Hauard Lavkraft

SLUAJ ARLSA DEKSTERA VORDA

(sa pogovorom: Natprirodna strava u knjievnosti od istog pisca)
Pr e v e l a s a e ng l e s ko g
Gordana Velmar-Jankovi
e K N J IG A : B l a c ky m a c a

BI GZ

Glava prva
O IZVESNOM ISHODU
I O IZVESNOM PROLOGU

1
Iz privatne bolnice za umobolne u blizini Providenisa, Rod Ajlend, nestala je
nedavno jedna krajnje neobina osoba. Pacijenta je, pod imenom arls Dekster
Vord, u bolniki pritvor, teka srca, smestio ojaeni otac koji je budnim okom
pratio kako njegovo ludilo od puke ekscentrinosti prerasta u mranu maniju sa
nagovetajima ubilakih tenji i sa udnovatim promenama u sadrajima svesti. I
lekari priznaju da ih je njegov sluaj prilino zbunio, jer su ispoljene nastranosti
bile i fizioloke i psiholoke prirode.
Prvo, pacijent je bio neshvatljivo star za svojih dvadeset est godina. Duevni
poremeaj, istina, moe da izazove naglo starenje, ali je lice ovog mladia imalo
onaj prevejani izraz koji obino dobijaju samo ljudi u poznoj starosti. Drugo, u
njegovim organskim procesima uoene su udne nesrazme nosti koje su u medicini
bile potpuno nepoznate. Disanje i rad srca odvijali su se u zbunjujuem neskladu,
glas se gubio i prelazio u apat, varenje je bilo nepojmljivo usporeno i svedeno na
najmanju moguu meru, a nervne reakcije na uobiajne nadraaje odudarale su od
svih dosad zabeleenih sluajeva, i onih normalnih i onih patolokih. Koa je bila
gotovo mrtvaki hladna i suva, a elijski sklop tkiva preterano sirov i razlabavljen.
ak je i velika maslinastozelena belega od roenja na njegovom desnom bedru bila
iezla, a na grudima se pojavio vrlo neobian mlade ili crnkasta pega kojoj pre
toga nije bilo ni traga. Ukratko, s vi se lekari slau da je kod Vorda proces
metabolizma bio usporen do nevienih razmera.
arls Vord je i u psiholokom pogledu predstavljao jedinstven sluaj. Njegovo
ludilo nije imalo nikakve slinosti sa bilo kojom vrstom duevne bolesti opisanom i u
onim najnovijim i najpodrobnijim dosjeima, pa je zato i shvaeno kao mentalna mo koja
bi od njega stvorila genija ili vou da nije dobila tako udne, iskrivljene i groteskne oblike.
Doktor Vilet, porodini lekar Vordovih, tvrdi da se sveukupna umna sposobnost
pacijenta, sudei po odzivu na sve to je izvan sfera njegovog ludila, znatno poveala posle
pojave bolesti. Vord je, istina, odvajkada uio i odvajkada se bavio istraivanjem starina,
ali ak ni u svojim najblistavijim ranim radovima nije pokazivao takvu udesnu
pronicljivost, takav posmatraki dar i takvu sposobnost poniranja u sutinu stvari kakve je
ispoljio u toku ispitivanja kojima su ga podvrgli lekari za duevne bolesti. Mladiev um je,

inilo se, bio toliko blistav, toliko lucidan, da je uistinu bilo teko izdati zvanian nalog za
upuivanje u bolnicu; i tek je na osnovu svedoenja drugih i na osnovu bezbrojnih,
nenormalnih praznina u njegovom skladitu informacija, koje su toliko odudarale od
njegove inteligencije, ipak na kraju smeten u ludnicu. Sve do nestanka, arls Vord je bio
prodrljiv ita, sjajan sagovornik i zanimljiv kozer, koliko mu je to doputao jedva ujni
glas; i otroumni posmatrai koji, naravno, nisu mogli da predvide njegovo bekstvo,
sasvim su nepristrasno proricali da e on vrlo brzo biti otputen iz bolnikog pritvora.
2
Jedino je doktor Vilet, koji je prisustvovao roenju arlsa Vorda i od tada budno pratio
deakov telesni i umni razvoj, strepeo, ini se, od pomisli na tu buduu slobodu. Doiveo
je strane stvari i doao do uasnog otkria, a nije smeo da ga poveri svojim sumnjiavim
kolegama. Uostalom, i on je pomalo zagonetan u toj svojoj povezanosti sa sluajem Vord.
Poto je poslednji video pacijenta pre bekstva, pojavio se posle tog poslednjeg razgovora s
njim u stanju koje je odraavalo meavinu uasa i olakanja, a toga su se mnogi prisetili
kada se, tri sata kasnije, pronela vest o Vordovom bekstvu. I samo to bekstvo jedno je od
nerazjanjenih uda u bolnici doktora Vejta. Prozor otvoren nad usekom od ezdeset
stopa nikako nije mogao da objasni ovaj beg, ali je injenica da je mladi posle razgovora
sa Viletom nepobitno iezao. Ni Vilet javno ne nudi nikakvo objanjenje iako je, ini se,
na neki udan nain sada u dui spokojniji no to je bio pre pacijentovog bekstva. Istina,
neki slute da bi on rado rekao i mnogo vie kad bi bio siguran da e se u njegovu priu
poverovati. On je zatekao Vorda u bolnikoj sobi, a ipak su bolniari po njegovom odlasku
zaludu kucali na ta vrata. A kada su ih otvorili, pacijenta tu vie nije bilo, u sobi su ih
doekali samo otvoren prozor i ledeni aprilski vetar to je duvao u oblaku siune
plaviastosive praine koja ih je gotovo uguila. n je da su psi zavijali, ali se to
deavalo dok se Vilet jo nalazio u sobi, a psi posle nikoga nisu uhvatili i vie nisu
pokazivali nikakvu uznemirenost. Vordovom ocu je vest odmah saoptena telefonom i on
je, ini se, bio vie alostan nego iznenaen. Ali pre no to ga je pozvao lino doktor Vejt,
sa gospodinom Vordom je razgovarao Vilet; obojica su poricala da bilo ta znaju o bekstvu
i da su bilo na koji nain sauestvovali u njemu. Od nekih prisnih i pouzdanih prijatelja
doktora Vileta i Vorda starijeg dobijene su izvesne tanune niti vodilje, ali su i one suvie
fantastine da bi se u njih poverovalo. Ostaje jedino injenica da do dana dananjeg nije
otkriven nikakav trag nestalog umobolnika.
arls Vord se bavio starinama od najranijeg detinjstva i tu sklonost, bez sumnje, duguje
staroj varoi u kojoj je iveo, kao i ostacima prolosti koji su ispunjavali svaki kutak starog
porodinog zdanja u Ulici vidikovac, na vrhu brda. Tokom godina, njegova privrenost
starinama postajala je sve vea, tako da su istorija, genealogija i izuavanje kolonijalne

arhitekture, nametaja i umetnikih predmeta istisli, naposletku, sve ostalo iz delokruga

njegovog interesovanja. Ove sklonosti valja upamtiti jer su od znaaja za prouavanje
njegovog ludila; one, dabome, ne sainjavaju apsolutno jezgro tog ludila, ali igraju veliku
ulogu u povrinskoj formi bolesti. Praznine u znanju, koje su lekari za duevne bolesti
odmah uoili, bile su, sve, vezane za stvari iz savremenosti i nepromenljivo su
nadoknaivane isto toliko ogromnim ali, spolja gledano, i prikrivenim znanjem vezanim
za stvari iz prolosti i drevnog doba, kad god bi se to znanje podstaklo vetim
ispitivanjem: ispitivau se moglo priiniti da je pacijent doslovno prenesen u neko
preanje vreme posredstvom neshvatljive samohipnoze. Najudnije je bilo to da Vorda
vie nisu interesovale starine o kojima je toliko znao. Prestao je, izgleda, da ih ceni ba
zato to je toliko znao o njima, i svi njegovi napori, u poslednje vreme, bili su oigledno
usmereni na to da ovlada onim optim, najprostijim injenicama iz modernog sveta koje
su bile tako potpuno i toliko oevidno izbrisane iz njegove svesti. To da je dolo do
brisanja velikih razmera trudio se da prikrije koliko je god mogao; meutim, svima koji su
ga posmatrali bilo je jasno da je celokupni program itanja i razgovora podreen Vordovoj
oajnikoj elji da posisa ona saznanja o sopstvenom ivotu i o obinoj praktinoj i
kulturnoj pozadini dvadesetog veka koja je bezuslovno morao da ima budui da se rodio
1902. godine i obrazovao u kolama naeg doba. Lekari za duevne bolesti se sad pitaju na
koji se nain odbegli pacijent, s obzirom na to da mu je skladite data u velikoj meri
okrnjeno, bori sa sloenim svetom dananjice; preovlauje miljenje da se najverovatnije
pritajio u nekome smernom i netegobnom poloaju i da e u njemu ostati sve dok mu se
skladite savremenih informacija ne popuni i ne dostigne normalnu ravan.
Poetak Vordovog ludila je predmet ustre rasprave meu lekarima za duevne
bolesti. Doktor Limen, istaknuti bostonski psihijatar, smeta ga u period 1919 - 1920,
dakle u poslednju godinu deakovog kolovanja u Akademiji Mouzis Braun, kada je
odjednom sa izuavanja prolosti preao na izuavanje okultnog i odbio da se prijavi na
koled, sa obrazloenjem da za svoj raun vri istraivanja od mnogo veeg znaaja. Ova
pretpostavka se, bez sumnje, temelji na injenici da je Vord ba u to vreme promenio
svoje navike i e uporno da traga po gradskoj arhivi i po starim grobljima za izvesnim
grobom iskopanim 1771. godine; u pitanju je bio grob jednog pretka, Dozefa Karvena,
ija je dokumenta, kako je tvrdio, pronaao iza zidnih ploica u jednoj vrlo staroj kui
Olni Korta, na Stempers Hilu, u kojoj je, kao to bejae poznato, iveo Karven.
Neosporno je to da se u zimu 1919 -1920. godine u Vordu zbila velika promena;
ba tada je naglo prekinuo da se bavi antikvitetima i gotovo oajniki uronio u
prouavanje oblasti okultnog, i kod kue i u inostranstvu.
Sa svim tim se ne slae jedino doktor Vilet, a svoj sud zasniva na prisnom i
neprekidnom druenju sa pacijentom, kao i na nekim zastraujuim istraivanjima i
otkriima do kojih je sam doao u vezi sa njim. I to to je doktor doiveo ostavilo je dubok

trag; glas mu drhti kad pria o tome, ruka mu drhti kad pokua da pie o tome. Vilet
priznaje da bi promena nastala 1919 -1920. godine mogla, po pravilu, da oznai poetak
postupnog propadanja arlsa Vorda koje je dostiglo vrhunac u uasnom, beskrajno
tunom, neprirodnom otuenju 1928. godine, ali na osnovu linog posmatranja misli da u
ovom sluaju postoji jedna tanana ali i znaajna osobenost. Mada otvoreno priznaje da je
mladi po temperamentu oduvek bio neuravnoteen, bezrazlono podloan pojavama
koje ga okruuju i isto toliko bezrazlono oduevljen njima, on odbija mogunost da je
rana promena oznaila stvarni prelaz iz duevnog zdravlja u ludilo i veruje u Vordovu
izjavu da je otkrio ili ponovo otkrio neto to e, po svemu sudei, za ljudsku misao biti od
udesnog, neprocenjivog znaaja.
Pravo ludilo, tvrdi Vilet, nastupilo je sa kasnijom promenom: onda kad je Vord
pronaao portret i stare rukopise Dozefa Karvena; kad se vratio sa putovanja u neka
udnovata inostrana mesta i pod neobinim, tajanstvenim okolnostima izgovorio neke
strahotne bajalice; kad je sasvim jasno oznaio odgovore na te bajalice i u samrtnim
mukama ili u nekome neobjanjivom duevnom stanju napisao jedno oajniko pismo;
kad je proao talas vampirizma i zlokobnog ogovaranja u Potakitu; kad je njegova
memorija poela da iskljuuje slike iz savremenog sveta i glas poeo da mu se gubi a
fiziki izgled trpeo promenu koju su, kasnije, zapazili toliki ljudi.
Tek je u to vreme, istie Vilet sa neuobiajnom estinom, Vord haotino da
se ponaa, iako bi njegova tvrdnja u vezi sa presudnim otkriem mogla biti potkrepljena
dovoljno vrstim dokazima. Prvo, dva vrlo razumna radnika bila su prisutna kada je
mladi pronaao stare rukopise Dozefa Karvena. Drugo, Vord mu je lino jednom
prilikom pokazao te hartije i jednu stranicu iz Karvenovog dnevnika, i svaki je taj
dokument po svemu izgledao nepatvoren. Udubljenje u kome je Vord, kako je tvrdio,
pronaao te rukopise uistinu postoji, video ga je, namah, i Vilet, iako u okruenju u koje
je teko poverovati i koje moda nikada nee moi da bude provereno. Tu su, zatim, jo i
neke zagonetke i koincidencije vezane za Orneova i Hainsonova pisma, pa problem
Karvenovog rukopisa i onoga to su detektivi obelodanili o doktoru Alenu; a uz sve to i
strana poruka ispisana majunim i drevnim latinskim pismenima koju je Vilet, doavi
svesti posle uasavajueg doivljaja, pronaao u svom depu.
Od svega su, meutim, najupeatljivija dva ishoda do kojih je doktor, pomou
izvesnog para formula, doao u toku svojih poslednjih istraivanja, jer su ti ishodi
nedvojbeno potvrdili i autentinost dokumenata i istinitost njihovih udovinih
podrazumevanja, ba u trenutku kada su ove hartije zauvek izmakle ljudskom pronicanju.

3
Raniji ivot arlsa Vorda treba posmatrati kao neto to je pripadalo koliko prolosti
toliko i starinama koje je tako strastveno voleo. U jesen 1918. godine, uz neskriveno
oduevljenje prema vojnoj obuci toga doba, upisao se u Vojnu kolu Mouzis Braun koja
se nalazi u neposrednoj blizini njegovog doma. Glavno staro zdanje, sagraeno 1819.
godine, oduvek ga je oaravalo i podsticalo njegovo istanano oseanje za staro, a
prostrani park Vojne akademije privlaio je njegovo oko osetljivo na lepotu predela.
Drutvenim delatnostima se malo bavio i vreme uglavnom provodio kod kue, u
besciljnim etnjama, na asovima, na vebama, i u traganju za antikvarskim i genealokim
podacima u Gradskoj venici, u Narodnoj biblioteci, u Ateneumu, u Istorijskom
udruenju, u bibliotekama Dona Kartera Brauna i Dona Heja, na Braunovom univerzitetu i u tek otvorenoj biblioteci epli u Ulici korist. Moemo i da zamislimo kako je
izgledao u tim danima: visok, vitak i plavokos, pametnih, pronicljivih oiju i lako
povijenih lea, nemarno odeven, bio je vie bezazleno nespretan nego privlaan deak.
Njegove etnje su se uvek pretvarale u pustolovni pohod u drevnu prolost a on je,
zahvaljujui bajnoj staroj varoi, uspevao da sebi doara ivu i povezanu sliku prohujalih
vekova. A kako je njegov dom bio veliko dordijansko zdanje na samom vrhu okomitog
brda koje se uzdie istono od reke, mogao je sa prozora na pobonom delu kue da, uz
laku vrtoglavicu, prelee pogledom preko svih grozdastih vrhova tornjeva, kupola,
zvonika, krovova i visokih kua donjeg grada to su stremili ka purpurnim brdima
seoskog predela na onoj drugoj strani. Tu je on bio roen i sa toga divnog klasinog trema
od dvostruke opeke dadilja ga je prvi put izvezla u kolicima i provela pored male bele
seoske kue od koje je, pre dvesta godina, varo i poela da se iri ka dostojanstvenim
koledima du velelepne ulice u kojoj su stara etvorougaona zdanja od opeke i manje
drvene kue sa uskim dorskim tremovima i tekim stubovima spokojno snevali, postojani
i nepristupani sred svojih raskonih bata i bujnih vrtova.
Vozila ga je dadilja i kroz pospanu Kongdon ulicu koja se, useena u strmo brdo, pruala
sloj nie, sa svojim istoku okrenutim kuama na izdignutim terasama. One manje kue u
njoj bile su jo starije, jer se varo irila ba od njih i od njih pela uz brdo; u tim se, dakle,
vonjama dojio koloritom toga neobinog, starinskog kolonijalnog sela. Dadilja bi
zastajala na Terasi zvanoj Vidikovac i tu bi, sedei na klupi, askala sa andarima; a ono
to se kao jedno od prvih seanja urezalo deaku u svest bilo je veliko, ka zapadu
okrenuto, izmaglicom obavijeno, more krovova i kupola i zvonika i dalekih bregova koje
je ugledao jednog zimskog popodneva sa prostranog ograenog nasipa a koje se. tako
rumeno i mistino, uzdizalo naspram grozniavog, apokaliptinog zalaska sunca i
njegovih udesnih crvenih i zlatnih i purpurnih i zelenih boja.

Ogromna mermerna kupola Dravne kue isticala se i izdizala kao masivna silueta, dok je
kip koji ju je ukraavao na neki fantastian nain bio ovenan sjajnim krugom
zahvaljujui pukotini otkrinutoj u nekom od niskih, razastrtih oblaka to su arali
plameno nebo prelivom svojih boja.
im je malice poodrastao, krenuo je u svoje este uvene etnje; u poetku sa
dadiljom koja ga je nestrpljivo vukla za sobom, a potom i sam, utonuo u sanjarenje i
razmiljanje. Onda se osmelio i iao dalje, niz to gotovo okomito brdo, zalazei svaki put u
sve starije i sve neobinije ravni stare varoi. Uputio bi se, oklevajui, suvie oprezno, niz
strmu ulicu Denkis, koja je svojim zadnjim zidovima i kolonijalnim zabatima izbijala na
ugao senovite Ulice korist, gde bi se naao pred starim drvenim spomenikom sa dverima
izmeu dva jonska pilastra, a onda polako etao pored starih kua sa zabatima i ostacima
prvobitnih seljakih dvorita, pa pored kuerine sudije Darfija, njenih razvalina sa jo
vidljivim tragovima dordijanske velelepnosti. Odatle je ta etvrt prelazila u prljave
sokake, ali su ogromni brestovi bacali prijatne senke na trg i deak bi nastavljao put du
dugih redova kua izgraenih pre Revolucije1 . Idui pored tih kua sa velikim sredinim
dimnjacima, klasinim portalima i dvostrukim kamenim stepenitima, mali arls je lako
mogao da zamisli kako su one izgledale u vreme kada je ulica bila nova i kada su crvene
potpetice i vlasulje isticale ivopisne zabate, sa znacima propadanja sada tako vidljivim.
I prema zapadu se brdo sputalo isto toliko strmoglavo sve do stare Gradske ulice koju su
osnivai trasirali 1636. godine uz samu ivicu reke. Od nje su se nizali bezbrojni sokaci sa
kosim, zbijenim kuercima neprocenjivo vrednim zbog njihove drevnosti; ali on se, mada
opinjen i oaran, tek mnogo kasnije usudio da probije kroz njihovu arhainu okomitost
iz straha da se i ti sokaci i ti kuerci ne pretvore u san ili u vratnice kroz koje se ulazi u
svet neznanih uasa. Manje mu je strahotan bio nastavak puta du Ulice korist i du
gvozdene ograde skrovitog groblja svetog Jovana, pored bone strane Kolonijalne kue iz
1761. godine i pored Krme kod zlatne lopte koja se sada raspadala a u koju je navraao
Vaington.

________________________
1

Rat koji su amerike kolonije vodile sa Engleskom izmeu 1775. i 1783. godine i kojim

su Sjedinjene Amerike Drave dobile nezavisnost. Prim. prev.

U Ulici susretanje pogledao bi navie, ka istoku, i video izvijeno stepenite koje je

glavnom drumu omoguavalo da se vere uz padinu, ili bi pogledao nanie, ka zapadu, i
video staru kolonijalnu kolsku zgradu od opeka kako se, preko druma, smei znaku sa
ekspirovom glavom na zgradi u kojoj su se pre Revolucije tampali listovi Providence

Gazette i Country Journal. Naiao bi, potom, na gizdavu Prvu baptistiku crkvu iz 1775.
godine, ija se rasko ogledala u neuporedivom, kienom zvoniku i u dordijanskim
kupolama koje lebde nad njom titei je. Odavde je, ka jugu, okolina postajala sve lepa i
pretvarala se u cvetni bokor udesnih ranih zdanja; ali, i ovde su puteljci i uski prolazi
vodili niz strmu liticu, na zapad; avetinjski u svom arhainom stilu i zaronjeni u trule to
se presijava u duginim bojama, tano na onom mestu gde se bezboni stari dok, sred
poliglotskih poroka i poliglotske prljavtine, prisea svojih velianstvenih dana vezanih za
Istonu Indiju, stajali su, ukotvljeni, istruleli brodovi i dereglije zamuena pogleda, sa
tako preivelim imenima kao to su Sveanj, Zlatna poluga, Zlato, Srebro, Novac,
Dablun2 , Soveren3 , Forinta, Dolar, Desetak i Cent.
Ponekad bi se, sad ve visok i pustolovnijeg duha, mladi Vord usudio da sie u taj
koloplet rasklimatanih kua, polomljenih greda, varljivih stepenika, isprepletanih
balustrada, crnpurastih lica i neuvenih mirisa; krivudao bi od Junog kopna do June
vode, istraujui dokove na kojima su se jo dodirivali mali zaliv i zvuni parobrodi, a
onda se vraao na sever, po nioj ravni, du stovarita sa visokim uiljenim krovovima,
sagraenim 1816. godine, pa preko prostranog trga kod Velikog mosta na kojem i danas,
na nekadanjim lukovima, vrsto stoji Trnica iz 1773. Na tome bi trgu zastao da se napoji
omamljujuom krasotom stare varoi koja se uzdizala na strmom predgorju, ukraena
svojim dordijanskim ukama i ovenana ogromnom novom kupolom crkve verske
sekte Krien sajens 4 kao to je London ovenan kupolom crkve svetog Pavla.

_ _ _______________________

Dablun stari panski zlatnik. Prim. prev.

Soveren funta sterlinga od zlata, nazvana tako zbog vladareve glave na naliju
zlatinka. Prim. prev.
4
Krien sajens versko uenje i crkva zasnovani na teoriji da su bolest i greh
subjektivne pojave i da je duh jedini uzrok. Prim. prev.
2
3

Najvie je voleo da na to mesto stigne u kasno popodne, kada iskoeno sunce optoi
zlatom i Trnicu i vrhove brda i zvonike pa baci ini na sanjalake, uz gat ukotvljene
lae, kao to je zaaravalo i lae Providensa kada bi plovile za Indiju. Posmatrao bi taj
prizor sve dok mu se od silnog zanosa ne bi zavrtelo u glavi a onda bi se u suton, na
povratku kui, uzverao uz padinu pored stare bele crkve, penjao sve vie i vie uskim
strmim stazama i gledao kako zlatni odsjaji izviruju iz siunih kockastih ili lepezastih
prozora, visoko izdignutih iznad dvostrukog stepenita sa neobinom ogradom od
kovanog gvoa.
U drugo doba dana, i u kasnijim godinama, udeo je za jakim kontrastima; prvo bi
etao po tronim kolonijalnim etvrtima severozapadno od svog doma, dakle po kraju gde
se brdo strmoglavljuje ka nioj uzviici Stempers Hila sve do njegovog geta i crnakih
uderica zbijenih oko mesta sa kojeg su, pre Revolucije, kretala bostonska potanska kola;
potom po ljupkom junjakom carstvu koje presecaju Dordeva i Vilijemsova ulica, pa
ulice sa zvunim nazivima kao to su Mo i Blagonaklonost, na ijim su padinama ostala
sauvana predivna imanja sa ostacima vrtova okruenim zidovima i strmim zelenim
puteljcima u kojima sahnu nebrojene udesne uspomene. Ta vrljanja su, zajedno sa
pomnim izuavanjima koja su ih pratila, mnogo doprinela njegovom ogromnom znanju i
u njemu razvila vrsnog poznavaoca starina; i to ogromno znanje, koje je na kraju iz svesti
arlsa Vorda izbrisalo ceo savremeni svet, najbolje ilustruje mentalno tle na koje je one
sudbonosne zime 1919 - 1920. godine palo seme da iz njega iznikne tako udan i tako
straan rod.
Doktor Vilet je ubeen da je, sve do te zlosrene zime u toku koje je dolo do prve
promene, Vordova strast prema starinama u potpunosti bila liena svake morbidnosti.
Njega su groblja privlaila samo svojom skrovitou i istorijskom vrednou, i on u sebi
nije nosio nita to bi moglo da lii na nasilje ili na divlji nagon. A onda je postepeno,
prikriveno i podmuklo usledio, ini se, neobini nastavak genealokog trijumfa koji je
Vord ispoljio prethodne godine kada je, meu precima svoje majke, otkrio izvesnog
dugovekog oveka po imenu Dozef Karven, koji je iz Salema doao u Providens meseca
marta 1692. godine i o kome se apatom prenosio itav niz potpuno neverovatnih i
obespokojavajuih pria.

Vordov ukunukundeda Velkam Poter oenio se 1785. godine izvesnom Anom

Tilinghast, kerkom Gospoe Ilajze, keri kapetana Dejmsa Tilinghasta, ali o Aninom
ocu porodica nije sauvala ni jedan jedini spomen. Kada je krajem 1918. godine iitavao
izvorna gradska dokumenta u rukopisu, mladi genealog Vord je naiao na zabeleku o
dozvoli za legalnu promenu prezimena na osnovu koje je 1772. godine izvesna gospoa
Ilajza Karven, udovica Dozefa Karvena, zajedno sa svojom sedmogodinjom erkom
Anom, ponovo uzela svoje devojako prezime Tilinghast; a to zbog toga to imja
Soprunika Jejo publinom Osudeniju podvergnuto bi erez Priini etogo to
obelodaneto bi posle smerti jevo a to stara podozrenija potverdi. B eto tolko ena jego
voverena ne bi, svakogo Sojuza i v misli s Jim osvobodena5 .

_________________________
5

Manje poznate rei: publini javni; priina uzrok; podozrenije sumnje;

voverena koja je poverovala; sojuz veza, savez. Prim. prev.

Taj dokument je izaao na videlo kada su se, pukim sluajem, odlepila dva briljivo
slepljena lista koja su oduvek, kako se i utvrdilo temeljnom proverom brojevima
obeleenih strana, vaila kao jedan, arlsu Vordu je odmah bilo jasno da je otkrio dotad
nepoznatog ukunukundedu. Otkrie ga je dvostruko uzbudilo zato to je ve bio nauo,
a i proitao, nejasne aluzije koje su se odnosile na tu linost o kojoj je ostalo sauvano tako
malo i to turih podataka, ako se izuzmu oni obelodanjeni tek u nae doba, pa mu se inilo
da je kovana itava zavera kako bi se ta linost izbrisala iz svih seanja. Povrh toga, ono
to je izbilo na videlo bilo je tako neobino i izazovno da se ovek morao zapitati ta su to
kolonijalni letopisci tako brino i istrajno pokuavali da prikriju i zaborave, ili je bar
morao podozrevati da su razlozi za jedno takvo brisanje bili daleko znaajniji nego to se
inilo. Pre toga se Vord zadovoljavao, u asovima dokolice, samo matanjem o starom
Dozefu Karvenu; ali kada je otkrio da je i sam potekao od tog briljivo zabaurenog
osobenjaka, upustio se, na krajnje sistematian nain, u traganje za svim raspoloivim
podacima o njemu. To uzbudljivo istraivanje donelo mu je najzad rezultate koji su
premaivali i najsmelija oekivanja, jer su stara pisma, dnevnici i svenjevi neobjavljenih
memoara, pronaeni na pauinom obavijenim tavanima Providensa i na drugim mestima,
sadravali mnoge pasuse koji, neophodni za rasvetljavanje bolnih stvari, nisu zasluivali
da budu uniteni. Jedno vano obavetenje pristiglo je ak iz dalekog Njujorka, gde je deo
kolonijalne prepiske sa Rod Ajlenda pohranjen u jednom muzeju. Meutim, onaj uistinu
presudan predmet koji je, po miljenju doktora Vileta, prouzrokovao Vordovu propast,
sastojao se od svenja hartija koji je, u avgustu 1919. godine, mladi pronaao iza zidnih
ploa trone kue u Olni Kortu. I to je, jamano, otvorilo one mrane procepe ije je dno
bilo dublje od ponora.

Glava druga
O IZVESNOM PRETEI
I O IZVESNOM UASU
1

Dozef Karven je, sudei po deliima legendi otelovljenih u svemu onom to je Vord uo i
otkrio, bio jedan veoma neobian, zagonetan i neshvatljivo straan ovek. Iz Salema je
pobegao u Providens univerzalno utoite udaka, slobodnjaka i pobunjenika u
trenutku kada se digla uzbuna zbog vradbina, pobegao iz straha da i njega ne optue kao
volebnika zato to se u osami bavio tajanstvenim hemijskim ili alhemijskim opitima. Taj
tridesetogodinjak bledog, bezbojnog lica brzo je ispunio uslove potrebne nezavisnom
itelju Providensa i kupio zemljite severno od imanja Gregorija Dekstera, u podnoju
ulice Olni. Kuu je sagradio na Stempers Hilu, zapadno od Gradske ulice, na mestu koje je
kasnije postalo Olni Kort; a onda je 1761. godine, na istom zemljitu, podigao mnogo veu
kuu, i ona tu stoji i dan-danas.
Elem, prva neobinost vezana za Dozefa Karvena bila je da on, inilo se, nikako ne
stari, da izgleda isto onako kako je izgledao i kad je doao. Godinama se bavio pomorskotrgovakim poslovima, ubirao pristaninu taksu za iskrcavanje tovara sa brodova na
dokovima u blizini zatona Maji End i pozamanim svotama pomagao da se ponovo
izgrade Veliki most 1713. godine i Samostalna parohijalna crkva na samom brdu; i sve je
vreme imao izgled oveka izmeu trideset i trideset pet godina, izgled koji je teko
opisati. Kako je iz decenije u deceniju njegova jedinstvena mladolikost privlaila sve veu
panju, Karven je tu injenicu uvek objanjavao izjavama da potie od dobrog soja i
izdrljivih predaka i da vodi jednostavan ivot koji ne moe da ga iscrpe. Kako se jedna
takva jednostavnost mogla usaglasiti sa neobjanjivim dolascima i odlascima tajanstvenog
trgovca, i sa udnim svetlucanjima njegovih prozora u gluvo doba noi, to varoanima ba
i nije bilo sasvim jasno, pa bejahu vrlo skloni tome da njegovoj netaknutoj mladosti i
dugovenosti pripiu i neke druge uzroke. Po miljenju veine, Karvenovoj mladolikosti
umnogome je doprinosilo neprekidno meanje i kuvanje hemikalija. Naveliko su kolale
glasine o udnovatim materijama koje je iz Londona i sa ostrvlja Karipskog mora dovlaio
na svojim laama ili nabavljao u Njujorku. Bostonu i Njuportu; a kada je u Providens
doao stari doktor Dabez Bauen i preko puta Velikog mosta otvorio apoteku sa znakom
Jednoroga i Avana, bez prestanka se prialo o lekarijama, kiselinama i metalima koje je
utljivi, uzdrani samotnik stalno kupovao i poruivao kod njega. Uvereni da Karven
poseduje udesna i njima neznana medicinska znanja, bolesnici i paenici svih vrsta

obraali su mu se za pomo; pa iako je on, inilo se, njihovu veru podsticao na neki
neobavezan nain i uvek im davao udno obojene napitke, uoeno je vrlo brzo da su
njegove usluge nesrenicima retko bivale od koristi. Naposletku, kad je proteklo vie od
pedeset godina od dolaska ovog stranca u Providens, a da itavo to razdoblje nije ostavilo
ak ni petogodinju vidljivu promenu ni na njegovom licu ni na njegovom telu, svet je
poeo da apue sve zloslutnije i da mu sve ee ispunjava elju za izdvojenou koju je
on oduvek otvoreno ispoljavao.
Privatna pisma i dnevnici iz tog perioda obelodanjuju i mnoge druge razloge zbog kojih je
Dozef Karven izazivao koliko divljenje toliko i strah, i na kraju bio izbegavan kao poast.
Njegova strast prema grobljima, na kojima su ga viali u svako doba dana i noi i u svakoj
prilici, bila je ozloglaena, iako niko nikad nije posvedoio da je na tim mestima uinio
neto to bi se uistinu moglo nazvati skrnavljenjem. Karven je na drumu Potakit imao
farmu na kojoj je najee iveo u toku leta i na koju je, jaui na konju, dolazio u razliite
udne sate dana i noi. Na tom imanju su jedine vidljive sluge, koje su i obraivale zemlju
i pazile kuu, bile jedan zlovoljan brani par Indijanaca iz plemena Narangasit; mu
mutav i obeleen udnim oiljcima i ena odbojnog lica, potekla iz meavine indijanske i
crnake krvi. Prislonjena uz glavnu zgradu, nalazila se laboratorija u kojoj su vreni
hemijski opiti. udni raznosai i nosai koji su pred sporednim vratancima istovarali
boce, vree i sanduke, razmenjivali su utiske o fantastinim staklencima, o loncima za
topljenje i kuvanje, o posudama za pretakanje i destilaciju i o velikim peima koje su
uspeli da zapaze u donjoj prostoriji punoj polica. I apatom su proricali da e utljivi
hemiar a pod tim su podrazumevali alhemiar vrlo brzo pronai kamen
mudrosti. Najblii susedi te farme Fenerijevi, udaljeni od nje samo etvrt milje
naveliko su irili jo udnije prie o najneverovatnijim zvucima koji, kako su uporno
tvrdili, dopiru nou iz Karvenove kue. uju se krici i neprekidni urlici, govorili su oni; i
nimalo im se nije dopadalo ogromno stado koje se tiskalo na panjacima, jer toliki broj
grla stoke uistinu nije bio potreban da bi se jedan usamljeni starac i dvoje Indijanaca
snabdeli mesom, mlekom i vunom. A i vrsta stoke se, izgleda, menjala iz sedmice u
sedmicu, jer su nova stada neprekidno otkupljivana od stoara iz Kingstauna. Pored toga,
i velika kamena sporedna zgrada, koja je umesto prozora imala visoke uske proreze,
delovala je odvratno i sablanjivo.
Dokoliari okupljeni oko Velikog mosta svata su razglabali o Karvenovoj gradskoj
kui u Olni Kortu; ne toliko o onoj lepoj i novoj, sagraenoj tek 1765, kada je njen vlasnik
morao imati blizu sto godina, koliko o onoj prvoj, niskoj graevini, sa potkrovljem koje
nije imalo prozore i ije su ivice bile od indre, jer je Karven tu drvenu grau sa velikom
predostronou spalio im je kua sruena. Istini za volju, u njoj je bilo manje
tajnovitosti; ali, svetlost u gluvo doba noi, zagonetnost dvojice crnpurastih stranaca koji
su predstavljali i jedinu muku poslugu, gnusobno, nerazgovetno mumlanje nepojamno

stare domaice Francuskinje, ogromne koliine hrane to su se unosile u kuu u kojoj su

ivele samo etiri osobe, kakvoa ili boja pojedinih glasova koji su se, u priguenom
razgovoru, esto mogli uti u razno doba noi sve je to, povezano sa onim to se ve
znalo o farmi u Potakitu, bilo sasvim dovoljno da i ovo mesto izae na rav glas.
O Karvenovom domu se pripovedalo i u viim, odabranim krugovima, jer kako se doljak
postepeno uvlaio u crkvu i sve ee uestvovao u promenama u ivotu varoi, tako je,
prirodno, postepeno upoznavao i ljude iz vieg stalea, za ije je drutvo i razgovor bio
dobro pripremljen i spreman da u njima uiva. Znalo se da Dozef Karven potie iz
ugledne porodice, jer Karvenove ili Kervenove iz Salema u Novoj Engleskoj nije trebalo
predstavljati. Ispostavilo se da je Dozef Karven u najranijoj, mladosti mnogo putovao, da
je izvesno vreme iveo u Engleskoj i da je bar dvaput due boravio na Dalekom istoku; a
njegov govor i nain izraavanja su, kad bi blagoizvoleo da se njima slui, odavali uenog
i visoko obrazovanog Engleza. On lino, meutim, iz nekih samo njemu poznatih razloga,
nije mario za drutvo. Iako retkog posetioca nikad nije obeshrabrivao, uvek je oko sebe
podizao takav zid uzdranosti da je malo ko uspevao da smisli ta bi mu mogao rei a da
ne zvui budalasto.
I u njegovoj zagonetnoj, zluradoj oholosti nazirao se izvestan prezir, kao da su mu
sva ljudska bia postala dosadna i glupa zato to se on kree meu neobinijim i jaim
entitetima. Kada je doktor ekli, iz Bostona, doao 1738. godine na poloaj glavnog
rektora Kraljeve crkve, pourio je da poseti onoga o kome je toliko sluao; ali iz kue je
izaao vrlo brzo zbog nekih zlokobnih nagovetaja koje je osetio u izlaganju svog
domaina. arls Vord je rekao ocu, dok su jedne zimske veeri razgovarali o Karvenu, da
bi silno eleo da zna ta je tajanstveni starac ispriao uenom sveteniku, jer svi hroniari
navode da je doktor ekli odluno odbijao da ponovi i jednu re od onoga to je uo. Taj
estiti ovek bio je potpuno preneraen i uvek je, kad god bi se pomenuo Karven,
naoigled prisutnih gubio onu ivahnu graansku uglaenost po kojoj je bio nadaleko
uven.
Jo je nedvosmisleniji bio razlog zbog kojeg je drugi ovek od ukusa i dobrog
drutvenog vaspitanja izbegavao oholog samotnika. Gospodin Don Merit, stariji i otmen
Englez sa izrazitim sklonostima ka knjievnosti i nauci, doao je iz Njuporta u varo koja
je tako brzo sticala ugled i podigao letnjikovac na mestu zvanom Vrat na kome se danas
uzdiu najvelelepnije palate. Don Merit je iveo u visokom stilu i u velikoj udobnosti,
imao prve koije i prve livrejisane sluge u varoi, i silno se ponosio svojim teleskopom,
svojim mikroskopom i svojom odabranom bibliotekom engleskih i latinskih knjiga. uvi
da je Karven vlasnik najbolje biblioteke u Providensu, gospodin Merit mu je odmah otiao
u posetu i bio primljen mnogo srdanije nego veina prethodnih posetilaca. Divljenje to
ga je sa dubokom iskrenou iskazao prema prostranim, prepunim policama na kojma su
pored grkih, latinskih i engleskih klasika stajale gomile filozofskih, matematikih i

naunih knjiga, ukljuujui dela Paracelzusa, Agrikole, Van Helmonta, Silvijusa,

Glaubera, Bojla, Berhavea, Bekera i Stala, podstaklo je Karvena da svome gostu predloi
posetu farmi u Potakitu, iako do tada tamo nikoga nikad nije odveo, pa se njih dvojica
odmah odvezoe koijama gospodina Merita.
Gospodin Merit je uvek bio spreman da prizna da u toj seoskoj kui uistinu nije video
nita strano, ali je tvrdio da su naslovi knjiga posebnih izdanja posveenih magiji,
vradbinama, alhemiji i teologiji, koje je Karven drao u prednjoj sobi, bili ve sami po
sebi dovoljni da ga ispune dugotrajnim gnuanjem. Toj predrasudi je, moda, doprineo i
izraz lica koji je imao domain dok je gostu pokazivao sve te knjige. Neobina zbirka,
pored gomile dela prosenih vrednosti na kojima gospodin Merit i nije preterano zavideo
njihovom vlasniku, obuhvatala je gotovo sve kabaliste, demonologe i vraeve koji su bili
poznati svetu; bejae to uistinu prava riznica u okviru mranih i sumnjivih oblasti
astrologije. Hermes Trismegistus u Menardovom izdanju, Turba
Philosopharum, Geberovo delo Liber Investi Gatonis , pa Klju mudrosti, kabalistiki
alhemije

Zohar, kompleti Albertus Magnus, Ars Magna et Ultima Rejmonda Lalija u Zecnerovom
izdanju, Thesaurus Chemicus Rodera Bekona, Fladov Clavis Alchimiae, Tritemijusov
rukopis De Lapide Philosophico sve je bilo tu. Srednjovekovni hebrejski i arapski pisci
bili su zastupljeni u velikom broju, a gospodin Merit preblede kao krpa kada je, skinuvi
sa gornje police predivno opremljenu knjigu sa upadljivom nalepnicom Qanoon
Islam, shvatio da u rukama dri zabranjeno delo Necronomicon ludog arapskog pisca
Abdule Alhazreda o kome je nekoliko godina ranije u potaji sluao neopisive
udovinosti, jer su nekako ba u to vreme u jednome udnom ribarskom seocetu,
Kingsportu kod zaliva Masausets, razoblieni neuveni, grozomorni obredi.
Najudnije je, meutim, bilo to to je estiti gospodin priznao da ga je, neshvatljivo,
najvie uplaila jedna gotovo beznaajna pojedinost. Na ogromnom stolu od mahagonija
leao je, okrenut naopake, potpuno pohaban i vrlo redak primerak Borelusove knjige, sa
mnogim zagonetnim belekama na margini i izmeu redova, ispisanim Karvenovom
rukom. Knjiga je bila otvorena negde na polovini; i tu je veoma debelim i nervoznim
potezima pera, ispod redova mistinih slova gotice, jedan odeljak bio obeleen tako
upadljivo da gost naprosto nije odoleo elji da vidi o emu je re. Da li mu je panju
privukla priroda obeleenog mesta ili grozniava nezgrapnost poteza pera kojima su ti
redovi bili podvueni, to ni sam gospodin Merit nije mogao da kae; ali, neto ga je u tom
spletu silno kosnulo i na neki udan nain duboko uznemirilo. I toga se pasusa seao do
kraja ivota; prepisao ga je iz seanja u svoj dnevnik i jednom ak pokuao da ga izrecituje
prisnom prijatelju, doktoru ekliju, a onda odustao od te namere videvi do koje su mere
ve prve rei teksta uzbudile uenog i uglaenog pastora. Pasus je glasio:
Sutastvenije ivotinjskije Soli mogue jeste tako pripremiti i ouvati da svaki
umstveni i vetini vian elovjek moe u sobstvenoj sobi za rad imati vasceli Nojev

koveg i prizivati po volji istoje Obliije ivotinje iz Praha Njezina. Metodom sovsem
slinijem i Filozof mogao bi, ne sluei se vradbinama zloinakijem, Obliije svakogo
svojego Pretka iz Sutastvenijeh Soli Ljudskoga Praha prizvati u koje telo Jego pretvoreno
bi.
Ipak, najstranije prie o Dozefu Karvenu mrmljale su se u blizini dokova, du junog
dela Gradske ulice. Mornari su sujeverni ljudi, pa su na laama kojima su prevozili
beskonane koliine ruma i robova, na alupama sa melasom, na gusarskim brodovima i
na velikim jedrenjacima sa dve katarke koji su pripadali trgovcima i kapetanima porodica
Braun, Kroford i Tilinghast pribegavali udnim znakovima zatite im bi ugledali
vitku, varljivo mladalaku figuru oveka sa utom kosom i blago povijenim ramenima
kako ulazi u Karvenova skladita u Dablun ulici ili razgovara sa kapetanima i
nadzornicima tovara na dugakom keju, gde su Karvenove lae, uvek nemirne, leale
ukotvljene ili pak neumorno uplovljavale u luku i isplovljavale iz nje. Karvenovi kapetani
i inovnici mrzeli su svoga gazdu i bojali ga se, a svi njegovi mornari bili su melezi, olo sa
Martinika, iz Havane ili iz Por Roajala. Brzina kojom su se jedni mornari zamenjivali
drugima budila je, u izvesnom smislu, najjai i najodreeniji strah kojim je starac
mladalakog izgleda bio okruen. im bi neki od Karvenovih brodova pristao u luku,
posada bi dobijala slobodan izlaz u grad, a neki mornari i nalog da obave odreene
nabavke i izvre ove ili one porudbine; a kada bi se posada ponovo nala na okupu, bilo
je gotovo sigurno da e u grupi nedostajati jedan ovek ili vie ljudi. injenica da je
najvei broj porudbina i nabavki bio vezan za farmu na putu Potakit i da je vrlo mali
broj mornara vien u povratku sa tog mesta dobijala je sve vei znaaj i nije se
zaboravljala; zato je, vremenom, Dozefu Karvenu bivalo sve tee da zadri svoje tako
udno odabrano brodsko osoblje. Na kraju su mnogi mornari naputali posao im bi uli
glasine koje su kolale o brodovima ukotvljenim u Providensu, pa je za tajanstvenog
trgovca nastojanje da begunce zameni novim mornarima sa Kariba predstavljalo sve vei i
sve tei problem.
Ve 1760. godine bio je Dozef Karven odbaen ovek, osumnjien za mutne, grozovite
radnje i za saveznitvo sa demonima koji su ljudima izgledali jo gnusobniji i jo opasniji
zato to ih nisu mogli ni imenovati, ni razumeti, i to se ak ni njihovo postojanje niim
nije moglo dokazati. Poslednja kap prepunila je au kada se 1758. godine proneo glas o
nestanku izvesnog broja vojnika: u martu i aprilu te godine, pripadnici dva kraljeva puka
na putu za Novu Francusku bili su, izvesno vreme, smeteni u Providensu, ali je pri
odlasku ustanovljeno da broj nestalih vojnika znatno prevazilazi uobiajni prosek
dezertera. Glasine su se zasnivale na injenici da su Dozefa Karvena vrlo esto viali u
razgovoru sa strancima u crvenim injelima; a kako je broj nestalih vojnika neprekidno
rastao, ljudi se prisetie da su se sline udne pojave javljale i meu Karvenovim

pomorcima. ta bi se dogodilo da pukovi nisu dobili nareenje za pokret, to uistinu niko

ne moe da kae.
U meuvremenu su se ovozemaljski poslovi zagonetnog trgovca razvijali sa velikim
uspehom. Karven je drao monopol u gradskom trgovanju alitrom, crnim biberom i
cimetom i sa lakoom je gotovo sve pomorsko-trgovake firme, osim Braunove, pridobio
za uee u uvozu mesinganih predmeta, indiga, pamuka, vunenih tkanina, soli, brodskog
pribora, gvoa, hartije i engleske robe svih vrsta. Duandije kakve su bili Dejms Grin,
iji je duan u ipsajdu nosio natpis Kod slona, Raselovi sa znakom Zlatnog orla na
drugoj strani mosta, ili Klark i Najtingejl, ija je radnja nedaleko od Nove kafane nosila
znak Tiganja i Ribe, zavisile su skoro u potpunosti od njega u odnosu na robu koju su
prodavali. A poslovni dogovori sa mesnim destilatorima alkohola, sa mlekarima i
stoarima iz indijanskog plemena Narangasit, kao i sa njuportskim voskarima, doprineli
su tome da Karven postane jedan od najveih izvoznika Kolonije.
Iako ozloglaen i tako rei iskljuen iz zajednice, on je u svakoj prilici usrdno
ispunjavao svoje graanske dunosti. Kada je Kolonijalno zdanje izgorelo do temelja, upisao je, kao svoj doprinos, zamanu svotu novca i tako je, zahvaljujui tom zajmu, 1761.
godine sagraeno novo zdanje od opeka da bi i dan-danas stajalo na elu kua u staroj
glavnoj ulici. Te iste godine pomogao je da se, posle uvene oktobarske oluje, ponovo
izgradi Veliki most. Nadoknadio je bezbroj knjiga Narodnoj biblioteci kada je njena
riznica izgorela u poaru koji je zahvatio Kolonijalno zdanje i dao ogroman prilog
kupovinom obveznica zajma pomou kojeg su blatnjavo etalite i izrovana Gradska ulica
bili poploani oblutkom, sa peakom stazom po sredini. Nekako u isto vreme, sagradio je
jednostavnu ali sjajnu novu kuu sa portalom koji je predstavljao pravi trijumf rezbarstva.
A kada su se privrenici Vajtfildove sekte kalvinistikih metodista 1743. godine izdvojili
iz brdske crkve doktora Kotona i osnovali, na drugoj strani mosta, Crkvu akona Snoua,
Karven je otiao sa njima, premda je njegov ar brzo utihnuo a prisustvo u crkvi bivalo
sve ree i ree. Uprkos tome, nastavio je da neguje pobonost, kao da je njome eleo da
odagna senku koja ga je bila prognala u izolaciju i koja bi ako budno ne pazi na nju, ubrzo
mogla da ugrozi velike poslovne uspehe.
Izgled tog udnog, bledog i bezbojnog oveka, ak ni sredovenog a izvesno ipak
starog itav jedan vek, koji je konano nastojao da se izbavi iz oblaka straha i mrnje
suvie nejasnih da bi se mogli savladati i analizirati, bio je, u isti mah, i patetian i
dramatian i gnusan. Ali, mo bogatstva i spoljnih gestova dovoljno je velika, tako da je
mogla unekoliko da ublai neskrivenu odvratnost koju je sredina ispoljavala prema
njemu; a do te male promene dolo je kada su njegovi mornari naglo prestali da
iezavaju. Pored toga, Karven je sad oigledno obilazio groblja u velikoj tajnosti i sa
pootrenom opreznou, jer ga nikada vie na njima nisu viali, pa su ak i glasine o
neobinim zvucima i raznim ujdurmama na njegovoj farmi u Potakitu dobile manje

razmere. Meutim, koliina hrane koju je troio bila je i dalje neprirodno velika i zamena
jedne vrste stoke drugom i dalje neprirodno esta. Uprkos tome, sve do naih dana kada je
arls Vord u biblioteci ipli pronaao Karvenove knjigovodstvene izvetaje i raune,
nikome ivom nije palo na pamet osim, moda, jednom ogorenom momku da
napravi jezivo uporeenje izmeu velikog broja crnaca koje je tokom 1766. godine uvozio
iz Gvineje i obespokojavajue malog broja onih za koje je ispostavio uredne raune
trgovcima roblja kod Velikog mosta i plantaerima u pokrajini Narangasit. Ne treba,
dakle, nimalo sumnjati u to da su prepredenost i dovitljivost ovoga gnusnog oveka
postajale gotovo natprirodne im bi se nametnula potreba da se njima slui.
Naravno, i dejstvo tih zakasnelih napora da se neke stvari isprave bilo je, neminovno,
slabano. Karvena su i dalje svi izbegavali, i niko nije imao u njega poverenja; sama
injenica da je u tako dubokoj starosti ostao mladolik bila je dovoljan razlog za takav stav.
Najzad je i on uvideo da e njegovo veliko bogatstvo kad-tad poeti da se krnji; sloena
ispitivanja i tajanstveni opiti, bez obzira na to u emu su se sastojali i zbog ega su se
vrili, zahtevali su bez sumnje ogromna ulaganja; a kako bi ga promena sredine liila
trgovakih prednosti koje je uspeo da stekne u Providensu, nije mu ilo u raun da u tom
asu zapoinje novi ivot u nekome drugom kraju. Razum mu je nalagao da popravi svoje
odnose sa iteljima Providensa i da svojim prisustvom vie ne izaziva optu atmosferu
nelagodnosti i ogorenja, prekid razgovora i providne izgovore zbog poruivanja robe kod
drugih trgovaca. I njegovi inovnici, svedeni na jadnu i bespomonu grupicu onih koje
vie niko ne bi primio u slubu, zadavali su mu velike brige; a pomorce, kapetane i
njihove pomonike uspevao je da zadri samo zahvaljujui lukavstvu pomou kojeg je nad
njima sticao izvesnu nadmo hipotekom, nekom pismenom obavezom, nekom
priznanicom ili, pak, obavetenjem koje bi, obelodanjeno i razglaeno, moglo da ugrozi i
njihovo blagostanje i njihov ugled. Hroniari su sa strahopotovanjem zapisivali da
Karven u mnogim sluajevima ima gotovo volebnu mo u otkrivanju porodinih tajni i
da se njima slui u vrlo sumnjive i krajnje mrane svrhe. U toku poslednjih pet godina
svog ivota mogao je, ini se, do nekih podataka, koje je tako hitro i umeno umeo da
iskoristi za svoje ciljeve, doi samo kroz neposredan razgovor sa odavno mrtvim osobama.
Ba u to vreme, prepredeni uenjak pribegao je i poslednjem oajnikom pokuaju da
povrati poloaj i ugled u zajednici. Do tada nepopravljiv samotnjak, neoekivano je
odluio da sklopi probitaan brak i za nevestu odabere mladu gospu iji e porodini
ugled spreiti njegovo igosanje i skinuti sumnju sa njegovog doma. A moda su ga na
brak navodili i neki drugi, dublji razlozi, koji su bili toliko izvan znane kosmike sfere da
su se mogli nazreti tek u hartijama pronaenim sto pedeset godina posle njegove smrti,
premda se prava istina nikada nee saznati. Karven je, razume se, bio savreno svestan
toga da bi svaki njegov pokuaj udvaranja na uobiajen nain naiao na uas i gnev, pa je
zato buduu izabranicu poeo da trai u krugu onih roditelja na koje je mogao da izvri

pritisak. Ali, ispostavilo se da, s obzirom na njegove vrlo visoke i neobine zahteve u
pogledu lepote, obrazovanja, miraza i drutvenog ugleda, takvu devojku ba i nije lako
nai. Naposletku se njegovo traganje i procenjivanje svelo na najui izbor: na gazdinstvo
jednog od njegovih najboljih i najstarijih pomorskih kapetana; izbor je pao na udovca
otmena porekla, neokaljane asti, koji se zvao uti Tilinghast i ija je jedinica Ilajza
ispunjavala sve uslove, osim izgleda da postane bogata naslednica. Kapetan Tilinghast je,
ko zna zato, bio u Karvenovoj vlasti; i pristao je na taj bogohulni brak posle jednog
uasnog razgovora voenog u etiri oka u kapetanovoj kui u obliku kupole na brdu
Pauer Lejn.
Ilajza Tilinghast je, u to vreme, imala osamnaest godina i bila odgajena gospodski u
onoj meri u kojoj su to dozvoljavale sve nepovoljnije novane prilike njenog oca.
Pohaala je kolu Stivena Deksona preko puta etalita, ali je najvie nauila od svoje
majke koja je 1757. godine umrla od boginja i koja je svoju jedinicu priljeno upuivala u
sve vetine i u sve tajne ivota gospodskog domainstva. Jedan Ilajzin vez, koji je izradila
u devetoj godini, visi i dan-danas na zidu Istorijskog udruenja Rod Ajlenda. Ona je, posle
majine smrti, vodila celu kuu uz pomo samo jedne stare crnkinje. Njena rasprava sa
ocem u vezi sa Karvenovom prosidbom morala je uistinu biti vrlo muna, ali nigde nije
zapisana. Izvesno je samo to da je Ilajzina veridba sa mladim Ezrom Vedenom, drugim
pomonikom kapetana na Krofordovom potanskom brodu Enterprise iznenada raskinuta
i da se devojka 7. marta 1763. godine venala sa Dozefom Karvenom u baptistikoj crkvi,
u prisustvu najuglednijeg skupa kojim se grad mogao diiti; obred venanja obavio je
mladi Semjuel Vinson. U listu Gazette objavljena je, o ovom dogaaju, kratka vest, a u
veini primeraka koji su se sauvali do danas, ta vest je ili iseena ili iscepana. arls Vord
je, posle upornog i dugotrajnog traganja po arhivi jednoga privatnog kolekcionara,
pronaao jedan jedini kompletan primerak tih novina i sa uivanjem uoio besmislenu
uglaenost jezika i naina izraavanja:
,,U veer, prolog ponedeonika, G. Dozef Karven, iz ove varoi, Trgovac po
zanimanju, venao se sa g-icom Ilajzom Tilinghast, kerkom Kapetana utija
Tilinghasta, mladom damom ije su izvesne Osobine za svaku Pohvalu to mnogo
doprinose lepoti njene Osobe, jer e zajedno ukrasiti supruniko stanje i ovekoveiti
Blaenstvo ovog braka.
Zbirka pisama Derfi Arnold, koju je arls Vord, uoi prvog napada ludila, pronaao u
privatnoj kolekciji Melvila F. Potersa iz Dordove ulice, a u kojima su opisani i ovaj i
prethodni period, baca jasnu svetlost na sramotu i uvredu koju je taj neprikladni brak
naneo Providensu. Ali kako se drutveni uticaj Tilinghastovih nikako nije mogao
porei. Dozef Karven je ipak doiveo to da mu u kuu dolaze linosti koje ni u snu ne
bi nagnao da preu prag njegovog doma. Njega, naravno, ni sada sredina nije prihvatala

u potpunosti a njegova nevesta je, prema optem shvatanju, bila paenica u toj silom
nametnutoj pekulaciji, ali je ovaj brak, u svakom sluaju, unekoliko odloio unitenje
konanim igosanjem. Nain na koji se udni mladoenja ophodio prema svojoj eni
iznenadio je i nju i zajednicu, jer Dozef je Ilajzi ukazivao izuzetnu panju i beskrajnu
ljubaznost. Nova kua u Olni Kortu bila je sada osloboena svih obespokojavajuih pojava i Karven je, premda je esto odsustvovao i vreme provodio na farmi u Potakitu
koju njegova ena nijednom nije posetila, vie nego ikad u svom dugogodinjem ivljenju u Providensu liio na normalnog graanina. Samo je jedna osoba ostala u
otvorenom neprijateljstvu i nepomirljivom sukobu sa njim mladi brodski oficir ija
je veridba sa Ilajzom Tilinghast bila tako naglo raskinuta. Ezra Veden se javno zaklinjao
na osvetu i sada je, iako po prirodi miran, blag i nean, gajio sve jau mrnju i nepopustljivu osvetoljubivost koje nisu predskazivale nita dobro muu-uzurpatoru.
Sedmog maja 1765. godine roena je Karvenova jedina ki Ana. Krstio ju je preasni Don
Grejvs iz Kraljeve crkve, kojoj su neposredno posle venanja prili i mu i ena i na taj
nain uinili ustupak jedno drugom, s obzirom na to da je, do tada, jedno pripadalo
kongregacijskoj a drugo baptistikoj crkvi. Vest o Aninom roenju je, kao i vest o
venanju obavljenom dve godine ranije, bila istrgnuta iz veine primeraka crkvenih i
gradskih anala; arls Vord je uz najvee tekoe obe zabeleke pronaao tek kad je otkrio
svoje srodstvo sa udovicom koja je promenila prezime; iz tih otkria poteklo je ono
grozniavo interesovanje koje je mladog Vorda i odvelo ka vrhuncu, u ludilo. Krtenicu
je, uistinu, pronaao na vrlo neobian nain: prepiskom sa naslednicima privrenog
doktora Grejvsa koji je, naputajui sveteniku slubu posle izbijanja Revolucije, poneo
sobom komplet kopija svih dokumenata. A Vord se dosetio da se obrati tom izvoru
obavetenja zato to je ve tada znao da je njegova pra-pra-prababa Ana Tilinghast Poter
bila lan Episkopske crkve.
Ubrzo posle roenja svoje keri, dogaaja kome se, kako je izgledalo, obradovao sa
arom koji se nikako nije uklapao u njegovu uobiajnu hladnou i odbojnost, Karven je
odluio da pozira za portret. Taj rad je poverio vrlo darovitom kotlananinu
Alegzanderu koji je u to vreme iveo u Njuportu a kasnije postao uven kao prvi uitelj
Gilberta Stjuarta. Slikareva kiica je, kau, verno doarala Dozefa Karvena na slici koja
e ostati na zidu biblioteke u kui u Olni Kortu, ali nijedan od dva stara dnevnika u
kojima se pominje ovaj portret ne nagovetava ta se sa tom slikom zbilo kasnije i gde je
ona mogla da bude premetena. U tom je periodu nastrani uenjak ispoljavao znake
neuobiajne zamiljenosti i sve slobodno vreme provodio na farmi u Potakitu. Po svemu
izgleda, a tako se i tvrdi, da se nalazio u stanju velikog a prikrivenog uzbuenja, izuzetne
napetosti ili uasne nedoumice: kao da oekuje neki fenomenalni dogaaj, kao da je na
tragu nekoga udesnog otkria. Hemija ili alhemija su, ini se, igrale u svemu tome veliku
ulogu, jer je on iz kue preneo na farmu gotovo sve svoje knjige posveene tim oblastima.

Karven je, meutim, i dalje izigravao privrenog sugraanina, spremnog da u svakom

trenutku izvri svoje graanske dunosti i u svakoj prilici podravao voe kakve su bili
Stiven Hopkins, Dozef Braun i Bendamin Vest u svim njihovim nastojanjima da kulturu
varoi uzdignu na vii nivo, budui da je u to vreme taj nivo bio daleko nii nego u
Njuportu, naroito u odnosu na svet lepih umetnosti. Pomogao je Danijelu Denkinsu da
1763. godine otvori knjiaru i od toga dana bio njegova najbolja muterija, a stalnu
novanu potporu je pruao i prezaduenom listu Gozette koji je svake srede izlazio sa
znakom olienim u ekspirovoj glavi. U politici je svesrdno podravao guvernera
Hopkinsa u borbi protiv Vordove stranke ije je glavno uporite bilo u Njuportu, a njegov
uistinu uzbudljiv govor u Heers Holu 1765. godine protiv odvajanja Severnog
Providensa u poseban, nezavisan grad sa pravom glasa u Zakonodavnoj skuptini,
doprineo je vie od svega drugog da se predrasude nagomilane protiv njega unekoliko
ublae. Jedino se Ezra Veden, koji ga nije isputao iz vida, cinino smekao na tu silnu
spoljnu aktivnost; i otvoreno se kleo da je sve to samo maska iza koje se krije besramno,
nezakonito trgovanje najcrnjim Tartarusovim bezdanima. Osvetoljubivi momak je
sistematino prouavao i tog oveka i njegove postupke, kad god bi se nalazio u gradu i u
luci u kojoj bi itave noi provodio kraj ukotvljenih brodova, u malom i uvek spremnom
ribarskom amcu; a im bi ugledao svetlost u Karvenovim skladitima, neumorno bi
pratio trgovev veliki amac koji se, s vremena na vreme, neujno iskradao iz luke i
plovio kroz zaliv. Ezra Veden je, kad god je to bilo mogue, budno motrio i na farmu u
Potakitu, gde su ga, jednom prilikom, gadno izujedali psi koje je na njega napujdao stari
indijanski brani par.
2
U jesen 1770. godine, Veden je shvatio da se neto naglo menja i privlai panju
radoznalih varoana. Karven je kao kakav pohabani ogrta zbacio sa lica izraz neizvesnosti, napetosti i iekivanja i zamenio ga izrazom ravo prikrivenog, pobedonosnog zanosa.
Bilo mu je, oigledno, teko da se obuzda i ne obelodani ono to je pronaao, saznao ili
postigao; ali potreba za tajnovitou nadjaala je elju da svoja radovanja podeli sa
drugima, jer nikada nikom nije ponudio nikakvo objanjenje. I upravo je posle ove
promene koja se, po svemu sudei, zbila jo poetkom jula, zlokobni uenjak poeo da
zaprepauje ljude nagovetajima da poseduje ona obavetenja koja su samo njihovi davno
mrtvi preci mogli da mu prue i saopte.
Ali, ova promena ni u kom sluaju nije oznaila i prestanak Karvenovih potajnih,
grozniavih delatnosti. One su se, naprotiv, poveavale iz dana u dan, tako da su njegove
pomorsko-trgovake poslove sve vie preuzimali i obavljali kapetani koje je sad drao u
svojoj vlasti sponama straha isto toliko jakih koliko je jak bio i strah od bankrotstva.
Karven je bio potpuno digao ruke od trgovanja robljem, tvrdei da je dobit od toga posla

sve manja. Svaki slobodan trenutak provodio je na farmi u Potakitu, premda se, s
vremena na vreme, mogao uti i pokoji glas o njegovom prisustvu na mestima koja su se,
iako ba ne u neposrednoj blizini, ipak nalazila u okolini nekog groblja, pa su se ljudi
skloni razmiljanju pitali da li je uistinu dolo do promene u navikama starog trgovca.
Ezra Veden je, iako su periodi uhoenja nuno bili kratki i povremeni zbog njegovih
estih odlazaka na due plovidbe, nosio u sebi onu osvetniku upornost koja je
nedostajala veini praktinih graana i farmera, i zato je Karvenove delatnosti
podvrgavao ispitivanju kakvom do tada nisu bile podvrgnute.
Mnogi neuobiajeni manevri brodova udnog trgovca primani su zdravo za gotovo iz
prostog razloga to su vremena bila burna a svaki kolonista vrsto reen da se suprotstavi
odredbama uvenog Zakona o eeru koji je sputavao slobodnu trgovinu. Krijumarenje i
izvrdavanje propisa bili su pravilo u zalivu Naragansit, a nona iskrcavanja tovara
zabranjene robe najobinija, svakodnevna pojava. Ali Veden se, poto je iz noi u no
pratio dereglije i manje alupe koje su se pod njegovim budnim okom iskradale sa dokova
u Gradskoj ulici gde su se nalazila Karvenova skladita, brzo uverio da zlokobni
podvaladija ne radi sve to samo zato da bi izbegao naoruane brodove Njegovog
velianstva. Pre promene do koje je dolo 1766. godine, njegovi veliki amci bili su
uglavnom puni okovanih crnaca koji su prevoeni preko Zaliva i iskrcavani na nekim
mranim mestima du obale, severno od Potakita, a odatle vueni uz okomitu liticu,
preko kopna dovoeni na Karvenovu farmu i tu zatvarani u veliku sporednu kamenu
zgradu koja je, umesto prozora, imala samo uske proreze. Posle velike promene, izmenjen
je celokupni program. Istoga je asa obustavljen uvoz robova, a izvesno vreme izostale su
i ponone plovidbe zalivom. A onda je, u prolee 1767. godine, Karven primenio novu
taktiku. Dereglije su se ponovo iskradale sa crnih, tihih dokova, ali su sada kroz zaliv
plovile samo do izvesnog mesta, samo do rta Nankit, tu se sretale sa udnim brodovima
razliitih vrsta i veliina i od njih preuzimale tajanstveni tovar. Karvenovi mornari bi
onda taj tovar iskrcali na obalu, preko kopna ga prebacili na farmu i tamo ga ubacili u istu
zagonetnu kamenu zgradu u koju je ranije smetano crnako roblje. Ovaj tovar se, gotovo
u celosti, sastojao od kutija i duguljastih, pravougaonih, vrlo tekih sanduka koji su
podseali na mrtvake kovege.
Kad god bi se naao u Providensu, Veden bi iz noi u no, iz potaje, osmatrao farmu; sa
osmatranice bi odsustvovao samo kada bi tle pokrio sneg koji je izdajniki otkrivao sve
tragove, svaki otisak stopala. Ponekad bi se ak i u to zimsko vreme, idui drumom ili
prelazei preko zaleene reke, prikradao to je mogao blie uasavajuem mestu da bi
video kakve su tragove ostavili oni koji su tim putem proli pre njega. Uvidevi da se ta
bdenja ponekad kose sa dunostima pomorca, Veden je unajmio drugara iz krme
Eliejzera Smita i njemu poverio zadatak da u njegovom odsustvu osmatra zlokobnu
farmu. Sada su njih dvojica, neosporno, mogla da pokrenu itavu lavinu neobinih glasina

a to nisu uinili samo zato to su znali da bi time upozorili divlja koju su gonili i
upropastili lov. Hteli su da saznaju neto odreeno pa da onda stupe u dejstvo. A ono to
su saznali moralo je biti uistinu porazno, jer je arls Vord nekoliko puta rekao svojim
roditeljima da beskrajno ali to je Veden kasnije spalio svoje belenice. Sve to se moe
rei o njihovim otkriima zasniva se na onom to je Eliejzer Smit ukratko zabeleio u
svom ne ba mnogo razumljivom dnevniku a to su drugi hroniari i pismo pisci stidljivo
ponavljali na osnovu izjava koje su dve uhode dale na kraju: farma u Potakitu bila je samo
spoljni omota sveobuhvatne, gnusne, pogibeljne opasnosti, po nameri i dosegu tako
duboke, neshvatljive i neopipljive da se mogla jedva nazreti ali nikako i pojmiti.
Dolo se do zakljuka da su Veden i Smit bili ubeeni da se ispod farme nalazi niz
tunela i katakombi i da u njima, pored starog Indijanca i njegove ene, boravi i veliki broj
nepoznatih osoba. Kua je bila stara graevina iz sredine sedamnaestog veka, sa uiljenim
vrhom, sa ogromnim dimnjakom i sa nekoliko kula, a prozori u obliku romba imali su
reetke; laboratorija se nalazila u zgradi koja se, u izvesnom smislu, naslanjala na kuu i
bila okrenuta severu, i na toj se strani krov sputao gotovo do samog tla. Ta zgrada je
stajala izdvojena od ostalih; a ipak je, sudei po razliitim glasovima koji su se u njoj
mogli uti u najneobinije sate dana i noi, morala biti povezana sa drugim zgradama
tajnim podzemnim prolazima. Ti glasovi su, pre 1766. godine, bili as sumanuto
mrmljanje, as crnaki apat a as mahniti krici, praeni neobinim pojanjem ili
bajanjem. Posle te godine, dobili su jo neobiniji i jo uasniji vid, jer sada je to bila
itava skala zvukova: mrmorenje kao izraz tupog povinovanja, tutnjava kao izraz
pregovaranja, cviljenje kao izraz preklinjanja, dahtanje kao izraz ozlojeenosti i uzvici
kao izraz protesta. Glasovi su, izgledalo je, govorili razliitim jezicima u kojima se Karven
dobro snalazio, jer se njegov hrapavi glas lako mogao prepoznati kako odgovara,
prekoreva, preti.
inilo se, dakle, da u kui ivi vie osoba: Karven, neki zatvorenici i straari tih
zatvorenika. Iz nje su dopirali glasovi koje ni Veden ni Smit nikada do tada nisu uli, iako
su dobro poznavali svetske luke, ali su dopirali i oni koje su bez napora mogli da
prepoznaju kao glasove koji govore na ovom ili onom stranom jeziku. Razgovor je uvek
liio na katehizam: Karven je, inilo se, iznuivao obavetenja od uasnutih ili
pobunjenih zatvorenika.
Veden je u svoju belenicu, od rei do rei, unosio odlomke razgovora koje je
prislukivao, jer su se engleski, francuski i panski, a on je znao sva tri jezika, esto upotrebljavali; ali, belenice je spalio, nita se nije sauvalo. Ostala je zapisana samo njegova
izjava da su, osim gnusobnih dijaloga kojima se Karven naslaivao i u kojima su se
pominjali davni dogaaji vezani za mnoge porodice Providensa, pitanja i odgovori koje je
on uspeo da razume bili uglavnom istorijske i naune prirode i odnosili se na vrlo daleku
prolost i na vrlo daleka mesta. Jednom prilikom je, na primer, neki as razjaren a as

zlovoljan stvor ispitivan na francuskom jeziku o pokolju u Limou to ga je 1370. godine

izvrio Princ Tame, kao da je za taj zloin postojao neki skriveni razlog koji je zatvorenik
morao da zna. Naime, Karven je tog zatvorenika ako je on uopte bio zatvorenik
pitao da li je nareenje za pokolj izdato zbog Znaka Jednoroga otkrivenog na oltaru u
drevnoj rimskoj grobnici iza katedrale ili zbog toga to je Princ Tame, na skupu vetica,
izgovorio Tri Rei. A poto nije dobio odgovor, inkvizitor je oigledno pribegao kaznenim
merama, jer se zauo strahovit vrisak, posle kojeg je usledila tiina; zatim mrmljanje i tupi
udarci.
Niko nikada nije mogao da posvedoi da je takvoj nekoj raspravi bilo na koji nain
prisustvovao ili video neto svojim oima, poto su prozori uvek bili zastrti tekim
draperijama. Samo se jednom, u toku razgovora na nekom nepoznatom jeziku, na zavesi
ukazala senka koja je potresla Vedena, jer ga je podsetila na jednu od lutaka iz predstave
koju je u jesen 1764. godine gledao u Heers Holu. Neki ovek iz Dermentauna,
Pensilvanija, izuzetno je veto izvodio mehaniki spektakl a oglaavao ga je ovako:
Prizori iz slavnog Grada Jerusalema! Predstavljamo Vam Jerusalem, Hram Solomonov,
Njegov Kraljevski Presto, uvene Kule i Brda a i Stradanje Spasitelja naeg od Vrta
Getsemanskog do Raspea na Brdu zvanom Golgota! Umetniko Delo Vajara zasluuje da
bude vieno od Radoznalaca! U tom asu je slualac koji se bio priunjao do samog
prozora prednje sobe u kojoj se vodio razgovor tako podskoio da je indijanski brani par
napujdao na njega sve pse na imanju. Posle toga se iz kue vie nikada nije uo razgovor,
pa su Veden i Smit zakljuili da je Karven prostor svog delovanja premestio u podzemne
odaje.
A da su takve odaje uistinu postojale bilo je sasvim jasno iz mnogo razloga. Prigueni
krici i bolno jecanje dopirali su, s vremena na vreme, iz onog to je liilo na vrsto tle, sa
mesta koja su bila daleko od svake graevine; a na obali reke, tamo gde se gorje strmom
liticom sputa u dolinu Potakit, pronaena su, skrivena gustim grmljem, luna hrastova
vrata sa tekim okovom koja su bez sumnje bila ulaz u pilju unutar brda. Kada su i kako
te katakombe sagraene, to Veden nije mogao da kae, ali je esto isticao da grupe
nevidljivih radnika mogu veoma lako stii sa reke do toga mesta. Dozef Karven je svoje
mornare meleze uistinu iskoriavao u mnoge svrhe! U toku jakih prolenih kia 1769.
godine, Veden i Smit su opet budno motrili na strmu renu obalu iekujui ovoga puta
da neku od podzemnih tajni voda iznese na videlo; na kraju im se, kao nagrada za trud,
ukazao neobian prizor: u dubokim jarugama izdubljenim u nasipu gomilale su se u
nedogled ljudske i ivotinjske kosti. Za jednu takvu pojavu mogla su postojati mnoga
objanjenja, s obzirom na to da se na oblinjoj farmi gajila stoka i da su se u blizini
nalazila stara indijanska groblja, ali su Veden i Smit iz svog otkria izvukli drukije
zakljuke.

Onda se u januaru 1770. godine, dakle u vreme kada su Veden i Smit uludo raspravljali o
tome ta bi valjalo misliti ili uraditi u vezi sa svim tim zbunjujuim pojavama, dogodio
sluaj sa brodom Fortaleza. Razjarena spaljivanjem dravne patrolne alupe Liberty u
Njuportu prethodnog leta, carinska flota pod vodstvom admirala Volosa pojaala je
budnost i zavela strogu kontrolu stranih brodova; i tako je naoruani jedrenjak Njegovog
Velianstva Cygnet, kojim je upravljao kapetan Hari Lei, zarobio jednog jutra, posle
krae potere, deregliju Fortaleza iz Barseone. panija, iji se zapovednik zvao Manuel
Aruda; laa je, kako je pisalo u brodskim knjigama, plovila iz Kaira. Egipat, za Providens.
A kada je na njoj izvren pretres sa ciljem da se pronae prokrijumarena roba, utvrena
je zaprepaujua injenica da se ceo tovar sastoji iskljuivo od egipatskih mumija i da je
upuen Mornaru A.B.C. u, koji svoju robu treba da preuzme dereglijom kod Rta Nankit.
Kapetan Aruda je odbio da otkrije identitet primaoca, tvrdei da je to poslovna tajna i da
je uvanje poslovne tajne pitanje asti. Sud Viceadmiraliteta u Njuportu, u nedoumici
kako da postupi u ovom sluaju s obzirom na to da je na jednoj strani tovar robe koja se
ne krijumari a na drugoj protivzakonita tajnost podataka iz brodskih knjiga, prihvatio je
kompromisno reenje koje je ponudio vii carinik Robinson: oslobodio je brod, ali mu je
uskratio pristajanje u bilo koju luku u vodama Rod Ajlenda. Kasnije se prialo da je brod
vien u bostonskom pristanitu, premda nikada javno i zvanino nije uao u tu luku.
Ovaj krajnje neobian dogaaj privukao je izuzetnu panju u Providensu, gde je
vladalo opte miljenje da izmeu tovara egipatskih mumija i zlokobnog Dozefa Karvena
postoji sasvim odreena veza. Kako su njegova egzotina istraivanja i uvoz nepoznatih
hemikalija bili optepoznati, a njegova ljubav prema grobljima budila podozrenje svih
itelja, nije trebalo mnogo mate pa da se ba sa njim povee udovini tovar koji nije ni
mogao biti namenjen nekome drugom stanovniku Providensa. Karven se, kao da je bio
svestan tog opravdanog uverenja svojih sugraana, u vie navrata potrudio da uzgred
pomene veliku hemijsku vrednost balsama pronaenih u mumijama; mislio je, moda, da
e tom napomenom razglaenoj aferi dati prirodniji vid, a onda je naglo prekidao
razgovor, odbijajui da na bilo koji nain prizna svoje uee u njoj. Veden i Smit su,
razume se, bili potpuno ubeeni u to da je tovar bio namenjen Karvenu i neumorno su
razvijali svoje teorije o njemu i njegovim udovinim delima.
I sledee je prolee, kao ono prethodno, obilovalo jakim kiama, i osmatrai su uporno
njukali po renoj obali iza Karvenove farme. Kako su pljuskovi spirali velike delove
zemlje, otkrili su nove gomile kostiju, itave kosturnice, ali nisu naili na bilo kakav trag
koji bi ukazivao na podzemne odaje ili na tajna skrovita. Meutim, u selu Potakit, samo
milju nie, na mestu gde reka u slapovima pada preko stenovitih platoa, poele su da
kolaju nove glasine. Tu, gde su se dopadljive stare seljake kue i kuerci verali uz brdo sa
seoskog mosta i gde su ribarski brodii leali ukotvljeni uz svoje usnule gatove, kruile su
prie o predmetima ili o stvarima koje su plutale niz reku i koje bi se metanima

ukazivale u trenutku kada bi padale niz slapove. Potakit je dugaka reka, krivuda kroz
bezbroj naselja od kojih svako ima svoje groblje, a prolene kie su, kako smo ve rekli,
bile neuobiajeno obilne; u svakom sluaju, ribarima oko mosta se nimalo nije dopao iskolaen pogled jedne od tih stvari koja je klizila niz slap u mirne vode, a ni nain na koji
je druga stvar kriknula, iako je po stanju u kome se nalazila pre spadala u one predmete
koji, poznato je, ne vrite. Taj glas je naterao Smita jer Veden je u tom asu plovio
morem da u najveoj urbi zae na obalu reke iza farme, uveren da e ba tamo
pronai dokaze o postojanju neke prostrane pilje. Ali, nije otkrio ni najmanji trag nekog
prolaza ili nekog otvora na tom delu okomite obale, jer je bujica ostavila iza sebe vrst zid
od meavine zemlje i grmlja. Smit je ak pokuao i da kopa, ali je vrlo brzo digao ruke od
tog posla zbog oiglednog neuspeha a moda i iz straha od mogueg uspeha.
Zanimljivo je razmiljati o tome ta bi uporni i osvetoljubivi Veden uradio da se, u to
vreme, naao na kopnu.
3
U jesen 1770. godine, Veden je zakljuio da je kucnuo as da i druge upozna sa svojim
otkriima, jer je tada ve raspolagao mnotvom injenica koje su se mogle povezati u
jednu celinu; imao je, osim toga, jo jednog oevica koji je lako mogao da pobije
eventualnu optubu da su ljubomora i elja za osvetom podstakle njegovu uobrazilju. Kao
prvu osobu kojoj e se poveriti izabrao je kapetana Dejmsa Metjusona sa broda Enterprise
zato to ga je ovaj poznavao dovoljno dobro da ne posumnja u verodostojnost prie a i
zbog toga to je u varoi bio dovoljno uticajan da ga sugraani sasluaju sa potovanjem i
strpljenjem. Razgovor se vodio u gornjoj prostoriji Sabinove krme, nedaleko od dokova, a
sastanku je prisustvovao i Smit da bi potkrepio gotovo sva Vedenova tvrenja; na kraju tog
razgovora, kapetan Metjuson je, lepo se videlo, bio duboko potresen. Kao sve ostale
graane, i njega su morile zle slutnje u vezi sa Dozefom Karvenom; i bila mu je potrebna
samo ova potvrda i vei broj podataka pa da u potpunosti poveruje u istinitost poverljivog
izvetaja. Uasnut i smrknut, kapetan je naredio svojim mladim sagovornicima da o svemu
tome nikome ivom ne pisnu ni re i saoptio im da e lino preneti ovo obavetenje,
pojedinano, grupi od desetak najuglednijih i najpoznatijih graana Providensa; doznae
njihovo miljenje i posluae najmudriji savet koji e mu oni ponuditi. U svakom sluaju,
najhitnije je to da cela stvar ostane u najveoj tajnosti, jer posredi svakako nije neto sa
im bi mogli da se ponesu i izbore gradska policija ili organizovana grupa graana
zaduena za odravanje reda i mira; izuzetno je, dakle, vano da lako zapaljiva narodna
masa i dalje ostane u potpunom neznanju jer e se, ako do nje dopre deli cele te prie, u
ovim ve ionako dovoljno nemirnim vremenima, ponoviti ona stravina uzbuna koja se
pre manje od sto godina digla u Salemu i koja je Dozefa Karvena i dovela u Providens.

Prave linosti kojima bi, po njegovom miljenju, trebalo poveriti mranu tajnu bile bi:
doktor Bendamin Vest, iji je lanak o nedavnom prolasku Venere kroz meridijan bio
jedan od nesumnjivih dokaza njegove uenosti i otroumnosti; predsednik Koleda,
preasni Dejms Mening, koji se upravo doselio iz Vorena i privremeno smestio u novu
kolsku zgradu u Kraljevoj ulici, u oekivanju da mu se dovri kua na brdu iznad
Prezviterijanskog prolaza; bivi guverner Stiven Hopkins, lan Filozofskog udruenja u
Njuportu, ovek slobodoumnih pogleda, lien predrasuda; Don Karter, izdava lista

Gazette; sva etiri brata Braun Don, Dozef, Nikolas i Mouzis koja su bila visoko
cenjena kao mesni magnati i meu kojima je Dozef vaio kao izuzetno darovit naunik
amater; stari doktor Dabez Bauen, ovek velike erudicije, koji je iz prve ruke mnogo
znao o Karvenovim udnim kupovinama i nabavkama; i kapetan Ejbreham Vipl,
zapovednik gusarskog broda, neverovatno neustraiv i energian, kome e se, ukoliko se
za to ukae potreba, svakako poveriti ozbiIjan zadatak da rukovodi akcijom. Uostalom, ti
se Ijudi, ako se pokau blagonaklonim, mogu napokon i okupiti u cilju zajednikog
dogovaranja i donoenja odluke o tome da li bi o itavoj toj stvari trebalo obavestiti
guvernera Kolonije Dozefa Vontona ili ne.
Kapetan Metjuson je svoju misiju obavio sa uspehom koji je premaio sva oekivanja; u
grupi odabranih, samo su dvojica-trojica bila pomalo skeptina prema avetinjskoj strani
Vedenove prie, a svi ostali su jednoduno smatrali da je neophodno preduzeti najhitniju,
tajnu i koordiniranu akciju. Sada je svima njima bilo potpuno jasno da Karven predstavlja
neodreenu ali ozbiljnu opasnost, da ugroava blagostanje varoi i Kolonije, i da zbog toga
mora biti uklonjen po svaku cenu. Krajem decembra 1770. godine, grupa uglednih
graana sastala se u domu Stivena Hopkinsa i dugo raspravljala o merama koje bi trebalo
preduzeti. Beleke, koje je Veden predao kapetanu Metjusonu, proitane su sa velikom
panjom, a onda su na sastanak pozvani i on i Smit da bi u svojstvu svedoka i usmeno
potvrdili izvesne pojedinosti. I pre nego to se sastanak zavrio, neto nalik na strah
zahvatilo je ceo skup, iako je kroz taj strah provejavala i nepokolebljiva odlunost koju je
najbolje izrazilo prostoduno bogohuljenje kapetana Vipla, ije su se psovke i pretnje orile
po celoj kui. Oni o toj stvari nee obavestiti guvernera zato to je, oigledno, bilo
potrebno i neto vie od zakonskih mera. Budui da raspolae tajanstvenim i raznim
drugim nepoznatim moima, Karven svakako nije ovek koji bi prihvatio upozorenje i
napustio grad. Vrlo bi lako mogao preduzeti niz protivmera a, uostalom, kada bi im se taj
kobni, opasni stvor ak i povinovao, njegovo preseljenje na neko drugo mesto bilo bi
samo prenoenje neistog bremena iz jedne varoi u drugu. U to je doba vladalo
bezakonje, a oni koji su se godinama ogluivali o kraljeve poreske ukaze i otvoreno im se
rugali svakako nisu bili Ijudi koji e ustuknuti pred mnogo ozbiljnijim zadacima na ije ih
izvrenje nagoni sveta dunost. Na kraju je jednoglasno doneta sledea odluka: Karvena
treba napasti na njegovoj farmi u Potakitu; velika, organizovana grupa za prepad,

sastavljena od zapovednika gusarskih brodova sezonaa, treba da ga iznenadi i da mu

prui poslednju mogunost da objasni i sebe i svoja dela ili zlodela. Ako se pokae da je
posredi ludak koji kricima i glumljenim, izmiljenim razgovorima podraava razne
glasove, odmah e biti smeten u duevnu bolnicu. Ako se, pak, otkriju ozbiljnije stvari,
ako se ispostavi da podzemne strahote uistinu postoje, onda i on i svi koji su sa njim
moraju da umru. A to se moe postii bez huke i buke, tako da ni udovica a ni njen otac
ne moraju da znaju ta se stvamo dogodilo.
Dok se u Hopkinsovoj kui razgovaralo o ozbiljnim koracima koje treba preduzeti, u
varoi se zbio dogadaj toliko straan i neobjanjiv da se izvesno vreme u najiroj okolini ni
o emu drugom nije govorilo. Jedne kasne januarske noi, u kojoj su, obasjane meseevom
svetlou, blistale debele naslage snega, odjeknuli su preko reke i zaorili se na strmini
brda stravini krici koji su probudili celu varo; bunovni, ijudi su poskakali iz svojih
toplih postelja i istoga asa su se sve glave nale na prozorima; a itelji oko Vejbosit Pointa
na sav uas ugledae ogromnu belu priliku kako mahnito juri preko bledo osvetljene
istine. Iz daljine je dopirao lave pasa koji je ubrzo priguila buka naglo probudene
varoi. Iz kua su, u grupama, sa fenjerima i musketama, istravali ljudi da bi videli ta se
deava, ali sve njihovo traganje bilo je uzaludno a trud nenagraen. Ali, sledeeg jutra je
jedno dinovsko, miiavo, potpuno nago telo pronaeno meu zbijenim santama leda na
junom nasipu kod Velikog mosta, gde se pored Ebotove pecare pruao dugaki dok; i
pitanje identiteta ovog predmeta lea postade tema beskonanih aputanja i matarija.
apat se prenosio brzo, manje meu mlaim Ijudima a mnogo vie meu starijim svetom,
jer jedino je kod glava porodica to ukoeno lice sa oima iskolaenim od uasa moglo da
potrefi pravu icu i probudi uspomene. Ti stariji su, ceptei, razmenjivali kroz apat i
mrmljanje isprekidane rei preneraenosti i straha: u tim ukruenim, gnusobnim crtama
lica nazirala se slinost tako udesna da je gotovo predstavljala istovetnost istovetnost
sa ovekom koji je umro pre itavih pedeset godina.
Meu onima koji su pronali le nalazio se i Ezra Veden; poto se prisetio lavea pasa u
prethodnoj veeri, odmah je krenuo ulicom Vejbosit i uputio se preko blatnjavog mosta
odakle je lave i dopirao. Iao je sa nekim udnim predoseanjem i nije se iznenadio kada
je, stigavi do ruba naselja gde se ulica ulivala u drum Potakit, naiao, u snegu, na veoma
udne tragove. Potpuno nagog dina gonili su i psi i mnogi Ijudi u izmama, a tragovi
pasa i njihovih gospodara mogli su se pratiti vrlo lako na povratku. Bilo je oigledno da su
tragai od potere odustali zato to su se suvie pribliili varoi. Veden se zloslutno
osmehivao dok je bez napora sledio tragove u snegu sve do njihovog izvorita do farme
Dozefa Karvena u Potakitu, jer je predoseao, ak i znao, da e ga oni dovesti pravo do
nje. Na njegovu veliku alost, dvorite je bilo tako izgaeno da su se tragovi potpuno
izmeali, pa se Veden nije usudio da zemljite paljivije osmotri usred bela dana. Doktor
Bauen, kod koga je smesta otiao sa novim podacima, izvrio je autopsiju udovinog lea i

otkrio nastranosti koje su ga duboko porazile. Po svemu je izgledalo da digestivni trakt

gorostasa nikada nije bio u upotrebi, dok je kono tkivo po celom telu bilo neshvatljivo
sirovo i razlabavljeno, iako uzroke koji su doveli do takvog stanja nije bilo mogue
objasniti. Zaprepaen onim to je stari doktor apatom izgovorio o neverovatnoj slinosti
ovog lea sa davno upokojenim kovaem Denijelom Grinom, iji je praunuk Aron Hopin
bio nadzornik tovara u Karvenovoj slubi, Veden je postavljao prigodna pitanja sve dok
nije saznao gde je Grin sahranjen. Te noi je grupa od desetak ljudi otila na staro Severno
groblje i otvorila jedan grob. Raka je bila prazna, ba kao to su i pretpostavljali.
U meuvremenu su zaverenici, u dogovoru sa vozaem potanskih kola, zadravali
potu Dozefa Karvena i neposredno pre pojave nagog lea, u njoj pronali pismo koje mu
je slao neki Dedaja Orne iz Salema i koje je grupu odabranih graana saveznika bacilo u
duboko razmiljanje. Delovi tog pisma, prepisanog i sauvanog u porodinoj arhivi u kojoj
ga je arls Vord i pronaao, glasili su ovako:
Uveselenijem ispunh se na izvestije da na Vei Staroj dejstvuje i ne mnim to bolje
soinjeno bi u G. Hainsona u Salem-Selu. Svakojako bejae eto istija Uastnost v etomu
to H. zazva a on esa prikupsmo samo malenuju asticu. Nikakoje uspeenije ne poluih
etijem to Ti mi posla, jal to Neto nedostatno bi jal to u Rema tanost oskudevae
erez izgovora mojega ili Tvojega prepisanija. Ni sam ne znaem. Jote hudonostju v
hemiestvu ne ovladah da Borelusa bi sledit mogo, a VII Kniga Necronomicona koju Ti
mne preporui silnoe zbunenije v men budit. Deri se Onog to nami skazano bi da
osobito vnimanije obraaemo na eto kogo zazvat hotimo. Dobro jest Tebe znakomoje ta
G. Madera pisa v Beleenijima svojim za ___________te sam prosudenije mo stet jesli
je istina istaja eta grozomorna ve. Jote ti zborim ne zazvaj One to i ne mo ubit,
One koji uzvratno moni jesu zazvat neto sprou Tebe, ibo Ti ondak ni najvema
hudoestva polezna ne mona budut. Iti ast od Manijeg jesli Ti se Veije ne Odziva a
vladatelstvom veijim od Tebe raspolae. Ustravh se kad proith da znanije imae ob
etom to Ben Zaristnatmik v abonostnom kovegu derae, jer poimh tko Ti ree. I jote
molenije na Tebe imaem da ljubezen bude te mi odpie kao da Dedaja jesam a ne kao
da Sajmon jesam. V ovakovom Obestvu elovek u sastojaniju nije duije ivot snost a Ti
jesi k znaniju svoemu primio Plan moj po kojemu se kao svoj sobstveni vozvraaem Sin.
U nesterpleniju jesam da dosliim to eto erni elovek pojmi od Silvanusa Kocidijusa b
Kripti v podnoiju Zida Rimskogo, i zahvalnostju budet ispolneno serdce moje jesli mne
na pozajmlenije dad M.S.-a kojeg spominal jesi.6
Drugo, nepotpisano pismo iz Filadelfije izazvalo je isto pomno razmiljanje, naroito
zbog sledeeg odlomka:
_________________________

Manje poznate rei: Ve stvar; Obestvo drutvo; ast deo; est ast; ibo

jer. Prim. prev.

Skazanije ob etom da izvestija hoe slat v samo Tvojim korabljima uvah, al

izvestan nikako nisam doba v koje i dat moem. Od Vei ob kojoj govor imadosmo
jote Neto potrebujem ali otvet Tvoj moram s najveijom tanostju pojmiti. Poruenije
mi poilae da ni edna ast nedostatna ne sme bit jesli najboljemu Dejstviju temo, a
sam znae da v etom nikakove pouzdanosti ne ima. Veliaja Opastnost jest i veliaje
Breme eti koveg celij iznosit, a v Varoi (po cerkvam Sv. Petra, Sv. Pavla i Blaene
Device) to sovsem nevazmono jest. V znaniju svojemu derim da mnostvo
Nedostatonosti bi v vsem etom to u proedemu Oktobriju zazvno bi i da Ti jesi v
poloeniju bil da mnoestvo ivuih Uzorkov v upotreblenije vozme prede no
najpravijim metodom ne potrefi Ono u 1766.-tomu godu, i po etomu ja jesam u svijem
Veima sledujui Tebi. S nesterplenijem du Tvoju korablju7 , i svakoje dne izvestija
sbiram na Doku G. Bidla.
Tree sumnjivo pismo bilo je na nekome nepoznatom jeziku, nepoznata je bila ak i
azbuka. U Smitovom dnevniku, koji je pronaao arls Vord, prepisana je vrlo nespretno
samo jedna neobina kombinacija slova; a strunjaci na Braunovom univerzitetu tvrdili su
da je re o abisinskoj azbuci, iako same rei nisu uspeli da odgonetnu. Nijedno od tih
pisama nikada nije urueno Karvenu, a nestanak Dedaje Ornea iz Salema, koji je ubrzo
utvren, ukazivao je na to da su pojedini ljudi iz Providensa preduzeli u tajnosti vrlo
odlune korake. I Udruenje za istoriju Pensilvanije poseduje udno pismo koje je doktor
ipen primio u vezi sa prisustvom nekoga nemoralnog tipa u Filadelfiji. Ali kako o
preduzetim merama nisu ostale nikakve zabeleke, najvanije posledice Vedenovih
otkria treba potraiti u grupi proverenih i zakletih mornara i starih, odanih zapovednika
gusarskih brodova, koja su se u tajnosti i samo nou, okupljala u Braunovim stovaritima.
Polako ali sigurno razvijao se plan pohoda na Karvenovu farmu, premda ni posle
napada nije ostao nikakav trag o Karvenovim pogibeljnim tajnim delatnostima i
misterijama.
Iako su preduzete sve mere predostronosti, Karven je bez sumnje ipak osetio da se
neto deava i priprema, jer je ba u to vreme gotovo stalno imao neuobiajeno zabrinut
izraz lica. Njegove koije su u svako doba dana i noi viane u varoi i na drumu Potakit,
a on je sve vie gubio onu usiljenu veselost koju je u poslednje vreme ispoljavao u elji da
razbije predrasude svojih sugraana. Najblii susedi njegove farme, Fenerijevi, primetili
su jedne noi snaan mlaz svetlosti koji je, uperen pravo u nebo, navirao iz jednog otvora
na krovu one iste zagonetne kamene zgrade sa visokim, neobino uskim prorezima; i
odmah o tome obavestili Dona Brauna u Providensu.

_________________________
7

Korablja brod, laa.

Gospodin Braun je kao voa odabrane grupe, koja je Karvenu pretila istrebljenjem,
nagovestio Fenerijevima da se preduzimaju izvesne mere. Smatrao je da oni moraju biti
obaveteni kao neizbeni oevici pohoda na farmu; a taj poduhvat je objasnio rekavi da je
Karven poznata uhoda carinskih vlasti u Njuportu protiv kojih se, javno ili tajno, bori
svaki moreplovac, svaki trgovac i svaki farmer u Providensu. Da li su u tu lukavo sroenu
la poverovali susedi koji su imali prilike da vide svakovrsne udnovatosti na farmi nije
izvesno, no Fenerijevi su, bez sumnje, bili spremni da svako zlo poveu sa nastranim
komijom i rado su se prihvatili dunosti koju im je poverio gospodin Braun: da nadziru
Karvenovu farmu i da ga redovno izvetavaju o onom to se na njoj dogaa.
4
Pretpostavka da je Karven, sudei bar po prvi put vienim svetlosnim mlazevima, na
oprezu i da preduzima neuobiajene korake, ubrzala je odluku o konanoj akciji koju su
tako briljivo bili zamislili lanovi grupe uglednih i ozbiljnih graana. Na osnovu
Smitovog dnevnika moe se zakljuiti da se eta od oko stotinjak ljudi okupila u deset sati
uvee, u petak 12. aprila 1771. godine, u velikoj sali Terstenove krme sa znakom Zlatnog
lava, na Vejbosit rtu, preko puta mosta. U vodeoj grupi uglednika nalazili su se, pored
operativnog rukovodioca Dona Brauna, doktor Bauen, sa torbom punom hirurkih
instrumenata, predsednik Mening, bez velike vlasulje (najvee u kolonijama) po kojoj je
bio nadaleko uven, guverner Hopkins, obavijen tamnim ogrtaem, u pratnji svoga brata
moreplovca koga je, uz saglasnost ostalih, posvetio u tajnu u poslednjem trenutku, Don
Karter, kapetan Metjuson i kapetan Vipl, glavnokomandujui napada. Poto su se u
izdvojenoj prostoriji voe dogovorile o svim pojedinostima, kapetan Vipl je izaao u
veliku salu, pozvao okupljene mornare na zakletvu i dao im poslednja uputstva. Eliejzer
Smit je zajedno sa voama oekivao Ezru Vedena, koji je dobio zadatak da prati Karvena i
izvesti skup o njegovom odlasku na farmu.
Oko deset i trideset zaula se na Velikom mostu jaka tutnjava, praena topotom konja;
i u tom asu vie nije trebalo ekati Vedena pa znati da je ovek osuen na propast
krenuo u svoju poslednju no poronih, bezbonikih maijanja. Trenutak kasnije, dok je
preko mosta blatnjavog doka jo odjekivao zvuk koija koje su se udaljavale, pojavio se
Veden. Uesnici pohoda su se tiho postrojili na ulici, prebacujui preko ramena
kremenjae, muskete, puke za ptice i harpune za lov na kitove koje su poneli od kue. Sa
njima su bili Veden i Smit a od graana-zaverenika kapetan Vipl u svojstvu komandanta,
kapetan Hopkins, Don Karter, predsednik Mening, kapetan Metjuson, doktor Bauen i
Mouzis Braun, koji je stigao u poslednji as i koji nije prisustvovao sastanku u krmi.
Poasni graani i stotinjak mornara su smesta krenuli u dugakoj koloni, spremni na sve,
ali i sa malom zebnjom u srcu koja se pojavila u trenutku kada su iza sebe ostavili
blatnjavi dok i poeli da se penju uz blagi uspon iroke ulice to vodi ka drumu Potakit.

A kad su proli pored crkve Eldera Snoua, neki su se pohodnici osvrnuli i pogledom
oprostili od Providensa koji je leao pod zvezdama ranog prolea. Zvonici i zabati, crni,
bajnih oblika, uzdizali su se u udesnoj tiini, a iz malih zatona severno od mosta dopirao
je blag, slan povetarac. Najsjajnija zvezda u sazveu Lire, Vega, svetlela je iznad visokog
brda nadnetog nad vodom, dok je krunu njegovog drvea presecala linija krovova
nezavrene zgrade Koleda. U podnoju brda i du uskih uspinjuih putanja na padini
spokojno je snevala stara varo, stari Providens, za iji e spas, bezbednost i zdravlje ubrzo
biti zauvek unitene mnoge udovine i bogohulne rabote.
Sat i etvrt kasnije, pohodnici su, kako je bilo i dogovoreno, stigli pred kuu porodice
Fener, gde su im domaini podneli izvetaj o buduoj rtvi. Karven je na svoju farmu
stigao pre vie od pola sata; i odmah po njegovom dolasku blesnuo je, u pravcu neba,
udan mlaz svetlosti, premda nijedan vidljivi prozor nije bio osvetljen. Uostalom, u toj
kui je, u poslednje vreme, uvek vladao mrkli mrak. U tom trenutku pojavio se na jugu
jo jedan ogroman, snaan bjesak i uesnici pohoda shvatie da su se uistinu pribliili
pozornici na kojoj se odigravaju svakojaka neprirodna i strana uda. Kapetan Vipl je
naredio svojim ljudima da se podele u tri grupe: prva grupa od dvadeset ljudi pod
vodstvom Eliejzera Smita e izbiti na obalu i braniti pristan u sluaju da Karvenu stigne
pojaanje s mora, i tamo e ostati sve dok po glasniku ne dobije nalog da ostalima
pritekne u pomo; druga grupa od dvadeset ljudi pod vodstvom kapetana Hopkinsa e se
neujno spustiti u renu dolinu iza Karvenove farme i sekirama ili barutom e razvaliti
hrastova vrata useena u visoku strmu liticu; a trea grupa e opkoliti kuu i oblinje
sporedne zgrade. Jednu treinu divizije predvodi kapetan Metjuson do zagonetne
kamene zgrade sa visokim uskim prorezima, drugu treinu kapetan Vipl do glavne kue,
dok e trea treina napraviti obru oko svih zgrada i tu saekati znak za juri.
eta kraj reke e izvaliti vrata u litici na jedan zviduk pitaljke i potom zarobiti sve to
pokua da izae iz prostora iza tih vrata. Na zvuk dva zviduka pitaljke, ui e kroz otvor
da bi se suprotstavila neprijatelju ili se pridruila ostalim saborcima. eta kod kamene
zgrade e takode ekati na ugovorene znake: na prvi zviduk pitaljke provalie u zgradu
a na drugi sii u podzemni prolaz koji e, pretpostavlja se, otkriti odmah po ulasku; a onda
e uleteti u arite bitke koja e se, po svoj prilici, odigrati u peinama. Trei signal, u
sluaju uzbune, sastojae se iz tri zviduka pitaljke i oznaie poziv rezervnim snagama
koje e u nepoznate dubine ui i iz glavne kue i iz kamene zgrade. Kapetan Vipl je tako
bezgranino verovao u postojanje katakombi da prilikom razrade operativnog plana neku
drugu mogunost nije ni imao u vidu. A kako je njegova pitaljka proizvodila neobino
jak i rezak zvuk, nije strahovao od nesporazuma ili pometnje u signalizaciji. Za poslednju
rezervu na pristanu koja je, naravno, bila gotovo izvan domaaja zvukova sa farme,
predvideo je posebnog glasnika u sluaju da mu zatreba i njihova pomo. Mouzis Braun i
Don Karter krenuli su sa kapetanom Hopkinsom na obalu reke, a predsednik Mening sa

kapetanom Metjusonom prema kamenoj zgradi. Doktor Bauen i Ezra Veden su ostali u
udarnoj grupi kapetana Vipla koja je trebalo da izvri prepad na glavnu kuu. A taj napad
e uslediti im glasnik kapetana Hopkinsa izvesti kapetana Vipla da je grupa na reci
spremna za upad kroz vrata u litici. Komandant e tada dunuti u pitaljku i jednim
zvidukom dati znak za pokret, pa e i sve ostale grupe rasporeene na raznim stranama
istovremeno krenuti u napad na trima takama. Oko jedan sat po ponoi, sve tri grupe
napustile su farmu Fenerijevih: jedna se uputila na pristan da bi osujetila iskrcavanje s
mora, druga se spustila u renu dolinu da bi pronala hrastova vrata useena u liticu, a
trea se razdelila da bi opkolila zgrade na Karvenovoj farmi.
Eliejzer Smit, koji se nalazio u eti odreenoj da nadgleda pristan, belei u svom
dnevniku da je mar bio jednolian i da su na steni u zalivu dugo ekali; tiinu bdenja
prvo je razbilo neto to je liilo na daleki zvuk pitaljke, a potom udna, priguena
meavina urlika i krikova, pa pucanj koji je, inilo se, dolazio iz istog pravca. Kasnije se
jednom mornaru uinilo da uje puanu paljbu, a onda je, jo kasnije, i Smit osetio
damare titanskih gromoglasnih rei koje su odzvanjale negde visoko gore u vazduhu.
Pred samo svitanje, pojavio se, sam, potpuno unezveren glasnik iskolaenih oiju, iz ije
se odee irio neki nepoznat, nepojamno straan smrad; izbezumljeni ovek je naloio
mornarima u eti da se u tiini raziu kuama i da nikada vie ne razmiljaju i ne govore o
onome koji je bio Dozef Karven, a ni o njegovim sumnjivim nonim rabotama. Neto je
u dranju glasnika odavalo probuenu svest o grehu, a to se reima nije moglo preneti.
Tog mornara poznavali su mnogi iz ete, ali su sad i oni imali utisak da se u njegovoj dui
zbilo neto mrano i nerazumljivo, da je ona izgubila ili dobila neto to ga je zauvek
razdvojilo od njih. Isti utisak su kasnije ostavljali i drugi stari drugari koji su te noi zali
u zonu strave. I oni su, u veini, izgubili ili dobili neto nemerljivo i neopisivo. Videli su
ili uli ili osetili neto to nije za ljude i to nisu mogli da zaborave. Od njih nikada nije
potekla nijedna glasina, jer i najprostiji instinkti smrtnika imaju neke strane granice. Od
toga jednog glasnika preao je na etu kraj pristana uasan, neiskaziv strah koji je
momcima gotovo zapeatio usne. Malo je, dakle, glasina ikada poteklo od njih, a dnevnik
Eliejzera Smita je jedini sauvani pisani dokument o pohodu u koji je vea grupa ljudi
krenula od Znaka zlatnog lava pod zvezdama.
arls Vord je, meutim, naiao na jo jedan, prilino neodreen opis tog pohoda u
Fenerijevoj prepisci, koju je otkrio u Novom Londonu gde je ivela druga grana porodice.
ini se da su Fenerijevi, iz ije se kue, iz daljine, mogla videti farma osuena na propast,
pratili pogledom kolonu napadaa i sasvim razgovetno uli besan lave Karvenovih pasa,
praen prvim reskim zvidukom iz pitaljke koji je bio znak za pokret. Za tim prvim
zvidukom usledili su, jedan za drugim, nekoliki mlazovi svetlosti iz kamene zgrade a u
sledeem trenutku, posle drugog zviduka koji je bio znak za opti napad, zaula se
priguena paljba iz musketa, praena stravinim urlikom koji je Luk, Fener u svom pismu

predstavio kao Vaaarrr Rvaaarrr! Taj krik je, meutim, imao i neko svojstvo koje se
nije moglo preneti pisanom reju i Luk Fener navodi da se na taj zvuk njegova majka
onesvestila. Kasnije su se uli manje glasni i sve prigueniji zvuci paljbe iz vatrenog
oruja, a potom i jaka eksplozija baruta koja je doprla odnekud sa reke. Nije proao ni
itav sat, a svi psi su poeli besomuno da laju i zavijaju, tle se potreslo od udne tutnjave,
toliko jake da su se zanjihali iraci na kaminu. Osetio se otar miris sumpora; a otac Luka
Fenera je izjavio da je uo i trei zviduk pitaljke, znak krajnje opasnosti, to ostali nisu
mogli da potvrde. Onda se ponovo zaula priguena paljba iz musketa, a za njom se
prolomio dubok vrisak, manje otar ali jo straniji od prethodnih uz promukao,
hrapav, gadan kaalj koji kao da je dolazio iz plastinog grla.
Onda se na mestu gde lei Karvenova farma pojavila stvar u plamenu, zauli su se
krici uasnutih ljudi. Muskete su sevale i pratale a plamena stvar se sruila na tle. Za
njom se pojavila druga stvar u plamenu i odjeknuo je savreno prepoznatljiv, stravian
ljudski vrisak. Fener je napisao da je lepo razaznao i rei koje su mahnito pokuljale kao u
nastupu ludila: Svevinji, zatiti jagnje svoje! Potom su odjeknuli novi pucnji, pa se i
druga plamena stvar sruila na tle. Onda je nastupila tiina i potrajala oko etvrt sata; tada
je mali Artur Fener, Lukov brat, uzviknuo da vidi crvenu maglu, da se ona die sa
daleke uklete farme i ide gore ka zvezdama. Niko sem deteta to ne moe da posvedoi, ali
Luk navodi da se Arturova izjava poklopila sa panikom i grevitim uasom koji su obuzeli
tri make u sobi, povili im lea i ukrutili dlaku.
Posle nepunih pet minuta, podigao se ledeni vetar i vazduh ispunio nekim
nepodnoljivim smradom koji samo zahvaljujui sveini mora nisu osetili mornari u eti
kraj pristana i budne due u selu Patakit. Taj smrad je Fenerijevima bio potpuno nepoznat
i izazivao je sveobuhvatni, bezoblini strah koji je prevazilazio strah od smrti, od rake, od
mrtvanice. Odmah potom zauo se uasavajui glas koji niko od prisutnih nesrenika
nikada vie nije mogao da zaboravi. Grmeo je iz samih nebesa kao glas stranog suda, a
stakla na prozorima su zveckala dok su njegovi odjeci lagano iezavali. Bio je dubok i
melodian; moan kao glas orgulja, ali i zao, zlokoban, kao to su zle i zlokobne
arabljanske knjige. ta je govorio, to niko ne moe da kae, jer govorio je nekim
neznanim jezikom, a Luk Fener je u svom pismu ovako predstavio njegove demonske
intonacije: DEESMEES - JESHET - BONE- DOSEFE - DUVEMA - ENTTEMOSS. Sve
do 1919. godine, niko ivi nije tu grubu transkripciju povezao ni sa jednim znaenjem
dostupnim znanju smrtnika, ali je arls Vord bio bled kao krpa kada je prepoznao ono to
je Mirandola sa grozom proglasio najveom stravom meu bajalicama crne magije.
Tom opakom udu na Karvenovoj farmi odazvao se jedan ljudski vrisak ili vrisak hora
glasova, posle ega je nepoznati smrad postao jo sloeniji jer se u njega uvukao drugi
zadah, isto toliko nepodnoljiv. U tom se zaulo cviljenje koje se po svemu razlikovalo od
prethodnog vriska i koje se, u rastuim i opadajuim naletima, razvlailo, prelazei u

arlaukanje. Na mahove bi postajalo gotovo artikulisano, iako oni koji su ga sluali nisu
mogli da razaznaju nijednu re a ve u sledeem trenutku prelazilo u dijabolini,
histerini smeh. Tada se iz resa ljudskih grla otrgao urlik krajnje, preispoljne strave i
pravog pravcatog ludila, urlik jak i jasan uprkos dubini iz koje je iknuo. Posle njega, sve
je utonulo u tamu i muk. Dim koji tipa oi dizao se u spiralama ka nebu i zaklanjao
zvezde. Sutradan ujutru, meutim, nije bilo ni traga od vatre i plamena, niti se mogla
uoiti ijedna sruena ili oteena zgrada.
U osvit zore, dva izbezumljena glasnika ija je odea bila natopljena udovinim i
neprepoznatljivim zadasima, zakucala su na vrata Fenerijevih, zatraili burence ruma i
bogato ga platili. Jedan od njih rekao je Fencrijevima da je sluaj Dozefa Karvena
okonan i da dogaaje koji su se zbili te noi nikada vie ne treba pominjati. Nareenje je
bilo izreeno osionim tonom, ali je izraz lica onoga koji ga je izdao nudio neko strahotno
opravdanje i guio svako ogorenje.
I tako jedino ta pisma koja je Luk Fener napisao u potaji i koja je po bespogovornom
nalogu njegov roak u Konektikatu trebalo odmah da uniti, ostaju da priaju o onom to
se ulo i videlo. Neposlunost roaka, zahvaljujui kome su pisma ipak sauvana, spasla je
taj dogaaj od milosrdnog zaborava. arls Vord je postojeim podacima dodao jo samo
jednu pojedinost koju je, posle dugotrajnog i upornog ispitivanja itelja Potakita, uz
obrazloenje da to ini iz isto porodinih razloga, uspeo da iskami od njih. Stari arls
Slokam iz tog sela rekao mu je da je njegov ded pominjao udne glasine o nekom
ugljenisanom leu pronaenom u polju sedam dana poto je objavljena vest o smrti
Dozefa Karvena. A ono to je ove glasine dugo podgrejavalo bilo je miljenje da taj le,
onoliko koliko se bar moglo zakljuiti po sagorelim ostacima i zgrenom poloaju tela,
nije liio ni na oveka ni na ivotinju od one vrste koja je bila poznata seljacima u
Potakitu.
5
Nijednog od onih koji su uestvovali u stravinom napadu niko nikada nije mogao
nagnati da prozbori ijednu re o tome; i svi delii postojeih podataka potiu od ljudi koji
se nisu nalazili u borbenoj grupi. Neto se mrano i zastraujue nazire u briljivosti sa
kojom su uesnici napada unitavali sve tragove, pa i najmanje aluzije na taj dogaaj.
Poginulo je osam mornara, a njihove porodice su se, iako im tela nisu predata,
zadovoljile zvaninom izjavom da su mladi ljudi izgubili ivote u okraju sa carinskim
vlastima. Ista izjava odnosila se i na veliki broj povreenih moreplovaca ije su rane
pokrivali debeli zavoji i koje je viao iskljuivo doktor Bauen, i sam uesnik pohoda. Najtee je bilo objasniti nepojamni smrad koji se irio od svih napadaa i o kome se prialo
nedeljama i mesecima. Od uglednih graana, voa pohoda, najtee su bili povreeni

kapetan Vipl i Mouzis Braun, a pisma njihovih ena svedoe o zbunjenosti koju su
izazivali neprirodna utljivost ranjenika i njihova neshvatljiva briga da svoje rane nikome
ne pokau. U psiholokom pogledu, svi uesnici su naglo ostarili, uozbiljili se i izgledali
duboko potreseni. Sva je srea to su to bili snani ljudi od akcije i jednostavni pravoverni
zanesenjaci, jer bi uistinu ravo proli da su bili istananiji u samoposmatranju i mentalno
sloeniji. Predsednik Mening je izgledao najvie poremeen, ali je ak i on uspeo da
prevazie pakao u sebi, da odagna najmranije senke i da seanje ublai molitvama. Sve te
voe e kasnije odigrati presudnu ulogu buntovnika, i to je moda njihova velika srea.
Dvanaest meseci kasnije, kapetan Vipl se naao na elu gomile koja je spalila deregliju

Gaspee i u tom odvanom inu mogao bi se nazreti jo jedan njegov pokuaj da iz svesti
potpuno izbrie sve nezdrave slike. Udovici Dozefa Karvena isporuen je zakovan olovni
koveg udnog oblika u kome je, reeno je, lealo telo njenog mua. A on je, kako su joj
objasnili, poginuo u borbi sa carinicima, pa zbog toga nije ni uputno ni mudro uputati se
u pojedinosti sukoba. Vie od toga niko nikad nije izustio o smrti Dozefa Karvena i arls
Vord je svoju teoriju o tome razvijao na samo jednom nagovetaju. Taj nagovetaj bila je
tanuna nit izvuena iz drhtavo podvuenog odlomka u zaplenjenom pismu koje je
Dedaja Orne poslao Karvenu i koje je delimino prepisao Ezra Veden. Prepis je pronaen
kod Smitovih potomaka i na nama je da zakljuimo da li ga je Veden svome drugu
Eliejzeru dao, posle svega, kao klju za odgonetanje svih nakaznosti koje su se odigrale ili
ga je, pak, to je mnogo verovatnije, Smit imao od ranije i svojom rukom podvukao
nekoliko redova na osnovu onoga to je od svog prijatelja uspeo da izvue otroumnim
nagaanjem i veto postavljenim pitanjima. Podvueni pasus glasi ovako:

Jote ti zborim ne zazvaj One to i ne mo ubit, One koji uzvratno moni jesu
zazvat neto sprou Tebe, ibo Ti ondak ni najvema hudoestva polezna ne
mona budut. Iti ast od Manijeg jesli Ti se Veije ne Odziva a vladatelstvom
veijirn od Tebe raspolae.
Dok je u svetlosti ovog odlomka razmiljao koje je to nestale i neoznaene saveznike
pobeeni ovek pokuavao da prizove u krajnjoj nevolji, arls Vord se sigurno pitao da li
je Dozefa Karvena ubio neki od graana Providensa.
Hotiminim, sistematinim brisanjem seanja na mrtvog oveka iz anala i iz ivota
Providensa umnogome su doprineli uticajni ljudi koji su predvodili napad na farmu. Oni
u poetku nisu nameravali da budu tako strogi i temeljni i trudili su se da udovica, njen
otac i njeno dete ne saznaju pravo stanje stvari; ali, kapetan Tilinghast je kao otrouman
ovek odmah naslutio istinu koja ga je ispunila stravom i nagnala da podnese zahtev za
promenu prezimena svoje keri i svoje unuke, da spali biblioteku i sve preostale hartije i
uree natpis na kamenu plou iznad groba Dozefa Karvena. On je dobro poznavao
kapetana Vipla i verovatno je od toga prostodunog moreplovca uspeo, za razliku od

mnogih drugih, da izvue vie nagovetaja o nestanku mrskog vraa. Od tog vremena je
utiranje tragova i seanja na Karvena bivalo sve okrutnije i na kraju se proteglo i na
gradsku arhivu i na komplete lista Gazette. A to bi se po duhu moglo uporediti samo sa
potpunim mukom kojim je bilo obavijeno ime Oskara Vajlda itavu jednu deceniju poto
je pao u nemilost, a po dometu samo sa sudbinom grenog kralja od Runagura u prii
lorda Dansenija koga su bogovi osudili ne samo na to da zauvek nestane nego i da zauvek
nestane tako kao da nikada nije ni postojao.
Gospoa Tilinghast, kako se posle 1772. godine zvala Karvenova udovica, prodala je
kuu u Olni Kortu i preselila se kod oca u Pauer Lejn, gde je ivela sve do svoje smrti
1817. godine. Farma u Potakitu, a nje su se klonili svi ivi, raspadala se, inilo se, sama od
sebe neobjanjivom brzinom. Ve 1780. godine od nje su ostali samo kamen i opeka a
1800. godine se i ti ostaci pretvorie u bezoblinu gomilu ruevina. Niko se nije usuivao
da se probije kroz gusto, zapleteno grmlje na renoj obali iza kojeg su moda stajala
hrastova vrata urezana u liticu, niti je iko ikad pokuao da uokviri konanu sliku svih
onih prizora sred kojih se Dozef Karven oprostio sa uasima koje je pleo.
Jedino su vrlo paljivi sluaoci mogli da uju kako stameni stari kapetan Vipl, s
vremena na vreme, mrmlja sebi u bradu: uma ga ubila da ga ubije, tog . . . , ali se niko
ne bi nasmejao kada bi dreknuo: Prokletnik da je proklet i stoput proklet . . . imo je taj
neto skriveno u rukavu! I za pola krune bih mu ja zapalio . . . kuu . . .
Glava trea
O IZVESNOM ISTRAIVANJU
I O IZVESNOM PRIZIVANJU
1

arls Vord je, kao to smo videli, tek 1918. godine saznao da vodi poreklo od Dozefa
Karvena. injenica da se odmah strasno zainteresovao za sve to je bilo u vezi sa
davnanjom tajnom ne treba da nas udi; svaki i najnejasniji glas o Karvenu dobijao je za
njega sve vei znaaj jer je u njemu kolala Karvenova krv. Jedan genealog radoznala duha
i bujne mate nije ni mogao da postupi drukije nego da se odmah baci na strastveno i
sistematino prikupljanje podataka o Dozefu Karvenu.
On, u poetku, svoja traganja nije ni pokuavao da obavije tajnovitou, pa je ak i
doktor Limen u nedoumici oko toga da li su se prvi znaci ludila pojavili pre kraja 1919.
godine ili posle toga. O svom radu je otvoreno razgovarao sa porodicom iako njegovu
majku nimalo nije radovalo saznanje da vodi poreklo od oveka kakav je bio Dozef

Karven i sa osobljem raznih muzeja i biblioteka koje je poseivao. A kada se obraao

lanovima onih porodica koje su mu, kako je pretpostavljao, mogle pruiti eljene
podatke, nije krio ni razloge ni cilj svoje molbe i delio je njihovu naglo podstaknutu
sumnjiavost sa kojom su se odnosili prema izvetajima iz starih dnevnika i pisama. Nije
krio ni svoju neutoljivu elju da sazna ta se uistinu dogodilo pre sto pedeset godina u
kui na farmi u Potakitu koju je bez uspeha pokuavao da pronae, i ta je Dozel Karven
bio uistinu.
Kada je naiao na Smitov dnevnik i proitao pismo Dedaje Ornea, odluio je da ode u
Salem i pokua da otkrije rane Karvenove delatnosti i njegova tamonja poznanstva, to je
i uinio za vreme uskrnjeg raspusta 1919. godine. U Institutu Eseks, u koji je navraao
i u toku svojih ranijih boravaka u bajnoj staroj varoi sa tronim puritanskim zabatima i
zbijenim krovovima, bio je primljen ljubazno i srdano i tu pronaao mnogo podataka o
Karvenu. Otkrio je da je njegov predak roen u Salem selu, dananjem Denversu, sedam
milja daleko od grada, 18. februara 1662. ili 1663; da je ve u petnaestoj godini pobegao
na more i da se ponovo pojavio tek posle devet godina; ponaao se, izraavao i odevao kao
pravi Englez i nastanio u samom Salemu. Sa porodicom nije bio u prisnoj vezi i najvie je
vremena provodio u itanju neobinih knjiga koje je doneo iz Evrope i u opitima vrenim
sa nepoznatim, udnim hemikalijama koje su mu brodovima stizale iz Engleske,
Francuske i Holandije. Neki njegovi odlasci u prirodu bili su predmet razgovora mesnih
radoznalaca koji su ih povezivali sa glasinama o vatrama to izbijaju na brdima u pozno
doba noi.
Jedini Karvenovi prisni prijatelji bejahu neki Edvard Hainson iz Salem sela i neki
Sajmon Ome iz Salema. esto je bivao u njihovom drutvu, a znalo se i to da se njih
trojica meusobno poseuju. Hainsonova kua, udaljena od varoi i smetena na samom
rubu ume, nije se ba mnogo dopadala ozbiljnim ljudima jer su iz nje, nou, dopirali neki
udni zvuci. Prialo se da Hainson prima vrlo neobine posetioce i da svetlosti koje su se
mogle videti kroz njegove prozore nisu uvek iste boje. injenica da je raspolagao
neverovatnim podacima o davno mrtvim osobama i o davno zaboravljenim dogaajima i
da se njima razmetao bila je, po optem miljenju, i nemoralna i nezdrava; tome je
doprinela i vest da je iezao nekako ba u vreme kada je izbila uzbuna oko vradbina. U
isto vreme otiao je i Dozef Karven, ali se vrlo brzo doznalo da se preselio u Providens.
Sajmon Orne je u Salemu iveo sve do 1720. godine, kada je na sebe skrenuo panju time
to nikako ne stari, to je i dalje mladolik kao nekad. Posle toga iezao je i on, a trideset
godina kasnije pojavio se njegov sin, oeva slika i prilika, i zatraio nasledenu porodinu
imovinu. Zahtevu je udovoljeno na osnovu dokumenata koja su bila napisana dobro
poznatim rukopisom Sajmona Ornea, pa je Dedaja Orne nastavio da ivi u Salemu do
1771, kada su izvesna pisma graana Providensa, upuena preasnom Tomasu Barnardu i
drugima, uticala na to da bude uklonjen na neko nepoznato mesto.

Dokumenta o tim udnim zbivanjima, sauvana u Institutu Eseks, u sudu i u Gradskoj

arhivi, sadravala su i bezazlena opta mesta kao to su podaci iz zemljinih knjiga i razni
rauni, ali i tajne, kriom ubaene tekstove izazovnije prirode. U spisima sa suenja
onima koji su se bavili vradbinama mogle su se otkriti neke zanimljive aluzije; Hepsiba
Loson se 10. jula 1692. godine zakleo pred sudijom Hotornom da se etres vetica i Princ
Tame sastae u umi iza kue G. Hainsona, a neka Emili Hau je 8. avgusta pred sudijom
Gednijem izjavila da ,,G. D. B. v Noi obelei Znakom avolijim Bridet S. Donatan.
Sajmona O., Deliverens V., Dozefa K., Suzen P., Mitabl K. i Deboru B. Bio je tu i
katalog iz Hainsonove sablanjive biblioteke a da je ona sablanjiva utvreno je posle
njegovog nestanka kao i jedan nedovren rukopis pisan njegovom rukom, ali ifrom
koju niko nije mogao da odgonetne. Vord je fotografisao taj rukopis i ozbiljno se latio
odgonetanja ifre. U avgustu sledee godine, radio je na tome sve istrajnije i sve
grozniavije, a iz njegovog govora i ponaanja moglo se zakljuiti da je klju ifre otkrio u
oktobru ili u novembru. On lino, meutim, nikada nije rekao da mu je to polo za
rukom.
Ali, najvei znaaj, u tom trenutku, imao je Orneov materijal. Vordu je trebalo vrlo
malo vremena da na osnovu istovetnog naina izraavanja i samog rukopisa dokae
injenicu koju je ionako ve smatrao utvrenom zahvaljujui Orneovom pismu
upuenom Karvenu: da su, naime, Sajmon Orne i njegov tobonji sin Dedaja jedna te ista
linost. Orne je pisao prijatelju da dugo iveti u Salemu nije nimalo bezbedno i da je zato
pribegao tridesetogodinjem boravku u tuini, posle ega se, kao predstavnik mlae
generacije, vratio u varo i zatraio nasleenu zemlju i imovinu. Orne je oigledno
krajnje briljivo unitio najvei deo svoje prepiske, ali graani koji su stupili u dejstvo
1771. godine uspeli su da pronau i sauvaju dva-tri pisma i neke hartije koje su ih
zaprepastile. U njima su otkrili zagonetne formule i dijagrame pisane Orneovom rukom a
i rukom drugih osoba. Vord je ceo taj materijal paljivo prepisao, a pojedine delove i
fotografisao; u hartijama je pronaao i jedno izuzetno zagonetno pismo koje je, kako je
ubrzo utvrdio uporeujui rukopis i potpis sa rukopisom i potpisom u dokumentima iz
Dravne arhive, pisao lino Dozef Karven.
To Karvenovo pismo, iako u njemu nije naznaena godina, oigledno nije bilo odgovor
na ono koje mu je uputio Orne i koje se nalo u zaplenjenoj poti; Vord je na osnovu
svoje evidencije zakljuio da je pisano oko 1750. godine.
Moda i nije neumesno preneti tekst u celini kao uzorak stila i jezika oveka ija je
povest bila tako mrana i uasavajua. Primalac pisma oznaen je kao Sajmon, ali je ta
re precrtana (da li ju je precrtao Karven ili Orne, to Vord nije mogao da kae):

Providens, pervoga maija

Ljubezni brate moj,

Poitaemi prijatelju, iskrena i gluboka elanija Jemu kojemu Sluge jesmo v
nastojaniju k Moi Veitoj. Tek to imad h Otkrovenije ob Vei, al u Najveijoj
Nevoljnosti to nudno mi je i Tebi prenti. Nikako mi elanije nije slediti Te v
Odlaeniju Daleko erez mojijeh godina to jesu mnoge, A Providens jote Onu
Surovost ne imaet u lovstvu na vei Neobiknovenije a i pri Izvodeniju na Sud. Vezama
tverdim jesam sojuen za Korabljije i za Jespap, pa mi nije init istoe to i Ti ini a jote
na farmi mojoj u Potakitu imaet pod zemljoju Ti znae to, i eto ne bi bilo v mogunosti
dat da ja vozvraus aki Netko Vtori.
Skazah ja Tebe da spreman jesam za teku sudbu a i za eto da dolgo dejstvujem s
celju da Vozvratim se posle Nestajanija. V proedoj noi Rei naidh kojima zazvh
YOGGE-SOTHOTE a eti Obraz pervi raz prozbori ob
etom to Ibn akabak v_________napsa. I Ono skaza da Psalm III v Liber-Damnatus-u
klu soderi. Kad Suna v Pjatoj Kui jeste a Saturn v povolnijem poloeniju jeste,
Pentagram Vatre izertaj i tri raza devjati stih izreci i povtori jego u oi Svih Svetijeh i na
Veliku Pjatnicu i Ve rodena biti e i vozgajena v Spoljnijem Sferama.
I iz Semena Starego roden bite Onaj to Osvrnute se i vzglednut v Nazad ne
znajui to trait.
Obae, eto ne budet sluit Nitomu jesli Nasledstvenika ne budet i jesli Sol iliti metod na
koji se Sol spravljati ima, Jemu na dohvatije Ruke ne budet. Priznanije svoje trebujem
iskazat da v etom upravleniju to neophodimo jeste nito poduzeo nisam pa erez toga ni
Otkrio mnoestvo nisam. Izredno je teko uiti v Proces, erez etogo to on mnoestvo
Uzorkov trebujet, a mne verlo teko stetkoliko bi Dostatno bilo, uz vse onije mornare to
ih sa Kariba dobavi. Ljubovedenije vse je to veije v ljudma okolo men al v ja jih na
odstojaniju derati umem. Onije to uevni i imajui jesu opakiji ot Puka ibo se Rema
to i tije kazuju bole veruje. Podozrenije imaem to eti paroh i G. Merit pripovesti ob
men' izpripovedali jesu, obae nito jote opasno nije. Hemiesko veestvo mne lahko
poluit, v Varoi II Farmaceuta dobra imejut, dr Bauen i Sem Kerju. Uputstvija Borelusa
sledujem a Pomo trebujem v VII Knigi Abdula Al-Hazreda. Vse to mne uspejet
poluit i Ti abije poluit bude. A dokle eto ne slui se, vnimanije posvjati Rema to i
ovdi vospominali jesmo. Skazal jesam jih tano, a esli bude v elaniju Jega smotri,
Zapisanije to ga u Smotuljak eti stavi, upotrebuj. Stihe skazuj sovsem polake v oi
Svijeh Sveti i na Velikuju Pjatnicu.
Jesili Rei skazane Odzivlenije ne izazvu, obae v vremeni to prihodit roden budet
Onaj koji osvrnuti e se i Sol ili Veestvo za Sol upotrebi ti e a to Ti ostavit Mu bude.
(Jov. XIV, XIV)

Uveselenije jest v serdcu moem to v Salemu jesi i u nadedi jesam da poti videti u
Te. Ibo otlinogo konja imaem, namerenije moje jest koije kupit, kokovoje i u G. Merita
zdes jesu, no puti verlo tjaeli. Jesli v ohoti za puteestvije nalazi sebe, ne mimogredi
mne. Potanskijem putom iz Bostona, pa erez Dedhem, Rentem i Altboro pojdi, na
etijem mestam krmi vse dobrije. V krme G. Balhama v Rentemu otdihaj, ibo tu vse
posteli lue jesu no u G. Hea, a kod G. Hea pitanije vozmi, ibo jego pitanije lue. Kod
Vodopadenija Potakit pojdi putom za Potakit, a pored Krme G. Sejlsa. Dom moj preko
puta Krmi G. E. Olnija nahodit se, ponad Gradskoj ulici, na Vostok ot evernoj storoni
Olni Korta.
Ljubezni Gospodin, Va stareji i Vam odanij prijatelj i sluga pokornjeji v Almonsin
Metraton.8
Dozefus K.
Upueno G. Sajmonu Orneo
Vilijems-Lejn, v Salemu

Ovo pismo je, zaudo, dalo Vordu prvu odrednicu Karvenovog doma u Providensu.
Otkrie je bilo dvostruko uzbudljivo: ukazivalo je na to da Karvenova novija kua,
podignuta 1761. godine tik uz staru, stoji kao oronula graevina i dan-danas u Olni Kortu;
i da je Vord tu starinu, vrljajui po Stempers Hilu, ve odavno zapazio. Mesto je, u stvari,
bilo u neposrednoj blizini njegovog doma; kua se nalazila na vioj ravni brda i u njoj je
sada boravila jedna crnaka porodica koju su metani cenili zato to im je povremeno
prala rublje, spremala stanove i istila kotlove. injenica da je u dalekom Salemu
pronaao tako neoekivan dokaz o znaaju koji ta dobro poznata jatagan-mala ima u
porodinoj istoriji toliko je uzbudila Vorda da je vrsto odluio da to mesto temeljno
istrai im se vrati kui. Mistiniji delovi pisma, koje je shvatio kao izraz nastranog
simbolizma, potpuno su ga pomeli, iako je, onako uzbuen i ljubopitljiv, odmah zapisao
da odlomak iz Svetog pisma koji se u njemu pominje Jov 14.14. glasi: Kada umre
ovjek, hoe li oivjeti? Sve dane vremena koje mi je odredeno ekau dokle mi doe
promjena.

_________________________

Manje poznate rei: Korablja = laa; Jespap=roba; bole=vie; ibo=jer; sojuen=vezan;

Vtori=drugi; Obraz=lik; raz=put; obae=ipak; aki=kao; veestvo=materija; slui se=dogodi
8

se; Velika Pjatnica = Veliki petak; ljubovedenije=radoznalost; abije=odmah; zdes=(ruski)

ovde; tjaeli=teki, tegobni; ohota=elja, volja: otdihaj=odniori se; pitanije=hrana;
lue=bolje; nahodit se=nalazi se. Prim. prev.
2
Mladi Vord se vratio kui u stanju prijatne uzbuenosti i sledeu subotu je proveo u
dugom i podrobnom istraivanju stare kue u Olni Kortu. Ta zgrada, sada sklona padu,
nikada nije bila zdanje u pravom smislu ove rei, nego samo skromna drvena
dvoipospratna varoka kua u poznatom kolonijalnom stilu Providensa, sa glatkim
uiljenim krovom, irokim sredinim dimnjakom, umetniki rezbarenim vratnicama,
reetkastim, lepezastim prozorima, trougaonim zabatom i kienim dorskim stubovima. A
kako se, spolja gledano, malo izmenila, Vordu se inilo da zuri u neto vrlo blisko
pojavama na koje je naiao u svom traganju.
Dobro je poznavao njene sadanje stanare crnce, pa su ga stari Ejsa i njegova stamena ena
Hana vrlo usrdno proveli kroz celu kuu. Kua je, unutra, doivela mnogo vee promene
nego to je to nagovetavao njen spoljni izgled, i Vord je sa aljenjem ustanovio da je unitena bar polovina duboreznih ukrasa iznad kamina sa zavojitim arama urni i tapaciranih
udubljenja u kojima su se krili ormani; i fine zidne oplate, kao i pervaz rama kamina, bili
su primetno oteeni, raseeni ili, pak, prekriveni jevtinim tapetama. Sve u svemu,
pregled nije ispunio Vordova oekivanja, ali je ipak bilo uzbudljivo stajati meu zidovima
doma dalekog pretka, jednog tako stranog oveka kakav je, sudei po svemu, bio Dozef
Karven. Na izlasku, Vord je sa uzbuenjem uoio da je monogram sa prastarog
mesinganog zvekira na ulaznim vratima vrlo paljivo izbrisan.
Od tada je, sve do kraja kolske godine, arls Vord svoje slobodno vreme provodio u
fotografisanju ili prepisivanju faksimila Hainsonove ifre i u prikupljanju podataka o
Karvenu. ifra se i dalje opirala odgonetanju, ali su zato novi podaci bili izuzetno
zanimljivi i nudili kljueve za odgonetanje drugih datosti, pa je mladi bio spreman da
otputuje u Novi London i u Njujork i tamo proui stara pisma koja su se, po nekim
nagovetajima, nalazila ba u tim gradovima. To njegovo putovanje bilo je vrlo plodonosno jer je pronaao pisma Luka Fenera sa stravinim opisom napada na farmu u
Potakitu, a i prepisku Najtingejla i Talbota u kojoj se pominjao portret uraen na zidu
Karvenove biblioteke. Pomenuti portret ga je silno zainteresovao jer je udeo da sazna
kako je izgledao taj Dozef Karven. Zato je odluio da ponovo pretrai kuu u Olni Kortu

ne bi li ipak pronaao tragove lika njenog nekadanjeg vlasnika, tragove koji se moda
kriju iza oljutenih slojeva moleraja ili iza slojeva plesnivih zidnih tapeta.
Prilikom toga drugog pregleda, poetkom avgusta, vrlo je briljivo pretraio zidove
svih soba koje su po svojim razmerama mogle da budu nekadanja biblioteka omraenog
posednika. Posebnu panju posvetio je velikim ispupenim ili izdubljenim poljima sa
duboreznim ukrasima iznad kamina i estoko se uzbudio kada je, ve posle sat-dva, u
prostranoj odaji u prizemlju otkrio, iznad ognjita, deo oljutenog zida i ispod njega
nekolike slojeve boje tamnije od ostalih boja u kui kao i od drveta koje je pokrivala. I
im je, vrlo paljivo i oprezno, tankim noem zasekao povrinski sloj, shvatio je da je
pronaao uljani portret velikih dimenzija. U strahu da sliku ne oteti, odoleo je elji da
nastavi sa grebanjem i otiao da zatrai pomo strunjaka. Posle tri dana vratio se sa
umetnikom od velikog iskustva, gospodinom Volterom Dvajtom, iji se slikarski atelje
nalazio u podnoju Koled Hila; i taj vrsni restaurator slika odmah je prionuo na posao
sluei se posebnim metodama i naroitim hemijskim sredstvima.
Restauracija je napredovala iz dana u dan, a arls Vord je sa sve veim interesovanjem
posmatrao crte i senke koje su se posle dugog zaborava postepeno otkrivale njegovom
pogledu. Dvajt je posao zapoeo sa donje strane, krenuo je od podnoja slike; a kako je
ona bila pravougaonog oblika po duini, lice modela se dugo nije ukazalo, premda je
bivalo sve jasnije da je posredi suvonjav, lepo graen ovek: tamnoplavi aket, veeni
prsluk, uske i pripijene kratke akire od crnog satena i bele svilene arape; sedeo je u
izrezbarenoj stolici, a kroz prozor u pozadini videli su se dokovi i ukotvljene lae. A kada
se najzad pojavila i glava, ukazala se na njoj divna kitnjasta vlasulja; lice je bilo mravo,
spokojno, neupadljivo, obino i na neki nain vrlo poznato i Vordu i Dvajtu. Ali, i
restaurator i mladi naruilac posla tek su se na kraju iznenaeno upiljili u to mravo,
bledunjavo lice i sa strahopotovanjem shvatili kakvu je dramatinu majstoriju izvelo
naslee. Poslednji uljani preliv i poslednji potez fine strugaljke otkrili su u potpunosti
izraz koji su skrivali vekovi. arls Dekster Vord, koji je toliko vremena provodio u
prolosti, neoekivano se suoio sa likom svog uasavajueg ukunukundede i u njemu
prepoznao sopstveni lik.
Kada je doveo roditelje da vide udo koje je otkrio, njegov otac je na licu mesta
odluio da tu sliku kupi, uprkos tome to je sa njom trebalo preneti i ceo zid. Slinost
oveka koji je pozirao slikaru i arlsa Vorda bila je uistinu udesna i pored ogromne
razlike u godinama; svima je bilo jasno da se posredstvom nekog opsenarskog atavizma
Dozef Karven otelovio u arlsu Vordu posle sto pedeset godina. Gospoa Vord nije liila
na svog pretka, ali se priseala da su neki njeni roaci imali facijalne karakteristike koje
su, kako se utvrdilo, delili njen sin i davno upokojeni Karven. Ona se nije obradovala tom
otkriu i odmah je rekla muu da sliku ne unosi u kuu, da je spali zato to u njoj, kako je
tvrdila, ima neeg nezdravog i da to nezdravo izbija i iz slinosti koju ima sa arlsom. Ali,

gospodin Vord je bio praktian, poslovan ovek proizvoa pamuka sa bezbroj

tvornica u Riverpointu i dolini Pokit i nije se obazirao na enska predoseanja. Slika je
na njega ostavila snaan utisak najvie zbog slinosti sa njegovim jedincem, koji svakako
zasluuje da je dobije na poklon. Sa tim miljenjem se, nije potrebno ni pominjati, arls
sloio sa najveim arom. Nekoliko dana kasnije, gospodin Vord je stupio u vezu sa
sopstvenikom kue, omanjom osobom sa licem glodara i grlenim naglaskom, pa mu je taj
ovek prodao ceo okvir kamina i itav zid iznad kamina zajedno sa slikom po ceni
ugovorenoj po kratkom postupku kome je pribegao kupac u elji da to pre prekine bujicu
sladunjavih rei i cenkanje.
Sada je jo trebalo sve to preneti u Vordovu kuu, gde su ve bile obavljene sve pripreme
za postavljanje i prepravku lanog elektrinog kamina u arlsovoj radnoj sobi na treem
spratu. Mladiu je poveren zadatak da nadgleda preseljenje zida sa slikom, pa je on 28.
avgusta dva struna radnika iz dekoraterske firme Kraker doveo u Olni Kort, gde su
krajnje paljivo poskidali okvir kamina i zid iznad njega na kojem je stajao portret i sve to
kamionom kompanije preneli u Vordovu kuu. U staroj zgradi u Olni Kortu ostao je
prazan prostor sa golim ciglama kojima je bio obeleen pravac dimnjaka i u tom prostoru
je mladi Vord odjednom ugledao kockasto udubljenje u veliini jedne kvadratne stope
koje je, do tada, zaklanjala slika ili, tanije, glava oveka na slici. Znatieljan da vidi ta bi
takvo jedno udubljenje moglo da krije ili sadri, priao je blie i pogledao unutra; u njemu
je, ispod debelih naslaga praine i garei, ugledao neke poutele hartije, obinu pisanku i
nekoliko istrulelih traka kojima je nekad taj sveanj bio povezan. Poto je oduvao gornji
sloj praine i ljake, arls je uzeo u ruke debelu svesku i zagledao se u natpis na omotu.
Na omotu je, ispisano rukopisom koji je ve imao prilike da vidi u Institutu Eseks,
stajalo: Dnevnik i Pribeleenija Doz. Karvena, iz Providensa, rane nastanjetog v

Salemu. Silno uzbuen svojim otkriem, Vord je pokazao svesku ljubopitljivim

radnicima koji su stajali pored njega. Njihovo svedoenje je nedvosmisleno, oni od rei do
rei potvruju arlsovu priu o tome kako je pronaao ta dokumenta; na njihovu izjavu se
oslanja i doktor Vilet i njome potkrepljuje tvrenje da mladi nije bio lud u vreme kada se
prepustio nastranostima. Ostale hartije su takoe bile ispisane Karvenovom rukom, a
meu njima je naroito zloslutno zvuala sledea posveta: Posveeno Jemu Kto Dojdet v
Posledstviju, i Kake Dospet S Eti Storoni Vremenu i Sferu. Drugi dokument je bio u
iframa; u onim istim, nadao se Vord, kojima se sluio Hainson i koje su njega, arlsa
Vorda, do sada toliko zbunjivale. Trei dokument, koji ga je silno obradovao, sadravao
je, inilo se, klju ifre, dok su se etvrti i peti odnosili na sledea lica: Edv. Hainson,
Armiger i Dedaja Orne ili Upueno Jih Nasledstvenicima iliti Etima Zastupajuima
gornjih lic. Na estom, poslednjem dokumentu stajao je sledei natpis: Dozef Karven

jego ivot i Puteestvija Medu godov 1678 i 1687: Kuda Puteestvoval, Gde Bavilsa,
Kogo Sretal i to Ponjal.

3
Stigli smo do onih dogaaja i do onog vremena kada je, po uverenju veine lekara za
duevne bolesti, arls Vord poeo da ludi. Mladi je, odmah po svom otkriu, pregledao
prve stranice debele sveske i ostale rukopise i oigledno pronaao u njima neto to ga je
strahovito uzbudilo. On je prisutnim radnicima pokazao natpise, ali je od njih tekst sakrio
sa toliko uznemirenosti i briljivosti da se to ne moe objasniti ni antikvarskim, ni
genealokim znaajem samog otkria. Poto se vratio kui, arls je roditeljima ispriao
novost na neki vrlo smeten nain, kao da eli da im nagovesti neprocenjivu vanost
otkria i u isto vreme prikrije sve dokaze. Njima nije pokazao ni naslove; rekao je samo da
je pronaao neka dokumenta pisana rukom Dozefa Karvena uglavnom u iframa, koje
e morati paljivo da proui kako bi otkrio njihovo pravo znaenje. A malo je verovatno
da bi radnicima i pokazao ono to im je pokazao, da oni nisu ispoljili ivu ljubopitljivost.
eleo je bez sumnje da izbegne mogunost da svojom utljivou podstakne njihovo
brbljanje o celoj stvari.
Tu no je arls Vord presedeo u svojoj sobi itajui svesku i hartije koje je pronaao i tog
se posla nije okanio ni kad je osvanuo dan. Na njegov izriit zahtev, sluga mu je doruak i
ruak odneo gore na trei sprat, a sutradan posle podne se samo nakratko pojavio kada su
radnici postavljali portret i okvir kamina u njegovoj radnoj sobi. Sledee noi spavao je
obuen, na mahove, i u meuvremenu se grozniavo hvatao u kotac sa odgonetanjem
ifrovanog rukopisa. Ujutro ga je majka zatekla u fotografisanju faksimila Hainsonove
ifre koju joj je pre toga pokazivao vie puta, ali je na njeno pitanje odgovorio da se
Karvenov klju ne moe primeniti na nju. Tog popodneva je digao ruke od svog rada i,
potpuno oaran, posmatrao kako radnici postavljaju uramljenu sliku zajedno sa zidom
iznad lanog kamina sa veto ubaenim elektrinim panjem, kao da uistinu postoji
dimnjak za taj kamin, i kako panel plou na kojoj stoji slika reu i uvruju arkama da bi
se orman u udubljenju iza nje mogao nesmetano otvarati i zatvarati. im su radnici otili,
preneo je svoje spise u radnu sobu i nadneo se nad njih, pogledavajui as u ifru a as u
portret, a on mu je uzvraao pogledom koji je, kao iz ogledala, dodavao godine, pa i
vekove. Priseajui se sinovljevog ponaanja, arlsovi roditelji su izneli zanimljive
pojedinosti o taktici koju je on u to vreme poeo da primenjuje. Od posluge je retko krio
pronaene hartije, jer je s pravom pretpostavljao da nju taj zamreni i arhaian Karvenov
rukopis u potpunosti prevazilazi. U odnosu na roditelje bio je, meutim, mnogo oprezniji;
im bi otac ili majka uli u sobu, prekrio bi nekim papirom sve rukopise ispred sebe i
otkrivene ostavljao samo ifrovane spise i gomile zagonetnih simbola i nepoznatih
ideografa (poput onog sa posvetom Posveeno Jemu Kto Dojdet v Posledstviju i tako
dalje). Preko noi je sve drao pod kljuem u svome starom kabinetu, a to isto je inio i
kada bi izaao iz sobe. Ubrzo je, meutim, ponovo uveo nekadanje radne sate i vratio se

starim navikama; sve je ponovo ulo u nekadanju koloteinu, jedino su, izgleda, izostale
duge etnje i naglo presahla druga interesovanja. Poetak kolske godine i upis u vii
razred bili su mu, po svemu sudei, strahovito dosadni, pa je sve ee izraavao reenost
da ne nastavlja studije i ne pohaa koled. ekaju ga, govorio je, veoma vana, izuzetna
istraivanja koja e mu omoguiti mnogo sigurniji put ka uspehu, naunom saznanju i
filologiji nego bilo koji univerzitet na svetu.
Naravno, samo je neko oduvek marljiv, unekoliko nastran i samotan mogao danima da
radi na ovaj nain i da pri tom ne privue panju drugih. Vord je po prirodi bio i uenjak i
samotnik, pa su zato njegovi roditelji bili ne toliko iznenaeni koliko rastueni
tamnovanjem i tajnovitou kojima je pribegavao u poslednje vreme. Gospoa i gospodin
Vord su bez sumnje smatrali da je krajnje udno to to im on ne pokazuje ni deli
briljivo skrivanog blaga i to im ne saoptava ni jedan jedini podatak o rukopisu koji
deifruje. A njihov sin je svoju uzdranost objanjavao eljom da rezultate svog otkria
objavi tek kad ih povee i dobije odreeniju sliku. Ali kako su proticale nedelje i nedelje a
nisu donosile promene, odnosi mladia i roditelja postajali su sve usiljeniji i napetiji, emu
je doprinosila i majka koja je otvoreno osuivala sva ta eprkanja po prolosti Dozefa
Karvena.
U oktobru je Vord ponovo poeo da obilazi biblioteke, ali ne vie kao nekadanji
istraiva starina. Sada je istraivao nove oblasti: magiju i vradbine, okultizam i
demonologiju; a kada su izvori Providensa bili nedovoljni, odlazio bi vozom u Boston i
uivao u riznici velike biblioteke na Trgu Kopli, Harvardske itaonice i istraivake
biblioteke u Bruklinu, koje poseduju izuzetno retke rukopise posveene biblijskim
temama. arls je kupio veliki broj polica i postavio ih u svoju radnu sobu za nove knjige
koje su se bavile sablanjivim i vrlo tajanstvenim temama, a za vreme Boinih praznika
obavio je niz krunih putovanja van varoi, ukljuujui i odlazak u Salem u kome je
neumorno proveravao neka dokumenta u Institutu Eseks .
Sredinom januara 1920. godine, u ponaanju arlsa Vorda pojavio se novi element
trijumfa koji nije ni pokuavao da objasni, i niko ga vie nije zaticao u odgonetanju
Hainsonove ifre. U to vreme bavio se novim, dvojakim poslom hemijskim
istraivanjima i podrobnim ispitivanjem arhive; za poetak, pretvorio je prazno potkrovlje
u laboratoriju, a kasnije je preturao po statistikama Providensa. Mesni prodavci lekarija i
drugih vrsta robe predali su, prilikom kasnijih ispitivanja, krajnje udne, gotovo besmislene spiskove supstanci i instrumenata koje je on, u to vreme, kupovao od njih, a
nametenici u Gradskoj venici i u raznim bibliotekama jednoduni su u pogledu nedvosmislenog cilja kome je teio u drugoj oblasti interesovanja. Grozniavo je i neumorno
tragao za grobom Dozefa Karvena sa ije je kamene nadgrobne ploe starija generacija
tako veto izbrisala ime i utrla sve oznake.

Malo-pomalo, u Vordovoj porodici je jaalo uverenje da neto tu nije kako valja. arls
je i ranije ispoljavao izvesne udljivosti i menjao raspoloenja, ali su te promene, sve u
svemu, ipak bile beznaajne; sada su, meutim, sve vea tajnost kojom se obavijao i
potpuna usredsreenost na neobina traganja bile udnovate ak i za njega. kolovanje se
pretvorilo u puku formalnost, pa iako nije padao na ispitima, svima je bilo jasno da su
preanja marljivost i predanost uenju naprosto iezle. arls je ili sedeo u svojoj novoj
laboratoriji nad alhemijskim knjigama ili piljio u stara gradska dosjea umrlica u donjoj
varoi ili je, pak, prilepljen uz debele knjiurine posveene okultnim naukama, amio u
svojoj radnoj sobi u kojoj je zaprepaujue slino i, inilo se, sve slinije lice
Dozefa Karvena zurilo u njega sa visokog severnog zida iznad kamina.
Krajem marta, Vord je, pored istraivanja arhiva, poeo da tumara po svim starim
gradskim grobljima. Kasnije se, na osnovu izjava nametenika Gradske venice,
obelodanilo da je on upravo u to vreme naiao na jedan veoma vaan trag: prestao je da
trai grob Dozefa Karvena a poeo da trai grob nekog Naftalija Filda. Poto su i sami
pregledali dosjea koja je tada itao, istraitelji su naili na deo izvetaja o Karvenovom
pogrebu koji je nekim udnim sluajem izbegao unitenje i u kojem je pisalo da je
neobini olovni koveg zakopan 10 St. Ju. i 5. St. Zap. od groba Naftalija Filda na
__________. injenica da je u tome jedinom sauvanom dokumentu bio izbrisan podatak na kome je groblju sahranjen pokojnik, u velikoj je meri oteala traganje, pa se inilo
da je i grob Naftalija Filda isto toliko nedokuiv koliko i grob Dozefa Karvena; kako,
meutim, u prvom sluaju tragovi nisu sistematino brisani i unitavani, strasno
zainteresovan ovek je mogao da zakljui da se oni mogu otkriti i pored izbrisane oznake
groblja. Zbog toga je, dakle, arls Vord krenuo da vrlja po grobljima; zaobiao je jedino
nekadanje Kraljevo parohijsko groblje, jer je iz drugih statistikih podataka shvatio da je
jedini varoanin po imenu Naftali Fild, sahranjen 1729. godine, bio baptista.
4
Doktor Vilet je, na zahtev Vorda starijeg, koji mu je preneo sve podatke o Karvenu
prikupljene od arlsa u vreme kada on od svojih roditelja nita nije tajio, razgovarao sa
mladiem negde u toku maja. Taj razgovor je bio beznaajan i nije doneo nikakve
rezultate; Vilet je sve vreme oseao da arls savreno vlada sobom i da je obuzet stvarima
od velikog znaaja, a na kraju je uspeo samo to da utljivog i krajnje uzdranog mladog
sagovornika nagna na izvesno racionalno objanjenje svoga promenjenog ponaanja. Taj
bledunjavi mladi ovek bezizraznog lica, koji se retko kad zbunjivao, bio je, inilo se,
spreman da pria o svojim traganjima ali ne i da otkrije cilj tih traganja. Potvrdio je
doktoru Viletu da dokumenti njegovoga dalekog pretka uistinu sadre izvesne nesluene
tajne iz isto naunih oblasti i da bi se njihov domet, mada su dokumenti pisani ifrom,
mogao uporediti samo sa otkriima fratra Bekona, ukoliko ne prevazilazi i njih. Ta

saznanja e, meutim, ostati neiskoriena ako se ne poveu sa uenjem koje se danas

smatra potpuno zastarelim, pa bi zbog toga i svaki pokuaj da se ona, u sadanjem
trenutku, obelodane svetu u kome vlada moderna nauka bio bespredmetan i izgubio svoj
istinski, vrlo dramatian znaaj. Da bi, dakle, zauzela mesto koje im i pripada u istoriji
ljudske misli, ona se prethodno moraju povezati sa prolou iz koje su potekla, s tim to
to povezivanje mora da obavi neko ko tu prolost dobro poznaje. Zato se on, arls Vord,
posvetio tom zadatku sa ciljem da to pre ovlada drevnim vetinama koje dobar tuma
Karvenovih dokumenata treba da poseduje i iskreno se nada da e, u dogledno vreme,
uspeti da i javno obelodani stvari od najveeg znaaja za oveanstvo i ljudsku misao,
revolucionarnije od preokreta koji je doneo Ajntajn, izjavio je mladi Vord doktoru
Viletu.
to se, pak, tie njegovog traganja po grobljima cilj istraivanja je odmah otvoreno
izneo, jedino je preutao rezultate izjavio je da je duboko uveren da oskvrnavljena
nadgrobna ploa Dozefa Karvena nosi neke mistine simbole urezane po njegovoj volji; a
njih su iz pukog neznanja sauvali oni to su mu sa ploe briljivo izbrisali ime; ti simboli
su od bitne vanosti za konano reenje sistema ifara. Karven je, po njegovom miljenju,
eleo da sauva svoju tajnu i zato je podatke izloio i raspodelio na neki uistinu udan
nain. Kada je doktor Vilet zatraio da vidi te zagonetne dokumente, Vord se tome otro
usprotivio i pokuao da mu zamae oi prepisima Hainsonove ifre i Orneovih formula i
dijagrama; na kraju mu je ak pokazao i korice nekih Karvenovih spisa koje je pronaao
Dnevnik i Pribeleenija, ifru i ifrovanu poruku sa formulama Posveeno Jemu Kto

Dojdet v Posledstviju.
U jednom trenutku je otvorio dnevnik na strani koju je paljivo odabrao kao nevanu
i dopustio Viletu da baci letimian pogled na Karvenov rukopis. Doktor je odmah uoio
neitko i nezgrapno ispisana slova i, osetivi dah sedamnaestog veka premda je Karven
iveo i u onom osamnaestom koji je provejavao iz neobinog stila i arhainog naina
izraavanja, odmah bio uveren u to da se pred njim nalazi nepatvoren dokument iz
prolosti. Sam tekst je delovao prilino beznaajno i zato je Viletu ostao u seanju samo
jedan odlomak:
Sreda, 16. okt. 1754. Dnes alupa moja Wahefal odplovi iz Londre sa XX novijeh
elovekov sokuplenih na Karibah, i pancov sa Martinika i Olandezov iz Surinama.
Mono budet da etije Olandezi za dezertirovanije spremni jesu, ibo izvestija mnoestvena
slihali ob men no budu se staral da eti ostanut. Za G. Najta Dekstera 120 Komadov
glatkogo vunenogo Kamelota, 100 Komadov sortiranogo Kamelhara, 20 Komadov
grubogo Sukna, 50 Komadov Flamanskije Vunenije Tkanin, po 300 Komadov ponjava ot
sojinog vlakna i Indiskije Pamunije Tkanin. Za G. Grina, 50 Galon ulja ot Korenice, 20
Bala Kadife, 15 Osuenijeh Stabala Korenice, 10 Dimlenih Jazikov, Za G. Periga 1
Komplet ila. Za G. Najtingejla, 50 Risi pervoklasnogo pisadego Papira. Proede noi

skazah tri raza SABAOTH no Nitko ne prijehal. Nudno mne da znanije bole imaem no
G. H. v Transilvanii, proe do Jego teko dojti i verlo neobiknoveno jest da Jemu
nevazmono mne datna Upotreblenije vse to On s uspeenijem koristoval za etijeh sto
proedih godov. Ot Sajmona dolgo ne poluih nikakvego otveta, no nadedu da izvestija
ot Jego dojdut jote imaem.9
Kada je doao dotle, doktor Vilet je okrenuo list ali ga je mladi Vord spreio da dalje
ita i gotovo mu istrgao svesku iz ruku. Sve to je doktor uspeo da vidi na toj sledeoj
strani bile su neke reenice ili neke izreke koje su mu se, zaudo, urezale u seanje.
Glasile su ovako: Stih iz Liber-Damnatus-a to nudno skazivatv oi Svije Sveti,
Nadedu budit to Ve vozrastit Izvan Sfer. Zazvat budet Jego Kto Dojdet jesli uspejem
sozdat sutestvovanije Jego ibo On mnit budet ob Proedih Ve i vzglednut budet v
Nazad v vse etije proedije god, no erez togo mne nudno imaet Spremnije Soli Iliti Ono
iz ego Soli proishodit.10
Vilet je video samo toliko, a ipak mu se uinilo da je i taj letimian pogled dao neki
novi uas naslikanom licu Dozefa Karvena koje je sa zida iznad kamina zurilo u njih. I
od toga dana mu se neprekidno priinjavalo iako ga je lekarska uenost uveravala da je
posredi ista tvorevina mate da oi portreta budno prate sva kretanja mladog arlsa
Vorda po sobi. Pre nego to je izaao iz sobe, Vilet je zastao pred slikom, udubio se u nju i,
udei se, po ko zna koji put, njenoj slinosti sa arlsom, urezivao u seanje svaku i
najmanju pojedinost zagonetnog, bezbojnog lica Dozefa Karvena, ak i njegov jedva
vidljiv oiljak ili jamicu na glatkom elu iznad desnog oka. Na kraju je zakljuio da je
slikar Alegzander bio uistinu umetnik dostojan kotske i svoga slavnog uenika Gilberta
Stjuarta.
Umireni doktorovim reima da arlsovo mentalno zdravlje nije ni u kakvoj opasnosti
i da se njihov sin bavi istraivanjima koja mogu biti od istinskog znaaja, Vordovi su
ispoljili izvesnu popustljivost kada je sledeeg dana arls odluno odbio da se upie u
koled. Izjavio je da ga ekaju mnogo vanija prouavanja i izrazio elju da idue godine
otputuje u inostranstvo da bi pribavio podatke iz izvora koji ne postoje u Americi. Njegov
otac je ovu drugu elju odbio kao neosnovanu za osamnaestogodinjeg deaka, ali je
prihvatio odluku da ne nastavi univerzitetske studije. I tako je, posle ne ba blistavo
poloene mature u Vojnoj koli Mouzis Braun, nastao za arlsa trogodinji period
pomnog izuavanja okultnih nauka i tumaranja po grobljima. Budui da su ga u to vreme
ve svi smatrali nastranim momkom, on se i vie nego ranije klonio porodinih prijatelja,
iskljuivo se bavio svojim poslom i s vremena na vreme putovao u druge gradove da bi
tamo prebirao po raznim arhivama.

_ _ _______________________

Manje poznate rei: ibo jer; sliat uti; izvestije vest; nevazmono nemogue;
neobiknovenoneobino; poluih dobih; otvet odgovor; raz put.
9

10

Manje poznate rei: Ve stvar; erez radi, zbog; sozdat stvoriti;

sutestvovanije postojanje; ibo jer; proishodit nastaju. Prim. prev.

Jednom je otiao na jug da bi obavio razgovor sa nekim udnim starim melezom koji je
iveo u movari i o kome je jedan list objavio neobian lanak. Drugi put je posetio seoce
u Edirondeksu odakle su pristizali izvetaji o vrlo udnovatim obredima. Ali, roditelji su
mu i dalje zabranjivali odlazak u Evropu, u Stari svet, za kojim je toliko udeo.
Kada je u aprilu 1923. godine postao punoletan i nasledio manju svotu od dede po majci,
Vord je vrsto odluio da krene na putovanje po Evropi koje mu je do tada bilo
uskraeno. O pojedinostima tog putovanja nije govorio nita, jedino je napomenuo da e
ga potrebe izuavanja odvesti na mnoga mesta i roditeljima obeao da e im pisati
potanko i redovno. A oni su, svesni toga da ga ovoga puta nee odvratiti od te vrste
namere, prestali da se opiru i pomogli mu koliko god su mogli. U junu je otplovio brodom
za Liverpul uz blagoslov oca i majke koji su ga dopratili do Bostona i mahali mu sa
pristanita Bela zvezda u arlstaunu sve dok laa nije iezla sa vidika. Iz prvih pisama
saznali su da je njihov sin bezbedno stigao u London i da je u ulici Grejt Rasel pronaao
tako dobar smetaj da je, klonei se svih porodinih poznanstava, odluio da se zadri u
tom gradu sve dok ne iscrpe izvore Britanskog muzeja, bar u onim oblastima koje su njega
interesovale. O svom svakodnevnom ivotu pisao je vrlo turo, jer nije ni imao o emu da
pie. Sve vreme provodio je u izuavanju i eksperimentisanju, pa je uzgred pomenuo i
laboratoriju koju je smestio u jednu od soba u iznajmljenom stanu. injenicu da nijednom
reju nije pomenuo etnje po bajnom starom gradu tako punom starina, drevnih kupola i
tornjeva, spletova puteva i drvoreda ije mistine spirale dozivaju i iznenauju putnike,
njegovi roditelji su primili kao neosporan pokazatelj do kojeg su stepena i njegov duh i
njegova svest obuzela nova interesovanja.
U junu 1924, jednim kratkim pismom izvestio ih je o svom odlasku u Pariz u koji je
pre toga leteo dva ili tri puta zbog materijala u Bibliothque Nationale. U toku sledea tri
meseca slao im je samo dopisnice, naveo novu adresu u ulici Sen ak i pomenuo neko
posebno istraivanje retkih rukopisa u biblioteci privatnog kolekcionara ije ime nije
otkrio. I dalje je izbegavao sve poznanike i niko od amerikih turista nije po povratku iz
Evrope mogao da kae da ga je sreo bilo u Londonu, bilo u Parizu. Onda je zavladalo
utanje, posle kojeg su Vordovi tek u oktobru primili od njega razglednicu iz Praga, sa
obavetenjem da se u tome starom gradu nalazi zbog savetovanja sa jednim ovekom u
dubokoj starosti koji je, kako pretpostavlja, poslednji ivi posednik nekoliko krajnje

zanimljivih i neobinih obavetenja vezanih za srednji vek. Poto je naznaio adresu u

Nojtatu i izjavio da se odatle nee seliti sve do sledeeg januara, u januaru je poslao
veliku razglednicu iz Bea napominjui da je tu na proputovanju i da ide dalje u istonije
krajeve u koje ga je, kao gosta, pozvao jedan od onih naunika sa kojima se dopisuje i koji
se, kao on, strasno bave okultnim.
Sledea karta stigla je iz Klausenburga u Transilvaniji i u njoj se Vord hvalio izuzetnim
napredovanjem ka cilju: tih dana odlazi u posetu baronu Ferenciju, ije imanje lei u
planinama istono od Rakusa, pa mu zbog toga svu potu treba slati u Rakus a na ime
pomenutog plemia. Nedelju dana kasnije stigla je jo jedna dopisnica iz Rakusa sa
obavetenjem da su ga u tom selu doekale baronove koije i da njima odmah kree u
planine; i to je bila poslednja poruka za due vreme, jer na uestala pisma roditelja nije
odgovarao sve do maja kada im je pisao zato da bi majku odvratio od plana da se nau u
Londonu, Parizu ili Rimu u toku leta kada su Vordovi nameravali da doputuju u Evropu.
Isticao je da su njegova istraivanja takva da ni na koji nain ne moe da napusti sadanje
boravite, a zamak barona Ferencija nije pogodan za starije goste. Nalazi se na strmoj
litici usred mranih umovitih planina i toga se podruja seljaci klone u toj meri da se
gosti, neizbeno, oseaju veoma nelagodno. Osim toga, ni sam baron nije linost koja bi
se mogla dopasti uzornim, konzervativnim i otmenim ljudima Nove Engleske. On je i po
izgledu i po ponaanju jedan udan, nastran ovek, a njegova starost je tako duboka da
uliva nespokojstvo. Zato bi bilo bolje, pisao je arls, da saekaju njegov povratak u
Providens, jer e se on, najverovatnije, vratiti u dogledno vreme.
Ali, vratio se tek u maju 1925. godine. Poto je prethodno poslao jo nekoliko
dopisnica, taj mladi nezasiti putnik uplovio je bez ikakve najave u njujorku luku na
brodu Homeric i dugaak put do Providensa prevalio motornim vozilom, upijajui udno
u sebe zelene valovite breuljke, miomirisne vonjake u cvatu i bele varoi sa tornjevima
u tome bujnom prolenom danu; uivao je celim svojim biem u staroj Novoj Engleskoj
prvi put posle pune dve godine. A kad je motorno vozilo prelo Poketik i ulo u Rod
Ajlend obavijen vilinskim zlatnim sjajem kasnog prolenog popodneva, njegovo srce je
zakucalo jo bre a pri ulasku u Providens, kroz aleje brestova, ostao je bez daha pred
lepotom to se pruala pred njim uprkos mranih dubina onih zabranjenih znanja u koje
je bio uronio. Na uzdignutom trgu na kome se susreu iroka i Carska ulica, ugledao je
pred sobom i pod sobom, u arkom plamenu zalazeeg sunca divne, tako dobro poznate,
kue, kupole i zvonike stare varoi; i ljubopitljivo je okretao glavu levo i desno dok se
vozilo kotrljalo niz brdo do poslednje stanice iza Biltmora, a na vidiku se ukazivali
ogromna kupola i blago zelenilo brda s druge strane reke, a visoki kolonijalni vrh tornja
Prve baptistike crkve ocrtavao u ruiastim obrisima, pod arobnom svetlou dana na
smiraju u pozadini bujnog prolenog rastinja.

Stari Providens! Ova varo i tajanstvene sile njegove duge istorije doveli su arlsa Vorda
na ovaj svet, zbog njih je on i postojao! Oni su ga odvukli nazad u tajanstveno carstvo
udesa ije mee nije mogao da postavi nijedan prorok. Tu, pred njim, leala je i poslednja
tajna astrologije, alhemije i magije. Tajna udesna ili uasavajua, ve kako je ko shvata,
za koju su ga sve ove godine pripremala neumorna putovanja i istraivanja. U taksiju je
obiao Potanski trg koji gleda na reku, pa staru Trnicu, pa poetak zaliva, a onda su ga
kola povezla uz strmu krivudavu padinu ulice Voterman, sve do Vidikovca, odakle su ga
velika blistava kupola i poslednjim sunevim zracima obasjani jonski stubovi crkve
Krien sajens jo vie mamili ka severu. Odatle je trebalo da pree jo samo kratak put
du prelepih starih poseda koje je znao od najranijeg detinjstva i preko starinske kaldrme
po kojoj su tako esto gazile njegove deje noice. I, na kraju, mala bela seljaka kua na
desnoj strani a na levoj klasian trem gospodstvenog zdanja od opeke u kome se rodio. Bio
je suton kada se arls Dekster Vord vratio kui.
5
Grupa lekara za duevne bolesti ija shvatanja nisu toliko akademska kao shvatanja
doktora Limena i njegovih saradnika, smatra da su Vordova putovanja po Evropi oznaila
poetak njegovog istinskog ludila. Procenjujui da njegovo ponaanje po povratku iz
Evrope ne nagovetava strahovitu promenu, doktor Vilet ne usvaja to miljenje, on
uporno i dalje tvrdi da je promena nastupila kasnije, a mladieve nastranosti po povratku s
puta pripisuje obredima koje je upranjavao u inostranstvu; iako veoma udni, bez
sumnje, ti obredi ni na koji nain nisu nagovetavali duevno oboljenje mladog oveka
koji ih je vrio. Vord se, mada vidno ostareo i ogrubeo, ponaao potpuno normalno u
svakodnevnom ivotu i imao sasvim normalne reakcije; u razgovorima sa doktorom
Viletom ispoljavao je savrenu psihiku ravnoteu koju nijedan ludak pa ni onaj u
poetnom stadijumu bolesti ne bi mogao da simulira due vreme. Ono to je navodilo
na misao o ludilu u tom periodu bili su zvuci koji su se u svako doba dana i noi mogli
uti iz Vordove laboratorije u potkrovlju, u kojoj je boravio gotovo sve vreme. Bilo je tu
pojanja, izgovaranja i ponavljanja nejasnih rei, a i gromkih deklamovanja stihova u
neprirodno estokom ritmu; glas jeste bio Vordov, bez ikakve sumnje, ali se u boji toga
glasa i u naglaavanju izgovorenih formula naziralo neto to je ledilo krv u ilama onih
koji su sluali. Pored toga, uoeno je da maak Nig, dostojanstveni ljubimac kue, naglo
ivne, povije rep a lea izvije u luk im zauje neke od tih tonova.
I mirisi koji bi, s vremena na vreme, dopirali iz laboratorije bili su sasvim neobini,
katkada ubitani i nepodnoljivi, a najee aromatini, sa nekim nedokuivim,
oamuujuim svojstvima koja kao da su imala mo da izazivaju fantastine,
fantazmagorine slike. Ljudima koji bi ih osetili priinilo bi se istog asa da vide

fatamorgane nepregledne predele sa udnim uzvienjima ili beskrajne aleje sa

sfingama i krilatim konjima koje su se pruale u nedogled. Vord uopte vie nije odlazio u
nekadanje etnje i uobiajena tumaranja, nego je prionuo na marljivo prouavanje
neobinih knjiga koje je doneo sa sobom i na isto toliko neobine rabote u zakljuanim
odajama. A sve je to objanjavao tvrdnjom da su evropski izvori znatno proirili vidokrug
njegovog rada i da e zahvaljujui njima, kroz koju godinu, doi do velikog otkria. Kako
je naglo ostario, taj novi izgled je do zapanjujueg stepena poveao njegovu slinost sa
portretom Dozefa Karvena koji je visio u biblioteci, tako da je doktor Vilet kad god bi
ga pozvali u posetu zastajao pred slikom i udio se toj neverovatnoj slinosti, jer ona se
gotovo graniila sa istovetnou, zakljuujui da je sada jo jedino po jamici iznad desnog
oka koju je imalo lice davno pokojnog volebnika mogue razlikovati portret od ivog i
mladog arlsa Vorda. Za doktora Vileta su te posete, podsticane molbama arlsovih
roditelja, bile prilino udne. Iako ga je mladi ovek uvek rado primao, Vilet je bio
svestan toga da nikada ne uspeva da pronikne u unutranje bie svog domaina, a u
njegovim odajama je zapaao vrlo neobine predmete: male votane kipove grotesknih
oblika na policama ili na stolovima i napola izbrisane tragove krugova, trouglova i
pentagrama iscrtanih kredom ili ugljem u samom sreditu velike sobe. A u toku noi je i
dalje iz potkrovlja dopirala grmljavina bajanja i neobinih ritmova, tako da je posle
izvesnog vremena bilo nemogue zadrati poslugu u kui i uutkati glasine o arlsovom
ludilu koje su u potaji kolale Providensom.
U januaru 1927, dogodilo se neto veoma udno. Jedne noi oko ponoi, dok je arls vrio
obrede iji su tajanstveni, as niski a as visoki, tonovi zlokobno odjekivali po donjim
spratovima, podigao se sa zaliva ledeni vetar, zatreslo se tle iz potpuno nerazumljivih
razloga i taj neobjanjivi potres osetili su svi susedi. I maak Nag je ispoljio neverovatne
znake straha, a svi psi u krugu od jedne milje lajali su i urlikali u jedan glas. Na to se
podigla strahovita oluja sa grmljavinom i sevanjem munja, pojava krajnje neobina za to
zimsko doba. Prasak gromova bio je tako straan da su gospoa i gospodin Vord pomislili
kako je grom udario u potkrovlje. Potrali su uz stepenice da vide kakva je teta
priinjena, ali ih je na vratima doekao arls bled, odluan i na neki nain zloslutan, sa
izrazom uasne meavine trijumfa i ozbiljnosti na licu uveravajui ih da grom nije
udario u kuu i da e se oluja brzo stiati. Poto su pogledali kroz prozor, videli su da je
njihov sin u pravu: sev munja se lagano udaljavao a drvee postepeno uspravljalo, ne
svijajui se vie pod udnim naletom ledenog vetra iz zaliva. Grmljavina je jenjavala i
njena potmula ali sada ve sasvim blaga jeka utihnula je ve u sledeem asu. Nebo se
razvedrilo, pojavile su se zvezde a peat trijumfa na licu arlsa Vorda postao jo
neobiniji.
itava dva meseca posle ovog udnog dogaaja, a moda i due, Vord se, manje nego
obino, zatvarao u svoju laboratoriju.

U tom je periodu ispoljavao izuzetno interesovanje za meteoroloke prilike i

neprekidno se raspitivao kada prolee poinje da otkravljuje tle. Jedne noi, krajem
marta, izaao je iz kue posle ponoi i nije se vratio sve do jutra kada je njegova budna
majka zaula brektanje motora pred ulazom. Poto je ula i priguene kletve, gospoa
Vord je ustala iz postelje, prila prozoru i ugledala kako etiri tamne prilike skidaju, pod
arlsovim nadzorom, duguljast, teak sanduk sa kamiona i kako ga unose u kuu na
sporedan ulaz, posle ega je ula teko dahtanje, nesigurne korake na stepenitu i,
napokon, neki mukli udar u potkrovlju; nastala je kratka tiina a onda su na stepenitu
ponovo odjeknuli koraci, ovoga puta u silasku, i iz kue su izala etiri oveka i odvezla se
svojim teretnjakom.
Sutradan se arls ponovo zatvorio u potkrovlje i pozatvarao kapke na svim prozorima u
laboratoriji. Nikome nije otvarao vrata i uporno je odbijao ponuenu hranu. Oko podneva
se zauo neki uvrnuti zvuk praen stravinim krikom i padom nekog tela ili nekog veeg
predmeta, ali kada je gospoa Vord zalupala na vrata, njen sin joj je posle izvesnog
vremena slabanim glasom rekao da je sve u redu i da se nije dogodilo nikakvo zlo.
Grozomoran i neopisiv smrad koji sada dopire iz njegove laboratorije potpuno je
nekodljiv ali, na alost, neminovan. Prvo i najvanije je da ga svi ostave na miru, rekao
je, a on e kasnije sii da sa njima veera. I zaista se uvee, posle tog popodneva
ispunjenog udnim iteim zvucima to su sve vreme dopirali iza zakljuanih vrata,
konano i pojavio, sav unezveren i ispijen, i odmah izjavio da svakome ivom zabranjuje
ulazak u laboratoriju pod bilo kojim izgovorom. To je, u stvari, bio poetak one nove
taktike koju je primenjivao sve ee i tajnovitosti kojom se obavijao sve vie, jer od te
veeri ni jednoj jedinoj osobi nije doputao da ue bilo u tajanstvenu tavansku radionicu,
bilo u susedno skladite u odaji koju je ispraznio, oistio i namestio pojedinim komadima
nametaja, pridodavi tako i spavau sobu svome carstvu u koje je pristup svima bio
zabranjen. U tom je, dakle, prostoru iveo sa knjigama koje je doneo iz biblioteke na
donjem spratu sve do onoga dana kada je kupio drvenu kuicu ili, tanije, jedan bungalov
u Potakitu i tamo preselio svu svoju istraivaku opremu.
Te veeri je arls prvi uzeo u ruke novine i srednju stranu kao sluajno, a pred oima
roditelja, otetio tako da se nije mogla itati. Kasnije je doktor Vilet, poto je na osnovu
izjava svih ukuana proverio datum tih novina, pronaao u redakciji lista Journal
neoteeni primerak i utvrdio da je na unitenoj strani bio objavljen sledei lanak:
Na Severnom groblju zateeni na delu noni kopai. Robert Hart, noni uvar na
Severnom groblju, zatekao je jutros grupu ljudi sa teretnim vozilom na najstarijem
delu groblja i, oigledno, svojom pojavom ih uplaio i rasterao pre nego to su obavili
posao, ma kakav taj posao bio.
Te ljude je otkrio oko etiri ujutro, kada je zauo zvuk brektanja motora. Odmah
je krenuo u obilazak i ubrzo, nedaleko od glavnog druma, opazio veliki kamion; ali,

ma koliko da se oprezno prikrao, odao ga je bat koraka, pa su nepoznati pljakai hitro ubacili u kamion veliki sanduk i odvezli se pre nego to je Hartu polo za rukom
da ih uhvati. Kako, meutim, nijedan grob nije oskvmavljen, uvar je uveren da je te
ljude omeo u pokuaju da zakopaju taj veliki sanduk.
Kopai su, oigledno, na svom poslu proveli due vreme pre nego to ih je otkrio
Hart, jer je on odmah pronaao ogromnu, tek iskopanu jamu na mestu koje je dosta
udaljeno od druma i sa kojeg su ve odavno iezle sve stare nadgrobne ploe. Ta jama, po dimenzijama sasvim slina raki, bila je prazna a samo mesto iskopavanja nije
odgovaralo nijednom pogrebu ubeleenom u grobljanske knjige.
Narednik Rajli iz Druge policijske stanice izvrio je uviaj i izjavio da su, po
njegovom miljenju, tu jamu iskopali ljudi koji trguju zabranjenim alkoholnim
piima, a budui da je rupa iskopana na grozovit ali i vrlo dovitljiv nain,
pretpostavlja da je to uraeno u nameri da se za krijumareni alkohol obezbedi
valjano skrovite na mestu koje niko nee pretraivati. Odgovarajui na njegova
pitanja, noni uvar Hart je rekao kako misli da je teretno vozilo pobeglo u pravcu
Avenije Roambo, ali da to ne moe da potvrdi sa potpunom sigurnou.
Nekoliko sledeih dana porodica Vord je arlsa retko viala. Sada kada je u svom
carstvu imao i spavau sobu, provodio je u tom prostoru, potpuno sam, i sve noi; hrana
mu se, po njegovom izriitom zahtevu, ostavljala pred vratima a on bi posluavnik
uzimao tek kada bi se sluga udaljio. Jednolino, glasno itanje formula, pojanje i
recitovanje stihova u odreenom ritmu, ponavljali su se u jednakim vremenskim
razmacima, dok su se u druga doba razaznavali zvuci zveckanja stakla, hemikalija koje
ite, vode koja tee i petroleja koji gori. A kroz vrata su se, s vremena na vreme, probijali
mirisi ili, tanije, nepoznati zadasi, ni po emu slini onima ranije uoenim; a izraz
napetosti koji se lako mogao zapaziti na licu mladog samotnika, kad god bi nakratko
izlazio iz svojih odaja, bio je takav da je neminovno izazivao raznovrsna nagaanja.
Jednom prilikom je arls na brzinu otiao u Ateneum zbog neke knjige koja mu jc bila
potrebna, a drugom prilikom je unajmio kurira da mu iz Bostona donese debelu
knjiurinu koja je ulivala strah. Situacija u kui postajala je sve udnija, pa su se i arlsovi
roditelji i doktor Vilet nali u grdnoj nedoumici; nisu naprosto znali ta da misle i ta da
preduzmu u vezi sa svim tim.
6
A onda se petnaestog aprila opet desilo neto udno to je po stepenu udnosti
premaivalo dotadanje dogadaje, a doktor Vilet toj iznenadnoj, stranoj promeni
pripisuje veliki znaaj. Toga dana je bio Veliki petak; taj podatak je, po uverenju posluge,
bio izuzetno vaan a po miljenju lekara i ostalih potpuno nebitna sluajnost. U kasno po-

podne, mladi Vord je poeo da ponavlja neke formule ili izreke neuobiajeno glasno i u
isto vreme je spaljivao izvesnu supstancu tako reskog mirisa da su zaguljiva isparenja
odjednom ispunila celu kuu. Formula koju je izgovarao njen sin bila je toliko razgovetna
da ju je gospoa Vord, koja se nala u hodniku ispred zakljuanih vrata, mahinalno
upamtila tako stojei i oslukujui upamtila a, kasnije, na traenje doktora Vileta i
pribeleila. Ta formula, za koju su Viletu strunjaci rekli da lii na onu koja se moe nai
u mistinim spisima Elifasa Levija, toga zagonetnog stvora koji je zvirnuo kroz pukotinu
zabranjenih dveri i na mah ugledao uasavajue onostrane procepe, glasi ovako:

Per Adonai Eloim, Adonai Jekova, Adonai Sabaoth, Metraton Ou Agla Methon,
verbum pythonicum, mysterium salamandrae, conventus sylvorum, antra gnomorum,
daemonia Coeli God, Almonsin, Gibor, Jehosua, Evam, Zariathnatmik, Veni, veni,
veni.
Formulu je izgovarao puna dva sata bez promena i bez prekida, a onda su odjednom
psi iz susedstva u isti mah poeli pandemonino da zavijaju. Uas koji je to zavijanje
izazvalo u celom kraju moe se oceniti po prostoru to ga je ova pojava dobila sutradan u
novinama, premda je ona za Vordove ukuane bila manje strana od smrada koji je pratio
sumanuti lave gnusobnog smrada koji je proeo sve i uvukao se u sve a koji niko u toj
kui nije osetio ni do tada ni od tada. Usred te kune poplave ukazao se blesak nalik na
sev munje koji bi, da nije izbio u po bela dana, zaslepeo sve; potom se zauo glas koji niko
od onih to su ga uli nikada ne bi mogao da zaboravi, toliko je bio i gromovit i dalek u
isti mah, toliko nepojamno dubok i sablasno neslian glasu arlsa Vorda. Taj glas je
potresao kuu iz temelja i sasvim se jasno uo bar na dva najblia imanja gde je zagluio
ak i strahotno zavijanje pasa. Gospoa Vord, koja je u krajnjem oajanju oslukivala
stojei pred vratima sinovljeve zakljuane laboratorije, tresla se od uasa kada je shvatila
pakleno znaenje tog glasa, jer ona je, zahvaljujui arlsovim priama, znala koliko je taj
glas poznat po zlu u knjigama crne magije, kao to je, na osnovu pisama Luka Fenera,
znala i na koji je nain grmeo u prostorima iznad, na propast osuene, farme u Potakitu
one noi kada je uniten Dozef Karven. Ne, ona se nikako nije mogla prevariti i nikako
nije mogla pogreno protumaiti tu izreku iz nonih mora, jer ju je njen arls suvie ivo
opisivao u onim ranijim danima kada je sa roditeljima otvoreno razgovarao o svojim
istraivanjima vezanim za Dozefa Karvena. A ipak je to bio samo odlomak iz jednog
arhainog i zaboravljenog jezika koji je glasio: DIES MIES JESCHET BOENE DOESEF
DUOVEMA ENITEMAUS.
Odmah posle grmljavine, dnevna je svetlost naglo utonula u tminu, iako je do zalaska
sunca preostajao jo itav sat, a potom je naiao talas novog smrada koji se razlikovao od
prvog ali koji je bio isto toliko nepoznat i nepodnoljiv.

arls je sada ponovo pojao i recitovao, njegova majka je mogla da uje slogove koji su njoj
zvuali kao ,,Yu-nash Yog Sothoth he Iglb fi thro-dag a zavravali se
uzvikom Yah! ija je manijakalna jaina narastala do kreenda od kojeg su pucale
bubne opne. Sekundu kasnije, sve prethodne utiske izbrisao je leleui vrisak koji je izbio
mahnito i praskavo i postepeno preao u dijabolian, histerian smeh. Gospoa Vord je sa
meavinom straha i slepe majinske hrabrosti zalupala na zakljuana vrata koja su je delila
od sina, ali se iz laboratorije niko nije odazvao. Ponovo je zalupala, jo jae, i ukoila se u
mestu jer se u tom trenutku zauo jo jedan vrisak; ovoga puta je, meutim, sasvim
izvesno to bio glas njenog sina i njegov vrisak se odjednom stopio sa odjecima histerinog

kikotanja drugog glasa. Tada se gospoa Vord onesvestila, mada danas ne zna taan uzrok
tog iznenadnog gubitka svesti. Memorija ponekad zaista milosrdno brie pojedine
stravine trenutke.
Gospodin Vord se sa posla vratio u est i etvrt i kako svoju enu nije zatekao na
donjem spratu, saznao je od prestravljene posluge da se ona najverovatnije nalazi ispred
arlsove laboratorije, odakle su se doskora uli zvui neobiniji od svih dotadanjih.
Gospodin Vord je odmah ustrao uz stepenice, zatekao svoju enu na podu hodnika
ispred laboratorije i, videvi da se onesvestila, pohitao po vodu. I dok je, pljuskajui je
hladnom vodom po licu, sa ogromnim olakanjem gledao kako se vraa sebi i kako,
potpuno zbunjena, otvara oi, osetio je iznenada kako i njega obuzima ledena jeza i kako
je i sam na ivici iste one nesvestice iz koje se upravo budi njegova ena. Tobonja tiina u
laboratoriji nije bila onakva kakva se inila, iz nje je dopiralo prigueno mrmljanje,
razgovor koji se vodio suvie tiho da bi se razumele rei ali koji je sam po sebi bio sasvim
dovoljan da pomuti svest.
To da arls esto mrmlja neobine formule nije, naravno, bila nikakva novost, ali ovo
mrmljanje je izvan svake sumnje bilo potpuno razliito. Iza tih zatvorenih vrata vodio se
dijalog ili je, pak, mladi ovek podraavao dva glasa koja su razmenjivala pitanja i
odgovore. Jedan glas je neosporno bio arlsov glas, a onaj drugi je imao takvu dubinu i
takvu upljikavost da arls ta glasovna svojstva ni uz svu vetinu obredne mimikrije ne
bi mogao da izmami iz sebe. U tom glasu je bilo neeg tako gnusobnog, bogohulnog i
udovinog da se Teodor Haulend Vord da ga u tom trenutku nije trgao krik njegove
ene i u njemu pokrenuo sve odbrambene instinkte ne bi i dalje mogao hvaliti time da
nikada u ivotu nije pao u nesvest. Zgrabio je enu u naruje i sneo je u prizemlje pre
nego to je uspela da uje glasove koji su njega tako uasno potresli. Ipak, nije bio
dovoljno hitar u svom bekstvu: uo je jo neto i zbog toga posrnuo i zamalo ispustio
dragoceni teret. Kako su krik gospoe Vord sem njega oigledno uli i neki drugi, iz
odaje odeljene zakljuanim vratima zaule su se prve prepoznatljive rei u tome
stravinom, nepojamnom razgovoru. One su oznaile upozorenje koje je izgovorio

uznemireni arlsov glas, ali su njihovi nagovetaji ispunili nesrenog oca nepojamnim
uasom. Te dve izgovorene rei bile su kratke: Pssst! Pii!
Gospodin i gospoa Vord su posle toga dugo razgovarali i gospodin Vord je vrsto
odluio da jo iste veeri obavi sa arlsom vrlo ozbiljan i otvoren razgovor. Bez obzira na
to koliko je vaan posao kome se posvetio, njegovo ponaanje se vie nije moglo podneti,
jer su poslednja dogaanja prelazila sve granice normalnosti i poela da ugroavaju i
kuni red i kuni mir, a pre svega duevno i nervno stanje ukuana. Mora biti da je arls
uistinu izgubio razum, jer samo je isto ludilo moglo da proizvede divlje urlike i
izmiljene razgovore uz podraavanje raznih glasova, kao to se dogodilo toga
popodneva. Sve to treba prekinuti odmah, jer e se u suprotnom gospoa Vord teko
razboleti, a ni od posluge niko nee ostati u kui strave.
Gospodin Vord je ustao od stola i krenuo uz stepenice ka arlsovoj laboratoriji. Na
treem spratu ga je, meutim, zaustavio zvuk koji je dopirao iz arlsove biblioteke, iako
je on, u poslednje vreme, uopte nije koristio. Gospodin Vord je otvorio vrata: po podu
su, rasturene, leale knjige i hartije porazbacane na sve strane a njegov sin je, u velikom
uzbuenju, trpao u naruje gomile knjiga raznih veliina i oblika. Izgledao je strahovito
iznuren i unezveren, a uvi oev glas ispustio je ceo naramak na tle. Na otro nareenje
Vorda starijeg, arls je seo i mirno sasluao ukore koje je bio odavno zasluio. Oca nije
prekidao, nije mu se suprotstavljao. A posle oitane lekcije, sloio se sa svim izreenim,
smerno priznao da je otac u pravu i da su njegovi glasovi, mrmljanja, bajanja i hemijski
smradovi uistinu neoprostive neugodnosti za sve ukuane. Potpuno se sloio sa tim da u
kui mora da zavlada mir, ali je uporno zahtevao da se i dalje potuje njegova privatnost i
usamljeniki nain ivota. Njegov budui rad, rekao je ocu, bie uglavnom vezan za
knjige; a ukoliko se u kasnijoj fazi istraivanja ukae potreba, on e za vrenje izvesnih
obreda pronai prostorije na nekome drugom mestu. Izrazio je svoje najdublje kajanje
zbog toga to je i nehotice prestravio majku i prouzrokovao njenu nesvesticu, i objasnio
da je razgovor koji se kasnije uo bio deo sloenog simbolizma namenjenog tome da
stvori odreenu duhovnu klimu. Nerazumljivi hemijski izrazi kojima se sluio zbunjivali
su gospodina Vorda, ali se sa sinom rastao uveren da je mladi neporecivo duevno zdrav
i savreno priseban, i pored zagonetne, teke napetosti. Iz samog razgovora nije,
meutim, mogao da izvede nikakve zakljuke pa, kada je arls pokupio knjige i izaao iz
sobe, ni dalje nije znao ta da misli o celoj stvari. Ona je bila isto toliko zagonetna koliko
je zagonetna bila i smrt sirotog starog maka Niga koga su sat ranije nali u prizemlju
sveg zgrenog, iskolaenih oiju i eljusti iskrivljene od straha.
Podstaknut nekim neodreenim detektivskim instinktom, zbunjeni otac se sad
ljubopitljivo zagledao u prazne police ne bi li utvrdio ta je sve njegov sin preneo u potkrovlje. arlsova biblioteka bila je strogo razvrstana, tako da je Vord ak i uz letimian
pogled mogao da vidi koje knjige, ili bar koja vrsta knjiga, nedostaju u tim praznim

rafovima. Na svoje veliko iznenaenje, ustanovio je da iz oblasti okultnih nauka i

antikviteta ne nedostaje ni jedna jedina i da fale samo one koje je arls odneo jo odavno.
Knjige koje je te veeri uzeo sa polica bile su, od prve do poslednje, posveene
savremenim temama i zbivanjima naune, istorijske, geografske knjige, prirunici
knjievnosti, filozofska dela i neki skoranji brojevi novina i asopisa. Kako je ta promena
u italakim navikama i interesovanjima arlsa Vorda bila uistinu krajnje neobina, njegov otac je dugo stajao pred praznim policama i oseao kako sve dublje tone u vrtlog
zbunjenosti, zaprepaenosti i neke sveobuhvatne udnosti. To oseanje udnosti liilo je
na teku moru i razdiralo mu je grudi dok je pretraivao biblioteku pokuavajui da
utvrdi ta je to tako naopako oko njega. Neto je uistinu bilo i zlo i naopako i to zlo je bilo
koliko duhovno toliko i opipljivo. Od trenutka kada je kroio u tu sobu znao je da neto
nije kako valja, a onda mu je napokon sinulo u emu je stvar. Na severnom zidu
biblioteke i dalje je stajao stari duborezni ukras iznad kamina prenet iz kue u Olni
Kortu, ali je ispucali i nesavreno restaurirani, ogromni portret Dozefa Karvena bio
potpuno uniten. Zub vremena i neujednaeno zagrevanje prostorije konano su uinili
svoje i u meuvremenu se, otkako je soba iena poslednji put, dogodilo ono najgore.
Poto se postepeno ljutio i u ljuspama odlepljivao od drvenog rama i drvene poleine,
borao se i krivio sve vie i vie, da bi se na kraju raspao u paramparad nekom
iznenadnom i zlokobnom neujnom brzinom, portret Dozefa Karvena se zauvek
odrekao svoga nemog i neumornog bdenja nad mladim ovekom sa kojim ga je vezivala
zaprepaujua slinost i sada je leao na podu zdrobljen pa pretvoren u tanki sloj sitne,
fine, plaviastosive praine.
Glava etvrta
O IZVESNOM MENJANJU
I O IZVESNOM LUDILU

1
U toku sedmice posle toga znamenitog Velikog petka, ukuani su viali arlsa mnogo
ee, jer je danima prenosio knjige iz biblioteke u laboratoriju i obratno. Bio je vrlo
miran i razuman, ali je u pogledu imao neto to se nimalo nije dopadalo njegovoj majci; i
ispoljavao je neverovatnu prodrljivost, tako da je kuvarica bila iznenaena njegovim
neuobiajenim zahtevima.
Obaveten o zvucima i dogaajima koji su se zbili na Veliki petak, doktor Vilet je
sledeeg utorka obavio dugaak razgovor sa mladim ovekom, u biblioteci gde Karvenov
portret vie nije zurio u njih. I ovaj je razgovor zavren bez zakljuaka, ali je Vilet i danas
spreman da se zakune da je jo u tom trenutku arls bio duevno zdrav i pri istoj pameti.

Ponovo je obeao da e u dogledno vreme obelodaniti veliko otkrie i govorio o potrebi

da laboratoriju preseli na neko drugo mesto. Na doktorovo veliko uenje, nije izraavao
nikakvo aljenje za iezlim portretom koji je sam otkrio i sa velikim oduevljenjem
preselio u svoj dom, ak je sa humorom govorio o iznenadnom raspadanju slike.
Poetkom sledee nedelje, arls je sve ee izbivao iz kue, a dobra stara crnkinja
Hana, koja je jednoga dana dola kod Vordovih zbog velikog prolenog spremanja kue,
pomenula je uzgred da on esto dolazi u staru kuu u Olni Kortu sa velikim koferom i da
u podrumu vri neke udne radnje. Iako je i sad, kao uvek, ljubazan i dareljiv prema njoj
i njenom muu, njima se ipak ini da je nekako zabrinutiji nego ranije, to njoj teko pada
jer ga zna otkako se rodio.
Drugi izvetaj o njegovim delatnostima pristigao je iz Potakita, od jednog prijatelja
porodice Vord koji ga je esto viao. arls je, izgleda, u to vreme neumorno traio neku
priobalnu kuu u Potakitu, a kasnija ispitivanja doktora Vileta potvrdila su pretpostavku
da je tamo odlazio sa ciljem da osigura prilaz zagraenom delu rene obale, da je etao
idui ka severu i vraao se tek posle dueg vremena.
Krajem maja oiveli su obredni zvuci u laboratoriji na tavanu na koje je gospodin
Vord otro reagovao a arls prilino odsutno obeao da se to vie nee ponoviti. Ipak,
ponovilo se jednog jutra i bilo vrlo slino izmiljenom razgovoru koji se uo na dan
Velikog petka. Mladi ovek se raspravljao ili ustro prepirao sam sa sobom, a onda se
odjednom, savreno jasno, zaulo niz uzvika razliitih tonova koji su delovali tako kao da
neko postavlja zahteve a neko drugi te zahteve odbija. Gospoa Vord je pohitala gore i
oslunula na vratima. Nije ula mnogo, samo rei mora biti spremno za tri meseca, ali
im je zakucala, svi zvuci su utihnuli. A arls je, kada ga je otac kasnije ispitivao, rekao da
je re o sukobima sfera svesti koji se mogu izbei samo posredstvom velikih vetina i koje
e on pokuati da prebaci u neku drugu oblast. Sredinom juna zbio se, u toku noi, jo
jedan udan dogaaj. Predvee se gore u laboratoriji zaula buka i lupa i gospodin Vord je
upravo krenuo da izvidi u emu je stvar kada se odjednom sve utialo. U pono, kada su
roditelji ve bili otili na spavanje, sobar je ba zakljuavao ulazna vrata a u to se, po
njegovim reima, u dnu stepenita pojavio arls, nekako nesiguran na nogama, sa velikim
kovegom u ruci, i rukom mu dao znak da eli da izae iz kue. Mladi nije izgovorio
nijednu re, ali je estiti Jorkirac u trenu ugledao njegove grozniave oi i od tog pogleda
bezrazlono uzdrhtao. Otvorio je vrata i mladi Vord je izaao; sutradan je sobar saoptio
gospoi Vord da naputa slubu, jer je u pogledu mladog gospodara video neto strano i
sablanjivo. A kako nijedan gospodar ne sme tako da pogleda estitu osobu koja mu odano
slui, on u toj kui nee provesti jo jednu no. Gospoa Vord ga je odmah isplatila i nije
ozbiljno shvatila njegovu priu. Tvrenje da se arls u pono pojavio u tako neobinom
stanju bilo je zaista smeno i potpuno izmiljeno, jer ona je, sve dok u kasne sate nije
utonula u san, sluala zvuke i umove koji su dopirali gore iz laboratorije, pa joj se ak

inilo da po sobi neko etka, jeca i uzdie, to je za nju bio dokaz da je njenog sina obuzelo
duboko oajanje. Uostalom, gospoa Vord je svake noi oslukivala i bila se ve navikla
na te zvuke i na te umove, pogotovu to je tajnovitost kojom se njen sin obavijao
potisnula iz njene svesti sve ostalo. Sledee veeri je, kao i jednom ranije, arls Vord prvi
zgrabio novine i opet je nekim sluajem izgubio srednju stranu. Te se pojedinosti niko
nije prisetio sve dok kasnije doktor Vilet nije poeo da istrauje i povezuje pokidane niti u
ovoj prii. I ponovo je u redakciji lista Journal pronaao strane koje je arls navodno
izgubio i na njima obeleio dva zanimljiva lanka. Prvi je glasio ovako:
Jo jedno iskopavanje na groblju
Jutros je Robert Hart, noni uvar na Severnom groblju, otkrio da su se pljakai
leeva ponovo latili posla u starom delu ovog groblja. Grob Ezre Vedena, koji je roen
1740. i koji je umro, 1824. godine, bar koliko se moglo saznati iz njegove izvaljene i
divljaki razbijene nadgrobne ploe, bio je iskopan i ispranjen a taj posao je oigledno
obavljen aovom ukradenim iz oblinje upe sa alatom.
Ma ta da je u grobu ostalo posle vie od sto godina, iz njega je nestalo sve osim dva-tri
ocepka istrulelog drveta. Policija je u neposrednoj blizini oskrnavljenog groba otkrila
samo jedan par otisaka stopala koji ukazuju na izme oveka istananog ukusa.
Hart je sklon tome da ovaj dogaaj povee sa jamom iskopanom prolog marta, kada je
grupa ljudi, zateena na delu, pobegla teretnim vozilom poto je prethodno iskopala
duboku rupu. Narednik Rajli iz Druge policijske stanice odbacuje, meutim, ovu
pretpostavku i podvlai da izmeu ta dva sluaja postoji bitna razlika. U martu je
iskopavanje izvreno na mestu na kome ne postoji nijedan grob, a ovoga puta je opljakan
jedan jasno obeleen i briljivo odravan grob sa vrlo odreenim ciljem i sa svesnom
opakou koju nedvosmisleno dokazuje nain na koji je jo do jue netaknuta nadgrobna
ploa razbijena, gotovo smrskana.
Obaveteni o zlodelu, lanovi porodice Veden izrazili su uenje i najdublje aljenje; i
nisu mogli da se sete nijednog jedinog neprijatelja koji bi bio u stanju da oskrnavi grob
njihovog pretka. Jedino se Hazard Veden iz Endelove ulice broj 598 prisea da je po
porodinoj legendi Ezra Veden bio, ali nikako na neasan nain, umean u neke veoma
udne dogaaje pre Revolucije; o nekom dananjem neprijateljstvu ili o nekoj tajni iz
prolosti on zaista nita ne zna. Sluaj je poveren inspektoru Kaningemu i on se nada da
e vrlo brzo moi da pred javnost iznese niz dragocenih podataka.
Drugi lanak je glasio:
Buni psi u Potakitu
itelje Potakita probudio je jutros oko tri sata mahniti lave pasa, a taj lave je, ini se,
bio najjai pored reke severno od Rodsa na reci Potakit. Sudei po izjavama onih koji su

ga uli, to zavijanje i ti psei urlici bili su uistinu veoma udni; Fred Lemdin, noni uvar
Rodsa, izjavljuje da se stravini lave meao sa neim to je podsealo na krike oveka u
agoniji ili u samrtnom strahu. Vrlo jaka i kratkotrajna oluja sa grmljavinom i sevanjem
munja, koja se izgleda podigla sa rene obale, okonala je ovu uznemirujuu pojavu.
Neobian i nepodnoljiv smrad, koji je verovatno potekao iz buradi sa petrolejom, usko se
povezuje sa ovim dogaajem, pa je sasvim verovatna pretpostavka da je on jedan od uzroka strahovite uznemirenosti pasa.
Priseajui se da je arls Vord u to vreme gotovo stalno izgledao unezveren i
prestravljen, svi se slau da je on tada moda i eleo da se nekome poveri ili ispovedi, ali
da ga je od toga hvatao i neopisiv strah. Morbidno oslukivanje njegove majke u toku noi
iznelo je na videlo injenicu da je mladi pravio este kratke izlete pod okriljem tame, a
lekari za duevne bolesti ga, u veini, danas jednoduno optuuju za gnusne sluajeve
vampirizma o kojima je u svoje vreme tampa pisala krajnje senzacionalistiki ali koji
nikada nisu rasvetljeni u potpunosti. rtve tih sluajeva koji su toliko poznati da nije
potrebno iznositi pojedinosti, bili su ljudi svih doba starosti i svih drutvenih slojeva ali
su, ini se, uglavnom poticali iz dva kraja: iz centra grada, dakle iz okoline Vordovog
doma, i iz predgraa koje se graniilo sa Potakitom. rtve vampiristikih napada bili su i
zakasneli putnici i ljudi koji su spavali kraj otvorenih prozora, a oni koji su preiveli zato
da bi ispriali priu jednoduno tvrde da je napada bio neko suvonjavo, gipko udovite
sa plamteim, grozniavim oima koje se na rtvu bacalo u jednom skoku, zarivalo joj
zube u vrat ili u miicu i prodrljivo se naslaivalo njenom krvlju i njenim mesom.
Doktor Vilet, koji odluno odbija mogunost da je arls Vord ba u to vreme uronio u
ludilo, uzdrava se od svakog pokuaja da te strahote objasni. On kae da o tome ima
sopstvenu teoriju i sve potvrdne izjave pobija na neki vrlo udan nain: Ne tvrdim da
znam ko je ili ta je izvrio te napade i te zloine, ali spremno izjavljujem da je arls Vord
bio potpuno nevin u celoj stvari. Iz nekih sam razloga siguran da se on nije napajao
tuom krvlju, jer njegova sve vea malokrvnost i sve izraenije bledilo to dokazuju bolje
od svakoga verbalnog argumenta. arls se, istina je, bavio stranim stvarima, ali je to
skupo platio, i nikada nije bio ni udovite, ni zloinac. to se ostalog tie, o tome ne
elim da mislim. Nastala je jedna velika promena i ja sam duboko uveren da je arls Vord
umro sa njom. U svakom sluaju, umrla je njegova dua, jer to ludo telo koje je iezlo iz
Vejtove bolnice ima neku drugu duu.
Vilet govori sa autoritetom, jer je uistinu esto boravio u kui Vordovih, leei
gospou Vord iji su prepregnuti nervi naglo poputali. Nona oslukivanja raala su
morbidne halucinacije o kojima je govorila doktoru Viletu a on je, u vezi sa njima, pred
njom zbijao ale a o njima duboko razmiljao im bi ostao sam. Sve opsene i sva
privianja odnosili su se na zvuke koje je gospoa Vord navodno ula a koji su uvek
dopirali ili iz laboratorije ili iz spavae sobe na tavanu, i na priguene uzdahe i jecanje u

nedoba noi. Poetkom jula, Vilet je naredio gospoi Vord da ode na neodreeno vreme
u Atlantik Siti radi oporavka, a gospodinu Vordu i unezverenom, nedokuivom arlsu
naloio da joj alju samo vesela pisma. I ona po svoj prilici tome nametnutom, prisilnom
bekstvu moe da zahvali to je ostala iva i to je sauvala zdrav razum.
2
im mu je majka otputovala, arls Vord je poeo da pregovara o kupovini bungalova
u Potakitu. Iako je posredi bila jedna prljava i mala drvena kua sa betonskom garaom,
nasaena visoko iznad retko naseljenog dela rene obale Rodsa, mladi iz neobjanjivih
razloga nije hteo da kupi nita drugo sem nje. Agencije koje su se bavile kupoprodajom
nekretnina nije ostavio na miru sve dok jedna od njih nije uspela da taj neugledni
bungalov otkupi od neodlunog vlasnika po vrlo visokoj ceni; im se kua ispraznila,
arls je poeo da se u nju useljava pod okriljem tame, prenosei zatvorenim kamionom
celokupnu laboratoriju sa tavana, ukljuujui i knjige, kako one stare, beskrajno
tajanstvene, tako i one savremene koje je izvukao iz svoje biblioteke. Kamion je tovario u
sitne none sate i njegov se otac prisea priguenih kletvi i bata koraka po kui one noi
kada su stvari preseljene. Posle toga, arls se ponovo uselio u svoje nekadanje odaje na
treem spratu i nikada se vie nije penjao u potkrovlje.
U bungalov u Potakitu arls je preneo svoju celokupnu tajnovitost kojom se pre toga
obavijao boravei u carstvu potkrovlja, s tim to je sada, po svemu sudei, imao i dva
sauesnika, dva udna stvora sa kojima je delio svoje tajne: jednoga portugalskog mulata
lupekog izgleda koji mu je bio sluga i nekoga suvonjavog stranca sa tamnim naoarima i
gustom, ofarbanom bradom, koji je oigledno imao status kolege i saradnika. Susedi su
bezuspeno pokuavali da zapodenu bilo kakav razgovor sa te dve udne osobe. Mulat
Gomez je slabo govorio engleski, a bradati ovek koji se predstavljao kao doktor Alen,
namerno je sledio njegov primer. Sam Vord se trudio da bude malo pristupaniji, ali je i
dalje izazivao radoznalost svojim bunim hemijskim opitima. Ubrzo su poele da kolaju
udne prie o tome kako u bungalovu svetlosti gore po itavu no; a kasnije, kada je ta
svetlost iznenada nestala, raule su se jo udnije prie o porudbinama ogromnih
koliina mesa kod raznih mesara i o priguenim uzvicima, recitovanju, ritmikom pojanju
i kricima koji su, izgleda, dopirali iz vrlo dubokog podruma ispod bungalova. To novo i
krajnje neobino domainstvo duboko su prezirali svi estiti graani iz najblie okoline i
nije za uenje podatak da su se vrlo brzo pojavili mrani nagovetaji koji su crnako
naselje povezivali sa pravom epidemijom vampirskih napada i ubistava, pogotovu to je
radijus te napasti sada bio ogranien na Potakit i okolne ulice Edvuda.
arls Vord je najvie vremena provodio u bungalovu i samo je ponekad spavao kod
kue, pod oevim krovom. Dvaput je iz grada otiao na jednonedeljno putovanje ija
odredita jo nisu utvrena. Postajao je sve blei i sve mraviji, a gubio je, inilo se, onu

svoju nekadanju ubedljivost dok je doktoru Viletu ponavljao prastaru priu o znaaju
istraivanja i o skorom velikom otkriu. Vilet ga je esto poseivao u oevoj kui, jer je
Vord stariji, potpuno zbunjen i duboko zabrinut, eleo da njegov sin, iako ve odrastao i
nezavisan, bude, koliko god je to mogue, pod stalnim nadzorom lekara. Doktor Vilet
uporno tvrdi da je mladi ovek ak i u to vreme bio duevno zdrav i kao dokaz te tvrdnje
navodi bezbrojne i beskrajne razgovore koje je vodio sa njim.
U septembru su se pojave vampirizma proredile, ali se januara sledee godine mladi
Vord jedva izvukao iz velike nevolje. U Potakitu se ve due vremena prialo o tome
kako pred bungalov stalno dolaze kamioni, a jedan nepredvien zastoj u saobraaju
sasvim je sluajno izneo na videlo deo onoga to su ta vozila prenosila. Na usamljenom
mestu, nedaleko od Doline nade, dogodio se jedan od estih i surovih napada iz zasede na
kamione koje su vrili pljakai krijumari alkoholnih pia, a to znai poiljki
zabranjene robe, prvenstveno alkohola. Ovoga puta su, meutim, ti pljakai doiveli
straan ok: kada su se dokopali dugakih sanduka iz kamiona i otvorili ih pronali su u
njima, umesto krijumarenog alkohola, stvari tako stravine i gnusobne da jedno takvo
otkrie nije moglo ostane tajna ni meu pripadnicima podzemlja. Lopovi su na brzu
brzinu zakopali ono to su pronali, ali je policija naula ta se dogodilo i krenula u
briljivu istragu. A kada je ubrzo uhapsila nekog probisveta i obeala da ga nee okriviti
ni za kakav dodatni prestup, on je na kraju pristao da etu konjikih policajaca odvede na
lice mesta; i oni su tu, u na brzinu iskopanom skrovitu, pronali neopisivo gnusne i
sramotne stvari. Ali, ni za nacionalno ni za internacionalno oseanje uljudnosti ne bi bilo
dobro da je javnost ikada saznala ta su uistinu otkrili ti grozom obuzeti policajci. U ovom
sluaju greku nisu mogli da naprave ni oni najravnoduniji i najlenji, pa su grozniavom
brzinom u Vaington upueni dugaki telegrami.
Sanduci su, kako se ispostavilo, bili upueni arlsu Vordu na adresu njegovog bungalova
u Potakitu, tako da su mu predstavnici federalnih vlasti odmah otili u strogo slubenu
posetu. Mladog Vorda su zatekli, bledog i zabrinutog, u drutvu dvojice njegovih
saradnika i od njega dobili objanjenje koje je, izgleda, bilo valjan dokaz njegove
nedunosti: njemu su ti anatomski primerci bili potrebni kao sastavni deo istraivakog
programa, iji znaaj i opravdanost mogu da potvrde svi oni koji ga poznaju od ranije ili
bar poslednjih desetak godina; zbog toga je on te primerke, odreene vrste i u odreenom
broju, poruio od firmi u koje je imao poverenja i bio uveren da e te stvari isporuiti na
potpuno legalan nain. O identitetu tih ljudskih uzoraka nije znao apsolutno nita i bio je
duboko poraen kad su mu inspektori predoili udovine posledice i katastrofalno
dejstvo koje bi na javno mnjenje i na nacionalno dostojanstvo moglo da ima
obelodanjenje jednoga takvog sluaja. arlsovu izjavu vrsto je potkrepio i njegov bradati
kolega, doktor Alen, iji je udno upljikav glas bio ak i ubedljiviji od Vordovih
nervoznih tonova. Na kraju, vlasti nisu preduzele nikakve mere protiv njih, jedino su

inspektori briljivo zapisali ime i adresu u Njujorku koju im je dao arls i postarali se za
to da se ti ljudski ostaci na najbri mogui nain i bez halabuke vrate u grobove i da
javnost nikada ne sazna kako su bogohulno bili uznemireni u svome venom poivalitu.
Dana 9. februara 1928. godine, doktor Vilet je od arlsa Vorda primio jedno pismo
koje je po njegovoj proceni od izuzetne vanosti i oko kojeg se esto prepirao sa
doktorom Limenom. Dok je Limien vrsto ubeen u to da je ono pouzdan dokaz jednog
sasvim jasnog sluaja duevne bolesti dementia praecox, Vilet to pismo ocenjuje kao
poslednje savreno zdravo i razumno kazivanje nesrenog mladia. I posebnu panju
posveuje injenici da su i rukopis i nain izraavanja, iako nagovetavaju izvesne znake
nervnog rastrojstva, neosporno rukopis i nain izraavanja arlsa Dekstera Vorda. Tekst
tog pisma glasi ovako:

Ulica Vidikovac Providens

Dragi doktore Vilete,
Oseam da je najzad kucnuo as da obelodanim ono to sam Vam tako davno obeao i
nata ste me Vi tako esto navodili. Strpljenje koje ste pokazali u dugom ekanju i
poverenje koje ste ukazivali mome umu i mom integritetu su stvari koje u duboko ceniti
do kraja ivota i na kojima u Vam biti veno i duboko zahvalan.
I sad kad sam spreman da progovorim, moram, sav ponien, da priznam da trijumf o
kome sam toliko sanjao nikada neu doiveti. Umesto trijumfa, doiveo sam uas i moj
sledei razgovor sa Vama nee biti klicanje pobedi nego molba za pomo i za savet kako
da spasem sebe i svet od strave koja prevazilazi sve ljudske zamisli, pretpostavke i
predvianja. Vi se svakako seate ta Luk Fener u svojim pismima kae o napadu na
farmu u Potakitu. Sve se to moe ubrzo ponoviti! Od nas zavisi vie nego to se reima
moe iskazati sudbina civilizacije, prirodnog prava, a moda ak i sudbina sunevog
sistema i itavog univerzuma. Ja sam izneo na videlo jednu udovinu abnormalnost, a
uinio sam to u interesu nauke i njenog napretka. A sada mi Vi u interesu ivota i
prirode morate pomoi da to otkrie vratim natrag u mrak iz kojeg je i poteklo.
Kuu u Potakitu napustio sam zauvek, i mi po svaku cenu moramo da unitimo i
iskorenimo sve to tamo postoji, i ivo i mrtvo. Ja Vam tvrdim da tamo vie nikada neu
otii, a Vas molim da, ako ikad ujete da se nalazim u bungalovu, ne poverujete u to.
Zato tako govorim poveriu Vam kad se budemo videli. Domu sam se vratio zauvek i
molim da me posetite to pre i da mi poklonite bar pet-est sati svog slobodnog vremena
da biste me sasluali i uli ta imam da kaem. A to e trajati dugo i verujte da nikad niste
imali veu i vaniju profesionalnu dunost od ove. Moj ivot i moj razum su jo jedine
dve stvari koje su ostale u ravnotei.
Ocu se ne usuujem da kaem, on naprosto nee moi da pojmi itavu tu stranu stvar.
Ali, rekao sam mu da preti opasnost, tako da je ve unajmio etiri oveka iz detektivske

agencije da motre na kuu. Ni sam ne znam koliko e oni moi da pomognu, jer treba da
se bore sa silama koje ak ni Vi ne moete da zamislite, a kamoli da priznate. Zato doite
brzo ako elite da me zateknete ivog i saznate kako ete mi pomoi da kosmos spasemo
od istog pakla.
Doite u bilo koje vreme, ja iz kue neu izlaziti! Nemojte mi telefonirati, jer nikad se
ne zna ko bi mogao ili ta bi moglo da osujeti Va dolazak. Molimo se svim bogovima da
na sastanak nita ne osujeti. U dubokom oajanju i u krajnjoj ozbiljnosti,
arls Dekster Vord
P.S. Pucajte u doktora Alena odmah i njegovo telo rastvorite u kiselini. Nemojte ga
spaljivati!
Doktor Vilet je ovu poruku primio oko deset i trideset pre podne i svoj posao odmah
rasporedio tako da drugi deo popodneva i celo vee posveti razgovoru sa arlsom, pa da
ak sastanak produi do u pozne none sate ako to bude potrebno. Planirao je da krene
oko etiri a dotle je, celoga dana, toliko bio obuzet pretpostavkama i pomnim
razmiljanjem da je veinu poslova obavljao potpuno mehaniki. Nekom tuincu bi
pismo moglo da zvui potpuno luaki, ali Vilet je suvie esto imao prilike da upozna
arlsove nastranosti da bi njegovu poruku odbacio kao puko bulanjenje ili istu
sumanutost. Da je oko svega toga lebdelo neto veoma udnovato, poteklo iz drevne prolosti i strano samo po sebi, u to je bio sasvim siguran, a upozorenje vezano za doktora
Alena nije bilo neoekivano s obzirom na ono to se po Potakitu prialo o Vordovom
zagonetnom kolegi. Vilet toga oveka nikada nije video ali je mnogo sluao o njegovom
izgledu i ponaanju, i neprekidno se pitao kakve to oi kriju tamne naoari o kojima se
toliko pria.
Doktor Vilet je tano u etiri stigao kod Vordovih i bio neprijatno iznenaen saznanjem
da arls nije ostao pri svojoj odluci i da je izaao iz kue. uvari detektivi bili su na
licu mesta, ali su izjavili da je mladi Vord, kako izgleda, iznenada izaao iz svoje
povuenosti. Tog jutra je obavio jedan telefonski razgovor, svaao se i protestvovao, i
nekome nepoznatom glasu odgovarao reenicama kao to su Vrlo sam umoran, moram
malo da se odmorim, Izvesno vreme ne mogu da primim nikoga, ,,Molim vas da
odloite konanu akciju dok ne postignem neku vrstu kompromisa i ao mi je, zaista,
ali u jedno vreme morati da se povuem iz svega, razgovarau sa vama kasnije. A onda
se, prikupivi verovatno hrabrost putem meditacije, iskrao iz kue tako neujno da niko
nije primetio njegov odlazak a ni znao da je otiao sve dok se oko jedan sat u podne nije
vratio i uao u kuu bez rei. Popeo se na gornji sprat i tamo ga je po svoj prilici ponovo
obuzeo strah, jer su uli kako je kriknuo piskavim, uasnutim glasom onog trenutka kada
je kroio u svoju biblioteku, a za tim krikom usledilo je neko guanje, dahtanje i
krkljanje. Ali kada je sobar otiao da vidi ta se dogaa, na vratima se pojavio arls sa

toboe spokojnim izrazom lica i bez rei mu rukom dao znak da se udalji, premda je
nain na koji je to uinio uasnuo prepadnutog sobara. Onda je oigledno napravio novi
raspored knjiga na policama, jer se ulo tandrkanje, lupa i kripa, posle ega se ponovo
pojavio u prizemlju i izaao iz kue. Viletovo pitanje da li mu je ostavljena neka poruka
bilo je uzaludno, poruke nije bilo. Sobara je strahovito uznemirio arlsov izgled i
njegovo ponaanje, pa je sa dubokom zabrinutou upitao porodinog lekara ima li
ikakve nade da se poremeeni ivci mladog gospodina izlee.
Doktor Vilet je skoro dva sata ekao arlsa Vorda u njegovoj biblioteci, razgledajui
paljivo pranjave police sa ogromnim prazninama i besno se smekao na drveno postolje
iznad kamina na severnom zidu odakle su ga jo pre nepunu godinu dana uporno gledale
oi i bezlino lice Dozefa Karvena. Posle izvesnog vremena poele su da se navlae senke
i ohrabrujue svetlosti zalaska sunca ustupile su mesto tami koja je unosila neodreen ali
sve vei strah. U to se vratio gospodin Vord, koji se iznenadio i razgnevio zbog arlsovog
neoekivanog odlaska posle svih napora koje je uloio da bi ga zatitio. Kako nita nije
znao o sastanku koji je arls zakazao doktoru, obeao je Viletu da e ga obavestiti im se
njegov sin vrati kui. Poelevi prijatelju laku no, izrazio je duboku zabrinutost zbog
arlsovog stanja i preklinjao ga da uini sve to moe da bi ga povratio. Vilet je sa velikim
olakanjem pobegao iz biblioteke, jer mu se inilo da kroz tu odaju provejava neto
strahobno i bezbono, kao da je iezla slika ostavila za sobom zavetanje zla. Uostalom,
njemu se taj portret nikada nije dopadao, pa mu se ak i sada, iako je imao eline ivce,
priinjavalo da iz toga praznog prostora vreba neto to ga nagoni da to pre izleti na ist
vazduh.
3
Sledeeg jutra Vilet je od gospodina Vorda primio poruku da se arls jo nije vratio kui i
da mu je doktor Alen telefonom saoptio da e njegov sin izvesno vreme boraviti u
Potakitu gde ga niko ne sme uznemiravati. A to je naroito vano zato to on, Alen, mora
odmah da otputuje na neodreeno vreme i to e arls sam nadgledati celokupno
istraivanje. Sin alje ocu srdane pozdrave i istinski ali to mu je iznenadnom
promenom planova zadao brige. Gospodin Vord je tom prilikom prvi put uo glas doktora
Alena i taj glas ga je na neki neodreen nain podsetio na neto to nije mogao da odredi a
to ga je uprkos tome duboko uznemirilo i ispunilo udnom zebnjom.
Suoen sa zbunjujuim i protivrenim porukama, doktor Vilet je bio u nedoumici kako da
postupi. U iskrenost i ozbiljnost arlsovog pisma nije posumnjao ni jednog trenutka, ali
kako je trebalo da shvati krenje vrsto zadatog obeanja? Mladi Vord mu je pisao da su
njegova istraivanja postala bogohulna i da ugroavaju svet; tvrdio je da i laboratoriju i
bradatog kolegu treba unititi po svaku cenu i da se on lino vie nikada nee vratiti u
Potakit; a ipak je, sudei po poslednjim telefonskim porukama, sve to zaboravio i ponovo

se naao u jezgru zagonetke. Zdrav razum je nalagao doktoru da od svega digne ruke i
mladia prepusti njegovim nastranostima, ali mu instinkt nije dozvoljavao da izbrie
utisak koji je na njega ostavilo arlsovo oajniko pismo. Poto ga je ponovo proitao,
zakljuio je da ono nije ni tako besmisleno ni tako suludo kako su bombastini nain
izraavanja i kasnija poricanja mogla da nagoveste. Uas koji je provejavao iz pisma bio je
suvie dubok, suvie iskren i, povezan sa svim onim to je doktoru ve bilo poznato,
oivljavao suvie slikovito nagovetaje udovinosti van prostora i vremena da bi se ovek
zadovoljio cininim objanjenjem. Neka nepojamna strava je, bez sumnje, postojala i, bez
obzira na to koliko male bile mogunosti da se ona shvati i sagleda, morao je da bude
spreman na dejstvovanje u svakom trenutku.
Doktor Vilet je razmiljao nedelju dana i sve vie bio sklon tome da poseti arlsa u
njegovom bungalovu u Potakitu. Do tada se niko nije usudio da zae u zabranjeno
skrovite, pa je ak i gospodin Vord o unutranjem rasporedu bungalova znao samo toliko
koliko je njegov sin hteo da mu kae. Vilet je oseao da mora da razgovara sa svojim
mladim pacijentom, utoliko pre to su gospodin i gospoa Vord sada dobijali od njega
samo kratka bezlina pisamca otkucana na pisaoj maini. Odluio je, dakle, da dejstvuje
i, uprkos neprijatnom oseanju koje su u njemu budile stare legende o Dozefu Karvenu i
nedavna upozorenja arlsa Vorda, odvano krenuo ka bungalovu na litici iznad reke.
Znao je kojim putem treba da ide jer je iz iste ljubopitljivosti, i ranije obilazio to
mesto, ne ulazei, naravno, u zagonetnu kuu od drveta. I tako je, dok se jednoga ranog
popodneva krajem februara vozio u svome malom automobilu irokom ulicom mislio na
onu grupu na sve spremnih ljudi koji su pre sto pedeset godina tim istim putem kretali na
izvrenje jednog stranog zadatka ija tajna moda nikada nee biti odgonetnuta.
Vonja kroz naputeno predgrae bila je kratka i pred njim su se vrlo brzo ukazali
ivopisni Edvud i dremljivi Potakit. Vilet je skrenuo desno u ulicu Lokvud i nastavio da
vozi seoskim putem dokle god je to bilo mogue; onda je zaustavio kola i peice krenuo
ka severu do mesta gde se litica nadnosila nad prelepe okuke reke iza koje su se prostirale
doline u izmaglici. Meu retkim kuama lako je uoio na uzviici s leve strane, usamljeni
bungalov sa betonskom garaom. ustrim korakom uputio se zaputenom poljunanom
stazom, snano zalupao na vrata i otro se, bez ustezanja, obratio ogavnom Portugalcu
mulatu koji je ta vrata jedva odkrinuo.
Rekao je da sa arlsom Vordom mora da razgovara smesta i neodlono zbog jedne
vrlo vane stvari, da nee prihvatiti nikakav izgovor i da e, u sluaju da ne bude
primljen, odmah o tome izvestiti Vorda starijeg. Mulat je i dalje oklevao i svom teinom
se naslanjao na vrata. A kad je doktor povienim tonom ponovio svoj zahtev, iz mrane
unutranjosti zauo se upljikavi, hrapavi apat od kojeg su posetioca podili marci.
Nekue. Toni ree taj glas razgovarati moe se i sad. Taj apat je ulivao zebnju,
ali je pravi strah izazvalo ono to je usledilo. Vrata su zakripala i na pragu se pojavio onaj

koji je govorio tim udnim, hrapavim niskim tonovima glavom i bradom arls Dekster
Vord.
Doktor Vilet se razgovora, koji je vodio tog popodneva u bungalovu i koji je potom
briljivo zabeleio, sea sa svim potankostima zato to ba tom periodu pridaje veliki
znaaj. I on konano priznaje da je tada dolo do sutinske promene kod arlsa Dekstera
Vorda i da se ba tada mladiev mozak beznadeno otuio od mozga iji je razvoj doktor
pratio punih dvadeset est godina. Zbog prepirke sa doktorom Limenom, Vilet nastoji da
bude jo precizniji, pa tvrdi da je ludilo savladalo arlsa Vorda u vreme kada je
roditeljima poeo da alje cedulje otkucane na pisaoj maini, jer te cedulje nisu pisane u
poznatom Vordovom stilu, a ni u stilu njegovog poslednjg oajnikog pisma koje je poslao
starom doktoru. One su pisane nekim udnim, arhainim jezikom, kao da je iz pomuene
svesti potekla bujica onih saznanja i utisaka koje je arls sticao podstaknut deakom
strau prema prolosti i starinama. Onaj koji ih je pisao ulagao je bez sumnje veliki napor
pokuavajui da bude savremen, ali mu to nije polazilo za rukom jer su i njegov duh i
njegov jezik pripadali prolosti.
Prolost je provejavala iz svake rei i iz svakog pokreta arlsa Vorda i toga dana kada
je u mranom bungalovu primio doktora Vileta. Duboko se poklonio gostu i teatralnim
pokretom ruke ponudio mu stolicu, a onda uurbano i odseno, progovorio istim udnim
apatom koji je odmah pokuao da objasni na sledei besmislen nain:
Jektiav postah, nek proklet da je reni vozduh taj. A vi sa reke, gle, dooste od
strane oca mojega da vidite ta me, eto, spopade. Nadu gajim da vi rei neete nita to
njega zabrinuti bi moglo.
Vilet je sa najveom panjom pratio te hrapave tonove koji su podseali na zvuke
struganja i grebanja i jo pomnije posmatrao lice sagovornika. U tom poznatom licu
video je i neto nepoznato, pa se odjednom setio prie Vordovih roditelja o strahu to
ga je njihov sobar iz Jorkira osetio jedne noi ugledavi svoga mladog gospodara.
Viletu je bilo krivo to je soba toliko mrana, ali nije zamolio domaina da rasklopi
kapke na prozorima. Upitao ga je samo zbog ega nije odrao obeanje i zato je porekao ono to mu je jo pre nedelju dana napisao u pismu.
To i htedoh objasniti odgovorio je domain. Poznato vami je da ivci mi
popustie, zato inim i kazujem udne stvari koje objasniti ne mogu. Pominjah esto,
ja pred velikim otkrivenijem sam, to mi i duh moj ini kolebljivim. Verovatno, drugi
bi se prepo tog to ja otkrih, no ja odustat ne budem. Bejah budala kad vratih se kui
i uvarima okruih, ta mesto moje ovde jeste kad ve tol'ko daleko stigoh.
Ljubopitljivi susedi moji ne misle o meni lepo, te mene moda slabost neka natera pa
poverovah to oni o meni kazivae. Ja zlo neko ne inim jer radim kako valja.
Ljubezbudite i est meseci saekajte, i ja u vam pokazati sve vredno strpljenja vaega.

Poznato vami je da mnogo vanih drevnih tajni nauih iz izvora sigurnijih od

knjiga svih, ocenite vi znaaj koji ja dati mogu istoriji, filosofiji i nauki, za to sredstva
meni su samo dostupna. I predak moj imadae sve kad nerazumna il bezumna
prigvirivala dooe i ubie ga. Ja to opet imam, il nesavreno imam od toga deo. Sad se
dogoditi to ne sme, najmanje ne zbog glupih bojazni mojih. Zaboravite molim,
uvaeni, sve to vam napisah i ne bojte se mesta ovog, ieg i ikog u kui ovoj. Doktor
Alen jeste ovek sposobnosti izvanrednih, dugujem njemu molbu za oprotaj ako
neto loe pisah o njemu. Mnogo alim da ostadoh bez njega i dragocene pomoi
njegove, al eto on drugde negde obaviti mora neke vane stvari. ar njegov ravan je
aru mojem u svim stvarima,pa se ja valjda prepadnut od posla prepadoh i od njega
koji je u naemu radu najbolji pomaga meni.
Kad je Vord zautao, doktor se naao u udu, ne znajui ni ta da misli ni ta da kae.
Oseao se prilino budalasto pred tim spokojnim odbacivanjem pisma, ali je sebi ipak
morao da prizna da je domainovo izlaganje udno i tue i izvetaeno i neosporno ludo
bar isto toliko koliko je njegovo poslednje pismo bilo tragino po svojoj iskrenosti,
nepatvorenosti i slinosti sa onim arlsom Vordom koga je poznavao od roenja. Vilet je
pokuao da skrene razgovor na nekadanje dane i da mladog oveka podseti na protekle
dogaaje koji su mogli da povrate raniju prisnost meu njima, ali se njegov pokuaj
zavrio groteskno. Uostalom, i svi kasniji razgovori koje su psihijatri vodili sa Vordom u
bolnici zavravali su se na isti nain. Pojedini vani delovi skladita mentalnih slika
arlsa Vorda, uglavnom oni koji su bili vezani za savremeno doba i za njegov lini ivot,
kao da su bili neobjanjivo izbrisani iz njegove svesti, dok je na drugoj strani znanje
steeno izuavanjem starina i prolosti u prvoj mladosti izviralo iz duboke podsvesti i
potpuno potiskivalo sve savremeno i sve individualno. To nepogreno znanje vezano za
prohujala vremena bilo je nenormalno i bogohulno, i mladi domain se svojski trudio da
ga na sve mogue naine prikrije. A kada bi Vilet pomenuo neki omiljeni predmet
njegovih nekadanjih deakih istraivanja, Vord je sipao takve gomile podataka,
podataka kojima jedan smrtnik nije mogao da raspolae, da se doktor jeio od te sumanute
reitosti.
Nije, uistinu, bilo ni zdravo ni normalno znati jedno takvo mnotvo pojedinosti o
tome kako je debelom erifu spala sa glave perika na predstavi odranoj u utorak, 11.
februara 1762. godine u Pozorinoj akademiji gospodina Daglasa u Kraljevoj ulici; ili o
tome kako su glumci na svoju ruku toliko iskasapili tekst Stilovog komada Savesni

ljubavnik da su svi kliktali od radosti kada je ve posle etrnaest dana pozorite zatvoreno
po odluci upravnog odbora u kome su sedeli sve sami baptisti. Podatak o tome da su
bostonska potanska kola Tomasa Sebina bila vraki neudobna mogao se ieprkati iz
starih pisama; ali kako je zdrav, normalan izuavalac prolosti mogao da zna da je kripa
tek postavljene table sa oznakom u obliku gizdave krune, koju je E. Olni istakao kada je

svojoj krmi nadenuo ime Kafana kod Krune, vrlo mnogo podseala na prve akorde
nove dez kompozicije koja danas preko radio-aparata odjekuje u svim kuama Potakita?
Ali Vord nije dozvolio Viletu da dugo proverava njegove nepojamne sposobnosti.
Savremene i line teme veto je izvrdavao kratkim i turim replikama, a pri pomenu
starina i antikvarske strasti ispoljavao neprikrivenu dosadu. Bilo je sasvim jasno da eli
samo jedno: da zadovolji svog posetioca i da ovaj ode to pre i bez namere da ponovo
navrati. Zato je predloio da mu pokae celu kuu i proveo ga kroz sve prostorije, od
podruma do tavana. Motrei pomno na sve strane, doktor je zapazio da ono malo
vidljivih, potpuno beznaajnih knjiga nikada ne bi popunilo ogromne praznine na
Vordovim policama u porodinoj kui i da je poluprazna tobonja laboratorija sasvim
providna obmana. Doktor je bio ubeen da se i biblioteka i laboratorija nalaze na nekome
drugom mestu, ali gde to nije mogao ni da nasluti. Poraen svojom neuspelom posetom
i uzaludnim traganjem, Vilet se pre veeri vratio u grad i sve ispriao gospodinu Vordu.
Na kraju razgovora sloili su se da je mladi siao s uma i odluili da u tom trenutku ne
preduzimaju drastine mere. Od svega je najvanije da gospoa Vord bude poteena
bolnog saznanja, a tome e doprineti i bezlina, udna, na pisaoj maini otkucana
pisamca koja joj alje sin.
Sada je gospodin Vord odluio da bez najave poseti arlsa. Doktor Vilet ga je jedne veeri
dovezao svojim kolima do bungalova i ostao u njima da strpljivo eka njegov povratak.
Poseta je potrajala vrlo dugo, a otac se pojavio potpuno zbunjen i duboko ojaen. U kuu
je primljen gotovo na isti nain kao Vilet, samo je ovoga puta posetilac, koji je na silu uao
u hodnik, naredio Portugalcu da se smesta udalji; i strahovito je dugo ekao da se pojavi
arls; a kada se napokon pojavio, taj naglo ostareli i oronuli mladi nije ispoljio ni
trunicu nenosti i ljubavi prema ocu. Prostorija je bila slabo osvetljena, a on se ipak sve
vreme tuio da ga bolno zaslepljuje jaka svetlost. Govorio je sasvim tiho, tvrdei da ga boli
grlo, a u tome hrapavom apatu je i ovoga puta bilo neto toliko uznemirujue da ga
gospodin Vord nije mogao odagnati iz svojih misli.
Poto su na kraju ipak odluili da preduzmu sve to mogu za arlsovo mentalno spasenje,
gospodin Vord i doktor Vilet su se bacili na prikupljanje podataka svih vrsta. Glasine iz
Potakita bile su prve na redu, a do njih doi i nije bilo teko s obzirom na to da su obojica
imala prijatelje u tom kraju. Vilet je prikupio vie obavetenja ljudi su bili spremniji da
razgovaraju sa lekarom nego sa ocem a iz svega to je uspeo da uje izveo je zakljuak
da mladi Vord uistinu vodi neki veoma udan ivot. itelji Potakita su ukuane iz
bungalova bez dvoumljenja povezivali sa pojavama vampirizma od prethodnog leta, a
dolasci i odlasci teretnih vozila sa tajanstvenim tovarom bili su stalna tema njihovih
mranih nagaanja. Mesni trgovci pominjali su neobine porudbine koje im je donosio
zlokobni mulat i posebno isticali porudbine ogromnih koliina mesa i svee krvi koje su
za potrebe vlasnika bungalova morali da nabavljaju u dvema mesarnicama nedaleko od

Potakita. Takve koliine hrane za trolano domainstvo su uistinu bile neobjanjive i

obespokojavajue.
Govorilo se i o zvucima koji dopiru iz nekih podzemnih prostora. Te prie je bilo tee
proveriti, ali su svi nagovetaji ipak ukazivali na neospornu injenicu da se u none
sate iz mranog bungalova uje buka slina onoj koja prati izvesne obrede. Ti zvuci su,
naravno, mogli da potiu iz podruma, ali su metani uporno tvrdili da dolaze iz mnogo
veih dubina. Priseajui se starih pria o katakombama Dozefa Karvena i uzimajui
zdravo za gotovo to da je bungalov odabran ba zato to se nalazi na nekadanjem
Karvenovom zemljitu a to su potvrivala i dokumenta pronaena iza slike Vilet i
gospodin Vord su tim priama poklonili posebnu panju i bacili se, mada bez uspeha, na
traganje za vratima urezanim u liticu iznad rene obale koja su se pominjala u starim
rukopisima. to se tie stanara u arlsovom bungalovu, obojici je bilo savreno jasno da se
metani gnuaju Portugalca mulata, da se doktora Alena pribojavaju, a da bledog mladog
uenjaka ne vole i da ga se klone. A on se, po optem miljenju, strahovito izmenio u toku
poslednje dve-tri nedelje, vie se nije ni trudio da u kratkim susretima bude koliko-toliko
pristupaan prema susedima i govorio je uvek i iskljuivo istim hrapavim, upljikavim
gnusnim apatom.
Ti delii koje su gospodin Vord i doktor Vilet uspeli da prikupe zbrda-zdola bili su
esta tema dugakih i ozbiljnih razgovora. Oni su pokuavali da, sluei se dedukcijom,
indukcijom i imaginacijom, sve poznate date iz arlsovog ivota poslednjih godina,
ukljuujui i oajniko pismo koje je doktor tek sada pokazao svom prijatelju, poveu sa
oskudnim raspoloivim materijalnim dokazima koji su se ticali starog Dozefa Karvena. I
dali bi mnogo tota da su mogli da proitaju dokumenta koja je arls pronaao u Olni
Kortu jer je klju mladievog ludila oigledno leao ba u onome to je iz tih hartija
saznao o starom volebniku i njegovim mranim rabotama.
4
Ipak, sledei potez u ovome udnom sluaju nije uinio ni gospodin Vord ni doktor Vilet.
Dok su se otac i porodini lekar, koje je duboko porazila i hladno odbacila jedna senka
suvie bezoblina i neopipljiva da bi se sa njom uhvatili u kotac, odmarali na
lovorikama sa zebnjom u srcu, mladi Vord je sve ree i ree slao roditeljima cedulje otkucane na pisaoj maini. A onda je osvanuo prvi dan u mesecu, dan kada banke sreuju
finansijska dokumenta iz prethodnog meseca i paljivo ih proveravaju. Toga dana su u
pojedinim bankama nametenici zbunjeno vrteli glavama i neprekidno telefonirali jedni
drugima. Revizori koji su arlsa Vorda poznavali iz vienja uputili su se u bungalov da
njegovog vlasnika ispitaju zbog ega su svi ekovi koje je izdao prethodnog meseca
neveto izvedeni falsifikati. arlsu Vordu je nekako ipak polo za fukom da objasni tu
neobinu pojavu i da ih razuveri, premda ne u potpunosti; objasnio im je neprijatnim

hrapavim glasom, odnosno upljikavim apatom, da mu je ruka usled nedavnog nervnog

oka toliko oteena da vie uopte nije u stanju ni da normalno pie, ni da se njome slui
kao ranije. On ne moe, ree im, nijedno slovo da oblikuje bez krajnjeg napora, to
dokazuje i injenica da sva svoja pisma, ak i ona koja alje ocu i majci, kuca na maini, a
to e njegovi roditelji sasvim sigurno i potvrditi. Ta okolnost nije zbunila istraitelje,
sline stvari dogaale su se u njihovom poslu i pre toga; nisu ih zbunile ni glasine koje su
iz Potakita doprle i do njih. Istraitelje je zaprepastio nepovezan i smeten govor arlsa
Vorda koji je ovom prilikom otkrio potpuni gubitak pamenja u vezi sa vrlo vanim
novanim operacijama koje je jo pre dva-tri meseca drao u malom prstu. Neto u svemu
tome ipak nije bilo u redu, jer i pored prividne doslednosti u nainu na koji je objasnio
nemio sluaj, nije naveo nijedan normalan razlog za neveto prikrivane praznine koje su
se pojavljivale u vezi sa pitanjima od bitnog znaaja. Osim toga, svi ti ljudi su, iako
domaina nisu prisno poznavali, ipak uoili veliku promenu i u njegovom nainu
izraavanja i u njegovom ponaanju. uli su, dakako, da se nekada strastveno bavio
starinama, ali ak se ni najbeznadeniji antikvar ne slui tako zastarelom frazeologijom,
niti rei zamenjuje davno prevazienim kretnjama. Sve u svemu, ta kombinacija
promuklosti i oduzetih ruku, slabo pamenje ili totalna zaboravnost, promene u
ponaanju i govoru, ukazivali su bez sumnje na vrlo ozbiljan poremeaj ili na vrlo teku
bolest zbog koje su udne glasine i poele da kolaju po Potakitu. im su izali iz arlsovog
bungalova. revizori su zakljuili da je razgovor sa Vordom starijim neizbean i neodloan.
I tako je 6. marta 1928. godine u kancelariji gospodina Vorda odran dugaak i vrlo
ozbiljan sastanak, posle kojeg je potpuno zblanut otac hitno pozvao doktora Vileta a ovaj
ga zatekao u stanju bespomone pomirenosti sa sudbinom. Vilet je paljivo prouio
ekove nalik na falsifikate i neitak, iskrivljen i nezgrapan potpis na njima, a onda ga, u
mislima, uporedio sa rukopisom poslednjeg oajnikog arlsovog pisma. Promena je
neosporno bila velika i korenita, a ipak je u tome novom nainu pisanja postojalo i neto
njemu dobro poznato. Taj rukopis je bio neitak, nezgrapan i arhaian na neki veoma
udan nain i, inilo se, sainjen od poteza koji su se potpuno razlikovali od onih kojima
se u pisanju arls Vord sluio oduvek. Taj uistinu neobian rukopis je on ve negde video,
ali gde? pitao se doktor Vilet. No bez obzira na to, arls je zaista bio lud, u to se vie
nije moglo sumnjati, i samim tim vie nije mogao da vodi ni finansije ni imanje. A kako
nije mogao da komunicira sa spoljnim svetom, trebalo je preduzeti hitne mere za njegovo
leenje i nadziranje. U tom asu pozvani su u pomo lekari za duevne bolesti, doktori
Pek i Vejt iz Providensa i doktor Limen iz Bostona, kojima su gospoda Vord i Vilet
podrobno izloila mogui tok bolesti. Uesnici toga skupa dugo su veali u sada
nekorienoj biblioteci mladog Vorda, proveravajui koje je sve knjige i hartije ostavio u
njoj, da bi dobili bar kakvu-takvu predstavu o njegovim mentalnim nastranostima. Poto
su paljivo razmotrili sve indicije i materijale, kao i mladievo pismo Viletu, zakljuili su

da je ono to je izuavao arls Vord ve samo po sebi dovoljno da poremeti i izopai

intelekt svakog oveka; udeli su za tim da pogledaju knjige i dokumenta kojima se tako
dugo bavio, ali su znali da do njih mogu doi, ako ikada i dou, tek posle predstave koju
e morati da izvedu u bungalovu. Vilet se na posao bacio sa grozniavom energijom:
zatraio je izjavu od radnika koji su bili prisutni kada je arls pronaao hartije u Olni
Kortu i ustanovio koji su lanci nedostajali na unitenim stranama lista Journal.
U etvrtak, 8. marta, doktori Vilet, Pek, Limen i Vejt su, u pratnji gospodina Vorda,
posetili arlsa bez najave, ne krijui razlog svog dolaska i podrobno ispitujui budueg
pacijenta. Ali arls, koji ih je pustio da ekaju vrlo dugo i koji je, kada se veoma uzbuen
napokon pojavio, irio oko sebe udne i kune laboratorijske smradove, nije ni pokuao
da se opire; otvoreno je priznao da je zbog potpune predanosti teko razumljivim
izuavanjima unekoliko izgubio pamenje i duevnu ravnoteu; nije pruao nikakav otpor
odlunim zahtevima da se preseli i, uprkos slabom pamenju, ispoljio visok stepen
inteligencije. Njegov stav i njegovo izlaganje bi moda i naterali lekare da potpuno
zbunjeni napuste kuu neobavljena posla da ih njegov arhaian nain izraavanja i
oigledna zamena modernih ideja nekadanjim idejama nisu uverili u to da je pred njima
ovek poremeena uma. arls je grupi lekara ponovio ono to je godinama govorio
roditeljima i Viletu, a poslednje oajniko pismo napisano mesec dana ranije odbacio kao
posledicu prenapetih ivaca i trenutne histerije. I dalje je uporno tvrdio da u mranom
bungalovu ne postoji ni neka druga biblioteka, ni neka druga laboratorija, osim onih koje
im je pokazao, ali je bivao sve neodreeniji i tee razumljiv u pokuaju da objasni zato se
u kui ne oseaju smradovi kojima je bila natopljena njegova odea. to se tie glasina
koje su kolale o njemu, proglasio ih je istim izmiljotinama koje su potekle iz puke
radoznalosti. A kada su ga upitali za boravite doktora Alena, odgovorio je da nije
ovlaen da govori u njegovo ime i svoje posetioce uveravao da e se njegov bradati
kolega sa tamnim naoarima vratiti im se za to ukae potreba. Dok je isplaivao tupog
Portugalca Brava, koji je odbio da odgovara na postavljena pitanja, i dok je zatvarao
bungalov u kome su se i dalje krile mnoge none tajne, arls Vord nije pokazivao nikakve
znake nervoze, jedino je povremeno zastajao kao da oslukuje neke neujne zvuke.
Ponaao se kao ovek koji se prepustio filozofskoj pomirenosti sa sudbinom, uveren da je
njegovo preseljenje privremeno i kratkotrajno, i da e sebe potedeti neprilika ako bungalov napusti bez otpora. Bio je oigledno ubeen da e svojom neokrnjenom otroumnou
i velikom pameu uspeti da prevlada sve nevolje u koje su ga uvalili slabo pamenje,
izgubljen glas, izmenjen rukopis, tajanstveno i nastrano ponaanje. Dogovoreno je da se
njegovoj majci nita ne govori o promeni u njegovom ivotu i da joj ubudue pisamca
otkucana na maini u sinovljevo ime alje gospodin Vord. arlsa su odveli u vrlo udobnu
privatnu bolnicu, koja je bila smetena u ivopisnom zalivu Konanikat Aljenda i koju je
vodio doktor Vejt, i tamo ga je grupa lekara zainteresovanih za neobian sluaj podvrgla

briljivim, temeljnim pregledima i ispitivanju. Tako su kod njega vrlo brzo otkrivene
fizike nastranosti: usporen metabolizam, promene na koi, potpuni nesklad u ivanim
reakcijama. Ti katastrofalni nalazi najvie su porazili doktora Vileta jer je on, leei arlsa
od roenja, do tanina znao njegov organizam, pa je zato sa nepogreivom tanou jedini
i mogao da oceni razmere raspada celokupnog organizma. Preneraenog doktora
zaprepastila je i injenica da je sa arlsovog bedra iezao maslinastozeleni beleg a da mu
se na grudima pojavio veliki crni mlade ili neka vrsta peata koji pre toga nije imao i
zbog kojeg se Vilet pitao nije li taj mladi ovek bio podvrgnut vetijem, avoljem
obeleavanju koje se, sudei po raznoraznim priama, vrilo na bezbonikim nonim
skupovima u divljini ili na potpuno pustim mestima. Neprekidno mu je u pameti bio zapis
sa suenja vecima i veticama u Salemu koji mu je arls svojevremeno pokazao i koji je
glasio: ,,G. D. B. u Noi toj znakom avoljijem obelei Bridet S. Donatan, Sajmona O.,
Deliverens V., Dozefa K., Suzen P., Mitabl K. i Deboru B. I neprekidno se pitao zato ga
arlsovo lice toliko potresa; a onda je odjednom shvatio uzrok svog uasa: iznad
mladievog desnog oka pojavilo se neto to do tada nikada nije primetio: bledi oiljak ili
rupica, jamica onakav isti kakav je stari Dozef Karven imao na portretu koji se raspao.
Moda je taj oiljak bio potvrda da su i arls Dekster Vord i Dozef Karven bili
podvrgnuti nekome gnusnom obrednom igosanju ili kalemljenju u vreme kada su se
bavili okultnim.
Mladi Vord je sve vie zbunjivao i zgranjavao lekare u bolnici, pa su oni zaveli strogi
nadzor nad potom i sva pisma upuena na njegovo ime ili na ime doktora Alena
isporuivana su lino gospodinu Vordu u porodinu kuu. Vilet nije verovao u tu meru
predostronosti, bio je ak uveren da e se pisma i eventualne poruke razmenjivati putem
nepoznatih glasnika. Ali, u drugoj polovini marta stiglo je iz Praga pismo za doktora
Alena, pismo nad kojim su se Vord stariji i Vilet duboko zamislili. Rukopis je bio neitak i
nezgrapan, a nain izraavanja krajnje arhaian; to pismo oigledno nije pisao stranac, a
jezik je ipak po svemu neshvatljivo odstupao od savremenog engleskog jezika i, premda
samo u nagovetajima, podseao na onaj kojim je sada govorio arls Vord. Pismo je
glasilo:

Kleinstrasse 11, Altstadt, Prag feb 11, 1928

Ljubezni brate moj po Almousin-Metratonu!
Izvestije dnes primiob etom to rodeno bi iz Soli koju Ti posla. A l eto to Ti posla
oibka bi i eto vkazuje da Nadgrobnije Ploi promjenete behu jote Barnabus kad za men
Uzorke polui. Eto da se dostokratno sluiva i sam znae prema Vei koju poluio jesi v
1769-tom godu iz zemljita Kapele Kraljeve i v 1690-tom godu iz Starejega Grobljija i tu
te mogo je biti Vei kraj. I sam sebe beh takovu Ve nahodl v Misire prede 75 let: ig

na men eta Ve utisla bee to ga Deko spazi na men ovde v 1924-tom godu. I prede
zborih Ti da ne zaziv Ono to Ti nije v moznosti Ubiti, ne zazivlji ni Soli ni iz mertvih a
ni s etoju Storonu iz Sfer i nikogda ne budi sovsem izvestan jesli se podozrenije u Teb javi
v eto Koga to imae. Nadgrobnije Ploi sade jesu izmenjete na devet od 10 Grobljija.
Vavek podozrenije imaj dok na svoj vopros otvet ne polui. Dnes izvestije poluih i od
H.-a koji sa Soldatimi neprilinosti imeee. V veliajem On jeste aleniju to Transilvanija iz Ugarskih v Vlae Rumunjske ruke dospela jeste, da abije bi promenil Sedite
svojejo da v Zamku ne imeet polno Onoga to mi znaem. Podozrenije ne imaem to on i
Tebe pisal ob etom. V sledujuem poilaniju moem Neto biti e to iz Grobnice s
Vostoka proishodit i v etome bude udovoljstvije velikoje najti. Vospominaj se
nepremeno da B. F. -a jako elaju i jesli bude Tebi mogue vozmi Jego i za men. Tebe
toe D. G. iz Filadelfiji bole znakom nego to men jest. Esli hoti, pervo Jego Ti vozmi,
al u koriteniju Jego ne smee bit polno surovostan, ibo moe statverlo teak a mne
dolnost jeste s Jim razgovaratna Kraje.1 1
YoggSothot Neblod Zin Sajmon O.
Upueno G. D. K. v Providens
__________________
Manje poznate rei: dostokratno esto; oibka pogreka; udovoljstvije
zadovoljstvo; vopros pitanje; otvet odgovor; znakom poznat; polui dobi;
11

nepremeno neprestano. Prim. prev.

Potpuno slueni, gospodin Vord i doktor Vilet su dugo buljili u taj deli dokaza o istom
ludilu; i tek su postepeno, uz ogroman napor, uspeli da shvate ta to pismo, u stvari,
nagovetava. Zao duh zbivanja u Potakitu nije, dakle, arls Vord nego odsutni doktor
Alen. Time bi se, dakle, mogle objasniti neshvatljive poruke i odluke koje mladi ovek
pominje u svome poslednjem oajnikom pismu. Ali ta znai to to je na koverti
primalac oznaen kao doktor Alen a na kraju pisma kao G. D. K.? Bilo je uistinu teko
izbei jedini logian zakljuak, ali i udovinost ima granica. Ko je bio Sajmon O.?
Starac koga je arls posetio u Pragu pre etiri godine? Moda ali i pre puna dva veka
postojao je neki Sajmon O. Sajmon Orne iliti Dedaja Orne iz Salema, koji je nestao
1771. godine i iji je udnovati rukopis doktor Vilet sada nepogreno prepoznao na

osnovu fotografisanih kopija Orneovih formula koje mu je jednom prilikom pokazao

arls. Koji su se to uasi i tajne, protivrenosti i delanja protiv prirode ponovo pojavili
posle sto pedeset godina da bi kinjili i satrli stari Providens, tu varo sa udesnim
tornjevima i bajnim kupolama?

Ne znajui ta da misle i ta da rade, otac i lekar odoe kod arlsa u bolnicu; i tu su ga,
blago i oprezno, ispitivali o doktoru Alenu, o putovanju u Prag i o tome ta je saznao o
Sajmonu ili Dedaji Orneu iz Salema. Na sva ta pitanja arls je, utivo uzdran, kroz
kaalj odgovorio onim svojim hrapavim apatom da doktor Alen odrava izvanredne
spiritistike veze sa izvesnim ljudima iz prolosti i da prijatelj iz Praga sa kojim se bradati
naunik moda dopisuje verovatno poseduje sline sposobnosti. Poto su izali iz bolnice,
gospodin Vord i doktor Vilet su sa jadom i jedom u srcu zakljuili da su u stvari oni bili
podrobno ispitani i da je zatvoreni mladi, ne odavi im nijedan podatak od znaaja, vrlo
veto izmamio od njih sve to je sadravalo pismo iz Praga.
Doktori Pek, Vejt i Limen nisu pridali neku vanost udnom pismu upuenom
bradatom kolegi mladoga Vorda, jer su iz iskustva znali da monomanijaci sa srodnim
nastranostima tee udruivanju; zakljuili su, dakle, da su arls ili Alen pronali nekog
izgnanika iz otadbine srodnog njima nekoga ko je moda video Orneov rukopis i sada
ga podraava, izigravajui reinkarniranog davnanjeg pokojnika. Uostalom, moda je re
o samom Alenu, moda je on naveo mladia na to da ga prihvati kao otelovljenje davno
mrtvog Dozefa Karvena. Takvi su sluajevi poznati u psihijatrijskoj praksi, pa se zbog
toga trezveni doktori nisu osvrtali na Viletovu sve veu uznemirenost zbog sadanjeg
rukopisa arlsa Vorda koji se, sudei po uzorcima dobijenim raznim lukavstvima, toliko
izmenio u poslednje vreme. Viletu se inilo da je najzad utvrdio zato mu je on tako
udno poznat liio je unekoliko na davno iezli rukopis starog Dozefa Karvena; ostali
lekari su, meutim, mislili da je re samo o jednoj fazi podraavanja koja se povremeno
javlja u maniji te vrste i zato su odbili da tom Viletovom zakljuku pridaju bilo kakav
znaaj. Uvidevi da ba nita ne moe da pokoleba trezvenost njegovih kolega, Vilet je
zamolio gospodina Vorda da im ne pominje pismo koje je na adresu doktora Alena stiglo
2. aprila iz Rakusa, Transilvanija. Adresa na koverti bila je ispisana rukopisom koji je
toliko liio na Hainsonov rukopis u ifrovanim spisima da su otac i njegov prijatelj dugo
stajali nemi od uasa pre nego to su razbili peat. Ovo pismo je glasilo:

Zamak Ferenczy Mart 7, 1928

Draeji K.,
Edna eta ot 20 policaja prijde mne da prozbori ob etom to medu seljakam se pripoveda
ob mojoj izni. Nudno mne kopatdubljije kako bi se manjije sliilo. Ovije Vlasi-Rumuni
prokletstveno gnave me, ibo napadni jesu, a Ugre lasno jeste raznijem prepitanijem i
piem podkupit.V proedem mesjace M. obskrbil mne ednim sarkofagom sa 5 Sfingi s
Akropola gde Onaj kog Zazvh ree da budet i take 3 raza razgovarah sa Onijem to
vnutri pokopano bee. Budu posilat eto direktno S.O.-u v Prag, a potom Tebe. Eto delaju
na mojeju svojeglavu golovu no Ti znae kako hodit eto sa Takovim. Mudar Ti proishodi
ibo v Tebe sad manjije imeet no prede, ibo i ne bejae nudno derati Onije Straare v

Oblike a jote i bole jedut no vrednost to im jeste. Pri etom Mnoestvo ot etih nali
bi da nekoje Nesastije prijehalo jeste, to Vas Dva lue znaete. Mono Tebe sad selit se i
na nekoje vtoroje mesto i dejstvovat gdi nevoljstva nikakova imati ne bud, sa Ubijstvima
jesli Ti nuna budut. Nadedu imaem da Nito Te vskore nagnati nee na etoje
Dosadnoje Postuplenije. Blagopoluan jesam to bole trgovinu toliku ne imae sa Onijem
Izvan, ibo vavek Ti je otale Smertna Opasnost pretila, a i sam sebe znae to sluilo se
kogda Zatienije potreboval jesi ot Jego koji za eto voljan ne bi. Nadvladan ja beh kogda
Ti Formule pronajde s celju da ih Onaj Vtori skaziva s Uspeenijem a Borelus mnenije
imade da celj etu postii mono jest jesli Pravu Re najdemo. A jeli etije Rei Deko
dostokratno kazivaet? Pealan jesam to gadljiv vstavaet, a dok kod menovde bi za
petnajest mesjacov popeenije imah erez jegove preustvitelnosti, no izvestno Ti znae
pravo postuplenije sa Nim. Na molanije ne bude Jego nagnal sa Formulami, eto mono
jest jesli i vtorie Formuli budut zazivne iz Soli. No u Tebe jote jesu jaki i Ruki i No i
Pistol, a Grobi tjaelo nije kopat ni kiselini tjaeo zgoret. Skaza mne O. da Ti Jemu B.F.-a
obea. V posledstviju i ja jego imati moram. B. vskore Tebe dohodit i mono Jemu dati
Tebe ot ete erne Vei iz Memfisa a prema elaniju. Veliaje vnimanije obraaj na eto
to zozvti hoti a i ot Deka uvaj sebe. Za edin god vse spremno biti e da zazvne budut
Legije Odozdo i etoje to ondak budet nae biti e sovsem bez granicah. Poveri mne, ibo
znae da O. i ja imali jesmo etijeh 150 goda bole od Tebe da soznanije ob etijem Veam
steemo.1 2
Nephreu Ka nai Hadoth Edv. H.
Upueno D. Karvenu v Providens
Ako su gospodin Vord i doktor Vilet i odustali od namere da to pismo pokau lekarima za
duevne bolesti, nisu odustali od namere da u vezi sa njim sami preduzmu odreene
korake. Nikakav ueni sofizam nije mogao da pobije injenicu da je nepoznati doktor
Alen sa neobinom bradom i sa tamnim naoarima, koga je arls u svom oajnikom
pismu oznaio kao udovinu opasnost, u stalnoj i zlokobnoj prepisci sa dva zagonetna
stvora koja je Vord posetio u toku svog putovanja po Evropi i koja su otvoreno tvrdila da
su preiveli ili otelovljeni Karvenovi nekadanji saradnici iz Salema. A ni injenicu da taj
doktor Alen, kao reinkarnacija Dozefa Karvena, smilja sam ili po neijem nalogu
kako da ubije deka koji, oigledno, nije niko drugi do arls Dekster Vord. Priprema se
neto neopisivo strano, i bez obzira na to ko je svu tu stravu pokrenuo, sada je iezli
doktor Alen izvrilac paklenog plana. Zato je, zahvaljujui nebesima na tome to je arls
u ovom asu bezbedan u bolnici, gospodin Vord bez odlaganja unajmio detektive sa
nalogom da saznaju sve to se saznati moe o zagonetnom bradatom doktoru; da ispitaju
odakle je doao, ta Potakit zna o njemu i, ako ikako mogu, otkriju njegovo sadanje
boravite. Dao je ljudima jedan od kljueva bungalova koje mu je arls predao odlazei u

bolnicu i naloio im da temeljno pretrae Alenovu praznu sobu koju je arls, dok su mu
pakovali stvari, oznaio kao doktorovu. Gospodin Vord je sa detektivima razgovarao u
nekadanjoj biblioteci svoga sina i svi su oni osetili veliko olakanje kada su napokon
izali iz nje, jer im se inilo da odajom provejava neki neobjanjivi dah Zla. Moda zbog
svega to su uli o zloglasnom starom volebniku ija je slika nekada zurila u posetioce sa
zida iznad kamina, a moda iz nekih drugih beznaajnih razloga. Kako bilo da bilo, svi su
oni osetili neopipljivo, nedodirljivo kuno isparenje koje se irilo iz praznog prostora
iznad kamina i na mahove postizalo gotovo materijalnu emanaciju.

_________________________
12

Manje poznate rei: blagopoluan: srean; pealan tuan; vstavaet postaje;

popeenije briga; preustviteljnost preosetljivost: molanije - utanje; vnimanije

panja; ve stvar; poveri mne veruj mi. Prim. prev.

Glava peta
O IZVESNOJ STRAVI I O
IZVESNOJ KATAKLIZMI

1
Zatim se zbio jedan grozan dogaaj koji je na dui Martinusa Biknela Vileta ostavio
neizbrisiv ig straha i zbog kojeg je taj ve star ovek preko noi ostario za jo deset
godina. Doktor Vilet i gospodin Vord su doli do mnogih zajednikih zakljuaka, ali su
znali da bi veinu tih zakljuaka lekari za duevne bolesti bez dvoumljenja izvrgli ruglu.
Zakljuili su, izmeu ostalog, da je u svetu oiveo neki stravini pokret u iju se
neposrednu povezanost sa vradbinama i prizivanjem duhova starijim ak i od Salemskih
maijanja nije moglo sumnjati. Da su najmanje dva iva oveka o onome treem se
nisu usuivali da misle na neki tajanstven nain u posedu umova ili linosti koje su
ivele i delovale oko 1690. godine a moda jo i pre toga, bila je nepobitna injenica
uprkos svim poznatim zakonima prirode. ta su ta gnusna stvorenja pa i arls Vord
uistinu radila ili pokuavala da urade moglo se dokuiti iz njihovih pisama i iz
nepovezanih podataka, koliko starih toliko i novih, koji su, prikupljeni tu i tamo, bacili
malo svetlosti na ceo sluaj. Ti stvorovi su pljakali grobove iz svih vremena i vekova, pa i
grobove najumnijih i najveih ljudi, u nadi da e iz njihovog praha i pepela oiveti one
ostatke svesti i znanja koji su ih proslavili za njihova ivota.

Ta udovita u ljudskom obliku, ta udovita iz nonih mora, trgovala su strahobno i

gnusno kostima nekada slavnih ljudi i razmenjivala ih meu sobom sa onom mirnom
proraunatou sa kojom aci razmenjuju knjige; a ono to su uspevali da izvuku iz tog
vievekovnog praha bejahu mo i mudrost kakve u kosmosu, koncentrisane u jednom
oveku ili u grupi ljudi, jo nisu viene. Oni su pronali skaradne, grozovite naine da
svoj mozak sauvaju u jednom istom telu ili u nekoliko razliitih tela; i, oigledno, uspeli
u tome da prizovu svest mrtvih ije su ostatke pokupili i da njihovu svest pretoe u svoju.
Bilo je dakle, neke istine u onome to je stari Borelus, sklon himerama, napisao: da se iz
sutastvenih soli ljudskog praha moe prizvati i oiveti duh onih koji vekovima poivaju
u svojim grobovima. Postojala je izreka, formula za prizivanje i oivljavanje takvog duha,
ali i formula da se on ponovo vrati u preanje stanje, u smrt; i taj je proces sada tako
usavren da se sa uspehom mogao i primeniti. Ali, u prizivanju duhova nuna je krajnja
opreznost, jer obeleja na starim grobovima nisu uvek pouzdana.
Vilet i gospodin Vord su cvokotali dok su izvlaili zakljuak po zakljuak. Stvari
oblici, utvare ili glasovi mogu da budu prizvane sa mnogih nepoznatih mesta i iz
mnogih grobova, ali se tom procesu mora pristupiti sa izuzetnom opreznou. Dozef
Karven je bez sumnje prizvao mnogo od onoga zabranjenog, ali ta je radio arls?
Koje su to sile izvan sfera doprle do njega iz vremena Dozefa Karvena i njegovu
svest usmerile na davno zaboravljene pojedinosti? Njega je neko usmerio u izvesnom
pravcu, i on je to usmerenje iskoristio. Razgovarao je sa grozomornim starcem u Pragu i
mesecima iveo sa gnusnim stvorom u planinama Transilvanije. I na kraju je, mora biti,
pronaao grob Dozefa Karvena. Oni lanci u novinama i ono to je njegova majka ula u
toku dugih besanih noi bili su suvie znaajni podaci da bi se mogli zanemariti. A onda
je prizvao neto i to neto je dolo. Onaj gromoviti glas na Veliki petak i oni
neujednaeni, razliiti tonovi to su dopirali iz zakljuane laboratorije u potkrovlju
nata su oni liili tako duboki i upljikavi? Da nisu oni bili predznak pojave uasavajueg
stranca, doktora Alena, iji glas zvui tako sablasno? Da, zbog toga je gospodin Vord
osetio neobjanjivu stravu onda kada je jedan jedini put telefonom razgovarao sa tim
ovekom ako je to uopte i bio ovek.
Koja se to paklena svest, koji se to pakleni glas, koja se to morbidna senka aveti odazvala
arlsu Vordu dok je iza zabravljenih vrata vrio tajanstvene obrede? Oni glasovi koji su se
prepirali, ona reenica da sve mora biti spremno za tri meseca, o Boe sveti! Zar se to
nije dogodilo ba uoi prve pojave vampirizma? Skvrnavljenje i pljakanje groba Ezre
Vedena i krici koji su se posle toga uli u Potakitu a Ezrin je mozak, zar ne, smislio
osvetu i otkrio mesto davnih vradbina i huljenja, mesto kojeg su se svi tako pomno
klonili? A potom, bungalov i bradati stranac i glasine i strah. Ojaeni otac i stari lekar
nisu bili kadri da objasne arlsovo ludilo, ali su obojica bila uverena u to da je Dozef
Karven na neki nain oiveo i da se ponovo bavi nekadanjim grozotama. Zar je uistinu

mogue da postoje takve demonske sile? Doktor Alen je u te strahote upetljan do gue i
detektivi moraju da ieprkaju neto vie o onome koji svojim postojanjem ugroava ivot
mladog arlsa. U meuvremenu treba po svaku cenu pronai podzemne pilje ispod
bungalova, jer je i njihovo postojanje sada izvan svake sumnje. Gospodin Vord i doktor
Vilet su, imajui u vidu sumnjiavost lekara za duevne bolesti, odluili da se sami i bez
njihovog znanja upuste u dalja istraivanja i da se sledeeg jutra nau u bungalovu sa
torbom punom alata za iskopavanje.
Jutro 6. aprila bilo je vedro i njih dvojica su se pred bungalovom nala tano u deset
sati. Gospodin Vord je otkljuao kuu, posle ega su se vrlo oprezno uunjali unutra. Po
velikom neredu koji je vladao u sobi doktora Alena zakljuili su da su detektivi ve bili u
njoj i da su, nadali su se, naili na neki trag koji bi im mogao biti od koristi. Kako je glavni
posao trebalo, naravno, obaviti u podrumu, bez dvoumljenja su sili dole i napravili onaj
isti krug koji su zaludu napravili i u pratnji mladog i ludog vlasnika bungalova. Sve ih je
zbunjivalo: svaki pedalj zemljanog poda i kamenih zidova delovao je tako netaknuto i
neoteeno da je Vilet poeo da razmilja ovako: ako je bivi vlasnik taj podrum iskopao i
ne slutei da se ispod njega nalaze katakombe, onda je ulaz u njih morao biti izveden na
savremen nain a po zamisli arlsa Vorda i njegovog sauesnika, jer su jedino oni
posedovali podatke o nekadanjim zasvoenim podzemnim odajama.
Doktor je pokuao da iz arlsovog ugla zamisli nain na koji su kopai pristupili poslu, ali
ga taj pokuaj nije nadahnuo novim idejama. Zato je odluio da krene putem eliminacije i
temeljno, pedalj po pedalj, pretrai celu donju povrinu i u vertikalnoj i u horizontalnoj
ravni. Na kraju mu je neispitan ostao samo slivnik i aht ispred lunica. Poto je uz gotovo
nadljudski napor napokon ipak uspeo da pomeri aht, ustanovio je da se on okree po
horizontalnoj liniji stoera. Ispod njega, naiao je na uglaanu betonsku povrinu sa
gvozdenim kanalizacionim otvorom na koji se gospodin Vord bacio svim svojim arom.
Poklopac nije bilo teko podii i on ga je ve bio dopola pomerio kada je doktor Vilet
primetio da se sa njegovim prijateljem deava neto veoma udno. Gospodin Vord se,
potpuno oamuen, klatio levo-desno na rubu nesvestice i doktor je odjednom po
smrdljivom vazduhu koji je dopirao odozdo iz crne jame shvatio uzrok njegove munine.
Odmah je poloio prijatelja na pod i povratio ga hladnom vodom. Gospodin Vord je
tekom mukom otvorio oi, gotovo zatrovan talasima smrada iz podzemne prostorije.
Vilet je izleteo na ulicu, uhvatio taksi i bolesnika, koji se tome protivio jedva ujnim
glasom, poslao kui. Posle toga, izvadio je iz torbe elektrinu baklju, stavio preko nosa i
preko usta sterilnu gazu i zavirio u te tek otkrivene dubine. Smradni vazduh je sada bio
neto blai i Vilet je uperio mlaz svetlosti u. mranu jamu nalik na pakao, crnu kao reka
Stiks. Ugledao je cilindrian spust od oko deset stopa, silazite sa betonskom ogradom i
gvozdenim lestvicama koje su se oslanjale na stare kamene stepenice, a te stepenice su
nekada morale voditi do mesta na junoj strani sadanjeg bungalova.

Vilet otvoreno priznaje da se tog trenutka setio legende o starom Karvenu i da ga je ta

misao spreila da odmah sie u taj smrdljivi bezdan. Mislio je na pisma Luka Fenera i na
njegov opis poslednje udovine noi na Karvenovoj farmi. Ali, preovladalo je oseanje
dunosti; uskoio je u jamu sa velikom torbom u koju je nameravao da potrpa hartije i
druge stvari ukoliko ih nekim sluajem pronae. Lagano, koliko su mu to doputale
godine, silazio je niz lestvice i posle izvesnog vremena stigao do blatnjavih stepenica.
Zakljuio je da se naao u prastarim zidinama jer su vlani zidovi bili obloeni debelim
slojem mahovine koja se taloila vekovima. Stepenice su se sputale sve nie i nie, i to ne
spiralno, nego u dva-tri otra zavoja, a bile su tako uske da je njima mogao da se sputa
samo jedan ovek. Izbrojao je trideset stepenika kada je zauo neki slabaan zvuk, posle
kojeg mu vie nije bilo do brojanja.
Zvuk je bio bezboan; jedan od onih niskih tonova koji, i ne hotei, podmuklo vreaju
prirodu. Nazvati ga tihim lelekom, samrtnikim cviljenjem ili bespomonim zavijanjem
hora izmuenih besvesnih dua znailo bi pogreno opisati sr njegove gnusnosti i
povremenih visokih gornjih tonova koji su budili grozu. Da li je taj zvuk oslukivao mladi
Vord onoga dana kada su ga iz kue od drveta selili u bolnicu? Taj zvuk, najstraniji od
svih koje je Vilet ikada uo, dopirao je iz nekoga neodreenog pravca u trenutku kad je
doktor stigao u podnoje stepenita i svetiljku uperio u visoke zidove hodnika sa
kiklopskim svodovima i bezbrojnim crnim zasvoenim ulazima. Hodnik u kome je stajao
bio je visok oko etrnaest a irok deset do dvanaest stopa, sa podom od kamenih ploa i
gizdavom tavanicom. Duinu tog hodnika ili predvorja nije mogao da odredi, jer se u
najcrnjem mraku pruao u nedogled. Pojedini zasvoeni ulazi imali su vrata od starih
zidnih ploa kolonijalnog tipa, dok su neki, opet, bili bez vrata.
Poto je savladao strah koji su u njemu izazvali smrad i jeanje, Vilet je krenuo od
jednog do drugog zasvoenog ulaza i iza njih otkrio odaje srednje veliine sa tavanicom
od kamena, koriene u udne svrhe; u veini tih odaja stajala su ognjita, a pravac u
kome su bili usmereni dimnjaci bio bi za savremenog inenjera izuzetno zanimljiv za
prouavanje. Ni do tada ni od tada doktor nije imao prilike da vidi instrumente na koje je
ovde nailazio na svakom koraku i koji su bili prekriveni debelim naslagama praine i
pauine to su se slagale itavih sto pedeset godina. Bilo je oigledno da kroz neke od tih
prostorija nije prola noga savremenog oveka, pa je doktor zakljuio da je Dozef Karven
poslednji vrio u njima svoje opite. Najzad je naiao na odaju koja je delovala savremenije
i ukazivala na to da je neko jo nedavno boravio u njoj: police i stolovi, stolice i ormari,
pisai sto sa hrpama stare, poutele ali i nove, tek ispisane hartije. Svenjaci i petrolejske
lampe stajali su na sve strane i Vilet, pronaavi kutiju palidrvaca, upali sve to se upaliti
moglo.
Pri jaem osvetljenju shvatio je da je ta odaja bila radna soba ili biblioteka arlsa
Vorda. Mnoge od uredno poreanih knjiga viao je i ranije, a vei deo nametaja neo-

sporno je poticao iz porodine kue. Vilet se u tom ambijentu osetio mnogo prijatnije i
zbog toga je zaboravio na smrad i cviljenje, iako su oni na ovom mestu bili jo jai nego u
podnoju stepenita. Njegov prvi zadatak je prema prethodno utvrenom planu bio da
pronae dokumenta, naroito ona koja je arls otkrio iza slike u Olni Kortu. Ali kada je
krenuo u traganje za njima, shvatio je da e taj zadatak biti izuzetno teak, jer je svaka
fascikla u toj nepojamnoj gomili fascikli bila prepuna hartija ispisanih udnim rukopisom
i jo udnijim crteima, to je znailo da bi rad na odgonetanju trajao mesecima a moda i
godinama. Na jednoj gomili pronaao je debeo sveanj pisama sa potanskim markama iz
Praga i Rakusa, i odmah prepoznao Orneov i Hainsonov rukopis.
Taj paket je poneo sobom a odmah potom u zakljuanom ormaru od mahagonija, koji je
nekada ukraavao dom Vordovih, naiao na hrpu papira starog Karvena, na dokumenta
to ih je jednom davno video u arlsovim rukama. Mladi Vord ih je, dakle, briljivo
uvao u istom svenju u kojem ih je i pronaao; u toj hrpi bili su svi natpisi kojih su se
seali radnici prisutni otkriu, svi osim pisama upuenih Orneu i Hainsonu i ifre sa
kljuem za njeno odgonetanje. Vilet je sve to strpao u torbu i nastavio da pretrauje
fascikle. Kako je u ovom trenutku najhitnije bilo duevno stanje mladog Vorda,
usredsredio je svoje traganje na hartije novijeg datuma i u obilju rukopisa uoio udnost
koja ga je veoma zbunila: vrlo je malo dokumenata bilo ispisano arlsovim poznatim
rukopisom, sve te nove hartije poticale su iz perioda od pre dva meseca. Na drugoj strani
leali su itavi risevi papira sa simbolima i formulama, istorijskim belekama i filozofskim
napomenama, ispisani istim neitkim, nezgrapnim rukopisom koji je bio gotovo istovetan
sa rukopisom Dozefa Karvena, uprkos tome to su poticali iz sadanjosti a ne iz prolosti.
Doktoru Viletu je bilo jasno da je arls Vord poslednja dva meseca ulagao ogroman napor
u nastojanju da podraava rukopis pokojnog volebnika i da je na kraju taj rukopis kopirao
do savrenstva. O nekome treem rukopisu, koji je mogao da bude Alenov, nije bilo ni
traga. Ako je, dakle, bradati doktor doao u Potakit u svojstvu voe, onda je vrlo brzo
mladoga Vorda naterao da dela kao njegov posluni i pokorni pomonik.
U tome novom materijalu pojavljivala se jedna mistina formula ili, tanije, par
formula tako esto da ju je Vilet nauio napamet i pre nego to je obavio posao.
Sastojala se iz dva uporedna stupca: iznad levog stupca stajao je drevni simbol Zmajeva
glava, koji se u astrolokim almanasima upotrebljavao kao znak uzlaznog vora, a iznad
desnog stupca odgovarajui znak Zmajev rep ili silazni vor. Te dve formule izgledale su
otprilike ovako:
Y AI NG NGAH
YOG-SOTHOTH
HEE LGEB
FAI THRODOG
UAAAH

OGTHROD AIF
GEBLEEH
YOG-SOTHOTH
NGAH NG AIY
ZHRO

Doktor je gotovo nesvesno shvatio da je druga polovina ista kao prva, s tim to su u
formuli na desnom stupcu slogovi ispreturani; jedina razlika bile su jednoslone rei na
kraju i istovetno napisano udno ime Yog-Sothoth, koje je u raznim oblicima ve imao
prilike da vidi u vezi sa celim tim grozovitim sluajem. Vilet se kune da su formule
izgledale tano tako i da je prva formula probudila u njemu neko nelagodno seanje koje
je protumaio kasnije kada je razmiljao o svim pojedinostima dogaaja koji su se odigrali
na onaj strani Veliki petak prole godine. Te formule na koje je nailazio tako esto nisu
mu izbijale iz glave, pa je iznenada, potpuno nesvesno, poeo da ih izgovara apatom.
Posle izvesnog vremena je zakljuio da je pronaao sva vanija dokumenta i odluio da
ovaj posao nastavi kada i psihijatre uveri u potrebu podrobnijeg i sistematinijeg
prouavanja postojeeg materijala. Sada je jo trebalo pronai skrivenu laboratoriju;
ostavio je torbu sa hartijama u osvetljenoj sobi i ponovo uao u mraan smrdljivi hodnik
iji su svodovi i dalje odjekivali od jednolinog i gnusobnog cviljenja. Sledee odaje koje je
pretraio, a one su bile ili potpuno prazne ili pune polomljenih sanduka i olovnih kovega
zlokobnog izgleda, ostavile su na njega muan utisak; mogao je lepo da zamisli kakve je
sve udovine radnje obavljao u njima Dozef Karven. Mislio je na crne robove i mornare
koji su iezavali bez traga i glasa, na grobove skvrnavljene u svim delovima sveta i na ono
to su uesnici u poslednjem napadu na farmu mogli da vide u njima. Onda je odluio da
vie ne razmilja o tome i popeo se velikim kamenim stepenicama, uveren da se njima
moe doi do neke od Karvenovih sporednih zgrada moda i do ozloglaene kamene
kue sa visokim uskim prorezima, pod uslovom da je stepenite niz koje je siao vodilo iz
glavne kue na farmi. Odjednom mu se uinilo da se zidovi pred njim razmiu i izmiu,
smrad i cviljenje postali su jo jai. Izbio je na neki otvoren prostor, tako veliki da ga
elektrinom bakljom nije mogao osvetliti; a kada je polako i oprezno krenuo preko tog
prostora, naiao je na vrste stubove, drae krovnih lukova.Onda mu se ukazao krug
stubova, poreanih u skupini poput preistorijskih druidskih spomenika, a u sreditu, u
podnoju triju stepenica, i veliki izrezbaren oltar; rezbarije na tom oltaru behu tako
neobine da se on pribliio i poeo da ih razgleda pri svetlosti baklje. Ali im je video ta
je pred njim, ustuknuo je sa grozom, a onda se ponovo zagledao u tamne mrlje koje su se u
tankim linijama sputale niz stranice oltara. Potom je naiao na zid koji se protezao u
dinovskom krugu i koji su, tu i tamo, probijali crni portali i zasecale bezbrojne plitke
elije sa gvozdenim reetkama i sa okovima za ruke i noge na lancima uvrenim za
kamen. Te elije su bile prazne, ali se i iz njih irio grozomorni smrad; jecanje je postajalo
sve jae, a sada su se uli i neki neujednaeni zvui tupih udara.

2
Vilet je svu svoju panju usmerio na taj uasan smrad i na te udne natprirodne zvuke; i
jedno i drugo bivalo je sve gnusobnije u tom ogromnom predvorju sa stubovima i dopiralo
je, inilo se, negde iz dalekih dubina, iz carstva mrtvih i podzemnih tajni. Pre nego to je
u tim crnim zasvoenim ulazima potraio stepenice koje su, verovao je, vodile u jo nie
prostorije, doktor je uperio mlaz svetlosti u poploani kameni pod. Pod je bio poploan
tako traljavo da su se tek tu i tamo pojavljivale kamene ploe sa udno izbuenim malim
rupama; na jednoj strani leale su, nemarno poloene, vrlo dugake lestvice. I uz te
lestvice je, zaudo, najvie prianjao gnusni smrad. Kreui se polako i vrlo oprezno, Vilet
je ustanovio da su i smrad i zvuk najjai iznad udno izbuenih kamenih ploa, kao da su
one veto prikriveni tajni prolazi koji vode dole, jo dublje, u neku oblast strave i uasa.
Klekao je pored jedne ploe, pokuao da je pomeri obema rukama i shvatio da je taj
ogroman napor urodio plodom. Na zvuk pomeranja ploe, jeanje odozdo postalo je jo
jae i prelo u pisak, ali je prestravljeni Vilet ipak podigao teki kamen. Od neopisivog
smrada koji ga je zapahnuo istog asa zavrtelo mu se u glavi, no on je odvano uperio
svoju baklju u pravougaoni crni razjapljeni ponor.
Oekivao je da neke stepenice vode u taj bezdan neopisivog uasa, ali je doiveo
veliko razoaranje, jer je sred tog smrada i tog jeanja opazio samo ciglom pokriven vrh
cilindrinog bunara u koji nisu vodile ni stepenice ni lestvice. Pod svetlosnim mlazom
jeanje ili cviljenje prelo je iznenada u stravino kevtanje uz koje se ponovo zauo zvuk
slepog, bespomonog grebanja i tupih udara. Doktor se tresao, ne elei ak ni da zamisli
kakva ga gnusoba vreba iz tog bezdana; ipak, prikupio je hrabrost, legao na pod, nagao se
nad ivicu bunara i, ispruivi ruku koliko je god mogao, pokuao da vidi ta lei tu dole. U
prvom trenutku razaznao je samo ljigave, ciglane, mahovinom obrasle zidove, koji su se u
nedogled sputali u tu potpuno nestvarnu miazmu mraka i smrada i trulei i mahnitosti; a
onda je video da neto tamno skakue nespretno i izbezumljeno gore-dole na dnu
uskog okna na dubini od dvadeset do dvadeset pet stopa ispod mesta na kome je
leao. Svetiljka mu je zadrhtala u ruci, ali je pogledao jo jednom ne bi li video koja
vrsta ivog stvora uspeva da opstane u mraku toga udovinog bunara od trenutka
kada ga je mladi Vord, koga su lekari izveli iz kue jo pre mesec dana, mirno
ostavio da umire od gladi. Taj stvor je, bez sumnje, bio samo jedan od mnogih
stvorova koji su bili zatvoreni u takvim istim bunarima ijim je izbuenim kamenim
ploama prekriven pod ogromne zasvoene peine. Ali kako te stvari, ili ti stvorovi,
nisu mogle da se isprue u tako skuenom prostoru, bile su primorane da puze i
cvile i ekaju i, sve iznurenije, skakuu u toku svih ovih stranih, beskonanih
nedelja otkako ih je njihov gospodar napustio bez milosti. Ali, Marinus Biknel Vilet je
gorko zaalio zbog toga to je jo jednom pogledao dole, jer taj vrsni hirurg i veteran u
obdukcionoj sali od tog trenutka vie nikada nije bio isti ovek.

Teko je objasniti kako je jedan pogled na opipljivi predmet sa merljivim dimenzijama

mogao toliko da potrese i toliko izmeni takvog oveka; jedino to moemo da kaemo je
da izvesni obrisi i entiteti imaju mo simbolizma i sugestije koja razarajue deluje na
perspektivu osetljivog mislioca i apatom mu prenosi strahotne nagovetaje mranih i
tajanstvenih kosmikih odnosa i neimenljivih realiteta to se skrivaju iza zatitnike
obmane koju nudi obino vienje. Vilet je pri tome drugom pogledu ugledao jedan takav
obris ili jedan takav entitet, jer je sledeih nekoliko minuta bio bez sumnje isto toliko lud
koliko su ludi i pacijenti u privatnoj bolnici doktora Vejta. Ispustio je elektrinu baklju iz
ruke koja je odjednom izgubila snagu miia i mo koordinacije i nije se obazirao na zvuk
krckanja pod zubima koje je svedoilo o sudbini baklje na dnu ponora. Vritao je i vritao
i vritao, glasom tako neprirodnim da ga nijedan njegov poznanik ne bi prepoznao; i
premda nije mogao da stane na noge, puzio je i oajniki se valjao po vlanim kamenim
ploama ispod kojih je iz vie od desetak adskih bunara kuljalo bolno cviljenje i kevtanje
u odzivu na njegove ludake krike. Razdirao je ruke o otri rapavi kamen i neprestano
udarao glavom o stubove, ali je uprkos svim mukama nastavio da se valja. Onda je, u
smradu i potpunom crnilu, polako doao sebi i odmah zapuio ui da ne uje jednolini
lelek u koji je prelo sumanuto kevtanje. Bio je u goloj vodi a nije mogao da stvori svetlost
poraen, okamenjen, rastrojenih ivaca u toj dubokoj tmini i nedokuivoj stravi,
skrhan seanjem koje vie nee moi da izbrie. A dole, ispod njega, ivele su i dalje
desetine i desetine onih stvari, a sa jednog okna bila je dignuta ploa. Znao je da ono to je
video nikada ne bi moglo da se uzvere uz okomite glatke klizave zidove a ipak je drhtao
na pomisao da postoji moda neko uporite, neki oslonac za noge koji nije uspeo da opazi.
ta je bila ta stvar, to Vilet nikada nije rekao. Liila je na neke od rezbarenih slika na
gnusnom oltaru, ali je bila iva. Priroda je nije stvorila u tom obliku i zato je bila

nedovrena. Njeni ostaci bejahu nepojamni a nakaznost neopisiva. Jedino to Vilet kae je
da ta vrsta stvari predstavlja entitete koje je Vord prizvao iz nesavrenih soli i koje je u
kui drao u obredne ili neke druge svrhe. A da taj entitet ima i odreeno znaenje i
odreen znaaj dokazuje injenica da je njegova slika urezana u ogavni kameni oltar. Na
tom su kamenu bile odslikane i mnogo ogavnije stvari, ali Vilet nije otvorio ostale jame. I
prvo to mu je u onome stranom trenutku palo na pamet bio je jedan pasus iz rukopisa
starog Karvena koji je davno proitao reenica koju je Sajmon ili Dedaja Orne napisao
u zloslutnom zaplenjenom pismu upuenom pokojnom vecu: Svakojako bejae eto
istaja Uastnost v etomu to H. zazva a ot esa prikupismo samo maleniju asticu.
Onda se na tu sliku na neki straan nain nadovezala stara pria o izgoreloj, zgrenoj
stvari, pronaenoj u poljima nedelju dana posle napada na Karvenovu farmu. arls Vord
mu je jednom prilikom ispriao ta je stari Slokam rekao: da ta stvar nije bila ni ovek ni
ivotinja, bar ne od one vrste koju poznaju itelji Potakita.

Te rei su doktoru Viletu buale u glavi dok se kotrljao po klizavom kamenom podu.
Poto je bezuspeno Oenaom pokuao da ih odagna, osetio je kako mu svest tone u
mnemoniku zbrku kao u modernistikoj poemi Pusta zemlja gospodina T.S. Eliota, a iz
te zbrke se odjednom pojavila ona dvostruka formula na koju je naiao u Vordovoj
podzemnoj biblioteci Yai ngngah, Yog-Sot- hoth i koja se zavravala izdvojenom reju
Zhro. Ta formula mu je na neki neshvatljiv nain ublaavala muke, uspeo je ak i da se
osovi na noge, alei gorko to je od silnog straha ispustio elektrinu svetiljku i to uzalud
pokuava da nazre traak svetlosti u tom crnilu ispunjenom ledenim vazduhom.
Nesposoban da misli, naprezao je oi u svim pravcima ne bi li ugledao bar neki odblesak
jarkog osvetljenja koje je ostavio u biblioteci. Odjednom mu se priinilo da tamo negde,
beskrajno daleko, treperi tanuni svetlucavi trak; bauljajui oprezno, sred smrada i
jeanja, ka tome svetlosnom nagovetaju, sudarao se sa ogromnim stubovima i oseao
izvesno olakanje to se uprkos svemu ipak udaljava od stravine otvorene jame.
Jedanput je drhtavim prstima dodirnuo neto to je po svoj prilici bilo stepenite koje
vodi ka vrajem oltaru, pa je od tog mesta pobegao sa gnuanjem. Drugi put je napipao
izbuenu plou koju je prethodno uspeo da podigne i tada je njegova opreznost postala
gotovo bolna. Ali, poto mu je polo za rukom da ponovo doe do tog uasavajueg
otvora, nita ga ne sme spreiti da nastavi put. Ono to je postojalo tamo dole nije od sebe
davalo ni glasa ni pokreta, iskrckana elektrina svetiljka uinila je svoje. Vilet je nastavio
da se kotrlja; kad god bi prstima napipao neku od kamenih ploa sa izbuenim rupicama,
uzdrhtao bi celim telom, a njegovo bauljanje, ma koliko neujno, izazivalo je, s vremena
na vreme, jae stenjanje odozdo. Odjednom je primetio da svetlosni trak ka kome puzi
povremeno gasne i na sav svoj uas shvatio da se svetiljke i svee u biblioteci gase jedna za
drugom. Pomisao da e se ponovo nai u mrklom mraku bez ijednog palidrvca u tome
podzemnom svetu komarnih lavirinata naterala ga je da stane na noge, pa ak i da potri
u elji da se to vie udalji od otvorene jame. Bio je, naravno, savreno svestan toga da mu,
ukoliko se svetlost potpuno ugasi, kao jedina nada u spas preostaje mogunost da Vord
stariji, uznemiren njegovim nestankom, poalje spasioce. U tom je sa otvorenog prostora
uao u uski hodnik i ustanovio da traak svetlosti dopire ispod jednih vrata sa desne
strane. Naglo ih je otvorio i ponovo se naao u tajnoj biblioteci mladog Vorda, drhtei od
olakanja i zurei u izumirui svetlosni treptaj poslednje petrolejke koji ga je doveo u
bezbednost.
3
Ve u sledeem trenutku je hitro napunio gasom sve lampe i kada je odaju ponovo
obasjala jarka svetlost, okrenuo se oko sebe i pogledom potraio fenjer za nova istraivanja, jer ie u njemu oseanje dunosti nadvladalo oseanje strave. vrsto je odluio da
ispita svaki kamen i po svaku cenu otkrije gnusobne uzroke koji su izazvali neobino

ludilo arlsa Vorda. Fenjer nije pronaao, ali je uzeo najmanju gasnu svetiljku, napunio
depove sveama i palidrvcima i poneo kantu sa petrolejom u sluaju da iza onog
strahotnog otvorenog prostora sa sramotnim oltarom i bezbrojnim zatvorenim bunarima
otkrije tajnu laboratoriju. Prelazak preko tog prostora zahtevao je nadljudski napor, ali je
on to morao da uini po svaku cenu.
Vilet se, dakle, vratio u veliko predvorje sa stubovima, ispunjeno smradom i
agoninim cviljenjem, i uperio svetlost u suprotnom pravcu da mu pogled sluajno ne bi
pao na gnusni oltar ili na otvorenu jamu pored koje stoji izbuena kamena ploa.
Bezbrojna vrata vodila su uglavnom u male odaje; neke su bile prazne a neke, opet,
pretvorene u skladita udnih gomila raznoraznih predmeta. Jedna prostorija bila je
prepuna istrulele, pranjave, iznoene odee koja je bez sumnje poticala iz doba od pre sto
pedeset godina. U drugoj je pronaao raznu savremenu odeu u koliini dovoljnoj da se
odene gomila ljudi. Od svega su mu, meutim, najodvratnije bile ogromne bakarne bave
i zlokobne inkrustacije na njima. Njih se gadio vie nego udno oblikovanih olovnih
pehara koji su, sigurno, sadravali neke smrdljive tenosti jer su se iz njih irili gnusni
zadasi. Poto je pretraio polovinu toga dela, Vilet je naiao na drugi hodnik sa brojnim
vratima, vrlo slian onome iz kojeg je doao.
Najzad je, pretraivi, bez ikakvih rezultata, tri odaje srednje veliine, uao u jednu
duguljastu prostoriju iji su tankovi i stolovi, pei i moderni instrumenti, knjige i
beskrajno dugake police pune vaza i boca nedvosmisleno ukazivali na to da je konano
pronaao dugo traenu laboratoriju arlsa Vorda i, bez sumnje, nekadanju laboratoriju
starog Dozefa Karvena.
Poto je upalio tri svetiljke pune gasa, doktor Vilet je sa velikim interesovanjem
poeo da razgleda prostranu odaju i po koliini raznih reagensa na policama zakljuio da
se mladi Vord u svome zagonetnom poslu najvie bavio nekim granama organske hernije.
Njegovo razoaranje je bilo veliko, jer uopte nije mogao da dokui emu je mogla da slui
sva ta oprema u koju je bio ukljuen i sto za obdukciju jezivog izgleda. Meu knjigama je
pronaao i stari primerak Borelusovog dela pisanog goticom, u kome je arls podvukao
onaj isti odlomak koji je toliko bio uzbudio estitog gospodina Merita u Karvenovoj kui
na farmi pre sto pedeset godina. Nekadanji, stariji primerak je sigurno nestao zajedno sa
celokupnom Karvenovom okultnom bibliotekom one noi kada je izvren prepad na njegovu farmu. Laboratorija je imala tri luna otvora i doktor je ubrzo ustanovio da dva vode
u mala stovarita; briljivo je pretraio te udne magacine sa gomilom oteenih kovega i
estoko se stresao kad je ugledao i odgonetnuo dva-tri natpisa na ploicama. I ove su
prostorije bile pune odee i novih zakovanih sanduka koje nije otvarao. Od svega su,
meutim, najzanimljiviji bili neobini ostaci onoga to je, po njegovom miljenju,
predstavljalo nekadanju laboratoriju Dozefa Karvena. Pojedine stvari bile su jako

oteene, najverovatnije jo prilikom nonog prepada na farmu, ali je doktor ipak

prepoznao hemijsku opremu iz dordijanskog perioda.
Trei zasvoeni otvor vodio je u odaju velikih razmera du ijih su zidova visile
police a u samom sreditu stajao sto sa dve svetiljke. Vilet je upalio obe i pri jarkoj
svetlosti poeo da razgleda police. One gornje bile su uglavnom prazne, ali su zato donje
bile pune malih olovnih pehara neobinog oblika i dveju vrsta; u prvu su spadali oni
visoki, bez drki, nalik na grke vaze lekite1 3 , a u drugu oni sa jednom drkom, u obliku
grkih vaza zvanih faleroni. Svi su imali metalne poklopce sa udnim simbolima. Doktor
je odmah uoio da su ti pehari ili te vaze strogo razvrstani: lekiti na onoj strani sobe gde je
stajala velika drvena tabla sa oznakom Custodes, a faleroni na drugoj strani, pored table sa
oznakom Materia. Sve vaze, osim onih na gornjim polupraznim policama, imale su ploicu sa natpisom i brojem koji su oigledno bili u vezi sa nekim katalogom, pa je Vilet
odluio da kasnije potrai i taj katalog. U ovom trenutku vie ga je interesovao raspored
posuda; zato je nasumice otvorio nekoliko lekita i nekoliko falerona. I jedne i druge vaze
sadravale su malu koliinu istovetne materije: sitan prah neznatne teine i raznih nijansi
jednoline, neutralne boje. A kad je bolje zagledao njihovu sadrinu, ustanovio je da se i u
jednoj i u drugoj vrsti vaza nalazi prah u dve boje: plavkastosivi pored ruiastobelog;
njihovo jedino uoljivo svojstvo bila je neprijemivost: kada je Vilet i jedan i drugi prah
sasuo na dlan a potom ih vratio u odgovarajui sud, na njegovom dlanu nije ostao ni
najmanji trag.
_________________________
13

Lekiti vrsta vaza koje su Grci upotrebljavali u sepulkralnom kultu i ritualu, pa je

takva namena odredila sadraj i motive njihove umetnike, obino figuralne dekoracije.
Prim. prev.
Zbunjen znaenjem dveju oznaka, pitao se zato su te hemikalije tako strogo odeljene
jedne od drugih. Custodes i Materia su latinski izrazi sa znaenjem Straari i Materija,
pomislio je Vilet i tog trenutka mu sinu gde je u vezi sa celom ovom nepojamnom
zagonetkom ve video re straari. Video ju je, naravno, u pismu koje je na ime doktora
Alena stiglo od navodnog Edvarda Hainsona, a cela reenica je glasila: Ibo ne bejae
nudno derati Onije straare v oblike . a jote i bole jedut no vrednost to im jeste.
ta je to moglo da znai? I zar se nije jo na jednom mestu pominjala re straari, iako je
on to potpuno smetnuo s uma dok je itao Hainsonovo pismo? U onim nekadanjim
danima kada jo nita nije krio od njega, mladi Vord mu je priao o dnevniku Eliejzera
Smita u kome je ovaj opisivao kako on i Veden iz prikrajka motre na Karvenovu farmu; u
toj uasnoj hronici pomenuo je i razgovore koje su prislukivali pre nego to je stari
volebnik zauvek nestao pod zemljom. Smit i Veden su tvrdili da su u tim strahotnim

razgovorima, kojima je uvek prisustvovao Dozef Karven, uestvovali zatvorenici i

straari tih zatvorenika. A straari su, prema reima Edvarda Hainsona, ili njegovog
duha, jeli vie nego to su vredeli, pa sada doktor Alen ne moe da ih odri u obliku.
Ali ako oni vie nisu u obliku, koliko su bezbedne bile soli kojima se, izgleda, banda
toga veca sluila pretvarajui u te soli veliki broj ljudskih tela ili ljudskih kostura koji su
im stajali na raspolaganju?
To su, znai, sadravali ti lekiti! udovine plodove bezbonikih obreda i rabota,
naterane na pokornost zato da bi, prizvani nekim avolskim bajanjem, pritekli u pomo
svome bogohulnom gospodaru da ga odbrane ili da straare dok on ispituje one manje
pokorne. Vilet je uzdrhtao od pomisli na ono to je tako mirno presipao iz suda na dlan i
sa dlana u sud, i u trenutku poeleo da glavom bezobzirce pobegne iz te pilje sa
gnusobnim policama i njihovim nemim a moda i budnim straarima. Onda se prisetio
Materije u bezbrojnim faleronima na drugoj strani sobe: i u njima su bile soli! Ali, ako to
nisu bile soli straara, ije su mogle biti? Sveti Boe! Da li je mogue da tu pred njim
lee ostaci nekih gorostasnih mislilaca koji su iveli u raznim vekovima, njihov prah koji
su udovita u ljudskom obliku izvukla iz grobnica, dok je itav svet slepo verovao da
mirno i bezbedno poivaju u zemlji? A onda ih je, u pokuaju da iz njih iscedi sva znanja u
jo sumnjivije svrhe koje e, kako je siroti arls i nagovestio u svom oajnikom pismu,
ugroziti celu civilizaciju, sve prirodne zakone, moda ak i sudbinu sunevog sistema i
celokupnog univerzuma, prizvao jedan ludak?! A Marinus Biknel Vilet je prah tih davnih
pokojnika mirno presipao u svoje ruke!
Pokuavajui da savlada uas koji ga je bio obuzeo, doktor se pribliio malim vratima
i poeo da razgleda grubo isklesan znak iznad njih. To je bio simbol, i taj simbol ga je
ispunio novom stravom, jer ga je nekada davno jedan njegov morbidni prijatelj, veliki
zanesenjak, nacrtao na hartiji i objasnio mu ta on oznaava u mranim bezdanima sna.
Taj takozvani Kotov znak se snevaima, u snu, ukazivao iznad zasvoenog ulaza u neku
crnu tvravu koja se, usamljena i izdvojena, uzdie u sutonu a Viletu se ni tada nimalo
nije dopalo ono to je njegov prijatelj Rendolf Karter rekao o moima koje taj znak
poseduje. Ali, zaboravio je sve ve u sledeem trenutku, jer je u tom ve ionako kunom
vazduhu osetio novi, opor i otar zadah. Taj pre hemijski nego ivotinjski smrad dopirao
je iz prostorije iza vrata i neosporno bio onaj isti smrad kojim je bila natopljena odea
arlsa Vorda onoga dana kada su ga lekari odveli u ludnicu. Tu se, dakle, nalazio mladi
ovek kada su doli po njega! arls je bio mudriji od starog Dozefa Karvena, on se nije
opirao uljezima. Obodren smelom odlukom da pronikne u sva udesa i u sve komare toga
podzemnog carstva, Vilet je zgrabio malu svetiljku i preao preko praga. S onu stranu
zapahnuo ga je talas neiskazivog uasa, ali doktor nije ustuknuo ni pred nepoznatom
stravom ni pred svojom intuicijom. Ovde, oigledno, nije postojalo nita ivo to je moglo

da ga povredi i ugrozi, pa zato i nee dozvoliti da ga oseanje uasa zaustavi u prodoru ka

tome jezivom oblaku koji je obavijao njegovog pacijenta.
Odaja iza vrata bila je srednje veliine i od sveg nametaja imala samo jedan sto, jednu
stolicu i dve grupe neobinih maina sa utegama i tokiima srednjovekovne sprave za
muenje! Na jednoj strani vrata stajala je gomila gnusobnih bieva, a iznad njih, na
policama, bili su poreani plitki olovni pehari sa postoljem, nalik na grke kilikse. Na
drugoj strani vrata stajao je sto sa velikom i jakom lampom sa valjkastim fitiljem,
belenicom i olovkom i dva likita sa police iz susedne prostorije, stavljena na neuobiajeno mesto, privremeno ili u urbi. Vilet je upalio lampu i zagledao se u belenicu da bi
video ta je to mladi Vord beleio u trenutku kada su ga u radu prekinuli neoekivani
posetioci; video je, meutim, samo sledee nepovezane odlomke ispisane neitkim i
nezgrapnim Karvenovim rukopisom:
,,B. nije umro, Pobego u zidine i pronao mesto ispod.
Starog V. Mudraca Sabaotha videh i Put spoznah.Zazvah triraz Yog-Sothotha i
sutradan osvoboden bih.
,,F. nastojae da poniti vsa soznanija ob etom kako se zazvaju Oni iz Spoljnjega
Sveta.
Jaka svetlost lampe sa valjkastim fitiljom osvetlila je celu odaju i doktor je video da je
zid naspram vrata, onaj izmeu dve vrste, dve grupe sprava za muenje, prekriven
kukama na kojima visi hrpa bezoblinih odora sumorne ukastobele boje. Mnogo
zanimljivija su, meutim, bila druga dva prazna zida sa mistinim simbolima i grubo urezanim izrekama. I na vlanom podu ocrtavali su se tragovi rezbarija i Vilet je, gotovo bez
napora, odgonetnuo ogroman pentagram u samom sreditu prostorije, u jasno ocrtanom
krugu koji je bio irok oko tri stope; na pola puta izmeu ovog ugla i ostalih uglova, u
jednom od ta etiri kruga, nedaleko od ukaste odore, stajao je plitki kiliks od one vrste
koju je Vilet opazio na policama iznad bieva; a na samom rubu tog kruga, jedan faleron
sa ploicom na kojoj je bio urezan broj 118. .Ovaj sud nije bio poklopljen, pa je doktor
ustanovio da je potpuno prazan, to se, na njegov najvei uas, nije moglo rei i za kiliks:
u njegovom udubljenju leala je gomila sasuenog, bledozelenog praha koji je nekada
sigurno stajao u vazi. Vilet se teturao dok je malo-pomalo povezivao elemente ovog
prizora. Bievi i sprave za muenje, prah ili soli iz vaze sa oznakom Materija, dva likita sa
police Custodes, odore, formule na zidovima, beleke u notesu, nagovetaji iz pisama i
legendi, hiljade pogleda, slutnji i pretpostavki koji su muili roditelje i prijatelja arlsa
Vorda sve je to talasom neopisive strave obavilo doktora Vileta dok je zurio u taj zelenkasti prah koji je leao u olovnom kiliksu sa postoljem.
Poto se kako-tako pribrao, poeo je da prouava formule urezane u zidove. Po
umrljanim i nagorelim slovima, zakljuio je da su urezane u doba Dozefa Karvena, a
njihovo znaenje je bez napora mogao da odgonetne svako ko je bio upoznat sa veim

delom materijala o Karvenu ili ko se bavio istorijom magije. U jednoj od formula doktor je
prepoznao ono to je gospoa Vord ula na Veliki petak prethodne godine dok je iza
zatvorenih vrata oslukivala bajanje i recitovanje svoga sina, a to je, kako je doktoru
objasnio jedan poznati strunjak, bilo uasavajue prizivanje tajanstvenih bogova izvan
normalnih sfera. Dodue, ove formule nisu u potpunosti odgovarale onome to je gospoa
Vord zabeleila po seanju, a ni onome to mu je priznati strunjak pokazao u
zabranjenim stranicama Elifasa Levija, ali je, uprkos tome, slinost bila nesumnjiva: rei
kao to su Sabaoth, Metraton, Almonsin i Zariatnatmik nagnale su starog doktora da
uzdrhti od uasa, iako je pre kratkog vremena, u neposrednoj blizini, i video i osetio
nepojamne kosmike grozote.
Ta formula bila je urezana u zid levo od ulaza u prostoriju, dok su na desnom zidu,
gusto ispisane, stajale dve formule koje su se tako esto pojavljivale u belekama iz
biblioteke. One su, u stvari, bile istovetne i obe su imale drevne simbole Zmajevu glavu
i Zmajev rep, poznate iz Vordovih vrljotina. Meutim, pravopis se znatno razlikovao
od savremenog pravopisa, kao da je stari Karven zvuk rei beleio na neki drugi nain ili
kao da su se u kasnijim izuavanjima pojavile savrenije varijante toga bajanja. Doktor
Vilet je pokuao da u zid urezanu verziju usaglasi sa onom koja mu se i u tom trenutku
uporno vrzmala po glavi, ali nikako nije bio zadovoljan rezultatom. Dok je izreka koju je
zapamtio poinjala ,,Yai ngngah, Yog-Sothoth, ovaj epigraf je zapoinjao ovako: Aye,
engengah, Yogge-Sothotha, a to se, po njegovom miljenju, ozbiljno kosilo sa podelom na
slogove druge rei.
Budui da mu je drugi tekst bio gotovo urezan u pamenje, bunila ga je
neusaglaenost prvoga sa drugim, pa je odjednom izgovorio glasno prvu formulu u
nastojanju da zvuk kojeg se seao usaglasi sa slovima urezanim u zid. Njegov glas je
natprirodno i pretee zazvonio u tom ponoru starodrevnog bogohuljenja, a naglasci su se
stapali sa jednolinom popevkom ili sa arolijom prolog i nepoznatog ili sa bezbonikim
lelekom iz jama iz kojih se, izdaleka, kroz smrad i tminu, ritmiki penjala i sputala
neljudska hladnoa.
Y AI NGNGAH
YOG SOTHOTH
HEE LGEB
FAI THRODOG
UAAH!
Ali, odakle se digao taj ledeni vetar iji se nalet osetio na samom poetku pojanja?
Plamen u svetiljkama je tuno zatreperio a tama odjednom postala tako gusta da su slova
na zidu skoro nestala iz vidokruga. Odnekud se pojavio i dim, a neki opor, otar zadah
unekoliko je potisnuo smrad iz dalekih bunara, zadah nalik na onaj koji je Vilet ve

osetio, ali jo jai i jo ogavniji. Okrenuo je lea natpisima na zidu i suoio se sa odajom i
njenom neobinom sadrinom. I u tom asu video kako se iz kiliksa, u kome je leao
zloslutni prah sa beliastom prevlakom, die oblak guste, potpuno neprovidne
zelenkastocrne pare pare ili dima. O, boe sveti, ta je taj prah sa police koja nosi
oznaku Materia i ta to on sad pokree? Da ta formula koju izgovara prva od dve
formule, formula Zmajeve glave, uzlazni vor Blagosloveni Svevinji Spasitelju na
nije moda ...
Doktor Vilet se zateturao a kroz glavu su mu mahnitom brzinom prohujali
nepovezani delii svega to je video, uo i proitao o stranom sluaju Dozefa Karvena i
arlsa Dekstera Vorda. I prede zborih Ti da ne zaziv Ono to Ti nije v monosti ubiti
... celj postii mono jest jesli Pravu Re najdemo ... I nikogda ne budi sovsem izvestan ...
I take 3 raza razgovara sa Onijem to vnutri pokopano bee ... Smiluj se Boe, kakav to

oblik izvire iz ovog dima?

4
Marinus Biknel Vilet se i nije nadao da e, sem nekolicine blagonaklonih prijatelja,
iko ivi poverovati u bilo koji deo njegove prie, pa zato nije ni pokuao da je ispria izvan
svoga najueg kruga. A oni koji su o svemu tome sluajno neto nauli, smekaju se i tvrde
da siroti doktor naglo stari. I kolege mu savetuju da ode na dui odmor i da se zauvek
okane sluajeva koji su povezani sa mentalnim poremeajima. Jedino gospodin Vord zna
da doktor govori istu i stravinu istinu. Ta zar nije i on svojim oima video otvor u
podrumu bungalova iz kojeg su dopirali nepojamni zvuci? Zar ga Vilet nije otpremio kui,
bolesnog i jedva povraenog iz nesvesti u jedanaest sati toga kobnog prepodneva? Zar nije
on lino zaludu telefonom zvao starog doktora te iste veeri i celoga sledeeg jutra, zar se
nije lino odvezao do bungalova sutradan u podne i pronaao prijatelja, onesveenog ali
na sreu nepovreenog, na jednom od kreveta u kui od drveta? Vilet je disao, pa i hrkao,
a oi je polako otvorio tek kada mu je svojom rukom ulio u usta malo rakije koju je doneo
iz kola. Onda se stresao i kriknuo: Ta brada ... te oi... Boe, ko si ti?! A valja priznati da je
udno, ak veoma udno, bilo to to je tako neto rekao jednom plavookom, doteranom,
svee obrijanom, otmenom gospodinu koga poznaje iz najranije mladosti.
Obasjan podnevnim suncem, bungalov je izgledao isto kao i prethodnog jutra. Na
Viletovoj odei nije bilo znakova neurednosti, osim nekih jedva vidljivih mrlja na
kolenima; jedino je slab ali opor miris podsetio gospodina Vorda na smrad kojim je odisao
njegov sin onoga dana kad je odveden u bolnicu. Doktor vie nije imao elektrinu baklju,
ali je njegova torba stajala pored njega, isto toliko prazna koliko je bila i kada je uao u
bungalov. Pre nego to je prijatelju bilo ta objasnio, Vilet je sa ogromnim naporom,
posrui, siao u podrum i pokuao da pomeri ogavni aht ispred lunica, ali ovoga puta

pokuaj nije uspeo. Onda je iz torbe sa alatom izvadio dleto i poeo, jednu za drugom, da
die jogunaste daske. Ispod njih je ponovo ugledao beton, ali od nekog otvora ili proreza
nije bilo ni traga. Ovoga puta se nije pojavilo neto to bi oamutilo sluenog oca koji je
krenuo u podrum za doktorom; ispod dasaka nalazio se beton i samo beton nigde
zvuka ni jeanja, nigde traga od podzemnog sveta i njegovih uasa, nigde tajne biblioteke,
nigde Karvenovih hartija, nigde komarnih jama iz kojih dopiru lelek i smradovi, nigde
laboratorije, nigde polica, nigde formula urezanih u zidove, ni ... Doktor Vilet je
prebledeo, oslonio se na svoga mlaeg prijatelja i upitao ga: Da li si jue ... video ono ...
osetio ono? A kada je gospodin Vord, i sam zapanjen od uda, smogao snage da mu
potvrdno odgovori klimanjem glave, lekar je ispustio zvuk koji je bio meavina uzdaha i
dahtanja, pa je i on nekoliko puta klimnuo glavom: ,,U tom sluaju, sve u ti ispriati,
rekao je.
I tako je itav sat, u najsunanijoj sobi na spratu, Vilet apatom priao svoju stravinu
priu zaprepaenom ocu. Pria se zavravala trenutkom kada je u zelenkastocrnom
oblaku pare ili dima, koji je izlazio iz kiliksa, ugledao neki oblik; Vilet je bio suvie
umoran da bi se upitao ta se dogodilo posle toga. Dva prijatelja su u dubokom oajanju
uasnuto odmahivala glavom, a gospodin Vord je samo jednom jedva ujno upitao: Misli
da ima smisla kopati? Doktor je utao, jer ljudski mozak nije kadar da prui odgovor kada
je re o tajanstvenim silama nepoznatih sfera koje tako kobno prodiru na ovu stranu
Velikog Bezdana. Na to je gospodin Vord upitao: Ali, kuda je to otilo? Prvo je tebe, zna
i sam, prenelo ovamo na krevet a onda je na neki nain zapeatilo otvor i iezlo? A Vilet
mu je opet odgovorio utanjem.
Ali, stvar time nije bila okonana. Pred odlazak iz bungalova, doktor Vilet je, traei
maramicu, svee i palidrvca, stavio ruku u dep i napipao neku cedulju. Bilo je to obino
pare hartije, oigledno otcepljeno iz jevtine belenice koju je zatekao na stolu u
udnovatoj sobi strave tu negde dole ispod zemlje; rei su bile ispisane obinom olovkom,
najverovatnije onom koja je stajala pored notesa. Cedulja je bila presavijena krajnje
nemarno i osim slabog oporog mirisa nije imala nijedno obeleje nekoga drugog sveta. Ali,
sadrina je predstavljala istinsko udo: rukopis nije bio normalan i savremen; sastojao se iz
poteza pera koji su poticali iz srednjovekovnog mraka i bio neitijiv za svetovnjake koji su
se u tom asu naprezali pokuavajui da ga protumae; uprkos tome, taj splet simbola bio
je odnekud poznat i Viletu i gospodinu Vordu.

Tako je, dakle, izgledala ta na brzinu navrljana poruka a tajna koju je krila dala je
novi podstrek poraenim ljudima, pa su oni istog asa vrstim korakom izali iz kue, uli
u Vordova kola i vozau naredili da ih odveze prvo u neku tihu kafanicu na ruak a
potom u biblioteku Dona Heja na brdu.
U toj biblioteci su, posle ruka, lako pronali dobre prirunike iz paleografije i u njih
uronili sve dok iz velikih svenjaka nije zasijala veernja svetlost. Na kraju su i pronali
ono to su traili. Slova na cedulji nisu bila nikakav fantastini pronalazak, radilo se o
pismu iz jednog veoma mranog razdoblja o majunim i drevnim saksonskim
pismenima iz osmog ili devetog veka, tragu onih nemimih vremena u kojima su se,
potisnuti pojavom hrianstva, drevna verovanja i drevni obredi obavljali kriom, dok je
bledi mesec Britanije zagledao, s vremena na vreme, u udne radnje to su se vrile u
rimskim razvalinama Kerleona i Hadrijanovih zidina. Rei su poticale iz onog latinskog
jezika po kome se to varvarsko doba i pamti: Corwinus necandus est. Cadaver aq(ua)

forti dissolvendum, nec aliq(ui)d retinendum. Tace ut potes. a to bi, u grubom

prpvodu, moglo da znai: Karven mora biti ubijen. Le mora biti rastvoren u aqua fortis,
od tela nita ne sme ostati. O tome nikome ni rei ...
Doktor Vilet i gospodin Vord su sedeli i utali, potpuno zbunjeni. Ponovo su se sreli
sa nepoznatim pojavama i bili svesni toga da su iscrpli sve svoje emocije, naroito Vilet
koji vie nije bio u stanju da prima nove utiske uasa. Sedeli su, dakle, tako nepomino i
bespomono sve dok se bibliotcka nije zatvorila. A onda su se, mrtvi umorni, odvezli u
Vordov dom, gde su do u poznu no razgovarali ne izvlaei nikakve zaktjuke. Doktor
se tek pred zoru malo odmorio, ali nije otiao svojoj kui. I jo je kod Vorda bio u nedelju
u podne kada su se telefonom javili detektivi zadueni za traganje za doktorom Alenom.
Gospodin Vord, koji je celo jutro nervozno etao po sobi u kunom haljetku, javio se
lino i, im je uo da su zavrili izvetaj, rekao ljudima da sutradan rano ujutro dou kod
njega. I Vorda i Vileta obradovalo je to to se bar jedna faza nemilog sluaja privodi kraju
jer su, mada nisu znali odakle potie udna poruka ispisana majunim i drevnim latinskim
pismenima, bili ubeeni da Karven koga treba unititi nije niko drugi do bradati stranac
sa tamnim naoarima. arls se bojao; tog oveka i rekao je u svom oajnikom pismu da
doktor Alen mora biti ubijen a njegov le rastvoren u kiselini. Povrh toga, Alen je dobijao
pisma od zagonetnih arobnjaka iz Evrope upuena na Karvenovo ime, a sebe je,
oigledno, smatrao duhom pokojnog volebnika. A sada je iz novog i nepoznatog izvora
prispela poruka da Karven mora biti ubijen i rastvoren u kiselini. Lanani spoj bio je
suvie oigiedan da bi bio nestvaran. Uostalom, zar Alen nije nameravao da ubije mladog
Vorda po nalogu onoga nepojamnog stvora koji se zove Hainson? Pismo koje su oni
videli nije, naravno, nikada dolo u ruke bradatom strancu, ali su iz teksta lepo mogli da
shvate da Alen kuje plan i da zna kako treba da postupi ako deko postane suvie

gadljiv. Tog Alena treba, dakle, odmah uhapsiti a ako to iz bilo kojih razloga ne bude
mogue, smestiti ga na neko mesto odakle ni na koji nain nee moi da naudi arlsu
Vordu.
Sa poslednjim ostacima nade da e od jedinog bia kadrog da im prui pravo
objanjenje uspeti da izmame bar neki podatak koji bi rasvetlio te najskrivenije
zagonetke, otac i doktor su toga popodneva obili zaliv i svratili u bolnicu da posete
mladog pacijenta. Vilet mu je neposredno i krajnje ozbiljno ispriao ta je sve otkrio u
bungalovu i primetio da mladi postaje sve blei. Lekar je nastojao da njegova pria bude
to dramatinija i pomno je posmatrao arlsovo lice kada je pomenuo pokrivene jame i
nepojamne hibride u njima. Ali kako arls na to nije ni trepnuo, Vilet je gnevnim glasom
nastavio da govori o tome da ta jadna stvorenja-stvari umiru od gladi. A kada je mladoga
pacijenta optuio za najudoviniju neovenost, sav se najeio jer su se u odgovoru na tu
optubu usne sagovornika iskrivile u podrugljiv osmeh. inilo se da arls, poto je
odustao od beskorisnog tvrenja da podzemne odaje ne postoje, celu tu stravinu priu
prihvatio kao jezivu alu, jer je onim svojim hrapavim upljikavim glasom poeo da se
kikoe zbog neega to ga je u doktorovoj prii oigledno silno zabavljalo. A onda je,
neoekivano, stranim napuklim glasom, naglaavajui rei na neki veoma udan nain,
proaputao: Nek su prokleti, oni jedu, a da jedu potrebno im nije! Prava retkost, uistinu.
Mesec dana bez hrane, kaete? Boe blagi, uvaeni, koje li umerenosti! Nek znate, bejae
ono dobra ala sa sirotim starim Viplom i njegovom svemonom pitaljkom! I kako ono
ree, sve bi on potamanio, aha? Pa, nek proklet je, ogluve on od buke Spolja, a nikad niti
vide niti u ma to iz bunara. Ni sanjo nije da su oni tamo! Nekih avo nosi, te

prokletinje urlikae tamo dole jo odonda kad Karvena smaknue, ima otadsto pedeset
sedam godina!
To je bilo sve to je Vilet uspeo da izvue od mladog Vorda. Uasnut onim to je uo
od njega ali i protiv svoje volje ubeen u tanost njegovih rei, nastavio je sa svojom
priom u nadi da bi neki dogaaj mogao pacijenta da izvue iz ludake mirnoe koja ga
nije naputala. Posmatrajui mladievo lice, doktor je oseao pravu stravu zbog promena
koje su se poslednjih meseci pojavile na njemu. Taj mladi ovek je uistinu privukao na
sebe sve neiskazive uase iz nebesa. Kada je doktor pomenuo odaju sa formulama i
zelenkastim prahom, arls je pokazao prvi znak uzbuenia; na licu mu se ocrtao izraz
zbunjenosti i neverice im je uo ta je Vilet proitao na listu belenice i za to ponudio
neuverljiv odgovor da su posredi stare beleke bez ikakvog znaaja za one koji nisu
duboko uronili u istoriju magije. I dodao: ,,A da znadoste rei to zazva mogle su ono to
imaah u vru, vi ovde bili nebiste da priate mi to priate. Bejae to broj 118, i ja
mislim jako vas bi potreslo da gvirnuste u moj spisak u drugoj sobi. Ne zazva broj taj
nikad, ali spreman bejah uinitto dana onog kad dooste da smestite mene ovde.

Tada mu je Vilet pomenuo formulu koju je odrecitovao i zelenkastocrni dim koji se

iznenada pojavio; i u tom trenutku je prvi put ugledao istinski strah na licu arlsa Vorda.
Ono doe, a vi ovde ivi ste! Vord je ove rei izgovorio kretavim glasom, i taj glas kao
da se odjednom oslobodio okova i potonuo u ponore sa tajanstvenim odjekom. Viletu se u
iznenadnom nadahnuu uinilo da je shvatio situaciju i u svoj odgovor je utkao
upozorenje iz pisma koje je zapamtio: Broj 118, skae? Nadgrobnije Ploi sade jesu

izmenjete na devet od 10 grobljija. Vavek podozrenije imaj dok na svoj vopros otvet ne
polui! I bez upozorenja izvukao iz depa poruku ispisanu majunim i drevnim
latinskim pismenima i poturio je pacijentu pred oi. Bolji rezultat nije mogao poeleti
arls Vord se istog asa onesvestio.
Ceo ovaj razgovor je, naravno, bio voen u najveoj tajnosti, jer bi svi lekari u
duevnoj bolnici optuili i pacijentovog oca i svog kolegu da jednog ludaka bodre u
njegovim samoobmanama. Doktor Vilet i gospodin Vord su podigli onesveenog mladia
i poloili ga na kau. Dok je polako dolazio sebi, pacijent je mrmljao neto o tome kako
mora smesta otii Orneu i Hainsonu, pa kada se potpuno osvestio, doktor mu ree da je
od ta dva udna stvora bar jedan njegov ljuti neprijatelj i da je doktoru Alenu naredio da
ga ubije. Ta izjava nije, meutim, izazvala nikakvu vidljivu reakciju, mada su jo i pre
toga posetioci opazili izraz progonjenog oveka na mladievom licu. Tada je arls odbio
svaki dalji razgovor i njegovi gosti se digoe upozorivi ga jo jednom na opasnost koja mu
preti od bradatog Alena; na to im je arls suvo i kratko odvratio da se na tog oveka
budno pazi i da on nikome ne moe naneti zlo ak i ako to eli. Te rei su bile propraene
nekim gadnim kikotom koji je na posetioce ostavio strahovito muan utisak. Njih nije
brinula mogunost da arls uputi pismenu poruku onome udovinom paru u Evropi
znali su da uprava bolnice paljivo ita i pregleda svu potu i da nee dozvoliti da iz
zgrade izae nijedna sumnjiva poruka.
Postoji, meutim, jo jedna udna epizoda vezana za Ornea i Hainsona, ukoliko su to
zaista bila dva volebnika izgnana iz otadbine. Podstaknut nekim neodreenim
predoseanjem usred svih uasa koji su ispunjavali taj period, Vilet se dogovorio sa
jednim meunarodnim biroom koji je prikupljao iseke iz svetske tampe da mu alju
izvetaje o zloinima i nesrenim sluajevima u Pragu i u istonoj Transilvaniji. Posle
punih est meseci, uinilo mu se da je u gomili papira koje je dobijao i prevodio pronaao
dve stvari od vanosti. Prva je bila vest o tome da je u najstarijoj prakoj etvrti usred
noi do temelja unitena jedna kua i sa njom nestao neki zli starac po imenu Jozef
Nadeh, koji je od davnih vremena iveo u njoj potpuno sam. U drugoj vesti, govorilo se o
stranoj eksploziji u transilvanskim planinama istono od Rakusa u kojoj je do temelja
izgoreo zloglasni zamak Ferenci, zajedno sa svim njegovim stanovnicima; o tom su
zamku, meu seljacima i meu vojnicima, kolale tako strane glasine da bi ba tih dana
njegovog vlasnika doveli u Bukuret na sasluanje da neobjanjiva nesrea nije zauvek

oduzela ivot oveku iji je neobino dug ivot izazivao opte zaprepaenje i strah itelja
u celom kraju. Doktor Vilet je ubeen da je ruka koja je ispisala majuna i drevna latinska
pismena bila kadra da se poslui i mnogo jaim orujem; i da je, dok je Karven bio
preputen sebi, pisac poruke pronaao Ornea i Hainsona i obraunao se sa njima. O tome
kakva je sudbina zadesila ta dva udovita doktor se svojski trudio da ne razmilja.
5
Sledeeg jutra je doktor Vilet pohitao kod Vorda da prisustvuje sastanku sa
detektivima. Po njegovom miljenju, trebalo je po svaku cenu unititi ili uhapsiti doktora
Alena ili, ako je ovek kadar da poveruje u reinkarnaciju, Dozefa Karvena. O tome je
upravo govorio gospodinu Vordu sa kojim je sedeo u prizemlju kue; obojica su, naime,
izbegavala gornje spratove zbog one udne munine koju su oseali u njihovim odajama i
koju su sluge pripisivale prokletstvu to ga je za sobom ostavio iezli Karvenov portret.
U devet sati pojavila su se tri detektiva i odmah podnela izvetaj: nisu, na alost,
uspeli da uu u trag Toniju Gomezu, a ni da otkriju nekadanje ili sadanje boravite
doktora Alena, ali im je polo za rukom da prikupe sijaset podataka u vezi sa zagonetnim
strancem. Doktor Alen je, po miljenju itelja Potakita, bio jedno neprirodno bie, i svi
susedi su tvrdili da je njegova gusta ria brada lana ili bar farbana to je, uostalom,
potvrdivala i injenica da je u njegovoj sobi u bungalovu pronaena ista takva brada,
zajedno sa parom tamnih naoara. Alenov glas, a to je na osnovu onoga jednog
telefonskog razgovora sa njim, mogao da posvedoi i gospodin Vord, bio je tako dubok i
upljikav da se nije mogao zaboraviti, a pogled, ak i kroz zatamnjene naoare sa ronim
okvirima veoma opak. Trgovac, koji je imao prilike da vidi njegov rukopis, izjavio je da je
to jedan vrlo udan, neitak i nezgrapan rukopis, a tu izjavu su potvrdile i olovkom
pisane beleke pronaene u njegovoj sobi.
U vezi sa pojavama vampirizma u toku prethodnog leta, ljudi su uglavnom mislili da
je vampir Alen a ne mladi Vord. Izjave su dali i predstavnici vlasti koji su, posle nemilog
dogaaja vezanog za pljaku kamiona, bili u bungalovu. Oni o doktoru Alenu nisu imali
tako strano miljenje, ali su tvrdili da je on a ne Vord pravi gospodar u tome
tajanstvenom bungalovu. Kua je, prilikom njihove posete, bila potpuno zamraena, a
ipak bi uvek lako prepoznali zlokobnog stranca: nosio je udnu bradu i, ini se, imao
jedan bledi oiljak iznad desnog oka zaklonjenog tamnim staklom. Prilikom pretresa
Alenove sobe nisu pronali nita posebno sem brade, naoara i beleaka navrljanih
obinom olovkom. Doktor Vilet je bacio pogled na te beleke i odmah video da je rukopis
istovetan sa rukopisom dokumenata starog Dozefa Karvena, ali i sa rukopisom
mnogobrojnih beleaka mladog Vorda koje je pronaao u nestalim katakombama strave i
uasa.

Doktora Vileta i gospodina Vorda je obuzeo neki dubok, tanan i potmuli kosmiki
strah od dobijenih podataka koji su se postepeno uklapali u jasniju i celovitiju sliku celog
sluaja, i obojica su uzdrhtala od ludake misli koja im se nametnula u istom asu. Lana
brada i naoare, nezgrapan Karvenov rukopis i nain izraavanja, stari portret i bledi
oiljak iznad desnog oka, potpuno izmenjen mladi ovek u bolnici sa tim istim oiljkom,
duboki, promukli, upljikav glas preko telefona zar se svega toga gospodin Vord nije
prisetio u trenutku kada je njegov sin isputao one jedva ujne zvuke na koje se sada
svodio njegov govor? Ko je ikada video arlsa i Alena zajedno? Da, jednom su ih zajedno
videli predstavnici vlasti, ali ko ih je video posle toga? Zar se posle Alenovog odlaska
arls nije odjednom oslobodio svoga nepodnoljivog straha i od tada iveo iskljuivo u
bungalovu? Karven Alen Vord? U kakav su se bogohulni i gnusni spoj preplela dva
stolea i dve linosti!? A ta rei o prokletoj slinosti Karvenovog portreta sa arlsom?
Zar nisu oi sa platna neprekidno zurile u mladia i pratile ga svuda po sobi? I zato su
Alen i arls do savrenstva podraavali rukopis Dozefa Karvena, ak i onda kad su bili
sami, kada nisu bili na oprezu? Kojim su se to stravinim poslom bavili? Iezla podzemna
grobnica strave zbog koje je doktor ostario preko noi; udovita koja umiru od gladi u
kunim jamama; uasavajue formule iz kojih su potekle nepojamne posledice; poruka
pisana majunim i drevnim latinskim pismenima, pronadena u Viletovom depu;
dokumenta, pisma i sve one prie o grobovima, o solima i otkriima kakav se
zakljuak moe izvesti iz svega toga? Gospodin Vord je na kraju razgovora postupio vrlo
razumno; i ne trudei se da shvati zato to ini, dao je detektivima neto to je trebalo da
pokau onim trgovcima u Potakitu koji su imali prilike da vide zlokobnog doktora Alena.
To neto bila je fotografija njegovog nesrenog sina na kojoj je otac svojom rukom,
mastilom, paljivo docrtao naoare sa debelim okvirima i gustu iljatu bradu poput one
koju su ljudi doneli iz Alenove sobe.
Puna dva sata ekao je sa doktorom Viletom povratak detektiva u toj kui kroz koju
su sve jae provejavali strah i neko zarazno isparenje a sa praznog zida u biblioteci na
gornjem spratu iz prikrajka vrebalo zlo. Detektivi su se vratili i saoptili: da, fotografija sa

docrtanim naoarima i bradom ima dosta slinosti sa doktorom Alenom! Gospodin Vord
je prebledeo, a Vilet maramicom obrisao elo naglo oroeno znojem. Alen Vord
Karven ta misao bila je suvie gnusobna da bi mogla ostati povezana. ta je to mladi
dozvao iz nitavila i ta mu je to neto uinilo? ta se uistinu dogodilo od poetka strane
prie do ovoga trenutka? Ko je bio taj Alen kome je naloeno da bije arlsa Vorda zato
to postaje suvie gadljiv? Zato je njegova budua rtva u svom oajnikom pismu na
kraju dodala i to da Alen mora biti uniten u kiselini? Kakva je to uasna promena nastala
kod arlsa i kada je nastupila poslednja faza njegovog ludila? I zato je u poruci ispisanoj
majunim i drevnim latinskim pismenima, o ijem poreklu niko nije smeo ni da razmilja,
pisalo da Karvena treba unititi na taj isti nain? Onoga dana kada je doktor Vilet

primio njegovo oajniko pismo, mladi Vord je oelog jutra bio strahovito nervozan i
uznemiren, a onda je iznenada dolo do velike promene u njegovom raspoloenju. Iskrao
se iz kue neopaen i odvano proao pored onih koji su dobili zadatak da ga uvaju. Ali,
zar nije uasnuto kriknuo u trenutku kada se vratio i uao u svoju radnu sobu? ta je
zatekao u njoj? Ili ta se okomilo na njega? Da li je ta utvara, koja je tako smelo i
neopaeno ula u kuu, bila utvara iz drugog sveta, utvara strave koja se bacila na mladia
dok je on vritao od uasa? Da li je toga dana arls Vord uopte izaao iz kue? Zar sobar
nije pominjao neke udne zvuke?
Vilet je zazvonio i tihim glasom postavio sobaru nekoliko pitanja. Da, toga dana se
sigurno dogodilo neto strano: ovek je uo buku, razne zvuke, krik, dahtanje, guanje,
pa zveckanje, pucketanje, tupi pad nekog tela ili predmeta, ili sve to zajedno. A gospodin
arls nije liio na sebe kada je bez rei izaao iz biblioteke. Jadni sobar se tresao dok je
priao o tome i neprekidno mrktao zbog zaguljivog vazduha koji je dopirao iz nekog
otvorenog prozora na gornjem spratu. Uas se konano nastanio u kui, tako da su ak i
detektivi, koji ga jedini nisu oseali, bili uznemireni zbog celog ovog neprijatnog sluaja.
Doktor Vilet je razmiljao brzo i pomno, a njegove misli su bile strane. S vremena na
vreme bi promrmljao nekoliko nerazgovetnih rei dok je u glavi sastavljao novi,
poraavajui lanac zakljuaka u vezi sa dogaajima koji se deavaju samo u nonim
morama.
Onda je gospodin Vord dao znak da je sastanak zavren i svi su, osim njega i doktora,
izali iz sobe. Bilo je tek podne, ali su, inilo se, none senke ve gutale zdanje u kojem se,
kao da je ukleto, pojavljuju utvare. Tada se Vilet obratio svom domainu i zamolio ga da
dalje istraivanje prepusti njemu jer e se, kako predvia, pojaviti neki novi, jo
straviniji elementi, koje e lake podneti prijatelj a mnogo tee roeni otac. Zato on kao
lekar porodice Vord mora da ima odreene ruke. Kao prvo, zatraio je da ga izvesno
vreme ostave samog i na miru gore u naputenoj biblioteci, gde drevni ram kamina i zid
iznad njega imaju auru grozomorne strave, vee i od one koja je vejala iz lica Dozefa
Karvena i iz njegovog podmuklog pogleda.
Oamuen talasima grotesknih morbidnosti i nepojamnih nagovetaja koji su vodili
pravo u ludilo i koji su ga zapljuskivali sa svih strana, gospodin Vord je a ta je drugo i
mogao! pristao na sve postavljene zahteve i doktor Vilet se odmah popeo u naputenu
sobu sa delom kamina i drvenom zidnom oplatom prenetim iz Olni Korta i zakljuao
vrata. Oslukujui pomno, gospodin Vord je uo kako se njegov prijatelj kree po
biblioteci, kako pretura knjige i stvari, a onda je odjednom zauo zvuk izvlaenja, cimanja
i kripe, kao da Vilet sa najveim naporom otvara vrata tekog ormana. Zauo je priguen
krik praen dahtanjem, pa brzo zatvaranje onoga to se maloas otvorilo. Gotovo istog
trenutka su se vrata biblioteke otvorila i zakljuala a u holu se, unezveren i samrtniki
bled, pojavio doktor i zatraio drva za potpalu pravog kamina koji je bio ugraen u juni

zid biblioteke. Pe nedovoljno greje, rekao je Vordu, a lani elektrini kamin je od slabe
vajde. Ne usuujui se da ita pita, gospodin Vord je izdao nareenje i sluga je, ceptei od
glave do pete, uneo u sobu ispunjenu kunim vazduhom naramak borovih panjeva i
naslagao ih u loite. A Vilet je u meuvremenu doneo iz naputene laboratorije gomilu
raznih predmeta koje arls nije preselio u bungalov. Te predmete gospodin Vord nije
video, jer ih je njegov prijatelj preneo u korpi prekrivenoj krpom.
Vilet se ponovo zatvorio u biblioteku, a njegov domain je po oblacima dima koji su
se iz dimnjaka sputali niz prozore zakljuio da je zapalio vatru u kaminu. Kasnije su se,
posle dueg utanja novina, ponovo zauli udni zvuci vuenja, cimanja i kripe, praeni
tupim udarima od kojih su se najeili svi ukuani zateeni u prislukivanju. Potom su
odjeknula dva priguena Viletova krika a za njima je usledio itei, nepojamno grozovit i
gnusoban zvuk. Onda je dim, koji je vetar valjao iz dimnjaka i nosio nadole, postao
sasvim taman i oporog zadaha, pa su svi ukuani zaalili to ih vreme nije potedelo tih
zaguljivih, otrovnih talasa neobinog dima. Gospodinu Vordu se zavrtelo u glavi a sluge
su, hvatajui grevito jedan drugog, ne trepui piljili u taj udnovatni, strani crni dim
koji se u oblacima sputao odozgo. Poto je, kako se njima inilo, protekla itava venost,
ti su se dimni oblaci postepeno rasvetljavali dok su iza zakljuanih vrata dopirali
bezoblini umovi struganja, grebanja, ienja i drugih radnji. A onda se, poto je jako
zalupio vrata ormana u sobi, pojavio doktor Vilet, tuan i bled, nosei u rukama korpu
prekrivenu krpom koju je doneo iz laboratorije u potkrovlju. U biblioteci je ostavio
otvoren prozor, pa je u tu ukletu sobu sada prodirao ist, sve, zdrav vazduh, pomean sa
novim mirisima sredstava za dezinfekciju. Drevni kamin i zid iznad njega stajali su i dalje
na istom mestu ali nisu vie, inilo se, irili zlo; oivieni belim okvirom, delovali su
postojano i spokojno, kao da na tome zidu nikada nije visila velika slika Dozefa Karvena.
Polako se sputala no, ali ovoga puta njene senke nisu unosile potajnu stravu nego samo
blagu setu. Doktor Vilet nikada nije priao o tome ta je uradio u biblioteci, a gospodinu
Vordu je rekao samo ovo: Ne mogu da odgovorim ni na jedno tvoje pitanje, znam jedino
to da postoje razne vrste magije. Izvrio sam oienje i od sada e se u ovoj kui mirnije
spavati.
6
Da je oienje doktora Vileta bilo na svoj nain isto toliko strano i teko iskuenje
koliko i njegovo uasavajue lutanje po iezlim podzemnim piljama bungalova dokazuje
injenica da je stari lekar doiveo potpuni nervni slom im se te veeri vratio kui. Tri
puna dana leao je u svojoj sobi, premda su, kasnije, njegove sluge apatom tvrdile da su
ga u sredu posle ponoi ule kako gotovo neujno otvara ulazna vrata i kako ih jo
neujnije zatvara. Uobrazilja posluge je, na svu sreu, ograniena jer bi se, da nije tako,

raspirile glasine u vezi sa lankom objavljenim sutradan, dakle u etvrtak, u veernjem

listu Evening Bulletin:
Pljakai grobova ponovo u akciji Posle desetomesenog zatija, koliko je proteklo od
podlog divljatva i pljake grobnice Veden na Severnom groblju, danas je. u rano jutro,
noni uvar Robert Hart ponovo opazio jednog pljakaa na istom groblju. Kada je u
jednom trenutku, oko dva sata po ponoi, sasvim sluajno, bacio pogled kroz prozor,
primetio je svetlost fenjera ili elektrine baklje na severnom delu groblja i, otvorivi
vrata, ugledao neku Ijudsku priliku sa aovom, koja se jasno ocrtavala naspram oblinje
elektrine svetiljke. Odmah je krenuo u poteru za tom prilikom koja je hitala ka glavnom
ulazu; ovek je izleteo na ulicu i izgubio se u senkama pre nego to je uvar uspeo da
stigne i da ga uhvati. I ovaj uljez, kao prvi pljakai koji su prole godine skvrnavili
grobove, nije priinio nikakvu stvarnu tetu. Na praznom delu grobnice porodice Vord
primeeni su tragovi povrinskog iskopavanja, ali ta mala rupa nije imala razmere rake a
svi ostali grobovi bili su netaknuti.
Hart, koji nije kadar da da taan opis ovog pljakaa grobova, kae da je nepoznati bio
ovek niskog rasta i da je, ini mu se, imao gustu bradu; smatra, takode, da sva tri sluaja
iskopavanja potiu iz istog izvora. Policajci iz Druge stanice imaju, meutim, drukije
miljenje: po njima, postoji bitna razlika izmeu ta tri sluaja; prvi i trei su slini, samo
je druga pljaka groba izvrena sa istinskim divljatvom ukraden je koveg sa ostacima
davno pokojnog Ezre Vedena a nadgrobna ploa razbijena u paramparad.
Prvi sluaj, u kome je osujeen pokuaj da se neto zakopa, dogodio se pre godinu
dana, prolog marta, i bio je pripisan krijumarima alkoholnih pia koji su, smatra se,
traili bezbedno skrovite za zabranjenu robu. Po miljenju narednika Rajlija, ovaj trei
sluaj slian je prvom. Nadleni u Drugoj policijskoj stanici ulau velike napore da
pohvataju bandu zloinaca koji su odgovorni za ova uestala nasilja nad mrtvima.
U etvrtak se doktor Vilet odmarao celog dana kao da prikuplja snagu posle onoga to
je prolo ili za ono to tek treba da doe. Uvee je napisao pismo koje je gospodin Vord
primio u petak ujutro i koje je tog potpuno oamuenog i duboko nesrenog roditelja
nateralo na ozbiljno razmiljanje. On nije iao na posao posle oka koji je doiveo u
ponedeljak kada su mu detektivi podneli izvetaj i kada je njegov prijatelj obavio jezivo
oienje, a Viletovo pismo ga je na izvestan nain umirilo i pored sveg oajanja kojim
je bilo proeto, i pored svih novih zagonetki koje je u njemu nazreo. A pismo je glasilo:

10, Ulica Barnes

Providens
12. april 1928.
Dragi Teodore,
Duan sam da ti kaem neke stvari pre nego to sutra uinim ono to se uiniti mora.
Time e se okonati stravina dogaanja kroz koja smo obojica prola. lako sam ubeen u
to da niko nikada nijednom lopatom na svetu nee uspeti da prodre do onoga udovinog
mesta koje je poznato samo tebi i meni, bojim se da se nee smiriti sve dok te ne uverim
u to da je sluaj okonan.
Kako me poznaje od detinjstva, mislim du e mi poverovati kada kaem da neke
stvari moraju zauvek da ostanu neizvesne i neispitane. Zato te molim da vie nita ne
preduzima u vezi sa arlsovim sluajem i da, to je najvanije, njegovoj majci ne govori
vie od onoga to i sama sluti. Kada ti se sutra budem javio, saznae da je arls pobegao
iz bolnice. i to je sve to bi trebalo da ostane u seanju svih nas arls je bio lud i na
kraju je pobegao. Njegovoj majci e, neno i postepeno, moi da ispria deo prie o
tekoj bolesti tek onda kada prestane da joj u arlsovo ime alje mainom otkucana
pisamca. Savetujem ti da joj se pridrui u Atlantik Sitiju, da se i ti malo odmori. Sam
Bog zna koliko je posle svih okova takav odmor potreban i tebi i meni. Ja u na izvesno
vreme otii na jug da bih se pribrao i prikupio novu snagu.
Jo jednom te molim da mi sutra, kada ti se javim, ne postavlja nikakva pitanja. Moe
se dogoditi da stvari krenu naopako; u tom sluaju u te o tome i obavestiti, mada ne
verujem u neuspeh. Najbitnije je ovo: vie nee morati da brine, jer e arls biti
potpuno, potpuno bezbedan. On je ve i sada ... bezbedniji nego to misli. Vie ne treba
da strahuje od Alena, vie ne treba da se pita ko je on ili ta je on. I Alen je, kao slika
Dozefa Karvena, deo prolosti i kada ti sutra budem zazvonio na vratima, znaj da takva
osoba vie ne postoji i da ono to je napisalo poruku onim majunim i drevnim latinskim
pismenima nikada vie nee uznemiriti ni tebe ni ikoga tvog.
Bitno je da se izvue iz sete i pomogne sebi i svojoj eni. Moram otvoreno du kaem
da ti arlsovo bekstvo nee vratiti sina. arls je oboleo od jedne udne bolesti, to si,
uostalorn, i sam mogao da zakljui po neobinim fizikim i mentalnim promenama koje
su nastale kod njega i zato ne gaji nadu da e ga ikada vie videti. Neka ti ostane bar
jedna uteha tvoj arls nikada nije bio neprijatelj, pa ni ludak u pravom smislu ove rei;
on je bio samo jedan plahovit, marljiv i udan deak i, kasnije, mladi ovek eljan znanja,
mladi iji je jedini zloin bila Ijubav prema zagonetkama i tajanstvenim pojavama,
prema prolosti. I tako je, neoekivano, otkrio stvari koje smrtnik ne sme da zna, uspeo
da se vrati u daleku prolost i dosegne do davnh vremena do kojih niko ne sme da
dosegne; a iz tih prohujalih dana iskrslo je neto to ga je progutalo.

A sad prelazim na onu stvar zbog koje treba da ima neogranieno poverenje u mene,
jer arlsova sudbina nee biti obavijena neizvesnou. Kroz godinu dana e, ako to
bude eleo, moi da smisli pogodnu priu o tome kako je tvoj sin zavrio ivot, budui
da arlsa vie nee biti. Ti moe da mu postavi i nadgrobnu plou na vaoj porodinoj
grobnici na Severnom groblju, tano deset stopa zapadno od groba tvoga oca, da bi njome
obeleio pravi grob naega mladog arlsa. I ne boj se, ta nadgrobna ploa nee
obeleavati nikakvu nakaznost, nikakav izazov. U tom e grobu leati prah i pepeo tvoga
neizmenjenog sina roenog od krvi i mesa prah i pepeo pravog Carlsa Dekstera Vorda
sa maslinastim belegom na bedru i bez crnog vetijeg znaka na grudima, bez jamice na
elu iznad desnog oka onoga Carlsa koji nikada nije uinio nikakvo stvarno zlo i koji je
svojim ivotom platio svoje oseanje gadljivosti.
To je sve. arls e pobei iz bolnice i ti e mu kroz godinu dana postaviti nadgrobnu
plou. Ali me sutra, molim te, nita ne pitaj. I veruj da ast tvoje stare porodice ostaje
neokaljana, kao to je neokaljana bila u svim prolim vremenima.
Bodrei te na duhovnu snagu, spokojstvo i pomirenost sa sudbinom, ostajem sa
dubokim saueem zauvek
tvoj iskren i odan
prijatelj
Marinus B. Vilet
U petak. ujutro, 13. aprila 1928. godine, Marinus Biknel Vilet je posetio arlsa
Dekstera Vorda u privatnoj bolnici doktora Vejta na Konenikat Ajlendu. Mada nije
pokuao da izbegne posetioca, mladi je bio u sumornom raspoloenju i nimalo sklon
tome da se upusti u razgovor do kojeg je doktoru bilo toliko stalo. Viletovo otkrie
podzemne pilje i njegov udovian doivljaj u njoj stvorili su, naravno, novi izvor
nelagodnosti, pa su ta dva oveka razmenila nekolike nategnute fraze utivosti a potom,
jednostavno, zamukla. A onda se u bolniku sobu uunjala nova napetost, jer je Vord, ini
se, pronikao u jezoviti cilj posete koji se krio iza doktorovog lica nalik na masku. Pacijent
je iznenada osetio strah, svestan toga da je izmeu prole i sadanje posete nastupila
velika promena i da je nekada brini porodini lekar ustupio mesto okorelom i
neumoljivom osvetniku.
Vord preblede, a doktor ree: Otkrivene su mnoge stvari, pa te zato upozoravam
da je kucnuo as obrauna. Opet kopaste i opet pronaoste nove jadnike, sirote
domae ivotinjke to umirut od golodi? glasio je podrugljiv odgovor mladog oveka
koji se i dalje pravio neustraiv.
Ne, ovoga puta nisam morao da kopam lagano je odvratio Vilet. Ljudi koji su
tragali za doktorom Alenom pronali su u bungalovu lanu bradu i naoare.

 K o bog ree naglo uznemireni pacijent, trudei se da na duhovit nain povredi

posetioca. Veru imam da stvari to pronaoste u mojem bungalovu mnogo prikladnije
jesu od brade i naoara koje nosite vi sada!
Tebi bi one vrlo dobro pristajale glasio je ravan, duboko promiljen odgovor.

Kao to su ti uistinu dobro i pristajale!

Viletu se uinilo da je posle ovih rei neki oblak zaklonio sunce, iako u senkama na
podu nije bilo promena. Ali Vord se smelo izloio opasnosti:
to, zar zbog toga urno kuca as obrauna? Pretpostavimo da se eloveku s
vremena na vreme mo korisnim uinit da bude dvostruka persona?
Ni ovoga puta nisi u pravu. Mene ne interesuje ovekova tenja ka dvojstvu, pod

uslovom da jedan takav ovek ima prava da postoji i pod uslovom da ne unitava ono to
ga je prizvalo iz svemira!
Vord je na to dreknuo: Daklem, uvaaemi, to pronaoste vi i to vi iskate ot mne?
Pronaao sam neto u ormanu iza starog kamina iznad kojeg je nekada stajala jedna
slika odgovorio je Vilet polako kao da bira svaku svoju re. I to to sam pronaao
spalio sam a pepeo zakopao na mestu koje bi trebalo da bude grob arlsa Dekstera Vorda.
Ludak se zagrcnuo i skoio sa stolice.
Nek ste prokleti, kome rekoste to? I ko poverovati e da bejae to on kad ja, eto,
iv jesam dva meseca ve? to nameravati hoete?
Iako niskog rasta, Vilet je odjednom zauzeo dostojanstveni stav neumoljivog sudije i
pokretom ruke umirio pacijenta.
Nikome nita nisam rekao. Ovo nije obian sluaj, ovo je ludilo izvan vremena i
strava s onu stranu sfera koju niko ne bi mogao da shvati niti da se sa njom uhvati u
kotac ni policija, ni advokati, ni sudije, ni lekari za duevne bolesti. Bogu hvala to je
u meni, nekim sluajem, ostala iskra imaginacije i to nisam skrenuo sa pravog puta dok
sam razmiljao o svemu. Mene ti ne moie da prevari, Dozefe Karvene, jer ja znam da je

tvoja prokleta magija delotvorna!

Znam kako si pleo ini izvan godina i vremena i kako si u te mree hvatao svog
dvojnika i potomka: znam kako si ga odvukao u prolost i naterao ga da te prizove iz
ogavnog groba; znam kako te je krio u svojoj laboratoriji dok si ti prouavao sve ono to ti
je bilo nepoznato iz savremenosti a nou lutao unaokolo kao vampir; znam kako si se
kasnije pojavio u javnosti sa bradom i naoarima pomou kojih si krio svoju bezbonu
slinost sa njim; znam ta si odluio da uradi kada je on pokuao da osujeti tvoje
udovino skvrnavljenje i pljakanje grobova i grobnica u vascelom svetu, znam ta si

smislio kasnije i na koji si nain tu zamisao ostvario.

Skinuo si bradu i naoare i prevario uvare pred kuom. Jadnici su mislili da je
arls uao u kuu i da je on izaao iz nje; ni sanjali nisu da si ga ti pre toga udavio i njegov
le sakrio. Ali, nisi raunao sa razliitim prenosima dveju svesti. Bio si velika budala,

Karvene, kad si zamiljao da e sve uspeti da razrei pukom fizikom, vizuelnom

slinou, istovetnom spoljanjou! Zato nisi mislio na govor, na glas, na rukopis? Zato
se, kao to vidi, tvoj veliki poduhvat na kraju ipak pretvorio u poraz. Ti zna bolje od
mene ko je napisao ili ta je napisalo onu poruku majunim i drevnim latinskim
pismenima, ali budi ubeen da ona nije uzalud bila napisana. Postoje gnusnosti i huljenja
koji moraju biti iskorenjeni. Zbog toga verujem da e se pisac poruke pridruiti Orneu i
Hainsonu. Jedan od njih napisao je nekom prilikom: ,,Ne zazvaj One to i ne mo
ubit. A ti si ve jednom ubijen, moda na taj isti nain, pa e te tvoja zla magija ubiti i po
drugi put. Morao si da zna, Karvene, da i u delanju protiv Prirode postoje granice. A kako
si ti preao tu granicu, svi uasi i sva strava koje si tako dugo pleo bie prizvani da bi te
zauvek unitili.
Doktorovo izlaganje prekinuo je greviti vrisak stvorenja koje je stajalo pred njim.
Beznadeno zatvoren u samici, bez oruja i orua, svestan toga da e na najmanji um ili
znak fizikog nasilja eta bolniara pritei Viletu u pomo, Dozef Karven je pribegao
svome jedinom starom savezniku: poeo je jednim i drugim kaiprstom da pravi niz
udnih kabalistikih pokreta i dubokim gromkim glasom, koji vie nije bio prikriven
lanom promuklou, zagrmeo uvodne rei stravine formule:
,,PER ADONAI ELOIM, ADONAI JEHOVA,
ADONAI SABAOTH, METRATON ...
Ali, Vilet je bio bri od njega. Iako su psi u dvoritu poeli da zavijaju, iako se
odjednom iz zaliva podigao ledeni vetar, doktor je sveanim glasom, u odreenom ritmu,
poeo da recituje ono to je sve vreme i nameravao da izgovori. Oko za oko maija za
maiju ... svestan toga da e tek krajnji ishod pokazati da li je tu lekciju o ponoru nauio i
dovoljno dobro i dovoljno tano. Jasno i glasno, Marinus Biknel Vilet je izgovorio drugu
formulu iz onog para formula od kojih je prva prizvala pisca majunih i drevnih latinskih
pismena zagonetnu bajalicu u znaku Zmajevog repa, silaznog vora:
OGTHROD AIF
GEBL EEH
YOG-SOTHOTH
NGAHNG AIY
ZHRO!
Na prvu re koju je izgovorio doktor Vilet, pacijent je izgubio glas i zamukao, ne
nastavljajui da recituje ve zapoetu formulu. Lieno moi govora, udovite je divlje
zamahalo rukama i mahalo njima sve dok mu se i te ruke nisu oduzele. Ali kad je Vilet
izgovorio uasavajue ime Yog-Sothoth, nastupila je prava, jezovita promena. Ono to je

Vilet ugledao nije bilo raspadanje nego probraavanje ili preoblikovanje, i zato je zatvorio
oi iz straha da se ne onesvesti pre nego to zavri bajalicu.
Doktor se nije onesvestio, a ovek od grenih trajanja i od zabranjenih tajni vie
nikada nije ugrozio svet. Smirilo se vanvremeno ludilo. Sluaj arlsa Dekstera Vorda bio
je okonan. Kada je, pre nego to je posrui izaao iz sobe strave i uasa, doktor Vilet
otvorio oi, shvatio je da je izgovorenu formulu i dobro i tano zapamtio. Kao to je bio i
predvideo, kiseline nisu bile potrebne. Dozef Karven je, ba kao pre godinu dana i
njegova ukleta slika, leao na podu zdrobljen pa pretvoren u tanki sloj sitne, fine,
plaviastosive praine.

Pogovor Hauarda Lavkrafta:

Natprirodna strava u knjievnosti
(Iz knjige: Dagon)

1. Najstarija i najjaa ovekova emocija je strah, a najstarija i najjaa vrsta straha je

strah od nepoznatog. Ove injenice e osporiti mali broj psihologa, a na njihovoj
neospornoj istinitosti utemeljene su, za sva vremena, nepatvorenost i uzvienost
neobine, stravine prie kao knjievne forme. Oko nje se lome koplja materijalistike
izvetaenosti onih koji prianjaju uz esto doivljene emocije i uz spoljne dogadaje, a i
koplja naivno otunog idealizma onih koji zanemaruju estetiki motiv i prizivaju
didaktiku knjievnost da bi itaoca uzdigli do podesnog stepena smejuljeeg
optimizma. Ali, uprkos svem tom otporu, neobina pria je preivela, razvila se i dosegla
blistave visove savrenstva zato to je zasnovana na jednom temeljnom, iskonskom
principu ija ar, iako ne uvek univerzalna, mora, neminovno i neprekidno, da pokree i
mori duh istanane osetljivosti.
Dra avetinjsko jezovitog je ograniena zato to od itaoca trai izvestan stepen
matovitosti i sposobnost ili dar da se otkai od svakodnevnog ivota. Malo je, meutim,
onih koji su dovoljno osloboeni arolija svakidanjice i kadri da se odazovu kucanju to
im dolazi spolja; zato e i prie o obinim oseanjima i o obinim dogaajima, ili
o ve poznatim boleivim iaenjima takvih oseanja i takvih dogaaja, uvek zauzimati
povlaeno mesto u ukusu
i naklonosti veine, moda i s pravom, budui da te obine stvari sainjavaju vei deo
ljudskog iskustva. Ali, oni osetljivi su uvek sa nama i ponekad udni sev mate prodre u
neki mrani, tajnoviti kutak najtrezvenije glave, tako da nikakva racionalizacija i nikakva
frojdovska analiza ne mogu u potpunosti da ponite duboko uzbuenje to ga izaziva apat
kraj ognjita ili pusta uma. Ovde su upleteni psiholoki obrazac i tradicija, isto toliko
stvarni i duboko ukorenjeni u mentalno iskustvo koliko i svi drugi obrasci i sve druge
tradicije oveanstva; stari koliko i religiozno oseanje, prisno povezani sa mnogim
vidovima tog oseanja, isuvie pripadaju naem najskrivenijem biolokom nasleu da bi
izgubili prodornu mo koju imaju nad veoma bitnom, iako brojno nevelikom, manjinom
naeg roda.
ovekovi prvi instinkti i ovekove prve emocije uobliili su njegov odziv na sredinu u
kojoj se zatekao. Odreena oseanja zasnovana na zadovoljstvu i na bolu razvijala su se
oko fenomena ije je uzroke i posledice mogao da razume, dok su se oko onih koje nije
razumevao a njegov svet je u prvim danima bio ispunjen njima plela, sasvim
prirodno, takva otelovljenja, neobina tumaenja i oseanja strahopotovanja i straha koja
nisu ni mogla da mimoiu rasu sa tako malobrojnim i jednostavnim idejama i sa tako
ogranienim iskustvom. Nepoznato, a to znai nepredvidljivo, postalo je za nae
primitivne pretke jedan straan i svemoan izvor i blagodeti i nesrea koje su ljudski rod
snalazile iz zagonetnih i vanzemaljskih razloga i koje su bez sumnje spadale u one sfere
postojanja o kojima nita ne znamo i kojima ne pripadamo. I fenomen snivanja doprineo
je tome da se izgradi predstava o jednom nestvarnom ili neprirodnom ili natulnom svetu;

a u naelu, svi uslovi u kojima se razvijao taj divlji ivot u svojim prapoecima tako su
snano doprinosili oseanju natprirodnog da uistinu ne bi trebalo da nas udi revnost sa
kojom je ovek svoje nasleeno sutastvo zasitio religijom i sujeverjem. I ta se zasienost,
kao pitanje proste naune injenice, mora smatrati trajnom sve dok je re o podsvesti i o
skrivenim instinktima; jer, iako se oblast nepoznatog hiljadama godina sve vie suavala,
nepresuni majdan tajni guta, i danas, najvei deo spoljneg kosmosa, dok brojni ostaci
snanih nasleenih asocijacija i dalje prianjaju uz predmete i uz procese koji su nekada
bili nedokuive zagonetke, a i do danas su to ostali bez obzira na sva razumna objanjenja.
Jo uvek postoji fizioloka fiksacija drevnih nagona u naem nervnom tkivu zbog koje bi
oni dejstvovali i onda kada bi se naa svest oslobodila svih izvora udesa.
Zbog toga to bol i strah od smrti pamtimo ivlje nego zadovoljstvo, i zato to su naa
oseanja

vezana

za

blagotvorne

vidove

nepoznatog

bila

oduvek

podlona

konvencionalnim religioznim ritualima, ona mranija i zlotvornija strana kosmike

misterije upadljivo je istaknuta u naem folkloru proetom natprirodnim. Tu tenju,
naravno, pojaava i injenica da su neizvesnost i opasnost uvek usko povezane, pa se usled
toga svaki nepoznati svet pretvara u svet pretnje i opakih nagovetaja. Ako se tom
oseanju straha i zla pridoda radoznalost i neizbena oaranost udom, raa se sloena
meavina estoke emocije i imaginativnog izazova koja e, zbog svoje beskrajne vitalnosti,
neminovno postojati sve dok postoji i ljudska rasa. Deca e se uvek bojati mraka, a ljudi,
ija je svest osetljiva na nasleeni impuls, uvek e zadrhtati pri pomisli na tajanstvene i
nedokuive svetove neobinog ivota koji, moda, pulsira tamo negde u strujama s onu
stranu zvezda ili na neki uasan nain pritiskaju nau planetu u stravinim razmerama
koje su dostupne samo opaaju mrtvih i suludih.
S obzirom na ovakvu podlogu, ne treba da nas udi to to je i knjievnost proeta
kosmikim strahom ili kosmikim uasom. Knjievnost strave postojala je oduvek i
postojae uvek; najbolji dokaz te njene postojanosti je podstrek koji, s vremena na vreme,
navodi pisce, potpuno suprotnih sklonosti, da se u toj oblasti ogledaju izdvojenim
priama, kao da time svoju svest ele da oslobode nekih sablasnih oblika koji bi im se, da
to ne ine, stalno priviali. Zato je Dikens (Dickens) napisao nekoliko jezivih pria;
Brauning (Browning) grozovitu poemu Vitez Roland; Henri Dems (Henry James) roman
Obrtaj zavrtnja; doktor Holms (Dr. Holmes) tanani roman Elsi Vener; F. Merion Kroford
(F. Marion Crawford) pripovetku Gornja brodska postelja; gospoa arlota Perkins
Gilmen (Char- lotte Perkins Gilman), socijalna radnica, ute tapete a humorista V. V.
Dekobs (W. W. Jacobs) darovitu melo-dramsku priicu Majmunska apa.
Ovaj rod knjievnosti to uliva strah ne bi trebalo brkati sa onim koji na prvi pogled lii
na prvi ali se, u psiholokom smislu, duboko razlikuje od njega sa knjievnou isto
fizikog straha i ovozemaljske grozovitosti. I takvo knjievno delo ima, neosporno, svoje
mesto, kao to ga ima i konvencionalna, pa i fantastina ili humoristina pria o

duhovima, u kojoj formalizam ili piev znalaki mig gui istinsko, nepatvoreno oseanje
za morbidno neprirodno; ali takva dela ne spadaju u knjievnost kosmikog straha u
najistijem smislu ovog izraza. Prava neobina pria sadri neto vie od zagonetnog
ubistva, krvavih kostiju ili prilika obavijenih belim aravom i okovanim zveeim
lancima po utvrenom pravilu. Ona mora da bude proeta izvesnom atmosferom
neobjanjivog uasa od kojeg staje dah i straha od spoljnih nepoznatih sila; u njoj mora da
postoji nagovetaj, izraen sa ozbiljnou i sa zloslutnou koje odgovaraju temi
nagovetaj najstranije zamisli ljudskog uma o opakom i udnovatom ukidanju ili
ponitavanju onih vrsto postavljenih zakona prirode koji su nae jedino obezbeenje od
napada haosa i demona neistraenog i nemerljivog svemira.
Ne treba, naravno, oekivati to da se sve neobine prie do kraja uklope u neki teorijski
model. Kreativni umovi nisu ujednaeni, i najbolja tkanja imaju svoje nedostatke. Osim
toga, mnogi pasusi i onoga najodabranijeg i najblistavijeg dela neobinog stvaraju se
nesvesno; neobino se pojavljuje u pamtljivim odlomcima rasejanim po celom delu, pa
samim tim i sveukupni utisak moe da bude krajnje razliit. Najvanija je, bez ikakve
sumnje, atmosfera, jer konano merilo autentinosti nije doteran zaplet nego izazvano
uzbuenje. Mogli bismo, u naelu, da kaemo da neobina pria, ija je namera da prenese
ili proizvede drutveni efekat, ili pria u kojoj se, na kraju, uasi objanjavaju prirodnim
uzrocima, nije nepatvorena pria o kosmikoj stravi; injenica je, meutim, da takve
pripovesti esto, u nekim svojim izdvojenim delovima, poseduju primese one atmosfere
koja ispunjava sve uslove istinske natprirodne knjievnosti strave i uasa. I zato neobinu
priu treba da procenjujemo ne po nameri njenog tvorca, ni po mehanikom toku zapleta,
nego po emocionalnoj ravni koju ona dosee na onoj taki koja je najmanje ovozemaljska. Ako uspe da izazove prava oseanja i pravo uzbuenje, onda taj vrhunac
treba, samo zbog njegove vrednosti, prihvatiti kao knjievnost neobinog, ne obazirui se
na to to tekst, moda, u produetku postaje dosadan i to se moda zavrava trezveno. Da
li je neto uistinu neobino vrlo je jednostavno proveriti: da li u itaocu budi ili ne budi
snano oseanje uasa, straha i povezanosti sa nepoznatim sferama i nepoznatim silama;
da li ga nagoni na to da sa strahom oslukuje umove udaranja crnih krila ili grebue
zvuke oblika i entiteta na krajnjem rubu poznatog univerzuma. A pria je, naravno,
ukoliko potpunije i ujednaenije prenosi tu atmosferu, utoliko i bolja kao umetniko delo
u datom medijumu.

2. Osvit prie strave i uasa

Kao to se i moe oekivati od knjievnog roda koji je tako usko povezan sa iskonskom
emocijom, pria strave i uasa stara je koliko su stari ljudska misao i ljudski govor.
Kosmika strava se pojavljuje kao sastavni deo najranijeg folklora svih rasa, iskristalisana
u najdrevnijim baladama, hronikama i svetim spisima. Taj uas i taj strah bili su, uistinu,

zapaena odlika sloene ceremonijalne magije i njenih obreda u prizivanju demona i

duhova, rituala koji se razvijaju od preistorijskog doba i koji vrhunac dostiu u Egiptu i
kod semitskih naroda. Nedovreni knjievni radovi kao to su Enohova knjiga i
Solomonov mali klju savreno ilustruju mo koju je neobino imalo nad drevnim
istonjakim umom, i na toj se podlozi temelje dugotrajni postojani sistemi i tradicije iji
odjeci dopiru i do naih dana. Tragovi toga transcendentalnog uasa i straha vidljivi su u
klasinoj knjievnosti, a postoje dokazi da su bili najjae izraeni u baladi koja se razvijala
uporedo sa klasinom strujom i koja je iezla zato to nije raspolagala medijumom pisane
rei. Srednji vek, uronjen u sanjalaki mrak, dao je stravi ogroman podstrek i mogunost
da se izrazi; Istok i Zapad su, podjednako, nastojali da sauvaju i uveliaju mrano
naslee, nasumini folklor i akademski formulisani kabalizam i magiju koji su se prenosili
s kolena na koleno. Vetice, vukodlaci, vampiri i duhovi zloslutno su navirali sa usana
putujuih pevaa i staramajki kraj ognjita, i trebalo im je malo ohrabrenja da zakorae
preko mede koja opevanu priu ili usmeno isprianu pesmu razdvaja od formalne
knjievne kompozicije. Na Istoku je neobina pria teila tome da dobije velelepni kolorit
i sjaj koji su je gotovo preobrazili u istu fantaziju. Na Zapadu, gde je mistini Tevtonac
silazio iz crnih severnih uma a Kelt u pameti imao neobina rtvovanja u druidskim
gajevima, neobina pria je dobila stravinu dubinu i ubedljivu ozbiljnost atmosfere, koja
je udvostruila snagu poluisprianih a polunagovetenih uasa.
Mo zapadnjakog saznanja o stravi potekla je, bez sumnje, od skrivenog ali i
nasluivanog gnusobnog kulta nonih poklonika iji su udni obiaji preneti iz
prearijskog doba kada je zgurena mongoloidna rasa krstarila Evropom sa svojim stadima i
oporima bili ukorenjeni u najgnusnijim starodrevnim obredima plodnosti. Ta tajna
religija, koju su seljaci prenosili hiljadama godina s kolena na koleno, uprkos javnoj
vladavini druidskih, grko-rimskih i hrianskih verovanja u istim oblastima, bila je
obeleena divljim pononim skupovima vetica u pustim umama i na vrhovima dalekih
brda, u Valpurgijskim noima i na praznik Svih svetih, dakle u ona godinja doba kada se,
po starom obiaju, gaje koze, ovce i stoka; postepeno se pretvarala u vrelo bogate riznice
arobnjaka i legendi o vradbinama i time izazvala isto toliko divljake progone, meu
kojima su, pominjem najpoznatiji ameriki primer, i uvena proganjanja vetica u Salemu.
Povezan sa tom tajnom religijom, sutinski a moda i formalno, uasavajui tajni sistem
izopaene teologije ili kulta oboavanja satane proizveo je i takvu stravu kakva je Crna
misa; sva ta verovanja teila su istom cilju a podsticala su najvie one ija su stremljenja
bila prvenstveno nauna i filozofska astrologe, kabaliste i alhemiare kao to su Albert
Magnus (Albert Magnus) ili Rejmon Lili (Raymond Lully) kojima ta surova vremena
uistinu obiluju. Tu premo i tu dubinu srednjovekovnog duha strave u Evropi, pojaanog
mranim oajanjem izazvanim naletima boletina, najtanije odraavaju groteskne slike i
groteskni Iikovi kriom urezbareni u najpoznatije i najbolje kasnije gotske crkvene

spomenike; demonski ukrasni oluci na crkvi Notr Dam i Mon Sen Miel spadaju u
najpoznatije primere. Ne treba zaboraviti da je u itavom tom periodu, i meu uenima i
meu neukima, podjednako, postojala bespogovorna vera u sve oblike natprirodnog, od
najblaih doktrina hrianstva do najudovinijih morbidnosti vradbina i crne magije.
Renesansni volebnici i alhemiari Nostradamus (Nostradamus), Tritemijus
(Trithemius), doktor Don Di (John Dee), Robert Fled (Robert Flad) i mnogi drugi
raali su se, uistinu, sa veoma bogatim nasleem.
Na tome plodnom tlu izrasli su tipovi i likovi mranog mita i sumorne legende koji, vie
ili manje prerueni ili izmenjeni savremenom tehnikom, ive i dan-danas u knjievnosti
neobinog. Mnogi od njih preuzeti su iz najranijih usmenih predanja i sastavni su deo
batine oveanstva. Utvara koja se pojavljuje i trai da joj se konano sahrane kosti,
demon-dragan koji dolazi po svoju ivu nevestu, smrt-neprijatelj ili predvodnik mrtvih
dua koji jae na nonom vetru, ovek-koji-se-pretvara-u-vuka, zapeaena odaja,
besmrtni arobnjak sve se to nalazi u onome udnom skupu srednjovekovnih saznanja
koja je pokojni Bejring-Guld (Baring-Gould) sa velikim uspehom prikupio u svojoj knjizi.
Tamo gde je mistina severnjaka krv bila najjaa, tamo je i atmosfera narodnih pria
postajala najupeatljivija, jer latinske rase nose primesu duboke racionalnosti pa samim
tim liavaju i ona svoja najudnovatija sujeverja mnogih nagovetaja bajnosti tako
karakteristine za naa u umi roena i ledom pothranjivana aputanja.
Kao to je tvorcvina mate nala otelotvorenje prvo u poeziji, tako se i mi prvo u poeziji
susreemo sa neprekidnim prodorom neobinog u klasinu knjievnost. Zaudo, najstariji
uzori su u prozi a ne u stihu; dogaaj sa vukodlakom kod Petronija, jezivi odlomak kod
Apuleja, kratko ali uveno pismo Plinija Mlaeg i udna kompilacija Grka Flegona,
osloboenog roba cara Hadrijana. Kod Flegona prvi put nailazimo, u stvari, na onu
gnusobnu priu o nevesti-leu koju je kasnije prepriao Proklus i koja je u nae doba
nadahnula Getea (Goethe) za Korintsku nevestu a Vaingtona Ervinga (Washington
Irving) za Nemakog studenta. Ali u vreme kada stari severnjaki mitovi dobijaju svoj
knjievni oblik i kada se, kasnije, neobino pojavljuje kao stalni element u tadanjoj
knjievnosti, ono je uglavnom u metrikom ruhu u kojem je, uostalom, i vei deo
matovitih ostvarenja srednjeg veka i renesanse. Skandinavske ede i sage odzvanjaju od
kosmike strave i tresu se od pravog pravcatog straha pred Imirom i njegovom
bezoblinom ikrom; a nae anglosaksonske prie o Beovulfu i kasnije kontinentalne prie
o Nibelungu pune su avetinjske neobinosti. Dante (Dante) prvi kree u osvajanje
klasino jezovite atmosfere a Spenser (Spencer) u svojim velianstvenim strofama belei
prisustvo fantastinog uasa i straha koje bude predeli, dogaaji i likovi. Prozna
knjievnost nam nudi Malorijevu (Malory) Arturovu smrt, u kojoj su mnoge strane
situacije preuzete iz ranih balada ser Galahed pljaka mrtvog oveka, oduzima mu ma
i sa lea svlai svilu. U elizabetanskoj drami, koja nam daruje Doktora Fausta, vetice u

Makbetu, duha u Hamletu i stravinu jezovitost Vebstera (Webster), lako prepoznajemo

mo koju je demonsko imalo nad kolektivnom sveu a koju je poveavao i sasvim realan
strah od postojeih vradbina iji uasi potresaju Kontinent a u uima Engleza poinju da
odzvanjaju u vreme kada krstai Demsa Prvog kreu u lov na vetice. Na mistinu prozu
iz koje itaoca uvek neto vreba nadovezuje se niz rasprava o bajanju i demonologiji koje
podstiu matu italakog sveta.
Tokom sedamnaestog i poetkom osamnaestog veka objavljuje se mnotvo bledih,
kratkovekih knjiga bajki i narodnih pesama sa mranim koloritom, knjiga koje su daleko
ispod lepe knjievnosti. Knjiice strave i neobinog razmnoavaju se kao gljive, a sve vee
interesovanje italaca potvruju fragmenti kao to je Defoova (Defoe) Prikaza izvesne
gospoe Vil, jednostavna pria o mrtvoj eni iji duh pohaa njene prijatelje, napisana
zato da bi na prikriven nain reklamirala teoloku raspravu o smrti koja bez te prie ne bi
imala prou. Vii drutveni slojevi gube veru u neobino i natprirodno i okreu se
klasinom racionalizmu. Ali, zahvaljujui prvim prevodima istonjakih pripovesti, za
vreme vladavine kraljice Ane, dolazi do preporoda romantinog oseanja i taj procvat
dobija konaan oblik sredinom veka nailazi era obeleena novim uivanjem u prirodi i
u sjaju prolih vremena, udnim prizorima, junakim podvizima i neverovatnim
udesima. To oseanje se prvo javlja kod pesnika koji poinju da se izraavaju na nov
nain i da pevaju o udima, o neobinostima i o jezi. I, najzad, posle stidljive pojave
nekolikih neobinih scena u romanima toga doba kao to su Smoletove (Smolett)

Pustolovine Ferdinanda, grofa Fadoma iz osloboenih nagona raa se jedna nova kola
knjievne proze gotska kola strane i fantastine kratke i dugake povesti ije e
literarno potomstvo biti tako brojno i u mnogo sluajeva tako blistavo po umetnikim
vrednostima. Ako bolje razmislimo, uistinu je udno to da je pripovedanju neobinog kao
jednoj vrstoj i akademski priznatoj knjievnoj formi trebalo toliko vremena da blesne
punim sjajem. Impuls i atmosfera u oblasti neobinog stari su koliko i ovek, a ipak je
tipina neobina pria klasine knjievnosti dete roeno tek u osamnaestom veku.

3. Rani gotski roman

Osijanovi (Ossian) oseneni predeli, haotine vizije Vilijema Blejka (William Blake),
groteskni plesovi vetica u romanu Tam O' anter Roberta Bernsa (Robert Burns),
zloslutni demonizam u Kolridovim (Colleridge) poemama Kristabel i Stari mornar,
avetinjska ar Kilmenija Dejmsa Hoga (James Hogg) i uzdraniji pristupi kosmikoj stravi
u Lamiji i u drugim Kitsovim (Keats) pripovetkama u distihu, tipine su engleske
ilustracije uskrsnua neobinog u formalnoj knjievnosti. I nai tevtonski roaci na
Kontinentu odazvali su se toj sve veoj poplavi; i Burgerov (Burger) Divlji lovac i jo
uvenija Lenora, balada o demonu-mladoenji oba dela je na engleskom odvano
podravao Skot (Scott) koji je oduvek gajio duboko potovanje prema natprirodnom

samo su delii bogatstva jezovitog koje je nemaka pesma poklonila svetu. Tomas Mor
(Thomas Moore) iz tih izvora prerauje legendu o statui-nevesti koja se naslauje
grozotama (ovu temu iz davnina preuzeo je kasnije u Iloskoj Veneri Prosper Merime
(Prossper Merime) i iji odjeci grozovito hue u njegovoj baladi. Geteovo besmrtno
remek-delo Faust, koje iz puke bajke prerasta u klasinu, kosmiku tragediju, predstavlja
vrhunac do kojeg je dosegao poetski impuls tog nemakog pesnika.
Ali, tome sve jaem podstreku dao je konaan oblik tek jedan vrlo ivahan, veseo i
svetovan Englez niko drugi do Horas Volpol (Horace Walpole) i postao istinski
tvorac prie strave i uasa kao ustaljene knjievne forme. Zaljubljen u srednjovekovni
roman i u misteriju, Volpol je, poto je svoju vilu u Stroberi Hilu pretvorio u gotski
zamak, objavio 1764. godine Otrantski zamak, priu o natprirodnom, i ona je, iako sama
po sebi neubedljiva i osrednjih vrednosti, imala gotovo jedinstven uticaj na knjievnost
neobinog. Volpol je roman izdao anonimno, u malom broju primeraka, koje je tampao u
sopstvenoj amaterskoj tampariji u Stroberi Hilu. U predgovoru za to prvo izdanje pisac je,
krijui se ispod maske mitskog prevodioca V. Marala, preporuivao itaocima svoj
roman kao prevod starinske italijanske knjige nastale iz pera srednjovekovnog italijanskog
analiste Onufrija Muralta (Onuphrio Muralto). Tajna autorstva knjige otkrivena je u
predgovoru za drugo izdanje romana. Volpol je tek kasnije priznao da je on pisac dela i
beskrajno je uivao u ogromnoj popularnosti te svoje knjige koja je doivela bezbroj
izdanja, dramatizaciju i masovno podraavanje i u Engleskoj i u Nemakoj.
Dosadnu, izvetaenu i melodramsku priu jo vie je okrnjio svojim ivim i prozainim
stilom koji ni u jednom trenutku nije u skladu sa istinski neobinom atmosferom. To je
pripovest o Manfredu, nepotenom princu uzurpatoru koji, vrsto reen da osnuje
dinastiju, pokuava da se, posle iznenadne i zagonetne smrti jedinca sina Konrada,
oslobodi svoje ene Ipolite i oeni nevestom nesrenog Konrada; a Konrad je na dan svoje
svadbe poginuo tako to ga je u dvoritu zamka prignjeio dinovski lem ukraen crnim
perjem koji je sa neba pao na njega. Nevesta-udovica Izabela bei od Manfreda i njegovih
neasnih namera i u podzemnim piljama zamka sree mladog, plemenitog spasioca
Teodora koji, premda se predstavlja kao seljak, neobino lii na starog plemia Alfonsa
koji je pre Manfreda vladao tom oblau. Odmah potom, u zamku poinju razni
neverovatni dogaaji: pojavljuju se delovi dinovskih titova, jedan porodini portret
izlazi iz svog okvira, udar groma unitava zdanje, a iz ruevina iskrsava naoruani
Alfonsov duh. Otkriva se da je Teodor, koji je bio zaljubljen u Manfredovu ki Matildu
u devojku koju je, grekom, ubio roeni otac Alfonsov sin i zakoniti naslednik poseda.
Na kraju se Teodor eni Izabelom i njih dvoje ive sreno i dugoveno; a Manfred, ija je
zloa prouzrokovala natprirodnu smrt sina jedinca i izazvala njegova sopstvena
neprirodna muenja, odlazi u manastir da okaje grehe, dok se njegova ojaena ena
zamonai.

Pria je, dakle, potpuno nezanimljiva i od poetka do kraja liena prave kosmike strave
koja proima knjievnost neobinog. Ali ed osamnaestog veka za nagovetajima
udesnog i za sablasnim starinama bila je tako neutoljiva da su knjigu zduno i ozbiljno
prihvatili i najzdraviji itaoci, tako da je ona, uprkos sutinskoj blesavosti, uzdignuta na
pijedestal od bitnog znaaja za istoriju knjievnosti. Od svega je najvanije to to je pisac u
ovom delu stvorio novu vrstu prizora, jer su njegovi papirnati likovi i nesuvisli dogaaji
pod vetim perom pisaca sa istananijim oseanjem za neobino podstakli razvoj gotske
kole sklone podraavanju, a ona je, opet, podstakla i nadahnula istinske tkalce kosmike
strave itav niz umetnika na elu sa Poom (Poe). Ta romaneskna dramska oprema sastojala se pre svega od gotskog zamka, njegovih strahobnih starina, ogromnih
prostranstava, naputenih ili poruenih krila zdanja, vlanih, memljivih hodnika,
tajanstvenih katakombi i galaksija duhova i privlanih legendi, kao jezgra saspensa* i
demonske strave. Ta oprema je, naravno, obuhvatila i tiranskog, osvetoljubivog vlastelina
u ulozi zloinca ili nitkova; ednu, progonjenu junakinju nalik na sveticu i najee
potpuno nezanimljivu devojku koja, kao rtva nasilja, treba da privue itaoevu
naklonost; neustraivog junaka bez mane i straha, uvek visokog roda i uglavnom
preruenog u poniznog slugu; konvenciju vezanu za zvunost italijanskih imena linosti; i
iroku lepezu rekvizita u koje spadaju udne svetlosti, tajni prolazi, naglo ugaene
svetiljke, plesnjivi, pouteli skriveni rukopisi, kripa arki, pokretni ilimi i tome slino.
Sva ta oprema se sa vrlo zanimljivom istovetnou pojavljuje u celokupnoj istoriji gotskog
romana, a s vremena na vreme i sa izvanrednim efektom; ona, naravno nije nestala ni
dan-danas, iako je zahvaljujui tananoj tehnici sada svedena na manje naivan i manje
oigledan oblik. U osamnaestom veku pronaena je, dakle, jedna veoma harmonina
sredina i u nju je smetena nova kola; a taj milieu je svet pisaca brzo i bez dvoumljenja
iskoristio.
Nemaki roman se odmah odazvao Volpolovom uticaju i ubrzo postao poslovian po
neobinom i jezovitom. U Engleskoj je jedan od prvih podraavalaca bila proslavljena
gospoda Barbold (Barbauld), tada jo gospoica Ejkin (Aikin), koja je 1773. godine objavila
nezavreni rukopis Ser Bernard, u kome je vetom rukom prebirala po strunama istinske
strave.

* Zadravamo, nepreveden, pojam suspense u onom smislu u kojem se podrazumeva u

literaturi o filmu: anr filma u kome su situacije u odnosu na reenje, na rasplet, proete
izvesnom napetou, neizvesnou. Prim. prev.

Plemi, vlasnik mranog i pustog poseda, privuen zvukom zvona i dalekom svetlou,
ulazi u neki udan drevni zamak sa kulama, na kome se vrata zatvaraju i otvaraju sama od
sebe i u kome ga varljiva plaviasta svetlost mami uz tajanstvene stepenice do mrtvih
ruku i oivljenih starih kipova. Ser Bernard prilazi kovegu u kojem lei mrtva gospa i
ljubi je; u tom trenutku se prizor menja; mrana odaja pretvara se u raskone, jarko
osvetljene, prelepe salone gde gospa vraena u ivot prireuje gozbu u ast svoga spasioca.
Zadivljen ovom priom, Volpol je mnogo manje uvaavao daleko uveniji izdanak svog
Otranta roman Stari engleski baron koji je 1777. godine objavila Klara Riv (Clara
Reeve). Valja, istini za volju, priznati da njenom romanu nedostaju prave vibracije
onostranog mraka i tajanstvenosti koje odlikuju delo gospoe Barbold. Sve u svemu, iako
manje sirova od Volpolovog romana i u umetnikom pogledu ekonominija u stravi po
tome to ima samo jednu utvarnu figuru, ta pripovest je ipak suvie nezanimljiva da bismo
je svrstali u velika knjievna dela. I u ovom sluaju je junak neustraivi naslednik zamka
preruen u seljaka i vraen na posed zahvaljujui duhu svoga oca; i u ovom sluaju je
knjiga doivela ogroman uspeh, neobinu popularnost, bezbroj izdanja, dramatizaciju i
prevod na francuski. Gospoica Riv je napisala jo jedan roman o neobinom koji, na alost, nije objavljen, da bi na kraju bio izgubljen i sam rukopis.
Gotski roman se. dakle, kao knjievna forma ustalio u osamnaestom veku i kako se taj vek
blii kraju, tako se i dela ovog roda mnoe u sve veem broju. Roman Utoite, koji je
1785. godine napisala gospoa Sofija Li (Sophia Lee) sadri i jedan istorijski element vezan
za kerke bliznakinje kotske kraljice Meri; i on se, premda lien svojstva natprirodnog,
vrlo veto slui Volpolovim prizorima i mehanizmima. Pet godina kasnije, sve postojee
svetlosti zasenjuje novi blesak gospoa Ana Radklif (Ann Radcliffe, 17641823), koja
je svojim slavnim romanima strave i saspensa napravila pravu modu i postavila nove
visoke norme u oblasti atmosfere jezovitosti to budi strah, uprkos tome to je svoje
utvare na kraju nemilosrdno unitavala nategnutim mehanikim objanjenjima. Gospoa
Radklif je ve poznata spoljna obeleja obogatila istinskim oseanjem za natprirodno pa ih
je, i u prizoru i u dogaanju. sprovela na nain koji se granii sa genijalnou; svako
obeleje dekora i

radnje doprinosi umetniki vrednovanom utisku bezgranine

strahotnosti koju je elela da prenese svojim itaocima. Neki zlokobni detalji, kao to su:
krvavi trag na stepenitu zamka, jeanje to dopire iz daleke podzemne grobnice ili
tajanstvena pesma u umi obavljenoj nonom tamom, svakako su najupeatljivije slike
strave u gotskom romanu i u svakom pogledu nadmauju nastrane i zamorne knjige
drugih pisaca. Svojom bujnom vizuelnom matovitou, Ana Radklif opisuje udesne
predele i odslikava ih, nikada u krupnom planu, irokim, bajnim potezima kiice, i te
vrline dolaze do punog izraaja u svim njenim neobinim fantazijama. Osnovna slabost
gospoe Radklif, pored neobjanjive navike da romane zavrava trezvenim,
razoaravajuim objanjenjima, lei u njenoj isto tako neobjanjivoj tenji ka netanim

geografskim i istorijskim podacima i kobnoj sklonosti ka tome da svoje romane ispunjava

budalastim pesmicama koje pridaje ovoj ili onoj linosti.
Gospoda Radklif je napisala est romana: Zamkovi Atlin i Danbejn (1789), Sicilijanski

roman (1790), Roman u umi (1792), Udolfove tajne (1794), Italijan (1797) i Gaston de
Blondvil; ovaj roman napisan je 1802. godine a objavljen tek posthumno 1826. Od tih
romana najpoznatiji je Udolfo, koji je i obrazac najbolje rane gotske pripovesti. To je
hronika o mladoj Francuskinji Emili koja se sticajem okolnosti smrt roditelja i udaja
tetke za prepredenog vlastelina Montinija seli u stari zamak u Apeninima. Tajanstveni
zvuci, vrata koja se otvaraju i zatvaraju sama od sebe, jezive legende i nepojaman uas u
udubljenju iza crnog prozirnog zastora sve se to brzo nie zato da rastroji junakinju i
njenu odanu pratilju Anet; najzad, posle tetkine smrti, Emili polazi za rukom da pobegne
iz ukletog zamka zahvaljujui zatvoreniku kojeg je pronala u podzemnim hodnicima. Na
putu ka svome domu, Emili boravi u dvorcu u kome je opsedaju novi uasi: naputeno
krilo zdanja u kojem je ivela nekadanja vlastelinka, odar sa crnim pokrovom i tako
dalje; na kraju, junakinja, uprkos svemu, nalazi spas i sreu u svom draganu Valankuru,
poto je pre toga razjasnila tajnu kojom je bilo obavijeno njeno roenje. Ovaj roman je,
naravno, bio samo nova verzija dobro poznate grae, ali je ona tako sjajno i tako veto
preraena da e Udolfo za sva vremena pripadati klasici. Iako su i kod gospoe Radklif
likovi beivotni, to njihovo obeleje je manje uoljivo nego kod njenih prethodnika. A
Ana Radklif je, to se tie stvaranja atmosfere, bespogovorno najvei majstor meu
majstorima svoga doba.
Od bezbrojnih podraavalaca Ane Radklif, ameriki romanopisac arls Brokden Braun
(Charles Brockden Brown) najblii joj je i po duhu i po metodu. I Braun je, kao ona,
otetio svoja dela time to je uvek, na kraju, natprirodno objanjavao prirodnim; i on je,
kao gospoa Radklif, proimao svoje romane sablasnom atmosferom i snagom koja je
uasima, sve dok nisu bili prozaino objanjeni, davala ogromnu ivotnost. Braun se od
Ane Radklif razlikuje po tome to sa prezrenjem odbacuje spoljna gotska obeleja i
rekvizite, i to svoje tajne i zagonetke smeta u savremeni ameriki dekor. Njegovi romani
sadre pojedine nezaboravne strane prizore koji nadmauju ak i jezovite prizore
gospoe Radklif, naroito u opisivanju delovanja jednog poremeenog uma. Roman Edgar
Hantli zapoinje scenom u kojoj ovek-koji-hoda-u-snu kopa grob; roman Ormond pria
o jednom lanu zlokobnog tajnog bratstva; i u njemu se, kao u romanu Artur Mervin,
opisuje epidemija ute groznice kojoj je autor bio svedok i u Filadeifiji i u Njujorku.
Braunova najpoznatija knjiga je Viland; ili Preobraaj' (1798), u kojoj Nemac iz
Pensilvanije, obuzet verskim fanatizmom, uje glasove pa zatim kolje enu i decu,
prinosei ih na rtvu. Njegova sestra Klara, koja priu i pria, spasava se u poslednjem
trenutku. Scene na umovitom posedu su izuzetno ive, a uasi koje doivljava Klara
prestravljena avetinjskim glasovima, neobinim pojavama i batom udnih koraka u pustoj

kui, uoblieni su sa istinskom umetnikom snagom. Iako se, na kraju, itaocu nudi
neubedljivo ventrilokvistiko objanjenje, atmosfera je uasavajua, nepatvorena. Karven,
opaki ventrilokvist, tipian je lupe Manfredovog ili Montonijevog tipa

4. Vrhunac gotskog romana

Strava i uas u knjievnosti dobijaju novi opaki vid i novu zlost u delu Metjua Gregorija
Luisa (Matthew Gregory Lewis, 1773 1818), iji je roman Kaluer (1796) stekao
ogromnu popularnost i doneo mu nadimak Kaiuder Luis. Ovaj mladi pisac, obrazovan u
Nemakoj gde se napajao divljom tevtonskom batinom koja je gospoi Radklif bila
potpuno nepoznata, okrenuo se stravi u tako nasilnim oblicima da o njima njegova nena
pretkinja nije smela ni da misli, i stvorio remek-delo ive strave u kome su opta gotska
svojstva zainjena gomilama grozota. To je pria o kalueru Ambroziju koga sa samih
vraka preohole estitosti sunovrauje u bezdan zla zao duh u obliju devojke Matilde i
koji, dok eka smrt iz ruku neumoljive inkvizicije, pokuava da se spase tako to svoju
duu prodaje avolu, uveren da je ionako ve izgubio i telo i tu duu. Poto ga je
namamio na pusto mesto. Zloduh mu uz porugu saoptava da je duu prodao zaludu,
budui da je ba u trenutku kada je sklapao udovinu pogodbu dobio oprotaj od svih
svojih grehova; a zluradu podlost krunie time to Ambrozija optuuje za neprirodne
zloine da bi, potom, njegovo telo bacio u provaliju i na taj nain njegovu duu osudio na
veno prokletstvo. Roman Sadri nekoliko divnih opisa kao to su bajanje u podzemnim
grobnicama pored manastirskog groblja, paljenje manastira i kraj nesrenog opata. I
sporedan zaplet, u kome markiz de las Sisternas sree utvaru svoje pretkinje, Krvave
Kaluerice, sadri mnoge uzbudljive scene kao to su pojava oivljenog lea pored
markizove postelje i kabalistiki obred u kome mu Jevrejin Lutalica pomae da se oslobodi
mrtvog tlaitelja i protera ga u carstvo mrtvih. Uprkos tome, roman Kaluer je, posmatran
u,celini, uasno razvuen, suvie dugaak i suvie rasplinut, a njegovu snagu razaraju
neozbiljnost, brbljivost i nezgrapno, preterano delovanje protiv onih zakona uljudnosti
koje Luis prezire kao puko prenemaganje. Velika je zasluga ovog pisca to svoje utvarne
vizije nikada ne unitava prirodnim objanjenjima i to ba njemu polazi za rukom da
razbije radklifovsku tradiciju i proiri oblast gotskog romana. Pored Kaludera, Luis je
napisao dramu Duh zamka izvedenu 1798. godine, a kasnije i druge romane u formi
balade; njemu dugujemo i itav niz prevoda sa nemakog.
Engleski i nemaki gotski romani pojavljuju se sad u sve veem broju, ali sa vrlo
osrednjim vrednostima. Oni su, u veini, gotovo smeni itaocu istananijeg ukusa, a
uvena satira Opatija Nortenger gospoice Ostin (Austin) bila je, bez sumnje, nezasluena
pokuda onoj koli koja je ve tonula u besmislicu i budalatinu. Ta u jednom vremenskom
razdoblju tako osobena kola je nestajala, ali se u njoj, pre nego to se ugasila, pojavila
figura njenoga poslednjeg i najveeg predstavnika u linosti arlsa Roberta Matjurina

(Charles Robert Maturin, 17821824), zagonetnog i nastranog irskog svetenika. Iz

njegovih brojnih, raznovrsnih spisa izdvaja se remek-delo strave Melmot Lutalica (1820),
u kome je gotska pripovest dostigla vrhunac prave, do tada nepoznate, iste natulne
strave.

Melmot je pria o irskom vlastelinu koji je u sedamnaestom veku, u zalogu za svoju duu,
iskamio od avola natprirodno produenje ivota. A moe da bude spasen jedino ako
nekome drugom utrapi udovinu pogodbu, to mu, naravno, ne polazi za rukom, iako
uporno proganja one koji su iz pukog oajanja postali lakomisleni i neobuzdani. Okvir i
okosnica prie nepojamno su neveti i nezgrapni; pria je spora i dugaka, sa rasplinutim
epizodama, sa priama u priama, sa glomaznim, nategnutim spojevima i
koincidencijama; uprkos tome, na mnogim mestima u ovom delu izbija snaga koja se ne
moe nazreti ni u jednome prethodnom delu ove vrste srodnost sa sutinskim istinama
ljudske prirode, prodiranje u najdublja vrela istinske kosmike strave, belo usijanje i
strastvenost samog autora pretvaraju knjigu u pravi dokument estetikog izraavanja
vlastite linosti. Nijedan nepristrasan italac nee posumnjati u to da Melmot predstavlja
ogroman napredak u razvoju prie strave. Strah i uas izvueni su iz carstva
konvencionalnog i uzdignuti su do grozomornog oblaka koji se nadnosi nad samom
sudbinom oveanstva. Matjurin izaziva jezu zato to je i sam kadar da je oseti. Gospoa
Radklif i Luis su lak plen za parodistu, ali bi taj parodista u grozniavo uzbudljivoj radnji i
u tome visokom atmosferskom pritisku teko pronaao i jednu jedinu pogrenu notu u
muzici ovoga Irca kome su tanane emocije i melodije keltskog misticizma posluile kao
najfinija mogua prirodna oprema za zadatak koji je postavio samome sebi. Matjurin je,
neosporno, stvaralac autentine genijalnosti, to je priznao i Balzak (Balzac) koji je

Melmota svrstao u grupu sa Bajronovim (Byron) Manfredom, Molijerovim (Molire) Don

uanom i Geteovim Faustom, u grupu vrhunskih alegorinih figura moderne evropske
knjievnosti; zato je i sam napisao jedan neobian pozorini komad pod nazivom Izmireni
Melmot, u kome Lutalica uspeva da svoju paklenu pogodbu sa avolom prenese na
proneveritelja jedne pariske banke da bi je ovaj, potom, preneo na itav lanac rtava, sve
dok se, na jednom raspusnom kockaru, to prokletstvo ne okona. I titani kao to su Skot,
Roseti (Rossetti), Tekeri (Thackerey) i Bodler (Baudelaire) klanjali su se Matjurinu sa
neskrivenim divljenjem, a odreeno znaenje ima i injenica da je Oskar Vajld (Oscar
Wilde), poto je pao u nemilost i otiao u izgnanstvo, odluio da svoje poslednje dane u
Parizu proivi pod lanim imenom Sebastijena Melmota.

Melmot sadri scene koje ni danas nisu izgubile mo da prizovu stravu. Roman poinje
samrtnikom posteljom neki stari jadnik umire od straha koji su u njemu izazvali neto
to je video, rukopis koji je proitao i porodini portret okaen u mranom sobiku stare
kue. Oi na toj slici imaju neki udovini, grozniavi sjaj, a na vratima se dvaput
pojavljuje ovek neobino slian onome koji je pozirao za portret. Strava provejava kroz

dom Melmotovih, iji je predak ,,D. Melmot 1646 pozirao slikaru za portret. Starac
na samrtnikoj postelji izjavljuje da je taj ovek jo iv, iako je od njegovog roenja
proteklo vie od sto pedeset godina. On, odmah zatim, umire, poto je svome nasledniku,
roaku Donu, ostavio u amanet da uniti i portret i rukopis. Mladi Don ita rukopis,
koji je krajem sedamnaestog veka napisao Englez Stenton, i tako saznaje da se jedan
straan dogaaj odigrao u paniji 1677. godine, kada je pisac dokumenta sreo uasavajueg
sunarodnika koji mu je ispriao kako je jednog svetenika ubio na taj nain to ga je dugo
gledao ukoenim pogledom, i to zbog toga to ga je pop proglasio za najgore zlo. Posle
ponovnog susreta sa ovim sunarodnikom u Londonu, Stentona zatvaraju u ludnicu gde ga
poseuje stranac iji dolazak najavljuje sablasna muzika i ije oi nemaju pogled smrtnika.
Melmot Lutalica tako se zove zlokobni posetilac obeava zatvoreniku slobodu
ukoliko preuzme od njega pogodbu sklopljenu sa avolom; ali i Stenton, kao svi oni
kojima se Melmot do tada obraao, odoleva iskuenju. Opisi uasa koji vladaju u ludnici a
kojima se Melmot slui da bi Stentona naveo na iskuenje, svakako spadaju u
najupeatljivije delove knjige. Poto, posle izvesnog vremena, biva otputen iz ludnice,
Stenton ostatak ivota posveuje traganju za Melmotom i uspeva da pronae njegovu
porodicu. I toj porodici ostavlja rukopis, ije poutele, oteene stranice ita, kasnije,
mladi Don. On unitava i portret i rukopis, ali ga u snu pohodi strani predak i na ruci
mu ostavlja crni i plavi beleg.
Neposredno posle toga, mladog Dona poseuje panac Alonso de Monhada koji je, posle
doivljenog brodoloma, pobegao od prisilnog manastirskog ivota i od opasne inkvizicije.
Taj ovek je strahovito propatio klasini su opisi raznih vrsta muenja kojima je bio
podvrgnut ali je ipak imao snage da se odupre Melmotu Lutalici kada ga je ovaj, u
najteem trenutku, posetio u zatvorskoj eliji. U kui jednog Jevrejina, koji mu je pruio
utoite, Alonso otkriva rukopis u kome se govori o Melmotovim zlodelima i podvizima,
meu koje spada i osvajanje mlade Indijanke Imalej, koja kasnije dolazi u paniju pod
imenom Done Isidore, a i njegovo stravino venanje sa njom, iji obred, tano u pono,
obavlja le isposnika u polusruenoj kapeli gnusobnog manastira. Alfonsovo pripovedanje
mladom Donu zauzima glavni deo Matjurinove knjige u etiri toma, i ta se nesrazmera
ocenjuje kao jedna od najveih tehnikih greaka u kompoziciji romana.
Razgovor Dona i Alfonsa prekida ulazak Melmota Lutalice; ali njegove nekada sjajne i
prodorne oi sada su zamuene i ugaene, veitog mladia savladala je oronulost. Rok
pogodbe sa avolom se blii kraju, i on se posle sto pedeset godina vraa kui da bi se u
starom porodinom domu sreo sa svojom sudbinom. Melmot tera sve iz sobe i, uz
upozorenje da bez obzira na zvuke koji bi te noi mogli dopirati iz njegove odaje niko ni
po koju cenu ne ulazi u nju, ostaje da sam samcijat doeka svoj kraj. Mladi Don i Alfonso
uju urlike i straan lelek, ali u sobu ne ulaze do jutra kada u itavoj kui zavlada tiina.
Oni otvaraju vrata, ali u sobi nema nikog. Glinasti tragovi stopala vode kroz sporedna

vrata do litice nad morem, a uz sam rub provalije nailaze na trag koji ukazuje na to da je
neko teko telo na silu dovueno do toga mesta. Na steni visi okaen Melmotov al; i to je
sve jer niko nikada vie nije ni video ni uo Melmota Lutalicu.
Tako, dakle, izgleda pria; svako e odmah uoiti razliku izmeu ove preinaene,
sugestivne i umetniki uobliene strave i da se posluimo reima profesora Dorda
Sentslerija lukavog ali dosadnog racionalizma Ane Radklif i vrlo esto detinjaste
nastranosti, neukusa i nebriljivog stila Metjua Luisa. Matjurinov stil ve sam po sebi
zasluuje sve pohvale, jer ga ubedljiva neposrednost i blistava ivost uzdiu iznad
visokoparne izvetaenosti njegovih prethodnika. Profesorka Edit Berkhed (Edith
Birkhead) u svojoj istoriji gotskog romana sa pravom belei da je ,,i pored svih poznatih
greaka. Matjurin poslednji i najvei pisac gotskog romana. Melmot je osvojio iroki krug
italaca, pa je pretoen i u dramu, ali ga je njegova kasna pojava u oblasti gotske pripovesti
liila one burne popularnosti koju su doiveli romani Udolfo i Kaluer.

5. Plodovi gotskog romana

U meuvremenu nisu bile lenje ni druge ruke, tako da su se pored prilino sumorne
gomile bezvrednih knjiga pojavila, i na engleskom i na nemakom jeziku, dela iz oblasti
neobinog koja su uistinu vredna spomena. Klasina po postupku i upadljivo razliita od
ostalih po tome to se zasniva vie na istonjakoj prii nego na volpolovskom gotskom
romanu, uvena je Pria o kalifu Vateku bogataa Vilijema Bekforda (William Backford),
napisana na francuskom jeziku ali objavljena u engleskom prevodu pre originala.
Istonjake prie, koje je poetkom osamnaestog veka u evropsku knjievnost uveo Galan
(Galland) francuskim prevodom nepresuno bogate Hiljadu i jedne noi, postale su,
vremenom, velika moda i kao alegorija i kao zabava. Istanan humor, koji samo
istonjaki um zna tako veto da ispreplete sa neobinim i udesnim, osvojio je rafinovane
generacije italaca, pa su se imena Bagdad i Damask pojavljivala u popularnoj knjievnosti
isto toliko neumereno koliko e se ubrzo pojavljivati smela italijanska i panska imena.
Vrstan poznavalac istonjakog romana i izuzetno prijemiv za atmosferu neobinog,
Bekford je u svojoj fantastinoj knjizi snano odrazio nadmenu rasko, lukavo ruenje
iluzija, blagu svirepost, uglaen nitkovluk i jezivu, sablasnu stravu saracenskog duha. Nainom na koji zainjava smeno retko uspeva da okrnji snagu zlokobne teme, a priu
razvija sa fantazmagorinom pompom, dok smeh izazivaju kosturi to piruju pod
arabljanskim kupolama. Vatek je pria o unuku kalifa Haruna koga mui udnja za
nadzemaljskom moi, za onim zadovoljstvima i saznanjima koja podstiu i pokreu
prosenog gotskog nitkova ili bajronovskog junaka (a ta dva tipa su u sutini veoma slina)
i koga na iskuenje navodi zao duh terajui ga da traga za podzemnim prestolom monih,
legendarnih sultana u groznim predvorjima Eblisa, muhamedanskog avola. Opisi
Vatekovih dvorova i zabava, njegove smutljive vetice-majke, sultanije Karatis, i njene

volebne kule sa pedeset jednookih crnkinja, njegovog hodoaa u uklete ruevine

Isthara (Persepolisa) i avolske neveste Nuronigar koju je na tom putovanju oteo na
prevaru, istaharskih drevnih kula i terasa, kao i stravinih dinovskih Eblisovih hodnika
gde, domamljene primamljivim obeanjima, rtve bivaju osuene na to da doveka lutaju u
jadu pravi su trijumfi kolorita neobinog zbog kojih je ova knjiga i dobila ustaljeno
visoko mesto u engleskoj knjievnosti. Nisu manje znaajne ni tri Vatekove epizode koje
nisu objavljene za pievog ivota i koje je tek 1909. godine pronaao Luis Melvil (Lewis
Melville) prikupljajui grau za svoju knjigu ivot i knjievno delo Vilijema Bekforda.
Meutim, Bekfordu nedostaje onaj sutinski misticizam koji obeleava najtananije oblike
neobinog, pa zato njegove prie imaju izvesnu latinsku krutost i providnost koje
iskljuuju pravu, uasavajuu stravu.
Ali, Bekford ostaje usamljen u toj svojoj privrenosti Dalekom istoku. Drugi pisci,
blii gotskoj tradiciji i evropskom nainu ivota, slede Volpolov put. Meu bezbrojnim
proizvoaima tadanje knjievnosti strave trebalo bi pomenuti teoretiara Vilijema
Godvina (William Godwin), koji je posle svoga uvenog iako ne i natprirodnog romana

Kaleb Vilijems (1794) napisao hotimino neobino delo Sveti Leon (1799), u kojem temu
o eliksiru ivota to ga je pronalo tajno Bratstvo ruiastog krsta Rozenkrojcevci
ingeniozno razvija i pored toga to mu ne polazi za rukom da pripovest nadahne
uverljivom atmosferom. Taj element rozenkrojcizma koji je pothranjivao talas velikog
interesovanja za magiju, posebno za pomodnu magiju arlatana Kaliostra, i objavljivanje
knjige Magus (1801) Frensisa Bereta (Francis Barett), udne i saete rasprave o okultnim
principima i okultnim obredima, ije je ponovljeno izdanje izalo tek 1896. godine,
pojavljuje se u delima Bulver-Litona (Bulwer-Lytton) i u mnogim kasnijim knjigama V.
M. Rejnoldsa (W.M. Reynolds) kao to su, na primer, Faust i demon i Vagner vukodlak.
Iako lien svojstava natprirodnog, roman Kaleb Vilijems ima mnoga autentina obeleja
strave. Ta pria o slugi koga kinji i proganja gospodar okrivljen za ubistvo, pisana je tako
matovito i tako veto da ni danas nije izgubila vrednost. Dramatizovana je pod naslovom
Gvozdeni koveg , i u toj dramskoj formi bila isto toliko uvena kao i roman. Godvin je,
meutim, bio suvie savestan uitelj i suvie trezven mislilac da bi stvorio istinsko remekdelo neobinog.
Njegova ki, elijeva (Shelley) ena, bila je mnogo uspenija od oca i njen jedinstven
roman Frankentajn; ili moderni Prometej (1817), jedno je od najboljih dela strave i uasa
svih vremena. Meri eli (Mary Shelley) se takmiila sa svojim muem Persijem, lordom
Bajronom i doktorom Donom Vilijemom Polidorijem (John William Polidori) i taj
roman stvorila nastojei da dokae nadmo knjievne proze strave, a njen Frankentajn je
meu suparnikim povestima i jedini roman obraen dosledno od poetka do kraja.
Kritika je uporno ali bezuspeno pokuavala da potvrdi pretpostavku o tome da je najbolje
delove romana napisao eli a ne njegova ena. Roman, unekoliko obojen moralistikom

didaktinou koja mu ne nanosi veliku tetu, pripoveda o vetaki stvorenom ljudskom

biu koje je od delova kostura oblikovao Viktor Frankentajn, mladi student medicine iz
vajcarske. udovite, koje je njegov tvorac stvorio u bezumnoj oholosti genijalnog
uma, poseduje visok stepen inteligencije, ali je njegov spoljanji izgled i grozan i gnusan.
Odbaeno od ljudi i posle izvesnog vremena sve ogorenije, udovite, poinje da ubija
sve one koje Frankentajn voli lanove porodice, prijatelje. Zatim trai da mu
Frankentajn stvori enu, a kada njegov tvorac, uasnut milju da bi svet mogla da nastane
slina udovita, to odbija, ono ga naputa uz stranu pretnju da e se nai uz njega u
prvoj branoj noi. A kada te noi njegova nevesta biva zadavljena, Frankentajn kree u
poteru za udovitem i progoni ga ak do divljina Arktika. Na kraju, dok na brodu trai
utoite kod oveka koji tu priu i pria, i Frankentajna ubija njegov sopstveni izum, plod
drske oholosti. Neke su scene u Frankentajnu odista nezaboravne, kao na primer scena u
kojoj tek oivljeno udovite ulazi u sobu svoga tvorca, razmie zastore na njegovoj
postelji i pri utoj meseevoj svetlosti dugo u njega zuri svojim vodenim oima ako se
te oi oima mogu nazvati. Gospoa eli je napisala i druge romane, pa i veoma zapaenu
knjigu Poslednji ovek, ali vie nikada nije ponovila uspeh prvog dela. Roman

Frankentajn proet je istinskom kosmikom stravom, bez obzira na to to je pripovest na

pojedinim mestima usporena i razvuena. Doktor Polidori je u tom takmienju svoju ideju
razvio u obliku dugake-kratke prie pod naslovom Vampir; u njoj sreemo privlanog
lupea gotskog ili bajronovskog tipa i uivamo u izvanrednim pasaima istinske strave u
koje spada i strahoban noni doivljaj u grkoj umi.
U tom istom periodu se i ser Volter Skot (Sir Walter Scott) mnogo bavi natprirodnim
i neobinim, uplie ih u svoje pesme i romane, a, s vremena na vreme, proizvodi i
nezavisne, manje pripovedake celine kao to su Odaja ukraena tapetama ili Pria o

Viliju Lutalici u romanu Redgauntlit; u ovoj drugoj prii, snagu avetinjskog i dijabolinog
pojaava groteskna jednostavnost govora i atmosfere. Godine 1830. Skot objavljuje Pisma
o demonologiji i vradbinama; delo koje je i danas jedan od naih najboljih prirunika za
upoznavanje sa evropskim vetiarenjcm. Vaington Erving je takoe slavna figura
povezana sa neobinim; iako su njegovi duhovi najee suvie udljivi i smeni da bi se
oko njih isplelo nepatvoreno avetinjsko knjievno delo, sklonost tog pisca ka neobinom
dolazi do izraaja u mnogim njegovim ostvarenjima. Nemaki studeni u Priama jednog

putnika (1824) veta je, saeta i upeatljivo preraena stara legenda o mrtvoj nevesti; utkana u kosmiko tkanje Kopaa novca u istoj knjizi, predstavlja vie od nagovetaja
gusarskih pojava u carstvima kojima je nekada krstario Kapetan Kid. I Tomas Mor se
svojom poemom Alciphron pridruio grupi umetnika sklonih jezovitom, a kasnije je tu
poemu preradio u prozno delo pod naslovom Epikurejac (1827). Iako uglavnom pripoveda
o pustolovinama mladog Atinjanina, koga egipatski svetenici varaju svojim majstorijama,
Mor uspeva da taj svoj roman prome nepatvorenom stravom i da uasima natopi opise

podzemnih strahota i uda koji vladaju u prostorima ispod drevnih hramova Memfisa. I
De Kvinsi (De Quincey) uiva u groteskama i arabesknim uasima, ali ini to povrno i
uevno-pompezno tako da se ne moe prikljuiti strunjacima za neobino i natprirodno.
U toj eri uzdigao se Vilijem Harison Ejnsvort (William Harrison Ainsworth), iji su
romantini romani prepuni jezomornog i grozomornog. Kapetan Meriet (Capt. Marryat)
pisao je kratke prie kao to je Vukodlak, ali je njegov najvei doprinos Avetinjski brod
(1839), zasnovan na legendi o Leteem Holananinu ija avetinjska, ukleta laa veito
plovi oko Rta dobre nade. I Dikens povremeno pie neobine priice kao to je Davalac
znakova, pria o jezivom predznaku koji se uklapa u opti obrazac i koji se svojom
verovatnou povezuje sa psiholokom kolom u usponu i sa gotskom kolom na izdisaju.
U to vreme je, kao i danas, uostalom, bujalo interesovanje za arlatanstvo, za spiritizam i
njegove medijume, za hindusku teozofiju i sline stvari, pa je zbog toga i broj neobinih
pria sa psihikom i pseudopsihikom osnovom rastao iz dana u dan, emu je doprineo i
popularni Edvard Bulver-Liton; uspeh koji je postigao u tkanju izvesnih udnovatih
arolija na moe mu se osporiti, uprkos tome to svoja dela proima visokoparnom
retorikom i praznjikavim romantiarstvom.

Kua i mozak, pria koja cilja na rozenkrojcizam i na opaku, besmrtnu figuru,

zamiljenu moda po Sen emenu, tajanstvenom dvoraninu Luja etrnaestog, ivi i dandanas kao jedna od najboljih kratkih pria o kui duhova koje su ikada napisane. Roman
Zanoni (1842) sadri sline ali temeljnije obraene elemente, a uvodi jednu nepoznatu
sferu koja pritiska na svet a koju uva strani uvar; on progoni sve koji bezuspeno
pokuavaju da preu preko zabranjenog praga i zau u taj drugi nepoznati svet. Ovde je
re o jednome dobrostivom bratstvu od kojeg posle mnogo vekova ostaje samo jedan lan;
junak je prastari haldejski volebnik koji kao veiti mladi umire na giljotini za vreme
francuske revolucije. Iako proet konvencionalnim duhom gotskog romana i optereen
gustom mreom simbolikih i didaktikih znaenja, iako nedovoljno ubedljiv, zato to mu
nedostaje atmosfera i situacije koje su toliko bitne za nestvaran svet, Zanoni je ipak
izvanredan, romantian roman koji e sa velikim interesovanjem itati svaki ne preterano
istanan italac.
U Neobinoj prii (1826) Bulver-Liton pokazuje veliki napredak u tkanju neobinih
slika i neobinih raspoloenja. Taj roman je, i pored ogromne duine, patvorenog zapleta i
atmosfere homilske pseudonauke namenjene tome da se dopadne trezvenom i naumnom
viktorijanskom itaocu, upeatljiv kao pripovest, jer ve svojim prvim stranicama budi
interesovanje tog itaoca. I ovde je re o tajanstvenom uivaocu eliksira ivota o
arobnjaku bez due Margrejvu, iji se mrani poduhvati sa dramatinom slikovitou
ocrtavaju na modernoj pozadini jedne mirne engleske varoi okruene australijskim
grmljem; i ovde nailazimo na zloslutne nagovetaje nepoznatog avetinjskog sveta, s tim
to je ovoga puta ve poznata tema obraena mnogo snanije i uspenije nego u Zanoniju.

Jedan od dva velika pasusa o bajanju, u kojem junak po nalogu svetlucavog zloduha ustaje
usred noi i hoda u snu i u kojem se pisac slui egipatskim arobnim tapiem i priziva
strane utvare u ukletom paviljonu slavnog renesansnog alhemiara, uistinu spada u
najuzbudljivije scene strave u knjievnosti. Nagovetava se tano toliko koliko je
potrebno, a kae se dovoljno malo. Dva puta se nepoznate rei prenose oveku koji hoda
u snu, a kada ih on ponovi, tlo se zatrese i svi psi u susedstvu poinju da zavijaju i laju na
nejasne amorfne senke to se unjaju beei od meseeve svetlosti. Kada mu se, meutim,
nepoznate rei priapnu i po trei put, ovek to hoda u snu odbija da ih izgovori, kao da
je dua prepoznala praiskonske nedokuive uase skrivene od svesti; na kraju, duh
odsutne dragane, taj dobri aneo, razbija zle ini. Taj odlomak najbolje ilustruje to koliko
je lord Liton bio kadar da se razvija izvan svog uobiajnog romana sjaja i pompeznosti i da
napreduje ka kristalnom sutastvu straha koji spada u oblast poezije. U opisivanju nekih
pojedinosti bajanja, Litonu je mnogo pomoglo prouavanje okultnog u toku kojeg je doao
u vezu sa udnim francuskim uenjakom i kabalistom Alfonsom Lujom Konstanom
(Alphonse Louis Constant) (Elifas Levi); ovaj je tvrdio da je pronikao u tajne drevne
magije i uspeo da prizove duh starog grkog arobnjaka Apolonija koji je iveo u
Neronovo doba.
Te romantine, polugotske i kvazimoralistike tradicije drali su se gotovo do kraja
devetnaestog veka pisci kao to su Dozef eriden Lefani (Joseph Sheridan Lefanu), Vilki
Kolins (Wilkie Collins), lord H. Rajder Hagard (H. Rider Haggard), ser A. Konan Doji (Sir
A. Conan Doyle), H. D. Vels (H.G. Wells) i Robert Luis Stivenson (Robert Louis
Stevenson), koji je i pored grozne sklonosti ka razmetljivom manirizmu stvorio vena
klasina dela Markhajm, Pljaka leeva i Doktor Dekil i gospodin Hajd. Moemo uistinu
da kaemo da ta kola postoji i danas, jer njoj pripadaju one nae savremene prie strave i
uasa koje se vie bave dogaajima nego samom atmosferom, koje se obraaju pre
intelektu nego napetosti izazvanoj zlom ili psiholokoj verovatnosti. Takva pria uvek ima
veliku snagu, a zbog svog ljudskog elementa osvaja iri krug italaca nego istinska
umetnika strava, mada nije tako upeatljiva kao ova zato to, kao razvodnjen proizvod,
nikada ne postie intenzitet zgusnutog sutastva.
Potpuno izdvojena i usamljena, i kao roman i kao knjievno delo strave, stoji uvena
knjiga Orkanski visovi (1847) Emili Bronte (Emily Bronte) sa svojim luakim procepima
u sumornim, pustim, vetru izloenim jorkirskim movarama i sa strastvenim, izopaenim
junacima ije ivote one kuju. Iako prvenstveno pria o ivotu i o ljudskim strastima u
veitoj patnji i veitom sukobu, ovaj roman, zahvaljujui epsko-kosmikoj sredini u koju
je smeten, ustupa prostor stravi najnatulnije vrste. Hitklif, unekoliko izmenjeni
bajronovski junak-nitkov, udan je i mraan siromaak nepoznatih roditelja; pronaen jo
kao dete na ulici, nije govorio nego samo udno frfljao sve dok ga nije usvojila porodica
koju e on, na kraju, unititi. Da je Hitklif pre avo nego ljudsko bie nagoveteno je vie

puta, a nestvarno nam postaje jo blie kroz doivljaje posetioca koji se sa alostivim
detetom-duhom sree na prozoru u koji udaraju crne gole grane. Izmeu Hitklifa i Katrin
Erno postoji veza dublja i stranija od ljudske ljubavi. Posle njene smrti, on dva puta
skrnavi njen grob, jer ga neprekidno proganja utvara koja moe da bude samo duh mlade
ene. Taj duh se u njegov ivot uvlai sve dublje i dublje i on, na kraju, slepo veruje u
svoje neminovno mistino spajanje s Katrin. Osea pribliavanje neobine promene i
prestaje da uzima hranu. Nou ili luta po movari ili neprekidno otvara veliki stakleni
prozor-vrata pored svoje postelje. A kada umre, ta vrata se pod kiom koja pljuti otvore
sama od sebe, a na Hitklifovom ukoenom licu pojavljuje se udan smeak. Hitklifa
sahranjuju u raku pofed groba koji je svakodnevno obilazio punih osamnaest godina, a
mali pastir pria da Hitklif eta sa svojom Katrin po groblju i po movari kad god pada
kia. I katkada se, u kinim noima, sa gornjeg prozora u Orkanskim visovima mogu videti
njihova priljubljena lica. Jezovita strava gospoice Bronte nije puki gotski odjek, nego
napregnut izraz ovekovog grozovitog odziva na nepoznato. U tom smislu su Orkanski

visovi simbol promene u ovom knjievnom rodu i obeleje jedne nove, zdravije knjievne
kole.

6. Utvarna knjievnost na kontinentu

Na kontinentu su se strava i uas u knjievnosti razvijali lepo i lako. Proslavljene
kratke prie i uveni roman Ernesta Teodora Vilhelma Hofmana (Ernst Theodor Wilhelm
Hoffmann, 17761822) poslovini su po bogatstvu batine i po zrelosti forme, iako
naginju lakoumnosti i zastranjivanju, iako im nedostaju uzvieni trenuci istinske strave od
koje staje dah a koje su uspeli da ostvare i manje istanani pisci od Hofmana. Uopteno
govorei, ova dela prenose itaocu ono to je pre groteskno nego stravino. Od svih
kontinentalnih neobinih pria, na najvioj umetnikoj ravni je nemaka klasina
pripovest Undina (1814) Fridriha Hajnriha Karla, barona de La Mot-Fukea (Friedrich
Heinrich Karl, Baron de la Motte-Fouqu). Ta pria, o vodenoj vili koja se udala za
smrtnika i dobila duu, ostvarena je prefinjenom zanatskom vetinom zbog koje se istie u
svim oblastima knjievnosti, a potekla je, u stvari, iz prie koju je u svojoj Raspravi o

duhovima etiri elementa ispriao renesansni kritiar i alhemiar Paracelzus.

Undinu, kerku monog vodenog princa, razmenio je, jo kao detece, roeni otac za
ribarevu ki da bi jednoga dana udajom za oveka i ona stekla duu. U kolibi svog
pooima, na samom rubu uklete ume pored mora, Undina upoznaje mladog plemia
Huldbranda, udaje se za njega i odlazi sa njim u zamak njegovih predaka Kingteten.
Huldbrandu, meutim, ubrzo dosadi natprirodno srodstvo njegove ene, a naroito mu
smetaju posete njenog ujaka, pakosnog umskog vodenog duha Kuleborna. Njegova odbojnost prema Undini dostie vrhunac kada se strasno zaljubi u Bertoldu koja je, kako se
ispostavlja, prava ribareva ki razmenjena sa Undinom. U toku jedne vonje Dunavom,

bezazlen postupak odane ene navodi Huldbranda da u jarosti izgovori neke rei koje
prenose Undinu u njen natprirodni vodeni svet. A otuda, po zakonima njene vrste, moe
da se vrati jo samo jednom da bi, voljno ili nevoljno, ubila mua ukoliko joj on ne bude
veran. Uoi Huldbrandovog venanja sa Bertoldom, Undina se vraa da bi izvrila tunu
dunost i, sva u suzama, ubija voljenog mua. Huldbranda sahranjuju na seoskom groblju
meu precima, a u grupi oaloenih pojavljuje se i jedna snenobela enska prilika pod
velom koja nestaje odmah posle molitve. Na mestu na kome je stajala izbija srebrno vrelo,
njegove vode okrue sveu raku i ponesu je u oblinje jezero. Seljaci taj izvor pokazuju i
dan-danas i kau da su Undina i njen Huldbrand zauvek sjedinjeni u smrti. Mnogi delovi i
atmosfera ove pripovesti potvruju da je Fuke vrsan umetnik u oblasti jezovitog.
Ne toliko poznata kao Undina, ali izuzetna po ubedljivoj realistinosti i po
osloboenosti od gotskih shema i majstorija, jeste ilibarska vetica Vilhelma Majnholda
(Wilhelm Meinhold), jo jedan proizvod nemakog duha sklonog fantastinom, duha
ranoga devetnaestog veka. Ova pripovest, koja se odvija za vreme tridesetogodinjeg rata,
navodno je rukopis jednog svetenika, pronaen u staroj crkvi; u sreditu prie je ki
autora tog rukopisa Marija vajdler, nevino optuena kao vetica. Devojka je pronala
majdan ilibara i to svoje otkrie dri u tajnosti iz vie razloga, premda neobjanjivo
bogatstvo steeno iz tog izvora potkrepljuje optubu koju je iz pakosti podigao poznati
lovac na vukove, plemi Viti Epelman, ije je neasne namere Marija odbila bez
dvoumljenja. Zlodela prave vetice, koja kasnije umire u zatvoru na straan natprirodan
nain, spremno se pripisuju nesrenoj devojci; od nje se muenjem izmamljuju lana
priznanja, sudi joj se kao vetici i na kraju je osuuju na smrt vezivanjem za kolac i
spaljivanjem; u poslednjem asu, od strane smrti spasava je mladi plemi iz susedstva.
Majnholdova velika snaga je u tome to naizgled nemarnom realistikom verovatnou
uspeva da podstakne u nama saspens i pojaa oseanje za nevieno, pa i da nas uveri u to
da su pratei dogaaji istiniti ili bar vrlo blizu istine. Taj njegov realizam je uistinu tako
upeatljiv da je jedan popularni asopis udarna mesta iz romana ilibarska vetica objavio
kao autentine dogaaje koji su se zbili u sedamnaestom veku!
U sadanjoj generaciji najpoznatijih predstavnika nemakog romana strave izdvaja se
Hans Hajnc Evers (Hanns Heinz Ewers), koji svoje mrane zamisli proima vrsnim
poznavanjem savremene psihologije. Romani kao to su egrt jednog veca i Alrauna, kao
i kratke pripovetke, uzdiu ga svojim vrednostima do ravni klasika.
U oblasti neobinog, ni Francuska nije zaostajala za Nemakom. Viktor Igo (Victor
Hugo) u pripovetkama Hans sa Islanda i Balzak u priama agrinska koa, Serafita i Luj

Lamber, slue se natprirodnim u veoj ili manjoj meri, iako samo kao sredstvom za
postizanje humanijeg cilja i bez onoga demonskog intenziteta koji je karakteristian za
umetnike to nose mrak u sebi. Tek kod Teofila Gotjea (Teophile Gautier) nailazimo, ini
se, na nepatvoreno francusko oseanje za nestvarni svet, a avetinjsku tajnu u njegovom

delu odmah prepoznajemo kao istinsku i duboku. Kratke prie Avatara, Mumijina noga i

Klerimond zaviruju u zabranjene procepe koji mame, kinje i katkada uasavaju, dok
utvare u Jednoj Kleopatrinoj noi deluju na itaoca ogromnom, prodornom snagom. Gotje
je uspeo da prodre u najskrovitiji kutak due eonskog Egipta sa njegovim zagrobnim
ivotom i kiklopovskom arhitekturom i jednom zauvek obznanio veni uas njegovoga
donjeg sveta katakombi, u kojem e do kraja vremena milioni ukoenih, miriljavih leeva
zuriti u crnilo staklenim oima, u oekivanju da ih prizove i oivi neto strano i
neiskazivo. Gistav Flober (Gustave Flaubert) veto je nastavio Gotjeovu tradiciju u
orgijama poetskih fantazija kakvo je Iskuenje svetog Antonija i mogao je, da nije imao
tako izrazite realistike predrasude, da postane arhitka zastrtih uasa. Kasnije se ta struja
grana u nekoliko tokova i raa udne pesnike i zanesenjake simbolikih i dekadentnih
kola koji svoja mrana interesovanja vie ne usredsreuju na izvitoperenu ljudsku misao i
na nastrani ljudski nagon nego na postojee natprirodno, kao to raa i istanane
pripovedae koji crpe jezovitost neposredno iz kao no crnih izvora kosmike
nestvarnosti. Najuzvienija figura iz prve grupe umetnika greha je slavni pesnik Bodler
(Baudelaire), na koga je snano uticao Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe), dok je psihologromanopisac oris Karl Uismans (Joris Karl Huysmans) pravo dete kraja osamnaestog
veka, u isti mah i zbir i zavretak. U drugoj, isto narativnoj grupi, tradiciju nastavlja
Prosper Merime, koji u Uskoj Veneri uglaeno i jezgrovito razvija istu drevnu temu o
nevesti-statui.
Prie strave i uasa gorostasnog i cininog Gija de Mopasana (Guy de Maupassant),
koje je ovaj stvaralac pisao u vreme kada ga je konano savladalo ludilo, potpuno su
samosvojne i vie su morbidni izlivi realistikog uma u patolokom stanju nego zdrav i
matovit plod vizija jedne prirode sklone fantaziji i osetljive na normalne iluzije nevienog. Uprkos tome, njegove pripovetke su i neobino zanimljive i neobino prodorne,
budui da sa udesnom snagom nagovetavaju blisku opasnost nepojamnih uasa i
nemilosrdne psee odanosti pojedinca, umetnika greha roenog pod nesrenom
zvezdom, na koju ga osuuju pretei predstavnici spoljneg mraka. Od svih tih pria, Orla
je, po optem miljenju, istinsko remek delo. Ta pripovesto

ponovnom dolasku u

Francusku jednoga nevidljivog bia koje ivi na vodi i na mleku, koje pomuuje mozak
drugih i koje je, ini se, prethodnik horde vanzemaljskih organizama to na zemlju dolaze
zato da bi pokorili ljudski rod, moda je uistinu bez premca u toj knjievnoj oblasti. Druga
snana i mrana Mopasanova dela su Ko zna?, Utvara, On, Dnevnik jednog ludaka, Beli

vuk, Na reci i jezoviti stihovi pod naslovom Uas.

Dva saradnika, Erkman i atrijan (Erckmann-Chatrian), obogatila su francusku
knjievnost mnogim utvarnim tvorevinama mate, a snaga kojom su uspeli da ostvare
grozovitu pononu atmosferu je zaista ogromna, i pored tenje da neobino i natprirodno
objanjavaju nekim prirodnim reenjem ili nekim naunim udom; dve-tri kratke prie

proete su veom stravom nego Nevidljivo oko, gde zla stara arobnica tka none
hipnotike ini i na taj nain nagoni goste u jednoj krmi da se veaju o gredu u obliku
krsta. Pripovetke Sovino uvo i Vode smrti obavijene su mrakom u tajnovitou. Vilije de
L IL-Adam (Villiers de lIsle Adam) takoe pripada koli jezovitog, a njegova pria

Muenje nadom je, po miljenju mnogih, najizrazitija srceparajua kratka pria u

knjievnosti. Ova vrsta je, meutim, manje deo tradicije neobinog a vie deo takozvane

conte cruel surove prie u kojoj je duboka, titea emocija dopunjena tantalovim
mukama, frustracijama i groznim fizikim uasima. Gotovo potpuno predan ovoj formi je
jo ivi pisac Mori Level (Maurice Level), ije su kratke epizode veoma pogodne za
pozorinu adaptaciju trilera u stilu Gran ginjola. Francuski duh je, u stvari, mnogo blii
tom mranom realizmu nego nagovetaju nevienog, jer ovaj drugi proces trai
misticizam svojstven severnjakom umu.
Jedna veoma bogata, iako do nedavna skrivena, grana knjievnosti neobinog jeste
grana Jevreja, koja hrani i ivom matom odrava batinu rane istonjake magije,
apokaliptike literature i kataklizme. Semitska svest, kao i ona tevtonska, poseduje, ini
se, vidljive sklonosti ka mistici, a bogatstvo podzemnog sveta strave i uasa koje je
preivelo u getima i sinagogama svakako je mnogo vee nego to moemo i da zamislimo.
I sam kabalizam, tako rasprostranjen u srednjem veku, jedan je filozofski sistem pomou
kojeg se univerzum objanjava kao emanacija Boanstva i koji podrazumeva postojanje
neobinih natulnih oblasti i bia izvan ovoga vidljivog sveta koji se, namah, mogu otkriti
putem tajanstvenih bajalica. Kabalistiki obred povezan je s mistinim tumaenjima
Starog zaveta i pripisuje ezoterino znaenje svakom slovu hebrejske azbuke; zahvaljujui
toj okolnosti, hebrejsko pismo je dobilo spektralnu uzvienost i silovitu snagu u
popularnoj knjievnosti magije. Jevrejski folklor sauvao je mnogo od strave i
tajanstvenosti prolosti i zato e, ako se temeljnije proui, imati veliki uticaj na knjievna
dela neobinog. Najbolji primeri njegove literarne upotrebe su do danas nemaki roman

Golem Gustava Mejrinka (Gustave Meyrink) i drama Dibuk jevrejskog pisca sa

pseudonimom Anski. Radnja romana Golem, u kome su tajanstveni, proganjajui
nagovetaji strave i udesa uistinu izvan naeg domaaja, odvija se u Pragu i Mejrink sa
istinskim majstorstvom opisuje stari geto toga grada i njegove sablasne, visoke zabate. Ime
Golem potie od uvenog, vetaki stvorenog diva koga su, kako se pretpostavlja, oiveli
srednjovekovni rabini zahvaljujui jednoj tajanstvenoj formuli. Drama Dibuk, prevedena i
izvedena u Americi 1925. godine a nedavno izvedena i kao opera opisuje sa
izuzetnom snagom oveka ije je telo zaposela dua pokojnika. I golemi i dibuci su
ustaljeni tipovi i ine sastavni deo kasnije jevrejske tradicije.

7. Edgar Alan Po
Tridesetih godina osamnaestog veka dolo je do iznenadnog rasvetljenja u knjievnosti
koje je neposredno uticalo ne samo na istoriju neobine prie nego i na istoriju kratke
proze u celini, a posredno uobliilo tokove i uspehe jedne velike evropske estetike kole.
Nama Amerikancima dopala je srea da to rasvetljenje nastane kod nas u linosti naeg
najslavnijeg i nesrenog sunarodnika Edgara Alana Poa. Poova slava bila je izloena
udnim valovima, a danas meu naprednom inteligencijom vlada prava moda pokuaja
da se umanji znaaj koji Po bespogovorno ima i kao umetnik i kao izvor snanih uticaja;
meutim, nijedan zreo kritiar sklon razmiljanju nee moi da porekne udesnu,
ogromnu vrednost njegovog dela i ubedljivu snagu njegovog uma kao otkrivaoca
umetnikih procepa. Tano je da se Poov pogled na svet mogao predvideti; ali on je prvi
shvatio kakve mogunosti prua jedno takvo poimanje sveta i dao mu najuzvieniji oblik i
najcelovitiji izraz. Tano je i to da su pisci posle njega stvorili moda pojedine prie koje
imaju veu vrednost od njegovih pria; ali mi konano moramo da shvatimo da ih je samo
Po, primerom i poukom, nauio umetnosti koju su oni, imajui pred sobom prokren put i
jasnu ideju vodilju, moda uspeli da ponesu dalje. Bez obzira na svoja ogranienja, Po je
uinio ono to niko nikada nije uinio ili to niko nikada nije ni mogao da uini; i njemu
treba da zahvalimo na tome to nam je darovao modernu priu strave i njenom konanom
i savrenom stanju.
Pre Poa su pisci neobinog uglavnom delali u mraku, ne razumevajui psiholoku
osnovu ari strave, sputani vie ili manje prilagoavanjem nekim besmislenim knjievnim
konvencijama kao to su srean zavretak, nagraena vrlina i, uopteno, uplja moralna
didaktinost, prihvatanje ustaljenih normi i vrednosti, kao i napor pisca da prii nametne
sopstvene emocije i prikloni se patvorenim idejama veine. Po je, na drugoj strani,
dosegao sutinsku bezlinost istinskog umetnika; znao je da je uloga stvaralake fikcije
samo u tome da izrazi i protumai dogaaje i oseaje onakve kakvi jesu, nezavisno od toga
emu tee ili ta dokazuju dobro ili zlo, privlano ili odurno, podsticajno ili
obeshrabrujue, sa stvaraocem koji uvek dejstvuje kao iv i nepristrasan hroniar a ne kao
uitelj, saustvovalac ili prodava miljenja. Jasno je video da su sve faze ivota i misli
podjednako dostojne izbora kao umetnike teme, a kako je po temperamentu bio sklon
udnosti i sumornosti, odluio je da bude tuma onih snanih oseanja i estih dogaanja
koja doseu do bola a ne do zadovoljstva, do raspadanja a ne do razvijanja, do uasa a ne
do spokojstva, i koja su u osnovi ili suprotna ili ravnoduna prema ukusima i
tradicionalnim spoljnim oseanjima ljudskog roda, prema ovekovom telesnom i
duevnom zdravlju i normalnom nezadrivom napretku njegove vrste.
Zato su Poove utvare dobile ubedljivu zluradost koju njihove prethodnice nisu imale
pa su, zahvaljujui njima, zavedene nove norme realizma u analima knjievne strave. To
bezlino umetniko htenje potpomogao je i odreeni nauni stav tako redak do tada: Po je

prouavao ljudsku svest a ne pravila gotskog romana i stvarao je na osnovu analitikog

poznavanja pravih izvora uasa, pa je to udvostruilo snagu njegovih pripovedaka i
oslobodilo ga svih onih besmislica koje su svojstvene isto konvencionalnom kovanju
jeze. Poto je primer uveden, kasniji stvaraoci bili su, prirodno, primorani da mu se
podrede, jer su samo tako i mogli da uestvuju u takmienju, i zbog toga je u glavnom
toku knjievnog stvaralatva zlokobnog i jezovitog i nastupila korenita promena. Po je,
osim toga, dao ton savrenom umetnikom radu dovedenom do savrenstva; pa iako nam
danas neka njegova dela izgledaju pomalo melodramska i nedovoljno rafinovana, mi
neprekidno i lako moemo da pratimo njegov snani uticaj u stvarima kao to su
odravanje jednog istog raspoloenja i jedne iste atmosfere, postizanje jednog istog utiska
u prii i strogo ujednaavanje dogaaja koji se neposredno odnose na zaplet i koji e
odigrati presudnu ulogu u vrhunskim trenucima pripovesti. Moe se, dakle, slobodno rei
da je Po izmislio kratku priu u njenom sadanjem obliku. injenica da je bolest,
izopaenost i raspadanje uzdigao na ravan tema koje se mogu izraziti na pravi umetniki
nain bila je beskonano dalekosena i po posledinom dejstvu jer je, kada ju je udno
epao, prigrlio i ojaao Poov slavni oboavalac ari Pjer Bodler, postala sr glavnih
estetikih pokreta u Francuskoj, tako da se Po u izvesnom smislu moe posmatrati kao
pretea dekadenata i simbolista.
Pesnik i kritiar po prirodi i po vrhunskom dostignuu, logiar i filozof po sklonosti i
po manirizmu, Po ni u kom sluaju nije bio osloboen mana i izvetaenosti. Njegovo
izmiljanje da produbljuje i zamagljuje uevnost, njegove nevete pothvate u raepurenoj i
nepotrebno razraenoj pseudoveselosti i njegove este plahovite i zajedljive izlive
kritikih predrasuda treba i potvrditi i oprostiti. Izvan i iznad tih nesavrenosti to ih on
pretvara u beznaajnosti, uzdie se majstorova vizija strave koja se unja oko nas i u nama
i crva koji se uvija i uvlai u taj nama tako strano blizak ponor. Prodirui u svekoliku
gnojnu, trulenu stravu u veselo odslikanoj opseni koju nazivamo postojanjem i u
sveanoj maskaradi koju nazivamo ljudskom milju i ljudskim oseanjem, ta vizija je imala
mo da se projektuje u sumorno maginoj kristalizaciji i preobraavanju. U sterilnoj
Americi tridesetih i etrdesetih godina buja meseevom svetlou napajan vrt tako
velianstvenih otrovnih gljiva kojima se ne bi mogle pohvaliti ni donje padine Saturna.
Pesme i prie podjednako su optereene kosmikim strahom, taj strah je njihov refren.
Gavran koji svojim ubilakim, ogavnim kljunom probada srce, udovita koja zvone
gvozdenim lancima u kunim zvonicima, podzemna grobnica Ulalume u crnoj
oktobarskoj noi, sablasni tornjevi i kupole pod morem, divlje, udesno podneblje to se,
poneseno, prua izvan Prostora izvan Vremena sve to i jo mnogo tota vreba nas
iz prikrajka usred manijakalnog zveckanja u uskomeanoj stravi poezije. A u prozi zjape,
da bi nas progutale, same eljusti ponora nepojamne udovinosti lukavo nagovetene
u stravinom polusaznanju putem rei u iju bezazlenost nimalo ne sumnjamo sve dok

nas napukla napetost u pripovedaevom upljikavom glasu ne navede da se uplaimo tih

stranih nagovetaja; demonski obrasci i mahnite prikaze spavaju nezdravim snom sve
dok se za jedan fobian tren ne probude kroz vrisak otkria koji uz kikot prelazi u
iznenadno ludilo ili eksplodira u nezaboravnim, kataklizminim odjecima. Vetice na
svom skupu strave odbacuju prikladne odore i taj prizor, to samo sevne pred nama, jo
je udoviniji zbog naune umenosti sa kojom je svaka pojedinost izloena, poreana i
dovedena u naizgled jasnu vezu sa poznatom jezovitou materijalnog ivota.
Poove prie se dele, naravno, na vie vrsta; neke sadre istiju bit natulne strave
nego druge. One u kojima preovladava logika i zakljuivanje ne mogu kao prethodnice
moderne detektivske prie da budu ukljuene u knjievnost neobinog, dok neke druge,
opet, najverovatnije pod Hofmanovim uticajem, nose u sebi zastranjenost koja ih otpravlja
na samu ivicu groteske. Pripovetke iz tree grupe bave se abnormalnom psihologijom i
monomanijom na takav nain da izraavaju stravu ali ne i neobinost. One preostale,
najhitnije, predstavljaju knjievnost natprirodnog uasa u njenom najtananijem ali i
najmonijem obliku; zahvaljujui tim pripovetkama, njihov tvorac je zauzeo trajno i
neosvojivo mesto boanstva i izvora celokupne moderne dijaboline proze. Ko bi mogao
da zaboravi stravini brod s nabreklim jedrima to odrava veitu ravnoteu na ivici vala i
bezdana u pripoveci Rukopis pronaen u boci, mrane nagovetaje njegove bezbonike
starosti i udovinog rasta, njegovu zlokobnu posadu koju ine nevidljivi starci i njegovu
stranu sunovratnu plovidbu na jug pod punim jedrima kroz ledene sante antarktike
noi, dok ga i dalje u sebe usisava neka avolska struja nosei ga ka vrtlogu avetinjskog
prosvetljenja koje se mora zavriti konanim unitenjem?
Tu je i neopisiv Gospodin Valdemar koji se, zahvaljujui hipnozi, ne raspada sedam
meseci posle smrti i koji isputa mahnite zvuke pre nego to ga razbijena arolija ne
pretvori u gotovo tenu masu grozne, gnusne trulei. U Pustolovinama Artura Gordona

Pima, putnici prvo stiu u udnu zemlju na Junom polu, u zemlju krvolonih divljaka u
kojoj nita nije belo i gde stenovite klisure imaju oblik dinovskih egipatskih pismena
pomou kojih se odgonetaju strane iskonske tajne nad tajnama; potom dolaze u jo
tajanstvenije oblasti u kojima je sve belo i gde divovi zaodenuti mrtvakim ruhom i ptice
snenobelih krila uvaju zagonetni slap magle koji se iz nemerljivih nebeskih visina
sputa u spreno, isueno mleno more. Pripovetka Mecengerstajn uasava svojim kobnim
nagovetajima udovine metempsihoze: jedan ludi plemi pali konjunice svog
davnanjeg protivnika; iz plamena to satira zgradu u kojoj je stradao i njen vlasnik,
iskrsava nepoznati dinovski konj; neumorno i divlje jahanje ludaka na ogromnom konju,
njegov strah od ata i mrnja prema njemu; proroanstva liena smisla koja se nadnose nad
mrane kue; i, najzad, poar koji zahvata dvorac i smrt njegovog ludog vlasnika koga,
potpuno bespomonog, nose plameni jezici uz iroke stepenice na ivotinji koju je jahao
na tako neobian nain. Posle svega, dim koji se die sa ruevina dobija oblik dinovskog

konja. ovek gomile je pria o oveku koji luta danonono i koji utie u reku ljudi zato
to se plai da ostane sam; iako po dejstvu smirenija, i ona je proeta snanom kosmikom
stravom. Poova svest nikada nije bila udaljena od strave, trulei i raspadanja i mi se u
svakoj njegovoj prii, u svakoj njegovoj pesmi i u svakom filozofskom dijalogu sreemo sa
stvaraoevom napetom udnjom da pronikne u neispitane, nemerljive none ponore,
razgrne veo smrti i u mati zavlada kao gospodar stravinih tajni vremena i prostora.
Neke Poove pripovetke su gotovo apsolutno savrenstvo po umetnikoj formi, tako da
predstavljaju one istinske svetlosti koje oznaavaju da se u oblasti kratke prie desio vaan
dogaaj. Po je mogao, kad je eleo, da svojoj prozi da bogato pesniko ruho. Sluio se onda
onim arhainim, poistonjaenim stilom u kome je reenica ukraena dragim kamenom,
kvazibiblijskim ponavljanjem i refrenom, kojima su se sa velikim uspehom sluili pisci
posle njega, pisci kao to su Oskar Vajld i lord Danseni; i tamo gde to ini, ostvaruje lirsku
fantaziju koja je u biti skoro narkotina to je opijum sa lanim sjajem sna u jeziku sna,
sa svim neprirodnim bojama i grotesknim slikama simbolizovanim u simfoniji
odgovarajueg zvuka. Maska crvene smrti, Tiina, Jedna bajka i senka, jedna parabola su,
neosporno, poeme u svakom smislu ove rei, osim u smislu metrike, a svoju ogromnu
snagu duguju koliko aurnoj kadenci toliko i vizuelnom bogatstvu slika. Ali tek se u dvema
manje otvorenim poetskim priama koje se zovu Ligeja i Pad kue Aer naroito u ovoj
drugoj ukazuju pravi vrhunci umetnikih sposobnosti zbog kojih Po zauzima mesto na
samom elu proznih minijaturista. One su jednostavne i neposredne u zapletu, a njihova
magija izvire iz izbora i najbeznaajnijeg dogaaja. Ligeja je pria o prvoj eni otmenog,
oholog i zagonetnog vlastelina koja se posle smrti, zahvaljujui natprirodnoj volji, vraa
zato da bi zaposela telo njegove druge ene i nametnula privremeno oivljenom leu rtve
ak i svoj fiziki izgled. Iako razvuena i optereena bezbrojnim suvinostima, pripovetka
dostie svoj strahovit vrhunac gotovo nemilosrdnom snagom. Pripovetka Pad kue Aer,
ija se nadmo, izraena u detalju i u proporciji, uvek istie, proeta je jezovitim
nagovetajima o tajanstvenom ivotu u neorganskim stvarima i izlae neprirodno
povezano trojstvo entiteta na kraju jedne dugake porodine povesti trojstva to ga
sainjavaju brat, njegova sestra bliznakinja i njihova nepojamno stara kua; to troje dele
jednu duu i u istom trenutku umiru istom smru. Ove bizarne ideje, tako nezgrapne u
nevetim rukama, postale su u Poovoj aroliji ivi i ubedljivi uasi koji nas opsedaju
noima zato to je njihov tvorac tako savreno dokuio istinsku mehaniku i istinsku
psihologiju straha i udnosti to je tako dobro znao koje bitne pojedinosti treba da
istakne, koje neumesnosti i koje neobine ideje treba da izabere kao uvod u stravu, koje
dogaaje i aluzije treba potpuno bezazleno da unapred predoi kao simbole ili nagovetaje
svakoga veeg koraka ka buduem strahobnom raspletu, koje tanane doteranosti
nagomilane snage i nepogreive briljivosti treba da upotrebi u povezivanju delova da bi
se oni uklopili, od poetka do kraja, u jednu besprekornu celinu, koje jedva primetne

nijanse vrednosti prizora i pejzaa treba da odabere da bi ostvario i odrao eljeno

raspoloenje i eljenu atmosferu i udahnuo ivot eljenim iluzijama zato to je, dakle,
tako nepogreivo shvatao i primenjivao ove principe i desetine drugih koji su suvie
nedokuivi da bi ih opisao, pa i potpuno razumeo obian tuma. Moda u Poovom delu
ima melodrame i nedovoljne rafinovanosti pria se o tome kako je neki izbirljiv
Francuz mogao da ita Poa samo u Bodlerovom uglaenom prevodu preinaenom na
galski nain ali sve tragove takvih nesavrenosti baca u zasenak mono i uroeno
oseanje za spektralno, za morbidno i stravino, oseanje koje je naviralo iz svake elije
umetnikove stvaralake umnosti i koje je njegovo jezovito delo obeleilo neizbrisivim
peatom vrhunske genijalnosti. Poove neobine prie su ive na onaj nain na koji mali
broj pria preivljuje kroz vreme.
Kao mnogi zanesenjaci, i Po se ogleda vie u dogaajima i u nainu pripovedanja nego
u crtanju karaktera. Njegov tipini glavni junak je najee crnomanjast, lep, gord,
melanholian, uman, beskrajno osetljiv, udljiv, samotan a katkada i pomalo lud gospodin
iz stare poznate porodice i sa velikim imetkom; najee je vran poznavalac udnih
nauka, ispunjen kobnom udnjom za tim da prodre u zabranjene tajne univerzuma. Osim
visokozvunog imena, taj lik oigledno ne potie iz ranog gotskog romana, jer svakako
nije ni beivotni junak ni avolski nitkov iz radklifovskog ili ludovikovskog romana.
Posredno, meutim, nosi u sebi neku genealoku povezanost sa njima, jer njegove
turobne, ambiciozne i antisocijalne osobine nedvosmisleno odaju tipinog bajronovskog
junaka, a taj junak je, opet, potomak gotskih Manfreda, Montonija i Ambrozija. Ona
osobenija svojstva potiu, ini se, iz psihologije samoga Poa, koji je svakako nosio u sebi
potitenost, osetljivost, ludu tenju, samotnost i nastranu udnost, dakle ona svojstva koja
pripisuje svojim ponesenim i samotnim rtvama Sudbine.

8. Tradicija neobinog u Americi

Publika za koju je pisao Po, iako uglavnom nesposobna da shvati i ceni njegovu
umetnost, ni u kom sluaju nije bila nenaviknuta na stravu kojom se on bavio. Pored toga
to je nasledila tajanstvena saznanja evropskog folklora, Amerika je imala i sopstvenu
riznicu neobinih asocijacija, tako da su sablasne legende brzo bile usvojene kao plodna
knjievna tema. arls Brokden Braun je doiveo nevienu slavu sa svojim radklifovskim
romanima, a Vaington Erving je zahvaljujui vetoj obradi jezivih tema vrlo brzo svrstan
meu klasike. Taj dodatni kapital proistekao je iz udnog duhovnog i teolokog
interesovanja prvih naseljenika, ali i iz udne, pretee i zlokobne prirode u koju su bili
gurnuti. Ogromne, sumorne, netaknute praume iz ijih su veitih polutama vrebali svi
uasi sveta; horde Indijanaca bakarne boje, ija su neobina, bezizrazna lica i divlji obiaji
neumitno otkrivali tragove paklenog porekla; preputanje, pod uticajem puritanske
teokratije, svim predstavama u kojima se uvaava ovekov odnos prema strogom,

osvetoljubivom kalvinistikom Bogu i prema paklenom Protivniku toga Boga, o kome se

tako gromovito besedilo u crkvi svake nedelje; i morbidno samoposmatranje koje je
razvijao usamljeniki ivot u divljim umskim predelima, ivot lien normalnih razonoda
i

okrepljujuih

raspoloenja,

proet

muenjima

to

su

ih donosila

teoloka

samoispitivanja, usklaen sa neprirodnim potiskivanjem emocija, ivot koji je iznad svega

bio puka i ljuta borba za opstanak; sve to se, dakle, urotilo i proizvelo sredinu u kojoj su se
mrana doaptavanja zloslutnih bakica mogla uti i dalje od mesta kraj ognjita i u kojoj su
prie o veticama i volebnicima, o nepojamnim udovinostima, lebdele jo dugo posle
uasnih dana salemske strave.
Edgar Alan Po predstavlja noviju, dublje razoaranu i u tehnikom pogledu savreniju
kolu neobinog koja je ponikla iz te milostivne sredine. Drugu kolu tradiciju
moralnih vrednosti, blage odmerenosti i nene, dokone fantazije obojene fantastinim
predstavljala je druga uvena. neshvaena i usamljena figura u amerikoj knjievnosti
stidljivi i oseajni Natanijel Hotorn (Nathaniel Hawthorne), potomak starog Salema i
praunuk jednog od najsvirepijih starih sudija na suenju salemskim veticama i vecima.
Kod Hotorna nema nasilja, drskosti, ivog kolorita, snanog oseanja za dramatino,
kosmike zlosti i nepodeljene, bezline, nepristrasne umetnike vetine Edgara Alana
Poa. Hotorn je ovek nene due, setan i skuen puritanstvom rane Nove Engleske; uvek
u senci, on ali nemoralni svet koji svuda i na svakom mestu prekorauje granice
konvencionalnih obrazaca to su ih nai pradedovi izmislili zato da bi predstavili boanski
i nepromenljiv zakon. Zlo, koje je kod Hotorna istinska sila, pojavljuje se na svakom
koraku kao protivnik koji vreba i pobeuje; a vidljivi svet pretvara se u njegovoj mati u
pozorite beskonane tragedije i nesree, sa nevidljivim polupostojeim biima od uticaja
koja lebde nad njim i kroz njega, borei se za prevlast i uobliavajui sudbine
bespomonih, smrtnika jalovog, samoobmanjujueg stanovnitva toga sveta. I sam
sastavni deo naslea amerike neobinosti, Hotorn je iza svih obinih ivotnih pojava
video i sumornu gomilu nejasnih utvara; ali nije bio dovoljno nepristrasan i
nezainteresovan da utiske, oseaje i lepote pripovedanja procenjuje radi njih samih.
Oseao je, sigurno, potrebu da svoje fantazije utka u neko mirno, setno tkanje didaktikog
ili alegorinog vida, u kojem e njegov smerno spokojan cinizam moi da sa naivnom
moralistikom procenom otkriva perfidnost ljudske rase koju on ali i dalje, uprkos tome
to je spoznao njeno licemerstvo. Natprirodna strava nije nikada, dakle, glavni cilj
Natanijela Hotorna, iako su svi impulsi tako duboko utkani u njegovo bie i u njegovu
linost da ih neminovno nagovetava snagom genija kada se obraa nestvarnom svetu u
elji da ilustruje pridiku koju hoe da odri.
Hotornovi nagovetaji neobinog, uvek blagi, skriveni i uzdrani, mogu se pratiti
kroz njegovo celokupno delo. Raspoloenje iz kojeg su potekli nalo je pravu oduku u na
tevtonski nain preraenom klasinom mitu za decu u Knjizi udesa i u Priama iz

Tanglvuda, dok se u drugim prilikama ogleda u tome to pisac baca neke ini, udnost ili
pakost, na dogaaje koji nisu bili zamiljeni kao istinski natprirodni; to se deava u
posthumno objavljenom romanu jeze Tajna doktora Grimoa, u kojem Hotorn sa
neobinim gaenjem govori o kui koja i dan-danas postoji u Salemu, na samoj ivici
starog groblja. U Mramornom faunu, koji je zamiljen i skiciran u jednoj italijanskoj vili
na glasu kao kua duhova, udesna pozadina nepatvorene fantazije i misterije poigrava
izvan vidnog polja obinog itaoca; i svetlucanja udnovate krvi u ilama smrtnika
nagovetena su u toj prii koja je zanimljiva i pored toga to nas autor napastvuje
moralistikom alegorijom, antipapskom propagandom i puritanskim prenemaganjem,
zbog ega je savremeni pisac D. H. Lorens (D. H. Lawrence) izrazio elju da se sa
Hotornom obrauna na krajnje nedolian nain. Septimus Felton, jo jedan roman
objavljen posthumno, opisuje ovla eliksir ivota na vie-manje vet nain, dok beleke za
jednu nikad napisanu priu koja je trebalo da se zove Tragovi predaka ukazuju na ono to
je Hotorn mogao da uradi obraujui drevno englesko sujeverje vezano za staru i ukletu
lozu porodice iji su lanovi ostavljali za sobom krvave tragove stopala.
Mnoge Hotornove krae prie neobine su ili po atmosferi ili po dogaanju. Portret

Edvarda Rendolfa sadri bezbroj dijabolinih trenutaka, dok Ministrov crni veo (pria
zasnovana na istinitom dogaaju) i Ambiciozni gost nagovetavaju mnogo vie od onoga
to iznose.
U celokupnom pievom opusu neobinog prednjai kao zavrena umetnika celina
uveni i udesno istkan roman Kua sa sedam zabata, u kome Hotorn sa izuzetnom
snagom obrauje i razvija jedno pradedovsko prokletstvo vezano za veoma staru kuu u
Salemu. Od svih tih starih gotskih kua sa zabatima jedva da se dvanaestak danas moe
videti u celoj Americi, ali ona kua, tako dobro poznata Natanijelu Hotornu, jo stoji u
salemskoj ulici Tarner. Jedno takvo zdanje, sa svojim sablasnim vrcima, zbijenim
dimnjacima, uzbudljivom poveu, grotesknim ugaonim konsolama i prozorima u obliku
romba sa reetkama, uistinu je objekat izmiljen da probudi sumorna razmiljanja;
simbolizujui kroz tu kuu mrano puritansko doba potajne strave i vetijeg aputanja,
doba koje je prethodilo lepoti, razlonosti i prostranstvu osamnaestog veka, Hotorn nam
kazuje da je u svojoj mladosti video mnoge takve kue i uo mnoge mrane prie
povezane sa nekima od njih. Sluao je i mnoge glasine o prokletstvu baenom na njegovu
sopstvenu porodinu lozu zbog strogosti i nemilosrdnosti koje je njegov pradeda, sudija,
ispoljio na suenju veticama i vecima 1692. godine u Salemu.
Iz te sredine rodila se besmrtna pria koja predstavlja najvei doprinos Nove Engleske
knjievnosti neobinog. I mi od samog poetka oseamo koliko je atmosfera koja nam se
prenosi autentina; prikrivena strava i bolest vrebaju sa od-nevremena-pocrnelih, umahovinu-zaraslih i brestovima-osenenih zidova stare stambene kue; a ona je opisana
tako slikovito da lako poimamo svu njenu otrovnost dok itamo kako je njen graditelj,

stari pukovnik Pinon, nemilosrdno oteo zemlju pravome vlasniku-naseljeniku Metjuu

Moliju i osudio ga na veala kao volebnika u godini salemske uzbune. Moli je umro
proklinjui starog Pinona Bog e mu dati da krv pije a voda u starom bunaru na
otetoj zemlji postala gorka. Molijev sin-tesar pristao je da sagradi veliku kuu sa zabatima
pobedonosnom neprijatelju svoga oca, ali je stari pukovnik umro na veoma udan nain
upravo na dan kada se kua osveivala. Sledile su generacije sa neobinim preokretima
sudbine, praenim udnim apatom o mranim silama kojima upravlja porodica Moli, a s
vremena na vreme bi nekog lana porodice Pinon zadesila strana smrt.
Mrnja koja zamrauje ali i uva staru kuu skoro isto toliko ivu koliko je iva i
Poova kua Aer proima celu priu kao to refren proima opersku tragediju; a kada
zapone glavna pria, zatiemo dananje potomke porodice Pinon u oajnom stanju
raspadanja: bednu staru Hepsibu, nekada ekscentrinu a sada duboko ponienu gospu;
detinjastog, zlosrenog Kliforda, koji se upravo vratio sa nezasluenog tamnovanja;
lukavog i podmuklog sudiju Pinona, sliku i priliku starog Pukovnika. Sve te figure su
stravini simboli, savreno usklaeni sa zakrljalim rastinjem i beskrvnom ivinom u vrtu.
Za aljenje je to je pria dobila srean zavretak udajom ivahne Febe, poslednjeg
izdanka Pinonovih, za privlanog mladia koji je, ispostavlja se, poslednji potomak
Molijevih. A taj brak, kako se pretpostavlja, oznaava i kraj prokletstva. Hotorn izbegava
svako nasilje u dikciji i u pokretu, a nagovetaje strave zadrava u pozadini. Zbivanja kao
to su opinjavanje Alise Pinon poetkom osamnaestog veka i avetinjska muzika njenog
starog klavira, koja najavljuje smrt u porodici, povezuju radnju neposredno sa natprirodnim; a nono bdenje starog sudije Pinona u nekadanjem salonu, uz grozomorno
otkucavanje asovnika, prava je pravcata strava najprodornije i najnepatvorenije vrste.
Nain na koji je sudijina smrt nagovetena kretanjem i frktanjem udne make napolju
ispred prozora, i pre nego to je tu injenicu naslutio italac ili neka od linosti romana,
isti je potez genija koji ni Po ne bi mogao da nadmai. Kasnije, ta ista udna maka gleda
kroz taj isti prozor na polje u no. Re je, naravno, o predvodniku mrtvih dua iz
iskonskog mita, prilagoenog, sa beskrajnom umenou, savremenoj sredini.
Hotorn za sobom nije ostavio jasno ocrtano potomstvo. Njegovo raspoloenje i njegov
stav pripadali su jednom dobu koje se zavrilo zajedno sa njim, a preiveo je i cvetao duh
Edgara Alana Poa, koji je tako lucidno i realistiki shvatio prirodnu osnovu ari strave i
tanu mehaniku njenog ostvarivanja. Meu prvim Poovim uenicima treba istai sjajnog
mladog Irca Fica Dejmsa OBrajena (Fitz James OBrien, 18281862), naturalizovanog
Amerikanca koji je asno poginuo u graanskom ratu. On nam je darovao ta to bi?, prvu
jasno uoblienu novelu o opipljivom ali nevidljivom biu, prototipu Mopasanove Orle; on
je stvorio i neponovljiva Dijamantska soiva, priu o mladom oveku koji se slui
mikroskopom i koji se zaljubljuje u devojku iz infinitezimalnog sveta, poto ju je otkrio u
jednoj kapi vode. OBrajenova prerana smrt liila nas je bez sumnje nekolikih majstorskih

pria neobinog i stravinog, iako moramo da kaemo da se njegova darovitost nije mogla
meriti sa titanskim vrednostima Poa i Hotorna.
Blii pravoj veliini bio je nastrani, mrzovoljni novinar Ambroz Birs (Ambrose
Bierce), roen 1842. godine; i sam uesnik u graanskom ratu, uspeo je da iz njega izae
iv i da napie nekoliko besmrtnih pria; iezao je 1913. godine u isto toliko velikom
oblaku tajne koliko su bili i oni oblaci tajne to ih je prizivao iz strave svojih fantazija. Birs
je bio cenjen kao satiriar i pamfletista, ali je njegov pravi umetniki ugled zasnovan na
divljim i grozomornim kratkim priama, u kojima se uglavnom bavi graanskim ratom; i
taj sukob nije, do sada, u knjievnoj prozi bio izraen tako ivo i tako realistiki kao u
njima. U stvari, sve Birsove prie su prie strave; i dok se u nekima bavi samo fizikim i
psiholokim uasima u okvirima Prirode, druge proima zlim natprirodnim, a to je i bitni
element u amerikoj knjievnoj riznici neobinog. Semjuel Lavmen (Samuel Loveman),
ivi pesnik i kritiar koji je lino poznavao Birsa, ovako saima genijalni duh velikog
tvorca senki i tmine:
Strava koju oivljava Birs nije vie ni recept ni izopaenost Poa i Mopasana nego je,
mnogo vie, tano odreena amtosfera tajanstvenosti. Rei, toliko jednostavne da bi se
mogle pripisati ogranienoj moi izraavanja, nose u sebi bezboan uas i preobraavaju
se na jedan potpuno nov i nedokuiv nain. Kod Poa nailazimo na tour de force, kod
Mopasana na nervozno dosezanje vrhunca uz bievanje. Za Birsa je, meutim,
jednostavno i istinski, dijabolizam sadran u njegovoj muenikoj smrti potpuno prirodno
i pouzdano sredstvo za ieznue.
,,U Smrti Heplina Frejzera, cvee, bujno rastinje, granje i lie drvea, velianstvena
su pozadina koja svojom suprotnou istie neprirodno zlo. Birsov svet nije uobiajeno
pozlaen svet, njegov svet je proet tajnom plavetnila i upornim snovima od kojih staje
dah. I zato je uistinu udno to to je u njemu povremeno prisutna i neovenost.
Neovenost koju pominje gospodin Lavmen ispoljena je u izuzetnom naboju
zlurade komedije i crnog humora, u nekoj vrsti uivanja u slikama svireposti i razoaranja
koje donosi Tantalove muke.
Birsovo delo je, posmatrano u celini, dosta neujednaeno. Mehanika mnogih pria je
oigledna; krnji ih samouvereni i izvetaen stil potekao iz novinarskih modela; ali je
strana zlost koja se unja kroz sve pripovetke nepogreivo oivljena i zato su one, u
veini, trajni vrhunac amerike knjievnosti neobinog. Smrt Helpina Frejzera, koju je
Frederik Tejber Kuper (Frederick Taber Cooper) nazvao najpaklenijom jezovitom priom
u knjievnosti anglosaksonske rase, pripoveda o jednom telu bez due koje nou luta po
neobinoj,

stravino okrvavljenoj umi,

o oveku opsednutom pradedovskim

uspomenama, koji nalazi smrt u kandama svoje bezumno voljene majke. Ukleta stvar je
pria o groznim pustoenjima nevidljivog entiteta koji se danonono gega po brdima i
itnim poljima. U Podesnom okruenju, Birs sa udesnom tananou i sa naizgled

beskrajnom jednostavnou oivljava sav uas koji moe da sadri pisana re; nastrani
pisac Kolston kae svom prijatelju Maru: Ti si dovoljno hrabar da me vozi tramvajem,
ali da bude u nekoj naputenoj kui sam u umi nou?! Ja u depu imam rukopis
koji bi mogao da te ubije! Mar ita rukopis u podesnom okruenju i rukopis ga
ubija. Pripovetka Srednji prst na desnoj nozi ima nespretan zaplet ali i blistav vrhunac.
ovek po imenu Menton ubija na grozovit naih svoje dvoje dece i svoju enu, kojoj
nedostaje srednji prst na desnoj nozi. Deset godina kasnije, Menton se, potpuno izmenjen,
vraa u svoj kraj; tu ga izazivaju na dvoboj noevima oni koji su ga ipak prepoznali, a taj
obraun treba da se odri u mranoj i sad naputenoj kui u kojoj je izvren zloin. Ali,
Menton se u zakazani as nae potpuno sam, zatvoren u mrklom mraku sobe u prizemlju
zgrade koja je na glasu kao ukleta kua, kao kua duhova. Na njega niko ne potee no, jer
izaziva ne eli da ga ubije nego samo propisno prestravi. Sutradan, Mentona pronalaze
zgrenog u uglu sobe, unakaena lica, mrtvog od straha koji je izazvalo neto to je
video. Jedini vidljivi trag je trag sa stranim nagovetajima: ,,U gustom sloju
desetogodinje praine koja je prekrivala pod vodei od vrata kroz koja su uli, pa
preko cele sobe do mesta gde je lealo Mentonovo zgreno telo videli su se, u tri
uporedne linije, otisci stopala; oni spoljni, tragovi bosih dejih nogu, a oni unutranji,
tragovi neke ene. Te bose noge se nisu vratile, otisnuti tragovi vodili su samo u jednom
pravcu. I ukazivali su, naravno, na to da je eni nedostajao srednji prst na desnoj nozi.
Mogunosti koje mu prua atmosfera njegovih tema Birs retko kad uspeva da ostvari
onako slikovito kao Po; i njegova dela, u veini, obeleavaju izvesna naivnost, trezvena
krutost i rani ameriki provincijalizam kojih su donekle osloboeni kasniji majstori
strave. Ali, nepatvorenost i umetnika vrednost njegovih mranih nagovetaja su nepogreivi, tako da znaaj koji Birs ima u ovoj oblasti nije izloen opasnosti pomraenja.
Mnoga najbolja dela amerike knjievnosti strave potekla su iz pera onih koji nisu bili
posveeni iskljuivo tom medijumu. Oliver Vendel Holms u svojoj istorijskoj Elsi Vener
nagovetava, izvanredno i odmereno, neprirodni zmijasti element u jednoj mladoj eni
koja je pre roenja bila podvrgnuta natprirodnim uticajima. U svom romanu Obrtaj

zavrtnja, Henri Dems uspeva da nadvlada uobiajenu pompeznost i rasplinutost i da

ostvari upeatljivu atmosferu zlokobne pretnje; u opisivanju gnusnog uticaja to ga jedan
par mrtvih i zlih slugu, Piter Kvint i dadilja Desel, imaju nad deaiem i devojicom o
kojima se staraju, Dems je moda suvie opiran, suvie sladunjavo uglaen i suvie
podan tananostima govora da bi ostvario neobuzdanu i ruilaku stravu u situacijama koje
izlae; uprkos tome, plima uasa raste sve vie i vie i vrhunac dostie u prizoru deakove
smrti.
F. Merion Kroford je napisao vie neobinih pria razliitih vrednosti, koje su
nedavno prikupljene u zbirci pod naslovom Lutajue utvare, Gornja brodska postelja je,
meutim, Krofordovo remek-delo neobinog, a i jedna od najgrozovitijih pria strave u

celokupnoj knjievnosti. U ovoj pripovetki o dvoposteljnoj brodskoj kabini koja je

opsednuta samoubistvom, stvari kao to su avetinjska vlanost morske vode, udno
razjapljen otvor na boku broda i komarna borba sa nekim uasnim predmetom opisane
su sa jedinstvenom umenou.
Na nepatvoren naboj strave, uz preterivanja koja su tako tipina za devedesete godine
osamnaestog veka, nailazimo i u ranim radovima Roberta V. embersa (Robert W.
Chambers) koji se proslavio knjievnim delima druge vrste. Njegova najupeatljivija pria
je moda uti znak, u kojoj nas upoznaje sa utljivim, odbojnim i stranim uvarom
groblja sa licem kao u debelog grobljanskog crva. Drugi rani embersovi radovi proeti
elementima jeze su Tvorac meseca i U traganju za nepoznatim. Za aljenje je, uistinu, to
to embers nije dalje razvijao svoju sklonost ka tom anru, jer bi u njemu sigurno vrlo
lako postao priznati majstor.
Elementi strave nepatvorene snage obeleavaju i delo spisateljice Nove Engleske Meri
E. Vilkins (Mary E. Vilkins), ija zbirka novela pod naslovom Vetar u ruinom grmu
sadri nekolike tekstove vredne panje. arlota Perkins Gilmen u utim tapetama uzdie
se do ravni klasika tananim opisivanjem ludila to postepeno razara enu koja stanuje u
sobi sa gnusnim tapetama u kojoj je nekada bila zatvorena neka luakinja.
U Mrtvoj dolini, ugledni arhitekta i izuavalac srednjovekovne istorije Ralf Adam
Krem (Ralph Adam Cram) dostie visok stupanj neodreene strave zahvaljujui
izvanrednim opisima atmosfere.
Ameriku tradiciju avetinjskog razvija dalje daroviti, mnogostrani humorista Irvin S.
Kob (Irvin S. Cobb), koji je u svoje prve i kasnije radove utkao tanane niti neobinog.
Od izuzetne umetnike vrednosti je roman Mrana odaja (1927) pokojnog Leonarda
Klajna (Leonard Cline). To je pripovest o oveku koji sa udnjom svojstvenom gotskom ili
bajronovskom junaku-nitkovu pokuava da prkosi prirodi i da putem nenormalnog
podsticaja memorije povrati razne trenutke svoje prolosti. U tom se cilju slui belekama,
izvetajima, mnemonikim predmetima i slikama a kasnije i mirisima, muzikom i
egzotinim drogama, Na kraju ga ta bolesna tenja prevazilazi, prenosi u onostranost i
dovodi do mranog ponora nasleene memorije ak do preistorijskog doba parom
obavijenih movara i do jo nezamislivijih dubina praiskonskih dana i entiteta. On trai
sve luu muziku, uzima sve jae droge, a njegov ogromni pas osea sve vei strah od
gospodara. Junak iri oko sebe ogavan ivotinjski smrad, lice mu postaje bezizrazno i
neljudsko, a kad bei u umu, vraa se samo zato da bi nou zavijao pod prozorima. Na
kraju ga pronalaze u grmlju, mrtvog i raskomadanog, pored raskomadanog lea njegovog
ogromnog psa: ovek i pas raskomadali su jedan drugog.
Vrlo znaajne su na svoj nain i neke od neobinih zamisli pisca romana i novela
Edvarda Lukasa Vajta (Edward Lukas White), koji sve svoje teme izvlai iz snova koje
uistinu sanja.

Od mladih Amerikanaca, niko ne prebira po strunama kosmike strave tako spretno

kao kalifornijski pesnik, slikar i prozni pisac Klark Eton Smit (Clark Ashton Smith) u
ijim udnovatim delima crteima, slikama i priama istinski uivaju malobrojni
istanani pojedinci. Gospodinu Smitu je pozadina svet osamljene strave-koja-paralie
dungle otrovnih cvetova duginih boja na mesecima Saturna, zloslutni i groteskni
hramovi u Atlantisu, Lemurija, zaboravljeni drevni svetovi i pogubno vlane movare
arenih smrtonosnih gljiva u sablasnim zemljama s onu stranu zemljinog ruba. Njegova
najdua i najambicioznija poema Jeda haia sainjena je u petostopnom neslikovanom
stihu i otvara haotine, nepojamne procepe kaleidoskopske strave u svemirima izmeu
zvezda.
Kada je re o demonskoj neobinosti i o obilju plodnih ideja, valja rei da Klarka
Smita do danas nije nadmaio nijedan pisac. Ko je, osim njega, video tako velianstveno,
raskono i grozniavo iskrivljene slike beskonanih sfera i mnogostrukih dimenzija i ko je
ostao iv da bi mogao da ispria priu o tome? Smit se u svojim kratkim priama sa
izuzetnom snagom bavi drugim galaksijama, svetovima i dimenzijama, ali se bavi i
neobinim oblastima i eonima na ovoj zemlji. Neki od njegovih najboljih radova mogu se
nai u brouri pod naslovom Dvostruke senke i druge matarije (1933).

9. Tradicija neobinog na Britanskim Ostrvima

Novija britanska knjievnost je, uz tri ili etiri najvea zanesenjaka naeg veka, bila
zadovoljavajue plodna u elementima neobinog. Radjard Kipling (Radyard Kipling) je
veoma esto pristupao neobinom i, uprkos sveprisutnom manirizmu, uspevao da taj
element obradi s nesumnjivim majstorstvom u pripovetkama kao to su Sablasna rika,

Najlepa pria na svetu, ig zveri i tako dalje, od kojih poslednja ostaje u seanju zbog
toga to je proeta uasnom morom. Slike golog svetenika-gubavca koji se mitari kao
vidra, pega koja se pojavljuje na grudima oveka koga je svetenik prokleo, sve vee
mesoderstvo rtve i strah koji konji ispoljavaju prema njoj, postepeno preobraavanje
rtve u leoparda te slike svakako nikada nee zaboraviti nijedan italac. Poraz zlih
vradbina na kraju ne umanjuje ni snagu pripovedanja, ni tajanstvenost pripovetke.
Lafkadio Hern (Lafcadio Hearn), udna, egzotina lutalica, udaljava se jo vie od
carstva realnosti i sa izuzetnom umetnikom vetinom oseajnog pesnika tka fantazije
koje su za pisca tvrdog rostbifskog kova prosto naprosto nemogue i neprihvatljive.
Njegove Fantastike, pisane u Americi, sadre najupeatljiviju udovinost u celokupnoj
knjievnosti; a njegov Kvaidan, pisan u Japanu, kristalie sa nesravnjenim umeem i
beskrajnom nenou jezovita saznanja i apatom prenoene legende tog naroda sa
bezgranino raskonim koloritom. Hernove jezike arolije jo vie dolaze do izraaja u
nekim njegovim prevodima sa francuskog, naroito u prevodima Gotjeovih i Floberovih
dela.

I Oskara Vajlda bi trebalo uvrstiti meu pisce neobinog, koliko zbog nekih njegovih
izvrsnih bajki, toliko i zbog njegovog slikovitog romana Slika Dorijana Greja, u kome
jedan divan portret godinama preuzima na sebe to da stari i grubi umesto onoga koji je
naslikan, umesto oveka koji je u meuvremenu uronio u sve vrste poroka i zloina ne
gubei svoj veiti mladalaki izgled, lepotu i sveinu. Do iznenadnog, uzbudljivog
vrhunca dolazi onda kada Dorijan Grej, postavi ubica, pokuava da uniti sliku ije
promene svedoe o njegovom moralnom srozavanju. On probada platno noem, i u tom
se zauje grozan krik i tresak; ali kada sluge ulete u sobu, zatiu sve u savrenom redu.
Na podu je leao mrtav ovek u veernjem odelu, sa noem u srcu. Lice tog oveka bilo
je smeurano, izborano i gnusno. Sluge su tek po prstenju shvatile ko je on.
Metju Fips il (Mattew Phipps Shiel), tvorac mnogih neobinih, grotesknih i
pustolovnih romana i pripovedaka, dostie povremeno visoku ravan jezovite maije.
Njegovo remek-delo Kua duhova, pisano je suvie kitnjastim stilom utih devedesetih i
preraeno s veom odmerenou poetkom dvadesetog veka. Ova pria, u tom konanom
obliku, zasluuje mesto meu najboljima u svojoj vrsti. U njoj nam il pria o stravi koja
vreba i o pretnji koja se vekovima nadnosi nad jedno subarktiko ostrvo nedaleko od
norveke obale; i tamo, sred naleta demonskih vetrova i veitog buanja paklenih valova i
slapova, jedan osvetoljubiv, mrtav ovek gradi mesinganu kulu uasa. Izmeu Kue

zvukova i Poovog Pada kue Aer postoji i izvesna maglovita slinost i potpuna,
beskonana neslinost. U romanu Purpurni oblak, il upeatljivo opisuje prokletstvo koje
je dolo sa Arktika da bi unitilo oveanstvo i koje je na naoj planeti ostavilo samo
jednog jedinog stanovnika. Oseanja toga jedinog preivelog oveka koji odjednom shvata
svoj poloaj i besciljno luta kroz gradove prekrivene leevima i razbacanim blagom kao
njihov apsolutni gospodar, preneta su vetinom i majstorstvom kojima je malo trebalo da
dostignu istinsku velianstvenost. Na alost, druga polovina knjige, u kojoj ima mnogo
konvencionalnih, romantinih elemenata, znatno je slabija od prve.
Mnogo poznatiji od ila je ingeniozni Brem Stoker (Bram Stoker) koji je
neverovatnim, uasavajuim zamislima proeo niz romana u kojima bednim tehnikim
postupkom alosno naruava krajnje dejstvo i opti utisak. arobnu ideju romana

Skrovite belog crva, o dinovskom primitivnom entitetu koji vreba iz podzemne

grobnice ispod drevnog zamka, u potpunosti unitava gotovo infantilan zaplet. Roman

Dragulj sedam zvezda napisan je neto zrelije, ali je od svih, bez sumnje, najbolji uveni
Drakula, roman koji je postao tako rei ideal savremenog izrabljivanja stranog
vampirskog mita. Grof Drakula, vampir, ivi u grozovitom zamku u Karpatima, ali se seli
u Englesku u nameri da tu zemlju naseli sebi slinim vampirima. ta sve jedan Englez
doivljava u Drakulinom utvrenju strave i kako na kraju propada plan mrtvog zlotvora o
gospodarenju nad svetom, elementi su koji se ujedinjuju da bi uobliili pripovest koja
danas s pravom zauzima trajno mesto u engleskoj knjievnosti. Drakula je prizvao mnoge

sline romane natprirodne strave, meu kojima su moda najbolji Malj Riarda Mara
(Richard Marsh), Nakot vetice-kraljice Saksa Romera (Sax Rohmer) i Vratnice nestvarnog Deralda Blisa (Gerald Bliss).
U romanu uma vetica, Don Baken (John Buchan) opisuje sa fantastinom snagom
skup vetica koje su uspele da preive u jednom pustom kraju kotske. Opisi crne ume sa
kamenom zla i strane kosmike senke koje ostaju da lebde i kada se strava iskoreni,
nadoknadie itaocu napor koji je uloio gacajui po nepojamno usporenoj radnji i
preobilju kotskog dijalekta.
Posebnu panju kao umetnik kome je nevidljiv, tajanstven svet uvek bliska i nuna
realnost zasluuje pesnik Valter de la Mar (Walter de la Mare), kod koga opsedajui stih i
izvrsna proza nose krajnje dosledno tragove neobine vizije koja zadire duboko u skrivene
sfere lepote i stranih, zabranjenih dimenzija postojanja. U romanu Povratak, dua jednog
davno mrtvog oveka hita iz groba posle punih dvesta godina i vezuje se za telo ivog
oveka tako vrsto da se ak i lice rtve preobraava u lice onoga koji se odavno pretvorio
u prah. Od kratkih pria, sakupljenih u nekolikim zbirkama, mnoge su nezaboravne po
tome to njihov tvorac nadmono gospodari najmranijim ograncima straha i vradbina:

Sitonova tetka, Drvo, Iz dubine, Pustinjak, Gospodin Kemp. Kod de la Mara strah nije
jedini, pa ak ni glavni element njegovih pripovedaka, jer ovog stvaraoca oigledno vie
interesuju tananosti karaktera. On, bez ikakve sumnje, spada u malobrojne pisce za koje je
nestvarnost iva i prisutna stvarnost, pa je zato i kadar da svojim studijama-o-strahu
udahne snagu koju ima samo redak majstor.
Pored E.F. Bensona (E.F. Benson), H R. Vejkfilda (H.R. Wakefield), pomenuli smo
kao pisce neobinog H.D. Velsa i A. Konana Dojla. U Duhu straha, Vels dostie veoma
visok nivo a Trideset neobinih pria proima, u svim delovima, snanim fantastinim
nagovetajima. I Doji, tu i tamo, uspeva da naglasi pokoju fantastinu notu, kao u

Kapetanu Polarne zvezde, prii o arktikoj sablasnosti i u rebu broj 249, gde je temu o
oivljenoj mumiji obradio izvanrednom vetinom. Hju Volpol (Hugh Walpole), iz
porodice kojoj pripada i osniva gotskog romana, uspevao je, ponekad, da se sa velikim
uspehom priblii bizarnom.Gospoa H.D. Everet (H.D. Everett), iako prijanja uz vrlo
stare i konvencionalne uzore, dostie s vremena na vreme neobine vrhunce strave u
zbirci kratkih pria Maske smrti. L.P. Hartli (L.P. Hartley) poznat je po utvarnoj prii

Posetilac iz donjih svetova. Tajanstvene prie Mej Sinkler sadre vie tradicionalnog
okultizma nego stvaralaki obraenog straha koji je u ovoj oblasti pravo obeleje
majstorstva, i u njima su jae naglaene ljudske emocije i psiholoka istraivanja nego
istinski fenomen potpuno nestvarnog kosmosa. Valja napomenuti da su poklonici
okultnog verovatno manje uspeni od materijalista u odslikavanju sablasnog i
fantastinog, budui da je za njih avetinjski svet jedna sasvim obina, svakidanja

stvarnost, pa o njemu govore sa manje strahopotovanja i uzbuenja od onih koji vide u

njemu apsolutno i preneraavajue krenje celokupnog prirodnog poretka.
Neujednaene stilske vrednosti ali i povremene snane ubedljivosti u nagovetavanju
tajnovitih svetova i zagonetnih bia, jeste delo Vilijema Houpa Hodsona (William Hope
Hodgson), koji je danas mnogo manje poznat nego to zasluuje. I pored sklonosti ka
konvencionalno sentimentalnim idejama o univerzumu i o ovekovom odnosu prema
njemu, Hodson je, uz Blekvuda, moda jedini pisac koji se veoma ozbiljno bavi
nestvarnou. Malo je onih koji se mogu meriti sa njim kada naznauje blizinu strahotnih
sila i udovinih entiteta putem uzgrednih nagovetaja i naizgled beznaajnih pojedinosti
ili kada prenosi oseanje sablasnog i nastranog.
U Laama Glena Keriga (1907), predoava nam raznovrsna zla udesa i uklete zemlje
koje otkrivaju preiveli brodolomnici. Preteu opasnost kojom su proeti prvi delovi
knjige nemogue je nadmaiti, ali u drugom delu, naroito pri kraju, dolazi do osetnog
pada vrednosti, jer i radnja i dogaaji prestaju da budu neobini i postaju obini. Njegov
prilino nevet i pseudodramatian pokuaj da reprodukuje prozu osamnaestog veka kvari
opti utisak, ali je taj nedostatak nadoknaen neverovatnom i svuda ispoljenom
nautikom erudicijom.

Kua na granici (1908) moda najbolje Hodsonovo delo pria o usamljenoj,

pustoj i po zlu poznatoj kui u Irskoj, sreditu gnusnih, onostranih sila i uporitu
bogohulnih, hibridnih, neobinih bia iz skrivenog ponora ispod nje. Lutanja
Pripovedaevog duha kroz bezgranine svetlosne godine kosmikih prostora i kroz
venost, i njegovo prisustvovanje konanom razaranju sunevog sistema, predstavljaju
gotovo jedinstvene prizore u knjievnosti, a pieva mo da nagovesti neodreene a
vrebajue uase u prirodnom dekoru je neosporna. Da nije obeleena tragovima otune
sentimentalnosti, ova bi knjiga spadala u prvorazrednu klasiku.
Roman Sablasni gusari (1909) koji, po Hodsonovom miljenju, sa dva prethodno
pomenuta dela zaokrugljuje trilogiju, veoma je uzbudljiv opis jednog ukletog i na pro past
osuenog broda na poslednjoj plovidbi, i stravinih morskih avola (duhova, moda,
nekadanjih bukanira) koji ga opkoljavaju i na kraju povlae u dubine nepoznate sudbine.

Zemlja noi (1912) veoma je dugaka povest (538 strana) o beskrajno dalekoj
budunosti zemlje posle smrti sunca. Pria je ispriana prilino nespretno, kao san oveka
iz sedamnaestog veka, ija se svest utapa u njegovu buduu inkarnaciju; i veoma je
oteena munom blagoglagoljivou, beskonanim ponavljanjima i izvetaenom,
nesnosno krutom sentimentalnou; a pokuaj upotrebe arhainog jezika jo je groteskniji
i besmisleniji nego u Glenu Kerigu.
I pored svih tih mana, Zemlja noi je jedno od najubedljivijih ikada napisanih dela o
jezivoj tvorevini mate. Slike kao no crne, mrtve planete, iji su ljudski ostaci zatoeni u
nepojamno ogromnoj mentalnoj piramidi, koju opsedaju udovine, hibridne i potpuno

nepoznate sile tame, svakako su slike koje nijedan italac nee moi da zaboravi. Oblici i
entiteti neljudske i nezamislive vrste to krstare crnim, od-oveka-naputenim i
neistraenim svetom izvan piramide nagoveteni su i delimino opisani sa neiskazivom
uverljivou, a predeo zemlje noi sa svojim ponorima i nagibima i zamiruim vulkanskim
pojavama protkan je uasima koji se mogu ulima osetiti.
U sredini knjige, glavna figura se usuuje da izae iz piramide i da poe u traganje
kroz oblasti koje pohodi smrt i u koje ljudska noga nije kroila milionima godina; i u
njenom sporom, potanko opisanom hodu, dok iz dana u dan prelazi nezamislive milje i
milje nezapamenog crnila, prisutni su oseanje kosmike otuenosti, misterija od koje
staje dah i uasavajua nada koji nemaju premca u ovom knjievnom rodu. U poslednjoj
etvrtini pria je alosno razvuena, ali ak ni to ne uspeva da umanji ogromnu i
prodornu snagu celine.
Hodsonova kasnija knjiga Karnaki, pronalaza duhova sastavljena je od nekolikih
dugakih i kratkih pria objavljenih u asopisima mnogo godina ranije i po vrednosti je
daleko ispod ostalih njegovih knjiga. U njoj sreemo vie-manje konvencionalnu figuru
tipa nepogreivog detektiva potomka gospodina Dipena i erloka Holmsa, bliskog
srodnika Blekvudovog Dona Sajlensa koji se u scenama i dogaajima pojavljuje teko
oteen atmosferom profesionalnog okultizma.
Nemogue je, naravno, kratkim, optim potezima ocrtati sve klasine moderne
upotrebe elementa strave. Bitno je da strava kao glavni sastojak ue u svako delo proze i
stiha, i zato nas ne iznenauje to to na nju nailazimo i kod takvih pisaca kao to je pesnik
Brauning, ija je poema Vitez Roland proeta gnusobnom pretnjom, ili romanopisac
Dozef Konrad (Joseph Conrad), koji je esto pisao o mranim tajnama mora i o
demonskoj sili Sudbine koja utie na ivote usamljenih i ludaki odvanih ljudi. Iako se
trag strave grana u nedogled, mi se ovde moramo ograniiti na pojavu strave u relativno
istom stanju kada ona odreuje umetniko delo koje je sadri i nad kojim nadmono
gospodari.
Unekoliko izdvojena od glavnog britanskog toka je struja neobinog u irskoj
knjievnosti koja je dola do izraaja u keltskom preporodu krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog veka. Predanja o duhovima, vilama i arobnjacima zauzimala su, u Irskoj,
odvajkada istaknuto mesto, a beleili su ih vie od sto godina verni prepisivai i
prevodioci kao to su Vilijem Karlton (William Carleton), T. Krofton Kroker (T. Crofton
Croker), ledi Vajld majka Oskara Vajlda Daglas Hajd (Douglas Hyde) i V. B. Jejts
(W. B. Yeats).
Iako je, sve u svemu, pre udno fantastian nego straan, taj folklor i njegovi
umetniki dubleti sadre mnoge elemente koji uistinu spadaju u podruje kosmike
strave. Prie o pogrebima u crkvama potopljenim ispod ukletih jezera, opisi vila-topredskazuju-smrt i zlokobnih izazova, balade o utvarama i o bezbonikim stvorenjima

 sve to predstavlja osoben i ubedljiv element u knjievnosti neobinog. I pored

priproste grotesknosti i nepojamne naivnosti, postoji i nepatvorena strava u neobinim
priama o Tigu OKejnu koga, kanjavajui ga zbog raspusnog ivota, celu no jae
gnusobni le i, traei mesto za ukop, vodi nesrenika od groblja do groblja, dok se na
svakome od njih mrtvi jezovito diu iz svojih raka, odbijajui da u nju prime pridolicu.
Jejts, koji je bez sumnje najvea figura irskog preporoda a moda i najvei ivi pesnik,
ostvario je udesne rezultate i u svom originalnom stvaralatvu i u kodifikaciji starih
legendi.

10. Moderni majstori

Zahvaljujui dugotrajnom razvitku ovog roda, najbolje prie strave dananjice nose u
sebi prirodnost, uverljivost, stilsku uglaenost i veto utkanu privlanost koje se ne mogu
porediti sa vrednostima gotskih dela od pre sto i vie godina. Tehnika, umetniki domet,
iskustvo i,poznavanje psihologije toliko su napredovali u toku poslednjih godina da starije
prie danas u veini deluju naivno i izvetaeno; a one koje su preivele kroz vreme, ive
samo zahvaljujui genijalnosti njihovih stvaralaca, koji su bili kadri da prevaziu silna
ogranienja. Duh razmetljivog i visokoparnog gotskog romana obeleen lanom motivacijom, u kojem je svaki dogaaj zamiljen sa patvorenim znaenjem i nemarno utkanim
opsenama, ogranien je sada na odmerenije i fantastinije faze knjievnosti natprirodnog.
Ozbiljne neobine prie su ili estoko realistine, zahvaljujui loginoj povezanosti sa
Prirodom i savrenoj vernosti toj Prirodi, ili su, pak, od poetka do kraja utkane u carstvo
fantazije i proete atmosferom koja je veto prilagoena vizualizaciji blago egzotinog
sveta nestvarnosti, jednoga van vremenskog i vanprostornog sveta u kome se moe
dogoditi sve ako se dogaa u istinskom skladu sa onom vrstom imaginacije i iluzije koju je
osetljivi ljudski mozak kadar da primi. Tako bar izgleda tenja koja preovlauje, iako se
deava da mnogi savremeni pisci skliznu s vremena na vreme u izvetaeno, nezrelo
romantiarstvo ili u podjednako prazno i besmisleno brbljanje o pseudo- naunom
okultizmu.
Meu ivim stvaraocima kosmike strave i kosmikog straha uzdignutih do najistijih
umetnikih visina, malo je onih ako ih uopte i ima koji bi mogli da se uporede sa
mnogostrano obdarenim Arturom Mejnom (Arthur Machen), tvorcem dvanaestak
dugakih i kratkih pripovesti, u kojima elementi potajnih uasa i nepojamne strave
doseu do najdublje sutine i do istinske realistinosti. Artur Mejn, knjievnik i majstor
izuzetno lirskog i izuzetno izraajnog proznog stila, uloio je bez sumnje svestan napor u
svoje pustolovne Klemendijeve kronike, u svoje sjajne oglede, u svoju ivopisnu
autobiografiju, u sone prevode pune duha, a iznad svega u svoj nezaboravni ep Brdo
snova, u kojem se mladi junak odaziva magiji velke sredine koja je i pieva sredina, i ivi
ivot-san u nekoj rimskoj varoi. Ostaje, meutim, injenica da je Mejnova mona graa

strave o devedesetim godinama osamnaestog i prvim godinama devetnaestog veka

potpuno usamljena u svojoj grupi i da obeleava posebnu epohu u istoriji ove knjievne
forme.
Gospodin Mejn je, zahvaljujui nesumnjivom keltskom nasleu povezanom s
mladalakim seanjima na divlja kupolasta brda, na stare ume i na zagonetne rimske
razvaline u seoskom predelu Gventa, razvio matu retke lepote i snage na istorijskoj
pozadini. On je upio u sebe srednjovekovnu tajnu mranih uma i drevnih obiaja i
zauzeo stav neumornog pobornika srednjeg veka, pa i pobornika katolike vere. Zato se,
dakle, podao inima i aroliji britansko-rimskog ivota koje su se nekada davno nadnosile
nad njegov zaviaj, zato je i kadar da otkrije udnu magiju u utvrenim vojnikim
logorima, u mozaikim plonicima, u deliima statua i u slinim stvarima koje govore o
danima kada je vladao klasicizam i kada je jezik zemlje bio latinski jezik.
Od Mejnovih pripovesti strave najuvenija je moda Veliki bog Pan (1894), u kojoj
nam pria o udnovatom i stranom opitu i o njegovim posledicama. Posle operacije
modanih elija, jedna mlada ena vidi ogromno i udovino boanstvo Prirode; zbog toga
postaje idiot i umire za nepunu godinu dana. Mnogo godina kasnije, izvesna neobina
devojica zlokobnog izgleda po imenu Helen Von nastanjuje se sa porodicom u seoskom
predelu Velsa, gde iz tajanstvenih razloga sve vreme provodi u gustim umama. Dok sa
njom istrauje umu, jedan deak, ugledavi nekog ili neto, gubi razum a jedna devojica
doivljava straan kraj. Cela ta misterija je na udesan nain isprepletena sa rimskim
boanstvima to vladaju ovim seoskim podrujem. Posle nekoliko godina, pojavljuje se
ena izvanredne egzotine lepote, sa muem koga ubrzo otera u uas i u smrt. Pod njenim
uticajem, poznati umetnik slika strana platna na kojima su predstavljeni skupovi vetica,
a u krugu njenih poznanika nastaje prava epidemija samoubistava; ubrzo se otkriva da je
mlada ena est posetilac najporonijih londonskih jazbina i da u njima nepojamnim
grozotama zaprepauje i najokorelije grenike i propalice. Na osnovu paljivog
uporeivanja beleaka ljudi koji su dolazili u vezu sa kobnom lepoticom, ispostavlja se da
je ona Helen Von, ki gnusobnog boga Pana i ene na ijem je mozgu izvren udovian
opit. Helen Von umire na kraju uz stravina preobraavanja koja obuhvataju i promenu
pola i srozavanje na najprimitivnije manifestacije prvih ljudi.
Ali, najvea ar pripovesti lei u samom nainu pripovedanja. Nikome nee poi za
rukom da opie sve veu neizvesnost i krajnju stravu kojima je proet svaki pasus, ako s
najveom panjom ne prati savreno postavljen sled po kojem Mejn postupno razvija
nagovetaje i otkria. Ima u svemu tome, neosporno, i melodrame i koincidencija koje,
tako nategnute kakve jesu, postaju, posle analize, krajnje besmislene; ali te sitne greke se
gube u opakoj volebnosti kojom je natopljena ova pripovest i osetljivi italac stie do
njenog kraja grozei se, spreman da i sam ponovi rei jedne od linosti prie: Suvie je

neverovatno, suvie udovino; takve stvari ne mogu da postoje u ovom spokojnom svetu
... Za ime boga, ovee, da je jedan takav sluaj mogu, naa bi zemlja bila prava strava.
Manje poznata i ne toliko sloena u zapletu kao Veliki bog Pan, ali i mnogo
istananija po atmosferi i po optoj umetnikoj vrednosti, bez sumnje je udna i
obespokojavajua hronika Beli ljudi, iji sredini deo predstavlja dnevnik devojice koju
dadilja upoznaje sa zabranjenom maijom i sa bezdunim obiajima vetijeg kulta
kulta koji su seljaci prenosili s kolena na koleno po celoj zapadnoj Evropi i iji su se
poklonici, jedan po jedan i samo nou, kriom iskradali iz svojih kua da bi se okupili u
mranim umama i na pustim mestima i da bi se prepustili ogavnim orgijama skupa
vetica. Mejnovo pripovedanje, koje je pravi trijumf vetog izbora i izuzetne
odmerenosti, odie ogromnom, postepeno nagomilanom, snagom dok tee u bujici
bezazlenog dejeg avrljanja u kojem se naziru aluzije na udne nimfe. Za obrede, koje
je dadilja nauila od svoje staramajke-vetice, devojica saznaje u vreme kada ima samo tri
godine, a njeni naivni i neuki opisi opasnih, tajnovitih otkria proeti su vrebajuim uasom pomeanim sa patosom. Zle ini, dobro poznate antropolozima, predoene su divnom
dejom bezazlenou, a putovanje u stara velka brda, u jedno zimsko popodne, odvija se
pod arolijom koja divljem predelu daje jo veu neobinost, udnost i nagovetaj
groteskne oseajnosti. U pojedinostima tog putovanja, izloenim izuzetno ivo, svaki e
pronicljiv kritiar morati da prepozna remek-delo fantastine knjievnosti koje ima
gotovo bezgraninu snagu u nagovetavanju nadmone groze i kosmikog ludila. Na
kraju, devojica, koja tada ima trinaest godina, pronalazi, sred mrane nedostupne ume,
neku zagonetnu i kobno lepu stvar. Onda je obuzima strava, veto nagovetena priicom u
prologu, kojoj ona izmie tako to se otruje. I to dete je, kao majka Helen Von u Velikom

bogu Panu, videlo neko strahobno boanstvo. Mrtvu devojicu otkrivaju u mranoj umi,
pored one zagonetne stvari koju je pronala; a tu stvar beliastu, svetlucavu rimsku
statuetu za koju su vezane strane srednjovekovne prie unitavaju uasnuti ljudi tako
to je ekiima pretvaraju u prah.
U romanu Tri varalice, podeljenom na epizode, iju vrednost, posmatrano u celini,
unekoliko krnji podraavanje Stivensonovog razmetljivog naina pisanja, pojavljuju se i
prie koje, moda, predstavljaju vrhunac Mejnove vetine u tkanju strave. Ovde se
srebrno sa najsavrenijim oblikom njegove omiljene ideje o neobinom: da ispod humki i
stena divljih velkih brda ivi, u podzemnim dubinama, ona patuljasta, primitivna rasa od
koje su potekle nae narodne legende o majunim vilama, kepecima i ,,o- veuljcima i
koja je dan-danas odgovorna za neobjanjive nestanke i za povremene tajanstvene i
mrane izazove koji uzbuuju normalnu decu. Ova tema je najtananije obraena u
epizodi Pria o crnom peatu, u kojoj profesor Greg, poto je otkrio neobinu slinost
izmeu pismena urezanih u veliko krenjako stenje i pismena na drevnom crnom
vavilonskom peatu, kree u istraivanje koje ga vodi do nepoznatih i nepojamnih stvari.

Zagonetni pasus u knjizi geografa Solinusa, niz tajanstvenih susreta u zabaenim velkim
oblastima, udni idiot, koga je rodila seljanka poto je prethodno doivela ok od uasa
sve to nagovetava profesoru gnusobnu vezu sa pojavama kojih se gnua svaki prijatelj i
potovalac ljudskog roda. Greg unajmljuje deaka-idiota, koji povremeno brblja neke
nesuvisle rei ogavnim, iteim glasom i koji dobija neobine napade padavice. Posle
jednog takvog napada u profesorovoj radnoj sobi, pojavljuju se odvratni smradovi i tragovi
neprirodnih bia; profesor ostavlja u toj sobi hrpe hartija i dokumenata i odlazi u brda sa
nekom grozniavom nadom i sa udnim uasom u srcu. Nikada se vie nije vratio, i
nikada ga vie niko nije video, ali su pored jednog fantastinog kamena u divljem predelu
pronaeni njegov novac, njegov sat i njegov prsten, obmotani icom od creva, u
pergamentu sa istim stranim pismenima koja su bila urezana i u crni vavilonski peat i u
stenje velkih planina.
Zahvaljujui svenjevima dokumenata, obelodanjeni su najgnusobniji procepi.
Profesor Greg je, na osnovu obimne dokumentacije o nestancima pojedinih ljudi u Velsu,
slova urezanih u stenje, beleaka starih geografa i crnog peata, zakljuio da ispod brda u
zabaenim predelima Velsa jo ivi uasavajua rasa mranih praiskonskih bia. A u
daljim istraivanjima odgonetnuo je poruku na crnom peatu i dokazao da je deak-idiot,
sin udovinog nesmtnika, nasledio udovina seanja i udovine sposobnosti. One noi
u radnoj sobi, prbfesor je pomou crnog peata priznao strano preobraavanje brda i
kod hibrida-idiota izazvao sve uase nasleene od grozomornog oca. I video kako se
njegovo telo naduvava i rastee kao mehur i kako mu lice tamni, crni... A onda se
pojavilo ono to je prizvao, i profesor je spoznao pravi pravcati kosmiki strah u
najmranijem obliku. Shvatio je kakve je sve nedokuive ponore ludila razjapio i zato je
otiao u divlja brda, pomiren sa sudbinom i spreman na sudbonosni kraj. Njegove
poslednje beleke, u kojima pominje skoranji susret sa oveuljcima zavravaju se
racionalnom opaskom: Ako se, na moju nesreu, sa ovog putovanja ne vratim, ne
prizivajte nikada slike moje stravine sudbine...
U romanu Tri varalice je i epizoda Pria o belom prahu, u kojoj gnusna strava dostie
vrhunac. Frensis Lester, student prava, iscrpljen danononim uenjem i nervno rastrojen
usamljenou i izdvojenou, dobija, radi oporavka, lek od jednog starog apotekara koji se
prilino nemarno odnosi prema svojim lekarijama. Ta supstanca je, kako se kasnije
ispostavlja, neka so koju su vreme i promene u temperaturi pretvorili u neto veoma
udno i strano u srednjovekovno Vinum sabati , u vetije vino koje se pilo na groznim
orgijama skupova vetica i izazivalo preobraaje sa neizrecivim posledicama. Ne slutei
zlo, mladi posle obroka redovno pije beli prah u ai vode i u prvo vreme mu taj lek,
kako se ini, veoma prija. Ubrzo, meutim, njegove naglo oivljene duhovne snage i bolja
raspoloenja poinju da se rasipaju; on sve ee izbiva iz kue i ispoljava sve vidljivije
znake udnih psiholokih promena. Jednoga dana mu se na desnoj ruci pojavljuje

neobina modrikasta pega i on se posle toga vraa u osamu: zatvara se u sobu i nikome od
ukuana ne dozvoljava pristup u nju. Dolazi lekar, doktor Heberdin, razgovara s mladim
ovekom, ali odmah zatim bei oduzet od uasa, tvrdei da on tu nita ne moe da uini.
Posle petnaestak dana, bolesnikova sestra eta oko kue i u jednom trenutku, na prozoru
Frensisove sobe, ugleda neku udovinu stvar; istog dana. sluga izvetava roditelje da
njihov sin vie ne uzima hranu koja mu se ostavlja ispred zakljuanih vrata. Na sve pozive
i na sva kucanja mladi odgovara nekim nepoznatim zvucima i hrapavim, promuklim
glasom zahteva da ga ostave na miru. Sutradan, prestravljena sobarica saoptava gazdama
da se u njihovoj kui deavaju strane stvari: tavanica sobe ispod one Frensisove, natopljena je ogavnim, crnim, vlanim mrljama a ta gnusna itka masa ve zahvata i krevet. U
kuu ponovo dolazi doktor Heberdin, razvaljuje vrata mladieve sobe i gvozdenom
polugom udara do besvesti bogohulnu, poluivu stvar koju zatie u njoj. To je neka crna,
gadna smesa koja kipi, truli i raspada se na grozomoran nain, smesa koja nije ni u tenom
ni u vrstom stanju, ali koja se topi i menja. A u njenom sreditu plamte take nalik na
oi.
Ubrzo posle toga doktor Heberdin, koji nije kadar da podnese seanje na uase koje je
video, umire na brodu, na putu za Ameriku u kojoj je nameravao da zapone novi ivot.
Artur Mejn se demonskim oveuljcima vraa u Crvenoj ruci i u Blistavoj

piramidi; a u prii iz ratnih vremena pod naslovom Strah i trepet bavi se, upeatljivom
tajnovitou, posledicama koje savremeni ovek izaziva time to odbija da i zverima
prizna duhovna svojstva; zbog toga one dovode u pitanje njegovu nadmo i ujedinjuju se u
cilju istrebljenja ljudske vrste. Izuzetno tanana pripovest, koja iz iste strave prelazi u
istinski misticizam, jeste Veliki povratak, pria o Gralu, takoe iz ratnog perioda.
Manje silovit i manje dubok od Mejna u odslikavanju krajnosti pravog pravcatog
straha, ali potpuno obuzet idejom o nestvarnom svetu koji neprestano pritiskuje na svet,
bez sumnje je nadahnuti i plodni Aldernon Blekvud (Algernon Blackwood), u ijem se
obimnom i neujednaenom delu mogu pronai i ostvarenja koja spadaju u najistananiju
knjievnost utvarnog svih vremena. Blekvudova genijalnost je neosporna, jer se niko sem
njega nije ni pribliio onom umeu, onoj ozbiljnosti i onoj preciznoj vernosti sa kojima on
opisuje udnost u obinim stvarima i u obinim doivljajima, pa ni onome natprirodnom
sagledavanju zahvaljujui kome, iz detalja u detalj, gradi uzbudljiva zbivanja i iznosi
opaanja to vode iz realnosti u nadnormalan ivot ili u viziju. Iako nije poznat po
pesnikoj aroliji istih rei, Blekvud je ipak istinski i neosporni majstor neobine
atmosfere, kadar da od jednog krajnje jednostavnog odlomka trezvenog psiholokog opisa
oivi celu priu. On, iznad svega, savreno razume to da neki osetljivi umovi veito
borave na granici izmeu sna i jave, kao to zna i to koliko je relativna i tanuna razlika
izmeu slika koje uobliavaju predmeti iz stvarnosti i slika koje iskrsavaju iz igre mate.
Slabija Blekvudova dela oteena su nekolikim manama kao to su etika didaktinost,

povremena otuna fantastinost, jednolikost dobroudne natprirodnosti i suvie slobodna

upotreba argona modernog okultizma. Greke koje pravi u ozbiljnijim naporima su
rasplinutost i razvuenost, koje proishode iz suvie sloenog pokuaja, unekoliko sputanog
jednostavnim novinarskim stilom lienim istinske magije i prave boje, da vizuelno predoi
svu uzbudljivost i sve nijanse udnih nagovetaja. Ali u prkos svemu tome, glavna dela A.
Blekvuda dostiu nepatvoreno klasinu ravan i, bez premca u knjievnosti, oivljavaju
zastraujue, upeatljivo oseanje bliske opasnosti i sveprisutnog zla neobinih natulnih
sfera i entiteta.
U velikom ciklusu Blekvudove knjievne proze nailazimo na due i krae pripovesti,
a one su katkada izdvojene a katkada svrstane po grupama. Meu njima valja, pre svega,
istai pripovetku Vrbe, u kojoj strana privienja na pustom ostrvu Dunava uasavaju par
besposlenih putnika. Druga udesna ali u umetnikom pogledu slabije obraena
pripovetka je Vendigo, gde nas suoava sa dokazima o postojanju umskog demona o
kome apuu drvosee u Severnim umama. Nain na koji tragovi stopala priaju o
izvesnim nepoznatim pojavama je uistinu pravi trijumf umetnike vetine. U Epizodi u

kui za izdavanje sreemo se sa stravinim utvarama koje iz crnog svemira priziva jedan
volebnik, dok se u Oslukivau pria o gnusnom ostatku to gmie po nekoj staroj kui
u kojoj je umro gubavac. U knjizi Nepojamni dogaaji sabrane su najtananije pripovesti
koje je stvorio ovaj pisac: divlji noni obredi na brdima, tajanstvene i strane utvare to
vrebaju sa svih strana u na izgled budalastim scenama, i nezamislive podzemne grobnice
tajanstva ispod egipatskih piramida i tekih peanih naslaga sve je to obraeno sa
ozbiljnom, ubedljivom istananou bez koje bi svaki siroviji ili povrniji pristup tim istim
temama samo zabavio itaoca i nita drugo. Neke od tih pripovesti bismo teko mogli da
nazovemo priama, jer je, u stvari, re o studijama na granici sna. Zaplet je u njima
uglavnom zanemaren, ali zato atmosfera vlada nesputano i neogranieno.

Don Sajlens lekar neobini sainjava knjigu od pet pripovesti sa jednim istim
pobedonosnim junakom. Unekoliko oteene tragovima popularne i konvencionalne detektivske prie jer doktor Sajlens spada u one dobroudne a genijalne ljude koji se
svojim izuzetnim moima slue zato da bi pomogli estitim sunarodnicima u nevolji te
prie su i najbolja ostvarenja ovog stvaraoca.
Suvie tanane, moda, da bi bile konano svrstane u prie strave i uasa, a ipak
istinski umetnike u apsolutnom smislu ovog izraza, svakako su one Blekvudove fantazije
u koje spadaju Dimbo ili Kentaur. U ovim pripovestima, Blekvud zalazi sa grozniavom
drhtavicom u najskrovitiju sr sna i stvara ogromnu pusto pomou prepreka to stvarnost
dele od mate.
Nenadmaan u aroliji kristalno iste pevajue proze i vrhunski majstor u stvaranju
jednog velianstvenog i enjivog sveta egzotinih vizija prelivenih duginim bojama,
svakako je Edvard Don Moriton Dreks Planket, osamnaesti baron Danseni (Edward John

Moreton Drax Plunkett, Eighteenth Baron Dunsany), ije pripovetke i kratki pozorini
komadi predstavljaju gotovo jedinstven element u naoj knjievnosti. Izumitelj jedne
nove mitologije i tkalac iznenaujueg folklora, lord Danseni je posveen udesnom svetu
fantastine lepote i zato veno ratuje protiv grubosti, surovosti i runoe svakidanje
stvarnosti. Njegovo stanovite je tako istinski kosmiko da nema premca u knjievnosti
bilo kojeg perioda. Osetljiv kao Po na dramske vrednosti i na znaenje izdvojenih rei i
izdvojenih pojedinosti, a od Poa bolje opremljen retorikim svojstvima zahvaljujui
jednostavnom lirskom stilu, ovaj pisac se sa ogromnim uspehom oslanja na skoro sve
mitove i legende evropske kulturne batine, i stvara sloen i ekliktiki ciklus fantazija u
kojem su istonjaki kolorit, helenska forma, tevtonska sumornost i keltska enjivost u
tako velianstvenom skladu da svaki element podupire i dopunjava ostale elemente, bez
ustupaka i bez savrenog i potpunog saobraavanja. U najveem broju sluajeva,
Dansenijeve zemlje su ista izmiljotina ,,s onu stranu Istoka ili na kraju sveta.
Njegov sistem originalnih linih i geografskih imena, ije korene izvlai iz klasinih,
orijentalnih i drugih izvora, pravo je udo mnogostrane domiljatosti i poetskih zapaanja.
Lepota je a ne uas osnovni ton Dansenijevih dela. On voli ivu zelenu boju ada i
bakarnih kupola, neno rumenilo zalazeeg sunca na minaretima od slonove kosti u
nemoguim varoima-iz-snova. Humor i ironija esto su utkani u tekst zato da bi preneli
blagi cinizam i preobrazili ono to bi, da nije njih, moglo da dobije obeleje naivne
estine. Uprkos tome, a to je i neizbeno kod majstora pobedonosne nestvarnosti,
pojavljuju se s vremena na vreme nagovetaji kosmike strave koji se skladno uklapaju u
autentinu tradiciju. Danseni voli da, veto i lukavo, nagovesti neke udovine stvari i
neverovatne zle kobi, onako kako nam to nagovetavaju vilinske bajke. U Knjizi udesa,
itamo o Hlo-Hlou, dinovskom pauku-idolu, koji povremeno ume i da izae iz kue; o
onome to je prestravilo Sfingu u umi; o Slitu, lopovu koji skae preko ivice sveta, poto
je video kako se upalila izvesna svetlost i znao ko je tu svetlost upalio; o ljudoderimaGibelinima koji u kuli zla uvaju neprocenjivo blago; o gnolima koji ive u umi i koje je
pogibeljno potkradati; o gradu zvanom Nikad, o oima to vrebaju iz Donjih Ponora i o
slinim pojavama Tame. Prie jednog sanjara govore o tajni zbog koje su svi mukarci iz
Betmura prognani u pustinju; o ogromnim dverima Perdondarisa, izvajanim od jednog jedinog komada slonove kosti; i o putovanju sirotog starog Bila, iji je kapetan prokleo svoju
posadu da bi, potom, poseivao neka gnusna ostrva, iznenadno iskrsla iz mora, na kojima
niski kuerci imaju zloslutne, zamagljene prozore.
Mnogi Dansenijevi kratki pozorini komadi nabijeni su avetinjskim strahom. U

Bogovima planine, sedam prosjaka oliavaju sedam zelenih idola sa pustog brda; prosjaci
uivaju u obilju koje im pruaju idolopoklonici sve dok ovi ne saznaju da pravi idoli vie
nisu na svom uobiajenom mestu na vrhu brda. U suton se pojavljuje neko runo
privienje i upozorava ih da kamen, uvee, hodati ne sme; oni sede i ekaju dolazak

trupe igraa, ali koraci koji se pribliavaju nisu laki koraci uvebanih igraa. Na kraju,
tobonje idole pretvaraju u kipove od zelenog ada statue-koje-hodaju, statue iju su
svetost naruili na propast osueni prosjaci. Sam zaplet je, bez sumnje, najmanja vrednost
ovog udesnog komada. Dogaanja i njihovo granjanje su plod vrhunskog majstora, tako
da celina predstavlja jedan od najveih doprinosa ne samo savremenoj drami nego i
knjievnosti uopte. No u krmi je pria o etvorici lopova koji su ukrali smaragdno oko
Kleu, udovinom hintluskom bogu. Njima polazi za rukom da ubiju tri svetenikaosvetnika koja su im ula u trag, ali te iste noi dolazi po svoje oko poluslepi Kle; a kad
pronae ukradeno oko, mami pljakae, jednog po jednog, u mrak tamo ih svirepo
kanjava. U Smehu bogova, re je o jednoj ukletoj varoi na rubu dungle i o utvarnom
svirau na lauti koga mogu da uju samo oni koje ve dotie smrt (Alisin avetinjski klavir
u Hotornovom romanu Kua sa sedam zabata!), dok se u komadu Kraljiini neprijatelji
prepriava Herodotova anegdota u kojoj osvetoljubiva princeza poziva svoje neprijatelje
na gozbu u podzemnim odajama, pa onda u te odaje puta Nil da bi ih podavila. No, svaki
pokuaj opisivanja moe da prenese samo deli arolija lorda Dansenija. Njegove varoi u
obliku prizme i neuveni obredi doarani su sa sigurnou koja je svojstvena samo velikim
majstorima a mi, duboko uzbueni, imamo oseanje da uistinu sudelujemo u njegovim
tajnovitim misterijama. Za svakog istinski matovitog itaoca, lord Danseni je amajlija i
klju koji otvaraju dveri bogatih stovarita sna i nepotpune memorije, tako da o njemu
razmiljamo ne samo kao o pesniku nego i kao o stvaraocu koji svakoga svog itaoca
pretvara u pesnika.
Na suprotnom polu genijalnosti od lorda Dansenija, obdaren gotovo dijabolinom
moi u blagom i postupnom prizivanju strave iz samog sredita prozainog svakodnevnog
ivota, nalazi se uevni Montegju Rods Dejms (Montague Rhodes James), rektor koleda
Iton, ugledni izuavalac starina i priznati strunjak za srednjovekovne spise i istoriju
katedrala. Doktor Dejms, koji je oduvek voleo da o Boiu pria avetinjske prie, postao
je vremenom pisac vrhunske neobine, fantastine proze i razvio osoben stil i metod koji
e verovatno jo vrlo dugo biti uzori itavog niza sledbenika.
Umetnika vetina doktora Dejmsa nikako nije sluajnost; u predgovoru za jednu
svoju zbirku, ovaj pisac je formulisao tri vrlo vrsta pravila koja treba primenjivati u
kompoziciji jezovitog. Po njegovom miljenju, utvarna pria mora da se odvija u dobro
poznatom, prisnom okruenju savremenog doba, da bi se to vie pribliila iskustvenoj
sferi itaoca. Osim toga, fenomen utvarnog mora u sebi da nosi zloudnost a ne
dobroudnost, jer je strah primarna emocija koju valja izazvati. I, najzad, iskvaren govor
ili nareje okultizma, ili pseudonauke, treba briljivo izbegavati, jer e u suprotnom
aroliju verovatnosti uguiti neuverljivo cepidlaenje.
Budui da i u praksi primenjuje ono to propoveda, doktor Dejms pristupa svojim
temama na jedan lak i esto govorljiv nain. Stvarajui iluziju svakidanjih dogaaja, on

nastrane pojave uvodi oprezno i postepeno, neraskidivom sponom povezuje neobinost

dananjice sa nagomilanom tradicijom i u svoja dogaanja najee uvodi daleke istorijske
pretee; zato je, verovatno, i kadar da se tako veto slui svojim neiscrpnim znanjem o
prolosti i da tako spretno i ubedljivo gospodari arhainom dikcijom i arhainim
koloritom. Dejmsova omiljena pozornica za pripovest je vievekovna katedrala koju on
opisuje sa svim njemu dobro poznatim potankostima. U priama doktora Dejmsa
nailazimo na humorne vinjete i delie ivog odslikavanja dogaaja i linosti, tako da oni u
njegovim vetim rukama doprinose bljetavom optem utisku i taj utisak ne naruavaju
kao u onim sluajevima kada njima barataju manje spretni pisci. U izmiljanju novog tipa
duha, Dejms je. naravno, poao od konvencionalne gotske tradicije; ali, dok su oni stariji,
nekadanji duhovi prozrano bledi, visoki i dostojanstveni, opaeni uglavnom ulom vida,
proseni Dejmsov duh je zdepast, patuljast i maljav troma, avolja gnusoba na pola
puta izmeu zveri i oveka i toga njegovog duha obino prvo dotiemo a tek onda
vidimo. Ponekad je ta utvara jo nastranija: smotuljak od flanela sa paukovim oima, ili
neki nevidljivi entitet koji dobija oblik posteljine i pokazuje lice izguvanih arava.
Doktor Dejms poseduje vispreno i ogromno nauno znanje o ljudskim nervima i
ljudskim oseanjima; on itekako zna kako treba da raspodeli izlaganje, slike i tanane
nagovetaje da bi kod svojih italaca postigao najbolje rezultate. Ne toliko majstor
atmosfere koliko majstor dogaanja, rasporeivanja i podeavanja, on ee dosee do
emocija putem intelekta nego putem neposrednosti. A taj metod, samim tim to je
povremeno lien otrih vrhunaca ima, naravno, i neke mane i neke prednosti, ali e u
svakom sluaju mnogima nedostajati atmosferski pritisak koji pisci poput Mejna briljivo
grade i reima i prizorima. Meutim, samo mali broj Dejmsovih pripovesti moe da bude
obeleen izvesnom dosadom, jer je kod njega saet razvoj nenormalnih dogaaja u vetom
sledu savreno dovoljan da proizvede eljeni efekat strave koja se nagomilava polako i
postupno.
Kratke prie doktora Dejmsa sabrane su u etiri manje zbirke: Utvarne prie jednog
antikvara, Jo neke utvarne prie jednog antikvara, Slabunjavi duh i drugi duhovi i

Upozorenje udnosti. U ovome bogatom materijalu teko je odabrati neku omiljenu ili
tipinu priu, ali e svaki italac, bez ikakve sumnje, umeti da napravi ui izbor na
osnovu svojih sklonosti i svog temperamenta.
Ipak, jedna od najboljih pripovesti je, neosporno, Grof Magnus, pravi majdan saspensa
i tajanstvenih nagovetaja. Gospodin Raksol je Englez iz sredine devetnaestog veka,
neumorni putnik koji boravi u vedskoj gde prikuplja grau za svoju novu knjigu.
Zainteresovan priama o staroj porodici de la Gardi, pomno prouava dokumenta vezana
za njenu povest i vrlo brzo biva opinjen graditeljem postojee kue veleposednika
nekim grofom Magnusom o kome se apatom prenose udnovate i strane glasine. Grof,
ije je blagostanje dostiglo vrhunac poetkom sedamnaestog veka, bio je okrutan vlastelin,

uven po neumoljivosti prema divljaokradicama i vazalima-prestupnicima. Njegova

surova kanjavanja bila su poslovina, a kolale su i glasine o nekim natprirodnim
uticajima koji su nadiveli grofa sahranjenog u mauzoleju to ga je sagradio pored crkve.
U jednoj od tih pria pominjala su se dva seljaka koja su lovila u vlastelinovom zabranu
jedne noi, sto godina posle njegove smrti. Oni su u umi uli neke grozomorne krike a
oko grobnice grofa Magnusa neprirodan smeh i udan zveket. Neki svetenik je sledeeg
jutra pronaao ta dva nesrenika; jedan je bio lud a drugi mrtav, sa licem na kojem su
ostale same kosti.
Gospodin Raksol slua te prie i prikuplja podatke o Crnom hodoau na koje je iao
grof o hodoau u jednu od palestinskih varoi koje je Gospod osudio u Svetom pismu
i u kojoj se, kako tvrde stari svetenici, rodio Antihrist. Niko ne sme ni da nagovesti ta je
bilo to Crno hodoae i kakvo se udnovato bie ili udnovata stvar vratilo sa
grofom sa tog putovanja. Gospodin Raksol sve vie udi za tim da istrai mauzolej grofa
Magnusa i napokon dobija dozvolu da to uini u pratnji jednog akona. U njemu
pronalazi nekolike spomenike i tri bakarna sarkofaga, od kojih je jedan, grofov sarkofag,
oivien pervazima sa izrezbarenim prizorima; a meu njima se istie scena potere: nekog
izbezumljenog oveka goni kroz umu zgurena, patuljasta, umotana prilika sa pipcima
morskog udovita, predvoena visokim ovekom u platu. Na sarkofagu su tri elina
katanca od kojih jedan, otvoren, lei na podu, podseajui Raksola na metalni zveket koji
je uo prethodnog dana dok je, sa nerazumljivom eljom da vidi grofa Magnusa, prolazio
pored mauzoleja.
Potpuno opinjen, sa kljuem na dohvatu ruke, gospodin Raksol ponovo dolazi u
mauzolej, ovoga puta sam, i vidi da je otvorena i druga brava. Sutradan, a to je i njegov
poslednji dan u Rabaku, poseuje mauzolej i po trei put da bi se oprostio sa davno
mrtvim grofom. I ponovo obuzet neshvatljivom eljom da se sretne sa njim, vidi da na
velikom sarkofagu stoji jo samo jedan katanac. U tom asu, uz zveket, i on pada na pod,
posle ega se zauje kripa arki. udovini poklopac se polako odie i gospodin Raksol
bei u paninom strahu, ne zatvorivi za sobom vrata mauzoleja.
Na povratku u Englesku, Raksol osea neobinu nelagodnost koju u njemu izazivaju
ostali putnici na brodu. Razdrauju ga prilike u ogrtaima, priinjava mu se da ga neko
prati i vreba. Od dvadeset osam osoba, dvadeset est se pojavljuju u brodskoj trpezariji; na
obede ne dolaze samo jedan visok ovek u platu i jedna omanja, skoro patuljasta,
umotana prilika. Iz Harvia, gde je siao sa broda, gospodin Raksol bei u zatvorenim
koijama, ali ve na prvoj raskrsnici ugleda dve prilike u ogrtaima. Prekida putovanje,
unajmljuje kuicu u jednom selu i sve vreme provodi u mahnitom pisanju. Seljaci ga
jednoga jutra pronalaze mrtvog, a njegov le je tako unakaen da prilikom istrage sedam
porotnika pada u nesvest. U kuicu, u kojoj se Raksol zadrao tako kratko, vie se niko ne
useljava, a kada je pedeset godina kasnije porue, pronalaze u zaboravljenom ormanu

njegov rukopis.U Blagu opata Tomasa, jedan britanski antikvar uspeva da odgonetne ifru
uslikanu na renesansnim prozorima i na taj nain otkriva itavu riznicu zlata u jednom
udubljenju bunara u dvoritu nemake opatije. Ali, prepredeni nekadanji vlasnik
postavio je straara da mu uva blago, pa kada neto u tome crnom bunaru obavije
istraivau ruke oko vrata, ovaj naputa zapoeti posao i trai pomo svetenika. Svake
noi, posle toga, antikvar osea neije skriveno prisustvo i stravian smrad humke ispred
vrata svoje hotelske sobe, sve dok svetenik, usred bela dana, ne promeni kamen na
otvoru bunara-riznice, odakle, u mrklom mraku, izlazi neto to e se osvetiti onome koji
je naruio spokojstvo zlata starog opata Tomasa. Druge poznate Dejmsove pripovetke su

Sedita u Baresterskoj katedrali , gde jedna groteskna izrezbarena slika na udesan nain
oivljava da bi osvetlila nerasvetljeno i savreno ubistvo starog dekana kanonika koje je
izvrio njegov ambiciozni naslednik; O, samo zazvidi i ja u ti doi, pria o stravi koju
priziva udna metalna zvidaljka pronaena u ruevinama jedne srednjovekovne crkve; u
Jednoj epizodi o povesti katedrale otkriva se drevna grobnica iz koje vreba demon, irei
strah i poast. Doktor Dejms lakim potezima oivljava uas i gnusobu u najstravinijem
obliku, pa e u toj mranoj oblasti zauvek i ostati jedan od malobrojnih istinskih majstora.
Za one koji vole da razmiljaju o budunosti, pria o natprirodnoj stravi je sasvim
sigurno jedno vrlo zanimljivo podruje. Takvu priu pobija sve nezadriviji talas realizma,
cinine neozbiljnosti i rafinovanog razoaranja, ali je podstie i uporedna plima sve veeg
misticizma, koji se razvijao zahvaljujui posustalom otporu to su ga okultisti i verski
fundamentalisti pruali materijalistikim otkriima; a sve se to dogodilo zahvaljujui
podstreku koji je rasplamsao matu i njena udesa time to su se razjapili procepi i to su
se sruile prepreke pred modernom naukom i njenom infra-atomskom hemijom, pred
napretkom astrofizike, pred doktrinama relativiteta i pred snanim prodorom biologije u
ljudsku misao. U ovom trenutku su povoljni vetrovi, ini se, u izvesnoj prednosti: danas
se, neosporno, knjievnim delima neobinog ukazuje daleko usrdnija panja nego nekada
kada su, pre pedeset godina, i najbolja ostvarenja Artura Mejna padala na neplodno,
kamenito tlo samouverenih devedesetih godina. Ambroz Birs, gotovo nepoznat za ivota,
danas je opte priznat i uvaen pisac.
Neke duboke, korenite promene ne bi, meutim, trebalo oekivati ni u jednom
pravcu; bitno je da e, u svakom sluaju, izvesna ravnotea tenji postojati i dalje. I dok sa
pravom moemo da oekujemo sve istananiju tehniku, nemamo razloga da mislimo da e
se opti poloaj utvarnog u knjievnosti promeniti na neki presudan nain. To je jedna
skuena ali i bitna oblast ljudskog izraavanja pa e, kao i do sada, privlaiti malobrojnu,
pronicljivu publiku osobenog senzibiliteta. A univerzalno remek-delo sutranjice, istkano
od fantazma ili od strave, bie prihvaeno pre zbog vrhunskog zanatskog majstorstva nego
zbog privlane teme. Ali, ko e temu mraka moi da proglasi za istinsku prepreku?
Ptolomejski pehar je zraio lepotom i bio izvajan od oniksa.

Beleka o piscu
Hauard Filips Lavkraft (1890-1937), moda najvei ameriki pisac natprirodnog posle
Edgara Alana Poa, jedan je od pravih majstora proze strave i uasa u dvadesetom veku.
Prve takve prie objavio je 1917. godine i od tada je, tokom sledee dve decenije, sve
dok smrt nije zaustavila njegovo pero, svake godine ljubiteljima svoje proze darivao nove
prie horora, misterije, tajnovitog i okantnog od ega itaoca hvata jeza. Lavkraft svojim
velikim talentom, meutim, nije podlegao izazovu lake zarade to je ovaj anr, toliko
popularan u Americi ve tokom dvadesetih godina, nudio, i pred sobom je uvek postavljao
visoke knjievne zahteve ovog anra.

Sluaj arlsa Dekstera Vorda jedini je Lavkraftov roman i s pravom se ubraja u

njegova najbolja prozna ostvarenja. To je roman o mladom antikvaru Vordu kojeg privlae preko seni jednog svog pretka mrane sile, zli duhovi, kao i zaboravljeni
bogovi iz pomalo krivo shvaenih legendi. Pod uticajem tog svog pretka i Vord je hteo da
stekne znanje iz najmranijeg umea magije, ali je to znanje morao da plati ljudskom
krvlju. Kako? Proitajte!
Pored ovog romana na stranicama knjige italac e da nae i Lavkraftov izuzetan esej

Natprirodna strava u knjievnosti, koji se jo i danas moe smatrati najboljom istorijskom

raspravom o natprirodnim u prozi. Na ovom eseju pisac je radio tri godine (19241927)
po narudbi, za asopis koji je izaao samo tada, jedan jedini broj, u kojem je objavljen
Lavkraftov esej i zbog kojeg taj broj i dan danas vredi nekoliko stotina dolara.
Pred nama je knjiga koja se ita sa uzbuenjem i koja se lako iz ruku ne isputa.
R.B.

SADRAJ
SLUAJ ARLSA DEKSTERA VORDA (roman). 5
Pogovor......................................................................141
NATPRIRODNA STRAVA U KNJIEVNOSTI ... 141

BELEKA O PISCU..................................... ............207

Hauard Lavkraft:

SLUAJ ARLSA DEKSTERA VORDA

(sa pogovorom od istog pisca, iz knjige: Dagon) Biblioteka: MAGIJA

Glavni i odgovorni urednik

Dimitrije Tasi

Urednici
Radoslav Brati,
Filip David, spoljni urednik

Recenzenti
FilipDavid
Radoslav Brati

Lektor
Gordana Jankovi

Likovna oprema
Vukosava ibali

Tehniki urednik
Silvano Jovi

Korektura BIGZ-a
Izdava
DP Beogradski izdavako-grafiki zavod Beograd.
Bulevar vojvode Miia 17

Za izdavaa
Ilija Rapai

tampa
DP Beogradski izdavako-grafiki zavod Beograd, Bulevar vojvode Miia 17

Tira 3000
1990.
ISBN 86-13-00402-4