Milomir Mari: Lako je bilo biti najpametniji Srbin Ljubavni sluaj Koe Popovia

Znao sam dobro oveka. esto me je zavitlavao to piem iskljuivo o propalicama, probisvetima, pijunima i gangsterima, a nikada o nekom potenom i pametnom. Naravno, nikad nije kao ove sad budale, mislio na sebe, poto se sebi najradije gospodski podsmevao. Izbegavao je i da okolo bilo kome deli savete. eka vas deset krvavih godina. Moraete sami da spasavate ne samo zemlju, nego i svoje ivote. A sad bih malo prilegao. Vebam se za smrt rekao mi je kad smo se poslednji put videli u septembru 91. u Dubrovniku, iznad koga je Sr ve goreo, da bi neki ludi srpski kamiondija pokuao da u ognju napravi lepi i stariji Dubrovnik.

Izgleda da smo obojica beleili nae susrete. U svojim Zapisima iz pokojne prolosti, Koa Popovi se pita ta se to dogodilo sa njegovom generacijom kad sam joj se ja, (M. Mari), nametnuo kao mudri sudija i presuditelj: Sve znaju i raspriali su se o naim zloinima. A rade vie-manje isto progone i dune i nedune. ak je i mene osvedoenog srpskog izdajnika osumnjiio za nacionalizam, to sam, posle, u nevolji mogao da iskoristim kao legitimaciju za odbranu olako izgubljene nacionalne asti: ta vam vredi to osuujete jednu religiju (staljinizam, lenjinizam, boljevizam), kad slepo upadate u drugu nita bolju velikosrpstvo! Bio (jutros) M. Mari. Zafrkavao sam se. On, ipak, mene simpatie i ceni. Bez obzira koliki je muak. U raskupusanim vrljotinama iz tih godina nalazim i svoje neoborive protivargumente: pa Koa je, kao komandant Prve proleterske brigade, ak i sa Nemcima i ustaama pregovarao, samo da bi se obraunao sa etnicima.

Sam mi je ispriao kako je na njega pijani Krcun na prijemima pokazivao prstom Brenjevu: Taj nita ne bi uinio za Srbiju. Da nita glupo! To preputam vama Srbendama, zbog ije e velike brige za srpstvo, Srbi posle vekovima morati da pate i ispataju znao je da se kooperno uskopisti pred Krcunom i Dobricom osiem. Jako ga je bolelo to su ba nepismenost, glupost i primitivizam najpopularnije srpske nacionalne osobenosti. Svakom Srbinu obino je preveliki teret i sopstvena pamet, a od drugih bih radije oteo neto sasvim drugo. Pametnog i kulturnog oveka u Srbiji su oduvek gledali sa saaljenjem kao kakvog invalida. Meutim, jeste Koa Popovi prezirao bahate i osione srpske primitivce, ali im je ponekad i zavideo, pa ak imao i kompleks nie vrednosti. Kad je, poetkom tridesetih godina, prvi put uhapen u Beogradu zbog deljenja komunistikih letaka, uveni policajac Svetozar Vujkovi, nije mogao da se udom naudi: Pika li ti materina, ta e ti s tom fukarom, nije to tvoje drutvo!? Razume se, nije bio nimalo blai ni prema radnicima, koji su tom prilikom, zajedno s njim, uhapeni: Pika li vam materina, ta vi znate ta je komunizam. Drugo je Koa, on je filozof, bogata, tatin sin i komsalonac. Svoje uee u revolucionarnoj borbi, posle je opisivao kao narodnu pobunu protiv svih nepravdi, leinarskih kamata i pljake naroda. Poto je, kao partizanski komandant na svoju ruku probio nemaki obru na Sutjesci, Tito ga je smenio zbog krenja poslunosti, mada je, istovremeno, smenjen nemaki komandant kroz iji se sektor probio. Svoju ocenu o slavnim partizanskim epopejama, Koa Popovi je preuzeo iz nekog nemakog izvetaja: Uopte ne pucaju ti bezmetkovii, ve se prema naim poloajima primiu lelujajui se kao aveti, gladni, goli i bosi! Nema opasnosti od pobede komunista u Jugoslaviji na vlasti su. Na pitanje da li u Jugoslaviji postoji opasnost od pobede komunista koje mu je postavio austrijski ambasador u Ujedinjenim nacijama, ne naroito verziran u evropske prilike, poto je dvadeset godina bio u Americi, Koa Popovi je odgovorio:

Nema, na vlasti su! eril ga je u Londonu doekao, u krevetu sa flaom viskija u ruci, prvenstveno zainteresovan koliko Rusi imaju atomskih bombi. Jednu vie, nego to vi mislite! Kad je, posle Rezolucije Informbiroa, iao tajno u Ameriku da nabavi oruje, ef CIA, Alen Dals je s njim razgovarao kao policajac, otprilike kao nekada Vujkovi: Mislio sam da e da me bije! Traio je da mu na karti odmah pokaem taan raspored nae vojske. Dajte mi oruje, da se odbranimo od Rusa, pokazau vam ta ve hoete! rekao sam mu skrueno. Dok su na aerodromu sveano intonirane dravne himne, prilikom ruske posete pomirenja Beogradu, Hruov je Koi Popoviu, bez rei, pokazao koliko su mu, u meuvremenu, posedeli brkovi, a on Hruovu koliko mu se poveala ela. Kad je Koa, u jednom trenutku, drsko prekinuo Mikojana reima: Ti uti, ja u odgovarati umesto tebe! Hruov se razneio: Umna glavica! Opasan si ti, brko! Ameriki predsednik Don Kenedi nije Kou Popovia mogao zbuniti pitanjem: Da li vi, kao komunista i marksista, imate reenja za sva pitanja? Kao i vi kao katolik!? Kad se pomalo stidljivo suprotstavljao Titu, traio je samo pravo da izrazi svoju glupost. Svoje drugove, opijene vlau i privilegijama, najvie je iznervirao kad je u svom starom, rashodovanom spaeku, doao u Saveznu skuptinu, da preuzme dunost potpredsednika Republike, posle pada Rankovia: Jadan sam ja bio Titov potpredsednik. On je potpisivao pomilovanja, a ja smrtne presude kojekakvim ubicama i siledijama. Govorio je uvek: Ja i moja drugarica Jovanka, a i moji saradnici, srdano vas pozdravljamo. Bio sam, eto, neko vreme lan njegove i Jovankine posluge. Otiao je, ali na vrhovima prstiju. Ve izlapeli Tito, poto je potamanio sve srpske pametne glave, traio je da makar Koa Popovi ostane, reima: Idi, ako ba mora! A posle mu nije dozvoljavao ak ni da se s njim kupa u istom delu mora ili da prisustvuje proslavi neke godinjice bitke na Sutjesci. Stajao je u ponosnom stroju

saboraca na Titovoj sahrani. Iz pristojnosti i lepog vaspitanja, jedinog buroaskog nasledstva, koga se nije odrekao. Od svih visokih komunistikih rukovodilaca, na kraju se samo on pomirio sa otpadnikom Milovanom ilasom. Kao posrednik naao sam se tada pred nereivom dilemom: Ko e kome prvi da se javi. Nali su se, naravno, nasamo i setili se da su se, tridesetak godina ranije, poslednji put videli na bazenu Belog dvora. Takmiili su se ko due moe da izdri pod vodom. Koa je stalno pobeivao, a tek sada mogao je da mu oda tajnu zato: E, moj ido, kad god bi ti zaronio, ja bih izronio, pa opet zaronio. Tako je bilo i u politici. Voleo bih da sam onda smeo da s tobom krenem na Tita, ali nisam se usuivao da se malo poigram sa ivotom. Meutim, odbio je da se u Dubrovniku sretne sa hrvatskim predsednikom Tumanom, nekadanjim Titovim generalom: ta ja imam da razgovaram s tim malim cinkaroem iz Gonjakovog kabineta!? Ovi to su se sada doepali vlasti ak su i od nas gori. Sreom, poto sam u odlasku, neu doiveti kad se poupaju za vratove i jedni drugima puste krv. Baibozluk, bagra i brabonjci, ustali da obnove Duanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduevljeno kliu svakome ko ih jo vie zaglupljuje, unazauje i unesreuje. alosno je to su Srbi, u civilizacijskom i kulturnom pogledu, ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, ve sa samima sobom, vraajui se na ajkau i opanak, iz kojih su jedva izali. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji. Vrea me i to su me jo za ivota poslali u legendu. Ni Tito nije legenda. Legenda se postaje tek ako preivi i pet stotina godina posle svoje smrti. Kao Sveti Sava ili car Duan. Bio sam se zarekao da se u Beograd neu vraati, dok ne ode taj olo i dok traje srpska nesrea. Iz Srbije sam otiao, ali niko nikada iz mene nije mogao da iupa Srbiju. ak i kada se prialo kako sam pobegao iz Dubrovnika, dok se oko njega stezao obru JNA. Pobegao sam, jer sam kao narodni heroj navikao da beim glavom bez obzira. Sve mi je ostalo. Ne samo slike, dokumenta i fotografije, ve ni maramice, ni prljave arape, nisam stigao da ponesem u Beograd. Oni su se enili gospoama, a njega su oenili partizankom Bolje je da s njom razgovarate. Ona ima daleko uzbudljiviju biografiju od

mene. U ratu je, u elegantnom kostimu i suknji, ulazila u Zagreb, a u tanici je nosila damski pitolj. Na ulici je kao pse ubijala ustae i izdajnike. Pa to nije smeo ni taj va Mustafa Golubi. Taj je svoje drugove, komuniste, ubijao za pare, a ne iz ideala! govorio mi je esto Koa Popovi, pokazujuu na svoju drugu suprugu, Lepu Perovi: Zar vi mislite da bih ja sa obinom enom proveo 40 godina!? Pre rata je bio oenjen sa ministarskom kerkom Verom Bakoti. Ostavio ju je bez ikakve zatite u okupiranom Beogradu, kad je otiao u partizane. Posle joj nije mogao oprostiti to mu se nije pridruila u borbi protiv sedam neprijateljskih ofanziva. Spasili ste ivot. Ali, po koju cenu? poruio joj je ironino i pomalo neukusno preko novina, kad su se pojavili njegovi ratni memoari. Vratio sam se kui u Beograd, pravo iz aprilskog rata rasturene kraljevske vojske, napisao je na poetku knjige Beleke uz ratovanje. Vera se malo iznenadila kad me je ugledala. Smislila je bila da u sigurno poginuti. Ispriao sam joj kako sam bio zarobljen i pobegao. Moja sestra nam je ustupila sobu u velelepnoj vili na Topiderskom brdu. Pred drvenim balkonom, stajala je stara, velika trenja. Otiao sam posle na jedno imanje kod apca, a onda sam iz Beograda dobio pismo da se hitno vratim i da treba da idem u partizanski odred. Poslednja uspomena iz mira Mljet, iako sam tek bio izaao iz zatvora. Vera je, more seljaci, isti, takvi kakvi jesu. Jasno se seam i proglaenja primirja u onom prolom ratu. U enevi sam, kao deak, bio na kolovanju. Od tog dana, uspomene su drukije obojene. Posle mrak, a zatim dve neizbene boje, na smenu. Noas sam, u snu, u partizanima, u Bosni, preiveo Verinu smrt. Rat se toboe zavrio i ja sam se vratio kui. Majka mi je mirno ispriala da je Vera u podne otila pravo na groblje i obesila se nekom pertlom. Proitah i u nekim poutelim novinama naslov: V. B. e iz ovog rata izai kao sila drugog reda V(era) B(akoti) ili V(elika) B(ritanija)? Jutros sam se kupao u Uncu. Mirisalo je isto kao i na Savi. Setio sam se Vere, one njene uasne tragedije. Zar se moe ita ne oprostiti eni koja je to preivela. Ipak, samo mi se ponekad postavi pitanje: ta e biti od nas. Odgovora nema. Da li

je mnogo ostarila?! Moda se provukla, da li je moguno da mi je ostala verna? Znau sve, im je pogledam. Ona je sada negde, neto radi, gleda, i sve to nieg zajednikog nema sa Zelengorom, sa Savom Kovaeviem, sa drugim bataljonom Prve proleterske, sa omladinskim kongresom, sa smru Olge Dedijer! Sad razumem zato se pitam da li je ostarila. Znam da nije ogrubela, onako kao ene Lenjingrada ili drugarice bombai. Mihajlo (Blagoje Nekovi) mi je, po dolasku na slobodnu teritoriju, priao o Veri. Predlagao joj je da izae iz Beograda, nije htela. Rekla mu je: Ne verujem ti! Jednog dana je, ipak, uspeo da je ubedi, i sutradan je trebalo da krene. Nije dola on je ekao (onda kada je svako njegovo izlaenje znailo dovoenje u ivotnu u opasnost). Kad joj je predloena razmena, nije pristala opet nije verovala. Mihajlo kae da se savetovala sa onim bednikom Aleksandrom Vuom. Da je jako uplaena i demoralisana. Posle su je, povodom neke provale, pomenuli u novinama. Ako se sve to povee sa razvodom i udajom za prijatelja, onoga nimalo sumnjivog, onda se moe pretpostaviti i najgore. Stigla je, ujesen 1944, konano i Vera u partizanski Glavni tab za Srbiju. Sedeo sam za stolom. Ila je ka meni u seljakom odelu, povezana maramom, nesigurna, polunasmejana i umorna. Priao sam joj i rekao: ekaj, nemoj sada. Rukovali smo se. Samo jednu stvar htela je da sakrije pa je i to rekla. Jue ju je, u maru, jedan zalutali metak od onih bezbrojnih, ispaljenih u enluenju ranio u nogu. Dola je kao krivac. Ne bi se usudila ni da me zagrli. Vera i ja, posle tri godine rastanka, da se ne uhvatimo za ruke. A tako jeste: Zato ste me ostavili? I zaista, nita ozbiljno nisam uinio da je ne ostavim. Gledam je; isto onako bezazlenu, nikako predodreenu za buran ivot, i kaem joj: Zamisli kolika je tvoja prolost. Ona klima glavom i oi joj opet vlae. Isuvie je volim da bih ikada mogao ponovo da je zavolim. Vera i ja vie ne moemo biti mu i ena. Ona zna da nema pravo da me dirne ali se po neemu, ipak, ponaa kao moja ena. Ja sam, etajui se pored nje, pljunuo to nikada ne bih uinio pred tuom enom. No je ve bila pala. Poveo sam je malo dalje od atora i opruili smo se na zemlji, pod drvetom, da razgovaramo. Tu smo, na pola metra jedno od drugog, i ne drimo se za ruke. Kako je to mogue. Spavao

sam u atoru, a ona napolju, nekoliko metara dalje, pod drvetom. Odneo sam joj ebad i atorsko krilo. Dorukujemo ujutro, a ona sedi sama kao ugavo pseto, kao crna ptica. Uvenula. Koliko su jeftine patnje Mladog Vertera. Ima oajanja koja se ne mogu prekinuti ni samoubistvom. Sebe uopte ne alim, nego samo nju. Setio sam se Ane Karenjine. Ali, nikakve slinosti nema: Kako si mogla tako da me izda? Treba da se naviknem na sve. U ime nae bezmerne ljubavi, ja ne smem da je zagrlim. Ona ne sme ovakva da ue u nau ljubav. Prazna, uvreena i poniena. Njeno telo je bilo stvoreno za mene, za ljubav ba sa mnom. Verovala je u mene vie nego u sebe. Mihajlo naredbodavno kae: Vie ti ne odgovara! Vrea me to mi to govori, a stidim se to sam je i pomilovao. Uloga sestara Perovi u srpskoj istoriji Mitske obrise je ve dobila pomama partizanskih generala da se, kao oslobodioci, po pravilu ene burujkama ili barem balerinama. Razume se, samo je Kou Popovia, kao trulog buruja, trebalo oeniti partizankom. Sestre Perovi, iz Banjaluke, sve nosioci Partizanske spomenice, gotovo na prepad su osvojile elnike nove vlasti u Beogradu. Lepa se udala za Kou Popovia, Brana za prvog oveka Srbije Blagoja Nekovia, ali ni ostale etiri nisu se loe udomile. Lepa je postala ministarka prosvete, Brana direktor Nuklearnog instituta u Vini, sve su veoma brzo, uz vrtoglavu politiku karijeru, zavrile ozbiljne fakultete, i stekle nespornu profesionalnu afirmaciju. Lepa Perovi je Kou Popovia prvi put srela kad su se 1933. oboje nali u zatvoru na Adi Ciganliji. On je imao 25, ona 22 godine. Ona je bila seoska uiteljica, negde u Sandaku, on razbarueni nadrealistiki pesnik i student filozofije u Parizu. On angaovan (oenjen), ja poluangaovana, kako kae Lepa. On je dobio manje, ona mnogo vie batina. Sluajno su ve tada zajedno seli na jedan krevet. Posle rata, kad je Blagoje Nekovi procenio da Vera Bakoti nije vie moralno-politiki podobna za enu Koe Popovia, poela je donekle i

neukusna licitacija s kim e se oeniti. Pominjale su se i neke glumice, a meu njima i Mira Stupica. Meutim, samo je Lepa Perovi bila sigurna u sebe: Bie moj! Mitra Mitrovi mi je objasnila da je on zapravo nean, mekog srca, a da se arogancijom i cinizmom brani od nepoznatih i nasrtljivih. To me je potpuno smirilo! Vi lepo piete, ali ste otvoreni antikomunista. O nama pasionirano skupljate samo rune stvari. Vaa knjiga sigurno e uskoro biti zaboravljena, a naa ideja e na kraju pobediti, kad se reimo prolazne slabosti rekla mi je jedanput. Ne bih rekao: To je potpuno prevaziena prolovekovna ideja! bio je kategorian Koa Popovi. enama nikad nije javno laskao iako je, njima za ljubav, verovatno to radio nasamo i sasvim privatno. Mukarci i ene su dve sasvim razliite ivotinjske vrste kao majmun i irafa govorio je, pozivajui se na Frojda, koji nije krio da su ene za njega ostale ogroman crni kontinent: Naravno, majmun je na neuporedivo viem stupnju evolucije od irafe! Gospoa Vera Bakoti otkrila mi je nedavno veliku istorijsku tajnu otkuda Koi Popoviu legendarni brkovi. Mislio sam da ih je kao nadrealista pustio u Parizu, da bi liio na Salvadora Dalija: Ne, ve da bi liio na arli aplina. Kao mladi, voleo je da uzme tap, obue se kao aplin i izae u Knez Mihailovu da zavitlava prolaznike! Kad je od njega zatraila razvod, poto je ve pristao na tumaenje komunistikog vrha da je jako sumnjivo to je uopte ostala iva u okupiranom Beogradu, a ona je prihvatila branu ponudu kolege iz Tanjuga Marka Mijukovia, rekao joj je da se osea kao da udaje kerku. Posle gotovo pola veka, kad je najzad obelodanjen njihov ljubavni sluaj, pravdao joj se da mu je, pored postojee, veoma teko da brani i svoju bivu enu: Ipak si mogla da doe u partizane. Kako nisi shvatila da sam ja uhvatio dva nemaka oficira, da bi ih zamenio za tebe!? Pria Vere Bakoti Moji su srbokatolici iz Dalmacije, iz Katel Gomilice. I deda i otac su zavrili prava u Beu i doktorirali u Gracu. Majka mi je po profesiji bila lepotica.

Uzaludno ekajui sina, izrodila je etiri kerke. Umrla je kada sam imala dve godine. Poto je otac branio neka dva Srbina optuena za izdaju, morao je da bei i ostavio nas je sve u Splitu kod svoje majke, nae babe, markize Adele Gravizi di Pjetra Peroza Bakoti: Evo ti kerke, radi s njima ta zna? Ja ovde vie ne mogu ostati, a i za njih e biti bolje to je tako. Otiao je i stavio se na raspolaganje srpskoj vladi u Niu. U poetku je bio cenzor, dok ga nije upoznao Nikola Pai i rekao: Pa, jeste li ludi, dajte mi tog oveka! Odmah ga je poslao u tajne diplomatske misije u enevu i Pariz. Kraj Prvog svetskog rata doekao je kao opunomoeni ministar Kraljevine Srbije pri Vatikanu. U meuvremenu, poto nam je baka umrla, poslao nas je u neki vajcarski internat. A onda se iznenada pojavio tata za koga smo maglovito znali da postoji. Doneo nam je etiri kiobrana i kupio nam etiri runa sata: da uvek budemo tane. Pitao je ta bismo najvie voleli, rekli smo okoladu. Kako smo se samo na nju bacile. Odveo nas je sa sobom u svoju rimsku rezidenciju. A njegovi sekretari, meu kojima je bio i mladi Ivo Andri, pored svakodnevnih obaveza, imali su dunost da se s nama igraju i pokazuju nam znamenitosti Rima. Tata prosto nije znao ta e s nama, pa nas je svuda vodio sa sobom. ak i na prijeme i u operu. udio se kako je mogue da mi se opera ne svia i da se plaim te vriske. Tek onda je nevoljno shvatio da to, ipak, nije za devojice. Kad smo doli u Beograd, poto je tata postao pomonik ministra spoljnih poslova, nismo mogle da se oporavimo od oka. Nisam ni znala ni re srpskog, a i Beograd mi, naroito posle monumentalnog Rima, nije izgledao ba kao iz tatinih patriotskih pria. A i on je bio prisiljen da zimi sam cepa drva, to u ivotu nikad nije radio. Jedna provodadika mu je zato ponudila da se preko nje oeni kako bi sa kerkama nekako mogao da izae na kraj. Najstarija sestra je ve bila udata u Italiji, a mi, ostale, na dvorskim balovima smo sebi traile priliku. Stalno smo se raspravljale ija je haljina lepa. Sve dok ja u Bob klubu nisam srela Kou. Bila sam pred maturom i pobegli smo sa asova na Savu, da ne pokvarimo ocene. Koa je posle govorio da smo se

upoznali jo u tramvaju. Bila sam oduevljena. avolski brbljiva kakva sam bila, do tada sam uglavnom ja zabavljala mukarce. E, konano se naao neko da i mene zasmeje. Ponaala sam se dosta superiorno, govorila sam s visine o Mikelanelu i Rafaelu, o kojima je u Beogradu onda malo ko i znao, a oni su praktino obeleili moje detinjstvo u Rimu. A da li si ti ula za teoriju relativiteta!? Jesi li itala Frojda, Uvod u psihoanalizu? ta zna o snovima? presekao me je Koa pravim rafalom. To je za mene bilo apsolutno intrigantno, gotovo magija: student iste filozofije u Parizu, doao na letnje ferije u Beograd. Uio me je da plivam kraul, i vozio u amcu niz Savu. Samo me je bilo sramota kako se oblai. Nosio je na korzou neke mornarske jakne. Ili bi se pojavio u utoj majici, belim pantalonama, sa zelenim pojasom. Svi su ga preneraeno gledali, a ja sam okolo morala da objanjavam da je to u Parizu poslednja moda. U Beogradu su ve posle mature mukarci dobijali ak eir i tap, da bi izgledali to starije. On je sve ismevao. I stare pisce i stare politiare. Naroito stare manire. Govorio je da e on biti neto sasvim drugo. Nije voleo ni da igra, iako sam ga nauila, to i nije bilo teko, jer je lepo pevao i imao izuzetan sluh. Ples je za njega bio obian bezobrazluk: Kad ve enu moe da zagrli i stisne uza sebe, moe da joj uradi i sve ostalo! Jedanput smo u Splitu sedeli u nekoj kafani sa slikarom Mirkom Kujaiem. Neki mornar nam je priao i zamolio me za ples. Odigrali smo jednu igru, ali on je hteo i sledeu. Koa samo to ga nije prebio. Pa jo kad mi je iz Pariza poslao prvo ljubavno pismo, odnosno intelektualnu studiju zato me voli. Dugo nisam znala ta da mu na nivou odgovorim. Pola sam od Verlenovih stihova kako vetar nosi opalo lie i svoju strast prema njemu uporedila sa tim jednim mrtvim listom. Posle me je bilo sramota: da li sam opravdala njegova oekivanja. Najbogatiji neenja sa Balkana Na alost, nemam vie nijedno njegovo pismo, ak ni zajedniku fotografiju. On je sve pokupio iz naeg stana, poto je pre mene sa partizanima uao u Beograd.

Posle zavretka studija nije se odmah vratio, nego je produio u Nemaku, u Hajdelberg da slua marksistika predavanja. Prisustvovao je pobedi faizma i o tome mi je sa zgraavanjem priao. Njegovi su tada ve bili poprilino propali. Izbaeni su iz neke velike kue, a u zamenu su dobili dva stana u Kolarevoj ulici. Meni je to bilo sasvim svejedno. U ono vreme, devojke iz finih kua su se najvie loile na robijae, politike osuenike. U naim oima, izgledali su kao prinevi i bile smo s njima bukvalno spremne na sve. A onda je i Koa uhapen 1. decembra 1933, zbog nekog letka protiv kralja Aleksandra. Meni je to bilo jako simpatino i, sva ponosna, poseivala sam ga u zatvoru. Imali smo problem kako da se venamo, poto nikako nismo pristajali na crkveni brak. A to je bilo mogue samo u Novom Sadu, po nekom starom austrougarskom zakonu koji je jo vaio. Tata je preko gradonaelnika sredio da nas upiu kao graane Novog Sada. Meutim, na venanju je dolo do skandala. Koi je kum bio nadrealista Vane Bor, a meni je trebalo da bude moj otac Lujo Bakoti. Kako to nije bilo mogue, morali smo da pristanemo da nam svedok bude neki pop, koji se tu sluajno naao. Beei od crkvenog braka, dobili smo popa za kuma. U poetku, stanovali smo sa Koinim bratom Nikolom. Svako je imao po sobu, a ostale prostorije su nam bile zajednike. Nikola je bio sasvim razliit, visok, plav, pravi plejboj za kojim su ene bezglavo ludele. U vajcarskoj je zavrio neke orijentalne studije. Ali, jednog dana je, sav oajan, zakucao na naa vrata, u rukama drei pismo i fotografiju, u nekim besnim kolima, sa Elzom, s kojom je imao burnu romansu u Parizu: Javlja da sutra stie! ta da radim, rekao sam joj da sam najbogatiji ovek u Beogradu!? Koa ga je smirivao i ohrabrivao da joj ispria kako su Popovii, u meuvremenu, propali. To se svuda esto deava, pa i u Parizu. Sve se, samo od sebe, sredilo. Ispostavilo se da ni taj Elzin ludi auto nije bio njen, nego neke njene prijateljice, od koje ga je bila pozajmila da bi upecala najbogatijeg neenju sa Balkana. Ubrzo su se i venali. I Nikola i Koa su tada bili novinari, samo to je Nikola pisao za najpoznatije svetske listove i agencije, a Koa za odavno zaboravljenu tampu. Seam

se nekog Koinog duhovitog lanka o tome zato iptari imaju uske kukove i njiu se dok po Beogradu nose testere i struu drva. Ja sam se samo trudila da to pre zavrim studije. Preko Koe upoznala sam i nadrealiste Marka Ristia i njegovu enu evu, iji je brat bio Vane Bor, Duana Matia, Acu Vua. Marko je bio unuk uvenog ministra Jovana Ristia i iveo je prilino lagodno od rente. Vuovi su bili propali pa je Lula otvorila modni salon. A beogradske gospoe su svraale, jako zainteresovane da vide kako izgleda kad nekada uvena bogataica mora da radi i njima, koje su na nju do jue gledale sa divljenjem, ije sada haljine po nitovima koje je dva puta godinje donosila iz Pariza. panski graanski rat je ve bio uzburkao Evropu. Jugoslovenski dobrovoljci odlazili su toboe da posete Svetsku izlobu u Parizu. Koa nije imao paso i stigao je tek posle mene. Hteli smo zajedno u paniju ali mene su odbili zbog odluke da mogu da idu samo lekarke i bolniarke. A ko ne moe da se rastane od ene i ne treba im u paniji. Koa je otiao sam a ja sam, sva izbezumljena, pourila u panski izlobeni paviljon. Stala sam kao ukopana pred Pikasovu Gerniku i poela da plaem. Tada mi je priao Rodoljub olakovi i rekao: Vera, nemoj da se stidi to plae. Plai slobodno. Zna, kako Gorki kae: tako mi suza. Ostao je dve godine i dopisivali smo se prvo preko pariske partijske knjiare Horizont, a posle preko nadrealiste Andre Tiriona. im sam ula da je izaao iz nekog logora, odluila sam da ga saekam u Parizu. Meutim, nisu mi dali paso, pa je otac preko prijatelja morao da intervenie. Ve sledeeg sata sam otputovala. Samo sam mislila kako u mu poleteti u zagrljaj i ta u sa torbama. I stvarno, kofere sam ostavila na peronu, potrala kao vihor, ali eir mi je spao... Nikada prema meni nije bio tako divan, kao tih est meseci koje smo proveli u Parizu. Nisam ga mogla prepoznati. Rat ga je naglo uozbiljio. Toliko je sazreo, da se vie nije pravio vaan, nije zafrkavao ljude, niti je izvodio kojekakve budalatine. Sedeli smo u Flori ili kod De Magoa, posetili smo Pola Elijara, u okolini Pariza, druili se sa panskim borcima. Komunisti priznaju samo grenike

Vratili smo se neposredno pred pad Pariza, prvo ja, pa on. U Beogradu smo iveli mirno jedva godinu dana, jer je opet uhapen. Odveli su i mene, jer sam u pei, u kupatilu, dok su lupali na vrata, spalila sav kompromitujui materijal. Bila sam sva vana. Bili smo promenili i prijatelje. Kod nas su dolazili ilas, Zogovi, Stefan Mitrovi. Siromani studenti, povratnici sa robije, esto zaputeni i prljavi. Nisu imali gde ni noge da operu i da se okupaju. ilas nam je demonstrirao kako se za pokojnikom lelee u Crnoj Gori, a ea Stefanovi je ushieno evocirao uspomene iz Rusije. U Glavnjai su se odmah bacili na Kou da ga biju. Skoila sam kao lavica, noktima na njih, ali su me izbacili. Posle su i mene propisno iamarali: ta ste spalili u onoj pei? Tata me je sutradan izvadio. A Kou sam mogla da poseujem tek kada su ga prebacili u zatvor na Adi Ciganliji. Ostao je est meseci. Ali, to hapenje nam je posle upropastilo ivot. Izgleda da je pod batinama policiji neto rekao to je on mislio da sme, a Partija da ne sme. Uglavnom, od tada su ga imali u aci i morao je da radi sve to mu narede. Pa i da se razvede od mene. Jedva su ga i u partizane primili. Posle Koinog izlaska iz zatvora, smestili smo se kod njegove sestre Mare, koja je bila udata za Stevu Vua, trgovca koama, koji je uspeo da obnovi porodino bogatstvo. Tu sam ostala i kad je otiao u partizane. Meutim, Koina sestra me je isterala, da ih ne kompromitujem, jer je Steva nastavio svoj unosan biznis i sa Nemcima. Potucala sam se po Beogradu, bila kod sestara, radila kao slubenik kod Steve Vua, dok me nisu uhapsili i uzeli za taoca, poto je onda bilo sto Srba za jednog ubijenog Nemca. Rekla sam da ne znam gde mi se mu nalazi i da sam pokrenula brakorazvodnu parnicu. Posle izvesnog vremena, odveli su me u nemaku komandu. Premrla sam od straha. Marko Risti i Aca Vuo su bili sumnjiavi da je zaista mogue i da hoe da me zamene za neke Nemce, koje su partizani bili zarobili, i ja sam mislila da je neka zamka. Ali, sebi sam zapeatila ivot izjavom da neu da idem u partizane. Koa mi je posle priao da samo to u zemlju nije propao kad ga je Tito u Uicu pitao, zato njegova ena nije u partizanima. I kad sam stigla, na kraju rata, odmah sam ranjena, pa se Koa naalio da

njega metak nije hteo etiri godine, a mene je pogodio ve etvrtog dana u partizanima. Bila sam strano nesrena i tuna, grizla me je savest to sam ispala kukavica. Koa se udio to se uopte ne branim i to sebi u prilog ne traim neki tragini primer iz istorije i literature. Pomilovao me je po obrazu i ja sam se oslonila na njegovu ruku. U oblinjem umarku desilo se ono to se deava svim mladim ljudima koji se vole i koji su dugo bili rastavljeni. Rekao je: Ti si moja i nikada te vie neu ostaviti! Pitao me je da li sam naoruana, zna li da puca, ako ti nee da puca, pucae oni na tebe. Tresla sam se od straha, uzimajui iz njegovih ruku ogroman revolver. On je otiao u nove ratne pobede, a ja u propagandni odsek Druge proleterske. Sreli smo se posle u Vrnjcima, kada mi je prvi put rekao da vie neemo moi da budemo zajedno jer nisam u ratu nosila puku. U osloboenom Beogradu, zaposlila sam se u Tanjugu. Kad bi se javio, govorila sam mu da mnogo radim i da nemam vremena da patim. Nemoj tako, Veroka, i patnja je otmena! pokuavao je da se naali.