БАЧКА

ПРИРОДА

Бачка је Панонска макрорегија и мезорегија Војводина. То

је низија између граничних река Дунава и Тисе и границе према
Мађарској.
Бачка је изграђена од најмлађих стена и то од речних и
језерских наноса. Дебљина ових седимената је око 3500 м.
Равница јужне Бачке настала је померањем иницијалног корита
Дунава дуж раседа између Сомбора и Бечеја ка Фрушкој Гори
услед изеравања Панонског басена.
Главне морфолошке црте Бачке су: лесне заравни, лесне
терасе, пешчара и алувијална раван са инудационим равнима. Ту
су и плитке долине Дунава и Тисе и варошке терасе.
Бачка пешчара- није јединствена као Банатска она је
прекинута лесним партијама(састоји се из Таванкутске и
Суботичко-Хоргошке пешчаре), која се простире северно од низа
језера од којих су најпознатије Палићко и Лудошко. Пешчара је
нагнута ка ји. Навејавање леса вршена је преко лесне основе
чија је дебљина око 6 м. У њеном рељефу издвајају се четири
морфолошка елемента: дине, издувине, међудинске депресије (од
сз ка ји) и долине. По Цвијићу, песак ове пешчаре пореклом је
из речних наноса Дунава и Тисе и из старих плиоцених језерских
наслага. По Боривоју Ж. Милојевићу дине су створерне западних
и североисточних ветрова. Песак је муљевит а навејавање је
највероватније завршено у најмладјем плеистоцену. За формирање
пешчаре заслузна је барска вегетација. Надморска висина
пешчаре се креће од 102 метра.У пешчари је песак навејаван до
средине прошлог века, када су дине пошумљавањем
стабилизоване.Пешчара на југу прелази у Телечки лес. Клима
пешчаре је континенталн и одликује се малом количином
падавина.
Телечка лесна зараван- је најпространија лесна површина,
нагнута од с-ј, код нас и пружа се северно од Великог канала
Бездан-Бечеј. Састоји се од еолског материјала који су донели
ветрови у делувијално време. Овај лес има две смедје зоне ( у
Руди и Сивци и измедју Сивца и Кљајићева). Ижљебана је
плитким лесним вртачама и засечен је долином Криваје и
притокама, што овој лесној заравни даје таласаст изглед. Лес
је таложен у некадашњим барама па је на дну акватичан-
глиновит.
Тителски брег (лесна зараван)- има површину 94 км2 некада је
био јединствен са Телечким лесом. Испред ставе Дунава и Тисе
има моћност око 60 м. Састоји се од пет смеђих зона што
доказује да је било 6 фаза навејавања и да је навејавање
најраније почело. Лес је таложен прво на моћварном- барском (
које је обрасло трском и које је задржавало лес) па на сувом
земљишту и зато је највише богат сувоземним фосилима.

-1-
 Таложен је уз помоћ западних и источних ветрова. Због
садржаја карбоната на њему се запажа много лесних вртача (26
по км2). Њихов настанак је везан за испирање калцијум
карбоната из леса. Поред лесних вртача јављају се на одсецима
лесне шкрапе и висеће суве долине, које су добиле висећи
карактер подсецањем Тисе. Тителска лесна зараван се завршава
лесним одсецима који су настали цепањем обода лесних платоа и
подривањем река, високим 50 м.
Лесне терасе опкољавају лесне платое и представљају површине
за десетак метара ниже од лесних заравни. Највећа се пружа
јужно од телечке заравни. Оне су настале навејавањем лесне
површине из атмосфере и од материјала које су донели Тиса и
Дунав. Она је као нижа и влажнија са черноземом спада у
најплодније површине.просечна висина лесне терасе је до 90 м.
Таложење леса је обављено за време и после вирмског лацијала
Алувијалне равни Дунава, Тисе и притока, које су често
плављене су најниже површине надморске висине крећу се од 85
м код Бездана и 76 м на ушћу Тисе у Дунав. Висине су 8 до 10 м
ниже од лесних тераса.
Варошка тераса- је морфолошка карактеристика панонских река
тј. То је флувијална акомулативна зараван. Пружа се са обе
стране Дунава и Тисе. Висина јој је 12-20 м а названа је
варошком јер су на њој подигнути градови.
Клима Бачке је степскоконтинентална са великим
температурним колебањима. Средње јулске температуре су 22,5°ц,
а средње јануарске око -0,1°ц. У Бачкој се Кошава осећа мање
него у Банату, дува са југоистока до Суботице. Просечна
годишња количина падавина је око 600 мм. Најсувљи делови су
око Суботице а највлажнији око Апатина и у подунављу.
Токови у Бачкој су ретки и кратки (Криваја 65 км, Јегричка
река 60 км, Мостонога). Мостонога је настала од многобројних
бара северно од Сомбора и имала је четири изразита крака,
северозападно од Сомбора спајали су се у једну реку Мостонгу.У
Бачкој је почетком 18.века било доста језера али је
мелиорацијом многа исушена.
Велики Бачки Канал има дужину 123 км, и изграђен је у
периоду од 1793. до 1802. на првобитној линији отицања Дунава
у Бачкој. Он спаја Дунав код Бездана са Тисом код Бечеја.
Дубина се у просеку креће око 3 метра. Мали Бачки Канал има
дужину 68 км и спаја Велики Бачки Канал са Дунавом код Новог
Сада.
У северној Бачкој налази се 8 међудинских језера. Међу њима
су највећа Палићко и Лудошко, мања су Слано, Крваво и
Келебијско језеро.
Палићко језеро- има површину 4 км2 и л лежи на 102 м
надморске висине. Северно од језера налази се Суботичкобајска
пешчара, а јужно благо заталасана Бачка лесна зараван.
Представља басен на коме се дренирају околне воде. Обала
језере је дуга око 17 км и целом својом дужином је уређена.
Лудошко језеро- се налази 12 км источно од Суботице. У
северном делу је представљено мочваром лепезастог облика, кроз

-2-
коју тече Киреш. Дубина језера је 1,7 м и дно се засипа услед
навејавање песка.
Природну вегетацију Бачке потисле су културе. Покретни песак
је стабилизован. Барске биљке бујају око мочвара, језера и око
река. Педолошки покривач је хомоген и веома плодан.
Најраспрострањенија је црница чији хумусни слој достиже
дебљину до 70 цм. У влажним теренма се налазе ритске црнице,
муљ и песак.

СТАНОВНОШТВО И НАСЕЉА

Праисторијску насељеност Бачке доказују налазишта у

северном и западном делу- локалитет Носа код Суботице-
винчанска култура неолита. У западној Бачкој је локалитет
Каравуково (врањско село), из бакарног доба заједнице
номадских народа. Трагови насеља из каменог доба су највише
покрај Дунава и Тисе, а најважнија су код Гомбоша, Апатина,
Аде.
Словени се у Бачкој први пут помињу у 6. веку. Досељавање
Срба са јужних српских области почело је у 15. веку за
владавине угарског краља Сигмунда. После пада Будима и
Сегедина (1542), Бачка долази под турску власт. На територији
Бачке је постојао Сегедински санџак. После завршетка турске
владавине, почиње снажно насељавање Мађара, Немаца, Словака.
Густина насељености Бачке је 115 ст/км². Највише има срба
43 % и мадјара 34%. Словаци су бројни у Бачком Петровцу а
Мадјари у Суботици, украјинци су у Кули, Бачу.
У Бачкој има 177 насеља панонског типа. Поред Дунава и
Тисе подигнуто је 65 насеља. Једна од главних одлика ових
градова је земљорадничко становништво.
Нови Сад са Петроварадином лежи на 80 м н.в. (лат.
Неопланта), Бистрица па Варадинци. Прбовитно насеље се
налазило на десној страни Дунава, на територији данашњег
Петроварадина. Ову област су освојили Келти (у 4. веку п. н.
е.) и Римљани (у 1. веку п. н. е.). До краја 5. века
Византинци су обновили град, који су називали именима и
Петрикон. На почетку хабзбуршке владавине пред крај 17. века,
становницима православне вероисповести је било забрањено да
станују у Петроварадину. Срби су зато крајем 17. века основали
ново насеље на левој обали Дунава. Име коришћено за ово насеље
било је Петроварадински Шанац. Средином 19. века уништен је од
пожара.
У насељу Нови Сад је живи 300 000 становника. Водећа
индустрија у граду је металнопрерадјивачка и машинска
индустрија, представљене фабрикама пољопривредних машина
„Победа“ у Петроварадину. Електроиндустрија је представљена
фабриком електропорцелана и каблова „Новокабл“.
У овом граду је фабрика лекова. Највећи објекат
прехрамбене индустрије је фабрика конзерви „Кулпин“. У близини
града је пољоприврдно добро Камендин. У овом граду се налази
истојимена бања са минералном водом.

-3-
 Суботица се најраније помиње као Забатка из 1391. године.
Од хабзбуршке царице Марије Терезије 1779. добија статус
слободног града. Северно од града се налази пешчара са плодним
воћњацима и виноградима на јужним деловима, а на плодној земљи
црници се развија пољопривреда. Индустрија-27 фабрика.
Прехрамбена индустрија- Фиделинка (тестенине), 29. новембар
(кланична инд), Пионир (чоколода И бомбоне).
Текстилнна индустрија- 8. март (фабрика чарапа). Хемијска
индустрија- Зорка (азотна дјубрива), Електрометална
индустрија- Север (фабрика електромотора И машина), Партитан
(фабрика бицикла). Палићко језеро је чини и туристичко-
рекреативним центром ширег подручја. У граду има највише
Мађара 35%, Срба 26%, Буњеваца. Близу 50% становништва су
католици.
Сомбор се налази на 90 м надморске висине. Израстао је на
замочвареном терену реке Мостоноге. У Сомбору има највише Срба
65%, Мађара 7%. Индустрија-18 фабрика. Истиче се Сомборска
текстилна индустрија “Зефир”, фабрика металних производа
“Бане Секулић”, делова за аутомобиле, ПИК Сомбор И Хемијска
индустрија “Биљана”. У граду се истичу градска бибљиотека,
Архив, градски музеј, Римокатоличка барокна црква, галерија
Млана Коњовића.
Бечеј се налази са леве стране Тисе. Има 26 000
становника. На месту данашњег града и у његовој околини нађена
су насеља из неолита, бронзаног И гвозденог доба. У Бечеју
постоји тешка индустрија. Град има 18 фабрика (ПИК Бечеј,
„Пивара Бечеј“, фабрика аутоделова,метални комплекс”Фадип”,
фабрика грађевинског материјала “Фит”). У Бечеју највише има
Мађара 46%, Срба 44%. Недалеко од Бечеја налази се дворац који
је припадао породици Дундјерски.

ПРИВРЕДА

Главна привредна карактеристика Бачке је пољопривреда

(њен јужни део је веома плодан И спада у најплодније делве
Европе). У Бачкој има 760 000 ха под пољопривредним
површинама. Од тог броја 91% чине оранице И баште, 6,6% ливаде
И пашњаци, 1% виногради И воћњаци.
Становништво се у првом реду бави земљорадњом И то
ратарством. Нарочито су чувена Бачка пшеница И кукуруз. Хмељ
се нарочито гаји око Бачког Петровца а пиринач око Крстура И
Торже. Виногради И воћњаци су највише заступљени у Суботичкој
пешчари. Шуме су смештене у Подунављу на речним острвима.
Велика пажња посвећује се живинарству, одгоју рибе И дивљачи.

Бачка је богата нафтом (северозападно од Сенте И Келебија

код Суботице), земним гасом (код Сенте И Србобрана), иловачом
И градјевинским песком. Од индустрије највише радника је
запослено у текстилној, металној И прехрамбеној индустрији.
Највећи центри текстилне индустрије су Бачка Паланка
(текстилни комбинат у Челареву), Суботица (8. март (фабрика

-4-
чарапа)), Нови Сад, Сомбор, Одзаци И Кула. Највећи центри
металне Индустрије су Нови Сад са фабриком пољопривредних
машина, шрафова (Петар Драпшин), алатних машина (Фам) И
Суботица са фабриком погонских машина, индустријом вагона
(Ферум основана 1919.) И бицикла. Прехрамбена је заступљена у
свим општинама а највише у Новом Саду, Врбасу, Суботици И
Бечеју. У Новом Саду је млинска, индустрија кекса И пецива.
Врбас има шећерану, кланицу. Кула има капацитете шећерне И
млинске индустрије.
Хемијска индустрија је развијена у Новом Саду, Суботици И
Сомбору, градјевинског материјала у Кањижи, Кули И Сомбору.

-5-
 БАНАТ
ПРИРОДА

Банат је Панонска макрорегија и мезорегија Војводине.

Раван је и низак са висинама до 200 м. Изграђен је од морско-
језерских седимената чија дебљина премашује 3500 м. Подину им
чине дубоко потонули палеозојски шкриљци док на површини
преовлађују квартарни седименти- песак и лес. Старе стене су
заостале површински у Вршачким планинама.
У морфологија Баната издвајамо: ниска планина, еолске
акомулације (лесне заравни, Банатска пешчара, лесна тераса)
котлине, плитке долине са алувијалним равнима.
Морфолошки су се издвојили: Источно-банатска удолина,
Белоцркванска котлина, Велика пешчара, Банатска и Тамишка
лесна зараван, плитке долине Дунава, Тисе, Тамиша, Златице са
простраим алувијалним равнима.
Вршачке планине- Гудурички врх са 641 м надморске висине,
највиша је тачка у Војводини. Оне су део истурене кристаласте
масе и спадају, заједно с Фрушком гором, у острвске планине.
Изградјена је од гнајсева и гранита. Падине су покривене
неогеном а у суподини су плавине речних наноса. Сем тектонских
на планини запажамо и ерозивне облике, абразионе- две терасе
од 250 и 150 м и флувијалне облике.
Белоцркванскакотлина је тектонско удубљење спуштено крајем
неогена.
Алибунарски и Иландзански рит се налазе западно од Вршца и
предтављају плитке потолине спуштене дуж раседа. Овај расед
дели ниже спуштено земљиште од вишег издигнутог тла на којем
је навејавањем песка и леса створена банатска пешчара и лесна
зараван око ње.
Источнобанатска удолина је настала угибањем тла при раседању
и простире се до Темишвара.
Банатски лесна зараван има апсолутну висину 130 м, и
навејавана је током вирмских глацијала у два наврата и има
једну смедју зону. Тамишка лесна зараван је реком Тамиш
одвојен од Банатског леса.
Лесна тераса је нижа и стрмија 84 м и изградјена је од речно
еолског материјала наталожен у бореалној фази. Њена површина
је разчлањена плићим долинама. Постала је последњим
навејавањем леса у вирму ИИИ.
Алувијалне равни банатских рака имају ширину до 3 км. Њихова
надморска висина је до 80м
Велика Банатска или Делиблатска пешчара- пространа област
површине од око 300км², дуга је 35 а широка до 12 км. Површина
пешчаре се састоји од брежуљака, депресија, издувина и
громада.
Максимална надморска висина износи око 190м.
Пешчара је стварана у постлакустријској фази најнижег дела
низије. Песак је пореклом Дунавски и од плавина банатских
река.

-6-
 Таложен је у привременом језеру (ствараном у време
влажнијих фаза) пред улазом у Дјердап а развејаван је за време
сувих глацијалних фаза.
Боривоје Ж Милојевић закључује да је у области пешчаре после
старијег плеистоцена створено тектонскоузвишењеправца ји-сз,
издизањем измедју два раседакоји је послужио као пречага тј.
Греда за нагомилавање песка током глацијалних стања младјег
плеистоцена, од почетка ришке до краја ришке глацијације. Дине
је створио ветар са Карпата а навејавање песка вршено је у
неколико махова. У песку високе пешчаре забележене су две
тамније зоне док је у песку ниске пешћаре забележена једна
тамнија зона. После леденог доба ослабио је североисточни
ветар а кошава је почела да делује у високој пешчари
стварајући медјудинске депресије.
Данас је Делиблатска пешчара заштићена као специјални
природни резерват. У њеним границама се налазе 2 строга
резервата, 16 резервата генетског фонда и 6 споменика природе.
Песак се током лета и услед дувања кошаве исушује и до 0,5 м
дубине и на 4 % влажности. Међутим, близина Тамиша, Караша и
нарочито Дунава има велики утицај на ниво подземних вода.
Просећна годишња температура ваздуха на подручју Пешчаре је
11° Ц. Температура у околини је нешто виша, просечно за 0,6°
Ц. Годишња количина падавина је 663.77 мм.
Банат има степско-континенталну климу, коју карактеришу
велике темпертурне амплитуде. Летње температуре су до 44°ц док
се зимске суштају до -33° ц. СГТ у Кикинди је 11,0°ц, док је у
Вршцу 11,8°ц (јужније су температуре све више).
У југоисточном Банату дува Кошава (Кошава је југоисточни
ветар, који дува са Карпата. Доноси суво и хладно време и има
велики утицај на локалну климу. Најчешће дува током јесени и
зиме. Удари ветра могу достизати брзину и до 180 км/х, мада се
просечна брзина ветра креће између 25 и 45 км/х. Обично дува
три, седам или двадесет и један дан. Забележене су и топле
кошаве. Осећа се на северу до Суботице, на југу до Ниша а на
западу до Шида).
Главни водени токови Баната су Дунав И Тиса а њихове притоке
у Банату су:
Тамиш /359км/ је река која извире у северним деловима
румунских Карпата у делу који се зове Цернеи Планине. Пролази
кроз цео Банат а ушће му је код Панчева где се улива у Дунав.
Уласком у Банат, Тамиш постаје спора, равничарска река са
бројним меандрима, која је тек у задњих 60 км пловна. У
прошлости се често изливао И плавио обрадиве површине, па је
регулисан изградњом канала И насипа.
Бегеј /254км/ Извире у планинама Појана Руска које су део
Карпата. Тече кроз румунске град Темишвар а у средњем Банату
тече кроз села Српски Итебеј, Нови Итебеј кроз град Зрењанин.
Улива се у Тису код Титела. Повезан је са Тамишом системом
Дунав-Тиса-Дунав. Спада у ред најзагађенијих водених токова
Србије.

-7-
 Златица /117км/ Извире у Румунији протиче кроз северни
банат и улива се у Тису.
Караш /110км/ доста је широк а њгове воде су уведене у
систем Дунав-Тиса-Дунав, у Србији је његов ток око 60 км.
Бело језеро код Ечке. Русандско језеро код Меленаца има
површину 1200 км2, има облик речног меандра дубине до 1,5 м.
Вода му је сланаста што потиче од блатних извора. Плитко је са
лековитим муљем које користи бања Русанда.
Ченћанско језеро код Ченте је једно од бројних напуштених
речних корита измедју Тисе и Тамиша. Окањ језеро северно од
Елемира. Вршачко и 6 белоцркванских језера су вештачка језера
Баната. Царска Бара код Перлеза је познато ловиште и
орнитолошка станица.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

У Банату су откривене праисторијске локалитети из периода

неолита Локалитет Крстићева хумка припада старијем неолиту са
предметима старчевачке културе. Код Кикинде је локалитет
Градиште (датира из касног бронзаног и гвозденог доба.
У 2. веку Банат је био саставни део римске провинције
Дакије. На просторима Баната, Словени, се први пут званично
појављују у 6. веку. Масовније сеобе Срба у ове крајеве почеле
су одмах после битке на Косову. Пред крај 16. века Банат се
назива земља Раца односно Срба. Пошто је Аустрија избацила
Турке из Баната, од 1718. пожаревачким миром, Банат је уређен
као војничка провинција и прикључена Угарској. У то доба у
Банату се већ спроводила снажна колонизација Немаца.
Банат има 15 општина (13 је насељено
српскимстановништвом) и има 176 насља. Банат је осетно слабије
насељен од Бачке и Срема. Просечна густина насељености износи
75 ст/км². Етнички је хетероген, са најбројнијим Србима 66%.
За етничку разноврсност главни утицај је имала колонизација
која је изведена у 18. и 19. веку.Други по бројности су
мадјари 15%, па румуни 6%. Карактеристичан је пример 4 села
северно од Панчева, на међусобном остојању од 30 км. У Црепаји
су најбројнији Срби, у Дебељачи Мађари, у Ковачици Словаци а у
Уздину Румуни. У послератном периоду било је и много Немаца
нарочито у Панчеву и Вршцу.
Зрењанин -Велики Бечкерек, Петровград. Зрењанин се први пут
помиње 1946. Гтад је на обали Бегеја на надморској висини од
82 м. Локалитет Крстићева хумка. Према попису из 2002. било је
81000 становника. То је индустријски град са 30 фабрика ПИК
Серво Михаљ са индутријом уља, шећера и пива, и то је центар
прехрамбене индустрије. Већина становника су Срби и Мађари.
Развијена је и текстилна индустрија, алатних машина као и
хемијски комбинат.

-8-
 Панчево- Панука, на Тамишу. Заједно са приградским насељем
Старчево град броји 84.000 становника. Становништво Панчева
бави се претежно ратарством. Индустрија је такође знатна
(најстарија пивара у Војводини из 1722). У Панчеву је и
фабрика равног стакла, азотара.Ту је и рафинерија нафте,
фабрика вештачког дјубрива, фабрика авионских делова.
Привлачншћу се одликују Српска православна Успенијска Црква,
Преображењска Црква (са иконостасом Уроша Предића).
Кикинда- се помиње у 15 веку. Има 42000 становника. Град се
налази 9 км од границе са Румунијом. Чувен је по нафтним
пољима. Уз јаку пољопривреду, временом се прочуо и по
производњи грађевинског матеијала, аутомобилским деловима и
прехрамбеном индустријом (Банини,Кикиндски млин, Пекара),
индустрија прераде меса. Од туристичких привлачности истиче се
локалитет Градиште.
Вршац- Подвршац 15 век. Вршац је градско насеље у подножју
Вршачких планина са 37000 становника. Од границе са Румунијом
удаљен је 14 км.
У самом Вршцу налази се железнички гранични прелаз према
Румунији, а друмски код Ватина. Једина река је Караш, који
извире у Румунији и протиче недалеко од Вршца. Први трагови
насеља на Вршачком брду потичу из времена праисторије.
Подграђе испод Вршачке куле (средњевековно утврђење) високо је
21 м, са зидовима дебелим 2,5 м. У граду је центар
пољопривредних машина, лекова, хемијских и козметичких
производа, трикотаже.

ПРИВРЕДА

Некада је Банат био веома мочваран, а када је исушен,

постао је једно од најплоднијих земљишта у Европи. Укупна
пољопривредна површина Баната је 740 000 ха од тога ораницама
припада 84%, пашњацимна 14%, виноградима (Вршцу и Белој Цркви)
И воћњацима (највећи засади су у Новом Бечају и Белој Цркви)
1%, док су шуме заступљене око 3%.
Становништво се бави у огромној већини ратарством, те се
производе све врсте жита нарочито пшеница и кукуруз. Знатна је
и култура дувана и шећерне репе, сунцокрет и конопља а од
крмних биљака ту је детелина. Од баштованских култура гаји се
лук, кромпири паприка. Најраспрострањеније пољопривредне
површине има општина Зрењанин 105 000 ха. Удео ораница и башта
у неким општинама је велики Кикинда 91 %, Панчево 92 %.
Од сточарства се издваја свињогојство и живинарство.
Банат је сада пољопривредно индустријска област. Највише
је развијена прехрамбена индустрија са 30 објеката и у оквиру
ње индустрија скроба, млинска, тестенина, уља, шећера и пива.
Млинска индустрија у Банату има 60 млинова и то Житопродукт
Зрењанин и млинови у Кикинди, Панчеву И Вршцу. Шећерна
индустрија је у Зрењанину, Ковину, Новој Црњи И Ковачици.
Индустрија скроба је у Зрењанину- ПИК Срево Михаљ и
Панчево- Јабука. Индустрија тестенина је такодје у Панчеву,

-9-
фабрика Војводина, а ту је подигнут и први објекат пиварске
индустрије 1722. године. Кланична индустрија је у Банатском
Карловцу.
Индустрија градјевинског материјала има 45 објеката а
најчувенија је фабрика цигле Тоза Марковић из Кикинде. У
Зрењанину је фабрика котлова, метална индустрија “Прогрес” а
ливница је у Кикинди. Текстилна индустрија је позната по
индустрији памука у Панчеву- Трудбеник и свиле у Панчеву- прва
свилара код нас 1899.године. у Зрењанину је фабрика текстила
“Ударник” , у Вршцу је фармацеутска индустрија “Хемофарм”, а у
Кикинди фабрика сапуна “Хемик”.
Банат годишње даје 850 000 т нафте . Гас се прерадјује у
Елемиру где се налази највећа дегазолинажа И производи се
пропан-бутан. Код Велике Греде избијају велике количине земног
гаса. Овде је 1949. извршено прво ископавање. Гаса има И око
Србобрана И Бегејаца. Нафтоносна поља су око Келебије И Палића
а нафта се прерадјује у Панчеву. Извори нафте су код
Јерменоваца, Елемира, Јаношника, Кикинде и Боке.

- 10 -
 СРЕМ

ПРИРОДА

Срем је панонска макрорегија и мезорегија Војводине. У Срему

се издвајају равни (ниски) Срем, са висинама од 70-100 м И
планински (фрускогорски) Срем. Рељеф Срема чини Фрушка Гора,
фрушкогорска лесна зараван(која се ка југо-истоку наставља на
Земунски лес), лесна тераса и квартарна алувијална раван са
инудационом равни.
Фрушка Гора –у дужини од око 80 км и ширини око 15 км.
Највиши врх је Црвени Чот- 549 м надморске висине. Припада
унутрашњим динаридима. Проглашена је националним парком 1960.
Њен петролошки мозаик чине: шкриљци, серпентини, гранити,
базалт, андезит, кречњак (изградјене три мање пећине),
конгломерат, лес. То је нижи хорст настао у току херцинске
орогенезе и заостајањем панонског копна током спуштања у
олигомиоцену. У неогену је постао острво у Панонском мору, у
квартару је представљала препреку ветровима. Планина се у виду
четри терасе спушта одсецима ка Дунаву. На јужној подгорини
ове површи су редје. Њихов постанак је последица трансгресије
и спуштања дуж раседа. Речном ерозијом на планини се запажају
се долине са терасама до 8 м релативне висине.
Сремски лес– је еолска зараван навејана око Фрушкогорског
гребена до 400 м надморске висине. Ова прстенаста површина,
код Земуна има дебљину од 40 м, код Чортановаца 60 м, код
Вуковара 23 м. Има 5 смедјих зона( стваране у време
интрглацијалних периода), што указује да је Сремски лес
навејаван у 6 фаза од младјег риса до бореала. Лес су
наталожили хладни ветрови током младјег плеистоцна.
Југоисточни део заравни је Земунски лесни плато који се
наставља у Бежанијску лесну косу, а за њхово стварање задужена
је долинска страна која је била препрека при формирању. Јужно
од лесне заравни пружа се лесна тераса, до алувијалне равни
Саве.
Клима Срема је разноврсна од степско-континенталне у равном
Срему, до хладније И влажније на Фрушкој Гори. СГТ у Сремској
Митровици је 11,1°Ц са год. колич падавина од 665 мм. Фрушка
Гора добија И до 1200 мм талога годишње. У овом делу средње
годишње температуре расту од севера ка југу и од запада ка
истокудок годишња количина расте од севера ка југу.
Најкишовитији месец је јуни – кише долазе из Средоземља.
Кроз Срем протиче 103 км Дунав И 202 км Сава. Правац доњег
тока Саве, су резултат изеравања низије ка југу И потискивање
Саве ка северу због макроплавина њених притока.
Процес акомулације је предоминирао над тектонским па су
макроплавине река Дрине И Колубраре изазвале измештање Саве из
зоне јужнопанонског раседа.

- 11 -
 У широком Савском рову река гради највећи меандар Саве
Купински кут-Орлача 38 км, И њена највећа мртваја Обетска Бара
13 км дужине са 13 језераца, од којих је највеће Велико језеро
код Обрежа. Са јужне падине Фрушке Горе пружа се већи број
речица ка Сави, које нестају у лесу недопирући до Саве. Такви
су делови Босута 186 км И Студве 37 км.
На лесној подлози Срема заступљен је чернозем који је
карактеристичан за ове крајеве са малом количином падавина.
Његова моћност је до 1 м а плодност омогућава развој житарица
и индустријског биља. У мањој мери је заступљен и деградирани
чернозем који се јавља под утицајем влажније климе где се јаче
испира хумус.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

- 12 -
ПРИВРЕДА

Срем је полопривредни, земљораднички крај са обухватном

производњом житарица и индустријског биља. Укупна
пољопривредна површина Срема је 270 000 ха, оранице и баште
захватају 90% територије(општини Стара Пазова- 95%), под
ливадама је 7%, док је под воћем(воћњаци се налазе у општини
Сремска Митровица, Шид и Индјија и на падинама Фрушке горе) и
лозом (виноградарски центри Каменица, Чортановци и Ириг) по 2%
територије. Под шумом је 14%(општина Шид- 22.000 ха). Оранице
се налазе на лесу и на квартарној равни Саве.
У разијеном сточарству Срема доминира свињогојство и
говедарство а и живинарство. Лов и риболов су добро развиијени
а за то пружају могућности Сава, Дунав, Фрушка гора и Обедска
бара.Неке савске баре су претворене у рибњаке као што су
Бечменска бара и Живача.
Индустрија има све већу привредну улогу. Истиче се
прехрамбена индустрија са 16 фабрика, а у оквиру ње млинска.
Индустрија тестенина се налази у Земуну и то је друга фабрика
по старости те врсте код нас, подигнита 1934 године. Кланичка
индустрија је Земуну, Шиду и Петроварадину.
Машинска и метална индустрија имају 13 фабрика- Икарус
мотори у Земуну, Змај У Земуну, фабрика трактора у
Петроварадину – Победа и у Новом Београду- ИМТ. У Земуну је и
фармацеутска индустрија Галеника. У Срему је развијена и дрвна
индустрија у Сремској Митровици, на бази храстових шума.
Фабрика за поправку шинских возила, фабрика дренажних цеви и
циглана се налази у Индјији. У Руми су фабрике коже, текстила,
обуће.
Од руда на Фрушкој гори су пронадјене и руде- мрки угаљ
пронадјен на Врднику 1840. године, док је цементни лапор
пронадјен у беочину 1869. У Фрушкој гори има и монморионита,
трахита а код Раковца има еруптива.
Кроз Срем пролази савремени пут и пруга као и аутопут
Београд Нови Сад. Ту је и аеродром Сурчин, а Сава И Дунав
омогућавају пловност речноим саобраћају.
Духовно богатство су 17 православних манастира, а овде је
и једина бања Сланкаменска бања са сланом водом температуре
28ºц.

- 13 -
 ПОСАВСКА СРБИЈА

ПРИРОДА

Српска Посавина је део Панонске Макрорегије и мезорегија

Перипанонске Србије, представља равницу и побрдје поред доње
Саве, са њене јужне стране. Припадају јој Мачва, Шабачка
посавина и поцерина, Обренивачка посавина и доња Колубара са
Тамнавом. У морфологији издвајамо равнице и низије
(макроплавине Дрине и Колубаре), одсек (Посавски) и ниже
површи на јужном ободу панонског басена које су флувијално-
денудационог карактера, острвске планине (Цер и Влашић).
Панонски део Посавске Србије представљен је квартарним
седиментима док се перипанонски састоји од неогених маринских
и језерских седимената и квартарног рељефа(равнице, побрдје,
долине). Планине Цер и Влашић се састоје од старијих стена
(гранит, шкриљци).
Мачва /860 км2/ је најпростарнија низија уже Србије и и
већа половина највеће макроплавине Дрине. Припада јужном делу
дна Панонског басена. Ограничена је токовима Савце и Дрине и
Мачванским одсеком на југу макроплавине ка Поцерини. Она је
нагнута од сз-ји. Макроплавинска (акомулативно-структурна
површ) се рецентном ерозијом мањих токова и денудацијом
транформисалаи у речну површа са плитким долинама Беле Реке,
Јереза, Битве и Засавице (мртваја).
Цела мачва западно од села Дреновца крај Саве, у дубини
око 2 м, састоји се од Дринског шљунка, што указује да се
Дрина померала по Мачви ка западу око 20 км у процесу
изградјивања макроплавине. Ово такодје указује на сложене
односе Дрине и Саве током квартарних сувих и влажнијих фаза.
Шљунак код Шапца указује да се ушће Дрине некада налазио код
овог града.
Од Дринског шљунка је изградјена и Семберија што указује
на делтасто притицање Дрине језеру па Сави током сувљих фаза
плеистоцена. Река Сава је тектонски предиспонирана. Положај
корита средње Саве је резултат изеравања дна басена ка југу
(на делу измедју Шапца и села Скела се неосеца утицај притока)
и потискивањем корита ка северу под утицајем макроплавина. У
овој противуречношцу смерова предоминитрао је акомулативни
прицес у одредјивању положаја Саве. Значи, у северној Мачви,
Сава је померана под утицајем матице Дрине. Битва и Засавица
су била њена корита, затим Дринска корита, а данас њихове
мртваје. У Обреновачкој посавини се примећује померање
померање Саве ка северу под утицајем Колубаре.
Посавина се дели на нижу која се простире источно од
Мачве, измедју Шапца и Обреновца и доње Колубаре представљена
је Шабачком и Обреновачком Посавином. Од Мачве ка југу до Цера
и разводја ка Тамнави , изнад посавско раседноерозивног одсека
уздиже се побрдје више Посавине. Припадају му Поцерина,
Посаво-Тамнава и средња Колубара. Овај део је представљен
серијом ниских флувио-денудационих површи. Три притоке Саве-

- 14 -
Думача, Добрава и Вукодраж, су долинама разчланиле овај рељеф
(обод Панонског басен) и учиниле га пластичним.
Поцерина је представљена Цером и побрдјем у његовој
северној и јужној подгорини (Мачванска и Лешничка Поцерина).
Регија је изградјена од шкриљаца, гранита, кречњака, неогених
седимената.
Колубара је микрорегија којој одговара слив реке Колубаре,
развијен у некадашњем заливу Паратетиса /колубарска тектонска
потолина/. Доња Колубара представља део дна Панонског басена
јужно од Саве. Доњеколубарска низија је засечена одсеком
измедју Мислодјина и Степојевца правцем с-ј. Одсек одваја ову
низију од Шумадије. Он је тектонског порекла, створен у
средњем плиоценуи допирао је до ушћа Колубаре. Временом су га
реке подсецале и померале. Доњој Колубари се прикључују
Тамнава И Уб са истоименим сливовима.Горња, виша Колубара
припада Ваљевској подгорини.
Цер /687 м/ је плутонит, лаколитска хорст планина. То је
најистуренија острвска планина јужног обода панонског басена и
пружа се упореднички 15 км. Било је од гранита а подгорина је
од шкриљаца и кречњака. Ињектовани гранит је засводио шкриљце
још у палеозику, затим је денудацијом шкриљаста кровина
однесена а гранит је заостао. Првобитни церско-иверачки
лаколит је разбијен уздужним раседом. Затим је новонастало
тектонско удубљење затрпано затрпано неогеним седиментима,
током маринске периоде, а потоп је послужило као
предиспозиција за настанак реке Лешнице и епигенетско усецање
њеног слива који је издвојио Цер од јужног Иверка. Одношењем
неогених седимената оголићени су шкриљци и кречњаци Мачванске
поцерине. У палеозојским и сарматским кречњацима североисточне
подгорине Цера развијен је Поцерски мерокрас са вртачама и
јамама.
Влашић /457 м/ се пружа динарски измедју горњих токова
Јадра и Тамнаве. Заједно са Цером спада у групу подрињских а
не ваљевских планина.
Поред Саве се налази 2 км широк инудациони појас са апсолутном
висином до 95 м са речним акомулативним гредицама. Измедју
гредица се баре и језерца.
Колубара /86км/ настаје од Обнице која извире на
Медведнику и Јабланице која извире на Јабланику. Протиче кроз
Ваљевску котлину па кроз Словачку сутеску (епигенију усечену у
пермокарбонским и тријаским седиментима)и кроз Доњеколубарски
басен.
Тамнава /66км/ је највећа притока Колубаре, извире на
Влашићу и прави честе меандре.

- 15 -
 Клима у панонском делу /Мачва и доња Колубара/ има одлике
степско континенталне климе, док обод има умереноконтиненталну
климу. Температуре ваздуха опадају од севера ка југу са малим
температурним колебањима. Средња годишња температура у Шапцу
је 11,6 док је средња јануарска негативна. Годишња количина
падавина се повећва од си-јз. Шабац прима око 650 мм талога.

СТАНОВИШТВО И НАСЕЉА

На овом простору насеља су постојала још у младем каменом

добу. У археологији овога краја помињу се и старчевачка и
винчанска култура неолита као и последњи период праисторије
бронзано и гвоздено доба са 16 локалитета само у Мачви. Мачву
пред крај овог периода насељава племе Скордиска који су
основали Сингидунум- данашњи Београд.
Од почетка нове ере овде били Римљани. Током трајања
Немањићке државе, у 13. веку простор је био у њеном саставу и
припадао је Мачванској бановини (из тог периода датира и име
Мачва). Крајем 19. века на ово подруцје долазе Срби који су се
доселили из БИХ, Црне Горе и Далмације, и то су били
досељеници динарске. Неки историчари помињу могућност да је
град Шабац везује са престоницом краља Драгутина који је
владао овим просторима почетком XИВ века. Поуздано се зна да
је овај српски краљ имао престоницу у Дебрцу. Цар Душан је
неколико пута покушавао да освоји Мачву, али без успеха. Тек
је кнез лазар Хребељановиц 1381.године заузео Мачву. Турци
први пут упадају у Мачву крајем 14. века.
Шабац се некада звао Заслон и основан је после пада
Смедерева 1459. године. У њему се налази утврдјени град из
15. века. У близини града 1806. године срби су победили турке
под водством Карадјордја у боју на Мишару. Регија је позната и
по Церској и колубарској битци. Данас је то модеран
индустријски град прехрамбене и хемијске индустрије „Зорка“,
крзна и коже али и текстилне индустрије.
Обреновац је град на макроплавини Колубаре са истоименом
бањом са сумпорном водом. Старо име Обреновца је Палеж, из
средине 19.века. Познат је по термоелектранама Никола Тесла а
и б које се снадбевају нискокалоричним лигнитом из колубарског
басена. Град има и дрвни комбинат.
Богатић се први пут помиње у Раваничкој повељи кнеза
Лазара као насеље Живинце а нешто касније као насеље Црна Бара
и Подине. Становништво се већином бави пољопривредом а
варошица се сматра тредиционалним центром Мачве. Од индустрије
се издваја прехрамбенаи то млинска, метало-прерадјивачка.

- 16 -
ПРИВРЕДА

Посавска Србија је значајан пољопривредни реон. Удео

ораница и башта је велики, у општинама Богатић и Шабац по 90%.
Тло Мачве се састоји од параподзола, чернозем са гајњачама и
рецентних наноса. Уместо некадашњих шума макроплавина је сва у
ораницама под житом, поврћем, индустријским и крмним биљем. На
бази развијене пољопривреде отварају се агро комбинати Шабаци
Мачванка у Богатићу. Прехрамбена индустрија са 8 фабрика, се
развија као део агро комплекса.
Развијено сточарство је познато по гајењу коња,
говедасвиња и живине.
Хемијска индустрија је водећа грана индустрије. Њена база
је хидроенергија и угаљ, у Шапцу је хемијска индустрија
„Зорка“, која производи вештачка дјубрива, неорганске
киселине, средства за заштиту биља. Дрвна и метало-
прерадјивачка индустрија је заступљена са по 5 фабрика. Црна
металургија је у Шапцу.
Експлоатација Доњоколубарског лигнитног реона почела је
1952. године. Површина басена је 600 км2. Колубарски басен је
у понту представљао баруштански крај у којем је наталожен
лигнит, са просечним слојевима до 50м. Лигнит, са 2200 кал
калоричне моћи, се добија дневним копом и јамски у рудницима
Велики Црљени и Јунковац. Угља има и у сливу Тамнаве, у Убу.
У Колубарско- тамнавском басену акомулирано је око 4 милијарди
тона лигнита, и то је омогућило изградњу ТЕ „Вреоци“ и
„Колубара“, али и ТЕ „Никола Тесла 1 и 2“.

- 17 -
 ШУМАДИЈА
ПРИРОДА

Шумадија је Панонска макрорегија и мезорегија перипанонске

Србије тј. део јужног обода Панонског басена. Простире се
измедју долинскиг разводја ка Сави и Дунаву, Западне и Велике
Мораве, Колубаре, Љига и Дичине. Ниска Шумадија је на северу и
највећим делом припада Београдској микрорегији, док је на југу
висока Шумадија која је од ниске одвојена линијом Лазаревац-
Арандјеловац- Младеновац. Шумадијска греда је меридијански
издужено било од планине Рудник до Калемегдана разводје
измедју некадашњих разводја Паратетиса- великоморавског на
истоку и колубарског на западу.
Главне морфолошке карактеристике Шумадије су ниске
острвске планине, серија степеничасто поредјаних површи које
су флувиоденудационог порекла, широке и плиће долине, мања
котлинска проширења, палеовулкански рељеф, бројне и високе
епигеније, мерокрас и урвине.
Шумадија је настрала споријим спуштањем њеног тла у односу
на Панонску низију и на два суседна бочна раседа и на југу
западноморавски расед. Док је тле тонуло дуж јужнопанонског
раседа, уз великоморавске дислокације и западноморавскох и
колубарских раседа, старо копно Шумадије (изградјено од
палеозојских стена на контакту са родопидима), је спорије
спуштано уз изеравање ка северу. Алпском орогенезом младје
стене шумадије су биле захваћене убирањем, па су тим локалним
кретањем блокова, шумадијске планине издигнуте.
Шумадијске планине су раније означаване „као прелазна зона
Родопских планина на северу“, медјутим они се драстично
разликују од правих Динарида па и од динарида српског Подриња
и по правцу бора и по времену издизања. Оне су сврстане у
динариде на основу бора које су испресецане раседима. Језгра
им се састоје од шкриљаца и гранита али и од кречњака и флиша,
серпентина и еруптива, као и од најмладјих квартарних пескова
и леса.
Шумадијске планине се могу сматрати као део Панонида који су
углавном спуштани али и локално убирани и издизани алпском
орогенезом. Шумадијски Панониди су споро тонули уз изеравање
ка северу.
Током егзистовања Паратетиса шумадијско копно је било
омедјено пучином на северу и заливима Паратетиса на југу.
Шумадијске планине су дуго предтављале острва у мору, а при
највишем нивоу у панонској фази ниже планине биле су
потопљене. Са отицањем мора Шумадија је постала копно, на
којем су реке оријентисане од шумадијске греде ка Великој и
Западној Морави, Колубари, Сави и Дунаву. У високој
акумулативној равни реке су усекле сливове и серију површи.
Значи првобитне маринске акомулативне равни су модификоване у
постмаринском периоду речне ерозије и денудације у младје
флувијалне облике.

- 18 -
 Серија површи почиње од београдске, преко пиносавске и
рипањске, качерске и брезовачке до заравни на Златибору.
Епигеније Топчидарске реке (цео слив меридијански усечен у
греди, а са обе стране њеног слива је ниже тле), Јасенице,
Качера, Груже и Каленићке реке указују на флувио-денудационо
порекло. Гружа после лактестог скретања улази у истоимену
котлину којој гради два епигенетска сужења.
Интересантну појаву представљају лактасте окуке неких
шумадијских река (укрштање раседа и препреке). Такву окуку
чини Дуленска река- Лугомир, којој Јухор спречава као и
Жупањевачкој реци краће притицање Великој Морави. Слично и
Гружа тече упореднички па оштрим лактом скреће ка југу што је
последица раседа.
Рудник /1132м/ Цвијићев врх раније Велики Штурац/ диже се
сз од Крагујевца. На њему је највиша тачка Шумадије, и он је
разводје измедју Велике Мораве, Западне Мораве И Колубаре.
Изградјен је од шкриљаца, кречњака и флиша кроз које се
пробијају еруптиви. Планина је богата рудама олова и цинка.
Суседна Острвица 758 м изградјена је од риолита и има облик
палеовулканске купе (на њој се налазе остатци Јерининог
града).
Букуља /696м/ у близини Арандјеловца и Буковичке бање.
Због изразитог раседа на северној страни планина је
асиметрична у меридијанском профилу. Планина је лаколит
изградјен одгранита покривен шкриљцима и мермерима.
Венчац /658м/ познат је по мермеру.
Космај /628 м/ у околини Сопота. Изградјен је од серпентина,
кредног флиша, гранита и еруптива.
Авала /511м/ је намања планина, лаколит купастог облика
над рипањском и пиносавском површи.
Гледићке планине /922м Самар/ пружа се динарски 35 км и
изгрдјен је флиша. На планини се истиче и 700 м висока површ.
Котленик /748м/ карактерише се палеовулканским рељефом и
динарским пружањем 20 км. Вулкански рад се завршио крајем
миоцена.
Јухор је родопска планина и одваја Горњевеликоморавску
котлину од Левачко-темничке удолине (која је испуњена
заливским неогеном, па је Жупањевачак рекаусекла епигенију на
западној страни Јухора, а Каленићка река на јужној страни
Јухора) измедју Јухора и Гледићких планина. Изградјена је од
шкриљаца.
Црни Врх (Крагујевачки) је такодје родопска хорст планина
изградјена од шкриљаца, мермера, риолита и гранита.он одваја
Лепеничку од Беличке котлине.

- 19 -
 Београдски мерокрас је развијен у сарматским кречњацима.
Покривен је вододрживим седиментима. У мерокрасу има вртача и
увала, мањих пећина (Рисовача код Арандјеловца и Градац код
Крагујевца) и плићих јама, док поља нема. Срасле вртаче
образују увале или линеарне низове вртача (Милићев До,
Провалија.
Поднебље Шумадије је умерено-континентално. Овде нема
довољно падавина већа количина је на планинама до 900мм, у
северним деловима падне око 600мм . Магле су доста честе
поготово у градовима због индустрије.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Трагови палеолитских ловаца надјени су у поећини Рисовачи

и Градац. У селу Дивостину код Крагујевца надјено је неолитско
насеље са земуницама од пре 5,200 година. Из римског доба
издваја се римска насеобина на врху Венчаца у селу Мисачи. За
време средњевековне Србије Шумадија је добро настањена да би у
време турских ратова територија скоро опустела, па је
необрадјено земљиште прекрила шума. Великом сеобом срба, 1690.
године, становништво је исељено и настањено у данашњој
Војводини и Мадјарској. За време владавине Карадјордја и
Милоша Обреновића у Шумадији је вормирано устаничко језгро
(1804. Орашац; 1815. Таково). Тада највише становника долази у
Шумадију из Црне Горе, Херцеговине и са Пештера. Динарски
досељеници су се углавном етапно насељавали уз привремено
задржавање на Старом Влаху. Источни део Шумадије је насељен
становништвом из Јужног поморавља и Повардарја са Косова и
Метохије (Темнић) и из Тимочког краја.
Шумадија је национално хомогена са 96% срба и у њој се
налази 371 насеље. Просторно највеће и највећи број насеља
имају Шумадијске општине Горњи Милановац, Крагујевац и
Смедревска Паланка.
Крагујевац /194 000/ је средњевековни град подигнут на
обалама реке Лепенице у истоименом тектонско-флувијалном
проширењу. Налази се измедју огранака Рудника, Црног Врха и
Гледићких планина. Град се налази на 220м надморске висине и у
њему влад умерено-континентална клима. У турско доба се звао
Караговиндза. По ослобадјању од турака постаје средиште
кнежевине Србије (до 1841. када је престонице премештена у
Београд). Од индустрије се истиче аутомобилска и индустрија
оружја „Црвена Застава“. Овде је развијена и прехрамбена
индустрија „Житопродукт“ (фабрика сухомеснате робе „Инекс“,
хемијска „Партизан“. У близини града су излетишта- брдо Жежељ,
Шумарице.
Смедеревска Палнанка /60 000/ је више Шумадијско него
Поморавско насеље. Насеље се у 10. веку називала Бела Цркваа у
турко доба је носила назив Хасанпашина Паланка. Кроз град је
пролазиостари Виа милитарис па Цариградки друм.

- 20 -
 У близини је бања Паланачки Кисељак- карбонатноалкални
кисељак са доста угљене киселине (флашира се под називом
„Карадјордје“) У индустрији доминира металопрерадјивачка
„Гоша“, издваја се и млинска индустрија „Шумадија“ као и
фабрика за прераду воћа и текстилна индустрија „Олга
Милошевић“.
Арандјеловац /22 000/ се налази на извопишту Кубрушнице и
у поднопжју Букуље са Буковичком бањом. Првобитно се назвао
врбица а данашњи назив добио је по цркви Св. Архангела. Од
индустрије се издваја фабрика и рудник шамота „Шамот“,
фабрика стакла, електропорцелана. Позната је и индустрија
мермера „Венчац“ затим градјевинска индустрија са фирмом
„Кубрушница“. Пољопривреда је друга компонента привреде са 25
000 ха пољопривредне земље велики део под воћем и виноградима.

ПРИВРЕДА

То је аграрно-индустријски рејон. У прошлости је био познат

по рударству, шумском богатсву, свињарству и пчеларсву и
посебно по шљиварству. Укупна пољопривредна површина Шумадије
са београдским делом је 415 123 ха. Шуме захватају око 110 000
ха (20% регије), док је под воћем нешто више од 43 000 ха.
Највеће пољопривредне повшине има општина Крагујевац 57 000ха
иГорњи Милановац 55 000ха. У традицијоналном воћарству велики
удео има шљива. Село Бања код Арандјеловца је познато по
виноградима
Ратарство и сточарство су традиционалне гране привреде.
Плодне и влазне алувијалне равни Велике и Западне Мораве и
ниске Сумадије су погодне за гајење кукуруза и свих врста
поврћа. На оцедитијим поврсинама одлицно успевају пшеница,
кукуруз, јечам,шећерна репа, уљарице и крмно биље.
Планина Рудник је добила име по појавама разних руда(олово,
цинк, сребро,бизмут). Овде су руду користили јос стари
Римљани, Саси и средњевекивни српски рудари. Флотација се врши
у селу Мајдан а топи се у Трепчи. Налазишта гвоздене руде су
код Тополе (магнетит са резервама више милиона тона). Руда у
подножју Космаја садржи 70% пирита. Код Драче у Крагујевцу има
манганаали се невади због малих резерви. У Гледићкимј
планинама дијабаз саадржи 5% бакра а олова и цинка има у
андезитима и дацитима Котленика. Авала је богата магнезијумом-
Карагач, којег има и у Руднику- Чемерница, Црном Врху и Гружи.
У Шумадији има руде азбеста (Страгари) са 15 милиона т
руда са 15 % азбеста а (њу користи индустрија „Југоазбест“ из
Младеновца), као и живе, хрома и бакра. Уранијум је пронадјен
у старијим стенама Шумадије- Рудник и Букуља. Космајски рудник
Бабе био је један од највећих рудника олова у Римско доба. Од
неметала има ватросталне глине (Арандјеловац и Лазаревац),
кварца, каолин (Партизани), И мермера. Појава лигнита у
долинама Лепенице, Груже И Јасенице,а миоценског мрког угља
има у Мисачи и Орашцу. Цементног лапорца има у Раљи. Гипса има

- 21 -
у Гледићким планинама (Липница и Горочело). На Венчацу има
мермера.
Индустрија поседује највише објеката металопрерадјивачке
индустрије а највише фабрика имају Крагујевац и Младеновац. У
Крагујевцу је 1861. основано прво индустријско предузеце-
тополивница, док је фабрика оружја била највеће предузеце У
Шумадији постоји укупно 65 индустријских објеката. Холдинг
Корпорација Гоша- производи шинска возила, камионе, мостове,
уређаје за фабрике. У Смедеревској Паланци и Младеновцу је
фабрика трикотаже, као и фабрика шамотних производа у
Арандјеловцу.
Моравска пруга и аутопу воде кроз ниски Шумадију, долинама
Топчидарске реке и Коњске реке. Саобраћајне окоснице су стари
асфалтни пут од Београда преко Младеновца и Тополе до
Младеновца и даље до Јагодине.

- 22 -
 ВЕЛИКО ПОМОРАВЉЕ
ПРИРОДА

Велико Поморавље је Панонска макрорегија и мезорегија

перипанонске Србије. Велико Поморавље обухвата долину а не
слив реке. То је јасно индивидуалисана геотектонска целина-
тектонски ров- створен у пиринејској фази и спуњен језерским
седиментима, па се због своје долинске физиономије разликује
од брежуљкасте Шумадије и планинско-котлинске Источне Србије.
Обухвата широку долину Велике Мораве, од Сталаћке клисуре, до
Дунава. То је ниско земљиште до 160м над.в.
Велико Поморавље је на западу ограничено Темнићем,
планинама Јухором и крагујевачким Црним Врхом, као и
шумадијским побрдјем изнад Лапова, Велике Плане и Азање.
Источну границу представљају родопске планине Рожањ и Буковик,
затим карпатске планине Кучај и Баба, родопски Ресавски хумови
и ниско земљиште ка Стигу.
Композитна долина се састоји од Горњовеликоморавске
котлине (са Параћинско-Јагодинским делом и Темнићко-Левачким
делом),(измедју домне епигеније Сталаћке клисуре- 22 км;
дубоке 330 м; која је усечена измедју Послоњских и Мојсинских
планина у отпорнијим шкриљцима) и плитке и широке епигеније
Багрданске клисуре- дугачке 17 км дубока 380м усечена у
шкриљце и гранит, и Доњовеликоморавског заливског проширења-
дуго 60км.
Долина Велике Мораве је не само полигенетска (тектонско,
флувијално, абразиона), већ и полиморфна (клисуре и котлине) и
полифазна (пет пространих тераса са флувијалним прегибом
високим 70м, који одваја ниску од најниже моравске терасе).
Верлико Поморавље је предиспонирано Моравском дислокацијом
и то је тектонски ров који је у даљој еволуцији био залив
Панонског мора. Тим тектонским ровом је обележен суток
Родопида, Карпатида и Панонида. Док је Банатско тле дуж
јужнопанонске дислокације најдубље тонуло, у Великом Поморављу
је процес ишао спорије али ипак брже него у Шумадији.
Истовремено су Карпатиди издизани сводјени и раседани.
Спуштено тле је потопило Панонско море па је створен
великоморавски залив. Залив је постао у миоцену а заливска
фаза се завршила крајем понта. Тада се појавио ток Велике
Мораве на висини од 500м, и почела есхумација палеорељефа са
изградњум речне долине. Да овај Тектонски ров немирује и данас
говори сеизмичка активност регије (Ресавски сеизмички реон и
реон Јухора).
На високој језерској равни која је означила висину(500м),
време и смену абразионог флувијалним процесом се развило ток
Велике Мораве. Као тпоследица усецања јавља се и већи број
епигенија- 10:
Сталаћка клисура и Багрданска клисура (домна), Црнице у габру
Главице (узводно од Параћина), Јовановачке реке у Грацу, Грзе

- 23 -
(ртна), Црнице у Забрешкој клисури (ивична), Каленићке реке,
Ресаве измедју Пасторка и Маћехе.
Велика Морава је прибијена уз западни обод котлине а као
последица тога је појава асиметрије, јер се јавило јаче
издизање Карпатида, спуштање моравске дислокације и спорије
спуштање Шумадије.
Велика Морава /245км/ постаје од Јужне Мораве 343км и
Западне Мораве 295км код Сталаћа. Благо је нагнута ка северу
као и њено меандерско корито. Рекаје формирана у понту а од
тада је однела моћну серију седимената и усекла пет тераса,
пре него што је издубила данашње корито у висини од 150м). Пад
ове реке је мали за искоришћавање у хидроенергетске сврхе.
Поплаве су последица јаке ерозије у сливовима Западне а
нарочито Јужне Мораве.
Језава је мања протока Дунава код Смедерева, дужине 38 км,
и у целој дужини је развијена у квартарним наслагама велике
Мораве чији је рукавац била до 1897. када је од ње одвојена
насипом.
У климатском погледу регија показује прелазне облике
измедју степско континенталне климе низије и умерено
континенталне климе јузног обода. Годишње падне у просеку око
610 мм падавина.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Велика природна и привредна богатства учинили су да овај

крај буде изузетно насељен са густином насељености од 120
ст/км².
Из раног бронзаног доба познато је десетак насеља,
груписаних око Јухора. Велика Морава је била гранична зона у
којој су се сретали утицаји Грка са југа, Трачана са истока и
Илира са запада Балкана. У 6. веку п.н.е. на овим територијама
живе полуилирско племе Дарданци, које у 1. веку н.е.
поробљавају римљани и граде на овим територијама једну од
својих провинција Мезију. Падом Смедерева почело је исељавање
срба јер су турци одвели велики број становништва у ропство.
Становништво се исељавало у Угарску а ратовањем са Аустријом
против Турске, миграције су вршене ка Славонији и Војводину.
Велико Поморавље има 288 насеља. Највећа градска насеља у
Великом Поморављу су: Смедерево које је и шумадијски и
подунавски град, Деспотовац, Јагодина, Ћуприја и Параћин.
Сановништво је хомогено и апсолутну већину чине срби. На југу
регије живи становништво које је досељено са Косова и Метохје,
док је у северном делу Тимочко-браничевско становнишвто.
Динарског становништва је мало као и торлачког. После другог
св. рата велики број људи је дошао из пиротског и врањског
краја.
Регија је богата старим античким насељима као што су
Виминацијум (Костолац), Идимум (Медведја), Хореум Марги
(Ћуприја), Сарматес (Параћин), Арсена (Ражањ).

- 24 -
 Смедерево- римско насеље Монс Ауреус. Званични назив
насеља Смедерево помиње се први пут у повељи кнеза Лазара
1381. године, којом је кнез Лазар ово, тада мало насеље,
поклонио манастиру Раваници. Друга средњевековна српска
престоница на обали Дунава настала је после смрти Стефана
Лазаревића, када деспот Ђурђе Бранковић није могао остати у
Београду који су преузели Мађари. У граду се налази и дуд где
је Мухарем паша предао Карадјордју кључеве града. Смедеревски
град на ушћу Језаве у Дунав има 25 кула. Најтеже разарање
тврђави је нането за време Другог светског рата 41-е и 44-е.
Почетак индустрије у Смедереву везан је за подизање прве
ливнице. Године 1913. почиње са радом Српско акционарско
рударско и топионичко друштво „Сартид“. У граду је и „Фаграм“
фабика градјевинских машина, фабрика за одржавање шинских
возила, фабриак штедњака и пећи. Код града се налази
пољопривредно добро Годомин.
Јагодина- је град који се почео развијати после изградње
фабрика стакла која је прва фабрика у Србији, из 1847. године.
Фабрике каблова Моша Пијаде а У граду је и фабрика месних
производа Јухор. Јагодинска пивара подигнута је средином 19.
века, док је ливница подигнута крајем 19. века. Из домена
прехрамбене индустрије је „Житомлин“.

ПРИВРЕДА

Долина је привредно један од најактивнијих крајева наше

земље. То је ратарско-сточарско-воћарски крај са значајним
рударством и новијом индустријом. Земљорадња је заступљена на
долинском дну на коме се гаји кукуруз, и на долинским странама
мна којима су усечене терасе у језерским наслагама на којима
се гаји пшеница. Долинска раван је и повртарска зона (пасуљ и
купус) док је побрдје под воћем. Гаји се и крмно биље као и
индустријско а примат има производња шећерне репе и
сунцокрета.
Укупно пољопривредно земљиште је 316 000 ха а од тога је
под ораницама и баштама 78% (општина Мала Крсна 85%, Велика
Плана 87%). Под воћем је 6% а под виноградима је мање, 4%.
Шуме су заступљене 18% у регији (некада бујне шуме данас су
само шумске оазе на побрдју; највеће површине има општина
Деспотовац) а ливаде и пашњаци заузимају 11% укупног
пољопривредног земљишта. Друштвени сектори чија је база
пољопривреда су ПИК Пожаревац, Годомин, ПИК Лапово. У Ћуприји
се налази најстарије пољопривредно добро у Србији „Добричево“.
Најјаче сточарске гране су говедарство и свињогојство.
Рударство је значајно због наслага олигомиоценског мрког
угља (у сењско-ресавском басену са 5300 кал) и неогеног
лигнита. Угаљ се копа у Равној реци код Деспотовца и код
Ћићевца. У Новом Поповцу добија се цементни лапорац. Код Јовца
под Јухором налазе се лежишта фелдспата. Код Јухора се вади и
гранит а користесе и шкриљци.

- 25 -
 Најјаче је развијена прехрамбена индустрија и то инд.
сухомеснатих производа „Јухор“ Јагодина, фабрика шећера у
Ћуприји подигнута 1912. године, те фабика хлеба и кекса исто у
Ћуприји. Прехрамбена индустрија и фирма житостиг налази се и
у Пожаревцу. Јагодина је позната по индустрији каблова Моша
Пијаде. У Ћуприји „Инграп“ и Параћину „Градитељ“ су развијене
индустрије градјевинског материјала. Регион је развијен и са
хемијском индустријом али и са дрвним комбинатима. Текстилна
индустрија и фабрика вунених тканина Бранко Крсмановић, али и
фабрика стакла везују се за Параћин а Смедерево је град
металопрерадјивачке индустрије.

- 26 -
 СТИГ И БРАНИЧЕВО
ПРИРОДА

Стиг (слив доњег тока Млаве) и Браничево слив доњег тока

Пека) су Панонске макрорегије и мезорегије перипанонске средње
Србије. Обе регије су физиономско сличне брежуљкастој
Шумадији. Стиг је пространији од Браничева.
Млава и Пек притичу инверсно Дунаву и теку упоредо са
Великом Моравом. У морфологији регије издвајју се: брежуљкасто
земљиште (основна разлика Браничева од Стига), плитке долине,
површи у виду тераса као и лесне наслаге и мање пешчаре. Стиг
је одвојен од Великог Поморавља на западу, ниском и издуженом
Пожаревачком гредом од 24км.
Првобитно су Млава и Пек притицали моравском заливу, а са
повлачебњем језера ушће им је продужавано преко заливске
равни. Временом су и притоке доње Млаве издубиле своје сливове
услед сукцесивног усецања и спуштања Дунава. Медју притокама
доње млаве издваја се епигенија Витовничке реке која је
епигенетски усекла и долину и слив.
Брежуљкасто земљиште на левој страни доњег Пека састоји
се од леса, на десној срани од сарматског пешчара, а поред
Дунава од живог песка. На десној обали Дунава ид Рама до
Голубца у дужини од 30км и ширини до 6км пружа се мања
пешчара. Она је долино‚м Пека и Градиштанским ритом подељена
на: Рамско-затоњску, Градиштанску и Пожеженску пешчару.
Рамско-затоњска почиње од алувијалне равни Дунавана
Мајуру а завршава се на Затоњу. Пешчара обухвата старо корито
Дунава, који је некада текао јужније. У југозападном делу се
дижу брда Погоник и Липар која се настављају на лесна
узвишења.Изградјена је од правог „живог“ песка који покрива и
део рамског острва допирући до 200м висине на Орљаку и
Горици.Дински рељеф захвата површину од 21км2. измедју дина су
плитке медјудиндке депресије на којема су њиве и виногради.
Градиштанска обухвата простор измедју леве обале Пека и
алувијалне равни Дунава. Имају облик заталасане равни која је
нагнута ка северу. На њој су изразити брежуљкасти облици
динског рељефа.
Пожеженска се налази измедју десне обале Пека и Дунава
изнмедју села Пожежене и Сеоца. То је највећи предео живог
песка у ужој Србији. Са обале ветар носи песак у средину
пешчаре где су створене веће дине у облику брда. На обали
Дунава дине су незнатне висине и пружају се у правцу и-з и
крећу се под деловањем кошаве.
Морфолошку појаву ове регије представља Рамска ивична
епигенија Дунава.
Млава извире из Жагубичког врела која је потопљена вртача
дубине 22м. Она одмах по изласку из језера прима Велику
Тисовницу, протиче кроз Жагубичку котлину и код села Рибарице
улази у Рибарско-горњачку клисурудугу 28км дубине 320м.

- 27 -
 У клисури је седам укљештених меандара медју којима је
најтипичнији код манастира Горњак. У њеној долини се налази
неколико котлина а највеће је код Крепољина. Алувијална раван
Млаве у Стигу достиже ширину до 2200м.
Пек настаје спајањем Малог и Великог Пека код Дебелог
Луга у котлини званој Чекићна 290м нв. Одатле Пек улази у
Волујску клисуру дугу 25км и усечену у пространу површ. Потом
Пек тече кроз Звишку котлину на дужини од 31км, па кроз
Нересничко сужење и Кучевско поље. Низводно је Каонска клисура
која је усечена у кречњаке. Пек напушта клисуру код села
Љешнице и одатле почиње његов доњи ток кроз Браничево.
Поднебље је умерено-континентално, са утицајем степске
климе Баната и субпланинске климе карпатске Србије. Средња
годишња количина падавина је испод 700мм.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Први трагови човека на овој територији су из времена

старијег неолита и винчанске културе- локалитет Беловоде код
Петровца на Млави. Развијено бакарно доба је познато под
називом Костолачка култура, док је у бронзаном добу овде
егзистовала ватинска култура.
У старијем гвозданом добу овде живе Трибали- трачанско
плме и келти, чије су некрополе сачуване у Костолцу. У овај
крај римљани су стигли у првој половини 1. века, оснивајући
Горњу Мезију са многобројним насељима Виминацијум, Купи,
Пинкум.
У средњем веку Стиг и Браничево су били под управом
српског краља Драгутина. После цара Душана овим крајем владала
је породица Растисављевић које покорава кнез Лазар. Област
освајају Турци у првој половини 15. века. Крај је у историји
познат по Пожаревачком миру (1718. када Аустрија победјује
Турску) и по Кочиној крајини из 1787 у истом сукобу.
Просечна густина насељености у обе регије је 80 ст/км2.
Општине које су депопулацијске су Петровац И Мало Црниће.
Најбројнији су срби (у општини Велико Градиште 98%) па власи
око 7%.
Костолац је младје насеље подигнуто на месту римског
Виминацијума. Назив је добио од Каштела, четвороугаоне
тврдјаве логора.град је познат по рудницима лигнита на чијој
су базе подигнуте две термоелектране снаге 58мw.
Петровац на Млави је средиште Стига. До средине 19. века
овде је постојало село Свине,а данашњи назив је добио по
саветнику кнеза Милоша. Општина је позната по пољопривреди
која обухвата 50000ха а од тога је 75% под ораницама. У граду
постоји мања индустрија пластичних маса, метална индустрија,
дрвна индустрија. Основну економску базу чини привреда и
пољопривреда.

- 28 -
ПРИВРЕДА

Стиг и Браничево су плодни пољопривредни крајеви.

Пољопривредна површина Стига И Браничева је око 100 000ха од
тога 78% је под ораницама И Баштама, под воћњацима 6%,а под
виноградима 3%. На брежуљцима добро успевају жита а поред
река кукуруз И повртарске културе. У долинама река успесно се
гаји поврће. У овом делу успева средњевропско воће а највише
се гаје шљиве а добро успева и винова лоза.
Стиг је рударски крај и у њему се налазе доњомлавски
рудници мрког И каменог угља И велики костолачки лигнитни
басен плеистоценог угља. Овај басен се простире измедју ушћа
Мораве, Дунава, Рама, Пољане и он се везује за угљоносну
серију смедеревског Подунавља. Костолачки лигнит је откривен
1870. и састоји се од три угљоносна слоја. Највиши слој је на
Пожаревачкој греди где се налазе копови Стари и Нови Костолац
и Кленовник. Други слој је западно од млаве а трећи и
најмоћнији 22 м се експлоатише у руднику Ћириковац. Костолачки
лигнит има 70% влаге и пепела.
Индустрија је развијена у Пожаревцу- пластичних маса и
металних производа; Костолцу- индустријско-енергетски комбинат
фабрика градјевинског материјала. Велико Градиште има
индустрију уља, коже, аутоделова.

- 29 -
 ПОДРИЊЕ и ПОДГОРИНА
ПРИРОДА

Подриње и Подгорина се простиру од Цера и разводја

Тамнаве на северу до Повлена, Маљена и Сувобора на југу, тј.
имедју Дрине иа западу и Љига и Дичине на истоку. Планине
имају динарски правац пружања СЗ-ЈИ и представљају наставак
босанских рудних планинасеверну подгорину планина покривају
марински седименти док подину чине палеозојски шкриљци. У
градји планина учествују још кречњаци и доломити. Реке су
својим ерозивним радом расчланиле рељеф ове регије, тако да у
морфологији рељефа доминирају речне долине, котлине, површи и
планине.
Подриње је панонска макрорегија тј. мезорегија
северозападне Србије која се налази непосредно уз Дрину од
Лешнице до Бајине Баште и до разводја на планинама Гучеву,
Борањи, Јагодњи, Медведнику, Јабланику и Повлену. Подрињу у
ширем смислу припада и лаколитска плануна Цер која је
изградјена од гранита а њена подгорина од шкриљаца. У
морфологији регије се истичу: острвске планине, котлине,
површи, долине.
Лесница је представљена сливом Леснице, издубљеним измедју
Цера и Иверка /првобитно јединствен гранитски лаколит/.
Гучево /779 м/ се пружа динарски 10 км и дизе над Лозницом
и бањом Ковиљачом. Састоји се од шкриљаца И скрашчених
крецњака.
Борања /881 м/ је нижа планина, у облику штита, чије
гранитско језгро опкољавају скриљци. Борања је, као и Цер,
лаколит. На њој има младјих еруптивних стена и палеовулканских
купа.
Јагодња /923 м / се диже југозападно од Крупња, са
највишом тачком Мачков Камен. Изграђена од шкриљаца, у чијој
су повлати кречњаци, пешчари и еруптиви. Од широког темена
планине спуштају се површи ка Дрини и Јадру. Овде се одиграла
чувена Колубарска битка 1914.год под Живојином Мишићем у
склопу борби на Дрини.
Јадар обухвата слив реке Јадра, усечен измедју планина
Иверка, Гуцева, Борање, Јагодње и Влашића. Првобитно тектонско
удубљење представљало је у маринско доба Паратетиса секундарни
залив, Јадарски залив, Дринског залива. У неогеним седиментима
залива река Јадар је издубила слив.
Радјевина је део слива Јадра са његове леве стране измедју
реке Јадар, планине Борање, Јагодње, Соколских планина,
Медведника И изворишта Обнице. Центар је Крупањ, Беле Црква.
То је изразито воћарски крај а за магматске стене везане су
олово-цинкане И антимонове руде.
Азбуковица је микрорегија измедју реке Дрине, Соколских
планина, Медведника, Јабланика и Повлена. Представља уски и
издузени /30км/ крајод Љубовије до Рогачице.
Назив ове микрорегије потиче од села Буковице, које је у
турско доба плацало данак - хас /хас - Буковица - Азбуковица.

- 30 -
 Источно се простире ваљевска Подгорина, којој одговара
слив горње Колубаре тј. Ваљевске планине и Ваљевска котлина.
Подгорина се пруза источно од Подриња И горњих токова Тамнаве,
Скрапежа, Љига И Дичине. У морфологији Подгорине издвајају се
клисурасте речне долине, ваљевска И Љишка котлина, површи И
планине.
Повлен /1347м/ је највиша планина Подгорине И читаве сз
СрбијеЛежи измедју изворишта Градца И Скрапежа. Његова основа
је изградјена од палеозојских кристаластих шкриљацана које
належу мезозојски кречњаци И доломити. У делу Повлебна око
реке Градца развијени су облици крашког рељефа. Од реке Градца
је Лелићки крас а источно је Бачевачки. Лелицки крас припада
прелазном крашком типу Јуре.Драгов Понор- у Лелићком красу-
најдубљи у Србији 224 м.
У Бачевачком красу су развијени сви крашки облици, сем поља. У
овом крашком типу јавља се смена кречњака и лапора. Шкрапе су
ређе али вртаче чешће. Кречњак је једар а његовим распадањем
добија се глина.
Лелићки крас је по Цвијићу абразиона површ Неогеног језера.
Ова површ је скрашћена и разчлањена мрежом сувих долина.
Највећа је долина Градца а ту је и Петничка (8 км од Ваљева) и
Дегурићкан пећина.
Маљен /864м/ се наставља на Сувобор са Рајцем. На
Сувобору је водјена позната Колубарска битка у којој је
аустријска војска поражена напустила Србију. На Маљену се
истиче туристичка позната Дивчибарска површ.
Соколска планина /971 м/ најдужа је планина у Подрињу.
Диже се југоисточно од Крупња између Дрине, Азбуковице,
Рађевине и Јагодње. Омеђена је токовима Дрине и Узовнице на
западу, Љубовије на југу и Криве реке, Богоштице на
североистоку, а одваја Рађевину (и Јадар) од Подриња.
Ковачевића пећина- код Крупња. Има дужину већу од хиљаду
метара, дворане са бројним сталактитима и сталагмитима
(посебно ретке сталагмите од белог прозирног калцита),
разнобојне драперије, високе кречњачке стубове, остатке фауне
(старе око 60.000 година) и пећинско језеро.
Неогени терени Запане Србије познати су и по урвању.
Познато је Берковачко клизиште у подножју Сувобора.
Подриње и Подгорина су умерено-континенталног климата, уз
изражене утицаје микроклима планина. Ветрови су чести из
северног и ссз правца. Долином дрине често допире ветар са ЈЗ,
док су у Ваљеву и Љубовији најчешћи запани ветрови. Годишња
количина падавина се повећава од СИ-ЈЗ тј од Посавине ка
планинском делу.

- 31 -
СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Најстарији трагови супронадјени из младјег каменог доба у

Петничкој пећини. Откривене у и некрополе из бронзаног доба у
Радјевини. Крај је добро насељен само у Ваљевској подгорини
има 134 насеља. Насеља су почела интензивније да се формирају
крајем 19. века када је становништво из виших доселило у ниже,
плодније крајеве око река. Страновништво је пореклом из
јужнијих крајева Босне, Црне Горе и Далмације (динарска
Цвијећева миграциона струја). У Јадру доминира становништво из
Пивске и дробњачкео бласти. У средњем веку добро срби су
рударили у овим крајевима, затим се трговало са дубровчанима.
За време турака регија је била поприште битака (Радјевина-
борбе матеје Ненадовића и Сулејман Паше 1808.). из тог периода
је и утврдјење Сокоградна Соколској планини
Ваљево се први пут помиње под називом Градц док му је
данашњи назив потиче из 14. века. Од индустријских предузећа
најстарији је „Крушик“ метални производи, фабрика коже и
фабрика пива „Јединство“. Данас је у граду фабрика сокова
„Србијанка“, фабрика намештаја. Над пољопривредним земљиштем
доминацију имају оранице и воћњаци. У близини ваљева је
манастир Ћелије.
Лозница се у римско доба звала Ад Дринум а у средњем веку
Тисница, познато по виноградима који је окружују. На
територији општине се налазе руде антимона (произведе се
2200т/год антимона), затим наслаге неметала (ватросталне глине
и кварцног песка.град је родно место Јована Цвијића. Од
индустрије истиче се хемијска индустрија „Вискоза“ из 1959.
године. Ту је и метална, градјевинска, дрвопрерадјивачка и
прехрамбена инд.
Крупањ је центар Радјевине, рударско насеље олова и
цинка. Северно од града су локалитети под антимоном: Добри
поток, Церова, Орлово брдо. Северозападно од Крупња пронадјена
је и руда гвождја. У граду је фабрика картонске амбалаже.

- 32 -
ПРИВРЕДА

У подрињу доминира пољопривреда и то земљорадња (Јадар) и

сточарство као и интензивно искоришћавање водних снага- ХЕ
Зворник и Бајина Башта. У равни око Дрине највише се гаји
кукуруз, на мањим висинама гаје се жиата, док је побрдје под
воћњацима и виноградима. Подгорина је један од највиших реона
гајења шљива и малина, нарочито околина Ваљева.
Издваја се развијено рударство. У околини Крупња налазе се
лежишта антимона ( појас се протеже од гучева, Јагодње до
Повлена; рудници Зајача и Столице су највећа налазишта)и
оловоцинкних руда (Костајник, Крушик, Тисовик, Велики Мајдан)
и арсена. Руда бакра је везана за СЗ Азбуковицу и Медведник.
Рудна нагомилавања су у вези са борањском интрузивном
масом и дацитскоандезитским ерупцијама. Код Зајаче се јављају
антимонсе жице. Кварцног песка има код Уба (Драгиња и Козарци)
а глине има код Коцељева и Уба. Код Мионице има битумнинозних
шкриљаца. Руда никла је откривена код села Ба.
На Дрини код зворника се налази акомулација коју јористи
ХЕ „Зворник“јачине 90мw, акод Бајине Баште је истоимена ХЕ
снаге 250мw.
Највећи објекат индустрије је фабрика вискозе у Лозници,
чију је локацију одредила базна сировина из Приједора и Бања
Луке, соли из Тузле и електрична струја из ХЕ Зворник. У
Ваљеву је прехрамбена индустрија (производња сокова, џемова и
пива), металопрерадјивачка индустрија „Крушик“, текстилна
индустрија, графичка делатност, прерада дрвета. У Крупњу се
шездесетих година развила и индустрија текстила.
У подрињу се налази и позната бања Ковиљача (на месту
великог римског насеља Гензис) са сумпорногвождјевитом водом и
сумпоровитимм блатом. У близини Лознице је и Доњобадањска
бања.

- 33 -
 ЗАПАДНО ПОМОРАВЉЕ

ПРИРОДА

Западно Поморавље је долинска Панонска макрорегија и

најјужнија мезорегија Перипанонске Србије. Долина је
композитна, тектонски предиспонирана, и низ котлина се пружа
динарски као последица дислокације која се пружа од Зворника
до Ниша. Пружа се упореднички око 170 км. Овој регији се
прикључују мирорегије које се налазе у сливовима притока
Западне Мораве- Ужички крај (слив Дјетиње), Косјерићки крај
(слив Скрапежа), Жупа (слив Расине). Морфолошке црте регије
су: долине, котлине, језерске и речне површи у виду тераса,
палеовулкански рељеф.
Западна Морава постаје спајањем Моравице и Дјетиње, код
села Лепосавића на 302м нв. Улива се у Јужну Мораву после
295км. Њена композитна долина састоји се од Пожешке и
Чачанско-Краљевачке котлине које одваја Овчарско-кабларска
клисура, Врњачка, и Крушевачка котлина. Од сутески ту су:
Марковачко сужење и Ступањско сужење, Трстеничка клисура и
Мрзеничка клисура. Њена десна саставница Моравица извире испод
Голије. До Ивањице тече кроз уску долину. У средњем току има
мање котлине Ивањичку и Ариљску измедју којих је Манастирска
клисура. Низводно од Ариља тече кроз мању сутеску и кроз
Пожешку котлину.
Најдуза котлина ке Чачанско-Краљевачка са дужином 40км.
Граниче је Овчар, каблар, Вујан, Буковик и Јелица. У овој
котлини је Боривоје Ж. Милојевић издвојио изражене језерске
терасе од 200-300м нв. Док суречне на 15м. Најнижа тачка
котлине је на ушћу Бресничке реке у З. Мораву на 204м нв.
Крушевачка котлина се пружа измедју Левача, Темнића, Жупе
и Јастрепца.
Александровачка жупна котлина има дужину 17км. Највећи
део терена је под сливовима Пепељуше и Расине. На овом месту
се налази велика дислокација која одваја динарски Копаоника од
родопског Јастребца. Жупна дислокација је представљена Бруском
и Алексиначком котлином. Котлински басен је огранак
Крушевачког басена и изградјен је од кристаластих шкриљаца и
серпентина.
Котлине су током неогена биле испуњене водом језера и
медјусобно су била повезана отокама у пречагама. После отицања
језера на централној језерској равни, појавио се ток који је
образовао Западну Мораву.
Сукцесија маринских и језерских страња била је иста као код
Јужне и Велике Мораве, јер су утврдјене идентичне трансгресије
и регресије. Тек по повлачењу понтијског језера Западна Морава
се спаја са Јужном Моравом и учествује у јединственом систему
изградње флувијалних површи. У овим целинама речне терасе су
неједнако очуване у долини Моравице има их шест, у Пожешкој
котлини три у Овчарско-Кабларској клисури четири.

- 34 -
 Овчарско-Кабларска клисура је домна епигенија и
геоморфолошки фосил за одредјивање генезе Западног Поморавља.
Клисура је антецедентна са укљештеним меандрима који су
усецани упоредо са усецањем старијих стена у подини. Цећа
меандарска окука је око Каблара јер је изградјен од доломита.
Клисура је усечена у ширини до 100м а укупна дужина јој је
20км. Највећа дубина јој је 710м.
Овчар /985м/ пружа се са десне стране Мораве. Од суседне
Јелице је одвојен Паковраћком преседлином а ка З. Морави се
стрмо спушта.
Каблар /885м/ изградјен од серпентина, кречњака,
дијабаза, рожнаца, доломита а високо уз падине допире неоген.
Вујан /857м/ одваја Чачанску котлину од Рудничког краја.
Састоји се од габра и серпентина а дели се на Мали, Велики
Вујан и Острица.
На ободу регије су : Котленик са палеовулканским купама
(налази се на углу ушћа З. Мораве и Груже), Гоч над Врњачком
бањом, Јелица најистуренија динарска планина на истоку. На њој
се налази рановизантијски локалитет Градина.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Трагови насеља на овом простору могу се пратити од

праисторије. Материјални и културни податци који су пронадјени
датирају из неолита(локалитет у околини Трстеника и Пожеге
(Сврачково и Гојна Гора). Локалитети из периода бронзаноиг
добасу откривени у Мојсињу и Остри (соколица) а локалитети из
гвозденог доба (Пилатовићи- пожешки крај).
Овај крај су већ у 6 в пне насељавали Илири које су
поробили римљани. Из Римског периода очувана су насеља Чачку
(Атеница и римске терме) пожези (Малавикус) а у том периоду
територија је била део римске провинциоје Мезије. После
пропасти римског царства територија је припала Византијиа из
тог периода је рановизантијски утврдјење Градина на Јелици.
У средњем веку овде је се налазила прва српска држава
којом влада Стефан Немања српски жупани који су своје
задужбине оставили и у овом крају- Страцимир, Немањим брат
који влада Градцом тј. Чачком. У 14. веку Западно Поморавље је
било чисто српска територијакојом владају кнез Војислав
(западни део) и кнез Лазар (источни део). Падом српске
деспотовине 1459. насеља ове области су припала Смедеревском
сандзаку. У овом делу је избио и први српски устанак као и
други отпори који су пружени турцима- Хадзи Проданова буна из
1814. која је била увод у други српски устанак, док се на
Љубићу решила судбина другог српског устанка.
Данас регија има 11 општинаи 576 насеља. Популационо је
највећи Крушевац, док су Брус, Александровац и Косјерић
депопулацијске. Популационо је највећи Чачак.

- 35 -
 Чачак се налази у западном делу чачанско-краљевачке
котлине. Средњевековни Градац први се пут помиње у Дубровачком
спису из 1408. године. Општина се налази у котлини на висини
од 300м, брежуљкастим пределом и планинским пределом до 985 м.
Јужно је Јелица која је природна граниоца измедју чачанске и
драгачевске котлине. Од планина издваја се Овчар и Каблар. У
овом крају су Овчарска, Горњотрепчанска и Слатинска бања.
Структуру привреде чине пољопривреда и индустрија. Заступљена
је и производња папира, електричних апарата за домаћинство,
резних алата за обраду метала, неметала и дрвета, прозвода
хемијске индустрије.
Крушевац лежи недалеко од ушћа Расине у Западну Мораву. У
средњем веку је био престоница цара Лазара. До 1403. је био
престоница деспота Стефана првовенчаног. Турци су га звали
Аладза- Хисар, а од њихове власти је ослободјен 1833. У граду
је црква Лазарица И споменик Косовским јунацима из 1904. Има
најразвијенију индустрију у субрегији, са 18 фабрика-
металопрерадјивачка индустрија И машинска “14. октобар”,
текстилној и хемијској индустрији “Жупа”, индустрија
козметичких производа “Мерима”, производњу гума за аутомобиле
“Милоје Закић”.
Краљево се налази у источном делу котлине, на месту
некадашњег средњевековног насеља Карановац. Пре рата у граду
је била развијена инд. авиона, док се сада истиче индустрија
вагона и фабрика ватросталног материјала “Магнохром”. Сировина
се добија од рудника магнезита: Бела Стена код Баљевца,
Шумадија код Брдјана И Брезак код Чачка.
У регији се налази доста бања: Врњачка са бикарбоно угљено
киселом водом, температуре 36ºЦ; Мнатарушка са
сумпорводоничном водом, Богутовачка са угљенокиселом водом,
Овчар бања са топлом водом као и Горња Трепча- ваздушна бања,
на падинама Буковика и Вујна.

ПРИВРЕДА

Западно Поморавље је пољопривредно-индустријска регија. У

долинама и котлинама преовладјује земљораднња, значајно је
воћарство, а у градовима је водећа индустрија.
Равни око река су под кукурузом и поврћем, а терасе и побрдје
под пшеницом и воћњацима. Воћњаци учествују знатним процентом
у структури пољопривредних површина (Расини са 17%, а у
општини Чачак са 18%). Више од 15% од укупне пољопривредне
површине општине Александровац је под виноградима. Укупна
пољопривредна површина у Западном Поморављу је 380 000ха. Од
тог броја 43% учествују оранице И баште, 12% воће, 3% винова
лоза И чак 43% ливада. Удео шума у укупној пољопривредној
површини је 33%. У појединим Општина шуме су знатне, Краљево
45% (ШИК “Јасен”).

- 36 -
 Чачанска И Пожешка котлина су познате по јабучњацима
"будимке" и шливарима "позегаче". Око Чачка се налазе
простране плантаже паприке. Ужички крај са развијеним
сточарством даје сир,кајмак.
Рудно богатство Западног Поморавља је разноврсније од
рудног блага Великог Поморавља. Код Чачка, Краљева и Горњег
Милановца има магнезита- рудници Брдјани, Брезак којим се
снадбева гигантски "Магнохром" у Краијеву. Код Ужица има
магнезита и хромита, а код Чачка и Краљева азбеста. Никл и
кобалт се јављају измедју Столова (Гокчаница) и Жељина, а
платина у околини Врњацке Бање. Код Матаруга /Краљево/ има
асфалта. Код Косјерића се вади црвени мермер. У котлини на
висе места има угља - Тавтићки рудник код -Краљева, рудник
Вујан код Чачка, рудник Расна код Пожеге.
Кроз Западно Поморавље воде важне упоредницке
саобраћајнице- асфалтни пут и пруга Сталац-Пожега.
Западноморавска пруга се спаја са моравском у Сталацу и са
барском пругом у Пожеги.
Кроз Западно Поморавље пролази део кружне пруге: Београд-
Краљево-Врњачка Бања-Сталаћ-Београд.
Посебно је значајан бањски туризам, јер се дуж дубоког
западно-моравског раседа јавља низ топлих И хладних врела-
Врњачка, Матарушка, Богутовачка, Горњотрепчанска, Овчар Бања.
Близу Краљева /5 км југозападно/ налази се манастир Жича из
1220. године. Код Трстеника манастир Љубостиња са поћетка 15.
века. У Овчарској клисури има десет манастира /"Српска Света
гора"/.
Највише је објеката металопрерадјивачке- 14, пренрамбене-
13 и текстилне индустрије- лл. Од индустрије заступљена је:
индустрија ватросталног материјала у Краљеву,
металопрерадјивачка у Крушевцу (14. Октобар ) и Трстеник (1.
Петолетка), хемијска у Крушевцу (Мерима), електроапатрата и
техничких апарата у Чачку (Слобода) и (Цер), обојених метала и
бакарних производа у Севојно.

- 37 -
 КАРПАТСКА СРБИЈА

ПРИРОДА

Карпатска Србија је планинско котлинско долинска

макрорегија и мезорегија источне Србије. То је северни део
источне Србије и он је одвојен од јужне, Балканске Србије,
разводјима на планинама Буковику, Рожњу, Ртњу, Тупижници и
Тресибаби. На западу се пружа до раседно-ерозивног одсека који
је одваја од перипанонског Стига и Браничева. Овај одсек се
пружа правцем Голубац, западна Бељаница, Самањац. У
морфологији рељефа издвајају се: планине, котлине, долине,
палеоабразивни и палеовулкански облици, флувиоденудационе
заравни, површински и подземни крашки облици, еолски облици
(Радујевачка и Кладовска пешчара у Кључу и Кобишнички песак).
Пра копно Карпатске Србије је формирано још у палеозоику
крајем силура. Током карбона се јављају покрети херцинске
орогенезе који су створили прва узвишења и геосинклинална
удубљења измедју њих. Процесима алпске орогенезе у креди, у
аустријској фази створена су узвишења са навлакама- навлачење
је пратило раседање. Значи, територија Карпатске Србије је
постала тектонским убирањем за време алпске орогенезе. Поред
снажних тангенцијалних покрета који су образовали боре и
планинске венце, радијалним покретима је тле комадано те су
створене котлине и долине. За морфологију рељефа велику улогу
су имали и младји епирогени покрети који су издигли планински
терен измедју дислокација.
Карпатске планине се извијају из меридијанског правца и
прелазе у балканиде који су упоредничког правца (скретање је
последица отпора Родопида и потонулих Панонида).
Хомољске планине /963м/ пружа се измедју Хомоља и Звижда.
Бељаница /1336м/ крењачка планина чија је површ флувијално-
крашког порекла скрашћена вртачама на чијем дну има и јама и
понора. На њој се налазе две увале: Речка и Бусовата. На
Бељаници је и изразита кањонска долина Сувог Дола чија је
плавина потиснула корито Млаве на северу.
Кучај /1243м/ је висораван на којој се налазе Брезовичка и
Микљушка површ које су скрашћене са већим бројем увала-
Брезовица, Игриште, Товариште. На Кучају су клисурасте долине:
Суваје, Ресавице, Радованске реке, раванице, Црнице и Грзе. На
Кучају има и полигенетских увала: Троглан Бара и Гајине Млаке.
Најпознатије котлине су: Звишка у средњем Пеку, Хомољска
(Жагубичка) у средњој Млави. У сливу Црног Тимока је Црноречка
котлина, а Књажевачка и Зајечарска котлина су делови долине
Тимока.
У медитерану се јавило Панонско море које је са суседним
Понтијским морем чинило западни део Паратетиса. Основну црту
Панонског мора су представљала бројна мора повезана мореузима.
По Цвијићу највиши нивои мора сиу ишли до 850м и та висина је
последица потоњег издизања, док је висина пречаге у региону
пробојнице 700м.

- 38 -
 Када је ниво мора пробио висину Карпатске пречаг
формирана је отока према Понтијском мору. Та отока је била
широка и она је створила палеоабразиону серију. Потом долази
до усецања високих подова испод Мирочке површи. У Дјердапским
котлинама отока је била проширена у језера.
Дјердап је полигенетска(тектонска, абразиона,
флувијална), полифазна (серија површи и сукцесија при
усецању), полиморфна (четри клисуре и три проширења)
антецедентна, епигенетска (отока усекла рамску епигенију
дубоку 340м), попречна и лактаста (јер лактови указују на
раседање) долина. Композитна долина Дјердапа се састоји из:
Горње кл, Љупковске кот, Господјин Вир кл, Доњемилановачке
кот, Велики и Мали Казан кл, Оршавска кот и Сипска кл.
Из Сипске кл Дунав улази у Неготинску крајину , ниско,
замочварено земљиште измедју Дунава, горњег Тимока, источне
подгорине Мироча и Дели Јована. При ушћу Тимока налази се
најнижа тачка континенталне Србије 28м. Кључ и неготинска
Крајина чине западни део Влашкопонтијског басена.
Реке србије усекле су више клисурастих и кањонских
долина.
Ресава /70км/ извире на Кучају и тече кроз 25км дугачку и
450м дубоку долину која је типично композитна (Манасијска
клисура, Дворишна котлина, Стрмостењска клисура, Лисинска
котлина.У доњем току се простире кроз епигенију, клисуру
Пасторка и Мачћехе.
Црница /28км/ је усекла дубоку клисуру у кречњацима
Кучаја. Усекла је две епигеније, ивичну, у Забрешкој клисури,
и домну у габру Главице код Параћина. Њена притока Грза је
усекла Ртну епигенију на северној страни планине Бабе.
Сокобањска Моравица /66км/ постала је од сназног
Читлучког врела. Тече кроз Дугопољско и Сокобањско проширење.
Измедју Сокобањске и Алексиначке котлине усекла је Бованску
клисуру.
Крашка хидрографија представљена је понорским и пећинским
токовима и врелима. Краће понорнице су: Речке (која настаје у
130м дубоком понору Ивков понор) и Бусовате са истоименим
увалама на Бељаници. На Кучају су понорнице Брезовица и
Радованска река која тече подземно ка Црном Тимоку.
У Крпатско-балканским планинама доминацију имају кредни и
јурски кречњаци док тријаски кречњаци захватају мање површине.
У планинском појасу централних и унутрашњих Динарида велико
распрострањење имају тријаски кречњаци и доломити. Крас
источне Србије је загаћен јер су кречњачке падине прекривене
неогеном. У њему нема крашких поља али има увала и пећина,
Боговинска пецина код Бора, дубока пећина, церемошња, Ресавска
пецина, Радошева, Рајкова.
У Карпатском делу је велики црноречи андезитски масив
који је настао крајем креде у топлом кретацејском мору. Поред
андезита изливени су трахит и дацит. Масив се пружа у дужини
од 80км од мајдампека до Бучја.

- 39 -
 Цвијић је издвојио низове: Првулове, Страхинове Чуке и
низ Тилва Њагра. Измедју Злота и Брестовачке бање налази се
низ купа- Кумастакан и Крште Сатули.
Клима је микроклиматски веома сложена јер се налази у
граничној зони степскоконтиненталног климата Баната,
умереноконтиненталногт климата панонског басена и
источноевропског континенталног климата Понтског басена.
Најмање падавина добија Сокобања и Књажевац око 600мм а
највише Жагубица и Неготин око 750мм. Планине добијају око
950мм падавина али ипак мање од Динарида, због веће
континенталности.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Карпатски део источне Србије је одавно насељен о чему

сведоче праисторијска налазишта, римска насеља (Ладерата-Рам,
Пинкум- Велико Градиште, Купи- Голубац), средњевековне
тврдјаве и цркве. Палеолитско доба забележено је у Злотској
пећини код Бора, док је неолитско насеље утврдјено на планини
Дели Јован и у Лепенском Виру. Кључ је био одавно насељен о
чему сведоче ископине у Корбову. У 6.веку пне, на овим
територијама живе полуилирско племе Дарданци, које у 1.веку не
поробљавају римљани и граде на овим територијама једну од
својих провинција Мезију. Из римског периода остала је
Трајанова табла која јеозначавала римски пут који је ишао
десном страном Дунава. Код Зајечара је позно-антички локалитет
Феликс Ромулијана познатијег под именом Гамзиград а код
Кнајжевца, римско утврђење Тимацум Минус код села Равна.
Словенска племена пробијају Византијски зид и прелазе Саву
и Дунав у 7.веку. У средњем веку Карпатска Србија је била
стециште сукоба новонасељених српских племена са Византијом.
Територија је у 12. веку била под власти Стевана Немање. Из
средњег века низводно од Великог Градишта, је Голубачка
тврђава саграђена у XИВ веку на високој стени на десној обали
Дунава, на улазу у Ђердапску клисуру. Овај део Источне Србије
био је под управом кнеза Лазара, деспота Стефана и деспота
Ђурђа. Крајем XВ века освајају га Турци, и спада под Видински
санџака.
Крајем 17. и почетком 18. века припада Аустријанцима. Све
до 1833. године је била под Турском влашћу, када долази до
побуне и коначног ослобођења од Турака. Након ослобођења, кнез
Милош је активно учествовао у сређивању прилика у овом делу
Србије.
Аутохтоно становништво је аромунско-романизовани трачани
власи. То је становништво се после великих сеоба у 16. веку
населило из Ердеља (Трансилваније) и православне је
вероисповести али са прехришћанским обележјима. Највише их има
у Поречу, Звижду, Хомољу и Кучају.
У јужном Хомољу и Мирочу преовлађују динарски становници,
док у Ресави и доњем Милановцу су становници пореклом са
Косова.

- 40 -
 Бор је рударско-индустријски град у долини Борске реке на
380 м н.в. У близини Бора је налазиште Рудна Глава и Дневни
коп који је најстарији праисторијски рудокоп на централном
Балкану, из ИВ миленијума пре наше ере. У овом граду се налази
рудник, топионица и екектролиза бакра. У граду је и фабрика
сумпорне киселине. У његовој близини налази се и Борско
језеро, Брестовачка бања( са 10 извора и температуром воде до
41 ºц), и Злотска пећина.
Зајечар је првобитно лежао на десној обали Црног Тимока,
простирући се до брда Краљевица. Временом се ширио на левој
обали Црног Тимока. Зајечар се први пут спомиње 1466. године у
турском тефтеру везаном за становништво видинскога пашалука.
Геолошке резерве каменог угља и лигнита износе око 25 милиона
тона, а кварцног песка око 10 милиона тона- Рудник лигнита
"Лубница"; Рудник каменог угља (антрацита) "Вршка Чука";
Рудник кварцног песка "Србокварц". У области индустрије на
подручју општине заступљени су: индустрија неметала, метални
комплекс и кожарско-текстилна индустрија. У његовој близини је
Гамзиградска бања.
Књажевац је имао назив Гургусовац, под којим именом се
помиње у турским пописима из 1455.године. Турци су овај крај
освојили 1396. године и припојили га Видинском пашалуку. У
Књажевцу се налазе фабрике коже и обуће, конфекције и
трикотаже ако и металне галантерије. У његовој близини је бања
Ргоште.

ПРИВРЕДА

Карпатска Србија је рударски крај са значајном

пољопривредом која је развијена на језерским наслагама по
котлинама и планинским падинама и на квартарним речним
наносима. Шумске и травне површине омогућују развој сточарству
и шумарству, и слабијим саобраћајем. У овом делу се више гаји
кукуруз него пшеница. Учешће винограда је 12 % а најповољнији
крајдеви су Брза Паланка и Неготинска Крајина.
Седиште рударства је у Бору где се налазе лежишта бакра
који се добија из андезита кретацејске старости. Раније су га
користили французи а експлоатације се врше на Чика Дуклану,
Тилва Мики и Тилва Рошу. У Борском руднику се добија 17 врста
метала(злато, сребро. платина, гвождје). Од топионичарских
гасова се добија сумпор и сумпорна киселина коју користи
фабрика суперфосфата у Прахову. Старије рудиште од Бора је
Мајдампекгде се рударило још у предримско и римско доба. Руда
се вади у површинским коповима, док се концентрат руде
транспортује у Бор. Поред злата добија се злато и пирит. Близу
Мајдампека се налази рудник магнетита у Рудној Глави. Овај
рудник је и археолошко налазиште винчанске културе. У подручју
Дели јована има олова, цинка и племенитих метала.

- 41 -
 У горњем току Пека измедју Мајдампека и Кучева се налази
рудник Благојев Камен у коме се експлоатисало злато али се
овде налазе и наслаге волфрама и молибдена. У гранитима Танде
и Црнајке има графита.
Камени угаљ је друго рудно богатство Карпатске Србије и он
има више лежишта у Тимочком басену. Овај басен располаже са 23
милиона т а у његовој близини је Бор. Рудници су Добра Срећа
(Вина- Књажевац), Вршка Чука са 7300 кал, која се налази 10 км
ј-и од Зајечара и овде је производња почела 1870. Рудник
Српски Балкан је почео да ради 1912. са 8500 кал. У сливу
Црног Тимока су олигомиоценски рудник Ртањ и Боговина. Код
Зајечара су рудници угља Лубница и Аврамица.
Реке овог краја су прилично богате хидроенергијом. Дунав у
Дјердапу направи 11,7 милиона кw струје. Подизањем 54 м
високе и 760 м дугачке бране створено је језеро. Ту су још и
ХЕ Соколовица 2,5 мw у клисури Тимока код Зајечара, ТЕ Бор и
Зветдан.

- 42 -
 СТАРОВЛАШКО РАШКА ВИСИЈА
ПРИРОДА

Старовлашко-рашка висија је планинско долинско котлинска

макрорегија И мезорегија југозападне Србије. То је динарска
Србија са правацем пружања СЗ-ЈИ И састоји се од низа површи
степенасто поредјаних са којих се дижу планински врхови. У
морфологији регије издвајамо више и средње планине, површи,
котлине спуштене измедју младјих раседа. Регија је северни и
нижи наставак Црногорских брда и површи, тј.динарска висија
која се преко Дрине наставља до Сарајевске котлине. У овом
пространом крају издваја се више микрорегија: Златиборски
крај, Полимље, Пештер, Стари Колашин, Новопазарска котлина.
Разлика од осталих Динарида је у томе што је регија
састављена непропустивих стена И то од палеозојских Ишкриљаца,
серпентина, палеоцених језерских сеимената. Земљиште је
испресецано младим раседима дуж којих су спуштене котлине.
Планине су заравњеније, проходније И зеленије од других
динарида, што је последица непропустивости стена, климе И
надморске висине.
Стари Влах је планинска висија измедју долина Дрине и
горњег Ибра, око Лима, Увца, Рзава и Моравиве до сливова
Рашке, односно Студенице. То је и историјски крај некадашње
језгро српске државе, из којег и преко којег је дошло много
становника у перипанонску Србију. Микрорегија Рашке обухвата
слив реке Рашке и Студенице. Стари Колашин чини део слива
горњег Ибра па се и назива Ибарски Колашин.
Старовлашко Рашка Висија није континентална зараван она
је расчлањена клисурама и кањионским долинама (измедју којих
су спуштене котлине) и са ње се дижу планински венци. Рељеф је
изградјен од палеозојских шриљаца до најмладјих језерских и
квартарних речних седимената. Развијени су генетски типови
рељефа: Тектонски- планине и котлине, Флувиоденудациони-
сливови ии долине, крашки, палеовулкански, ледмички, једино
нема еолског рељефа.
Златибор- је висока флувијална површ са највишим врхом
Торник 1496 м. Изградјена је од серпентина, перидотида и
кречњака. Масив ове планине је перидотитски лаколит утиснут у
палеозојске стене. Планина је дугачка 30 а широка 15 км. На
Златибору је Рибничко и Обудовачко језеро.
Тара- се диже над Дрином као и суседна Звијезда. Она
представља крашку висораван нагнуту ка Дрини. Највиши делови
су од серпентина, а у кречњацима има низова увала и
вртача.пречника 2 км, слепих долина и понорница. Проглашена
национлним парком 1981.
Голија- се пружа лучно 32 км са највишим врхом Јанков
Камен- 1833 м. Састоји се од шкриљаца, дацита и андезита. На
ној има трагова младјих плеистоцених глацијација.

- 43 -
 Рогозна- 1504 м изградјена од серпентина и еруптива са
андезитско-дацитским купама (купа Јелеч Града 1262 м са
паразитским купама.
Највећа котлина је Новопазарска, у долини Рашке са 17 км2
(изградјена од језерских седимената- током неогена била
испуњена језерском водом, са палеовулканском купом Дјурдјеви
Ступови (870 м код Новог Пазара). По ободу котлине има
пространих речних тераса; Сјеничка котлина у долини Увца
спада у највише са дном 1000 м надморске висине и са динарским
пружањем и језерским седиментима; мање су Пријепољска и
Прибојска котлина у композитној долини Лима; Тутинска ЈЗ од
Новопазарске; Ивањичка и Ариљска котлина у долини Голијске
Моравице; Негбинска котлина северно од Нове Вароши.
Типску кањонску долину са вертикалним странама усекла је
Милешевица. Кањонска долина Увца је дубока 250 м дугачка 12 км
са изразитим меандрима.
Крашки рељеф је заступљен на планинама Златибору, Тари,
Златару, Мучњу, Јадовнику, и овај крас представља косовски
прелазни тип. Уместо крашких поља јављају се висока затворена
крашка удубљења- Пештерско и Коштам поље и бројни спелеолошки
објекти.
Пештерско поље /63 км2/- налази се измедју Гиљеве,
Жилиндара, Јарута И Нинаје. Спада у највиша 1150м И највећа
крашка удубљења. Оно је спуштено у 20 км дугачкој Пештерској
висоравни- великој скрашћеној динарској површи са висином око
1200м. Са дна поља се дижу два мала хума Сука И Горица.
Зараван чини засебан слив главне Пештерске понорнице
Бороштице, која понире на западном ободу. На површи и у пољу
има много понора и пећина(пештери), по којима је и названа.
Поље је било испуњено језерском водом па су сачувани седимети.
Сада је периодски плављено.
Коштам поље /15,3 Км2/- на 950 м нв, има изглед висеће
долине И спуштено је измедју планине Нинаје и Јарута. Поље
представља скрашћено извориште реке Рашке и налази се на 950 м
надморске висине. По дну Коштам поља се налазе понори
Точиловске, Делимедјске И Луковске реке.
Највеће пећине се налазе у сливу Увца- Ушачки пећински
систем (са Ушачком и леденом пећином) има дужину 6185 м,
Тубића пећина 1002 м, Стопића пећина 625 м (у селу Рожанству
одликује се травертинским кадама, Подпећка пећина 324 м и улаз
висок 50 м. На Златибору је Раковачка пећина (под Чиготом),
код Ивањице Хадзи Проданова пећина, а код Гуче Ртска пећина
(код истоименог села).
Поднебље је умереноконтинентално и субалпско, док је у
котлинама жупна клима. Средња јануарска температура у Ивањици
је 0,5º Ц а у Новом Пазару је -1,7º Ц. Регија не добија много
падавина али је релативно богата водом. У Сјеничкој котлини
зими се јавља сталан ујезерен ваздух који ветар доноси са
околних планина температуре се спуштају до -30 (најнижа
измерена -38).на Златибору се осећа фенски ветар који даје
веце температуре упркос надморској висини.

- 44 -
 Лим- највећа притока Дрине. Истиче из Плавског Језера и
гради композитну долину
Увац- Притока Лима извире у Пештерском пољу као Расанска
река, тече под називом Вапе, па Увац.
Рашка- њену изворишну челенку (која је скрашћавањем
преобраћена у крашко поље) представља Коштам поље. Вода
подземно тече до пећине на врелу Рашке, код Сопоћана где гради
8 м висок водопад, па површински тече кроз Новопазарску
котлину.
У овој регији су и два интермитентна врела: Бјелушка
потајница (испод Кукутнице), и врело Премуклице (у клисури
Видрењака). У
Старом Влаху је изградјено неколико вештачких језера:
Златарско /18 Км2/ настало је преградјивањем долине Увца
високом браном /83 м/ за ХЕ Кокин Брод и Бистрица. Из њега
вода отиче у Радојињско језеро а из њега у Лим. Ту је и
Потпећко у долини Лима.Бајинобаштанско језеро је гранично
измедју перипанонске и панонске Србије и створено је
преградјивањем Дрине високом браном /93 м/ и језеро је дугачко
50 км.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Овај планински крај је био насељен још у праисторији а за

Србију има велики значај јер се овде развила прва
средњевековна српска држава. Из периода каменог и гвозденог
доба откривена су налазишта у Смолућкој пећини у близини
Тутина. У касноантичка и средњевековна утврдјења спада Јелеч
град на планини Рогозни из 12. века за време краља Драгутина и
његовог брата Милутина.
Такодје остаци Старог Раса се налазе на локалитету
Градина, 11 км западно од Новог Пазара у близини манастира
Сопоћани. У овој регији се образовало језгро средњевековне
државе Рашке. Та држава се прво формирала измедју река Таре,
Западне Мораве И Ибра.
У овом крају се налазе и бројни манастири срењевековне
Србије- Сопоћани (задужбина краља Уроша И, манастир са Црквом
Свете Тројице и налази се 14 км западно од Новог Пазара),
Манастир Ђурђеви Ступови (задужбина Стефана Немање из 1170.
године. Црква је посвећена Светом Ђорђу. Име је добио по
високим звоницима а у 13. веку га је обновио краљ Драгутин, у
близини је Дежево- немањићки краљевски замак), Манастир
Милешева (подигао га је краљ Стефан Владислав средином 13.
века. Манастир се налази 6 км од Пријепоља на реци Милешевици.
Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења
13. века, а од њих најпознатији је Бели Анђео, у Милешеви је
сахрањен Свети Сава. У манастиру је Стефан Вукшић Косача 1446.
узео титулу херцега од Светог Саве. Од тада и назив
Херцеговина. Црква је посвећена Светом Вазнесењу).

- 45 -
 За време турака у регији су се укрштали каравански путеви
(из Повардарја преко Косова ка Н. Пазару)
Из Старога Влаха ишле су миграционе струје из Црне Горе и
Херцеговине ка перипанонској Србији (метанастазичка варница
код Кокин Брода). После Берлинског конгреса на територији је
формиран Новопазарски сандзак, који је запосела Аустроугарска,
аадминистративно задржала Турска.
Регија је највише насељена србима па муслиманима, док је
мање црногораца, рома. У 629 насеља Стровласко Рашке регије
живи око 400 000 стновника. Рашка је гушће насељена од Старог
Влаха (73:44). Наталитет и морталитет су високи, па је
природни прираштај мали. Од планина најнасељенији је Златибор.
Најгушће су насељени долина Рашке и Новопазарска котлина.
Последице због дугогодишње владавине турске овим су
приметне и данас, јер се овај крај наше земље прилично спорије
развијао у односу на северне делове Србије. На то нарочито
утиче некадашње постојање Новопазарског сандзака. Новопазарски
санџак је од 1878. до 1908. године био под контролом Аустро-
Угарске, од 1908. до 1913. године је поново био под отоманском
управом (након чега је подељен између Србије и Црне Горе).
Територијални оквир Новопазарског Санџака су чинили: Пљевља,
Бијело Поље, Беране, Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Сјеница,
Нови Пазар, Тутин, Рожаје, Плав, Гусиње, Колашин.
Стровлашка насеља леже на знатној надморској висини.
Старовлашки тип разбијених села је један од најпространијих
код нас.
Нови Пазар је подигнут у непосредној близини
средњовјековног утврђења Рас. Првобитно име града је Јени
Пазар. Енички састав становништва чине муслимани са 75% и срби
23%. Медју најважније културно-историјске споменике спадају:
Петрова црква, саградјена у X вијеку Градска тврђава са Кулом
мотриљом из XВ века. Џамија из XВИ вијека. Оваква села су
расута на 5- 6 км. Највиша села су око горњег Ибра и
Муртенице- јасеново на 1200 м нв. Некадашњи Рас а данашњи Нови
Пазар има жупни положај са добрим саобраћајним везама. У граду
је развијена фабрика трикотаже, дрвни комбинат Дежева,
индустрија ћилима а велики број је активно у пољипривреди.
Сјеница је стара насеобина, први пут се спомиње средином
13. века као место на дубровачком путу. Град је средиште
Пештерске висоравни- средиште сточарства овога краја. У граду
је развијено млекарство и ћилимарство а на развитак града
утичу и наслаке лигнита имрког угља(рудник Штаваљ). Највише
има Муслимана 80%, па затим Срба 19%. Шуме у околини Сјенице,
су мешовите а преовладавају четинари.
Нова Варош се налази у изворишту Бистрице на 1000 м нв. У
турско доба звала се Скендерпашина Паланка, док је у 19 веку
била познато сточарско тржиште.
Прибој је град у Рашкој регији, у Србији, на тромеђи,
покрај Лима. Срба је у општини Прибој по последњем попису 75
% а муслимана 20 %. Подизањем фабрике аутобуса и камиона ФАП
брзо се популационо уздигао.

- 46 -
ПРИВРЕДА

У Старом Влаху преовлађује екстезивно сточарство и шумска

привреда. Ипак, развила се и индустрија, саобраћај и туризам.
Укупна пољопривредна површина регије је 427 000 ха. Удео
ливада и пашњака у структури пољопривреде је велики скоро у
свим општинама (нарочито у Тутину, Сјеници и Чајетини до 88
%). Преко ¾ укупне пољопривредне површине отпада на ливаде И
пашњаке. Оне су препознатљиве у Сјеничкој општини на Пештеру,
И оне се косе три пута годишње.
Земјорадња је слабије развијена због слабо обрадивих
површина, висине регије и оштрије климе. Значајна је
производња кромпира и пасуља у котлинским деловима где влада
жупна клима, (Драгачево, Полимље), воћа (Ариље) и мање дувана
околина Бајне Баште.
Регија је око 301 500ха територије под шумом. У Старом Влаху
је за нијансу мања територија под шумом него на територији
Рашке. Мешовите шуме јеле, смрче и букве су густе на Голији и
имају прашумски изглед. Густе шуме срећемо и на планини
Радочело.
Рудно богатсво је неистражено. Средњевековно рударство је
познато на планини Рогозни. У долини ибра пронађена су
налазишта магнетита (руда гвожђа). На Златибору се налазе
налазишта мангана (оплемењивач челика; налазишта су везана за
дијабазне рожнаце). Маје количине руде хрома се налазе у
околини Рашке. Рудник угља Штаваљ код Сјенице. Лежишта
антимона су код Ивањице (рудник Лиса)
Богатсво хидроенергије се користи у седам хидроелектрана.
Најаче су ХЕ „Бајина Башта“ са 440 МW из 1966. године и ХЕ
„Бистрица“ са 110 МW, затим ту су Сјеница, Потпећ и Кокин
Брод. Подземна ХЕ „Рас“ подигнута је у пећини код врела Рашке.
Индустрија има добру сировинску и енергетску основу, али је
недовољни развијена. Од индустрије издвајају се објекти
текстилне (14) “Јавор” Ивањица индустрија конфекције И свиле,
трикотажа “Слобода” Нова Варош, текстилна фабрика “Рашка” Нови
Пазар;
металопрерађивачке(10) “ФАП” Прибој, “Слога” Нова Варош;
дрвне индустије (9) “Дежева”Нови Пазар,“Инова” Нова Варош.
У лучанима је хемијска индустрија “Милан Благојецић”. У Новом
Пазару је фабрика цигле И црепа ”Слога”.
Саобраћај се развио тек последњих деценија. Пуга Београд-Бар
постала је саобраћајна окосница регије (пруга је пуштена у
саобраћај 1976. и дуга је 514 км, има 254 тунела и мења
надморску висину од 80 м у Београду до 1032 м код Колашина у
Црној Гори а код Бара се спушта на 3 м надморске висине.
Највећи тунел је Созина 6170 м). За саобраћај су
искоришћене и природне предиспозиције нпр. Превој Шарган 990 м
(за Дубровачку магистралу- данас то је пруга уског колосека са
својим старим железничким станицама), превој Пометеник.

- 47 -
 Регија је позната и по бројним манастирима из периода
средњовековне Србије.
Манастири Студеница (задужбина Стефана Немање из 12. века,
са са црквом Успења Пресвете Богородице као и Црква Светих
Јоакима и Ане која је задужбина краља Милутина. Налази се
покрај истоимене речице. Манастир је Немањићка гробна црква и
ризница средњовековне уметности), Манастир Сопоћани (задужбина
краља Уроша И, манастир је са Црквом Свете Тројице и налази се
14 км западно од Новог Пазара). Манастир Ђурђеви Ступови
(задужбина Стефана Немање из 1170. године. Црква је посвећена
Светом Ђорђу. Име је добио по високим звоницима а у 13. веку
га је обновио краљ Драгутин), Манастир Рача (поред реке Дрине
и у подножју планине Таре, у близини Бајине Баште; манастир је
саградио српски краљ Драгутин крајем 13. века а манасир је
посвећен Вазнесењу Господњем), Манастир Милешева (подигао га
је краљ Стефан Владислав средином 13. века. Манастир се налази
6 км од Пријепоља на реци Милешевици. Фреске Милешеве се
убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а од њих
најпознатији је Бели Анђео, у Милешеви је сахрањен Свети Сава.
У манастиру је Стефан Вукшић Косача 1446. узео титулу херцега
од Светог Саве. Од тада и назив Херцеговина. Црква је
посвећена Свеом Вазнесењу). Манастир Бања (у насељу Прибојска
Бања посвећен је Св. Николи Дабарском). Манастир Градац ( са
Црквом Благовештења подигнут је крајем 13. века на шумовитим
обронцима Голије и задужбина је краљице Јелене Анжујске, жене
Уроша И) Црква Светих Апостола Петра и Павла (позната као
Петрова Црква на улазу у Нови Пазар је најстарији спомених
српске црквене архитектуре. Датира вероватно из 8. века.
Постоје индиције да је храм изграђен током 1. века и да су
ктитори били сами апостоли Петер и Павле. Највеће преправке
доживљава у 18. веку).

- 48 -
 БАЛКАНСКА СРБИЈА

ПРИРОДА

Је планинско-котлинско-долинска регија и мезорегија

источне Србије.
У рељефу Балканске Србије се истичу планине и котлине
долине које су дисецирале рељеф, површи.
Од Карпатске Србије је одвојена линијом Рожањ- Ртањ-
Тупижница- Тресибаба- Стара планина. Западну и југозападну
границу чини долинско разводје јужне мораве, јужна граница
пружа се до родопске Србије на линији Руј, Бабичка Гора или
Гарина, Крушевица, Селичевица. На истоку граница иде до
андезитског масива који се пруза од Дунава до Руј планине на
Бугарској граници. Најјужнија планина Балканске Србије је Сува
планина.
Балканске планине су се заједно са Карпатским планинама
развиле у источном делу геосинклинале Тетиса измедју родопске
масе и Влашко-бугарске платформе, на овој територији је карјем
силура створен ембрион копна покретима каледонске орогенезе.
Током карбона јавили су се први покрети херцијске
орогенезе који су дали прва узвишења измедју којих су била
геосинклинална удубљења да би средином тријаса дошло до јачег
издизања и то је био зачетак алпске опогенезе. Током савске
фазе која се јавила у терцијару створен је данашњи изглед
планина измедју којих су спуштене котлине.
Геолошка градја Балканске Србије је разноврсна. Котлине су
испуњене језерским и речним седиментима, док су планине
изградјене од кредних кречњака. Стара планина је изградјена од
кристаластих шкриљацаи до 1300 м моћних наслага пешчара у
којима је усечен део слива Топлодолске реке. Измедју
Књажевачке котлине и Заглавачког краја је громада габра.
Планине Буковик, Рожањ и Лесковик су родопске јер су
изградјене од шкриљаца и гнајсева као и Руј, Бабичка Гора и
Селичевица. У околини Пирота и Књажевца има андезитског
еруптива. Неогени седименти су сачувани у котлинама.
Стара планина простире се од Црног мора на истоку до Вршке
Чуке на западу, у укупној дужини од 530 километара. У Србији,
простире се од Зајечара до Димитровграда правцем северозапад -
југоисток у дужини 90 км. Истиче се вијугави венац Мидзора
2169 м, од црвених пешчара, конгломерата и кредних кречњака. У
Балканској Србији је једино крашко поље- Одоровско поље на
Старој планини, спуштено на Тепошкој крашкој површи, са 8,2км²
у Видличу и то је крашко удубљење на 690м нв и има краћу
понорницу. Отпорнији гранити и диорити чине очуваније делове.
Њени делови Висок и Видлич су интензивније скрашћени. Јужна
половина Старе планине је 1500 м висока крашка зараван која је
нагнута ка југу.

- 49 -
 Сува планина се диже ји од Нишке котлине. Дужине је 40 км
и раније се звала Куновница. Састоји се од шкриљаца, пешчара и
кречњака. Она је ограничена Заплањском, Белопаланачком и
Коритничком котлином. Она је Сићевачком клисуром (дубока 350 м
дугачка 18 км) одвојена од Сврљишких планина. Ипак њихову везу
чини Куновичка површ, у коју је усечена Сићевачка клисура
Нишаве. У северном делу је усечена долина Црвене реке са
потковичастим гребеном. На њој је развијен прелазни тип јуре,
са кретацејским и јурским крецњацима у цијим основама су
палеозојски шкриљци.
Озрен, Девица се дижу изнад Сокобањске котлине и то је
флувио-денудациона површ са високим Озренским басеном који
загаћује кречњаке. На Девици је кречњачка површ нагнута ка
северу а на истоку се везује за еруптиве Тресибабе.
Сокобањска котлина је спуштена измедју Ртња, Озрена и
Девице. Састоји се од Сокобањског и Дугопољског проширења које
одваја Сокоградска клисура. На истоку је преседлином спојена
са Књажевачком котлином, а са јужноморавском Алексиначком
котлином повезана је Бованском клисуром (10 км) Моравице.
Обликована је флувијалном ерозијом што доказују високе
епигеније- Сокоградска клисура.
Заплањска котлина је спуштена измедју кречњачке Суве
планине и родопске Бабичке Горе. Овде су очувани седименти
некадашњег Заплањског језера.
Сврљишка котлина, дугачка 35 км и широка 14 км, лежи на
470 м. Доњи део котлине је издубљен флувијалном ерозијијом у
неогеним седиментима.
Најјаче је скрашћена Сува планина- површ Валожја је сува
са бројним вртачама, јамама, леденицама, Девица- скрашћена
површ, у северном њеном делу је јако врело Моравице тзв. јако
Читлучко врело, и Стара Планина. У кречњацима Озрена је
усечена долина Градашнице са бигреним водопадом висине 17 м.
Кречњак је у источној Србији већином прелазни тип јуре и
то је загаћен кречњак, јер су стране планина застрте неогеним
седиментиманаталоженим у котлинама. У кречњачким плнинама
налази се више пећина: Церјанска пећина 4 км дугачка је после
Боговинске најдужа у источној Србији. У Сврљигу је Преконошка
пећина где је и Попшићка пећина. У близини је и пећина Самар.
У Сокобањској котлини се налази прераст Зарвине реке код
Сесалца, јама Леденица на јужној страни Ртња и жљебуре –
долинице без тока са влажним дном кањонским изгледом дубоким
50 м.
Токови овог краја често пресушују.
Нишава извире у Бугарској а код нас је дугачка 157 км.
Тече кроз Димитровградску, Пиротску и Белопаланачку котлину и
кроз Сићевачку клисуру.
Сврљишки Тимок тече 800 м подземно јер му се вода губи у
пећини па се удружује са Трговачким (Коренатац) у Бели Тимок.
Завојско језеро је настало урвањем земљишта ’63 године у
долини Височице. Велика брана створила је језеро и потопила
село Завој.

- 50 -
 Клима Балканске Србије је континентална и субпланинска. У
њој се осећају утицају Влашко понтијског басена и Панонског
басена. После Војводине ово је падавинама најсиромашнији крај,
већина насеља добија мање од 600 мм падавина а Стара планина
прима до 1000 мм.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

На територији Балканске Србије пронадјени су најстарији

археолошки трагови из доба палеолита- Преконошка пећина код
Сврљига (пећина једуга 400 м и богата је пећинским накитом). У
доба неолита је људска насеобина у подруцју званом Требић, 5
км западно од Сокобање. Најстарија
племена која су живела у овим крајевима су Трибали које је у
4. веку поробио Алекасандар Македонски. Овде су живели и Мези
које поробљавају римљани, и у 1. веку формирају своју
провинцију Мезију.
У средњем веку, територија је била под сменом власти
Стевана Немање и Византијског цара, да би 1396. доспела у
турске руке. За време отоманске владавине територија је била
место куда су се кретале миграције протераваног становништва
са Косова и Метохије, Македоније и Црне Горе. Тада је кроз
овај део је пролазо Цариградски друм, који су трасирали
Римљани, а спајао је Сингидунум (Београд) са Цариградом
(Истанбул). Римљани су га назвали Виа милитарис (Војнички
пут). Ослобођење од Турске управе, крајем 19. века обележава и
улазак у састав Кнежевине Србије.
Данас овде живи већина срба али има и бугара (општина
Димитривград 90%, Бабушница 10%). Насеља се махом налазе у
котлинама и има их 260, а највише их има у долини реке Нишаве.
Пирот је подигнут на римском утврдјењу МУТАТИО ТУРЕС (што
на латинском значи "куле") и на византијскаом утврдјењу
КВИМЕДОВА, грчки се звао ПИРГОС и арапски АТРУБИ, турски ШЕХЕР
ШЕР КЈОЈ. Под данашњим именом први пут се помиње у 14.веку
када је представљао важну стратешку тачку у држави кнеза
Лазара. У раздобљу 17. и 18. века Пирот је био под сменом
аустријско-турске власти. Од петовековног турског ропства
ослободен је 1877. године. Пиротски град (14. век), на Хисару,
је једна од већих историјских знаменитости области. Град Пирот
је смештен у северозападном делу пиротске котлине (дугачке око
14км, и широке 3-9 км). Своју познатост Пирот пре свега дугује
пиротском овчијем качкаваљу, текстилној индустрији „Први Мај“
и фабрици гумених производа “Тигар”. Туристичка потпора су
Завојско језеро и Звоничка бања са радиоактивном водом.
Бела Паланка изградјена на римском насељу Ремесијана, а
раније се звала Извор. Турски- АК ПАЛАНКА.
Димитровград се до 1950. године Цариброд, се налази на 463
м надморске висине предпланинског дела планине Видлич. Он је
један од центара бугарске националности.

- 51 -
 Кроз сам град пролазе међународни аутопут (некада римски
друм Виа милитарис) и железничка пруга Београд-Ниш-Софија. На
око 2 км источно од Димитровграда налази се гранични прелаз
Градина. У близини града је и рудник лигнита Забрђе. У граду
је развијена производња металних производа, производња ситне
коже и крзна.
Туристичка знаменитост су бање: Сокобања- налази се у
подножју планине Озрен. Извори спадају медју најрадиоактивније
у овом делу Европе. Укупно их је шест главних, чија се
температура воде креће од 28-45 степени. Нишка бања- има
радиоактивне воде и природно минерално блато. Звоначка бања-
измедју планине Руј, Влашке планине и Гребен планине, на 680 м
надморске висине.

ПРИВРЕДА

Балканска Србија је привредно нешто слабије развијена од

Балканске. Она је пољопривредни, сточарски крај али и рударски
крај. Највећу пољопривредну површину има Пирот 73 00ха. пирот
је познат И по виноградима. Сврљиг је познати сточарски крај,
а још чувенија по овчарству је Стара Планина. Старопланинско
сточарство представља основу развоја прехрамбене и текстилне
индустрије у Пироту и Нишу. Базу сточарства чине пашњаци.
Оранице, воћњаци и виногради су у котлинама на неогеним
седиментима и у долина у речним наносима. Велики проблем
земљорадње је велика ерозија земљишта. Воће и винова лоза
најбоље успевају у Понишављу, познати су сичеваћки виногради.
Стара планина је шумовитија од Суве и Сврљишких планина.
У Балканској Србији се налазе центри текстилне, коже И
обуће, хемијскеи дрвне индустрије. Пирот има фабрику гуме
“Тигар”, “Први Мај” конфекцију, фабрику алатних машина. У
Сврљиг је електроопрема, а у Белој Паланци кожа И обућа.
Овде се налази неколико рудника каменог и мрког угља, у
издуженом појасу Сенонског рова са резервама 30 милиона т.
Мрки угаљ се вади у Јелашници код Ниша. Познат је био и рудник
Јерма код Пирота али је затворен,располаже са одличним углем
око 7000 кг/цал. Рудници Тресибаба и Подвис су интегрисани.
Лежишта плиоценог лигнита су у Мазгошком басену код
Димитровграда. Лигнита има у Сврљишкој И Белопаланачкој
котлини У околини Пирота има угљаних шкриљаца.
Енергетски се користе воде Нишаве (ХЕ Завој) а у
Сићевачкој клисури су подигнуте ХЕ-Сићево и Островица. Од
индустрије кожарство, ћилимарство и дрвна индустрија су у
Пироту, где је и фабрика гумених производа Тигар и алатних
машина.
Привреду допуњује и бањски туризам- Белопаланачко врело
код истоименог града, Сокобања са термалним и
најрадиоактивнијим изворима у нашој земљи са температуром до
47 ºц. У окружењу су још и радиоактивне бање Звоначка и Нишка
бања.

- 52 -
 ИБАРСКО-КОПАОНИЧКИ КРАЈ

ПРИРОДА

Макрорегија планинско-долинска са меридијанским правцем

пружања, обухвата долину доњег и средњег Ибра, измедју
Косовске и Краљевачке котлине, док планински део чини
Копаоник. Долина Ибра лежи у прелазној зони измедју
најисточнијих Динарида ка родопској маси Јужног Поморавља.
Сврставањем Копаоника у Динариде граница је померена ка
истоку, измедју Копаоника и родопског Јастрепца.
Ибар- извире из крашког врела на 1360м нв. на планини
Хајли. Усеца своју композитну долину. Најпре тече кроз
клисурасту долину, и Рожајску котлину са наталоженим моренским
материјалом, па кроз 40 км дугачку клисуру која код села Баћа
прелази у кањон дубок до 540м. код села Баћа су два водопада
Мали и Велики Скок. Код села Рибарића Ибар улази у вештачко
језеро Газиводе затим тече кроз северни део Косовске котлине,
где прима Ситницу. Тада Ибар мења правац, тече ка северу кроз
дубоку долину. Измедју Звечана и Матаруга се пробија кроз
серпентинску зону, са андезитско дацитском масом. Долина је од
Косовске Митровице на неколико места проширена а највеће
проширење је у Баљевачкој котлини. Ибар свој ток завршава у
Краљевачкој котлини.
Долина доњег Ибра је дугачка 110 км и она је настала
пиратеријом. Горњи и средњи ток су у неогену притицали
Косовском језеру, док је доњи ток притицао Краљевачком језеру.
Разводје је имало изглед повије Доњи ток је пробио разводје ка
средњем току код села Тврдјена и Дрена (ји од Рашке) и окренуо
његов ток у супротни смер ка северу. Ипак изворишни краци река
нису почињали на Тврдјенско-дренској повији него са Пилатовице
и Оштрог Копља на Копаонику. Код Звечана је горњи ток Ибра
скренуо ка северу. Од старог разводја сачувани су само ртови
око којих река вијуга. Као доказ да је река текла ка југу од
старог разводја Јован Цвијић наводи веће притоке. Њихови
токови су инверсни према данашњем а конформне према некадашњем
току Ибра (долине Сочанице,Бањске, Бистрице). Он још наводи да
на основу флувиоглацијалне терасе високе 20 м, утврдјено да је
пиратерисање извршено непосредно у вирму тј. у рису.
Копаоник- /Панчићев Врх 2017м/ сврстава се у динарске
планине, са објашњењем да гранит, од којег је изградјен није
карбонске већ терцијарне старости. У морфологији Копаоника се
истичу стрме ивичне падине засечене дубоким долинама и
пространа зараван са које се издижу врхови.
Средњи део Копаоника је пространи Равни Копаоник /163км2/
и представља пространу заталасану око 1700 м високу зараван-
флувијалну површ.

- 53 -
 Јован Цријић је на простору измедју Београда и Дурмитора
издвојио 12 површи. Черити од њих спадају у групу флувијјо-
денудационих површи (Копаоничка, Дробњака, Беле Реке и
Златибора). На овим заталасаним површима су се усекле плитке
долине са равним дном, док су долине скоје су усечене по
ивицама површи су дубоке са стрмим странама и младје су
постанком. Речне долине наКопаоничкој површи су по Равном
Копаонику плитко усечене, док су на ивицама усечене веома
дубоко. На њихово дубље усецање утицали су покрети
неотектонике и раседање планине.
Главно било се пружа меридијански и одредјено је смером
гранитног језгра око којег належе серпентин. Планина је
издужена 75 км и широка 45 км. У састав планине улазе још и
андезит и дацит (најважније руде) а ту су још и кречњак и
пешчари. Копаоник је гранитни плутонит ограничен раседима,
рашлањен долинама и засечен површима, док ефузивне стене
указују на палеовулканску активност. У планини извиру Толица и
Лаб.
Поднебље је умерено-континентелно, а на Копаонику алпско и
субалпско.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Долина Ибра је боље настањена од суседних планинских

области. Пре дооласка словена у ове крајеве територија је била
насељена илирска племена дарданци. Ово племе су 12 године нове
ере покорили римљани који су овај простор укључили у
провинцију Далмацију.Дуже од римљана овдесу живели византијци,
чије се царство одржало до 1453. Пробијањем византијског зида
почетком 7. века, за време византијског цара Ираклија, почиње
насељавање српских словенских племена у ове крајеве.
По Константину Порфирогениту срби су већ у 10. веку
насељавали планине око Лима, Горње Дрине, Западне Мораве и
Ибарски крај. У другој половини 12. века Стефан Немања
проширује територију на Велику Мораву, Врањски крај, КиМ,
северну Албанију. У 15. веку овај крај је припадао Српској
деспоотовини, а после њеног пада постаје део куда се креће
становништво које је протерано са КиМ.
Долина Ибра била је средиште прве средњевековне српске
државе а о томе сведоче бројне задужбине и твдјаве- Манастир
Студеница је задужбина Стефана Немање из 12. века са црквама
уУспења Пресвете Богородице и Црквом Јоакима и Ане; Манастир
Жича је задужбина Стефана Првовенчаног из 12. века; Манастир
Нова и Стара Павлица- задужбина Стевана Мусића из 14. века.
Из периода старе српске државе очувани су утврдјени
градови- Брвеник на Ибру из 14. века, Дубовска кула код
Јошаничке бање, Маглич град у клисури Ибра у чијој је изградњи
учествовао архимадрид Данило.
У овом крају уз старинце доминирају динарски досељеници. У
долини нема већих насеља.

- 54 -
 Рашка- 7000 становника са индустријом, рударством,
туризмом и пољопривредом. Насељено је највећим делом србима 98
%. Рудно богатсво општине је базирано на каменом угљу,
азбесту, олову и цинку. Општина поседује споменике српске
средњевековне културе- манастир Градац из краја 13.века
задужбина Јелене Анжујске. Град је формиран средином 19.века
указом кнеза Александра Кардјордјевића.
Мања насеља су Дрен, Маглић, Богутовац, Ушће, док су
регионална обележја лечилишта: Матарушка бања- северни део
столова (сумпоровита вода 41ºц ), Јошаничка бања- у подножју
Копаоника (сумпоровита вода 78º ц), Богутовачка бања- са леве
стране Ибра (сумпорна и радиоактивна вода 27º ц).

ПРИВРЕДА

Привредну активност овог краја карактеришу рударство,

планинско сточарство и туризам. Планина Копаоник се везује за
терцијарну вулканску активност- рудишта Трепче у јужном делу
Копаоника. Ова рудишта се пружају до ушћа Лаба, док се огранци
ове планине пружају до Приштине. Ново Брдо је центар
оловоцинканог рудишта – источна страна планине Кознице. То је
средњевековни рудник који је уништен 1941. а недуго затим и
обновљен. Новобртско рударство је везано за стварање
Копаоника. У планини поред осталих руда има гвождја и кобалта.
Код села Кремићи на десној страни Ибра, у трахитној зонијавља
се магнетит са високим процентом гвождја (72%). Код Баљевца се
налази наш највећи рудсник магнезита “Сува Руда” И “Бела
Стена”. Графита има на планини Столови а у Ибарске руднике
спадају и рудник бакра Павлица, северно од Рашке, и азбестни
рудник Корлаћа. У Брусу се вади кобалт.
Ибарски крај је познат по рудницима каменог угља Ушце и
Јарандол код Баљевца. Код Јарандола се јавља 4 угљена слоја од
којих главни има дебљину 16 м.
У Рашци се налази фабрика металних производа “Прогрес”.
Ибар је богат хидроенергијом.
Пољопривреда је у овом крају слабије развијена на
Копаонику него у долинском делу. Становништво се на Копаонику
претежно бави сточарством.

- 55 -
 ЈУЖНО ПОМОРАВЉЕ

ПРИРОДА

Јужно Поморавље је планинско долинско котлинска

макрорегија и мезорегија јужне Србије.
Родопска Србија обухвата јужне и југоисточне делове уже
Србије. Окосница овог дела Србије је моравска удолина која је
изградјена на простору родопске масе на западном рубу
Карпатско-балканског руба.
У ужем смислу то је долинска регија у којој се налазе
меридијански поредјане котлине који су настали комадањем
родопске масе. Комадање родопске масе је почело у пиринејској
фази алпске орогенезе, наставиља се током средњег И горњег
миоцена, што је омогућило трансгресији да захвати потолине
северно И јужно од Грделичке клисуре. У морфологији рељефа се
издвајају И површи, различитих висина.Површи су формирали
сливови који су се формирали на дну моравске удолине још пре
језерске транзгресијеи чији су се изворишни краци сучељавали у
Грделичкој клисури. Највише површи су флувијалног порекла.
Серија површи испод најниже је такодје флувијалног порекла.
Пратећи регресију језера ка северу И југу реке су удубљивале
своје долине.
Композитна долина Јужне Мораве се састоји од: Врањске
котлине, Грделичке клисуре, Лесковачке котлине, Печењевачког
сужења, Брестовачке котлине, Корвинградског сужења, Нишке
котлине, Мезграјског сужења, Алексиначке котлине и Сталаћке
клисуре.
У Косовском делу субрегије- Биначком крају су: Гњиланска
котлина, Угљарска сутеска (која спаја Гњиланску котлину и
Изморник), Изморничка клисура 15 км, Изморничко проширење и
Кончуљска клисура 14 км (која спаја Изморник са Врањском
котлином).
Јужно Поморавље је изградјено од шкриљаца, гранита,
андезита и кречњака, северно од Бујановца се налази гранитна
громада док се у Иногошту налази зона горњокредних кречњака,
зона андезита и дацита.
Врањска котлина је издужена 30 км и широка 6 км, пружа се
измедју Бујановца и Владичиног Хана. У њој је изразита ерозија
земљишта.
Лесковачка котлина је округла са пречником око 50 км.
Опкољена је шкриљастим планинама и настала је спуштањем у
Грделичкој висоравни.
Нишко-Алексиначка котлина је двојно тектонско удубљење.
Сокобањска Моравица је усекла у источни обод Алексиначке
котлине ивичну епигенију.
После ичезавања неогеног језера Јужна Морава и њене
притоке (Јабланица, Ветерница И Власина) усекле су терасе у
својим долинама у котлини.

- 56 -
 Грделичка клисура је дугачка 30 км и дубока 550 м. Она је
морфолошко а не хидролошко разводје измедју Панонског и
Егејског басена- њени највиши делови су виши од изворишта
реке. Позната је по ерозији, бујичастим токовима и плавинама
(примери екцесивне ерозије и денудације и клизишту код
Владичиног Хана).
Сталаћка клисура је усечена у шкриљцима измедју Мојсинских
и Послоњских планина- то је домна епигенија за генезу Велике и
Јужне Мораве. Карактеришу је укљештени меандри.
Хидролошко разводје измедју Прешевске Моравице и Коњарске
реке у сливу Вардара је изнад изворишта ових двеју река на 460
м у Прешевској повији и оно је ниже од морфолошког разводја
изнад Гдраличке клисуре. Објашњење је у вишем а не у нижем
изворишту Прешевске Моравице која је секундарна саставница
Јужне Мораве, а главна саставница је Биначка Морава- са вишим
својим извориштем над Грделичком клисуром. Грделичка
морфолошка баријера својом висином од 1621 м не означава
усецање Јужне Мораве од те висине, вероватније да је баријера
раседом разбијена и да је расед предиспонирао ток Јужне
Мораве. Морфолошко разводје је више од хидролошког због
накнадног инверсног снижавања долинских разводја Јужне Мораве
у њеном изворишту и у горњем току.
Прешевска повија је морфолошки и хидролошки веома
значајна. То је према југу померено релативно ниско разводје
измедју два велика басена односно слива Прешевске Моравице и
Коњарске реке. Прешевко-кумановска удолина измедју Врањске и
Кумановске долине је дужине 60 км а ширине 8 км. То је
тектонско-ерозивно удубљење спуштрено измедју шкриљасто-
кречњачких планина Скопске Црне горе- на западу и Рујена- на
истоку. Повија се диже десетак метара над Прешевским пољем,
покривена је речним шљунком и песком- од ње се вода разилази
ка Ј. Морави и Вардару а преко ње воде пруга и пут Београд-
Скопље.
У кречњачким партијама пружа се Илињска пећина 584 м.
Поднебље је умерено-континентално са утицајима панонско-
егејске климе. СГТ у Нишу је 11,8º Ц, а у Лесковцу 11,4º Ц.
Падавине су мале око 550-600 мм.
Јужна Морава 343 км, постаје у Скопској Црној гори од
Кључевске и Слатинске реке које дају Биначку Мораву. Она се
код Бујановца спаја са Прешевском Моравицом. Притоке јој имају
управне делом лактасте токове. Сокобањска Моравица тече
инверсно по напуштању Бованске клисуре.

- 57 -
СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Развој Јужног Поморавља се може пратити од неолита. Таква

насеља срећемо на локацији око Лесковца.локалитети из бакарног
доба пронадјени су на локалитету Плочник. Пе Римљана на овој
територији су живели полуилирско племе Дарданци. Византијска
епоха је остала забележена на локалитетима Врање и Марково
Кале. Њих су поробили Римљани док су се словенска племена
населила у 4.веку. Територија је до 11.века припада Бугарској
а од владавине Стефана Немање у 12.веку, средњевековна српска
држава се проширила и на ове крајеве.
Лесковац се у средњевековној Србији називао Дубочица, док
се за време турака помиње као нахија у оквиру Аладзахисарког
сандзака. У етничком погледу тоје српска област. Данас је то
град текстилне индустрије са 17 фабрика, „српски Манчестер“
(фабрике вунених тканина, предива и трикотаже). У граду су и
козметичка, фармацеутска, хемијска и прехрамбена индустрија.
Врање је познато по индустрији памука „Памучни комбинат“
и трикотаже, индустрија техничке опреме „Алфа“, обуће
„Коштана“, намештаја и дувана.
Ниш су основали келти у 3 веку пне, док су римљани на
овој територији у 1.веку осовали логор Старог Наисуса. У граду
су развијене текстилна, дуванска, метална и прехрамбена
индустрија. Ту је и индустрија обојених метала „Дјуро Салај“.

ПРИВРЕДА

Територија Јужног поморавља је плодно јер се састоји од

неогених језерских седимената и флувијалних наноса. Ипак има
мању употребну пољопривредну вредност од северног Великог
Поморавља. Ливаде, оранице и баште се налазе по дну долина,
док се винова лоза и воће налази на сувим брежуљцима. Овде је
повртарство специјализовано- паприка (Лесковац), парадајиз,
кромпир, бостан (Добрич). Добрич је погодан за развој винове
лозе и дувана и конопља.
Долина Јужне Мораве је богата угљем, код Алексинца се
јавља серија 3-5 м дебљине мрког угља калоричне вредности до
5600 калорија. Код Алексинца и Врања има уљаних шкриљаца из
којих се може добити нафта. Код Врања има асфалта, акод
Алексинца има битуменозних шкриљаца. Код Прешева има хрома,
Бујановца антимона и графита.
Индустрија је прехрамбена развијена на бази пољопривреде
посебно повртарства, текстилна развој конопље, памука, коже и
обуће, намештаја али и метална, машинска, хемијска (производња
сапуна). Фабрика целулозе налази се у Владичином Хану.

- 58 -
 ТОПЛИЦА И ЈАБЛАНИЦА

ПРИРОДА

У морфолошком погледу то је планинско долинско котлинска

макрорегија И мезорегија Јужне србије. То је западни део слива
родопског Јужног Поморавља. Мезорегија се састоји од три
пространа басена, косаничког, топличког И добричког, као И
сутеске измедју Губетина И Прокупља.
У његов оквир су укључени сливови Топлице И Косанице,
Пусте реке, Јабланице И Ветернице. Регија је на југу
ограничена косовским Поморављем, на северозападу Копаником а
природну границу ка поморављу чине највиши врхови Јастрепца.
Топлички басен се налази са јужне стране хорста Јастребца И
преставља ров паралелан са Крушевачким. Ров је настао као
последица комадања Родопске масе, почев од пиринејске фазе.
У рељефу издвајамо: ниже И средње родопске планине,
котлине, клисурасте долине са терасама, палеовулканске купе,
земљане пирамиде. Највећим делом је регија изградјена од
гнајса, шриљаца, кречњака ( Копаоник ка Косову), андезита И
дацита (код Соколовца, Радана И Мркоња), у котлинама има
неогених језерских седимената.
Јастребац /1492м/ је родопска планина северно од реке
Топлице И састоји се од великог И малог Јастребца. Има
упореднички правац дужине 45 км. Представља хорст планину
изградјену од шкриљаца у контактној зони са динарским
Копаоником. Од Копаоника је одвојен Јанковом клисуром на реци
Блаташници. Око њега су спуштене Топличка, Куршумлијска И
Нишко-алексиначка И Крушевачка котлина.
Радан /1409м/ је родопска планина која раздваја
Пусторечки од Косаничког краја.
Кукавица /1442м/ је родопска планина на разводју
Ветернице И Јужне Мораве. На јужном делу планине, изнад Врања,
уздижу се два врха Облик (1310 м) и Грот (1327 м).
Код Куршумлије на планини Радан се јављају главуци
Дјавоље Вароши на површини од 4500 км², на долинској страни
Дјачког Потока. Изградјени су од лапораца И пешчарана чијим
врховима су аандезитске плоче. Високи су 15 м а у пречнику до
3 м. вода која је спирала вегетацију је гвождјевита И
високоалкална.
Топлица /130км/ је у горњем току усекла клисуру дубоку до
500м. Извире на Копаонику а код Прокупља је усекла ртну
епигенију Хисарску сутеску. Притока Топлице, доњи ток Сувог
Дола је пиратерисан од стране Блаташнице, која је пробила
разводје И усекла Јанкову клисуру.
Јабланица /85 км/ постаје од Туларске И голембањске реке.
Тече кроз уску долину дубоку до 500м а код Лебана улази у
Лесковачку котлину.
Косаница /38 км/ има бујичасти карактер са композитном
долином.

- 59 -
 Клима је умерено-континентала са жупским прелазима у
котлинама И субалпским одликама на планинама. У Куршумлији је
СГТ 10,6° ц на 380 м нв, док је год количина падавина 650 мм.
Прокупље добија врло мало падавина око 500мм. у регији се
издваја Добрич који сје најсушнија степа у ужој Србији.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

У овом крају пронађени су предмети који припадају

старчевачкој и винчанској културној групи- село Вича код
Прокупља. Пре Римских освајања на овој територији су живела
Илирска племена, а потом и Келтска племена Скордици. Топлички
крај је пао под Римску власт 85. године пре наше ере- трагови
на брду Хисару( које је ртна епигенија Топлице)са истоименом
тврдјавом. У самом Прокупљу су пронађени остаци римске опеке,
римско купатило, различити предмети од бронзе.
Након поделе Римског царства на западно и источно,
топличка регија припали су Византији. Словенска племена у 6.
веку, прелазе Саву и Дунав и насељавају Византијску
територију. Они су и дали име реци Топлици по бројним топлим
изворима. У овом крају почиње да се развија и прва српска
средњевековна дрзава- Стефан Немања. Његова прва престоница је
била у близини главног града Косанице- Куршумлија.
Пад под Турцима област је доживела 1439.године, након
чега је Сегединским миром 1443. враћена средњевековној српској
држави. Током времена место добија на значају као веома важна
трговинска саобраћајница између запада и далеког истока.
Наиме, у XВИ веку у Прокупљу је постојала Дубровачка колонија.
Трагови из тог периода је латинска црква у подножју Хисара. У
17. веку Аустријско- Турским ратом територија постаје
миграциона. Српско становништво се повлачило под најездом
турака, при великој сеоби Арсенија 3. и 4. Чести Аустро-Турски
ратови довели су до исељавања Дубровчана и насељавања
Арбанаса. Коначно ослобадјање од турака било је 1878. године.
У регији има 413 насеља, док је густина 54 ст/км².
Прокупље- римски ХАМЕУМ, Византијски КОМПЛОС, турски
УРЋУП. У старом градском језгру Прокупла се налази црква Св.
Прокопија и латинска црква. У близини града се налази
средњевековни град Кале. Данас је то индустријски град
обојених метала, ватросталних материјала, азбестних производа.
Куршумлија- је главно место Косанице а у доба римљана
звала је се АД ФИНЕС што значи „на крају“, јер се налазила на
граници две провинције Далмације и Горње Мезије. Насеље је
носило и назив Беле Цркве. У средњем веку била је прва
престоница Стефана Немање, који је овде саградио своја прва
два манастира посвећена Светој Богородици и Светом Николи.
Град је настањен већинским српским страновништвом, а у
индустрији је познат по фабрици шпер плоча, текстилној
индустрији „7. јули“, Металној индустрији ‚‚Металац’’, Дрвној
индустрији ’’ШИК Копаоник’’- фабрика намештаја.

- 60 -
 Лебане- је град који се налази на ушћу Шуманске реке у
Јабланицу. Најзначајнији историјски споменик у близини града
је Царичин Град. Смештен 7км од Лебана, он представља остатке
рано-византијског града Јустинијана Прима. Град је саградио
цар Јустинијан И, на месту свог рођења.
Међу посећенијим локацијама је и Радан планину, која обилује
бројним природним феноменима: Ђавоља Варош, Деливоде, вода
која привидно тече узводно итд. Ово насеље је великим делом
насељено Србима. Општина Лебане спада у најнеразвијеније. Од
пољопривреде најразвијеније је повртарство и ратарство.
Регион је познат по бањском туризму:
Сијаринска- у долини реке Јабланице у подножју планине
Гољак. Бања има минералне воде температуре од 32°Ц до 72°Ц,
којих има 18 на дужини од 800м, а сви су различитог физичко-
хемијског састава и температуре. Постоји и радиоактивно-
сумпоровито блато.
Куршумлијска- Куршумлијска Бања има више врста лековитих
вода (14°Ц до 63°Ц) Поред вода ова бања је позната по
лековитом термоминералном блату.
Луковска- на источним падинама Копаоника са ермоминералних
вода температуре 56-69°Ц, на 700м н.в.

ПРИВРЕДА

Топлица је плоднија и погоднија за пољиопривреду поготово

за земљорадњу. У доњој Топлици- Добричу одлично успевају жита,
воће и виногради. У општини Прикупље 60 % је пољопривредно
земљиште. У регији под шумама је 35%.
То је претезно пољопривредни крај са рударством и Топлици.
У околини Прокупља има фелдцпата, који је сировина за керамику
и порцелан, а ту су и лежишта графита и азбеста. Западно од
Прокупља код места Блаце налази се рудник мрког угља олигоцене
старости. У Јастребачком рејону има титабијума, а код Леца и
Медведје има олова и цинка.
У Прокупљу је подигнут комбинат обојених метала а ту су
фабрике стакла (9. октобар), наместаја и текстила.
Основна индустријска производња у Прокупљу је прехрабена.
Медју већа предузећа спадају компаније Прокупац и Хисар.
Јастребачко-топлички крај има боље путеве од Власинског
краја. Долином Топлице води пут ка Подујеву и Приштини.
Долином Топлице прелази и трансбалканска пругаНиш-Приштина
преко превоја мердаре.
Индустрија овог крајаје у великом паду. Фирме Куршумлије
су метална индустрија „7. јули“, „Металац“. Фабрика
безалкохолног пића “Прокупац”,индустија памучног предива.
Индустрија намештаја “ШИК Копаоник“. Планика која пакује
Пролом воду.

- 61 -
 ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ

ПРИРОДА

Власина и Крајиште је регија у истогном делу слива Ј

Мораве. Припада планинско котлинско долинској макрорегији и
мезорегији јузне Србије. То је засводјена висија од 1200 до
1300м нв, са које се издижу заобљене планине и до 1900м.
Са западне стране је стрмо засечена раседно ерозивним
одсецима. Власина и Крајиште су покривени глиновитим наносима
а подлога је од кристаластих шкриљаца са интрузијама гранита
родопске масе. Источни део слива Ј Мораве се на северу граничи
са Балканском Србијом линијом Руј, Бабаичка гора, Селичевица.
Значи ово је родопски крај а громадне планине и котлине
припадају средишњој зони. (Средишња зона се граничи према
источној зони на линији Руј, Бабичка гора, Селичевица,
Сталаћка брда, Буковик; Ресавски хумови, Вршачка брда. Граница
Средишње зоне ка Динаридима је Кукавица, Пасјача, Јастребац,
Јухор, Азањски Вис).
Терен је изградјен од гнајсева али и од магматских стена
са плутонским гранитима и андезитима. Горњокредног кречњака
има у горњој Пчињи.
У морфологији регије издвајају се: планине, котлине које
су испуњене терцијарним седиментима, површи које достижу
највише 1750м, речне долине.
Власина је микрорегија у сливу истоимене реке, укључујући
Лужницу са Бабушничком котлином, док је Крајиште микрорегија
измедју Власинског језера, Босиљграда и границе са Бугарском
(она се на северу наставља на Знепоље).
Бесна Кобила /1922м/ је највиша планина субрегије. Са
северним Верденикомн и Стешером чини разводје измедју Ј Мораве
и Струме. Врло је рудоносна (галенит, олово и цинк) јер јој је
градја углавном од магматских стена.
Руј /1706м/ граничи громадне од балканских планина.
Северно од Власотинца се запажају трагови вулканских
ерупција. Еруптивних појава има северно од
Сурдулицеграндиорити чине једну масу дугачку 30км, која
обухвата варденик и делове Чемерника, Бесне Кобиле и Црног
Врха.
У рељефу Власине истиче се лактасто скретање реке и
долине Лужнице код Бабушнице као последица пиратерије. Она је
најпре текла од СЗ ка ЈИ, а река Љуберадја је пробила обод
Лужничке котлине, усекла пробојницу, зашла у котлину и
оријентисала Лужницу ка западу.

- 62 -
 Власинско језеро /12км2/ је највише вештачко језеро на
1195м. Настало је у удубљењу некадашњег Власинског блата ,
подизањем бране на истеку реке власине. Вода језера пада са
висине око 900м у долину Врле, покреце електране и отиче у Ј
Мораву.
Власина /70км/ је река која истиче из Власинског језера.
Поднебље је субпланинско. Средња годишња температура на
власини је 7,3. апсолутно минималне температуре се спуштају
испод -32. количина падавина није велика Босилевград 620мм,
Власинско језеро 950мм.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

У овом дели живи највећи број албанског (Прешево 9%) и

бугарског (Босилеград 73%)становништва у ужој Србији. Природни
прираштај износи 45 ст/км² и мањи него у суседној Топлици и
Јабланици. У Општини Црна Трава има 20 насеља и сва места су
депопулациона. Становништво се претежно бави печелбарством јер
је крај привредно слабо развијен. Печелбарством се баве
познати мајстори из Лужнице и Црне Траве. Ови крајеви су
насељени 70 % становништвом шопске, косовскометохијске и
власинске струје.
У овим крајевима нема већих насеља, а она су разбијена,
махалијског типа. Од 230 насеља 6 су варошице. Највећа су
Власотинце, Сурдулица, Босилеград, Црна Трава и Трговиште.
Власотинце се налази на прелазу планинске Власине ка
лесковачком крају. Пољопривредно земљиште обухвата 55 %
територије,а ту су и шуме и водни ресурси. У структури
привреде Власотинце највећим делом учествује индустрија
(текстилна, дрвна, метална, индустрија грађевинског
материјала, графичка и индустрија алколних и безалкохолних
пића) грађевинарство, занатство, трговина и угоститељство.
Сурдулица има пољопривредне потенцијале на плодним пољима,
сточарске на планинским пашњацима. Воде су вредан потенцијал
које су искоришћене за ХЕС Власина и фабрика воде „Роса“. У
граду се налази фабрика машина и ливница челика, фабрика ауто
делова, фабрика минералне вуне.
Црна Трава се у турско доба звала Каракас. Црнотравски
печалбари су познати као градитељи-зидари, а некада су се
звали Дунђери. Становништво је већинско српско 90%. Град лежи
у средишту Власинске висоравни на 950 м нв. Насељавање овог
краја вршено је са Рашке и Копаоничке области. Територија је
позната по старим рударима који су вадили гвождје.

- 63 -
ПРИВРЕДА

Привреда је веома слабо развијена. Становништво се бави

земљорадњом, сточарством и печелбарством. Земљорадња је
највише заступљена у Бабушничкој котлини у којој живе
лужничани, та котлина је плодна и добро саобраћајно повезана.
У општини Црна Трава је 80% пољопривредних површина под
пашњацима.
Од привредних грана већи значај има шумарство на високим
планинама али и рударство. Шумарство је значајно на Бесној
Кобили и на осталим планинама. У околини Сурдулице су
откривене руде волфрама, олова, цинка, кобалта и бизмута. Ту
су и налазишта молибдена у широј зони од Мачкатице до Криве
Феје. У Бесној Кобили надјен је графит и фосфат. Код
Босилеграда има бакра.
Један од првих енергетских објеката била је хидроелектрана на
Власини. На висини од 1204 м на месту Власинског Блата,
подигнуто је језеро. На овај начин скупљене су воде и скренуто
отицање Власине ка Врли, у чијој долини су изградјене 4
хидроцентрале, Врла 1-4 јачине 119 МW. Хидроелектрана је
подигнута код Владичиног Хана 1974. године. У структури
привреде Власотинца, највећим делом учествује текстилна,
дрвна, метална, индустрија грађевинског материјала а ту је и
индустрија монтажних кућа. У Босиљграду је значајна
прехрамбена индустрија а околина града је богата мрким угљем и
графитом.
У овом крају се налазе и каменоломи који су база за развој
индустрије градјевинског материјала, као и дрвна индустрија.

- 64 -
 МЕТОХИЈА
ПРИРОДА

Метохија је типска, јасно ограничена и морфолошки

индивидуалисана котлина. Име Метохија је настало од речи
„метох“ што значи црквено имање ( у средњем веку многа села
су била метох појединим манастирима). То је планинско-
котлинско-долинска макрорегија И мезорегија југозападне
Србије.
Површина котлине је 4684 км², док њено дно лежи релативно
ниско на 350 до 450 м апсолутне висине, и ниже је од дна
Косовске котлине. Дно котлине је доста неравно са пречником 60
км. Дужина јој је измрдју Истока и Дјеравице 47 км а измедју
Истока и Призрена 68 км. У средњим деловима котлине из
неогених наслага избијају серпентинске масе и кредни кречњаци
у виду острвских узвишења Планина Милановац,
Гребничка планина, а са дна Дјаковачког дела дижу се
серпентинске купе- Црмљанска Чука 701 м и Бабај Лоћ.
Јужни део котлине изградјен је од палеозојских шкриљаца,
који су убрани и испресецани раседима. Измедју њих су
укљештени тријаски кречњаци а има и габра. Скрашћених кречњака
има на Коритнику и Паштрику. Планински масив јужно од Паштрика
и Јуничке планине као и планина Русалија северно од Пећи
састоји се од серпентина. За серпентинске масе везане су
хромне руде које се највише експлоатишу у Деви. Проклетије су
изградјене од мезозојских седимената. Дно котлине је покривено
неогеним лапорцима, глинама и кречњацима преко којих леже
речни седименти и морски наноси.
Метохија је спуштена дуж раседа на сутоку Динарида и
Шарида. Она је једна од три велике котлине на тектонској
сутоки друге две су под водом Скадарска и јужно Јадранска.
Она се састоји од Пећко-Источке котлине на северу (кружни
облик), Дјаковачко-Ораховачке у средњем делу (динарског
правца) и Призренско-Суворечке на југу (са правцем пружања си-
јз). У морфологији котлина издвајамо алувијалне равни река
измедју којих се налазе речне и језерске терасе.
Метохија је спуштена током савске фазе алпске орогенезе у
олигомиоцену( пре око 23 милиона година). Спуштање је
настављено о чему сведоче рецентни раседи, . Најдужи је
меридијански Пећко-Дечански расед. Меридијански је и Дримски
расед. Динарско пружање има Дјаковачки расед, а упореднички
Источки расед. Средином котлине се пружа дужи расед од
Ереничке Чуке до Црмљана.
У току неогена котлина је била испуњена језером, које је
комуницирало са Косовским језером. Језерски седименти и слаби
абразиони трагови су очувани по ободу котлине до 1010 м.
Језеро је изчезло после средњег плиоцена, када се на појавио
ток Белог Дрима који је покупио воде са планина и усекао
епигеније (које су се јавиле пошто су Бели Дрим и притоке
потекли у језерској равни, преко 700 м).

- 65 -
 Епигенетских клисура има 12- домна епигенија Белог Дрима у
кречњачком брду Градишу, код Швањског моста (450 м дугачка и
90 м дубока), домна код Црмљана (701 м), ивична на источној
страни Паштрика са висином 520 м. Затим епигеније Призренске
Бистрице, Дечанске бистрице, Мируше и Клине.
Усецање Белог Дрима је ненормално. Његово врело је на 580
м н.в. и ниже је од највишег дела епигеније у Црмљанској чуки
701 м. Наиме, врело је наставак 10-ак км дугачког подземног
тока у радавачкој пећини са извором на 2000 м.
Јован Цвијић пише да су Проклетије, за време ришке и
вирмске глацијације, биле изложене глацијацијом јачом од
данашњих Алпа. Снежна граница на Проклетијама је била на 1550
м, а на Шари на 1700 м апсол висине. На Проклетијама су
постојала четири ледника: Плавски (спуштао се ка северу),
Пећки (ка истоку), Дечански (долином Дечанске Бистрице) и
Рожајски (долином Ибра).
Пећки ледник кретао се долином Пећке бистрице, 25 км кроз
Руговску клисуру. Спустао се до Метохије где је на 600 м
наталожио чеоне морене високе до 600 м и дебеле 260 м ( за њих
Цвијић каже да сунајмоћније морене на Балканском полуострву).
Спојио се са Сушићким ледником и створио супдолински ледник са
6 км и дебеле наслаге морена.
Дечански ледник је се кретао долином Дечанске Бистице на
дужини 20 км и наталожио је ивичне морене.
Најчешци облици плеистоценских ерозија у планинском
простору су цирковии валови. Циркови су заступљени нпр. У
Строчкој планини цирк Рзничке рупе и Штавица док група од 5
циркова окружује врх Дјеравице. На Проклетијама има и циркова
великих до 6 км (днои цирка Шкврла широко је 2,1 км). Део Шаре
измедју Љуботена и Враца је био под ледом. Николић је овде
пронашао 40 циркова и 16 циркних језера на висинама до 2440 м.
Познатији циркови су Кар Никола, Бабин Гроб.
Боривоје Ж Милојевиц каже да је долина Пећке Бистрице
непредставља валов већ је то флувиоденудациона творевина
изградјена највећим делом у кречњацима. Призренска Бистрица је
усекла Дувску клисуру, у чијем је наставку река изградила
макроплавину са висинском разликом од 65 м где лежи Призрен.
Крашког рељефа има на Проклетијама и на Паштрику (која се
одликује градјом од мезозојских кречњака). Шкрапа највише има
у Копривнику и Жљебу и ребрастог су облика и углавном се
налазе на благо нагнутим крашким површима. Краса има и у
унутрашњости котлине (крас Милановца, Опоља, Мируше).
Најпознатија је Радавачка пећина која се налази у продужетку
врела Белог Дрима, који савладјујући пад од 1500 м подземно
тече 10 км. У њој се истичу 4 подземна језера као и 25
травертинске каде, 2 дворане и 2 галерије. У кањонској долини
реке Мируше се истиче пећина Уљарица. Пећина Душ има 15
језераца.На уласку у Руговску клисуру Карамаказ, док је са
десне стране Бистрице, у подножју Губавца, Маркова пећина. На
Копривниоку је Мечкина печина.

- 66 -
 Бели Дрим, је најдоминантнији ток, који извире северно од
Пећи у близини села Радавац. Настаје из два изворишна крака
која се спајају нешто узводније од водопада Бели Дрим висок 25
м. На левом извориштом краку налази се хидроелектрана Радавац
која се користи за потребе Пећи. Његова дужина од изворишта до
Врбице на 270 м где напушта нашу земљу износи 156 км. Река има
бројне проширене и сужене делове па је његова долина
композитна. Проширења се налазе од села Радавца до села
Трстеника и тај део се назива Велики Луг. Други шири део се
налази од Великог Луга до места Долово. Клисураасти део је од
села Долова до Храмовника који је усечен у серпентинској маси
Козника. Од Храмовника па до села Нашецје ново проширење и ту
се налази најнижи део Метохије. Од села Нашеца до изласка из
наше територије Дрим је усечен у кречњачке креде.
Пећка Бистрица извире под именом Бјелуха испод Старца на
2243 м. Дужина му је 62 км и улива се у Бели Дрим код Доње
Грабанице. Њена долина је композитна са полиморфним и
полигенетским облицима рељефа. Састављена је од два котлинска
проширења (Кућиште и Дрељ) и три клисуре.
Дечанска Бистрица извире испод Пасијег Врха на 2281 м.
Дужина реке је 53 км. На њеној главној притоци Кожњарској
Бистрици налази се истоимена ХЕ снаге 6 МW.
Ереник је река која извире из ледничког језера испод
Дјеравице а улива се код Швањског моста у Бели Дрим.
Источка река је лева притока Белог Дрима извире у подножју
Мокре Горе. У њеном изворишном делу налази се ХЕ Исток.
Мируша настаје од два изворишна краја испод Црнољеве. Њена
долина се одликује сужењима (кањон Мируше код села Бубље) и
проширењима. У доњем току реке измедју Козника и Гребничке
планине, кањон Мируше са 13 језераца који се постепено
повезују и дају дивне слапове и водопаде.
Призренска Бистрица има композитну долину са проширењима
код села Мушникова, Богошевца и Речана а низводно од овог села
је узани део реке до Призрена.
У метохији су Проклетијска језера, на Мокрој планини је
мало беримско језеро и крашко Опољско језеро, које лежи у
најнижем делу котлине.
У Метохији постоје утицаји јадранске климе (долином
Дрима). Умерено континентална клима влада у планинском појасу
од 800-1400 м апсолутне висине. У Метохијској котлини јавља се
жупна варијанта умерено континенталне климе као последица веће
заштићености од продора хладног ваздуха. Годишња количина
падавина опада од запада ка истоку тако да је највећа количина
падавина у региону Јуничке планине и Паштрика где има и до
1350 мм талога, снежни покривач се задржава до 40-60 дана.

- 67 -
 Метохијски крајеви- Пећки подгор је брежуљкасти део испод
Жљеба и Мокре Горе, северно од Пећи. Ругово се простире око
средњег и горњег тока Пећке Бистрице са шиптарским
становништвом и препознатљивим фолклором. Хвосно је западни
одео обода измедју Пећке и Дечанске Бистрице. Његов нижи део
је раван око Белог Дрима. Преководе је средишњи део
Метохијеизмедју Белог Дрима и Пећке Бистрице, има 25 насеља.
Прекорупље је источни део измедју Подрима, Подгора, Дренице и
Лапушника и то је област слива доње Клине и Мируше са 40
насеља. Река се пружа од Дечанске Бистрице до Дјаковице.
Дримски Луг је средишњи део Метохије од Белог Дрима до
Дечанске Бистрице. Љешански Луг је у долини Пећке а Барански
Луг у долини Дечанске Бистрице. Хас се простире од Дјаковице
десном страном Дрима. Подрим је долина Дрима од Прекорупља ка
Призрену, са центром у Ораховцу. Призренски подгор је измедју
Подрима, Призрена и планине Црнојеве, са центром у Сувој Реци.
Опоље је жупа са 16 насеља у изворишту Плавске реке, која је
на западу затворена Коритником а на истоку Шаром.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Сматра се да је регија настањена још у време палеолита.

Из касног неолита се помињу насеља винчанске културе, Ракош И
Рудник, у подножју Мокре планине. У близини Суве Реке код
Призрена на локалитету Широко пронадјени су предмети из
бронзаног доба. Римска насеља су откривена код Клине И у
Поповљану.
Српска средњевековна држава је се формирала у 11.веку а
до краја 12.века се продужила на југу до Липљана. Из средњег
века је Душанов град у Призрену, манастире Пећка Патријаршија
13.век, манастир Дечани (Стефан Урош ИИИ), Богородица Љевишка
(краљ Милутин 14.век), Свети Архангели (цар Душан 14.век).
Становништво Метохије је неравномерно распоедјено по
реонима. У планама (Ругово или Шар планина), је најмањи
популациони раст. Густина насељености је велика око 120
ст/км2. највише је албанаца више од 85%, док је срба око 10%.
Највише албанца је било у Дечанима, Ораховцу И Дјаковици.
Пећ је насеље на изласку из Руговске клисуре. Помиње се
почетком 13.века у средњевековној Србији И тада је био
значајан трговачки центар. На северној страни је брдо Јарина а
на јужној брдо Карагач. Патријаршија, има три цркве, је
проглашена 1346.године, у Скопљу. Водећу улогу индустрије
имају фабрике конфекције, крзна И обуће. У граду је И фабрика
аутоделова, циглана И производја мермера “Оникс”.. Пећ има И
јаку шумску привреду (23000ха). у граду се налази
пољопривредни комбинат са фабриком шећера И алкохола. Из
турског периода очувана је Јашар-пашина кула.

- 68 -
 Призрен је подигнут на плавине Призренске Бистрице, на
изласку из Дувске клисуре. У римско доба се звао Теранда а у
византијско Теранда.Био је престони град за време цара Душана
И Уроша. У граду је задужбина цара Душана, св. Архангел
Михајило И у њему је сасхрањен 1355.године. издваја се фабрика
за конзервирање воћа И поврћа, фабрика коже, обуће И свилених
тканина. У клисури је горњи град Вишеград И мост цара Душана.

Дјаковица датира из 17.века када су овде подигнути темељи

Хадум дзамије. До другог светског рата овде је постојала само
циглана И хидро електрана а потом се подижу фабрике конфекције
И трикотаже. У граду је фабрика електромотора. Ту је И рудник
хрома “Дева” из 1930.
Ораховац је центар пољопривредног Подримља. Он се развио
на подножју планине Милановац. Први пут се помиње у повељи
цара Душана где се описује као метох манастира Хиландара. У
граду је индустрија пластичних маса “18. Новембар”.

ПРИВРЕДА

У Метохијској котлини највише је заступљена пољопривреда

због добрих физичко-географских услова и шумска привреда ( под
шумом 38% ), док је збатно мање распрострањена индустрија.
Метохија је у економском али и у културном погледу била
најзаосталија област у земљи. После другог светског ратавршена
је аграрна реформа. Пољопривреда је модернизована изградњом
мрежом канала који разводе воду Белог Дрима и његових притока.
У структури пољопривредних површина преовладјују оранице и
баште 43%, сличан проценат је под пашњацима , затим око 10% је
под ливадама, виноградом и воћњацима. Највише се гаје жита 80%
затим крмно, повртарско и индустријско биље. У новијој
пољопривреди већи значај имају хибридни кукуруз и високородна
пшеница. У околини Пећи и Дјаковице зу знатне површине под
поврћем- пасуљ, паприка и парадајиз. Од индустријског биља
гаји се дуван и шећерна репа. Воће се највише гаји око Пећи и
Дјаковице и у Призренској котлини- шљиве јабуке (султанке).
Виноградарство у Призренској котлини је традицијоналног типа.
Занатство је цветало у 18. и 19. веку а најчувеније су
биле кујундзије из Призрена, Пећи и Дјаковице. Од индустрије
је најзначајнија прехрамбена (фрабрика шећера у Пећи, фабрика
за прераду воћа у Призрену, алкохолних пића у Сувој Реци),
текстилна ( фабрика свиле и трикотаже у Призрену) и кожна
индустрија, градјевинског материјала (мермерни комбинат у
Пећи).

- 69 -
 У Метохији је ХЕ у Призрену, Пећи (Радавац), Кожњар 6,5 мw
у долини Дечанске Бистрице, Диканце у кањонској долини Бродске
реке, Жур у Опољу а ТЕ је у Дјаковици 1,3 мw.
Од руда се експлоатише хром у рудницима Дева и Бабај Бокс,
у дјаковачкој серпентинској зони. У Метохији се налази моћни
лигнитни слој дебљине 35 м- код Призрена рудник Ћонај. Код
Жура има мрког угља. За украсни камен се користе зелени и црни
серпентин код Ораховца и Дреновца.
Крај је саобраћајно доста важан што доказује период
римљана и тадашњи скадарско косовски друм- Виа де Зента.
Постоје две пруге, Пиштине Пећ и Метохија- Призрен.

- 70 -
 КОСОВО
ПРИРОДА

Косовска котлина је морфолошка целина, тектонска потолина

тј. тектонски ров меридијанског правца дужине 84 км измедју
Звечана и Качаника. Највећа ширина котлине измедју Приштине и
Зенице је 15 км. Котлина се налази на надморској висини до 570
м док је површина њеног дна 950 км².
Под појмом Косово подразумева се Велико Косово или право
Косово, Мало Косово и Сиринић. Ту је и Дреница и косовско
Поморавље.
Котлина је од Метохије одвојена Дреницом, Неродимском
планином и Црнољевом (која има изглед површи високе 1000 м,
изградјена је од серпентина и горњекредних кречњака), а од
јужног Поморавља планином Жеговцем, Козником и Гољаком.
Косовска тектонска потолина је настала после изразитог
убирања ободних делова Косова у олигомиоцену. За процес
раседања и младјег спуштања везане су ерупције андезитско-
дацијских маса по ободу котлине.
Косовска котлина је отворена на северу долином Ибра, на
југу Качаничком клисуром Лепенца, а на североистоку долином
Лаба. Котлинско дно је представљено плодном равницом реке
Ситнице и то је Косово поље, чија равница заузима 80%
поља.Велико Косово је долином Лаба спојено са малим Косовом а
ниском преседлинмом на истоку са долином Бибначке Мораве.
Пространи део од Вучитрна до Урошевца је право Косово, док је
мањи део јужно од Урошевца Паун Поље.
Косово се одликује разноврсном геолошком грађом. Старије
стене, састављене од кристаластих шкриљаца и гранита се
појављују у североисточном делу Косова. Пермо- тријаски
карбонати, филити захватају северне деливе котлине и они су
били излозени магматизму. У околини Косовске Митровице и
Приштине запажају се вулкански облици палеовулканске купе
Звечана ( у окуци Ибра), Велетина (изнад Јањева) и Мркоњског
Виса (на изворишту Јабланице). За Горњи Миоцен Плиоцен везује
се формација лигнита насталог из акумулација у седиментим
басенима док су холоцене наслаге наноси формирани распадањем
стенског материјала и алувијални речни материјал.
После стварања котлине овде је настала дуга језерска фаза,
о томе сведоче моћне наслаге језерских седимената и
распрострањена налазишта угља. Косовско језеро је преко
Преполца комунирало са Топличким заливом а преко Качаничке
клисуре са Скопским неогеним језером. Воде језера нестале су у
плеистоцену. Косовско неогено језеро имало је бифуркацију ка
воденим масама ка северу и ка југу, па се на планини Црнољеви
налази и сада хидрографско разводје измедју Црноморског и
Егејског слива- Дрманска Глава 1364 м.

- 71 -
 Мало Косово је дугачко 25 км а широко 12 км, то је
тектонска творевина, виша од Великог Косова, на 640 м
апсолутне висине. Од Великог Косова је одвојена пречагом у
којој је усечена клисура Лаба код Доња Љупча. Пружа се до
Преполца, преседлине на 875 м.
Дреница је ниско побрђе Космета раздваја Косовску и
Метохијску котлину. Њој припада земљиште у сливу реке Клине,
притоке Белог Дрима, и у сливовима Дренице и Седларске реке.
Река Дреница тече ка северу и пресеца планинску пречагу
Чичавице и Голеша. У рељефу овог краја се истичу површи од 600
и 680 м које су рашчлањене речним долинама. Планина Дреница
изградјена је од шкриљаца и серпентина и има изглед била
висине 1094 м.
Сиринић лежи у северној подгорини Шаре. Он комуницира са
суседном Шарпланинском Средском жупом у сливу Призренске
Бистрице, преко превоја Превалца 1515 м. Сиринићка Жупа се
простире по падинама Шар планине и њених обронака Ошљака,
Островице, Студенице, Жар и Језерске планине. За време
плеистоцених глацијала са Шаре сеспуштао Сиринићки ледник
дужине 7 км и он је наталожио флувиоглацијални материјал.
Хидрографска мрежа Косова гравитира ка Црноморком и
Егејском сливу.
Ибар убрзо по уласку у котлину напушта Косово низводно од
Косовске Митровице. Код овог града Ибар чини изразити лакат
који је објашњен од стране Цвијића, пиратеријом- доњи Ибар је
пробио разводје код Дрена и каптирао рожајски Ибар некадашњу
отоку Косовског језера.
Ситница је главна река Косова. Она јако меандрира и помера
се уз леву, западну страну корита. Стара корита се распознају
код Вучитрна где се преко једне мртваје налази највећи мост на
Косову- Војиновића мост. Она одводњава највећи део котлине ка
Ибру, при поводњу се излива и плави алувијалне равни. Ушће у
Ибар је код К. Митровице.
Јужни део Косова одводњава Неродимка пореко Лепенца ка
Вардару.
Лепенац је лева притока Вардара, у горњем делу протице
кроз неогену котлиницу Сиринић, прима Неродимку и лактасто
скреће ка Скопској котлини измедју Шаре и Скопске Црне Горе,
Качаничком клисуром. Клисура је усечена у мезозојским
кречњацима и шкриљцима. Најужа је измедју варошице Качаника и
Дјенерал Јаноковића, у дужини 12 км. У северној, ужој половини
разликујемо шири и виши део који је изградила језерска отока,
и нижи део који је усекао Лепенац упостлакустријској фази.
Назив је добила од качака, турака који су пљачкали трговачке
караване на овом месту.

- 72 -
 Неродимка је имала бифуркацију , код Урошевца на 578 м.
Изворишне краке чини мала и велика река која се код Неродимља
спајају у једну реку. Низводно од села река се рачва, један
крак иде ка североистоку а други ка југоистоку. Североисточни
крак се поново рачва код места Теразије- делом отиче ка северу
ка Ситници /Црно море/, а јужним краком се спаја са
југоисточним краком Неродимке и улива у Лепенац /Егејско
море/. Раније се северни крак разливао и стварао баре, медју
којима је Сазлија била највећа али је прокопавањем канала бара
је нестала.
На Косову се налази неколико комулација- Батлавско језеро
у долини Батлаве, на 600 м н.в., леве притоке Лаба, изградјено
за потребе термоелектрана; Грачаничко језеро, у долини
Грачанке снадбева водом Приштину; Газиводе језеро на Ибру је
највећа вештачка акомулација.
Медју превојима највиши је Превалац 1515 м, на путу
Сиринић Средска, познатији је Преполац измедју Малог Косова и
Топлице. Преко њега је водио трговачко стратегијски пут, затим
асвалтни пут Ниш- Приштина, па миграциона струја са КиМ као и
погранична постројења. Мало Косово и Топлицу повезује и превој
Мердаре са тунелом на прузи Прахово-Пећ. Значајни су ипревоји
Биба 583 м и Лабљане 824 м, ка Јужном Поморављу као и превој
Дуље на путу из жупе Штимље ка Призренском Подгору.
Косово има углавном умереноконтиненталну климу. Косово
поље се одликује степском климом а планине по ободу
субпланинском. Падавине су током године равномерно
распоредјене а годишње падне 650 мм талога, док обод котлине
прима око 730 мм.

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Косовска котлина је одавно настањена. О томе сведоче

праисторијска насеља код Приштине (Доња Брњица)и код Косовске
Митровице (Карагач). Илирска племена на територији Косова
налазе се од 2. миленијума пне, од којих су најзначајнији
Дарданци. Римљани освајају ову област 160. године нове ере и
од тада је део римске провинције.
Први преци Срба су почели да насељавају Косово око 5.
века. Срби из Рашке продиру на Косову највише у 12. веку и то
из Рашке. У току ратовања са византијом ширила је се и српска
територија. Тежње првих српских држава, Дукље и Рашке, биле су
усмерене према Косову и Метохији.
Рашки жупан Вукан је освојио Звечан, из њега јевршио
походе ка Липљану. У 13. веку Косово је већ било прикључено
српским поседима, а наредних два века срби граде и бројне
задужбине. Пре доласка турака Косово се добро развија због
значајног рударства и сточарства. Рудник Трепча се помиње од
1303. године као налазиште олова и сребра, док је и рудник
сребра и олова Ново Брдо такодје из тог доба. За време
постојана српских држава од 12. до 15. века већина
становништва је било српске националности.

- 73 -
 На Косову пољу се 1389. године одиграла Косовска битка, у
којој су Срби доживели пораз. Тиме се Турцима отвара пут за
освајање Балканског полуострва. Између 1371 и 1398 године
Косовом и Метохијом је владао Вук Бранковић, господар Косова и
Дренице, који 1389. године постаје турски вазал. Косово остаје
под влашћу српске Деспотовине до 1459. године, кад пада под
турску власт.
Градови су се на Косову развијали су се у са трговином,
занатством и рударством. Најзначајније рударско место, али и
средиште трговине, било је Ново Брдо и рударски центар Јањево.
Између 1459 и 1912 године, Косово и Метохија је било у
саставу Османског царства. Током турске владавине био је
формиран Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Призрену, а
потом у Скопљу. Јован Цвијић је сматрао да појам Стара Србија
покрива скоро целу област косовског вилајета који је пред
Балкански рат обухватао Косово, Метохију, Горње Полимље,
Гусиње, Љуму, северну Македонију до Велеса и источну
Македонију са целим сливом Брегалнице.
За време тутака срби су се непрестано исељавали ка северу,
у данашњу Шумадију, Срем, Мачву и Војводину. Веће промене
етничке структуре становништва настале су крајем 17. века,
када се после повлачења аустријске војске, због порза код
Качаника, ка северу повукло и српско незаштићено становништво.
С друге стране, Албанаци су се досељавали из планинске и
сиромашне северне Албаније. То су догађаји познати под именом
Велика сеоба Срба под вођством Арсенија ИИИ Црнојевића.
Нови сукоб између Аустрије и Турске (1716-1718.), завршио
се Пожаревачким миром. Граница је постављена на Западној
Морави. Исламизација Србије је тад највише узела маха на
Косову.
Највише албанског живљаима има у општинама Качаник,
Србица, Подујево, а бројнији српски живаљ имају општине
Приштина, Косовска Митровица, Гњилане, Урошевац. Сиринић је
стара средњевековна жупа са већим бројем албанаца на југу и
срба у горњем Сиринићу.
Поразом српске војске у Првом светском рату 1915. године,
аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а
бугарске јужни. После пробоја Солунског фронта 1918. године,
Косово у октобру заузимају јединице српске 2. армије, и
подручје нешто касније улази у састав новостворене Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца.
Приштина је средњевековна престоница српских велможа (Вука
Бранковића), стара трговачка варош и турска касаба.подигнут је
у долини Приштевке на 600 надморске висине. За време Римљана
зове се Вицианум, а под садашњим именом спомиње се од 13.
века. Обнавља је у 6. веку византијски цар Јустинијан и назива
Иустиниана Сецунда.

- 74 -
 Споменик на Газиместану- висок 25 м, манастир Грачаница
који је у 13. веку подигао краљ Милутин и Муратово турбе
обележавају, у близини Приштине, место где је вођена Косовска
битка. У граду је и царска џамија. Град има 13 фабрика а близу
је аеродром и јадранска магистрала. У граду се развила
графичка индустрија, градјевинског материјала и фабрика
амортизера. Град пијаћом водом снадбева Грачаничко језеро. У
околини града су рудници олова и цинка Ајвалија и Кижница,
рудник магнезита код Вучитрна, рудници лигнита код Обилића.
Косовска Митровица је град на 496 метара надморске висине
(ушће Ситнице у Ибар). Име Митровица потиче из 14. века, по
Светом Димитрију Солунском. На простору града нађени су
трагови рударења из доба неолита, а у 6. веку византијски цар
Јустинијан И гради тврђаву Звечан. Као рударски град- Трепча,
спомиње се 1303. године. Град -дворац у другој половини 13.
века је припадао жени српског краља Стефана Уроша И, Јелени
Анжујској. Данашњи град се први пут помиње као Дмитровица
средином 15. века. Име је потекло од локалне цркве св.
Димитрија. Поред рудника Трепча, у Звечану постоји топионица
олова и цинка, а у самом граду међу већим предузећима
издвајају се Фабрика суперфосфата (вештачка ђубрива и сумпорна
киселина) и Фабрика акумулатора "Трепча".
Урошевац (старији назив: Феризовић) на надморској висини
од 573 метра у подножју планине Шара (1923 метра), у долини
реке Лепенац. Град има индустрију уља, намештаја и дувана.
Гњилане је центар косовског Поморавља. У доба владавине
цара Стефана Душана Силног град се звао Ружица. У центру града
је споменик Кнезу Лазару.
Вучитрн је подигнут на простору римског Вицијанума (лат.
Витианум), док се сам град се развио око српске средњевековне
тврђаве. У првој четвртини XВ века у њему се налазила
престоница Бранковића а данас је ту и Војиновића мост преко
реке Ситнице на старом караванском друму који је повезивао
Дубровачку републику са Скопљем, потиче са краја XИВ века.
Близу града је црква Самодрежа.

ПРИВРЕДА

Косово је пољпоривредни али и велики рударски реон.

Косово је познато по лежиштима лигнита са наслагама 1,5
милиијарди т.угљоносни слојеви се простиру на дужини од 40км.
Косовски угљоносни басен се налази у зони од Качаника и
Урошевца, преко Липљана, Приштине и Вучитрна до Митровице на
северу. Прва истрживања су вршена током 1920. у близини
Косовског је дренички и Метохијски басен. Обиље угља је база
за рад термоелектрана код Обилића. У близини је и Ибарски
басен мрког угља. Косовско неогено језеро наталожило је поред
глине и песка, огромне наслаге дрвета.

- 75 -
 Косово је познато и по рудницима Кижница код Приштине-
олово и цинк са резервама око 10 милиона т. Оловоцинкани
рудник је и Ајвалија код Приштине и њене руде су у вези са
терцијарним андезитским ерупцијама. Олово се добија из руде
галенит а највеци оловни рудник је Трепча код Косовске
Митровице.
Магнезит се вади у руднику Голеш, који је прорадио 1921.
овде се вади и никал. На Косову су утврдјене резерве око 35
милиона т силикатног никла. Код Грачанице су налазишта
кобалта.
Од укупне пољопривредне површине нешто мање од половине
чине пашњаци и ливаде, што даје велики потенцијал развоју
сточарства. Обрадиве површине су по котлинским равнима и
речним долинама. Највише се гаје кукуруз и пшеница док је воћа
и винограда мало.
Индустрија је распрострањена у Вучитрну са фабриком
поцинкованог лима хемијском индустријом градјевинском
предузећу „Косово“. Фабрика дувана и текстила је у Гњилану. У
Приштини се развила графичка индустрија, градјевинског
материјала и фабрика амортизера.

- 76 -
 ЦРНОГОРСКО ПРИМОРЈЕ

ПРИРОДА

Црногорско Приморје је Јадранска макрорегија и мезорегија

ЈИ приморја. Уски појас измедју Грбаљског гребена и Бојане
пружа се динарски дуж мора, са ширином од 2 до 3 км И назива
се Паштровићко-улцињско приморје или Црногорско приморје у
узем смислу. Припадају му и приморске планине Румија и
Суторман,које се дизу недалеко од морске обале.
Басен Јадранског мора је издужена депресија правца си-ји.
Средином терцијара у еоцену море је надирало на рачун копна о
чему сведоче седименти. У олигоцену се јавила регресија
Јадранског мора, док је у миоцену И плиоцену линија је
поомерена ка истоку а у току плеистоцена обалскалинија се
често колебала.
За време глацијала море се повлачило, речне долине су се
продужавале а синлинале су постале суве. У постглацијално доба
услед влажније климе И епирогених покрета море је потопило
ниже делове.
Обалска зона је изградјена од кречњака иза које се налази
флишна зона. Цела обала од Будве до Спича се одликује
клифовима од тријаских кречњака чији слојеви падају ка копну,
док су главе окренуте ка моруИспред обале нема острва,
абразија је зашла 120 м у флишну зону И створила полукружне
затоне са кречњачким ртовимаи ниским песковитим жаловима. У
овом делу Јадранског приморја су Будвански и Барски залив и
затони Петровца, Лучица, Буљарице, Улциња и др. У флисним
стенама развиле су се и ниске приморске заравни - Буаванско,
Буијарицко, Барско и Улцињско поље са Шашким језером и
Зогајским блатом. Интересантан облик акумулације представља
пешчана превлака (томболо), која спаја континенталну обалу са
нексаасњим острвом Свети Стефан, сада полуострво.
У Пастровицко-улцињском приморју дизу се три планине.
Румија(1 595 м) се дизе у заледју Барског поља и над
Скадарском потолином. Динарска крецњачка планина је са голим
гребеном и дубоком преседлином у њему (на 905 м;пут Бар-
Скадарско језеро), а поагорина јој је шумовита. Румија се
према северозападу наставља у Суторман преко чије преседлине
844 м води пут Бар-Вирпазар). Северозападно од Сутормана је
планина Созина (954 м).
Црногорско приморје има медитеранску климу,због јужног
положаја и близине Средоземног мора.

- 77 -
СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Паштровићи се први пут помињу 1355. као властела у служби

цара Душана, када је цар послао Николу Паштровића на
посланство у Дубровник. У средњем веку су имали аутономну
територију. У три општине ове микрорегије (Бар, Будва и Улцињ)
живи просечно 110 становника на км2 и то је најнасељениоји
крај ЦГ. Поред бројних црногораца овде живе Албанци, Срби,
Муслимани.
У Паштровићима живи 11 племена. Они су имали развијену
племенску организацију око које су се формирала племена у 17.
веку. Она су потицала из властелинских породица из старе
Србије. Водили су борбе са млечанима. У њима се истакао Балша
ИИИ који је подигао манастир Св. Николе. Под Млечанима остају
до краја 18. века. Средиште Паштровића био је Св. Стефан који
је основан у 15. веку.
У овом делу Цг налази се 155 насеља.
Бар- ( грчки се звао Антибарис а латински Антибаријум, док
се српски назив први пут помиње у биографији Стевана
Првовенчаног), његови најстарији становници су Илири а од
1183. улази у састав Немањићке државе. За време Турске
владавине 1571-1878 вршена је исламизација српског народа. У
11. веку ушао је у састав Зете и био престоница зетске државе
кнеза Војислава. Чине га Стари и Нови Бар удаљени медјусобно 5
км. Стари Бар је порушен у рату Цг и Турске а његове зидине
штрче на обронцима Румије.Нови град се простире уз брдо
Волујицу. Град има индустију флашираних сокова и пива, фабрику
сапуна. Околина је позната по маслињацима старим 2000. година.
Улцињ- је најјужнији град јадрана. Сматра се да су га
основали Илири и тада се звао Колхинијум (порушен земљотресом
444.), а звао се и Олциниум. Након поделе римског царства
припао је провинцији Превалис. Њега су обнављали цар
Јустинијан, Немањићи и Балшићи. У својој историји заузимао га
је Стефан Немања 1183. а био је и престоница зетских
владатра,а у њему је надјено и трагова турске владавине 1571-
1880. поморство града има највише успеха од 17-19 века- чувена
улињска флота. Има фабрику маслиновог уља а у суседном Штољу
је познато ловиште на шљуке.
Петровац- (раније Каштел Лаштва) које се први пут помиње
у летопису попа Дукљанина, је туристичко место са два рудника
и фабриком бентонита. У суседној ували Лучици је добра плажа
са лековитом водом. Амблем Петровца су његова два острва:
КАТИЧ и Св. НЕЂЕЉА на коме је, по предању, један бродоломник
из захвалности Богу саградио црквицу. У заледју је Буљаричко
поље.

- 78 -
ПРИВРЕДА

Укупна површина пољопривредног земљишта у овој регији је

132 000 ха. На ливаде спада 77%, оранице 10%, воће 5%,
виногради 2%. Пољопривреда је развијена у Буљаричком, Барском
и Улцињском пољу која су изградјена од флишних стена и
језерских седимената.
Медитеранска клима погодује пољопривреди, па се овде гаје
маслине и суптропске културе. Општина Бар има највећи део
пољопривредних површина под воћњацима и виноградима (183 ха).
У околини овога града има више хиљада маслинових стабала. У
топлијим деловима најбоље успевају аргуми, највише лимуни.
Мелиоризација око реке Бојане, добијене су површине за тразвој
разноврсних култура, као и 2-3 жетве у току једне године.
Пољопривреда се развила на црвеници.
У овом крају од руда има мангана код Будве; гвождја,
олова, нафте и живе измедју Петровца и Бара. Код Улциња соли и
асвалта. Мангана и живе има код Спича. Код Петровца се налази
рудник алумосиликатне руде монмориопнита. Нафте има код
Булкјаричном нафтоносном реону где једна бушотина достиже
дубину 4440 м. У околини Улциња измедју Зогајског блата и
Бојане , надјена је руда хрома и титана. Неисцрпне резерве
кречњака, лапорца и црвеног боксита су у близини Бара и
Улциња. Улцињ је ипак најпознатији по соланама које имају
површину 8,5 км², подигнуте 1926. године.
У Улцињу постоји фабрика маслиновог уља а у Штоју је
ловиште на штуке. У Новом Бару је најзначајније пристаниште
овој дела Јадрана. Лука Бар је изградјена у интервалу од 1957-
1970.Бару се налази и фабрика за прераду воћа и поврћа, које
се гаји у Барском пољу. Од индустрије ту је и фабрика
бентонита. Град има и фабрику сапуна.
Туризам је важна грана привреде. Његову основу чине: топло
море, лијепе плаже, културно-историјски споменици. Игало је
бања и климатско љечилиште. Од познатијих плажа ту су пешчане
плаже Будве којих има 19 са укупном дужином 38 км (Могрен чине
две песковите плаже дужине 350м; Словенска плажа је укупне
дужине око 1600 м. Пржно је комбинација пешчане и делом
стеновите плаже, дужине 260 м. Ту су још и Јаз, Краљичина
плажа, Буљарице). Улцињске плаже се пружају на 300,000 км², са
дужином 12 км.

- 79 -
 ЗЕТА

ПРИРОДА

- 80 -
СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

У Зети су живела илирска племена Лабеати (од Скадра до

Подгорице и имали су своје насеље Медун) и Доклеати (њихов
град је била Дукља, 3 км од данашње Подгорице).
То је било језгро Дукље, прве црногорске државе с краја
12. века, и касније државе Зете, Балшића од 1360. до 1421.
године.
Дукља је била територијална основа свих фаза државне
организације Црне Горе. Формирана је почетком 7. века на
територији некадашње римске провинције Превалис, под
суверенитетом Византије. Крајем 10. века Византија је Дукљи
дала независност, а њен први кнез постаје Владимир. По
Владимировом убиству у Котору борбу за потпуно ослободјење
преузима Стефан Војислав.
Зета је назив за средњевековну црногорску државу, а први
помен налазимо код византијског хроничара из 11. века. У
својој историји је била под Немањићима, током друге половине
14. и 15. века њомне владају домаће династије Балшића и
Црнојевића. За време црногорске династије Црнојевићи- назив се
трајно користи за државу Црну Гору.
Подгорица је родно место Стевана Немање за време Дјурдја
Црнојевица, Подгорица је била главно место Зете. На самом
крају 15. века улази у састав Отоманске империје.
Први покрет за ослободјење од турака јавља се владикама из
породице Петровића Његоша почетком 18. века. Црна Гора је
имала сарадњу у борби против турака а касније и млечана, са
Русијом и Петром Великим. Ту сарадњу је наставила са Владиком
Данилом и Савом и његовим сродником Василијем. После смрти
Василија уз Саву је владао Шћепан Мали, који је објединио
црногорска племена.
После Битке на Граховцу 1856. територија је увећана за
области око Никшића, Колашина и области Васојевића. Црном Горм
је владао и Петар ИИ (чувено дело Горски Вијенац у коме
описује истреба потурица), кнез Данило (убијен у Котору) и
кнез Никола.
Завршетком ратова 1876.-1878. године је црногорска држава
са међународно признатим границама, а у њен су састав враћени
Подгорица, Даниловград, Никшић, Бар, Улцињ, Колашин,
Андријевица и Жабљак.
После балканских ратова у састав Црне Горе су се трајно
нашли Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Плав и Рожаје.
Коначне су црногорске границе заокружене 1944. године када
је на Црној Гори прикључена Бока которска с градовима Котор,
Тиват и Херцег Нови.

- 81 -
 Подгорица је главни град Скадарске низије и Црне Горе, на
52 м н.в. У римско доба на подручју данашње Подгорице
постојала су три урбана центра: Алата, Бивриминиум и Доклеа.
Раније се звао Рибница и био је родно место Стевана Немањића.
Турском окупацијом тај економски значај је ослабио. Турци су
саградили велику тврдјаву у Погодици. Године 1902. основана је
фабрика дувана, прво значајније привредно предузеће. Под
именом Титоград, град је 13. јула 1946. постао главни град СР
Црне Горе уместо Цетиња. Име Подгорица је враћено на
референдуму 1992. После Другог светског рата у граду и његовој
околини су основане фабрике за прераду алуминијума, дувана,
текстила, вина и грађевинске фирме. Ту је и агрокомбинат 13.
јули.
Даниловград се налази у средишту плодне Бјелопавлићке
равнице. У његовој близини се налази манастир Острог, подигнут
1665. године на 900 м над. в. У Даниловграду постоји
индустрија радијатора. Град има 4000 становника.
Вирпазар представља језерску луку и уз Ријеку Црнојевића
је главно насеље Црмнице. Око њега се налазе позната виногорја
од којих се прави познато Цермничко вино.

ПРИВРЕДА

То је најплоднија део Црне Горе и у Њој је 70 % ораница

под житом. У Скадарској Потолини је 55% под њивама, 31% под
житарицама, под поврћем 8% а под крмним биљем 6%. Од жита
преовладјују кукуруз, јечам и пшеница. Удео ливада у укупној
пољопривредној површини је 56%. Котлински обод је под лозом-
Цермничко вино. Воћарство је слабо а смокве успевају до 500 м.
Дуван добро успева као и повће.
Због мочварних површина су планиране мелиорацијеради
спречавања поплава и добијање плодних површина. То би
омогућило добијање и до две-три жетве појединих култура на
истом земљишту (воће, поврће, бостан, дуван, пиринач.
У Зети се налази и речно-леднички шљунак који је неплодан.
Овде је Ћемовско поље које је некада било под шумом али је
данас потпуно искрчена те је стеновита подлога потпуно
оголићена.
На Зети су подигнуте три хидроелектране- Глава Зете 5 мw,
Слап Зете 1,6 мw и Перућица са 270 мw, која са ХЕ Мратиње на
Пиви обезбедјује економску базу Никшићу (железара), Подгорици
(алуминијумски комбинат) и Црногорском Приморју. Боксита има
на доста места а мермера има код Спужа, а код Подгорице има
сировине за производњу карбида и развитак електрохемијске
индустрије.
Зетом воде Барска пруга и асфалтни пут Подгорица- Бар.

- 82 -