JUKIO MIIMA

Ispovest maske

bojana888

... Lepota je strana, jeziva stvar! Strana je jer je niko jo nije dokuio
niti e to ikada moi, zato to Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U
lepoti se susreu dve obale i sve suprotnosti postoje naporedo. Ja nisam uen
ovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmiljao. Zaista, tajnama nema kraja!
Mnogo je u ivotu nepoznanica za ovekova nejaka plea. Reavamo ih kako
znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnoljiva mi je pomisao da
ovek plemenitog srca i uzvienog uma, koji je krenuo u ivot sa idealom
Madone u srcu, zavri u Sodomi. Jo je stranije to se ovek kome je Sodoma u
srcu, ne odrie lako ideala Madone i to u dubini due moe da izgara od
istinske enje za lepotom, kao u doba mladalake naivnosti. Da, iroko je
ljudsko srce, preiroko. Voleo bih da nije tako. Sam avo zna ta sve to znai!
Ono to je razumu mrsko i sramotno, esto je srcu milo i drago. Ima li lepote u
Sodomi? Veruj mi, mnogim ljudima je Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu?
Ono to me uasava je da lepota nije samo zastraujua, ve i puna tajni. Bog i
avo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoe da pria
samo o sopstvenom bolu. Sluaj, sada u ti rei ta ono govori...

Dostojevski, Braa Karamazovi

PRVO POGLAVLJE

Godinama sam uporno tvrdio kako se seam svog roenja. Kad god bih to
izjavio, odrasli bi se prvo nasmejali, a onda, dosetivi se da moda pokuavam
da ih nasamarim, osmeh bi im nestao sa lica i pogledali bi mrko u bledunjavo
lice tog starmalog deaka. Ponekad bih o tome poeo da priam nekom gostu
koji nije bio blizak prijatelj moje porodice: iz straha da e njenog unuka
smatrati idiotom, baka bi me otrim glasom prekinula i naredila da idem da se
igram negde drugde.
Kada bi proao smeh, odrasli bi obino pokuavali da mi objasne kako je
ono to govorim nemogue, poturajui mi pod nos razna nauna objanjenja.
Trudei se da smisle objanjenja koja mali deiji um moe da shvati, blebetali bi
sa velikim zanosom o tome kako malim bebama oi jo nisu otvorene kad se
rode, a kad bi i bile otvorene, govorili su, bebe ne bi mogle da zapamte ono to
su videle.
Zar nije tako?, pitali bi, uhvativi za ramena krhkog deaka, koji je i
dalje verovao u svoju priu. A onda bi im palo na pamet da ih to dete ipak
zavitlava: On jeste mali, ali moramo da budemo na oprezu. Mali nevaljalac
sigurno hoe da nas navede da mu priamo o onom, a ko e onda da ga sprei
da pita, sa jo nevinijim izrazom lica: Odakle dolaze bebe? Kako sam doao na
svet? Ponovo bi se zagledali u mene, sa kiselim osmehom na licu, dajui mi do
znanja da sam iz nekog razloga, koji nikad nisam uspeo da otkrijem, povredio
njihova oseanja.
Ali, nisu imali razloga za strah. Nisam imao ni najmanju elju da ih pitam

o onom. ak i da sam to nameravao, toliko sam se plaio da u povrediti

oseanja odraslih da mi nikad nije palo na pamet da se sluim trikovima.
Pa opet, koliko god da su me uveravali u suprotno, koliko god da su mi se
smejali, i dalje sam uporno verovao da se seam sopstvenog roenja. Moda se
to seanje zasnivalo na prii nekoga ko je bio prisutan u to vreme ili je samo
bilo plod moje bujne, tvrdoglave mate. U svakom sluaju, za jednu stvar sam
apsolutno siguran da sam je video jasno, svojim oima. Bio je to rub kadice u
kojoj su me prvi put okupali. Bila je od drveta, potpuno nova i tako uglaana da
se sva sijala, glatka kao svila; dok sam leao u njoj, pogledao sam na gore i
ugledao zrak svetlosti koji je obasjavao jedan rub kadice. Drvo se presijavalo
samo na tom mestu, kao da je od zlata. inilo se da e vodeni jezici koji su
zapljuskivali kadicu zbrisati to mesto, ali nisu uspevali da ga dosegnu. I, da li
zbog odraza ili zato to je taj zrak svetlosti prodirao i u kadicu, voda ispod tog
mesta na rubu se presijavala, a svetlucavi talasii su neprestano udarali glavama
jedan u drugi...
Verodostojnost mog seanja ozbiljno je dovodila u pitanje injenica da se
nisam rodio danju, ve u devet sati uvee. Mora da je bilo u pitanju elektrino
osvetljenje, zadirkivali su me. I pored oiglednog apsurda, bez ikakvih tekoa
sam i dalje bio ubeen da je svetlost obasjavala makar taj jedan deo kadice, pa
neka je bila i pono. Tako je taj rub kadice i njegov treperavi odsjaj zauvek
ostao u mom seanju kao uspomena na moje prvo kupanje.
Rodio sam se dve godine posle Velikog zemljotresa. Deset godina ranije,
zbog skandala u koji je bio umean jedan od njegovih pretpostavljenih, moj
deda je, preuzevi svu odgovornost na sebe, dao ostavku na poloaj guvernera
jedne od kolonija. (Nemojte misliti da ublaavam stvar; u ivotu jo nisam sreo
oveka koji je tako slepo i budalasto verovao ljudima kao moj deda.) Od tog
trenutka, moja porodica je poela da ide nizbrdo, tako lako i bezbrino, da bih
gotovo mogao da kaem kako su propadali sa pesmom na usnama - prvo su

krenuli ogromni dugovi, pa hipoteka, pa prodaja porodinog imanja, da bi se na

kraju, kako su se finansijske nevolje poveavale, u njima rodila neka morbidna
sujeta koja je vremenom bivala sve jaa, kao zla kob.
Tako sam se ja rodio u ne ba uglednom delu Tokija, u jednoj staroj,
iznajmljenoj kui. Bila je to glomazna kua na uglu ulice, prilino nesrazmerna
i mirisala je na propadanje i emer. Da biste u nju uli, morali ste da proete
kroz impozantnu gvozdenu kapiju, dvorite i ogromnu sobu za primanje u
zapadnjakom stilu, veliine prosene prigradske crkve. Dva sprata su bila na
viem, a tri na niem nivou, sa mnotvom mranih soba koje je spremalo est
kunih pomonica. U takvoj kui, koja je kripala kao stari kredenac, deset dua
se budilo i odlazilo na spavanje svakog jutra i veeri - moj deda, baka, otac,
majka i posluga.
U korenu svih naih porodinih nevolja leali su dedina strast prema
pekulacijama i bakina bolest i rasipnost. Deda je stalno bio u nekakvim
poslovnim emama sa sumnjivim partnerima i zbog toga je esto putovao u
daleke krajeve, sanjajui o zlatu i bogatstvu. Baka je bila izdanak stare i ugledne
porodice; dedu je mrzela i podsmevala mu se. Imala je neukrotiv, sitniav i
pomalo divalj, poetski duh. Hronina neuralgija je posredno, ali uporno izjedala
njene ivce, istovremeno dajui beskorisnu otrinu njenom intelektu. Ko zna,
moda su ti napadi depresije, koje je imala sve do smrti, bili prouzrokovani
seanjem na poroke kojima se moj deda predavao u mladosti?
Eto, u takvu kuu je moj otac doveo moju majku, tada krhku i lepu
nevestu. etvrtog januara hiljadu devetsto dvadeset pete godine, u rano jutro,
moja majka je dobila poroajne bolove. U devet sati uvee, rodila je majunu
bebu, teku dva kilograma i etiri stotine pedeset grama.
Uvee, sedmog dana po roenju, bebu su umotali u pelene od flanela i
svile be boje i obukli joj kimono od svilenog, arenog krepa. U prisusustvu
svih ukuana, deda je ispisao moje ime na komadiu ritualnog papira i stavio ga

na molitveni sto u tokonomi.

Kosa mi je dugo bila plavkasta, ali su je uporno mazali maslinovim
uljem, sve dok nije postala crna.
Moji roditelji su iveli na drugom spratu kue. Pod izgovorom da je vrlo
rizino podizati dete na viim spratovima, baka me je otela iz majinog naruja
kada sam imao samo etrdeset devet dana. Moj krevetac je bio prenet u bakinu
sobu koja je stalno bila zatvorena i vonjala je na bolest i starost. Tu, uz njen
bolesniki krevet sam ja odrastao.
Kada mi je bilo otprilike godinu dana, pao sam sa treeg stepenika i
povredio teme. Baka je tada bila u pozoritu, a moji roditelji su iskoristili priliku
da pozovu oeve roake i malo se provedu, buno uivajui u privremenoj
slobodi. U jednom trenutku, majka je krenula uz stepenice na drugi sprat da
neto odnese. Poavi za njom, upetljao sam se u rep njenog kimona i pao.
Nazvali su Kabuki pozorite i rekli baki da smesta doe kui. Kada je
stigla, deda je izaao pred nju. Ne skinuvi cipele, stajala je u dovratku,
oslanjajui se desnom rukom na tap i netremice gledala u dedu. Kada je
progovorila, glas joj je bio neobino miran, kao da klee svaku re:
Da li je mrtav?
Ne.
Onda se izula, ula u kuu i krenula niz hodnik vrstim korakom, kao
svetenica...
Bilo je novogodinje jutro, ba pred moj etvrti roendan, kada sam
povratio neku tenost boje kafe. Porodini lekar je odmah pozvan. Pregledao
me je i rekao da nije siguran da u se oporaviti. Dao mi je toliko inekcija
kamfora i glukoze da sam bio izbuen kao igleno jastue. Puls u zglobu i
gornjem delu ruke postao je gotovo neujan.

Prola su dva sata. Stajali su i gledali u moje beivotno telo.

Spremili su pokrov, skupili moje omiljene igrake i pozvali sve roake.
Protekao je skoro jo jedan sat kada se, iznenada, pojavila mokraa. Brat moje
majke, lekar po struci, uzviknuo je, iv je! Objasnio je da pojava mokrae
znai da je srce ponovo poelo da kuca.
Ubrzo zatim, mokraa se ponovo javila. U obraze mi se polako vraala
boja.
Od te bolesti - autointoksikacije - sam hronino oboleo. Otprilike jednom
meseno sam imao napade, as jae, as slabije. esto sam bio u kritinom
stanju. Kako se napad bliio, po zvuku njegovih koraka mogao sam da osetim
da li u se pribliiti smrtnom asu ili ne.

Upravo iz tog perioda potie moje najranije seanje, ije me neobino

ive slike i dan-danas proganjaju.
Neko me je vodio za ruku. Ne seam se vie da li je to bila moja majka,
tetka, negovateljica ili sluavka. Ne znam ni koje je godinje doba bilo.
Podnevno sunce je nejasno osvetljavalo kue na padini. Drei za ruku enu
koju nisam zapamtio, peo sam se uz padinu ka kui. Neko je iao ka nama i ta
ena me je cimnula za ruku. Sklonili smo se sa puta i stali sa strane, ekajui da
osoba proe.
Sliku koju sam tada video, bezbroj puta sam u glavi ponovo vraao,
prouavao i ispitivao svaki njen detalj, tako da je nesumnjivo svaki put dobijala
novo znaenje. Vremenom je seanje na tu scenu bledelo, ali mi je lik nekoga
ko ide ka nama, uvek bio pred oima sa nesrazmernom jasnoom. Za to je
postojao jak razlog: upravo taj lik bio je prvi od mnogih koji su me celog ivota
proganjali i plaili.
Ka nama je iao mladi, rumenih, jedrih obraza i sjajnih oiju, sa

prljavom almom obmotanom oko glave, koja ga je titila od znoja. Silazio je

niz padinu, nosei preko ramena motku sa koje su visile kofe sa izmetom, iju je
teinu veto usklaivao sa svojim koracima. Bio je to ubretar, skuplja izmeta.
Bio je obuen kao radnik, a na nogama je imao sandale od crnog platna sa
prorezom za prste i gumenim onovima. Nosio je tamnoplave, pamune
pantalone, koje su mu tesno prianjale uz telo.
Panja sa kojom sam posmatrao ovog mladia bila je neuobiajena za
deaka od etiri godine. Iako mi tada to nije bilo sasvim jasno, za mene je on
predstavljao prvi susret sa dotad nepoznatom snagom, moj prvi odgovor na neki
udan, tajanstveni zov. Mislim da je znaajno to mi se taj zov prvi put javio u
liku skupljaa izmeta: poto je izmet simbol zemlje, ovo je nesumnjivo bio
zlokobni ljubavni zov koji mi je Majka Zemlja upuivala.
Nejasno sam oseao da na ovom svetu postoji udnja koja probada kao
otar bol. Takva udnja me je proela dok sam gledao u ovog mladia. Mislio
sam: Hou da se pretvorim u njega. Hou da budem on. Jasno se seam da je
moja udnja bila usredsreena na dve stvari. Prva stvar su bile njegove
tamnoplave, pripijene pantalone, a druga, zanimanje kojim se bavio. Tesno
pripijene pantalone jasno su ocrtavale donji deo njegovog tela, koji se gipko
kretao i kao da je iao pravo ka meni. U meni se rodilo neizrecivo
strahopotovanje prema tim pantalonama. Nisam shvatao zato je to tako.
Njegovo zanimanje... Istog asa, kao to druga deca, im steknu
pamenje, poele da postanu generali kad odrastu, mene je obuzela elja da
postanem skuplja izmeta. Moda su na ovakvu odluku delimino uticale te
tamnoplave pantalone, ali sigurno to nije bio jedini razlog. Vremenom je ova
elja bivala sve jaa i, kako je rasla u meni, poela je da poprima udne oblike.
Hou da kaem da sam prema mladievom zanimanju osetio neto nalik
na otru, slamajuu tugu. Njegovo zanimanje asociralo me je na tragediju, u
najulnijem smislu te rei. Izvesno, reklo bi se, samoodricanje, preputenost

sudbini, bliskost sa opasnou, neka meavina nitavila i ivotne snage - sva

oseanja koja sam dovodio u vezu sa mladievim pozivom, iznenada su me
preplavila i zarobila u uzrastu od etiri godine. Mogue je da sam imao potpuno
pogrenu predstavu o tome ime se zapravo skuplja izmeta bavi. Verovatno su
mi ranije priali o nekom drugom zanimanju, pa sam sada, zaveden slinou
radnog odela, pokuavao po svaku cenu njegov posao da uklopim u ono to sam
uo. Mislim da je to jedino objanjenje.
Mora da je u tome bila stvar, jer se kasnije moja ambicija, sa istim
onakvim oseanjima, prenela na vozae hana deni, onih ulinih tramvaja koji
su tako lepo okieni cveem u praznine dane - ili, pak, na cepkae karata u
podzemnoj eleznici. U mojoj glavi, oba ova zanimanja bila su povezana sa
traginim ivotom, o kojem nisam znao nita i iz koga sam, izgleda, zauvek
bio iskljuen. Ovo je posebno vailo za cepkae karata: nizovi pozlaene
dugmadi koji su ukraavali gornji deo njihovih plavih uniformi, stopili su se u
mojoj glavi sa neprijatnim mirisom koji se u to vreme irio podzemnom
eleznicom - bio je slian mirisu gume ili peperminta - i odmah me asocirali na
tragine stvari. Bilo mi je nekako tragino to neko mora da zarauje za
ivot usred takvog smrada.
ivoti i dogaaji koji su se odvijali bez ikakve veze sa mnom i to na
mestima koja, ne samo da su godila mojim ulima, ve su mi, tavie, bila
zabranjena - takvi ivoti i dogaaji, zajedno sa ljudima koji su ih proivljavali,
potpadali su pod moju definiciju traginog. Izgleda da se moja alost to sam
zauvek iz toga iskljuen, uvek u mojim sanjarenjima pretvarala u saaljenje
prema takvim ljudima i njihovom nainu ivota i da sam, patei zbog njih, samo
pokuavao da proivim isto to i oni.
Ako je to bio sluaj, onda su te, navodno, tragine stvari, kojih sam
poeo da bivam svestan, bile samo senke jo vee patnje koja se nazirala u
budunosti, jo dublje usamljenosti koja je tek trebalo da doe...

Druga uspomena iz ranog detinjstva vezana je za jednu slikovnicu. Iako

sam sa pet godina umeo da itam i piem, jo uvek nisam mogao da itam rei u
knjigama. To znai da i ovo seanje potie iz vremena kada sam imao etiri
godine.
U to vreme sam ve imao nekoliko slikovnica, ali je samo jedna drala
moju panju - i to samo jedna neverovatna slika u njoj. Mnoga dosadna i duga
popodneva proveo sam sanjarei nad njom, ali bih se uvek, kada bi neko uao u
sobu, osetio krivim bez ikakvog razloga i urno bih okrenuo stranu. Stalno
prisustvo bolniarke ili sluavke me je izluivalo. eznuo sam za samoom u
kojoj bih po ceo dan mogao da zurim u tu sliku. Kad god bih okrenuo tu stranu,
srce bi poelo da mi kuca bre. U odnosu na nju, ni jedna druga strana mi nita
nije znaila.
Na slici je bio prikazan vitez na belom konju, sa maem u ruci. Konj je,
rairenih nozdrva, udarao u zemlju snanim prednjim nogama. Na vitezovom
srebrnom oklopu sijao se prelepi grb. Vitezovo lepo lice provirivalo je kroz
vizir. Mahao je maem u pravcu plavog neba, borei se sa Smru ili barem
protiv neke stvari pune zlih sila. Mislio sam da e ve sledeeg trena da bude
ubijen: Ako brzo budem okrenuo stranu, stii u da vidim kako pada mrtav.
Verovao sam da se na neki voleban nain, pre nego to pomislite ta e se
desiti, slike u slikovnicama pretvaraju u sledei tren...
Desilo se, meutim, da je bolniarka koja me je uvala otvorila knjigu ba
na toj strani. Dok sam kriom bacao pogled na svoju omiljenu sliku, ona je
rekla:
Da li mali gospodar zna priu o ovoj slici?
Ne, ne znam.
To nije mukarac na slici, ve ena. Zaista. Zvala se Jovanka Orleanka.

Pria kae da se borila u ratu preobuena u mukarca i tako je sluila svojoj

zemlji.
To je ena...?
Mislio sam da u se sruiti. Osoba za koju sam verovao da je on, bila je
ona. Ako je ovaj prelepi vitez stvarno ena a ne mukarac, ta jo preostaje?
(ak i danas oseam duboko ukorenjeno i teko objanjivo gaenje prema
enama koje nose muku odeu.) Ovo je bio prvi put da mi se stvarnost
osvetila, i to na vrlo surov nain, naroito prema mojim slatkim matanjima u
vezi sa njegovom smru. Od tog dana vie nisam pogledao tu knjigu. Ni u ruke
nisam hteo da je uzmem. Tek mnogo godina kasnije, u jednoj pesmi Oskara
Vajlda, naiao sam na stihove koji su veliali smrt lepog viteza:

astan je vitez onaj koji

lei pokoen na travi, posle boja.

U romanu, Tamo, Uismans opisuje lik ila de Reja, koji je bio u telesnoj
strai Jovanke Orleanke po kraljevskom ukazu arla Sedmog, i kae da njegov
misticizam, koji se, na alost, ubrzo pretvorio u sklonost ka najsuptilnijim
svirepostima i najprobranijim zloinima, potie od toga to je svojim oima
gledao udesna dela koja je inila Jovanka Orleanka. Mada je na mene uticala
sasvim drugaije, izazivajui u meni gaenje, Devica iz Orleana je i u mom
sluaju odigrala vanu ulogu...

Evo jo jedne uspomene : Bio je to miris znoja, miris koji me je privlaio,

budio u meni enju, celog me obuzimao...
Nauljio sam ui. Slabo i jedva ujno, ljunak na ulici kripi pod neijim

nogama. Pomalo pretei bat koraka povremeno prekida zvuk trube. Sve glasnije
se uje neije jednostavno i neobino setno pevanje. Nestrpljivo vuem
sluavku za ruku i teram je da me odvede do kapije da vidim ko to peva.
Pored nae kapije prolaze trupe na povratku sa vojne vebe. Vojnici vole
decu i uvek sam se unapred radovao to u dobiti neku praznu auru od metka.
Poto mi je baka branila da primam ovakve poklone, smatrajui ih opasnim za
malo dete, moje iekivanje je time bilo jo vee, jer sam se oseao kao da neto
kradem. Tutnjava cokula, isprljane uniforme i uma od puaka na ramenima
vojnika - to su stvari koje e potpuno opiniti svako dete. Ja sam, meutim, bio
opinjen jedino mirisom znoja koji se cedio niz tela vojnika i to je bio pravi
razlog mojoj ushienosti, dobro sakriven iza elje da od njih dobijem aure.
Miris znoja sa tela vojnika - miris nalik na letnji povetarac, na vazduh
oteao od sunca koji duva iznad morskih obala - prodirao je u moje nozdrve i
omamljivao me. To je verovatno prvi miris u ivotu koga se seam. Ne moram
ni da kaem da, u uzrastu u kojem sam tada bio, ovaj miris nije mogao da
izazove u meni nikakvu seksualnu reakciju, ali su zato, vremenom, moja ula
poela sve burnije i burnije da reaguju pri pomisli na sudbinu vojnika, traginu
stranu njihovog poziva, na daleke zemlje u koje odlaze i razne naine na koje
mogu da budu ubijeni.

Ovi udni prizori bili su prva stvar sa kojom sam se u ivotu susreo. Od
samog poetka stajali su predamnom u svoj svojoj savrenosti. Nije im
nedostajao ni najmanji detalj. Ni kasnije u ivotu, kada sam u njima traio
poreklo nekih svojih oseanja i postupaka, nisam naao nita to bi im
nedostajalo.
Otkad znam za sebe, moja razmiljanja o ivotu nikada nisu odstupala od
teorije

predodreenosti

Sv. Avgustina.

Ostao

sam

veran

svojim

deterministikim stavovima uprkos beskorisnim sumnjama koje su me stalno

muile - a i danas to ine - uvek ih, na kraju, odbacujui kao navoenje na greh.
Moglo bi se rei da mi je jelovnik sa svim ivotnim nevoljama bio predat kada
sam jo bio premlad da bih umeo da ga proitam. A trebalo je samo da rairim
salvetu i sednem za sto. ak i injenica da u jednog dana napisati ovako udnu
knjigu bila je zapisana u tom jelovniku, gde se sigurno nalazila od samog
poetka.

Detinjstvo je period u kojem se pojmovi vremena i prostora meaju. Na

primer, uo bih kako odrasli priaju o novostima iz razliitih krajeva sveta recimo, o erupciji nekog vulkana ili o pobuni u vojsci. Zatim, bile su tu stvari
koje su se deavale pred mojim oima - bakini napadi depresije ili sitne
porodine svae - i, na kraju, izmiljeni dogaaji iz sveta mate, kojem sam se u
to vreme bio potpuno predao. Za mene su sve tri vrste dogaaja imale isti znaaj
i bile su podjednako stvarne. Nisam verovao da je svet komplikovaniji od
slaganja kocki niti da tzv. drutvena zajednica, iji u deo i ja biti jednog
dana, moe da bude zanimljivija od sveta bajki. Tako je, a da toga nisam bio
svestan, poeo da deluje jedan od odluujuih faktora u mom ivotu.
Pokuavajui da se protiv njega borim, od samog poetka je svako moje
matanje bilo proeto oajanjem koje je bilo sveobuhvatno na neki udan nain
i liilo je na strastvenu elju.
Dok sam jedne noi leao u krevetu, pred oima mi se ukazao bletavi
grad koji kao da je lebdeo u pomrini koja me je okruivala. Iako je u njemu
vladao neki udan mir, bio je pun svetlosti i tajni. Jasno sam video mistini znak
na licima ljudi u tom gradu. Bili su to odrasli ljudi koji su se vraali kuama u
gluvo doba noi. Jo uvek je u njihovim pokretima i nainu na koji su jedni sa
drugima razgovarali, bilo neega nalik na tajne znake, neeg to je podsealo na
masone. Umorna lica su im se sijala od znoja i zbog toga su stidljivo izbegavali

da se gledaju u lice. Kao kod onih prazninih maski koje vam ostavljaju
srebrnkasti prah na prstima ako ih dotaknete, mislio sam da bih, kada bi samo
mogao da dodirnem ta lica, mogao da otkrijem pigmente kojim ih je grad noi
obojio.
No je zatim podigla zavesu ispred mojih oiju, otkrivajui pozornicu na
kojoj je okiokusai Tenkacu izvodila svoje maioniarske trikove. (U to vreme
je imala jo po neki nastup u jednom pozoritu u oblasti induku; mada su
vetine maioniara Dantea, koga sam gledao nekoliko godina kasnije, daleko
nadmaivale njene, ni on, pa ak ni Hagenbek cirkus, nisu u meni izazvali takvo
oduevljenje kao kada sam prvi put gledao Tenkacu.)
Kretala se tromo po pozornici, pozamanog tela obmotanog u velove,
nalik na Veliku Bludnicu iz Apokalipse. Na rukama je imala nizove bletavih
narukvica optoenih vetakim dragim kamenjem; lice joj je bilo prekriveno
debelim slojem minke kao u pevaice balada a telo posuto belim prahom ak
do vrhova nonih prstiju; na sebi je imala pohabani kostim koji je imao nekakav
metalni sjaj, tipian za odeu loeg kvaliteta. Pa opet, na neki udan nain, sve
ovo inilo je sklad sa njenim oholim dranjem, svojstvenim opsenarima i
prognanim plemiima, sa njenim setnim armom i ponaanjem heroine.
Bilo mi je jasno, mada ne sasvim, da se elja da postanem Tenkacu,
sutinski razlikuje od elje da postanem voza tramvaja. Najvea razlika
meu njima leala je u injenici da u sluaju Tenkacu skoro uopte nisam
oseao potrebu za traginim elementima. U elji da budem kao Tenkacu, nisam
morao da okusim onu gorku meavinu enje i stida. Pa ipak, jednog dana,
pokuavajui da smirim lupanje srca, uunjao sam se u majinu sobu i otvorio
njen orman sa odeom.
Od svih njenih kimona, najvie mi se dopao jedan jarkih boja i njega sam
izvukao. Za opasavanje sam odabrao jedan obi sa grimiznim ruama naslikanim
uljanim bojama i obmotao ga oko struka u stilu turskog pae. Oko glave sam

vezao komad kineske svile. Obrazi su mi se zarumeneli od radosti kada sam

stao pred ogledalo i video da ovaj povez lii na marame koje su nosili pirati u
Ostrvu sa blagom.
Ali, moj posao jo uvek nije bio zavren. Svaki deli mog tela, sve do
noktiju, morao je da bude tako sreen, da doprinese stvaranju misterije.
Zadenuo sam runo ogledalo za pojas i stavio malo pudera na lice. Zatim sam se
naoruao baterijskom lampom srebrnkaste boje, staromodnim naliv-perom od
grubog metala i raznim drugim sitnicama.
Zauzeo sam dostojanstven stav i, ovako obuen, uleteo u bakinu dnevnu
sobu. Smejui se oduevljeno, trao sam po sobi i vikao:
Ja sam Tenkacu! Ja sam Tenkacu!
U sobi je, pored bake koja je bolesna leala u krevetu, bila jo moja
majka, jedan gost i sluavka zaduena za bolesniku sobu. Ali, ja nisam nikoga
video. Ushien, samo sam razmiljao o tome da u, imitirajui je, otkriti
Tenkacu i mnogim drugim oima. Ukratko, nisam video nita osim sebe.
A onda, sluajno sam bacio pogled na majino lice. Bila je malo
prebledela i samo je sedela tamo, kao da je duboko zamiljena. Primetila je da je
gledam; spustila je pogled.
Shvatio sam. Suze su mi navrle na oi.
ta sam to shvatio u tom trenutku ili sam bio na putu da shvatim? Da li se
motiv, koji e se kasnije u mom ivotu ponavljati - motiv kajanja kao uvoda u
greh - sada prvi put nazreo? S druge strane, moda mi je ovaj trenutak pokazao
kako e groteskno moja izolovanost izgledati u oima nekog ko me voli, ili sam
moda poeo da otkrivam, uei lekciju natrake, sopstvenu nesposobnost da
primam ljubav?
Sluavka me je zgrabila i iznela iz sobe. Za tili as, kao da erupa pile,
skinula je sa mene onaj neverovatni kostim.

Ova strast ka preruavanju postala je jo izraenija kada sam poeo da

idem u bioskop i rasla je nesmanjenom estinom sve do moje devete godine.
Jednom me je student, koji je radio kao na posilni, odveo u bioskop da
gledamo filmovanu verziju operete Fra Diavolo. Glumac, koji je igrao Diavola,
nosio je nezaboravni dvorski kostim iji su se rukavi zavravali bogatom
ipkom. Student mi se prezrivo nasmejao kada sam rekao da bih mnogo voleo
da se tako oblaim i da nosim takvu periku. Nije ni sanjao da znam kako u
prostorijama za poslugu esto zabavlja sluavke imitirajui princezu Jeagaki, lik
iz Kabuki predstave.
Posle Tenkacu, drugi lik koji me je oaravao bila je Kleopatra. Jednog
snenog decembarskog dana, porodini lekar, popustivi pred mojim molbama,
poveo me je da gledamo film o njoj. Bliila se Nova Godina i publike je bilo
malo. Doktor je podigao noge na ogradu i zaspao. Ostavi sam, zurio sam u
platno netremice, potpuno opinjen. Kraljica Egipta, ulazi sveano u Rim, u
starinskoj nosiljci neobinog izgleda koju nose brojni robovi. Setne oi, kapaka
debelo premazanih senkom. Izgleda kao da nije sa ovog sveta. A onda, kasnije,
njeno polunago telo boje ilibara ispada iz persijskog tepiha...
Ovog puta, unapred uivajui u nestaluku, izbegao sam prisustvo
roditelja i bake i, uzevi mlaeg brata i sestru za sauesnike, posvetio se
preruavanju u Kleopatru. ta sam mislio da u postii ovakvim preruavanjem
u enu? Tek mnogo kasnije otkrio sam da je Heliogabal, imperator u doba
opadanja Rimskog carstva, unititelj starih rimskih bogova, taj dekadentni i
bestijalni monarh - gajio iste sklonosti.

Skuplja izmeta, Devica iz Orleana i miris vojnikog znoja, predstavljali

su jednu vrstu uvoda u moj ivot. Tenkacu i Kleopatra predstavljale su drugu.

Sada u da vam ispriam o treoj.

Mada sam, kao dete, itao svaku bajku koja bi mi dola pod ruku, nikada
nisam voleo princeze. Sviali su mi se samo prinevi. Naroito oni koji su na
kraju ubijeni ili im smrt preti. Bio sam ludo zaljubljen u svakog mladia koji je
u prii bio ubijen.
Meutim, nikako mi nije bilo jasno zato je, od svih Andersenovih bajki,
najjai utisak na mene ostavila njegova Ukleta rua, a u njoj, onaj predivni
mladi koga, poto je poljubio ruu koju je dobio od svoje dragane kao zalog
ljubavi, jedan nitkov probada noem i odseca mu glavu. Jo uvek nisam shvatao
zato me, od svih bajki Oskara Vajlda, jedino uzbuuje i opinjava le mladog
ribara iz prie Ribar i njegova dua, kojeg je na kopno izbacilo more, zajedno sa
sirenom u naruju.
Sviale su mi se, naravno, i druge detinjaste stvari. Prilino mi se
dopadao Andersenov Slavuj, a uivao sam i u raznim stripovima. Ali moja
sklonost ka Smrti, Noi i Krvi uvek je bila na prvom mestu.
Vizije ubijenih prineva uporno su me proganjale. Niko ne bi mogao da
objasni zato su me toliko oduevljavala matanja u kojima sam one tesno
pripijene hulahopke, koje su nosili prinevi povezivao sa surovim nainima na
koje su bili ubijeni? S tim u vezi, posebno mi se urezala u seanje jedna
maarska bajka. Dugo vremena bio sam potpuno opinjen izuzetno realistinom
ilustracijom za ovu bajku.
Na ilustraciji, tampanoj u primarnim bojama, bio je prikazan princ
obuen u crne hulahopke i ruiastu tuniku sa vezom od zlatnog konca na
grudima. Preko ramena mu je bio prebaen tamnoplavi kep sa grimiznom
postavom a oko struka je imao opasa zelene i zlatne boje. Bio je opremljen
zeleno-zlatnom kacigom, jarko crvenim maem i zelenim konim tobolcem.
Levom rukom, u beloj konoj rukavici, drao je luk; desnom rukom se oslanjao

na granu jednog vremenog stabla u umi. Ozbiljnog, zapovednikog izraza

lica, gledao je u razjapljene eljusti pobesnelog zmaja koji se spremao da ga
napadne. Na licu mu se videla pomirenost sa smru. Da je ovom princu bilo
sueno da pobedi zmaja, moje oduevljenje bi bilo vrlo mlako. Na svu sreu,
bilo mu je sueno da pogine.
Ipak, na moju veliku alost, nain na koji je to trebalo da se desi bio je
vrlo nezadovoljavajui. Da bi spasao svoju sestru i oenio se lepom princezom,
sedam puta je ovaj princ morao da doivi samrtne muke, ali se, zahvaljujui
maginoj moi dijamanta koji je drao u ustima, svaki put vraao iz mrtvih, da
bi se na kraju oenio princezom i sreno iveo do kraja ivota.
Na ilustraciji je bila prikazana scena koja je prethodila prvoj smrti - u
eljustima zmaja. Kasnije ga je uhvatio dinovski pauk i ubrizgavi mu u telo
otrov, halapljivo ga pojeo. Sledila je smrt davljenjem u reci, bio je iv peen na
vatri, izboli su ga strljenovi i izujedale zmije. Onda je bio baen u jamu ije je
dno bilo prekriveno ogromnom koliinom noeva sa otricama okrenutim na
gore i, na kraju, smrskan pod masom ljunka koja se na njega sruila kao
pljusak.
Naroito detaljno je bila opisana prva smrt, kada ga je prodrao zmaj:
Ne proe ni tren, a zmaj je ve halapljivo vakao prinevo telo. Iako je
to bilo vie nego to je mogao da podnese, princ skupi svu hrabrost i izdra ovo
muenje junaki, sve dok od njega ne ostadoe samo komadii. A onda, u trenu,
svi komadii se ponovo spojie i princ izlete iz zmajevih usta. Na njegovom telu
ne bee ni jedne jedine ogrebotine. Zmaj se skljoka na zemlju i izdahnu istog
asa.
Proitao sam ovaj pasus bezbroj puta. U njemu mi je stalno smetala jedna
ista reenica: Na njegovom telu ne bee ni jedne jedine ogrebotine. Svaki put
kad bih je proitao, osetio bih da me je pisac prevario i poinio veliku greku

koja mora da bude ispravljena.

Uskoro sam sluajno naao reenje. Proitao bih pasus, drei ruku preko
dela: A onda, u trenu, svi komadii se ponovo spojie i princ izlete iz zmajevih
usta. Na njegovom telu ne bee ni jedne jedine ogrebotine. Zmaj... Na tom
mestu bih dodao idealni zavretak:
Ne proe ni tren, a zmaj je ve halapljivo vakao prinevo telo. Iako je
to bilo vie nego to je mogao da podnese, princ skupi svu hrabrost i izdra ovo
muenje junaki, sve dok od njega ne ostadoe samo komadii. A onda se, u
trenu, skljoka na zemlju i umre.
Odraslom oveku bi sigurno pala u oi apsurdnost ovakvog seckanja
reenica. ak je i mladi, arogantni cenzor nazreo izvesnu neloginost izmeu
od njega ostadoe samo komadii i skljoka se na zemlju, ali je njegova
zaljubljenost u sopstvenu matu bila tolika, da ni jednu od ove dve fraze nije bio
spreman da odbaci.
S druge strane, uivao sam zamiljajui sebe kako ginem u nekoj bici ili
kako me neko ubija. Pa ipak, imao sam nenormalan strah od umiranja. Na
primer, jednog dana bih toliko maltretirao sluavku da bih joj naterao suze na
oi, a ve sledeeg jutra video bih je kako slui doruak sa osmehom na licu,
kao da se nita nije dogodilo. Traio bih iza tih osmeha razna zloslutna
znaenja. Nisam mogao da ih tumaim drugaije nego kao demonske osmehe
osobe koja je potpuno sigurna u svoju pobedu. Bio sam ubeen da smilja kako
da me otruje iz osvete. Srce bi mi se steglo od straha. Bio sam potpuno siguran
da je otrov sipala u supu i nisam hteo da je pipnem ni za ta na svetu. Mnogi
obedi zavravali su se tako to bih skoio sa stolice i zagledao se u sluavku,
dok bi mi pogled govorio Tako znai! inilo mi se da je ena bila potpuno
van sebe to joj je plan da me otruje propao, jer je sedela za stolom nepomino i
zurila u sada ve hladnu supu, na ijoj povrini su se nahvatala zrnca praine,
razmiljajui o tome kako je posle toliko vremena dejstvo otrova sigurno prolo.

Iz brige prema mom krhkom zdravlju i da ne bih nauio loe stvari, baka
mi je zabranila da se druim sa deacima iz susedstva, tako da su mi jedini
drugovi za igru, pored sobarica i bolniarki, bile tri devojice koje je ona
odabrala meu devojicama iz susedstva. Baka je dobijala neuralgine napade i
od najmanje buke - bilo da se radilo o naglom otvaranju ili zatvaranju vrata,
zvoncu sa igrake, rvanju ili bilo kakvom jaem zvuku ili vibraciji - tako da je i
nae igranje moralo da bude tiho, ak i vie nego to je uobiajeno meu
devojicama. Zato mi je bilo mnogo drae da budem sam, da itam neku knjigu,
slaem kocke, crtam ili da se predam matanjima. Kada su se moji brat i sestra
rodili, nisu bili predati u bakine ruke, kao to je sa mnom bio sluaj, i moj otac
se postarao da njihovo vaspitanje bude slobodnije, onoliko koliko je deci
potrebno. Pa ipak, nikada im na toj slobodi nisam previe zavideo.
Meutim, bilo je drugaije kada sam iao u posete roacima. U tim
prilikama bi se ak od mene oekivalo da se ponaam kao deak, mukarac.
Dogaaj, koji u sada da vam ispriam, desio se jednog prolea, kada mi je bilo
sedam godina i pred sam polazak u osnovnu kolu, u kui jedne roake koju u
zvati Sugiko. Kada smo doli u posetu - baka me je dovela - moja baba tetka je
poela da me uzdie u nebesa: Kako je porastao! Kako je sada veliki! Baka je
bila toliko polaskana da sam dobio specijalnu dozvolu u vezi sa hranom kojom
u biti posluen. Do tada, bila je toliko zaplaena mojim estim napadima
autointoksikacije, da mi je zabranila da jedem plavu ribu. Ishrana mi je bila
paljivo odabrana: od ribe, smeo sam da jedem samo belu ribu - iverak,
crvenperku ili rau; krompir, samo kao pire ili propasiran kroz sito; od slatkia,
svi demovi su mi bili zabranjeni, a smeo sam da jedem lagane biskvite, vafle i
druge suve poslastice; od voa, samo jabuke iseene na tanke kolutove i crvene
pomorande. Tako sam, prilikom ove posete, prvi put u ivotu probao plavu
ribu - bila je to riba list - i smazao sam je sa ogromnim zadovoljstvom. Njen
delikatan ukus za mene je znaio da sam najzad dobio jedno od prava koje mi,

kao odraslom, pripadaju, ali mi je ta injenica - da postajem odrastao istovremeno stvarala neku gorinu na vrhu jezika.
Sugiko je bila jedra devojica, puna ivota. Kada smo ostajali u gostima
kod njenih, nas dvoje smo spavali u istoj sobi, jedno pored drugog na slamarici i
ja bih gledao, sa meavinom zavisti i divljenja, kako Sugiko pada u san im
stavi glavu na jastuk, kao da je maina.
U njenoj kui sam imao mnogo vie slobode nego u svojoj. Poto
zamiljeni neprijatelji koji bi eleli da me otmu - ukratko, moji roditelji - nisu
bili prisutni, baka je prema meni bila popustljivija. Ovde nije bilo potrebe da me
stalno dri na oku, kao to je inila kod kue.
Pa opet, nikako nisam umeo da uivam u toj privremenoj slobodi. Kao
invalid koji prvi put tokom oporavka staje na noge, oseao sam se nekako
ukoeno, kao da radim neto pod prisilom. Nedostajao mi je moj krevet da u
njemu lenarim. Pored toga, u ovoj kui se od mene izriito zahtevalo da se
ponaam kao deak. I tako sam nevoljno poeo sa maskaradom. Otprilike u ovo
vreme poeo sam da shvatam da je ono to su ljudi smatrali mojim poziranjem,
zapravo bila potreba da izrazim svoju pravu prirodu, a da je upravo ono to su
smatrali mojom pravom prirodom, bila - maskarada.
Ona me je i naterala da kaem: Hajde da se igramo rata.
Budui da su mi drutvo pravile dve devojice - Sugiko i jo jedna mala
roaka - igrati se rata sa njima nije bilo nimalo lako. Pogotovo to moje
protivnice, Amazonke, nisu pokazale ni najmanje oduevljene za ovu igru.
Razlog to sam je uopte i predloio, leao je delimino i u mom naopakom
shvatanju drutvene obaveze: ukratko, smatrao sam da ne treba da im poputam
zato to su devojice, ve da treba malo da ih namuim. Iako je i meni i njima
bilo dosadno, vijali smo se po mranim sobama i dvoritu, trapavo se igrajui
rata. Krijui se iza buna, Sugiko je imitirala tektanje mitraljeza: Ra-ta-ta-ta-

ta!
Kada sam procenio da ratovanju treba da doe kraj, poleteo sam ka kui.
enski vojnici su jurnuli za mnom, pucajui bez prestanka, Ra-ta-ta-ta-ta!
Utrao sam u salon, uhvatio se za grudi i skljokao na pod.
ta ti je, Koan?, pitale su me, prilazei mi sa zabrinutim izrazom lica.
Poginuo sam na bojnom polju, odgovorio sam, zatvorenih oiju, i dalje
drei ruku na grudima.
Bio sam ushien pri pomisli da moje telo, zgreno i beivotno, lei tu na
podu. Mogunost da sam pokoen rafalom i da umirem, davala mi je neopisivo
zadovoljstvo. Poto sam ja u pitanju, verovao sam, ak i da me pogodi pravi
metak, ne bih osetio nikakav bol...

Moje detinjstvo...
Pred oima mi iskrsava jedna scena koja stoji kao simbol tih godina. Za
mene ovakvog kakav sam danas, ta scena predstavlja detinjstvo samo po sebi,
koje je prolo i nita ne moe da ga vrati. Dok sam gledao tu scenu, znao sam da
mi detinjstvo prua ruku za oprotaj. Naslutio sam da e, jednog dana, moje
subjektivno shvatanje vremena, ili bezvremenosti, da izleti iz mene i slije se u
ovu scenu, stvarajui od nje, od likova, pokreta i zvukova koji je ine - vernu
kopiju; da e, im kopija bude zavrena, original izbledeti pod dejstvom
stvarnog, objektivnog vremena; i da e meni ostati samo obina kopija ili, da
tako kaem, verno preparirani primerak sopstvenog detinjstva.
Svako je imao neki slian doivljaj u detinjstvu. Meutim, kod veine
ljudi, on bude tako slab, da ga jedva moete i nazvati dogaajem i esto proe a
da ga niste ni zapazili....
Dogaaj o kome govorim desio se u leto, za vreme proslave verskog

praznika, kada je gomila sveta nahrupila u nae dvorite.

Zbog mene i zbog svoje bolesne noge, baka je svojevremeno ubedila

lokalne vatrogasce da praznine procesije prolaze kroz nau ulicu. Te procesije
su ranije imale utvrenu rutu ali se glavni vatrogasac pobrinuo da malo skrenu s
puta svake godine i prou pored nae kue.
Tog dana stajao sam ispred kapije sa ostalim lanovima domainstva.
Oba krila gvozdene kapije bila su irom otvorena a kaldrma ispred kue
briljivo poprskana vodom. Zvuk bubnjeva postajao je sve jai.
Tugaljiva pesma, od koje se, u poetku, mogla razaznati tek po koja re,
nadjaavala je buku i mete procesije, dajui, da tako kaem, pravi smisao ovoj
naizgled besmislenoj graji. Bila je to jadikovka nad vulgarnim spajanjem
oveka i venosti, koje se moglo ostvariti samo kroz neku vrstu pobonog
nemorala kao to je bio ovaj. Polako sam poeo da razaznajem zveckanje
metalnih kolutova nanizanih na tapu koji je nosio glavni svetenik na elu
procesije, isprekidano lupanje doboa i ritmike povike mladia koji su na
ramenima nosili sveti koveg. Srce mi je lupalo tako jako da sam se jedva drao
na nogama. (Od tog dana, grozniavo iekivanje neega me je uvek
ispunjavalo strahom, a ne radou.)
Svetenik koji je nosio tap, imao je na licu masku sa likom lisice. Zlatne
oi okultne zveri gledale su u mene netremice, kao da hoe da me zaaraju
svojim pogledom, dok je procesija koja je u tom trenutku prolazila, probudila u
meni neku udnu ushienost, nalik na strah. Ne razmiljajui, zgrabio sam za
suknju prvu osobu iz kue koja je stajala do mene: bio sam spreman da istog
asa pobegnem sa tog mesta. (Sa ivotom se, od tog doba, suoavam uvek na
isti nain: kada se neka stvar koju sam dugo iekivao i o kojoj sam neprestano
matao, konano desi, ja - pobegnem.)

Iza svetenika ila je grupa vatrogasaca, nosei na ramenima koveg

okien svetim vencima od slame, a za njima, gomila dece, sa drugim malim
kovegom koji je nehajno poskakivao na njihovim ramenima. Konano se
pojavio i najvaniji koveg u procesiji, velianstveni crno-zlatni omikoi. Iz
daleka se ve video zlatni feniks na njegovom vrhu, koji se klatio iznad gomile
sveta, kao ptica noena na talasima. Ve nas je taj prizor ispunio nekom
udnovatom nelagodnou. Onda se ukazao i sam koveg, oko koga je vladala
teka, zaguljiva tiina, nalik na vazduh u tropima. inilo mi se da iz golih
ramena mladia koji su nosili omikoi, isparava zlokobna vrelina. U
unutranjosti kockastog kovega - visokog oko dva metra, obavijenog debelim
grimizno-belim konopcima i zatienog ogradom premazanom crnim lakom i
zlatom, iza vrsto zatvorenih vratanaca od zlatnih listia - vladao je mrkli mrak.
Ta savreno skladna kocka ispunjena tamom, koja se neprestano ljuljala
tamo-amo i poskakivala gore-dole, suvereno je vladala ovim letnjim danom bez
oblaka.
Koveg se primicao. Mladii koji su ga nosili, bili su obueni svi u iste
letnje kimonoe od tankog platna, koje je vie otkrivalo njihova tela nego to ih
je pokrivalo. Zbog njihovih nesigurnih koraka, inilo se da se i koveg pijano
tetura. Posrtali su u hodu, pogleda omamljenih kao da gledaju u neto to nije sa
ovoga sveta. Jedan mladi, sa velikom okruglom lepezom u rukama, trao je
tamo-amo po rubu kolone i divnim, snanim povicima podstrekivao ostale da
idu dalje. S vremena na vreme, koveg bi se opasno nakrivio. Mladi bi mahnito
poeo da vie, koveg bi se vratio na staro mesto i kolona bi nastavila dalje.
U tom trenutku - moda zato to su odrasli u mojoj porodici intuitivno
osetili da, iako je izgledalo da nema nieg neuobiajenog u nainu na koji je
parada defilovala pored nae kue, iz tih mladia izbija neka snaga koja trai
izlaz - ruka osobe za koju sam se drao iznenada me je povukla unazad.
uvaj se!, povikao je neko.

Ne znam ta se tano onda desilo. Neko me je povukao za ruku, protrali

smo munjevitom brzinom kroz dvorite i uleteli u kuu kroz stranja vrata.
Otrali smo na drugi sprat i izali na balkon. Sav zadihan, pogledao sam
dole. U tom asu, uleteli su u dvorite, zajedno sa svojim crnim kovegom.
Dugo posle ovog dogaaja, pitao sam se kakva ih je sila naterala da to
uine. Jo uvek ne znam odgovor. Kako je mogue da su toliki mladi ljudi,
iznenada i istovremeno, odluili da ulete kroz kapiju i nahrupe ba u nae
dvorite?
Unitavali su biljke i rastinje sa neskrivenim uivanjem. Bila je to pohara
u pravom smislu rei. Dvorite, koje me ve dugo uopte nije zanimalo,
iznenada se pretvorilo u neki sasvim drugi svet. Proneli su koveg kroz svaki
njegov kutak, ostavljajui za sobom polomljeno i ugaeno bunje. Nije mi bilo
sasvim jasno ta se dogaa. Razni zvuci i glasovi pretapali su se jedan u drugi i
imao sam utisak da mi ui zapljuskuju talasi ledene tiine i nerazumljive,
zagluujue buke. Isto je bilo i sa bojama - zlatna i uto-crvena, purpurna i
zelena, uta i tamnoplava - sve su se meale i pulsirale pred mojim oima,
stapajui se u jednu jedinu boju u kojoj je as zlatna, as uto-crvena, bila
dominatna nijansa.
Od svega toga, samo jedna stvar se videla sasvim jasno, stvar koja me je
u isto vreme uasavala i muila, ispunjavajui mi duu neopisivom agonijom.
Bio je to izraz na licima mladia koji su nosili koveg - izraz najbestidnijeg i
neprikrivenog pijanstva koje sam ikada video...

DRUGO POGLAVLJE

Skoro godinu dana sam proivljavao oaj deteta koje ne zna ta da radi sa
novom, neobinom igrakom. Imao sam dvanaest godina.
Ova igraka koristila je svaku priliku da se povea i davala mi do znanja
da e mi pruiti veliko zadovoljstvo ako nauim da je koristim kako treba. Ali,
budui da uputstvo za upotrebu nigde nije bilo zapisano, svaki njen poziv na
igru neizbeno me je zaticao nespremnog. Moja ponienost i nestrpljenje
povremeno bi toliko narasli, da sam bio na ivici da igraku zauvek unitim. Na
kraju bih, ipak, poputao toj nepokornoj igraki obavijenoj slatkom tajnom i
pasivno ekao da vidim ta e se desiti.
Onda sam uvrteo u glavu da treba da sluam njene elje sa mnogo manje
emocija i strasti. Postupivi tako, otkrio sam da je igraka vrlo brzo razvila
sopstveni, nepogreivi ukus ili, moglo bi se rei, sopstveni mehanizam. Taj
mehanizam pokretale su ne samo moje uspomene iz detinjstva ve, jedna za
drugom, i takve stvari, kao to su: naga tela mladia na plai, plivaki timovi na
Meii bazenu, preplanulo telo jednog mladia za kojeg se udala moja roaka i
likovi raznih vitezova i junaka iz stripova i knjiga. Do tada sam pogreno
verovao da me takve stvari privlae na poetski nain, brkajui pravu prirodu
svoje ulnosti sa estetikom.
Igraka bi uvek podizala glavu pred prizorima smrti, krvoprolia i
miiavih tela. Slike krvavih dvoboja sa naslovnih strana pustolovnih romana
koje sam kriom pozajmljivao od studenta, naeg sluge; crtei koji su

predstavljali mlade samuraje kako zabadaju sebi no u stomak ili vojnike

pogoene mecima, kako steu zube dok se krv sliva niz ruke sklopljene na
grudima; fotografije miiavih sumo-rvaa treeg ranga, onih koji se jo nisu
previe ugojili - jedan jedini pogled na ovako neto bio je dovoljan da igraka
spremno podigne svoju znatieljnu glavu. (Ako je pridev znatieljnu moda
neprikladan, mogli bi ga zameniti sa erotsku ili poudnu.)
Shvatajui polako o emu se radi, poeo sam da traim fizika
zadovoljstva svesno, namerno. Tom poslu sam pristupio selektivno i temeljno.
Ako mi se kompozicija neke slike u stripu ili knjizi inila manjkavom, prvo bih
je precrtao olovkom a onda bih docrtao detalje za koje sam mislio da su joj
nedostajali. Tako je nastala slika mladog cirkuskog akrobate koji pada na kolena
i dri se za ranu od metka na grudima; ili slika igraa na ici koji je pao i lei,
napukle lobanje, i umire, dok mu se niz lice sliva krv. esto bi me u koli
spopao strah da e neko kod kue otkriti moje krvoedne slike koje sam drao
sakrivene u jednoj fioci u biblioteci, da ne bih uopte uo glas profesora. Znao
sam da je trebalo da ih unitim im sam ih nacrtao, ali se moja igraka, u
meuvremenu, toliko za njih vezala da je to jednostavno postalo nemogue.
I tako je, na ovaj nain, moja neposluna igraka provela mnoge dane i
mesece beskorisna a da nije postigla ak ni svoj sekundarni cilj - koji u zvati
loom navikom - a kamoli svoj osnovni, primarni cilj.

Oko mene su se, u meuvremenu, deavale mnoge promene. Porodica se

podelila na dva dela, tako to je jedan deo napustio kuu u kojoj sam se rodio i
preselio se u drugu, nekoliko kua dalje, u istoj ulici. Baka, deda i ja bili smo u
staroj a moji roditelji, brat i sestra u novoj kui. Za to vreme, otac je esto iao
na slubena putovanja, obiao nekoliko evropskih zemalja i vratio se kui.
Ubrzo zatim, moji roditelji su se ponovo preselili. Odluivi, sa velikim
zakanjenjem, da je dolo vreme da me uzme nazad, otac je iskoristio ovu

priliku da to i uini. Izdrao sam scenu rastanka sa bakom - scenu koju je otac
nazvao modernom melodramom - i konano otiao da ivim sa svojim
roditeljima. Od bakine i dedine kue sada me je delilo nekoliko stanica
podzemne eleznice i jo toliko stanica lokalnog tramvaja. Baka je dan i no
privijala moju sliku na grudi i jecala; dobijala je napade guenja ako bih
prekrio porodini dogovor da jednu no nedeljno provedem kod nje. U
dvanaestoj godini imao sam vernu ljubu, staru ezdeset godina.
Ubrzo je otac dobio premetaj za Osaku. Otiao je sam, a mi smo ostali u
Tokiju.
Jednog dana, kada me nisu pustili da idem u kolu zbog blagog nazeba,
iskoristio sam priliku i uzeo nekoliko knjiga sa reprodukcijama umetnikih dela
koje je moj otac doneo kao suvenir sa putovanja po inostranstvu. Odneo sam ih
u svoju sobu i poeo paljivo da ih razgledam. Bio sam oduevljen fotogravirama grkih skulptura iz italijanskih muzejskih vodia. Zbog naina na
koji su prikazivale nago ljudsko telo, upravo ove crno-bele fotografije najvie su
zagolicale moju matu. Razlog za to verovatno se krio u prostoj injenici to su
skulpture, ak i na slici, delovale kao da su ive.
Ove knjige sam gledao prvi put. Moj siroti otac, ne elei da deije ruke
diraju slike i uprljaju ih i plaei se - koje li zablude! - da e mi se dopasti
enski aktovi sa raznih remek-dela slikarstva, drao je knjige sakrivene duboko
u jednom ormanu. to se mene tie, do tog dana nisam ni slutio da mogu da
budu zanimljivije od avanturistikih romana i stripova.
Stigao sam skoro do kraja prve knjige. Polako sam okretao stranu, kada
mi je, iznenada, pogled pao na deli fotografije na sledeoj strani. Istog asa
obuzeo me je oseaj da me je ta fotografija ekala, da je bila tu samo za mene.
Radilo se o reprodukciji Svetog Sebastijana Gvida Renija, iji se
original nalazi u palati Roso u enovi.

U pozadini pocrnelog i blago naherenog debla naslikani su, u

Ticijanovom maniru, mrana uma i veernje nebo, setno i daleko. Za to deblo
vezan je nag jedan izuzetno lep mladi. Ruke su mu prekrtene i vezane
kaievima iznad glave. Ne vide se nikakvi drugi okovi a mladievo nago telo
pokriva jedino komad grubog belog platna, labavo vezan u vor iznad prepona.
Slutio sam da slika predstavlja opis hrianskog muenika. Ali, poto ju
je naslikao slikar estetiar eklektike kole koja se razvila iz renesanse, ak je i
ovaj prikaz smrti hrianskog svetitelja imao u sebi neeg paganskog. Na
mladievom telu - koje bi se moglo uporediti sa telom roba Antinoja, ljubavnika
cara Hadrijana, iji su sklad i lepota ovekoveeni na mnogim skulpturama - nije
bilo tragova tekog misionarskog ivota niti propadanja, kakvi se esto mogu
videti na prikazima drugih svetitelja; njegovo telo odisalo je mladou i zrailo
je svetlost, lepotu i zadovoljstvo.
To nago telo neprevaziene lepote i bele puti, sija se na tamnoj pozadini.
Miiave ruke, ruke pretorijanskog vojnika, navikle da nateu luk i zamahuju
maem, podignute su pod pravim uglom, a vezane ake prekrtene tano iznad
glave. Lice mu je blago podignuto, a oi irom otvorene i zure sa dubokim
mirom u nebeske visine. Iz napetih grudi i stomaka i blago izvijenih kukova ne
izbija bol, ve nekakvo melanholino zadovoljstvo nalik na muziku. Da se ne
vide strele iji su vrhovi duboko zabijeni pod levom mikom i u desnom kuku,
vie bi liio na rimskog atletiara koji se odmara, naslonjen na tamno drvo u
bati.
Strele nagrizaju to napeto, mirisno, mladiko meso i samo to nisu poele
da pale njegovo telo iznutra, plamenovima agonije i ekstaze. Meutim, nigde se
ne vidi krv a ni ono mnotvo strela kojih ima na drugim slikama koje prikazuju
Sebastijanovo muenitvo. Tu su samo dve usamljene strele ije tanke senke
padaju na mladievu glatku kou, nalik na granu drveta koja baca senku na
mermerno stepenite.

Ali, do svih ovih opaanja i tumaenja slike dolo je mnogo kasnije.

Tog dana, istog trena kada sam sliku ugledao, preplavila me je neka
paganska radost. Krv mi se uskomeala; monice su mi nabrekle kao da e pui.
Onaj nakazni deo mog tela, koji samo to nije eksplodirao, ekao je da ga
uzmem u ruke sa neverovatnom reenou i ljutito se nadimao, kao da me
prekoreva to ga zanemarujem. U tom trenutku, potpuno nesvesno, ruke su
same od sebe poele da prave pokrete kojima ih nikada nisam uio. Osetio sam
da u meni raste neto tajnovito i jako i da se sprema za napad. iknulo je
iznenada, ostavivi me potpuno omamljenog...
Kada je opijenost prola, osvrnuo sam se oko sebe i pogled mi pade na
sto za kojim sam sedeo. Grane javora, koji je rastao uz prozor, bacale su blagi
odraz po predmetima na stolu - njihova senka bila je na mastionici, preko mojih
svezaka i beleki, na reniku, na slici Svetog Sebastijana. Tu i tamo, videli su se
beliasti tragovi neega - na naslovu jednog udbenika, ispisanom zlatnim
slovima, na jednoj strani mastionice, u jednom uglu renika. Sa nekih predmeta
je bela tenost curila lenjo i polako, a drugi su se presijavali, kao oi mrtve ribe.
Na svu sreu, zahvaljujui jednom refleksnom pokretu ruke kojim sam hteo da
zatitim sliku, knjiga je ostala neuprljana.
Tako je izgledala moja prva ejakulacija. Bio je to, u isto vreme, poetak dodue trapav i potpuno sluajan - moje loe navike.

(Zanimljivo je da na Hirfeldovoj listi umetnikih dela koja posebno

privlae izopaene, nastrane ljude, slike na kojima je prikazan Sveti Sebastijan
zauzimaju vrlo visoko mesto. Na osnovu ove Hirfeldove tvrdnje, lako se moe
izvesti zakljuak da su kod veine sluajeva nastranosti, posebno kod uroene
nastranosti, izopaeni i sadistiki porivi neraskidivo povezani.)

Po predanju, Sveti Sebastijan roen je sredinom treeg veka nove ere.

Postao je centurion pretorijanske garde u Rimu i skonao je u trideset i nekoj
godini kao hrianski muenik. Pretpostavlja se da je umro 288. godine, za
vreme vladavine imperatora Dioklecijana. Dioklecijana, samoukog oveka i
sposobnog vladara, koji je mnogo to ta u ivotu proao, narod je voleo zbog
njegove blagosti. Zato je Maksimijan, suvladar Rima, prezirao hrianstvo i
osudio je mladog Maksimilijana iz Numidije na smrt zato to je, dosledan
hrianskom

pacifizmu,

odbio

da

slui

vojsku.

Zbog

iste

verske

nepokolebljivosti pogubljen je i centurion Marcel. Ako imamo u vidu ovakve

istorijske okolnosti, onda i Sebastijanovo muenitvo postaje jasnije.
Sebastijan je tajno prihvatio hriansku veru, iskoristio je svoj poloaj
centuriona u pretorijanskoj gardi da prui utehu mnogim zatoenim hrianima i
polo mu je za rukom da preobrati mnoge Rimljane, ukljuujui i samog
prefekta Rima; kada je njegovo delovanje otkriveno, osuen je na smrt. Poto su
u njega odapeli bezbroj strela, ostavili su ga da lei na zemlji, mislei da je
mrtav. Meutim, jedna pobona udovica, koja je dola da ga sahrani, otkrila je
da mu je telo jo uvek toplo. Zahvaljujui njenoj nezi, Sebastijan se vratio u
ivot. Meutim, im se oporavio, suprotstavio se imperatoru i izvrgao ruglu
njegove bogove. Ovog puta, osuen je na smrt batinanjem.
Pria je, u osnovnim crtama, verovatno tana. Pouzdano se zna da je u
istoriji bilo mnogo takvih muenika kakav je bio Sebastijan. to se tie sumnje
da ni jedno ljudsko bie ne bi moglo da se vrati u ivot poto su u njega odapete
tolike strele, moda je taj deo dodat prii kasnije. Poznato je da se tema
vaskrsnua esto koristila da bi se zadovoljila potreba italaca za udima.
Da bih pokazao u kolikoj meri je moja ushienost ovom legendom i
slikom njenog glavnog junaka bila stvar jakog ulnog doivljaja, naveu ovde
jedan nedovreni esej koji sam napisao nekoliko godina kasnije:

Sveti Sebastijan - Pesma u prozi

Gledajui kroz prozor od uionice, spazih jedne onie drvo kako se njie
na vetru. Dok sam ga gledao, srce poe snano da mi lupa. Bee to drvo
izuzetne lepote. Uzdizalo se iznad travnjaka kao uspravan trougao, vrha blago
zaobljenog; grane, oteale od zelenog lia, irile su se na gore i bono, dajui
drvetu oblik kandelabra; teku zelenu kronju nosilo je krupno stablo, nalik na
pijedestal od abonosa. Stajalo je tamo to drvo, savreno i skladno, ne gubei
pritom nita od prirodne ljupkosti i spontanosti i irilo je oko sebe spokojan mir,
kao da je samo sebi tvorac. Pa ipak, nisam mogao da se otmem utisku da je
njegov nastanak bio delo umetnika. Kao muziki komad. Kompozicija za
kamerni orkestar nekog slavnog nemakog kompozitora. Muzika koja vas
ispunjava takvim verskim zanosom i spokojstvom da se samo moe nazvati
svetom, puna dostojanstva i enje, svojstvene jo samo motivima raskonih,
starinskih zidnih tapiserija...
Uvideo sam da izmeu tog drveta i muzike postoji neka udna srodnost,
puna znaenja. Ne treba se onda uditi to njihov spoj nije u meni izazvao lirski
doivljaj, ve neko tajanstveno, neopisivo oseanje, nalik na zlokobnu opijenost
koju stvara spoj religije i muzike.
Iznenada sam se zapitao: Nije li ba ovo drvo - drvo za koje je bio
vezan, sa rukama iza lea, mladi svetitelj, preko debla sa kojeg je njegova
posveena krv kapala kao krupne kapi kie? Zar to nije ono rimsko drvo oko
kojeg se svijao u samrtnom ropcu dok mu je gruba kora gulila kou sa mladog
tela, pruajui poslednje iskupljenje za svu zemaljsku radost i bol?
U tradicionalnim analima muenika pie da je, u doba kada je
Dioklecijan, postavi imperator, sanjao o neogranienoj vlasti, jedan mladi

centurion pretorijanske garde uhapen i osuen zato to je sluio zabranjenom

bogu. Taj mladi centurion imao je sitno telo zbog kojeg je podseao na onog
slavnog istonjakog roba, ljubavnika imperatora Hadrijana, i oi zaverenika,
hladne kao more. U njegovoj nadmenosti bilo je neeg ljupkog. Na kacigi je
nosio zadenut beli ljiljan, koji su mu svako jutro na poklon donosile devojke iz
grada. Posle napornih turnira, ljiljan bi spao i ostao bi da visi na njegovoj
jakoj, muevnoj kosi, podseajui neodoljivo na labudov vrat.
Niko nije znao gde se rodio ni odakle je doao. Ali svi koji su ga
upoznali, znali su da je taj mladi, sa telom roba i licem plemia, putnik iz
daleka i da e uskoro otii. Oseali su da je taj Endimion nomad koji vodi svoje
stado; da je on ta osoba izabrana da otkrije panjak zeleniji od drugih.
Bilo je, pak, mladih devojaka koje su vrsto verovale da on dolazi sa
mora. Zato to se iz njegovih grudi moglo uti huanje uzburkanog mora. Zato
to se iza njegovih slepoonica nazirao tajanstveni, daleki horizont koji more
ostavlja kao zalog u oima onih koji su se na njemu rodili a morali su da odu.
Zato to mu je dah bio vreo, kao letnji povetarac pun mirisa morskih algi
izbaenih na obalu.
Takav je bio Sebastijan, mladi centurion pretorijanske garde. I zar nije
takva lepota, kao to je njegova, bila unapred osuena na smrt? Zar nisu
robusne ene rimske, ula izotrenih od mirisa dobrog vina koji prodire do
kostiju i ukusa krvavog mesa, brzo predosetile njegov tuan kraj, i zavolele ga
upravo iz tog razloga? Krv je kroz to mlado telo tekla bre nego kod drugih
ljudi, uporno traei otvor kroz koji e iknuti kada jednom to telo bude
probodeno. Kako je enama mogao da promakne zov ovako uzburkane krvi?
Ali njegova sudbina nije tuna. Ni u kom sluaju ona nije za aljenje. Pre
je to dostojanstvena i tragina sudbina, koja bi se ak mogla nazvati svetlom.
Kada se bolje razmisli, verovatno je i u svakom slatkom poljupcu

Sebastijan oseao nagovetaj samrtne agonije i tada bi preko njegovog ela

preletela senka patnje.
Sigurno je predoseao, makar i nejasno, da ga na putu kojim je krenuo ne
eka nita drugo sem muenitva; da je taj znak kojim ga je Sudbina obeleila,
znak koji ga odvaja od svih ostalih ljudi na svetu.
I tako, tog kobnog jutra, Sebastijan, pritisnut vojnikim dunostima,
zbaci sa sebe pokriva i skoi iz kreveta u cik zore. Pred samo svitanje usnio je
jedan san - zloslutne svrake bile su mu se sjatile u grudi, prekrivi mu usta
svojim krilima - i jo uvek je bio pod njegovim utiskom. Ali tvrda postelja u
kojoj je leao svake noi mirisala je na morske alge izbaene na obalu; sigurno
e zato, govorio je sebi, pokuavajui da odagna strah, jo mnoge noi sanjati
snove o moru i dalekim horizontima.
Dok je stajao kraj prozora i istio svoj kripavi oklop, pogled mu odluta
niz put, do hrama u lugu. U nebo iznad hrama polako je tonulo sazvee
Mazarot. Prizor tog velianstvenog paganskog hrama ispuni ga dubokim
prezirom i obrve mu se nabrae, ne naruavajui lepotu njegovog lica.
Prizivajui ime jedinog Boga, poe tiho da peva stihove iz Jevanelja. Ne proe
dugo, a on zau glasno jecanje - kao da se njegovo tiho pevanje hiljadu puta
pojaalo, odzvanjajui svom silinom. Dopiralo je, u to nije bilo sumnje, iz
pravca tog prokletog hrama, iz tih nizova stubova koji su parali zvezdano nebo.
Izgledalo je kao da se neka udna masa sruila uz snaan tresak, koji je sad
odzvanjao u nebeskoj kupoli optoenoj zvezdama.
Sebastijan se nasmei i pogleda dole, ispod prozora. U potaji, grupa
devojaka pela se ka njegovim odajama, dolazei kao i svakog jutra, u zoru, na
jutarnju molitvu. I svaka je u ruci nosila usnuli ljiljan, sklopljenih latica...

Bila je duboka zima. Iao sam u drugi razred nie srednje kole. Do tada

smo se ve bili navikli da nosimo duge pantalone i da oslovljavamo jedni druge

prezimenom, bez formalnih oblika obraanja. (Poto nam u osnovnoj koli nije
bilo dozvoljeno da nam kolena budu gola ispod kratkih pantalona ak ni usred
leta, naa radost, kada smo prvi put obukli duge pantalone utoliko je bila vea,
jer je to znailo da vie neemo morati da nosimo podvezice koje su nam bolno
stezale butine. U osnovnoj koli smo takoe morali da koristimo utive oblike
obraanja kada smo se oslovljavali po imenu.) Pored ovih promena, srednja
kola je donela i mnoge druge novine, koje smo sa radou prihvatili: mogli
smo da zbijamo ale na raun profesora, da se uzajamno aavamo u kolskoj
ajdinici, da se do besvesti jurimo po okolnim umama i da spavamo u
zajednikoj spavaonici. Od svega ovoga, bilo mi je jedino uskraeno da spavam
u zajednikoj spavaonici. Zahvaljujui mojim veito opreznim roditeljima, koji
su iskoristili moje slabo zdravlje kao izgovor, bio sam izuzet od pravila po
kojem je svaki uenik u toku niih razreda srednje kole morao da provede
godinu ili dve u internatu. I ovog puta, kao i uvek, njihova namera je bila da me
spree da nauim loe stvari.
Nas koji nismo iveli u internatu nije bilo mnogo. Pred kraj drugog
razreda, naa mala grupa uveala se za jednog lana. Zvao se Omi. Bio je
izbaen iz internata posle nekog velikog incidenta. Sve do tada nisam posebno
obraao panju na njega ali, od kada je zbog izbacivanja bio igosan kao
delinkvent, najednom vie nisam mogao da skinem pogled sa njega.
Jednog dana, dotrao je do mene drug, inae dobroudni debeljuca, i
poeo da se kikoe, pokazujui rupice na obrazima. Po ovim prepoznatljivim
znacima, znao sam da se upravo sprema da mi saopti neko novo, poverljivo
obavetenje.
Da samo zna ta sam uo!, poeo je istog trena.
Odmakao sam se od radijatora i poao sa njim u hodnik. Naslonili smo se
na prozor koji je gledao na streljanu. Taj prozor bio je nae uobiajeno mesto za

poveravanje.
Dakle, Omi, poe da pria moj dobroudni drug. Onda zastade, kao da
se zbog neega postideo. (Jednom, mislim da smo tada bili u petom razredu
osnovne kole, vodila se una rasprava o tome kako se radi ono. Ovaj drug
nam je svima zapuio usta neverovatnom primedbom: Sve je to obina la.
Apsolutno sam siguran da ljudi ne rade takve stvari. Jednom drugom zgodom,
uvi da je oca naeg druga udario log, upozorio me je da je log zarazna bolest
i da je bolje da se drim podalje od tog sirotog momka.)
Hej! U ta je sad upao Omi? Iako sam kod kue jo uvek upotrebljavao
utive forme izraavanja, u koli sam poeo da govorim mangupski, kao i ostali
deaci.
Evo o emu se radi. Taj Omi - pa, pria se da je ve spavao sa mnogo
devojaka, eto ta!
U to je bilo lako poverovati. Omi je sigurno bio nekoliko godina stariji od
nas, poto je dva ili tri puta ponavljao razred. Telo mu je bilo razvijenije od
naih, a lice mu je poprimilo mladike crte, koje se na naim licima jo nisu
nazirale. Imao je uroeno nadmeno dranje i odnosio se prema svemu i
svakome sa bezrazlonim prezirom. Nije postojala jedna jedina stvar na koju on
ne bi gledao sa nipodatavanjem. Za nas ostale, profesor je bio profesor a
odlian uenik, odlian uenik i te injenice nikada nismo dovodili u pitanje;
policajci, studenti i slubenici bili su upravo policajci, studenti i slubenici.
Tako je i Omi jednostavno bio Omi i bilo je nemogue izbei njegov preziran
pogled i smeh.
Stvarno?, rekoh ja. Iz nekog nepoznatog razloga, odmah sam zamislio
Omija kako svojim spretnim rukama isti puke koje smo koristili na asovima
vojne obuke. Setio sam se kako je lepo izgledao kad su ga postavili za vou
ete, to je inae bila privilegija vojnog instruktora i profesora fizikog.

I zato - eto zato mu je. Moj drug se zakikota eretski, onako kako to
ine gimnazijalci. Pa, kau da mu je ona stvar strano velika. Sledei put kada
se budemo igrali Nevaljalstva samo pipni i videe. Sve e ti biti jasno.
Nevaljalstvo je bila tradicionalna igra u naoj koli i najvie su je igrali
deaci iz prvog i drugog razreda. Kao to to biva sa svakom igrom koja preraste
u maniju, i ova se pretvorila u morbidnu zarazu, umesto da bude obina zabava.
Igrala se usred belog dana i to javno. Neki deak - nazovimo ga A - stajao bi
negde bezazleno, ne sanjajui ta ga eka. Primetivi to, drugi deak - zvaemo
ga B - zaleteo bi se sa strane da zgrabi deaka A za odreeni deo tela. Ako bi mu
poduhvat uspeo, B bi se pobedonosno udaljio i poeo da vie:
Veliki mu je! O, kako veliki ima A!
Kakav god da je bio poriv koji se krio iza ove igre, naizgled je njen jedini
cilj bio da se napravi komina scena u kojoj bi rtva panino ispustila iz ruku
knjige ili ta god je ve nosila i pokuala da zatiti dotini deo tela, predmet
napada. A zapravo, deaci su se, smejui se rtvi, oslobaali sopstvenog stida;
bila je to odlina prilika da se, kroz opti smeh, ta zajednika sramota, koja se
ogledala na pocrvenelim obrazima rtve, izvrgne ruglu.
Kao po dogovoru, rtva bi povikala:
O, taj B - ba je nevaljao!
Posmatrai bi se pridruili u horu:
O, taj B - ba je nevaljao!
Omi je u ovoj igri bio u svom elementu. Njegovi napadi su gotovo uvek
bili uspeni, i to u tolikoj meri da je ovek mogao da posumnja da su se deaci
potajno nadali da e ih ba on napasti. Zauzvrat, stalno su vrebali priliku da mu
se osvete. Ali, svaki njihov pokuaj bio je bezuspean. Omi je uvek iao drei
jednu ruku u depu, tako da bi, u trenutku napada, munjevitom brzinom
napravio dvostruki tit od te ruke i one druge, slobodne.

Ova pria mog druga delovala je kao ubrivo na otrovno seme jedne
zamisli koja je bila duboko usaena u mojoj glavi. Do tada, igrao sam se
Nevaljalstva bezazleno, kao i svi drugi deaci. Izgleda da su sada rei mog
druga dovele moju lou naviku - onaj skriveni, samotni deo mog ivota koji
sam drao podalje od oiju drugih - u neraskidivu vezu sa ovom igrom i mojim
javnim, drutvenim ivotom. Da se takva veza zaista uspostavila u mojoj glavi,
jasno je pokazivala injenica da su iznenada, bez ikakve moje elje i namere,
njegove rei, Samo pipni i videe, dobile znaenje koje ni jedan od mojih
neiskvarenih drugova nikad ne bi mogao da razume.
Od tog dana se vie nikad nisam igrao Nevaljalstva. Plaio sam se
trenutka kada u moda morati da napadnem Omija a jo vie ako on bude
napao mene. Veito sam bio na oprezu i na prvi znak da e igra da pone - a to
se uvek deavalo naglo, kao da izbija pobuna ili ustanak - sklonio bih se u
stranu i netremice zurio u Omija sa bezbedne razdaljine...
Omi je, zapravo, poeo da utie na nas jo pre nego to smo toga postali
svesni. Naveu kao primer arape. U to vreme, korozija obrazovnog sistema
usmerenog na stvaranje buduih vojnika ve se oseala i u naoj koli; poruka
koju je general Enoki uputio sa samrtne postelje, Budite jednostavni i
muevni, ponovo je ula u modu i servirana je mukom delu populacije; tako
su stvari kao to su arene earpe ili arape postale tabu. U stvari, mrko se
gledalo na noenje bilo kakve earpe dok su koulje, po pravilu, morale da budu
bele a arape crne ili ve neke druge, tamne boje. Jedino je Omi uvek oko vrata
nosio belu svilenu earpu a na nogama arene sokne.
Ovaj prvi ruitelj tabua u koli posedovao je izrazitu sposobnost da svoju
obest prerui u buntovniko ponaanje. Iz linog iskustva znao je da takvo
ponaanje za mlae deake ima magnetsku privlanost. Pred instruktorom vojne
obuke - tim tupanom od podoficira koji mu je bio blizak prijatelj ili, pre bi se
moglo rei, njegov sluga - Omi bi namerno, sporim pokretima obmotavao oko

vrata svoju svilenu earpu ili bi upadljivo podizao revere na svom kaputu sa
zlatnom dugmadi, u stilu Napoleona.
Meutim, kao to to uvek biva, bunt zaslepljene mase zaustavio se na
imitiranju po nekog detalja voinog ponaanja. Ne elei da se uputamo u
opasnosti koje bi bunt doneo i reeni da iskusimo samo sitne radosti pobune, od
svih Omijevih drskosti kopirali smo samo njegove arape. U tome nisam ni ja
izostao.
Kada bi ujutru doli u kolu, posedali bi na klupe i askali pre poetka
nastave. Svako ko je imao arape sa nekom novom arom, namerno bi podigao
ivice pantalona dok se peo na klupu. To bi odmah bilo primeeno i svi bi poeli
da se dive:
O, kakve upadljive arape!
Rei nekome da su mu arape upadljive, bila je najvea pohvala. Omi
je uvek dolazio poslednji, pred samo formiranje reda za ulazak u razred; ali, im
bi neko rekao upadljiv, svima bi nam se pred oima stvorio Omijev lik i
njegov nadmeni pogled.

Jednog jutra, tek to je prestao da pada sneg, doao sam u kolu vrlo rano.
Drug mi je prethodne veeri javio da e biti grudvanja u koli. Poto imam tu
manu da no uoi nekog dugo oekivanog dogaaja ne mogu da spavam, i ovaj
put sam, probdevi itavu no, u ranu zoru natukao na sebe stvari i odjurio u
kolu, ne marei za vreme.
Sneg je jedva dosezao vrhove cipela. Kasnije, kada sam bacio pogled na
grad kroz prozor nadzemnog voza, sneni prizor do kojeg jo nisu doprli zraci
izlazeeg sunca, bio je vie sumoran nego lep. Sneg je liio na prljave zavoje
stavljene preko otvorenih rana grada, skrivajui spletove nepravilno
rasporeenih uliica i krivudavih prolaza, dvorita i razbacane komade gole

zemlje koji jedini daju dra panorami naih gradova.

Dok se skoro poluprazan voz pribliavao stanici za moju kolu, sunce se
uzdiglo iznad fabrike zone. Prizor je najednom postao veseo i pun svetlosti.
Sada su zloslutni fabriki dimnjaci i mrki krovovi kua koji su se monotono
uzdizali i sputali, ustuknuli pred licem nasmejanog sunca. Bio je to ba onakav
sneni prizor koji se esto javlja kao tragina pozadina za pobunu ili revoluciju.
ak su me i lica prolaznika, sumnjivo bleda i umorna, podseala na lica
zaverenika.
Kada sam izaao iz voza na stanici ispred kole, sneg se ve uveliko topio
i ulo se kako se voda sliva sa krova oblinje pediterske kompanije. Imao sam
utisak da se to nekakva svetlost sliva na ulicu. Blistave, sjajne loptice
samoubilaki su se bacale u vetaku movaru koja se stvorila na trotoaru,
izbljuzganu cipelama prolaznika. Dok sam prolazio ispod strehe, jedna loptica
mi je grekom pala za vrat...
U kolskom dvoritu sneg je jo uvek bio nedirnut. Osim garderobe, sve
ostale prostorije bile su otvorene.
Otvorio sam prozor od uionice drugog razreda, koja je bila u prizemlju, i
pogledao napolje, u snegom prekriveni umarak iza kole. Na stazi, koja je
poinjala od stranje kapije, ila kroz umarak i zavravala se pred zgradom u
kojoj sam se nalazio, videli su se tragovi neijih cipela; ili su du cele staze i
zavravali se tano ispred mog prozora. Odatle su se vraali nazad i gubili se
negde iza zgrade prirodnih nauka koja se nalazila dijagonalno, sa leve strane od
zgrade u kojoj sam bio.
Neko je oigledno stigao pre mene. Uao je na stranju kapiju, popeo se
stazom do kole, pogledao kroz prozor u uionicu i, videvi da nema nikoga,
otiao sam iza zgrade prirodnih nauka. Samo je nekolicina uenika van internata
dolazila u kolu kroz stranju kapiju. Govorkalo se da Omi, koji je bio jedan od

njih, dolazi svakog jutra iz kue neke ene. Ali, on se nikada nije pojavljivao
pre postrojavanja za ulazak u kolu. Pa ipak, nisam mogao da pretpostavim ko
drugi bi mogao da ostavi ove tragove, a sudei po njihovoj veliini, bio sam
uveren da su njegovi.
Nagnuo sam se kroz prozor i napregnuo oi da bolje vidim. Na mestima
na kojima su cipele ostavile trag provirivala je svea crna zemlja, zbog ega su
ti tragovi delovali snano i odluno. Neka neopisiva sila privukla me je njima.
Poeleo sam da se naglavake bacim kroz prozor i u njih zaronim. Ali, umesto
da se sruim kroz prozor, stavio sam svoju torbu na klupu i polako se uspentrao
na sims. Telom sam jedva dotakao njegovu kamenu povrinu, a ve sam osetio
kako mi se kope na kolskoj uniformi zarivaju u krhka rebra i da me probada
bol, pomean sa nekakvom setnom milinom. Kada sam skoio na sneg, taj blagi
bol me je i dalje prijatno draio, izazivajui u meni drhtavicu od uzbuenja.
Kaljaama sam paljivo ugazio u otiske tuih cipela u snegu.
Malopre su mi ti otisci izgledali ogromni ali sada sam uvideo da su skoro
iste veliine kao i moji. Bio sam smetnuo sa uma injenicu da je osoba koja ih
je napravila, verovatno nosila kaljae isto kao i ja, to je inae u to vreme bila
moda meu acima. Sada, kada mi je ta pomisao pala na um, zakljuio sam da
ovi otisci nisu dovoljno veliki da bi bili Omijevi.
Pa ipak, uprkos mom nelagodnom predoseaju da u biti razoaran ako
iza zgrade prirodnih nauka ne naem Omija, neto me je teralo da sledim te crne
tragove. Moe biti da me vie nije na to terala samo nada da u videti Omija
ve, poto je dra misterije sada bila naruena, i meavina enje i elje za
osvetom prema toj osobi koja je dola pre mene i ostavila svoje tragove u snegu.
Teko diui, krenuo sam za njima.
Kao da idem po kamenju preko vode, skakutao sam od jednog otiska do
drugog. U njima se videla as sjajna, mrka zemlja, as ugaena trava, as prljav,

izlokan sneg, as kaldrma. Pre nego to sam toga uopte bio svestan, poeo sam
da pravim krupne korake, ba kao to je to inio Omi.
Sledivi tragove iza zgrade prirodnih nauka, preao sam preko duge senke
koju je zgrada bacala na sneg i nastavio ka uzviici sa koje se pruao pogled na
prostrano atletsko polje. Prekrivena blistavim slojem snega, tri stotine metara
dugaka staza elipsastog oblika nije se razlikovala od valovitog polja koje je
okruivala. U jednom kutku polja, dva zelkova drveta naslanjala su se jedno na
drugo a njihove senke, izduene na ranom jutarnjem suncu, padale su preko
snega, dajui itavom prizoru poseban smisao i stvarajui onu skladnu
nesavrenost kojom Priroda uvek naglaava veliinu. Iznad snenog pokrivaa
uzdizalo se visoko drvee nalik na brestove i paralo plavo zimsko nebo,
obasjano zracima jutarnjeg sunca sa bone strane; s vremena na vreme, sneg bi
skliznuo sa smrznutih, ogoljenih grana kao zlatna praina. Iza atletskog polja
trcali su krovovi mukih spavaonica, poreanih u nizu; a dalje, iza njih,
poinjao je gusti. Sve je bilo u dubokom snu. Tiina je bila tako potpuna da se
inilo kako i najlaganije padanje snega izaziva zagluujuu buku.
Za trenutak me je ta belina potpuno zaslepila.
Ovaj sneni prizor me je nekako podseao na upravo sruenu tvravu;
zraio je istom onom bezgraninom svetlou i sjajem kojim jo jedino zrae
ruevine starih tvrava. I tamo, u jednom kutku ove lane ruine, na skoro pet
metara irokoj trkakoj stazi, bila su ispisana latinicom ogromna slova. Meni je
najblii bio veliki krug, slovo O. Za njim je dolazilo slovo M. Iza njega se
videlo, jo uvek nedovreno, dugako i podebljano slovo I.
Bio je to Omi. Sledivi tragove u snegu, stigao sam prvo do O, zatim do
M i zaustavio se najzad ispred samog Omija koji je upravo zavravao slovo I,
vukui noge u kaljaama po snegu. Glava mu je virila iz obmotanog belog ala
a obe ruke je drao u depovima od kaputa. Njegova senka padala je prkosno
preko snenog pokrivaa, paralelno sa senkama zelkova drvea u polju.

Obrazi su mi goreli. Napravio sam grudvu i bacio je na njega. Promaio

sam ga.
Ba u tom trenutku on je bio zavrio slovo I i, verovatno sluajno,
pogledao u mom pravcu.
Hej!, doviknuo sam mu.
Uprkos strahu da e Omijeva reakcija biti loa, obuzela me je neka
neopisiva strast. Tek to sam viknuo, potrao sam ka njemu niz strmu padinu.
Dok sam trao, do mene je dopro zvuk o kojem nisam ni sanjao - bio je to
njegov uzvik, prijateljski i snaan:
Hej, pazi da ne zgazi slova!
Ovog jutra bio je sasvim druga osoba. Po pravilu, Omi nikada nije radio
domae zadatke i uvek bi svoje knjige ostavljao u kaseti u koli a ujutru dolazio,
ruku nabijenih u depove kaputa, taman na vreme da spretno zbaci sa sebe
kaput i stane na kraj reda za ulazak u uionicu. Kako je danas bio drugaiji! Ne
samo da je od ranog jutra lutao okolo sasvim sam, ve me je i pozdravio svojim
neponovljivim osmehom na licu - osmehom u isto vreme prijateljskim i grubim
- pozdravio mene, prema kome se uvek ponaao kao prema balavcu dostojnom
prezira. Koliko sam samo eznuo za tim osmehom, za odsjajem tih bletavih
belih zuba!
Ali, kada sam mu se dovoljno pribliio da razgovetno vidim njegovo
nasmejano lice, iz mog srca je iilela ona strast koju sam osetio malopre, kada
sam mu viknuo Hej!. Nisam mogao da se pomerim od straha. Iznenada mi je
proletelo kroz glavu da je Omi, u dubini due, usamljen mladi. Osmehom je
pokuavao da prikrije ranjivo mesto na svom oklopu na koje sam sluajno
natrapao i ta injenica nije mene lino toliko pogodila, koliko je naruila
predstavu koju sam ve dugo o njemu gradio.
Istog trena kada sam ugledao ono ogromno Omi ispisano na snegu,

shvatio sam, gotovo nesvesno, koliko je duboka njegova usamljenost - bilo mi

je jasno, moda vie nego i njemu samom, ta ga je to navelo da doe u kolu
tako rano... Da se moj idol u tom asu ponizio, ponudivi neki izgovor kao
Doao sam ranije zbog grudvanja, ja bih sigurno izgubio neto vie u sebi od
ponosa koji bi izgubio on. Poto je sad na mene doao red da progovorim,
grozniavo sam razmiljao ta da kaem.
Izgleda da od grudvanja nema nita, progovorih konano. Mislio sam
da e da napada vie snega.
Hm. Pretvarao se da je ravnoduan. Lice mu je poprimilo tvrd izraz i
pogledao me je onim starim, nadmenim pogledom, punim lanog saaljenja.
Oigledno se trudio da mi da do znanja kako sam za njega jo dete i oi su mu
ponovo zasijale prezrivim sjajem. Negde u sebi mora da mi je bio zahvalan to
ga nita nisam pitao o onim slovima u snegu a njegov trud da to oseanje
zahvalnosti u sebi prevazie ispunio me je divljenjem.
Hm. Mrzim deije rukavice, ree Omi.
Ali, i odrasli nose ovakve vunene rukavice.
Siroti deko, kladim se da ni ne zna kakav je oseaj sa konim
rukavicama. Evo. Pritisnuo je kone rukavice, mokre od snega, na moje
obraze.
Izmakao sam se. Obrazi su mi goreli od snane poude koja mi je
prostrujala celim telom. Zurio sam u njega netremice...
Od tog asa bio sam zaljubljen u Omija.
Bila je to moja prva ljubav. I, ako smem prosto da se izrazim, ta ljubav je
bila tesno povezana sa telesnom strau.
Poeo sam sa nestrpljenjem da iekujem leto ili, barem, njegov poetak.
Tada e mi se, nadao sam se, sigurno ukazati prilika da vidim njegovo nago telo.

Pored ove, u meni je rasla jo jedna i jo sramotnija elja - da vidim onu

njegovu veliku stvar.

Na razvodnoj tabli moje memorije, dva para rukavica su ukrstila ice i

napravila kratak spoj - prve su bile one kone, Omijeve, a druge, bele,
ceremonijalne rukavice. Nikako nisam uspevao da razluim koje od ta dva
seanja je bilo pravo, a koje lano. Moda su se kone rukavice vie slagale sa
grubim crtama njegovog lica. Pa opet, moda su mu ba zbog tih grubih crta,
bele rukavice bolje pristajale.
Grube crte lica - iako sam upotrebio te rei, one nisu nita vie no opis
obinog lica jednog mladia koji se naao sam meu gomilom deaka. Mada
mu, to se grae tie, nije bilo premca, po visini ni u kom sluaju nije bio
najvii u koli. Pretenciozna kolska uniforma, koja je liila na uniformu
mornarikih oficira, visila je sa naih nerazvijenih tela i jedino je Omi mogao da
je popuni svojom solidnom teinom i da u njoj izgleda muevno. Nisam bio
jedini koji je sa divljenjem i zaviu gledao u miie na njegovim ramenima i
grudima, koji su se nazirali ak i ispod uniforme od plavog erseja.
Iz pogleda mu je uvek izbijalo neko skriveno oseanje superiornosti.
Moda je to bilo jedno od onih oseanja koja se sve vie razbuktavaju to je
neiji ponos vie povreen. Za Omija su, izgleda, takve nevolje, kao to je
izbacivanje iz kole ili padanje na ispitu, bile simbol sputavanja volje. Volje za
im? Pretpostavljao sam da je morao da postoji nekakav cilj kome ga je njegova
zla genijalnost vodila. A bio sam uveren da ak ni on sam nije shvatao pravi
smisao ove opte hajke na njega.
Neto na njegovom licu ukazivalo je da krv obilato tee njegovim
venama; lice mu je bilo okruglo, jabuice visoko uzdignute iznad tamnoputih
obraza, usne savijene u fini luk, vilice jake a nos irok ali lepo oblikovan i ne

prevelik. Iza ovakvih crta krio se neukrotivi duh. Kako bi iko mogao da oekuje
da osoba takvog izgleda ima neki tajni, unutranji ivot? Da ste u njega zavirili,
pronali bi ste jedino ono zaboravljeno, od prirode dato savrenstvo koje smo
mi ostali izgubili jo davno.
Ponekad bi mu palo na pamet da zaviri u neku knjigu, teku i za moje
godine preozbiljnu, koju sam upravo itao. Skoro uvek bih mu se suzdrano
nasmeio i zaklopio knjigu da ne bi video ta itam. To nisam radio zato to sam
bio postien; pre e biti da bi me zabolela i sama pomisao da mogu da ga
zanimaju takve stvari kao to su knjige, da e pokazati svoje neznanje i da e
mu zbog toga biti neprijatno, da bi mogao da se zasiti svoje nesvesne
nepatvorenosti. Bilo mi je strano i da pomislim da bi ovaj ribar mogao da
zaboravi, da napusti i da porekne Jonsko more na kom je roen.
Bilo da sam se nalazio u koli ili na igralitu, moj pogled je stalno traio
Omija. Gledajui ga neprestano, stvorio sam od njega sliku savrenstva bez
premca. Takav njegov lik mi se urezao u seanje i dan-danas u njemu ne
nalazim ni jednu jedinu manu. Da bi u prii kao to je ova, lik bio uverljiv i
ivotan treba opisati i neku njegovu idiosinkraziju, neki simpatini nedostatak.
Ali, u mojoj uspomeni na Omija, takav jednostavno ne postoji. Zato je tu bilo
bezbroj utisaka, najraznovrsnijih i punih nijansi. Ukratko, njegov lik je za mene
bio pojam savrenstva i mukost koja se ogledala u njegovim obrvama, elu,
oima, nosu, uima, obrazima, jagodicama, usnama, bradi, potiljku, grlu, boji
koe, snazi, grudima, rukama i nebrojenim drugim crtama.
U mojoj glavi, opsednutoj Omijem, poeo je da deluje princip selekcije i
zato sam napravio, vrlo briljivo, listu onoga to volim i to ne volim: Zbog
njega, ne mogu da volim obrazovanu osobu. Zbog njega, ne privlae me osobe
koje nose naoare. Zbog njega, poeo sam da volim fiziku snagu i uzavrelu
krv, neznanje, grubost, prosto izraavanje i onu divlju melanholinost
svojstvenu umu neuprljanom intelektom...

Pa ipak, od samog poetka, u mom grubom ukusu bila je jedna

neloginost zbog koje su moje elje postale zauvek neostvarive. Po pravilu,
nita nije loginije od polnog nagona. Ali, u mom sluaju, im bih sa osobom
koja me je privukla poeo da delim intelektualno razumevanje, fizika
privlanost bi se momentalno izgubila. Ako bih u partneru osetio i najmanji
traak intelekta, odmah bi poeo da ga racionalno prosuujem. U jednom
uzajamnom odnosu kao to je ljubav izmeu dvoje ljudi, ovek mora da d isto
ono to trai od druge osobe; tako je i moja elja da budem sa neobrazovanom
osobom, makar se radilo i o kratkoj, usputnoj vezi, zahtevala i bezuslovno
odbacivanje razuma sa moje strane. Ali, za mene je tako neto bilo potpuno
nemogue.
I tako, kada bih naiao na vlasnike tih animalnih tela, neiskvarenih
intelektom - mlade grubijane, mornare, vojnike, ribare - nita drugo mi nije
preostajalo nego da ih gledam iz daleka, sav uzdrhtao od strasti, pritom vodei
rauna da nikada sa njima ne razmenim ni jednu jedinu re. Za mene bi
verovatno jedino mesto na kome bih mogao da ivim slobodno, bilo neko
necivilizovano tropsko ostrvo, sa ljudima iji jezik ne bih znao. Sada kada
razmiljam o tome, uviam da sam jo od najranijeg detinjstva oseao udnju
prema onim vrelim letima koja nikad ne prestaju u dalekim, divljim zemljama...

A sada, da kaem neto o onim belim rukavicama koje sam spominjao.

Bio je obiaj u mojoj koli da se bele rukavice nose u praznine dane.
Dovoljno je bilo da navuem par belih rukavica sa dugmadima od lanih bisera
na zglobovima i tri reda briljivo uraenih kopi pozadi i odmah bi se javile
slike vezane za te praznine dane - mrani hol u kojem su se odravale
ceremonije, kutija ioce slatkia koju bi svako od nas dobijao pri izlasku, vedri
dani bez oblaka u kojima bi se kristalno isti zvuci svetkovine uzdizali skoro
do neba.

Bila je zima, za vreme nekog nacionalnog praznika, nesumnjivo Dana

carstva. I tog jutra Omi je stigao u kolu neuobiajeno rano.
Deaci iz druge godine ve su grubo rasterali prvake sa balvana za
ljuljanje postavljenog pokraj kolske zgrade i sada su sedeli na njemu, likujui.
Mada su naizgled prezirali tako detinjaste naprave za igranje kao to je balvan
za ljuljanje, deacima iz druge godine jo uvek nije prola elja za njim.
Preotevi ga na silu od novajlija, imali su izgovor da u njemu uivaju, navodno
poluprezirno, pretvarajui se da to nije nita ozbiljno. Prvaci su se odmakli i
formirali krug oko balvana, posmatrajui grubu igru starijih deaka koji su,
opet, bili potpuno svesni da imaju publiku. Balvan, privren lancima, njihao
se u pravilnom ritmu napred-nazad, a igra se sastojala u tome da jedan deak
obori sa njega drugog.
Omi je stajao vrsto sa obe noge na sredini balvana, eljno iekujui
protivnika; u toj pozi izgledao je kao ubica uhvaen u klopku.
Niko u razredu mu nije bio ravan. Ve nekoliko deaka je skoilo na
balvan, da bi ubrzo, jedan za drugim, pali sa njega, odgurnuti Omijevim hitrim
rukama; tanak sloj snega ispod balvana, koji se u rano jutro presijavao pod
sunevim zracima, sada je bio ugaen njihovim nogama i prljav.
Posle svake pobede, Omi bi sklopio ruke i podigao ih visoko iznad glave,
kao bokser koji je upravo dobio me, smeei se od uva do uva. Deaci iz prvog
razreda bi mu oduevljeno pljeskali, potpuno zaboravivi da je on bio voa
grupe koja ih je sa tog istog balvana oterala.
Pratio sam pogledom svaki pokret njegovih ruku u belim rukavicama.
Kretale su se munjevito ali sa velikom preciznou, nalik na kande neke mlade
zveri, vuka recimo. S vremena na vreme, presekle bi svom silinom hladan
zimski vazduh i zarile se u grudi protivnika, koji bi istog asa poleteo ka
smrznutoj zemlji, zavrivi ili na nogama ili na zadnjici. Deavalo se, ali retko,

da se u trenutku zbacivanja protivnika sa balvana i sam Omi zanese; dok se

borio da odri ravnoteu, izgledalo je kao da se previja tamo na vrhu balvana,
klizavog od mraza. Ali, snagom svojih gipkih bokova, uvek bi uspevao da se
vrati u onaj poloaj ubice spremnog na skok.
Balvan se jednolino njihao levo-desno, u pravilnom luku...
Dok sam stajao tamo i gledao, iznenada me je obuzela neka
uznemirenost, neka muna, neobjanjiva nelagodnost. Gledanje netremice u
balvan koji se ljulja moglo je da izazove muninu, ali nije se radilo o tome. Ovo
oseanje je bilo vie kao mentalna nesvestica, koju sam osetio dok sam pratio
svaki Omijev pokret i koja je dovela moju unutranju ravnoteu skoro do
pucanja. Ovaj unutranji poremeaj bio je jo opasniji zbog injenice da su se
dve suprotne sile sukobile u meni borei se za prevlast. Prva je bila nagon za
samoodranjem. Druga sila - koja je jo jae i jo dublje delovala na unitenje
moje unutranje ravnotee - bila je samoubilaki poriv, taj skriveni, tajanstveni
nagon kome se ovek esto sasvim nesvesno predaje.
ta je bilo, kukavice jedne! Zar niko vie nee da se oproba?
Omijevo telo se lagano njihalo levo-desno dok su mu bokovi pratili ritam
ljuljanja balvana. Ruke u belim rukavicama drao je na bokovima a pozlaena
znaka na njegovoj kapi presijavala se na jutarnjem suncu. Nikad nije bio lepi
nego u tom trenutku.
Ja u!, uh sebe kako uzvikujem.
Pratio sam otkucaje srca koji su bivali sve jai i po njihovom ritmu tano
sam znao kada je pravi trenutak da izgovorim ove rei. Sa mnom je uvek tako u
trenutku kada se predajem nekoj elji. inilo mi se da mi je borba sa Omijem na
balvanu bila suena, unapred zapisana stvar, a ne jednostavno impulsivna
radnja. Upravo ovakvo predubeenje me je, kasnije u ivotu, redovno navodilo
na pogrenu misao da sam ovek jake volje.

Pazi se! Pazi se! Samlee te!, vikali su svi.

Uspentrao sam se na jedan kraj balvana, praen njihovim prezrivim
povicima. Dok sam se peo, umalo se nisam okliznuo i pao, to je kod moje
publike izazvalo jo burniju reakciju.
Omi se kreveljio kao klovn. Iz sve snage je izigravao budalu i pravio se
da se kliza i da posre. Mahao je rukama u belim rukavicama izazivajui me. U
mojim oima te ruke bile su nalik na otrice nekog opasnog oruja koje samo
to me nije probolo.
Svaki put kada bi nasrnuli jedan na drugoga, ruke u belim rukavicama bi
nam se dotakle a ja bih posrnuo pod silinom udarca. Bilo je oigledno da
namerno tedi snagu da bi mi pruio ansu za naizgled fer borbu, kao i da se
pritom ludo zabavlja, odlaui time moj inae brzi poraz.
Joj! to sam se uplaio. Kako si ti jak! Gotov sam. Samo to nisam pao gledaj! Isplazio mi se i pravio se da pada.
Bilo mi je uasno bolno da gledam kako se krevelji, kako glupo unitava
svoju lepotu. Spustio sam pogled, iako me je sve vie gurao ka ivici balvana. I
ba u tom trenutku, zamahnuo je desnom rukom ka meni. Da ne bih pao,
mahinalno sam podigao desnu ruku i sluajno se uhvatio za njegove prste i
osetio njihov dodir kroz bele rukavice.
U trenutku, pogledali smo jedan drugog u oi. To je zaista bio samo jedan
tren. Sa Omijevog lica nestao je onaj klovnovski izraz i zamenio ga je drugi,
neobino otvoren i iskren. Taj izraz nije bio ni neprijateljski ni preziran i lice mu
je podrhtavalo kao struna od nekog snanog i istog oseanja. A moda mi se to
samo tako uinilo. Moda je to samo bio prazan i ukoen pogled u trenutku
kada sam ga zgrabio za prste i kada je osetio da i sam gubi ravnoteu. ta god
da je bilo, intuitivno sam znao da je Omi video kako ga gledam u tom trenutku,
da je osetio pulsirajuu energiju koja je kao munja prostrujala kroz moje i

njegove prste i da je otkrio moju tajnu - da sam zaljubljen u njega, samo njega i
ni u kog drugog na celom svetu.
Gotovo istog asa, obojica smo se stropotali sa balvana.
Neko mi je pomogao da ustanem. Bio je to Omi. Povukao me je snano
za ruku i, bez rei, otresao prainu sa moje kolske uniforme. Na laktovima i
rukavicama imao je tragove prljavtine i svetlucavog snega.
Uzeo me je za ruku i poli smo zajedno. Pogledao sam ga u oi, kao da ga
prekorevam zbog ovako intimnog ponaanja.
Poto smo se svi u razredu poznavali jo iz osnovne kole, nije bilo nieg
neobinog u tome da dva druga idu zajedno zagrljeni. U stvari, u tom trenutku
se ula pitaljka, znak da treba da stanemo u red. Svi su pourili ka ulazu u
kolu upravo na ovaj nain. To to smo Omi i ja pali zajedno na zemlju, za njih
je bio samo zavretak jedne igre koja im je ve postala dosadna, a ak ni
injenica da smo nas dvojica ili pod ruku nije zavreivala neku posebnu
panju.
Znajui da nas niko ne gleda, oslonio sam se na njegovu ruku i prepustio
se uivanju. Ko zna, moda je tome krivo moje slabo zdravlje, ali obino svaku
moju radost pomrai strah da e se desiti neto loe; meutim, ovog puta bio
sam svestan samo dodira njegove snane ruke; imao sam oseaj da se ta snaga
iri i da mi, poto je prodrla u moju ruku, preplavljuje celo telo. Poeleo sam da
idem tako sa njim na kraj sveta.
Na alost, stigli smo do zbornog mesta gde je Omi, suvie hitro, pustio
moju ruku i stao u red. Od tog asa vie me nijednom nije pogledao. Kasnije, za
vreme ceremonije, sedeo je etiri mesta dalje od mene. A ja sam neprestano
zurio as u svoje, as u Omijeve uprljane rukavice...

U mom slepom oboavanju Omija nije bilo ni trunke svesnog rasuivanja

niti sam imao bilo kakav moralni stav kad je on bio u pitanju. Svaki pokuaj da
tu bezoblinu masu oboavanja podvrgnem racionalnoj analizi bio je unapred
osuen na propast. Ako uopte postoji takva stvar kao to je ljubav bez trajanja i
razvitka, onda bi se tako mogla nazvati moja ljubav prema Omiju. Svaki pogled
njemu upuen bio je prvi, ili, da tako kaem, iskonski pogled. Radilo se,
oigledno, o nesvesnom stavu, o stalnom pokuaju da svoju etrnaestogodinju
nevinost i istotu zatitim od erozije.
Da li je to bila ljubav? Ako uzmemo da jeste bila neka vrsta ljubavi - zato
to se na prvi pogled inilo da e tu istu, nepatvorenu formu zadrati zauvek,
ponavljajui je u nedogled - ipak je ona imala svoje zakone propadanja. A to
propadanje bilo je zlokobnije nego kod normalne ljubavi. Zaista, od svih oblika
dekadencije, dekadentna istota je najopasnija.
Pa ipak, u toj bespogovornoj zaljubljenosti u Omija, toj prvoj ljubavi u
mom ivotu, bio sam kao tek izleglo ptie koje svoju nevinu ivotinjsku poudu
skriva pod krilom. Ono to me je privlailo i stavljalo na kunju nije bila elja
za posedovanjem, ve iskuenje samo po sebi.
U koli, naroito za vreme nekog dosadnog asa, nisam skidao pogled sa
Omijevog profila. ta mi je drugo preostajalo kada u to vreme jo uvek nisam
znao da voleti nekoga znai traiti i biti traen? Ljubav je za mene bila samo
dijalog pun zagonetki koje nisam umeo da reim. to se moje sklonosti ka
oboavanju tie, nikada nisam ni pomislio da treba da je preispitujem.
Jednog dana sam zbog nazeba ostao kod kue, iako se nije radilo ni o
emu ozbiljnom. Kada sam sledeeg jutra doao u kolu, saznao sam da je ba
taj dan, koji sam izabrao da provedem kod kue, bio ni manje ni vie nego dan
prvog prolenog sistematskog pregleda. Sa jo nekolicinom uenika koji su, kao
i ja, izostali iz kole, uputio sam se u ambulantu.
Unutra je iz naftarice tinjao tako slab, plaviasti plamiak da se inilo da

pe uopte ne gori. Cela soba mirisala je na dezinfekciona sredstva. Nije se

oseao onaj miris, nalik na miris vrueg erbeta, tako tipian za sobu punu
goliavih deaka koji se gurkaju izmeu sebe ekajui na pregled. Sada nas je
bila samo aica i skidali smo se u tiini, drhtei od zime...
Meu nama je bio jedan mravi deak koji se, kao i ja, stalno razboljevao.
Dok je stajao na vagi zagledao sam se u njegova, bledunjava, koata lea
prekrivena sitnim belim dlaicama. Iznenada me je spopala ona jaka, uporna
elja da vidim Omijevo nago telo. Shvatio sam kako sam glupo prevideo
injenicu da bi sistematski pregled od prethodnog dana bio savrena prilika da
svoju elju i ostvarim. Sada je ta prilika bila proputena i nije mi preostajalo
nita drugo nego da ekam i nadam se da e u budunosti iskrsnuti jo neka.
Prebledeo sam. Telom mi je prostrujala jeza i neka seta, nalik na
hladnou. Gledao sam prazno oko sebe i eao rune oiljke od vakcine.
Prozvali su moje ime. Popeo sam se na vagu kao osuenik na smrt koji se penje
na gubilite.
etrdeset etiri, doviknuo je pomonik kolskom lekaru. Ranije je bio
bolniar u nekoj vojnoj bolnici i jo uvek je imao to vojniko dranje.
Doktor je zapisao cifru u moj karton i promrmljao sebi u bradu:
Voleo bih da ima bar etrdeset est kilograma.
Ve sam bio naviknut na ovakve komentare na sistematskim pregledima.
Ali danas sam osetio takvo olakanje to Omi nije bio tu da prisustvuje mom
ponienju da me doktorove rei skoro uopte nisu pogodile. U trenutku sam
gotovo bio radostan...
Dobro - sledei!
Doktorov pomonik me je nestrpljivo odgurnuo. Ovog puta ga nisam, kao
obino, pogledao mrko i ljutito.

I pored svega, mora da sam ve tada, makar nejasno, slutio kraj svoje
prve ljubavi. Po svemu sudei, upravo je taj nemir, izazvan mojim crnim
slutnjama, bio ono u emu sam najvie uivao.
Bilo je to jednog dana u kasno prolee, dana koji je liio na uzorak
tkanine odrezan sa rolne leta ili na generalnu probu za nastupajue godinje
doba. Takav dan obino dolazi kao vesnik leta, da proveri nae ormane sa
odeom i uveri se da je sve spremno. Na takav dan ljudi idu u letnjim kouljama
da pokau kako su proli inspekciju.
I pored vruine, ja sam imao nazeb i upalu bronhija. Desilo se da je
jednog mog druga boleo stomak i tako smo nas dvojica zajedno otili u
ambulantu da nam lekar napie opravdanja kako ne bi morali da idemo na as
fizikog.
Ili smo ka gimnastikoj sali to smo sporije mogli. Odlazak u ambulantu
bio je dobar izgovor da zakasnimo i koristili smo priliku da to je mogue vie
skratimo dosadno gledanje gimnastike.
Ba je vrue, zar ne?, rekoh ja i poeh da skidam sako od kolske
uniforme.
Nemoj to da radi, ti si nazebao. Ako te vide, morae da radi
gimnastiku.
Hitro sam ponovo obukao sako.
Ali, to ne vai za mene. Mene samo boli stomak.
I tako, moj drug skide svoj sako pravei se vaan, kao da hoe da mi se
naruga.
Stigli smo u salu. Po odei, koja je visila na kukama du zida bilo je jasno
da su mnogi deaci poskidali dempere, a neki ak i koulje. Iz mrane sale,

teren sa razbojima, okruen peskom i travom, izgledao je sav okupan suncem.

Kada smo izali napolje moja slaba konstitucija je, kao i uvek, reagovala na
promenu i krenuo sam ka razbojima kaljucajui.
Nastavnik fizikog, za koga niko nije mario, jedva da je pogledao
opravdanja koja smo mu doneli. Okrenuo se odmah grupici deaka koji su ga
ekali i rekao:
Dobro. Hajde da probamo vodoravnu ipku. Omi, pokai im vebu.
Deaci su veselo uzvikivali Omijevo ime. Meutim, on je jednostavno
negde nestao, to je obino i radio na asovima fizikog. Niko nije znao gde on
to ide i ta radi. Ovog puta iznenada je iskoio iza jednog drveta ije je mlado
zeleno lie treperilo na suncu.
Srce je poelo nesavladivo da mi lupa kada sam ga ugledao. Skinuo je
koulju i ostao samo u potkoulji bez rukava, zaslepljujue bele boje. Na
njegovoj potamneloj koi, izgledala je gotovo preterano ista. Ta belina mirisala
je iz daleka, kao gips. A na tom gipsu njegove grudi i bradavice ocrtavale su se
kao reljef.
Vodoravnu ipku?, upitao je nastavnika tonom oveka od poverenja.
Da, tako je.
Sa nadmenou tipinom za vlasnike skladnih tela, Omi je polako spustio
ruke na zemlju i protrljao dlanove vlanim peskom. Uspravio se, otresao pesak i
podigao pogled ka gvozdenoj ipki. Kao da se suprotstavlja bogovima, oi su
mu zasijale i u njihovim slepoonicama su se, za tren, ukazali oblaci, plavo
majsko nebo i hladni prezir.
Odskoio je. Ve sledeeg trena klatio se u vazduhu, drei se za
gvozdenu ipku onim svojim snanim rukama na kojima su mirne due mogli da
budu istetovirani lengeri.

Aah!, uzvici divljenja ispunili su vazduh.

Da se bilo koji od ovih deaka zagledao dublje u svoje srce, otkrio bi da
se ne divi samo Omijevoj snazi. Bilo je to divljenje mladosti, ivotu,
nadmonosti; i neverica - kada su, u trenutku kada je Omi podigao ruke,
ugledali bujne malje ispod njegovog pazuha.
Verovatno nikada ranije nismo videli toliko malja; bilo ih je u izobilju,
nalik na dosadni korov koji buja u leto. I, kao to se taj korov, poto je prekrio
celu batu, iri dalje, na stepenite, tako su se i guste malje ispod Omijevog
duboko useenog pazuha irile na obe strane i spajale se na njegovim grudima.
Ta dva busena presijavala su se na suncu a Omijeva neverovatno bela koa
nazirala se kroz njih, nalik na beli pesak.
Poeo je da se podie. Miii na rukama su mu se sve vie nadimali a
ramena zatezala. Liila su na nabrekle letnje oblake. One guste busenove ispod
pazuha polako je prekrivala senka dok nisu postali gotovo nevidljivi. Kada ju je
najzad grudima dosegao, gvozdena ipka se blago zatresla. Vebu je brzo
ponovio nekoliko puta.
ivotna snaga! Deaci su bili oarani upravo tom ogromnom ivotnom
snagom koja je iz Omija izbijala. Opinio ih je vikom ivotne energije,
besmislenim, nasilnim ponaanjem, koje se moglo objasniti samo kao ivot koji
je sam sebi svrha, svojom zajedljivou i nezainteresovanou za sve oko sebe.
U Omijevo telo bila se uvukla, a da toga ni sam nije bio svestan, neka nepoznata
sila sa namerom da ga potpuno osvoji, da provali, po kulja iz njega i potpuno ga
zaseni. Nalikovala je na teku bolest. Kada je jednom njom bilo zaraeno,
njegovo telo postojalo je na ovom svetu samo sa namerom da bude besmislena i
suluda ljudska rtva, bez straha od nove zaraze. Za osobe koje u tom strahu
ive, takvo telo nije nita drugo do gorka opomena...
Gotovo posrui, deaci su se odmakli od njega.

to se mene tie, osetio sam isto to i drugi - ali, sa nekim bitnim

razlikama. U mom sluaju - a bilo je to dovoljno da pocrvenim od stida - imao
sam erekciju, od prvog trena kada sam ugledao njegovo snano, miiavo telo.
Na sebi sam imao tanke, lagane letnje pantalone i plaio sam se da ostali ne
primete ta mi se desilo. Pored tog straha, rodilo se u meni jo jedno oseanje
koje sigurno nije imalo veze sa istim ushienjem. Stajao sam tu i gledao u nago
telo za kojim sam tako dugo udeo. ok to je najzad tu, predamnom,
neoekivano je izazvao jednu drugu emociju, suprotnu od radosti.
Bila je to ljubomora...
Omi se spustio na zemlju, sa izrazom lica nekoga ko je upravo izvrio
plemenito i uzvieno delo. uvi udarac njegovih nogu o zemlju, zamurio sam
i odmahnuo glavom. Zatim sam rekao sebi da vie nisam zaljubljen u Omija.

Bila je to ljubomora. Ljubomora, dovoljno jaka da me natera da se

dobrovoljno odreknem svoje ljubavi prema Omiju. Verovatno je sa svim ovim
imala veze i izvesna potreba za spartanskom samodisciplinom koju sam negde u
to vreme poeo da oseam. (injenica da piem ovu knjigu je ve jedan primer
mojih stalnih napora u tom pravcu.) Zbog svoje boleljivosti i panje kojom me
je porodica obasipala jo od kada sam bio beba, uvek sam bio toliko bojaljiv da
se ak nisam usuivao ni da gledam ljudima pravo u oi. Ali sada, jedna jedina
stvar poela je da me opseda - Biti jak!
Da bih to ostvario, izmislio sam vebu koja se sastojala u tome da to
due mrko gledam u nekog putnika u tramvaju kojim sam iao od kue do kole
i nazad. Veina putnika, koje sam inae nasumice birao, nije pokazivala nikakve
posebne znake preplaenosti to u njih mrko gleda jedno bledunjavo, slabano
dete. Jednostavno bi okrenuli glavu na drugu stranu, kao da ele da se spasu
dosade; ponekad, vrlo retko, neko od njih bi se namrtio u mom pravcu. Svaki

put kada bi skrenuli pogled smatrao sam svojom pobedom. I tako sam,
upranjavajui ovu vebu, postepeno nauio da gledam ljudima u oi...
Poto sam se jednom odrekao ljubavi, svako dalje razmiljanje o njoj
potpuno sam izbacio iz glave. Bila je to brzopleta, nedovoljno promiljena
odluka. Zaboravio sam da uzmem u obzir jedan od najoiglednijih dokaza
fizike ljubavi - fenomen erekcije. Jo dugo vremena imao sam redovno
erekcije i upranjavao sam svoju lou naviku koja bi ih izazivala uvek kada
bih ostao sam a da pritom nikada nisam bio svestan znaaja onoga to radim.
Iako su mi osnovne stvari u vezi sa seksom ve bile poznate, jo uvek me oseaj
da sam drugaiji od ostalih nije mnogo zabrinjavao.
Ne elim da kaem da sam ovu svoju sklonost koja je odstupala od
prihvaenih normi smatrao normalnom i ispravnom, niti sam joj se predavao
mislei da i moji drugovi imaju iste elje. Za veliko udo, romantine prie su
mi se toliko sviale da su mi se svi snovi svodili na matanja o elegantnoj,
nenoj ljubavi izmeu mukarca i devojke, i braku, kao da sam i sam bio mlada
devojka koja ne zna nita o svetu. Ljubav prema Omiju bacio sam na ubre sa
gomilom drugih nereenih zagonetki, ne zapitavi se ni jednom koji je zapravo
bio njen smisao. Kada danas napiem ljubav ili naklonost, pridajem tim reima
potpuno drugaije znaenje od onog koje su za mene imale u to vreme. Tada mi
ak nije ni padalo na pamet da je onakva udnja kakvu sam prema Omiju gajio
moda znaajan pokazatelj pravog stanja stvari u mom ivotu.
Pa opet, neki unutranji glas terao me je da traim samou, da budem
izdvojen kao neto drugaije. Takvo kompulsivno ponaanje vremenom je
poprimilo oblik tajanstvene, udne bolesti. Ve sam vam opisao kako me je u
detinjstvu pri samoj pomisli na odrastanje spopadala nelagodnost i da sam
kasnije, kako sam postajao stariji, stalno oseao nemir u sebi.
Godine su prolazile, a moji su mi na svaki novi par pantalona doivali
dubok porub kako bi naredne godine mogle da se produe. Kao i u bilo kojoj

drugoj porodici, moj telesni rast beleen je u vidu recki na jednom od stubova u
kui. Taj mali ritual uvek se obavljao u dnevnoj sobi, u prisustvu svih lanova
porodice, koji bi me svaki put zadirkivali i pronalazili prostoduno zadovoljstvo
u injenici da sam porastao. Odvratio bih im usiljenim osmehom.
Zapravo, pomisao da mogu da dostignem visinu odraslog oveka
ispunjavala me je strahom od velike opasnosti. S jedne strane, ono nejasno
oseanje nelagodnosti poveavalo je moju potrebu da sanjam snove bez ikakve
veze sa realnou, a sa druge, teralo me je da upranjavam svoju lou naviku
zbog koje sam u takve snove i beao. Nemir je bio samo izgovor...
Sigurno e umreti pre dvadesete godine, zadirkivao me je jednom
drug, mislei na moju slabu konstituciju.
Kako moe da kae neto tako strano!, obrecnuo sam se, skupivi
lice u gorak osmeh. U stvari, njegovo predvianje imalo je za mene neku
neobino slatku i romantinu privlanost.
Hoe da se opkladimo?, nastavio je on.
Ali, ako se ti kladi da u umreti, onda meni ne preostaje nita drugo
nego da se opkladim da u preiveti.
Upravo tako. To je prava teta, zar ne? ree moj drug surovo, kako to
samo mladost ume. Ti bi sigurno izgubio, je l tako?
Bila je injenica - ne samo u mom sluaju, ve i kod svih uenika mojih
godina - da se nita ni priblino Omijevoj zrelosti jo nije naziralo ispod naeg
pazuha. Postojao je samo jedva vidljiv nagovetaj budueg procvata. Iz tog
razloga nikada ranije nisam ni obraao panju na taj deo tela. Onog asa kada
sam ugledao Omijeve bujne malje, predeo ispod pazuha postao je za mene pravi
feti.
Pre svakog kupanja stajao sam dugo, dugo ispred ogledala i zurio u
nemio odraz svog nagog tela. Bio je to jo jedan primer runog paeta koje je

verovalo da e se pretvoriti u labuda, samo to je u mom sluaju ova herojska

bajka trebalo da dobije tano suprotan ishod. Iako moja kotunjava ramena i
uzana plea nisu ni najmanje liila na Omijeva, posmatrao sam ih paljivo u
ogledalu i prisiljavao sebe da verujem kako u i ja jednog dana imati plea kao
Omijeva, ramena kao Omijeva. Ali, i pored toga, na srcu mi se tu i tamo stvarao
tanak led od strepnje. Bilo je to i vie od strepnje: pre nekakva mazohistika
ubeenost, ubeenost tako jaka, kao da je proistekla iz boanskog otkrovenja,
ubeenost zbog koje sam sebi govorio: Nikada nee biti nalik Omiju.
Na drvenim gravirama iz Genroku perioda esto se mogu videti ljubavni
parovi ije su crte lica iznenaujue sline, tako da se jedva moe razlikovati
mukarac od ene. Ta slinost primeuje se takoe i na antikim grkim
skulpturama koje predstavljaju univerzalni ideal lepote. Da li bi to mogla biti
jedna od tajni ljubavi? Moda kroz najskrivenije kutke ljubavi struji nedostina
enja, elja i mukarca i ene da postanu slika i prilika jedno drugog? Da li ih
moda ba ta enja odrava, da bi ih na kraju dovela u traginu situaciju u
kojoj pokuavaju da ostvare nemogue tako to odlaze u drugu krajnost?
Ukratko, poto snagom uzajamne ljubavi nisu mogli da dostignu savrenstvo
zajednikog identiteta, zar ne stupa onda u dejstvo mentalni proces kojim svako
od njih pokuava da naglasi svoju razliitost - mukarac svoju mukost a ena
svoju enstvenost - i koristi svoj revolt kao svojevrsno koketiranje sa onim
drugim? Ako slinost zaista i postignu, ona je, na alost, samo iluzija koja traje
jedan tren. Jer, kako devojka postaje odvanija a mladi stidljiviji, neminovno
dolazi trenutak u kojem e proi jedno pored drugog i nastaviti u suprotnim
pravcima dok ne odu predaleko, do take sa koje nema povratka.
Gledano iz ovog ugla, moja ljubomora - ljubomora toliko jaka da me je
naterala da se odreknem ljubavi - bila je tim pre prava ljubav. Na kraju sam
zavoleo one Omijeve stvarice koje su, postepeno, stidljivo, poele da niu i
ispod mog pazuha, da rastu i bivaju sve tamnije i tamnije...

Doao je letnji raspust. Iako sam ga sa radou iekivao, ispostavilo se

da je to bio samo jedan od onih meuinova u toku kojih ovek ne zna ta e sa
sobom; odmor za kojim sam toliko eznuo bio je za mene teak period.
Kada sam u detinjstvu oboleo od lakeg oblika tuberkuloze, doktor mi je
zabranio da se izlaem jakim ultravioletnim zracima. Na moru mi nikad nisu
dozvoljavali da budem na suncu due od pola sata. Kad god bi ovo pravilo
prekrio, kazna je dolazila sama od sebe, u vidu naglog napada groznice. Ni u
koli, ak, nisam smeo da idem na asove plivanja sa ostalima. Iz tog razloga
nikada nisam ni nauio da plivam. Ovaj nedostatak je kasnije u ivotu dobio
novu teinu i znaenje jer sam poeo da bivam opinjen morem i snagom kojom
je delovalo na mene.
Meutim, u vreme o kojem govorim, more jo uvek nije predstavljalo za
mene veliki izazov. Uprkos tome, u nameri da prekratim dosadu godinjeg doba
koje mi je bilo odvratno, godinjeg doba koje je, tavie, probudilo u meni neku
neobjanjivu enju, provodio sam letnje dane na plai sa majkom, bratom i
sestrom...

Iznenada sam shvatio da sam ostao sam na steni.

Malo pre toga, brat, sestra i ja, ili smo po plai u pravcu te stene,
tragajui za svetlucavim ribicama po pliacima izmeu stena. Poto nam ulov
nije bio tako dobar kao to smo predviali, mojoj sestrici i bratu je postalo
dosadno. Sluavka je dola po nas da nas odvede do suncobrana ispod kojeg je
majka sedela. Poto sam ljutito odbio da se vratim, povela je brata i sestru sa
sobom a ja sam ostao sam.
Podnevno sunce je neprekidno prilo povrinu mora i itava uvala
pretvorila se u udesno bletavilo. Tamo, na horizontu, letnji oblaci stajali su

nemi, nepomini, do pola uronivi svoja velianstvena, setna tela u more. Miii
su im se belasali kao alabaster.
Nekoliko jedrilica, jednoseda i ribarskih amaca otisnulo se od peskovite
obale i sada su lenjo plovili tamo-amo po otvorenom moru. Osim siunih
figura u amcima, nije se mogla nazreti ni jedna ljudska prilika. Zavladao je
prijatan mir. Poput male kokete koja je dola da mi poveri svoje tajne, lagani
povetarac dunuo je sa mora i doneo mi do uiju tanani zvuk, nalik na lepetanje
krila nekog nevidljivog, bezbrinog insekta. Oblinja plaa bila je skoro cela u
niskim, gipkim stenama nagnutim ka povrini mora. Samo je nekoliko njih
stremilo uvis, kao ova na kojoj sam ja sedeo.
Na puini, talasi su se podizali i kretali put obale klizei preko povrine
mora kao drhtave, zelene nabrekline. Negde na tom putu naleteli bi na grupice
niskih stena poreanih u moru i tada bi se, od siline udarca, pretvarali u belu
penu koja bi prsnula visoko u vazduh, nalik na bele ruke koje preklinju za
pomo. Stene su uranjale u morski bezdan i kao da su eznule da se, poput
broda otrgnutog od sidra, otisnu u more. Ali, ve sledeeg trena, nabrekli talas
zaobiao bi stene i nastavio da klizi ka obali nesmanjenom brzinom. Kada bi se
pribliio plai, neto bi oivelo i podiglo se ispod njegove zelene kapuljae.
Talas bi narastao i otkrio, dokle god je pogled dosezao, otricu morske sekire,
spremnu da udari. Tamnoplavo seivo giljotine spustilo bi se iznenada i bela
pena bi se rasprsla svuda okolo. Dok je telo talasa, padajui i podiui se, jurilo
za svojom odrubljenom glavom, za tren se na njemu ogledalo plavo nebo, one
iste vanzemaljske plave boje koja se ogleda u oima oveka na samrti...
Dok je ovaj brzi napad talasa trajao glatke, okrnjene stene zagnjurile su se
u belu penu, ali su sada polako poele da pomaljaju glave, svetlucajui na
mestima sa kojih su se talasi povukli. Sa vrha stene na kojoj sam sedeo gledao
sam kako se raii pustinjaci izbezumljeno klizaju po svetlucavom kamenju a
veliki rakovi stoje kao ukopani, omamljeni bletavim suncem.

Sedeo sam tako sam, kada su mi misli odjednom odlutale Omiju. Evo
kako: Ve dugo vremena privlaila me je samoa kakvom je bio ispunjen
Omijev ivot - samoa proistekla iz injenice da ga je ivot zarobio. U poetku
sam eleo da i ja imam istu osobinu; a sada, dok sam, ispunjen oseanjem
praznine pred prizorom morskog beskraja, proivljavao samou koja je bar
spolja liila na njegovu, poeleo sam da je okusim do kraja, da je gledam
njegovim oima. Hteo sam da odigram dvostruku ulogu - samog sebe i Omija.
Ali, da bih to uradio, morao sam prvo da naem neku zajedniku taku izmeu
nas dvojice, koliko god ona beznaajna bila. Tako bih mogao da postanem
Omijeva zamena i da se svesno ponaam kao da se radosno predajem onoj istoj
samoi, koje on sam verovatno nije ni bio svestan i da, na kraju, postignem
konani cilj - da ostvarim san da zadovoljstvo koje sam oseao gledajui Omija
bude zadovoljstvo koje je i sam Omi oseao.
Od kad je slika Svetog Sebastijana postala moja opsesija, nesvesno sam
razvio naviku da ruke drim prekrtene iznad glave kad god sam bio nag. Moje
telo je bilo slabano, samo bleda senka Sebastijanove raskone lepote. I ovaj put
sam spontano zauzeo taj poloaj. Pogled mi je odlutao do predela ispod pazuha.
Odjednom, u meni je poela da kljua tajanstvena seksualna elja...
Leto je dolo, a sa njim su mi ispod pazuha nikli i prvi izdanci crnih
malja, istina, ne onako gustih kao kod Omija. Tako sam stekao onu dodirnu
taku sa njim, preko potrebnu mojoj svrsi. Iako se ovaj iznenadni seksualni
poriv nesumnjivo odnosio i na Omija, ne mogu da poreknem kako je, ipak, vie
bio usmeren na moje sopstvene malje ispod pazuha. Obilje faktora koji su se
stekli u tom trenutku - slani povetarac koji mi je draio nozdrve, jako letnje
sunce koje me je prilo i od koga su ramena i grudi poeli da mi bride, nigde ni
ive due na vidiku - uinilo je da se po prvi put u ivotu prepustim svojoj
looj navici napolju, pod vedrim nebom. Stimulans su mi bile sopstvene malje
pod pazuhom...

Telom mi je prostrujao neobjanjiv bol. Goreo sam od usamljenosti, jake

kao sunce. Tamnoplave, vunene kupae gae zalepile su mi se neprijatno za
stomak. Polako sam siao sa stene i zagazio u pliak na rubu plae. Stopala su
mi u vodi liila na bele, mrtve koljke i dno se jasno videlo, naikano
koljkama i puno svetlucavih talasia. Kleknuo sam i prepustio se talasu koji se
upravo bio podigao i valjao se ka meni uz zagluujuu buku. Zapljusnuo me je
posred grudi, skoro me progutavi razjapljenim ustima od bele pene...
Kada se talas povukao, pokupio je sa sobom i dokaz moje neasne radnje.
Zajedno sa tim talasom i bezbroj ivih organizama u njemu - mikroba, algi i ikre
- zapenualo more je progutalo i odnelo hiljade i hiljade mojih spermatozoida.

Stigla je jesen i poetak novog polugoa, ali Omija nigde nije bilo. Na
oglasnoj tabli stajalo je obavetenje da je izbaen iz kole.
Drugovi iz razreda, svi do jednog, poeli su odmah da raspredaju o
njegovim nestalucima, kao narod koji posle smrti svog tiranina prepriava
zlodela koja je poinio:
... Od mene je pozajmio deset jena i posle nije hteo da mi ih vrati...
Smejao se kad mi je oteo uvozno naliv-pero... Skoro da me je zadavio...
Jedan za drugim, prepriavali su nevolje koje im je naneo, dok se nije
ispostavilo da sam ja izgleda bio jedini koji nije iskusio na svojoj koi njegovu
zlou. Poludeo sam od zavisti. Moj oaj je ipak malo ublaavala injenica da
niko zapravo nije znao zato je bio izbaen. ak ni oni pametni aci, koji uvek
znaju sve to se u koli deava, nisu mogli da nau dovoljno ubedljiv razlog.
Kada bi o tome pitali nastavnike, oni bi se samo nasmeili i odgovorili da je
uradio neto loe.
Samo sam ja, izgleda, potajno bio ubeen da znam pravu prirodu
njegovog zla. Bio sam siguran da je uestvovao u nekoj zaveri irih razmera,

koju ni on sam jo uvek nije sasvim razumevao. Potreba da ini zlo, koju mu je
neki demon usadio, davala je njegovom ivotu smisao i predodredila njegovu
sudbinu. Ili mi se barem tako inilo...
Meutim, kada sam malo bolje razmislio, zlo u njemu dobilo je za
mene sasvim drugaiji smisao. Zakljuio sam da je velika zavera u koju ga je taj
demon ugurao, sa svojim do tanina organizovanim tajnim drutvom i briljivo
isplaniranom mreom podzemlja, sigurno bila skovana zbog nekog zabranjenog
boga. Omi je sluio tom bogu, pokuao je da druge preobrati u njegovu veru,
bio je izdan i onda su ga ubili u tajnosti. Jedne veeri, u sumrak, svukli su ga do
gole koe i odveli u umarak na brdu. Tamo su ga vezali za drvo, ruku visoko
vezanih iznad glave. Prva strela zarila mu se u jednu stranu grudi; druga ga je
probola ispod pazuha.
to mi se ee u seanje vraala slika od onog dana, slika Omija kako
hvata ipku da bi se podigao, sve vie sam bio ubeen u veliku slinost izmeu
njega i Svetog Sebastijana.

U drugom razredu srednje kole oboleo sam od anemije. Moja uobiajena

bledunjavost bila je sada mnogo jaa, do te mere da su mi ake poprimile boju
uvenule trave. Kad god bih se popeo uz neke strme stepenice morao sam na
vrhu da unem i malo se odmorim. Oseao bih se kao da mi je otpozadi u
glavu udarila gusta bela magla i da mi tu bui rupu, dovodei me na rub
nesvestice.
Roditelji su me odveli lekaru, koji je postavio dijagnozu - anemija. Bio je
prijatan ovek i porodini prijatelj. Kada su ga upitali o detaljima moje bolesti,
rekao im je:
Dakle, da vidimo ta udbenik ima da nam kae o anemiji.
Pregled je bio zavren i, poto sam bio pored doktorovog lakta, mogao

sam da zavirim u knjigu iz koje je poeo naglas da ita. lanovi moje porodice
sedeli su preko puta i nisu mogli da vide stranice knjige.
... Dakle, sledi etimologija - uzroci bolesti. Trakavice - one su est
uzronik. To je verovatno i deakov sluaj. Zatim tu je hloroza. Ali, ona je vrlo
retka a ionako je enska bolest.
Na ovom mestu u knjizi bio je naveden jo jedan uzrok anemije, ali ga
doktor nije proitao naglas. Preskoio ga je, mrmljajui ostatak teksta sebi u
bradu dok je zatvarao knjigu. Ali, ja sam video frazu koju je izostavio. Glasila je
samooskrnavljivanje.
Srce je htelo da mi stane od stida. Doktor je otkrio moju tajnu.
Ali, ono to niko nikada nije mogao da otkrije bio je jedinstven uzajamni
odnos izmeu mog manjka krvi i same krvne poude.
Uroeni nedostatak krvi prvo je u meni usadio poriv da sanjam o
krvoproliu. Sa svoje strane, taj poriv doveo je do toga da sam gubio sve vie i
vie krvi iz tela i tako jo vie pojaavao udnju za krvlju. Ovakvo iscrpljujue
ivljenje u snovima izotrilo je i mamilo moju matu. Mada mi dela Markiza de
Sada jo nisu bila poznata, opis Koloseuma u romanu Quo Vadis ostavio je na
mene dubok utisak, tako da sam u glavi stvorio sopstvenu gladijatorsku arenu.
Tamo, u mojoj areni, mladi rimski gladijatori prinosili su svoje ivote
meni za zabavu; a smrti koje su se tu deavale ne samo da su morale da budu
natopljene krvlju, ve su morale da budu izvrene po odreenom ritualu. Uivao
sam u svim vrstama smrtne kazne i svim moguim nainima njenog izvrenja.
Ipak, nisam doputao nikakve sprave za muenje niti veala, jer nisu pruale
prizor reke krvi koji sam eleo. Nisu mi se sviala ni vatrena oruja, kao to su
pitolji i puke. Koliko god je bilo mogue, birao sam primitivno, divljako
oruje - strele, bodee, koplja. Da bi muke trajale to due, trebalo je ciljati u
stomak. rtva je morala da isputa duge, otegnute, alosne i patetine krike,

kako bi slualac mogao da oseti neizrecivu samou postojanja. Tada bi radost

ivljenja, koja je gorela na nekom skrivenom mestu duboko u meni, konano
ispustila sopstveni uzvik oduevljenja, odgovarajui na svaki krik rtve svojim
krikom. Zar to zapravo nije bilo slino radosti drevnog oveka kada se nalazio u
lovu?
Oruje iz moje mate pokosilo je mnoge grke vojnike, bele robove iz
Arabije, vladare divljih plemena, hotelske lift-boje, konobare, mlade grubijane,
oficire, cirkusante... A ja sam bio jedan od onih neotesanih pljakaa koji, ne
znajui kako da izraze svoju ljubav, grekom ubiju osobu koju vole. Spustio bih
poljubac na usne onih koji su pali na zemlju dok su im se tela jo uvek trzala u
samrtnom ropcu.
Iz nekog razloga, bio sam izmislio i ubojitu spravu, napravljenu tako da
se debela daska, naikana uspravno postavljenim bodeima poreanim u
obliku ljudskog tela, sputala sa gornjeg dela ipke na krst za razapinjanje,
privren za donji deo. Bila je tu i fabrika za egzekucije, u kojoj su mehanike
builice za probadanje ljudskog tela radile neprestano, a krv se zaslaivala,
pakovala u konzerve i slala na trite. U glavi ovog srednjokolca bezbroj rtava
je bilo sprovoeno do Koloseuma, sa rukama vezanim iza lea.
Nagon za krvlju bivao je u meni sve jai i jai dok me jednog dana nije
odveo u jednu od najodvratnijih fantazija koju je ljudsko bie u stanju da
zamisli. Kao i u drugim mojim fantazijama, i ovaj put rtva je bio jedan drug iz
razreda, vet pliva, izuzetno dobro graen.
Sve se deavalo u nekom podrumu. U toku je bila tajna gozba. Elegantni
svenjaci osvetljavali su snenobeli stolnjak; pored svakog tanjira stajao je
srebrni pribor za jelo. Bili su tu ak i buketi karanfila koji se u ovakvim
prigodama stavljaju na sto. Meutim, na sredini stola bio je ostavljen upadljivo
veliki prazan prostor. Tu je, nema sumnje, trebalo da doe neki izuzetno veliki
posluavnik sa hranom.

Jo nije gotovo?, upitao me je jedan gost. Nisam mogao da ga vidim jer

mu je lice prekrivala senka. Njegov ozbiljan glas zvuao je kao glas starog
oveka.
Kada bolje razmislim, senke su sakrivale lica svih gostiju. Do svetlosti su
dopirale samo njihove bele ake u kojima su drali srebrne viljuke i noeve.
uo se samo neprestani amor, kao da su ljudi aputali izmeu sebe ili mrmljali
neto sebi u bradu. Bila je to sumorna gozba; jedini zvuk koji se jasno uo bilo
je povremeno kripanje ili grebanje stolica po podu.
Trebalo bi uskoro da bude gotovo, odgovorio sam.
Ponovo je zavladala turobna tiina. Bilo mi je jasno da su prisutni
nezadovoljni mojim odgovorom.
Da odem da proverim?
Ustao sam od stola i otvorio kuhinjska vrata. U jednom uglu kuhinje
nalazile su se kamene stepenice koje su vodile gore na ulicu.
Jo uvek nije spremno?, pitao sam kuvara.
ta? Oh, evo samo to nije, odgovorio je kuvar, ne diui pogled sa
svog posla, kao da je i on sam bio neraspoloen. Upravo je seckao neki zeleni
za salatu. Na kuhinjskom stolu nije bilo nieg drugog osim jedne debele daske
oko metar iroke i dugake skoro tri i po metra.
Sa kamenih stepenica uo se smeh. Pogledao sam gore i ugledao drugog
kuvara kako silazi niz stepenice, vukui za ruku onog mog miiavog druga iz
razreda. Mladi je imao na sebi iroke pantalone i tamnoplavu majicu kratkih
rukava, razdrljenu na grudima.
O, pa to je B, zar ne?, rekoh ja leerno.
Siao je do kraja stepenica i stao nonalantno, ne vadei ruke iz depova.
Okrenuo se ka meni i poeo da mi se smeje podrugljivo. Ba u tom asu, jedan

kuvar skoio je na njega od pozadi, obujmio ga rukom oko vrata i poeo da ga

davi.
Mladi se opirao svom snagom.
Dok sam gledao kako se uzaludno bori, govorio sam sebi: To je dudo
zahvat - da, to je to, to je neki dudo zahvat, ali kako li se zove? Tako je, stegni
ga ponovo - nije valjda ve mrtav - samo se onesvestio.
Iznenada, mladieva glava klonula je na kuvarevu debelu ruku. Kuvar ga
je nehajno podigao u naruje i bacio ga na kuhinjski sto. Drugi kuvar je priao
stolu i poeo uurbano da radi na mladiu; strgao mu je majcu, skinuo mu je sat
i pantalone i za tili as mladi je potpuno nag leao na stolu.
Nagi mladi ostao je tako da lei, lica okrenutog na gore, blago
razdvojenih usana. Spustio sam na njih dugaak poljubac.
Kako elite - lice gore ili dole?, upitao me je kuvar.
Lice neka bude na gore, odgovorio sam, mislei u sebi da e se u tom
poloaju bolje videti deakove grudi, nalik na tit boje ilibara.
Drugi kuvar je uzeo sa police posluavnik uraen u stranom stilu i stavio
ga na sto. Tano je odgovarao veliini ljudskog tela i bio je udne izrade, sa po
pet rupica proseenih kroz ivicu sa obe strane.
Opa!, uzviknue kuvari u isti glas, podiui obesveenog mladia i
stavljajui ga, licem na gore, na posluavnik. A onda su, veselo zviduui,
provukli metalnu icu kroz rupice na posluavniku i vrsto njom vezali
mladievo telo. Hitrim pokretima ruku spretno su obavljali zadatak. Oko nagog
tela ukusno su rasporedili listie zelene salate, a zatim su na posluavnik stavili
neobino veliku viljuku i no za seenje mesa.
Opa!, uzviknuli su ponovo i podigli posluavnik na ramena. Otvorio
sam im vrata od trpezarije da mogu da prou.

Doekala nas je odobravajua tiina. Posluavnik je sputen na sto, tano

na ono prazno mesto na sredini koje se do maloas presijavalo na svetlu.
Vrativi se na svoje mesto, uzeo sam sa posluavnika no za seenje mesa i
viljuku i upitao:
Odakle da ponem?
Niko nije odgovorio. Vie sam osetio nego to sam mogao da vidim kako
se mnoga lica naginju napred ka posluavniku.
Moda nije loe da krenemo odavde. Drei viljuku uspravno, zabio
sam je pravo u mladievo srce. U lice mi je iknula krv. Drei no desnom
rukom, poeo sam da seem meso sa grudi, lagano, prvo na tanke renjeve...

Izleio sam se od anemije, ali je moja loa navika uzela maha vie nego
pre. Najmlai nastavnik u koli bio je nastavnik geometrije. Za vreme asova
neumorno sam gledao njegovo lice. Imao je ten preplanuo na morskom suncu i
zvonak glas kao u ribara. Nauo sam da je pre nego to se zaposlio u koli radio
kao instruktor plivanja.
Jednog zimskog dana sedeo sam na asu geometrije i prepisivao neto sa
table, drei jednu ruku u depu od pantalona. Posle izvesnog vremena,
nesvesno sam prestao da gledam u zadatak i poeo pogledom da pratim
nastavnika. Stalno se peo ili silazio sa pulta dok je svojim mladalakim glasom
po drugi put objanjavao neki teak zadatak.
Napadi seksualne elje ve su uveliko bili prodrli u moj svakodnevni
ivot. I sada, pred mojim oima, ovaj mladi nastavnik se polako pretvarao u
sliku statue nagog Herkula. Prvo je brisao tablu, drei u levoj ruci suner a u
desnoj kredu; a onda je, i dalje briui tablu, ispruio desnu ruku i poeo da pie
neku jednainu na tabli. Dok je to radio, nabori koji su se napravili na leima
njegovog sakoa pretvorili su se, pred mojim zbunjenim pogledom, u nabrane

miie Herkula koji izvlai luk. Zavrilo se tako to sam poeo da

upranjavam svoju lou naviku tu, usred asa.
Zazvonilo je zvono za kraj asa. Pognuo sam svoju oamuenu glavu i
krenuo za ostalima na igralite. Deak u kojeg sam tada bio zaljubljen - to je
takoe bila neuzvraena ljubav, i opet se radilo o ueniku koji je pao na ispitima
- priao mi je i upitao me:
Hej, ti, jesi li najzad otiao jue kod Katakurinih? Kako je bilo?
Katakura je bio na drug iz razreda, vrlo tihi deak, koji je upravo umro
od tuberkuloze. Pogrebni obredi bili su zavreni pre dva dana. Poto sam od
jednog druga uo da mu se lice posle smrti potpuno promenilo i da je liilo na
lice nekog zlog duha, odugovlaio sam sa izjavljivanjem sauea sve dok
nisam bio siguran da je obavljena kremacija.
Nisam mogao da smislim nikakav odgovor na iznenadno pitanje mog
druga i zato rekoh odseno:
Nema tu ta da se pria. Ionako je ve bio pretvoren u pepeo.
U taj mah, setio sam se poruke za koju sam znao da e mu laskati. O, da,
Katakurina majka mi je sto puta rekla da ne zaboravim da te pozdravim.
Zakikotao sam se budalasto. Zamolila me je da ti prenesem da je obavezno
poseti jer e od sada da bude vrlo usamljena.
O, ma hajde! Neoekivani udarac u grudi doekao me je nespremnog.
Iako je to bio udarac iz sve snage, ipak je bio prijateljski. Obrazi su mu
pocrveneli od stida, kao da je jo uvek dete. Uputio mi je pogled pun neke
neoekivane bliskosti, kao da hoe da mi kae da me smatra svojim
sauesnikom u neemu.
Ma hajde!, uzviknuo je ponovo, kakve se prljave misli tebi roje u
glavi! Ti i taj tvoj smeh!

U prvi mah nisam shvatio na ta misli. Osmehnuo sam se, sav smeten, i
jo itavih trideset sekundi pokuavao sam da odgonetnem ta hoe da kae. A
onda mi je sinulo: Katakurina majka bila je udovica, jo uvek mlada i divnog,
vitkog tela.
Oseao sam se jadno. Ne toliko zbog toga to je moja sporost u
razumevanju mogla da se objasni samo glupou, nego pre zato to je ovaj
dogaaj izneo na videlo oiglednu razliku izmeu mog i njegovog predmeta
interesovanja. Osetio sam koliko je duboka provalija izmeu nas i stideo sam se
to me je zakasnelo otkrie neega to je po prirodi stvari trebalo da predvidim,
zateklo tako nespremnog. Preneo sam mu poruku od Katakurine majke a da se
ni za trenutak nisam zapitao kakva e da bude njegova reakcija, nego sam
jednostavno nesvesno znao da mi se sada pruila prilika da mu se ulagujem.
Sada sam stajao uasnut pred runim prizorom sopstvene grubosti, runim kao
tragovi osuenih suza na detinjem licu.
Ovog puta bio sam suvie iscrpljen da bih postavio sebi pitanje koje sam
postavio toliko puta ranije: Zato je loe za mene da ostanem ba ovakav kakav
sam sada? Bio sam se smuio sam sebi i, uprkos svoj kreposti, polako sam
unitavao svoje telo. Mislio sam da u, ako se zaista potrudim (kakva dirljiva
pomisao!), i ja moi da pobegnem iz ovog detinjastog stanja. Izgleda da jo
uvek nisam shvatao da je ono to mi se sada gadilo bila moja prava linost i
izvesno deo mog pravog ivota; kao da sam pre bio sklon da verujem da sam
sve prethodne godine proveo u snu i da u se sada okrenuti stvarnom ivotu.
Sve vie sam oseao potrebu da ponem da ivim ivot. Svoj pravi ivot.
ak i ako e to da bude samo maskarada, a ne moj ivot, kucnuo je as da
krenem, da poem tekim koracima napred.

TREE POGLAVLJE

Svi kau da je ivot pozornica. Meutim, veina ljudi izgleda ne postane

opsednuta tom zamisli, ili bar ne toliko rano kao ja. Ve i pre nego to se moje
detinjstvo zavrilo bio sam vrsto uveren u to, i ubeen da mi je namenjeno da
igram svoju ulogu na pozornici, a da nikada drugima ne otkrijem svoje pravo
bie. Poto su to moje ubeenje pratili izuzetna naivnost i potpuni nedostatak
iskustva, bio sam gotovo siguran da svi ljudi zapoinju svoj ivot upravo na taj
nain, ak iako je negde duboko u meni opstojavala neka daleka sumnja da
moda nisam u pravu. Sa puno nade sam verovao da, jednom kada se predstava
zavri, zavesa pada, i da publika nikada ne vidi glumca bez minke. Moja
pretpostavka da u umreti mlad takoe je imala udela u tom ubeenju.
Meutim, kako je vreme odmicalo, ova moja nadanja, ili, bolje rei, ova moja
sanjarenja, pretrpee ozbiljne i surove udarce.
Kao izvesnu meru opreza trebalo bi da dodam da ovde ne raspravljam o
uobiajenoj pojavi samosvesti. Re je jednostavno o ulnom, telesnom, o
ulozi pomou koje neko pokuava da sakrije, esto i od sebe samog, pravu
prirodu svojih telesnih udnji. Za sada ne nameravam da se time dalje bavim.
Lako je mogue da pojava zvana lo uenik zapravo posledica
nasleivanja i gena. Pa ipak, i ja sam, kao i drugi uenici moje generacije, eleo
da napredujem u koli ivota, te sam poeo da se bavim raznim stvarima koje bi
mi to omoguile. Ukratko, one su se sastojale od prepisivanja odgovora mojih
drugova tokom ispita, bez ikakvog razumevanja onoga to sam pisao, i od toga

da predam svoj zadatak sa dobro osmiljenom nedunou. Dogaa se ponekad

da takav metod, koji bismo pre mogli oceniti glupim i besramnim nego lukavim,
postie uspeh, i uenik napreduje. Meutim, u razredu do koga je on na taj
nain stigao, podrazumevaju da je ovladao gradivom iz niih razreda, i kako
lekcije postaju sve tee, tako je i on sve izgubljeniji. Uprkos tome to uje ta
profesor govori, ne moe da razume ni re. U toj taki pred njim se otvaraju
samo dva puta: ili e potpuno propasti, ili e se iz sve snage pretvarati da
razume. Izbor koji nameu ova dva puta bie odreen prirodom, a ne koliinom,
njegove slabosti i hrabrosti. Bilo koji od ta dva puta zahteva istu koliinu
hrabrosti ili slabosti, a oba podrazumevaju neku vrstu gotovo pesnike i
neunitive potrebe za lenjou.

Jednoga dana pridruio sam se grupi svojih kolskih drugova koji su

etali du zidina koje su opasivale dvorite, glasno raspravljajui o priama da
se jedan od naih drugova, koji nije bio tu, zaljubio u kondukterku autobusa
kojim je iao do kole i vraao se. Nije prolo dugo, a ogovaranje se pretvorilo u
teoretsku raspravu o tome ta nekome moe da se dopadne na kondukterkama
autobusa.
U tom trenutku sam i ja progovorio, namerno poprimivi hladnokrvan
ton, i odseno sam rekao, kao da bacam te rei pred njih:
To je zbog njihovih uniformi! Zato to tako tesno prianjaju uz njihova
tela.
Mislim da nije potrebno da napomenem da nikada ni u najmanjoj meri
nisam osetio bilo kakvu privlanost prema kondukterkama koju su moje rei
nagovetavale. Progovorio sam voen slinou - savrenom slinou, jer sam
viao istu tu vrstu tesnih uniformi na drugaijim telima - ali i udnjom, koja je
tada vladala mnome, da se predstavljam kao zreli, odrasli, cinini, ulima

okrenuti mukarac u vezi sa svim.

Drugi deaci su odmah odgovorili na ove moje rei. Svi su pripadali onoj
vrsti aka koje znaju kao odline i vredne, besprekornog vladanja, i - kako je
to esto bio sluaj u naoj koli - samim tim preterano i izvetaeno ednih i
smernih. Zapanjeno neodobravanje mojih rei bilo je oigledno iz njihovih
polualjivih primedbi:
Uf! Vi sve znate o tome, zar ne?
Niko ne bi pomislio na tako neto osim ako nije radio neto to nije
trebalo.
Ej, stvarno ste strani, zar ne?
Poto su me presreli takvim naivnim, uzbuenim primedbama, uplaio
sam se da je sprovoenje u delo mojih namera moda bilo previe uspeno.
Pomislio sam da sam moda mogao da svoje poznavanje ovozemaljskih stvari
prikaem u boljem svetlu da sam, makar i rekavi isto, upotrebio manje
iznenaujue obaveteni nain govora, da je moda trebalo da budem
uzdraniji.
Kada deak od etrnaest ili petnaest godina otkrije da je skloniji
posmatranju svog unutranjeg ivota i da je svesniji sebe od drugih deaka
njegovih godina, on lako pogrei i pomisli da je to zbog toga to je zreliji od
njih. U mom sluaju to i jeste bila pogreka. Verovatno sam bio takav zbog toga
to drugi deaci nisu imali takvu potrebu da razumeju sebe kakvu sam ja imao:
oni su mogli da budu potpuno prirodni, svoji, dok sam ja morao da igram ulogu,
to je zaista zahtevalo mnogo prouavanja i razmiljanja. Tako da me nije moja
zrelost, ve oseaj nelagodnosti, moja nesigurnost, terala da ovladam svojom
sveu. Zbog toga to je takva svest bila jednostavno prvi korak u pravcu
odstupanja od uobiajenog, moje sadanje razmiljanje nije bilo nita drugo do
nesigurno i nasumino nagaanje.

Moja nelagodnost bila je slina onoj o kojoj govori Stefan Cvajg kada
kae da je ono to zovemo zlom zapravo nesigurnost uroena svim ljudskim
biima, koja nas nagoni da stremimo prema neemu nedokuivom, ba kao da je
Priroda zavetala naim duama neiskorenjivi udeo nesigurnosti iz njenih izvora
prvobitnog haosa. Ovo zavetanje nemira dovodi do napetosti i pokuaja da se
vrati nazad meu nadljudske i natulne elemente. Dakle, bila je to upravo ta
nesigurnost koja me je terala dalje, dok su drugi deaci, koji nisu imali potrebu
za samosveu, mogli da izbegnu da se bave samoposmatranjem.
Kondukterke u autobusima nisu me ni u najmanjoj meri privlaile, pa
ipak sam video da moje rei, koje sam namerno izgovorio, kako zbog slinosti
koju sam tu pronaao, tako i zbog drugih razmiljanja koja sam pomenuo, ne
samo da su stvarno zapanjile moje drugove, zbunile ih i naterale da pocrvene od
stida, ve su se i poigrale njihovom mladikom povodljivou i podlonou
matovitim zamislima, i dovele ih do toga da osete neku vrstu udnog
uzbuenja. Poto sam to uvideo, oseanje nadmonosti puno zlobe se potpuno
prirodno javilo u meni.
Ali, tu se moja oseanja nisu zaustavila. Sada je na mene bio red da
budem obmanut. Otreznio sam se od svog oseanja nadmonosti, ali nekako
jednostrano i iskrivljeno. Teklo je to ovako:
Jedan deo mog oseanja nadmonosti postao je uobraenost, postao je
opijenost smatranja sebe boljim i za korak naprednijim od ostatka ljudske vrste.
Onda, kada se taj opijeni deo mene otreznio bre od ostalih, poinio sam u
brzini greku da sve procenjujem svojom otrenjenom sveu, ne uzimajui u
obzir injenicu da je jedan deo mene bio jo uvek opijen. Samim tim, opijajua
pomisao: Ja sam ispred svih drugih, bila je promenjena u skromnu: Ne, i ja
sam ljudsko bie kao i ostali. Zbog ovog pogrenog prorauna, ta reenica je
postala: Ja sam takoe ljudsko bie kao i oni u svakom pogledu. Onaj deo
mene koji jo nije bio otrenjen uinio je takvu promenu moguom i podravao

je. Naposletku sam stigao do uobraenog zakljuka: Svi su kao ja. Nain
razmiljanja koji sam nazvao prvim korakom u pravcu odstupanja od
uobiajenog imao je velikog udela u postizanju ovog zakljuka...
Na taj nain uspevao sam da hipnotiem sam sebe. A od tada pa nadalje,
devedeset procenata mog ivota bilo je pod snanim uticajem ove autohipnoze,
ove iracionalne, glupe, lane hipnoze, za koju sam ak i ja zasigurno znao da je
lana. Slobodno moe da se postavi pitanje da li je ikada postojao neko ko je bio
toliko lakoveran.
Da li e me italac razumeti? Postojao je jedan veoma jednostavan razlog
koji mi je omoguio da svoje rei u vezi sa kondukterkom autobusa obojim
makar sa malo ulnosti. A upravo to sam bio prevideo... Bio je to zaista
jednostavan razlog - zapravo prosta injenica da sam, kad su ene u pitanju, bio
lien one srameljivosti koja je drugim deacima bila uroena.

Da bih izbegao optubu da jednostavno pripisujem onoj osobi koja sam ja

tih dana bio mo rasuivanja koju sam stekao tek sada, dozvolite mi da
navedem deo neega to sam napisao kad mi je bilo petnaest godina:

... Riotaro nije gubio vreme oko toga da sebe uini delom svog novog
kruga prijatelja. Imao je puno poverenje u to da moe da savlada svoju
bezrazlonu melanholiju time to e biti - ili e se praviti da jeste - makar malo
radostan. Lakovernost, najvii stepen verovanja, uljuljkala ga je u stanje
neprestanog nadanja. Kad god bi se pridruio nekoj ali ili igri uvek bi govorio
sebi: Sada nisam tuan, sada mi nije dosadno. On je to nazivao
zaboravljanjem svojih nevolja.
Veina ljudi uvek su sumnjiavi u pogledu toga da li su sreni ili ne,
veseli ili ne. To je uobiajeno stanje sree, poto je sumnja neto veoma

prirodno.
Jedino Riotaro izjavljuje: Ja sam srean i ubeuje sebe da je to istina.
Zbog toga su ljudi skloni da veruju u njegovu takozvanu nesumnjivu
sreu. I naposletku je ono malo istinitog i pravog zatoeno u monoj napravi
lai. A ljudi ak ni ne primeuju da on predstavlja samo gomilu
samoobmane...

... Ta naprava je mona... Zar nije bila mona i u mom sluaju?

esta je mana detinjstva da mislimo da ako napravimo heroja od demona
da e demon biti zadovoljan.

I tako je dolo vreme kada sam ovako ili onako morao da zaponem da
ivim. Sveukupno znanje kojim sam bio opremljen za to putovanje sastojalo se
gotovo samo od mnogih romana koje sam proitao, enciklopedije o seksu za
kunu upotrebu, pornografije koja je ila iz ruke u ruku meu uenicima, i
obilja naivnih masnih viceva koje sam uo od drugova. Naposletku, to je ak i
vanije od svega ovoga, posedovao sam i plamteu znatielju koja e me verno i
uvek pratiti na mom putovanju. Da bih zapoeo svoje putovanje morao sam da
zauzmem poloaj rastanka na kapiji, a za to mi je bila dovoljna namera da
budem naprava lai.
Temeljno sam prouavao mnoge romane, istraujui kako se deaci mog
doba oseaju u vezi sa ivotom, kako meu sobom razgovaraju. Bio sam
odseen od ivota koji se deavao u spavaonicama; nisam uestvovao u
kolskim aktivnostima; uza sve to, moja kola je bila puna malih snobova koji
su, poto prerastu onu besmislenu igru koju sam ve opisao, retko imali bilo
kakvog dodira sa neim prostim; povrh svega, bio sam povuen i stidljiv. Sve
ove injenice zajedno uzete predstavljale su mi veliku prepreku u upoznavanju

naina razmiljanja bilo koga od mojih kolskih drugova. To je imalo za

posledicu da je jedini put kojim sam mogao da krenem bio da na osnovu
teoretskih pravila zakljuujem ta bi deak mojih godina oseao kada je
potpuno sam.
Razdoblje koje se zove adolescencija - barem to se rasplamtale znatielje
tie, i ja sam ga u velikoj meri osetio - izgleda da je dolo da bi nas kaznilo.
Poto su stigli do puberteta, deaci kao da nita drugo nisu radili osim to su
preterano mislili na ene, uznemiravali se oko bubuljica, i pisali slatkaste
stihove, koji su proizilazili iz glava koje su se neprestano nalazile u nekom
kovitlacu. itali su prvo neke radove koji su naglaavali loe posledice
masturbacije, pa onda one koji su tvrdili da nikakvih tetnih posledica nema;
samim tim, i oni su izgleda poeli da se sa arom time bave. Govorio sam sebi
da je to jo jedna stvar u kojoj sam potpuno istovetan sa njima. U svom stanju
samohipnoze previao sam injenicu da je, uprkos istovetnoj prirodi delanja,
postojala ogromna razlika kada su u pitanju bili predmeti udnje.
Osnovnu razliku predstavljala je injenica da je drugim deacima i sama
re ena izazivala neobino uzbuenje. Uvek bi pocrveneli kada bi ta re
makar i proletela kroz njihovu glavu. U meni, s druge strane, re ena nije
izazivala ulne utiske u veoj meri od rei kao to su olovka, automobil, ili
metla. ak i u razgovorima sa svojim drugovima esto bih pokazivao sline
nedostatke u sposobnosti povezivanja zamisli i predstava, kao to se to desilo
onda kada je u pitanju bila Katakurina majka, i davao bih izjave koje su njima
zvuale potpuno nesuvislo. Moji drugovi su reili tu zagonetku na svoje
zadovoljstvo tako to su me smatrali pesnikom. Meutim, to se mene tie,
zaista nisam eleo da o meni misle kao o pesniku: bio sam uo da one koji
pripadaju vrsti ljudi koje zovu pesnicima ene uvek odbacuju i ostavljaju. Da
bih ono to govorim uinio da se slae sa onim to moji drugovi govore, razvio
sam vetaku sposobnost da povezujem predstave i misli na isti nain kao i oni.

Nikada nisam ni pomislio da bi oni mogli da se jasno razlikuju od mene

ne samo po svojim unutranjim oseanjima, ve ak i po skrivenim spoljanjim
znacima. Ukratko, nisam shvatao da bi oni dobili erekciju od samog pogleda na
sliku nagog tela neke ene, da sam potpuno usamljen u tome to me taj prizor ne
bi dotakao. Nisam shvatao ni da prizor koji bi prouzrokovao erekciju u mom
sluaju (udno je to su od samog poetka takvi prizori u potpunosti pripadali
onoj vrsti koja je svojstvena predmetima udnji kod izopaenosti), recimo statua
nagog mladia, njih ne bi ni u najmanjoj meri uzbudila.
Moja namera kada sam u prethodnom poglavlju dao detaljne opise
nekoliko prilika u kojima sam imao erekcije bila je da pokuam da uinim
razumljivijim ovo moje neznanje u vezi sa samim sobom, zbog toga to je moje
nepoznavanje vrste prizora koji su uzbuivali druge deake posluilo samo da
pojaa stepen samohipnoze u kojoj sam smatrao da sam isti kao oni. Odakle
sam i mogao da se nadam saznanju? Romani koje sam itao obilovali su
scenama ljubljenja, ali nijedan od njih nije ni pominjao erekciju u takvim
prilikama. To je bilo i jedino prirodno, jer teko da je to neto to bi opisivali u
romanima. Ali, ak ni enciklopedija o seksu nije nita pominjala u vezi sa
erekcijom koja fizioloki sledi poljupcu, te sam tako imao utisak da se erekcija
deava jedino neposredno pre telesnog odnosa ili kao odgovor na zamiljenu
sliku polnog akta. Mislio sam da kada vreme za to doe, pa ak i ako ne bude
nikakve elje, da u i ja iznenada imati erekciju, ba kao da je to neko
nadahnue iz nebesa. Neto je duboko u meni nastavilo da tiho apue: Ne,
moda se u tvom sluaju to nee desiti. A ova mala sumnja bila je primetna u
svim mojim oseanjima nesigurnosti.
Ali, u trenucima kada bih poputao svojoj looj navici, da li zaista nikad,
ni jedan jedini put, nisam zamislio neki deo tela ene? ak ni probao da to
uinim? Ne, nikada. Sebi sam objanjavao taj udni propust kao neto to potie
jednostavno iz moje lenjosti.

Ukratko, nisam znao nita o drugim deacima. Nisam znao da iz noi u

no svi deaci osim mene sanjajaju ene - ene koje jedva da su i dobro videli
prethodnog dana u prolazu - bez odee, kako prolaze jedna za drugom ispred
oiju onoga koji sanja. Nisam znao da u snovima deaka, enske grudi esto
lebde kao prelepe meduze u morskim vodama nou. Nisam znao da u tim
snovima dragoceni deo ene otvara svoje vlane usne i neprestano peva pesmu
sirene, desetine puta, stotine puta, hiljade puta, veno...
Da li ja takve snove nisam imao zbog lenjosti? Da li je to moglo da bude
zbog lenjosti? Stalno sam sebe to pitao. Sva moja eljna revnost prema ivotu
kao celini proizala je iz ove sumnje da sam jednostavno lenj. Naposletku se ta
revnost potroila u pokuajima da se odbranim od optube za lenjost ba u tom
pogledu, na taj nain obezbeujui da moja lenjost moe i dalje da ostane
lenjost.
Ova eljna revnost navela me je da prvo odluim da priberem sva moja
seanja u vezi sa enama, poevi od samih poetaka. Kakva je to naposletku
bila bedna zbirka!
Seao sam se neega to se desilo kada sam imao trinaest ili etrnaest
godina. Bilo je to onoga dana kada je moj otac, koji je dobio premetaj za
Osaku, putovao, pa smo svi otili na stanicu u Tokiju da ga ispratimo. Posle toga
se jedan broj roaka vratio kui sa nama. Meu njima je bila i jedna moja dalja
sestra, Sumiko, neudata devojka od otprilike dvadeset godina.
Njeni prednji zubi su pomalo trcali. Bili su neverovatno beli i lepi, i kada
bi se nasmejala, oni su se tako sijali da bi se ovek zapitao da li se ona moda
namerno smeje da bi ih pokazivala. To to su pomalo trcali davalo je neku
tananu privlanost njenom osmehu; u njenom sluaju ta je mana izbaenih zuba
bila kao na vrh noa nekog zaina koji je u skladnoj ljupkosti i lepoti njenog
lica i tela naglaavao taj sklad i dodavao jo jedan neobian ukus njenoj lepoti.

Ako ba re ljubav ne bi mogla da se tu primeni, onda mogu da kaem

barem da mi se sviala moja roaka. Jo od detinjstva sam uivao
posmatrajui je iz daleka. Sedeo bih pored nje satima dok je vezla, ne radei
nita drugo nego je samo gledajui.
Posle nekog vremena moje tetke su otile u drugu sobu, ostavljajui
Sumiko i mene same u salonu. Ostali smo onako kako smo sedeli, jedno pored
drugog na divanu, ne govorei nita. U naim glavama jo uvek je zujalo od
buke na eleznikoj stanici. Oseao sam se neobino iscrpljenim.
Oh, to sam umorna, rekla je, malo zevnui. S naporom je podigla
svoju belu ruku i neno dotakla usne nekoliko puta belim prstima, kao da izvodi
neki sujeverni obred. Zar nisi i ti umoran, Koan?
Kad je to izgovorila, ona je iz nekog nepoznatog razloga prekrila lice
rukavima svog kimona i spustila glavu na moja bedra. Onda, okrenuvi glavu
polako, okrznuvi obrazom moje pantalone, sa licem okrenutim prema meni,
ostala je mirno da lei neko vreme.
Nogavice mojih pantalona drhtale su od poasti to joj slue kao jastuk.
Miris njenog parfema i pudera me je zbunjivao. Gledao sam njeno mirno lice
dok je tu leala, umorna, irom otvorenih bistrih oiju; bio sam potpuno
izgubljen...
To je sve to se dogodilo. Pa ipak, nikad nisam zaboravio oseanje te
raskone teine kako se naslanja na moja bedra. Nije to oseanje imalo veze sa
telesnom udnjom, ve je to nekako bilo izuzetno raskono zadovoljstvo, nalik
oseanju koje prua teina odlija na grudima.

esto sam sretao jednu bledu mladu damu u autobusu kojim sam iao u
kolu. Njen hladni, uzdrani stav izazvao je moje zanimanje. Uvek je
ravnoduno gledala kroz prozor kao da joj je sve strano dosadno; tada je

tvrdoglavost njenih blago napuenih usana bila zapanjujue lepa. Kad nje ne bi
bilo, neto kao da je nedostajalo, i pre nego to sam to i shvatio, kao bez daha
sam ekao i nadao se da je vidim svaki put kad bih uao u autobus.
Pitao sam se da li bi to moglo biti ono to se naziva ljubavlju.
Jednostavno nisam znao. Nisam imao ni najmanju predstavu da je postojala bilo
kakva veza izmeu ljubavi i telesne udnje. Mislim da nema potrebe da
napomenem da tokom moje zaljubljenosti u Omija nisam ni pomislio da re
ljubav poveem sa tom avolskom privlanou koju sam prema njemu
oseao. Pa ak i sada, dok sam se pitao da li je nejasno oseanje prema devojci
iz autobusa moglo da bude ljubav, u istom tom trenutku mogao sam da osetim
da me privlai grubi mladi voza autobusa, ija se kosa sijala od pomade.
Moje neznanje bilo je toliko da nisam ni primetio protivreje koje se tu
stvorilo. Nisam video da u nainu na koji posmatram mladog vozaa autobusa
postoji neto neizbeno, neto to gui, neto bolno, teko, dok sam prilino
smotrenim, radoznalim, izvetaenim pogledom, koji bi se brzo umorio od tog
prizora, posmatrao tu bledu mladu damu. Sve dok nisam bio svestan te razlike
izmeu ova dva stanovita, oba su mogla da ive u meni a da ne smetaju jedno
drugom, bez ikakvog sukoba.

Za deaka mojih godina sam po svemu sudei bio retko nezainteresovan

za ono to se zove moralnom istotom, ili, da upotrebim drugi izraz, da mi
nedostaje dar za samosavlaivanje. ak, i kada bih to mogao da objasnim
time to bih rekao da me moja preterano jaka radoznalost nije uinila prirodno
sklonim zanimanju za moralnost, jo uvek bi tu ostajala i injenica da je ta moja
radoznalost, kako nalikovala beznadenim udnjama nepokretnog bolesnika za
spoljanjim svetom, tako i nekako bilo neraskidivo povezana sa verovanjem u
mogunost nemogueg. Upravo ovaj sklop - jednim delom nesvesno verovanje,
a jednim delom nesvesno oajanje - tako je pojaao moje udnje da su poele da

lie na oajnika nadanja.

ak, iako sam jo uvek bio mlad, nisam znao kako je to doiveti jasno
odreeno oseanje platonske ljubavi. Da li je to bila nesrea? Ali, kakvo je
znaenja uobiajena nesrea mogla da ima za mene? Neka nejasna nelagodnost
u vezi sa mojim ulnim oseanjima zapravo je uinila svet telesnog mojom
opsesijom. Ta radoznalost zapravo je bila potpuno intelektualna, ali sam veto
ubeivao sebe da je to zapravo bilo olienje telesne udnje. tavie,
zagospodario sam umetnou obmanjivanja u tolikoj meri da sam sebe mogao
da smatram nekim ko je razvratan i raskalaan. Posledica svega toga bila je da
sam poprimio ponaanje odraslog, svetskog oveka. Zauzeo sam stav nekoga ko
je potpuno umoran od ena.
Meutim, moglo bi da se postavi pitanje da li neko moe da bude
potpuno drugaiji od svoje prave prirode, pa ak i za jedan trenutak. Ako je
odgovor odrian, onda ne postoji nikakav nain da se objasne tajanstveni
duevni procesi koji nam omoguuju da udimo za stvarima koje zapravo ne
elimo, zar ne? Ako uzmemo da sam predstavljao tanu suprotnost moralno
ispravnom oveku koji potiskuje svoje nemoralne elje, da li to onda znai da
sam gajio nemoralne elje? U svakom sluaju, zar nisu moje elje bile male? Ili
sam sam sebe potpuno zavarao? Da li sam u svemu igrao predstavu, u svakoj i
najmanjoj stvari, kao rob obiaja i tradicije?... Doi e vreme kada vie neu
moi da beim od neophodnosti nalaenja odgovora na ova pitanja...
Poetkom rata pravi talas lanog stoicizma zahvatio je celu zemlju. ak
ni kole to nije mimoilo: tokom niih razreda svi smo nadali onom srenom
danu kada emo ih zavriti i kada emo moi da pustimo kosu da raste, ali sada,
kad je taj dan konano doao, nije nam vie bilo dozvoljeno da pustimo svojim
eljama na volju - jo uvek smo morali da brijemo glave. I naa strast za
arapama ve je pripadala prolosti. Umesto toga, razdoblja vojnih vebi postala
su besmisleno esta, a dolo je i do drugih raznih smenih novotarija.

Meutim, zahvaljujui dugogodinjem obiaju nae kole da uvek u

pravoj meri, i samo po spoljanjim znacima, sledi nametnute obiaje, mogli smo
da nastavimo na ivot u koli bez nekog velikog meanja novih pravila i
ogranienja. Pukovnik, koga je koli odredilo Ministarstvo odbrane, bio je pun
razumevanja, pa su ak i naimenovani oficir, zaduen za obezbeenje, koga smo
prozvali gospodin Zu zbog njegovog provincijskog naglaska i zbog toga to je
su izgovarao kao zu, kao i njegove kolege, gospodin Tupko i gospodin Rilo
zatupasta nosa, uspeli da nekako razumeju duh nae kole i da se u njega
poprilino razumno uklope. Upravnik nae kole bio je stari admiral koji je liio
na neku staru enu, i koji je, uz podrku ministarstva, zadrao svoj poloaj tako
to je sledio naelo umerenosti u svemu.
Tokom ovog vremena nauio sam da puim i pijem. Zapravo, da se
jasnije izrazim, nauio sam da se pretvaram da puim i da pijem. Rat je u nama
izazvao neku neobinu zrelost. Proistekla je iz naeg shvatanja ivota kao
neega to e se naglo zavriti u treoj deceniji naeg ivota; ak nismo ni
razmatrali mogunost da e bilo ta postojati nakon ovih nekoliko godina koje
su nam preostale. ivot nam se inio nekako udno nestalnim i prolaznim. Bilo
je to ba kao da je ivot neko slano jezero iz koga je voda naglo isparila,
ostavljajui tako veliku koncentraciju soli da su naa tela plutala besciljno po
njegovoj povrini. Poto trenutak u kome e zavesa pasti nije bio veoma daleko,
moglo se oekivati da u utoliko marljivije glumiti u toj maskeradi koju sam za
sebe smislio. Ali, uprkos tome to sam sebi govorio da u krenuti sutradan sigurno sutradan - svoje putovanje u ivot odlagao sam iz dana u dan, i ratne
godine prolazile su bez i najmanjeg znaka koji bi ukazivao na moj polazak.
Zar nije to bilo jedino doba u kome sam bio srean? Iako sam jo uvek
oseao neku nelagodost, bila je jedva primetna; poto sam se jo uvek nadao,
radovao sam se nepoznatom plavom nebu svakog sutranjeg dana. Snovi i
matanja o putu koji je predamnom, slike neobinih doivljaja, predstave o

nekome ko u ja jednoga dana postati u svetu, i o prelepoj nevesti koju jo

nisam video, nadanja o slavi - tih je dana sve to bilo uredno sloeno u putnu
torbu koja je samo ekala trenutak mog polaska, ba kao da su vodi za putnike,
pekir, etkica za zube i zubna pasta. Nalazio sam nekakvo detinjasto
zadovoljstvo u ratu, i uprkos neprestanog prisustva smrti i razaranja svuda oko
mene, sanjarenja u kojima sam bio siguran da mi metak ne moe nauditi nisu se
ni najmanje promenila. ak bih zadrhtao od nekog udnovatog uivanja pri
pomisli na svoju sopstvenu smrt. Oseao sam se kao da je moj ceo svet. Nije ni
udo; nikada ne vladamo naim putovanjem u toliko velikoj meri, sve do
najsitnijeg detalja, kao kada se pripremamo za njega. Posle toga nam ostaje
samo putovanje, koje je zapravo dogaaj tokom ijeg odvijanja gubimo svoje
vlasnitvo nad njim. Upravo to ini putovanja tako neizrecivo jalovima.
Vremenom je moja opsednutost predstavom ljubljenja, postala usmerena
samo na jedan par usana. Pa ak i tada verovatno me je nadahnjivala tek puka
elja da svojim sanjarenjima pruim priliku da se pozivaju na neke plemenitije
pobude. Kao to sam ve nagovestio, iako zapravo nisam oseao ni udnju ni
bilo koje drugo oseanje u vezi sa tim usnama, ipak sam oajniki pokuavao da
ubedim sebe da zaista udim za njima. Ukratko, osnovnom i stvarnom udnjom
sam pogreno smatrao neto to je zapravo bilo samo iracionalna i izvedena
udnja htenja da verujem da udim za njima. Pogreno sam smatrao tu estoku,
nemoguu udnju da ne budem ono to jesam, putenom udnjom iskusnog
mukarca, udnjom koja se raa iz samog njegovog bia.
U to vreme imao sam druga sa kojim sam bio veoma blizak, uprkos tome
to nismo ni u najmanjoj meri bili ni srodni ni slini, pa ak ni u razgovoru. Bio
je to moj veseli drug iz razreda po imenu Nukada. Izgledalo je da me je odabrao
kao druga koji je uvek bio gotov da se sloi, kao nekoga kome moe bez
nelagodnosti da postavlja raznorazna pitanja u vezi sa lekcijama iz nemakog u
toku prve godine uenja, koje su mu predstavljale veliku potekou. Poto uvek

imam mnogo volje i elje za neim novim sve dok ta novina ne iili, izgledalo
je da mi nemaki odlino ide, makar samo tokom te prve godine. Nukada mora
da je shvatio koliko sam potajno mrzeo etiketu odlinog aka, koju su mi bili
prilepili, i koliko sam udeo za tim da budem na loem glasu. Odlian ak govorio sam sebi da bi to bolje pristajalo nekome ko ui za svetenika, pa ipak
nisam mogao da pronaem nita drugo to bi mi obezbedilo bolju masku iza
koje bih mogao da se sakrijem. Prijateljevanje sa Nukadom sadravalo je u sebi
neto to je privlailo tu moju slabu taku - zbog toga to su mnogi snani
momci iz nae kole bili na njega ljubomorni; zbog toga to sam preko njega
mogao da ujem slabe, odjeke optenja sa svetom ena, ba kao to bi neko
drugi optio sa svetom duhova putem medijuma.
Omi je bio prvi posrednik izmeu mene i sveta ena. Meutim, u to
vreme bio sam prirodniji, te sam bio potpuno zadovoljan time da njegove
posebne sposobnosti kao posrednika doivljavam samo kao deo njegove lepote.
Nukadina uloga posrednika, meutim, neodoljivo je privlaila moju
radoznalost. Verovatno je to bilo zbog toga, ili barem delimino zbog toga, to
Nukada uopte nije bio lep.
Usne kojima sam bio opsednut pripadale su Nukadinoj starijoj sestri, koju
sam viao kad sam iao kod njega u posetu. Bilo je lako toj lepoj devojci od
dvadeset tri godine da se prema meni ponaa kao prema detetu. Posmatrajui
mukarce koji su je okruivali, shvatio sam da ne posedujem ni jednu jedinu
osobinu koja bi mogla da privue neku enu. I tako sam, naposletku, priznao
samom sebi da nikada ne mogu da postanem Omi i, posle daljeg razmiljanja o
tome, da je moje elja da postanem kao Omi bila zapravo ljubav prema njemu.
Pa ipak sam jo uvek bio ubeen da sam zaljubljen u Nukadinu sestru.
Ponaajui se ba kao bilo koji drugi neiskusni ak mojih godina, neprestano
sam se motao u susedstvu njene kue, strpljivo provodei duge sate u oblinjoj
knjiari, nadajui se da u imati priliku da joj se obratim ako proe; grlio sam

jastuk i zamiljao kako bi to bilo da nju zagrlim, crtao sam bezbrojne obrise
njenih usana, i razgovarao sam sa sobom kao da sam siao sa uma. Ali, emu
sve to? Ti neprirodni napori samo su okovali moj um u neki udnovati umor u
kome nije bilo nikakvih oseanja. Onaj deo mog uma koji je imao veze sa
stvarnou osetio je lanost pokazivanja spoljanjih znakova kojima sam
ubeivao sebe da sam zaljubljen u nju, i uzvratio mi je tim umorom. Izgledalo je
da u toj iscrpljenosti ima zlobe i nekog uasnog otrova.
Izmeu ovih pokuaja koje sam inio u pravcu lanog i vetakog,
ponekad bi me obuzela onesposobljujua praznina, pa bih se, da pobegnem od
nje, besramno okrenuo drugaijoj vrsti sanjarenja. Tada bi odmah ivot poeo
da buja u meni, postao bih svoj, plamteo bih od udnih predstava. A tako
stvoren plamen ostao bi u mom umu kao neko misaono oseanje, odvojeno od
stvarnosti predstave koja ga je stvorila, a ja bih iskrivljivao svoje tumaenje tog
oseanja dok ne bih poverovao da je ono dokaz strasti kojom me je nadahnula
upravo ta devojka... Na taj nain sam jo jednom obmanjivao samog sebe.
Ako ima onih koji bi me prekorili, govorei da je ovo to opisujem
previe uopteno, suvie u vezi sa razmiljanjem, jedino to mogu da odgovorim
jeste da nisam imao nameru da dam dosadni opis tog razdoblja mog ivota iji
se spoljanji vidovi nisu ni ukoliko razlikovali od onih uobiajenih za mladie
mojih godina. Ako izuzmemo taj besramni deo mog uma, to razdoblje moje
mladosti bilo je, pa ak i po svojim unutranjim vidovima, potpuno obino, i
tokom tog razdoblja bio sam kao i svi drugi. italac treba samo da zamisli
prilino dobrog aka, koji jo nije napunio dvadesetu; mladia prosene
radoznalosti i prosene elje za ivotom, povuenog verovatno samo zbog toga
to se suvie posveuje samoposmatranju, koji pocrveni na najmanji povod, i
koji se, poto mu nedostaje ono samopouzdanje koje potie od privlanosti za
devojice, dri samo svojih knjiga. Bie sasvim dovoljno da zamislite kako taj
mladi udi za enama, kako u njegovim grudima plamti, i kako se nalazi na

beskorisnim mukama.
Moe li da postoji neto to je obinije i lake da se zamisli? Stoga je
pravo da izostavim te zamarajue sitnice, koje bi samo ponavljale ono to svi
ve znaju. Dovoljno je, dakle, da kaem samo to da bih prikazao to
najbezbojnije razdoblje ivota srameljivog aka - istovetno kao i kod svih
drugih po svemu, izuzev po onoj sramotnoj razlici koju opisujem. Bio sam ba
isti kao i drugi mladii mojih godina, kao da da smo se svi zakleli na
bezuslovnu vernost reditelju drame koja se zove prva mladost.

U ovom razdoblju privlanost, koju sam ranije oseao samo prema

starijim mladiima, malo po malo poela je da obuhvata i da podrazumeva i
mlae deake. Ovo je bilo potpuno prirodno, jer tada su ak i ovi mlai deaci
bili istih godina kao i Omi onda kada sam bio zaljubljen u njega. Meutim, ovo
premetanje moje ljubavi na osobe drugaijeg godita nalazilo se i u vezi sa
promenama od sutinskog znaaja u prirodi moje ljubavi. Ba kao i ranije,
uvao sam ovo novo oseanje skriveno u svom srcu, ali se mojoj ljubavi prema
grubima i divljima pridruila i ljubav prema ljupkima i nenima. Kako sam
odrastao, tako se u meni razvijalo i neto nalik na zatitniku ljubav, neto
srodno deakoj ljubavi.
Hirfeld izopaene deli u dve kategorije: androfile, koje privlae samo
odrasli; i efebofile, koji vole mladie u dobu izmeu etrnaeste i dvadeset prve
godine. Poinjao sam da razumevam oseanja efebofila. U staroj Grkoj mladi
je bio nazivan efebom od osamnaeste do dvadesete godine, kada je on i prolazio
kroz vojnu obuku; ovaj izraz potie od iste one grke rei koja se javlja i u
imenu Hebe, kerke Zevsa i Here, peharnice bogovima na Olimpu, ene
besmrtnog Herkula, koja predstavlja prolee ivota.
Jedan lep deak, koji nije imao jo ni sedamnaest godina, tek je bio poeo

da pohaa viu kolu. Imao je svetlu kou, nene usne, i savreno izvijene
obrve. Otkrio sam da mu je ime Jakumo. Njegov izgled mi se veoma dopadao.
Ovaj deak je, a da nije bio ni svestan toga, poeo da mi daruje itav niz
poklona, a svaki se sastojao od itave nedelje zadovoljstva. Deurni uenici
starijih razreda, kojima sam i ja pripadao, smenjivali su se svake nedelje u
izdavanju nareenja na jutarnjem zboru, jutarnjoj gimnastici, i poslepodnevnim
vebama. (One su se sastojale, kao i u svim drugim kolama u tom dobu, od oko
tridesetak minuta telesnih vebi, posle ega bismo uzeli razne alatke, zabacili ih
na rame, i ili da kopamo rovove za vazdune napade ili da kosimo travu.) Na
mene je dolazio red da izdajem nareenja otprilike svake etvrte nedelje. ak i
naa kola, uprkos svojoj probirljivosti i tenjama ka uzvienom, izgleda da je
podlegla grubim obiajima tog vremena, te nam je sa dolaskom leta bilo
zapoveeno da se skinemo goli do pojasa i za jutarnju gimnastiku i za
popodnevne telesne vebe.
Sled dogaanja bio je takav da je deurni prvo davao nareenja za jutarnji
zbor sa uzvienja. Onda, kada bi zbor bio zavren, on bi izdao nareenje
Svucite se! Poto bi svi poeli da se razodevaju, on bi siao i stao sa jedne
strane reda. Tada bi izdao nareenje uenicima da se poklone nastavniku
gimnastike, koji bi ve bio zauzeo svoje mesto na uzvienju. To je oznaavalo
kraj dunosti deurnog uenika, poto je nastavnik dalje upravljao vebanjem,
te bi ovaj otrao do poslednjeg reda, gde bi se i on svukao do pojasa i pridruio
vebanju.
Toliko sam se uasavao toga to sam morao da izdajem nareenja da je i
sama pomisao na to u meni izazivala zebnju, pa ipak mi je strogo vojno
postupanje po propisima u toku ove ceremonije prualo takvu retku priliku da
sam se nekako ipak radovao nedelji kada e red doi na mene; zahvaljujui
tome, Jakumovo telo, Jakumovo polunago telo nalazilo se neposredno ispred
mojih oiju, a da nije postojala opasnost da on vidi moju runu nagotu.

Jakumo je obino stajao neposredno ispred uzvienja, u prvom ili drugom

redu. Njegovi obrazi nalik zumbulima, lako bi se zacrveneli, i ja sam uivao
kada bih ih video, blago zarumenjene, kada bi doao trei na zbor i zauzeo
svoje mesto u redu. Gutajui vazduh, on bi uvek otkopavao svoj kaput grubim
pokretima. Tada bi naglo izvukao koulju iz pantalona kao da se sprema da je
iscepa na komadie.
ak i kada bih vrsto odluio da ga ne gledam, otkrio sam da mi je
nemogue da sa svog mesta na uzvienju skrenem pogled sa njegovog glatkog,
belog tela koje je bilo na takav nain, uz potpunu ravnodunost, izloeno
svaijem pogledu. (Jednom mi se krv zaledila u ilama kada sam uo nedunu
primedbu jednog druga: Uvek dri sputen pogled kada izdaje nareenja sa
uzvienja - jesi li stvarno takav plaljivac?) Ali, ovi trenuci nisu mi pruali
priliku da se pribliim njegovoj ruiastoj polunagoti.
A onda su leti svi stariji razredi otili na nedelju dana uenja i
posmatranja u mornariku inenjerijsku kolu u selu M. Jednog od dana koje
smo tamo provodili poveli su nas da plivamo u bazenu. Radije nego da priznam
da ne umem da plivam, pravio sam se da ne mogu da uestvujem u tome jer me
boli stomak. Pretpostavljao sam da u biti samo posmatra. Ali, tada je neki
kapetan rekao da je sunanje lek za svaku bolest, pa je ak i nas koji smo tvrdili
da smo suvie bolesni da plivamo, naterao da se skinemo u kratke pantalone.
Iznenada sam primetio da je Jakumo jedan od nas. Leao je, a bele,
miiave ruke ruke su mu bile prekrtene; izlagao je svoje blago preplanule
grudi povetarcu, i neprestano grickao donju usnu svojim belim zubima.
Samozvani bolesnici su poeli da se okupljaju u senci drveta pored bazena, tako
da sam lako mogao da mu se pribliim. Sedei pored njega, odmeravao sam
oima njegov vitki struk i netremice gledao njegov trbuh koji se polako dizao i
sputao kako je disao. Tada sam se setio Vitmanovog stiha:

Mladii plutaju na leima - a njihovi

beli trbusi uzdiu se prema suncu...

Ali, ni sada nisam rekao ni re. Bio sam posramljen zbog svojih mravih
grudi, svojih koatih, bledih ruku. ... Septembra 1944, godinu dana pre kraja
rata, zavrio sam kolu koju sam pohaao od detinjstva i upisao se na jedan od
univerziteta. Poto mi otac nije pruio bilo kakav drugi izbor, poao sam na
Pravni fakultet. Meutim, nisam bio uznemiren time u velikoj meri poto sam
bio ubeen da e me uskoro pozvati u vojsku i da u poginuti u nekoj bici, a da
e i mojoj porodici biti iskazana ta milost da pogine u vazdunim napadima,
tako da niko od nas nee preiveti.
Kao to se esto radilo tih dana, pozajmio sam univerzitetsku uniformu
od jednog starijeg mladia, koji je odlazio u rat ba kada sam ja maturirao,
obeavi da u je vratiti njegovoj porodici kada i mene regrutuju. Obukao sam
uniformu i poeo da pohaam predavanja.
Vazduni napadi postajali su sve ei. Neobino sam ih se plaio, ali sam
istovremeno nekako eljno i nestrpljivo iekivao smrt; pri toj pomisli
obuzimala me je neka slatka jeza. Kao to sam ve rekao nekoliko puta,
budunost mi je predstavljala teak teret. Od samog poetka ivot me je
pritiskao jakim oseanjem dunosti. ak, iako je bilo potpuno jasno da sam
nesposoban da ispunim ovu dunost, ivot mi je jo uvek neprestano prigovarao
zbog mog prenebregavanja tih obaveza. Tako sam ja udeo za ogromnim
oseanjem olakanja koje bi mi smrt sigurno donela kada bih samo, kao rva,
mogao da zbacim teak teret ivota sa svojih ramena. Sa zadovoljstvom sam
prihvatio tu veru u smrt koja je bila rairena tokom rata. Mislio sam da ako bih
nekim sluajem postigao slavnu smrt u borbi (koliko bi mi to samo malo
priliilo), da bi to bi zaista ironian kraj mog ivota, i da bi mogao da mu se
zauvek sarkastino smejem iz groba. ... A kada bi se sirene oglasile, taj isti ja bi

potrao prema sklonitima od vazdunih napada bre od bilo kog drugog...

uo sam zvuk klavira, koji je neko nespretno svirao.

Bilo je to u kui prijatelja koji je odluio da se uskoro prijavi kao
dobrovoljac. Ime mu je bilo Kusano, i ja sam ga veoma cenio, smatrajui ga
jedinim prijateljem koga sam imao u srednjoj koli a sa kojim sam iole mogao
da priam o ozbiljnijim stvarima. Zaista mi je i danas njegovo prijateljstvo
veoma dragoceno. Ja sam osoba koja nema neku posebnu elju da ima prijatelje,
ali me alosti to neto unutar mene to me tera da ispriam ono to sledi, ak i
ako e to verovatno unititi jedino prijateljstvo koje imam.
Da li e biti neto od toga koji svira klavir? Ponekad to sviranje zvui
pomalo nejednako, zar ne?
To je moja sestra. Njen uitelj tek to je otiao i ona ponavlja lekciju.
Prestali smo da priamo i poeli paljivo da sluamo. Poto se Kusanov
odlazak u vojsku pribliavao, verovatno u njegovim uima nije odzvanjao tek
puki zvuk klavira u susednoj sobi, ve pre neto poznato, uobiajeno,
svakodnevno, neka vrsta nespretne, razdraujue lepote, koju e uskoro morati
da ostavi za sobom. U bojama tonova tog klavira postojalo je neko oseanje
bliskosti, prisnosti, kao kod kolaa nespretno napravljenih, kada se sve vreme
gleda u knjigu sa receptima; nisam mogao da odolim a da ne zapitam:
Koliko ima godina?
Sedamnaest, odgovorio je Kusano. To je moja sestra koja je tek neto
mlaa od mene.
to sam due sluao, to sam bio sigurniji da je ono to ujem zaista zvuk
klavira koga svira sedamnaestogodinja devojka, ija je glava puna snova i koja
je jo nesvesna svoje lepote, u ijim su se vrhovima prstiju jo uvek zadrali

tragovi detinjstva. Molio sam se da njeno vebanje traje zauvek.

Moja molitva je usliena. U mom srcu zvuk tog klavira jo uvek traje, ak
i danas, posle pet godina. Koliko puta sam pokuao da ubedim sebe da je to
samo obmana! Koliko puta je moj razum ismevao tu opsenu! Koliko se samo
puta moja slaba volja smejala mojoj sklonosti ka samozavaravanju! Pa ipak,
uprkos svemu tome, injenica je da me je zvuk tog klavira potpuno opseo, i da
je to za mene zaista bilo - ako mrana znaenja mogu da se odvoje od te rei neto od neporecive sudbinske vanosti.

Seao sam se udnog utiska koji na mene ostavila ta re sudbina

nedavno pre toga. Posle maturske sveanosti u srednjoj koli iao sam kolima sa
jednim starim admiralom u zvaninu posetu zahvalnosti u Palatu. Dok smo se
vozili, ovaj neveseli starac sa krmeljima u uglovima oiju zamerio mi je na
odluci da se ne prijavim dobrovoljno da budem kadet, ve da jednostavno
ekam da me regrutuju kao obinog redova. Naglasio je da sa mojim telesnom
graom nikako neu moi da izdrim surovosti vojnikog ivota.
Ali ja sam se odluio.
Kaete to zato to ne znate ta to znai. Mada, vreme za dobrovoljno
prijavljivanje je ve prolo. Sada vie nita ne moe da se uini. To je vaa
sudbina. Rekao je to na engleskom, pogreno izgovorivi tu re na starinski
nain.
Eh? upitao sam.
Sudbina. To je vaa sudbina.
Ponovio je to jednolinim tonom, koristei taj ravnoduni, stidljivi
prizvuk u glasu svojstven starcima koji se dobro paze da ih ne proglase
usplahirenim, dangrizavim babama.

Tokom svojih prethodnih poseta Kusanovom domu mora da sam video tu

njegovu sestru koja je svirala klavir. Meutim, njegova porodica bila je veoma
stroga i staromodna, ni nalik porodici Nukada kod kojih je sve bilo tako
jednostavno, i kad god bi neki od Kusanovih prijatelja navratio u posetu,
njegove tri sestre bi odmah nestale iz vidokruga, ostavljajui samo svoje
srameljive osmehe za sobom.
Kako je Kusanov odlazak u vojsku bio sve blii i blii, tako smo se nas
dvojica sve ee poseivali i sve nam je tee bilo da se rastanemo. Moj
doivljaj kada sam uo to sviranje na klaviru uinio je da je moje ponaanje
postalo nezgrapno i ukoeno kad god se radilo o toj sestri. To to sam uo njeno
sviranje bilo je kao da sam sluajno uo neku njenu tajnu, i od tada nikako
nisam mogao da je pogledam pravo u oi ili da joj se obratim. Kada bi ona
ponekad donela aj, moj pogled bio bi sputen, tako da nisam video nita drugo
sem njenih hitrih nogu i stopala kako se spretno kreu po podu. Bio sam
potpuno zanesen lepotom njenih nogu, moda zbog toga to jo nisam bio
navikao da viam ene u gradu kako nose kratke pantalone seljanki ili iroke
pantalone koje su ule u modu u ovim opasnim vremenima...
Pa ipak, ne bi bilo tano kada bih ovim ostavio utisak da su njene noge
izazivale kod mene bilo kakvo seksualno uzbuenje. Kao to sam ve ranije
rekao, nisam posedovao ni truna bilo kakvog oseanja seksualne udnje u
odnosu na suprotni pol. Ovo u potpunosti dokazuje injenica da nikada nisam
imao ni najmanju elju da vidim nago telo neke ene. Tako bih poeo da
zamiljam da sam ozbiljno zaljubljen u neku devojku, i zlobni umor o kome
sam ve govorio poeo bi da obuzima moj um; tada bih sa uivanjem smatrao
sebe osobom kojom vlada razum, te bih zadovoljio svoju sujetu, svoju elju da
budem odrastao, time to bih svoja uzdrana i promenljiva oseanja tumaio
kao slina oseanjima oveka koji se ve umorio od ena i kome su one

dodijale. Takvi moji duevni preokreti ve su poeli da se deavaju sami od

sebe, kao da sam jedan od onih automata za slatkie koji se stave u pokret im
se ubaci novi i izbace karamelu.
Odluio sam da je mogue da volim neku devojku a da prema njoj ne
oseam nikakvu ni elju ni udnju. To je bio verovatno najdrskiji i najbezoniji
poduhvat od samih poetaka ljudskog postojanja. Iako ni sam toga nisam bio
svestan, pokuavao sam - molim vas da mi oprostite moju prirodnu sklonost ka
preuveliavanju - da budem Kopernik u teoriji ljubavi. inei to oigledno sam
i ne znajui stigao do verovanja u platonsku zamisao ljubavi. Iako je to
verovatno naizgled u suprotnosti sa onim to sam ranije rekao, iskreno sam,
potpuno, ista srca verovao u ovu platonsku predstavu o ljubavi. U svakom
sluaju, zar nisam pre verovao u samu istotu radije nego u tu predstavu? Zar se
nisam upravo istoti zakleo na vernost? Ali, kasnije vie o tome.
Ako je s vremena na vreme izgledalo da ne verujem u platonsku ljubav,
za to bi mogao da bude okrivljen moj um, toliko podloan tome da bude sklon
pojmu telesne ljubavi, koje nije bilo u mom srcu, kao i umor prouzrokovan
mojim pretvaranjem i izvetaenou, koji je spremno sledio svako
zadovoljavanje moje lude elje da se predstavljam odraslim. Ukratko, okrivite
za to moj nemir.

Poslednja godina rata je poela i ja sam postao dvadesetogodinjak. Na

poetku te godine sve studente sa mog univerziteta su poslali da rade u fabrici
aviona N, blizu grada M. Osamdeset procenata studenata postali su pomonici u
fabrici, dok su studentima krhkog zdravlja, koji su predstavljali ostalih dvadeset
procenata, dali neke od slubenikih poslova. Ja sam bio meu ovim drugima.
Pa ipak, godinu dana ranije, na lekarskom pregledu na regrutaciji, svrstali su me
u kategoriju 2(b). Poto sam time bio proglaen sposobnim za vojnu slubu,
stalno sam se brinuo da e mi poziv stii sutradan, ako ve danas nije doao.

Fabrika aviona, smetena u opustelom podruju zaguenom prainom,

bila je toliko ogromna da je trebalo pola sata da se jednostavno pree peice s
jednog njenog kraja na drugi, i imala je nekoliko hiljada radnika. Ja sam bio
jedan od njih; nosio sam oznaku privremeno zaposleni 953, a moj
identifikacioni broj bio je 4409.
Ova velika fabrika bila je zasnovana na tajanstvenom sistemu trokova
proizvodnje: ne uzimajui u obzir ekonomske zakone koji kau da ulaganje
kapitala treba da donese dohodak, ona je bila posveenje udovinoj nitavnosti.
Nije ni udo da su svakoga jutra radnici morali da izgovaraju mistinu zakletvu.
Nikada nisam video tako udnu fabriku. U njoj su sve vetine savremene nauke
i upravljanja, kao i precizno i racionalno razmiljanje mnogih velikih umova,
bili posveeni jednom jedinom cilju - Smrti. Poto je prozvodila nulti model
borbenog aviona namenjen eskadrilama samoubica, ova ogromna fabrika
nalikovala je nekom tajnom kultu koji je, meutim, vrlo buno dejstvovao jeei, pitei, tutnjei. Nikako nisam mogao da shvatim kako takvo ogromno
ustrojstvo moe da postoji bez neke religiozne hvalisavosti i nadmenosti. I
zaista, ona je i posedovala neku religioznu veliinu, gledajui ak i po tome
kako su upravnici nalik svetenicima imali ogromne trbuhe.
S vremena na vreme bi sirene za vazdune napade najavljivale as da ova
izopaena religija odri svoju crnu misu.
Tada bi svi u kancelariji poeli da se komeaju. U prostoriji nije bilo radio
aparata, tako da ni na koji nain nismo mogli da saznamo ta se deava. Neko
bi, govorei oteuim naglaskom iz unutranjosti, rekao: Pitam se ta li se
deava? Otprilike u tom trenutku bi mlada devojka koja je radila na prijavnici
u nadzornikovoj kancelariji dola sa nekakvim izvetajem koji bi, na primer,
glasio: Primeeno je nekoliko formacija neprijateljskih aviona. Nedugo zatim
bi kretavi glasovi iz zvunika naloili studentkinjama i acima da odu u
sklonita. Oni koji su bili zadueni za spasavanje ili bi okolo i delili crvene

oznake na kojima je pisalo Krvarenje zaustavljeno: sat___minut___. U

sluaju da neko bude ranjen, jednu od ovih oznaka je trebalo ispuniti i okaiti
mu je oko vrata, sa naznaenim vremenom kada mu je stavljena stezaljka.
Otprilike deset minuta poto su se sirene oglasile, iz zvunika bi se ulo: Svi
zaposleni u sklonite.
Dograbivi fascikle sa vanim dokumentima, slubenici su urili da ih
sklone u podzemne odaje gde su se uvali najvaniji zapisi. Onda bi izleteli
napolje i pridruili se grupama radnika koji su trali preko trga, a svi su na
glavama imali lemove za vazdune napade ili posebno postavljene kapuljae.
Cela ta gomila kretala se prema glavnoj kapiji.
Izvan kapije nalazila se pusta, gola, ukasta poljana. Nekih sedamsto ili
osamsto metara dalje, u borovom umarku na blagoj padini bila su iskopana
brojna sklonita. Stremei tim sklonitima, dve odvojene reke neme, nestrpljive,
slepe rulje jurile bi kroz pesak - jurile prema onome to barem nije bila Smrt bez obzira na to to su to bile male zemunice od crvenkaste zemlje koje su se
lako uruavale, to barem nije bila Smrt.
Povremeno, kad sam imao slobodan dan odlazio bih kui, i tamo mi je
jedne veeri u jedanaest sati stigao vojni poziv. Bio je to telegram u kome je
pisalo da se javim u izvesnu jedinicu na dan petnaestog februara.
Po oevom nagovoru iao sam na lekarski pregled ne u Tokio, ve u tab
puka smetenog u blizini mesta gde je moja porodica zvanino bila prijavljena
da ivi, u prefekturi H podruja Osaka - Kjoto. Zamisao mog oca bila je da e
moja slabana telesna graa privui vie panje u seoskom podruju nego u
gradu, gde takva slabost nije bila retkost, i da e to za posledicu imati da me ne
regrutuju. A ispostavilo se da sam pruio slubenicima na regrutaciji dobar
razlog da prsnu u smeh kada nisam mogao da podignem - ak ni do visine grudi
- dak pirina koji su deaci sa okolnih imanja lako i bez muke podizali iznad
glave po deset puta. Pa ipak, naposletku su me svrstali u 2(b).

Tako su me sada pozivali - da se javim u jedinicu u kojoj su bili snani i

na nevolje sviknuti seljani. Moja majka je, ojaena, plakala, pa ak je i moj otac
izgledao poprilino snuden i obeshrabren. to se mene tie, uprkos tome to
sam se smatrao junakom, ovaj vojni poziv nije u meni izazvao ni poleta ni
radosti; s druge strane, i dalje sam se nadao da u umreti brzom i lakom smru.
Sve u svemu, oseao sam da je sve onako kako treba da bude.
Prehlada koju sam zaradio jo u fabrici, znatno se pogorala na putu da se
pridruim svojoj jedinici, dok sam se vozio parobrodom koji je saobraao
izmeu ostrva. Kada sam stigao do kue bliskih prijatelja nae porodice u selu u
kome smo zvanino bili prijavljeni - nismo tu vie posedovali ni pare zemlje
od kada je deda bankrotirao - obuzela me je toliko jaka groznica da nisam
mogao da stojim. Meutim, zahvaljujui briljivoj nezi koju su mi pruili u toj
kui, a posebno delotvornosti ogromnih koliina lekova protiv groznice koje
sam uzimao, naposletku sam bio u stanju da proem kroz kapiju kasarne,
gotovo noen poletnim ispraajem koji su mi priredili porodini prijatelji.
Moja groznica, koju su lekovi tek zapravo bili malo zauzdali, sada se
povratila. Tokom lekarskog pregleda, koji je prethodio konanom rasporedu,
morao sam da stojim i ekam potpuno nag, kao neka divlja ivotinja, i
neprestano sam kijao. Mladi, neiskusni vojni lekar koji me je pregledao
pomislio je da je itanje mojih bronhija zapravo krkljanje u grudima, a onda su
ga moji smueni odgovori u vezi sa istorijom bolesti jo vie utvrdili u
njegovom pogrenom miljenju. Zbog toga su mi i uzeli krv na pregled; na
rezultate je naravno uticala moja prehlada praena jakom groznicom. Pogrena
dijagnoza bila je da se nalazim u poetnom stadijumu tuberkuloze. Jo istog
dana su me poslali kui kao nesposobnog za vojnu slubu.
im je kapija kasarne ostala iza mene, poeo sam da trim niz sumornu,
vetrovitu, golu padinu koja se sputala sve do sela. Kao i u fabrici aviona, noge
su me nosile prema neemu to barem nije bila Smrt - ta god da je bilo, barem

nije Smrt...

Te noi u vozu, pokuavajui da se sklonim od vetra koji je ulazio kroz

slomljeno prozorsko staklo, tresla me je groznica i muila glavobolja. Pitao sam
se kuda sada da idem. Zahvaljujui uroenoj nesposobnosti mog oca da donese
konanu odluku u vezi sa bilo im, moja porodica jo uvek nije izbegla iz nae
kue u Tokiju. Da li da idem tamo, u tu kuu u kojoj svi drhte od zebnje i
teskobe? U taj grad koji je okruivao kuu punu mrane nelagodnosti? Da se
pridruim gomilama u kojima svi ljudi imaju oi kao stoka pred klanicom i koji
kao da neprestano pitaju jedni druge: Jeste li dobro? Jeste li dobro? Ili u
spavaonicu fabrike aviona, ispunjenu samo sumornim licima tuberkuloznih
studenata?
Olabavljene pritiskom mnogih lea, drvene daske sedita na koje sam se
naslanjao pomerale su se u skladu sa truckanjem voza. S vremena na vreme
zatvarao sam oi i zamiljao prizor u kome je itava moja porodica unitena u
vazdunom napadu koji se dogodio dok sam im bio u poseti. I sama pomisao na
to ispunjavala me je neizrecivim uasom i gaenjem. Nita nije u meni izazivalo
tako snano oseanje odvratnosti kao pomisao na povezanost svakodnevnog
ivota i smrti. Zar se ak i make ne skrivaju kad im se smrt priblii, tako da ih
niko ne vidi kako umiru. Sama pomisao da bih mogao da vidim surovu smrt
moje porodice, i da bi oni mogli da vide moju, dovodila je do toga da oseam
muku i gaenje u grudima. Pomisao da Smrt dovede jednu porodicu dotle, u
takvo stanje, u kome majku i oca i sinove i erke Smrt sustigne i u kome oni
dele zajedniko oseanje umiranja, u kome razmenjuju poglede - meni je sve to
izgledalo samo kao skaredna parodija predstave savrene porodine sree i
sklada.
Zapravo sam eleo da umrem meu nepoznatima, spokojan, ispod istog
neba. Pa ipak se moja elja razlikovala od oseanja starih Grka koji su eleli da

umru ispod sjajnog sunca. Ono to sam zaista eleo bilo je neko prirodno,
spontano samoubistvo. eleo sam smrt nalik onoj koja zadesi lisicu, koja jo
nije stekla svu svoju vetinu i prepredenost, i koja se bezbrino eta planinskom
stazom gde je ubije neki lovac zbog njene sopstvene gluposti...
Ako je ve to bilo tako, zar nije vojska bila savrena za moju nameru?
Zato sam onda izgledao tako iskren i otvoren dok sam lagao vojnog lekara?
Zato sam rekao rekao da imam groznice ve preko pola godine, da mi je rame
bolno i ukoeno, da pljujem krv, da sam prethodne noi bio obliven znojem?
(Ovo poslednje je zaista bilo tano, ali nije ni udo to mi se to desilo s obzirom
na broj aspirina koje sam popio.) Zato sam, kada mi je nareeno da se vratim
kui istog dana, osetio osmeh koji je toliko uporno pokuavao da stigne do
mojih usana da sam ga jedva sakrio? Zato sam tako trao kada sam proao
kapiju kasarne? Zar nisu sve moje nade bile razorene? Zato nisam skrueno
oborio glavu i odvukao se razoarano, vukui noge?
Bilo mi je potpuno jasno da moj ivot u budunosti nikada nee
dosegnuti one vrhunce slave koji bi moda mogli da opravdaju to to sam
izbegao smrt u vojsci, te nikako nisam mogao da shvatim ta je izvor one snage
koja me je naterala da tako brzo pobegnem od kapije kasarne. Da li je to znailo
da ipak elim da ivim? I to potpuno nevoljno delanje koje me je teralo da tako
bez daha jurim prema sklonitu od vazdunih napada - ta je to bilo ako ne
udnja za ivotom?
Onda je iznenada moj drugi glas progovorio unutar mene, govorei mi da
nikada, ni jedan jedini put, nisam zaista poeleo da umrem. Istovremeno sa
ovim reima moje oseanje posramljenosti prelilo se preko brane koja ga je
zadravala. Bilo je to bolno priznanje do koga je bilo teko doi, ali u tom
trenutku sam znao da sam lagao samog sebe kada sam govorio da sam zbog
smrti hteo da budem pozvan u vojsku. U tom trenu sam shvatio da sam se
potajno nadao da e mi vojska konano pruiti priliku da zadovoljim svoje

udne ulne udnje. I saznao sam da ono za im sam udeo nije bila smrt;
jedino to mi je omoguavalo da eljno iekujem vojniki ivot zapravo je bilo
vrsto ubeenje - koje je poticalo iz verovanja u drevnu vetinu magije,
zajednikog svim ljudima - da nikada neu umreti...
Meutim, kako su mi ove misli samo izazivale nelagodnost! Namesto
toga, mnogo sam radije mislio o sebi kao o osobi koju je ak i smrt ostavila i
napustila. Isto kao to neki lekar tokom operacije na nekom unutranjem organu
usmeri sve svoje sposobnosti i svu svoju vetinu na operisanje, pa ipak njegova
oseanja ostanu nedirnuta, tako sam i ja nalazio zadovoljstvo u tome da
zamiljam neobini ropac osobe koja eli da umre, ali koju Smrt odbija da
uzme. Koliina duevnog zadovoljstva koju sam iz toga izvlaio izgledala mi je
skoro razvratna.

Moj univerzitet i fabrika aviona razili su se u miljenjima, te su nas sve

povukli iz fabrike krajem februara. Zamisao je bila da ponovo pohaamo
predavanja tokom marta, te da nas onda poalju u drugu fabriku u aprilu.
Meutim, krajem februara skoro hiljadu neprijateljskih borbenih aviona je
napalo, te je postalo oigledno da e predavanja zakazana za mart biti odrana
samo na papiru.
Tako se desilo da smo dobili raspust od mesec dana u trenutku kada je rat
najvie besneo. Bilo je to kao da smo dobili na poklon mokre petarde. Pa ipak,
mnogo bih radije primio mokre petarde, nego neki od onih glupih upotrebljivih
poklona koji bi bili mnogo svojstveniji mom univerzitetu, na primer kutiju
slanih biskvita. Upravo mi je sama rasipnost i razuzdanost tog ina toliko
prijala. Ve i sama injenica da je to bio potpuno beskoristan i neupotrebljiv
poklon inila ga je dragocenim i velikim u tim vremenima.
Nekoliko dana poto sam se oporavio od prehlade Kusanova majka me je

pozvala telefonom. Rekla je da e posete njegovom puku u blizini grada M po

prvi put biti dozvoljene, i to desetog marta, i pitala me je da li bih voleo da idem
sa njima da posetim Kusana.
Prihvatio sam poziv, i nedugo potom otiao do njihove kue da sve
utanaimo. Tih dana vreme izmeu sumraka i osam sati uvee smatralo se
najsigurnijim dobom dana. Kada sam stigao, njegova porodica je upravo
zavravala veeru.
Poto je Kusanov otac bio mrtav, porodica se sastojala samo od njegove
majke, bake, i tri sestre. Pozvale su me da im se pridruim kod grejaa za noge
oko koga su se one okupile. Majka me je upoznala sa sestrom koju sam onda
uo da svira klavir.
Ime joj je bilo Sonoko.
Zbog toga to je postojala dobro poznata pijanistkinja sa istim imenom,
zajedljivo sam se naalio u vezi sa tim to sam je uo kako veba klavir. Ova
osamnaestogodinja devojka pocrvenela je pri mutnoj svetlosti lampe koja je
jedino smela da gori tokom zamraenja zbog napada iz vazduha, i nije nita
rekla. Nosila je kaputi od crvene koe.

Devetog marta ujutru ekao sam Kusanovu porodicu na peronu

eleznike stanice blizu njihove kue. itav niz radnji preko puta pruge vlada je
odluila da srui da bi se napravila istina koja bi onemoguila irenje poara, te
je rad na ruenju, koji je ve bio poeo, mogao da se vidi do najmanjih sitnica.
Uurbana delatnost cepala je sve vazduh ranog prolea neobinim, jasnim
zvucima lomljave. Meu poruenim graevinama mogle su da se vide suncu i
vazduhu tek izloene povrine golog drveta, koje su zasenjivale svojim
bleskom.
Jutra su jo uvek bila hladna. Ve nekoliko dana nijedna sirena za

vazduni napad nije se oglasila. Tokom tog vremena vazduh je postajao sve vie
i vie uglaan i sjajan, i tako nekako istanjen da se inilo da e svaki as pui.
Atmosfera je bila nalik snano zategnutoj ici samisena, spremnoj da se oglasi
na prvi dodir. Podseala je na onih nekoliko trenutaka tiine, bogate prazninom,
koji se ispune kada se muzika naglo prolomi. ak i hladna suneva svetlost koja
je obasjavala naputeni peron treperila je kao da sobom nosi slutnju neke
muzike.
Onda se Sonoko pojavila; u plavom kaputiu silazila je niz stepenice
preko puta pruge sa svoje dve sestre. Drala je manju sestru za ruku, paljivo je
posmatrajui, i silazila je polako, jednu po jednu stepenicu. Druga sestra, koja je
tada imala oko etrnaest ili petnaest godina, nestrpljivo je pratila njihovo sporo
napredovanje, ali umesto da ih pretekne, ona je namerno silazila u cik-cak niz
puste stepenice.
Sonoko me izgleda jo nije bila primetila. S mesta na kome sam stajao
mogao sam jasno da je vidim. Tokom celog mog ivota moje srce nikada nije
bilo toliko dirnuto prizorom lepote neke ene. U grudima mi je lupalo; oseao
sam se proienim.
italac koji me je dovde paljivo pratio verovatno e odbiti da poveruje u
bilo ta to kaem. Posumnjae u istinitost mojih rei, jer e izgledati da nema
nikakve razlike izmeu moje izvetaene, nametene, neuzvraene ljubavi
prema Nukadinoj sestri, i lupanju u grudima o kome sada govorim, zbog toga
to ne postoji nikakav oigledan razlog za to to jedino u ovoj prilici nisam
podvrgao svoja oseanja nemilosrdnom prouavanju i ralanjavanju kao u
prethodnom sluaju. Ako italac istraje u takvim svojim sumnjama, onda je sam
in pisanja besmislen od samog poetka: mislie da neto kaem jednostavno
zato to elim da tako kaem, bez ikakvog obzira prema istini, i sve to kaem
bie sasvim u redu sve dok mi je pria dosledna. Pa ipak, vrlo je taan deo mog
pamenja koji tvrdi da postoji sutinska razlika izmeu oseanja koja sam imao

ranije i onih koje je slika Sonoko sada u meni izazvala. Razlika je bila u tome
to je sada bilo prisutno i oseanje kajanja, oseanje aljenja.
Kada je ve bila skoro u dnu stepenica Sonoko me je primetila i
nasmeila se. Obrazi su joj bili zarumenjeni od hladnoe. Njene oi - ogromne
crne zenice i teki kapci inili su da izgleda kao da joj se pomalo spava - sijale
su kao da pokuavaju da progovore. Tada je, poverivi ruku svoje male sestre
drugoj, potrala niz peron prema meni ljupkim kretnjama nalik treperenju
svetlosti.
Video sam da prema meni tri ne devojka, ne otelovljenje u krvi i mesu
one predstave koju sam sebi silom nametao jo od detinjstva, ve neto to je
naliilo na glasnika dobrih vesti. Da nije bilo toga, mogao sam da je doekam
svojim uobiajenim varljivim nadanjima. Meutim, bio sam zbunjen time to
sam nagonski bio prinuen da prepoznam drugaija svojstva u samoj Sonoko.
Negde duboko u meni se javilo srameljivo oseanje da je nisam dostojan, pa
ipak nije to bilo oseanje potinjenosti i podreenosti. Svakog trenutka dok sam
gledao Sonoko kako se pribliava obuzimala me je neizdriva tuga. Bilo je to
oseanje kakvo nikada ranije nisam doiveo. Tuga kao da je poljuljala i razarala
same temelje mog postojanja. Sve do ovog trenutka ene su u meni izazivale
oseanje koje je bilo neka izvetaena meavina detinjaste radoznalosti i lane,
glumljene poude. Moje srce nikada nije bilo toliko pogoeno, i to na prvi
pogled, takvom dubokom i neobjanjivom tugom, tugom koja ak nije bila ni
deo moje maskarade.
Bio sam svestan da je to oseanje, oseanje kajanja. Ali, da li sam poinio
neki greh zbog koga bi trebalo da se kajem? Iako je to samo po sebi protivreno,
zar ne postoji uprkos tome neka vrsta kajanja koja prethodi grehu? Da li je to
bilo kajanje zbog same injenice moga postojanja? Da li me je to njen lik
prizvao i probudio to kajanje? Ili je to moje oseanje bilo tek nagovetaj greha?
Sonoko je ve stidljivo stajala ispred mene. Ve je poela svoj naklon, ali

poto je videla da sam zadubljen u misli, poela je ponovo da ga izvodi, sa

velikom tanou.
Da li nas dugo ekate? Majka i staramajka. Upotrebila je poasne
oblike kada je pomenula ove lanove svoje porodice, i sada je zastala i
pocrvenela, iznenada svesna toga kako su te rei zvuale neodgovarajue kada
ih je uputila nekome ko ne pripada krugu njene porodice. One jo nisu spremne
i malo e zakasniti. Saekajte malo. Ponovo je zastala, a onda se stidljivo
ispravila: Ako biste bili ljubazni da malo saekate, pa ako one ipak ne stignu,
otii emo do same eleznike stanice - ako je vama po volji. Poto je
naposletku uspela da izrekne ceo ovaj dugaki govor, zastajkujui i sluei se
zvaninim izrazima, glasno je uzdahnula od olakanja.
Sonoko je bila krupne grae i bila je toliko visoka da je dosezala do mog
temena. Telo joj je bilo neobino ljupko i skladno, i imala je divne noge. Njeno
okruglasto, kao deje lice, koje nije minkala, izgledalo je da odraava
bezgrenu i jednostavnu duu. Usne su joj bile malo ispucane i utoliko crvenije.
Pomalo zbunjeno i nespretno razmenili smo nekoliko rei. Uprkos tome
to sam prezirao sebe u toj ulozi, svom snagom sam pokuavao da ostavim
utisak da sam veseo i raspoloen, da se prikaem kao mladi od duha.
Nebrojeni vozovi gradskog prevoza zaustavljali su se pored nas
kloparajui i kripei, i onda ponovo kretali. Broj putnika koji su ulazili i izlazili
postajao je sve vei i vei. Svaki put kada bi voz doao, zaklonio bi nas od
sunevih zraka koji su nas obasjavali prijatnom toplotom. A svaki put kad bi voz
krenuo, iznova bi me preplaila, gotovo uasnula, blagost suneve svetlosti koju
sam ponovo oseao na svojim obrazima.
Smatrao sam da je to lo predznak to me obliva takvo obilje
blagoslovene suneve svetlosti, to je moje srce toliko ispunjeno trenucima
savrene sree. Sigurno e se za nekoliko minuta desiti iznenadni vazduni

napad ili neki isto toliko razorni dogaaj, koji e nas ubiti na mestu. Sigurno je,
mislio sam, da ne zasluujemo ak ni to malo sree. Ili smo moda bili stekli
lou naviku da ak i malo sree smatramo nekom velikom uslugom, za koju
emo morati da platimo neku visoku cenu. Tano je to bilo oseanje koje sam
imao dok sam tako stajao sa Sonoko. A inilo mi se da je i nju obuzelo isto
takvo oseanje.
Dugo smo ekali, ali poto se njena majka i baka nisu pojavile,
naposletku smo seli na jedan od tih prigradskih vozova i otili do eleznike
stanice U.
U guvi na stanici zaustavio nas je gospodin Ohba koji je iao da poseti
svog sina u istom puku u kome je i Kusano bio. Ovaj sredoveni bankar, koji je
prezirao graansku uniformu uto-smee boje koju su vlasti tada preporuivale,
te se tvrdoglavo drao polucilindra i crnog kaputa, bio je u drutvu svoje erke,
koju smo i Sonoko i ja povrno poznavali. Zato sam se naslaivao injenicom
da se ova devojka nije mogla nazvati lepoticom u poreenju sa Sonoko? Kakvo
je to bilo oseanje? Uprkos prostodunoj, nevetoj igri Sonoko koja se
odigravala pred mojim oima - drala se za ruke sa tom devojkom i pravila se
kao da je veoma bliska sa njom - shvatio sam da je Sonoko imala dar
velikodunosti i plemenitosti, koji je jedno od svojstava prave lepote i da ju je to
inilo odraslom, nekoliko godina starijom nego to je to zapravo bila.

Kada smo uli, voz je bio je prazan. Naizgled sluajno, Sonoko i ja smo
seli do prozora, jedno nasuprot drugog.
Gospodin Ohba je putovao sa erkom, a pratila ih je i sluavka, tako da je
njih bilo troje. A nas je, kada smo se naposletku skupili, bilo estoro. Poto nas
je u ove dve grupe bilo ukupno devetoro, nismo svi mogli da se smestimo u dva
niza sedita sa obe strane prolaza.

Sve sam ovo brzo proraunao, a da toga nisam ni bio svestan. Moda je i
Sonoko to isto radila? U svakom sluaju, kad smo se spustili na sedita jedno
preko puta drugog, razmenili smo nestane osmehe.
Imajui na umu nezgodan broj koji su inile obe nae grupe, svi su se
preutno sloili kada smo Sonoko i ja stvorili ovo nae malo ostrvo, odvojeno
od drugih. Prema pravilima drutvenog ponaanja, njena baka i majka morale su
da sede preko puta gospodina Ohbe i njegove erke. Njena mlaa sestra je
odmah odabrala sedite pored prozora s druge strane prolaza, sa koga je mogla i
da vidi majino lice i da gleda kroz prozor. Trea sestra ju je sledila, i njihova
sedita su im pruala prostor za igranje, gde je sluavka gospodina Ohbe mogla
da pripazi na ove dve ivahne devojice. Sonoko i ja smo bili odeljeni od drugih
naslonom isluenog sedita.
Priljivi gospodin Ohba preuzeo je na sebe voenje razgovora ak i pre
nego to je voz izaao iz stanice. Njegov tihi glas i gotovo enska brbljivost nisu
pruali sluaocima mogunost za bilo ta drugo do da se slau sa njim. ak i
baka, koja je bila mlada duhom i priljivi predstavnik Kusanove porodice, nije
od uenja mogla ni re da prozbori. Ni ona ni majka nisu mogle da kau nita
drugo osim: Da, da, i potpuno su bile zaokupljene zadatkom da se smeju u
vanim trenucima, koji su sledili jedan za drugim, neprestanog monologa
gospodina Ohbe. to se tie njegove erke, ni jedna jedina re nije se ula sa
njenih usana.
Uskoro je voz krenuo. Kada smo izali iz stanice, suneva svetlost je
ulazila kroz prljavo staklo prozora; padala je na olupani okvir prozora pored
kojeg smo Sonoko i ja sedeli, i prosipala se po naim krilima. Oboje smo utali,
sluajui neprekidno brbljanje gospodina Ohbe sa susednog sedita. S vremena
na vreme osmeh bi preleteo preko njenih usana; to to se ona zabavljala
postepeno je i mene zarazilo. Kad god bi se nai pogledi sreli, Sonoko bi
napravila izraz lica koji je odisao nestalukom i bezbrinou, pravei se da

slua priu koja je tekla u naem susedstvu, i izbegavala bi da me pogleda u oi.

... A kada umrem nameravam da budem tano ovako obuen. Da umrem
u graanskoj uniformi, to ne bi bila nikakva smrt, zar ne? I neu dozvoliti ni
mojoj erki da nosi pantalone. Zar nije moja dunost kao oca da se pobrinem da
ona umre kao ena?
Da, da.
Uzgred, molim vas da mi javite kada budete hteli da sklonite svoje stvari
iz grada. Mora da je teko voditi domainstvo bez muke ruke. ta god da je u
pitanju, molim vas da mi se javite.
Vrlo ste ljubazni.
Bili smo u mogunosti da kupimo neko skladite u banji T. Tamo smo
mogli da aljemo stvari svih slubenika nae banke. Uveravam vas da bi tamo
vae stvari bile na sigurnom. Bilo ta to elite da poaljete bie sasvim u redu,
va klavir ili bilo ta drugo.
Vrlo ste ljubazni.
Uzgred, ba imate sree to je oficir zaduen za jedinicu vaeg sina po
svemu sudei dobar ovek. ujem da komandir mog sina redovno uzima deo
hrane koju vojnici dobiju tokom dana za posete. Eto, a to je upravo neto to bi
ovek oekivao od onih preko, a ne od svojih. Pria se da njegov komandir uvek
ima greve u stomaku posle dana za posete.
Boe, boe...
Osmeh je ponovo spremno igrao na usnama Sonoko, i izgledala je
nemirna. Naposletku je izvadila knjigu iz torbe koju je nosila. Bio sam malo
razoaran, ali sam pokazao zanimanje za naslov knjige.
ta je to to itate? pitao sam.
Pokazala mi je korice otvorene knjige, smeei se dok ju je tako drala

kao lepezu ispred lica. Naslov je bio Pria o duhu vode, a ispod toga je pisalo, u
zagradi, to je bilo naslov originala na nemakom, Undine.
Mogli smo da ujemo kako neko ustaje sa sedita iza nas. Bila je to njena
majka. Pomislio sam da pokuava da pobegne od neprestanog toka askanja
gospodina Ohbe time to ide da umiri najmlau erku, koja je skakutala po
seditu. Meutim, kako se pokazalo, imala je jo jednu nameru. Dola je do
naeg sedita dovodei bunu devojicu i njenu ivahnu stariju sestru i rekla:
Molim vas, dopustite da vam se ova buna deca pridrue.
Njena majka je bila lepa i otmenih pokreta. S vremena na vreme bi osmeh
koji je stalno pratio njen tihi govor izgledao gotovo dirljiv. I sada kada je
progovorila njen osmeh mi je izgledao prilino tuan i kao da se izvinjava.
Ostavljajui te dve devojice da sede sa nama, ona se vratila na svoje sedite, a
Sonoko i ja smo se ponovo kriom pogledali. Izvadio sam svesku iz depa na
grudima i, iscepavi odatle jedan list, napisao sam na njemu olovkom:
Vaa majka je vrlo oprezna!
ta je to? pitala je Sonoko, naginjui stidljivo glavu kada sam joj dodao
pisamce. Kosa joj je mirisala kao u deteta. Kada je zavrila itanje poruke na
tom paretu papira, pocrvenela je sve do okovratnika i oborila oi.
Zar nije tako? rekao sam.
O, ja.
Nai su se pogledi ponovo sreli i razumeli smo jedno drugo. Mogao sam
da osetim kako mi vatra obliva obraze.
Sestro, ta je to? najmlaa sestra je ispruila ruicu, pokuavajui da
dohvati poruku.
Sonoko je brzinom munje sakrila to pare papira. Druga sestra je bila
dovoljno stara da se pravi da razume znaenje koje su nai pokreti imali.

Naljutila se i poela da se duri. Mogli smo to da vidimo prema izvetaenom

nainu na koji je poela da grdi najmlau sestru.
Umesto da nam moda pokvari raspoloenje, ovaj dogaaj nam je samo
uinio razgovor lakim. Ona je govorila o koli, o romanima koje je itala, o
bratu. to se mene tie, ja sam ubrzo naveo razgovor na neke uoptenije teme,
preduzimajui tako prve korake u vetini zavoenja. Poto smo mi nastavili da
tako priamo, ne obraajui ni najmanju panju na dve sestre, one su se ubrzo
vratile na svoja sedita. Uprkos tome to oigledno nisu bile veoma uspene
uhode, majka ih je, opet uz svoj tuni osmeh, odmah naterala da ponovo preu
da sede kod nas.

Dok smo se svi smestili u gostionici u gradu M u blizini Kusanove

jedinice, ve je bilo vreme za spavanje. Jedna od soba bila je dodeljena
gospodinu Ohbi i meni.
Kada smo ostali sami gospodin Ohba je poeo slobodno da govori, bez
ikakvog pokuaja da sakrije ili ublai svoje protivljenje daljem nastavku rata. O
takvim stavovima protiv rata ve se aputalo svuda gde su se ljudi okupljali, ak
i u prolee 1945, i ve su mi bili dosadili. Gospodin Ohba brbljao je neizdrivo
svojim tihim glasom, priajui o tome kako se veliko preduzee za proizvodnju
keramike u koje je on dosta uloio ve uveliko priprema za mir; da oni, pod
izgovorom opravljanja ratne tete, planiraju proizvodnju velikih koliina
keramikog posua za kunu upotrebu; i da po svemu sudei nudimo mir svuda
po Sovjetskom Savezu.
to se mene tie, imao sam toliko toga o emu sam eleo da razmiljam
nasamo. Konano smo ugasili svetlo, i lice gospodina Ohbe, koje je izgledalo
nekako udno naduveno bez naoara, nestalo je meu senkama. Njegovi
neduni uzdasi preleteli su preko posteljine dva ili tri puta, a onda je njegovo

duboko disanje pokazalo da je zaspao. Oseajui kako mi svei prekriva, koji

je bio obmotan oko mog jastuka, grebe uarene obraze, utonuo sam u misli.
Ne samo da se pojavila ona turobna razdraenost, koja je uvek bila
prisutna kad god sam bio sam, ve se i tuga, koja je tako uzdrmala temelje mog
postojanja toga jutra kada sam video Sonoko, vratila u moje srce jo veom
silinom. Tvrdila je da su svaka re koju sam izgovorio tog dana i svaka pokret
koji sam napravio bili lani: otkrivi da je manje bolno da odluim da je neto
lano u svojoj celini, nego da muim sebe sumnjama koji bi deo mogao biti
pravi, a koji laan, ve mi je postepeno postao blizak ovaj nain namernog
razotkrivanja moje lanosti samom sebi. ak i dok sam leao i razmiljao, moja
uporna nelagodnost u vezi sa onim to sam zvao osnovnim stanjem bivstva
ljudskog bia, u vezi sa onim to sam nazivao pozitivnom ljudskom
psihologijom, vodila me je jedino kroz beskrajne krugove razmiljanja o sebi.
Kako bih se oseao da sam neko drugi? Kako bih se oseao da sam
normalan? Ova pitanja su me opsedala. Izlagala su me muenju, odmah i
potpuno unitavajui ak i onu mrvicu sree za koju sam mislio da je sigurno
posedujem.
Moja gluma se zavrila tako to je postala neodvojivi deo moje prirode,
govorio sam sebi. To vie nije gluma. Moje znanje o tome da se pretvaram da
sam normalan uspelo je ak i da razjede i rastoi onu normalnost koju sam
prvobitno posedovao, te me je teralo da sebi stalno iznova govorim da ni ono
nije nita drugo do lana normalnost. Da kaem to drugim reima, postajao sam
ona vrsta osobe koja ne moe da veruje ni u ta to nije obmana. Ali, ako je to
tano, onda moje oseanje, moja elja da prihvatim privlanost koju sam oseao
prema Sonoko, lako moe da bude nita drugo do maska koja prekriva moju
pravu elju da verujem da sam stvarno i iskreno zaljubljen u nju. Tako da moda
postajem ona vrsta osobe koja ne moe da dela ako je to delanje u suprotnosti sa
njenom pravom prirodom, i moda je ja zaista volim...

Takve i sline misli su mi se beskrajno u krugovima vrtele po glavi, i

kada sam, konano, ve skoro zaspao, iznenada je, prenosei se kroz noni
vazduh, do mene dopro onaj zavijajui zvuk koji je uvek zvuao zlokobno, ali je
na neki nain bio i neodoljivo privlaan.
Zar to nije sirena? bankar je odmah rekao. Iznenadila me je lakoa
njegovog sna.
I ja se to pitam, neodreeno sam odgovorio.
Sirena je dugo nastavila da zavija izdaleka.

Poto je poseta puku bila dozvoljena od ranih jutarnjih asova, svi smo
ustali u est sati.
Sonoko je bila u prostoriji za umivanje kada sam uao. Poto smo
poeleli jedno drugom dobro jutro, rekao sam:
Noas su se ule sirene, zar ne?
Ne, odgovorila je, ozbiljnog lica.
Kada smo se vratili u nae sobe, koje su bile susedne i izmeu kojih su
vrata sada bila irom otvorena, njen odgovor na moje pitanje pruio je njenim
sestrama odlinu priliku da je zadirkuju:
Sestra je bila jedina koja nije ula sirene. Joj, kako je to smeno!
najmlaa sestra je rekla, sledei stariju.
Ja sam se odmah probudila, i ula sam kako sestra glasno hre.
Tano tako. I ja sam je ula. Hrkala je tako glasno da sam jedva mogla
da ujem sirene.
Tako vi samo priajte, ali to ne moete da dokaete. Zbog toga to sam
i ja bio tu, Sonoko je pocrvenela i pravila se hrabrom. Ako govorite takve lai,
kasnije e vam biti ao.

Ja sam imao samo jednu sestru. Jo od detinjstva udeo sam za ivahnom

porodicom sa mnogo sestara. Mojim uima ova buna, polualjiva svaa meu
sestrama zvuala je kao pravi, iskreni i divni odraz ovozemaljske sree. Ali je i
ponovo probudila moju tugu.
Jedina tema razgovora za vreme doruka bilo je prolonoanje
upozorenje na vazduni napad, koje je bilo prvo jo od poetka marta. Poto se
uo samo jedan znak upozorenja, a znak za napad nije se naposletku ni oglasio,
svi su se umirili i zakljuili da se verovatno nita nije desilo. to se mene tie,
bio sam potpuno ravnoduan. Govorio sam sebi da ak i ako je moja kua
spaljena do temelja dok sam bio odsutan, ak i ako su moji majka, otac, brat i
sestra svi poginuli, da me se to uopte ne tie.
U to vreme ovo nije izgledalo kao neka posebno neosetljiva pomisao. Tih
dana mo nae mate bila je oslabljena injenicom da se i najneverovatniji
dogaaj koji bismo mogli da zamislimo mogao, zapravo, da odigra svakog
trenutka kao najuobiajenija stvar na svetu. Daleko je lake bilo zamisliti
unitenje itave svoje porodice, nego sebi predstaviti stvari koje su sada
pripadale dalekoj, nemoguoj prolosti, na primer itav niz boca uvoznih pia u
izlogu neke radnje u Ginzi, ili prizor neonskih svetala kako trepere na nonom
nebu iznad Ginze. To je za posledicu imalo da se naa mata ograniila na lake
prohodne puteve. Ovakva mata, mata koja ide stazom najmanjeg otpora, nije
imala nikakve veze sa neosetljivou, bez obzira koliko to surovo moglo da
izgleda. Sve je to bilo samo delo lenjog uma.
Nasuprot traginoj ulozi koju sam sam sebi namenio tokom prethodne
noi, kada smo tog jutra naputali gostionicu odmah sam poeleo da igram
veselog udvaraa i da nosim tanu Sonoko. I ovo sam radio njima naoigled, sa
namerom da izazovem utisak kod svih. Ako budem uporno nastojao da nosim
njenu tanu, govorio sam sebi, ona e se sigurno pobuniti, jednostavno zbog
svog prirodnog oseanja uzdranosti prema meni; ali e njena majka i baka

pomisliti da mora da smo ve u bliskim odnosima i protumaie njenu

neodlunost kao strah od onoga to bi one mogle da pomisle; to e imati za
posledicu da sama Sonoko prevarom bude dovedena do toga da postane svesna
oseanja dovoljne bliskosti sa mnom da bi se plaila svoje majke i bake.
Moja mala igra bila je uspena. Ostala je pored mene, kao da joj je to to
mi je poverila svoju tanu dalo dovoljan razlog i izgovor da to uini. ak iako je
erka gospodina Ohbe bila istih godina kao ona, Sonoko je nije ni primeivala, i
razgovarala je samo sa mnom. S vremena na vreme bacio bih pogled na
Sonoko, to me je ispunjavalo nekim udnim oseanjem. Njen glas, tako
milozvuan i ist da me je inio nekako tunim, kidao je pranjavi vetar ranog
prolea, koji je duvao pravo u naa lica.
Podigao sam i spustio rame, isprobavajui teinu njene tane. Ta teina
nije imala veze sa oseanjem koje je raslo u mom srcu i nije ga opravdavala, sa
oseanjem nalik na griu savesti begunca od pravde.
Kada smo stigli do rubova grada, baka je poela da se ali na razdaljinu
koju smo morali da preemo. Bankar se vratio do eleznike stanice, gde se ko
zna kakvom prevarom ili lukavstvom posluio da bi iznajmio dvoja kola - bila
su retka tih dana - kojima se ubrzo vratio po nas.

Hej! Dugo se nismo videli.

Rukovao sam se sa Kuanom i trgao se od iznenaenja - bilo je to kao da
sam se u ruku uzeo ljuturu jastoga.
Vaa ruka - ta je to s njom?
Kusano se nasmejao. Iznenadio sam vas, zar ne?
Njegovo telo je ve postalo nekako snudeno i potiteno od jada i bede,
to je bilo posebno svojstveno tek regrutovanim vojnicima. Ispruio je ruke i

pokazao mi ih, drei ih jednu pored druge. Bile su izranavljene, a skorena

meavina prljavtine i ulja ula mu je u svaku posekotinu, u svaku ogrebotinu, u
svako mesto gde je koa bila pukla; bile su pune promrzlina i zaista su liile na
ljuturu jastoga. Bile su i vlane i hladne.
Njegove ruke su me preplaile na isti nain na koji me je stvarnost
plaila. Oseao sam nagonski strah od tih ruku. Ono ega sam se zapravo plaio
bilo je neto unutar mene to su ove grube ruke otkrile, neto zbog ega su me
optuivale i osuivale. Bio je to strah da neu moi nita od njih da sakrijem, da
e sve prevare i obmane biti razotkrivene pred njima. Istog trenutka Sonoko je
za mene dobila novo znaenje - bila je moj jedini oklop, jedini pancir koju je
moja slabana savest imala u borbi protiv ovih ruku. Bilo to ispravno ili ne, bilo
to milom ili silom, rekao sam sebi, jednostavno mora da je voli. Ovo je
oseanje postalo neka vrsta moralne obaveze za mene, i jo je tee lealo na dnu
moga srca nego oseanje greha.
Ne znajui nita od svega ovoga, Kusano je neduno rekao:
Ne treba mi rukavica za kupanje kada imam ovakve ruke kojima mogu
da se trljam.
Tihi uzdah oteo se sa usana njegove majke. U tom poloaju nisam mogao
da se oseam drugaije nego kao bestidni, nepozvani gost. Sonoko me je ovla
pogledala. Pognuo sam glavu. Ma koliko to bilo udno i besmisleno, oseao
sam kao da moram da je molim za oprotaj.
Hajde da izaemo napolje, rekao je Kusano, skoro grubo gurajui svoju
majku i baku u lea, zbunjen i postien.
Sve porodice su sedele u krugu na goloj, nabijenoj zemlji sumornog
dvorita kasarne, astei svoje vojnike gozbom. Naalost, moram da priznam da
koliko god da sam pokuavao, nisam mogao da naem nikakvu lepotu u tom
prizoru.

Uskoro smo i mi sainili na krug, sa Kusanom koji je sedeo prekrtenih

nogu u njegovom sreditu. On je trpao neke zapadnjake slatkie u usta i mogao
je samo da zakoluta oima kada je hteo da mi skrene panju na nebo u pravcu
Tokija. Sa brdovitog predela u kome smo se nalazili mogao sam da dobacim
pogledom preko ogolelih polja sve do doline u kojoj se pruao grad M. A iza nje
mogao sam da vidim, kroz prazninu koju su sainjavala dva planinska venca,
koja su se tu susretala, ono za ta mi je Kusano rekao da je nebo iznad Tokija.
Hladni oblaci ranog prolea bacali su svoje senke na te daleke predele.
Prole noi nebo je bilo arko crveno tamo. Niko ne moe da zna da li
vaa kua jo postoji ili ne. Nikada do sada nije bilo takvog vazdunog napada
da se nebo toliko zacrvenelo...
Niko nije progovorio. Kusano je nastavio da pria, dajui veliku vanost
svojim reima; alio se da ukoliko njegova majka i baka ne sklone porodicu na
selo to je pre mogue, on nee moi ni da trene.
Potpuno se slaem, bodro je uzvratila baka. Odmah emo se skloniti.
Obeavam. Iz svog obija izvadila je sveicu i srebrnu olovku, ne veu od
akalice, i poela je sa naporom neto da pie.

Na putovanju nazad voz je bio ispunjen turobnou. ak i gospodin

Ohba, s kojim smo se po dogovoru sreli na stanici, izgledao je kao potpuno
drugi ovek, i nije priao. Svi su izgledali kao da ih je potpuno opselo oseanje
koje se obino zove ljubav prema svom mesu i krvi; bilo je to kao da su
oseanja koja se normalno uvaju skrivena negde duboko u sebi bila izvrnuta
naopako i sada su bolno pekla kao ive rane. Sreli su svoje sinove, brau,
unuke, pokazujui svoje srce - bilo je to sve to su imali da pokau - i sada,
povrh svega toga, verovatno su shvatili da je to zapravo bilo nita drugo do
uzaludno vreanje rana koje nisu zarasle. to se mene tie, mene je jo uvek
progonila slika onih jadnih ruku. Bio je skoro sumrak, skoro vreme da se pale

svetla, kada je na voz stigao do eleznike stanice na poetku Tokija, odakle je

trebalo da preemo na gradsku eleznicu.
Ovde smo se po prvi put suoili sa oiglednim dokazima tete koja se
desila tokom vazdunog napada prethodne noi. Prolazi izmeu ina bili su
zatrpani rtvama napada. Bili su potpuno uvijeni u ebad, sve do oiju, ili bolje
reeno, sve do onih jabuica, jer bile su to oi koje nisu nita videle i nisu nita
mislile. Bila je tu i jedna majka koja je izgleda nameravala da veno ljulja dete
u svom krilu, ni za dlaku ne menjajui duinu luka u kome je njihala svoje telo,
napred - nazad, napred - nazad. Neka devojica je spavala, naslonivi se na
pletenu korpu, a oprljeni vetaki cvetovi jo uvek su joj bili u kosi.
Dok smo ili prolazom niko nas nije ni pogledao, ak ni da nam uputi
prekor. Niko nas nije primeivao. Samo nae postojanje bilo je izbrisano
injenicom da mi nismo bili deo njihove tuge; nismo bili nita drugo do senke.
Uprkos ovom tunom prizoru neto je u meni poelo da gori. Nekako me
je ohrabrila i osnaila ova beskrajna tuga koja se odigravala pred mojim oima.
Doivljavao sam ono isto uzbuenje koje i revolucija prouzrokuje. Ovi
nesrenici bili su oevici poara koji je predstavljao potpuno unitenje svakog
dokaza da postoje kao ljudska bia. Svojim oima videli su kako svi ljudski
odnosi, sve ljubavi i mrnje, sav razum, svo vlasnitvo, kako sve to nestaje u
plamenu. A tada to zapravo nije bio plamen protiv koga su se oni borili, ve
ljudski odnosi; borili su se protiv ljubavi i mrnje, protiv razuma, protiv
vlasnitva. Tada su se, kao posada broda koji tone, nali u takvom stanju u kome
je bilo doputeno da neko umre da bi neko drugi mogao da ivi. oveka koji je
poginuo pokuavajui da spase svoju draganu nije ubio plamen, ve njegova
dragana; i zapravo je dete ubilo svoju majku koja je pokuavala da ga otrgne od
opasnosti. Ono sa ime su se oni tu suoili i protiv ega su se borili - ivot za
ivot - bilo je verovatno neto najsveoptije i najosnovnije sa im se ljudska
vrsta ikada susree.

Na njihovim licima video sam tragove one iscrpljenosti koja potie od

prisustvovanja takvom prizoru. Svog me je oblilo neko toplo oseanje
samopouzdanja, sigurnosti. Iako je to trajalo samo nekoliko trenutaka, oseao
sam da su sve moje sumnje u vezi sa osnovnim, sutinskim zahtevima mukosti
bile potpuno razvejane. Svaki udisaj i izdisaj bili su mi ispunjeni eljom da
viem. Moda, da mi je tada malo snanija bila mo da sebe razumem, da sam
bio obdaren sa malo vie mudrosti, moda sam mogao da nastavim sa
zagledanjem u sebe, moda sam mogao da to blie ispitam i da konano
razumem pravo znaenje sebe kao ljudskog bia. Umesto toga, to je gotovo
bilo smeno, nekakva toplina tog matarenja uinila je da obrglim Sonoko oko
struka po prvi put. Moda mi je to to sam uinio, kao i neko bratsko,
zatitniko oseanje koje je to prouzrokovalo, ve zapravo pokazalo da ono to
se zove ljubav nema nikakvog znaenja za mene. Ali, i ako je to zaista bila tako,
bilo je to iznenadno uvianje istine, koje je bilo zaboravljeno isto tako brzo
kako je i dolo...
Sa mojom rukom jo uvek oko njenog struka, hodali smo ispred ostalih i
uurbano izali kroz sumorni prolaz. Sonoko nije rekla ni rei.
Uli smo u voz gradske eleznice, i njegova svetla su nam izgledala
neobino bletava. Mogao sam da vidim da Sonoko neprestano gleda u mene.
Njene oi, iako jo uvek crne i meke, izgledale su kao da za neto mole.
Kada smo preli na liniju blie centru grada, oko devedeset posto putnika
bili su rtve vazdunog napada. Sada je miris poara bio jo primetniji. Putnici
su bili glasni, kao da su se hvalili dok su priali jedni drugima o opasnostima
kroz koje su proli. U pravom smislu te rei, bila je to rulja spremna na pobunu:
rulja koje odisala snanim nezadovoljstvom, iz koje je izviralo i koju je
preplavljalo nekakvo pobedniko, gotovo veselo i poletno nezadovoljstvo.

Kada smo stigli do stanice S, gde je trebalo da se rastanem od drugih,

vratio sam Sonoko njenu tanu i siao. Dok sam hodao potpuno mranim
ulicama do svoje kue, neprestano sam i stalno iznova oseao da njena tana
nije vie u mojim rukama. Naposletku sam shvatio koju je vanu ulogu njena
tana igrala u naim odnosima. Sluila je kao neki beznaajni, mali kuluk, a
meni je teina, neke vrste kuluka, uvek bila neophodna da bih mogao da
spreim moju savest da suvie visoko digne glavu.
Kada sam stigao kui porodica me je doekala kao da se nita vano nije
desilo. Na kraju krajeva, Tokio se prostire na velikoj povrini i ak ni vazduni
napad takvog obima kao onaj koji se odigrao prethodne noi nije mogao da
pogodi ceo grad.
Nekoliko dana kasnije otiao sam do kue u kojoj je Kusanova porodica
ivela, da odnesem neke knjige koje sam obeao da u pozajmiti Sonoko. Nee
biti nikakve potrebe da navodim njihove naslove ako kaem da su to bili upravo
onakvi romani koje bi mladi od dvadeset godina izabrao za devojku od
osamnaest. Oseao sam neobino uivanje u tome to radim neto to je
uobiajeno. Sonoko nije bila kod kue, ali oekivali su da se ubrzo vrati. ekao
sam je u salonu.
Dok sam je ekao, proleno nebo postalo je oblano, nalik na ce; poela
je da pada kia. Sonoko je izgleda uhvatila kia na putu do kue, jer kad je ula
u sumorni salon, kapi vode su jo uvek ponegde sijale u njenoj kosi. Skupivi
ramena, sela je u senku na jednom kraju dubokog divana. Ponovo je osmeh
zaigrao na njenim usnama. Nosila je kaputi grimizno crvene boje, iz koga se
oblina njenih grudi pomaljala u sumraku koji je tek poeo da se nagovetava.
Kako smo samo stidljivo priali, sa kakvom smo opreznou birali rei!
Ovo je bila prva prilika koja nam se pruila da budemo sami. Bilo je oigledno
da je razdragani, bezbrini nain na koji smo razgovarali tokom one kratke
vonje vozom uglavnom postojao zbog prisustva onog brbljivca iza nas i njene

dve sestre. Danas nije postojao ni nagovetaj one hrabrosti koja me je, samo
nekoliko dana ranije, navela da joj dodam ono ljubavno pismo od jednog reda,
napisano na paretu papira iz sveske.
ak i vie nego ranije me je obuzelo oseanje poniznosti. Bio sam takav
da nisam mogao a da ne postanem ozbiljan kad god bi moje odbrane pale, ali
nisam se plaio da budem takav pred njom. Zar sam zaboravio svoju ulogu? Zar
sam zaboravio da sam bio reio da se zaljubim do kraja, kao niko drugi? Bilo
kako bilo, nisam ni najmanje oseao ljubav prema ovoj mladoj devojci. Pa ipak,
oseao sam se potpuno svoj i oputen kad sam bio pored nje.
Pljusak je prestao i sunce na zalasku obasjalo je sobu. Njene oi i usne su
blistale. Njena lepota me je rastuila, nateravi me da se setim svog sopstvenog
oseanja bespomonosti. Ovo bolno oseanje uinilo je da mi Sonoko izgleda
jo uzvienije.
to se nas tie, rekao sam, ko zna koliko emo jo iveti?
Pretpostavite da se desi vazduni napad ovog trenutka. Moda e jedna od
bombi pasti pravo na nas.
Zar ne bi to bilo divno! Bila je ozbiljna. Igrala se naborima svoje
kotske suknje, savijajui ih i otvarajui, ali kada je to rekla podigla je glavu i
svetlost je zaiskrila na njenim obrazima. Ah - kada bi samo avion tiho doleteo i
pogodio nas pravo dok ovako sedimo - zar ne mislite? Dok je ovo govorila,
nije shvatila da upravo da je izjavu ljubavi.
Hm... Da, bilo bi to lepo, odgovorio sam obinim glasom, kao da se
vodi neki svakodnevni razgovor. Sonoko nikako nije mogla da zna koliko je
duboko ovoj odgovor imao korena u mojim najtajnim eljama. Kada ponovo
razmiljam o njemu, na razgovor mi se ini veoma smenim. Bila je to
razmena misli kakva bi se, u mirnim vremenima, mogla odigrati samo izmeu
dvoje zaljubljenih. Zaista mi je dosadilo da se opratam od ljudi, to mi

nameu ili smrt ili doivotni rastanci, rekao sam, pokuavajui da budem
cinian da bih sakrio svoju zbunjenost i postienost. Zar ponekad ne oseate da
su u ovakvim vremenima rastanci uobiajeni, a da je pravo udo kad se neko
sretne... da, kad bolje razmislite, ak i to to moemo da se sretnemo i da
razgovaramo ovako neko vreme predstavlja neto udesno?...
Da, i ja... Poela je sa oklevanjem da govori. Onda je ustro nastavila,
ali ipak sa nekom prijatnom smirenou. Ali upravo sam razmiljala da tek to
smo poeli da se sreemo, da ve moramo da se rastanemo. Baki se jako uri da
ode iz grada. im smo se pre neki dan vratili kui, poslala je telegram mojoj
tetki u selo N. u prefekturi N. i zamolila je da nae kuu za nas. Ovoga jutra je
moja tetka zvala telefonom i rekla je da kua ne moe da se nae, bez obzira na
to koliko se dugo trai. Tako da nas je pozvala da doemo i da budemo kod nje
u kui. Rekla je da bi volela da doemo poto bi joj onda kua bila puna ivota i
ljudi. Baka se odmah odluila i rekla joj da emo doi za dva ili tri dana.
Na ovo nisam mogao da odgovorim nekim uobiajenim izrazom. Bol koji
sam oseao u srcu bio je tako otar da sam i sam bio iznenaen. Oseanje
prisnosti i lagodnosti koje sam imao u njenom drutvu obmanulo me je, dalo mi
mogunost da verujem da emo sve nae dane provesti zajedno i da e sve uvek
ostati ba kako je sada. U nekom dubljem smislu bila je to dvostruka obmana:
rei koje su obznanila presudu da moramo da se rastanemo istovremeno su
ukazale na besmislenost naeg tadanjeg sastanka i otkrile da je moje oseanje
sree zapravo samo prolazno; istovremeno su unitile i moju detinjastu zabludu
da e sve ovo trajati zauvek, i otvorile mi oi pokazavi mi da, ak i kada nema
rastanaka, nijedan odnos izmeu mladia i devojke nikada ne moe da ostane
isti, ba onakav kakav jeste.
Bilo je to bolno saznanje. Zato sve ne moe da ostane ba tako kako
jeste? Pitanja koja su me muila jo od deatva jo jednom su pojavila na
mojim usnama. Zato nas sve optereuje dunost da sve unitimo, da sve

promenimo, da sve poverimo nestalnosti? Je li to ta neprijatna dunost koju svet

zove ivotom? Ili sam ja jedini kome je to dunost? Barem nije bilo sumnje oko
toga da sam potpuno usamljen u tome to tu dunost smatram tekim teretom.
Naposletku sam progovorio:
Dakle, vi odlazite... Ali, naravno, ak i da ostajete ovde, i ja sam bih
morao uskoro da odem...
Kuda idete?
Odluili su da nas ponovo poalju da ivimo i radimo u nekoj fabrici
aviona ili jo ovog meseca ili u aprilu.
Ali fabrika - to e biti opasno, vazduni napadi i sve ostalo.
Da, bie opasno, odgovorio sam pun oajanja.
Oprostio sam se od nje to sam mogao.

Celog sledeeg dana bio sam veseo i bezbrian, to je poticalo od misli

kako sam ve osloboen obaveze da je volim. Bio sam radostan, glasno sam
pevao, utirao odvratni Zbornik zakona.
Ovo udno, ustro i ivahno stanje potrajalo je celog dana. Te noi zaspao
sam kao dete. Iznenada me je probudio zvuk sirena koje su se glasno ule u
tiini noi. itavo nae domainstvo otilo je u sklonite od vazdunog napada
gunajui, ali avioni se nisu pojavili i uskoro se zaula sirena za prestanak
opasnosti. Poto sam zadremao u sklonitu, poslednji sam izaao na povrinu,
dok su mi gvozdeni lem i porcija visili sa ramena i zveckali.
Zima 1945. godine bila je uporna. Iako je prolee ve stiglo, dounjalo se
tihim koracima nalik leopardovim, zima ga je jo uvek drala zarobljenog kao u
kavezu, zaustavljajui mu put svojom sivom tvrdoglavou. Led se jo uvek
presijavao pri svetlosti zvezda.

Kroz grane zimzelenog drveta moj razbueni pogled obuhvatio je

nekoliko zvezda, koje su izgledale nekako toplo zamagljene. Otri noni vazduh
sekao mi je dah. Iznenada me je preplavilo shvatanje da sam zaljubljen u
Sonoko i da svet u kome ni Sonoko ni ja ne bismo iveli za mene ne vredi ni
prebijene pare. Neto u meni mi je reklo da ako mogu da je zaboravim, da je
bolje da to uinim. Istoga trena, kao da je leala u zasedi, ona tuga koja je
potkopavala temelje mog postojanja ponovo me je preplavila, kao i onoga dana
kada sam ugledao Sonoko kako silazi niz stepenice do perona.
Tuga je bila neizdriva. Udario sam nogama o zemlju.
Pa ipak, izdrao sam jo jedan dan.
Onda vie nisam mogao da izdrim i otiao sam da je vidim. Radnici su
se bavili pakovanjem stvari ba ispred ulaznih vrata. Tu na ljunku vezivali su
uad oko neega to je izgledalo kao dugaki sanduk, umotan u slamu. Taj
prizor me je ispunio nelagodnou.
Baka me je doekala na ulazu. Iza nje sam mogao da vidim gomile stvari
koje su ve bile spakovane i koje su ekale da ih radnici odnesu. Hodnik je bio
pun razbacane slame. Primetivi nekako zbunjeni izraz na bakinom licu, odluio
sam da odmah odem i da ne vidim Sonoko.
Molim vas da date ove knjige gospoici Sonoko. Kao deak koga su
poslali iz knjiare da donese knjige, pruio sam joj opet nekoliko slatkastih
romana.
Mnogo vam hvala za sve to ste uinili, rekla je baka, ne pokazujui da
e pozvati Sonoko. Odluili smo da krenemo u selo N. sutra uvee. Sve je
teklo glatko, tako da moemo da odemo ranije nego to smo mislili. Gospodin
T. je iznajmio ovu kuu kao spavaonicu za svoje radnike. Zaista je tuno to
moramo da se oprostimo. Sva su deca bila toliko srena to su vas upoznala,
tako da vas molim da doete da nas posetite i u selu N. Javiemo vam kada se

smestimo, tako gledajte da doete da nas posetite.

Bilo je prijatno uti njen tani i drutveni nain izraavanja. Meutim,
ba kao ni njeni suvie lepo oblikovani vetaki zubi, ni njene rei nisu bile
nita drugo do savreni spoj neke vrste neive tvari.
Nadam se da ete svi biti dobro, bilo je sve to sam uspeo da kaem.
Nisam mogao da se nateram da izgovorim njeno ime.
A onda, kao da ju je moje oklevanje dozvalo, Sonoko se pojavila u
predvorju u podnoju stepenica. Nosila je ogromnu kartonsku kutiju za eire u
jednoj ruci, i nekoliko knjiga u drugoj. Kosa joj je plamtela pod svetlou koja
je dopirala sa gornjeg prozora. Videvi me, uzviknula je, na ta se njena baka
trgla:
Molim vas, saekajte malo.
Ustrala je nazad uz stepenice, dok su joj koraci buno odjekivali. Bio
sam oduevljen zapanjenou njene bake, jer mi je to omoguilo da shvatim
koliko mora da me Sonoko voli. Stara gospoa se izvinila, rekavi da je cela
kua u neredu i da nema nijedne sobe u kojoj bi mogla da me primi. Onda je
nestala negde u unutranjosti kue.
Uskoro se Sonoko ponovo pojavila i strala niz stepenice. Lice joj je bilo
skoro crveno. Obula je cipele ne progovorivi ni rei, dok sam ja stajao
okamenjen u jednom uglu hodnika. Onda se uspravila i rekla da e mi praviti
drutvo do stanice. Postojala je neka snaga u zapovedniki visokom tonu njenog
glasa koja me je dirnula. Iako sam nastavio da je posmatram i da bezazleno i
prostoduno neprestano vrtim kapu moje uniforme po rukama, u svom srcu
oseao sam da je sve iznenada prestalo da se kree. Idui blizu jedno drugome,
izali smo i hodali u tiini du staze posute ljunkom do kapije.
Iznenada je Sonoko zastala da ponovo zavee pertlu. Trebalo joj je
neobino dugo vremena za to, tako da sam produio do kapije i ekao je,

gledajui na ulicu. Jo uvek nisam shvatio da je elela da budem malo ispred nje
i da je upravo u tu svrhu upotrebila taj ljupki nain osamnaestogodinjakinje.
Iznenada je otpozadi njena ruka dotakla rukav moje uniforme. To me je
potreslo, kao da su me udarila kola dok sam rasejano i ne gledajui prelazio
ulicu.
... Molim vas... ovo...
Ugao krutog koverta dotakao je moj dlan. Tako sam ga brzo zgrabio da
samo to ga nisam izlomio, ba kao to bi tako neko mogao da udavi ptiicu.
Nekako nisam mogao da verujem svojim ulima dok sam oseao teinu koverta
na svom dlanu. Ali bio je tu, koverat nalik onima kakve najvie vole devojice u
koli, i vrsto sam ga drao u svojoj ruci; mirkao sam kao da je to bilo neto
to ne sme da se gleda.
Ne sada - proitajte ga kada stignete kui, proaptala je glasom tihim i
kao da se gui, kao da se uzdrava da se ne smeje ili da ne jeca.
Kuda da poaljem odgovor? pitao sam.
Napisala sam - unutra je - adresa u selu N. Piite mi tamo.
Zanimljivo je da mi je odjednom na rastanak postao uivanje. Bilo je to
kao zadovoljstvo onog trenutka u igri murke, kada onaj koji juri broji i svi tre
da se sakriju, svako u pravcu koji mu se dopada i koji je sam odabrao. Imao sam
neobinu sposobnost da u svemu uivam na takav nain. Zbog ovog izopaenog
dara moj kukaviluk su svi esto smatrali, pa ak i ja sam, hrabrou.
Rastali smo se na mestu na kome se kupuju ili pokazuju karte na stanici,
ak se ni ne rukujui.

Bio sam potpuno utonuo u oduevljenje to sam dobio prvo ljubavno

pismo u svom ivotu. Nisam mogao da ekam da stignem do kue da bih ga

proitao, i otvorio sam koverat jo u vozu, ne obazirui se na ljude oko sebe.

Kad sam ga otvorio, sve ono to je bilo unutra umalo se nije rasulo. Bilo je
nekoliko izrezanih sliica i sveanj onih uvoznih razglednica u boji u kojima su
izgleda uivale sve uenice. Meu njima se nalazio i presavijeni plavi papir za
pisanje, ukraen Diznijevim crteom Crvenkapice i vuka. Ispod crtea nalazilo
se njeno pisamce, napisano urednim znacima koji su govorili o vrednom
vebanju krasnopisa:
Zaista vam dugujem veliku zahvalnost to ste bili tako ljubazni i
pozajmili mi knjige. Zahvaljujui vama, bila sam u mogunosti da ih proitam
sa dubokim zanimanjem. Svim svojim srcem se molim da budete dobro ak i
tokom vazdunih napada. Kada stignem na svoje odredite i sredim se, pisau
vam ponovo. Moja adresa se nalazi ovde ispod. Uz ovo pismo sam priloila i
neke beznaajne sitnice, ali vas molim da ih prihvatite kao dokaze moje
zahvalnosti.
Kakvo boanstveno ljubavno pismo! Izduvalo je balon mog oduevljenja.
Pobledeo sam kao smrt i prasnuo u smeh. Ko bi odgovorio na ovakvo pismo,
pitao sam se. Bilo bi to isto kao odgovoriti na tampanu zahvalnicu.
Meutim, od samog poetka oseao sam elju da poaljem odgovor, i
sada, tokom trideset ili etrdeset minuta koji su ostali dok ne stignem kui, ova
elja je postepeno ustala u odbranu onog mog prvog stanja oduevljenja koje
sam ranije imao. Nain na koji su je vaspitali, odmah sam sebi rekao, teko da
joj je pruio znanje koje bi joj omoguilo da pie prava ljubavna pisma. I jedino
je prirodno da joj ruka bude sputana raznim sumnjama i oklevanjima i
stidljivou kada pie prvo pismo nekom mladiu. I svaki pokret koji je nainila
tog popodneva otkrivao je istinu mnogo vie od bilo koje rei u ovom praznom
pismu.

Kada sam stigao kui, iznenada me je obuzeo bes potpuno druge vrste.
Ponovo sam s mrnjom pogledao Zbornik zakona i tresnuo njime o zid moje
sobe. Kakav si ti samo badavadija i lentina, prekorevao sam samog sebe.
Kada se nae oi u oi sa devojkom od osamnaest godina eljno iekuje da
se ona zaljubi u tebe. Zato ti nisi preao u napad, preduzeo prvi korak? Znam
da okleva zbog te tvoje udne nelagodnosti, koja dolazi neznano otkud. Ali,
ako je ve tako, zato si je uopte ponovo posetio? Razmisli! - Kada si imao
etrnaest godina bio si deak kao i drugi. Pa ak i sa esnaest uglavnom si bio
kao i oni. Ali, ta sada, kada ima dvadeset godina? Onaj tvoj prijatelj je rekao
da e umreti sa devetnaest, ali njegovo predvianje se nije ostvarilo, a onda si
ak i izgubio svoju elju da umre na bojnom polju. Sada kad ima dvadeset
godina potpuno si se izbezumio od ljubavi za osamnaestogodinjom devojkom
koja ne zna nita. Fuj, kakav divan napredak! Sa dvadeset godina namerava da
razmenjuje ljubavna pisma po prvi put - da nisi moda pogreio brojei
godine? A zar nije istina da nikada do sada nisi poljubio neku devojku? Kakav si
ti jadan primerak!
Javio se jo jedan, drugaiji glas, tajanstven i uporan, koji mi se rugao.
Ovaj glas je bio ispunjen gotovo grozniavom iskrenou, jednim od ljudskih
oseanja koja nikada ranije nisam iskusio. Obasipao me je pitanjima koja su
brzo sledila jedno za drugim: Da li to osea ljubav? Ako je odgovor potvrdan,
dobro. Ali, da li ti udi za enama? Zar ne zavarava samog sebe kada tvrdi da
samo prema njoj nisi nikada oseao poudu? Zar ne pokuava da sakrije od
sebe injenicu da zapravo nikada nisi oseao poudu ni prema jednoj eni?
Kakvo ti uopte pravo ima da upotrebljava tu re pouda? Da li si ikada
imao ma i najmanju elju da neku enu vidi golu? Da li si makar jednom
zamislio Sonoko golu? Ti, sa svojom posebnom vetinom uvianja slinosti mora da si ve naslutio neto tako oigledno kao to je injenica da mladi
tvojih godina nikada ne moe da pogleda neku devojku a da ne zamilja kako

izgleda gola. Zapitaj samog sebe iskreno zato ti sve ovo govorim. Hajde,
iskoristi te slinosti - morae da promeni samo jednu sitnicu da bi shvatio
kako se drugi mladii oseaju. Zar se koliko noas nisi predao svojoj maloj
navici pred odlazak na spavanje? Nazovi to neim slinim molitvi ako hoe.
Kai da je to samo mali paganski ritual koji svako izvodi - u redu. ak i zamena
za pravu stvar nije neprijatna jednom kada se na nju navikne, pogotovo kada je
tako uspean i gotovo trenutan praak za spavanje. Ali, seti se da se nije slika
Sonoko pojavila sino u tvom umu. ta god da je to bilo, tvoja mata je bila
toliko udna i neprirodna da je zapanjila ak i mene koji sam navikao da
posmatram sve to radi i misli.
Danju eta ulicama i ne vidi nikog drugog osim mornara i vojnika.
Upravo te takvi mladi ljudi zanimaju - ba su u godinama koje voli, pocrneli od
sunca, usne bez tananosti, i ni traga umnog u njima. Kad god vidi nekog od
njih, odmah ih premeri pogledom. Verovatno ima nameru da postane kroja
kad zavri pravni fakultet - je li tako? Mnogo ti se dopadaju vitka tela prostih
mladia od dvadesetak godina, tela kao u mladih lavova, zar ne? Koliko takvih
mladia nisi jue skinuo pogledom? Tvoja mata je kao jedan od onih albuma u
koji se stavljaju primerci razliitih biljaka. Tu ti skuplja gola tela svih onih
efeba koje si video tokom dana, a onda kada stigne kui i legne u krevet,
odabere iz svoje zbirke ritualnu rtvu za svoju pagansku sveanost, izdvoji
onog ko ti je naroito raspalio matu. Ono to tada sledi naroito je odvratno:
Odvede svoju rtvu do neobinog, estougaonog stuba, skrivajui
konopac iza lea. Tada vee njegovo golo telo za stub pomou tog ueta,
privrstivi mu ruke iznad glave. Vrlo ti je vano da se on brani koliko god
moe i da glasno vie. Svojoj rtvi do u sitnice ispria kako e izgledati
njegova neminovna smrt, i sve to vreme neobian, nevini osmeh igra ti na
usnama. Izvadivi otar no iz svog depa, prisloni ga uz njega i zagolica
zategnutu kou njegovih grudi vrhom noa, blago i kao da ga miluje. On puta

oajniki krik, uvijajui svoje telo u pokuaju da izbegne no; dah mu je glasan
i hrapav od uasa koji ga rastre; noge mu drhte i kolena mu se sudaraju. Polako
uranja no u jednu stranu njegovih grudi. (Uasno je to to radi!) rtva
napinje svoje telo, vrisnuvi jednom bolno, dok mu se miii gre oko rane. No
je uao u meso tako mirno i glatko kao u svoje korice. Krv navire, lije, i tee niz
njegove glatke bokove.
Zadovoljstvo koje osea u tom trenutku pravo je ljudsko oseanje.
Kaem to, jer ba u tom trenutku poseduje onu normalnost koja te toliko
opseda. Koji god oblik na sebe uzela tvoja mata, ti si tada seksualno uzbuen
do samih dubina svog telesnog bia, i takvo uzbuenje je potpuno uobiajeno,
ne razlikuje se ni za trunku od uzbuenja drugih mukaraca. Tvoj um drhti pred
naletom nekog prvobitnog, tajanstvenog uzbuenja. Duboka i istinska radost
nekog divljaka ponovo se raa u tvojim grudima. Oi ti sijaju, uzavrela krv tee
celim tvojim telom, i iz sebe izliva taj izraz, dokaz ivota koji je bio predmet
oboavanja drevnih plemena. ak i posle ejakulacije neki grozniavi, divlji
napev likovanja zadrava se u tvom telu; ne obuzima te ona tuga koja nadolazi
posle odnosa sa enom. Sija se od razuzdane, razvratne samoe. Neko vreme
lebdi u seanju na ogromnu, drevnu reku. Moda je nekim sluajem seanje na
najdublja oseanja ivotne snage tvojih divljih predaka potpuno zaposelo tvoje
ulno delanje i zadovoljstva. Meutim, suvie si zauzet svojim pretvaranjem da
bi to primetio, zar ne? Ne mogu nikako da shvatim zato ti, koji moe tako
ponekad da oseti duboko zadovoljstvo ljudskog postojanja, smatra da je
neophodno da izgovara takve besmislice o ljubavi i dui.
Da ti kaem neto - ta misli o ovoj zamisli? ta bi bilo kad bi predstavio
magnum opus svoje nastrane doktorske disertacije u prisustvu Sonoko? To je
dubokomislena teza pod naslovom: O funkcionalnim odnosima izmeu oblina
torzoa kod efeba i brzine isticanja njihove krvi. Ukratko, onaj torzo koji
odabere za svoja sanjarenja upravo je onaj koji je gladak i gibak i vrst, a pre

svega mlad torzo na kome e krv nalaziti najtananije puteve krivudajui dok
tee iz rane. Zar nije tako? Zar ne odabira torzo koji e izazvati najlepe i
najprirodnije are krvi koja tee, are nalik onima koje pravi potok dok krivuda
preko ravnice, ili nalik na vlakna u poprenom preseku nekog prastarog drveta?
Moe li to da porekne?...
Nisam mogao to da poreknem.
Pa ipak, moje moi prouavanja samog sebe bile su izgraene na takav
nain koji je potpuno onemoguavao odreenje, kao jedan od onih obrua koji
se prave tako to se papirna traka jednom uvrne i krajevi se onda zalepe. Ono
to bi trebalo da bude unutra zapravo je spolja, a ono to bi trebalo da bude
spoljna strana zapravo je unutranja. Iako je tokom poslednjih godina moje
prouavanje samog sebe prelazilo ivicu obrua mnogo sporije, kada sam imao
dvadeset godina ono se zapravo zavezanih oiju, slepo vrtelo u krug kroz vrtlog
mojih oseanja, a podstaknuto uzbuenjima koja su bila svuda prisutna tokom
poslednjih razornih stanja rata, brzina okretanja postala je tako velika da sam
bio skoro potpuno izgubio svoje oseanje ravnotee. Nije bilo vremena za
paljivo razmatranje uzroka i posledica, nije bilo vremena ni za protivrenosti ni
za uporeivanje slinosti. Tako su protivrenosti nastavile da se neometano
kreu kroz vrtlog, dodirujui se, sudarajui i razilazei brzinom koju nijedno
oko ne bi moglo da obuhvati.
Posle skoro sat vremena ovoga, jedina misao koja je ostala u mom umu
bila je da sastavim neki pametan odgovor na pismo koje mi je Sonoko uputila.

U meuvremenu su trenje procvetale. Ali, izgleda da niko nije imao

vremena da ide da gleda cvetove trenje; studenti sa mog fakulteta verovatno su
bili jedini ljudi u Tokiju koji su bili u prilici da vide trenjev cvet. Na putu od
fakulteta do kue, bilo sam, bilo sa dvojicom ili trojicom prijatelja, esto sam

odlazio da se proetam ispod trenji oko jezerceta S.

Cvetovi su izgledali neobino lepo ove godine. Nije bilo onih crveno i
belo prugastih zastora koji se uvek nalaze izmeu drvea u cvatu, tako da ih svi
doivljavaju ve kao neki obavezni deo trenjevih cvetova; nije bilo bunih
prodavaca aja, ni ljudi koji su se za praznike tiskali posmatrajui cvetove, niko
nije nosio balone i igrake-vetrenjae; umesto svega toga bila su tu samo
trenjeva stabla koja su cvala neometana i neuznemiravana izmeu zimzelenog
drvea, to je inilo da oseamo kao da gledamo naga telaca cvea. Beskrajna
dareljivost prirode i njena beskorisna rasipnost nikada nisu izgledale tako
bajkovito lepe kao ovoga prolea. Sa nekom nelagodnou sam pomiljao da se
priroda vratila da bi ponovo osvojila zemlju. Zaista je bilo neega
neuobiajenog u lepoti i sjaju ovoga prolea. uta boja cvetova, zelenilo mlade
trave, sjajno crna stabla trenji, prekriva tekih cvetova koji je savijao grane sve se to u mojom oima odraavalo kao ive boje sa nekim zlokobnom
prelivom. Bio je to pravi poar boja.
Jednoga dana nas nekolicina smo hodali po travi izmeu redova drvea i
na obalama jezerceta, raspravljajui o nekoj besmislenoj pravnoj teoriji dok smo
etali. U to vreme veoma mi se dopala ironinost predavanja profesora J. o
meunarodnom pravu. Usred neprestanih vazdunih napada, na profesor je
irokogrudo nastavljao svoja naizgled beskrajna predavanja o Ligi naroda.
Oseao sam se kao da sluam predavanja o madongu ili ahu. Mir! Mir! nisam mogao da verujem da su ti zvuci, nalik na zvona koja su se stalno ula u
daljini, predstavljali neto vie od zvonjave u mojim uima.
Ali, zar nije tu u pitanju priroda pravno-imovinskih zahteva? rekao je
A, nastavljajui na razgovor. Iako je ovaj student sa sela izgledao kao krni
mladi zdrave boje lica, uznapredovali oblik retke bolesti plua spasao ga je od
regrutacije.
Hajde da prestanemo da priamo o takvim besmislicama, upao je B.

Bio je bledunjav i na prvi pogled se videlo da je bolestan od tuberkuloze.

U vazduhu neprijateljski avioni, na zemlji pravo - uf! Prezrivo sam se
nasmejao. Je li to ono to smatrate sjajem na nebesima i mirom na zemlji?
Bio sam jedini meu njima koji nije imao neku ozbiljnu bolest plua.
Umesto toga, pretvarao sam se da imam slabo srce. U tim vremenima morali
smo da budemo ili odlikovani ili bolesni.
Iznenada nas je zaustavio zvuk neijeg hodanja po travi ispod trenji u
blizini. I njega je izgleda iznenadio na dolazak. Bio je to mladi obuen u
prljavo radno odelo i drvene sandale. Njegove godine su mogle da se odrede
jedino po boji kratko oiane kose koja je virila ispod kape za rad u polju;
njegova zemljana boja lica, retka bradica, uljem umazane ake i stopala, njegov
prljavtinom izbrazdani vrat, sve je to govorilo o uasnom umoru
neprimerenom njegovim godinama.
Ukoso iza tog mladia stajala je devojka, koja je zurila u zemlju i
izgledalo je kao da se duri. Kosa joj je bila zaeljana unazad, to je najbri i
najuspeniji nain da izgleda uredno, i nosila je, tada svuda prisutnu, utosmeu koulju. Jedina stvar koja je kod tog para izgledala udesno svea i ista
bile su iroke radne pantalone koje je devojka nosila.
Mogli smo lako da pogodimo da su zbog rata oboje radili u istoj fabrici i
da su ovde doli na ljubavni sastanak, pobegavi sa posla, da provedu dan
gledajui trenjev cvet. uvi nas, verovatno su se uplaili, pomislivi da bi to
mogli da budu uvari.
Uputili su nam neprijatne poglede kad su proli pored nas. Posle toga nije
nam se mnogo prialo.

Pre nego to su trenje prestale da cvetaju, Pravni fakultet ponovo je

obustavio predavanja i sve studente su poslali u fabriku oruja koja je pripadala

mornarici, nekoliko kilometara udaljenu od zaliva S. U isto to vreme moja

majka, brat i sestra sklonili su se u kuu mog dede po majci, koja se nalazila na
malom imanju u predgrau. Na sluga, osnovac koji se, iako nizak, ponaao kao
mnogo stariji nego to je zaista bio, ostao je u naoj kui u Tokiju da vodi
rauna o mom ocu. U dane kada nije bilo pirina, on bi istucao skuvana sojina
zrna u avanu i napravio kau, koja je izgledala kao da se neko ispovraao, za
mog oca i sebe. Takoe je kriom jeo nae ukiseljeno povre kada moj otac ne
bi bio kod kue.

ivot u fabrici oruja bio je lagodan. Bilo mi je dodeljeno da jedan deo

radnog dana provodim u biblioteci, a ostatak vremena radio sam sa grupom
radnika sa Formoze, koji su kopali veliki podzemni prolaz za evakuaciju dela
fabrike u kome su se pravili rezervni delovi. Ovi mali avoli koji su imali po
dvanaest ili trinaest godina bili su jedini drugovi koje sam imao. Davali su mi
asove iz svog jezika, a ja sam im za uzvrat priao bajke. Bili su uvereni da e
ih njihovi bogovi spasti od vazdunih napada i da e se jednog dana vratiti ivi i
zdravi na svoje rodno ostrvo. Njihova elja za hranom dostizala je skoro
skaredne mere. Jedan lukavi deak meu njima uspeo je da ukrade neto pirina
i povra uprkos vojniku koji je straario u kuhinji, i oni su sve to zajedno
pripremili, koristei pritom ogromne koliine mainskog ulja. Odbio sam da
uestvujem u njihovoj gozbi, koja je imala ukus zupanika.
U toku manje od mesec dana moje dopisivanje sa Sonoko bilo je na
najboljem putu da postane neto posebno. U svojim pismima ponaao sam se
hrabro, bez suzdravanja. Jednoga jutra vratio sam se svom stolu u fabrici poto
se sirena za prestanak opasnosti oglasila i naao njeno pismo kako me eka.
Ruke su mi drhtale dok sam ga itao; oseao sam se opijenim. Bio je jedan
redak u njenom pismu koji sam stalno iznova tiho ponavljao:
... udim za vama...

Odsutnost mi je dala hrabrosti. Razdaljina mi je omoguila da se pravim

normalnim. Prihvatio sam, da tako kaem, tu normalnost kao privremeno
zaposlenu u korporaciji moga tela. Osoba od koje je neko odvojen vremenom i
prostorom poprima neka apstraktna svojstva. Moda je to bio uzrok tome to su
se slepa odanost, koju sam oseao prema Sonoko, i moje uvek prisutne
neprirodne telesne udnje, sada spojile u meni u jednu istovetnu materiju, i to
su me privezale u trenucima koji su sledili jedan za drugim i uinile
nepokolebljivim, ljudskim biem bez protivrenosti.
Bio sam slobodan. Svakodnevni ivot postao je predmet neizrecive sree.
ule su se glasine da e se neprijatelj verovatno uskoro iskrcati u zalivu S i da
e podruje u kome se nalazila fabrika oruja verovatno biti zauzeto. I ponovo,
ak i vie nego ranije, bio sam potpuno i duboko obuzet, preplavljen eljom za
smru. Upravo u smrti ja sam otkrio svoj istinski ivotni cilj.

Jedne subote sredinom aprila dobio sam dozvolu da odem na prvo

odsustvo koje su mi odavno obeavali. Imao sam nameru da prvo odem do kue
u Tokiju, da uzmem neke od svojih knjiga, da bih imao ta da itam kad se
vratim u fabriku, i da onda odmah odem i da prespavam u dedinoj kui u
predgrau, gde su moja majka i ostali sada iveli. Ali, putujui do grada, dok se
voz zaustavljao i ponovo polazio, posluno potujui znake vazdunih napada,
uhvatila me neka jeza. Vrtelo mi se u glavi i neka toplota i malaksalost obuzeli
su mi telo. esto sam imao iskustva s tim i odmah sam prepoznao da je u
pitanju zapaljenje krajnika. im sam stigao do nae kue u Tokiju, rekao sam
slugi da namesti krevet i odmah sam legao.
Nedugo zatim, uzbueni, ivi zvuk glasa neke ene uo se iz prizemlja i
kao da pritiskao moje grozniavo elo. uo sam da se neko penje uz stepenice i
dolazi niz hodnik. Podigavi malo one kapke, video sam suknju kimona
krupnih ara.

... ta je to? Kakav si ti lenjivac!

O, rekao sam, zdravo, ako.
ta ti misli, tako samo kae O, zdravo kad se nismo videli skoro pet
godina?
Bila je iz porodice sa kojom smo bili povezani dalekim rodbinskim
vezama. Ime joj je bilo ieko, ali bilo je iskrivljeno u ako i tako smo je svi
zvali. Bila je pet godina starija od mene. Poslednji put sam je video na njenom
venanju. Meutim, prole godine joj je mu poginuo u borbi, i ljudi su poeli
da je ogovaraju, govorili su da postaje nekako udno vesela i bezbrina. Sada
sam video koliko su ta ogovaranja bila istinita, i, suoen sa njenom ivou,
nisam mogao da joj izjavim sauee. utao sam, iznenaen, i mislio u sebi da
bi joj bolje bilo da nije stavila velike bele vetake cvetove koje je imala u kosi.
Dola sam danas da vidim Taana nekim poslom, rekla je, nazivajui
mog oca uobiajenim oblikom njegovog imena, koje je bilo Tatsuo. Dola sam
da ga pitam neto u vezi sa sklanjanjem naih stvari. Neki dan su se tata i Taan
sreli negde i on je rekao da moe da nam preporui neko dobro mesto gde
moemo da poaljemo nae stvari.
Stari je rekao e danas neto kasnije doi s posla. Ali nije vano.
Videvi njene jarkocrvene usne, postalo mi je neprijatno i zastao sam. Moda
zbog moje groznice, ali ta jarkocrvena boja kao da mi je svrdlala pravo u oi i
od nje mi je glavobolja bila jo jaa. Ali, toliko si se... Kako moe toliko da se
minka u ovim vremenima, zar te ljudi na zagledaju na ulici?
Jesi li ve dovoljno porastao da primeuje kako se ene minkaju? Tako
kako lei, izgleda ba kao beba koja je tek prestala da sisa.
Kakva si ti dosada! Odlazi!
Prila je mom krevetu. Nisam eleo da me vidi u onome u emu sam
leao, pa sam navukao prekriva sve do brade. Odjednom je pruila ruku i

poloila mi svoj dlan na elo. Ledenu hladnou njene ruke doiveo sam kao
ubod noa, pa ipak mi je prijala.
Ima groznicu. Jesi li merio temperaturu?
Tano trideset devet sa etiri.
Treba ti vreica sa ledom.
Nema leda.
Pobrinuu se ja za to.
ieko je veselo otrala iz sobe, dok su rukavi njenog kimona leprali za
njom, i sila niz stepenice. Uskoro se vratila i sela, zauzevi miran stav.
Poslala sam onog vaeg deka po led.
Hvala.
Gledao sam u tavanicu. Uzela je knjigu sa mog uzglavlja i njen hladni
svilenkasti rukav preao mi je preko obraza.
Odjednom sam poeleo te rukave. Zaustio sam da je zamolim da ih stavi
na moje elo, ali sam zastao. Soba je polako postajala mranija.
Kako vam je spor sluga, rekla je.
Svako ko ima groznicu moe da proceni prolaenje vremena sa
neobinom tanou, i ja sam znao da je jo uvek suvie rano da ieko
naglaava kako je deak spor. Nekoliko minuta kasnije opet je progovorila:
Kako je spor! ta li samo radi?
Nije spor, kaem ti, uzviknuo sam na kraju ivaca.
Oh, jadnie, pa ti si se uznemirio. Molim te, zatvori oi. Nemoj da
pokuava da vidi ko e due izdrati, tavanica ili ti, i to sa tako uasnim
izrazom na licu.
Zatvorio sam oi, a vrelina mojih kapaka nanosila mi je neizdriv bol.

Iznenada sam osetio da mi je neto dotaklo elo, i neki slab dah na svojoj koi.
Okrenuo sam glavu i ispustio uzdah koji nije nita znaio. U tom trenutku moj
neobino grozniav dah pomeao se sa njenim. Usne mi je prekrilo neto teko,
masno. Zubi su nam se buno sudarili. Plaio sam se da otvorim oi i pogledam.
Onda je vrsto zgrabila moje obraze svojim hladnim rukama.
Ve trenutak kasnije ieko se povukla, i ja sam se pridigao u krevetu.
Zurili smo jedno u drugo u sumraku. Svi su znali da su njene sestre lake ene.
Sada sam jasno shvatio da ista krv mora da tee i njenim venama. Ali, postojalo
je neobjanjivo i jedinstveno oseanje slinosti, srodnosti, izmeu strasti koja je
plamtela u njoj i groznice moje bolesti. Uspravio sam se u krevetu i rekao:
Jo jednom!
Tako smo nastavili nae beskrajne poljupce sve dok se deak nije vratio.
Ona je stalno govorila:
Samo se ljubimo, samo se ljubimo...
Ne znam da li sam doiveo neku seksualnu elju tokom naih poljubaca.
Kako god da je bilo, poto je ono to se zove prvo iskustvo ve samo po sebi
neka vrsta ulnog oseanja, verovatno bi bilo besmisleno razgraniavati to u
ovom sluaju. Ne bi bilo ni od kakve koristi da pokuavam da izdvojim iz
zbrkanih oseanja tog trenutka uobiajeni ulni inilac poljupca. Najvanije je
da sam postao mukarac koji zna da se ljubi. Sve vreme dok smo bili u
zagrljaju mislio sam samo na Sonoko, ba kao neki deak kome daju divne,
ukusne kolae daleko od kue, a on odmah poeli da ih podeli sa mlaom
sestrom. Od tog trenutka sva moja sanjarenja bila su usmerena na to da
poljubim Sonoko. To je bila moja prvobitna, ali istovremeno i najozbiljnija
greka.
U svakom sluaju, kako sam nastavio da mislim na Sonoko, ovo prvo
iskustvo je postepeno postajalo runo u mojim oima. Kada me je ieko

pozvala telefonom sutradan, slagao sam i rekao joj da se odmah vraam u

fabriku. Nisam ak otiao ni na ve dogovoreni sastanak. Nisam hteo da vidim
istinitost injenice da sam oseao neprirodnu hladnou prema njoj jednostavno
zbog toga to mi nai poljupci nisu doneli nikakvo zadovoljstvo, ve sam
uveravao sebe da su mi izgledali runi samo zbog toga to sam bio zaljubljen u
Sonoko. Bilo je to prvi put da sam iskoristio svoju ljubav prema Sonoko kao
opravdanje za svoja prava oseanja.
Sonoko i ja smo razmenjivali fotografije kao i svaki mladi i devojka
kada su po prvi put zaljubljeni. Napisala mi je da je moju sliku stavila u
medaljon i da ga nosi na svojim grudima. Ali, slika koju mi je ona poslala bila je
toliko velika da bi jedva stala i u tanu. Poto nisam mogao da je stavim u dep,
nosio sam je zavijenu u platno. Plaei se da bi fabrika mogla da izgori zajedno
sa njenom slikom, nosio sam je sa sobom kad god bih iao kui.
Jedne noi sam se vozom vraao u fabriku oruja kada su se iznenada
oglasile sirene i sva svetla se pogasila. Nekoliko minuta kasnije uo se znak da
se sklonimo; potraio sam svoje stvari u mrei za prtljag, ali veliki zaveljaj koji
sam tamo stavio bio je ukraden, a sa njim je nestalo i platno u koje je bila
uvijena njena slika. Poto sam od roenja bio sklon sujeverju, od tog trenutka
opsedala me je pomisao da moram ubrzo da posetim Sonoko.
Taj vazduni napad u noi dvadeset etvrtog maja, razoran kao to je bio i
onaj pononi napad od devetog marta, naterao me je da konano donesem
odluku. Moda je moj odnos sa Sonoko zahtevao taj kuni dah koji su sobom
nosile ove nesree koje su sledile jedna drugu; moda je taj odnos bio od one
vrste hemijskih jedinjenja koja mogu da se izazovu samo uz uee sumporne
kiseline.
Izali smo iz voza i sklonili se u zemunice iskopane du podnoja pruge
koje se prualo u ravnicu, i iz naih sklonita gledali smo kako nebo iznad
Tokija postaje grimizno crveno. S vremena na vreme neto bi eksplodiralo,

bacajui odblesak na nebo, i iznenada bismo izmeu oblaka mogli da vidimo

jezivo plavo nebo, kao da je podne. Bilo je to pare plavog neba koje bi se
pojavilo na trenutak u mrkloj noi.
Izgledalo je kao da reflektori koji su uzaludno parali nebo navode
neprijateljske avione. Uhvatili bi sjajna krila neprijateljskog aviona tano na
sredini dva zraka koja su se ukrstila, i onda bi ljubazno dozivali avion, dodajui
ga od jednog zraka svetlosti do drugog, svaki put sve blie i blie Tokiju. Ni
protivavionska artiljerija nije bila naroito jaka tih dana. Avioni B-29 stizali su
do neba iznad Tokija bez potekoa.
Sa naeg mesta nikako nismo mogli da razlikujemo prijatelja od
neprijatelja u vazdunim bitkama koji su se odigravale iznad Tokija. Pa ipak bi
se radosni glasovi dizali iz gomile posmatraa svaki put kada bi primetili na
grimizno crvenoj pozadini neba senku aviona koji je bio pogoen i koji je
padao. Mladi radnici su bili naroito glasni. Zvuci tapanja i glasnog
odobravanja uli su se iz ulaza u ratrkane zemunice kao u pozoritu. to se tie
prizora vienog sa ove razdaljine, izgleda da nije bilo neke sutinske razlike da
li je oboreni avion bio na ili neprijateljski. Takva je priroda rata...
Umesto da nastavim prema fabrici oruja, im se razdanilo krenuo sam
prema kui. Morao sam peice da preem polovinu duine jedne od linija
prigradske eleznice, koja je bila stavljena van upotrebe; iao sam preko
pragova koji su se jo puili i prelazio mostove kroz uske, napola izgorele
prolaze. Kad sam se pribliio kui video sam da nita nije izbeglo poaru u
celom tom delu grada izuzev nae neposredne okoline, i da je naa kua
nedirnuta. Moja majka, brat i sestre su te noi tu spavali, i zatekao sam ih
iznenaujue vesele uprkos prolonoanjem poaru. Proslavljali su svoje
spasavanje tako to su jeli pasulj, koji su iskopali sa mesta gde je bio sklonjen.
Kasnije tog dana moja esnaestogodinja lukavica od sestre dola je u
moju sobu i rekla:

Brat je lud za izvesnom gospoicom, zar ne?

Ko kae?
Znam to odlino.
Pa, je li to loe zaljubiti se u nekoga?
A, ne... Kada ete da se venate?
Njene rei su pogodile neto duboko u meni. Oseao sam se kao neki
begunac od pravde kada neko, nesvestan njegove krivice, sluajno pomene
neto to je u vezi sa njegovim zloinom.
Da se venamo? Ni ne razmiljam o tome.
ta, pa to je zlo! Lud si za nekim, a nema nameru da se oeni njome?
Pa to je odvratno. Mukarci su zaista zli.
Ako ne nestane odavde, gaau te ovom boicom mastila.
Ali, ak i poto je otila nisam mogao da izbacim njene rei iz glave.
Poeo sam sam sebi da govorim: Pa da, postoji i tako neto na ovom svetu kao
to je brak - i deca. Pitam se zato sam to zaboravio, ili sam se barem pretvarao
da sam to zaboravio. Bila je to samo obmana, to to sam govorio sebi da je brak
suvie mala srea da bi postojala dok se rat pribliava konanom razaranju.
Zapravo, za mene bi brak mogao da bude neka veoma ozbiljna srea. Dovoljno
ozbiljna - da vidim - pa, da mi se najei koa.
I ove misli su me podstakle u mojoj izopaenoj odluci da moram da
posetim Sonoko to je ranije mogue. Da li je to oseanje moglo da bude
ljubav? Zar nije to zapravo bilo neko oseanje srodno onom udnom i strasnom
obliku radoznalosti koji ovek pokazuje prema strahu koji prebiva u njemu,
srodno elji da se igra vatrom?

Dobio sam mnoge pozive da doem i da ih posetim, ne samo od Sonoko,

ve i od njene majke i bake. Ne elei da odsednem u kui njene tetke, poslao

sam pismo Sonoko u kome sam je zamolio da mi nae sobu u hotelu.
Raspitivala se u svakom hotelu u selu N, ali bez ikakvog uspeha. Svi hoteli su
ili bili postali sedita isturenih odeljenja neke vladine slube, ili su bili odreeni
za prisilni smetaj stranaca ije su se zemlje predale neprijatelju.
Hotel... soba... klju... zastrveni prozori... slabani otpor... obostrani
dogovor da se otpone sa neprijateljstvima... Sigurno u tada, sigurno u u tom
trenutku moi to da uradim. Sigurno e normalnost tada buknuti u meni kao
neko boansko otkrovenje. Sigurno u biti ponovo roen kao neka druga osoba,
kao potpuni mukarac, kao da su sa mene spale ini nekog zlog duha. U tom
trenutku moi u da zagrlim Sonoko bez ikakvog oklevanja, svim svojim
sposobnostima, i da je istinski volim. Sve sumnje i slutnje bie potpuno
izbrisane, i moi u da kaem: Volim vas, iz sveg srca. Od toga dana moi u
da hodam ulicama tokom vazdunog napada i da viem: Ovo je moja draga, iz
sveg glasa.
Linosti, koje imaju romantina oseanja uvek proima neko tanano
nepoverenje u intelektualizam, a ova injenica esto je povoljna po onu
skarednu radnju koja se naziva sanjarenje. Suprotno veini miljenja, sanjarenje
nije intelektualni proces, ve je pre beanje od intelektualizma...
Ali, bilo je predodreeno da se moj san o hotelu ne ostvari. Poto nije
mogla da za mene nae sobu ni u jednom hotelu, Sonoko mi je nekoliko puta
pisala, nagovarajui me da budem kod njih. Naposletku sam pristao. Odmah me
je obuzelo oseanje olakanja koje je nalikovalo iscrpljenosti. Bez obzira na to
koliko sam pokuavao da ubedim sebe da je to moje oseanje zapravo
razoaranje i pomirenost sa sudbinom, nisam mogao da pobegnem od injenice
da je to nita drugo do isto olakanje.
Poao sam u selo N, drugog juna. Do tog vremena svi su u fabrici oruja
postali toliko nemarni i nebriljivi da je i najmanji izgovor bio dovoljan da se

dobije odsustvo.
Voz je bio prljav i prazan. Pitam se zato su sva moja seanja na
putovanja vozom u toku rata, osim tog jednog jedinog puta, tako tuna. Dok
sam putovao prema selu N, sa svakim trzajem voza sve je jae bilo muenje
koje mi je nametala detinjasta i pomalo smena misao koja me je opsedala:
vrsto sam odluio da se ne vratim kui a da nisam poljubio Sonoko. Moja
namera i odlunost su, meutim, bile drugaije od onog oseanja ispunjenog
ponosom do koga dolazi kada se neko bori da postigne svoje elje uprkos
stidljivosti i plaljivosti: oseao sam se kao da idem u krau. Oseao sam se kao
neki maloduni poetnik u zloinu koga je predvodnik njegovog drutva naveo
da bude lopov. Imao sam griu savesti jer sam bio srean zbog toga to sam bio
voljen. Ili sam moda udeo za nekom odreenijom, jasnijom nesreom.

Sonoko me je upoznala sa svojom tetkom. eleo sam da ostavim dobar

utisak i trudio sam se koliko god sam mogao. inilo mi se da se svi u sebi
pitaju: Kako je mogue da se Sonoko zaljubila u ovog momka? Kakav
bledunjavi, knjiki crv! ta li je to nala na njemu da joj se toliko svia?
Poto sam imao pohvalnu nameru da se svima dopadnem, da svi steknu
dobro miljenje o meni, nisam se druio i priao samo sa Sonoko kao onda u
vozu. Pomagao sam njenim sestrama oko njihovih lekcija iz engleskog i pomno
sluao bakine prie o tome kako joj je nekada davno bilo u Berlinu. Iako to
izgleda udno, inilo mi se da mi je Sonoko jo blia u takvim trenucima. U
prisustvu njene majke ili bake esto bismo razmenjivali drska namigivanja.
Tokom obroka dodirivali bismo se stopalima ispod stola. I ona je postepeno sve
vie bivala uvuena u tu igru. Jednom dok sam se dosaivao sluajui njenu
baku kako raspreda svoje prie, Sonoko se naslonila na prozor kroz koji sam
mogao da vidim zeleno lie pod oblanim nebom sezone kia, i iza bake, tako
da sam samo ja mogao da to vidim, podigla je medaljon koji je nosila oko vrata

i zanjihala ga preda mnom.

Kako su bele bile grudi koje su se videle iznad obruba u obliku
polumeseca njene haljine. Zaslepljujue bele. Posmatrajui njen osmeh dok se
naslanjala na prozor, mogao sam da razumem pominjanje vrele krvi koja je
bojila Julijine obraze. Postoji neka vrsta smelosti koja pristaje jedino devicama,
a razliita je od smelosti zrele ene, koja opija posmatraa kao neni, blagi
vetar. Slino je to neemu to je moda neukusno, pa ipak nekako slatko, kao
to je na primer elja da se zagolica malo dete.
U ovakvim trenucima moj je um bio spreman da se opije iznenadnom
sreom. Ve dugo se nisam pribliio tom zabranjenom vou zvanom srea, a
sada me je ona mamila nekom setnom upornou. Oseao sam da je Sonoko
ponor nad kojim sam stajao, nagnut.

Tako je vreme prolazilo i svega je dva dana ostalo do trenutka kada u

morati da se vratim u fabriku oruja. Jo uvek nisam ispunio obavezu da
poljubim Sonoko, koju sam sam sebi bio nametnuo.
Svi vii predeli bili su kao obavijeni neprestanim rominjanjem; trajala je
sezona kia. Pozajmivi bicikl, otiao sam do pote da poaljem pismo. Sonoko
je radila u odeljenju jedne vladine slube da bi izbegla da je poalju negde na
dobrovoljni rad, ali je obeala da e pobei s posla tog popodneva i da emo se
nai kod pote. Na svom putu do tamo proao sam pored naputenog teniskog
igralita; izgledalo je potpuno naputeno, okrueno zaralom ianom ogradom,
s koje je kapljala sitna kia. Jedan mali Nemac proao je na biciklu pored mene,
a njegova plava kosa i bele ruke blistale su od vlage.
ekao sam nekoliko minuta u staroj zgradi pote, i za to vreme nebo je
postalo neznatno svetlije. Kia je prestala. Bio je to samo trenutni predah; oblaci
se nisu razili, a svetlost je bila boje platine.

Sonoko je zaustavila svoj bicikl ispred staklenih vrata. Teko je disala,

grudi su joj se brzo dizale i sputale, ali je osmeh obasjavao njene zdrave,
rumene obraze. Sada! Hajde! neto je u meni reklo; i zaista sam se oseao
tano tako kao da sam lovaki pas koga hrabre da pojuri za plenom. inilo se da
delam pod pritiskom neega nalik na moralnu obavezu koju mi je neki demon
nametnuo. Skoio sam na svoj bicikl i zajedno smo se odvezli niz glavnu ulicu.
Odvezli smo se izvan sela i proli kroz umarak - smreke, jele, javori,
srebrne breze krasile su sjajne kine kapi. Njena kosa bila je prelepa dok je
leprala iza nje na vetru. Snani bokovi su joj se ljupko dizali i sputali dok je
okretala pedale. Izgledala je kao sam ivot. Na ulazu za igralite za golf, koje
niko vie nije koristio, sili smo sa bicikala i etali du vlanog polja koje se
prualo du puta.
Bio sam napet kao tek regrutovani vojnik. Tamo preko puta se nalazi
drvee, govorio sam sam sebi. Njihove senke izgledaju ba kako treba. Udaljeno
je oko pedeset koraka. Jo dvadeset koraka i poeu da joj govorim neto to e
izbrisati njenu napetost. A tokom preostalih trideset koraka sasvim e biti
dovoljno da odravam neki obian razgovor. Kod pedesetog koraka spustiemo nae bicikle i zastati da vidimo pogled koji se prua prema
planinama. Onda u staviti ruku oko njenog ramena. Moda u ak i tiho rei:
Sanjao sam o tome da budemo ovako, ovde, zajedno. Tada e ona neto
neduno odgovoriti. vre u je zagrliti i okrenuti je prema sebi. A onda e mi
biti potrebna jedino vetina slina onoj sa ieko...
Zakleo sam se da u verno odigrati svoju ulogu. Nije to imalo nikakve
veze ni sa ljubavlju ni sa udnjom...
Sonoko se zaista nala u mom zagrljaju. Diui teko, pocrvenela je kao
da joj vatra bukti u obrazima i sklopila oi. Usne su joj bile detinje prelepe.
Meutim, nisu u meni probudile nikakvu elju. Pa ipak sam nastavio da se
nadam da e se neto u meni odigrati svakog trena - sigurno kad je zaista

poljubim, sigurno u otkriti svoju normalnost, svoju pravu, istinsku ljubav.

Maina je stavljena u pokret. Niko je vie nije mogao zaustaviti.
Prekrio sam njene usne svojima. Jedna sekunda je prola. Nema ni
najmanjeg nagovetaja zadovoljstva. Dve sekunde. Jo uvek isto. Tri sekunde...
Sve mi je postalo jasno.
Povukao sam se i stajao jedan trenutak gledajui je tunim pogledom. Da
je tada, u tom trenutku, pogledala u moje oi, sigurno bi mogla da vidi barem
nagovetaj neodredive prirode moje ljubavi prema njoj. ta god da je bila, niko
nije mogao zasigurno da utvrdi da li je takva ljubav uopte mogua ili ne. Ali
Sonoko je, obuzeta stidljivou i nedunom radou, drala oi sputene, kao
neka lutka.
Ne rekavi ni rei, uhvatio sam je pod ruku, kao da je nemona da sama
hoda, i polako smo krenuli prema naim biciklima.

Moram da pobegnem, neprestano sam sebi govorio. Bez i trenutka

odlaganja moram da pobegnem. Bio sam preplaen. A da ne bih izazivao
sumnju time to u izgledati tako turobno kako sam se oseao, pravio sam se da
sam veseliji nego inae. Uspenost moje male obmane zapravo me je stavljala u
jo tei poloaj: tokom veere moj sreni izgled tako se dobro poklapao sa
potpunom odsutnou i rasejanou Sonoko da su doli do oiglednog
zakljuka.
Sonoko je izgledala jo mlae i sveije nego inae. Njeno lice i pojava
uvek su nalikovali na neki lik iz romana. Sada je ona izgledala tano onako
kako svi zamiljamo da devojka iz romana izgleda i ponaa se kada je
zaljubljena. Videvi njeno nevino devojako srce koje se na taj nain otkrivalo
preda mnom, jo sam svesniji bio injenice da nemam pravo da tako divan duh
drim u svojim rukama, i bez obzira na to koliko sam se trudio da odrim svoje

lano veselo raspoloenje, posustajao sam u razgovoru. Primetivi to, njena

majka je izrazila svoju zabrinutost u vezi sa mojim zdravljem. Sonoko je odmah
pomislila da tano zna o emu razmiljam, i da bi me ohrabrila, zanjihala je
medaljon u mom pravcu, dajui mi znak da ne brinem. Uprkos samom sebi,
nasmeio sam joj se u odgovor.
Odrasli koji su sedeli za stolom dopustili su da im licima preleti izraz koji
je bio neka meavina zaprepaenja i ljutitosti to smo se usudili da tako drsko
razmenimo osmehe. Iznenada sam shvatio da je iza tih lica mata ve ubrzano
radila, stvarajui slike nae zajednike budunosti, i jo jednom me je obuzeo
uas.

Sledeeg dana otili smo ponovo na isto mesto pored igralita za golf.
Primetio sam busen poljskog cvea koji smo izgazili kad smo se rastajali - ute
kamilice, ostaci prolosti. Danas je trava bila suva.
Navika je uasna stvar. Ponovio sam poljubac zbog kojeg sam se toliko
pokajao. Ali, ovoga puta bio je to poljubac kakav se upuuje mlaoj sestri. A
utoliko je vie imao ukus skarednosti.
Pitam se kad li emo se opet videti, rekla je.
Pa, odgovorio sam, ako se Amerikanci ne iskrcaju u blizini fabrike,
moi u da dobijem odsustvo opet za mesec dana. Nadao sam se - ne, bilo je to
vie od nade, bila je to sujeverna sigurnost - da e se tokom tih mesec dana
Amerikanci sigurno iskrcati u zalivu S. i da e nas studente sve poslati kao
vojsku da izginemo do poslednjeg, ili da u poginuti, gde god se sklonio, od
neke udovine bombe, kakvu niko nikada nije ni mogao da zamisli...
Da li je to moda bio predoseaj atomske bombe koja e uskoro pasti?
Krenuli smo prema padini okupanoj suncem. Dve srebrne breze pruale
su senku na toj padini, izgledajui kao dve sestre nenog srca. Sonoko, hodajui

pored mene sputenih oiju, prekide tiinu:

Kada se sledei put sretnemo, kakav ete mi poklon doneti?
to se tie poklona koji bih mogao da donesem u ovim vremenima,
odgovorio sam u oajanju, pravei se da ne razumem na ta misli, najbolje do
ega bih mogao da doem jeste pokvareni avion ili blatnjavi aov.
Nisam mislila na neto to ima oblik.
Hm, ta bi to moglo da bude? to sam se vie pretvarao da ne znam o
emu se radi, tim sam vie zapravo bivao sateran u oak. To je prava
zagonetka, zar ne? Pokuau da je reim natenane u vozu kad se budem
vraao.
Molim vas, uradite tako. Njena boja glasa bila je neka udna meavina
samosvesnosti i dostojanstva. elim da mi obeate da ete mi doneti poklon.
Sonoko je naglasila to obeate, i nita drugo nisam mogao da uradim u
svoju odbranu do da nastavim svoje pretvaranje da sam veseo:
Dobro, rekao sam joj kao detetu, hajde da ukrstimo prste.
Ukrstili smo prste kao deca kada potvruju svoja obeanja. Taj je pokret
izgledao potpuno nevino, ali mene je iznenada zaposeo strah koji me je muio u
detinjstvu. Setio sam se kako su sva deca govorila da e ti se prst osuiti ako
prekri obeanje koje si tako potvrdio. A moj je strah bio zasnovan na mnogo
snanijem razlogu: uprkos tome to to nije rekla, bilo je jasno da Sonoko priom
o poklonu zapravo zahteva da je zaprosim. Taj moj strah bio je kao strah koji
dete osea kada se nou plai da proe kroz mraan hodnik.

Te noi pred spavanje Sonoko je dola do vrata moje sobe i, skrivajui se

delimino iza zavese koja je tu visila, molila me je, napuivi usne kao dete, da
ostanem jo jedan dan. Mogao sam samo da zurim u nju kao zapanjen. itav

moj proraun, za koji sam mislio da je tako taan, bio je poniten otkriem one
greke koju sam nainio na samom poetku, te samim tim nisam mogao ni da
zamislim kako bih prouio oseanja koja su me obuzimala dok sam gledao
Sonoko.
Morate li zaista da idete?
Da, stvarno moram.
Skoro sam se oseao srenim dok sam joj davao taj odgovor. Jo jednom
je mehanizam obmane zapoeo da radi u meni, u poetku samo povrno. Moje
oseanje sree bilo je zapravo nita drugo do ono to ovek osea kada izbegne
neku ozbiljnu opasnost, ali moje tumaenje je bilo da ono proistie iz mog
oseanja nadmonosti nad Sonoko, iz mog saznanja da sada posedujem nove
moi da je muim.
Samoobmanjivanje je sada bilo moj poslednji traak nade. Neko ko je
teko ranjen ne zahteva da zavoji koji e mu spasti ivot budu isti. Zaustavio
sam svoje krvavrenje zavojima samoobmanjivanja, koji su mi barem bili
poznati, i nisam mislio ni na ta drugo do da otrim do bolnice. Namerno sam
opisao fabriku oruja u kojoj gotovo i nije bilo discipline kao veoma strogu
kasarnu, uporno ponavljajui da ako se ne vratim tamo sutradan da u verovatno
otii u vojni zatvor...
Jutro mog odlaska je stiglo i zatekao sam sebe kako neprestano zurim u
Sonoko - kao putnik koji po poslednji put gleda predeo koji e upravo napustiti.
Shvatao sam da je sve zavreno - iako su ljudi oko mene mislili da sve tek
poinje - ak iako sam i ja sam eleo da se zavaram i predam raspoloenju
nene panje i budnosti kojim me je njena porodica okruivala.
Pa ipak je mirnoa Sonoko inila da se oseam nelagodno. Pomagala mi
je da spakujem torbu, pretraivala sobu da vidi da li sam neto zaboravio. Posle
nekog vremena zastala je ispred prozora i zurila kroz njega, ne pomerajui se.

Tog dana opet nije moglo skoro nita da se jasno vidi izuzev oblanog neba i
jasno zelenog lia. Nevidljivi prolazak neke veverice zanjihao je granu. Dok
sam gledao Sonoko, neto u vezi sa njenim poloajem tela vie mi je nego jasno
stavljalo do znanja da ona tiho i detinjasto eka. Poto sam bio uredan i drao
do reda u svemu, nisam mogao da se pravim da to ne primeujem, kao to ne
bih mogao ni da odem iz sobe a da ne zatvorim vrata od ormana. Priao sam joj
i neno je zagrlio.
Doi ete ponovo, sigurno, zar ne?
Govorila je tiho, a glas joj je odavao potpuno poverenje. Zvualo je
nekako kao da nema toliko poverenja u mene, koliko u neto dublje, neto izvan
mene. Ramena su joj bila mirna. ipka na njenoj bluzi dizala se i sputala sa
nekim ponosom.
Pa, moda, ako budem iv.
Sam sam se sebi smuio kad sam izgovorio te rei. Moj um bi najvie
voleo da sam rekao: Naravno da u doi! Nita me ne moe spreiti da vam
doem. Ne sumnjajte u to ni trenutka. Zar niste vi devojka koja e postati moja
ena?
Neprestano su iskrsavale ovakve suprotnosti izmeu mojih intelektualnih
shvatanja i pogleda i mojih oseanja. Znao sam da ono to me je teralo da
zauzimam takve mlake stavove - kao to je ovo Pa, moda - nije bila neka
greka u mom karakteru koju sam mogao da ispravim, ve da je to proisteklo iz
neega to je postojalo ak i pre nego to sam se ja kao takav ukljuio. Ukratko,
znao sam da to nije bila moja krivica.
Meutim, upravo stoga sam stekao naviku da te delove mog karaktera
koji su na bilo koji nain bili u mojoj nadlenosti izlaem bodrenju, tako
ustrom i razumnom da je to bilo skoro smeno. Kao deo mog vienja vladanja
sobom, koje je poticalo jo iz detinjstva, neprestano sam govorio sebi da bi bilo

bolje da umrem nego da postanem mlaka osoba, nemuka osoba, osoba koja
jasno ne razlikuje ono to joj se svia od onog to joj se ne svia, osoba koja
eli samo da bude voljena, a da ne zna kako da voli. Ova vrsta bodrenja je
naravno bila mogua i primenljiva na one delove moje linosti za koje sam ja
snosio odgovornost, ali to se tie onih delova moje linosti za koje nisam
snosio ni krivicu ni odgovornost, bio je to nemogui zahtev od samog poetka.
Samim tim, u ovom sluaju ni snaga jednog Samsona ne bi bila dovoljna da me
natera da zauzmem muki i nedvosmisleni stav prema Sonoko.
Dakle, taj lik mlakog oveka koji je Sonoko sada imala prilike da vidi,
ovo to je izgledalo da jeste moja narav, probudio je moje oseanje gaenja,
uinio je da celo moje postojanje izgleda besmisleno, i razbilo je u parie moje
samopouzdanje. To me je nateralo da izgubim sigurnost i u moju volju i u moj
karakter, ili barem, to se moje volje tie, nisam mogao da verujem da je bilo ta
drugo do lana. S druge strane, ovaj nain razmiljanja, koji je toliko
naglaavao volju, sam je po sebi bio preterivanje koje se graniilo sa
nemoguim. ak ni normalna osoba ne moe da vlada svojim ponaanjem samo
uz pomo volje. Bez obzira na to koliko sam normalan mogao da budem,
sigurno je mogao da postoji nekakav razlog za sumnju da smo Sonoko i ja
savreni par i da nam u svakom pogledu predstoji srean brani ivot, neki
razlog koji bi moda opravdao ak i to neto normalno u meni koje bi
odgovorilo Pa, moda. Ali, ja sam namerno stekao naviku da zatvaram oi
ak i pred takvim oiglednim pretpostavkama, ba kao da nisam eleo da
propustim ni jednu jedinu priliku da muim samog sebe... To je otrcano
lukavstvo, kome esto pribegavaju osobe koje se, kad im je odseena svaka
druga odstupnica, povlae u sigurnost sklonita u kome sebe smatraju traginim
junacima...
Ne brinite, tiho je rekla Sonoko. Neete poginuti. Neete biti ak ni
povreeni. Svake noi se molim naem Gospodu za vas, a moje molitve su uvek

usliene.
Vrlo ste poboni, zar ne? Verovatno ste zbog toga tako smireni. To je
dovoljno da me uplai.
Zato? upitala je, pogledavi me svojim mudrim crnim oima.
Bio sam uhvaen izmeu njenog pogleda i njenog nevinog pitanja, koji su
bili potpuno osloboeni sumnje i prozirni kao rosa, i zbunjenost me je sveg
obuzela. Nisam mogao da smislim nikakav odgovor na to. Sve do tada oseao
sam snanu elju da prodrmam ovu devojku, koja kao da je zaspala u toj svojoj
smirenosti, da je drmam dok se ne probudi. Ali, umesto toga, pogled njenih
oiju probudio je neto to je spavalo u meni...
Bilo je vreme da njene mlae sestre pou u kolu i one su dole da se
oproste. Najmlaa sestra jedva da je i dotakla moj dlan svojom ruicom kad se
pozdravljala, a onda je istrala napolje, nosei grimizno crvenu kutiju sa
uinom, koja je imala zlatnu kopu. Ba u tom trenutku sunce je zasijalo kroz
drvee i ja sam je video kako mae tom svojom kutijom visoko iznad glave.
I baka i majka su dole da me isprate, tako da je moj rastanak sa Sonoko
na stanici bio povran i bezazlen. alili smo se jedno sa drugim i ponaali se
ravnoduno. Voz je ubrzo doao i ja sam seo pored prozora. Moja jedina misao
bila je molitva da voz ubrzo krene...
Neki jasan glas me je pozvao iz neoekivanog pravca. To je sigurno bio
njen glas, ali uprkos tome to sam se navikao na njega, iznenadio sam se kad
sam ga uo kao uzvik iz daljine. Saznanje da je to njen glas oblilo je moje srce
kao jutarnja svetlost. Uputio sam pogled u pravcu iz koga je dopro do mene.
Sonoko je prola kroz kapiju za nosae i drala se za crnu drvenu ogradu koja je
okruivala peron. Oblak ipke sa njene bluze probio se iznad njenog kariranog
kaputia i leprao je na povetarcu. Njene oi pune ivota gledale su me, irom
otvorene. Voz je poeo da se kree. Njene moda previe pune usne izgledalo je

da oblikuju rei, i ba tako mi je izmakla pogledu.

Sonoko! Sonoko! Ponavljao sam njeno ime u sebi sa svakim pokretom
voza. Zvualo je neizrecivo tajanstveno. Sonoko! Sonoko! Sa svakim
ponavljanjem srce mi je bilo sve tee i tee, sa svakim otkucajem njenog imena
otra, bolna iscrpljenost sve me je vie obuzimala. Bol koji sam oseao bio je
potpuno jasan, ali takve jedinstvene i neshvatljive prirode da ne bih mogao da
ga objasnim ni da sam pokuao. To oseanje je bilo toliko udaljeno od utabanih
staza ljudskih oseanja da sam ak imao potekoa da ga prepoznam kao bol.
Kada bih pokuao da ga opiem, mogao bih samo da kaem da je to bio bol
nalik na bol nekoga ko jednog jasnog, svetlog dana eka na zvuk topa koji treba
da se oglasi u podne, a onda, kada vreme za oglaavanje podneva proe u tiini,
pokuava da otkrije prazninu koja eka negde u plavom nebu. Njegova
nestrpljivost rastrzavajua je nestrpljivost ekanja za neim uenim to je
odavno trebalo da doe, a sumnja je uasna sumnja da moda naposletku nee
ni doi. On je jedini na svetu koji zna da se podnevni top nije oglasio tano u
podne.
Gotovo je, gotovo je, govorio sam sam sebi. Moj jad nalikovao je
oseanju obeshrabrenog studenta koji je pao ispit: napravio sam greku!
Napravio sam greku! Jednostavno zbog toga to nisam reio to X, sve je bilo
pogreno. Da sam samo reio to X na poetku, sve bi bilo u najboljem redu. Da
sam samo koristio deduktivni metod, kao i svi drugi, da reim matematiki
zadatak ivota. Najgore to sam mogao da uradim bilo je da budem samo napola
pametan. Samo sam ja zavisio od induktivnog metoda, i iz tog jednostavnog
razloga sam pao.
Moje duevno previranje bilo je toliko oigledno da su dve putnice koje
su sedele preko puta mene poele da me sumnjiavo gledaju. Jedna od njih je
bila medicinska sestra Crvenog krsta koja je nosila tamnoplavu uniformu, a
druga neka siromana seljanka koja joj je izgleda bila majka. Postavi svestan

njihovih pogleda, osmotrio sam medicinsku sestru i video da je to neka debela

devojka, obraza crvenih kao trenje. Iznenadio sam je kad sam joj uhvatio
pogled; da bi sakrila svoju zbunjenost, poela da je nagovara majku:
Molim te, tako sam gladna.
Ne, jo je suvie rano.
Ali, gladna sam, kaem ti. Molim te, molim te.
Ne zahtevaj stalno neto.
Naposletku, majka je popustila i izvadila njihovu kutiju sa rukom.
Siromatvo njenog sadraja uinilo je da njihov ruak izgleda gore ak i od
hrane koju smo dobijali u fabrici oruja. Bio je to samo kuvani pirina, pomean
sa dosta tarovog korenja i ukraen sa dva pareta ukiseljene rotkve, ali je ona
poela da jede sa velikim zadovoljstvom.
Nekako mi obiaj ruavanja nije nikada ranije izgledao tako besmisleno
smean, i protrljao sam oi. Ubrzo sam shvatio da moje gledite potie od toga
to sam potpuno izgubio elju da ivim.

Kada sam stigao u kuu u predgrau te noi, po prvi put u svom ivotu
sam ozbiljno razmatrao samoubistvo. Ali, dok sam razmiljao o tome, ta
zamisao mi je postala uasno zamorna, i naposletku sam odluio da bi to bio
smean poduhvat. Imao sam uroeni otpor prema priznavanju poraza. tavie,
rekao sam sebi, nema nikakve potrebe da sam preduzmem takav konaan korak,
barem ne kada sam okruen takvim obiljem toliko razliitih vrsta smrti - smrti u
vazdunom napadu, smrti na dunosti, smrti u vojsci, smrti na bojnom polju,
smrti od bolesti - sigurno je moje ime ve na spisku za neku od njih: zloinac
koji je osuen na smrt ne izvrava samoubistvo. Ne - bez obzira na to koliko
sam razmiljao o tome, vreme nije bilo povoljno za samoubistvo. Umesto toga,
ekao sam da mi neto uini uslugu i da me ubije. A ovo je, u konanom

razmatranju, bilo isto kao da sam rekao da ekam da mi neto uini uslugu da
me odri u ivotu.
Dva dana po mom povratku u fabriku oruja primio sam strasno pismo od
Sonoko. Nije bilo nikakve sumnje da je zaista zaljubljena. Bio sam ljubomoran.
Bila je to nepodnoljiva ljubomora kakvu vetaki biser verovatno osea prema
pravom. Ili moda moe da postoji tako neto na ovom svetu kao to je ovek
koji je ljubomoran na enu koja ga voli, i to upravo zbog njene ljubavi?...
Pisala je da je posle rastanka sa mnom na stanici sela na svoj bicikl i
otila na posao. Ali, bila je toliko rasejana da su je svi na poslu pitali da li se
dobro osea. Napravila je mnogo greaka dok je razvrstavala papire. Onda je
otila kui na ruak, ali kada se vraala na posao posle ruka ila je zaobilaznim
putem i svratila do igralita za golf, gde je zastala. Pogledala je unaokolo i
videla ute cvetove kamilice koji su jo uvek bili izgaeni ba onako kako smo
ih mi ostavili. A onda, kada se magla razila, videla je padine vulkana kako se
jasno sijaju zagasitom, uto-smeom bojom; izgledalo je kao da je cela planina
bila isprana. Videla je i pramenove tamne magle koji se diu iz drela planine, i
videla je dve srebrne breze, kao dve sestre koje se vole, a njihovo lie je
treperilo kao da su neto slutile...
A u tom istom trenutku ja sam bio u vozu, lupajui glavu i traei naina
da izbegnem tu ljubav koju sam upravo ja sam nametnuo Sonoko!... Pa ipak je
bilo i trenutaka u kojima sam se oseao ponovo smirenim, predajui se
izgovorima samoopravdavanja koji su, ma kako jadni, verovatno bili najblii
istini. Bilo je to pravdanje da sam morao da pobegnem od nje upravo zato to
sam je zaista voleo.
Nastavio sam da joj esto piem pisma, i dok sam bio oprezan da ne
kaem neto to bi moglo dalje da razvije stvari, ipak sam istovremeno koristio
takav ton koji nee otkriti nikakvo povlaenje ili hlaenje sa moje strane. Nije
prolo ni mesec dana, a ona mi je napisala da e svi ponovo ii da posete

Kusana u jedno mesto pored Tokija gde je bio premeten. Slabost me je terala
da idem sa njima. udno je bilo to to, iako sam bio vrsto odluio da
pobegnem od nje, ipak me je neodoljivo privlaio jo jedan sastanak sa njom.
A kada sam je ponovo sreo, otkrio sam da sam se ja potpuno promenio,
dok je ona ostala ista kao uvek. Postalo mi je nemogue da se makar i jednom
naalim. Sonoko i Kusano, pa ak i njena majka i baka, primetili su tu promenu
u meni, ali su je pripisivali samo iskrenosti mojih namera. Za vreme te posete
Kusano mi je uzgred rekao neto to me je, iako je to izgovorio svojom
uobiajenom blagou, nateralo da zadrhtim od strepnje:
Za nekoliko dana poslau ti jedno prilino vano pismo. ekae ga, zar
ne?
Nedelju dana kasnije otiao sam do kue u predgrau gde je moja
porodica stanovala, i saznao sam da je njegovo pismo ve stiglo. Rukopis kojim
je bilo napisano toliko je liio na njega, a sama njegova neveta ruka otkrivala
je iskrenost njegovog prijateljstva:
... Cela porodica se brine zbog vas i Sonoko. Mene su naimenovali
opunomoenim poslanikom u toj stvari. Ono to imam da kaem je kratko?
Jednostavno elim da vas pitam kako se vi oseate u vezi sa tim. Naravno,
Sonoko rauna na vas, a tako i svi ostali. Moja majka je izgleda ak poela da
razmilja o tome kada bi ta sveanost mogla da bude. Moda je jo isuvie rano
za to, ali pretpostavljam da bi bilo sasvim u redu da se dogovorimo i da sada
utvrdimo datum veridbe. Ali, naravno, mi samo nagaamo. Zbog toga i hou da
vas pitam kako se vi oseate u vezi sa tim. Naa porodica bi volela da se sve
utanai, to podrazumeva i dogovor sa vaom porodicom, im dobijemo vesti
od vas. Ali, ja zaista ne mislim da vas nateram da preduzmete bilo kakav korak
za koji ne biste bili spremni. Samo mi recite kako se vi zaista oseate i ja u
prestati da se brinem. ak i ako je va odgovor ne, nikada vam to neu
zameriti, ili biti ljut, niti e to uticati na nae prijateljstvo. Naravno da u biti

oduevljen ako je odgovor da, ali moja oseanja nee biti povreena ak ni
ako je ne. Ono to elim je va iskreni odgovor, dat slobodne volje. Iskreno se
nadam da ete odgovoriti bez bilo kakvog oseanja prinude ili obaveze. Kao va
veoma dobar prijatelj ekam na odgovor...
Oseao sam se kao da me je grom udario. Pogledao sam unaokolo,
osvrui se kao da me je neko posmatrao dok sam itao pismo.
Nisam ni sanjao da bi ovo moglo da se desi. Propustio sam da uzmem u
obzir injenicu da bi Sonoko i njena porodicu mogli da imaju potpuno drugaiji
stav prema ratu od mog. Bio sam student, nisam jo imao ni dvadeset i jednu
godinu, i radio sam u fabrici aviona; tavie, poto sam odrastao tokom itavog
niza ratova, previe sam razmiljao o romantinim uplivima rata. A zapravo, ak
i tokom takvih vremena silnih nesrea i propasti do kojih nas je ovaj rat bio
doveo, magnetska igla na kompasu ljudskog ivota i dalje je pokazivala u istom
pravcu kao i uvek. A do tog trenutka sam ak i ja mislio da sam zaljubljen. Pa
zato onda nisam shvatio da se svakodnevna ivotna deavanja i odgovornosti
odvijaju ak i u ratnim vremenima?
Meutim, kako sam ponovo iitavao Kusanovo pismo, nekakav udan,
jedva primetan osmejak pojavio se na mojim usnama, i naposletku se sasvim
obino oseanje nadmonosti javilo u meni. Ja sam osvaja, rekao sam sebi.
Neko ko nije nikada upoznao sreu nema nikakva prava da je prezire. Ali, ja
sam odavao predstavu sree u kojoj niko nije mogao da otkrije ni najmanju
greku, te sam tako imao isto toliko prava da je prezirem koliko i bilo ko drugi.
ak iako je moje srce bilo ispunjeno nelagodnou i neizrecivom tugom,
na usnama mi je zaigrao prkosan, cinian osmeh. Rekao sam sebi da mi na putu
stoji samo jedna mala prepreka koju treba da uklonim. Sve to je trebalo da
uradim bilo je da proteklih nekoliko meseci smatram besmislenim; da odluim
da od samog poetka ni trenutka nisam bio zaljubljen u devojku pod imenom
Sonoko, ne u takvu devojicu; da verujem da me je pokretala prolazna strast

(laljivac!) i da sam je obmanuo. Onda ne bi bilo razloga zbog koga ne bih

mogao da je odbijem. Sigurno me jedan poljubac ne obavezuje!...
Bio sam ponesen zakljukom do koga su me moje misli dovele: Nisam
zaljubljen u Sonoko.
Kako je to divno! Postao sam ovek koji moe da oara enu a da je ne
voli, a onda, kada ljubav pone da gori u njoj, da je ostavi bez trenutka
premiljanja. Koliko sam samo daleko od ispravnog, punog vrlina, dobrog
studenta kakav sam naizgled... Pa ipak nikako nisam mogao da okrenem lea
injenici da ne postoji neto takvo kao to je razvratnik koji naputa neku enu
pre nego to je postigao svoj cilj. Ali, ja sam odbacio svaku takvu misao. Stekao
sam bio naviku da se potpuno ogluujem o sve ono to ne elim da ujem, kao
neka tvrdoglava stara ena.
Jedino to mi je sada bilo potrebno jeste da otkrijem neki nain da se
spasim enidbe. Prihvatio sam se tog zadatka tano tako kao da sam ljubomorni
ljubavnik koji sve preduzima da sprei brak izmeu devojke koju voli i nekog
drugog.
Otvorio sam prozor i pozvao majku.
Veliki povrtnjak bio je obasjan jasnim sjajem letnjeg sunca. Redovi
paradajza i plavog patlidana uzdizali su prkosno i otro svoje sparueno lie
prema suncu. Njegovi zraci prili su svom snagom lie na kome su se grube,
debele ile jasno ocrtavale. Dokle god je pogled dopirao tamno zeleno obilje
bespomono je poleglo pod bletavilom koje je pritiskalo batu. Iza povrtnjaka
nalazio se umarak, koji je okruivao hram ije je sumorno proelje bilo
okrenuto u pravcu kue. A iza njega nalazila se ravnica, kojom su s vremena na
vreme prolazili nevidljivi elektrini vozovi, ispunjavajui ceo taj predeo
drhtajima. Posle svakog nemarnog prolaska elektrini kablovi lenjo bi se ljuljali,
sijajui se na suncu.

U odgovor na moj poziv, ogromni slamnati eir sa plavom trakom

podigao se u sredini povrtnjaka. Bila je to moja majka. Slamnati eir koji je
moj ujak nosio - bio je to stariji brat moje majke - ostao je nepomian, sagnut
nad jednim sunckretom povijene glave, a da se ni jednom nije okrenuo u mom
pravcu.
Sadanji nain ivota moje majke uinio je da je ona postala preplanula
od sunca, tako da sam mogao da vidim blesak njenih belih zuba dok se kretala
prema meni. Kada je prila dovoljno blizu da sam mogao da je ujem, pozvala
me je visokim glasom nalik na deji:
O emu se radi? Ako eli neto da mi kae, doi ovamo.
Neto vano je u pitanju. Doite ovamo na trenutak.
Moja majka se polako pribliila, kao da je pokretima pokazivala da joj
nije pravo. Nosila je korpu punu zrelog paradajza. Stigavi do kue, stavila je
korpu na prozor i upitala me ta elim.
Nisam joj pokazao pismo, ve sam joj ukratko rekao ta u njemu pie.
Dok sam govorio, zaboravio sam zato sam je zvao; moda sam priao samo da
bih sebe ubedio. Rekao sam joj da ko god da postane moja ena da joj sigurno
nee biti lako da ivi u istoj kui sa mojim razdraljivim i dangrizavim ocem, a
da nema nikakve nade da imamo posebnu kuu u ovakvim vremenima. tavie,
verovatno bi dolo do svakojakih vrsta razilaenja izmeu obiaja u naoj
staromodnoj porodici i onoga to sam opisao kao njenu ivahnu, oputenu
porodicu. A to se mene tie, da ne elim da se brinem oko preuzimanja
odgovornosti zbog ene tako brzo... Sve sam ove razne primedbe iznosio
ravnoduno, nadajui se da e se moja majka sloiti i da e se tvrdoglavo
odupirati bilo kakvoj pomisli na venanje. Ali, ona je bila mirna i popustljiva
kao i uvek.
udno je da tako govori, prekinula me je, kao da ni ne pomilja

ozbiljno na to. Dakle, kako se ti zaista osea? Da li je voli, ili ne?

Naravno, i ja pa, promrmljao sam. Ali, ja nisam bio ba toliko
ozbiljan. Vie sam to shvatao kao zabavu. Onda je ona postala ozbiljna i tako
smo dovde stigli.
Pa, onda nema nikakvih potekoa, zar ne? to ranije to raistite, to
bolje za vas oboje. Na kraju krajeva, to pismo samo pokuava da utvrdi kako se
ti osea. Najbolje bi bilo da jednostavno poalje obian odgovor. Pa, da se ja
vratim. Sve je u redu sada, zar ne?
Hm, odgovorio sam i uzdahnuo.
Moja majka je otila sve do kapije od bambusa, oko koje je rastao
kukuruz. Onda se, usplahireno trei, vratila do prozora na kome sam ja bio.
Izraz njenog lica sada je bio nekako drugaiji.
Sluaj, to se tie ovoga o emu smo upravo razgovarali. Pogled koji
mi je uputila bio mi je udan, kao da je to neka nepoznata ena koja me gleda
po prvi put. to se tie Sonoko. Ti - ona - ako ste vi - pa...
Shvativi ta hoe da kae, nasmejao sam se i rekao:
Ma ne budite ludi, majko. Oseao sam se kao da se nikada ranije nisam
tako gorko nasmejao. Da li zaista mislite da bih tako neto uinio? Da li tako
malo poverenja imate u mene?
Ah, ma znala sam ja to. Samo sam htela da budem sigurna. Ponovo je
zauzela svoje veselo dranje, pokuavajui da sakrije svoju zbunjenost. Zbog
toga majke i postoje - da bi se brinule oko takvih stvari. Ne brini se. Imam
poverenja u tebe.
Te veeri napisao sam pismo okolinog odbijanja, koje je ak i meni
zvualo vetaki. Napisao sam da je sve to dolo tako iznenada za mene i da
moja oseanja ne seu tako daleko.

Sutradan ujutru, na putu do fabrike oruja, stao sam pored pote da

poaljem pismo. ena na alteru za posebne poiljke sumnjiavo je gledala u
moje ruke koje su se tresle. Zurio sam u svoje pismo koje je ona uzela grubim,
prljavim rukama i na koga je brzo i veto stavila potanski ig. Pomalo me je
uteilo to to sam video kako neko mojom nesreom rukuje na tako pouzdan,
poslovan nain.

Neprijateljski avioni imali su sada za svoj cilj manje gradove i mesta.

Izgledalo je kao da je ivot bar na trenutak osloboen svake opasnosti.
Stanovita sklona predaji postala su rairena meu studentima. Jedan od naih
mlaih predavaa poeo je u nagovetajima da govori o miru, pokuavajui da
zadobije naklonost svojih studenata. Gledajui u utogljeno, samozadovoljno
ispupenje njegovog malog nosa dok je izraavao svoja najsumnjiavija
stanovita, mislio sam: Nemoj ni da pokua da mene prevari. A s druge
strane sam i prezirao zanesenjake koji su jo uvek verovali u pobedu. Meni je
bilo potpuno svejedno da li emo rat dobiti ili izgubiti. Jedino to sam eleo bilo
je da otponem novi ivot.
Tokom jedne od mojih poseta naoj kui u predgrau obuzela me je teka
groznica, iji je uzrok bio nepoznat. Dok sam leao zurei u plafon, koji kao da
se grozniavo okretao, neprestano sam sebi mrmljao ime Sonoko kao da je to
sveto pismo. Kada sam konano mogao da ustanem iz kreveta, saznao sam vesti
o razaranju Hiroime.
Bila je to naa poslednja prilika. Ljudi su govorili da e Tokio biti sledei.
U beloj koulji i kratkim pantalonama hodao sam ulicama. Ljudi su ve probili
granice oaja i sada su ili za svojim poslovima veselih izraza na licima. Iz
trenutka u trenutak nita se nije dogaalo. Sve je odisalo nekim veselim
uzbuenjem i iekivanjem. Sve je bilo kao da neko nastavlja da duva u deji
balon koji je ve naduvan, pitajui se: Hoe li sada pui? Hoe li sada pui?

Pa ipak se iz trenutka u trenutak nita nije dogaalo. Ovakvo stanje stvari trajalo
je skoro deset dana. Da je to potrajalo jo neko vreme, ne bi nam preostalo nita
drugo do da poludimo.
Onda su jednoga dana neki sjajni avioni nali svoj put kroz bespomonu
protivavionsku vatru i obasuli su nas propagandnim lecima koji su padali kao
kia iz letnjeg neba. Leci su sadravali vesti o predlozima za predaju. Te veeri
je moj otac doao pravo sa posla u kuu u predgrau. Doao je kroz batu i,
pridruivi nam se na terasi, odmah progovorio:
Sluajte, rekao je, ti leci govore istinu. Pokazao mi je jedan primerak
sa tekstom na engleskom jeziku, koji je uspeo da dobije iz pouzdanih izvora.
Uzeo sam taj primerak u ruke, ali ak i pre nego to sam stigao da ga
proitam, ve me je bila obuzela stvarnost tih rei. Nije to bila surova stvarnost
poraza. Umesto toga, za mene - samo za mene - to je znailo da uasni dani
poinju. Znailo je to da, hteo to ja ili ne, i uprkos svemu to me je navelo da
verujem da takav dan nee nikada doi, ve koliko sutradan moram da ponem
taj svakodnevni ivot kao i svaki drugi lan ljudskog drutva. Kako su me
samo te puke rei naterale da zadrhtim!

ETVRTO POGLAVLJE

Suprotno mojim iekivanjima, nije bilo ni najmanjeg znaka da e poeti

taj svakodnevni ivot koga sam se plaio. Umesto toga, inilo mi se kao da je
cela zemlja obuzeta nekom vrstom graanskog rata, i izgledalo je da ljudi ak i
manje pomiljaju na sutranjicu nego to su to inili tokom pravog rata.
Moj kolski drug koji mi je pozajmio svoju uniformu za fakultet bio je
otputen iz vojske, i ja sam tu uniformu vratio. Tada sam neku vreme iveo u
obmani da sam osloboen seanja, svih seanja na moju prolost.
Moja sestra je umrla. Na neki vetaki nain umirilo me je to to sam
otkrio da ak i ja mogu da prolivam suze.
Sonoko se zvanino verila i udala se ubrzo posle smrti moje sestre. To je
uinilo da se oseam - hou li biti u pravu ako to opiem kao oseanje da mi je
neki veliki teret pao sa srca? Pravio sam se sam pred sobom da mi je drago.
Hvalio sam se sam sebi da je to prirodno, poto sam ja nju odbacio, a ne ona
mene.
Dugo sam ve bio uporno nastojao da tumaim sve to me je sudbina
naterala da uradim kao pobede moje sopstvene volje i pameti, i sada je ta loa
navika prerasla u neto to bi se moglo nazvati nekom vrstom grozniave
oholosti. U prirodi onoga to sam smatrao svojom pameu postojalo je neto
sramno, neto nalik na oveka koji se lano predstavljao i koga je igra udne
sree dovela do prestola. Taj glupi otima tueg trona nije mogao da predvidi
osvetu koja e neizbeno stii njegovu besmislenu tiraniju.

Sledea godina protekla mi je u nejasnim oseanjima punim nadanja. Bile

su tu i moje studije prava, kojima sam se nemarno i povrno bavio, i odlasci na
fakultet i dolasci kui, kojima nisam posveivao ni misli ni panju... Nisam
obraao panju ni na ta, niti je neto ili neko obraao panju na mene. Stekao
sam osmeh koji je pokazivao moju mudrost u odnosu na svet i ivot i bio nalik
na osmeh nekog mladog svetenika. Nisam oseao ni da sam iv ni da sam
mrtav. inilo se da je moja nekadanja elja za prirodnim i spontanim
samoubistvom, za pogibijom u ratu, bila potpuno iskorenjena i zaboravljena.
Istinski bol moe jedino postepeno da doe. Potpuno je istovetan sa
tuberkulozom u tome da ta bolest ve doe do kritinog stadijuma pre nego to
pacijent postane svestan njenih simptoma.
Jednoga dana svratio sam do knjiare, u kojoj su postepeno poela da se
pojavljuju nova izdanja, i nasumice sam uzeo u ruke prevod neke knjige u
grubom kartonskom povezu. Bila je to zbirka reitih ogleda nekog francuskog
pisca. Otvorio sam knjigu da pogledam i jedan red na toj strani prikovao mi je
pogled. Snano oseanje nelagodnosti nateralo me je da zatvorim knjigu i
vratim je na policu.
Na putu do fakulteta sutradan ujutro neto me je iznenada nateralo da se
zaustavim kod te knjiare, koja se nalazila blizu glavnog ulaza na fakultet, i da
kupim knjigu koju sam prethodnog dana pregledao. Za vreme predavanja o
graanskom pravu kriom sam izvadio tu knjigu i, spustivi je pored moje
otvorene sveske, potraio sam onaj red. Sada mi je izazivao jo jae oseanje
nelagodnosti nego jue:
... Mera moi neke ene je stupanj patnje kojom moe da kazni svog
ljubavnika...
Imao sam jednog prijatelja na fakultetu sa kojim sam bio u prisnijim
odnosima. Njegova porodica je ve dugo posedovala prodavnicu slatkia. Na

prvi pogled izgledao je kao nezanimljiv, vredan student; cinina boja njegovog
glasa kad je govorio o ljudima i svetu, kao i injenica da je imao slabanu
grau, nalik mojoj, privukli su me, jer sam mogao da saoseam sa njim. Ali dok
je moj cinizam poticao iz elje da ostavim utisak i iz potrebe da se branim, isti
taj stav je kod njega izgleda imao korene u nekom vrem oseanju, oseanju
sigurnosti u sebe. Pitao sam se kako je stekao tu sigurnost. Posle nekog vremena
on je naslutio da sam jo uvek nevin, i, govorei nekom meavinom
sveproimajue nadmonosti i samoprezira, priznao mi je da poseuje javne
kue. Onda je pokuao da vidi kakva su moja oseanja u vezi sa tim.
... Tako da ako biste eleli ponekad da odete, samo mi se javite. Poveu
vas bilo kada.
Hm. Ako budem hteo da idem, u redu... Moda... Odluiu se uskoro,
odgovorio sam.
Izgledao je malo postien i zbunjen, pa ipak je imao neki pobedniki
izraz. Njegovo lice odraavalo je moje sopstveno oseanje posramljenosti;
inilo mi se kao da on misli da potpuno razume moju tadanju neodlunost i
premiljanje i da ga to podsea na vreme kada su i njega samoga obuzimala ista
takva oseanja. Bilo je to za mene nalik muenju. Obuzela me je ona
uznemirenost, koja je u meni ve odavno uzela maha, elja da zaista posedujem
ona oseanja koja su mi svi pripisivali.
Smernost i ednost oblici su sebiluka, naini samozatite koji su
neophodni upravo zbog estine naih sopstvenih elja. Ali moje su istinske elje
bile toliko tajne da nisu dozvoljavale ak ni taj oblik ugaanja sebi. A
istovremeno bilo kakve zamiljene, nepostojee elje - to znai, moja
jednostavna i nestvarna radoznalost u vezi sa enama - pruale su mi takvu
vrstu neke hladne slobode da tu skoro nije bilo mesta ak ni za taj sebiluk.
Radoznalost nije vrlina. Zapravo, ona je najverovatnije jedno od najskarednijih
elja koje ovek moe da ima.

Osmislio sam tajno vebanje za sebe. Sastojalo se od okuavanja mojih

udnji tako to sam zurio u slike nagih ena, ne skreui pogleda... Kao to
moe da se pretpostavi, moje udnje nisu odgovarale ni potvrdno ni odrino.
Poto bih se prepustio onoj svojoj looj navici, pokuavao bih da obuzdam
svoju udnju, prvo tako to sam se uzdravao od mojih uobiajenih sanjarenja, a
kasnije tako to sam na silu prizivao u svoj um predstave ena u najskarednijim
poloajima. Povremeno bi mi izgledalo da su moji napori bili uspeni. Ali, bilo
je neke lanosti u vezi sa tim mojim uspehom koja kao da mi je mrvila srce u
prah.
Naposletku sam odluio da igram na sve ili nita. Pozvao sam telefonom
svog prijatelja i zamolio ga da se naemo jedne nedelje popodne u pet sati u
izvesnoj ajdinici. Deavalo se to u prvoj polovini januara druge godine po
zavretku rata.
Dakle, konano ste se odluili? Nasmejao se oduevljeno dok smo
razgovatrali preko telefona. Dobro, biu tamo. I sluajte - sigurno u biti tamo.
Neu vam oprostiti ako ne doete.
... I poto sam spustio slualicu njegov smeh mi je i dalje zvonio u uima.
Bio sam svestan toga da sam njegovom smehu jedino mogao da suprotstavim
tek nevidljivi, iskrivljeni smeak. Pa ipak sam osetio traak nade ili, bolje
reeno, neko sujeverno verovanje. Bilo je to opasno sujeverje. Jedino tatina
moe da natera oveka da se izloi opasnosti. U mom sluaju bila je to
uobiajena tatina nekoga ko ne eli da se zna da je nevin u dvadesetoj drugoj
godini.
Sada kada razmiljam o tome, shvatam da sam se ba na roendan
pripremao za to iskuavanje...

Gledali smo neprestano jedan u drugog kao da pokuavamo da proitamo

misli onog drugog. Tog dana je i moj prijatelj shvatio da bi bilo ozbiljan izraz
lica, bilo iroki osmeh, izgledali podjednako besmisleno, te je samo snano
isputao duvanski dim kroz bezizraajne usne. Posle prvih nekoliko rei
pozdrava, poeo je da ravnoduno govori o loem kvalitetu slatkia koje su
sluili u toj ajdinici. Jedva da sam ga i sluao; prekinuo sam ga u pola rei:
Pitam se da li ste se i vi odluili. Pitam se da li ovek koji vodi nekoga
na takvo mesto po prvi put postaje njegov prijatelj ili neprijatelj do kraja
ivota.
Nemojte da me plaite. Znate kakva sam kukavica. Ne bih znao kako da
igram ulogu vaeg neprijatelja do kraja ivota.
Dobro je da makar toliko znate o sebi. Namerno sam mu se obraao s
visoka, pravei se hrabrijim.
Pa, onda, rekao je, izgledajui ozbiljan kao predsedavajui neke
skuptine, trebalo bi da odemo negde i da uzmemo neto da popijemo. To
moe da bude malo previe za poetnika ako je trezan.
Ne, ne elim da pijem. Oseao sam kako mi obrazi postaju ledeni.
Neu da popijem ni jedno jedino pie. Imam dovoljno hrabrosti i bez toga.
Jedno za drugim brzo su sledili vonja sumornim tramvajem i sumornim
vozom gradske eleznice, nepoznata stanica, nepoznata ulica, ugao gde su se
oronuli kuerci nizali u redovima, i ljubiasta i crvena svetla pod kojima su lica
ena izgledala kao naduvena. Muterije su se etale du vlanih i hladnih ulica u
kojima se topio sneg, prolazei jedan pored drugog u tiini, dok su njihovi
koraci bili prigueni kao da su ili bosi. Jedino me je moje oseanje
nelagodnosti teralo da uporno idem napred, ba kao neko dete koje nastoji da
izmoli popodnevnu uinu.
Bilo koje mesto dolazi u obzir, rekao sam. Bilo koje mesto, kaem
vam. Oseao sam se kao da elim da se okrenem i pobegnem od vetakih,

promuklih glasova ena koje su govorile: Stani malo, srce; samo trenutak,
srce...
Devojke u ovoj kui su opasne... Svia vam se ta? Boe, kakvo lice! Ali,
barem je ova kua donekle sigurna.
Lice mi nije vano, rekao sam.
Dobro, samo da bih se razlikovao, ja u uzeti onu lepu. Nemojte posle
da mi to zamerate.
Kad smo im prili, te dve ene su poskoile kao da ih je neki avo
zaposeo. Uli smo u kuu, koja je bila toliko niska da je izgledalo da nam glave
dodiruju tavanicu dok smo ili. Uz osmeh koji je otkrivao njene zlatne zube i
desni, ona mrava sa provincijskim naglaskom odvela me je u malu sobu sa tri
dueka na podu.
Oseanje dunosti nateralo me je da je obgrlim. Drei je u zagrljaju,
spremao sam se da je poljubim. Njena iroka ramena zatresla su se od ludakog
smeha.
Ne inite to! Skroz ete se umazati karminom. Ovako se to radi.
Prostitutka je otvorila svoja ogromna usta, u kojima su njeni zlatni zubi
bili kao uokvireni karminom, i ispruila je svoj odluan, nesavitljiv jezik kao
tap. Sledei njen primer, i ja sam ispruio jezik. Vrhovi naih jezika su se
dotakli...
Moda me niko nee razumeti kada kaem da postoji neka vrsta
otupelosti koji nalikuje otrom bolu. Osetio sam kako itavo moje telo postaje
ukoeno ba od takvog bola, bola koji je bio otar, ali koji, uprkos tome, uopte
nije mogao da se oseti. Spustio sam glavu na jastuk.
Deset minuta kasnije nije bilo nikakve sumnje o mojoj nemoi. Kolena su
mi drhtala od sramote.

Pretpostavljao sam da moj prijatelj ni ne sumnja ta se zapravo dogodilo,

i, to je bilo zauujue, tokom sledeih nekoliko dana prepustio sam se
sumornim oseanjima oporavljanja. Bio sam ba kao neko ko pati od nepoznate
bolesti i prolazi kroz sve uase straha: i samo saznavanje imena njegove bolesti,
ak i ako je to neka neizleiva bolest, prua mu neko iznenaujue oseanje
privremenog olakanja. Uprkos tome, on dobro zna da je olakanje samo
privremeno. tavie, duboko u sebi on predvia jo neizbeniju bespomonost,
koja e mu, samom svojom prirodom, pruiti trajnije oseanje olakanja.
Verovatno sam i ja sam zapravo poeo da iekujem udarac od koga e biti u jo
veoj meri nemogue odbraniti se, ili da se izrazim na drugi nain, jo
neizbenije oseanje olakanja.
Tokom sledeih nedelja sretao sam svog prijatelja u koli mnogo puta, ali
ni jedan od nas nije ni pomenuo taj dogaaj. Jedne veeri, otprilike mesec dana
kasnije, doao je da me poseti, povevi sa sobom jo jednog kolegu, naeg
zajednikog poznanika. Bio je to T, veliki osvaja enskih srca, prepun tatine,
koji se uvek hvalio da moe da pridobije bilo koju devojku za samo petnaest
minuta. Veoma brzo je na razgovor skrenuo u te neizbene vode.
Nikako vie ne mogu bez toga - jednostavno ne mogu da se savladam,
rekao je T, pomno me posmatrajui. Kada bi neki od mojih prijatelja bili
nemoni, iskreno bih im zavideo. I vie od toga, duboko bih im se poklonio.
Moj prijatelj je video da mi je lice promenilo boju, i skrenuo je razgovor
na novu temu, obraajui se naem poznaniku:
Obeali ste da mi pozajmite jednu knjigu Marsela Prusta, seate se? Je li
zanimljiva?
Rekao bih da jeste. Prust je bio sodomit - upotrebio je stranu re.
Zabavljao se sa slugama.

ta je to sodomit? upitao sam. Shvatio sam da time to se pretvaram da

to ne znam zapravo oajniki pokuavam da dobijem na vremenu, hvatajui se
za ovo malo pitanje, traei u njemu oslonac, pokuavajui da pronaem neki
klju za njihove misli, neki znak da oni ni ne pomiljaju na moju sramotu.
Sodomit je sodomit. Zar niste znali? To je danokuka.
Ah... ali nisam znao da je Prust bio takav.
Mogao sam da osetim da mi glas drhti. Kad bih izgledao uvreeno, bilo
bi to isto kao da sam tim svojim drugovima pruio siguran, nesumnjivi dokaz.
Stideo sam se to mogu da odrim takav sramotan spoljani privid
ravnodunosti. Bilo je oigledno da se moj prijatelj nalazio na pravom tragu
moje tajne. Nekako mi se inilo da je ulagao veliki napor da bi izbegao da mi
pogleda pravo u oi.
Moji gosti su konano otili oko jedanaest sati i ja sam se zatvorio u
svoju sobu, gde me je ekala besana no. Plakao sam i jecao sve dok naposletku
one moje slike preplavljene krvlju nisu dole da me utee. A onda sam im se
predao, tim sramotnim, uasnim, surovim slikama, mojim najbliskijim
prijateljima.

Neka razonoda, neto da mi skrene misli, bilo je od sutinske vanosti.

Poeo sam esto da uestvujem u okupljanjima koja su se deavala u kui
jednog starog prijatelja, znajui da e ona u mom umu ostaviti samo seanje na
dokone razgovore i da e posle njih ostati samo neki neodreeni ukus u ustima.
Iao sam tamo zato to su ljudi iz tog drutva, koji su se tu okupljali, bili, za
razliku od mojih kolega, iznenaujue prijateljski raspoloeni i lako ih je bilo
upoznati. Meu njima je bilo i nekoliko doteranih i pomalo izvetaenih mladih
dama, uveni sopran, darovita pijanistkinja, i razne mlade ene koje su se tek
nedavno udale. Na tim okupljanjima se igralo, malo pilo, a este su bile i neke

luckaste igre, od kojih je jedna bila i pomalo smela i podseala je na orave

bake. Ponekad bi ove zabave trajale do zore.
U ranim jutarnjim satima esto bi nam se deavalo da zateknemo sebe
kako dremamo dok igramo. Da bismo ostali budni, tada smo se obino
odluivali za neku igru; razbacali bismo jastuke po podu i igrali okolo njih u
krug sve dok se gramofon ne bi iznenada zaustavio. Na taj znak seli bismo na
jastuke dvoje po dvoje, a onaj koji ne bi uspeo da nae mesto za sebe, morao bi
neto da izvede. Veliko uzbuenje obuzimalo je sve kada bi se igrai u
gomilama bacali na jastuke. Kako je igra napredovala, poto se sve to
ponavljalo mnogo puta, ak su i ene poele da ne obraaju panju na to kako
izgledaju.
Moda se to desilo zbog toga to je bila malo opijena, ali seam se kako
sam jednom video najlepu od svih devojaka kako se uzbueno smeje, ne
primeujui da joj se u svoj toj zbrci i padanju na jastuke suknja povukla na
gore i otkrila joj bedra, koja su belo bletala. Da se to desilo ranije, moda samo
nekoliko dana pre, verovatno bih podraavao nain na koji drugi mladii
otklanjaju svoju udnju u takvim okolnostima, i, koristei svu svoju vetinu da
odigram ulogu koju nisam zaboravljao ni na jedan jedini trenutak, istoga
trenutka bih sklonio pogled. Ali od toga dana sam se promenio. Bez i najmanjeg
oseanja srama - to jest, bez i najmanjeg srama zbog moje uroene besramnosti
- zurio sam u ta bela bedra mirno kao da prouavam neku neivu tvar.
Iznenada me je obuzeo otar bol koji se javlja kada suvie dugo zurimo u
neto. Taj bol je je objavljivao: Ne pripada ljudskom rodu. Ti si bie koje je
nesposobno za odnose unutar drutva. Ti si samo neko neljudsko stvorenje,
nekako udno i jadno.
Na sreu, vreme za pripremanje ispita za dravnu slubu se pribliilo i
morao sam sve svoje vreme da posvetim suvoparnom uenju, to mi je, samim
tim, omoguilo da stvari koje su me muile i telesno i umno, drim podaleko od

sebe. Ali, ak i to skretanje panje bilo je uspeno samo na kratko vreme i u

poetku.
Oseanje da sam propao i da sam gubitnik, koje se te noi javilo u meni,
postepeno se vratilo, irei se i zauzimajui svaki, pa i najmanji kutak mog
ivota. Postao sam utuen i potiten. Danima ne bih bio sposoban da ita
uzmem u ruke. Potreba da dokaem samom sebi da sam ipak sposoban izgleda
da je svakoga dana postajala sve jaa i sve vanija. Izgledalo mi je da ne mogu
da nastavim da ivim bez takvog dokaza. Pa ipak, nigde nisam mogao da
otkrijem trag koji bi mi ukazao na to kako da ostvarim svoju uroenu
razvratnost. Ovde nije bilo nikakve prilike da zadovoljim svoje udovine elje,
pa ak ni u njihovom najblaem obliku.
Dolo je prolee, i razdraljivost je, iza moje prividno mirne spoljanjosti,
postajala sve jaa. Izgledalo je kao da se i samo godinje doba okrenulo protiv
mene, izraavajui svoju netrpeljivost vetrovima punim praine. Ako bi se
desilo da me voza nekog autumobila skoro zakai, ja bih mu se u sebi glasno i
ljutito obratio, govorei: Pa da, zato me ne pregazi!
Uivao sam u napornom uenju i spartanskom nainu ivota koji sam
sebi nametnuo. Ponekad bih prekinuo uenje i izaao da se proetam, i tada bih
esto postao svestan da ljudi sa radoznalou zagledaju moje zakrvavljene oi.
ak i ako bi posmatra pomislio da marljivo radim svakoga dana, ja sam
zapravo samo sticao znanja o razjedajuem umoru nemarnosti, raspusnosti,
potpune i krajnje lenjosti, o nainu ivota koji ne poznaje sutranjicu. Ali, onda
sam se jednog popodneva pred kraj prolea naao u tramvaju i iznenada osetio
lupanje srca koje mi je oduzimalo dah.
Bilo je to zbog toga to sam, posmatrajui putnike koji su stajali,
iznenada krajikom oka ugledao Sonoko kako sedi na suprotnom kraju kola.
Ispod njenih obrva kao u deteta mogao sam da joj vidim oi, i iskrenost i
skromnost u njima, i neopisivo duboku nenost. Spremao sam se da ustanem,

kada se jedan od putnika pokrenuo i poeo da se pomera prema izlazu. Tada

sam mogao da vidim celo lice te devojke. To nije bila Sonoko.
Srce mi je jo uvek uzbueno udaralo. Lako mi je bilo da sebi objasnim
da je to lupanje srce izazvano jednostavno iznenaenjem, ili pak griom savesti,
ali ak i takvo objanjenje nije moglo da uniti istotu oseanja koja su me u
tom trenutku obuzela. Namah mi se vratilo i seanje na oseanja koja su me
preplavila kada sam ugledao Sonoko tog devetog marta ujutru. I sada je sve bilo
isto; bilo je potpuno isto. Isto je bilo ak i ono oseanje alosti i tuge koje mi je
obuzelo srce.
Ovaj mali dogaaj postao je neto to nisam mogao da zaboravim, i
tokom sledeih nekoliko dana izazvalo je to pravu buru uzbuenja u meni.
Sigurno ne moe da bude istina da sam jo uvek zaljubljen u Sonoko, sigurno
nisam u stanju, ne mogu da volim enu - do toga dana ova uverenja bila su moji
jedini verni i pokorni sledbenici, u iju sam odanost i privrenost bio potpuno
siguran, pa ipak su se sada ak i ona pobunila protiv mene.
Na taj nain su moja seanja iznenada stekla mo nada mnom; bio je to
poslednji udarac koji je nalikovao na samrtne muke. Beznaajna seanja, koja
je trebalo da uredno pospremim i bacim pre dve godine, sada su narasla, postala
ogromna i oivela na moje oi - ba kao kopile koje su svi zaboravili, a koje se
iznenada pojavi kao odrastao ovek. Ova seanja nisu bila obojena ni onim
nagovetajem slatkih uvstava u koje sam sam sebe ubedio tokom tih
nekoliko dogaanja, ni onom hladnom poslovnou koja je posle sledila da bih
se tih seanja oslobodio; bila su potpuno proeta samo jednim - gotovo
opipljivom patnjom. Da je to moje oseanje bilo aljenje, mogao sam da naem
neki nain da ga podnesem i istrpim, jednostavno sledei stazu koju su ve
odavno utabale bezbrojne prethodnice. Ali, moj je bol bio nekako udna, jasno
oiviena patnja i trpljenje, a ne paperjasto aljenje; bilo je to nalik oseanju koje
ima neko ko je primoran da gleda sa prozora odraz estine letnjeg sunevog

svetla koje deli ulicu na jarke suprotnosti sunca i senke.

Jednog oblanog popodneva tokom sezone kia sluajno sam se nekim
poslom zatekao u Azabuu. To je deo grada u kome sam se retko nalazio.
Iznenada me je neko iza mene pozvao po imenu. Bila je to Sonoko. Poto sam
se okrenuo i ugledao je, nisam osetio iznenaenje ni izbliza kao onda u
tramvaju, kada sam od neke druge devojke pomislio da je ona. Meni je ovaj
sluajni susret izgledao potpuno prirodan, kao da sam odavno predviao da e
se odigrati. Oseao sam se kao da ve dugo znam sve o tom trenutku.
Nosila je jednostavnu haljinu sa cvetnom arom, nalik na one koje su se
nalazile na tapetima koji su tada bili u modi; jedini ukras na njenoj haljini bilo
je malo ipke na picastom izrezu oko vrata. Nita na njoj nije ukazivalo na to
da je ona sada udata ena. Verovatno se vraala sa mesta na kome je podigla
sledovanje, poto je nosila vedro, a pratila ju je i stara sluavka, koja je takoe u
svojim rukama imala vedro. Poslala ju je napred i zaostala da sa mnom proeta.
Malo ste smrali, zar ne?
Da, zahvaljujui uenju za ispite.
Ah, tako. Povedite rauna o svom zdravlju, molim vas.
Onda smo dugo utali. Blaga suneva svetlost obasjavala je tihu ulicu u
kojoj nije bilo radnji, samo kue, i koja je nekako izbegla bombardovanje. Jedna
mokra patka izgegala se iz otvorenih vrata neke kuhinje i gaui otila ispred
nas u blato. Bio sam srean.
ta itate ovih dana? upitao sam je.
Od romana mislite? Pa, proitala sam Tanizakijev Neki vie vole
koprive, a zatim...
Prekinuo sam je. Niste proitali-----? upitao sam, pomenuvi roman
koji je tada bio u modi.

Onaj sa nagom enom? rekla je.

Ha? rekao sam, iznenaen.
Odvratna je ta slika na koricama.
Dve godine pre toga ona nikako ne bi mogla da gleda nekoga u oi i da
kae naga ena. I sama injenica da je upotrebila te rei, ma koliko one bile
svakidanje i beznaajne, nosila je sobom bolno jasno otkrovenje da Sonoko
nije vie ona nevina devojka koju sam poznavao.
Zastala je kada smo stigli do ugla i rekla:
Ovde ja skreem. Moja kua je na kraju ove ulice.
Oseajui bol pri pomisli na rastanak sa njom, spustio sam pogled i
pogledao u vedro u njenoj ruci. Bilo je ispunjeno konijakijem, namrekanom,
elatinoznom tvari, koje je, obasjano suncem, izgledalo kao koa neke ene
pocrnela od sunca na morskoj obali.
Konijaku e se skroz pokvariti i nee moi da se jede ako bude predugo
na suncu, rekao sam.
U pravu ste, odgovorila je Sonoko glasno, alei se. To je velika
odgovornost.
Pa, dovienja.
Da, prijatno. Krenula je prema kui.
Viknuo sam za njom i upitao je da li ide u posete svojoj porodici. Bez
premiljanja je odgovorila da ba ide tamo sledee subote.
Onda smo se rastali, i po prvi put sam primetio neto vano - tog dana je
izgledalo kao da mi je oprostila. Zato mi je oprostila? Zar je mogla da postoji
vea uvreda od takve plemenitosti i uzvienosti, od takve velikodunosti? Ali,
moda, rekao sam sebi, moda bi moj bol mogao da se isceli kada bi me ona
makar samo jo jednom jasno uvredila.

Vreme do subote se oteglo. Kusano je pohaao univerzitet u Kjotou, ali je

igrom sluaja ba tih dana doao u posetu kui. U subotu popodne otiao sam da
ga vidim.
Dok smo priali uo sam zvuk koji me je naterao da posumnjam u
sopstvene ui. Bio je to zvuk klavira. Sviranje nije vie bilo nezrelo i
nedoreeno, ve nekako puno, odzvanjalo je i odjekivalo i izgledalo je kao da
tee i da se iri slobodno, snano, iskriavo.
Ko to svira? upitao sam.
Sonoko. Ona je dola u posetu danas, odgovorio je Kusano, ne znajui
nita.
Munjevito brzo i bolno, sva su se seanja vratila, jedno po jedno.
Bio sam potiten zbog injenice da Kusano nikada nije, zbog svoje
naklonosti prema meni, nijednom reju pomenuo moje zaobilazno odbijanje
njegove sestre. eleo sam neki dokaz da je ona tada bila makar malo pogoena;
eleo sam da otkrijem u njoj neku povreenost, patnju, nesreu slinu mojoj.
Ali, jo jednom je vreme tu umealo svoje prste, rastui kao gusti korov
izmeu Kusana i Sonoko i mene, i bilo koji iskreni izraz oseanja, koji ne bi bio
obojen ponosom ili tatinom ili razboritou, postao nam je nedostian.
Zvuk klavira se nije vie uo. Kusano je bio toliko pametan da pita da li
da ode da je pozove da nam se pridrui. Izaao je i ubrzo se vratio sa njom. Nas
troje smo poeli da ogovaramo, uz mnogo bezrazlonog smeha, poznanike iz
Ministarstva inostranih poslova, u kome je radio njen mu.
Uskoro je Kusana pozvala majka i on je otiao do nje. Sonoko i ja smo
ostali sami u sobi, zajedno, ba kao i onoga dana pre dve godine.
Sonoko mi je ispriala, detinjasto se ponosei, kako su upravo napori

njenog mua spreili da njihovu porodinu kuu oduzmu okupacione snage za

svoje potrebe. Od samog poetka njena hvalisavost mi je bila privlana.
Preterano skromna ena nema nikakve privlanosti, kao ni ena koja na sve
gleda s visoka, i bilo je neke nevine i dopadljive enstvenosti u njenoj tihoj i
uzdranoj samohvali.
Uzgred, rekla je, jo uvek tiho govorei, ima neto to sam neprestano
elela da vas pitam, ali nisam ranije bila u prilici. Stalno sam se pitala zato se
nismo venali. Poto je do mene stigao odgovor koji ste poslali mom bratu,
jednostavno nisam mogla da razumem kako se stvari na ovom svetu deavaju.
Svakoga dana ne bih radila nita drugo nego se samo pitala i udila. Pa ak i
sada ne mogu da razumem zato nismo mogli da se venamo...
Okrenula je lice na drugu stranu; izgledala je kao da je ljuta, obrazi su joj
se zarumeneli, a onda je nastavila da govori tonom kao da ita naglas:
Je li to bilo zbog toga to vam se nisam dopadala?
Njeno pitanje zvualo je neposredno, kao da se radi o jednostavnom
poslovnom raspitivanju, a moje srce je na to odgovorilo nekakvom naglom i
skoro tunom radou. A onda se u trenutku ta zlobna radost pretvorila u bol.
Bio je to zaista udan bol. Jedan deo tog bola bio je pravi i iskren, ali u njegovoj
dubini se nalazila i patnja zbog povreenog ponosa, povreenog kada sam
otkrio da ponovno oivljavanje beznaajnih dogaaja od pre dve godine moe
da mi nanese takav bol. eleo sam da budem slobodan od nje i svega to mi ona
znai. Ali, otkrio sam da je to i onda bilo nemogue, kao i tada.
Jo uvek ne znate nita, ba nita o svetu, rekao sam joj. To je jedna od
vaih dobrih osobina, to vae nepoznavanje ovozemaljskih stvari. Ali ujte, ovaj
svet nije sainjen samo da bi dvoje ljudi koji se vole mogli uvek da se venaju.
Upravo sam o tome pisao vaem bratu. Osim toga, oseao sam da se spremam
da kaem neto to bi i neka ena rekla i poeleo sam da zautim, ali nisam

mogao da se zaustavim, osim toga, nigde u tom pismu ja nisam odreeno rekao
da brak ne dolazi u obzir. Kao to sam napisao, nisam jo imao ni dvadeset
jednu godinu i, jo uvek sam bio student, i sve je to bilo nekako iznenada. A
onda, dok sam se ja predomiljao, vi ste se tako na brzinu udali.
Pa, to se mene tie, nemam nikakvog razloga da alim to je tako
ispalo. Moj mu me voli i ja njega volim. Zaista sam srena. Ne postoji nita
vie to bih poelela. Pa ipak - moda nije dobro to tako mislim, ali ponekad pitam se kako najbolje da se izrazim - ponekad zamiljam sebe kako vodim neki
potpuno drugaiji ivot. Onda se zbunim i oseam da u rei neto to ne bi
trebalo da kaem. Oseam da u pomisliti neto to ne bi trebalo da pomislim, i
postanem tako uznemirena da to ne mogu da podnesem. Moj mu mi mnogo
pomae u takvim trenucima. Ponaa se prema meni sa mnogo nenosti, ba kao
da sam dete.
Moda ete pomisliti da sam uobraen, ali da vam ipak kaem ta
mislim. U tim trenucima me mrzite. Snano i estoko me mrzite.
Sonoko nije ak ni znala ta znai mrzeti nekoga. Neno i ozbiljno,
pravei se da se duri, rekla je:
Moete da mislite ta god hoete.
Zar ne moemo jo jednom da se sretnemo, samo nas dvoje? Iznenada
sam sam sebe zatekao kako je preklinjem, kao da me neto tera na to. Nee biti
niega ega biste mogli da se stidite. Biu zadovoljan samo da gledam u vae
lice. Vie nemam nikakva prava da vam bilo ta kaem. Pa, ak i ako nita ne
prozborite, i onda u biti zadovoljan. ak i na samo pola sata.
Pa, kakva bi onda bila korist od tog susreta? A onda, ako se jednom
sretnemo, zar neete zatraiti da se ponovo vidimo? U mojoj kui svekrva mi je
jako stroga i svaki put kad izlazim ona pita kuda idem i kada u da se vratim.
Da se sretnemo optereeni svim tim - ali ako... Zastala je na trenutak. Pa,

postoji neto to se zove ljudsko srce, i niko ne zna zato ono kuca.
To je tano. Ali vi ste i dalje olienje vrline kao to ste oduvek i bili, zar
ne? Zato ne moete da o svemu razmiljate na neki veseliji, bezbriniji nain?
(Kako sam samo lagao!)
Tako mogu mukarci da razmiljaju. Ali ne i udate ene. Razumeete to
jednog dana kada se i vi oenite. Mislim da nije mogue preterati u opreznosti
kada se o tome radi.
Sada zvuite kao neija starija sestra koja deli savete.
Ba tada se Kusano vratio i na se razgovor naglo prekinuo.

ak i tokom naeg razgovora u mom umu su se beskrajno rojile sumnje.

Zaklinjem se bogom da je moja elja da se sretnem sa Sonoko bila prva i
iskrena. Ali u njoj oigledno nije bilo ni najmanjeg traga telesne udnje. Pa
kakva me je onda to elja terala da se ponovo sa njom vidim? Da nije to ponovo
bilo tek samoobmanjivanje, ova strast koja tako oigledno nije telesna udnja?
A pre svega, moe li da postoji neto takvo kao to je ljubav koja nema nikakvu,
ni najmanju podlogu u telesnoj udnji? Zar nije to samo po sebi oigledna i
jasna besmislica?
Ali, onda mi je jo jedna misao pala na pamet: ako moemo da smatramo
da ljudska strast ima mo da se izdigne iznad svih besmislica, kako ljudi mogu
da pomisle da ona nema mo i da se uzdigne iznad besmislica same strasti?

Od one presudne veeri veto sam uspevao da izbegavam ene. Od te

veeri nisam dotakao usne nijedne ene - a jo manje usne efeba koje su tako
zaista i istinski privlaile moju udnju - pa ak ni kada bih se naao u prilici u
kojoj je bilo neuljudno da to ne uinim... Samim tim, dolazak leta zapretio mi je

samoom ak i vie nego to je to prolee uinilo. A leto na vrhuncu ibalo je

bezduno i teralo u galop pastuve mojih telesnih udnji. One su prodirale i
razapinjale moje meso. Da bih to izdrao morao sam da pribegavam svojoj looj
navici ponekada ak i pet puta u toku jednog dana.
Moje neznanje bilo je donekle umanjeno itanjem teorija Hirfelda, koji
izopaenost objanjava kao savreno jednostavnu bioloku pojavu. Sada sam
shvatio da je ak i ono presudno vee bilo samo prirodna posledica i da nije bilo
nikakvog razloga za posramljenost. Moja matovita pouda prema efebima,
iako se nikada nije pretvorila u pederastiju, uzela je na sebe potpuno odreeni
oblik, za koji su istraivai pokazali da je skoro isto toliko rairen. Smatra se da
iste ove pobude kakve su moje nisu retke meu Nemcima. Dnevnik grofa fon
Platena prua jedan od najboljih primera. A, ako se okrenemo renesansnoj
Italiji, jasno je da Mikelanelove pobude nisu bile nesline mojima.
Ali, ovo ne znai da je moj emocionalni ivot bio doveden u red mojim
intelektualnim razumevanjem ovih naunih teorija. Bilo je teko da izopaenost
postane stvarnost u mom sluaju jednostavno zbog toga to kod mene te pobude
nisu ile dalje od telesnosti, nisu bile drugo do tamne pobude koje se uzalud
glasaju, koje se slepo, bespomono bore. ak i uzbuenje koje bi se u meni
javilo zbog nekog privlanog mladia, zaustavljalo bi se kod puke telesne
udnje. Da pokuam da to nekako ovla objasnim, moja dua je jo uvek
pripadala Sonoko. Iako to ne znai da potpuno prihvatam to naelo, mogu da
zgodno iskoristim srednjovekovnu sliku borbe izmeu due i tela da bih bolje
objasnio ono to mislim: u meni je postojao razdor, jaz ist i jasan, izmeu duha
i tela. Za mene je Sonoko predstavljala otelovljenje moje ljubavi prema
normalnosti samoj, moje ljubavi prema duhovnom, moje ljubavi prema svemu
venom.
Ali, tako jednostavno objanjenje ne razreava tu potekou. Oseanjima
se nimalo ne svia utvreni red. Umesto toga, kao majune estice u eteru, one

slobodno lete, nasumice lebde, i najvie vole da zauvek lutaju...

Godinu dana je prolo pre nego to smo se Sonoko i ja osvestili. Uspeno

sam poloio sve ispite za dravnu slubu, zavrio sam fakultet, i dobio posao
inovnika u jednom od ministarstava. Tokom te godine polo nam je za rukom
da se sretnemo nekoliko puta, nekad kao sluajno, nekad pod izgovorom nekog
beznaajnog posla, ali uvek bi prolo po dva-tri meseca izmeu susreta, a ak i
tada bismo se videli samo na po sat vremena, ili ni toliko, tokom dana - sretali
smo se a da se nita nije desilo, i tako smo se i rastajali. To je bilo sve. Niko ne
bi mogao nita da prebaci mom ponaanju. Ni Sonoko se nije usuivala da ode
dalje od beznaajnih podseanja ili razgovora koji su pomalo ismevali stanje u
kome smo se zatekli. To to je bilo izmeu nas niko ne bi mogao nazvati tajnom
ljubavnom vezom, pa ak bi se to tek sa oklevanjem moglo nazvati i odnosom.
ak i kada bismo se sreli, teko da bismo mislili na bilo ta drugo do kako da
nam rastanak bude brz i kratak, kao isti presek.
Bio sam zadovoljan tim. tavie, bio sam zahvalan zbog bogatstva i
obilja tajni ove povrne veze. Ne bi proao ni jedan dan a da ne pomislim na
Sonoko, a svaki put kad bismo se sreli doivljavao sam oseanje smirene sree.
Izgledalo je kao da se ta tanana napetost i isti sklad naih sastanaka ire u svaki
deli, u svaki ugao moga ivota, i da mu nameu neku jasnu, iako izuzetno
krhku ureenost.
Ali, godinu dana je prolo i mi smo se osvestili. Otkrili smo da ne ivimo
vie u dejoj sobi, ve da smo stanari u zgradi odraslih u kojoj svaka vrata koja
dobro ne lee u arkama moraju odmah da se poprave. Na odnos predstavljao
je upravo takva vrata, vrata koja ni ne mogu da se irom otvore, ve samo
odkrinu, i koja e pre ili kasnije morati da se poprave. A pored toga, tu je bila i
injenica da odrasli nemaju strpljenja za jednoline igre u kojima deca uivaju.
Mnogi sastanci koje smo prouili jedan po jedan bila su samo uobiajena,

svakidanja sretanja, svako iste veliine i oblika - pil karata za igranje ije se
ivice slau do u milimetar kada se naslau jedna na drugu.
Pa ipak, iz ovog odnosa veto sam uspevao da izvuem neko razvratno
zadovoljstvo, koje sam samo ja mogao da razumem. Moja razvratnost bila je
tanana, ak je ila jedan korak dalje od uobiajenih ovozemaljskih poroka, i,
kao neki savreni otrov, predstavljala je potpunu pokvarenost. Poto je
razvratnost bila sama osnova i najvanije naelo moje prirode, jo je istinskije
avolski bio ukus tajnog poroka u mom besprekornom i punom vrline
ponaanju, u ovom istom odnosu sa enom, u mom asnom dranju, i u tome
to sam liio na oveka uzvienih naela.
Mi smo ispruili ruke jedno prema drugome i drali neto u naim
spojenim akama, ali to to smo drali bilo je nalik na neto to postoji kada
verujete u njegovo postojanje, i to nestaje kada posumnjate. Zadatak
odravanja neega takvog izgleda jednostavan na prvi pogled, ali zapravo
zahteva vrhunsku sposobnost proraunavanja i ogromnu vetinu. Prizvao sam
vetaku obinost u taj prostor u naim rukama i udahnuo mu ivot; naveo
sam Sonoko da uestvuje u toj opasnoj radnji, tom pokuavanju da se odri ta
skoro varljiva prikaza ljubavi iz jednog trenutka u drugi. Izgledalo je da je
postala deo te zavere a da to nije shvatala. To to nije shvatala svoju ulogu
verovatno je bio jedini razlog koji je njenu pomo inio tako uspenom.
Ali, dolo je vreme kada je ak i Sonoko postala unekoliko svesna
neukrotive, nesavladive snage ove bezimene opasnosti, te opasnosti koja se
potpuno razlikovala od uobiajenih, prostih, ovozemaljskih opasnosti po tome
to je imala tano odreenu, merljivu zgusnutost.

Jednoga dana kada je leto ve bilo pri kraju sreo sam se sa Sonoko, koja
se tek vratila sa odmora na planini, u restoranu koji se zvao Coq dOr.1 im smo
1 Ime restorana je na francuskom - Zlatni petao. (prim. prev)

se sreli rekao sam joj da sam napustio svoj posao u dravnoj slubi.
ta ete sada da radite?
Pa, ve e neto iskrsnuti.
Pa, to je ba iznenaenje. Nije imala nita vie da kae o tome. Neka
vrsta pravila ponaanja koja su podrazumevala nemeanje ve su se bila
uvrstila izmeu nas.
Sonoko je bila pocrnela od planinskog sunca, i njena koa je izgubila
svoju sjajnu belinu, tamo iznad njenih grudi. Veliki biser na njenom prstenu
postao je nekako sumorno zamagljen od vruine. Zvuk njenog visokog glasa,
koji je uvek bio meavina tuge i nemarnosti, u potpunosti je odgovarao
godinjem dobu.
Neko vreme smo ponovo vodili besmisleni, neiskreni razgovor koji se
vrteo u krug. Ponekad je to izgledalo samo kao klizanje kroz prazan vazduh.
Davalo nam je oseanje kao da prislukujemo razgovor koji vode dvoje
nepoznatih ljudi. To oseanje bilo je nalik na ono koje nas obuzima kada se
nalazimo izmeu sna i jave, kada nai nestrpljivi napori da se vratimo srenom,
lepom snu a da se ne probudimo, samo ine ponovno hvatanje tog sna jo u
veoj meri nemoguim. Otkrio sam kako naa srca, kao da ih je zarazio neki
opasni virus, drhte od neprijatnog buenja koje se nemilosrdno namee naem
snu, od uzaludnog zadovoljstva u naem snu kada ga osmotrimo sa praga
svesnosti. Kao na neki znak koji je bio unapred dogovoren, ta bolest je napala
oba naa srca gotovo istovremeno. Na odgovor na to bilo je pretvaranje da smo
veseli i raspoloeni. Kao da smo se oboje bojali ta bi onaj drugi mogao rei u
svakom trenutku, jedna ala je sustizala drugu.
Uprkos tome to je boja njene koe unela neki mali nagovetaj nesklada,
ispod njene moderne frizure ista ona smirenost koju je uvek posedovala oblivala
je njene nene, vlane oi, njene mladalake obrve, njene pomalo pune usne.

Kad god bi druge ene prole pored naeg stola uvek bi primetile Sonoko.
Kelner se kretao po prostoriji, nosei srebrni posluavnik na kome su hladne
poslastice bile rasporeene na velikom komadu leda isklesanom u obliku
labuda. Sonoko se odsutno igrala zatvaraem svoje plastine rune torbice, a
prsten joj je sijao na prstu.
Je li vam dosadno sve ovo? upitao sam.
Ne govorite.
Ton njenog glasa zvuao je umorno, to je bilo nekako udno. Moda bi
se to ak moglo nazvati i ljupkim. Bila je okrenula glavu i gledala kroz prozor
na ulicu. Kada je ponovo progovorila, rei su joj sporo tekle:
Ponekad postajem zbunjena. Pitam se zato se na ovaj nain sastajemo.
Pa ipak na kraju se opet sretnem sa vama.
Verovatno zbog toga to to barem nije besmisleni minus. ak iako je to
sigurno besmisleni plus.
Ali ja imam neto to se zove mu, ne zaboravite. ak i ako je plus
besmislen, ne bi trebalo da uopte bude mesta za taj plus.
Dosadna je ta aritmetika, zar ne?
Shvatio sam da je Sonoko konano stigla do vrata koja vode u sumnju.
Poela je da osea da vrata koja smo odkrinuli do pola ne mogu tako da ostanu.
Moda je do tada ova vrsta osetljivosti na neureenost poela da upija, oduzima
vei deo oseanja koja smo Sonoko i ja delili, koja su nam bila zajednika. I ja
sam jo bio daleko od onog doba kada je ovek spreman da prihvati stvari
onakvima kakve jesu.
Pa ipak je izgledalo kao da sam se iznenada suoio sa neporecivim
dokazom da je moj bezimeni strah neprimetno zarazio Sonoko i da je, tavie,
jedina stvar koja nam je bila zajednika bio taj znak straha. Pokuao sam da ne

sluam. Ali, moje su usne izgovarale lakomislene, neozbiljne rei.

Ako ovako nastavimo, rekla je, ta mislite da e se desiti? Neemo li
same sebe saterati u ugao iz koga neemo moi da pobegnemo?
Ja mislim da vas potujem i da meu nama niega zbog ega bismo se
stideli pred bilo kim. Zato je to loe da se dvoje prijatelja sreu?
Tako je do sada bilo. Bilo je ba tako kako kaete. Mislim da ste se
veoma asno ponaali. Ali, ne znam ta e biti u budunosti. ak i ako ne
radimo nita zbog ega bismo se ma i u najmanjoj meri stideli, ja ipak nekako
sanjam uasne snove. Tada se oseam kao da me Bog kanjava za budue
grehe.
Neumoljivi zvuk te rei, budunost, naterao me je da zadrhtim.
Ako nastavimo ovako, govorila je, plaim se da e se jednog dana
dogoditi neto to e nas oboje povrediti. A posle toga, zar nee biti prekasno?
Zar nije ovo to mi sada radimo isto kao igranje vatrom?
Na ta mislite kada kaete igranje vatrom?
Oh, na sve.
Ali ne moete da smatrate da je ono to mi radimo igranje vatrom. Vie
lii na igranje vodom.
Nije se nasmeila. Tokom povremenih prekida u naem razgovoru snano
je stezala usne.
U poslednje vreme sam poela da mislim da sam uasna ena. Ne mogu
o sebi nikako drugaije da mislim nego kao o looj eni ukaljane due. ak ni u
svojim snovima ne bi trebalo da mislim o bilo kome drugom osim o svom
muu. Odluila sam da se krstim ove jeseni.
Pretpostavljao sam da se u ovoj nekakvoj vrsti dokone ispovesti, do koje
je dolo delimino zbog njene opijenosti sopstvenim reima, Sonoko pribliava

onom enskom paradoksu da misle suprotno od onoga to govore, i da nesvesno

eka da kae ono to ne sme da se izgovori. to se mene tie, nisam imao prava
ni da se radujem tome, niti da zbog toga tugujem. Pre svega, kako sam mogao
ja, koji nisam oseao ni najmanji trag ljubomore prema njenom muu, da
pokaem da imam ta prava bilo time to u ih zahtevati ili odbiti? utao sam.
Prizor mojih ruku, belih i krhkih u tom najtoplijem delu leta, ispunio me je
oajanjem.
A sada? rekao sam naposletku.
Sada? spustila je pogled.
Da, na koga ba u ovom trenutku mislite?
... Na mog mua.
Onda nije neophodno da se krstite, zar ne?
O, jeste!... Plaim se. Jo uvek se oseam kao da se tresem.
Pa onda, ba sada?
Sada?
Sonoko je podigla svoj ozbiljan, tuan pogled kao da nesvesno moli
nekoga za pomo. U zenicama njenih oiju otkrio sam lepotu koju nikada ranije
nisam video. Bile su to duboke, nepomine, neumitne zenice, kao dva vrela koja
neprestano pevaju o oseanjima. Nisam znao ta da kaem, jer tako je uvek bilo
kad god bi me pogledala tim svojim oima. Naglo sam pruio ruku prema
pepeljari na drugom kraju stola da bih ugasio svoju tek do pola popuenu
cigaretu. Od tog mog pokreta tanka i visoka vaza za cvee na sredini stola
zaljuljala se i pala, preplavivi sto vodom.
Kelner je doao i poistio sto. Prizor koji je prualo brisanje vodom
natopljenog stolnjaka ispunio nas je nekim oseanjem jada i tuge, a i dao nam je
izgovor da odemo ranije nego to smo mislili.

Ulice su, poto je bilo leto, bile preplavljene ljudima, i ta guva nas je
uznemiravala. Zaljubljeni zdravog izgleda prolazili su pored nas, isprenih
grudi, golih ruku. Oseao sam da me svako od njih prezire. Njihov prezir me je
prljio kao jarko letnje sunce.
Jo trideset minuta je ostalo do trenutka kad smo morali da se rastanemo.
Ne mogu da kaem da li je to bilo upravo zbog bola zbog rastanka, ali sumorna
razdraljivost, nalik na neku vrstu strasti, izazvala je u meni oseanje da elim
da prekrijem tih pola sata debelim slojem boje, kao na uljanoj slici. Zastao sam
ispred dvorane za igru gde je zvunik izbacivao na ulicu divlje tonove rumbe.
Iznenada sam se setio pesme koju sam davno proitao:
... Ali uvek je to ples bez prestanka....
Bio sam zaboravio ostalo. Mora da je to iz neke pesme Andrea
Salmona....
Iako nikada nije bila na takvom mestu, Sonoko je klimnula glavom u
znak pristanka i pola za mnom u dvoranu za igru na tridesetak minuta plesa.
Dvorana je bila puna kancelarijskih slubenika koji su dolazili tu svakoga
dana na sat ili dva igranja, produujui svoju pauzu za ruak onako kako je to
njima odgovaralo. Vlana vrelina udarila nas je pravo u lice. Potpomognuta
loim nainom provetravanja i tekim zastorima koji su zaustavljali dotok
sveeg vazduha spolja, zaguljiva vrelina koja je tu, nepomina, vladala,
stvarala je nekakvu mlenobelu maglu estica praine, jasno vidljivih u zracima
vetake svetlosti. Nije bilo neophodno da nam iko kae kakva je vrsta ljudi
ovde dolazila da igra, ne primeujui ni vruinu, ni mirise znoja, loih parfema i
jeftine pomade. Zaalio sam to sam ovde doveo Sonoko.
Ali, sada je bilo suvie kasno da se vratimo. Potpuno izgubivi volju,
probijali smo se kroz guvu. ak ni retki elektrini ventilatori nisu uspevali da
pomere ni daak vazduha. Mladii su igrali sa domaicama dvorane, znojavih

obraza vrsto priljubljenih. Nosevi devojaka bili su kao blatnjavi, a znoj je tako
izbrazdao puder na njihovim licima da je izgledao kao bubuljice. Lea njihovih
haljina izgledala su jo uprljanija i vlanija od stolnjaka za kojim smo do
malopre sedeli. Bilo da su igrale ili ne, znoj je curio sa njih. Sonoko je ubrzano
disala kratkim dahom, kao da se gui.
Traei daak sveeg vazduha, proli smo kroz nadsvoeni prolaz
ukraen vetakim cveem koje nije pripadalo tom godinjem dobu, izali u
dvorite i seli na dve grubo obraene stolice. Bilo je ovde sveeg vazduha,
istina, ali je betonski pod odbijao jaru dovoljno jaku da stigne i do stolica u
senci. Usta su nam bila lepljiva od guste slatkoe koka-kole. Izgledalo je da je i
Sonoko bila uutkana istim onim mukama prezira koji sam ja oseao prema
svemu. Posle nekog vremena nisam mogao vie da izdrim nae utanje i poeo
sam da posmatram ta se oko nas deava.
Jedna debela devojka se lenjo naslanjala na zid, hladei se maramicom.
Muziari su svirali neku brzu igru koja kao da je sve smorila. U dvoritu su se
nalazile i neke saksije sa zimzelenim biljkama, koje su ukrivo rasle iz sasuene,
ispucale zemlje na koju su bile osuene. Sve stolice u hladu nadstrenice bile su
zauzete; niko nije bio dovoljno hrabar da izae na sunce.
Meutim, jedna grupica je sedela usred svog onog sunca, priajui kao da
su potpuno sami. Sastojala se od dve devojke i dva mladia. Jedna od devojaka
je puila na takav izvetaen nain da je bilo oigledno da je nenaviknuta na
cigarete; zagrcnula bi se posle svakog dima koji bi povukla. Obe devojke su
nosile udne haljine koje kao da su bile napravljene od materijala za letnji
kimono. Haljine su bile bez rukava, otkrivajui ruke crvene kao u ena ribara, sa
tragovima ujeda insekata. Kad god bi mladii napravili neku grubu alu,
devojke bi se zgledale i izvetaeno se nasmejale. Jarki sunevi sjaj koji ih je
tukao pravo u glavu kao da im nije ni najmanje smetao.
Jedan od mladia je nosio arenu havajsku koulju, to je bilo veoma u

modi meu mladiima u gradu tih dana. Lice mu je bilo bledo i izgledao je
prepredeno; imao je snane ruke. Razuzdan, raskalaan osmeh stalno mu je
igrao na usnama, i kada bi na trenutak nestao, opet bi se brzo pojavio.
Zasmejavao je devojke tako to se pravio da im prstom bui grudi.
Onda je moju panju privukao drugi mladi. Imao je dvadeset jednu ili
dve godine, grube ali pravilne crte lice i bio je tamnoput. Bio je skinuo koulju i
stajao je tamo polunag, nametajui svoj pojas. Grubi pamuni materijal bio je
natopljen znojem i poprimio je neku svetlosivu boju. Izgledalo je da namerno
okleva sa nametanjem pojasa i stalno se ubacivao u razgovor i smejao sa
svojim drutvom. Njegove gole grudi bile su pune napetih miia, potpuno
razvijenih i gusto zbijenih; izmeu vrstih miia njegovog torzoa sputalo se
jasno odreeno udubljenje prema stomaku. Debele, nalik na uad, ile njegovog
mesa spajale su se na stranama njegovih grudi iz raznih pravaca i uvijale u
vrste vorove. Vrelu masu njegovog glatkog tela okrutno je i nemilosrdno
stezao svaki nabor pamunog pojasa natopljenog znojem. Njegova gola, od
sunca preplanula ramena sijala su se kao da su namazana uljem. Tamni uperci
dlaka izbijali su mu ispod pazuha i, obasjani suncem, uvijali se i sijali zlatastim
odsjajem.
Ovaj prizor, a pre svega slika boura istetoviranog na njegovim vrstim
grudima, izazvao je u meni navalu telesne poude. Moj udni pogled bio je
prikovan za to grubo i divlje, ali i neizrecivo lepo, telo. Njegov vlasnik je stajao
tamo na suncu i smejao se. Kada je zabacio glavu mogao sam da vidim njegov
zbijeni, miiavi vrat. Neto je duboko u meni udno zadrhtalo. Nisam mogao
da skinem pogleda sa njega.
Zaboravio sam da Sonoko postoji. Mislio sam samo na jedno: kako izlazi
na ulicu u tom letnjom danu ba ovako, polunag, i kako upada u tuu sa
mladiima iz suprotnog tabora. Kako otar bode proseca njegov pojas,
probijajui mu grudi. Kako njegov pojas natopljen znojem postaje divno obojen

krvlju. Kako njegov krvlju obliveni le stavljaju na nosila sklepana od

prozorskog okna, i donose ovamo...
Imamo jo samo pet minuta. Do mojih uiju stigao je visoki, tuni glas
Sonoko. Okrenuo sam se prema njoj u udu.
U tom trenutku neto se duboko u meni snano i surovo iskidalo. Bilo je
to kao kad grom udari u drvo i rascepa ga na dvoje. uo sam kako se graevina,
koju sam gradio sve do tada, kamen po kamen, koristei svu svoju snagu,
uruava na zemlju. Oseao sam se kao da prisustvujem trenutku u kome se sav
moj ivot pretvara u neku vrstu uasnog nepostojanja. Sklopio sam oi i za
nekoliko trenutaka ponovo povratio svoj hladan kao led oseaj dunosti.
Samo pet minuta? Nije trebalo da vas dovedem na ovakvo mesto. Jeste li
ljuti? Osoba kao to ste vi ne bi trebalo da vidi prostakluk ovakvih ljudi. uo
sam da ova dvorana za igru ne ume da plati ovim bandama propalica i da su oni
poeli da ulaze besplatno i na silu, bez obzira na to to pokuavaju na svaki
nain da ih obeshrabre.
Meutim, jedino sam ih ja gledao, Sonoko ih nije ni primetila. Bila je
nauena da ne vidi sve ono to ne bi trebalo da vidi. Ona je jednostavno svoj
pogled zadrala rasejano na znojavom redu lea ljudi koji su stajali i posmatrali
igranje.
Ali, ak i uz to, izgledalo je da duh tog mesta dovodi do neke vrste
hemijske promene i kod Sonoko, a da ona toga nije ni bila svesna. Uskoro se
neto nalik na nagovetaj osmeha pojavilo na njenim stidljivim usnama, kao da
unapred uiva u onome to e rei:
Znam da je udno da vas to pitam, ali vi ste ve, zar ne? Naravno da ste
ve to radili, zar ne?
Bio sam potpuno iscrpljen. Pa ipak je neto jo uvek radilo u mom mozgu
i omoguilo mi da dam prihvatljivi odgovor bez razmiljanja i zadrke.

Hm... Jesam, naalost.

Kada?
Prolog prolea.
Sa kim?
Bio sam zapanjen meavinom naivnosti i prepredenosti u njenom pitanju.
Nikako nije mogla da me zamisli u vezi sa devojkom ije ime ona ne bi znala.
Ne mogu da vam kaem njeno ime.
Hajde, ko je to bio?
Molim vas da me ne pitate.
Moda zbog toga to je ula gotovo ogoljeni ton preklinjanja u mom
glasu, ona je odmah zautala, kao da se uplaila. inio sam sve to je bilo u
mojoj moi da je spreim da primeti kako nema vie ni kapi krvi u mom licu.
Trenutak naeg rastanka samo to nije nastupio. Svirali su neki prosti bluz. Bili
smo nepokretni, zahvaeni zvukom planog glasa koji je dopirao iz zvunika.
Sonoko i ja smo pogledali gotovo istovremeno na nae rune satove...
Bilo je vreme. Dok sam ustajao, bacio sam kriom jo jedan pogled
prema onim stolicama na suncu. Svi su verovatno otili da igraju, i stolice su
stajale prazne na jarkom suncu. Neko pie je bilo prosuto po stolu i sijalo se
treperavo i pretei.