Милош Милојевић

Прави значај имена Срб

Што се нac самих тиче, и покрај неумрле славе и непобитне и скоро једине вредности г.Шафарика у оној
ствари, скромно наводимо: да нам се чини да су његови разлози доста једнострани, да као такви и не
потпуни и ако су му сва тумачења основана на истини и правој и темељњој науци, — ипак нису подпуна
потпуно исцрпљена и свестрано објасњена. Ово нарочито излази у речи Срб, Серб, без да је се имало
погледа и на друге произношаје код садањих славен. разних, а некада бивших чистих и само србских
племена и Срба, као укупног и једног братског срп: народа. Тако ни су узалудни изговори једног и истог
имена народњег: Срб, Србин, Серб Сербин, Србљин, Сербљин, Сарб, Сарбин, Сирб, Сирбин, Серс,
Серсин, Сораб, Сорб, Сјабр, Сјабрин, Сибр, Сибрин, Себр, Себрин, Сурб, Сурбин и т.д.

Свако то име једног и истог некада само србског, а сада свију славен. племена, народа, има и своје узроке
зашто се тако произноси и изговара. Ниједна једина речица, ни један једини звук и глас у сваког народа,
није постао без узрока, који је само њему својствен, а не ком другом и којој другој речици. Што је који
народ у језику богатији, то он и има више, чинећих, се једнаких речи, које се чине да једно и исто
означавају, а кад се добро проучи, онда излази сасвим другчије. Тако греше они који држе: да је онај језик
богатији, који једном речју означава више предмета. Тиме се показује само слабост и неподпуност тог
језика, као и слаба и нејачка, управо недоносна, створна сила тога народа, из ког су такове речи. У нас се н.
пр. држи да су такви језици богатији и т.д. Наш је језик и у оном првом погледу, т.ј. да по мишљењу неких,
млого речи, које су у самој ствари и по склопу и значају различне, готово једно и исто означавају,
најбогатији од свију дан. језика.

Осим овог, богатство се србског језика показује и у писменима његовим и у изражајима свију чистих
звукова или гласова не полуживотних, носових, шуштећих и пиштећих, као у осталих неких народа. Он
надмаша и све славенске дан: језике имајући више звукова, који се оличавају у писменима ћ, ђ и џ која
налазимо још у 10. и 11. веку да суштаствују, а не као што неки наши наводе: да су пре неколико десетина
година створена, и да су по нека од њих, као џ, туђа и да само служе за изражај туђих звукова и у туђим
речима. На основу тога избацују га и у страним кореним речима, у коима одиста постои, као што чине
писајући реч Мађар у место Маџар, које je и правилније и право име дан: наших Маџара, — или Манџур ,
— а не Мађар која је реч постала од шкипске речи Мађар, којом се означава име животиње тако зване
магарац, или галокелтски роб.

Богатством нашег језика, којим превазилази све језике дан: европске и сва слав: наречија, неидемо да се
похвалимо, чему би имало и места, да је наш народ тај прекрасан дар, којим је од вишње силе обдарен,
употребљавао и употребљава на добро — напротив, баш овом богатству свију звукова, речи, лепоти и т.д.
нашег језика, имамо да благодаримо: што изучавамо остале језике најлакше од свију народа на свету; што
овим лаким изучавањем шкодимо сами себи и вечно се преливамо у све друге народности.
Ово је зло тим веће, у колико смо у додиру били са таквим народима, као што су: Китајци, Немци, разна
турко-финска племена, Елини, Римљани, Гали и т.д. који решително немогаху да изуче и изговарају туђе, а
нарочито слав: језике; те се у њих и преливасмо. Тако дакле свима оним, готово једним и истим именима
Срба, узрок је само богатство нашег собственог језика, и значај разних ступња друшствених, просветних,
државних и т.д. једног и истог братског народа, а не крива и хрђава изговарања једног и истог корена у
језику једног и истог народа. Сваки онај произношај, иако се чини да означава једно и исто, од једног и
истог народа, ипак у истом значају једног и истог показује и неку различицу.

Коме није познато: да се Срби Сережани — која е реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници,

2. што су особите храбрости и
3. што су граничари или Крајинари, Краишници.

Тако налазимо негда ове Серсе или Сербе, у дан: Ђерманији, од којих најмањи мањак показује се у дав:
Дољнолужничким Србима. Налазимо их у дан: Маћедонији, око дан. Сереса, који је и био њихова и од њих
основана паланка и град, као гранични и међарски. Налазимо их и дан данашњи у Аустрији где као
војници под именом од једних Краишници а од других Сережани, — Сережанин — и т.д. и дан данашњи
чувају аустроугарске међе и покраине.

Даље коме није позната реч Серб, а односно наречија или изговарања у једних Срба је као а н. пр. Сарб а у
некадашњих опет Срба а дан: Бјело Руса је, као ја, дакле Сјабр да означава: силу, мложину, масу, народа од
једног и истог рода и колена? Ово је свакоме познато, ко и јоле мало познаје, не само слав: језике, него дан.
србски и старо-српски, или сада такозвани црк:славенски.

Но било је, и има људи, који занешени раз: политич. назорима, а немајући правог погледа на ствари, ово
име у свим његовим изговорима, производе од санскр.речи savara, која значи: низки, подли, хрђави,
неваљали, грешни, црни и т.д. човек, као што то доказује г.Гиљфердинг у својој књизи: ''О срод. слав. јез.
са сан. Сп, 1853 год. стр. 243.'' Разуме се по себи: да људи без строге критике и дубоког и правог знања, о
ономе на чему раде и пишу, изводе и хрђаве и погрешне закључке.

Тако код чистих и јасних корених речи у санскр. језику, које означавају име Срб, они овом имену
натоваравају име Аварина или сан. савара, којом су речју старе санскрите означавале црне људе дошавше
са острова Негре - Етиопе, а не своје сопствене Србе и себе саме. Тако узима г. Гиљфердинг, као и још неке
Славенофилисте: да Серб значи проста, груба, управо смрдљива човека, па још и нешто ниже од овога.
Овоме се нетреба никад чудити и дивити, кад се узме у обзир цел и намера писања. Свака наука, која се
меша са политичним назорима, није наука но је изопачавање ове. Зар, ако мислимо да слијемо у се какав
народ, треба да га изопачавамо? Не, с науком неваља и нетреба мешати, силу и политику. Сила власт, моћ ,
политика и т.д. може, што но реч, и од блата правити питу, и ако захте и начиниће је; но зато, да се
постигну себичне и политичне намере неваља питу правити блатом, па тек као по милости божијој из овог
подигнути је на степен пите .... Серб, Сарб, Сјабр, Сирб, Серс, Сораб, Сурб и т.д. осим родства и братства
једног и истог народа означава још и: мложину, силу, и укупност од једног и истог целог, а не црне људе,
подле и т.д.

Иако се под том речју Себр — односно Серб — разуме само народ, а не властела, господа, опет се он
неназива црном гадошћу; него србски народ , који врши друге послове, а не државне, које опет врше
чиновници, властела , и т.д. Дакле је Серб сила, маса, мложина српског народа, а не неколико десетина
властеле, — спахија — господе, која је владала и т.д. на некодико десетина. милијуна Себра или народа.
Од господе и спахија нигде и нема народа, но она од народа постају, па би, као најлепшији цвет и
савршенство овога, по тумачењу г. Гилфердинга и других, морала срп. властела, спахије, господа и т.д.
бити и најцрња и најгаднија и т.д.

Да никада Серби нису означавали црне и гадне, подле и најгадније људе, сведочи и чл. 20. Душановог
Законика у коме се вели:

''Ашче кои властелин обезчастит и осрамит властелина, да платит 100 перпера

и властеличић, ако обезчастит властелина, да платит 100 перпера, и да се бијет,
и ако властелин, или властеличић, опсујет Себра да платит 100 перпера, и ако ли
Себар обезчестит властелина, или властеличића, да плати 100 перпера и да се
осмудит.''

Дакле шта је овде? Овде излази то: да је и Себар човек и то од белих и чистих људи, који скоро више стои
и од самог властеличића, или од ситне господе и спахија, кад он плаћа само 100 перпера и да му се брада
осмуди за увреду и властелину и властеличићу. Напротив властеличић, или ситна спахија и господа, кад
увреди већу и плаћа толико и још се бије. Ово је знатан правни појав у нашем прошлом слободном и тако
рећи краљевском и царском животу. Тако исто, ако они њега опсују, плаћају 100 перпера, док у њих и
међусобна увреда и псовка плаћа се опет толико.

Да Серб, Серби, Сарб, Сарби, Сјабр и т.д. означава мложину, или укупан збор једнородне браће, сведочи
нам и наша реч Семберија или Серберија, која такође и у санскритском, као што ћемо ниже навести, то
исто значи. Осим овог у свима руским старим правдама под именом Сјабра, Сјабриче т.ј. Срба означава се
задруга у покретном и непокретном имању рођака, браће и т.д. којима се недопушта да сви излазе на
судске двобоје, него по један и т.д. А то се исто види и из руске речи: "Себро", која се говори око Волге, а
значи: породицу, род, и т.д.

Примера ради наводимо само из лекција, професора Рус. Прав. 1864 год. на Мос. универ г. Бјељајева о
Сјабрима, из Псковске или Пљесковске судске грамоте која је 1337 год. састављена из осталих ранијих
законика разних бив: великих кнежева псковских и т.д. којој се у главноме каже: Сјабрска су имања
покретна и непокретна. Покретним имањима у скупу су могли владати и по даскама — записима — и без
ових није им на судовима признавано. Сјабр, за доказ свог права по даскама, могао је се или клети, или
заклетву допуштати противној страни, или изаћи са овим на двобој. — Тада је се двобојем право
доказивало, у ком су се често били и сведоци за своје парничаре, а нередко и судије упуштале су се у бој да
батином и мачем докажу и у делу правду праве стране ?!! У непокретним имањама Сјабри су сви морали
имати тапије, које су — сваки за се — на суду, морали показивати и т.д."

Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног
и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом
рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.

Осим доказа из санскритског језика, које ћемо ниже навести, имамо их и у нашем народу. Тако реч Србин,
у Мало Руса, Сирбин а у Гор: Луж: Сораб, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег,
најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или
једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама
обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се редко коме за живота даје, и ако се да
коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад
му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :

''Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.''

Осим овога имамо и песму из Мало Руског народа, у коме реч Србин или Сирбин, Сирбовати и т.д: значи
господовати, или радити државне, обштинске, или обштенародне, послове, а не своје приватне засебне и
домаће као:

Ој Сирбине Сирбињенку,
Покин Сирбу Сирбовати
Ми друг дорогењки!
Визми Сирп пиди в стип,
Пшениченку жати и т.д.

Дакле остави се тог твог посла; но узми срп па хајд у степ да жањеш пшеницу, а зато ће прекрасна нева
Серба, да пође за њега као Срба, иначе неће.

Тако имамо тисућама примера при изборима људи из народа који ради земљу за опште државне послове
као и у прва времена по ослобођењу за чиновнике и т.д. где се сваки измиче, неће да га изберу
изговарајући се: да је, или љут, или претерано благ, или да није умешан, да је мали човек, да има бољијих и
паметнијих, разборитијих, старијих и умешнијих људи и т.д. и напослетку: да за тај посао треба човек да је
обдарен са свима најодабранијим врлинама људским, једном речју: да је прави Србин, а он је, или
премрсио и огрешио се, или има друге које недостатке и т.д.

Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег,
храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је
се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу
изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног,
државног живота.

Ето какав значај садржа у себи име Србин и т.д. којим се зваху некада сви народи славенски, а сада
раздељени на имена: Чеха, Руса, Словака, Пољака, Мораваца, Бугара, Лужичана и т.д.

Ова имена добили су онда кад су их туђини прегазили и покорили, кад су им утаманили њихов слободан
народни — државни — живот, па их направили робљем; јер и дан данашњи србски народ покорене Србе
незове Србима с тога, што Србин, као што смо рекли: значи слободног човека, слободан независан народ и
т.д. Одтуда, су постала разна имена, којима зовемо нашу браћу под Турцима и Немцима, а не што их
презиремо и што хоћемо да их зовемо: Бугарима Гогама, Рекалиама, Швабама, и т.д.

Прве личности, које ослобођаху и ослободише поједине делове покореног народа србског, натурише им и
имена своја као: Лех, или Љах, Пољацима или Љацима, Чех, Чесима, Хрват, Хрватима, Рурик Русима,
насилници Бугари-Татари данашњим Бугарима, а бившим Србима и т.д. а најмањији део оставших вечно
непокорених Срба, задржа своје име Срб и до данашњега дана, као од Косова Црногорци, од ослобођења
кнежевине Србије, у овој и т.д. Док владаше Авари, Хуни и други, увек бејаше србског народа слободног,
који носаше свое име, и који уступајући у борби своје земље јачој сили, тражаше нове згодније, ма и
хрђавије, из које би се могао боље и згодније борити са туђинима.

Тако постаде Србија Сибирска, тако у Хитају, тако у Ђерманији, тако у Данији, тако на Карпатима, тако
данашња, тако у Црној Гори. С тога се пресели у Аустрији већији део властеле српске, а не маса народа,
под патриархом Арсенијем III. па кад их и овде хтедоше направити робљем, а са овим и не Србима но
Рацима и другим, одоше у Русију, тамо пропадоше и прелише се у своју браћу Русе; али као Срби, а не
Раци и т.д.
Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из србског народа. који је слободан, то
сваки Србин зна. Тако Црногорац Србина из дан: Србије кад није разположен зове: "Шумадинац" зато што
даје данак Турчину, а остале Србе још под туђином за жива бога неће назвати Србином. Они су или
Лацмани, или Швабе, или раја и т.д. а Србин римокатоличке вере, као слободан у својој римо-католичкој
држави аустријској, није ништа друго, до ђаурин, а не Србин с тога, што и ако је једне вере са царем своим,
опет му овај није из његова народа и т.д.

Тако исто у дав: Срба из кнежевине Срби из Аустрије нису Срби него Швабе т.ј. робље швабско, из Турске
опет Бошњаци, Шопови и т.д. што значи: робље турско и т.д. Пошто смо наведено казали имамо још да
кажемо да реч Србин у Бјело Руса, под именом Сјабрин, означава братучеда, рођака, род, задругара, брата,
из једног дома и т.д. у Вел: Руса Серби, здрави и јуначни силни људи; у рјазан: губ, шереб сусјед, комшија,
добар пријатељ, рођак и т.д. у тверској разумног, хитрог, окретног човека, а и подсебренит смаћи; шабарша
у волог: јуначан, страшан, хрђав, човек; псков. шабаршит безпослицу, или господски, говорити; рјазан:
шабољ, човек, који нерадо ради и т.д. вјат. губ. шебаља, љубезничити, ласкати; влг, хабалка, љубазни,
драги; черниг: шибаљ, страшни, хитри, окретни, јуначни, а и варалица; у орловској и тулској Серб јунак
слободан, храбар, човек и т.д., а у Мало Руса сирбити, седити, нерадити, но само војевати и господовати.
Нека се никоме не учини чудноватим производна имена од корена Срб или Серб, Сарб што у неких значи и
хрђаво.

Тако су наше некадашње најсветлије и најлепше и божанственије ствари преобрнуте другим временима и
правцима, — који су противни првим—у најгоре и најгадније ствари. Тако вештице некада су означавале
најсветије и најбоље ствари, а сада најгоре и црне. Тако се често и господин узме у двојаком значају
добром и неваљаном и т.д.

Сад нам ваља навести шта та реч Србин значи у осталих народа. У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб
значи народ од једног и истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убоит, непокоран, ратоборан,
дин душмански, или ''асиј'' одкуда је и Сефер или Сербер рат, војна и т. д. Одтуда је Видински пашалук од
Турака прозвâн ''Сирфиче, или Сарб хази'' т.ј. права земља србска, а односно народа, народ србски. Ово је
остало још од оног доба, кад су Тур: под Сулејманом великим своим султаном 200.000 душа Срба изселили
и населили нешто око дан. Цариграда, где се налазе два Београда од дан: Београда у Србији и Белградчика
у Ст. Србији, а нешто опет населили у Мал. Азији и т.д. Сербез реч зчачи слободан, рахат и т.д. напротив
Срб значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског, и вере мухамедове,
који се бије, бори и непокоран је власти султановој.

С тога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србином, и коме, од раје турске, рекне какав
Турчин ''Србин'', значи: да xoћe да га убије, и за то дело не само да неодговара никоме, него се још и
награђује са 30 дук. ц. за сваку главу, док је за рајетина, или Бугарина колико толико одговоран.

Осим овог сами фанариоти грчки — и бугарски, — прождревши српску патриаршију, као и народ им, из
мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а
подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој ''византиској политици''. Да та реч ''Бугарин''
незначи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам још и то: што Грци све славенско зову
''волгарика'' па чак и књиге црквене па и све народе славенске и чак и Србе у кнежевини, Русе и остале све
Славене зову: ''Бугари, или Болгари''. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас незове Србином.

Осим овога било је и налога царских: да се Србином нико несме звати, но сви се морају звати Бугарином,
ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и
све што је српско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.

У семитечиских народа, као: Араба, Халдеја и Евреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара,
јунака, дива а у неких и разбојника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника,
непокорна човека, који друге покорава под своју власт, одрастла, џина или дива. У еврејском, Сар, Сарб,
значи: господина, цара, независна човека светлог — види Шев. ист: Рус. Слов.Мос. 1859 год. стр. 77. - у
Халдејском Сар, Сарб: цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, одкуда је: Сер круна, Саребит,
храброст јунашство у пренос: гвожђе копље; Сараб светли, јасни Сураб, Сурах господар, владалац кнез
Серафим и т.д. Једном речју у сва три та језика, као и у старом Елинском, не само тај корен, но и од њега
све произведене речи казују: да Срб, Серб и т.д. значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност,
независвост и т.д.

Напротив у старих Парса, или дан. Перса, Сар значи главу, првенство, старешинство, независност и т.д. као
и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство и т.д. а бар, или баре значи: чест, одсечак,
одрезотину, комад одсечен и т.д. дакле: главосек, или човека, који оно, што је највише и најузвишеније, и
управо врх све моћи и савршенства, сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или
човека, кои у рату убијеном непријатељу сече главу. Овај обичај још и дан данашњи траје у Срба, са којега
често и бивају страшно побијени. Тако је један владика црногорски забрањивао то, но није му помогло.