Branislav Milenkovi Uvod u arhitektonsku analizu 1

PRISTUP
Projektovanje kao faza u stvaranju prostora je i utvrivanje sadrine procesa koji se u njemu
odvijaju. Njih izraavamo sklopovima i raslanjujemo u jedinice i sklopove definiui ih njihovim
svojstvima.
Jedan projekti sklop mogue je mnogostruko analazirati i sa razliitih stanovita utvruje se priroda
njegovog sastava i uzajamnog delovanja. Analiza sklopa nije samo posmatranje horizontalnog i vertikalnog
plana, ona se kao postupak protee na sve oblikovne faze pa obuhvata i oblikovne elemente, njihov
proporcijski odnos, materijalni sastav, odliku strukture, sklop u njegovom potpunom znaenju. Istraivanje u
ovom pravcu ukazuje na celine, sklopove i njihovu meusobnu povezanost. Ovde jedinice dobiijaju svoje
znaenje pri tumaenju odnosa te jedinine namene prema viim namenama.
Pod viom namenom potrebno je podrazumevati sve one jedinice koje definiu prostor u
neprekidnom lancu od jedinica ka urbanoj, gradskoj, svetskoj sredini.
Odreujui vrednost prostora sredine ispituju se aktivnosti korisnika u svetu biolokih, socijalnih i tehnikih
razmatranja u odnosu na ve postojeu prirodu, urbanu sredinu. U dom dvojnom sukobu zasniva se kvalitet
nove sredine podlone ispitivanju i odreivanju hijerarhijskog odnosa meu vrednostima. Tako posmatrana
svaka arhitektonska organizacija je samo jedan stepen moguih sredina u neprekinutom lancu od bioloke
jedinice, preko porodice, grada, zemlje itd.
Iz tih razloga projektovanje zahteva ispitivanje ne samo odnosa meu razliitim steoenima sredine,
ve i meu veliinama koje omoguavaju osnovnu upotrebu prostora.
Deduktivno-analitikom metodom dolazimo do posmatranja arhitekture kao reenja odnosa prirode i
nove sredine i meusobnog odnosa korisnika i njegovih svojstava.
Arhitekturu prostor, ovekovu sredinu ili okvir naeg svakodnevnog ivota opaamo dvojako u
spoljnoj sredini i unutranjoj organizaciji. ija nedeljivost je osnova shvatanja i pravilnog tumaenja
kvaliteta prostora, a time i projektantskog postupka koji u njemu prethodi.
ovek opaa spoljnu organizaciju bez obzira na sloenost masa, dok u unutranjoj organizaciji
postaje njen deo, obuhvaen delovima sklopa. Pripadanje unutarnjoj organizaciji ovek ostvaruje svojim
kretanjem. Na pokretnoj putanji u razliitim takama ovo obuhvatanje se menja, umnoava. Svaki novi
poloaj je poseban doivljaj. Jedan prostor na taj nain postaje vierpostor.
Unutarnja, organizovana sredina, koja oveka obuhvata, formira se ograivanjem.
Ovo izdvajanje iz prirodne sredine, iz nunosti da se titi ali i mogunosti da ima pristupane veze sa
njima, znai istovremeno i objedinjenje sa prirodom.
TIPINE ORGANIZACIJE
Horizontalni plan je poetni plan u kome su vidljive i ostale odlike budueg prostora. On se
prvenstveno razvrstava po tipu meusobne veze njegovih povrina. To bi dalo uslove za postojanje tipinih
organizacija.
Drugi deo, koji bi ulazio u kompletnu njegovu sadrinu i tretirao njegov odnos prema svim
planovima prostora (dvodimenzionalna i viedimenzionalna analiza), daje uslove za definisanje karaktera
sklopa.
Osnovna organizacija, korisne upotrebljive povrine moe se podeliti u dve velike porodice:
jednoprostorne i vieprostorne. U vieprostornoj organizaciji opaamo grupisanje lanaka osnivanjem
sredotene povrine ili njihovim prostim dodavanjem.
Stanovanje u pojasu mediterana je organizovano oko centralnog dvorita. To je jezgro koje grupie
sve povrine, dunkcije stambenog sklopa.
Renesansna palata ili Paladijeva vila iz unutranjeg jezgra, komunikativne i paradne povrine, razvija
sklop oko sebe. Odnos prostora je dinamian, u stalnoj smeni i razlici utisaka
1

TIPINE ORGANIZACIJE (II)

Dieter Jahming: Graevine i trgovi, stele i sprave nisu bile odraz ili izraz neeg prije postojeeg...
Novovjekovnim nainom miljenja reeno oni su utemeljivai povjesti... Graditi je znailo: postavljati znak
tj. mjesnost, dakle mogunost orijentacije.
Hramovi na Akropolisu nisu za antiki polis bili naknada informacija o stanju stvari, nego
prethoddna formacija sadraja, intencija
Polazei od ljudske prirode, sutinskih ljudskih potreba i fundamentalnih gradskih problema koji
nastaju u odnosu ovek drutvo, arhitektura se pridruuje zaetom sistemu nauka o oveku.
Arhitektonska analiza u svom uvodnom delu istrauje i utvruje rasporede meu jedinicama koje
obrazuju organizacije prostor. Ona sistematizuje sredinu i ne bavi se ispitivanje pojava, otkriva meusobnu
zavisnost u jedinicama imajui uvek u vidu tetalitet pojave.
U konkretnom sluaju pojava se utvruje samo prema totalitetu i meusobnom odnosu jedinica, pa je
potrebno objasniti samo taj raspored, a ne pojavu kao zaseban i svojstven fenomen prostorne organizacije.
Time se mnotvo moguih rasporeda u organizaciji prostora sistematizuje u jedinice i sklopove odreenih
svojstava a koji u tim rasporedima, u meusobnim akcijama omoguavaju pojavu novih struktura. U ovom
pravcu injeni su pokuaji da se organizacije objasne kao mogui pojani nivoi stvarnosti, tako je Doxiadis
predloio tzv. ekistike jedinice: ovek, soba, boravite, boravina grupa, malo susedstvo, susedstvo, mali
grad, grad itd., dok Norberg Shulz daje tabelu nivoa prostora i to: predmeti, jedinice, kua, grad, pejza i
geografija.
Meusobna akcija korisnika upotrebnog predmeta dogaaja i kretanja, osnovnih uesnika u
svakoj prostornoj organizaciji uz uticaje prirodne, urbane ivotne sredine, nacionalnih normi za higijenu
osnova je za razvijanje pojavnih vrednosti prostora tj. jedinica, skupova i sklopova.
TIPINE ORGANIZACIJE su organizacije iji su sastavni delovi, odreeni delatno posebnim
rasporedom i meu sobom odnosima prema viim i niim organizacijama i sadre u sebi tu stabilnost u
raznolikostima, koja nam daje za pravo za ispitivanje materije na bazi njene formalne ili neke druge
odredbe odredbe na primer prema delatnoj pripadnosti i slino (monumentalne, graanske, privredne ili
stambene, drutvene i sl. zgrade).
U oiglednom dvojstvu kako oveka, tako i prostora njihovij unutarnjih i spoljnjih grugova
ispoljavanja, u individualnom i kolektivnom domenu, uoava se stanje, namera ograivanja ograene
teritorije za svrhe izvrenja odreenih ciljeva a da istovremeno ova ograenost uvodi i mesta, take u kojima
e se sa namerom izvriti ukljuivanje u neposrednu okolinu.
U svrhe ograivanja i izvrenja predpostavljenih delatnosti ljudske namere su uvek praene
grupisanjem osoba i sredstava inei tako odreena, po formi razliita mesta ivljenja spojena takoe
razliitim po formi pitanjima, prostorima njenih kretanja potpomenuta esto i drugim prikladnim sredstvima
za utedu ovekove energije i vremena.
Utvrivanjem opteg stanja jedne organizacije, njenog grupisanja i odnosa ovog prema drugim
vidovima grupisanja, obuhvaen je tip njenog ograivanja prema prirodi, gradu i svih naina ukljuivanja,
u prirodu, u grad; svaki prostor ograuje a da se pri tome na specifian nain i ukljuuje, pa se tako otvaraju
svi sutinski, organski prelazi s jednog pola na drugi od graenja do ukljuivanja. U takvom svetlu
posmatrana organizacija se svrstava u neku od porodica.
Ocena porodinosti tipinosti omugaava svoenje raznolikosti na jedinstvo, pa su prema ovom
zakonu ekonomije utvrena etiri osnovana koloseka njihovog ispitivanja i to: u oblasti hijerarhije sredine
(odnosa jedinice i mnotva), prema kvalitetu sredine (odnosa sfera individualnog i kolektivnog ispoljavanja
korisnika), u oblasti usmeravanja i ogranienja (standarda) i u mogunosti poreenja i procene prema
obtem svetskom iskustvu.

Lao Ce: Stvarnost zdanja nisu samo zidovi i krov, ve i unutranje prostranstvo u kome se ivi.
F. L. Wright:
(1) realnost arhitekture je njen unutranji prostor, a ne obloga prostora, tj. zidovi i krov odnosno
spoljni deo objekta;
(2) unustranji prostor treba da bude jedinstven, i on se izraava u tome to se ne deli na odeljene
prostorije, ve se podvaja u odvojene delove svezane u celinu;
(3) unutarnji prostor se javlja kao deo jedinstvenog prostora prirode, i potrebno je da se ne razvija,
ve da bude bolje svezan sa njom.
S. Giedion: prostor iskazuje dvojako okrenut racionalnom i geometrijskom a drugi iracionalnom i
organskom
Wright-ove kue: vatra, kuhinja, obed centralni prostor grupisanja
(1) 1953 Alvar Aalto Hansaviertel, u Berlinu moderna aplikacija stare turske
tradicije.
(3) Analizom Aalto-ve kue u Berlinu i nae tradicionalne kue uoavamo dve osnovne povrine:
pojedinane jedinice i povrine: pojedinane jedinice i povrine ta kretanje u srednjem delu koje najee
prelaze uske okvire samo u kretanju. Zatvorena jedinica, deo sklopa, obuhvata viestruke delatnosti
ivljenja, poev od obeda, spavanja, boravka uz sve ostale radnje koje su bile drugim odredbama ivota
uslovljene. Bez obzira na oblik parcele, ova jedinica je uvek traila izvesnu pravilnost svog unutranjeg
oblika a to se ogleda u rasporedu povrina i njihovoj tipizovanoj obradi. Priblino kvadratni oblik ovih
jedinica proistie iz samih uslova korienja prostora u kome se sakuoljanje vri po periferiji oslobaajui
sredinu prostora za razliite svrhe, svima podjednako dostupne; u takvom obliku obezbeuje se priblino
jednaka udaljenost svih prisutnih u prostoru.
Grupisanje izvesnog broja jedinica je posledica iz uslova koje prua zemljite zslovi gradske
izgradnje: od izrazito simetrine postavke jedinica prema srednjem prostoru, u jednoj ili dve osovine
okupljanja, okruenja srednjeg prostora, pa sve do ugraenih sklopova u nizu.
kua = stan + dvorite
(3) Na mnogim sklopovima za poslednjih nekoliko decenija uoavamo da se njihov sastav ne
obrazuje vezivanjem jednakovrednih porodinih zajednica prema priblino istim uslovima, ve se ove
zajednice pokoravaju rasporedu odreenom od strane najefikasnije iskorenosti sredstava, to jest sticajem
sluajnosti jedna porodina zajednica se dovodi u poeljne prirodne doticaje sa svojom irom sredinom, to
se potvruje kao urbana jedinica, dok se druga u istom smislu degradira.
3

Sklop i njegovi delovi se obrazuju u prvom redu kao tzv. velike forme.
Velika forma sa svoje etiri jednakovredne strane nije poeljan odgovor prema izvoritima buke ili
je cela u njenom aritu ovih, po centralno nervni sistem opasnih osobina sredine, ili se pak delimino
nekom svojom stranom orijentie ka njima, dok je druga strana zatiena. U svakom sluaju njeni delovi,
neke od porodinih jedinica ili ak sve, nisu podjednako ustrojene.
Geometrijski shematizam, dalje je bio najpogodniji nain da se velikom formom obrazuju ovi urbani
zahvati, pa se orijentacija prema sredini izgraivanjem njene unutranje, ivotne dizionomije zaobila.
Poredak osnovnih jedinica tipinih jedinica pojavljuje se kao posledica rezultata standardne i
viefunkcionalne organizacije koncepcije prostora.
Osnovna jedinica svodi se na svoje ogranieno delovanje. Ona nije deo sklopa, ona je samo skup
nedefinisanih odnosa u prostoru, pa se ova izraena razlika u ovakvim postupcima u organizaciji prostora
moe smatrati najveim nedostatkom ovovremenog osnivanja sklopova izborom tipinih jedinica.
U okviru svih pitanja uporednog izuavanja metodologije u obrazovanju sklopova, danas se izdvaja
nekoliko kljunih podruja delatnosti iji je cilj u sledeem:
a) Utvrivanje i organizovanje stalnih praenja, tumaenja pojava u svim oblicima organizovane
sredine
b) Uporedna utvrivanja predloenih koncepata prostora u svetskoj praksi, analiza programskih
naela.
c) Utvrivanja elemenata razvoja ui oblasti koncepcije tehnike skonomije i upotrebne vrednosti
prostora
d) U oblasti podruja istorije nalaze se takoe neki primarni zadaci: utvrivanje sklopova prema
organizacionim principima, vidljivim u njihovom sadraju: sprovoenje kompletnih preispitivanjaovih
sklopova analizom forme, smisla i delatne analite, a zanemarujui do danas uinjene podele prema dravnim
granicama ili nekim vetakim sistemima.
Pregled o teorijskim predpostavkama:
(a) Rimska bazilika oblik viedelatnog prostora: rimski drutveni prostor deo za administraciju
pravosua i za postove trgovine.
(b) Rimska kua: odaje koje su vodile na peristil nisu imale tradicionalnu namenu, kao to je to bio
sluaj sa odajama koje su gledale na atrijum, nego su mogle sasvim slobodno da se upotrebe za spavae
sobe, sobe za prijem ili za trpezariju.
(c) Letnji i zimski deo kue za stanovanje
(d) injenica je, u Japanu, da svaka prostorija ima odreeno ime u odnosu na njenu osnovnu
upotrebu i da je ona bez obzira na njenu mogunost, jasno odreena...
(e) Kua centar rada i stanovanja na Balkanskom poluostrvu
(f) Pred rat smo mogli u gradnji stanova opaziti dva smera: jedan je traio da svaki prostor u stanu
bude odreen svojom upotrebom, a druga su traili nain kako bi stanaru dali to vie slobode, da bi svoj
stan ureivao prema svojim mogunostima i potrebama. Ovaj drugi smer smo nazvali elastina kua. U tom
drugom sluaju potrevno je imati nekoliko pokretnih zidova (kulisa) koje se privruju za pod i tavanicu i
sa kojima je mogue menjati red prostorija u stanu. Takvu zamisao je ostvario Mies van der Rohe u svojoj
kui za stambeno stanovanje na izlobi Werkbunda 1927. U naselju Weissenhof kraj Stuttgart-a.
(g) Dananji vrlo diferencirani prostor nastoji se svesti na preglednu cjelinu... Jednoprostorni stan ili
svestrani prostor raspada se, vidimo dalje, na pojedine delove (Drugi radikalni Corbusierov predlog)
(h) Mies van der Roha: Neutralan, nesraunat za utvrenu upotrebu, multifunkcionalan, promenljiv
prostor
(i) Od 1960-tih godina nastojanje Archigram-a i japanskih metabolista.
(j) Milan Lojanica:
- Stanovi se projektuju u skali upotrebljivih varijabila. Stan se menja tokom korienja. Stanar
sudeluje u realizaciji svog prostora.
- Koordinirani su svi tehniki i tehnoloki elementi. Primarna konstrukcija, sanitarni blok, pregrade,
oprema, sve to je meusobno kontrolisano smislom i efektom celime kojoj pripada. Kompleksnost sistema i
njegova efikasnost ne moe se zamisliti bez odgovarajue savremene radne tehnike.
Razmatranja ovih razvojnih odseka arhitekture ukazuju na stalnu potrebu viefunkcionalnog
prostora, i injenicu da je to osnovni stav, merodavan za sve pojave grupisanja, to je preduslov njenog
4

prilagoavanja, poto se niim ne moe pravdati, a jo manje postii idealna organizacija za sve mogue
vrste grupisanja.
Usvajanjem stalnih linija, povrina, smatra se da je izvreno kolmletno ispitivanje sadraja i odnosa
radnih mesta, iza ega se ona kao zajednica zbir radnih mesta u tipinoj jedinici mogu u nacionalnim
okvirima preporuivati i reprodukovati.
Ako broj masa postane jedna preokupacija, a nain graenja jedini stvarni problem, gde sredstva
zamenjuju ciljeve onda su pretostavke ovih studija o prostoru beskorisne.
Polazei od toga da se priroda radnih mesta menja u dvostrukom uticaju ovekovih aktivnosti i
primenljivosti drutvenog i individualnog poloaja, onda je neoprostivo sve istini shvatiti nemenjajuim. Ta
promenljivost a naroito u dnevnom toku aktivnosti, ne moe se kretati u rasponima od nepostojanja
povrine do njenog preuveliavanja.Modeli iz svakodnevnog ivota pruaju razloge da se iz mase sluajeva
izvuku tipine situacije za reavanje, pa se pod uticajem ovih mogu razraditi sheme dnevnog/unutranjeg
kretanja korisnika odnosno utvrivanje i opisivanje tipova radnih mesta.
Stanovi za trite ili stanovi usmerene drutvene izgradnje izgraivani su kao model. Pokuaj da se
prostorni i ivotni ciljevi poistovete, da porodica vremenom izgrauje svoju sredinu, pripada na skrojenom
modelu. Ovakvi primeri doveli su do sledeih problema i primedbi:
(1) dimenzionalna skuenost, nedovoljnost posenih prostora soba za spavanje roditelja i dece
(2) prostor trpezarije sraunat samo na sto i odreen broj stolica
(3) organizacija kuhinjskih ranih traka
(4) suenje rublja
(5) poloaj unutarnjih otvora ne dozvoljava uspostavljanje toka delatnih linija
(6) povrine izrazito viedelatne a svedene samo na kretanje
(7) neravnopravni i nepovoljni odnosi povrina
(8) nedograenost zamiljenog koncepta sa ogranienom povrinom onemoguava vei stepen
prilagodljivosti itd. itd.
POVRINA
Arhitektonskim projektovanjem oblikujemo okvire ivotnih delatnosti i povrinama koje ostvaruju
sklop dajemo takvo obeleje da u odreenom meuodnosu zadovolje tokove predoenih procesa. Ovo
koordinirano dejstvovanje u raspolaganju povrinama nekog sklopa ukazuje na reavanje dve grupe pitanja:
optih pojmova o arhitektonskoj povrini i pojave povrine kao jedinice u sklopu.
POVRINA OPTI POJMOVI
Definicija povrine u arhitektonskom smislu ne ograniava se na njeno dvodimenzionalno
posmatranje. Ona se odnosi na itav sklop. U sukobu jedne povrine prema drugoj odigrava se stvaranje
prostora. Nikada jedna od povrina ne ivi svoj posevni, odvojen ivot. One su u stalnom kretanju, jedna
prema drugoj, uslovljavajui svojim opstankom i odlikama opstanak i odlike drugih.
Osnovna odlika povrina je materijalnost.
Materijali i konstrukcije se mogu primeniti dvojako: sklopom je mogue negirati njihovu prirodu
sastav ili, naprotiv, sklopom istai njegovu istinitost.
Pod izmenom strukture primenjenog materijala podrazumeva se i promena boje koja obino direktno
delije na izmenu dejstva povrine.
Organizovanost povrine podrazumeva nain spavajanja razliitih povrina u sklopu odnos
povrine prema drugoj povrini u lancu svih stepena razmatranja jedne namene. To se odnosi kako na
slaganje otvora u vertikalnoj projekciji, tako i na odnose povrina u horizontalnoj projekciji: otvoreno,
zatvoreno, odnosi u veliinama, graenje jedne prema drugoj nameni ili njihovo meusobno ukljuivanje
itd., upravo na sve ono to se deava u viedimenzionalnoj sredini arhitekturi.

MERA
Dimenzija povrine spada u osnovne podatke njenog odreivanja.
Merilo prostor meren u odnosu na oveka, predeo, atmosferu i sl.
Merama je mogue utvrivati iskoristljivost povrina u pojedinim procesima. Kako bi mere bile to
usklaenije sa prirodom procesa potrebno je dvojako ovladati njima:
- na temelju veliina usvojenog graevinskog materijala sistem poznat pod imenom modularna
koordinacija;
- i na temelju odreenih veliina i njihove meusobne, esto geometrijske povezanosti.
I jedan i drugi sistem karakteriu se uvoenjem jedinane vrednosti, koja omoguava da se sve mere
u sklopu izraze kao proizvod izabrane veliine i celog broja.
Prvi sistem predstavlja osnovu za standardizaciju graevinskih elemenata i uvoenje nunih uslova
za industrijsku proizvodnju.
Drugi sistem usvajanje odreenih kvantitativnih jedinica i njihovih umnoavanja po geometrijkom
ili postupku prostog udvajanja, odnosno prepolovljavanja.
Veina dimenzionih sistem (pre uvoenja metarskog) pokazuje oiglednu povezanost sa potrebama
korisnika, proisiui iz karakteristine veliine njegovog tela: prst, dlan, stopa, lakat itd.
Uobliavanje prostora usklaeno je sa osnovnim radnjama: sedenje, stajanje, leanje i kretanje.
Ernest Neufert - ema oveije figure sa 14 modula po 12,5cm
A. V. Zeising karakteristine delove tela izrazio brojevima tzv. Fibonaijevog niza:
1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, 233, 377, 610, 987...
Zaokrugljujui jedino 89 na 90 i 610 na 613. Ukupnu visinu od 990 delova u odnosu na sredite tela Zeising
razlae na sledei nain:
= 1,626 =
= 1,618 (razlika 0,8%).
E. Neufert je takoe uspeo da zaokrugljivanjem broja 55 na 56 u Fibonaijevom nizu broj 987
zameni brojem 100: 1000, 618, 382, 146, 90, 56, 34, 21, 13, 8, 5, 3, 2, 1, 1 i time u praktinom pogledu ovaj
niz povee sa decimalnim sistemom.
Predloeni raster za ovekovu figuru 14 x 12,5 predstavlja takoe i primenu antikog kao i verovatan
pokuaj da se stara nemaka stopa sa svojim podelama integrie u metrike mere, tj. 31,3854 = 31,25 = .
Le Corbusier Le Modulor ovek od est stopa iji vitalni delovi tela u meusobnom odnosu daju
rezultate neprekidne podele. Oni pokazuju osam karakteristinih poloaja ljudske figure u prostoru: od
sedelja do stajanja i odluujue su vrednosti za odreivanje svih prostornih jedinica.
U postupku unifikacije veliina prednost ima broj 60 i njegovi delovi. Ovo je prvenstveno posledica
njegove izvanredne deljivosti.
Posmatrano linearno ili kao povrinska jedinica, 60 cm prua u projektovanju, posebno stambene
izgradnje, vrste take kontrole: osigurava vrednosti koje nisu samo dimenzionalne prirode.
Za shvatanje postupka u odreenoj situaciji pri osnivanju sklopa i koordinaciji njegovih strukturnih
delova, objanjava se i potreba za kljuem proporcija. One mogu da otkrivaju projektantski postupak u ma
kojoj eposi i to definisanjem jedinice iz ega proistie mogunost praenja razvitka standarda osnovnog
problema svakog vremena. U primeni razlikujemo tri naina:
a putem analogije, slinosti veliina izraenih mernim brojem ili njihovom recipronom vrednou;
b putem unapred usvojene osnovne geometrijske forme;
c putem usvojene mere (modula) racionalne veliine kojom su izraeni u odreenom
geometrijskom poretku delovi i celina.

POVRINA - JEDINICA
U horizontalnom planu sklop nastaje ograivanjem i spajanjem sa spoljnom sredinom.
Jedinica prostora predstavlja spoj razliito tretiranih povrina. One se uslovljavaju jedna drugom i
tako omoguavaju tok odreenih procesa, namena. One su osnova arhitektonske sadrine, znai i povrine
kao elementa, ali ipak ne i jedini uslov koji odreuje kvalitet arhitektonskog prostora.
Raspored povrina u horizontalnom planu je plod smiljene organizacije, to izaziva funkcionalnost
celine. U analizi procesa razlikujemo opte uslove funkcija (po Le Corbusieru: stanovanje, rad, kultura duha
i tela i kretanje) i posebne uslove funkcije (reavaju se za svaki pojedinani proces).
Projektovanjem stalno vrimo razradu funkcije u smislu usavravanja procesa, to daje odreene
zakljuke u obradi oblikovanih elemenata, odnosno prostora u celini. Svaka prostorna jedinica je povrina
koja dozvoljava u odreenim uslovima odvajanje nekakvog procesa, bilo pojedinanog ili kao dela veeg
broja radnji. Tu uoavamo tri lana, tri osnovna podatka iji e nam meuodnos kasnije omoguiti da
obrazujemo itavu skalu veliina:
- upotrebni predmet,
- korisnik,
- kretanje.
Upotrebni predmet (sto, stolica, krevet itd.) karakteriu svojstva: oblik, veliina i njegove prostorne
osobine, zatim materijalna svojstva (struktura, boja), upotrebna vrednost u smislu trajanja i mogueg
odravanja, kao i osobine u zauzimanju prostora.
Od posebnog je znaaja odreivanje povrine, oblika upotrebnog predmeta, jer su to i prvi
dimenzionalni podaci u definisanju nove povrine pri emu u proces uvodimo i korisnika. On kao drugi
nevidljivi lan obavlja svoj rad u direktnom kontaktu sa upotrebnim predmetom ili bez njega, zauzimajui
karakteristian stav. Zato nas ovde interesuje broj uesnika, pol i vrsta aktivnosti.
Pod vrstom aktivnosti razmatraju se kompletni podaci o korisniku: fiziko-telesne, bioloke, psihosocijalne i duhovne prirode. Da bi se odredila neka namena, potrebno je da se u svim polaznim jedinicama
razrei prvenstveno dimenzionalni odnos izmeu korisnika i upotrebnog predmeta.
Kretanje posmatramo kao analizu dogaaja u celini i posebno odnosa mirovanja i kretanja traene
namene: u prvom redu kretanja u dogaaju, odnosu korisnika i upotrebnog predmeta, i kretanje koje se
odvija izvan povrine zauzete od ova dva lana. Ono se na ovaj nain u celini zonira s obzirom na broj
potrebnih podataka, ime se analizirana povrina, deo sklopa, vezuje za uslove prostora u celini.
Definiui svaku jedinicu povrine mi odreujemo stav korisnika u pokretu ili stanju mirovanja
sledeim osnovnim podacima: frontalna i profilna traka, veliina koraka i nain mirovanja.
Odreivanje veliina utie na nacionalne norme za higijenu.
Odreujui jedinicu higijene uvek smo suoeni sa njenom ogranienom upotrebljivou. Kod
kupatila elementom kupanja, umivanja, defekcije i mokrenja. Meutim, kod jedinica stanovanja ova moe
biti elementima usmerena ka jednoj nameni: spavanje ili slino, ali i ka vie namena. Odreivanje povrine u
drugom sluajune moe se svesti na zbir pojedinanih elemenata, jer se njihovim spajanjem veliina
povrine ne ograniava. Ovde su vani motivi dispozicije, kao to je pokuaj povoljnog nadoknaivanja
smanjenja povrina u povezivanju povrina itavog sklopa: u jednom trenutku mali, dovoljan, u sledeem
veliki prostor.
U definiciji povrine prostora navedena tri lana (korisnik, upotrebni predmet, kretanje) svojim
odlikama nisu u stanju samostalno da odreuju potrebne jedinice u projektantskom postupku. Usled
sloenosti i razlika koje se javljaju kod namena u reavanju procesa potrebno je uvesti takva merila kojima
se primenom istih upotrebnih predmeta, definisanih stavova korisnika i mogueg kretanja, reava
specifinost traenih programa. Tako se utvrenim veliinama ovih lanova tek u njihovom meusobnom
delovanju obrazuju potrebne projektantske jedinice.
Mi smo utvrdili sledee jedinice koje su nastale kao rezultat zajednikog pristupa povrini, bez
obzira na specifinosti namene, a te jedinice su: element, radno mesto i zajednica ranih mesta.
Element je povrina koju zauzima upotrebni predmet u neposrednom odnosu sa korisnikom, veliina
koja je proizila iz njihovog meusobnog odnosa a zavisna je od poloaja korisnika prema upotrebnom
predmetu. Stoga se jedan upotrebni predmet pojavljuje bezbroj puta ali u razliitim elementima. Elemenat je
upravo najpromenljivija veliina u projektovanju.
7

Radno mesto ine jedan ili vie elemenata sa uticajem spoljnih faktora koji omoguavaju
sprovoenje procesa. Te faktore je nemogue nabrojati jer su oni vezani za svko radno mesto ponaosob, ali
ih je mogue razvrstati u dve grupe:
a) svi potrebni uslovi prirodne i urbane sredine i zadovoljeni uslovi nacionalnih normi za higijenu, i
b) uslovi okolnog prostora, definisan odnos prema ostalim radnim mestima.
Vojislav Damjanovi Radno mesto u industriji razmatrao 9 faktora, doao do 6 sledeih
zakljuaka:
a) da je radno mesto je teritorijalno ogranien prostor koji je dovoljan za smetaj radnoh stola i
maine, za rad i kretanje maine i oveka, i ta smetaj potrebne pripremljene koliine materijala za obradu,
i obraenog materijala dok se ovaj sa mesta ne otpremi u dalju proizvodnju;
b) da u pogledu veliina radnog mesta treba razlikovati tri pojma: ist gabarit projekcija radnog
stola ili maine, ovu povrinu uveanu prostorima za rad radni gabarit, i povrine potrebne za opravku
radnog mesta remont ili montani gabarit;
v) da u odnosu na proizvodnju radna mesta mogu biti samostalna, grupna (organizovana za serijsku
proizvodnju) i u nizu (organizovana za lananu proizvodnju);
g) da se s obzirom na vrste rada radna mesta mogu diferencirati na pokretna i nepokretna;
d) da se radna mesta s obzirom na upodrebu pogonske energije mogu podeliti na dve glavne grupe:
na radna mesta gde se odvija manuelan rad i na radna mesta kojima je potrebna motorna pokretaka
snaga; i
) da radno mesto nije definisano samo svojom veliinom, ve mnogim faktorima koji obezbeuju
bezbedan i udoban rad oveka.
Zajednica radnih mesta u okviru sklopa pojavljuje se kao uoljiva dispoziciona veliina. Ona
reava deo zatvorenog procesa koji se neposredno vezuje za celinu. To su: tipovi soba u hotelu u okviru
opteg procesa tipina jedinica reava stanovanje; kod poslovnih zgrada tipovi kancelarija ili kod prosvetnih
objekata vrste uoionica itd.
Razvrstavajui procese u celinama utvruju se uslovi za obrazovanje tipinih jedinica, tako da od
prirode sloenosi namena zavisi i njihova sadrina, poev od najprostijih jedinica koje reavaju samo deo
procesa pa do jedinica koje reavaju proces u celini. Takav je sluaj Unit d'Habitation (Le Corbusier) gde je
stan u celini tipina jedinica sklopa. Stan uopte kao zatvorena jedinica u bilo kom obliku je tipina jedinica
sklopa, koja tek nainom spajanja odnos jedinica sklop reava urbanistiku jedinicu.
Odreivanje jedinica prilikom obrazovanja upotrebljivih povrina neke namene ima dve faze. Prva je
analitiki pristup i definicija namene u jedinicama bez uticaja pretpostavki o fizionomiji budueg sklopa.
Druga faza je odnos jedinica u sklopu, njihov odnos u svim organizacionim skopovima na svim stepenima,
pri emu su mogue izmene usvojenih reenja iz prve faze.
Tipina jedinica je vrednost mnogo ita po svom znaenju: pored pojave vie vrsta u jednom
programu, ona se nekada javlja i kao osnovna jedinica u dobijanju prostornog sklopa.
Prouavanjem osnovnih prostornih predstava uoava se slinost i opti modeli. Takav postupak je
nuan jer reava sledee:
- problem standarda: njegovu namensku, tehniku i dimenzionalnu vrednost;
- delovanje faktora sredine kroz ekonomiju, kulturu i naslee i fizike uslove sredine
- i, na kraju, daje mogunost razvrstavanja i reavanja problema na razliitim nivoima (shodno prvoj
i drugoj taki).
Uslovi koji blie odreuju fiziko prostiranje povrine u sklopu zahtevaju definisanje karaktera
dimenzionalne analize koja ustvari prethodi procesu projektovanja i odreuje veliine nezavisno od celine.
Faze dimenzione analize:
a) odreivanje odnosa primarne namene prema sledeoj vioj;
b) odreivanje odnosa prema celom prostoru odnos prema itavoj organizaciji, i
c) odnos prema otvorenoj povrini prema urbanoj sredini

POVRINA - SKLOP
Celinu prostor ne prost skup jedinica, mogue je analizirati kroz tri razliita stepena. Oni ishode
iz osnovnog uslova organizacije, tj tipa procesa koji objedinjuje ve ustanovljene jedinice u skupove vieg
reda koje smo nazvali zonama, funkcionalnim grupama i sklopovima.
Definiui sastav svojstva pojedinih namena koja ine sklop, uoavaju se razlike u organizacijama,
i to prvenstveno u postupku njihovog odreivanja i odlikama koje se prenose na fizionomiju celine.
Posmatranjem niza ponovljenih tipinih jedinica uoavaju se ralike izmeu njih i povrina za
kretanje, ili onih koje omoguavaju vetu objekta i njegove ire okoline. Daljim posmatranjem uoavaju se
pravila sklopa, a zatim i delove tipoloki poreane u sledee zone:
1 Randa zona: povrina koja razreava osnovni proces u sklopu sa radnim mestom, jedinicom
procesne i prostorne organizacije.
2 Komunikativna zona: trake i vorita osnovna jedinica odreena brojem ili gustinom ljudske
mase i vremena potrebnog za njenu evakuaciju.
3 Pomono-higijenska zona koja neposredno potpomae procese u radnim zonama, ali se u
sklopovima najee javlja kao izdvojena povrinska organizacija sa svojim samostalnim tipinim
jedinicama.
4 Mesto ulaza ulazna zona: nezavisnost ovih procesa i njihov uticaj na oblikovanje celine daje
nam uslove da ih izdvojimo u posebnu zonu.
Odreujui drugi sklop organizacionih jedinica drugi stepen primeujemo da se proces sklopa
moe odvijati u vie zatvorenih grupa ije su meusobne veze takoe reazultat tih procesa kao i uslova
prirodne ili urbane sredine.
Ove zatvorene grupe se sastoje se iz vrsta zona koje omoguavaju odvijanje dela procesa i njegovog
ukljuivanja u sklop i nazivaju se funkcionalne grupe.
Odnos zona u sklopu i njegovo ispitivanje imaju odluujuo karakter za definisanje sklopa.