Bauk krui Evropom - bauk komunizma.

Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, rimski papa i ruski car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemaki policajci. Gde je ona opoziciona partija koju njeni protivnici na vlasti nisu izvikali kao komunistiku, gde je ona opoziciona partija koja nije u naprednijim opozicionarima i svojim reakcionarnim protivnicima uzvratila prekor koji ih je imao igosati kao komuniste. Iz ove injenice izlaze dve stvari. Sve evropske sile ve priznaju komunizam kao silu. Uveliko je vreme da komunisti pred celim svetom otvoreno izloe svoja shvatanja, svoje ciljeve, svoje tenje, te da prii o bauku komunizma protivstave manifest same partije. U tu svrhu sastali su se u Londonu komunisti najrazliitijih narodnosti i sastavili sledei Manifest, koji se objavljuje na engleskom, francuskom, nemakom, talijanskom, flamanskom i danskom jeziku.

I. Buruji i proleteri [1]

Istorija svakog dosadanjeg drutva [2] jeste istorija klasnih borbi. Slobodan ovek i rob, patricij i plebejac, baron i kmet, esnafski majstor [3] i kalfa, ukratko ugnjeta i ugnjeteni stajali su jedan prema drugome u stalnoj suprotnosti, vodili neprekidnu, as skrivenu as otvorenu borbu, borbu koja se uvek zavravala revolucionarnim preureenjem celog drutva ili zajednikom propau klasa koje su se borile. U ranijim istorijskim epohama nalazimo gotovo svugde potpunu podelu drutva na razliite stalee, mnogostruko stupnjevanje drutvenih poloaja. U starom Rimu imamo patricije, vitezove, plebejce, robove; u srednjem veku feudalne gospodare, vazale, esnafske majstore, kalfe, kmetove, a uz to jo gotovo u svakoj od tih klasa opet posebne stupnjeve. Moderno buroasko drutvo, koje je proizalo iz propasti feudalnog drutva, nije ukinulo klasne suprotnosti. Ono je stavilo samo nove klase, nove uslove ugnjetavanja, nove oblike borbe mesto starih. Ali naa epoha, epoha buroazije, odlikuje se time to je uprostila klasne suprotnosti. Celo se drutvo sve vie i vie cepa na dva velika neprijateljska tabora, na dve velike klase koje stoje neposredno jedna naspram druge - buroaziju i proletarijat. Iz redova kmetova srednjeg veka izali su slobodni stanovnici prvih gradova; iz tog varokog stanovnitva razvili su se prvi elementi buroazije.

Otkrie Amerike i morskog puta oko Afrike stvorili su nov teren buroaziji, koja se uzdizala. Istonoindijsko i kinesko trite, kolonizacija Amerike, razmena sa kolonijama, umnoavanje sredstava za razwlink i roba uopte, dali su trgovini, brodarstvu i industriji dotle nevien polet, a time su ubrzali razvitak revolucionarnog elementa u propadajuem feudalnom drutvu. Dotadanji feudalni ili esnafski nain rada industrije nije vie zadovoljavao tranju koja je rasla sa novim tritima. Na njegovo mesto dola je manufaktura. Esnafske majstore potisnuo je industrijski srednji stale; podela rada izmeu razliitih korporacija ieze pred podelom rada u pojedinanoj radionici. No trita su jednako rasla, tranja je bivala sve vea. Vie ni manufaktura nije bila dovoljna. Tada su para i maine revolucionisale industrijsku proizvodnju. Na mesto manufakture dola je moderna krupna industrija, na mesto industrijskog srednjeg stalea doli su industrijski milionari, efovi itavih industrijskih armija, moderni buruji. Krupna industrija stvorila je svetsko trite, koje je bilo pripremljeno otkriem Amerike. Svetsko trite neizmerno je razvilo trgovinu, brodarstvo, kopneni saobraaj. Ovaj je razvitak opet jo vie rairio industriju, a u istoj meri u kojoj se irila industrija, trgovina, brodarstvo i eleznice, u istoj meri se razvijala buroazija, uveavala svoje kapitale i potiskivala u pozadinu sve klase nasleene od srednjeg veka. Tako mi vidimo kako je sama moderna buroazija proizvod dugog toka razvitka, niza prevrata u nainu proizvodnje i prometa. Svaki taj stupanj razvitka buroazije bio je praen odgovarajuim politikim napretkom [4]. Ona je bila ugnjeteni stale pod vlau feudalnih gospodara, naoruana i samoupravna zajednica u komuni [5], ovamo nezavisna gradska republika, onamo trei oporezovani stale monarhije [6], zatim, u vreme manufakture, protivtea plemstvu u stalekoj ili apsolutnoj monarhiji, uopte glavna podloga velikih monarhija, dok najzad, s postankom krupne industrije i svetskog trita, nije osvojila u modernoj predstavnikoj dravi iskljuivu politiku vlast. Moderna dravna vlast samo je odbor koji upravlja optim poslovima cele buroaske klase. Buroazija je u istoriji odigrala krajnje revolucionarnu ulogu. Gde god je dola na vlast, buroazija je razorila sve feudalne, patrijarhalne i idiline odnose. Ona je nemilosrdno pokidala arolike feudalne veze koje su oveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog, i nije ostavila izmeu oveka i oveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezdunog "plaanja u gotovom". Ona je u ledenoj vodi sebinog rauna utopila svete drhtaje pobonog zanosa, vitekog oduevljenja, malograanske sentimentalnosti. Ona je lino dostojanstvo pretvorila u prometnu vrednost i na mesto bezbrojnih poveljama priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine. Ona je, jednom rei, na mesto eksploatacije prikrivene verskim i politikim iluzijama stavila otvorenu, besramnu, direktnu, surovu eksploataciju. Buroazija je sa svih dotada uvaavanih profesija, na koje se gledalo sa strahopotovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, svetenika, pesnika i naunika pretvorila u svoje plaene najamne radnike.

Buroazija je sa porodinog odnosa zderala dirljivi sentimentalni veo i svela ga na isto novani odnos. Buroazija je otkrila kako je brutalno ispoljavanje snage, zbog kojega se reakcija toliko divi srednjem veku, nalazilo odgovarajuu dopunu u najmlitavijem dembelisanju. Tek je ona pokazala ta je ljudska delatnost u stanju da uradi. Ona je stvorila sasvim drukija uda nego to su egipatske piramide, rimski vodovodi i gotske katedrale; ona je izvela sasvim drugaije pohode nego to su bile seobe naroda i krstaki ratovi. Buroazija ne moe da postoji a da neprekidno ne revolucionie orua za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje, pa dakle i celokupne drutvene odnose. A svima ranijim industrijskim klasama bio je, naprotiv, prvi uslov opstanka nepromenjeno zadravanje starog naina proizvodnje. Stalno revolucionisanje proizvodnje, neprekidno potresanje svih drutvenih odnosa, vena nesigurnost i kretanje odlikuju buroasku epohu od svih ranijih. Ona rastvara sve vrste, zarale odnose sa svim starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre no to mogu da ovrsnu. Sve to je vrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve to je sveto skrnavi se, i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj ivotni poloaj, na svoje meusobne odnose pogledaju trezvenim oima. Potreba za sve rairenijim tritima gde e prodati svoje proizvode goni buroaziju preko cele Zemljine kugle. Svugde ona mora da se ugnezdi, svugde da se naseli, svugde da uspostavi veze. Buroazija je eksploatacijom svetskog trita dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potronji svih zemalja. Na veliku alost reakcionara, ona je izvukla nacionalno tlo ispod nogu industrije. Unitene su prastare nacionalne industrije i unitavaju se svakodnevno jo uvek. Potiskuju ih nove industrije, ije uvoenje postaje ivotno pitanje za sve civilizovane nacije, industrije koje vie ne prerauju domae sirovine, ve sirovine koje dolaze iz najudaljenijih oblasti, i iji se fabrikati ne troe samo u zemlji ve u isto vreme u svima delovima sveta. Na mesto starih potreba, zadovoljavanih domaim proizvodima, stupaju nove koje za svoje zadovoljenje trae proizvode najdaljih zemalja i klima. Na mesto stare lokalne i nacionalne samodovoljnosti i ograenosti stupa svestrani saobraaj, svestrana uzajamna zavisnost nacija. A kako je u materijalnoj, tako je i u duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojedinih nacija postaju optim dobrom. Nacionalna jednostranost i ogranienost postaje sve vie nemogua, a iz mnogih nacionalnih i lokalnih knjievnosti stvara se svetska knjievnost. Brzim poboljanjem svih orua za proizvodnju, beskrajno olakanim saobraajem, buroazija uvlai u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Jevtine cene njenih roba jesu teka artiljerija kojom ona rui sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mrnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju. Ona prisiljava sve nacije da prihvate buroaski nain proizvodnje, ako nee da propadnu; ona ih prisiljava da same kod sebe uvedu takozvanu civilizaciju, tj. da postanu buruji. Jednom rei, ona stvara svoj svet po sopstvenom liku. Buroazija sve vie i vie savlauje rasparanost sredstava za proizvodnju, poseda i stanovnitva. Ona je nagomilala stanovnitvo, centralizovala sredstva za proizvodnju i koncentrisala svojinu u malo ruku. Nuna posledica toga bila je politika centralizacija. Nezavisne, gotovo samo savezom povezane provincije s razliitim interesima, zakonima, vladama i carinama sabijene su u jednu naciju, jednu vladu, jedan zakon, jedan nacionalni klasni interes, jednu carinsku granicu.

Buroazija je u svojoj jedva stogodinjoj klasnoj vladavini stvorila masovnije i kolosalnije proizvodne snage nego sve prole generacije zajedno. Potinjavanje prirodnih sila, mainska proizvodnja, primena hemije u industriji i zemljoradnji, parobrodarstvo, eleznice, elektrini telegrafi, privoenje poljoprivredi itavih delova sveta, pretvaranje reka u plovne, itava stanovnitva koja kao da su nikla iz zemlje - koje je ranije stolee slutilo da su takve proizvodne snage dremale u krilu drutvenog rada. Videli smo dakle: sredstva za proizvodnju i promet, na osnovici kojih se izgradila buroazija, stvorena su u feudalnom drutvu. Na izvesnom stupnju razvitka tih sredstava za proizvodnju i promet, odnosi u kojima je feudalno drutvo proizvodilo i razmenjivalo, feudalna organizacija poljoprivrede i manufakture, jednom rei - feudalni odnosi svojine nisu vie odgovarali ve razvijenim proizvodnim snagama. Oni su proizvodnju koili, umesto da je unapreuju. Oni su se pretvorili u njene okove. Oni su morali biti raskinuti, i bili su raskinuti. Na njihovo mesto dola je slobodna konkurencija sa njoj svojstvenom drutvenom i politikom strukturom, sa ekonomskom i politikom vladavinom buroaske klase. Pred naim oima vri se slino kretanje. Buroaski odnosi proizvodnje i prometa, buroaski odnosi svojine, moderno buroasko drutvo, koje je volebniki izazvalo tako silna sredstva za proizvodnju i promet lii na arobnjaka koji vie ne moe da savlada podzemne sile koje je dozvao. Decenijama je istorija industrije i trgovine samo istorija pobune modernih proizvodnih snaga protiv modernih odnosa proizvodnje, protiv odnosa svojine koji su ivotni uslovi buroazije i njene vladavine. Dovoljno je navesti trgovinske krize, koje svojim periodinim ponavljanjem sve opasnije ugroavaju opstanak itavog buroaskog drutva. U trgovinskim krizama redovno se unitava veliki deo ne samo izraenih proizvoda nego i ve stvorenih proizvodnih snaga. U krizama izbija drutvena epidemija koja bi svima ranijim epohama izgledala kao besmislica - epidemija hiperprodukcije. Drutvo se najednom nalazi baeno natrag u stanje trenutnog varvarstva; reklo bi se da su mu glad i opti rat do unitenja presekli sve izvore sredstava za ivot; industrija, trgovina izgledaju unitene, a zato? Zato to drutvo ima suvie civilizacije, suvie ivotnih sredstava, suvie industrije, suvie trgovine. Proizvodne snage koje mu stoje na raspolaganju ne slue vie za unapreivanje buroaske civilizacije i buroaskih odnosa svojine; naprotiv, one su postale odvie silne za te odnose, one su njima zakoene; a im savladaju tu zakoenost, dovode itavo buroasko drutvo u nered, ugroavaju opstanak buroaske svojine. Buroaski odnosi postali su preuski da bi obuhvatili bogatstvo koje su stvorili. - ime buroazija savlauje krize? S jedne strane, prisilnim unitavanjem mase proizvodnih snaga; s druge, osvajanjem novih trita i temeljitijom eksploatacijom starih trita. Dakle, ime? Time to priprema svestranije i silnije krize, a smanjuje sredstva za spreavanje kriza. Oruje kojim je buroazija sruila feudalizam okree se sada protiv same buroazije. Ali buroazija nije samo iskovala oruje koje joj donosi smrt; ona je stvorila i ljude koje e to oruje nositi - moderne radnike, proletere. U istoj meri u kojoj se razvija buroazija, tj. kapital, u istoj meri razvija se i proletarijat, klasa modernih radnika, koji ive samo dotle dok nalaze rada, i koji samo dotle nalaze rada dok njihov rad uveava kapital. Ti radnici, koji moraju da se prodaju na pare, jesu roba kao svaki drugi

trgovinski artikal, i zbog toga su isto tako izloeni svim sluajnostima konkurencije, svima kolebanjima trita. Rad proletera izgubio je rasprostiranjem maina i podelom rada svaki samostalni karakter, a time i svaku dra za radnika. On postaje prost dodatak maini, od koga se trai samo pokret ruke koji je najjednostavniji, najjednoliniji i koji se najlake naui. Zato se trokovi koje radnik prouzrokuje ograniavaju gotovo samo na ona ivotna sredstva koja su mu potrebna za svoje izdravanje i za produenje svoje rase. Meutim , cena neke robe, pa dakle i rada [7], jednaka je trokovima njene proizvodnje. Zbog toga, to vie raste odvratnost rada, to vie opada najamnina. I jo vie. to vie raste primena maina i podela rada, to vie raste i masa rada, bilo uveanjem broja radnih asova, bilo uveanjem rada koji se zahteva na neko odreeno vreme, ubrzanjem hoda maina itd. Moderna industrija pretvorila je malu radionicu patrijahalnog majstora u krupnu fabriku industrijskog kapitaliste. Mase radnika, saterane u fabrike, bivaju organizovane po vojniki, kao prosti vojnici industrije oni se stavljaju pod nadzor itave hijerarhije industrijskih podoficira i oficira. Oni nisu samo robovi buroaske klase, buroaske drave, njih svakog dana i svakog sata porobljava maina, naddzornik, i pre svega sam pojedini buruj koji se bavi proizvodnjom. Ovaj despotizam utoliko je sitniaviji, mrskiji, utoliko vie izaziva ogorenje, ukoliko otvorenije proglaava zaraivanje kao svoj jedini cilj. Ukoliko runi rad zahteva manje umenosti i ispoljavanja snage, tj. to se moderna industrija vie razvija, to se vie rad mukarca potiskuje radom ena i dece. Za radniku klasu vie nemaju drutvene vanosti razlike u polu ili starosti. Postoje jo samo radna orua koja prema starosti i polu prouzrokuju razliite trokove. Kad je eksploatacija radnika od strane fabrikanata ve toliko zavrena da on dobije u gotovu isplaenu nadnicu, na njega se obaraju drugi delovi buroazije, kuevlasnik, bakalin, zajmodavac na zaloge itd. Dosadanji sitni srednji stalei, sitni industrijalci, trgovci i rentijeri, zanatlije i seljaci, sve te klase srozavaju se u proletarijat, delom time to njihov mali kapital nije dovoljan za voenje krupne industrije, te podlee konkurenciji veih kapitalista, delom time to njihova umenost izgubi vrednost usled novih naina proizvodnje. Tako se proletarijat regrutuje iz svih klasa stanovnitva. Proletarijat prolazi kroz vie stupnjeva razvitka. Njegova borba protiv buroazije poinje sa njegovim postankom. U poetku se bore pojedini radnici, zatim radnici jedne fabrike, onda radnici neke grane rada u jednom mestu protiv pojedinog buruja koji ih neposredno eksploatie. Oni svoje napade ne upravljaju samo protiv buroaskih odnosa proizvodnje , oni ih upravljaju protiv samih orudja za proizvodnju; oni unitavaju stranu konkurentsku robu, razbijaju maine, pale fabrike, pokuavaju da povrate izgubljeni poloaj srednjovekovnog radnika. Na tome stupnju radnici sainjavaju masu rasturenu po celoj zemlji i rascepkanu konkurencijom. Masovnije zbijanje radnika jo nije posledica njihovog sopstvenog udruivanja, ve posledica udruivanja buroazije, koja radi postizanja svojih sopstvenih politikih ciljeva mora da stavi u

pokret celi proletarijat i privremeno jo moe to da uradi. Na tome stupnju, dakle, proletarijat ne vodi borbu protiv svojih neprijatelja, ve protiv neprijatelja svojih neprijatelja, protiv ostataka apsolutne monarhije, protiv zemljoposednika, protiv neindustrijskih buruja, malograana. Tako je itavo istorijsko kretanje koncentrisano u rukama buroazije; svaka pobeda koja se tako izvojuje jeste pobeda buroazije. Ali s razvitkom industrije ne dolazi samo do umnoavanja proletarijata, on se zbija u vee mase, njegova snaga raste i on je vie osea. Interesi, ivotni uslovi u proletarijatu sve se vie ujednauju , jer maina sve vie brie razlike u radu, a nadnicu gotovo svuda obara na jednako niski nivo. Rastua konkurencija meu samom buroazijom i trgovinske krize koje otuda proistiu ine da najamnina radnika postaje sve kolebljivija; sve bre neprekidno poboljavanje maina ini itav njihov ivotni poloaj sve nesigurnijim; sukobi izmeu pojedinanog radnika i pojedinanog buruja sve vie dobijaju karakter sukoba izmeu dveju klasa. Radnici otpoinju da stvaraju koalicije protiv buruja; skupljaju se za odranje svoje najamnine. Oni zasnivaju ak i trajna udruenja da bi se snabdeli sredstvima za sluaj bunta. Mestimino, borba se pretvara u pobune. S vremena na vreme pobeuju radnici, ali samo prolazno. Pravi rezultat njihove borbe nije neposredni uspeh, nego udruivanje radnika koje se sve vie iri. Tome pomae porast saobraajnih sredstava, koja proizvodi krupna industrija i koja dovode u vezu radnike raznih mesta. Potrbna je, meutim, samo veza, pa da se mnoge lokalne borbe koje su svugde istog karaktera, centralizuju u nacionalnu, u klasnu borbu. A svaka klasna borba je politika borba. Udruivanje, za koje su graanima srednjeg veka s njihovim vicinalnim putevima bili potrebni vekovi, moderni proleteri postiu sa eleznicama za malo dana. Ovo organizovanje proletera u klasu, a time u politiku partiju, biva opet svakog trenutka razbijano konkurencijom meu samim radnicima. Ali se organizacija raa stalno nanovo, jaa, vra, monija. Ona borbom postie priznanje pojedinanih interesa radnika u zakonskoj formi, iskoriujui pocepanost u krilu same buroazije. Tako je bilo sa zakonom o desetoasovnom radnom danu u Engleskoj. Sukobi meu klasama starog drutva uopte mnogostruko pomau razvitak samog proletarijata. Buroazija se nalazi u neprekidnoj borbi: u poetku protiv aristokratije; docije protiv delova same buroazije, iji interesi dolaze u protivrenost s napretkom industrije; uvek protiv buroazije svih stranih zemalja. U svim tim borbama ona je prinuena da apeluje na proletarijat, da trai njegovu pomo i da ga tako uvlai u politiki pokret. Tako ona sama dodaje proletarijatu svoje sopstvene elemente obrazovanja, tj. prua mu oruje protiv same sebe. Zatim, kao to smo videli, usled napretka industrije itavi delovi vladajue klase bivaju bacani u proletarijat ili bar ugroeni u ivotnim uslovima. I ovi dovode proletarijatu masu elemenata obrazovanja. Naposletku, u vreme kada se klasna borba pribliava reenju, proces raspadanja u okviru vladajue klase, u okviru celog starog drutva, uzima tako estok, tako otar karakter da se jedan mali deo vladajue klase odrie od nje i prikljuuje revolucionarnoj klasi, klasi koja u svojim rukama nosi budunost. I zato, kao to je nekad jedan deo plemstva preao na stranu buroazije,

tako sada jedan deo buroazije prelazi na stranu proletarijata, a naroito jedan deo buruja ideologa, koji su se uzdigli do teoretskog razumevanja celokupnog istorijskog kretanja. Od svih klasa koje danas stoje naspram buroazije samo je proletarijat istinski revolucionarna klasa. Ostale klase rastrojavaju se i propadaju s razvitkom krupne industrije, dok je proletarijat njen sopstveni proizvod. Srednji stalei, sitni industrijalac, sitni trgovac, zanatlija, seljak, svi se oni bore protiv buroazije da bi obezbedili od propasti svoj opstanak kao srednjih stalea. Oni, dakle, nisu revolucionarni, ve konzervativni. Oni su, tavie, reakcionarni, jer hoe da okrenu natrag toak istorije. Ako su revolucionarni, onda su to s obzirom na svoj predstojei prelazak u proletarijat, onda oni ne brane svoje sadanje, ve svoje budue interese, onda oni naputaju svoje sopstveno stanovite i staju na stanovite proletarijata. Lumpenproletarijat, ta pasivna trule najdonjih slojeva starog drutva, bie delimino ubaen u pokret proleterskom revolucijom, ali e se po itavom svom ivotnom poloaju radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja. ivotni uslovi starog drutva ve su uniteni u ivotnim uslovima proletarijata. Proleter nema svojine; njegov odnos prema eni i deci nema vie nita zajednikog s buroaskim porodinim odnosom; moderni industrijski rad, moderno robovanje kapitalu, jednako u Engleskoj kao u Francuskoj, u Americi kao u Nemakoj, oduzelo mu je svaki nacionalni karakter. Zakoni, moral, religija za njega su samo buroaske predrasude iza kojih se kriju buroaski interesi. Sve ranije klase koje su osvajale vlast za sebe teile su da svoj izvojevani ivotni poloaj osiguraju time to su itavo drutvo podvrgavale uslovima svog naina prisvajanja. Proleteri mogu da osvoje drutvene proizvodne snage samo tako ako ukinu svoj sopstveni dosadanji nain prisvajanja, a time i itavi dosadanji nain prisvajanja. Proleteri nemaju nieg svojeg to bi osigurali, oni imaju da razore svaku dosadanju privatnu sigurnost i privatna osiguranja. Svi dosadanji pokreti bili su pokreti manjina ili u interesu manjina. Proleterski pokret je samostalni pokret ogromne veine u interesu ogromne veine. Proletarijat, najnii sloj sadanjeg drutva, ne moe da se podigne, ne moe da se uspravi, a da se ne baci u vazduh cela nadgradnja slojeva koji sainjavaju zvanino drutvo. Borba proletarijata protiv buroazije s poetka je nacionalna po formi, iako nije to po sadrini. Razume se da proletarijat svake zemlje mora prvo da svri sa svojom sopstvenom buroazijom. Ocrtavi najoptije faze razvitka proletarijata, mi smo pratili vie ili manje prikriveni graanski rat u okviru postojeeg drutva do one take na kojoj on izbija u otvorenu revoluciju i proletarijat nasilnim obaranjem buroazije zasniva svoju vladavinu. Svako dosadanje drutvo poivalo je, kao smo videli, na suprotnosti izmeu ugnjetakih i ugnjetenih klasa. A da bi neka klasa mogla biti ugnjetavana, moraju joj biti osigurani uslovi u kojima moe bar da tavori svoj ropski ivot. Srednjovekovni kmet podigao se u kmetstvu do lana komune, kao to se sitni graanin pod jarmom feudalnog apsolutizma podigao do buruja.

Moderni radnik, naprotiv, umesto da se podie sa napretkom industrije, srozava se sve dublje ispod uslova svoje sopstvene klase. Radnik postaje pauper, a pauperizam se razvija jo bre nego stanovnitvo i bogatstvo. Time jasno izlazi na videlo da je buroazija nesposobna da jo due ostane vladajua klasa drutva i da ivotne uslove svoje klase namee drutvu kao regulatorni zakon. Ona je nesposobna da vlada, jer je nesposobna da svom robu osigura egzistenciju u samom njegovom ropstvu, jer je prisiljena da ga sroza u poloaj u kome mora da ga hrani, umesto da on nju hrani. A drutvo ne moe vie da ivi pod njom, tj. njen ivot se vie ne podnosi sa drutvom. Bitni uslov za opstanak i vladavinu buroaske klase jeste nagomilavanje bogatstva u rukama privatnih lica, obrazovanje i umnoavanje kapitala. Uslov kapitala jeste najamni rad. Najamni rad poiva iskljuivo na konkurenciji meu radnicima. Napredak industrije, iji je slepi i neotporni nosilac buroazija, postavlja na mesto izolovanja radnika putem konkurencije njihovo revolucionarno ujedinjavanje putem asocijacije. Tako razvitak krupnije industrije izvlai ispod nogu buroazije samu osnovu na kojoj ona proizvodi i proizvode prisvaja. Ona pre svega proizvodi svog sopstvenog grobara. Njena propast i pobeda proletarijata podjednako su neizbene.

II. Proleteri i komunisti

U kakvom odnosu stoje komunisti prema proleterima uopte? Komunisti nisu neka posebna partija prema drugim radnikim partijama. Oni nemaju nikakve interese odvojene od interesa celokupnog proletarijata. Oni ne postavljaju nikakve posebne principe u koje bi hteli da ukalupe proleterski pokret. Komunisti se razlikuju od ostalih proleterskih partija samo time to, s jedne strane, oni u razliitim nacionalnim borbama proletera istiu i sprovode zajednike, od nacionalnosti nezavisne interese celokupnog proletarijata, a, s druge, time to oni na razliitim stupnjima razvitka, kroz koje prolazi borba izmeu proletarijata i buroazije, stalno zastupaju interese celokupnog pokreta. Komunisti su, dakle, u praksi onaj deo radnikih partija svih zemalja koji je najodluniji, koji stalno gura dalje, oni u teorijskom pogledu imaju to preimustvo nad ostalom masom proletarijata to razumeju uslove, tok i opte rezultate proleterskog pokreta. Najblii cilj komunista jeste isti kao i svih ostalih proletrskih partija: formiranje proletarijata u klasu, ruenje buroaske vladavine, osvajanje politicke vlasti od strane proletarijata.

Teorijske postavke komunista nipoto ne poivaju na idejama, na naelima koje je izmislio ili otkrio ovaj ili onaj popravlja sveta. One su samo opti izrazi stvarnih odnosa postojee klasne borbe, istorijskog kretanja koje se vri pred naim oima. Ukidanje dosadanjih odnosa svojine nije neto to posebno karakterie komunizam. Svi odnosi svojine bili su podloni stalnom istorijskom smenjivanju, stalnom istorijskom menjanju. Francuska revolucija, na primer, ukinula je feudalnu svojinu u korist buroaske. Ono to ini odliku komunizma nije ukidanje svojine uopte, ve ukidanje buroaske svojine. Ali moderna buroaska privatna svojina poslednji je i najsavreniji izraz proizvodnje i prisvajanja proizvoda koji poiva na klasnim suprotnostima, na eksploatisanju jednih od drugih. U tome smislu mogu komunisti saeti svoju teoriju u jednom izrazu: ukidanje privatne svojine. Nama komunistima se prebacivalo da hoemo da ukinemo lino steenu, radom dobijenu svojinu; svojinu koja predstavlja osnovu svake line slobode, delatnosti i samostalnosti. Radom dobijena, steena, lino zaraena svojina! Govorite li o malograanskoj, sitnoseljakoj svojini, koja je prethodila buroaskoj? Mi je nemamo zato ukidati, nju je ukinuo razvitak industrije i svakodnevno je ukida. Ili govorite o modernoj buroaskoj privatnoj svojini? A da li najamni rad, rad proletera, stvara njemu privatnu svojinu? Nikako. On stvara kapital, tj. svojinu koja eksploatie najamni rad, koja se moe uveavati samo pod uslovom da raa nov najamni rad da bi ga opet nanovo eksploatisala. Svojina u svome dananjem obliku kree se u suprotnosti kapitala i najamnog rada. Pogledajmo obe strane ove suprotnosti. Biti kapitalista ne znai zauzimati samo neki isto lini, ve drutveni poloaj u proizvodnji. Kapital je zajedniki proizvod i moe se staviti u pokret samo zajedikom akcijom mnogih lanova, pa, u krajnjoj instanci, samo zajednikom akcijom svih lanova drutva. Kapital, dakle, nije neka lina, ve drutvena sila. Kada se, dakle, kapital pretvori u optu, svima lanovima drutva pripadajuu svojinu, onda se time ne pretvara lina svojina u drutvenu. Menja se samo drutveni karakter svojine. Ona gubi klasni karakter. Pogledajmo najamni rad.

Prosena cena najamnog rada jeste minimum najamnine, tj. suma ivotnih sredstava potrebnih da se radnik odri u ivotu kao radnik. Prema tome, ono to najamni radnik sebi prisvaja svojom delatnocu dostie samo za to da mu opet proizvede njegov goli ivot. Ovo lino prisvajanje proizvoda rada za ponovnu proizvodnju neposrednog ivota mi nikako neemo da ukinemo, jer to prisvajanje ne ostavlja nikakav isti prihod koji bi mogao dati vlast nad tuim radom. Mi hoemo da ukinemo samo bedni karakter ovog prisvajanja, u kome radnik ivi samo zato da uveava kapital, ivi samo dok to zahteva interes vladajue klase. U buroaskom drutvu ivi rad samo je sredstvo za uveavanje nagomilanog rada. U komunistikom drutvu nagomilani rad samo je sredstvo za proirivanje, obogaivanje, unapreivanje ivotnog procesa radnika. U buroaskom drutvu vlada, dakle, prolost nad dananjicom, u komunistikom dananjica nad prolou. U buroaskom drutvu kapital je samostalan i lian, dok je aktivna individua nesamostalna i bezlina. I ukidanje ovog odnosa naziva buroazija ukidanjem linosti i slobode! S pravom. Radi se doista o ukidanju buroaske linosti, buroaske samostalnosti, buroaske slobode. Pod slobodom se u okviru dananjih buroaskih odnosa proizvodnje razume slobodna trgovina, slobodna kupovina i prodaja. A ako padne trgovanje, pada i slobodno trgovanje. Pripovetke o slobodnom trgovanju, kao i sve ostale slobodarske deklamacije nae buroazije, imaju nekog smisla samo u odnosu na vezano trgovanje, u odnosu na potinjenog graanina srednjeg veka, ali ne i u odnosu na komunistiko ukidanje trgovanja, buroaskih odnosa proizvodnje i same buroazije. Vi se uasavate to mi hoemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vaem postojeem drutvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih lanova; ona upravo i postoji zato to ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete to hoemo da ukinemo svojinu koja ima za nunu pretpostavku to da ogromna veina drutva bude bez svojine. Jednom rei, vi nam prebacujete da hoemo da ukinemo vau svojinu. Doista, mi to i hoemo. Vi kaete: im se rad vie ne bude mogao pretvarati u kapital, novac, zemljinu rentu, ukratko u drutvenu mo koja se moe monopolisati, tj. im se lina svojina vie ne bude mogla pretvarati u buroasku, bie ukinuta i linost. Vi, dakle, priznajete da pod linou ne razumete nikog drugog do buruja, buroaskog sopstvenika. A ta linost treba svakako da bude ukinuta. Komunizam ne oduzima nikome mo da prisvaja sebi drutvene proizvode, on samo oduzima mo da se tim prisvajanjem podjarmi sebi tui rad. Prigovoreno je da e sa ukidanjem privatne svojine prestati svaka delatnost i da e nastupiti opte lenstvovanje.

Po tome bi buroasko drutvo ve odavno moralo propasti od lenosti; jer oni koji u njemu rade, ne stiu nita, a oni koji u njemu stiu, ne rade. Celi prigovor izlazi na tautologiju da vie nee biti najamnog rada, im vie ne bude bilo kapitala. Svi prigovori koji su bili upueni protiv komunistikog naina prisvajanja i proizvodnje materijalinih proizvoda proireni su isto tako i na prisvajanje i proizvodnju duhovnih proizvoda. Kao to za buruja prestanak klasne svojine znai prestanak same proizvodnje, tako je za njega prestanak klasnog obrazovanja identian sa prestankom obrazovanosti uopte. Obrazovanost, ije gubljenje on oplakuje, jeste za ogromnu veinu priuavanje za sluenje maini. Ali, nemojte se s nama svaati merei ukidanje buroaske svojine vaim buroaskim predstavama o slobodi, obrazovanju, pravu itd. Same vae ideje jesu proizvod buroaskih odnosa proizvodnje i svojine, kao to je vae pravo samo u zakon pretvorena volja vae klase, volja ija je sadrina data u materijalnim uslovima ivota vae klase. Zainteresovano shvatanje, po kome vi vae odnose proizvodnje i svojine pretvarate iz istorijskih odnosa, prolaznih u toku proizvodnje, u veite zakone prirode i razuma, zajedniko vam je sa svima propalim vladajuim klasama. Ono to podrazumevate pod antikom svojinom, to podrazumevate pod feudalnom svojinom, vie ne smete da uzimate za buroasku svojinu. Ukidanje porodice! ak i krajnji radikali zgraaju se zbog ove sramne namere komunista. Na emu poiva dananja, buroaska porodica? Na kapitalu, na privatnoj zaradi. U potpuno razvijenom obliku ona postoji samo za buroaziju; ali ona nalazi svoju dopunu u prisilnoj lienosti od porodice na strani proletera i u javnoj prostituciji. Razume se da buroaska porodica otpada otpadanjem ove njene dopune, a obe iezavaju iezavanjem kapitala. Prebacujete li nam to hoemo da ukinemo eksploataciju dece od strane njihovih roditelja? Mi taj zloin priznajemo. Ali vi kaete da mi ukidamo najprisnije odnose, jer na mesto domaeg vaspitanja stavljamo drutveno vaspitanje. A zar nije i vae vaspitanje odreeno drutvom? Drutvenim odnosima u kojima vi vaspitavate, neposrednijim ili posrednijim meanjem drutva, pomou kole itd.? Komunisti ne izmiljaju uticaj drutva na vaspitanje; oni samo menjaju njegov karakter, oni otimaju vaspitanje ispod uticaja vladajue klase. Buroaske fraze o porodici i vaspitanju, o prisnom odnosu roditelja i dece postaju utoliko odvratnije to se vie za proletere, usled krupne industrije, kidaju sve porodine veze, a deca pretvaraju u obinu trgovaku robu i orua za rad.

Ali vi komunisti hoete da uvedete zajednicu ena, vie na nas u horu cela buroazija. Buruj gleda u svojoj eni prosto orue za proizvodnju. Poto uje da orua za proizvodnju treba zajedniki da se eksploatiu, on i ne moe da stvar zamisli drukije nego da e sudbina pripadanja zajednici pogoditi i ene. On ne sluti da se radi ba o tome da se ukine poloaj u kome su ene samo orua za proizvodnju. Uostalom, nita nije smenije od visokomoralnog uasavanja naih buruje o tobonjoj zvaninoj komunistikoj zajednici ena. Komunisti nemaju potrebe da uvode zajednicu ena, ona je gotovo uvek postojala. Nai buruji, ne zadovoljavajui se time to im na raspolaganju stoje ene i keri njihovih proletera, da o zvaninoj prostituciji i ne govorimo, nalaze glavno zadovoljstvo u tome da zavode supruge jedni drugima. Buroaski brak u stvarnosti je zajednica supruga. Komunistima bi se najvie moglo prebaciti da, na mesto licemerno prikrivene, hoe da uvedu zvaninu, otvorenu zajednicu ena. Uostalom, po sebi se razume da sa ukidanjem sadanjih odnosa proizvodnje iezava i zajednica ena koja iz njih proizilazi, tj. zvanina i nezvanina prostitucija. Komunistima je, dalje, prebaeno da hoe da ukinu otadbinu, narodnost. Radnici nemaju otadbine. Njima se ne moe uzeti ono to nemaju. Ali kako proletarijat prvo mora da osvoji politiku vlast, da se podigne do nacionalne klase, da se sam konstituie kao nacija, to je i on jo nacionalan, mada nikako u smislu buroazije. Nacionalna odvajanja i suprotnosti naroda sve vie iezavaju ve s razvitkom buroazije, sa slobodom trgovine, svetskim tritem, jednoobraznou industrijske proizvodnje i ivotnih odnosa koji njoj odgovaraju. Vladavina proletarijata uinie da se oni jo vie izgube. Sjedinjena akcija, bar civilizovanih zemalja, jedan je od prvih uslova njegovog osloboenja. U meri u kojoj se ukida eksploatacija jedne individue od strane druge ukida se i eksploatacija jedne nacije od strane druge. S padom suprotnosti klasa u okviru nacija pada i neprijateljski stav meu narodima. Optube koje se protiv komunizma podiu sa verskog, filozofskog i uopte ideolokog gledita, ne zasluuju da se o njima opirnije govori. Zar treba duboka mudrost pa da se razume da se sa ivotnim odnosima ljudi, s njihovim drutvenim odnosima, s njihovim drutvenim ivotom, menjaju i njihove predstave, pogledi i pojmovi, jednom rei i njihova svest?

Zar istorija ideja dokazuje neto drugo nego da se duhovna proizvodnja menja sa materijalnom? Vladajue ideje nekog vremena bile su uvek samo ideje vladajue klase. Govori se o idejama koje revolucioniu itavo drutvo; time se samo iskazuje injenica da su se u okviru starog drutva izgradili elementi novog drutva, da s raspadanjem starih ivotnih odnosa ide u korak i raspadanje starih ideja. Kad je stari svet propadao, pobedila je hrianska religija stare religije. Kad su u XVIII stoleu hrianske ideje podlegle idejama prosveenosti, vodilo je feudalno drutvo svoju smrtnu borbu protiv tada revolucionarne buroazije. Ideje slobode savesti i religije bile su samo izraz vladavine slobodne konkurencije na polju znanja. "Ali", kazae neko, "verske, moralne, filozofske, politike, pravne ideje itd. zaista su se modifikovale u toku istorijskog razvitka. Religija, moral, filozofija, politika i pravo uvek su se odrali u tom menjanju. Uz to ima veitih istina, kao sloboda, pravinost itd., koje su zajednike svima drutvenim ustrojstvima. A komunizam ukida veite istine, ukida religiju, ukida moral, umesto da im da nov oblik; on, dakle, protivrei celokupnom dosadanjem istorijskom razvitku." Na ta se svodi ova optuba? Istorija celog dosadanjeg drutva kretala se u klasnim suprotnostima, koje su u razliitim epohama imale razliite oblike. Ali ma kakav oblik da su klasne suprotnosti uzimale, eksploatacija jednog dela drutva od strane drugog dela predstavlja injenicu zajedniku svim proteklim stoleima. Zato nije udo to se drutvena svest svih stolea, uprkos svoj mnogostrukosti i raznolikosti, kree u izvesnim zajednikim oblicima, oblicima svesti koji se potpuno gube tek sa potpunim iezavanjem klasne suprotnosti. Komunistika revolucija jeste najradikalnije kidanje sa tradicionalnim odnosima svojine, pa nije udo to se u toku njenog razvitka najradikalnije kida sa tradicionalnim idejama. Ali ostavimo zamerke buroazije protiv komunizma. Ve smo gore videli da je prvi korak u radnikoj revoluciji podizanje proletarijata u vladajuu klasu, izvojevanje demokratije. proletarijat e svoju politiku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buroaziji sav kapital, da u rukama drave, tj. proletarijata, organizovanog kao vladajua klasa, centralizuje sva orua za proizvodnju i da to je mogue bre povea masu proizvodnih snaga. Izpoetka se to moe dogoditi naravno samo pomou despotskog posezanja u pravo svojine i u buroaske odnose proizvodnje, dakle pomou mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodrive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbene su kao sredstvo za izvrenje prevrata itavog naina proizvodnje.

Te mere bie, naravno, razliite u razliitim zemljama. Meutim, za najnaprednije zemlje mogu sledee mere imati prilino optu priwlink: 1. Eksproprijacija zemljine svojine i upotreba zemljine rente na dravne izdatke. 2. Jako progresivni porez. 3. Ukidanje prava naslea. 4. Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika. 5. Centralizacija kredita u rukama drave preko nacionalne banke s dravnim kapitalom i iskljuivim monopolom. 6. Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama drave. 7. Umnoavanje nacionalnih fabrika, orua za proizvodnju, krenje i poboljavanje zemljita po optem planu. 8. Jednaka obaveza za sve, stvaranje industrijskih armija, naroito za zemljoradnju. 9. Ujedinjavanje rada zemljoradnje i industrije, uticanje na postepeno odstranjivanje suprotnosti izmedu grada i sela. 10. Javno i besplatno vaspitavanje sve dece. Odstranjivanje fabrikog rada dece u dananjem obliku. Sjedinjavanje vaspitavanja s materijalnom proizvodnjom itd. Kad u toku razvitka budu iezle klasne razlike i cela proizvodnja bude koncentrisana u rukama udruenih individua, javna vlast izgubie politiki karakter. Politika vlast u pravom smislu jeste organizovana vlast jedne klase za ugnjetavanje druge klase. Kad se proletarijat u borbi protiv buroazije nuno bude ujedinio u klasu, kad bude revolucijom postao vladajua klasa i kad kao vladajua klasa nasilno ukine stare odnose proizvodnje, on e s tim odnosima proizvodnje ukinuti i uslove opstanka klasne suprotnosti, klase uopte, a time i svoju sopstvenu klasnu vladavinu. Na mesto starog buroaskog drutva s njegovim klasama i klasnim suprotnostima stupa udruivanje, u kome je slobodni razvitak svakog pojedinca uslov slobodnog razvitka za sve.

III. Socijalistika i komunistika literatura

1. Reakcionarni socijalizam a) Feudalistiki socijalizam Francuska i engleska aristokratija bila je po svom istorijskom poloaju pozvana da pie pamflete protiv modernog buroaskog drutva. U francuskoj julskoj revoluciji od 1830, u engleskom pokretu za parlamentarnu reformu, ona je jo jednom podlegla omrznutom skorojeviu. O nekoj ozbiljnoj politikoj borbi vie nije moglo biti rei. Preostalo joj je da se bori samo na literarnom polju. Ali su u oblasti literature stare fraze iz doba restauracije [8] postale nemogue. Da bi izazvala simpatije, morala je aristokratija prividno ispustiti iz vida svoje interese i formulisati svoju optunicu protiv buroazije samo u interesu eksploatisane radnike klase. Tako je ona sebi

pribavila satisfakciju time to je smela da peva pogrdne pesme na raun svog novog gospodara i da mu ape u uho proroanstva koja su vie ili manje bila puna zloslutnosti. Na ovaj nain postao je feudalistiki socijalizam, upola alopojka, upola paskvila, upola odjek prolosti, upola pretnja budunosti, pogaajui katkad buroaziju u srce gorkom, duhovito poraavajuom osudom, ali uvek delujui komino potpunom nesposobnou za shvatanje toka moderne istorije. Oni su mahali proleterskom prosjakom torbom kao barjakom, da bi za sobom okupili narod. Ali kad god je narod poao za njima, spazio je na njihovim zadnjicama stare feudalne grbove i razbeao se uz glasan smeh bez respekta. Ovu predstavu priredio je jedan deo francuskih legitimista i Mlada Engleska [9]. Kad feudalci dokazuju da je njihov nain eksploatacije bio drukiji od buroaske eksploatacije, zaboravljaju samo to da su oni eksploatisali pod sasvim razliitim i sada preivelim okolnostima i uslovima. Kada dokazuju da pod njihovom vladavinom nije postojao moderni proletarijat, zaboravljaju samo to da je ba moderna buroazija bila nuni izdanak njihovog drutvenog poretka. Inae, oni tako malo prikrivaju reakcionarni karakter svoje kritike da se njihova glavna optuba protiv buroazije sastoji upravo u tome, kako se pod njemim reimom razvija klasa koja e baciti u vazduh celi stari drutveni poredak. Oni buroaziji vie prebacuju to to stvara revolucionarni proletarijat, nego to uopte stvara neki proletarijat. Zbog toga u politickoj praksi oni uestvuju u svima nasilnim merama protiv radnike klase, a u obinom ivotu zadovoljavaju se time da svima naduvenim frazama uprkos pokupe zlatne jabuke, i da vernost, ljubav i ast zamene trgovinom vune, repe i rakije [10]. Kao to je pop uvek iao ruku pod ruku s feudalcem, tako isto ide i popovski socijalizam s feudalistikim. Nita nije lake nego socijalistiki prefarbati hrianski asketizam. Zar nije i hricanstvo grmelo protiv privatne svojine, protiv braka, protiv drave? Zar nije propovedalo da ih treba zameniti dobroinstvom i prosjaenjem, celibatom i umrtvljenjem puti, ivotom u eliji i crkvom? Hrianski socijalizam samo je sveta vodica kojom pop osvetava srdbu aristokrata. b) Sitnoburoaski socijalizam Feudalna aristokratija nije jedina klasa koju je buroazija sruila i iji su uslovi ivota zakrljali i uginuli u modernom buroaskom drutvu. Srednjovekovna sitna buroazija i sitni seljaki stale bili su pretee moderne buroazije. U zemljama koje su industrijski i trgovaki manje razvijene, ova klasa ivotari i dalje pored buroazije koja se uzdie.

U zemljama gde se razvila moderna civilizacija obrazovala se jedna nova sitna buroazija, koja lebdi izmedu proletarijata i buroazije i koja se stalno nanovo formira kao dopunski deo buroaskog drutva, ali konkurencija stalno baca u proletarijat njene lanove. tavie, ovi ak vide da se sa razvitkom krupne industrije pribliava dan kada e taj sloj potpuno nestati kao samostalan deo modernog drutva i kada e u trgovini, manufakturi i poljoprivredi biti zamenjen nadzornicima i slugama. U zemljama kao to je Francuska, gde seljaka klasa ini daleko preko polovine stanovnitva, bilo je prirodno to su pisci koji su istupali za proletarijat, a protiv buroazije, na svoju kritiku buroaskog reima primenjivali sitnoburoasko i sitnoseljako merilo i stali na stranu radnika sa stanovita sitne buroazije. Tako se stvorio sitnoburoaski socijalizam. Sismondi je na elu te literature ne samo za Francusku nego i za Englesku. Ovaj socijalizam analizirao je protivrenosti u modernim odnosima proizvodnje s krajnjim otroumljem. Otkrio je licemerna ulepavanja ekonomista. Nepobitno je dokazao razorno dejstvo maina i podele rada, koncentraciju kapitala i zemljinog poseda, hiperprodukciju i krize, nunu propast malih graana i seljaka, bedu proletarijata, anarhiju u proizvodnji, vapijuu nesrazmeru u raspodeli bogatstva, industrijski rat do unitenja meu nacijama, raspadanje starih obiaja, starih porodinih odnosa, starih narodnosti. Ali, po svojoj pozitivnoj sadrini, ovaj socijalizam hoe ili da ponovo uspostavi stara sredstva za proizvodnju i promet, a s njima i stare odnose svojine i staro drutvo, ili hoe da moderna sredstva za proizvodnju i promet nasilno vrati u okvire starih odnosa svojine, koje su oni razbili i morali da razbiju. U oba sluaja on je reakcionaran i utopistiki u isti mah. Esnafstvo u industriji i patrijarhalna privreda na selu, to je njegova poslednja re. U svakom daljem razvitku ovaj pravac zapao je u kukaviki mamurluk. c) Nemaki ili "istinski" socijalizam Socijalistika ili komunistika literatura Francuske, koja je nastala pod pritiskom vladajue buroazije i koja je literarni izraz borbe protiv te vladavine, preneta je u Nemaku u vreme kad je buroazija tek zapoela da se bori protiv feudalnog apsolutizma. Nemaki filozofi, polufilozofi i prefinjeni mozgovi udno se doepae te literature i samo zaboravie da sa ulaskom onih spisa iz Francuske nisu u isto vreme ule u Nemaku i francuske prilike. Naspram nemakih prilika izgubila je francuska literatura svaki neposredno praktini znaaj i dobila je isto literarni izgled. Ona je morala izgledati kao dokona spekulacija o pravom drutvu, o ostvarenju ljudskog bia. Tako su i za nemake filozofe XVIII veka zahtevi prve francuske revolucije imali samo smisao zahteva "praktinog uma" uopte, a ispoljavanje volje revolucionarne francuske buroazije znailo je u njihovim oima zakone iste volje, volje kakva ona mora da bude, istiniski ljudske volje.

Iskljuivi rad nemakih literata sastojao se u tome da dovedu u sklad nove francuske ideje sa svojom starom filozofskom saveu, ili, bolje rei, da usvoje francuske ideje sa svog filozofskog stanovita. Ovo usvajanje izvreno je na isti nain na koji se uopte usvaja neki strani jezik, prevoenjem. Poznato je kako su kalueri ispisivali neukusna katolika itija svetaca preko rukopisa klasinih dela starog paganskog vremena. Nemaki literati postupili su sa profanom francuskom literaturom obrnuto. Oni su svoje filozofske gluposti napisali iza francuskog originala. Tako su, na primer, iza francuske kritike novca napisali "otuenje ljudskog bia", iza francuske kritike buroaske drave pisali su "ukidanje vladavine apstraktno optega" itd. Ovo poturanje filozofskih fraza pod francuske misli oni su krstili imenima "filozofija dela", "istinski socijalizam", "nemaka nauka socijalizma", "filozofsko obrazloenje socijalizma" itd. Tako je francuska socijalstiko-komunistika literatura bila formalno usvojena. Pa kako je ona u ruci Nemca prestala da bude izraz borbe jedne klase protiv druge, Nemac je bio svestan da je savladao "francusku jednostranost", da je umesto istinskih potreba zastupao potrebu istinom, a mesto interesa proletarijata interese ljudskog bia, oveka uopte, oveka koji ne pripada nikakvoj klasi, ak uopte ni stvarnosti, ve samo maglenom nebu filozofske fantazije. Ovaj nemaki socijalizam, koji je svoja bespomona kolska vebanja uzimao tako ozbiljno i sveano, i tako ih vaarski rastrubio, ipak je malo-pomalo izgubio svoju pedantsku bezazlenost. Borba nemake, naroito pruske buroazije protiv feudalaca i apsolutne kraljevine, jednom rei, liberalni pokret, postade ozbiljnija. "Istinskom" socijalizmu bila je tako pruena eljena prilika da politikom pokretu suprotstavi socijalistike zahteve, da baci tradicionalne anateme na liberalizam, na predstavniku dravu, na buroasku konkurenciju, buroasku slobodu tampe, buroasko pravo, buroasku slobodu i jednakost, i da narodnoj masi dri propovedi kako u tom buroaskom pokretu nema ta da dobije, ve naprotiv sve da izgubi. Nemaki socijalizam zaboravio je blagovremeno da je francuska kritika, iji je neduhoviti odjek on bio, imala za pretpostavku moderno buroasko drutvo sa odgovarajuim materijalnim ivotnim uslovima i pripadajuim politikim poretkom, a sve te pretpostavke trebalo je u Nemakoj tek izvojevati. On je nemakim apsolutistikim vladama, s njihovom pratnjom od popova, uitelja, seljakih junkera i birokrata, posluio kao eljeno strailo protiv preteeg uzdizanja buroazije. On je bio sladunjava dopuna gorkim ibama bia i puanim mecima kojima su iste vlade odgovarale na nemake radnike ustanke. Dok je "istinski" socijalizam na taj nain postao oruje u rukama vlada protiv nemake buroazije, on je i neposredno zastupao jedan reakcionarni interes, interes nemakog malograanskog stanovnitva. Malograanstvo, koje je nasledeno iz XVI stolea i koje se otada

vazda nanovo javlja u razliitim oblicima, sainjava u Nemakoj stvarnu drutvenu osnovicu postojeeg stanja. Njegovo odranje jeste odranje postojeeg nemakog stanja. Od indrustrijske i politike vladavine buroazije ono se boji da e sigurno propasti, s jedne strane usled koncentracije kapitala, a, s druge usled raanja revolucionarnog proletarijata. inilo mu se da e "istinski" socijalizam jednim udarcem ubiti obe muve. On se rairi kao epidemija. Ta odeda, satkana od spekulativne pauine, sva izvezena cvetiima krasnoreivosti, natopljena otunim suzama sentimentalne ljubavi, ta nakinurena odeda u koju su nemaki socijalisti obukli ono nekoliko svojih mravih "venih istina" samo je uveavala prou njihove robe kod te publike. Sa svoje strane, nemaki socijalizam sve je vie uviao da je njegov poziv da bude visokoparni zastupnik ove malograantine. On je proglasio nemaku naciju za normalnu naciju, a nemakog ifticu za normalnog oveka. Svakoj niskosti ovoga on je davao neki skriveni, vii, socijalistiki smisao, u kome je svaka niskost znaila svoju suprotnost. On je izvukao poslednju konzekvencu istupivi direktno protiv "grubo destruktivnog" pravca komunizma i objavljujui svoju nepristrasnu uzvienost iznad svake klasne borbe. Osim vrlo malo izuzetaka, sve to u Nemackoj krui od tobonjih socijalistikih i komunistikih spisa spada u oblast ove prljave, demoralizatorske literature [11]. 2. Konzervativni ili buroaski socijalizam Jedan deo buroazije eli da otkloni socijalna zla, kako bi osigurao opstanak buroaskog drutva. Ovamo spadaju ekonomisti, filantropi, humanitaristi, popravljai poloaja radnike klase, organizatori dobrotvorstva, zatitnici ivotinja, osnivai trezvenjakih drutva, budaklijski reformatori svih moguih vrsta. Ovaj buroaski socijalizam izgraen je u itave sisteme. Za primer navodimo Prudonovu "Filozofiju bede". Socijalistiki buruji ele ivotne uslove modernog drutva bez borbi i opasnosti koje iz njih nuno proizlaze. Oni ele postojee drutvo s odbitkom elemenata koji ga revolucioniu i razaraju. Oni ele buroaziju bez proletarijata. Naravno da buroazija zamilja svet u kome ona vlada kao najbolji svet. Buroaski socijalizam izgrauje ovu utenu predstavu u polusistem ili u celi sistem. Kad on poziva proletarijat da ostvari njegove sisteme da bi uao u novi Jerusalim, on u stvari trai od njega samo to da ostane u dananjem drutvu, ali da se oslobodi mrnjom zadahnutih predstava o njemu. Drugi, manje sistematski, a vie praktian oblik socijalizma trudio se da radnikoj klasi ogadi svaki revolucionarni pokret, dokazujui da njoj ne moe koristiti ova ili ona politika promena, ve samo promena materijalnih uslova ivota, ekonomskih odnosa. Ali pod promenom materijalnih uslova ivota ovaj socijalizam nikako ne razume ukidanje buroaskih odnosa proizvodnje, koje je moguno samo revolucionarnim putem, ve administrativne poboljice koje

se vre na tlu ovih odnosa proizvodnje, koje, dakle, u odnosu kapitala i najamnog rada ne menjaju nita, ve u najboljem sluaju smanjuju buroaziji trokove njene vladavine i uproavaju njeno dravno gazdinstvo. Svoj odgovarajui izraz dostie buroaski socijalizam tek tamo gde postaje golom govornikom figurom. Slobodna trgovina! u interesu radnike klase; zatitne carine! u interesu radnike klase; elijski kazamati! u interesu radnike klase; to je poslednja, jedina ozbiljno miljena re buroaskog socijalizma. Socijalizam buroazije sastoji se upravo u tvrenju da su buruji buruji - u interesu radnike klase. 3. Kritiko-utopistiki socijalizam i komunizam Ovde mi ne govorimo o literaturi koja je u svima velikim modernim revolucijama izgovorila zahteve proletarijata (spisi Babefa itd.). Prvi pokuaji proletarijata u vreme opte uznemirenosti, u periodu ruenja feudalnog drutva, da neposredno sprovede svoj sopstveni klasni interes, nuno su se razbili o nerazvijenost samog proletarijata, kao i o nepostojanje materijalnih uslova za njegovo osloboenje, koji su upravo proizvod tek buroaske epohe. Revolucionarna literatura koja je pratila ove prve pokrete proletarijata po svojoj je sadrini nuno reakcionarna. Ona propoveda opti asketizam i grubo jednaarstvo. Pravi socijalistiki i komunistiki sistemi, sistemi Sen Simona, Furijea, Ovena itd. pojavljuju se u prvom nerazvijenom periodu borbe izmeu proletarijata i buroazije, koji smo gore prikazali. (Vidi: Buroazija i proletarijat.) Pronalazai ovih sistema vide, dodue, suprotnost klasa, kao i dejstvo razornih elemenata u samom vladajuem drutvu. Ali oni ne vide na strani proletarijata nikakvu istorijsku samoaktivnost, nikakav njemu svojstven politiki pokret. Poto razvitak klasnih suprotnosti ide ukorak s razvitkom industrije, to oni ne nalaze ni materijalne uslove za osloboenje proletarijata i trae neku socijalnu nauku, socijalne zakone da bi stvorili te uslove. Na mesto drutvene delatnosti, mora da stupi njihova lina pronalazaka delatnost, na mesto istorijskih uslova osloboenja - fantastini, na mesto postepeno vrenog organizovanja proletarijata u klasu - naroito izmiljeno organizovanje drutva. Predstojea svetska istorija svodi se za njih na propagandu i praktino izvoenje njihovih drutvenih planova. Oni su dodue svesni da u svojim planovima zastupaju poglavito interese radnike klase kao klase koja najvie pati. Za njih proletarijat postoji samo pod ovim gleditem klase koja najvie pati.

Ali nerazvijen oblik klasne borbe i njihov sopstveni ivotni poloaj donose sobom to da oni misle da stoje daleko iznad one klasne suprotnosti. Oni ele da poprave poloaj svih lanova drutva, i onih najimunijih. Zato oni neprekidno apeluju na celo drutvo bez razlike, pa ak preteno na vladajuu klasu. Dovoljno je samo razumeti njihov sistem, pa ga priznati za najbolji mogui plan najboljeg moguceg drutva. Zato oni odbacuju svaku politiku, naroito svaku revolucionarnu akciju, oni svoj cilj ele da postignu mirnim putem, te pokuavaju da sitnim eksperimentima, koji naravno promauju, i dejstvom primera prokre put novom drutvenom jevenelju. Ovo fantastino slikanje budueg drutva nastaje u vreme kad je proletarijat jo krajnje nerazvijen, kad, dakle, i sam jo fantastino shvata svoj sopstveni poloaj, nastaje iz njegovih prvih tenji ka optoj promeni drutva koju nasluuje. Ali socijalistiki i komunistiki spisi sadre i kritike elemente. Oni napadaju na sve osnovice postojeeg drutva. Zato su oni pruili vanredno dragocen materijal za prosveivanje radnika. Njihove pozitivne postavke o buduem drutvu, na primer ukidanje suprotnosti izmedu grada i sela, ukidanje porodice, privatne zarade, najamnog rada, proglaavanje drutvene harmonije, pretvaranje drave u prostu upravu nad proizvodnjom - sve ove njihove postavke izraavaju samo odstranjivanje klasne suprotnosti, koje se upravo tek poinje razvijati, koju oni poznaju tek u njenoj prvoj bezoblinoj neodreenosti. Zato i same te postavke imaju jo isto utopistiki smisao. Znaaj kritiko-utopistikog socijalizma i komunizma stoji u obrnutoj srazmeri prema istorijskom razvitku. to se klasna borba vie razvija i uobliava, to vie ovo fantastino uzdizanje nad njom, ovo fantastino poricanje njeno gubi svaku praktinu vrednost, svako teorijsko opravdanje. Stoga, ako su tvorci ovih sistema u mnogom pogledu i bili revolucionarni, njihovi uenici svaki put sainjavaju reakcionarne sekte. Oni se vrsto pridravaju starih pogleda svojih uitelja nasuprot istorijskom razvitku proletarijata. Stoga oni dosledno gledaju da opet zatupe klasnu borbu i da izmire suprotnosti. Oni jo uvek snevaju o pokuajima ostvarenja svojih svojih drutvenih utopija, o organizovanju pojedinih falanstera, o osnivanju home-kolonija, o podizanju neke male Ikarije [12] - depnog izdanja novog Jerusalima - a za izgradnju svih tih panskih kula moraju da apeluju na dobroinstvena srca i na kese buroazije. Postepeno oni padaju u kategoriju gore oslikanih reakcionarnih ili konzervativnih socijalista, i razlikuju se od njih jo samo bolje sistematizovanom pedanterijom, fanatinim sujeverjem u udotvorno dejstvo svoje socijalne nauke. Zbog toga oni s ogorenjem istupaju protiv svakog politikog pokreta radnika, koji je mogao nastati samo iz slepe neverice u novo jevanelje. Ovenisti u Engleskoj, furijeristi u Francuskoj reaguju tamo protiv artista, ovde protiv reformista [13].

IV. Stav komunista prema raznim opozicionim strankama

Posle onoga to je reeno u II odeljku, sam je po sebi razumljiv odnos komunista prema ve konstituisanim radnikim strankama, dakle njihov odnos prema artistima u Engleskoj i prema agrarnim reformistima u Severnoj Americi. Komunisti se bore za postizanje najbliih ciljeva i interesa radnike klase, ali u sadanjem pokretu oni ujedno zastupaju i budunost pokreta. U Francuskoj komunisti se prikljuuju socijalistiko-demokratskoj stranci [14] protiv konzervativne i radikalne buroazije, ne odriui se zbog toga od prava da se kritiki odnosi prema frazama i iluzijama koje potiu iz revolucionarne tradicije. U vajcarskoj oni podupiru radikale, ne zaboravljajui da se ta stranka sastoji od protivrenih elemenata, delimino od demokratskih socijalista u francuskom smislu, a delimino od radikalnih buruja. Meu Poljacima komunisti pomau onu stranku koja agrarnu revoluciju smatra uslovom nacionalnog osloboenja. To je ona ista stranka koja je povela krakovski ustanak 1846. U Nemakoj se Komunistika partija bori, im buroazija istupi revolucionarno, zajedno s buroazijom protiv apsolutne monarhije, feudalnog zemljoposeda i malograanstva. Ali ona ne proputa nijedan momenat a da kod radnika ne stvori to je mogue jasniju svest o neprijateljskoj suprotnosti izmeu buroazije i proletarijata, kakko bi nemaki radnici mogli protiv buroazije odmah okrenuti kao svoje oruje drutvene i politike uslove koje buroazija mora da ostvari svojom vladavinom, kako bi odmah posle ruenja reakcionarnih klasa u Nemakoj otpoela borba protiv same buroazije. Na Nemaku obraaju komunisti glavnu panju zato to Nemaka stoji uoi bruoaske revolucije i zato to ona vri ovaj prevrat pod naprednijim uslovima evropske civilizacije uopte i sa mnogo razvijenijim proletarijatom nego Engleska u XVII i Francuska u XVIII stoleu, te, prema tome, zato to namaka buroaska revolucija moe da bude samo neposredna predigra proleterske revolucije. Jednom rei, komunisti svuda pomau svaki revolucionarni pokret protiv postojeeg drutvenog i politikog stanja. U svima tim poktretima oni istiu pitanje svojine, bez obzira na veu ili manju razvijenost njenog oblika, kao osnovno pitanje pokreta. Naposletku, komunisti rade svuda na povezivanju i sporazumevanju demokratskih stranaka svih zemalja. Komunisti odbijaju s prezirom da kriju svoje poglede i namere. Oni izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postii samo nasilnim ruenjem itavog dosadanjeg drutvenog poretka.

Neka vladajue klase drhte pred komunistikom revolucijom. U njoj proleteri nemaju ta da izgube sem svojih okova. A dobice itav svet. Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

Predgovor nemakom izdanju od 1872.

"Savez komunista", meunarodno radniko udruenje, koje je pod tadanjim prilikama, razume se, moglo biti samo tajno, naloio je potpisanima, na kongresu odranom u Londonu u novembru 1847, da sastave za javnost opiran teoretski i praktian program partije. Tako je nastao sledei Manifest, iji je rukopis poslat u London u tampu nekoliko nedelja pred februarsku revoluciju. Objavljen prvo na nemakom, bio je na tom jeziku tampan najmanje u dvanaest raznih izdanja u Nemakoj, Engleskoj i Americi. Na engleskom jeziku objavljen je prvi put 1850. u Londonu u "Red Republican" ("Crvenom republikancu"), u prevodu mis Helen Makfarlen, a 1871. bar u tri razna prevoda u Americi. Na francuskom jeziku prvo u Parizu, pred sam junski ustanak od 1848, a nedavno u njujorkom "Le Socijaliste" ("Socijalist"). Novi prevod priprema se. Na poljskom u Londonu, kratko vreme posle prvog nemakog izdanja. Na ruskom u enevi, ezdesetih godina. Na danski je isto tako bio preveden ubrzo posle svog izlaenja. Mada su se za poslednjih dvadeset i pet godina prilike mnogo izmenile, opta neela koja su izloena u ovom Manifestu ostaju i danas jo uglavnom potpuno tana. Poneto bi imalo da se popravi ovde-onde. Praktina primena ovih naela, kako to objanjava sam Manifest, zavisie svugde i u svako doba od istorijski datih okolnosti, te se zato nikako ne pridaje neki poseban znaaj revolucionarnim merama koje se predlau na kraju odeljka II. To bi mesto danas u mnogom pogledu drukije glasilo. Uzimajui u obzir ogromni razvitak krupne industrije za poslednjih dvadeset i pet godina i paralelni napredak partijske organizacije radnike klase, uzimajui u obzir praktina iskustva, prvo februarske revolucije, a jo vie Pariske komune, kada je proletarijat prvi put drao politiku vlast za dva meseca, taj je program danas mestimino zastareo. Naroito je Komuna pruila dokaz da "radnika klasa ne moe jednostavno prisvojiti gotovu dravnu mainu i staviti je u pokret za svoje sopstvene ciljeve". (Vidi "Graanski rat u Francuskoj. Adresa Generalnog vea Meunarodnog radnikog udruenja", nemako izdanje, str. 19, gde se ova misao opirnije razlae.) Dalje se po sebi razume da kritika socijalistike literature danas pokazuje praznine, jer dosee samo do 1847; a isto tako da su napomene o stavu komunista prema raznim opozicionim partijama (IV odeljak), iako su u osnovnim potezima i danas jo tane, ipak u pojedinostima danas ve zato zastarele to se politiki poloaj iz osnova izmenio i to je istorijski razvitak izbrisao iz ivota veinu tamo nabrojanih partija. Meutim, Manifest je istorijski dokumenat, i mi sebi vie ne pridajemo pravo da na njemu ma ta menjamo. Moda e neko kasnije izdanje izai sa uvodom koji e premostiti rastojanje od 1847 do danas. Ovo izdanje dolo je za nas suvie neoekivano da bi smo nali vremena za to. Karl Marks. Fridrih Engels

London, 24 juna 1872.

Predgovor ruskom izdanju od 1882.

Prvo rusko izdanje "Manifesta komunistike partije" u prevodu Bakunjinovom izalo je poetkom ezdesetih godina [15] u tampariji "Kolokola". Zapad je tada u ruskom izdanju Manifesta mogao da gleda samo literarni kuriozum. Danas bi takvo shvatanje bilo nemogue. Kakav je ogranieni prostor u ono vreme (decembra 1847) jo zauzimao proleterski pokret, najjasnije pokazuje zavrna glava Manifesta: Stav komunista prema raznim opozicionim partijama u raznim zemljama. Tu nedostaju upravo - Rusija i Sjedinjene Drave. Bilo je to vreme kada je Rusija bila poslednja velika rezerva celokupne evropske reakcije; kada su Sjedinjene Drave usisavale useljavanjem suviak snage evropskog proleterijata. Obe zemlje snabdevale su Evropu sirovinama i bile su u isto vreme trita na kojima je Evropa prodavala svoje industrijske proizvode. Obe zemlje su tada bile dakle na ovaj ili onaj nain stubovi postojeeg evropskog poretka. Kako je danas drukije! Ba su evropski useljenici omoguili Severnoj Americi da razvije dinovsku poljoprivrednu proizvodnju, ija konkurencija iz temelja potresa evropsku zemljinu svojinu - malu i veliku. Osim toga, imigracija je omoguila Sjedinjenim Dravama da iskoriste svoje ogromne industrijske pomone izvore s takvom energijom i u takvim razmerama, da to uskoro mora slomiti dosadanji industrijski monopol zapadne Evrope, a naroito Engleske. Obe okolnosti imaju obratno revolucionarno dejstvo na samu Ameriku. Mala i srednja zemljina svojina farmera, osnovica celog politikog ureenja, postepeno podlee konkurenciji dinovskih farma; u isto vreme razvija se po prvi put u industrijskim oblastima masovni proletarijat i basnoslovna koncentracija kapitala. A Rusija! Za vreme revolucije od 1848-49. nisu samo evropski vladari nego i evropski buruji nalazili u ruskoj intervenciji jedini spas od tek probuenog proleterijata. Car je bio proglaen za efa evropske reakcije. Danas je on ratni zarobljenik revolucije u Gaini, a Rusija je predstraa revolucionarne akcije u Evropi. Komunistiki manifest imao je za zadatak da proglasi neizbenu predstojeu propast moderne buroaske svojine. A u Rusiji, naspram vrtoglavog razvitka kapitalizma i tek zapoetog razvitka buroaske zemljine svojine, nalazimo vie od polovine zemlje u rukama zajednikog seljakog poseda. Sada se pita: Moe li ruska obina, taj makar i jako potkopani oblik prastarog zajednikog zemljinog poseda, prei neposredno u vii oblik komunistike zajednike svojine? Ili, mora li ona, naprotiv, pre toga proi isti proces raspadanja koji sainjava istorijski razvitak Zapada?

Jedini odgovor koji je danas mogue dati na to jeste ovaj: postane li ruska revolucija signal za proletersku revoluciju na Zapadu, tako da jedna drugu dopunjuju, onda moe sadanja ruska zajednika zemljina svojina posluiti kao polazna taka komunistikog razvitka. Karl Marks. Fridrih Engels. London, 21 januar 1882.

Predgovor nemakom izdanju od 1883.

Predgovor ovom izdanju moram, na alost, sam potpisati. Marks, ovek kome celokupna radnika klasa Evrope i Amerike duguje vie no ikom drugom, - Marks lei u groblju na Hajgetu i na njegovom grobu ve raste prva trava, Posle njegove smrti ne moe vie uopte biti govora o preradi ili dopnjavanju Manifesta. U toliko vie smatram potrebnim da ovde jo jednom izriito utvrdim sledee. Osnovna misao koja se provlai kroz Manifest: da ekonomska proizvodnja i iz nje nuno nastala drutvena struktura svake istorijske epohe sainjava osnovicu za politiku i intelektualnu istoriju te epohe; da je, prema tome (od raspadanja prastare zajednike svojine zemlje), itava istorija bila istorija klasnih borbi, borbi izmeu eksploatisanih i eksploatatorskih, izmeu potinjenih i vladajuih klasa na razliitim stupnjevima drutvenog razvitka; ali da je ta borba sada dostigla takav stupanj na kome se eksploatisana i ugnjetena klasa (proletarijat) vie ne moe osloboditi od klase koja nju eksploatie i ugnjetava (od buroazije), a da u isto vreme zanavek ne oslobodi i celo drutvo od eksploatacije, ugnjetavanja i klasnih borbi - ova osnovna misao pripada jedino i iskljuivo Marksu [16]. Ja sam to ve esto rekao; ali je ba sad potrebno da to stoji ispred Manifesta. F. Engels London, 28. juna 1883.

Iz predgovora nemakom izdanju od 1890.

Manifest je imao svoj sopstveni ivotni put. U asu kada se pojavio, bio je sa oduevljenjem pozdravljen od tadanje jo malobrojne predstrae naunog socijalizma (kako to dokazuju prevodi navedeni u prvom predgovoru), a onda ga je potisnula u pozadinu reakcija koja je otpoela sa porazom pariskih radnika u junu 1848, dok nije konano "pravno" bio poraen

osudom kelnskih komunista u novembru 1852. S nestankom radnikog pokreta sa javne pozornice, koji datira od februarske revolucije, stupio je i Manifest u pozadinu. Kada je evropska radnika klasa opet dovoljno ojaala za novi napad na vlast vladajuih klasa, nastalo je Meunarodno radniko udruenje. Ono je imalo za cilj da celokupno borbeno radnitvo Evrope i Amerike slije u jednu veliku vojsku. Zato ono nije moglo da poe od naela iznetih u Manifestu. Ono je moralo imati program koji nije zatvarao vrata engleskim tredjunionima, francuskim, belgijskim, talijanskim i paniskim prudonistima i nemakim lasalovcima [17]. Taj program - obrazloenja uz statut Internacionale - sastavio je Marks na majstorski nain, to su mu priznali ak i Bakunjin i anarhisti. Za konanu pobedu postavaka iznetih u Manifestu Marks se oslonio jedino na intelektualni razvitak radnike klase, koji je morao rezultirati iz ujedinjene akcije i diskusije. Dogaaji i obrti u borbi protiv kapitala, porazi jo vie nego uspesi, nisu mogli a da borcima ne uine jasnim slabosti njihovih dotadanjih univerzalnih lekova, a njihove glave pristupanijim za temeljno razumevanje pravih uslova emancipacije radnika. I Marks je imao pravo. Radnika klasa od 1874, kad je Internacionala rasputena, bila je sasvim drukija nego to je bila 1864, prilikom njenog osnivanja. Prudonizam u romanskim zemljama, specifino lasalovstvo u Nemakoj behu u izumiranju, pa su i tadanji arhikonzervativni engleski tredjunioni lagano doli dotle da je 1887. predsednik njihovog kongresa u Svensiju mogao da kae u njihovo ime: "Kontinentalni socijalizam prestao je za nas da bude straan". Ali kontinentalni socijalizam bio je ve 1887. gotovo jo samo ona teorija koju je objavio Manifest. I tako istorija Manifesta do izvesnog stepena odrava istoriju modernog radnikog pokreta od 1848. naovamo. Sada je Manifest nesumnjivo najraireniji, najinternacionalniji proizvod celokupne socijalistike literature, zajedniki program mnogih miliona radnika svih zemalja od Sibira do Kalifornije. Pa ipak, u vreme kad je iziao, mi ga ne bismo smeli nazvati socijalistikim manifestom. Pod socijalistima su se 1847. razumevale dve vrste ljudi. S jedne strane, pristalice raznih utopistikih sistema, specijalno ovenisti u Engleskoj i furijeristi u Francuskoj, a ti su tada ve bili spali na iste sekte u izumiranju. S druge strane, najrazliniji socijalni nadrilekari koji su hteli da drutvene nevolje otklone raznim nadrilekarijama i krparenjem, a da to ni najmanje ne zaboli kapital i profit. U oba sluaja: ljudi koji su stajali izvan radnikog pokreta i koji su, naprotiv, oslonac traili kod "obrazovanih" klasa. Nasuprot tome, onaj deo radnika koji je, uveren u nedovoljnost samih politikih prevrata, traio temeljan preobraaj drutva, taj se deo tada nazivao komunistikim. Bio je to sirov, samo instinktivan, katkad i neto grub komunizam, ali je bio dovoljno silan da rodi dva sistema utopijskog komunizma, u Francuskoj "ikarski" komunizam Kabea, a u Nemakoj Vajtinglov. Socijalizam je 1847. znaio buroaski pokret, komunizam radniki pokret. Socijalizam je, bar na kontinentu, bio sposoban za salon, komunizam suprotno od toga. Pa poto smo ve tada bili sasvim odluno miljenja da "osloboenje radnika mora biti delo same radnike klase", nismo se nijednog aska mogli dvoumiti koje ime da uzmemo. I odonda nam nije nikada palo na pamet da ga odbacimo. "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" Mali je bio broj glasova koji su odgovorili kada smo ovaj pokli pustili u svet, ima od toga ve 42 godine, uoi prve pariske revolucije u kojoj je proletarijat istupio sa sopstvenim zahtevima. Ali 28. septembra 1864. ujedinili su se proleteri veine zapadnoevropslij zemalja u Meunarodno radniko udruenje slavne uspomene. Sama Internacionala ivela je, istina, samo devet godina. Ali da njome zasnovani veiti savez proletera svih zemalja jo ivi, i ivi snanije no ikada, o tome nita ne svedoi bolje nego ba dananji dan. Jer danas, kad piem ove redove, dri evropski i ameriki proletarijat smotru svojih po prvi

put mobilisanih borbenih snaga, mobilisanih kao jedna vojska, pod jednom zastavom, i za jedan najblii cilj: za zakonsko utvrivanje osmoasovnog normalnog radnog dana, koji je proglasio jo enevski kongres Internacionale 1866, a ponovo pariski radniki kongres 1889. Prizor dananjeg dana otvorie kapitalistima i veleposednicima svih zemalja oi - da su danas proleteri svih zemalja doista ujedinjeni. Kad bi samo Marks jo stajao pored mene da to gleda svojim oima! F. Engels London, 1 maja 1890

Napomene

[1] Pod buroazijom se razume klasa modernih kapitalista koji su vlasnici sredstava za proizvodnju i iskoriuju najamni rad. Pod proletarijatom klasa modernih najamnih radnika koji su, poto ne poseduju sredstva za proizvodnju, prinueni da prodaju svoju radnu snagu da bi mogli iveti. (Engelsova napomena uz englesko izdanje od 1888.) [2] To jest, tano govorei, pismeno preneta istorija. Godine 1847. bila je preistorija drutva, organizacija drutva koja je prethodila svakoj pisanoj istoriji, jo gotovo nepoznata. Otada je Haksthauzen otkrio zajedniku zemljinu svojinu u Rusiji. Maurer je dokazao da je ona bila drutvena osnovica sa koje su sva germanska plemena poela svoj istorijski razvitak, a postepeno se iznalo da su seoske optine sa zajednikim zemljinim posedom bile prvobitni oblik drutva od Indije do Irske. Naposletku je sve ovo krunisao Morgan svojim otkriem prave prirode roda i njegovog poloaja u plewlink, otkrivi time unutranju organizaciju tog prvobitnog komunistikog drutva u njenoj tipinoj formi. S raspadanjem tih prvobitnih zajednica otpoinje cepanje drutva na posebne i na kraju na antagonistike klase (Engelsova napomena u Engleskom izdanju od 1888. i nemakom izdanju od 1890.) Ja sam pokuao da taj proces raspadanja pratim u "Poreklu porodice, privatne svojine i drave", drugo izdanje, tutgart 1886. (Zavrna reenica gornje napomene koja se nalazi samo u engleskom izdanju od 1888.) [3] Esnafski majstor - tj. punopravni lan esnafa; a ne ef esnafa. (Engelsova napomena u engleskom izdanju od 1888.) [4] U engleskom izdanju od 1888. uneo je Engels posle rei: "napretkom" - rei "ove klase". Prev. [5] "Komune" su se zvali gradovi nastali u Francuskoj ak i pre nego to su bili kadri da od svojih feudalnih gospodara otmu gradsku samoupravu i politika prava kao "trei stale". Uopte

uzevi, mi smo ovde kao tipinu zemlju za ekonomski razvitak buroazije naveli Englesku, a za njen politiki razvitak - Francusku. (Engelsova napomena u engleskom izdanju od 1888.) Ovako su graani talijanskih i francuskih gradova zvali svoju gradsku optinu, poto su bili otkupili ili izvojevali svoja prva samoupravna prava od feudalnih gospodara. (Engelsova napomena u nemakom izdanju od 1890.) [6] U engleskom izdanju od 1888. posle rei: "nezavisna gradska republika" dodato je: "(kao u Italiji i Nemakoj)", a posle rei: "trei oporezovani stale monarhije" - "(kao u Francuskoj)". Prev. [7] Kasnije je Marks pokazao da radnik ne prodaje svoj rad, nego svoju radnu snagu. Objanjenje o tome dao je Engels u uvodu Marksovom spisu "Najamni rad i kapital", iz godine 1891. - Prev. [8] Ne misli se na englesku restauraciju od 1660-1689, nego na francusku restauraciju od 18141830. (Engelsova napomena u engleskom izdanju od 1888.) [9] Legitimisti - partija plemikih veleposednika, pristalica "legitimne" burbonske monarhije. "Mlada Engleska" - grupa engleskih aristokrata, politiara i knjievnika pristalica konzervativne partije, obrazovana oko 1842. Predstavnici "Mlade Engleske" bili su Dizraeli, Tomas Karlajl i dr. - Prev. [10] Ovo se odnosi poglavito na Nemaku, gde agrarno plemstvo i junkeri najvei deo svojih imanja eksploatiu za svoj raun pomou svojih upravitelja, a pored toga su krupni proizvoai eera od repe i rakije od krompira. Bogatiji engleski aristokrati nisu jo dotle doterali; ali i oni znaju kako se opadajua renta moe da nadoknadi davanjem svoga imena vie ili manje sumnjivim osnivaima akcionarskih drutava. (Engelsova napomena u engleskom izdanju od 1888.) [11] Revolucionarna oluja od 1848. oduvala je celi ovaj bedni pravac i oduzela njegovim nosiocima volju da se i dalje zanimaju socijalizmom. Glavni predstavnik i klasini tim tog pravca jeste g. Karl Grin. (Engelsova napomena u nemakom izdanju od 1890.) [12] Falanster - naziv za socijalistike kolonije po planu arla Furijea; Ikarija - ime koje je Kabe dao svojoj utopiji, a docnije svojoj komunistikoj koloniji u Americi. (Engelsova napomena u engleskom izdanju od 1888.) Home-colonies (kolonije u unutranjosti) - naziv koji je dao Oven svojim komunistikim uzornim drutvima. Falansterima su se nazivale drutvene palate koje je planirao Furije. Ikarija je bilo ime utopiske fantastine zemlje, ije je komunistike ustanove opisao Kabe. (Engelsova napomena u nemakom izdanju od 1890.) [13] Re je o pristalicama lista "La Rforme", koji je izlazio u Parizu od 1843-1850. - Prev. [14] To je partija koju je u parlamentu tada predstavljao Ledri-Rolen, u knjievnosti Luj Blan, a u dnevnoj tampi "La Rforme". Ime socijaldemokratija znailo je kod onih koji su ga uveli jedan

deo demokratske ili republikanske partije obojen vie ili manje socijalistiki. (Engelsova napomena u engleskom izdanju od 1888.) Partija koja se tada u Francuskoj nazivala socijalistiko-demokratska imala je politikog predstavnika u Ledri Rolenu, a literarnog u Luju Blanu; ona se, dakle, od dananje nemake socijaldemokratije razlikovala kao nebo od zemlje. (Engelsova napomena u nemakom izdanju od 1890.) [15] Stvarno je prvi ruski prevod Manifesta objavljen krajem 1869. u enevi. - Prev. [16] "Ovoj misli", kaem ja u predgovoru engleskom izdanju, "koja je po mom miljenju pozvana da istorijsku nauku povede istom onakvom napretku kakvom je Darvinova teorija povela prirodne nauke - ovoj misli mi smo se obojica bili postepeno pribliili ve vie godina pre 1845. Koliko sam ja u tom pravcu bio samostalno napredovao, pokazuje moj 'Poloaj radnike klase u Engleskoj'. Ali kad sam se u prolee 1845. opet naao s Marksom u Brislu, on je nju ve bio potpuno izradio i izloio mi je reima koje su bile gotovo isto tako jasne kao one u kojima sam je ja gore saeto izrazio." (Engelsova napomena u nemakom izdanju od 1890.) [17] Lasal se lino u odnosu prema nama uvek priznavao kao "uenik", pa je kao takav naravno stajao na tlu Manifesta. Drukija je stvar sa onim njegovim sledbenicima koji nisu poli dalje od njegovog zahteva za proizvoakim zadrugama s dravnim kreditom i koji su celu radniku klasu podelili na one koje pomae drava i one koji se sami pomau. (Engelsova napomena)
prevod: Moa Pijade