Beruflich Dokumente
Kultur Dokumente
1930-1992
IZLO`Bu PRIRE|UJU OP{TINA VRA^AR
I BIBLIOTEK A GRAD A BEOGRAD A
POVOdom 80 godi[wice ro\ewa
Издавачи
Општина Врачар и
Библиотека града Београда
За издавача
Бранимир Кузмановић,
Јасмина Нинков
Дизајн изложбе
Марија Вилотијевић
Дизајн и припрема каталога
Снежана Рајковић
CIP - Каталогизација у публикацији
DVD продукција Народна библиотека Србије, Београд
Cyber Entertainment 821.163.41:929 Пекић Б.(083.824)
1
„Иронија је конститутивни део мог књижевног рукописа. Ја сам
романсијер с повременим срећнијим или несрећнијим излетима у филм,
театар, есејистику или радио драму...“
Б. Пекић
DETIWSTVO
Отац, Војислав Д. Пекић, као млад био је „непомирљив и радикалан". На Дурмитору 1917. год.
пришао је комитима. Завршио је правни факултет у Београду. Као високи државни чиновник службовао
је у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић-Граду, Книну. Почетак Другог светског рата зетекао га је на Цетињу
на положају начелника Управног одјељења Зетске бановине. Заједно с породицом италијанске
окупационе власти протерале су га у Србију.
2
Од оца, према коме је гајио дубоко поштовање, Борислав Пекић, је наследио осећај за високо моралне
принципе и смисао за хумор.
Мајчина породица била је грчко-цинцарског порекла. Љубица Пекић, студирала је на Високој
економско-комерцијалној школи у Загребу. До удаје, радила је као професор математике у Панчеву.
Поседовала је изузетан смисао за реалност. „Кад су ме хапсили, отац је дубоко размишљао, а она ми
трпала марамице у џеп. На суду ми је отац давао савет, а она цигарете...“
Са мајком је често боравио у Словенији код ујака Златка Петровића, директора Југословенске
удружбе барв у Долу при Љубљани, и у Мојстрани, месташцу у срцу Јулијских Алпа.
У Книну је завршио други и трећи разред основне школе. Почиње да пише дневник и сам често
одлази у биоскоп.
На Цетињу похађа четврти разред. Учи немачки и музику, иако осетљив и повучен дружи се са будућим
редитељима Здравком Велимировићем и Мирославом Дедићем и глумцима Павлом и Душаном
Вујисићем.
„Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине
Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и
државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике
Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем
година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године."
Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. и 20. 9. 1987.
У затвору је провео пет година од 7. новембра 1948. до 1. децембра 1953. године. Затворски досије
Бористава Пекића чува се у архиви Казнено поправног дома у Нишу. У личном листу пише да је Пекић прво
заведен, под бр. 14504, а затим 1125. У Казнено поправни дом у Сремској Митровици спроведен је 12. августа
1949. Оболео је и нередовно лечен од туберкулозе.
Тај период свог живота описаће после готово четрдесет година у тротомном издању књиге „Године које су
појели скакавци; успомене из затвора или антропопеја (1948-1954)."
5
SA QIQANOM
Од 1954 до1958. студира експерименталну
психологију на Филозофском факултету у Београду.
У периоду између 1958-1964. године учествује на
анонимним конкурсима за филмске синопсисе
„Ловћен филма" из Будве и добија награде за радове
„Губавац" и „Одавде до Арарата". Напушта студије,
жени се и ради као драматург и сценарист у
филмским продуцентским кућама. Маја 1959. године
родила му се ћерка Александра. Тих година
„дефинитивно се опредељујем за уметност,
литературу и јавни живот..." Под псеудонимима Адам
Петровић, Борислав Петровић и Димитрије Петровић
почиње да објављује у листовима „Видици" и „Време".
Прва објављена прича „Исус Карењин" најављује
„Време чуда".
„Становала сам у непосредној близини Малајничке улице, а познавала сам Пекића из виђења од своје
ране младости, нарочито док сам била у гимназији. Био је врло маркантна личност коју је човек морао
да запази - страшно висок, некако је деловао већ својом појавом... Још није носио наочаре, није имао
браду али ме је његова фигура увек подсећала на Дон Кихота...
Често је сањао одломке својих романа, чак и целе драме, тако да у ствари није одмарао ни дању ни
ноћу... Никакав неуспех није га обесхрабривао. Напротив, то га је подстицало да још више ради, па макар
се то само слагало у фиоци... Био је веома дисциплинован, строг према себи, жртвујући апсолутно сваки
тренутак своме раду."
Пекићева Клупа / Љиљана Пекић
Са супругом Љиљаном
Б. Пекић у Паризу, 1965. у Венецији, 1961.
6
Мила моја,
...Право да ти кажем најсрећнији сам кад радим и кад не читам новине. Једноставно се навикавам да их не
читам, примећујем да у таквим случајевима боље пишем и да сам у стању више да се концентришем на оно
што радим.
Мислим да сам сада ушао у зрело књижевно доба и за оно што мислим да радим треба ми десет година.
Наравно ако напишем све што сам наумио.
Опет сам те сањао, мила моја, у једном чудном сну на једној плажи свој у бакарној светлости сунца које је
залазило, седели смо на једном камену одевени у коже - као Кромањонци! Али били смо врло, врло срећни.
Можда је у том сну дошла до изражаја моја жудња за сомоћом, природом и ослобађањем од проблема.
Дакле, будим се око 10 и 30 почињем да радим око 11, па све до 3, онда ручам и прилегнем до 5,
потом са прекидом за вечеру и повремено телевизију, која је испод сваке критике, радим негде до 4
изјутра, и тако сваког дана...
Можда због интензивног рада, а пре ће бити због целе ове ситуације која се као вреће песка навалила
на моја леђа, осећам потребу да видим некога, да с неким разговарам, али, мимо тебе, немам никога
с ким бих то стварно могао.
7
LONDON
После 1968. године породица Пекић, одлучила је да се привремено исели из земље. Могуће опције
биле су Немачка, Африка, Енглеска. Лиљана Пекић, као инжењер архитектуре; добија посао у Лондону, у
архитектонском одељењу Општине Брент. Међутим, Бориславу, једног јутра, у зору, око 4.30 милиционери
одузимају пасош. Породица одлучује да Љиљана ипак отпутује за Лондон. Касније јој се придружује и ћерка
Александра. „Пасош ми је враћен после великих чланака у немачкој штампи о мом случају и добијања НИН-
ове награде за Ходочашће. Отпутовао сам у Лондон. Након тога, пет година ниједна моја књига у земљи није
објављена, а сви су уговори са мном раскинути без икаквог објашњења..."
Из интервјуа са Весном Рогановић, Борба 28.9.1989.
Из тог периода (19. 6. 1970 - 23. 3. 1971.) остала је богата кореспонденција са супругом Љиљаном,
породицом и пријатељима, У Лондону Пекић ће живети и стварати 20 година. Његов велики пријатељ,
Борислав Михајловић Михиз, ће записати: „И потекла је из далеког Лондона, као кроз порушену брану, широка
бујица његових романа, драма, есеја, дневничких записа, нагло је порасло Пекићево књижевно дело на многе
хиљаде исписаних страница..."
„У туђину сам отишао из два разлога. Осетио сам да сам у стварност упао, утонуо, „заглибио се" дубље
него што ми је идеја о независности уметности допуштала...Отишао сам, дакле, да повратим унутрашњу
уметничку слободу. А још више своје - време. За рад ми треба много више времена него што допушта Београд,
мој начин живота у њему, а и властита искушења..."
Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. 9. 1987.
„Колико у мојим књигама има аутобиографског? Мало. Моја биографија је у мојим дневницима,
исповестима, а у књигама понегде и посредно...“
Књигу ће 1970. године објавити „Просвета". После изванредних критика, већином гласова жирија,
Б. Пекић добија НИН-ову награду, која му је уручена фебруара 1971. године.
,,У највишој врлини уметности, у њеној моћи да однос уметника према свету учини општим, у
способности уметности да од сваког Дела учини јавни сигнум којим искуство обележава сопствени
развитак, крије се и њена најзлоћуднија урођена мана: опасност да Дело не одражава ништа друго до свог
творца. Јер, ако у једној књизи, слици или композицији нема ништа од других због других и за друге, онда
ће оне, и када су савршене, личити на свеће које светле само док горе, а не на звезде које нас обасјавају и
када су већ давно погашене.
Трудио сам се стога да датуми који обележавају путању мог личног искуства не одређују сасвим и
судбине мојих личности, па с њима и судбину Арсенија Његована, јер бих у противном водио јалову
кореспонденцију са самим собом, Али, ни допуштао нисам да свет у коме живим својим датумима,
сопственим развојем без призива одређује њихову судбину, јер бих онда себе свео на улогу коју је Ежен
Јонеско означио као поштарску: био бих разносач порука и препорука.
Једини критеријум којим сам се при тражењу равнотеже између мог и туђег искуства руководио -
било је оно што сам замишљао да је моја савест. Животу никада нису недостајали виши циљеви. На жалост,
оно што нам се тако често објављује као живот на делу, неконтролисана је спрега воље и случаја, добрих
10 намера и рђавих исхода, па ми, који смо и сами тек још једна непозната у тој несведеној једначини патње,
сумње, наде, страсти, искушења и неизвесности, једино на савест можемо да се ослонимо и да у њој
потражимо критеријуме својих избора, мере својих акција, а ако смо писци, и циљеве својих речи. Али
суд, суд увек припада другима. И у животу, и у уметности. Јер су наши животи и наше уметности другима и
намењени."
ZLATNO
RUNO
Својим главним делом сматрам „Златно руно“. Пекић је 1974. године дефинитивно конципирао
Сагу о Његованима као Ромејски прстен.
„Пловидба хеленских хероја и полубогова у Колхиду по Златно Руно, опевана од Аполонија Рођанина, у
основи је авантуристичка повест која као и свака прича о жудњи за нечим, о напорима да се до тога дође
и о исходу тих напора. То је укратно, и тема мог романа“.
Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. 9. 1987.
„Моје Златно руно није историјски роман у стандардном значењу речи. Уместо хронолошког, линеарног
времена, оно је у цикличном, уместо у дефинисаним просторима, оно је у међупросторима. Бројни
историјски моменти у његових седам томова, од пловидбе Јасоновог Арга у Колхиду и Тројанског рата, до
1941, само су мостови који га воде с ону страну емпирије, у мит, у мета-стварност, у суштину и судбину
људске историје“.
У VII томова на 3500 страна у ужој породици Његована живео је Пекић са 63 члана породице Његован-
Турјашки, који су од праисторијских митских времена, са бројним историјским личностима које су
стварале историју Балкана, од Андрианопољске битке 1205. до почетка Другог светског рата 1941. године,
трагали за суштинама човека и живљења.
(...) У потрази за универзалним до кога ми је стало, немам никакве потребе да се удаљујем са Балкана, мог
локалног литерарног подручја, извора мојих надахнућа, мог језика, мог порекла и мојих митова. А тамо
где је писац, тамо је и универзум...“
Из интервјуа, Вјесник, 1.2.1985.
„...Ја сам романескни циклус „Златно руно“, од седам књига, писао на руке, на обичној машини и шест пута
сам га прекуцавао. Нисам имао дактилографкињу, а то је три и по хиљаде страница, па израчунајте!..
У богатој заоставштини Борислава Пекића пронађена је и ова необична сликовница. Исечци из штампе,
репродукције портрета Уроша Кнежевића и најчешће исечци из Каталога изложбе Анастаса Јовановића,
одржане крајем седамдесетих година XX века у Галерији САНУ, сложени и преименовани, послужили су
писцу у грађењу ликова „Златног руна“. 11
Опис Сликовнице / Гојко Божовић // Анали Борислава Пекића, бр. 1 (2004)
ROMEJSKI PRSTEN
„...Критичари oву врсту романа зову роман-реком. Ја бих мој пре назвао роман-морем.
Роман-река претпоставља, да код поређења останемо, један, током воде, предодређен правац од
извора до утоке..."
... Поређење с морем ми се чини прикладнијим управо због схватања времена, због
подређивања композиције таквом схватању и претпоставке да оно не изражава само временски
простор садржаја већ и судбину човека и његове повести, не само судбину приче у времену већ и
причу времена као Људске судбине. Време је у Руну једно. Прошлост, садашњост и будућност су
симултане зоне темпоралности, као што је и вода мора једномерна и једновремена, те никуда не тече
него се само распростире. То се истовремено време шири, сликовито речено, у кругу који је у роману
планиметријски описан, тако да се од године 1769. и пада Москопоља, цинцарског Армагедона,
крећемо према будућности, години, рецимо, 1801, 1830, 1848, 1867, 1903, 1910, 1915, 1919, 1941, па, у
паранормалној пројекцији, све до године 1980, али се једновремено, паралелно, у истој равни
протицања, враћамо прошлости, док ова има године и познаје историјско датирање, до 1690, 1566,
1453, 1427, 1299, 1205, а онда, кад године уђу у неизвесност, дубље у хеленски мит о Аргонаутима, све
до безвремена Аркадије и Златног доба које му претходи. Кретање кроз време је привидно. Време
стоји као што то с морем бива. Они који се крећу, то су јунаци Руна, то смо ми који у том непомичном,
увек истом мору укруг пливамо...
Из интервјуа са Бранком Јокићем, Побједа, 1. 10. 1987.
12
WEGO{EVA NAGRADA
ЊЕГОШЕВА НАГРАДА ЗА „ЗЛАТНО РУНО" УРУЧЕНА ЈЕ БОРИСЛАВУ ПЕКИЋУ НА ЦЕТИЊУ 1. НОВЕМБРА 1987.
ГОДИНЕ
,,,..Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за
којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност,
Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеност у
себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно
умирање, а постојање не заслужује више од заборава?
Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје
изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са
Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих
заблуда, илузија и грехова?
Ако први стихови „Вијенца" одају моје зебње, стих с краја „Луче"* - „воскресењем смрт си поразио" -
враћа моје наде.
Али шта нас чека: ,,ера страшна Људскијем кољенима" или ће се пловидба за Златно Руно хуманог
идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрти поразити" да,
нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од Његошевих стихова оживотворити у
судбини потомства, неизвесно је.
У неизвесности, тајна је, мука, али и лепота живљења. Она лепота коју је Његош, један од последњих
заточеника древног медитеранског света, тај велики, храбри, несрећни и умни творац, владар и
духовник, морао осетити као свој прави завичај, када јој је из провалије Људских недоумица, душевних
неизвесности и световних невоља, подарио једино што је остало само његово - јер све остало другоме
даде - подарио своју - самоћу..."
Текст говора Борислава Пекића при додели Његошеве награде
13
ATLANTIDA
Идеја Атлантиде је, несумњиво, потекла из потребе за рајем. Како се постојање раја, у паклу људске
стварности, није могло доказати, морали смо га тражити у нечему што је постојало, па се из извесних
разлога изгубило. Такав је библијски Еден, рај на истоку. Такви су изгубљени рајеви свих раса, народа,
племена. Секхет-Аару Египћана, Елисејска поља Грка, келтски и галски Авалон/Абалуси/Абалониа, ацтечки
Азтлан, страрохиндуско Бело острво, Златни крајеви источних легенди...
Овде се морамо зауставити и издвојити филозофа Оригена. Платонов извештај о рату Атлантиђана и
Атињана интерпретира он као сукоб добрих и рђавих демона, антиципирајући идеју која је у овој књизи
књижевно примењена у облику глобалне алегорије. Нумениус ми је такође помогао, јер је тај рат назвао
борбом душа и тако у физички свет легенде о Атлантиди увео појам који ме навео на смелост да тајни рат
Атлантиђана и њихових робота схватим као - рат оних с душом против оних који је немају.
Неспоразуми око Атлантиде без сумње ће се наставити све док траје наша потреба за једним бољим
светом. Атлантида ће и постојати и неће постојати. Сви желимо да неког раја негде има, макар особно
никад до њега не доспели. Поузданост да можемо доспети ако се потрудимо, довољна је да тај рај у својим
сновима одржимо.
Можда је уметност дубљи део меморије од Људског памћења, а имагинација у трагању за истином
кориснија од научне уздржаности?
Али имагинација није потребна само писцу који вас чека иза бусије овог наслова. Потребна је и -
вама. Ако је немате, маните књигу!
Одломак из предговора Романа
Борислав Пекић био је члан уредништва Књижевних новина (1986-1969) ; дописни члан САНУ, члан
Крунског савета (1992); члан - потпредседник српског ПЕН центра (1977); члан енглеског ПЕН центра; члан
удружења књижевника Србије; члан Удружења филмских радника Србије; члан Удружења драмских
уметника Србије; оснивач, потпредседник и члан Главног одбора Демократске странке (1990); члан
уредништва листа „Демократија" (1990).
Дела Борислава Пекића превођена су на: енглески, чешки, пољски, словачки, словеначки,
реторомански, македонски, албански, арапски, румунски, француски, немачки и шпански језик.
Умро је у Лондону, 2. јула 1992. године. Као први преминули члан тек основаног Крунског савета,
посмртно је одликован краљевским Орденом белог орла првог степена.
21
VERUJEM
U DEMOKRATIJU
„...Васпитан сам као демократа. Настојим да се као демократа понашам и да у себи
савладам урођене Људске, тоталитарне, готово бих рекао антрополошки
антидемократске особине потекле из себичности, жудње за моћи, таштине и рђавог
искуства са Људима. Верујем у демократију као најбољи од свих рђавих система, а
свакако најподношљивији, у реалну и реалистичку демократију управљања разумом,
контролисаног од јавности и изборних тела, оплемењену социјалним интересом за
судбину ближњег и компромисом са потребама заједнице, али и ефикасног у заштити
свега личног, што представља грађанску и политичку слободу, у парламент као мајку,
а не маћеху народа, опште и тајне изборе, слободно удруживање,
сталну размену идеја, рада, капитала, тежњу личном успеху и
благостању, приватну иницијативу, право регулисано законом и
мењано вољом већине уз сталну мисао о егзистенцији мањине...
Верујем у правила грађанске игре...
Демократија је у првом реду компромис. Морамо га једном
направити и са својим најлепшим надама и најзаноснијим
утопијама, и од онога што је немогуће бар на време узети оно што
је могуће, иначе ћемо остати без ичега, јер ће у међувремену и оно
што је могуће било постати за нас немогуће."
Из интервјуа Б. Пекића, „Новости 8“ 3. 6. 1989
22
Од доласка у Београд 1945. године Пекић је са
породицом живео на Врачару, у Малајничкој 7. Ту је
похађао III мушку гимназију, одатле је хапшен и
привођен, ту је написао прве романе, одатле је
отишао у добровољно изганаство у Лондон. Данас,
мала врачарска улица носи име знаменитог српског
писца Борислава Пекића. На згради број 7 налази се
спомен плоча, рад вајара Николе Јанковића, коју су
великом литерати, 1998. године, поставили грађани
Врачара.
На иницијативу супруге Борислава Пекића,
Љиљане Пекић и њихових пријатеља, 1993. године
основана је фондација „Борислав Пекић“. Фондација
је установила књижевну награду која се у виду
стипендије додељује сваке године као подстицај
младим писцима.
23
Борислав Пекић. Личност по много чему
необична: животом, делом, изгледом. Над мало
повијеним раменима човека високог, ломног раста,
оштро срезана аскетска троугласта глава. Строг поглед
под јаком диоптријом наочара, којим као да више види
но што гледа, тек ретко озари кратак и као мало
изгубљен осмех. Мек и дуг корак високих ногу и
изразито лепа немирна рука...Говори мало и готово
увек преком, кратком реченицом, он, писац најдуже
фразе у српској књижевности...Горд, чак и некако
племићки охол. Ретко греши и још теже прашта грешке
Са Небојшом Брадићем људима и себи...“
Борислав Михајловић-Михиз