Dopisivanje sa G. M.

Tamaem
Priredio: Mark Loonc

Mark Loonc: Pored imena naeg asopisa uvek stoji i uveni altiserijanski
izraz teorijska praksa (Stvar asopis za teorijske prakse). Naravno, i za nas je re
o izvesnoj dvojnosti: sa jedne strane relativnu autonomiju teorije smatramo bitnom, ali
sa druge strane i ulebljenost teorije u praksu. Radi se o poziciji pune napetosti za koju
treba da se izborimo, s obzirom da oba momenta mogu lako da nestanu. Ta dvojnost se
rasprostire kroz istoriju levice. Iako se kritika kapitalizma kao sveta realnih apstrakcija
ini nemoguom bez teorije, uvek se iznova pojavljuje antiteorijski stav (recimo u
Nemakoj 1968. godine). Meutim, i teorija se esto otcepljuje od prakse. Npr. teza o
zapadnom marksizmu izraena od strane Perija Andersona je istovremeno i opis kako
je oslabljivanje radnikog pokreta rezultiralo marksizmom koji je ezoterian, jeziki
mutan, sholastian i kree se u akademskoj sferi, koncentrie se na nadgradnju i
udaljen je od politikih borbi (Anderson tu svrstava i gore pomenutog teoreticistikog
Altisera). Koliko se promenio status teorije u dananjoj kritici sistema? Da li se
ponavljaju stare dileme? Kako vidi dananje stanje teorije?
G. M.Tama: Sada prvi put treba da se stvarno suoimo sa novom situacijom:
radikalna pre svega marksistika teorija zaista vie nije teorija pokreta, budui
da se pokret (koji je usmeren na promenu sveta, dakle kapitalizma) ne organizuje
na takav nain da bi mogao da ima teoriju (podrazumeva se da bez obzira na ovu
injenicu on moe da ima neke ideje; ak ih i ima). Da bi neka grupa ljudi mogla da
donese odluku izmeu programa, teorije i politike treba da ima metod, a taj metod,
odnosno dotina pravila igre moraju takoe da se prihvate posredstvom nekog metoda
(ne nuno veinskim odluivanjem nakon slobodnih rasprava, kao to je uglavnom
uobiajeno, ali ipak nekakvim metodom). Treba da se zna ko pripada grupi, a ko ne,
potreban je dogovor oko toga da li odluka obavezuje one koji odluuju, a da li obavezuje
i one koji se ne slau sa njom. I danas postoje dela koja imaju uticaj u pokretu (npr.
trilogija Negrija i Harta, spisi Dejvida Harvija o neoliberalizmu, publicistika Naomi
Klajn itd.), ali se ne moe tvrditi da dela izraavaju, predstavljaju, reprezentuju pokret
kao to su nekada to inile strateke i teorijske studije Engelsa, Bebela, Kauckog,
Lenjina, Trockog, Roze Luksemburg, Ota Bauera, Buharina ili ak i Kastorijadisa,
Markuzea, Debora, Dukea, Krala. Izmeu teorije i prakse posreduje Partija, rekao
je revolucionarni Luka tokom 1920-ih. ak i ako bi neko verovao u to, partija koja
tei takvoj ulozi ve davno ne postoji (a poto za svako pravilo postoji izuzetak, ajmo
da spomenemo kao kontraprimer neotrockiste koji su u mnogim aspektima odlini).
U svakom sluaju, nedostaje posrednik. Ovako je radikalna teorija (kao i bilo koji
element) isto tako izloena obinim sociolokim odreenostima recepcije (mada u
pogledu njenog irenja pada nam u oko multiplikativni efekat radikalnih mrea i
zajednica na internetu). Iz prolosti su nam preostale neke forme: postoje, recimo,
radikalni (neakademski i neprofitabilni) asopisi u kojima se otelovljuju pojedini
310

311

intervju

pravci. Nadam se da e oni opstati, ali treba znati da takvo neto postoji samo na levici
(da budemo iskreni: samo na krajnjoj- i ultralevici).
Ipak, treba da znamo da je revolucionarni antikapitalistiki (komunistiki,
anarhistiki) pokret nuno filozofskog karaktera, a pri tome nikada ne zanemarujmo
problem nedostajueg posredovanja, ili mnogo vie: nedostatka posrednika. To u
odmah obrazloiti, ali pre nego to nastavim, mora da se prizna da su dve najbitnije
grane pokreta (socijaldemokratska i boljevika) bile autoritarne, hijerarhine,
heteroseksistike (heteronormativne) i konformistike, a po duhovnim stavovima
scijentistiko-pozitivistike (deterministike i redukcionistike), dok su imale i
religijske karakteristike (mesijanizam: ivela revolucionarna socijaldemokratija
koja e izbaviti svet! to se moe itati na transparentima starih protesta; nadalje:
muenici i voe, kult klasika [svetaca i crkvenih otaca], fanatizam, dogmatizam,
ritualna zatvorenost, svest o izabranosti, pasija i nadutost ecclesia pressa-e, konverzija
i opravdanje, solidarnost ljudi iste veroispovesti, prezir prema jereticima i
paganima, ortodoksija, rtvovanje i samortvovanje, svedoenje itd.). To su
dobro poznate stvari, ali se zaboravlja da se doda: sve je to bilo vezano za istorijsku
veliinu pokreta (pa tako i za njegovu privlanost) i za njegov neporecivi heroizam.
Revolucionarna vera i portvovana askeza pokreta su bile privlane u potresnim
trenucima krize za ljude poput Lukaa, Bloha, Ervina inka, Benjamina, Malroa. Iako
ga danas odbijamo uz jezovitu zastraenost, ilegalni borac i profesionalni revolucionar
je isto tako kulturni tip velikog formata kao to je nekada bio lutajui vitez, kaluer
i fratar koji prosi. iek je uvideo da jo uvek mnogi ele nesebinu, samortvujuu
delatnost izmeu ostalog, odatle popularnost njegovih totalitaristikih ala koje su
delimino ozbiljne.
Poreklo filozofskog karaktera pokreta je dvostruko: sledi iz prirode kapitalizma
koja je apstraktna i pojmovna, a sledi i iz toga da samo ispravno razumevanje
kapitalistikog (tj. modernog) drutva, dakle relevancija, eksplanatorna mo i istinitost
teorije ine uspeh pokreta moguim, a taj uspeh je ukidanje drutva robne proizvodnje
i moderne drave koja se bazira na legitimnoj prinudi. To je tako jer branioci status
quo-a nita ne moraju da obrazloe, budui da je tradicija na njihovoj strani (tradicija
hijerarhije, izigravanje hijerarhije, kao i izigravanje izigravanja hijerarhije a koja je
cizelirana, artikulisana, arena, regionalna, raznovrsna i blistajua).
Komunizmu je kao to je Valter Benjamin dobro znao dostupna samo
tradicija bez glasa prezrenosti i iskljuenosti: porazi koji su osueni na nemost,
uutkane pobune, dotueni seljaci, vojnici terani u nasilnoj povorci, proleteri i
domaice koji padaju kao rtve umora, deca sa ulice u predgrau koja utehu nalaze u
nasilju i fudbalu, u grubom promiskuitetu i u alkoholu... Revolucija treba da dokae
ak i postojanje Big Other-a. Pa upravo je re o tome: treba da dokae. Filozofija je
jedina praksa u kojoj iskazi o ivotu treba, odnosno mogu da budu dokazani, u kojoj
gnomi tipa tako je obino, tako propisuje pravna tradicija, te forme su vaee,
obiajnosni poredak komunikacije tako nareuje, to nije elegantno, to ne smemo
da uradimo, jer bi subverzivne sile bile previe samopouzdane ne mogu da zakljue
raspravu. Zato je u pravu za razliku od svih ostalih Leo traus koji je utvrdio da

je jedan od glavnih formalnih principa filozofije strah od smrtne kazne (Sokrat) ili od
ekskomunikacije (Spinoza), dakle itanje izmeu redova. Filozofija je subverzivna ve
time to kritikuje tradiciju, zato je tajni saveznik potisnute tradicije, dakle skrivene
tradicije (dakle revolucije), tako da je ona okultna, ifrovana i namerno je teka.
(Filozofija je ve na poetku upuivala na najopasniju reenicu Bog ne postoji
ili ono za ta vi verujete da je Bog, ne postoji, koja je uvek rezultirala smru ili
ekskomunikacijom, ak i kada su umesto Boga napisali stvarnost ili ovek ili
seks. Jedan od najopasnijih jeresa dananjice je Lakanova reenica prema kojoj ne
postoje seksualni odnosi.)
U trenutku kada filozofija postaje deo spektakla, vie ne moe da uini gest
(ak ni prazan gest) u pravcu razlikovanja dokse i episteme (to se dogodilo 1989.
godine kada je sloboda na trenutak izgledala kao da je identina sa pluralitetom: to
je bio istorijski trenutak postmoderne; vrlo kratak trenutak; ve je davno zavren), a
onda iracionalni viak (la dpense, u smislu koje mu pridodaje Bataj), od kojeg zavisi
smisao naeg ivota, iezava.
Privlanost kapitalizma se sastoji u tome da ima i pojmovnu dubinu i povrinsku
lepotu. Ovo poslednje treba da modulira prvenstveno estetski i ergonomski predmet
elje, najglatkije, najekonominije, najbre, najprirunije, najprivlanije, najmirisnije
i najinteligentnije sredstvo koje se moe poeleti, prodati, kupiti ili se u njemu moe
uivati (Apple! Dolce & Gabbana! Lamborghini! Taschen! Tate Modern! Clinique!
Uzi!). Naravno, moe se uivati i u reenjima urbanistike i landscape gardening-a,
kao i u kvalitetnim zgradama fabrika ili u matinom brodu za avione. ta li je prva
reenica Kapitala? Bogatstvo drutva u kojem vlada kapitalistiki nain proizvodnje
ispoljava se kao ogromna zbirka roba, a pojedinana roba kao njegov osnovni oblik.
Roba je stvar koja zadovoljava interese. A o potrebama Marks dodaje u beleci ispod
teksta kod etvrte reenice Kapitala (citat iz studije N. Barbona koja je objavljena
1696. godine): elja ima za pretpostavku potrebu: ona je apetit duha koji je njemu
isto toliko prirodan kao glad telu... Veina stvari dobija svoju vrednost otuda to
zadovoljavaju potrebe duha. Apetit duha mate se ne moe zadovoljiti. To je jedan
od razloga dinamike kapitalizma. Drugi je naravno valorizacija vrednosti iji rezultat
treba da bude pojavljivanje vika vrednosti (primena radne snage uz radno vreme)
koja obavezuje kapital na imperativ akumulacije, proirivanja i rasta. Ortodoksna,
mainstream teorija priznaje samo prethodnu dinamiku, a time naglaava realnu!
revolucionarne efekte kapitalizma. Od svega toga se vidi samo nedostatak ravnotee
na tritima.
Meutim, ono to se ne vidi, jeste Alien, vrednost koja sebe razmnoava, koja
u svojoj rasutosti sve inkorporira u sebe. Budui da je vrednost (kao opredmeeni
apstraktni rad) skrivena i strana nama, pokret je esto inio greku da se koncentrisao
na ono to se inilo vie ljudskim, dakle na uitak, na radost, odnosno na sticanje
radosti dakle na proirivanje potronje (i sredstava za potronju) , na borbu
za radost, kao da je potreba ikada postojala u svojoj prirodnoj istoi. U 3. tezi o
Fojerbahu Marks kae: Podudaranje menjanja okolnosti i ljudske delatnosti moe se

312

1 O tezama o Fojerbahu vidi: Pierre Macherey: Marx 1845: Les thses sur Feuerbach. Traduction et
commentaire, Paris, ditions Amsterdam, 2006, a o 3. tezi: 81-104.
2 Gspr Mikls Tams:Counter-RevolutionAgainst a Counter-Revolution http://www.grundrisse.
net/grundrisse23/counterRevolutionAgainstCounterRevolution.htm

313

intervju

shvatiti i racionalno razumeti samo kao revolucionarna praksa.1 Menjanje nas samih
(Selbstvernderung) je revolucionarna praksa; revolucionarna delatnost je, prema
1. tezi, praktino-kritika delatnost. Jedino ta delatnost (koja probija odreujue
okolnosti) omoguava teoriju koja se od sada stvara u slobodi.
M.L.: U ovom broju naeg asopisa objavljujemo tvoju studiju pod naslovom
Istina i klasa: ponovno razmatranje. Prema tvojoj tvrdnji opasnost rusoizma
(povratak prirodnom narodu, nestaje elja za ukidanjem klasa itd.) neprestano
iskuava marksizam. Da nastavim sa temom dananje kritike sistema: ini se da je
ta dijagnoza aktuelnija nego ikada. Ukoliko sagledavamo savremene leviarske
teoretiare, moemo da vidimo redom kako ih Ruso iskuava sa svojim razliitim
aspektima. Negri i Hart su skloni da slave mnotvo kao subjekat radosne kooperacije;
Laklau i drugi se bore za radikalnu demokratiju bez pozivanja na klase; Badjuov
egalitarizam, univerzalizam, antiistorizam, militantni voluntarizam, antiekonomizam
i njegova kritika prema doksi se takoe pojavljuju u novom svetlu zahvaljujui tvom
spisu. I ti sam spominje Ransijera, a na jednom drugom mestu2 za Harvija tvrdi da
se vraa Rusou (odnosno Robinu Hudu). Ipak, nije li mogue da Rusoov glas u datom
trenutku ima mnogo veu mobilizatorsku mo, nego tradicionalni jezik marksizma?
Koliko jezikih i terminolokih koncesija sme da doputa levica? Koliko je potrebno
stvaranje novog jezika?
G. M. T.: Moda Rusoov glas ima veu mobilizatorsku mo (vidi o tome ono
to sam napisao za 300. roendan an-aka: A kibrndulsrl [O razoaranju],
let s Irodalom, 2012. jlius 13.), barem je do sada uglavnom bilo tako, da ne
govorimo o Badjuoovom antikontraktualistikom platonizmu. Ali bih raspravljao da li
marksizam uopte ima tradicionalni jezik. Osim egalitarne romantike postoji drugi
marksistiki dijalekt, takav je onaj Lukaev i onaj u kritikoj koli; a malo se moe
verovati da su orijentacije kritike vrednosti i Neue Marx-Lektre (Bakhaus, Reihelt,
Hajnrih) tradicionalne, jer je npr. Robert Kurc (koji je naalost preminuo ovog
leta, mlad) bio najvei neprijatelj Arbeiterbewegungsmarxismus-a [marksizam koji
se bazira na radnikom pokretu prim. M.L.]. Po meni klasno pitanje ne treba da se
postavi u puritansko-militantnom stilu avangarde iz 1920-ih i 1930-ih ili u himnikopreteoj pozi Atile Joefa, s obzirom da je klasa strukturalna i apstraktna povezanost.
Staleki/kastinski i kulturno-socijalno-politiki karakter klase se oslabljuje upravo
zbog upotpunjavanja kapitalizma, odnosno zbog apsolutizacije modernizacije, dakle
klasa iezava kao fokus identifikacije, ona kao element koji je doprineo formiranju
identiteta gubi na snazi. Ali to ne menja injenicu da je temelj kapitalizma i dalje
prisvajanje tueg rada: odvajanje proizvoaa od sredstava za proizvodnju.
Novi jezik nije instrumentalna nunost: revolucija, dakle praktinokritika delatnost, spontano oblikuje jezik teorije, ukljuujui naravno i praksu
teorije. I kod marksista (komunista, anarhista) postoji saoseanje, i oni se zgraavaju
nad beskonanom pokvarenou i bedom ljudskog stanja ne tajim da sam i ja sam

ogoren i duboko razoaran , ali to iskustvo oni dele sa mnogim drugima (recimo sa
pravim hrianima). Ono to je specifino, nije to (ak i ako niko od nas ne bi krenuo
ovim putem bez autentinog doivljaja ljudske patnje). Meutim, ta ogorenost i
saoseanje mogu da nas vode u pogrenom pravcu. Moe da se desi da emo zbog
solidarnosti slaviti samu praksu patnje.
Luka pie 1919. godine: ...kako jedna teorija ili teorijski metod mogu da budu
revolucionarni? [] Teorija moe da bude revolucionarna samo ukoliko ona ukida
razliku izmeu teorije i prakse. Ukoliko je puka injenica ispravne ideje ona uzrokuje
sutinske promene u predmetu na koju je ideja usmerena, ukoliko dosledno ostvarivanje
ispravne ideje rezultira transformacijom stvarnosti.3 Po mom miljenju teorija osim (a)
spoznaje skrivene pojmovne prirode graanskog drutva, (b) strastvenog postavljanja
pitanja o patnji zbog otuenja, represije i liavanja dostojanstva, odnosno injenice
da ona nikada nee dopustiti zaborav patnje, (c) neprestanog raskidanja i razoblienja
mitologije postojeeg, dakle, teorija treba u svom krugu da prezentuje radost i uitak
nakon kapitalizma siguran sam da e to biti nekakva pojmovna umetnost.
M.L.: Sve ee govori o tome da je nestala tradicionalna buroazija koja je
imala kulturni identitet. ta je politiki znaaj toga?
G. M. T.: To znai da buroazija u svojoj celini koja bi se mogla identifikovati
vie nije na neprijatelj poto ona vie ne postoji: nek poiva u miru! slino borbenom
i angaovanom proletarijatu sa klasnom sveu. Sa druge strane (a to je moda jo
vanije danas) to znai da ne postoji graansko naslee (humanost, slobodna umnost,
delatni ivot, Bildung, vernost formi, melanholian glas klavira) koje bismo mogli da
osporimo, da prisvojimo ili da oduzmemo od graanstva, jer je ta zaostavtina nestala:
ona je proerdana i uprljana. Mi ve nismo graani koji se kaje kao njihovi sinovi i
erke, kao to su bili stari revolucionari. Ve se desilo sve, izuzev same revolucije.
M.L.: Sa druge strane esto naglaava da su velike mase iskljuene iz
kontinuiteta kapitalrad, da rad vie nije odreujua forma socializacije. Prema tvom
spisu klase za razliku od stalea ne mogu da budu odvojene u pogledu ideolokog,
kulturnog i imovinskog statusa; klasa je anonimna i otvorena. Kakva je klasna pozicija
onih koji su iskljueni iz kontinuiteta kapitalrad? Kakav je njihov politiki potencijal?
G. M. T.: Klasnu poziciju imaju samo oni koji ive u kontinuitetu kapital
rad: i sama klasna pozicija, ak i proleterska klasna pozicija, slino radu, postala
je privilegija. Legitimni prihodi su i danas kapital i rad, tanije: ili kapital ili rad.
Nezaposleni, prekarni radnici, zatim radnici koji se vezuju za parcijalno radno vreme,
te radnici koji rade na daljinu, penzioneri, bolesnici, invalidni penzioneri, samostalne
majke i oevi, studenti, umetnici, izbeglice, migranti, iskljuene manjine, religijske
subkulture, subkulture ivotnog stila, narodi i drave izostavljeni iz svetskog trita,
domaice, milioni zatvorenika, bednici lieni toplote, zemlje, vode i vazduha, prinudni
nomadi izgonjeni iz njihovih oranica i uma, ene koje pate zbog iseenog klitorisa,
ene sa pokrivenim licem i telom, lezbejke koje su polnim nasiljem nauene na
heteroseksualnost, bolesnici HIV-a i AIDS-a koji umiru bez ikakvog tretmana (ili
su ak i namerno poniteni), stotine miliona koje strahuju zbog religijskog, rasnog i
3 Mi az ortodox marxizmus?, in: Lukcs Gyrgy: Forradalomban, s. a. r. Mesterhzi Mikls, Bp.:
Magvet, . n. [1987], 133-134.

314

315

intervju

polnog nasilja, desetine miliona vojnika koji su prinudno mobilizovani, milijardi ljudi
koji su otrovani komercijalnom kulturnom industrijom i masovnom zabavom oni
nisu klasa i zato nemaju politiki potencijal. Upravo zato u dananjem globalnom
drutvu nemaju legitimne zahteve. Neke drave kao takve poput Grke, zatim Kipra
su poluzvanino kvalifikovane kao nelegitimne (i setimo se: bilo je vremena kada su
nacionalni interesi Srbije vaili ab ovo & per definitionem kao nelegitimni nije bilo
toliko davno!...) Leviarski, dakle antikapitalistiki pokreti na moralnom i pojmovnom
nivou u kontekstu stare proleterske klase (koja se nekada sastojala od iskljuenih parija,
kao to su gore spomenute, a njeni ostaci su eksploatisani ivotinjskom surovou,
posebno na periferijama [maquiladoras i ostalo], kao u lepim starim vremenima
domova za rad [workhouse M.L.]) treba da stvore novu sintezu koja e da sadri sve
koji ne mogu da uestvuju u niemu produktivnom. Ali nije ni u njihovom interesu da
produktivnost bude kriterijum izvanrednosti (vrlina) koja jedino moe da omogui
egzistenciju. Stari proletarijat je pogreno, ali ipak ponosno mogao da kae da je on
taj koji stvara, koji je radnik (ta bi li stvarao robot koji se koprca pored pokretne
trake?), u modernom najamnom radu nema nieg stvaralakog, nieg dobrog, ali se u
tome krije i jedna neodluna elja za utopijom kreativne i kolektivne mate zajednice;
ni toga nema vie. Zadatak je gigantske veliine.
M. L.: Glavna tema prevoda ovog broja je komunizam. Da li smatra da treba
da se drimo tog izraza?
G. M. T.: Pa naravno. Taj izraz stigmatizuje. Moramo da prihvatimo tu
re koja se danas koristi kao sinonim za sramotu i za propast, jer smo mi prijatelji
stigmatizovanih i iskljuenih, i ponosno nosimo peat sramote i propasti. Krst je bio
simbol za pogubljenje ponienih robova i postao je metafora izbavljenja kasnije se
naravno pojavio na najstranijim reprezentacijama moi, na vrhu gotskih katedrala,
da bi jo jednom bio osramoen, jer je bio izdat. Tano se to dogodilo sa crvenom
zvezdom, odnosno sa srpom i ekiem. Ali elimo da oduzmemo i krst i crvenu zvezdu
od avolskih svetenika hijerarhine perverzije.
M.L.: U poslednje vreme sve vie i vie dolazi na Zapadni Balkan. Kakvi su
ti utisci?
G. M. T.: Kao to znate, ja sam poreklom Maar iz Rumunije, i imam intimni,
prokleto sloen odnos prema Balkanu. Ali stare ambivalencije polako nestaju. Oduvek
sam se zgraavao nad zapadnim prezirom prema Vizantiji i istonoj ortodoksiji
koji je preivao ak i evropski prezir prema muslimanskom, hinduistikom,
konfucianistikom i budistikom Istoku. Peter Handke je u mnogim stvarima naivan
i infantilno pristrasan, ali u ovome ne grei, tu oseam ito to i on. I nisam zaboravio
staro, buntovniko, revolucionarno i opasno Levante. Zaista dolazim u Hrvatsku,
Srbiju, Sloveniju, Bugarsku i naravno vrlo esto u Rumuniju. Sva ta mesta su
slobodnija, zanimljivija i ivahnija mesta od zaostale Srednje Evrope ija su creva
zaepljena godinama ne mislim na Prag, a Budimpeta prouzrokuje samo patnju
zbog prizora nacionalnog umiranja. Balkan je i danas (ili ponovo) najslabija karika:
on e se odvojiti. Od vas zavisi da li e to biti emancipacija ili krvavi, ali provincijalni
postfaizam: u nacionalnoj ili u evropskoj varijanti skoro da je svejedno.
Ali u poslednje vreme mnogo uim od vas.