Mišel Uelbek

Platforma
Prevela sa francuskog
Zorica Banjac

Prvi deo
TAJSKI TROPI

Moj otac je mrtav, već godinu dana. Ne verujem u teoriju po kojoj covek „stvarno odrasta"
nakon smrti svojih roditelja. Covek nikada ne odraste stvarno.
Nad starčevim kovčegom navirale su mi odvratne misli. Taj se lepo naživeo, stari
pokvarenjak. Snalazio se kao neki paša. „Bio si švalerčina, budalino", govorio sam u sebi
razdragano, „trpao si svoju veliku kitu i u picu moje majke." Ipak, bio sam malo napet, to je
izvesno. Covek se ne suočava svakog dana sa smrću u porodici. Odbio sam da vidim leš.
Četrdeset mi je godina, i već sam viđao leševe. Sada bih da izbegnem. To me je uvek sprečavalo
da nabavim bilo kakvog kućnog ljubimca.
Nisam ni ženjen. Imao sam za to prilike, više puta, aU uvek sam odustajao. Međutim, veoma
volim žene. Taj celibat je nešto zbog čega se malo i kajem u životu. A naročito je neprijatno
zbog godišnjih odmora. Ljudi zaziru od muškaraca u izvesnim godinama koji su sami na
odmoru. Pretpostavljaju da u njima ima mnogo egoizma i, bez sumnje, bar nešto malo poroka.
Ne mogu a da im ne dam za pravo.
Posle sahrane otišao sam u kuću u kojoj je moj otac proživeo svoje poslednje godine. Telo je
bilo otkriveno pre nedelju dana. Po nameštaju i u uglovima soba nakupilo se nešto prašine; u
ramu jednog prozora
opazio sam paučinu. Vreme, to jest entropija, i sve te stvari polako su zaposedale ovo mesto.
Frižider je bio prazan. U plakaru, u kuhinji, bile su uglavnom kesice sa gotovom hranom Weight
Watchers, kutije aromatizovanih proteina, energetskih štapića. Tumarao sam besciljno po
prizemlju, grickajući keksić sa magnezijumom. U kotlarnici sam malo vozio sobni bicikl. Iako u
poodmaklim sedamdesetim, moj otac je imao fizičku kondiciju daleko bolju od moje. Radio je
gimnastiku svakog dana, jedan sat intenzivno, pre- plivavao bazen po dužini dvaput nedeljno.
Vikendom je igrao tenis, vozio bicikl sa vršnjacima. Sreo sam ih nekolicinu u sali za sahrane.
„Povukao nas je sve!" uzviknuo je jedan ginekolog. „Bio je deset godina stariji od nas, a na
uzbrdici od dva kilometra gubili smo ga ceo minut iz vida." „Oče, oče", rekao sam sebi, „kako je
velika bila tvoja taština." U levom uglu svog vidnog polja nazreo sam klupu za vežbanje grudnih
mišića i haltere. Načas sam uočio jednog kretena u šortsu - izboranog lica, mada, s druge strane,
lica veoma nalik mome - kako naduvava prsa, beznadežno se trudeći. „Oče", rekoh u sebi, „oče,
sagradio si svoju kuću na pesku." Nisam prestajao da okrećem pedale ali sam bio sve zadihaniji,
osećao već lagani bol u butinama. A bio sam tek na prvom nivou. Razmišljajući ponovo o
ceremoniji postao sam svestan da sam ostavio izvanredan opšti utisak. Uvek sam glatko izbrijan,
ramena su mi široka. Pošto sam oko tridesete godine počeo da ćelavim, odlučio sam da se šišam
sasvim kratko. Obično nosim sivo odelo, diskretne kravate, ne izgledam mnogo veselo. Sa svo-
jom kratkom kosom, tankim okvirima naočara, namrštenim licem, naginjući lagano glavu da bih
čuo miks hrišćanskih pogrebnih pesama, osećao sam se vrlo prijatno u toj situaciji - mnogo
prijatnije nego na venčanju, na primer. Sahrane su, očigledno, moj fah. Prestao sam da okrećem
pedale i lagano se iska- |
šljao'. Noć je padala na okolna polja. Pored betonskog postolja sa ugrađenim kotlom uočavala se
smeđa mrlja, nemarno oprana. Tamo su pronašli mog oca, razbijene lobanje, u šortsu i dukserici /
love New York. Smrt je nastupila tri dana ranije, prema mišljenju pogrebnika. U krajnjem
slučaju moglo bi se zaključiti da je u pitanju nesreća: mogao se okliznuti na mrlju od ulja, ili na
ne znam šta drugo. Kad već govorim o tome, pod prostorije je bio savršeno suv, a lobanja
probijena na više mesta. Malo mozga se čak rasulo po podu; više nego verovatno, u pitanju je bi-
lo ubistvo. Kapetan Šomon, iz žandarmerije u Šerbu- ru, trebalo je da uveče svrati do mene.
Vrativši se u salon upalio sam televizor, Sony 16/9, sa ekranom od 82 cm, s ugrađenim
surroundom i čitačem DVD. Na TF1 išla je epizoda Ksene-ratnice, jedne od mojih omiljenih
serija. Dve veoma mišićave žene, odevene u metalne korsete i kožne mini suknje, izazivale su
jedna drugu sabljama. „Tvoja vladavina je predugo trajala, Tagrata!" uzvikivala je plavuša. „Ja
sam Ksena, ratnica Zapadnih ravnica!" Neko je zakucao na vrata. Stišao sam ton.

2
 Napolju se spustila noć. Vetar je nežno ljuljao grane s kojih se cedila kiša. Neka devojka od
dvadeset pet godina, severoafričkog tipa, stajala je na ulazu. „Zovem se Ajša", rekla je.
„Spremala sam kod gospodina Renoa dva puta nedeljno. Došla sam da pokupim svoje stvari."
„£, pa..." rekao sam, „e, pa..." Napravio sam pokret koji je trebalo da znači dobrodošlicu,
nešto tome nalik.
Ušla je i bacila brz pogled na televizijski ekran: dve ratnice su se sada borile uhvaćene
ukoštac, u blizini vulkana. Pretpostavljam da prizor ima nešto uz- buđujuće, za neke lezbejke.
„Neću da vas uznemira- vam", reče Ajša, „samo pet minuta."
„Ne uznemiravate me", rekoh, „zapravo, ništa mi ne smeta." Klimnula je glavom kao da je
razu- mela, oči su joj se zadržale, na trenutak, na mome licu. Verovatno je procenjivala fizičku
sličnost s mojim ocem, možda da bi odredila stepen moralne sličnosti. Posle nekoliko sekundi
ispitivanja okrenula se, pošla uza stepenice koje su vodile u sobe. „Ostanite koliko god vam je
potrebno", rekao sam prigušenim glasom, „ostanite koliko hoćete." Nije odgovorila ništa, nije
zastala. Verovatno me nije ni čula. Seo sam ponovo na kanabe, iscrpljen od ovog uporedivanja.
Trebalo je da joj predložim da skine kaput. Ljudima se, normalno, ponudi da skinu kapute. Tada
sam postao svestan da se u sobi osećala užasna hladnoća - vlažna i prodorna hladnoća, hladnoća
podruma. Nisam umeo da upalim kazan u kotlarnici, nisam imao volje ni da pokušavam. Otac mi
je bio mrtav i trebalo je da odmah odem odavde. Prešao sam na vreme na FR3, taman da
odgledam poslednju etapu Pitanja za šampiona. U trenutku kad je Nadež iz Val-Furea
objavljivala Žilijenu Le- peru da će uložiti svoju šampionsku titulu u takmičenje i po treći put,
Ajša se pojavila na stepenicama, s lakom putnom torbom na ramenu. Isključio sam televizor i
brzo krenuo ka njoj. „Uvek sam se mnogo divio Žilijenu Leperu", rekoh joj. „Čak i kad ne
poznaje osobenosti grada ili sela odakle je takmičar, on uspeva da kaže neku reč o departmanu,
užem re- gionu, zna bar nešto o njegovoj klimi, o prirodnim lepotama. A naročito poznaje život:
takmičari su za njega ljudska bića, on zna za njihove probleme, zna za njihove radosti. Nijedna
sitnica iz svakodnevnog života takmičara nije mu ni strana ni mrska. Bez obzira ko je takmičar,
on uspeva da ga navede da priča o svojoj profesiji, o svojoj porodici, o svojim strastima -
konačno, o svemu onome što, u njegovim očima, može činiti život. Veoma često takmičari su
čla
novi orkestra bleh-muzike, ili nekog hora, uključeni u organizovanje kakve lokalne svečanosti,
ili posvećeni humanitarnim poslovima. U sali su često njihova deca. Iz emisije se uglavnom stiče
utisak da su ljudi srećni. I sam gledalac se oseća srećnijim i boljim. Zar nije tako?"
Gledala me je bez osmeha. Kosa joj je bila skupljena u punđu, lice blago našminkano, odeća
skromna. Ozbiljna devojka. Oklevala je nekoliko trenutaka pre nego što će reći tihim glasom,
malo promuklim zbog stidljivosti: „Mnogo sam volela vašeg oca." Nisam znao šta da joj
odgovorim. Prvo mi se to učinilo čudnim, ali posle svega mogućim. Starac je verovatno imao šta
da priča: putovao je u Kolumbiju, Keniju, ni sam više ne znam kuda. Imao je prilike da dvogle-
dom posmatra nosoroge. Svaki put kad bismo se sreli, on se usredsredivao na to da bude ironičan
zbog mog činovničkog statusa, i sigurnosti koja je iz njega proisticala. „Našao si fino mestašce",
ponavljao je ne skrivajući prezir. Čovek uvek ima problema s porodicom. „Učila sam za
bolničarku", nastavila je Ajša. „Ali pošto sam otišla od roditelja, bila sam prinuđena da radim po
kućama." Lupao sam glavu da pronađem odgovarajuću repliku. Da li je trebalo da je pitam za
cenu stanova u Šerburu? Konačno sam se opredelio za jedno „E, da..." kroz koje sam pokušao da
provučem izvesno razumevanje života. Kao da joj je to bilo dovoljno, uputila se ka vratima.
Prilepio sam lice uz prozor da bih gledao njen folksvagen polo dok je pravio polukrug po
blatnjavom putu. Na FR3 davao se neki TV film iz seoskog života u XIX veku, sa Čekijem

3
Kariom u ulozi radnika na seoskom imanju. Između dva časa klavira, gazdina kćerka - gazdu
tumači Zan-Pjer Mariel - dozvoljavala je izve- sne slobode zavodljivom seljaku. Njihova
stiskanja dešavala su se u štali. Zadremao sam u trenutku kad je Čeki Kario energično svlačio
njene organdinske
gaćice. Poslednje čega se sećam je rez i krupan plan na nekoliko svinja.
Probudio me bol, i hladnoća. Mora da sam se uspavao u lošem položaju, vratni pršljenovi bili
su mi potpuno ukočeni. Snažno sam se zakašljao dižući se, moj dah je ispunjavao parom ledenu
atmosferu sobe. Čudnovato je bilo što se na televiziji prikazivao Super ribolov, emisija sa TF1.
Morao sam se znači probuditi, ili bar dostići nivo svesnosti dovoljan da aktiviram daljinski
upravljač. Ništa od toga nije mi ostalo u seća- nju. Večernja emisija je bila posvećena somovima,
džinovskim ribama koje nemaju krljušti, a postali su vrlo česti u francuskim rekama zbog
globalnog zagrevanja. Izgleda da posebno vole okolinu nuklearnih centrala. Reportaža je
nastojala da rasvetli neke mitove: odrasli somovi, istina je, dostižu tri do četiri metra. U Dromu
je čak primećena vrsta duža od pet metara. Sve to nije bilo nimalo neverovatno. Bilo je, nasuprot
tome, potpuno isključeno da te ribe pokazuju znake krvoločnog ponašanja, ili da napadaju
kupače. Narodne praznove- rice o somovima kao da se, na neki način, prenose i na one koji su se
posvetili lovu na njih. Malo bratstvo ribara specijalizovanih za somove loše je prihvaćeno unutar
šire porodice ribolovaca. Oni zbog toga pate i želeli su da iskoriste emisiju kako bi popravili tu
negativnu sliku. Naravno, nisu mogli da ponude gastronomske razloge. Meso soma, strogo
gledano, nije za jelo. Ali reč je o lepom ribarenju, koje je istovremeno i razonoda i sport, pa
stoga zaslužuje da ima više pristalica. Napravio sam nekoliko koraka po prostoriji ne uspevajući
da se zagrejem. Nisam mogao da zamislim da spavam u očevom krevetu. Konačno sam se popeo
da potražim jastuke i pokrivače i smestio se, manje-vi- še udobno, na kanabe. Isključio sam
televizor baš kad se preko ekrana pojavio natpis „Demistifikovani som". Noć je bila neprozirna.
Tišina isto tako.
Sve ima svoj kraj, uključujući i noć. Iz gušterske letargije izvukao me je glas, jasan i
prodoran, kapetana Šomona. Izvinjavao se, nije imao vremena da svrati prethodne večeri.
Predložio sam mu da popijemo ka- fu. Dok se voda zagrevala, on je postavio svoj lap-top na
kuhinjski sto i priključio štampač. Tako ću moći da pročitam i potpišem izjavu pre nego što
odem. Promrmljao sam nešto kao odobravanje. Žandarmerija, zatrpana administrativnim
poslovima, žalila je što nema dovoljno vremena da se posveti svojoj stvarnoj misiji - istrazi. To
sam mogao da zaključim i iz raznoraznih televizijskih serija. On je to ovom prilikom
temperamentno potvrdio. Evo jednog saslušanja koje je krenulo dobro, u atmosferi uzajamnog
razumeva- nja. Windows je startovao uz kratak, veseo zvuk.
Smrt moga oca dogodila se uveče, ili tokom noći 14. novembra. Tog dana sam radio. Radio
sam i petnaestoga. Očigledno, mogao sam da krenem kolima, ubijem oca i napravim aller-retour
tokom noći. Sta sam radio te večeri, ili te noći 14. novembra? Po mom saznanju - ništa, ništa
značajno. U svakom slučaju, ništa nisam upamtio. Pa ipak, to se dogodilo pre manje od nedelju
dana. Nisam imao stalnog seksualnog partnera ni stvarno intimnog prijatelja. U takvim
okolnostima, čega da se sećam? Dani prolaze, i to je sve. Rastuženo sam pogledao kapetana
Šomona. Vo- leo bih da mu pomognem ili, bar, da mu usmerim pravac istrage. „Proveriću u
svojoj agendi..." rekoh. Ne očekujem ništa od toga poteza. Čudno, postoji jedan broj mobilnog
telefona pored datuma 14. novembar, ispod imena „Koralija". Koja Koralija? Bila je čista
koještarija ta agenda.
„Mozak mi je kao gomila izmeta..." izustio sam sa zbunjenim osmehom. „Pa, ne znam,
možda sam bio na otvaranju izložbe."

4
 „Otvaranje izložbe", čekao je strpljivo, s prstima nadvijenim nekoliko santimetara iznad
tastature.
„Da, ja radim u Ministarstvu kulture. Ponekad pripremam dokumentaciju za finansiranje
izložbi ili predstava."
„Predstava?"
„Predstave... modernog baleta..." osećao sam se potpuno očajnim, obuzet stidom.
„Zapravo, vi radite na kulturnim manifestacijama?"
„Da, tako je... Može se tako reći." Zagledao se u mene sa simpatijom, uozbiljeno. Imao je
predstavu o postojanju kulturnog sektora, nejasnu ali stvarnu predstavu. Morao je biti u prilici da
sreće toliko raznih ljudi u svom poslu. Nijedan socijalni milje nije mu mogao biti potpuno stran.
Žandarmerija je humanistička.
Potom je razgovor tekao gotovo normalno. Da li sam poznavao neprijatelje svoga oca? Ne,
ali ni prijatelje, ako ćemo pravo. U svakom slučaju, moj otac nije bio dovoljno važan da bi imao
neprijatelje. Kome je mogla koristiti njegova smrt? Naravno, meni. Kada sam ga poslednji put
posetio? Čini mi se u avgustu. Nema nešto posebno da se radi u kancelariji, u avgustu. Moje
kolege su obavezne da tada idu na odmor, jer imaju decu. Ja ostajem u Parizu, igram se sam na
kompjuteru i uzimam produženi vikend negde oko petnaestog. Eto okvira mojih poseta ocu.
Zbilja, da li sam imao dobre odnose s ocem? Da i ne. Više ne, ali dolazio sam da ga obiđem
jednom ili dvaput godišnje, što i nije tako loše.
Klimnuo je glavom. Osećao sam da se moje ispitivanje bliži kraju. Voleo bih da sam mu
rekao nešto više. Osećao sam kako se u meni javlja nerazumna, abnormalna simpatija prema
kapetanu Somonu. On je već uključivao štampač. „Moj otac je bio pravi sportski tip", izvalio
sam odjednom. On podiže ka meni upitan pogled. „Ne znam..." rekoh šireći ruke s očajanjem,
„hteo sam samo da kažem da je bio pravi sportski tip." Uz jedan ljutiti gest on otpoče štampanje.
Pošto sam potpisao izjavu, otpratio sam kapetana Somona do vrata. „Svestan sam da sam
nepouzdan svedok", rekoh mu. „Svi svedoci su nepouzdani..." odgovori on. Razmišljao sam
neko vreme o tom aforizmu. Pred nama se prostirala bezgranična čamotinja polja. Kapetan
Somon je ušao u svoj pežo 305. Oba- veštavaće me kako napreduje istraga. Za smrt direktnog
srodnika dobija se, u javnim službama, trodnevni dopust. Mogao sam, prema tome, da se vratim i
švrljam okolo, da probam lokalni kamember. Međutim, ja sam istog trenutka krenuo autoputem
za Pariz.
Poslednji dan dopusta proveo sam u raznim turističkim agencijama. Dopadaju mi se katalozi
za godišnje odmore, njihova apstrakcija, način kako sva mesta u svetu svode na jednu jedinu
sekvencu, ograničenu na moguću sreću koja će se doživeti, i na cenu. Posebno sam smatrao
vrednim sistem zvezdica kojim se označava intenzitet sreće kojoj čovek ima pravo da se nada.
Nisam bio srećan, ali cenim sreću, i jednako sam joj težio. Prema Maršalovom modelu, kupac je
razumna jedinka koja se trudi da dostigne najveće zadovoljstvo vodeći računa o ceni. Koplendov
model pokazuje da se proces kupovine razlikuje u zavisnosti od kategorije proizvod/usluga
(tekuća kupovina, promišljena kupovina, specijalizovana kupovina). Ali, prema modelu
Bodrijar-Beker, smatra se da trošiti znači i proizvoditi simbole. U osnovi, osećao sam da mi je
najbliži Maršalov model.
Po povratku na posao nagovestio sam Mari-Žan da mi je potreban godišnji odmor. Mari-Žan
je moja koleginica; zajedno pripremamo materijale za izložbe, predstavljamo savremenu kulturu.
Ona ima trideset pet godina, plavu i ravnu kosu, veoma svetle plave oči. O njenom intimnom
životu ne znam ništa. U službenoj hijerarhiji, ona zauzima položaj nešto viši od moga. Ali to je
stvar koju ona radije previda i stara se da u prvi plan istakne timski rad u okviru službe. Kad god

5
nas poseti neka stvarno značajna ličnost - predstavnik Direkcije likovnih umetnosti ili neki član
ministarskog kabineta - ona insistira na tom pojmu tima. „Evo najznačajnijeg čoveka u našoj
službi!" uzvikuje tada, upadajući u moju kancelariju. „On žonglira računovodstvenim bilansima i
iznosima... Bez njega, bila bih potpuno izgubljena." Zatim počinje da se smeje. Značajni
posetioci se smeju ta- kode, ili se, u najmanju ruku, smejulje. Ja pokušavam da samog sebe
vizuelno zamislim kao žonglera, mada se u stvarnosti zadovoljavam time da savladavam proste
aritmetičke operacije. Iako Mari-Žan, pravo govoreći, ne radi ništa, njen posao je veoma složen.
Ona mora da prati nova kretanja, veze, tendencije. Pošto je odgovorna za kulturu, stalno joj preti
opasnost da bude osumnjičena za nepokret- nost, tačnije rečeno, za nazadnost. To je opasnost od
koje ona mora da se zaštiti, i da na taj način zaštiti instituciju. Zbog toga se redovno susreće s
umetnici- ma, galeristima, direktorima revija, koje su, po meni, beznačajne. Njihovi telefonski
pozivi je održavaju u stanju ushićenja, jer njena strast prema modernoj umetnosti jeste istinska.
Ja nemam ništa protiv moderne umetnosti. Nisam neko ko zagovara „zanat", niti sam za povratak
tradiciji u slikarstvu. Zauzimam rezervisan stav, što i priliči šefu računo
vodstva. Estetička i politička pitanja nisu moj fah. Ne zavisi od mene da li će se izmisliti ili
prihvatiti neki nov pravac, nov stav prema svetu. Odustao sam od te iluzije u isto vreme kad su
mi se ramena pogrbila, kad je izraz moga lica počeo da postaje setan. Prisustvovao sam mnogim
izložbama, svečanim otvaranjima, uspesima koji se pamte. Moj zaključak, od ? ada pa nadalje,
sasvim je jasan: umetnost ne može da promeni život. Bar ne moj.
Obavestio sam Mari-Zan o svojoj žalosti. Pokazala je da saoseća sa mnom, čak mi je položila
ruku na rame. Moja molba za odmor izgledala joj je potpuno prirodna. „Tebi je potrebno da
staviš tačku, Mišel", procenila je ona, „da se okreneš samom sebi." Pokušao sam da sebi
predstavim predloženi postupak, i zaključio da je ona, bez sumnje, u pravu... „Sesilija će završiti
preliminarni izveštaj umesto tebe", nastavila je, „razgovaraću s njom o tome." Na šta je zapravo
aludirala i ko je ta Sesilija? Krenuo sam pogledom unaokolo, spazio jedan prednacrt zakačen na
zid, i setio se. Sesilija je bila jedna debela rida devojka koja je neprestano žderala čokolade
Cadbury a došla je u odeljenje pre dva meseca. Neka sa ugovorom na određeno vreme, ili
stažista na društveno-korisnom radu - neko ko je, kad se sve uzme u obzir, prilično beznačajan.
Baš uoči očeve smrti radio sam na predračunu budžeta za izložbu „Ruke uvis, mangupi!" koja je
trebalo da bude postavljena u januaru u Burg la Renu. Bile su to fotografije o policijskim
brutalnostima, snimljene teleobjektivom, u Ivlenu. Ipak, nije bio u pitanju čisto dokumentaran
posao, pre se moglo govoriti o procesu teatralizacije prostora, s osvrtom na različite policijske
serije i uz citiranje delova iz Los Angelos Police Departmenta. Umetnik se opredelio za pristup
navijača radije nego za socijalnu optužbu, što bi se najpre moglo očekivati. Sve u sve-
mu, interesantan projekat, i ne mnogo skup ni kom- plikovan. Čak bi i idiot kao ta Sesilija bio u
stanju da završi predračun budžeta.
Obično bih, po izlasku iz kancelarije, otišao na jedan krug u nekom peep-shoivu. Koštalo me
je to pedeset franaka, ponekad i šezdeset, kad bi ejakulacija kasnila. Gledanje riba kako mešaju
ispiralo mi je glavu. Kontradiktorne tendencije savremene video umetno- sti, ravnoteža između
zaštite kulturnog nasleđa i podrške živom stvaralaštvu... sve je to brzo nestajalo pred lakom
čarolijom riba koje mešaju. Praznio sam mošni- ce nežnim milovanjem. U istom tom času
Sesilija se kljukala čokoladnim kolačima u poslastičarnici pored Ministarstva. Motivacija nam je
bila gotovo ista.
Vrlo retko unajmljivao sam salon, za pet stotina franaka. To se dešavalo kad mi s kitom nešto
nije bilo u redu, kad je izgledala kao malo slepo crevo, zahtev- no a nekorisno, koje se osećalo na
sir; tada mi je bilo potrebno da je neka devojka uzme u ruke, da se oduševljava, makar lažno,

6
snagom mog uda, bogatstvom njegove sperme. Bilo šta da sam radio, vraćao bih se kući pre
sedam i po. Počinjao bih sa Pitanjima za šampiona, čije sam snimanje programirao na magne-
toskopu. Zatim bih se prebacio na domaće vesti. Kriza ludih krava me slabo interesovala, hranio
sam se pretežno pireom Mousline sa sirom. Veče je tako protkalo. Nije mi bilo loše, imao sam
dvadeset osam kanala. Oko dva sata posle ponoći ubijao bih se turskim muzičkim komedijama.
Nekoliko dana je tako prošlo, relativno mirno, pre nego što me kapetan Somon ponovo
pozvao telefonom. Stvari su mnogo napredovale, našli su mogućeg ubicu, bilo je to čak i više od
pretpostavke - zapravo, čovek je priznao. Organizovaće rekonstrukciju zločina kroz dva dana. Da
li želim da joj prisustvujem? O, da, rekao sam, da!
Mari-Žan mi je čestitala na toj hrabroj odluci. Govorila je o obavezama koje nameće žalost, o
rodbinskim vezama. Koristila je društveno prihvatljive izraze, izvučene iz ograničenog kataloga
opštih mesta, ali to nije bilo važno: osećao sam da mi se obraća sa sao- sećanjem, što je bilo
čudno, i bilo je dobro. Žene ipak imaju osećanja, rekao sam sebi dok sam ulazio u voz za Serbur.
Čak i u poslu one teže da uspostave sentimentalne odnose, teško se kreću u svetu lišenom ose-
ćajnosti, to je atmosfera u kojoj im nije lako da se opuste. One pate od te boljke, rubrika „Psiho"
u Ma- rie-Claire na to ih stalno podseća; bilo bi bolje kad bi jasno razlikovale profesionalno i
osećajno. Ali, to im ne uspeva - rubrika „Svedočenja" u Marie-Claire to postojano potvrđuje. U
visini Ruana ponovo sam se vratio elementima one afere. Veliko otkriće kapetana Šomona jeste
da je Ajša održavala „intimne odnose" s mojim ocem. Koliko često, na kom nivou? Nije ništa
znao o tome, a to se pokazalo i nepotrebnim za nastavak njegove istrage. Jedan od Ajšine braće
brzo je priznao da je došao da „zatraži objašnjenje" od starca,* da je razgovor krenuo lošim
tokom, i da ga je ostavio mrtvog na betonskom podu u ložionici.
Rekonstrukciju zločina je u principu trebalo da-vodi istražni sudija, suv i strog čovečuljak, u
flanelskim pantalonama i tamnoj polo majici, lica izobličenog od stalne grimase razdražljivosti.
Ali kapetan Somon brzo se nametnuo kao pravi ceremonijal-majstor. Žustar i živahan, sačekivao
je učesnike, upućivao svakome poneku reč dobrodošlice, smeštaoga gde treba. Delovao. je
veoma srećno. Bio je to njegov prvi slučaj ubistva, a rešio ga je za manje od nedelju dana; u toj
odvratnoj i banalnoj priči on je bio jedini pravi junak. Prikovana za stolicu, očigledno izmučena,
Ajša je jedva podigla oči kad sam ušao. Namerno je odvraćala pogled od mesta na kom se
nalazio njen brat. Ovaj je, opkoljen dvojicom žandarma, tvrdoglavo zurio u pod. Ličio je
na obično malo đubre. Nisam osećao ni najmanju simpatiju prema njemu. Podigavši glavu sreo
je moj pogled i očigledno me identifikovao. Znao je moju ulogu, morali su ga upozoriti: prema
njegovim sirovim shvatanjima, ja sam imao pravo na osvetu, bio sam onaj ko svodi krvne račune
svoga oca. Svestan odnosa koji su se uspostavljali među nama, zurio sam u njega ne skrećući
pogled. Puštao sam da me, polako, obuzima mržnja, sve lakše sam disao: bio je to prijatan i
snažan osećaj. Da sam imao oružje, ubio bih ga bez oklevanja. Ubiti to malo đubre - nije mi
izgledalo samo kao čin nemarnosti, već i kao dobročini- teljski, pozitivan potez. Jedan žandarm
je kredom obeležio obrise na tlu i rekonstrukcija je počela. Prema optuženom, stvari su bile
proste: tokom rasprave on se iznervirao, gurnuo je snažno mog oca, ovaj je pao unazad, lobanja
mu se razbila o tlo. U panici, ovaj je odmah pobegao.
Naravno, lagao je, i kapetan Somon nije imao nikakvih problema da to dokaže. Pregled
lobanje žrtve očigledno je ukazivao na bes: bilo je tu brojnih uboja, verovatno nanetih udarcima
noge. Lice mog oca bilo je, sem toga, udarano o pod, praktično sve dok mu jedno oko nije
izletelo iz duplje. „Ne znam više", izustio je optuženi, „bio sam besan." Posmatrajući njegove
nervozne ruke, usko i zlo lice, čoveku nije bilo nimalo teško da u to poveruje: uradio je ono bez ,
predumišljaja, verovatno izluđen udarcem lobanje o tlo i prizorom prve krvi. Sistem njegove

7
odbrane bio je jasan i uverljiv, mogao bi se skoro provući na sudu: nekoliko godina uslovno, ne
više. Kapetan Somon, zadovoljan kako je proteklo popodne, spremao se za za- ključak. Digao
sam se sa stolice i krenuo ka zastakljenoj niši. Veče je padalo: za nekoliko ovaca zauvek se gasio
dan. I one su bile glupe, možda gluplje nego Aj- šin brat. Ali nikakva nasilna reakcija nije bila
programirana u njihovim genima. Poslednje večeri svog života blejale su od straha, srčani ritam
im se ubrzavao, noge su im se beznadežno batrgale; zatim je došao pucanj iz pištolja, njihov
život je oticao, tela su im se pretvarala u meso. Razišli smo se uz nekoliko stisaka ruku. Kapetan
Somon mi je zahvalio na prisustvu.
Sutradan sam opet video Ajšu. Po savetu agenta za nekretnine, odlučio sam da temeljno
očistim kuću nre prvih posetilaca. Dao sam joj ključeve, a ona me je otpratila do stanice Serbur.
Zima je zavladala na pašnjacima, pramenovi magle su se nagomilavali iznad živica. Ništa nije
bilo lako medu nama. Ona je poznavala polne organe moga oca, što je stvaralo pomalo nepri-
ličnu intimnost. Sve je to bilo, uopšteno gledano, iznenađujuće: ona je delovala kao ozbiljna
devojka a moj otac nije nimalo ličio na zavodnika. Morao je, ipak, posedovati neke crte, izvesnu
privlačnost koju ja nisam umeo da vidim. Čak mi je sad, u stvarnosti, bilo teško da se setim i crta
njegovog lica. Ljudi žive jedni pored drugih kao goveda. Jedva uspevaju, s vremena na vreme,
da podele flašu alkohola.
Ajšin folksvagen zaustavio se na staničnom trgu. Činilo mi se da bi bilo dobro reći neku reč
pre rastanka. „E, pa..." rekao sam. Posle nekoliko sekundi obratila mi se potmulim glasom:
„Napustiću ovaj kraj. Imam prijatelja koji može da mi nađe posao konobarice u Parizu.
Nastaviću tamo školovanje. U svakom slučaju, moja porodica me smatra kurvom." Promrmljao
sam nešto u znak odobravanja. „U Parizu ima više ljudi..." odvažio sam se najzad bojažljivo.
Dobro sam razmislio, ali to je bilo sve što sam mogao da kažem o Parizu. Krajnja ogoljenost ove
replike nije je, izgleda, obeshrabrila. „Nemam šta da očekujem od svoje porodice", nastavila je s
obnovljenim besom. „Ne samo što su siromašni, već su i budale. Pre dve godine moj otac je išao
na hodočašće u Meku. Od tada, iz njega ništa više ne može da se istera. A moja braća, još su
gora: podržavaju uzajamno sopstvene gluposti, zalivaju njuške anisovcem tvrdeći, istovremeno,
da su čuvari prave vere, i dozvoljavaju sebi da me tretiraju kao kurvu zato što više volim da
radim nego da se udam za nekog govnara sličnog njima."
„Tačno je, u celini gledano, muslimani nisu nešto izuzetno..." izustio sam s nelagodom. Uzeo
sam svoju putnu torbu i otvorio vrata. „Mislim da ćete se vi izvući..." promrmljao sam
neubedljivo. Imao sam u tom trenutku viziju emigrantskog talasa kao sistema krvnih sudova koji
se širi Evropom. Muslimani su se tu pojavljivali kao ugrušci krvi koji se lagano resorbu- ju. Ajša
me je posmatrala, sumnjičava. Hladnoća se uvlačila u kola. Racionalno gledano, uspevao sam da
osećam izvesnu privlačnost prema vagini muslimanke. Pomalo na silu, nasmešio sam se.
Nasmešila se i ona, sa više iskrenosti. Dugo sam joj stezao ruku, osećao sam toplinu njenih
prstiju, nastavio sam da je stežem dok nisam osetio kako krv lagano bije u udubljenju zglavka.
Na nekoliko metara od kola okrenuo sam se da joj lagano mahnem. Ipak je to bio neki susret,
ipak, na kraju, nešto se dogodilo.
Smestivši se u vagon pomislio sam da je trebalo da joj dam -nešto novca. A možda i ne, to je
moglo biti loše protumačeno. U tom trenutku sam, čudno, prvi put postao svestan da ću uskoro
postati bogat čovek, zapravo - relativno bogat. Prenos sa računa mog oca već je izvršen. Što se
ostalog tiče, prodaju kola pove- rio sam vlasniku jedne garaže, prodaju kuće agenciji za
nekretnine. Sve se sredilo na najprostiji način. Vrednost ovih dobara utvrđena je po zakonima
tržišta. Bilo je tu, naravno, cenkanja: deset odsto gore, deset odsto dole, ali ne više. Procenat

8
poreza takođe nije bio nikakva misterija. Dovoljno je bilo pogledati malu brošuru, vrlo dobro
urađenu, koju je štampala Uprava poreskih prihoda.
Nema nikakve sumnje da je moj otac, u više navrata, nameravao da me isključi iz nasledstva.
Konačno je odustao od toga. Verovatno je rekao sebi da tu ima suviše komplikacija, suviše
procedure a rezultat ostaje neizvestan (jer, nije lako isključiti iz nasleda svoju decu, zakon vam
pruža samo vrlo ograničene mogućnosti: male bitange ne samo što vam zagorčavaju život, već se
i kasnije koriste svim onim što ste vi, uz najveće napore uspeli da zgrnete). Morao je sebi red,
nakon svega, da od toga nema nikakve koristi - jer, zašto bi uopšte brinuo šta će se desiti posle
njegove smrti. Eto kako je morao rezonovati, po mom mišljenju. Bitno je bilo da je stara budala
mrtva i da ću ja prodati kuću u kojoj je proveo poslednje godine. Pro- daću isto tako tojotu Land
Cruiser, koja mu je služila za prevoz pakovanja vode Evian iz šerburškog Casino Geanta. Šta bih
ja, koji živim u blizini Botaničke ba- šte, mogao da radim s tojotom Land Cruiser* Mogao bih da
prevozim u njoj raviole a la ricotta sa pijace Muftar, i to je skoro sve.
Što se tiče nasledstva direktnih srodnika, uslovi za prenos nisu preterano strogi - čak i ako
emotivne veze nisu bile preterano jake. Kad se odbije porez, moglo bi se nakupiti oko tri miliona
franaka, a to je predstavljalo petnaest mojih godišnjih plata. To je takode ono što se neki
nekvaliflkovani radnik mogao nadati da će zaraditi, u Zapadnoj Evropi, tokom celog svog radnog
veka; nije to bilo tako loše. Moglo se početi s izvlačenjem iz ovog života. Moglo se bar pokušati.
Kroz nekoliko nedelja ću, naravno, dobiti pismo iz banke. Voz se približavao Bajeu i mogao
sam već da zamislim tok razgovora. Službenik iz moje filijale konstatovaće da na mom računu
postoji znatan pozitivni saldo, izraziće želju da se nađemo - kome nije potreban, u izvesnom
trenutku života, partner za plasiranje novca? Pomalo nepoverljiv, ja ću verovatno že- leti da se
usmerim ka sigurnim opcijama. On će dočekati ovu reakciju - tako čestu - s lakim osmehom.
Većina investitora-početnika, oni dobro znaju, pret-
postavlja sigurnost dobiti. Često su se sprdali s tim u banci, medu kolegama. Kad je reč o
čuvanju nasled- stva, izvesne zrele osobe ponašaju se kao početnici. Sa svoje strane, on će
pokušati da moju pažnju zaustavi na malo drugačijem scenariju - ostavljajući mi, naravno,
vremena za razmišljanje. Zašto ne bih delimično investirao - dve trećine imovine, na primer - u
plasman bez iznenađenja, a sa manjom dobiti? I zašto ne bih, poslednju trećinu, uložio u neki
malo neizvesniji plasman ali sa realnim šansama za valorizaciju? Nakon nekoliko dana, znao
sam to, prikloniću se njegovim argumentima. Njega će osokoliti moje prihvata- nje, spremiće
dokumenta blistajući od oduševljenja - i naše rukovanje, u trenutku kad se budemo rastajali, biće
iskreno srdačno.
Ziveo sam u zemlji koju je obeležio stabilni socijalizam, u kojoj je posedovanje materijalnih
dobara bilo zagarantovano strogim zakonodavstvom, u kojoj je bankarski sistem bio zaštićen
snažnim državnim garancijama. Sem ako se sam ne usudim da prekoračim granice zakonitog,
nije trebalo da se bojim ni malverzacija ni stečajnih prevara. U stvari, nisam više imao mnogo
briga; nisam ih, istinu govoreći, nikad stvarno ni imao: posle ozbiljnih studija, koje nikad nisu
bile briljantne, brzo sam se usmerio ka državnom sektoru. Bilo je to sredinom osamdesetih godi-
na, na početku modernizovanja socijalizma, u vreme kad je čuveni Zak Lang doprinosio sjaju i
slavi državnih kulturnih institucija. Moja plata, kad sam se zaposlio, bila je sasvim pristojna. A
zatim sam ostario, prisustvujući, bez uzbuđenja, uzastopnim političkim promenama. Bio sam
učtiv, korektan, cenili su me i pretpostavljeni i kolege. Budući da nisam posebno zapaljivog
temperamenta, uspelo mi je da ne stvorim prave neprijatelje. Veče je padalo na okrug Lisije. Za-
što na poslu nikad nisam ispoljavao strast koja bi se mogla uporediti s onom koju ima Mari-Zan?
Zašto nisam nikad, šire gledano, pokazao pravu strast za bilo šta u svom životu?

9
 Ni sledećih nekoliko nedelja nisu mi donele odgovor na ovo. A onda sam, u jutro 23.
decembra, seo u taksi za aerodrom Roasi.
I eto, sad stojim tu, sam, kao neki idiot, na nekoliko metara od šaltera Novih granica.
Subotnje je jutro, vreme praznika. Roasi je bio prepun, kao i obično. Čim dobiju nekoliko dana
slobode, žitelji Zapadne Evrope jure na drugi kraj globusa, prelaze pola sveta avionom, ponašaju
se bukvalno kao begunci iz zatvora. Ne zame- ram im zbog toga: i sam se spremam da uradim
isto.
Moji snovi su mediokritetski. Kao svi žitelji Zapadne Evrope, i ja želim da putujem. Prate to
i teškoće: jezička barijera, prevozna sredstva, rizici od krade i pljačke; ako bih stvari opisao u
najgrubljim crtama, rekao bih da ja u osnovi želim da upražnjavam turizam. Svako ima snove
kakve može da ima; moj san je da beskrajno dugo povezujem „Ljubavne ture" sa „Vatrometom
boja" i „Uživanjem a la carteu - da navedem samo teme iz tri kataloga Novih granica.
Odmah sam se odlučio za kružnu turu, ali sam se prilično kolebao između „Ruma i Salse"
(ref. CUB CO 033,16 dana /14 noćenja, 11.250 franaka u dvokrevetnoj sobi, doplata za
jednokrevetnu sobu 1.350 franaka) i „Tajskih tropa" (ref. THA CA 006, 15 dana /13 noćenja,
9.950 franaka u dvokrevetnoj sobi, doplata za jednokrevetnu sobu 1.175 franaka). Zapravo, više
me privlačio Tajland; ali prednost Kube bila je što je to jedna od poslednjih komunističkih
zemalja, verovatno ne zadugo - postoji tu faktor privlačnosti režima koji je na putu nestajanja,
neka vrsta političke egzotike, jednom rečju. Na kraju, ipak Tajland. Treba priznati da je reklamni
tekst u brošuri bio lukavo sročen, u stanju da zavede prosečne duhove:
Ture su organizovane sa daškom avanture, vodiče vas od bambusa na reci Kvaj, do ostrva
Koh Samui, da bi se završile u Koh Fi Fi, sa pogledom na pučinu, posle božanstvenog prelaska
kroz klanac Kra. Veoma „cool" putovanje kroz trope.
Tačno u trenutku kad otkucava osam sati i trideset minuta, Zak Majo bučno zatvara vrata
svoje kuće na Bulevaru Blanki, u XIII arondismanu, opkoračuje svoj skuter i polazi na put kroz
glavni grad, od istoka ka zapadu. Pravac: sedište Novih granica, Bulevar Gre- nel. Svakog
drugog dana on poseti tri ili četiri svoje agencije: „Donosim najnovije kataloge, skupljam poštu i
merim temperaturu", objašnjava ovaj vlasnik, sav u pokretu, kao na oprugama, postojano
unakarađen neverovatnom šarenom kravatom. Na taj način, po njegovom mišljenju, daje
podstrek prodavcima. „Posle toga te agencije povećavaju promet", objašnjava on smeškajući se.
Padajući, očigledno, na njegov šarm, novinarka Capitala čini korak dalje u divljenju: „Ko bi
mogao predskazati, 1967. godine, da će mala asocijacija koju je formirala šačica studenata, imati
takav uzlet?! Svakako ne one hiljade demonstranata koje su defilovale, u maju '68, ispred prve
agencije Novih granica, na Trgu Denfer-Rošro, u Parizu. „Našli smo se na dobrom mestu,
naspram televizijskih kamera", seća se Žak Majo, bivši izviđač i katolik levičar, koji je prošao
kroz Nacionalnu uniju francuskih studenata. Bio je to prvi reklamni potez ovog preduzeća, s
imenom za koje je inspiracija nađena u govoru Džo- na Kenedija o „novim granicama" Amerike.
Vatreni liberal Žak Majo borio se s uspehom protiv monopola Air-Francea, za
demokratizaciju vazdu- šnog saobraćaja. Odiseja njegovog preduzeća - koje je postalo, za nešto
više od trideset godina, prva francuska putnička agencija - fascinirala je ekonomske časopise.
Kao FNAC, kao Club Mediteranee, i Nove granice su rođene sa civilizacijom razonode; i mogle
su simbolizovati novo lice modernog kapitalizma. Godine 2000, po prvi put, industrija turizma
postala je, po poslovnim rezultatima, vodeća grana svetske privrede. Iako su zahtevali samo
prosečnu fizičku kondiciju, programi „Tajski tropi" bili su svrstani u kategoriju „avanturističkih
tura": tu se podrazumeva raznovrstan smeštaj (običan, standardni, prvoklasni); broj učesnika
ograničen na dvadeset, kako bi se obezbedila što bolja kohezija grupe. Spazio sam, u jednom tre-

10
nutku, kako se približavaju dve veoma slatke crnkinje, sa rancima na leđima; počeo sam da
priželjkujem da su odabrale istu turu; zatim sam skrenuo pogled i pošao da podignem svoj
vaučer. Let je trajao nešto više od jedanaest sati.
Putovati danas avionom, s bilo kojom kompanijom, na bilo kojoj liniji, znači isto što i biti
tretiran kao govno tokom čitavog leta. Zgrčen na nedovoljnom, gotovo smešno malom sedištu, s
kojeg je nemoguće dići se a da se ne pokrenu svi susedi u redu, čo- vek je od početka suočen sa
serijom zabrana koje izriču stjuardese, pošto navuku lažan osmeh. Čim uđete u avion, prvi
zadatak im je da se dokopaju vašeg ličnog prtljaga, da bi ga zatvorile u prtljažnik, kome nećete
imati pristupa, ni uz kakav izgovor, sve do sletanja. Tokom celog leta one se zatim trude da uve-
ćaju broj zajebancija kojima će vam se onemogućiti bilo kakvo pomeranje, bilo kakva aktivnost,
sem onih koje se nalaze na ograničenom spisku dozvoljenih radnji: konzumiranje gaziranih pića,
gledanje američ
kih filmova, kupovina proizvoda duty-free. Stalni ose- ćaj opasnosti, koji pothranjuju mentalne
slike avionskih nesreća i nametnuta nepokretnost u ograničenom prostoru, izazivaju tako jak
stres da se ponekad dogodi da putnik i umre od srčanog udara, na dugim letovima. Posada se
trudi da taj stres digne na još viši nivo zabranjujući vam da se protiv njega borite uobičajenim
sredstvima. Lišen cigareta i čitanja, čovek je takođe, sve češće, lišen i alkohola. Hvala bogu,
drolje još uvek ne praktikuju pretresanje do gole kože; kao iskusan putnik znao sam, dakle, da
treba da pripremim mali pribor za preživljavanje: nekoliko komada nicopata od 21 mg, tablu
tableta za spavanje, pljosku sa Southern Comforom. Utonuo sam u mutan san u trenutku kad smo
nadletali bivšu Istočnu Nemačku.
Probudila me neka težina na ramenu, i topao dah. Gurnuo sam svog suseda s leve strane na
njegovo se- dište, bez naglih pokreta; nežno je zagroktao ali nije otvorio oči. Bio je to visok
klipan, tridesetih godina, svetlokestenjaste kose, kratko ošišane ukrug; nije izgledao ni
nesimpatično ni zlobno. Delovao je gotovo dirljivo, umotan u svetloplavo ćebe, koje daje
kompanija, sa svojim velikim šakama fizičkog radnika, položenim na kolena. Podigao sam
džepnu knjigu koja mu je pala pored nogu: neki govnarski anglosaksonski bestseler, izvesnog
Frederika Forsajta. Već sam bio pročitao jedno delo te budale, puno hvale za Margaret Tačer i
granginjolskih opisa SSSR-a kao imperije zla. Pitao sam se kako li se taj snašao posle pada Ber-
linskog zida. Prelistao sam njegov novi opus: po svemu sudeći, ulogu loših momaka sad su
preuzeli crve- no-mrki, i srpski nacionalisti; eto čoveka koji je u toku aktuelnih zbivanja. Sto se
tiče njegovog omilje- nog junaka, dosadnog Džejsona Monka, taj je ponovo postao službenik
CIA-e, koja se, za ovu priliku, povezala sa čečenskom mafijom. ,,E, baš divno!" rekao sam sebi,
vraćajući knjigu na kolena svog suseda, ,,lep je taj moral autora anglosaksonskih bestselera!"
Mesto do kojeg je u knjizi stigao bilo je obeleženo trostruko presavijenim papirom u kojem sam
prepoznao poziv Novih granica: upravo sam se, znači, upoznao sa svojim prvim kompanjonom
na putovanju. Čestit momak, bio sam u to siguran, svakako mnogo manje egocentričan i
neurotičan nego ja. Bacio sam pogled na video ekran na kojem je bila označena maršruta leta:
verovatno smo preleteli Čečeniju, ako smo je uopšte preleteli; spoljna temperatura bila je -53°C,
visina 10.143 metra, lokalno vreme 00:23 h. Nova mapa je usledila posle ovih podataka:
nadletali smo Avgani- stan. Kroz avionsko okno nije se videlo ništa sem potpunog mraka. U
svakom slučaju, talibani su već morali spavati, i kiseliti se u svojoj prljavštini. „Laku noć, tali-
bani, laku noć... Sanjajte lepe snove", prošaputao sam pre nego što sam progutao i drugu tabletu
za spavanje.
Avion je oko pet ujutro sleteo na aerodrom u Don Muangu. Jedva sam se razbudio. Moj
sused sleva već je bio ustao i cupkao u redu za izlazak. Ubrzo sam ga izgubio iz vida - ušao je u

11
hodnik koji vodi u prijemni hol. Noge su mi bile kao od pamuka, usta suva; uši ispunjene
snažnim brujanjem.
Čim sam prošao kroz automatska vrata, vrućina se sklopila oko mene, kao da su me
progutala ogromna usta. Bilo je najmanje 35°C. Vrućina u Bangkoku ima tu osobenost da je,
nekako, masna, verovatno zbog zagađenja; čovek se mora zaprepastiti, posle dužeg boravka
napolju, kako ga nije prekrio tanak sloj industrijskog otpada. Trebalo mi je tridesetak sekundi da
ljudski udahnem. Pokušao sam da ne padnem u oči tajlandskom vodiču, ženi o kojoj nisam
stekao bogzna kakav utisak, sem da izgleda rezervisano i čini se dobro vaspitana - ali mnogi
Tajlanđani stvaraju sličan utisak. Ranac mi se usecao u ramena: bio je to Lowe Pro Himalaya
Trekking, najskuplji model koji sam uspeo naći kod „Starog kampera"; imao je doživotnu
garanciju. Vrlo interesantan predmet: srebrnosiv, sa kopčom od specijalnog Velcroa - zaštićena
licenca firme - i rajsferšlusima koji su mogli da funkcionišu i na temperaturi od -65°C. Sadržina
mu je, nažalost, bila veoma skromna: nekoliko šortseva i majica, kupaće gaće, specijalne cipele
koje omogućavaju hodanje po koralnim stenama (125 franaka kod „Starog kampera"), neseser za
toaletu s lekovima koji su propisani kao neophodni u Vodiču kroz popularni turizam, jedna
digitalna kamera JVC HRD-9600 MS, sa rezervnim baterijama i kasetama, i dva američka
bestselera koje sam kupio, nasumice, na aerodromu.
Autobus Novih granica bio je parkiran stotinak metara dalje. U unutrašnjosti ovog snažnog
vozila - mercedes M-800, sa 64 mesta - rashladni uređaj bio je uključen na najjače: kao da sam
stupio u zamrzivač. Seo sam uz prozor, s leve strane, na sredini vozila. Neodređeno sam
prepoznavao dvanaestak ostalih putnika, među njima i svog suseda iz aviona. Niko nije došao da
sedne pored mene. Očigledno sam promašio prvu priliku da se integrišem u grupu; i bio sam na
najboljem putu da se dobro prehladim.
Nije se još bilo sasvim razdanilo, ali na autoputu sa šest traka, koji vodi u centar Bangkoka,
saobraćaj je već bio gust. Promicali smo naizmenično pored zgrada od čelika i stakla, s vremena
na vreme poneka zgrada od betona podsetila bi na sovjetsku arhitekturu. Sedišta banaka, veliki
hoteli, elektronske kompanije - najčešće japanske. Posle račvanja kod Šatušaka autoput se
izdigao iznad zrakastih puteva koji opasuju središte grada. Između osvetljenih zdanja hotela
počele su da se naziru grupisane kuće, male, sa krovovima od talasastog lima, na brdovitom
terenu. Pokretne radnjice, osvetljene neonom, nudile su supu i pirinač; videlo se kako se puše
lonci od belog lima. Vozilo se lako zanelo na izlazu za New Petchaburi Road. U jednom
momentu spazili smo fantazmagorične obrise automobilske petlje čije makadamske spirale kao
da su silazile pravo s neba, osvetljene mlazevima reflektora s aerodroma. Zatim, posle jedne
dugačke krivine, naše vozilo prede u brzu traku.
Bangkok Palače hotel pripadao je lancu bliskom hotelima Mercure - odlikuju ga kvaliteti i na
prijemu i u restoranu; to sam saznao iz brošure koju sam pokupio u holu, dok sam čekao da se
situacija sredi. Bilo je tek prošlo šest - ponoć je u Parizu, pomislio sam bez ikakvog povoda - ali
gužva je već bila velika, sala za doručak upravo se otvarala. Spustio sam se na jed^u klupu; bio
sam ošamućen, u ušima mi je jednako silno brujalo, osećao sam mučninu u stomaku. Po načinu
na koji su čekali u redu, počeo sam da razaznajem neke članove grupe. Bile su tu dve devojke,
od nekih dvadeset pet godina, ne tako loše građene, koje su pogledom prezrivo preletale po
svima. Jedan penzionerski par, naprotiv - čovek bi se mogao opisati kao živahan» žena
mrzovoljna - udivljeno je razgledao unutrašnju dekoraciju hotela, silna ogledala, pozlatu i
kristalne lustere. U prvim satima boravka u grupi, druželjubivost se obično ispoljava samo na
nivou jezika, a karakteriše je upotreba ustaljenih izraza i emocionalna uzdržanost. Prema

12
Edmundu i Vajtu,1 konsti- tuisanje mini-grupe zbiva se tek prilikom prvog izleta, mada se to
ponekad dogodi već tokom prvog zajedničkog obroka.
Trgao sam se, gotovo da sam se obeznanio, zapalio sam cigaretu da se priberem: one tablete
za spavanje bile su stvarno veoma jake, razboleo sam se od njih; one koje sam ranije uzimao,
nisu uspevale da me uspavaju: nema idealnog rešenja. Penzioneri su se lagano okretali tamo-
amo: iščekujući neku konkretnu osobu s kojom bi razmenili osmehe, nameštali su na licu smešak
za ceo spoljni svet. Mora da su bili sitni trgovci u nekom ranijem životu, to je jedino što se o
njima moglo pretpostaviti. Jedan po jedan članovi
1
„Sightseeing tours: a sociological approach", Annals of Tourism Research, vol. 23, 213-
227,1998.
grupe su, kad bi čuli svoje ime, prilazili vodiču, primali ključeve, peli se u svoje sobe - razilazili
su se, zapravo. Možemo, podsetila nas je ona odmerenim glasom, da doručkujemo odmah;
možemo, takođe, da se prvo odmorimo u svojim sobama; bili smo potpuno slobodni da radimo
šta hoćemo. U svakom slučaju, sastanak radi posete klongu* zakazan je za petnaest sati, u holu.
Širok zastakljen prozor moje sobe gledao je direktno na brzu traku puta. Bilo je već pola
sedam. Saobraćaj je vrlo živ, ali dvostruko staklo propuštalo je samo slabašno brujanje. Noćne
svetiljke bile su ugašene, sunce se još nije bilo prosulo po čeliku i staklu; u to doba dana grad je
siv. Poručio sam dupli espreso, u room service, i ispio ga sa jednim eferalganom, doli- preanom i
duplom dozom oscilokohinuma; onda sam legao i pokušao da odremam.
Prilike su se sporo kretale u suženom prostoru, iz njih je dopiralo neko potmulo brujanje; kao
da su u pitanju bile mašine sa gradilišta ili kakvi džinovski in- sekti. U dnu sobe, neki čovek
naoružan malom sa- bljom-krivošijom, pažljivo je procenjivao oštricu; na sebi je imao turban i
bele šalvare. Odjednom je atmosfera postala crvena i smolasta, gotovo tečna; po kondenzovanim
kapima, koje su mi iskrsle pred očima, shvatio sam da me neko staklo deli od tog prizora. Covek
je sada ležao na zemlji, za nju ga je prikova- la nevidljiva sila. Građevinske mašine zatvorile su
krug oko njega - bilo je tu nekoliko bagera i jedan mali buldožer na „gusenicama". Bageri su
podizali svoje pokretne krake i teškim „kašikama" obrušavale se na čoveka, raskomadavši
njegovo telo na sedam- osam delova; no, glavu kao da mu je, uprkos svemu, još uvek pokretala
neka demonska živa sila, i zli
* Klong - živopisni kanal (prim. prev.).
osmeh i dalje je nabirao bradato lice. Sad je došao red na buldožer da krene na čoveka, i njegova
glava se raspukla kao jaje; mlaz od delova mozga i smrskanih kostiju prsnuo je po staklu, na
nekoliko santimetara od moga lica.
U svojoj biti turizam, kao traganje za smislom, uz lu- dičku druževnost koju podstiče, i slike koje
rada, predstavlja uputstvo za stepenastu, šifrovanu, spoznaju, koju spoljašnji svet i različitost ne
mogu da poremete.
Rašid Amiru
Probudio sam se oko podne, rashladni uređaj brujao je potmulo; glava me je bolela malo
manje. Poprečno izvaljen na king siže krevetu, postajao sam sve- stan toka događaja i njihovog
značenja. Naša, do sada bezoblična grupa, uskoro će se pretvoriti u živu zajednicu; već od ovog
popodneva moraću da zauzmem stav; sad je trebalo da odaberem odgovarajuću majicu za šetnju
po klongu. Opredelio sam se za košulju srednje dužine, od plavog džinsa, ne suviše pripijenu,
koju sam dopunio majicom Radiohead; zatim sam strpao nekoliko stvarčica u ranac. U ogledalu
u kupatilu posmatrao sam sebe s gađenjem: moje zgrčeno lice birokrate tragično je odudaralo od
pozadine; u celini gledano, ličio sam tačno na ono što sam bio: četrdesetogodišnji činovnik koji
pokušava da se mladalački preruši tokom odmora; bilo je to obeshrabrujuće. Prišao sam prozoru,

13
široko razmakao zavese. Sa 27. sprata prizor je bio izuzetan. Impozantna masa hotela Mariott
uzdizala se sleva, kao krečnjačka stena izbra-

zdana crnim horizontalnim linijama nizova prozora, napola sakrivenih balkonima. Svetlost sunca
u zenitu oštro je isticala ravnine i izbočine. Desno, napred, od- blesci su se bez prestanka
umnožavali na komplikova- noj strukturi piramida i kupa od plavičastog stakla. Na horizontu,
džinovske betonske kocke hotela Grand Plaza President naslagane jedna na drugu, kao nivoi
stepenaste piramide. S desne strane, nadvisujući treperavu, zelenu površinu Lumfini parka,
razaznava- le su se, kao tvrđava od cigala, ugaone kule Dusit Thana. Ispio sam polako Singha
Gold, razmišljajući pri tom o pojmu nepopravljivo.
U prizemlju je naša vodičica započela neku vrstu prozivke tj. podelu bonova za doručak. Tu
sam saznao da se one dve uspijuše zovu Babet i Lea. Babet je imala plavu kovrdžavu kosu, u
stvari ne prirodno lokna- stu već, bez sumnje, onduliranu; imala je lepe grudi, droljica, dobro
uočljive ispod providne tunike sa štampanim etno motivima - iz Trois Suisses, po svoj prilici.
Njene pantalone, od iste tkanine, bile su tako- đe providne: jasno se mogla razaznati bela čipka
gaćica. Lea, brineta, bila je tanka kao grančica; to je nadoknađivala lepom oblinom zadnjice,
naglašenim crnim biciklističkim pantalonama, i agresivnim istura- njem grudi, čiji su se vrhovi
napinjali ispod žutog kor- seta. Majušni dijamant krasio je njen uski pupak. Dugo sam i pažljivo
zagledao ove dve uspaljenice, da bih ih konačno definitivno zanemario.
Podela bonova se nastavljala. Naš vodič, Son sve je učesnike prozvala po imenu; pripala mi
je muka od toga. Bili smo odrasli, za ime Božje. Ponadao sam se, u jednom trenutku, kad je
prozvala one matorce prezimenom: „gospođa i gospodin Lobližoa", ali je odmah dodala, uz
oduševljeni osmeh, „Zozet i Rene". „Zovem se Rene", potvrdio je penzioner, ne obraćajući se
nikome posebno. „Nije to nikakva sreća..." promrmljao sam. Njegova mu žena uputi umoran
pogled koji je značio: „Ćuti, Rene, dosaduješ ljudima." Odjednom se setih na koga me on
podsećao; na lik Gospodina Plus u reklamnom spotu Bahlsen. Možda je to, uostalom, i bio on.
Obratih se direktno njegovoj ženi: da li su, nekada, tumačili, kao glumci, neke epizodne likove?
Ne, nikada, obavestila me je, oni su imali kobasičarsku radnju. Ah, da, to se sasvim uklapalo!
Ovaj veseli majmun bio je znači bivši kobasičar (u Klamaru, precizirala je njegova žena); u
jednom skromnom prostoru, gde je dolazila sirotinja da se prehrani, on je nekada prikazivao
svoje piruete i svoju duhovitost.
Bila su tu još dva para, koje kao da je vezivalo neko mutno pobratimstvo. Da li su zajedno
krenuli na put? Da li su se upoznali za vreme breakfasta f Sve je bilo moguće u ovoj fazi
putovanja. Prvi par bio je nesimpatičan. Čovek je malo ličio na mladog Antoana Vahtera, ako je
tako nešto moguće zamisliti, ali bio je više smed, i sa dobro oblikovanom bradom; na kraju, i nije
ličio toliko na Antoana Vahtera koliko na Robina Huda, sa nečim švajcarskim, tačnije, jurskim u
sebi. Sve je rečeno time da nije ličio ni na šta, već je stvarno imao izgled idiota. Da ne pričam o
njegovoj ženi, u kombinezonu s tregerima, ozbiljnoj, pravoj mlekarici. Malo je verovatno da se
ta bića već nisu reprodukova- la, pomislio sam; bez sumnje su dete ostavili kod roditelja, negde u
Lon-le-Sonijeu. Drugi par, nešto stariji, nije odavao utisak tako duboke smirenosti. Mršav, brkat
i nervčik, čovek mi je ličio na pravog naturopatu: suočen sa mojim nepoznavanjem materije,
naglasio je da se leci samo biljkama, ili drugim prirodnim sredstvima, ako je to moguće. Njegova
žena, suva i sitna, radila je u društvenom sektoru, na socijalizaciji ne znam više kojih -
nekažnjavanih - alzaških delinkvenata; ostavljali suv utisak osoba koje se nisu tucale već trideset
godina. Činilo se da je čovek bio raspoložen da me upozna s preimućstvima prirodne medicine;
ali

14
sam se, pomalo ošamućen već od ove prve razmene iskustava, odvojio i seo na najbližu klupu. S
tog mesta slabo sam razaznavao troje poslednjih članova grupe, koje mi je upola zaklanjao par
kobasičara: bilo je tu nešto nalik govečetu, od nekih pedesetak godina, po imenu Rober, izuzetno
surovog izraza lica; žena, približno istih godina, crne loknaste kose koja joj je uokviravala lice, u
isti mah zlo, oprezno i ravnodušno, a zvala se Zozijan; i jedna mlada žena, najzad, koja je stupala
za Zozijan s kučećom pokornošću, a zvala se Valeri. U redu, biće prilike da se na njih vratim,
biće čak suviše prilike, rekao sam sebi sumorno, dok sam hodao ka autobusu. Spazio sam da Son
još uvek pažljivo proučava listu s imenima putnika. Lice joj je bilo napeto, reči su joj se
nesvesno formirale na usnama; na njima se čitala zebnja, gotovo panika. Računajući i nju, grupa
je brojala trinaest osoba; a Tajlanđani su često vrlo sujeverni, čak više i od Kineza: na
spratovima u zgradama, u obeležavanju brojeva po ulicama, često se događa da sa broja dvanaest
pređu direktno na četrnaest, samo zato da bi izbegli da pomenu broj trinaest. Smestio sam se s
leve strane, u sredinu vozila. Ljudi stiču navike dosta brzo, pa i tokom ovakve vrste grupnih
putovanja: mesto treba zauzeti ranije, držati se njega, možda raširiti preko sedišta neke lične
stvari u neku ruku, treba ga aktivno zaposednuti.
Na svoje veliko iznenađenje ugledah kako se Valeri spušta pored mene iako je tri četvrtine
mesta u autobusu bilo prazno. Dva reda iza nas, Babet i Lea su razmenile nekoliko podrugljivih
reči. Bolje bi im bilo da se smire, droljice! Diskretno sam pažnju usmerio na mladu ženu: imala
je dugu crnu kosu, lice - ne znam ni sam šta da kažem! - lice koje bi se moglo opisati kao
skromno: ni lepo, ni ružno, da budemo precizni. Posle kratkog ali intenzivnog razmišljanja, s
mukom sam prevalio: „Je 1' vam nije mnogo toplo?" „Ne, ne, u autobusu je u redu", odgovorila
je odmah,
bez osmeha, prosto rasterećena što sam počeo razgovor. Moja rečenica bila je gotovo glupa: u
autobusu smo se, zapravo, smrzavali. „Vi ste već bili na Tajlandu?" nastavila je. „Da, jedanput."
Zastala je u stavu očekivanja, spremna da čuje zanimljivu priču. Hoću li joj pričati o svom
prethodnom boravku? Možda ne odmah. „Bilo je dobro..." rekao sam konačno, dajući glasu
toplinu, da kompenzujem banalnost opaske. Klimnula je glavom, zadovoljno. Tada sam shvatio
da ova mlada žena uopšte nije bila potčinjena Žozijan: ona je bila potčinjena en général, i možda
spremna da potraži novog gospodara, možda joj je bilo preko glave Žozijan, koja je sedela dva
reda ispred nas i besno prelistavala svoj Vodič kroz popularni turizam, mrko nas streljajući
pogledom. Romansa, romansa.
Odmah posle Pajab Feri Pira brod je zaokrenuo nadesno, u Klong Samsen, i stupili smo u
sasvim drugačiji svet. Život se ovde promenio, veoma malo, po- slednjih stoleća. Kuće od
tikovine, na kolju, nizale su se duž kanala; pod nadstrešicama sušio se veš. Neke žene prilazile su
prozorima da gledaju kako prolazimo; druge su prekidale pranje rublja. Deca su se kupala i
gnjurala između kočeva: radosno su nam mahala. Vegetacija je bila bujna: naš brodić je krčio put
kroz guste slojeve lokvanja i lotosa; snažan i bogat život nadirao je odasvud. Svaki slobodan deo
zemlje, vazduha ili vode kao da se namah punio leptirima, gušterima, žabama. Sada smo, javi se
Sôn, usred sušne sezone; no to nije učinilo da atmosfera ne bude potpuno, gotovo bolesno
vlažna.
Valeri je sedela pored mene; izgledalo je da je utonula u potpuni unutrašnji mir. Odgovarala
je mahanjem ruke starcima koji su na balkonima pušili lule, deci koja su se kupala, ženama
nadnesenim nad rublje. Ekolozi sa Jure takođe su delovali smireno; čak i naturopati kao da su se
malo opustili. Svuda oko nas
bili su samo nežni zvuči i osmesi. Valeri se okrenula k meni. Gotovo sam poželeo da je uhvatim
za ruku; bez nekog posebnog razloga uzdržao sam se. Brod se više nije kretao: boravili smo sad

15
u kratkoj večnosti jednog srećnog popodneva; čak su i Babet i Lea zaćutale. Kao da su ledbele,
da ponovim izraz koji je Lea upo- trebila kasnije, dok smo se iskrcavali.
Tokom obilaska hrama Zore, u mislima sam pravio podsetnik: treba da kupim vijagru u nekoj
otvorenoj apoteci. Na trajektu, pri povratku, saznao sam da je Valeri Bretonka i da njeni roditelji
imaju farmu u Tregoroa; ja sam nisam znao šta da joj kažem o sebi. Izgledala je inteligentno, a
meni nije bilo do inteligentnog razgovora. Sviđao mi se njen nežan glas, njena katolička revnost,
kretanje njenih usana dok je govorila; verovatno je imala vrele usne, spremne da progutaju
spermu istinskog prijatelja. „Baš je bilo prijatno ovo popodne", rekao sam konačno, sa setom.
Suviše sam se bio udaljio od ljudi, suviše sam dugo ži- veo sam, nisam više uopšte znao kako da
se postavim. „O, da, bilo je lepo", odgovorila je ona; nije bila naporna, stvarno fina devojka.
Ipak, čim je autobus stigao pred hotel, ja sam pojurio u bar.
Posle tri koktela počeo sam da žalim što sam se onako poneo. Krenuo sam da procunjam po
holu. Bilo je sedam sati i nikog iz grupe na vidiku. Po ceni od četiri stotine bahta, oni koji su to
želeli mogli su da prisustvuju večeri uz tradicionalne tajlandske igre: sastanak je bio zakazan za
osam. Valeri će sigurno biti tamo. Sto se mene tiče, imao sam već neku predstavu o
tradicionalnim tajlandskim plesovima, jer sam pre tri godine prošao turu „Klasični Tajland", od
Severne ruže do Anđeoskog grada, koju je nudio Kuoni, nimalo lošu, u celini, ali malo skupu, i
na zastrašujućem kulturnom nivou, jer su svi učesnici imali najmanje visoku školsku spremu.
Trideset dva Budina stava, u svetilištu
Ratanakosin, stilovi tajsko-burmanski, tajsko-kmerski ili taj-taj - ništa im nije promicalo. Vratio
sam se otuda iscrpljen i neprestano sam se osećao smešnim bez Plavog vodiča. U ovom trenutku
istinski sam osetio potrebu da nešto pojebem. Vrteo sam se u krug po holu, mučen napetošću
koja je sve više rasla, kad spazih natpis Health Club, koji je vodio na donji sprat.
Ulaz beše osvetljen crvenim neonima i girlandom od raznobojnih sijalica. Na svetlom panou
bele osnove, tri sirene u bikiniju, malo prenaglašenih grudi, pružale su čaše šampanjca
potencijalnom posetiocu. Ajfelova kula, krajnje stilizovana, ocrtavala se u daljini; u svakom
slučaju, ovo nikako nije bio koncept prostora za održavanje forme hotela Mercure. Ušao sam i
poručio burbon, za barom. Desetak devojaka, iza stakla, okrenulo je glave prema meni - neke sa
zavodljivim osmehom, druge ne. Bio sam jedini klijent. Uprkos malom kapacitetu ovog prostora,
devojke su nosile trake sa brojevima. Moj izbor je brzo pao na broj 7: najpre zato što je bila
ljupka, zatim što nije odavala utisak da obraća preteranu pažnju na televizijski program, a nije
bila zaokupljena ni ostrašćenim razgovorom sa svojom susetkom. I zaista, kad je prozvana po
imenu, ustala je sa vidnim zadovoljstvom. Ponudio sam joj collu u baru, zatim smo prešli u sobu.
Zvala se Oon, u stvari tako sam razumeo, i bila je sa severa zemlje - iz malog sela blizu Ciang
Maja. Imala je devetnaest godina.
Posle zajedničkog kupanja, ispružio sam se na dušeku prekrivenom vatelinom; odmah sam
shvatio da neću zažaliti zbog ovog izbora. Odn se kretala jako dobro, veoma gipko; stavila je
dole dosta sapuna. Milovala je dugo moju zadnjicu dojkama; to je bila njena lična inicijativa, ne
rade sve devojke te stvari. Njen dobro nasapu- njen klitoris trljao je moje listove kao kakva tvrda
četkica. Skočio mi je odmah, gotovo me začudio; kad me prevrnula i počela da mi nogama
miluje penis, pomislio
sam da neću moći da se uzdržim. Uz ogroman napor, stežući snažno mišiće na butinama, uspeo
sam.
Kad se namestila iznad mene na krevetu, verovao sam da ću moći još da izdržim, ali brzo
sam spustio durbin. Iako je bila vrlo mlada, znala je da se služi ribicom. Počela je prvo sitnim
stezanjem glavića, zatim se spustila neki santimetar niže, stežući sve jače. „0, ne, o, ne", zaječao

16
sam. Zasmejala se, zadovoljna zbog moći koju je imala, zatim je nastavila da se spušta, stežući
snažno i sporo zidove svoje vagine; sve vreme zagledana u moje oči, očigledno se dobro
zabavljala. Svršio sam pre nego što je stigla do korena uda.
Posle smo malo ćeretali, ležeći jedno preko drugog na krevetu. Nije imala mnogo mušterija,
rekla mi je; ovo je hotel namenjen grupama ozbiljnih turista, ljudima nesklonim skandalima,
oslobođenim skoro svih životnih iskušenja. Bivalo je među njima dosta Francuza, ali retki su
cenili body massage. Oni koji su dolazili u salon bili su ljubazni, među njima bilo je najviše
Nemaca i Australijanaca. Poneki Japanac tako- đe, ali njoj se oni nisu sviđali, bili su čudni, sa
čudnim željama: ili da vas udaraju, ili da vas vezuju, ili su ostajali tu da masturbiraju zagledani u
vaše cipele; to nije bilo nimalo zabavno.
A šta je mislila o meni? Nije loše, ali nadala se da ću izdržati još malo. „Much need", rekla je
nežno vrteći moju zadovoljenu kitu između prstiju. Međutim, odavao sam joj utisak milog
čoveka. „You look quiet", rekla je. Tu se malo prešla, ali u stvari tačno je, uspela je lepo da me
smiri. Dao sam joj tri hiljade bahta, što je, koliko sam bio zapamtio, bila dobra cena. Po njenoj
reakciji video sam da je to zaista bila dobra cena. ,,Kr6p khun khat", izgovorila je sa širokim
osmehom i sklapajući ruke u visini čela. Zatim me je otpratila do ulaza, držeći me za ruku; ispred
vrata smo razme- nili nekoliko poljubaca u obraze.
Penjući se stepenicama naleteo sam pravo na Žo- zijan - ona je očigledno bila neodlučna da li
da side. Obukla je, za večeru, crnu tuniku sa zlatnim obrubima, ali je to nije učinilo nimalo
simpatičnijom. Njeno sivkasto, inteligentno lice osmatralo me je netremice. Primetio sam da je
oprala kosu. Nije bila ružna, to ne; mogla bi čak biti lepa, ako hoćete, poznavao sam neke
Libanke toga tipa; ali osnovni izraz njenog lica bio je nedvosmisleno zao. Sasvim sam je lako
mogao zamisliti kako izražava kojekakve ekstremne političke stavove. Spustio sam glavu, malo
u neprilici kad je uzela reč: „Ima li tamo nečeg interesantnog?" Toliko me nervirala da sam
zamalo odgovorio: „Bar sa kurvama", ali na kraju sam slagao: „Ne, ne... ne znam, neki
kozmetički salon."
„Niste otišli na večeru s priredbom", konstatovala je gadura. „Niste ni vi", odgovorio sam
istim tonom. Ovaj put je malo otezala s odgovorom, prenemagala se. „Oh, ja ne volim preterano
tu vrstu provoda", nastavila je, uz gotovo rasinovsko mlataranje rukama: „To je isuviše
turistički." Sta je htela time da kaže? Sve je turistički. Uzdržao sam se, ponovo, da je ne tresnem
pesnicom po njušci. Stojeći nasred stepeništa prepreči- la mi je prolaz; trebalo je dati dokaza
trpeljivosti. Sveti Jeronim je takođe umeo, kad bi to prilike zahtevale, da pruži dokaze
hrišćanskog strpljenja - eto zašto se on smatra velikm svecem i učiteljem katoličke crkve.
Predstava sa „tradicionalnim tajlandskim plesovima" bila je, po njenom mišljenju, dobra
samo za Zo- zet i Renea, koje je, ne trepnuvši, nazivala „smrdljivim kasapima". Shvatio sam, s
nelagodnošću, da u meni traži saveznika. Tačno je da će se naša tura uskoro usmeriti ka
unutrašnjosti, tada ćemo biti podeljeni na dva stola prilikom obeda; bilo je vreme da se odabere
strana. „E, pa", rekao sam posle duge ćutnje. U tom trenutku, kao nekim čudom, Rober je
iskrsnuo iznad nas. Hteo je da prođe i on. Gipko sam uzmakao
preskačući po nekoliko stepenika. Pre nego što sam skrenuo u restoran, osvrnuo sam se: Žozijan,
koja je ostala nepomična na mestu, fiksirala je Robera, a ovaj je žustrim korakom stupao ka
salonu za masažu.
Babet i Lea stajale su u trpezariji, kraj činija s povrćem. Klimnuo sam glavom u znak
neobaveznog prepoznavanja, pre nego što sam se poslužio vodenim ladoležom. I one su smatrale
da su tajlandski plesovi nešto smešno i staromodno. Zaputivši se ka svom stolu spazio sam da su
one dve profuknjače sele na nekoliko metara od mene. Lea je na sebi imala majicu na kojoj je

17
pisalo Rage against the machine i vrlo pripijene bermude od džinsa; Babet je nosila neku
destruk- turisanu stvar na kojoj su se smenjivale šarene svilene trake i providne površine. Živo su
torokale, navodeći, kako se moglo čuti, imena raznih njujorških hotela. Oženiti se nekom od
ovakvih, rekao sam sebi, mora biti vrhunac užasa. Da li još uvek mogu da promenim sto? Ne,
bilo bi suviše prostački. Premestio sam se na stolicu preko puta, kako bih im bar okrenuo leda,
brzo sam pojeo večeru i popeo se u svoju sobu.
Jedna bubašvaba pojavila se baš kad sam se spremao da se zagnjurim u kadu. Bio je to pravi
trenutak, za bubašvabu, da se pojavi u mom životu; bolje nije moglo da se strefi. Jurnula je
žustro preko keramičkih pločica, mali lupež; tražio sam pogledom papuču, ali sam u osnovi znao
da su mi šanse da je zgnječim male. Čemu borba? I šta je tu mogla Oon, uprkos svojoj
fantastično elastičnoj vagini? Bili smo unapred osuđeni. Bubašvabe se pare bez naklonosti i
prividno bez uživanja; ali se razmnožavaju često, njihove genetske mutacije su brze; mi smo
apsolutno nemoćni u borbi protiv bubašvaba.
Pre nego što sam se svukao, još jednom sam odao priznanje Oon, i svim tajlandskim
prostitutkama. Nije lak zanat koji obavljaju te devojke; nije im se često
događalo da nalete na dobrojg momka, prihvatljivog izgleda, koji ne traži ništa drugo sem da
sporazumno uživaju. Da ne govorimo o Japancima - zadrhtao sam na tu pomisao i zgrabio Vodič
za popularni turizam. Babet i Lea, pomislio sam, ne bi bile u stanju da budu tajlandske
prostitutke; nisu bile dostojne toga. Valeri, možda; bilo je nečega u toj devojci, istovremeno uzo-
rnoj majci a pomalo i kurvi - obe su se potencijalno nalazile u njoj; do sada je bila, pre svega,
mila devoj- ka, prijateljski raspoložena i ozbiljna. I inteligentna. Zbilja, veoma mi se sviđala
Valeri. Lagano sam masturbirao da bih smireno pristupio čitanju; izašlo je nekoliko kapljica.
Iako je u principu nudio organizovana putovanja po Tajlandu, Vodič kroz popularni turizam
je u praksi izražavao najdublje rezerve prema tome, i osećao se čak obaveznim da, već u
predgovoru, osudi seksualni turizam, to gnusno ropstvo. U stvari, ovi iz Vodiča bili su
džangrizala čiji je jedini cilj da zagorčaju i najmanje zadovoljstvo turistima, jer ih zapravo mrze.
Oni, uostalom, nisu voleli nikoga do sebe same, ako je suditi po sarkastičnim kratkim
rečenicama rasutim po brošuri, kao: „Ah, gospođo, da ste samo videli to u doba hipika!"
Najmučniji je bio, bez sumnje, upravo taj odsečni ton, miran i strog, koji je ključao od suzdr-
žanog prezira: „Nije u pitanju sramežljivost, već to što mi ne volimo Pataju. Sto je mnogo,
mnogo je." Malo dalje dopisivali su nešto o „masnim trbušastim zapadnjacima" koji se kočopere
u društvu malih Taj- lanđanki, što je izazivalo njihovu nedvosmislenu osudu; humanitarne
protestantske seronje - eto šta su oni, i cela njihova „simpatična grupa drugara koji su im
pomogli u radu na ovoj knjizi", a čije su se prljave njuške zadovoljno šepurile sa korica. Zavitlao
sam, besno, knjigu preko sobe, promašivši za dlaku televizor Sony, i prihvatio se, rezignirano,
Firme Džona Grišema. Bio je to američki bestseler, jedan od najbo
ljih; jedan od najprodavanijih, to se podrazumevalo. Glavni lik je bio mladi advokat, sa sjajnom
budućnošću, briljantan i lep momak, koji je radio devedeset sati nedeljno; ne samo da je ovo
sranje bilo unapred planirano da se pretvori u scenario, već se osećalo da se mislilo i na kasting -
bila je to očigledno uloga pisana za Toma Kruza. Ni žena ovog junaka nije bila loša, mada njeno
radno vreme nije bilo devedeset sati nedeljno; uz to, Nikol Kidman se nije uklapala, nije to bila
uloga za neku s kuždravom kosom, već za dobro isfeniranu. Hvala bogu da ovi golupčići nemaju
dece, što je omogućilo da se izbegnu scene strave i užasa. Bio je to roman uzbudljiv, zapravo
umereno uzbudljiv; već od drugog poglavlja bilo je jasno da su rukovodioci firme bitange, i da
nema govora o tome da će junak umreti na kraju: kao ni njegova žena, uostalom. Jedino je, s
vremena na vreme, da bi pokazao kako se ne šali, romansijer žrtvovao poneki simpatičan lik iz

18
drugog plana: ostajalo je da se vidi ko je sledeći na redu, jedino time bi se opravdalo dalje čitanje
knjige. Možda otac glavnog junaka: njegovi poslovi bili su u silaznoj putanji, on se loše uklapao
u opšte povišeno raspoloženje; imao sam utisak da je on upravo prisustvovao svom poslednjem
Thanksgivingu.
Valeri je prve godine života proživela u Tremeva- nu, zaseoku nekoliko kilometara severno
od Genga- ma. Sedamdesetih godina, i početkom osamdesetih, vlada i lokalne vlasti imali su
ambiciju da u Bretanji naprave snažan centar organizovane proizvodnje svinjskog mesa, koji bi
mogao da konkuriše Velikoj Britaniji i Danskoj. Podstaknuti da usmere privatne farme za
intenzivan uzgoj, mali odgajivači - medu kojima je bio i Valerin otac - zadužili su se do guše kod
Crédit Agricole. Ali 1984. godine cena svinjskog mesa počela je da pada; Valeri je tada imala
jedanaest godina. Bila je mirna devojčica, uglavnom usamljena, dobar đak: pripremala se da
pođe u šesti razred srednje škole u Gengamu. Njen stariji brat, takođe dobar đak, upravo je
položio maturu i upisao se u pripremni razred poljoprivrednog smera, na liceju u Renu.
Valeri se dobro sećala Badnje večeri 1984; otac je ceo dan proveo sa računovođom iz
FNSEA (Nacionalna federacija stočara i poljoprivrednika). Tokom božičnog ručka uglavnom je
ćutao. Kad je poslužen desert, posle dve čaše šampanjca, obratio se sinu: „Ne bih ti savetovao da
preuzmeš farmu", rekao je. „Evo već dvadeset godina ustajem pre zore, a radni dan završavam u
osam ili devet; tvoja majka i ja praktično nikada nismo imali godišnji odmor. Bilo bi
najpametnije da sad sve prodam, sve mašine, i svinje, i obore, i da investiram u salu s
automatima za igru: ostatak života mogao bih da provedem izležavajući se na suncu."
I narednih godina cene svinjskog mesa neprestano su padale. Cesti su bili protesti
poljoprivrednika, karakterisalo ih je žestoko beznađe; tone stajskog đu- briva izručene su na Trgu
Invalida, mnogo svinja zaklano je pred Burbonskom palatom. Krajem 1986. vlada je donela
dekret o hitnim merama pomoći, zatim je najavila razvojni plan u korist odgajivača. U aprilu
1987. Valerin otac je prodao svoju farmu - za nešto više od četiri miliona franaka. Za novac koji
je dobio od prodaje kupio je veliki stan u Sen-Ke-Por- trijeu, za sebe, i tri garsonjere u
Toremolinu; preostali milion franaka uložio je u SICAV; mogao je čak - bio mu je to san iz
detinjstva - da nabavi malu jedrilicu. Potpisao je dokument o prodaji s tugom, pomalo s
gađenjem. Novi vlasnik bio je neki mlad tip, dvade- settrogodišnjak, neženja, poreklom iz
Laniona, koji .je upravo završio studije agronomije. Valerin otac imao je četrdeset osam godina,
majka četrdeset sedam: najlepše godine života posvetili su poslu bez budućnosti. Živeli su u
zemlji u kojoj ulaganje u proizvodnju nije davalo nikakvu stvarnu prednost u odnosu na
transakcione poslove; to je kasno saznao. Već prve godine, iznajmljivanje onih garsonjera do-
nelo mu je prihod veći od prihoda koji je ostvario tokom svih prethodnih godina. Stekao je
naviku da re- šava ukrštene reči, vozio se jedrilicom po zalivu, ponekad išao na pecanje. Njegova
žena još se lakše navikla na nov život: ponovo je dobila želju da čita, da ide u bioskop, da izlazi.
U vreme prodaje farme, Valeri je imala četrnaest godina, počinjala je da se šminka; pred
ogledalom u kupatilu uredno je pratila rast svojih grudi. Uoči selidbe dugo je šetala po imanju. U
najvećem oboru
ostalo je bilo još dvanaestak prasadi; ona su joj prilazila, nežno grokćući. Iste večeri odvezao ih
je trgovac na veliko i poklao narednih dana.
Leto koje je nastupilo bilo je čudno. U odnosu na Tremevan, Sen-Ke-Portrije činio se gotovo
kao mali grad. Nije više mogla, kad izađe iz kuće, da se ispruži na travi, da pusti misli da lete s
oblacima, da plove s vodom iz rečice. Među mladićima koji su tu provodili raspust, neki su se
okretali za njom u prolazu; nikako nije uspevala da se potpuno opusti. Krajem avgusta upoznala
je Berenisu, devojku iz osmogodišnje škole, koja je trebalo da s njom pođe u drugi razred liceja u

19
Sen-Brieku. Berenisa je bila godinu dana starija od nje, šminkala se i nosila firmirane suknje;
imala je lepo usko lice i veoma dugu kosu, prelepe venecijan- skoplave boje. Počele su redovno
da odlaze na plažu Sent-Margerit: presvlačile su se u Valerinoj sobi pre polaska na kupanje.
Jednog popodneva, kad je skinula grudnjak, Valeri je uhvatila Berenisin pogled usme- ren na
njene grudi. Znala je da ima divne grudi, okrugle, visoke, tako čvrste i nabijene da su izgledale
kao veštačke. Berenisa je pružila ruku, dotakla oblinu i bradavicu. Valeri je rastvorila usne i
zatvorila oči dok su se Berenisine usne približavale njenima; potpuno se predala tome poljupcu.
Bila je već sva vlažna dole u trenutku kad je Berenisa gurnula ruku u njene gaćice. Skinula ih je
žurno, pala na krevet i raširila noge. Berenisa je klekla ispred nje i spustila usne na njenu macu.
Vrele kontrakcije počele su da joj prolaze stomakom, imala je utisak da joj duh klizi u beskrajne
nebeske prostore: nikada nije ni pretpostavila da može postojati takvo uživanje.
Posle su to radile svakog dana - sve do početka školske godine: najpre u rano popodne, pre
odlaska na plažu; kasnije su zajedno ležale na suncu. Valeri je osećala kako joj se, malo-pomalo,
želja uvlači pod kožu, skidala bi zatim gornji deo kostima da ponudi
grudi Berenisinom pogledu. Vraćale su se gotovo trčeći u sobu, i tamo vodile ljubav, po drugi
put.
Kada je počela škola, već prve sedmice, Berenisa se udaljila od Valeri, izbegavala je da se iz
škole vraća s njom; malo zatim, počela je da izlazi s jednim dečkom. Valeri je, bez istinske tuge,
prihvatila ovo razdvajanje; bio je to normalan sled. Stekla je naviku da masturbira, svako jutro,
čim se probudi. Svaki put je, za nekoliko minuta, doživljavala orgazam. Bio je to divan, lak
proces koji se dešavao u njoj, i koji je činio da dan počne uživanjem. Prema dečacima je bila uz-
držana: pošto je kupila nekoliko brojeva Hot videa u kiosku na stanici, bila je upućena u njihovu
anatomiju, njihove organe, različite seksualne položaje; ali, osetila je samo laku odbojnost prema
njihovim dlakama, njihovim mišićima; izgledalo je da im je koža debela i gruba. Braonkasta i
naborana površina muda, preteći anatomski oblik napetog glavića, crvenog i sjajnog... sve to nije
bilo nešto posebno privlačno. Na kraju je ipak spavala s jednim tipom iz završnog razreda,
visokim plavušanom, posle jedne večeri provedene u diskoteci u Pempolu; nije posebno uživala.
Počinjala je više puta, sa drugima, tokom celog školovanja; bilo je lako zavesti dečake, dovoljno
je bilo obući kratku suknju, prekrstiti noge, imati dekolto- vanu ili providnu bluzu da bi grudi
došle do izražaja: nijedno od ovih iskustava ne beše za nju stvarno presudno. Razumom je
uspevala da shvati osećaj, istovremeno trijumfalan i nežan, koji su imale neke devojke kad bi
osetile kitu kako prodire u dubinu njihove vagine; ali ona sama nije osećala ništa slično.
Prezervativ, istina, ne doprinosi da se stvari poboljšaju; mlitav i ponavljani prasak koji prati
razvlačenje gumice vraćao ju je u realnost, sprečavao duh da klizne u beskonačnost bez
razbludnih osećaja. Kad je bila na maturi, skoro je potpuno odustala od veza sa momcima.
Ni deset godina kasnije još nije bila istinski otpočela, razmišljala je s tugom dok se budila u
svojoj sobi, u hotelu Bangkok Palače. Još se nije bilo razdanilo. Upalila je svetio, stojeći ispod
plafonjere stala je da posmatra svoje telo u ogledalu. Grudi su joj bile još uvek isto čvrste, nisu se
promenile od njene sedamnaeste. Zadnjica joj je bila lepo zaokrugljena, bez trunke sala: imala je,
bez sumnje, veoma lepo telo. Međutim, navukla je široku duksericu i bezoblične bermude
polazeći na doručak. Pre nego što će zatvoriti vrata, pogledala se poslednji put u ogledalu:. lice
joj je bilo obično, prijatno i ništa više od toga; ni kosa, crna i ravna, koja je u neredu padala po
ramenima, ni vrlo crne oči, nisu predstavljale dodatni adut. Mogla bi, verovatno, izvući nešto
više iz toga izgleda, istaći nešto šminkom, očešljati se drukčije, posavetovati se s kozmetičarom.
Većina žena njenih godina tome je posvećivala bar nekoliko sati nedelj- no; ona nije imala utisak

20
da bi se, u njenom slučaju, time mnogo promenilo. Ono što joj je u osnovi ne- . dostajalo, bila je,
pre svega, želja za zavođenjem.
Napustili smo hotel u sedam sati; saobraćaj je već bio gust. Valeri mi je ovlaš klimnula
glavom i sela u moj red, s druge strane. U autobusu je bila tišina. Sivi megalopolis lagano se
budio: skuteri na kojima su bili parovi, ponekad i sa detetom u majčinom naručju, provlačili su
se između prepunih autobusa. Laka magla bila je još nataložena u uličicama u blizini reke.
Uskoro će sunce probiti jutarnje oblake, zavladaće vrućina. U visini Nontaburija gradsko tkivo se
razredilo, opazili smo prva pirinča- na polja. Nepomični bivoli, kao ukopani u blatu, pratili su
autobus pogledom, tačno onako kako bi to radile i krave. Osetio sam lako uzbuđenje ekologa sa
Jure: bez sumnje su zaželeli da naprave dve-tri fotografije bivola.
Prvo zaustavljanje bilo je u Kanšanaburiju, građu koji su svi vodiči ocenili na isti način -
isticali su njegov živahan i veseo karakter. Po Mišlenu, on je bio „divna polazna tačka za posetu
okolnim krajevima"; Globtroter ga je, sa svoje strane, kvalifikovao kao „dobar bazični kamp". U
nastavku programa predviđena je bila vožnja od nekoliko kilometara „vozom smrti", koji je
vijugao obalom reke Kvaj. Nikad nisam stvarno proučio događanja vezana za reku Kvaj, zato
sam se usredsredio na objašnjenja vodiča. Sreća što je Rene, proučivši Mišlenov vodič, bio
spreman da unese ispravke na pojedina mesta. Ukratko, Japanci, posle ulaska u rat 1941,
odlučiše da sagrade železničku prugu, da povežu Singapur i Burmu - po- stavivši kao dugoročan
cilj invaziju Indije. Ova žele- znička pruga trebalo je da prođe kroz Maleziju i Tajland. Ali šta su
Tajlanđani zapravo radili za vreme Drugog svetskog rata? £, pa, ništa posebno. Bili su
„neutralni", napomenula je stidljivo Sdn. Zapravo, dopunio je Rene, sklopili su vojni sporazum s
Japancima a pri tom saveznicima nisu objavili rat. Bio je to mudar izbor. Tako su, još jednom,
uspeli da pruže dokaze postojanja onog čuvenog suptilnog duha koji im je omogućio da, više od
dva veka, u obruču između francuskih i engleskih kolonijalnih sila, ne pokleknu ni pred jednom,
da ostanu jedina zemlja jugoistočne Azije koja nikada nije bila kolonizovana.
Bilo kako bilo, 1942. godine počeli su radovi u sektoru oko reke Kvaj, za koje je bilo
mobilisano šezdeset hiljada ratnih zarobljenika, engleskih, australij- skih, novozelandskih i
američkih, kao i nepregledna masa prinudnih radnika Azijata. U oktobru 1943. že- leznička
pruga beše završena, ali šesnaest hiljada ratnih zarobljenika platilo je to životom - zbog manjka
hrane, loše klime i prirodne surovosti Japanaca. Uskoro nakon toga, u savezničkom
bombardovanju uništen je most na reci Kvaj, najvažniji objekat toga građevinskog poduhvata -
čime je pruga učinjena neupotrebljivom. Sve li svemu, ostala je tamo ogromna masa ohlađenog
ljudskog mesa, a rezultat je bio gotovo ravan nuli. Od tada, situacija se ni na koji način nije
promenila - i dalje je bilo nemoguće uspostaviti pristojnu železničku vezu između Singapura i
Delhija.
Tako sam, s lakom nelagodom počeo obilazak Je- ath muzeja, koji je sagrađen da bi se
sačuvalo sećanje na užasne patnje savezničkih ratnih zarobljenika. Svakako, govorio sam sebi,
sve to bilo je za žaljenje; ali, najzad, bilo je i većeg stradanja za vreme Drugog svet- skog rata.
Nisam uspevao da se oslobodim utiska kako bi se, da su zarobljenici bili Poljaci ili Rusi, svemu
ovome posvećivalo mnogo manje pažnje.
Potom je trebalo izdržati posetu groblju savezničkih ratnih zarobljenika - onih koji su, u neku
ruku, žrtvovani. To je bio niz belih krstova, poredanih pod konac, svi apsolutno isti; mesto je
odisalo dubokom čamotinjom; podsetilo me je na Omaha Bič, a ni ona me nije posebno uzbudila
- istinu govoreći, pre me je navela na misao da je reč o kakvom, u prirodi izloženom, delu
savremene umetnosti. „Ovde je", rekao sam tada sebi s osećanjem tuge, koja mi se ipak učini la
nedovoljnom, „cela gomila budala umrla za demo- kratiju." Groblje na reci Kvaj je, uzgred budi

21
rečeno, bilo mnogo manje, mogli su se čak prebrojati grobovi,. ali sam vrlo brzo odustao od ove
ideje. „Tu ih ne može biti šesnaest hiljada", zaključio sam ipak, glasno. „Tačno!" obavestio me je
Rene, opremljen Mišleno- vim vodičem. „Broj mrtvih procenjen je na šesnaest hiljada, a na
ovom groblju nalaze se samo pet stotina osamdeset dve humke. Oni su proglašeni (čitao je po-
vlačeći prst ispod reda) za pet stotina osamdeset i dva mučenika za demokratiju."
Kad sam dobio svoju treću skijašku zvezdicu, u desetoj godini, otišao sam u poslastičarnicu da se
najedem palačinki a la grand marnier. Bio je to veliki praznik jednog samotnjaka; nisam imao
drugova s kojima bih podelio tu radost. Svake godine u isto doba boravio sam kod oca u
Samoniju. On je bio planinski vodič, uspešni alpinista. Imao je prijatelje sebi slične, hrabre i
muževne ljude; nisam se dobro ose- ćao među njima. Bilo mi je jedanaest godina kad mi je jedna
devojčica prvi put pokazala svoju ribicu; odmah sam bio oduševljen, počeo da obožavam taj mali
organ, prosečen i čudan. Ona nije imala puno dlačica, bila je mojih godina, zvala se Martina.
Ostala je dugo raširenih butina, držeći gaćice razmaknute da mogu da vidim; ali kad sam pružio
ruku, uplašila se, zatim je pobegla. Sve su mi se te uspomene činile vrlo bliskim, nisam imao
utisak da sam se otad bogzna koliko promenio. Moje oduševljenje za pičke nije se smanjilo, u
tome sam čak prepoznao jednu od svojih poslednjih potpuno ljudskih crta; za ostale, nisam bio
tako siguran.
Malo posle, kad smo ušli u autobus, Sdn se ponovo javi. Zaputili smo se prema svom
prenoćištu, koje će biti, naročito je želela to da podvuče, izuzetno kvalitetno. Bez,televizije, bez
videa. Bez struje, samo sve- će. Bez kupatila, samo voda iz reke. Bez dušeka, samo asure.
Kompletan povratak prirodi. Ovaj povratak prirodi, beležio sam u mislima, podrazumevao je,
naj- pre, čitavu seriju lišavanja; ekolozi sa Jure, a zvali su se Erik i Silvi - saznao sam to i protiv
svoje volje, za vreme putovanja vozom - balavili su od nestrpljenja. „Večeras francuska
kuhinja", zaključila je Sdn, bez neke očigledne veze. „Mi sad jesti tajlandski. U mali restoran, na
obala reke."
Mesto je bilo šarmantno. Drveće je pravilo hladovinu oko stolova. Kraj ulaza je bio osunčani
bazen sa kornjačama i žabama. Ostao sam dugo pred njim, zagledan u žabe; još jedanput sam bio
zatečen izuzet-
nom bujnošću života u ovom podneblju. Beličaste ribe plivale su ispod same površine. Iznad
njih, lokvanji i vodeni pauci, insekti što neprestano sleću na njih. Kornjače su sve to posmatrale
sa spokojem koji se obično pripisuje njihovoj vrsti.
Son je prišla da me podseti da je ručak poslužen. Krenuo sam ka trpezariji koja je bila na
samoj obali. Tu su bila postavljena dva stola za šest osoba; sva me- sta bila su zauzeta. Pogledao
sam unaokolo, uz lak osećaj panike, ali Rene mi je brzo priskočio u pomoć: „Nema problema,
dođite za naš sto", dobacio je širo- kogrudo. „Postavićemo još jedan pribor, ovde, na kraju." Seo
sam, dakle, za sto koji je očigledno okupio već formirane parove: ekolozi sa Jure, naturopate -
koji su se, to sam saznao ovom prilikom, odazivali na imena Alber i Suzan, i dvoje matorih
kobasičara. Ovakav raspored, bio sam uveren, nije odgovarao ničijim stvarnim željama, već
vanrednoj situaciji koja je nastala dok su zauzimana mesta oko stolova; parovi su se nehotično
grupisali, kao u svakoj drugoj vanrednoj situaciji; ovaj ručak nije, u stvari, bio ništa drugo do
pmmatračka runda.
Razgovor je skliznuo prvo na temu masaže, koja j^,iizgleda, bila bliska naturopatama. Prethodne
večeri Ailher i Suzan su, odrekavši se tradicionalnih plesova, idb>ristili blagodeti izvanredne
leđne masaže. Rene se nestašno, lako osmehnu; Alberovo objašnjenje mu je nihrzo pokazalo da
je njegova pretpostavka bila potpuno pogrešna. Tradicionalna tajlandska masaža, raspalio se on,
nema ničeg zajedničkog s ne znam ka- kviim smicalicama; to je prosto izraz jedne stoletne, da o£

22
Ikažemo milenijumske civilizacije, koji se, uosta- kum, savršeno nadovezivao na kinesko učenje
o aku- pnrikturnim tačkama. I oni sami su se time bavili, u SMSjjoj ordinaciji u Monbelijaru;
nisu mogli, naravno, &a ¿lostignu umeće tajlandskih stručnjaka; sinoć su, zsiklljjučio je on,
dobili zaista finu lekciju. Erik i Silvi su ih slušali, oduševljeni. Rene je zbunjeno kašljucao; par iz
Monbelijara zaista nije mogao da se poveže s bilo čime skarednim. Otkud uopšte ideja o Francu-
skoj kao zemlji masnih šala i raskalašnostif Francuska je bila jedna zlokobna zemlja, potpuno
sumorna i bi- rokratizovana.
„1 ja sam išao da mi izmasiraju leđa, ali je devojka masažu završila na mojim mudima",
ubacio sam nehajno. Pošto sam upravo žvakao kikiriki, niko to nije čuo, ni razumeo, izuzev
Silvi, koja mi je dobacila užasnut pogled. Progutao sam gutljaj piva i izdržao njen pogled bez
ustezanja: da li je ta ženska bila u stanju da se korektno pozabavi kurcem? Ni na koji način to se
nije moglo zaključiti.
„Tačno je da su veoma slatke, te devojke..." pri- metila je Žozijan grabeći komad papaje i
doprinoseći opštoj nelagodnosti. Čekanje kafe se odužilo. Šta da se radi na kraju obeda, kad
čovek nema pravo da zapali cigaretu? Mirno sam prisustvovao narastanju uzajamne
netrpeljivosti. Završili smo razgovor na je- dvite jade, uz nekoliko zapažanja o klimi.
Ugledao sam, ponovo, oca prikovanog za krevet, pokošenog napadom iznenadne depresije -
strašne za tako aktivnog čoveka; njegovi prijatelji-alpinisti bili su oko njega, nemoćni pred tim
zlom. Sportom se bavio toliko, objasnio mi je jednom, da bi ispraznio mozak, da bi sprečio sebe
da misli. I uspeo je: bio sam uveren da je zaista prošao kroz život nikada ne osetiv- ši stvarnu
potrebu da se ozbiljno zamisli nad ljudskom egzistencijom.
U autobusu S6n ponovo uze reč. Granično područje pored kojeg ćemo proći delimično je
naseljeno burmanskim izbeglicama karenskog porekla; to ne predstavlja nikakav problem.
Kareni dobri, smatrala je Sdn, hrabri, deca rado pohađaju školu, nema nevolja. Nikakvih veza
neće biti s plemenima sa severa, njih nećemo imati prilike da sretnemo tokom našeg putovanja; i,
uverena je, time ništa ne gubimo. Naročito ne kad je reč o Akasima; njih je ona, činilo se, po-
sebno uzela na zub. Uprkos naporima vlade, Akasi izgleda nisu bili u stanju da se odreknu
gajenja maka, svoje tradicionalne delatnosti. Bili su u izvesnom smislu animisti, jeli su pse.
Akasi loši, podvlačila je Sdn energično: sem gajenja maka i branja voća, ne umeju ništa da rade;
deca im ne idu u školu. Mnogo novca potrošeno je na njih, rezultat nikakav. Oni su potpune nule,
zaključi ona, u najlepšem duhu sinteze.
Kad smo stigli u hotel, radoznalo sam zagledao te čuvene Karene, koji su nešto užurbano
petljali na obali reke. Viđeni izbliza, hoću reći bez mitraljeza, nisu izgledali tako zločesto;
najevidentnije kod njih je bilo da obožavaju svoje slonove. Kupati se u reci i trljati leđa svojih
slonova, to im je, čini se, pričinjavalo najveću radost. Tačno je i to da se ovde nije radilo o
karenskim pobunjenicima, već o običnim Karenima - onima koji
su, zapravo, pobegli iz oblasti borbi zato Sto im je bilo dosta cele te priče i zato što su ostali, tako
reći, potpuno ravnodušni prema karenskoj nezavisnosti.
Prospekt koji sam našao u sobi dao mi je nekoliko podataka o prošlosti ovog odmarališta, što
je ujedno i priča o lepoj ljudskoj avanturi: reč je o Ber- tranu de Moalu, pioniru masovnog
turizma, koji je, zaljubivši se u ovo mesto, tu „spustio ruksak" krajem šezdesetih godina. S
velikom upornošću i uz pomoć svojih prijatelja, Karena, on je, malo-pomalo, podigao ovaj
„ekološki raj", u kojem sada može da uživa međunarodna klijentela.
Mesto je bilo zaista prekrasno. Kolibice od tikovog drveta, vrlo fino izrezbarenog, povezane
cvetnim koridorima, dizale su se nad rekom - imao se utisak da ona čoveku huji pod nogama.
Hotel je bio smešten u dnu sužene, levkaste kotline čije su padine bile obrasle gustom džunglom.

23
U trenutku kad sam stupio na terasu, zavladala je potpuna tišina. Trebalo mi je nekoliko sekundi
da shvatim šta je razlog tome: sve ptice su za- ćutale u isti mah. Bio je to čas kad se džungla
spremala za noć. Koliko je velikih grabljivica moglo biti u ovoj šumi? Bez sumnje, ne previše,
dva ili tri leoparda, ali zmije i pauci sigurno su tu bili brojni. Dan se brzo gasio. Jedan usamljeni
majmun skakao je s drveta na drvo, na drugoj obali; pustio je kratak krik. Osećalo se da je
uznemiren i da hita da se pridruži čoporu.
Vratio sam se u sobu, zapalio sveće. Nameštaj je bio krajnje jednostavan: jedan sto od
tikovine, okvir za dušeke od rustikalnog drveta, vreće za spavanje i asure. Četvrt sata temeljno
sam utrljavao u kožu kremu Cinq sur cinq. Reke su prijatne, ali se zna i šta su one još - leglo
komaraca. Bila je u sobi i smeša s limu nskom kiselinom, koja se mogla rastopiti; predo-
strožnost mi se nije činila suvišnom.
Kad sam krenuo na večeru, noć se već bila spustila; po girlandama između kućica treptale su
raznoboj
ne sijalice. Bilo je, znači, struje u ovom selu, zaključio sam, samo nisu smatrali da je potrebno da
je uvode u sobe. Zastao sam na trenutak i naslonio se na ogradu, pogleda uperena u reku; mesec
je već bio odskočio i ogledao se u vodi. Nejasno se nazirala tamna masa džungle, s druge strane;
s vremena na vreme iz nje bi dopro rezak krik kakve noćne ptice.
Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele u suparničke
podgrupe. Večera je bila servirana na pontonskom mostu, nasred reke; ovoga puta postavili su za
nas dva stola za po osam osoba. Ekolozi i naturopate već su se smestili za jednim stolom, bivši
kobasičari, trenutno usamljeni, za drugim. Šta li je moglo izazvati ovu podelu? Možda podnevni
razgovor o masaži, koji se, u osnovi, nije dobro završio. Ipak, još jutros je Suzan, prikladno
odevena u tuniku i pantalone od belog lana — sve dobro osmišljeno da podvuče vitkost njene
figure - pr- sla u smeh ugledavši Zozetinu cvetnu haljinu. Podela, bilo šta da joj je uzrok, već je,
dakle, počela. Pomalo kukavički, usporio sam korak, pustio da me obiđe Li- onel, moj sused iz
aviona, a sada i iz bungalova. On se opredelio vrlo brzo, na način koji je gotovo isključio
promišljanje; nisam stekao utisak da je birao po afinitetu već prema svojevrsnoj klasnoj
solidarnosti (on je radio u Gaz de Franceu, bio je znači činovnik, a ovo dvoje bili su bivši
trgovčići) ili, bolje reći, o solidarnosti prema obrazovnom nivou. Rene nas je dočekao s vidnim
olakšanjem. Naša odluka, u ovom stadijumu, nije bila od presudnog značaja, ali je bila važna:
pridružujući se onima za drugim stolom mi bismo snažno potvrdili izolovanost bivših
kobasičara, dok smo ovako, u osnovi, samo uravnotežili trenutni odnos za stolovima.
Babet i Lea stigoše ubrzo i smestiše se, bez najmanjeg oklevanja, za susedni sto.
Posle dužeg vremena - predjelo je već bilo servirano - pojavi se Valeri na kraju pontona;
bacala je neodlučne poglede levo-desno. Za susednim stolom ostala su dva mesta pored Babet i
Lee. Oklevala je još tren, zatim se naglo odlučila i prišla da sedne s moje levejstrane.
Zozijan je trebalo vremena, više nego obično, da se spremi; moralo joj je biti teško da se
šminka pri svetlo- sti sveća. Njena somotska haljina nije bila loša, malo dekoltovana ali ne
preterano. I ona se na trenutak zaustavila, zatim je prišla nama i sela naspram Valeri.
Poslednji stiže Rober, nesigurnim korakom - mora biti da je gucnuo nešto pre obroka, video
sam ga maločas sa bocom Mekonga. Teško se spustio na klupu, levo od Valeri. Kratak ali jeziv
krik dopre iz džungle: vero- vatno se neki mali sisar upravo oprostio od života.
S6n prođe između stolova da proveri je li sve u redu, da vidi da li smo udobno smešteni. Ona
sama večerala je sa vozačem - nimalo demokratski raspored, koji je već za ručkom izazvao
Zozijanino negodovanje. Ali, u osnovi, mislim da je to Son odgovaralo; mada nije imala ništa
protiv nas, bilo joj je dosta naprezanja, dugi razgovori na francuskom pomalo su je zamarali.

24
 Za susednim stolom tekao je veseli razgovor o le- poti mesta, kako treba da budemo srećni
što smo se našli usred prirode, daleko od civilizacije, o suštinskim vrednostima, itd. ,,Je-e-e, baš
je super", potvrđivala je Lea. ,,A jeste li videli, stvarno smo usred džungle... Ne mogu da
verujem."
Mi smo se malo mučili da nađemo zajedničku temu. Lionel, naspram mene, spokojno je
žvakao, ne nameravajući da učini ni najmanji napor. Bacao sam nervozne poglede tamo i amo. U
jednom trenutku spazih debelog bradonju - izašao je iz kuhinje i nešto žestoko grdio poslugu; to
nije mogao biti niko drugi do čuveni Bertran de Moal. Po mome sudu, njegova
najvidljivija zasluga, do sada, bila je u tome što je Ka- rene naučio da prave pečenje a la
dauphinois. To je bilo nešto izvanredno: praseće pečenje bilo je savršeno pečeno, istovremeno
krckavo i meko. „Ovde nedostaje samo malo vinca", primeti Rene melanholič- no. Žozijan
prezrivo skupi usne. Sta je mislila o francuskim turistima koji ne mogu ni na putu bez svoga
vinca, nije je trebalo ni pitati. Prilično nespretno, Valeri uze Renea u odbranu. Uz tajlandsku
kuhinju, reče ona, vino uopšte i nije potrebno; ali za ovu priliku, malo vina bi ipak dobro došlo.
Ona lično, u svakom slučaju, nije pila ništa sem vode.
„Kad se putuje u inostranstvo", odsecala je Žozijan, „prirodno je da se jede lokalna kuhinja i
da se uvažavaju lokalni običaji!... U protivnom, bolje je ostati kod kuće."
„Slažem se!" zabrunda Rober.
Ona se zaustavi, prekinuta u žaru, i pogleda ga, gotovo s mržnjom.
¿,Ipak je suviše začinjeno, ponekad", priznade stidljivo Žozet. „Vama to, čini se, ne smeta",
reče ona obraćajući se meni, bez sumnje da malo otkravi atmosferu.
„Ne, ne, ja to obožavam. Sto je više začinjeno, meni se više sviđa. I u Parizu jedem kinesku
hranu, redovno", odgovorio sam žurno. Razgovor se tako prebacio na kineske restorane, kojih je
bilo zaista mnogo u poslednje vreme. Valeri ih je jako cenila, tamo je odlazila u podnevnoj
pauzi: nije uopšte skupo, bolje je od fast-fooda, i verovatno mnogo zdravije. Žozijan se o ovome
nije izjašnjavala, ona je ručavala u svom preduzeću; Rober je izgleda smatrao da ova tema ne
zaslužuje pažnju. Ukratko, večera je protkala gotovo mirno, do deserta.
Sve je počelo kad je poslužen želatinasti pirinač. Bio je lako zlataste boje, začinjen cimetom -
originalan recept, po svoj prilici. Hvatajući bika za rogove, Žozi-
jan je odlučila da otvori pitanje seksualnog turizma. Za nju je to bilo nešto apsolutno gnusno, nije
nalazila druge reči. Skandalozno je što tajlandska vlada toleriše takve stvari, a i međunarodna
zajednica trebalo je da se oglasi. Rober je slušao s osmehom u uglu usana, osmehom koji nije
obećavao ništa dobro. To jeste skandalozno, mada ne i iznenađujuće, nastavljala je ona; ne treba
zaboraviti da je najveći deo tih ustanova (bordela, nije ih trebalo zvati drugačije!) u vlasništvu
generala; to najbolje govori o zaštiti koju uživaju.
,Ja sam general..." prekide je Rober. Ona na to zastade, zaprepašćena; donja vilica joj je
žalosno visi- la. „Ne, ne, šalim se", poreknu on, uz laku grimasu „Nemam čak ni oružje."
Nije izgledalo da je njoj to bilo smešno. Trebalo joj je neko vreme da se pribere, ali je onda
ponovo krenula, s obnovljenom energijom:
„Apsolutno je sramota da matori jarci mogu nekažnjeno da se koriste bedom tih devojaka.
Treba znati da sve one dolaze iz severnih i severoistočnih provincija, iz najsiromašnijih delova
zemlje."
„Ne sve..." ubaci on, „ima ih koje su izvBangkoka."
„To je seksualno ropstvo!" urlala je Zozijan, nije ga ni slušala. „Nema druge reči!"
Ja sam lagano zevnuo. Ona me je okrznula jednim mračnim pogledom, ali je nastavila,
pozivajući sve prisutne za svedoke:

25
 „Zar vi ne mislite da je skandalozno to što svaki matori jarac može da za parče hleba pribavi
maloletnicu?"
„Ne za parče hleba", usprotivio sam se skromno. „Ja sam platio tri hiljade bahta, to je gotovo
francuska cena." Valeri se okrenula i iznenađeno me pogledala. „Malo ste skupo platili", primeti
Rober. „Međutim, ako je devojka vredela..."
Na Zozijan se tresao svaki mišić, počeo sam već malo da brinem. „Zaista fino!" izusti
konačno piska- vim glasom. „Meni se povraća od toga što svaki debe
li prasac može da plati da bi nabio svoj organ u neku devojčicu!"
„Ništa vas ne obavezuje da me pratite u tome, draga gospodo..." odvrati Rober mirno.
Ona je ustala, sva drhteći, sa tanjirom pirinča u ruci. Za susednim stolom razgovor se
prekinuo. Pove- rovao sam da će mu baciti tanjir u lice, i verovatno ju je na kraju zaustavio samo
obzir prema drugima. Rober je sve pratio vrlo ozbiljno, mišići su mu se zategli ispod polo
majice. Nije ličio na nekoga ko bi se lako predao, sasvim sam lako mogao da zamislim kako je
privodi pameti. Konačno, ona snažno tresnu o sto tanjir, koji puče na tri dela, okrenu se i nestade
u noći, tj. otrča ka bungalovima.
„Tja..." učini Rober uzdržano.
Valeri je bila stešnjena između mene i njega; sada ona ustade elegantno, obiđe oko stola i
sede na Zozi- janino mesto, za slučaj da i sama poželi da napusti sto. Ali nije se desilo više ništa:
u tom trenutku poslužitelj je doneo kafu. Pošto je otpila dva gutljaja, Valeri se okrenula k meni:
„Znači, tačno je, platili ste devoj- ku?" upitala je tiho. Njen ton odavao je znatiželju, ali lišenu
bilo kakvog odobravanja.
„Nisu te devojke tako siromašne", dodade Rober, „one mogu sebi da priušte skutere i
pištolje. Ima ih, čak, koje doteruju grudi. A nije jeftino operisati grudi. Pomažu i svojim
roditeljima, istina", zaključio je zamišljeno.
Oni za susednim stolom, posle nekoliko fraza izme- njenih u pola glasa, brzo su se razišli -
bez sumnje iz solidarnosti. Ostali smo mi kao jedini gospodari terena, u neku ruku. Mesec je sad
punim sjajem obasjavao površinu pontona, ona je lako svetlucala. „Jesu li zaista tako dobre, te
male maserke?" upita sanjalački Rene.
„Ah, gospodine", uzviknuo je Rober namerno ose- ćajno, gotovo patetično, videlo se da nije
sasvim iskren,
„one su najbolje! To je divota! A uz to, još niste videli Pataju. To je odmaralište na istočnoj
obali", nastavio je oduševljeno, „koje je u celini posvećeno bludu i raska- lašnosti. Tu su prvo
pristigli Amerikanci, za vreme rata u Vijetnamu, zatim mnogo Engleza i Nemaca; a sada je već
moguće sresti Poljake i Ruse. Tamo je svako uslu- žen, ima za svačiji ukus ponešto: za
homoseksualce, he- teroseksualce, transvestite... To je Sodoma i Gomora u jednom. I bolje od
toga, jer ima i lezbejki."
„Ah, ah...!" bivši kobasičar delovao je zamišljeno. Njegova žena je spokojno zevnula,
izvinila se i okrenula prema mužu; očigledno je htela da pode na spavanje.
„Na Tajlandu", zaključi Rober, „svi mogu imati ono što žele, i svi mogu imati nešto dobro.
Pričaće vam o Brazilkama, o devojkama s Kube. Ja sam mnogo putovao, gospodine, putovao
sam iz zadovoljstva, i ne ustežem se da vam kažem: za mene, Tajlanđanke su najbolje ljubavnice
na svetu."
Valeri, koja je sedela preko puta, slušala je s najvećom pažnjom. Ustala jevubrzo potom, sa
lakim osme- hom, za njom pođoše Zozet i Rene. Lionel, koji cele večeri ni reč nije rekao, diže se
takođe; sledio sam njegov primer. Nije mi bilo do nastavka razgovora s Ro- berom. Ostavio sam
ga samog u noći, da naruči svoj drugi konjak. Činilo se da ga je preplavilo neko složeno i

26
neodređeno osećanje, sem ako nije počeo da rela- tivizuje sve oko sebe, što uvek stvara utisak
složenosti i neodređenosti. Ispred bungalova poželeo sam Lione- lu laku noć. Atmosfera je bila
zagušena brujanjem in- sekata, bio sam gotovo siguran da neću oka sklopiti.
Gurnuo sam vrata i zapalio sveću, odlučivši, ma- nje-više rezignirano, da nastavim da čitam
Firmu. Komarči su krenuli: neki su sagorevali krila na plamenu, njihovi leševi utapali su se u
rastopljen vosak; nijedan nije sleteo na mene. Međutim, pod mojom kožom bilo je puno
hranljive, ukusne krvi, a oni su put tražili mehanički, nesposobni da probiju mirisnu barijeru di-
metrilperoksid karbida. Moglo se čestitati laboratori- jama Roche-Nicolas, proizvođačima kreme
Cinq sur cinq - tropik. Ugasio sam svecu, pa je ponovo upalio, bio sam svedok baleta gusto
zbijenih malih gadnih letećih mašina. S druge strane pregrade čuo sam Lione- la, nežno je
hrkutao u noći. Ustao sam, stavio novi komad limunovca da se topi, zatim otišao da pišam. Jedna
okrugla rupa služila je za tu svrhu u podu kupatila, direktno nad rekom. Čulo se praćakanje,
udaranje peraja; pokušao sam da ne mislim šta se sve moglo nalaziti ispod. U trenutku kad sam
ponovo legao, Lionel pusti dugačak niz prdeža. „U pravu si, momče!" odobrih mu snažno. „Kao
što reče Martin Luter, ništa se ne može uporediti s prdežom u sopstvenoj vreći za spavanje." Moj
glas je čudno odzvanjao u noći, iznad žubora vode i neprestanog brujanja insekata. Osluškivanje
dešavanja u spoljnom svetu bilo je već po sebi neka vrsta patnje. „Sa nebeskim carstvima dešava
se isto što i sa štapićima za čišćenje ušiju", zaur- lao sam ponovo kroz noć. „Onaj ko ima uši da
sluša, nek čuje!" Lionel se okrenu u svom krevetu i lagano zagrokta, ne budeći se. Nisam imao
mnogo izbora: valjalo je da uzmem još jednu tabletu za spavanje.

Nošeni vodenom strujom, buseni trave plovili su niz reku. Ponovo se začula pesma ptica,
dizala se izmaglica iz džungle. Sasvim prema jugu, na izlasku iz doline, čudnovati obrisi
burmanskih planina nazirali su se u daljini. Već sam negde video ove zaokružene i plavičaste
oblike, presecane neočekivanim rasedima. Možda je to bilo na pejzažima italijanskih naivaca, to-
kom neke posete muzeju, u gimnazijskim danima. Grupa se još nije bila probudila; bio je to čas
kad je temperatura još uvek prijatna. Vrlo sam loše spavao.
Posle sinoćne krize, izvesna blagost osećala se za stolovima tokom doručka. Zozet i Rene su, čini
se, bili u punoj formi; međutim, ekolozi sa Jure bejahu u žalosnom stanju, primetio sam to čim su
stigli teško vukući noge. Proleteri iz prethodne generacije, koji su sad bez ikakvih kompleksa
uživali u modernom komforu - čim im se za to pruži prilika - pokazivali su, u slučaju da se
iznenada nađu lišeni komfora, mnogo veću izdržljivost od svoje dece, iako su se ona ponosila
svojim „ekološkim" opredeljenjima. Erik i Silvi, iako ekolozi, nisu cele noći oka sklopili; Silvi je
uz to bila bukvalno prekrivena crvenim plikovima.
„Da, komarči me nisu zaobišli", potvrdila je ogorčeno.
,Ja imam kremu za smirivanje ubodenih mesta, ako želite. Vrlo je efikasna; mogu da odem po
nju."
„Da, vrlo rado, baš ljubazno od vas; ali prvo ćemo da popijemo kafu."
Kafa je bila odvratna, vrlo svetla, i skoro da nije mogla da se pije; bar u tom pogledu držali
su se američkih normi. Izgledali su kao idioti, ovaj mladi par, skoro mi je bilo žao da gledam
kako im se njihov „ekološki raj" ruši pred očima; ponovo sam pogledao ka jugu: „Verujem da je
u Burmi veoma lepo", rekoh u pola glasa, više sebi samom. Silvi ozbiljno potvrdi: zaista je
veoma lepo, čula je da tako pričaju, ali kad je to čula, zabranila je sebi da ide u Burmu. Nije
dopušteno biti saučesnik, pomagati, svojim devizama, održanje jedne takve diktature. Da, da,
razmišljao sam, devize. ,yažna su ljudska prava!" uzviknula je ona, skoro u očajanju. Kad ljudi

27
govore o „ljudskim pravima", uvek imam utisak da to rade zbog igre reči; ali ovo nije bio takav
slučaj, ne verujem, ne ovaj put.
„Ja lično prestao sam da odlazim u Španiju posle Frankove smrti", oglasi se Rober sedajući
za naš sto. Nisam ga video dok nije stigao. Činilo se da je u punoj snazi, svi štetočinski kapaciteti
bili su mu obnovljeni. Obavestio nas je da je zaspao mrtav pijan i da je, prema tome, odlično
spavao. Nekoliko puta se zamalo nije sjebao u reci, na putu ka svom bungalovu, ali to se ipak
nije desilo. „Inšalah", zaključio je zvonkim glasom.
Posle ove karikature od doručka, Silvi me otpratila do sobe. Usput sretosmo Žozijan. Bila je
natuštena, zatvorena, nije nas ni pogledala; videlo se i da joj ne pada na pamet da mi oprosti. Čuo
sam da je ona profesor književnosti u civilu, kako je, šaleći se, govorio Rene; to me ni najmanje
nije iznenadilo. Upravo zbog kučki njenog tipa odustao sam od studija književnosti, pre mnogo
godina.
Dao sam Silvi tubu kreme za smirivanje ujeda. „Vratiću vam je odmah", reče ona. „Možete
je zadržati, više se verovatno nećemo ni sretati s komarcima, mislim da oni ne vole morsku
obalu." Zahvalila mi je, prišla vratima, zastala, okrenula se: „Ne možete, ipak, odobravati
seksualno iskorišćavanje dece", uzviknula je uzbuđeno. Očekivao sam nešto slično; odmahnuo
sam glavom i umorno odgovorio: „Nema baš toliko dečje prostitucije na Tajlandu. Ne više nego
u Evropi, po mom mišljenju." Zavrtela je glavom, ne baš ubeđena, i izašla. U stvari, raspolagao
sam preciznim informacijama, zahvaljujući jednoj čudnoj knjizi The White Book, koju sam
kupio tokom jednog ranijeg putovanja. Bila je objavljena bez imena autora i izdavača, tobože u
izdanju asocijacije nazvane „Inkvizicija 2000". Pod vidom optužbe protiv seksualnog turizma,
oni su nudili adrese, od zemlje do zemlje; svakom informativnom poglavlju prethodio je kraći
uvod, u kome se strasno pozivalo na poštovanje Božjih zapovesti, tražila smrtna kazna za
seksualne prestupnike. Kad je o pedofiliji reč, White Book je bila jasna: formalno je odvraćala
turiste od Tajlanda, koji, izgleda, više nije bio interesantan, ako je to ikada i bio. Pre bi trebalo
otići na Filipine, ili, još bolje, u Kambodžu - takvo putovanje bi moglo biti opasno, ali vredelo je
truda.
Vrhunac moći Kmersko kraljevstvo dostiglo je u XII veku, kad je sagrađen Angkor Vat.
Zatim je, ma- nje-više, sve krenulo nizbrdo; glavni neprijatelji Tajlanda otada su postali
Burmanci. Godine 1351. kralj Ramatibodi I osniva grad Ajitaja. Njegov sin, Rama- tibodi II,
1402. godine osvaja carstvo Angkor. Svaki od trideset šest vladara Ajitaje, koji su se smenjivali
jedan za drugim, obeležio je period svoje vladavine građenjem budističkih hramova i palata. U
XVI i XVII veku, prema opisima francuskih i portugalskih
putnika, to je najveličanstveniji grad Azije. Ratovi s Burmancima, međutim, ne prestaju, i Ajitaja
pada 1767. godine, posle petnaestomesečne opsade. Bur- manci pljačkaju grad, tope zlatne statue
i za sobom ostavljaju samo ruševine.
Sad je sve veoma mirno, blagi vetrić kovitla prašinu između hramova. Iz doba kralja
Ramatibodija nije ostalo mnogo, tek nekoliko redova u Mišlenovom vodiču. Budin lik je,
naprotiv, još uvek vrlo prisutan, i sačuvao je u celini svoj smisao. Burmanci su deporto- vali
tajlandske zanatlije da bi im ovi sagradili identične hramove, nekoliko stotina kilometara dalje.
Snaga volje postoji i ispoljava se tokom istorije; sama po sebi, ona je krajnje neproduktivna.
Budin smešak jednako lebdi nad ruševinama. Bilo je tri posle podne. Prema Mišlenovom vodiču,
trebalo je predvideti tri dana za detaljno razgledanje, a ceo dan za letimično upoznavanje mesta.
Mi smo imah samo tri sata na raspolaganju; došao je trenutak da se izvuku video kamere.
Zamišljao sam Šatobrijana u Koloseumu, kako puši cigarete Benson, radije nego Gauloises
Légères. Suočen s jednom ovako radikalnom religijom, on bi, bez sumnje, ispoljio nešto

28
drugačije stavove; malo bi se manje divio Napoleonu. Bio sam ubeđen da bi on mogao da napiše
izvanredan Duh budizma.
Zozet i Rene su se pomalo dosađivali tokom ove posete. Babet i Lea takođe. Ekolozi sa Jure,
naprotiv, bili su na svome terenu, naturopate takođe; priredili su nam impresivnu demonstraciju
svoje fotografske opreme. Valeri je bila zamišljena, šetala je duž aleja, gazeći po pločama
između kojih je rasla trava. To ti je kultura, govorio sam u sebi; pomalo je dosadno, i dobro je
tako; svako se suočava sa sopstvenim ništavi- lom. Kad je već o tome reč, kako li su sve ovo
izveli vajari iz perioda Ajitaja? Kako su uspeli da Budinim statuama daju izraz tako
prosvetljenog saosećanja?
Posle pada Ajitaje, Tajsko kraljevstvo ušlo je u period dugotrajnog mira. Prestonica se
učvrstila u Bang- koku, tu započinje dinastija Rama. Tokom dva veka (praktično do naših dana)
kraljevstvo nije znalo ni za kakav ozbiljniji sukob sa spoljnim neprijateljem, kao ni za verske ili
građanske ratove; uspevalo je da izbeg- ne sve oblike kolonizacije. Nije bilo ni gladi, ni velikih
epidemija. U takvim okolnostima, kad je zemlja plodna i žetve bogate, kad ne haraju bolesti, kad
jedna mirna religija može da sasvim učvrsti pravila i utvrdi ih u svesti pojedinca, ljudska bića se
sparuju, razmnožavaju i žive uglavnom srećno. Sada se sve promenilo, Tajland je zagazio u
slobodni svet, što će reći u tržišnu ekonomiju; pre pet godina suočio se i sa žestokom
ekonomskom krizom, u kojoj je njegov novac izgubio polovinu vrednosti, krizom koja je i naj-
naprednija preduzeća dovela na ivicu propasti. Bila je to prva drama koja je stvarno pogodila ovu
zemlju, posle dva stoleća.
Jedno za drugim, u zaglušujućoj tišini, vratili smo se u autobus. Krenuli smo kad je sunce
počelo da zalazi. Trebalo je da uhvatimo noćni voz iz Bangkoka prema Surat Tani.
Surat Tani - 816.000 stanovnika - opisuje se u svim vodičima kao mesto u kojem nema
apsolutno ničeg značajnog. Ovo mesto predstavlja, i to je sve Sto se o njemu može reći, tačku
kroz koju obavezno prolazi feribot sa Koh Samuija. Međutim, i tu žive ljudi, i Mišlenov vodič
nam napominje da je grad, već odavno, postao značajan metalurški centar, zatim da je, odskora,
počeo dobijati na značaju kad je o metalnim konstrukcijama reč.
Konačno, šta bismo mi bez metalnih konstrukcija? Ruda gvožđa vadi se iz mračnih dubina,
onda se prevozi kao kargo. Zatim se od nje proizvode mašine-ala- tljike, najčešće pod kontrolom
japanskih firmi. Prerada se obavlja u gradovima kakav je Surat Tani: rezultat su automobili,
železnički vagoni, feriboti, sve to pod licencom NEC, General Motors ili Fujimori. Konačni
proizvodi služe, delom, i da se njima prevoze zapadni turisti, ili zapadne turistkinje, kao Babet i
Lea.
Bio sam u prilici da s njima razmenim poneku reč - konačno, deo smo istog turističkog
aranžmana; nisam se mogao nadati da ću postati potencijalni ljubavnik, i to je unapred
ograničavalo eventualnu konverzaciju. Ipak, dobili smo, na polasku, isti vau- čer i zato sam
mogao da, do izvesne mere, ipak uspostavim kontakt s njima dvema. Babet i Lea, utvrdilo se,
radile su u istoj agenciji za odnose s javnošću; u suštini, one su organizovale događanja. Doga-
đanja? Da! S odgovarajućim institucijama, pojedincima, ili sa preduzećima koja su želela da
samostalno razvijaju sektor dobrotvornog rada. Bilo je tu sigurno mnogo love u opticaju,
razmišljao sam. I da i ne. Sad se preduzeća sve više usredsređuju na ljudska prava, investiranja
su u drugom planu. Raspitivao sam se kolika su im primanja: dobra, rekoše. Mogla su biti bolja,
ali su dobra. Skoro dvadeset pet puta veća od primanja radnika u metalurškoj industriji u Surat
Tani. Ekonomija je istinska misterija.
Po dolasku u hotel, grupa se rasturila; nisam imao volje da ručam s ostalima; bilo mi ih je
malo dosta, tih drugih. Navukao sam zavese i ispružio se. Čudnovato, zaspao sam odmah, i

29
sanjao neku Magrebljanku kako igra u metrou. Nije imala Ajšine crte, bar mi se tako činilo.
Držala se za centralnu šipku, kao devojke u go-go barovima. Grudi su joj bile pokrivene minija-
turnom pamučnom trakom, koju je lagano svlačila. Onda je s osmehom odjednom oslobodila
grudi: oli- zala je zatim prste i stala da miluje bradavice. Onda je spustila ruku na moje
pantalone, otvorla šlic i oslobodila mi kitu, koja je počela da se diže. Ljudi su prolazili oko nas,
silazili na svojim stanicama. Spustila se, četvoronoške, na pod, zadigla minisuknju; ispod nje nije
imala ništa. Vagina joj je bila jebozovna, uokvirena upadljivo crnim dlakama, nudila se kao dar;
počeo sam da prodirem. Vagon je bio poluprazan, ali niko nije obraćao pažnju na nas. U svakom
slučaju, tako nešto nije se moglo u stvarnosti dogoditi. Bio je to san izgladnelog, smešan san
čoveka, već u godinama.
Probudio sam se oko pet sati i primetio da su čar- šavi dobro umrljani spermom. Noćna
polucija... bilo je to dirljivo. Zaključio sam, takođe, na svoje veliko iznenađenje, da sam još uvek
u erekciji; mora da je zbog
klime. Jedna bubašvaba ležala je, izvrnuta na leđima, nasred noćnog stočića; jasno su se
razlikovale dlačice na njenim nožicama. Ona nije više morala da vodi brigu ni o čemu, što bi
rekao moj otac. Moj otac, kad smo već kod toga, umro je na izmaku 2000. i to je dobro uradio.
Njegova egzistencija se tako u celini sme- stila u XX vek, čiji je on bio gnusno-reprezentativan
primerak. Ja sam ga nadživeo, bio sam u srednjem dobu, u četrdesetim, zapravo na početku
četrdesetih, konačno - nisam još imao četrdeset godina: bio sam, tako reći, na polovini trke. Smrt
moga oca donela mi je izvesnu slobodu; nisam još rekao svoju poslednju reč.
Smešten na istočnoj strani Koh Samui, hotel je bio oličenje zemaljskog raja, kako se on
zamišlja u agen- cijskim brošurama. Okolne padine bile su obrasle gustom džunglom. Niske
zgrade, okružene rastinjem, stepenasto su se rasule nizbrdo, do jednog ogromnog ovalnog bazena
na čijim su se krajevima nalazile dža- kuzi kade. Moglo se plivati do bara, smeštenog na
ostrvcetu usred bazena. Nekoliko metara niže bila je plaža od belog peska, i onda more. Bacio
sam ispitivački pogled unaokolo; prepoznao sam izdaleka Lio- nela, praćakao se na talasima kao
kakav hendikepirani delfin. Krenuo sam prečicom i stigao do bara preko jedne uske pasarele koja
se nadnosila nad bazen. Napadno opušteno, stao sam da proučavam listu koktela; happy hour
upravo je počeo.
Baš kad sam se odlučio za Singapore Sling, pojavi se Babet. ,,E, lepo", izustih, „baš lepo..."
Nosila je dvo- delni kostim, prilično zatvoren: pripijen šorts i široka traka preko grudi, lep sklad
svetloplavog i tamnopia- vog. Materijal je delovao izuzetno fino; bio je to kupaći kostim čija se
potpuna vrednost videla tek kad se po- kvasi. „Vi se ne kupate?" zapitala me. „Pa-a-a..." pro-
mucao sam. Stiže i Lea, klasičnije seksipilna, u jedno- delnom kostimu od crvenog vinila
zatvorenog crnim rajsferšlusima, koji su se razmicali na koži, jedan je prelazio preko leve dojke,
dopuštao da se vidi bradavica. Klimnula mi je glavom pre nego što će se pridružiti Ba- beti kraj
vode; kad se okrenula, postao sam svestan da ima savršenu zadnjicu. Njih dve su zazirale od
mene u početku; ali . otkad sam im se obratio na feribotu, zaključile su da sam bezopasno
ljudsko biće, i relativno zabavan. Bile su u pravu: skoro da je bilo tako.
Zaronile su zajedno. Okrenuo sam glavu da još malo osmotrim okolo. Za susednim stolom
sedeo je dvojnik Robera Ija. Čim se pokvasio, Babetin kostim postao je zapravo spektakularan:
savršeno su se ocrtavale bradavice i rez između guzova; moglo se čak pri- metiti blago
ispupčenje stidnih dlaka, iako ih je ona nesumnjivo šišala. Za sve ovo vreme neki ljudi su radili,
proizvodili robu korisnu, ili nekorisnu, kako kad. Ali, proizvodili su. A šta sam to ja proizveo
tokom četrdeset godina svoga postojanja? Istinu govoreći, ništa posebno. Sabirao sam
informacije, omogućavao njihovo korišćenje i distribuciju; ponekad sam organizo- vao i transfer

30
novca (na skromnom nivou: ograničavao sam se na to da plaćam račune, a oni u principu nisu
bili visoki). Jednom reči, radio sam u trećem planu. Bez ljudi kao što sam ja bi se moglo. Moja
beskorisnost je ipak bila manje uočljiva od Babetine i Leine; kao skoman parazit, ja se nisam
isticao u svom poslu, i nisam osećao nikakvu potrebu da se pretvaram da sam važan.
Kad je pala noć, sišao sam u hotelski hol, gde sam se mimoišao s Lionelom; bio je sav u
opekotinama, i oduševljen proteklim danom. Mnogo je plivao, a o sličnom mestu nije se do sada
usuđivao ni da sanja. „Morao sam dosta da štedim da bih sebi priuštio ovo putovanje", reče on,
„ali nimalo ne žalim.* Spustio se na ivicu fotelje; razmišljao je o svom svakodnevnom životu.
Radio je u Gaz de Franceu, u jugoistočnom sek
toru pariškog predgrađa, a živeo je u Živisiju. Često je morao da interveniše u kućama veoma
siromašnih ljudi, kod jadnih staraca čije su plinske instalacije bile već zastarele. Morao je da im
isključuje gas ako ne bi imali sredstava za neophodne prepravke. „Ima ljudi koji žive u takvim
uslovima..." reče, „da se to ne može zamisliti."
„Ponekad čovek vidi čudne stvari", nastavio je vrteći glavom. Njegov kvart nije bio samo
strašan; bio je, iskreno rečeno, opasan. „Ima mesta koja je bolje izbegavati", dodao je. Mada,
konačno, u celini gledano, išlo je nekako. „Na odmoru smo", zaključio je i zaputio se ka
trpezariji. Pokupio sam nekoliko informativnih brošura i vratio se u sobu, da ih pogledam. Još
uvek nisam želeo da večeram s ostalima. Tek u odnosu s drugima čovek stiče svest o sebi; to je
upravo ono što te odnose čini nepodnošljivim.
Čuo sam od Lee da Koh Samui nije samo tropski raj, već i vrlo hype mesto. Svake noći
punog meseca, na malom susednom ostrvu Koh Lanta održava se džinovski rave party; ljudi su
dolazili iz Australije ili iz Nemačke da bi u njoj učestvovali. „Nešto kao Goa", primetih ja. „Još
bolje od Goe", presudi ona. Goa je bila potpuno popušena; da bi se mogla održati rave žurka, sad
se moralo ići u Koh Samui ili u Lombok.
Toliko baš nisam tražio. Sve što sam želeo u ovom trenutku bilat je poštena body massage,
uz jedno pušenje i dobro tucanje. Ništa komplikovano, naizgled; međutim, prelistavajući brošure
primetio sam, sa setom koja je sve više rasla, da to, po svemu sudeći, uopšte nije specijalitet
ovog mesta. Bilo je navedeno mnogo toga: akupunktura, masaža aromatičnim ulji- ma,
vegetarijanska ishrana ili ta]-si-cuan\ ali o body massage ili go-go barovima - ni govora!
Izgledalo je da se sve kupa u mučnoj amerikanizovanoj atmosferi, što znači, kalifornijskoj,
usredsređenoj na healthy life i na meditativne aktivnosti. Preleteo sam pogledom
pismo jednog čitaoca brošurice What's on Samui, iz- vesnog Gija Hopkinsa; on je sam sebe
opisivao kao ubeđenog health addicta, pristalicu zdravog života, i tvrdio je da je redovni
posetilac ostrva već dvadesetak godina. „The aura that backpackers spread on the island is
unlikely to be erased quickly by upmarket touristV zaključivao je on; to je bilo obeshrabrujuće.
Nisam mogao čak ni sam da pođem u avanturu, jer je hotel bio daleko od svega; tačnije rečeno,
sve je bilo daleko od svega, jer ničega nije ni bilo. Karta ostrva nije otkrivala nikakav uočljiv
centar: samo nekoliko bungalov-odmarališta, kao što je naše, na obodima mirnih plaža. Setih se
tada s užasom da je ostrvo nali val je no u Vodiču za popularni turizam-, bio sam ulovljen kao
pacov. Osećao sam, ipak, nejasno zadovoljstvo, uglavnom teorijsko, pri pomisli da sam spreman
za tucanje. Ponovo sam rezignirano dohvatio Firmu, preskočio dve stotine strana, vratio se
pedesetak unazad; slučajno, pogled mi se zaustavio na šašavoj sceni. Intriga je prilično
napredovala: Tom Kruz se sad nalazio na Kajmanskim ostrvima, gde je pokušavao da sprovede
neki propis o fiskalnim odlivanjima, ili da ga ukine, to nije bilo baš jasno. Bilo kako bilo, tamo je
upoznao divnu meleskinju - devojka nije bila s raskida. Mič začu rezak zvuk i vide kako suknja
klizi niz Elenine noge, otkrivajući string koji se držao na dva gajtana. Otvorio sam rajsferšlus na

31
pantalonama. Zatim je sledio jedan smešan pasaž, psihološki teško razumljiv: „Odlazi", saputao
mu je neki unutrašnji glas. Baci tu flašu piva u okean, a njenu suknju na pesak. Podbij pete i trči
u stan. Idi!" Na svu sreću, Elen nije imala isti pogled na stvari: Veoma sporo, podizala je ruku uz
leđa da bi otkopčala gornji deo bikinija, koji
* Malo je verovatno da će auru koju su ruksak turisti doneli ostrvu, brzo poništiti turisti više
klase (prim. prev.).
je skliznuo, otkrivajući joj grudi, a one su se činile još većim ovako ogoljene. „Hoćete li da mi
pridržite ovo?" pitala je pružajući mu nežnu belu tkaninu, laku kao perce. Sad sam već ozbiljno
drkao, pokušavajući da slikovito dočaram sebi meleskinju u majušnom kupaćem kostimu, u noći.
Izbacio sam seme s uzdahom zadovoljstva, između dve stranice. Ulepiće se; pa neka, to i nije
knjiga koja se čita dva puta.
Ujutro, plaža je bila pusta. Sišao sam odmah posle doručka; vazduh je bio mlak. Sunce će
uskoro početi da se penje, uvećavajući rizik od raka kože pripadnika bele rase. Računao sam da
ostanem samo onoliko koliko je sobarici potrebno da spremi moju sobu, a zatim da se vratim,
uvučem se pod čaršave i pustim klima uređaj do kraja; planirao sam potpuni mir za ovaj
slobodan dan.
Tom Kruz, sa svoje strane, nije prestajao da sebi zadaje probleme tom pričom o meleskinji;
odlučio je, čak, da ceo slučaj ispriča svojoj ženi (koja se, a u tome je bila cela suština problema,
nije zadovoljavala samo time da bude voljena: htela je da bude i najseksipilnija, najpoželjnija
među ženama). Budala se ponašao baš kao da je budućnost njegovog braka dovedena u pitanje.
Ako sačuva hladnokrvnost i ostane velikodušna, reći će joj da žali, da najdublje žali, i obećaće
joj da se to nikada više neće ponoviti. Ako ona, naprotiv, zajeca, preklinjaće za oproštaj - na
kolenima ako treba - i za- kleće se na Bibliji da nikada više neće to učiniti. Bilo je očigledno da i
jedno i drugo izlazi skoro na isto; ali ovo neprekidno kajanje junaka, uprkos tome što nije bilo ni
od kakvog značaja, na kraju se ukrstilo sa glavnim tokom priče: bilo je tu vrlo zlih mafijaša,
zatim FBI-ovaca, možda i Rusa. Najpre je sve to bilo dosadno, da bi na kraju čoveka stvarno
izludelo.
Pokušao sam i s onim drugim američkim bestselerom, Totalna kontrola Dejvida G.
Baldučija. Junak ov-
de nije bio advokat, već mladi genijalni informatičar, i radio je sto deset sati nedeljno. Žena mu
je, međutim, bila advokat, i radila je devedeset sati nedeljno; imali su jedno dete. Uloga zlih
momaka pripala je, ovom prilikom, jednom „evropskom" preduzeću, koje nije prezalo od
najrazličitijih prevara da bi osvojilo tržište. To tržište je, prirodno, moralo pripasti američkom
preduzeću u kojem je radio junak. Tokom jednog njegovog sastanka sa lošim momcima iz
evropske firme, ovi su, bez najmanjeg ustručavanja, popušili, jednu za drugom, silne cigarete;
atmosfera je zbog toga bila bukvalno zagađena, ali junak se dobro držao. Iskopao sam plitku
rupu u pesku da u nju zakopam obe knjige; problem je sad bio kako naći nešto za čitanje. Živeti
bez čitanja je opasno, treba se zadovoljiti svojim životom, a to nas može uvući u različite rizične
situacije. Imao sam četrnaest godina; jednog poslepodneva, kad je magla bila posebno gusta,
izgubio sam se na skijanju; bio sam prinuđen da prođem jednim usekom u kojem je pretila
opasnost od lavine. Sećam se posebno dobro olovnih oblaka, vrlo niskih, apsolutne tišine u
planini. Znao sam da snežna lavina može da se pokrene u trenutku, izazvana čovekovim naglim
pokretom, ili čak bez očiglednog razloga, usled promene temperature, ili zbog vetra. Zasigurno
bi me povukla, tumbala nekoliko stotina metara, do stenovitog podnožja; umro tih tada,
verovatno, na licu mesta. Međutim, nimalo se nisam plašio. Osećao sam da bi mi bilo krivo da se
sve okonča na taj način, neprijatan i za mene i za druge. Bila bi mi draža bolje pripremljena smrt,

32
nekako zvaničnija, s nekom bolešću, sa ceremonijom i suzama. Žalio sam naročito, da kažem
pravu istinu, što nisam upoznao žensko telo. Tokom zimskih meseci moj otac je izdavao prvi
sprat svoje kuće; te godine, iznajmio ga je bračnom paru arhitekata. Njihova kćer, Silvi, imala je
takođe četrnaest godina; izgledalo je da joj se dopadam, stalno me je tražila. Bila je sitna, graci-
jiozna, kosa joj je bila crna i kovrdžava. Da li joj je i ribica bila isto tako crna i kovrdžava? Eto
misli koje su mi padale na pamet dok sam se s mukom uspinjao uz bok planine. Cesto sam, od
tada, razmišljao o toj oso- benosti: u prisustvu opasnosti, čak i bliske smrti, ja ne osećam ništa
posebno, nikakvo oslobađanje adrenalina. Ona uzbuđenja koja privlače „vrhunske sportiste", ja
sam izgleda uzaludno tražio. Nisam nimalo hrabar i klonim se opasnosti kad god je to moguće;
ali kad se to ipak dogodi, dočekujem je s mirnoćom kakvog go- večeta. Ne treba u tome tražiti
nikakvo posebno značenje, to je prosto tehnička stvar, pitanje doziranosti hormona; neka ljudska
bića, prividno slična meni, ne osećaju, kažu, ništa u prisustvu ženskog tela, a mene je telo u ono
vreme bacalo, i baca me još uvek, u trans koji ne mogu da kontrolišem. U najvećem broju takvih
situacija u životu, imao sam toliko slobode odlučivanja koliko i neki usisivač.
Sunce je već počinjalo da greje. Primetio sam da su Babet i Lea stigle na plažu; smestile su
se na desetak metara od mene. Danas su bile golih grudi, i ode- vene vrlo jednostavno, potpuno
isto, u donji deo be- log tanga kupaćeg kostima. Očigledno su se zbližile s nekim mladićima, ali
nisam verovao da su spavale s njima: tipovi nisu bili loši, uglavnom mišićavi, ali ne preterano
zgodni: sasvim obični, sve u svemu.
Ustao sam i pokupio stvari. Babet je bila spustila Elle pored peškira. Bacio sam pogled ka
moru: kupale su se, šalile s momcima. Brzo sam se sagnuo i strpao časopis u torbu; zatim sam
nastavio duž plaže.
More je bilo mirno; pogled je dopirao daleko na istok. S druge strane bi trebalo da je
Kambodža, ili možda Vijetnam. Nazirala se jedna jahta, na sredini horizonta; možda to neki
milijarderi provode vreme krstareći svetskim morima; bio je to život istovremeno monoton i
romantičan.
Valeri mi je dolazila u susret, hodala je tik uz vodu, zabavljajući se tako što je s vremena na
vreme od- skakala u stranu da umakne kakvom silnijem talasu. Brzo sam se podigao na laktove i
postao bolno sve- stan da ona ima divno telo, vrlo privlačno u, tako reći, smernom dvodelnom
kupaćem kostimu; grudi su joj savršeno popunjavale grudnjak. Slabašno sim mahnuo rukom,
uveren da me ne može primetiti, ali ona je zapravo već skretala u mom pravcu; žene nije lako
iznenaditi.
„Čitate Elle?" upitala me pomalo iznenađeno, pomalo šaleći se.
„Eh..." promrmljah.
„Mogu li?" smestila se kraj mene. Sa ležernošću nekoga ko se kreće po poznatom terenu,
prelistavala je časopis; brz pogled na strane posvećene modi, drugi na uvodne stranice; Elle želi
da pročita, Elle želi u provod...
„Vratili ste se u salon za masažu sinoć?" upitala je, uz jedan pogled iskosa.
„Eh...ne. Nisam našao."
Kratko je zatresla glavom, zadubila se u proučavanje testa, a tema je bila „Da li ste sposobni
da volite dugo?"
„1 šta sledi iz testa?" upitao sam je posle izvesnog vremena provedenog u ćutanju.
„Ja nemam ljubavnika", odgovorila je ozbiljno. Ova devojka me potpuno izbacivala iz
koloseka.
„Ne shvatam smisao ovog lista", nastavljala je ne prestajući da prelistava časopis. „Tu se
govori samo o modi, o novim tendencijama: šta treba posetiti, šta vi- deti, šta čitati; tu su razlozi

33
zbog kojih se treba uključiti u neke akcije, nove teme za razgovor... Čitateljke ne mogu da nose
modele koje nose manekenke, i zašto bi se onda interesovale za nove tendencije? U principu,
čitaju ga starije žene."
„Mislite?"
„Sigurna sam u to. Moja majka ga čita."
„Možda novinari govore o onome što njih same interesuje, a ne o onome što interesuje
čitateljice."
,,S ekonomske tačke gledišta to ne bi bilo opravdano; normalno je da se sve radi da se
zadovolji ukus korisnika."
„Pa, možda to i zadovoljava ukus korisnika."
Razmislila je, onda odgovorila: „Možda..." s okle- vanjem.
„Verujete li", insistirao sam, „da vas, kad budete imali šezdeset godina, više neće interesovati
nove tendencije?"
„Živo se nadam da neće..." reče ona iskreno.
Zapalio sam cigaretu. „Ako ostanem, moraću da se namažem kremom", prokomentarisao
sam tužno.
„Idemo da se kupamo. Kremu ćete staviti posle." Začas je bila na nogama i povukla me ka
vodi.
Plivala je dobro. Ja se na vodi održavam na neki nedefinisan način, i brzo se zamaram „Brzo
se zamarate", reče ona. „To je zato što mnogo pušite. Treba da se bavite sportom. Ja ću se
pozabaviti vama." Uvr- nula mi je biceps. „0, ne", mislio sam, „ne." Konačno se smirila i legla
da se sunča, nakon što je snažno istrljala glavu. Bila je lepa tako, s tom dugom, crnom,
razbarušenom kosom. Nije skidala prsluče, to je bila šteta; silno sam želeo da skine prsluče.
Želeo sam da joj vidim grudi, tu, sada.
Uhvatila je moj pogled na svojim grudima, kratko se nasmešila. „Mišel", reče ona posle
kraćeg ću- tanja. Poskočio sam kad je izgovorila moje ime. „Zašto se vi osećate tako starim?"
pitala je gledajući me pravo u oči.
Bilo je to dobro pitanje; lagano sam uzdahnuo. „Niko vas ne tera da odmah odgovorite",
dodade ljubazno. „Imam jednu knjigu za vas", nastavila je, tražeći po torbi. S iznenađenjem sam
prepoznao žute korice edicije Maske, i naslov Agate Kristi, Dolina.
„Agata Kristi?" izustih začuđen.
„Ipak je pročitajte. Mislim da će vam biti zanimljivo."
Klimnuo sam tupavo glavom. „Nećete na ručak? upitala me. Već je jedan sat."
„Ne... Ne, ne verujem."
„Vi baš ne volite život u grupi?"
Nije bilo potrebe da odgovorim; nasmejao sam se. Pokupili smo stvari, krenuli nazad. Usput
smo se mi- moišli s Lionelom, lutao je kao kakva ukleta duša; ljubazno nas je pozdravio, ali se
lepo videlo da mu nije nimalo zabavno. Ne čudi što su ljudi-samci tako retki u klubovima za
odmor. A i ako dodu, napeti su, nespremni da se prepuste bilo kakvoj razonodi. Najčešće i skrate
boravak; i sasvim retko učestvuju u zabavnim aktivnostima. Ostavio sam Valeri kraj stola u
restoranu.
U svakoj noveli o Šerloku Holmsu prepoznatljive su bile, naravno, karakteristične crte
njegove ličnosti; međutim, autor nikad nije propuštao da unese i neku novu crtu (kokain, violina,
postojanje brata Majkrofta, ljubav prema italijanskoj operi, pojedine usluge evropskim
vladarskim porodicama - prva afera koju je Šer- lok rešio, kad je još bio žutokljunac). Sa svakim
novo- otkrivenim detaljem ocrtavala se nova zona senki, i na kraju je stvoren stvarno fascinantan

34
lik: Konan Doji uspeo je da ostvari savršenu ravnotežu između zadovoljstva otkrivanja i
zadovoljstva prepoznavanja. A Agata Kristi kao da se, naprotiv, suviše prepušta zadovoljstvu
prepoznavanja. U početnim opisima Poaroa ona pokazuje sklonost da se ograniči na nekoliko
tipskih fraza, svedenih na najuočljivije karakteristike ličnosti (njegov manijačni ukus za
simetriju, lakovane čizme, pažnja koju poklanja brkovima); u njenim slabijim delima stiče se čak
utisak da su rečenice kojima se lik predstavlja, gotove prepisivane, iz jedne knjige u drugu.
Zanimljivost Doline, uza sve rečeno, bila je ipak u nečem drugom. Ona nije ni u liku
ambiciozne Henri-
jet, vajarke, kroz koju Agata Kristi pokušava da predstavi stvaralačke muke (scena u kojoj ona
uništava jednu od svojih skulptura jer je osetila da joj nešto nedostaje), već i u posebnom vidu
patnje koja nastaje iz same činjenice da je neko umetnik, iz nesposobnosti da se bude stvarno
srećan ili nesrećan, da se istinski oseća mržnja, očajanje, oduševljenje ili ljubav - u toj vrsti
estetskog filtera koji se postavlja, bez mogućnosti uklanjanja, između umetnika i sveta.
Romansijerka je unela mnogo ličnog u taj lik i njena je iskrenost očigledna. Na nesreću, umetnik,
postavljen, na neki način, izvan sveta, i koji stvari oseća samo na dvosmislen i, prema tome,
manje nasilan način, postajao je, zbog svega toga, manje zanimljiva ličnost.
Konzervativna iz temelja, nesklona bilo kakvoj ideji o socijalnoj preraspodeli bogatstava,
Agata Kristi zastupala je, tokom cele svoje romansijerske karijere, vrlo tvrde ideološke stavove.
Ovakvo radikalno teorijsko an- gažovanje omogućavalo joj je da, u praksi, često bude vrlo stroga
kad opisuje englesku aristokratiju, čije je privilegije sama branila. Ledi Angkatel je burleskni lik,
na granici uverljivosti, povremeno stvarno zastrašujuć. Romansijerka je bila fascinirana svojom
kreaturom koja je zaboravljala čak i ono što važi za normalna ljudska bića; mora biti da se
istinski zabavljala ispisujući rečenice tipa: „Tako je teško da se stvarno sazna kad se desi ubi-
stvo u kući"; ipak, njene simpatije nesumnjivo ne uživa ledi Angkatel. Naprotiv, tu je vrlo topao
portret Midž, koja je bila prinuđena da radi kao prodavačica tokom cele nedelje, da bi tako
zaradila za život, a vikende je provodila u okruženju ljudi koji nisu imali ni najmanju predstavu o
tome šta znači rad. Hrabra, preduzimljiva, Midž je volela Edvarda ljubavlju bez nade. Edvard je,
pak, sam sebe smatrao promašenim: nije uspeo nikada ništa da uradi u svom životu, čak ni da
postane pisac; objavljivao je samo kratke hronike, pune gorke ironije, u opskurnim revijama za
bibliofile. Tri puta je prosio
Henrijet, bez uspeha. Henrijet je bila Džonova ljubavnica, divila se njegovoj blistavoj ličnosti,
njegovoj snazi; ali, Džon je bio oženjen. Njegovo ubistvo poremetilo je krhku ravnotežu
nezadovoljenih želja, koja je povezivala sve ove likove; Edvard je najzad shvatio da Henrijet
njega nikada ne može poželeti, da on definitivno nije na visini jednog Džona; osim toga, nije
uspevao da se približi ni Midž, i njegov se život činio definitivno promašenim. Od toga trenutka
Dolina je postala uzbudljiva i čudna knjiga, kao duboka voda koja počinje da se kreće. U sceni u
kojoj Midž spasava Edvarda od samoubi- stva a on je potom prosi; Agata Kristi ostvarila je nešto
vrlo lepo, neku vrstu očaravanja u Dikensovom stilu.
Zagrlila ga je. On joj se nasmešio:
„Ti si tako topla, Midž... tako topla..."
Da, pomisli Midž, to je to - očajanje. Nešto ledeno, beskrajna hladnoća i samoća. Nikad
dosad nije shvatala da je očajanje hladno; ona ga je uvek zamišljala kao nešto vrelo, žestoko,
nasilno. Ali ne. Eto šta očajanje zapravo jeste: ponor ledene tame bez dna, ispunjen
nepodnošljivom samoćom. A greh očajanja, o kojem su govorili sveštenici, bio je hladan greh,
koji se sastojao u tome da se prekine svaki dodir među ljudima, topao i živ.

35
 Završio sam sa čitanjem u dvadeset jedan sat; ustao sam, odšetao do prozora. More je bilo
mirno, mirijade svetlosnih tačaka igrale su na njegovoj površini; bledi obruč oivičavao je
mesečev krug. Znao sam da se ove noći održava full moon rave party u Koh Lanti; Babet i Lea
će svakako ići tamo, kao i najveći broj hotelskih gostiju. Tako se lako čovek odriče života, i sam
gura sopstveni život na stranu. U času dok su se pripremali za žurku, kad su taksi vozila počela
da stižu pred hotel, kad je nastala užurbana gužva po hodnicima, ja sam osećao samo neko tužno
olakšanje.
Uska traka planinskog masiva, koja Tajlandski za- liv deli od Andamanskog mora, prevoj
Kra, preseca, u njegovom severnom delu, granica između Tajlanda i Burme. U nivou Ranonga,
na krajnjem jugu Burme, on je širok samo dvadeset dva kilometra; zatim se postepeno širi da bi
obrazovao Malezijsko poluostrvo.
Od nekoliko stotina ostrva kojima je načičkano Andamansko more, samo neka su naseljena,
a nijedno od onih koja pripadaju burmanskoj teritoriji nije turistički iskorišćeno. Ostrva iz zaliva
Fang Nga, na tajlandskoj teritoriji, naprotiv, donose zemlji godišnje četrdeset tri odsto od
ukupnog turističkog prihoda. Najznačajnije je ostrvo Fike, gde su odmarališta bila izgrađena već
sredinom osamdesetih, najvećim delom uz pomoć kineskog i francuskog kapitala (Grupa Aurora
smatra azijski jugoistok ključnim sektorom svog razvoja). Nema spora da je Vodič kroz
popularni turizam, u svom poglavlju posvećenom ostrvu Fike, ispoljio najviši stepen mržnje,
vulgarnog elitizma i agresivnog mazohizma. „Fike je za neke", kaže se tu, na samom početku,
„ostrvo u usponu; za nas je ono već potonulo."
„Treba posetiti", nastavljalo se u Vodiču, „ovaj 'biser' Indijskog okeana... Još pre nekoliko
godina laskalo se Fikeu: sunce, plaže snova, bezbrižan život.
Uz rizik da unesemo nered u ovu lepu simfoniju, reći ćemo vam istinu: Fike se više ne traži!
Patong Bič, njegova najčuvenija plaža, zalivena je betonom. Pose- tioci su uglavnom muškarci,
barovi sa animir-damama se umnožavaju, osmesi se kupuju. Što se tiče bungalova za plići džep,
oni su podvrgnuti liftingu uz pomoć buldožera, da bi se oslobodio prostor za hotele za usamljene
trbušaste Evropljane."
Trebalo je da provedemo dve noći u Patong Biču. S puno poverenja smestio sam se u
autobus, spreman da do kraja odigram svoju ulogu usamljenog trbuša- stog Evropljanina. Kružno
putovanje završavalo se slobodnim trodnevnim boravkom u Koh Fi Fi, odredištu koje je
tradicionalno opisivano kao rajsko. „Šta reći o Koh Fi Fi?!" jadao se Vodič. „To vam je pomalo
kao kad bi se od nas tražilo da pričamo o nesrećnoj ljubavi. Zeleli bismo da kažemo sve najbolje,
ali sa ogromnom knedlom u grlu." Mazohisti-manipulatoru nije dovoljno što je on sam nesrećan,
treba mu da i drugi to budu. Posle trideset kilometara autobus se zaustavio da uzme gorivo; bacio
sam svoj Vodič kroz popularni turizam u kantu za đubre na benzinskoj stanici. Zapadnjački
mazohizam, rekao sam sebi. Dva kilometra kasnije postao sam svestan da sada zaista nemam
ništa za čitanje; moraću da dočekam kraj kružne ture bez i najmanjeg štampanog teksta koji bi mi
služio kao štit. Bacio sam pogled unaokolo, udarci srca su mi se ubrzali, spoljni svet mi se
najednom učinio mnogo bližim. S druge strane prolaza, Valeri je oborila sedište; činilo se da
sanjari, ili da spava - lice joj je bilo okrenuto ka prozoru. Pokušao sam da sledim njen primer.
Napolju je promicao pejzaž kompono- van od najrazličitijeg rastinja. U očajanju, zatražih od
Renea njegov Mišlenov vodič; saznao sam, tako, da plantaže kaučukovog drveta zauzimaju
primarno me- sto u ekonomiji regiona: Tajland je treći svetski proizvođač kaučuka. Ovo haotično
rastinje kraj puta sluzilo je, znači, za proizvodnju prezervativa, automobilskih guma; ljudska
genijalnost je zaista izuzetna. Co- veka je moguće kritikovati zbog mnogo čega, ali ovo je
činjenica koja mu se ne može osporiti: On je, očigledno, domišljat sisar.

36
 Od one večere na obali reke Kvaj, raspored za stolovima utvrđen je definitivno. Valeri se
priključila onome što je sama nazivala „stočnim taborom". Zozi- jan se priklonila naturopatama,
s kojima se slagala kad je reč o izvesnim vrednostima, kao što je propisivanje ponašanja za
„izražavanje spokojstva". Za doručkom sam tako mogao, izdaleka, da prisustvujem pravom
takmičenju u „izražavanju spokojstva" između Albera i Žozijan, pod radoznalim pogledima eko-
loga, koji su - budući da su živeli u nekoj rupi u Franš-Konteu - očigledno imali pristupa mnogo
manjem broju praktičnih vežbi. Babet i Lea, mada obe Parižanke, nisu imale bogzna šta da
dodaju, sem uobičajenog: „To je super..." s vremena na vreme. U celini gledano, bio je to
uravnotežen sto, s parom prirodnih vođa, različitog pola, pa su međusobno mogli da razvijaju
aktivnu saradnju. Na našoj strani, stvari su se teže pomerale. Zozet i Rene su redovno
komentarisali jelovnik, oni su se vrlo dobro prilagodili lokalnoj kuhinji. Zozet je čak odlučila da
zatraži neke recepte. Povremeno su kritikovali one za drugim stolom, koje su smatrali
pretencioznima i pozerima; sve to nije nas moglo daleko odvesti, i ja sam, po pravilu, s nestrplje-
njem očekivao desert.
Vratio sam Reneu njegov Mišlenov vodič; ostala su još četiri sata puta do Fikea. U bar-
restoranu kupio sam flašu Mekonga. Naredna četiri sata proveo sam boreći se sa stidom koji me
sprečavao da izvučem flašu iz torbe i pošteno zalijem njušku; na kraju, stid je nadjačao. Nad
ulazom u Beach Resortel stajala je traka na kojoj je pisalo: Dobrodošlica grupi vatrogasaca
iz Šazeja. „Ah, pa to je baš smešno", prokomentari sala je Žozet, „u Sazeju živi tvoja sestra..."
Rene se toga nije sećao. „Jeste, jeste..." insistirala je ona. Pre nego što sam uzeo ključ od sobe,
imao sam još toliko vremena da je čujem kako kaže: „Sve u svemu, zbog ovog prelaska preko
prevlake Kra, izgubili smo jedan dan." Najgore je bilo što je ona imala pravo. Bacio sam se na
svoj king size krevet, nasuo čašu alkohola, do vrha; zatim i drugu.
Probudio sam se s užasnim bolom u lobanji, i dugo sam povraćao u WC šolju. Bilo je pet sati
ujutro: suviše kasno za bar s animir-damama, suviše rano za doručak. U fioci noćnog stočića bila
je „Biblija" na engleskom, kao i knjiga o Budinom učenju. Because of their ignorance, čitao sam
tu, people are always losing the right viewpoint and, clinging to their egos, they take wrong
actions. As a result, they become attached to a delusive existence. "* Nisam bio sasvim siguran
da razumem, ali poslednja rečenica je savršeno odslikavala moje sadašnje stanje; ona mi je
donela olakšanje, dovoljno da strpljivo sačekam vreme doručka. Za susednim stolom bila je
grupa američkih crnaca džinovskog rasta, reklo bi se košarkaška ekipa. Malo dalje, pun sto
Kineza iz Hongkonga, prepoznatljivih po svojoj prljavštini, teško podnošljivoj za jednog
Zapadnjaka, koji su, međutim, naterali tajlandske poslužitelje da se užurbaju. Za razliku od
Tajlanđana, koji su u svim prilikama napadno čisti, gotovo izve- štačeni, Kinezi jedu prostački,
smeju se vrlo glasno, otvorenih usta, rasipajući svuda oko sebe parčiće hrane, pljuju po zemlji,
ušmrkuju se s dva prsta - u sve
* Ljudi se redovno lišavaju pravog pogleda na stvari zbog svog neznanja i, oslanjajući se
samo na svoj ego, pred- uzimaju pogrešne korake. Rezultat je: postaju vezani za svoje varljive
egzistencije (prim. prev.).
mu se ponašaju apsolutno kao svinje. I da sve bude gore, to su vrlo brojne svinje.
Nakon nekoliko minuta hoda po ulicama Patong Biča, shvatio sam da se sve što je
civilizovani svet uspeo da smisli za zadovoljstvo turista, nalazi grupisa- no ovde, na prostoru od
dva kilometra uz more. Na rastojanju od nekoliko desetina metara susreo sam Japance, Italijane,
Nemce, Amerikance, ne računajući ponekog Skandinavca i bogatog Južnoamerikanca. „Svi su
jednaki, svi traže sunce", baš kao što mi reče devojka iz putničke agencije. Ponašao sam se kao
uzoran turista, prosečan tip: iznajmio sam ležaljku sa du- šečićem koji ide uz nju, suncobran,

37
naručio sam nekoliko sprajtova; kvasio sam se umereno. Talasi su bili blagi. Vratio sam se u
hotel oko pet, u celini zadovoljan svojim slobodnim danom, i odlučan da tako nastavim. I was
attached to a delusive existence, bio sam vezan za varljivu egzistenciju. Ostao mi je još bar sa
kurvama. Pre nego što sam krenuo u odgovarajuću četvrt, tumarao sam oko osvetljenih prozora
restorana. Ispred Royal Savoey Seefood spazio sam par Amerikanaca koji su zurili u jastoga,
preterano usredsređe- no. „Dva sisara suočena sa ljuskarom", rekoh u sebi. Jedan keiner im se
priključio, sav pretvoren u osmeh, verovatno da bi pohvalio svežinu hrane. „Sad ih je troje
sisara", nastavio sam mahinalno. Gomila se neprestano kretala, sastavljena od samaca, porodica,
parova; sve to stvaralo je neodoljiv utisak neke čednosti.
Ponekad, kad mnogo popiju, nemački matorci se ujedine i počinju da pevaju neke spore
pesme, pune beskrajne tuge. To silno zabavlja tajlandske kelnere: oni ih opkole i prate, uz smeh i
kratke povike.
Idući u stopu za trojicom pedesetogodišnjih dobričina, koji su živo razmenjivali uzvike Ah i
Ja, našao sam se, i ne tražeći to, u ulici barova s kurvama. Mla-
de devojke u kratkim suknjama takmičile su se u očijukanju, da bi me uvukle u Blue Nights,
Naughty Girl, Classroom, Marilyn, Venus... Konačno sam se opre- delio za Naughty Girl. Još
nije bila gužva: tek desetak Zapadnjaka, sami za stolom - većinom Englezi i mladi Amerikanci,
između dvadeset pet i trideset godina. Na podijumu za ples desetak devojaka ljuljalo se polako u
ritmu disco retro. Neke su bile u belim bikiniji- ma, druge su skinule gornji deo i zadržale samo
string. Sve su imale oko dvadeset godina, sve su imale kožu zlatastomrke boje i uzbudljiva,
vižljasta tela. Jedan stari Nemac sedeo je s moje leve strane, sa čašom Carlsberga: impozantan
stomak, bela brada, naočari - prilično je ličio na univerzitetskog profesora u penziji. Fiksirao je
mlada tela koja su se kretala pred njegovim očima, potpuno hipnotisan; njegova nepomičnost
bila je takva da sam u jednom času pomislio da je mrtav.
Nekoliko mašina za pravljenje dima uključeno je, muzika se promenila i na red je došao
polinezijski šou. Devojke napustiše scenu, da bi ih zamenilo desetak drugih, odevenih u cvetne
vence - preko grudi i struka. Lagano su se vrtele u krug, cvetni venci dopuštali su da se vide čas
grudi, čas početak zadnjice. Ma- tori Nemac još uvek je zurio u podijum; na trenutak je skinuo
naočari da bi ih obrisao - oči su mu bile vlažne. Bio je u raju.
Iskreno govoreći, devojke se nikome nisu nametale; ali moguće je bilo pozvati neku od njih
na čašu pića, malo razgovora, eventualno platiti bar fee pet stotina bahta, i devojku potom
odvesti u hotel, posle dogovora o ceni. Za celu noć, tarifa je, čini mi se, bila četiri ili pet hiljada
bahta - gotovo kao mesečna plata nekvalifikovanog radnika na Tajlandu; ali Fike je skupo
letovalište. Stari Nemac diskretno dade znak jednoj od devojaka što su čekale, još uvek odevene
samo u beli string, da se popnu na scenu. Ona je istog časa prišla i familijarno se spustila na
njegova kolena. Njene mlade okrugle grudi bile su u visini stračevog lica, crvenog od
zadovoljstva. Začuh kako mu se obraća sa „tatice". Platio sam svoju tekilu sa limunom i izašao, s
osećanjem nelagodnosti: imao sam utisak da prisustvujem jednoj od poslednjih starčevih radosti,
i bilo je to suviše potresno i suviše intimno.
U samoj blizini bara naleteh na restoran pod otvorenim nebom; seo sam da pojedem porciju
pirinča s račićima. Praktično za svakim stolom sedeo je po par - Tajlanđanka i Zapadnjak, većina
muškaraca ličila je na stanovnike Kalifornije, ili na ono što mi mislimo da treba da budu
stanovnici Kalifornije; u svakom slučaju, nosili su tonga papuče. U stvari, bili su to ve- rovatno
Australijanci - njih je lako pomešati; bez obzira ko su i odakle su, imali su zdrav, sportski izgled
i bili dobro uhranjeni. Oni su bili budućnost sveta. Tek u tom trenutku sam, gledajući sve te
mlade Anglosak- sonce, besprekorne i sa svetlom budućnošću, shvatio u kojoj je meri seksualni

38
turizam budućnost turizma. Za susednim stolom, dve Tajlandanke, od nekih tridesetak godina,
raskošnih oblina, živo su brbljale; sedele su naspram dvojice mladih Engleza izbrijanih lobanja, s
izgledom postmodernih robijaša, koji su s mukom gutali pivo, ne progovarajući ni reči. Malo
dalje, dve nemačke drolje u „radničkim" kombinezonima s tre- gerima, prilično okruglaste,
kratko ošišane, crvenokose, priuštile su sebi društvo jedne božanstvene ma- loletnice, duge crne
kose, veoma čistog lica, odevene u šareni sarong. Bila su tu i dva usamljena Arapina, neodredene
nacionalnosti - lobanje su im bile obavi- jene onom vrstom kuhinjske krpe po kojoj se prepo-
znaje Arafat u televizijskim nastupima. Sve u svemu, bogat ili polubogat svet bio je tu,
odazivajući se na sladak i neizmenjen zov azijske vagine. Najčudnije je bilo to što se, već na
osnovu jednog pogleda bačenog na bilo koji od parova, sticao utisak o tome hoće li se,
ili neće, nešto dogoditi medu njima. Devojke su se većinom dosađivale, imale naduren ili
rezigniran izraz lica, i pogledale naokolo, u druge stolove. Ipak, neke su, pogleda uperenog u
svoje pratioce, u stavu ljubavnog iščekivanja, pažljivo pratile njihove reči, živahno im
odgovarale; tu se moglo pretpostaviti da će stvari krenuti dalje, da će se razviti simpatija, čak
neka trajnija veza; znao sam da ni bračne veze nisu bile retke, naročito sa Nemcima.
Sto se mene tiče, nisam baš želeo da se upuštam u razgovor sa nekom devojkom iz bara; po
pravilu vezani za vrstu i cenu seksualne usluge, ovakvi razgovori su, generalno uzevši,
razočaravajući. U nekim slučajevima razmatra se i mogućnost produžetka razgovora u hotelu, i
ponekad se utvrdi da devojka to ne želi: ili je razvedena, ili ima decu koju mora da čuva; to jeste
tužno, ali je i dobro što je tako. Više sam voleo salone za masažu: tu se počinje seksom, pa se
ponekad razvije intimnost, ponekad ne. Završavajući svoj pirinač zamišljao sam, u glavi, osnove
budućeg avanturističko-por- nografskog filma, nazvanog „Salon za masažu". Siri- jen, mlada
Tajlanđanka sa severa, zaljubila se do ušiju u Boba, američkog studenta, koji se tu slučajno
našao, posle suviše burnog večernjeg provoda u koji su ga uvukli drugovi po čaši. Bob je nije ni
pipnuo, zadovoljavao se time da je gleda svojim lepim, svetlim, plavim očima, i da joj priča o
svom zavičaju - Severnoj Karo- lini, ili tako nečemu. Zatim su se nalazili više puta, izvan
Sirijeninog radnog mesta; onda je, na nesreću, Bob morao da ode da bi okončao poslednju
godinu studija na univerzitetu u Jelu. Ukratko: Sirijen je čekala s nadom, udovoljavajući,
istovremeno, zahtevima svojih brojnih klijenata. Iako čista u srcu, dražila je i sa strašću sisala
trbušaste i brkate Francuze (epizodna uloga za Zerara Zinoa), ćelave i masne Nemce (epizodna
uloga za nekog nemačkog glumca). Konačno, Bob se vratio, hteo da je izvuče iz njenog pakla;
ali kineska mafija nije na to gledala istim očima. Bob je iz- dejstvovao intervenciju ambasadora
Sjedinjenih Američkih Država i predsednice jedne humanitarne organizacije, koja se
suprotstavljala trgovini mladim devojkama (uloga za Džejn Fondu). Imajući u vidu kinesku
mafiju (evociranje Trijada) i saučesništvo tajlandskih generala (politička dimenzija, apel za
poštovanje demokratskih vrednosti) mogla se očekivati dobra makljaža i jurnjava po Bangkoku.
Na kraju, Bob pobeđuje. U tako reći završnoj sceni, Sirijen pravi inventar svojih seksualnih
umeća, prvi put iskreno. Svaku kitu koju je sisala, kao ponizna nameštenica u salonu za masažu,
sisala je samo u nadi i očekivanju Bobove kite, koja je sadržavala sve ostale - uostalom, to treba
dati u dijalogu. U završnom kadru vide se dve reke, povezane prelivanjem i razlivanjem boja
(Čao Fraja i Delaver). Odjavna špica. Za evropsko tržište smislio sam već i poseban slogan, tipa:
„Voleli ste 'Muzički salon', volećete i 'Salon za masažu'". Međutim, sve je to bilo mutno, u ovom
času nedostajale su mi partnerke. Ustao sam čim sam platio, prošetao oko sto pedeset metara,
izbegavajući različite predloge, i našao se pred Pushy Paradise. Gurnuo sam vrata i ušao. Na tri
metra ispred sebe uočio sam Robera i Lionela, kako sede za stolom i piju irsku hafu. U dnu sale,
iza nekog stakla, pedesetak devojaka sedelo je na klupicama, s brojevima na privescima oko

39
vrata. Jedan kelner mi je brzo prišao. Okrenuvši glavu, Lionel me spazio, i izraz stida ocrtao mu
se na licu. I Rober se okrenuo, pozvavši me, sporim pokretom, da im se pridružim. Lionel je
grickao usne, prosto nije znao kud da se dene. Konobar primi moju porudžbinu. „Ja sam s
desnice..." reče Rober, bez ikakvog vidljivog razloga, „pripazite..." Šetao je kažiprstom iznad
stola, kao da hoće na nešto da me upozori. Od početka putovanja, primetio sam, uobražavao je da
sam ja s levice i čekao povoljnu priliku da započne diskusiju sa mnom; ni na kraj pameti mi nije
bilo da se upustim u tu igru. Zapalih cigaretu; on me gotovo prostreli pogledom. „Sreća je deli-
katna stvar", izgovorio je tonom kojim se kazuju mudre izreke, „teško je nalazimo u sebi,
nemoguće ju je naći van sebe." Posle nekoliko sekundi dodao je strogim glasom: „Šamfor!"
Lionel ga je gledao s divljenjem, izgleda da je potpuno pao na njegov šarm. Rečenica mi je
zvučala sporno: zamenjujući reči „teško" i „nemoguće", možda bismo se pre. približili realnosti;
ali nisam želeo da nastavim dijalog, smatrao sam da je nužno da se vratimo normalnom
turističkom ponašanju. Sem toga, počeo sam da osećam žudnju za brojem 47, malom
Tajlanđankom, veoma vitkom, čak malo mršavom, ali sa sočnim usnama i ljupkog izgleda; no-
sila je crvenu mini-suknju i crne čarape. Svestan da je moja pažnja popustila, Rober se okrenuo
Lionelu: Ja verujem u istinu", rekao je potmulim glasom, „veru- jem u istinu i u princip
dokazivanja." Slušajući ga rase- jano shvatio sam, s iznenađenjem, da je on diplomirani
matematičar i da je u mladosti pisao radove o Lijevim skupovima, radove koji su mnogo
obećavah. Živo sam reagovao na ovu informaciju: postojale su, znači, neke oblasti, izvesni
segmenti ljudske inteligencije, gde je on bio prvi koji je jasno nazreo istinu, i iz- neo je sa
sigurnošću koja se dokazima mogla potvrditi. „Da", složio se on, gotovo žaleći, „naravno, sve to
je posle bilo ponovo dokazano, u jednom širem okviru." Potom je radio kao nastavnik u
pripremnim odeljenji- ma: bez ikakvog zadovoljstva posvetio je svoje zrele godine pripremi za
maturu mladih idiota čija je opsesija bila upis na Politehniku. „U svakom slučaju", dodao je,
„nisam bio od materijala matematičara-kreativca. To je dato samo malobrojnima." Krajem
sedamdesetih učestvovao je u radu jedne ministarske komisije za reformu nastave matematike -
lepa pizdarija, po njegovom priznanju. Danas ima pedeset tri godine, a pošto je već tri godine u
penziji, sav se posvetio seksualnom
turizmu. Ženio se tri puta. ,Ja sam rasista", reče on veselo. „Postao sam rasista... Jedna od prvih
posledica putovanja", dodao je, „sastoji se u tome da se jačaju ili stvaraju rasne predrasude: jer,
kako bi se mogli zamišljati drugi pre nego što se upoznaju? Slični su nama - to se podrazumeva;
ali malo-pomalo čovek postaje svestan da je stvarnost ipak drugačija. Kad god može, Zapadnjak
radi: posao mu je često dosadan, ili ga nervira, ali on se pretvara da ga interesuje; to je lako
uočiti. U pedesetoj godini, umoran od podučavanja, matematike i svega ostalog, odlučio sam da
otkrijem svet. Bio sam se upravo razveo, po treći put, na seksualnom planu nisam imao posebnih
zahteva. Moje prvo putovanje odvelo me je na Tajland; odmah zatim otišao sam na Madagaskar.
Od tada, nisam više nikada pojebao belu ženu, nisam, štaviše, osetio ni želju za tim. Verujte mi",
dodao je položivši dlan na Lionelovu podlakticu, „dobru, nežnu, poslušnu pičku, gipku i
mišićavu, više nećete naći ni kod jedne bele žene: sve je to nepovratno nestalo." Broj 47 je
primetila da ne skidam oči sa nje; nasmešila mi se i visoko prekrstila noge, otkrivajući crvene
podvezice. Rober je nastavljao da izlaže svoje stavove: ,,U doba kad su se belci još smatrali
superiornima", govorio je, „rasizam nije bio opasan. Za koloniste, misionare, laičke učitelje XIX
veka, crnac je bio velika životinja, ne mnogo zla, neka vrsta majmuna koji je malo evoluirao.
Polazilo se od toga da je smatran za korisnu tegleću životinju, sposobnu da obavi i složene
poslove; ili je držan za frustriranu dušu, malo neotesanu, ali sposobnu da se, dobrim vaspitanjem,
uzdigne do Boga, ili bar, na nivo zapadnog razuma. U svakom slučaju, u njemu je prepoznavan

40
'inferiorni brat', a prema nekome ko je inferioran ne može se osećati mržnja, najviše prezriva do-
brodušnost. Ovaj dobronamerni rasizam, skoro humanistički, potpuno je nestao. Od časa kad su
belci počeli da doživljavaju crnce kao jednake, bilo je jasno da će se, pre ili kasnije, doći dotle da
budu smatrani superiornima. Pojam jednakosti nije utemeljen u ljudskom biću", nastavljao je on,
podižući ponovo kažiprst. Poverovao sam u jednom trenutku da će citirati svoje izvore -
Larošfukoa, ili ne znam već koga - ali nije. Lionel je nabrao čelo. „Belci sami sebe smatraju
inferiornima", nastavi Rober, zabrinut da nije dobro shvaćen, „sve je spremno za pojavu rasizma
novog tipa, baziranog na mazohizmu; istorijski gledano, u takvim okolnostima neminovno je
nasilje, medurasni sukobi i masakri. Svi antisemiti, na primer, saglasni su da Jevrejima treba
priznati superiornost određene vrste: ako čitate ranije antisemitske tekstove, bićete zaprepa- šćeni
činjenicom da se Jevrejin smatra za najinteligentnijeg, najlukavijeg, da mu se pripisuju posebni
kvaliteti u oblasti finansija - i solidarnosti sa zajednicom. Rezultat: šest miliona mrtvih."
Ponovo sam bacio pogled na broj 47: uzbudljiv je ovaj period čekanja, čovek čak želi da on
potraje, mada uvek postoji i opasnost da devojka ode s nekim drugim klijentom. Ovlaš sam
rukom pozvao kelnera. „Ja nisam Jevrejin", uzvikivao je Rober, shvativši da se ja to spremam da
stavim neku primedbu. Mogao bih, u stvari, staviti primedbe na mnogo toga: konačno, mi smo
na Tajlandu, i belci nikada nisu smatrah osobe žute rase „inferiornom braćom", već naprednim
bićima, pripadnicima raznolikih civilizacija, složenih, nekad opasnih; mogao sam, takođe, da
prime- tim da smo ovde radi jebačine, i da ovakve diskusije predstavljaju gubljenje vremena; bila
bi to, u osnovi, moja glavna primedba. Kelner je prišao našem stolu: jednim hitrim gestom Rober
mu je naznačio da ponavlja porudžbinu. „1 need a girl", izgovorio sam ja slomljenim glasom,
„the girl forty seven." Primakao mi se zabrinutog i upitnog izraza lica; jedna grupa Kineza
upravo se smeštala za susedni sto, pravili su užasnu buku. „The girl number four seven!" zaurlao
sam, razdvajajući slogove. Ovaj put je razumeo, nabacio širok osmeh i uputio se ka mikrofonu
smeštenom kraj prozora, gde je izgovorio nekoliko reči. Devojka je ustala, krenula niza
stepenice, zaputila se ka bočnom izlazu gladeći kosu. „Rasizam", nastavljao je Rober,
posmatrajući me iskosa, „u početku kao da odlikuje jaka antipatija, vrlo snažan takmičarski poriv
između mužjaka različitih rasa; on za posledicu ima porast seksualne želje za ženkama druge
rase. Pravi predmet rasne borbe", precizirao je Rober, „nije ni ekonomski, ni kulturni: on je
biološki i surov - to je borba za vagine mladih žena." Osećao sam da nije daleko čas kad će še
oboriti na darvinizam: u tom trenutku kelner je ponovo prišao našem stolu, u pratnji broja 47.
Rober je digao pogled ka njoj, dugo je posmatrao. „Dobro ste odabrali", zaključio je sumorno,
„liči na kurvu." Devojka se stidljivo nasmešila. Zavukao sam joj ruku pod suknju i milovao joj
zadnjicu, kao da hoću da je zaštitim. Pribila se uz mene.
„Činjenica je da u mome kvartu uglavnom belci određuju pravila", umešao se Lionel, bez
vidljive potrebe.
„Tačno!" važno je odobrio Rober. „Ja predviđam, u godinama koje dolaze, rast rasnog nasilja
u Evropi; sve će se završiti građanskim ratom", reče on, pomalo zapenušen, „sve će se to rešiti
kalašnjikovima." Ispio je svoj koktel naiskap; Lionel se zagledao u njega pomalo bojažljivo.
„Mene se to više ne tiče!" dodao je Rober, spustivši s treskom čašu na sto. „Ja sam Zapadnjak,
ali mogu da živim gde hoću, jer sada imam love. Obišao sam Senegal, Keniju, Tanzaniju, Obalu
Slonovače. Devojke su tamo manje stručne od Tajlan- đanki, to je tačno, manje su nežne, ali su
dobro skrojene i imaju mirišljave vagine." Neko sećanje ga je, očigledno, tada preplavilo -
ućutao je na trenutak. „What is your name", iskoristio sam priliku da upitam broj 47. ,Ja sam
Sin", reče ona. Kinezi za susednim stolom već su bili izabrali devojke, sad su krenuli nasprat
rakoljeći se i cerekajući; ponovo je zavladala relativna tišina. „One se postavljaju četvoronoške,

41
te male crnkinje, tako pokazuju svoje vagine i zadnjice", nastavio je zamišljeno Rober. „A
unutrašnjost vagine im je sva ružičasta..." dodao je šapatom. Lionel mi je uputio jedan zahvalan
pogled; bio je očigledno zadovoljan što odlazim prvi s devojkom, tako je za njega sve postalo
manje neprijatno. Klimnuo sam glavom ka Roberu, da se pozdravim. Njegovo lice, tvrdih crta,
zgrčeno u gorku grimasu, bilo je okrenuto ka sali - i iznad nje; posmatrao je ceo ljudski rod, bez
imalo samilosti. Izneo je svoje stavove, bar mu se za to pružila prilika; znao sam, ipak, da će sve
vrlo brzo zaboraviti. Odjednom mi se učinilo da je to jedan dotučen, gotov čovek; život se može
opisati i kao proces laganog zaustavljanja funkcija, što se lepo vidi kod francuskog buldoga,
izuzetno ustreptalog u mladosti, potpuno apatičnog u zrelom dobu. Kod Robera je taj proces već
dobro uznapredovao; još uvek je} možda, imao erekcije, mada to nije bilo sigurno. Čovek se
može dovijati, davati utisak da je razumeo nešto od života, no uprkos tome, život se završava.
Moja sudbina bila je slična njegovoj, delili smo isti poraz; nisam, međutim, osećao nikakvu
potrebu za solidarno- šću. Kada ljubavi nema, ništa ne može biti sveto. Pod očnim kapcima,
stapaju se svetlosne mrlje; postoje vizije, a postoje i snovi. Sve to više nije važno čoveku koji
očekuje noć: noć neizostavno dolazi. Platio sam dve hiljade bahta kelneru, on je hodao ispred
mene prema dvostrukim vratima koja su vodila na sprat. Sin me držala za ruku; pokušaće, u toku
jednog ili dva sata, da me učini srećnim.
Činjenica je da se u salonu za masažu veoma retko nabasa na devojku koja želi da vodi
ljubav. Čim smo se našli u sobi, Sin je klekla preda mnom, spustila mi pantalone i slip, i
prihvatila moj kurac usnama. Odmah mi je otvrdnuo. Išla je dalje usnama, oslobodila vršak
nežnim pokretima jezika. Zatvorio sam oči, hvatala me vrtoglavica, imao sam utisak da ću joj
svršiti u ustima. Zaustavila se najednom, skinula se, sme- šeći se složila odeću i stavila je preko
stolice. ,JsAassa- ge later", reče bacajući se na krevet; zatim je raširila butine. Već sam bio u
njoj, snažno sam ulazio i izlazio kad primetih da sam zaboravio da stavim prezervativ. Prema
izveštaju Lekara sveta, trećina tajlandskih prostitutki je seropozitivna. Ne mogu, međutim, reći
da sam zadrhtao od užasa, bio sam samo nešto malo zabrinut: očigledno, sve te kampanje protiv
side bile su apsolutni neuspeh. Ipak sam malo splasnuo. „Sotne- thing wrongf Nešto nije u
redu?" zabrinula se ona oslonivši se na laktove. ,JAaybe... condom", rekao sam u neprilici. „No
problem, no condom... l'm OK", dobacila je veselo. Prihvatila mi je muda jednom rukom, dlan
druge položila na moj ud. Ispružio sam se na leđa, prepustio se milovanju. Pokreti dlana bili su
sve brži, ponovo sam osetio krv kako mi struji kroz organ. Na kraju krajeva, v valjda postoji
medicinska kontrola, ili nešto slično. Cim mi se uspravio, postavila se iznad mene i nasadila se
jednim pokretom. Obgrlio sam joj kukove, osetio se neranjivim. Počela je da meša donjim
delom, sitnim pokretima, njeno uživanje je raslo, raširio sam joj noge da prodrem što dublje.
Zadovoljstvo je bilo snažno, disao sam vrlo lagano, da bih se uzdržao, bio sam opušten. Ona se
onda ispružila preko mene, snažno protrljala svoj pubis o moj, kratko jeknula od uživanja. Digao
sam ruke, stao da joj milujem potiljak. U trenutku orgazma ukočila se, pustila dug hropac, zatim
mi pala na grudi. Bio sam još uvek u njoj, osećao sam kako joj se vagina steže. Imala je i drugi
orgazam, snažne kontrakcije koje su dolazile iznutra. Nesvesno sam je snažno stegao u naručje i
izbacio spermu uz snažan krik. Ostala je nepomična, glave položene na moje grudi, gotovo dese-
tak minuta; zatim je ustala i predložila da se istušira- mo. Sušila me je brižljivo, tapkajući me
peškirom, kao što se radi s bebama. Seo sam na kanabe i ponudio joj cigaretu. „We have time",
reče ona, „imamo još malo vremena." Saznao sam da ima trideset dve godine. Nije volela ovaj
posao, ali muž ju je napustio i ostavio je s dvoje dece. „Bad man", reče ona. „Tajlandski mu-
škarac, loš muškarac." Pitao sam je da li ima prijateljice medu ostalim devojkama. Ne baš, glasio
je odgovor; većina devojaka su mlade i praznoglave, troše ono što zarade na haljine i parfeme.

42
Ona nije takva, ona je ozbiljna i stavlja novac u banku. Za nekoliko godina moći će da prestane s
poslom, da se vrati u svoje selo, da tamo živi: roditelji su joj bili već stari, treba im pomoć.
Kad sam pošao, dao sam joj napojnicu od dve hiljade bahta; bilo je to smešno, bilo je previše.
Primila je novčanice s nevericom, zahvalila mi nekoliko puta, s rukama sklopljenim u visini
grudi. „You good man", reče. Navukla je mini-suknju i čarape. Ostalo joj je da radi još dva sata,
do zatvaranja. Otpratila me je do vrata, sklopivši još jednom ruke. „Take care", reče, „be happy."
Izašao sam na ulicu, pomalo zamišljen. Polazak na poslednju etapu putovanja bio je predvi- den
za sutradan u osam. Pitao sam se kako li je Valeri provela svoj slobodni dan.
„Kupila sam poklone za porodicu", reče ona. „Našla sam divne školjke." Brod je klizio preko
tirkizne vode, između krečnjačkih stena obraslih gustim rasti- njem, bilo je tačno onako kako
sam zamišljao dekor za Ostrvo s blagom. „Mora se priznati, ipak je priroda čudo..." rekoh. Valeri
pažljivo okrenu lice k meni; bila je skupila kosu u pundu, ali nekoliko uvojaka lepršalo je na
vetru s obe strane lica. „Priroda je ipak, ponekad..." nastavio sam obeshrabreno. Morali bi da se
organizuju časovi konverzacije, kao što postoje kursevi okretnih igara; suviše sam se bio
posvetio računovodstvu, očigledno - izgubio sam kontakt. „Da li ste sve- sni da je danas 31.
decembar", primetila je mirno. Bacio sam pogled uokolo, po nepomičnom azuru, tirkiznom
okeanu - ne, zaista nisam bio toga svestan.
Son je ustala da bi se obratila grupi: „Mi sad približili Koh Fi Fi. Tamo, ja vam rekla,
nemoguće ići. Stavili vaše kupaće kostime da odete? Ići peške, ne duboko, hodati. Hodati kroz
vodu. Ne koferi, koferi posle." Kormilar je zaobišao jedan rt, zaustavio motor, brodić je klizio,
po inerciji, do male uvale, koja je pravila polukrug usred stenovite obale obrasle džunglom.
Zelena prozračna voda mreškala se po plaži do savršeno belog, nestvarnog peska. Usred šume, u
podnožju prvih obronaka, nazirali su se drveni bungalovi podignuti na kolju, sa krovovima
pokrivenim palminim lišćem. Grupa je na trenutak zanemela. „Zemaljski raj", reče tiho Silvi,
grla stegnutog od istinskog uzbuđenja. Jedva da je preterivala. Ona nije bila Eva, to sam hteo da
kažem. A ni ja Adam, naravno.
Članovi grupe ustajali su jedan za drugim i opkoračivali oplatu broda. Pomogao sam Žozijan
da siđe do svoga muža. Zadigla je suknju do pojasa, nije joj bilo lako da ustane, ali je bila
očarana, usta široko otvorenih od oduševljenja. Osvrnuo sam se: mornar Tajlanđanin je čekao,
oslonjen na veslo, da svi putnici siđu. Valeri je ukrstila ruke na kolenima i, dobacivši mi pogled
odozdo, nasmešila se zbunjeno: „Zaboravila sam da obučem kupaći kostim", izustila je konačno.
Grizla je usne nervozno, zatim je ustala i skinula pantalone, jednim potezom. Imala je na sebi
čipkane gaćice, veoma fine, nimalo u skladu sa duhom ovog putovanja. Stidne dlake su joj
štrcale sa strane, bile su guste, veoma crne. Nisam okrenuo glavu, bilo bi to glupo, ali moj pogled
ipak nije bio suviše napadan. Pošao sam niz levu stranu broda, pružio ruku da joj pomognem;
ona je, međutim, već bila skočila s broda. Voda nam je dosezala do pojasa.
Pre nego što će poći na plažu, Valeri je ponovo razgledala ogrlice od školjki koje je namenila
svojim bratanicama. Odmah nakon diplomiranja, njen brat je dobio mesto inženjera u odseku za
istraživanja kod Elfa. Posle nekoliko meseci internih priprema, otišao je u Venecuelu, u svoju
prvu misiju. Godinu dana kasnije oženio se jednom meštankom. Valeri je imala utisak da on nije
imao mnogo seksualnih iskustava pre toga; u svakom slučaju, nikad nije nijednu devoj- ku doveo
kući. To često biva s mladićima koji uče za inženjere: oni nemaju.vremena za izlaske ni za stalnu
devojku. Njihova zabava svodi se na razonode bez posledica, kao što su igrice ili partije šaha na
Internetu. Oni stiču diplomu, nalaze prvi posao i sve otkrivaju u isto vreme: novac, profesionalnu
odgovornost, seks; ako se desi da budu poslati u kakvu tropsku zemlju, teško mogu da se odupru
izazovima. Bernar se oženio meleskinjom, božanstvenog tela; više puta, tokom odmora kod

43
roditelja, u Sen-Ke-Por- trijeu, Valeri je osećala kako se u njoj budi snažna želja prema snahi.
Bilo joj je teško da zamisli nju i svog brata kako vode ljubav. Međutim, imali su sada dvoje dece,
i ostavljali utisak srećnog para. Nije bilo teško kupiti poklon za Huanu: ona je volela nakit i
svetio kamenje će divno isticati njenu mrku kožu. Naprotiv, za Bernara nije našla ništa. Kad ljudi
nemaju poroka, reče ona sebi, veoma je teško pogoditi šta bi im predstavljalo zadovoljstvo.
Upravo sam prelistavao Phuket Weekly, koji sam našao u hotelskom salonu, kad ugledah
Valeri kako hoda plažom. Malo dalje bila je grupa Nemaca koji su se kupali goli. Oklevala je na
trenutak, zatim krenula ka meni. Sunce je bilo zaslepljujuće, bilo je skoro podne. Ovako ili
onako - u svakom slučaju trebalo je da uspem da odigram igru. Babet i Lea promakoše ispred
nas; nosile su velike torbe preko ramena, inače su bile potpuno gole. Uočio sam ovo ravnodušno;
Valeri ih je, naprotiv, dugo pratila pogledom, radoznalo i bez ustručavanja. Njih dve se- doše
nedaleko od Nemaca. „Mislim da ću da se okupam", rekoh. „Ja ću ići kasnije", odgovori ona.
Ušao sam u vodu, bila je topla, prozirna, božanstveno mirna; male srebrne ribe plivale su tik
ispod površine. Nagib je bio blag, osećao sam tlo pod nogama i na pet stotina metara od obale.
Izvadio sam svoj rep iz gaća, zatvorio oči i zamišljao Valerinu ribu, onakvu kakva mi se
pokazala jutros, polupokrivena čipkanim gaćicama. Drkao sam, to je već bilo nešto; to bi moglo
predstavljati motivaciju. Treba živeti život, uspostavljati veze s ljudima: bio sam previše napet,
uopšteno govoreći, već duže vremena. Trebalo je možda da večeri posvetim nekoj aktivnosti,
bad- mingtonu, pevanju u horu ili nečem drugom. Jedine žene kojih sam uspevao da se setim,
bile su one koje sam tucao. Nije ni to malo: čovek sakuplja uspomene da bi se osećao manje
usamljenim u trenutku smrti. Nisam smeo ovako da razmišljam. „Think po- sitive", rekoh u sebi
uzrujano, „think different Vratio sam se, polako, na obalu, zastajući posle svakog desetog
zamaha, dišući duboko da bih se opustio. Prva stvar koje sam postao svestan kad sam stupio na
pesak, bila je da je Valeri skinula gornji deo kostima. Zasad je ležala na stomaku, ali okrenuće
se, to je bilo neminovno kao kretanje planeta. Seo sam na svoj peškir, malo se povio unapred.
„Think differentponavljao sam. Već sam viđao ženske grudi, milovao sam ih i lizao; pa ipak,
ovoga puta, bio sam u šoku. Već sam bio pretpostavio da ona ima divne grudi, ali bilo je
„strašnije" nego što sam mogao zamisliti. Nisam uspevao da odvojim pogled od bradavica,
tamnih krugova oko njih; nije moguće da ne oseća moj pogled; ona je, međutim, ćutala v nekoliko
sekundi, koje su mi se činile strašno duge. Sta se tač- no zbiva u ženskim glavama? One tako
lako pristaju na pravila igre. Ponekad, kad se posmatraju u ogledalu od glave do pete, gole, u
njihovom se pogledu može razabrati neka vrsta objektivnosti, hladnog procenjivanja sopstvenih
zavodničkih moći, što nijedan muškarac nikada ne može postići. Ja sam, konačno, morao prvi da
skrenem pogled.
Sedeli smo tako neko vreme, a koliko - ne bih znao da odredim: sunčevi zraci jednako su
padali vertikalno, svetio je bilo izuzetno živo. Moj pogled bio je prikovan za pesak, beo i sitan
kao prašina. „Mišel", rekla je nežno. Naglo sam podigao glavu, kao pogođen. Njene tamnosmeđe
oči utopile su se u moje. „Šta to Tajlanđanke imaju a žene sa Zapada ne K, zapitala je razgovetno.
Ni ovoga puta nisam uspeo da podnesem njen pogled; grudi su joj se dizale u ritmu disanja;
učinilo mi se da su joj bradavice otvrdnule. Tada, tačno u tom času, zaželeo sam da odgovorim:
„Ništa!" Zatim mi je na pamet pala jedna ideja, ne baš srećna.
„Postoji jedan tekst o tome, neka vrsta ankete-re- portaže..." pružio sam joj Phuket Weekly.
„Find your longlife companion... Well educated Thai ladies, je P to?" „Da, malo dalje je i jedan
intervju." Sam Savanasi, nasmejan, u crnom odelu sa tamnom kravatom, odgovarao je na deset
pitanja koja su mu postavljena („Ten questions you could ask") o funkcio- nisanju agencije Od
srca srcu, koju je on vodio.

44
 „There seems to be", zapažao je g. Savanasi, ,,a ne- arperfect match between the Western
men, who are unapreciated and get no respect in their own countries, and the Thai women, who
would be happy to find smeone who simply does his job and hopes to come home to a pleasant
family life after work. Most Western women do not want such a boring husband."
„One easy way to see this", nastavljao je on, „is to look at any publication containing
'personal' ads. The Western women want someone who looks a certain way, and who has certain
'social skils', such as dancing and clever conversation, someone who is interesting and exciting
and seductive. Now go to my catalogue, and look at what the girls say they want. It's all pretty
simple, really. Over and over they state they are happy to settle down FOREVER with a man
who is willing to hold down a steady job and be a loving and understanding HUSBAND and
FATHER. That will get you exactly nowhere with an American girl."
„As Western women", zaključio je bez zazora, „do not appreciate men, as they do not value
traditional
family life, marriage is not the right thing for them to do. I'm helping modern Western women to
avoid what they despise."2
„Deluje uverljivo to što on priča", reče Valeri tužno. „Postoji tržište, to je izvesno..."
Odložila je časopis i zamislila se. U tom trenutku Rober prođe pored nas, šetao je duž plaže, s
rukama na leđima, mračnog izgleda. Valeri se naglo okrenu na drugu stranu.
„Ne sviđa mi se ovaj tip", progovori ona s gađenjem.
„Nije on glup", napravio sam pri tom prilično nemaran pokret.
„Nije glup, ali meni se ne sviđa. Maksimalno se trudi da šokira druge, da bude antipatičan; ja
to ne volim. Vi bar pokušavate da se prilagodite."
„A, je 1'?" pogledao sam je upitno.
2
Čini se da se stvara gotovo savršena veza između onih muškaraca sa Zapada, koji nisu na
ceni i nemaju ugleda u svojim zemljama, i tajlandskih žena, koje bi bile srećne da nadu nekoga
ko prosto radi svoj posao i očekuje da se, posle posla, vrati kući, u prijatno porodično okruženje.
Većina zapadnih žena ne želi tako dosadnog muža.
To se lako može videti ako se pogleda bilo kakva publikacija koja sadrži 'lične oglase'.
Zapadna žena želi nekoga ko izgleda dobro i ko ima neki hobi vezan za druženje, kao što su ples
ili vođenje pametne konverzacije, nekoga ko je inteligentan, i uzbudljiv, i zavodljiv. Pogledajmo
moj katalog da vidimo šta devojke žele. Sve je to prosto, zaista. One jednako ponavljaju da bi
bile srećne da se ZAUVEK srede s nekim čovekom koji je voljan da prihvati neki stalan posao i
da bude MUŽ i OTAC, da voli i razume. S tim ne biste uspeli ni kod jedne američke devojke.
Pošto zapadne žene ne cene muškarce, kao ni vrednosti tradicionalnog porodičnog života, za
njih venčanje nije poželjna stvar. Ja zato modernim zapadnim ženama pomažem da izbegnu ono
što preziru.
„Da. Očigledno je, oseća se da vam je teško, da niste stvoreni za ovu vrstu odmora; ali, bar se
trudite. U osnovi, vi ste, uverena sam, mio dečko."
U tom času mogao sam, i trebalo je, da je uzmem u naručje, da joj pomilujem grudi,
poljubim je u usta; ali, iz gluposti, uzdržao sam se. Poslepodne se odužilo, sunce se primicalo
vrhovima palmi; mi smo izgovarali beznačajne reči.
Za novogodišnju večeru Valeri je obukla dugačku haljinu od zelene vazdušaste tkanine, lako
providne, s korsetom koji joj je duboko otkrivao grudi. Posle deserta, na terasu je stigao orkestar,
sa smešnim starim pevačem koji je pevao kroz nos adaptacije slow-rock Boba Dilana. Babet i
Lea su se očigledno sasvim priklonile grupi Nemaca, slušao sam dobacivanja koja su dolazila s
njihove strane. Zozet i Rene su plesali, ne- žno zagrljeni. Noć je bila vrela, noćni leptiri lepili su

45
se za šarene lampione okačene o balustradu. Osećao sam se jadno i potišteno, ispijao sam viski
za viskijem.
„Ono što je rekao tip u intervjuu, u novinama...?"
„Da..." Valeri podiže oči k meni; sedeli smo jedno pored drugog na klupi od trske. Grudi su
joj bile zaobljene u korsetu, kao da se nude iz unutrašnjosti malih školjki. Bila se našminkala;
duga raspuštena kosa lepršala joj je oko ramena.
„To se odnosi, pre svega, na Amerikance. Kad su Evropljani u pitanju, manje je prihvatljivo."
Napravila je sumnjičavu grimasu, ostala tako ćuteći. Po svoj prilici, bolje bih uradio da sam
je pozvao na ples. Popio sam novi viski, zavalio se na klupu, duboko udahnuo.
Kad sam se probudio, sala je bila gotovo prazna. Pevač je i dalje pevušio na tajskom, uz
nemarnu pratnju bubnjara; niko ga više nije slušao. Nemci su iščezli, Babet i Lea vodile su živu
diskusiju sa dvojicom Italijana koji su iskrsli ne znam odakle. Bilo je tri sata
ujutro; godina 2001. je počela. U Parizu će se zvanič- na smena godine desiti tek za tri sata; bilo
je tačno pola noći u Teheranu, i pet ujutro u Tokiju. Covečan- stvo je, ovako ili onako, ulazilo u
treći milenijum; što se mene tiče, ulaz sam potpuno promašio.
Vraćao sam se u svoj bungalov, smrvljen od stida; u vrtu se čuo smeh. Nasred peščane aleje
sapleo sam se o sivu, nepomičnu žabu. Nije pobegla, nije imala nikakav odbrambeni refleks. Pre
ili kasnije, neko će stati na nju, nehotice; kičma će joj se prelomiti, njena raz- gažena koža
izmešaće se sa peskom. Šetač će osetiti nešto meko na donovima, kratko će opsovati, obrisaće ih,
trljajući noge o tlo. Odgurnuo sam žabu nogom; sasvim lagano, uputila se ka travnjaku. Gurnuo
sam je još jednom: dohvatila se relativne sigurnosti travnjaka; produžio sam, možda, njeno
preživljavanje za nekoliko sati. Osećao sam da se nalazim u poziciji jedva nešto boljoj od njene:
nisam odrastao u porodičnom gnezdu, niti u bilo čemu, da bi se neko mogao uzbuditi zbog moje
sudbine, podržati me u slučaju nevolje, oduševljavati se mojim dogodovštinama i mojim uspe-
sima. Nisam, šta više, ni zasnovao neko takvo bivstvo- vanje: bio sam neženja, bez dece; nikome
nije padalo na pamet da se osloni na moje rame. Kao životinja: živim sam i umreću sam.
Nekoliko minuta bilo me je preplavilo samosažaljevanje, bez jasnog povoda...
Kad bi se drukčije gledalo na stvar, moglo bi se reći da sam od otpornog, čvrstog materijala,
superiornijeg rasta od prošeka životinjske vrste; pretpostavljena dužina mog života bila je ista
kao za slona, ili za ga
vrana; bio sam biće koje je teže uništiti nego nekog malog vodozemca.
Sledeća dva dana proveo sam u svom bungalovu. S vremena na vreme samo, izlazio sam,
šunjajući se uza zidove, i odlazio do minimarketa da kupim pista- će i po koju flašu Mékonga.
Nisam mogao da zamislim kako bih se mogao ponovo suočiti sa Valeri, u bifeu, za doručkom, ili
na plaži. Postoje stvari koje se mogu raditi, i one druge - koje nam izgledaju suviše teške. Malo-
pomalo, sve je postalo suviše teško; na to se svodi ceo moj život.
Poslepodne drugog januara, našao sam ispod vrata upitnik Novih granica o utiscima. Popunio
sam ga pedantno, zaokruživao sam uglavnom kućice sa naznakom „Dobro". Tačno je - u nekom
smislu, sve je bilo dobro. Moj odmor je prošao normalno. Kružno putovanje bilo je cool, s lakim
ukusom avanture; odgovaralo je svom opisu. U rubrici „lična zapažanja" napisao sam sledeću
strofu:
Čim sam se probudio, kao da sam bio prenet
U neki drugi svet išpartan kvadratima
Dobro poznajem život i njegova pravila:
Nalik je upitniku u kojem se zaokružuju pitanja.

46
 Ujutro, trećeg januara, spakovao sam kofere. Ugledavši me na brodu, Valeri se jedva
uzdržala da me ne pozove; okrenuo sam glavu na drugu stranu. Sôn se s nama pozdravila na
aerodromu u Fikeu; stigli smo ranije, avion je poletao tek za tri sata. Posle pasoških formalnosti
krenuo sam prema trgovinskom centru. Iako je hol aerodroma potpuno pokriven, butici imitiraju
kolibe, sa konstrukcijom od tikovine i krovovima od palminog lišća. U asortimanu izložene robe
mešale su se medunarodne marke (marame Hermès, parfemi Yves Saint Laurent, torbe Vuitton)
s lokalnim proizvo-
dima (školjke, ukrasi, tajlandske svilene kravate). Butici na aerodromima predstavljaju, još uvek,
prostor na kome se prikazuje nacionalni stil života, ali nekog bez- bednog, obezbojenog
nacionalnog života, potpuno prilagođenog standardima svetske potrošnje. Za putnika na
završetku putovanja to je bio neki međuprostor, istovremeno i manje zanimljiv i manje
zastrašujuć nego ostatak zemlje. Nisam se mogao oteti utisku da svet, u celini, sve više teži tome
da liči na aerodrom.
Prolazeći pored butika Coral Emporium odjednom sam poželeo da kupim poklon za Mari-
Zan; konačno, samo sam nju imao na ovom svetu. Ogrlicu, broš? Dok sam preturao po korpi,
ugledao sam Vale- ri, na dva metra od sebe.
„Pokušavam da izaberem ogrlicu..." rekao sam, ustežući se.
„Za crnku ili za plavušu?" u glasu joj se osećala nota gorčine.
„Plavuša, s plavim očima."
„U tom slučaju, bolje je uzeti svetli koral."
Pružio sam bording kartu devojci za kasom. Dok sam plaćao, rekao sam Valeri žalostivim
glasom: „To je za koleginicu s posla." Čudno me pogledala, kao da je oklevala da li da me
ošamari ili da prsne u smeh; ipak, pratila me još nekoliko metara po izlasku iz butika. Većina
ljudi iz grupe sedela je na klupama u holu, izgledalo je da su već obavili sve kupovine. Zastao
sam, udahnuo duboko i okrenuo se Valeri.
„Mogli bismo se videti u Parizu..." izgovorih konačno.
„Mislite?" odvrati ona jetko...
Nisam joj odgovorio, zadovoljio sam se time da je ponovo pogledam. U jednom trenutku sam
hteo da kažem „Bila bi šteta..." ali nisam siguran da li sam izgovorio te reči.
Valeri baci pogled unaokolo, spazi Babet i Leu na najbližoj klupi, i razdražljivo okrete glavu.
Zatim izvuče notes iz tašne, iščupa jedan list i brzo napisa nešto. Pružajući mi list zaustila je da
nešto kaže, onda je odustala, okrenula se i priključila ostalima. Bacio sam pogled na parče
papira, pre nego što ću ga staviti u džep: bio je to broj mobilnog telefona.

47
Drugi deo
KONKURENTSKE PREDNOSTI

Avion je na Roasi sleteo u jedanaest sati; među prvima sam podigao kofer. U pola jedan bio
sam kod kuće. Bila je subota; mogao sam još da odem u kupovinu, da kupim neke sitnice za stan,
i slično. Ulicom Muftar brisao je ledeni vetar, i ništa od tih sitnica nije bilo vredno ovakve žrtve.
Aktivisti pokreta za prava životinja prodavali su žute nalepnice. Posle praznika uvek se beleži
lagani pad potrošnje prehrambenih proizvoda u domaćinstvima. Kupio sam pečeno pile, dve
boce vina Graves i poslednji broj Hot videa. To je predstavljalo skroman izbor za vikend; nisam
imao utisak da sam nešto više zaslužio. Pojeo sam pola pileta, njegovu ugljenisanu i masnu kožu,
gotovo odvratnu. Nešto posle tri sata telefonirao sam Valeri. Odgovorila je na drugo zvono. Da,
bila je slobodna večeras; za večeru, da. Mogao bih doći po nju u osam sati; ona stanuje u Aveniji
Rej, blizu parka Monsuri.
Otvorila mi je obučena u donji deo bele trenerke i kratku majicu. „Nisam spremna..." reče
prikupljajući kosu pozadi. Od ovog pokreta podigle su joj se grudi; nije nosila prsluče. Stavio
sam joj ruku na struk, primakao lice njenom. Rasklopila je usne, i odmah mi uvukla jezik u usta.
Osetio sam žestoko uzbuđenje, na granici da se onesvestim; odmah mi je skočio. Ne
odvajajući svoj pubis od moga, gurnula je ulazna vrata, koja su se zatvorila s prigušenim
treskom.
Prostorija, osvetljena samo jednom Stonom lampom, činila se ogromnom. Valeri me zagrlila
oko struka i povela, na slepo, do sobe. Pored kreveta ponovo me poljubila. Zadigao sam joj
majicu, počeo da joj milujem grudi; ona je šaputala nešto što nisam razu- meo. Kleknuo sam
pred njom, svukao joj trenerku i gaćice, zatim položio lice na njenu ribu. Otvor joj je bio vlažan,
rastvoren, fino je mirisao. Zaječala je i pala na krevet. Brzo sam se skinuo i prodro u nju. Organ
mi je bio vreo, kroz njega su strujali žmarci zadovoljstva. „Valeri", rekoh, „neću moći dugo da
izdržim, suviše sam uzbuđen." Privukla me sebi i šapnula na uvo: „Dođi..." U tom trenutku sam
osetio kako su se zidovi njene vagine stegli oko moje kite. Činilo mi se da nestajem u prostoru,
jedino mi je kurac bio živ, protresali su ga talasi neverovatno snažnog zadovoljstva. Dugo sam
izbacivao spermu, u nekoliko navrata; kad sam već bio pri kraju, postao sam svestan da ur- lam.
Mogao bih umreti za trenutak kao što je ovaj.
Žute i plave ribe plivale su oko mene. Stajao sam u vodi održavajući ravnotežu na nekoliko
metara ispod površine obasjane suncem. Valeri je bila malo dalje, i ona je stajala u vodi, pred
jednim koralnim sprudom; bila mi je okrenuta leđima. Oboje smo bili goli. Znao sam da je to
bestežinsko stanje posledica gustine okeana, ali bio sam iznenađen što uspevam da dišem. Uz
nekoliko zamaha rukama, približio sam joj se: sprud je bio osut fosforescentnim, srebrnim

48
organizmima, zvezdastog oblika. Položio sam joj dlan na grudi, drugi na dno stomaka. Ona se
savila, zadnjica joj se trljala o moj organ.
Probudio sam se u istom položaju; bila je još noć. Nežno sam razmaknuo Valerine butine, da
prodrem. Istovremeno sam vlažio prste da bih joj draškao klitoris. Shvatio sam da je budna kad
je počela da ječi. Digla se, klekla na krevet, počeo sam da ulazim, sve jače i jače, osećao sam
kako počinje da svršava, disala je ubrzano. U trenutku orgazma poskočila je i ispustila prodoran
krik; zatim je ostala nepomična, kao zgromljena. Izvukao sam se i ispružio pored nje. Ona se
opustila i zagrlila me; oboje smo bili u znoju. „Prijatno je probuditi se u orgazmu", rekla je
spuštajući ruku na moje grudi.
Kad sam se ponovo probudio, već je uveliko bio dan; bio sam sam u krevetu. Ustao sam i
prošao kroz sobu. Druga prostorija bila je zaista vrlo prostrana, s visokom tavanicom. Police s
knjigama pružale su se duž polusprata, iznad kanabea. Valeri je bila izašla; na kuhinjskom stolu
ostavila je hleb, sir, buter, džem. Poslužio sam se šoljom kafe i otišao da se ponovo izvr- nem.
Ona se vratila desetak minuta kasnije, sa kroasa- nima i pecivom sa čokoladom; donela je
poslužavnik u sobu. „Užasno je hladno napolju", reče skidajući se. Ja se setih Tajlanda.
,yaleri", rekoh oklevajući, „šta nalaziš u meni? Nisam ni mnogo lep, ni mnogo zabavan;
teško mi je da shvatim šta to ima privlačno u meni." Gledala me, ne govoreći ništa; bila je skoro
naga, samo u gaćicama. „Ozbiljno te pitam", insistirao sam. „Pogledaj me, izrađen tip, ne mnogo
društven, štaviše - pomiren sa dosadnim životarenjem. A ti mi prilaziš, prijateljski i nežno, i
pružaš mi mnogo zadovoljstva. To ne razu- mem. Čini mi se da u meni tražiš nešto što ne
postoji. Bićeš razočarana, sigurno." Smeškala se, imao sam utisak da se usteže da govori; Onda
je položila ruku na moja muda i spustila glavu na njih. Počeo je odmah da raste. Obavila je koren
mog uda jednim pramenom kose, zatim stala da ga draška vrhovima prstiju. „Ne znam..."
mrmljala je, ne prekidajući. „Prijatno je što ti nisi siguran u sebe. Strašno sam te želela tokom
ovog putovanja. Bilo je užasno, mislila sam na to svaki dan." Stisnula je jače moja jaja,
prikupljajući ih u šaku. Drugom rukom je uzela malo džema od malina i raz- mazala po udu;
zatim je počela pažljivo da ga oblizuje, širokim zahvatima jezika. Zadovoljstvo je nezadrživo
raslo, širio sam noge u očajničkom naporu da se uzdržim. Kao da se igra, draškala me sve brže,
prinoseći kitu usnama. U času kad je njen jezik zagolicao moj vršak, snažno sam joj šiknuo u
poluotvorena usta. Progutala je i lako se zagrcnula, zatim je prihvatila kraj mog kurca usnama, da
pokupi poslednje kapi. Bio sam zahvaćen talasom neverovatnog spokojstva, i kao da se taj talas
ulivao u svaku moju venu. Sklonila je usne, zatim se ispružila i priljubila uza me.
„U noći 31. decembra zamalo sam zakucala na vrata tvoje sobe; konačno, nisam se usudila.
Bila sam ubeđena da se među nama ništa neće desiti; najgore je bilo što nisam uspevala da te
mrzim. Ljudi mnogo pričaju među sobom na organizovanim putovanjima, ali to ostaje prividno
drugarstvo, oni dobro znaju da se, po povratku, više neće videti. Vrlo je retko da među njima
dođe do seksualnih odnosa." „Misliš?"
„Znam: postoje istraživanja o tome. Tako je i kad je reč o klubovima za odmor. To je,
uostalom, i njihov problem, jer je, zapravo, druženje jedini pravi smisao ovakvog letovanja.
Poslednjih deset godina poseta klubovima konstantno opada iako su cene u stalnom padu. Jedino
pravo objašnjenje je da su seksualni odnosi tokom odmora postali skoro nemogući. Jedine
destinacije koje malo izvlače posao su one koje imaju jaku homoseksualnu klijentelu, kao Krf ili
Ibica."
„Vrlo si obaveštena o tom problemu", rekoh iznenađeno.

49
 „To je normalno, radim u turizmu." Nasmejala se: „1 to je jedna od konstanti organizovanih
putovanja: vrlo se malo govori o svom profesionalnom životu. To je jedno od pravila igre: u
potpunosti prihvatiti
ono što organizatori zovu 'zadovoljstvo otkrivanja'. Prećutno, učesnici se saglašavaju da
izbegavaju ozbiljne teme, kao što su posao ili seks."
„Gde radiš?"
„U Novim granicama."
„Znači, putovala si službeno? Da napišeš izveštaj, ili nešto slično?"
„Ne, bila sam stvarno na odmoru. Imam veliki popust, naravno, ali koristila sam svoj godišnji
odmor. Već pet godina radim tamo, i prvi put putujem s njima."
Spremajući salatu od paradajza s mocarelom, Va- leri mi je pričala o tome šta radi. U martu
1990, tri meseca pre mature, počela je da razmišlja šta će da radi sa diplomom i, uopšte, sa
svojim životom. Uz mnogo muka, njen stariji brat uspeo je da se upiše na geološki fakultet u
Nansiju, i upravo je bio diplomirao. Njegova karijera trebalo je da započne negde u rudnicima ili
na naftnim platformama, u svakom slučaju veoma daleko od Francuske. On je imao strast za pu-
tovanjima. I ona je imala tu strast, manje-više. Tako je na kraju odlučila da se upiše u Višu
turističku školu. Intelektualni napor koji su zahtevale duge studije nije smatrala primerenim
svojoj prirodi.
Bila je to greška, i nije joj dugo trebalo da se u to uveri. Nivo nastave u Višoj turističkoj školi
bio je suviše nizak, polagala je sve ispite bez ikakvog napora, i normalno je bilo da očekuje
diplomu i ne razmišljajući o njoj. Paralelno, upisala se na seminar koji joj je omogućavao da
stekne diplomu u rangu univerzitetske, na studijama književnosti i humanističkih nauka. Kad je
dobila diplomu Više turističke škole, upisala se na postdiplomske studije na sociologiji. I tamo se
brzo razočarala. Oblast je bila interesantna, istraživačkih zadataka mnogo, ali predloženi metodi
rada, izložene teorije, činili su joj se smešno pojednostavljeni: sve je smrdelo na ideologiju,
površnost i amaterizam
Odustala je od svega ne sačekavši kraj godine, ne stekavši svedočanstvo, i našla posao agenta na
šalteru u poslovnici Kuoni u Renu. Dve nedelje kasnije, u trenutku kad je nameravala da iznajmi
garsonjeru, postala je svesna - upala je u zamku: od sada pa nadalje bila je u svetu zaposlenih.
Ostala je godinu dana u agenciji Kuoni u Renu, gde se pokazala kao vrlo uspešna
prodavačica aranžmana. „Nije bilo teško", pričala je, „dovoljno je malo popričati sa klijentima,
zainteresovati se za njih. To je vrlo retko naći - ljude koji se interesuju za druge." Direkcija joj je
predložila mesto asistenta na pravljenju i ugovaranju aranžmana u pariškom sedištu firme.
Trebalo je da učestvuje u osmišljavanju kružnih tura, u predlaganju maršruta i poseta, u ugova-
ranju cena s hotelijerima i lokalnim operaterima. I na tom poslu še uglavnom dobro snašla. Šest
meseci kasnije javila se na oglas Novih granica, u kojem se nudilo mesto istog ranga. Tada je
njena karijera stvarno uzletela. Stavili su je u ekipu Zan-Iva Frošoa, mladog diplomca sa
Trgovačke akademije, koji o turizmu nije znao skoro ništa. Odmah je pokazao da je ceni, ukazao
joj poverenje; iako joj je, teorijski, bio šef, ničim nije ograničavao njenu inicijativu.
„Ono što je dobro u radu sa Žan-Ivom jeste to što je on ambiciozan i za mene. Svaki put kad
je trebalo pregovarati o nekoj promociji ili povećanju plate, to je on vodio. Sad je direktor
ponuda za ceo svet - on je supervizor svih tura; a ja sam još uvek njegova asistentkinja."
„Mora da si dobro plaćena."
„Četrdeset hiljada franaka mesečno. U stvari, sad treba računati u evrima. Malo više od šest
hiljada evra.
Pogledao sam Valeri iznenađeno. „Nisam to očekivao", rekoh joj.

50
 „To je zato što me nikad nisi video u klasičnom kostimu."
„Imaš i kostim?"
„On ne služi bogzna čemu, radim uglavnom koristeći telefon. Ali ako zatreba, onda da! mogu
da obučem i klasičan kostim. Imam čak i pojas za čarape. Is- probaćemo to jednom, ako hoćeš."
Tada sam shvatio, sa slatkom nevericom, da ću i dalje viđati Valeri i da ćemo, najverovatnije,
biti sreć- ni. Bila je, ipak, suviše neočekivana ta radost, poželeo sam da plačem, trebalo je da
promenim temu.
„Kakav je taj Zan-Iv?"
„Normalan. Oženjen, dvoje dece. Radi strašno mnogo, nosi predmete kući preko vikenda.
Sve u svemu, normalan mlad direktor, uglavnom inteligentan i, uglavnom, ambiciozan; ali
simpatičan je, nije težak čovek. Dobro se slažem s njim."
„Ne znam zašto, ali zadovoljan sam što si bogata. Zapravo, to nema nikakvog značaja, ali mi
čini zadovoljstvo."
„Tačno je da sam uspela, imam dobru platu; ali plaćam porez 40 odsto, i dajem za kiriju
deset hiljada franaka mesečno. Nisam sigurna da sam se baš tako dobro snašla: ako moji
poslovni rezultati počnu da opadaju, neće se ustručavati da me otpuste; to se već desilo drugima.
Kad bih tamo imala akcije, onda, da - bila bih stvarno bogata. U početku su Nove granice nudile
samo čiste letove; postale su zatim najvažniji francuski turistički operater zahvaljujući novoj
koncepciji i povoljnom odnosu kvalitet-cena u aranžmanima koje su nudile; i to velikim delom
zahvaljujući našem radu, Zan-Ivovom i mom. Za deset godina se vrednost preduzeća uvećala
dvadeset puta; pošto Žak Majo još uvek ima 30 odsto učešća, mogu reći da je stvorio bogatstvo
zahvaljujući i meni."
„Jesi ga nekad srela?*!
„Više puta; ne sviđa n»i se. Spolja - to je katolički demagog, smešan sa svojim šarenim
kravatama i skuterom; u osnovi - on je jedno licemerno i bezosećajno đubre. Pred Božić, Zan-Iva
je zvao jedan lovac na visoko kvalifikovane kadrove; trebalo je da se nađe s njim ovih dana, i
trebalo bi da sad već nešto više zna; obećala sam da ću mu se javiti čim se vratim."
„Zovi ga onda, to je važno."
„Da..." Kao da je malo oklevala, sećanje na Zaka Majoa ju je oneraspoložilo. „1 moj život je
važan. U stvari, ja bih da opet vodimo ljubav."
„Ne znam da li će uspeti da mi se odmah digne."
„Onda me liži. To će mi prijati."
Ustala je, skinula gaćice, smestila se udobno na kanabe. Kleknuo sam ispred nje, lagano
razmaknuo njene velike usne i počeo da joj jezikom lagano dodirujem klitoris. „Jače..."
promrmljala je. Stavio sam joj prst u čmar, prineo usta i obuhvatio njima klitoris, žvaćući ga
nežno usnama. „O, to", rekla je. „Još!" Moji poljupci su postali snažniji. Svršila je najednom, kad
to nisam očekivao, uz snažan drhtaj celog tela.
„Dođi pored mene..." Seo sam na kanabe. Sklup- čala se uz mene, spustila glavu na moje
butine. „Kad sam te pitala šta to Tajlanđanke imaju što mi nemamo, nisi mi odgovorio; samo si
mi pokazao intervju direktora neke agencije za bračno posredovanje."
„To što je on pričao, tačno je: ima mnogo muškaraca koji se pribojavaju modernih žena, jer
oni žele samo nežnu suprugu koja bi vodila domaćinstvo i bavila se decom. Tako nešto nije
sasvim nestalo, ali je na Zapadu postalo nemoguće ostvariti sličnu želju: zbog toga se mnogi
žene Azijatkinjama."

51
 „U redu..." razmišljala je jedan trenutak. „Ali ti nisi takav; lepo vidim da ti nimalo ne smeta
što ja imam odgovoran posao, visoku platu; nemam utisak da te to plaši. Međutim, uprljos tome
otišao si u salpn za masažu umesto da pokušaš da me zbariš. To je ono
što ne razumem. Šta imaju te devojke tamo? Da li stvarno vode ljubav bolje od nas?"
Glas joj je lako zadrhtao pri ovim rečima; bio sam zaista dirnut, trebalo mi je više od minuta
da uspem da joj odgovorim: „Valeri", rekoh konačno, „ja nikad nisam sreo osobu koja vodi
ljubav tako dobro kao ti; ono što doživljavam od sinoć, gotovo je neverovatno." Ućutao sam
načas, pre nego što ću dodati: „Ti ne možeš da shvatiš, ali ti si stvarno izuzetak. Danas su zaista
retke žene koje uživaju, i koje žele da drugima pruže uživanje. Zavesti ženu koju ne poznaješ,
tucati se s njom - to je zaista postalo izvor poniženja i problema. Kad se imaju u vidu dosadni
razgovori koje treba podnositi da bi se neka ženska odvukla u krevet, a da ona, u većini
slučajeva, donosi razočaranje kao ljubavnica, pa te onda gnjavi svojim problemima, priča o svom
bivšem tipu - dajući ti usput utisak da nisi sasvim na visini - i da još obavezno treba provesti s
njom ostatak noći - onda je razumljivo zašto ljudi, želeći da poštede sebe mnogih problema,
plaćaju tu malu sumu. Čim dodu neke godine i iskustvo, čovek radije izbegava ljubav; mnogo
mu je jednostavnije da ode negde i potraži kurvu. Zapravo, ne kurvu na Zapadu, to nije vredno
truda, to su ljudske olupine, i, u svakom slučaju, ne tokom godine, jer Zapadnjaci preterano rade.
Zaključak: najveći broj njih ništa ne preduzima, a poneki, s vremena na vreme, plate sebi malo
seksualnog turizma. A i to se dešava u najboljem slučaju: otići kod neke kurve, znači, još uvek,
održavati neki međuljudski kontakt. Ima ih koji smatraju da je najlakše v da se priključe na
Internet. Ili da gledaju porniće. Čim kita izbljuje svoj mali mlaz, čovek je sasvim miran."
„Shvatam", reče ona, posle dužeg ćutanja. „Shva- tam šta hoćeš da kažeš. A zar ne misliš da
se ljudi i žene mogu promeniti?"
„Ne verujem da se stvari mogu vratiti unazad, to ne. Ono što će se, verovatno, dalje dešavati
jeste da će
žene postajati sve sličnije muškarcima; one sada još uvek veoma drže do zavođenja, dok se
muškarcima jebe da zavode, oni hoće pre svega da tucaju. Zavođenje interesuje samo poneke od
njih, one koji imaju dosadan profesionalni život, i nemaju druga intereso- vanja u životu. Sto se
žene budu više posvećivale karijeri, to će i same pre shvatiti da je mnogo jednostavnije platiti
tucanje; i one će se okrenuti seksualnom turizmu. Žene mogu da se prilagode svim muškim
vrednostima; ponekad im je teško, ali one to mogu da urade, istorija je to dokazala."
„Znači, uopšteno govoreći, uglavnom je loše krenulo."
„Vrlo loše..." potvrdio sam sa mračnim zadovoljstvom.
„Znači, mi smo imali sreću."
„Ja sam imao sreću da tebe sretnem, da."
I ja", reče ona, gledajući me u oči. „ i ja sam imala sreću. Ljudi koje poznajem prava su
katastrofa, ne postoji više nijedan koji veruje u ljubavne veze; zato prave cirkus pričama o
prijateljstvu, o međusobnom pomaganju, ukratko, o svim zavrzlamama koje nikoga ni na šta ne
obavezuju. Ja sam bila stigla dotle da više nisam mogla da podnesem reč prijateljstvo, ona me
stvarno čini bolesnom. Ili, uzmimo drugi slučaj, ljude koji se venčaju, koji se okuće što je
moguće pre, i koji zatim ne misle ni na šta drugo sem na karijeru. Ti nisi taj slučaj, naravno; ali,
odmah sam znala i da mi nikada nećeš pričati o prijateljstvu, da nećeš biti toliko vulgaran.
Odmah sam se ponadala da ćemo spavati zajedno, i da će se desiti nešto vrlo snažno; ali moglo je
i da se ništa ne desi, i to je čak bilo verovatnije." Tu je prekinula, uzdahnuvši. „Dobro", dodade
rezignirano, „ipak ću sada da pozovem Zan-Iva."

52
 Ja sam se oblačio u sobi dok je ona telefonirala. „Da, jako dobar odmor..." čuo sam. Malo
posle, uzviknula je: „Koliko?!" Kad sam se vratio u sobu, drža
la je slušalicu u ruci, delovala je zamišljeno; još se nije bila obukla.
„Zan-Iv se video s tipom iz kabineta za transfer kadrova", reče. „Predložili su mu sto
dvadeset hiljada franaka mesečno. Spremni su da zaposle i mene; po njegovoj proceni, mogli
bismo ići do osamdeset hiljada. On sutra ujutro ima sastanak na kojem će razgovarati o poslu."
„1 gde bi radila?"
„U odseku za razonodu, u Aurori."
„Je 1' to značajna firma?"
„Svakako, to je najveća svetska hotelska grupacija."
Shvatiti ponašanje potrošača kako biste ga nadmudrili, predložiti mu pravi proizvod u pravom
trenutku, ali, pre svega, ubediti ga da je predloženi proizvod usaglašen s njegovim potrebama -
eto o čemu sanjaju sva preduzeća.
Žan-Luj Barma, O čemu sanjaju preduzeća
Žan-Iv se probudi u pet ujutro, baci pogled na ženu koja je još spavala. Proveo je jedan
smrdljiv vikend kod svojih roditelja - njegova žena nije podnosila selo. Nikola, njegov
desetogodišnji sin, takode je mrzeo Loare: nije mogao da ponese svoj kompjuter, a nije voleo ni
dedu i babu, tvrdio je da neprijatno mirišu. Tačno je da je otac stario, sve više zapuštao imanje,
nije se više interesovao čak ni za svoje zečeve. Jedina koja je bila zadovoljna tokom ovih
vikenda bila je njegova kći, Anželika: u svojoj trećoj godini još uvek je umela da se oduševljava
kravama i kokoškama; ali ovoga puta bila je bolesna, veći deo noći provela je plačući i cvileći.
Čim su se vratili, posle tročasovnog saobraćajnog zakrčenja, Odri je odlučila da izađe s
prijateljima. On je sebi pripremio smrznutu hranu, gledajući istovremeno neki američki
mediokritetski film koji je govorio o serijskom ubici-autisti; scenario je, izgleda, inspirisan
stvarnim događajem: čovek je bio prvi mentalni bolesnik koji je pogubljen u Nebra-
ski, posle više od šezdeset godina. Sin nije hteo da večera, odmah se bacio na Total Annihilation,
ili možda Mortal Kombat II - on ih je mešao. S vremena na vre- me, ulazio je u kćerkinu sobu,
da smiri njeno urlanje. Zaspala je oko osam; Odri se još nije bila vratila.
Dobro je što se ipak vrati, govorio je sebi pripremajući ekspreso kafu, zasad. Advokatska
kancelarija za koju je radila imala je za klijente Libération i Le Monde; ona je počela da posećuje
novinarske krugove, televizijske voditelje, političare. Često su izlazili, ponekad na vrlo bizarna
mesta. Jednom prilikom, dok je prelistavao neku njenu knjigu, iz nje je ispala vizit-karta jednog
fetišističkog bara. Zan-Iv je sumnjao da ona spava s nekim drugim, s vremena na vre- me; u
svakom slučaju, njih dvoje nisu više spavali zajedno. Najčudnije je bilo što on nije imao
ljubavnih avantura. Bio je svestan, međutim, da je lep: plavokos, s plavim očima, kao kod
Amerikanaca; pravo govoreći, on i nije imao volje da iskoristi prilike koje su mu se pružale -
mada je to bivalo sasvim retko: radio je dvanaest do četrnaest sati dnevno, a na tako odgovornim
poslovima kojima se bavio, ne sreće se baš mnogo žena. Naravno, bila je tu Valeri; ali on nikada
nije ni pomislio da je posmatra drukčije nego kao ko- leginicu. Bilo bi interesantno promeniti
ugao gledanja, ali znao je da to može ostati samo sanjarenje: radi sa Valeri već pet godina i u toj
oblasti stvari se dogode odmah, ili se ne dese nikada. Veoma je cenio Valeri, njenu začuđujuću
sposobnost organizacije, njenu nepogrešivu memoriju; znao je da bez nje ne bi stigao dovde, ili
bar ne ovako brzo. A danas je trebalo da napravi odlučujući korak. Oprao je zube, brižljivo se
obrijao, izabrao klasično odelo. Zatim je gurnuo vrata kćerkine sobe: spavala je, plava kao i on, u
svojoj pi- žamici sa štampanim pilićima.

53
 Peške je otišao do teretane „Republika", koja se otvarala u sedam; stanovao je u Ulici Fobur
di Tampl,u prilično otmenom kraju, koji je mrzeo. Njegov sastanak u sedištu Grupacije Aurora
bio je tek u deset sati. Jednom bi se, bar, Odri mogla pozabaviti oblačenjem dece i odvesti sina u
školu. Znao je da će zato večeras, kad se vrati kući, mirno odslušati pola sata prebacivanja;
stupajući dalje po vlažnom trotoaru, između praznih kutija i otpadaka, postajao je svestan da ga
to ni na koji način ne dodiruje. Postao je takođe svestan, prvi put ovako jasno, da je njegov brak
greška. Ovakva vrsta osvešćivanja, znao je to, prethodi razvodu za dve do tri godine u prošeku;
to ipak nije odluka koja se lako donosi.
Visoki crnac dobacio mu je jedno ,,U formi, šefe?" ne baš ubedljivo. Pružio mu je pretplatnu
kartu, uzeo peškir klimnuvši glavom. Kad je upoznao Odri, imao je samo dvadeset tri godine.
Dve godine kasnije bili su u braku, delom - mada ne samo zato - što je bila trudna. Bila je lepa,
elegantna, dobro se oblačila - i umela je da bude seksi, po potrebi. Uz to, bila je puna ideja.
Primena američke pravničke procedure u Francuskoj za nju nije bila znak regresije već, naprotiv,
napredak ka boljoj zaštiti građana i ka više ličnih sloboda. Bila je u stanju da iznese priličan broj
argumenata o toj temi, upravo se vratila s obuke u Sjedinjenim Američkim Državama. Ukratko,
bila ga je zasenila. Čudno je to, primeti sad, kako je uvek imao potrebu da ga žene intelektualno
impresioniraju.
Prvo je radio pola sata na starmasteru, na različitim nivoima, zatim je dvadesetak puta
preplivao bazen. U sauni, praznoj u to doba dana, lepo se opustio i iskoristio to vreme da u
mislima ponovi sve što zna o Grupi Aurora. Društvo Novotel-SIEH osnovali su, krajem 1966.
godine, Žerar Pelison i Pol Dibril, prvi - diplomac Visoke tehničke škole, drugi - samouk, is-
ključivo kapitalom koji su pozajmili od porodice i prijatelja. U avgustu 1967. prvi Novotel
otvorio je svoja vrata u Lilu; on je već posedovao sve karakteristike
koje sada čine identitet celoga lanca: visoka kategorizacija soba, smeštaj na periferiji gradova
- tačnije, na trasama autoputeva, u nivou poslednjeg izlaska s puta prema naselju, zavidan
komfor, za to vreme. Novotel je bio jedan od prvih lanaca koji je uvek, uz svaku sobu, nudio
kupatilo. Uspeh kod poslovne klijentele došao je odmah: 1972. godine lanac je brojao već
trideset pet hotela. Sledilo je zatim osnivanje Ibisa, 1973. godine; preuzimanje Mercura 1975. i
Sofitela 1985. godine. Paralelno s tim, Grupa je počela, oprezno, da razgranava posao u domenu
restoraterskih usluga -vkupljen je lanac Courtpaille i International, grupacija Zaka Bore- la, s
veoma čvrstim pozicijama u sektoru pansionskih restorana. Godine 1985. društvo je promenilo
ime, transformisalo se u Aurom. Zatim je, 1985, stvorena Formula 1, prvi hotel bez personala, i
jedan od najvećih uspeha u istoriji hotelijerstva. Već dobro ukotvljeno u Africi i na Srednjem
istoku, Društvo je kročilo i u Aziju, i stvorilo sopstveni centar za obuku kadrova - Akademiju
Aurora. Godine 1990. kupovina Motela 6, sa njegovih šest stotina pedeset zgrada, uzdigla je
Grupaciju do prvih redova u svetu; potom je usledilo uspešno preuzimanje kontrole nad delom
akcija Wagons Lits, 1991. godine. Sve ove kupovine mnogo su koštale, i Aurora je 1993. godine
doživela krizu: akci- onari su procenili da su zaduživanja bila previsoka, od planirane kupovine
lanca Méridien se odustalo: Za^ hvaljujući ustupanju nekih poslova i ozdravljenju Europcara i
Udruženja kazina, u vlasništvu Lisijena Barijera - situacija se poboljšala već početkom 1995. U
januaru 1997. Pol Dibril i Žerar Pelison povukli su se sa mesta predsedavajućih, upravljanje
grupacijom bilo je povereno Žan-Liku Espitalijeu, diplomcu ENA (Nacionalne administrativne
škole), koga su ekonomski časopisi, usput, opisivali kao „atipičnog". Ona dvojica su ipak ostali
članovi Nadzornog odbora. Tranzicija je bila uspešna i krajem 2000. Grupacija je potvrdila svoj
status svetskog lidera, istakavši još ubedljivije svoju prednost u odnosu na Mariott i Hyatt - koji

54
su se našli na drugom i trećem mestu. Medu prvih deset hotelskih lanaca u svetu, bilo je devet
američkih i jedan francuski - Grupa Aurora.
Žan-Iv je parkirao kola u devet i po na parkingu centrale Grupacije, u Evriju. Napravio je
nekoliko koraka, da se opusti, na ledenom vazduhu, čekajući da dode vreme sastanka. Tačno u
deset uveli su ga u kancelariju Erika Legena, izvršnog potpredsednika Odseka za hotelijerstvo,
člana uprave. Ovaj čovek, svršeni student Visoke tehničke škole i diplomac Stenford univer-
ziteta, imao je oko četrdeset pet godina. Visok, jak, plave kose i plavih očiju, ličio je pomalo na
Zan-Iva, sa desetak godina više, i sa više samouverenosti u stavu.
„Predsednik Espitalije će vas primiti za četvrt sata", započe on. ,,U međuvremenu, ja ću vam
objasniti zašto ste ovde. Pre dva meseca smo otkupili lanac Eldorador od Grupacije Jet Tours. To
je mali lanac od dvanaestak hotela-klubova sagrađenih na plažama, od Magreba i crne Afrike, do
Antila."
„On je u gubicima, čini mi se."
„Ne više od sektora u celini", naglo se nasmejao. „U stvari, da, ipak nešto više od sektora u
celini. Da kažem otvoreno, cena je bila razumna, a bilo je i drugih zainteresovanih grupacija. Još
uvek nemali broj ljudi u profesiji smatra da će tržište ponovo živnuti. Tačno je da u ovom
trenutku Club Mediteranće jedini ubira čar; mi smo, da vam kažem u poverenju, zapravo
pomišljali da preuzmemo kontrolu nad delom akcija Cluba. Ali taj zalogaj je suviše veliki,
akcionari nas ne bi u tome pratili. A, sem toga, to ne bi bilo sasvim prijateljski u odnosu na Filipa
Burginjona, koji je jedan od naših bivših službenika." Ovog puta mu je osmeh bio pomalo
namešten, kao da je hteo da naglasi da je reč - možda, ali ne i sigurno - o šali. „Ukratko", na-
stavio je, „ono što vam predlažemo je da preuzmete rukovođenje lancem klubova Eldorador. Vaš
zadatak će, prirodno, biti da brzo uspostavite ravnotežu, zatim da ostvarite dobit."
„To nije lak zadatak."
„Mi smo toga svesni; smatramo da je visina predloženih primanja dovoljno atraktivna. Da ne
govorimo o mogućnostima za napredovanje u okviru Grupacije, koje su ogromne: mi smo
prisutni u sto četrdeset dve zemlje, zapošljavamo više od sto trideset hiljada ljudi. Sem toga,
većina naših visokih službenika postaju, vrlo brzo, akcionari Grupacije: to je sistem u koji mi
imamo poverenje; pripremio sam vam belešku o tome, s nekim brojčanim podacima."
„Trebalo bi i da raspolažem preciznijim informacijama o situaciji u tom lancu hotela."
„Razumljivo, daću vam odmah detaljan izveštaj. To nije bila čisto taktička kupovina, mi
zaista veruje- mo u mogućnost da jedna takva struktura bude uspe- šna: geografski položaj
objekata je dobar, njihovo op- šte stanje - odlično, potrebno je vrlo malo adaptacija, spolja. Tako
se bar meni čini, mada ja nemam iskustva u oblasti turističkog hotelijerstva. Radićemo, naravno,
u dogovoru, ali o svim važnim pitanjima vi ćete sami donositi odluke. Ako želite da se nekog
objekta otarasite, ili da kupite neki drugi, na vama je da donesete konačnu odluku. Tako se radi
kod nas, u Aurori."
Razmislio je nekoliko trenutaka pre nego što će nastaviti: „Naravno, vi niste slučajno ovde.
Vašu karijeru u Novim granicama pratile su naše službe vrlo pažljivo; može se čak reći da ste vi
tamo zasnovali školu. Niste se trudili da sistematski idete na najniže cene, niti na najbolje uslove:
svaki put ste se vezivali za prihvadjive cene, za klijentelu koja traži određen nivo usluga; to je
tačno ona filozofija koju mi sledimo, u svakome od lanaca naše grupacije. I, ono što je jako
važno, učestvovali ste u stvaranju jedne marke, koja je jasno prepoznatljiva; mi u Aurori to još
uvek nismo uradili."
Telefon je zazvonio u Legenovoj kancelariji. Razgovarao je veoma kratko. Ustao je, otpratio
Zan-Iva duž hodnika popločanog kockama bež boje. Kancelarija Žan-Lika Espitalijea bila je

55
ogromna, dugačka najmanje dvadeset metara; na levoj strani nalazio se kancelarijski sto sa
petnaestak stolica. Espitalije je ustao kad su ušli, dočekao ih s osmehom. Bio je to omalen čovek,
dosta mlad - sigurno nije bio stariji od četrdeset pet godina - malo proredene kose na čelu, čudno
skromnog izgleda, skoro skrušen, kao da je hteo da ironijom proprati značaj svoga položaja. -
Treba biti oprezan, mislio je Zan-Iv; diplomci s Nacionalne administrativne škole često su takvi,
neguju taj prividni humor, da bi se na kraju pokazalo da je bio lažan. - Seli su u fotelje oko
niskog stočića koji se nalazio ispred njegovog pisaćeg stola. Espitalije ga je dugo promatrao sa
onim čudnim, stidljivim osmehom na licu, pre nego što će uzeti reč.
„Ja se veoma divim Zaku Majou", rekao je najzad. „On je stvorio veoma lepo preduzeće, vrlo
originalno, istinski vredno. Kad to kažem - a ne želim da igram ulogu ptice zloslutnice - ja
mislim da francuski turistički operateri treba da se pripreme za izuzetno težak period. Ono što
predstoji - a to je neizbežno i, po mome mišljenju, samo su meseci u pitanju - jeste ubacivanje
britanskih i nemačkih tur-operatera na naše tržište. Oni raspolažu dva do tri puta većom
finansijskom moći, i predlažu ture jeftinije za 20 do 30 odsto, uz nivo usluga sličan našima, ili
čak bolji. Konkurencija će biti jaka, izuzetno jaka. Da budem sasvim precizan, biće tu mrtvih.
Neću da kažem da će se Novim granicama to dogoditi; to je grupa koja ima veoma jak identitet,
vrlo privržene akcionare, ona može opstati. Ali, u svakom slučaju, godine koje dolaze biće teške
za sve."
„Mi u Aurori te probleme nemamo", nastavio je lako uzdahnuvši. „Mi smo nesporni svetski
lider u oblasti poslovnog hotelijerstva, a to je prilično stabilno tržište, dok smo vrlo slabo
uključeni u domen turističkog i pansionskog hotelijerstva, koje je prilično nestal- no, osetljivije
na ekonomska ij>olitička kolebanja."
„Upravo zato", ubaci se Zan-Iv, „prilično sam iznenađen vašom kupovinom. Bio sam uveren
da je prioritetna linija vašeg razvoja i dalje poslovno hotelijerstvo, naročito u Aziji."
„To ostaje naša prioritetna linija", odgovori mirno Espitalije. „Samo u Kini, na primer,
mogućnosti u oblasti privrednog hotelijerstva su izvanredne. Mi imamo iskustvo, imamo znanje:
zamislite koncept kao Ibis ili Formula 1, razvijen na nivou ove zemlje... Pri tome... kako da vam
objasnim?" Razmišljao je trenutak, pogledao u tavanicu, pa u konferencijski sto sa svoje desne
strane, pre nego što će ponovo usredsre- diti pogled na Zan-Iva: Jiurora je jedno diskretno
preduzeće", reče konačno. „Pol Dibril je često ponavljao da je jedina tajna uspeha na tržištu -
stići na vre- me. Na vreme, to znači ne suviše rano: retki su inovatori koji lično izvlače korist od
svojih pronalazaka - to je priča o Apple protiv Microsofta. Ali to takođe znači da ne treba stići ni
suviše kasno. I tu nas je poslužila naša diskrecija. Ako se razvijate u senci, ne talasajući, dok se
vaši konkurenti prenu i požele da dođu na vaše mesto na vrhu, vi ste već potpuno zaokružili
svoju teritoriju, stekli ste odlučujuću konkurentsku prednost. Nivo naše popularnosti nije na
nivou našeg stvarnog značaja; dobrim delom, to je posledica našeg svesnog izbora."
„Vremena su se promenila", nastavio je posle novog predaha. „Sada svi znaju da smo mi broj
jedan u svetu. Od ovog trenutka postaje nepotrebno - i čak opasno - da se igra na kartu preterane
diskrecije. Jedna grupacija Aurorinog značaja ima obavezu, prema sebi, da stvori odgovarajuću
sliku u javnosti. Privredno hotelijerstvo je veoma siguran posao koji garantuje visoke i redovne
prihode. Ali to nije, kako da kažem,
suviše fun. Retko se priča o poslovnim putovanjima, niko i ne nalazi zadovoljstvo u tome da o
njima priča. Da bi se stvorila pozitivna slika kod široke publike, postoje dve mogućnosti:
organizovanje putovanja, ili hoteli klupskog tipa. Organizovanje turističkih putovanja je veoma
daleko od našeg osnovnog posla; međutim, tu postoje veoma zdrave firme koje su spremne da

56
promene vlasnike, i malo je nedostajalo da se uputimo tim pravcem. A onda se ukazala prilika s
El- doradorom, i odlučili smo da je iskoristimo."
„Upravo pokušavam da shvatim vaše ciljeve", uključi se Zan-Iv. „Da li vi veći značaj
pridajete rezultatima ili imidžu?"
„To je složeno pitanje", Espitalije je oklevao, lagano se promeškoljio na stolici. „Problem
Aurore je u tome što ona ima vrlo razuđen akcionarski sastav. To je, uostalom, 1994. i
prouzrokovalo glasine o tome da će se deo akcija prodati na berzi; a sad vam mogu reći",
nastavio je, odmahnuvši odlučno rukom, „da te priče uopšte nisu bile osnovane. Još manje će to
biti sada; naše zaduživanje je na nuli, i nijedna svetska grupacija, čak ni izvan sektora
hotelijerstva, nema dovoljno veliki rast da bi se bacila u ovu vrstu posla. Ono što je tačno, jeste
da mi, za razliku od Novih granica na primer, nemamo koherentno akcionarsko te- lo. Pol Dubril
i Zerar Pelison bili su, u osnovi, manje kapitalisti nego preduzetnici - i to vrlo dobri predu-
zetnici, po mom mišljenju, među najvećim preduzet- nicima ovoga veka. Ali oni se nisu trudili
da sačuvaju ličnu kontrolu nad akcijama svog preduzeća; to je ono što nas danas stavlja u
delikatnu poziciju. I vi i ja znamo da je ponekad nužno pristati na odricanje od prestiža da bi se,
strateški, ojačao položaj firme i izbe- gli kratkoročni finansijski udari. Znamo i to da je ponekad
nužno podržavati, privremeno, neki sektor koji ima deficit zato što tržište nije zrelo, ili prolazi
kroz privremenu krizu. To akcionari nove generacije sve teže i teže prihvataju: teorija o brzom
isplaćivanju investicija načinila je užasne štete u mentalitetu ljudi."
Diskretno je digao ruku uočivši da se Žan-Iv sprema da prigovori. „Pazite", naglasi on, „naši
akcionari ipak nisu budale. Oni vrlo dobro znaju da lanac kao što je Eldorador, u trenutnim
okolnostima, neće biti u mogućnosti da uspostavi ravnotežu već prve godine, verovatno ni za dve
godine. Ali, počev od treće godine oni će ozbiljno analizirati poslovne rezultate, i neće im dugo
trebati da izvuku sopstvene zaključke. Od toga trenutka, čak i ako je vaš projekat izvanredan, čak
i ako bude nudio ogromne mogućnosti, ja neću ništa moći da učinim."
Nastupilo je duže ćutanje. Legen je bio nepomičan, nisko je oborio glavu. Espitalije je stavio
prst na bradu, lako zamišljen. „Shvatam", reče konačno Zan-Iv. Posle nekoliko sekundi, mirno je
dodao: „Daću vam odgovor za tri dana."
Veoma često bio sam s Valeri tokom naredna dva meseca. Zapravo, s izuzetkom jednog
vikenda koji je provelav kod roditelja, viđali smo se, mislim, svakog dana. Zan-Iv je odlučio da
prihvati predlog Grupe Aurora; ona je odlučila da krene za njim. Prva pri- medba koju je imala,
sećam se toga, bila je: „Preči ću u kategoriju za oporezivanje od 60 odsto." I zaista, njena plata
skočila je sa četrdeset na sedamdeset pet hiljada franaka mesečno; kad se odbije porez, sve de-
luje manje spektakularno. Znala je da je čekaju ogromni napori čim se uključi u rad, početkom
marta. U to vreme je u Novim granicama sve teklo po planu: njih dvoje najavili su ostavke,
mirno su predali poslove svojim naslednicima. Savetovao sam Valeri da štedi, da napravi plan
štednje, ili nešto slično; ali u stvari nismo o tome mnogo razmišljali. Proleće je kasnilo, mada to
uopšte nije bilo ni na koji način važno. Kasnije, kad se budem sećao tog srećnog perioda sa
Valeri - o kojem sam, paradoksalno, sačuvao tako malo uspomena - reći ću da čovek definitivno
nije stvoren za sreću. Da bi zaista stekao praktične uslove za sreću, čovek bi, bez sumnje, morao
da se transfor- miše - da se transformiše fizički. S čime se može upo- rediti Bog? Najpre,
svakako, sa ženskom vaginom, ali možda i s isparenjima u amamu. U svakom slučaju, s nečim u
čemu duh potpuno gubi moć zato što je telo zasićeno zadovoljstvom i uživanjem, i zato što je na-
stalo potpuno spokojstvo. Sad mi se čini da je sasvim sigurno da duh i nije rođen, da tek traži da
se rodi, da će njegovo rađanje biti teško, da smo mi o njemu do sada imali samo nedovoljnu, i
pogrešnu predstavu. Kad sam dovodio Valeri do orgazma, kad sam osećao njeno telo kako

57
podrhtava pod mojim, imao sam ponekad utisak, neodređen ali neodoljiv, da stupam na jedan
potpuno drukčiji nivo svesti, na kojem je sve zlo nestalo. U tim trenucima, koji su bili
bezvremeni i, praktično, izvan svakog kretanja, kad je moje telo težilo jedino uživanju, osećao
sam se kao Bog, od kojeg zavise i smiraji i oluje. To su bili trenuci iskonske radosti -
bespogovorne, savršene.
Druga radost koju mi je pružala Valeri dolazila je od njene izuzetne nežnosti i prirodne
dobrote. Ponekad, kad bi joj se radni dani odužili - a postajali su, kako su meseci prolazili, sve
duži i duži - osećao sam kako je napeta, nervno iscrpljena. Ipak, nikada se nije okrenula protiv
mene, nikada nije imala izlive besa, nikada nije imala neku od onih nepredvidljivih nervnih
kriza, koje ponekad zaposlene žene čine tako nesnosnim, tako patetičnim. „Ja nisam ambiciozna,
Mišel", rekla bi mi ponekad. „S tobom se dobro osećam, uve- rena sam da si ti čovek mog
života; u suštini, ne tražim ništa drugo. Ali to nije moguće: treba da tražim više. Uhvaćena sam u
sistem koji mi ne donosi ništa značajno i za koji od početka znam da je beskoristan; ali ne vidim
kako da iz njega umaknem. Trebalo bi, jednom, da odvojim vremena za razmišljanje; ali ne znam
kako se uopšte može naći vremena za razmišljanje."
Sto se mene tiče, radio sam sve manje i manje; zapravo, otaljavao sam svoj posao u
najbukvalnijem smislu. Vraćao sam se kući na vreme da pogledam Pitanja za šampiona, da
kupim nešto za večeru^ spavao sam sad svake noći kod Valeri. Začudo, Mari-Zan kao da nije
ozbiljno shvatala opadanje moje profesionalne prilježnosti. Istina, ona je toliko volela svoj posao
da je bila sasvim spremna da prihvati i nove obaveze. Ono što je, pre svega, očekivala od mene,
bilo je da budem dobar pema njoj - i bio sam dobar svih tih ne- delja, bio sam ljubazan i tih.
Ogrlica od korala, koju sam joj doneo sa Tajlanda, mnogo joj se dopala, nosila ju je svakog dana.
Radeći na dokumentaciji za izložbe, ponekad bi me gledala na neuobičajen način, teško
razumljiv. Jednog februarskog jutra - sećam se vrlo dobro, bilo je to na moj rođendan - rekla mi
je otvoreno: „Promenio si se, Mišel. Nisam baš sigurna, ali - deluješ srećno."
Bila je u pravu; bio sam srećan, sećam se. Naravno, postoje uvek i razne druge stvari, čitava
serija ne- rešivih problema, pad i smrt, takođe. Pa ipak, sećaju- ći se tih nekoliko meseci mogu
da kažem: znam da sreća postoji.
Zan-Iv, međutim, nije bio srećan, to je bilo očigledno. Sećam se da smo jednom večerali, nas
troje, u nekom italijanskom restoranu, preciznije - venecijanskom, u svakom slučaju, u nečemu
veoma šik. Jasno mu je bilo da ćemo se Valeri i ja uskoro vratiti kući da se tucamo, i da ćemo se
tucati iz ljubavi. Nisam tačno znao šta da mu kažem, a ono što je on imao da kaže, bilo je suviše
očigledno, suviše jasno. Po svemu je bilo jasno da ga žena ne voli; ona verovatno nikad nikoga
nije ni volela, i to je bilo jasno. Jednostavno, nije imao sreće. Nije to tako komplikovano kao što
se priča: ljudski odnosi često jesu nerešivi, ali vrlo retko kom- plikovani. Sada je, naravno,
trebalo da se razvede; nije bilo lako, ali trebalo je to učiniti. Šta sam drugo mogao da mu kažem?
Predmet je bio zaključen pre nego što smo pojeli antipasti.
Zatim su njih dvoje pričali o svojoj profesionalnoj budućnosti u okviru Aurore; već su imali
ideje, razmisijali o pravcima obnove Eldoradora. Bili su inteligentni, stručni, priznati u svom
poslovnom okruženju; ali - nisu imali pravo na grešku. Jedan poraz na novom mestu ne bi značio
kraj njihove karijere: Zan-Iv je imao trideset pet godina, Valeri dvadeset osam - pružiće im se i
druga šansa, mada se u profesiji neće zaboraviti taj prvi pogrešan korak, morali bi ponovo da
krenu gotovo iz početka. U društvu u kojem živimo, osnovnu motivaciju za posao čini plota ili,
uopšteno govoreći, finansijske prednosti posla; društveni prestiž, počast koju određena funkcija
nosi, zauzimaju odnedavno manje značajno mesto. Postojao je, međutim, razrađen sistem
fiskalne raspodele, koji je omogućavao da opstanu i oni beskorisni, nestručni i škodljivi - kojima

58
sam, u neku ruku, i ja sam pripadao. Ziveli smo, da rezimiram, u mešovitoj privredi, koja se
lagano okretala prema izraženom liberalizmu, koja je savladala, malo-pomalo, predrasude protiv
pozajmica s visokim kamatama - i, uopšteno govoreći, protiv novca - još uvek uočljive u
zemljama s jakom katoličkom tradicijom. Njih dvoje neće izvući nikakav stvarni profit iz ove
evolucije. Neki mladi diplomci Trgovačke akademije, mnogo mlađi od Zan-Iva, poneki još
studenti - bacali su se odmah u berzanske spekulacije, i ne pomišljajući da potraže stalan posao s
platom. Imali su kompjutere povezane s Internetom i sofisticirane programe za praćenje tržišta.
Veoma često okupljali su se u klubovima i tada odlučivali o svim značajnim ulaganjima. Ziveli
su sa svojim kompjuterima, uključenim dvadeset četiri sata dnevno, nisu ni pomišljali na odlazak
na odmor. Njihov cilj, cilj svih njih, bio je izuzetno prost: postati milijarder pre nego što napuniš
trideset godina.
Zan-Iv i Valeri pripadali su prelaznoj generaciji, kojoj je još uvek bilo teško da zamisli svoju
karijeru van preduzeća ili, eventualno, javnog sektora. Nešto stariji od njih, ja sam bio otprilike u
sličnoj situaciji.
Bili smo, sve troje, zarobljeni u društvenom sistemu kao insekt u komadu smole; nije nam
preostajala ni najmanja mogućnost da istupimo iz njega.
Prvog marta ujutro, Valeri i Žan-Iv preuzeli su zva- nično svoje funkcije u Grupi Aurora.
Već za četvrti mart planiran je sastanak s najvažnijim rukovodiocima koji su radili na projektu
Eldorador. Upravni odbor firme naručio je, od Profila, veoma poznatog centra za sociologiju
ponašanja, istraživačku studiju o budućnosti klubova za odmor.
Ulazeći prvi put u salu za sastanke na 23. spratu, Žan-Iv je osećao da je, ipak, impresioniran.
Bilo je tu dvadesetak osoba koje su u Aurori imale nekoliko godina staža više od njega; sada je
njemu dato da upravlja tom grupom. Valeri je sela tik uz njega, s leve strane. Proveo je vikend
proučavajući predmet; znao je imena, tačne funkcije, profesionalnu prošlost svake osobe za tim
stolom; pa ipak, nije mogao da savlada snažno ose- ćanje straha. Sivkasti dan dizao se nad
problematičnim predgrađima Esona. Kad su Pol Dibril i Žerar Pelison odlučili da direkciju
sagrade u Evriju, računali su, pre svega, na jeftino zemljište, na blizinu južnog kraka autoputa i
aerodroma Orli; u to vreme ovo je bilo mirno predgrađe. Danas, susedne opštine beleže najviši
porast delinkvencije u Francuskoj. Svake nedelje dešavaju se napadi na autobuse, na
žandarmerijska vozila, vatrogasna kola; nije više bilo moguće utvrditi tačan broj napada i krađa;
prema nekim procenama, da bi se dobio realan broj, trebalo je podnete prijave množiti sa pet.
Lokale i preduzeća obezbeđivale su, dvadeset četiri časa dnevno, ekipe naoružanih čuvara. Jedna
interna beleška preporučivala je da se izbegava javni prevoz posle izvesnih sati. Za zaposlene
koji su morali da rade duže a koji nisu imali svoja kola, Aurora je ugovorila sniženu tarifu sa
taksi prevoznikom.
Kada je stigao Lindzi Lagarig, sociolog-biheviori- sta, Zan-Iv je imao utisak da se našao na
poznatom terenu. Tip je imao oko trideset godina, proćelavo čelo, kosu svezanu u repić; nosio je
trenerku Adidas, majicu Prada, Nike patike, iznošene; zapravo, ličio je u svemu na sociologa
ponašanja. Počeo je time što im je podelio vrlo tanke fascikle, u kojima su bili grafički prikazi sa
strelicama i krugovima; njegova tašna ostala je prazna. Prva stranica u fascikli bila je fotokopija
jednog teksta iz Nouvel Observateura, tačnije uvod- Snik iz dodatka o godišnjim odmorima, pod
naslovom „Otputovati na nov način".
,,U godini 2000", počeo je Lagarig, čitajući tekst naglas, „masovni turizam je odživeo svoje.
Sad se mašta o putovanju kao o individualnom doživljaju, ali uz određene etičke obzire." Taj
pasus, kojim je počinjao uvodnik, njemu se činio suštinskim za definisanje pro- mena u biću
turizma. Brbljao je nekoliko minuta o toj temi, zatim pozvao prisutne da usmere pažnju na sle-

59
deću rečenicu: „U godini 2000. postavlja se pitanje turizma koji poštuje Druge. Želeli bismo da,
dobro opremljeni, ne putujemo samo zarad egoističkog zadovoljstva, već i da bismo izrazili neku
vrstu solidarnosti s drugima".
v„Koliko su platili ovom tipu za studiju?" zapitao je Zan-Iv diskretno Valeri.
„Sto pedeset hiljada franaka."
„Ne mogu da verujem... Da li će ta budala stvarno da nam čita tekst iz Nouvel obsa?
Lindzi Lagarig je nastavljao da neodređeno parafrazira izraze iz teksta, zatim je pročitao treći
pasus, smešno naglašenim tonom: „U 2000. godini", uzvikivao je on, „ljudi žele da budu nomadi.
Putuje se vozom, ili krstari rekama i okeanima: u eri velikih brzina, otkrivaju se uživanja
sporosti. Čovek će najpre da se izgubi u beskrajnoj tišini pustinje, a zatim će, bez postepenog
prelaska, otići da zaroni u vrevu velikih gradova. Ali uvek s istom strašću..." Etika, individualni
doživljaj, solidarnost, strast: ključne reči, po njegovom mišljenju, bile su, eto, izgovorene. U tom
pro- menjenom kontekstu nije trebalo nikoga da čudi što sistem klubova za odmor - zasnovan na
usamljenič- kom zatvaranju u sebe, i na ujednačavanju svih potreba i želja - prate nepredvidivi
problemi. Vreme preplanulih turista definitivno je prošlo: ono što savremeni čovek želi da
pronađe na godišnjem odmoru jeste ponovna autentičnost, otkrivanje, osećanje da se nešto deli s
drugima. Sire gledano, Fordov model turizma, koji karakterišu famozna „4S": Sea, Sand, Sun
and Sex, odživeo je svoje. Kao što su ubedljivo pokazali radovi Miškija i Brauna, cela profesija
trebalo bi već sad da se priprema da planira svoje aktivnosti iz postfor- dovske perspektive.
Sociolog ponašanja vladao je materijom, mogao je ovako da tera satima. „Izvinite..."
prekinuo ga je Žan-Iv, glasom u kojem se osećala nervoza.
„Da?" sociolog ponašanja uputi mu očaravajući osmeh.
„Ja sam siguran da su svi oko ovog stola, bez izuzetka, svesni da sistem klubova za odmor
prolazi kroz teškoće, u ovom trenutku. Ono što od vas tražimo nije da nam u beskraj opisujete
karakteristike problema; trebalo bi da pokušate, makar provizorno, da naznačite skicu nekog
rešenja."
Lindzi Lagarig ostao je zaprepašćen; ni u snu nije bio predvideo sličnu primedbu. ,Ja
verujem..." promucao je konačno, „verujem da je, da bi se rešio neki problem, važno i da se on
identifikuje, da se stekne neka predstava o njegovim^ uzrocima." Još jedna prazna frazetina,
pomisli besno Zan-Iv; ne samo prazna, već u ovom slučaju i lažna. Uzroci su, očigledno, bili deo
op- štih društvenih kretanja, i nije bilo u njihovoj moći da ih promene. Pitanje je kako se
prilagoditi. Ova budala nije, po svoj prilici, o tome imala nikakvu ideju.
„Ono što nam vi govorite je, najgrublje rečeno", nastavi Zan-Iv, „da je sistem klubova za
odmor pre- vaziđen."
„Ne, ne, nikako..." sociolog biheviorista počeo je da gubi tlo. „Ja verujem... prosto verujem
da treba razmišljati..." „Pa zašto te plaćaju, kretenu?" dobaci Žan-Iv poluglasno, pre nego što će
uzvratiti, da ga svi čuju:
,,E, pa, pokušaćemo da razmislimo. Zahvaljujem vam, gospodine Lagarig, na saopštenju;
mislim da nam danas više nećete biti potrebni. Predlažem da prekinemo sastanak na desetak
minuta, koliko da popijemo šolju kafe."
Ljutit, sociolog ponašanja kupio je svoje dijagrame. Kad je sastanak nastavljen, Zan-Iv je
poredao svoje beleške i uzeo reč:
„Između 1993. i 1997. godine Club Mediteranie, to znate, prošao je kroz najozbiljniju krizu u
svojoj istoriji. Konkurenti i imitatori su se namnožili, preuzeli su, zdravo za gotovo, sve što
predstavlja suštinu Cluba, istovremeno znatno snizivši cene; poseta Clu- bu vrtoglavo je opadala.
Kako su ipak uspeli da poprave situaciju? Prosto: i oni su snizili cene. Ali nisu ih snizili do nivoa

60
konkurencije, znali su da imaju prednosti: prvenstvo, reputaciju, imidž; znali su da klijentela
može da prihvati izvesnu razliku u cenama - koje su oni snizili, zavisno od destinacije i
uvažavajući brižljiva istraživanja, između 20 i 30 odsto - da bi uživala u autentičnosti formule
Club Med, u njenoj originalnoj verziji, u neku ruku. To je prva linija promišljanja na koju vas
upućujem kao na zadatak u toku narednih nedelja: ima li mesta, na tržištu klubova za odmor, za
neku formulu različitu od one koju daje Club Mediteranee? I ako ima, možemo li već sad da
označimo njene konture, da steknemo ideju o ciljnoj grupi? To nije jednostavno pitanje."
„Ja dolazim", nastavio je, „verovatno to svi već znate, iz Novih granica. I mi smo, mada to
nije najpoznatiji sektor aktivnosti firme, stvorili klubove za odmor - Paladinci. Gotovo u isto
vreme kad i Club Miditeranće, i mi smo s ovom formulom zapali u teškoće. Zašto? Zato što smo
bili prvi francuski turistički operater. Pošto otkriju lepote zemlje, naši korisnici bi, najčešće,
poželeli da produže boravak u letovalištima. Naše ture prati glas, uostalom opravdan, da su
ponekad teške, da traže dobru fizičku kondiciju. Pošto su se, u neku ruku, teškom mukom
izborili za svoj 'orden putnika', naši klijenti su uglavnom zadovoljni kad mogu da se nađu u koži
običnog turiste. Poneseni uspehom ove formule, odlučili smo da u većinu programa direktno
uključimo i produženi boravak u letovalištima - što je omogućavalo da se dobije celovitija
kataloška ponuda: dan u letovalištu, vi to znate, košta mnogo manje nego dan na putovanju. U
takvim okolnostima bilo nam je, očigledno, najjednostavnije da se opredelimo za sopstvene hote-
le. To je druga linija razmišljanja koju vam predlažem: moguće je da spas klubova za odmor ide
preko tešnje saradnje s organizatorima turističkih putovanja. I tu treba da pokažete maštovitost,
da se ne ograničavate prilikama koje sad karakterišu francusko tržište. Predlažem vam da
istražite neku novu oblast; možda bismo nešto mogli dobiti saradnjom sa velikim putničkim
agencijama Severne Evrope."
Posle sastanka, jedna žena od tridesetak godina, plavuša lepuškastog lica, priđe Zan-Ivu.
Zvala se Ma- riliz Lefransoa, bila je direktor sektora za odnose sa javnošću. „Htela bih da znate
da mi se jako dopala vaša intervencija", reče ona. „Bila je neophodna. Mislim da ste uspeli da
opet motivišete ljude. Sad su svi svesni da postoji neko ko upravlja, sad će se stvarno moći
prionuti na posao."
Nije bilo lako, toga su brzo postali svesni. Najveći broj britanskih turističkih operatera, o
nemačkim da i ne govorimo, već je imao svoje sopstvene klubove za odmor, i nisu imali
nikakvog interesa da se udružuju s nekom drugom grupacijom. Svi kontakti koji su preduzeti u
tom pravcu, propali su. S druge strane, Club Mediteranee je, izgleda, bio pronašao dobru,
standardnu, konačnu formulu poslovanja klubova za odmor; od vremena kad su oni stvoreni pa
do danas, nijedan konkurent nije bio u stanju da predloži neku stvarnu novinu.
Valeri je došla na jednu ideju dve nedelje kasnije. Bilo je skoro deset uveče; pila je čokoladu
pre nego što će otići kući, zavaljena u fotelji za Žan-Ivovim pisaćim stolom. Bili su oboje
iscrpljeni, radili su ceo dan na finansijskom bilansu klubova.
„Zapravo", uzdahnula je ona, „možda grešimo što insistiramo na odvajanju kružnih tura od
programa boravka u jednom mestu."
„Sta hoćeš da kažeš?"
„Seti se, u Novim granicama, čak i ako nije bilo predviđen boravak u letovalištu, kad bi se
dobio neki dan predaha na plaži, usred ture, on je uvek veoma rado prihvatan. A ljudi su se
najčešće žalili upravo na to što neprestano moraju da menjaju hotele. U stvari,
ono što bi trebalo uraditi jeste kombinovati, naizme- nično, ekskurzije s boravkom na plaži:
jedan dan ekskurzija, jedan dan odmor, i tako stalno, s povratkom u isti hotel svako veče, ili

61
svako drugo veče, posle duže ekskurzije, ali bez obaveze da se stalno pakuju koferi, i da se
oslobađa soba."
„Klubovi već nude ekskurzije; nisam siguran da će to ići tako dobro kao što se tebi čini."
„Da, ali one su dodatak programu, a Francuzi mrze 'dodatke'. Sem toga, za dodatne programe
potrebno je prijaviti se na licu mesta, a ljudi oklevaju, premišljaju se, ne uspevaju da izaberu, i
konačno ne odu nikuda. Oni, u principu, vole otkrića, ali pod uslo- vom da budu pošteđeni bilo
kakvog napora izbora; a iznad svega, obožavaju frazu 'sve uračunato'."
Zan-Iv je razmišljao jedan kratak trenutak. „Znaš da nije glupo to što predlažeš", reče
konačno. „Stavi- še, trebalo bi s tim da krenemo što pre, već od ovog leta, mislim: mogao bi se
postojećem boravku priključiti plan dopunskog provoda. To bi se moglo zvati El- dorador
otkrića, nešto u tom smislu."
Žan-Iv se konsultovao sa Legenom, pre nego što je krenuo u operaciju; vrlo brzo je shvatio
da on ni na koji način ne želi da zauzme stav, ni u jednom ni u drugom smislu. „To je vaša
odgovornost", rekao je skromno Legen. Slušajući Valeri kako mi priča o svome radu, shvatio
sam da nemam nikakvu predstavu o svetu rukovodećih kadrova. Tandem koji su formirali ona i
Zan-Iv bio je već sam po sebi izuzetan. „U normalnim prilikama", pričala mi je Valeri, „on bi
kao asistentkinju imao devojku koja bi sanjala samo o tome da zauzme njegovo mesto. To otvara
prostor za komplikovane računice u preduzeću: ponekad se korist može izvući i iz neuspeha i
propasti, pod uslovom da odgovornost može da se prebaci na nekog drugog." U konkretnom
slučaju, njih dvoje su radili u
prilično zdravoj klimi: niko, unutar grupe, nije imao želju da zauzme njihovo mesto - većina
rukovodećih ljudi smatrala je da je kupovina Eldoradora greška.
Do kraja meseca često je radila s Mariliz Lefran- soa. Katalozi za letnje odmore morali su,
bezuslovno, biti gotovi do kraja aprila, bio je to poslednji rok, ako nisu već i zakasnili. Odmah je
shvatila da je saradnja Jet Toursa sa klubovima bila apsolutno žalosna. »Godišnji odmor u
klubovima Eldorador, to je nešto nalik onim čarobnim trenucima u Africi kad vrućina počinje da
popušta i kad se celo selo okupi oko drveta u centru, da sluša priče mudrih staraca", reče ona
Zan- Ivu. „Iskreno, uspevaš li da poveruješ u to? Uza sve one fotografije zabavljača koje dovode
ko zna otkuda, da skaču u vazduh u svojim kanarinac-žutim odorama... To je stvarno
koještarija."
„A slogan S Eldoradorom živiš snažnije? Kako ti se čini?"
„Ne znam šta da mislim o tome."
„Za propagandu običnog kluba je suviše kasno, katalozi su već podeljeni. Ono što je izvesno
jeste da ćemo s katalogom Eldorador otkrića morati početi od nule."
„Ono što po mom mišljenju treba uraditi", ubaci se Mariliz, „jeste: ujediniti skromnost i
luksuz: čaj od nane usred pustinje, ali na skupocenim ćilimima..."
„Da-a-a, čarobni trenuci", primeti Zan-Iv umorno. „Ne zaboravite da unesete u katalog, uz
slike, potpis 'čarobni trenuci'; začudo, to uvek prolazi. Dobro, ostavljam vas, vraćam se svojim
fiksnim troškovima..."
Nema sumnje da je njemu bio zapao najnezahval- niji deo posla. Valeri je toga bila svesna.
Ona sama nije znala gotovo ništa o upravljanju hotelima, imala je o tome samo nejasne predstave
iz Više turističke škole. Edvard Jang, vlasnik hotela-restorana sa tri zvezdice, smatra da je
njegova dužnost da što bolje zadovolji svoje goste; on neprestano smišlja novine koje bi odgo-
varale njihovim potrebama. Iz iskustva zna da doručak
predstavlja važan momenat, bitan za uspostavljanje ravnoteže u ishrani tokom celog dana, i da
doručak odlučujuće doprinosi stvaranju imidža hotela. - Ovo je bila tema ispisana na tabli

62
prilikom ispitivanja, na prvoj godini. Navodni Edvard Jang sproveo je anketu medu svojim
gostima, vodeći posebno računa o socijalnoj strukturi korisnika (samci, parovi, porodica).
Trebalo je analizirati anketu, izračunati Khi 2; ispit se završavao pitanjem: Da li je, na osnovu
navedenog, porodična situacija kriterijum kojim se objašnjava konzumacija svežeg voća za
doručkom ?
Prelistavajući svoje papire uspela je da pronađe i temu iz škole koja je odgovarala sadašnjoj
situaciji. Upravo ste imenovani za rukovodioca marketinga u internacionalnoj upravi Grupe
'Južna Amerika'. Ona je nedavno kupila hotel-restoran 'Antili', sa četiri zvezdice i sa sto deset
soba, koji se nalazi u Gvadelupi, okrenut ka moru. Sagrađen 1988. a renoviran 1996. godine, ho-
tel sad ima ozbiljne probleme. Zapravo, popunjenost kapaciteta iznosi samo 45 odsto, u prošeku,
što je daleko ispod praga rentabilnosti. Dobila je tada ocenu 18/20, što se moglo smatrati
uspehom. U to vreme, pri- setila se, sve joj je to izgledalo samo kao neka priča, čak ne ni mnogo
uverljiva. Nije mogla da zamisli sebe kao direktora marketinga Grupe Južna Amerika, niti bilo
čega drugog. Bila je to igra, intelektualna igra, ni mnogo zanimljiva ni preterano teška. A sad,
više se nisu igrali; ili zapravo jesu - ali igrali su se svojim karijerama.
Vraćala se s posla toliko iscrpljena da nije imala snage ni da vodimo ljubav, jedva ako je
mogla da mi sisa; zaspala bi negde napola, s mojim organom u ustima. Ulazio sam u nju, obično
ujutro, po buđenju. Orgazmi su joj bili slabiji, uzdržaniji, kao prigušeni zave- som umora; i
mislim da sam je voleo sve više.
Krajem aprila katalozi su bili odštampani i distribuirani u pet hiljada putničkih agencija - u
gotovo celoj francuskoj mreži. Od tada pa nadalje, trebalo se baviti organizacijom izleta, kako bi
sve bilo spremno prvog jula. Usmena reklama igra ogromnu ulogu kad je reč o ovakvoj vrsti
novog proizvoda: jedan otkazan izlet, ili loše organizovan, mogao bi da znači mnogo izgubljenih
klijenata. Odlučili su da ne investiraju u veliku propagandnu kampanju. Začudo, Zan-Iv, mada je
bio stručnjak za marketing, veoma je malo vero- vao u reklamu. „To može da se iskoristi da se
iskrivi slika, a mi nismo u toj fazi", govorio je on. „U ovom času je najvažnije da naš proizvod
učinimo uverlji- vim." Investirali su, međutim, izuzetno mnogo u informacije namenjene
putničkim agencijama; od najvećeg je značaja bilo da novi proizvod, brzo i spontano, počnu da
nude službenici na šalterima. Time se posebno bavila Valeri, ona je dobro poznavala tu sredinu.
Prisetila se argumenata CAP / SON / CAS, koje je naučila da primenjuje još tokom studija
(osnovne karakteristike - prednosti - dokazi / sigurnost - novina / komfor - novac - privlačnost);
setila se i realnosti, mnogo prostije. Najveći broj prodavačica aranžmana bile su vrlo mlade
osobe, mahom tek izašle iz turističke škole; trebalo im je, pre svega, govoriti jezikom koji im je
bio poznat. Razgovarajući s nekima od tih devojaka, shvatila je da se Barmina tipologija još uvek
predaje u školama (kupac-tehničar: usredsređen na proizvod, osetljiv na njegov kvantitativni
aspekt i na novinu koju on sadrži; kupac-vernik: ima slepo poverenje u prodavca jer o proizvodu
ne zna mnogo; ku- pac-saučesnik: rado igra na kartu dodirnih tačaka koje bi mogao imati s
prodavcem, ukoliko ovaj ume da uspostavi dobru komunikaciju s njim; kupac-profiter: on je
manipulator čija se strategija sastoji u tome da direktno upozna dobavljača, kako bi iz toga
izvukao maksimum pogodnosti; iskusni kupac: posvećuje pažnju prodavcu, koga poštuje, kao i
ponuđenom proizvodu, svestan je svojih potreba, s njim se lako komunicira. Valeri je bila pet-
šest godina starija od tih de- vojaka; uzdigla se s nivoa na kojem su one sad bile, i postigla
profesionalni uspeh o kojem najveći broj njih nije smeo ni da sanja. Upućivale su joj zadivljene,
pomalo glupave poglede.
Imao sam sad ključeve njenog stana; po pravilu, tu sam je čekao uveče, čitao sam Kurs
pozitivne filoso- fije Ogista Konta. Sviđao mi se taj dosadan i gust tekst; često sam čitao istu

63
stranicu tri-četiri puta zare- dom. Trebalo mi je skoro tri nedelje da završim peto poglavlje,
„Preliminarna razmatranja o spontanom prirodnom redu ljudskih društava". Zaista, bila mi je
neophodna teorija koja bi mi pomogla da shvatim svoju društvenu poziciju.
„Preterano radiš, Valeri..." rekao sam joj jedne majske večeri, dok se odmarala, sklupčana na
kana- beu u salonu. „To bar nečemu treba da posluži. Trebalo bi da ostavljaš novac na stranu,
inače će on, ovako ili onako, otići na gluposti." Složila se sa mnom. Sutradan ujutro uzela je
dvočasovnu pauzu i otišli smo u Crédit Agricole, blizu Por d'Orleana, da otvorimo zajednički
račun. Potpisala mi je ovlašćenje i zatim sam ja ponovo otišao, dva dana kasnije, u banku, da raz-
govaram sa savetnikom. Odlučio sam da ostavljamo na stranu dvadeset hiljada franaka mesečno,
od njene plate - pola u program osiguranja, drugu polovinu u program stambene štednje. Sad sam
skoro sve vreme bio kod nje, nije više imalo nikakvog smisla da zadržavam svoj stan.
Ona sama mi je to rekla, početkom juna. Vodili smo ljubav, najveći deo popodneva: umotani
u čar- šave, pravili smo duge pauze; zatim me ona dirkala, ili mi je pušila, ja sam ponovo ulazio
u nju; ni jedno ni drugo nismo svršavali, svaki put kad bi me pipnu- la, lako bi mi se podigao, a
njena vagina je stalno bila vlažna. Bilo joj je dobro, video sam to, smirenost joj je bila u pogledu.
Oko devet predložila je da odemo na večeru u italijanski restoran, u blizini parka Monsuri. Još se
nije bilo sasvim smrklo, bilo je veoma prijatno. Trebalo je posle da svratim do svog stana, ako
hoću, kao obično, da odem na posao sa kravatom i u odelu. Kelner nam je doneo dva koktela -
specijalitet kuće.
„Znaš šta, Mišel..." rekla mi je kad se on udaljio, „mogao bi da se preseliš kod mene. Ne
verujem da je potrebno da još dugo igramo komediju nezavisnosti. Ili, ako hoćeš, možemo da
zajednički iznajmimo stan."
Da, u izvesnom smislu, to mi se više sviđalo; recimo da sam tako imao ubedljiviji utisak o
novom početku. Tačnije govoreći, o početku uopšte, kad sam ja u pitanju; konačno, ali ni s njom
nije bilo drugačije. Covek se navikne na izolovanost i na nezavisnost; to, naravno, nije dobra
navika. A ako sam hteo da doži- vim nešto što liči na porodični život, sad je očigledno bio
trenutak za to. Bile su mi poznate, naravno, i nepovoljne strane ove priče; znao sam da želja brže
splašnjava u svakodnevnom životu para. Ali ona nestaje u svakom slučaju, to je zakon življenja.
I možda je tada moguće ostvariti neki drugi tip zajednice - mnogo osoba je bilo uvereno da je
tako. Te večeri, međutim, moja želja za Valeri bila je daleko od toga da splasne. Pre nego što
smo se rastali, poljubio sam je u usta: široko je rastvorila usne, prepuštajući se sasvim poljupcu.
Uvukao sam ruke u njenu trenerku, u gaćice, položio dlanove na njenu zadnjicu. Odmakla je lice
od mog, osmotrila levo-desno: ulica je bila sasvim pusta. Klekla je na trotoar, otvorila mi šlic,
uzela kitu u usta. Naslonio sam se na metalnu ogradu parka: bio sam gotov da svršim. Sklonila je
usne i nastavila da me draži s dva prsta, uvlačeći mi pri tom drugu ruku u pantalone, da miluje
muda. Zatvorila je oči, ja sam joj svršio po licu. U tom trenutku sam pomislio da će briznuti u
plač; ali ipak nije, zadovoljila se time da poliže spermu koja joj se slivala niz obraze.
Već sutradan ujutro bacio sam se na oglase; trebalo je potražiti nešto u južnim delovima
grada, zbog Valerinog posla. Nedelju dana kasnije našao sam: bio je to veliki četvorosoban stan,
na tridesetom spratu kule Opal, blizu kapije Soazi. Nikad ranije nisam iz stana imao lep pogled
na Pariz; nisam ga baš ni tražio, istinu govoreći. U trenutku kad sam se preseljavao, shvatio sam
da mi nije stalo ni do čega što se nalazilo u mom stanu. Mogao sam zbog toga osetiti radost,
nešto nalik pijanstvu od nezavisnosti; bio sam, međutim, gotovo uplašen. Ziveo sam znači,
četrdeset godina a nisam imao nikakav lični odnos prema bilo kojoj stvari. Imao sam, sve u
svemu, dva odela, koja sam nosio zavisno od prilike. Knjige, da, imao sam knjige; ali njih sam
lako mogao ponovo da kupim, nijedna od njih nije predstavljala ništa ni retko ni dragoceno.

64
Mnoge žene našle su se na mom životnom putu, a ni od jedne nisam sačuvao ni sliku ni pismo.
Nisam, šta- više, imao ni svojih slika: o tome kakav sam bio u petnaestoj, dvadesetoj ili tridesetoj
godini - nisam imao nikakvo sećanje. Nisam imao ništa zaista lično ni medu papirima: ceo moj
identitet nalazio se u nekoliko dokumenata, koje je bilo lako složiti u kartonsku fasciklu
uobičajenog formata. Pogrešno je tvrditi da su ljudska bića jedinstvena, da nose neku
nezamenljivu posebnost: kad sam ja u pitanju, ni na koji način nisam uočavao ni traga od takve
posebnosti. Svi se mi, najčešće uzaludno, upinjemo da razlikujemo individualne sudbine,
karaktere. Ukratko, ideja o posebnosti ljudske ličnosti jeste pompezna besmislica. Covek se seća
sopstvenog života, napisao je negde Sopenhauer, tek nešto više nego romana koji je nekad u
prošlosti pročitao. Da, to je to: tek nešto više.
U drugoj polovini juna Valeri je opet imala užasno mnogo posla; problem u poslovanju sa
velikim brojem zemalja istovremeno, predstavljaju vremenske razlike, a zbog tih vremenskih
razlika čovek bi praktično morao da bude aktivan dvadeset četiri sata dnevno. Bivalo je sve
toplije, leto je obećavalo da će biti divno, ali u tom trenutku nismo baš mnogo uživali u njemu.
Posle posla, s posebnim zadovoljstvom svraćao sam kod braće Tang, pokušavao da se i sam
bavim azijskom kuhinjom. Ali, pokazalo se da je to suviše komplikovano za mene: trebalo je
utvrditi pravi uravnoteženi odnos sastojaka, na poseban način seckati povrće - podrazumevalo je
to gotovo drugačiji mentalni sklop. Bacio sam se, zato, na italijansku kuhinju, meni ipak
dostupniju. Nikada ne bih povero- vao da ću, u životu, jednog dana otkriti zadovoljstvo u
kuvanju. Ljubav čoveka posvećuje.
U pedesetoj lekciji iz sociologije Ogist Kont pobija onu „čudnu metafizičku zabludu", prema
kojoj porodicu određuje tip društva. Zasnovana, uglavnom, na privrženosti i zahvalnosti, piše on,
porodična zajednica je predodređena da direktno zadovoljava, samim svojim postojanjem, celinu
naših instinktivnih potreba, nezavisno od bilo kakve pomisli o aktivnoj i stalnoj saradnji s
određenim ciljem, osim ako za cilj nema svoje sopstveno utemeljenje. Ako, na žalost, usaglaša-
vanje poslova postane jedini smisao veze, porodična zajednica nužno pokazuje tendenciju da se
degeneriše u običnu asocijaciju, a često joj, čak, i ne treba dugo da se suštinski razbije. U
kancelariji sam i dalje nastojao da radim što je manje moguće; morao sam, ipak, da organizujem
dve ili tri važne izložbe; iz ostaloga sam se izvukao bez većih teškoća. Nije posebno teško raditi
u kancelariji: dovoljno je biti pomalo pedantan, brzo donositi odluke, i držati ih se. Ja sam veoma
rano shvatio da nije obavezno doneti najbolju odluku, da je najčešće dovoljno doneti bilo kakvu
odluku - pod uslovom da se to učini brzo, ukoliko se radi u javnom sektoru. Eliminisao sam,
tako, neke umetnič- ke projekte, prihvatao druge, rukovodio sam se, pri tome, nedovoljno jasnim
kriterijumima, nije mi se desilo nijednom za deset godina da tražim dodatnu informaciju, i zbog
toga, uglavnom, nisam osećao nikakvo kajanje. U suštini, nisam mnogo cenio savremenu
umetnost. Većina umetnika koje sam poznavao, ponašala se kao da su pravi preduzetnici:
pažljivo su pratili nove pravce, onda hitali da zauzmu pozicije. Kao i preduzetnici, izlazili su
masovno iz istih škola, štanco- vani u istom kalupu. Bilo je, ipak, i razlika: u domenu umetnosti,
nagrada za inovaciju bila je značajnija nego u drugim oblastima; sem toga, umetnici su najčešće
funkcionisali organizovano, u čoporima ili mrežama., za razliku od preduzetnika - usamljenih
bića okruženih neprijateljima-akcionarima, uvek spremnim da ih napuste, i rukovodiocima, uvek
spremnim da ih izdaju. Veoma retko sam u umetničkim dosijei- ma, kojima sam se bavio, osetio
postojanje prave unutrašnje potrebe. Krajem juna postavljena je izložba Bertrana Bredana, koju
sam, od samog početka, svesrdno podržavao - na ogromno iznenađenje Mari- -Zan, naviknute na
moju ravnodušnu popustljivost, koja je, uz to, gajila veliku odbojnost prema umetničkim delima
toga tipa. Nije ovo bio mlad umetnik, u doslovnom smislu reči, imao je već četrdeset tri godine i

65
psihički je bio, uglavnom, istrošen - veoma nalik na pesnika-alkoholičara u filmu Zandarm iz
Sen-Tro- pea. Postao je poznat posebno po tome što je ostavljao meso da se ucrvlja u gaćicama
mladih žena, ili što je u svom sopstvenom izmetu gajio muve, koje je zatim puštao u galerije.
Nikad nije imao mnogo uspe- ha, nije pripadao pravim klanovima, i uporno se držao trash struje,
pomalo demodirane. Osećao sam kod njega izvesnu autentičnost - mada je, možda, to prosto bila
autentičnost neuspeha. Nije mi delovao sasvim uravnoteženo. Njegov poslednji projekat bio je,
uz to, gori nego prethodni - ili bolji, zavisi kako se gleda. Napravio je video-zapis o sudbini
leševa onih ljudi koji pristaju da posle svoje smrti zaveštaju telo nauci - što znači, na primer, da
mogu da posluže kao materijal za vežbe disekcije u medicinskim školama. Nekoliko studenata
medicine, normalno obučenih, trebalo je da se pomeša s publikom i da povremeno pokazuju
odsečenu ruku, ili oči izvađene iz duplji - u principu, trebalo je da prave šale koje, kako se priča,
studenti medicine obožavaju. Pogrešio sam što sam na otvaranje izložbe poveo Valeri,
izmoždenu posle napornog radnog dana. Bio sam iznenađen kad sam utvrdio da se skupilo
prilično sveta, među njima i više značajnih osoba: da li je to bio početak perioda milosti za
Bertrana Bredana? Posle pola sata Valeri je bilo dosta, zamolila me je da krenemo. Jedan od
studenata medicine tada je stao pred nju držeći na dlanu odse- čen kurac, sa jajima koja su još
bila oivičena dlakama. Okrenula je glavu s gađenjem, povukla me ka izlazu. Sklonili smo se u
kafić „Bobur".
Pola sata kasnije tamo upade Bertran Bredan, u pratnji dve-tri ribe, koje sam poznavao, i još
nekih ljudi, prepoznao sam direktora odseka za podršku stvaralaštvu iz Fonda za depozite i
konsignacije. Smestili su se za susedni sto; nije mi bilo druge nego da odem da se pozdravim s
njima. Bredan je bio očigledno zadovoljan što me vidi - činjenica je da sam mu dao ozbiljnu
podršku za večerašnju izložbu. Razgovor se odužio, Valeri mi se pridružila za stolom. Ne znam
više ko je predložio da odemo na čašu pića u „Bar-bar", verovatno sam Bredan. Pogrešio sam što
sam prihvatio poziv. Najveći broj svingerskih klubova, koji su pokušali da, jednom nedeljno,
uključe u svoj zabavni program sado/mazo veče, propali su. Naprotiv, „Bar-bar", koji se od
početka opredelio isključivo za sado/mazohističku praksu, ne tražeći pri tom, na ulazu, striktan
dresh-code - osim nekih izuzetnih večeri - nije gubio posetioce od trenutka otvaranja. Prema
onome što sam čuo, sado/mazo milje bio je prilično specifičan, sastavljen od ljudi koje uopšte
nisu interesovali obični seksualni odnosi, i koji su se, prema tome, užasavali odlaska u klubove
sa klasičnim grupnim seksom.
Pored ulaza, žena od nekih pedesetak godina, lut- kastog lica, vezana lisicama, zavezanih
usta, vrtela se u kavezu. Primetio sam, zagledavši je, da je okovana: članci na nogama bili su joj
privezani za stranice kaveza metalnim lancima; na sebi je od odeće imala samo korset od crnog
skaja, iz kojeg su visile njene velike otromboljene grudi. Bila je to, kako su pravila tog mesta
nalagala, robinja koju je njen gospodar nudio na prodaju tokom cele večeri. Nije se činilo da joj
je previše zabavno, primetio sam da se okreće ta- mo-amo pokušavajući da sakrije guzove,
prilično zahvaćene celulitom; ali to nije bilo moguće, kavez je bio otvoren sa sve četiri strane.
Možda je to radila da bi zaradila za život, znao sam da neko može iznajmiti sebe kao robinju za
hiljadu do dve hiljade franaka za veče. Imao sam utisak da je to neka niža činovnica,
telefonistkinja na centrali Socijalnog osiguranja, koja je ovo radila da bi sastavila kraj s krajem u
mesecu.
Bio je još samo jedan slobodan sto, blizu ulaza u prvu salu za mučenje. Tek što smo seli, jedan
čova, nalik na činovnika, potpuno ćelav, velikog stomaka, u ode- lu s prslukom, prođe, vezan
lancem, a gospodarica mu je bila crnkinja gole zadnjice. Kad je stigla do našeg stola, zastala je,
naredila mu da se skine do pojasa. On je poslušao. Izvukla je iz tašne metalne štipalj- ke; on je

66
imao sise prilično debele i nabubrele za jednog muškarca. Zakačila je štipaljke o njegove bra-
davice, koje su bile izdužene i crvene. Napravio je bolnu grimasu. Ona ga ponovo cimnu lancem:
spustio se četvoronoške i počeo nespretno da puzi za njom; nabori na stomaku tresli su mu se,
olovnobledi pri prigušenom svetlu. Naručio sam viski, Valeri sok od pomorandže. Pogled joj je
bio uporno spušten na sto, nije gledala šta se dešava okolo, nije učestvovala ni u razgovoru.
Maržori i Zeraldin, dve devojke koje sam upoznao u Direkciji likovnih umetnosti, bile su,
naprotiv, veoma uzbuđene. „Smerno je, večeras je veoma smerno", brundao je Bredan,
razočaran. Objasnio nam je zatim da, nekih večeri, klijenti puštaju da im se zabijaju igle u
mošnice ili u vršak uda; jednom je čak video nekog tipa kome je ukrotiteljka kleštima iščupala
nokat. Valeri je poskočila od gađenja.
„Ja to smatram apsolutno odvratnim", reče ona, ne mogavši više da se uzdržava.
„Zašto odvratno?" protestovala je Zeraldin. „Od trenutka kad postoji slobodan pristanak
učesnika, ja ne vidim nikakav problem. To je ugovor, i to je sve."
„Ne verujem da se može slobodno pristati na poni- žavanje i patnju. A čak i kad bi to bio
slučaj, ipak mi se ne čini dovoljno jakim razlogom za uživanje u patnji."
Valeri je bila zaista iznervirana, čekao sam trenutak da skrenem razgovor na izraelsko-
palestinski sukob; onda sam shvatio da me uopšte nije briga za mišljenje tih devojaka; čak i ako
budu prestale da se javljaju, to će mi zapravo smanjiti opterećenje na poslu. „Da, ti ljudi se i
meni pomalo gade", potvrdio sam i ja. „i vi mi se gadite isto tako", dodao sam tihim glasom.
Žeraldin nije čula, ili se pravila da nije čula. „Ako sam ja punoletna osoba koja daje
pristanak", nastavila je ona, „i ako se moja fantazija svodi na patnju, na istraživanje mazohističke
dimenzije moje seksualnosti, ne vidim u ime čega bi me iko smeo sprečavati u tome. Živimo u
demokratiji." I ona se nervirala, osećao sam da će se vrlo brzo pozvati na ljudska prava. Na reč
de- mokratija, Bredan joj dobaci jedan lako prezriv pogled; onda se obratio Valeri: „Imate
pravo", rekao je sumorno, „to je apsolutno odvratno. Kad vidim nekog da pristaje da mu čupaju
nokte kleštima, a da zatim bude popisan i da jede izmet svog mučitelja, nalazim da je to
odvratno. Ali, upravo je odvratna strana ljudskog bića ono što mene interesuje."
Posle nekoliko sekundi, Valeri s mukom upita: „Zašto?"
„Ne znam", odgovori prosto Bredan. „Ne verujem u ukleti deo u čoveku, zato što ne verujem
ni u kakav oblik prokletstva, ni blagoslova, uostalom. Ali imam utisak da, približavajući se patnji
i surovosti, gospodarenju i ropstvu, dodirujemo suštinu, intimnu prirodu seksualnosti. Vi u to ne
verujete?" - obraćao se sada meni. Ne, zapravo nisam verovao. Surovost je nešto vrlo iskonsko u
ljudskom biću, nalazimo je kod najprimitivnijih naroda: već u prvim plemenskim ratovima
pobednici su se brinuli da poštede živote nekih svojih zarobljenika, kako bi ih kasnije stavljali na
užasne muke. Ova tendencija se ponavljala, postala konstanta u istoriji, održala se, netaknuta, do
naših dana: čim bi se nekim spoljnim ili građanskim ratom pokušale poništiti svakodnevne
moralne norme, našla bi se ljudska bića - i to bez obzira na rasu, etničku pripadnost i kulturu -
spremna da se prepuste uživanjima u zverstvima i zločinima. To se potvrđivalo stalno,
bespogovorno, ali nije imalo nikakve veze sa seksualnim zadovoljstvom - takođe praiskonskim,
takođe vrlo jakim instinktom. Ukratko, nisam se slagao s njim, ali bio sam svestan, kao obično,
da je diskusija uzaludna.
„Hajde da napravimo krug..." reče Bredan pošto je ispio pivo. Pošao sam za njim, u pratnji
ostalih, u prvu salu za mučenje. Bio je to podrum sa svodovima, oštro kamenje je izbijalo iz
zidova. Ambijentalna muzika sastojala se od izuzetno dramatičnih akorda na orguljama, preko
kojih su se čuli krici prokletih duša. Ugledao sam ogromne zvučnike, uokolo su projektori bacali
crvenu svetlost, maske i sprave za mučenje visi- le su na kukama - opremanje prostorije moralo

67
je koštati čitavo bogatstvo. Pod jednim baldahinom je neki ćelav i skeletski mršav tip bio
postavljen četvorono- ške, noge su mu bile ukleštene u neke drvene mengele koje su ga odizale
pedesetak santimetara od poda, ruke su mu se držale na lisicama, spuštenim s tavanice.
Ukrotiteljka u čizmama i s rukavicama, obučena u crni lasteks, obilazila je oko njega, naoružana
bičem sa tankim zupcima u koje je bilo ugrađeno nešto svetlu- cavo, kao drago kamenje. Najpre
mu je dugo bičevala zadnjicu, širokim snažnim udarcima; tip nam je bio okrenut licem, potpuno
nag, i ispuštao je bolne urlike. Mala grupa okupila se oko ovog para. „Ona mora da je na drugom
nivou..." prošaputa mi Bredan. „Nivo jedan je kad se mučitelj zaustavi na pojavu prve krvi."
Ukrotiteljka sad obiđe oko čoveka, stade da pre- tura po svojoj tašnici prikačenoj oko struka,
izvadi iz nje nekoliko udica i zabode ih u njegove mošnice; malo krvi se pojavi na površini u
vidu sjajnih perlica. Zatim, nešto nežnije, poče da mu bičuje genitalije. To je bila baš granična
situacija: ako bi se koji od zubaca nekim slučajem zakačio za udicu, koža na mošnicama mogla
je sasvim da se razdere. Valeri okrete glavu, stisnu se uz mene. „Hajdemo", reče preklinjućim
glasom, „hajdemo, objasniću ti." Vratili smo se u bar; ostali su bili toliko zaneti prizorom da nisu
obratili nikakvu pažnju na nas. „Žena koja bičuje onog tipa..." reče mi poluglasno, „prepoznala
sam je. Videla sam je samo jednom, ali sam sigurna da je to ona... To je Odri, Žan-Ivova žena."
Odmah zatim otišli smo. U taksiju, Valeri je bila kao zgromljena, nepomična. Ćutala je i u
liftu, sve do stana. Tek kad smo zatvorili vrata, okrenula se ka meni:
„Mišel, da li smatraš da sam suviše konvencionalna?"
„Ne. I ja se onoga užasavam."
„Ja razumem da postoje dželati: od toga mi je muka, ali znam da postoje i ljudi koji osećaju
zadovoljstvo da muče druge; ono što ne mogu da razumem, jeste postojanje žrtava. Ne uspevam
da shvatim da jedno ljudsko biće može doći do toga da više voli patnju od uživanja. Ne znam,
trebalo bi ih prevaspitava- ti, voleti ih, naučiti ih šta je to zadovoljstvo."
Slegao sam ramenima, kao da sam hteo da kažem da tema nadilazi moje moći - a to se
dešavalo u skoro svim prilikama u mom životu. Stvari koje ljudi čine, one koje pristaju da
podnose... ništa se iz toga nije moglo izvući, nikakav opšti zaključak, nikakav smisao. Svlačio
sam se ćutke. Valeri je sela na krevet pored mene. Osećao sam da je napeta, da je i dalje muči
ova tema.
„Ono što me u svemu ovome plaši", nastavila je, „jeste činjenica da nema nikakvog fizičkog
kontakta. Svi nose rukavice, koriste sprave. Nikada se koža ne dodiruje, nema nikada nijednog
poljupca, dodira, milovanja. Za mene je sve to upravo suprotno od seksualnosti."
Bila je u pravu, mada pretpostavljam da sledbenici sado/mazo pristupa smatraju svoja
iskustva apoteozom seksualnosti, njenim vrhunskim izrazom: svako je ostajao zatvoren u svojoj
koži, potpuno prepušten svom osećanju da je jedinstveno ljudsko biće; bio je to, prosto jedan od
načina gledanja na stvari. U sva
kom slučaju, sigurno je da broj ovakvih mesta stalno raste. Veoma sam lako mogao da zamislim
da ih pose- ćuju devojke kao Zeraldin i Maržori, na primer, dok mi je, međutim, bilo teško da
zamislim da su njih dve sposobne za prepuštanje, neophodno za penetraciju, to jest za bilo kakav
seksualni odnos.
„Prostije je to nego što se misli", rekao sam na kraju. „Postoji seksualnost ljudi koji se vole i
seksualnost ljudi koji se ne vole. Kad više ne postoji mogućnost identifikacije s drugim, jedino
što preostaje je patnja - i surovost."
Valeri se privila uza me. „Živimo u čudnom svetu", reče ona. U izvesnom smislu, ostala je
čedna, zaštićena od realnosti svojim stalnim obavezama, koje joj ostavljaju taman toliko vremena

68
da obavi kupovine, da se odmori, i da ponovo krene. Dodala je: „Ne sviđa mi se svet u kojem
živimo."
Tri velike želje potrošača otkrilo nam je naše istraživanje: želju za sigurnošću, želju za nežnošću,
želju za lepim.
Tridesetog juna stigli su izveštaji putničkih agencija o broju rezervacija. Bili su izvanredni.
Program El- dorador otkrića pokazao se uspešnim, odmah je dao bolje rezultate od dotadašnje
formule Eldorador - koja je, s druge strane, i dalje beležila pad. Valeri je odlučila da uzme
nedelju dana odmora; otišli smo kod njenih roditelja u Sen-Ke-Portrije. Osećao sam se malo
matorim za ulogu verenika koga predstavljaju porodici: ipak sam imao trinaest godina više od
nje, i prvi put se nalazio u sličnoj situaciji. Voz se zaustavio u Sen-Brijeu, njen otac nas je čekao
na stanici. Nežno je poljubio kćerku, dugo je grlio, videlo se da mu je nedostajala. „Malo si
smršala", rekao joj je. Zatim se okrenuo meni, pružio mi ruku, ne zagledajući me suviše. I on je
bio pomalo uplašen, verujem: znao je da radim u Ministarstvu kulture dok je on bio samo seljak.
Majka joj je bila mnogo pričljivija, dugo me ispitivala kako živim, šta radim, kako provodim
slobodno vreme. Konačno, pokazalo se da sve nije bilo toliko teško: Valeri je bila tu; s vremena
na vreme odgovarala je umesto mene, razmenjivali smo poglede
razumevanja. Nisam uspevao da zamislim kako bih se ja ponašao u takvoj situaciji, kad bih imao
decu, jednog dana; mnogo šta nisam uspevao da zamislim o budućnosti.
Večera je bila pravi praznični obed, s jastogom, jag- njećim butom, sirevima, kolačima s
jagodama i kafom. Bio sam sklon da u tome vidim znak prihvatanja, i?ko sam, naravno, znao da
je jelovnik pripremljen una- pred. Valeri je vodila glavnu reč, pričala uglavnom o svom novom
poslu - o kome sam ja znao skoro sve. Pogled mi je lutao po zavesama, ukrasnim sitnicama,
porodičnim fotografijama u ramovima. Bio sam u porodici, bilo je to dirljivo i pomalo
zastrašujuće.
Valeri je insistirala da spavamo u sobi koja je bila njena kad je bila devojčica. „Bolje bi bilo
da uzmete gostinsku sobu", protestovala je majka, „biće vam pretesno." Tačno je da je krevet bio
malo uzak, ali ja sam se, razmičući Valerine gaćice i milujući joj zatim klitoris, silno uzbudio pri
pomisli da je ona tu spavala kad je imala trinaest-četrnaest godina. Izgubljene godine, rekoh sebi.
Kleknuo sam pored kreveta, svukao joj sasvim gaćice, okrenuo je ka sebi. Zatvorila je vaginu
krajem mog uda. Pravio sam se da ulazim i da se povlačim, po nekoliko santimetara, sitnim
brzim pokretima, stežući joj istovremeno dojke dlanovima. Svršila je uz prigušen krik, zatim
prsla u smeh: „Moji roditelji još ne spavaju", reče. Ponovo sam ušao u nju, jače, da sad i ja
svršim. Gledala je šta radim, sjajnih očiju, i pritisla mi ruku na usta baš u trenutku kad sam svršio
u njoj, mumlajući promuklo.
Nešto kasnije radoznalo sam zagledao nameštaj u sobi. Odmah iznad „Ružičaste biblioteke",
na jednoj polici, stajale su male sveske, brižljivo umotane. „0, to", reče ona, „to sam pisala kad
sam imala de- set-dvanaest godina. Možeš da pogledaš. To je nešto o Klubu petorice."
„Šta ti je to?"
„Neobjavljene priče o Klubu petorice, ja sam ih napisala."
Izvukao sam sveščiće: bili su tu Klub petorice u svemiru, Klub petorice u Kanadi...
Odjednom sam zamislio malu maštovitu devojčicu, uglavnom usamljenu, koju nikada neću
upoznati.
U danima koji su sledili, nismo radili ništa posebno, sem što smo išli na plažu. Vreme je bilo
lepo ali voda je bila suviše hladna da bismo se duže kupali. Valeri je satima ostajala ispružena na
suncu; polako je dolazila sebi: protekla tri meseca bila su najteža u njenom radnom veku. Jedne

69
večeri, tri dana po dolasku, započeo sam priču o tome. Bilo je to u „Oceanic baru", pošto smo
upravo naručili koktele.
„Imaćeš, verujem, manje posla sad kad je projekat uspešno lansiran"
„U prvo vreme, da", pomalo zbunjeno se osmeh- nula. „Ali, vrlo brzo treba ponuditi nešto
novo."
„Zašto? Zašto se ne stane na ovome?"
„Zato što je takva igra. Kad bi Zan-Iv bio tu, on bi ti rekao da je to princip kapitalizma: ako
ne ideš na- pred, mrtav si. Osim ako nisi stekao zaista odlučujuću prednost nad konkurentima: u
tom slučaju možeš da predahneš nekoliko godina; ali mi još nismo dotle stigli. Princip Eldorador
otkrića je dobar, to je genijalna ideja, lukava ako hoćeš, ali to nije ništa novo, već samo dobro
dozirana mešavina dva ranija koncepta. To i nije bilo komplikovano napraviti; ono što je bilo
mnogo teže, jeste da se projekat postavi na noge u tako kratkom roku. Ali ja sam sigurna da su,
na primer, Nove granice u stanju da izbace konkurentsku ponudu već sledećeg leta. Ako hoćemo
da sačuvamo prednost, moraćemo ponovo da unosimo novine."
„i to se nikad neće završiti?"
„Ne verujem, Mišel. Ja sam dobro plaćena, unutar sistema koji poznajem: prihvatila sam
pravila igre."
Mora da sam delovao sumorno; obgrlila me je oko vrata. „'Ajde da jedemo..." rekla je. „Moji
roditelji nas čekaju."
Vratili smo se u Pariz u nedelju uveče. Već u pone- deljak ujutro Valeri i Zan-Iv imali su
sastanak sa Erikom Legenom. Zeleo je da im prenese zadovoljstvo Grupacije zbog prvih
rezultata u njihovoj akciji opo- ravljanja Eldoradora. Jednoglasno, upravni odbor odlučio je da
im dodeli nagradu u vidu akcija firme - što je bio pravi izuzetak kad je reč o kadrovima koji su
manje od godinu dana u kući.
Uveče, sve troje smo izašli na večeru u marokanski restoran u Ulici Ekol. Zan-Iv je bio loše
obrijan, glava mu se klatila i kao da je bio pomalo naduven. „Mislim da je počeo da pije", rekla
mi je Valeri u taksiju. „Proveo je užasan odmor sa ženom i decom na ostrvu Re. Trebalo je da
tamo ostane petnaest dana, ali se vratio već prve nedelje. Rekao mi je da zaista nije više mogao
da podnosi prijatelje svoje žene."
Zaista, videlo se da mu nije sve potaman: nije ni pipnuo tažin, naručio je za sebe samo vino.
„Tu smo", dobacio je podrugljivim tonom, „počinjemo da pecamo veliku ribu." Zavrteo je
glavom, iskapio svoju čašu vina. „Izvinite me", rekao je skrušeno, „ne bi trebalo ovako da
govorim." Položio je na sto ruke; one su lagano podrhtavale, čekao je: drhtavica se smirila, malo-
pomalo. Onda je pogledao Valeri u oči.
„Znaš li šta se desilo sa Mariliz?"
„Mariliz Lefransoa? Ne, nisam je videla. Da nije bolesna?"
„Nije bolesna, ne. Provela je tri dana u bolnici pod sedativima; ali nije bolesna. Bila je
napadnuta i silovana, dok se vraćala s posla, u vozu za Pariz, prošle srede."
Mariliz se vratila na posao sledećeg ponedeljka. Po svemu sudeći, bila je nervno uzdrmana;
pokreti su joj bili usporeni, gotovo mehanički. Jednostavo, isuviše jednostavno je pričala o svom
doživljaju; nije delovalo prirodno. Njen ton je bio neutralan, lice bezizražajno i ukočeno kao da
automatski ponavlja svoj iskaz. Izlazeći s posla u 22.15 odlučila je da uhvati voz u 22.21, misleći
da će tako stići brže nego da čeka taksi. Tri četvrtine mesta u vagonu bilo je prazno. Približila su
joj se četiri tipa, odmah su počeli da je vređaju. Prema onome što se od nje moglo saznati, bili su
karipskog izgleda. Pokušala je da razgovara, da se šali s njima; u zamenu za taj pokušaj, dobila je
nekoliko šamara, od kojih se gotovo onesvestila. Zatim su se bacili na nju, dvojica su je oborila

70
na pod. Počeli su da prodiru u nju, bez milosti, u sve otvore. Svaki put kad bi pokušala da vikne,
dobijala je udarac pesnicom, ili novi par šamara. To je trajalo veoma dugo, voz se zaustavljao
nekoliko puta: putnici su silazili, bojažljivo menjali vagone. Kad su se zasitili, tipovi su nastavili
da se iživljavaju i da je vređaju, nazivali je kurvom i kurožderkom. Na kraju, u vagonu nije ostao
više niko. Završili su tako što su pljuvali i pišali po njoj, stojeći u krugu oko nje, zatim su je
šutirali nogama, napola gurnuli pod klupu, a onda mirno izašli na stanici Lion. Prvi putnici
popeli su se dva minuta kasnije i obavestili policiju, koja je odmah stigla. Komesar policije nije
bio suviše iznenađen: po njemu, moglo se reći da je imala sreće. Cesto se dešavalo da, pošto
iskoriste devojku, takvi tipovi završe time što joj u vaginu ili u čmar zabiju šipku s ekserima. Ta
linija voza bila je poznata kao veoma opasna.
Jedna interna beleška podsetila je zaposlene na uobičajene mere opreza i podvukla da im
taksi uvek stoji na raspolaganju, ukoliko moraju da rade do kasno, a da troškove u celini snosi
preduzeće. Patrola čuvara koji su obezbeđivali prostorije i parking bila je pojačana.
Te večeri je Zan-Iv dopratio Valeri, jer su njena kola bila na opravci. U trenutku kad je
napuštao kancelariju, bacio je pogled, kroz prozor, na haotičan pejzaž sastavljen od privatnih
kuća, tržnih centara, solitera. Daleko na horizontu, smog je zalazak sunca obojio neobičnim
ljubičastim i zelenim tonovima. „Čudno je to", reče on, „evo nas ovde, u preduzeću, kao tegleća
marva, dobro hranjeni. A napolju su svuda grabljivice, divlji život. Jednom sam bio u Sao Paolu,
tamo je ova evolucija dovedena do kraja", nastavio je. „To više nije grad, to je neka vrsta
urbanizovanog prostora koja se proteže unedogled, sa favelama, džinovskim poslovnim
zgradama, luksuznim rezidencijama koje čuvaju stražari, do zuba naoružani. Tu živi više od
dvadeset miliona stanovnika, od kojih su mnogi rođeni, živeli i umrli a da nikada nisu napustili
granice svoje teritorije. Tamo su ulice veoma opasne, čak i kad se čovek vozi kolima: vrlo lako
mogu ga napasti na semaforu, kad je crveno, može kakva banda na motorima krenuti u lov na
njega - one najbolje opremljene imaju mitraljeze i minobacače. Da bi se kretali, poslovni ljudi i
bogataši koriste gotovo isključivo helikoptere; heliodromi postoje na krovovima svih banaka i
rezidencijalnih zgrada. Dole, na du - napuštena ulica, prepuštena je siromašnima ili
gangsterima."
Skrećući na južni autoput, dodao je tihim glasom: „Muče me neke sumnje, u ovom trenutku.
Sve manje verujem u važnost sveta koji upravo gradimo."
Nekoliko dana kasnije ponovila se slična scena. Pošto se parkirao ispred zgrade u Aveniji
Soazi, Žan-Iv je pripalio cigaretu, ostao zamišljen nekoliko trenutaka, zatim se okrenuo Valeri:
„Veoma sam zabrinut, zbog Mariliz... Lekari kažu da može da se vrati na posao i, istina, u
izvesnom smislu ona je normalna, nema nikakve krize. Ali ne pokazuje više nikakvu inicijativu,
kao da je paralizovana. Svaki put kad treba nešto da odluči, ona dolazi da me pita za savet; ako
nema mene, u stanju je da me čeka satima a da pri tome ne mrdne ni malim prstom. Za jednog
šefe službe za odnose s javnošću, to nije dobro; ne možemo dalje ovako."
„Nećeš valjda da je otpustiš?"
Zan-Iv ugasi cigaretu, zatim je dugo zamišljen gledao niz bulevar, zavaljen u kolima; rukama
je stezao volan. Izgledalo je da je pomalo uzbuđen, izgubljen. Valeri opazi da su se i na
njegovom odelu počele pojavljivati mrlje.
„Ne znam", uzdahnu on teško, na kraju. „Nikad se još nisam suočio s takvim problemom.
Otpustiti je - to ne, bilo bi to gnusno; ali moraće joj se naći drugi posao, na kome će manje
morati sama da odlučuje, manje kontaktirati s ljudima. Sem toga, otkako joj se ono desilo, počela
je da pokazuje rasističke sklonosti. To je prirodno, može se razumeti, ali u turizmu je to
nedopustivo. U reklamama, u katalozima, u svemu što se odnosi na propagandu i komunikacije,

71
domoroci se po pravilu predstavljaju kao topli, predusretlji- vi i otvoreni ljudi. Nema govora da
se drugačije radi: to je zaista profesionalna obaveza."
Sutradan je Zan-Iv o tome razgovarao sa Lege- nom, koji je bio mnogo manje sentimentalan,
i nede- lju dana kasnije Mariliz je bila prebačena u računovodstvo, da zameni jednu službenicu
koja je upravo otišla u penziju. Trebalo je naćijtiovog šefa službe za odnose s javnošću
Eldoradom. Zan-Iv i Valeri su zajedno razgovarali sa kandidatima. Pošto su saslušali njih
desetak, otišli su na ručak u restoran firme, da popričaju o tome.
„Mislim da treba da uzmemo Nuredina", reče Valeri. „On stvarno ima neverovatan talenat, i
već je radio na mnogo različitih projekata." ,
„Da, on jeste najbolji; ali, meni se čini da je skoro preterano talentovan za ovaj posao. Ne
mogu baš da ga zamislim u službi za odnose s javnošću turističke agencije. Pre bi odgovarao
nekom uglednijem mestu,
više umetničkom. Ovde će se dosađivati, i neće ostati. A osim toga, poreklom je Magrebljanin, to
može stvoriti probleme. Da bi se privukli ljudi, treba koristiti što više klišea o arapskim
zemljama: gostoprimljvost, čaj od nane, fantazije, beduini... Primetio sam da ti štosovi loše
prolaze kad ih nude Magrebljani; u stvari, oni često teško podnose ovakvu sliku o arapskim
zemljama."
„Rasna diskriminacija prilikom zapošljavanja..." primeti Valeri zlobno.
„To ti je idiotski!" Zan-Iv je gotovo zapenušio; otkako se vratio s odmora bio je, očigledno,
suviše napet, počinjao je da gubi smisao za humor. „Svi tako rade!" nastavio je, preglasno; ljudi
za susednim stolom su se okrenuli. „Poreklo ljudi čini deo njihove ličnosti, o tome treba voditi
računa, očigledno. Na primer, ja bih bez oklevanja uzeo nekog tunižanskog ili marokanskog
emigranta - čak i ako je u ovu zemlju došao mnogo posle Nuredina - za pregovore s lokalnim
dobavljačima. Ti ljudi imaju dvostruku pripadnost, što ih čini jakima, sagovornika odmah uhvate
u laži. Sem toga, oni stižu s imidžom nekog ko je uspeo u Francuskoj, ljudi to una- pred cene,
imaju utisak da ne mogu biti prevareni. Najbolji pregovarači koje sam imao, uvek su bili ljudi sa
dvostrukom pripadnošću i poreklom. Ali sad, za ovo mesto, radije bih da uzmemo Brigitu."
„Dankinju?"
„Da. Sto se tiče samog posla, i ona je veoma darovita. I zaista je pravi antirasista - mislim da
je u vezi s nekim Jamajčaninom, a priori je krajnje oduševljena svime što je egzotično. Nema
nameru da rađa decu, zasad. Ukratko, mislim da je ona prava osoba."
Možda je postojao i neki drugi razlog: Valeri se uverila u to nekoliko dana kasnije uočivši
kako Brigit stavlja ruku na Zan-Ivovo rame. „Da, u pravu si", priznao joj je on, pored automata
za kafu, „moj dosije postaje sve gori, sad mu se može dodati i seksualno uznemiravanje... Jeste,
to se desilo dva-tri puta, ali neće ići dalje od toga; uostalom, ona ima dečka." Valeri prelete
pogledom preko njega. Trebalo bi da se ošiša, zaista se zapustio u poslednje vreme. „Ne
prebacujem ti ništa..." reče ona. Kad je posao u pitanju, nije se prome- nio nagore: još uvek je
imao veoma tačne procene ljudi i situacija, finu intuiciju za finansijske aranžmane, ali sve više
liči na nesrećnog čoveka, na olupinu.
Počelo je iščitavanje upitnika o utiscima klijenata; procenat vraćenih upitnika bio je veliki
zahvaljujući nagradnoj igri u kojoj je prvih pedeset ispitanika moglo da dobije nedelju dana
besplatnog odmora. Na prvi pogled, razloge za loše ocene Eldorador - nove formule, bilo je teško
otkriti. Klijenti su bili zadovoljni smeštajem i lokacijom, zadovoljni ishranom, zadovoljni
aktivnostima i predloženim sportovima; uprkos tome, neznatan je bio broj onih koji bi se ponovo
opre- delili za ovaj aranžman.

72
 Slučajno, Valeri je naletela na članak u Tourisme Hebdo, koji je analizirao nove vrednosti do
kojih drže potrošači. Autor se pozivao na model Holbruka i Hirš- mana, koji počiva na
emocijama koje potrošač ulaže kad je reč o nekom proizvodu ili usluzi; svi ovi zaključci nisu
ponudili ništa posebno novo. Novi potrošači bili su opisani kao slabije predvidljivi,
zainteresovani za razne stvari, skloniji zabavi, spremni da se angažuju na humanitarnom planu.
Oni više ne troše da bi se pokazali, već da bi dali dokaza o svojoj umerenosti: jeli su
uravnoteženo, vodili računa o zdravlju; plašili se pomalo drugih ljudi, i budućnosti... Zahtevali su
pravo na nevernost, iz radoznalosti, iz podražavanja; a davali su prednost onome što je solidno,
trajno, autentično. Izražavali su i neke etičke zahteve: više solidarnosti i slično. Sve to bilo je već
napisano i pročitano stotinu puta, psiholozi i sociolozi ponašanja ponavljali su iste reči iz teksta u
tekst, iz jednog časopisa u drugi. Sve to oni su,uostalom, već uzeli u obzir. Naselja Eldorador
bila su sagrađena od tradicionalnih materijala, u duhu lokalne arhitekture. Ishrana u restoranima
sa samousluživa- njem bila je uravnotežena, velika pažnja posvećivana je morskim plodovima,
voću, kritskom načinu ishrane. Među predloženim aktivnostima nalazila se joga, so- frologija,*
taj-ši-šuan. Aurora je bila potpisnik povelje o etičkom turizmu i redovno je davala priloge za
World Wildlife Fund - WWF. Ništa od svega toga izgleda nije bilo dovoljno da spreči pad. ,Ja
sam prosto uveren da ljudi lažu", rekao je Žan-Iv pošto je pročitao, po drugi put, izveštaj o
upitnicima s ocenama klijenata. „Oni izjavljuju da su zadovoljni, zaokružuju svaki put odgovor
'dobro', ali u stvari su se dosađivali tokom celog odmora, a osećaju se krivima da to priznaju. Na
kraju ću prodati sve klubove koji ne mogu da se prilagode formuli Otkrića i uvešću paket
aktivnih odmora: dodaću formulu 4x4, vožnje mongolfijeom, mešui u pustinji, krstarenje
'butrima' - arapskim jedrilicama, ronjenje, kajak na brzim vodama, sve to..."
„Nismo mi jedini u tom manevarskom prostoru."
„Ne..." složio se on obeshrabreno.
„Trebalo bi da pokušamo da provedemo nedelju dana u nekom klubu, inkognito, bez
određenog cilja. Prosto da uhvatimo atmosferu."
„Tačno to!" Žan-Iv se naglo uspravio u svojoj fotelji, dohvatio svežanj upitnika. „Treba
pogledati one koji imaju najgore rezultate." Brzo je prelistavao stranice. „Đerba i Monastiri, to je
katastrofa, moramo napustiti Tunis. Tamo je suviše izgrađeno, konkurencija je spremna da snizi
cene do neverovatnog nivoa; imajući u vidu našu poziciju, to nikada nećemo moći da pratimo."
* Sofrologija - tehnika kojom se čovek uči da postigne harmoničan razvoj ličnosti tako što
potiskuje bolna oseća- nja i fizičke bolove (prim prev.).

„Imaš li već ponude za kupovinu?"

„Čudno, ali Neckermann je zainteresovan. Oni žele da se bace na klijentelu iz bivših istočnih
zemalja: Češke, Mađarske, Poljske... vrlo nizak nivo, ali Košta Brava je prosto prezasićena.
Interesuje ih i naš klub u Agadiru, predlažu razumnu cenu. U priličnom sam iskušenju da ga
ustupim: uprkos tome što je na jugu Maroka, Agadir ne uspeva da se 'odlepi'; vidim da ljudi više
vole Marakeš."
„Marakeš je baš nikakav."
„Znam to... Čudno je, međutim, da Sarm-el-Seik uopšte ne ide, a raspolaže pravim adutima:
najlepše koralno podvodno tle na svetu, šetnje po Sinajskoj pustinji..."
„Tačno, ali to je u Egiptu."
„Pa šta?"

73
 „Po mom mišljenju, niko nije zaboravio atentat u Luksoru, 1997. godine. Ipak je tu bilo
pedeset osmoro mrtvih. Jedina šansa da uspemo da prodamo Šarm- -el-Šeik jeste da sklonimo
oznaku Egipat."
„1 šta da stavimo umesto nje?"
„Ne znam, Crveno more, na primer."
„OK, Crveno more, ako ti kažeš." Pribeležio je, pa opet počeo da prelistava papire. „Afrika
dobro ide. Čudno, Kuba beleži loše rezultate. Međutim, u modi je kubanska muzika, latinski
ambijent i slično. San Domingo, na primer, ne prazni se." Proučavao je opis kubanskog kluba:
Hotel u Gvadalavaki je nedavno sagrađen, po tržišnim cenama. Ni suviše sportski, ni suviše
porodičan. U neobuzdanom ritmu salse, proživite magiju kubanskih noći... A prihodi su pali za
15 odsto. Mislim da bi se moralo otići i videti na licu mesta - bilo tamo, bilo u Egipat."
„Idemo kuda ti kažeš, Zan-Iv", odgovori ona umorno. „U svakom slučaju, prijaće ti da
putuješ bez žene."
Avgust u Parizu: dani su bili vreli i čak zagušljivi, ali se toplo vreme nije održalo došla je
oluja i u roku od dva dana sasvim je zahladnelo. Zatim se opet vratilo sunce, stub u termometru i
stopa zagađenosti počeli su ponovo da rastu. Pridavao sam tome, istinu govoreći, samo površan
značaj. Odrekao sam se poseta peep- -shotuu otkako sam upoznao Valeri; takođe sam se bio
odrekao, i to pre mnogo godina, tzv. gradske avanture. Pariz za mene nikada nije bio praznik,
nisam video nikakvog razloga da to sad postane. Međutim, pre de- set-petnaest godina, kad sam
počeo da radim u Ministarstvu kulture, posećivao sam sve nezaobilazne noćne klubove i barove.
Nisam znao o čemu da pričam, osećao sam da uopšte nisam u stanju ni da zapo- denem razgovor
s bilo kim; nisam znao čak ni da igram. Zbog svih tih okolnosti postao sam alkoholičar. Alkohol
me nikada nije izneverio, ni u jednom trenutku mog života; bio mi je, naprotiv, stalna potpora.
Posle dvanaestak džin-tonika čak mi se dešavalo, ponekad - u stvari prilično retko, sve u svemu,
četiri ili pet puta - da prikupim energiju neophodnu da ubedim neku ženu da pođe u krevet sa
mnom. Rezultat je, po pravilu, bio razočaravajući: nije mogao da mi se digne i ja bih zaspao
posle nekoliko minuta. Nešto kasnije otkrio sam da postoji vijagra; natapanje u alkoholu mnogo
je smetalo njenoj efikasnosti, ali povećanjem doze moglo se ipak nešto postići. U svakom
slučaju, bilo je to klanje vola za pola kile mesa. Pre Valeri, ja, u stvari, nisam sreo nijednu
devojku koja bi uopšte mogla da se primakne tajlandskim prostitutkama; ili možda jesam, kad
sam bio veoma mlad: s devojkama od šesnaest-sedamnaest godina mogao sam još i da osetim
nešto. Ali u kulturnim krugovima koje sam posećivao, to je bila, otvoreno govoreći, katastrofa.
Devojke iz tih krugova nisu se uopšte interesovale za seks, već isključivo za zavođenje: a to
zavođenje bilo je elitističko, otkačeno, treš zavođenje, nimalo erotsko, u stvari. U krevetu su bile
bukvalno nesposobne za bilo šta. Ili im je bilo potrebno fantaziranje, čitava gomila bljutavih i
kičerskih scenarija, čije mi je i samo spominjanje bilo odvratno. Sviđalo im se da pričamo o
seksu, to je izve- sno, i to je čak bila glavna tema njihovih razgovora; ali nije bilo u njima ni
trunke prave senzualne naivnosti. Ni muškarci nisu vredeli više. To je, u svakom slučaju,
francuska tendencija: da se priča o seksu u svakoj prilici a da se nikada ništa ne uradi; to je
počinjalo ozbiljno da mi smeta.
Sve može da se desi u životu, a još češće može da se ne desi ništa. Ovoga puta, ipak, u mom
životu nešto se desilo: našao sam ljubavnicu i ona me je činila srećnim. Mesec avgust je za nas
bio vrlo miran. Espi- talije, Legen i, uopšte, svi šefovi Aurore otišli su na odmor. Valeri i Zan-Iv
su se složili da ključne odluke donesu posle boravka na Kubi, početkom septembra. Nastupio je
pravi odmor, period mira. Zan-Iv se osećao malo bolje. „Konačno je odlučio da potraži kurve",
saopštila mi je Valeri. „Trebalo je to već odavno da učini. Sad manje pije, mirniji je."

74
 „Međutim, koliko me sećanje služi, kurve ne pružaju neko posebno uživanje."
„Da, ali ovo je drugačije, ovo su devojke koje se nude preko Interneta. Prilično mlade, često
studentki- nje. Opredeljuju se za malo mušterija, biraju ih, ne rade to isključivo zbog novca.
Konačno, on sam kaže da nije tako loše. Ako hoćeš, probaćemo jednog dana. Neka biseksualna
cura za nas dvoje, znam da to popa- ljuje muškarce; a i ja, u stvari, volim devojke."
Nismo to radili toga leta; međutim, sama činjenica da mi je to predložila, strašno me je
uzbuđivala. Baš imam sreće. Valeri je znala različite trikove da održi želju u muškarcu, ne u
potpunosti, naravno, to nije moguće, ali, recimo, da je održava na nivou dovoljnom da se ljubav
vodi s vremena na vreme, dok svemu ne dode kraj. Poznavanje tih stvari, iskreno govoreći, nije
ništa posebno, toliko je lako, toliko smešno lako; ali ona je volela to da radi, uživala je u tome,
radovala se kad vidi kako se želja rada u mom pogledu. Cesto bi, u restoranu, vraćajući se iz
toaleta, stavila na sto svoje gaćice, koje je tamo skinula. I tada joj je pričinja- valo ogromno
zadovoljstvo da spusti ruku medu moje noge, da uživa u mojoj erekciji. Ponekad mi je otkop-
čavala šlic i drkala mi, pod stolnjakom. Isto tako, ujutro bi me budila pušeći mi, i pružajući mi
šolju kafe pre nego što će da prihvati spermu usnama; osećao sam tada vrtoglave zanose
zahvalnosti i slasti. Znala je, takođe, da se zaustavi baš kad bi mi došlo da svršim, i mogla je tako
da me drži satima, na ivici. Ziveo sam u središtu jedne igre, jedine igre koja preostaje odraslima;
prolazio sam kroz univerzum želja i kroz neograničene trenutke uživanja.
Krajem avgusta, agent za prodaju nekretnina iz Serbura telefonirao je da mi javi kako je
našao kupca za očevu kuću. Tip je želeo da malo spustim cenu, ali bio je spreman da mi plati u
kešu. Odmah sam prihvatio. Vrlo brzo raspolagaću, znači, sa nešto više od milion franaka. Radio
sam u tom trenutku na pripremi jedne izložbe-performansa; zamisao je bila da se žive žabe
puštaju na karte za igranje, raspoređene u ograđenom prostoru popločanom mozaikom - na ne-
kima od ovih ploča biće ugravirana imena značajnih istorijskih ličnosti, kao što su Direr,
Ajnštajn, ili Mi- kelanđelo. Iz osnovnog budžeta trebalo je kupiti karte za igranje, a trebalo ih je
menjati vrlo često; nužno je bilo, takođe, s vremena na vreme promeniti žabe. Umetnik je želeo,
bar kad je u pitanju prvo izlaganje, u Parizu, da mu se nabave karte za tarot; a kad se krene po
provinciji, bio je spreman da se zadovolji i običnim kartama. Odlučio sam da otputujem na
nedelju dana na Kubu, sa Zan-Ivom i Valeri, početkom septembra. Hteo sam da sam platim svoje
putovanje, ali mi ona reče da će se sve srediti u okviru firme.
„Neću vam smetati u poslu", obećao sam.
„Nećemo mi stvarno raditi, ponašaćemo se kao obični turisti. Nećemo raditi takoreći ništa, ali
to je ono najvažnije: pokušaćemo da vidimo šta se tamo
dešava, zašto nema pravog klupskog ambijenta, zašto se ljudi s odmora ne vraćaju oduševljeni.
Nećeš nam nimalo smetati: možeš nam biti čak vrlo koristan."
Ušli smo u avion za Santjago de Kuba u petak, petog septembra, rano popodne. Žan-Iv nije
uspeo da ubedi samog sebe da pode bez lap-topa, ali izgledao je odmorno u svetloplavoj polo-
majici, spreman da uživa u godišnjem odmoru. Malo posle uzletanja, Valeri stavi ruku na moju
butinu i opusti se, sklopljenih očiju. „Ne brinem, naći ćemo već nešto", rekla mi je kad smo
pošli.
Put od aerodroma trajao je dva i po sata. „Prvi negativan poen", primeti Valeri, „trebalo bi
videti postoji li let za Holgen." Ispred nas u autobusu, dve sićušne gospode od nekih šezdesetak
godina, sa trajno onduliranim sedim kosama i veš-plavim prelivom, pi- jukale su bez prestanka,
ukazujući jedna drugoj na interesantne detalje u okolini: ljude koji seku šećernu trsku, orlušinu
koja lebdi nad ravnicom, dva vola koja se vraćaju s paše... Izgleda da su odlučile da se intere-
suju za sve; ovako suve i izdržljive, pomislio sam, one neće biti laki klijenti. I zaista, kad je

75
počela raspodela soba, pijukava gospoda A insistirala je uporno da dobije sobu do sobe pijukave
gospođe B. Ta vrsta zahte- va nije bila predviđena, službenik na recepciji nije ništa razumeo,
trebalo je pozvati upravnika. Taj je imao tridesetak godina, ovnovsku facu, jogunast izraz, za-
brinute bore brazdale su njegovo usko čelo; u stvari, veoma je ličio na Nagija. „Mirna, prvo",
rekao je kad su mu izložili problem, „mirna, prvo, moja mala gospo. Za večeras nije moguće, ali
sutra imamo odlaske, promenićemo sobu."
Nosač prtljaga poveo nas je do našeg bungalova, preko plaže; uključio rashladni uređaj i
povukao se s dolarom napojnice. „Pa, eto..." reče Valeri sedajući na krevet. Večera je trebalo da
bude servirana kao hladan bife. Bio je to aranžman u koji je sve uračunato, uključujući grickalice
i koktele. Diskoteka je bila otvorena od 23 sata. Moglo se doplatiti za masažu i za noćne časove
tenisa. Cilj turističkih agencija je da ljude učine srećnima, po određenoj ceni, u određenom
periodu. Zadatak može biti lak, isto tako i nemoguć - zavisno od prirode ljudi, predloženih ponu-
da i drugih činilaca. Valeri skide pantalone i košulju. Ja sam se ispružio na drugom krevetu.
Izvori stalnog zadovoljstva, uvek na raspolaganju - zato postoje polni organi. Bog, koji je stvorio
našu nesreću, koji nas je načinio smrtnima, taštima i okrutnima, predvi- deo je, isto tako, ovu
vrstu slabe kompenzacije. Kad ne bi bilo, s vremena na vreme, malo seksa, u čemu bi se sastojao
život? Neprekidna borba s ukočenim zglobovima, s karijesom koji se stvara. Sve to je tako
nezanimljivo - kolagen od kojeg se mišići grče, mikrobi u desnima. Valeri je sada raširila butine
iznad mojih usta. Nosila je vrlo male tanga gaće, od ljubičaste čipke. Razmakao sam tkaninu i
ovlažio prste da joj milujem velike usne. Ona je, pak, raskopčala moje pantalone i zgrabila mi ud
rukama. Počela je da mi gladi muda lagano, bez žurbe. U tom trenutku opazio sam jednu
sobaricu koja je čistila pesak s terase. Za- vese su bile razvučene, staklena vrata širom otvorena.
Uhvativši moj pogled, devojka je prsnula u smeh. Valeri se uspravila, dala joj znak da priđe. Ova
je ostala na mestu, oklevajući, oslonjena na svoju metlu. Valeri je onda ustala, pošla k njoj i
pružila joj ruke. Čim ju je uvela unutra, počela je da otkopčava dugmad na njenoj bluzi. Devojka
nije nosila ništa ispod, sem belih pamučnih gaćica; mogla je imati dvadesetak godina, telo joj je
bilo tamnomrke boje, skoro crne, imala je male čvrste grudi i veoma lepo oblikovanu zadnjicu.
Valeri je navukla zavese; onda sam i ja ustao. Devojka se zvala Margarita. Valeri joj je uzela
ruku i stavila je na moj ud. Ona je opet prsla u smeh, ali je počela da mi ga drka. Valeri je brzo
skinula grudnjak i gaćice, legla na krevet i počela da se miluje. Margarita je oklevala još
trenutak, onda je i sama skinula gaćice i klekla medu Valerine butine. Najpre joj je gledala ribu,
milovala je rukama, potom je primakla usta i počela da je liže. Valeri je stavila ruku na
Margaritinu glavu, da je vodi, nastavljajući istovremeno da mi drka drugom rukom. Osetio sam
da ću da svršim; odmakao sam se i otišao da potražim prezervativ u torbici za toaletu. Bio sam
toliko uzbuđen da sam ga jedva pronašao i zatim natakao; vid mi je bio sasvim zamućen.
Zadnjica male crnkinje talasala se u ritmu kako se ona spuštala i dizala sa Valerinog pubisa.
Ušao sam u nju najednom, vagina joj je bila široko otvorena, kao neki plod. Slabo je zastenjala,
podigla zadnjicu ka meni. Počeo sam da šetam tamo-amo u njoj, pomalo bez ritma, u glavi mi se
vrtelo, telo su mi preplavili drhtaji zadovoljstva. Noć je padala, nije se skoro ništa više videlo u
sobi. Kao da je dolazilo iz velike daljine, iz nekog drugog sveta, čuo sam Valerino stenjanje, koje
je postajalo sve jače. Gnječio sam rukama Margaritinu zadnjicu, ulazio sve dublje u nju, više
nisam ni pokušavao da se uzdržavam. U času kad je Valeri kriknula, i ja sam svršio. Sekundu-
dve imao sam utisak da sam potpuno bez težine, da lebdim u atmosferi. Zatim se osećaj težine
povratio, u istom trenutku osetio sam da sam potpuno iscrpljen. Bacio sam se na krevet, u
zagrljaj njihovih ruku.

76
 Malo kasnije, nejasno sam nazreo Margaritu koja se oblačila, i Valeri kako pretura po tašni
da joj nešto da. Poljubile su se na pragu, napolju je bilo potpuno mračno. „Dala sam joj četrdeset
dolara..." reče Valeri ispruživši se pored mene. „To je cena koju plaćaju Zapadnjaci. Za nju je to
mesečna plata." Upalila je stonu lampu. Siluete su promicale, nazirale se kao u pozorištu senki,
na zavesama; čuo se žamor razgovora. Položio sam joj ruku na rame:
„Bilo je dobro..." rekao sam gotovo s nevericom. „Stvarno je bilo dobro."
„Da, bila je senzualna, ta devojka. I mene je fino lizala."
„Čudna je cena seksa..." nastavio sam, oklevajući. „Imam utisak da to ne zavisi mnogo od
načina života u zemlji. Naravno, zavisno od zemlje, dobijaju se potpuno različite stvari, ali
osnovna cena je skoro uvek ista: cena koju su Zapadnjaci spremni da plate."
„Veruješ li ti u ono što se zove ekonomija ponude?"
„Nemam pojma..." zatresao sam glavom. „Nikada ništa nisam razumeo u vezi sa
ekonomijom; to je kod mene prava crna rupa."
Bio sam veoma gladan, ali restoran se otvarao tek u osam. Popio sam tri pinacolade u baru,
prisustvovao programu koji su animatori izvodili uz aperitiv. Osećanje telesnog uživanja lagano
se topilo, pomalo sam bio odlepio: iz daleka mi se činilo da svi zabavljači liče na Nagija.
Zapravo nisu, bilo ih je mladih, ali svi su imali nešto neobično: obrijanu lobanju, kozju bradicu
ili pleteničice. Ispuštali su neverovatne krike, s vremena na vreme dočepali bi se neke osobe iz
publike i terali je da se popne na scenu. Srećom, bio sam dovoljno udaljen da bih bio ozbiljno
ugrožen.
Gazda bara bio je prilično žalosna pojava, nije služio tako reći ničemu: svaki put kad bih
nešto zatražio, zadovoljio bi se time da me prepusti, jednim prezrivim pokretom ruke, svome
osoblju; ličio je pomalo na nekog bivšeg toreadora, s ožiljcima i malo zaobljenim stomačićem,
ali držao ga je pod kontrolom. Žute kupaće gaće veoma su jasno ocrtavale njegove polne organe;
bio je dobro opremljen i držao je do toga da se to zna. Dok sam se vraćao za sto, nakon što sam
dobio, uz izuzetan napor, svoj četvrti koktel, video sam tog čoveka kako se približava susednom
stolu, za kojim je bila bučna grupa pedesetogodišnjakinja iz Kvebeka. Već sam ih primetio pri
dolasku: bile su, sve, nabijene i izdržljive, na njima su se isticala zubala i salo, govorile su
neverovatno glasno; čoveku nije bilo nimalo teško da shvati da su odavno pokopale muževe.
Osećao sam da se ne bi dobro proveo neko ko bi se ugurao ispred njih u redu u samousluzi, ili
zgrabio činiju s kornfleksom koju su one ošacovale. Kad se bivši lepotan približio njihovom
stolu, dočekale su ga zaljubljenim pogledima, i skoro da su ponovo postale žene. On je krenuo da
se šepuri pred njima, ističući svoju opscenost pokretima kao da nešto nosi; pa podiže, čak
nekoliko puta, a sve preko svojih gaća, pri čemu se činilo da hoće sam sebe da uveri u materi-
jalnost svoje trodelne alatke. Pedesetogodišnjakinje iz Kvebeka oduševljavalo je ovo
najavljivano druženje; njihova stara, istrošena tela još uvek su osećala potrebu za suncem i
zadovoljstvom. Dobro je igrao svoju ulogu, obraćao im se, tihim glasom, na uvo, nazivajući ih, u
kubanskom maniru, mi corazon, ili mi amor. Ništa se više od toga neće desiti, bilo je izvesno, on
se prosto zadovoljavao time da izaziva poslednje drhtaje ostarelih vagina; ali i to će možda biti
dovoljno da žene steknu utisak kako su provele izvanredan odmor, i da preporuče klub svojim
prijateljicama. Počeo sam tada da sklapam scenario jednog socio-porno- grafskog filma koji bi se
zvao Razulareni matorci. Na sceni su dve bande, one operišu po klubovima za odmor; jedna je
sastavljena od italijanskih matoraca, druga od matorki iz Kvebeka. Svaka banda je bila na-
oružana nunčakama ili zašiljenim komadima stakla, i silovali su gole i preplanule maloletnike. I
prirodno, na kraju su se svi našli na jednom jedrenjaku Cluba Mediteranee; članovi posade su
brzo onesposobljeni pa jedan za drugim silovani, da bi ih potom preko palube pobacale matorke

77
opijene krvlju. Film se završavao velikim grupnjakom matoraca, dok je brod, koji se otkačio od
sidrišta, plovio pravo ka Južnom polu.
Valeri mi se konačno pridružila: bila se našminkala, nosila je kratku i providnu belu haljinu;
ponovo sam osetio požudu. Našli smo Zan-Iva pored Šved-, skog stola u trpezariji. Izgledao je
opušteno, skoro uspavano, ovlaš nam je izneo svoje prve utiske. Soba nije bila loša, zabava
pomalo napadna; bio je smešten neposredno pored zvučnika, što je bilo gotovo neizdrživo.
„Klopa nije ništa posebno", dodao je gledajući s ogorčenjem parče kuvane piletine. Pa ipak, svi
su se služili obilato, i to u nekoliko navrata, naročito ma- torci - bili su začuđujuće proždrljivi,
čovek bi povero- vao da su poslepodne proveli trošeći se u nautičkim sportovima, ili u odbojci na
pesku. „Jedu, samo jedu", prokomentarisao je Žan-Iv s rezignacijom. „A šta bi drugo i radili?"
Posle večere bila je priredba na kojoj se ponovo zahtevalo učešće publike. Jedna žena od
nekih pedesetak godina bacila se na karioka-interpretaciju Sejli- ne pesme „Bang-bang". Bilo je
to prilično smelo s njene strane, usledilo je nekoliko aplauza. U celini, šou su izvodili uglavnom
zabavljači. Zan-Iv je bio gotov da zaspi, Valeri je mirno pijuckala koktel. Pogledao sam za
susedni sto: činilo se da se ljudi prilično dosađuju ali su učtivo pljeskali na kraju svake tačke.
Pomislio sam kako uzroke opadanja interesovanja za klubove za odmor nije teško shvatiti; skoro
da su boli oči. Klijentela je najvećim delom bila sastavljena od matoraca, ili od zrelih osoba
izvesnih godina, a ekipa zabavljača se na sve načine upinjala da im podari veselost koja se od
njih više nije mogla očekivati, u najmanju ruku - ne u tom obliku. I Valeri, i Zan-Iv, pa i ja, u
izvesnom smislu, imali smo neke odgovornosti u stvarnom životu; bili smo ozbiljni, uvažavani
činovnici, okupirani manjim ili većim problemima - ne mislim samo na poreze, zdravstvene
tegobe, i slično. Većina ljudi koji su sedeli za ovim stolovima bila je u istom položaju: bilo je tu
direktora preduzeća, lekara, ili penzionera koji su se nekada bavili istim poslovima. Nisam
razumeo kako su se zabavljači mogli nadati da ćemo se mi s oduševljenjem prepustiti kontakt
soareima, ili šansonjerskim rimama. Nisam video kako bismo u našim godinama, i u okolnostima
u kojima živimo, uspeli da sačuvamo smisao za ludorije. Sve u svemu, njihova animacija bila je
osmišljena za one sa manje od četrnaest godina.
Pokušao sam da deo svojih razmišljanja prenesem Valeri, ali je zabavljač opet počeo da
priča, držao je mikrofon suviše blizu usta, to je stvaralo nepodnošljivu buku. Ovoga puta upustio
se u improvizaciju in- spirisanu komičarom Lagafom, ili možda Loranom Bafijem; bilo šta da je
posredi, hodao je po sceni s pe- rajima na nogama, a pratila ga je devojka prerušena u pingvina,
koja se kikotala na sve što on izgovori. Predstava se završila plesom u klubu, uz crazy signs;
nekoliko osoba iz prvog reda ustalo je i tromo se kretalo tamo-amo. Žan-Iv, pored mene, mučio
se da ne zeva. ,,'Oćemo da napravimo krug po diskoteci?" predložio je.
Tamo je bilo pedesetak osoba, ali zabavljači su bili jedini koji su plesali. DJ je mešao,
naizmenično, ritmove tehno i salsa. Konačno se nekoliko parova srednjih godina oprobalo u
salsi. Zabavljač sa perajima prolazio je podijumom između parova, pljeskajući i urlajući:
„Caliente! Caliente!" Imao sam utisak da više smeta nego što zabavlja. Smestio sam se za bar i
naručio pinacoladu. Posle dva koktela, Valeri me gurnula laktom pokazujući na Zan-Iva.
„Mislim da možemo da ga ostavimo..." prošaputala mi je na uvo. On je tada pričao sa jednom
veoma lepom devojkom, od nekih tridesetak godina, verovatno Italijankom. Sedeli su rame uz
rame, sasvim jedno uz drugo, gotovo lice uz lice.
Noć je bila vrela, vlažna. Valeri me uzela za ruku. Ritam diskoteke se utišao; sad se čulo samo
cvrčanje toki-vokija, čuvari su patrolirali unutar imanja. Obišavši bazen krenuli smo ukoso, u
pravcu okeana. Plaža je bila pusta. Talasi su lagano lizali pesak, na nekoliko metara od nas; nije
se čuo nikakav drugi zvuk. Kad smo došli u bungalov, svukao sam se i legao čekajući Valeri.

78
Ona je oprala zube, takode se svukla i spustila pored mene. Privukao sam njeno golo telo. Stavio
sam joj jednu ruku na grudi, drugu na stomak. Bilo je tako slatko.
Kad sam se probudio, bio sam sam u krevetu, i osećao blagi bol u glavi. Ustao sam teturajući
se, zapalio cigaretu; posle nekoliko dimova osećao sam se malo bolje. Navukao sam pantalone,
izašao na terasu koja je bila pokrivena peskom - mora da je vetar duvao tokom noći. Tek što se
bilo razdanilo; nebo kao da je bilo oblačno. Prešao sam nekoliko metara u pravcu okeana i
ugledao Valeri. Zaranjala je pravo u talase, plivala praveći nekoliko kraul-zamaha, ustajala,
ponovo se bacala.
Zastao sam puckajući cigaretu; vetar je bio prilično svež, oklevao sam da joj se pridružim.
Okrenula se, ugledala me, doviknula: „'Ajde, dodi!" mašući mi rukom. U tom trenutku se sunce
probilo između dva oblaka, obasjalo je spreda. Svetlost joj je pala na grudi i kukove, svetlucala u
peni u njenoj kosi, na stidnim dlakama. Ostao sam nepomičan, nekoliko sekundi, postajući
svestan da ovaj prizor nikada neću zaboraviti, da će to biti jedna od slika koje čovek vidi kako
promiču, bar tako kažu, u onih nekoliko sekundi koje prethode smrti.
Pikavac mi je pekao prste; bacio sam ga u pesak, skinuo se i krenuo u more. Voda je bila
sveža, veoma slana. Jedna sunčana traka blistala je na površini, tekla pravo ka horizontu;
udahnuo sam i zaronio u sunce.
Kasnije, uvijeni u peškire, pratili smo kako se dan diže nad okeanom. Oblaci su se malo-
pomalo rasturili, sjajne površine postajale sve šire. Ponekad, ujutro, sve u životu izgleda veoma
prosto. Valeri je odbacila peškir, izložila telo suncu. „Nemam nikakvu želju da se obučem..."
rekla je.
„Makar nešto, minimalno..." usudio sam se. Jedna ptica je kružila osmatrajući površinu vode.
„Volim da plivam, volim da vodim ljubav..." rekla mi je. „Ali ne volim da plešem, ne umem da
se veselim i zato sam uvek mrzela soare. Da li je to normalno?"
Oklevao sam pre nego što ću joj odgovoriti. „Ne znam", rekao sam konačno. „Znam samo da
sam i ja isti."
Nije bilo mnogo sveta oko stolova za doručkom, ali Zan-Iv je već bio tu, s kafom i cigaretom
u ruci. Nije bio obrijan, ostavljao je utisak da je loše spavao; lako nam je mahnuo rukom. Seli
smo naspram njega.
„Dakle, je 1' dobro prošlo s Italijankom?" pitala je Valeri razbijajući kuvano jaje.
„Ne baš, ne preterano. Počela je da mi priča kako radi u marketingu, kako ima probleme sa
dečkom, da je zbog toga sama na odmoru. Smučilo mi se, otišao sam na spavanje."
„Trebalo bi da pokušaš sa sobaricama..."
On se neodređeno nasmejao, zgnječio opušak u pepeljari.
„Sta ćemo danas?" upitao sam. „Zapravo, hoću da kažem... ovo bi trebalo da bude boravak
koji će nam doneti otkrića."
„A, da..." Zan-Iv napravi umornu grimasu. „Ali samo donekle. Hoću reći, nismo imali
vremena da sve precizno isplaniramo. Sad prvi put radim u nekoj socijalističkoj zemlji; čini se da
je sve prilično kompliko- vano i da se, u socijalističkim zemljama, stvari utana- čavaju u
poslednjem trenutku. Poslepodne ima neki štos sa delfinima..." Pribrao se, pokušao da objasni.
„Ako sam dobro razumeo, to je šou s delfinima, a posle može da se pliva s njima. Pretpostavljam
da im se treba popeti na leda ili tako nešto."
„A, da znam", upade Valeri. „To su gluposti. Svi veruju da su delfini veoma ljupki,
prijateljski raspoloženi sisari, itd. U stvari, to je netačno, oni su organi- zovani u veoma
hijerarhizovane grupe, sa jednim mužjakom koji dominira. I zapravo su agresivni: često se medu
sobom bore na smrt. Jedini put kad sam pokušala da plivam s delfinima, ujela me jedna ženka."

79
 „Lepo, lepo..." Zan-Iv raširi ruke u znak da odustaje. „Kako bilo da bilo, poslepodne ima
delfina, za one kojima se to sviđa. Sutra i prekosutra pravimo dvodnevni izlet u Barakoa; to ne bi
trebalo da bude loše, bar se nadam. A posle..." razmišljao je trenutak, „posle, to je sve. A, da,
poslednjeg dana, pre nego što krenemo na avion, biće i ručak sa specijalitetima od jastoga i
poseta groblju Santjago."
Nakon ove izjave vladala je tišina nekoliko sekundi. „Da", nastavi Zan-Iv neraspoloženo,
„mislim da je ova destinacija malo zeznuta."
„Osim toga", nastavio je posle kraćeg razmišljanja, „imam utisak da se ni u klubu sve ne
odvija kako treba. Juče, u diskoteci, nisam imao utisak da se formiraju parovi, čak ni medu
mladima." Ponovo je ću- tao neko vreme. „Ecco..." zaključio je uz rezignirani pokret rukom.
„Imao je pravo sociolog", reče zamišljeno Valeri.
„Koji sociolog?"
„Lagarig. Sociolog ponašanja. Imao je pravo kad je rekao da smo daleko od epohe dobro
preplanulih."
Zan-Iv ispi kafu, ogorčeno zatrese glavom. „Stvarno", reče on s gađenjem, „nikad ne bih
poverovao da ću jednog dana doći dotle da osećam nostalgiju za vremenom preplanulih."
Da bismo stigli do plaže, morali smo izdržati nalet nekolicine prodavača besmislenih
lokalnih rukotvorina; ipak, sve je dobro prošlo: nisu bili ni previše brojni ni suviše nasrtljivi, lako
smo ih se otresli osmehom ili izvinjavajućim pokretom ruke. Tokom dana Kubanci su imali
pravo da ulaze na klupsku plažu. Nisu imali bogzna šta da ponude niti da prodaju, objasnila mi je
Valeri, ali pokušavaju, čine ono što mogu. Očigledno, u ovoj zemlji niko nije mogao da živi
samo od plate. Ništa nije stvarno funkcionisalo: nedostajalo je benzina za motore, rezervnih
delova za mašine - otuda taj utisak agrarne utopije koji se sticao kad se prolazilo kroz sela:
seljaci oru volovima, voze se na talji- gama... A, u stvari, nije u pitanju nikakva utopija, niti
ekološka politika; bila je to realnost zemlje koja nije mogla da se održi u industrijskom dobu.
Kuba je još kojekako i uspevala da izveze poneki poljoprivredni proizvod, kao što su kafa,
kakao, šećerna trska; ali industrijska proizvodnja je praktično bila na nuli. Teško je bilo naći i
najosnovniji proizvod široke potrošnje - sapun, papir, hemijsku olovku. Jedine dobro opremljene
radnje bile su one s uvoznom robom, gde se moralo plaćati u dolarima. Kubanci su, znači, preži-
vljavali zahvaljujući dodatnim aktivnostima vezanim za turizam. Najpovlašćeniji su bili oni koji
su bili zaposleni u turističkoj privredi; svi ostali su, na razne načine, pokušavali da dolare pribave
sporednim uslugama, ili švercom.
Ispružio sam se na pesku, razmišljajući. Ljudi i žene tamne kože, koji su se vrzmali između
klupa s turistima, videli su nas isključivo kao novčanike na nogama, nije tu trebalo imati
nikakvih iluzija; ali - tako je bilo u svim zemljama trećeg sveta. Ono što je ipak specifično za
Kubu, jesu zapanjujuće teškoće vezane za industrijsku proizvodnju. Ja sam, istina, bio apsolutno
nekompetentan da o tome sudim. Bio sam savršeno prilagođen informatičkoj eri, što znači da
sam znao o svemu pomalo, ni o čemu konkretno. Valeri i Žan-Iv su, kao i ja, znali da upotrebe
samo informacije i kapital; njih dvoje su to radili inteligentno i stručno, ja - više rutinski i
činovnički. Ali nijedno od nas troje, i nijedna osoba koju sam poznavao ne bi bila u stanju da, u
slučaju blokade neke strane sile, na primer, osigura ponovno pokretanje industrijske proizvodnje.
Nismo imali ni osnovne pojmove o topljenju metala, proizvodnji delova, termičkom oblikovanju
plastičnih masa. Da ne govorim o novijim proizvodima, kao što su optička vlakna ili
mikroprocesori. Ziveli smo u svetu sastavljenom od predmeta čije su proizvođenje, mogućnosti i
način korišćenja nama bili potpuno strani. Bacio sam pogled unaokolo, uplašen ovom spozna-
jom: pored mene je bio jedan peškir, naočari za sunce, krema za sunčanje, knjiga Milana

80
Kundere u džepnom izdanju. Papir, pamuk, staklo: sofisticirane mašine, složeni sistemi
proizvodnje. Valerin kupaći kostim, na primer, nisam bio u stanju da shvatim kako se on pro-
izvodi; bio je sastavljen od 80 procenata lasteksa i 20 procenata poliuretana. Uvukao sam dva
prsta u njen brushalter: ispod prepleta industrijskih vlakana osećao sam živu kožu. Uvukao sam
prste još dublje, osetio kako se bradavice stvrdnjavaju. Bilo je to nešto što sam mogao da radim,
što sam znao da radim. Sunce je ma- lo-pomalo postalo nepodnošljivo. Kad smo ušli u vodu,
Valeri je skinula donji deo kostima. Obavila je noge oko mog struka i ispružila se na leđa,
plutajući na površini. Vagina joj je već bila rastvorena. Meko sam ušao u nju, ulazeći i izlazeći, u
ritmu kretanja talasa. Izvukao sam ga pre nego što ću svršiti. Zatim smo izašli da se sušimo na
suncu.
Pored nas je prošao jedan par, visok crnac i devoj- ka izrazito bele kože, nervoznog lica,
veoma kratke kose, koja je neprekidno pričala gledajući ga, i smeju- ći se veoma glasno. Bila je
očigledno Amerikanka, možda novinarka New York Timesa, ili nekog drugog lista. Nešto dalje,
dva visoka plavušana, pomalo goja- zni, s nazalnim izgovorom, smejala su se i šalila sa dvema
prekrasnim devojkama bakarne kože. U stvari, kad se pogleda malo pažljivije, nisu bili tako retki
me- šoviti parovi na ovoj plaži.
„Nemaju pravo da ih uvode u hotel", reče Valeri prateći moj pogled. „U obližnjem selu ima
soba za izdavanje."
„Mislio sam da Amerikanci nemaju pristup na Kubu."
„U principu nemaju; ali dolaze preko Kanade ili Meksika. Oni su zapravo besni što su
izgubili Kubu. Mogu da ih razumem..." reče ona zamišljeno. „Ako postoji neka zemlja na svetu
kojoj je potreban seksualni turizam, onda je to Amerika. U ovom trenutku sve američke firme su
blokirane, apsolutno nemaju pravo da ovde investiraju. Ipak, ova zemlja će ponovo postati
kapitalistička, to je samo pitanje vremena; za sada je prostor slobodan za Evropljane, zbog toga
Aurora nema nameru da odustane iako je klub u teškoćama: sad je trenutak da se stekne prednost
nad konkurencijom. Kuba je naša jedinstvena šansa u zoni Antili-Karibi."
„E, da..." nastavila je, posle kraćeg ćutanja. „Ovako se govori u mom profesionalnom
okruženju... u svetu globalne ekonomije."
Minibus za Barakoa polazio je u osam sati ujutro; u njemu je bilo petnaestak osoba. Oni su
već imali priliku da upoznaju to mesto i nisu štedeli pohvale za program s delfinima.
Oduševljenje penzionera (bili su u većini), dvoje ortofonista, koji su zajedno provodili odmor, i
jednog studentskog para izražavalo se, prirodno, nešto različitim leksičkim obrascima, ali svi su
bili saglasni: to je jedinstveno iskustvo.
Zatim je počeo razgovor o karakteristikama kluba. Bacio sam pogled na Zan-Iva: sedeo je
sam, na sredini autobusa, notes i penkalo odložio je na sedište pored sebe. Zavaljen,
poluzatvorenih očiju, koncen- trisao se da uhvati celinu razgovora. U ovim okolnostima, računao
je, mogao bi doći do ogromnog broja utisaka i korisnih zapažanja.
Izgledalo je da je, i kad je o klubu reč, postignut konsenzus medu prisutnima. Zabavljači su
jednoglasno proglašeni „simpatičnima" ali je program bio neinteresantan. Sobe su bile dobre,
sem onih koje su se nalazile blizu razglasa, suviše bučnog. Sto se tiče hrane, ona, konačno, nije
bila ništa posebno.
Nijedna od prisutnih osoba nije učestvovala u aktivnostima koje traže razmrdavanje mišića -
u vežba- ma aerobika, u učenju salse, ali ni u učenju španskog. Na kraju, najbolja je bila plaža,
pre svega zato što je
mirna. „Animacija i ozvučenje ocenjeni uglavnom kao suvišni", zapisao je Žan-Iv u svoj notes.

81
 Bungalovi su, po opštem priznanju, dobri, posebno zato što su udaljeni od diskoteke.
„Sledeći put ću tražiti samo bungalov!" odlučno je izjavljivao jedan krupan penzioner, u punoj
snazi svojih godina, očigledno naviknut da komanduje; i zaista, ceo radni vek proveo je u
komercijalnom sektoru bordoleških vina. Dvoje studenata bilo jev istog mišljenja. „Diskoteka ne-
potrebna", zapisao je Žan-Iv, sećajući se s tugom svih investicija koje su uzaludno uložene.
Posle račvanja u Kajo Setiji, put je postajao sve gori. Bilo je tu rupčaga i pukotina, ponekad
po sredini kolovoza. Šofer je morao da pravi slalome bez prestanka, mi smo se tresli na
sedištima, bacani levo-de- sno. Ljudi su reagovali povicima i smehom. „U redu je, ovo je dobar
sastav", šapnula mi je Valeri. „To je ono što je dobro u turama otkrića-, mogu im se nametnuti
najodvratniji uslovi, za njih je to deo avanture. Ovde je zapravo napravljena greška: za jedan
ovakav put normalno bi bilo ponuditi program 4x4."
Nešto malo ispred Moa, šofer je naglo skrenuo udesno da bi izbegao jednu ogromnu rupu;
vozilo se blago zanelo, da bi se zaustavilo tek u jednom jarku. Šofer je tu dao gas do daske.
Točkovi su počeli da tonu u tamnomrko blato, minibus je ostao nepokretan; on je bio uporan, još
nekoliko puta dodao gas, bez rezultata. „Dobro..." reče vinarski trgovac veselo sklapajući ruke,
„valja nam sići da se pogura."
Izašli smo iz vozila. Pred nama se prostirala ogromna ravnica, pokrivena ispucanim, mrkim
blatom, vrlo nezdravog izgleda. Bare ustajale vode, gotovo crne boje, bile su oivičene suvim
prašnjavim rasti- njem. Sasvim u dnu horizonta, ogromna tamna ciglana dominirala je pejzažom;
njena dva dimnjaka bljuvala su gust dim. Iz ciglane su izlazile ogromne cevi, napola zarđale,
koje su se pružale, u izlomljenoj liniji i bez jasne svrhe, posred ravnice. Malo niže, metalni pano
s kojeg je Će Gevara podsticao radnike na revolucionarni razvoj proizvodnih snaga, takođe je
već počinjao da rđa. Atmosfera je bila zasićena nezdravim zadahom, koji kao da se dizao iz
samog blata, pre nego iz baruštine.
Udarna rupa nije bila previše duboka, minubus je lako pokrenut zahvaljujući našim
udruženim naporima. Svi se brzo popeše unutra, čestitajući jedni drugima. Ručali smo nešto
kasnije u restoranu gde su slu- ženi morski plodovi. Žan-Iv je razgledao svoju beležnicu,
zabrinutog izraza; nije ni pipnuo jelo.
„Što se tiče formule odmor-otkrića", zaključio je posle dužeg razmišljanja, „čini mi se da je
dobro postavljena. Ali kad je u pitanju formula klupski odmor, stvarno ne vidim šta se tu može
učiniti."
Valeri ga je mirno pratila pijuckajući ledenu kafu; izgledala je kao da je se to savršeno ne
tiče.
„Očigledno", nastavio je on, „neophodno je da otpustimo zabavljačku grupu: to će smanjiti
izdatak za plate."
„To bi bilo dobro, da."
„Da nije malo radikalno, kao mera?" zapitao se.
„Ne brini za to. U svakom slučaju, animator u klubu za odmor nije zanimanje za mlade. To ih
čini glupima i lenjima - što ne vodi ničemu. Kasnije mogu da postanu jedino upravitelji ovakvog
'sela' ili televizijski animatori."
„Dobro... Znači, smanjujem izdatak za plate; uzgred, oni i nisu baš mnogo plaćeni. Čudilo bi
me da ovo učini da postanemo konkurentni u odnosu na ne- mačke klubove. Ipak, napraviću
večeras simulaciju na kompjuteru, mada ne verujem suviše u taj metod."
Ona je učinila pokret kao da se slaže s tim, nešto kao: „Samo ti simuliraj, to ne može da
naškodi." Malo me iznenadila u tom trenutku, nalazio sam da je čudnovato cool. Tačno je da smo
se često tucali, a tucanje, nema sumnje, smiruje i - relativizuje probleme. Žan-Iv je, opet, izgleda

82
izgarao od želje da se baci na svoj lap-top; zapitao sam se čak neće li možda zatražiti od šofera
da mu ga odmah izvadi iz gepeka. „Ne brini, naći će se neko rešenje..." rekla je Valeri na kraju,
tapšući ga prijateljski po ramenu. Kao da ga je to nakratko umirilo, mirno se spustio na svoje
mesto u minibusu.
Tokom poslednjeg dela puta putnici su pričali isključivo o Barakoa, našem krajnjem
odredištu; izgledalo je kao da već sve znaju o tom gradu: 28. oktobra 1492. godine Kristifor
Kolumbo bacio je sidro u zalivu čiji ga je savršeno kružan oblik zadivio. „Jedan od naj- lepših
prizora koji se mogu videti", zapisao je u svom brodskom dnevniku. Taj kraj su tada nastanjivali
samo Indijanci Tainosi. Godine 1511. Dijego Velaskez osnovao je grad Barakoa; bio je to prvi
španski grad u Americi. Tokom više od četiri stoleća, pošto je bio pristupačan samo brodovima,
grad je ostao izolovan od ostatka ostrva. Tek 1963, gradnjom vijadukta La Faro- la, omogućena
mu je veza sa putem za Gvantanamo.
Stigli smo nešto malo posle tri; grad se pružao duž zaliva, koji je zaista formirao skoro
pravilan krug. Zadovoljstvo je bilo sveopšte, i izražavano je zadivljenim uzvicima. Konačno,
pristalice formule putovanja- -otkrića traže, pre svega ostalog, potvrdu onoga što su mogli da
pročitaju u svojim vodičima. Barakoa, sa svojom skromnom zvezdicom u Mislenu, nije mogao
da ih razočara. Hotel El Castillo, smešten u staroj španskoj tvrđavi, dominirao je gradom. Gledan
odozgo, grad je bio prekrasan; mada, zapravo, ništa drugačiji od većine gradova. U stvari, nije
bio ništa posebno, sa svojim učmalim stambenim blokovima, crnkastosive boje, toliko sumornim
da su se činili nenastanjenim. Odlučio sam da ostanem kraj bazena,kao i Valeri. U odmaralištu je
bilo tridesetak soba, sve popunjene turistima iz Seveme Evrope, koji kao da su svi ovde došli iz
jednog istog razloga. Primetio sam najpre dve Engleskinje, od nekih četrdesetak godina, dosta
zatvorene; jedna od njih je nosila naočari. S njima su bila dvojica meleza bezbrižnog izgleda, od
oko dvadeset pet godina, najviše. Izgledalo je da se >ni osećaju prijatno: pričali su i šalili se s
debeljucama, držali ih za ruku, hvatali oko struka. Ja bih bio nesposoban za tu vrstu posla; pitao
sam se da oni ne znaju neki trik, na šta, ili na koga su mogli misliti u času kad je trebalo
stimulisati erekciju. U jednom trenutku Engleskinje su se povukle u svoje sobe, dok su momci
nastavili da razgovaraju pored bazena; da sam se stvarno interesovao za čovečanstvo, mogao bih
sad zapo- denuti razgovor, pokušati da o onome saznam nešto više. Na kraju krajeva, možda je
bilo dovoljno pravilno drkati, erekcija, bez sumnje, može doći kao rezultat čisto mehaničke
radnje: biografi prostitutki mogli bi mi verovatno dati objašnjenja o ovome, ali pri sebi sam imao
samo Raspravu o pozitivnom duhu. Dok sam prelistavao poglavlje s podnaslovom „Populacio-
na politika, koja je uvek i društvena, mora postati, pre svega, moralna", spazio sam jednu
Nemicu; bila je baš onakva kakva, zamišljamo, Nemica treba da bude: duga plava kosa, plave
oči, dopadljivo i čvrsto te- lo, velike grudi. Taj fizički tip je vrlo privlačan: problem je samo što
privlačnost ne traje dugo, čim se prede trideseta, moraju se tu preduzeti dodatni radovi:
liposukcija, silikoni, zatezanje; međutim, zasad je sve još dobro, bila je istinski uzbudljiva, njen
kavaljer ima sreće. Pitao sam se da li ona plaća isto koliko i Engleskinje, da li postoji jedinstvena
tarifa i za muškarce i za žene; i tu bi opet trebalo istraživati, propitivati. Bilo je to već suviše
zamorno za mene, odlučio sam da se popnem u svoju sobu. Poručio sam koktel, pijuckao sam
lagano na balkonu. Valeri se sunčala, kvasila se s vremena na vreme u bazenu; kad sam hteo da
uđem, da se opružim, video sam da je započela razgovor s Nemicom.
Oko šest se popela da me potraži. Ja sam bio zaspao na polovini svoje knjige. Skinula je
kupaći kostim, istuširala se i došla k meni, uvijena u peškir; kosa joj je bila pomalo vlažna.

83
 „Reći ćeš sad da je to moja opsesija, ali pitala sam Nemicu šta to crnci imaju što belci
nemaju. Istina je zapanjujuća: bele žene više vole da spavaju s Afrikancima, beli ljudi s
Azijatkinjama. Moram da saznam zašto, to je važno za moj posao."
„Ima i belaca koji vole crnkinje",, primetio sam.
„To je redi slučaj; seksualni turizam je mnogo manje razvijen u Africi nego u Aziji. Turizam
uopšte, iskreno rečeno."
„Šta ti je odgovorila?"
„Klasična priča: crnci su opušteni, muževni, imaju dara za uživanje; znaju da se zabavljaju a
da ne izgube glavu, s njima nema problema."
Odgovor mlade Nemice bio je svakako banalan, ali je ipak naznačavao konture jedne
adekvatne teorije: u suštini, belci su bili inhibirani crnci, koji su hteli da pronađu izgubljenu
seksualnu nevinost. Očigledno, time se nije mogla objasniti misteriozna privlačnost koju imaju
azijske žene, kao ni seksualni prestiž koji su uživali, prema svim svedočenjima, belci u crnoj
Africi. Počeo sam tada da sklapam osnove jedne komplikova- ne i, uostalom, sumnjive teorije:
ukratko, belci su žele- li da pocrne i da nauče plesove crnaca; crnci su priželjkivali da posvetle
kožu i da isprave kosu. Celokupno čovečanstvo instinktivno teži ka mešanju, sveopštem
stapanju, a to se čini najčešće pomoću elementarnog sredstva, kao što je seksualnost. Jedini koji
je, međutim, taj proces doterao do kraja, bio je Majki Džek- son: on više nije ni crn ni beo, ni
mlad ni star; nije čak, u izvesnom smislu, ni muškarac ni žena. Niko ne može da stvarno zamisli
njegov intimni život; shvativši koje su prosečne karakteristike čovečanstva, on se do- setio kako
da ih prevlada. Eto zašto se on mogao smatrati zvezdom i, čak, najvećom - u stvarnosti, prvom
zvezdom u svetskoj istoriji. Svi ostali - Rudolf Valentino, Greta Garbo, Marlen Ditrih, Merilin
Monro, Džejms Din, Hemfri Bogart - mogli su najviše biti smatrani talentovanim umetnicima,
oni su samo podražavali ljudske sudbine, davali im estetizovanu formu; Majki Džekson je prvi
pokušao da ode korak dalje.
Bila je to zavodljiva teorija, i Valeri me s pažnjom slušala; ja sam, međutim, nisam bio u nju
stvarno ubeđen. Da li je iz toga trebalo zaključiti da će prvi cyborg, prva osoba koja bude
prihvatila da joj se u mozak ugrade elementi veštačke inteligencije, postati odmah, samim tim, i
zvezda? Verovatno, da; ali to nije imalo bogzna kakve veze s našom temom. Majki Džekson
mogao je da bude zvezda kol'ko 'oće, on svakako nije bio seksualni simbol. Ukoliko se želi ma-
sovno turističko pomeranje, kojim bi se isplatila ogromna investiranja, treba se već ovog trena
okrenuti elementarnijim silama privlačenja.
Malo kasnije, Zan-Iv i ostali iz grupe vratili su se iz obilaska grada. Lokalni istorijski muzej
bio je uglavnom posvećen običajima Tainosa, prvih stanovnika regiona. Izgleda da su oni vodili
miran život, koji se sastojao od zemljoradnje i lova; sukoba sa sused- nim plemenima gotovo da
nije bilo; Spanci su bez ikakvih teškoća mogli da istrebe ta bića, slabo pripremljena za borbu.
Danas od njih više ništa nije ostalo, sem nekoliko neznatnih genetskih odlika u fizičkom izgledu
pojedinaca; njihova kultura se izgubila, moglo bi se čak reći da uopšte nije ni postojala. Na
nekim crtežima koje su nacrtali sveštenici, pokušavajući - često uzalud - da domorocima približe
poruke Jevanđe- lja, Tainosi su prikazani kako oru, ili kako se bave pripremanjem hrane oko
ognjišta; žene golih grudi dojile su decu. Sve to odavalo je utisak ako ne raja, ono bar usporene
istorije; dolazak Spanaca osetno je ubrzao stvari. Posle klasičnih sukoba između kolonijalnih
sila, koje su tu nekada imale premoć, Kuba je postala nezavisna 1898, da bi odmah zatim prešla
pod američku dominaciju. Početkom 1959, posle višegodišnjeg građanskog rata, revolucionarne
snage koje je vodio Fidel Kastro nadvladale su regularnu armiju primoravši Batistu da pobegne.
Zbog podele na dva bloka, koja je tada nametnuta ćelom svetu, Kuba je ubrzo morala da se

84
približi sovjetskom bloku, i uvede režim marksističkog tipa. Lišen logističke podrške posle pada
Sovjetskog Saveza, ovaj režim je danas na izdisaju. Valeri je navukla kratku suknju, sa prorezom
sa strane, i kratak gornji deo od crne čipke; imali smo vremena da popijemo koktel pre večere.
Svi su se bili okupili oko bazena i posmatrali sunce kako zalazi nad zalivom. U blizini obale,
olupinu nekog teretnjaka lagano je hvatala rđa. Drugi brodovi, manji, plutali su na vodi, gotovo
nepomični; sve to je rađalo snažno osećanje napuštenosti. Sa gradskih ulica, tamo odozdo, nisu
dopirali nikakvi glasovi; nekoliko kandelabara palilo se oklevajući. Za Zan-Ivovim stolom bio je
neki čovek od šezdesetak godina, mršavog i iznurenog lica, sirotinjskog izgleda; i drugi, znatno i
mladi, od trideset godina najviše, u kome sam prepoznao upravnika hotela. Primetio sam ga
nekoliko puta tokom popodneva, kako se nervozno vrti između sttilova trčeći od jednog do
drugog, da bi proverio da ¡liau svi posluženi; na licu mu je bio izraz stalne zabrinutosti, bez veze
sa bilo kakvim stvarnim uzrokom, ^ftttevši nas kako prilazimo, živahno je ustao, privukao i&ve
stolice, dozvao kelnera, proverio da li nam je ovaj totimah prišao; zatim se uputio ka kuhinji.
Stariji čovek j£,ssa svoje strane, bacao razočarane poglede na bazen, ina jparove koji su se
smeštali za stolove, i, po svemu sudeći, na svet u celini. „Siroti kubanski narod..." izgovorio je
posle dužeg ćutanja. „Nemaju više ništa da prodaju, sem svojih tela." Žan-Iv nam je objasnio da
on živi odmah tu, u blizini, i da je otac upravnika hotela. Učestvovao je u revoluciji, pre više od
četrdeset godina, bio je u prvim redovima onih koji su se pridružili kastrističkoj pobuni. Posle
rata, radio je u fabrici nikla u Moi - prvo kao radnik, onda kao predrad- nik, i konačno, pošto su
ga poslali na univerzitet, kao inženjer. Upravo njegov status heroja revolucije omogućio je
njegovom sinu da dobije značajno mesto u turističkoj privredi.
„Promašili smo", rekao je muklim glasom, „i zaslužili smo poraz. Imali smo izuzetne
rukovodioce, izvanredne ljude, idealiste, koji su dobro domovine stavljali iznad ličnih interesa.
Sećam se commandante Ce Gevare onog dana kad je došao da otvori fabriku za preradu kakaoa u
našem gradu; i sad vidim njegovo lice, hrabro, pošteno. Niko nikada nije mogao da kaže da se
commandante obogatio, da je izvukao kakvu korist - ni za sebe ni za svoju porodicu. To nije bio
slučaj ni sa Kamilom Sjenfuegosom, ni sa jednim od naših revolucionarnih voda, pa ni sa
Fidelom; Fidel voli moć, to je izvesno, želi da sve drži na oku, ali i on je nekoristoljubiv, nema
grandiozna imanja, ni račune u Švajcarskoj. Dakle, Če je bio tu, otvorio je fabriku, održao govor
u kojem je pozvao kubanski narod da dobije i mirnu bitku, u proizvodnji, posle oružane bitke u
borbi za nezavisnost; bilo je to malo pre nego što će otići u Kongo. Mi smo zaista mogli da
dobijemo tu bitku. Ovo ovde je bogat kraj, zemlja je plodna i, kad se obilno zaliva, sve raste po
želji: lcafa, kakao, šećerna trska, svakovrsno egzotično voće. Nedra zemlje prepuna su nikla.
Imali smo najmoderniju fabriku čokolade, sagrađenu uz rusku pomoć. Posle šest meseci,
proizvodnja je opala za polovinu: svi radnici krali su čokoladu, sirovu ili u tablama, nosili je
porodicama,
prodavali strancima. A isto je bilo u svim drugim fabrikama, u celoj zemlji. Kad nisu uspevali da
štogod ukradu, radnici su radili loše, ostavljali posao, stalno bili bolesni, odsustvovali zbog
najbeznačajnijih povoda. Proveo sam godine pokušavajući da im objasnim, da ih uverim da se
malo više potrude u interesu zemlje: doživeo sam samo razočaranje i poraz."
Zaćutao je; ostatak dana lebdeo je iznad Junkve, planine sa misteriozno zasečenim vrhom, u
obliku stola, koji je dominirao iznad brežuljaka i koji je, davno, onako silno impresionirao
Kristifora Kolumba. Zveckanje pribora za jelo doprlo je iz trpezarije. Sta je to što može da natera
ljudska bića da obavljaju dosadne i mučne poslove? To mi se sad učinilo kao jedino političko
pitanje koje vredi postaviti. Svedočenje starog radnika bilo je optužujuće, nemilosrdno: po
njegovom mišljenju, to je bila jedino potreba za novcem; u svakom slučaju, revolucija je

85
doživela poraz u stvaranju novog čoveka, koji bi bio spreman da radi za dobrobit svih. Stoga je,
kao i sva društva, i kubansko društvo bilo samo marljivo pripremljena obmana, doneta s ciljem
da se nekima omogući da izbegnu dosadne i mučne poslove. Pošto obmana nije uspela, niko više
nije bio lakove- ran, nikog više nije održavala nada da će jednog dana uživati u zajedničkom
radu. Rezultat toga je bio da ništa više nije funkcionisalo, niko nije radio niti bilo šta proizvodio,
i kubansko društvo je postalo neposobno da osigura preživljavanje svojih pripadnika.
Izletnici su poustajali, pošli ka stolovima. Očajnički sam smišljao nešto optimistično da
kažem starcu, neku poruku neodređene nade; ali ne, ništa se nije moglo naći; baš kao što je on
gorko predosećao, Kuba će uskoro ponovo postati kapitalistička i od revolucionarnih nadanja,
koja su još mogla živeti u njemu, neće ostati ništa - osim osećanja poraza, beskorisnosti i
sramote. Njegov primer niko neće ni pamtiti s poštovanjem, niti slediti, on će za buduće
generacije možda biti i predmet gađenja. Ispada da se borio, zatim radio, celog svog života,
grubo rečeno - nizašta.
Tokom obroka poprilično sam pio, i na kraju bio dobro nacvrckan. Valeri me je gledala s
blagom zabrinutošću. Igračice salse pripremale su se za nastup, odevene u plisirane suknje,
raznobojne pripijene kostime. Smestili smo se na terasi. Znao sam šta otprilike želim da kažem
Žan-Ivu, samo nisam bio siguran da je momenat dobro odabran. Osećao sam da je pomalo
smeten, ali ipak opušten. Poručio sam svoj po- slednji koktel, zapalio cigaru pre nego što ću mu
se obratiti.
„Želiš li stvarno da nađeš novu formulu koja bi omogućila da se spasu hoteli klupskog tipa?"
„Naravno, zbog toga sam ovde."
„Predloži onda jedan klub gde ljudi mogu da se tucaju. To je, pre svega ostalog, ono što im
nedostaje. Da na godišnjim odmorima nemaju male avanture, odlazili bi nezadovoljni. Oni se ne
usuđuju da to priznaju, možda nisu ni svesni toga; ali, sledeći put, pro- meniće agenciju."
„Mogu oni da se tucaju, čak je sve napravljeno da bi ih na to podsticalo, to i jeste princip
kluba; a zašto to ne rade, pojma nemam."
Odbacio sam ovu primedbu jednim pokretom ruke. „Ni ja ne znam zašto je tako, ali nije to
problem; ne vredi sad istraživati uzroke nekog fenomena, čak i ako pretpostavimo da pojava ima
nekog smisla. Moralo se sigurno dogoditi nešto zbog čega Zapadnjaci više ne uspevaju da
spavaju zajedno. Možda je to u vezi sa narcizmom, s prejakim osećanjem individualnosti, sa kul-
tom uspeha, nije važno. Činjenica je da posle dvadeset pete ili tridesete godine ljudi imaju
mnogo muke da steknu nova seksualna poznanstva a, istovremeno, za tim stalno osećaju potrebu,
i ta potreba vrlo sporo iščezava. Tako oni provode trideset godina svog života, gotovo celo svoje
zrelo doba, u stanju stalne oskudice."
Usred alkoholičarskog nalivanja, neposredno pre nego što poblesavi, čovek ponekad prolazi
kroz trenutke najoštrije lucidnosti. Opadanje seksualnosti na Zapadu je, bez sumnje krupan
sociološki fenomen, koji je uzaludno objašnjavati tim i tim individualnim psi- hološim faktorom;
obraćajući se Zan-Ivu postao sam, međutim, svestan da je upravo on savršeni primer za moju
tezu, i to je bilo vrlo neprijatno. Ne samo što više nije jebao, što više nije imao vremena da to
pokušava, već nije imao ni stvarne želje za tim. I što je bilo još gore, osećao je kako mu se taj
vitalni gubitak utiskuje u telo, počinjao je da oko sebe širi zadah smrti. „Ipak", primetio je posle
dužeg oklevanja, „čuo sam da svingerski klubovi imaju izvesnog uspeha."
„Ne, upravo to se sve manje i manje traži. Mnogo se takvih klubova otvara ali se vrlo brzo i
zatvaraju, jer nema klijenata. Zapravo, postoje samo dva kluba koja su se održala u Parizu, „Kris
i Manu" i „2+2", pa i oni su puni samo subotom uveče: za grad od deset miliona stanovnika to je
malo, i mnogo manje nego početkom devedesetih godina. Svingerski klubovi su simpatični kao

86
formula, ali su sve više demodirani, zato što ljudi više ne žele bilo šta da razmenjuju, to ne
odgovara modernom mentalitetu. Po mom mišljenju, razmena parova danas ima šansi da preživi
koliko je šansi imao auto-stop sedamdesetih. Jedino što stvarno odgovara duhu ovog vremena je
sado/mazo." U tom trenutku Valeri me je preplašeno pogledala i šutnula me u cevanicu. To me je
iznenadilo, trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim: ne, očigledno, neću pričati o Odri; uputio
sam joj mali umirujući znak glavom. Zan-Iv nije primetio ovaj prekid.
„Znači", nastavio sam, „s jedne strane imaš više miliona Zapadnjaka koji poseduju sve što
žele, osim što više ne uspevaju da nadu seksualno zadovoljstvo: oni ga traže, traže ga bez
prestanka, ali ne nalaze ništa, i zbog toga su nezadovoljni, do srži. S druge strane, imaš više
milijardi pojedinaca koji nemaju ništa, koji crkavaju od gladi, koji umiru mladi, koji žive u
odvratnim uslovima i koji nemaju više ništa da prodaju 1 sem svog tela i svoje neoštećene
seksualnosti. To je prosto, zaista prosto da se razume: to je idealna situacija za razmenjivanje.
Lova koja se tu može pokupiti je skoro nezamisliva: više nego u informatici, više nego u
biotehnologiji, više nego u industriji medija; nema nijedne privredne grane koja bi se s time
mogla porediti."
Zan-Iv nije ništa odgovorio; u tom trenutku orkestar krenu s prvom melodijom. Igračice su
bile lepe i nasmejane, njihove plisirane suknje su se vrtele, obilato otkrivajući preplanule butine;
savršeno su ilustro- vale moje izlaganje. Mislio sam da i neće ništa reći, da će prosto progutati tu
ideju. Međutim, pet minuta kasnije, on je prihvatio temu:
„Na muslimanske zemlje nikako ne bi mogao da se primeni taj tvoj sistem..."
„Nema problema, njih prepusti Eldorador otkrićima. Možeš čak da se opredeliš za još tvrdu
formulu, uz trekking* i ekološka iskustva, nešto kao survivor, preživljavanje, u krajnjoj meri, što
bi mogao da nazo- veš Eldorador avantura: to će se dobro prodavati u Francuskoj i u
anglosaksonskim zemljama. Naprotiv, klubovi sa seksi orijentacijom mogli bi dobro ići u
mediteranskim zemljama i u Nemačkoj."
Ovaj put se iskreno nasmejao: „Trebalo je da pređeš u svet biznisa..." rekao mi je
poluozbiljno. „Imaš ideja..."
„Da, ideja..." U glavi mi se pomalo vrtelo, nisam više uspevao da razaznajem igračice; ispio
sam koktel, naiskap. „Imam ideje, možda, ali sam nesposoban da
i Trekking (engl.) - planinarenje po slabo prohodnim predelima (prim. prev.).
zaronim u eksploatacionu računicu, da napravim predračune budžeta. Ideje svakako imam."
Ne sečam se baš dobro nastavka te večeri, mora biti da sam zaspao. Kad sam se probudio,
nalazio sam se u svom krevetu; Valeri, ispružena gola pored mene, ravnomerno je disala.
Probudio sam je pokrenuvši se da dohvatim cigarete.
„Bio si dobro natreskan sinoć."
„Da, ali ono što sam rekao Zan-Ivu bilo je ozbiljno."
„Čini mi se da je on to tako i prihvatio." Milovala mi je trbuh vrhovima prstiju. „Sem toga,
verujem da si u pravu. Sa seksualnim slobodama na Zapadu je svršeno."
„Znaš li zašto?"
„Ne..." oklevala je, zatim je ponovila, „ne, pravo govoreći, zaista ne znam."
Zapalio sam cigaretu, zavalio se na jastuke i rekao: „Sisaj mi ga." Pogledala me iznenađeno,
ali je spustila ruku na moja muda, primakla usne. „Eto!" uzviknuo sam trijumfalno. Prekinula je,
iznenađeno me pogledavši. „Vidiš, rekao sam ti: 'Sisaj mi ga!' i ti mi sisaš. A priori, a nisi imala
želju."
„Dobro, nisam ovoga trenutka, ali to mi čini zadovoljstvo."

87
 „Baš to je ono što začuđuje kod tebe: ti voliš da pričinjavaš zadovoljstvo. Ponuditi svoje telo
kao predmet naslade, pričinjavati besplatno zadovoljstvo: eto šta Zapadnjaci više ne umeju da
rade. Oni su potpuno izgubili smisao da nekom nešto daruju. Džaba im što se trude, oni više
nikada neće uspeti da seks osete kao nešto prirodno. Ne samo što se stide sopstvenog tela, koje
nije na visini porno standarda, već, iz istih razloga, ne osećaju pravu privlačnost ni prema telu
drugog. Nemoguće je da se ljubav vodi bez izvesnog podavanja, bez prihvatanja, makar
privremeno, izvesnog stanja zavisnosti i slabosti. Sentimentalni zanos i seksualna opsesija imaju
isto poreklo, oboje proističu iz
delimičnog zaboravljanja sebe samog; to nije oblast u kojoj se neko može dokazati a da pri tom
ne izgubi sebe. Mi smo postali hladni, racionalni, izuzetno sve- sni svojih pojedinačnih
egzistencija i svojih prava; želimo da, pre svega, izbegnemo otuđenje i zavisnost; s druge strane,
opsednuti smo zdravljem i higijenom: to nisu baš idealni uslovi za vođenje ljubavi. U tački u
kojoj se nalazimo, profesionalizacija seksualnosti na Zapadu je postala neizbežna. Naravno,
postoji i sado- mazohizam. To je čisto cerebralni univerzum, sa preciznim pravilima, uz
prethodni sporazum. Mazohisti su zainteresovani samo za svoje sopstvene osete, oni pokušavaju
da vide dokle mogu ići u bolu, pomalo kao sportisti koji idu do krajnjih granica. Sadisti su nešto
drugo, mada i oni, u svakom slučaju, idu što je moguće dalje. Oni imaju želju za uništenjem: kad
bi mogli da ranjavaju ili ubijaju, oni bi to i radili.
„Nemam želju čak ni da mislim na to", reče ona zadrhtavši, „to mi se stvarno gadi."
„Zato što si ti ostala seksualno animalna. Ti si normalna, u stvari, ne ličiš mnogo na žene iz
zapadnog sveta. Organizovani sado/mazo, sa svojim pravilima, privlači samo kultivisane,
cerebralne ljude, za koje je seks izgubio svaku privlačnost. Za sve ostale postoji više od jednog
rešenja: porno proizvodi, seks sa profesionalkama, i - ukoliko se želi pravi seks - zemlje trećeg
sveta."
„Dobro..." nasmešila se. „Mogu li ipak nastaviti da ti sisam?"
Zabacio sam se na jastuke i prepustio. Bio sam maglovito svestan, u tom trenutku, da sam
izmislio nešto na ekonomskom planu; bio sam siguran da sam u pravu, procenjivao sam da
potencijalna klijentela može biti osamdeset odsto odraslih Zapadnjaka, ali znao sam i da je
ljudima, začudo, ponekad teško da prihvate jednostavne ideje.
Doručkovali smo na terasi, pored bazena. Baš kad sam dovršavao kafu, spazih Zan-Iva kako
izlazi iz sobe u društvu neke devojke, u kojoj sam prepoznao jednu od sinoćnih igračica. Bila je
to visoka crnkinja, dugačkih i vitkih nogu, koja nije mogla imati više od dvadeset godina. Njemu
je u jednom trenutku bilo neprijatno, zatim je krenuo ka našem stolu i, s poluo- smehom na licu,
predstavio nam Andelinu.
„Razmišljao sam o tvojoj ideji", rekao je bez oko- lišenja. „Ono što me malo plaši jeste
reakcija feministkinja."
„Biće i žena medu klijentima", dobaci Valeri.
„Misliš?"
„O, da, čak sam sigurna..." reče ona pomalo ironično. „Pogledaj samo oko sebe."
On baci pogled na stolove oko bazena: i stvarno, bilo je tu ne tako malo samih žena, kojima
su društvo pravili Kubanci - bilo ih je skoro isto koliko i usamljenih muškaraca u sličnoj
situaciji. Upitao je Andelinu nešto na španskom, onda nam preveo njen odgovor:
„Već tri godine, otkako je postala jinetera, ona ima najviše italijanskih i španskih mušterija, i
misli da je to zato što je crnkinja; Nemci i Anglosaksonci se zadovoljavaju devojkama latinskog
tipa, za njih je već to dovoljno egzotično. Ima mnogo prijatelja jineterosa oni imaju većinom
engleske i američke klijentkinje, s izuzetkom poneke Nemice."

88
 Progutao je gutljaj kafe, razmišljao trenutak:
„Kako ćemo nazvati klub? Treba nam nešto jasno izazovno, sasvim različito od Eldorador
avanture, ali ipak ne suviše izričito."
„Mislila sam na Eldorador Afrodita", reče Vale^;.
„Afrodita..." ponavljao je tu reč zamišljeno. „To nije loše; zvuči manje vulgarno od 'Venus'.
Erotično, kultivisano, pomalo egzotično; da, veoma mi se sviđa."
Sat kasnije otputovali smo u Gvardalavaku. Na nekoliko metara ispred autobusa, Zan-Iv se
oprostio od jinetere; delovao je pomalo tužno. Kad se popeo u vozilo, primetio sam da studentski
par baca na njega neprijateljske poglede; trgovac vinom, naprotiv, držao se kao da ga se to
uopšte ne tiče.
Povratak je bio prilično sumoran. Naravno, čekalo nas je još ronjenje, veče karioka, gađanje
iz luka; mišići su nam se zamarali, zatim smo se opuštali, san je brzo dolazio. Nije mi ništa
ostalo u sećanju na po- slednje dane boravka, osim da je jastog bio kao od gume, a groblje koje
smo posetili razočaravaj uče. Bio je tu, međutim, grob Hozea Martija, oca domovine, pe- snika,
političara, polemičara, mislioca. Na jednom bareljefu bio je predstavljen s velikim brkovima.
Njegov sarkofag, posut cvećem, nalazio se na dnu kružne rake, na čijim su stranama bile
ugravirane njegove najpoznatije misli - o nacionalnoj nezavisnosti, o otporu tiraniji, o osećanju
pravde. Uprkos tome, nije se imao utisak da njegov duh živi nad tim mestom; jadni čo- vek bio
je, prosto rečeno, potpuno mrtav. Kad ovo kažem, ne mislim da je bio neki antipatičan mrtvac;
neko bi čak poželeo da ga upozna, bio spreman da podvrgne ironiji njegov ozbiljni, pomalo
uskogrudi humanizam; ali to nije bilo moguće, on se, po svemu sudeći, sasvim ukopao u
prošlost. Da li bi mogao ponovo ustati, naelektrisati zemlju, povesti je ka novom duhovnom
napretku? Nije se moglo zamisliti ništa slično. Sve u svemu, bio je to prizor jednog tužnog
poraza, a takva su, uostalom, sva republikanska groblja. Bio je to, sve u svemu, pomalo
zbunjujući zaključak da su katolici jedini u stanju da smrt obeleže na najprimereniji način.
Sredstva kojima se koriste da bi smrt učinili veličanstvenom i dirljivom, sastoje se jednostavno u
tome da se ona negira - neubedljivim argumentima, doduše. Ovde su, u odsustvu vaskrslog
Hrista, bile iskorišćene nimfe, čobanice, nešto malo ogoljenih zadnjica. Bilo kako bilo, nije se
moglo zamisliti da se siroti Hoze Marti sad provodi na rajskim poljima; sticao se, mnogo više,
utisak da se zaglibio u pepelu večne dosade.
Malo smo spavali u avionu. Sutradan po povratku sastali smo se u Zan-Ivovoj kancelariji. U
sećanju na taj dan ostala mi je samo atmosfera vesele čarolije, dosta čudne i retke u tom
ogromnom pustom zdanju. Tri hiljade osoba radilo je u njemu tokom sedmice, a te subote bilo
nas je samo troje, izuzimajući ekipu čuvara. Sasvim blizu zgrade, na popločanom platou tr-
govinskog centra Evri, obračunavale su se dve suparničke bande, napadajući se uzajamno
mesarskim noževima, palicama za bezbol i bombama sa sumpornom kiselinom; uveče je
prebrojano sedmoro mrtvih, medu kojima dvoje prolaznika i jedan pripadnik službe bezbednosti.
Događaj je naveliko komentarisan na radiju i na nacionalnoj televiziji; ali u onom trenutku mi
ništa o tome nismo znali. U stanju pomalo irealnog uzbuđenja, pravili smo programsku platfor-
mu za podelu sveta. Ideje koje sam iznosio mogle bi, možda, za posledicu imati investiranje
miliona franaka, ili zapošljavanje stotina ljudi; za mene je to bilo zaista novo i omamljujuće.
Gotovo sam buncao celo to poslepodne, ali Žan-Iv me je slušao pažljivo. Bio je ubeđen, poverio
se kasnije Valeri, da ću eksplodirati ako pokušaju da me zauzdaju, mada, istinu govoreći, ja sam
unosio kreativnu notu a njemu je preostajalo da odlučuje; eto kako je on gledao na stvar.
Slučaj arapskih zemalja bio je brzo rešen. Imajući u vidu njihovu bezumnu religiju, bilo
kakva aktivnost seksualnog tipa odmah je isključena. Turisti koji bi se opredelili za te zemlje

89
imali su se zadovoljiti sumnjivim avanturističkim doživljajima. U svakom slučaju, Žan-Iv je
odlučio da proda Agadir, Monastir i Đerbu, suviše gubitnička odredišta. Ostale su tamo dve
desti- nacije koje su eventualno mogle biti svrstane u rubriku „avantura". Tako bi korisnici
godišnjeg odmora u Marakešu mogli malo jahati kamile, a oni u Sarm-el- Šeiku mogli bi
posmatrati crvene ribice, ili praviti izlete po Sinaju, do mesta sa samogorućim grmom, tamo gde
je Mojsije „odlepio", prema slikovitom opisu jednog Egipćanina koga sam upoznao pre tri godi-
ne, tokom izleta na felukama* po Dolini kraljeva. „Naravno!" uzvikivao je on u zanosu, „postoji
tamo impresivna gomila kamenja... Ali od toga do zaključka o jednom jedinstvenom Bogu!..."
Izgledalo je da taj čovek, inteligentan i često zabavan, gaji simpatije prema meni, bez sumnje
zato što sam bio jedini Francuz u grupi, a on je, iz neodređenih, kulturnih ili sentimentalnih
razloga, negovao neku staru strast - iskreno govoreći, uglavnom teorijsku - prema Francuskoj.
Izabravši me za predmet svog zanimanja, on je i bukvalno spasavao moj odmor. Imao je
pedesetak godina, uvek besprekorno odeven, izrazito maslina- stog tena, s brčićima. Po
zanimanju biohemičar, emigrirao je u Englesku posle završenih studija, i briljantno uspeo u
oblasti genetskog inženjeringa. Dok je bio u poseti svojoj rodnoj zemlji, prema kojoj, tvrdio je,
* Feluka - vrsta brodića na Nilu (prim. prev.).
gaji netaknuta osećanja, nalazio je, međutim, samo veoma teške reči da bi opisao islam. Egipćani
nisu bili Arapi! - iznad svega mu je bilo stalo da me u to ube- di. „Kad samo pomislim šta je ova
zemlja sve izume- la!...tt uzvikivao je obuhvatajući širokim pokretom ruke dolinu Nila.
„Arhitekturu, astronomiju, matematiku, agrikulturu, medicinu..." (Malo je preteri- vao, ali bio je
to Istočnjak, i bilo mu je potrebno da me što pre ubedi.) „Otkako se pojavio islam - ništa.
Apsolutno intelektualno ništavilo, totalna praznina. Postali smo zemlja vašljivih prosjaka.
Prosjaci puni va- šiju, eto šta smo mi. Ološ, ološ!..." (Odbio je, besnim pokretom, nekolicinu
klinaca koji su prišli da isprose neki novčić.) „Treba da se setite, cher monsieur (govorio je tečno
pet jezika: francuski, nemački, engleski, španski, ruski), da je islam rođen usred pustinje, medu
škorpionima, kamilama i divljim zverima svake fe- le. Znate li kako ja zovem muslimane?
Bednici iz Sa- hare. Eto jedinog naziva koji zaslužuju! Verujete li vi da bi se islam mogao roditi
u nekoj ovako divnoj oblasti (ponovo je pokazao na dolinu Nila, s istinskim ushićenjem). Ne,
monsieur. Islam se mogao roditi samo u glupavoj pustinji, među prljavim beduinima, koji
nemaju šta drugo da rade - izvinite me na izrazu! - sem da guze svoje kamile. Sto se jedna
religija više približava monoteizmu - razmislite dobro o tome, cher monsieur - to je nehumanija i
okrutnija; a islam, u poređenju sa svim ostalim religijama, nameće najradikalniji monoteizam.
Od svoga nastanka on je obele- žen neprekidnim nizom osvajačkih ratova i masovnih ubistava;
sve dok on bude postojao, sloga neće moći vladati u svetu. Nikad, štaviše, na muslimanskoj ze-
mlji, inteligencija i talenat neće naći svoje mesto; ako je i bilo arapskih matematičara, pesnika,
naučnika, to je bilo onda kad su izgubili veru. Već pri prvom čitanju Kurana nemoguće je ne biti
zatečen bednim okvirom tautologije koja karakteriše ovo delo: 'Nema drugog Boga do samog
Boga', itd. Sa tim, složićete se, ne može se otići daleko. Daleko od toga da predstavlja pokušaj
apstrakcije, kao što se često čuje, prelazak na monoteizam je samo put ka zaglupljivanju.
Primetićete da se katoličanstvo, suptilna religija, koju ja poštujem, brzo udaljila od monoteizma
koji mu je nametala početna doktrina. Preko dogme o Trojstvu, kulta Device i svetaca, preko
priznavanja uloge paklenih sila i zadivljujućih slika anđela, katoličanstvo je, malo-pomalo,
obnovilo autentični politeizam; samo pod tim okolnostima ono je moglo prekriti zemlju
bezbrojnim umetničkim divotama. Jedan jedini bog! Kakva besmislica! Kakva nehumana i
zločinačka besmislica! Jedan kameni bog, cher monsieur, krvoločni i ljubomorni bog koji nije
trebalo nikada da pređe granice Sinaja. Koliko je naša egipatska religija, kad se samo pomisli,

90
bila dublja, humanija i mudrija... A naše žene! Kako su naše žene bile lepe! Se- tite se Kleopatre,
koja je očarala velikog Cezara. A gledajte šta je danas ostalo... (Pokazao je na dve za- brađene
žene koje su se s mukom kretale prteći zavežljaje s robom.) Kamare. Kamare bezobličnog sala
koje se krije pod krpetinama. Čim se udaju, one misle samo na to kako će da jedu i šire se, šire,
šire..." (Lice mu se nabralo u izražajnu grimasu & la Luj de Fin.) „Ne, verujte mi, dragi
gospodine, pustinja rađa samo neuravnotežene tipove i kretene. U vašoj plemenitoj zapadnoj
kulturi, koju poštujem, možete li da mi nabrojite one koje je privlačila pustinja? Jedino pedere,
avanturiste i podlace. Kao što je onaj smešni pukovnik Lorens, dekadentni homoseksualac, pate-
tični pozer. Kao vaš odvratni Anri de Monfred, spreman na sve kompromise, beskrupulozni
švercer. Ništa veliko ni otmeno, ništa plemenito ni zdravo; ništa što bi moglo unaprediti
čovečanstvo, niti ga izdići iznad njega samog."

»Dobro, avantura u Egiptu..." zaključio je sumorno Zan-Iv. Izvinjavao se što prekida moje
pripoveda- nje, ali trebalo je preći na slučaj Kenije. Težak slučaj. „U iskušenju sam da je
uključim pod odrednicu Avantura", predložio je nakon razgledanja svoje dokumentacije.
»To je šteta", uzdahnula je Valeri, „žene u Keniji su dobre."
„Kako ti to znaš?"
„U stvari, ne samo u Keniji, u Africi uopšte."
„Da, ali žena imaš svuda. U Keniji ipak imaš i no- soroge, zebe, gnue, slonove i bivole. Ja
predlažem da stavimo Senegal i Obalu Slonovače u program Afrodita, a da Keniju ostavimo pod
naznakom Avantura. Povrh svega, to je bivša engleska kolonija, a to je loš erotski imidž; što se
tiče avanture, u redu je."
„Dobro mirišu žene iz Obale Slonovače..." dodao sam sanjarski.
„Šta hoćeš time da kažeš?"
„Da mirišu na seks."
„Da..." mahinalno je grickao svoj marker. „To bi moglo naći mesta na reklamnoj poruci:
'Obala Slonovače, obala mirisa'. S oznojenom devojkom, pomalo razuzdanom, ode venom u
panj* na ilustraciji. Treba to pribeležiti."
,J goli robovi prožeti mirisima... Bodlerovi stihovi, čija su prava sad prešla u javno
vlasništvo."
„To neće proći."
„Pretpostavljam."
Ostale afričke zemlje predstavljale su manji problem. „S Afrikancima, uostalom", primetio je
Zan-Iv, „nikada nema problema. Oni se tucaju i besplatno; treba samo pripremiti dovoljno
prezervativa u klubo
* Šarena pamučna tkanina koju afričke žene obavijaju oko struka, umesto suknje (prim.
prev.).
vima, to je sve; kad je zaštita u pitanju, oni su ponekad malo tvrdoglavi." Podvukao je dva puta
predvide- ti prezervative u svom notesu.
Slučaj Tenerife nas je zaokupljao još manje vremena. Ta destinacija je davala prosečne
rezultate, ali je bila, po recima Zan-Iva, strateški važna za anglosaksonsko tržište. Pod avanturu
se lako mogao podvesti uspon na vrh Teide i izlet hidrogliserom u Lan- zarot. Hotelska struktura
bila je korektna, ulivala je poverenje.
Došli smo tako do dva kluba koji bi trebalo da predstavljaju glavne adute lanca: Boka Čika u
San Do- mingu, i Gvardalavaka na Kubi. „Mogli bismo predvi- deti king siže krevete",
predlagala je Valeri. „Odobreno", odgovorio je odmah Zan-Iv. „Privatni džakuzi u

91
apartmanima", predložio sam ja. „Ne", odlučio je on, „ostaćemo na prosečnom standardu." Sve
je trebalo da teče prirodno, bez ustezanja i sumnje; ostalo je da se s lokalnim seoskim
upraviteljima razgovara o ujednačavanju tarife lokalne prostitucije.
Napravili smo kratku pauzu za ručak. U istom tom trenutku, na manje od kilometar od nas,
dva ma- loletnika iz naselja Kurtilijer razbijala su glavu jednom šezdesetogodišnjaku, bezbol
palicom. Za predjelo sam naručio skuše u belom vinu.
„Da li ste planirali nešto za Tajland?" upitao sam.
„Da, imamo jedan hotel u izgradnji, u Krabi. To je nova pomodna destinacija, odmah posle
Fikea. Mogli bi se ubrzati radovi, da sve bude spremno prvog januara: bilo bi dobro da se tamo
napravi velika svečana promocija."
Posvetili smo celo poslepodne razmatranju različitih novih elemenata, da se omogući što
bolje funkcio- nisanje klubova Afrodita. Centralna tačka, naravno, bila je dozvola pristupa
lokalnim prostitutkama, muškim i ženskim. Nije bilo govora, u ovim planovima,
0 angažovanju dece; najbolje bi svakako bilo da se ulazak u klubove i zabrani osobama mladim
od šesnaest godina. Oštroumna zamisao, koju je predložila Va- leri, sastojala se u tome da se kao
osnovna tarifa u katalogu navede cena sobe za jednu osobu, a da se odobrava popust od deset
odsto na sobe koje dele parovi: time se, najkraće rečeno^ naglavačke okretao uobičajeni način
prezentacije. Cini mi se da sam ja predložio da se obavezno istakne i politika gay friendly i da se
prošire glasine kako se poseta homoseksualaca klubovima povećala za dvadeset odsto: ovakva
vrsta informacije bila je, u principu, dovoljna da oni zaista počnu da dolaze. Na osmišljavanju
ključnog slogana u reklamnoj kampanji zadržali smo se mnogo duže. Zan-Iv je pronašao
osnovnu, efikasnu formulu: „Odmor je zato da se rasturiš"; ali na kraju sam ja pobrao lovorike
sa: „Eldorador Afrodita - zato što imaš pravo na ljubavno uživanje." Otkad je NATO interve-
nisao na Kosovu, pravo je postalo ključni izraz, objasnio mi je Zan-Iv, polušaljivo; ali to je u
suštini bilo ozbiljno, sâm je upravo pročitao o tome jedan tekst u Stratégies. Sve skorašnje
reklamne kampanje, koje su bile zasnovane na temi pravo, postigle su uspeh: pravo na novinu,
pravo na posebnost... Pravo na uživanje, zaključio je on tužno. Bila je to nova tema. Počeli smo
da osećamo umor; on nas je odvezao do „2+2" pre nego što je krenuo kući. Bila je subota veče,
mnogo ljudi unutra. Upoznali smo simpatičan crnački par: ona je bila bolničarka, on bubnjar u
džez orkestru - dobro mu je išlo, redovno je snimao diskove. Treba priznati da je mnogo radio na
tehnici, bez prestanka, tako reći. „Tu nema tajne..." rekao sam ja glupavo; začudo, on mi je
odobrio: izrekao sam, iako to nisam nameravao, duboku istinu. „Tajna je u tome što nema tajne",
ponavljao mi je on uvereno. Ispili smo po piće i pošli u sobe. On je predložio Valeri dvostruku
penetraciju. Pristala je, pod uslovom da ja budem taj koji će je sodomisati - sanjom se moralo
postupati nežno, a ja sam znao kako. Zerom je pristao, ispružio se preko kreveta. Nikol ga je
draškala, da mu održi erekciju, zatim mu je navukla prezervativ. Ja sam zavrnuo Valeri- nu
suknju do struka; nije nosila ništa ispod nje. Jednim jedinim pokretom dokopala je Zeromov rep,
zatim je legla preko njega. Raširio sam joj guzove, malo ih podmazao, zatim počeo da je guzim
lakim pažljivim ubodima. U času kad se moj vršak potpuno uvukao, osetio sam kako joj se stežu
mišići oko čmara. Ostao sam nepomičan na čas, malo je falilo da svršim. Kroz nekoliko sekundi
uvukao sam ga dublje. Kad sam bio unutra do pola, ona je počela da se kreće na- pred-nazad,
trljajući svoj pubis o Zeromov. Nisam morao ništa više da činim: počela je da ispušta duge, mo-
dulisane uzdahe, dupe joj se sasvim otvorilo, ušao sam u nju do korena, bilo je kao da klizim niz
strmu ravan, počela je da svršava, začudo brzo. Zatim je ostala nepomična, zadihana, srećna. To
nije bio, po svoj prilici, najintenzivniji trenutak, objašnjavala mi je nešto kasnije; ali kad sve ide

92
kako treba, postoji jedan časak u kojem se dva uživanja stapaju u jedno, i to je bilo nešto veoma
slatko, i neodoljivo, kao neka sveopšta toplota.
Nikol je neprestano masturbirala gledajući nas, postala je već vrlo uspaljena, i odmah je
zauzela Vale- rino mesto. Imao sam tek toliko vremena da prome- nim prezervativ. „Sa mnom
možeš slobodno ići dokle hoćeš", šapnula mi je na uvo, „ja volim kad me snažno tucaju u dupe."
To sam i uradio, zatvarajući oči da pokušam da se koncentrišem na čist fizički osećaj. Sve se
odvijalo lako, bio sam prijatno iznenađen sop- stvenom izdržljivošću. I ona je svršila veoma
brzo, uz glasne, promukle krike.
Zatim su Valeri i Nikol klekle, da nam puše, dok smo mi čavrljali. Zerom još uvek ide na
turneje, pričao mi je, ali mu se to sve manje dopada. Stareći, ose- ća sve više potrebu da ostane
kod kuće, da se bavi porodicom - imali su dvoje dece - i da sam za sebe uživa u bubnjevima.
Pričao mi je tada i o novom ritmičkom sistemu, od 4/3 i od 7/9; ruku na srce, nisam ga nešto
posebno razumeo. Usred jedne rečenice iznenađeno je uzviknuo, oči su mu se iskolačile: svršio
je odjednom, snažno izbacujući spermu u Valerina usta. „Ah, dobila ga je", rekao je smejući se,
„dobila ga je." I ja sam osećao da neću još dugo izdržati: Nikol je imala sasvim poseban jezik,
širok i mek, kremast; lizala mi je lagano, erekcija je bila neizbežna. Dao sam znak Vale- ri da se
primakne, objasnio sam Nikol šta želim: trebalo je prosto da sklopi usne oko mog vrška, da osta-
ne tako nepokretna dok mi Valeri bude drkala i lizala mi muda. Klimnula je glavom i zaklopila
oči, očekujući pražnjenje. Valeri je odmah prionula, prsti su joj bili živahni i nervozni, ponovo je
bila u punoj formi. Raširio sam ruke i noge što sam više mogao, zatvorio oči. Uživanje je raslo
naglo, kao da su munje preleta- le, zatim je sve eksplodiralo baš pre nego što sam svršio Nikol u
usta. Skoro da sam na trenutak bio pred nekom vrstom moždanog udara, svetlucave tačke se-
vale su mi ispod kapaka, nešto kasnije sam shvatio da sam se skoro onesvestio. S mukom sam
otvorio oči. Nikol je još uvek držala kraj mog repa u ustima. Valeri mi je obavila ruku oko vrata,
izraz lica bio joj je ne- žan i tajanstven istovremeno; rekla mi je da sam izuzetno snažno urlikao.
Malo kasnije oni su krenuli da nas otprate do kuće. U kolima je Nikol ponovo dobila jaku
želju. Izvukla je sise iz korseta, zadigla suknju i ispružila se na zadnjem sedištu, položivši glavu
na moje butine. Draškao sam je polako, siguran u sebe; dobro sam kon- trolisao svoja čula,
osećao sam kako joj bradavice postaju krute a vagina vlažna. Miris njene pice ispunio je cela
kola. Zerom je vozio obazrivo, zaustavljao se na crvenom svetlu; kroz prozore sam nazirao
svetlosti Konkorda, Obelisk, zatim most Aleksandra III, Invalide. Osećao sam se dobro, smiren
ali još pomalo aktivan. Svršila je otprilike u visini Trga Italija. Rastali smo se nakon što smo
izmenjali telefonske brojeve.
Zan-Iv je, pak, imao lak napad tuge kad nas je ostavio i parkirao se na Aveniji Republike.
Uzbuđenje koje ga je držalo tokom dana, splasnulo je; znao je da je Odri odsutna, ali, istinu
govoreći, tome se zapravo radovao. Srešće se s njom, nakratko, sutra ujutro, pre nego što ona ode
da vozi rolere; otkako su se vratili s odmora, spavali su u odvojenim sobama.
Zašto da se vraća? Zavalio se na sedištu, pomislio da potraži neku stanicu na radiju, pa se
uzdržao. Mladi ljudi su prolazili avenijom u grupama, momci i de- vojke; izgledalo je da se
zabavljaju, u najmanju ruku: razdragano su urlali. Neki od njih imali su konzerve s pivom.
Mogao bi da izađe, umeša se među njih, možda izazove tuču; mogao bi da uradi mnogo toga.
Vratiće se kući, najzad. Voleo je svoju kćerku, u izve- snom smislu, bar je tako pretpostavljao;
osećao je prema njoj nešto organsko, i potencijalno krvno. Prema sinu nije osećao ništa slično. U
stvari, on možda i nije njegov; oženio se Odri uz vrlo mršave dokaze o očinstvu. Prema ženi je,
međutim, osećao samo prezir i gađenje; suviše gađenja, voleo bi da dođe do nivoa ravnodušnosti.
Možda je upravo to čekao da bi se razveo - da dođe u stadijum ravnodušnosti; sad je još uvek

93
suviše snažno osećao da ona mora da plati. Ja ću biti taj koji će platiti, u stvari - rekao je
odjednom sebi, s gorčinom. Ona će dobiti decu i dočepaće se visoke alimentacije. Osim ako on
ne pokuša da dobije decu, da se izbori za njih; ali ne, zaključio je, nije vredno truda. Vrlo važno i
za Anželiku. Samom će mu biti bolje, mogao bi pokušati da počne život iznova, što se svodi
manje-više na to da nađe neku drugu žensku. Opterećenoj s dvoje klinaca, njoj će biti gore,
kurvetini. Utešila ga pomisao da bi joj i on sam teško mogao smisliti nešto gore, i da će ona, kad
se svedu svi računi, biti ta koja će ispaštati zbog razvoda. Nije više onako lepa kao kad ju je
upoznao; imala je stila, moderno se oblačila, ali, pošto je poznavao njeno te- lo, znao je da je već
na nizbrdici. A i njena advokatska karijera bila je daleko od toga da teče onako briljantno kao što
je sama predstavljala drugima; i predvidao je da joj neće nimalo odgovarati što će morati da čuva
decu. Ljudi vuku za sobom svoje potomstvo kao užasan teret koji sprečava i najmanji njihov
pokret, i koji ih zaista, na kraju, najčešće ubija. Revanširaće joj se on kasnije, u trenutku,
pomislio je, kad mu to, vero- vatno, više uopšte neće biti važno. Još nekoliko minuta, parkiran na
ivičnjaku sada već prazne avenije, uve- žbavao je ravnodušnost.
Brige su se ponovo i nenadano svalile na njega čim je prošao kroz vrata svog stana. Joana,
bebisiter- ka, izvrnuta na kanabeu, gledala je satelitsku televiziju. Mrzeo je tu mlitavu
pubertetlijku, besmisleno gro- ove; svaki put kad bi je video, imao je želju da joj lupi nekoliko
šamara, dok ne uspe da promeni izraz njene odvratne, natmurene i blazirane njuške. Bila je
kćerka jedne Odrine prijateljice.
„Kako je?" zaurlao je. Ona je nonšalantno klim- nula glavom. „Možeš li malo da utišaš?"
Ona je očima tražila daljinski upravljač. Izbezumljen, ugasio je televizor; dobacila mu je uvreden
pogled.
„A deca, je l'sve dobro prošlo?" nastavio je da urla, iako nije bilo više nikakve galame u
stanu.
„Je-e-e, mislim da spavaju", povukla se, pomalo uplašena.
Popeo se na sprat, gurnuo vrata sinovljeve sobe. Nikola ga je rasejano pogledao, zatim se
ponovo zadubio u svoj Tomb Raider. Anželika je spavala, stisnutih pesnica. Sišao je, pomalo
smiren.
„Jeste li joj pomogli da se okupa?"
,Je-e-e, nisam, zaboravila sam."
Prešao je u kuhinju, nasuo sebi čašu vode. Ruke su mu se tresle. Na radnoj ploči spazio je
tučak za meso. Nekoliko šamara nije dovoljno za Joanu; najbolje bi bilo da joj se razbije lobanja
udarcem tučka. Neko vreme se čak poigravao tom idejom; misli su se pre- plitale u njegovom
mozgu, loše kontrolisane. S užasom je u predsoblju primetio da mu je tučak u ruci. Spustio ga je
na stočić, potražio u novčaniku novac za taksi za bebisiterku. Uzela ga je mumlajući nešto što je
ličilo na zahvaljivanje. Zalupio je za njom vrata u nastupu nekontrolisanog besa; tresak je
odjeknuo u ćelom stanu. Nešto očigledno nije štimalo u njegovom životu. U salonu je bife bio
prazan. Odri više nije bila u stanju ni time da se bavi. Pri pomisli na nju prožeo ga je drhtaj
mržnje čiji ga je intenzitet iznenadio. U kuhinji je pronašao bocu načetog ruma; i to je sad moglo
da prođe. U svojoj sobi, naizmenično je okretao brojeve tri devojke koje je upoznao preko Inter-
neta: svaki put je naletao na „sekretaricu". Mora da su izašle, da še tucaju za svoj račun. Tačno je
da su bile seksi, simpatične, elegantne; ipak, koštale su ga dve hiljade franaka za veče; na dugi
rok - to je ponižavajuće. Kako je samo mogao doći dotle? Morao bi da izlazi, da nađe prijatelje,
da se malo manje posvećuje poslu. Ponovo je razmišljao o klubu Afrodita, i prvi put postao
svestan da ideja možda neće proći kod njegovih poslodavaca; vladalo je prilično nepovoljno
raspoloženje prema seksualnom turizmu, u Francuskoj, u tom trenutku; očigledno, mogao je da

94
pokuša da Legenu predstavi nešto ublaženu verziju projekta; Espitalije se, međutim, neće dati
obmanuti, osećao je kod njega neku opasnu finoću. Ipak, ima li drugog izbora? Preturajući po
fiokama svog pisaćeg stola pronašao je povelju Aurore, koju su pre deset godina sastavili
osnivači, i izložili je u svim hotelima grupacije: Duh Aurore je umetnost umešnosti da se
podjednako koriste tradicija i modernost, imaginacija i humanizam, kako bi se dostigao određeni
vid izuzetnosti. Ljudima i ženama iz Aurore na raspolaganju stoji jedinstveno kulturno dobro:
umetnost gostoprimstva. Oni poznaju rituale i običaje koji život pretvaraju u umetnost življenja,
a najjednostavniju uslugu u trenutak koji se pamti. To je zanat, to je umetnost: to je tale- nat.
Stvoriti najbolje, da bi se delilo s drugima; povezati se preko gostoprimstva s onim što je
suštinsko; izmisliti prostore zadovoljstva: eto šta od Aurore čini miris Francuske, koji se širi
svetom. Odjednom je postao svestan da bi ova odurna govorancija mogla vrlo lepo da se primeni
i na lanac dobro organizovanih bordela; postojala je možda još jedna karta na koju bi se moglo
zaigrati s nemačkim turističkim operaterima. Protivno svakom rezonu, neki Nemci i dalje misle
da je Francuska zemlja galanterije i ljubavnog umeča. Ako bi neki veliki nemački tur-operater
pristao da klubove Afrodita uključi u svoj katalog, bili bi zabele- ženi odlučujući poeni; niko u
profesiji dotle još nije stigao. Stupio je već u razgovore sa Neckermannom, radi prodaje klubova
u Magrebu; ali bio je tu i TUI, koji je odbio njihove prve ponude jer su tada bile upisane na dnu
lestvice; možda će biti zainteresovani za novi ciljni projekat.
Odmah u ponedeljak ujutro krenuo je da uspostavi prve kontakte. Sreća ga je obilato
poslužila: Got- frid Rempke, predsednik uprave TUI, dolazio je sle- dećeg meseca na nekoliko
dana u Francusku; mogao bi im tada posvetiti vreme u trajanju jednog ručka. U međuvremenu,
ako budu uspeli da osnove projekta bace na papir, on će to sa zadovoljstvom proučiti. Zan-Iv je
ušao u Valerinu kancelariju da joj saopšti novost, i ona se prosto oduzela, ostala bez reči. Kad je
reč o godišnjim poslovnim rezultatima, TUI je težila dvadeset pet milijardi franaka, tri puta više
od Ne- ckermanna, šest puta više od Novih granica: bio je to najveći svetski tur-operater.
Ostatak sedmice proveli su u konkretizovanju što je moguće kompletnijeg spiska
argumenata. Finansij- ski gledano, projekat nije zahtevao znatnija ulaganja: nekoliko izmena u
opremi klubova, i, svakako, obnavljanje dekoracija u njima, kako bi se dao što „erot- skiji" ton;
dosta brzo su se složili oko naziva - turizam larma - koji bi trebalo da bude korišćen u svim
dokumentima preduzeća. Najvažnije je bilo to što se moglo očekivati značajno smanjenje fiksnih
taksi: više sportskih aktivnosti i klubova za decu, veće plate za školovane vaspitačice, za učitelje
jedrenja, streličarstva, aerobika, ronjenja, kao i za stručnjake za ikebani?
nu, emajl ili slikanje na svili. Posle prve simulacije na kompjuteru, Žan-Iv je shvatio, s
nevericom, da će, računajući tu sve amortizacije, godišnji troškovi klubova biti manji za dvadeset
pet procenata od sadašnjih. Tri puta je ponavljao računicu, svaki put je rezultat bio isti. Bilo je to
utoliko šokantnije zato što je namera- vao da predloži, u kataloškim tarifama, troškove boravka
za dvadeset pet odsto više od norme u toj kategoriji - što će reći da je hteo, en gros, da se
izjednači s prosečnom cenom Cluba Mediteranee. Indeks profita- bilnosti skočio bi, time, za 50
procenata. „Tvoj dečko je genije..." kazao je Valeri kad je došla da mu se pridruži u kancelariji.
Atmosfera u preduzeću bila je pomalo čudna tih dana. Prošlonedeljni sukobi na platou Evrija
nisu bili ništa neuobičajeno; ipak, krajnji bilans - sedmoro mrtvih - ostavio je mučan utisak.
Mnogi zaposleni, naročito oni koji su najduže tu, stanovali su u neposrednoj bizini preduzeća.
Oni su u početku živeli u pravougaonim barakama koje su se pojavile na gradilištu u isto vreme
kad je počela izgradnja upravne zgrade; zatim su se, gotovo svi, zaduživali da bi mogli da
sagrade sopstveni paviljon. „Žalim ih", rekla mi je Valeri, „iskreno ih žalim. Njihov san, svih
njih, jeste da se nastane negde u provinciji, u nekom mirnom kraju; ali ne mogu to da učine sad,

95
odmah, bilo bi to preveliko smanjenje osnovice za penziju. Pričala sam s telefonistkinjom: ona
ima tri godine do penzije. San joj je da kupi kuću u Dordonji; rodom je iz tog kraja. Ali tamo je
sad mnogo Engleza, cene su postale astronomske, čak i u nekoj bednoj selendri. A, s druge
strane, cene njihovih paviljona su pale, svi sad znaju da je ova četvrt opasna, moći će prilikom
prodaje da dobiju tek trećinu realne vrednosti."
„Ono što me takode iznenadilo je atmosfera u sekretarijatu na drugom spratu. Ušla sam u
njihovu
kancelariju u pola šest, da dam da se otkuca jedna be- leška; sve sekretarice bile su na Internetu.
Objasnile su mi da, odnedavno, tako obavljaju kupovine, sigurnije je: vrate se s posla,
zabarikadiraju se u kući i čekaju da im se isporuči roba."
Ni tokom narednih sedmica psihoza se nije smanjivala, čak je pokazivala tendenciju porasta.
Sada se u novinama jednako pričalo o profesorima izbodenim noževima, o silovanim
nastavnicama, o vatrogasnim kolima napadnutim „molotovljevim koktelima", o hendikepiranim
osobama koje su izbačene kroz prozor voza samo zato što su „popreko pogledale" vodu neke
bande. Le Figaro je sebi baš dao oduška - čitajući ga svakodnevno čovek je sticao utisak da se
neizbe- žno krećemo ka građanskom ratu. Istina, ulazilo se u predizborni period, a tema
„sigurnost građana" je, izgleda, jedina bila u stanju da zabrine Lionela Zospe- na. Činilo se
neverovatnim4 u svakom slučaju, da bi Francuzi ponovo glasali za Zaka Širaka: on ima zaista
suviše glup izgled, to je počelo da predstavlja atak na imidž zemlje. Kad god bi videli tu visoku
benu kako obilazi kakvu poljoprivrednu zadrugu, ili kako prisustvuje skupu šefova država, ljudi
bi se zastideli, bilo im je neprijatno zbog njega. Levica, definitivno nesposobna da zaustavi
porast nasilja, držala se dobro: iz strateških razloga glumila je nezainteresovanost, slagala se da
su statistički pokazatelji loši, veoma loši, pozivala da se treba čuvati od bilo kakve političke
zloupotrebe teme, podsećala da desnica, u svoje vre- me, nije radila ništa bolje. Pojavio se, u
svemu, samo mali nesklad - smešni uvodnik izvesnog Žaka Atalija. Po njemu, nasilje mladih iz
predgrađa bilo je „poziv za pomoć". Luksuzni izlozi Hala i Jelisejskih polja predstavljaju, pisao
je on, „opsceno razmetanje, iz pozicije njihove bede". Ipak, nije, po njemu, trebalo smetnuti s
uma da je predgrađe i „mozaik naroda i ra
sa koji su došli, sa svojim tradicijama i svojim verova- njima, da iskuju nove kulture, i da ponovo
osmisle umetnost zajedničkog življenja". Valeri mi je dobacila začuđen pogled; bilo je to prvi
put da sam prsnuo u smeh čitajući L' Express.
„Ako hoće da bude izabran", rekao sam pružajući joj članak, „Žospen mora ovoga da ućutka,
bar do drugog kruga."
„Očigledno, počinješ da se interesuješ za strategiju izbora."
Uprkos svemu, i ja sam se zabrinuo. Valeri je ponovo radila do kasno uveče, retko se
dešavalo da kući dođe pre devet; bilo bi možda bolje da kupi neko oružje. Imao sam vezu, brata
jednog umetnika čiju sam izložbu organizovao pre dve godine. Taj nije sasvim pripadao svetu
kriminala, samo je učestvovao u nekoliko sumnjivih akcija. Bio je to zapravo pronalazač, neka
vrsta svaštara. Tu skoro, tvrdio je svom bratu da je pronašao način za pravljenje ličnih karata, a
one, zna se, važe za dokumenta koja se ne mogu falsifikovati.
„Nema govora", odgovorila mi je na to Valeri. „Ne rizikujem ništa: danju nikada ne
napuštam zgradu preduzeća, uveče se uvek vraćam kolima, bez obzira na to koliko je sati."
„Ali tu su semafori."
„Između sedišta Aurore i skretanja na autoput ima samo jedan semafor. Zatim izlazim na
Port d'Itali i odmah sam kod kuće. Naš kraj nije opasan."

96
 To je bilo tačno; u našoj Kineskoj četvrti, iskreno govoreći, bilo je izuzetno malo napada i
silovanja. Nisam znao kako im to uspeva: da li imaju sopstveni sistem kontrole? U svakom
slučaju, odredili su nam poziciju čim smo se doselili: bar dvadesetak osoba nas je redovno
pozdravljalo. Bilo je retko da Evropljani dođu da žive ovde, bili smo istinska manjina u zgradi.
Povremeno su, rukom ispisani oglasi, kineskim znacima, izgleda pozivali na neke skupove, ili
proslave; ali kakve skupove? kakve proslave? Može se godinama živeti medu Kinezima a da se
nikada ne pojmi ništa o njihovom načinu života.
Pozvao sam, ipak, svoju vezu koja mi je obećala da će se raspitati, i nazvala me, zaista, dva
dana kasnije. Mogao bih da dobijem ozbiljnu utoku, u vrlo dobrom stanju, za dve hiljade
franaka; cena je uključivala i znatnu rezervu municije. Treba ga samo redovno čistiti - da se
spreči da zariba u trenutku kad je najpotrebniji. Ponovo sam to pomenuo Valeri, i ona je ponovo
odbila. „Ne bih mogla", rekla je, „ne bih imala snage da pucam." „Čak ni da si u smrtnoj
opasnosti?" Odmahnula je glavom. „Ne..." ponovila je, „to ne mogu." Nisam insistirao. „Kad
sam bila mala", rekla mi je malo posle, „nisam bila u stanju da ubijem ni pile." Istina, nisam ni
ja; ali muškarcu je to, mislim, ipak lakše.
Za sebe se, začudo, nisam plašio. Istina, imao sam malo kontakta sa varvarskim hordama,
osim slučajno i povremeno, kad bih, tokom pauze za ručak, odlazio da napravim krug po centru
Hale, gde su diskretno raspoređene snage bezbednosti (jedinice republikanske garde, policajci u
civilu, čuvari koje je najmilo udruženje trgovaca) teorijski isključivale svaku opasnost. Kretao
sam se, dakle, kroz umirujuću topografiju uniformi. U odsustvu snaga reda, znao sam to,
predstavljao bih lak plen, iako ne previše interesantan: moja odeća, tipična za prosečnog
činovnika, nije ničim privlačila pažnju. Sam, pak, nisam osećao nikakvu simpatiju za te mlade iz
opasnih klasa: nisam ih razumeo i nisam se ni trudio da ih razumem; nisam imao nimalo
razumevanja ni za njihove predrasude niti za njihove vrednosti. Ja lično ne bih mrdnuo malim
prstom da nabavim Rolex, Nike, ili BMW Z3; nikada nisam uspeo da otkrijem ni najmanju
razliku iz
među markiranog proizvoda i lažnjaka. U očima drugih ljudi, očigledno, nisam bio u pravu. Bio
sam toga svestan: moja pozicija je bila manjinska, i, prema tome, pogrešna. Morala bi da postoji
razlika između košulje Yves Saint Laurent i drugih košulja, između mo- kasina Gucci i mokasina
André. Ja sam bio jedini koji nije shvatao tu razliku; bio je to moj nedostatak, na koji se nisam
mogao osloniti da bih osudio ostale. Traži li se od slepca da bude stručnjak za nadrealističko
slikarstvo? Zbog mog slepila, svakako nevoljnog, samog sebe isključio sam iz jedne žive ljudske
realnosti, dovoljno snažne da dovede i do zločina. Ti mladi su, sledeći svoje poludivlje instinkte,
slutili, bez ikakve sumnje, prisustvo lepote; njihova želja bila je za pohvalu, i savršeno
usaglašena sa društvenim normama.
Kad, međutim, dobrov razmislim, morao sam doći na to da su Valeri i Mari-Zan, jedine dve
ženske osobe čije je prisustvo iole postojano u mom životu, ispolja- vale totalnu
nezainteresovanost za bluze Kenzo i za ta- šne Prada; u svakodnevnom životu, koliko je to meni
bilo poznato, one su kupovale ne gledajući na marku. Zan-Iv, osoba s najvećom platom koju sam
poznavao, opredeljivao se isključivo za polo-košulje Lacoste; ali on je to činio u neku ruku
mahinalno, po navici, čak i ne proveravajući da li je njegovu omiljenu firmu pretekao, po
čuvenju, neki noviji rival. Neke činovnice Ministarstva kulture koje sam poznavao iz viđenja
(ako se tako može reći, jer sam zaboravljao, redovno, između dva naša susreta, njihovo ime,
funkciju, čak i lik) kupovale su kreatorsku odeću; ali u pitanju su bili, po pravilu, mladi i
nepoznati kreatori, koji su se prodavali u samo jednom butiku u Parizu, a bio sam uve- ren da se
ne bi ustezale da ih napuste kad bi oni postigli neki veći uspeh.

97
 Moć Nike, Adidasa, Armania, Vuitton bila je pri tome nesporna; mogao sam za to naći
konkretan dokaz, ako bi bilo potrebno, čim bih prelistao Le Figaro i njegov dodatak boje lososa.*
Ali ko je, zapravo, osim mladih iz predgrađa, doprinosio uspehu ovih marki? Mora da su u tom
smislu postojali čitavi slojevi društva, koji su za mene ostajali nepoznati; osim ako se nije radilo
o nečem mnogo banalnijem - o bogatim skorojevićima iz trećeg sveta. Malo sam putovao, malo
toga doživeo, i postajalo mi je sve jasnije da mno^o šta ne razumem o modernom svetu.
Dvadeset sedmog septembra održan je sastanak jedanaestorice upravnika naselja Eldorador,
koji su za tu priliku došli u Evri. Bio je to uobičajen skup, održavao se svake godine u isto
vreme, s ciljem da se svede bilans letnjih rezultata i da se razmotri kakva poboljšanja treba uneti.
U četiri preostala naselja - u onima koja su prešla pod odrednicu Afrodita - upravnici naselja
trebalo je da budu spremni da otpuste polovinu personala.
Valeri nije prisustvovala ovom skupu, imala je sastanak s predstavnikom Italtrava, da mu
izloži novi projekat. Italijansko tržište bilo je mnogo usitnjenije nego ono u Severnoj Evropi:
ltaltrav bio je možda najveći italijanski turistički operater, ali njegova fi- nansijska moć
predstavljala je tek deseti deo snage TUI; sporazum s njima mogao bi ipak predstavljati dobitak
važne klijentele.
Vratila se sa sastanka oko devetnaest sati. Zan-Iv je bio sam u svojoj kancelariji; skup se
upravo završio.
„Kako su reagovali?"
„Loše. Razumem ih, uostalom; mora biti da ose- ćaju da su i oni sami u pitanju."
„Imaš li nameru da promeniš upravnike naselja?"
„Ovo je nov projekat; najbolje je pokrenuti ga s novim ekipama."
* Ekonomski dodatak (prim. prev.).
Glas mu je bio sasvim miran. Valeri ga je iznenađeno pogledala: u poslednje vreme, stekao je
sigurnost i - grubost.
„Siguran sam, sad, da ćemo pobediti. Tokom podnevne pauze pozvao sam na stranu
upravnika naselja Boka Cika, u San Domingu. Hteo sam da budem načisto: hteo sam da saznam
kako mu uspeva da ima stalni procenat popunjenosti, 90 odsto, bez obzira na godišnje doba.
Vrdao je, delovao vrlo zbunjeno, pričao mi nešto o timskom radu. Na kraju sam ga otvoreno
upitao da li dopušta da se devojke penju u sobe gostiju; bilo mi je stvarno teško da od njega
izvučem priznanje, bojao se sankcija. Morao sam da ga uverim da mi to ne smeta, da, naprotiv,
smatram da je njegova inicijativa interesantna. Tada je priznao: on smatra da je idiotski da
klijenti idu i iznajmljuju sobe na dva kilometra od hotela, uz rizik da budu i opljačkani, dok na
licu mesta, međutim, imaju sav komfor. Odobrio sam mu i obećao mu da će sačuvati svoje mesto
upravnika naselja, čak i ako bude jedini."
Noć je padala; upalio je lampu na radnom stolu, ćutao jedan trenutak.
„Sto se ostalih tiče", nastavio je, „nimalo ih ne žalim. Svi imaju gotovo isti profil. To su bivši
državni činovnici, ušli su u posao u pravo vreme, imali su sve ženske koje su poželeli a da nikada
nisu morali ni prstom da mrdnu, i umislili su da, postavši upravnici naselja, mogu da se do
penzije izležavaju na suncu. Njihovo vreme je prošlo, i utoliko gore po njih. Sad su mi potrebni
pravi profesionalci."
Valeri je prekrstila noge i gledala ga ćuteći. „A kako je protekao tvoj sastanak s ltaltravom?"
„O, u redu je, nema problema. Odmah je shvatio šta podrazumevam pod 'turizmom šarma',
čak je pokušao da mi se nabacuje... To je ono što je dobro kod Italijana, bar su predvidljivi. Na
kraju mi je obećao da će ubeležiti klubove u svoj katalog, ali rekao mi je i da ne gajim mnogo
iluzija: Italtrav je veliko preduzeće pre svega zato što je konglomerat mnogih specijalizo- vanih

98
putničkih agencija; sama po sebi, firma nema neki jak identitet. On, u stvari, radi pomalo kao di-
stributer: možemo se upisati na njegovu listu, ali na nama jeda sami stvorimo ime na tržištu."
„A Spanija, kako tu stojimo?"
„Postoje dobri kontakti sa Marsanom. To je nešto slično, osim što su oni ambiciozniji, od pre
nekog vremena pokušavaju da se učvrste u Francuskoj. Čak sam se pribojavala da će nam biti
konkurencija svojim ponudama, ali nisu - smatraju da se mi dopunjavamo."
Razmišljala je časak pre nego što će nastaviti:
„A šta ćemo s Francuskom?"
„Još uvek ne znam... Možda je to idiotski, ali stvarno se bojim kampanje moralističke
štampe. Naravno, možemo napraviti studiju tržišta, testirati ceo koncept..."
„Ti nikada nisi verovao u te stvari."
„Ne, istina je... U stvari, u iskušenju sam da pokušam s minimalnim konceptom u
Francuskoj, isključivo preko mreže Auroretour; s oglasima u revijama usmerenim ka vrlo
specijalizovanoj publici, tipa čitalaca FHM ili Odjeka savane. Ali, u prvo vreme, treba stvarno
igrati na Severnu Evropu."
Sastanak sa Gotfridom Rempkeom bio je zakazan za naredni petak. Veče uoči toga, Valeri je
stavila re- laksirajuću masku, legla veoma rano. Kad sam se probudio, u osam, već je bila
spremna. Rezultat je bio zadivljujući: imala je crni kostim, veoma kratku suknju koja je
božanstveno obavijala njenu zadnjicu; ispod jakne je obukla košuljicu od ljubičaste čipke,
strukiranu i providnu na pojedinim mestima, preko purpurnocrvenog grudnjaka - vonderbra, koji
je obilato otkrivao njene grudi. Kad je sela na ivicu kreveta ugledao sam crne čarape, tamnije
nijansirane ka vrhu, koje su se držale na pojasu. Usne je iscrtala tamnocrvenim karminom,
pomalo ljubičastim, a kosu je uvila u pundu.
Jali li?" upitala je pomalo vragolasto.
„Pali opasno. Žene su, ipak..." uzdahnuo sam.
„To je moja uobičajena zavodnička odeća. Obukla sam je pomalo i zbog tebe; znala sam da
će ti se dopasti."
„Re-erotizovanje preduzeća", promumlao sam. Ona mi je pružila šolju kafe.
Dok nije pošla, nisam radio ništa drugo osim što sam je gledao kako ustaje pa opet seda. Nije
to bilo ništo posebno, ako hoćete; sve je, konačno, bilo sasvim jednostavno, ali je palilo, nije bilo
sumnje. Prekrstila je noge: tamna traka se pojavila pri vrhu butina, podvlačeći kontrast na
izuzetno finom najlonu. Prekrstila ih je još više: crna čipkana traka otkrila se sasvim gore, pa
onda držači za čarape na pojasu, bela gola koža, početak zadnjice. Sastavila je noge: sve je opet
nestalo. Nadnela se nad sto: osećao sam kako joj grudi drhte pod tkaninom. Mogao bih tako
provesti sate. Bilo je to lako, nevino, beskonačno blagodatno uživanje, čisto naslućivanje sreće...
Trebalo je da se sve troje nadu u trinaest sati, u restoranu „Le Divellec", u Univerzitetskoj
ulici; Žan-Iv i Valeri stigli su pet minuta ranije.
„Kako ćemo početi razgovor?" zabrinula se Valeri izlazeći iz taksija.
„Pa, evo, ti ćeš mu reći da hoćemo da otvorimo bordel za Švabe..." Zan-Iv je napravio
umornu grimasu. „Ne brini, ne brini, on će sam postaviti pitanja."
Gotfrid Rempke stigao je u trinaest sati, tačno. Čim je ušao u restoran, čim je predao kaput
vrataru, znali su da je to on. Nabijeno i čvrsto telo, otvoren pogled, energičan stisak ruke: sve je
u njemu odisalo neusiljenošću i dinamizmom, odgovarao je savršeno
slici koja se može imati o velikom šefu, ili još tačnije - o nemačkom velikom šefu.
Moguće je bilo zamisliti ga kako kreće u novi dan s oduševljenjem, kako se u skoku diže iz
kreveta, pola sata vozi sobni bicikl, pre nego što krene u svoju kancelariju, u svom mercedesu,

99
koji blešti, nov-novcijat, sluša usput ekonomske informacije. „Savršeno izgleda ovaj tip..."
progundao je Zan-Iv, dižući se, sav pretvoren u osmeh, da ga pozdravi.
Prvih deset minuta gospodin Rempke nije zapravo pričao ni o čemu drugom sem o kuhinji.
Pokazalo se da dobro poznaje Francusku, njenu kulturu, njene restorane; imao je čak i kuću u
Provansi. „Savršeno, čo- veče, savršeno..." mislio je Zan-Iv zagledajući svoj konsome od škampa
sa kurasaom. „Rock and roll, Gotty", dodao je u sebi, spuštajući kašičicu u jelo. Va- leri je bila
veoma pažljiva: slušala je usredsređeno, oči su joj svetlucale kao da je očarana. Zelela je da zna
gde tačno u Provansi, da li ima vremena da često ide tamo, itd. Ona sama poručila je rakove na
žaru, sa sosom od ribizla.
„Vidite", reče on, tražeći reči, „mi dobro znamo da je 'turizam šarma' (pomalo je zapeo na
ovom izrazu) jedna od osnovnih motivacija naših zemljaka na letovanju u inostranstvu, i
razumemo ih uostalom, jer, postoji li neki slađi način da se putuje? Međutim, i to je prilično
čudno, nijedna veća turistička grupacija se nije, do sada, ozbiljnije pozabavila ovim pitanjem - da
zanemarimo nekoliko pokušaja, uostalom sasvim nedovoljnih, usmerenih ka homoseksualnoj
klijenteli. U suštini, ma kako to začuđujuće moglo biti, imamo posla s devičanski čistim
tržištem."
„O tome se i radi - ja mislim da upravo mentaliteti moraju da evoluiraju..." upao je Zan-Iv,
shvatajući istovremeno da je izgovorio glupost. „S obe strane Rajne..." dodao je bedno. Rempke
mu je uputio hladan pogled, kao da se pita ne podsmeva li mu se ovaj
u lice; Žan-Iv ponovo zabode nos u tanjir, obećavajući u sebi da će ćutati do kraja obeda.
Nasuprot tome, Valeri se zadivljujuće snalazila. „Nemojmo prebacivati francuske probleme u
Nemačku..." rekla je prekrštajući noge bezazlenim pokretom. Rempke prenese svu svoju pažnju
na nju.
„Naši zemljaci", nastavio je, „prinuđeni su, zato, da se oslanjaju sami na sebe, predajući se
često posrednicima sumnjivog poštenja. Uopšteno govoreći, ovaj sektor karakteriše najveći
stepen amaterizma - što predstavlja ogroman minus za dobit profesije u ce- lini." Kelner donese
pečenog „San-Pjera" sa mladim smokvama.
„Vaš projekat" nastavi on, pošto je bacio pogled na svoj tanjir, „interesuje nas zato što
predstavlja stvarnu promenu u odnosu na tradicionalnu usmere- nost klubova za odmor. Ono što
je mogla biti formula prikladna početkom sedamdesetih godina, više ne odgovara očekivanjima
savremenih potrošača. Uspostavljanje odnosa između ljudskih bića na Zapadu postaje sve teže -
zbog čega, naravno, mi svi žalimo..." nastavi on usmerivši nov pogled na Valeri, koja je sastavila
noge smešeći se.
Kad sam se vratio iz kancelarije, u šest i petnaest, ona je već bila kod kuće. Trgao sam se
iznenađeno: mislim da se tako nešto desilo prvi put od početka našeg zajedničkog života. Sedela
je u dnu kanabea, još uvek u kostimu, malo razmaknutih nogu. S očima u oblacima, kao da je
sanjarila o nekim srećnim i ne- žnim stvarima. Nisam to znao u tom trenutku, ali prisustvovao
sam nečemu što bi odgovaralo orgazmu na profesionalnom planu.
,Je 1' dobro prošlo?" pitao sam je.
„Više nego dobro. Vratila sam se odmah posle ručka, i ne svrativši u kancelariju: nisam
videla šta bih još imala da radim ove nedelje. Ne samo da je zaintereso-
van za projekat, već ima nameru da od njega napravi jedan od svojih ključnih proizvoda, već ove
zimske sezone. Spreman je da finansira izdavanje kataloga i reklamnu kampanju specijalno
namenjenu nemačkoj klijenteli. Misli da može da popuni, on sam, kapacitete svih postojećih
klubova; pitao nas je čak da li imamo i neke druge projekte u realizaciji. Jedina stvar koju želi

100
zauzvrat je ekskluzivnost na svom tržištu - u Nemačkoj, Austriji, Svajcarskoj i Beneluksu; zna
čak i to da smo u kontaktu s Neckermannom."
„Rezervisala sam ovaj vikend u centru za talasoterapiju u Dinaru", dodala je. „Mislim da mi
je to potrebno. Možemo da skoknemo i do mojih roditelja."
Voz je krenuo sa stanice Monparnas sat kasnije. Prilično brzo, kako su kilometri prolazili,
nakupljena tenzija je nestajala - i Valeri je ponovo postala normalna, što će reći seksipilna i
vesela. Poslednje stambene zgrade u velikom predgradu nestajale su u daljini; TGV* se
približavao svojoj maksimalnoj brzini pre nego što će ući u ravnicu oko Irpoa. Ostatak dana, kao
jedna crvenkasta, gotovo neodredljiva nijansa, lebdeo je u pravcu zapada, iznad tamne mase
žitnih silosa. Bili smo u vagonu prve klase, preuređenom u niz polukupea; na stolovima koji su
razdvajali sedišta, male žute lampe već su bile upaljene. S druge strane prolaza jedna žena od
nekih četrdesetak godina, vrlo šik, vrlo otmena, prva klasa, plave kose skupljene u pundu,
prelistavala je Figaroov dodatak za žene - Ma- dame Figaro. I ja sam kupio te iste novine i
pokušavao sam, bez većeg uspeha, da se zainteresujem za njegov „losos" dodatak. Od pre
nekoliko godina razvio sam teoriju da je moguće protumačiti svet i razumeti njegovu evoluciju
ako se u novinama ostavi po strani sve
* Brzi voz (prim. prev.).
što vuče na političke aktuelnosti, od stranica „društvo" do „kulture"; smatrao sam da je moguće
stvoriti ispravnu sliku istorijskih kretanja jedino ako se čitaju ekonomske i berzanske
informacije. Ograničavao sam se, prema tome, na svakodnevno čitanje „losos" Figa- roovog
dodatka, ponekad dopunjenog još odbojnijim publikacijama, kao što su Les Echos ili La Tribine
Des- fossés. Do sada je moja teza još stajala pod sumnjom. Bilo je, zapravo, sasvim moguće da
se istorijski važne informacije kriju u tim izdanjima odmerenog tona, i u njihovim kolonama
brojki; ali i obratno je takođe moglo biti istina. Jedini jasan zaključak do kojeg sam došao, bio je
da je, sasvim izvesno, ekonomija strašno dosadna. Dižući pogled s jednog kratkog teksta koji je
pokušavao da analizira pad rezultata u Nikei, primerio sam da je Valeri počela da prekršta i
skuplja noge; preko lica joj je prelazio poluosmeh. „Silazak u pakao za berzu u Milanu", čitao
sam dalje, pre nego što ću odložiti novine. Odjednom sam imao erekciju shvativši da je ona
pronašla način da skine gaćice. Došla je i sela pored mene, pribila se sasvim. Skinula je jaknu
kostima i prebacila je preko mojih kolena. Brzo sam pogledao nadesno: naša susetka kao da je i
dalje bila zadubljena u svoj časopis, tačnije, u tekst o zimskim baštama. Nosila je kostim s vrlo
uskom suknjom, crne čarape; prilično je ličila na, što bi se reklo, uzbudljivu burzujku. Uvlačeći
ruku ispod svog raširenog rublja, Valeri je spustila dlan na moj šlic; imao sam na sebi samo
tanke pamučne pantalone; noć se bila sasvim spustila. Zavalio sam se na sedište, uvukao joj ruku
pod bluzu. Smičući grudnjak obuhvatio sam joj dojku desnom rukom i počeo da nadražujem
bradavicu palcem i kažiprstom. Negde u visini Mana ona je otkopčala moj šlic. Pokreti su joj sad
bili sasvim određeni, bio sam siguran da naša susetka ne gubi iz vida ništa od naših igrarija. Po
mom mišljenju, nemoguće je ostati imun na masturbaciju koju vrši zaista umešna ruka. Malo pre
Rena, izbacio sam seme, ne uspevši da zadržim prigušeni krik. „Moraću da očistim kostim..."
reče mirno Valeri. Susetka baci pogled prema nama, ne skrivajući da je to zabavlja.
Bilo mi je ipak malo neprijatno na stanici Sen-Ma- lo, kad sam zaključio da se i ona penje u
autobus koji vozi u talaso-centar; ali Valeri to nimalo nije smetalo: zapodenula je razgovor s
njom, o različitim terapijama. Ja nikada nisam jasno razlikovao vrednosti blatnih kupatila, tuševa
s mlaznicama i umotavanja u alge; sutradan, zadovoljio sam se uglavnom brčkanjem u bazenu.
Plutao sam izvrnut na leđima, neodređeno svestan postojanja podvodnih struja koje bi trebalo da
masiraju leđa. Valeri mi se pridruži. „Naša susetka iz voza..." izjavi ona sva uzbuđena,

101
„pridružila mi se u džakuziju." Primio sam tu informaciju ne reagujući. „Sad je sasvim sama u
sauni", dodade ona. Odmah sam krenuo za njom, uvivši se u peškir. Blizu ulaza u saunu skinuo
sam kupaće gaće; moja erekcija bila je vidljiva pod frotirskom tkaninom. Ušao sam sa Valeri,
pustio je da ode napred kroz paru - tako gustu da se nije videlo dalje od dva metra. Atmosfera je
bila prezasićena veoma jakim mirisom eukaliptusa, skoro opojnim. Zastao sam nepomično u
beličastom vrelom ništavilu, zatim sam čuo stenjanje koje je dolazilo iz dna sale. Odvezao sam
pojas na penjoaru, krenuo napred; kapi znoja su se već obrazovale na mojoj koži. Klečeći pred
ženom, dlanova položenih na njenu zadnjicu, Valeri joj je lizala ribu. Bila je to zaista veoma lepa
žena, sa silikonskim grudima savršeno okruglog oblika, skladnim licem, širokim i senzualnim
usnama. Bez iznenađenja je skrenula pogled na mene, zatim sklopila ruku oko mog uda. Približio
sam se još, prošao iza nje i stao da joj milujem grudi, trljajući istovremeno kitu o njenu zadnjicu.
Raširila je butine i nagnula se napred, oslanjajući se o zid. Valeri je potražila po džepu svog
penjoara, pružila mi prezervativ; drugom rukom je nastavila da draška ženin klitoris. Ušao sam u
nju odjednom, već je bila sasvim otvorena; savila se još više napred. Išao sam tamo-amo u
trenutku kad sam osetio Valerinu ruku kako mi se uvlači medu butine, da bi se zatim zatvorila
oko mojih jaja. Ponovo je primakla usne da liže ženinu vaginu; sa svakim pokretom uvlačenja i
izvlačenja osećao sam kako mi kurac klizi niz njen jezik. Očajnički sam stezao karlične mišiće u
trenutku kad je žena svršila uz duge radosne krike, zatim sam se polako izvukao. Bio sam sav u
znoju, po ćelom telu, ubrzano sam disao, i protiv svoje volje, osetio sam vrtoglavicu i seo na
klupu. Oblak pare i dalje se talasao u atmosferi. Začuo sam zvuk poljupca, podigao glavu: njih
dve su bile zagrljene, čvrsto pripijene grudima.
Vodili smo ljubav i malo kasnije, krajem popodne- va, zatim još jednom uveče, pa ponovo
sutradan ujutro. Ova grozničavost bila je pomalo neuobičajena; oboje smo bili svesni da ulazimo
u težak period, kad će Valeri ponovo otupeti od posla, od problema, od računa. Nebo je bilo
plavo, bez ijedne mrlje, vreme skoro blago; bio je to nesumnjivo jedan od poslednjih lepih
vikenda pre jeseni. Pošto smo vodili ljubav u nedelju ujutro, otišli smo u dugu šetnju obalom.
Iznenađeno sam posmatrao neoklasične, pomalo kič, zgrade hotela. Kad smo stigli do kraja
plaže, seli smo na stenu.
„Pretpostavljam da je bio važan taj sastanak s Nemcem", rekao sam. „Pretpostavljam da je to
i početak novog takmičenja."'
„Ovo je poslednji put, Mišel. Ako nam uspe ovaj potez, bićemo mirni za dugo vremena."
Dobacio sam joj pogled pun neverice i pomalo tužan. Nisam baš verovao u ovu vrstu
argumenata, to me pomalo podsećalo na neke istorijske događaje, s izjavama političara o ratu
kojeg neće biti, i koji je trebalo zatim da dovede do konačog mira.
„Sama si mi objasnila", rekao sam nežno, „da je kapitalizam u svojoj suštini stanje
neprestanog rata, stalne borbe koja se nikada ne može okončati."
„To je tačno", složila se bez oklevanja, „ali ne moraju obavezno jedni isti da se bore."
Jedan galeb je uzleteo, dosegao visinu, ustremio se ka okeanu. Bili smo skoro sami na tom
kraju plaže. Dinar je očigledno mirna banja, bar u ovo doba godine. Jedan labrador je prišao,
došao da nas onjuši, zatim nastavio svojim putem; nisam primetio njegove gospodare.
„Tvrdim ti", insistirala je, „ako bude išlo dobro, kao što se nadamo, mogao bi se isti koncept
primeniti u mnogo zemalja. Samo u Latinskoj Americi, recimo, postoje mogućnosti u Brazilu,
Venecueli, Kostariki. Mogu se otvoriti klubovi i drugde - u Kamerunu, u Mozambiku, na
Madagaskaru, na Sejšelima. U Aziji takode, ukazuju se odmah mogućnosti: Kina, Vijetnam,
Kambodža. Za dve ili tri godine možemo postati nesporna referenca; i niko se neće usuditi da
investira na istom tržištu — ovoga puta ćemo je konačno imati, tu našu konkurentsku prednost."

102
 Nisam odgovorio ništa, nisam znao šta da joj odgovorim; konačno, ja sam stajao iza ove
ideje. Plima je rasla, brazde su se stvarale u pesku, umirale pred našim nogama.
„Sem toga", nastavila je, „ovoga puta ćemo tražiti zaista veliki akcionarski paket. Ako uspeh
dode, neće moći da nas odbiju. A kad je neko akcionar, on se više ne bije: drugi se onda bore
umesto njega.
Zaustavila se, gledala me, neodlučna. Bilo je tačno to što je govorila, sledilo je izvesnu
logiku. Vetar je počeo da se diže; osetio sam glad. Hrana u hotelu bila je izvrsna: bilo je morskih
plodova savršene svežine, ribljih jela, sočnih i finih. Vraćali smo se hodajući po
„Ja imam para..." rekao sam iznenada, „ne treba zaboraviti da imam para." Ostala je
nepokretna i gledala me iznenađena; i sam sam se začudio što sam izgovorio te reči.
„Znam dobro da danas niko neće da živi kao izdržavana osoba", nastavio sam, malo zbunjen,
„ali ništa nas ne obavezuje da radimo ono što rade svi ostali."
Pogledala me mirno u oči. „Kad budeš dobio novac od kuće, sve u svemu, to će biti najviše
tri miliona franaka", rekla je.
„Da, nešto manje."
„To nije dovoljno; ne sasvim. Potreban je i jedan mali dodatak." Načinila je još nekoliko
koraka, ćutala jedan dugi trenutak. „Imaj poverenja u mene..." rekla je u momentu kad smo
stupali na verandu restorana.
Posle obroka, pre nego što ćemo krenuti na stanicu, svratili smo do Valerinih roditelja. Ona
će opet imati mnogo posla, objašnjavala im je; neće verovatno moći da dode pre Božića. Njen
otac posmatrao ju je s rezigniranim osmehom. Dobra je to kćerka, rekoh sebi, nežna i pažljiva
kći; bila je takođe senzualna ljubavnica, koja je volela milovanje, i bila odvažna; biće ona
verovatno, ako se desi, mudra i nežna majka. Stopala su joj od čistog zlata, noge su joj stubovi
jerusalimskog hrama. Nastavio sam da se pitam šta sam, uistinu, uradio da zaslužim ženu kao
Valeri. Verovatno ništa. Sti- caj okolnosti, rekao sam u sebi, samo to konstatujem; pristupajući
empirijski, dobronamerno - konstatujem, i ne mogu da činim ništa drugo sem da konstatujem.
Krajem oktobra umro je Žan-Ivov otac. Odri je odbila da ode s njim na pogreb; on je to
uostalom i očekivao, pitao je samo reda radi. Pogreb je trebalo da bude jednostavan: on je bio
jedinac, imao je nešto malo familije, skoro nimalo pravih prijatelja. Njegov otac će imati pravo
na kratku posmrtnu belešku u biltenu bivših učenika Visoke tehničko-agronomske škole, i to će
biti sve, putanja će se zatvoriti; u poslednje vreme on se nije viđao praktično ni sa kim. Zan-Iv
nije do kraja razumeo šta ga je navelo da se povuče u penziju i preseli u ovaj beznačajan kraj,
ruralan u najgorem smislu te reči, za koji ni na koji način nije bio vezan. Bez sumnje, bio je to
poslednji trag onog mazohizma koji ga je pratio, manje-više, tokom čitavog života. Posle
briljantnih studija utonuo je u bezbojnu karijeru inženjera tehnologije prerade prehrambenih
proizvoda. Iako je oduvek sanjao da ima devojčicu, namerno se ograničio na samo jedno dete -
da bi mu, tvrdio je, dao najbolje obrazovanje; ovaj argument nije stajao, uvek je dobro zarađivao.
Imao se utisak da se na svoju ženu više bio navikao nego što ju je voleo; bio je možda ponosan
na profesionalne uspehe svog sina, ali, istinu govoreći - činjenica je da o tome nikada nije pričao.
Nije imao ni hobi, ni stvarnu razbibrigu, ako se zanemari gajenje zečeva i rešavanje ukrštenih
reči u listu La République du Centre-Ouest. Bez sumnje je pogrešno pretpostavljati da sve živo
krije u sebi neku tajnu strast, deo neke tajne, nešto luckasto; da je Žan-Ivov otac trebalo da izrazi
svoja najintimnija ubedenja, o istinskom smislu koji život ima, po njegovom mišljenju, on bi
najverovatnije mogao iskazati samo lako razočaranje. Zbog toga se njegova omiljena izreka, ona
koje se Žan-Iv sečao kao rečenice koju je najčešće izgovarao, koja je najbolje sintetizovala nje-
govo iskustvo o ljudskoj sudbini, ograničavala na dve reči: „Stari se."

103
 Njegova majka pokazala se razumno ožalošćenom - nakon svega, bio je to, ipak, njen životni
saputnik - ne delujući pri tome stvarno potreseno. „Mnogo je propao..." prokomentarisala je ona.
Uzroci smrti bili su toliko neodređeni da se moglo govoriti o opštem zamoru, kao i o
obeshrabrenosti. „Nije mu se više ništa mililo..." dodala je još majka. To gotovo da je bilo njeno
posmrtno slovo.
Odsustvo Odri bilo je, naravno, primećeno, ali majka se uzdržala, tokom ceremonije, da to
stavi do znanja. Večera je bila sasvim jednostavna - konačno, ona nikada nije bila dobra
kuvarica. Znao je vrlo dobro da će pokrenuti ovu temu, u nekom trenutku. Imajući u vidu
okolnosti, bilo je dosta teško da se ona izbegne uključivanjem televizora, na primer, kao što je
obično radio. Majka je pokupila sudove, zatim je sela naspram njega, laktovima se oslonivši o
sto.
„1, kako je s tvojom ženom?"
„Ne najbolje..." objašnjavao je nekoliko minuta, utapajući se postepeno u svoju sopstvenu
nevolju; na kraju je nagovestio da namerava da se razvede. Njegova majka, znao je, mrzi Odri,
optuživala ju je da je lišava unučica; to uostalom nije bilo netačno, mada ni deçà nisu bila mnogo
željna da je obilaze. Pod drugačijim okolnostima, tačno je, oni bi se i na to navikli, bar An-
želika, u njenom slučaju još nije bilo sasvim kasno. Ali
to bi zaista bile druge okolnosti, neki drugi život, sve te stvari bilo je teško sad razmatrati. Žan-Iv
podiže pogled i zaustavi ga na licu svoje majke, na njenoj pro- sedoj pundi, strogim crtama lica:
bilo je teško osetiti poriv nežnosti ili simpatija prema toj ženi; koliko god njegovo sećanje sezalo
u prošlost, ona nikada nije stvarno bila sklona nežnostima; bilo je isto tako teško zamisliti je u
ulozi senzualne i raspusne ljubavnice. Odjednom je postao svestan da je njegov otac, vero-
vatno, morao biti skenjan čitavog svog života. Osetio je strašan šok, ruke su mu grčevito stegnule
ivicu stola: ovoga puta sve je već nepopravljivo, suviše konačno. Sad već potpuno očajan,
pokušao je da se priseti nekog trenutka kad je video oca opuštenog, veselog, iskreno srećnog što
živi. Bilo je to možda jednom, kad je on imao pet godina i kad je otac pokušavao da mu pokaže
kako funkcioniše neka mehanička igračka. Da, njegov otac je voleo mehaniku, iskreno ju je
voleo - sećao se njegovog razočaranja onoga dana kad mu je saopštio da će se upisati na
ekonomiju - bilo je to možda dovoljno, uprkos svemu, da mu ispuni život.
Sutradan je na brzinu obišao baštu, koja mu je bila, iskreno govoreći, prilično strana, koja
nije budila nijedno sećanje iz detinjstva. Zečevi su se nervozno vrteli u kavezima, još nisu bili
nahranjeni: majka će ih odmah prodati, nije volela da se bavi njima. U osnovi, oni su bili najveći
gubitnici u ovom slučaju, jedine stvarne žrtve smrti. Zan-Iv uze džak sa zrnevljem, baci šaku u
rešetkasti valov; u spomen na svog oca mogao je bar toliko da učini.
Krenuo je rano, baš pred emisiju Mišela Drikera, ali to nije sprečilo da upadne, ispred
Fontenbloa, u \ižasnu saobraćajnu gužvu. Vrteo je stanice na radiju, na kraju ga je ugasio. S
vremena na vreme talas automobila napredovao bi po nekoliko metara; čulo se samo brundanje
motora, udarac poneke usamljene kišne
kapi o šoferšajbnu. Duhom se uklapao u ovu melanho- ličnu prazninu. Jedina pozitivna strana
vikenda, mislio je, jeste ta da ne mora da gleda Joanu; konačno je najurio tu bebisiterku. Novu,
Euharistiju, preporučila mu je jedna susetka: bila je to devojka rodom iz Daho- meja, ozbiljna,
koja je dobro učila u školi; u petnaestoj godini već je bila u završnom razredu. Htela je da po-
stane lekar, možda pedijatar; u svakom slučaju, umela je dobro s decom. Uspela je da odvuče
Nikolu od vi- deo-igara i da ga pošalje u krevet pre deset sati - što Zan-Iv nikada nije bio
postigao. Bila je pažljiva prema Anželiki - hranila ju je, kupala, igrala se s njom; po svemu
sudeći, mala ju je već obožavala.

104
 Stigao je kući u deset i po, iscrpljen od putovanja; Odri je otišla, činilo mu se da je tako rekla,
u Milano za vikend; uhvatiće avion sutra ujutro, otići će direktno na posao. Razvod će ipak
usporiti tempo njenog života, mislio je sa zlobnim zadovoljstvom; bilo je sasvim razumljivo što
ona odlaže trenutak rasprave o toj temi. Nije išla, međutim, dotle da se pretvara kako su joj se
vratila osećanja, naleti nežnosti; bio je to nešto što joj se moglo računati kao plus.
Euharistija se bila smestila na kanabeu, čitala je Život, način upotrebe Žorža Pereka, džepno
izdanje; sve je bilo u redu. Prihvatila je sok od pomorandže; on je sebi nasuo konjak. U principu,
kad bi se vratio kući, ona bi mu pričala o provedenom danu, šta su zajedno radili; to je trajalo
nekoliko minuta, onda bi otišla. I ovoga puta je ponovila to isto; sipajući sebi drugi konjak,
shvatio je da je uopšte nije slušao. „Umro mi je otac..." rekao je u trenutku kad je toga postao
svestan. Euharistija se naglo zaustavila, pogledala ga neodlučno; nije znala kako da reaguje; u
svakom slučaju, uspeo je da privuče njenu pažnju. „Moji roditelji nisu bili srećni zajedno..."
nastavio je, a ova druga primedba bila je još gora: kao da je potirala njegovo postojanje, lišavala
ga na izvestan način prava na život. Bio je plod jedne nesrećne veze, lošeg spoja, plod nečega za
šta bi najbolje bilo da nije ni postojalo. Pogledao je zabrinuto oko sebe: za nekoliko meseci,
najviše, napustiće ovaj stan, neće više nikada videti ni ove zavese, ni ovaj nameštaj; sve kao da
se već ofucalo, izgubilo postojanost. Mogao bi isto ovako stajati u salonu neke velike radnje,
nakon zatvaranja, ili na nekoj slici iz kataloga, u prostoru što, u svakom slučaju, ne postoji
istinski. Ustao je posrćući, približio se Euharistiji, stegao snažno u naručje telo mlade devojke.
Zavukao je ruku pod njen pulover: koža joj je bila živa, stvarna. Odjednom se pribrao i ukočio,
postiđen. Ona je, međutim, prestala da se otima. Pogledao ju je pravo u oči, zatim je poljubio u
usta. Odgovorila je na njegov poljubac, svojim jezikom dohvatila njegov. Uvukao je ruku još
više pod njen pulover, sve do grudi.
Vodili su ljubav bez ijedne reči, tu u sobi; ona se svukla brzo, a zatim, klečeći na krevetu,
čekala da je uzme. Kad su oboje svršili, ostali su tako još nekoliko minuta, ne progovarajući ni
reči, a i posle su izbega- vali da razgovaraju o tome. Ona mu je ponovo opisala kako je protekao
dan, šta je radila s decom; zatim mu je rekla da ne može ostati da prespava.
Ponovo su radili to, više puta, zapravo svaki put kad je ona dolazila, tokom nedelja koje su
sledile. On je, uglavnom, uveravao sebe da bi ona trebalo da pokrene pitanje ispravnosti njihovih
odnosa - konačno, imala je samo petnaest godina, i mogao bi joj, u krajnjoj liniji, biti otac. Ali
ona izgleda nije uopšte bila sklona da stvari posmatra iz tog ugla. Iz kog ugla, onda? Na kraju je
shvatio, preplavljen emocijama i zahvalnošću: njen ugao gledanja je bio, prosto, ugao uživanja.
Brak ga je, izvesno, bio izbacio iz koloseka, učinio da izgubi oslonac u stvarnosti: prosto je bio
zaboravio da neke žene, u nekim slučajevima, vode ljubav radi uživanja. Nije bio prvi
Euharistijin muškarac, već je imala jednog dečka prošle godine, nekog tipa iz završnog razreda,
koga je zatim izgubila iz vida; ipak, bilo je nekih stvari za koje ona nije znala, na primer za
felaciju. Prvi put se uzdržao, ustručavao se da joj svrši u ustima; ali ubrzo je primetio da ona to
voli, ili bolje reći, da je zabavlja da oseća kako se njegova sperma izliva. U osnovi, nije mu bilo
nimalo teško da je dovede do orgazma; on je, pak, silno uživao oseća- jući u svom naručju to
čvrsto i gipko telo. Bila je inteligentna, radoznala; interesovala se za njegov posao i postavljala
mu brojna pitanja - imala je gotovo sve što je nedostajalo Odri. Svet velikih preduzeća bio je za
nju nepoznat svet, egzotičan, čije je običaje želela da upozna; sva ova pitanja ona ne bi
postavljala svom ocu - on, u svakom slučaju, i ne bi mogao na njih da odgovori jer je radio u
državnoj bolnici. Sve u svemu, njihova veza, govorio je sebi sa čudnim osećanjem opuštenosti,
bila je uravnotežena veza. Bila je ipak sreća što nije imao kćerku toga uzrasta: u ponekom
trenutku, teško mu je bilo da shvati kako - a naročito, zašto - bi se izbegavao incest.

105
 Tri nedelje posle njihovog prvog doživljaja, Euharistija mu je saopštila da je upoznala nekog
dečka; u takvim okolnostima najbolje je bilo sve prekinuti, jer bi se stvari iskomplikovale.
Izgledao je zbog toga toliko ožalošćen da je sledeći put predložila da mu puši. Nije video,
iskreno govoreći, zbog čega je to manje komplikovano, ali on je uglavnom zaboravio osećanja
koja je imao u petnaestoj godini. Razgovarali bi dugo, o svemu pomalo, po njegovom povratku
kući. Uvele je ona odlučivala kad je trenutak: skidala bi se do pojasa, puštala da joj miluje grudi,
zatim se on naslanjao na zid a ona bi kleknula ispred njega. Znala je sasvim tačno, po njegovom
stenjanju, da odgodi trenutak kad će da svrši. Tada bi sklanjala lice; mekim preciznim pokretima
usmeravala bi njegov mlaz, ponekad na svoje grudi, ponekad ka ustima. U tim trenucima imala
je izraz radosti, skoro detinje; prisećajući se,
potom, toga, govorio je sebi, meianholično, da je ona tek na početku svog ljubavnog života, da
će usrećiti još mnoge ljubavnike; njihovi putevi su se ukrstili, to je sve, a to je već bila sreća.
Druge subote, u trenutku kad je Euharistija, poluzatvorenih očiju i široko otvorenih usta,
ponovo počela da mu drka s oduševljenjem, odjednom je ugledao svog sina, bolje reći - glavu
svog sina, na vratima salona. Zadrhtao je, skrenuo pogled; kad je ponovo okrenuo glavu, dete je
bilo nestalo. Euharistija ništa nije primetila; uvukla je ruku medu njegove butine, nežno mu
stisnula jaja. Imao je u tom trenutku čudan osećaj potpune nepokretnosti. Pred njim se iznenada
otkrio ćorsokak. Jaz između generacija bio je veliki, vezivanje nije imalo nikakvog smisla.
Navukao je Euharistijine usne na svoj organ. Ne znajući sebi samom da objasni zašto je tako,
znao je da je to posled- nji put, i osećao je potrebu za njenim usnama. Čim je sklopila usne, on je
počeo da svršava, više puta, gurajući kurac do dna njenog grla, dok su mu kroz telo prolazili
drhtaji. Ona je onda podigla oči k njemu; on je držao ruku na devojčinoj glavi. Zadržala je
njegov organ u ustima još dva-tri minuta, prelazeći lagano jezikom preko vrška, sklopljenih
očiju. Malo pre nego što se spremila da ide, rekao joj je da to više neće ponoviti. Nije tačno znao
zašto; ako njegov sin bude pričao, to će mu sigurno naneti štetu tokom brakorazvodne parnice;
ali bilo je tu i nešto drugo, što nije uspevao da objasni. Sve ovo mi je ispričao nedelju dana
kasnije, tonom prilično mučnog samooptuživanja, moleći me da ništa ne kažem Valeri. Malo me
gnjavio, istinu govoreći, nisam apsolutno video u čemu je problem; iz čiste učtivosti pravio sam
se ipak da me to interesuje, da odmeravam za i protiv, mada mi apsolutno nije bio uverljiv
njegov položaj, osećao sam se pomalo kao u nekoj emisiji koju vodi Mirej Dima.
Na profesionalnom planu sve je, naprotiv, išlo dobro, to mi je saopštio s osećanjem
zadovoljstva. Jedini problem bi mogao da se pojavi za nekoliko nedelja u vezi s klubom na
Tajlandu: da bi se odgovorilo očekivanjima potrošača na toj destinaciji, trebalo je, bez ikakve
sumnje, predvideti makar jedan bar s hostesama i jedan salon za masažu, a to je bilo prilično
teško sme- stiti u okvire hotelskih predračuna. Telefonirao je Got- fridu Rempkeu. Šef TUI brzo
je našao rešenje: imao je partnera na licu mesta, nekog kineskog preduzimača, nastanjenog u
Fukeu, koji bi mogao da se pozabavi izgradnjom kompleksa za zabavu u neposrednoj blizini
hotela. Vlasnik nemačke agencije bio je, po svemu sudeći, dobro raspoložen - stvari su se
očigledno dobro razvijale. Početkom novembra, Zan-Iv je dobio prime- rak kataloga namenjenog
nemačkom tržištu; oni ne rade u rukavicama, shvatio je to odmah. Na svim fotografijama bile su
lokalne lepotice golih grudi, nosile su minijaturni string ili providne suknje; bilo da su foto-
grafisane na plaži ili u sobi, one su se zavodnički sme- šile, prelazile jezikom preko usana; bilo je
gotovo nemoguće ne shvatiti o čemu je reč. Sličan štos, rekao je on Valeri, nikada ne bi prošao u
Francuskoj. Bilo je čudno konstatovati, razlagao je dalje, da je - što se više približavamo Evropi,
što ideja o federaciji evropskih država postaje snažnija - sve uočljivije nepostojanje bilo kakvog
ujednačavanja u domenu zakonodavstva i običaja. Dok je, recimo, prostitucija bila ozvaničena u

106
Holandiji i Nemačkoj, i imala zakonski regulisan status, u Francuskoj je rastao broj onih koji su
tražili njeno ukidanje, čak i sankcije protiv klijenata, kao što se to radi u Švedskoj. Valeri ga je
iznenađeno posmatrala: bio je čudan u tom trenutku, sve češće se bacao u neproduktivne
meditacije, bez jasnog povoda. Ona sama radila je bez zaustavljanja; metodično, s nekom vrstom
hladne odlučnosti; vrlo često je donosila odluke i ne konsultujući ga. Nije, međutim, bila
naviknuta na to, i ponekad sam osećao da je izgubljena, da okleva; direkcija firme nije
intervenisala, ostavljali su joj potpunu inicijativu. „Oni čekaju, to je sve, čekaju da vide da li
ćemo uspeti ili ćemo skrhati vrat", poverila mi se jednog dana, s uzdržanim besom. Bila je u
pravu, to je bilo očigledno, nisam mogao da joj protivrečim - igra je bila tako organizovana.
Ja sam nisam video nikakvu prepreku tome da seksualnost postane deo tržišne ekonomije.
Bilo je mnogo načina da se dobije novac, poštenih ili nepoštenih, osmišljenih ili, naprotiv, fizički
grubih. Novac se mogao steći pomoću inteligencije, talenta, snage ili hrabrosti, pa i lepote;
moglo se doći do njega i nekim banalnim srećnim slučajem. Najčešće bi vam novac dolazio
nasledem, kao što je bio moj slučaj. Problem je u tom slučaju bivao prebačen na prethodnu
generaciju. Različiti ljudi su na raznolike načine došli do ovozemaljskog bogatstva: bivši
vrhunski sportisti, gangsteri, umetnici, manekeni, glumci; veliki broj preduzimača i veštih
finansijera; poneki tehničar, ta- kode, i, rede, poneki pronalazač. Novac se ponekad sticao
mehanički, prostom akumulacijom; ili, naprotiv, kakvim smelim potezom koji je bivao krunisan
uspehom. Sve ovo nije imalo nikakvog smisla, bio je to samo znak velike raznovrsnosti.
Nasuprot tome, kriterijumi seksualnog izbora bili su više nego jednostavni: svodili su se na
mladost i na fizičku lepotu. Ove karakteristike su imale, naravno, svoju cenu, ali ne preveliku.
Situacija je bila bitno drugačija u minulim vekovima, u doba kad je seksualnost, u suštini, ipak
bila vezana za reprodukciju. Da bi se sačuvale genetske vrednosti vrste, čovečanstvo je moralo
najviše računa da vodi o kriterijumima kao što su zdravlje, snaga, mladost, fizička izdržljivost - a
lepota je bila samo praktična sinteza svega ovoga. Danas se činjenično stanje promenilo, lepota
je postala najviša vred- nost, ali lepota koja se može unovčiti, narcisoidna.
Ako bi, konačno, lepota morala da postane deo sektora dobara za razmenu, najbolje rešenje bilo
bi, bez sumnje, da se u pomoć pozove novac, taj univerzalni posrednik, koji je već omogućio da
se obezbedi precizna protivvrednost za inteligenciju, talenat, tehničko umeće; koji je već
pomogao da se osigura savršena standardizacija stavova, ukusa, načina života. Suprotno od
aristokrata, bogataši uopšte ne pretenduju da su prirodno različiti od ostatka stanovništva; oni
pretenduju samo na to da budu najbogatiji. Po svojoj prirodi apstraktan, novac je pojam u kojem
nikakvog značaja nema ni rasa, ni fizički izgled, ni starost, ni inteligencija, niti bilo kakva
izuzetnost - ništa drugo, u stvari, sem novca samog. Naši evropski preci naporno su radili, tokom
mnogih vekova najpre su nastojali da osvoje, zatim da promene svet i, u izvesnoj meri, u tome su
uspeli. Učinili su to zahvaljujući ekonomskim interesima, ljubavi prema poslu, ali i zato što su
duboko verovali u superiornost svoje civilizacije: izmislili su snove, progres, utopiju, budućnost.
Upravo je svest o civilizatorskoj misiji prosto izvetrila, tokom XX ve- ka. Evropljani, bar neki
medu njima, nastavili su da rade, ponekad vrlo naporno, ali to čine iz interesa, ili usled
neurotične privrženosti svom poslu; naivna svest o njihovom, ljudskom pravu da gospodare sve-
tom i da usmeravaju njegovu istoriju, nestala je. Rezultat ukupnih napora je da je Evropa i dalje
ostala bogat kontinent; ali kvalitete kao što su inteligencija i ostrašćenost, koje su ispoljavali
moji preci, ja sam, očigledno, izgubio. Kao imućan Evropljanin, mogao bih u drugim zemljama
dobiti, po najnižoj ceni, hranu, uslugu i ženu. Kao dekadentni Evropljanin, sve- stan blizine svoje
smrti, i budući potpuno utopljen u egoizam, nisam video nikakvog razloga da se toga lišavam.
Bio sam, međutim, svestan da takva situacija nije održiva, da su ljudi kao ja nesposobni da

107
osiguraju preživljavanje društva, i da, prosto rečeno, ne zaslužuju da žive. Uslediće mutacije, već
su se i desile, mada ja nisam uspevao da osetim da se one zaista tiču i mene. Moja jedina
autentična motivacija bila je - izvući se iz ove kloake što je brže moguće. Ceo novembar bio je
hladan, gadan; nisam više čitao ni Ogista Konta u poslednje vreme. Moja glavna razonoda, u
Valerinom odsustvu, postala je posmatranje kretanja oblaka, kroz prozorsko staklo. Ogromna
jata čvoraka sabirala bi se, krajem popodneva, iznad Zantija, iscr- tavajući po nebu kose ravni i
spirale; bio sam prilično sklon tome da im dajem poseban smisao, da ih tumačim kao najavu
neke apokalipse.
Jedne večeri, izlazeći sa posla, sreo sam Lionela; nisam ga video od završetka kružne ture
Tajski tropi, pre gotovo godinu dana. Međutim, prepoznao sam ga odmah. Bio sam pomalo
iznenađen što je na mene ostavio tako jak utisak; ne sećam se da sam u ono vre- me uopšte i
razmenio neku reč s njim.
Sve je u redu, rekao mi je. Veliki tampon od gaze prekrivao mu je desno oko. Imao je
nesreću na radnom mestu, nešto je eksplodiralo; ali biće u redu, le- čili su ga na vreme, povratiće
mu se pedeset odsto sposobnosti vida na tom oku. Pozvao sam ga da popijemo nešto u jednom
kafiću u blizini Pale Roajala. Pitao sam se da li bih, pod sličnim okolnostima, isto tako lako
prepoznao i Robera, Zozijan, ostale članove grupe; verovatno bih. Bila je to pomalo obespoko-
javajuća misao: moje sećanje se punilo, neprestano, informacijama koje su bile skoro sasvim
nepotrebne. Kao ljudsko biće, bio sam posebno osposobljen za prepoznavanje i skladištenje
likova drugih ljudskih bića. Ništa čoveku nije korisnije od samog čoveka. Razlog zbog kojega
sam pozvao Lionela nije mi bio sasvim jasan; razgovor će zapinjati, nema sumnje. Da bih održao
konverzaciju, upitao sam da li je imao prilike da ponovo ode na Tajland. Ne, i to ne zato što nije
imao želju, već zato što je, nažalost, putovanje prilično skupo. Da li je viđao druge saputnike?
Ne, nikoga. Onda sam mu rekao da sam se ja našao s Valeri, koje se možda seća, i da smo došli
do toga da živimo zajedno. Izgledalo je kao da se obradovao što je čuo tu vest; u svakom slučaju,
ostavili smo na njega dobar utisak. On nije imao prilike da često putuje, rekao mi je, i onaj
odmor na Tajlandu bio je jedna od njegovih najlepših uspomena, uopšte. Počela je da me osvaja
njegova jednostavnost, njegova naivna želja za srećom. Tada sam napravio nešto što, kad danas
o tome razmišljam, dolazim u iskušenje da nazovem dobrim delom. Ja nisam dobar, u celini
gledano, to nije odlika mog karaktera. Sve što je u vezi sa humanim, gadi mi se; prema sudbini
drugih sam obično ravnodušan, ne sećam se da sam ikada imao bilo kakvo osećanje solidarnosti.
Uprkos svemu tome ja sam, te večeri, objašnjavao Lionelu da Valeri radi u turizmu, da se njena
firma sprema da otvori novi klub u Kra- biju i da bih mogao lako da mu obezbedim sedmo-
dnevni boravak sa popustom od pedeset odsto. Bila je to, očigledno, potpuna izmišljotina, ali već
sam doneo odluku da mu sam platim razliku. Možda sam, na izvestan način, hteo da se napravim
važan, mada mi se čini da sam osetio, prosto, iskrenu želju da mu opet omogućim, makar još
samo nedelju dana u životu, da doživi zadovoljstvo u stručnim rukama mladih tajlandskih
prostitutki.
Kad sam Valeri ispičao o ovom susretu, pogledala me je gotovo sa zaprepašćenjem; ona
lično nije sačuvala nikakvo sećanje na Lionela. Upravo to i jeste bio problem ovog momka: nije
on bio loš tip, ali nije imao nikakvu ličnost - bio je suviše uzdržan, suviše ponizan, teško je bilo
sačuvati bilo kakvo sećanje na njega. „Dobro", rekla je, „ako ti to čini zadovoljstvo; uostalom,
neće biti potrebno da plati ni pedeset odsto; htela sam to da ti kažem, imaću pozivnice za ina-
uguracionu nedelju, koja pada prvog januara." Na
zvao sam Lionela sutradan da mu javim da će njegov boravak biti besplatan; ovo je bilo suviše,
nije bio u stanju da poveruje, imao sam ne malo muke da ga ubedim da prihvati.

108
 Istog dana primio sam jednu mladu umetnicu - došla je da mi predstavi svoje radove. Zvala
se Sandra Ekstovojan, ili nešto slično tome, prezime u svakom slučaju nisam uspeo da zapamtim;
da sam joj ja bio agent, savetovao bih joj da uzme ime Sandra Holidej. Bila je to sasvim mlada
devojka, u pantalonama i majici, prilično obična, okruglastog lica, kratke kovrdžave kose;
upravo je završila slikarsku akademiju u Kae- nu. Radila je isključivo na svom telu, objasnila mi
je; gledao sam je zabrinuto dok je otvarala torbu. Nadao sam se da neće iz nje izvući fotografije
estetske operacije svojih čukljeva, ili nečeg sličnog, bilo mi je pomalo dosta svih sličnih priča.
Ali ne, pružila mi je samo razglednicu koju je sama osmislila: otisci njene ribe umočene u
različite slikarske boje. Izabrao sam jednu tirkiznu i jednu boje lavande; gotovo sam zažalio što
nisam poneo fotografije svoje kite da ih razmenim. Bilo je vrlo simpatično, sve ovo, ali, ako me
sećanje služi, Iv Klajn je već realizovao slične stvari, pre više od četrdeset godina. Biće mi teško
da branim njen projekat. Naravno, naravno, saglasila se ona, trebalo je sve ovo shvatiti kao
stilsku vežbu. Tada je izvukla iz kartonske ambalaže jedan složeniji rad - dva točka nejednake
veličine povezana tankom gumenom trakom; jedna ručica omogućavala je pokretanje sistema.
Gumena traka bila je prekrivena malim plastičnim iz- bočinama, uglavnom piramidalnog oblika.
Pokrenuo sam ručicu, spustio prst na traku u pokretu; to je proizvelo trljanje, nimalo neprijatno.
„To su odlivci mog klitorisa", objasnila je devojka; odmah sam povukao prst. „Napravila sam
fotografije pomoću endoskopa, u trenutku erekcije, zatim sam sve ubacila u kompjuter. Uz
pomoć kompjuterskog programa 3D rekonstituisala sam zapreminu, sve sam modelovala na ray-
-tracingu, i dostavila podatke u fabriku." Stekao sam utisak da u njenom pristupu dominira
isključivo tehnički način razmišljanja. Ponovo sam pokrenuo ručicu, sasvim mahinalno. „Čovek
ima želju da dodiruje, a?" nastavila je zadovoljno. „Nameravam da to pove- žem s otpornikom
koji bi omogućio paljenje sijalice. Sta vi mislite?" Ja nisam bio za to, činilo mi se da bi moglo
naškoditi jednostavnosti koncepta. Za jednu savremenu umetnicu, ta devojka je bila prilično sim-
patična; dobio sam želju da joj predložim da napravimo žurku jedno veče, bio sam siguran da bi
se dobro složila s Valeri. Međutim, shvatio sam odmah da bi, u mom položaju, to lako moglo da
se podvede pod seksualno uznemiravanje; posmatrao sam njen predmet obeshrabreno. „Znate",
rekao sam joj, „ja se bavim uglavnom finansijskim aspektom projekata. Što se tiče estetskog
aspekta, bilo bi bolje da zakažete sastanak sa gospođicom Diri." Pribeležio sam joj na vizit-karti
ime i broj lokala Mari-Žan; konačno, ona bi trebalo da je kompetentnija u pitanjima klitorisa.
Devojka kao da se pomalo zbunila, ali mi je dala, ipak, malu kesicu punu plastičnih piramidica.
„Evo vam nekoliko odlivaka", rekla je, „napravili su ih mnogo u fabrici." Zahvalio sam joj,
otpratio je do službenog ulaza. Pre nego što ću je tu ostaviti, upitao sam je da li su odlivci u
prirodnoj veličini. Naravno, rekla je, to i jeste sastavni deo njene zamisli.
Te iste večeri pažljivo sam zagledao Valerin klitoris. Nisam tome nikad poklanjao veću
pažnju; kad bih je milovao ili lizao, to je bilo u funkciji jedne globalne sheme, zapamtio sam
položaj, uglove, ritam pokreta koje treba prihvatiti. Ali sad sam baš ispitivao, veoma dugo, mali
organ koji je drhtuljio pred mojim očima. „Šta to radiš?" upitala me je začuđeno, nakon što je
mirno ležala dobrih pet minuta, raširenih nogu. „Ovo je umetnički pristup", rekao sam umirujući
potezom jezika njenu nestrpljivost. U devojčinom odlivku nedostajali su, očigledno, i ukus i
miris; ali inače, sličnost je bila nesporna. Kad sam završio ispitivanje, raz- maknuo sam obema
rukama Valerine usne i lizao joj klitoris sitnim, preciznim potezima jezika. Da li je možda
čekanje pojačalo njenu želju? Ili precizniji i pažljiviji potezi mog jezika? Bilo kako bilo, svršila
je gotovo odmah. U suštini, rekao sam sebi, ta Sandra je dobra umetnica; njen rad je navodio na
to da se baci nov pogled na svet.

109
 Već početkom decembra bilo je jasno da će klubovi Afrodita postati pravi hit, i to, verovatno,
istorijski. Novembar je tradicionalno, u turističkoj privredi, najteži mesec. U oktobru se još i
dogodi poneki zakasneli, van- sezonski polazak; u decembru, period praznika preuzima štafetu;
ali retki su, veoma retki, oni koji pomišljaju da na odmor odu u novembru, osim nekih pametnih i
krepkih matoraca. Prvi rezultati koji su se odnosili na klubove u celini, bili su odlični: formula je
postigla neposredan uspeh, moglo se čak govoriti o navali gostiju. Večerao sam sa Zan-Ivom i
Valeri te večeri kad su stigli prvi pokazatelji; on me gledao zaprepašćeno - toliko su rezultati bili
iznad njegovih očekivanja: za ceo mesec indeks popunjenosti kluba prelazio je 95 procenata, bez
obzira na odredište. „Da, seks..." rekao sam zbunjeno. „Ljudima je potreban seks, samo se ne
usuđuju da to priznaju." Sve ovo je navodilo na razmišljanje, zahteva- lo ćutanje. Kelner nam
posluži antipasti. „Inauguracija Krabija biće ipak nešto posebno", nastavio je Zan-Iv. „Rempke
mi je telefonirao, sve je bilo bukirano još pre tri nedelje. Sto je još bolje, u medijima o tome
nema ništa, ni retka. Diskretan uspeh, istovremeno masovan i strogo poverljiv: tačno ono što se
tražilo."
On je najzad odlučio da iznajmi sebi garsonjeru i da napusti ženu; ključeve će dobiti tek
prvog januara, ali
bilo mu je već bolje, osećao sam kako je već opušteniji. Bio je relativno mlad, lep i zaista bogat:
sve to ne omogućuje, samo po sebi, da se dobro živi, shvatio sam to, pomalo zbunjen, ali
pomaže, u najmanju ruku, da se probudi želja kod drugih. Nisam uvek uspevao da razu- mem
njegovu ambiciju, žestinu koju je unosio da bi uspeo u karijeri. To nije bilo zbog novca, ne
verujem: plaćao je visoke poreze i nije imao nikakvu sklonost ka luksuzu. Nije to bilo ni zbog
odanosti preduzeću, niti, uopštenije gledano, zbog altruizma: teško se u razvoju turizma mogao
pronaći ekvivalent za kakvu plemenitu akciju. Njegova ambicija, koja je postojala sama po sebi,
nije se mogla objasniti nikakvim drugim razlogom: ona se, bez sumnje, pre mogla shvatiti kao
želja da se nešto izgradi nego kao potreba za vlašću, ili izraz takmičarskog duha - nisam ga
nikada čuo da priča o karijeri svojih nekadašnjih kolega sa Trgovačke akademije, i ne verujem da
se time uopšte bavio. U pitanju je bila, ukratko, motivacija vredna poštovanja, ona ista kojom se
objašnjava razvoj ljudske civilizacije. Društvena nagrada koja mu je dodeljena sastojala se u
velikoj plati; u nekim drugim režimima ona bi se materijalizovala kroz neku otmenu titulu, kroz
privilegije kakve su davane pripadnicima komunističke nomenklature; ali nemam utisak da bi to
kod njega mnogo šta promenilo. U stvari, Zan-Iv je radio zato što je voleo rad; bilo je to u isti
mah misteriozno i kristalno jasno.
Petnaestog decembra, dve nedelje pre inauguracije, dobio je uznemirujući telefonski poziv iz
TUI. Jedan nemački turista bio je otet, zajedno sa mladom tajlandskom devojkom koja ga je
pratila; to se desilo u Hai Jai, na krajnjem jugu zemlje. Lokalna policija je dobila konfuznu
poruku, napisanu na nečemu nalik engleskom, u kojoj nije bio formulisan nikakav zahtev; na-
glašavano je samo da će dvoje mladih ljudi biti pogubljeni zbog ponašanja suprotnog islamskom
zakonu.
Od pre nekoliko meseci stvarno je zapažena aktivnost islamskih grupa, koje je podržavala Libija,
u graničnoj zoni s Malezijom; ali sad su prvi put napali ljude.
Osamnaestog decembra, goli i unakaženi leševi to dvoje mladih ljudi izbačeni su iz jednog
kamioneta, nasred glavnog gradskog trga. Devojka je bila kamenovana, na nju su se bili okomili
s neshvadjivom žestinom; koža joj je sva popucala, telo joj je bilo pretvoreno u ogroman otok.
Nemac je bio zaklan i kastriran, penis i testisi bili su mu gurnuti u usta. Ovaj put je celokupna
nemačka štampa prenela informaciju, bilo je i nekoliko kratkih beleški u novinama u Francuskoj.
Novine su odlučile da ne objavljuju fotografije žrtava, ali su one brzo postale dostupne na

110
redovnim sajtovima na Internetu. Zan-Iv je svakodnevno telefonirao u TUI: za sada situacija nije
alarmantna; bilo je malo otkazivanja, ljudi su se držali svojih planova za godišnje odmore.
Rastao je broj umirujućih izjava, koje je davao tajlandski premijer: radilo se verovatno o
izolovanoj akciji, svi poznati teroristički pokreti osudili su otmicu i ubistva.
Čim smo stigli u Bangkok, međutim, osetio sam izvesnu napetost, naročito u četvrti
Sukhumvit, gde je odsedao najveći broj običnih turista sa Srednjeg istoka. Dolazili su najviše iz
Turske ili iz Egipta, ali ponekad i iz mnogo tvrđih muslimanskih zemalja, kao što su Saudijska
Arabija ili Pakistan. Dok bismo šetali ulicama, osećao sam kako im se upućuju neprijateljski
pogledi. Na ulazu u nekoliko barova s hostesama video sam natpise „No muslims here"; vlasnik
jediiog bara u Patpongu čak je eksplicitno objasnio svoj stav ističući sledeću poruku, kaligrafski
ispisanu: „We respect your Muslim faith: we don't want you to drink whisky and enjoy Thai
girls."* Jadnici nisu, međutim,
* Mi poštujemo vašu muslimansku veru: ne želimo da vi pijete viski i uživate sa tajlandskim
devojkama (prim. prev.).

bili krivi ni za šta, bilo je čak jasno da bi u slučaju atentata oni bili prvi na meti. Tokom svoje
prve po- sete Tajlandu bio sam iznenađen prisustvom građana iz arapskih zemalja; dolazili su
upravo iz istih razloga iz kojih i Zapadnjaci, činilo se da se bacaju u razvrat sa još više
oduševljenja. Često su se, u hotelskim barovima, mogli videti s flašom viskija već u deset sati
ujutro; i bili su prvi pri otvaranju salona za masažu. U očiglednom razlazu s islamskim zakonom,
osećali su se verovatno krivima, a u principu su bili vrlo učtivi i šarmantni.
Bangkok je bio još uvek onako isto zagađen, bučan, onemogućavao disanje; ja sam ga,
međutim, do- živeo s istim zadovoljstvom. Žan-Iv je imao dva-tri sastanka s bankarima, ili u
nekom ministarstvu, pratio sam sve to sasvim površno i izdaleka. Dva dana kasnije saopštio nam
je da su razgovori bili veoma uspešni: lokalne vlasti bile su pokrenute, spremne na sve samo da
privuku i najmanju zapadnu investiciju. Već nekoliko godina Tajlandu nije uspevalo da izađe iz
krize, berza i moneta bile su na najnižem nivou, javni dug je dostigao sedamdeset procenata
unutrašnjeg bruto proizvoda. „Toliko su u eovnima da više nisu ni korumpirani..." reče nam Zan-
Iv. „Morao sam malo da podmažem, ali jedva, gotovo ništa u odnosu na ono kako se radilo pre
pet godina."
Ujutro 31. decembra seli smo u avion za Krabi. Izlazeći iz minibusa naleteo sam na Lionela,
koji je bio stigao prethodnog dana. Bio je oduševljen, kazao mi je, apsolutno oduševljen; bilo mi
je malo teško da progutam plimu njegovog zahvaljivanja. Ali, prilazeći svom bungalovu bio sam
takođe zaprepašćen lepotom pejzaža. Plaža je bila ogromna, netaknuta, pesak fin, kao puder.
Nakon nekoliko desetina metara okean je prelazio iz azurnoplayog u tirkizno, iz tirkiznog u
smaragdno. Ogromni krečnjački grebeni, pokriveni tamnozelenim šumama, izranjali su iz vode,
daleko na horizontu, i gubili se u svetlosti, dajući zalivu neku nestvarnu, kosmičku širinu.
„Da nije ovde snimana Plaža}" upitala me Valeri.
„Ne, mislim da je to bilo u Koh Fi Fi, ali nisam gledao film."
Po njenom mišljenju, nisam time nešto naročito izgubio; osim pejzaža, ništa drugo nije bilo
nimalo zanimljivo. Ja sam se maglovito sećao knjige koja je govorila o mladim turistima s
rancima na leđima, koji tragaju za devičanskim ostrvom; jedini orijentir koji su imali bila je karta
nekog starog putnika-lutalice, nacrtana pre nego što se on ubio u jednom bednom hotelu u Kao
Sen Roadu. Prvo su otišli u Koh Samui, suviše turističko mesto; odatle su se dočepali jednog
ostrva u blizini, ali bilo je tu previše sveta za njihov ukus. Najzad su, potplativši nekog mornara,
uspeli da se iskrcaju na jedno ostrvo u prirodnom rezervatu, znači, u principu, nedostupno. Tada

111
su počele nevolje. Prvo poglavlje knjige savršeno je ilustrovalo prokletstvo turiste opsednutog
luđačkim traganjem za „ne-turističkim" mestom, čijem diskreditovanju doprinosi samo njegovo
prisustvo, pa je tako prinuđen da ide stalno dalje, s namerom koju sopstvena realizacija čini
uzaludnom. Ovakva situacija bez nade, slična onoj iz priče o čoveku koji je hteo da pobegne od
svoje senke, bila je dobro poznata u turističkim krugovima, objasnila mi je Valeri: iskazano
sociološkim terminima, ona je opisivana kao paradoks double bind.
Turisti koji su odabrali Eldorador Afroditu u Krabi- ju, nisu, u svakom slučaju, ličili na
nekoga ko bi mogao da podlegne paradoksu double bind; iako je plaža bila ogromna, oni su se
svi smestili na jednom mestu. Po onome što sam uspeo da vidim, ličili su upravo na očekivanu
klijentelu: osamdeset odsto Nemaca, deset odsto Italijana, pet odsto Španaca i pet odsto Francu-
za. Istinsko iznenađenje: bilo je tu mnogo parova. Prilično je jasno bilo da su u pitanju takozvani
slobodo umni parovi, kakvi su se lako mogli naći i na Kap Dandu: većina žena imala je
silikonski doterane grudi, mnoge su nosile lančić oko struka ili oko članka na nozi. Zapazio sam
takođe da se skoro svi kupaju goli. Sve to uglavnom je ulivalo poverenje: s takvim ljudima nikad
nema problema. Za razliku od mesta za koje se kaže da u njemu vlada „turistički duh",
letovalište gde borave parovi spremni za seksualno razmenjivanje partnera, i koje je na ceni tek
kad je poseta u njemu velika, u suštini je mesto bez paradoksa. U svetu u kojem se najveći luksuz
sastoji u tome da se dobije mogućnost da se izbegnu drugi, dobroćudna društvenost nemačkih
buržuja koji razmenjuju seksualne partnere, predstavljala je neku vrstu posebno suptilne
subverzije, rekao sam Valeri dok je skidala prsluče i gaćice. Tek što šam se i ja skinuo, shvatio
sam, malo posramljen, da mi je skočio, pa sam legao na stomak, pored nje. Ona je raširila butine
spokojno izlažući svoju ribu suncu. Nekoliko metara od nas, s desne strane, bila je grupa
Nemica; one su očigledno raspravljale o nekom tekstu iz Spiegela. Jedna od njih bila je dole
obrijana, vrlo lepo joj se video prorez, tanak i prav. „Volim ovakve pičkice..." reče mi Valeri
tiho, „to rada želju da se uvuče prst." I ja sam voleo to isto; s naše leve strane bio je par Spanaca,
i žena je, suprotno prvoj susetki, imala stidne dlake vrlo guste, kovrdžave i crne; dopadalo mi se i
to. U trenutku kad se ispružila, bacio sam pogled na njene velike usne, debele i mesnate. Bila je
to mlada žena, ne starija od dvadeset pet godina, ali imala je teške grudi, sa širokim istaknutim
krugovima oko bradavica. „'Ajde, okreni se na leda", reče mi Valeri na uvo. Poslušao sam,
zatvorivši oči, kao da činjenica da sam ništa ne vidim menja značenje ovog čina. Osećao sam
kitu kako mi se uspravlja, vršak kako izlazi iz svog zaštitnog omotača od kože. Minut potom
prestao sam da razmišljam, koncentrisao sam se samo na osećaje: sunčeva toplota na sluzokoži
bila je izuzet no prijatna. Nisam otvorio oči ni onda kad sam osetio kako mlaz ulja za sunčanje
klizi niz moje grudi, zatim niz stomak. Valerini prsti su se kretali brzo me dodirujući. Miris
kokosovog oraha širio se okolo. U času kad je počela da mi stavlja ulje na ud, otvorio sam oči:
klečala je pored mene, licem okrenuta Španjolki, koja se pridigla na laktove da gleda. Zabacio
sam glavu unazad, zagledao se netremice u plavetnilo neba. Valeri mi je položila dlan na muda,
uvukla kažiprst u čmar; drugom rukom je nastavljala da mi ravnomerno drka. Okrenuvši glavu
nalevo, spazio sam kako se Španjolka bavi kitom svog muža; ponovo sam vratio pogled na
ažurno nebo. Kad sam začuo korake na pesku kako se približavaju, ponovo sam zažmurio.
Najpre se čuo zvuk poljubaca, zatim šaputanje. Nisam više znao koliko ruku i prstiju se prepliće i
miluje mi ud; zvuk odbijanja talasa o obalu bio je vrlo nežan.
Posle plaže otišli smo da obiđemo centar za zabavu; veče je padalo, šarene svetlosne reklame
go-go barova palile su se, jedna za drugom. Bilo je desetak barova na kružnom trgu, a
uokviravali su v ogroman salon za masažu. Pred ulazom sretosmo Zan-Iva u pratnji devojke
odevene u dugačku haljinu; imala je velike grudi i svetlu kožu, i više je ličila na Kineskinju.

112
 „Je I' dobro unutra?" upitala je Valeri.
„Čudno je: pomalo kič, ali stvarno luksuzno. Tu su fontane, tropsko rastinje, kaskade;
postavili su čak i statue grčkih boginja."
Smestili smo se na duboko kanabe, pokriveno zlatnim nitima, a onda izabrali dve devojke.
Masaža je bila jako prijatna, voda topla, tečni sapun uklanjao je sve tragove ulja za sunčanje s
naše kože. Devojke su se kretale ljupko, koristile su se sisama da nam nasa- punjaju unutrašnjost
butina; Valeri je odmah počela da stenje. Ja sam, i ovoga puta, ostao zadivljen bogatstvom
erogenih zona kod žene.
Pošto smo se osušili, prešli samo na veliki okrugli krevet, okružen ogledalima, gotovo do
plafona. Jedna od devojaka je lizala Valeri, dovodeći je lako do orgazma; druga je meni milovala
jaja i draškala me svojim usnama. U času kad je osetila da ću da svršim, Valeri je dala
devojkama znak da se još više primaknu: dok mi je prva lizala testise, druga je ljubila Valeri u
usta: svršio sam na njihove poluspojene usne.
Zvanice na dočeku Nove godine bili su pre svega Tajlandani, uglavnom vezani za lokalnu
turističku privredu. Nijedan direktor Aurore nije došao; gazda TUI takode nije mogao da se
napreže, ali poslao je jednog od svojih potčinjenih; ovaj očigledno nije imao nikakav uticaj ali je
bio oduševljen srećom koja ga je zadesila. Bife je bio izvanredan, sastavljen od tajlandske i
kineske kuhinje. Bilo je tu i sitnog krckavog vijetnamskog peciva, nem, sa bosiokom i limunom,
krofni od vodenog ladoleža, karija od račića sa kokosovim mlekom, zatim sote od pirinča sa
kažu orahom i bademom, patka u kiselo-slatkom sosu, koja se topi u ustima, neverovatno
ukusna. Za ovu priliku uvezena su francuska vina. Nekoliko minuta sam ćaskao s Lionelom, koji
kao da je plivao u sreći. Bio je u pratnji jedne prekrasne devojke, rodom iz Siang Maja, koja se
zvala Kim. Upoznao ju je još prve večeri u jednom toples baru, i od tada su stalno zajedno; pratio
ju je očima punim obožavanja. Dobro sam shvatao kako je ovo delikatno stvorenje, skoro irealno
nežno, moglo zavesti ovog velikog pomalo zdepastog klipana, mada uopšte nisam mogao da
zamislim kako bi on našao sličnu devojku u svojoj zemlji. Pravi su blagoslov te male tajlandske
kurve, rekoh sebi; dar neba, ništa manje od toga. Kim je govorila malo francuski. Bila je jednom
u Parizu, oduševljavao se Lionel; sestra joj se udala za Francuza.
„A, tako?" raspitivao sam se; „A šta on radi?"
„Lekar..." malo se smrknuo. „Očigledno, sa mnom ne bi imala takav stil života."
„Ti imaš siguran posao..." primetio sam s optimizmom. „Svi Tajlandani sanjaju da postanu
činovnici."
Pogledao me, malo sumnjičavo. Bilo je to, međutim, tako: javna služba imala je za
Tajlanđane začuđujuću privlačnost. Istina je i da su na Tajlandu činovnici krajnje korumpirani:
oni ne samo što imaju sigurno zaposlenje, već su uz to i bogati. Mogu da imaju sve. „E, pa, želim
ti dobru noć..." dodao sam krećući ka baru. „Zahvaljujem..." rekao je pocrvenevši. Nisam
shvatao šta me je navelo, u tom trenutku, da izigravam čoveka koji poznaje život; očigledno,
stario sam. Ipak sam imao i neke sumnje u pogledu te devojke: Tajlanđanke sa severa su po
pravilu veoma lepe, ali dešava se da su malo suviše svesne toga. Provode sve vreme gledajući se
u ogledalu, sasvim sigurne da njihova lepota, sama po sebi, predstavlja glavni ekonomski ulog, i
tako postaju kapriciozne i beskorisne osobe. S druge strane, za razliku od svake zapadnjačke
mace, Kim nije bila u stanju da shvati da je Lionel smešan naivko. Osnovni kriterijumi za fizičku
lepotu su: mladost, odsustvo fizičkih mana i opšta usaglaše- nost s normama vrste; oni su,
naravno, univerzalni. Dodatne kriterijume, neprecizne i relativne, teže je mogla da proceni
devojka koja potiče iz druge kulture. Za Lionela je egzotičnost bila dobar izbor, vero- vatno i
jedini. Najzad, rekoh sebi, učinio bih sve što znam kad bih mogao da mu pomognem.

113
 S čašom Sent-Estefa u ruci seo sam na jednu klupu da gledam zvezde. Godinu 2002.
obeležiće ulazak Francuske u evropsku monetarnu uniju, između ostalog: biće tu i Mundijal,
predsednički izbori, razni medijski događaji od najšireg značaja. Stenoviti vrhovi u zalivu bili su
osvetljeni mesečinom; znao sam da će u ponoć biti vatromet. Nekoliko minuta kasnije Valeri je
došla da sedne pored mene. Zagrlio sam je, spustio
glavu na njeno rame; jedva sam nazirao crte njenog lica, ali prepoznavao sam miris, strukturu
kože. U času kad se prva raketa rasprsla, uočio sam da ima zelenu haljinu, pomalo providnu, onu
istu koju je nosila i pre godinu dana, prilikom dočeka Nove godine u Koh Fi Fi; ispunilo me je
čudno osećanje u trenutku kad je prislonila usne na moje - kao da se srušio ceo svetski poredak.
Čudno: dobio sam drugu šansu a da to nisam zaslužio, ni najmanje na svetu. Vrlo se retko u
životu dobije druga šansa; to je suprotno svim zakonima. Snažno sam je stegao u naručje, obuzet
iznenadnom željom da zaplačem.
Ako ljubav ne može da dominira, kako bi duh nadvladao i■ Sva praktična nadmoć pripada
aktivnosti.
Ogist Kont
Brod je klizio kroz tirkizni beskraj, i nisam morao da brinem o redosledu poteza. Pošli smo
rano ka Koh Maji, prolazili pored koralnih hridi i ogromnih kreč- njačkih vrhova. Neke od tih
hridi imale su oblik prstena, moglo se prići centralnoj laguni jedino kroz uzak prolaz izdubljen u
steni. U unutrašnjosti malih ostrva voda je bila nepomična, smaragdnozelena. Krmanoš je
zaustavio motor. Valeri me je pogledala, ostali smo tako ne govoreći, ne mičući se - trenuci
potpune tišine.
Odvezao nas je na ostrvo Koh Maja, u zaliv zaklonjen visokim kamenim liticama. Plaža od
stotinak metara protezala se duž stena, uska i krivudava. Sunce je visoko odskočilo, bilo je već
jedanaest sati. Kormilar je ponovo upalio motor i izgubio se u pravcu Krabija; trebalo je da dode
po nas krajem poslepodneva. Čim je napustio zaliv, brujanje motora je potpuno utihnulo.
Osim u seksualnom činu, malo je trenutaka u životu u kojima telo uživa u jednostavnoj sreći
što živi, ispunjeno radošću zbog proste činjenice da se nalazi na ovom svetu; moj dan, tog prvog
januara, bio je ceo ispunjen takvim trenucima. Nemam nijednu drugu uspomenu osim te
ispunjenosti. Verovatno smo se kupali, valjda smo se grejali na suncu, i vodili ljubav. Ne
verujem da smo pričali, niti istraživali ostrvo. Sećam se Valerinog mirisa, ukusa soli koja se
sušila na njenom seksu; sećam se da sam zaspao na njoj, da su me probudili njeni drhtaji.
Brod je po nas došao u pet. Na terasi hotela koji je dominirao ćelom plažom, naručio sam
campari, a Valeri Maj Taj. Krečnjački vrhovi bili su skoro crveni u narandžastoj svetlosti.
Poslednji kupači su se vraćali, s peškirima preko ruke. Na nekoliko metara od obale, uronjen u
mlaku vodu, jedan par je vodio ljubav. Zraci sunca na zalasku padali su na pozlaćeni krov jedne
pagode. U mirnoj atmosferi zvono je zazvonilo nekoliko puta. Budistički je običaj, kad se izvrši
neko dobročinstvo ili delo za pohvalu, da se taj čin obeleži zvonjavom zvona sa hrama; to je
vesela religija, u njoj ima mesta i za ljudska svedočenja o dobročinstvima.
„Mišel", reče Valeri posle dužeg ćutanja, i gledajući meu oči, „želela bih da ostanem ovde."
„Sta ti to znači?"
„Da ostanem ovde zauvek. Razmišljala sam o tome poslepodne, u povratku: to je moguće.
Dovoljno će biti da me imenuju za upravnika naselja. Imam diplomu i ispunjavam sve
neophodne uslove."
Gledao sam je ne govoreći ništa; stavila je ruku na moju.
„Trebalo bi samo da ti pristaneš da ostaviš svoj posao. Da li bi hteo?"

114
 „Da." Trebalo mi je manje od jedne sekunde da odgovorim, bez trunke sumnje i oklevanja;
nikad nisam imao da donesem tako laku odluku.
Ugledali smo Zan-Iva baš kad je izlazio iz salona za masažu. Valeri mu je mahnula, došao je
da sedne za naš sto; ona mu je izložila svoju nameru.
„Pa", rekao je, oklevajući, „pretpostavljam da se to može urediti. Očigledno, Aurora će biti
malo iznenađena, jer to što tražiš je degradacija. Plata će ti biti u najmanju ruku prepolovljena;
neće biti moguće da se uradi drukčije, zbog odnosa prema ostalima."
„Znam", rekla je, „i nije me briga."
Pogledao ju je ponovo, klimajući glavom iznenađeno. „Ako je to tvoj izbor..." dodao je, „ako
je to ono što želiš..." Posle svega, kad se malo sredio, rekao je: „Ja rukovodim Eldoradorom;
imam pravo da imenujem upravnika naselja kako ja hoću."
„Znači, slažeš se?"
„Da... Da, ne mogu te sprečiti."
Čudno je to osećanje kad shvataš da ti se život po- merio iz osnova; dovoljno je da ostaneš
gde si, da ništa ne radiš, i da osećaš kako te nešto lagano izbacuje iz prethodnog stanja. Sve
vreme obroka bio sam ću- tljiv, zamišljen, u toj meri da se Valeri zabrinula.
„Jesi li siguran da je to ono što hoćeš?" upitala me. „Jesi siguran da nećeš žaliti za
Francuskom?"
„Ne, nimalo neću žaliti."
„Ovde nema razonode, nema kulturnih zbivanja."
Bio sam toga svestan; kad god sam imao prilike da o tome razmišljam, kultura mi se činila
kao nužna kompenzacija za nesreće u našim životima. Mogla bi se, možda, zamisliti drugačija
vrsta kulture, vezana za proslave i poeziju, koja bi se razvijala u stanju sreće; nisam bio u to baš
siguran, činilo mi se da je to prilično teorijsko razmišljanje, koje nije moglo imati nikakvog
značaja za mene.
„Ima TV5", rekao sam nemarno. Ona se nasmeši- la; TV5 je, ipak, najgori televizijski kanal
na svetu, to je bilo poznato. „Jesi li siguran da se nećeš dosađivati?" insistirala je ona.
Ja sam u životu upoznao patnju, pritiske, strah; nikada nisam upoznao dosadu. Nisam imao
ništa protiv večitog, budalastog ponavljanja jednog istog. Naravno, nisam imao iluizija da mogu
dotle stići; znao sam da je nesreća istrajna, da je lukava i uporna; ali bila je to, u svakom slučaju,
perspektiva koja me nije nimalo brinula. Kao dete, mogao sam da provedem sate brojeći listove
deteline na livadi, i mada nikad, tokom dugih godina traženja, nisam našao detelinu sa četiri lista;
nisam zbog toga osećao nikakvo razočaranje, niti gorčinu. Istinu govoreći, mogao sam isto tako
da brojim i vlati trave: sve te stabljike deteline, sa svoja tri lista, izgledale su mi vazda identične,
vazda divne. Jednog dana, u dvanaestoj godini, popeo sam se na vrh jednog električnog stuba, na
planini. Sve vreme dok sam se peo, nisam nijednom pogledao u svoje noge. Kad sam stigao na
vrh, na platformu, izgledalo mi je da će biti jako komplikovano i opasno da siđem. Planinski
lanci su se pružali u nedogled, krunisani veči- tim snegom. Bilo bi mnogo jednostavnije ostati
tamo gde sam se našao, ili skočiti. Zadržala me, na kraju, pomisao da ću se razbiti; ali, inače,
mislim da bih večno mogao da uživam u svom slobodnom letu.
Sutradan sam se upoznao s Andreasom, Nemcem koji ovde živi već desetak godina. On je
prevodilac, objašnjavao mi je, što mu je omogućavalo da radi sam, za svoj račun. Odlazio je u
Nemačku jednom godišnje, u vreme Sajma knjiga u Frankfurtu; kad mu je bilo potrebno neko
obaveštenje, pitao je preko Interneta. Pružila mu se prilika da prevede nekoliko američkih
bestselera, među njima Firmu, što mu je obez- beđivalo časna primanja; a život i nije tako skup u
ovom kraju. Do sada, skoro uopšte nije bilo turista, njemu je bilo čudno da vidi kako se

115
najednom iskrcavaju svi ti njegovi zemljaci; primio je novost bez oduševljenja, ali i bez stvarnog
nezadovoljstva. Njegove veze sa Nemačkom postale su vrlo razređene iako ga je posao
obavezivao da stalno koristi jezik. Oženio se Tajlandankom koju je upoznao u salonu za masažu,
sad imaju dvoje dece.
„Je l'ovde lako dobiti... ovaj... decu?a upitao sam ga. Imao sam utisak da postavljam neko
neprilično pitanje, otprilike kao da sam pitao da li je lako nabaviti psa. Iskreno govoreći, oduvek
sam osećao izvesnu odbojnost prema sasvim maloj deci; koliko sam ja o tome znao, bila su to
mala ružna čudovišta koja pišaju nekontrolisano i ispuštaju nepodnošljive urlike; pomisao da i
sam imam jedno takvo, nije mi nikada padala na pamet. Ali znao sam da ih najveći broj parova
napravi; nisam znao da li su zbog toga i zadovoljni; u svakom slučaju, nisu se usuđivali da se
žale. U osnovi, rekao sam sebi, bacajući pogled uokolo, po turističkom naselju, na ovako
širokom prostoru o tome bi se možda moglo i razmišljati: šetala bi se između bungalova, igrala
se komadima drveta, ili već ne znam čime.
Prema Andreasovim recima, bilo je posebno lako ovde gajiti decu; postoji škola u Krabiju,
moglo se do nje stići čak i peške. A tajska deca bila su veoma različita od evropske, mnogo
manje ćudljiva i tvrdoglava. Gajila su prema svojim roditeljima poštovanje blisko obožavanju -
to im je dolazilo prirodno, bio je to deo njihove kulture. Kad bi odlazio da poseti svoju sestru u
Diseldorfu, on je bivao bukvalno zaplašen ponašanjem svojih sestrića.
Bio sam samo dopola ubeđen u funkcionisanje ovog kulturnog prožimanja; sebi sam rekao,
da bih se umirio, kako Valeri ima tek dvadeset osam godina, a žene, u principu, to hvata oko
trideset pete; ali konačno, da! ako bude trebalo, imaću dete s njom: znao sam da će joj ta ideja
pasti na pamet, to je bilo neizbe- žno. Nakon svega, dete je kao neka mala životinja - istina, sa
tendencijom da postane zločesta; recimo da je to nešto kao mali majmun. To bi moglo imati čak i
prednosti, rekoh sebi, možda bih mogao da ga naučim da igra igricu „Hiljadu prepreka". Gajio
sam
istinsku strast za igru „Hiljadu prepreka", strast koja je u principu bila neutažena; kome bih još
mogao predložiti da odigramo po partiju? Svakako ne kolegama s posla; ne ni umetnicima koji
su dolazili da mi izlože svoje projekte. Andreasu, možda? Brzo sam ga ocenio pogledom: ne, nije
ličio na tu vrstu, što znači da je imao ozbiljan izgled, inteligentan; bilo je to poznanstvo koje bi
trebalo negovati.
„Vi nameravate da se nastanite... definitivno?" upitao me.
„Da, definitivno."
„Najbolje je tako gledati na stvari", odgovorio je odmahujući glavom. „Vrlo je teško napustiti
Tajland; ja znam da bih, kad bi mi se to danas desilo, imao mnogo muke da se oporavim."
Dani su prolazili strahovitom brzinom; trebalo je da otputujemo petog januara. Veče uoči
toga dana našli smo se sa Zan-Ivom u centralnom restoranu. Lio- nel je odbio poziv; hteo je da
ide da vidi Kim kako pleše. „Volim da je gledam kad igra skoro naga pred muškarcima", rekao
nam je, „znajući pri tom da ću je kasnije ja jedini imati." Zan-Iv ga je gledao kako se udaljava.
„Napreduje ovaj činovnik plinske kompanije..." primetio je, sarkastično. „Otkriva perverzije."
„Nemoj mu se podsmevati", protestovala je Vale- ri. „Konačno shvatam šta si ti našao u
njemu", rekla je obraćajući mi se, „dirljiv je to momak. U svakom slučaju, sigurna sam da je
proveo izvanredan odmor."
Veče je padalo; svetla su se palila u selima rasutim duž zaliva. Poslednji zrak sunca
osvetljavao je pozlaćeni krov pagode. Od trenutka kad mu je Valeri saop- štila svoju odluku,
Zan-Iv nije o njoj više govorio. Sačekao je ovu večeru da to učini; poručio je flašu vina.

116
 „Nedostajaćeš mi..." rekao je. „Ništa više neće biti isto. Radili smo zajedno više od pet
godina. Dobro je išlo, nikad nismo imali ozbiljan sukob. Bez tebe, u svakom slučaju, ne bih
uspeo." Govorio je sve tiše, kao za sebe samoga; noć se sasvim spustila. „Sad", nastavio je on,
„možemo već razvijati formulu. Jedna od najpogodnijih zemalja je Brazil. Razmišljao sam
ponovo i o Keni
ji: idealno bi bilo da se otvori klub negde u unutrašnjosti zemlje, rezervisan za safari, a da se klub
na plaži prepusti Afroditi. Druga izvesna mogućnost je Vijetnam."
„Ne plašiš se konkurencije?" upitao sam.
„Ne postoji nikakav rizik. Američki lanci neće se nikada usuditi da se upuste u ovo,
puritanski pokret je mnogo jači u Sjedinjenim Državama. Ono čega sam se malo plašio, jeste
reakcija francuske štampe; ali, do sada, ništa se nije desilo, mada moramo reći i to da imamo
uglavnom strane klijente; u Nemačkoj i Italiji mnogo su pomirljiviji kad je o ovoj temi reč."
„Postaćeš glavni svetski svodnik..."
„Svodnik, ne!" protestovao je. „Ne uzimamo ništa od zarade devojaka; puštamo ih da rade, i
to je sve."
„A sem toga, sve je posebno i odvojeno", interve- nisala je Valeri; „one nisu, strogo gledano,
osoblje hotela."
„U stvari, da..." reče Zan-Iv, oklevajući. „Ovde je to odvojeno;, ali čuo sam da se u San
Domingu konobarice prilično lako penju."
„One to rade svojom voljom."
„Ah, da, to je najmanje što se može reći."
„Dobro..." Valeri napravi pomirljiv gest. „Ne daj da te zezaju licemeri. Ti si tu, ti predstavljaš
osnovu, sa svojom snalažljivošću. Aurora - to si ti."
Kelner donese potaž od limunovca. Za susednim stolom bilo je Nemaca i Italijana kojima je
društvo pravila jedna Tajlandanka, zatim nekoliko nemačkih parova. Sve to je živelo zajedno, u
punoj saglasnosti, bez vidljivih problema, u klimi koju je karakterisalo opšte zadovoljstvo; posao
upravnika turističkog sela biće sasvim lak.
„Vi znači ostajete ovde..." nastavi Zan-Iv; očigledno mu je bilo teško da poveruje u to. „To je
stvarno iznenađujuće! U izvesnom smislu, razumem, ali... čudno je da neko odbija da zaradi još
novca."
„Više novca da bi se radilo s njim - šta?" odseče jasno Valeri. „Da kupim Pradine cipele? Da
odem na vikend u Budimpeštu? Da jedem bele tartufe u sezoni? Zaradila sam mnogo para, ne
uspevam više ni da se setim šta sam s njima uradila: nema sumnje, mora da sam ih potrošila na
budalaštine tog tipa. Da li ti znaš šta radiš sa svojim novcem?"
„Pa..." razmišljao je. „Zapravo, verujem da ga je, dosad, trošila uglavnom Odri."
„Odri je idiot", uzvrati ona nemilosrdno. „Srećom, razvešćeš se. To je najpametnija odluka
koju si ikada doneo."
„Tačno je, u osnovi ona jeste veliki idiot..." odgovori on bez ustručavanja. „Ti si, ipak,
veoma čudna devojka, Valeri."
„Nisam čudna ja, već je takav svet oko mene. Da li ti stvarno želiš da kupiš kabriolet ferari?
Ili vikend-ku- ću u Dovilu, koja će biti, u svakom slučaju, poharana? Da radiš devedeset sati
nedeljno, sve do šezdesete godine? Da daješ polovinu plate za porez, od kojeg se fi- nansiraju
vojne operacije na Kosovu, ili planovi spašavanja predgrađa? Ovde je dobro; ima svega što je
potrebno za život. Jedina stvar koju može da ti ponudi zapadni svet su markirani proizvodi. Ako
veruješ u markirane proizvode, onda možeš da ostaneš na Zapadu; ako ne, na Tajlandu ima
izvanrednih falsifikata."

117
 „Čudan je ipak tvoj stav; godinama si radila u okvirima zapadnog društva, ne verujući nikada
u njegove vrednosti."
„Ja sam grabljivica", odgovorila je ona mirno. „Mala, ljupka grabljivica, moje potrebe nisu
velike; ali ako sam do sada tamo radila, bilo je to samo za lovu: sad hoću da počnem da živim.
Ono što ja ne razu- mem su drugi: šta tebe, na primer, sprečava da dođeš da živiš ovde? Možeš
bez problema da se oženiš Taj- lanđankom; one su lepe, ljupke, dobro vode ljubav; ima ih koje
čak govore i francuski."
„Pa..." ponovo je oklevao. „Zasad više volim da menjam žensku svako veče."
„Proći će te to. U svakom slučaju, ništa te ne sprečava da svraćaš u salone za masažu i kad se
oženiš - oni i postoje zbog toga."
„Znam. Mislim... U osnovi mislim da mi je uvek bilo teško da donesem značajne odluke u
životu."
Pomalo u neprilici, okrenuo se na moju stranu: „A ti, Mišel, šta ćeš ti da radiš ovde?"
Odgovor najbliži istini bio bi bez sumnje nešto nalik na „ništa"! Ali uvek je teško objasniti tu
vrstu želje nekome ko je aktivan. „Kuhinja..." odgovorila je Va- leri umesto mene. Okrenuo sam
se k njoj, iznenađen. „Da, da", bila je uporna, „primetila sam, to te hvata s vremena na vreme,
imaš prolazne kreativne napade u toj oblasti. To pada baš fino, ja kuvanje ne volim, sigurna sam
da ćeš se ti baciti na to."
Zahvatio sam kašičicom pileći kari sa zelenim pa- pričicama; stvarno, moglo bi se razmisliti
o nečemu sličnom sa mangom. Zan-Iv je vrteo glavom, zamišljen. Gledao sam Valeri: bila je to
dobra grabljivica, inteligentnija i upornija od mene; a izabrala je da sa mnom deli svoju jazbinu.
Moglo bi se pretpostaviti da društva počivaju, ako ne baš na zajedničkoj volji, a ono bar na
konsenzusu - ponekad definisanom kao meki konsenzus, u zapadnim demokratijama, iz pera
uvodničara u novinama s jasno određenim političkim pozicijama. Pošto sam lično bio dosta mek
po temperamentu, nisam učinio ništa da promenim taj konsenzus. Ideja o opštoj volji bila mi je
manje uverljiva. Prema Imanuelu Kantu, ljudsko dostojanstvo sastoji se u neprihvatanju
potčinjenosti zakonima, sem u meri u kojoj se sam čovek može smatrati tvorcem zakona. Nikada
mi jedna tako smešna izmišljotina ne bi pala na pamet. Ne samo što nikada nisam glasao, već ni-
sam nikada ni smatrao da se izbori suštinski razlikuju od odličnog televizijskog šoua - tu su moji
omiljeni izvođači bili, zapravo, politikolozi; Zerom Zafe, posebno - bacao me je u zanos. Biti
politički lider - uvek mi je to izgledalo teško zanimanje, tehničko i iscrpi ju j uče; rado sam
prihvatao da svaku svoju političku volju prenesem na druge. U mladosti sam poznavao aktiviste
koji su držali da je nužno naterati društvo da evoluira u tom ili tom pravcu; nisam ose- ćao prema
njima ni simpatiju ni poštovanje. Čak sam, postepeno, naučio da ih se klonim: način na koji su se
zanimali za opštu stvar - i razmišljali o društvu kao da su ga oni već preuzeli - imao je u sebi
nešto sumnjivo. S ta sam ja imao, sa svoje strane, da zamerim Zapadu? Ništa posebno, ali nisam
bio ni posebno vezan za njega (i sve manje sam uspevao da shvatim da se može biti vezan za
jednu ideju, za zemlju, za bilo šta en général, osim za neku osobu). Život je bio skup na Zapadu,
bilo je hladno, prostitucija je tamo bila lošeg kvaliteta. Bilo je teško pušiti na javnim mestima,
skoro nemoguće kupiti lekove ili drogu; radilo se mnogo, bilo je kola i buke, a bezbednosti na
javnim mestima gotovo da nije bilo. Sve u svemu, to je stvaralo niz nepogodnosti. Postao sam
odjednom svestan da sam društvo u kojem sam živeo smatrao gotovo za neko prirodno okruženje
- kao, recimo, savanu, ili džunglu - na čije zakone sam morao da se privikavam. Ideja da
postanem deo tog okruženja nikad mi nije prolete- la kroz glavu; bilo je to kao atrofija, kod
mene, kao neki nedostatak. Nije bilo izvesno da bi društvo moglo još dugo preživljavati s
osobama mog tipa; ali ja sam mogao preživeti s jednom ženom, vezati se za nju, pokušati da je

118
usrećim. U trenutku kad sam ponovo bacio pogled pun zahvalnosti na Valeri, začuo sam, s desne
strane, nešto kao škljocanje. Razaznao sam tada buku motora koja je dolazila s mora, naglo
prekinutu. Sasvim napred, na terasi, jedna visoka plava žena ustala je vrišteći. Odjeknuo je prvi
rafal, kra
tak prasak. Ona se okrenula k nama, prinoseći ruke licu: jedan metak joj je prošao kroz oko,
njegova duplja bila je sad samo krvava rupa; zatim se sručila be- šumno. Tada sam ugledao
napadače, tri čoveka sa turbanima koji su brzo nadirali prema nama, s mitraljezima u rukama.
Odjeknuo je i drugi rafal, nešto duži; zvuk posuda i slomljenog stakla pomešao se sa bolnim
kricima. Tokom nekoliko sekundi, mora da sam bio potpuno paralisan: retki su bili oni koji su
pomislili da potraže spas pod stolom. Pored mene, Zan-Iv kratko jauknu: bio je pogođen u ruku.
A tada ugledah Valeri kako lagano klizi sa stolice i svaljuje se na pod. Pritrčao sam i obavio ruke
oko nje. Od tog trenutka, nisam više ništa video. Mitraljeski rafali su se sustizali u tišini koju je
presecala samo lomljava stakla; činilo mi se da to traje beskrajno dugo. Miris baruta bio je
veoma jak. Zatim ponovo nastupi tišina. Tek tada sam video da mi je leva ruka oblivena krvlju;
Valeri je morala biti pogođena u grudi ili u vrat. Sve- tiljka pored nas bila je uništena, zavladala
je skoro potpuna pomrčina. Zan-Iv, svaljen na metar od mene, pokušao je da se podigne, i
zaječao. U tom trenutku, iz pravca centra za razonodu začula se strahovita eksplozija, koja je
presekla prostor i dugo odjekivala zali- vom. Imao sam najpre utisak da su mi bubne opne prsle;
međutim, nekoliko sekundi kasnije, usred za- glušenja, razabrao sam mnoštvo užasnutih krikova,
stvarnih urlika prokletnika u paklu.
Pomoć je stigla posle deset minuta, došli su iz Krabija; najpre su krenuli ka centru za
razonodu. Bomba je eksplodirala usred Crazy Lips, najvećeg bara, u vreme najveće posete; bila
je sakrivena u sportskoj torbi ostavljenoj kraj prilazne staze. Bila je to naprava ručne
proizvodnje, ali vrlo moćna, na bazi dinamita, sa satnim mehanizmom; torba je bila puna šrafova
i eksera. Usled siline eksplozije, zidovi od la
ke cigle, koji su delili bar od drugih građevina, bili su prosto oduvani; neki od metalnih nosača
na kojima se držala konstrukcija, popustili su pod snagom udarca, krov je pretio da se sruši. Prva
stvar koju su spasioci uradili, suočivši se sa širinom katastrofe, bila je da zovu dodatnu pomoć.
Pred ulazom u bar jedna igračica je puzila po zemlji, ruke su joj bile odsečene u visini laktova.
Kraj nje je nemački turista sedeo u gomili šuta, pridržavajući creva koja su mu ispadala iz
stomaka; njegova žena ležala je pored njega, otvorenih grudi, poluotkinutih dojki... U
unutrašnjosti bara nakupio se crnkasti dim; pod je bio klizav, preliven krvlju koja je liptala iz
ljudskih tela i otkinutih organa. Mnogi su u agoniji, bez ruku ili nogu, pokušavali da se odvuku
do izlaza, ostavljajući iza sebe krvavi trag. Šrafovi i ekseri su se zabadali u oči, čupali šake,
kidali lica. Pojedina ljudska tela su se i bukvalno rasprsla iznutra, udovi i utrobe bili su rasuti po
podu, na prostoru od nekoliko metara.
Kad su spasioci stigli na terasu, ja sam još uvek držao Valeri u naručju; telo joj je bilo mlako.
Nekoliko metara od mene, neka žena je ležala na podu, a njeno lice, obliveno krvlju, bilo je
načičkano komadima stakla. Mnogi su ostali kao da sede na svojim stolicama, široko otvorenih
usta, nepokretni u smrti. Viknuo sam u pravcu spasilaca: dvojica bolničara su odmah prišla,
prihvatila pažljivo Valeri, stavili su je na nosila. Pokušao sam da ustanem, i odmah pao unazad;
glava mi je lupila o tle. Čuo sam, tada kako neko, vrlo diskretno, kaže na francuskom: „Mrtva
je."

119
Treći deo
PATAJA BIČ

Bilo je to prvi put, posle dugo vremena, da se budim sam. Bolnica u Krabiju bila je mala
svetla zgrada; jedan lekar je došao da me obiđe oko podneva. Bio je Francuz, pripadao je
Lekarima sveta; organizacija je stigla na lice mesta sutradan po atentatu. Imao je tridesetak
godina, bio malo pogrbljen, zabrinutog izraza. Rekao mi je da sam spavao tri dana. „U stvari,
niste stvarno spavali", rekao je. „Povremeno ste bili budni, pričali smo s vama u nekoliko
mahova; ali ovo je prvi put da uspevamo da uspostavimo kontakt." Uspostavimo kontakt, rekoh
sebi. Rekao mi je još da je bilans atentata bio užasan: u ovom trenutku zna se za sedamnaest
mrtvih; bio je to atentat s najviše žrtava koji se ikada dogodio u Aziji. Nekolicina ranjenih još
uvek je u vrlo kritičnom stanju, smatra se da je nemoguće sada ih prebaciti dalje. Lionel je bio
medu njima. Obe noge su mu otkinute, parče metala raznelo mu je trbušnu duplju; njegove šanse
da preživi bile su skoro zanemarlji- ve. Ostali teški ranjenici bili su prebačeni u Bumrungrad
bolnicu, u Bangkoku. Zan-Iv je bio samo lako pogođen, nadlakticu mu je probio metak; mogli su
ga lečiti u mestu. Meni ništa nije falilo, nisam imao ni ogrebotinu. „Sto se tiče vaše prijateljice",
zaključio je doktor, „njeno telo je već prebačeno u Francusku. Zvao sam roditelje telefonom:
biće sahranjena u Bretanji."
Zaćutao je; očekivao je, verovatno, da nešto kažem. Posmatrao me krajičkom oka; delovao je
sve zabrinutije.
Oko podneva pojavi se jedna bolničarka s poslu- žavnikom; odnela ga je sat kasnije; rekla mi
je da moram da počnem da jedem, da je to neophodno.
Zan-Iv je došao da me obiđe, takođe oko podneva. I on me posmatrao nekako čudno, malo
iskosa. Pričao mi je najviše o Lionelu; on je umirao, samo su sati bili u pitanju. Stalno je tražio
Kim. Ona je bila, čudom, potpuno netaknuta, ali izgleda da se brzo ute- šila; šetajući se ulicama

120
Krabija, sinoć, Zan-Iv ju je video u naručju nekog Engleza. Ništa o tome nije rekao Lionelu,
mada on, u svakom slučaju, nije ličio na nekoga ko bi sebi stvarao velike iluzije - već je imao ve-
liku sreću što ju je upoznao, izjavio je. „Čudno", rekao je Zan-Iv, „on deluje srećno."
U času kad je napuštao moju sobu, shvatio sam da nisam izgovorio nijednu reč. Osećao sam
da nešto nije u redu, ali to je bilo krajnje nejasno osećanje, koje je teško izraziti. Činilo mi se da
je najbolje da ćutim i sačekam da ljudi oko mene shvate svoju grešku; to je bio loš trenutak kroz
koji je trebalo proći.
Pre nego što će izaći, Zan-Iv je bacio još jedan pogled na mene, zatim je obeshrabreno
zavrteo glavom. Izgleda, to mi je ispričao posle, da sam pričao mnogo, zapravo bez prestanka,
kad god bi me ostavili samog u sobi; čim bi neko ušao, ja bih zaćutao.
Nekoliko dana kasnije prebacili su nas sve u Bu- mrungrad bolnicu, ambulantnim avionom.
Nisam dobro shvatao razloge ovog prebacivanja; mislim da se pre svega radilo o tome da se
omogući policiji da nas ispituje. Lionel je umro uoči tog dana; prolazeći hodnikom bacio sam
pogled na njegov leš, uvijen u pokrov.
Tajlandski policajci došli su u pratnji jednog atašea iz ambasade, koji je igrao ulogu
prevodioca; nisam, nažalost, mogao mnogo da im kažem. Pitanje koje ih je, izgleda, opsedalo,
bilo je da li su napadači bili azijskog ili arapskog tipa. Dobro sam shvatao njihovu zabrinutost:
bilo je neophodno da saznaju da li se neka medunarodna teroristička mreža uvukla na Tajland ili
su imali posla s malezijskim separatistima; ali ja sam jedino mogao da im ponavljam da se sve
desilo strašno brzo, da sam zapazio jedino siluete; koliko sam ja o tome mogao da znam, ti ljudi
su mogli pripadati malajskoj rasi.
Zatim su tu bili Amerikanci, koji su pripadali, pretpostavljam, CIA-i. Oni su se izražavali
grubo, neprijatnim tonom, imao sam utisak da sam i ja sam osumnjičen. Nisu smatrali za
potrebno ni da povedu prevodioca, tako da mi je smisao njihovih pitanja u glavnim crtama
promakao. Pred kraj su mi pokazali seriju fotografija, koje je trebalo da predstavljaju
međunarodne teroriste; nisam prepoznao nijednog od tih ljudi.
S vremena na vreme, Zan-Iv je dolazio da me obiđe, sedao je na ivicu kreveta, kraj mojih
nogu. Bio sam svestan njegovog prisustva, postajao sam tada malo napetiji. Jednog jutra, tri dana
posle našeg dolaska, pružio mi je tanak svežanj listova: bile su to fotokopije tekstova iz novina.
„Direkcija Aurore mi je ovo poslala faksom sinoć", dodao je, „oni nemaju nikakav komentar."
Prvi tekst, izvučen iz Nouvel Observateura, naslovljen sa „Veoma specijalan klub", išao je
preko cele dve strane, pun detalja, ilustrovan fotografijom izvučenom iz nemačkog reklamnog
prospekta. Novinar je, bez uvijanja, optuživao Grupu Aurora što promoviše seksualni turizam, i
dodavao da se, u takvim okolnostima, može razumeti reakcija muslimana. Zan-Klod Gijbo
posvetio je uvodnik istoj temi. Upitan telefonom za mišljenje, Zan-Lik Espitalije je izjavio:
„Grupa Aurora, potpisnik svetske povelje o etičkom turizmu, ne može ni na koji način biti
odgovorna za takva zastranjivanja; odgovorni će biti kažnjeni." Dosije je dopunjen tekstom
Izabele Alonzo u Journal du dimanche, oštrim ali slabo dokumentovanim, pod naslovom „Po-
vratak ropstvu"; Fransoaz Žiru preuzela je ovaj izraz u svojoj nedeljnoj beležnici u Expressu:
„Imajući u vidu stotine hiljada ukaljanih, poniženih žena, pretvorenih u robinje, ima li ikakvu
težinu, žalosno je ovo reći, smrt nekolicine jadnika?" Atentat u Krabiju imao je, naravno,
ogromnog odjeka. Libération je na prvoj strani objavio fotografiju preživelih koji su vraćeni u
zemlju, prilikom njihovog dolaska na aerodrom Roasi, uz naslov: „Dvolične žrtve". U svom
uvodniku, Žerom Dipi je napadao tajlandsku vladu zbog njene tolerancije prema prostituciji i
trgovini drogom, kao i zbog njenih uzastopnih propusta u procesu demokratizacije. Paris-Match
je, sa svoje strane, pod naslovom „Klanica u Krabiju", objavljivao kompletnu priču o noći užasa.

121
Uspeli su da nabave i fotografije, iskreno rečeno dosta lošeg kvaliteta - crno-bele fotokopije,
dobijene faksom, što je moglo predstavljati bilo šta, jedva su se i razaznavala ljudska tela.
Paralelno s tim objavili su ispo- vest jednog seksualnog turiste, koji nije imao nikakve veze s
prethodnim slučajem - bio je to slobodnjak, vr- šljao je uglavnom po Filipinima. Žak Sirak je
odmah dao izjavu u kojoj je, izražavajući svoje užasavanje zbog atentata, osuđivao
„neprihvatljivo ponašanje nekih naših zemljaka u inostranstvu". Reagujući, u nastavku, Lionel
Žospen je podsećao na postojanje zakonskih normi koje kažnjavaju seksualni turizam, čak i ako
se on sprovodi medu odraslima. Naredni tekstovi u Le Figarou i Le Mondeu postavljali su pitanje
sredstava za borbu protiv ove pošasti, i stava koji treba da zauzme međunarodna zajednica.
Sledećih dana, Žan-Iv je pokušao da dobije Got- frida Rempkea telefonom; konačno je i
uspeo. Gazdi TUI bilo je žao, iskreno žao, ali nije mogao ništa da učini. Kao turističko odredište,
Tajland je, u svakom slučaju, izgubljen za više desetina godina. Osim toga, francuske polemike
imale su izvesnog odjeka u Ne- mačkoj; mišljenja su tamo, istina, bila više podeljena, ali veći
deo javnosti osudio je, uprkos svemu, seksualni turizam; u takvim okolnostima, on bi se radije
povukao iz projekta.
Kao što nisam razumeo razlog mog prebacivanja u Bangkok, nisam ništa bolje razumeo ni
razloge mog povratka u Pariz. Osoblje bolnice me nije posebno blagonaklono gledalo, smatrali
su, bez sumnje, da sam suviše inertan; čak i u bolnici, sve do samrtničke postelje, čovek je
osuđen da igra komediju. Ono što bolničko osoblje ceni jeste da vidi kod bolesnika izve- stan
otpor, nedisciplinu, koju ono onda mora dovijanjem da slomi, za dobro bolesnika, naravno. Ja
nisam ispoljavao ništa nalik tome. Mogli su me prevrnuti na bok radi injekcije, i vratiti se tri sata
kasnije: bio sam u potpuno istom položaju. Noć uoči odlaska snažno sam se lupio o vrata, tražeći
put do toaleta, u bolničkom hodniku. Ujutro mi je lice bilo obliveno krvlju, rasekao sam arkadu;
trebalo me očistiti, previti. Nije mi bilo palo na pamet da zovem bolničarku; u stvari, nisam
apsolutno ništa ni osetio.
Let je predstavljao vremenski prazan prostor; izgubio sam čak i naviku da pušim. Pred
pokretnom tra^'. kom za podizanje prtljaga, rukovao sam se sa Zan- -Ivom; zatim sam se
taksijem odvezao do Avenije Soazi.
Odmah sam bio svestan da ne ide, da uopšte neće ići. Nisam ni raspakovao kofer. Prošao sam
kroz stan, sa plastičnom kesom, kupeći sve Valerine slike koje
sam mogao naći. Najviše ih je bilo snimljeno kod njenih roditelja u Bretanji, na plaži ili u vrtu.
Bilo je tu i nekoliko erotskih slika, koje sam napravio u stanu: voleo sam da je gledam kad
masturbira, imala je tada jedan lep pokret.
Seo sam na kanabe i okrenuo broj za hitne slučajeve - radi dvadeset četiri sata dnevno - koji
su mi dali. Bila je to neka vrsta krizne stanice, stvorene specijalno za staranje o preživelima u
atentatu. Nalazila se u paviljonu bolnice Sveta Ana.
Većina ljudi koji su tražili da ih prime, bili su zaista u jadnom stanju: uprkos ogromnim
dozama sredstava za umirenje, imali su košmare cele noći, jednako praćene urlanjem, kricima
straha, plačem. Kad sam se s njima mimoilazio u hodnicima, ostajao sam zapre- pašćen njihovim
zgrčenim, izludenim licima; izgledali su bukvalno nagrizani strahom. I taj strah, rekao sam sebi,
nestaće tek kad nestane i njihov život.
Ja lično osećao sam samo strahoviti umor. Ustajao sam, u principu, samo da popijem šolju
neskafe, ili da gricnem neki biskvit; obroci nisu bili obavezni, kao ni terapija. Podneo sam,
međutim, seriju pregleda, a tri dana po dolasku imao sam susret sa psihijatrom; ispitivanja su
otkrila „izuzetno smanjeno reaktiviranje". Ništa me nije bolelo, ali sam zaista osećao da sam se
smanjio; smanjio sam se čak ispod praga mogućeg. Pitao me šta nameravam da radim.

122
Odgovorio sam: „Da čekam!" Pokazao sam se razumno optimističnim; izjavljivao sam mu da će
sva ova tuga proći, da ću opet naći sreću, ali da treba još čekati. Nije mi izgledao sasvim ubeđen.
Bio je to čovek pedesetih godina, punog i veselog lica, potpuno ćosav.
Posle nedelju dana prebacili su me u novu psihijatrijsku bolnicu, na duži boravak ovog puta.
Trebalo je da tamo ostanem nešto duže od tri meseca. Na svoje ogromno iznenađenje, tu je bio
isti psihijatar. To ne treba da me iznenađuje, rekao mi je on; ovde je, zapravo, zaposlen. Pomoć
žrtvama atentata samo je privremena misija, za šta se, u stvari, bio specijalizovao - već je
učestvovao u radu stanice oformljene posle atentata u brzom vozu na liniji Sen Mišel.
On se nije izražavao baš kao tipičan psihijatar, tako da je, zapravo, sve bilo podnošljivo.
Sećam se da mi je govorio da treba da se oslobodim privrženosti, reklo bi se - neki budistički
govor. Osloboditi se čega? Po prirodi nestabilan, ja sam se bio vezao za nešto prolazno, u skladu
sa svojom prirodom - sve to nije zasluživalo poseban komentar. Da je u mojoj prirodi bilo nečeg
trajnog, nastavljao sam da bih održao razgovor, vezao bih se za neke večne stvari. Izgleda da je
njegov metod dobro funkcionisao s onim preživelima iz atentata koje je progonio strah od
sakaćenja i smrti. „Te patnje vam ne pripadaju, one nisu stvarno vaše; fantomi prolaze kroz vaš
duh", govorio je on ljudima; i ljudi su na kraju počinjali da mu veruju.
Ne znam kad sam počeo da bivam svestan situacije; do toga je, u svakom slučaju, došlo kroz
pomračenje. Bilo je dugih trenutaka - zapravo, ima ih još uvek - kad Valeri uopšte nije bila
mrtva. U početku sam mogao da ih produžavam po želji, bez najmanje muke. Sećam se prvog
trenutka kad mi je to postalo teško, kad sam istinski osetio težinu realnosti; bilo je to upravo
nakon Zan-Ivove posete. Bio je to težak susret, bilo je uspomena koje sam teško mogao da poti-
snem; i nisam tražio od njega da me ponovo poseti.
Poseta Mari-Zan, naprotiv, delovala je na mene jako dobro. Nije rekla ništa posebno, malo
mi je pričala o ambijentu na poslu; odmah sam joj kazao da nemam nameru da se tamo vraćam,
da ću živeti u Krabiju. Složila se, ne komentarišući ništa. „Ne brini", rekao sam joj, „biće u
redu." Pogledala me s nemim saučešćem; mislim čak, ma koliko čudno bilo, da mi je i
poverovala.
Poseta Valerinih roditelja bila je svakako najmučnija; psihijatar im je, mora biti, objasnio da
prolazim kroz fazu „negiranja stvarnosti", tako da je Valerina majka plakala tokom cele posete;
ni otac nije izgledao kao da se najbolje snalazi u ovome. Bili su došli da srede neke praktične^
detalje, da mi donesu kofer sa mojim ličnim stvarima. Što se tiče stana u XIII arondismanu,
pretpostavljali su da ne želim da ga zadržim. Naravno, naravno, rekao sam, videćemo kasnije; u
tom trenutku je Valerina majka ponovo briznula u plač.
Život protiče lako unutar neke institucije, ljudske potrebe su tamo, u osnovi, zadovoljene.
Ponovo sam otkrio Pitanja za šampiona, bila je to jedina emisija koju sam gledao, vesti me
uopšte nisu interesovale. Mnogi u sanatorijumu provodili su po ceo dan pred televizorom. Ja za
to nisam mnogo mario. Moja zamisao je bila da će se, ako ostanem smiren, ako izbe- gavam, što
je više moguće, da razmišljam, sve srediti samo od sebe.
Jednog aprilskog jutra saznao sam da su se stvari zaista sredile, i da ću moći uskoro da
izađem. To mi se učinilo kao izvor novih komplikacija: trebalo je da nađem sobu u hotelu, da
stvorim neutralan životni prostor. „Treba stvari gledati s njihove dobre strane", rekao sam jednoj
bolničarki. Bila je vrlo iznenađena, bilo je to prvi put da joj uputim neku reč.
Protiv negiranja realnosti, objasnio mi je psihijatar tokom našeg poslednjeg razgovora, nema
preciznog leka; to nije sasvim poremećaj u raspoloženju, već u predstavi. Razlog što me je držao
u bolnici sve ovo vreme, bio je, pre svega, što se plašio pokušaja samo- ubistva - ona su dosta
česta u slučaju kad se naglo vrati svest; ali sada sam van opasnosti. A, lepo, rekao sam, baš lepo!

123
 Nedelju dana po izlasku iz bolnice, seo sam u avion za Bangkok. Nisam imao precizne
planove. Da imamo idealnu prirodu, mogli bismo se zadovoljiti prosto kretanjem sunca.
Godišnja doba su bila suviše jasno pode- ljena u Parizu, i to je bio razlog uzmuvanosti, nervoze.
U Bangkoku, sunce se dizalo u šest sati, zalazilo takođe u šest; u međuvremenu, prevaljivalo je
svoju, stalno istu, putanju. Postojao je verovatno i period monsuna, ali ja tome, do sada, nisam
prisustvovao. Postojala je i gužva u gradu, ali njene razloge nisam do kraja shva- tao; radilo se,
zapravo, o nekoj vrsti prirodnog stanja. Ovi ljudi, bez svake sumnje, imaju neku sudbinu, život u
meri koju je određivao nivo njihovih primanja; ali, mogli su, isto tako, biti i stado lemura.
Smestio sam se u Amari Boulevard; hotel su zapo- sedali uglavnom japanski poslovni ljudi.
Tamo smo odseli, poslednji put, ja, Valeri i Zan-Iv; to nije bila dobra ideja. Dva dana kasnije
preselio sam se u Grace hotel; bio je udaljen samo nekoliko desetina metara, ali je atmosfera bila
osetno različita. Bilo je to bez sumnje poslednje mesto u Bangkoku gde su se još mogli naći
arapski seksualni turisti. Ranije su se bukvalno šunjali uza zidove, a sad su prosto ostajali
zatvoreni u hotelu, koji je raspolagao diskotekom i sopstvenim salonom za masažu. Neki od njih
su se mogli sresti još
samo u susednim uličicama, gde je bilo prodavača ćevapa, ali van toga - više nigde. Primetio
sam da sam se, i ne želeći to, približio Bumrungrad bolnici.
Covek sigurno može ostati u životu hranjen jednostavno željom za osvetom; mnogo ljudi je
živelo tako. Islam je uništio moj život, i islam je svakako bio nešto što sam mogao da mrzim;
narednih dana trudio sam se da osećam mržnju prema muslimanima. Uspevao sam prilično
dobro, i počeo sam ponovo da pratim svetske vesti. Svaki put kad bih čuo da su neki palestinski
terorista, ili neko palestinsko dete, ili trudna palestinska žena ubijeni metkom, u pojasu Gaze,
ose- ćao sam kako drhtim od oduševljenja što je, eto, jedan musliman manje na svetu. Da, moglo
se tako živeti.
Jedne večeri, u hotelskom kafe-baru jedan jordanski bankar zapodenuo je razgovor sa mnom.
Prirodno ljubazan, insistirao je da mi plati pivo; možda je počela teško da mu pada prinudna
izolovanost u hotelu. „Ja razumem te ljude, shvatite, ne mogu ih zbog toga mrzeti", rekao mi je.
„Mora se reći da smo dobili šta smo tražili. Ovo nije zemlja islama, ovde nema potrebe da se
plaćaju stotine miliona da bi se finansirala gradnja džamije. Ne računajući atentate, naravno."
Uočivši da ga pažljivo slušam, naručio je i drugo pivo, i dodatno se osmelio. Problem
muslimana, govorio mi je, jeste u tome što je raj, koji obećava Prorok, već postojao ovde dole:
postoje mesta na ovom svetu gde raspoložive i lascivne devojke plešu zbog zadovoljstva
muškaraca, gde se može opijati nektarom i istovremeno slušati muzika nebeskih tonova: bilo je
dvadesetak takvih mesta u krugu od pet stotina metara oko ovog hotela. Ta mesta su lako
dostupna, da bi se u njih ušlo nije bilo potrebno ispuniti sedam muslimanskih ver- skih obaveza,
niti poći u sveti rat; bilo je dovoljno platiti nekoliko dolara. Nije bilo potrebno ni putovati da bi
se sve to upoznalo; dovoljno je imati satelitsku antenu. Za njega nije bilo nikakve sumnje:
muslimanski sistem je bio osuđen, kapitalizam će nadjačati. Već sad mladi Arapi misle samo na
seks i kako da troše. Džabe oni ponekad tvrde suprotno, njihov tajni san je da se utope u američki
model: agresivnost nekih medu njima nije ništa drugo do znak nemoćne ljubomore; srećom, sve
su brojniji oni koji javno okreću leda islamu. On sam nije imao sreće, sad je već star čovek, i bio
je prinuđen da ceo svoj život ureduje prema religiji koju je mrzeo. I ja sam bio pomalo u sličnoj
situaciji: doći će sigurno jednom dan kad će svet biti oslobođen islama; ali, za mene, biće suviše
kasno. Ja, zapravo, više nisam ni imao život; imao sam život samo nekoliko meseci; nije ni to
tako loše, mnogi nemaju ni toliko. Odsustvo želje za životom, na žalost, nije dovoljno da bi se
javila i želja za smrću.

124
 Video sam ga sutradan, baš pred njegov povratak u Aman; trebaće da sačeka godinu dana pre
nego što opet bude mogao da se vrati. Bio sam zadovoljan što odlazi, osećao sam da bi inače
ponovo hteo da razgovara sa mnom, a ta mogućnost mi je stvarala pomalo glavobolju: bilo mi je
jako teško, sad, da podnosim intelektualne razmene mišljenja; nisam više uopšte imao želje da
razumem svet, čak ni da ga upoznam. Naš kratak razgovor, međutim, ostavio je na mene dubok
utisak: on me zapravo, od prve, ubedio da islam mora biti osuđen; čim se o tome razmišljalo, to
je moralo biti očevidno. Ova jednostavna misao dovoljna je bila, za mene, da razveje mržnju.
Ponovo sam prestao da se interesujem za vesti.
Bangkok je sasvim sličan svakom normalnom gradu: u njemu se šeta mnogo poslovnih ljudi,
mnogo je turista na organizovanim putovanjima. Dve nedelje kasnije, seo sam u autobus za
Pataju. Tako je moralo da se završi, rekao sam sebi ulazeći u autobus; zatim sam primetio da je
to lažno zaključivanje, da u ovom slučaju nema nikakve predodredenosti. Mogao sam, isto tako,
ostatak svojih dana provesti sa Valeri na Tajlandu, u Bretanji, ili bilo gde drugde. Stariti i inače
nije posebno zabavno, ali stariti sam, to je gore od svega.
Čim sam spustio kofer na prašnjavo tlo autobuske stanice, osetio sam da sam stigao na kraj
svog puta. Jedan stari narkoman, nalik kosturu, duge sede kose, sa velikim gušterom koji mu je
ležao na ramenu, prosio je kraj rotacionih vrata. Dao sam mu sto bahta da popije pivo u
„Heidelberg Hofu", baš preko puta. Ne- mački pederi, brkati i trbušasti, šepurili su se u cvet- nim
košuljama. Blizu njih, tri ruske maloletnice, u krajnjem stadijumu prostituisanja, uvijale su se
slušajući ghetto-blaster. Previjale su se i bukvalno valjale po trgu, odvratne male sisačice. Za
samo nekoliko minuta hoda ulicama grada, susreo sam impresivno šarenilo ljudskih vrsta: repere
s vokmenima, holandske margi- nalce, sajber-pankere sa crvenom kosom, austrijske drolje
nakićene persingom. Ne postoji više ništa posle Pataje, to je neka vrsta kloake, završni slivnik u
koji se izliva sav otpad zapadnjačke neuroze. Bilo da je neko homoseksualac, heteroseksualac ili
oboje u isti mah, Pataja za sve njih predstavlja mesto poslednje šanse, posle kojeg preostaje samo
odricanje od svake želje. Hoteli se normalno razlikuju po komforu i po nivou cena, ali i po
nacionalnosti svoje klijentele. Postoje ovde dve velike zajednice, Nemci i Amerikanci (medu
koje se, verovatno, provlače i Australijanci, to jest Novozelanđani). Može se takođe naći ne tako
malo Rusa, oni se prepoznaju po seljačkom izgledu i gangsterskom ponašanju. Postoji čak ceo
jedan obje- kat namenjen Francuzima, nazvan Ma maison: hotel nema više od dvanaestak soba,
ali restoran je vrlo popularan. Ziveo sam u njemu nedelju dana, pre nego što sam shvatio da
nisam posebno vezan ni za andujete* ni za žablje batake; da mogu da živim ne prateći utakmice
francuskog prvenstva preko satelita i bez svakodnevnog prelistavanja stranica za kulturu u
Mondeu. U svakom slučaju, valjalo je potražiti dugoročniji smeštaj. Normalno trajanje turističke
vize je na Tajlandu samo mesec dana; ali, da bi se dobilo produženje, dovoljno je preći granicu.
Više agencija u Pataji nude jednodnevni aller-retour do kambo- džanske granice. Posle
tročasovne vožnje minibusom čeka se u redu sat-dva, pred graničnom postajom; ruča se u
restoranu sa samoposluživanjem na kambo- džanskom tlu (cena ručka uračunata je u aranžman,
kao i bakšiši za carinike); zatim se ide nazad. Najveći broj rezidenata tako radi svakog meseca,
već godinama; to je mnogo jednostavnije nego čekati na boravišnu vizu.
U Pataju se ne dolazi da se obnovi život, već da se on okonča pod prihvatljivim okolnostima.
Ili bar,
* Vrsta kobasice (prim. prev.).
ako bih se hteo grubo izraziti, da se napravi pauza, duga pauza, koja bi mogla biti i konačna. To
su izrazi koje je koristio jedan homoseksualac, od nekih pedesetak godina, koga sam upoznao u
jednom irskom pabu; najveći deo radnog veka proveo je kao meter u žutoj štampi, i uspeo da

125
uštedi nešto novca. Deset godina kasnije, zaključio je da se stvari kreću loše po njega: izlazio je
redovno u noćne klubove, one iste u koje je zalazio godinama, ali sve češće se vraćao kući
kratkih rukava. Naravno, još uvek je bio u stanju da plaća; ali kad je već trebalo doći na to, više
je voleo da plaća Azijatima. Izvinjavao se zbog ove napomene, nadao se da u njoj ne vidim
nikakvu rasističku konotaciju. Ne, ne, naravno, shvatio sam: manje je ponižavajuće da se plati
osobi koja ne liči ni na jednu od onih koje je mogao da zavede u prošlosti, koja u vama ne budi
nikakvu uspomenu. Ako seksualnost već mora da se plaća, onda je dobro da ona bude, u izvesnoj
meri, neizdiferencirana. Kao Što svi znaju, jedna od prvih stvari koja se oseti u prisustvu pred-
stavnika druge rase jeste upravo ta neizdiferencira- nost, to osećanje da su, fizički gledano, skoro
svi ljudi druge rase slični. Taj efekat nestaje posle nekoliko meseci boravka među njima, i to je
šteta, jer on više odgovara realnosti: ljudska bića, u osnovi, strašno liče jedna na druge. Mogu se,
naravno, razlikovati mužjaci i ženke; mogu se, takođe, ako se to želi, razlikovati starosne
kategorije; ali svaka dublja razlika potiče iz neke vrste pedanterije, što je sigurno posledica
čamotinje. Osoba u čamotinji uočava razlike, stvara hijerarhiju vrednosti, i to postaje njena
osobena crta. Prema Hačinsonu i Roulinsu, razvoj sistema hijerarhijske dominacije u okviru
životinjskih zajednica ne odgovara nikakvoj praktičnoj nužnosti, nijednoj selektivnoj prednosti;
on predstavlja prosto jedan od načina borbe protiv ubitačne čamotinje života u goloj prirodi.
I tako, bivši meter je okončavao mirno svoj život pedera, kupujući sebi lepuškaste, vitke i
mišićave de- čake tamnog tena. Jednom godišnje, odlazio je u Francusku da obiđe porodicu i
nekolicinu prijatelja. Njegov seksualni život manje je uzbudljiv nego što ja mogu da
pretpostavim, rekao mi je; izlazi u provod jednom ili dvaput nedeljno, ne više. Već je šesta godi-
na kako se nastanio u Pataji; obilje raznovrsnih seksualnih mogućnosti, uzbudljivih i jeftinih,
izazivalo je, začudo, splašnjavanje želje. Svaki put kad izađe, siguran je da može naguziti nekog
od tih divnih dečkića i pušiti im, a da će mu ovaj, sa svoje strane, drkati sa mnogo osećajnosti i
veštine. Potpuno umiren u tom pogledu, on je zato mnogo bolje pripremao svoje izlaske, koristio
se njima umereno. Shvatio sam da je on zamišljao da sam utonuo u erotska uzbuđenja prvih
nedelja boravka, da je u meni video svoj heteroseksualni pandan. Uzdržao sam se od
razuveravanja. Ponašao se prijateljski, insistirao da on plaća pivo, dao mi nekoliko adresa
stanova koji se mogu iznajmiti na duži period. Predstavlja mu zadovoljstvo da priča s
Francuzom, rekao mi je; većinom se okupljaju oko restorana Ma maison; to su uglavnom
heteroseksualci, konzervativci i falokrati, bivši kolonisti ili vojnici. Ako bih se nastanio u Pataji,
mogli bismo uveče zajedno izlaziti, bez ikakvih obaveza, prirodno; ostavio mi je broj svog
mobilnog telefona. Primio sam to k znanju, svestan, istovremeno, da ga nikada neću zvati. Bio je
simpatičan, prijatan, čak interesantan, ako hoćete; ali ja prosto više nisam imao nikakve volje za
ljudskim kontaktima.
Iznajmio sam sobu u Naklua Roadu, malo po strani od gradske gužve. Imala je rashladni
uređaj, frižider, tuš, jedan krevet i još nekoliko komada namešta- ja; kirija je bila tri hiljade bahta
mesečno - nešto malo više od pet stotina franaka. Poslao sam novu adresu svojoj banci, zatim
napisao pismo sa ostavkom Ministarstvu kulture.
Nije mi preostajalo mnogo toga da uradim u životu, uopšte... Kupio sam više araka papira
21x29,7 da pokušam da unesem nešto reda u delove svog života. To je nešto što bi ljudi češće
trebalo da odrade, pre nego što umru. Čudno je bilo misliti kako ima mnogo ljudskih bića koja
prožive ceo život ne ostavivši iza sebe ni najmanji komentar, ni najmanju belešku, ni najmanju
primedbu. Ne zato što bi ti komentari, te kritike, te primedbe mogli biti namenjeni nekome, ili
imati bilo kakav smisao; nekako je, čini mi se, ipak, bolje da, pri svođenju računa, budu
napravljeni.

126
 Šest meseci kasnije, još uvek sam u sobi u Naklua Roadu; i kao da sam skoro završio svoj
posao. Valeri mi nedostaje. Da sam slučajno imao nameru, započinjući pisanje ovih stranica, da
umanjim osećanje gubitka, ili da ga učinim podnošljivijim, mogao bih sad biti konačno uveren u
svoj poraz; odsustvo Valeri nikada mi nije donosilo ovoliko patnje.
Početkom trećeg meseca mog boravka ovde, konačno sam odlučio da ponovo krenem u
salone za masažu i barove s hostesama. Ideja me a priori nije oduševljavala, bojao sam se da ću
doživeti potpuni fijasko. Ipak, uspeo je da mi se digne, pa čak i da ejakulira, ali više nikada
nisam doživeo zadovoljstvo. Nije to bila krivica devojaka, bile su one isto vešte, isto nežne; ali ja
kao da sam bio bez osećaja. Pomalo iz principa, nastavio sam da odlazim u salone za masažu
jednom ne- deljno; a onda sam odlučio da prekinem. Bio je to, ipak, neki ljudski kontakt, eto
smetnje! Mada više nisam verovao u zadovoljstvo koje bih ja osetio, moglo bi se desiti da
devojka svrši, utoliko pre što mi je neo- setljivost mog organa omogućavala da izdržim satima,
ako se ne bih potrudio da prekinem ovo gimnasticiranje. Mogao sam doći i dotle da poželim
uživanje, to je predstavljalo izazov; a ja više nisam želeo da doživim bilo kakav izazov. Moj
život je bio ispražnjena forma;
bilo je poželjno da tako i ostane. Da sam pustio da strast obuzme moje telo, bol bi došao brzo za
njom.
Moja knjiga se bliži kraju. Sve češće, sada, preležim najveći deo dana. Ponekad ujutro pustim
rashladni uređaj, ugasim ga uveče, a između ove dve radnje ne desi se apsolutno ništa. Navikao
sam se na romorenje aparata, mada mi je u početku smetalo; ali, navikao sam se i na vrućinu; ne
dajem, stvarno, prednost bilo čemu.
Već odavno sam prestao da kupujem francuske novine; pretpostavljam da su u ovom
trenutku već održani predsednički izbori. Ministar kulture, po svaku cenu, mora da nastavi svoj
pošao. Možda Ma- ri-Zan još misli na mene, s vremena na vreme, bar dok pravi budžet za
izložbe; nisam ni pokušavao da stupim u vezu s njom. Ne znam više ni šta je sa Zan-Ivom; posle
otkaza u Aurori, morao je, pretpo- , stavljam, karijeru nastaviti na mnogo nižem položaju i,
verovatno, u nekom drugom sektoru, ne u turizmu.
Kad se ljubavni život okonča, život u celini postaje nešto konvencionalno i nametnuto.
Zadržava se ljudska forma, uobičajeno ponašanje, neka vrsta strukture; ali srce, kako se to kaže,
više ne učestvuje.
Skuteri se spuštaju niz Naklua Road, dižući oblak prašine. Već je podne. Prostitutke stižu s
periferije grada, idu na svoja radna mesta u barove u centru. Ne verujem da ću danas izlaziti.
Možda tek predveče, da progutam supu u nekoj od baraka na raskrsnici.
I kad se čovek odrekne života, poslednji ljudski kontakti koji mu preostaju su oni koje ima s
trgovcima. U mom slučaju, oni se ograničavaju na nekoliko reči izgovorenih na engleskom. Ne
govorim tajlandski, što podiže oko mene nesnosnu i mučnu prepreku. Sva je prilika da nikada
neću stvarno upoznati Aziju, mada to, uostalom, i nema nikakvog značaja. Može se živeti u svetu
a da se on ne shvati, dovoljno je moći iz njega dobiti hranu, milovanja i ljubav. U Pataji su hrana
i milovanja jeftini, prema zapadnim, pa čak i prema azijskim kriterijumima. Sto se ljubavi tiče,
teško mi je da o njoj govorim... Sada sam ubeđen u ovo: za mene je Valeri bila srećan izuzetak.
Pripadala je onim osobama koje su u stanju da posvete svoj život nečijoj sreći, da od toga
naprave, doslovno, svoj cilj. Taj fenomen je u biti misterija. U njemu leže sreća, jednostavnost,
radost; ali ja još uvek ne znam ni kako, ni zašto se on dešava. A ako nisam shvatio ljubav, čemu
bi mi služilo da sam razumeo sve ostalo?
Do kraja života ću ostati dete Evrope, briga i stida; nemam nikakvu poruku nade, za bilo
koga. Prema Zapadu ne osećam mržnju, najviše ogroman prezir. Znam samo da, takvi kakvi

127
smo, smrdimo na egoizam, mazohizam i smrt. Stvorili smo sistem u kojem je postalo prosto
nemoguće živeti; i, uz to, nastavljamo da ga izvozimo.
Veče se spušta, šarene girlande pale se u izlozima pivnice. Nemački matorci se smeštaju,
spuštaju dlanove na butine svojih mladih pratilja. Više nego ijedan drugi narod oni poznaju brigu
i stid, osećaju potrebu za nežnim telom, za mekom kožom, beskrajno sve- žom. Više nego ijedan
drugi narod, oni poznaju želju za sopstvenim uništenjem. Kod njih se retko sreće ona
pragmatična i zadovoljna vulgarnost anglosaksonskih seksualnih turista, onaj stil da bez
prestanka upoređu- ju ono što dobijaju s cenama. Retko je takode kod njih da rade gimnastiku, da
održavaju sopstveno telo. Uglavnom jedu previše, piju mnogo piva, nagomilavaju salo; većina će
ih brzo umreti. Cesto su prijateljski raspoloženi, vole da se šale, da pričaju viceve; ipak, njihovo
društvo je opterećujuće i tužno.
Smrt sam sad shvatio; ne verujem da će me boleti. Upoznao sam mržnju, prezir, opadanje
snage i još mnogo toga; spoznao sam čak i trenutke ljubavi. Ni-
šta moje neće me nadživeti, i ne zaslužujem da me išta nadživi; ja sam jedna prosečna individua,
u svim aspektima.
Zamišljam, ne znam zašto, da ću umreti usred noći, i osećam laku zabrinutost pri pomisli na
patnju koja će pratiti odvajanje od tela. Teško mi je da predstavim prestanak života kao nešto
savršeno bezbolno i nesvesno; znam naravno da grešim, ali uprkos tome teško mi je da sebe u to
ubedim.
Starosedeoci će me pronaći nekoliko dana potom, možda i pre; u ovakvoj klimi leševi
počinju brzo da zaudaraju. Neće znati šta da urade sa mnom, obratiće se verovatno ambasadi
Francuske. Daleko od toga da sam neki siromašak, moj predmet će se lako obraditi. Ostaće
sigurno ne tako malo novca na mom računu; ne znam ko će ga naslediti, bez sumnje država, ili
neki daleki rođaci.
Za razliku od drugih azijskih naroda, Tajlandani ne veruju u duhove i pokazuju malo
interesovanja za sudbinu leševa; uglavnom ih pokopavaju direktno, u zajedničku raku. Pošto
nisam ostavio precizne instrukcije, isto će se desiti i sa mnom. Biće konstatova- na smrt,
precrtaće jednu rubriku u kartoteci o broju stanovnika, daleko odavde, u Francuskoj. Nekolicina
uličnih prodavača, naviklih da me vide u kraju, zavr- teće glavom. Moj stan će biti izdat novom
rezidentu. Zaboraviće me. Zaboraviće me brzo.

128