Sie sind auf Seite 1von 96

jugoLink

p r e g l e d postjugoslovenskih istraivanja

DRUTVENE PROMENE
na postjugoslovenskom prostoru

_Stipe Durkovid // Tranzicija i solidarnost // _Gal Kirn // Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda, odnosno killing us softly na slovenaki nain // _Primo Kraovec // Realna supsumpcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju // _Dare Pejid // Koncept vikenda vie ne postoji! Kreativne industrije u kognitivnom kapitalizmu i preduzetniki duh zaposlenih u kulturi // _Milo Jadid // Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu // _Branka Durid // Kritika klerikalizacije Novog Sada. Analiza drutveno-politikog i estetskog diskursa novih crkvenih i pravoslavnih strategija // call for papers // pregled novih izdanja // sadraj //

// jesen 2011. // god. 1 . // br. 1 // ISSN: - - - - - - - -

// Impressum // // Herausgeber: Petar Atanackovid // ore Tomid // Redaktion:, Robert Luid, Gal Kirn, Stefan Pavleski // // Online-Ausgabe: http://jugolink.wordpress.com // // Kontakt: jugolink@googlemail.com // // ISSN: xxxx-xxxx (wird beantragt) //
Berlin 2011
Die in diesem Band verffentlichten Beitrge stellen ausschlielich die Meinung der Autorinnen und Autoren dar.

//editorial//

//editorial//
Mehr als zwanzig Jahre nach dem Zerfall Jugoslawiens lsst sich im Forschungsbereich eine in der Tat paradoxe Situation feststellen: Die Forschungszentren, die bis Beginn der 1990er Jahre einem gemeinsamen akademischen Raum angehrten, versuchen aus dem neuen (nationalen) Kontext heraus, in dem sie handeln, jedes fr sich, Verbindungen mit anderen internationalen Forschungsinstitutionen zu knpfen, ohne dass dabei irgendeine Zusammenarbeit zwischen diesen Zentren selbst besteht. Obwohl sporadische und vorwiegend individuelle Kontakte existieren manche wurden auch nie unterbrochen , fr das Herstellen einer (neuen) wissenschaftlichen ffentlichkeit im postjugoslawischen Raum gibt es mehr als genug Raum. Die gemeinsame wissenschaftliche ffentlichkeit ist indessen nicht nur durch die einstige gemeinsame institutionelle Struktur oder die sprachliche Verbundenheit bedingt. Schon ein oberflchlicher Blick auf die Themen, theoretischen Zugnge, ausgewhlten Methoden, aber auch Probleme neuerer Forschungsarbeiten, vor allem im Bereich der Geistes- und Sozialwissenschaften in dieser Region, deutet auf eine Reihe von hnlichkeiten hin. Immer hufiger wird bei nun internationalen wissenschaftlichen Treffen entdeckt, in welchem Mae die Forscherinnen und Forscher in dieser Region in ihrer Arbeit aufeinander angewiesen sind. Diese Notwendigkeit einer Zusammenarbeit bezieht sich sowohl auf die Nutzungsmglichkeiten bestimmter historischer Archive als auch auf die Zugnglichkeit der eigentlichen Forschungsergebnisse. Obwohl gerade das Letztere durch die technologische Entwicklung, vor allem durch die Digitalisierung, sicherlich erleichtert wird, sind die Versuche, ein gemeinsames Forum fr den Informationsaustausch im Bereich der Wissenschaft, nach wie vor sehr selten. Die Zeitschrift jugoLink. Pregled postjugoslovenskih istraivanja (jugoLink. berblick postjugoslawischer Forschungen) stellt den Versuch eben eines solchen Forums dar. Ziel ist also die Prsentation neuester wissenschaftlicher Arbeiten vor allem (obwohl nicht ausschlielich) jngerer Forscherinnen und Forscher aus dem Gebiet des ehemaligen Jugoslawiens. Durch die Verffentlichung von Arbeiten, die aus unterschiedlichen wissenschaftlichen Schulen in diesem Raum stammen, die wiederum schon seit Jahren im Wesentlichen voneinander getrennt sind, gewinnt man vor allem einen einzigartigen Einblick in ihre Themenauswahl und Interessen. Zudem wird die Mglichkeit eines Vergleiches von Forschungsergebnissen, Methoden und theoretischen Zugngen erffnet. Die in der Zeitschrift publizierten Texte richten sich also an die postjugoslawische wissenschaftliche ffentlichkeit, aber genauso an die Forscherinnen und Forscher aus dem deutschsprachigen Raum sowie einem breiteren internationalen Kontext, die sich fr Sdosteuropa interessieren. In Anbetracht einer Reihe von wissenschaftlichen Institutionen,
//5//

//editorial//

derer Forschungsgegenstand gerade dieses Gebiet ist, kommt eine Zeitschrift diesen Profils auch dem Bedarf entgegen, sich stndig ber neue Studien aus der Region zu informieren. Die Texte, publiziert in den Sprachen, die aus dem frheren Serbokroatischen / KroatischSerbischen entstanden sind, sowie in mazedonischer und slowenischer Sprache, umfassen Forschungen aus dem Bereich der Geistes- und Sozialwissenschaften. Der thematische Fokus einzelner Ausgaben wird sowohl durch die aktuelle Entwicklung der Forschungsarbeit in der Region als auch durch das Interesse der wissenschaftlichen ffentlichkeit und der Redaktion bestimmt werden. Diesem Prinzip folgend, bildet das Thema der ersten Ausgabe ein Phnomen, das allen Gesellschaften im postjugoslawischen Raum gemeinsam ist. Es handelt sich um den Prozess gesellschaftlicher Transformation in der Zeitspanne vom Anfang der neunziger Jahre des 20. Jahrhunderts bis heute, die sicherlich einen wichtigen historischen Bruch darstellt. Dieser auf den ersten Blick abgeschlossene Prozess grundlegenden Wandels sowohl des wirtschaftlichen als auch des politischen Systems in ganz Ost- und Sdosteuropa hatte eine Reihe von gesellschaftlichen Folgen, die bis heute nicht in ausreichendem Mae erforscht worden sind. Selbst in den zahlreichen Arbeiten, die im westeuropischen wissenschaftlichen Kontext verffentlicht wurden, und die vor allem versuchen, (Un-)Regelmigkeiten im genannten Prozess theoretisch zu fassen, stellt der Raum des ehemaligen Jugoslawiens eine heie Kartoffel dar, die als Ausnahme vorwiegend umgangen wird. Erst in den letzten Jahren lassen sich in dieser Region bedeutendere kritische Arbeiten ber den Transformationsprozess verzeichnen. Dabei lsst sich auch hier zumindest zu einem betrchtlichen Anteil das vorwiegende Interesse an systemischen, wenn nicht sogar technischen Aspekten des Wandels beobachten, whrend die Erforschung der Folgen der Transformation fr die gesellschaftlichen Beziehungen selbst gerade mal auf seltene Gedanken zum Thema reduziert ist. Daher stellen wir in dieser Ausgabe gerade solche Arbeiten vor, die sich auf eine kritische Analyse der genannten Phnomene einlassen. Diese Studien sind Forschungsergebnisse von Autorinnen und Autoren verschiedener disziplinrer Profile und Interessen und wurden in einigen neueren Publikationen verffentlicht. Die Beitrge beschftigen sich mit verschiedenen Aspekten des geschilderten Prozesses und umfassen folgende Themen: Wandel gesellschaftlicher Beziehungen in (Post-) Transitionsgesellschaften (Durkovid: Transition und Solidaritt), ideeller Rahmen politischer Transformation in Slowenien (Kirn: Transitionskonzept im kapitalistischen Nationalstaat als Projekt des liberalen Frhlings), Transformation des Bildungssystems (Kraovec: Realsubsumption im Tempel des Geistes), Entwicklung gesellschaftlicher Beziehungen im Bereich der Kultur (Pejid: Das Weekend-Konzept existiert nicht mehr!) und Transformation
Informationen ber die Sammelbnde, in denen die Texte ursprnglich verffentlicht wurden, sind jeweils am Ende des Beitrags einzusehen.

//6//

//editorial//

urbaner Rume im postsozialistischen Kontext (Jadid: Raum, Urbanismus, Politik in der postsozialistischen Stadt; Durid: Kritik der Klerikalisierung von Novi Sad). Die Arbeiten stellen indessen, sowohl aufgrund ihres thematischen Fokus als auch aufgrund innovativer theoretischer Zugnge, einen wichtigen Beitrag zu einer breiteren kritischen Analyse des Wandels dar, dessen Einfluss nicht nur die Theorie betrifft, sondern auch den Alltag der Menschen im postjugoslawischen Raum. Aus diesem Grund widmen wir die Ausgabe gerade diesem Thema.

Die Redaktion

//7//

//editorial//

//editorial//
Vie od dvadeset godina nakon raspada Jugoslavije u sferi naunog istraivanja moe se uoiti jedna zaista paradoksalna situacija: istraivaki centri koji su do poetka devedesetih godina prolog veka pripadali jednom zajednikom akademskom prostoru, pokuavaju da se iz novog (nacionalnog) konteksta, u kome deluju, svaki za sebe poveu sa drugim meunarodnim istraivakim institucijama, a da pritom ne postoji skoro nikakva saradnja izmeu samih tih centara. Iako sporadini i uglavnom individualni kontakti postoje neki nikada nisu ni bili prekinuti mesta za uspostavljanje jedne (nove) naune javnosti na postjugoslovenskom prostoru ima vie nego dovoljno. Zajednika nauna javnost pritom je uslovljena ne samo nekadanjom zajednikom institucionalnom strukturom ili jezikom povezanodu. Ved povran pogled na teme, teorijske pristupe, odabrane metode, ali i probleme novijih istraivanja, pre svega u oblasti drutvenih nauka, u ovoj regiji ukazuje na niz slinosti. Sve ede se na sad ved meunarodnim naunim skupovima otrkiva u kojoj meri su istraivai u regionu u svom radu zapravo upudeni jedni na druge. Ta neophodnost saradnje odnosi se kako na mogudnosti koridenja odreenih istorijskih arhiva tako i na dostupnost samih rezultata istraivanja. Iako je upravo ovo poslednje svakako olakano tehnolokim razvojem, pre svega digitalizacijom, pokuaji da se stvori jedan zajedniki forum za razmenu informacija u oblasti nauke, i dalje su veoma retki. asopis jugoLink.Pregled postjugoslovenskih istraivanja predstavlja pokuaj stvaranja upravo jednog takvog foruma. Cilj je dakle promocija najnovijih naunih radova pre svega (iako ne iskljuivo) mlaih istraivaa sa podruja nekadanje Jugoslavije. Publikovanjem radova koji potiu iz razliitih naunih kola na ovom prostoru, a koje su ved godinama uglavnom odvojene jedne od drugih, pre svega se dobija jedinstven uvid u njihov izbor tema i interesovanja. Osim toga, otvara se mogudnost poreenja istraivakih rezultata, metoda i teorijskih pristupa. Tekstovi objavljeni u asopisu namenjeni su dakle postjugoslovenskoj naunoj javnosti, ali isto tako i istraivaima sa nemakog govornog podruja kao iz ireg meunarodnog konteksta koji su zainteresovani za jugoistonu Evropu. S obzirom na niz naunih ustanova iji je predmet istraivanja upravo ovo podruje, asopis ovog profila izlazi u susret potrebi stalnog informisanja o novim studijama iz regiona. Tekstovi publikovani na jezicima proizalim iz nekadanjeg srpskohrvatskog / hrvatskosrpskog kao i na makedonskom i slovenakom jeziku, obuhvataju istraivanja iz oblasti drutvenih nauka. Tematski fokus pojedinanih izdanja bide odreen kako aktuelnim razvojem istraivakog rada u regiji tako i interesovanjem naune javnosti i urednitva. Slededi ovaj princip, temu prvog broja predstavlja jedan od fenomena zajednikih svim
//8//

//editorial//

drutvima na postjugoslovenskom prostoru. Radi se o procesu drutvene transformacije u periodu od poetka devedesetih godina 20. veka do danas, koja svakako predstavlja vaan istorijski prelom. Ovaj prividno okonan proces temeljne promene kako ekonomskog tako i politikog sistema u celoj istonoj i jugoistonoj Evropi imao je niz drutvenih posledica koje do danas nisu u dovoljnoj meri istraene. ak i u brojnim radovima, objavljenim u zapadnoevropskom naunom kontekstu, a koji pre svega teorijski pokuavaju da uoe (ne)pravilnosti u pomenutom procesu, prostor bive Jugoslavije predstavlja vrud krompir koji se kao izuzetak uglavnom zaobilazi. Tek poslednjih godina na ovom podruju mogu se zabeleiti znaajniji kritiki radovi o procesu transformacije. Pritom se i tu bar u dobrom delu moe uoiti preteno interesovanje za sistemske, ako ne i tehnike aspekte promene, dok se ispitivanje posledica transformacije na same drutvene odnose svodi tek na retka razmiljanja na temu. Stoga, u ovom broju predstavljamo upravo radove koji se uputaju u kritiku analizu navedenih fenomena. Ove studije su rezultat istraivanja autora razliitih disciplinarnih profila i interesovanja, a objavljeni su u nekoliko novijih publikacija. Prilozi se bave razliitim aspektima pomenutog procesa i obuhvataju sledede teme: promena drutvenih odnosa u (post)tranzicijskim drutvima (Durkovid: Tranzicija i solidarnost), idejni okviri politike transformacije u Sloveniji (Kirn: Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda), transformacija obrazovnog sistema (Kraovec: Realna supsumpcija u hramu duha), razvoj drutvenih odnosa u oblasti kulturnog rada (Pejid: Koncept vikenda vie ne postoji!) i transformacija urbanog prostora u postsocijalistikom kontekstu (Jadid: Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu; Durid: Kritika klerikalizacije Novog Sada). Radovi pritom predstavljaju, na osnovu kako tematskog fokusa tako i inovativnih teorijskih pristupa, vaan doprinos jednoj iroj kritikoj analizi promena, iji se uticaj ne tie samo teorije, ved i svakodnevnog ivota ljudi na postjugoslovenskom prostoru. Iz tog razloga ovaj broj posvedujemo upravo ovoj temi.

Urednitvo

Informacije o zbornicima u kojima su tekstovi prvobitno objavljeni videti na kraju svakog priloga.

//9//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

Tranzicija i solidarnost
Stipe urkovid

Strukturne prilagodbe tranzicije u kapitalizam proizvele su uinke i na razini diskursa. Odreeni pojmovi poeli su funkcionirati kao gravitacijsko sredite i zadnja legitimacijska instanca dalekosenih drutvenih promjena. Ti pojmovi ine osnovni konceptualni okvir kroz koji nam politike elite, strunjaci i mediji tumae kako neminovnost tako i poeljnost tih procesa, sukladno cirkularnoj nepogreivosti prosvijedene mandarinske logike prema kojoj je postojede uvijek neminovno, a neminovno nuno i poeljno. I najprovizorniji popis nuno bi ukljuivao rijei poput: trite, konkurentnost, fleksibilnost, dinaminost, inovativnost. U zbroju, kao set krajnjih toaka hegemonijskog konceptualnog svemira ine ono to su Pjer Burdije *Bourdieu+ i Luik Vekon *Wacquant+ nazvali Novom planetarnom
j u g o L i n k . p r e g l e d postjugoslovenskih istraivanja. // jesen 2011. // god. 1. // br. 1 //

vulgatom. A to hode redi: set meusobno povezanih ideologema koji predstavljaju diskurzivni korelat normalizacije socijalno-ekonomske agende Washingtonskog konsenzusa kao temeljnog programskog dokumenta za globalni izvoz neoliberalnih reformi, od Latinske Amerike, preko postsocijalistike Istone Europe, posrnulih tigrova jugoistoka Azije sve do okupiranog Iraka. Izvan uskih parametara Nove vulgate lei podruje ideoloke hereze kojemu je osporena i iluzija zamjenskog dostojanstva koju romantiniji misaoni obrasci obiavaju proglaavati neotuivom privilegijom marginalnih pozicija: da se smatraju pribjeitem avangard. Dovoditi u pitanje socijalnu logiku reformi u ime trita ne znai samo zaprijeiti si pristup u podruje ideoloke i politike serioznosti (rije koja je dio autopercepcijskih i reprezentacijskih protokola svake ortodoksije), nego i javno se stigmatizirati kao relikt prolih vremena: netko tko nije pronaao nain da ispue iz socijalistikog slijepog crijeva povijesti u svjetlost novoga konsenzusa. U postsocijalistikim zemljama to ujedno znai nuditi se kao zamjenski adresat za naknadne obraune tranzicijskih elita s vlastitom ideolokom prolodu. Agresija ideolokog lova u ime nove ortodoksije tako zamjenjuje potencijalno ponienje javnih konvertitskih ispovijesti. Tko je smjeten izvan logike novog konsenzusa izlae se riziku da bude pretvoren u naknadnu personifikaciju grijeha totalitarne prolosti i postane povlateni predmet naknadnih egzorcizama. Inkvizicijska tankodutnost novog pravovjerja ide toliko daleko da klice zagovora povratka u totalitarnu tamu socijalizma uspijeva detektirati i u najdefenzivnije formuliranoj obrani minimalnih socijalnih prava. Kada ekonomska liberalizacija postaje istoznana sa slobodom kao takvom, a sistematski napad na socijalna prava biva proglaen nunim aspektom procesa posttotalitarne

//10//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

demokratizacije, svako suprotstavljanje liberalizaciji postaje potencijalnim inom neprijateljstva prema slobodi, a otpor protiv suavanja socijalnih prava neprijateljstvom prema demokraciji.

Ideoloka hereza

U retorikom registru nacionalistikih invektiva devedesetih neprijatelje trinih reformi uz preutnu pretpostavku o identinosti interesa trita s interesima nacije obiavalo se zvati upravo neprijateljima. U retoriki mekoj varijanti uobiajenoj meu nominalno lijevim parlamentarnim strankama i dijelom NGO scene uobiajenije je govoriti o nedostatku demokratske zrelosti ili anakronizmu krivoga mentaliteta. Prvi zadatak postsocijalistike demokratske pedagogije tako postaje da se demokratski nezrelu vedinu naui da proces postepenog opoziva dotad neupitnih socijalnih prava pone prepoznavati kao proces demokratskog napretka. Konanim pragom uspjene tranzicije u odgovornu demokratsku samosvijest postaje prihvadanje socijalnog obespravljenja kao pouzdanog indikatora vlastite graanske emancipacije. Sloboda kapitala ne umanjuje nau slobodu da joj podredimo sve institucije drave, a demokratska emancipacija ne bi bila potpuna da nas ne oslobodi i opasnih pipaka dravnog skrbnitva koje uvijek iznova prijeti da nas uljuljka u stanje pomirenosti s totalitarnim uznitvom.

Strategije denuncijacije

Meutim, demonizacija nije jedina strategija denuncijacije disenzusa sa stvarnodu po mjeri Vulgate. Narativ o pounutrenim kognitivnim i vrijednosnim obrascima manipulativnog totalitarnog sustava zavedenima priznaje bar minimalno (iako krajnje problematino) dostojanstvo rtve. Strategije denuncijacije otpora neoliberalnom konsenzusu koje kao motivaciju za disenzus identificiraju parazitizam i ustrajavanje na atavistikim privilegijama naputaju teren skliske dijalektike izmeu straha od totalitarnog i prosvjetiteljske samilosti prema njezinim rtvama. Ostaje nedvosmislenost istog prezira. Ovdje vie nije potrebno braniti uzvienost demokratske dosljednosti, brani se drutvo od onih koji bi ivjeli na tui raun. Osnovni i paradoksalni uvjet za uspjeh ove argumentacijske operacije je da recipijent unaprijed kao aksiom prihvada da drutvo koje treba braniti zapravo ne postoji, nego samo pojedinci i njihove obitelji (kako glasi kanonska formulacija Margaret Taer *Margaret Thatcher+). A time se prvenstveno hode redi da ne postoje kauzalni odnosi koji bi predstavljali restrikcije individualnoj volji, nikakvi povijesni i materijalni uvjeti djelovanja koji nisu
//11//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

samoskrivljeni, nikakvi entiteti ili relacije netransformabilne inom individualnog htijenja, nikakve razlike u polaznim pozicijama, naslijeenim disproporcijama modi ili realnim slobodama. Radikalni metodoloki individualizam generira vlastite etike pouke: tko nije uspio sam si je kriv. Drutvo treba prvenstveno tititi od onih koji drutvo zazivaju, pravo od onih koji se na prava pozivaju. Specifino lokalna komedija krivih prepoznavanja hode meutim da je formula o drutvu koje ne postoji formula koju bi vedina samosvjesno lijevih intelektualaca u regiji bar donedavno bez ustezanja potpisala kao vrst zalog protiv svemodi fantazmi o organskim narodnim zajednicama ijim autoritetom su se bar jedno desetljede uutkivala sva daljnja pitanja. Paradoks tranzicijskih nacionalizama bio je da su vlastitu proklamiranu ljubav prema naciji umjeli manifestirati prije svega negativno, kao ksenofobiju i averziju prema novim prvim susjedima. Prema unutra je vladao neskriveni prezir novih elita prema masama onih radnika koji su odbijali prihvatiti da opoziv socijalizma kao nominalnog drutvenog projekta u korist povijesnog osloboenja nacije loginom nunodu vodi u deindustrijalizaciju; nezaposlenost. Deklarirana bratska ljubav meu sunarodnjacima osloboenih stoljetnog jarma tue vlasti tako je proizvela prvi i terminalni simptom vlastite socijalne sutine: u trenutku kada su na razini ideologije improvizirane barokne teorije stalia trebale izbrisati svaki trag spomena o klasnom antagonizmu, upravo je klasni antagonizam krijumaren pod retorikom kamuflaom nacionalnog jedinstva ponovno postao neposrednom drutvenom injenicom. Ono to je liberalna i socijaldemokratska parlamentarna i intelektualna opozicija suprotstavila neoliberalizmu s nacionalistikom fasadom, bio je projekt indigniranog odbacivanje kia nacionalistikog pokrova uz preutno ubrzavanje u smjeru iste socijalne politike. Ideali europske integracije i demokratske normalizacije (nakon to se Tuman iz zapadnoeuropskog civilizacijskog kruga navigirao u izolaciju) zamijenili su Naciju kao krajnju instancu ideoloke legitimacije istog transformativnog procesa. Moment s obje strane buno deklariranog ideolokog diskontinuiteta zaklanjao je dublji kontinuitet preutnog temeljnog konsenzusa meu elitama svih raspoloivih parlamentarnih opcija. No, kontinuitet ne otkrivaju samo ustrajnost progresivne privatizacije resursa pod dravnom kontrolom, liberalizacija trgovinskih odnosa, postepeno povedavanje pritiska na institucije socijalne zatite i fleksibilizacija radnoga prava. Zanemareni aspekt kontinuiteta na ideolokoj razini unato svim razlikama u diskurzivnoj izvedbi ini i zajedniki podtekst klasnog prezira u narativima toboe oprenih socijalnih imaginarija.

//12//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

Nacionalizam i proces kapitalistike restauracije

Sluajevi okupacija tvornica ili organizirani otpori privatizaciji i racionalizaciji nauili su nas da se u dominantno desnoj izvedbi prezir prema socijalizmu direktno prevodi u refleks optuivanja pobunjenih radnika za jugonostalgiju, nefleksibilnost i koenje napretka mlade drave. Iza nacionalistike retorike krila se jedva skrivena klasna agenda. Paradoks koji vrijedi naglasiti je da su u kapitalizmu pauperizirani radnici poeli fungirati kao personificirana lica bijede demonizirane prolosti umjesto da budu personificirane optube procesa koji ih je u takav poloaj doveo. to ih je kapitalizam stavljao u nezavidniji poloaj (materijalno, ali i po pitanju nesposobnosti pradenja kulturne diverzifikacije potroakih preferencija srednjih klasa, koje su postale primarnim indikatorom uspjenog pozapadnjenja), to je lake postalo dodijeliti im ulogu podsjetnika na prijetedu degradaciju u sluaju eventualnog povratka na staro. Tako je postalo mogude ideoloki instrumentalizirati uinke socijalnog nasilja protiv njezinih rtava. Prieljkivana posljedica bila je tabuizacija problematike socijalnih posljedica ekonomskih reformi i oteavanje politike samomobilizacije radnitva. Gdje se protest ipak artikulirao najupeatljiviji primjer je vjerojatno okupacija TDZ-a bio je prisiljen pribjegavati poniznoj ideolokoj samolegitimaciji kroz eksplicitno distanciranja od bilo kakve asocijacije sa socijalizmom. Pribjegavanje parafernalijama i insignijama lojalnosti postsocijalistikom projektu povratka Nacije treba itati i kao pokuaj da se deklarativna bratska solidarnost nacionalistike retorike uzme za rije i realizira putem direktnog apela. injenica da na taj apel nije odgovoreno indikator je socijalne ispraznosti ideolokog obedanja nacionalne solidarnosti. Ako je nacionalizam time otkrio da je u krajnjoj konzekvenci i neovisno o tome to su involvirani akteri vjerovali buna ideoloka povrina dubljih i dalekosenijih procesa kapitalistike restauracije, liberalna graanska ljevica je iz opetovanog igrokaza tih neuspjelih interpelacija politiki uspjela ekstrahirati samo potvrdu svog prezira prema kolektivistikim refleksima masa, ovoga puta u ruhu moralno i estetski zgaenog antinacionalizma. Jedini projekt emancipacije koji je znala artikulirati i do kojega joj je stalo ne obrada se radnicima u okupiranim tvornicama: projekt brze asimilacije ivotnog stila (dobrim dijelom imaginarnih) zapadnih srednjih klas. Jo jedan paradoks hrvatske tranzicije predstavlja injenica da unato progresivnoj proletarizaciji radnih i materijalnih prilika srednjih klas nije dovedena u pitanje temeljna autopercepcija vedine njezinih pripadnika. Realno rastuda fragilnost materijalnog poloaja ne uspijeva proizvesti pukotine niti poljuljati projektivnu identifikaciju sa slikom vlastite budude pripadnosti privilegiranom sloju srednjoklasnih graana Europske unije. Anticipatorna konzumacija imaginarne bududnosti pritom stoji u direktnoj korelaciji s visokom osobnom
//13//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

zaduenosti preko potroakih i stambenih kredita. Ono to na individualnoj i subjektivnoj razini predstavlja puko sredstvo simbolike i potroake integracije u imaginarnu Europsku uniju opdeg blagostanja kredit, na razini objektivne nacionalne ekonomije predstavlja snaan mehanizam realne ekonomske integracije u istonoeuropsku stvarnost financijske kolonizacije od strane Zapada. Nedvojbeno je rije o dubokom proturjeju, a nedvojbeno je i da ono jo nije postalo politiki produktivno. Ali, dosad politike uinke nije proizvelo ni proturjeje da zapadnoeuropska drava blagostanja kao proklamirani krajnji horizont procesa integracije ostaje neupitna legitimacija neoliberalnih reformi u Hrvatskoj i u trenutku kada je postalo izvjesnim da je specifini oblik klasnog kompromisa koji je predstavljala drava blagostanja i na Zapadu prolost.

Nestanak kapitalizma kao objekta kritike refleksije

Imaginarna socijalna ontologija lijevo-liberalnog spektra temeljito je gentrificirana, u njoj se nesrednjoklasni elementi javljaju samo kao iskljuen traumatski element od kojega treba drati politiku i simboliku distancu. Isto vrijedi i za mnoge nekod ponosno opozicijske intelektualce, novinare i pisce. Naglaena urbanost, pa ak i rasprostranjen estetski i egzistencijalni kult heroizma gubitnitva i nihilistine distance spram svakog oblika kolektivnosti u velikom dijelu suvremene hrvatske knjievnosti ostavljaju dojam afektiranog alibija za preutni politiki konformizam i nain glamurizacije intaktnosti vjere u obedanje da proces europske integracije doista vodi preko eshatolokog praga iznad kojega poinje apolitina normalnost osiguranog blagostanja u ureenoj dravi. injenica da su neki od ljudi iz tog miljea ovogodinje studentske blokade dvadesetak fakultet pozdravili kao najvaniji politiki dogaaj od samostalnosti baca specifino retroaktivno svjetlo i na izostanak bilo kakve spomena vrijedne solidarizacije intelektualaca sa sluajevima radnikih okupacij tvornic poput TDZ-a. Solidarizacija se ovdje oito aktivira po kljuu simbolikih identifikacija i participacije u istom kulturnom horizontu, pa njome rukovode i zazori koji korijen vuku iz takvih demarkacija, unato injenici da je proletarizacija intelektualnog, a posebno novinarskog rada, evidentna injenica. Uzme li se na trenutak odstojanje i pokua u povijesnoj perspektivi interpretirati tu okolnost u kontekstu progresivnog zaborava marksistikog koncepta klase u korist etnografsko-deskriptivnih, dobiva se implicitna ali dalekosena kritika politikih implikacija takvog zaborava Marxa. Zbog empirijske neposrednosti veda intuitivna plauzibilnost teze o primatu etnografsko-kulturolokih distinkcija nad tezom o povijesno presudnijem pitanju pozicije unutar kapitalistikog naina proizvodnje za posljedicu ima nestanak kapitalizma kao objekta kritike refleksije. Umjesto eksplanatorne eksplikacije sistemske logike kapitala
//14//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

dobiva se potencijalno neiscrpna proliferacija fenomenologij ivotnih stilova. Bilo bi naivno sugerirati direktnu kauzalnu vezu izmeu recentnih akademskih i intelektualnih mod i izostanka solidarizacije nominalno lijevih intelektualaca s radnikim protestima. No, ako nita drugo, upravo injenica njihova izostanka moe posluiti kao negativan indikator akutne analitike relevantnosti marksizma za razumijevanje drutvene stvarnosti koju kapitalizam de facto uspostavlja jer nas podsjeda na politiku cijenu njegova zaborava. Politika dezorijentacija i naivno, nekritiko prianjanje uz narative o dravi blagostanja kao konanom ishodu tranzicije, nedostatak kategorijalnog aparata koji bi omogudio razumijevanje strukturne pozadine neoliberalnih reformi i njihovih neizbjenih socijalnih implikacija simptomi su tog zaborava. Cijena je hegemonija apologetskih ideologema ak i meu po autopercepciji lijevim intelektualcima, sa svim posljedicama koje to podrazumijeva.

Zaotravanje antagonizama

Kampanja koju EPH zadnjih mjeseci provodi uvjeravajudi nas da su lijenost i parazitizam hrvatskog radnitva uzroci gospodarstvenih problema drave, predstavlja zaotravanje i novi stupanj otvorenosti u klasnom antagonizmu odozgo. Zasad se nije dogodio slian stupanj samosvjesne mobilizacije s druge strane. Veliki najavljeni jesenski prosvjedi jo nisu realizirani, a veliko je pitanje hode li uspjeti nadidi fragmentiranost sindikalne scene. Strategija EPH-a poiva na dva osnovna poteza. Direktnim denuncijacijama pokuava se oslabiti apelativni autoritet sindikat, koji svim internim sukobima unato i dalje predstavljaju najizglednije aktere masovnih protestnih akcija protiv vladine odluke da krizu rijei produbljivanjem socijalnog napada na radnu vedinu. Drugi aspekt kampanje predstavlja pokuaj utjecaja na samu percepciju problema u javnosti: teze o parazitskom mentalitetu retoriki se zaotravaju do nivoa tabloidne proizvodnje moralne panike, a katastrofizmu kao sredstvu ucjene plauzibilnost se pokuava priskrbiti pozivanjem na izvjetaje Svjetske banke i MMF-a. Poziv na solidarizaciju bi tako trebao unaprijed biti dvostruko lien apelativne supstance. Rasplet situacije ove jeseni bit de i indikator intaktnosti legitimacijskih narativ koji su dosad pacifirali veliku vedinu i prevenirali politiko propitivanje samog tranzicijskog procesa. Pitanje je postavljeno. Ono glasi: hode li medijski oktroirani u osnovi neokolonijalni samoprezir i klasna autoagresija uspjeti sprijeiti otvorenu koliziju interesa vedine s tranzicijskim elitama? Ili de se otvoriti politiki prostor za fundamentalno propitivanje dosadanjeg smjera razvoja? Za sluaj da de odgovor idi u smjeru reafirmacije solidarnosti, treba postaviti i pitanje to solidarnost danas znai, i je li i do koje mjere kao koncept uspjela ostati imuna na centripetalnu silu Vulgate?
//15//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

Nacionalizam je donio prvo bitno suavanje politikog dometa pojma solidarnosti. Granice solidarnosti svele su se na granice Nacije (kao to svi znamo, te granice se nisu podudarale sa slubenim geografskim granicama nove drave). Transnacionalni, univerzalistiki viak odstranjen je kao samo jo jedan aspekt patologije socijalizma, jo jedan dokaz njegove opasne utopijske preuzetnosti i neodrive artificijelnosti. Amputacija i kvantitativno suavanje pradene su meutim deklariranim (kompenzacijskim?) skokom na kvalitativnom planu: solidarnost pripadnika novih drav vie se nede temeljiti na kriteriju hladne kalkulacije klasnog interesa, nego na organskim sponama nepodijeljenog narodnog zajednitva. U aksiomatski utvrenom organskom jedinstvu nacionalnog htijenja socijalna solidarnost uspostavlja se po defaultu, inherentna je samom inu konstitucije Nacije. To je razina ideologije. Ali, da bi se narativ odrao postalo je na koncu potrebno izvanjsku podjelu izmeu homogene narodne zajednice i onih koji su se (po etnikom usudu) nali izvan nje reproducirati unutar same Nacije. Da bi Nacija ostala homogena, oni koji su postali empirijskim svjedoanstvom neispunjenog obedanja solidarnosti, morali su postati predstavnicima kompromitiranog i neautentinog elementa. Postoji meutim jedna skupina koja komplicira jednadbu. U mjeri u kojoj su bili ratni veterani, radnici su dok su istupali kao branitelji uivali karakter simbolike i politike neupitnosti. Materijalne povlastice koje su iz toga proizlazile unutar nacionalistikog narativa nije bilo mogude osporiti, a da se ne dovede u pitanje sam narativ. Gdje nisu imali to pokride ili ga nisu znali mobilizirati kada bi se suprotstavljali privatizaciji i masovnim otputanjima, radnici su nuno opet postali nositeljima neistog preostatka i metom politike i ideoloke agresije. Kada se u medijima fenomen lanih branitelja tretirao iskljuivo kao simptom korupcije i nepotizma (koje ne iskljuujem kao eksplanatorne momente), propustilo se postaviti pitanje do koje mjere je braniteljski status zapravo jedini nain da se obedanje solidarnosti unutar nacionalistikog narativa realizira. Odnosno, u kojoj mjeri specifini uvjeti mogudnosti te iznimke smo obedanje nacionalne solidarnosti otkrivaju kao nuno konstitutivno neistinito u uvjetima kapitalistike restauracije. Liberalna opozicija nije morala strepiti od opasnosti shizoidnih raskoraka te vrste, pa je zbog velikog broja upitnih sluajeva za parazitizam mogla sumnjiiti i ratne veterane, a preko denuncijacije nepotizma i korupcije kao aspekat procesa dodjeljivanja braniteljskog statusa, otvoriti prostor i za dalekosenije denuncijacije samog koncepta kolektivnoga. Kolektivnost je tako dospjela u poziciju dvostruke kriminalizacije: prvo kao socijalistiki, onda kao nacionalistiki ideal. U tom svjetlu recentna kampanja EPH-a po samopoimanju medijski agent liberalne politike opcije predstavlja dospijede tog procesa do njegovih krajnjih konzekvenci. U kontradikciji izmeu restauracije kapitalizma i proklamirane socijalne homogenosti ishod je nuna antagonizacija klasnih odnosa i u ovom sluaju agresivno odbacivanje samog naela solidarnosti i unutar suenih nacionalnih parametara.

//16//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

No, koncept solidarnosti time nije nestao, nego je jo jednom transformiran. Gdje se evocira u postkolektivistikoj varijanti, evocira se u obliku moralnog apela upudenog individualnoj savjesti. Njegov primarni pojavni oblik postaje osjedaj krivnje, njegov prvi refleks humanitaristika gesta. I ovo potonje, meutim, samo u sluaju uspjene interpelacije, koja uvelike ovisi o osjedaju vlastite relativne privilegiranosti adresata. Tamo gdje on nestaje zbog rasta socijalnog i materijalnog pritiska stvar prijeti da se izokrene u revolt protiv moralne ucjene. Tako koncipiran pojam solidarnosti obvezuje onoga u ime koga je upuden na apriorni pristanak na status pasivne rtve i doline teatralizacije vlastite nemodi. Tamo gdje je granica te pasivnosti prekoraena moralna obveza davatelja se pretvara u gnjev nad nezahvalnodu prosjake arogancije. Sama fragilnost konstelacije i uvjeta mogudnosti nunih za uspjenu izvedbu solidarne geste tako potencijalno postaju dodatnim ulogom u dokaznom postupku o utopijskoj iluzornosti samoga koncepta. Solidarnost postaje zahtjevom za nemogudom mjerom osobnog moralnog heroizma, to je samo negativan pretkorak naturalizacije i normalizacije politike koja sustavno ukida povijesno ved izborene institucionalne oblike solidarnosti. Na koncu i sama drava blagostanja na poslijeratnom zapadu toliko dugo nuan legitimacijski aspekt vjernosti trinom gospodarstvu biva otpisana kao iracionalna tlapnja i atavistiki teret mobilnosti pojedinaca (na razini ideoloke reprezentacije) i kapitala (na svim ostalim razinama). Umjesto da postane momentom u borbi protiv Vulgate, solidarnost tako postaje njezinim integralnim dijelom. Da bi postala politiki produktivnom kategorijom solidarnost mora pronadi modus artikulacije koji de napustiti klopku moralnog apela upudenog savjesti pojedinca (to je samo jo jedan kamuflirani pojavni oblik metodolokog individualizma, a time i ukidanja mogudnosti formulacije sistemskih pitanja). Poeti iz prividno suprotnog smjera od ideje ovjeanstva ne vodi puno dalje. Apstraktni humanizam poinje u povijesno i socijalno zrakopraznom prostoru. Postaviti zahtjev za solidarnost na tu razinu znai prekriti inicijalne disproporcije u polaznim pozicijama drutvene modi. Gdje se naglaava apstraktna univerzalnost ljudskog iskustva, potencijalno postaje dovoljno da predstavnici vlasti kapitala pokazuje ljudske ranjivosti da bi na tome utemeljili svoj poziv na solidarnost vedine s tekim teretom nunih odluk vladajudih. No, povijesni trenutak u kojemu se nalazimo takav je da nas liava pretjerane obveze introspektivnih i konceptualnih muenja zbog proturjeja izmeu univerzalne formulacije zahtjeva za solidarnodu na razini apstraktnog humanizma i cinizma koji u povijesno i socijalno konkretnome iz njega proizlazi. Stanje je dovoljno akutno da si smijemo priznati da je naa uloga u ovome trenutku defenzivna, ali zato vrlo konkretna: obrana steenih socijalnih prava i institucij socijalne zatite kao povijesno ved izborenih, konkretnih oblika solidarnosti. To je prvi ali nuan korak u otporu protiv sve direktnijeg podinjavanja ivot vedine zahtjevima kapitala. Obedan nam je (skori) kraj povijesti, u obliku u kojemu nam je bilo
//17//

//Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost//

najlake u njega povjerovati: naim postajanjem Europom koja ako je takva ikad i postojala danas vie ne postoji. to kasnije shvatimo razmjere neistine, to de veda biti cijena koju de platiti vedina. Dakle: govoriti danas o solidarnosti znai prije svega prihvatiti neminovnost borbe protiv njezina institucionalnog unitenja.

Prvobitno objavljeno u: Popovid, eljko; Gajid, Zoran (ur.) (2011): Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije. Novi Sad: AKO, str. 223233.

//18//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda, odnosno killing us softly na slovenaki nain
Gal Kirn

Zbog ega sam, pitao se gospodin K., u trenutku postao nacionalista? Zato to sam sreo drugog nacionalistu. I upravo zato moramo iskoreniti glupost, jer ona zaglupljuje sve koji sa njom dou u dodir. Bertolt Breht [Brecht], Prie o gospodinu Kojneru

Uvod: ideologija tranzicijskih studija?


j u g o L i n k . p r e g l e d postjugoslovenskih istraivanja. // jesen 2011. // god. 1. // br. 1 //

Jedna od najproblematinijih teza tranzicijske literature, koja se u postsocijalistikom kontekstu javlja od kraja devedesetih do danas, je slededa: za istraivanje demokratskog prelaza, odnosno, demokratske revolucije potrebna je analiza kraja osamdesetih godina i njegovog ishoda u viestranakom sistemu i trinoj ekonomiji koja je Sloveniju postavila na politiku mapu puteva konsolidacije demokratije.1 Razliite analize, memoari uglednih politiara2 i kulturnih disidenata govore o nunosti takvog razvoja; o prirodnoj evoluciji koja doivljava svoj klimaks sa svetim dogaajem slovenakog osamostaljenja, koji je ispunio hiljadugodinje snove malog naroda. Sve to se dogodilo, i to de se dogoditi, meri se iskljuivo kroz nacionalnu prizmu i ekonomsku uspenost. Bez i najmanje sumnje moemo dokazati da je raspadom Jugoslavije u Sloveniji poeo duvati drugaiji vetar: iz biblioteka je poidena komunistika literatura, a navoenje imena i dela Karla Marksa *Karl Marx+ je postalo jeretiki in. Blia jugoslovenska istorija je baena na smetlite, odnosno osuena na sivu totalitarnu prolost. Istovremeno je nastala prava gomila studija i emisija koje su proizvodile diskurs nacionalne tradicije. Njihova namena je bila prosta: ako tradicija nije postojala, trebalo ju je izmisliti. U nacionalnom zanosu su se istakla i izvela dva kljuna projekta nove drave: nacionalno pomirenje3 oprost faistima (lokalnoj kolaboraciji iz Drugog svetskog rata) i tranzicija u trinu ekonomiju prelaz u kapitalistiku drutvenu

Najobimnije zbornike o slovenakom prelazu uredili su Danica Fink-Hafner i Miro Haek, Demokratini prehodi, Ljubljana: Fakulteta za drubene vede, 2000. 2 Mnogo memoara, od Janinih Okopa do Dimitrija Rupela 3 Tom ideologijom vladajude klase bavili smo se na drugom mestu, posebno vidi: Spomin na partizane ali misel na partizane, Muzej na cesti, Ljubljana: Moderna galerija, 2009.

//19//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

formaciju. To je znailo strateko vezivanje za Zapad, otklon od krvavog Balkana s kojim bi nas manje toga vezivalo nego razdvajalo. Na kraju, mi Slovenci nemamo nikakva posla sa ratovima i ekstremnim nacionalizmima. Evropa ili Balkan to je bila kljuna ideoloka i rasistika alternativa koja se odigravala na politiko-ideolokoj sceni.4 Ostati na Balkanu znailo je ekonomsko nazadovanje i neuspeni multikulturalizam, dok je u Evropi sijalo svetlo napretka i blagostanja. Nakon decenija ivota u Jugoslaviji, slovenaka narodna svest zablistala je u punom sjaju. Zavladao je konsenzus koji se kasnije pretoio u kratku formulu: dom u Evropi, bezbednost u NATO. Bududnost je bila odluena, istorija se bliila svome kraju. Kako su to rado govorili pripadnici DEMOS-a:5* bilo je to vreme narodne sloge i vreme bez konflikata, a na prvom mestu je bio zajedniki interes Slovenaca. Pored kulturnog proidenja, projekat slovenake tranzicije devedesetih morao je dobiti i materijalne osnove. Sveslovenaki interes se poeo oslanjati na liberalnu agendu koja je uspostavljala sledede institucije: pravno vlasnitvo, potovanje vladavine zakona (ne vie samoupravnog, ved liberalnog!), viestranaki parlamentarni sistem, podsticanje privatne inicijative i preduzetnitva, te preraspodela drutvenog bogatstva. Sve te institucije su kljune u metodolokom testiranju izdrljivosti i modi demokratskog prelaza.6 Naravno da su ti prirodni procesi bili preneti sa Zapada i u tom smislu ili u susret zapadnom orijentalizmu koji jo uvek odreuje meru demokratinosti. Vladajude klase i strunjaci su takva meunarodna merila upotrebljavali pri uvoenju nunih reformi i pokuavali ubediti ljude kako smo zaostalo drutvo, te da de nas pregaziti vreme ukoliko se brzo ne priklonimo... Iako treba priznati da se tranzicija na Istoku drugaije odvijala od one u postjugoslovenskom kontekstu, u vedini postsocijalistikih drava je preovladala liberalna ortodoksija. Potpuno otvaranje nacionalnih ekonomija stranim investicijama je u razliitim kontekstima imalo sline uinke: otre klasne antagonizme, rasprodaju dravnog bogatstva i visoku nezaposlenost. Dolo je do demontae socijalne drave, krenja politikog prostora koji je bio zasaen u vreme socijalizma i novih politika iskljuivanja, poto su na tapetu bili pre svega mladi, ene, manjine i migranti. ok terapija, odnosno ok kapitalizam,7 zahtevao je
4

Za znaajnije prouavanje slovenakog nacionalizma vidi Monikove teze o razlikovanju Balkana i Evrope (u: Tri teorije, Ljubljana: zaloba cf/.*, 1999; srpski prevod: Rastko Monik, Tri teorije, Beograd: Centar za savremenu umetnost, 2003). Vidi takoe i njegovu socioloku analizu posledica tranzicije (http://www.eurozine.com/articles/2003-03-20-mocnik-en.html). 5 Posle prvih izbora za slovenaki parlament, koalicija DEMOS (razliite stranke koje su nastupile protiv Saveza komunista Slovenije, odnosno kasnije protiv reformisane liste socijalnih demokrata) preuzima vlast. * Demokratina opozicija Slovenije Demokratska opozicija Slovenije. (prim. prev.) 6 Mnogi autor pozivaju se na Lincovu [Linz] studiju iz 1992. Odluili smo se za re prelaz jer nam ona otvara mogudnost istorijsko-materijalistikog zahvatanja tzv. demokratskih promena, odnosno tranzicije iz socijalizma u kapitalizam. Prelazne formacije i naini proizvodnje predstavljaju posebno mesto u teoriji istorije kakvu imamo od Marksovog zasnivanja istorijskog materijalizma regionalnom disciplinom koju nazivamo Kritika politike ekonomije. (prim. prev.) 7 Za teorijsku obradu strategije ok kapitalizma vidi: Naomi Klein, Shock doctrine, London: Penguin press, 2008. [srpsko izdanje: Naomi Klajn, Doktrina oka, Beograd: Samizdat B92, 2009.]

//20//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

visoke izdatke koji su se uglavnom odlivali u inostranstvo i koji su nedvosmisleno pomagali pri procesu reprodukcije domade vladajude klase. Bilo bi pogreno redi da su postsocijalistike formacije samo sledile zapadni recept bez sumnje ih moramo nagraditi posebnim zaslugama za unitenje socijalistikog naslea (lustracija i specifina politika sedanja). Osim jeftine nostalgije i komodifikacije socijalistikog sedanja, od prolosti nije mnogo toga ostalo. Neoliberalni recepti su tako u novim okolnostima zadobili lokalne specifinosti kojima ne treba odricati inovativnost. Pored nevidljive ruke trita i demontae socijalne drave, ti recepti su bili proeti antikomunistikom ideologijom, ekstremnim nacionalizmom i verskim preporodom. Demokratinost novih politika i prelaza se jasno meri njihovim uincima, pa je za oekivati da je svaka tvrdnja o demokratinosti na tekom iskuenju. U tom smislu ne treba zaboraviti da neke od tih ideja nisu bile nepoznate u socijalistikoj Jugoslaviji. Svoju ideoloku podlogu i naboj s kraja osamdesetih, na zaetku tobonje tranzicije (tanije prelaza), nove elite su crple iz ostavtine frakcijskih borbi unutar Saveza komunista Jugoslavije (SKJ); konkretnije, iz diskusija o liberalizmu u Jugoslaviji. 8 Zadatak ovoga teksta je reorijentacija, odnosno preusmerenje panje na jedan naroit prelaz. Naa teza poiva na drugaijoj periodizaciji prelaza u postsocijalistiki kontekst: za razliku od dominantnih analiza demokratskih promena (prelaza), mi tvrdimo da je tranzicija u Sloveniji poela od kraja ezdesetih godina.9 Pored drugaije periodizacije, mi tranziciju ne elimo nazvati demokratska revolucija, poto je od civilno-drutvenog potencijala iz sredine osamdesetih ostalo vrlo malo. Vedi deo pokreta se stopio sa starom politikom elitom, ili se preusmerio u nevladin sektor.10 Zapravo bi trebalo da upozorimo kako je termin demokratske promene teoretski primereniji od termina revolucija, ali nikako i dovoljan za analizu protivrenosti i kompleksnosti istorijskih procesa koji su bili na delu u poslednjoj dekadi. tavie, taj politiki korektan termin ukazuje direktno na neutralnost termina promena, jer je koncepcija demokratije redukovana na formulu liberalne ideologije koja se zaplide na samom svom poetku, odnosno na temeljnom pitanju: ta je demokratija? kako Danica Fink-Hafner u svojoj pomenutoj studiji locira problem. Zapravo bi danas bilo smislenije pitati se da li liberalna koncepcija demokratije uopte dri vodu? Istrajavati na njoj znai istrajavati na ritualu izbora koji samo potvruju odnose modi i postojedi drutveni poredak. Temeljna nemogudnost miljenja alternativne politike forme je najopasnija klopka same demokratije, zapravo objava njene vlastite smrti.11 U vedoj meri nego li bavljenje
8 9

Repe, Liberalizem v Sloveniji, Ljubljana: Borec, 1992. Za odlinu analizu postkomunizma u vreme socijalizma vidi takoe: Boris Buden, Zone des bergangs: vom Ende des Postkommunismus. Frankfurt am Main: Suhrkamp, 2009. 10 Za analizu preobraaja civilnog drutva u Sloveniji vidi: Jalui (2001) iz zbornika Demokratini Prehodi. 11 To pitanje je umesno, ali ga se na ovom mestu nedemo ladati. Neka bude dovoljno ako uputimo na zanimljivu odbranu demokratije kao demokratske borbe, tj. prave politike koja subvertira ustanovljene politike institucije, postojedi poredak policije. Vidi u: Jacques Rancier, Hatred of Democracy, London: Verso, 2009. [hrvatsko izdanje: Jacques Rancier Mrnja demokracije, Zagreb: Naklada Ljevak, 2008.]

//21//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

demokratinodu same promene zanimade nas specifina analiza toga prelaza, koja de simptomalno ukazati na ono to je u preovlaujudim analizama odsutno. Razume se da je re o odsustvu analize klasnih odnosa. O tome nije bilo rei, a upravo klasna perspektiva bitno menja vienje itave problematike. Ako se sloimo sa iekom, i ukoliko tranziciju pogledamo paralaktiki, zahvatidemo njenu logiku koja nije vie tako prirodna. U marksistikoj literaturi takav prelaz imenujemo reju kontrarevolucija, odnosno, ako smo malo vie analitini, regresijom u kapitalizam na nain nacionalne drave. Takav prelaz moemo oznaiti kao dobitnu kombinaciju liberalizma i nacionalizma, sintezu koja se u Jugoslaviji poela javljati jo s poetka sedamdesetih godina. Naa analiza je stoga tendencijska12 i postavlja taku prelaza u vreme nakon velike privredne reforme 1965. godine. Ovaj tekst nema pretenziju da ponudi konani odgovor na kompleksnu problematiku slovenake tranzicije, ved ga pre treba itati kao kritiku intervenciju u postojedu tranzicijsku literaturu i nacrt za dalja istraivanja. lanak ima dva cilja: prvi je da ponudi panoramski pregled liberalizma u Sloveniji s kraja ezdesetih godina i njegovih kljunih politikih zahteva koji su napajali diskusije s kraja osamdesetih godina.13 Zanimade nas i roenje novog liberalizma u Sloveniji, ali demo staviti u zagrade njegov nastavak u osamdesetim godinama poto je on samo njegovo tragino ponavljanje. tavie, njegova sinteza sa nacionalistikom desnicom oznaava kraj socijalizma i Jugoslavije. Potom de nas zanimati, i to je na drugi cilj, uinci te regresije, koju demo analizirati pomodu Marksove teorije o prvobitnoj akumulaciji. Eksproprijacija i liberalizacija su se u Sloveniji dogaale sporo postupna regresija u slovenaku kapitalokratiju a upravo danas vlastodrci pokuavaju okonati tu tranziciju. Na neoliberalan nain, naravno.

1. Slovenaki liberalizam u socijalistikoj Jugoslaviji


Jedina stvarna istorijska studija14 liberalizma u Sloveniji dolazi iz pera Boe Repea, koji predoava protivurene procese liberalizma i odgovara na pitanje kako je dolo do privremenih klasnih kompromisa, kompromisa vladajude klase i do uspona, a onda i obrauna, sa liberalima na prostoru itave Jugoslavije. Repeova ideoloka pozicija je pojanjena u zakljuku: Liberalizam u Sloveniji je bio vana taka na istorijskom putu ka
12

Analizu te tendencije smo razvili na drugom mestu: Gal Kirn, Jugoslavija: od partizanske politike do postfordistike tendencije. Up&Underground Socijalizam, br. 17/18: str. 207230. Zagreb: Bijeli Val, 2010. 13 Analizom osamdesetih godina smo se bavili na drugom mestu: Slovene independence never happened, or how to reconstruct the historical mode of politics? In: International issue of journal ISH-Monitor. Vol. 9, n. 1. ISSN: 1580688X, ISH: Ljubljana. 14 Postoji neto literature koja se tim fenomenom bavi vie pobono ili vie sa pozicija klasne analize. U ovom trenutku liberalizam dobija novo ime: tehnokratija. U ovom lanku upotrebljavademo oba kao sinonimne.

//22//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

samostalnoj, ekonomski uspenoj, socijalno odgovornoj, demokratskoj i za svet otvorenoj dravi. (1992: 260). Iz Repeove perspektive se ini da je liberalni krug bio nuna prethodnica samostalnoj i uspenoj Sloveniji. Njegov zakljuak je optimistian i krasi ga Zeitgeist osamostaljenja s poetka devedesetih godina. Mi zapravo nedemo poricati tezu o naprednosti liberalizma: mi demo je itati vie negativno i, po svemu sudedi, kao kljunu tezu za raspad socijalistike Jugoslavije. Raspad ne moemo razumeti ukoliko ga doivimo kao posledicu iracionalnog karaktera balkanskih naroda ili, paualno, kao posledicu totalitarne represije titoistike vlasti. Raspadu Jugoslavije su temeljno pomogli politiki i intelektualni napori liberala, te artikulacija politikih zahteva ijih posledica akteri nisu bili svesni. Uprkos liberalnoj poziciji, Repeova studija korektno predoava istorijski materijal pomodu kojeg demo pokuati da odgovorimo na pitanje: koji su bili kljuni zahtevi liberalnog kruga? Krajem ezdesetih dolazi do pravog procvata liberalizma, odnosno tehnokratije u Sloveniji. Taj uspon treba itati na dva nivoa: prvi je intelektualni razmah ezdesetih (asopisi, umetnost, novi fakulteti...),15 a drugi je jaanje unutarpartijske opozicije.16 Istorijski, treba spomenuti dva dogaaja, odnosno dve afere koje su ukazale na postojanje dve razliite frakcije vladajude klase, i koje govore o odstupanjima od komunistikog pokreta, ali istovremeno otvaraju put ka kompleksnijoj analizi protivrenosti ondanje Jugoslavije. Na umu imamo cestnu aferu i akciju 25 poslanika.17 Ove dogaaje ne smemo samo povrno itati kao napetosti izmeu republike i federalne rukovodede birokratije. tavie, te dogaaje treba itati kao kondenzaciju protivrenosti i kao neuralginu taku samoupravljanja, poto je zaet proces slamanja revolucionarnog predstavnitva vienacionalnog politikog entiteta. Ovi dogaaji zapravo svedoe o dve razliite koncepcije razvoja socijalistike Jugoslavije koje su lomile koplja oko privredne reforme. Jugoslavija je, naime, prvi put nakon Drugog svetskog rata zapala u ozbiljnu ekonomsku krizu. Potpisivanje meunarodnih sporazuma sa Saveznom Republikom Nemakom (gastarbajteri), nezaposlenost, nelikvidnost ekonomije, inflacija, sve to je izbilo na videlo krajem ezdesetih, pa je cestna afera bila samo simptom politiko-ekonomskih protivrenosti koje su se tada odvijale. Ona je izbila u leto 1969. odlukama Saveznog izvrnog veda u vezi sa raspodelom velikih meunarodnih zajmova za gradnju autoputeva po
15

Za pregled avangardnih i ostalih umetnikih pokreta vidi zbornik: Omitted Histories, New Media Center_kuda.org, Novi Sad. 16 U ovom prilogu ograniidemo se samo na drugi front, a zbog prostora neke argumente demo pojednostaviti. O kulturnoj delatnosti i kontrahegemonijskoj snazi revije Perspektive, vidi: Centrih, Lev O pomenu Komunistine partije Slovenije med drugo svetovno vojno in po njej. *On the role of The Communist Party of Slovenia during after WWII+. In: Oddogodenje zgodovine: Primer Jugoslavije, Ljubljana: Borec 60, (Special issue), 2008. 17 Ta akcija za na argument nije toliko znaajna. Samo da dodamo da se ona ticala partijskog monopola na kadriranje. Desetledima je, naime, vailo nepisano pravilo da skuptinski poslanici sami ne predlau nezavisne kandidate. Sa time je poelo ue vostvo Saveza komunista. Pored pitanja kadriranja, za politiku je bila izuzetno problematina takoe i doktrina demokratskog centralizma, koja je, po svoj prilici, onemogudavala nastavljanje revolucije i miljenje novog susreta izmeu masa i partije...

//23//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

posebnom, dakako, pogrenom redosledu, s obzirom na elje slovenakog republikog vostva koje je sebi obedalo brz regionalni ekonomski razvoj. Nesumnjivo je da je protest slovenakog rukovodstva bio opravdan, jer o toj odluci Izvrno vede nije bilo obaveteno, kao to ni u izvetaju nije bilo nijedne garancije da de pozajmice i ubudude ukljuivati slovenake planove za daljnju gradnju putnih sekcija. Afera je ukazala na probleme nacionalnog kljua u odluivanju ko i kada dolazi na red, i iji deo de se ranije razvijati... Sve su to bila otvorena pitanja koja su zahtevala konstantna pogaanja i preusmeravanja razvoja. Ono to nas u toj aferi posebno zanima su njeni uinci. Po objavi izvetaja u Sloveniji se pokrenula prava medijska kampanja, sazvano je mnotvo vanrednih sednica i, prvi put nakon rata, oglasili su se nacionalistiki glasovi ak i iz redova Saveza komunista posebno iz lokalnih optinskih odbora koje je takva odluka posebno pogodila. Pojavile su se parole o samostalnoj Sloveniji, o iskoritavanju slovenake ekonomije od strane centra i neravnomerne raspodele sredstava za pomod nerazvijenima.18 Dodue u tom trenutku nije dolo do brojnih protesta po Sloveniji, ali se unutar Saveza komunista rasplamsala otra polemika i borba za vlast: Kaviev krug (liberali) protiv Popita (stara garda). U pozadini cestne afere su se vodile dve bitke: prva je bitka zametnula politiku reformu federacije; liberalni krug (tehnokratija) je zahtevao vede nadlenosti za republike i, zajedno sa hrvatskim liberalima, konfederacijski princip umesto federacije. To je znailo da bi federacija obavljala iskljuivo spoljnopolitiku funkciju i komandu nad zajednikom vojskom, na ijem elu stoji Tito. Druga borba je vie bila povezana s ekonomskim pitanjem, i nikako se ne moe razumeti bez prve bitke. Kljuno pitanje je glasilo: kako nastaviti ekonomsku reformu? U to vreme, pogotovo u Sloveniji, poeo se pojavljivati postfordistiki odgovor.19 Uz decentralizovanost ekonomskih subjekata i neto vedu autonomiju banaka ukazalo se vie prostora za inovacije. Kao to je tada ispravno zakljuivao ekonomista Ermin Krinik, slovenaka ekonomija se preoblikovala i poela usmeravati ka bankarstvu, tercijarizaciji ekonomije, istraivanjima, eksploataciji geoprometnog poloaja i transporta, butik-industriji, dizajnu, inenjeringu, intelektualnom razvoju i raunarima (Repe, 1992: 41). Tehnokratija je poela jaati u manjim preduzedima, gde je dominirala nad radnitvom, ali takoe i u korporativnim politikim telima samoupravnog sistema: SIZ, politike skuptine, SSRN... Tehnokrate su lagano preuzimale kljune funkcije i bitno doprinele formiranju privatnog kapitala.20 Ovi procesi su kulminirali smenom generacija: stara partizanska generacija se opratala
18

Rastko Monik odlino ukazuje na to da se slovenaki privredni razvoj bez Jugoslavije ne bi mogao dogoditi. Vie od polovine slovenakih proizvoda prodavalo se u Jugoslaviji, kao to su i neke firme iskoritavale jeftinu radnu snagu nekih drugih republika. Istovremeno, razvoj ostalih republika bio je u velikom interesu slovenake privrede jer veda je kupovna mod stanovnitva doprinosila vedoj potronji (Up&Underground, 2010: 141142). 19 Za vie o tome vidi moj prilog (2010) i intervju sa Monikom iz istog broja Up&Underground magazina. SIZ Samoupravna interesna zajednica; SSRN Socijalistiki savez radnog naroda. (prim. prev.) 20 Za detaljniji razvoj antagonizma izmeu birokratije i tehnokratije, vidi jednu od najboljih marksistikih studija o socijalistikoj Jugoslaviji: Bavar, Kirn in Korsika, Kapital in delo v SFRJ, Ljubljana: zaloba Krt, 1984.

//24//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

sa SKJ, u koji su pristizali mladi kadrovi. Vedina republikih rukovodilaca je primila proliberalne svetonazore koji su se kristalisali kroz brojne diskusije o upravljanju ekonomijom. Slovenaka tehnokratija kao i hrvatska istupila je sa specifinim ekonomskim zahtevima koji su se ticali slededih taaka: nadzor fonda za nerazvijene od strane privrednika, mogudnosti sklapanja meunarodnih ugovora od strane republika (ne samo od strane federacije); povedanje likvidnosti (krediti) za bududi razvoj slovenakih preduzeda i manjih banaka. Nasuprot dominantom modelu industrijskog razvoja i megalomanskom projektu koji se vie puta pokazao kao pogrena investicija, tehnokrati su poeli postavljati postindustrijski razvoj, odnosno drutvo znanja. Bio je to alternativni model razvoja unutar jugoslovenskog socijalizma. Treba odmah dodati: ova postfordistika tendencija i ovakvo upravljanje ekonomijom stavilo je u pitanje komunistiku revoluciju. Samim tim je politiki entitet Jugoslavije za tehnokrate postao sluajna tvorevina prema kojoj imaju izrazito nedefinisan, pragmatian i vremenom negativan stav. Lucidnu retrospektivnu interpretaciju uloge liberalizma u Sloveniji dao je jedan od njegovih predstavnika, Ernst Petri: Istorijski gledano, slovenaki liberalizam (kao i srpski, Dubekov itd.) je bio zapravo pokuaj, u jo nezrelim istorijskim okolnostima, demokratizacije socijalizma. To ipak nije bilo mogude jer je oigledno rigidan monolitni i ideoloki model morao najpre krahirati da bi se raspao... Poto je krahirao, nije ga se, naravno, moglo spasiti to je sluaj u itavoj istonoj Evropi i on je, umesto u demokratski socijalizam, poao putem desnice i restauracije rudimentarnih oblika kapitalizma. Da su uspeli liberali u Jugoslaviji, Dubek u ehoslovakoj, itd., moda bi neto od socijalizma i ostalo. U tom smislu je istorijska ansa bila liberalna varijanta, naa izmeu ostalih. Oni koji su je dotukli, u biti su sahranili socijalizam u pozitivnom smislu. (Repe, 1992: 236) Neto u ovoj njegovoj oceni, ipak, stoji, i to uprkos tome to autor krokodilskim suzama pokuava sebe i liberalni krug da oslobodi istorijske odgovornosti. Istina je da tehnokrati u tom istorijskom trenutku (bar u Sloveniji) jo nisu eleli da sahrane Jugoslaviju. To su uinili kasnije. Tadanji desni otklon, nacionalizam kulturne birokratije, s izuzetkom Hrvatske, jo nije zahvatio mase. Ali tehnokrate su zato poele kopati grob socijalizmu svojim politikim zahtevima i teorijskim pogledima koji su vodili put socijaldemokratije. Poslednja se zauzimala za modnu socijalnu dravu koju bi istovremeno morali podrediti vedem uplivu trita i znanja. Time bi omogudili prelaz u kapitalistiku privredu i oslanjanje na Zapad, te pospeili kraj socijalizma. Demokratski socijalizam bi postao drugo ime za dravu blagostanja u kapitalizmu, koji je priznajmo ipak bolji istorijski oblik od neoliberalne drave. Ali taj kompromis nije promenio uinke takvog programa: o pravom socijalizmu nije vie bilo ni govora, liberali su se

//25//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

u najboljem sluaju vratili na socijaldemokratske pozicije. Moral uinkovitosti i produktivnosti ekonomije, privrednikog nadzora investicija i primanja stranih pozajmica, poeo je dominirati strunim renikom tehnokrata. Iz dananje perspektive se ini da su takvi nazori jedino mogudi, pa nije mogude predvideti ta bi se dogodilo da je tadanja vlast istrajala na socijalistikom programu i zajednikoj federaciji. Ovako samo spekuliemo ta bi bilo da je liberalna struja pobedila i preuzela vlast u SKJ. Verovatno bi to znailo uvaavanje liberalnih sloboda i irenje razliitih politikih grupacija, to bi po svoj prilici spreilo staljinizaciju SKJ u sedamdesetim. Time bi demokratski socijalizam doao na uzorni nivo evropske socijaldemokratije i prerezao pupanu vrpcu sa komunizmom. Nasuprot liberalno-ekonomskom programu (kejnzijanizmu), druga frakcija vladajude klase, birokratija i vrhovno rukovodstvo SKJ (Titov krug), krajem ezdesetih zapoinje ideoloku ofanzivu protiv devijacija: kako protiv desnih (nacionalista i upliva emigracije), tako i protiv levih (studenti, liberali, umetnici). Usled ekonomske krize i manjka politike legitimnosti, po prvi put nakon Drugog svetskog rata bila je ugroena klasna solidarnost bratstva i jedinstva. Godinu 68. ne moemo itati samo kao progresivnu tendenciju, jer u njoj nisu nastupali samo studenti protiv rata, ved je renesansu doiveo i nacionalistiki imaginarijum. Uprkos masovnom vrenju, ili upravo zbog njega, Tito je taj ideoloki rascep znao iskoristiti. Poto je saekao razvoj dogaaja, spretno je reaproprisao levu kritiku i usmerio je na desnu stranu. Tako je majstorski na simbolikoj ravni jednim udarcem ubio dve muve. Studenti su zahtevali ostvarenje ideala socijalistike Jugoslavije, ideala koje je zaela stara partizanska garda, i istovremeno kritikovali birokratiju i preveliku liberalizaciju ekonomije koja je rezultirala vedom nezaposlenodu i besperspektivnodu za mlade.21 Tito je doekao studente i udovoljio njihovim zahtevima. Zauzeo se za afirmaciju egalitaristikih ideala i kritiku usmerio na nacionaliste i liberale, koji su prouzrokovali nastalu situaciju. Pokrenuo je disciplinske mere: preko CK SKJ je otpoeo ponovnu recentralizaciju komunistike vlasti. Vodedi komunisti su poeli upotrebljavati dogmatiki jezik i ponavljati stare formule neprestanog upozoravanja na spoljanju (sovjetska invazija na ehoslovaku) i unutranju opasnost. Ta paranoina situacija je doprinela kasnijoj represiji i oslabila potencijal studentskog pokreta. Tom pokretu je sasvim sigurno nedostajao trajniji i koherentiji program koji bi ukljuio radnitvo. Ako govorimo o proputenoj istorijskoj prilici, onda je svrsishodnije traiti je u osujedenom susretu izmeu radnika i studenata. Vodedi komunisti su priznali ekonomske tekode i osudili pogrean put koji je zaet od dela republikih elita. Po Titovim reima, u vienacionalnoj Jugoslaviji je Savez komunista bio jedina sila koja bi u skladu sa radnikim interesima mogla reavati nacionalne probleme. Zbog toga je bilo potrebno vratiti se strooj kontroli kadrova, pa je Savez komunista od tada imao
21

Najboljem estetskom uprizorenju ovih suprotnosti moemo se diviti u Pavlovidevom filmu Kad budem mrtav i beo iz 1967. godine.

//26//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

odluujudu ulogu u postavljanju ljudi u sudovima, medijima, kolstvu... Ali i pored politike discipline, stara garda je u ekonomiji nastavila sa starim modelom kompromisom izmeu trita i plana, te opteg modela samoupravne ekonomije kao dogovorne ekonomije. Kako kae ekonomist Mencinger, na taj nain je ekonomija napola voena, a napola preputena sama sebi. Uprkos formalnim revizijama ekonomskog programa, a zbog ideoloke usmerenosti na industrijsku radniku klasu, SKJ je i dalje investirala u velike projekte i ostala vezana za stari industrijski model koji je u novim okolnostima bio zastareo. Jugoslovenskom komunistikom vostvu i njegovoj intelektualnoj snazi manjkalo je klasne analize koja bi locirala odreene protivrenosti i radila na novoj politikoj klasnoj kompoziciji. Takve analize bi svakako ukazale na pogubnost istrajavanja na starim ekonomskim modelima, ali se ni u kom sluaju ne bi zatvorile tehnokratskim modelom kao jedinom alernativom. Umesto istinskog promiljanja ekonomske bududnosti, dolo je do ideoloke zasidenosti i do situacije u kojoj su stare formulacije postale simbol nemogudnosti miljenja nove situacije. Te formule su time svedoile o nemogudnosti nastavljanja revolucionarnog puta na kojem bi se ispoetka promiljao odnos prema masama kao ouvanje odnosa vlasti. Predutna pretpostavka samoupravnog modela je ostao SKJ, partija kao skrivena reproduktivna mainerija koja u zadnjoj instanci upravlja svim kljunim procesima. to je vie gubila revolucionarno tle, socijalistika vlast je povedavala zanimanje za mitologizaciju slavne prolosti i zaetaka Jugoslavije. Upravo takva slepa vera u socijalizam i ponavljanje istih ideolokih rituala akademskog modernizma22 nisu dopirali do nedara drutvenih odnosa. tavie, to je podstaklo antitotalitaristiku kritiku koja se koncentrisala na metode starog dinosaurusa. Socijalistika privreda je postala lak plen za kritiku kulturnih i politikih skupina u nadolazedim decenijama. U trenutku istorijske krize i represije socijalistika ideologija SKJ je iscrpljena. Kao predstavnica radnike klase, SKJ je iz petnih ila pokuavala zadrati istorijske zasluge i nastaviti revoluciju neprestano akumulirajudi pravne i politike preskripcije. Odumiranje drave se u Jugoslaviji saplitalo o sve veda protivreja. Na jednoj strani lenjinistika teza o odumiranju dravnih institucija, a na drugoj njihovo gomilanje: nebrojeni odbori, sednice, rasprave socijalistika struktura ekonomije vie odgovara Fukoovoj [Foucault] analizi, nego antitotalitarnim kritikama. Umesto da brojne politike institucije proizvode politiki angaman, rezultirale su oigledno vedim otuenjem i uzmaku radnitva. Povrh svega, jugoslovensko rukovodstvo je blagoslovilo novi ustav iz 1974, ustav koji je jedan od najduih na svetu i koji je na sadrinskoj ravni potvrdio vedinu politikih zahteva tada ved smenjene liberalne struje. Taj ustav povedava nadlenosti republika, jer formalno uvodi pravu federativnu strukturu, poto je pored est republika priznao jo i dve autonomne pokrajine Vojvodinu i Kosovo. Zauujude je to to je ustav dodelio toliko nadlenosti republikama,

22

U to vreme dolazi do velikog porasta produkcije crvenih vesterna, partizanskih filmova i raznih antifaistikih spomen-obeleja.

//27//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

poto je ekonomska suverenost samo korak od politike, a onda i do nezavisnosti. Tendencija konfederalizma je dakle bila zapisana ved u fomalnom dokumentu SKJ, i to jo od daleke 1974. godine. Moemo je tumaiti kao odlaganje kraja jedinstva, jedinstvenog upravljanja poslovima, a svakako kao pogrean korak koji su u osamdesetim rabili i interpretirali na sve mogude naine. Katrin Samari *Catherine Samary+, recimo, ita taj dokument kao klasni kompromis birokratije i tehnokratije, koji je imao krupne posledice za bududu sudbinu Jugoslavije.23 Pored ideoloke ofanzive, stara garda je primenila i represiju na svim nivoima: govorimo o prvoj pravoj staljinizaciji SKJ. Osim to su pod pritiskom, esto suptilnim, odstupili vodedi liberalni politiari i prestajali sa radom umetnici i intelektualci neke od njih su proterali sa fakulteta i iz asopisa, dok su drugi napustili Jugoslaviju. Opseg ideolokog idenja je bio razliit od republike do republike, ali je do najvede represije dolo u Hrvatskoj, jer je iz Saveza komunista Hrvatske i drugih organizacija istupilo na stotine lanova. Treba dodati da se istka dogaala s razlogom. Uprkos tome to se ne moemo slagati sa metodom nacionalizam ne moe unititi kidanjem cvetova potrebno je biti svestan da je u Hrvatskoj sedamdesetih buknuo masovni nacionalistiki pokret. Vodedi komunisti i hrvatski liberali su tolerisali masovne skupove, a neke od zahteva protestanata i simpatisali. Maspok prvi masovni nacionalistiki pokret nakon Drugog svetskog rata bio je zatrt 1971. godine. (Repe, 1992: 250). Pokretu su se pridruile mnoge grupe, a jezgro je inila intelektualna sredina povezana sa Hrvatskom maticom. Pokret bismo mogli oznaiti kao ideoloku sintezu liberala i nacionalista, koji su u nekim momentima zaista zahtevali samostalnu Hrvatsku, Hrvatsku kao dravu Hrvata (bez Srba). Upravo takva klasna koalicija, hegemonijski blok nacionalista i liberala, bila je snaga koja je najavila smrt Jugoslavije. Ta klasna koalicija je postala modna u osamdesetim godinama. Po obraunu sa hrvatskim liberalima, na red su doli srpski, slovenaki i makedonski: godina 1972. oznaava privremeni suton liberalizma u Jugoslaviji. Pregled dogaaja iz osamdesetih godina zahtevao bi vie prostora,24 dok je ovom tekstu cilj da prikae kontinuitet koji postoji izmeu liberalizma sedamdesetih i onog s kraja osamdesetih godina. Liberalizam s kraja osamdesetih je samo tragino ponavljanje svog prethodnika. Nije proizveo nieg bitno novog, u najboljem sluaju re je o radikalizaciji nekih zahteva koji su bili u opticaju ranije, ali koji su ovaj put zahvadeni nacionalistikom groznicom. Republike poinju vudi svaka na svoju stranu, kako o tome Mencinger pie:

23

Za preciznu analizu ustava vidi: Catherine Samary, Le march contre lautogestion: lexprience yougoslave. Paris: Publisud, Montreuil, 1988. 24 Rado bismo nastavili dalje, jer liberalizam se okonao, u osamdesetim godinama je za svojeg prirodnog saveznika naao kulturnjake, desnicu, pokrete za civilno drutvo, mase obuzete nacionalizmom. Vidi takoe i: Mastnak, Toma. Totalitarizem od spodaj Ljubljana: Druboslovne razprave. Vol.4. No.5. 1987.

//28//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

Sadanje odnose meu republikama, ije voe su usled uzdrmanog politikog monopola prisiljene tititi suverenost, odlino prikazuju odnosi iz teorije igre: radi se o izboru izmeu individualne i kooperativne igre. Pojedinane republike su u poloaju igraa uverenog da bi bilo bolje da igra sam, bez drugog igraa, poto ga nije mogude ubediti u isplativost zajednike igre, i to stoga to smatra da sam igra kooperativno, a drugi ne, pa tako, zapravo, dobijamo igru bez sudije i utvrenih pravila. (1990: 493) Na kraju takve igre dolo je do krvavog rata. Ovde de nas zanimati uinci kraja jugoslovenske igre uinci demokratskog prelaza.

2. Prelaz u samostalnu Sloveniju: eksproprijacija, privatizacija

O prvobitnoj akumulaciji kapitala je malo pisano u tranzicijskoj literaturi, jer je politikoekonomska tranzicija koincidirala sa izgonom marksistike analize sa univerziteta, iz medija i iz javnog prostora uopte. Ova odsutnost nije naivna, kao to to nije ni prvobitna akumulacija. Kako je to pravilno i slikovito pisao Marks na kraju prvog toma Kapitala, poetke kapitalizma pratili su nasilni i krvavi procesi: korupcija, plenidba, pljake, izdaje, ubistva, genocid, zatvaranja, razvladivanja seljaka, kolonizacija neevropskog sveta i, naravno, institucije koje utvruju primat privatnog vlasnitva nad ostalim tipovima vlasnitva. Seljaci su bili prognani sa svoje zemlje i, drugim reima, postajali slobodni; svoju radnu snagu, svoje ruke, sada su prodavali manufakturama, novim gospodarima kapitalistima. Njihovo mesto na zemlji preuzele su ovce; stara zajednika zemlja postala je prostor za aristokratski lov. Ako se seljaci nisu dobrovoljno nudili gradovima i fabrikama, na to su ih prisiljavali novi zakoni: u Engleskoj je od XVII veka zabranjeno prosjaenje i besposlienje. Koga bi gde uhvatili na (ne)delu, odnosno prosjaenju, zatvarali bi ga i, u nekim sluajevima, kanjavali smrdu. Sa uvoenjem novog naina eksploatacije i sa formiranjem nove radnike klase, ne smemo zaboraviti, cvetala je trgovina robljem i omogudila uspon brojnih primorskih gradova (na primer Liverpula) u cilju pljake i eksploatacije kolonija. Na taj nain je u centru kapitalistike mainerije, ved od samog poetka, na delu nasilna logika eksploatacije i podvrgavanja rada kapitalu, kao i ostalih naina proizvodnje pod zakon robne proizvodnje. Prvobitna akumulacija i bogadenje vladajude klase (buroazije i delimino plemstva), dakle, nisu ili sami od sebe ili usled preduzetnikog duha mnotva Robinzona, ved suprotno posla imamo sa uspostavljanjem i reprodukcijom kapitalistikih klasnih odnosa i drutvenih formacija. Dvadeset godina po raspadu Jugoslavije i ispunjenja hiljadugodinjeg sna slovenakog naroda, dolo je vreme da podvuemo crtu slovenakog demokratskog prelaza. Vedina
//29//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

stanovnika Slovenije nije ni sanjala o posledicama prelaza na drugi drutveno-ekonomski sistem, a kamoli da je bila svesna implikacija kraja socijalizma. Sumnjamo da je preterano redi da bi ishod referenduma iz 1990. bio drugaiji da je pitanje glasilo: Slovenci i Slovenke, elite li u slededoj deceniji biti svedoci povedanju klasnih razlika i nezaposlenosti, smanjivanju godinjih odmora i penzija, te privatizaciji zdravstvenih usluga...? Umesto toga, klasna pitanja su se krila u pozadini, dok je u prvi plan postavljena nacionalna problematika ukraena liberalnom ideologijom ljudskih prava i pravne drave. Svi ti procesi su proticali u duhu Evrope i demontae samoupravnih institucija, te usponu privatnog vlasnitva. Ideoloki sukobi su bili kljuni za uspostavljanje nove drave, pa je sa deligitimizacijom radnikog samoupravljanja tekla prava ekonomska tranzicija. U Sloveniji su je teoretiari i medijski doksolozi (doxa) imenovali denacionalizacijom, to je, dodajmo, nepravilan termin. Naime, u Sloveniji je nakon denacionalizacije dobar deo preduzeda ostao u dravnoj vlasti, iako u Jugoslaviji nije bilo mnogo dravnog vlasnitva; naprotiv, preovlaujude je bilo drutveno vlasnitvo. Zbog toga radije, slededi Marksa, upotrebljavamo termin eksproprijacija, poto je dolo do razvlatenja drutvenog vlasnitva i talasa privatizacije. Ovaj proces oznaava rasprodaju drutvene imovine koju je jugoslovenski radni narod gradio i sticao etiri decenije nakon Drugog svetskog rata. Drutvo, odnosno, radni narod je u prvom koraku razvlaten sredstava za proizvodnju, koja prelaze u ruke novih upravljaa, odnosno novih vlasnika (bilo drave, bilo privatnog kapitala). Istovremeno, radnitvo gubi kontrolu u fabrikama; radniki saveti dobijaju samo savetodavnu ulogu, dok po upravama sede ili stari iskusni kadrovi, ili pak novi bogatai (nouveau riches) ljudi sa vezama ili delovi nove frakcije vladajude klase. Vedina ili bar vedi deo velikih preduzeda ostaje u rukama drave, tako da moemo govoriti o deliminoj nacionalizaciji industrije, ali nacionalizaciji koja je svakako na strani kapitala, a ne rada. U ruke privatnog kapitala prelazi samo deo starih preduzeda. Istina je da neki delovi uprave preuzimaju inicijativu i, zahvaljujudi vezama s bankama i dostupnosti informacija, koriste novu situaciju (tajkunizacija). U takvoj klimi je besmisleno govoriti o bilo kakvoj radnikoj participaciji. Sindikati na poetku devedesetih su bili jo izuzetno slabi, te su se konstituisali s obzirom na stranaku pripadnost. Slededi znaajan korak ka institucionalizaciji privatne svojine je bio izveden suptilnije i donekle demokratinije nego u vedini bivih socijalistikih drava. To je taka na kojoj je pala prva slovenaka vlada (DEMOS): desni pol je istrajavao na privatizaciji po neoliberalnom modelu (Sahs [Sachs]), dok je levi teio socijaldemokratskom modelu, kakav je zastupao Mencinger. Poslednji model u blago modifikovanom obliku pobeuje, i zakon o denacionalizaciji biva prihvaden poetkom 1990. godine. U Sloveniji dolazi do privatizacije odozdo, ili do demokratske tranzicije, koja rezultira prenosom drutvenog bogatstva i

//30//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

vlasnitva u ruke slovenakih dravljana (ali ne i stanovnika Slovenije!).25 itavo drutveno bogatstvo je procenjeno na odreen iznos, koji je dravna vlast razdelila na sertifikate za sve dravljane. Taj sertifikat je kasnije Janez slobodno uloio u preduzeda koja su se nalazila na slovenakoj berzi. Moemo redi da je vedina sertifikata loe uloena, dok su se neki opet kroz taj proces obogatili (znanje, unutranje informacije i finansijske pekulacije). Po izvedbi demokratske raspodele, krivica za loa ulaganja kapitala je bez zadrke svaljena na pojedince u stilu: Pa zato ste loe investirali?. Privatizacija zemljita i nekretnina je bila podruje na kom je eksproprijacija prevrila meru, pa se stanje vratilo u vreme pred Drugi svetski rat. Ogromni zemljini veleposednici postaju rimokatolika crkva i deo stare buroazije. Taj proces tee do kraja devedesetih godina, i biva dovren sporazumom izmeu crkve i drave. Situacija sa stanovima je neto drugaija: drutvene stanove je u devedesetim godinama bilo mogude otkupiti po prilino povoljnim cenama poto je drava podsticala privatno vlasnitvo pored automobila, svaki Slovenac bi sada mogao imati i svoj stan, odnosno kudu. Ali uprkos povoljnim cenama, masovni otkupi stanova znaili su i masovno zaduivanje stanovnitva. Takvim zaduivanjem se dogodilo znaajno investiranje u banke, koje su na taj nain poele dobijati ogromnu finansijsku injekciju. To je obezbedilo povedanu mogudnost kreditiranja preduzeda, ali i dodelilo vanredno znaajnu ulogu bankama u itavom tranzicijskom razdoblju. U devedesetim je privatizacija i eksproprijacija radnog naroda proticala na razliitim podrujima: na podruju nekretnina, na planu odvajanja radnika od sredstava za proizvodnju, na ravni ustanovljenja privatne svojine i na politikom nivou, koji je rezultirao razgradnjom institucija delegatskog sistema i samoupravljanja. U Sloveniji se tako formirala nova vladajuda klasa koja je verno odslikava aktivne uesnike narodnog pomirenja; za vladanje Slovenijom najpre se treba pomiriti: stari komunisti (delovi stare elite), liberali (unutarpartijska devijacija i novi preduzetnici), te crkvo-klerikalci (delovi prastare elite). Na taj nain imamo kominu situaciju, poto je vladajuda klasa sastavljena iz ideoloke smese sva tri modela: socijaldemokratskog, liberalnog i klerikalnog. Ali razlike su se poslednjih godina smanjile. Oko kljunih taaka je neprekidno postojao konsenzus (EU, NATO, kapitalizam), a u poslednjim godinama vladajudu klasu ujedinila je nunost reforme koja bi dovrila tranzicijski proces.

Umesto zakljuka: od liberalizma do neoliberalizma danas

Slovenija je 2005. godine stupila u drugi talas privatizacije, koja je u prvom redu najavila
25

Iz tog procesa odsutni su bili izbrisani. Legalno idenje 25 hiljada ljudi iz registra stalnog prebivalita do danas ostaje nereen problem.

//31//

//Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda//

dokapitalizaciju dravnih preduzeda (eleznice, velike apoteke, pivare, razni industrijski pogoni), ne bi li sva velika preduzeda prela u ruke privatnog kapitala. Janina vlada je najavila jedinstvenu poresku stopu, to bi po depu udarilo pre svega srednji sloj i radniku klasu. U tom istorijskom trenutku su se pokretai neoliberalne reforme preraunali. Naleteli su na minu: prvi put su se u samostalnoj Sloveniji zatekli pred modnim i autonomnim sindikalnim pokretom, koji je u nedavnoj prolosti nekoliko puta organizovao masovne demonstracije i najavio generalni trajk. Reforma je propala, a sindikati su postali ozbiljna politika snaga, jedina koja jo zastupa socijaldemokratske pozicije.26 Da ne bude zabune, nakon izbora 2008, ubedljiva pobeda Pahorove liste Udruenih socijalnih demokrata ne dovodi do revizije vladinih programa. U trenutku najvede ekonomske krize Pahorov kabinet se odluuje za najopsenije neoliberalne reforme, na kakve bi bila ponosna i gvozdena Taer *Thatcher+. Vladin program je jednostavan: konano unititi naslee socijalne drave. Nova neoliberalna drava jo uvek raspolae znaajnim nadlenostima, ali ovaj put radi sve da omogudi reprodukciju kapitala (ne i rada!), dok rad preputa pojedincima, njihovoj snalaljivosti i konkurentnosti na tritu (reforma rada na malo, ukidanje studenstkog rada). Neoliberali imaju zasluge u tome to su prvobitnu akumulaciju kapitala uinili permanentom. Prekarni uslovi postaju pre svega prekarni za radnike. Radno zakonodavstvo se dotie manjeg broja radnika, jer ovi uglavnom nisu vie zaposleni na neodreeno vreme. Na taj nain je vie radnih ugovora pod instancom privatnog prava, dok ugovori na odreeno vreme za kapitaliste znae manje obaveza u pogledu socijalnih davanja i sigurnosti na radu. Moramo naglasiti da makropolitike napadaju sva podruja: penzijske reforme (pomeranje granice penzionisanja na 65. godinu ivota), zdravstvena reforma (uspena privatizacija), nepotovanje kolektivnih ugovora u javnom sektoru, privatizacija visokokolskog sistema, ukidanje studentskih organizacija i verovatno jo toga. Na udaru su takoe i sindikati: vlada ih na sve naine pokuava zavaditi meu sobom. Ali za sada, sindikalna solidarnost jo uvek opstaje, pa su u tom pogledu izgledi za reforme loi. Vie zabrinjava ocena da nacionalistika mrnja u vreme ekonomske krize prati neoliberalne reforme. Pitanja o raspodeli dohotka i oporezivanju bogatih danas se ine svetlosnim godinama udaljenim, iako su ih i najvedi liberalni ekonomisti imali pred oima u trenutku roenja liberalizma. Zaista smo otili predaleko. Moe biti da je vreme da se vratimo na poetak, na godinu 1943, i da promislimo kako iznova misliti komunizam i delovati politiki...
Prevod sa slovenakog: Zoran Gajid i Savo Romevid
Prvobitno objavljeno u: Popovid, eljko; Gajid, Zoran (ur.) (2011): Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije. Novi Sad: AKO, str. 2139.

26

Vidi zbornik Luki Gorana i Rastka Monika, Sindikalno gibanje odpira nove poglede (2009, ZSSS, Ljubljana).

//32//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

Realna supsumpcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju


Primo Kraovec

Posljednji ciklus masovnih antikapitalistikih borbi u Evropi1 i Sjevernoj Americi deava se na univerzitetima na internet stranici ija je namjena pradenje zauzetih fakulteta po Evropi, u jednom trenutku tokom 2009. godine itava karta Evrope bila je prekrivena crvenim takama. Teorijska produkcija koja je pratila te borbe od Kalifornije do Zagreba isprva je bila kritika analiza privatizacije, uvoenja ili povedavanja kolarina, kresanja budeta, otputanja univerzitetskih radnika i radnica u ime sniavanja trokova ili optimizacije poslovanja, promjena u nainu voenja i upravljanja univerzitetima prema modelima koji su
j u g o L i n k . p r e g l e d postjugoslovenskih istraivanja. // jesen 2011. // god. 1. // br. 1 //

vaedi u poslovnom svijetu, smanjenja obima javnog financiranja univerziteta i pritiska na iste da u vedoj mjeri sarauju sa privredom i da si tamo trae financiranje (naravno, pod uslovima koje diktira biznis). Prva reakcija studenata i studentkinja otporaa, kao i profesora i profesorica zato je i bila odbijanje i borba za ouvanje status quo-a javnog i autonomnog univerziteta ne kolarinama, za javno financiranje univerziteta i besplatno visoko obrazovanje; ne poslovnim modelima i saradnji sa privredom, a za autonomiju univerziteta; ne otputanjima i smanjenju trokova, nego za ouvanje radnih mjesta, ugroenih odsjeka (recimo filozofije na Univerzitetu Midlseks) i dosadanjih radnih uslova. Prva faza tih borbi ujedinila je studente i univerzitetske radnike u jedinstvenim opdim zahtjevima za zaustavljanjem privatizacije, protiv usvajanja poslovnih modela upravljanja i za autonomijom univerziteta, a nastavak borbi u kojima su se zahtjevi, teorijska refleksija i politika (ali i klasna) stajalita jasnije artikulirali, produbio je i odreene rascijepe unutar savremenog univerzitetskog polja: rascjep izmeu prirodnjako-tehnikog i drutvenohumanistikog dijela univerzitetskog polja, kao i meu studentima i profesorima, i izmeu onih koji su pripadali niem akademskom kadru nasuprot etabliranim akademskim mandarinima. Prirodnjako-tehniki dio univerzitetskog kadra je u globalnim pritiscima na privatizaciju i reorganizaciju univerziteta prema poslovnim modelima bio manje na udaru nego to je to bio drutveno-humanistiki dio, a samim time i manje prisutan kao mjesto borbe protiv neoliberalnih reformi univerziteta. Simbioza (ili ako upotrebimo poslovnu metaforu sinergija) izmeu prirodno-tehnikog dijela univerziteta i privrede, naime, ved je u svom polazitu tjesnija ili neposrednija prirodoslovlje producira otkrida koja su znaajna za

http://zurpolitik.com/2009/11/10/unsere-unis-eine-karte/.

//33//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

inovacije u industrijskoj proizvodnji, transportu i logistici; razvoj fizike, hemije, molekularne biologije, mainstva i elektrotehnike kljuan je za poboljavanje industrijske mainerije, bri transport proizvoda i bolju komunikaciju te koordinaciju izmeu pojedinih industrijskih sektora. Tehniki dio univerziteta proizvodi za privredu upotrebljive i zaposlive kadrove koji znaju kako upotrebljavati i implementirati nove tehnologije, koje povedavaju produktivnost i efikasnost industrijske proizvodnje. Prirodno-tehniki dio savremenog univerziteta tradicionalno je povezan sa procesom industrijske revolucije, beskonanih tehnolokih inovacija i revolucija koje omogudavaju beskonano povedavanje produktivnosti i time beskonane akumulacije (industrijskog) kapitala. Drutvenjaki dio univerziteta je, s druge strane, u donekle proturjenoj poziciji: ako je u istorijskoj situaciji poetka industrijske revolucije jo i bilo dovoljno da su sociologija, psihologija i politika filozofija (danas politologija) proizvodile opde nauke o racionalnom i moralnom ureenju drutva u uslovima naune autonomije, to se od sredine dvadesetog vijeka, a posebno od osamdesetih godina nadalje, pokazalo nedovoljnim. to je kriza rukovoenja sve vedim i sve kompleksnijim korporacijama zahtijevala konkretnija, goaloriented istraivanja (Mirowski, 2008, 154158), a pritisak radnikih i novih drutvenih pokreta ruio osnove stabilnog, korporativnog i patrijarhalnog kapitalistikog drutva, to su povedavanje drutvene nejednakosti i socijalni problemi, kao posljedice globalne neoliberalne kontrarevolucije, od drutvenih nauka zahtijevale vie od pukih opdih uputstava i naela. Drutvene nauke su zbog toga u posljednjih trideset godina reorganizirane po dvjema osama: na jednoj strani kao studije organizacije, menadmenta, javne uprave, policy analysis, a sa druge strane kao studije roda i seksualnosti, identiteta, ivotnih stilova i studije kulture. Na taj nain danas one konstruktivno doprinose reprodukciji kapitalistikog sistema jer ukoliko prirodne nauke skrbe za nauna otkrida koja tehnolokim inovacijama povedavaju produktivnost i omogudavaju uvoenje novih maina u proizvodnju, drutvene nauke se brinu za proizvodnju znanja koje omogudava beskonane reorganizacije radnog procesa, to su dvije osnovne tehnologije koje omogudavaju ono to Marks (1987, 436467) naziva proirenom reprodukcijom. Na taj nain i nove mainske tehnologije, kao i nove tehnologije menadmenta radnog procesa povedavaju efikasnost i produktivnost (kako u industrijskom, tako i u uslunom sektoru) ime povedavaju proizvodnju vika vrijednosti koja, reinvestirana u obliku profita, omogudava proirenu reprodukciju. Ovo predstavlja osnovnu podjelu rada u savremenom univerzitetskom polju, s tim da drutvene nauke, pored znanja upotrebljivih za reorganizaciju radnog procesa, proizvode jo i znanja upotrebljiva u marketingu, promociji, oglaavanju i drugim djelatnostima nunim za prodaju proizvoda. Tako prirodne nauke, kao i drutvene, u kapitalizmu mogu biti autonomne u svojim djelatnostima samo pod uslovom da nisu stvarno autonomne mogu se oslanjati na javno financiranje i
Vidi srpski prijevod: Karl Marx, Kapital, Beograd: BIGZ/Prosveta, 1973, 11071133. (prim. prev.)

//34//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

uspjeno ih dopunjavati javno-privatnim partnerstvima bez neposredne cenzure ili uplitanja vanjskih aktera u rad i organizaciju naune profesije pod uslovom da su znanja i otkrida koja proizvode upotrebljiva za proirenu reprodukciju, te da su kadrovi koji njima ovladavaju zaposlivi i upotrebljivi za trite radne snage. Obije grane mogu biti autonomne na mikronivou svoje svakodnevne proizvodnje samo ukoliko na opdem nivou nisu nezavisne od zahtjeva i potreba industrije, menadmenta, javne uprave, demokratske governance i uslunog sektora. Humanistika je, sa druge strane, pogotovo u vrijeme neoliberalnih reformi univerziteta, posebno osjetljivo podruje jer se u njemu kompresuju sva protivurjeja karakteristina za poloaj univerziteta u kasnom kapitalizmu. U javnim raspravama o univerzitetu i neoliberalizmu, humanistika se esto pojavljuje kao sinegdoha za univerzitet u cjelini i to na objema stranama debate apologeti i apologetice neoliberalizma toliko esto govore o neupotrebljivosti i suvinosti akademskog filozofiranja i potrebi za praktinim i upotrebljivim znanjem (i pri tom previaju da sve univerzitetske panoge izuzev humanistike ved dugo proizvode upravo praktina i upotrebljiva znanja), dok zagovornici i zagovornice javno financiranog i autonomnog univerziteta govore o univerzitetu kao hramu duha i odbrani svete tradicije humanizma (pri emu zaboravljaju da duh i humanizam vladaju samo u grani humanistike, da je egzorcizam bio konstitutivna injenica moderne pozitivne prirodnjake nauke i da dananje tehnokratsko drutvo ved desetljedima nije vie humanistiko). Ali, injenica je da je humanistika najvie na udaru neoliberalnih reformi univerziteta upravo zbog svog specifinog poloaja, te da je neoliberalni napad na humanistiku u posljednjem desetljedu izuzetno nasilan i unitavajudi, ne predstavlja poseban sluaj opdeg procesa neoliberalnih reformi univerziteta, nego poseban sluaj posebnog procesa koji je osoben samo za podruje humanistike. Dok se u poznom kapitalizmu pitanje prirodoslovlja ni ne postavlja (prirodoslovlje mora djelovati prema vlastitim pravilima i organizacijskim naelima upravo zato da bi moglo proizvoditi otkrida upotrebljiva i nuna za industriju opda neautonomija prirodoslovlja uslov je njegove konkretne autonomije), i drutvene nauke su na isti nain upotrebljive za kapitalizam pod uslovom da se reorganiziraju i preusmjere sa opde sociologije, psihologije itd. ka konkretnim, aplikabilnim istraivanjima, te da povedaju ulogu statistikih metoda i da svoju epistemologiju i nain organizacije priblie prirodoslovnim humanistika predstavlja polje stvarne autonomije, proizvodnje znanja koje je (recimo filozofija, knjievna teorija, istorija umjetnosti itd.) za neoliberalni kapitalizam istinski potpuno neupotrebljivo i, u neoliberalnoj retorici, suvino. Humanistika predstavlja granu teorijske proizvodnje koja ni na jednoj taki ni u tehnolokim inovacijama, ni u organizaciji procesa rada, ni u iznoenju na trite i prodaji, niti prilikom organizacije usluga koje omogudavaju opdenitu infrastrukturu za proirenu reprodukciju kapitala (zdravstvo, kolstvo, kultura) i reprodukciju radne snage nije korisna
//35//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

za reprodukciju kapitalistikog sistema. Proces kresanja budeta, ukidanja smjerova, programa i odsjeka, kao i masovnog otputanja univerzitetskih radnika i radnica zato je u vedini sluajeva usmjeren protiv humanistike i nije nikakva osobenost neoliberalnog odnosa prema univerzitetu ili nauci u cjelini istovremeno sa oduzimanjem sredstava odsjecima za filozofiju i otputanjem istoriara i antropologa se, na globalnoj razini, sve vie javnih i korporacijskih sredstava namjenjuje za ustanovljavanje preduzetnikih inkubatora, primijenjeno-pravnih fakulteta ili odsjeka za ovu ili onu vrstu menadmenta. Neoliberalna obrazovna politika ne znai varvarstvo koje slijepo unitava sva velika postignuda evropske civilizacije; tavie, proizvodnja znanja se u vrijeme neoliberalizma (a u Evropi to znai od polovine devedesetih, od Mastrihtskog ugovora, Lisabonske strategije i uvoenja posebnog, mekog ili embedded (Angelis, 2003) tipa evropskog neoliberalizma, pa nadalje) povedava i iri izvan univerzitetskog geta ije su glavne karakteristike tekoda pristupa i hijerarhijska organizacija koja ometa brza napredovanja u karijeri i irenje novih ideja i znanja i diverzificira kako u svojim organizacijskim (think tankovi, inkubatori, centri znanja, brojne nove neformalne obrazovne institucije) tako i sadrinskim (nove discipline kao to su studiji organizacije, kibernetike i informatike nauke, nove ekonomske i pravne poddiscipline itd.) oblicima. Ne radi se o tome da drutvo znanja, ispod dopadljive retorike, skriva zlokobni plan za unitenje znanja znanje se danas stvarno intenzivno producira i cirkulira, a vlade zaista podstiu stanovnitvo na permanentno uenje. Ali, drutvo znanja je drutvo specifinih, za kapital korisnih i upotrebljivih znanja, i zbog toga je u njemu humanistika problematina. Svejedno, pravo pitanje nije kako to da se je humanistika, ta nositeljka i proizvoaica moralnih i duhovnih vrijednosti evropske civilizacije, nala na udaru neoliberalnih reformi sada; pravo je pitanje kako to da je, usprkos svojoj danas ved razvikanoj neupotrebljivosti za kapitalizam, toliko dugo i preivjela. injenica da je humanistika danas privilegirana meta neoliberalnih napada i mjesto najbezobzirnijeg neoliberalnog divljanja a ujedno i mjesto najmasovnijih i politiki artikuliranih otpora protiv neoliberalnih reformi univerziteta i protiv neoliberalizma kao takvog ne smije nas navesti na iluziju da u humanistici samoj po sebi ima neto subverzivno ili antikapitalistiko. U predveerje maja 68. situacionisti su (Situacionistina internacionala, 1997) lucidno podijelili tadanju univerzitetsku produkciju na tehnokratski dio namijenjen produkciji srednjih (menaderskih, upravnih, kancelarijskih, pravnikih, bankarskih itd.) kadrova to odgovara naoj arhitektonici drutvenih nauka i dio namijenjen (re)produkciji buroaske visoke kulture. Ova je, u doba klasinog liberalnog kapitalizma u devetnaestom vijeku kao i kasnije u vrijeme klasnog kompromisa i reguliranog kapitalizma sredinom dvadesetog vijeka, imala znaajnu ulogu u proizvodnji klasne razlike (Bourdieu, 2009) izmeu
Vidi srpski prijevod: Situacionistika internacionala, Beda studentskog ivota, Beograd: Edicija , 2004. (prim. prev.)

//36//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

visoke buroazije i radnike i sitnoburoaske klase (malih trgovaca, inovnika i kancelarijskih radnika) poznavanje knjievnosti, umjetnosti i filozofije bila je privilegija buroaskih boema ija je drutvena funkcija bila uspostavljanje i ouvanje klasne stratifikacije. Literati, uenjaci i filozofi su u tadanjoj istorijskoj situaciji bili neproizvodna klasna frakcija buroazije, koja je imala vrlo znaajnu simboliku ulogu: brinula se za finer points klasne podjele i uvala vjeiti plamen duhovnih vrijednosti koje su jednako kao i odvajanje radnika od sredstava za proizvodnju na ekonomskoj na simbolikoj ravni uspostavljale klasnu podjelu kapitalistikog drutva. Duhovne vrijednosti humanistike u toj istorijskoj situaciji predstavljaju ono to Burdije *Bourdieu+ naziva distinkcijom prema kulturnim, literarnim, duhovnim i intelektualnim preferencijama, obrazovanju, manirima i uglaenosti, erudiciji i prefinjenosti, elokventnosti i diskretnim armom koji visoku buroaziju dijeli od prostake, neobrazovane i kulturno inferiorne radnike klase te filistarskog malograanstva. Humanistika je do osamdesetih godina dvadesetog vijeka predstavljala duhovnu nadgradnju ekonomske dominacije buroazije i injenica da je danas u nemilosti ne znai da u njoj ima iega inherentno subverzivnog ili antikapitalistikog, nego prije da je rije o uincima promjena u klasnoj kompoziciji buroazije u vrijeme neoliberalne kontrarevolucije. U istorijskoj situaciji neoliberalnog kapitalizma (pa ak i u njegovoj mekoj evropskoj varijanti) logika akumulacije simbolikog kapitala buroazije nije mnogo drugaija niti odvojena od logike akumulacije ekonomskog kapitala (Groh-Samberg i Schller, 2006) presti, ugled i drutveno priznanje danas buroaskim intelektualcima vie ne donosi humanistika naobrazba, nego poznavanje privrednoga prava, redovno itanje The Economist-a i Financial Times-a, obavijetenost o trenutnim privrednim trendovima i nos za investicije. Figure neotesanog industrijalca i obrazovanog buroaskog profesora stopile su se. Humanistika postaje suvina jer intelektualni kapital potreban za uspostavljanje i odravanje simbolike klasne podjele od osamdesetih naovamo postaju poslovna i financijska erudicija a ne vie klasici svjetske knjievnosti, filozofija ili poznavanje opere ili renesansnoga slikarstva. Odbrana statusa quo u humanistici, sa stajalita duhovnih vrijednosti humanizma, zato je naivna i politiki neproduktivna oni koji se danas odluuju za sve ekstravagantniju karijeru humanistikih uenjaka, zavravaju kao nezaposleni i umjesto ugleda i prestia, predmet su podsmijeha i prezira, dok u isti mah kritika neoliberalizma kao antiintelektualnog varvarizma previa njegovu izuzetnu produktivnost i brojne transformacije koje pod imenom uvoenja drutva znanja ovaj izvodi na podruju intelektualnog rada uopde. Ta produktivnost je mnogo problematinija nego li sam napad na humanistiku. Kritika neoliberalizma sa stanovita plemenitoga humanizma koji se slijepo dri injenice da kao to nema kulture bez varvarstva, tako je varvarska i tradicija koja brine o prelaenju kulturnih dobara iz ruku u ruke (Benjamin, 2003, 218) dananji je oblik antikapitalizma za idiote iji je krajnji politiki domet ouvanje humanistike kao nekakvog rezervata za ekscentrine akademike i

//37//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

obrazovnog zanata za produkciju drutveno suvinih i strukturno nezaposlenih intelektualaca. Ali, to ne implicira cinine politike perspektive prema kojima su aktualne antikapitalistike borbe u univerzitetskom kontekstu, koje su uglavnom skoncentrirane na filozofskim fakultetima, nuno naivne i neproduktivne naivna i neproduktivna je samo ona dimenzija tih borbi koja je utemeljena na duhovnim vrijednostima i korporativistikoj borbi za ouvanje prava i privilegija humanistikog profesorskog ceha. Donedavno zatiden nacionalni park humanistike bio je, u istorijskoj situaciji autonomnog i javno financiranog polja humanistike, relativno slobodan od klasne borbe i procesa karakteristinih za savremene oblike prvobitne akumulacije i zato ne iznenauje da je njegovim profesorima uspjelo da razviju teorije o kraju klasne borbe, postindustrijskog drutva i postmoderne politike diskurzivne konstrukcije identiteta. Neoliberalni napad na njihovu privilegiranu drutvenu poziciju, pokuaje privatizacije univerziteta, smanjivanje sredstava i masovna otputanja tj. procese posredstvom kojih je na donedavno javni i autonomni univerzitet prodrla klasna borba u svojem najneposrednijem i neskrivenom obliku, humanistiki profesori su zato mogli interpretirati kao napad na svoje svete intelektualne vrijednosti i otpor protiv njega politiki artikulirati samo kao krik uvara vjenoga plamena humanizma protiv neoliberalnoga varvarstva. Ali, sa druge strane, oni koji su se nali na receiving end klasne borbe pokazali su mnogo vedu teorijsku i politiku lucidnost. Izruenje univerziteta evropskom tritu znanja, kao i proces njegovog preduzimaenja i menaderizacije za nii su akademski kadar, istraivae, asistente i postdiplomske studente, znaili klasino kapitalistiko kidanje tradicionalnih, linih i duhovnih veza, te poetak kapitalistikog iskoritavanja u njegovom neposrednom obliku. U proteklih nekoliko godina pokazalo se da je razlika u drutvenom statusu izmeu prekarnih (onih koji su pod ugovorom, na odreeno vrijeme, honorarno zaposlenih), najamnikih, niih akademskih kadrova i etabliranih profesora dovoljno iroka da je unutar nje mogude umjestiti barikadu (Komelj, 2006). Strukturalni organizacijski problem humanistike u neoliberalnom drutvenom kontekstu je naime taj da ne proizvodi radnu snagu za trite nego za vlastitu reprodukciju studij humanistike moe donijeti samo radno mjesto profesora humanistike. Studij humanistike predstavlja egrtski period u ivotu humanistikog intelektualca za kojega ima sve manje radnih mjesta kako na univerzitetu, tako i uopde dok istodobno humanistika nije kadra izvesti meku tranziciju u, za preduzetnitvo i privredu prijatniju, produkciju znanja, jer nema ime doprinijeti ni industriji, ni organizaciji procesa rada, niti uslunom sektoru, a u meuvremenu su nestali istorijski uslovi za njenu prestinu drutvenu funkciju kao generatora buroaske visoke kulture. Studenti i studentice humanistike, koji su vedinski uesnici i uesnice aktualnih borbi protiv komercijalizacije univerziteta i komodifikacije intelektualne proizvodnje, zbog toga su svoj revolt artikulirali kao revolt usmjeren protiv narastajude nezaposlenosti i povedanja socijalnih razlika uopde, kao antikapitalistiku borbu u
//38//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

kojoj su reartikulirali koncept javnog i drutvene solidarnosti protiv neoliberalnog koncepata konkurencije i drutvene selekcije. Na drugoj strani, nii su se akademski radnici i radnice nali u istorijskoj situaciji u kojoj su same okolnosti zahtijevale da svoju borbu teorijski i politiki artikuliraju kao klasnu borbu protiv lijepodune jadikovke akademskih mandarina koji su si, u toku preuzimanja privatne line kontrole nad projektima i rijetkim preostalim izvorima financiranja humanistike, dali jo koju minutu ili dvije za uzviene pridike o humanistikom etosu i kulturi. Nekadanje pripremanje za posvedivanje u misterije humanistike postalo je klasino kapitalistiko iskoritavanje prekarnih mladih intelektualnih radnika od strane akademskih mandarina i zora realne supsumpcije u polju humanistike polagano budi humanistike intelektualce omamljene od teorija postindustrijskog i postmodernog drutva, ija je privilegiranost u vrijeme socijalne drave i autonomnog univerziteta bila rijeka Stiks koja ih je inila neranjivim za marksistiki ekonomski determinizam i prijemivim za teorije diskurzivnih konstrukcija. U aktualnim odnosima na univerzitetu se jo jasnije ocrtavaju dva osnovna fronta klasne borbe: borba studenata protiv drutvene iskljuenosti, strukturne nezaposlenosti i terora fleksibilnog trita radne snage gdje je neprijatelj kapitalistiki sistem u cjelini, kao i vie lokalizirana sindikalistika borba mladih intelektualnih radnika i radnica za poboljanje uslova rada, vede plade i autonomiju procesa rada. Istorijsko-materijalistike analize i kritike iskoritenih u univerzitetskom polju u otrom su i jasnom suprotstvu sa humanistikim moraliziranjem njihovih eksploatatora i predstavljaju dvije politiki suprotstavljene pozicije u klasnoj borbi unutar univerziteta. Ouvanje humanistikih duhovnih vrijednosti ne moe predstavljati osnovu za borbu protiv komercijalizacije i privatizacije univerziteta; ono jedino moe utvrditi pozicije i privilegije akademskih mandarina. Osnovu moe predstavljati jedino istorijsko-materijalistika analiza aktualnih klasnih borbi u polju humanistike, kao polju koje je najvie na udaru neoliberalnih reformi i koje se istodobno pokuava spasiti brutalnim smanjenjem trokova i intenzivnim iskoritavanjem mladog akademskoga kadra. Jer, oni koji danas djeluju unutar univerzitetskoga polja, djeluju u nemogudim uslovima rada i za mizerne honorare tako da humanistike vrijednosti trebaju manje nego li sam neoliberalizam.

//39//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

ta je tvornica? Teorija maina i realna supsumpcija

Ali maina ne deluje samo kao nadmodni konkurent uvek spreman da najamnog radnika uini suvinim. Kapital nju glasno i s odreenom namerom proglaava za silu koja je neprijatelj radniku, pa tako njome i rukuje. Ona postaje najmodnije ratno sredstvo za uguivanje periodinih radnikih ustanaka, trajkova itd. protiv autokratije kapitala. Po Gaskelu [Gaskell], parna je maina od svog poetka bila protivnik ljudske snage i osposobila je kapitalistu da srui sve vede pretenzije radnika, koje su pretile da dovedu u krizu tek nastali tvorniki sistem. Mogla bi se napisati itava istorija pronalazaka od 1830. naovamo koji su se javili samo kao ratno sredstvo kapitala protiv radnikih pobuna. (Marx, 1973, 386)

Moemo li tu istoriju maina pisati i poslije informatike revolucije i nastanka postindustrijskog drutva, kada su elektronske maine, a posebno kompjuteri i komunikacijske naprave, preuzeli ulogu koju su u vrijeme industrijske revolucije imale parne maine? U akademskoj je sociologiji i ekonomiji, opet, sve idilino: sam koncept postindustrijskog drutva sugerira prijelom u odnosu na klasini industrijski kapitalizam, bijedu manesterskih radnika, oblake dima kao i debele kapitaliste sa polucilindrima i depova punih zlatnika. Novi, kognitivni kapitalizam kao da je ist, uinkovit, tehnoloki, digitalan, smooth i bez trvenja, bez unitavanja prirode, proletarijata, trajkova, nesreda na radu i klasne borbe; to je svijet inovativnih, drskih i mobilnih preduzetnika opremljenih najsavremenijom tehnologijom, koji svoje prilike trae u virtualnome svijetu globalnog trita. Ta idilina slika raspada se odmah kada, kao Marks u Kapitalu, siemo sa bune povrine trita na kojoj se zabavljaju berzanski posrednici i kreativci filmskih osmijeha, u mrano i skriveno podzemlje proizvodnje. U tvornici Foxconn (jednom od najvedih svjetskih proizvoaa elektronskih ureaja koji izrauje i najnoviju Appleovu igraku ajpad *iPad+) u kineskom industrijskom gradu enzen, na proljede 2010. godine je deset mladih radnika migranata koje su od kude otjerale kapitalistike reforme u kineskim provincijama/unutranjosti poinilo samoubistvo zbog depresije, iscrpljenosti i neljudskih radnih uslova (deset do dvanaest radnih sati dnevno koji poinju od etiri ujutro, vojnika disciplina u tvornici, konstantni rad na nogama bez odmora, loe osvjetljenje i ventilacija, nedostatak komunikacije i drutvenog ivota radnici ive u barakama pored tvornice niske plade koje ne omogudavaju ekonomsko osamostaljenje,

//40//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

nedostatak mogudnosti za napredovanje u karijeri...).2 Drugi karakteristian primjer je nain kognitivne proizvodnje u Silicijumskoj dolini, Meki glasnika postindustrijskog i informatikog drutva, koji u posljednje vrijeme opsjeda takoer i aktualnoga predsjednika vlade,3 a za koji (nain proizvodnje, ne predsjednika vlade) su karakteristini veliki intenzitet iskoritavanja loe pladenih i fleksibilno unajmljenih radnika migranata, opasan rad sa brojnim otrovnim supstancama, loi uslovi rada, rasna segregacija, polna diskriminacija i intenzivno zagaenje prirodne sredine (Park i Pellow, 2002). Dananji kapitalizam izgleda ist i za ovjeka prijatan samo dok ostajemo na povrini, u udesnome svijetu realnovremenskih transakcija, globalnog prijenosa znanja, preduzetnikih sinergija i japijevskih elektronskih gadgets-a a isto je tako bilo i sa engleskim industrijskim kapitalizmom sve dok se politika ekonomija ograniavala na sferu cirkulacije. Jo je Adam Smit *Adam Smith+ morao, i pored sveg zagovaranja slobodnoga trita, priznati da tvorniki rad radnika intelektualno, emocionalno i tjelesno unitava (Smith, 1776, 10401041). I pored objave istorijskoga prijeloma izmeu industrijskog i kognitivnog kapitalizma idiline bajke buroaskih drutvenjaka po svojoj strukturi ostaju iste, a mijenjaju se samo tematike i junaci umjesto vizionarskih industrijalaca preduzetni kiborzi i umjesto meetara papirima meetarenje brojkama na kompjuterskim ekranima. Svakodnevno iskustvo i nauna istraivanja (Doogan, 2007; Henwood, 2005; Huws, 2003) rada u visokotehnolokoj proizvodnji, u kojoj postoji visoka sadrina znanja, ne potvruju ta uzviena proroanstva. Moda u sferi trita odista i prevladava mrena, horizontalna organizacija, ali u sferi proizvodnje jo uvijek vlada despotizam kapitala. Nikada nije na odmet sjetiti se da je kompjuter nestano dijete amerikog vojno-industrijskog kompleksa i hladnoga rata, te da je bio izmiljen za svrhe uinkovitije i optimalnije koordinacije vojnikih operacija i izvoenja hijerarhijske vojne komande.

Obedanje kiborkih znanja bilo je to da de kompjuter pomodi u postizanju centralizirane komande (Mirowski, 2008, 284) ...i sve do skorijeg vremena bilo je vrlo teko zamisliti bilo koji oblik racionalnosti (algoritmike ili ne) koja ne bi bila centralizirana, hijerarhizirana i u stalnom strahu od gubljenja top-down nadzora. To je glavni razlog zbog kojeg je mnotvo fin-de-siecle eskapada o

Clifford Coonan: Tenth worker at iPad factory commits suicide. The Independent, 25. 5. 2010. http://www.independent.co.uk/news/world/asia/tenth-worker-at-ipad-factory-commits-suicide-1982897.html 3 Tehnoloka agencija Slovenije: Podrka inventivnom dijelu slovenake privrede ustanovljenjem tehnoloke kancelarije u Silicijumskoj dolini. http://www.mvzt.gov.si/fileadmin/mvzt.gov.si/pageuploads/MSZS/GradivoSZT/3._seja/2-2_Silicijeva_dolina__predlog.pdf Vidi srpski prijevod: Adam Smit, Istraivanje prirode i uzroka bogatsva naroda, Novi Sad: Global Book, 1998; hrvatski: Adam Smith, Bogatstvo naroda, Zagreb: Masmedia, 2005. (prim. prev.)

//41//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

demokratskom potencijalu kompjutera i interneta tako bizarna i tako bolesno besmislena. (Mirowski, 2008, 307)4

Kada je, poslije svog istorijskog debija u Drugom svjetskom ratu gdje njegovo razvijanje diktira potreba za razvijanjem automatskog elektronskog sistema za protuzranu odbranu i navoene projektile, kompjuter prenesen u svijet proizvodnje vrlo brzo se pokazala njegova viestruka poslovna upotrebljivost. Kao prvo, kompjuter omogudava uinkovitiju organizaciju transporta i komunikacije. Kao drugo, kompjuter omogudava uinkovitije djelovanje, vedu pouzdanost i bolju povezanost izmeu pojedinih dijelova tvornike mainerije to i dalje ostaje u okvirima starog naina industrijske organizacije, kojoj uvoenje elektronske tehnologije samo omogudava pouzdanije funkcioniranje i vedu produktivnost. Prava promjena deava se u sektoru kognitivne proizvodnje, u kulturi, umjetnosti i nauci gdje savremeniji i sposobniji kompjuteri preuzimaju na sebe poslove arhitekata, dizajnera, fotografa, matematiara, muziara i empirijskih istraivaa. Rad umjetnika i naunika koji je prije razvoja najsavremenije generacije kompjutera (iako su do tada ak i primitivniji kompjuteri mogli ved mnogo ranije da nadomjeste jednostavne poslove sekretarica i niih slubenika) jo zadravao svoju majstorsku autonomiju i bio izvoen na manufakturni nain sa dugim periodima egrtovanja, mitom individualnoga genija i samom vjetinom koja se tumaila kao misterija u koji se bilo mogude posvetiti samo posredstvom mukotrpnih i maloumnih habilitacijskih rituala, inauguracija i pontifikacija u posljednjih je dvadeset godina postao sve standardiziraniji i sve ovisniji o mainama odnosno o konstantnom kapitalu, sa sve manjom sadrinom ivoga rada, odnosno varijabilnoga kapitala. Isto kao to je termodinamika dala mjeru za usporeivanje svih vrsta upotrebe ljudske tjelesne energije, tako nam Turingova maina omogudava da kvantitativno vidimo umijeda (Caffentzis, 2007, 52) Ako su mehaniki satovi u osamnaestom vijeku uveli vremensku disciplinu i omogudili da se rad mjeri u jedinicama apstraktnog vremena (i na taj nain formalno podredili manufakturni rad kapitalu (Postone, 1993, 286307)) i ako su parne maine u devetnaestom vijeku omogudile da se jednostavni pokreti ruku mjere i da ih se podredi ritmu mehanike maine, danas kompjuter omogudava podjelu intelektualnoga rada na pojedinane poslove, njegovu standardizaciju i kvantifikaciju.

...za Bebida *Babbage+ (ekscentrinog izumitelja maine koja je bila (dodue neostvareni) prethodnik kompjutera, op. a.) je velika prednost podjele rada izoliranje repetitivnih komponenti svakoga rada koje ne zahtijevaju visoke

I jednako tako uspjela kao i tvrdnja da sablja ima beskonaan potencijal za otvaranje boca ampanjca.

//42//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

kvalifikacije (Mirowski, 2008, 33) ...fragmentacija radnoga tijela u pojedinane module i kasnija rekombinacija tih komponenti u pogledu na zamisli i diktat tvornikog gospodara (Mirowski, 2008, 34) ...Bebid je zamijenio ovjeka mainom u onim djelatnostima koje su znaile proirenje domena industrijalizacije na podruje ovjekovog miljenja. (Mirowski, 2008, 39.)

Intelektualna ili kognitivna proizvodnja ostala je autonomna, manufakturna i tek formalno podreena kapitalu samo dok tehnoloki razvoj nije omogudio njenu kvantifikaciju i standardizaciju, i skupa s tim realnu supsumpciju pod kapital. Dananje odmjeravanje snaga izmeu biznisa i univerziteta ne znai konanu potvrdu teorija o postindustrijskom ili kognitivnom kapitalizmu, nego, suprotno, upravo industrijalizaciju univerziteta odnosno prijelaz od univerziteta kao manufakture ka univerzitetu kao tvornici. Nadolazak ekonomije utemeljene na znanju ne pobija marksizam kao zastarjelu i samo za istorijske uslove industrijskog kapitalizma primjerenu kritiku, nego ba suprotno: istorijsko-materijalistika analiza procesa proizvodnje u drutvu znanja pobija teorije postindustrijskog drutva (Huws, 1999) koje teko da su stvarna analiza savremenoga kapitalizma, ved prije predstavljaju vjekovima stari trik graanskih moralnih filozofa koji se to je s obzirom na njihove duhovne prioritete i oekivano uvijek radije bave trinim meetarenjem galantnih gentlemena nego li mranim i prljavim underbelly-jima stvarnog procesa proizvodnje. Za buroasku nauku ekonomija je uvijek bila besteinska, veseli ples slobodnih racionalnih aktera, i tu se dananji drutvenjaci dre tradicije, iako je proces stvarne industrijske proizvodnje jo uvijek jednako problematian savremene drutvene nauke pokuavaju nas ubijediti da je najopasnija stvar u informacijskom dobu potencijalna ugroenost pojedineve privatnosti na internetu (a ne, recimo, trovanje pitke vode kemikalijama koje se upotrebljavaju prilikom proizvodnje elektronskih sprava (Park i Pellow, 2002, 5985)). Ni na nebu niti na zemlji nema niega posebno novoga. Za razliku od buroaske nauke i filozofije, koncepti industrije i tvornikog reima u istorijsko-materijalistikoj perspektivi nisu pojmljeni fetiistiki ili kao istorijski fiksni industrija je svako drutveno polje koje je realno supsumirano pod kapital, a tvornica je svaka proizvodna jedinica u kojoj je proces rada organiziran na industrijski nain. Tvornice ne ine plavi radniki kombinezoni, para koja izbija iz maina, ili jednostavni pokreti ruku, kao to ni industrijsko drutvo ne ine svakodnevne navike radnika, dimnjaki skyline gradova ili specifina modalnost buroaske visoke kulture.

...niti jedna socio-tehnoloka konfiguracija najamnoga rada nikada nije globalno dominantna. Postoji mnogo socio-tehnolokih naina komodifikacije
//43//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

najamnoga rada... drutveni oblik najamnog rada je zato jedinstvo u razliitosti. (Camfield, 2007, 37) Problem je ovdje ono to mislimo pod industrijom. Da li je to samo proizvodnja materijalnih dobara...? Za Marksa je industrija znaila robnu proizvodnju organiziranu oko sistema maina, kojom upravlja udrueni rad i koja je namijenjena ekstrakciji vika vrijednosti. U tom smislu, industrija nije nuno omeena na proizvodnju materijalnih roba jer takoer moe znaiti i proizvodnju komodificiranih usluga, od zdravstva... do financija. Usluge u savremenom kapitalizmu esto su industrijske u smislu da su radnici organizirani posredstvom precizne podjele rada i radnog procesa, za koji nisu kljune samo maine, nego i tehnoloki sistemi. (Camfield, 2007, 39.)

Teorije postindustrijskog drutva ne uspijevaju zbog njihovog kulturnog determinizma ne radi se o tome kako su radnici i kapitalisti obueni, na koji nain govore i koja maina prve pretvara u svoje privjeske dok drugima omogudava gospodsku dokolicu (Marx, 1961, 421), nego o tome da su dananji kognitivni radnici organizirani na strukturno jednak nain, samo sa drugaijim mainama (koje diktira kognitivna priroda njihovoga rada) kao i radnici u Manesteru u 19. vijeku; ne radi se o procesu kognitivizacije ili informacionalizacije cjelokupne proizvodnje, nego o procesu proletarizacije intelektualnih i kulturnih radnika i radnica.5 Meutim, dok samim kapitalistima uopde nije neprilino nazivati nove oblike univerziteta obrazovnom industrijom (termin je skovala amerika investiciono-bankarska firma EduVentures),6 neki ljeviarski kolektivi studenata otporaa i mladih akademika jo uvijek imaju potekode sa razumijevanjem situacije i ostaju pod uticajem graanskih teorija slobodnog kapitalizma. Kolektiv EduFactory tako je, kao to je to oito ved iz samoga imena, prihvatio realnost transformacije univerziteta u tvornicu, ali jo uvijek unutar intelektualnog horizonta kojega odreuju teorije postindustrijskog drutva. Tako univerzitet ne bi bio ni klasina kapitalistika tvornica, kao to je to nekod bila za EduFactory industrijska tvornica nije model aktualnih reformi univerziteta, nego je univerzitet model za tvornice u postindustrijskom, postfordistikom i kognitivnom kapitalizmu.7 Takvo je stajalite, zbog dosad nabrojanih razloga, naivno i istorijski kratkovido, jer prije nego to proglasimo
Vidi srpski prijevod: Karl Marx, Kapital, Beograd: BIGZ/Prosveta, 1973, 349370. (prim. prev.) George Caffentzis: University struggles at the end of the Edu-deal. Mute magazine. http://www.metamute.org/en/content/university_struggles_at_the_end_of_the_edu_deal; Michael D. Yates: Mi protiv njih: Radnika klasa u akademskoj tvornici. Slobodni filozofski. http://www.slobodnifilozofski.com/2010/05/michael-d-yates-mi-protiv-njih.html. 6 Julie Light: The education industry: The corporate takeover of public schools. CorpWatch, 8. 7. 1998. http://www.corpwatch.org/article.php?id=889. 7 EduFactory: Edu-factory manifesto. EduFactory. http://www.edu-factory.org/index.php?Itemid=6&id=5&option=com_content&task=view.
5

//44//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

sudbinsku novost (i istovremeno, uslijed njene vjerovatne nekvantifibilnosti, potencijalnu subverzivnost) kognitivne proizvodnje u kapitalizmu, dobro je sjetiti se da je katolika crkva jo u vrijeme kada je kapitalizam bio vrlo nova, slabana i lokalizirana pojava, prakticirala prodaju oprosta grijehova i da joj kvantifikacija i komodifikacija te panoge kognitivne proizvodnje nije prouzrokovala posebnih glavobolja, a isto tako joj nije ni politiki problematino, jer je elitistiko i reproducira hijerarhije unutar radnike klase kao i podjelu na manje vrijedne proizvodne i vie vrijedne intelektualne radnike.8

...strateko naglaavanje na proizvodnji znanja... nije dokaz tendencije ka promjeni cjelokupnoga rada u kognitivni rad, koja bi najavljivala novu fazu kapitalizma (kognitivni kapitalizam). Prije de biti da smo suoeni sa novim talasom privatizacija i disciplinskih integracija... strahovito je opasno prouavati te nove talase u iluziji da je sadanje insistiranje na proizvodnji znanja od strane institucionalnih agenata kapitala bilo to drugo do instrument konkurentnosti, kapitalistikoga rasta, novih oblika privatizacije i komodifikacije ivota, i, naposljetku, globalne klasne stratifikacije. (Angelis, 2005, 75)

Ali, istodobno, proces industrijalizacije univerziteta ne znai da je potrebno boriti se za nostalginu viziju klasinog autonomnog univerziteta. Univerzitet kao manufaktura jedva da je to bolji od univerziteta kao tvornice, jer je, kao i svaka manufaktura, hijerarhijski, nazadnjaki, kulturno elitistiki, gerontokratski i patrijarhalan. Mladi akademici, posebno ene, napreduju sporo i na svakom koraku se spotiu o kaprice starih posjednika misterija, hijerarhije su arbitrarne i protokoli kao i bontoni naporni, arhaini i esto bizarni (ljubiasta odjeda i neobini privjesci oko vrata na zborovanjima vie kaste akademskoga establimenta). Majstori su uglavnom neproduktivni, dosadni i arogantni te vedinu svojega vremena i energije posveduju dvorskim intrigama na tetu quality time sa studentima ili teorijske proizvodnje. Te oigledne slabosti manufakturnog univerzitetskog sistema istovremeno su i glavni argumenti neoliberala za reformu univerziteta tako da boriti se za klasini autonomni univerzitet znai pomagati ostarjelim majstorima da jo neko vrijeme sauvaju svoje privilegije, dok srca opravdano bijesnih studenata osvajaju neoliberalni reformatori. Zato je potrebno preformulirati koncept autonomije univerziteta autonomija znai otpor protiv otuene intelektualne proizvodnje i borbu za kolektivni, demokratski i samoupravni nadzor nad procesom rada, oruima rada, radnim vremenom te sredstvima financiranja, a ne borbu

George Caffentzis in Silvia Federici: Notes on Edu-factory and cognitive capitalism. Eipcp. http://eipcp.net/transversal/0809/caffentzisfederici/en.

//45//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

za ouvanje klasnih podjela odnosno klasnih privilegija univerzitetskih mandarina.

ta je drutvo znanja? Rad, kapitalistika disciplina i autonomija u univerzitetskoj tvornici

Lorenc *Lorenz+ (2006) pojanjava razliku izmeu tradicionalnog humanistikog i prosvjetiteljskog pojmljenja znaenja znanja u drutvu i aktualnom euforijom u vezi sa drutvom znanja, tako to tvrdi da danas univerziteti postaju preduzeda a akademci preduzetnici. Radi se, naime, o znanju koje je neposredno ekonomski korisno i upotrebljivo, kao i o nainu produkcije znanja kojeg usmjeravaju imperativi savremenoga kapitalizma. U svjetlu nae dosadanje analize tu definiciju moemo jo vie precizirati i zaotriti: drutvo znanja je drutvo u kojem stanje tehnolokog razvoja omogudavaju a politiki odnosi odreuju standardizaciju, kvantifikaciju i komodifikaciju kulturne i intelektualne produkcije, te u kojem se deava proces realne supsumpcije intelektualnog i kulturnog rada pod kapital. U sluaju univerziteta to znai da ono ima etiri osnovne funkcije: produkciju vie rangirane radne snage kao onoga to je Fuko *Foucault+ (2008, 226) nazvao mainama vjetina; produkciju novih organizacijskih i menaderskih rjeenja; produkciju statistikih istraivanja potrebnih za trine namjene kao i namjene upravljanja stanovnitvom; i, produkciju tehnolokih inovacija za industriju, dok u isto vrijeme klasina funkcija humanistike, (re)produkcija visoke buroaske kulture, otpada. Tehnoloki uslov drutva znanja je razvoj kompjutera, koji otpoinje kao socijalni eksperiment iz podjele rada na prijelazu iz osamnaestog u devetnaesti vijek.

Dok su akademski matematiari organizirali i propisivali rad koji je bilo potrebno obaviti, nezaposleni su frizeri (koji su postali suvini zbog smanjenja potranje za aristokratskim frizurama u vrijeme Francuske revolucije) unajmljeni da obavljaju dosadno i repetitivno raunanje. Kompleksni i zahtjevni izrauni bili su rastavljeni na najosnovnije 2008, 32.) aritmetike komponente koje su potom bile preputene niskokvalificiranim i jeftinim radnicima. Ti frizeri su bili prvi kompjuteri... (Mirowski,

a kasnije se, u dvadesetom vijeku, mehanizira i automatizira. Njegovi najvaniji i


U srpskom prijevodu koji je konsultiran, stoji sintagma kompetencija-maina; vidi: Miel Fuko, Roenje biopolitike, Novi Sad: Svetovi, 2005, 311. (prim. prev.)

//46//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

neposredni uinci na proces rada u uslunom, kulturnom i intelektualnom sektoru bili su uvoenje ranije nezamislivo uinkovitih sredstava nadzora na radnom mjestu (kamere i drugi elektronski surveillance sistemi, te centralizirano mreno provjeravanje kompjuterske aktivnosti radnika i radnica), fragmentiranje kao i standardizacija (u argonu aktualnih obrazovnih politika EU: meunarodna usporedivost) same proizvodnje. Jedina stvarno prijelomna novost informatike revolucije bilo je to da su se drutvena i mainska dimenzija kapitalistike dominacije nad procesom proizvodnje i discipliniranje radne snage ujedinile. Ukoliko su u devetnaestom i u prvoj polovici dvadesetoga vijeka one jo i bile razdvojene maine diktiraju tempo, dok nadzornici i predradnici u bijelim kutama trkaraju po tvornicama nosedi svoje tabele i pazedi da se radnici dre tempa a ne da ljenstvuju, te da mjere uinkovitost njihovih pokreta danas kamera zamjenjuje oko predradnika a programi za ureivanje tekstova sami broje otipkane znakove i rijei, te vremensku uinkovitost tipkaa. Razvoj drutvenih i mainskih tehnologija kapitalistike dominacije proizvodnim procesom sa kibernetikom postaje jedan te isti proces. Novitet informatikog doba je to da se ak i drutvena tehnologija nadzora i discipliniranja rada sama tehnologizira i automatizira.

Opda drutvena posljedica informatike revolucije jeste to da intelektualni i kulturni radnici i radnice, koji su ranije uivali relativnu autonomiju jer tehnologija nije bila dovoljno razvijena da bi omogudavala njihovu realnu supsumpciju postaju polukvalificirana polurezervna armija radne snage koja je konstantno u tranzitu i koja tri od projekta do projekta i od jednog privremenog i prekarnog zaposlenja do drugog (u argonu EU strategija za povedanje konkurentnosti privrede: zaposlivost). To je rjeenje Duganovog paradoksa (2007) kojega donekle sa podsmijehom formulira parafrazirajudi Vudi Alenovu *Woody Allen+ alu o dvije gospoe na ruku gdje se prva ali da je hrana oajna, a druga joj odgovara: A jo su i porcije tako male! Dugan tako formulira na prvi pogled paradoksalno stanje savremenog trita radne snage gdje je nemogude dobiti posao, dok se istovremeno radni vijek produava a starosna dob za penzionisanje se stalno povedava. Uistinu, razvoj fleksibilnog trita radne snage za kulturnjake i intelektualce znai istovremeno i jedno i drugo: razvoj visoke tehnologije oduzima im drutveni status i politiku mod a nova organizacija (fleksibilnih) radnih odnosa nasilno ih disciplinira, zbog ega se povedava intenzivnost i koliina rada, a istovremeno se smanjuje visina zaposlenosti. Dananji kulturnjaci rade vie, ali u poluzaposlenim i nezaposlenim radnim uslovima i to ne za stalno, nego najamniki tako da oni nisu stvarno nezaposleni, nego permanentno poluzaposleni; rade vie vremena ali za manje novca i u loijim uslovima, sa manje socijalnih i radnikih prava. Proces fleksibilizacije trita radne snage (koji je, za sada, uslijed loe sindikalne organiziranosti kulturalaca i intelektualaca, te dobre organiziranosti ostalih sektora, ogranien na kulturno polje, koje predstavlja neku vrstu laboratorija neoliberalne organizacije
//47//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

procesa rada) stvara rezervnu armiju intelektualnih i kulturnih radnika i radnica koji su permanentno on hold i stand-by, ekajudi na nove i nove ugovore na odreeno (po obiaju kratko) vrijeme. Ali to, iz perspektive istorije kapitalizma, nije nita posebno novo iste takve procese su, prije nego to su uspjeli izboriti stalna zaposlenja, osmosatni radni dan i socijalna prava, doivljavali manufakturni radnici u zoru industrijske revolucije:

Tako maina povedanjem ljudskog materijala za eksploataciju... povedava ved od samoga poetka istovremeno i stepen eksploatacije. (Marx, 1961, 448) ...najsnanije sredstvo za skradivanje radnog vremena se preokrede u najpouzdanije sredstvo za mijenjanje cjelokupnog ivota radnika... u radno vrijeme, raspoloivo za povedavanje kapitala (Marx, 1961, 462) ...nesigurnost i nestalnost u koju mainski sistem pretvara radniko zaposlenje a njime i njegov ivotni poloaj postaju... normalnom pojavom. (Marx, 1961, 512) Ovaj proces radnike neprestano odbija i pritiska, stavlja ih ovamo ili onamo... (Marx, 1961, 513) Priroda velike industrije zahtijeva... promjenu rada, nestalnost funkcije, svestranu mobilnost radnika. (Marx, 1961, 548) ...strahote raspoloivosti bijednog radnog stanovnitva kojega kapital dri u rezervi za svoje promjenjive eksploatacijske potrebe. (Marx, 1961, 549. radnici o kojima pie Marks u argonu ekonomske politike EU mogli bi se nazvati fleksibilnim).

Druga znaajna opda drutvena posljedica uvoenja kompjuterske tehnologije je atomizacija kognitivnih radnika i radnica. Meutim, dok su klasini industrijski radnici, te kancelarijski radnici i inovnici jo uvijek fiziki skoncentrirani u tvornicama i kancelarijama, oni ijim osnovnim sredstvom postaje kompjuter, zbog globalne internetske mree i mogudnosti kompjutera da proizvode kognitivnog rada uz minimalne trokove i troenje vremena transportira bilo gdje u svijetu, raspreni su i fiziki odijeljeni od svojih drugova i drugarica (u argonu ekonomskih i obrazovnih strategija EU: mobilni). Iako mobilnost znai putovanja, razbijanje monotonije kancelarijskog ivota, upoznavanje novih ljudi i sticanje novih znanja i iskustava, ona ujedno znai i izolaciju koja oteava uinkovito sindikalno organiziranje i kolektivnu borbu za radnika prava kognitivnih radnika i radnica, ukida radniku solidarnost i uvodi konkurentske odnose izmeu pojedinaca i dezorganizira ih (mnogi od njih i ne znaju koja su njihova radnika prava, ili ih se, zbog izolacije, manjka solidarnosti i prekarnosti svog radnog statusa, ne usude upranjavati) ...usitnjenost radnika

Vidi srpski prijevod: Karl Marx, Kapital, Beograd: BIGZ/Prosveta, 1973. (prim. prev.)

//48//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

umanjuje snagu njihova otpora... zaposlenje i dalje postaje jo neredovnije... konkurencija izmeu radnika nuno dosee svoj maksimum. (Marx, 1961, 521) i prouzrokuje njihovu pravnu kao i politiku ranjivost. Mobilnost, a posebno ukoliko je internacionalna, naime, znai takoer i stalno premjetanje u razliite nacionalne kontekste sa razliitim ureenjima trita radne snage, viznim reimima i nivoima prava koji proistiu iz rada, razliitim platnim reimima te postupcima za dobijanje radnih dozvola kao i dravljanstva. Ovaj problem nije ogranien na mobilnu kognitivnu produkciju situacija je jo kritinija u sluaju migrantskih radnika i radnica sa globalnog Juga i tranzicijske istone Evrope (koje su od kude prognale privatizacije i drugi procesi karakteristini za savremene oblike prvobitne akumulacije) u razvijeni centar, gdje rade ilegalno ili poluilegalno, bez papira, to je sve podloga za njihovo brutalno iskoritavanje i neljudske radne i ivotne prilike. Ako nastavimo, mogli bismo realnu supsumpciju kulturnog i intelektualnog polja opisati pomodu dva osnovna procesa: mehanizacijom i automatizacijom proizvodnje, te uvoenjem fleksibilnog radnog reima. Ta dva procesa podloga su nasilnog discipliniranja kognitivne radne snage i intenziviranja iskoritavanja kognitivnoga rada. Rad u kulturnom i intelektualnom polju u sve vedoj mjeri postaje klasini kapitalistiki rad za koji je karakteristino to da je neogranien, nasilan i otuen (Harvie, 2003). To znai beskonanu proizvodnju za potrebe beskonane akumulacije kapitala (univerzitetska produkcija dodue nije dio neposredne akumulacije kapitala, ali u njoj sudjeluje posredno, skupa sa produkcijom ekonomski upotrebljivih i korisnih znanja, strunjaka i tehnologija), iji obim, nain i sadrina nisu odreeni potrebama ili autonomnim pravilima teorijske i umjetnike proizvodnje, nego su im ovi nametnuti odozgo kao objektivna sila (kao to zakon konkurencije i kolebanja na svjetskim tritima pritiskaju klasinu industriju kao objektivna, bezlina, strana sila, tako i u univerzitetskom polju djeluju obrazovne strategije EU, meunarodni trendovi u visokom kolstvu i istraivake zapovijedi strukturnih fondacija: drutvenjaci i humanisti nemaju ukoliko uopde ele da ouvaju svoja loe pladena i nesigurna radna mjesta drugog izbora nego da izuavaju po duh zamorne EU tematike, kao to su to mobilnost i drutvena ukljuenost mladih, evropska integracija, kruenje znanja u preduzedima i slini poniavajudi otpaci evropske obrazovne industrije), dok je sam intelektualni rad otuen, to znai da pojedinani radnici i radnice nemaju nadzora niti nad sredstvima rada (metodoloki paketi i kompjuterski modeli come included), niti nad procesom rada (jer se moraju, ukoliko ele preivjeti, unajmiti unutar meunarodnih istraivakih mrea, u kojima su podjela i nain rada objektivno diktirani od gore, i predstavljati svoj rad na standardiziranim i hijerarhiziranim meunarodnim konferencijama),9 niti nad proizvodima svoga rada (koji
9

Jedan od najvedih apsurda meunarodne konferencijske industrije je (bar na podruju drutvenih nauka i humanistike) da su tematike vrlo esto postmodernistike i poststrukturalistike, da se dakle na tim konferencijama, na nivou sadrine govori o fluidnosti i indeterminiranosti savremenog drutva, o globalnom toku afekata i informacija, o mrenom i dehijerarhiziranom obliku postmodernih institucija, o lokaliziranim i

//49//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

moraju odgovarati precizno odreenim i opet, sve u ime meunarodne usporedivosti objektivno diktiranim obrascima, pravilima citiranja i navoenja literature, nainima argumentacije i metodologijama iji je obim normiran do posljednje reenice). Na pojedinim univerzitetima o discipliniranju radne snage i potovanju objektivnih produkcijskih normi staraju se istraivaki kapitalisti,10 koji privatiziraju dostup do izvora financiranja kao i do meunarodnih istraivakih mrea i brinu se za komunikaciju izmeu centara odluivanja o obrazovnoj politici i pojedinim obrazovnim institucijama (komunikacija koja je jednosmjerna, top-down i strogo hijerarhijska to de redi potpuno u militaristikom duhu kibernetike revolucije i njezine opsjednutosti komandom i kontrolom). Da budemo jo konkretniji: u univerzitetskom polju, dolazak drutva znanja znai da velika koliina rada ostaje u svojem nepladenom obliku11 (recimo, pisanje naunih lanaka, istraivaki rad postdiplomskih studenata, itanje naune literature), da se uvode nove tehnologije discipliniranja i nadzora intelektualnih radnika i radnica (prisila na opsesivno sakupljanje akademskih poena i hiperprodukcija standardiziranih naunih tekstova i referata, manipulacija zaposlenikim i akademskim statusom, te meetarenje nazivima, odvajanje radnika i radnica od dostupa financijskim i simbolikim sredstvima za autonomnu teorijsku proizvodnju), iskoritavanje (recimo, dodatno opteredivanje mladih istraivaa administrativnim zaduenjima koji uopde ne spadaju u opis njihovih radnih zadataka) te prisvajanje proizvoda intelektualnog rada. Sluaj posljednje navedenog, recimo, vrlo je rairena pojava i u lokalnom akademskom miljeu vrlo prisutna kao praksa sapotpisivanja istraivakih kapitalista uz lanak svojih radnika, to omogudava urednika politika naunih revija koje vrlo nerado objavljuju lanke jo nepriznatih istraivaa i istraivaica, poto su njihovi izvori financiranja ovisni o ugledu i statusu ljudi koji kod njih objavljuju. Mladi istraivai i istraivaice na taj nain ne mogu napredovati u karijeri ukoliko ne dopuste da ih se cinino iskoritava, jer su ugled i status istraivakih kapitalista uslov za objave. Tako su mladi istraivai i istraivaice dvostruko iskoriteni: najprije kada rade nepladen rad pisanja naunog lanka, a potom jo i kada polovicu autorstva ustupaju istraivakom kapitalisti u zamjenu za dostup objavljivanju. Logika nepladanja naunih lanaka je sljededa: lanci se ne

partikularnim znanjima i diskursima, dok su u isto vrijeme, na razini forme one organizirane strogo hijerarhijski (do sivobradih keynote govornika oigledno jo nije dopro memo o krhkosti polnih identiteta i rastvaranju tradicionalnih autoriteta na postmodernom raskrdu), potpuno standardizirane (ak i najpredaniji dekonstruktivisti i dekonstruktivistice marljivo predaju apstrakte i bioblurbove te se dre usiljenih duina referata) i utemeljene na kanonu (sastavljenom od nekoliko loih itanja Fukoa iz druge ruke, Laklaua *Laclau+ i Muf *Mouffe+, Deleza *Deleuze+ i Gatarija *Guattary+ te Harta *Hardt+ i Negrija), ija rigidnost bruka upravo vedinu autoritarnih modernistikih kanona. 10 Angelis, Massimo de in Harvie, David (2006) Cognitive capitalism and the rat race: How capital measures ideas and affects in UK higher education. University of Leicester research archive. https://lra.le.ac.uk/handle/2381/2680 11 Steve Wright: Reality check: Are we living in an immaterial world? 16beaver, 1. 3. 2006. http://www.16beavergroup.org/mtarchive/archives/001769.php.

//50//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

honorariu neposredno, pa se akademicima posredno, prilikom obrauna akademskih poena svake godine, posredno povedavaju plade to je slaba utjeha za one koji rade prekarno i nemaju zvanini akademski ili istraivaki status te oni za svoj rad pisanja nisu pladeni ni neposredno ni posredno pa jo ostaju i bez polovice autorstva a sve to zarad mlakog obedanja da de im objave jednom omoguditi ulazak u udesni svijet akademskih hijerarhija, spletkarenja i bezobzirnog iskoritavanja. Do tada im ostaje nepladeni rad kojim posredno povedavaju plade akademskih kapitalista. Jo jedan karakteristian sluaj je i istraivaki rad postdiplomskih studenata i studentica, koji je u posljednjih nekoliko godina u Sloveniji postao obavezan uslov za uspjeno okonavanje postdiplomskog studija. Taj je rad, naravno, nepladen i vie je od koristi odsjecima za trina istraivanja i marketing (u drutvenim naukama producira se mnogo postdiplomskih istraivanja sa podruja kulturnih preferencija i ivotnih stilova stanovnitva) u firmama koje prodaju mobilne telefone ili modne proizvode, nego to se moe smatrati znaajnim prema autonomnim naelima teorijske proizvodnje. Kapitalisti, kao i uvijek, dobijaju naune rezultate besplatno (Marx, 1961, 438), ali u ovom sluaju problematino je ne samo to to su postdiplomski studenti prisiljeni besplatno raditi istraivanja koja ne diktiraju potrebe i naela teorijske proizvodnje nego biznis ved i to da poslije okonanog postdiplomskog studija, kao doktori i, dakle, vrhunski strunjaci sa podruja marketinga empirijske sociologije ili socijalne psihologije, ne mogu dobiti zaposlenja poto ih odsjeci za marketing ne trebaju: sva potrebna istraivanja, statistiku i trine sondae oni ved dobijaju besplatno (odnosno za nekakvu, u odnosu spram povedanja profita i uteenih trokova unajmljivanja i pladanja dodatne radne snage, skromnu proviziju kojem od univerzitetskih istraivakih kapitalista). Iako trenutna situacija u univerzitetskom i istraivakom polju djeluje depresivno i bezizlazno, moramo ju misliti dijalektiki ukidanje univerziteta kao manufakture znai ujedno i kidanje tradicionalnih hijerarhija i duhovnih mistifikacija; novi klasni odnosi jasniji su i otriji, to znai da se je lake organizirati. Isto tako, mobilnost radne snage, fleksibilnost radnog vremena i uvoenje visoke tehnologije mogu, od oruja zatiranja i discipliniranja radne snage, postati instrumentima njene emancipacije: mobilnost moe, ako se izborimo za egalitarne mogudnosti zaposlenja, povedati pregovaraku mod intelektualnih radnika i radnica, fleksibilnost radnog vremena moe postati ishodite borbe za autonomni nadzor nad istim tim vremenom a visoka tehnologija moe biti, umjesto vertikalno, za namjene discipliniranja i nadzora, biti upotrebljena horizontalno, u organiziranju rasprenih i atomiziranih intelektualnih radnika i radnica, pri emu se ne radi o ludizmu, nego o borbi protiv drutvenih oblika iskoritavanja koje omogudava ova ili ona vrsta maina (Marx, 1961,

Vidi srpski prijevod: Karl Marx, Kapital, Beograd: BIGZ/Prosveta, 1973, 342343. (prim. prev.)

//51//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

485) od japija se moemo nauiti tome da elektronske naprave mogu isto tako biti i instrumentima line i klasne emancipacije. Osnovne strateke take borbe za radnika prava u istorijskoj situaciji realne supsumpcije kognitivnoga rada pod kapital su: borba za autonomiju (nadzor nad radnim vremenom, sredstvima rada, procesom rada i proizvodima rada) nasuprot alijenacije; borba za pladanje do sada nepladenog rada (prije svega itanja i pisanja naunih tekstova) i za redovne, bezuslovne i o projektima neovisne dohotke;12 borba protiv privatizacije konferencija (tj. borba protiv kotizacija a za javne, besplatne i univerzalno dostupne konferencije, to ukljuuje i borbu protiv naunog hermetizma i fahidiotizma) i naune proizvodnje uopde (protiv imperativa i zahtjeva privrede, za neogranien, slobodan, univerzalni i javni dostup do rezultata naunih istraivanja i naune literature), te, u saradnji sa studentskim aktivistikim pokretima a protiv svih naina ograniavanja dostupa do visokog obrazovanja kao i za besplatan i univerzalno dostupan studij; i borbu za prostore autonomne teorijske proizvodnje (predavaonice, infrastrukturu, tehnoloku opremu i publikacije koje nisu pod nadzorom univerzitetske administracije i/ili kapitala). S obzirom da je, i pored sveg blebetanja o postindustrijskom i informatikom drutvu, situacija u univerzitetskoj tvornici klasina, moraju isto tako klasine biti i metode borbe: sabotaa, agitacija, politiko obrazovanje, reaproprijacija radnog vremena, trajkovi, blokiranje proizvodnje i ustanovljavanje o studentskim organizacijama i univerzitetskoj administraciji neovisnih radnikih savjeta (plenuma). Istraivaki kapitalisti samo su tigrovi od papira koji kilavost svoje intelektualne kompetencije sakrivaju pod maskom birokratskog cinizma i arogancije. Vrijeme je da nas vie prestane biti strah.

Prvobitno objavljeno u: Popovid, eljko; Gajid, Zoran (ur.) (2011): Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije. Novi Sad: AKO, str. 4370.

Vidi srpski prijevod: Karl Marx, Kapital, Beograd: BIGZ/Prosveta, 1973, 379380. (prim. prev.) George Caffentzis: Throwing away the ladder: The universities in the crisis. http://libcom.org/library/throwing-away-ladder-universities-crisis-george-caffentzis-zerowork
12

Libcom.

//52//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha//

Literatura13

Angelis, Massimo de (2003) Neoliberal governance, reproduction and accumulation. The Commoner, br. 7, str. 128. Angelis, Massimo de (2007) Measure, excess and translation: Some notes on cognitive capitalism. The Commoner, br. 12, str. 7178. Benjamin, Walter (2003) O pojmu zgodovine. V: Izbrani spisi. Ljubljana: Studia humanitatis, str. 213 227. Bourdieu, Pierre (2009) Distinction: A social critique of the judgement of taste. London: Routledge. Caffentzis, George (2007) Crystals and analytic engines: Historical and conceptual preliminaries to a new theory of machines. Ephemera, l. 7, br. 1, str. 2445. Camfield, David (2007) The multitude and the kangaroo. Historical materialism, br. 15, str. 2152. Doogan, Kevin (2007) New capitalism? Cambridge in Malden: Polity Press. Foucault, Michel (2008) The birth of biopolitics. Basingstoke: Palgrave Macmillan. [vidi srpski prijevod: Miel Fuko, Roenje biopolitike, Novi Sad: Svetovi, 2005] Groh-Samberg, Olaf in Schller, Oliver (2006) The education of neoliberalism. V: Gisela Neunhfer, Dieter Phlehwe in Bernhard Walpen (ur.) Neoliberal hegemony: A global critique. London/New York: Routledge, str. 171188. Harvie, David (2003) All labour is productive and unproductive. The Nottingham Trent university: Discussion papers in political economy, br. 2. Henwood, Doug (2005) After the new economy. New York: The New Press. Huws, Ursula (1999) Material world: The myth of the weightless economy Socialist register. Huws, Ursula (2005) The making of the cybertariat: Virtual work in the real world. New York: Monthly Review Press. Komelj, Miklav (2006) Po dolgih letih sta se sreala prijatelja iz adolescence. Agregat, br. 910, l. 4, str. 41. Marx, Karl (1961) Kapital I. Ljubljana: Cankarjeva zaloba. Marx, Karl (1987) Kapital II. Ljubljana: Cankarjeva zaloba. *za sva tri toma Marksovog Kapitala vidi srpski prijevod: Karl Marx, Kapital, Beograd: BIGZ/Prosveta, 1973] Lorenz, Chris (2006) Higher education policies in the European union, the knowledge economy and neo-liberalism. Social Europe, l. 2, br. 2. Mirowski, Philip (2008) Machine dreams: Economics becomes a cyborg science. Cambridge:
13

asopisni i internetski izvori navoeni su u napomenama.

//53//

//Primo Kraovec Realna supsumcija u hramu duha// Cambridge University Press. Park, Lisa in Pellow, David (2002) The Silicon valley of dreams: Environmental injustice, immigrant workers and the high-tech global economy. New York: New York University Press. Postone, Moishe (1993) Time, labor and social domination. Cambridge: Cambridge University Press. Situacionistina internacionala (1997) O bedi tudentskega ivljenja z ekonomskega, politinega, psiholokega, seksualnega in predvsem intelektualnega vidika, s skromnim predlogom za njegovo izboljanje. asopis za kritiko znanosti, l. 25, br. 182, str. 7597. [vidi srpski prijevod: Situacionistika internacionala, Beda studentskog ivota, Beograd: Edicija , 2004+ Smith, Adam (1776) An inquiry into the nature and causes the wealth of nations. ElecBooks Classics (elektronska reprodukcija). [vidi srpski prijevod: Adam Smit, Istraivanje prirode i uzroka bogatsva naroda, Novi Sad: Global Book, 1998; hrvatski: Adam Smith, Bogatstvo naroda, Zagreb: Masmedia, 2005]

Prevod sa slovenakog: Savo Romevid i Zoran Gajid

//54//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

Koncept vikenda vie ne postoji!1


Kreativne industrije u kognitivnom kapitalizmu i preduzetniki duh zaposlenih u kulturi Dare Pejid

Uvod

Sfera kulture i umetnosti u drutvenim znanostima poseduje karakteristian raspon njenih drutvenih funkcija. Generalno gledano, iluzornu recepciju kulture i umetnosti uobiajeno prate pridevi kao to su lepo, bezvremensko, istinito, nepokvareno. Takvoj
j u g o L i n k . p r e g l e d postjugoslovenskih istraivanja. // jesen 2011. // god. 1. // br. 1 //

romantinoj predodbi danas ne bi poverovali ni umetnici sami, takoe za same inovnike kulturne politike sfera kulture postala je pre svega generator radnih mesta i faktor u rastu BDP. Istorijski gledano, sfera kulture postala je autonomna drutvena sfera kada se kao takva sa Francuskom revolucijom zapisala u pravni drutveni poredak (Breznik, 2008: 143). Poloaj autora kao nosioca stvaralakog i intelektualnog vlasnitva sa pripadajudim moralnim te srodnim pravima kodifikovan je pravnim redom kada se umetnika profesija priznaje kao drutveno priznata profesija od posebnog interesovanja. Francuska revolucija je ponitila institut cehova koji su svojedobno ukljuivali stvaraoce i umetnicima podelila nov drutveni status. Od tada pa nadalje status stvaraoca predmet je razliitih predodbi o umetniku kao geniju, boemu ili pojedincu otuenom od drutvenih normi. Predodbe o boemu proizlaze ponajvie iz mate srednje, graanske klase dok joj tip nemoralnog umetnika predstavlja bezazlenu pretnju za postojedi drutveni poredak. Prema profesoru planiranja kulture i kulturne politike, Francu Bianchiniju, za politiare polje kreativne industrije u vedim gradovima Zapada, od kraja sedamdesetih pa do poetka osamdesetih, postalo je reenje za gubitak radnih mesta u tradicionalno industrijskom sektoru: Novu panju usmerili su ka irenju ekonomskog sektora u sferi slobodnog vremena, turizmu, medijima, i ostalim kreativnim industrijama kao to su moda i dizajn /.../ (Bianchini,

Hipertrofirano obrazloenje nove prirode radnih odnosa prema direktoru korporacije Vericor, gospodinu Culversu, prilikom obiteljske veere u filmu True Stories (David Byrne, 1986): They dont work for money anymore they are working and inventing because they like it! Economics has become a spiritual thing I must admit it, it frightens me a little bit. They dont seem to see the difference between working and not working. Its all become a part of ones life. Linda! Larry! Theres no concept of weekends anymore!

//55//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

1994: 2). Novi oblici zapoljavanja u sferi kreativne industrije uslovi su za usvajanje postfordistike paradigme kasnog kapitalizma. Iz perspektive postsocijalistikog drutva, nove se reforme javnog sektora na podruju kulturnih politika usvajaju sporadino da bismo usvojili nove paradigme trine ekonomije, bez prethodnog predumiljaja odbacujemo stare socioekonomske modele u kojima je kultura imala ideoloku, drutvenu i politiku funkciju. Vie se ne radi samo na odbacivanju simbolikog radnikog elementa nego se u sklopu neoliberalne dokse slobodnog trita uslovi rada nadovezuju na odumiranje drutvene funkcije kulture i umetnosti kao takve. Zloglasna izjava Margaret Thatcher, There is no such thing as society merely individuals and their families,2 najavila je propast moderne Gesellschaft koristedi diktum neoliberalne mantre o preivljavanju najsposobnijih pojedinaca. Ako moemo zamisliti pojedince bez drutva, moemo li zamisliti kulturu bez drutva?

Polje kulture u eri kognitivnog kapitalizma

Prema istraivanjima ugovora i sporazuma 153 drave lanice sa Svetskom trgovinskom organizacijom (WTO), od deklaracije osnivanja iz Marakea (potpisane 1994. godine) i Opteg sporazuma o trgovini i uslugama dalje, istaknuti su zakoni slobodne razmene i trgovine, liberalizacija trita i usluga koja takoe obuhvataju pristup do temeljnih prava kao to su pristup do kulture i obrazovanja (Bourdieu, 2000: 232). Samim inom otvaranja slobodne razmene i trgovine kulturna produkcija pretvorena je u robu, a obrazovanje u sektor usluga. Time javne institucije gube na znaenju sa agendom drutvene odgovornosti i pojam javnih slubenika u sektoru obrazovanja i kulture. Iz sadanje perspektive zateeno stanje na podruju kulture i kulturne produkcije moemo smatrati kao neautonomnu drutvenu sferu, izmeu dravne regulacije i zakona trita. Kada je u pitanju kultura, klasini rad Pierra Bourdieuja na dilemu drave i trita odgovora sa pojmom posebnog polja kulture, za koje vae posebni zakoni, nikad u potpunosti nezavisni od ekonomije i politike (Bourdieu, 1986: 162). Umetniki rad sam po sebi ne poseduje nikakve intristike vrednosti, umetnik je posmatran kao nosilac simbolike ekonomije u polju razliitih drutvenih antagonizama. Na podruju kulturne produkcije borba za nametanje legitimnih naina kulturne produkcije prema Bourdieu-u neodvojiva je od borbe unutar dominantnih klasa (opozicija izmeu umetnika i buruja), uzimajudi u obzir sam princip dominantnosti. Vrednosti u toj simbolnoj ekonomiji izmeu razliitih principa legitimiteta kako pokazuje Bourdieu veita su borba unutar socijalnih konvencija. Umetniki genij kao takav prema njemu ne postoji, stvoren je pomodu socijalnih autoriteta i socijalnih
2

Izjava izreena u intervjuu sa Margaret Thatcher, u: Womans Own, 31. oktobar 1987: http://www.margaretthatcher.org/speeches/displaydocument.asp?docid=106689.

//56//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

konvencija. Sa otkrivanjem principa legitimisanja vrednosti kulturne produkcije dolazimo do zakljuka da je o sferi kulture potrebno progovoriti kao o antagonistikoj drutvenoj sferi. Ista se razotkriva kao sfera steknutih habitusa, internalizovanih parametara pojedinaca u drutvu. To ambivalentno znaenje habitusa Bourdieu opisuje sa setom dispozicija sa kojima pojedinac operie i prevodi odreeni kulturni i simboliki kapital u postojedim koordinatama ideologije ili klase (Bourdieu, 2002: 90). Danas se Bourdieujeva shema hijerarhije kulturnog legitimiteta (Bourdieu, 1965: 177) u eri novih distribucionih kanala (nove komunikacijske tehnologije) vie ne moe smatrati merodavnim prikazom podjednakih drutvenih i kulturnih autoriteta. Sfera legitimizovanog (fotografija, dez, anson), shematski prikazana izmeu sfere legitimiteta pod autoritetom univerziteta (muzika, slikarstvo, kiparstvo, literatura, pozorite) i sfere arbitrarnosti (kuvarska umetnost, kozmetika, moda...) pod autoritetom marketinga, dizajnera i modne industrije zanemaruje karakteristike savremenog kognitivnog kapitalizma. George Dafermas (2005) dananje stanje oznaio je kao informacioni kognitivni kapitalizam, u kojem se klasini ekspanzionizam iscrpio i preao oblike prvobitne akumulacije mit nezaustavljivog ekonomskog rasta i spektakularnog materijalnog izobilja sve vie odstupa mesto nematerijalnim vrednostima (Pivec, 2010: 41). U radu sociologinje kulture Maje Breznik, Kultura danajskih darov Od mecenstva do avtorstva, autorica navodi istorijske promene koje tezu o izobilju dananje kulturne produkcije stavlja u drugaiju perspektivu. Nakon to je u dugom istorijskom kapitalskom ciklusu u zapadnim ekonomijama prinos kapitala bio u padanju, politike i ekonomske elite, kako navodi Breznik (2009, 124), videle su nadu u ostalim drutvenim sektorima:

Iseljavanje glavnih industrija u Aziju i Junu Ameriku prisililo je zapadne drave da se preusmere ka neemu ta nazivaju intelektualna intenzivna ekonomija koja ukljuuje usluge, informacijske industrije, kulturne industrije i slino. /.../ ini se da su cene intelektualnih produkata navrh svega vetaki naduvane: upravo kultura sa monopolima i rentama koje kulturnim industrijama omogudava pravna zatita, zasluna je za rekordni porast cena vrednosti intenzivnog (intelektualnog) rada.

Pojam vrednosti u obliku profita, rente i monopola prouava posebna disciplina unutar ekonomije koja se bavi upravo relacijama izmeu trine ekonomije i dravnog regulisanja kulturnog sektora.

//57//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

Ekonomika kulture

U skladu sa osvajanjem terena kreativnih industrija, ekonomska disciplina krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih razvila je granu ekonomike kulture koja se bavi pitanjem vrednosti potranje i ponude u umetnosti i kulturi (Frey, 2001: 26). Ekonomist Bruno Frey razlikuje sociologiju koja se vedinom bavi potranjom (faktor obrazovanosti, prihoda ipd.) i uobiajeno zanemaruje faktore trokova od ekonomskog pristupa. Ekonomiku kulture zanimaju obe strane, prvenstveno interakcije izmeu potraivanja i ponude svih vrsta umetnosti (Frey: 26). Poeci ekonomike kulture datiraju u 1968. kada je ekonomist William J. Baumol izdao rad Performativna umetnost Ekonomska dilema. Za najrazvijenija podruja prouavanja ekonomike kulture danas se smatraju univerziteti u SAD-u, Australiji, Japanu i zemljama Zapadne Evrope. Ekonomiku kulture prvenstveno zanimaju potraivanje, prihodi i potroake navike, prema njihovim individualnim ponaanjima ekonometriki izrauni pokazuju afinitet do odreenog tipa umetnosti i stvaranju novih vrednosti. Ekonometrija u umetnosti ne moe da obuhvati individualno ekonomsko ponaanje potroaa ili korisnika, prema Kathryn Graddy koja se bavi finansijskim aspektom aukcija, finansijske krize obino su dobar indikator rasta trita umetnina kada je novac jeftin pa se ulae u proverene radove umetnika, primerice radove impresionistikih umetnika koji dre cenu na dugi rok.3 Umetnici performeri tu su vezani na jedinstvenost i neponovljivost svog rada, u tom sluaju gledano sa ekonomske perspektive visoka vrednost rada Marine Abramovid vie je iznimka nego pravilo. Na uobiajeno pitanje u ekonomiki kulture: Da li su umetnici siromani?, Bruno Frey eruditski odgovara sa popisom prihoda najvedih umetnika: od Shakespeara, Goethea, Schillera, Manna, Picassa, sve do Chagalla, koji upuduju na suprotno. Prema njemu ne treba generalizovati pitanje visokih prihoda pojedinih umetnika jer to ne upuduje na ekonomski poloaj ostalih umetnika. Ekonomski gledano, zanimanje umetnika u principu je riskantno. Moda nisu svi umetnici siromani, ali na postavljeno pitanje ne moemo odgovoriti afirmativno nije ni na ekonomistima da se srozavaju na moralna vrednovanja podele prihoda, zanima ih jedino da li su pladani prihodi vii ili nii za obezebeen umetniki nastup (Frey, 1989: 142). Cena, kako navodi Frey (1989: 156), umetnikog rada formira se u skladu sa zahtevima na tritu, brojem umetnika i njihovoj ulozi pregovaraa:

Kathryn Graddy o umetnikim aukcijama na konferenciji International symposium on cultural economics in Central and Eastern Europe, Ljubljana Economics of the visual arts / Ekonomika likovne umetnosti (1718. 09. 2010, EF Ljubljana)

//58//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

Prihodi umetnika jako zavise od pokreta na tritu, ali na trne rezultate mogude je uticati na brojne naine. Pored toga, prihode stvorene umetnikim stvaralatvom moe se uvedati neposrednom podrkom drave.

ini se da ekonomi kulture i umetnosti esto kapitalizam smatraju kao prirodno stanje drutva, u tom pogledu tamo gde je trite umetnina nerazvijeno ili praktiki ne postoji (npr. Slovenija) aplikativni model ekonometrije susrede se sa poprilino rigidnim strukturama javne kulturne politike u kojem zjapi ogromna podela izmeu javnih slubenika i slobodnih, nevladinih radnika u kulturi i umetnosti. Trine sposobnosti tako zamenjuju oblici neformalnih kvalifikacija, meritokratske vrednosti i slino. Specifian poloaj radnika u kulturi i umetnosti na podruju postsocijalistikih zemalja nije samo nasleen, umetnici, novinari, kulturni administratori i slini, imali su drutvenopolitiki status; retki meu njima imali su status slobodnjaka, a nova tehnika dostignuda smatrala su se kao drutveno vlasnitvo proizvodnih sredstava. Na to podseda pravnik Stojan Pretnar4 u tekstu o znanstveno-tehnikoj revoluciji u kojem napominje da zakoni o zatiti intelektualnog vlasnitva umesto socijalizacije intelektualnog rada uvode trinu ekonomiju: u kapitalistikim zemljama tehnologija je u rukama privatnog vlasnitva a ne drave (Pretnar, 1984: 164). Na pitanje Zato su umetnici siromani? u svome radu odgovara sociolog, ekonomist i umetnik Hans Abbing (Why Are Artists Poor? The Exceptional Economy of the Arts, 2002). Oiglednu kontradikciju u vezi poloaja umetnika (vrednost umetnosti je visoka i zato su prihodi umetnika niski) preokrede u novu sintagmu: prihodi umetnika su niski jer je simbolina cena umetnosti visoka. Njegova istraivanja svih specifinosti umetnike profesije vedinom obavljena u Holandiji pokazuju da su prihodi vizuelnih umetnika najnii. Vedina umetnika, kako pokazuje Abbing, moe da preivi samo ako usporedno obavlja i drugi, donosniji posao (second job) ili pak sa finansijskom podrkom sa strane neformalne mree (porodice, partnera itd.). U tom smislu, umetnici prema Abbingu drutvena su zajednica koja si moe priutiti siromatvo. Abbingova prognoza za bududnost okrede se ka novom ciklusu vrednosti: zbog deregulacije pristupa ka umjetnikom zanimanju za deset do dvadeset godina simbolika vrednost umetnosti mogla bi pasti, a prihodi umetnika mogli bi porasti na razinu ostalih profesija. ini se da je pad simbolike vrednosti umetnike produkcije neizbena posledica razvitka
4

U razdoblju tranzicijskog zaborava na Stojana Pretnara i njegovu marksistiku interepretaciju pravnih odnosa podsetila je Maja Breznik (Okrugli sto: Knjiga in digitalizacija Prihodnost intelektualne lastnine, Peter Klepec Krid i Paul Matthias, Klub Cankarjevega doma, Ljubljana, 4. 10. 2010), cf. Stojan Pretnar. Znanstveno-tehnina revolucija in deele v razvoju. Teorija in praksa, god. 11, br. 1-2, str. 153-164; Stojan Pretnar. Inovacijska kriza Jugoslavije. Teorija in praksa, god. XXI, br. 3, str. 209-226.

//59//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

novih mogudnosti i uslova napretka u tehnologiji i razvitku kognitivne produkcije. Pitanje estetske vrednosti pri tome nije neposredno povezano sa zatitom intelektualnog vlasnitva i autorskog prava njezinu vrednost ne moe se usporeivati sa samim uslovima umetnikog stvaranja. Materijalni uslovi kulturne i umetnike produkcije ukazuju na promene koje u naem primeru nisu samo terminoloke.

Od radnika do preduzetnika

U vezi sa pitanjem radnika u kulturi ne proizlazimo iz parcijalnog odnosno cehovskog stajalita prema uslovima rada u kulturi i umetnosti. Refleksiju poloaja prekarnih radnika elimo potraiti u drutvenim i ekonomskim pitanjima za koje bi u ovo doba tranzicije uslovno mogli redi da su novi. Ono to bi mogli definisati kao novo jest trend porasta nesigurnih oblika zapoljavanja u svim sektorima, naroito u kulturi, polju umetnosti, medijskoj industriji, nauci ili ukratko, modernim vokabularom reeno, kreativnoj industriji. ta dakle u postfordizmu znai biti radnik preduzetnik? Materijalni poloaj u kulturnom sektoru u zemljama tranzicije sve se vie suoava sa izazovima neoliberalne ekonomije i ovaj doprinos smatra se vie kao prezentacija trenda u zapoljavanju koji iz negdanjeg atipinog, privremenog oblika prelazi u tipine, standardizovano nesigurne oblike zapoljavanja. Od radnika u kulturnoj industriji sve se vie oekuje da funkcionira kao poduzetnik. Samim time uspeh poduzetnika sve vie zavisi od njegovih linih osobina (nastup, retorika, snalaljivost...), a sve manje od nekih formalnih podreenja (steknuto obrazovanje, politino opredelenje i sl.). Poznati diktum neoliberalizma, od pojedinca zavisi kako de preiveti na tritu rada, u funkciji je individualizacije radnog procesa koji u radne odnose unosi korporativnu logiku konkurencije ekonomskih subjekata. tavie, u skladu sa postepenim ruenjem javnog angamana drave kao vedinskog poslodavca u skladu sa neoliberalnom logikom promenio se i sam termin kod najosetljivije grupe zaposlenih u kulturi. Analiza drutva Asociacija (Miklavi, et al.) navodi istorijat statusa radnika: status samostalnog radnika u kulturi (Zakon o samostalnim kulturnim radnicima, 1982) preimenovao prvo u samostalnog stvaraoca u kulturi (1994) i najzad u samozaposlenog u kulturi (Zakon o uresnievanju javnega interesa v kulturi, 2004). Proces poduzetnitva nije samo terminoloka promena, samozaposleni u kulturi od zaposlenih u kulturi razlikuju se ne samo po tome to moraju da zarauju profit u vedinom neprofitnom sektoru nego im zakonom opredeljen status onemogudava stedi prava iz rada samozaposleni de facto postaje pravni subjekt pod jurisdikcijom civilnog prava bez radnih prava ije jamstvo nudi Zakon o radnim odnosima (Zakon o delovnih razmerjih).

//60//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

Ukoliko nas iskustva iz prakse ne varaju, za tren zanemarimo sistemsko nepotivanje radnih prava. Sistem civilnog prava apstrahira odnose u procesu rada kognitarijata. Oigledni pravni paradoks postfordistike ekonomije Monik (2010: 192) navezuje na odreenu istorijsku funkciju prava:

Meutim, kad je pravo u principu univerzalno i njegova pravila vae bez obzira na konkretnu situaciju, u kojoj su bila uzakonjena (graanska prava, uzakonjena u revolucionarnoj situaciji vae i kad nema revolucije), ta prava iz rada vae samo za odreene situacije, samo u situacijama realnog podreenja rada kapitalu u situacijama klasinog industrijskog kapitalizma.

U eri kognitivnog kapitalizma pravo regulie produkcijske odnose eksploatacije tako da od njih apstrahira. Civilni ugovori izmeu kognitivnih radnika i poslodavaca lieni su dimenzije kontrole: ugovori se sklapaju sa onima koji kontroliu drutvene uslove produkcijskog procesa (Monik: 192). Iz perspektive talijanskog teoretika postfordizma Paola Virna, u radu Gramatika mnotva, radnik u kulturi slui kao prototip ostalim zanatima iz oblasti ekonomskog pa i neekonomskog sektora. Virno se pita kakvu ulogu je odigrala kulturna industrija kod prevazilaenja fordizma i taylorizma. Prema njemu kulturna je industrija pripremila paradigmu postfordistike proizvodnje u celini. U kulturnoj industriji, ak onoj arhaikoj o kojoj su pisali Benjamin i Adorno, Virno pronalazi anticipaciju proizvodnje koja je u postfordizmu postala opti kanon (Virno, 2003: 43). Tako Virno pominje situaciju u drugoj polovini 70. godina u Italiji kad su mladi radnici traili part-time zaposlenje i za kratak period sa mobilnijim tipom zapoljavanja uspeli da dejstvuju u politikom smislu. Taj eksodus u samoodluivanje te njihov zahtev, prema Virnu, na kraju krajeva ojaava poziciju kapitala i redefinira odnose eksploatacije i izvan fordistiki organizovanog radnog vremena. Ekonomski uslovi rada u postfordizmu ukazuju na trend prekarizacije kod zapoljavanja, meutim sindikalna organizovanost i klasna savest nimalo ne odraava stanja koja bi se mogla usporediti sa fordistikim radnicima. Za prikaz raskoraka izmeu drutvenih predstava o fordistikom i postfordistikom tipu radnika ilustrativan je poznat primer radnice iz tekstilne radione iz propale fabrike i honorarne novinarke: sa radnicom sa oko 300 EUR neto plate ispred propale hale tekstilne fabrike intervju radi mlada diplomirana novinarka, koja sa dotinim prilogom ostvaruje 20 EUR neto prihoda. Klasne promene u kasnom kapitalistikom drutvu sa sve brom fleksibilizacijom radnih uslova sa sobom nose drugaiju definiciju proizvodnje, profita, rada, kapitala i kreativnosti. To

//61//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

se dogaa u prelazu iz fordistikog tipa proizvodnje u postfordistiki tip. Zaposleni u kulturi, naroito samozaposleni u kulturi, predstavljaju tip radnika kojeg i sami esto nazivaju freelancer. Uz slobodnije biranje radnog vremena i vede individualne slobode, radnik u kulturi i umetnosti predstavlja prototip kognitivnog radnika u postfordizmu koji je free i slobodan samo u tome da si sam vee okove.

O definiciji kreativne industrije

U kreativnim industrijama profit se pronalazi u nematerijalnom radu; Hartley (2005: 11) objanjava nastanak koncepta kreativnih industrija u kontekstualnom i praktinom spajanju kreativnih umetnosti sa kulturnim industrijama:

Koncept kreativnih industrija je sam po sebi proizvod ne industrije ved istorije, i neposredne, one dalje. Ako posmatramo dui istorijski period, koncept kreativnih industrija evoluirao je iz prethodnih konceptualiziacija kreativnih umetnosti i kulturnih industrija koje potiu jo iz 18. veka, te je samim tim obuhvatio neke dugorone promene u shvatanju pojma potroa i graanin.

Ta istorijska promena prema Hartleyu dovodi do izmene znaenja kreativne umetnosti i kulturne industrije: dovodi umetnost ili kulturu u neposredan kontakt sa industrijama velikih razmena kao to su zabavni mediji ili trite (Hartley, 2005: 13). Kultura je ugroena, kako navodi Bourdieu (2002: 229), zbog logike profita u zemljama gdje su ekonomske i drutvene prilike akumilirale prilian kapital u kulturi, postoje samo pojedinani autonomni mikrokozmosi u kojima se ostvaruju minimalne vrednosti. Definisanje ta znai kreativna klasa i ko su njeni predstavnici ukazuje na problematiku koja prevazilazi puka neslaganja o sferi kulture i umetnosti kao bezinteresnoj ili autonomnoj drutvenoj sferi. Najpoznatiji novodobni guru tzv. kreativne klase je Richard Florida. U svom popularnom tivu Uspon kreativne klase (2005: 35) u kategorijama kao to su buroazija, proletarijat, kapitalisti i radnici ne vidi vie analitike koristi. Smatra da vedina pripadnika kreativne klase nisu vlasnici i ne kontroliu znaajno vlasnitvo. Njihovo vlasnitvo, kako upuduje Florida, proizlazi iz njihovih kreativnih sposobnosti koje su nedodirljive i nalaze se u njihovim glavama. Florida je drutvo podelio na radniku klasu, klasu slubenika i poljoprivredu. Kreativnu klasu sastavljaju kreativni profesionalci i super kreativna jezgra.

//62//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

Najkreativnija klasa su zanimanja sa podruja arhitekture pa sve do podruja umetnosti, zabave, sporta i medija. Definicija klase oslanja se na nain kako se ljudi sami organizuju u drutvene grupe, zajedniki identiteti se u principu prema Floridi temelje na svojoj ekonomskoj funkciji (Florida, 2005: 91). Za razliku od negdanjih blue i white collar radnika, kreativci se smatraju za nekonvencionalne predstavnike dananje ere. Kreativnu sredinu za uspon i emancipaciju kreativne klase Florida prepoznaje u 3T parametrima: tehnologija, talenat i tolerancija. Poslednji parametar utemeljio je na svojim afirmativnim predrasudama prema politici identiteta. To to u novoj eri kreativnosti Florida naziva novim ugovorom o zapoljavanju odnosi se na nove potrebe i elje kreativnih pojedinaca. Novi ugovor prema Floridi odraava fleksibilnost za kojom ude kreativci, jer to sami ele. To znai da prodaju sigurnost za autonomiju i komfor, za slobodu da sele sa jednog posla na drugi (Florida, 2005: 157). Florida socioekonomske odnose maskira u ivotne stilove i line preferencije, a emancipaciju kulturne industrije vidi u kreativnom radu za kog se pretpostavlja da ne ivi od rente nego iskljuivo od kreativnih talenata, tehnolokog napretka i liberalne sredine. Zanemaruje injenicu da su termini kao to je proletarijat aktuelni samo ako ih smestimo u nove oblike eksploatacije. U literaturi pojavljuje se termin kognitarijat kao sinonim za proletarizaciju pripadnika nove srednje klase zaposlene u kulturnom, umetnikom, naunom i ostalim sektorima. Ekspanziju trita i progresivnu kolonizaciju opteg intelekta Carlo Vercellone u svome radu o kognitivnom kapitalizmu vidi u omogudavanju profita sa neekonomskim sredstvima profit je pobegao u rentu (Vercellone, 2006). Sa tim nasljeem predkapitalistike ere, profit se danas ostvaruje privatizacijom opteg intelekta, ekvivalent Marxovom konceptu opteg razuma, spomenutog u Grundrisse. Ne samo u ruenju javnog kolstva, zdravstva i socijalne skrbi nego sa pravnim, odnosno neekonomskim sredstvima, privatizuje se opte intelektualno vlasnitvo. Slededi primer zatite autorskih prava simptom je instrumentalizacije prava za isto ekonomske ciljeve i na emu baziraju kreativne industrije. Zbog navodno negativnog uticaja piratstva na broj zaposlenih u kreativnoj industriji najvie se protiv legalizacije piratstva zalau branioci privilegija koji proizlaze iz neekonomskog i netrinog, restriktivnog sistema zatite intelektualnog vlasnitva. Zadnje istraivanje takve vrste o perspektivama digitalne ekonomije objavili su u studiji Building a Digital Economy (Tera Consultants, 2010). U studiji brinu se o znaajnosti ouvanja radnih mesta u europskoj kreativnoj industriji. Istraivanje koje je naruila meunarodna trgovinska komora i inicijativa protiv piratstva i krivotvorenja (BASCAP) prognozira crni scenarij za kreativnu industriju. Zbog piratstva do 2015. godine

//63//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

predvia se gubitak od 1.200.000 radnih mesta i sa tim argumentima odbacuje se bilo kakvo legalizovanje piratske razmene kulturnih dobara. Jedan od predloga istraivanja je povedati ulogu agencija i institucija za zatitu intelektualnog vlasnitva na nacionalnim tritima. Samim time se implicitno priznaje veda mod vanekonomskoj prisili na bazi nacionalnih drava nego na razini Evropske unije. Represivni aparat tu je u rukama nacionalnih drava dok je zakon kapitalistikog trita nadnacionalan. Upravo na instituciji autorskog prava Maja Breznik pokazuje kako sfera kulture deluje kao destruktivno polje u drutvu. Teza za koju se zalae jest da interesi javnosti do dostupa autorskih radova kao to su knjige, filmovi, glazba i tako dalje, nisu suprotni interesu autora kao to nas u to iskljuivo uveravaju protivnici legalizacije piratstva. Kognitivni radnik danas u dobu digitalne tehnologije vrlo jednostavno stupa na trite, dovoljan mu je laptop i internet. Ali vedinu monopola nad socijalizacijom produkta kognitivnih radnika u vlasti je izdavaa i diskografskih kuda kojima u krajnjoj liniji restriktivno autorsko pravo najvie i koristi. Zato je dakle pojedinac u radnim odnosima prvo preduzetnik, autor, umetnik, kreativac, a ne radnik? Optu tezu da sfera kulture na drutvo utjee destruktivno moemo dopuniti ne samo sa paleomarksistikom kontratezom o eksploataciji agenata kapitala i agenata radne snage nego i sa argumentacijom da sfera kulture tek otvara polje za klasne borbe i samim time ne iskljuuje sebe kao autonomnu drutvenu sferu.

Poloaj zaposlenih u kulturi u Sloveniji

Prethodni status slobodnjaka u kulturi na prostorima bive Jugoslavije bio je u socijalistikom sistemu vie iznimka nego pravilo. Prelaz u trinu ekonomiju u ranom razdoblju u Sloveniji bio je u usporedbi sa postsocjialistikim i postkomunistiim zemljama atipian: u devedesetima stabilizovao se sistem ne-trine regulacije (Stanojevid, 2008: 23). Regulacije u vedoj su meri bazirali na stabilnosti, promene su se deavale u duhu gradualizma. Nakon devedesetih promene u novom stoljedu pokazuju drugu stranu tranzicijske ekonomije. Danas u Sloveniji prema istraivanjima Alda Milohnida sa Mirovnog instituta, u kulturi jo uvek prevladavaju redovni oblici zapoljavanja ali se trend krede u pravcu sve vede fleksibilizacije i prekarizacije radnih odnosa. Trend porasta delimino zaposlenih i samozaposlenih pokazuje na prilagoavanje na model flexicurity dakle veda sigurnost i fleksibilizacija, mobilnost uz brzo otputanje radnika. Prema podacima za Sloveniju na razini celokupnog broja zaposlenih, 15% radnika bilo je 2004. zaposleno na odreeno radno vreme. To je te godine bilo iznad proseka EU koji je
//64//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

iznosio 12%. Prema podacima Eurostata (Press Release, 2007) za 2005. godinu u lanicama EU zaposlenih u kulturnom sektoru bilo je oko pet miliona. 2005. udio zaposlenih za odreeno vreme narastao je na 27%, pri tome je prosek na razini lanica EU te iste godine pao na 15%. Te godine najvedi udio zaposlenih za odreeni period bio u paniji (30%) i u Sloveniji (27%). Najmanji udio bio je u Bugarskoj, Irskoj i Rumunjskoj (3%). Podatke prikupljene u Eurostatu radi metodologije potrebno je razmatrati sa rezervom. U obuhvatu celokupnih profesija u kulturi njihova metodologija poprilino je liberalna. Za Sloveniju diapazon je irok: za godinu 2005. doli su naime do preko 22.000 zaposlenih u kulturi, meutim za 2002. godinu prema Statistikom uredu RS u kulturnom sektoru bilo je zaposlenih oko 10.500 radnika (Milohnid, 2005: 54). Radi tog disproporca Milhonid zato za prouavanje statistike zaposlenih u kulturi uvodi razliku izmeu obrazovanja i profesije iz metodolokih i konceptualnih razloga. Obrazovanje koje smo stekli kroz kolovanje ne poklapa se nuno sa zanimanjem kojega obavljamo. Iz te diskrepancije izmeu obrazovanja i zanimanja Milohnid eli obuhvatiti itav niz oblika zapoljavanja, koje kao to znamo, u kulturi predstavljaju veliki problem za statistiki izraun. Ono ta je sigurno je da broj honorarnih radnika i broj samozaposlenih u kulturi i samostalnih novinara raste. Broj samozaposlenih u kulturi u maju 2010. iznosio je 2.391, broj samostalnih novinara iznosio je 360 (Ministarstvo za kulturu RS, maj 2010). U poreenju sa 2002. godinom broj samozaposlenih u kulturi porastao je za 11%. Pri tome nisu ukljueni svi oni koji rade u tim oblastima preko studentskih uputnica, koji su specifino slovenaka okolnost, tako da je ukupan broj sigurno jo vedi. Na osnovu tih podataka mogli bi se redi, da je slovenaka kulturna politika u fleksibilizaciji zapoljavanja u kulturi bila ispred svog vremena. Trenutana kulturna politika predvia jo vie samozapoljavanja. Jedna od tih mera su subvencije za stimulaciju samozapoljavanja nezaposlenih, u svim oblastima pa i kulturi. Nezaposleni dobivaju mogudnost sticanja finansijske subvencije na birou rada za zapoljavanje kao bududi samozaposleni radnici u kulturi. Samo sticanje statusa vezano je za obavezu pladanja socijalnih davanja i time se stimulacija samozapoljavanja pretvara u dravnu subvenciju kao investiciju sa kratkim rokom trajanja: smanjivanje nominalne nezaposlenosti i stimulaciju za ulaz u nesigurne radne odnose. Tu gestu pomodi iz dravnog prorauna koji mnogi smatraju kao dobronameran doprinos, moramo u strukturnom smislu shvatiti kao administrativnu meru reavanja problema na potpuno drugom kraju. Sergio Bologna (2010: 138), talijanski teoretiar operaizma i postfordizma, u prilogu Novi oblici rada i srednje klase u postfordistikom drutvu naziva preimenovanje autonomnog radnika u samostalnog preduzetnika apsurdno i besmisleno. Bologna navodi da je uvoenje i brzo irenje informatikih tehnologija omogudilo nastanak
//65//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

brojnih novih profesija, a pre svega neposredniji ulazak na trite i sa time realizaciju autonomnog i poluautonomnog rada. Dovoljno je da se setimo raznih podizvoaa koji o relativno niskom sopstvenom materijalnom troku kao to je PC kompjuter obavljaju rad za razliite poslodavce. Bologna te radnike za koje je karakteristian kognitivni, kreativni rad, naziva autonomni radnici druge generacije. Kako drugaije shvatiti injenicu da je radnik postao preduzede i samim time poeo da obavlja sve drutvene funkcije koje preduzede ima? Sergio Bologna (2010: 138) navodi: da bi dakle ugovor o zapoljavanju u postfordizmu postao radni odnos, radniku je potrebno redi preduzede:

Odnos izmeu radnika i poslodavca u okviru je radnikog prava, koji jo uvek vai u svim dravama ali sve manje odgovara stvarnosti, uvek shvatanu kao odnos nejednakopravnosti. /.../ U postfordistikom nainu rada taj odnos shvatan je kao poslovni odnos [rapporto commerciale] izmeu dva entiteta definisana kao poduzeda i kao takva na razini odnosa modi jednaka.

Za autonomne radnike druge generacije prema Bologni ne pripadaju prava iz oblasti rada jer se promenila sama priroda radnog odnosa. Radnik kao pojedinac brine za sve tri drutvene uloge, koje je u fordizmu obavljalo preduzede: kapital (sam ulae kapital u svoju delatnost), menadment (upravlja tehnikim, finansijskim i ljudskim izvorima) i radna snaga. Za reprodukciju te radne snage radnik-preduzetnik mora se postarati sam. Spomenutu administrativnu meru slovenakog biroa za zapoljavanje mogli bi u metaforikom smislu shvatiti kao poziv na plovbu brodom koji tone. U tom smislu potrebno je ukinuti okolnosti u kojima nastaje prekarizacija i nestaju temeljne zatite radnika i graana. Radnici koji ive od nestalnog rada, vedinom to su visoko obrazovani pojedinci, u sociologiji rada smatraju se kao the working poor (Leskoek, et al.) i rue socioloki uobiajene pretpostavke o korelaciji izmeu prihoda, stepena obrazovanja i sloja. Tu grupu zaposlenih karakterizuje radno mesto bez prava koja proizlaze iz tog radnog odnosa. Monopolizacija i umetno stimulisani rentni odnosi stvaraju uslove za padanje cene rada. Nije samo simbolika vrednost umetnosti koja prema Abbingu gubi vrednost, nego je razvidan i pad njene realne vrednosti. O tome svedoe istraivanja Mirovnog instituta u kojem istraivai u intervjuima sa vie autora i izvoaa dolaze do zakljuka da su se u razdoblju od dvadeset godina obzirom na kupnu mod realno smanjili iznosi honorara za pisce i prevodioce.5

cf. M. Breznik, S. Novljan, J. Jug, A. Milohni. Knjina kultura, Ljubljana: UMco, 2005.

//66//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

Zakljuak

Gledano iz savremene perspektive, slavna reenica Josepha Beuysa Svako je umetnik (Everyone is an artist) danas zvui zloslutno. Originalno znaenje o mogudoj demokratizaciji umetnosti gubi potencijalni emancipatorini naboj. Umetnik kao prototip postfordistikog radnika ukazuje na proletarizaciju autora intelektualnog vlasnitva, otuenog drutvu. U ekonomiji gde pomodu interneta i tehnoloke reprodukcije nema vie retkih dobara u klasinom smislu, simbolika vrednost umetnosti pada, realna vrednost produkcije meutim u rukama je neekonomskih prisila koja se odreuju prema monopolnim prohtevima. Najvie tome doprinose rigorozni oblici instituta autorskoga prava koji u biti tete autorima samima. Samim padom simbolike vrednosti umetnosti, drutveno prepoznate razlike izmeu visoke i niske umetnosti i kulture ne predstavljaju analitike koncepte sa kojima bi mogli opisati klasne promene u kognitivnom kapitalizmu. Same predodbe o kulturnoj produkciji izmeu ostalog promenile su tehnoloke revolucije. Koncepti osnivani na hagiografskom znaenju autorstva ne predstavljaju dovoljan domet za analizu sistemskih socioekonomskih uslova. Paradoksalno ni same vanekonomske mere ne odgovaraju ideji neoliberalnog slobodnog trita u potpunosti. Pitanja za bududa istraivanja globalnih ekonomskih i politikih sistema postavljaju se sama po sebi: koliko dugo de Zapad drati monopol na knowledge based ekonomiji i u kojim se uslovima kao radna sila moe emancipirati savremeni kognitarijat. Kognitivni radnici odvojeni su od stvaranja socijalnih uslova produkcijskog procesa. Po tome pitanju, Rastko Monik (2010: 199) smatra da politiki sastav kognitarijata paradoksalno zavisi od toga da li de svoje intelektualne sposobnosti sa razine znanja, gde slui interesu kapitala i njegovoj akumulaciji, uzdignuti na razinu teorije. Ta prema njemu znai prvi uslov za politiku konstituciju i njen stalni, permanentni rezultat. Kako pokazuju alternativne copyright prakse (Creative Commons, Copyleft ...), za poetak bile bi neophodne borbe za autorsko pravo koje odgovara interesu celokupnog drutva, a ne iskljuivim borbama za autorske rente.

Prvobitno objavljeno u: Veselinovid, Ana; Atanackovid, Petar; Klarid, eljko (ur.) (2011): Izgubljeno u tranziciji. Kritika analiza procesa drutvene transformacije. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, str. 208223.

//67//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

Literatura

Abbing, Hans (2002) Why Are Artists Poor? The Exceptional Economy of the Arts, Amsterdam: Amsterdam University Press. Breznik, Maja; Silva, Novljan; Janez, Jug; Aldo, Milohni (2005) Knjina kultura, Ljubljana: Umco. Breznik, Maja (2009) Kultura danajskih darov: Od mecenstva do avtorstva, Ljubljana: Zaloba Sophia. Breznik, Maja (2008) Spreminjanje pogojev v samostojnih poklicih v znanosti in umetnosti, u: Goran, Luki; Rastko, Monik (ur.), Sindikalno gibanje odpira nove poglede, Ljubljana: Zveza svobodnih sindikatov Slovenije. Bourdieu, Pierre; Wacquant, Loc (2006) Naela za refleksivno drubeno znanost in kritino preuevanje simbolnij dominacij (ur.), Taja Kramberger, Drago B. Rotar, Koper: Zaloba Annales. Bourdieu, Pierre (1999) The Social Definition of Photography (1965), u: Jessica Evans; Stuart Hall (ur.), Visual Culture: The Reader, London: Thouand Oaks. Bianchini, Franco; Michael, Parkinson (1994) Cultural policy and urban regeneration: the West European experience, Manchester: Manchester University Press. Florida, Richard (2005) Vzpon ustvarjalnega razreda., Velenje: IPAK. Frey, Bruno; Pommerehne, W. Werner (2001) Muze na trgu. Odkrivanje ekonomike umetnosti, Ljubljana: PAC - Pomurski akademski center; Ustanova za podjetnitvo. Hartli, Don (ur.) (2007) Kreativne industrije, Beograd: Clio. Kirn, Gal (ur.) (2010) Postfordizem. Razprave o sodobne kapitalizmu, Ljubljana: Mirovni intitut. Milohnid, Aldo (et al.) (2005) Kultura d.o.o. Materialni pogoji kulturne produkcije, Ljubljana: Mirovni intitut. Pivec, Franci (2010) Pirati pred vrati, Dialogi Revija za kulturo in drubo, god. 46, br. 5-6:. 4153. Pretnar, Stojan (1974) Znanstveno-tehnina revolucija in deele v razvoju, Teorija in praksa , god. 11, br. 1-2: 153164. Stanojevid, Miroslav (2008) Slovenski postfordizem v kontekstu evropeizacije: konkurenno (samo)izrpavanje dela, u: Goran, Luki; Rastko, Monik (ur.), Sindikalno gibanje odpira
//68//

//Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji//

nove poglede, Ljubljana: Zveza svobodnih sindikatov Slovenije. Virno, Paolo (2003) Slovnica mnotva: k analizi sodobnega ivljenja, Ljubljana: Krtina.

Izvori na internetu:

Alenka Pirman: Evro ineniring (pregledano 30.08. 2010). http://www.evrokultura.org/komentar.php?st=8. Building a Digital Economy: The Importance of Saving Jobs in the EU's Creative Industries, March 2010. Tera Consulants. Dostupno na: http://www.iccwbo.org/uploadedFiles/BASCAP/Pages/Building%20a%20Digital%20Economy%2 0-%20TERA(1).pdf (pregledano: 28. 6. 2010). Denis Miklavi, Irena Pivka, Aldo Milohnid, Vesna Bukovec: Ocena strokov dela za samozaposlene v kulturi. Strokovna analiza, Drutvo Asociacija, str. 5, 2010. http://www.asociacija.si (pregledano: 30. 9. 2010). Ministrstvo za kulturo RS Razvid samozaposlenih v kulturi, Razvid samostojnih novinarjev (maj 2010), http://www.mk.gov.si. Press Release Eurostat, 29. oktobar 2007, podaci za 2005: http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_PUBLIC/3-29102007-AP/EN/3-29102007-APEN.PDF (pregledano 27. juni 2010). Vercellone Carlo. The new articulation of wages, rent and profit in cognitive capitalism. Dostupno na: http://www.generation-online.org/c/fc_rent2.htm (pregledano: 30. 08. 2010).

//69//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu


Milo Jadid

Uvod: neoliberalizam svuda

Za ogledni primjer uzeli smo gradski prostor kao paradigmatski sluaj neoliberalnih strategija i otpora istima. To nije jedini mogudi nain da se praksa neoliberalizma dovede u pitanje, no nama se barem ini to je vjerojatno najbri put da se u cjelini sagledaju divergentne strategije neoliberalizma (Milat, 2008: 11)

j u g o L i n k . p r e g l e d postjugoslovenskih istraivanja. // jesen 2011. // god. 1. // br. 1 //

Modernistiki koncepti grada blagostanja i socijalistikog grada, koji su provizijom socijalnih servisa decenijama pokuavali da ublae odnosno prevaziu napetosti na relaciji rad-kapital, dospeli su u krizu krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, sa poecima transformacije globalnog ekonomskog sistema iz fordizma u postfordizam. Ubrzo, dolazi do neoliberalnog udara retrogradne promene logike razvoja i porasta nejednakosti u nainu proizvodnje i raspodele, to je rezultiralo destrukcijom kako socijalistikog projekta na Istoku, tako i dekonstrukcijom socijalne drave blagostanja na Zapadu. Pritisak trinih sila i konzervativne politike od tada neprekidno proizvodi globalne rizike, svakovrsne krize i sveoptu nesigurnost. Neoliberalna urbana politika, voena procesima privatizacije i deregulacije, bitno menja principe regulisanja urbane ekonomije, dovodedi do otvaranja ka privatnom sektoru i trinim principima poslovanja i u domenu javnih usluga. Urbana politika vie ne tei tome da vodi ili regulira smjer ekonomskog razvoja, nego prije da se uklopi u tokove koje je trite ved stvorilo u potrazi za najvedim profitom, bilo neposredno, bilo u obliku poreznog prinosa (Smith, 2008: 77). Nova urbana politika u takvom kontekstu postaje primarno fokusirana na stvaranje pogodnosti u cilju privlaenja kapitala; ona vie nema za cilj prevazilaenje drutvenih nejednakosti u prostoru jer su one neophodne za kapitalistiki sistem i njegovo funkcionisanje. Neoliberalni model zaista postaje globalan u poslednjoj deceniji prethodnog stoleda, nakon kolapsa reima realno postojedeg socijalizma. Od tog se momenta neoliberalne

//70//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

gospodarske mjere oslanjaju na ved postojedi neujednaen nivo razvoja svjetskih regija i drutava, te se time ionako ved velika razlika u bogatstvu naroda samo jo vie produbljava. Faktika sloboda prometa roba i kapitala za ta se zalau zagovornici neoliberalizma ne dovodi i do slobode kretanja ljudi. Dapae, deklarativna sloboda izbora za mnoge je ljude svedena na izrabljivaki rad koji nije dostatan ni za zadovoljenje elementarnih potreba, ak niti u zemljama bogatog Sjevera (tzv. working-poor fenomen). Za elite pak nov nain upravljanja ekonomijom donosi ekstraprofite (...) (Milat, 2008: 14) Neoliberalizacija je na sutinski slian nain pogodila i zapadna drutva razvijenog kapitalizma i zemlje biveg Istonog bloka. Drugim reima, izostanak geografskih razlika unutar neoliberalnog svetonazora (Hackworth, 2008: 93), izmeu ostalog, moda dovodi u pitanje i (daljnu) upotrebu pojma postsocijalistikog grada kao idealnog tipa. U tzv. postsocijalistikim gradovima odavno su prisutni skoro svi aspekti neoliberalizacije (sveopta privatizacija, nestanak ili rapidno ugroavanje javnih prostora, insistiranje na partnerstvu privatnog i javnog sektora, upletenost u globalni sistem finansiranja putem zajmova i kredita, itd). S druge strane, procesi transformacija ovih gradova pod sloenim meudelovanjem slinog institucionalnog i prostornog naslea, niskog stepena posvedenosti politikim, ekonomskim i institucionalnim reformama u oblasti urbane politike i primarnosti strategija usmerenih na privlaenje potrebnog nivoa stranih investicija (...) (Petrovid, 2009: 255) su zavreni ili se privode kraju ili nisu ni bili neto to ih razlikuje od zapadnih gradova. Postsocijalistika tranzicija je u tom smislu verovatno prevazien okvir analize bivih dravno-socijalistikih gradova, a tzv. postsocijalistiki grad se moe shvatiti samo kao podvrsta neoliberalnog grada.

Mrana prolost, svetla bududnost, veita tranzicija?


Tranzicija, dakle, jeste privremena etiketa koju bi trebalo koristiti sve dok takvi sistemi bezbedno ne dosegnu neki poznati tip drutva. (Pikvens, 2005: 357)

Jasno je da su istraivai drutvene stvarnosti uvek imanentni temi koju istrauju, oni imaju svoju poziciju u drutvu i upleteni su u drutvene odnose, stoga: njihovo znanje nije neutralno, tj. neutralno znanje ni ne postoji; pitanje je s koje pozicije razmiljamo i na ijoj smo strani. (Grad postkapitalizma, 2010: 42-43). To se jasno vidi na primeru istraivanja i kvalifikovanja dravno-socijalistikih poredaka i procesa restauracije kapitalizma u naim regionima iji smo svedoci decenijama unazad.

//71//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Ipak, mogude je uslovno se sloiti oko nekih jasnih empirijskih injenica, a ostaviti po strani njihova tumaenja i vrednovanja. U izvesnom smislu, o kraju socijalistike urbane politike moe se govoriti kao i o konanom kraju modernistikog projekta () a o postsocijalistikim urbanim okolnostima kao tipino postmodernim u pogledu diverzifikacije aktera (Petrovid, 2009: 55) Socijalistiki grad je pre svega bio industrijski grad grad kojim je dominirala masovna industrijska proizvodnja, organizovana od strane velikih dravnih ili drutvenih preduzeda. Karakterisalo ga je dravno vlasnitvo nad graevinskim zemljitem i znatnim delom stambenog fonda, kao i odbacivanje trinih mehanizama u nekim od stratekih sfera. Znaajan je bio razvoj socijalne infrastrukture; funkcionalizam i socijalni ciljevi su esto imali prednost u odnosu na profitnu logiku ili estetske principe to je rezultiralo viim nivoom socijalne sigurnosti i niim nivoom rezidencijalne segregacije, ali i manjim stepenom urbane diverzifikacije kao i pojavom podurbanizacije (visoke investicije u razvoj industrijske proizvodnje i nie investicije u infrastrukturu i potronju). Koncept podurbanizovanosti razvijen je da bi ukazao na daleko nii nivo koordinacije urbanizacije i industrijalizacije socijalistikih gradova u odnosu na kapitalistike. Neki autori smatraju da je upravo ta nasleena podurbanizovanost jedan od faktora koji je dravnosocijalistike gradove onemogudavao da preu u fazu postfordistike ekonomije, kao i da je nakon kolapsa sistema oteavao uklapanje u meunarodne mree kompetitivne globalne ekonomije, odnosno da je bio jedan od razloga to je ta integracija uglavnom rezultirala njihovim poluperifernim poloajem unutar svetskog kapitalistikog sistema. Stambeno pitanje je u socijalizmu (dodue kao i u kapitalizmu bar kada je u pitanju javno stanovanje) predstavljalo politiki projekat. Nova kolektivna stambena naselja, u drutvenom vlasnitvu, vremenom postaju preteno rezervisana za relativno privilegovane socijalne grupe tako da pravo na stan postaje jedno od spornih drutvenih pitanja. Stabilni porast urbanog stanovnitva je mahom poticao od imigranata sa sela koji nisu mogli tako lako da se nasele u gradu, ali im je kao kompenzacija tolerisano individualno stanovanje u privatnom vlasnitvu, preteno na obodnim podrujima gradskih aglomeracija. Rezultati brojnih istraivanja jo su odavno uoili da su nejednakostima u stambenoj sferi doprinosili i dravna i trina alokacija resursa. Grupe sa viim primanjima, viom strunom spremom, vedom imovinom i viim nivoom potronje raspolau i boljim stanovima (Mandid, 1990: 88) Ipak, neka istraivanja u zemljama dravnog socijalizma su jo i u vreme uruavanja tih reima naglaavala da preputanje trinoj regulaciji ipak dovodi do vedih nejednakosti. Naalost, u godinama koje su sledile, i vedina je stanovnika imala prilike da se u to uveri uprkos nepromiljenoj i kratkovidoj euforiji koja je pratila procese privatizacije drutvenog stambenog fonda.

//72//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Transformacija dravnog socijalistikog poretka ka onom u kojem svaki aspekt ivota karakterie otvorena i surova trina utakmica (a koji se i dalje u javnom govoru retko naziva pravim imenom: kapitalizam) obeleena je, logino, dominacijom privatnog interesa nad javnim i novom organizacijom proizvodnje ivota u gradu koja je sada jasnije usmerena u interesu vladajudih slojeva. S tim u vezi, prve godine postsocijalistike transformacije donele su zanemarivanje urbanog planiranja, ak i odbacivanje dugoronog definisanja razvoja grada, a sve u cilju obezbeivanja dodatnih izvora preivljavanja novouspostavljenih reima. Neminovne posledice bile su oigledne: smanjenje kvaliteta i obima provizije javnog sektora i javnih prostora i porast socio-prostornih nejednakosti. Generalno, socijalna dimenzija urbane politike se tokom famoznog tranzicionog perioda zapostavlja pravo na rad, pravo na stan i jo mnoga prava koja bi se mogla podvesti pod pojam prava na grad deklarativno su prisutna, ali se brutalno zanemaruju, a problemi na koje se ta prava odnose bivaju prigueni terorom reakcionarnih etnikih prava ili apstraktnog ljudsko-pravakog diskursa. Ba kao i na Zapadu gde je privatizacija u stambenoj sferi rezultirala redistribucijom imovine u prilog viim slojevima drutva, kao i drastinim pogoranjem stambenih uslova marginalizovanog dela stanovnitva (Mandid, 1990: 85-86), tako je i privatizacija drutvenih/dravnih stanova u zemljama nekadanjeg realno postojedeg socijalizma, dugorono gledano, doprinela produbljivanju klasnih razlika koje su u novom sistemu legalizovane. Mada je privatizacija u stanovanju trebalo da simbolizuje poetnu uspenost ekonomske transformacije, omogudavajudi da svi njeni uesnici (i drava i svi graani) navodno sebe percipiraju kao dobitnike tog procesa, ubrzo se, meutim, problem unitavanja drutvenog stambenog fonda poinje materijalizovati u sve ozbiljnijem obliku, pre svega kroz nedostatak dostupnih stanova. Deo paradoksa lei u tome to prostora za stanovanje ili bar prostora koji bi u to mogao da se lako pretvori verovatno ima dovoljno, ali nedostaju mehanizmi pravedne distribucije usled ideolokih reenja koja ne namedu nikakva ogranienja za gomilanje nekretnina u privatnim rukama niti ikakvu ozbiljnu drutvenu zatitu onih koji stradaju kao rtve tretiranja stana kao konkurentnog ekonomskog resursa umesto kao elementarnog ljudskog prava (imati krov nad glavom). U toj situaciji ne treba da udi drastian porast broja beskudnika. Nove mere stambene politike su u narednim godinama usmeravane prevashodno na obezbeivanje stambenih kredita za pripadnike imudnijih slojeva, dok su javni stanovi graeni veoma sporo, u ogranienom obimu i to uglavnom na perifernim lokacijama. Jedna od centralnih dimenzija transformacije postsocijalistikih gradova jeste nastanak i ekspanzija trita nekretnina trita koje na tako oigledan nain kri osnovna ljudska prava. Osim problema tehnike prirode (administrativne procedure, registri nekretnina, este promene zakonskih regulativa i tsl.) postsocijalistiki gradovi suoili su se sa kontroverznim pitanjem denacionalizacije konfiskovane predratne imovine. Odgovor se inio lakim:

//73//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

restitucija! Ona je uglavnom i sprovoena, ponegde uz izvesne muke u vezi sa pogodnim modalitetima. Ipak, reavanje tih imovinsko-pravnih pitanja zavreuje mnogo vie panje od isto tehnike: shvatanja (ne)pravednosti (de)nacionalizacije, tj. tvrdnje o nunosti restitucije predstavljaju jedan od mitova na ijoj dekonstrukciji treba / je trebalo da radi savremena leviarska teorija i politika u postsocijalistikim gradovima. Naime, pitanje: kako tretirati otimainu otetog? moe da poslui kao dobra ilustracija ogranienja koje uspostavlja trenutno dominantna ekonomska logika ovaplodena u odgovarajudim zakonskim reenjima koja onemogudavaju alternativne urbane prakse i politike akcije. Dok je socijalistiki grad vikove vrednosti ulagao u kolektivne stambene komplekse i razvoj industrije, danas se u gradu investira u individualno stanovanje i poslovne i oping centre. Trina logika tako stvara na gradskoj teritoriji izofreni miks suprotstavljenih novih luksuznih objekata i starih stambenih i industrijskih struktura. Gradnja novih poslovnih objekata ili pretvaranje starog stambenog u poslovni prostor esto imaju za posledicu izmetanje stanovnitva, podupirudi tvrdnje nekih autora da se proces premetanja i akumulacija putem razvladivanja kriju u sri procesa urbanizacije u kapitalizmu. (Harvey). Tako su u Beogradu samo u poslednje dve godine zabeleena tri upeatljiva ruenja romskih naselja: idenja zemljita ispod mosta Gazela i kraj sportskorekreativnog centra 25. maj, kao i brutalni dogaaji vezani za izgradnju luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa Belvil koji su postavili scenario za sva bududa slina zbivanja.1 Osim to su ovi programi raseljavanja Roma ponovo otvorili pitanja inkluzije diskriminisanih manjina, kao i otvoreno pokazali relativnu nesolidarnost lokalnog vedinskog ivlja,2 oni su bitni i jer su pokrenuli, barem u nekim aktivistikim krugovima u Srbiji, naelna pitanja legitimnosti takvih intervencija koje se vre u interesu krupnog kapitala. Vremenom, neki razvojni projekti neoliberalnih postsocijalistikih gradova poinju da se realizuju kroz tzv. javno-privatna partnerstva. Novo gradsko preduzetnitvo diljem sveta karakterie upravo insistiranje na partnerstvu javnog i privatnog sektora pri emu, najede, ovaj prvi preuzima rizik a drugi u najvedoj meri ubira korist. Rezultat je investiranje i
1

Poslednji u nizu dogaaja (oktobar 2010.) intervencija u Vojvoanskoj ulici direktan je nastavak jedne od tri gorepomenute epizode i pokazuje da je pristup reavanju problema nelegalnih (klasina kvalifikacija buroaskog prava) i nehigijenskih (ovaj epitet, osim to je nabijen rasistikim prizvukom, potpuno je besmislen i u faktikom smislu) naselja verovatno definitivno utvren od strane gradskih vlasti, i to je jo gore, predutno prihvaden unutar vedinske javnosti koja je uglavnom stabilno indiferentna po pitanju ovih incidenata. 2 Naime, prvo planirano susedstvo u koje je trebalo da Romi budu preseljeni novobeogradski blokovi (kolektivna stambena naselja iz socijalistike ere, sasvim solidnog kvaliteta) nije ih doekalo sa gostoprimstvom: formalni razlozi koji su navoeni (kontejneri /sic!/ u koje bi Romi bili smeteni oborili bi cene belakih stanova u susednim soliterima) mogu se na neki nain upisati u zapadnu tradiciju NIMBY pokreta sa srednjoklasnim zahtevima ouvanja postojedeg nivoa ivotnog standarda (NIMBY not in my backyard), mada su bile prisutne i odreene naznake rasistiki motivisanog odbijanja. Ono to je moda jo zanimljivije, jeste injenica da i na drugoj predvienoj lokaciji Romi nisu bili prihvadeni: re je o daleko skromnijem naselju (Ova) iji su itelji delom takoe pripadnici manjinskih etnikih grupa (rumunski starosedeoci).

//74//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

privredni razvoj koji pekulie izgradnjom mesta, umesto da pobolja ivotne uslove na odreenoj teritoriji (Harvi, 2005: 211). Na ovu vrstu urbanih partnerstava se u gradovima biveg Istonog bloka gleda sa nekritikim odobravanjem i to je takoe jedan od mitova koje leviarske urbane studije treba da dovedu u pitanje: mit o neupitnoj uzajamnoj koristi na relaciji javni-privatni sektor (naroito ako se radi o projektima koji su toboe i od javnog interesa). Ovde bi bilo zanimljivo uputiti na Mitrainovidev koncept PROPASt privatelyowned publicly-accessible space (typically organized around a specific theme) koji se odnosi na partnersku privatizaciju javnih prostora (PROPASt saradnja privatnog i javnog sektora skoro neminovno vodi u propast).3 S tim u vezi, valjalo bi uputiti izazov dominantnom miljenju strune a i ire javnosti: da li je problem regionalnog urbanog razvoja naroito kada se kao neminovnost prihvata upliv privatnog kapitala u najvedoj meri u netransparentnosti razvojnih procesa, prljavom novcu (kao da postoji nekakav magini ist kapital), mitu i korupciji, nedostatku ili nedovoljnom kvalitetu javne rasprave? Pre de biti da se radi o naelnom problemu saradnje javnog i privatnog sektora, pogrenom pokuaju mirenja interesa kapitala i narodnog interesa. Da li je bitno ko je konkretni privatni investitor ili je problem u tome to je uopte u igri privatni preduzetnik sa svojim linim interesima, koji se u strukturnom smislu nikada ne mogu poklopiti sa interesima najire drutvene zajednice? Ne radi se tu samo o nepotovanju propisa i zakonskih procedura nego o samom karakteru fundamentalnih zakona i logici na koju oni primoravaju! Prosto, sve mogudnosti promena zakonskih regulativa zarobljene su generalnim ekonomsko-pravnim okvirom, koji, kao i uvek i svugde, predstavlja volju vladajude klase i gotovo nita osim toga. Slino bi se mogao oceniti i pokuaj implementacije koncepta drutveno odgovornog poslovanja ije priznavanje i promovisanje navodno doprinosi kvalitetnijem funkcionisanju drutva, tj. smanjenju socijalne iskljuenosti i diskriminacije, povedanju socijalne pravde, zatiti zaposlenih i potroaa, kao i odgovornom odnosu prema lokalnoj zajednici i ivotnoj sredini. Ako bi se ak dobronamerno moglo progledati kroz prste iskrenoj ali utopijskoj elji za socijalnim skladom unutar kapitalistikog drutva koju gaje pojedini socijaldemokratski filantropi, teko da se moe progutati lepo upakovana sintagma odriva konkurencija kao osnov ekonomije oksimoron koji se ne dovodi u pitanje u okviru koncepta socijalno odgovornog preduzetnitva. Uloga lokalnih vlasti postsocijalistikih gradova iscrpljuje se u stvaranju pogodnih uslova za investitore koji, osim u gorepomenutim graevinskim sadrajima, uestvuju i u izgradnji velikog broja oping molova, auto salona, benzinskih pumpi, lanaca brze hrane i slinih prostora potronje. U kontekstu opte socio-ekonomske situacije u zemljama biveg dravnog socijalizma, od kojih vedina i posle dve decenije nije dostigla privredni nivo na kojem je bila u

Za sugestiju zahvaljujem Ivanu Kucini, docentu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

//75//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

poslednjim godinama biveg sistema (koji se, tih godina, raspadao pod uticajem ekonomske stagnacije) tragikomina je injenica da lokalne vlasti predstavljaju otvaranje tih objekata kao indikator ultimativne socijalne i ekonomske modernizacije. Naravno, irenje npr. oping molova nije uslovilo nestanak neformalnih aktivnosti u trgovini, to na neki nain ukazuje na nove podele urbanog drutva u domenu potroakog ponaanja (Petrovid, 2009: 236) (npr. siromani delovi urbane populacije nemaju pristup luksuznim trgovakim mestima u centru grada, a mnoge hipermarkete je teko koristiti bez automobilskog prevoza). Promene na tritu nekretnina postepeno vode dualizaciji stambenog trita. Nasleeni nivo socijalne heterogenosti susedstva moe se smatrati samo ostatkom socijalistikog grada koji de verovatno vremenom nestati. Kolektivna stambena naselja graena u socijalistikoj eri predstavljaju veliki deo stambenog fonda u mnogim postsocijalistikim gradovima (ak 4050%) (Petrovid, 2009: 240). Visok nivo standardizacije gradnje i relativno mali stanovi osrednjeg kvaliteta ine da ovaj stambeni model doivljava egzodus ekonomski potentnijih slojeva koji se lagano okredu mogudnostima suburbanizacije zapadnog tipa ili gentrifikacijama centralnih gradskih podruja. Gentrifikacija se do 90-ih godina u gradovima irom svijeta, iako u razliitim razmjerama, razvila u kljunu urbanu strategiju gradskih uprava u suradnji sa privatnim kapitalom () Barem u tom pogledu neoliberalizam na prijelomu stoljeda naznauje liniju konvergencije izmeu urbanih iskustava vedih gradova u onome to se nekada nazivalo Prvim i Drugim svijetom (Smith, 2008: 76-77). Gentrifikacija kao globalna urbana strategija savren je izraz neoliberalnog urbanizma. Ona mobilizira individualne pretenzije na vlasnitvo putem trita koje podmazuju dravne donacije (Smith, 2008: 82). Jo jedna negativna pojava unutar postsocijalistikog grada: naselja koja dobijaju lou reputaciju, u kojima vrednost stanova opada, a povedava se koncentracija socijalnih slojeva koji se mogu smatrati postsocijalistikom potklasom: trajno siromani, izbeglice, nezaposleni, itd. To vodi postepenom formiranju depova urbanog siromatva pa i etnikih getoa: npr. u Bukuretu ima kvartova bez struje i vode jer graani mahom nemaju sredstava da plate ove usluge, stanovi su u tim naseljima jeftini jer niko ne eli da se tu naseli; ili: Budimpeta odreeni delovi centralnog gradskog podruja i nekadanja socijalistika nova stambena naselja izloeni su procesu slamizacije, a socijalni i etniki sastav (Romi) ukazuje na procese getoizacije.4 Razlike izmeu dobrostojedih i najgorih susedstava se u toj meri povedavaju da se mogu itati i kroz razlike u oekivanom trajanju ivota, koje dostiu nivo od ak 6 godina, ukazujudi na potpunu razgradnju mehanizama socijalne ukljuenosti siromanih podruja (Petrovid, 2009: 241).
4

Podatak iz 2002; moemo samo zamisliti kakva je danas situacija u kontekstu jaanja i normalizacije (ekstremne) desnice, odnosno tolerisanja povremenog otvorenog terora paramilitarnih neofaistikih snaga, ak i u urbanim sredinama.

//76//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Favorizovanje individualne na raun kolektivne potronje uoava se i u segmentu transporta: ak i u gradovima sa efikasnim javnim transportom (sistem metroa) dolazi do pada njegove upotrebe za itavih 30% npr. u Pragu i Budimpeti upotreba javnog transporta u ukupnim vidovima transporta graana opada sa preko 80-95% krajem 1980-ih i na ispod 50% 2000-ih. Takoe, ova dva grada su uz Varavu, Sofiju, Ljubljanu meu prvih 10 u Evropi po broju automobila na 1000 ljudi. (Petrovid, 2009: 243) U prvoj deceniji restauracije kapitalizma najveda koliina direktnih stranih investicija ulagana je u glavne i velike gradove (bududi da su oni ved posedovali resurse za poslovanje velikih kompanija), te tako oni postaju podruja sa znaajno viim stopama zaposlenosti i viim nivoom dohotka u odnosu na nacionalne proseke. Regionalni razvoj koji se uglavnom bazira na povezivanju velikih gradova, esto je neravnomerniji u odnosu na socijalistiki period. Uprkos znaajnoj deindustrijalizaciji glavnih gradova postsocijalistikih zemalja Centralne i Istone Evrope i njihovog razvoja u pravcu tipino servisnih centara u evropskim razmerama, oni i dalje ostaju bez znaajnih globalnih komandnih i koordinirajudih funkcija. (Uopten je trend porasta udela zaposlenih u uslugama sa oko 40% na oko 70% u vedim urbanim centrima).5 Socio-prostorna transformacija imala je najnepovoljnije efekte u gradovima koji su tokom socijalizma planirani kao monofunkcionalni industrijski centri. U sluaju izostanka interesa stranih investitora za specifine industrijske grane, redukovanje dravnih fondova i nagomilani ekoloki problemi uslovljavaju dugotrajnu ekonomsku stagnaciju, niske dohotke i opadanje kvaliteta ivota, to ovim gradovima dodatno umanjuje razvojne anse. S tim u vezi, zanimljiv je, tuan ali ilustrativan, primer gradova du transsibirske eleznice nastalih tokom socijalizma, koji danas nemaju minimum resursa potrebnih za odravanje osnovnih servisa iako su centri regiona koji proizvode veliki deo energije kojom se koristi globalna ekonomija (Petrovid: 246-247). Neki drugi gradovi, koji su se na sredu razvijali na manje ekscentrinim lokacijama, odriu se svog socijalistikog iskustva i u potrazi za novom osnovom gradskog imida6 ponekad igraju na kartu povratka svojim starogradskim osnovama, makar i izmiljajudi ili modifikujudi predsocijalistiku tradiciju (predratni Beograd prestonica zlatne demokratije, Sankt Petersburg ruska kapija u Evropu) ili se prosto trude da u postmodernom maniru pronau nekakvu novu identitetsku niu, makar i ponavljajudi opta mesta (Viljnus baltiki poslovni centar, Budimpeta centralnoevropski tehnoloki centar, Sofija balkanska prestonica, Riga udobno mesto za miran ivot, itd.)

To otvara pitanje klasno-slojnog (samo)razumevanja tih novih servisnih slojeva, kao i, s tim u vezi, mogudnosti sindikalnog organizovanja tog novog postmodernog urbanog proletarijata, i njegove generalne politike orijentacije. 6 Profilisanje identiteta grada je, uz npr. promociju novih naina upravljanja ili apstraktnu koncepciju odrivog razvoja, jedna od taaka prepoznavanja svake postfordistike neoliberalne metropole, bila ona postsocijalistika ili obina zapadna postmoderna; naravno, iznad svega je ipak konkurentnost kao fundamentalni princip.

//77//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Kako god, razvojni planovi i strategije i dalje su podreeni zahtevima i interesima neoliberalnih politiara i/ili investitora (neretko isti ljudi). Neoliberalna politika elita, lokalna kao i nacionalna, svoju neangaovanost za delanje u interesu najirih gradskih slojeva redovno opravdava oskudnim finansijskim resursima. Ovo je, naravno, besmislica i to je jo jedan od paradoksa i fundamentalnih mitova (hronini nedostatak finansijskih sredstava) koje treba demistifikovati i sruiti: novca ima, samo ga treba kreativno i pravedno redistribuirati! Ono to nam je svakako potrebno u vezi sa ovim pitanjem jeste linija potpunog ignorisanja interesa vlasnika kapitala.

iji su nai gradovi?


Krajem 80-ih godina su se i u zemljama dravnog socijalizma poeli javljati novi drutveni pokreti (prvenstveno ekoloki) koje je reim na izdisaju uglavnom tolerisao jer ih je smatrao relativno bezopasnim. Nakon kraha poretka dolo je do delimine institucionalizacije tih inicijativa u smislu da neke ideje preuzimaju novostvorene partije, a delom zapoinje i proces profesionalizacije sektora u vidu pojave nevladinih organizacija. Dakle, scenario ne mnogo razliit od onog vienog na Zapadu, s tom razlikom to urbane inicijative na Istoku nisu imale gotovo nikakvu tradiciju za sobom na koju bi mogle biti ponosne i za kojom bi mogle aliti. Profesionalne NVO i graanske inicijative, koje se bave problemima urbanog razvoja u zemljama biveg dravnog socijalizma, relativno su novi akteri koji se pojavljuju u vreme kada su slini pokreti na Zapadu ved uveliko doiveli reformistiku transformaciju. Kako su tamo stvari tekle? U posleratnom periodu, na Zapadu su glavni nosioci demokratskih impulsa u drutvu bili urbani socijalni pokreti poput feministikog, crnakog, LGBT, kao i svih frakcija opozicionih radnikih i sindikalnih pokreta. Progresivni radikalizam vremenom splanjava u meri u kojoj sistem, tj. njegovi ideoloki i aparati sile uspevaju da otupe otricu ovih pokreta. Verovatno bi se prelomnim momentom mogla smatrati prokockana ansa 1968. godine, kao i generalna zbivanja na globalnom nivou s kraja 60-ih i poetka 70-ih. Novi socijalni pokreti se tada poinju lagano depolitizovati i okretati sve bezopasnijim komunalnim ili partikularnoidentitetskim temama, to de vrhunac dostidi u 90-im godinama. Upravo tada dolazi do modifikacija koje su sa pojmovima socijalnog i kulturnog kapitala izvrili pojedini teoretiari: naime, pojam je istrgnut iz izvornog konteksta, oiden i prodan globalnim ekonomskim institucijama poput Svetske banke ili OECD-a koje su ga radosno doekale i pretvorile u jedan od lajtmotiva svojih razvojnih projekata. Sa stanovita interesa finansijske oligarhije, diskurs drutvenog kapitala je bio prilino zanimljiv i upotrebljiv: ideja po kojoj svaki pojedinac i svaka zajednica poseduje odreene (ne)materijalne resurse,

//78//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

ijom mobilizacijom mogu samostalno poboljati svoj poloaj u drutvu. Usledila je ekspanzija nove terminologije umesto kategorija: mod, dominacija, eksploatacija, poele su prevladavati: drutvena ukljuenost/iskljuenost, makroekonomska stabilnost, drutvena kohezija, itd. Ova terminologija ima tendenciju da naturalizuje socijalne promene koje utiu na gradove; a upravo su urbane sredine glavne lokacije razvoja trine konkurentnosti one razvijaju prilagodljivu i prijateljsku socijalnu politiku udruivanjem javnog i privatnog sektora. Kao primer ovakvih tendencija, Margit Mejer (Margit Mayer) navodi organizacije koje su se preusmerile iskljuivo na pruanje usluga: vedina vie ni ne postavlja zahteve vezane za prava siromanih i deprivilegovanih ili preobraaj drutvenih odnosa. Nasuprot tome, one klijentima pruaju podrku vie u smislu snalaenja u postojedem nego prevazilaenja loe situacije kroz neku vrstu sutinskog napredovanja. U najboljem sluaju, one ciljaju na sporedne efekte, odnosno kolateralnu tetu savremenog ekonomskog restrukturiranja (kao to su trajna ali iskonstruisana nezaposlenost, propadanje urbanih prostora, posledice samoubilakog odnosa prema ivotnoj sredini u interesu profita globalne vladajude klase, i t. sl.). Sve u svemu, ono to su nekada bili progresivni urbani socijalni pokreti na prelazu vekova postaju relativno institucionalizovane organizacije koje po inerciji, na uhodan i rutinski nain, sarauju kako sa svim instancama dravne uprave, tako i sa svim ekspoziturama globalnih finansijskih ustanova. Stoga, urbane inicijative u postsocijalistikim gradovima su, na neki nain, imale pogrene uzore ili ih nisu ni imale, ved su jednostavno pokretane kao filijale ved razraenih globalnih mrea. Ako su, donekle, i uspele izbedi opasnost od usvajanja koncepta socijalnog kapitala, za koji se u meuvremenu pokazalo da ne samo da ima ogranienu mod u reavanju strukturno uslovljenih problema, kao to je siromatvo, odnosno da se mobilizacijom neekonomskih resursa teko mogu, na dugi rok, reavati, ekonomski problemi (Veselinovid, 2008: 3), nego da njegova dominacija gura u drugi plan realno opozicione pokrete sa radikalnim zahtevima, ipak su, uglavnom, poklekle pred iskuenjem profesionalizacije. To je rezultiralo uglavnom depolitizovanim graanskim inicijativama koje se ili ne shvataju ozbiljno od strane reima (jer su mahom nepovezane i bezopasne), ili se potkupljuju i ekspertizuju, tj. otvoreno uvlae u sistem. Ipak, paralelno sa izvesnim promenama u zemljama razvijenog kapitalizma, u kojima se opet u drutvenoj areni poinju postavljati stara pitanja, javljaju se napokon i u postsocijalistikim regijama naznake urbanih socijalnih inicijativa koje pokazuju kapacitete da osim obavljanja poslova od kojih je drava digla ruke, organizuju i izvesne defanzivne borbe, pa ak i da ponude neke nove platforme zasnovane na preispitivanjima do sada neupitnih postavki razvoja postsocijalistikih drutava, a posebno gradova. Izvesni pomaci (u smislu novih inicijativa ili vedeg ukljuivanja u teorijske i aktivistike tokove razvijenijih drava) primetni su poslednjih godina u skoro svim regionima proisteklim iz bive SFRJ. Za ilustraciju se moe izdvojiti nekoliko srbijanskih i hrvatskih primera.

//79//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Osim ved pomenutog sluaja Belvil, direktno povezanog i sa odravanjem Univerzijade (povod za urbanistike intervencije sprovoene u diskursu urbane regeneracije), a to je sve bilo pradeno simbolinim protestnim akcijama koje su ipak pokuale da na skroman nain eksplicitno potegnu pitanje prava na grad, u Srbiji su najvede mobilizacije lokalnog stanovnitva i aktivista pratile borbe za odbranu kragujevakog centralnog parka i jednog beogradskog parkida na optini Zvezdara poznatijeg kao Peti parkid. Naime, pre pet godina je ta mala zelena povrina postala poprite sukoba izmeu stanara lokalnih zgrada i privatnog investitora koji je na sumnjiv nain doao u posed zemljita. Nastupila je dugogodinja borba koja se kretala od legalne zakonske do legitimne fizike. Ishod je na kraju bio pozitivan po graane, ali je efekat autonomne inicijative doveden u pitanje paternalistikim posredovanjem od strane novog gradonaelnika, koje je na kraju i odigralo verovatno najznaajniju ulogu. Ipak, borba je otvorila mnoga pitanja na koja su prvenstveno lanovi i lanice Inicijative za ouvanje Petog parka nastojali/e da nau odgovor kako bi kao grupa individua uspeli/e da ostvare kolektiv koji bi mogao da zadovolji potrebe pojedinanih lanova/ica, kao i njihovu borbu protiv privatnih, neoliberalnih, dnevno politikih interesa: da li je zajednika imovina moguda u neoliberalnom kapitalizmu? Ako je situacija ugroenosti dovela do stvaranja kolektiva, da li kolektiv, stvoren u samoodbrani, moe kanalisati pozitivne tenje ka boljem? Koje su mogude strategije i dometi kolektivne borbe? Iako legitimna, da li kolektivna borba treba da postane i legalna? Da li zakoni i sudski sistem postoje samo za legitimisanje, ouvanje i osnaivanje specifinih finansijskih interesa? Da li samo krupni finansijski interes ima pravo odluke u bududem razvoju i preoblikovanju grada? Koja je najmanja jedinica lokalne samouprave, i da li je graani/ke mogu koristiti izvan uticaja politikih stranaka? () Takoe, elimo da otvorimo raspravu o tome ko ima pravo na grad i odluivanje o gradu? (Beladevid Branko et al, u pripremi) Slina pitanja su pokrenuta i u Zagrebu: primer borbe u Varavskoj ulici koji je takoe trajao godinama, mobilisao je jo iru populaciju i esto bio u ii panje javnosti. Pokret Pravo na grad i Zelena Akcija predvodili su ovu kampanju usmerenu protiv rtvovanja javnog prostora interesima privatnih investitora i politiara (kako vladajudih, tako i navodno opozicionih) koji su uglavnom bili sa njima u sprezi. Od rezultata same inicijative bitnija je injenica da je ova sprega raskrinkana i da su se toj koaliciji vlasnika kapitala i gradskih vlasti suprotstavili brojni graani i udruge. Ipak, uz svu saglasnost u vezi sa pitanjima upravljanja gradom i ukljuenosti/iskljuenosti stanovnika iz tih procesa, u itavom projektu je bila prisutna latentna napetost izmeu jednog dela aktera koji su bili samo protiv prekomerne komercijalne eksploatacije prostora i onih drugih koji su eleli da idu i korak dalje postavljajudi naelnija pitanja shvatanja karaktera i namene javnog dobra. Generalno, deavanja vezana za nove urbane borbe daleko su artikulisanija u Hrvatskoj. Moda je za to jo bolji primer od zagrebakog, ono to se godinama unazad deava u Puli.

//80//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Nekadanji vojni grad dobio je, dvodecenijskim povlaenjem oruanih kapaciteta sa gradskog podruja, velike prazne prostore koji se uglavnom nisu ukljuili direktno u trite nekretnina nego su zamrznuti za budude potrebe turistike eksploatacije. Vremenom, bive vojne zone, bivaju osvajane od strane raznoraznih lokalnih inicijativa od kojih neke poinju pretvarati te zone u polja istraivanja novih naina ivljenja, neformalne proizvodnje i autonomnih projekata stvaranja drukijih vrijednosti (Grad postkapitalizma, 2010: 19). Dugogodinjim borbama sa lokalnim, upanijskim i centralnim vlastima, kao i predstavnicima kapitala, lokalne grupe uspele su proizvesti, osvojiti i odbraniti autonomne prostore na irokom podruju Pule. Takoe, znaajno je to u svemu tome praksu prate i teorijska promatranja (npr. vrlo je interesantan koncept komunal stari istarski naziv za zajedniku zemlju koji Pulska grupa razvija i promovie, pritom ukazujudi panju na to da prouavanje i praktikovanje komunala jeste globalan fenomen). Ono to je u zagrebakoj borbi ponekad predutkivano, Puljani jasno govore: Pravo na grad danas ne shvadamo samo kao pravo graana na odbranu javnog prostora od njegove komercijalizacije nego i kao pravo graana da raspolau vikom vrijednosti koje se u gradu stvaraju (Grad postkapitalizma, 2010: 32)

Umesto zakljuka
Tokom dvadeset godina koje su za nama, tranzicija je postala svakodnevna agonija u kojoj smo pokuavali preiveti. Za to vreme, neoliberalna politika doivela je kako brojne kritike, tako i globalni debakl finaliziran aktuelnom ekonomskom krizom. Tranziciju, sumnjivi termin kojem upudujemo poslednje pozdrave, karakterisala je radikalno nepravedna raspodela vika vrednosti koja nastavlja da dovodi u pitanje opstanak naih drutava. Izmeu ostalog, ovo neminovno dovodi i do novih vrsta urbanih pobuna koje nede jo dugo biti samo defanzivne. Dakle, ma koliko se inilo da transformacija gradova biveg Istonog bloka krajem 20. i poetkom 21. veka posebno u kontekstu propasti socijalizma i uspostavljanja normalnog drutvenog poretka, te diskursa o kraju istorije i odumiranju velikih pria vodi ka sutinskoj depolitizaciji urbanog pitanja, novi reim kapitalistike regulacije ipak ne moe dovesti do kraja urbane politike i kolektivnih akcija koje su sa njom u vezi. Strategije poput partnerstva javnog i privatnog sektora, upotrebe socijalnog i kulturnog kapitala lokalnih zajednica i ostalih urbanih aktera, kao i koncept socijalno odgovornog preduzetnitva evidentno ne doprinose reavanju generalnih problema ni u razvijenijim zemljama, pa se postavlja pitanje opravdanosti njihove implementacije u gradovima nekadanjeg realno postojedeg socijalizma. Rad na demistifikaciji i dekonstrukciji odreenih teorijskih i politikih mitova (od kojih su

//81//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

tek poneki pomenuti u tekstu), a koje je stvorila ekspertistika ideologija neoliberalizma, mogao bi pomodi Levici da se napokon (re)konstituie kao istinska idejna alternativa i organizuje kao relevantna praktino-politika opoziciona snaga. Kada je re o gradu, kao centralnom mestu globalne proizvodnje vika vrednosti, treba formulisati zahteve koji se u krajnjoj instanci mogu svesti na jednostavan zahtev za vedom/potpunom demokratskom kontrolom nad proizvodnjom, distribucijom i upotrebom materijalnih vikova. Na kraju, mora se konstatovati da pritisak globalnog kapitala i meunarodnih institucija, a u kontekstu (relativnog) slabljenja modi nacionalnih drava, posebno pogaa (polu)periferne gradove Istone Evrope. Rezultat je situacija u kojoj samo izuzetna ideolokopolitika konfuzija tranzicionog perioda, za sada, spreava radikalno preispitivanje stava o mranoj totalitarnoj prolosti, svetloj i neupitnoj posttranzicionoj bududnosti, kao i dovoenje u pitanje legitimnosti samih demokratskih promena. Ta preispitivanja bi bila minimalni zadatak, ali koji bi, uz rad na denaturalizaciji i kompromitaciji neoliberalizma, kao i skandalizovanju svih vrsta nejednakosti koje proizvodi kapitalistiki nain proizvodnje i raspodele, mogao dovesti vrlo brzo na dnevni red pitanje: na koji nain postsocijalistiki gradovi mogu postati postkapitalistiki?

Prvobitno objavljeno u: Veselinovid, Ana; Atanackovid, Petar; Klarid, eljko (ur.) (2011): Izgubljeno u tranziciji. Kritika analiza procesa drutvene transformacije. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, str. 116131.

//82//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu//

Literatura

Beladevid, Branko; Sekulid, Dubravka; Stefanovid, Jelena; Miletid, Marko; Prodanovid, Sran. (U pripremi). Peti parkid borba za svakodnevicu, Beograd: Kontekst. Harvi, Dejvid (2002) Od menaderstva ka preduzetnitvu: transformacija gradske uprave u poznom kapitalizmu, u: Vujovid i Petrovid (ur.), 2005, Urbana sociologija, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Harvey, David (2008) Pravo na gradu, u: Kovaevid, Leonardo; Medak, Tomislav; Milat, Petar; Sananin, Marko; Valentid, Toni; Vukovid, Vesna; Domes, Tomislav (ur.), Operacija: Grad, Zagreb: Savez za centar za nezavisnu kulturu i mlade, Multimedijalni institut, Platforma 9,81 Institut za istraivanja u arhitekturi, BLOK Lokalna baza za osvjeavanje kulture, SU Klubtura/Clubture. Hackworth, Jason (2008) Kritika neoliberalnog grada, u: Domes Tomislav et al. (ur.), Operacija: Grad, Zagreb: Savez za centar za nezavisnu kulturu i mlade, Multimedijalni institut, Platforma 9,81 Institut za istraivanja u arhitekturi, BLOK Lokalna baza za osvjeavanje kulture, SU Klubtura/Clubture. Mandid, Srna (1990) Privatizacija u stambenoj sferi, Socioloki pregled, Vol. XXIV, no. 1-4, 1990. str. 7989. Mejer, Margit (2003) Dalja upotreba pojma drutvenog kapitala: uzroci i posledice po razumevanje gradova, zajednica i urbanih pokreta, u: Vujovid i Petrovid (ur.), 2005, Urbana sociologija, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Milat, Petar (2008) Najmanje i najvie uvodne napomene, u: Domes Tomislav et al. (ur). Operacija: Grad, Zagreb: Savez za centar za nezavisnu kulturu i mlade, Multimedijalni institut, Platforma 9,81 Institut za istraivanja u arhitekturi, BLOK Lokalna baza za osvjeavanje kulture, SU Klubtura/Clubture. Mitrainovid, Miodrag (2006) Total landscape, theme parks, public space, Hampshire & Burlington: Ashgate Publishing. Petrovid, Mina (2009) Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja, Beograd: Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta. Pikvens, Kris (2002) Dravni socijalizam, postsocijalizam i njihovi urbani modeli: teorijsko razmatranje iskustva centralne i istone Evrope, u: Vujovid i Petrovid (ur.), 2005, Urbana sociologija, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Pulska grupa (ur.) (2010) Grad postkapitalizma, Zagreb: centar za anarhistike studije. Sasen, Saskija (2004) Gubitak kontrole, Beograd: Curiculus. Smith, Neil (2002) Novi globalizam, novi urbanizam: gentrifikacija kao globalna urbana strategija, u:

//83//

//Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu// Domes Tomislav et al. (ur.), 2008, Operacija: Grad, Zagreb: Savez za centar za nezavisnu kulturu i mlade, Multimedijalni institut, Platforma 9,81 Institut za istraivanja u arhitekturi, BLOK Lokalna baza za osvjeavanje kulture, SU Klubtura/Clubture. Veselinovid, Ana (2008) Urbani socijalni pokreti i socijalni kapital, Filozofski fakultet u Beogradu, odeljenje za sociologiju, diplomski rad.

//84//

//Branka urid Kritika klerikalizacije Novog Sada//

Kritika klerikalizacije Novog Sada


Analiza drutveno-politikog i estetskog diskursa novih crkvenih i pravoslavnih strategija Branka urid

Publikacija Kritika klerikalizacije Srbije predstavlja skup istraivakih eseja i istraivake hronoloke studije posvedenih analizi ekspanzije graevina Srpske pravoslavne crkve (SPC) tokom prethodnih deset godina na teritoriji Novog Sada i njegove ire okoline, kao i specifinog drutveno-politikog ambijenta koji je omogudio ovakvo urbano planiranje zasnovano na principima dominacije iskljuivo jednog kda, jezika i ideologije. injenica je da je na teritoriji Novog Sada i njegove neposredne okoline tokom poslednje
j u g o L i n k . p r e g l e d postjugoslovenskih istraivanja. // jesen 2011. // god. 1. // br. 1 //

decenije sagraeno (ili je zapoeto sa izgradnjom) vie desetina pravoslavnih crkava razliitih dimenzija i stilova. Ekspanzija gradnje pravoslavnih crkava se moe povezati sa aktuelnim drutveno-politikim zbivanjima, pri emu se primeduje znaajniji pomak ka nezvaninom i indirektnom povezivanju i proimanju srpske drave i Srpske pravoslavne crkve. Zakon o crkvama, sistem povradaja crkvene imovine, finansiranje rada SPC-a iz javnih fondova su samo neki od primera ove, pre svega, negativne konvergencije crkve i drave u savremenom srpskom drutvu. Ekspanzija srpskog pravoslavnog graditeljstva u prestonici multikulturalne Vojvodine se indirektno moe povezati sa znaajnim demografskim promenama koja su zadesila Novi Sad i Vojvodinu tokom i nakon bratoubilakog rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini devedesetih godina prolog veka. Pre pomenutih ratova, Novi Sad je bio grad koji je brojio oko dvesta pedeset hiljada stanovnika razliite nacionalnosti i vaio je za multikulturalnu prestonicu regiona. Tokom i nakon rata, grad Novi Sad je gotovo udvostruio broj stanovnika koji trenutno iznosi oko etiri stotine hiljada. Pretpostavka je da je vedina srpskog stanovnitva, ratnih izbeglica iz Hrvatske i Bosne nalo svoje utoite u Novom Sadu, to znaajno utie na aktuelnu strukturu stanovnitva grada, politike orijentacije njegove vlade i na izgradnju i jaanje duhovnog prstena Srpske pravoslavne crkve. Srpskom hermetinom i samo-referentnom politikom s jedne strane (podstaknuta i uobliena ak I prvim lanom predloga novog srpskog ustava, gde je Srbija zemlja svih Srba i ostalih), i jaanjem crkvenih uticaja na politiki ivot Srbije i na ivot uopte, ide se ka stvaranju pozicije dominantne populacije u odnosu na druge, to neumitno vodi ka podelama, ka negaciji pluralizma, kao i ka negativnoj stratifikaciji drutva.

//85//

//Branka urid Kritika klerikalizacije Novog Sada//

Normalizacija individua

Ukoliko bismo pratili neke od teza kroz istoriju filozofske misli, moglo bi se dodi do zakljuka da stanje nesigurnosti, otuenosti, samo-kontrole, samo-cenzure i samorestrikcije oveka nikako nije zaostavtina modernog drutva, pa ak ni kapitalistikog I industrijskog vremena. Tehnike zatvaranja, cenzure i ogranienja (samim tim i definisanja pojma slobode pojedinca) po filozofu Miel Fukou datiraju jo iz vremena srednjovekovnog hridanstva, kada se suptilnim mehanizmima govora, podobnog ponaanja, vebanja duha, ispovesti i praktikovanja misticizma sistemski radilo na metodama preispitivanja savesti i usmeravanja pastorale. Po Fukou, tri dominirajude tehnike kontrole i ograniavanja pojedinaca su kanonsko pravo, hridanska pastorala i graanski zakon. Moe se initi preteranim i ishitrenim zakljukom, ali poev od Srednjeg veka, mehanizmi zatvaranja i regulacije ljudi mogu da se prate, s jedne strane kroz razvoj medicine, pedagogije I psihijatrije (nauka o normalizaciji i racionalizaciji ljudskog duha i tela), a sa druge strane kroz mehanizme dravne vlasti. Fuko pojmom bio-vlasti definie specifinu zapletenost dravne vlasti i samo-vlasti (vlasti pojedinca nad samim sobom). Ova povezanost izmeu drave i njene populacije kao subjekta nije bezvremena konstanta. Ono to se razvijalo tokom Srednjeg veka, zatim u 16. veku, uvreilo se tokom 18. veka kao nova tehnika vlasti, ili preciznije, linija modi modernih tehnika vlasti koje postoje do dananjeg vremena. Ono to je obeleilo period pre 18. veka je karakter vlasti koja jo uvek nije vladala ljudima za njihovu dobrobit, ved pre svega za dobrobit suverenosti drave. Sa 18. vekom i pojavom liberalizma, mod drave ne zavisi vie od samo od veliine njene teritorije, ved i od uslova ivota njenog stanovnitva. Tada mehanizmi vlasti poinju da se transformiu ka politikoj ekonomiji liberalizma, ka samo-nametnim ogranienjima vlasti za benefit slobodnog trita sa jedne strane i sa druge, ka populaciji koja sama podlee ovoj ekonomskoj paradigmi u svojim mislima i kroz svoje ponaanje. Po Fukou, moderna individua mora prvo da naui kako da poseduje telo koje je zavisno od niza egzistencijalnih uslova, a onda mora da naui da razvije odnos sa kreativnim i produktivnim sobom. Ako kaemo da je u doba hegemonije Crkve nad ovekovim ponaanjem, govorom i radom dolazilo do, uslovno reeno, oduzimanja ovog sopstva, kroz kasnije mehanizme opresije se vidi da upravo bio-politika modernog drutva stvara mogudnost samo-vladavine, ali samo kao preduslova za uspostavljanje i produkciju normalnosti. I dalje, Fuko smatra da je upravo bio-vlast bila element neophodan za razvoj kapitalizma, koji se mogao obezbediti samo po cenu kontrolisanog ulaganja tela u proizvodni aparat I zu pomod prilagoavanja svega onoga to se tie stanovnitva privrednim i ekonomskim tokovima. Ovde bi se donekle i samo u kontekstu mehanizama kontrole kapitalizam mogao
//86//

//Branka urid Kritika klerikalizacije Novog Sada//

dovesti u istu ravan sa Crkvom, jer i jedno i drugo su vekovima radili na povedanju korisnosti stanovnitva i na njegovom jaanju ali bez oteavanja njegove poslunosti, to su direktni inioci drutvenog podvajanja i hijerarhizovanja koji dalje stvaraju odnose modi, dominacije i podinjavanja.

Crkva = Drava

Vradajudi se u sadanjost, ini se da negativna konvergencija srpske drave i crkve ima za posledicu izjednaavanje i poravnanje njihovog uticaja na drutvo. U tom smislu, postepeno se vrada fikcija zajednitva, kolektivnog nacionalnog interesa i kolektivne slobode na utrb principa individualne slobode. Ono to se demonstrira masovnom gradnjom objekata Srpske pravoslavne crkve je formiranje dominacije kolektivnog (srpskog) duha i sistematsko potiranje verskih, nacionalnih, etnikih i rasnih razlika meu ljudima na ovoj konkretnoj geopolitikoj teritoriji. Pitanje gde se ta dominacija zavrava ima jasan odgovor u elji za apsolutnom modi. U ovoj taki, ini se, sredu se interesi srpske drave i njene crkve. Ovim postupcima se s jedne strane namedu mehanizmi lokalnog zatvaranja i samo-izolacije od drugih proklamovanjem jedine prave istine, koji imaju jasnu vezu sa navedenim suptilnim mehanizmima zatvaranja i kontrolisanja stanovnitva, zasnovanog na ideolokim i ekonomskim instancama. Srpsko stanovnitvo i drugi su ovim o(bes)hrabreni da svojim mislima i svojim ponaanjem podleu hegemonoj crkvenoj, i u maloj meri, dravnoj vlasti, duboko verujudi da zapravo oni sami poseduju vlast nad svojom slobodnom odlukom, koja se zalae za dalekosenu dobrobit tela i duha srpskoga naroda.

P. S.
Iako postoji izvesna nelagoda u konceptu generacije pre svega kao

bioredukcionistikog koncepta, ovo istraivanje jeste realizovano inicijativom mlae generacije. Ovde upotrebljen termin nove ili mlae generacije zapravo govori o potrebi za izgradnjom jedne analitike drutvene platforme koja je okrenuta ka bududoj kritici i izgradnji drutva; o potrebi za za jednom novom generacijom koja de biti osloboena dogmatske kapitalistike pozicije ili pozicije relogioznosti i koja je otvoreno protiv otuenosti, normalizacije, kanonizovanja, psiho-patologije i usamljenosti.

Prvobitno objavljeno u: AFANS (ur.) (2007): Kritika klerikalizacije Srbije. Novi Sad: AFANS. str. 68.

//87//

//call for papers//

//call for papers//


asopis jugoLink. Pregled postjugoslovenskih istraivanja poziva na saradnju sve zainteresovane za uede u slededem broju asopisa. Poziv upudujemo svim autorima i autorkama koji / koje deluju u oblasti drutvenih i humanistikih nauka, bez obzira na to da li se njihove aktivnosti odvijaju u nekom institucionalnom okviru ili izvan postojedih naunoistraivakih ustanova. Osnovni uslovi za uede u asopisu jesu, kao prvo, da su autori i autorke u svojim istraivanjima fokusirani na podruje bive Jugoslavije, odnosno na teme, pojave i probleme karakteristine za ovaj region; i kao drugo, da su prilozi (eseji, naune studije, tekstovi, recenzije itd.) napisani na nekom od jezika proizalih iz nekadanjeg srpskohrvatskog / hrvatskosrpskog, na makedonskom ili slovenakom jeziku.

Tema drugog broja: PROLOST I(LI) SADANJOST.


Slededi broj asopisa posveden je pitanjima tumaenja kako starije tako i novije prolosti postjugoslovenskog prostora. Odgovori na ova pitanja mogu obuhvatati razliite aspekte. Prilozi se stoga mogu kretati od istraivanja kulture sedanja u irem smislu, preko prikaza aktuelnog razvoja istorijske nauke, pa sve do teorijskih radova o odnosu prema prolosti. S obzirom na usku vezu izmeu tumaenja prolosti i razliitih fenomena sadanjosti, ove, ali i druge povezane teme, predmet su istraivanja razliitih naunih disciplina poput istorije, sociologije, antropologije, politologije, muzeologije ili filozofije. Svi prilozi kako empirijski tako i teorijski koji tematizuju navedene fenomene bide rado prihvadeni i uzeti u razmatranje. Rok za slanje tekstova je 01. 04. 2012. godine. Tekstove dostaviti u standardnom formatu (word dokument (*.doc), Times New Roman, veliina 12, prored 1,5), sa standardnim naunim aparatom, bibliografijom kao i apstraktom na engleskom jeziku. Sve tekstove slati na adresu urednitva: jugolink@googlemail.com Odabrani tekstovi bide publikovani sredinom 2012. godine.

//88//

//nova izdanja//

//nova izdanja//
Stojanovid, Dubravka (2011): Noga u vratima. Prilozi za politiku biografiju Biblioteke XX vek. Beograd: Biblioteka XX vek. ISBN 978-86-7562-102-7.
Svi nesredni urednici slini su jedan drugome, a svaki sredan sredan je na svoj nain. Ova obrnuta parafraza poetka Ane Karenjine posluila je uredniku Biblioteke XX vek Ivanu olovidu da u jednom davnanjem intervjuu u NIN-u objasni poloaj izdavatva i urednika u tadanjoj Jugoslaviji. To se, evo, ni skoro trideset godina kasnije, u jednoj sasvim drugaijoj zemlji, nije promenilo. Uslovi su uvek bili takvi da je najlake bilo proglasiti se nesrednim. Bilo je dovoljno prepustiti se i prikljuiti se onima koji veruju da se drugaije i ne moe. Opravdavati sebe ,ovim trenutkom, socijalizmom, represijom, krizom, nestaicama, ratom, tranzicijom, opasnim reimima i svetskim lomovima uvek je bio laki put. Drugim reima, biti ,sredan urednik i tada je, kao i danas, znailo imati sopstveni nain, svoj, uz mnoge tekode, pronaen put. I na njemu, uglavnom, biti usamljen. *..+ (Preuzeto iz uvoda dela) itaj dalje...

Asman, Alaida (2011): Duga senka prolosti. Kultura sedanja i politika povesti. Beograd: Biblioteka XX vek. ISBN: 978-86-7562-099-0.
Tema knjige nije holokaust ili Drugi svetski rat, nego dinamika individualnog i kolektivnog sedanja 'u senci' traumatine prolosti. Sedanja ne postoje kao zatvoreni sistemi, nego se u drutvenoj realnosti uvek dotiu, pojaavaju, ukrtaju, modifikuju, polarizuju s drugim sedanjima i impulsima zaborava. Zbog toga de ovde stalno biti rei o konstelacijama, spletovima i konfrontacijama razliitih sedanja. Te su teme ved celu deceniju predmet intenzivnog istraivanja, studije o tome popunjavaju ved cele biblioteke. Dok se na tritu stalno pojavljuju nove studije sluaja koje se odnose na individualno i kolektivno sedanje, dotle nedostaju pokuaji koji bi povezali razliite disciplinarne inicija-tive razvijene unutar delimino doista disparatno usmetenog diskursa pamdenja. *..+ (Preuzeto iz uvoda dela) itaj dalje...

male, Volfgang (2011): Istorija mukosti u Evropi (1450-2000). Beograd: Clio. ISBN: 978-86-7102-396-2.
Predstave o rodnim razlikama, o sutinskoj podeli na muki i enski principi, menjale su se godinama, od civilizacije do civilizacije. Volfgang male obrada panju na te promene, njihovu istorijsku uslovljenost, posebno na pitanje kako su kulturni standardi mukosti bili definisani u vremenu kada su nacionalna pitanja bila u sreditu drutvenih interesovanja. [..] (Preuzeto iz opisa izdavaa)

itaj dalje...

//89//

//nova izdanja//

Aldrich, Robert (ur.) (2011): Povijest gej i lezbijskog ivota i kulture. Zagreb / Beograd: Sandorf / RedBox. ISBN: 978-86-86599-16-2.
U pisanju ove sveobuhvatne knjige o jednom segmentu ljudske socijalne povijesti sudjelovalo je etrnaest autora, sveuilinih profesora i povjesniara iz sedam zemalja, koji su pokuali prikazati razliite drutvene koncepcije i stavove prema homoseksualnosti kao i postupno oblikovanje jednog novog identiteta. Knjiga poinje sa antikom Grkom i Rimom a pokriva povijest dve do dananjih dana i problematike gay zajednice, AIDS-a i izvanbranih zajednica. Pored toga, knjiga se bavi i drugim kulturama pored onih zapadnih te pritom otkriva raznoliku svjetsku povijest istospolnih veza. Od perzijske homoerotine poezije, preko enskih transvestita u Italiji osamnaestog stoljeda, sve do razuzdanih uivanja u Berlinu izmeu dva svjetska rata te koncepta tredeg spola u Aziji i meu Indijancima Sjeverne Amerike. [..] (Preuzeto iz opisa izdavaa) itaj dalje...

Gudac-Dodid, Vera; Isid, Momilo (2011): ena je temelj kude. ena i porodica u Srbiji tokom dvadesetog veka. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. ISBN: 978-86-7005-092-1.
U knjizi je predstavljen poloaj ene od 1945. do 2000. godine, kao socijalno-istorijska rekonstrukcija emancipacija ene u doba socijalizma u Srbiji, u periodu promena: deagrarizacije sa ubrzanom urbanizacijom i masovnim kolovanjem i zapoljavanjem ena, ali i pogoranjem poloaja ena u doba tranzicije, sve do 2000. godine. [..] (Preuzeto iz opisa izdavaa) itaj dalje...

Jakovina, Tvrtko (2011): Treda strana Hladnog rata. Zagreb: Fraktura. ISBN: 97895-3266-203-0.
Treda strana Hladnog rata temeljiti je pogled iznutra na Pokret nesvrstanih i nain na koji je organizacija sa vie od stotinu drava funkcionirala. Tvrtko Jakovina u Tredoj stranih Hladnog rata donosi priu o nevjerojatno ambicioznoj, esto i efikasnoj diplomaciji jedne objektivno male zemlje. Treda strana Hladnog rata, napisana na temelju golemog broja dosad uglavnom nepoznatih dokumenata, pria o sukobima koji su razdirali taj pokret. [..] (Preuzeto iz opisa izdavaa) itaj dalje...

aldarovid, Ognjen (2011): Urbano drutvo na poetku 21. stoljeda. Zagreb: Jesenski i Turk. ISBN: 978-95-3222-371-2.
Na primjeru Zagreba autor raspravlja o mnogim kljunim dilemama daljnjeg irenja procesa urbanizacije te u tom smislu preoblematizira tekude procese rekonstrukcije starijeg dijela grada, analizira smisao i perspektive visoke izgradnje te raspravlja i o bududoj rekonstrukciji (bivih) novih naselja. Vana tema knjige su i socijalni znaaj javnih prostora u suvremenom gradu, aspekti privatizacije javnih prostora te problemi korporacijske izgradnje koja dovodi do sve znaajnijeg suavanja prostora javnosti, javnog i slobodnog u suvremenom grad. [..] (Preuzeto iz opisa izdavaa) itaj dalje...

//90//

//nova izdanja//

Horvat, Sredko; tiks, Igor (2010): Pravo na pobunu: Uvod u anatomiju graanskog otpora. Zagreb: Fraktura. ISBN 978-953-266-148-4.
Sredko Horvat i Igor tiks knjigom "Pravo na pobunu" snano, otro i polemino reagiraju na aktualne politike dogaaje. Ispravno i jasno detektiraju da je studentska pobuna s proljeda 2009. kljuni dogaaj koji bi mogao pomaknuti Hrvatsku iz toke rezignacije, stagnacije i izgubljenog povjerenja ne samo u politiku i politiare ved i u sustav kao takav. Studentsku pobunu i pravo na besplatno obrazovanje stavljaju u iri kontekst prava na pobunu i graanski bunt u cijelom svijetu od June Amerike do Europe, i to u vrijeme kada se ideja neoliberalizma i slobodnog trita koje de sve samo regulirati slama naoigled. [..](Preuzeto iz opisa izdavaa) itaj dalje...

Monik, Rastko (2009): Spisi iz humanistike. Ljubljana: Zaloba /*cf. ISBN 9789612570194.
Delo obravnava problematiko humanistinih ved in druboslovja z zgodovinskega in epistemolokega stalia. Prikazuje procese, ki so v evropskem humanizmu pripeljali do nastanka filologije in opisuje nadaljnji razvoj prouevanja lovekih zadev do nastanka znanstvenega jezikoslovja v zaetku 19. stoletja. Pri tem opozarja, da sta za nastanek jezikoslovja odloilna zgodovinski in primerjalni prijem, kakor so ju klasino uveljavili v indoevropskem jezikoslovju. Delo analizira nastanek druboslovja kot kompromisne formacije, ki jo je izsilil pritisk novoveke galilejevske paradigme na podroje humanistinih ved. Avtor sodobno druboslovje in humanistiko obdeluje v stalni konfrontaciji z drubenimi procesi in poskusi uveljaviti naelo, da so teorije vselej teoretizacije praks. [..] (Preuzeto iz opisa izdavaa) itaj dalje...

Velikonja, Mitja (2009): Titostalgija: tudija nostalgije po Josipu Brozu. Ljubljana: Mirovni Intitut. ISBN 9789616455534.
*...+ Zakaj, kako, kje, s kaknim namenom, komu pripisati to nenavadno prisotnost njegove podobe, imena, vrednot, simbolike in navsezadnje vizije v vsakdanji kulturi, v medijskem in javnem ivljenju, celo v oglaevanju v raznih delih nekdanje Jugoslavije? Od kod torej ta zagonetni neotitoizem, kje poganjajo mladi titovci, oni, ki to jemljejo zares, in drugi, zgolj vikendako? Najmanj, kar lahko reemo o tej delikatni temi, je, da je zanimiva. Fenomen je zaradi njegove irine in kompleksnosti teko definirati, e tee pa razloiti zato ga bom umestil in obravnaval kot del svoje ire tudije o postsocialistinih nostalgijah, tem nepriakovanem pojavu, ki je presenetil tako reko vsakogar, ki preivlja tranzicijsko obdobje v nekdanjih socialistinih drubah, e bolj pa zunanje opazovalce. Imenoval ga bom titostalgija, torej nostalgija po Josipu Brozu Titu (18921980). [...] (Preuzeto iz opisa autora) itaj dalje...

//91//

//sadraj//

//sadraj//

//editorial// ................................................................................................................................ 5 Stipe urkovid Tranzicija i solidarnost .............................................................................................................. 10 Gal Kirn Nacrt tranzicije u kapitalistikoj nacionalnoj dravi kao projekat liberalnog proleda, odnosno killing us softly na slovenaki nain .......................................................................................... 19 Primo Kraovec Realna supsumpcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju ............................. 33 Dare Pejid Koncept vikenda vie ne postoji! Kreativne industrije u kognitivnom kapitalizmu i preduzetniki duh zaposlenih u kulturi ...... 55 Milo Jadid Prostor, urbanizam, politika u postsocijalistikom gradu ......................................................... 70 Branka urid Kritika klerikalizacije Novog Sada Analiza drutveno-politikog i estetskog diskursa novih crkvenih i pravoslavnih strategija .... 85 //call for papers// ..................................................................................................................... 88 //nova izdanja//........................................................................................................................ 89

//92//

Mit freundlicher Untersttzung der Forschungsplattform Sdosteuropa