

1
 РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА

На насловној страни: слика Василија Кандинског

2
Деци

3
,,Та кафана је метафизички, поетски простор који релативизује
реалност, место где истина напада, лаж је уљез, људи говоре све оно
што, иначе, док погнуте главе ходају улицом, само мисле дубоко у себи.
Дом за усамљеност, место где се нађе или муж, или муштерија, или
љубав. Ако нема утехе, има пића, ако крче црева, има хлеба, ако душа
плаче, грло пева. Зашто је, иначе, кафана увек важила и за место највеће
опозиционе и политичке расправе?''
-Душанка Стојановић Глид-

''Не постоји једна историја човечанства већ постоје само бројне

историје различитих аспеката људског живота''
-Карл Попер -

4
 1. УВОД

Културна историја на граничним подручјима простирања једног

етницитета или државе углавном је предодређена ратовима, настојањима
за превладавањем сиромаштва, вишеструким миграцијама, породичним,
саобраћајним, трговинским везама заједница лоцираних, у случају
подунавског Ђердапа, на обалама велике реке и залеђу, иначе издашним у
привредним потенцијалима- рудно и водно благо, шуме, путеви... Кроз
праћење развоја ''животне инфраструктуре'', елементарних услова
бивствовања на овом тлу, уз дотицање појавних облика старих заната попут
ратовања, градитељства, проституције, коцкања, шверца, потказивања,
шпијунаже, везано за настанак и успешно функционисање објеката за
смештај и услуживање гостију храном и пићем, сагледиви су оквири
опстанка људи у континуитету излаганих искушењима преживљавања.
Након што су турске оружане снаге 1867.г. напустиле Кладово, јавни живот
сконцентрисан је по градским кафанама, у недостатку грађевина које би
служиле за одржавање скупова са предзанком култура или политика. Отуд
следи да је прве кораке у модерној држави демократија чинила за
кафанским столом. Увесељавање становништва кроз игранке, забаве,
комичне позоришне представе, потом и филмске пројекције, такође је
почивало на коришћењу простора гостионица. Као инструменти
друштвених комуникација, оне су и даље биле стецишта обавештајних и
пропагандних активности, склапања пословних аранжмана сваке врсте, па и
оних ''са друге стране закона'', места ''убијања времена'', јавног показивања
симбола моћи, рудиментарних психотерапеутских сеанси за особе
нарушене аутономности.

Двадесети век, изузев стравичних ратних разарања подарио је ''граду и

свету'' модернизацију која је ''кафански избор'' учинила тек једним од
понуђених модалитета успостављања и одржавања друштвених веза, али
су без обзира на то, оне и даље остале огледало државног поретка,
социјалног статуса и морала. Конгломерат култура, различитих људских
нарави, супротстављених интереса и жеља да се постане нешто друго у
односу на почетне позиције ''грађанина покорног'', промовисао је кафане у
огледна добра узлета и падова у промишљању извесније будућности.
Њихова отвореност, доступност те јединствена услуга за све кориснике, у

5
овом раду послужили су као могућност комплетирања колекције промашаја
што чине свакодневицу људске заједнице далеко од метрополе. Ставити
под ''светла позорнице'' личне аспирације, део приватности као обавезне
''понуде за суживот'' вечитих губитника, указати на жрвањ тоталитаризма и
модалитете утицаја власти на масе, скупа са њиховим погубним
последицама, били су истраживачки задатак, уједно изазов искушењу
потпадања под стереотипе дуго времена у псеудо- аналитичкој литераури
фаворизоване кроз ''шмекерско- боемски- дерт''- петпарачки ''дар да се
случај изнесе'', или сврставања у једну од успутних станица ''препакованих''
макрксистичких погледа на свет .

Паланачки штимунг у дуванским димом окађеним храмовима

популизма- ''кућама утехе'', избраздао је стварност чинећи је, неретко као
фарсу, прихватљивијом homo consumericus-u. Држава је, са своје стране
креирала правни оквир и одабрала кадрове погодне да сагињањем главе
пред очитим проблемима, опстанак компромитоване власти учине могућим.
Сума обиља документарне грађе и нормативних аката, презентовани су као
илустрација збивања у периоду замаха индустријализације и покушаја
превладавања друштвеног сиромаштва, на почетку и на крају под стегом
идеје националног препорода, у међувремену засењиваног политиком
тзв.самоуправног социјализма, чинећи транспарентним промашаје једне
политике и несналажење поданика жељних бољитка по сваку цену. Јунак
романа Добрице Ћосића збори :''Комунисти ће победити јер не питају за
цену''. Испоставило се, на чуђење и трансформисаног српског Толстоја, да
победа траје дуже од првотне идеолошке матрице, дуго колико и багателно
подаништво чији су ресурси у нашој Јасној Пољани непрегледни.

6
 2. У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ПУТ

Регија Гвоздених врата, данас гранично подручје на североистоку

Србије према Румунији, столећима је услед изнимног значаја дунавског
пловног тока за успехе трговинских и војних похода, била предмет
импресивних градитељских подухвата. У првим деценијама нове ере
Римљани су отпочели изградњу трасе уз десну обалу велике реке, коју је
Трајан /97-116.г/ финализовао деоницом усеченом у ђердапско стење,
намењеном узводном извлачењу бродова снагом воловских запрега и
људских руку. Изузев Трајановог пута, из тога доба остали су трагови
изградње пловидбеног канала код села Сип и грандиозног моста 5 км
низводно од Кладова. Већ у његовој колонији Ulpia Traiana Ratiariа,
подунавска Бугарска, налазиле су се, уз познати друм, постаје за одмор и
прихват путника, са карактеристикама гостионица. Такав податак не постоји
за потес Трајанов мост код Кладова, али значај грађевине- стратешки путни
правац преко Дунава- те чињеница да баш одатле с краја првог или почетка
другог века потиче најстарији овдашњи приказ винове лозе на
мермерном рељефу са митском сценом Пентејевог лудила изазваног
чаробним напитком, указују да је и на том локалитету могло било
гостионица. Римске крчме коришћене су за одмориште, окрепљење
храном, пићем, али и блудничења, пљачке, убистава, па и она политичка.
Према Тациту, у време грађанског рата 68-69. године ''Чувши за Отонову
смрт, Долабела беше ушао у град. Вителије стога из страха и мржње
што је Долабела био узео за супругу његову жену Петронију, заповеди да
га писмом позову, уклоне се живости Фламинијеве цесте, скрену у
Интерамниј, и ту га убију. Убојици се то учинило дуготрајним: на путу га
у крчми баци на земљу и закоље'' (1987, 171).

Прокопије из Цезареје затекао је почетком шестог века у атару

подунавског насеља Корбово тврђаву са именом Сузијана, за коју постоји
мишљење да је тако названа јер су то подунавско место населили
становници са подручја великог персијског града (Јанковић, 1981, 39). Ако
је ово истина, онда је становништву ''кладовске Сузијане'' итекако било
својствено подизање и коришћење гостионица, обзиром да још Херодот
наводи како је на путу дугом 13.500 стадија тј. 90 дана хода између Сарда и
Сузе постојало 111 конака и исто толико гостионица (2007, V- 52; 227- 228).
На тлу Ирана откривена су у неолитској остави из 5.400 г.п.н.е, два ћупа са
алкохолним пићем, према чему се персијска цивилизација, поред кинеске,
означава постојбином вина и пива (Пушић, 2011, 78). Иначе су одувек уз
прометне трговачке путеве морали постојати угоститељски објекти, попут
оних у Гирсуу, центру сумерске провинције Лагаш 2042.г.п.н.е, забележени

7
под именом ''данна''- куће подизане на удаљености два сата хода једна од
друге, тј. 15-16 км. Служиле су за одмор, окрепљење храном и пићем,
преноћиште, замену товарних животиња... (Кривачек 2010, 139). У сумерској
античкој историји евидентиран је један случај жене- владарке из периода
око 2.5000 г.п.н.е. за коју у Попису владара стоји констатација ''крчмарица
која је ојачала темеље Киша''- Куг Бау, негде се помиње и као Азаг Бау,
потом слављена и као божанство- претеча Кубабе из Сарда и фригијске
Кибеле чији су култ римски легионари практиковали код Гвоздених врата
на Дунаву. Отуд, могућe, назив горостасне ђердапске стене гласи: Бабакај.
И за мајку Ромула и Рема постојало је мишљење да је била блудниса-
''вучица'' одакле је то својство укомпмпоновано- ''препаковано'' у мит да их
је права вучица одгајила.

Античка божанства, веровало се, уживала су у песмама извођеним

умилним гласом омиљених вокалних солисткиња. Међу најпознатијима
свога доба била је Нехемес Бастет из храма у Кармаку, Теба- ''певачица
бога Амона'' с почетка првог миленијума п.н.е. Није тешко сложити се да је
економски изнимно атрактивна делатност била проституција, почев од оне
најприземнијег нивоа резервисане за сиромашније слојеве, до ''звезданих
висина'' какве су досезале куртизане калибра Родопије/ Родопис, из
шестог века пре нове ере. Ова Трачанка, рођена на Балкану, под именом
Дориха, као дете била је отета и продата у ропство на острву Самосу. Када
је стасала у прелепу девојку, господар је одводи у богати египатски град
Наукратис, где је за баснословну своту новаца откупљује и дарује јој
слободу винарски трговац Харакс, брат надалеко чувене песникиње Сапфо
са Лезбоса, која му је много замерала ''што се одао милосници Дорихи у
Наукратису египатском'' (Рац, 1916, 38). Желећи му успешан повратак из
Египта, Сапфо пише стихове: ''Здрава дајте, Нерејеве деве часне,/ Брата
мога вратите дому мени,/ Жељу сваку, у срцу што је носи,/ Испун'те њему!/
Старе нека окаје грехе своје,/ Био пријатељима милим радост,/ Жалост
душманину,- ал' више нама/ Не било таква!/...Али чуј ме, богињо, јесу л'
икад/ Теби срцу годиле песме моје,/ Црном ноћи јаде своје застри нама,/
Мржњу одагнај!'' (Рац, 1916, 43). Легенда каже да је Харакс миљеници
Дорихи дао красну кућу, бројне слушкиње и ужитке, па и сјајне златне
ципелице које су симболизовале одсјај њене плаве косе на сунцу. Једнога
дана орао, за кога се веровало да је Хорус, син Озириса и Изиде украде
златну /или стаклену ципелицу, толико малу да нога нити једне Египћанке у
њу није могла стати, и донесе је у Мемфис, пред фараона Амасиса /570-
526.г./, последњег великог владара Египта пред рат са Персијанцима.
Остало је прича преточена у савремену бајку о Пепељуги. Но, ово је тек
почетак бајковитог живота некадашње Дорихе, сада већ Родопис, по некима
због румених образа и лепоте, но не немогуће, и по чињеници да њено име
има корен у називу за Амфитритину и Посејдонову кћер, богињу пуног
жетвеног месеца, супругу Хелиосову.

8
 Гај Плиније Старији /23-79.г./ у ''Историји Природе'', XXXVI,12- следећом
секвенцом финализује импресије изазване сликом фасцинантних
египатских пирамида: ''...Ето такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо
од свега то да је најмању пирамиду која истовремено изазива највеће
дивљење- а не нека од оних које показују краљевско богатство- саградила
Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено била робиња заједно са
Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила постељу, али оно
што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем њеног
заната, да стекне тако невероватно богатство'' (2011, 273). Код тумача
античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о пирамиди
Дориха/ Родопис, помешана са Нитокрис, дражесном египатском краљицом
и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и
Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу
Египта. Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући
легализованој проституцији обезбедилa ја новац за оконачње изградње
импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик
сличне врсте на начин да је ''сваки њен посетилац био обавезан донети по
један камен'' (Аврамовић, 2000, 133).

Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег

је Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности
довољних да назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о
будућој миљеници, буде предзнак краљичин. Смелији тумачи легенди могли
би повући и паралелу по питању ''географског порекла'' измена имена
најлепше Трачанке, јер је име спомињано после њене еманципације
откупом од стране брата песникиње Сафо- ''Родопис'' идентично огромном
планинском ланцу Родопи који захвата, изузев пространстава данашње
јужне Бугарске, део Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије,
укључујући планину Црни Врх. Овде треба знати да је у антици постојао
обичај да се робовима дају имена по крају одакле потичу, како примећује и
Владета Јанковић у предговору за Теренцијеве ''Комедије'' (1978, XXXII). С
тим у вези, Родопис би могло бити ''ропско'' име лепе Трачанке, задржано и
по њеном ослобођењу из неког разлога као што би то могла бити
симболичка ''космичка свадба'' Сунца оличеног у египатском фараону и
Месеца похрањеног у основи имена Родопис, или мора, чији је богиња
пуног Месеца изданак по оцу Посејдону и црвене земље коју представља
египатски живи бог. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити
и невеста Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива,
данас знаног као Балкан. Иначе се не спори да је легендарна трачка
куртизана, од плодова свог заната, даровала пророчиште у Делфима, у
шта се лично уверио Херодот походећи делфско светилиште.

Староседеоци Североисточне Србије у трезору културне баштине

посебно место придају култу Диониса, између осталог бога вина, плодности,
вегетације, родоначелника метаморфоза вина и лозе. Један од ритуала

9
врши се бајалицом ''Прича Господња'', са стиховима: ''...И литар вина
постаде/ Лоза зеленога винограда/ С грожђем на њој/ И вино из боце
поста/ Чокот зелени/ С црним грожђем на њему...'' (Гацовић, 2002, 112-
115). Друго античко божанство вина, Либер, овековечено је на каменој
плочи из Понтеса, датираној у крај првог или почетак другог века.

У некадашњој подунавској Сузијани, Корбову, Каниц је уочио

фасцинантне ношње и праксу удешавања девојака за светковине
шминкањем, што итекако наликује традицији из персијске Сузе, како бележи
у Ксерксово време Књига о Јестири. Познати аутроугарски истраживач је
дошао у Корбово на дан црквене славе Свете Параскеве: ''Ако би се судило
по изгледу жена и девојака, рекло би се да су све своје време и сву своју
имовину жртвовале пребогатој ношњи. Никада ни у једном селу нисам
видео раскошније. Осим укусно израђених поруба на кошуљама и дивних
марама, изненадили су ме нарочито црни и угаситоцрни, крзном и
гајтанима богато украшени јелеци старијих жена које су са трема мале
општинске зграде посматрале ковитлац покрета и боја пред собом. Чини
ми се да би многе девојке биле још лепше да је на њиховим образима мало
мање белила и руменила; али вешто руковање четкицом и бојом има овде
високку цену као допуна влашке женске ношње'' ( 1987, 483). Старозаветни
текст Књига о Јестири садржи податак да девојка која је требала у
царскоме граду Сузи бити приведена цару Ксерксу, по ''женском закону''
дванаест месеци имала је на располагању за улепшавање, шест месеци
уљем од смирне и исто толико мирисима и ''другим стварима за лепоту
женску'' (Јестира, 2,12). Разноврсност посуђа за послуживање пића такође
је било израз персијског хедонизма (Јестира, 1,7).

Већ у четвртом веку н.е. у кладовској регији биле су у употреби стаклене

чаше које имају паралеле са купастим посудама за пиће, насталим у неким
од црноморских стакларских центара. Пар стотина делова стаклених купа
полујајоликог облика са разгрнутим устима и апликованим капљама,
распоређеним око трбуха у хоризонталном низу пронађено је на локалитету
''Гламија 1'', нешто узводно од Корбова, а права су драгоценост два уломка
великих чаша, један плавичасто- зелене, други маслинасто- зелене боје, са
мотивима пчелињег саћа у рељефу (Хан, 1986, 92-93). Скупа са откривеним
фрагментима стаклених боца и четири уломка чашица са ножицом и
стопом, познатим у земљама источног Медитерана, ови налази документују
богатсво трговинских веза, ниво цивилизацијског развоја, укључујући
претпоставке постојања организованог услуживања храном и пићем на
начин примерен садашњим угоститељским стандардима.

Што се хране тиче, римски грађанин уживао је у печеном месу, јаким

зачинима и сосовима, од којих је нарочито популаран био гарум сачињен од
рибљих изнутрица у саламури, што су се често могле налазити на речном и
морском рибом богатој трпези у насеобинама Дунавског лимеса (Робен,

10
2009, 219). Уобичајени оброк легионара састојао се од 1 кг хлеба, 100
грама масти или сира и пола литра вина или сирћета (Робен, 116). Чини се
занимљивим да су Римљани исто име ''lanx satura'' имали за два јела- прво,
од воћа, намењено приношењу боговима, и друго за људе- ђувеч или
мешану салату (Теренције, 1978, Х). Грађани су ручак- prandium првобитно
узимали пре подне, да би у позније доба царства тај оброк био сервиран
око дневног зенита, док је главни обед cena конзумиран у поподневним
сатима (Светоније, 1978, 328). Храна је служена исечена на ситне комаде,
конзумирана узимањем прстима десне руке (Робер, 2009, 219). Виши
слојеви јели су лежећи а главни оброк у царству п.н.е. обавезно је почињао
у три поподне. Према Сими Тројановићу (2008, 433), задуго након пропасти
римског царства углавном се јело прстима и кашиком- ''Почетком Средњег
века само је домаћин користио виљушку, њоме раздавајући парчад меса
својим гостима; још у XII веку свештеници су оглашавали употребу виљушке
као грешан разврат, а у XVI веку ушла је сасвим у обичај''.

Код хришћана појам гостионица добио је, поред историјског, алегоријско

значење, са једним од могућих разрешења да симболизује овоземљски
живот. Према предању, Богородица је ''родила свог сина првенца, повила га
и положила у јасле, јер у коначишту/гостионици није било места за њих'',
боравећи на путу из Назарета у Витлејем поводом наредбе о попису
становништва Јудеје (Лука: 2,7). Када је хришћанство узело маха на тлу
Кладова и Ђердапа, нарочито од шестог века, поучне алегоријске приче из
Новог завета, као што је она о милосрдном Самарићанину, прерасле су у
обавезно штиво за популаризацију вере. Расплет се збива у маленој крчми
на путу од Јерусалима до Јерихона, где долазе људи из многих земаља и
народа, да би видели Исуса Христа. Како се зна, на крају новозаветни јунак
приче ставља рањеника на магарца, доводи га у гостионицу и дајући два
динара вели гостионичару: ''Побрини се за њега, и ако платиш више од
овога, платићу ти кад се вратим'' (Лука: 10, 35). Сијасет ходочасника
користили су ђердапски пролаз да би из централних делова Европе
доспели до Свете Земље. Сведочанство о томе садржано је у налазу из
десетог века: шкољка подешена за ношење, као атрибут заштитника
ходочасника, Светог Јакова, пронађена на кладовском путу уз Дунав
(Марјановић- Вујовић, 17).

Неке жене чије се порекло или део живота везују за крчме имале су битну
улогу у историји Римског царства. Хришћанска светица Јелена, мајка цара
Константина, рођеног у Наисусу, супруга Констанција Хлора, била је
крчмарева кћер. Њихови опоненти су чак тврдили да је ''девојка била једна
од узгредних лагодности које је нудила крчма њенога оца, те да је редовно,
уз незнатну новчану надокнаду, стајала на располагању посетиоцима. Тек
касније, када је Јеленин син преузео власт, постала је најобожаванија жена
у царству'' (Норич, 2009, 34). Још очитије везе са таквим амбијентом
фрагменти су биографије легендарне царице Теодоре, могло би се рећи

11
савладарке последњег правог римског цара, некадашњег Трачанина Петра
Саватија- Јустинијана Првог. Највећи број проститутки, каквих је у Трајаново
доба у Риму било 32.000, навођене су на продају тела услед ропског
статуса, сиромаштва, злостављањем у малолетничкој доби, а њихов живот
често је окончаван уз изражене психичке поремећаје и полне болести.
Коментар на тему мотивације бављења најстаријим занатом даје римски
комедиограф Публије Теренције Африканац средином II века п.н.е. у
комаду ''Девојка са Андроса'': ''Из почетка је живела скромно, оскудно и
тешко, зарађујући за живот преслицом и разбојем. Али, када је наишао
љубавник нудећи цену, један а затим и други, она- пошто људска природа
увек више воли задовољство него напор- прихвати понуду, а после поче и
са послом...'' (1978, 9).

Изузев жена за забаву, стални инвентар гостионица, крчми, чинили су

скитнице, беспосличари, лопови, коцкари. Римско право, бележе
Јустинијанове ''Институције'' у одељку ''О облигацијама које настају по
угледу на деликте'', познавало је одговорност крчмара уколико у крчми буде
извршена превара или крађа, с тим да се није радило о његовом деликту
већ оних чијим се радом угоститељ служи приликом управљања
крчмарским пословима (Полојац, 2011, 292). Такав објект носио је латински
назив ''capona''. Јустинијановим законом против коцкара овлашћени су
губитници у таквим играма, њихови наследници, рођаци да у судском
поступку могу повратити изгубљени новац. Право утужења поседовао је и
''било који грађанин ако нико од наведених лица исто не учини'' (Даниловић
1968, 48-49).

За време византијске управе над подручјем данашњег Кладова и

околине, VI век, крчме су имале значајну улогу у трговачким центрима.
Налазиле су се у склопу четвороугаоних зграда, са двориштем у средишту
одакле су отворени ходници водили до гостинских соба. Екстеријером је
доминирала чесма, а при његовом крају постојала је велика просторија за
окупљање гостију ради конзумирања хране и пића. У Књизи епарха о
занатским и трговачким корпорацијама на тлу Византије прописано је
поступање у обављању привредних делатности, регулисање квалитета
производа и услуга, цена, код бележничке, јувелирске, банкарске, пекарске,
механџијске активности (Кандић, 1976, 155). Механе су ту помињане и кроз
одреднице о другим занатима, попут трговаца одећом од свиле, где је
прецизирано како треба пажљиво избегавати да странци који се налазе у
граду и живе у механама, купују забрањене за извоз ствари, тканине из
једног дела, изузев оних потребних им за личну употребу... ''Oнај који ће им
помоћи да избгену ову контролу, биће ишибан, обријан и подвргнут
конфискацији имовине'' (Кандић, 158).

Током доминације на Ђердапу Угра, Бугара, па и Османлија, за

хришћане су манастири чинили најприкладније место намењено одморишту

12
и окрепљењу при путовању. Последњих деценија XIV столећа овде је
заживео исихастички православни покрет а један од његових значајних
представника, преподобни Никодим Тисмански подигао је манастир
Манастирицу. Павле из Алепа 1657.г. видео је на румунској страни Дунава
џиновску бачву, од стране Никодима начињену, запремине 3000 ведара
вина (Јaковљевић, 2007, 87). ''Житија светих'' казују како је одбацио
земаљску славу и доселио се у Кладово: ''Но овом светилнику не беше
прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли
многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима
Божијим, он крете из Свете Горе Атоске у Србију и дође у државу
славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у
својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан
јеромонах у источним крајевима Лазареве земље, око места Кладово на
Дунаву: Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се
ускоро прочу надалеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи
жељни монашког живота и подвига'' (Поповић Ј, 1977, 760). Најпознатија
особа која је нашла одмориште у кладовском манастиру је Лазарева кћер,
принцеза Оливера, након Ангорске битке и избављења из заточеништва
код монголског кана Тамерлана у раном XV веку (Јаковљевић, 2007, 38).
Она је 1390.г. са српског двора, као петнаестогодишњакиња предата
султану Бајазиту, да би са другим женама из харема била заробљена од
стране војске седамдесетогодишњег монголског деспота. По слову народне
приповести, иначе окрутни Бајазит, не могавши да поднесе понижења
злостављања његових миљеница, извршио је самоубиство ударајући
главом у решетке кавеза у коме је присуствовао опскурним сценама у
Тамерлановом чадору (Гиљен- Јовићевић- Шарановић, 2009, 108).

Под суверенитетом Бајазита II, сина Мехмеда Освајача који је царство

учврстио и на ђердапском делу Дунава, 29.9.1501.године у законски текст
преточене су дужности локалног становништва влашког порекла кроз канун
за браничевске и видинске влахе. Они су имали обавезу на пет кућа давати
једног копљаника ради страже у пограничном подручју. За потребе војних
сукоба, влашки копљаници постајали су чланови помоћних формација уз
османлијске коњанике (Beldiceanu, 1965, 113). Привилеговани због тога у
пореским обавезама, посматрано у односу на друге поданике Османског
царства на тлу данашње Србије, овдашњи Власи ипак су успели сачувати
сопствену културу и идентитет, углавном се не излажући процесу
исламизације. Као и припадници других покорених народа североисточног
Балкана, кроз неговање култа предака, митове и легенде, специфичне
обреде и културу живљења, предања, често митског карактера, надживели
су вишевековни азијатски систем владавине. Значајно је да су, независно
од етничког порекла, становници ђердапског подручја имали истоимене
јунаке, чак и митске ''силе заштитнице'' попут вила, суђаја, русаља...

13
 Легенде о Краљевићу Марку, о његовом боравку у ђердапском залеђу- на
Мироч планини и у Хомољу, очуване су у неколико народних песама и
прича. Једна од њих казује да је Марко имао крчму са леве стране реке Пек:
''...Милош преузме бригу о стоци коју су чували по пасиштима а Марко
постане главни крчмар. Али, кад би му сељани дошапнули да наилази
караван са благом, он би одмах распасивао кецељу, бацио готваљ, а
узимао оклоп, буздован и Шарца...Ту ухвати самога цара и целу његову
пратњу. Њих је повезао и дотерао их у крчму. Ту их је лепо нахранио и
напојио, а онда их пустио да иду...'' (Раденковић, 1979, 62). На ову се
надовезује приповест о златном детету, чија се фабула такође дотиче
крчме: ''Још док је био Марко Краљевић крчмар тамо негде код Пека, дође
му време да се жени... Марко узме најмлађу /девојку/ и одведе је у крчму...
После неки људи виде ту поред брода, неко златно дете како се игра, а
сунце стало изнад њега и не миче се. Онда неки човек научи то дете да
обуче подеране хаљине и да оде у крчму код Марка... Чим дете уђе у крчму,
Марко се зачуди и обрадује непознатом госту. Стави га уз софру и почне да
га запиткује ко је и одакле је...'' (Раденковић, 64).

У једној од најпопуларнијих песама ''Марко Краљевић и Mуса Кесеџија'',

када ''цар из Стамбола'' тражи од Марка да изађе на мегдан великом јунаку,
овај да би повратио снагу након дугогодишњег сужањства, иште окрепљење
у стамболској механи: ''Намјести ме ђегод у механу,/ примакни ми вина и
ракије,/ и дебела меса овнујскога,/ и бешкота хљеба бијелога;/ да посједим
неколико дана,/ казаћу ти кад сам за мејдана"./ Цар добави три бербера
млада:/ један мије, други Марка брије/ а трећи му нокте сарезује;/
намјести га у нову механу;/ примаче му вина и ракије,/ и дебела меса
овнујскога,/ и бешкота хљеба бијелога./ Сједе Марко три месеца дана/
док је живот мало повратио./.'' Марков опонент пак, за којим овај на крају
песме исказује жаљење ''јао мене до Бога милога/ где погубих од себе
бољега'', своје поруке ''турскоме цару'' одашиље из стамболске, песма
бележи, не механе него крчме. Очито су крчме и механе од стране
народног приповедача доживљаване као погодна попришта дешавања
везаних за мит о јунацима који су пружали отпор османским завојевачима,
јер су иначе била стециште хајдука, али и одметника од турске власти,
попут епског Мусе Кесеџије.

Док су бајке са уобичајеним почетком ''био једном један'', словиле за

обавезно штиво, деца су васпитавана уз приповести у којима гостионица-
прво место приспећа јунака у непознату земљу, град или царство-
фигурира као сцена превара, пљачки, отмица, а у некима су запаженије
роле имали гостионичарева кћи или нпр. ''бременски свирачи''. Са друге
стране, на суседној Ади Кале половином осамнаестог века живот је
претакао у легенду Мишкин Баба, потомак славне узбечке династије
Саманида, из далеке Бухаре приспео на Дунав. Попут Христовог
новозаветног чуда на свадби у Кани галилејској, остало је забележено

14
веровање да је у адакалској таверни Мишкин Баба простим додиром руке
празну бачву испунио добрим вином. Гроб овог светог човека данас се
налази на острву Шимијан, крај стубова Трајановог моста, у време
исламског мистика од стране турских пописивача евидентирано са називом
Губавац, што је и могуће значење имена Мишкин, какво се у Босни
употребљавало за погођене овом тешком болешћу (Тројановић 1927, 61).

На граничном подручју Србије, Ђердап, изузев израза кафана, за објекте

исте намене употребљавани су термини крчма, механа, хан, коначиште,
гостионица, ћевабџиница, у новије доба бифе, ресторан, хотел, мотел,
клуб, кафе, кафић, бар, бистро, таверна, за оне са нижим квалитетом
услуге биртија, ћумез, шупа, бирцуз, прчварница, рупа, бувара, штенара...
Србија зна и за термине оријенталног порекла ашчиница, имарет, кавана,
караван- сарај, мусафирхана, кахвехана, као и грчке ксенодохион,
пандохије (Голубовић, ''Теме'' 2010, 992-995). Дервишке текије у Фетисламу
и данашњој Текији чиниле су отворена стецишта за окрепљење путника-
намерника, трговаца, сиротиње. Марија Коцић за ханове пише да су у прво
време означавали станицу дуж трговачког пута, уједно и складиште за робу,
да би доцније добили значење крчме (2010, 38). Према неким ауторима
разлика између хана и караван сераја огледала се и у томе што су путници
у хановима плаћали храну, преноћиште и дрва за огрев, док је конак у
караван серају био бесплатан (Коцић, 38).

Налазимо погрешним настајање места за услуживање пићем и храном

на тлу данашње Србије датирати у XVI век, уз везивање за термин кафана,
приспео из Турске, а првобитно својствен локалу за служење кафе. Разлог
одомаћења израза ''кафана'' мога би бити пронађен и кроз анализирање
појмова ''каферка'', ''кафорка'', још у Средњем веку упражњаваних код Срба
за означавање посуде, чабрице. Вредело би такође паралеле видети у
данашњим италијанским односно румунским изразима латинског порекла-
capanna, cabana, са основним значењем колиба, ћумез, дом, кућица,
уџерица, који су, могуће, учврстили израз кафана за угоститељску радњу
нарочито у делу Србије дуго времена под османском влашћу, где велики
део становништва вековима баштини културу сродну или чак идентичну
савременој румунској, укључујући и језичко наслеђе. Како год, кафана на
овдашњем тлу је генерични појам и општеприхваћени супститут за
гостионицу, крчму и сродне изразе. Овој нашој тврдњи у прилог иде
могућност да је име за одређену врсту кафане ''таверна'' проистекло из
латинског назива кућа у којима живе сиромашни људи– tabernae- одакле и
назив за старовековне комедије што су се бавиле догађајима из живота
сиромашног света: fabulae tabernariae.

Кафанска стецишта људи различитих идеја и мишљења о власти, након

великог пожара који је 1633.г. уништио четири петине Истанбула,
проскрибована су од стране султана Мурата IV /1632-1640/. Његовим

15
ферманом примењиваним у целом Османском царству забрањена је
употреба кафе и дувана: ''...Да се затворе и поруше кахфехане које
постоје сада по шехерима и утврђењима, касабама, селима и другим
местима у мојим заштићеним земљама и да власници кахфехана на
њихово место саграде дућане и куће; да од сада па надаље не буде ни у
једном месту кахфехане и да се спречи и забрани на сваки начин дуван
који се користи међу људима'' (Коцић, 2010, 349). Годину дана доцније
издата је наредба о затварања крчми и продавница пића и забрањено
пијење вина (Мантран 2002, 282). Султан је лично, контролишући
спровођење заповести, имао обичај да прерушен лута Стамболом, шаљући
у смрт поданике који би се усудили да се оглуше о прописе, укључујући онај
о забрани пушења. Покриће за рестриктивне ставове садржи Куран кроз
одреницу: ''О верници, вино и коцка и кумири и стрелице за гатање,
одвратне су ствари... Зато се тога клоните да бисте постигли што
желите'' (Ел-Маида, 90). Без обзира на прохибицију, крчме ће још задуго
бити обећана земља за вернике паланачког духа- место вишекратног
рађања и умирања под дејством ''алкохолних седатива'' уз поистовећивање
''крчмарштине'' са мајком/планетом Земљом, ''што по традицији храни и
носи живе, прихвата уморне од живота и даје им починак у смрти'' (Пајин,
1997, 37).

16
 3.ОСМАНСКИ ХОРИЗОНТ

Места за точење пића, конзумирање хране и одмор могла су опстајати у

дужем периоду само уз стабилну цивилну или војну управу. Зато прве
писане трагове о њима на Ђердапу налазимо крајем седамнаестог века у
путопису Евлије Челебије (Елезовић 1941, 44)- опис Фетислама кладовског:
''У чаршији има диван светао хамам са добрим ваздухом. Има у свему
један хан. У хану има имућних трговаца... Међу становницима се налази
велики број љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих
људи. Ваздух и вода су врло пријатни. И зато што му је клима умерена и
момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска
вода... Но, будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи,
него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са
језичком и без језичка. Изван вароши броја се не зна колико имају
винограда и башта.'' Значај ханова за једно друштво мерљив је околношћу
да су они били и праве мале берзе где су се локални трговци састајали са
кириџијама, трговцима са стране, склапали пословне уговоре, размењивали
вести, робу, валуту и вршили примопредају по постигнутим споразумима
(Мишковић 2008, 166).

Према Речнику српскохрватског књижевног језика Матице сpпске из

1969.г, реч хан је персијског порекла и означава друмску крчму, механу,
гостионицу, коначиште. Њена употреба приспела је у ове крајеве на
таласима османлијских освајања. Скела која је повезивала Дунавом
Кладово са Влашком постојала је тик уз хан, а у близини било је мноштво
дућана, ту је вршен и претовар робе намењене трговини са западом. Отуд
је Челебијино коришћење овог термина за објекат у кладовској тврђави
било у његовом пуном значењу- комбинација локала за продају хране и
пића и коначишта. Извесно је да је гостионица у оквиру Фетислама, добро
чувана од стране мноштва турских војника у непосредном окружењу и
опасана бедемом тврђаве, значила погодан амбијент за склапања
трговинских уговора, размене информација, уживања у музици и
упознавања са специфичним склоностима локалног становништва, које
познати путописац помиње 1666. године. Уобичајена понуда јела садржала
је барено поврће, кисели купус, тврду сушену јагњетину, пилав са кокошијим
месом, суво воће, рибу. Обзиром да су у Фетисламу живели и
исламизирани Срби из Босне, на трпези су доминирали специјалитети

17
попут соган долме- црног лука пуњеног смесом јунећег меса и пиринча,
долме од тиквица, сарајевских ћевапа, запечених куваних јабука са
надевом од млевених ораха... Још столеће раније довођене су и певачице,
''смерно скривене од гостију, иако невидљиве, оне су доприносиле утиску да
су кафане места где сексуалне жеље и сексуалне склоности долазе до
изражаја'' (Armstrong, 1925: 71). Што се коришћења опијума међу
Османлијама тиче, усталила се пракса препуштања његовим чарима.
Један од важних произвођачких центара налазио се на оближњем
Поречком острву. У фетисламским гостионицама служени су и шербети,
воћни сокови, цветни сирупи, али и вино и ракија. О томе сведочи налаз
стаклених боца и чаша из XVII века. Из ранијег периода потичу примерци
боца који су подражавали облик природне тикве, али и они са
правоугаоним, шестоугаоним или осмоугаоним пресеком (Хан, 1984, 62- 63).
Зграда звана коњушница, срушена немаром локалних органа власти
двадесетак година пред крај миленијума, одговарала је опису
каравансараја, какав је 1554.г. запазио француски путописац:
''...Каравансараји су склоништа где одседају и богати и сиромашни, зато
што немају ништа боље. То су као велике шупе: светлост, уместо кроз
прозоре, улази на отворе; немају тавана, него су само кровом покривене.
Унутра свуда около су узвишења, висока две и по стопе, широка седам
стопа, на која се пењу људи да би лежали одвојено од коња; ови су везани
уз господара за гвоздене алке причвршћене на узвишењима, тако да
свако види свога коња поред себе и ставља му храну на узвишење...
Изнад ових уздигнутих места, свуда уоколо на зидовима су куке, где свако
веша своје ствари без бојазни да ће било шта изгубити, јер ујутру
каравансарајџија, тј. домаћин, не отвара врата док све не обиђе и сваког
не упита да ли је шта изгубио. На свака четири хвата налази се
огњиште. Каравансарајџија продаје дрва и намирнице...'' (Пауновић, 1971,
1158).
Иначе је Фетислам на крају ђердапског Дунава већ у доба Челебијиног
боравка имао иза себе значајну традицију виталног пловидбеног пункта због
организовања превлачења бродова узводно или претовара робе у пловне
јединице подесније за савладавање брзака. Тим поводом Порта је
8.6.1566.г. наредила видинском надзорнику постарати се да се лађе изведу
из дунавске Демир капије /Ђердап/, за шта ће задужити кадију у
Фетисламу/Кладову (Храбак, 1979, 33).

Повод настанку имена Кладово могао би почивати на чињеници да је ту

постојала казнионица, чији су затвореници излагани стављању у ''клад''-
дрвену направу за утамничење, којом је кажњеник лишаван могућности
кретања. Изузев те класичне, време и околности налагали су каткад
прибегавање импровизацијама- тако је италијански свештеник и путописац
Алберто Фортис сачувао од заборава специфичну праксу спречавања
бекства особе затечене у деликтном понашању: ако се догоди да пандури
ухвате неког хајдука, одреше учкур на његовим чакширама које се срозају

18
до пета, а он се не може дати у бекство ако би тако нешто покушао; тако се
човек не мора везивати као најгора марва (Дамјановић, 1996, 154).
Најчувенији кладовски заточеник био је гроф Ђорђе Бранковић, писац
''Славеносербских хроника''. Злогласна казнионица функционисала је све
до промене намене овдашње тврђаве, а поред чувара и апсеника, саставни
део амбијента пограничне насеобине чинили су проститутке, ситни
преваранти, скитнице, беспосличари, шпекуланти, трговци. Може бити да су
силне забране и препреке слободном животу допринеле да људи више него
у другим регијама почну завидети птицама, па отуд и називи места Голубац,
Саан /од турског ''саган''- чиопа- ластавица, за Аду Кале/, Голубиње,
Соколовица, Уровица, Корбово, Корбовско острво, Врапчев гај, Врапчији
поток, Шајна, или презимена Голубовић, Соколовић, Букатаревић /по
барској птици ''бука''/, Шљукић, надимци Пасарлија, Чокрлија, Чавка...
Ваља приметити да су много пре прихватања хришћанства житељи Кључа
као тотеме поштовали птице, о чему сведоче налази из Мале Врбице пар
хиљада година п.н.е, затим глинене урне у облику птице из Корбова, или да
су и под стегом Рима и Византије практиковали тзв. Боносову јерес,
обожавајући голуба као знамен хришћанства и главно средство верских
процесија. Са друге стране, оне су омиљени ликови римских легионара.
Знано је да је Гај Јулије Цезар новооснованој легији у Трансалпинској
Галији наденуо име Alauda- Шева /келтска туђица у латинском преузета од
Гала/: баш је та птица украшавала кациге легионара Јулија Цезара.
(Светоније, 1978, 27).

Становништво регије Гвоздених врата живело је у веома лошим

условима, у брвнарама ''са кужним ваздухом, увеличаним нагомилавањем
анималних и вегетабилних, у врењу и трулежи находећих честица, често се
овај просторчић још и са неким домаћим животињама дели... кисео хлеб је
њима само из меана познат, погача у обичном животу ретко виђена ствар, а
морал на лабавом темељу стоји кад се љубопитном дечијем уху отвара
широко поље упознати се са тајнама брачног живота'' (Мачај, 1966, 68).
''Двема страстима се махом не могу супротставити, а то је
похотљивост и оданост шпиритуозном пићу- у овом смотрењу прави су
потомци својих прадедова, идолопоклоника Бахуса и Венере. Зато се
сифилис код њи особито у неким селима, јако укоренио и све већма се
шири''- запажа др.Стеван Мачај карактеристике Румуна насељених у
великом броју на Ђердапу (1966, 62). Велико сиромаштво учинило је
гостионице још изазовнијим за путнике намернике, трговце, бескућнике...

Један од сакупљача информација са граничног подручја, аустријски

официр Франц Ксавер Покорни, приликом обавештајне мисије спровођене
1783- 84. године нашао је да Кладово има 140 турских и 50 хришћанских
кућа, шест ханова у чијим шталама се налази 600 коња, пет кафана...
(1970, 69). Одатле потиче налаз луксузног, трпезног стакла, вероватно
коришћеног од Аустријанаца током њихове управе овим подручјем у XVIII

19
веку, са могућим пореклом из неке радионице из средње Европе (Хан, 1984,
65). Недуго потом се и место Текија помиње као турски хан (Јовановић,
2001, 243). У попису из 1828.г. у овој подунавској варошици евидентиран
је и порески обвезник Алекса Механџија (Стојанчевић В, 2001, 103).
Забелешка из 1784.г, исписана од стране аустријског обавештајног
официра, даје нам представу о тадашњем кафанском амбијенту у Крајини
за време великог поста- његов оброк се састојао од слане икре моруне са
пасуљем и чистом водом зачињеном љутом паприком, три хлепчића и
крупне укусне лубенице, док је са свих страна из прљавих механица
допирао мирис лоја и печене рибе (Динкић 2001, 37). Лубенице су каткад
коришћене као амбалажа за корупцију. Када су 1809.г. у крви угушени
покушаји Руса и Срба да освоје фетисламску тврђаву, пронео се глас да је
генерал Иван Иванович Исајев примио од Турака лубеницу пуну дуката, ''па
је зато у нападу на Кладово уставио јуриш у пола посла, повукао се на
леву страну Дунава, оставивши много руских и српских глава узалуд под
Кладовом- мишљење коме се у овим крајевима свемогућег бакшиша не
треба много чудити'' (Милићевић, 1876, 988). Са сличним задатком као
Покорни и Митесер концем наредног столећа Феликс Каниц (1987, 486)
боравио је у Кладову ''у чистој и уредној кући крчмарице Марије, која је
говорила немачки''. Међу оријенталним специјалитетима такве куће,
задржаним на менију и по одласку османских управитеља из кладовског
краја 1867.г, посебно место заузимала је турска кафа, сервирана у
филџанима, које би послуга допуњавала након што уживалац са седам
гутљаја начини исто толико кругова по ободу металне мале посуде
украшене исламским орнаментима. Истодобно, малу етничку заједницу,
''овде на крај света'' чинили су Црногорци за које Каниц примећује да, кад
пребегну у Србију, најрадије се запошљавају у полицији- ''разлози су: лепа
униформа за шепурење, сигурна месечна плата и 'учење памети' народа
док распиштољени седе по кафанама'' (Ђорговић, 2013,15). Од иностраних
обавештајаца у мисији опсервирања балканске кнежевине посебно се
истакао пруски официр Ото Дубислав Пирх, успевши да сачини
интереснатни путопис ''Путовање по Србији у години 1829'', са обиљем
фрагмената о обичајима, свакодневици, природним лепотама, економским
и политичким приликама, па и понеком варницом на тему судара
различитих култура: ''Већ под ноћ, кад се господа опростише, моја кафана
оживе. Књажеви турски свирачи, Мустафа и његов пратилац, дођоше да
ме увесељавају њиховом свирком из виолине и кларинета. Наместише се
у једном углу собе. Пошто су неко време удешавали тихо, запитах мог
суседа хоће ли скоро отпочети да свирају.- Па они већ свирају, рече ми и
онда ми је било појмљиво како је могао онај турски посланик, који је
посетио нашу оперу, сматрати удешавање инструмената за
најпријатнији део музике; то га је потсећало на звуке домаће музике.
После увода дођоше турске песме, од два стиха, већином љубавне песме,
чија је мелодија било спуштање и дизање хроматичне скале и наличила
више на ратну песму, но на израз нежних осећаја'' (2012,59).

20
 Кафана је била средиште конфликтних сцена припадника разнородних
друштвених група, и као таква интересантна народним приповедачима.
Завршетак XVIII века, док је западна Европа већ имала врсне позоришне
комаде Карла Голдонија ''Гостионичарка'' и ''Кафана'', донео је српској и
влашкој епској поезији популарну песму о Стојану Буљубаши, који своје
последње сате пред погубљење проводи у кладовској кафани: ''…Кад увече
су пристигли/ у то пусто Кладово,/ тамо беже шта уради ?/ У кафани их
оставља,/ Стојана са својим кумом;/ а он иде у тврђаву,/ у тај кладовачки
град/ што и данас ту постоји,/ да у њему он преноћи./ Они седе у кафани;/
седе, пију да ноћ прође...'' (Јанковић, 1919, 54). Народног јунака издао је
кум хришћанин, испоручивши га на превару кладовском бегу, где га Турци
''кочевима ударају,/ као пса га пребијају''. Кулминација издајства одиграва
се у кладовској кафани, када је Стојан припасао сабљу одлазећи на
сусрет са бегом, но на наговор кума- ''Остав куме своју сабљу,/ немаш
чега се бојати!/… Стојан њега послушао/ и са себе сабљу скида,/
оставља је у кафани./ Потом бегу он одлази.''. Неке крчме у доба турске
управе имале су свој тајни живот, као уточишта одметника. Хајдучки
циклус епске поезије у својој ризници чува заклетву коју Стари Вујадин
изриче синовима: ''Не одајте друга ниједнога,/ не одајте ви јатаке
наше…/не одајте крчмарице младе,/ код којих смо рујно вино пили,/ рујно
вино пили у потаји.'' (Станисављевић, 2000,165). Од крчмара међу
хајдуцима истицао се Јован механџија из Вратарнице ''који је за време
устанка чуда чинио од јунаштва по Старој и Сухој планини дочекујући
Пасманџијине/ Пазван Оглу/ крџалије'' (Тројановић, 2008, 393).

Османлије су редовно посећивали кафане или ханове, па су се они

исказивали погодним за бунт према окупаторима / траг њиховог значаја у
Србији уочљив је и по именима насеља Владичин Хан, Гаџин Хан, Нови
Хан/. Српски устанак 1804. године отпочео је паљењем ханова и
уморствима затечених Турака: ''Пламен прва три хана, као и од ових
последњих, надалеко се видео. Он се с дана на дан све већма разбуктавао
и уздизао Србе против својих заклетих тирана'' (Арсенијевић, 1898, 71).
Како се верује, на једном од таквих места пошто је одбегла из харема
Миленка Стојковића, по његовом протеривању из Србије 1811.г, надалеко
познати влашки хајдук Гица пронашао је прелепу Јеленку и венчао се исте
године са њом у Кладову. Ова жена изузетног дара, након кратког боравка
са Гицом у Видину и Нишу, 1822. године поставши милосница кнеза
Милоша Обреновића, преселила се у Крагујевац где је јавно представљана
као његова друга жена- Мала госпођа. У више наврата појављивала се у
престоници Београдског пашалука бивајући тумача при турско- српским
разговорима. 1834.г. удала се за министра финансија др. Теодора Хербеза,
Херцеговца школованог у Падови, а њен буран живот инспирисао је Ђорђа
Милосављевића да напише роман ''Ђаво и мала госпођа''. Приликом
склапања брака Милош јој је поклонио имање на коме се данас у Београду

21
налазе Дом Јеврема Грујића, у Светогорској улици, позориште ''Атеље 212''
и околни терени, све до Хиландарске улице. Обзиром да нису имали деце,
усвојили су Јеленкину сестричину Јелену Симић, која се 1856.г. венчала за
угледног српског политичара, министра унутрашњих дела и правде
Јеврема Грујића поставши му ''идеална жена, верни сапутник и подршка
свога мужа'' (Ћирковић,1997,84).

Јеленкина лепота одговарала је естетским стандардима данашњице.

Кћер њене усвојенице Јелене, Мирка Ј. Грујић овако је приказала најлепшу
жену Београда: ''Јеленка је била висока, витка и са пуно темперамента се
кршила при ходу. Имала је беспрекорно бео и чист тен, иако су је, као
хајдучицу, по хомољским планинама шибали хладни и оштри ветрови а
дуге хладне кише лиле по њој, жарило је јарко сунце. Очи црне, облика
бадема. Коса јој је била густа, црна и сва коврџава, нос правилан и средње
величине, уста мала и дивног облика. Зуби бисерне белине красили су
њен осмех. Лице дуго и узано. Њене беле ноге и руке личиле су као да их
је вешт вајар извајао. Имала је поглед пун заноса. Са много урођене
кокетерије умела је да се насмеје и при смеху главу је увек мало
забацивала уназад'' (Пауновић, 1971, 484). У Нинковићевим мемоарима
забележено је како га је капетан Глумац упутио да управо Јеленку замоли
за интервенцију код кнеза, не би ли опет задобио некадашње поверење
српског главара: ''Трчи код Јеленке, моли и љуби је у руку. Ако то ко учини,
она ће. Зато што курве сад више чине него људи'' (Нинковић, 1988, 258).
Недуго затим, приликом егзекуције телесне казне у Милошевом присуству,
он примећује: ''Чујем гди Јеленка говори, плаче и моли да људе на правди
бога не бије и срамоти...'' (1988, 266).

Поред Оливере, придошле у Кладово из Бајазитовог харема, и Јеленке из

ергеле Миленка Стојковића, још једна харемска дама ванредне лепоте
искушавала је срећу у бисерном дунавском градићу. Била је то Гркиња-
мезимица турског паше, прво стационираног у месту њеног порекла- Атини,
а након грчког устанка 1821-1830 премештеног у бугарску Стару Загору. На
упорно мољење Анастаса Икономова Армаша, паша најзад дозвољава да
се његова милосница уда за Армаша, 40 година старијег, да би се по
склапању брака доселили у Кладово. Имали су сина и две кћери- Василију
рођену 1834 и десет година млађу Јелену. Анастаса Армаша неки
историчари означавају као особу која је издала Хајдук Вељка Петровића; он
је код Вељка био у чети као добровољачки капетан али га после свађе
напушта и Турцима 1813.г. одаје информацију како га могу убити, што ови
и чине захваљујући његовом потказивању (Ненадовић, 2002, 184;
Милићевић, 1876, 899). У исти мах, незнано да ли заслугом овога
потказивача, код Кладова гине син српског војводе Хаџи Продана, Никола
Глигоријевић. После 1818.г. Армаш се настанио у Кладову и био
надзиратељ Кнез Милошевих гарди; његови наследници и данас живе у
овом граду (Ненадовић, 185). Према попису становништа Кључа, овдашњи

22
житељ био је и Риста Армаш, цариник кладовски 1865-1875, за кога је
назначено да је рођен 1813.г. Царинску дужност вршио је у Кладову и
његов син Михаило Армашевић 1895.г. Истодобно још један Цинцарин
градио је каријеру на подручју Ђердапа- Михаило Миша Анастасијевић
/1803. Пореч- 1885. Букурешт; презиме добио по имену оца/, првобитно као
цариник у Добри 1817-1822. Нарочите успехе постигао је у трговини сољу,
волујским /за израду чешљева у Аустрији/ и јеленским роговима /за
дугмад/. Имао је 10.000 ангажованих радника. Његова складишта
изграђена у оближњој Кладушници и саларије код Сипа учиниле су крај
атрактивним за друге трговце, привреднике, чиме су поспешени услови
постојања читавог низа гостионица- крчми са богатом понудом хране и
пића. Анастасијевићеви сународници држали су значајне послове у
трговини и угоститељству, што даје повода Душану Ј Поповићу да закључи:
''У сваком месту бивше Турске налазио се као кафеџија један или више
Цинцара; у Србији су били по свим нашим друмским механама по већој
части Цинцари, који се радо грче, механџије'' (2008, 144). Анастасијевићев
унук по кћери Сари, Божидар Карађорђевић /1862-1908/ стекао је име у
париским уметничким и монденским круговима, између осталог, дизајном
прибора за јело на чијим дршкама су се нашли стилизовани прикази
цветова и гранчица чичка. Његово дело красило је и витрине Кладовљанке
Јелене Дермарковић, такође у сродству са краљевском породицом, чија се
кућа налазила на обали Дунава, на месту зграде данашње галерије ''Бранко
Станковић''. Приликом боравка у Кладову, њу и сестру посетио је краљ
Александар Карађорђевић.

Мноштво крчми почетком XIX столећа на Ђердапу тадашњег

становника Кладова Вука С.Караџића определило je да у свој ''Рјечник''
унесе ову реч- ''у Србији их није било сем, нешто поред Саве и Дунава''
(Добрашиновић, 1986, 30). Тачније, Вук у ''Географическо- статистическом
описанију Србије'' пише: ''У Србији, особито кад се мало одмакне од Саве
и Дунава, као и у Босни и Ерцеговини, нигђе крчме у земљи нема, већ ако
по великим путовима куда нема села. Кад ко путује преко земље, он иде
на конак у село, ђе га застане мрак, пред најбољу кућу, па пита може ли
ноћити...'' (Караџић, 1964, 170). Пар породица из кључког краја до
данашњих дана задржале су презиме Крчмаревић као успомену на
некадашње занимање својих оснивача, у централној Србији постоји и
породично име Механовић, крај Ужица- село Гостионица, у нишкој регији по
путопису О.Д.Пирха из 1829.г. села Горњи Крчмар и Доњи Крчмар (2012,
208), а београдска улица Краља Петра некада је носила назив Кафанска.
Владимир Мажуранић (1908- 1922, ''к'') сматра како је ''крчма''
''прасловенска реч тамна постања''. Налазимо да има смисла доводити је у
везу са одредницом ''крчаг''- посуда за захватање, испијање или изливање
текућине, са примарном функцијом дељења пића наточеног из буради. без
обзира на пут којим је доспела у Подунавље. Српски језик има и сличне
речи ''крчмити'' и ''крчити''. Прва од њих односи се на распарчавање,

23
дељење тако да резултат чини незнатну вредност, али има и смисао
продаје на мало. Речник српскохрвтаског књижевног и народног језика
као пример за ову одредницу цитира спис Михаила Петровића Аласа о
ђердапском риболову: ''До регулације Ђердапа...могли су се видети крупни
моруни, донесени у Београд...које ру рибари ту секли и крчмили'' (1978,
725). У популарној тугованци чобанин ''у крчми крчми своја стада''. Реч
''крчити'' подразумева рашчишћавање, првобитно уз сечење или резање.
Отуд су настали појмови ''крчаник'' и ''крченик'' за прокрчени пут.

Некадашњи чиновник кладовски Лазар Арсенијевић примећује у ''Историји

српског устанка'' како су у турске угоститељске објекте ''путници свакога
реда и вере, путујући по свом послу и трговци, или обданице на одмор,
или пред вече на преноћиште падали'', али у време страховладе дахија,
почетком XIX века ''дахије су да би учинили, да раја никако главе несме
подићи, ни бела зуба помолити, у свима паланкама, и у већој части села,
као и у мукадама изградили ханове, све о трошку и труду народном, и у
ове понамешћали по величини места и броја житељства, од 10-15, с коца
и конoпца њиове браће јаничара, да на рају изближе пазе; народ је ове
ханџије морао ранити и издржавати у свему, осим оног што су они сами
силом отимали'' (1898, 29). Почев од 1813. године кладовски крај потпао је
под османску управу а дужност врховног старешине обављао је
Абдурахман паша, ''командант и високи чувар Аде Кале'' у периоду 1818-
1821. године (Јаковљевић, 2009: 58). Премештен прво на положај
београдског, а од 1826. године босанског везира- ''да се Босанаци доведу у
ред'', он је, угушивши јаничарску побуну 1827.г, наредио да се затворе
кафане као ''састајалишта побуњеника и легла одметника'' (Језерник, 2007:
180).

Турске гостионице, како у Босни, тако и у подунавској вароши имале су

од инвентара: асуре, ћилиме, јастуке, дрвене клупе. Исте ствари служиле
су као постеље за бесплатно преноћиште гостију (Језерник, 173).
Специјалитети на менију били су димљени гиборт, печени јагањци и јарићи
пуњени надевом од ситно исецканих џигерица, бареног пиринча, соли,
бибера, мирођија, измешаних с маслом, затим куване коприве са сувим или
сировим месом, посуте пиринчем, мусака од модрог патлиџана и овчијег
меса. Нису представљали реткост ни супа од пиринча, кисело биволско
млеко са прженим земичкама. Од посластица омиљене су алва од масла,
меда и брашна, сутлијаш и баклава. По варошима су се кретали продавци
са плеханим судовима под пазухом, са кесом о појасу пуном гвозедних
шипчица- ''кад их који од пролазећих или из дућана позове, они прилазе и
дижу капак са суда; ту у суду је низ преграда напуњених густо укуваним
сирупима, разним ситно истуцаним шећером и разним зачинима;
продавац умаче једну од оних шипчица у који од сирупа, затим у разне
шећере и зачине и то меће у уста оном који купује, а овај му за то даје
пару'' (Пирх, 2012,44).

24
 Пиће је служено у ибрицима или стакленим чашама. Печена и динстана
јела изношена су углавном у бакарним тепсијама а кашаста у чорбалуцима
од беле иловаче. За сервирање хране употребљавана је софра сачињена
од три даске, округла плоча пречника око 1 метар, постављена на дрвеним
ножицама тако да је удаљена од пода 20 цм. Око ње се седело укрштених
ногу. Посебну егзотичност кафанском животу давале су чари локала на
Ади Кале. У аутентичном оријенталном стилу, са уметнички обликованим
наргилама, чибуцима, филџанима, најлепшим ратлуком и дуваном, воћем,
шербетом, био је то прави изазов за многе госте са запада, али и
Кладоваље ангажоване у међународној трговини и шверцу. Све до
шездесетих година XX века, са острва су у свет ишле адакалске цигарете:
''РМС'', ''Регал'', ''Паша'', ''Харем'', ''Султан'', ''Вирџинија'', ''Ада Кале'',
''Кабинет''... упаковане у металним табакерама или картонским
паклицама. И надалеко познати адакалски ратлук имао је робну марку
Rahat Locum Special- Favorita Sultanului- Insula Ada Kaleh, са обнаженом
султанијом загонетног погледа и сфингом у позадини илустрације на
паковању (Роман, 2005, 69). Други чувени продукт османлијске
предузимљивости је адакалски ратлук са лешником. Алва је продавана у
лименим кутијама декорисаним сликама фламинга. Чак је престижно било
користити шибице марке Ада Кале. Уживање хашиша помешаног са
дуваном којим су се пуниле наргиле део је арсенала острвских
специјалитета. Контакти са српском страном нарочито су били чести пре
ослобађења од отоманске власти- 1834.г, али су и потом настављени до
повлачења турске војске из тврђаве Фетислам. Након тога, приступ
оријенталним специјалитетима имали су од Срба и кладовских Влаха
једино кријумчари из оближњих Сипа, Кладушнице, Давидовца, Текије.
Истовремено, мештани Текије одржавали су сличне контакте са богатом
прекодунавском мађарском Оршавом, а послови су били тако развијени да
се за локалне шверцере, коцкаре, којима је кафана више дом него
пролазна станица, говорило да су по занимању Текијанци. За њихову
професију испоставиле су се битним добре везе са Србима настањеним на
турској ади, какав је случај био са пређашњим ''бербербашом, хећимом и
хирургом'' кнеза Милоша, Нићифором Нинковићем, 1830-31. године тумачем
код острвских власти. Нинковић је у мемоарима ''Жизнеописанија моја'' или
''Галантни мемоари једног берберина'', исцртао упечатљиве скице за
портрете великодостојника, чији део се односи на импресије животом међу
владарима Аде Кале (Нинковић,1988).

Милошева управа повремено је доносила одлуке о кажњавању лица која

одржавајући везе са ''сумњивим женама'' угрожавају сопствене породице. У
службеној преписци народног суда налази се обавештење од 1.6.1833.г:
''По налогу вашем усуђујемо се одговорити да је Тома Стојковић више
пута код курви затицан, да је с курвама живио, њима своја добра раздавао
и због тога вечну распру са својом женом имао и њу презирао...

25
губернатор Наије изволио је заповедити да се на Тому мотри, не би ли се
гди код курви у'ватити могао. По оваквом налогу Тома је у'ваћен код
Катарине покрштенице /Несибе/, доведен под апс и други дан по
устменом решенију њиовог сијатељства са 25 батина наказан''
(Перуничић, 1964, 575). У одређеним ситуацијама нове власти исказивале
су одступања од првобитних гестова, као у случају београдске блуднице
Насте. Она је маја 1831.г. протерана из Београда, да би је поречки капетан
''чрез недостатака службе'' у Фетислам отпослао. Већ после неколико дана
Поречки магистрат умољавао је Сулејман Агу из Аде Кале ''да би ју нам
ипак натраг повратио'' (Миловановић, 2012, 187-188). Проблем
недоследности у одржавању такве казнене политике допринео је да се
проституција развије у уносан посао, од којег су користи имали и
непосредни организатори и њихови покровитељи. Сам кнез српски, својим
личним примером у раскалашном животу на известан начин афирмисао је
двојне аршине као врховни принцип у тзв. првобитној акумулацији капитала
у коју су српске велможе бескрупулозно загазиле. Изузев непосредних
организатора и покровитеља, дешавало се да се од најстаријег заната
окористи и покоји пролазник. У вези с тим поречки капетан априла 1831.г.
затражио је од фетисламског администратора Дервиш аге да санкционише
недопуштено понашање његовог поданика Мула Таира, јер је ''из Београда
враћајући се на једну српску лађу са момцима наоружан устремљење
чинио, због блудодејница неки' које су у истој српској лађи находиле се као
протеранице из Београда у Пожаревац, после где су их насилствено
отели били и с њима блудодејствовали и тек следујући дан вратили их''
(Миловановић,182).

Најпознатији туриста у овим крајевима тридесетих година XIX века био је

бајкописац Ханс Кристијан Андерсен. Његове импресије сажете су у
следећим редовима: ''У осам сати били смо у Кладову. Путници и роба
пребачени су у велику, лепо обојену галију са дрвеним кровом. Овде
почиње Ђердап, који већина путника описује као део Дунава којим је
готово немогуће пловити, због снажних брзака. Овде су моћни вртлози
гутали чамце и разбијали лађе у комаде. Около, из речне струје која се
пенуша, мрке стене пружају у ваздух своје пожудне прсте жељне
ломљаве, али ми ипак можемо да прођемо кроз Гвоздена врата... Наш
капетан је прешао на прамац брода, који је вукло педесетак и више Срба,
крећући се, полако, стазом дуж реке и потежући конопце и ланце.
Неколико бродића било је привезано уз обалу, па су сироти Срби морали
да скачу, као газеле, с бродића на бродић, да потежу и потежу, а затим
да скачу у своје лаке чамце и, са конопцем око паса, да веслају, вукући и
нас и себе, узводно. Држали смо се сасвим уз српску обалу, јер је у средини
реке неколико водопада. Вода је налетала на прамац брода. Обалу на
неким местима чине ниске, али окомите стене за које су, као за
балустраде, конопци причвршћивани, и за које су се наши Срби држали, и
тако савлађивали речну струју. Кад би се ове препреке премостиле, они

26
би поново искакали на обалу, а онда би наша лађа ишла као пароброд,
савлађујући брзу реку... Наш храбри капетан стајао је за крмом. Лађа се
љуљала као љуска и нестајала у облаку капљица и водене пене...'' (Чукић,
1985, 110-111).

Коментаришући гостионицу /Cavehan, Kaffehaus, Wirths-haus/ у Голупцу

1829.г, О.Д.Пирх примећује да је механџија дужан био у свако доба имати
ове четири намирнице: хлеба, свежа меса, вина и ракије. ''По гостионицама
кувају људи и то врло добро; ту се никад не виђа женска душа'' ( 1899, 80).
И у народним песмама из прве половине столећа кафане, механе, крчме
значајни су мотиви (Караџић, 1976). У ''Дојчину Петру и Краљу Матијашу'',
овај беседи краљу: ''Не карај ме, краљ Матијаш, земљи господар:/ Да си
био ти у крчми, где сам пио ја,/ И љубио крчмарицу, којуно сам ја,/ Попио
би равну Пешту и сав Будим град''/. На ђердапском Подунављу актуелна је
била песма ''Аласима'': ''Све се њиве зелене, а аласке црне,/ Алас капац
накривио, у меану гледи;/ Чунови му водом плове, а исполци звече;/ Кесеге
му коло воде, а гргечи гледе;/ Кечиге му њиву ору, а моруне влаче;/
Сомови му жито сеју, а јесетре жању;/ лињаци му сламу деле, а штуке му
вршу;/ Када они све овршу, а аласи једу'' (Караџић, 1976, 424). Сластима
кафанском живота многи нису одолевали и по цени занемаривања службе.
Допис о проблему ове врсте капетан нахије поречке упутио је
фетисламском управитељу јануара 1832.г: ''У призренију бећара- шајкара
који лађе доле реиза поречких чувају и пијанствујући и скитајући се по
меанама такве напуштају, да не би дакле небриженијем момака исте
лађе у време товарења воде напуниле се, моли да би их казнио и
припретио да у напредак боље лађе своје чувају, а не по меанама скитају''
(Миловановић, 2012, 244). Из 1849.г. датира преписка Хасан Паше и Аврама
Петронијевића о ''жени христијанскога закона што је у веру мухамеданску
приступила'' напустивши борделско насеље у Београду и удавши се у
Кладову за фетисламског тобџију Исмирлију Чауша Алију (Мишковић, 170).
Када је након тога дошла из Кладова у Београд и са мужем одсела код своје
мајке Ромкиње, њен супруг је ухапшен јер је патрола пошла од тога да
муслимани, чим падне мрак, немају шта тражити у хришћанским кућама, и
да ромске станове посећују само ради проституције (Мишковић, 171).

Још један занат- берберски- у Кладову је узео значајног маха, што због
великог броја корисника фризерских и здравствених услуга /укључујући
пуштање крви уз помоћ пијавица, вађење зуба/, који су се ту налазили на
пропутовању, што због честог његовог коришћења у сврхе обавештајног
рада. Зато не чуди да је ''одбегли муж Кладовљанке Илинке- брица Матеја
Н, како се наводи у судском огласу публикованом у Новинама сербским 23.
октобра 1837.г, зна говорити ''немецки, маџарски и влашки, а такође чита и
пише истим, као и матерњим сербским језиком''. За оба вида њихових
делатности на услузи су им биле варошке кафане јер су тамо проналазили
муштерије али и могли да ослушну многе разговоре у опуштеној атмосфери,

27
уз јаку ''капљицу''. Локални злобници идентификовали су спрегу више
између два заната- берберског и курварског- ''и једни и други посао почињу
муштерије питајући: 'Како ћемо?'' За кафеџијски и берберски пак, по
путопису О.Д.Пирха из 1829. заједничко је да се само они раде у
затвореном простору и имају на прозорима стакло (2012, 37).

Средином столећа османским војницима на Балкану испијање

алкохолних пића значило је све: ''Ником мили, сваком криви, сами себи
тешки, они су изабрали пиће за пријатеља. За пиће су радили и живели и
гинули, о њему су мислили, сањали и говорили, њиме се хранили и њим
дисали; са пићем су марширали и биваковали, одлазили и враћали се,
разговарали и ћутали, певали и плакали, у њему им је била псовка и
молитва, нежност и огорчење...И пили су све што опија, замрачује свест
и што може да ућутка сећања, замагли садашњост и дочара неку бољу
будућност, све што може макар за тренутак да измени слику стварног
света која је за њих неподношљива'' (Андрић, 1977, 46). Отуд и још
плодније тле у пограничној српској регији за експанзију тзв. угоститељског
туризма.

Бивало је и да су гостионичари оснивали насеља на подручју

Тимочке крајине. ''Споменица Тимочке епархије'' бележи случај села
Вратарница коју је међу првима населио Никола Зогу из села Маловишта,
Битоље. Свој нови дом стационирао је на месту на коме су се одраније
налазили турски ханови покривени сламом- ''Овај Зогу је сахрањен први на
сеоском гробљу, ради чега је било незадовољства међу становништвом,
што је у њему први укопан крчмар'' (Цветичанин 1934, 211). Градић
Бољевац настао је на месту ''Бољевачке механе'' где су радње 1839.г.
имали Сибин Јовановић, Милојко Младеновић и Гојко Миленковић- ''доцније
се око тих механа умножило насеље и развила варошица, досељавањем
занатлија: бојаџија, абаџија, поткивача, болтаџија...'' (Цветичанин, 113).
Угоститељски делатници успевали су бити поштовани чланови заједнице.
На тлу Ђердапа име угледног приложника Благоја Кафеџије 1840.г.
исклесано је са још двадесетак имена, а испод иконе Св.Николе стоји
захвалност капетану Михаилу- Миши Анастасијевићу који је, поред бројним
некретнинама, имао и гостионице у власништву (Цветичанин, 339). За
обновљену Србију од изузетног значаја био је опус првог књижара,
издавача и књиговесца Глигорија Возаревића /1790-1848/, некадашњег
гостионичарског послужитеља.

28
 4. ''СРПСКА КРЧМА''

Међу раним системским прописима у ослобођеној Србији, Грађански

законик од 25. марта 1844. године садржао је пар норми о одговорности
везаној за пословање у угоститељским објектима. Поглављем о остави,
параграф 580, одређено је ''Крчмари, гостионичари /ханџије/, лађари...
дужни су ствари од путника њима предане и поверене као аманет
чувати, и за сваки небрежењем причињени квар или штету одговарати и
накнаду учинити''. Одељком о накнади штете обухваћена је и норма п. 812,
да ''гостионичари, крчмари, лађари и возиоци /кириџије/ одговарају и за
ону штету, коју би њини људи путницима нанели''. Српски грађански
законик био је у примени на тлу кладовске вароши почев од дана ступања
на снагу, изузев подручја Фетислама- турске војне постаје све до 1867.
године.

Књаз и Совјет установили су 1847.г. уредбу којом кафански односно

механски занат немају третман еснафских, али се могу основати по
одобрењу полицијских власти, с тим ''за добро се нашло определити да се
само Србима, у земљи рођеним или прирођеним, дозвољава меане тј.
крчме, гостионице и кафане на њиово име отварати и држати''. Странци су
то смели чинити изузетно и ''под нарочитим уговором''. Званичан разлог
састојао се у потреби да се угоститељске радње ''под особитим правилима
имају надзиравати рaди поретка и безбедности, те да се овакво
надзиравање и дејствовање не би препричавало или осујећивало''. У
упоредном праву могуће је цитираним нормама наћи паралелу, између
осталог, у руској Уредби о Јеврејима из 1804.г. Према њеном слову, ниједан
Јеврејин, ни у једном селу или насељу не може имати никакве закупе,
крчме, кафане ни гостионице на путу, ''ни под својим ни под туђим именом''.
Формални разлог гласио је да се таквом нормом стварају услови за
спречавање ширења мржње према становништву Мојсијеве вере, а
суштински су почивали: а) на чињеници да су крчме коришћене за брзу
размену односно проток информација, какав је од користи руској армији био
у ратовању против Наполеона- тзв. ''јеврејску пошту'' установили су
јеврејски трговци, уз употребу крчми као поштанских постаја, на основу ње

29
стичући одлучну предност код доношења стратешких пословних одлука; б)
на жељи да се предупреди гомилање профита од производње и
дистрибуције алкохолних пића што је, сагласно мишљењу Комитета за
уређење живота Јевреја, угрожавало опстанак руског села.

Кафански живот стекао је такву популарност да је помињан у негативном

контексту као ''ривал'' поштовања вере. Један новински чланак од
16.5.1847.г. донео је вест из Окружија крајинског: ''Чудно је како је овде
наша драга вера, за коју су дедови наши крв проливали, пренебрегнута.
Истина, овде има црква доста прилична, али бадава она, кад јој је кључ
скоро онако забачен, као онај од Земунске библиотеке; па ако се случајно
у месец дана једанпут и нађе, то се онда гледа да служба пре сунца
свршена буде, како би тако више времена остало за седење у меани''.
Двадесетак година доцније Стеван Мачај уочио је исту појаву
објашњавајући да овдашњи Румуни радо имају лепу цркву, али божији храм
одвише ретко походе, тако да о највећим празницима свакад више света у
ме'ани има но у цркви (Мачај, 63). Бивало је и да се интереси цркве и
угоститеља укрсте на добробит обеју страна. Радован Казимировић наводи
један такав случај: ''... Питају сопственика, пристаје ли да уступи то место за
цркву. Овај је рекао да ће га џабе уступити само да му се изради 'механско
право'. Ништа... Потписаше то грађани и послаше министру просвете и
црквених послова на одобрење. Наскоро дође акт из министарства по коме
се зидање цркве одобрава на поменутом месту. Даје се и механско право
домаћину, али под условом да механа буде црквена имовина'' (1940, 521).

Специфична одморишта чиниле су мезулане, попут оне у Брзој Паланци,

намењене, између осталог, замени коња српских гласоноша и њиховом
кратком опоравку. Сима Тројановић пише да се татарима, кад пристигну
близу циља, у нашем случају кладовског града, ''очи више нису склапале,
јер им сан на очи не долази. Али они по неком прастаром начину труде се
да живчано растројство утишају, а физички напор да ублаже; чим приспу
у мезулану, ископа им се рупа у оцедитој земљи црници, никад у песку или
у баровитом крају. Рупа је дубока око 60 цм, толико и широка. Он
потрбушке легне на простирку и главу по могућству добро нагне у рупу,
удишући отуда свежину за десетак и петнаест минута, дотле му је коњ
преседлан, наново опкорачи коња и журно напред.'' (Тројановић, 525).
Татари су неретко коришћени за пренос поверљивих информација органима
власти.

У ђердапском крају своју обавештајну мрежу имао је Фрања Франасовић,

линијски инспектор Аустријског паробродског друштва- филијала у
Оршави, одакле је Милошу Обреновићу достављао мноштво важних
информација. Заузврат је 1860.г. добио српско држављанство и
намештење у звању ''изванредног чиновника по струци пловидбе у
попечитељству финансија'' (Пауновић, 1971, 654). Управо његовим

30
посредовањем купљен је брод ''Делиград'' у Галцу 1862.г, некадашња
Piacenza са реке По, у српској историји упамћен као средство депортације
последњих османских војника из Београда 1867.г. Франасовићи насељени
на Ђердапу припадају фамилији дубровачких односно корчуланских Срба-
католика. Фрањин брат био је каноник у Далмацији, вероватно, познат и као
илирски поета, Петар Франасовић /1819 Корчула-1883. Трстена/.
Најславнији од њих на тлу Румуније- Рихард /1883. Турну Северин- 1964.
Париз/ извршавао је послове министра у предратним владама и заступао
ову земљу на мировној конференцији у Паризу 1946, док је потомак Фрање
и Фране Франасовић, Драгутин- Карло /5.12.1842. Цариград- 18.4.1914.
Калтенлајгебен код Беча/ у српској историји упамћен као министар војни
1885- 1886, 1893, 1895-1896, и спољних послова 1886.-1887 и 1888.г, али и
особа од највећег поверења краља Милана, затим краљице Наталије.
Упамћен је и по заговарању црквенослужења на словенским језицима у
католичкој цркви, што је потоњи председник владе Јован Ристић налазио
''опасним приближавањем наше и католичке цркве''. Вредно наследство
оставио је свом синовцу Рихарду. У суседном Турну Северину, централни
парк од 1906.г. краси биста императора Трајана, рад скулптора и архитекте
Димитрија Франасовића /1880-1908/, иначе брата Рихарда Франасовића.
Српска књижевност памти породицу Франасовић везано за Нушићеву песму
''Два раба'', написану поводом одлуке краља Милана да присуствује
сахрани Драгутинове мајке а не истог дана погребеног српскога јунака:
''Затутњаше сва четири звона/ Поврвеше ките и мундири/ Поврвише
перјанице бојне/ Поврвеше безбројни шешири/ Сви мајори дебели и суви/
Официри цела кита сјајна/ Пуковници, с орлом и без орла/ И још неко, али
то је тајна/ Потмуло су ударала звона/ Ударала звона из из буџака/ А и
што би да се чини џева/ Кад је пратња српскога јунака/ Српска децо што
множити знате/ Из овога поуку имате:/ У Србији прилике су таке/ Бабе
славе, презиру јунаке/ Зато и ви не мучите се џабе/ Српска децо
постаните бабе''. Драгутин- Карло Франасовић као лични изасланик
краља Александра присуствовао је 1901.г. у Бечу сахрани Милана
Обреновића, најпознатијег коцкара у редовима Срба, стасалог у доба када
је Ф.М.Достојевски већ публиковао култни роман Коцкар о поети ''ђаволског
заната'' Алексеју Ивановичу. Хазардне игре представљале су ''омиљено
штиво'' становника подунавске Текије и Кладова, што је свакако било
скопчано са обимним трговинским прометом између Србије, Влашке,
Турске, Аустрије. Изузев припадника фамилије Франасовић, још је један
знаменити дубровачки Србин настањивао дунавске обале, прво Кладово,
затим Турну Северин- Михаило Мерћеп /1864 Дубровник- 1937. Београд/,
бициклиста, фотограф, пионир авијације, авантуриста и светски путник.
Михаилови родитељи у време његовог детињства доселили су се у Кладово
из трговачких побуда, па је он ту започео основно образовање, да би га
завршио у суседном Турну Северину. Конструисао је ваздухоплове
''Мерћеп- Русјан'' и ''Мерћеп- Комитски''.

31
 Три деценије после припајања Србији, 1863.године, међу овдашњим
становништвом обитавао је знатан број гостионичара. У Кладову то су
били: Сава Николић, кафеџија, стар 34 г, од кафанске радње месечни
приход 20 талира; Јоница Живановић, меанџија, стар 71 г, од меанисања 10
талира и од касапског заната 10 талира; Стан Станојевић, меанџија, стар 20
г, од занимања 8 талира; Максим Ђорђевић, меанџија стар 70 г, од
занимања и имања 35 талира; Јован Миловановић, лебар и меанџија, стар
23 г, од занимања 10 талира; Јован Ђорђевић, меанџија стар 70г, од
занимања 20 талира; Јован Мијаиловић, меанџија стар 45 г, од занимања 31
талир; Јован Младеновић Главан, меанџија, стар 30г, од занимања 15
талира; Димитрије Јовановић, меанџија стар 36г, од занимања 15 талира;
Петко Васиљевић, меанџија, стар 68 г, од занимања 7 талира, и непокретно
имање у вредности 396 дуката цесарска; Живко Станковић, меанџија стар
34 г, од занимања 10 талира; Никул Петковић, меанџија, стар 38г, од
занимања 5 талира; Стеван Тушановић, кафеџија, стар 28 г, од занимања
15 талира; Васа Глишић, слуга кафански, стар 24 г, од месечне плате 5
талира; Босиок Радул, слуга кафански стар 20 г, од месечне плате 1 талир;
Настасије К. Ђорђевић, стар 44 г, главно занимање кантарџија, власник
кафане, вредност имања 309 дуката цесарска; Јован Антић, кафеџија стар
23 г од занимања 7 талира; Милија Петковић, кафеџија стар 30 г, од
занимања 7 талира; Кузман Трајковић, лебар и меанџија, стар 68 г, од
занимања 20 талира; Анђелко Божиновић, кафеџија, стар 30 г, од занимања
3 талира; Јован Младеновић, механџија, стар 45 година, од занимања 3
талира (Благојевић 2005, 21-112). Истим пописом евидентиране су још две
механе као делови оставинске масе покојних Беле Димитријевића и
Димитрија Сандуловића, док су као власници кафана наведени још Петар
Ђенић, трговац и Настасије К. Ђорђевић, кантарџија. Најпознатији
сопственик кладовске кафане био је из Видина придошли Тодор Владовић,
члан ''исправничества крајинског'' постављен у Кладову још 1834.г. као
субјект са извршним, судским и административним овлашћењима. Он је
свом наследнику 1863.г. оставио кафану са дућаном и плацем у вредности
335 дуката цесарских (Благојевић 2001, 190). Овде је локал држао и један
од најбогатијих Крајинаца, Ђока Станојевић из Неготина. Његов иметак
процењен је на 3169 дуката цесарских, укључујући у Кладову ''једну кафану,
једну њиву и једну салану, вредности 550 дуката цесарских'' (Благојевић,
2001, 50). Укупно 24 кафана односно механа од 339 евидентираних
кладовских домаћинстава, сразмерно је био већи број него 35 кафана и
механа у Неготину, у односу на пописаних 1153 домаћинстава (Благојевић,
2001, 22). Очигледно да је клијентела са стране- лађари, трговци, путници...
у већој мери користила угоститељске услуге пограничног Кладова него
једног развијенијег привредног и трговинског средишта као што је Неготин.
Уз кафане ишла је и музика, па је десет кладовских породица издржавано
од својих домаћина који су по професији били свирачи- лаутари. Сагласно
тадашњим стандардима, убрзо преточеним у званична правила кроз Уредбу
о кафанама и меанама, у кафанама су послуживани храна и пиће, а механе

32
су поред тога пружале услуге преноћишта и смештаја гостију (Алимпић
1905, 180). Евидентно, пошто је Кладово враћено под власт Србије, да је
термин ''крчма'' овде одраније у употреби, изгубио битку са конкурентским
''меанама'' и ''кафанама'', промовисаним од централне власти кроз
позитивне норме и њиховом официјелном употребом приликом пописа
становништва у Крајини и Кључу 1863.г. Успомена на тај назив до
данашњих дана очувана је у презименима неколико породица Крчмаревић,
док су се фамилијарна имена настала из занимања родоначелника-
Меанџија, Кафеџа, изгубила. У исто доба у оближњој фетисламској тврђави,
све до 1867.г, боравило је муслиманско становништво, њих око две стотине.
То је било довољно да за сопствене потребе држе кафану по исламским
обичајима. Мада је испијање кафе, ретког напитка у домаћинствима тога
доба, имало пресудни утицај на устаљивање имена кафана у односу на
објекте за конзумирање хране и пића, њихов значај ипак се превасходно
огледао у гошћењу већег броја људи на једном месту ракијом или вином,
касније и пивом, те у омогућавању друштвених веза припадника одређених
група становништва уједињених око пословних интереса или потребе за
доколичарским слободним активностима.

Из резултата пописа из 1863.г. сазнајемо да је у пограничном Кладову

најраспострањеније занимање као извор егзистенције становништва, поред
пољопривреде, било бављење пружањем угоститељских услуга, а тек
потом следе по атрактивности трговина, терзијски, ковачки, дунђерски
занат и бављење музиком. За подручје најизложеније репресалијама
приликом врло честих ратних сукоба, уједно значајно као место
организованог пребега угроженог становништва на другу страну велике
реке, држање кафана/ механа испоставило се послом у којем власници
најдуже живе. Тако се закључује на основу садржине пописног акта, по
којем су управо имаоци кафана и механа доживели далеко најдубљу
старост од свих носилаца домаћинстава у крају. Разлике у имовном стању
актера услуживања гостију варирају од најбогатијих мештана Кладова до
припадника сиромашног друштвеног слоја, а они који нису желели остати
на маргини прибегавали би комбинацији хлебарског заната и кафане,
касапнице и кафане, што је био чест случај и у унутрашњости земље.
Кафеџије су иначе употребљавале месо животиња закланих у близини
радњи, а потом већим делом конзервирано усољавањем у чабрицама које
су похрањиване у подрумским просторијама или пак сушењем и
димљењем. Зато су врло често роштиљџије били касапи. Значајну ставку у
''добрима општине кладовске'', поред аренде на кантар, касапницу, обор,
стоку, чинила је ''аренда на пиће које се точи у вароши овој'' (Благојевић,
2005, 76). При том се не сме заборавити да је вино најважнији продукт
кладовске пољопривреде, са својствима пријемчивим апетитима богате
клијентеле из прекодунавског Турну Северина. Од стамбених објеката
пописивани су бурдељи у земљи, куће- трскаре, куће од слабог материјала,
кошаре, куће просте од прућа исплетене, куће од набоја, куће двокатне, а

33
од привредних- дућани, амбари, магазе, воденице, баштованџинице,
кафане, механе, лебарнице, штале, салане, бакалнице. Ипак, варошице на
обали, као Брза Паланка, са зачецима индустријског развоја и добрим
саобраћајним ресурсима, опстајале су као солидно уређене заједнице. Тако
је 8.8.1884.г. Мита Ценић, председник општине, издао задужења
полицијском службенику да се, између осталог, стара о чистоћи механа и
кафана и врши надзор над скитницама да неред не праве (Станковић, 1984,
53-54). Највећи проблем у одржавању реда причињавало је неконтролисано
конзумирање жестоких алкохолних пића. Брзопаланачке шуме и лука
заслужују место драгуља у историји винарства јер је дуго година одатле у
свет слата најквалитетнија грађа за израду храстових буради, бачви, каца.
Чини се занимљивим податак да је син Крсте Гопчевића, власника велике
тршћанске фабрике за производњу буради од боровине и храста , Спиридон
Гопчевић /1807. Бока Которска- 1861.Трст/ имао јаке пословне везе са
Брзом Паланком, отуд могућ и замах производњи дуге за бурад. Пре но
што су изумљене такве посуде, у старом Риму вино је чувано у земљаним
великим судовима и као подложно брзом пропадању давано уместо друге
хране робовима приликом рада на најтежим пословима. Овдашње дуге
уграђиване су у изузетно тражена барик бурад запремине 225 литара код
којих је вршена карбонизација отвореним пламеном и једном склопљена
никада нису била раскивана.

Ракија је почев од XVII века постала тражени артикал на кафанским,

славским и сеоским трпезама. За начине њеног конзумирања у оптицају су
изрази: пијење, цугање, густирање, тргање, циркање, шикање, локање,
шљокање, гњурење, ексирање, дављење, каштиговање, упропашћавање,
убијање. Коришћена је и као лек и дезинфекционо средство. Облогама са
загрејаном комовицом лечена је упала грла а трљањем ракијом снижавана
висока температура, њоме су дезинфиковане ране, брисана прозорска окна
и оскудни намештај. У кладовском крају служила је као анестетик при
операцијама главе. Петрово село било је једно од ретких места где је
вршено отварање рупа на лобањи- тзв.шароњање, и то знатно раније но
што су уведени сврдласти инструменти у Енглеској /1600.г./, анестезије
хлороформом /1846.г./ и антисепсе /1870.г./. Отвором на глави успораван је
или чак потпуно мењан ток патолошких догађања у мозгу, који по правилу
доводе до губитка менталних способности. Пре тестерисања кости пацијент
је пио наискап или што брже може боцу ракије и тако по правилу
преживљавао ризичан оперативни захват. Овај напитак имао је кафанску
употребу за још један вид амнезије. Страственим конзумирањем жестоког
напитка човек је успевао изазвати стање прекида континуитета протока
времена, губећи делом власт над својим хтењима. Ослобођен стега
уобичајеног животног ритма, кафански гост имао је на располагању
извођења низа у свакодневним ситуацијама иначе неприхватљивих радњи,
углавном уз ларму, надвикивање, бучну музику, неретко лумповање тако
што, разбијајући малер, ломи стаклени кафански инвентар- чаше, флаше,

34
огледала, светиљке-, улази у вербалне, понекад и физичке сукобе,
изражава отворене сексуалне аспирације према дамама у непосредном
окружењу. У сценама кафанског лудовања заступљени су модернизовани
елементи оргијастичких прастарих култова, с том разликом да престанак
дејства ''чаробног напитка'' углавном актеру није, уз повраћај свести,
доносио самопоуздање. Осећај срама по отрежњењу превазилажен је
тврдњама о забораву, декларативном спремношћу да се ''окрене нови лист''
у односу према стварности. Гости умеренији у самоослобађању могли су
сатима испијајући мале количине алкохолног напитка распертлавати конопе
којима су били везивани у колотечину покорности, снисходљивости, немања
рецепта за живот у усправном ставу, али је крајњи исход бивао исти као код
''лумпермајстора''. Повратак из ''оног времена'' по правилу доносио је низ
проблема члановима породице ''бегунаца од стварности'', но таква потреба
код значајног броја кафанске клијентеле била је изражена, због
недораслости изазовима суочавања са потребама и ставовима људи у
окружењу, услед немања одговора на бројне животне проблеме. Ако ништа
друго, под дејством алкохола они су се приказивали мање неједнаким, или
више вредним у односу на стартну позицију са које су куповали кафанске
улазнице у свет иреалног- неку врсту рудиментарног биоскопског
доживљаја. Најрањивији корисници кафанских услуга постајали су
алкохоличари, са значајним физичким, психичким и социјалним
поремећајима. Алкохол им је накратко помагао да изгубе осећај
импулсивности, отуђености, али је погубно деловао на њихово здравље и
друштвени статус. Уз пиће, ''жене за забаву'' биле су неизоставни део
репертоара за разбибригу међу војницима и официрима кладовске тврђаве.
12.маја 1879. Командант града Љуб.М.Јовановић издао је следеће
саопштење: ''За г.г. официре Гарнизона Кладовског- Потписани је
приметио да извесне женске које под именом правим у град долазе нису
од поштеног карактера, због чега сам био издао заповест дежурним
гарнизоном и г.г. официрима да се такве женске више не пуштају у град
без нарочите дозволе потписаног. Артиљеријски поручник г.Миша Савић
и против ове моје заповести дао је довести јуче у град три од оних
женских, којима је улаз забрањен, под изговором да му плеве лукац и
цвеће. За ово дело се пријемчава г. Поручнику и препоручује да убудуће
тачније пази и извршава заповести издане од једног вишег старешине,
ако не жели га га хрђави сљедства не постигну'' .

Половином XIX столећа, изузев у Кладову, од двадесетак насеља среза

Кључког кафане су још заузимале значајно место у животу Сипа, Текије и
Брзе Паланке. Преостала места углавном су егзистирала од ратарства,
сточарства, риболова, па је међу њима по једна кафана постојала тек у
Џеџерцу/ Давидовац, Кладушници, Брлоги/ Милутиновац и Подвршкој с тим
да су кладушничке и подвршћанске кафеџије били уједно и земљеделци,
док је власник локала у Брлоги, Ђорђе Суботић радио и као думенџија и
касапин. Текија је у то доба варошица усредсређена на трговину са

35
прекодунавском Оршавом. Интензивни оптицај новца и робе погодовао је
раду механџија односно кафеџија Динула Крстића, Мијаила Симића,
Јованче Стојановића, Јована Мијуца (Благојевић 2005, 79-112). Осим њих,
профит од угоститељских услуга стицали су сопственици кафана- механа
којима је главно занимање било трговац, шпекулант или земљеделац. Тако
је најбогатији Текијанац Јеремија Милошевић, једини власник ''двокатне
куће'', са некретнинама вредним 1823 дуката цесарских, поседовао и
кафану од тврдог материјала, шпекулант Барбул Илијевић и земљеделац
Ђорђе Јовановић евидентирани су као поседници механе односно куће са
кафаном. Исти објект заступљен је у имовини Марије М. Димитријевић.
Текијски попис наводи још једну особу са приходима од ''дуплог заната'':
Мијаило Симић- ''кафеџија и шпекулант'' (Благојевић 2005, 79-112). Од
Брзопаланчана угоститељством су се бавили Станко Станковић, са
месечним приходом 10 талира, Крста Димитријевић- 11 талира, Петар
Јовановић- 25 талира, Драгић Николајевић- 10 талира, Јован Илић- 11
талира, Станоје Илијић- 8 талира месечног прихода (Војиновић, 2011, 293-
298). Тада су локали још увек наликовали оном из Станковићеве ''Ташане'',
на почетку трећег чина: ''Кафана проста. Поред зидова миндерлуци али
широки, са по којом асуром и прљавим јастуком, за богатије госте. По
ћошковима на земљи по две три троножне столице око мангала са
угашеним жаром. Келнерај у углу ограђен и по њиховим преградама
поређана стакла, чаше и литрови. На средини таванице виси овећа
лампа. У келнерају, горе, две лојане свеће, којима се газда и момци служе
кад иду у подрум да точе пиће''. Утолико су се испостављали престижнијим
ужици у излетима по ''окруженију натуралноме'', какав се случај збио 9.маја
1879. У Кладову: ''Ономад вече т.ј. уочи 10 маја, молили су ме гг
потпоручник Јован Мирковић и Јаков Петровић да им дозволим да могу на
градском чамцу ићи после вечере мало по бари да се провозају и неку
пробу са чамцем учине... Речена господа пошто су добили чамац нису више
ни помишљали шта им је дозвољено, него су целу ноћ држали чамац и
војнике којекуда по бари, и напослетку са Милисавом меанџијом свирачима
Циганима и осветљеним чамцем возили се по бари и то у саму зору, тако да
је млогима од грађана ово у очи пало шт гг официри раде''- речи су
команданта града мајора Јовановића. Но није Кладово једино место на
Ђердапу са специфичним условима живљења.

Сип је село гардаџија, људи ангажованих на улову икроносне рибе из

рода моруна, тешке и преко 400 кг по комаду, хватане у преградама на
дунавским вировима. Због опасности пловидбе Дунавом услед бројног
стења расутог по речном кориту, ту су бродари често вршили претовар
робе и узимали бродску вучу за узводно тегљење пловила. Нарочито је
претовара робе и задржавања трговаца и лађара било у летњим месецима,
од јула до спетембра, услед ниског водостаја. Тада су товари пребацивани
у специјално грађене парне дереглије, погодне за пловидбу по малој води, а

36
у случајевима већих суша на колске запреге, чиме је сувоземним путем
савлађивана пловидбена препрека у виду ђердапских катаракти. Зато је
било уносно у Сипу бавити се угоститељством, Кафане су имали Јован
Благојевић, Стан Јовица, Димитрије Поповић, Стојан Мијаиловић, Петар
Кленцов, Јон Барбуловић; двојица последњих као сувласници (Благојевић
2005, 113- 127). Овде су одседали и становници суседних угарских,
турских, румунских, српских области, приспели да им судбину прорекне
надалеко позната слепа Влахиња Илинка из Сипа. Вероватно се ради о
супрузи Ђорђа Бренче која је живела до 1868.г, облачила искључиво
свилене хаљине, носила накит од богате ниске дуката и стекла велику кућу
од свог заната. Илинкина популарност била је толика да су многа
новорођенчад на крштењу добијала њено име. Наредних деценија Сип је
израстао у поприште једног од највећих градитељских подухвата у Европи-
пловидбеног канала на Дунаву. Пар хиљада радника свакодневно је било
ангажовано на извршавању веома сложених послова. Место је убрзо
постало ''свет у малом'' што се да назрети из једног писма ''Раденичке
певачке дружине Крајина'' од 24. јануара 1894. године:
''Приликом дане забаве 13 јануара ове године на Доњем Ђердапу- Сипу у
Хотелу ''Бела Италиа'', а у корист Раденичке певачке дружине Крајина
добивен је на каси следећи прилог- Од г. Николе Јелића баракера 6
динара, од Милана Поповића комесара, Ђорђа Нишлије хотелијера по 5
дин, од настојника Цимермана, благајника мајстора, машиниста
Хајнриха, сегелмајстера Наци Игнац, баракера Шандора Вагнера, по 4
круне; од машинисте Крајцера, цариника Стеве Пушкаревића, трговца
Јосифа Кантера по 3 круне; од хотелијера Фоте Динуловића, учитељица
Милице Младеновићеве, Марине Поповићеве, трговца Мике Глигоријевића
по 3 динара; а по једну форинту од пекара Лотајер Семотер, магационер
Халблајн, машинисте Тот; Волф Клајн, настојника Варга Јанош,
Марушић, Анђело Сол, Ложаи Јозеф, машинист Франц Малак, Фаркаш
Иштван, Освалд Јозеф, благајник Херцог, инџинер Покорни, инџинер
Ковач, доктор Балаша, настојник Фазекаш Франц Мајер, трговац Петар
Јанковић, писар Гавра, гостионичар Антон Лудвик Пери; а по 2 динара
приложили су Душан Пешић, Таса Матејевић, трговац Јован Динуловић,
позорник царинаре Тодор Петровић, учитељица Даринка Шутовић,
трговац Ранко Пауновић, надзорник Матија Штипановић, кафеџија
Никола Димитријевић, Стеван Којић пекар; и по 1 динар приложили Гутер
Мајстер Мата Утовић, Сегелмајстер Јохан Шулер, машинистер Лебовић
Гадеш, трговац Никола Благојевић, надзорник Шели Јохан, машинист
Супан, трговац Ђорђе Трајковић; настојник Илија Николић, Стојка Јон,
помоћник Грајзинер Геза, берберин Никола, пивар Јован Трајковић- Управа
изјављује овим свима приложницима своју благодарност, као и
приређивачима забаве г.г.Душану Пешићу, Фоти Динуловићу и месном
комесару, писару среском Мил.Поповићу. Председник М.Лазаревић,
потпредседник Илија Мокрањац, благајник Јосиф Ђорђевић'' (Лазаревић
1924 а, 4).

37
 Из овога акта захвалности сазнајемо да су 1894. године на једној забави у
хотелу ''Bella Italia'' власника Фоте Динуловића, учествовали Немци,
Мађари, Аустријанци, Јевреји, Италијани, Срби, Власи, Словаци, средства
плаћања била су динар, круна, форинта, а акцију помоћи једном од
најстаријих српских певачких друштава присуством и прилозима подржали
су и хотелијер Ђорђе Нишлић, гостионичар Антон Лудвиг Пери, кафеџија
Никола Димитријевић, баракери Никола Јелић и Шандор Вагнер. Неки од
њих наставили су касније живот у Кладову, попут Ђорђа Нишлића и Антона
Лудвига, Клајна Волфа, чији су рођаци променили презиме у Димитријевић.
Музицирање неготинског певачког друштва у сипском хотелу, драгоцено је
сведочанство о високом културном нивоу тадашњих забавних програма у
овом делу Србије, диктираних међународним карактером ангажованих
тимова радника, инжењера, техничара на изградњи канала. Србија је
очигледно желела да се покаже у добром светлу гостима из
западноевропских земаља. Ф.Каниц (1987, 500) ламентирајући над
рушевинама здања из давнина записао је: ''Док је близу римског канала
грађен у кориту реке модеран канал за пароброде с дубоким газом и док је
за потребе његове изградње на Саларији код Сипа никла, па затим
готово и нестала, колонија са хиљадама настањених Румуна, Италијана,
Словена, са кућама за немачке инжењере, с мађарским ресторанима,
српским кафанама итд, скоро да су потпуно нестали и последњи остаци
насипа античког канала. Тако пролази свака слава света!'' Угоститељске
локале у близини градилишта држали су Милисав Илић и Анђел
Михајловић, механџије, хлебраску радњу Мијаило Марјановић, месарску
Карл Џалер, трговци су били Лујзи Беровић, Гаврил Станисављевић, пекар
Тола Јовановић… (Дрљача, 1966, 22). Како сведочи документ везан за
изградњу пруге Вршка Чука- Радујевац, 1887.г, на великим градилиштима,
за ''баракерске радње, бараке, кантине, за јело и кр(ч)мење пића''
одржавана су јавна надметања механџија: Крста Јовановић за баракерску
механу на пруги, Петар Панић из Радујевца за баракерницу у истом месту,
Danielle Lischitua Compagno- баракерницу за крчмење пића на ж.прузи код
Соколовачке или Чокоњарске стране'' (Јовић, А-2000, 58). Већи број страних
радника и предузетника, након завршетка радова на прузи 1889.г. преселио
се на градилиште Сипског канала. Ту их је већ 1890.г. било: 58 Италијана,
21 Немац, 266 Аустријанаца, 283 Мађара, 139 Румуна (Јаковљевић, 2010,
122 ). Снажна германска колонија постојала је у Турну Северину, где се
20.5.1885.г. родио генерал Александар Лер, човек који је као командант
немачких ваздушних снага априла 1941. разорио Београд, пре тога и
Варшаву. Предузетници досељени у Кладово нешто раније, попут
цинцарске породице Алексе Јанковића из Москопоља, имали су значајно
ангажовање на изградњи Сипског наутичког канала, специјално везано за
допрему грађевинског материјала- мирочког камена. Дугогодишње
присуство делатника разних националности на истом месту, делом је
допринело развијању духа толеранције задуго присутног на Ђердапу.

38
 Суживот на градилишту често је довођен у питање ''заслугом'' власника
''баракерских радњи, барака, кантина''. У једном писму од 27.7.1895.г.
срески начелник извештава: ''Радници на Тројановој табли жалили се суду
општине Текијске да им Живојин Николић, баракер друштвени, отима
паре. Услед те жалбе, председник истог суда отишао је лично да
присуствује при исплати раденика и том приликом је лично видео да
Живојин на каси граби паре из руку раденицима за неке своје рачуне, без
да са њима види напред рачун колико му дугују, па да онолико узме колико
има да прими. Овај поступак протестовао је председник код надзорника
Друштва Вилхелма Дротвајна и тражио сатисфакцију за раденике, коју
он није хтео дати, већ се томе чинио невешт. После поновљене жалбе
раденика што Живојин и даље продужује овакав поступак, суд општински
одаслао је званичан акт поменутом надзорнику и молио га да забрани
Живојину да он раденицима отима паре на благајни... Надзорник
г.Вилхелм место да задовољи захтев суда, он је преко одбацио тај акт
са изјавом да он не ферма српске власти и српске законе. За ово
општински суд изнео га је на одговор и пресудом својом од 25. августа
прошле године бр.1517 казнио га је са 20 дана затвора, коју казну заменио
му је са 200 динара и наплатио у корист касе општинске.'' (Јаковљевић,
2010, 123).

Класична механа другог реда, каквих је неколико позиционирано уз

Сипски канал, састојала се од централног кафанског дела, са улазом са
улице и два засебна ходника, лево и десно од ње. Леви је водио у бочни
улаз кафанског простора, ћепенак, комору за брашно, затим до собе за
преноћиште за лице нижег реда, са два прозора окренута ка дворишту. Из
десног ходника улазило се бочно у кафански простор, затим до степеништа
што пење на таван, а другим делом до кухиње, одакле се степеништем
силазило у подрум. На крају, из ходника се ишло до две собе за госте и
просторије за ручавање.

Изузев рибљих специјалитета и стандардних српских јела- куваног боба

или сочива, у локалима крај ђердапског канала понуду су чинили:
ћевапчићи, ражњићи, ћулбастије- пржени комади меса, сарма- динстани
пиринач са млевеним месом, луком и паприком, увијен у лишће винове лозе
или купуса, паприкаш- динстано пилеће или неко друго месо, ђувеч-
динстано месо са парадајзом, кромпиром и луком, а од јела припремљених
од теста зељаница- коре од теста са сиром и поврћем и пита- коре од теста
са месом или сиром (Костић, 2006, 150). Код Срба омиљени су кафански
производи ћулбастија и турски ћевап. Прво јело садржи доста пресног лука
и масно парче меса, а друго ''четвртасту парчад меса од којих је свако
добар залогај, сервирани на дрвеним ражњевима и са много лука''
(Пауновић, 1167). Послужење обилног оброка пратила су јака вина и дуги
разговори уз петролејску светлост лампи, богато зачињени дуванским

39
димом. Слично је било у престоници, где се ''читав живот одвија у
кафанама, где се окупљају трговци, занатлије и чиновници, где се купује и
продаје, погађа, зајми, мења новац, туче, псује и грди, ортачи и разортачује,
склапају бракови, разбија срча о под, утврђују кумства, раскидају
пријатељства, одриче очинства, води политика, склапају уговори, тужбе,
представке и жалбе, пишу молбе, а попије се и понека и приступа се
алвалуку''. (Бојичић, 2012, 36).

Путописац Херберт Вивијан креирао је драгоцено литерарно

сведочанство у кафанском ентеријеру на измаку XIX века, спомињући као
важан декоративни елемент инсерт оновременске ''сапунске опере''-
загрљај у Кладову младог краља Александра и прогнане му мајке: ''Уколико
уђете у механу, нађете се у пространој сали са много малих столова који
се клате по неравном поду од веома старе црвене опеке или набијене
земље коју је додатно утабало сам Бог зна колико ногу. Прозоре
прекривене пузавицама затекнете херметички затвореним а врата
широм отвореним. Наспрам врата угледате огњиште које је понекад
укопано дубоко у зид а понекад избачено дубоко у просторију. У свим
механама, са ексера закуцаних у зидове висе џезве за кафу са дугачким
дршкама- али не оне од блиставе бронзе које тако добро познајемо, већ
калајне, поцрнеле и олупане- различити ружни тигањи и шерпе, два или
три зарђала револвера и прастара пушка. Изнад огњишта, и то готово
код саме таванице, суши се неколико клипова кукуруза. На зидовима висе
и графике и дречаве олеографије у једноставним рамовима: готово увек
невешто израђени портрети чланова краљевске породице, портрет
лидера партије којој припада власник механе, представе Светог Саве
који благосиља сељаке у народним ношњама из целе велике Србије...
Друга графика на којој је био приказан сусрет краља и његове мајке на
пароброду у Кладову- пошто се она вратила у земљу из прогонства- није
била тако добра...У свакој механи, на видљивом месту налази се велика
табла на којој се дугови редовних посетилаца исписују кредом на
старински начин. У врху једне од ових табли видео сам одштампан мото
'Готовина данас, вересија сутра', мото који се у српским механама више
пренебрегава него поштује'' (2010, 251-252). И писац Стеван Сремац није
пропустио споменути ову периферију Србије, додуше како јој је и
доликовало ''периферно''. У приповести Чесна старина, јунак Петроније
вели: ''-А знам га, знам га добро. Како да га не знам, знамо се, биће, ваљда,
педесет година, ако не буде и више...још из Кладова се знамо...Он био
шегрт абаџиски,а ја ученик у канцеларији код господина Ристе /презиваше
се Роми/, надзиратеља риболова...ја то, а он шегрт...'' (1966, 172-173).

У гостионицама на кладовској страни реке, за столовима гостију вишег

образовног нивоа, распредало се и о животу, па и уметничким дометима
Војислава Ј.Илића, концем столећа на боравку у прекодунавском Турну
Северину у својству учитеља српске основне школе- ''као Овидије на

40
обалама Понта'' (Скерлић, 1926, 43). Отуд потиче његова ''Елегија на
развалинама куле Северове''- радо слушана у ситним кафанским сатима:
''Надежде вараху мене/ Обманули ме друзи/ Као блуднице жене./
Садашњост моје је пуста, ко пуста пећина нека./ И у њој суморно звони
мој слаби и празни глас:/ Прошлост је протекла моја ко бурна планинска
река./ А са њом радости моје ко рајски један час,/ Ко звук изгубљен давно.
За све што беше лепо,/ За отаџбин’, љубав и младог друга свог,/
Спокојство и дане своје ја сам жртвов’о слепо/ И силе духа мог./ И све је
прошло редом: завичај, љубав и друзи,/ Па и топлина жеља и вера, па и
над./ И ја сам остао самац. О појте песму о тузи,/ Смртно је моје тело,
разорен, празан град.'' (Скерлић, 43). Некако истовремено у моду је уведено
јаче средство за одагнавање лоших мисли, мађионичарске сеансе по
већим гостионицама. Илузиониста Нанић већ 1889.г.рекламиран је као
звезда представе ''из више мађија илузије, хемије, електрике, хидраулике,
нових вештина и брзине данашњег доба, као и спиритизма'' (Дамњановић,
2006, 127). Налик илузији, изазивајући праву сензацију у пограничној
паланци, деловало је истраживање познатог астронома Стевана Бошковића
/1868-1957/ из 1911.г., када је поводом доказивања тезе о локалном
поремећају силе Земљине теже изазваног структурама карпатско-
балканског планинског лука, у кладовској Осојни извршио гедетско-
астрономска посматрања (Дачић, 2007, 412-413). Па и назив његовог
научног рада на основу речених истраживања гласио је за грађанство
Кладова нестварно, помало и злослутно: ''Скретање вертикала у Србији''.

Омиљени странац у кладовским механама био је филателиста и

нумизматичар Филип ла Ренотијери де Ферари /1850- 1917/. Рођен је у
Паризу, од оца Рафаела де Ферари, богатог племића за кога се говорило да
је његово ''пола Ђенове'', финансијера железничке линије Париз- Лион-
Марсељ, и мајке Марије де Брињол /нећака принцезе од Монака и кћер
амбасадора Сардиније у Паризу/. Након очеве смрти усвојио га је
аустријски гроф од Ренотјере фон Кригсфелда. Сматран је власником
највреднијих збирки ретких марака и новчића. Био је близак пријатељ
српског краља Александра Обреновића. У Кладову је имао бродарску
агенцију. Упамћен је као дародавац новчаних прилога, књига за одличне
ђаке и одеће и обуће за сиромашну децу, а летопис православног храма
Светога Георгија Победоносца помиње га са назнаком: ''посетилац и
приложник Филип Ренотиер- Француз из Париза''. На прослави завршетка
регулационих радова на Ђердапу- Сипском каналу, 27.9.1896.г. нашао се у
друштву краљице мајке Наталије Обреновић. Боравак у кафанама чинио
га је спокојнијим, између осталог и зато што га је један тимочки кафеџија,
Лука Стефановић из Јаковца, за време Српско- бугарског рата 1885.
избавио сигурне смрти, одбивши да изврши смртну пресуду изречену од
овдашњих власти за наводну шпијунажу. Овај милијардер завештао је
легат у корист општине кладовске; будући да је у млађим данима, уз
сагласност старатеља кастриран, није имао потомства које би га могло

41
наследити. У једној сличној ситуацији, када се крај приближио богатом
Кладовљанину Петру Ђорђевићу Гавазу, као и Ферари без потомства,
пожелео је да и последњи дукат подари певачици која је наступала у
кафани смештеној до његове куће, тако да је преостале вечери живота
проводио у свом врту уживајући у музици која је допирала из суседне
летње баште. Како му није преостало још много од живота, послао је слугу
по дражесну солисткињу, да се у женском друштву преда забораву. Сваки
делић њеног тела прекрио је златницима. Крајинске кафеџије, стекавши
солидан иметак, своју децу понекад су слали на високе школе у
иностранство. Најпознатији изданак ''кафеџијске породице'' чије су
генерације радиле тај посао, био је славни српски композитор Стеван
Стојановић Мокрањац, син неготинског гостионичара Стефана, уједно
прадеде по мајци старешине монашког братства у манастиру Хиландару,
монаха Митрофана /упокојен 1999.г./- световно име Богдан Стекић (Јовић
2000, Б, 94).

Крчме саграђене уз места извођења великих грађевинских радова имале

су мрачну позадину, како је то забележено у случају угоститељских
објеката нанизаних уз борски рудник. Радници су углавном били
непросвећени, слободно време проводили по кафанама- ''центрима
догађања где је неморал достизао свој врхунац, па су поједине од њих
пословале и као јавне куће'' (Михајловић, 2003, 260). Са друге стране, као
стецишта сиромашних радничких слојева, постале су позорнице првих
социјалних бунтова. 30. августа 1920. године одржан је у Брзој Паланци, у
кафани Јанаћка Димитријевића, велики збор рудара рудника Аликсар. На
скупу је одлучено да рудари ступе у штрајк због тешких услова рада
(Перић, 1969, 35). Девет година раније, београдска ''Политика'' од
20.6.1911.г. публиковала је вест: ''Прексиноћ, око 11 часова, разлегао се
одједном пред каваном 'Зором' силан врисак и један младић коме је линула
крв из уста, почео се поводити између столова кукајући за помоћ. За
столовима пред 'Зором' седело је око двадесетак келнера штрајкача, али
се ни један од њих није макао на кукњаву младића. Њих као да се није
тицала цела ствар чак ни онда, кад се згрнула маса света са свих страна
и кад се сазнало, да је окрвављеноме келнеру код 'Зоре', један од
штрајкача каменом разбио уста и зубе, па онда, трчећи између осталих
штрајкача, побегао низ Скадарлију. Недуго затим стигла је и полиција.
Побележили су нека имена и тако се свршила цела ствар''.

Кафански предузетници у Крајинском округу, којем је припадао срез

Кладово, користили су за рад жене, пописиване од стране локалних власти
као ''собарице- проститутке'' (Пауновић П, 1987, 74). Крајем XIX века чак
њих 30- 40% заражено је венеричним болестима. Хроничар каже: ''Развој
проституције потпомагала је и корумпирана власт и лични интереси, па
општинска полиција није изражавала спремност за обављање једног
таквог деликатног посла, као што је надзор над проституцијом.

42
Уствари 'тражило се да проституција као једно друштвено зло и даље
остане, а да се не примети да је има' а изнад свега стајали су интереси
општинских кметова, одборника и преосталих чиновника, у спрези са
механџијама, кафанџијама и газдама јавних кућа'' (Пауновић П, 75). Јединој
болници у округу током 1898. године јавило се ради лечења полних болести
51,66% од укупног броја пацијената. У односу на 1885. годину то је значило
више него троструко увећан број заражених- 1885. у односу на све окружне
болничке пацијенте утврђене су полне болести код 15,53% (Пауновић П,
75). Свакако да су импозантни грађевински подухвати, налик изградњи
Сипског канала где је ангажовано на више година од 4000 до 9000 радника,
скупа са очајним хигијенским условима и изостанком озбиљног санитарно-
здравственог надзора, у битној мери доприносили ширењу инфективних
болести. Једно од прихватљивијих решења за мање ризично бављење
''најстаријим занатом'' представљале су јавне куће, налик оној коју је у
Зајечару 1895.г. отворила Јелена Кофа (Јанковић, 2006, 143). Лекар
Војислав Кујунџић 1904.г. заговарао је тезу да су ширењу проституције
погодовали сеоски обичаји и навике: отмица девојака била је
распрострањена, сеоске забаве наводиле су на грех, девојке које је требало
да се удају фарбале су своје свадбене кошуље крвљу, ''право прве ноћи''
свекра или феудалног господара постојало је и у Србији, али је било
намењено деверу, у јужној и источној Србији очеви су женили синове који
су још били деца одраслим девојкама, да би истодобно добили радну снагу,
љубавницу и потомство (Мишковић, 141).

Завршетак послова на уређењу дунавског пловног пута кроз Ђердап и

ера стабилизације политичких прилика након исељавања Турака из
оближње тврђаве Фетислам 1867. године, обезбедили су Кладову сигурну
клијентелу- лађаре, јер је оно било важна бродска станица и зимовник за
смештај пароброда у периоду када Дунав окован ледом није дозвољавао
пловидбу. Свиклом на многе изненађења оку прекаљених лађара у то доба
ипак је праву сензацију причињавало играње кола уз снажну музичку
пратњу насред ледом оковане реке, што је становништву кладовских
насеља представљало посебну драж. Због таквих ствари Кладово је
доживљавано као рај од људи чији је живот, обилато инјектиран
малиганима, до последњг даха венчан за велику реку. Иначе је женидба
Дунава прастари омиљени мотив народног песника, како бележи још
Ерлангенски рукопис из периода око 1720.г.: ''Дунав се је Савом
оженио.../...Кад је дошо љетњи Ђурђев данак,/ Онди су се војске удариле,/
И понела Дрина ладна вода,/ Понела је све јуначке руке,/ И на руке злаћане
прстене,/ И јуначки самурли калпаке./ Скочила је Дрина ладна вода,/ Те
набрала цвећа свакојака,/ Извила је снаи Сави вјенац,/ Те послала Сави
милој снаи.'' У несрећним расплетима ''кладовских догодовштина'' играчи,
сватови, и слични одважни људи што су се упустили у авантуру боравка на
ледом опточеној реци, пропадали су у воду заједно са запрегама и
саоницама. И за њих се говорило: ''Венчали се са Дунавом''. На копненом

43
делу пак вековима је практикован обичај с елементима разузданости
достојним античких баханалија. У време ''Ењов- дена'', хришћанског
Ивандана: ''Тада пакосно женскиње иде у туђе њиве и из њих преотима
плод и шаље у своје. То се ради овако. Рано тога дана такве жене дођу до
туђе њиве, свуку се код ње па голе уђу у њиву и рекну 'Добро јутро, Ењо!', и
стану обијати росу руком. Затим забоду у њиву крст од лесковине и нешто
бају. Тиме је плод из туђе њиве украден и пренесен у њиву ових жена'' . Са
таквим менталитетом мештана и ''ходочасника'', овај крај стекао је глас
Обећане земље за десперадосе, очајнике, апостате уобичајене животне
колотечине, људе који се нису равнали по сату, већ време по њима. На
кладовским улицама уобичајено је било чути праву симфонију различитих
језика- немачког, мађарског, чешког, румунског. Музички програми
прилагођавани су афинитетима припадника разнородних култура, а
локални свирачи- Роми, до те мере вешти у свом занату да су врло често
због њих и благотворног вина са ''летећег песка'' становници далеко
богатијег прекодунавског Турну Северина, били гости Кладова. ''Једино
место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно то је
заиста Кладово у коме долази око 150 становника на једну кафану- крчму,
што је свакако такође јединствен случај у нашој земљи'', запажа
овдашњи хроничар почетком ХХ века (Јовановић 1938, 44). У његовом
коментару понашања Турњана каже се: ''И кад ови наши суседи стану
ногом на кладовско земљиште осећају се као птице кад утекну из
кавеза, они потпуно забораве да су из великог града и на мах се увале у
кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као каква епидемија... по
кафанама, за неколико часова створи се у душама гостију чаробна
ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином које је на малигану 2-
3 пута јаче од њиховог, и како њихов организам није навикао на такву
јачину, а будући мало очарани романтичним прелазом преко воде, за
њиховим столовима настане урнебес.'' (1938, 47). Скоро фамилијарним
односима грађана Кладова и Турне замах је дало склапање брака принцезе
Марије, кћери румунског краља Фердинанда Хоенцолерна, и краља
Александра Карађорђевића. Зато не чуди да је 18. октобра 1934.г, поводом
сахране жртве велике међународне завере, у грчкој цркви у овом румунском
граду, одржан помен уз присуство и неколицине кладовских угледника,
јавни живот заустављен тако што су школе, радње и продавнице биле
затворене од 10 до 3 поподне. Најзад, од њиховог доба, Румуни, Срби и
подунавски Роми ословљавали су једни друге са ''кускре''- ''прико''. Док су се
они са румунске стране углавном бавили коларским, ковачким, кочијашким
занатом, кладовски Цигани остали су упамћени као непревазиђени
музичари.

Једна од специјалности Цигана- свирача била је игра ''реченица''-

мушкарац ухвати жену око појаса па је, у такту музике, врти укруг. По
живахности позната мештанка преузимала је на себе улогу мушког играча, а
сећање на игру очувано је у њеном надимку из двадесетих година-

44
''Реченица''. Најпожељнији кафански гости- лађари неретко су испољавали
амбиције да поставу активни учесници музичких перформанса, као што је
случај са кормиларом који је за те прилике начинио дупли прстен обложен
цигарет папиром, те је дувајући кроз њега производио звук трубе. На
радост публике прикључивао би се оркестру као имитатор верзираног
трубача (Јовановић М, 2008, 87-88). Ипак далеко најупечатљивији звук за
уши и срце извођача програма рађало је моћно шуштање папирних
новчаница, потпомагано ритмиком налета кошаве или горњака.

Лаутари из Кладова инспирисали су вајара Михаила Томића /1902.г.

Кладово-1995. Сланкамен/ да 1934.г створи дивну бронзану статуу ''Млади
свирач''- данас репрезентативни експонат Народног музеја у Београду-
младићево тело је занесено музиком а прсти извијени притискајући дирке
имагинарног инструмента. Ово је било једно од ретких места где су гости
могли живети музику, како би рекао опојним мирисом вина надахнути
хроничар. Веома уважавани композитор песама народног мелоса
шездесетих и седамдесетих година протеклога века, Димитрије-Микан
Обрадовић налазио је да су сличности српске, бугарске и румунске музике
фрапантне, ''као да је реч о једном народу... тоналне основе словенских
народа на Балкану немају везе са руском музиком, а имају са грчком, и то
досеже у прошлост од 400 година пре Христа. Словени су изгледа
наследили музичке основе од народа који су живели на Балкану пре њих, од
којих су неки ишчезли или се утопили у словенску масу остављајући
балканским Словенима своју музику'' (Дамњановић 2006, 333).

О музици презентованој гостима на североисточном граничном поднебљу

Србије, драгоцене успомене оставио је један од најзначајнијих архитеката
модерног доба Ле Корбизје. Путујући кроз ове крајеве почетком минулог
столећа забележио је након присуства свадбеном весељу: ''У међувремену
двориште крчме се испуњава звуцима, и за мање од сат времена ево
мене тотално заокупљеног и усхићеног. Грађа ове музике је за нас
такође нова, не због њихових инструмената који су слични нашим, већ
пре због њихових ритмичких и хармонских аранжмана. Затим, ту је
такође и музички симболизам о ком ми незнамо ништа и који бисмо ми
сматрали немогућим у нашем добу индивидуализма... то су уздаси,
чежњивост и јаке емоције ових људи, утаборених на овом огромном
пространству које намеће покретљивост, бескрајно скитање и слободу
која је завидна, крајња и потпуна и која побуђује осећај великог
достојанства у свакој души. Један народ пева, чучећи поред пепела
огњишта у ружичастим, зеленим и плавим сумрацима, и предаје се
горљивој души која га покреће'' (Le Corbusier 2008, 43). Овакве сцене у
Кладову обогаћивао je један несвакидашњи природни феномен. Средином
лета у ведра и мирна повечерја сунчева кугла постајала је огрома и ватрено
ужарена: ''Тада као кроз велику стаклену призму долази до преламања
сунчевих зрака, што ствара дугу изнад воде. И дугине боје накратко

45
обасјају сав предео и место, дрвеће, фасаде кућа, људе. Те нереалне
фантастичне шарене дугине боје титрају по свима као да су учесници у
некој дивотној сценографији са разнобојним рефлекторима. Тај
величанствени призор и спектакл долазе научници и знатижељници да
доживе и камерама забележе'' (Јовановић В, 2006, 139). Да специфичности
поднебља нису утицале само на таленте локалних музичара, по правилу из
ромске популације, најбоље сведоче из каснијих времена каријере певача
Живојина Томића, Анђелка Сандуловића- седамдесетих година прошлог
века шефа једног од најцењенијих београдских оркестара староградске и
руске музике ''Тројка'', од деведесетих успон Ненада Јанковића /др.Неле
Карајлић/, вође у међународним релацијама популарног ''Но смокинг
оркестра''. Живојин Томић рођен је у Кладову 12.фебруара 1896.г.
Истраживач прошлости Крајине, Небојша А. Јовић, налази да је био потомак
Петра Томића, почетком XIX века досељног у Кладово, за кога је Вук
Караџић забележио: ''Имао је врло лијеп глас и био добар пјевач''- за ново
лето 1808.г. Доситеј га је повео са собом да пред Родофиникином прочита
стихове, које је он, Доситеј, посветио руском цару (Добрашиновић, 1986,
22). Томић је певање учио у Одеси и Бечу. Од 1919. до 1941.г. ангажован је
као солиста Београдске опере. Његов лирски тенор дошао је до изражаја у
великом броју опера: Евгеније Оњегин, Мадам Батерфлај, Травијата,
Демон, Еро с онога свијета, Коштана... изузетно је од критике и публике
цењен његов наступ у Виларовим ''Драгонима''. Често је боравио у градићу
на Дунаву увесељавајући пријатеље изванредним соло наступима у
амбијенту ''Велике Србије''. Посебном расположењу доприносило је чувено
кладовско црно вино, по знаменитом сликару Николи Граовцу, боље од
карловачког бермета ''јер је било природно, а не прављено као бермет; тако
је густо и ароматично да га се скоро могло у кецељи носити'' (Јовановић В,
2006, 8).

Да су угоститељству у Србији ''певали петлови'' говори и постојање

''Гостионичарске банке'' у Београду која је исплаћивала купоне ратне штете,
примала улоге на штедњу, есконтовала менице кафеџијама, трговцима,
занатлијама и ''свакој протоколисаној фирми са добрим потписом''.
Најпознатије ђердапске кафане током прве половине XX века припадале су
Петру Ђорђевићу, Илији Марићевићу, Петру Животићу, Миленку Гуцићу и
Глигорију Буртановићу. Животићева је коришћена и као куглана- права
реткост у источној Србији. Од 11 регистрованих механа, звучна имена
ималу су ''Велика Србија'' Николе Анђелковића, ''Морун'' Димитрија
Ђорђевића, ''Босна'' Раше Петровића, ''Дубровник'' прво Уроша Бркића а
потом Васе Матејевића (Глигоријевић 1999, 70). ''Велика Србија''
располагала је са 20 постеља за преноћиште а ''Народна гостионица'' и
''Босна'' са по десет. Хотел ''Балкан'' постојао је у Брзој Паланци, где је
истовремено радило још 13 кафана, док је у Текији на најбољем гласу била
''Краљица Марија'' (Глигоријевић, 71). Изузев пробраних вина, особеном су
кафанску понуду бољих локала чинили и безалкохолни напитци, попут пића

46
краљевског дворског лиферанта Радоша С.Недића, пакованог у
специјалним флашама са етикетом на којој је писало: ''Природна малина-
Права Зајечарка, једина законом заштићена''. Распрострањеност употребе
алкохолних пића довела је до налога војним јединицама у форми правила
ратне службе да се препоручује избегавање сваке употребе алкохола у
рату. За разлику од таквог приступа, бугарски војници, какав је случај са
припадницима гуџанске дивизије у Балканском рату, добијали су 100-300
грама дневног следовања ''ракије шпиритуље у кантама од гаса'' (Поповић
1914, 7).

Незавидан положај угоститељских радника често је изазивао синдикалну

борбу, о чему су на примеру хотелијера из Зајечара известиле ''Радничке
новине'' од 23.2.1912.г: ''Другови из Зајечара јављају нам да се хотелијер
Никола Рајковић врло дрско понаша према свом радном особљу. Не само
да га експлоатише него и шиканира, чак и туче. Такав је случај био и са
другом Глигоријем Милојковићем. Ми би томе зверу човеку препоручили
да буде учтивији, а келнерским радницима да ступе у своју организацију.
Тада би он био мало друкчији, а радници задовољнији'' (Вукомановић-
Панајотовић, 1984, 335). Ипак, акумулација богатства узимала је свој данак
и по питању радничких права, чиме је наравно убрзано згртање пара од
стране власника капитала. У Сипу својим богатством предњачио је Ђорђе
Благојевић, од мештана оптуживан за неморално понашање: ''Ђорђе
Благојевић, председник сипске општине немилице тамани општинску
шуму тако да је до сада исекао и у Румунију продао у своју корист преко
10.000 метара, чиме је од дошљака у Сипу, без игде ичега, постао велики
газда, купио обе сипске механе, толико се у крађу острвио'' (Михајловић,
1982, 82). По лошем гласу због спремности власника да на сваки начин
капитализује расположиве ресурсе, налазила се кафана ''Дубровник''.
Скоро уобичајена ствар за госте са стране, који први пут дођу у Кладово, а
углавном су циљну групу чинили трговачки путници и богатија клијентела,
била је да се мадам Катарина, супруга газде, ''спонтано'' нађе у загрљају
туђина. Док су пољупци пљуштали на све стране, у собу би улазио
''изневерени муж'' и преузимао случај у своје руке- под претњом убиства или
премлаћивања ''не би ли компензирао укаљану породичну част'', газда
''Дубровника'' изнуђивао је позамашне своте новца од наивних љубитеља
ласцивних садржаја. Сличан занат много година касније постао је повод
публиковању књиге ''Краљ против воље- Карл Густав XVI''. Довитљиви
Србин, власник ноћног клуба у Шведској пронашао је начин да уценом дође
до велике своте новца. Залогу су чиниле фотографије са сценама налик
онима у које су својевремено упадали наивни путници- намерници у
кладовском ''Дубровнику'', само што су на другој страни јастука, уместо
позамашне супруге власника угоститељског објекта, позирале најлепше
анимир даме шведске престонице.

47
 Почетком ХХ века црквени добротвор, хотелијер Фота Динуловић из
Текије, подигао је на земљишту дарованом у верске сврхе од стране Јована
Симића, кафану коју је завештао кладовској цркви (Цветичанин, 1934, 316).
Занимљиво је да се у летопису овдашњег храма Светог Ђорђа, као заслуга
свештеника Саве Илића наводи како је по завршетку Првог светског рата
''својим радом и трудом припомогао да се изврше генералне репарације на
цркви, која је сва изрешетана била гранатама и шрапнелима румунским, као
и на црквеној кафани 'Касини''' (Илић, 2003, 317). Ратни вихор однео је
животе Димитрија Ђорђевића, келнера /умро у Скадру 1915.г/, Ђоке М.
Лападатовића, келнера /умро у заробљеништву у Аустрији 1918.г./, Ђорђа
Илијевића, келнера /погинуо на Солунском фронту 1916/, Мике Бркића,
кафеџије /умро у Кладову од последица болести задобијене у рату/, Николе
Н Ђорђевића Моруна, кафеџије /''рањен тешко од гранате пред својом
кафаном у борби Румуна и Бугара, новембра 1917 и рањен однешен у
болницу неготинску где је умро''/, те дванаесторице свирача: Анђела Н
Димитријевића /умро у заробљеништву у Аустрији 1915/, Димитрија
Станиловића /умро у заробљеништву у Пешти 1915/, Димитрија
Димитријевића /погинуо на Церу 1914/, Живана Марцоја /умро у Валони
1916/, Јована Димитријевића /нестао/, Косте Станиловића /погинуо у Срему
24.8.1914./, Констандина Марцоја /умро заробљен у Бугарској 1917/, Николе
Фирића /погинуо код Београда 1915/, Петра Костандиновића /умро
заробљен у Пешти 1915/, Петра Гимиша /убијен у кладовском граду 1913/,
Станимира Ојкића /нестао у борби с Бугарима 1913/, Цветка Марцоја /умро
на путу у Француску 1919/ (Радовић, 1933, 1- 17). Међу настрадалима
помињу се породице Марцој и Гемиш. Најбољи музичари из рода Марцоја
снимили су неколико грамофонских плоча у Београду почетком века а
Гемишов оркестар Михаило Петровић Алас сврстава уз Цицвариће,
наглашавајући да је ''таквих дружина са истакнутим, и у нашем свету
признатим примашима, било у нашој земљи неколико одличних, и њихови
примаши остали су у успоменама савременика и често се при весељима
спомињу иако одавно већ не постоје'' (1998, 1). Из рата су се вратили
кафеџије Илија К Савовић, будући четнички војвода, и Илија Р Марићевић.
Поједини од кладовских угоститеља, што због старости, што из других
разлога остали су за време окупације у Кладову, вешто вршећи своју
делатност тако да буду задовољни и немачки и бугарски војници. То се
десило са кафеџијом Живојином Николајевићем.

Ни Сарајевски атентат- повод за избијање Првог светског рата није

прошао без кафанске увертире. О правим димензијама случаја детаљно
казује Хенри Кисинџер у свом капиталном делу ''Дипломатија''- трагика и
апсурд, обележја аустријског пропадања, нису мимоишли чак ни начин на
који је престолонаследник страдао. ''Први покушај једног младог српског
терористе није успео, уместо надвојводе страдао је његов шофер.
Пошто је стигао у градску већницу и укорио представнике аустријске
власти због немарности, Франц Фердинанд је одлучио да заједно са

48
својом женом посети жртву у болници. Нови шофер краљевског пара
скренуо је у погрешном правцу и излазећи из те улице застао испред
запрепашћеног атентатора који је своју фрустрацију лечио пићем у
једној кафанској башти. С обзиром на то да су се жртве створиле пред
њим као да му их је провиђење послало, убица други пут није промашио''
(1999, 174- 175). Други ''ќафански'' сегмент догађаја који се испоставио
поводом за велики крвави рат представља околност да су се завереници у
Београду редовно окупљали у крчми Златна моруна на углу ''Каменичке'' и
''Народног фронта'' (Глигоријевић, 2011, 43). Једина таквог назива у
Европи, у свом је окриљу, поред Принципа, Грабежа, Цигановића, Шарца,
имала и организатора из сенке- Радована Казимировића, рођеног
Јабуковчанина, сина пароха кладовске Подвршке, Николе Казимировића
(Јаковљевић, 2012, 65). Кафане су врло често представљале и попришта
хапшења или ''дозивања памети'' опонената режима. Елитни припадник
покрета револуционарне омладине ''Млада Босна'', Иво Андрић као
заговорник рушења Хабзбурше монархије и уједињења јужнословенских
народа, ухапшен је од стране аустроугарске тајне полиције испред
ресторана на обали Јадрана. Његов дијалог са полицијским агентима свео
се на речи: ''Чекајте, морам најпре да платим рачун у ресторану''
(Димитријевић 1976, 70).

Пре окупације дешавало се да поједини становници Кладова оду до

прекодунавског Турну Северина, углавног посла ради, којом приликом су
често изражавали дивљење за споменик цару Трајану- ауторско дело рано
преминулог младог уметника Димитрија Франасовића, постављено ту на
1800. годишњицу римског освајања Дакије. Али, путовања неких од њих
понекад су се односила на размену информација или сагледавање стања
преко границе. Из 1915. године потиче овај опис из пера Рудолфа
Арчибалда Рајса: ''Турн Северин је важна варош са многобројним и
великим новим зградама. Она је пространа и чиста. Врућина је и ми
заузимамо место на тераси једне кафане на великом тргу, да
посматрамо дефиловање недељних шетача. Навикнути на
једноставност наших ратних униформи, која се каткад тера у крајност,
ми се дивимо дотераности румунских официра, свежим и богатим
тоалетама дама и отменом држању многобројних младих војника,
очигледно варошке деце која служе свој рок. Они у својим мундирима без
боре, утегнутима у струку појасом од лаковане коже, удварају се
девојкама које се беспрекорно смеју. У овом тренутку Румунија још није
познавала невоље рата! Кад је Сунце одужило своје зраке, прешли смо
реку и вратили се опет у нашу земљу у рату.'' (2000,177).

Врхунски професионалац на обавештајном раду у Кладову односно Сипу

био је Славко Косић, брат родоначелника српске социолошке науке Мирка
Косића Његов биограф Јован Пејин констатује да учитељски позив није
чинио једини посао којим се пријатељ Владимира и Светозара Ћоровића и

49
Алексе Шантића, бавио у Кладову- као представник ''Народне одбране''-
националистичке организације сличне познатијој ''Уједињење или смрт'',
преко својих повереника прикупљао је податке о стању у јужноугарским
жупанијама и даље прослеђивао Обавештајном бироу српске војске
(1993,18.3). Специфичност његовог деловања чинила је употреба голуба
писмоноша у размени информација са две дунавске обале. Угледни
историчар Андреј Митровић, посматрајући дешавања у интервалу 1916-
1918, налази следеће: ''Дунав је као гранична река тада имао своју
нарочиту, скривену историју чије је садржаје тешко открити, али се чини да
су у њој значајно место морали имати вешти бродари и изузетни пливачи
/због знатне ширине реке и брзине матице пре бисмо рекли: веслачи/,
дакако и искусни локални шверцери којима се пружала ретка прилика да
добро наплате своју вештину неприметног прелажења овакве границе. Биће
да су и Румуни и Срби и Руси убацивали своје извиђаче и агенте у суседне
окупиране крајеве Србије, с њима и вести и, можда, оружје. Аустроугарски
конзул у Нишу се вероватно није, бар не много, варао када је извештавао о
преласку ''субверзивних личности'', односно о уласку ''сумњивих елемената''
и кад је помињао наводни шверц оружјем...'''(1987, 1158-159). Због тога,
изузев појединаца, и целе кафане налазиле су се под строгом присмотром
окупаторских власти. Аустроугарска војна управа 10.7.1916.г. нашла је да
''овом злом навиком- седењем по кафанама многобројни домаћи
становници постају нерадни; приликом оваквих окупљања они између себе
шире обавештења о дневним догађајима, у ствари производе и растурају
гласине свих врста, терају политику и, по могућству, кују завере'' (Митровић,
86). ''Ради уништавања тог укорењеног зла'' прописано је истога дана да
одрасло становништво сме долазити у кафане само три пута дневно и у
одређено време- за доручак, ручак и вечеру, уз обавезу ''егземпларног
кажњавања'' оних који се о одлуку оглуше. У лето 1916.г. и припадници
организације ''Уједињење или смрт -Црна рука'' предузимали су на тлу
Турну Северина и Кладова конкретне кораке ка стационирању
добровољачких оружаних формација у граничним деловима северосточне
Србије. Почетком јесени потпуковник Божин Симић као помоћник
команданта Александра Срба располагао је у Т.Северину српским
комитским одредом од 158 бораца (Митровић, 157). На тлу Кладова настала
је велика бежанија због уласка окупационих трупа 15.10.1915.г. Актери из
Петровог села прешли су из Брзе паланке у румунско село Браниште, отуд
у правцу Тур Северина бејаше распоређени по земуницама све до једени
1916. Тада су потоварени у вагоне и пребачени у Русију. Наредне три
године вагони су им били дом.

У периоду бугарске ратне управе у Кладову 1916- 1918. године неколико

кафана добиле су нова имена, попут црквене кафане ''Цар Фердинанд'' и
''Велике Бугарске''. 23. фебруара 1916.г. окупациона власт издала је оглас
''На дан 28. фебруара суд општински издаваће под једногодишњи закуп
црквену кафану 'Цар Фердинанд' која постоји у овој вароши. Лицитација

50
ће почети у 8 часова пре подне у кафани 'Велика Блгарија' Гаваз... кауција
се плаћа пре лицитације 20 лева''. Услове су одредили парох кључки и
тутор цркве кладовске 1.2. 1916.г: ''Закупац је дужан испуњавати све
услове који се предвиђају царским законом о крчмама; да је частан и
ужива грађанска права; период закупа је 1.3.1916- 1.3. 1917''. На лицитацији
су учествовали Алекса Нешев, Мијаијло Димитријевић, Илија Грујић, Даница
В. Петрова, Радован Вулчевић, Александар Димитријевић, Петар Коцков.
Од почетне цене 400 лева, излицитирана закупнина нарасла је четири пута.
Кафанска имовина, као добро при цркви Светог великомученика Георгија у
вароши кладовској спадала је под врховну управу Видинске митрополије, на
челу са митрополитом Неофитом. После рата њен назив на фасади у
главној улици исписан је на француском језику, а један од главних мотива
првих кладовских разгледница садржао је фотографије ''Србије'' са групом
гостију обучених по европској моди, начичканих за столовима избаченим на
улици, у сени крошње великог дрвета. Ни суседна румунска регија није
поштеђена стравичних разарања. Најкрвавије борбе између
турнсеверинске румунске дивизије и аустријске војске вођене су новембра
1916.г. Војник у аустријским редовима Богдан Крекић за дан 25.11. бележи:
''Целом дужином цесте од Бахне ка Турн Северину пружао се језовит
призор правог паничног повлачења. Непрегледно дугачке колоне кола,
претоварене сваковрсним материјалом, леже испревртане путем и
јендецима, са још упрегнутим коњима и воловима. Животиње су
претежним делом у запрегама већ и поцркале. Неке још неосетно дишу,
изнемогло дижу главу из кала, плашљиво отварају очи. Готово у сваке
липти крв из жваља, ноздрва и ушију...Надувени као лопте дашћу своје
задње часове... Огромно турнсеверинско поље било је пуно лешева, који
леже хрпимице један до другога... Напрасни процес смрти поваљао их је у
оним истим позама које су заузимали у задњим часовима свог живота...
Позе већином исте, без гримаса на лицу, са полуотвореним стакленим
очима које гледају у небо'' – стравични контраст у односу на Рајсова
запажања са истог места исте године, како то само живот уме удесити
(1919, 19-20).

Први светски рат оставио је српској култури знамениту песму ''Тамо

далеко''. Њен аутор је Кладовљанин Ђорђе Маринковић, рођен 19.9.1891.
године у Корбову, од оца Јона, по занимању земљоделца, и мајке Флоре,
као друго дете у породици. Један становник Велике Врбице, села на
средокраћи пута између Кладова и Корбова, приповеда да су Ђорђа, ''као
сирмомашног дечака који дивно музицира, затекли на кључкој обали,
пролазећи туда бродом, неки угледни Београђани; његов таленат
толико им се допао, да су издејствовали да се школује у престоници, где
је свирао код Краља'' (Јаковљевић 2012, 77-94). Како се може прочитати на
сајту Наша Србија, ''од свих родољубивих песама, 'Тамо далеко' би се
смела прогласити химном српског војника; преко Цера и Колубаре, са
српском војском стигла је све до Солуна и Крфа; сви учесници Солунског

51
фронта прихватају ову песму као своју; Енглези су је називали ’Far away
over there’, наши велики пријатељи Французи’Au loin, au loin sur Corfu’, Чеси
и Словаци ’Tam v dali’... Стела Франклин, аустралијска књижевница, ступила
је 1917.г. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту; пишући роман о
страдањима српских ратника, она примећује шта Срби певају- 'Тамо
далеко'- песму о селу, девојци, о земљи''. Истовремено са Ђорђем
Маринковићем каријеру у Паризу градио је син српске Јеврејке, сликар из
Видина, Јулијус Мордехај Пинкас- Жил Паскин. Док је Маринковић под
псеудонимом Жорж Мариел са својим оркестром жарио и палио по
париским клубовима, ''Принц Монпарнаса'' како су Паскина звали, и сам џез
музичар, својом непревазиђеном боемштином претварао је сопствени
живот у прах. На дан његове сахране стотине конобара и бармена из
ресторана које је посећивао, пратили су његов ковчег, обучени у црно, од
атељеа на Булевару Клиши 36, до вечног станишта на гробљу Сен Уен.
Иначе је Латински кварт носио префикс српски- ''жандар на линији је знао
српски, кокета код 'Суфле'-а псовала је српски лепше но палилулски
кочијаш а сам 'краљ Латинског кварта' из пијетета према Србима носио је на
једној нози српску војничку цокулу. То је било златно доба када није било
Србина који није имао на сваком прсту руке и ноге бар по две грофице и
није могао да се реши коју ће милионерску кћер за жену. Слава наших
булеварских хероја прочула се широм Француске''-пише париски дописник
''Речи и слике'' у броју од септембра 1926.г (113). Поред музичара Жоржа
Мариела, и оперског певача Живојина Томића, рођених Кладовљанина,
накратко је на париској сцени ноћног живота била заблистала и балерина
Наташа Бошковић /1901-1973/, родом из Зајечара- кћер надарене Рускиње
и Стевана Бошковића, ученица Олге Преображенске, потоња миљеница
Ј.Б.Тита, која се после победе његових комуниста 1944.г. обрела у Њујорку.
Истодобно монпарнашку боемштину што је асоцирала на модерни Вавилон
упражњавао је Сретен Стојановић- студент вајарства код Емила Антоана
Бурдела, Роденовог ученика и асистента, где ће се 1924. обрети и брат
Живојинов, Михаило Томић. Лета 1930.г. Стојановић је урадио фасцинантну
бисту Наташе Бошковић, могуће са богатим импресијама везано за сусрет
двоје уметника на париској калдрми.

Након ослобођења на Ђердап је приспео контингент цивилних и војних

бегунаца из совјетске Русије. Министарство унутрашњих послова
Краљевине СХС 18.10.1920.г. издало је директиву, везано за 50 Руса
предвиђених за стационирање у подунавској вароши: ''...Постарајте се да
у кафанама и мензама дају Русима за првих 15 дана доручак, ручак, вечеру
по утврђеној цени, која неће прелазити 10 динара дневно по лицу... сваку
уцену и злоупотребу према њима кажњавајте најстроже'' (Јаковљевић
2011, 197). Трусна историјска збивања допринеће да се неки од њих нађу у
саставу Вермахта, један на положају среског начелника и немачког агента,
неки остану честити људи који су својим знањем и трудом помоћи да варош
буде цивилизованија. Године 1926. овде је рођен Владимир Александров

52
чије је уметничко наслеђе крцато сликама широких сокака, задимљених
биртија, ромских свадби (Дамњановић 2006, 257). Поједине руске
емигранткиње немаштином су биле приморане одређено време бавити се
проституцијом, што им је доцније, када су комунисти освојили власт,
узимано за тешке грехе- јавно је обзнањивана њихова прошлост на
конференцијама актива ''Антифашистичког фронта жена''. Посебни замах
проституцији давали су госпојински вашари, где су време чекања на
еликсир муштерије прекраћивале разгледајући ''самодиву са женским
лицем- пола рибу пола жену дужине два метра а ширине један, ухваћену у
Црвеном мору'' (Дамњановић, 2006, 127).

Двадесетих година XX века спроведена су детаљна истраживања

порекла становништва Кладова (Јовановић, 2001, 233). За неке од
пописаних породица утврђено је да су се њихови родоначелници доселили
као угоститељи: Моруни- Ђорђевићи, дед механџија из Грчке Македоније,
Костадиновићи, отац механџија из Прилепа. Очигледно је кафански живот у
подунавској варошици имао егзистенцијалне предности у односу на места у
унутрашњости Србије или на њеним јужним границама. Обична овдашња
кафана умногоме је наликовала бифеу ''Титаник'': ''Кућа на спрат љушти
се као губава, прозори без завеса, без цвећа, као болесне очи без
трепавица и обрва. Архитектура из средине аустријског владања, у којој
има нечег бастардног између тадашњег грађевинарства Средње Европе
и Блиског истока, малокрвна и слабог даха. Беда без дражи и
сликовитости. Архитектонски израз живота без мисли и видика... Та
кафаница која носи име трагично потонулог енглеског прекоокеанског
брода, у ствари је мрачна просторија без прозора, шест корака дугачка и
два широка, тако да у њој и нема столица, него оно пет- шест гостију
увек стоји, за минијатурним шанком, а за старијег човека нађе се какав
сандук или пивско буре као седиште... У дну овог бифеа невидљива врата
испод зелене завесе воде преко ходника бившег стана у две веће
просторије. Једно је Ментин стан, а друго празна соба са незастртим
столом и неколико празних столица. Просторија за коцку'' (Андрић, 1963,
194-195). Ипак, кафански послови су довољно добро ишли да се 1928.
године међу главним акционарима Кладовске банке, основане 1909.г, нађу
кафеџије: Живојин Николајевић и његова супруга Рудолфина, Војислав и
жена му Дана Петровић, Димитрије Димитријевић са супругом Јелисаветом.
Свако од њих имао је по 30 депонованих акција и 10 гласова за одлучивање
о пословима банке. Најпознатије гостионице држали су: Петар Ђорђевић,
Михаило Стефановић, Урош Бркић, Никола Анђелковић, Димитрије
Ђорђевић, Живојин Николајевић, Ђорђе Димитријевић, Ђорђе Манзаловић,
Илија Марићевић, Петар Животић, Светислав Марковић, Крста Савић,
Војислав Петровић, Илија Савовић, Миленко Гуцић (Глигоријевић, 1999, 70).
Музичке апетите гостију задовољавало је 26 кладовских свирача 1924.г:
Александар Корбовљановић, Глигорије Корбовљановић, Костадин
Корбовљановић, Никола Станиловић, Риста Станиловић, Сима

53
Станиловић, Коста Фирић, Петар Фирић, Драгутин Дундранкић, Павле
Дундранкић, Коста Пиликић, Никола Пиликић, Јован Гемиш, Михаило
Гемиш, Ђорђе Јовановић Блажу, Коста Јовановић, Илија Јовановић,
Михаило Јовановић, Душан Марковић, Ђорђе Несторовић, Јован
Лападатовић, Јован Васиљевић, Јован Стевановић, Милан Стефановић,
Павле Марцојевић, Станко Ђорђевић (Глигоријевић, 73). Године 1929.г.
било их је већ 45 (Глигоријевић, 71). Обзиром да музицирање није
свакодневно доносило приходе, већина свирача бавила се и другим
занатима, највише кројачким и ковачко- поткивачким.

Једна од ретких жена која је без пратње имала приступ кладовским

кафанама била је Милка Станиловић, прва овдашња колпортерка-
продавац ''Политике''. Одређен респект клијентеле према њеној појави
изазивала је околност да је уживала глас жене са способностима
предвиђања догађаја, призивања духова уз кључ и Свето писмо, ''корекција
ружне стварности'', те да је била особа од највећег поверења чувене
кладовске велепоседнице Савке Владисављевић, власнице 366 хектара
плодне кључке земље. Чланови њене породице тврде да је предвидела и
дан своје смрти.

Са специфичним односом према кафанским уживањима, Кладовљани су

скретали пажњу на себе и у другим срединама. Према једном, у литерарно
дело преточеном, сведочанству из предратног букурештанског бара
''Алхамбра'', кладовски лађар Николић, био је актер ретко виђеног
лумповања, аранжираног дражесним Рускињама, џез и циганском музиком,
када се ''и келнери заразе општим весељем, и свирачи се раздријемају,
опију, подигну тон, и замрсе ноте... када се све дјевојке изопијају, али
истински, тако да газда изгуби сваку моћ над њима...'' (Андрић, 1963- г,
209-210). Михаило Петровић Алас био је очевидац призора када су тројица
рибара из Текије, од којих један ''узјахавши крупну моруну у ораници'',
похитали у Турн Северин- ''сав новац добијен за моруну остао је у Турни,
попијен и разбацан свирачима по румунским кафаницама,а рибари су се
вратили у Текију празних џепова''- живело се ''за данашњи дан'' како се у
кладовском крају говори (1941, 80). Везу са Румунијом одржавали су,
између осталог, бродови Речне пловидбе Краљевине СХС, те је она имала
сопствене агенције, како у Текији и Кладову, тако и у Турн Северину и
Оршави. Иста фирма чинила је ''прозор у свет'' света жељног становништва
ове пограничне регије, отварајући им могућности релативно удобног и
безбедног приспећа до Београда и других узводних насеља. Мимо тога,
свакодневно је мноштво чамаца превозило путнике између Кладова и
Турну Северина, Текије и Оршаве, у сврхе трговине, провода, лечења,
посета родбини на другој страни реке.

Поједини од умешних Кладовљана окушали су срећу отварајући кафане

у већим градовима. Најпознатији су чланови фамилије Гинић, чији је

54
изданак популарни глумац, члан Народног позоришта у Београду и
редитељ Димитрије А Гинић / 26.12.1873. Кладово- 1934. Београд/. Њихова
кафана у близини данашњег Дома омладине, била је место оснивања
сатиричног листа ''Јеж'', стециште новинара и београдских интелектуалаца
(Пауновић, 1971, 1130). Супруга револуционара Веселина Маслеше, Јелена
бележи догађај с почетка пролећа 1941: ''Уочи бомбардовања Београда
нашли смо се са друговима у кафани ''Гинић'' и тихо прослављали пакт са
СССР-ом, чије објављивање треба тек да уследи. Ту су чича Моша /Пијаде/,
Бора Продановић, Дејан Поповић, Вучо, Матић, са другарицама, и други.
Поред њих и Вељко Кораћ од кога се сазнају сви важни догађаји и који је у
сталној вези са Маслешом и Продановићем. Те ноћи прошаптана је
директива да се изађе на манифестације поводом пакта...'' (Маслеша, 1959,
646-647). Догађало се и да трговци из других места имају кафане у Кладову.
Успешно је пословала радња Неготинца Ђоке Станојевића, који је уз њу
држао и кланицу а у околини Неготина имао воденицу (Благојевић, 2001,
50). Ту су точена најбоља крајинска вина лиферована бродовима из
Кладова и Радујевца. Најтраженије је било црно вино, прављено као
мешавина грожђа Четерешка и Зачинак, понекад и Прокупца.

У сврхе постизања ''свеопште стабилности безбедносних прилика'', у

пограничној дунавској варошици, често су коришћени методи ''ислеђивања''
у кафанском амбијенту, за шта се нарочито чинио погодним Неготин.
Срески начелник Јован Јуришин у извештају Министартсву унутрашњих
послова 16.12.1941.г. пише: ''По завршеном службеном послу са
инспектором Павлом Ђорђевићем, писар Голубовић се у кафани 'Београд'
у Неготину нашао са Богојем Станчуловићем, вишегодишњим робијашом,
који је и овога пута у Неготин спроведен због крађе злата,
прокријумчареног из Румуније. Том приликом писар Голубовић је дирнуо
Станчуловића, као главног калауза попа Сувејкића, на шта му је овај
одговорио, да може и он као сирома човек да ради са поп Сувејкићем, кад
се не устеже да то ради и сам кладовски срески начелник Трифуновић''
( Благојевић, 2006, 200-201).

Проституција је све време пратила кафански живот у ђердапском делу

Србије. Према неким истраживањима тридесетих година у 60% српских
села више од половине жена одржавало је ванбрачне везе, чиме готово
нису заостајале за мушкарцима у неверствима; многе су за своје услуге
добијале новац или поклоне, што им је донекле помагало да лакше поднесу
честе батине и силовања (Мишковић, 142). Опуштање клијената
финализовано је често и љубавним загрљајима кафанског особља, а
власт је при том игнорисала казнену одредбу 281. параграфа Кривичног
законика важећег 1929. године, по којој ''ко женско лице које блуд проводи у
виду заната искоришћује казниће се строгим затвором или новчано'', или п.
282- ''казниће се робијом до 10 година ко подведе лице млађе од 18 година
или ко какво лице ради блуда одведе из његова завичаја или пребивалишта

55
у друго место и тамо га остави или другоме преда''. Међу посредним
поводима за распрострањену ''продају љубави'' може се сматрати околност
да је као кривично дело кажњиво затвором до две године предвиђена
''прељуба мужа или жене са другим лицем које ће се такође санкционисати
истом казном''- параграф 292- мада тек у случају да се због те прељубе
брак разведе или ''растави од стола и постеље''. Једна од и данас
популарних влашких песама из овог краја, ''Марија Вдова'', односи се на
Марију Поприку из Корбова. Она је, да би прехранила децу у свом
удовичком домаћинству, свакодневно одлазила чамцем преко Дунава ради
вршења ''најстаријег заната'' на влашком тлу. Народни певач моли дунавске
таласе и ветар да сачувају Марију. Продаја љубави била је и параван или
регрутни центар за драстичније видове организованог криминала.
Подунавље је још од тридесетих година транзитна зона шверца опијата са
Блиског истока. Са бродова приспелих у Констанцу, уз асистенцију
пажљиво селектираних проститутки, ''слатки али разорни отрови''- како их је
називала тадашња штампа- стизали су до Беча и потом даље на запад.

У нормативној сфери корак напред по питању прецизирања услова за

угоститељску делатност, начињен је 5.1.1931.г, када је донет Закон о
радњама. Њиме се детаљно регулишу статусна питања хотела, ресторана,
свратишта или коначишта, гостионица, кафана, пансиона, бифеа, народних
кухиња и крчми. Параграф 76, ст.2. Закона кафане дефинише као ''радње и
већег обима и конфора у којима се даје алкохолно и безалкохолно пиће
/кафа, млеко, чај и сл/, хладно јестиво, посластице и изузетно нека топла
јестива''. Допуштено је и ''држање незабрањених игара- карата, домино,
шах, билијар и др, те приређивање музике, како гласи ст.7. истог
параграфа. Из тог доба стоје примедбе да ''српски официри више воле
карташки сто и кафану него војну обуку'' (Петковић, 1996, 21). Поседовање
карата имало је карактер држања релативно ретких ствари, до којих се
тешко доспевало. Зато су понекад кафеџије, попут Флоре Миноковића из
Александровца неготинског, кријумчарили карте за играње, за шта му је
Царинарница Прахово наплатила новчану казну и конфисковала предмет
шверца 9.2.1931.г. Иначе, још је средином XIX века кнез Милош Обреновић
забранио картање, ''па је то преко телала и у целој вароши објавио'':
непослушном кафеџији Штолеру који је држао билијар и ''мајку му несрећну
неколико липих женскиња'', на име казне што је у свом локалу дозволио
картање, наредио је ударити 50 батина (Пауновић, 1122). Истовремено,
један путопис из Србије садржи запажање о нетрпељивости између
градског и сеоског становништва. Сељани грађане зову ''џезварима'', чиме
их желе представити ''као кафанске варалице'' (Петковић, 95). О
''паланачким хотелима'' међуратног доба сликовито говори Иво Андрић:
''Ничим се не може довољно објаснити та чамотиња, та самоубилачка туга
паланачких хотела, ни слабим конфором, ни сумњивом чистоћом, ни
рђавим укусом. Јер ми знамо толико веселих и пријатних сиротињских
собичака, толико светлих, незаборавних а прашних и неуређених атељеа,

56
високо под кровом и готово без намештаја. Али ово што веје из ових
просторија паланачких хотела, то је неки исконски јад, чамотиња, а без
иједног минута самоће, сталан додир са светом а без једне искре радости;
то је смрт пре смрти, живљење без живота'' (1963- ђ, 41).

Услед публицитета који је кафански штимунг давао ''иступима'' гостију,

полицијски органи са посебном пажњом пратили су дешавања са
политичким призвуком. Такав случај из 1920.г. спомиње Јован Јовановић
(1963, 99-100): ''У среском месту /Кладово/ сам увече изашао у кафану, где
одлази отмена публика и где је те вечери случајно био и срески начелник.
Својим присуством сам изазвао мало интересовање код свију чиновника
који ме нису познавали, а ја њих још мање, јер преко пет година нисам био
у домовини. Ту, са њима, водио сам невезане разговоре о свему и свачему,
као обично у таквим приликама. У том разговору упало је и питање о
називу и будућем уређењу наше државе после уједињења са осталим
деловима нашег народа, који су дотад били под Аустро- Угарском. У то
доба нашој држави је било дато име Краљевство Срба, Хрвата и
Словенаца. Коментаришући о том називу, ја сам изјавио чуђење, зашто
тако компликован назив, када то треба да буде једноставно
''Југославија'', онако како нас називају наши савезници и онако како нас
називају у страној штампи. Када сам изговорио ове речи, као да сам
бацио барут на ватру. Сви се ускомешаше и назваше ме ''бољшевиком''
пошто сам био у Русији за време њене револуције, и напад на мене се
толико заоштрио, да је срески начелник морао да изда наредбу жандарму
да ме спроведе у затвор. Жандарм је кренуо са свог седишта- места да
изврши наредбу, али срећом, у кругу је било доста мештана, мојих
старијих пријатеља, који се умешаше, и уз велике напоре, једва су успели
да начелник опозове своју заповест''.
Очито је организовање кафанског живота изискивало доста умешности, а
успешни појединци у том послу стицали су изузев иметка и углед, као
брзопаланачки кафеџија Мирко Р.Цветковић који је 1919.г. постављен за
председника општине (Станковић, 80).

Као поприште политичких борби локали су дуго времена били у моди, не

само у Србији. Давно је примећено да је ''слобода говора енглеског народа
коришћена у облацима дуванског дима с подједнаком жестином против
владе и цркве као и против њихових противника- она је чинила саму срж
живота у кафанама'' (Лазар, 2009, 71). Власници кладовских локала често
су били љути политички противници. У случају избора нештедимице су
вођене огорчене расправе између њих. Околност да је неко од радикалских
првака приспелих у агитацију, као што је био случај др.Милана Стојковића
и председника неготинског суда Крсте Радовановића, одсео у кладовској
кафани, доживљавана је од опозиције као знак слабости тј. да им је иначе
гостољубиви народ окренуо леђа (Лазаревић 1924 а, 2). У новинској
репортажи о политичком наступу Николе Анђелковића, власника ''Велике

57
Србије'' наводи се следећи догађај: ''У недељу 21.7.1924. одржали су у
Кладову збор др.Велизар Јанковић, др.Милан Стојковић и др.Љутица
Димитријевић... за време док је Јанковић прикупљао потписе за
кандидацију, др.Стојковић пришао је сакупљеном народу пред
Бр(у)кићевом кафаном и изјавио да је дошао да занима народ док се врши
кандидација. Тада је устао г.Никола Анђелковић и запитао др.Стојковића
шта траже они овде- 'Знате ли ви нешто друго да објасните сем те
ваше приче да вас шаље г.Пашић, да је радикална странка јака странка,
да је Краљ радикал. Него ви нама кажите зашто г.Јанковић срамоти
Крајину''. Репортажа се завршава речима: ''Народ је овде видео јасно ко је
др.Велизар и то му је показао'' (Лазаревић 1924 б, 3). Заинтересованост
угоститеља за политику кулминацију је имала у ангажовању Раше
Петровића, власника кафане ''Босна'' на страни удружене опозиције 1935.
године. Дана 23. септембра он је отворио велики народни збор демократа
на коме је гост био Љубомир Давидовић, упамћен по речима упућеним
Кладовљанима: ''Политика није демагогија него брига о народној срећи.
Насупрот демагогији постоји светлија идеја, демократија, а не
демократска странка. Не тражим да ступите у демократску странку,
већ у демократију, која спаја све народе и тражи једнака права''
(Романовић 1935, 2). Наступајућа времена нису била потпора снажном
привредном и политичком развоју Србије, убрзо уведене у хаос Другог
светског рата.

Од припадника комунистичког покрета свакако је највећу непознаницу али

и позорност изазивао боравак у Кладову Драгице Дујмић, супруге хрватског
комунистичког првака Ивана Дујмића из Бакра, заједно с Титом осуђеног на
познатом Огулинском процесу 1927.г, при чему је добио скоро двоструко
већу казну него будући председник Југославије. Драгица је из Кладова
13.јануара 1927.г. упутила писмо Титовој жени Пелагији Белаусовој
Брозовић: ''Драга другарице! Мислим да вас неће изненадити ово моје
писмо ако се још налазите у Краљевици, јер вам је сигурно рекао мој
Ивица да сам отишла сестри... При доласку у Београд тражила сам свуда
да би нашла друга Броза, ни овде ни онде није било среће, јер ми мој Иван
ваљда није дао добру адресу. Молила би вас драга другарице, будите
тако добра па ми пошаљите адресу од друга да би га молила за један
савет који ми је врло нужан, што ћу и вама разјаснити, али у следећем
писму, када ми јавите да се налазите још у Краљевици, јер не би радо да
доспе ваше писмо у туђе руке... Данас има свакакавих људи а поготово
ону особу интересира моја ствар. Да ли је Жарко здрав? Како вам иначе
време пролази? Мислим да веома слабо без друга. Долази ли мој Иван к
вама? Пишите ми малко, ако му је што неугодно без мене сигурно није јер
је ипак слободнији. Ја по староме. Овде је велика зима па ће већ проћи, да
сам знала никад не би овамо. Иначе живот много бољи него у Приморју
јефтино све. Поздравите ми лепо мог Ивана кад дође к вама нека малко
он дође чешће до вас кад није мене... Ваша одана Драгица'' (Симић-Деспот,

58
2010, 47). Очито се жена комунистичког првака Иве Дујмића била склонила
код сестре у Кладово, могуће у породици бродског крманоша Фрање, сина
Иве Бонефачића и супруге му Јулке, који су родом са Јадрана а живели у
Пашићевој улици. Овде је постојала мала далматинска колонија углавном
пореских и бродарских службеника /Де Радо, Берош, Шимичић, Кларић,
Анзуловић, Магош, Златар, Бонефачић, Риха.../, те се није осећала
усамљено мада је оштра сибирска зима, својствена овдашњем поднебљу,
лоше утицала на њу. Већ исте године и Броз и Дујмић који је политички
деловао на терену у Бакру, Сушаку и Цриквеници, допали су тешке робије.
Један од ретких комуниста високог формата на тлу Кладова у то доба био је
Леополд Кларић, за кога се зна да је државну реалну гимназију завршио у
Сушаку 1926/27 године, одакле је уосталом и породица Бонефачић.
Близина границе са Румунијом и отворен дунавски путни правац ка
Совјетском Савезу стварали су од малене српске варошице сигурно тло за
добровољни егзил припадника разнородних политичких струја, али и
значајну трансверзалу за обавештајну и пропагандну делатност.

Да се Кладово између два светска рата с правом могло називати српска

Казабланка добар пример представља одисеја Илијаша Ћордића из
Санског Моста. Он је 1927. г. у подунавској вароши нашао уточиште услед
тешке породичне свађе. Мада муслиманске вероисповести, Илијаш се са
хришћанком Мариком септембра исте године венчао по православном
обреду овдашњем у Храму Св.Георгија Победоносца, што је постало
предметом спора пред шеријатским судом у Босни ради утврђења његовог
изопштења, на тражење рођака који су тиме желели обезбедити себи
повољнији положај приликом деобе заоставштине заједничких предака.
Првостепеном одлуком од 29.3.1938, суд у Санском Мосту одлучио је да
Илијаш као немуслиман нема наследних права ''зато што је приликом
церемоније венчања пољубио православни крст, а 1936. и службено
конвертирао заменивши име у Илија /Ћордић/; уједно је православни обред
венчања подразумевао, по мишљењу овога суда, прихватање тајне Светог
Тројства'' (Бурић, 2012, 115-117). Међутим Сарајевски суд решавајући по
приговору налази да место извршења церемоније и учињени обред не дају
важност таквом склапању браку у смислу валидног аргумента за
екскомуникацију из ислама, односно како је Илија навео у свом обраћању
суду ''то што се неко изложи обреду венчања у вери другог супружника, не
конституише његово отпадништво'' (Бурић, 117-118). Накнадно се
испоставило да се Илијаш покрстио у кладовској цркви 27.8.1936, две
године након очеве смрти која је и била повод за покушај издејствовања
одлуке да нема право наслеђивања, а каснија промена вероисповетси није
могла произвести ретроактивно дејство у вези наследног права које се
конституише у време смрти оставичеве. Како било, Илија и Марика Ћордић
постали су угледни чланови мале кладовске комуне, акционари Кључке
банке 1928 и 1934.г. родитељи Александра Ћордића познатог српског
научника и универзитетског професора, једног од утемељивача савремене

59
дефектологије; имали су и кћер Хризантему. Услед близине Аде Кале у
Кладову је мир нашла незнатна муслиманска колонија, у односу на коју
нису вршени отворени притисци за промену вере. Шта више, дешавало се,
као у случају једне особе из породице Ибрахимовић, да усвоји двоје
сиромашне деце православне вероисповести, а да ови наставе да живе у
својој вери, сачувавши до данашњих дана презиме свога усвојитеља као
знак поштовања за исказану родитељску љубав и помоћ у преживљавању.
Постојање низа презимена са исламским односно турским основама указује
међутим и на чињеницу да су током времена њихови родоначелници
конвертирали у православље, за шта као оправдање углавном наводе да је
оно било првобитна вера њихових далеких предака.

60
 5. ''КАФАНА ЈУГОСЛАВИЈА''

За време старе Југославије најлепши овдашњи угоститељски објекат

чинио је кафанско- хотелски комплекс ''Велика Србија'', у центру Кладова,
улица Краља Александра. Изглед кафанског дела крајем тридесетих
очуван је кроз сећање Боривоја Поповића: ''Кафана која се онда звала
Велика Србија имала је у то време највећу салу у Кладову... У њој су се
одржавале велике свечаности и забаве, занатлијска, трговачка, ловачка,
рибарска, па и светосавска. До девет сати увече осветљена је
електричним сијалицама, после тога паљена је једна врло интересантна
светиљка- велика лампа на гас, са специјалним цилиндричним фитиљем,
а висила је насред сале, везана преко малог котура, учвршћеног уз
таваницу челичном сајлом што се протезала од лампе на таваници,
преко котура дуж таванице, спуштајући се зидом на дохват руке; све то
зато јер је сваких два сата морала да се спушта са стропа до пода
помоћу сајле, како би се напумпала, као гума бицикла, па се затим опет
дизала горе. За то време програм или игранка би се заустављали, правио
се слободан круг око лампе, да не би случајно пала на госта приликом
спуштања. На зидовима су биле обичне петролејке, окачене о ексере,
чиме се појачавала светлост главне лампе. У салу се улазило директно
са уличног тротоара из ''Краља Александра'', а излаз из кафане у њено
двориште смештен је на супротној, западној страни. Ту је изнад врата,
на рагастолу, стајало исписано масном бојом ''И ТО ЋЕ
ПРОЋИ'' /знаменита Аристотелова сентенца, овога пута далеко од штита
Александра Македонског, где је по легенди била урезана/. Ко је ово
написао, када и зашто, нисам могао никако и ни од кога дознати... Знам
само да је власник кафане за време окупације имао проблема с Немцима
јер су тражили објашњење шта то значи, но нису инсистирали да се
натпис уклони, а последица никаквих није било'' (Живановић, 2008, 47-48).
Иначе и ''Велика Србија'' и ''Дубровник'' почев од 1931.г. снабдевене су и
електричним осветљењем из централе Јакова Рубена Варона, али оно није

61
имало потребну снагу да без додатних извора локалу даје довољну
расвету, а функционисало је у периоду од раних вечерњих сати до 2 иза
поноћи, како сведочи њен потоњи управник М. Милуновић (Глигоријевић,
1999, 36). ''Србија'' је, као уосталом и земља по којој је носила име, неретко
мењала власнике, а Кладовљанима се најмаркантнијим међу њима чинио
коњички мајор Владимир-Влајко Казимировић родом из Јабуковца, који се у
Кладово доселио са супругом, дражесном Гркињом Сафо, познатој изузев
по лепоти, по околности да је њен зет био др. Милан Стојадиновић,
знаменити политичар, еономиста и председник југословенске владе
(Миленовић 2005, 55).

Главна сала ''Велике Србије'' често је коришћена за културна дешавања

пoпут светосавских прослава или гoстовања певачких друштава. Један
такав догађај збио се у недељу 11. септембра 1932. године. ''Крајинске
новости'' од 18.9.1932.г. известиле су: ''Бродом ''Војвода Мишић''
допутовала је у Кладово В.Градиштанска певачка дружина. На
паробродском пристаништу дочекало их је Кладовско певачко друштво са
својом заставом и много грађанства. После подне у 4 часа чланови са
њиховим гостима разгледали су кладовску тврђаву, затим по повратку у
5 часа приређена им је у хотелу В.Србија од стране кладовског певачког
друштва закуска. За време закуске председник В.Градиштанског певачког
друштва Г. адвокат Пешић одржао је пригодан говор, на коме је
председник Кладовског певачког друштва Г. Јаков Лазаревић трг. топло
захвалио и изразив задовољство како од стране певачког друштва тако
и од стране грађанства. Увече у 9 часова приређен је концерт у хотелу
В.Србија који је био обилно посећен. Весеље је трајало до 3 часа, тада су
гости испраћени на пристаниште одакле су истим бродом у 4 часа
ујутро отпутовали натраг за В.Градиште''. Ствар чијим поседовањем
нико није условљавао боравак у озбиљној кафани, а гости, ни музичари, ни
персонал без ње нису себи допуштали тако нешто, била је марамица. Тој
легитимацији цивилизованог опхођења Херта Милер посветила је беседу
приликом доделе Нобелове награде: ''Кад сам била дете, имали смо код
куће фиоку за марамице, која је увек била подељена у два реда, са три
засебне хрпе: лево мушке марамице, за тату и деду; десно женске, за маму
и баку; у средини дечје марамице, за мене. Та фиока је била слика
породице у облику марамица. Мушке марамице биле су највеће, са тамним
пругама дуж ивице, смеђим, сивим или бордо боје. Женске су биле мање,
оивичене светлоплавим, црвеним или зеленим. Дечје марамице биле су
најмање: бели квадрати без бордуре, с насликаним цвећем или
животињама... Ниједна друга ствар у кући, ни ми сами, није нам била
важнија од марамица''. На тлу Кладова оне су коришћене за чување у
џеповима или недрима новчаница- папирних монета и металних новчића-
сурогат новчаника, затим као повези преко главе са четири чвора на
рубовима- приручна заштита од сунчевих зрака, или повези на челу или
грлу у случају потребе да буду стављене облоге од ракије или сирћета.

62
Иако обавезни део ђачког инвентара, деци је саветовано да их користе не
за брисање носа већ прстију употребљених за одстрањивање из њега
слузног садржаја, јер ''тако чисте марамице трају дуже''. Њима су
''одликовани'' носиоци ковчега на последњем испраћају покојника али и
прекривано његово лице да не би било изложено пошасти мува. ''Беле
марамице обрубљене тамом ноћи'' могу се видети на мноштву фотографија
кладовских кафанских сцена, старим између век и педесет година.
Најупечатљивије делују истакнуте уз тамна одела Цигана- виртуоза, док им
друштво праве црне лептир машне на извијеним вратовима, готовим да
пригрле виолине. А када се тај тренутак деси, марамице би заузимале
своја драгоцена места на телима политираног инструмента, да би уз њих
прионули образи виолиниста. Такво правило употребе важи стотинама
година, без обзира да ли је инструменталиста чувени кладовски музичар из
породице Марцој, или у данашње време концертмајстор Минхенске
филхармоније Сретен Крстић, који разбијајући устаљену представу о белој
тканини као посреднику између мајстора и виолине, четврт површине
резонантне кутије покрива марамицом тамне боје. И грађанство је
обожавало овај ''привезак културе'', њиме је махао последњи играч у колу
скрећући пажљу на себе, прозивана је у популарним песмама- ''Ногом
стани, марамицом ма'ни'', ''Марамица свиленица, лепршава мала''- таква је
овековечена руком Младена Јотова на ликовној представи народног кола,
што је красила северни зид кафане ''Србија''.

Међу маркантним корисницима кафанских услуга у Кладову почетком XX

века, наравно са обавезном белом марамицом у горњем левом џепу сакоа,
истицали су се два овдашња апотекара. Први, Сава Мрцајловић, почетне
фармацеутске кораке начинио је у малом подунавском граду 1910.г. да би
велику каријеру изградио у српској престоници (Благојевић Р, 2005, 356).
Још је Феликс Каниц приметио да Кладовљанке пуно пажње посвећују
шминкању и неговању лица- ''девојке би биле још лепше да је на њиховим
образима мало мање белила и руменила, али вешто руковање четкицом и
бојама има овде високу цену као допуна влашке женске ношње'' (1987, 483).
Такве афинитете апотекар Мрцајловић искористио је за богату понуду у
својој радњи у центру Кладова, снабедвши је француском, немачком и
енглеском парфимеријом и козметиком, да би асортиман по пресељењу
радње у Београд чинило више од стотине врста разних мириса. Његова
краљевска дворска апотека смештена у Палати Извозне банке обухватала
је реон Престолонаследников трг, Скопска, Дечанска улица /Теразије/.
Други кладовски апотекар, Зигфрид Полицер завршио је студије медицине
у Бечу а фармације у Грацу; пре доласка у Србију био је дворски лекар
немачког принца, рођака цара Александра II- коме је супруга руског
императора била тетка- кнеза и ујединитеља Бугарске Александра
Батенберга /1879-1886/; из Бугарске се доселио у Уб; Српска краљица
Драга консултовала га је 1903.г. по питању лечења стерилитета а 1906.г.
дошао је у Кладово. Заједно са супругом, Полицер је држао апотеку на

63
почетку ул.Краља Александра, опремљену према стандардима Закона за
апотеке и апотекаре од 26.5.1865.г. На нарочито уређеном апотекарском
тавану налазио се хербаријум за депоновање биља намењеног производњи
медикамената. Лекови су чувани у делу подрума преграђеног каменом.
Дућан се одликовао пространошћу и светлошћу. Поред стандардних
медикамената, ту су се могли наћи ''кинеске капљице'' за умирење
зубобоље, вода за уста- дезинфекционо средство за лечење запаљења
десни, ''ресторер''- препарат за негу косе, парфеми робних марки ''Coty'',
''Houbigant'', ''Erasmic'', колоњска вода ''Eau de Cologne''... Удешен по
последњој моди, са полуцилиндром, моноклом и штапом, господин Полицер
изазивао је пажњу грађанства, нарочито боравећи у кафани ''Босна'' Раше
Петровића, блиског пријатеља његове супруге- апотекарке, или у башти
''Србије''. То га није спречавало придржавати се норми о припреми хране на
јеврејски начин. Кладовљане је посебно импресионирао његов начин
одстрањивања крви из организма једним потезом најоштријег ножа заклане
животиње. Након полусатног стајања у води у подруму апотеке, месо је
цеђено на решетки, усољавано и кроз сат времена испирано у три воде.
Тек тада ишло је на даље спремање за трпезу господина Полицера. Убрзо
после рата, Полицерова апотека претворена је у радничку мензу.

Праву атракцију изазивала је почетком тридесетих у Кладово приспела

америчка археолошка експедиција предвођена експертом са Харварда
Владимиром Фјуксом. Они су успели пронаћи трагове првобитног насеља
на потесу Црвена Бара, али их је локално становништво углавном упамтило
по баснословним кафанским напојницама и везама са неким од ''ватрених''
мештанки бакарне пути. Према незваничним изворима блиски су били
сусрети појединих чланова експедиције са Велизаром Нинчићем познатим
југословенским дипломатом у чијем је ресору и било старање о приликама
на Ђердапу, док неки досежу до тврдњи да је Јан Флеминг од њих стекао
базичне податке од користи за планирање диверзантских активности на
Дунаву- прилог више тези да је свет постао глобално село много пре но што
се уобичајено о томе мисли. Делатници у подручним органима власти
доведени у варош из најудаљенијих крајева Краљевине Југославије да као
жандарми, физикуси, шумарски инспектори, финанси, деловође, судски
писари, телеграфисти... уносе ветар у државна једра, самачки живот
кројили су и фирцали мењајући ноћ за дан под окриљем гостионичарских
чари, како се то збивало и с надалеко знаним Јозефом К. :''Овог пролећа К.
је обично проводио вечери тако што је после посла, ако би још било
времена,- најчешће остајао у уреду до девет сати- одлазио у малу
шетњу, сам или са чиновницима, а онда свраћао у пивницу, где би, обично
у друштву старије господе, седео и до једанаест сати за својим сталним
столом. Али било је и одступања од овог распореда, ако би га, на пример,
директор банке, који је веома ценио његов рад и поузданост, позвао на
вожњу аутом или у своју вилу на вечеру. Осим тога, ишао је К. једном

64
седмично девојци Елзи која је током целе ноћи послуживала у једној
гостионици, а дању примала посете само у кревету'' (Кафка, 1982, 25)

Талас модернизације привреде, нова открића у свету што су поспешивала

наде у брзи друштвени просперитет и у најудаљенијој тачки наше земље,
били су посебан изазов за релативно мали број мештана упознатих са
савременим научним достигнућима, да чак претпоставе просветитељски
дух богатом религијском наслеђу, што је тридесетих година на Балкану
доживљавано као реткост. Вероватно да је дуг период турског сизеренства,
довођеног у везу са заосталошћу, неприхватљивим културним и моралним
назорима, као противтежу имао управо страхопоштовање према европском
модернизму, продор штампане речи у најудаљеније забити, пропагирање
здравствене заштите спровођене од стране школованих лекара. ''Велика
Србија'' је зато септембра 1934. године, приликом банкета одржаног у част
патријарха српског Варнаве/ у XXI веку углавном помињаног по чињеници
да је деда једне од најцењенијих уметница у свету перформанса- Марине
Абрамовић/, била поприште сукоба старог и новог, окончаног по већ
устаљеном обичају уз интервенцију полицијских снага. Узвраћајући
Варнавиној здравици, изреченој у присуству неколицине епископа и
мноштва Кладовљана, Јован Јовановић нашао је за сходно истаћи, поред
респекта према Христовој жртви ''за коју му црква и народ дугују'', његову
''способност да сугестијом лечи болеснике''. ''Патријарх је одмах одговорио
да Христос није лечио сугестијом како сам ја казао, већ молитвом,
препоручивши присутнима да се чувају безбожника и јеретика, алудирајући
директно на мене'', бележи Јовановић (1963, 29). Зна се да је срески
начелник спречио кладовског поборника модернизма да реплицира.
Завршни резултат дијалога гласи: члан удружене опозиције Ј.Јовановић
''предат је суду по ондашњем закону о заштити државе, али формално за
неко друго дело, а фактички потенцирано и доведено у везу са овим
догађајем'' (Јовановић, 1963, 30). Празник Христовог ускрснућа Кладовљани
су дуго времена користили за неговање обичаја из прадавних времена са
сврхом колективног потискивања и уништења зла, оличеног у маскираном
човеку којег је одликовало раскалашно понашање. Такав обред познавао је
и Дубровачки статут из 1272. године, а ''одабрани'' је пред народом изводио
уличне представе- џудијате- да би му се овај изругивао, смехом, виком,
омаловажавањем. Обичај је у Риму спровођен на Велики четвртак или
Велики петак; маскираног суграђанина, угљеном нагарављеног лица,
провозили су градом воловским колима (Пантић М, 1984, 228-234). Кладово
је сличан обред имало пред Чисти понедељак, први дан великог ускршњег
поста. Још пред Други светски рат, ''одабрани краљ разврата'' мазан је
ималином, шминкан јарким бојама и након ''освештаног колача и софре'' у
градској кафани, био би одвожен на таљигама са упрегнутим магарцем или
коњићем до места становања. Амбијент кафане као ''култног места'' и
околност да је на улогу углавном пристајао човек склон шалама, дружењу и
пићу, определили су неке истраживаче прошлости да у таквом сценарију

65
виде ''бирање боемског краља''. Да се не ради о тако површној позадини
понашања у вези Чистог понедељка, сведочи и пракса примењивања по
истом основу у време комунистичког тоталитаризма и проскрибовања
манифестација са предзнаком ''верски''. Према казивању Станоја
Марковића и педесетих и у раним шездесетим годинама једна група људи
је кришом, са места где се у приватној режији могло упорно конзумирати
вино по багателним ценама, на Чисти понедељак /или са почетком дан
раније- Бела недеља, када би се ''процесија'' протегла са недељне ноћи на
сутрашњи дан/, одабраног члана друштва, по рукама га обележивши
катраном са улепљеним перјем, окићеног венцем од црвених сувих
паприка, полагала на воловска кола и провозила споредном Рибарском
улицом до кућног прага, док је он глумио преминулог. При доласку кући,
породица је са њега уклањала симболични намаз катрана и он би
''васкрсавао'' у обичног члана заједнице. Без обзира на то, кафански живот
све више је нормиран од стране власти, почев од услова које морају
испуњавати локали, до организовања пружања угоститељских услуга.
Између осталог, Законом о мерама, њиховој употреби у јавном саобраћају и
надзору над њима из 1928.г, предвиђено је да боце и судови у којима се у
гостионицама, пивницама, кафанама и другим јавним локалима крчми вино,
пиво и свако друго алкохолно пиће, морају бити снабдевени знаком
запремине и подлеже обавези жигосања, изузев уколико су у питању
затворене боце у којима се продају алкохолна пића. Закон о радњама из
1931.г. угоститељска предузећа дели на: хотеле, ресторане, свратишта или
коначишта, гостионице, кафане, пансионе, бифее, народне кухиње и
крчме/механа. Хотели су дефинисани као радње са најмање 15 гостинских
соба са намештајем и уређајем ''нарочитог конфора'', а ''број стручне
послуге је сразмеран броју соба''. Ресторани су радње ''већег обима и
конфора у којима се даје топло и хладно јестиво са алкохолним и
безалкохолним пиће уз стручну послугу''. Свратишта и коначишта имала су
гостинске собе са мањим конфором. Гостионице су служиле јела и пића у
локалима ''мањег обима'', са могућношћу преноћишта. Кафане су само
изузетно услуживале топла јестива- правило су била алкохолна и
освежавајућа пића, хладна јестива, посластице. Пансиони су били на
располагању гостима за дуже време- намештене собе са послугом и храна.
Код бифеа главни предмет сервиса су пића и хладна јестива у ''радњама
мањег обима''. Народне кухиње продавале су јестиво и млечне производе,
док крчме/механе служе за снабдевање пићем или ''неким јестивима''. Као
подврсту кафана закон познаје барове. Свратиште, бифе, народна кухиња,
могли су држати ''незабрањене игре''- карте, домине, шах, билијар и др.
Музику су смели имати тек ресторани, гостионице, кафане, крчме.

Општинска управа 1935. године прописала је Грађевински правилник за

Кладово, на снази од 1936.г. Локал у ужем реону морао је имати најмању
површину градилишта 200 м2 а дужину лица 10 м, изграђен од камена,
опеке, дрвета и гвожђа. Забрањена је употреба непечене цигле са

66
малтером и зидова од набоја. Власт је тиме потврдила запажање, изнето
још од стране Витрувија да, што се више користе јер штеде време и
простор, већа је и обухватнија штета коју могу изазвати јер се дају запалити
лако као буктиња (2009, 92). Свака кафана требала је обезбедити један или
више нужника, каналима везаних за септичке јаме које се ''уредно имају
озидати и одржавати'' (Глигоријевић, 32-33). Овдашњи локали претежно су
лоцирани тако да главни улаз и прозори гледају на исток, због боље дневне
светлости и мање јачине ветрова. Улази су се састојали од масивних
дрвених двокрилних врата, неретко двоструких, и степеника од надалеко
чувеног ђердапског црвеног мермера, својевремено извоженог у Италију.
Иза месингане кваке, са унутрашње стране а пре чипкастог застора,
обавезно је стајао комад картона, понекад разгледнице. Десно од улаза
постављана је између два ниска дирека гвоздена пречага намењена
чишћењу обуће од иначе обилног блата. Двокрилни прозори издељени на
парни број окана, у случају пуцања стакала, што од кафанских туча, што од
ветра или камења, санирани су ''прошивеним'' великим јорганским
дугмадима на местима где се укрштају линије настале разбијањем-
''рељефни прилог завичајној географији''.

Већ 1937.г. Туристички биро определио се за пропагирање идеје о

изградњи модерног хотела у Старом граду ''да би се туристима пружила
могућност одмора и уживања у лепотама овога краја'' (Глигоријевић, 72).
Без обзира на све погодности за добру зараду у угоститељској делатности,
дешавало се, додуше ретко, да нека варошка кафана промени власника.
Такав случај збио се са ''Великом Србијом'' 1938. године када су је
дотадашњи сувласници Петар Николић и Риста Вулчевић изложили јавној
продаји по цени од 120.000 динара (Глигоријевић, 70). Последњи
инвестициони подухват у крају концем трећег десетлећа XX века било је
отварање кафане ''Крма'' од стране индустријалца Глигорија Буртановића
(Глигоријевић, 70). За потребе бродара, Текија је представљла скоро
редовно одмориште. Иван Ђаја средином тридесетих описао је доколицу у
врело топло лето: ''Жеђ их је морила те се зауставише да би се снабдели
водом на хладном извору крај Текије, добро познатом свим бродарима. На
обали је омора била још несноснија. Седоше пред кафаном, наручише
кафу. За неколико тренутака, посматрајући људе и ствари око себе,
били су се већ уживели у досаду тог места. Преко пута је била месарница
са овчијим бутом на вратима, на који су падали ројеви мува. До ње
пиљарница са нешто кржљава воћа и увеле зелени. До кафане је један
старац чучао поред неколико свежих овчијих кожа. До њега, за другим
столом, седе полицијски писар. По начину како је наручио ракију, како је
пушио и како су му се пролазници покорно јављали, могао је човек да му
погоди цело биће, цео живот. Крај његових ногу играли су се маче и
штене. Наша двојица у тој дечијој игри животиња нађоше разоноде и
лепоте, међу људском ружноћом што је била око њих. Момак, доневши
им кафу, ошину животиње својом крпом, сматрајући да оне једино

67
ремете уживање његових гостију... Врућина је нагнала чак и буле у Ада-
Калеу да до појаса загазе у воду на песковитом врху свог острва...'' (Ђаја,
1938).

Кафански живот у Кладову постао је интензивнији него икад, ту се почев

од 31. децембра 1939.г. обрело и хиљаду јеврејских избеглица из
средњоевропских земаља ишчекујући брод који ће их одвести до
Палестине. Један од њих живот је скончао пре наставка одисеје са
трагичним исходом, опхрван хладном светлошћу, обесивши се о лустер
кафане ''Дубровник''. Већина изгнаника покушавала је одржати се у нади за
спасењем кроз разбибриге типа фудбалских утакмица или ступања у
необавезујуће везе. За време боравка у Кладову склопљено је неколико
бракова између актера ''Кладово транспорта'' али претежни део познанства
није имао тако озбиљну завршницу. У игру су укључене и локалне
проститутке, ословљавање са ''женска'' или ''фрајла''. 19.априла 1940.
године власт је санкционисала недопуштено кретање повременог
конобара- шурака власника ''Дубровника'' у забрањеној зони боравка
избеглица. Командир полицијске станице поднео је пријаву среском
начелника Леониду Чудновском о случају ''Стојановић Ђорђа званог
Луфтер, ради прекршаја наредбе полицијске власти'': ''19. априла 1940.
године у 15 часова Стојановић Ђорђе зв. 'Луфтер' из Кладова, среза
Кључког, бановине Моравске, дошао је на обалу зимовника код бродова са
немачким емигрантима и покушао да уђе на брод 'Цар Никола II'' па када је
опоменут од стране каплара Платиша Б. Милана да је према наређењу
те власти без разлике сваком улаз на бродове забрањен, исти је дрским
тоном одговорио- шта ми ви можете ‘можете к..ац сломити ја сам
слободан грађанин и лични пријатељ начелника г. Чудновског и сутра ћу
донети дозволу и могу на брод седети три дана- Да је напред именовани
заиста ову увреду жандарму каплару Платиши Б. Милану учинио
посведочиће Буздокић Перо крмар из Кладушнице, Јојић Милан из Кладова,
да на више опомена није хтео уклонити се са обале већ је морао силом
бити одстрањен, а покушао је ући на бродове 17, 18, 19. овог месеца т.г.
Како се именовани огрешио о законски пропис члана 78. Закона о
унутрашњој управи, ради тога се пријављује наслову на законски
поступак. Именовани без занимања и сталног места боравка, сумњив и
на рђавом гласу''. О двоструким аршинима власти говори изјашњење
Ђ.Стојановића истим поводом: ''Означеног дана ја сам био на пољани, где
су емигранти играли фудбал и посматрао исте. Пришао ми је
поднаредник и казао да не смем стајати у групи са емигрантима,
нагласивши да му је г. Начелник наредио да на мене пази, јер ме је неко
тужио да са емигрантима играм фудбал. На ово, ја сам поднареднику
казао да се само на брод не сме без дозволе, а на пољани до обале може
се стајати. На ово он ми је казао ’наредба је таква и да се уклоним’, а
наредба каже, да није само за мене, већ за свакога. На речи поднаредника
ја сам се уклонио из места где су емигранти стајали и на двадесет

68
метара удаљен од њих, читао сам новине. После извесног времена,
наишле су две женске из Кладова и поднаредник је ове пропустио, а кад
сам га питао зашто је њих пропустио, он каже ’то су моје ствари и ја
могу кога хоћу да пустим, а ти се уклони одмах, јер ћу да те ухапсим’.
Тада сам устао и отишао, казавши да ћу отићи и жалити се г. начелнику
и упитати га да ли наредба важи само за поједине или за све. Није тачно
да сам се са њиме свађао, и да сам хтео силом да уђем у брод 'Цар
Никола II' означеног дана, а раније, дана кога не сећам се, исти
поднаредник а на интервенцију учитеља г. Буртића пустио ме без
дозволе, и ја сам са учитељем Буртићем обишао сва три брода, без
дозволе од стране г. начелника. Није истина да сам поднареднику казао
да ми је г. Чудновски лични пријатељ и да ћу се ја њему жалити, јер ја г.
начелника лично не познајем, а за његово име чуо сам данас, када ми је
реферат прочитан. Није истина и то да сам казао поднареднику 'можете
ми к..ац сломити', већ на послетку, када сам напуштао пољану, он
поднаредник мени је те речи изговорио. То је све што имам овде да
кажем. У потпису именовани и два сведока- Димитрије Марјановић и
Душан Цундрић''. Увиђавношћу начелника Чудновског, Стојановићу је три
месеца касније- 27.7.1940.године изречена новчана казна од 100 динара- у
случају ненаплативости 2 дана затвора због дела ''непристојног понашања
према државном органу и поред опомене истог''. Казну није платио јер је,
по извештају начелнику, изненада променио место боравка. Решење му је
ипак уручено 27. марта 1941.г. Стојановићев зет Васа Матејевић, газда
''Дубровника'' у међувремену је стекао највеће поверење Савеза јеврејских
вероисповедних општина, чак их је непосредно пред немачку окупацију и
током ње, заступао на увиђајима у једном судском спору поводом накнаде
штете наводно причињене закуподавцима некретнина од стране јеврејских
избеглица. Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, како се
испоставило, са пуним поверењем обраћао се за помоћ и немачком агенту,
кладовском среском начелнику Леониду Чудновском, те је овај виспрени
официр релативно лако долазио у посед свих информација о Јеврејима
Кладово Транспорта. Тако су се генерални секретар Савеза ЈВО Шиме
Шпицер и члан Главног одобора Аврам Израел управо њему поверили
проверу истинитости навода које су примали везано за нелегалне
активности њиховог помоћног секретара Гедаље Нафтали: ''СЈВО отворио
је на основу разних достава према решењу Извршног одбора од 21.3.1940.
дисциплинско ислеђење против помоћног секретара Савеза г. Гедаље
Нафтали, сада на служби као делегат Савеза у Кладову при танспорту
1003 избеглице... Између осталих достава Савезу је јављено: а) Да се је
г.Гедаља опијао у кладовским каванама и да је ту банчио; б) Да је код
набавки разног материјала у Кладову починио некоректности на тај
начин што је узимао од добављача два рачуна- један са вишим ценама, а
један са нижим а да је обрачунавао више цене. Један део тих достава има
свој извор код фирме Драгољуб Ташић, трговина мануфактурном робом у
Кладову...''. Како се и очекивало, Чудновски је дао негативни извештај и

69
г.Гедаља наставио је неометано радити на својим пословима старања о
избеглицама у Кладову. Од јеврејских страдалника на боравку у Кладову,
домогла се слободе тек мала група, углавном младих људи, међу њима и
Ернест Ланер- Дан Ланер, потом официр за везу у Титовом Главном штабу,
командант Друге регименте ''Палмаха''- елитне јединице јеврејске илегалне
организације у Палестини. Ланер је 1951.г. постао најмлађи командант
бригаде израелске армије, истакавши се разбијањем сиријског фронта у
рату 1967 (Андерл- Маношек, 2004, 216). За стравични помор око хиљаду
јеврејских изгнаника криви су нацисти, али одговор на питање неуспеха
мисије њиховог избављења није једнозначан и варира од ''природних
препрека'' у виду залеђеног Дунава /што иако евидентно нетачно, до данас
представља ''омиљени'' разлог који износе угледни велепосланици
приликом комеморативних дешавања далеко од очију стручне јавности/,
преко одбијања Британије да одобри насељавање у Палестину, Румуније да
конвој прође кроз њене воде, Југославије због условљавања коришћења
бродова државног паробродског друштва, наводне потребе да се њиховим
жртвовањем укаже на тежину проблема или прикрију диверзантски
подухвати британске обавештајне службе на Ђердапу, неспособности,
нездравог ривалитета па и сукоба између ривалских јеврејских
организација, до стравичних корупционашких афера.

Рат обавештајних служби водио се на Ђердапу знатно пре приспећа

немачке војне машинерије на тло Румуније, одакле ће извршити инвазију на
Југославију. Према плану Британске морнаричке обавештајне службе чији је
аутор Јан Флеминг ''отац Џејмса Бонда'', група аустралијских командоса
предвођених Мерлином Миншелом покушала је да у ђердапском Казану
активира 100 тона експлозива разорног дејства. Подухват је пропао услед
провале информације од стране румунске тајне полиције (Јаковљевић,
2010, 139). На истом подручју деловала је и српска Мата Хари, Вера Пешић,
у својству немачког агента, чијом заслугом је спречен покушај минирања
Ђердапа и сурвавања стеновитог масива Штрбац у дунавско корито 1940.г
(Јаковљевић, 2010, 140). Њен опонент на енглеској страни, у својству
организатора неуспеле диверзије на Ђердапу, био је Јулијус Ханау/1885-
1943/ пуковник енглеске обавештајне службе јеврејског порекла, са
конспиративним именом ''Цезар''. У Београду је делао као представник
произвођача опреме за Радио Београд- ''Marconi Wireless''. Прославио се
''куповином''- организацијом војног пуча од 27.марта 1941, који је умногоме
предодредио историју Југославије. Према другим изворима, имао је
приватну фирму са Малколмом Буром, званична професија ентомологист;
говорио је немачки, француски, српски, шпански, холандски, зулу. У књизи
''Рат шпијуна у Краљевини Југославији'' о њему се, као јунаку предратних
крими-романа, наводи: ''Представници Абвера и Гестапоа у Београду
прозвали су мр.Ханауа 'човек с безброј лица'- то зато што нико тачно
није знао како он физички изгледа! Час је имао црну косу, час риђу, час
бркове, час је био без бркова, час је имао наочаре, час није, час је био сед,

70
час плав!'' (1982, 68). Историчар Милан Гулић у недавном раду о важности
Дунава и Ђердапа у ратним операцијама изнео је тврдњу да је брат
југословенског министра спољних послова Момчила Нинчића, Велизар
Нинчић у својству председавајућег Међународном дунавском комисијом из
које је Немачка већ била иступила, обавестио немачког војног аташеа у
Београду о плановима диверзија на Ђердапу, ценећи да је тај гест
Велизара Нинчића ''врло карактеристичан'' (2012, 40). Имајући у виду да су
браћа Нинчић била јеврејског порекла, проенглески оријентисана, обојица
масони високог ранга /Велизар прво у ложи ''La Parfaite Union'', а од 1934.г. у
ложи ''Слога, Рад и Постојанство''/, Момчило уз то један од лидера будуће
југословеске владе у избеглиштву, да је В.Нинчић први 4.4.1941.г. јавио
југословенским властима о детаљима из којих се могло сазнати да
отпочиње немачка агресија на Југославију, да је имао одговорне функције и
у послератној дипломатској служби ФНР Југославије, све до 1953. године,
уколико је тачна изнета тврдња о преношењу поверљивих информација
Немцима, она би могла представљати нужни рефлекс сазнања да су
подаци о припремама за минирање Ђердапа нацистима већ пали у руке.
Видом учешћа у ''специјалном рату'' ширењем дезинформација дала би се
тумачити и лажна вест коју је Велизар Нинчић пренео Немцима, да је
обавештајна служба СССР заврбовала ђердапске спроводнике бродова да
опструирају превоз нафте немачким речним конвојима. Уосталом, са
сличним методима извесно време у Београду деловао је као агент највишег
ранга и биши привремени житељ Кладова др.Мирко Косић.

Други светски рат у Југославији наступио је 5/6. априла 1941.г. инвазијом

здружених снага сачињених од припадника најелитнијег немачког пука
''Бранденбург'', са диверзантским водом ''Ерс'' морнаричких трупа и
''Луфтвафе'', на Сипски канал. Кладовски ''Дубровник'' упамћен је у
националној историји као место повезано са ефектним запоседањем
најважнијег дунавског пловидбеног канала. Начелник Среза Кључког, иначе
немачки агент, Леонид Чудновски и официр Вермахта Рихтер, приспео из
Т.Северина, организовали су 5. априла 1941.г. банкет за официре
југословенске војске ангажоване на одбрани границе у сектору Доњег
Ђердапа. Међу званицама налазили су се пуковник Вук М. Караџић, капетан
Станиша Михајловић, потпоручник Бора Тодоровић... Фантастична музика
са пробраним репертоаром, од Штрауса до руских народних игара, јако
кладовско вино и приљежне даме, приспеле за ту прилику из Румуније,
учинили су да немачка борбена група у акцији Гвоздена врата,
предвођена капетаном Харолдом Веберштатом, без знатних напора исте
ноћи заузме Сипски канал и спречи планирану диверзију онеспособљавања
пловидбе немачких конвоја са петролејом из Румуније (Јаковљевић 2004,
36; Јовић 1998, 24). Марко Милуновић овако описује догађај, уз опаске које
доликују енглеском обавештајном официру: ''И тај Чудновски је 5. априла
1941. године позвао на банкет све официре са Сипског канала. Банкет је
био у 'Дубровнику' који поседује Васа Матејевић, добар човек, пачац и

71
шарлатан у своме послу. По наруџби начелника Чудновског спремљено је
у изобиљу јела и пића. А био је и забавни програм. Позване су кладовске
девојке и нешто грађана да се игра и танцује. Остало се до у ситне
сате, па су онда пијане официре до Сипског канала пребацили возилима
полупијани шофери. И када се тамо стигло све је поспавало, осим
неколико стражара који су запазили у возилима флаше са вином и ракијом,
па је и стража цугнула по мало. А у освит дана 6. априла 1941, из
Румуније прешли су Немци, све затекли да спавају и побили официре, а
поробили војску и заузели Сипски канал… Неко ми је рекао од ових белих
Руса /емиграната у Србији/ да је Чудновски био код њих осумњичен као
агент бољшевика…'' (1990, 118-119). По правилу добро обавештени
историчар Бранко Богдановић истиче детаље да је Чудновски приредио у
''Дубровнику'' забаву са све југословенске официре обласних команди а да
су подофицири јединица смештених у малој дунавској вароши позвани на
једну свадбу на којој су само ретки успели остати трезни. Најпотпунији
подаци садржни су у резултатима истраживања Милана Гулића: ‘’Напад на
Југославију почео је 5.априла око 22 сата, када је немачка борбена
скупина ‘’Гвоздена Врата’’ /Ђердап/, специјално оформљена одлуком од 1.
априла, која се налазила под командом 4. ударне групе 12. немачке армије
и којој је додељена чета 800. пука Бранденбург, поринула своје чамце у
Дунав и упала на територију Југославије. Ова скупина јачине 50-60 људи
на десет гумених чамаца, којој је наређење о овладавању Сипским
каналом у ноћи пред извршење Директиве бр.25 издато 3. априла,
заузела је саобраћајницу која је од Кладова водила ка Сипу око 2 сата
након поноћи, а затим пресекла телефонске и телеграфске везе на путу
Кладово-Текија. У исто време друга скупина је са Аде Кале дејствовала са
циљем да се онемогући евентуално слање појачања. Прва скупина
овладала је Сипским каналом око 5 сати, заузела постројење
локомотивске вуче и само насеље Сип, спречивши југословенске снаге да
обе локомотиве са тешким товаром убаце у канал. Први напад немачких
копнених снага на југословенску територију управо је и изведен на
Ђердапу са циљем да се спречи евентуално теже оштећење пловног
пута минирањем или запречавањем… Према једном документу о раду
немачке обавештајне службе у Ђердапу, наводи се да је вече пре
немачког напада срески начелник Л.Чудновски, који је био близак немачкој
обавештајној служби, одвукао знатан део официра југословенске војске из
Сипа. У том извештају стоји- Чудновског су за ову акцију искористили на
тај начин што је за суботу увече 5. априла 1941. године заказао банкет у
Кладову и све официре са Сипског канала позвао на банкет, а војницима
самог гарнизона послао је већу количину вина. Док су се пијани официри
бивше југословенске војске враћали из Кладова за Сип Немци су већ
прешли Дунав преко Аде код Сипа и у шанцу крај самог пута посматрали
повратак пијаних официра’’ (2012, 48-49).
Како год, Кладово је прво југословенско подручје окупирано од
немачких трупа у Другом светском рату. Публициста Маринко Пауновић, у

72
ранијој каријери и сам чести корисник кафанског амбијента за размену
информација, мада његов списатељски стил, чак и по цену погрешног
закључивања, веома ретко ''не изводи ствар до краја'', пише тек: ''Чудном
околношћу, намерно или не, срески начелник у Кладову те вечери, уочи
напада, приредио је гала вечеру за официре југословенске војске, тако да
су ови оставили своје јединице необезбеђене од препада. Још пре напада
Немци су претходно пресекли телефонску везу са Кладовом'' (Пауновић,
1970, 700). Данас је распрострањено уверење да су припадници пука
Бранденбург, њих 54 предвођени Рихардом Бацингом, спречили
онеспособљавање Сипског канала заузевши га пре почетка бомбардовања
Београда, а да су од стране немачких ''специјалаца'' на прослави коју је
Чудновски организовао у кладовском ''Дубровнику'' поводом јубилеја-
годишњице дипломирања ''после разврата и блуда, у кафани побијени
српски официри'' (Јанковић, 2011). Од Кладовљана на раду у енглеској
обавештајној служби посебно се истицао бродски капетан Ђорђе
Трандафиловић, од стране ЈВуО 1943-44 ангажован на планирању низа
саботажа на Дунаву у садејству са британским тајним службама (Гулић,
2012, 58). Уз њега првобитно је била и мала група лоцова- спроводника
бродова, али су они по окупација депортовани у Норвешку. Сагласно
договору са браћом Вилијем и Феријем Екштајн из Оршаве, уз обећана
знатна новчана средства, напустили су службу пилотаже бродова кроз
Ђердап, довевши у питање редовно снабдевање немачких снага
петролејом из Румуније, превоженим Дунавом: ''У Т.Северину је сваки од
пилота добио малу цедуљицу формата осмине табака, на којима је било
написано три до четири реченице енглеским језиком са потписом
Енглеза који је изјавио да представља Енглеску империју...У британској
амбасади у Београду исплаћено им је по 340.000 динара'' (Гулић, 44-45).

Како је рат у Југославији отпочео уз кладовску ''кафанску увертиру'', тако

се и током трајања окупације дешавало да истоврсне кулисе чине део сцене
важних политичких догађаја. У крчми Сувобор у селу Брајићима, Горњи
Милановац, у јесен 1941.г. организован је сусрет Ј.Б.Тита и Драгољуба
Михаиловића, који су догађај енглеска и југословенска избегличка влада у
Лондону поздравиле ''са жељом да се два ривална покрета отпора слију у
један под вођством ђенерала Михаиловића'' (Мичета 2010, 182). Ипак, у
датом случају кафански амбијент није се показао плодним тлем за
афирмацију заједничке борбе против окупатора, што опет не значи да ове
''институције'' које су одиграле ослобађајућу улогу у животу обичних људи,
нису и даље чиниле погодна стецишта за промоцију разнородних приступа
сагледавању будућности поробљене Србије. Но ту није конац ''ратној
кафанској причи''. Бројни српски локали, крчмари, конобари, ''кафанске
даме'' статирали за време рата у аутентичном игроказу преживљавања.

Именовање кафеџије Ђорђа Манзаловића за председника општине

1941.г. многим његовим суграђанима омогућило је мирнији живот, колико су

73
то околности окупације допуштале. Други ''кафански корак'' представљао је
увертиру у крвави грађански рат на тлу Србије. Група самоорганизованих
четника, са лидерима Илијом Савовићем, бившим кафеџијом, и Живком
Буртићем, по тврдњи савременика Момира Јовановића октобра 1941.г.
склопила је, уз латенту подршку немачког команданта а у присуству среског
начелника, споразум о формирању четничког одреда у Кладову: ''Из
кафане ''Велика Србија'' избачени су сви грађани и у њу улазе војвода
Анђелко, Илија Савовић, срески начелник, Жика Буртић и још неколико
људи...Ту је положена и заклетва под паролом ''Борба против комуниста
за мајку Србију'' (Јовановић, 1960, 12-13). Запажену улогу у покрету ЈВуО
играо је Ђорђе Дајић из Михајловца, чија је кладовска кафана од Марка
Милуновића означавана за ''штаб команде Кладова у илегали'' (1992, 12).
Други кладовски ројалистички настројен угоститељ Милан Поповић као
делегат присуствовао је конгресу у селу Ба 27.1.1944.г, представљајући се
као ''командант села Подвршка'' (Милуновић, 31).

Запажене епизоде кафанског живота у ратним данима односиле су се на

ширење пропаганде међу локалним становништвом. Најдрастичнији пример
потиче с краја 1941. године кад је у локалу ''Босна'' од стране возара
поштанске дилижансе на релацији Неготин- Кладово, пронета ''вест'' како
се изнад вароши, на брду Јакомир налазе ''шумци''. Након неколико сати,
информација је гласила да пар хиљада герилаца припрема напад на град и
то, ни мање ни више него под командом принца Ђорђа Карађорђевића.
Сагласно неким сведочењима, прича је добила такве размере да је део
становништва почео да припрема ствари ради евакуације преко Дунава у
Румунију (Јовић 1999, 22-23). Српска власт у доба окупације зазирала је од
кафанске пропаганде којом су ширене гласине о корумпираности среског
начелника Димитрија Трифуновића и његових сарадника. У писму
адресираном Министарству унутрашњих послова- Одељењу за државну
заштиту у Београду, септембра 1941.г. тим поводом, Јован Јуришин
обавештавајући о резултатима истраге вођене у односу на одређене
злоупотребе службеног положаја кладовског начелника, реферише
претпостављенима како је Д. Трифуновићу ''одмах саопштио да је његову
прљаву работу открио, да се не усуђује да пљачка државну касу и да што
пре гледа да поднесе оставку јер су његових прљавштина пуни улични и
кафански разговори''. Иначе је потказивање било омиљена ''спортска
дисциплина'' и пре и током и након Другог светског рата. Неготинац Бранко
Лазаревић, живећи у окупираном Београду 1944.г. примећује: ''Свет се
прокалпио, краде, лаже, оговара, доставља. И сам се непријатељ жали да
не зна већ шта да ради са толиким доставама. 'Кад бисмо похапсили',
каже, 'све људе' који су достављени, цео би Београд био у хапсу'. Карта
пљушти на све стране, нарочито код такозваних виших, пије се,
биоскопи пуни, и позориште, и каване. Што год непријатељ приреди све
је препуно... И све 'ради' као да држава постоји... Запрљано је и небо и
земља'' (Поповић, 2011, 11). Кафански амбијент био је врло често сцена за

74
размену порука међу припадницима организација чији је рад проскрибован.
Дешавало се да знак распознавања мора бити на столу постављена кутија
цигарета ''Карађорђе'', укључујући познавање лозинке, примера ради:
''Господине, да ли се знамо из...?'', где је одговор морао гласити: ''Не, него
из...'' (Никчевић, 2010, 27).

Током окупације оживеле су расправе о односима живља влашког и

српског порекла на граници Краљевине Југославије и Румуније. За обичне
људе питање везаности за матицу, а пре тога дилема присутна у политици
и до данас, је ли Румунија матица Влаха, нису чинили препреку
добросуседским релацијама. Међутим, 29.маја 1941.г. из заробљеништва
је пуштено да се из Румуније врати у кладовски крај и Крајину око 4000
војних заробљеника- некадашњих припадника Тимочке дивизије, под
условом да се изјасне као становници Југославије румунског порекла.
Румунска пропаганда ушла је у отворено заговарање права на
покровитељски однос према кладовским Власима. Српске и немачке
окупационе власти блокирале су отварање ''румунског питања'' на
североисточним границама земље, али су оштри иступи са обе стране
узели маха. Кладовљанин Васа Божидаревић, пензионисани пуковник рођен
у Сипу, 19.1.1942.г. обратио се председнику владе народног спаса Милану
Недићу једним апелом са јаким националистичким набојем: ''У овом крају
већина народа, нажалост, говори румунским језиком, иако и осећа и мисли
српски... сматрам да је погодан моменат да то питање опет покренем,
јер сада г.г. министри немају партизанских брига. Поновићу мој ранији
предлог и допунити чињеницама које дозвољавају садашње прилике: 1)
била је уведена рђава и штетна навика, да се у ове крајеве шаљу државни
чиновници по казни...; 2) предлагао сам да се у Тимочку крајину никако не
шаљу домороци, ни за чиновнике, ни за учитеље, ни за свештенике, ма
како они били национално исправни...; 3) свештеницима и учитељима који
се шаљу у 'влашка' села треба давати нарочиту сталну награду...; 4)...
поверљивим путем истражити и пронаћи све оне по Тимочкој крајини који
су запали у мреже румунске пропаганде бившег свештеника Сувејкића, па
их што пре удаљити из средине оног честитог народа- треба их
преселити у чисто српске крајеве, подвојено по породицама...''
(Благојевић, 2006, 229-230). Иста је особа у београдском ''Империјалу''
25.1.1925.г. била оснивач Удружења Тимочана и Крајинаца, са циљем
помагања интелектуалном, моралном и социјалном развитку Тимочана и
Крајинаца ''ма где били'' (Радојчић, 2007, 106).

Ратна збивања на средишњем Подунављу нису изнедрила снажан покрет

отпора, што због близине границе и чврстог надзора окупационих снага, што
због герилског ратовања снага НОВЈ усмерених на друга подручја. Ипак
било је бораца родом из кључког краја који су се укључили у
народноослободилачку војску и борили се на подручју Босне, Црне Горе,

75
као што су то чинили брат и сестра Божидар- Бошко и Невенка Мрваљевић,
деца Кладовљанке Ђурђије рођ.Русовљановић и професора никшићке
гимназије Ђуре Мрваљевића. Бошко је настрадао у борбама против Немаца
1943.г. Његова судбина задесила је и партизанку из Брзе Паланке
Стефанију Михајловић, настрадалу 1941.г. на Стеванским Ливадама, док је
Танасије- Станко Џингалашевић, предратни комуниста чије се име помиње
и у вези покушаја ''отмице'' олимпијског пламена 1936, на путу Атина-
Берлин, борац Друге пролетерске бригаде, погинуо код Купреса 1942.г.

Протест односно незадовољство становништва Кладова окупацијом

понекад су налазили израза управо у овдашњим кафанама. Због једног
таквог случаја 10. новембра 1942. године од стране немачких војних власти
ухапшени су кафеџија Драгутин Димитријевић, службеник пореске управе
Милош К. Савовић, учитељ Бошко Ђорђевић и трговачки помоћник Ђорђе
Филиповић- прва двојица ''јер су у прошлој години у локалу ухапшенога
Димитријевића певали песме против немачке војне силе, а друга двојица
што су код њих приликом претреса немачке власти пронашле списак
припадника покрета Драже Михаиловића'' (Благојевић 2006, 312).
Истовремено поједине кафане, од Голупца до Кладова служиле су за
''обавештајне центре'' који су прикупљали податке о кретању Немаца и
колаборантских трупа, уз задатак ''вођења рачуна о држању грађана, те
препоручивања људи за сарадњу'' (Милуновић, 29). Бивше певачице као да
су се по неком природном закону дисперзије ризика разместиле
пропорционално међу све сукобљене стране. Одани припадник
комунистичког покрета отпора примећивао је: ''Нисам имао поверења у њих,
јер су биле певачице са даирама у једној сумњивој кафани са француским
називом Belvi (Ђорђевић 1977, 146). Заштитнички настројени саборци
износили су у одбрану прекаљених егземплара лепшег пола: ''Сиротиња је
то била, па попустила. Није имало то хлеба да једе, а руке и ноге биле су
им беле, коса црна, очо зелене, груди јаке. Танц- мајстори им нису давали
мира. Учили су их да бију звечкама о кукове. У поноћ су морале да
остављају звечке и отворе кукове да их трговци посипају црним вином...''
(Ђорђевић 1977, 146-147). Са друге стране ''барикаде'', Врховна команда
ЈВуО нашла је за неопходно 23.5.1944.г. издати својеврсни биланс
неморала: ''Неки команданти скупљају око себе покварене жене, са њима
проводе блуд, јавно пред борцима и народом, приређују раскошне гозбе;
пијанчење, опијање, коцкање, честе су појаве...''

За време немачке окупације на забаченом брдском подручју кладовског

атара боравила је оружана формација ЈВуО под командом Велимира
Пилетића. Његов ађутант Марко Милуновић, ''Србин из Црне Горе, чији је
брат Црногорац''- како се декларисао, оставио је у својим мемоарима једно
сведочанство о двоструким моралним назорима, на штету права
припадника ромског народа. Као придошлица из Црне Горе, свршени
богослов Призренске богословије, на задатку вршења поверљивих послова

76
за енглеску обавештајну службу, самозвани ''командант Кладова у илегали'',
Милуновић је приказао два догађаја у којима износи гледишта о укаљаној
девојачкој части. ''Једнога дана, крајем 1943. пуче вест 'као из топа'. Нека
постарија девојка 'осрамотила је дом и село'. Државне шуме чувао је
згодни шумар, а козе и овце дотична девојка. Она је имала право на
испашу по шумама које он чува. И да бере шумске јагоде, којима нема
равних у свету. И некако су се они срели, упознали и... починили грех, а он
био са 'последицама' које су се убрзо приметиле. Ускоро је шумар
премештен у неки други крај, али се тиме није могао сакрити. Десетак
Петровосељана нашли су га и дотерали у село, а одатле у Манастирицу
и јеромонах их је венчао.'' (Милуновић 1992, 365). Други догађај из истог
атара и периода Милуновић представља живописније, уместо јагода брани
су дивљи ораси а уместо Црногорке актер је Ромкиња; споредна улога
додељена је и веверицама, за које Милуновићу није познато да воле јагоде
''којима нема равних у свету'; одређен фактор по њему представљају и
околности да се у првом случају ради о 'времешној девојци' а у другом
''Циганки која није имала ни 20 година'', да је у првој епизоди учесник
дешавања шумар, а у другој курир ЈВуО; да су у односу на постарију девојку
правду утеривали Милуновићеви земљаци, а у односу на ''Циганку која није
имала 20 година'' Милуновићеви саборци и он лично. ''Било је то с јесени
1943. године. Један од наших курира наишао је у потоцима Реке на Циганку,
која је сакупљала плодове дивљих ораха, којих има у том крају доста. Било
је и за њу и за веверице напретек. Када је курир наишао, пришао јој је и
почео да разговара, дошло је и до 'оних ствари'. Циганка није имала ни 20
година /вероватно је била малолетна, прим.аутора/, курир само неку
више, а младост мало води рачуна о времену. Он је закаснио тамо куда је
пошао, а она није добила шта јој је бећар обећао. Због преваре/ !?/ она га је
пријавила за силовање, По 'шумским законима' то је био велики преступ,
који се није могао решити и казнити у 'суду батаљона, или бригаде'. Са тим
проблемом дошли су у Команду Корпуса. Оформљен је суд и њему је
председавао Александар Трифунац. Како је курир био из Команде Кладова-
то је било природно да ја будем његов бранилац /!?/. Узалуд сам ја
наговарао Циганку, нудио јој неколико пута више од онога шта јој је курир
обећао /!/, није хтела ни да чује. Зато смо се одређеног дана сви окупили.
Са куриром сам био ја и двојица спроводника, а са Циганком десетак других
Циганки, које су ми личиле некој делегацији АФЖ-а /антифашистички фронт
жена/ из западно- босанских крајева. Није се за курира очекивало повољно
решење. У Суду су, поред Трифунца, били још двојица војних лица, а као
порота: председник општине села из којег је Циганка и четворица присутних
грађана. Тужилац је капетан Дука, човек који се никада није са неким
нашалио и нико га никада није видео да се смеје. Он је прочитао кратку
оптужбу и затражио 'најстрожију казну'. Оптужени курир није се осећао
кривим, а ја сам захтевао да се пусти и не слуша Циганка која за своју
оптужбу нема сведока. А она ко из пушке изјави: ''имам два сведока, који су
овде присутни'. Иза тога ступио је у акцију председник Трифунац. Позвао је

77
Циганку да ступи пред светли Суд. И она је то урадила. Циганка је на себи
имала неку похабану сукњу и један капутић без блузе, или кошуље. Те
нешто због нервозе, нешто због стручних /?/ питања Председникових,
раскопча капутић и одједном се указаше две округле дојке, које једва ако би
могла обухватити повећа момачка шака. Циганкино причање у коме она
учетсвује целим телом, чини Циганчицу необично пикантном /?/.
Председник Трифунац поставља питања и тражи одговоре и нетремице
гледа у Циганку, лаи му око обухвата сву њу- дојке, пупак и стомак који су
били поптуно видљиви... Циганчица одговара све збуњеније и све више на
своју штету, па постаје и ватренијих покрета /?/. На питање 'да ли је она
изабрала место где да легне'...она плану: ''Велики си ти курвар, господине,
и ја верујем да си ме ти срео у потоку да би ми кидисао. Али ја бих теби
дала бадава...' И са тим речима Циганка се покупи и побеже из суднице, а
са њом и све Циганке из њене пратње. У суду је настао смех и урнебес.
Само се тужилац Дука није смејао. Наш је курир ослобођен, али под
условом да истинито исприча како је било'' (Милуновић 1992, 394-395).

Активни судеоници ове фарсе, а чија су нам пуна имена љубазношћу

''браниоца оптуженог'' доступна, јесу Александар Трифунац и Марко
Милуновић. ''Председник светлог суда'' мајор Трифунац је, по
Милуновићевом исказу заменик команданта Крајинског корпуса ЈВуО
Велимира Пилетића у време догађаја стар 50 година, чији је пак ''бранилац
оптуженог'' Марко Милуновић ађутант. Име ''тужиоца'' знамо само по
надимку ''Дука'', он се једини није смејао након епилога, али то писац
посредно доводи у везу са његовом чудном нарави- ''њега нико и пре тога
није видео да се смеје''. ''Председник суда'' је предратни београдски
адвокат а бранилац Милуновић, високообразовани интелектуалац,
свршени богослов, наводни ''командант Кладова у илегали''. Поред
Трифунца, суд чине још ''двојица војних лица'', колеге ''оптуженог''. ''Пороту
представљају ''председник општине села из ког је Циганка и четворица
присутних грађана''. Битно је знати да у то време окупаторску власт,
укључујући и правосудну, врши администрација генерала Недића, те да је
актуелно ''суђење'' имало карактер процеса блиског квазивојном суду.'' Уз
Циганку, коју у два наврата, инспирисан ''њеним говором тела'' назива
''Циганчица'', приповедач помиње и десетак других Ромкиња/Циганки- ''са
куриром сам био ја а са Циганком десетак других Циганки''. Милуновић је у
своју аутобиографску књигу термин ''Циганин'' унео и као наслов поглавља
''По наредби једног Циганина истоварује бурад'', у склопу којег је и његова
опсервација: ''Келнер је био Циганин и није био много оран да ради, а овај
му је придошли сељак изгледао ''да је гори од Цигана'' (Милуновић 1992,
28). Процесу претходи покушај адвоката одбране Милуновића да жртву
поткупи, ''нудио јој неколико пута више него што јој је курир обећао'',
алудирајући прејудицирањем да се ради о спору око ненаплаћеног рачуна
за проституисање, не о силовању, за шта га је девојка теретила. При том,
једино она- девојка- није имала квалификованог заступника, што се

78
испоставило погодним да се, у Милуновићевој интерпретацији догађаја,
процес претвори у суђење њој. Милуновић не коментарише шта је ''тужиоца
који се никад не шали'' определило да за свог саборца затражи најстрожу
казну. Даље алузије свршеног богослова иду у правцу да, када је Циганка
рекла ''имам два сведока који су овде присутни'', ''помислила је на своје
дојке'', које излагање је у његовим очима ''учини веома пикантном''.
Наравно, напамет му није пало да њен чин ''разголићивања'' можда има
аналогију у сценама из античких драма или познатој библиској приповести,
попут оне о Јову и детаља са суђења Христу, када неко, као последње
средство призивања правде, стрже хаљине са себе призивајући Бога за
сведока. Писац ипак као да слути да покушај дискредитовање жртве њеним
''свлачењем'' неће поколењима изгледати довољно уверљиво, па уноси
финалну секвенцу у којој она наводно тврди да би њему- браниоцу
оптуженог ''обзиром да је велики курвар, дала бадава''- гест вредан једне
озбиљне психоанализе Милуновићевог потиснутог ега. У односу на готово
истовремени случај спречавања ''осрамоћења дома и села'' од стране
постарије девојке и шумара, овде уз девојку стоји десетак Циганки док је
тамо било ''десетак Петровосељана'' од којих се изгредник није могао
сакрити. Очигледно да је у приступима проблему на начин који практикује
''командант Кладова у илегали'', морал бивао онолико растегљива
категорија, колика је са друге стране стајала сила принуде да се нечије
понашање подведе под прокламоване норме.

Пропагандни хепенинг са игроказом и музиком, као промоција Крајинске

бригаде ЈВуО одржан је 8.2.1943. године у петровоселској кафани. О томе
је председник сеоске општине Радован Живковић реферисао среском
начелнику у Кладову:
''Јучер 8. фебруара т.г. око подне ја сам био у општинској канцеларији у
Петровом селу и случајно погледавши кроз прозор спазим 5 наоружаних
људи, обраслих у браду, обучених у разна одела /неки у сељачком оделу, а
једни у полувојничком, док други у полусељачком оделу/. Били су баш пред
општинском судницом када сам их спазио и док сам ја устао четворица су
већ била у судници... Видели су у судници неки кукуруз који смо прикупили
за храњење свиња за Немачку војску. Упитали су шта је то, ја сам им
објаснио шта је у ствари и да се то прикупља за Немачку војску, онда су
они казали добро кад је тако- само да водите рачуна да се пљачка не
смије вршити за рачун другога... После пола сата стајања видех да
долазе групе исто тако наоружаних људи и око општине и пред општину
и оценио сам да је било 70- 80 људи... Они ме приведоше једном малом
човеку- малог раста- ситне конституције, ненаоружан, у руци је имао
само штап, а преко одела носио је пелерину... Када сам пришао њему рече
ми: 'Ја сам мајор Пилетић, пођи са нама да одржимо говор који ћу ја дати'.
Они ме одведоше у кафану- која иначе не ради- а својина је Савке
Поповића... У међувремену искупило се је око 20 Петровосељана, који су
били дошли у општину послом да приме исплату за предато месо... У

79
кафани је поменути Пилетић одржао овај говор: 'Дошао сам да одржим
говор, то је моја дужност. Ја сам противу сваког оног који ремети у
нашој земљи ред и мир. Комунисте и њихове шпијуне не смете држати
нити помагати, већ их имате без милости уништавати. Све што се
тражи од стране Немачких и наших власти имате давати уколико се
може...' Они су у кафани остали до 5 сати послеподне. За време док су
били у кафани свирали су у хармонику коју су собом донели, играли и
певали. Даље, при поласку из Петровог села ја сам рекао томе Пилетићу
да морам известити одмах и Немачке и наше власти, а он ми је на то
одговорио: 'Да, да, извести одмах Немачког Команданта и начелника
среског и кажи све што сам ја овде говорио'... Приликом бављења у
кафани дознао сам да их има око 150 људи'' (Јовић, 2000, 25). И Недићева
управа практиковала је да често организује народне зборове на којим се
становништво позива на ред и мир. Поред органа власти, јавности су се
обраћали угледни привредници, међу њима и власници кафана, какав је то
био случај 16. маја 1943. године у Вајузи. Говорило се пред педесеторо
људи о потреби слоге, реда, рада и мира. Говорник је био Миленко Гуцић,
кафеџија из Кладова (Благојевић, 2007, 110).

Иначе, размена обавештајних података између четничких и енглеских

агената, везана за деловање Крајинског корпуса вршена је у београдској
кафани ''Тулубина Краљевића Марка'', власништво познатог комунистичког
лидера Веселина Маслеше и његовог брата Бранислава. Њихова сестра
Сека/ Надежда преживела је Други светски рат боравећи у Кладову а брат
њеног супруга Немање, студент архитектуре Љуба Поповић блиско је
сарађивао са својим кумом, енглеским агентом и ''командантом Кладова у
илегали, при ЈВуО'' Марком Милуновићем, после ослобођења Кладова од
стране Црвене Армије поставши први секретар народноослободилачког
одбора (Милуновић, 1992, 118-119). За такву шараду од политичких односа,
уз честе пребеге припадника СДС на страну ЈВуО почетком окупације а
припадника ЈВуО на страну партизана када се рат ближио крају, кладовски
угоститељски објекти пружали су идеално уточиште информисању и
пропагирању методом ''од уста до уста''. Вишевековна обавештајна
традиција на значајном ђердапском пункту успешно је одржавана без
обзира на присуство немачких формација и служби у тврђави и вароши.
Кафане су представљале и погодна места за скривање или организовање
даљег кретања ''људи са ивице закона''. Један од таквих случајева познат је
из извештаја шефа Српске државне безбедности. По њему, 29. јула 1943.г.
у Брзој Паланци у локалу Миливоја Невенића ''наоружан човек запретио је
присутнима, да једно време не изађу из кафане, док се он не удаљи''
(Пантић, 2008, 157). Други битни информативни пункт захватао је подручја
берберских радњи или салона. Најпознатији међу брицама- потказивачима
био је фризер са конспиративним именом Сенатор који је ''поред бријања и
шишања знао да 'андулира' косе кладовских жена и девојака''. Његову
радњу у центру Кладова посећивали су чиновници, официри, имућни

80
трговци, ''путници пролазници'', те су вести које је проносио и органима
ЈВуО и комунистичког покрета узимане у обзир као релевантне за
детаљније провере и анализе (Милуновић 2001, 17). За тај занат људи су се
у граничној кладовској области обучавали још од најмлађих дана, учећи као
деца од старијих како се преносе ''поверљиве'' ствари, мада се у већини
таквих ситуација радило тек о пуком оговарању. Тужакањем школских
другова и другарица учитељима започињала је већ ''обука'' у коју је био
укључен систем власти, допуштењем да такве особе напредују брже и више
него оне ''непоуздане''- затворене у себе, некомуникативне, како су их
процењивали надзорници. Специфично оспособљавање настављано је код
газда- кројача, кафеџија, брица... где су деца прослеђивана као слуге,
шегрти, калфе.

Кладовски средњошколци гимназију су учили у Неготину. Правилима о

владању ученика строго је забрањено посећивање кафана. Одред државне
страже 18.3.1943.г. ухапасио је тројицу ученика за које је утврђено да су
''шетали касно, па и после полицијског часа; да су залазили у биоскопе и
кафане, где су пијанчили, коцкали се и проводили блуд'' (Благојевић 2006,
124). Очигледно, од помоћи није била ни обавезна школска лектира попут
оне Лазе К. Лазаревића- ''Први пут с оцем на јутрење'', где је јунак ''у цркву
ишао само на Ђурђевдан, у кавану свако вече''. По одлуци наставничког
савета искључени су из школе на три године и упућени у Завод за принудно
васпитање омладине у Смедеревској Паланци. Укором су 18.марта
кажњена два ученика које је дежурни наставник затекао у хотелу ''Београд
за време претставе неке артистичке групе'', а 31.3. иста судбина задесила
је гимназијалца ''виђеног у кафани'' (Благојевић 2006, 122, 178). Слични
прописи о понашању ученика важили су и у првим декадама послератног
живота, али дешавало се да се малолетне особе одају неморалном животу,
што се завршавало избацивањем из школе и читањем прогласа у сваком од
школских одељења уз апострофирање да је тако нешто учинила ''Н.Н.
ученица седмог разреда''.

Изузев за угоститељску делатност, јавни локали у окупираној Србији

понекад су реквирирани ради одржавања школске наставе, обзиром на
недовољан простор за те намене у сеоским и градским школама. Недићев
министар просвете Велибор Јонић зато је 25.12.1943.г. окружним
начелницима указао: ''Услед појачане комунистичке пропаганде код
школске омладине и опасности које из тога за њу проистичу, немачке
власти примећују да их запрепашћује мали број наставних часова који се
држе по средњим школама и замерају што се не користе јавни локали-
кафане, за потребе школе, у погледу извођења наставе и повећања броја
часова... извршите реквизицију потребних локала за школе Вашег округа...''
(Пантић, 2008, 40). Случај употребе кафане у школске сврхе забележен је у
кладовском селу Мала Врбица.

81
 Августа 1944. године гостионица Милана Поповића у Подвршкој чинила је
сцену једног догађаја што илуструје расположење међу елитним
припадницима Југословенске војске у Отаџбини. Марко Милуновић, ађутант
команданта Крајинског корпуса ЈВуО Велимира Пилетића и агент енглеске
обавештајне службе- конспиративно име Пиперитус, у атару села Речица
изненада је са групом својих људи наишао на двојицу немачких војника.
Када Немци ''безбрижно кренуше к њима'', иако му је ''срце у грлу'',
Милуновић се одлучио за акцију- натерао их је да дигну руке у вис након
чега су разоружани. Милуновић пише у својим мемоарима: ''Када сам с
њима дошао у кафану команданта села Подвршка, Милана Поповића,
тамо је било пуно људи који су се нешто договарали. Милану речем да су
то најбаксузнији војници Трећег Рајха, када сам их ја заробио. Смеје се
добри и незаборавни Милан и одмах нам даје по ''ђуровачу'' ракије
препеченице, а она је добродошла и мени, а камоли заробљеницима.
Добијају воде да пију а затим јела колико су хтели... При одласку дато им
је да понесу хлеба, сланине и сира... Људи пружају цигарете, неко по целу
паклицу, нацисти држе капе и оне су све пуније цигарета- робе у којој и
мештани оскудевају. Дају и последњи залогај, што би се рекло... Ја сам
имао тај капитал када су комунисти преузели власт у Кладову, а да за
њу нису ни метка испалили, знали су да сам 'у борби' заробио двојицу
нацистичких наредника- водника'' (Милуновић, 1992, 109-110). Радило се о
Марку Милуновићу, предратном члану Социјалистичке партије Живка
Топаловића, вештом обавештајцу Интелиџенс сервиса, који је држао
пунктове: У Кладову три, у Зајечару један, у Нишу два, У Софији један, у
Истанбулу један, у Београду три, у Панчеву један, у Сегедину један, у
Будимпешти пет, ''Темишварску мрежу'', у Турн Северину један, у
Букурешту три, ''везу у Братислави'', ''канал за Пољску'' и у Сипском каналу
један. На мапи његовог деловања кафане су имале значај обавезних
дестинација. Власници локала понекад су представљали везу са
окружењем, а понекад тек имали информацију о размени порука. Неки од
кафеџија преживели су рат иако симпатизери комунистичког покрета, а да
су сво време у Кладову неометано вршили услужну делатност. Такву оцену
Марко Милуновић даје за Кладовљанина И.М. угледног поратног комунисту
''који је веома љубазно послуживао немачке окупаторе, који су се хранили у
његовој кафани'' (2001, 18).

Услужни локали, персонал и клијентела често су чинили инспирацију

уметницима за осликавање духа једног времена. Кичицом су то импресивно
чинили Моне, Реноар, Шумановић, Алексић... а пером, између осталих,
Антон Павлович Чехов- ''Крчма на друму'', Иво Андрић- ''Бифе Титаник'',
Исак Башевис Сингер- ''Кафетерија'', Румен Ернст- ''Имигранткиња'' и, чини
се најупечатљивије за читаоца- савременика XXI века- Бохумил Храбал.
Његов роман ''Служио сам енглеског краља'' кроз каријеру Јана Дитеа-
провинцијског конобара, драгоцени је албум људских нарави из прве
половине минулог столећа. Књига је подстакла Јиржи Менцла за стварање

82
истоименог лепршавог филма са сјајним Иваном Барневом у насловној
улози. У новије доба на добром гласу је филмско остварење ''Соба 304''
Бригите Стермосе- калеидоскоп личних драма особља једног хотела у
Копенхагену.

Кафански амбијет, од давнина исковани калауз за комуникације што

попут митског расковника откључава све браве ускогрудости, уживао је
репрутацију универзалног прибежишта. Међутим, вишак малигана и
атмосфера ''лако ћемо'' начинила је од ових ''кућа спасења'' и својеврсне
потказивачке станице. Послератни комунисти половином двадесетог века
успешно су баштинили традицију римских проскрипција или листа за
одстрел из времена римске републике, када је Луције Корнелије Сула
обнародовао спискове сумњивих које је било ко смео убити, уз награду
државе потказати, или предати представницима власти /и античка Грчка
имала је своје сикофанте- ''потказиваче људи што кришом преносе смокве
преко границе'', с тим да су се од петог века п.н.е. тако звале особе које су
поштеним грађанима подметали кривице и тако их доводили пред суд/.У
новој Југославији довољна је била прозивка уз етикетирање да је неко
народни непријатељ, па да му живот виси о концу. Стрељања таквих особа,
без суђења и провере навода денунцијаната нису мимоишла ни Кладово,
стратиште је постало део старе тврђаве Фетислам, до данас без гробних
обележја, без имена убијених. Као два миленијума раније, опет су у
потказивању, лажним оптужбама, предњачили суграђани, комшије, чак и
рођаци.

По узору на предратна дешавања кладовска ''Србија'' 8.2.1945.г.

одређена је за место одржавања конференције свих радника, занатлија,
чиновника и намештеника ради оснивања синдикалне организације. Позив,
уз назнаку да ће конференција кладовских синдикалиста почети у 10 сати
изјутра садржао је и следеће: ''Радници, чиновници и намештеници,
организујте се у једну јаку и нераздвојну синдикалну организацију. Ово
објавите свима заинтересованима на једном скупу где ћете објаснити
важност синдикалног организовања и позовите их на учествовање.
Смрт фашизму- слобода народу!'' (Борковић, 1981, 144). Према извештају
секретара партијског поверенства КПЈ за срез Кључки тога дана ''сала
бившег хотела 'Србија' била је пуна, присутних је било око 300 људи;
радници и намештеници су најпре манифестовали кроз варош
Јединственим синдикатима ЈНОФ и Комунистичкој партији, а осудили
својим громким повицима све разбијаче народног јединства... на
завршетку прочитани су телеграми другу Титу и Главном одбору
Јединстевних радничких и намештеничких синдиката а затим је маса
наставила манифестовање кроз варош, да би најзад пред Омладинским
домом развила широко Титово коло'' (Борковић, 160-161).
У некада конкурентској кафани ''Босна- код Мице Петровић'' 25.2.1945.г.
одржана је лицитација ради издавања у закуп општинског рита ''који се

83
налази под водом и у коме се може вршити риболов а који се граниччи са
црквеним ритом'' (Борковић, 223). Очигледно, између осталог и због навика
окупљања из ранијих времена, кафане су и даље сматране најпогоднијим
амбијентима за јавне скупове.

Ослобођење Кладова донело је искушења тзв. ''народној власти'' у

настојањима да учврсти темеље комунистичког режима. За такве прилике
гостионице су претваране у народне суднице. Среско поверенство КПЈ за
Срез Кладово известило је Окружни комитет да је 15. априла 1945.г, на
збору одржаном у кафани ''Србија'' дошло до ''енергичног протеста и оштре
осуде против ратних богаташа, саботера и шпекуланата... Из масе спонтано
излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из
којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже... Божидар Арсић,
телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који
је Г.Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У
том телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при
полaску на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће
'Велики Рајх' победити''... По завршетку збора народ се разишао са
најбољим расположењем, уверен да данас у новој демократској држави
може слободно казати своју реч и осудити сваког онога који ради противу
општих интереса наше земље'' (Борковић, 1981, 431- 433). ''Кафанско
суђење'' окончано је за Г.Б. вишегодишњом робијом, а морални обзири
судија и сведока оптужбе најбоље су сагледиви уколико се текст који је
телеграфски чиновник прочитао у кафани ''Србија'' упореди са оригиналним
телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г.Б. у
телеграму пише искључиво следеће: ''Господину мајору Шулцу,
Крајскоманданту, Зајечар- Најсрдачније захваљујем на позиву за
растанак, али дубоко жалим да због удаљености и важности послова око
вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан пут, а то исто Вам желе и
становници Кладова, које сте нарочиро задужили Вашом пажњом. Јавите
се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег пријатељства не
угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време мира са
породицом'' (Пантић 2008, 195). Случај није чинио сметњу да се, како то
само живот зна удесити, развије љубав крунисана браком Буртановићевог
сина Љубише и партизанке Невенке Мрваљевић, у време рата миљенице
вође албанског покрета отпора Енвера Хоџе. Ипак, недуго потом Невенка је
наставила успешну каријеру у Београду а бродски капетан Љубиша
Буртановић остао је да у малом Кладову господствено носи терет лажних
оптужби на рачун родитеља, одајући се боемштини која је прерастала у
локалну легенду.

Но, по схватању ствари од стране локалих званичника, ''непријатељ није

мировао'' и било је доста провокација којима је спораван легитимитет и
достигнућа новог полиитчког и правног поретка: ''У Кладову једна група
наших противника се нпр.састаје скоро свакодневно у кафани код ''Столета''

84
/Стојан Ђорђевић/ и на свој начин коментарише о последњим догађајима, а
у вези последњег говора Черчиловог, полемике око Андерсове војске и
писање наше штампе у вези са догађајима у Јулијској крајини. Као резултат
ових њихових разговора и састанака, које они преко извесних својих
поверљивих људи преносе у села /нпр. Преко Вишњића, шефа
финансијског одсека среског одбора/ је тај, што се у селу прича о рату. О
преласку Андерсове војске кроз нашу територију, о мобиллизацији код
нас /у вези са проверавањем докумената демобилисаних бораца/ и т.сл. У
овој групи се налази Душан Ђоковић, учитељ /исти је председник Среског
извршног одбора Фрoнта, ради у среском одбору и био је посланички
кандидат на изборима 11. новембра као демократа у Фронту/. Његово
држање у среском извршном одбору Фронта је умногоме отежавало рад. Он
је нпр. тражио овлашћење од другова да може сам да смењује Месне
одборе Фронта по селима... Остали из ове групе који се видније истичу,
били би ови: Томић Миладин, учитељ, наставник гимназије у Кладову који је
из Зајечара премештен у Кладово... Ћирић Чедомир, адвокат, Миле
Стојановић, воскар- трговац, Најдан Димитријевић, касапин, Урош Ристић,
шумар и Митке Зорковић, чиновник среског одбора... Преношење
противничких парола потпомажу нарочито бродарци који су настањени, а
већина је родом из ових села. Ови прелазе у Румунију било са бродовима,
било што раде код Руса на румунској страни и кад се врате, они доносе
лажне вести у вези са данашњом ситуацијом. Ове се вести нарочито
појављују у селима: Кладушници, Корбову, Сипу и Текији'' (Поповић-
Митровић 2012, 299-301). Опоненти Титовог режима налазили су да је
кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија.
Тако су, убрзо након суђења Г.Б, на бело окреченом зиду кафанског
нужника у ''Србији'' светло дана угледале парчетом цигле исписане речи ''И
ТО ЋЕ ПРОЋИ''. Дуго времена органи реда бавили су се активностима на
демаскирању починиоца, привођено је мноштво људи на информативне
разговоре, било је и ''добронамерног убеђивања'' да би се издејствовало
признање, у чему је предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али Кладовљани су
зидом ћутања успели одбранити свог ''дисидента''. И у Андрићевој
приповести присутан је исти мотив, што је било повод Моми Капору да
сачини забелешку ''И то ће проћи'': ''У Андрићевој новели 'Зека', на
београдском купалишту 'Шест топола' покрај једне страћаре у којој се
точи пиво, за време окупације њен газда је поставио таблу на којој је
писало И ТО ЋЕ ПРОЋИ. Питао га један зашто је то написао, а он му
казао: 'Паметни знају, а ово је написано за будале, као што си ти.
Будалама не објашњавам!'' (2012, 25).

Причу на исту тему најсликовитије је дограђивао пар деценија доцније

познати кладовски боем Сретен Гонцић, рецитујући гимназијалцима на
обали Дунава песнички расплет уз помоћ Брехотвог ''Непобедивог
натписа'': ''У време првог светског рата/ У једној ћелији италијанског затвора
Сан Карло,/ Пуног ухапшених војника, пијаница и лопова,/ Један војник-

85
социјалист мастиљавом писаљком угреба у зид:/ Живео Лењин!/ Сасвим
горе, у полумрачној ћелији, једва видљиво, али/ Исписано огромним
словима./ Кад стражари то видеше, послаше једног молера с кофом креча/
И он четком с дугачком дршком премаза претећи натпис./ Али пошто је
кречом прешао само по словима,/ У ћелији је горе сад стајало кречом:/
Живео Лењин!/ Тек други молер све то премаза широком четком,/ Тако да
неколико сати ничег није било, али у зору,/ Кад се креч осушио, поново
испод њега изби натпис/ Живео Лењин!/ Онда стражари испослаше против
натписа неког зидара с ножем./ И он је, слово по слово, читав час гребао
натпис./ Кад је завршио, горе у ћелији је стајао, овог пута безбојан/ Али
дубоко усечен у зид, непобедиви натпис:/ Живео Лењин!/ Сад уклоните зид!-
рече војник'' (Брехт, 1985, 87). ''Уклоните зид, уклоните зид!'' одзвањале су
речи рецитатора кроз помрчину на кладовском дунавском кеју, док је
публика замишљала како бедеми неслободе падају због две речи.

Маја месеца 1945.г. на ред је дошла промена цена кафанских услуга. У

срезу Тимочком ''овдашњи кафеџије поднели су представку и молили да се
повећа цена пићу: ракији, вину и сифон соди у њиховм локалима; наводе да
се по досадањим ценама не може од произвођача купити пиће, јер је цена у
продаји мала'' (Борковић, 564) Срески народни одбор донео је 23.5.1945.г.
одлуку: ''Од данас па до даље одлуке, цене пићу на територији овог среза
у продаји по локалима одређују се следеће: ракији јачине најмање 10 гради
по литри 30 динара; ракији љутој, јачине најмање 18 градуса, једном
литру 50 динара и једном сифону соде, код произвођача 2 динара, а у
продаји и по локалима...'' (Борковић, 564). Слично је прописано и у околним
срезовима. ''У име народа'' одлучено је да први објекат који ће се градити у
Кладову буде анекс здања ''Велике Србије''. Организован је ударни рад,
како то бележи један од ангажованих градитења Стериос Андруцос (1945,
16) 9.6. 1945. године- радио је на додавању малтера зидарима почев од 7
изјутра до 5 поподне. Гостионица на катастарској парцели 85, некада у
улици Краља Александра, сада Маршала Тита, проширена је са ранијих
1097 м2 на још 269 м2, а народна власт нашла је за потребно преименовати
''Србију'' у ''Хотел Београд'', како је означен у решењу Народног одбора
89/59 од 24.9. 1959. године. Међу становништвом ново име никада није
заживело и данас га се готово нико не сећа. Трговинска комора у Београду у
регистру радњи Зајечарског округа за 1945.г. имала је следеће податке:
Матијевић Ђ.Спасоје, Брза Паланка- бакалска, мануфактурна, шпекулатива
и механска радња; Цветковић М Момчило, Брза Паланка- угоститељска
радња; Блендић Илинка Брза Паланка- угоститељска радња; Шолкотовић Т
Тома Корбово- дућанска, шпекулативна радња и крчма- механа;
Барбуловић Василије Сип- кафанска радња и шпекулантска радња;
Даскаловић С Јован Мала Врбица- сеоска мешовита трговина и крчма-
механа; Лазарикић Л Ђорђе Грабовица- крчма- механа, сеоска и мешовита
трговина; Збркић н Милан Сип- крчма- механа; Радуловић ј Живојин Сип-
крчма-механа; Поповић Н Андрија Петрово село- крчма- механа; Србуловић

86
к Глигорије Грабовица- крчма- механа; поповић Л Александар подвршка-
угоститељска радња; поповић с Александар Кладушница- крчма; Ђорђевић
Александар вајуга- крчма; Челенковић л Паун Корбово- механска радња;
Дајић Ј Михајло Кладово- крчма- механа; Лалошевић Л Петар В.каменица-
крчма; (Колај-Митрашиновић, 2014, 137-153)

Кроз спровођење мера колективизације тј. ''експропријације

експропријатора'', у пролеће 1946.г. кафански амбијент наново је постао
судска позорница. ''Суђење је било у ''Великој Србији'' јавно и пред
народом. Сала је препуна грађана из околних села, интересовање велико.
То се радило суботом, када је у Кладову пијачни дан'' (Милуновић, 2001,
23). Истеривањем правде председавао је Фрањо Мараш, учитељ а улогу
тужиоца играо је Никола Мистерџеловић из Велике Врбице. Суђено је браћи
Чуберовић. Ток претреса:
''Тужилац- Другови и другарице, данас ће бити суђење браћи Чуберовић,
који су се обогатили за време рата. Видите браћу Чуберовић. То су
крволоци овога краја. Они су нашем народу сисали крв, пљачкали
немилосрдно, јер су користили несташицу робе и ратно стање...
Оптужени Богосав Чуберовић- Чули сте излагање друга
Мистерђеловића. Ја вас питам какви смо ми крволоци нашег краја?
Питам вас коме смо ми сисали крв? Ви нас знате од када постојимо. Друг
Мистерђеловић назива нас ратним богаташима и да смо се обогатили
за време рата. Сигуран сам да многи од вас знају колико смо имали робе
пре рата. Наши су рафови били препуни да није било више места ни за
једну шибицу. Многи од вас знају наше ратно и предратно стање и чудим
се да овако друг Мистерђеловић може да говори. И надам се да ће
присутни народ рећи истину, а да ће поштовани суд по тој истини и
поступити... Већина зна како су нас Немци при повлачењу опљачкали...
Повици из сале- Тако је, говориш праву истину! На смрт- милион; и то је
у најмањем значило тражење да буду кажњени новчано.
Тужилац- Чуберовићи су се обогатили 'невидљиво', куповали су злато од
народа, који је из нужде продавао. Предлажем за сведоке брицу
Александра Николића и учитељицу из Вајуге Каменку Благојевић.
Сведок Николић- Богосав је од мене откупио златну бурму
Сведокиња Благојевић- Михаилу сам продала пола 'наполеона' и цео
'наполеон'
Присутна омладина- На смрт- милиони! Доле народне крвопије! Каишари
и корупционаши! Доле Чуберовићи! Смрт браћи Чуберовић! Смрт
четницима и издајницима!
Пресуда- У име народа осуђују се браћа Чуберовић да плате ратну добит
од 780.000 динара!'' (Милуновић, 2001, 24).
Замах скарадним судским процесима давала је партиципација ''народног
тужиоца'', уведена у праксу одмах након рата а институционализована
Законом о јавном тужилаштву 1947- ''народни тужилац био је форма
непосредног учешћа народних маса у државном послу вршења надзора над

87
тачним испуњавањем закона, а истовремено и форма васпитног утицаја
на народне масе у смислу буђења и развијања њихове иницијативе...за
побољшање рада државног апарата'', стоји у брошури ''Народни тужилац''
публикованој у Зајечару 1945.г. (Рајовић, 1965, 46). Не би ли предупредила
црне слутње о позадини народнотужилачке мисије, власт је дала званично
тумачење да ''народни тужиоци нису били агенти или детективи, нити пак
шпијуни који би потајно проналазили и пријављивали злочинце и
прекршиоце закона- они су били трансмисија мисли и осећања народа о
спровођењу закона уопште'' (Рајовић, 46). Резултати тужилачких прегалаца
из народних маса постајали су опипљивији уколико су се ''објекти
опсервације'' налазили на окупу, за шта су се идеалним инструментима
показали тзв. ресторани друштвене исхране. Власт је фаворизовала мензе
и ресторане са префиксом ''народни'', уз прокламовани циљ ''заједничке
исхране радника, службеника или намештеника једног или више предузећа,
установа или надлештава /мензе/ или заједничке исхране људи, без обзира
на место њиховог запослења'' (Селинић, 2008, 60). Од народних одбора у
општинама односно срезовима тражено је да објектима друштвене исхране
дају приоритет над другим врстама угоститељских објеката.

Друга врста хране- ''за душу'' осмишљена је у форми приказивања

популарних филмова са васпитним и револуционарним садржајима.
Последњих дана Титовог савезништва са Стаљином, 1947. године кафанска
летња башта била је поприште приказивања филма ''Син пука'' снимљеног
по роману Валентина Катајева. За ту прилику у кафанску салу донет је
кинопројектор ''Ернеман 1'', конструисан од браће Лимије 1896. године. Али
то није најранија позната презентација једног филма у граду на Дунаву.
Карл Крис, јеврејски изгнаник из Беча даје коментар догађаја из августа
1940.г, чије је место дешавања вероватно била кафанска вашарска шатра:
''Цела ништарија трајала је 5 минута, без икакве радње, само међусобно
неповезане слике, страшно је бљештало... Домаћем становништву био је то
величанствен доживљај, стајали су напрегнути /није се могло сести/ и
дивили се, као седмом светском чуду. По свој прилици су први пут у животу
видели биоскоп'' (Андерл, Маношек 2004, 109). Совјетски модел образовног
система међутим, дуго је надживео своје творце. Као обавезно штиво
југословенски просветари морали су баштинити достигнућа елементарне
дидактике, илустративно представљена на српском језику у истоименом
уџбенику Б.П.Јесипова. За пример ''часа читања с објашњењем прочитаног''
одабрана је приповест ''Царски орао'', наравно са нагласком на ''царски''.
Прича садржи обиље података типа ''чак и у ропству орлови живе преко 100
година, зато што живе на великим висинама где је чист ваздух и зато што су
увек сити; млади орлићи узети из гнезда брзо се припитоме, они се тако
навикну на чувара, да тугују за њим кад се дуже време не врати с пута''
(Јесипов, 1948, 49). Кључ за наравоученије лежао је у финалном делу
приче: ''Ево шта се једанпут десило. Гладни царски орао бацио се на
велику свињу. Она је почела скикати. Притрчао је сељак и одјурио орла.

88
Орао је слетео с дебелих леђа свиње, ухватио мачка и зауставио се на
огради. Рањена свиња је скикала, окрвављени мачак се дерао. Сељак је
отрчао да узме пушку. Кад се појавио с пушком, орао се бацио на њега и
укљештио га канџама. Почели су викати и звати у помоћ троје: дебела
свиња, мачак и сељак. Притрчали су суседи, ухватили орла и везали га''
(Јеспиов, 50). Авет колективизације и поред видних напора агилних
партијских активиста и просветара, тешко се пробијала до срца трудбеника.
Мере одузимања имовине проблем су учиниле још сложенијим. Мали човек
далеко од средишта значајних збивања и даље је препуштен себи,
навикама, традицији, чије су сенке вековима за њихове претке стварале
плодно тле за превладавање негативних цивилизацијских токова.
Породица је и за време почетних корака комунистичког режима била
најзначајнија потпора у животу људи, али сиромаштво и безперспективност
нису давали оптималне шансе за њихово заснивање и напредак.
Заговорници пак васпитних метода уз поучне приче о царском орлу, на тлу
Кладова отишли су корак даље уклонивши фигуру царске птице раширених
крила са споменика изгнинулим у ослободилачким ратовима 1912-1918.
Само обезглављивање споменика им није било крајњи домет: мермерну
статусу орла бацили су у септичку јаму Ђ.М, најгласнијег режимског
агитатора, а на његовом месту уздигли црвену петокраку звезду. За узор у
овом гесту кладовски комунисти могли су имати у гестовима
најозлоглашенијег римског владара Нерона који је,''да ниједном другом
добитнику у светим играма пре њега нигде не би остала успомена или
траг, заповедио да се сви њихови кипови и попрсја сруше и да се куком
одвуку и побацају у заходе'' (Светоније, 234).Тек касних осамдесетих
прошлог века урађена је реплика уклоњеног кладовског орла и враћена на
врх здања у градском центру. И Кладовљанин Леонида Петровић, официр
војске Краљевине Југославије, имао је аутентични васпитно- образовни
доживљај са орлом у главној улози. Орао је редовно долазио и односио из
села по једну кокошку. Викало се, али није помогло. Сељани почеше да
погледом прате птицу и видеше је где је сишла...поставише кљусе,
покрише их лишћем и сутрадан је орао био ухваћен једном ногом у гвожђа.
Пршти и скаче да се отме, али не може. Кљуса је ланцем везана за дрво.
Леониди се орао чини леп. Хтео би да га припитоми и да га чува код куће.
Не да да га убију. Сељани ни да чују. Штаповима убише орла и поставише
га на једну мотку, да плаши друге. (Петровић, 1969, 8). Како се испоставило,
није то био једини случај застрашивања грабљивица мртвом птицом.
Кокошке су се у међувремену намножиле, на радост и ползу васпитача.

Иначе су људи из Кладова више него други привржени идеји истеривања

правде преко органа правосуђа. Са једне стране разлог томе лежао је у
недовољној просвећености и неизграђености друштвених односа до нивоа
споразумног разрешења појединачних спорних ситуација, а са друге
близина државне границе изискивала је усмеравања разрешења
конфликата или пак санкционисања за неприхватљива понашања,

89
искључиво према судовима. То је условило и чињеницу да је овде живело
или радило неколико врхунских адвоката као што су били Никола
Капетановић, брат предратног министра грађевина Милана Капетановића,
Михаило Бабовић, Милорад Сотировски. Најдубљи траг у кладовским
судским аналима оставио је управо Михаило Бабовић изданак угледних
београдских породица од којих су Бакићи имали корена и у лози
хабсбуршког племства. Михаилови преци били су инжењер Владимир
Бабовић, једна од првих српкиња интелектуалки Милица Бабовић Бакић,
професор педагогије Војислав Бакић који је на Универзитету у Лајпцигу
докторирао на тему Русоова педагогија, писац књиге Српско родољубље и
отачаствољубље из 1910.г. Адвокат Михаило радо је виђан у јавном
животу Кладова између педесетих и седамдесетих година прошлог века,
уклопивши се у животне откуцаје пограничне паланке, поштујући локалне
културне вредности, нарочито у вези посета забавама и игранкама- главним
кладовским разбибригама. На опаске да је на изнети начин сведок многих
детињарија манифестованих од стране присталица комунизма, са смешком
би одговарао да је то зато што смо самопрокламовали како смо већ досегли
младалачко доба бескласног друштва. Што се праве деце тиче, ''падавши
не далеко од кладе'', омиљене игре биле су им ''суђења'' лопову који је чичи
украо бика. Извлачењем цедуља вршена је деоба улога а погрешне тврдње
санкционисане су на начин примерен њиховом узрасту, углавном пацкама.
Од играчака које су најмлађи Кладовљани имали на располагању, врхунски
ужитак пружала су им минијатурна дрвена двоколица са ротирајућим
фигурама принца и принцезе, а нарочито чигре. Старији дрвени модели у
форми испупчене купе и клином на крају, стављани су у погон наглим
трзајем канапа обмотаним по урезима тела направе. Средином шездесетих
у моду су ушле металне чигре са разнобојним тракама, навијане
притискањем ручице на шипки. Приликом ротације стварале су ''вртлоге
свакојаких боја'', а неке и испуштале звуке за које су деца тврдила да су
идентични оним из свемира (Еко, 2004, 263). Оне дрвене, са шестоугаоном
основом, пуштане су на окретање давањем замаха преко зашиљеног врха,
и приликом надметања малих коцкара. Награда или казна зависила је од
стране на којој би се чигра зауставила додирујући земљу. Справа је стекла
такву популарност да је ушла у изреку ''мати ме бије, а ја терам чигру'',
овековечену расплетом ''Дон Кихота'' (Сервантес, 1964, 36).

Овдашњи локали, летње баште и вашари коришћени су за одржавање

игранки на којима су се млади зближавали, удаваче приказивале- реликт
старијих времена када се на забавама играло Александрово оро,
Кокоњеште, Стара Влајња, Бојерка... То као да није било довољно већ се
дуго одржао обичај да у ниским омањим прозорима поред пар саксија са
изабраним цвећем, девојке за удају истичу на увид пролазницима лепо
одевене лутке које су саме направиле, све док се цуре из те куће не
испросе. Раних шездесетих уместо њихових рукотворина, стављале су на
иста места лутке из радњи, а нешто касније замениле су их гумене фигуре

90
срна. Разлози су лежали у веровању да ће се девојка тако лакше удати, а
са друге стране стајале су прагматичне побуде– дати на знање и
''странцима'', углавном бројним бродарцима да ту има невенчаних глава.
Склапано је мноштво бракова ''дошљака'' и домаће чељади. Приспевши ту,
на крај света, понекад опијени кладовским вином са летећег песка, након
безнадежних искушења самачког живота, они су женили девојке другачијих
погледа на живот, а када се ''освесте'', за њих се говорило да су ''прогутали
главу од кечиге'' те им нема повратка на старо. Истодобно, услед тешких
животних услова и борбе за бољи живот, чак 1776 особа родом из Кладова
и околине населило се у Београду (Дамњановић 2006, 229).

Дунав код Кладова је столећима представљао ''атар неслућених

потенцијала'' за илегалне преласке државних граница а емигранти су често
користили кафане као места припреме или одморишта пред одлучујући
подухват. Након сукоба Тита са СССР-ом, многи опоненти политике
захлађења односа према највећој комунистичкој земљи одавде су кретали
у Румунију, на путу ка Стаљиновој ''обећаној земљи''. Новинар Милан
Петровић 10. августа 1948.г. дошао је у Кладово из Београда, са намером
да под окриљем ноћи преплива у Румунију. Пошто је несмотрено набасао
на граничара и успео се лажно представити, како не би изазвао веће
подозрење ''тамо, у кафаници крај кладовског пристаништа, наручи целу
флашу вина и нешто за јело, и богме скоро се напи од једа'' (Симић Д,
Петровић М, 2009, 136). Неколико година касније у башти исте кафане
угошћен је Јосип Броз Тито, и не слутећи да се налази на месту које је
десетинама противника његовог режима било последња станица у
Југославији.

Нови, поратни прописи из области угоститељства датирају из 1949.

године. Тада су обзнањени Уредба о угоститељским предузећима /''Сл.лист
ФНРЈ'' бр. 32/49/ и Упутство о обиму и надзору народних одбора над
угоститељским предузећима и радњама /''Сл.лист ФНРЈ'' бр. 80/49/. После
пет година донета је нова Уредба о угоститељским предузећима и радњама
/''Сл.лист ФНРЈ'' бр. 6/54/, са детаљном разрадом комбинације државног
администрирања и управљања од стране радника. Вршење делатности у
приватним гостионицама је проскрибовано. Само изузетно републичким
прописима могло се 'у поједином местима и недовољно привредно
развијеним крајевима дозволити под одређеним условима обављање и
приватних угоститељских радњи. Па и у тим случајевима у приватној радњи
није се смела упослити туђа радна снага, изузев у дане празника,
свечаности, прославе и сл. Статус угоститељске радње односно предузећа
имале су привредне организације за вршење услуга смештаја, исхране,
точења пића у виду привредне делатности. Било која од ових услуга
засебно или више њих скупа сматране су угоститељском делатношћу.
Радни колектив или органи предузећа морали су прибавити сагласност
савета за привреду народног одбора среза на своја акта о продаји основних

91
средстава, употреби фондова предузећа, усвајање тарифног правилника.
Чини се интересантним да су уредбoм предвиђани различити распони
казни за наплаћивање угоститељских услуга по нижим ценама од
прописаних, у односу на случајеве наплаћивања истих по вишим ценама. У
првим случајевима одговорно лице је могло бити кажњено казном од 2.000
до 20.000 динара, док је казна за угоститељско предузеће или радњу
износила од 5.000 до 50.000 динара. У ситуацијама када је наплаћено
више од износа по ценовнику услуга, санкцијом су били обухваћени радник
или службеник предузећа или радње, у распону од 2.000 до 10.000 динара.
Забрањена је продаја алкохолних пића точењем на мало од стране
произвођача и других приватних лица на пијацама, по кућама, на имањима,
у подрумима, баштама... Истовремено, на сеоском подручју, у аветно
празним задружним домовима толерисано је отварање сеоских гостионица,
поред пољопривредног магацина, месне канцеларије, које су стекле примат
над читаоницама и библиотекама (Добривојевић, 2011, 168).

Поред одраније присутних детаља, кафане су снабдевене пљуваоницама

и ''орманчићима са потребним санитетским средствима за пружање прве
помоћи у несрећи''. Општи правилник о хигијенским и техничким заштитним
мерама при раду /''Сл.лист ФНРЈ'' 16/47...12/57/ налагао је да у свим радним
и споредним просторијама имају бити постављене пљуваонице испуњене
водом и то најамње једна на 20 особа. Препоручене су пљуваонице са
поклопцима што се отварају притиском ноге или оне причвршћене на зиду,
на метар изнад пода, са воденим испирањем. У следујућим временима оне
су повучене из употребе, али су опстале табле са натписима ''не пљуј по
поду''. Често је од стране ''несавесних'' гостију ''не'' прецртавано- скромни
гест неслагања са регулаторним партиципирањем партијског апарата
готово у свакој пори живота трудбеника. Подови кладовских кафана били
су дрвени, премазани дебелим слојем олаја, обложени лимом испод
велике пећи и 80 цм около. Чишћени су свакодневно, као и подови
дворишних нужника. Нужници су до висине од 1,20 м облагани материјалом
који не пропушта течност, тако да су се лакше могли дезинфиковати.
Правилник о хигијенским мерама садржао је и препоруку да се уз нужнике
постављају умиваоници за прање руку после употребе тоалетних
просторија. Садржај нужничке јаме није смео прелазити ниво од пола
метра испод површине околног земљишта. У овом делу пљуваонице нису
прописиване као обавезне. По опорезивању нужничких садржаја у историји
је упамћен римски цар Веспазијан, будући да је мокраћа доносила приходе
употребом у штављењу коже и чишћењу одеће- од његовог имена потиче
данањи назив јавних тоалетних просторија у Француској: vespasiennes
(Светоније, 363). Успомену на Веспазијана на ђердапском Подунављу
чувају две царске табле из 92.године, од којих прва усечена у живу стену у
Горњој клисури сведочи о реконструкцији дела пута уништеног
катастрофалном поплавом (Маринковић, 1970, 103). Његов одговор дат
сину на примедбу зашто је увео и дажбине на мокраћу, када му је

92
потуривши под нос новац од наплате пореза рекао- Non olet- ''не заудара''
до данас је свето гесло људи који се за њим грабе не марећи за морал.
Много векова касније припадници ОЗНЕ и УДБЕ користили су нужничке
садржаје за ''штављење људске коже'' загњурујући главе
неистомишљеника у посуде са фекалијама и мокраћом, што је врхунац
достигло на злоглансом Голом отоку у Титово доба. Једна слична нужничка
посуда овековечена је у српској историји као место атентата на будућег
владара Србије Милана Обреновића. Заверенци жељни удаљавања Србије
од проаустрисјке политике, искористили су његов боравак у Смедереву
1871. и дашчани под пољског нужника премазали воденим раствором
азотне киселилне, потпорне греде престругали, па је само Обреновићева
присебност предупредила смртни исход- испалио је хитац из револвера и
тако призвао спасиоце у моментима када му је садржаја јаме већ било
преко главе. Такав, до 2012.г. у функцији, споменик масовне културе, могао
се разгледати и употребити у дворишту зграде кладовског парламента. Што
се пљувања тиче, оно је некада имало и другачију намену изузев
пежоративне. Неретко је практиковано код бајања против урока, када је у
правцу детета морало да се три пута пљуне, у тежим ситуацијама оно је
требало попити текућину с пљувачком особе од које урок потиче а у случају
немања воде при руци мајке су дечије лице ''умивале'' тако што би га
терале да пљуне у њихове руке и том течношћу га чистиле. Популарна
српска народна прича ''Немушти језик'' помиње обред уз који је чобанин
дошао до спознаје начина да разуме говор животињског и биљног света- за
ту сврху змијњи цар и он морали су пљунути један другоме у уста.
Фасцинантна персијска бајка Симорг описује како је истоимена чаробна
птица својом пљувачком вратила јунаку Хоршиду одсечено парче мишића
на бутину. И код печења јаја, пре затрпавања у врели пепео обавезно је
било пљунути у њих, да не би прсла. Жене су уобичавале пљунути у руке
пре но што ће врелу циглу извући из рерне, обмотати у вунене крпе и
ставити испод покривача да би загрејале кревет. Нису остали неупамћени
ни случајеви брисања кафанских послужавника уз обилато заливање
пљувачком замазаног лима. Могуће је да је пљување распрострањено у
послератним годинама због изузетно лоших услова живљења, недовољне
хигијене, болести које су узроковале потребу за таквом врстом ''пражњења''.
Један извештај начињен поводом обиласка кладовских села 1953. године
садржи констатације: ''Собе у којима спавају су нездраве, мрачне, са
земљаним подом. Преко зиме у соби, где се кува, суши се обућа и одећа,
спавају сви заједно, стари, млади, болесни и здрави. Обично у тим собама
чувају квочке, пилиће и јагањце. Проветравање просторија је ретко тако
да се у њима осећа тежак задах. Спавају сви на једном кревету покривени
једним покривачем'' (Јаковљевић, 2006, 123).

Незаобилазни детаљ у свим објектима у јавној употреби чиниле су тзв.

масне цокле са смеђим линијама што су делиле површину офарбану
масном бојом, ради лакшег одржавања и веће отпорности на влагу и

93
температуру. Фамозна браон линија била је инспирација писцима калибра
Јосифа Бродског, Игора Мандића. Овај други тим поводом пише: ''Била је
она нешто као гранична црта свих наших видика- читава, дословно
читава земља била је изнутра обојадисана истим стилом, браонкаста
пруга била је уцртана и у продавнице и у породилишта и у школе и у
милицијске станице и у суднице и у факултете, и у јавне клозете и у
чекаонице... Дословно од Триглава до Ђевђелије вукла се та
хоризонтална црта као некакава опасна, мишићава гуја, а да јој нико није
знао разлога ни смисла'' (Мандић, 2011, 59). Бродски пак о плавој црти што
се ''у висини очију, без прекида, протезала преко читаве земље, као
бесконачки заједнички именитељ'' износи импресије: ''Била је отеловљење
самог ништавила...сувише апстрактна да би нешто значила'' (1989, 16). Не
може се порећи да је линија много пре рађања тоталитаристичких режима
уведена у свакодневни живот као обавезни детаљ приликом малања
стамбених и пословних просторија. Њоме је одвајан део зида на којем је
бронзаном фарбом гуменим ваљком наношена мустра- шара по жељи
наручиоца посла, од дела зида обавезно офарбаног у бело на који се
настављао плафон. Тако су бојадисане и кладовске кафане, зграде управе,
трговинске радње... У комунистичком друштву истом линијом одвајана је
зидна површина, заштићена масном фарбом углавном у сиво маслинастој
нијанси или сиво- плавој, сурогатом данашњих керамичких плочица, од
дела претежно премазиваног кречом. Браон или плава линија очито је
постала симбол једног времена, једноличношћу погодујући осећају
егалитаризма, макар и у немаштини и незнању какво је промовисано од
стране заговорника комунистичке идеје.

Угоститељске радње педесетих година минулог века снабдевене су и

''орманићима'' са знаком црвеног крста. На њима је обавезно истицана
кућна адреса најближег лекара, адреса и телефон најближе болнице као и
ознака код кога се налази кључ пошто је садржај нон- стоп био забрављен.
У случају ''застоја централног осветљења'' активиране су гас- лампе,
''светиљке за резервно осветљење'', удаљене од намештаја и запаљивих
предмета ''најмање 1 метар вертикално и 0,30 м хоризонтално''. Код отвора
у поду, степеништа за приступ подрумским просторијама истицани су
фењери који су изгледали нарочито атрактивно ако су се кроз њихову
светлост пресијавала ознојена лица гостионичара када напуштају мрачни
подрумски рог. Кафанска дворишта имала су излазе на споредне улице
или обалу Дунава, па је тај пут коришћен за одвожење отпада, довожење
прехрамебних артикала, пића и ледених табли умотаних у сламу,
допреманих из оближњих ледара ради хлађења намирница. Двориште је
коришћено и за смештај колских запрега. Збивало се да трештено пијани
гости буду излагани специфичном методу трежњења- удисањем амонијака
из говеђе или коњске балеге која се ту могла наћи у изобиљу. Они у мање
алкохолисаном стању а склони ремећењу јавног реда и мира, чекани су од
стране кафанског персонала да оду до тоалетних просторија а онда

94
подвргавани ''васпитним мерама'' у виду бесомучног пребијања у неком од
скривених дворишних кутака. Кладовске кафане имале су још једну ствар
која данас није у употреби, а својевремено се није налазила ни на
дворишним странама локала- камене одводе кишнице из олука,
постављане на уличном делу зграде како би се атмосферске воде изливале
даље од темеља. По правилу, били су дужине између 90 и 110 цм,
обрађене са благим нагибом и уклесаним жљебом.

Изузев таквој врсти хигијене, изобиље пажње посвећивано је и

својеврсној менталној чистоћи потенцијалних опонената режима. Мере
колективизације на селу, са циљем развлашћивања оних који нису
прихватали тековине социјалистичке револуције, за посебну циљну групу
имале су сопственике зграда некадашњих кафана. У томе се није презало
ни од кршења норми које су сами ''експропријатори експропријатора''
прописали. Тако је Комисија за национализацију Народног општинског
одбора Брза Паланка 4.9. 1959.г, на основу захтева органа управе за
послове финансија истог одбора да се национализује зграда кафане у
Грабовици површине 70 м2, донела решење о одузимању пословно-
стамбене зграде са трособним станом, површине 280 м2. Закон о
национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта /''Сл.лист
ФНРЈ'' 52, од 31.12. 1958.г./ остављао је грађанима својину на једној
породичној згради и једном стану, али је то у овом случају, ''за пример
другима'', апсолутно игнорисано, све ''у славу рада и једнакости'', како су
гласиле пароле већ 5.9. 1959.г. окачене на одузету грабовичку кафану.
После свега неколико дана, према сведочењу бившег власника Ј.Д. на
споредном улазу у одузету зграду осванула је циглом исписана контратеза
''И ТО ЋЕ ПРОЋИ''. У то доба гост Кладова, ''прва виолина'' српске УДБ-е и
син ужичког кафеџије, Слободан Пенезић Крцун, није имао прилику
посветити се анализи садржаја ''кафанске поруке'', која се испоставила
пророчком за његову каријеру, нажалост и живот, јер је пар година касније
ликвидиран у полицијски изрежираном саобраћајном удесу, али се
подунавска варошица радо сећала његовог козарачког кола у летњој башти
крај кладовског пристаништа.

Промоције идеје једнакости на специфичан начин вршене су у домену

спорта организовањем на празник рада ''1.мај'' утакмица ''мршави против
дебелих''. Некадашњи фудбалери, скупа са актуелним политичарима и
покојим огледним примерком разликовања људи једино по тежини,
одигравали би фудбалски меч уз обавезу да резултат не сме бити друго
изузев егал- ''нерешено''. На крају меча травната арена претварана је у
велику кафану на отвореном, са обавезним печењем и огромним
количинама домаћег вина, уз партиципацију свих актера меча, затим
припадника власти, народне милиције и пробраног дела публике. Са друге
стране, поред тога што су пропагирали физичку културу као једну од
пожељних ''разбибрига'', градски оци налазили су да и кафане чине погодни

95
терен за експонирање достигнућа масовне културе, те се из те симбиозе
родио и назив новоотвореног бифеа.

Овдашњи ''Спорт'' бифе'', лоциран у склопу зграде биоскопа, имао је

педесетих и шездесетих година и улогу прихватилишта- чекаонице за
путнике у друмском саобраћају. Аутобуси су овде уведени у употребу
1.12.1930. године. Два расположива превозна средства имала су и своја
имена- ''Југославија'' и ''Никола''. У послератно доба превоз је организовало
државно Аутотранспортно предузеће, карте је продавао комунални
туристички биро у ул. Маршала Тита а обзиром на крајње неизвесно време
приспећа и одласка због лошег макадама на линији Кладово- Неготин,
чекања у кладовском бифеу трајала су и по неколико сати. Време се могло
прекратити конзумирањем пића и хране са роштиља, од којег је обавезна
порција припадала шоферима или ''мајсторима'', како су их снисходљиво
путници звали. Преподневна смена ''Спорта'' нудила је конзерве сардина
''Београд'', похрањене на најуочљивијем месту застакљене витрине, а на
сваком столу у корпицама налазило се по туце јаја обарених у луковини.
Поподне је распаљиван роштиљ који би радио до касних ноћних сати,
''зачињен'' музиком контрабаса, виолине, гитаре, хармонике. Али симбиоза
кафанског штимунга и аутобуске чекаонице није увек била на општу
добробит. Ево сведочанства о томе: ''Један скроман и миран човек, који не
посећује кафане, једном приликом је морао негде путовати аутобусом.
Аутобус се морао задржати на једној успутној станици у некој малој
варошици- паланци, да се снабде погонским горивом. Путници су ушли у
станичну кафану да сачекају кола и да понешто попију. Међу њима се
нашао и наш добри човек. При улазу у кафану, наишли су на једно
друштво пијаних људи, као што је уобичајено у нашим малим местима.
Ови пијани људи разбијали су чаше и боце- пуне и празне и безобзирно
разбацивали на све стране. Случај је хтео да једна пуна чаша погоди баш
нашег доброг и мирног човека у главу и истера му око!'' (Јовановић, 1963,
21).

Месни одбор Народног фронта и друге ''масовне организације'' у

послератним годинама предузимали су низ мера на култивисању
кладовског старог града- тврђаве. Неготински лист ''Крајина'' је 10.6.1952.г.
прено вест: ''Оштећени делови ће се поправити, изградиће се мања
зграда за хотел, уредиће се паркови, изградити игралиште за фудбал,
одбојку, кошарку, тенис као и простор за атлетска такмичења. Масовне
организације Кладова на овом уређењу дале су велики број радних сати.
Уређењем ове тврђаве мештани Кладова добиће пријатно излетиште''.
Хотел и паркови до данас нису изграђени, али пар деценија касније од једне
велике просторије озидане каменом у тврђави је почео са радом први
кладовски бар. Варош је обогаћена посластичарском понудом Сенадина и
Ђоце Стојковског, нешто касније Изаљевич Хашима, Лазара Величковића и
неколицине турских посластичара који су у својим локалима на видном

96
месту имали исписану паролу, препоручљиву за све поданике самоуправног
социјалистичког друштва: ''Ако сте задовољни реците свима, ако нисте
кажите нама''. Понуду су чинили колачи, погачице, бурек, ''кандит, фондана,
карамеле'', боза, лимунада, летњи и зимски сладолед. У подруму управне
зграде ''Сипске локомотивске вуче'', на улазу у кладовску зелену пијацу,
отворен је друштвени клуб са столовима за ''пинг- понг'', телевизором и
малим бифеом. Корисници су могли бити само радници СЛК и чланови
њихових породица. Тада се на овим просторима први пут чула реч ''рекет'',
лакше сварљиви израз за уши и џеп корифеја корупције него ''машица'',
проистекле од како су говорили ''простачког'' машити се- латити се /нечега
што је туђе а није им страно/. ''Латити се''/машити/ подразумевало неко
оружје или оруђе а рекетирати је прихватање из орбите или колотечине
новчаних токова и користи онога што је неухватљиво жуљевитим рукама'',
тако је говорио кладовски Заратустра у лику популарног конобара Ђорђа
Димитријевића. Друго, како би Ђорђе резимирао, ''машити'' је несрећна
асоцијација на неспретност, промашај, а што рекету није иманентно, ни као
предрасуда.

Омиљена лозинка за ''чекање на реванш'' онога коме је егземплар

државне управе нешто учинио науштрб прописа, била је: ''Видимо се на
вашару''- жаргон за обавезу чашћавања. Вашарски кафански живот трајао је
шест дана годишње, од 28.августа, закључно са 2. септембром. Локална
таксена тарифа предвиђала је плаћања 30 динара по метру квадратном
заузетог простора за крчме- кафане, док су прстенџије и простори за
бацање алки опорезивани са по 100 динара за заузеће квадратног метра;
поред занатских производа, тражени артикли били су бундеве, лубенице,
живина, стока, фотографисање, са услугама увеличавања слика,
ретуширања, бојења снимака. Но, како су ствари кренуле, чинило се да је
кладовски вашар с рингишпилом трајао читавих 359 дана просте године,
преосталих шест било је намењено тек одмору од једноличности, хватању
ваздуха за нове подвиге ''Храброг Коче'' и ''Дружине пет петлића'', како су
звали оне што су се од сунца заклањали државним шапкама и печатима .

Шездесетих година у СФРЈ заживео је концепт друштвене својине као

искључивог, апсолутног и неотуђивог права друштва на извесним стварима
којима управљају и располажу и која економски целисходно користе
друштвене радне организације (Константиновић 1962, 289). Такав статус
имали су бројни задружни домови са бископима, кафанама, продавницама,
попут оног у старој Текији. Године 1967. приступило се изградњи новог
објекта у релоцираном насељу, будући да је стари порушен за потребе
потапања вароши у сврхе изградње хидроенергетског и пловидбеног
система Ђердап. По слову споразума ХЕ Ђердап- Општина Кладово- МЗ
Текија од 25.10.1967.г, ''на име накнаде за јавне зграде које се потапају и то
задружни дом- кафана, задружни дом- биоскоп, омладински дом и кланица,
изградиће се следећи објекти: дом културе површине 451,31 м2, хотел и

97
самопослуга површине 389,92 м2 и кланица од 30 м2''. Очигледно је
угоститељски објекат и у то време имао статус конститутивног елемента
једног савременог насеља варошког типа. Радило се о објектима који су тек
коју годину раније имали свој устаљени живот, скициран у аналима младе
мештанке: ''Градска кафана у Текији била је одмах крај зграде биоскопа.
Столови уредно застрти белим столњацима простираху се испод
разгранатих столетних липа. Ту је долазио фини свет, ту су Текијанци
изводили своје жене и децу на вечеру, кришом бацајући погледе према оној
другој кафани Пере Шошоја јер је тамо био прави прповод. Најпре би се
зачула хармоника и распукли глас певачице, а она у припијеној уз извајано
тело хаљини, са даирама у рукама, сва путена и топла. Будила је страст
лађара, уз то и буђелар газда Перин. А он је наплаћивао одока, према
личној процени сваког госта, некоме више, некоме мање. Дуго би
потрајали цика и вриска, а када се ларма стиша, калдрмом одјекне цилик
виолине. Нека сетна песма падала би на њихове душе док су им се очи
влажиле од пијанства, од неке необјашњиве туге која је дирала њихова
срца и будила им слутњу. Устајали би један по један и враћали се на своје
бродове да одспавају пар сати, а онда даље. Цела Текија тада утихне
успавана у шуму таласа и песми зрикаваца''. Стварност је чекала промене,
људи извеснију сутрашњицу.

У приватном сектору кладовске привреде све до 1961. године стваран је

већи друштвени бруто- производ него у подржављеном- ''друштвеном''.
Разлози су почивали на чињеници да је доминантна грана оба сектора
била пољопривреда на тзв. индивидуалним газдинствима, којима је било
обухваћено 83% становништва, док је индустрија тек чинила прве развоје
кораке. Према показатељима из ''Извештаја о раду НОО Кладово од
20.3.1960. до 17.5.1963.г.'', обрађивач Душан М.Јаковљевић, године 1960,
индустријски производ кладовске привреде мерен текућим ценама
исказивао је вредност 12.500.000 динара, готово пет пута нижу него
трговина и угоститељство- 61.209.000 динара. Наредне 1961.г, обе гране
забележиле су пораст- 79.718.000 дин. индустрија а 123.257.000 дин.
трговина и угоститељство, да би 1962.г. тај однос био у корист трговине и
угоститељства: 107.000.000 према 95.000.000 динара. У истом интервалу
инвестирано је у индустријску производњу 254.100.000 динара а у трговину
и угоститељство 36.946.000 динара. Од тога је највећи део новца утрошен
на заокруживање система робних магацина. Народни одбор општине
Кладово констатује: ''У области угоститељства пажња је углавном била
усредсређена на набавку најнужније опреме у постојећим локалима и
кадровско оспособљавање''. Планирано је да се изнађе решење за
формирање смештајних туристичких капацитета, основан је туристички
биро, штампане ''ђердапске легитимације'' за туристе који су прошли кроз
овај крај- још један експлицитни допринос жељи власти да све и увек мора
бити под потпуном контролом. Образац легитимације димензија 13,8х 10 цм
у византијско плавој боји, на првој страни садржи представу двоје младих

98
на палуби путничког брода на којем се, једна изнад друге, вијоре девет
застава, највиша са назнаком ''Дунав-Ђердап'', уз натписе изнад изломљене
беле линије што даје динамику представи воде, ''добро дошли'', на српском,
немачком, француском и енглеском. Прва унутрашња страна је црно- плаво-
бела графика Ђердапа, док друга садржи констатацију ''посетио Ђердап....''
са местом за упис имена туристе и оверу печатом. На крају легитимације је
карта овог сектора уз обрисе Голубачког града и Фетислама, са римским
легионаром у клечећем ставу, обореним копљем и штитом на колену.

Што се кадрова тиче, извештај о раду НОО Кладово располаже

заједничким податком за трговину и угоститељство- да је 1960.г. упослено
50 људи, 1961- 59 а 1962- 96. У индустријском сектору радило је 1960.г- 60,
1961.г- 64 а 1962.г- 158 радника. Одевени сагласно Правилнику о службеној
одећи и обући радника у одређеним угоститељским привредним
организацијама /''Сл.лист'' бр. 33/60/, са ''пингвин комбинацијом''- белим
кошуљама закопчаним до грла и црним краватама, црним панталонама и
ципелама, одавали су утисак ''реда и спокоја'', какав се по свакодневно
изузев недељом приказиваним филмским журналима могао стећи и о стању
у ''широј друштвеној заједници''. Ове филмоване новости биле су и
инспирација општинским комитетима за организовање кафанских
новогодишњих прослава уз ''песму, игру, досетке и народну лутрију''. На
плану ''културног уздизања маса'' битну улогу одиграле су биоскопске
представе. Само 1960.г. у Србији је 50 милиона људи посетило такве
манифестације. У целој Југославији истовремено је одржано 521.000
биоскопских пројекција у присуству 125 милиона гледалаца. Југословенске
велеградске робне куће у то доба већ су обасуте рекламним
фотографијама у боји, међу њима и прелепе Кладовљанке Бојане Јуришин,
кћери угледног предратног среског начелника, што ликом, изгледом,
атрактивношћу заиста није заостајала за тадашњом филмском мега
звездом Брижит Бардо, чак софистицираније сензуалности и унутрашње
лепоте којима фамозна Францускиња није обиловала.

Почетком шездесетих, када је подунавска варош располагала са свега

три кафанице, свакако најпознатији југословенској јавности пасионирани
конзумент кладовских кафанских услуга био је еминентни адвокат
Миодраг/Михаило Сотировски. Његова ''опуштања'' уз циганску музику,
жељне пажње девојке и момке запослене за бедне плате у оближњој
фабрици трикотаже ''Тимочанка'', уз остављање хрпа новчаница на име
бакшиша, далеко су превазилазила проводе које су након окончања
редовног радног времена и закључавања кафана организовали ''за своју
душу'' локални комунистички лидери попут Ђ.Савовића. Такав животни стил
довео је до убиства адвоката Сотировског 21.7.1966.г. о чему је месецима
писала београдска штампа. Полиција је у истрази обавила разговоре са
10.000 људи, судски процес наводном убици кога је бранио Вељко Губерина
и адвокатовој супрузи изазвао је мноштво контроверзи, да би на крају

99
Живорад Жика Митровић- редитељ овенчан успесима ранијих филмова
''Капетан Леши'' /1960.г./ и ''Марш на Дрину'' /1964/- ставио своју каријеру на
коцку снимивши филм о Сотировском ''Убиство на свиреп и подмукао начин
из ниских побуда'' /1969.г./, пун алузија на његову хомосексуалност и
насилништво. Породица Сотировски тражила је забрану приказивања
филма а када је та препрека отклоњена Митровићево дело дочекано је од
режимске критике ''на нож''- још једна фарса у режији партијских моћника.
Према ''Политикином'' новинском тексту од 9.9.2012.г, посвећеном корифеју
''родне равноправности'' адвокату Вељку Губерини, изузев суђења Дражи
Михајловићу и надбискупу Степинцу, процес за убиство Сотировског
изазвао је далеко највећи публицитет у ондашњој Југославији.

Комунистичке власти, угледајући се на далеке римске узоре код

празника ''сатурналија'', допуштале су себи, приликом ''испраћаја старе и
дочека нове године'' да макар на једну ноћ и ''жандари и изгредници и
судије'' изгледају и понашају се исто. Онако како су у филмским журналима
виђали да поступа њихов велики вођа, одевени у свечану одећу
западњачког стила, сви до једног ставили би на главе картонске капе
пајаца, мексичке или каубојске шешире, пресвучене креп папиром,
посипајући се хиљадама конфета и здушно наздрављајући победи
тоталитаристичког социјализма. Већ сутрадан живот би ушао у стару
колотечину, сви су и даље једни друге ословљавали са ''друже'' или
''другарице'' али је опет једна група одабарних чувала поредак а друга
настојала да се уклопи у њихово поимање ''оданости отаџбини и највећем
сину југословенских народа и народности''. Међутим, сиромаштво је и даље
било обострано па не чуди да је највећи промет имала продавница ''Фелер''
на почетку ''Маршала Тита''. Као произвођачи шкарт, по нижој цени могли
су се набавити улубљени шерпе, лонци и поклопци, тањири елипсоидног
уместо округлог облика, искрзани по ободим, пацовским зубима оштећени
гумени опанци, испуштене дечије лопте... Уочљива разлика по питању
''наших и њихових'' међу клијентелом у датим ситуацијама огледала се у
мисији вештог продавца Ј.Букатара да за ''наше'' оставља пажљиво
пробране артикле, са занемарљивим грешкама као што је преклапање шара
или лоше приањање поклопца уз посуду; ''обични смртници'' морали су се
задовољити остацима од остатака, на шта их је живот већ добрано навикао.
Издашније од индустријског на граничном југословенском поднебљу
успевали су фелерични поданици, углавном залевани безобзирним ставом
режима према свему што се не сврстава у аналфабете. Суровија данак него
други платила је млада гимназијска професорка, убијана вишеструким
иживљавањима од стране локалног ''милиционара'' како су волели да буду
звани, импортованог у Кладово из редова припадника једног ''братског''
народа, и домаћег силеџије са педигреом ''луди''. Скретање глава бројних
немих сведока на другу страну пред немоћном жртвом рустичне спреге
власти и криминала, уз ''прорађивање случаја'' у трачерским рубрикама
''усмених новина'', импресионирањем малограђана детаљима о крвљу

100
умрљаном белом седлу моћног мотоцикла фамилије Претис, те како ју је
након ''сеансе'' до болнице смео превести само безнадежно заљубљени
гимназијалац, допринели су да варош добије епитет ''кукавичка''. Извештени
на овом случају, Кладовљани су исказали безрезервну спремност да не
одолевају малтретирањима уколико су у макаквом дослуху са експонентима
власти, чије се сенке задуго неће ослободити. Са друге стране, пред очајем
пропасти, књижевности знаној и као ''поглед очима које су се гасиле'',
последњу наду Јозефа К- ''Ко је то? Пријатељ? Добар човек? Неко ко
учествује? Неко ко хоће да помогне? Је ли то појединац? Јесу ли сви?
Има ли још помоћи?''- ''јунакиња кладовске драме'' заменила је вашљивим
лежајем београдског бордела ''Сплит''- ''чинећи јој се као да ће је стид
надживети'' (Кафка, 1982, 189).

Поратни период обнове и изграње у подунавској варошици на Ђердапу

кулминирао је 1964. године приспећем око три хиљаде радника из свих
крајева Југославије, како би подигли једну од највећих хидроелектрана на
свету. Нарочито у прво време суживота са преко ноћи дуплираним бројем
суграђана, Кладовљани младићке доби доживљавали су придошлице као
латиноамерички домороци шпанске конвикстадоре. Да прича буде
сложенија, сви су говорили истим језиком, а народна милиција сматрала је
задатком највишег ранга да, где год може, у локалним инцидентима заштиту
пружи, како се с поносом изговарало ''градитељима Ђердапа''. ''Он је дете
градитеља'', ''она је жена градитеља'' биле су стандардне колоквијалне
пропуснице за поправљање лошег успеха у школи, стицање диплома
квалификованих радника, избегавање дугих редова, добијање бољег
парчета меса код прорачунатог касапина чије је око лако уочавало
драстичне разлике у дебљини новчаника нових и старих муштерија.
Збивале су се туче, злостављања, па и насилне обљубе над немоћним
лицима, узимање девојака ''на пробу'' па враћање као ''робе са фелером''
након дивљаштва најниже врсте. Пред органима реда и закона,
просветарима, службама социјалног старања, нашао се изазов изналажења
праве мере ствари да се латентна нетрпељивост не би изродила у
нестабилне политичке прилике. Систематски педагошки рад са децом
школског узраста релативно брзо успео је стабилизовати друштвене
односе на цивилизованом нивоу, а девијантне појаве одраслих ''кршитеља
реда и мира'' каналисане су и максимално толерисане ако се дешавају под
окриљем кафанских сала и шатри, аутентичних екстериторија у односу на
позитивно право.

Након зидања велелепног хотела ''Ђердап'' на обали реке, престала је

потреба да дотад највећи угоститељски простор носи назив хотел
''Београд'', па му је формално враћено старо име али без атрибута
''велика''. Плафони су урађени у лакираној трсци, са лустерима од кованог
гвожђа, окаченим о дугачке греде. До висине 1,40 м унутрашњи зидови
обложени су даскама. Горњи слој малтера према плафону је уклоњен а

101
цигла окречена у бело. На северном зиду, изнад подијума за музику,
овдашњи наставник ликовне културе начинио је слику момака и девојака са
народним ношњама у колу, уз обавезно сунце и птице у позадини. Под је
обложен цигла црвеним ''виназ'' пластичним плочама. Зидови овог, као и
других кладовских ''кафанских прибежишта'', били се ''декорисани''
натписима ''Свака намерно разбијена чаша кажњава се по закону'', ''Дуг је
зао друг'', ''Част свакоме вересија никоме'', а на централном месту обавезно
је истицана урамљена црно- бела фотографија Јосипа Броза Тита,
већином у стојећем ставу, са упаљеном цигаретом на муштикли у левој
полуподигнутој, у лакту благо савијеној руци и загонетним осмехом. Близу
фотографије, на лустеру обложеном жућкастим наслагама катрана из
цигарета, висила је трака лепка за муве, својеврсни сурогат некадашњег
кандила испод слика еснафских или породичних патрона. Уместо мириса
свећа и тамјана лик великог вође обасипан је нештедимице дуванским
димом нишке Мораве, Опатије, Вардара, нишке Дрине, кумановске Драве,
скопског Ибра, врањске Зете или Дрине, а испред кафанске зграде,
појављивали би се повремени ''ходочасници''- оштрачи ножева, мајстори за
поправку кишобрана и мечкари, дајући сирови гламур кафанском угођају.
Оштрач је на леђима доносио постоље и тоцило, затим навлачио радни
мантил и преко дугу кецељу, стављао барету на главу, а онда једноличним
притиском на дрвену педалу постоља активирао преносни механизам за
окретање тоцила. Домаћице су пар дана ужурбано доносиле кухињске
ножеве увијене у мараме и остављале их оштрачу до истека времена
заказаног за преузимање. Кишобранџије са приручним алатом за замену
жица или поцепаног платна, свој репертоар употпуњавали су прорицањем
судбине- ''миш бели срећу дели''. Заморче из дрвене кутије зубима шчепа
један од мноштва листова на којима је исписано шта знатижељника чета у
животу. Мечкари су долазили у град не више од двапут годишње и
''програм'' изводили уз прву бандеру. Уз звуке добоша најава је гласила:
''Како мечка Божана пије пиво, како се пење на бандеру, колико Божана има
година, како се карминише и носи ташну''. Припадници народне милиције с
највећим одушевљењем пратили су наступ, нарочито се смејући на
помињање мечкиног личног имена. Ваљда је то значило афирмацију
њиховог атеизма. Представе су престале почетком изградње ђердапске
хидроелектране, али сећање на њих помогле су 1969.г. председнику
општине да реши проблем одстрела у лову организованом за Јосипа Броза
Тита. Сибин Илић говори: ''Сутрадан је Тито ваљао у лов на румунској
страни. Румуни се упрпили. Неки њихов из протокола дошао је код мене:
'Невоља велика! Не можемо да нађемо мечку коју ће ваш председник да
одстрели...' – 'Лако је за то, ево ти 100 марака, иди код оних мечкара
низводно од Т.Северина, мечке колико волиш, воде их по вашарима!'
Послушао ме је, али као да и није. Лов је одложен, мечка је преживела. Није
јој било суђено да се Тито с ловачком пушком и ногом преко ње мртве слика
за новине.''

102
 Градитељима ''Ђердапа'' обезбеђени су много бољи животни услови него
раније у Бајиној Башти односно Зворнику где се зими догађало да
становници ''растурају бараке и трпају даске у бубњаре'' (Чукић, 1985, 99). У
Кладову је сазидано за њих и њихове породице 472 удобних станова са
централним грејањем, купатилима и одвојеним тоалетним просторијама;
подигнут је хотел чији је претежни део намењен становању инжењера и
техничара. Панта Јаковљевић сведочи: ''Онда смо изградили и хотел у
Кладову, па сам био позван на одговорност... Тај хотел није био у плану.
Стручњаци се нису могли окупити да живе у баракама. Јер, обично се до
тада говорило- привремено. Али, како целог живота људи да живе
привремено?... Ти исти људи су и на ранијим градилиштима били велики
ентузијасти и уз то добро зарађивали- али сви су се као гоље отуд
враћали. Радиш, радиш, по шеснаест, двадесет сати. А кад добијеш мало
предаха, хајде у биртију, у кафану. Имали смо и певачицу и музику. Тамо
се све паре потроше, а кад се истрезниш- хајде, опет, из почетка.
Посматрао сам људе у Кладову, кад су добили станове са централним
грејањем. Многе нисте више могли да видите у кафани. Људи су почели
да се куће, да посвећују већу пажњу животу и породици'' (Чукић, 99-100).
Кладовљани пред еланом новоговора приспелог са ђердапским неимарима
почели су се одрицати дела идентитета у којем није било места за падеже
датив и инструментал, а завршни слог сваке речи био резервисан за
''кладовски акценат''.

Биоскоп и читаоница преко ноћи су израсли у ''Раднички универзитет'' где

су по убрзаном курсу дипломе КВ, ВК радника стицали полуписмени
прегаоци социјалистичког рада, пре свих они дошли из других крајева
Југославије, али су кафане и даље остале култна места за ''културно-
забавни живот'' након напорног рада, уз ''добру капљицу'' и мезелуке од
беле и црне шваргле, џигерњаче, роштиљског меса. У ''оптицају'' се налазио
и ''трули лонац''- остаци куваног меса, шаргарепе, купуса, пасуља, кромпира
који су током неколико дана нуђени гостима, а потом ''спремљени'' у обашка
лонац где су чекали конзументе са плићим џепом. У локалима звучних
имена и непријатне унутрашњости- ''Амбасадор'', ''Лепа Влајња'',
''Бродарска Касина'', ''Србија'' било је пића, хране и конобарица за свачији
укус..

Потапање вековних људских станишта на обе дунавске обале изазивало

је страшне ломове у психи становника приобаља, често лечене по
преосталим крчмама. Упечатљив запис о тешким препотопским данима
сачинио је Миодраг Матицки: ''Сви ти градови и та села унаоколо
напустиће обале и загњуриће се у вечно мутно кориито рајске реке.
Преостале су само згрануте, слепе и разваљене куће, са рагасторима
без врата и прагова, са клиновима који се као крњави зуби увлаче у
преостале греде и летве огољених кровова, јер чека их дуго умирање у
муљу и рђи. Понеки заостали напукли цреп узалуд покушава да полети за

103
птицама, само још један оџак у оршавској мали испушта последње
колутове дима док кућа издише... Сироти Румуни из Оршаве, после више
деценија немања, већ месецима троше као никад. Имају пара од одузетих
кућа и имања. Имају и за оркестар који на тргу нен престаје са музиком
за игру, и за велики роштиљ на коме свако пече шта пожели, који ради
без престанка, имају и за певачицу која зна да пева само тужне шлагере
за игру, и већ по трећи пут понавља песму 'Гвантанамера', уз коју цела
Оршава плеше... Потопљена Оршава већ деценијама прави опаки вир у
мојој души'' (2011, 94).

Почетак радова на изградњи електране значио је и крај

великогоспојинских вашара организованих на улазу у Кладово из правца
Неготина. У тзв. сурпини, на измаку августа подизане су кафанске шатре,
служено ''зајечарско пиво'', препеченица, шприцери, печење, мекике.
Обавезни декор чиниле су десетине запрежних кола, 2-3 рингишпила,
''стрељане'', машине за прављење ''америчког сладоледа'' од ''шећерне
вуне'' и ''зид смрти'', тезге са лицидерским срцима украшеним минијатурним
огледалима, те фотографијама Лане Тарнер и Клерка Гебла, лоптице од
креп папира напуњене дрвеном струготином, ''лажне'' пластичне наочаре за
сунце са обојеним целофаном уместо стакала. Девојке су своју
кандидатуру за удају истицале ношењем ниски са дукатима на грудима,
преко одеће, бивале су излагане погледима и проценама и момака и
њихових родитеља, после чега би разговори настављани са девојачким
родитељима, у циљу погодбе о склапању брака. Због безбедности
саобраћаја, драстично интензивираног доласком 3000 радника и привредне
механизације, укључујући тешке руске камионе ''Маз'', ова народна
светковина вишевековне традиције измештена је у атар костолских
винограда, источно од Кладова. Ту се нашло довољно места и за локално
становништво и за досељене градитеље и њихове породице а број
импровизованих кафана- барака испод шатри увећан је вишеструко.
Вашарски оркестри уз помоћ јаких разгласа надметали су се који ће буком
и атрактивношћу солиста привући више публике. Дебеле стаклене чаше и
порцелански тањири замењени су пластичним стварима, столњаци су
остали карирани, а гости излагани вашарским преварама типа опијања са
крађом новчаника или закидања на кусуру. Такви случајеви по правилу су
завршавали кафанским тучама и интервенцијом ''народне милиције'', иначе
толерантне према сличним оптужбама упућиваним на рачун продавачица
љубави у околним виноградима и дунавским врбацима. ''Кад полудим
крвљу за љубав и игру, то има негде вашар. .. А на вашару што се купи и
прода, бајаги је... Ту и говеда рика и звон и шарени колачи, све златна
прашина буде да позлати љубав... А кад се смири, згаришта и разбијени
лонци останув, дигну Цигани чергу. Као рибе из пресахлог да крену где
осетише воду. Смркне им. О срчаници бакраче само чангрља даља
обећања. Ноћ је и кад сунце залива поља: затамни куда прођу'', тако
вашарски култ слика Момчило Настасијевић (2005, 92-93).

104
 Недалеко од сцене великогоспојинских дешавања, створен је амбијент за
комплетну афирмацију тезе ''а на вашару што се купи и прода, бајаги је''. За
разлику од 1962. године када је градић имао само 4 лежаја за прихват
гостију, изградњом двеју монтажних зграда, депанданса ситуација се 1966.г.
побољшала на 78, но они су превасходно имали функцију смештаја
радника на изградњи ХЕ Ђердап. Један привредни аналитичар приметио је
да услед недостатка одговарајуће политике друштвене заједнице
угоститељство има евидентну стагнацију, а постоје и субјективне слабости,
испољене кроз неадекватну пословну политику и организацију рада
(Атанасковић, 1972, 16). Први сеоски локал у приватном власништву
отворен је 1967.г. у Рткову. Власник Бранко Слабић наденуо му је, опреза
ради, име ''Слобода'', а то се идеално уклапало у савремене идеолошке
трендове. Стање у Кладову знатно је унапређено подизањем хотела
''Ђердап'' у најлепшем делу града, на обали Дунава- место некадашње
летње баште, мада је одређени период његов претежни део коришћен као
пословни простор Друштвеног предузећа ''Хидроелектрана Ђердап у
изградњи''. Најпознатији комуниста тимочке регије Добривоје Радосављевић
Боби у разговору са политичким активом Среског комитета Зајечар
4.12.1965.г. изнео је сугестије да предузеће ХЕ Ђердап обезбеди кадрове
за кладовски хотел а да, евентуално, предузеће београдског угледног
хотела ''Метропол'' преузме управљање хотелом ''Ђердап'' (Поповић,
Јовановић, 1985, 50). Елитна сала ''Ђердапа'' поводом преграђивања
Дунава од стране југословенских и румунских радника 1969.г, одабрана је
за место размене здравица између водећих личности двеју држава. На
свечаном ручку 20. септембра, како је случај хтео- пред 25. годишњицу
ослобођења Кладова немачке окупације од стране Црвене армије /мада је
ХЕПС Ђердап грађен уз велико учешће знања и капитала СССР-а/, што
није истицано на овом скупу, дижући чашу шампањца Јосип Броз изговорио
је поред осталог: ''Двије социјалистичке земље, Румунија и Југославија,
присилиле су ову ријеку да служи интересима социјализма'', на шта је
Николае Чаушеску узвратио: ''То доказује да плодна сарадња и заједничка
изградња привредних објеката, уколико се то чини на основу принципа
марксизма- лењинизма, може послужити како привредном развитку, тако
и јачању независности и суверенитета земаља које остварују ту
сарадњу''. Ресторански амбијент окупан светлошћу није одабран, као што је
то случај у предратним временима, за позорницу пропагандних наступа
двојице председника како би речи допрле до ушију бројних присутних
лица, а онда даље уз њихово учешће, до још једног круга јавности, већ да
би био репрезентативни декор десетинама сниматеља, репортера великих
телевизијских и радио станица широм света, у холивудском маниру са пуно
гламура, чиме је ''несврстана'' Југославија ширила причу о великом
достигнућима аутономног самоуправног социјалистичког развоја. Након што
се ''најдражи гости'' разиђу, Кладово се поново утапало у сивило

105
свакодневице, жељно ишчекујући да се обећања представника народне
власти трансформишу у дело.

Непуне две недеље пошто је Ј.Б.Тито окончао посету Чехословачкој,

21.8.1968.г. уследила је оружана интервенција СССР, Пољске, ДР Немачке,
Бугарске и Мађарске на ову земљу. Тиме је заустављен процес ''пузеће
либерализације'' како је ''прашко пролеће'' декларисано у западној штампи,
односно ''тихе контрареволуције'', што је било обележје придавано му у
социјалистичком лагеру Варшавског пакта. Стотине путничких возила са
избеглицама из ове земље, бројна од њих са камп приколицама,
транзитирајући кроз Румунију која није учествовала у војном удару, спас је
потражило у Југославији. Крајем августа 1968. у Кладово је са Јадрана
приспела група од око двадесетак породица. Смештени су у зграду
обданишта, где им је храна достављана из експрес ресторана хотела
''Ђердап''. Уз сагласност западноевропских земаља где су добили коначно
прибежиште, они су се недуго затим отиснули даље. Грађани пограничне
југословеске регије са симпатија су се односили према избеглицама и
супростатвљању чехословачког руководства ''великом брату'', али већ у
јесен исте године јаки талас забринутости запљуснуо је овдашњу јавност,
због звецкања оружјем на бугарско- југословенској граници и неких најава из
дипломатских кругова да се спрема агресија сила Варшавског пакта на
Румунију која је била осудила војну интервенцију у ЧСССР. Становништво
је на евентуалне провокације спремано и кулоарским кафанским причама
да западни савезници неће допустити совјетско- бугарску инвазију, те да је
ЈНА спремна ухватити се у коштац са агресором. Под посебну присмотру
стављени су ''информбировци'', русофили и становници бугарског порекла
настањени у Кладову и околини али и чланови породица особа које су
раних педесетих емигрирале у Бугарску због неслагања са Титовим ''не''
Стаљину, као уoсталом руски инжењери и техничари привремено
смештени у кладовском Новом насељу због ангажовања на изградњи
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап. Совјетске провокације
наставиле су се на специфичан начин и наредних година. Тако је уочи
1.маја 1971.г. Леонид Брежњев понудио Ј.Б. Титу помоћ совјетске армије у
сузбијању немира изазваних од стране заговорника хрватског националног
препорода, кулминиралог захтевом еа ова југословенска република буде
примљена у Организацију уједињених нација (Цветковић, 2011, 368-369).
Кладово је у то време било насељено и колонијом од пар стотина хрватских
градитеља ХЕПС ''Ђердап''. Призвук конфронтације на терену се
покушавало уклонити интензивирањем пројугословенских културно-
забавних програма у режији Радничког универзитета и литерарних секција
основне школе, али у угоститељским објектима осећала се затегнута
атмосфера, без опуштања у манифестовању националне припадности кроз
наручивање код кафанских оркестара хрватских песама, какав је случај био
у ранијем периоду. Безбедносни органи проскрибовали су грамофонске

106
плоче са песмама Вице Вукова- оне се више нису могле наћи у кладовским
џу- боксовима.

Да кафане дуго времена буду аутентичне ''културне установе'' умногоме

је заслужна неповољна образовна структура становништва- 1971. године
општина Кладово имала је 6.653 потпуно неписмених мештана старијих од
10 година или 27,9 %, а 52% је чинило становништво са завршених четири
разреда основне школе. Зато су кино- пројекције у три општинска бисокопа
са укупно 675 седишта значиле једини ''прозор у свет'' највећем делу
популације, укључујући и градитеље хидроелектране. 1971. године у
просеку сваки грађанин Кладова био је више од два пута на биоскопској
представи. 12% становништва имало је радио програм, 8% њих
телевизијски. А нови масмедији раних седамдесетих пропагирали су у
значајној мери управо ону врсту масовне културе којој је кафански живот
био, марксистички речено, друштвена надградња. Тако се живело са
телевизијским серијама Љубав на сеоски начин, Музиканти, Куда иду
дивље свиње, Дипломци, Грађани села Луга, затим херц, купидон, триста
чуда, живот, викенд, рото... ''писаним романима'' /ово последње како би се
публици нагласила разлика у односу на тзв. цртане романе, па чак и у на
једно време на трафикама продаване фото- романе/, стриповима из
едиције Златна серија, Лунов магнус стрип. Цело Кладово имало је два
кисока за штампу новина- један ''Политикин'' са дугогодишњим продавцем
Петром Букатаревићем, и други, ''Борбин'', где су се радници мењали сваких
пар година. На првом се нису могла купити ''Борбина'' издања /Вечерње
новости, Борба, Свет, Спорт/ а на другом ''Политикина'' (Политик',
Експрес политика, Илустрована политика, Радио ТВ ревија/ Једини
асортиман који је био заступљен на оба места, ако се изузму часописи за
''сексуално описмењавање''- Адам и Ева и Чик, била су хрватска издања
Арена, Плави вјесник, Вјесник у среду, Старт магазин, Свијет магазин за
жене. ''Политикин'' продавац имао је велику љубав – СССР, па је
нештедимице наручивао Земљу совјета коју су трошили руски делатници
на изградњи ХЕПС ''Ђердап'' и по који симпатизер совјетске социјалистичке
идеологије. Праву помаму изазивали су ''забавни романи'' Митра
Милошевића, потписиваног као: Фредерик Ештон, Роџер Дункан, Морис
Баскил, Џорџ Браун. Његов ''Лун, краљ поноћи'' са читавим серијалом
догодовштина достигао је укупни тираж од 15 милиона примерака. Авантура
и западних стандарда масовне културе жељној публици, заустављали су
дах дијалози попут следећег из епизоде ''Лун и дуговечни'': ''Упознао сам те
као Изабел Пулсон, али сам тајно истраживао. Закључио сам да си
напустила своје господаре и своју судбину везала за моју' одговори Питер
Лонг и промени положај тела једним еластичним покретом. Нађе се у
лежећем положају, с главом у крилу Изабеле Пулсон, односно девојке која
је мислила да нико незна да се зове Теа Пест'' (Ештон, 1979, 31). Са
оваквим жанр- моделом поиграла се на упечатљив начин Биљана
Србљановић пишући сценарио за телевизијску серију ''Отворена врата'', у

107
епизоди где Мира Ступица режира представу о убиству Џ.Ф. Кенедија, у
лику Милана Гутовића. Најмлађа поколења добила су 1963.г. идоле у стрип
јунацима, партизанским куририма Мирку и Славку, југословенским
рудиментарним претечама Чак Нориса. Неколико стотина бројева едиције
''Никад робом'' продавано је у тиражим од по 200.000 примерака, а екипа
цртача, међу њима Кладовљанин Живојин Атанацковић, готово маниром
вишеструког ударника социјалистичких такмичења Алије Сиротановића,
успевала је да некако утоли жеђ за новим и новим авантурама враголастих
партизана.

Прве године изградње ''Ђердапа'' донеле су серије концерата

југословенских фолк и поп звезда, са водитељима програма Ђорђем
Ненадовићем или Милованом Илићем Минимаксом, чијим сировим хумором
је Кладово за време градње било нештедимице засипано. Наравно, итекако
се водило рачуна о националном кључу, због неговања култа братства и
јединства међу југословенским народима, па су поред Стјепана Џимија
Станића и Драга Диклића имали наступати Сенка Велетанлић, Зафир
Хаџиманов, Мајда Сепе, Лидија Кодрич, Вања Стојковић, Радмила Микић,
Лола Новаковић, Драган Антић. Уз Сафета Исовића, Неџада Салковића,
Исмета Крцића, морали су гостовати Никола Каровић, Мухарем
Сербезовски, Предраг Живковић, Александар Матић, до Лепе Лукић- Беба
Селимовић, Вера Ивковић и Уснија Реџепова... Сви путеви одатле водили
су у кафану. А кафане у то доба нису више биле екслузивна делатност
друштвених предузећа односно радних организација. Већ од 1968.г,
Законом о угоститељској делатности и угоститељским услугама које врше
грађани /''Сл. гласник СРС'' бр.31/68/, установљено је право појединца да
региструје привредну делатност угоститељства. Кафане су у Кладову
почеле да ничу као печурке, а газде су се утркивале ко ће више удовољити
жељама конзумената.

Третман омиљених робних марки код градитеља ''Ђердапа'' стекли су:

цигарете сарајевска Дрина, нишка Морава, нишка Дрина, кумановска Драва,
скопски Ибар, затим Филтер 57, Београд, Југославија, пића пореклом из
Србије и Хрватске- вињаке Рубин, Цезар, Тренк, Истра бренди, Давид,
Звечево, Бадел, шљивовице Стари граничар, Манастирка, Громовача,
Стари граничар, траварице Стомаклија, Хајдучка капљица, неготинска
вина Хајдук Вељко, Хамбург, Ружица, Багрина, Пламенка, Траминац; за
избирљивије госте ту су били мостарска Блатина и Жилавка, далматински
Плавац, Дингач, Теран, Поступ, Прошек, пенушава вина Милион,
Фрушкогорски бисер, Бакарска водица, десертна пића Амаро 18, Вермут,
Шери бренди, Мараскино- замене за стандардну понуду из
''предградитељског периода''- Љута, Крушковац, Пелинковац, пиво на
точење, сок од малине, оранжада, сода- вода. Једно од популарних
жестоких пића вињак Тренк носило је име по најпознатијем пустолову прве
половине XVIII века који је војничку каријеру започео у Београду у

108
Палфијевом пуку аустријске царске војске, а најдража кафана била му је
Код две буле (Пауновић 1971; 318). Кладово је, изузев по кавијару,
најпознатије у свету било по квалитетном вину са ''живог песка'', радо
виђаном артиклу на европским трпезама. Намене и врсте овог ''рајског
пића'' биле су вишетруке: 1. вино помешано са уљем, из приче о
милосрдном Самарићанину; 2. ''тајанствено причесно вино које се више
наслућује него познаје''; 3. ''славна, негована вина винородних крајева, што
спавају у земљаним судовима или глувим забреклим бачвама које не
одговарају на куцање, чувана као експлозив или тајна реч''; 4. ''сеоско вино
које нема у свету имена него само надимак без славе''; 5. ''племенито вино
које се полако и побожно приноси за столом''; 6. ''сиротињско вино које
радничке жене доносе са ручком својим мужевима на грађевини и које се
пије из флаше и иза кога се надланицом леве руке бришу влажни бркови'';
7. ''опасна вина наше младости, убога, лажна, дивна вина ђачких година,
која су била само слика наших унутрашњих пијанстава и заноса и која су
прошла са тутњем нашег пулса и шумом наше крви неповратно у заборав,
где им је и место'' (Андрић, 1963-ђ, с.84).

Ни у подунавској пограничној вароши туче нису представљaле реткост,

попут оних из времена Тренковог раскалашног живота у Београду, са
исходом у лакшим телесним повредама, разбијеним огледалима,
столицама, чашама и тањирима. Као средства за борбу коришћени су
флаше, тешке пиксле, столице, ножице столова, ''боксери'', ножеви
''скакавци'', шрафцигери, скалпери, а међу оним мештанима којима су
снага, издржљивост и борба без ниских удараца били главне одлике
истицали су се бродски капетан Срба Николић, затим Мирослав Шарац,
Ратко Лилић ''Шејн'', Влада Кнежевић, Јован Н. Димитријевић. Углавном се
радило о ликовима чији је идол био јунак култног вестерна Џорџа Стивенса
из 1953.г, нарочито упамћеног по последњој сцени у којој Ален Лад, не
осврћући се на позив детета ''одлази у америчку митологију'' (Ђорђевић
2011, 178). За кафанске аудиторијуме њихове афирмације чак и Енглези
користе термин ''балканска крчма'', што се десило у острвској штампи
поводом туче на краљевским коњским тркама у Аскоту 2011.г. Места
''балканских обрачуна'' у овдашњим угоститељским просторима најчешће су
кафанска дворишта, ређе унутрашњост локала. Међу главне разлоге
сукобљавања спадају: довођење у питање ауторитета супарника,
нерашчишћени пословни и лични односи од раније, свађа око присутне
даме, неартикулисано понашање услед јаког дејства алкохола. Један случај
из 1971. године, обрачун гостију- ''домаћина'' и ''дошљака'' имао је за
епилог убиство у бифеу ДП ''Мироч''. Наравно, и међу ''органима реда''
чије су интервенције против прекршилаца закона понекад такође
окончаване жестоким тучама, постојали су елитни познаваоци вештине
песничења или џудоа, какви су били полицајци Милен Ковачевић, Видоје
Јешић, Александар Миловановски, Вукашин Сперлић. ''Конобар батинаш''
је звање цењено не само од власника локала, већ и других субјекта

109
заинтересованих за ''ојачавање сопствених редова''. Умберто Еко примећује
да су шездесет и осме године париске катанге представљале неку врсту
професионалних обезбеђења, регрутованих од келнера, кафеџија, портира,
за рачун студената- самих невичних тучама, будући да су у питању били
углавном татини и мамини синови- салонски револуционари (1988, 80).

На подручју кладовске општине у то време функционисало је 25

угоститељских објеката /један на 976 становника/- 7 бифеа, 4 ресторана и
14 кафана, ћевабџиница и крчми. Девет локала налазило се у граду, по три
у Брзој Паланци, Сипу и Текији, а преосталих седам у атару Мале Врбице,
Велике Врбице, Корбова, Грабовице, Вајуге. Структура гостију могла се
свести, полазећи од личних и професионалних својстава, на следеће
категорије: а) робијаши, преступници, авантуристи; б) уличари,
беспосличари, очајници; в) вечите нежење; г) радничка и студентска
омладина; д) породични људи; ђ) теренци и путници намерници; е) ноторни
алкохоличари; ж) коцкари, шверцери и преваранти; ж) случајни пролазници;
з) гастарбајтери; и) пријатељице ноћи и њихови пратиоци; ј) удбаши,
полицајци и доушници; к) жестоки момци; л) боеми; љ) руководиоци
друштвенополитичких и радних организација и установа, м) пословни људи;
н) одбегли и изневерени супружници, њ) доколичари. У социјалистичком
самоуправном систему ишло се дотле да се и слободно време- одмор у току
рада организовано користило- У фабрици за време паузе од један сат
слободно се игра одбојка, шах и стони тенис; сматрамо да је то корисно,
да то оплемењује и потпуно релаксира радне људе; у спортском
надметању активно учествују и жене (Обрадовић-Поповић 1983,15). За
кафанску доколицу нису спровођене ''планске активности'' дневног одмора
између два радана дана, већ једино ''планске толеранције'' кафанских
модалитета релаксације.

У мањим локалима основно средство забаве и увесељавања били су

музика са радија и грамофона и одабрани телевизијски програми, нарочито
преноси спортских приредби. Прометнији објекти попут ''Србије'', хотела
''Ђердап'' , али и нека периферијска кафанска састајалишта имали су ''живу
електричну музику''. Оркестар су, по правилу, чинили наглашено
нашминкана и струкирана, са великим деколтеом, вокална солисткиња,
хармоникаш, ритам и бас- гитариста или свирач на ''органима''-
синтисајзеру и бубњар. Ређе су се могли наћи да овде музицирају соло
гитариста, трубач, виолиниста, саксофониста.

Страствени конзумент кафанске ''лепоте порока'' из редова радника-

тежака, врхунски ужитак сажимао је кроз следећу сцену: ''Кад дође ноћ,
заседосмо уз роштиљ и 'ладне шприцере. А што је била музика- далеко
такве нема. Певљака млада и стасита, па кад запева, душу ми расплаче.
Обесила минђуше, уста јој црвена ко крвљу исписана... Цела кафана
зинула у њу, а она пева!- само за К. и његово друштво. Ја је не испуштам

110
из ока, а кад поче моју песму, од силних чаша што бејаху на асталу роди
се прашина... Кад је завршила музика, дође до мог стола, само весла
куковима... Распали ме мирис њене снаге, косом ме по уху помилује, а рука
сама крене. Она се увија уз мене, гурнух јој замотуљак пара и рекох да
ме чека у соби... И како га обрнеш, живот траје'' (Вешовић, 1973, 62).

Десетине становница Кладова, међу њима највише оних из разведених

бракова и удовица, уједно успешно обављајући улоге мајки или радница
социјалистичког сектора, бавиле су се проституцијом као допунском
делатношћу. За десетак година ''обртних занатских послова'' саградиле би
и велике куће, већину радова плаћајући или новцем стеченим
проституцијом или сексуалним услугама према извођачима грађевинских
послова. Уколико су их године чиниле неконкурентним, улазиле су у
послове шверца и препродаје царинске робе или издавања соба за
преноћиште. Њихово потомство по правилу је напуштало Кладово у доба
када треба да формира сопствене породице а они који су остали да живе
овде, са бременом срама због начина акумулације иметка, и сами су се
одавали проституцији, шверцу, алкохолу, неки доживљавајући и озбиљне
психичке поремећаје. Било је и ''ишчашених случајева'' привлачења
клијентеле, међу којима један од најбизарнијих јесте понуда задовољења
страсти са супругом газде локала, на билијарском столу уместо постеље.
Дешавало се да и старе занатске радње, као што је воскарско-лицидерска у
строгом центру града, буду поприште проституције. Тада би предузимљиви
воскар закључавао врата радње из ул.Маршала Тита уз истицање натписа
''враћам се одмах'' уколико се радило о једнократном задовољству које је
углавном за себе резервисао, за вишетруко ангажовање проститутке
стављано је обавештење на радњи ''налазим се у банци'', а уколико је посао
кренуо на ''крупно'' воскарска радња добила би натпис ''налазим се на путу'';
муштерије су при том користиле споредни, дворишни улаз из сокака. ''Робу''
су чиниле Румунке или пак ''проверене'' средњошколке жељне брзе зараде.
Највећи број припадница нежнијег пола успешно су одолевале искушењима
неморалног живота, што уз подршку породица, што организације за
друштвену активност жена, којима је била намењена улога јачања
патриотског и социјалистичког духа. На свечаној конференцији поводом
8.марта, 1967.г. васпитно- информативни део реферата подсећао је:
''Данас, када пролазимо улицом сусрећемо жене с децом, с мрежама и
корпама из којих провирују купљене намирнице; скромно одевене и често
проседе и са борама по лицу, жене заокупљене бригом о породици,
друштвеним пословима, радним обавезама... Млади ће тешко међу њима
препознати некадашње ратнице с пушком и санитетском торбом преко
рамена... Своје дивљење и признање жени борцу одао је и врховни
командант НОВ и ПОЈ-Тито, када је рекао: 'Ја се поносим тиме што
стојим на челу армије у којој има огроман број жена. Ја могу казати да су
жене у тој борби по свом хероизму, по својој издрживости биле и јесу на

111
првом месту и у првим редовима, и свим народима југославије чини част
што имај такве кћери...''

Друштвени положај жена одударао је од уставом и законом

прокламоване једнакости, али се такав статус не може везивати за
спецификум степена развоја земље јер су нације са далеко већом
традицијом и богатством дуго времена заостајале у том погледу. Штавише,
у Швајцарској жене нису имале право гласа до седамдесетих година, у
Француској су лимитиране по питању права отварања банковних рачуна,
дискриминисане и по зарадама и могућностима напредовања на послу
(Мазовер, 2011, 340). Власти су настојале своју ауторитарност потврдити и
кроз нормативну сферу. Еклатантан пример чини аустријски закон за
заштиту младих људи од неморалних утицаја попут ''опасности на улицама,
неприличних посета ресторанима и забавама, конзумирања алкохола,
пушења, штетних спољних утицаја'', донет 1957. године (Мазовер, 342).
Угоститељски објекти били су ''непозната земља'' за самосталне изласке
жена јер је својеврсни традиционалистички приступ из ранијих времена,
прекомпонован у матрицу понашања мајке, трудбенице, ''напредне
омладинке'' у систему социјалистичког самоуправљања. Општински огранак
АФЖ /Антифашистички фронт жена/, а нешто касније ''Секције за друштвену
активност жена при Социјалистичком савезу радног народа'' подржавали су
колективно учешће припадница нежнијег пола на ''другарским вечерима''
поводом Дана жена, Дана Републике, првомајских и новогодишњих
празника. Али да жена тј. девојка сама уђе у кафану и наручи пиће или
храну, било је незамисливо у Кладову све до пред крај XX века. Нови узори
са запада, којима је омладина лакше препуштана након итервенције
земаља Варшавског пакта у Чехословачкој што је тумачено и као померање
жаришта опасности по СФРЈ ка истоку, и нови модерно уређени простори
''Плавог цвета'', ''Минете'' или кафе бара хотела ''Ђердап'', допринели су
да генерације девојака- матуранткиња гимназије ''25.мај'', из 1971.г и
касније, почну посећивати та места, слушајући поп музику са џубокса, уз по
који Амаро 18, Мараскино, Влахо, Бели вермут. Овај искорак у
еманципацију једна је од потврда улоге кафана као састајалишта младих
људи чији осећај за лепо и морални назори нису у супротности са
процесима формирања зрелих, одговорних личности, ослонаца
конструктивних промена у друштвеним схватањима. То су, иако огледало
времена, превасходно састајалишта нормалних људи у нормалним
ситуацијама и њихова одморишта на животном путу. Терана суровошћу
свакодневице, клијентела је често исказивала потребу да себе види у
иреалном свету, а за то је кафана, попут биоскопа била идеално тржиште.

Прва три спрата хотела ''Ђердап'' коришћени су за канцеларијски

простор Друштвеног предузећа ''Хидроелектрана Ђердап у изградњи'' а
преосталих шест за смештај инжењера и техничара. Доња хотелска сала

112
имала је улогу експрес ресторана са радним временом 05-22 сата. Пре
подне на јеловнику су се налазили: шкембићи, папци у сафту, кувани
гулаш, прженице, крофне, пецива, бурек, резанци са маком и орасима,
шампите, кремпите, принцес крофне. Ту су се хранили ''обични радници и
грађанство''. За инжењере и ''госте са стране'' од 10 до 16 сати служена је
храна у горњој ''плавој сали'' која је имала 250 места. На менију су углавном
затупљени: телећа и рибља чорба, говеђа супа, медаљони, натур, бечка
шницла, роштиљ, сом, смуђ, кечига, јесетра, моруна, сезонска салата,
торте, ''срнећа леђа'', '''чоколад профитероле'', палачинке са џемом од
кајсије. Дању су салу испуњавали столњаци у боји, док би увече све било у
белом. Суботом и недељом, према казивању Тихомира Болдорца,
висококвалификованог ''фламбе- транже мајстора бармена'' и једног од
познатих конобара тога доба, организована је ''матине акустична музика'', за
коју прилику су долазили врсни инструменталисти из Зајечара. Оркестар се
састојао од пијанисте, виолинисте, гитаристе, хармоникаша. За веће
пријеме персонал је употпуњаван конобарима из београдског ''Метропола''.
Угледним гостима служена су флаширана вина Тамјаника,, Багрина,
Семијон, Отонел, Бувијо, произведена у пољопривредној школи Буково, са
етикетом на којој се налазила слика кладовског хотела. Посебну атракцију
представљала је тераса на обали Дунава, где су у два наврата тренутке
''ставарлачког опуштања'' проводили Ј.Б.Тито и Николае Чаушеску.
Послужени су следећим: кладовски кавијар од моруне са маслацем и
тостом, мусака од млевених груди дивље патке, бистра супа од говеђег
репа са домаћим тестом, рамстек ''метр д' отел''- говеђи филе на жару
аранжиран делтоидом од хладног маслаца и першуна, мешано вариво,
домаћа штрудла са маком, орасима, јабукама. Тихомир Болдорац приносио
је вина из Титовог далматинског виногрја: ''Цвичек'' и ''Ребула''.

У Кладову је бивша кућа бродског капетана Ђорђа Трандафиловића-

''вила Ружа'' откупљена и преуређена за ''у времја оно тајно љубавно гнездо
за високе госте, а и за седељке и пијанке тимочких руководилаца''- сећа се
тадашњи председник општине Сибин Илић. Зграда је имала дневну собу,
кухињу, две спаваће собе, два купатила, трпезарију и дивну терасу с
погледом на Дунав. Подрум- за време Другог светског рата немачки затвор,
зазидан је. Ту је одседао Јосип Броз приликом посета Кладову, почев од
1969.г. Пар деценија касније вила је одређена за седиште штаба
територијалне одбране Кладова од НАТО агресије. Фарсе од гозби тада
приређиваних за пробране канцеларијске бранитеље у много чему
превазилазиле су баханалије комунистичких руководилаца из ранијег
периода.

Седамдесетих година градски биоскоп капацитета 422 места добио је

бифе, са пултом обложеним јаркоцрвеним ''ултрапластом'' и стаситом
конобарицом, за ту прилику досељеном из оближњег неготинског села.
Очигледно су филм и кафана, сваки са својим доприносом стварању или

113
одржавању илузије о историјском искораку ка свеопштем прогресу као
достигнућу социјалистичког развоја, врло успешно ишли ''руку под руку''.
Таква сценографија нештедимице је експлоатисана и током одржавања
зборова бирача, радних људи и грађана у биоскопском простору, па и
годишњих скупштинских заседања Савеза удружења бораца
народоноослободилачког рата, уз учешће омладине и обавезног
хармоникаша како би се скуп ''спонтано завршио козарачким колом''
/уосталом, таквим ''оперетским'' колом окончане су и студентске
демонстрације у Београду 1968.г./. Тако је још више подражаван привид,
стимулисан креирањем кинематографских дела ''у славу социјалистичког
прегалаштва'', да филм- иреално и живот дели тек танка нит. Та нит
постајала је занемарљива ''јунацима самоуправног препорода''- обичним
људима на једној од периферија Балкана, путем упражњавања кафанског
живота као режимског ''опијума за народ''.

Ходајући знамен ''биоскопског живота'' био је кинооператер Василије

Корбовљановић. Одевен лепше него градоначелник, директор, високи
официр или локални министар културе, увек са снег белом кошуљом
иштиркане крагне, украсним дугмадима на мажетнама, у оделу скројеном по
последњој моди, са обавезном извезеном марамицом, ципелама сјајним
попут огледала, брижљиво негованих бркова ''а ла Клерк Гебл'', густе
таласасте косе и атлетске грађе, као да је на улицу искорачио са филмског
платна изазивајући дивљење суграђана, бисокопске публике. Његовом
имиџу доприносила је чињеница да је за време вечерњих шетњи главном
улицом емитовао музику и поруке информативног садржаја преко градског
разгласа са спрата биоскопске зграде- у сваком погледу ''био је на висини'',
а то је импоновало обичном смртнику коме се прозор у свет шездесетих
чинио доступним једино на филмском платну.

Дуго година једини спој са светом чинили су дунавски бродови. Једно

такво путовање описао је Иво Андрић у приповести ''На лађи'', бавећи се
случајем смењеног кладовског финанса: ''На свим нашим путничким
лађама које плове Дунавом има једна нарочита атмосфера. Ту се наша
сељачка строга а наивна једноставност видно меша са оним турским и
влашким што још живи у нама и око нас. Неколико сати спорог пута, и ви
сте потпуно на отровном Леванту где кафа, алкохол, дуван и чулност
нижих облика стварају засебан свет споре мисли, мутног осећања и
немирна али непокретна духа '' (1963-в, с.101).

Почетак изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап

донео је Србији брзе хидрокрилна пловила из класа ''Метеор'' и ''Ракета'',
уместо путничког брода ''Сплит'' који је од Београда до Прахова и назад
путовао 50 сати. ''Метеори'' су располагали са три салона за 120 путника са
бифеом у централном делу, а ''ракете'' један за 69 путника, са по 13
прозора са сваке стране, такође са бифеом. ''Ракете'' су приступ у путнички

114
простор имале са две стране задњег дела, између погонског дела, где се
налазила и мала палуба, а на крову је била кабина за управљање. У
''метеоре'' се улазило на средишњем делу, без крова, са две стране,
између којих је била погонска просторија. Задњи салон иза овог улазног
дела имао је знатно слабију изолацију од буке и њиме је доминирао поглед
на пређени део пута кроз стаклени зид на крају, док је предњи део пловила
био подељен у мањи ''ВИП'' салон и већи са бифеом и три реда седишта,
бочни са по четири, средишњи са по два у низу. Брзином од преко 65 км на
сат раздаљину од Београда до Кладова преваљивали су за око 4 сата, све
до преграђивања Дунава 1969. године, када је постало економичније
пловидбу скратити до Текије, ради избегавања дуготрајног задржавања у
бродској преводници на хидроелектрани а отуд је аутобус довозио путнике у
Кладово. Дневно су понекад пловила по три таква брода /''Титоград'',
''Љубљана'', ''Сарајево'', ''Приштина'' су називи ''ракета'' а ''Београд'' и
''Смедерево'' ''метеора''/. Међу путницима готово увек налазило се десетак
пасионираних љубитеља добре капљице који су путовање проводили
стојећи за шанком. У пластичним чашама послуживана су пива ''Скол'',
''Туборг'', вина ''Карловачки ризлинг'', ''Ждрепчева крв'' и жестока пића виски,
коњак, лозовача, шљивовица, вињак, бренди. Због лепоте природе и
угодности вожње, то је сигурно најпопуларнији вид превоза, стављен ван
употребе 1985. године због одустанка Владе- Савезног извршног већа СФРЈ
да дотира део цене горива у сврхе туристичког развоја Ђердапа. Бродови
су имали стјуардесе, одевене попут оних у авионском саобраћају а
пристајали су по потреби у Доњем Милановцу, Великом Градишту или
Смедереву. Пријатна музика и пропратни коментари преко разгласа, о
историјским знаменитостима околине, употпуњавали су доживљај.
Почетком деведесетих гостионичар Драган Стајковић из Кобишнице
откупио је ''метеор'' и поставио га као кафану у дунавском рукавцу у Брзој
Паланци. Локал на води није успео опстати више од пар година.

Државна служба за пропаганду одредила је да се 1971.г. у плавој сали

хотела ''Ђердап'' одржи музички фестивал лаких нота ''Акорди Ђердапа'',
како би тим поводом био умножен материјал у виду грамофонских плоча и
снимљен истоимени краткометражни документарни филм. Продукција
грамофонских плоча ''ПГП'' основана је 1951.г. од стране агитпропа ЦК КПЈ
чији је лидер био Милован Ђилас. Првобитно ови носачи звука служили су
да ''овековече'' говоре са седница, конгреса и тзв. народних митинга-
штампана реч тешко се пробијала до још увек недовољно описмењених
народних маса. У време финализације радова на изградњи великог
хидроенергетског и пловидбеног система наручено је шест ''вокалних
композиција'' у част градитеља моћне електране, у извођењу Тихомира
Петровића /''Песма Ђердапа''/, Мајде Сепе /''Бродови нека пролазе''/, Лада
Лесковара /''Сања девојка са Ђердапа''/, Предрага Гојковића /''Ђердапске
делије''- ''Кад се ради онда нек се ради, кад се љуби онда нек се љуби, кад
се пије онда нек се пије, јер друкче незнају, јер друкче незнају ђердапске

115
делије…''/, Гвоздена Радичевића /''Од Ђердапа до Кладова''/ и Ђорђа
Масловара /''Кад се чежња збрише''/. Наредне године ''ђердапски хит''
Никице Калођере снимио је Драган Мијалковски- ''У малом граду крај
Дунава девојку сам једну срео'', а Мики Јевремевић извео мелодију ''Сети
се'' -од ње су ''градитељима- номадима'' на растанку 1972.г. навирале сузе
на очи: ''У Кладову на Дунаву где смо један били дом… скупимо се мало
друштво где је она певала... Где, где си сада ти брате мој, шта сада
градиш где твој је дом… кад чујеш песму ти јави се и сретних дана ти
сети се…''. Како је у то време био чест случај, и ова песма завршавала се
безбројним понављањем последњег стиха све тишим и тишим тоном и као
ретко кад тај штос изазивао је море емоција код адресата. За Тита и
Чаушескуа, у хотелу ''Ђердап'' пригодом прославе завршетка радова на
ХЕПС певала је Дубравка Нешовић, а гости толико задовољни да јој је на
крају феште, уз благонаклону асистенцију повременог пратиоца Љубише
Веселиновића- ослободиоца Београда коме је годинама припадала част да
преко државног радија Београђанима честита ''20. октобар'', доклегод
почетком осамдесетих због изневерених револуционарних идеја од стране
сабораца није извршио самоубиство испред споменика ослободиоцима-
уручена златна плакета са исписаном реченицом: ''Док смо ми брану
градили бетоном, Дубравка је гласом''. ''Ђердапске акорде'' филмски је
забележио у 16- минутном трајању Миодраг Јовановић, али велики изазаов
за југословенске филмаџије тек је предстојао.

Понесени успехом Александра Саше Петровића који је са ''Скупљачима

перја'' освојио Кан, културни посленици досетили су по том узору, а са
називом који ће бити одговор на дело Роже Вадима ''И бог створи жену'',
да једним ''кафанским играним филмом'' обележе завршетак изградње
грандиозне електране. ''И друг Тито воли филмове'', коментарисали су
млади комунисти одлуку да се огроман новац уложи у филмски пројекат ''И
бог створи кафанску певачицу''. За режисера је одабран Јован Живановић,
''Бела Сека'' постала је Вера Чукић, ''покварени технократа'' био је Жика
Миленковић а ''градитеља Ђердапа са добрим намерама'' играо је Велимир
Бата Живојиновић. За ''глас разума'' у лику власника ''Бродарске касине''
Милоша Калембера, изабран је Драгомир Фелба, уз обавезу да током целог
филма носи барету која асоцира на припадника француског покрета отпора
или Мошу Пијаде из млађих дана. И би речено, филм је завршен пар дана
пре пуштања у рад ХЕПС Ђердап, маја 1972. године и на радост бројне
кладовске публике обиловао је кафанским сценама. Оно што творци нису
очекивали огледало се у чињеници да је значајни део млађе кладовске
публике све своје симпатије поклонио неком трећем, једном од ''принчева
београдске калдрме'' Воји Говедарици који се у ''Кафанској певачици'' јавља
у епизодној улози што својим обрисима подсећа на фрагментарног актера
вестерн филмова. Старији Кладовљани и данас тврде да нису погрешили у
избору ''јунака своје младости'' јер се речени глумац у улози горопадног
Руса касније борио чак и против Силвестра Сталонеа у холивудској

116
шећерлеми ''Роки 2''. После овог филма становницима подунавског градића
многе ствари чиниле су се лепшим него пре, чак су се и притвореници у
станици кладовске полиције хвалили да им је као на филму јер су током
краћих периода лишења слободе добијали храну из најближе реномиране
кладовске кафане. ''И бог створи кафанску певачицу'' до данас је тражени
продукт масовне културе. На сајту ''Југофилм'' препоручено је његово
конзумирање уз препричани садржај у маниру шунд- романа из
седамдесетих година XX века: ''Оно што се догодило Белој Секи, слично је
многим причама о младим и лепим певачицама. Нашла се у амбијенту
пуном алкохола, уморних, чежњивих шофера, музике и сетне песме. Једну
од пијанки прекида крик, убиство човека и одлазак другог на робију.
Окружена мржњом, Бела Сека је принуђена да напусти место, лута и
најзад се скрашава у Кладову, у кафани надомак градилишта бране
Ђердап. У ту дотад празну кафану ''Бродарац'' свраћају радници са
градилишта и прослављају спасавање бране пред таласима надошлог
Дунава. Поред Секе, ту је и певачица Луна. У Белу Секу се заљубљује
млади електротехничар Ратко. Он зауставља њену тачку свлачења и
ту се рађа љубав. Затим следе венчање, почетак заједничког живота,
али и њихове драме''. Иначе, кафана ''Бродарска касина'' коју приповедач
филмског сценарија назива ''Бродарац'', била је на злом гласу због честих
туча, варања пијаних гостију испостављањем астрономских рачуна, продаје
фабрицираних жестоких пића, пакованих илегално у подрумским
просторијама. Али, паланачки гламур, велика сала са огромним огледалима
што су појачавала ефекат светлости и давала волшебну дубину испразном
кафанском животу, неодољиво су привлачили авантуристе, уз њих и
мноштво градитеља ђердапске бране чији су подебели коверти са ''личним
дохоцима'', како су се звале наднице, постајали права илузија пред
попрсјима разголићених певачица и конобарица. Ломљење масивних
огледала сматрано је омиљеним спортом изневерене клијентеле али и
власника кафане Милоша Калембера. Први су тако себи давали одушка за
недораслост изазовима варошког живота, а газда је стицао велике зараде
наплатом ''срче'' по цени вишеструко већој од стварне. Градитељи
''Ђердапа'' имали су за ондашње прилике астрономске зараде. Зато се
дешавало да у време примања плата ''на руке'' у град буде довожени
аутобуси са проституткама из Београда, Загреба, Сарајева чије је
ангажовање трајало двадесетак радних сати, углавном уз коришћење
смештајних капацитета кладовског хотела и депанданса ''Плави цвет'', али
неретко и домаће радиности и радничких барака у случају велике тражње.
На гласу по брзом обрту били су радници- ''самци'' смештени у речном
теретњаку од бетона ''Сип'', изграђеном 1943.г. од цемента и арматуре
гвожђа како би избегао подводне мине на Дунаву. Наравно, ''девојке за
један дан'' излагане су и студиозним проверама службеника државне
безбедности чије су канцеларије гледале на прозоре соба ''Плавог цвета'' и
хотела. Уметнички приказ трагичне залудности живота теренаца-
ђердапских неимара, чува песма ''Запис из кафане 'Сврати бато'': ''Нема

117
нама зорта од живота./ Мимо њега живи пролазимо./ Чини се, срећни до
фајронта./ Глуво доба, пој певаца./ Бараке мрачне, речи све краће/ Изнад,
светле душе црних теренаца'' (Тодоровић, 1984, 74). Друга пошаст над
душама градитеља лежала је у коцкарском синдрому. Изузев у недрима
певачица и макроа, огромне своте радничких плата чиниле су лак плен за
превејане коцкаре, придошле у Кладово заједно са екипама музиканата,
кафеџија, ситних занатлија. Жеђ за лаком зарадом превазилазила је
домене великог градилишта, будући присутна код мноштва младих који су
бежећи из села у град ради укључења у модерне животне трендове,
плаћали цех сопствене наивности. Озбиљан покушај да се нешто учини како
би друштво одговорило овом изазову садржан је у Скици за законик о
облигацијама и уговорима из 1969.г. Професор Михаило Константиновић,
аутор овог дела, налазио је неопходним да посебан одељак буде посвећен
коцки. По његовом предлогу, добитник неке игре неизвесног исхода нема
право захтевати од сауговорника исплату добитка, признање коцкарског
дуга нема правне важности, чак је постојала формулација да исто важи за
потраживање по основу позајмице губитнику у знању да ће зајам
употребити за игру или опкладу (Константиновић, 1969, 277-278). У
међувремену вештина варања на картама заживела је у Кладову на начин
да јој се у кафанским кулоарима придаје карактер посебне ''народне
уметности'', чије су мецене немилосрдно регрутоване из редова
добростојећих гастарбајтера, ''плутајућих'' цариника и шверцера, који очито
нису марили за прадавно Платоново упозорење да ''навика није ситница''
изговорено на речи коцкара да ''игра у ситне паре'' (Лаертије, 1973, 99)

Сагласно замисли водећих партијских посленика, подизање

хидроелектране требало је уметнички овековечити, да буде сведочанство и
подука долазећим генерацијама. За ту прилику у град је доведена група
сликара, међу њима Бранко Станковић, Видоје Романдић, Драган Јовић,
Божа Ковачевић, Фране Делале. Делалеов опупус инспирисао је дежурног
новинара да закључи како ''многи уметници отпатке гвожђа и делове
машина уграђују у скулптуре да би верније насликали и опевали данашње
време'' (Чукић, 1985, 148). Станковић је урадио серију слика са градилишта
и сеоских подручја пред њихово нестајање у водама Дунава. Драган Јовић
био је инспирисан бродовима и реком. Његов боравак на Ђердапу
резултирао је такође серијом ликовних дела, али и дневничким белешкама
у којима је спорадично описивао отужно- сиве детаље кладовске
свакодневице, укључујући кафанску испразност очекивања ''бољег сутра''.
Видоје Романдић аутор је слике ''Жуте кафане'', са мотивима поплављеног
подручја, а у његовим белешкама о бјављеним под насловом ''Све волим и
све воли мене'' налази се и сећање од 23.2. 1971.г. на амбијент Хотела
Ђердап- ''Пространа и пуна светлости сала експрес ресторана ''Ђердап''
у Кладову. Док нека пријатна музика свира у џу- боксу, седе њих троје
тамо насупрот мени крај огромног зида у стаклу. Види се кроз њега
Дунав и Турн Северин, види се и бродоградилиште. А ова музика неку

118
чудну боју и звук има као да издалека долази, испод неких вода, таласа,
кроз небо, кроз дрвеће док се буди'' (Романдић, 1971, 58). Како било,
десетак уметника унело је живост у кладовску колотечину, често
обогаћујући својим присуством ресторански амбијент јединог хотела и
депанданса у коме су добијали најлепше палачинке на свету: са џемом од
кајсија, посуте кокосовим брашном, шећером и соком од свежег лимуна
(Романдић, 58). Кајсија иначе спада у омиљено воће на кладовском
тржишту. У старом рецепту, према коме су јела припремана за избирљиве и
наочите госте наводи се следеће: најпре се скува пилеће месо, које се
затим похује; у супи се издинстају кајсије, направи се запршка, а онда се све
то заједно запече на ватри. Кајсијом пуњеном језгром ораха,
конзервираном у облику слатка- производ предратне овдашње даме
Софије Николајевић- послужена је Јованки Броз приликом боравка у
кладовској школи на дан пуштања у рад ХЕПС Ђердап 1972.г. У боемским
расправама на ђердапском поднебљу, овај догађај, будући да тајна слатка
од кајсија почива у чврстини плода, постигнутој тако што се потапа у креч
пре стављања у тегле, испоставио се поводом за прозивке једног од
најпознатијих ''кафанских стваралаца'' Бране Петровића, да је у своју поему
инспирисану електраном Ђердап, баш због тога уградио стихове
''...Облаци плове/ Изнад мртвог тела/ Поздрављам гашење креча!''. Како
би се теревенка захуктавала, Петровићеви саучесници у испијању бокала
ракије, ''досолили би рану'' додатном анализом да је очигледно ''прозивао''
Тита, за кога се веровало да је масон, те је зато у околним стиховима, уз
овај ''кречни'', увео ''зидар'', ''мистрије'', ''висак'', ''додајте ми мало
светлости'', исписивао ''Зидари'' великим почетним словом на крају реда.

Гостовање Јованке Броз у Кладову, на прослави завршетка радова на

ХЕПС Ђердап имало је финале на школској приредби чији програм је
одражавао ''несврстано-космополитиски'' дух Титових претензија да буде
лидер ''трећег света''. Пионири основних школа из Кладова и Неготина
извели су следеће музичко- сценске тачке: 1.Свето име домовине,
кладовски хор, 2. Дечија химна, кладовски хор 3. Шушти шушти бамбусов
лист, солиста Зорица Трифуновић уз пратњу хора, 4. Будила мајка Ивана,
хорска песма, 5. Шпањолски плес- Теодор Ритер, мандолински оркестар
из Неготина, 6. А онда и прва љубав, рецитација, 7. Растанак,
Гречанинов, мандолински оркестар, 8. Сплет народних песама и игара-
мандолински оркестар, 9. Успаванка, румунска песма са дечијег
фестивала ''Радост Европе'', 10. Ритмичка вежба у извођењу пиноирки
четвртог разреда, кореограф М.Николић, 11.Сан, солиста Оливера
Симић, 12. Песма о шуми, финска песма у извођењу групе певача, 13.
Стојанка мајка кнежопољка, рецитатор Душица Радојковић, 14. Где је
онај цветак жути, пева Јасна Самарџија, 15. Моја бака, група певача, 16.
Кочије, индонежанска песма, група певача, 17. Ивин воз; укупно 53
извођача из Неготина и 94 из Кладова, трајање програма 43 минута.

119
 За време градње џиновске електране, али и деценију после тога, бројне
државне делегације посећивале су Кладово да би се увериле ''из прве руке''
у успешан препород Југославије из сиромашне у средње развијену земљу.
Приликом долазака на Ђердап Јосипа Броза Тита, председника Замбије,
Мауританије, Кеније, Централноафричке Републике, кафанска сцена
јединог хотела преображена је у поприште срдачних сусрета на највишем
нивоу, свечаних ручкова са храном и пићем врхунског квалитета. У
светлости хотелских лустера и рефлектора купали су се драго камење на
манжетнама кошуља јунака новог доба, бисери, слонова кост и златни накит
првих дама... Званице нижег ранга практиковале су у свечаним приликама
огрлице, наруквице и минђуше са охридским бисером, справљеног од
седефа шкољки и емулзије рибље крљушти, састојака који су пар деценија
раније постали део производног програма кладовске радионице за израду
седефних дугмади; код мушког дела публике истицали су се позлаћени
ручни сатови са бразлетнама, украсна дугмад повезана жутим металним
ткањем, турско прстење са црним каменовима. Такви артефакти чинили су
мале легитимационе знаке угледања на стил ''великог вође'' Ј.Б.Тита.
Школе тих дана нису радиле а стотине деце обучене у беле перлонске
кошуље, са црвеним пионирским марамама око врата, сатима су стрпљиво
чекале да најдражи гости буду поздрављани кишом од баштенског цвећа,
пре уласка у хотел и након обилног ручка. Будни васпитачи, наставници,
учитељи, марљиво су спроводили инструкције надлежних другова да се
букети никако не бацају на председнички аутомобил већ испред њега, ''из
безбедносних разлога''. Некако у то доба Ј.Б.Титу пало је на ум како би
било згодно да добије Нобелову награду за мир, па су свега десет дана
након грандиозне прославе окончања радова изградње хидроенергетског и
пловидбеног система Ђердап, већ 26.5.1972, председник Међународног
комитета за научна истраживања последица Другог светског рата и
председник Савеза учесника покрета отпора и депортираца СР Немачке,
управо њега предложили за високо признање. Рок подношења кандидатура
за 1972.г. био је истекао 1.фебруара, те је без обзира што нико није постао
лауреат те године, предлог постао валидан тек за наредну годину. На
попису пожељних личности за ангажовање у својству предлагача
Нобеловом комитету 7.12.1972.г, сачињеном од стране југословенског
министарства иностраних послова, нашли су се и његови ''кладовски гости''-
председник Замбије Кенет Каунда, председник Мауританије Дадах и неко
од ''највиших партијских функционера Румуније'' (Симић-Деспот 300). Од
три назаначена субјекта, испоставило се да је једино Кенет Каунда
24.1.1973. подржао Титову кандидатуру. Марко Милуновић, својевремено
енглески човек у Кладову, тврдио је да су иза предлога стајали Данци,
подупрти од стране Совјета (Милуновић, 1992, 316). Он пак лично, једним
од највећих успеха сопственог политичког деловања доживљавао је
''онемогућавање да Тито добије Нобелову награду'', поводом чега је
Комитету упутио оштри протест 1.5.1973, у име Удружења слободних
Југословена у Скандинавији и Социјалистичке странке Југославије у егзилу.

120
Наводно, неколико година касније, пришао му је члан норвешке делегације
на конгресу Социјалистичке интернационале и захвалио за ''спасење части
Нобеловог комитета'' (Милуновић, 1992, 318). Разочарење југословенског
председника није било мало, но то га није обесхрабрило да и даље бројним
гостима ''на врху'' показује достигнућа обнове и изградње у кладовском
Подунављу.

Кроз настојања да се импресионирају угледне званице понекад се и

претеривало. Приликом посете једног од лидера покрета несврстаних
земаља са афричког континента, хотелски столови у ''Ђердапу'' аранжирани
су брдима црвених ружа, од чијег тешког мириса је председниковој кћери
позлило, а банкет је настављен тек пошто је море црвених латица
уклоњено из просторије. Лагодни кафански живот на дунавској хотелској
тераси, пре изградње хотела у дивној ''летњој башти'', угрожавао је, и то
често, још један јаки мирис. Када је време постајало тмурно,
неподношљиви таласи воња из румунске фарме свиња са суседне обале,
запљускивали су госте. На првој забави приређеној му у Кладову крајем
педесетих година у летњој башти на Дунаву, Ј.Б.Тито упитао је о чему се
то ради. Пошто је добио одговор да је то ''нуспроизвод'' румунске фарме,
умирио је домаћине констатацијом како би лепо било да и одавде тако
нешто замирише, што је понеко доживео као симболично изражавање
''узвратити истом мером''. Лета 1972, седећи на хотелској тераси у друштву
председника Румуније Н. Чаушекуа, југословенски председник нашао се у
прилици, на његово питање ''шта је сад ово'', одговорити да се ради о
мирису румунског свињца. Уместо коментара уследио је благи наклон главе
као знак разумевања. Епилог: у рекордном року, пошто се румунски вођа
вратио у своју домовину, фарма свиња дислоцирана је далеко од дунавске
обале. ''Највећи син нашег народа'', како је Тито ословљаван у својој
последњој домовини, пропустио је да ефектно реши још један проблем
загађења животне средине, са много погубнијим последицама по здравље
људи но органски мирис румунског колхоза. Ради се о испарењима
водоник- сулфида из оближње фабрике тешке воде, противно
елементарним нормама међународног права подигнуте на самој државној
граници, на румунској обали. Но то је већ енигма решива за неку нову
гарнитуру државних лидера приликом евентуалне репризе сусрета из 1972,
наравно поново на дунавској тераси овдашњег хотела коју опасне
микрочестице повремено, ношене источном ружом ветрова запљускују.

Како запажа Марина Вулићевић, безброј живота и смрти, љубави и

мржњи, поновљених радњи, речи и ситуација крију хотели, нераздвојни
симболи градских пејзажа, који до те мере укрштају опште и приватно да
већ овде на земљи представљају парадигме вечног живота (2012, 5).
Најлепши угоститељски објекат у Кладову- хотел ''Ђердап'' почаствован је
околношћу да је 9. октобра 1972.г. био коначиште Иви Андрићу и групи
угледних научника и уметника. У част његовог осамдесетог рођендана

121
Комитет за културу организовао је Андрићу излет бродом Дунавом до
Лепенског вира, Ђердапа и Кладова. На палуби су се поред великог писца
нашли Душан Матић, Десанка Максимовић, Стојан Аралица, Мика Петров,
Милан Ђоковић, Павле Савић, Михаило Вукдраговић, Чедомир Брашанац,
Гвозден Јованић, Бранко Гавела, Александар Дероко, Мира Ступица. У
Кладову су их сачекали Вера и Петар Лубарда који је овако сажео своје
импресије: ''Ове сенке су дивне. Понећу то за нову слику.'' (Ступица, 2000,
192). Југословенски нобеловац је пак, резгледавши остатке лепенског
човека записао да ''човек треба да нестане без трага'' (Поповић 2011, 434).
Као спомен на октобарски догађај сачувана је фотографија нашег
нобеловца у друштву са Миром Ступицом на тераси хотела ''Ђердап''
(Ступица, 193). Андрићев лик искоришћен је и за једну кратку причу чији
''лајт мотив'' је услуга ''жене за грејање кревета у хладном хотелу'': ''Хладно
је'- припоменуо је Андрић. 'Не брините, мислили смо на то'...Андрић улази
у собу...нема потребе да пали светло. Али, учини му се да је у кревету
неко. Да, то је женска глава чија расута дуга коса лежи на јастуку...'Шта
ви ту радите?'- упита Андрић и затвори врата за собом. Ваљда је његов
потез био и став према томе шта та жена ради у његовом кревету.
'Гријем вам кревет'- одговори женски глас. 'Је ли то овде обичај?'...'Само
специјалним гостима'- рече жена'' (Рисојевић, 2011).
Везано за обележавање Андрићевог јубилеја 1972.г, већ два дана након
боравка у Кладову, велики писац изразивши жељу да окуша напитак од
туцане кафе, оберо се на босанском Вратнику, у последњој ''малој
кафаници у којој се пије туцана а не млевена кафа'', власништво Мухарем-
аге Хункића, како наводи у своме писму. Жеља му није испуњена јер је
локал био затворен због поправки, али је исти такав напитак могао добити
на дунавској Ади Кале, крај које је, без свраћања, прошао бродом свега пар
дана раније.

У Кладову се са пијететом спомиње и господствени гест некадашњег

градоначелника Београда Живорада Ковачевића, када је одбио да са
званицама конзумира храну у кладовском хотелу коришћењем позлаћеног
прибора, тањира и кристалних чаша, уз љутито обраћање шефу протокола-
''Ја сам грађанин''. Обичним грађанима, који су недељом одлазили на
породични ручак у неку од кладовских кафана, обливени мирисом
јоргована из љубичастих сапуна од суботњег купања, такав поступак
престоничког лидера давао је веру да се време једнакости налази
недалеко од њихових скромних домова, само због лоших комуникација
заглављено негде између светлости Београда и паланачких манира
локалних губернатора.

Да је кафански живот у тадашњој Југославији доживљаван и као битна

културна тековина, сведочи волуминозни рад Кладовљанина Маринка
Пауновића ''Београд кроз векове''. Од 1240 листова репрезентативне
монографије о ''вечитом граду'' више од 50 финалних страница аутор је

122
посветио кафанама, разделивши их у шест поглавља: Београд- највеселији
град; Како су поједине кафане старог Београда добиле своје називе;
Безимена кафана, данас најстарија кафана у Београду; Научник и велики
боем Михаило Петровић Алас; Први хотел у Београду; У Београду је један
од највећих и најлуксузнијих хотела у свету /''Југославија''/. Пауновићев рад
представља омаж достигнућима социјалистичког друштва концем
шездесетих година XX века и носталгично подсећање на боемске партитуре
предратног варошког живота (Пауновић, 1971; 1121-1175). Изузев што је
пред крај Другог светског рата за рачун одређених интересних група трагао
за наследником династије Обреновића који би, у случају нужде, био
конкурент Карађорђевићима приликом евентуалног покушаја враћања на
чело Југославије, Пауновић је упамћен и као јунак популарних квизова
знања типа ''Златни погодак'', ''Све или ништа'', рађених од касних
шездесетих до средине седамдесетих година по америчким узорима, уз
учешће бројне публике и телевизијске преносе из београдског ''Дома
синдиката''. Његова појава и серије тачних одговора доводили су
милионски телевизијски аудиторијум у стање еуфорије, пре тога у
југословенској масовној култури познато из Титових обраћања нацији,
прослава рођендана ''највећег сина југословенских народа и народности''
или поратних кафанских приредаба са колективним хипнотичким сеансама
''екстрасенза'' Слободана Ћирковића ''Рока'', ''Свенгалија'', Станка Магдића
''Станелија'', инг.Момчила Тодорвића ''Моше''... Према једном извештају из
1958, Ћирковићев програм из области сугестије и хипнозе, извођен по
препоруци Министарства просвете, оставио је добар утисак на масе и
власт- ''С обзиром на његова излагања која су заснована на науци и
идејности, успева оваквим програмима да утиче на сузбијање назадних
схватања и сујеверја, и треба му излазити у сусрет при организацији
оваквих приредби. Смрт фашизму- слобода народу.'' (Дамњановић, 2006,
115). Страначки прваци поготово су велике наде полагали у Роково
''мускулатурно читање и одређивае црта карактера анализом рукописа''.
Народу је нуђен инстант преображај у образоване, чисте и добре субјекте
самоуправног одлучивања. А хипноза је, како су тврдили њени заговорници,
знатно скраћивала пут до ''обећане земље'': ''Доба у коме живимо /1969.г./
добија све убрзанији темпо. После радног времена једва стижемо да
прелистамо новине, јер нас очекују послови код куће, посете
пријатељима или одлазак у биоскоп. Све ређе читамо књиге а ванредно
студирање представља изузетно велики напор. Једино време које нам
остаје, сасвим слободно, је док траје сан. Управо- и тада се може учити.
И то не са напором, који би изазвао ујутру већи замор него када смо
легли'' (Тодоровић, 1969, 45). На трагу пропаганде о ''учењу у сну'' су и
савремене рекламе ''Шта чекаш, упиши менаџмент и- пали!''. Једна успешна
хипнотизерска представа у дому културе или великој кафани садржала је
опробани филмски сценарио, сличан ''Невиности без заштите'' предратног
акробате Драгољуба Алексића или, знатно касније, ''Дечаку из Јунковаца''.
Познати хипнотизер излази пред публику у великој дворани. Али, док он још

123
није ни почео свој програм /успео је тек да се представи и поздрави са
публиком/, на бину излазе два милиционера извињавајући се аудиторијуму
што представу морају прекинути и хипнотизера лишити слободе јер нема
дозволу за јавни наступ. Док хипнотизер узалудно протестује, они успевају
да га савладају, закопчавајући га у велику врећу која се нашла на бини. У
том се момемнту дешава изненађење: у салу с предње стране улази човек
и опали из пиштоља. Сви се окрећу ка њему. Био је то главом и брадом онај
хипнотизер са бине. Милиционери приступају отварању вреће и из ње
излази лепа, млада, витка девојка у бикинију (Тодоровић, 61). Популарне
представе шириле су уверење да у новом друштву постоји универзални
еликсир безрезервног деловања на вољу других људи, иако погубан по
истину. Ево рекламе за то: ''Нисте алкохоличар, али волите да попијете
по коју пред ручак или у друштву. Волите добру капљицу. Није то увек
лако наћи пошто у нашим угоститељским радњама можете бити
послужени са свакојаким пићем. Ето, тешкоћа! Али, под хипнозом и то је
лако с пар усмених сугестија хипнотизера, уживаћете у најбољем
француском коњаку 'курвоазије' или шампањцу по жељи!'' (Тодоровић, 69-
70). Следећа понуда је екстаза са прворазредном старлетом. И тако, до
комунизма, уз помоћ хипнозе на научној бази. Нерешиву енигму је изгледа
задавало буђење и враћање у сиву свакодневицу. На појаву хибернације
под хипнозом, алузијом на синематичко завођење публике, указао је још
1965. Душан Макавејев филмом ''Човек није тица'' где у увертири глумећи
себе Слободан Ћирковић Роко држи слово ''О негативностима у љубавном
животу'' (Кроња, 2012). Туробни апсект дилеме ''шта ако се не пробудим''
после сеансе осликао је Миленко Пајић: ''Хипнотизер Роко одржао је
назборавно вече магије. Тај високи господин са јарећом брадицом и
природним црним очима усађеним на врх чела, хинотисао је све присутне
и натерао их час да кокодачу, час да лају. Гаврила је претворио у магарца
и нагнао га да лупа копитима о под и да њаче. Али, то није било обично
њакање него урлање и запомагање које је на лазинским сокацима
потрајало десетак дана. Веселог Гаврила нису никако успевали да
поврате, да га размагнетишу и размађијају. Понашао се као прави
магарац, њиштао је, пасао траву, ритао се, а за фабрику за ливење
железа није хтео ни да чује. Роко хипнотизер се уљудно извинио... Уредно
је вратио Гаврилу два динара, колико је коштала његова улазница, а
остатак новца однео је са собом...'' (2010, 577).
Зато је после пар година ''хипнотичког помодарства'' пажња скренута на
доградњу механизма увесељавања радног народа без тоталног
помрачења свести. Туризам и угоститељство су добили нови развојни
замах.

Већ 1972.- година завршетка хидрограђевинских радова, драстично је

увећан број долазака гостију и ноћења у Кладову- боравак са 5.807
претходне године на 24.748 у 1972.г, а ноћења са 15.948. у 1971.г. на 32.148
наредне године- па је угоститељство тада стасавало у ослонац

124
привредних токова. У то време, према Закону о угоститељској
делатности /''Сл.гласник СРС'' 24/73, 51/77/, друштвене фирме пословале су
у облику организација удруженог рада а као предмет привредне активности
дефинисано је ''припремање и пружање услуга исхране, припремање и
услуживање пићем и пружање услуга смештаја''. Посебно је сматрано
друштвено опасним па је санкционисано као привредни преступ, кажњив од
5.000 до 20.000 динара, ако ''организација удруженог рада или друго правно
лице са радницима у угоститељским објектима у свом саставу успостави
односе на основу унутрашњег паушалног обрачуна''. Прекршај кажњив са
2.000- 50.000 динара за ОУР и 300- 3.000 динара за одговорно лице у ОУР,
јесте наплаћивање од потрошача угоститељске услуге по цени вишој од
истакнуте односно објављене. Наплата ниже цене од прописане, за
разлику од уредбе из 1954.г. уопште више није предмет правне регулативе.
Време је такву ситуацију учинило немогућом. У исто доба, за радне људе
односно грађане који лично врше угоститељске услуге постојао је други
закон /''Сл.гласник СРС'' 4/74... 51/77/. По његовом слову самостални
угоститељ могао је основати једну радњу у оквиру које ће ''личним
средствима у својини грађана делатност вршити самостално и трајно, као
редовно и главно занимање, у циљу стицања дохотка''. Врсте њихових
угоститељских услуга, за разлику од оних из домена ОУР, су само: смештај,
исхрана и точење алкохолних и безалкохолних пића. Самостални
угоститељ морао је имати најмање стручну спрему квалификованог
угоститељског радника, али по одлуци скупштине општине то се могло
допустити и особи за коју се утврди да је стручно оспособљена а
претходно је најмање три године радила на пословима исте делатности и
има завршену основну школу. Власник ове радње смео је упослити највише
пет делатника, а за рад у бифеу свега двоје. Главну реч у пружању
угоститељских услуга водила је радна организација ''Ђердап- турист'', којој
су поверени туристичко насеље на Караташу са десетак павиљона
/преуређене радничке бараке из времена изградње ХЕПС Ђердап/, од којих
је свака носила име једног од главних градова социјалистичких република и
аутономних покрајина, и бивша радничка менза, сада ресторан ''Фонтана'',
затим хотел у Кладову,те низ кафана- ''Србија'', ''Плави цвет'', бистро
''Минета'', мотел у Текији. Бујао је тзв. раднички туризам уз групне
''синдикалне'' посете Кладову од стране посленика добростојећих
друштвених предузећа а било је и много ђачких екскурзија чији су учесници
углавном одседали у туристичком насељу на Караташу. Чинило се да су
кладовске кафане пуније него икада а живот уз њих изгледао је масама
жељним провода као да се одвија на филмској траци.

Режисер Јован Живановић три године након ''Кафанске певачице'',

вратио се у Кладово снимајући филм ''Наивко'' о чобанину- сликару. Декор
''Бродарске касине'' М. Калембера заменио је ентеријерима хотела
''Ђердап'' и то је један од ретких сачуваних трагова изгледа кладовског
хотела пре доградње и реновирања. Филм је између осталог послужио у

125
промотивне сврхе, као реклама угоститељских и туристичких садржаја
кладовског краја, чему је градско руководство придавало наглашен значај
при изради развојних пројеката. Без обзира на таква опредељења,
привредни развој Кладова није доносио очекиване резултате.
Хидроелектрана Ђердап постала је ''држава у држави'' не успевши да
нарочито допринесе замаху индустријске, прерађивачке производње и
пољопривреде. Године 1977, од 34.800 становника општине, тек њих 4.487
имало је запослење, са ниским примањима, уколико се изузме 690 радника
хидроелектране. Национални доходак по становнику, ако се изузме ХЕ
Ђердап био је двоструко нижи него у регионалном центру- Зајечару, а
запослених на 1000 становника, по истом критеријуму свега 109- тачно
дупло мање од српског просека. Два су спасоносна вентила постојала за
житеље Кладова- приходи ¼ радно способних мештана, запослених у
западноевропским земљама и шверц у малограничном промету са
Румунијом. Користећи ниске цене код источноевропског суседа, стотине
мештана Кладова и околине препродајом жерсеја, ћебади од синтетике,
додатка храни Вегета, жвакаћих гума, пластичних кеса са сликама
манекенки, разгледница са фотосима гејши које намигују, чак и часописа са
еротским садржајима- Чик, Адам и Ева, Зум, шпилова карата са
порнографским садржајима, џинса… стицали су прилику да купе
прехрамбене и одевне предмете по багателним ценама, а остатак да
уложе у препродају руске вотке, дуксерица, популарног румунског лека за
подмлађивање Геровитал, сервиса за ручавање, заменом румунске
новчане валуте у шилинге или директном препродајом туристичким групама
приспелим у Кладово. Они најагресивнији укључили су се у бизнис шверца
калаја, волфрама, живе, илегалног пребацивања емиграната- држављана
земаља чланица Варшавског пакта преко Дунава, трговине белим робљем,
за шта се пут није отварао сваком смртнику. Посебан изазов за шверцере
мањег калибра представљале су баханалије у румунским хотелима ''Парк''
или ''Трајан'', уз сексуалне услуге персонала, не по већој цени од неколико
метара жерсеја и кутија жвакаћих гума. Велики румунски диктатор из њему
добро знаних мотива исказивао је прећутну сагласност са таквим
превазилажењем границе ''гвоздене завесе''. Друга пикантерија регионалне
угоститељске понуде огледала се у ‘’несебичном’’ ангажовањеу младих
Румунки за конобарице- проститутке у приградским кафанама. Писана
правила говорила су нешто друго, но није се наилазило на препреке у
овладавању ситуацијом од стране предузимљивих новопечених
бизнисмена. У елаборатима, записницима са партијских састанака, ова
тема није наглашавана као проблем добросуседских односа. Кола
''преткапиталистичког развоја'' очито су била довољно подмазана да
њихова шкрипа не би изазивала узнемиреност државних органа задужених
за спречавање кршења закона. Најпозванији за реаговање међу
Кладовљанима, обилато су награђивани угоститељским и проститутским
сеансама, свежњевима истоврсних егземплара будућих приватних
нумизматичких збирки, заузврат заборављајући и више него што се

126
очекивало. Такође заузврат, и сами су постајали недодирљиви, не
одговарајући пред законом, изузев за енциклопедију злоупотреба службеног
положаја чак ни за саобраћајне удесе са исходима у тешким телесним
повредама или губитку живота, а чији су били виновници враћајући се са
''прљавих ручкова'' у трештено пијаном стању. Листа заслужних кршитеља
норми је велика. Брушене графите међу њима чинила су лица са
легитимацијама бранитеља поретка- судије, жандара, тужиоца. На исти
миље калемило се злостављање малолетница, подвођење, навођење на
проституцију. Они ситнијег калибра задовољавали су се бесплатним ручком
и неписаним правом да од конобара затраже да остатаак наручене хране
спакује, ''за кера''. Ако би се неко од конобара усудио да приликом паковања
помеша салату, колаче, љути сос и месо, стављајући све у једну кесу, већ
за наредно услуживање бивао је ''суспензован''- посао је повераван
лојалним послужиоцима. Изопштеном келнеру остајала је утеха да на
улици, када сретне чланове фамилије локалних моћника, прокоментарише
''Добро се држи ово псето''. Било је и вицева на ту тему. Када би буџован
издао директиву персоналу да преостале ђаконије спакује за псето, његово
дете, такође волшебно посађено уз трпезу, вриснуло би од радости: ''Ура,
купићемо куче!''.

Наравно, већина државних службеника настојали су да часно и

одговорно обављају своје послове, но моћ је становала на другој страни.
Пример социјалистичким негативцима давала је партијска и удбашка
врхушка, попут Драже Марковића или Јове Капичића, од којих је овај други
морао бити повучен са дипломатске службе у Стокхолму и Будимпешти
''због неморалног забављања са малолетницама'', при чему се помињало и
манипулисање конзумирањем наркотика (Цветковић, 2011, 126). Нажалост,
и у ''домаћим водама'' збивале су се сличне ствари, како од стране
појединих партијских руководилаца, тако и од несавесних, понекад, мада
ретко и психички поремећених просветних радника, којима брану нису у
потребној мери чинили ни јавна ни школска власт, ни васпитно образовни
програми промовисани низом поучних прича којима је основни именитељ
''несебично давање''. Таква поучна прича, радо читана међу децом носи
назив Звездани талири: ''Била једном једна девојчица којој су умрли и отац
и мајка. Јадна девојчица била је толико сиромашна да више није имала ни
собицу у којој би становала, ни креветац да у њему спава. Ништа друго
није имала сем одеће на себи и парче хлеба у руци, које јој беше дао неки
доброћудни човек. А девојчица је била добра и племенита. Осећала се
напуштено од свих па је кренула у свет, поуздајући се само у себе. Кад је
доспела у једно пространо поље, срете је неки старац и замоли: 'О,
девојчице, дај ми нешто за јело, много сам гладан!' Девојчица му даде оно
једино парче хлеба и пожеле пријатан ручак. Затим продужи даље...
Најзад је стигла у шуму. Мрак се већ беше спустио, кад се појави и
четврто дете, молећи девојчицу за њену кошуљицу... Док је тако стајала
у шуми, без ичега на себи, са неба почеше да падају звезде. А те звезде

127
биле су прави сребрни талири. Па иако беше дала другима све, чак и
кошуљицу, девојчица истог тренутка осети како на себи има меку
кошуљу од најбољег платна. У њу је прикупила талире и отада више
никада није била сирота'' (Грим, 1964, 1-12). Бриљантну, рафинирану
критику девијантних појава у високим партијским структурама дао је Горан
Марковић у филму ''Тито и ја''.

Према сведочењу В.Стијовића врбовање информатора, доушника СДБ

вршено је и уценама и поткупљивањем, а мноштво људи су несвесно
сарађивали са службом преко оперативаца или сарадника (Цветковић, 125).
Употреба ''лаких жена'' била је омиљени метод удбашких главешина. Готово
сваки радни колектив имао је своју ''птицу певачицу'' ангажовану да
''друговима одозго'' сервира очекиване информације. Другу врсту оданих
сарадница чиниле су одабране припаднице лепшег пола, укључене у
''системску'' проституцију. Уличним жаргоном казано, полиција и страначки
прваци намештали су их заслужним функционерима, да би поред
задовољства на страни корисника услуга допринеле и бољем
информисању, неретко и уцењивању или компромитовању непослушних
кадрова. Ергела таквих кладовских ''дама'' седамдесетих и осамдесетих
година називана је подругљиво ''црвеном бригадом'', алудирањем на
италијанску терористичку организацију што је дошла главе многим угледним
политичарима. Но, мора се признати да су румунске колеге имале
запаженијих успеха у оваквим активностима, прелепе Румунке бездушно
заљубљене у овдашње припаднике органа реда, јавне личности, нанеле су
значајну штету настојањима југословенског комунистичког апарата да
безбедносну ситуацију на граници према Источном блоку учини
беспрекорном, али и спречавајући успешност шијунских активности
усмераваних од стране Запада посредством југословенских држављана.
Совјетска школа очито је једина била дорасла ситуацији на терену,
максимално користећи одшкринута врата румунске Секуритатее и погубне
последице негативне кадровске селекције у југословенским безбедносним
органима. Није био редак случај да из Кладова отпослати агент на тло
Румуније, најчешће са плаштом студента или дисидента, буде експресно
убеђен да ради за супротну страну, својим првобитним налогодавцима
достављајући строго дозиране и по правилу безвредне информације.

Генерације млађе од студентских, систематски су подвргаване васпитно-

образовним процесима на ниову школа, извиђачких организација, Савеза
пионира, Савеза омладине, Феријалног савеза, Друштва за телесно
васпитање ''Партизан'', Црвеног крста... све са главним циљем неговања
култа личности /Тито/ и привржености идеји тзв. самоуправног социјализма.
Не ретко методи и епилози достизали су размере фарсе. Такав је случај
''дечије спонтане импровизације'' на заједничком маршу припадника ЈНА и
Савеза пионира поводом ослобођења града: ''Марш је изведен по свим
правилима и прописима, са потпуним наоружањем. Када су војници почели

128
да пуцају, једна девојчица, ученица четвртог разреда основне школе пала
је извикујући: ''Другови, спасите ме, другови, осветите ме!' Њени другови,
малишани, притрчали су и направили носила. То није био договор већ
дечја спонтана импровизација. Они који су покушали да је носе били су
много мањи од ње па нису могли, и зато су дошли старији другови у
помоћ. Међутим, ова дечја спонтана реакција на нашла тек у школи своје
право место. Литерарна секција, уметничка секција и све остале секције
су данима искључиво писали, цртали и објашњавали случај који се десио
на маршу, а посебно са њиховом 'рањеном' другарицом, како су је они
назвали'' (Новаковић, 1976, 65-66). Жеља васпитача- педагога да се докажу
претпостављенима по сваку цену на тлу Кладова добила је драстични
пример у случају сеоског учитеља Драгослава Мишића. Школске и дневне
информативне новине, тв репортаже начињене су о његовој угледној школи
у селу Костол. Никога није бринуло, изузев беспомоћне родитеље, макар
не званично, што је децу узраста 7-11 година приморавао да по цекли дан
проводе у школи терани на тежак физички, понижавајући рад. Најгоре је
ђацима падала обавеза да травом, међу њом и коприва, својим малим
рукама и клечећи на коленима чисте бетонске подове великих школских
ходника и других просторија. Свакодневно излагање тортути физичког
кажњавања, тучењем штапом по главама и рукама у циљу одржавања
безпоговорне послушности, код деце је рађало трауме и страх да о томе
причају родитељима. Школска зграда и велико двориште изгледали су ''као
на филму'', дечија срца пуна стрепње и страхопоштовања, а да методи
рада болесно преданог оваквим процесима преваспитања, иначе оданог
члана и активисте Савеза комуниста, Социјалистичког савеза радног
народа, Савеза синдиката, Савеза резервних војних старешина, преданог
доушника Службе државне безбедности, нису подвргавани критици од
стране претпостављених, колега, суседа... Врхунац његовог ''обавештајног''
рада у школи чинила су настојања да у та кола упрегне и своје мале ђаке
које је терао да сатима, на смену, чуче у шанцу поред сеоског пута и у
свеске бележе регистарске ознаке аутомобила који туда буду прошли.
Допринос оваквих преданих сарадника СДБ могла се мерити са ефектом
који су њихови суседи, вредни жетеоци постизали радећи за време
несносних жега- прибегавали су хлађењу воде дуго машући на промаји
стакленим боцама или бардацима не би ли њихове садржаје учинили
освежавајућим. Чим би престало бесомучно махање рукама, или скретање
пажње на ''несамоуправне тенденције појединих другова'' од стране
режимског Дон Кихота, испостављало се да је вода ипак устајала а
једнопартијски систем се урушава услед неспособности комунистичке
елите да превазиђе, с њене стране и продубљен, јаз између стварног и
могућег. Ударничко ''демаскирање непријатеља у сопственим редовима''
значило је тек скарадно скривање неспособности уз куповину времена за
болније пропадање, што ће кулминирати тзв. ''догађањем народа'' касних
осамдесетих.

129
 Праву сензацију у малом Кладову изазвало је киднаповање и
пребацивање преко граничног прелаза на хидроелектрани ''Ђердап''
познатог просовјетски настројеног комунисте Владимира Дапчевића, иначе
белгијског држављанина. Он је 8.8.1975.г. транспортован за Србију у
закованом дрвеном сандуку са налепницама ''не тумбај'' и ''fragile'', у каквим
су из Кине у то доба бродовима допремане чувене платнене патике
''Шангајке''. Пребацивању је претходила отмица изведена у Букурешту уз
учешће југословенских оперативаца и румунске службе безбедности. Током
спровођења акције убијени су у лифту хотела ''Доробанци'' Дапчевићеви
сраданици Александар Опојевић и Ђорђе Стојановић.. Некадашњи шеф
румунске службе безбедности Јон Паћепа тврди да је ''испорука
Дапчевића'' утаначена 1973, приликом сусрета Ј.Б.Тита и Николаја
Чаушескуа: ''Тражим од вас, друже Чаушеску, да га намамите у Румунију,
ухапсите и у тајности предате нама. На тај начин бих вам постао
велики дужник. Бановић и Горенц су спремни и способни да за вас све
организују на Западу. Не бисте морали ни прстом да мрднете.''
Чаушесков одговор гласио је: ''Нека ваша обавештајна служба намами
Дапчевића у Румунију и у тајности га пребаци у Београд. Зажмурићу на
оба ока. Али не желим сам да прљам руке Дапчевићем'' (Цветковић, 484).
Неколицина Кладовљана, за учешће у подухвату пребацивања награђена је
ванредним унапређењима. Пре тога комплетно особље које је радило у
трећој смени 8.8.1975. принудно је расељено у различита места широм
Румуније (Цветковић, 490).

Свега четири године касније у истом букурештанком хотелу, са истим

лифтом попрсканим крвљу Опојевића, Стојановића, Дапчевића, дружина
југословенских и румунских песника проводила је бесану ноћа уз јако вино
распредајући приче о смислу љубави, како се звала и прва књига тамо
присутног Никите Станескуа. Актер ''перформанса'' Мило Глигоријевић
објавио је тридесетак година доцније запис о томе а да је из његовог и
видокруга његових саговорника у ''Дорабанци'' ишчезла сцена убиства и
мучења тројице југословенских жртава тоталитаризма (Глигоријевић 2011,
93). Шаховском терминологијом речено, превид, или спутаност присуством
аутентичне песничке величине и њене удворичке свите, са покојим
циркузантом наравно? Кажу да је заборав окрутна казна. Да ли случајно,
последња Станескуова књига носи наслов ''Несавршена дела''?

Други ниво сарадње румунске и југословенске безбедносне службе

односио се на поступање у случајевима пребега са румунске на
југословенску територију. Изузев аутентичних дисидената и жртава
Чаушескуовог режима, међу бегунцима налазио се озбиљан број сарадника
служби безбедности, овим путем лиферованих на Запад. Други ''турнус''
убачених агената сврставан је у јеврејске и немачке исељенике којима је
румунски режим допуштао исељавање. Тим поводом Срђан Цветковић
примећује: ''Режим Николае Чаушескуа, изузев што је продавао визе за

130
исељавање Јевреја и Немаца, врбовао је међу исељеницима сараднике
румунске тајне службе. Паћепа /бивши шеф Секуритатее/ наводи
милионске износе које је Румунија прибавила на име дозвола за
исељавање Јевреја и Немаца, као уносне извозне економске аранжмане
посредством јеврејских лобија. Само током 1978.г. врбовано је неколико
хиљада лица који су постали корисни сарадници'' (2011, 125). Није тајна да
је група сарадника румунске тајне полиције била стационирана у Кладову
по основу ''заљубљивања'' односно склапања бракова са југословенским
држављанима, а онда, изузев обавештајним пословима за суседни
тоталитаристички режим, бавила се прихватањем и отпремом на удаљене
европске и ваневропске дестинације пробраних Чаушескуових емисара који
су наводно бежећи пред кишом куршума румунских војних патрола на
Дунаву, волшебно успевали домоћи се југословенске обале. За оне праве,
некомпромитоване бегунце из регије ''гвоздене завесе'' на делу је, уколико
буду ухваћени од стране југословенских пограничних јединица, био режим
враћања румунској тајној полицији, где су излагани стравичним тортурама,
или пак пропуштања на жељене дестинације. Утолико је кафански живот у
граничној области врвио од полицијских сарадника и авантуриста жељних
лаке зараде на основу обећања да ће бегунце, далеко од очију полиције,
пребацити на сигурно место, углавном до југословенско- италијанске
границе.

Кладовска општина добила је 1978. године просторни план којим је

посебна пажња посвећена стању и развојним шансама угоститељства и
туризма. Тадашњи угоститељски капацитети били су: Хотел ''Ђердап'' са
рестораном површине 300 м2, 120 постеља, депанданс ''Плави цвет'' са
рестораном 100 м2 и 39 постеља, бифе ''Мироч'' са рестораном од 16 м2 и
бифе исте фирме са рестораном 12 м2, ресторан ''Србија'' 234 м2, кафане у
''приватном сектору'' укупне површине 235 м2- две гостионице и три
ћевабџинице. Угоститељски локали- сеоски бифеи постојали су и у Корбову,
Малој и Великој Врбици, Грабовици, Вајузи. За Грабовицу је наглашено да
је то ''приватна крчма у објекту из 1880.г.'' Сип, као насеље најближе
локалитету хидроелектране место је налажења две кафане, по једног
бифеа и ћевабџинице. Секундарни општински центри имали су три
гостионице изграђене 1965-1968.г. /Текија/ и ресторан ''Шаран'' /Брза
Паланка/. Један од репрезентативних локала био је мотел у Текији у односу
на који је Месна заједница 1973.г. пренела право бесплатног коришћења
општинском друштвеном предузећу ''Ђердап турист'' Кладово, са
прокламованим циљем ''развој туризма''.

Просторним планом из 1978.г. предвиђено је да Кладово треба имати

следеће садржаје: 130 постеља /10 на 1000 становника/ са грађевинском
површином 20- 30 м2 по постељи; експрес ресторан са 64- 76 седишта /5- 6
на 1000 становника/ и 3 м2 по кориснику; 2 млечна ресторана са 127
седишта /10 на 1000 становника/; 2 бифеа са 5 седишта на 1000

131
становника /64/; два ресторана са 10 седишта на 1000 становника /127/, 2
кафане са 5 седишта на 1000 становника /64/; два снек бара са 5 седишта
на 1000 становника /64/. Ради развоја стационарног летњег туризма
препоручено је да се у планинској зони- засеок Планиница подигне хотел
павиљонског типа са 100 постеља, у приобалној зони Текија хотел са 100
постеља и у Малој Врбици хотела са 200 постеља. За подручје Брзе
Паланке предвиђен је мотел са 30 постеља, на прилазу насељу из правца
Неготина. У наредних 15 година требало је изградити угоститељске објекте:
У Кладову са 127 седишта, Сипу- 19, Давидовцу-8, Кладушници- 12,
Костолу- 13, Малој Врбици- 13, Великој Врбици- 18, Брзој Паланци- 21,
Грабовици- 23, Љубичевцу- 15, Реци- 5, Купузишту- 8, Велесници- 8,
Великој Каменици- 17, Подвршкој- 24, Петровом селу- 4, Манастирици- 4,
Речици- 2, Корбову- 20, Вајузи- 10, Рткову- 14, Милутиновцу- 3, Текији- 15.
Овај на моменте комичан број пројектованих места за кафански живот
почивао је на сразмери броја становника одређене средине и жељи
планера да социјалистичка једнакост буде манифестована ето и на начин
да ће мала сеоска кафана макар и са капацитетом за два или три госта
бити огледало, макар и биртијско, ''бриге за све''. Сагласно још једној
неоствареној замисли кладовских ''трасера будућности'', развој
угоститељства требао је довести до упошљавања 500 радника, од чега 400
директно ради пружања угоститељских услуга. Пројектовани препород није
реализован. У угоститељству општине 1981.г. радило је 297 радника,
1982.г- њих 287, 1983.г- 289 а 1984.г- 307 људи. Док је у истом интервалу
остварени укупни друштвени производ кладовске привреде забележио
индекс раста 237,4, за грану угоститељства износио је 140. Важно је знати
да су ови показатељи знатним делом резултат пада вредности динара па
не одражавају реални пораст вредности робе и услуга домаћих привредних
субјеката.

Осамдесете године одликовала је извесна опуштеност стега власти. Дух

запада на разне начине био је присутан у малој кладовској средини-
фармерице из Трста, рок музика, бродарци са цигаретама Кент, Марлборо,
дружељубиве Румунке приспеле уз пограничне дозволе за прелаз преко
границе гвоздене завесе новим мостом преко ђердапске бране, били су
омиљени артикли у кладовским кафанама. И први људи општине настојали
су изласком у кафане, ''међу народ'' учврстити ауторитет. У моду су ушли
фудбалски клубови са ''увезеним тренерима и играчима'' како би се
превазишле лоше стартне позиције у ''најлепшој споредној ствари на свету''
и исказао космополитски дух паланке у пуној мери. По узору на великог
вођу, директор Пољопривредног комбината ''Кључ'', преоријентисаног на
извоз стотина километара жерсеја на румунско тржиште под плаштом
пограничне сарадње, од некада узорног расадника створио је локал
намењен искључиво коришћењу од стране друштвено- политичких радника
и њихових гостију. Кафана је одмах, по жељи оснивача, добила име
''Карађорђево''- асоцијација на одмаралиште великог вође крај Београда, а

132
поред базена за пастрмке, мостића, тераса у кинеском стилу, имала је и
''просторије за одмор''. На кладовско ''Карађорђево'' настављала се
фазанерија, обогаћена и срндаћима, где су специјални гости жељни
провода могли да одстреле одабрану дивљач и да она већ пар сати касније
буде послужена на издашној кафанској трпези. ''Расплети'' су били слични
познатом домаћем филму с краја XX века ''Живот је леп'', са заносном
Соњом Савић у улози певачице.

Да радничка класа не би много заостајала за својим лидерима, исто

пословодство Пољопривредно- трговинског комбината ''Кључ'' које је
осмислило ''кладовско Карађорђево'', отворило је у улици Стефаније
Михајловић велику кафану у којој су за бонове добијене у фирми на име
''топлог оброка'', трудбеници могли до миле воље конзумирати храну и
пиће. За руководећи кадар нижег нивоа адаптирана је посебна просторија,
обложена поливинилском ламперијом, са елисама за хлађење ваздуха и
масивним аспарагусима, где су вођени ''пословни разговори'' уз вирманска
плаћања угоститељских услуга од стране друштвених предузећа. Кафански
персонал је дуго и пажљиво биран, а међу њиме издвајала се виткошћу и
лепотом конобарица која је доживела да у простору у коме келнерише буде
истакнута њена слика ''у природној пози и величини'', урађена пастелним
бојама. Како је кафанском реду у самоуправном друштву доликовало,
обични гости имали су прилику конобарицу манекенског изгледа чешће
виђати на слици него приликом послуживања- првенство у њеним услужним
радњама припадало је корисницима сепареа, а ови се нису устручавали
позвати је да им се придружи за столом и као гост буде послужена.
Плодотворну основу обостраних разумевања све стране у причи налазиле
су, изузев у дубоким џеповима или деколтеима, и у детаљу да су њихови
интелектуални капацитети такође врло блиски- радника и њихових
представника у самоуправним телима- квалитети који су послужили
чувеном физичару Ернесту Радерфорду да, испровоциран ароганцијом
''академских грађана'' највишег реда, каже: ''Онај научник који не уме да
објасни конобарици своје теорије, ни сам их не разуме у потпуности''-
идеја треба да се односи на препознатљиву стварност и буде јасна ширем
кругу људи (Штамбук, 1999, 19). Мада никада нису чули за Радерфорда, још
мање за његову сентенцу, пријемчива оку конобарица и, поднадувени од
поткивања марксистичким регулама о ''раду са масама'', јунаци кладовске
приче савршено, до граница простоте, били су јасни ширем кругу људи,
који су, чини се још јасније, немо одобравали фарсу као богоугодни модни
крик.

Кафански простор сличне намене- за увесељавање трудбеника

социјалистичког препорода пре него што се од посла врате својим
породицама, постојао је на ободу Новог насеља, између самопослуге
бр.10 и берберског салона ''Аца брица''. Са аутобуског стајалишта, знатан
број радника овдашњих друштвених предузећа уобичавао је свратити ''на

133
по једну'' у овај ''аперитив бифе''. Такав обичај уливао је сигурност у
жуљевите радничке руке жељне пажње и ван фабричких хала испуњених
промајом, макар куповане чашћавањем туром пића. Илузију
господствености поспешивао је и суседни фризерски салон у коме су
ословаљавани са ''ви'', тапшани по рамену, испраћани до излаза уз
придржавање капута, сервилни наклон и смешак, све зачињено
послуженим вињаком и кафом из градског бифеа за време ''удешавања''
јунака социјалистичког рада штуцањем бркова, бријањем, прањем косе,
фазонирањем фризуре или подшишивањем. Корисници жељни још већег
подизања ега услуживани су у истој берберници играњем шаха против
прекаљених брица, који нису жалили свој реноме довести у питање
губитком партија у некој од пацерских завршница, уз обавезно плаћено пиће
које ће касније попити у градском бифеу.

Дух Кладова из тог периода, пластичније него гомиле аналитичких

материјала брижних прегалаца партијских структура, изразио је један
стварни кафански дуел овековечен од стране младог књижевника у причи
Одлазак песника:
''Одлазак песника осетили смо сви ми који кафану сматрамо значајном
друштвеном установом. Осетили смо га онако хемингвејски- отишао је
део нас. Отишао је заправо део који је давао душу нашем зачараном
кафанском свету... Догодило се то овако: Једне вечери у кафану је ушао
друг Бане са тројицом месних фудбалских звезда, Власник кафане, уз
физички изражено уважавање, отпратио је своје изненадне госте до
посебо аранжираног стола. Пошто је муњевито послужено пиће и мезе,
друг Бане је бацио свој неуморни и заслужни поглед по кафани. Након
краткотрајне анализе резултата осматрања, невидљивим покретом
позвао је кафеџију а овај се у положају лумбалшијалгичког напада створио
поред њега. Друг Бане шапну на уво- микрофон и 'сталак за микрофон' се
нагло усправи и одлучним корацима пође према столу за којим је седео
Песник. –Песник, овог момента да си напустио локал! Хармонија људи и
пића за столом била је поремећена. У првом тренутку Песник је реаговао
рефлексно- љубазно се обратио агресору: - А који је разлог молићу? –
Хигијенски! Тако замазан не можеш да седиш у моју кафану. Друг Бане ме
је баш упозорио... Оно што се тада догодило изненадило је све присутне.
Ја сам накнадно анализирајући догађај дошао до закључка да се ипак
таква реакција Песника могла очекивати. Све оно што му је живот
чинило црним и безнадним тај човек је сабрао у једну реч: лаж. Од ње је
страдао, од ње је бежао и увек јој се враћао. Знао је у ком грму лежи зец, а
у конкретној ситуацији са једне стране грма стајао је он, а са друге
политичар окружен фудбалерима. Коцка је бачена. Устао је нагло, кренуо
корак- два према 'чистима', заузео познат став за деклемовање, али
овога пута Хамлета је заменио Емил Зола. Прст је био управљен на
друга Банета: -Где ће ти душа/Ти само знаш за лаж/ И тај што те слуша/
И лаж гута/Зна да си гад/. Сцена се завршила тако што су Песника,

134
укоченог као споменик, кафеџија и келнер изнели из кафане. Кафеџија се
дуго и дубоко извињавао другу Банету у своје име, у име свих и у име
пијаног Песника. Да, најлогичније објашњење је било да је за све крив
алкохол, јер најлакше је храброг прогласити пијаном кукавицом. Друг
Бане, у складу са својом професијом, био је врло толерантан: инцидент је
истог момента заборавио. За њега је то био рутински потез. А Песник?
Он је добио битку а изгубио рат. У својој последњој битки потрошио је
сву снагу. Дух особењака умро је заувек. Већ следећег јутра Песник је,
лагано дрхтећи, стајао пред главним улазом у општинску зграду. Чекао
је да се појави друг Бане да би му се извинио. Полугласно се преслишавао.
Био је обријан и очешљан. Друг Бане му је у тренутку промакао својим
суздржљивим и брзим кораком. Песник је потрчао за њим али код
степеништа га је зауставио портир... Не знамо где је и како завршио
Песник. Можда још увек живи у нашем граду, а можда је и у лудници- како
неки причају. Ја га више нисам видео, јер у животу је тако: људе видимо
само тамо где их очекујемо.'' (Рудан 1988, 47-48).

Друг Хранислав из ове приповести, међу првима је схватио могућности

''социјализма по мери човека'' на начин близак његовој омиљеној пословици
''Бог је прво себи браду створио''. Сав свој предузетнички занос ставио је на
карту ''постмодерног самоуправљања'' трасирајући групи корумпираних
локалних моћника пречицу до приватне акумулације капитала. О том
времену и актерима, бираним речима говори се у монографији ''Дванаест
деценија ловачког друштва у Кладову'': ''Да би побољшало своје
материјално стање и део прихода остварило допунским пословањем,
Ловачко друштво ''Кључ'' Кладово је отворило ловачки ресторан заједно
са познатим кладовским угоститељем Храниславом Петровићем. Овај
угоститељ на гласу, који је у почетку држао ресторан у главној градској
улици, припремио је и направио објекат на уласку у Кладово који ће дуго
година бити оаза свих оних који су тражили миран кутак, укусне
специјалитете и добру капљицу'' (Живановић 2010, 223). Организатори су
очито од тог аранжмана много очекивали у сваком погледу, што илуструје
околност да је Хранислав у понуду унео и ''секси салату'', по цени
двоструко скупљој од истоврсних артикала без обећавајућег атрибута
(Живановић 2010, 225). Међутим већ у наредном поглављу, злослутног
наслова ''Затишје пред буру'', хроничар бележи: ''Много озбиљнији и већи
проблеми стајали су пред ловцима. Проблеми наплате потраживања
ресторана и непознавање прописа и система рада у угоститељству
будили су сумњу ловаца у регуларност пословања. На седницама
Председништва, али и на скупштини, појавили су се захтеви за
отказивањем уговора са рестораном 'Ловац' и затварањем ресторана.
Изражена је и сумња у исказано стање и вредност финансијских
послова... Не улазећи дубље у анализу односа и евентуално решавање
проблема ови захтеви су учестали на седницама па су на годишњој
скупштини и усвојени. Тиме је стављена тачка на рад ловачког

135
ресторана, а власник је наставио да ресторан води самостално.
Поједини чланови Председништва су процењивали да их проблеми који су
почели да се појављују надрасли, па су истицали жељу да дође до
промене састава у Председништву и Скупштини ловаца. Неки од
чланова Председништва су одбијали да даље суделују у раду и тражили
сопствену замену, правдајући се презаузетошћу, измореношћу и
немогућностима да нађу решења за проблеме ловаца'' (2010, 240). Да се
не ради тек о проблемима ловаца, руководећим људима ловачке
асоцијације мисао није на ум падала, могуће због истих разлога,
подводивих под категорије презаузетости и изморености, којима су изгледа
немилосрдно излагани као водећи људи ''органа реда и закона'' у Кладову и
региону. Но и овако, кафански живот доносио је позамашна искушења
пред своје актере, укључујући друга Хранислава. Један од много својих
живота ставио је у руке закона пристајући на улогу купца у уговору којим
му пољопривредни комбинат по ''популарној'' цени отуђи конфисковани
летњиковац, а онда га експресно прода, случајно или не, популарном
активисти ловачког друштва- директору тог истог комбината. Зли језици
тврде да је та сцена пресликана из епизоде некада популарне тв серије
''Камионџије'' када Еуген Вербер продаје Павлу Вујисићу мешалице за
бетон како би их овај потом даље отуђио фирми чији је претходни продавац
директор. Финални закључак у ондашњем маниру прорађивања партијских
материјала на марксистичким форумима за идејно- политички рад са
масама ''што је туђе није нам страно'', у том правцу могао би гласити: да се
мање гледала телевизија, макар један ловац локалног удружења чешће би
боравио у шуми, где му је, природно, и место; да се мање гледала
телевизија наш јунак трансфера друштвеног у приватно власништво
истинитост пословице nomen est omen морао би доказивати на другим
пољима, не прехрањивањем неуравнотежене крвне слике заслужних
трудбеника социјалистичког такмичења. Некако у то доба, на таласу
демократског социјализма, кладовским богатим беспућем зајахали су
кадрови ''црногорске лозе'', како су означавани од стране плебса. Имајући
неоспорно пролетерско порекло, са обавезним назнакама у партијским
биографијама ''потиче из сиромашне сељачке породице угњетаване од
стране буржуја- богаташа'', оскудно образовање (само одабрани успевали
су досегнути врхове школе ученика у привреди или белоцркванске
гимназије), сеновиту дистанцу према суграђанима који су баштинили
влашко културно наслеђе, дугогодишње племенско родовске везе и
међусобну солидарност, припадници првог социјалистичког клана у
ђердапској регији успели су да исплету доушничко- кадровску мрежу која је
започињала на нивоу стражара у радним колективима, курира у државним
установама, шумара, милиционера, трговачких помоћник, поштара,
шофера-''детектора'', преко чланова радничких савета, савета радних
заједница, делегата основних организација удруженог рада, до шефова
поште, шумске секције, старешина органа унутрашњих послова, државне
безбедности, директора предузећа и установа. Испомагани од пажљиво

136
селектираних кадрова импортованих са југа Србије, трансверзала Ниш-
Лесковац- Блаце, и поданичког дела баштиника влашког културног наслеђа,
успели су постати ''држава у држави'', како је и њихов идеолог Ј.Б.Тито
својевремено проповедао- ''не држећи се прописа као пијан плота'' /став
који ће дословце поновити представник локалних власти у пригодном
обраћању јавности за новогодишњи број листа 'Завичај'' 2013.г.!/.
Погибљене консеквенце таквог кадровања подводиве под појам ''тиранија
неуких и безобзирних'', уочљиве су до данашњег дана. Са друге стране,
институције заштите јавног интереса и део адвокатуре често су играли
улоге патуљака у процесима битним за заштиту људских права, укључујући
елементарно достојанство. Политичка клима сво је време на трагу богате
античке традиције с почетка нове ере: ''Уопште, прихваћен је обичај, иако
неправичан, да се све што је племенито и добро, или неплеменито и
лоше, хвали и куди према успеху или неуспеху. И због тога се исти
поступци често називају једном савесним, други пут ништавним, сад
слободољубивим, а сад опет просто лудим'' (Плиније Млађи, 1982, 159).
Маштовити аналитичари међу кафанским кибицерима, попут Душана
М.Ђенића или Владимира Савића допуштали су себи, зарад огољавања
механизма држања народа у покорности, изврнути славну Труманову
сентенцу о добрим људима у Вашингтону и кућним љубимцима тако да, за
локалну употребу, гласи: Желиш ли у азилу за псе имати пријатеља,
поведи мачку са собом.

Ипак, очите компаративне предности Кладова, попут географског положаја

и природних ресурса, омогућиле су сливање великих количина новца како у
државну касу, тако и у приватне џепове. Електрична енергија, бродоградња,
рибарство, пољопривреда, нештедимице су засипали заслужне градитеље
егалитаристичког поретка благодетима популизма. Радници успешних
друштвених предузећа- ''Бродоградилишта'' и ''ХЕ Ђердап'', на дан када
приме позамашне зараде запоседали би већину кафана у граду, уз богате
напојнице, страно пиће и цигарете, размењујући импресије о достигнућима
социјалистичког модела привређивања. Ни локална власт није запоставила
такве трендове својих прегалаца па су врло често организоване тзв.
''другарске вечери'' као манифестације за увесељавање народа. Зато су
кафане и биле најживописнија места у којима су заблуде о личној,
породичној, колективној срећи најбоље успевале. Врхунац су представљале
забаве приређиване по три дана за редом, поводом прославе празника
рада- 1. маја и Дана Републике- 29. новембра. Тада би руководиоци попут
друга Банета из приповетке Боре Рудана, са својим дамама у белом сатену
заузимали средишта елитних кафанских сала у хотелу Ђердап, имали
првенство да поведу коло, одиграју први танго или привилегију да
полицијске патроле брже него уобичајено интервенишу у случају појаве
лика који би покушао да макар начас глуми Песника из Руданове приче о
одласку. У роману Ева од кавеза чија се радња одиграва након овог
периода, власница кладовског ''опијума за народ'' јадикује: ''Како је само

137
некад било у овом граду, као у Лас Вегасу! Музика, забава, безброј кафана.
Свака друга кућа- кафана, а сада? Ништа...'' (Јаковљевић С, 1995, 74).
Један од локалних лидера имао је концем седамдесетих година замисао да
зграду хотела ''Ђердап'' интегрише у комплекс медицинског центра
''Крајина'' Кладово- Неготин, за смештај пацијената и гостујућег особља, а
заузврат би нови хотел био изграђен на месту данашњег археолошког
музеја. Наравно, то је њему значило и да кафану ''Србија'' мора искористити
за простор регионалног музеја, обзиром да би и стара кафана имала
дислоцирати се уз нови хотелски комплекс. На срећу или не, тек у Кладову
за време када скоро да није било немогуће мисије пред миљеницима
режима, хотел ипак није постао болница, ни кафана музеј.

Увесељавани народ располагао је и омиљеним музичким нумерама

посвећеним драгоценим обитавалиштима- ''Из кафане пијан ја долазим'',
''Пођимо у крчму стару'', или ''ода жалости'': ''Крчмо стара мој друже
једини, /ти ме само тешиш у туђини/ Немам оца, немам мајке миле/ и
многе ме жене оставиле/ Сваке ноћи ја заборав тражим/ Пијем, пијем,
тугу да разбијем''... или она на влашком језику, насталу управо на овом
поднебљу- ''Кафано сестро, остарех са тобом''. Чак су и кафански
инструменти стекли запажене роле у народним песмама: ''Хармонико моја,
сузом заливена'', ''Свирај, свирај хармонико'', ''Виолино не свирај'',''Плачи
виолино'', ''Један стари контрабас'', а гости наклоњени романсама и
баладама могли су наручити ''Плач гитаре'', ''Две гитаре'', ''Вино и
гитаре''. Еуфорија је углавном достизала врхунац обраћањем музикантима
кроз песме типа: ''Овамо Цигани, заумите место/ О, ту сам с њом слушао
вас често'', ''Тамбураши, тамбураши, њу једино волим'', ''Циганине тихо
свирај''. Музичке ''споменике'' стекли су и кафански дим, дуван, цигарете,
чак и сенка вољене особе: ''У кафани пуној дима'', ''Луло моја'', ''И за сенком
њеном патим'', а убедљиво највећи успех постигао је препев италијанске
поп- песме ''Карол'', код публике познате ''Као жар на цигарети'', у
извођењу Златка Голубовића. У домаћој књижевности има низ хвалоспева
дуванском диму- ''благу'', ''ватри пред очима''- ''тај дим, увек исти али и
увек друкчији, одвраћао му је мисао од оног чега се бојао, и у изузетно
срећним часовима одводио га у потпуну изгубљеност и заборав; хранио
га је као хлеб и тешио као друг'' (Андрић, 1963-б), 40).
Приверженици уживања у дуванском диму између два светска рата и
током немачке окупације 1941-44 имали су привилегију да им цигарете
продају руски царски генерал Лав Денега, емигрирао овде након Октобарске
револуције и оперски певач Живојин Томић, некадашњи Војвода од
Мантове из славне опере, током немачке војне управе принуђен да
животари радећи као трафикант. По завршетку рата, посао је додељен
борцу НОР-а, припаднику комунистичког покрета који је након Игманског
марша постао инвалид, Мити Стојановићу Босанцу.

138
 Ако је по тадашњој идеологији религија значила опијум за народ, онда су
кафане свакако сматране социјалистичким храмовима масовне културе.
Њихов престиж досезао је до тих висина да је за успешну ''народну песму''
рецепт подразумевао кафану као део текста, са значењем попришта
емоционалних пражњења, односно симбола својеврсног трансфера
приватности на матрицу јавних збивања и обратно. Међу најпопуларнијим
је композиција ''Има једна крчма у планини'': кћи старог крчмара хајдуку
вида ране а онда га и сама ''позлеђује'' рујним вином и својом лепотом.
Покушај изражавања популистичких филозофских ставова није заобишао
кафанску тематику па певач Александар Матић позива крчмарицу да ''још
вина наточи/ да пијемо све до краја ноћи/ живот тече, живот брзо пролази/
после сваке ноћи зора долази''. Истој ''кафанској филозофској школи''
припада и позната песма Предрага Живковића: ''Живим од данас до сутра,/
у кафани дочекујем јутра/... кад би ми живот вечан био,/ ја бих кући рано
долазио/ ал' је живот кратког века,/ веруј мајко томе нема лека''. На тим
темељима дуговечности своју империју почетком новог миленијума
градиће најпопуларнија српска телевизија ''Пинк'' под квазидемократским
геслом Народ (се) пита. Повлађивање лошем укусу добило је замах који
приватни и породични живот срозава до нивоа тзв. лаке забаве, на путу до
''потрошачке среће''. То је савремени популистички допринос афирмацији
кантовске тезе како ''догађаји у свету на нас утичу на начин како их
интерпретирамо па ако можемо контролисати наше интерпретације,
можемо контролисати свој свет''.

Један специфични сегмент искривљене идеје о ''глобализацији у

регионалном оквиру'' доводио је до апсурда да је, коцкарским жаргоном
речено, за дуготрајну добитну комбинацију рецепт гласио ''карте по
могућству измешати'', па су врсни кафански свирачи из кладовског краја
морали својим сценским наступима увесељавати клијентелу по бањама и
туристичким центрима далеко од родне груде, док су на овдашњим
подијумима наступали оркестри из Ниша, Сокобање, Ћурпије, Пожаревца...
Покриће за такву кафанску културну политику огледало се у тврдњи како
може доћи до засићења публике једним истим лицима, али се дати
критеријум није уважавао код одабира репертоара, јер су готово сви
оркестри одговарајућег нивоа музицирали исте програме. Одступања од
''кадровских принципа'' су се ретко дешавала, за шта је морао постојати
специјални разлог. Примера ради, позната у српским естрадним водама
осамдесетих Катарина Бајагић /девојачо: Горуновић/, једина је добила
ангажман у хотелу ''Ђердап'' иако је рођена Кладовљанка, због
варијететске врсте музичких наступа, са обавезним променама гардеробе
сагласно музичким блоковима које је изводила. Ако су то биле песме
далматинског поднебља /Оливер Драгојевић, Мери Цетинић, Јасна
Злокић.../ онда је оркестар изгледао као група морнара а солисткиња у
костиму мажореткиње, ако се радило о латино ритмовима, стварана је
карневалска атмосфера... Извођачи пореклом са југа Србије, који су

139
свирали у кладовским локалима имали су у граду статус правих звезда;
врхунац је био када би неке од њих ангажовали за пратњу играчког
ансамбла културно- уметничког друштва ''Полет'', јер само у тим приликама
''естрадни номади'' од публике су доживљавани као корифеји локалног
идентитета.

Ни млади нису запостављани у ''кафанским сценаријима'' за ''друштвено

прихватљиво'' трошење слободног времена. Током школске године, суботом
увече су у кафани ''Србија'' одржаване игранке са поп музиком и
незаобилазним народним колима, а делује готово нестварно да су
малолетницима служена алкохолна пића у количинама лимитираним једино
дебљином њихових новчаника. Организатор је био Савез социјалистичке
омладине града. Матурске забаве одржаване су у хотелу ''Ђердап'' концем
маја или почетком јуна, означавајући крај једне етапе сазревања младих и
њихово отискивање у свет одраслих, зачињено малиганима и, по правилу,
невештом свирком јефтино погођеног локалног оркестра.

Омиљена места провода била су ''Плави цвет'', ''Зеленгора''- касније ''Ла

Мираж'', ''Златна'' и ''Плава сала'' у склопу хотелског комплекса ''Ђердап'' у
Кладову, ''Фонтана'' на Караташу. Највише су конзумирана: жестока пића
бајнобаштанска и ужичка клековача, Линцура, Хајдучка капљица,
препеченица Карађорђе, Екселенција, лозове ракије, руска и пољска вотка,
домаће вотке Тројка, Балтик, виски Џони Вокер, Балентајнс или Блек
Вајт; вина Топ, Гром, Ждрепчева крв, Хајдук Вељко, Вранац, кутјевачка и
илочка Грашевина, Карловачки ризлинг, Скадарлија, Дубравка, пива Скол,
Туборг. Избирљиви гости могли су уживати у малиганима мостарских
Блатине и Жилавка, далматинског Поступа, Дингача, Терана, уз виски
Џек Денијелс, црни Џони Вокер, коњаке Хенеси, Курвоазје, Мартел.
Специфична мешавина мириса- дувански дим, алкохолна испарења,
понегде ужарени ћумур а на модернијим местима ''дамски парфеми'',
деловали су инспиративно на госте огрезле у жељама да макар на кратко
зауставе време, па и уз цену мучнине која ће након пар сати егзалтације
уследити. Основну понуду хране и даље су чинили оријентално- српски
стереотипи- ''10 с луком'', пљескавица, ражњић, вешалица, домаћа
кобасица, бубрези бели и црни, телећа, јагњећа чорба, шкембе у сафту,
изузев дела који се односио на рибљи мени- моруну и јесетру на жару.
Кладовски црни кавијар мало је места у Југославији нудило у
угоститељским објектима.

За сусрете, забаву и ''убијање времена'' од стране младих нараштаја,

кафане и кафићи представљали су издашно место, не као ствар избора већ
једине могућности комуницирања мимо ''породичних стега''. Са друге
стране, стандард живљења још није био такав да су млади имали засебне
просторије, а о становима су могли сви маштатаи изузев делатника ''ХЕ
Ђердап'', који су експресно по запослењу добијали тзв. момачке станове.

140
Они који су досаду прекраћивали у кафанском амбијенту понекад су и ту
излагани пошасти дангубе, када би прибегавали расположивим им
игрицама. Омиљене су биле: бушење рупа по целофану којим је прекривен
врх чаше, са металним новчићем у средини, а да новчић не падне;
дављење мува у води и оживљавање посипањем пепелом од цигарета или
сољу; убацивање кутија шибица са ивице стола у чашу једним потезом
палца; брзо испијање пића; ексирање тек одчепљене боце газиране воде;
међусобно завртање прстију; обарање руку... ''Прва хармоника'' међу
непријатељима монотоније, Љубиша Маринковић, у кафанску биографију
урезао је, изузев мноштва већ виђених, чак и за кладовске прилике,
екстремне подвиге: гутање живог канаринца и лепљиве траке пуне мува,
пародија левитације држањем за кафанску завесу.

Старији гости угоститељских локала, имали су потребу за ''пражњењем''

далеко од очију чланова породице, неретко под плаштом виђења са
људима из комитета, колегама из колектива, утицајним друговима, кадрим
да им омогуће напредовање на послу, стицање одређених бенефиција,
резервисаних ''за своје'', али већини је довољно било релаксирати се уз
испијање пића са друговима из краја, са радног места, из исте јединице
резервног војног састава... У међувремену искристалисао се и појам
''кафански човек'' за особу која је редовно као ''улазницу за срећу''
конзумирала дозиране количине алкохолних пића, не доживаљавајући
кафану једино као место контемплативног погледа на свет, већ као део
сопственог идентитета, други дом. Њихови односи са шанкерима,
конобарицама, конобарима, кафанским музичарима, били су скоро
фамилијарни, дешавало се да, нарочито у недостатку друштва, са њима
деле сопствене бриге, животне проблеме, погледе на свет. Спољне
манифестације таквих односа огледале су се у руковању, убрзаном
услуживању, брижљивом мењању столњака, салвета, придржавању капута,
наклону достојном највеће напојнице... За разлику од њих, чести гости
склони опијању, комуницирању повишеним тоном, увредама, од стране
суграђана окарактерисани су као ''пропалице'' и углавном су заобилажени
приликом посета кафанама, изузев од стране људи исте категорије.
Посебну групу чинили су ''гребатори''- ''шибицари''- ''жицароши'',
претенденти да буду испоштовани тако што ће за њих случајни пролазник,
саговорник или гост наручити и платити пиће. Њихов опозит и ''природни
партнер'' су ''овце за шишање''- корисници кафанских услуга који имају
довољно новца, али уживају у појачаној пажњи жицароша. Они пак који су
се придржавали стандардног кафанског протокола, долазећи у друштву,
практиковали су ''звање тура'' по реду, тако да сваки од учесника плати по
један сет пића за сва лица за истим столом. Чашћавања пићем између
разнородних група гостију такође су била уобичајена ствар, а
подразумевала су обавезно узвраћање пажње наручивањем ''рунде'' за
пријатеље или познанике. Велики број клијентеле кафану је доживљавао
као позорницу и публику за самоприказивање, уживајући у глумљењу рола

141
успешног грађанина, радника, бизнисмена, љубавника, паметнијег, јачег,
лепшег него што иначе јесте. Најзапаженији у таквим улогама били су
''ишчашени ликови''. Међу њима издвајала се особа која је све око себе
ословљавала са ''Срце моје'', ''Срећо'', или лармаџије којима је разметање
сировом снагом или подмукло оговарање, давало легитимацију за осећај
блаженства какво су једино за кафанским столом могли достићи. Према
француском ''Речнику тела'', феноменолошки посматрано сценарио
пијанства састоји се из четири времена: 1) хоризонтални покрет- потрага за
флашом; 2) вертикални покрет- пијење и прелаз са свесног, промишљеног
покрета на механички- грчевити покрет- од ''тргнути'' до ''шљокати'' или
''цугати''; 3) хоризонтално клатећи покрет- убрзавају се покрети тела,
пијанац пева, маше рукама, заноси се при ходу, почиње испољавати своје
понашање уз често избацивање онога што је унутра: мокраћа, зној,
подригивање, речи и мисли, понека насилност; 4) вертикално- дијагонални
покрет: после времена испразних жустих речи и покрета, долази период
клонућа и смиривања (Андрије- Боеч, 2010, 342). Процес излажења из
кафанске роле у стварност изискивао је велике напоре ''глумаца'', чланова
њихових породица, колега. Одбијање ''главног лика'' да се повинује
законима обичног живота праћено је понекад и психичким и физичким
ломовима, а међу њима било је и оних који су остајали вечити заробљеници
комичних или драмских комада.

Сагласно запажању Весне Трифуновић, у окриљу кафане могу да рушити

или пренебрегевати очекивани модели понашања, будући да оне пружају
јединствену могућност ''бити свој'' али и ''туђинац заоденут покривком
идиота, глумца, будале или добре старе дворске луде'' (Ђорђевић, 2012,
287). На таквом тлу добро је успевао неконвенционални животни стил
односно супротстављање стереотипима. Избегавајући да пристане на
статус ''добре старе дворске луде'', априла 1986. живот је себи одузео један
од најмаркантнијих учесника у изградњи ''Ђердапа'' Љубиша Веселиновић.
Славољуб Ђукић сачувао је од заборава лик и гест јунака- ослободиоца
Београда, команданта Друге пролетерске бригаде: ''23.марта 1986. НИН
објављује писмо уредништву Љубише Веселиновића, из кога само што
сузе не извиру... Један је од факултетски образованих партизана који су
после рата заузимали високе положаје... У обраћању јавности Љубиша
уздише над потресним крахом распадајуће државе коју је стварао, осуђује
националне предводнике и оплакује своје мртве другове... Петнаест дана
после тога дошао је колима испред Гробља ослободилаца Београда, и
метком из пиштоља опростио се од живота. Да не буде забуне, све је
претходно, службеничком прецизношћу, забележио на хартији. Полицију
је известио да себи одузима живот 'пуцањем у десну слепоочницу
револвером марке 'бровинг' бр.67826', и да то чини 'под пуном свешћу'.
Родбину је обавестио да ''ником ништа не дугује''; редовно је плаћао
'инфостан', струју, телефон. 'Штедне књижице користити по прописима
а стан оспособити да се врати држави.' Од пријатеља се опростио

142
елегантним поздравом, као човек који се на свој начин побринуо за своје
невоље: 'Треба да се губим, будите ми срећни и весели!'' (Ђукић, 2010, 35).
Тако је окончан живот савесног грађанина, аутентичног боема, радо виђаног
госта у елитним београдским и кладовским кафанама.

Кладово је изродило боеме који су, своје време доживљавајући као

колатералну штету, кафану сматрали домом спасења, са манирима
достојним респекта суграђана наклоњених уживању у алкохолу и музици.
Памте се имена Драгутина Пржоловића, Косте Марковића- Кузе, Василија
Џингалашевића, Мирка Здравковића- Жера, Атанасија Шепецановића,
Драгутина Паунковића- Енглеза, Љубише Буртановића, Оливере Павловић,
Анђелка и Миће Сандуловића, Петра Богдановића, Србе Цвијовића, Иве
Јуларџије, Павла Бељанског, Сретена Гонцића, Љубише Стефановића,
Белог Жигића, Бранислава Матејевића, Светислава Денчића... Поједини,
попут Гонцића, Стефановића, Жигића, Матејевића, били су врсни извођачи
шлагера- ''Самсон'', ''Сентиментал бегин'', ''Као жар на цигарети'',
''Марина''... Покушавајући да живе своје песме, често су губили ослонац
реалности, остављајући за собом траг каквим велики реморкери браздају
дунавско огледало. Други су успевали спојити боемштину и професионалне
успехе- Светислав Јовановић, Веселин и Ђура Ч. Савовић, Светислав
Денчић или да свој ''нагон за боемском летаргијом'' удену у профане
животне ситуације: Влада Кнежевић, Драгољуб Д. Митровић, Миодраг
Стојичевић, Петар A. Николић... Међу градитељима кула од песка
лепршавог живота истицали су се Светислав Дамњановић, Слободан
Анђелић, Драган Вучковић, Миле Стојковски, Димитрије Шејњановић. Чини
се занимљивим да су неки од најпознатијијих боема потомци предратних
кафеџија: Љубиша Буртановић- син Глигорија Буртановића, Брана
Матејевић- син Васе Матејевића, Веселин и Ђура Савовић- унуци Илије
Савовића, Драгољуб Д.Митровић унук Ђорђа Нишлића. Прави драгуљ међу
њима била је Оливера Павловић, унука некадашњег власника
''Дубровника'' Уроша Бркића. Са високим академским образовањем,
манирима госпође и крећући се у високом београдском друштву, изнимне
лепоте, живела је живот страственог коцкара и боема. Њени повремени
доласци у родни крај изазивали су велику позорност суграђана који и данас
препричавају њене вожње кочијама по варошкој калдрми, са помамљеним
атовима у запрези и реским фијуцима бича. Од ''гостујућих боема'', оних што
су део живота провели у Кладову, посебно се префињеним осећајем за
''дерт'' истицали су се Бранислав- Браца Шурлан, син босанског бега,
припадник партизанског покрета отпора и машински инжењер- градитељ
чувеног навоза за извлачење бродова у кладовском ''Бродоремонту'',
бродски капетан Тугомир Бруно Брукнер, приљежни поштовалац ''слатке
дивљакуше''- Кладовљанке познате по надимку што је осликавао
сладострасно ропство у које би западали они који су макар једном кушали
''воћку спознаје'' Радмиле П., затим Драган Јовановић, гимназијски
професор књижевности крајем седамдесетих, нешто раније бас гитариста

143
''Ларида'' и неколицине ''ад хок'' оркестара. Са Јовановићевим именом,
готово као кравата уз одело, слаже се сећање на кафанске рецитале
славних рима, попут: ''Нетко беше Страхињићу бане!/ Беше бане у
маленој Бањској,/ у маленој Бањској крај Косова,/ Да таквога не има
сокола.../''. Нажалост, нису ретке жртве тзв. пијаничних транзиција међу
члановима породица чији су домаћини постали ноторни алкохоличари,
излажући најближе сроднике свакодневним малтретирањима,
злостављањима, сиромаштву сваке врсте. Помоћ центра за социјални рад,
школских васпитача, суседа, често се испостављала недовољном да се
живот породица, нагрижен алкохолизмом и бедом, врати у нормалу.
Дешавало се да деца алкохоличара имају озбиљне психичке сметње.
Видан допринос изучавању ове проблематике дао је психолог Горан
Џингалашевић, унук предратног кладовског градоначелника, радовима на
тему ''Емоционални проблеми деце алкохоличара'', један од водећих
стручњака у Поликлиници за заштиту деце града Загреба, Тревиза,
Вићенце, управник центра за аутизам у Верони, писац књиге ''Io sono
coraggioso''.

Поред омиљених боема, Кладово је имало и конобаре који су сматрани

заштитним знаком својих кафана. Осведочени познавалац угоститељског
живота примећује: ''Знате како је то некада било? Много је времена
требало да прође пре него што заслужиш и задужиш 'шлајпциг' /чувени
конобарски новчаник са преградама као хармоника/ и белу блузу са
'руском' крагном. Да би ставио ханглу преко руке, морао си да пређеш пут
од пикула, момка који само празни пепељаре; јелоноше; виноноше; шефа
рејона, па тек до обер конобара после ихај година!'' (Меденица, 2011).
Момо Капор иде и корак даље у краткој причи о Београду тврдећи да је то
једини град на свету где су келнери отменији од многих гостију. Глас
кладовског велемајстора уживао је Живојин Јанковић ''Воне'', човек
префињених манира, подједнако поштован од колега и муштерија.
Најуспешнији пробој у сфере јавног и политичког деловања начинио је
текијски послератни келнер Миодраг Јовић. Изузетним организационим
способностима надоместио је недостатак образовања, те је дуго година
успешно руководио друштвеним предузећем ''Рибарско газдинство'',
обављао дужност председника општинске организације Социјалистичког
савеза радног народа, представљао раднике у општинском већу удруженог
рада... Одликовали су га скромност и оданост комунистичкој идеологији.

Што се доскочица, шеретлука и дружељубивости тиче, примат је држао

Ђорђе Димитријевић- точилац пића. Његов пандам код гостију био је
кладовски столар Бошко Пиликић чији је цео живот за време теревенки
претакан у песму ''Беле руже''. Главну циљну групу са њихове стране
режираних догодовштина чиниле су богате грабежљиве тврдице који су
иметке стекли за време ''старог режима'', попут Петра Штефића, али и
хипотеком комплекса ниже вредности оптерећени скоројевићи међу

144
комунистичким лидерима. Истој ''школи'' припадао је Ж. Т, опсесивно
живећи ликове ''рото– романа'' уз вечиту ''фаталну женку'' Фани Розалички
која ''спремајући докторат из археологије долази у Кладово, батали папире
и хрли у наручје сунцем опаљеног Лесија, када овај, псећи вредан, к'о што
му име казује, успева лично зубима премотати 5 000 м високонапонске
бакарне жице похрањене у бисагама расне ''жене- електране'', не би ли је
довео до мултиплекс склерозе међ' полупаним антиквитетима...''.

Органи реда и мира на ''духовите провокације'' нису реаговали, јер су се

њихови аутори прихватљиво вешто ограђивали од инсинуација да
изазвивањем смеха циљају на неку од слабости самоуправног система.
Заузврат, чашћавани су ''само за њихове уши'' пикантеријама о издајницима
система, тешком муком доспелих на светлост дана рударским радом
Живадина и следбеника му, прегалаца препознатљивих по мини вал
фризурама, рејбан наочарима и шофершајбнама са прилепљеним
маршалом у чувеној лихтплавој одори. Као модели облачења и опхођења
служили су им шефови из редова Удбе, међу којима је одскакао извесни
Живота ''регионале'' /класа испод ''националне''/, са тегет сакоом од твида
на дворедно закопчавање жутим дугмадима, свиленим шалом око крагне
светлоплаве кошуље и брижљиво оштуцаним брковима. На први поглед
једино су беле чарапе уз црне ципеле и тегет панталоне одавале
пасторални занос оштродлаких генерација моравских гонича. Заслугама
клонова у редовима цинкароша, за њега се причало да је надживео и
сопствену смрт- десетине живорада патролирало је Тимочком крајином до
позних деведесетих.

И ''шеретски испади'' који нису покриће цинкарењу имају дугу традицију

''хлеба нашег насушног''. Године 1812. Вук Караџић сачинио је запис о томе
како је један Грк из Брзе Паланке покрштеницу у Кладову испросио, па се
потом поквари та женидба и од ње не буде ништа (Добрашиновић 1986, 25).
Од Арсенија Станојевића чуо је ''тако смјешну песму да би црко од смија
човјек који познаје оне људе о којима је, а ко их не зна, рекао би да је каква
пјесма бог зна од колико времена и од какових јунака'': ''Вино пије Базерђан
Стерија,/ Баш у шеру, у Брзој Паланци,/ У Кошари, двору бијеломе,/ Крај
Дунава тије воде ладне./ Вино служи Тривун момче младо,/ А када се
накитио вина,/ Тад он јунак стаде бесједити:/ Ој Тривуне, моја вјерна
слуго,/ Нежењен сам, женити се хоћу;/ Обиш'о сам земљу и градове,/
Турску земљу до Стамбола града,/ Сву Њемачку до бијела Беча,/
Каравлашку и Карабогданску,/ Ја не нађох за мене ђевојке,/ До садека у
Кладову граду,/ У онога Косте Јерменлије,/ А на име Јелену ђевојку./ Већ
сам мене сјетуј, вјерна слуго,/ Кога ћемо послат' у Кладово/ Да ми проси
лијепу ђевојку,/ Мени љубу а теби госпођу./ Ал' говори Тривун вјерна
слуга:/ Господару Базерђан Стерија,/ Прво пош'љи старца Слатинаша,/
Слатинаш је влашка поглавица/ Па ће њега свуда послушати./ Друго
пош'љи Радића Јована,/ Јер је Радић рода господскога,/ Из лијепа шера

145
Сарајева;/ Обишо је земљу и градове,/ Он господски знаде говорити./
треће пошљи Грчића Николу,/ Који знаде грчки и јерменски..'' Вуков запис
наставља се у прози: ''Како је Тривун узео чутуру па отишао те дозвао
Слатинаша и Радића и Грчића, како су сјутрадан отишли кули Чотрићевој
/Јевте Савића/ те преварили Арсу писара и узели пасош у Кладово ради
трговине /а нијесу управо смјели казати, зашто је и Арсо ћео да проси ту
исту ђевојку/; како су отишли и испросили ђевојку, како их је ђевојка
даривала, како је Слатинаш казао да дар свежу коњма око главе да се
знаде да су просиоци; Како је Радић упустио свој дар на земљу па казао да
му то није мило и да неће добро бити; како су се послије уставили кад су
дошли у Грабовичко поље на помол Брзој Паланци па Радић казао да
поскидају дарове с коња и да ућуте бубњи и свирале и егеде да се не би
досјетио Арсо писар; како је међутим Арсо разарбрао па искао свога побра
Обрада Томића хиљаду дуката да накупи младијех бећара па да дочека
сватове кад стану водити ђевојку и да им отме ђевојку итд'' (Добрашиновић,
25-26). Још један Грк, имењак Базерђан Стерије, човек са огромним
знањем и животним искуством, својом појавом и досеткама пленио је
публику кладовских кафана. Био је то најчувенији овдашњи бродски капетан
Стериос Андруцос. Рођен је 1889.г. на грчком острву Спрече. После
завршене гимназије и приправничког стажа у својству морнара, проведеног
на стричевим бродовима у Подунављу, 1908.г. ступио је у грчку ратну
морнарицу. 1913.г. услед рањавања демобилисан је у чину потпоручника.
Са савезничком војском 1918.г. ушао је у Београд у својству команданта
брода ''Ђурђево'' У доба мира радио је као капетан у трговачкој морнарици
Српске државне речне пловидбе. Августа 1944.г. ступио је у службу Црвене
Армије са бродом ''В.Бојевић'' /касније ''Кордун''/. 1947.г. постао је
соабраћајни наутички референт у кладовској филијали ЈУСПАД-а. Из брака
са Идом Кукарас имао је кћер Драгицу и сина Александра. Иза себе оставио
је десетак томова дневничких белешки са упечатљивим приказом ратних и
мирнодопских збивања у средњем и доњем Подунављу. Историографија га
углавном спомиње у својству капетана бродова којима су јеврејске
избеглице из Аустрије бежале ка Палестини. У послератном периоду
повукао се у мирне воде, али га није мимоишао добровољни рад на
доградњи кафане ''Србија''. Његови рођаци Телемах Кукарас- све до раних
седамдесетих директор првог електричарског предузећа ''Елин'', Јован
Кукарас- високи службеник војвођанске администрације и Данијел Кукарас,
данашњи професор Грађевинског факултета у Суботици, син Александар
Андруцос- пуковник, унук Данко Јовановић- инжењер и публициста, својим
радом, професионалношћу и агилношћу оставили су видан траг у
културној историји на српском поднебљу. Исто важи и за расуте по свету
изданке кладовске породице Џингалашевић, затим из редова уметника
Александра Горанића, Душицу Синобад, Небојшу Ђорђевића...

Са стагнацијом тзв. масовне културе у пограничном Кладову, испоставило

се, било је много теже изборити се, побећи од нивоа приземних кафанских

146
догодовштина, чему је значајно допринела очајна кадровска селекција
приликом одређивања директора првобитно Дома, касније Центра за
културу- у једној прилици довољно је било да је неко заљубљеник у
поезију и има школске квалификације као Добрица Ћосић; други пут је
стремљено већим узлетима у промашајима, за шта се пожељном
испоставила склоност ка оралној културној баштини у комбинацији са
идолопоклонством према посрнућима у удвориштву. Да једноличност не
преовлада доприносиле су нијансе- у време владавине Савеза комуниста
директор није разликовао ''ч'' и ''ћ'' игноришући ''тврдо ч''. За време
Социјалистичке партије Србије па надаље, игноранција је и даље присутна
али на штету ''меког ћ''. Недовољно утемељени коментари тврдили су да је
заокрет ''са меког на тврдо'' код СПС и даље, начињен зато јер је директор
ривалске ''Југословенске уједињене левице'' био у то време осведочени
присталица искључиве употребе ''меког ћ''. Ипак, и међу осведоченим
конзументима изражавања са ''тврдим ч'' постојале су две струје, једна
промискуитетно хетеросексуална и друга пасивно хомосексуална, наравно
у симболичком смислу. Изданак прве школе, свој зенит би досезао, ''игром
телом'' на антихокејашки начин било кад и било где, но не и било с ким-
улазницу у предворје његових дражи представљала је јавна функција,
макар и маргинална, ако може допринети досезању стремљених висина;
стандард ''било где, било кад'' уведен у сврхе дистанцирања од
''малограђанских предрасуда'', како тврди и извесни Ђенка, јунак култног
српског филма Маратонци, понекад је довођен до апсурда- у круговима
уметничког перформанса забележен као ''Хепенинг у шипражју зоне
граничног појаса'', где по слову сценарија војна патрола демаскира
разголићену поетесу и полуписменог, у сваком погледу недоученог,
политкомесара. Ривалска струја своје занатске врхунце доживљавала је
приликом да било кад, било где и по било коју цену отвори врата
истомишљеницима. Последњи звездани тренутак било је довођење
естрадног бас гитаристе Ж.Ј.''Шкуле'' са реномираним оркестром, и
вокалног солисте -обојица са запаженим резултатима у одгајању
истополних голубова нисколетача- да забављају публику на свечаности
пуштања у погон хале спортова, уједно промоције кандидата за одборнике
у локалном парламенту /последњи промилошевићевски скуп пред НАТО
бомбардовање Србије/. То као да није било довољно, већ су се за наступ
интегрисали и са другом страном- аудиторијумом, на начин да је особа
задужена за послове одбране и безбедности великог јавног предузећа
регрутована да моћним електронским уређајем- семплером, сво време
наступа политичара и нисколетачке ескадриле, до изнемоглости
мултипликује снагу млаких и хладних аплауза намењених великом вођи и
његовј ''деци''. Овај софистицирани наследник грчких букача /софоклеис/ и
римских лаодицена, што су за ситне паре пљескали лошим говорницима на
римском форуму, сличну мисију имаће и на првом јавном наступу
антимилошевићевске коалиције након одласка са власти великог Србина,
но са том разликом, што ће семплер у његовом домашају умножавати

147
повике, и пљувања усмерене против старог режима, а он лично са
импровизоване позорнице /не, као на ранијем нисколетачком скупу,
сакривен испод трибине/ ''скренути пажњу грађанству'' да новоосвојена
слобода подразумева њено конзумирање тек од стране особа које
''претходно добро оперу руке''. Наш јунак метаморфоза остаће упамћен и
као човек који је патентирао дезинфекцију електронским мултипликатором
звука.

Закључку да се у промишљању кадровских новотарија у култури ипак

радило плански, на дуге стазе, потпора је давање директорске столице
ђаку добојске педагошке школе- смер иначе укинутог предмета
''домаћинство'', за васпитно- образовни рад у кладовској ''осмољетки''. У
''бисере'' тога делатника убраја се подвиг терања парохијског свештеника да
на прослави школске славе пева кафанске песме, док га директор кити
пљујући у папир од новчанице, не би ли се што дуже задржала на знојем
орошеном челу звезде у мантији. Кладово је задесило и увођење
пропозиција од стране општинске скупштине да директор Дома омладине
мора бити особа машинско-техничке струке. Али за аутентичне мајсторе ни
техничка струка није препрека промовисању правих вредности. Према,
наравно неслужбеној, анкети спроведеној међу кафанским кибицерима из
рода дудука, културни догађај сезоне 2006 је документарана монодрама
прегаоца запосленог као организатор програма у локалном Центру за
културу, некадашњег успешног детектива, који умало својом главом да
плати достигнуће на коме би му, да се случај збио 1938.г, Орсон Велс, отац
знамените радио-драме ''Рат светова'' честитао. Догађај је попримио такве
размере реалистичности да су информативне новине у вестима ''Црна
хроника'' морале публиковати у ''Куриру'' од 5.2.2006. скраћену верзију
сценарија. Наднаслов ''Покушај атентана'', наслов ''Бомба на
аутомобилу'' уводе пажљивог читаоца у срж заплета: ''М.В. из Кладова,
портпарол Демократске партије Румуна, одборник у СО Кладово и главни
и одговорни уредник листа Ворба ностра који излази на румунском језику,
у петак увече /дан Христовог страдања?/ у 20 сати пријавио је
зајечарској полицији да је неко на његов аутомобил поставио бомбу
кашикару. Бомба је била добро повезана жицом и лепљивом траком да не
би експлодирала /!/. Уз њу се налазила и порука исписана словима
изрезаним из новина, а која је гласила: 'Следећег пута дижемо вас
/респект!/ у ваздуху'. М.В. верује да иза свега стоји политика, а у полицији
кажу да ће предузети све потребне мере како би се ухватио починилац''.
Замерке недобронамерних критичара лежале су на ''антидемократском
елементу'' драме- расплет није био доступан јавности, будући да је режија
дочекала судницу као завршну сцену дешавања, одакле је, ради
аутентичности, јавност морала бити искључена. ''Главни медијски сервис
грађана Србије чије је право да знају све'' не препознајући ''кваку'' /невешто
умишљајући да се ради о оној за коју је окачена бомба/ о догађају није
известио кроз неку од емисија културног програма, већ у ''Црвеној линији''

148
посвећеној судским темама- још један аргумент Кладовљанима да не
плаћају тв претплату, тврдећи да национална телевизија не разликује
фикцију од стварности. Без обзира на то, актер драме данас је један од
најомиљенијих ликова пограничног Кладова, гледано са обе стране
границе.

Драме, додуше дилетантске, нису мимоишле и неке друге сфере

друштвеног живота па су кроз тај концепт ''догађања државе'' после
петооктобарског преврата именовани професори физичке културе за
руководиоце музичке школе и царинске службе. Нити су цариници постали
певачи, нити ђаци музичке школе атлете /а нека неко каже да се није
покушавало!/ али ''дифовски полет'' унео је свежу крв у обесмишљавање
културе са атрибутом ''физичка''. У ново доба све ће то изравнати студије
менаџмента које су експресно посвршавали бројни страначки прваци.
Можда је управо таквим кадровским бисерима посвећен једини ''безлични
споменик'' у овом граду, постављен испред улаза у Дом здравља /како тек
то симболично делује!/. Ради се у ствари о четвртастом постаменту у неком
извитопереном дорском стилу, на који се надовезује шестоугаони стуб, али
без бисте на врху. Планирану статуу родоначелника медицинске етике
Хипократа, вајарско дело кладовског уметника, један од ''талената који
долазе'' некада Савеза комуниста Југославије, СПС, потом ДСС, најзад
Демократске странке, успротивио се, позних осамдесетих, поставити на
означено постоље, јер ''више лични на истоименог античког математичара
него на етичара''. Присутна су мишљења да је то урађено, или из страха да
посматрачи са изоштренијим осећајем за нијансе не помисле да се ради о
споменику високој корупцији, па отуда на њему баш фигура ''рачунџије'', док
други налазе да би изложеност бисте оца медицинске етике свакодневним
погледима правде и морала жедног савременог плебса, могла бити повод
за прозивке па и снажније изразе незадовољства влашћу, огрезлом у
безакоње. Како било, исти ''безглави монумент'', до данашњих дана
представља фасцинантну, мада од инспиратора нежељену, атракцију.

Настојећи да не изгуби ослонац у масама, власт је саградивши у Кладову

Дом омладине и обавезни бифе, а у већини околних насеља тзв. домове
културе са ''хангар- салом'' за приредбе типа ''сусрети села'', ''знање имање''
и по кафаном уз сваку, заузела официјелни став у Извештају о идејно-
политичкој активности организације Савеза комуниста Кладово 1982-
1986: ''Потребно је проширити простор културног деловања, на удружени
рад, тражећи оне облике културног истраживања и доживљаја који ће
доприносити подизању опште културе рада, живота и хуманијег односа
према истинским вредностима духовног изражавања већине од седам
култура уметности''. Обичном претенденту на поштовање смерница једине
партијске организације преостало је по угледу на своје делегате у јавним
форумима, прекомпоновати део кафанског живота тако да се он одвија у
његовом кућном амбијенту, уз теревенке ''са другарима из колектива'', али

149
да се за то чује даље од сопственог плота. Зато су прегаоци
социјалистичког рада налазили престижним наручивати хрпу песама уз
пригодне поруке које ће у етар слати тек основани ''Радио Ђердап'' тако да
буду дате на знање чак ширем аудиторијуму од класичног кафанског. За
већа доказивања исправног погледа на свет обавезан део наруџбина била
је песмица ''Југославијо'', промовисана у ''народну химну'' након смрти
великог вође. У тој песми ''народни уметник'' изражава најтоплија осећања
према милој домовини која му је ''увек драга била'', према ''ратару и
пастиру у фрулицу кад засвира...'' Прихватајући као позитивна искуства
''породичних кафанских сусрета'' уз партиципацију локалног гласила,
општински комитет СК у програмским опредељењима за 1986- 1990.г.
зацртао је како ''посебна улога у даљем осмишљавању и деловању система
информисања у општини припада Радио станици Ђердап која мора постати
основа повезивања и циркулација на целом подручју наше
друштвенополитичке заједнице''. Уредници и ментори Радио Ђердапа
информативну мисију схватали су толико доследно да су увели директне
радио преносе кафанских забава из хотела ''Ђердап'', попут ''спортске
забаве'' са водитељем програма Милојем Орловићем којем је у извлачењу
награда асистирала лично супруга локалног шерифа а поздравне говоре до
изнемоглости држали председник општине, функционери спортских савеза
од сеоског до регионалног нивоа, и икебана ''заслужних другова''. Већ
почетком деведестих драстично осиромашени становници Кладова
налазили су се у прилици мислити да су и сами део великог кафанског
спектакла, за шта је довољно имати радио- апарат подешен на локалну
фреквенцију. Ова верзија дисперзије кафанског живота имала је значајнији
ефекат на публику него пар година касније устаљени преноси на тек
основаној локалној телевизији- ''ЕМ ЏEJ''- скраћени са српског транскрипт
имена газде и његове супруге- ''Мира и Јова Телевизија''. ТВ екран је много
више показивао него што је скривао: познате, већ дебело компромитоване
физиономије ''градских отаца'' и њихових сеиза, ''прве даме'' Кладова
задебљалих вратова и подбрадака, са гомилом прасади, углавном реш
печених, испред себе и визионарским погледима упртим у плафон кафанске
сале, нису уливале веру у речи о предстојећем напретку и коначној победи
политике ''ЕС ЕМ''- такође скраћеница имена ондашњих газда земље
Србије. Било је то доба када су Кладово као брод који тоне, један за другим
напуштали некадашњи ''кофераши'', како су овде звали партијске кадрове
досељене са знаменом ''социјалистички потенцијали'', одсељаване из
маленог града тегљачима. Између осталих памте се презимена Дражић,
Цицовић, Зонић, Јовановић, Јефтовић, Џановић, Влаховић, Радојичић-
стручњаци који су након ''шлифовања'' на југословенско- румунској граници
наставили каријере у метрополама. Но, нашао би се и покоји повратник у
крај којем припада по коренима давно на многе стране разгранатог
породичног стабла, као рецимо Божидар Спасић, отац- оснивач детективске
агецније ''СИА'', убрзо проглашен за уредника /не:ударника/, како само
провиђење зна удесити, инфромативно- забавног програма једине

150
комуналне телевизијске станице. Ипак на, како аутор сам каже,
''официјалној презентацији'' његове маленкости, уз рекламне слогане
''Ласица која говори'' и ''Смрт је њихов занат'', остало је овековечена
сентенца из раније каријере: ''За Божидара Спасића као једног од најбољих
обавештајаца које је Југославија икада имала може само да се каже БИО ЈЕ
НАЈБОЉИ''. Нису Спасић и наш јунак документарне монодраме М.В. били
једини детективи у маленом, на моменте наивном Кладову. Тај ''хлеб са
осам кора'' јео је и ''Меклауд са Дунава'' Драгиша Констандиновић, данас
успешни привредник, дипломирани политиколог, доктор румунских
историјских наука и председник Друштва Румуна и Влаха ''Трајан'', бивши
полицијски инспектор, за кога ''Глас јавности'' 24.9.2001. бележи: ''Када је
видео да су детективске агенције у Србији неретко повезане са мафијом,
''Меклауд са Дунава'' се клонио овог посла. Као детектив сада ради само
понекад''. Најкраћу детективско- агенцијску каријеру неуспешно је проживео
Миодраг Првуловић, ''сарадник Интерпола из Беча'', како се лично и
персонално представљао забезекнутој публици. Смрт под још увек
неразјашњеним околностима омела га је у постизању опипљивијих
достигнућа, укуључујући одбране његове ''части и угледа'' пред бројним
судским оптужбама за преварне радње. Пада у очи да је појава детектива
као печурки након кише у директној корелацији са губитком поверења у
''органе реда''. Не желећи да губе време на убеђивања у сопствену
исправност, до изнемоглости држећи се синтагме ''потрошено време-
изгубљен новац'', полицијске структуре благонкалоно су гледале на нову
појаву, налезећи могућност, поред оне осведочене у већ отрцаној фрази да
криминалци имају своје људе у полицији, те како ред налаже и полиција
има своје ведете у редовима криминалаца, да би ето, на свеопшту ползу
било да коначно ''ред и криминал'' имају своје експоненте у слојевима
ојађених жртава корумпираног система. Али, као уосталом за прсте једне
руке, не сме се за све детективе тврдити да су били исти, предубеђења,
радијус кретања и домашај варирали су од случаја до случаја. Неки од њих
су неправедно екскомуницирани из државне службе, па теорија о ''својима
међу својима'' није добила шансу да прерасте у аксиом.

Сервис у Кладову отворио је и Драган Витомировић, раније високи

службеник ДБ, блиски сарадник односно саветник /како се представљао/
постпетооктобарског министра полиције Душана Михајловића, ексдиректор
Тимочке радиотелевизије. Његова агенција ''Оскар'' оставила је запажен
траг на јавно мњење Тимочке крајине мада га је смрт услед губитка
контроле над воланом пошто је доживео срчани удар, како је известио ''Б
92'' дана 15.12.2002.г, омела у упостављању савремених новинарско-
информативних стандарда какве је заговарао путем свог листа ''Тимочка
крими ревија''. Уз прегршт старих доушника од којих су неки инфилтрирани
у покрет за промене, други у надрицаринике, квазиправнике, поштанске
службенике на ветрометини демократских метаморфоза, трећи
средњошколски наставници ''одбране и заштите'' са мисијом утицаја на

151
младе нараштаје и раднике у колективу, агенција ''тимочког Мегреа'' како га
је називао недељник ''Време'', израсла је у лојалну конкуренцију званичним
државним службама на истим задацима.

Још увек је међу живима и добро се држи Витомировићев некадашњи

колега са румунске стране реке, Николае Светку, уредник недељника
''Мехединтеанул'', познат и ван граница региона, прво као експерт у највећој
европској фабрици тешке воде ''Ромаг Прод'' Турну Северин, а од 1993. до
2001.г. као официр Румунске обавештајне службе, каријерни кооперант
америчке ЦИА-е. Обичног пука раније активности значајних ликова из света
обавештајног рада нису се много тицале, али њихове новинарске каријере
незаобилазни су чиниоци културних домета ђердапске регије. То би се
посебно смело тврдити за опус Николаја Светкуа.

Али није свакоме дато да има велику ролу на филму што се зове Живот
у провинцији. Људи са друштвене маргине, ''рођени аутсајдери'', ситни
шверцери, преваранти, као и ноторни алкохоличари, своје страсти
испољавали су у локалима далеко од градског центра и у бифеу на
кладовској аутобуској станици. То је било једино место где је алкохол
продаван целе ноћи, до јутарњих сати, за шта је покриће нађено у потреби
старања о путницима који би ноћ проводили у аутобуској чекаоници, тек
стакленим преградама одвојеној од кафанског простора. Кафанице на
периферији, са сугестивним називима попут ''Развод брака'' и ''Црвенкапа''
важиле су за легла порока. Они пак Кладовљани са дна друштвене
лествице по социјалном статусу /без сталног запослења или са мизерним
примањима/, склони уживању у алкохолу, имали су уточишта у некој врсти
квазикафана код некада богатих мештана- виноградара. Вино и ракија из
''домаће радиности'' служени су конзументима у помоћним просторијама
или шупама при дну дворишта која би по правилу имала и споредне улазе.
Тако тржишна инспекција није могла да допре до илегалних учесника у
промету алкохолних пића, а они су по ценама вишеструко нижим од
уобичајених у продавницама или кафанама, успевали да утоле жеђ.
Довитљивији ''домаћини'' продавали су и прехрамбене производе
најлошијег квалитета /сланина ''сапуњара'' нпр./, па чак сервисирали
''заједничке тренутке'' гостију и ''издаваоца сексуалних услуга''. Они од њих
који су наилазили на разговетније разумевање ''органа реда'' у таквим
просторијама организовали су одигравање коцкарских партија карата, уз
служење пића и гибаница. И све то на стотинак метара од полицијске
станице! Дешавало се, уколико полицијски пулен изгуби непланирано већу
своту новца на коцкарској сеанси, да по дојави савесног грађанина буде
ухапшен други актер дуела. Најзначајнија кафанско- коцкарска оаза, када је
у питање игра домина, у Кладову за време социјалистичког самоуправљања
био је Дом пензионера и инвалида рада, а бројна познанства која су
резултирала проституцијом склапана су у посластичарницама ''Рекорд'',
''Корзо'', ћевабџиницама ''Тик- так'', ''Пирке'', ''Кaлимеро''. Клијентела са

152
пробирљивијим аспирацијама користила је за те сврхе ''Плави цвет'' и бар
хотела ''Ђердап''. Сличним активностима, пре свега посредовањем, ван
редовног радног времена, бавила су се нека од лица запослених у
ресторанима друштвене исхране- радничким мензама у склопу великих
друштвених предузећа. Такве услуге нарочито су тражене од стране
чланова посада бродова који су по неколико недеља боравили у локалном
бродоградилишту- Руса, Бугара, Мађара, Хрвата, Срба. Најпознатији
кладовски кафански поета Андрија Паковић који је раскидајући са ранијим
раздобљем живота променио име у Данило Петровић, и сам лик
приповетке Боре Рудана, често је чашице ''Манастирки'' зарађивао јавним
рецитовањем, ''само за...- наручиоца пића'' песме ''Блудница'': ''Била си
некад млада и лепа,/ са твог је тела блистала лепота./ Хтела си срећу а
страст те слепа/ одвукла на дно згужваног живота./ Ти више ниси дете
плавог неба/ већ жена греха и без части/ што за хрпу папирне пошасти/
продаје веру да неће пасти''

У тзв. радним колективима деловали су разрађени механизми система

друштвене самозаштите, промовисаног у интересу очувања закона, реда и
социјалистичког морала, али се очигледно много чему ''гледало кроз
прсте'', вероватно са оправдањем у форми флоскуле о осведоченој
гостољубивости. За период у коме су се сви ''друштвени делатници'' клели у
социјалистички морал, дешавале су се и такве ствари као што је
малолетничка проституција. Следствено погодбама са органима реда, и у
том домену највећу заштиту имали су угоститељи- ''проверени сарадници'',
па се често догађало да малолетнице буду ангажоване за сеансе пружања
''сваковрсних услуга'' у посебно опремљеном простору удаљеном од
полицијске постаје не више од 50 корака. ''Раднице'' су ''партнерским
гимнастицирањем'', старањем газда Мише, стицале погодност измасирати
се пешкиром наквашеним топлом водом, и након тога хладним навлаженим
пешкиром- тек тада би биле спремне за новог госта и постељину освежену
''вешплавом''. За неке се причало да су оствариле запажену каријеру и у
главном граду, пошто су претходно високо котирани прегаоци националног
развоја, исцрпно уверени у њихове квалитете, давали одговарајуће
препоруке. Већина њих одвођена је у Прахово, огромно међународно робно
пристаниште, а потом на турнеје даље у унутрашњост Србије, укључујући
Косово.

Кладово и Србију је почетком деведесетих година задесио пљусак

кабаретских играчица, ''ритмичких гимнастичарки'' са подручја бившег
СССР-а. Многе су имале мање од осамнаест година када су постале
''професионалке'' на раду у кафанама, клубовима, баровима. Један од њих
била је А. З. из Алма Ате, рођена 1974.г. Као кабаретска играчица у
Југославију је дошла 14.10.1991.г. Први ангажман имала је у Београду, у
кабареу ''Привилеж'', а најстарији занат довео ју је у ђердапски Голубац,
приватну кафану, скупа са ''колегиницама'' Елмиром Карантабаеовом

153
/рођена 1974.г. у Алма Ати/ и И. М. /рођена 1970.г. у Алма Ати/. Приликом
изласка из Србије ради путовања у Русију, на Граничном прелазу Караташ,
15.6.1992.г, понуђено им је од стране службеног лица ''гледање кроз прсте''
везано за прекорачење рока привременог боравка ''уколико две од њих
пођу са двојицом младића од којих је један син вође смене царинске
службе, да им буду девојке''. Девојке су случај пријавиле ''надлежним
органима'' и након тога одведене судији за прекршаје због прекорачења
рока привременог боравка. Да то није редак случај, говори околност да је
малено Кладово било седиште посебне ''естрадне агенције'' која се бавила
искључиво довођењем ''плесачица'' из Заједнице независних држава /бивши
СССР/ у Србију. Пословање фирме водио је дугогодишњи сарадник
службе државне безбедности. Неколико радница из Украјине, Русије,
Румуније успело је да склопи бракове са младим Кладовљанима и тако
избегне најгори сценарио препродаје услуга на тлу захваћеном ратним
дејствима у бившој Југославији. Јагма за ''пословном пратњом'' увела је и
праксу давања новинских огласа којима се, бираним речима, траже особе
''ведрог духа, са позитивним ставом нарочито према клијентима,
маштовите и креативне, способне да оживе своје идеје''. Двадесетак година
касније београдска ''Политика'' публиковала је оглас хотела ''Престиж'' којим
се тражи особа за односе с јавношћу, уз навођење управо цитираних
израза, и додатни услов ''да имате завршен Факултет за културу и медије
Мегатренд универзитета''. На дан 7. мај 2011.г. маркетиншки стереотипи
померили су границу пожељног у сфери отворености за комуникације тако
да речи некада употребљаване ради замагљивања негативне конотације
имају легитимно значење пожељне особености младог, успешног пословног
хотелског менаџера. Кладово је такође било расадник ''галебова'', модерно
одевених, са велеградским манирима, уз жељу да сопствени живот измене
из корена али тек на по једну ноћ, често уз добру напојницу дама у зрелим
годинама. Неки од њих, попут Б.Марковића, М.Смаиловића, ''вишком
емоција'' обасипали би усамљене гошће хотела, жељне провода, авантуру
више сматрајући питањем личног престижа, без да су инсистирали на
новчаној валоризацији својих умећа.

Законодавац је прописао да се прекршајима јавног реда и мира

санкционише одавање проституцији или уступање соба ради вршења
најстаријег заната, кажњиво до 30 дана затвора, а лицима што уступају
просторије за проституисање малолетних особа запрећена је санкција до 60
дана затвора. Размимоилажење норми и стварности било је евидентно.
Законска дефиниција јавног реда и мира остала је недостижни циљ за
многе учеснике кафанског живота на тлу Кладова: ''укупно стање
међусобних односа грађана настало њиховим понашањем на јавном месту
и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђивања
једнаких услова за остваривање права грађана на личну и имовинску
сигурност, мир и спокојство, приватни живот, слободу кретања, очување
јавног морала и људског достојанства и права малолетника на заштиту''.

154
Данашње кривичне казне за посредовање у вршењу проституције- до 3
године затвора односно од једногодишњег до десетогодишњег лишења
слободе уколико је дело извршено према малолетном лицу, применом кроз
институције правосудног система нису значајно допринеле смањењу
друштвено штетног понашања. Закон о јавном реду и миру прекршајно
санкционише особу ''ако у обављању угоститељске делатности
пропусти да упозори лице које нарушава јавни ред и мир у
угоститељском објекту или без одлагања о томе не обавести орган
унутрашњих послова, односно радника милиције ради успостављања
јавног реда и мира''. За конобаре је важила и забрана давања алкохолних
пића очигледно пијаном госту или малолетном лицу које није навршило 16
година.

Чини нам се како је ерозија морала толико узела маха да законодавство,

само по себи, не представљала озбиљну брану игнорисању елементарних
друштвених вредности. Александар Фатић указује на појаву да је, са растом
сложености људских заједница и са општим заоштравањем и
поједностављивањем разумевања односа између људи, постепено закон
замењивао обичајност и етику, бивајући промовисан у врховни стандард
уређења друштва и управљања њиме, чиме се чини логичка грешка замене
циља средством за остварење тог циља: мада настао као инструмент
одржавања друштвених вредности, прерастао је у сам стандард вредности
по себи, при чему је његова морална и културна потка фактички занемарена
(2010, 166).

Иначе напоран келнерски посао доносио је солидну зараду па није било

тешко наћи интересенте за то занимање, мада се у патријархалним
породицама од њега зазирало због става да се ради о својеврсном
''служењу пороцима''. Нису била ретка венчања конобара и конобарица са
партнерима из исте бранше или са мештанима Кладова, од којих су
најпожељнијим приликама сматрани радници на изградњи ђердапске
хидроелектране. По правилу брачне везе су опстајале, а у неким
ситуацијама стасавале у потпору респектабилним политичким каријерама
њихових актера. Праву сензацију у малој средини каква је Кладово
изазивале су међутим удаје конобарица заносне лепоте, приспелих овде
из Крушевца, Пожаревца, Бијељине, за угледне грађане Кладова,
спортисте, просветне раднике, лекаре. Такве везе, мада крунисане
рађањем деце, нису издржале проверу времена и све до једне окончане су
разводима. У међувремену су невесте промениле професију поставши
секретарице директора, књиговодствени радници, банкарске службенице.
На одређен начин то је реликт ситуација у којима би чак и понека принцеза
склопила брак са келнером, како је то далеке 1936.г. учинила Изада, сестра
ирачког краља Газија Првог, поклонивши своје срце Анастасу Караламбију,
послужиоцу хране и пића на Родосу. То су ипак, испоставило се, изузеци од
правила, а правило је гласило да су угоститељски радници у кафанама на

155
лошем гласу, нарочито ''женски персонал'' дуго година излагани бројним
понижењима, за мизерне своте новца. Тзв. друштвени сектор поклањао је
више пажње својим угоститељским радницима. Поред осталог
/подношљиво ниске плате, бакшиши, годишњи и недељни одмори, добро
плаћен прековремени рад.../ друштвено предузеће ''Ђердап- турист''
организовало је сваког 17. јануара прославу ''конобарске нове године''-
једини дан када су конобари, точиоци пића, кувари, праље, собарице
имали статус уважених гостију у елитној сали великог кладовског хотела.

Крајем седамдесетих у Кладову је постојала кафана у којој гост никада

није послужен. Власник је човек познат као највећи парничар Источне
Србије, произвођач више стотина килограма судских списа и лице које је
због ''оштрих речи'' имало обавезу да се дан пре сваког од боравака Ј.Б.
Тита у Кладову само пријави полицији и у њеном окриљу преспава посету
''најдражег госта'' питомој подунавској вароши. Након што је серија
политичких посета ''са врха'' везаних за изградњу хидроенергетског система
окончана, грађанин Ч.П. наумио је да отвори угоститељски објекат. Врло
брзо је уредно, сагласно прописима, локал опремио адекватним
инвентаром, десетине дрвених столова и столица и керамичким плочама
обложени зидови постављени су да кафана изгледа по савременим
стандардима, а онда је неко од општинских заступника јавног интереса
проценио да је незгодно да ето баш грађанин Ч. окупља клијентелу
укључујући и његове истомишљенике, и то у улици Маршала Тита.
Наредних десет година упорни грађанин Ч. нити једну столицу из своје
кафане није померио. Излози великог здања у градском центру нису имали
завесе, тако да је празна кафана годинама изазивала знатижељу и
коменатре многих пролазника и туриста, управо оне врсте од које су градски
оци зазирали када су одбили издати му дозволу за рад. Парадоксу овде
није крај јер ће исти грађанин Ч, након слома СФРЈ, бити формално актер
оснивања Савезне Републике Југославије као вишестраначке творевине,
учествујући на оснивачком конгресу у својству шефа сопствене странке која
је легитимитет заснивала на чињеници да претендује на заштиту интереса
националне мањине Влаха. Жал за кафаном ни тада га није напуштала, па
је репрезентативне страначке скупове једном годишње одржавао у
суседном локалу ''Ноћ и дан''.

Са амбицијом да поспеши ''друштвени сектор'' туристичког развоја,

локална власт је 1974. године основала трогодишњу школу за куваре,
бармене и конобаре. Амбиције су биле велике па је отворен и интернат за
ђаке који су приспели из Доњег Милановца, Мајданпека, чак из Далмације,
а већина наставника такође је доведена из других градова. Иако са
солидним образовним основама, након мање од десет година ова
установа у оквиру Образовног центра ''25. мај'' престала је са радом. Првих
година постојања школе, сви полазници добијали су могућност запослења у
друштвеном предузећу ''Ђердап турист'', где би радили поред већ искусних

156
конобара досељених у Кладово за време изградње хидроелектране
углавном из Босне, Црне Горе, Шумадије, Топлице. Бројни конобари старије
генерације, са презименима што подсећају на родни крај- Шћекић,
Кнежевић, Иванчевић, Тешевић, Антић, Болдорац, Царић... и после
пензионисања остали су у Кладову, где су стекли породице и иметак. Неки
од њих, успешни и жељни напредовања у каријери са респектабилним
знањем и искуством одлазили су на рад у велике туристичке центре. Такви
су били Душан Јелача или Бошко Тркуља. Од оних школованих у Кладову, и
данас се овом професијом успешно баве многи, попут Бркелића,
Драгишића, Радовића, Брложановића, Живковића, Андрића, Такач,
Митрићеве... У међувремену изникло је на десетине високошколских
установа из области угоститељства, хотелијерства, менаџмента у туризму,
којима се настоји дати квалитетни одговор на чињеницу да угоститељство
јесте једна од најперспективнијих светских индустрија, чији је тренд раста
5% на годишњем нивоу; од 2,5 долара потрошених на храну- 1 долар се
троши у угоститељству. То за собом доноси развој пољопривредне
производње и низа пратећих привредних делатности попут саобраћаја,
прерађивачке индустрије (Шкрињар 2007, 1). Од познатих радника
ангажованих у кладовском туризму и угоститељству, најзначајнији
преображај начинила је надарена хотелска модна фризерка. Након успешне
каријере у Кладову и Поречу, 2005.г. одлучила је да живот стави у службу
религије у једном острвском манастиру.

Угоститељски персонал није био имун на изазове лаке зараде. У тзв.

објектима ''друштвеног сектора'' конобари који су експлицитно
манифестовали оданост режиму константним извештавањм ко је шта и
коме рекао а тиче се ''опште ствари'', стицали су привилегију да без страха
од санкција препродају румунски новац бројним ''шопинг туристима'' из
унутрашњости, актерима синдикалних ексукурзија, радничких спортских
игара, приспелим овде са жељом да у Румунији- делу источног блока, по
багателним ценама набаве сервисе за ручавање глазиране кобалтом,
чувени кубански рум ''Хавана клуб'', албански коњак ''Скендербег'', разне
врсте руске вотке, кинеске дуксерице потом препродаване у огромним
количинама по угледним београдским комисионим радњама. Такође су
познати случајеви сарадње локалних угоститеља са корумпираним
полицијским и царинским службеницима који су своје зарађене ''дарове'' у
виду страних пића и цигарета уступали по знатно нижој цени но у
регуларној продаји конобарима и власницима кафана ради препродаје
гостима, а ови затим робу допремали до крајњег потрошача уз позамашне
провизије и без плаћања пореза и акциза.

Конобар у улози ''живог прислушног уређаја'' свакодневна је појава у ери

тзв. самоуправног социјализма. Да ни западни узори нису далеко одмакли у
ослушкивању гласа народа, указује одлука Врховног суда САД из 1967.
године, да уставне гарантије приватности важе само за оне информације за

157
које грађанин може разумно очекивати да остану непознате другима, сходно
чему је предмет обавештајне обраде све што неки грађанин изнесе у
јавност (Фатић 2010, 150-151).

Други сегмент ''очи и уши службе која зна све'' чинили су тзв.
''професионални гости'', са задатком да за кафанским столом, добро
издресирани у јелу и пићу, прикупе што више информација о стању у
народу. Доајен доушничког кора, извесни Ј.Ђ, особа која је далеке 1947.г.
продала властима последњег правог кладовског хајдука Бронцета
Михајловића, уживао је највећи углед међу саборцима јер му је било
одобрено да лично ''другу Пају'', реферише о својим достигнућима, а то је
подразумевало пут у престоницу и позамашне дневнице. Наравно да се
често радило о дезинформацијама, што је мање приписивано неутољивој
жеђи информатора за успесима, а у знатној мери очекивањима
налогодаваца да такве вести буду потврда њихових предубеђења. Како
причају савременици, у једном тренутку средином седамдесетих година
чинило се да су доушници бројнији од потенцијалних непријатеља
самоуправног социјализма, што неодољиво подсећа на чувено књижевно
дело Славомира Мрожека у којем је број непријатеља толико смањен да
шеф полиције, спашавајући част професије, на крају мора да ухапси себе.
Сличном изливу сумње био је изложен и аутор ових редова 1978. године
јер је мењајући пречесто чаше са водом за говорницом са које се у
кладовској гимназији секретар општинског комитета Савеза комуниста
П.Ђорђевић обраћао младим нараштајима, изазвао смех код аудиторијума.
Уследило је саслушање у школским просторијама од стране искусног
полицијског инспектора, а у присуству разредног старешине, оданог
сарадника ДБ, уз букет инсинуација о наводној умешаности у волшебни
нестанак дневника са ђачким оценама. Дневник је убрзо пронађен, али
сенка смеха на излагању секретара комитета остала је да дуго прати тог
неуморног комунистичког прегаоца. Треба ли рећи да је амбициозни
разредни старешина све чешће виђан у пијаном стању по кладовским
бифеима? Његовом посрнућу кумовале су и ''неконтролисане'' салве
аплауза којима би говорници на средњошколским приредбама поводом
Дана Републике, Празника рада, Дана младости, били обасипани на
''непримереним местима''. Овације које нису упућиване председнику
општине, комитета или директору васпитно- образовне установе на
пожељној станици његовог исцрпног излагања, уносиле су јаки немир и у
излагача и у руководећи школски кадар, када су то прилике допуштале,
претварајући се у праву смехотресну лакрдију. Такви ''анархизми у
комплиментима'' испоставили су се првим наговештајима непристајања на
неукусно слану будућност за коју су режимски гласноговорници упорно
агитовали. Трулеж ''самоуправног аспекта социјалистичке надоградње
школског и друштвеног живота уопште'' тема је и филма Горана Марковића
''Мајстори, мајстори'' из 1980. године. ''Ђердап'' се помиње у монологу
Зорана Радмиловића о корумпираности услед које исти ђаци сваке године

158
иду на исту екскурзију, ваљда из потребе да се потврди како је све
''стабилно исто''.

Оправдање појачаних активности на плану ''друштвене самозаштите''

партијски активисти тражили су и налазили у процени да ''сталну мобилност
и будност захтевају не само спољни фактори, већ и насртај унутрашњег
непријатеља у спрези и са подршком непријатељских групација из
иностранства, подржаних и подстицаних од стране режима појединих
земаља''- тако је говорио делегат А.Б. на изборној конференцији
Организације СКС у општини Кладово 5. марта 1982. године. Само на први
поглед делује ирационално да социјалистичко- марксистички форуми нису
исказивали интересовање за девијантна понашања неких од перјаница
друштвеног живота, примера ради извесног педијатра Б.Д. који је као
презрели педесетогодишњак користио државну лекарску ординацију и
звање да би наводио на ''љубав'' кладовске малолетне средњошколке,
бирајући ''само најбоље''. У вароши се навелико распредало о
злоупотребама некадашњег београдског здравственог радника, свугде
изузев у институцијама система, полицији, тужилаштву, медицинском
центру, школи... У познијој фази своје болесне амбиције задовољавао је са
децом из сеоске популације, уз асистенцију локалног фотографа, а
неписано правило гласисло је да фотографије ''девојака које су прошле кроз
докторске руке'' красе излог једне радње у главној улици, тик до полицијске
станице. Када би ''претерао у ревносном испољавању страсти'', његови
''заштитници'' покривали би причу о томе гласинама како се ради о
поузданом човеку УДБ-е, послатом из престонице у Кладово по задатку чија
се реализација не сме доводити у питање ни по коју цену. Када је
посенилио, предани педијатар добио је наследнике у тренерима неких
помодних омладинских спортских клубова, учитељима фолклора или
инструкторима вожње, који су за своје ''ваннаставне активности'' стицали
оправдања играјући улоге локалних цинкароша. Локални журналиста
Бобан Станковић имао је обичај да појаву коментарише речима: ''Што је
блато дубље, отпор је слабији- чиста једнопартијска физика''.

Обзиром да је лоцирано у граничном подручју према Румунији, Кладово

је било средиште деловања безбедно- информативних служби, у циљу
контраобавештајне заштите и спровођења безбедносних мера на очувању
правног и политичког поретка. Бриљантну каријеру на том пољу начинио је
Марко Лазовић, шеф Центра за државну безбедност у Кладову 1973-1987.
године. Утемељитељ је српске обавештајне службе у виду одговарајуће
управе у ресору државне безбедности, чији је био први начелник са
задатком организовања контраобавештајне делатности, заштите
националних интереса, објеката и личности од државног значаја. Низ
савршено изведених оперативних акција широм земље, затим рад на
спречавању негативних утицаја страних обавештајних агентура на наше
грађане и елиминисање претпоставки иностраних пропагандних активности

159
усмерених против државних интереса Југославије и Србије, сврставају га у
маркантне корифеје ресора државне сигурности у новијој српској историји.
Пре њега са идентичном дозом преданости послу и ефектним резултатима,
почев од шездесетих година, радили су Ђорђе Триван и Јосип Иванчић.
Официри таквог калибра нису успели сачувати хладноратовску творевину
звану Југославија, па ни готово безгранично поверење у ,,свемоћ УДБ-е’’,
али су постигли да се до данас код српског плебса одржи представа о
СФРЈ као ,,Обећаној земљи’’ Јужних Словена. Једна од последњих
позорница прпеуних масовним сценама шпијунских активности у Кладову
датира с краја 1989.г у време свргавања Чаушескуовог режима у Румунији.
Четврт века касније београдска ,,Политика’’ објавила је сећање Слободана
Сојићевића:
-Не могу рећи да ме није привукла. Класична лепотица, плавуша, осећајна
певачица. Имала је у себи нешто тајанствено. Тек сма на крају сазнао и
шта. Певала је уз пратњу румунског оркестра у кладовском хотелу.
Алли, кренимо редом. Пошто смо у редакцији добили налог да
извештавамо из узбуркане Румуније, истог тренутка, тог децембра
1989. пошли мсо на пут: возач Мимовић, фото репортер Тома Јањић,
новинари Стеван Зец и ја. Преко Кладова смо прешли границу готово без
провере. Људи у тренеркама с калашњиковима у рукама, понеки с
танџаром преко рамена, смејали су се некако блесаво, поздрављали нас
по војнички и махали да прођемо. .. Сви су нас одушевљени поздрављали
чим би схватили да смо из Југославије….Али телефонске везе тада су у
Румунији иначе биле лоше, а у новонасталој гужви, да и не причам. Није
било мобилних, лаптопова, стаелитске везе, па се морало натраг, у први
град у нашој земљи, да се пошаље извештај. А то је било Кладово. У
хотелу ,,Ђердап’’ у Кладову, из истог разлога, били су смештени многи
белосветски извештачи и шпијуни који су у Румунију улазили с те
стране. Током дана би се размилели по терену а увече сјатили на легало.
Пошто бисмо послали извештаје (и новинари и шпијуни), одахнули бисмо
и заузели места у великом хотелском ресторану. Нама је вазда западао
сто близу улазних врата, далеко од бине с музиком. А музика је била она с
почетка овог састава, са све певачицом. Иако ми се свиђала, нисам на њу
прве две-три вечери обраћао посебну пажњу, јер сам био усредсређен на
Јапанца из ,,Асахи Шимбуна’’ /тв новинара/ који је, испоставило се,
познавао мог пријатеља из студентских дана Хонду Хиројаса.
Размењивали смо утиске. Он је гледао да из мене извуче што више
података, ја од њега. Све то, као, у шаљивом, необавезујућем тону. И
тако, тамо-овамо данима. У ствари, неколико дана. Јер, певачица је с
вечери почела да обраћа пажњу на сто при излазу. Тако ми се учинило.
Онда је, на пауузи, пришла баш за наш сто. И питала, гледајући у мене,
да ли је слободно. .. Испричала нам је да је из Букурешта, да је са
оркестром гостовала по многим земљама Балкана,а да сада не зна шта
јој је с мајком која сама живи у главном граду Румуније, па нас моли да јој
понесемо неке њене фотографије и писмо.Како да не, прихватио сам

160
здушно. Те ноћи кола ‘’Политике’’ одвезла су је у њену подстанарску кућу,
Стеван је био смркнут. Од почетка. Ја сам мислио да је љубоморан. Али,
друго је било у питању… Био је 26.децембар. Вратили смо се у Кладово
по мраку и ту затекли прилично узбуђене новинаре. Пронео се глас да су
Николае и Елена Чаушеску стрељани у Трговишту, тог дана. Вест још
није била потврђена… Музика није свирала, певачица није певала. Кад нас
је угледала, с траговима суза у очима затражила је да јој вратимо слике
и писмо. Рекла је да плаче јер не зна шта јој је с мајком. Отишао сам на
тренутак тамо где и цар иде пешке. Нисам гледао ко је поред мене крај
писоара. Само сам зачуо шапат у десно ухо: ,,Пази, она је мајор
Секуритатеа’’. Брзо сам се окренуо, али поред мене већ није било никога
/ни рецепционера Драгише Вржогића/.

За разлику од резултата надлежних служби у безбедносном домену,

полууспавана подунавска варош је деценијама излагана погубним
утицајима шверца, злоупотреба у привреди, имовинских деликата. У црној
комедији ''Трансилванија'' писац Драган Николић, управо инспирисан
џепарошко- проститутским менталитетом успешно деценијама узгајаним у
пограничној Текији, створио је ликове чија прича о лажној љубави, лажном
пожртвовању и лажној држави, кроз ликове у тумачењу Наташе Нинковић,
Сергеја Ћетковића, Марка Живића, плени пажњу позоришне публике широм
Србије. Финале стварности која је основа приче о ''Трансилванији'' током
деведесетих представљале су овоземаљске акције на експорту дрвне
грађе из богатих мирочких шума, спровођене од ''мисионара пожељне
сналажљивости'', најпознатијег српског криминалца Жељка Ражнатовића
Аркана и пословне посете шверцерима нафте, чињене од стране Марка
Милошевића, са титулом ''председников син''; или примат ипак држи
једночинка јунака београдског подземља Јусе Булића, најближег
сарадника Љубомира Магаша ''Земунца'' и обдарене изабранице његовог
срца која је несебичну каријеру започела у кладовској равници
визионарским питањем: ''Ко је следећи?''

Активности на пољу корупције позорнице својих увертира или финала

добијале су у овдашњим кафанама. Изузев реванша за благонаклон став
локалних моћника ранга комуналних инспектора, увиђавних милиционара,
тужилаца, судија, кафански ручкови, вечере уз музичку пратњу, били су
понекад у функцији ''надувавања рачуна'' наплаћиваних од друштвених
предузећа за неиспоручене услуге пословних пријема, од чега би добит
потом делиле предузимљиве пословође локала и благодарни директори.
Нису ретки ни примери добрих зарада од точења гостима пића које би нека
смена купила у оближњој трговини, без приказивања услуге као званичног
промета угоститељског објекта а забележен је немали број сцена када се,
уместо плаћањем великих рачуна, боравак пробраних гостију у локалима
друштвеног угоститељског предузећа завршавао сервилним наклоном

161
шефа сале и стиховима рецитације: ''Друг Богољуб је рекао да то иде на
рачун куће''. Овакве ствари у позној фази удруженог рада и радничког
самоуправљања биле су део сиромашних имитација понашања неуморног
великог вође, народном вољом проглашеног за доживотног председника
СФРЈ. Егзибиционизам је у таквим ситуацијама често достизао врхунац поп
верзијом песме ''Друже Тито ми ти се кунемо'', на чије прве тактове би са
столица устајали сви кафански гости. Само деценију касније слични
сценарији понављани су уз српске патриотске песмице са јаким
националистичким набојем.

Кафански амбијент у исто време изгледа да је врло погодовао стицању

диплома тзв ''погонских инжењера'' једног броја трудбеника ДП ''ХЕ
Ђердап''. Предавања и испити одржавани су у кафанској сали јединог
хотелског комплекса у граду, при чему нису заборављени и возачи
ангажовани на довођењу професора из Београда, рецепционери који су им
обезбеђивали собе, понеки конобар и рибочувар. Наравно, неизбежно је
било одвођење наставног кадра у шопинг туре у Румунију и њихово
даровање садржајним поклонима, попут бунди, надалеко познатог
кладовског црног кавијара, крзна лисица, ''краљевске рибе'' из рода
моруне... Наследници ових просветитеља у модерним временима нису
поновили ''кафанску поставку високошколског образовања'' већ своје
курсеве приљежно држе под окриљем здања кладовског Центра за културу.
У међувремену је хотел ''Ђердап'' добио још једну зграду на најлепшем
делу кеја, обновљене сале, предворја, па је све мање места налажено за
''образовни туризам'' а више за класичну угоститељску клијентелу. Исказано
у цифрама, понуда је обухватала 330 лежајева, шест апартмана, две сале
са укупно 750 места, две величанствене терасе са погледом на Ђердап,
шетни брод- ресторан за 160 гостију. Уследило је отварање кафића
''Земунац'' и пицерије ''Сидро'', касније преименоване у ''Атол'', али се и
даље радило о класичним угоститељским понудама у незнатно
модернизованим амбијентима у односу на пређашње. Приспећем
неколицине механџија из других крајева Србије, изузев ''пресељења''
сталних конзумената на нове локације, дошло је и до још једне
''специјализације''- према сексуалном опредељењу газде, што је потрајало
пар година- колико и његов боравак у градићу на обали. Ново време донело
је и нову жестину у разрешењу сукоба међу гостима, што се у једном
случају окончало смртним исходом туче у којој је главни актер био власник
суседног локала. И наркотици су почели да стичу своје место под
''кафанским сунцем'', уз дозирани надзор месне полиције. Често се
дешавало да приватни угоститељи уживају потпуну заштиту државних
органа финансијске контроле, за шта су, поред службеничких плата
награђивани и приликом да буду ангажовани као консултани или чак
водиоци пословних књига које ће по попуњавању исконтролисати. Органима
реда тешко је падало на ум да се ту може радити о рафинираном
рекетирању односно корупцији, због чега су и јавно прозивани убрзо након

162
промене држалаца власти у Кладову. Према једном од угледних прегалаца
социјалистичког преображаја Тимочке крајине, Божину Јовановићу, основно
гесло за успех у угоститељству гласило је: ''гост је увек у праву, хигијена
најбоља, увек осмех и рад'' (1995, 260). Јовановићева правила, на основу
кладовских искустава у овој бранши, могла би се допунити и неким попут
ових: ''власт је увек у праву'', ''ко тражи не скита'', ''никада у погрешном
џепу''.

Специфичну врсту кафанске клијентеле представљају бродарци, који у

жељи да остваре добру зараду и омогуће сигурну породичну егзистенцију,
излажу себе тешким условима рада у нездравом окружењу, вишедневном
боравку у скученом простору, без права на приватност, са енормним
емисијама буке, монотонијом, носталгијом, сексуалном апстиненцијом,
осуђени да данима виђају истих неколико лица... Њихов долазак на копно
значио је потребу неутралисања притисака којима су током пловидбе
излагани. Новца им није мањкало а у малом лучком месту кафански
амбијент био је права позорница за лечење стреса уз обиље алкохола,
хране, жена. Многи међу њима, мада житељи Кладова и околних места,
нису одлазили одмах по искрцању својим кућама, већ су дан проводили у
опуштању уз музику и пратеће угоститељске садржаје. Уочивши ове
проблеме, поједине велике бродарске фирме дуге пловидбе увеле су
праксу омогућавања бродарцима ''дана предаха'' /дан између одласка од
куће и доласка на брод и обратно/ у хотелима високе категорије
(Вертовшек, Ћурко, 2010, 90-101). Хроничар дунавског бродарског живота
забележио је: ''Старим бродарима је вино било- рај; спавање- музеј; улична
девојка- спознаја живота и радости'' (Маринковић, 1970, 739). Омиљена
пословица, пошто им спознаја живота и радости у кафанском рају однесе и
последњу пару, гласила је: ''Вода донела, вода однела''.

Од ''еснафских'' гостију најредовнији и најупечатљивији посетиоци

кафана били су електричари и каменоресци. Широке руке и са солидним
зарадама трудбеници чији је патрон заштитник Свети Илија, без обзира да
ли су радили у друштевним предузећима или имали приватне радње,
готово свакодневно ''топли оброк'' су упражњавали у ћебаџиници ''Пирке'',
''Србији'', ''Ла Миражу''. Вероватно да је опасност бављења електричарским
занатом, посебно за тзв. ''линијаше'' који су одржавали далеководе и
дистрибутивну мрежу уопште, допринела да ''надница за страх'', њиховим
речником казано, добија уземљење у омиљеним локалима, уз пригодну
музику, енергичне конобарице, овале мезелука и много доброг пића.
Посебан изазов за промотере лежерног живота чиниле су посете Тодора
Штерлинга, Душана Бузгановића, Љубомира Бабића, Славољуба
Стајковића, Ђорђа Петруцића, прихватаних као људи са стилом и бунаром
од новчаника.

163
 Кладовски каменоресци опседнутост кафанским животом правдали су
природом посла- тежак рад на брушењу камена уз удисање великих
количина прашине, али и својим печалбарством- углавном су то били
мајстори из околине Пирота и удаљенијих крајева. Неки од њих, попут
Александра Стојановића, Слободана Анђелића, Милоша Лазаревића,
правили су споменике у радњама иза кафанске четврти- ул.Маршала Тита,
па су предахе искоришћавали боравећи у топлим кафанским просторијама
преко зиме, или у дебелом хладу старих здања током летњег периода. То
су уједно делатници ''позвани'' да овековече једну професију, како су
понекад реплицирали не увек њиховим апетитима дораслим кафеџијама.
Испод каменорезачког длета по последњи пут је уз име богатог угоститеља,
истицан назив заната који их је прославио, до данас на локалном гробљу
сведочећи о пролазности друштвених улога ''услужених'', ''преварених'',
''почаствованих'' мајстора, калфи, шегрта.

Невешто упаковану лажну наду у брзу и лаку зараду угоститељи су од

осамдесетих година почели продавати у својим локалима организујући игре
на срећу ''томбола''. Требало је на купљеној картици први имати 16 од
укупно 99 бројева исписаних на целулоидним ''пинг- понг'' лоптицама.
Извлачење бројева праћено је путем велике светлеће табле истакнуте на
кафанском зиду. Честе сумње у исправност процедуре испостављале су се
јаловим пред изазовом новчаног добитка, а власт је налазила оправданим
не инсистирати на детаљима будући да је део прихода ишао у
''друштвенокорисне сврхе''- једна од њих је финансирање локалних
фудбалских клубова. Форсирање фудбалске игре као престижне ствари
такође је значило драстичан помак у односу на предратну праксу када су
фудбалски клубови били ''легло'' социјалдемократских идеја. Зато је
директор обласне гимназије 23.9.1942.г. издао службено саопштење
поводом молбе да се гимназијалцима допусти присуствовање одигравању
фудбалских утакмица: ''Ученицима се не дозвољава посећивање истих,
јер се на њима не може ништа лепо видети, осим по кат- кад свађа и
туча'' (Благојевић 2006, 91). Другачији однос према ''најлепшој споредној
ствари на свету'' врхунац је имао раних деведесетих година када је због
пласмана кладовског зонаша у виши ранг комплетна једна кафана- послуга,
кувари, конобари, музика, певачица, трбушне плесачице, го-го играчице...
пресељена на фудбалски стадион у Старом граду- представа са крајњим
исходом у ''подводном риболову'' уз обалу Дунава, као у староримским
баханалијама. Наравно, да би се ствар слегла, обично су организатори,
партијском секретару слали ''на одстрел'' једну другоразредну естрадну
звезду ''гратис'', уједно ангажовану за музичко забављање гласача на
предизборном скупу у његовом родном селу. Друге ''игре''- ратне, унеле су
немир у мали подунавски град. Масовне мобилизације војних обвезника које
није имао ко да изузме са ''спискова за одстрел'' резултирале су слањем на
фронт, углавном у Хрватску или Босну. У прво време одавде је отпремљено
и неколико аутобуса добровљаца за одбрану југословенства, чему су

164
претходили кафански испраћаји у режији општинске и партијске врхушке, са
патриотским песмама и цвећем украшеним заставама, лаи када се на
терену увидело колико је људски живот постао јефтин артикал, бројни
''занесењаци'' вратили су се у родно Кладово главом без обзира,
изналазећи десетине измишљених повода за немогућност даље одбране
отаџбине- лоше здравље, породица остављена на цедилу, незбринути
родитељи, психичке сметње, асоцијалност... Неби ли прикрили
манифестовани кукавичлук, дуго времена по повратку у родни крај и даље
су носили војничке берете, највише црвене као знак припадности
''специјалним јединицама'', маскирне кошуље, панталоне, опасаче.
Стизањем првих мртвачких ковчега и сахранама са почасним пушчаним
плотунима, конзументи духа паланке затворили су страницу сопствених
историја са одредницом ''патриотизам'', посветивши се свакодневним
губитничким активностима, попут одлазака на митинге подршке Слободану
Милошевићу и праведној борби српског народа. Како запажа Крста
Малешевић, због кризе и сиромаштва, али и услед снажног егалитарног
синдрома и ниских демократских аспирација, људи су се релативно лако
задовољавали оним што добију- ради се о у суштини неаутономним
личностима које за неразвијено сопствено ''ја'' траже ослонац у спољњем
ауторитету, траже групу изван себе да у њој ''ишчезну'', да се отарасе
''бремена слободе'', не би ли стекли снагу која им недостаје (1997, 98).
''Дресура радника и сељака'' у том правцу започела је одмах након
престанка немачке окупације- 1944.г, а њени реликти одржали су се и у
свечаним изјавама које би новозапослени у државним структурама давали
својим претпостављеним: ''Изјављујем да ћу поверену ми дужност вршити
одговорно и савесно, да ћу се у свом раду придржавати Устава СФРЈ,
савезних закона, других прописа и општих аката Скупштине СФРЈ и
Савезног извршног већа, да ћу се борити за остваривање власти
радничке класе и свих радних људи и развитак социјалистичког
самоуправног друштва и да ћу се у вршењу послова руководити
искључиво заједничким интересима радних људи, народа и народности,
република и аутономних покрајина''. Наговештаји слободе мишљења и
критике девијација у друштву најоштрије су санкционисане, сасецане у
старту. Жртва режимских прогона био је и Драгомир Остојић, професор
више педагошке школе у Неготину. Њему је на терет стављено извршење
кривичног дела непријатељске пропаганде и повреде угледа СФРЈ зато што
је од 1981. до краја 1984.г. на часовима историје које је држао студентима
ВПШ, у кафани и приватном стану, у граду... злонамерно и неистинито
приказивао друштвено- политичке прилике у земљи говорећи да је код нас
настало ванредно стање, да је наш новац толико девалвирао да може
служити као клозет папир, питање српске нације лоше је решено а у
Хрватској никако, партија је идентификована са државом... (Даниловић,
2010, 401-402).

165
 Илегална трговина девизама уз баснословне зараде због драстичне
разлике између званичног и црног курса, шверц нафте, бензина, оружја, па
и људи, учинили су од овог граничног подручја јаки ''бизнис центар'' у жутој
штампи означаван као Кувајт на Дунаву. Исто што је у Београду чинио
Милошевићев министар а данас успешни пословни човек М.Б,
организовање ''тротоарских дилера'', на локалном ниову радиле су особе
које су се одазивале на имена Аца, Верко, Теодор. Они јачи попут М.Б.
имали су круг више за зараду јер су од Народне банке откупљивали
милионске износе марака по званичном курсу да би га потом стављали у
промет на црно уз десетоструку добит (Миновић, 276). Други, кладовски
јунаци улице користили су за те сврхе везе са регионалним банкама или
околности да су у девизама, у име државе наплаћивали одређене фискалне
дажбине, затим, после неколико руку промета уплативши на државни рачун
њихову динарску противвредност по званичном курсу Народне банке.

Са последњим десетлећем XX века, пошто је формално уведен

вишестраначки систем, Кладово је добило председника општине коме су
опозиционе странке јавно пребацивале да, будући пасионирани конзумент
угоститељских услуга, својом политиком жели цео град претворити у једну
велику кафану. Неки љубитељи белетристике тврде да је први грађанин
уснуле паланке идеју пресликао из ремек-дела Љубомира Симовића ''Чудо
у Шаргану''- драматичног сценског приказа људи са маргине, ''трагичних
попут античких јунака, чији видокрузи не успевају да превазиђу простор
једне кафане'' (Ковачевић, 2013). Сам Симовић указује да је београдска
биртија из његове драме, шездесетих година била острво одбачених, док је
данас-2013, цела Србија кафана. Оригиналност кладовског рецепта лежи у
околности да је довитљиви ''ован предводник'' добро прочитао менталитет
из окружења и учинио остварљивим да цели градић постане кафана, две
деценије пре но што ће то успети земљици Србији. Наравно у критикама
које су на рачун кладовског губернатора пљуштале попут филмских
шамара, појам кафана употребљен је у пежоративном смислу, као алузија
на закулисне политичке игре, антилегалистички приступ вршењу власти.
Ипак то се чак и једној паланци причињавало мање чудесним него
конвертитство доскрорашњих заговорника комунистичке идеје, од
прокламованог вишестраначја оданих следбеника ројалистичког
капитализма Вука Драшковића. Уз њихове скуте држали су се екс-
комунисти унапређени у демократе, самозвани демохришћани, либерали,
конзервативци, који су неретко мутили воду међу искреним приврженицима
суштинских демократских промена у друштву огрезлом у корупцију,
доушништво, удвориштво.

Кафана је успела одиграти запажену улогу у политичким превирањима,

не тек као метафора, силом прилика постала је зборно место и амбијент у
којем су доношене важне одлуке новооснованих странака демократске
провенијенције, обзиром да оне у време власти Социјалистичке партије

166
Србије нису имале одговарајуће просторе за окупљања чланства, а по једна
канцеларија у тзв. згради друштвенополитичких организација додељивана
је само омиљеним Милошевићевим опозиционим странкама. Такво стање је
неко време настављено и после петооктобарских промена па је једна
странка у успону свој проглас грађанима Кладова сачинила управо у
амбијенту кладовске кафане ''Минета''. У прогласу од 16.2. 2001. године
полазећи од принципа да нико није обавезан подржати или поштовати лошу
општинску власт набрајају се греси општинске врхушке- толерисање
пораста криминала, пљачке државне имовине, корупције, располагање
огромним средствима Фонда ренте у мисији одржавања старог режима, те
''енормни рачуни за репрезентативне кафанске услуге чији су конзументи
општински челници, очајна кадровска селекција почивајућа на уздизању
пропалих студената, чувара паркова и новокомпонованих менаџера
регрутованих по критеријумима неинтелигенције, слепе послушности и
спремности на компромитовање''.

Друштвена криза раних деведесетих нанела je у погранично Кладовo

неке нове кафане и барове- ''Бас'', ''Ноћ и дан'', ''Мираж'', ''Зодијак'', ''Лорд'',
''Вања'', ''Натура'', ''Кејџ'', ''Стара чаршија'', нешто касније и велике диско
клубове ''Планет'', ''Пит стоп'', ''Атријум''... Дошло је до одређене ''поделе
рада'' међу власницима локала тако да су се неки били познати по
коцкарским партијама, неки као стецишта уживалаца дрога, а неки као
места за вођења илегалног бизниса, уз припаднике ''органа реда'' као
уобичајени део пословног окружења. Одређена места важила су за
''опозициона легла'', посећивана углавном од симпатизера странака
супротстављених социјалистичком режиму власти. Оваква диференцијација
довела је и до кулминације криминалних активности пребијањем до смрти
младића- наводног дужника нарко дилера у угоститељском објекту
недалеко од зграде полиције. Код мештана и данас изазивају неверицу
тврдње да је након пријављеног случаја убиства, ''снагама реда'' требало
неуобичајено много времена да стигну на место обрачуна. Други случај
''наплате дугова'' односио се на измирење рачуна од стране Љ.С, бившег
припадника француске Легије странаца, власника једне кладовске кафане и
државног службеника Б.П, који је његово одсуство из града искористио како
би ''прекраћивао самоћу'' жени- ''газдарици објекта''. Попут ''шпагети
вестерн'' филмова, које су неки Кладовљани, изузев као одана публика,
жарко желели и да живе, ''легионар'' га је по повратку у Кладово, не чекајући
да ''органи реда'' реше случај, разоружао, натерао да скине сву одећу са
себе и да такав, са лисицама на рукама, прође кроз град. ''Осветник'' је за
то добио двоипогодишњу затворску казну а љубитељи вестерна подуку да
се проблеми ''један на један'' решавају примеренијим средствима. Ове
сцене су на драстичан начин остале кафанско обележје једног тешког
времена у коме је борба за преживљавање померила границе морала
ближе дну.

167
 Једно Потемкиново село самоуправног социјализма- кристалограверница
из 1977. године, на злом гласу по еколошким инцидентима испуштањем у
земљу остатака флуороводоничне киселине коришћене за ''шарање''
кристалних чаша, услед чега у оближњем водозахвату за снабдевање града
постоји пијаћа вода са вишеструко већом дозом флуора од допуштене, у
доба транзиције трансформисано је у кафанску салу ''Кристал''. Од
некадашње радничке мензе, препакивањем ентеријера, настала је
климатизована просторија капацитета 400 гостију, како се рекламира на
локалним медијима, ''за свадбе, крштења и весеља сваке врсте''. Током
сезоне боравка гастарбајтера у родном крају неколико пута седмично
одатле се шире емоције уз богату трпезу и турбо- фолк или влашку музику
по жељи. Они су надаље циљна група безбедносних провера, углавном
посредством заврбованих ''савесних земљака'' међу којима и првака
гастарбајтерског хедонизма, палог у руке ''УДБ''-е још средином шездесетих
након што је разоткривен у покушају фалсификовања пасоша снабдевеног
печатом на којем је слово ''и'' било исписано као у огледалу- латиничним '' N''.
Прихвативши одбрану грађанина покорног, да има четири разреда школе,
сиромашно порекло и ''часне намере'', ова служба стекла је сарадника који
ће досећи неслућене висине, деведесетих добивши прилику да буде
примљен код Милошевића лично, на канабету, уз пригодне речи
председника Републике, потом у бескрај реемитоване као гег на Радију Б2
92: ''Ја сам о вама доста чуо''. Та пародија од ''доста'' траје до данашњих
дана уз свесрдно подмазивање сарадничке клике међу особама позваним
да штите поредак. Народ пак, на ивици беде, прибегавао је коришћењу
кафаница- барака, грађевина налик оној на коју су у Бору набасали Петер
Хандке и Жарко Радаковић- ''Био је то киоск склепан од шпер плоче и лима.
И поред све импровизације неимара тог убрзо ни нама необичног здања,
било је у том локалу баш пријатно. На зидовима слике фудбалера,
лепотица, и председника бивше државе, Јосипа Броза Тита. На столу бокал
одличног локалног белог вина и ми, Златко, Петер и ја, збијени у групицу,
као овце у сенци хлада јединог стабла на огромној пустој ледини, у време
жеге. А заправо је напољу било хладно. Осећали смо се овде заштићени.
Са укљученог радија, тихо, а ипак чујно, музика регионалног фолклора.
Седели смо, свако на различитој, и различите висине, хоклици, као
патуљци, и, гледајући нетремице у келнерицу, лепотицу поносног држања,
причали о својим неоставреним љубавима, о својим које је још знао где и
када тајним или јавним везама.'' (Раденковић, 2012, 1).

Кроз настојања дистанцирања од сиве зоне изнуда и уцена од стране

заступника јавног интереса, група угоститеља обновила је рад Удружења
занатлија, угоститеља и аутопревозника, убрзо преименованог у асоцијацију
самосталних привредника. Први потез ''синдиката угоститеља'' у том
правцу представљао је кодекс професионалне етике, како се каже у
преамбули, адресиран ''својим члановима и грађанима''. Неке од одредаба
''угоститељског кодекса'' из 1994.г. гласе:

168
1... Самостални привредници уважавају права и интересе дугих учесника
у правном промету, утврђујући и остварујући међусобна права и обавезе
у условима једнакости свог правног положаја и слободног опредељења
уопште;
2 Савесност и поштење самосталних провредника значе поштење у
погледу чињеница и придржавање разумних професионалних стандарда о
поштеном пословању и поступању у оквиру регистроване делатности...
3.... Недопуштен је утицај других субјеката, обзиром на њихову
економску снагу, политичку моћ или друге предности, на понашање
самосталних привредника у правном промету и у односима са другим
привредницима; противправна је и неморална свака дискриминација од
стране државних органа, других привредних субјеката, организација,
удружења и грађана, у погледу могућности и других услова законом
дозвољеног деловања самосталних привредника...;
5... Дужност сарадње обухвата понашање усмерено на правилно и
савесно испуњавање обавеза проистеклих из припадности удружењу и
професионалних активости, а нарочито: међусобно обавештавање о
значајним околностима; омогућавање извршења обавеза; уздржавање од
злоупотребе права; размена информација на нивоу удружења... Обавеза
солидарности обухвата нарочито дужност да се сходно начелу
савесности и поштења и са одговарајућом пажњом у извршењу права и
обавеза и понашању уопште, обезбеђују интереси других субјеката
правног промета, као и дужност уважавања и колегијалне помоћи у
остваривању права, обавеза и интереса других самосталних
привредника...
6... Професионални морал је апсолутно и опште мерило понашања сваког
члана удружења, без обзира на његове посебне односе, и као такав
представља етички минимум за сваког самосталног привредника...
10. У раду самосталних привредника посебно се указује на следеће
моралне врлине које треба неговати као приоритетне: лично економско
предузетништво, као интелектуално- морална вредност; креативност,
као стваралачка свест и способност за стварање; конкурентност, као
чувар економског поштења, конкуренција идеја и супротстављање
повреди туђих права; заједништво, као тимски рад и навика за отворене
комуникације, учвршћивање веза међу људима...
12. Рад треба бити методичан, дисциплинован и рационалан; морално је
оправдан ако је усмерен на промену друштвеног положаја, унапређење
способности и економског раста''

Апетити у међувремену приватизованог монополског друштвеног

угоститељско- туристичког предузећа, нарасли су до те мере да је као
куле од карата рушило све законске баријере и у приватизациони фонд
уносило објекте за чије власништво је био лишен легитимних правних али
не и политикантско- мешетарских претензија- ''овце су се толико осилиле да
су почеле рушити ограде својих торова''. У једном спору овим поводом

169
десило се да се на страни ''новог капиталисте'' као сведоци појаве
некадашњи јавни правобранилац, председник и потпредседник општине из
епохе социјализма, почивајућег на друштвеној својини, а да општински
правосудни органи ипак одоле ''изазовима транзиције'' и донесу часну
одлуку о признавању својинских права на текијском мотелу- ресторанске
сале, терасе и спратног дела са собама за преноћиште, са пратећим
просторијама, аутентичним титуларима права располагања- грађанима
Текије представљеним у лику локалне месне заједнице. Саборци
савременог Остапа Бендера, некадашњи социјалистички функционери који
су се клели у друштвену својину уместо у Бога, нису одолели искушењима
да тврде неистину, доводећи у сумњу наводне ''добре намере'' јавно
заговаране у време њихове једностраначке владавине.

Угоститељство је дуго година параван за обављање илегалних

делатности у пограничном Кладову, од трговине утицајем, шверца
дефицитарних артикала, коцкања, до бављења проституцијом. Гостионице
су редовно биле места састајања, преговарања и реализовања ''прљавих
послова''. Производ по којем се за Кладово знало у свету био је црни
''Caviar de Kladovo''. Справљан по рецептури руских емиграната овде
приспелих после бољшевичке револуције, овај производ најстаријих
рибљих врста- праисторијских моруна, јесетри, паструга, достизао је
астрономске цене у елитним европским и америчким ресторанима /4-5 евра
по граму/. Шверц је углавном вршен трансфером авионским пошиљкама
или преко Дунава у ђердапском теснацу, крај Брњице. У интервују за
београдски дневни лист ''Блиц'' некадашњи директор Рибарског газдинства
у Кладову изјавио је како је дуже од двадесет година један од
најзахвалнијих купаца кавијара био Џералд М. Штајн из Њујорка који је од
Кладовљана откупљивао око 1500 кг годишње по цени од 900 долара за
килограм. Овај угледни трговац, чији су рођаци једно време боравили у
Кладову током изгнанства из земаља средње Европе /случај забележен у
историји под именом ''Кладово- транспорт'', када је трагично настрадало од
нациста и петоро чланова фамилије Штајн- Лео, Курт, Мартин, Алис, Берих-
Лео/, 1988. године ухапшен је у Њујорку због илегалног увоза кавијара којом
приликом је у његовим пословним просторијама откривена шверцована
роба у вредности од једног милиона УСД (Gordon B.M, 2003, 11). Штајн је
заштитио робну марку ''Iron Gate'', како се до 1992.г. звала и његова
компанија са седиштем прво на Менхетну, потом у Бронксу, да би фирму
1993.г. преименовао у ''Caviar and Caviar Ltd'' Rockville, као супсидијерног
припадника ланца ''Porimex Swisscaviar Company''. Након бродолома са
шверцом иранског кавијара у време Регановог ембарга, постаје екслузивни
заступник за САД добављача кавијара из Азербејџана, који је даље
стављао у промет под именима ''Iron Gate'', ''Caviar Direct'', ''Epicurean'',
''Continental''. На крају, од средине деведесетих Штајн је председник ''Stone
Hill'' из Мајамија- актуелног носиоца права употребе робне марке ''Iron Gate''
за кавијар, димљену и маринирану рибу. Исти артикал као сада елитни

170
ресторан ''21'' на Менхетну, по много нижој цени, некада су могли
конзумирати гости хотела ''Ђердап'', по правилу уз парче лимуна и препечен
хлеб. Данас је у Србији на снази ''трајни ловостај'' за моруну, сима, пастругу
и дунавску јесетру, изузев ако су произведене у рибњацима или се ради о
увезеним примерцима. Београд је почетком јуна 2011.г. себи допустио
луксуз да у једном од градских паркова- Ташмајдану- буде постављен
грандиозни споменик најпознатијем шверцеру кавијара у свету- Хајдару
Алијеву. Да ли ће некада Кладово у ''рибарском парку'' уз Рибарску улицу,
имати споменик Џералду Штајну, макар не као Алијевљевом емисару у
САД, већ писцу једне од најцењенијих књига у свету на тему најскупљег
рибљег продукта, публиковану 1981.г. под називом ''Caviar! Caviar! Caviar!'',
или можда као особи која је десетинама милиона долара откупљивала
кладовски драгоцени производ, ширећи његову славу светом, делимично
зависи од будућих успеха неких нових великих играча на позорници сиве
економије. До тада, препоручује се пажњи ''мексички случај'' где је сличан
подухват у Сиудад Мексику оконачн рушењем монумента. Разлика је,
између осталог у томе што статуа Алијева у Београду ''у стојећем положају
посматра околину, док је онај мексички седео прекрштених ногу''. На сличне
аранжмане, пре Србије и Мескика, пристали су демократске земље Русија,
Украјина, Румунија и Молдавија. Последња потврда континуитета сарадње
братских народа је високо српско државно одликовање које од почетка
2013.г. краси груди првога човека Хазарске републике. Да појава
''несебичног разумевања'' за шверц-гестове лидера евроазијских исламских
џинова, указује пример казахстанског диктатора Нурсуслтана Назарбајева
којему, за милионске годишње хонораре, симпатије исказују екс италијански
и британски премијери Романо Проди и Тони Блер, или некадашњи немачки
и аустријски канцелари Герхард Шредер и Алфред Гузенбауер. И кафанско
Кладово свога ата за овакве трке је имало. Познати кафеџија из раних
деведесетих и угледни локални спонзор Милошевићеве Социјалистичке
партије, Властимир Исаковић успоставио је далекосежне пословне
аранжмане са репрезентима зелене демократије у Киргизији, одакле је
скупа са почасним конзулом земље која се ни случајно не зове ''Никарагуа''
успео на тлу Румуније саградити мало царство исплативог бизниса.
Раздрагани новинар пише а ''Интернет новине србске'' на велика звона
публикују чланак о јуноши транзиције ''каменог срца'': ''Ко је човек који је
дошао у Београд из оронулог сивог румунског града Свети Ђорђе?... Од
када је Власта из Кладова стигао тамо ненајављен 1999.године, близина
замка у којем је био давно заточен митски Дракула, глобални бренд
ужаса, и фабрика текстила пред пропашћу, коју је оживео овај
тајанствени Србин- ретке су преостале знаменистости... Пре 10 година
отишао је у врели, али опасни Киргистан, чувен по узгајању
дуговлакнастог памука. У условима постсовјетског неописивог хаоса и
безвлашћа, успео је да организује кооперантске односе с моћним
узгајивачима ''белог злата''. Крећући се често уз телохранитеље с
панцир кошуљама /за г.Власту персонално, не пише да ли се облачио ''по

171
истом кроју''/ почео је да кредитира сетву и организује компликовани
транспорт памука који је некада подсећао на опаке тајне операције. Пут
до памука био је врашки тежак. Све на лицу места, све за доларски кеш...
Пут памука води до киргизијских поља, преко Москве. То је езотеричан
''пут среће'' на који смеју да кроче само одабрани. Шта мислите под којим
именом се вратио у Србији?- Евро Исак.''- баш тим речима завршава
надахнуто репортажа о новорођеном Евро Исаку. Како год, ради се о првом
човеку са кладовског поднебља који је увео роботе у производне односе .

Свој зенит илегална трговина достигла је почетком деведесетих година

прошлог века када је ђердапски део Дунава постао најкраћи пут за шверц
огромних количина нафте, наркотика и белог робља. Распадом СССР-а
дешавало се да девојке из биших совјетских република бољи живот
потраже остајући у Србији, у пограничном Кладову. Мноштво ''пријатељица
дана'' пребацивано је илегалним каналима према Босни и Косову, а оне
елитног калибра, попут извесне Ларисе, добијале би визит карте са
бројевима за наруџбине, имајући за прве ласте у Кладову локалног
жандара, лекара и ''угледног привредника'' који би троструку услугу издашно
награђивао. У Србији су афинитети људи у белим мантилима према
наградама у форми услуга проститутки доспели у жижу јавности почетком
јула 2010.г. поводом расплета корупционашке афере тешке пар милиона
евра, откривене у полицијској акцији ''Краба''. Телевизијске дневне вести
преплавиле су и информације о баханалијама неких од ухапшених лекара,
подвођењу и конзумирању оргија уз активно учешће највиших функционера
републичког института за онкологију. Њихове ''колеге у белом''- данашњи
кладовски конобари што хлеб зарађују услужујући госте у кафићима,
пицеријама, посластичарама, свршени су гимназијалци, машински
техничари, понеки и са факултетским дипломама, за које нема могућности
запослења у струци. Личном агилношћу, уљудношћу и културним
опхођењем заслужују епитет добрих домаћина. Не можемо закључити да је
таква ''професионална чистота'' опредељујуће утицала на Мирјану
Марковић да кроз ''баналну провинцијализацију културе'', приметили бисмо
и: ''и политике'', здушно заговара устоличење кафанске певачице за
министарку културе ''али је зато успела да за министра здравља постави
жену коју су веома често, мртву пијану, износили из разних београдских и
провинцијских кафана'', налази њен савременик Живорад Миновић (2010,
244). Кафански педигре импоновао је грађанима, да приликом скорашњих
демократских парламентарних избора омогуће да један хармоникаш
постане народни посланик а да човек који обожава улогу певача из шатре
стаса у председника владе. У демонтажи власти након петооктобарских
промена на одређен начин била су инволвирана и два полицајца и један
судија у чијим се биографијама помиње Кладово. Управник Окружног
затвора у Београду, писац књиге ''Чувао сам Милошевића'', Драгиша
Блануша своје прве радне задатке имао је 1969. године у малом
подунавском граду, где га памте и као стаменог фудбалера зонаша

172
''Ђердапа''. Судија окружног суда који је доносио акта везано за лишење
слободе и изручење бившег председника Хагу, угледни правник Горан
Чавлина, део детињства провео је у Кладову, јер је његов отац ту радио као
градитељ ХЕПС ''Ђердап''. На крају, инспектору Одељења унутрашњих
послова Кладово Бошку Радојковићу, припала је запажена епизода
сведочења на хашком процесу о делу оптужбе који се односио на
прикривање трагова злочина над косовским Албанцима- тзв. ''кладовске
хладњаче''. Невешти део Милошевићеве одбране покушавао је негирати
квалификацију дела, тврдећи да се радило о, иначе не ретком, случају
неуспешног кријумчарења људи преко Дунава. На концу рекапитулације
везе Милошевића са људима из Кладова требала би бити чињеница да је
крст на његовој сахрани, после смрти у Хагу под благо речено
мистериозним околностима, понео овдашњи млади политичар. Јавност
дели мишљење да на овај гест не треба гледати као на бледу реплику
сцене овековечене у култној слици Уроша Предића ''Сироче на мајчином
гробу'', какву су паралелу посматрачи из редова некадашње опозиције
неуверљиво настојали потцртати.

Уносан посао кријумчарења робе и људи настављен је и после одласка

са власти Слободана Милошевића. Само у једном наврату пресецања
ланца шверца нафте на Дунаву 2003. године пронађени су докази да је
предмет трговине било чак 5 милиона килограма дизел горива. Огромна
зарада из оваквих послова подразумевала је и ''пословне пратње'',
умилостивљавање евентуалних потказивача уз богате ручкове, вечере,
анимир даме и пригодну музику. Поједини власници кладовских кафана
своју жеђ за брзом зарадом исказивали су упуштањем у вршење тешких
кривичних дела. Једини случај са судским епилогом 2 године и 10 месеци
затворске казне, регистрован је 2004. године. У периоду јун 2003- новембар
2004, власник кафане наводио је и приморавао на проституцију две
малолетнице које је био ангажовао као раднице у локалу на обали Дунава.
Локал је поред класичног кафанског простора располагао са баром
површине 200 м2 у чијем централном делу је постављен импровизовани
бродић- подијум на којем су забављачице плесале са клијентелом, за
финалну цену од 50 евра. Председница регионалног одбора за људска
права тим поводом изнела је тврдњу да је трговина женама учестала
појава, на њеном спречавању није се много учинило, мада је Србија земља
порекла и транзита тих жена које обично завршавају на западу као бело
робље у јавним кућама где су изложене различитим видовима насиља.
Последњи случај у административним аналима датира од 25.12.2008.
године када су илегално ангажоване стране држављанке за пружање
''услуга сваке врсте'' у кафани С.К. успеле да побегну потери органа реда, а
једини траг кријумчарења свео се на пар десетина боксова шверцованих
цигарета пронађених у магацину гостионице. Али, ако се прелистају
интернет сајтови који говоре о трговини људима на подручју Босне, у
многим исповестима злостављаних жена наћиће се тврдње да су по

173
доласку у Србију из Румуније, Молдавије, Украјине... биле продаване на
подручју Кладова од лица чијег се идентитета не могу сетити. Пријем
суседних држава- Румуније и Бугарске у Европску унију значио је и одскочну
даску за индустрију секса као најисплативији криминални сектор. Око 20.000
Бугарки проституисањем у земљама ЕУ остварују годишњу зараду од 1,46
милијарди евра.

Ера транзиције, почев од 2000.г, значила је отежани положај конобара,

бармена, перача судова, кувара, чистача а синдикално организовање ради
заштите права своди се на трговину свињским полуткама и зимницом, у
бољој варијанти, и на трговину утицајем од стране синдикалних повереника
а у корист одређених интересних група, у лошијој варијанти по раднике.
Физичко искоришћавање у сваком смислу, излагање дуготрајном
изнурујућем раду без нерадних дана и годишњих одмора, све за мизерне
дневнице, црна је свакодневица знатног броја угоститељских радника.
Кладово је у то доба стекло новог јунака забавних тв квизова, келнера
Милана Ивановића, који је успео да буде победник једног од серијала
најпопуларнијег такмичења такве врсте- ''ТВ слагалица''. Али тада је већ
тзв.национална телевизија изгубила примат у свету разбибриге, па су и
размере Ивановићевог успеха имале другачији контекст у односу на време
популарности Маринка Пауновића. Други витез калдрмисане транзиције
потицао је из редова функционера старог режима. Његови дојучерашњи
сарадници оптужили су га на странама ''Илустроване политике'' да је, као
лидер највећег привредног друштва у региону ''руководио предузећем уз
антологијско расипништво, арчење друштвене имовине, потоке вискија...
готово да нема кафане из које и данас не стижу позамашни рачуни за
бројне крканлуке''. Прозвани, изиритиран терминима ''поток'' и ''крканлук'',
објаснио је јавности како је ''било уобичајених пословних ручкова, вискија,
али не и потока крканлука, луксузних апартмана и раскошних теревенки''.
Уследио је судски епилог по принципу ''ником ништа''. На трапезу
модернизације успела је да зајаше и ''содаџијина кћер'', доскорашња
секретарица доскорашњег ''мистера крканлука'' или ''клакер-боја'',
баршунасто плава дама са манирима пријемчивим срцима најширег
бирачког тела, у амбалажи ''Мерилин Монро виђена очима Енди Ворхола''.
Као миљеница једнога од политичара високолетача почетком новог
миленијума, била је задужена за ''правилни размештај кадрова'' у региону,
па и уже, понекад и испод појаса, све док бреме година и повелика листа
''бивших'' нису демолирали њено име и стас.

Неке друге звезде социјалистичког препорода из касних седамдесетих

година у новом веку определиле су се за заступање јавног интереса уз
претензије на освајање срца бирача путем давање прогноза о будућности
Србије у форми извесног ''астролошког сурогата'', како некадашњи лидер у
производњи кавијара језгровито збори: ''Обрадом масе података
различитим математичким операцијама могу се прогнозирати неке ствари и

174
предвидети нека збивања''. Његово предвиђање из кабинета посланичког
клуба Покрета уједињених пензионера, почетком јануара 2010.г. гласило је:
''Ма колико невероватно изгледало, Србија је ушла у период у коме ће
свима нама бити боље, али то је дуг процес''. Међу народом
распрострањен став да је политика сестра најстарије професије, поводом
сличних прогноза, до данашњег дана наилази на потпору- несавладиву
хрид свакодневице која математичко- астролошки оптимизам претвара у
олупине.

6. СТАНИЦА ЗА УТЕХУ

Данас су кладовске кафане углавном намењене посетама богатијег

друштвеног слоја- имућних предузетника, функционера или држављана
Румуније који након што су осетили благодети живота у Европској унији
врло често долазе овде ради доброг провода. Освајање слободе у своје и
име сународника, када је ''земљу назвати својом била жеља голема'' почела
је да прекрива паучина заборава. Наравно, уследило је испостављање
рачуна за промашаје, драстично манифестовних запоседањем простора ''на
Квадар планини, дугог два метра, метар и по у дубини'' (Брехт, 1969, 80).

Кроз комбинацију метафоре и слике масовног осиромашења настао је

виц: ''Како Срби рачунају? Дођу пред кафану, прво се саберу, онда уђу у њу
па се одузму!'' Сабирање и одузимање као привилегија предузећа у јавном
сектору и државне администрације, довели су до реафирмације готово
заборављених из времена социјализма ''радничких спортских игара''.
Милионски износи пореских обвезника завршавају током године у касама
кладовских хотела и кафана, на име ''надокнаде за рекреативну дангубу''.
Локално становништво са много мање подозривости гледа на такво
трошење пара, него деведесетих година прошлог века када су огорчење
изазивале ''баханалије'' трудбеника ''Електропривреде Србије'', који су,
егзалтирани изненадном приликом да искажу посебани друштвени статус,
чак прибегавали међусобном гађању француским и бечким шницлама у
хотелу ''Ђерап''- у време када су обични смртници живели на ивици глади, у
потпуном безнађу и немаштини. На сличне активности надовезује се секс
туризам за који је ''обећана земља'' Румунија, а богати клијенти добијају
инстант авионске туре до Букурешта и других одабраних дестинација где их
чекају проститутске услуге ''без лимита''. Да парадокс буде већи,

175
Међународма организација рада Уједињених нација је још 1998.г. сачинила
извештај којим апелује на признавање ''секс-сектора'' као валидног
привредног ресурса, ''због брзог ширења те индустрије и њеног непризнатог
доприноса националном дохотка'', све у функцији посредне подршке
легализацији сексуалног рада и зарада (Тимотијевић 182). Физичка
злостављања, посттрауматски стресни синдроми, покушаји самоубистава,
дилерисање наркотиа као ''пропратне манифестације'' најстарије професије,
очито се нису тицале високог тела ОУН.

Повратак коренима као рецепт спасења пошасти глобализма наставила

је систематски проповедати државна телевизија, поред осталог,
документарно- пропагандним серијалом ''Национална географија'' са
запаженом емисијом ''Дунав од Ђердапа до излаза из Србије/Југославије''.
Проверени синеаста Драган Бабић, за наратора одбарао је вечитог
хипнотизера Слободана Ћирковића Рока- ''његова прича је метафора за то
како овај народ може да дозволи да га хипнотише политика'', зналачки
објашњава Бабић. Роко је остао укотвљен на Ђердапу несебично
пружајући лек за душу напаћеним конзументима историје кроз сеансе што
чине спој модерног и традиционалног.

Током годишњих одмора у подунавском градићу борави пар хиљада

мештана који живе и раде у иностранству, а тада кафански живот подсећа
на времена из осамдесетих када се дуго тражила ''столица више''. Свадбе
богатих ''гастарбајтера'' у боливудском маниру, са венчањима у
хеликоптеру, црвеним тепих стазама дугим стотине метара, по правилу
одржавају се у елитним кладовским ресторанима током летњих месеци.
Могу су се у тим парадама наћи и ''беле светлуцаве кочије'' са
липицанерима, ''линколн'' лимузине, венчанице са ''сваровски кристалима'',
сеоске ледине ''поплочане ламинатом и тепихом''... То је једини привид
времена од пре двадесетак година када су ове ''куће утехе'' биле више
посећиване него спортске утакмице или зборови грађана у режији
Социјалистичког савеза радног народа. Дубоки траг на гастарбајтерске
аспирације за свадбарско- кафанским експонирањем оставили су очајни
услови живљења у западноевропским земљама раних седамдесетих
прошлог века. Није била реткост да њих осамнаесторо станује у мрачној
просторији 25 м2, или у летвама преграђеном делу подрума, и то по цени
знатно вишој од уобичајене у СР Немачкој или Аустрији, без утикача за
струју или текуће воде. Врхунац омаловажавања огледао се у забрани
уласка у кафане, снабдевене натписима ''за гастарбајтере забрањено''.
Баварски виши суд је 1970.г. пресудио да ''гастарбајтерским
проскрипцијама'' није прекршен закон који је онемогућавао забране таквог
типа за одређене националне или верске групе, са образложењем да
гастарбајтери нису национална група! (Ивановић, 2011, 76-82). Ново време
донело је позамашне уштеђевине генерацијама особа ангажованих на раду

176
у иностранству али и обиље сиромаштва неким њиховим сународницима у
српској подунавској регији.

За разлику од имућних конзумената, љубитељи алкохолних пића из

најсиромашнијих слојева своју жеђ још увек гасе ван угоститељских
објеката, купујући на зеленој пијаци од продаваца пољопривредних
производа ракију ''на чокан''. Иначе ова тржница у градском центру још по
нечему подсећа на кафану, мноштво продаваца на својим тезгама конобари
послужују кафом из два локала отворена у баракама од елоксираног
алуминијума и ребрастог лима, за које су санитарне просторије тек пусти
снови. Они пробирљивији упутиће се пар десетина метара даље до кафића
''West'' или ''Ambassador'' где, не близу очију јавности, могу преговарати са
накупцима о већим пословним подухватима. Као и у другим срединама у
Србији, сведоци смо радикалне замене теза код евергрин губитника: ''У
време данашње, седи се по кафићима који подсећају на лепо уређене
станове а станује се у становима који страшно подсећају на кафиће. Они
који немају сређене станове за мало пара имају илузију коју себи не могу да
приуште, а они који имају пара труде се да своје станове опреме као
кафиће. Иста расвета, јако сличан намештај, исте плазме, слична озвучења,
исти шпатулати на зидовима, само нема конобара...'' (Савиншек, 2013, 22).

XXI век подарио је, дотад непознату, мисију овдашњим кафанама-

организовање подушја управо сахрањеним мештанима или годишњих
помена. По правилу такве процесије одвијају се у забаченом делу велике
сале или у некој одвојеној просторији, да се жал за покојником не би
''конфротирао'' са емоцијама других кафанских гостију. Није реткост да
свештеник очита молитву, уз употребу кадионице и осталих религијских
реликвија, на кафанском столу, што се пре свега једног десетлећа сматрало
неприхватљивим чином. Нови обичај настао је услед недостатка времена и
простора да се брзо припреми послужење и угости већи број учесника у
подушјима. На сеоском подручју међутим, још се увек тако нешто
доживљава непримереним потреби поштовања успомене на умрлог, већ се
храна купује у кладовским угоститељским локалима а онда послужује у
дворишту у којем је умрли живео, или у некој од већих просторија, попут
гараже, пространих остава и сл. Како се још одавно крштења тек рођених
чланова породице такође обележавају у репрезентативним угоститељским
објектима, а за венчања је то готово обавезно, следи да цели живот
просечног мештанина Кладова има додира са кафанским амбијентом,
делујући као фрагмент универзалног кафанског живота, па и смрти.
Радомир Константиновић пише: ''...Један човек умирао је на моје очи, за
столом. Нико се није ни помакао. Док сам гледао његову жуту лобању поред
тањира са супом која се још пушила, у потпуној тишини поремећеној само
неким ударцем кашике о порцулански тањир, схватио сам да је она његова
рука која виси низ столицу, безнадежно опуштена према даскама пода, моја
рука, да је оно ружно, чудно искривљено раме, тај кљун неке заустављене,

177
насукане лађе окренуте бесмислено према светлости што је долазила са
улице, моје раме, осетио сам, као никад пре тога, да то ја умирем. Док сам
седео у тој кафани, после тога, загледан у никловани апарат за еспресо-
кафу, док сам гледао безличне, анонимне пепељаре по столовима око
мене, тај анонимни свет једне каване, свет с којим нисам имао ништа, који
за мене савршено ништа не значи, и за који, ни ја, ништа не значим, ја сам
већ био збрисан, прецртан, уништен, био сам ту још само као по некој
навици, а у ствари био сам невидљив јер невиђен, апстракција усред тог
апстрактног света од никла, од порцулана тањира, од меса људских лица
која су долазила и одлазила, у перманентној промени, у незадрживом
отицању'' (1984, 170).

Нису то као раније, у време непостојања домова културе и других

одговарајућих установа јавног типа, места значајних културних и политичких
манифестације, но на одређени начин кафане и на том пољу издржавају
трку са временом јер се по правилу сваки политички скуп, позоришна или
музичка представа завршавају одласком главних актера на богате ''вечере
са музиком'' у салама бољих локала. Разлике су засад видљиве у нијансама
јер једна политичка гарнитура преферира услуге ресторана ''Језеро'', друга
''Текијанке плус'' а трећа ''Aquastar Danube''. У складу са важећим
маркетиншким стандардима на веб презентацији ''Водене звезде Дунава''
за сезону 2010.г. нуди се уживање у ресторанима ''Император'',
''Symhopny'' уз ''националну и интернационалну кухињу'', затим на коктел
тераси ''Paradiso'' и бару ''са плажном терасом Pleasure point''. На интернет
сајту три стасите домаћице на четири језика пригодним речима ''биће нам
част и задовољство да вам пружимо врхунску услугу, обезбедимо сјајан
провод'', нуде као средство до блаженства 14 једнокреветних, 31
двокреветну собу с погледом на Дунав, 6 ''студио апартмана са сефовима и
хидромасажним кадама'' и 3 лукс апартмана са сефовима и ''ђакузијем''.
Конкурентски хотел ''Ђердап'', свега 200 метара западно од ''Водене звезде
Дунава'', предложен је у пропагандним материјалима као место
''мотивационог викенда'' уз препоруку: ''Наградите своје сараднике
викендом у Ђердапу и покажите да фирма цени њихове резултате''. На
располагању су ''златна сала'' са 450 места, ''плава'' са 300 и конгресна са
50, уз 330 места у једнокреветним, двокреветним собама и апартманима.
Оним најрасположенијим клијентима нуди се и венчање на Дунаву, на броду
''Ђердап''. Посебну погодност дају ''спортске игре на песку'' на оближњој
плажи, те коришћење сале Дома културе, спортске хале, фудбалских и
терена за мале спортове у тврђави ''Фетислам''. Очигледно је кладовско
угоститељство кроз развојне планове два велика хотела ухватило корак са
светом, дајући адуте ставовима да је то стратешка привредна грана регије.
Обојици хотелијера широм су отворена врата градских власти, што они
знају богато да узврате и заступницима јавног интереса и Кладову.

178
 Дунавски градић већ је одавно превазишао статус малог туристичког
центра па се доста енергије улаже у промоцију угоститељске понуде.
''Водена звезда Дунава'' свакодневно је кроз рекламе присутна у квиз
емисији ''Фокс'' телевизије- ''Луди камен''- и у викенд- колаж програмима
рекордне гледаности ''Жикина шареница'', на националној мрежи РТС.
Друга угоститељска фирма ''Ђердап турист'' има своје емисије на локалној
кладовској телевизији. Са овог поднебља потекле су модрене робне марке
квалитетних вина. ''Душа/Дух Дунава'', чије име се у кафанским условима
може превести и са ''дунавски шпиритус'', рекламиран је као ''одличан
ризлинг, врло весело вино које у себи носи топлину сунца, мирисе воћа и
арому свежих трава'', док конкурентска фирма ''Кремен'' тамноцрвене боје
промовише уз нагласак на ''ароме купине и црне рибизле, прожете
дискретним нотама дима- плодови сунчане земље''. Ако се пасторалној
симфонији ''дискретних нота дима'', ''веселог вина'', ''сунчане земље'' и
''ароми свежих трава'' не пронађе равнотежа са озбиљним туристичким
садржајима и не предузму преко потребне мере заштите животне средине,
можда ће за пар десетина година маркетиншки ''бисери'' из понуде
кладовског краја гласити: ''осунчани ваздух и ветровита вода''. На истој
матрици инвентивности већ егзистира назив хотела ''Водена звезда
Дунава''. Као увертира таквог стања, овдашњој кафанској клијентели на
располагању је моћно зујање ''хитова'' турбо фолк провенијенције- ''Небеска
кафана'', ''Кафана на Балкану'', ''Лажу песме и кафане'', ''Син кафане'',
''Што си дошла у кафану'', ''Шта ће жена сама у кафани''- наследнице
блаженопочивших поетских испада композитора и тесктописаца чији је
скиптар био астал: ''У маленој крчми седим сам за столом'', ''Умрећу за
тебе за кафанским столом'', ''Сам за столом један човек седи''. Голе столове
у новим временима мењају ВИП места и сепареи.

''Club Atrijum'' 2010. године има интернет презентацију са ударним

рефератом: ''Концепт и програм вечери и наступа плесачица у
потпуности је редизајниран, што је резултирало потпуно новим
визуелним доживљајем и обећава још спектакуларнију забаву. Обраћајући
посебну пажњу на жеље наших гостију, ове године смо за госте који од
забаве желе више, али и интимније, припремили и ВИП места, као и
резервисање усамљених сепареа на телефонски позив’'. Од пића на
услузи су: ''коктели, дуга и кратка пића, алкохол и сокови, безбројне врсте
кафа за буђење… јутарња кафа, подневни сок, аперитив пре ручка, пиво
после вечере''. Између ''Атријума'' и ''Српске круне'' усидрена је фирма за
услуге издавања апартмана, овенчана са четири звездице- ‘’Mona Lisa''.
Загонетни осмех резервисан је за кориснике простора за релаксацију.

''Врхунац'' хедонизма достигнут је од стране пословодства овдашњег

хотела ''Ђердап'' приношењем на послужавницима голих девојака
филованих мезелуцима, за које су јавно изнете сумње да су након
конзумације хране постале предмет иживљавања заслужних радника

179
правосудних органа у Србији на ''спортским сусретима синдиката
правосуђа'' 2011.г. у Кладову. Жута штампа одреаговала је на хепенинг
низом непроверених пикантерија да су девојке за понети, претходно
стимулисане наркотицима, кратко време проводиле у расхладним
орманима како би им листови пршуте изазовније приањали уз бронзирана
тела. Догађај је максимално исполитизован а на тапету су углавном били
министарка правде Снежана Маловић и занемоћали па жељни атракција
нестори српског правосуђа.

Нови продукт масовне културе је предано конзумирање ''брзе хране''

ниске хранљиве вредности, која се по правилу једе прстима или пластичним
приборима за јело, у прикладном паковању. Углавном се ради о
сендвичима, пљескавицама, виршлама, помфриту са много масноћа,
зачина, мајонеза, сенфа, зашећереним освежавајућим пићима. У Америци
сваких осамнаест минута умру четири особе од последица лоше исхране.
Нов начин живота, мало времена на располагању за спремање хране и
боравак у кући довели су до енормних здравствених проблема. Такозване
транс-масти садржане у изобиљу у индустријски обрађеним помфриту,
чипсу, пицама, маргарину, пецивима, лиснатим тестима, прженој пилетини,
фиш- чипсу, арапској храни, пицама... драстично увећавају ризик од
кардиоваскуларних болести, канцера, дијабетеса, депресије. Ресторанима у
Калифорнији забрањено је коришћење ових састојака. То је натерало
хиљаде угоститељских објеката да из корена измене своју понуду. И
овдашњи ресторани на одређен начин учествују у тој причи, бесомучно
сервирајући гарнирунге од помфрита, масно месо, рибу из загађених вода.
Гојазност још није достигла амерички ниво, али све више је особа које терет
година безсупешно носе, скупа са десетинама килограма наслага сала. У
томе предњаче деца кладовских гастарбајтера, а људи који живе и раде у
Кладову одупиру се тренду претежно захваљујући освојеном прагу
сиромаштва крајем прве деценије XXI века.

Да монотонија не захвати кафански живот побринула се предузимљива

српско- румунска корпорација која има угоститељске објекте на две стране
велике реке и ''чартер'' линију за румунске грађане жељне сатисфакције за
деценије ускраћивања слободе кретања од стране комунистичког режима,
али и за становнике Западне Европе пореклом из кладовског краја, намерне
новац потрошити на ''нестандардне'' аспекте кафанског живота. Обе ове
''интересне'' групе говоре исти језик те је осећај заједништва и задовољства
приликом ноћних провода потпунији, било на којој обали Дунава да се
затекну. Тада је тешко препознати разлику између богатсва у
различитостима и сиромаштва у сличностима. Разнородне културне навике
топе се у малиганима вина са кладовског песка довољно брзо да,
кафанским жаргоном речено, буду ''кап на коцки леда'', док их на румунској
страни маме атрактивним винима ''Овидијева суза'', суварак ''Франкуса де
Котнари''...

180
 Период транзиције значиo je крај за ресторан ''Пемци'', где се годинама у
''друштвеном сектору'' јело и пило уз безготовинска плаћања. Кафана је већ
неколико година уклето пуста, а порука графита са њеног зида као да чини
салдо једног прокоцканог времена: ''Не желим да живим у култури
спонзоруша, турбо фолка, опште неписмености и специфичног српског
кича''. На суседном зиду још стоји табла са знаком квалитета ''две
зведице''. Неки од ментора кладовских моћника у међувремену су од
афирматора улоге радничке класе у самоуправном друштву, што је
подразумевало њихову позитивну дискриминацију зарад стварања привида
да цела класа доноси стратешке долуке, прешли у воде приватног бизниса,
постижући добре финансијке резултате у спољнотрговинским пословима,
без обзира на позамашно бреме година успевајући, како извештава
булеварска румунска штампа, да потпомажу отварање салона за ертоску
масажу, чији су трудбеници чак нивоа интересовања популарне
италијаннске поп звезде- Ероса Рамацотија. Други од њих су послове
аналитике рађене на највишем нивоу безбедносних служби 1978.г, сада
заменили тешким пензионерским данима, док су они окретнији изгубљене
''катедре'' извршних секретара Централног комитета надоместили
функцијама у популарним спортским друштвима. ''Кафански млин'' очито
узима ујам и од некада недодирљивих личности самоуправног социјализма.

Од новина у области угоститељства заступљени су интернет кафеи као

симбиоза кафанског ужитка и потребе за укључивањем у глобалну
информативну мрежу. Као идеја живе и тзв. филозофски кафеи- антистрес
програми у радионицама критичког мишљења- могући пут побољшања
комуникације међу радницима и ''разборитије усредсређености на рад'', у
функцији превазилажења нагомиланих проблема још увек драгоцене
класичне кафанске клијентеле- бродараца (Вертовшек, Ћурко, 97).

Актуелна правна регулатива, прописи о туризму из 2009- 2012. године,

држећи корак са светом, угоститељски објекат лапидарно дефинишу као
''функционално повезан, посебно уређен и опремљен простор који
испуњава нормиране минималне техничке и санитарно- хигијенске услове
за пружање угоститељских услуга: угоститељски објекат мора се опремити
и уредити на начин којим се омогућава рационално коришћење простора;
несметано и сигурно кретање и боравак гостију и запосленог особља;
несметан пренос ствари; одговарајуће чување робе, хране и пића од
кварења; заштита здравља гостију и особља које подлеже здравственом
надзору''. Појам ''угоститељска делатност'' проширен је и на ''припремање
хране и достављање за потрошњу на другом месту'', следствено чему се
поред објеката за смештај- ''хотел, мотел, туристичко насеље, камп,
пансион, хостел, преноћиште, одмориште, кућа, апартман, соба и други
објекат за пружање услуга и смештаја'', затим објеката ''за исхрану и пиће''-
ресторан, кафана, бар, објекат брзе хране ''и други објекти'', угоститељским

181
објектом, у смислу Закона о туризму, сматра и ''кетеринг објекат''.
Правилник о условима обављања угоститељске делатности из 2012.г.
дефинишући објекте за смештај искључује као квалификатив име под којим
послују, па то могу бити и коначишта, ханови, конаци, етно- куће, виле,
кампинг одморишта, депаданси, апарт хотел, гарни хотел...

Иза апстрактних законских норми крије се иста реалност као и пре више
деценија- кафане су слика стања у друштву, сада оптерећеног проблемима
транзиције и укључивања у европске цивилизацијске токове по
стандардима ЕУ. У локалима ''Текијанка плус'', ''Српска круна'', ''Цар'',
''Принц'', ''Кинг'', ''Главан'', ''Језеро'', ''Стара чаршија'', ''Лео'', ''Зеро'', ''Јовче'',
''Елит'', ''Дангуба'', поређаним попут домина уз модернизовану калдрму
''Краља Александра'', чијим је називом замењено име ''Маршала Тита'', чују
се свакодневно српски, румунски, немачки језик, точе се најпознатије
светске марке пића и по који литар ''домаће капљице'', ''лежерне даме''
преферирају ''Стару Чаршију'' а љубитељи наркотика неке просторе са
''савременијим'' именима. Старој ''Србији'' је транзиција одузела половину
простора, претвореног у кинеску продавницу мешовите робе. Преостали
део се нуди као ''национални ресторан- поседује 80 места и 50 у башти
ресторана, познат по традиционалној кухињи и локалним специјалитетима''.
На менију се могу само прочитати нестварни, јер се годинама овде не лове,
не производе, јесетра на жару, кечига у процепу, црни кладовски кавијар.
Последњих година улов крупније рибе, чак и у метафоричном смислу,
далеко је од стварности. Корак са временом на свој начин држе и дискотеке
''Атријум'' и ''Планет'' са ''богатим плесним програмима'' уз обавезну сјајну
шипку, чије успехе рано изјутра након хепенинга власници могу измерити
кроз количину поломљених стаклених флаша и ''наменског отпада''.
Масовна пијанства све чешће уступају места наркоманским сеансама а
држава честим изменама законске регулативе шаље поруку сопствене
немоћи организаторима посла препродаје марихуане, хашиша, хероина.
Иновације Кривичног законика из 2006.г. прописале су правило да учинилац
кривичног дела ''неовлашћена производња, држање и стављање у промет
опојних дрога'', који опојну дрогу држи ради сопствене употребе, може бити
ослобођен од казне предвиђене у два облика- новчана или затворска,
максимално до три године. Огромна понуда односно конкуренција у
дистрибуцији хероина, довеле су до пада цена од 100.000 немачких марака
по килограму из осамдесетих година, на 12.000 евра данас. Београдски и
крагујевачки хероин продају се по цени од 1.800 динара за грам, марихуана
за 300 динара, синтетички канабис сканк- 1000 динара, али зато купаца има
вишеструко више него пре пар деценија. Близина државне границе овде
чини посао са наркотицима још исплативијим него у унутрашњости земље.
Власт углавном реагује речитим ћутањем мада се чак у школским
задацима могу пронаћи коментари на тему суживота наркоманије и
проституције. У тексту ''Животне борбе заборављених људи'' млада
Крајинка пише: ''Седео је за ивицу шанка. Пио...Отрцан. Јадан. Пропао.

182
Јадан. Длан је научио да крије од очију оних за које га је изгубио. Меркао је
лаке девојке за столовима. Довољно младе наркоманке да могу унуке да
му буду... Коначно је одабрао једну, млада пуковникова кћи, и пошао.
Пошао у дим јефтиних цигарета. Заједно он и једна млада, лака
наркоманка. Обоје су покушавали да забораве. Забораве... Сакривен длан.
Сакривени ожиљци. Били су тако исти. Тако су исти живот имали. А
опет, то је било најбоље што су заслужили (Тошић 2012, 8). У истом
окружењу забележен је случај да је лекар-специјалиста вршио обљубу над
малолетним особама, плаћајући им за ''услуге'' између 1.500 динара и 50
евра, а дописник ''Блица'' из нешто удаљеније средине 25.4.2012.г. пише о
полицајцима који су подводили малолетницу и изнуђивали новац од
муштерија. О подмићивању органа реда од стране осумњичених особа за
тешка кривична дела, на начин да се и њима подводе малолетне
''пријатељице ноћи'' или да им се ''намештају'' велики добици на коцкарским
сеансама, потом још већи губици које покривају ''солидарни другови'', већ се
увелико прича, за сада без очекиване судске завршнице.

Ослонац наде у бољу сутрашњицу и даље чине ''деца комунизма'', бивши

чланови СКЈ, СПС, ЈУЛ, и њихово потомство, који су се на ноге дочекали
након петооктобарског државног велеобрта 2000.г. Добро упаковани у
програмска начела политичких странака демократске или националистичке
провенијенције, они још увек успевају бирачима своје делање представити
као затварање врата пред налетом сиромаштва, што личним примером-
успешни су у стицању статуса материјално ситуираних и недоступних за
прозивке политичке, полицијске или моралне врсте, што гајењем култа
беспомоћности за поданике који би да окрену леђа макар и ''залазећем
сунцу''. Како запажа Златко Паковић, тајне државне службе не раде само на
прикупљању, од јавности скриваних, информација него и на производњи
оних које су у очигледној супротности са стварношћу- подмукло их
одашиљући јавном мњењу као готове чињенице, све у служби или клике на
власти или клике која ка њој безочно граби (2010, 2). Кафане су и даље
незаобилазна места испољавања таквих активности и након слома
Милошевићевог режима, но оно што је Кладову остало као наслеђе
тоталитарне прошлости јесте тек бледа сенка некадашње борбе за
очување српства од интенција румунизације у пограничним областима.
Производња лажи сведена је на мању меру, али још увек на истој матрици
она и даље омогућава групи одабраних ''двосмерно опредељених'' тзв.
бизнисмена, са пословним подухватима и на румунској и на српској страни
реке, да баштине декларисани биполарни патриотизам /по потреби
тренутка манифестован као прорумунски или просрпски/ добијајући
заузврат жмурење правног поретка пред криминалним апсектима њиховог
деловања. Ако је за утеху, централне власти двеју земаља нису се упецале
на удицу ''борбе против иреденте'' и не понављају Милошевићеву грешку
форсирања партијских кадрова по критеријуму ''успешности проналажења''
унутрашњих и спољних непријатеља. Али, не ствара дух спокојства

183
чињеница да нису жигосани виновници вишедеценијских пљачки и
понижења којима су систематски излагани поданици прво Милошевићевих
сеиза, потом њихових ''правоследбеника''. За обасипање тонама хероина,
гомилама скарадних глупости, излагање пошасти конзумирања пијаће воде
из азбестних цевовода, хибернација у дубоком незнању... одговорних нема.
Зато и преговоре о судбини Србије и Косова предано воде две особе са
хипотекама сарадње са босовима мастодонских нарко-картела од којих
први на прозивке одговара да су ''само добри другови'', док други мудро
ћути. Није то изум локално- регионално- републичког карактера, него
продукт дугогодишњег вегетирања у сенци наднационалних картела. Ни за
актуелну светску финансијску и економску кризу није било суђења
виновницима а повод стимулисања колективне амнезије садржи појашњење
дато од стране шефа кривичног одељења Стејт Департмента: ''Посао
департмента и мој лично јесте обезбеђење правде. Али у сваком
конкретном случају и ја и тужиоци широм земље, будући да смо одговорни,
морамо да консултујемо и регулаторе и експерте, и такође морамо да
узимамо у обзир да би подизање оптужнице против неке институције могло
да изазове огромне економске последице: да људи остану без посла,
акционари без улога.'' (Мишић, 2013, 4). А бар су код нас појединци одавно
институције.

Врхунска политика, пропаганда, богата културна дешавања, станују

далеко од подунавског Кладова. Као рубни део Србије, са све мање и мање
становника, оно ишчекује да се његов брод најзад покрене, да буде
незахвалнији изазов људима ''са ивице закона'' и посрнулим заступницима
јавног интереса него што је то данас случај. Друштвени значај кафанског
живота у Кладову, као скупа међусобних односа конзумената пића, хране
или смештаја чији је заједнички именитељ кафански простор, уз
регулаторну асистенцију органа власти, огледа се у његовој мисији ослонца
за робинзонско тражење уточишта пред искушењима превладавања
сиромашног културног наслеђа и ауторитарне прошлости. Али исто тако,
кафане су доживљаване као места у којима су норме и индивидуални
односи функционисали успешније него у суморној стварности
социјалистичких колхоза или Потемкинових села самоуправног
социјализма. За малог човека на тлу ''српског Сибира'' кафана је била врт
Хесперида, Атлантида или нека слична утопија, у коју је улаз био једна од
ретких ствари слободног избора. Државни механизам имао је у њој дуго
времена латентног савезника за чињење подношљивим симбиозе власти и
неморала. На почетку постојања, места за одмор путника уз храну, пиће,
преноћиште, сагласно одговарајућем историјском следу околности,
кладовске кафане ницале су уз турску тврђаву чији су бедеми значили
прихватљиву дозу сигурности трговцима за склапање послова, да би
временом и саме надрасле почетну намену постајући својеврсна тржишта
робе, људи, информација и пропагандних активности. У недостатку
институционализованих видова културне и политичке делатности, нарочито

184
крајем XIX и већим делом XX века, кафански живот представљао је
позорницу значајних друштвених збивања у једном пограничном подручју
Србије, далеко од метрополе. Тада, као и данас, један је од релевантних
показатеља стања у заједници живљења омеђеној тешко премостивим
препрекама за стабилну егзистенцију попут правне несигурности, лошег
имовног стања и новокомпонованог популизма упакованог у тривијалност-
продукта дугогодишњег осећаја безперспективности. Колатерална штета
поимања кафана као прихватљивог опијума за народ огледа се у порасту
криминала, наркоманије, алкохолизма, проституције и корупције. Изгледа да
је то ипак за поредак у заједници допуштена цена опстанка са аспекта
заштите интереса тајкуна и њиховог прљавог новца. Обични конзументи
кафанских услуга своје порције делимично добијају у форми сатисфакције
за недостатак ауторитета, а они лишени таквих брига могу сопствене
тренутке опуштања доживљавати као афирмацију пожељног модела
потрошачког грађанског менталитета у виду ''homo consumericus''-a, чије
потребе полазе од једноставних облика хедонизма, а крајњи циљ имају у
''повећаном утицају на време, простор и тело'' (Профаца, 2009, 770). Тако
људска потреба за срећом често достиже епилог у лажном осећају
сигурности што га појединцу доноси кафанска верификација идентитета у
смислу лакоће и удобности сопствене егзистенције. Иста позорница служи
за предочавање ставова не би ли: а) разумели свет око себе, б) заштитили
самопоштовање јер нам ставови омогућују избегавање непријатне истине о
нама самима; в) допринели прилагођавању сложеном свету, г) исказали
сопствене основне вредности (Влаховић, 1997, 68).

Кафански живот још увек је углавном прихватљив начин

превазилажења осећаја беспомоћности и за друштво и за индивидуу.
Основна намена кафана- одмориште и лек против доколице и даље је
позитивна друштвена вредност и легитимна потреба проистекла из
савременог начина живљења. Сведочанство о томе чува се у ''живим
музејима'', окарактерисаним у Магрисовом ''Кафеу Сан Марко'' као:
склоништа; периферија историје сачињена од конзервативне оданости и
либералног плурализма посетилаца; тријумф виталне и крваве
различитости; права или кривотворена улазница за Обећану земљу;
раздор између душе и света; прихватилиште за убоге у срцу; лајфлифтинг;
цвет у води; геометрија одрицања; свет у рукама и круг око света (2009, 9-
29).

За нама остаје град чије су кафане, као уосталом и путеви, што

припадају свима, метафора кроз коју спознајемо стварност, погрешним
именом назване ''решето за ливење ноћи из дана'', град чија се изгледна
шанса да сачува себе налази у тврдњи аналитичара радо слушаних у
западно оријентисаним центрима моћи како Кладово ''јесте и било је једно
мало, безначајно место на Дунаву'' (Драгић 2012, 90).

185
УМЕСТО ПОГОВОРА

186
 ДО КРАЈА И НАЗАД

1.

Наишао сам на један стваран догађај који је веома сличан

измишљеном и који је достојан да буде надахнуће твом плодном и
узвишеном песничком духу. Доживео сам га на једној вечери, где се много
говорило о најразноврснијим чудима. Човек који је то причао заслужује пуно
поверење. Али какву везу има песник са поверењем? Он је писац коме
треба да верујеш кад изложи нешто добро или неки историјски догађај.
У Африци се налази колонија звана Хипоненсис, сасвим близу
мора. Поред ње је пловна лагуна. Из ње извире, као река, неки канал чија
се вода час улива у море, час се опет враћа у лагуну, зависно од плиме и
осеке. Ту се забављају млади и стари пецањем риба, једрењем, па и
пливањем, а углавном су то дечаци које тамо доводи беспослица и жеља за
забавом. За њих је највећи подвиг и највећа слава да пливају што је могуће
даље, а победник је онај који најдаље иза себе остави обалу и остале
пливаче. И приликом таквог такмичења један одважнији дечак је отпловио
далеко од обале. Тада му је допловио у сусрет делфин који је час јурио
испред дечака, сад опет пливао иза њега, па га заобилазио, најзад се

187
подвукао испод њега, збацио га, па је затим поново узео на леђа и понео
јадног дечака, који је дрхтао од страха, најпре према пучини, а после
кратког времена окренуо се према обали и вратио га на копно међу његове
вршњаке.
Глас о томе је почео да се шири колонијом. Долазили су сви,
посматрали дечака као некакво чудо, запиткивали га, слушали његове
приче, и то даље препричавали. Сутрадан људи запоседну обалу, очију
упртих на морску пучину и на све што је личило на море. Дечаци су
пливали, међу њима и онај, али опрезније. Делфин се поново појавио у исто
време и допливао до дечака. Он побеже с осталима. А делфин је скочио
увис, као да га је позивао да му се придружи, затим се загњурио а потом
начинио неколико кругова око њега.
То исто је урадио и сутра, и прекосутра, и следећих дана све док
људи, који су одрасли поред мора, нису осетили стид што су се плашили.
Пливали су с њим, играли се и дозивали га. Чак су га додиривали и
миловали по леђима. Заједно с његовом умиљатошћу расла је и његова
смелост, а највише се охрабрио дечак који је то први испробао. Он је
пливао поред делфина, пео му се на леђа, делфин га је носио и враћао.
Дечак је мислио да га је делфин препознао и да га воли, па га је и сам
заволео. Није се плашио ни делфин, ни дечак. Дечак је добијао све више
самопоуздања, а делфин постајао све питомији. И остали дечаци су
пливали заједно с њим с његове десне или леве стране и храбрили једни
друге да га се не плаше. Један други делфин /и то је право чудо/ пливао је
по страни, али смао као посматрач и пратилац. Он није радио ништа слично
нити је трпео да се са њим играју, већје оног другог делфина пратио и
враћао га, онако као што су остали дечаци радили с оним дечаком.
Невероватна ствар, али ипак исто тако истинита као и оно што сам ти
већ испричао: делфин који је носио дечаке и који се с њима играо дозволио
је да га извуку на суво. Тамо се на песку осушио, па кад се загрејао поново
се спустио у море. Познато је да је проконзулов легат Октавије Авит из
глупог празноверја полио мирисним уљем делфина док се налазио на
обали, а овај, ненавикнут на тај мирис и на тај поступак, поново је побегао
на пучину. Тек после неколико дана појавио се изнемогао и тужан, а пошто
је повратио снагу почео је да понавља своје несташне подвиге и све оно
што је обично радио. Сви градски службеници су сад јурили на обалу да
виде тај призор, задржавали се тамо и на тај начин новим трошковима
слабили већ иначе скромна средства тога града. Напослетку је само место
почело да губи свој мир и самоћу. И тако одлучише да кришом убију тога
делфина због које су толики долазили на обалу.
Могу да замислим како ћеш туговати због овог завршетка и како ћеш
богато украсити и дотерати ову причу. Нема никакве потребе да овоме било
шта додајеш. Биће сасвим довољно ако не умањиш истину. Да си ми
здраво!
-Писмо Гаја Плинија Млађег (62.г. Комо- 113.г. Битинија) Канинију-
књига IX-33, Писма, Српска књижевна задруга Београд 1982, с.306-308,

188
 / превод Албина Вилхара/

2.

На обали Женевског језера, у близини малог швајцарског града

Вилнев, опази неки рибар, који се једне лепе летње ноћи године 1918
извезао чамцем на језеро, необичан предмет насред воде; пришавши
ближе, распозна некакво превозно средство скрпљено од овлаш
састављених греда, које је неки наги човек неспретним покретима
покушавао да тера помоћу даске, употребљавајући је као весло. Зачуђен,
рибар потера до изнемогла човека и поможе му да пређе у његов чамац,
како-тако покри му мрежама голотињу, па покуша да се споразуме са њим,
који се дрхтећи од зиме плашљиво шћућури у једном углу чамца, али он
одговараше на неком необичном језику који ни једном једином речи није
имао сличности са његовим. Убрзо спасилац напусти сваки даљи покушај,
скупи мреже и убрзаним замасима завесла према обали.
Што би јаче на јутарњој светлости блеснули обриси обале, то више
поче да се разведрава и лице голога човека; неки детињасти осмех појави
се из густе браде око његових широких уста, једна се рука подиже
показујући преко воде, и он, увек изнова питајући и већ упола сигуран,
муцаше једну реч која је звучала као ''Росија'' и чула се све срећније што се
прамац чамца више приближавао обали. Најзад барка шкрипну о жало:
рибарева женска својта, која ишчекиваше водени плен, спазивши голога
човека у рибарској мрежи, разбежа се кричући, као некада Нузикајине
дворкиње; тек постепено, привучено необичном новошћу, поче да се
окупља вишее људи из села, којима се ускоро достојанствено и ревносно
придружи и храбри сеоски пандур. Њему је одмах, на основу разних
инструкција и богатог искуства ратнога времена, било јасно да ово мора да
је неки дезертер који је допливао са француске обале, и он се одмах
спреми за службено саопштење; но тај компликовани покушај убрзо изгуби
достојанство и вредност услед чињенице што је наги човек /коме су у

189
међувремену неки становници добацили капут и једне платнене чакшире/
на сва питања одговарао само све бојажљивијим и несигурнијим
понављањем свога упитног узвика ''Росија? Росија?''. Мало наљућен
несупехом, заповеди пандур странцу покретима који се не могадоше не
разумети да пође за њим, те мокри, боси човек у ландаравим чакширима и
капуту, опкољен сеоском дечурлијом која се у међувремену пробудила,
буде спроведен до суднице и онде затворен. Није се опирао, ни речи није
изговорио, само су му светле очи потамнеле од разочарења, а његова
висока рамена погнуше се као под ишчекиваним ударцем.
Вест о уловљеном човеку доспела је међутим и до оближњих хотела,
па су неколике даме и господа, очекујући са задовољством једну пријатну
епизоду у монотонији свакидашњице, дошли да виде дивљака. Једна дама
му даде слаткише, које он, неповерљив као мајму, није дотакао; један
господин начини фотографски снимак, сви су око њега весело жагорили и
говорили, све док најзад пословођа једне велике гостионице, који је дуго
живео у иностранству и говорио више језика, не ослови већ сасвим
престрашенога једно за другим на немачком, италијанксом, енглеском и
најзад на руском језику. Тек што је разумео први звук свог матерњег језика,
уплашени човек се трже, широки осмех раздвоји његово доброћудно лице и
од једног уха до другог, и поставши одједном сигуран и искрен, исприча он
целу своју историју. Она је била врло дугачка и врло заплетена, у
појединостима не увек разумљива за случајнога тумача, но судбина тога
човека била је углавном следећа:
Борио се у Русији, затим су га једног дана са хиљадама других
стрпали у вагоне и возили га врло дуго, затим поново утоварили у бродове
па још дуже возили кроз крајеве у којима је било тако топло да су се, како се
он изразио, топиле кости у месу. Најзад, ипак су негде пристали и били
претоварени у вагоне, и одједном упућени да јуришају на неко брдо, о чему
он ништа поближе није знао, јер га одмах у почетку рани један метак у ногу.
Слушаоцима, којима је тумач преводио питања и одговоре, постало је
одмах јасно да тај бегунац припада једној од оних руских дивизија у
Француској које су пркео пола света, преко Сибира и Владивостока, упућене
на француски фронт, и код свих се истовремено са извесном самилошћу
јави и радозналост да дознаду шта га је на то нагнало да предузме
необично бекство. Са напола доброћудним и напола лукавим осмехом Рус
радо исприча како је, тек опорављен, испитивао болничаре где се налази
Русија, на шта су му они показали правац, који је он некако запамтио према
положају сунца и звезда, и тако је крадом побегао, путујући ноћу а кријући
се дању од патрола по сењацима. Десте пуних дана јео је само воће и
испрошен хлеб, док најзад није стигао до овог језера. Сада његове изјаве
постадоше неразумљивије; изгледаше да је, будући пореклом из околине
Бајкалског језера, уобразио да се на другој обали, чије је немирне линије
опазио при вечерњој светлости, налази Русија...
...Тада поче саветовање о његовој судбини, док је он за све време, с
тупим погледом и погурен, стојао међу људима који су се препирали: једни

190
су сматрали да га треба предати руском посланству у Берну, други су се
опет прибојавали такве мере због које би га вероватно вратили у
Француску; полицијски чиновник је пак објашњавао тежину питања, реба ли
га сматрати војним бегунцем или странцем без докумената... Он као да је
потмуло осећао узбуну што ју је проузроковао својом присутношћу, и када је
жагор речи престао, он у тишини посве несвесно подиже обе руке на
молећив начин према њему, као што чине жене пред иконом...
''Шта хоћеш, Борисе?'' упита га директор благо.
''Опростите'', муцаше бегунац, ''хтео сам само сазнати... да ли смем кући''.
''Наравно, Борисе, смеш кући'', насмеши се упитани.
''Већ сутра?''
Сада се и други уозбиљи. Осмех ишчезну са његова лица, тако молећиво
беху изговорене те речи.
''Не, Борисе... засад још не. Тек кад се рат заврши''.
''А када? Када ће се рат завршити?''.
''То зна само Бог. Ми људи то не знамо''.
''А раније? Зар не могу већ раније поћи?''.
''Не Борисе''. ''Је ли то тако далеко?''.
''Да''.
''Још много дана?''.
''Много дана''.
''Ја ћу, господине, ипак поћи! Јак сам. Нећу се уморити''.
''Али не можеш, Борисе. Постоји граница''.
''Граница?'' погледа овај тупо. Реч му је била непозната. Тада он опет каза
својом чудном упорношћу: ''Препливаћу''.
Директор се скоро насмешио: но било му је ипак жао, па му благо објасни.
''Не, Борисе, то је немогуће. Иза границе, тамо се налази туђа земља. Људи
те неће пропустити.
''Али ја им ништа нећу учинити! Ја сам бацио пушку. Зар ме они не би
пустили да пођем својој жени, ако их замолим Бога ради?''.
Директору је бивало све теже у души. Осећао је у себи неку горчину.
''Не'', рече он, ''неће те пропустити, Борисе. Људи сад више не слушају реч
Божију''.
''Па шта да радим, господине? Ја не могу да останем! Људи ме не разумеју
а и ја њих не разумем''.
''Научићеш, Борисе''.
''Не, господине'', саже Рус дубоко главу, ''ништа ја не могу да научим. Ја
могу само да радим, у пољу, друго ништа не знам. Шта да радим овде? Ја
хоћу кући! Покажи ми пут!''
''Сада нема пута, Борисе''.
''Али, господине, они ми не могу забранити да се вратим својој жени и својој
деци! Ја више нисам војник!''
''Могу, Борисе''.
''А цар?'' запита он сасвим изненада, дрхћући од ишчекивања и
страхопоштовања.

191
''Нема више цара, Борисе. Људи су га свргнули''.
''Нема више цара?'' тупо је он буљио у другога. У његовим очима угаси се и
последња светлост, и он рече сасвим уморно: ''Значи, ја не могу кући?''
''Засад још не. Мораш причекати, Борисе''.
''Дуго?''
''Не знам''.
Лице у мраку постајаше све суморније: ''Већ сам тако дуго чекао! Не могу
више да чекам. Покажи ми пут! Хоћу да покушам!''
''Нема пута, Борисе. На граници ће те ухватити. Остани овде. Наћи ћемо
већ посла за тебе!''
''Људи ме овде не разумеју а и ја њих не разумем'', понављаше он упорно.
''Ја овде не могу да живим! Помози ми, господине!''.
''Не могу, Борисе''.
''Помози ми Бога ради! Помози ми, не могу ово више поднети!''
Стојали су немо један наспрам другога. Борис окреташе капу у рукама.
''Зашто су ме онда одвели од куће? Говорили су да треба да браним Русију
и цара. А међутим Русија је одавде далеко, а велиш, цара су... како си оно
рекао?''...
...Рус све више сагибаше главу, онда одједном рече тупо:
''Хвала ти господине, и окрете се.
Сасвим лагано, он се спуштао путем. Директор је дуго гледао за њим
и још му је било чудно што се не упућује гостионици, већ низа степенице
према језеру. Уздахнуо је дубоко па се вратио своме послу у хотелу.
Случај је хтео да идућег јутра онај сити рибар наиђе на голи
леш утопљеника. Он је пажљиво пололожио на обалу поклоњене чакшире,
капу и капут, и пошао у воду онако како је из ње изашао. О целом случају
састављен је записник, и пошто име странца није било познато, стављена
му је на гроб једна јевтина дрвена крстача, један од оних малих крстова што
обележавају безимене судбине, којима је сад с краја на крај прекривена
наша Европа.

-Штефан Цвајг, Епизода на Женевском језеру- Новеле, матица српска

Нови Сад 1951, с.125-133, превод Радивој Ковачевић

192
 3.

Овај град је џиновски брод, насукан на обалу велике реке; његове машине
даноноћно раде пуном паром, са обале непрекидно налећу нови путници,
пристижу нови товари, по палуби се ковитла и по буџацима таложи песак са
околних брда, једнако се нешто прави, поправља и руши, али брод никако
да крене. А ја маштам о пловидби.

Гвоздене завесе, бодљикаве жице, ватрене линије које су доскора делиле

Исток од Запада, биле су непробојне али вештачке границе на једном
природно неразграниченом подручју: исток и запад су астрономска фикција,
исполитизована астрономија, то су полови наше дезоријентисаности и
страха. Граница између севера и југа, напротив, није дело људских руку,
већ планетарна чињеница, производ космичке промисли коју само
Промисао (промишљање) може да поништи. Почнимо, дакле, да мислимо.
Можда ћемо једнога дана постићи оно што већ чине птице селице, гуштери
са Галапагоса, снежни облаци над Килиманџаром, муње између два пола и
воде сва три океана.

193
-Према: Јудита Шалго, Једнократни есеји, ''Стубови културе'' Београд
2000, с.21, 50, 60.-

ИЛУСТРАЦИЈЕ

194
1.

Кубаба, крчмарица која је постала краљица сумерског града Киша око 2.500 г.п.н.е.
поштована и као божанство, претеча фригијске Кибеле и Кубабе из Сарда (сл.1. и
сл.2.)

2.

195
3.

Крчмарева кћер, Царица Јелена, супруга Констанција Хлора и мајка цара

Константина, новчић из 324.г.н.е. (слика 3); на слици 4. на бугарској икони са царем
Константином

4.

196
5.

197
Царица Теодора /495-548/, бивша проститутка, супруга Јустинијана Првог (сл.5.)

6.

Ада Кале, оријентална кафанска Мека на ђердапском Подунављу (сл.6)

7.

198
Стари кладовски град Фетислам, поглед са дунавске стране (сл.7)

8.

199
Филип Ферари, најпознатији нумизматичар и филателиста, власник бродарске
агенције у Кладову концем XIX века

9.

200
10.

Рођаци из ђердапске регије-стриц и синовац: Драгутин Франасовић (10), министар

војни и спољних послова Краљевине Србије и Рихард Франасовић, министар
унутрашњих и спољних послова Краљевине Румуније (9).

11.

201
Кладовљанин Ђорђе Маринковић, композитор култне српске песме ''Тамо далеко''

12.

Принц Монпарнаса, један од највећих боема 20.века Јулиус Мордехај Пинкас-

познати сликар Жил Паскин из Видина

202
13.

Кладовска кафана ''Дубровник''

14. 15.

203
Јан Флеминг, организатор диверзије на Сипском каналу (сл.14) и ''извођач радова''
Мерлин Миншел (сл.15).
16.

Вера Пешић, немачки агент- Немцима открила енглеске планове о минирању

Ђердапа ради спречавања пловидбе
17.Марко Милуновић, енглески агент, током Другог светског рата распоређен у Кладову

18.

204
Хотел ''Ђердап'' из 1972.г.

205
19.

''И бог створи кафанску певачицу''

206
20.

Драги кладовски гост 9.10. 1972- Иво Андрић

21.

Џералд Штајн, краљ кавијара у кладовском Рибарском газдинству

207
22.

Шампион хедонизма Ј.Б. Тито

208
 БИБЛИОГРАФСКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Аврамовић Сима, Општа правна историја- Стари и Средњи век, Правни факултет Београд
и ''Досије'', Београд 2000.г.

Алимпић Д, Полицијски зборник закона, уредаба и расписа у Краљевини Србији, Београд

1905

Anderl Gabriele, Manoschek Walter, Неуспело бекство, јеврејски ''Кладово транспорт'' на путу
за Палестину 1939-42, Јеврејски историјски музеј, Београд 2004.г.

Андрије Бернар, Беч Жил, прир. Речник тела, одредница ''пијанац'' аутора Дидије
Нурисона, ЈП ''Сл.гласник'' Београд 2010.г.

Андрић, Иво,

а) Бифе ''Титаник'' збирка приповедака ''Немирне године'', Сабрана дела Иве Андрића,
1963.г, ''Просвета'' Београд, ''Младост'' Загреб, ''Свјетлост'' Сарајево, Државна заложба
Словеније Љубљана,

б) Аникина времена, збирка приповедака ''Јелена, жена које нема'', Сабрана дела...

в) На лађи, збирка приповедака ''Знакови'', Сабрана дела...

г) Ноћ у ''Алхамбри'', збирка приповедака ''Знакови'', Сабрана дела...

д) Вино, збирка приповедака ''Стазе, лица, предели'', Сабрана дела...

ђ) Знакови, збирка приповедака ''Знакови'', Сабрана дела...

Андрић Иво, Омерпаша Латас, Сабрана дјела Иве Андрића, ''Свјетлост'' Сарајево,
''Младост'' Загреб, 1977.г.

Андруцос Стериос, Дневник за 1945, Кладово, збирка Данка Јовановића, Кладово

Armstrong Harold, Turkey in Travail, The Birth of a New Nation, London, John Bodley Head
1925.г.

Арсенијевић Лазар, Историја српског устанка, књига I, Београд 1898.г.

209
Атанасковић Петар, Стање и могућности развоја туризма и угоститељства на подручју
Тимочке крајине, ''Развитак'' бр1, Зајечар 1972.г.

Beldiceanu Nicolas, Blediceanu- Steinherr, Quatre actes de Mehmed II concernant les Valaques
des Balkans slaves, ''Sudost- Forschungen'', Munchen 1965

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине вароши Неготин из

1863.г, Неготин 2001, књига 1, Историјски архив Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве

владе за Округ Зајечарски 1941- 1942, књига 1, Неготин-Зајечар 2006, Историјски архив
Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине Среза Кључког из 1863.г,

3, Неготин 2005, Историјски архив Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Записници наставничког савета гимназије у Неготину

1941-1945, Историјски архив, Неготин 2006.г.

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве

владе за Округ Зајечарски 1943- 1944, књига 2, Неготин- Зајечар 2007, Историјски архив
Неготин

Благојевић Ратко, приређивач, Шематизам Округа крајинског 1839-1924, Историјски архив

Неготин 2005.г.

Блануша Драгиша, Чувао сам Милошевића, Глас јавности Београд 2001.г.

Бојичић Радивоје, Манити воз у Златном крсту, ''Дерета'' Београд 2012.г.

Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3-1945,
Зајечар 1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција
СКС Зајечар

Брехт Бертолт, Календарске приче, ''Рад'' Београд 1969.г.

Брехт Бертолт, Песме сиротог Б.Б, ''Рад'' Београд 1985.г, избор и превод Слободан Глумац

Бродски Јосиф, Удовољити сенци, ''Дечије новине'' Горњи Милановац 1989.г.

Buric Fedja, Becoming mixed: Mixed marriages of Bosnia- Herzegovina during the life and death
of Yugoslavia, Disertation for the degree of Doctor of Philosophy in History, University Illiniois at
Urbana- Champaingn 2012, Urbana- Illiniois

Вертовшек Ненад, Ђурко Бруно, Нова решења за професионалне изазове помораца-

антистрес програми и развијање критичког мишљења, ''Методички огледи'' 31-32, вол.17,
Хрватско филозофско друштво, Загреб 2010.г.

Вешовић Милош, Карабула Брус, ''Развитак'' бр. 2, Зајечар 1973.г.

Вивијан, Херберт, Србија:рај сиромашних, ''Службени гласник'' Београд 2010.г.

Витрувије, О архитектури, ''Завод за уџбенике'' и ''Досије студио'' Београд 2009.г.

210
Влаховић Нина, Ставови о језику у оквиру општих изучавања ставова, ''Култура'' бр.95-
часопис за теорију и социологију културе и културну политику, ''Завод за проучавање
културног развитка'' Београд, 1997.г.

Војиновић Ненад, приређивач, Попис становништва и имовине Среза брзопаланачког из

1863.г, Историјски архив Неготин 2011.г.

Вукомановић Младен, Панајотовић Зоран, приређивачи, Раднички покрет у Источној

Србији, књига 2, Историјски архив Зајечар и Међуопштинска конференција СКС, Зајечар
1984.г.

Гацовић Славољуб, Елементи мита о богу Дионису и других античких митова у басмама
типа Прича Господња код Влаха Североисточне Србије, ''Развитак'' бр.207-208, Зајечар
2002.г.

Гиљен Никола, Јовићевић Соња, Шарановић Оливера, Принцеза Оливера- заборављена

српска кнегиња, Фонд Принцеза Оливера, Београд 2009.г.

Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999,
Историјски архив Неготин

Глигоријевић Мило, Српска Атлантида, путописи, ''Службени гласник'' Београд 2011.г.

Голубовић Видоје, О настанку и називима механа и кафана старог Београда, Ниш 2010,
''Теме'' бр.3, Универзитет у Нишу.

Грим Јаков и Вилхелм, Звездани талири, пр.Угљеша Крстић, Савремена школа Београд,
1964.г.

Гулић Милан, Важност Дунава и Ђердапа у ратним операцијама на подручју Југославије

1941-1944, ''Историја 20. века'' бр.3/3012, Институт за савремену историју Београд

Дамјановић Ратомир, Томић Ново, Ћосић Сања- приређивачи, Сербиа- српски народ,
српска земља, српска духовност у делима страних аутора, ''Итака'' Београд 1996.г.

Дамњановић Јеврем, Завичајна књига Тимочана и Крајинаца, Удружење Тимочана и

Крајинаца Београд, 2006.г.

Даниловић Јелена, Популарне тужбе од римског до савремених права, Институт за правну

историју на Правном факултету у Београду, Београд 1968.г.

Даниловић Рајко, Употреба непријатеља- политичка суђења у Југославији 1945-1991, Завод

за уџбенике, Београд 2010.г.

Дачић Миодраг, Стеван П. Бошковић као врсни посматрач, Зборник радова конференције
''Развој астрономије код Срба IV'', Астрономско друштво Руђер Бошковић Београд, бр.7,
2007.г.

Димитријевић Коста, Разговори и ћутања Ива Андрића, Издавачко информативни центар

студената, Београд 1976.г.

Динкић Станоје, Неготин и његови великани, Народна библиотека Неготин 2001.г.

211
Добрашиновић Голуб, Вук у Крајини и Кључу, Кладово- Историјски архив Крајине, Кључа и
Пореча, Неготин 1986.г.

Добривојевић Ивана, Образовање у служби идеологије- Просветни напори власти на

српском селу 1945-1955, ''Историја 20. века'' 3/2011, Институт за савремену историју
Београд

Драгић Жељко, Путовање у вечност- 70 година Кладово транспорта', ''Космо'' Беч 2012.г.

Дрљача Душан, Неке промене у структури становништва Сипа као последице изградње
хидроцентрале Ђердап, ''Развитак'' бр.4-5, Зајечар 1966.г.

Ђаја Иван, Низ воду- разговори удвоје, Београд 1938 http://www.rastko.rs/delo/13004

Ђорђевић Б. Драгољуб, Казуј крчмо Џеримо- периферијска кафана и около ње, ''Службени
гласник'' Београд и Машински факултет Ниш 2011.г

Ђорђевић Б.Драгољуб, приређивач, Кафанологија, ''Службени гласник'' Београд 2012.г.

Ђорђевић Пуриша, Писма из мале вароши, ''Нолит'' Београд 1977.г.

Ђукић Славољуб, Политичко гробље, ''Службени гласник'' Београд 2010.г.

Завод за урбанизам и комуналну делатност СР Србије, Просторни план општине Кладово,

Београд 1978.г.

Еко Умберто, Фукоово клатно, ''Белетра'' Београд 1988.г.

Еко Умберто, Тајанствени пламен краљице Лоане, ''Политика'' и ''Народна књига'' Београд
2004.г.

Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Буково код Неготина, Београд-превод

7. дела Путописа Евлије Челебије, Београд 1941, ''Зорка''

Ештон Фредерик, Лун и дуговечни, ''Рото забавни роман'' Нови Сад 1979.г.

Живановћ Вишеслав, ''Полетом'' до Полета, Центар за културу, Кладово 2008.г.

Живановић Вишеслав, 12 деценија ловачког друштва у Кладову, Центар за културу и

Ловачко удружење ''Ќључ'', Кладово 2010.г.

Ивановић Владимир, ''Субота на банхофу'': Свакодневица југословенских радника на

привременом раду у СР Немачкој и Аустрији, ''Годишњак за друштвену историју'' бр.1,
издање Удружења за друштвену историју, Београд 2011.г.

Илић Сава, Летопис цркве кладовске, Храма Светог Великомученика Ђорђа Победоносца,
''Баштиник'' бр.6, Историјски архив Неготин 2003.г.

Јаковљевић, Ранко, Руси у Србији, ''Беокњига'' Београд 2004.г.

Јаковљевић Ранко, Јеврејски код, ''Беокњига'' Београд 2005.г.

Јаковљевић, Ранко, Уместо домовине читав свет, ''Беокњига'', Београд 2006.г.

212
Јаковљевић Ранко, Пут Светог Никодима, ''Беокњига'' Београд 2007.г.

Јаковљевић, Ранко, Ада Кале, ''Баштиник'' бр.11, Историјски архив Неготин 2009.г.

Јаковљевић Ранко, Историја једне границе, ''Пешић и синови'' Београд 2010.г.

Јаковљевић Ранко, Капија народа на Ђердапу, ''Пешић и синови'', Београд 2011.г.

Јаковљевић Ранко, Између пера и мача, ''Пешић и синови'' Београд 2012.г.

Јаковљевић Снежана, Ева од кавеза, ''Просвета'' Београд 1995.г.

Јанковић Ђорђе, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981.г.

Јанковић Зоран, Развој трговине, занатства и угоститељства у Зајечару 1833-1941,

''Архивско наслеђе'' бр.4, Историјски архив Тимочке крајине, Зајечар 2006.г.

Јанковић Зорица, ''70. годишњица априлског рата- ''Посебан подухват'', недељник ''Време''
бр.1057, Београд 7.4.2011.г.

Јанковић Милорад, Рат шпијуна у Краљевини Југославији, Загреб 1982.г.

Јанковић Сава, Влашка народна песма о Стојану Булибаши, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1969.г

Језерник, Божидар, Дивља Европа, Београд 2007.г.

Јесипов Б.П. Елементарна дидактика, Предузеће за уџбенике у учила Народне Републике

Србије, Београд 1948.г.

Јовановић Божин, Привреда Тимочке крајине 1940- 1990, ЈП Штампа радио и филм, Бор
1995.г.

Јовановић Вера, Михаило Томић- време и стваралаштво, Кладово 2006.г.

Јовановић, Јован, Особености Кладова и околине, издање аутора, Београд 1938.г.

Јовановић Јован, Преламање историје у 20. веку, издање аутора, Кладово 1963.г.

Јовановић Коста, Неготинска крајина и Кључ, насеља и порекло становништва, репринт у

''Баштинику'' бр.4, Историјски архив Неготин 2001.г.

Јовановић Миодраг, Лађари, ''ЈРБ'' Београд 2008.г.

Јовановић Момир, Прошлост Кладова, рукопис у збирци Данка Јовановића, Кладово,

1960.г.

Јовић Небојша, Бал госпође Гаље, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1998, бр.43

Јовић Небојша, Пре ''Ужичке Републике'', Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1999, бр.44

А)
Јовић Небојша, Сто десет година од прве железнице у Неготинској крајини, ''Баштиник''
бр.3, Историјски архив Неготин 2000.г.

213
Б)
Јовић Небојша, Породица Стојановић- Мокрањац, ''Баштиник'' бр3, Историјски архив
Неготин 2000.г.

В)
Јовић Небојша, Енигма Пилетић, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 2000.г, специјално издање

Казимировић Радован,Тајанствене појаве у нашем народу, Београд ''Ново дело'' 1940.г.

Кандић Љубица, Практикум за Општу историју државе и права, ''Просвета'' Београд 1976.г.

Каниц Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, Београд, ''Српска књижевна

задруга'', 1987.г.

Капор Мома, И то ће проћи, београдска ''Политика'' 8.7.2012.г.

Караџић Вук, Сабрана дела, књига 8, ''Даница за 1827.г'', ''Просвета'' Београд 1964.г.

Караџић Вук, Српске народне пјесме 1, ''Просвета'' Београд 1976.г.

Кафка Франц, Процес, ''Свјетлост'' Сарајево 1982.г.

Кисинџер Хенри, Дипломатија, прва књига, ''Верзалпрес'' Београд 1999.г.

Константиновић Михаило, Друштвена својина ''Анали'' бр.3-4, Правни факултет Београд

1962.г.

Константиновић Михаило, Облигације и уговори- Скица за законик о облигацијама и

уговорима, Правни факултет Београд 1969.г.

Константиновић Радомир, Ахасвер, Пентаграм, ''Нолит'' Београд 1984.г.

Костић Ђорђе, Добро дошли у Србију- крајеви Србије у немачким водичима за путнике
1892-1914, Београд 2006.г.

Коцић Марија, Оријентализација материјалне културе на Балкану- османски период 15-

19.век, ''Хеспериаеду'' Београд 2010.г.

Крекић Богдан, Кроз Србију и Румунију са аустријском војском, Штампарија Босанске поште
1919.г.

Кривачек Пол, Вавилон- Месопотамија и рађање цивилизације, ''Марсо'' Београд 2010.г.

Кроња Ивана, Естетика, политика и родно питање у филмовима Душана Макавејева,

''Република'' Београд бр.524-525, 1-31-5-2012.г.

Лаертије Диоген, Животи и мишљења истакнутих филозофа, ''БИГЗ'' Београд 1973.г.

Лазар Жолт, Настанак масонерије, ''Медитерран'' Нови Сад 2009.г.

Лазаревић Ђорђе,
а.
''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.4.

214
б.
''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.

Le Corbusier, Путовање на исток, ''Карпо'' Лозница 2008.г.

Магрис, Клаудио, Микрокосмоси, ''Архипелаг'' Београд 2009.г.

Мазовер, Марк, Мрачни континент-Европа у двадесетом веку, ''Архипелаг'' Београд 2011.г.

Мандић Игор, Слобода лајања, ''Профил'' Београд 2011.г.

Маслеша Јелена, Сећање на Весу Маслешу, часопис ''Дело'' бр.5, ''Нолит'' Београд 1959

Meredith B Gordon, Such Stuff as Dreams are Made On: The Story of Caviar, from Prehistory to
the Present, http://leda.law.harvard.edu/leda/data/504/Gordon.rtf

Мажуранић Владимир, Приноси за хрватски правно- повјестни рјечник, књига 1, Загреб

1908-1922, репринт издање ''Информатор'' 1975.г.

Малешевић Крстан, Паланачки дух, квазиплурализам и рат,, ''Култура'' часопис за теорију и

социологију културе и културну политику, бр.95, Београд 1997.г.

Мантран Робер (приређивач), Историја Османског царства, ''Clio'', Београд 2002.г.

Марјановић- Вујовић Гордана, Подручје општине Кладово у средњем веку (7-15.век),

рукопис

Матицки Миодраг, Делта, ''Прометеј'' Нови Сад 2011.г.

Мачај Стеван, Обичаји Румуна, ''Развитак'' бр 2, Зајечар 1966.г,

Меденица Михаило, Последња боемска енклава, дневни лист ''Прес'' Београд, 9.1.2011.г.

Миленовић Десимир,краљев мајор- искрена исповест предратног официра Божидара

Миленковића, НИП Тимок Зајечар 2005.г.

Милићевић Милан Ђ, Кнежевина Србија, Београд 1876.г.

Миловановић Александра, Плавшић Никола, приређивачи, Протокол магистрата Нахије

поречке 1828-1832, Историјски архив Неготин 2012.г.
Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3-1945,
Зајечар 1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција
СКС Зајечар

Милуновић Марко, Са капетаном Нашом у Београду, ауторско издање, Стокхолм 1990.г.

Милуновић Марко, Од немила до недрага, Стокхолм 1992.г, ауторско издање.

Милуновић Марко, Почеци титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и Кључу,

писано у Шпанији 2001.г, рукопис, у поседу аутора

Миновић Живорад Жика, Улични биограф- књигом на књиге Славољуба Ђукића, ''Алтера''
Београд 2010.г.

215
Митровић Андреј, Устаничке борбе у Србији 1916-1918, ''Српска књижевна задруга''
Београд 1987.г.

Митровић Момчило -Страхиња Поповић пр, КПС у Источној Србији Окружни комитет 1945-1948,
Институт за новију историју Србије, Архив Србије, Архив Тимочке крајине, Београд 2012.г.

Михајловић Илија, Експлоатација државних шума као узрок њиховом нестајању на подручју
Тимочке крајине 1861-1918. године, ''Развитак'' бр.1, Зајечар 1982.г.

Михајловић Милица, Традиционална кухиња Јевреја бивше Југославије, ауторско издање,

Београд 1998.г.

Михајловић Неда, Архитектура Бора између два светска рата, ''Баштиник'' бр.6, Историјски
архив Неготин 2003.г.

Мичета Лука, Ване Ивановић између Тита и Драже, ''Чигоја'' Београд 2010.г.

Мишковић Наташа, Базари и булевари- свет живота у Београду 19. века, Музеј града
Београда, Београд 2008.г.

Настасијевић Момчило, Из тамног вилајета, ''Политика'' и ''Народна књига'' Београд 2005.г.

Ненадовић Константин, Хајдук Вељко Петровић крајински војвода, ''Баштиник'' бр.5,

Историјски архив Неготин 2002.г.

Нинковић Нићифор, Жизниописанија моја, ''Нолит'' Београд 1988.г.

Никчевић Тамара, Голи отоци Јова Капичића, ''ВБЗ'' Београд 2010.г.

Новаковић Слободанка, Нека искуства у досадашњем раду са пионирима, Председништво

ССОЈ, Билтен бр.8, фебруар 1976.г.

Норич, Џон Џулијус, Византија- Рани векови, ''Евро- Ђунти'' Београд 2009.г.

Обрадовић Зоран, Поповић Илија, Монографија ООУР ''Кладово''- Галеника, Нови Сад
1983.

Пајин Душан, Религијско и еколошко значење смрти, ''Култура''- часопис за теорију и

социологију културе и културну политику, бр.95, Београд 1997.г

Пајић Миленко, Кино ''Фортуна'', Летопис Матице српске, Нови Сад, април 2010, књига 485,
свеска 4

Паковић Златко, Разорени умови елите, београдска ''Политика'' 28.8.2010.г, додатак

''Култура, уметност, политика''

Пантић Мирослав, Сусрети с прошлошћу- огледи и студије, ''Просвета'' Београд 1984.г.

Пантић Ненад, приређивач, Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за

Округ Зајечарски 1943-1944, 3, Неготин- Зајечар, Историјски архиви Неготин и Зајечар
2008.г.

Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка крајина, ''Биноза'' Загреб 1970.г.

216
Пауновић Маринко, Београд кроз векове, ИК ''Светозар Марковић'' Београд 1971.г.

Пауновић Петар, О здравственим приликама у Крајинском округу крајем XIX века,

''Развитак'' бр.1, Зајечар, 1987.г.

Перић Милан, Хронологија радничког и народноослободилачког покрета у Крајини, Поречу

и Кључу 1871-1945, Историјски архив Неготин, 1969.г.

Петровић Михаило,Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Српска краљевска

акдемија, Српски етнографски зборник књига 57, Друго одељење књига 24, Београд 1941.г.

Петровић Леонида, Биографија, Лозана 1966.г, рукопис

Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда, 1964.г.

Петровић Михаило Алас, ''Џумбус комати на биковито ћемане'', магазин ''Српско наслеђе''
бр.5, мај 1998.г, Београд

Петровић Наташа, Британци у Србији 1900. до 1920, Задужбина Андрејевић, Београд

1996.г.

Пирх, Ото Дубислав, Путовање по Србији у 1829.г, Академија наука Београд 1899.г. и
издање ''Службеног гласника'' Београд из 2012.г.

Плиније Млађи, Писма, Српска књижевна задруга Београд 1982.г.

Плиније Старији, О уметности, Завод за уџбенике и Досије студио, Београд 2011..г.

(Naturalis Historia )

Покорни, Франц Ксавер, Војно- географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из
1784, објављено у часопису ''Развитак'' Зајечар 1970.г.

Полојац Милена, Практикум за римско право, Правни факултет Београд 2011.г.

Поповић Ј.Душан, О Цинцарима, ''Прометеј'' Београд, 2008.г.

Поповић Јустин, Житија светих за децембар, СПЦ Манастир Ћелије, 1977.г.

Поповић М.Ђ, Алкохол у Балканском рату- предавање на 14. међународном конгресу

против алкохолизма у Милану 21-28.септембра 1913, Београд 1914.г.

Поповић Радован, Српски књижевни зверињак- књижевни живот Србије 1944-2000,

''Службени гласник'' Београд 2011.г.

Поповић Страхиња, Јовановић Божин, Мишљења, предлози и савети Добривоја

Радосављевића Бобија, ''Развитак'' бр.3, Зајечар 1985.г.

Профаца Маја, Срећа као проблем, ''Филозофска истраживања'' св.4, Загреб 2009.г.

Пушић Радосав, Време уписано у сликама- огледи из друштвене и културне историје Кине,
''Плато'' Београд 2011.г.

Раденковић Радослав, Тимочке легенде о местима, ''Развитак'' 4-5, Зајечар 1979.г.

217
Радовић П Јован, Светла воштаница на хумкама кладовских јунака и мученика 1912-1920,
Београд 1933.г.

Радојичић Милорад, Никола Цоловић, ''Архивско наслеђе'' бр.5, Историјски архив Тимочке
крајине, Зајечар 2007.г.

Рајовић Верољуб, Улога јавног тужиоца у грађанском судском поступку СФР Југославије,
Савез удружења правника Југославије, Београд 1965.г.

Рајс, Арчибалд Рудолф, Шта сам видео и преживео у великим данима, Београд 1928г,
репринт ''Баштиник'' бр.3, Историјски архив Неготин, 2000.г.

Рац Коломан, Антологија старе лирике Грчке, Матица хрватска, Загреб 1916.г.

Рисојевић Ранко, Андрић у хотелу ''Палас'', београдска ''Политика'' од 6.3.2011.г

Робен Ноел Жан, Стари Рим, ''Клио'' Београд 2009.г.

Roman Ileana, Ada Kaleh, МЈМ Craiova, 2005.г.

Романдић Видоје, сликарске белешке ''Све волим и све воли мене'', ''Развитак'' бр. 6,
Зајечар 1971.г.

Романовић Радослав, ''Гласник Вељкове Крајине'', Неготин 1935, бр.31

Рудан Бора, Одлазак песника, ''Развитак'' Зајечар 1988.г, бр.6,

Српска академија наука и уметности, Речник српскохрватског књижевног и народног језика,

књига 10, Београд 1978.г.

Светоније, Гај Транквил, Дванаест римских царева, ''Напријед'' Загреб 1978.г.

Селинић Слободан, Друштвена исхрана у Југославији 1945-50, ''Архив'' часопис Архива

Србије и Црне Горе, бр.1-2/2008, Београд.

Сервантес Мигел, Велеумни племић Дон Кихот од Манче, књига 4, ''Нолит'' Београд 1964.г.

Симић Драгослав, Петровић Милан, Дражесни КГБ јави се, ''Удружење новинара Србије'',
Београд 2009.г.

Симић Перо, Деспот Звонимир, Тито- строго поверљиво- архивски документи, ''Службени
гласник'', Београд 2010.г.

Скерлић Јован, Писци и књиге, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1926.г.

Сремац Стеван, Приповетке, ''Рад'' Београд 1966.г.

Станисављевић Вукашин, Наша народна књижевност, ''Пирг'' Београд 2000.г.

Станковић Момчило, Брза Паланка, МЗ Брза Паланка 1984.г.

Стојанчевић Видосава, Етнодемографске карактеристике и традиционална култура у

Кључу у XIX веку, до Првог светског рата, '' Баштиник'' бр 4, Историјски архив Неготин
2001.г.

218
Ступица Мира, Шака соли, Београд 2000.г.

Тацит Корнелије, Хисторие, ''Latina et Graeca'' ВПА Загреб 1987.г.

''Теме'' Часопис за друштвене науке Универзитета у Нишу 3/2010, јул-септембар 2010,

посвећен теми ''Кафаналогоја: социологија једног културног облика''

Теренције, Комедије, Српска књижевна задруга Београд 1978, са предговором Владете

Јанковића ''О римској комедији, Теренцију и његовом утицају''

Тимотијевић Милена, Проституција на феминистичкој политичкој агенди, зборник ''Неко је

рекао феминизам?'' пр. Адриана Захаријевић, Хајнрих Бел фондација, Београд 2008.г.

Тодоровић Александар, Крајинске новости, Неготин, бр. 21 од 18.9.1932.г.

Тодоровић Мирољуб, ''Запис из кафане 'Сврати бато'', ''Развитак'' бр. 4-5, Зајечар 1984.г.

Тодоровић Момчило, Хипноза за свакога, ауторско издање, Београд 1969.г.

Тошић Александра, Животне борбе заборављених људи, ''Мисао''-лист учника неготинске

гимназије, Неготин 2012.г.

Тројановић Сима, Губа- историјско фолклорне белешке, ''Реч и слика'', јануар 1927.г.
Београд

Тројановић Сима, Јединство народног духа, ''Службени гласник'' Београд 2008.г.

Ћирковић Ц. Симо, Књаз Михаило Обреновић- живот и политика, ''Службени лист СРЈ'' ,
Београд 1997.г.

Фатић Александар, Улога казне у савременој полиархичној демократији, Институт за

међународну политику и привреду Београд, 2010.г.

Фотић Александар, прир. Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба,
''Клио'' Београд 2005.г.

Хан Верена, Остава стакла у Фетисламу, Зборник радова са научних скупова у Неготину и
Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150
година ослобођења од Турака, Кладово- Неготин 1984.г.

Хан Верeна, Стакло (Ртково- Гламија 1) у зборнику ''Ђердапске свеске'' Но.3, Археолошки
институт Београд 1986.г.

Хашимбеговић Селмо, ур, Збирка одредаба о прекршајима садржаним у савезним и

републичким прописима, ''Савремена администрација'' Београд 1959.г.

Херодот, Историја, ''Дерета'' Београд, 2007.г.

Храбак Богумил, Османлијска морнарица у поречју Средњег Дунава 1428-1566, Годишњак

града Београда, књига 26- Београд 1979.г.

Храбал Бохумил, Служио сам енглеског краља, ''Дечије новине'' Горњи Милановац 1989.г.

219
Цветичанин Милан, прир. Споменица Тимиочке епархије 1834-1934, Књижевни фонд
Тимочке епархије Зајечар 1934.г.

Цветковић Срђан, Између српа и чекића 2- Политичка репресија у Србији 1953-1985,

''Службени гласник'' и Институт за савремену историју, Београд 2011.г.

Челенковић Теодосије, Радна снага у самоуправном друштву, ''Рад'' Београд 1980.г.

Чукић Рајко, Приче о градитељима Ђердапа, Удружење инжењера и техничара

Југославије, Београд 1985.г.

Шкрињар Марија, Храна у угоститељству и њено чување, Природно- математички факултет

Нови Сад 2007.г.

Stein Gerald M, Caviar! Caviar! Caviar!, Published by Lyle Stuart Inc. Secaucus, New Jersey,
1981

Штамбук Владимир, Интернет и политика, Верзалпрес Београд 1999.г.

Коришћени интервуји и документарна грађа

1. Документацја о кореспонденцији свештеника града Кладово за време рата 1916-

1918, 1.2.1916- 23.3.1918/, Териториален архив Видин, ф.76К, Црква ''Рождетсво
Богородично'' Дунавци оп.1, а.е. 21, л.1-31/
2. Казивање бившег точиоца пића у кафани ''Србија'', Ђорђа Димитријевића,
забележено 4.1.1985. године.
3. Текст ''Уређује се кладовска тврђава'', лист Крајина, Неготин, 10.6.1952.г, с.6.
4. Извештај о раду Народног одбора општине Кладово од 20.3.1960. до 17.5.1963.г,
збирка Душана М. Јаковљевића, Кладово.
4. Разговор са Зорином Аном Александровом , старом 17 година и 8 месеци, Елмиром
Карантабаевом, старом 17 година и 11 месеци и Ирином Мељниковом, старом 21
годину, од 16.6.1992.г.
6. Казивање Косте Ницуловића, Кладово, рођеног 1952, Славољуба Стајковића,
Кладово, рођеног 1956. године и Златка Јуларџије, Кладово, рођеног 1959.г.
Забележено 24.10.2009.г.
7. Разговор са Чедомиром Пасатовићем из Кладова, старим 70 година, 6.4.1992.г.
8. Разговор са Љубомиром Скалушевићем, рођеним 1958.г, из Кладова. Забележено
21.12.2008.г.
9. Разговор са Тихомиром Болдорцем, рођеним 1948.г, дугогодишњим шефом сале
хотела Ђердап, 6.9.2010.г. и 9.6.2011.г.
10. Казивање забележено 26.4.2003.г. по причању Живорада Ивовића, локалног
функционера Српског покрета обнове деведесетих година прошлог века.
11. Разговор са Јованом Дабесковићем из Грабовице, старим 80 година, забележен
13.1.2007.г.
12. Разговор са Димитријем Николићем из Мале Врбице, старим 37 година, забележен
25.6.2010.г.
13. Документ у поседу аутора, заведен под бројем 09-17/01 од 16.2.2001, јавно читан у
информативном програму Радио ''Ђердапа'' наведеног датума.
14. ''Цариник'', лист Управе царина Србије, 2004.г, с.5, текст ''Допринос Царинарнице
Кладово попуни буџета- Од једног прекршаја три милиона евра''

220
15. Народне новине ''Завичај'' Неготин 2004.г, бр.49, с.9, текст ''На тромеђи Бугарске,
Румуније и Србије цвета проституција- Праве бизнис од белог робља''
16. Решење Народног одбора Општине Кладово Нац.бр.89/59 од 24.9.1959, препис из
Катастарског операта КО Кладово за 1958.г, Служба за катастар непокретности
Кладово
17. Решење Народног одбора општине Брза Паланка 06-47-1/59 од 4.9.1959, приватна
збирка Милче Дабесковића, Кладово.
18. Здравице Ј.Б.Тита и Н. Чаушескуа изречене у хотелу Ђердап 20.9.1969.г,
''Развитак'' , Зајечар 1969.г, бр. 4-5, с.3-4.
19. Општински комитет СКС Кладово, Документи изборне конференције СК, Кладово
март 1982.г.
20. Општински комитет СКС Кладово, Изборна конференција организације СКС
Општине Кладово- материјали, Кладово фебруар 1986.г.
21. Кодекс професионалне етике Удружења самосталних привредника општине
Кладово, 1994.г, у поседу аутора
22. Давор Соха- Сукоби високог напона: ''Ђердап'' се тресе од марифетлука;
''Илустрована политика'' бр.2207, Београд, 5.мај 2001.г.
23. Акт општинског јавног тужилаштва Кладово Ут-1/009 од 11.3.2009.г.
24. Уредба о еснафима, Новине Читалишта Београдског бр.33, од 14.8.1847.г.
25. Новине Читалишта Београдског бр.20, од 16.5.1847.г.
26. Списак ратника који живе на територији општине Кладовске, бр. К.337/38, од
8.2.1938.г, Историјски архив Неготин, објављен у ''Баштинику'' бр.12, Неготин 2009,
с.270-271.
27. Београдска ''Политика'' од 31.5.2010.г, рубрика ''Листајући Политику'',
текст 1960- Посетилаца много- биоскопа мало
28. Документ Министарства унутрашњих дела Ф IV Р 322/1899, Архив Србије
29. Списак акционара Кладовске банке који су се пријавили за учешће на редовном
збору 25. марта 1928.г. Архив Србије, фонд 65, фасц.1303, јединица описа бр.2287
30. Писмо Јована Јуришина из Начелства Кључког Министарству унутрашњих послова
Београд, бр.4919 од септембра 1941.г. Архив Војноисторијског института
рег.бр.110/2 кут 19.
31. Материјали Изборне конференције организације СКС Општине Кладово, Кладово
фебруар 1986.г.
32. Експозе председника Извршног одбора СО Кладово на заједничкој седници
општинског руководства, старешина инспекцијских, прекршајних органа,
општинског тужилаштва и МУП-а од 21.2.2002.г, у поседу аутора
33. Писмо Марка Милуновића од 22.12. 2000.г, у поседу аутора
34. Закон о јавном реду и миру, ''Сл.гласник РС'' 51/92...85/2005
35. Закон о туризму, ''Сл.гласник РС'' 36/09
36. Правилник о минималним техничким и санитарно- хигијенским условима за
уређење и опремање угоститељских обеката, ''Сл.гласник РС'' 41/2010
37. Правилник о пружању угоститељских услуга у покретном објекту и о минималним
техничким, санитарно- хигијенским и здравственим условима које мора да
испуњава покретни објекат у којем се пружају угоститељске услуге, ''Сл.гласник
РС'' 41/2010
38. Правилник о стандардима за категоризацију угоститељских објеката за смештај,
''Сл.гласник РС'' 41/2010
39. Правилник о минималним техничким и санитарно- хигијенским условима за
пружање угоститељских услуга у домаћој радиности и у сеоском туристичком
домаћинству, ''Сл.гласник РС'' 41/2010
40. Наредба о установљењу ловостаја за поједине врсте рибе, ''Сл.гласник РС''
17/2009
41. http://www.djerdapturist.co.rs/english/home.htm
42. http://wwwhotelkladovo.rs

221
43. http://www.clubatrijum.com/o nama.htm
44. http://www.yugofilm.com/opisi/i-bog-stvori-kafansku-pevacicu.php
45. Београдска ''Политика'' од 7.маја 2011.г, ''огласи/посао'' с.25
46. Београдска ''Политика'' од 8.маја 2011.г, с.4, тескт Бошка Јакшића: ''Турци више не
'пуше као Турци''
47. Списи Општинског суда Кладово Посл.бр.П.884/04, Архива општинског суда.
48. ''Српски кавијар јели и на 'Титанику'', београдске дневне новине ''Блиц'' од
22.5.2011.г, интервју са Синишом Стаменковићем
49. Бранко Богдановић, Ратне игре за борски бакар http://illyria.proboards.com/index.cgi?
board=yugohellenism&action=display&thread=282
50. Фељтон ''Заборављене југо- звезде на путу од славе до беде'', наставак 2- ''Гласом
сазидала Ђердап''- исповест Дубарвке Нешовић http://www.vesti-
online.com/stampano. izdanje/ 13-07.../print, од 13.7.2010, аутор Јелена Јетова
51 Београдска ''Политика'' од 12. јуна 2011.г, с.6, текст Бошка Јакшића ''Стратешко
полтронство''
52. The New York Times, March 03, 1993, ''Caviar from Azerbaijan'', by Florence Fabricant
53. Београдска ''Политика'' од 15. јуна 2011.г, с.4, текст Радована Павловића ‘’Миле
против шведског краља’’
54. Архив Царинарнице Кладово, документација Царинарнице првог реда у Прахову од
9.2.1931.г, решење бр.346
55. ''Вечерње новости'' од 12.2.2011.г, текст Б.Субашића, ''Брод 'Сип'- раритет који
пропада''
56. Београдска ''Политика'' од 19.6.2011, с.32, ''Балканска крчма'' на тркама у Аскоту,
И.Цветковић
57. Београдска ''Политика'' од 19.6.2011, с.1 и 8, текст Александра Апостоловског
''Радничке олимпијаде на топлим морима''
58. Недељник НИН бр.3155, од 16.6.2011, с.39-42, текст Слободана Иконића, ''Дување
по закону''
59. Архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин, Фонд Начелства среза Кључког, акт 5275-
20.4.1940
60. Разговор са Станојем Н. Марковићем ''Танетом'', из Кладова, старим 50 година,
29.11.1984.г.
61. Београдска ‘’Политика’’ од 22.6.2011, с.16, текст Д.Давидов- Кесар ''Ризици брзог и
слатког залогаја''
62. Разговор са истраживачем Небојишом А Јовићем, из Брусника 13.5.2004.г.
63. Београдска ''Политика'' културни додатак децембар 2009, ''Имаш ли марамицу?''-
изводи из беседе Херте Милер приликом уручења Нобелове награде за
књижевност
64. Кикиндске новине ''Комуна'' од 18.3.1993.г, фељтон Јована Пејина ''Знаменити
Кикинђани: Мирко Косић''
65. Београдска ''Политика'' од 22.јула 2011.г, с.13, ''Мале тајне велике породичне среће''
репортажа Дубравке Лакић са 58. филмског фестивала у Пули, Хрватска.
66. Зајечарски недељник ''Тимок'', 1.8.2003.г, интервју Десимира Миленовића са
др.Сибином Илићем ''Био сам са Титом на ти''.
67. Разговор са Марком Лазовићем, високим официром Националне безбедности,
Кладово 25.7.2011.г.
68. Афера ''Синдикат правосуђа- У Кладову јели са голих девојака'', новински чланак,
дневни лист ''Курир'' 15.3.2012.г.
69. Правилник о условима и начину обављања угоститељске делатности, начину
пружања угоститељских услуга, разврставању угоститељских објеката и минимално
техничким условима за уређење и опремање угоститељских објеката, донет од
стране Министра економије и регионалног развоја, од 20.4.2012.г. ''Сл.гласник'' РС
48/2012
70. Разговор са Банетом Слабићем из Рткова, рођеним 1972, 3.7.2012.г.

222
71. Животни пут Илије (Ђуре) Екмечића- Драгићевића http://www.prebilovci.net
72. Мирјана Чекеревац, Посланички поглед у планете, београдска ''Политика'' од
4.1.2010.г.
73. www.cancan.ro/news/202372 Violeta Babliuc a ajuns in bratele unui ''cardut'' de
provincie 14.7.20102.
74. Марина Вулићевић, Места привремене измештености, београдска ''Политика'' од
28.7.2012, културни додатак с.5.
75. Поњавић Љиљана, фељтон ''Злочин из државних разлога- Чекала га робија на
Голом отоку'' београдски ''Глас јавности'' 20.7-10.8.2002.г.
76. Текст ''Вечерњих новости'' од 29.5.2012.г.- ''Доктору педофилу смањена казна''
77. Текст ''Блица'' од 25.4.2012.г. ''Полицајци подводили малолетницу и изнуђивали
новац од муштерија''
78. Часопис ''Народна одбрана'' ур.Велибор Јонић, Београд 15.12.1927, бр.24- огласни
део
79. Архивски фонд Радмиле и Душана Јаковљевића из Кладова, у поседу аутора
80. Записник са седме редовне седнице Народног одбора општине Кладово од
29.7.1953, у поседу аутора
81. Магазин ''Таблоид'' бр.271, Београд 2012.г, писмо читаоца Ђуре Ђуровића ''Како
зеленаши пљачкају немоћне људе уз помоћ своје правосудне логистике''
82. Интернет издање магазина Сведок, Београд 2012, бр.850- фељтон: Александар
Солжењицин, Руси и Јевреји да века заједно
83. ''Вино'' часопис за виноградарство, винарство, културу јела и пића, Београд април
2012.
84. Жарко Радаковић, Предели којима смо се кретали, културни додатака ''Политике''
8.12.2012, бр.35, с.1.
85. Париско писмо, написао Брандим ''Реч и слика'' Београд, септембра 1926.г.
86. Писмо Иве Андрића Љуби Јандрићу, Београд 29.9.1972, ''Свеске'' Задужбине Иве
Андрића, бр.19, Београд 2002, с.38.
87. Текст ''Политике'' од 29.1.2013.г ''Алијев уклоњен из мексичке престонице'', с.3,
аутор З.Шуваковић
88. Стефан Барт, Ненад Новак Стефановић, Ерлангенски рукопис- Немац који је пре
Вука сакупио српске песме, дневни лист ''Данас'' Београд, 9.10.март 2013, с.18-19
89. Горан Савиншек, Ружичаста култура узима данак, писмо објављено у београдској
''Политици'' од 13.3.2013.г, с.22
90. Днвени лист ''Курир'' Београд 5.2.2006, текст ''Бомба на аутомобилу''
91. http://www.bspasic.net Ko je Boža Spasić?
92. Недељник ''Време'' Београд, бр.625, од 26.12.2002, текст ''Одлазак Тимочког
Мегреа''
93. ''Глас јавности'' днeвни лист, Београд 24.9.2001 текст ''Меклауд са Дунава''
94. http://www.trajan-kladovo.co.rs
95. Милан Мишић, Недодирљиви са Волстрита, ''Политика'' од 10.3.2013, с.4.
96. Валтер Мајер, Љубав социјалдемократа из ЕУ и Нурсултана Назарбајева, чланак из
''Шпигла'' од 13.3.2013, преузет у београдском двевном листу ''Данас'' 16-
17.3.2013.г, с.15.
97. Драгана Матић, Национална географија, београдски ''НИН'' бр.2561 од 18.10.2001.г.
98. ''Србин из Дракулине грофовије'' http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=6992
99. Ненад Ковачевић, Цела Србија је постала кафана Шарган, интервју са Љубомиром
Симовићем, београдски ''Данас'' од 20.3.2013.г.
100.Четничка архива ЧА 72-3-38, Војноисторијски институт Београд, акт Врховне
команде ЈВУО од 23.5.1944
101.Каталог изложбе Сретен Стојановић- Југословенска галерија уметничких дела,
Београд 1998.г.
102.Момчило Ђорговић, текст у дневном листу Данас, 13.4.2013, додатак ''Недеља''
с.XV: Таса Миленковић, први српски полицацај- Излив полиције у мозак друштва

223
103.Милан Мишић, Људи иза кухињских врата, текст у београдској ''Политици'' од
14.4.2013, с.4.
104.Момо Капор, Београд је ипак Београд, кратка прича у београдској ''Политици'' од
14.4.2013.г.
105.Разговор са Драганом Ђорђевић о старој Текији, Кладово 18.4.2013.г.
106.ДАМСП, ПА, 1947, Ђердапска администрација, ф-85, досије 7, 427335
107.ДАМСП, ПА, 1945, Саобраћај, ф-29, досије 17, 7679
108.Слободан Сојићевић: Мајор Секуритатеа у мини сукњи, београдска ''Политика''
28.12.2014.г, с.8.
109.Сећање Живка Ђикановића на бежанију у Русију 1915, 11.6.1990.г.
110.Два документа која је издао командант града кладовског 1879, маја месеца-
''Баштиник''бр.16, Неготин 2015.г.
111.Колај Ирена, Митрашиновић Драгана прир- Трговинска комора у Београду-
регистрација радњи Зајечарског округа 1945, ''Архивско наслеђе'' 9-10, Историјски
архив Тимочке крајине Зајечар 2014.г.

224
 О АУТОРУ

Ранко Јаковљевић писац је низа историографских радова чији су предмет

преламања великих историјских збивања на подручју подунавског Ђердапа.
Његове текстове објављивали су Српска академија наука, Патријаршија Српске православне
цркве, Универзитет у Нишу, Универзитет ''Аурел Влајку'' Арад, Румунија, Музеј науке и технике
у Београду, Јеврејски историјски музеј Југославије, Историјски архив Крајине, Кључа и
Пореча Неготин, Архив Тимочке крајине Зајечар, електронска библиотека српске културе
Растко, портали Историја Балкана и Православље, био је сарадник Матице српске на изради
Српског биографског речника...
Правне расправе Ранка Јаковљевића из области управног и уставног права публиковали су
Удружење правника Србије, Министарство финансија- Управа царина...
У форми монографија штампана су његова дела: Речник локалне самоуправе (Кладово
2002.), Сви ђердапски мостови (Кладово, 2002. и 2003.), Тимочка српска елита почетком XX
века (Кладово, 2002.), Руси у Србији (Београд, 2004.), Гвоздена врата Атлантиде (Београд,
2005.), Јеврејски код (Београд, 2005.), Уместо домовине читав свет (Београд, 2006.), Пут
светог Никодима (Београд, 2007.), Атлантида у Србији (Београд, 2008.), Историја једне границе
(Београд, 2010), Капија народа на Ђердапу (2011), Било једном једно Кладово (Београд 2011),
Сан- Ада Кале (Београд 2012), Између пера и мача (Београд 2012), Знакословље (Београд
2012), Српски изданци румунске стварности (2015), Елементи (2015), у припреми за
објављивање ''Свет масона'' и ''Италија Србија''.
Књиге ''Атлантида у Србији'' и ''Историја једне границе'' уврштене су каталоге Stanford
University, Socratres Stanford's Online Catalog и University of Toronto Libraries, првонаведена и у
UCL London's Global University, School of Slavonic and East European studies Library. ''Пут светог
Никодима'' налази се у библиотечкој збирци Музеја Српске православне цркве у Београду.

225
''Јеврејски код'' у књижевном је фонду Beth Hatefutsoth- The Nahum Goldman Museum of Jewish
Diaspora у Тел Авиву, као и Deutsche Nationalbibliothek. ''Уместо домовине читав свет'' у
поставци је београдског Музеја ромске културе. Студије, ''Јевреји на сeвероисточним
границама Србије'' и ''Збрињавање јеврејских избеглица бродом ''Краљица Марија'' део су
документарне збирке Yad Vashem Mузеја Холокауста у Јерусaлиму, а рад ''Цигани Кладова''
сврстан у библиографију Школе ромолошких студија Универзитета у Нишу.
Резултати његових радова коришћени су приликом истраживања у Србији и Румунији на
сродне теме и увршћени у десетак библиографија из области историје, социологије,
етнологије, поједини текстови штампани у оквиру темaтских целина монографија насталих
2012.г. из пера проф.Драгољуба Ђорђевића- Кафанологија, ''Службени гласник'' Београд, и
проф. Carmen Bulzan- Destinul Insulei Ada-Kale, Букурешт, а један број књига у каталозима је и
Конгресне библиотеке Вашингтон, националне библиотеке Холандије.
На српској националној телевизији РТС у више наврата учествовао је у документарним
програмима посвећеним Трајановом мосту, кладовском кавијару, питању ауторства песме
''Тамо далеко'', што је и тема емисије из серијала ''Град'' редакције Другог програма Радио
Београда, високо рангиране на 16. међународном документарном и радијском фестивалу на
Хвару 2012, које године је била у конкуренцији за награду Prix Europa на 26. европском
фестивалу електронског медијског стваралаштва у Берлину.
Аутор је пројекта отварања информационо-документационог центра за истраживање
прогона грађана Источног блока из времена комунистичких диктатура у Румунији и Србији и
изградње меморијалног комплекса на Ђердапу, посвећеног жртвама настрадалим приликом
покушаја преласка државне границе на Дунаву у ђердапској регији 1948-1989.г. уз подршку
Националног института Владе Румуније- Institut National pentru Memoria Exilului Romanesc. На
исту тему био је конслутант новинарке Carmen Moise приликом продукције документарне
емисије Ultima Frontiera на букурештанској тв станици Antena 3, године 2012 /у конкуренцији за
најбољу документарну тв драму и најбољи издавачки подухват на Светском филмском и тв
фестивалу у Њујорку 2013.г/, као и Marine Constantinoiu за серију репортажа у листу Jurnalul
National, Букурешт 2005.г. под називом Cazanele mortii.
Актер је и иницијатор обележавања страдалништва у нацистичким прогонима Јевреја из
средњеевропских земаља ''Кладово транспорт, једна трагична прича'' 2002.г...

226
 САДРЖАЈ

Увод---------------------------------------------------------------------
У почетку беше пут-------------------------------------------------
Османски хоризонт-------------------------------------------------
Српска крчма---------------------------------------------------------

227
 Кафана Југославија-------------------------------------------------
Станица за утеху ----------------------------------------------------
Уместо поговора: До краја и назад-----------------------------
Илустрације------------------------------------------------------------
Библиографија и документарна грађа------------------------
Белешка о аутору----------------------------------------------------

POLITIKA Пропаганда
Проституција
КОЦКА
Шијунажа
ПОТКАЗИВАЊЕ
Toталитаризам

Кријумчарење

228
 ВЛАСТ

Полиција
Култура

Право

229