Korac – Pavlovic - Istorija filozofije

*Cvetkovic – Cekic – Savic

Epohe:
1. Anticka filozofija (VI v. Pn – VI v. ne): Kosmoloski period (priroda), Antropoloski
period (Sokrat, Platon, Aristotel), Helenisticko-Rimski period (Korejci, istoricari,
novoplatonizmi)
2. Srednjevekovna filozofija (VI v – XV v) (oslanja se na hriscanstvo, odnos izmedju
vere i razuma):
3. Moderna filozofija (XV v – kraj XIX v): Racionalizam (razum), Empirizam
(iskustvo), Materijalizam (Ruso, Monteskije, Volter..), Nemacka klasicna
(idealisticka) filozofija (Kant, Fihte, Šeling, Hegel, Marks)
4. Savremena filozofija (kraj XIX v – danas): Fenomenologija, Egzistencijalizam,
Pozitivizam, Pragmatizam (iskustvo, korist)

Pojam i nastanak filozofije

- philea – gr. – ljubav, težnja prema nečemu

- philos – prijatelj
- sophia – mudrost

= ljubav prema mudrosti

Evropska filozofija
Kineska i indijska filozofija se zasnivaju na veri u neka božanstva, a evropska (grčka) se
zasniva na razumu.
Karakteristike evropske filozofije:
1. Kritičko, racionalno mišljenje
2. Mit (mitske priče, mitsko mišljenje) – gr. mythos = pričati, kazivati – najneposredniji
emotivni doživljaj sveta, kada čovek nije u stanju da razlikuje svoju individuu od
objektivne stvarnosti, nije u stanju da razlikuje deo od celine, uzrok od posledice..
prožet fantastičnim elementima

Nastala je na obalama egejskog mora. Polisi. Razvojem trgovine razvija se veca

komunikacija. Dva staleža: robovi, slobodni građani. Filozofija nastala iz dokolice. Rasprave
u senatu i učestvovanje je podstaklo otvorenost uma, rac. razmišljanja.
Filozofija je nastala postavljanjem pitanja. Nastala iz čuđenja (po Aristotelu).
Prvi filozofi su bili fizičari (jer je fizika nauka o prirodi). Ne postoje zastarela učenja. Istorija
filozofije je bliža umetnosti, nego nauci. Sa jednog stanovišta može se smatrati bezvrednom
(zato što je nemoguć dalji razvoj).

Odnos filozofije prema mitu, religiji, umetnosti i nauci

Mit, religija, umetnost i nauka predstavljaju duhovne delatnosti koje se mogu proučavati, a
nas zanima njihova veza sa filozofijom koja je takođe duhovna delatnost.
Mit je tradicionalna priča o prošlosti koja je prožeta fantastičnim i religijskim elementima.
Ono što mit nastoji da objasni jesu uzroci raznih prirodnih pojava, poreklo narodnih
zajednica i uopšte sveta u celini. Svaki narod ima svoje mitove. Svi mitovi na jedan
nesvestan način određuju taj narod. To Frojd naziva arhetipovima (kolektivno nesvesnim).
Oni nas određuju takvim kakvi smo. Mitovi određuju običaj i sistem vrednosti nekog naroda.
Po većini grčkih mitova, svet je nastao iz haosa i da postoji bog koji uređuje taj haos.
Strukturalistička filozofija se bavi izučavanjem mitova. Mitska priča ima svoje racionalno
utemeljenje.
Religija se zasniva na veri u neka božanstva. Religija je univerzalna kategorija – svaki
narod je na neki način prihvatio određeni oblik religije. Čovek je religiozno biće jer on nastoji
da uspostavi vezu između sebe kao smrtnoga, konačnog bića i beskonačnog bića (Boga).
Religija je zasnovana na svojim istinama – dogmama (istine u koje se ne može sumnjati,
nešto što se tvrdi, a ne može potvrditi). Dogmatizam (filozofski pravac) se bavi dogmama.
Religija je bila prisutna u istoriji filozofije u srednjem veku. Srednjevekovna filozofija se
zasnivala na vezi između religije i filozofije. Nauka koja je nastala iz te veze se zove
teologija. Osnovni zadatak teologije je bio da opravda postojanje Boga. U srednjem veku
filozofija je bila sluškinja teologije ili oruđe u rukama teologije. Bila je podređena religiji
(teologiji). Tek u modernoj filozofiji ona se polako počinje oslobađati vremena religije.
Filozofska disciplina koja se bavi religijom se zove filozofija relgije.
Umetnost je oblik duhovnog stvaranja. Zasniva se na emocijama. To je emotivni odnos
prema stvarnosti. Umetnost u staroj grčkoj je bila zanatska veština (tehna). Za Platona
umetnost je oponašanje, podržavanje stvarnosti (mimesis). Filozofska disciplina koja se bavi
umetnošću (ili uopšte lepim) se zove estetika.
Nauka je znanje koje je zasnovano na razumu. Ono čime se nauka bavi je otkrivanje opštih
zakona koji vladaju svetom. Pre svega fizičkim svetom, čovekom i društvom. U antičkoj
filozofiji nauka i filozofija su bile isprepletane, pa je Aristotel odredio filozofiju kao nauku o
prvim uzrocima i principima sveg postojanja. Zvala se metafizika.
Aristotelovo shvatanje znanja: Znanje radi znanja... (od koga nema praktične
koristi). To je važilo do oko XV XVI v. Od tada, istinsko znanje je ono od kojeg ima neke
praktične koristi. Cilj tog znanja je bio da se ovlada prirodom. To je dovelo do postepenog
odvajanja filozofije od posebnih nauka. Na prelazu između XVIII i XIX v. došlo je do brzog
odvajanja. Te posebne nauke su postigle veliki napredak i rezultate. One proučavaju strogo
određen poseban pretmet izučavanja i koriste posebnu metodologiju, dok filozofija proučava
stvarnost u celini. Analitička filozofija je filozofija koja se ugleda na posebne nauke
(po predmetu izučavanja i metodologiji). Filozofija je samo oruđe u rukama nauke.
Analitički filozofi odbacuju večna filozofska pitanja i smatraju ih besmislenim zaboravljajući
pritom koji je osnovni smisao filozofije: da stalno iznova kritički preispituje ono što
se već smatra poznatim.

Filozofske discipline i pravci

Filozofija politike
Filozofija istorije
Istorija filozofije
Filozofija muzike
Filozofija nauke
Filozofija svakodnevnog života

Ontologija – nauka o biću (biće – biti) – zove se još i «metafizika», meta = iza, fizika =
nauka o prirodi
misliti metafizički – misliti o nekom uzroku, šta je to što nas određuje
biće – supstancija (Dekart) – apsolut – volja za moć (Nietzche)
6 filozofskih pravaca u okviru ontologije:
1. monizam – osnovu sveta sačinjava jedna stvar (Tales – voda)
2. dualizam – osnovu sveta sačinjavaju dve stvari (duh i materija)
3. pluralizam – osnovu sveta sačinjava više stvari
 4. idealizam - osnovu sveta sačinjava ideja (Platonove ideje)
5. materijalizam - osnovu sveta sačinjava materija (Demokrit)
6. voluntarizam - osnovu sveta sačinjava volja (Niče)

Gnoseologija – epistemiologija – teorija saznanja – episteme, gnosis = znanje

utemeljio je engleski filozof Džon Lok u XVII v. – bavi se poreklom, mogućnosti i granice
ljudskog saznanja
pitanja koja postavlja – koje vrste saznanja postoje, da li je saznanje moguće, na koji način
možemo proveriti istinitost nekog saznanja...
Stanovišta gnoseologije:
1. Empirizam – izvor saznanja se nalazi u iskustvu
2. Racionalizam – izvor saznanja se nalazi u razumu
3. Dogmatizam – izvor saznanja se nalazi u dogmama
4. Skepticizam – se bavi sumnjama u istinitosti stvari
5. Kriticizam – kritički preispituje istinitost saznanja
6. Pozitivizam – na empirijski način proverava činjenice
7. Agnosticizam – poriče svaku mogućnost saznanja

Filozofija nauke – bavi se elementima naučnog istraživanja kao što su: metafizičke
pretpostavke za nauku, rastom naučnog saznanja...

Logika – bavi se oblicima mišljenja: pojam, sud i zaključak

Postoji više vrsta logika:
1. Deduktivna logika – od opšteg ka posebnom (Aristotel)
2. Induktivna logika – od posebnog ka opštem (Frensis Bekon)
3. Simbolička logika
4. Matematička
5. Modalna

Etika – filozofska diciplina koja se odnosi na moral, nauka o moralu – poreklo je u reči
«ethos» = običaj
Najvažniji pojmovi: pojam dobra i vrline
Platonova etika, Kantova etika...
Stanovišta etike:
1. Deontološka etika – etika dužnosti (Kantova etika)
2. Utilitarizam – najjača teorija u istoriji čovečanstva – odnosi se na korist – cilj života je
korist
3. Hedonizam – cilj života je uživanje
4. Eudajmonizam – cilj života je sreća, blaženstvo
5. Etika vrline – odnosi se na vrline

Filozofija politike – bavi se teorijskim opravdavanjem države

Estetika – nauka o lepom, pojam estetike prvi put spominje Baumgard u XVIII v.

Aksiologija – nauka o vrednostima: političke vrednosti, ekonomske, umetničke, naučne

vrednosti...

Filozofska antropologija – nauka o čoveku

Istorija filozofije – bavi se filozofskim shvatanjima i problemima kroz njenu istoriju

Kosmološki period grčke filozofije

- VI v. pne – u vreme Aleksandra Makedonskog – kada su se počele mešati grčke i

istočne kulture
- početak rimske imperije – oni su se bavili više praktičnim stvarima, a grci više
duhovnim dostignućima
- dektretom cara Justiniana 512. god. – zabranio rad paganskih škola – nastupa era
hrišćanstva
- physis – priroda
- prvi grčki filozofi su tragali za načelima i prvobitnim prinicipima svepostojanja –
Platonovi i Aristotelovi spisi
- kosmos je predstavljao univerzalni zakon, poredak svega
- prvi filozofi/fizičari – presokratovci – su postavili sledeće probleme:
o odnos jednog i mnoštva
o odnos kvaliteta i kvantiteta
o odnos kretanja i mirovanja
- nastala u oblasti Jonija – najznačajniji polis je bio Milet – tu je nastala prva filozofska
škola čiji je osnivač bio Tales
- Tales je predvideo pomračenje sunca
- prema Talesu temeljno načelo je voda (hrana svih bića)
- Tales je prvi materijalista
- najznačajnije njegovo viđenje u filozofiji sve različite stvari u prirodi sveo na jednu
osnovu (vodu) – time je postavio problem odnosa jednog i mnoštva
- Anaksimandar – Talesov učenik – prvi napravio geografsku kartu i globus, a bio je
uspešan i u državničkim poslovima – temeljno načelo svepostojanja je «apeiron»
(beskonačnost, beskonačna materija koja obuhvata sve svetove, večna -
nepromenljiva i božanska) – materijalni uslov svepostojanja
- iz apeiron-a rađaju se suprotnosti, pa tako nastaju konačne, pojedinačne stvari u
prirodi – vraćanje konačnih stvari u beskonačnost Anaksimandar naziva pravednošću,
a obrnuti proces izdvajanja pojedinačnosti iz beskonačnosti zove nepravednošću –
rađanje i umiranje
- Anaksimen je smatrao da je temeljno načelo svepostojanja vazduh – vazduh je
beskonačan, nevidljiv – sve u svetu nastaje zgušnjavanjem i razređivanje vazduha –
odnos između kvaliteta i kvantiteta

Heraklit iz Efesa
- «mračni filozof» – zbog učenja i karaktera
- temeljno načelo je borba suprotnosti (vatra-logos(reč, govor, zakon) po nekima)
– to je za Heraklita pravda
- vatra reguliše borbu suprotnosti
- logos/zakon je uvek isti – nije stvoren ni od ljudi ni od bogova
- logos je večita živa vatra koja se merom pali i merom gasi
- u svetu se događaju neprestane promene prouzrokovane borbom suprotnosti:
nastajanje i propadanje, rađanje i smrt
- ostali su sačuvani njegovi fragmenti: «rat je otac svih stvari – onih koji jesu i onih
koji nisu»,
- svoju filozofiju je zasnivao na razumu
Pitagora pobegao iz Jonije i živeo u Trotonu
- dao je velik doprinos matematici
- posmatrao je svet na geometrijski način: sve u svetu je sastavljeno od simetričnih,
pravilnih oblika – ti oblici su vidljivi i mogu se iskazati brojem, pa je uzrok
svepostojanja bio broj (ne samo jedan broj, već više)
- filozofija je po njemu imala za cilj da poima ne samo konačne, vidljive stvari već i one
beskonačne
- sve elemente brojeva je podelio na parne (neograničeno) i neparne (konačno)
- beskonačnost je zamišljao kao veliku prazninu (vazduh) koja podleže beskonačnom
deljenju
- kada se beskonačnost deli ona i dalje ostaje beskonačna
- deobu konačnih (ograničenih) svari Pitagora je prikazao kao tačku, liniju i ravan
- broj 1 je označavao sa α (tačka), broj 2 je β (prava), broj 3 je γ (površina), broj 4 je
δ (čvrsto telo)
- dva jedinstva tačaka su označavale liniju, tri su označavala ravan, 4 – čvrsto telo...
- broj 1 je označavao osnovu svega, broj 2 razliku i suprotnosti (toplo-hladno, crno-
belo...)
- čitav svet predstavlja harmoniju bića (sklad)
- ideja o večnom vraćanju istog (sve se stalno ponavlja)
- verovali su i u besmrtnost duše (Pitagorejci)
- 3 vrste saznanja:
o posmatračka (saznavalačka)
o praktična
o ona koja podleže samouživanju

Elejska škola

- Eleja je polis u južnoj Italiji

Parmenit
- učestvovao aktivno u političkom životu Eleje. Prema Aristotelu on je sročio zakone
Eleje. Značajan je zato što je bio prvi filozof koji je problem mišljenja poistovetio
sa bićem (logičko neprotivrečno mišljenje).
- biće (Bog, istina, logos) za njega jeste – ono je večno, beskonačno, niti nastaje, niti
propada – da je nastalo, moralo bi nastati iz ničega, ono što ne postoji
- «Isto je misliti i biti» - mišljenje i biće su jedno, logički neprotivrečni
- biće je takođe i nepromenljivo, nedeljivo, nepokretno – to jedno ne predstavlja
mnoštvo
- taj put saznanja da biće jeste mišljenje, on naziva putem istine
- postoji i put privida, mnjenja – čulne obmane
- kretanje, promena i mnoštvo ne postoje već da nas samo čula obmanjuju

Zenon
- nastavljač Parmenitove filozofije – pokušava da dokaže njegove tvrdnje (apsurdnost
teze o kretanju, promeni i mnoštvu)
- ne smatra da kretanje, promene i mnoštvo ne postoje, ali to se ne može logički
dokazati
- 3 aporije (dokaza):
 1. dokaz protiv postojanja mnoštva – ako postoji mnoštvo (monada –
jedinica) to znači da bi monade trebalo istovremeno da budu i male i velike
– male toliko da nemaju veličinu, a velike toliko da su beskonačne
2. dokaz protiv postojanja praznog prostora – ako je prostor nešto to nešto
mora da postoji u nečemu (u nekom drugom prostoru), a taj drugi prostor
opet postoji u nekom trećem prostoru(... ), pa praznog prostora nema
3. dokaz protiv postojanja kretanja:
o primer Ahila i kornjače – ako Ahil i kornjača krenu istovremeno, s’
tim da kornjača u samom početku ima prednost, Ahil nikada neće
doći do kornjače – beskonačno je delio put, a ne i vreme
o dihotomija – deoba na jednake delove – da bi se od tačke A do
tačke B došlo, čovek treba da pređe polovinu puta
- dijalektika – veština dokazivanja

Antropološki period

- filozofija čoveka

Sofisti

- javila se potreba za ljudima koji su podučavali ljude koji su učestvovali u aktivnom

političkom životu – sofisti
- plaćeni učitelji mudrosti
- prvi grčki prosvetitelji – praktični učitelji mudrosti
- danas su to besednici – retori (retorika – veštinja govorenja) – oni koji lepo govore
- smisao učenja sofista je bilo podučavanje državnika da ih uvere u ispravnost vlastitog
stanovništa
- da poduče političare kako da uvere druge u ispravnost svog stanovišta
- znanje je bilo usmereno ka sticanju političke moći i osvajanje vlasti
- značajni su zato što su vrlinu shvatili kao znanje, vrlina se stiče znanjem
- vrline koje su isticali: umerenost, razboritost, samopredavanje nekom idealu
- fizis – ljudska priroda
- značajni su zato što su doprineli razvoju kritičkog, racionalnog i razboritog mišljenja
- najznačajniji sofisti:
o Protagora
o Gorgija
o Prodik
o Antifont
o Hipija

Protagora

- sebe je smatrao prvim sofistom

- smatra se osnivačem eristike (veštinja prepiranja)
- tvrdio je da je čovek mera svih stvari, i onih koje jesu i onih koje nisu
o svaki čovek meri stvarnost na svoj način
o relativnost stvarnosti

Gorgija
 - ništa ne postoji, a ako i postoji, ne možemo ga shvatiti, a ako ga i shvatimo
ne možemo ga drugom saopštiti
o relativnost znanja
o smisao je upravljanje ljudima, vladanje ljudima
Prodik

- bio je zaokupljen strahom od smrti

- religija je našla svoj izvor u tom strahu
- smrt se ne tiče ni živih ni mrtvih
- mrtvih se ne tiče zato što su već mrtvi, a živih zato što nemaju nikakvih dodira sa
smrću
- hteo je da odagna strah od smrti kod čoveka

Antifont

- svi ljudi, i grci i varvari, prema svojoj prirodi su jednaki

- bio je zaokupljen razlikama između društvenih i prirodnih zakona
- društveni zakon (nomos) je stvar slučajnosti, proizvoljnosti
- prirodni zakoni su dati rođenjem čoveka i oni su stvar nužnosti
- davao je prednost prirodnim zakonima
- društveni zakoni guše ljudsku prirodu

Hipija

- smatra se osnivačem političke filozofije kod Grka

- bavio se istim problemom kao i Antifont – razlika između društvenih i prirodnih
zakona
- društveni zakoni nastaju kao rezultat sporazumevanja među ljudima
- isto je smatrao da društveni zakoni guše i onesposobljavaju prirodne zakone

Sokrat

- živeo u Atini
- nije ostavio nikave dokumente
- on je glavni lik u dijalozima Platona
- Platon je jedno svoje delo nazvao «Odbrana Sokratova»
- živeo u skladu sa svojim uverenjem
- Atinske vlasti su ga optužile da kvari grčku omladinu i da ne veruje u grčke bogove
- stvarni razlog je što je Sokrat doveo u pitanje moralni legitimitet atinske vlasti
- on je kritikovao njihov vrednosni kriterijum za istinu i za etičko delovanje
- insisitirao je na unutrašnjoj svesti tj. lična savest i odgovornost što se kosilo sa
tradicionalnim vrednostima grčkih polisa: neprikosnovenost autoriteta roditelja,
obavezna državna religija, suverenitet narodne volje
- Sokrat je smatrao da treba da bude nagrađen za ono što je uradio, a ne kažnjen što
je naljutilo atinski sud, pa mu je izrečena smrtna presuda
- dok je bio u zatvoru, njegovi učenici su mu dolazili u posetu i hteli su da mu
pomognu da pobegne, ali on nije hteo, jer nije hteo da krši zakon što bi se kosilo sa
njegovim uverenjima
- Hegel kaže da su i Sokrat i atinska vlast u pravu – Sokrat jer je ostao dosledan svom
uverenju, a atinske vlasti jer su one štitile vrednosti tradicionalnog grčkog polisa
- glavni problem njegove filozofije: kako živeti u skladu sa istinom tj. dobrim
- pre svega je davao primat unutrašnjem čovekovom svetu
- ta briga je zasnovana na razumu – živeti u skladu sa razumom znači živeti na
ispravan način
- ispravan život za njega označava umerenost u životu
- dobro za Sokrata predstavlja istinsko znanje koje kada se primeni
predstavlja vrhunsku vrlinu
- vrlina je znanje – vrlina je određena/definisana kao opšti pojam
- opšti pojam obuhvata u sebi raznovrsnost, prolaznost, iskustvo nestvarnosti
- pod opšti pojam vrline spadaju posebne vrline: umerenost, hrabrost,
pravičnost, smelost...
- Sokratova metoda dolaženja da istine/dobra: dijalektika (gr. dialogos =
razgovor) – putem razgovora
- njegova dijalektička metoda sadrži dva postupka:
o ironija – «Ja znam da ništa ne znam»
o majeutika – babička veština – porađanje duše
čovek čini zlo samo iz neznanja
- cilj života je postizanje moralne autonomije koja se sastoji u nezavisnosti
razuma od animalnih, životinjskih nagona
- znanje teži praktičnoj primeni – život u skladu sa razumom, umerenošću
- znanje – samosavlađivanje/kontrola unutrašnjih animalnih nagona kod
čoveka
- 3 škole:
o Megarska – osnivač je Euklid – poistovetio Parmenitovo «jedno» i Sokratovo
«dobro» - vrlina kojoj treba težiti
cilj života je autarhija – nezavisnost razuma od unutrašnjeg sveta i od
spoljašnjeg sveta
to se može dostići ravnodušnošću
o Kinička – predstavnik je Antisten – cilj njegovog učenja je volja za vrlinu –
autarhija
Diogen – pas – vodio je pasji život (spavao u buretu, jeo životinje...) – cilj
života je nezavisnost razuma od spoljašnjeg sveta (društvene institucije) –
davao primat nagonskom/životinjskom životu
o Kirenska – najznačajniji predstavnik je Aristip – cilj života je čulno
zadovoljstvo – hedonista

Platon

- Sokratov učenik
- osnovao prvu pravu filozofsku školu – Akademija
- cilj Akademije je bio da uči mlade Grke mudrosti i državničkom zanatu
- postojala je više kao naučna ustanova narednih 9 vekova
- najznačajnija dela:
o Odbrana Sokratova
o Sofist
o Protagora
o Gorgija
o Kritije
 o Fileb
o Fedon
o Gozba
o Timaj
o Tetet
o Država
o Zakoni – nije pisano u formi dijaloga
- temelj Platonove ontologije/filozofije sačinjava učenje o idejama – gr. eidos = oblik
- svet ideje jeste biće – natpojava, idealna forma, nevidljivi svet
- biće je uzrok i uzor za postojanje svih pojedinačnih stvari na svetu
- nasuprot nevidlijvom svetu postoji vidljivi svet – čulni svet – sve ono što čovek opaža
čulima
- vidljivi svet se zasniva na veri i ubeđenju
- nevidljivi svet se zasniva na umu
- vidljivi svet je odraz/senka sveta ideje
- taj odnos Platon pokušava da objasni svojim mitom o pećini (u knjizi «Država») –
Ako bi ljudi živeli od svog rođenja u pećini i bili okovani u lance, jedino što su imali u
pećini je vatra.. to bi značilo da je jedini stvaran svet za njih njihova senka na pećini.
oni ljudi koji bi imali dovoljno snage i hrabrosti da se popnu do izlaza pećine ugledali
bi prirodnu svetlost (Sunca), ukoliko bi imali snage da izdrže tu svetlost sunca,
shvatili bi da taj svet u kojem su oni živeli nije jedina stvarna istina, već da svetlost
sunca koja ih obasjava predstavlja pravu istinu. Sunce je svet ideje. Najviše u svetu
ideje jeste ideja Boga.
- postoje dva načina dolaženja do istine:
o dijalektika – pojmovno istraživanje koje se zasniva na razumskim
elementima kako bi se došlo do istine/ideje
o anamnezis – prisećanje duše na njeno prvobitno stanje, kada se ona bila
susrela sa bogovima
kada se priseti svog prvobitnog stanja ona biva prosvetljena umom
- prvi u filozofiji je uveo razliku između razuma i uma
- 3 stupnja saznanja:
o čulnost – vera i ubeđenje
o razum – hipoteze – pretpostavke – parcijalne nauke (mat, geo..) polaze od
hipoteze i zato ne mogu doći do istine
o um – filozofija – jedino filozofijom se može doći do istine/ideje zato što um
predstavlja jedno sigurno saznanje koje otkriva temeljno načelo svega
- čovek treba da živi u skladu sa svetom ideje/dobra
- društvo treba da bude sastavljeno od tri staleža:
o vladari/upravljači – filozofi su najpodesnij za tu funkciju zato što filozofi
jedino znaju ideju dobra i pravednosti, filzofi odolevaju prolaznim stvarima u
životu (moć, novac, slava...)
o čuvari/ratnici – štite državu – uvek uzimaju više od ovlašćenja koja im
pripadaju, sebe proglašavaju vladarima, pa bi zbog toga njih trebalo
podvrgnuti procesu vaspitanja i obrazovanja (gr. paideja)
o radnici, seljaci i zanatlije – bave se proizvodnjom materijalnih dobara –
jedini mogu da imaju privatnu svojinu

idealna država će biti ako svaki od staleža obavlja svoju funkciju – takva
država je mudra, umerena i hrabra
- istorijski oblici države:
 o aristokratija – najbolji oblik države jer njome upravljaju aristokrati
(filozofi) – oni predstavljaju spoj mudrosti, hrabrosti i umerenosti
o timokratija – stalno svađanje zbog časti – osnova je častoljublje
o oligarhija – vlast bogatih – sve vrednosti se određuju novcem, sukob sa
klasom siromašnih – posledica je sledeći oblik države
o demokratija – nastupa kada narod preuzme vlast od bogatih – dolazi do
bezakonja i anarhije zbog toga što klasa siromašnih ne zna šta je ideja dobra
– posledica je:
o tiranija – za obuzdavanje anarhije gde tiranin ograničava slobodu i jednakost
ljudi

Aristotel

- Platonov učenik
- učitelj Aleksandru Makedonskom
- kao i Platon, osnovao je svoju filozofsku školu «Likej» - peripatetička škola – polaznici
su bili peripatetičari
- učenici su učili šetajući – škola je bila vežbalište
- najznačajnija dela: «Organon» – oruđe, «Nikomahova etika», «Politika», «O
pesničkoj umetnosti», «Fizika» i «Metafizika»
- smatraju ga misliocem sistema – prvi sistematičar – zato što je imao jedinstveni
pristup onotloško-saznajnim i političko-praktičnim problemima
- klasifikovao je nauke na sledeće grane:
o teorijske – fizika, metafizika, matematika
o praktične – etika, politika, ekonomija
o poetičke nauke – tehničko i umetničko oblikovanje – dijalektika, retorika i
poetika
- Aristotelovo shvatanje dijalektike – dijalektika je više retorički... – njen cilj nije istina
već pobeda u diskusiji, ne obraća toliko pažnju na predmet razgovora već samo na
ubeđivanje – ona je korisna jer omogućava izvođenje verovatnih zaključaka iz
verovatnih premisa, kao i za vežbanje mišljenja jer omogućava da iz verovatnog
mišljenja izvodimo zaključke za i protiv neke tvrdnje
- Aristotelova metafizika – za njega prva filozofija jer se bavi prvim uzrocima i
principima sveg postojanja – temelj je biće
- Aristotelovo shvatanje bića – unutrašnji razlog/uzrok postojanja
- fizika se bavi čulnom ili saznajnom vidnom biću, odnosno posledicama bića, a
metafizika se bavi uzrocima/razlozima za postojanje bića
- temeljni razlog sveg postojanja je bog – prva supstancija
- Aristotel razlikuje 4 počela/razloga bića:
o oblik, forma i ideja – nešto što je aktivno, delatno, ima dinamičko značenje
o materija – ono što leži u temelju nečega – ona se oblikuje, trpi promene
o delatni uzrok – početak kretanja – mogućnost sa jedne strane, a sa druge
strane stvarnost – mogućnost da mogućnost postaje stvarnost – bog inicira
kretanje – on je nepokretni pokretač
o finalni uzrok, svrha – svaka stvar ima svoju svrhu u samoj sebi – entelehija
- različite forme supstancije on naziva posebnim metafizikama:
o duša – životno počelo svega organskog – biljke poseduju vegetativnu dušu
(dušu rasta), životinje – senzitivnu dušu (koja im omogućava kretanje i
snalaženje u prostoru), a čovek poseduje razumsku dušu (ima sposobnost
koju nemaju biljke i životinje – sposobnost mišljenja)
 o svet – spada u domen fizike – konkretna, pojedinačna stvar je povezana sa
kretanjem – fizika se bavi svrhom i nužnošću u prirodi, pa priroda ima svrhu
samoj sebi (po njemu), kretanje je večno (nema početak ni kraj), vreme je
isto vezivao za kretanje (isto je večno)
o bog – večna supstancija, nije ličnost niti natpojavna stvar koja se nalazi izvan
bića, već je ona imanentna samom biću (u stvarima), bog u sebi ne sadrži
ništa materijalno, on je duhovne prirode, bog je mišljenje mišljenja
- Aristotelovo etičko učenje – davao je prednost mudrosti u odnosu na razboritost, jer
je smatrao da je ona najdugotrajnija i samostalnija čovekova potreba – mudrost više
priliči bogovima nego ljudima jer čovek ne može da živi kao samo dovoljno biće, živi
sa drugim ljudima; zbog toga je davao prednost praktičnoj mudrosti čiju osnovu čini
vrlina
- vrline: umerenost, hrabrost, blagost, štedljivost, pravičnost
- prema njemu čovek treba da živi u skladu sa tim vrlinama što predstavlja sreću i
blaženstvo
- dve vrste vrlina:
o teorijske/intelektualne koje upućuju na saznanje: mudrost, praktična mudrost
i moć razumevanja
o praktične ili političke koje upućuju na volju: velikodušnost i razboritost –
zasnivaju se na razumu
- on je davao prednost praktičnim vrlinama jer je smatrao da čovek vežbom (snagom
svoje volje) može postići umerenost što predstavlja sreću i blaženstvo za njega

Helenističko-rimski period

- znanje je bilo pre svega okvir za ona posebna, odvojena znanja, a nije se odnosilo na
sveukupno mišljenje, znanje
- osnovane su škole po ugledu na Platonove i Aristotelove škole, s’ tim da posle njihove
smrti škole su se bavile uglavnom zasebnim učenjima tih filozofa
- ta specijalizacija znanja je prisutna sve do danas
- najznačajniji predstavnici perioda su epikorejci i stoičari
- njihove zajedničke karakteristike:
o suštinsko pitanje je bilo «kako živeti?» s obzirom na to da je čovek konačno,
smrtno biće
o nisu verovali u zagrobni život
o smatrali su da čovek treba da živi u skladu sa prirodnim poretkom stvari
o bogovi ne treba da se mešaju u stvari ljudi, ovozemaljski život
- Epikorejci – osnivač je Epikor sa Samosa – pohađao je Platonovu Akademiju i
Aristotelovu Ikeju, a kasnije je osnovao svoju filozofsku školu koja se zasnivala na
Demokritovom atomizmu
- osnova epikorejstva sačinjava fizika beskonačnog materijalnog prostora i etika
zadovoljstva kao odsustvo bola
- pošto je čovek smrtno, konačno biće, oni su smatrali da čovek dok je živ ne treba da
razmišlja o smrti već da živi u skladu sa prirodnim poretkom stvari
- živeti u skladu sa prirodnim poretkom stvari znači odagnati strah od bogova, smrti,
sudbine - da je sve u životu unapred određeno
- nisu verovali u sudbinu, zato što su smatrali da to uznemiruje čoveka
- cilj života prema epikorejcima je odsustvo uznemirenja – ataraksija –
mirnoća, spokoj duše, odsustvo fizičkog i duševnog bola
- Epikorejska fizika – osnovu sačinjava prazan prostor, večno kretanje i atomi – svet se
sastoji iz beskonačnog broja atoma koji imaju svoju težinu, oblik, veličinu i ti atomi
se kreću u praznom prostoru;
atomi se ne sudaraju nužno, već slučajno i na osnovu te slučajnosti epikorejci su
oslobodili čoveka njegovog straha od smrti i sudbine – sve u životu nije unapred
određeno
- sve što postoji u svetu je materijalne prirode, čak i duša, pa je zato i ona smrtna
- glavni kriterijum istine za njih je čulno opažanje
- u prvi plan ističu etiku zadovoljstva
- najveće zadovoljstvo za njih je sredina između onih ljudskih potreba koje su najjače i
onih koje su najslabije
- najveće dobro za njih je samodovoljnost koja se postiže mirnoćom duše –
ataraksijom – čovek treba da bude apolitičko biće – ne treba da javno učestvuje u
javnom, političkom životu
- Stoičari – smatrali su da je čovek bačen u svet – da je u ljudskom životu sve unapred
određeno; onaj koji prihvati svoju sudbinu, taj je najmudriji čovek
- kada čovek prihvati svoju sudbinu, on postiže cilj života
- začetnik stoicizma je Zenon iz Kitijona
- predstavnici: Kleant, Krisip, Epihtet, Marko Aureli
- cilj filozofskom znanja za njih je samoodržanje – samousavršavanje individualnog
života i to prema moralnim načelima umerenosti, hrabrosti, trezvenosti, pravičnosti
- ono što karakteriše filozofsko znanje je što ono ima više etički smisao nego ontološki
– cilj tog znanja je etika (dužnosti)
- dve vrste predstave (s obzirom na utiske): - nastaju tako što čovek predstavlja
praznu tablu, koja samo spolja prima utiske
o kataleptičke – predstave koje su nejasne
o akataleptičke – predstave koje su jasne, ukočene
- bog jeste materija koja je večna, savršena, razumna i koji je tvorac ovog sveta i naše
sudbine i bog kao takav određuje našu sudbinu, a čoveku ne preostaje ništa drugo
osim da je prihvati

Novoplatonizam

- nastao kao izraz težnje čoveka da bude saglasan sa bogom

- novoplatonisti su se oslanjali na učenja Pitagore, Sokrata i Platona
- najznačajniji predstavnici: Filon iz Aleksandrije i Plotin
- Filon je smatrao da postoji samo jedna istina – on ju je pronašao u hebrejskim svetim
spisima tj starom zavetu, a isto tako u Platonovoj filozofiji – istina je jedna
- davao je prednost istini koja se nalazi u hebrejskim svetim spisima, dok grčki filozofi
samo slede Mojsijev saznajni i etički put
- Filon je smatrao da ono što je zajedničko hebrejskim svetim spisima i Platonovoj
filozofiji je njihov izvor, osnova, a to je božanski razum – logos
- razvio je učenje o logosu koje predstavlja objavljene istine ili objavljena reč boga koji
stvara svet ni iz čega
- i grčki filozofi prema Filonu samo oponašaju takvu istinu
- bog za Filona je izvor sveg dobra i do njega se dolazi jedino putem ekstaze
- Plotin
- najznačajnije delo Eneada – u njemu kaže da je bog jedno ili dobro tj da je bog ono
što je opšte
- bog je za njega večan, nedeljiv i ne poseduje nikakve razlike unutar sebe – on je isti
sa samim sobom, ali se postavlja pitanje kako nastaje mnoštvenost sveg postojanja –
Plotin kaže da bog emanira ili ispoljava iz sebe mnoštvenost
- kao što sunčeva svetlost potiče od sunca, tako i mnoštvo potiče od jednog – boga
- razlikuje 3 hipostaze – oblika bića (vrste emanacije, ispoljavanja):
o um ili duh – božanske prirode
uzor i uzrok sveg postojanja
o duša – izvanbožanske prirode
misli na pojedinačnu dušu
duša jeste ta koja se odnosi na prostor i vreme
o materija – izvanbožanske prirode
najudaljenija od svog iskona – jednog
bez obzira na to ona u sebi sadrži potrebi da se vrati u to jedno (bogu)
to vraćanje bogu je prema Plotinu moguće jedino na osnovu ekstaze
- ekstaza za Plotina je samoočišćenje duše – kako od materije, tako i od duha

Srednjevekovna filozofija

- razlozi širenja hrišćanstva u Evropi:

o slabljenje rimske imperije, ekonomske političke i vojne moći; naglo je počela
da slabi oko IV v NE
o unutrašnji konflikti
o apatija (ravnodušnost) povlašćenih klasa zato što su izgubili poverenje u
razum, pa su počeli da traže spas u onozemaljskom svetu, počeli su da veruju
u zagrobni život; smatrali su da će ih ta vera u onozemaljski svet spasiti od
zemaljskih zala
kod tog božijeg sveta dolaze smrtnici na taj način što traže mirnoću i spokoj u
ovozemaljskom životu

- pripadnici hrišanske religije su hrišćani – oni koji veruju u Isusa Hrista; živeli su u
skladu sa pravilima crkve, a crkva je predstavljala zajednicu ljudi koji su verovali u
boga i tražili spas u njemu
- oni koji su svoj život posvetili više čulnom životu su bili proglašavani jereticima –
otpadnicima od crkve
- hrišćanstvo nastaje kao jedinstveni duhovno-istorijski spoj Atine, Rima i Jerusalima
koji predstavljaju simbole razuma, prava i vere
- ono predstavlja ključnu odrednicu evropskog identiteta – od oblika znanja i
praktičnog svakodnevnog života, pa sve do politike i estetike
- zasnivalo se na veri u boga – bog je predstavljao personalno jedinstvo tri ličnosti:
o otac
o sin
o sveti duh
- nauka koja je nastala kao odraz hrišćanske religije zove se teologija
- hrišćanska teologija je imala za zadatak da razmatra odnos između vere i razuma
- kako istočna (pravoslavna) hrišćanska religija, tako i zapadna (rimokatolička) religija
nastojale su da izmire veru i razum, pa tako istina vere nije bila suprotna umu, već
nadumna; iz toga je proizišlo da je jedina istina prema hrišćanskim filozofima
predstavljalo hrišćanstvo – hrišćanska mudrost, dok je filozofija predstavljala
spoljašnju mudrost u kojoj se znanje vezivalo za razum, a ne za objavljenu reč boga;
- najbitnija karakteristika srednjevekovne filozofije
- ta filozofija je imala više etički smisao koja se zasnivala na ispravnom vođenju
praktičnog svakodnevnog života nego što je imao ontološki smisao tj da se bavila
tumačenjem, razumevanjem reči boga
- teocentrizam – teo – bog, centrizam – u centru pažnje
bog je cilj života
- kreacionizam – bog stvara svet ni iz čega
- personalizam – bog se sastoji iz 3 ličnosti
- providencionalizam – bog permanentno upravlja svetom i našim životima
- rebelacionizam – sve što je čoveku potrebno za život se nalazi u svetim spisima
- prvi hrišćanski filozofi:
o gnostičari – gnosis – znanje (svete mudrosti) – nisu bila jedinstvena učenja –
većina gnostičara je odbacila stari zavet, drugi gnostičari su prvobitni greh
Adama i Eve opisivali kao individualno sazrevanje
oko IV v NE hrišćanska religija postaje obavezna državna religija za sve
Rimljane; svako ko se usprotivio je bio prognan ili je završavao na lomači
o apologeti – apologija – braniti, odbrana – sebe su smatrali braniocima
Hristovog učenja
3 grupe apologeta:
 grčko-jezička
 latinska
 spekulativna teologija
prva učena razvijena razmišljanja o hrišćanskoj religiji se zove patristika – lat.
pater – otac (crkveni otac)
patrističari su se oslanjali na Platonovu filozofiju (pre svega na svet ideje)
predstavnici patristike (istočne):
- Vasilije iz cezareje
- Grigorije bogoslov
- Grigorije iz Nisa
predstavnik zapadne - Aurelije Avgustin
- Aurelije Avgustin je napisao:
o Ispovesti
o Trojstvo
o Razgovori sa samim sobom
o O državi božijoj
- bio je zaokupljen problemom odnosa vere i razuma
- smatrao je da istina razuma treba da nadopunjava istinu vere
- funkcija razuma se sastoji u tome da dokazuje istinu vere; iz toga je proizašla
njegova poznata tvrdnja: «Razumi da bi verovao i veruj da bi razumeo»
- prema njemu istina kojoj čovek treba da teži se nalazi u čovekovoj unutrašnjosti, a
do nje se može doći introspekcijom (samoposmatranje) – ta istina je ustvari bog
- sreća nije spoznati put ka bogu, već dostići taj cilj
- da bi se došlo do istine čovek mora da prođe 3 stupnja saznanja:
o čula
o razum i pamćenje
o vera u boga
- bog je prema Avgustinu istinsko dobro, a zlo odsustvo tog dobra
- zlo nije metafizički već istorijski fenomen – on je nastao kao prvobitni greh Adama i
Eve
- on je verovao da kad se Hrist vrati na zemlju da će to zlo nestati
- čovek koji živi u skladu sa hrišćanskim dogmama će dospeti do države božije – božije
zajednice
 - celokupnu istoriju on tumači kao sukob vere i nevere (u boga)

Skolastika

- propašću zapadnog rimskog carstva 476. godine kulturni centri helenističkog perioda
(Atina i Aleksandrija) ostaju u sastavu istočnog rimskog carstva
- glavni grad Vizantije, a ujedno i kulturni centar je bio Konstantinopolj
- i pored toga što je hrišćanska religija bila obavezna u Vizantiji su se i dalje proučavali
grčki filozofi
- državna ili svetovna vlast je bila jedinstvena sa crkvenom (što nije bilo u zapadnom
carstvu)
- u zapadnom carstvu je došlo do odvajanja filozofije i religije odvajajući ove dve vlasti
s tim što je filozofija bila u postpunosti potisnuta
- skolastičari su bili filozofi koji su filozofiji dali visok položaj u hijerarhiji poželjnih
znanja
- skolastika – lat. scolasticus – učitelj – ime za srednjevekovnu hrišćansku filozofiju
zapada
- filozofija u skolastici nije bila predmet istraživanja već školskog podučavanja
- filozofija je bila oruđe, sluškinja teologije
- cilj filozofije je bio da opravda i da shvati boga tj božanska otkrovenja
- podela skolastike s obzirom na probleme koje je proučavala
o hrišćanski neoplatonizam – najznačajniji predstavnik je Džon Skot Erjugen
(Irac) dela su mu spaljivana od strane crkve – nastojao je da spoji istinu vere i
istinu uma
o problem univerzalija
o hrišćanski aristotelizam

Hrišćanski neoplatonizam – najznačajniji predstavnik je Džon Skot Erjugen (Irac)

- dela su mu spaljivana od strane crkve
- nastojao je da spoji istinu vere i istinu uma – ono što je njima zajedničko je božanski
um
- 4 stepena prirode:
o priroda koja stvara, a nije stvorena – bog
o priroda koja je stvorena i stvara – realno postojeće ideje kao uzroci
božanskog uma
o priroda koja je stvorena a ne stvara – svet oko nas
o priroda koja niti je stvorena niti stvara već se vraća u jedno – bogu –
zasniva se na biblijskom učenju po kojem je Skot smatrao da će se Hrist
vratiti na zemlju kao duh
primeri: Platonovo vrhunsko dobro i Putinovo jedno

Univerzalije
- opšte ideje
- skolastičari su nastojali da odgovore na sledeće pitanje: da li univerzalije ili opšti pojmovi
postoje u prirodi ili samo u našem intelektu, da li su one telesne ili vantelesne prirode i
da li se oslanjaju na čula i čulne predmete
- problem univerzalija ima i teološku dimenziju – rešavali su ga na dva načina:
o realizam – realno postoje samo opšti pojmovi i oni predstavljaju uzroke pojedinačnih
stvari
  ekstremni – predstavnik: Anselm Kanterberijski – realno postoje samo opšti
pojmovi i to pre i nezavisno od pojedinačnih stvari – opšti pojam za njega je
bog
 umereni – predstavnik: Toma Akvinski – realno postoje samo opšti pojmovi
koji se oblikuju u pojedinačnim stvarima
o nominalizam – realno postoje samo pojedinačne stvari, dok opšti pojmovi
predstavljaju jedan zajednički osnov za niz sličnih temelja
 ekstremni – predstavnik: Roscelin – realno postoje samo pojedinačne stvari, a
opšti pojam predstavlja prazan zvuk/reč
 umereni – predstavnik: Pjer Abelar - realno postoje samo pojedinačne stvari,
a ono opšte nije prazan zvuk/reč već jeste pojam koji se jedino umom može
shvatiti – razlikovao je ljudski i božanski um

Hrišćanski aristotelizam

- raspad između katoličke i pravoslavne crkve zbog borbe za prevlast

- crkvenu hijererhiju su činili 5 glavnih papa s tim što je papa u Rimu sebe samtrao
isključivim tumačem Biblije i poretka crkve
- pravoslavna crkva se zalagala za pluralizam službenog jezika, dok se papa zalagao za
centralizaciju
- rimski papa se zalagao ne samo za centralizaciju u crkvenom pogledu, već je hteo i
politički da vlada zapadnim carstvom – krstaški ratovi 1096.-1270. god.
- nasilje je osnovni obeležaj tog doba – inkvizicija – ljudi su proganjani i pljačkani u ime
boga
- konačan razlog za razlaz je bio spor u dogmama – da li sveti duh proizilazi iz sina
- katolički papa je smatrao da sveti duh proizilazi is sina, a pravoslavni nije to smatrao
- sukobi između crkava, a i civilizacijska razlika između razvijenog istočnog i
poluvarvarskog zapadnog, filozofija u zapadnom rimskog carstvu je bilo podređena u
odnosu na istočno carstvo
- na zapadu nisu ni čuli za originalne Aristotelove spise i druge gr. filozofe – čuli su za njih
tek u krstaškim ratovima
- umesto da filozofija na zapad dolazi iz Vizantije ona je došle iz arapske civilizacije –
preko Arapa i Jevreja
- arapski filozofi su najviše tumačili Aristotelove i delimično Platonove spise – te
interpretacije imali su primese islamskog tumačenja
- najznačajniji arapski filozofi: Avicena i Averoes
- Averoes je živeo u Španiji i smatrao je da dve istine – teološka i filozofska – božanska i
ljudska, mogu da se spoje u jednu
- u početku katolička crkva nije prihvatala prevođenje Aristotelovih spisa, pa se nisu ni
proučavali
- tek kasnije pape su dozvolile tumačenje nekih delova Aristotelovih spisa
- najznačajniji tumač Aristotelovih spisa u skolastici je italijanski kaluđer Toma Akvinski
- Toma Akvinski je bio najznačajniji filozof skolastike (hrišćanskog aristotelizma) – radio je
u Rimu, Napulju..
- katolička crkva je bila odbacila njegova učenja i tek 1889. god. je prihvatila njegova
učenja i proglasila ga za sveca
- vera i um, odnosno istina razuma ne smeju da se razilaze
- teologija za njega predstavlja božansko otkrovenje tj ona je data božanskom promišljaju
– u svetim spisima i od crkvenih otaca i zato ne može biti predmet podučavanja
- filozofija je po njemu imala za zadatak da dokazuje i opravdava verske dogme i da
podučava (za razliku od teologije)
- srednjevekovna filozofija nije puno doprinela razvoju prirodnih nauka
- oni koji su se protivli „istinama“ su bili naučnici – predmet proučavanja je priroda
- 1450. Gutenberg pronalazi prva livena štampana slova, što je omogućilo naučnicima da
više komuniciraju između sebe
- Nikola Kopernik, poljski naučnik – heliocentrični sistem (Sunce u središtu svemira)
- Tiho Debrahe – izgubio je nos u dvoboju mačevima – uveo je duh preciznosti,
preciznost u eksperimentu, posmatranju, proveravanju
- Johan Ketler – prvi u istoriji koji je odbacio pitagorejsku ideju o simetriji i harmoniji
kosmosa – do tada se smatralo da krug ima najsavršeniji geometrijski oblik, ali on je
smatrao da se planetarna tela kreću elipsastom putanjom, a ne kružnom
- Galileo Galilej – Sunce u središtu svemira, na sudu je priznao da je pogrešio, ali kad je
izašao rekao je «ipak se okreće»
- Isak Njutn – matematički principi u filozofiji prirode – zakon gravitacije, zakon akcije i
reakcije, inercije, sile – uvodi ideju boga, za njega bog predstavlja udaljenu silu koju
poseduju materije («deus ex machina»)
- taj pojam se koristio u dramama kako bi se rešio zaplet
- Đordano Bruno – svemir je beskonačan – bog ili priroda jesu jedno i apsolutno biće –
ono u sebi sadrži dve supstance:
o deletna – duša svemira
o nedelatna – materija, koju duša svemira oblikuje
- bio je optužen i završio na lomači

Frensis Bekon

- začetnik modernih nauka

- odrastao u aristokratskoj porodici, naslednik velike imovine, bio veliki rasipnik, imao
titulu lorda i barona
- radio je u advokaturi i kao kraljevski službenik, pa je bio optužen i za proneveru
- parlament ga je osudio, ali ga je kralj kasnije pomilovao

-
«znanje je moć»
smisao ove tvrdnje je: znanje kojim se ovladava prirodom
- posledice tehnološkog napretka su uglavnom negativne
- pozitivna je što je olakšala čovekov život
- tehnologije predstavlja samo iluziju kako bi čovek pobegao od stvarnih problema
- čovek se nije okrenuo unutra, sebi nego spoljašnosti
- negativne: klimatske promene, zagađenje, zdravlje, otuđenje čoveka
- prema Herbertu Markuzeu prirodu ćemo moći videti samo u nacionalnim parkovima,
sve ostalo će biti beton
- sve veći problem je nedostatak čiste vode
- čovek će se vratiti na početak svoje istorije («Odiseja 2001»)
- (Non Džonski)
- klasifikovao je nauke prema sposobnostima ljudske duše:
o istorija – pamćenje
 o poezija – fantazija
o filozofija – razum
 bavi se bogom – racionalna teologija
 prirodom – spekulativna: fizika i metafizika i delatna: primenjena fizika
i primenjena magija
 učenje o čoveku
- Bekon u «Novom Arkanonu» kaže: da bi se došlo do istine potrebno je prvo nabrojati
sve probleme koji se ispituju, pa eksperimentom proveriti rezultate do kojih se došlo
– metodom posmatranja i induktivnom metodom
- na tom putu dolaženja do istine postoje smetnje – pogrešne predstave o istini –
pogrešne slike stvari – idoli / zablude
- teorija idola / zablude – 4 vrste idola:
o idoli plemena – zablude koje su prinuđene ljudskom rodu uopšte – preterano
uopštavanje, nekritičko oslanjanje na čula...
o idoli pećine – zablude koje proizilaze kada pojedinac sam sebe ističe u prvi
plan
o idoli trga – jezik i komunikacija među ljudima – zbog nestručne upotrebe
jezika često dolazi do nesporazuma među ljudima
o idoli pozorišta – tradicija i nasleđe – nekritičko prihvatanje autoriteta
- značajan je i zato što je prvi formulisao induktivnu metodu
- podelio ju je na 4 tablice / faze istine:
o tablica pozitivnih instancija – u kojoj se navode sve pojave koje se ispituju
o tablica negativnih instancija – u kojoj se porede okolnosti, ali se pojava ne
javlja
o tablica poređenja – u kojoj se porede stepeni / jačine ispitivane pojave
o tablica prerogativnih instancija – konkretan predmet saznanja – krajnji opšti
zaključak

Racionalizam

- ispituje poreklo, granice i mogučnosti saznanja pomoću razuma

Rene Dekart

- dao je doprinos matematici i fizici: zakon održanja kretanja, zasnovao je optiku kao
posebnu nauku
- najznačajnije delo: «Rasprava o metodi» - u njoj se bavi sa 2 vrste problema:
o epistemološki – saznajni problem – odnosi se na učenja o metodi
 filozofija i nauka čine jedinstvenu celinu
 filozofija ima za cilj da pruži pouzdano saznanje u posebnim naukama –
ona predstavlja teorijski uvod – utemeljenje za posebne nauke: etika,
medicina, mehanika
 filozofija je koren drveta saznanja, stablo je fizika, a grane su etika
medicina i mehanika
 1. da bi se došlo do istine polazi se od očigledne istine (ona pripada
intuitivnoj svesti)
• očigledna istina je jasna i razgovetna istina tj istina u koju se ne
može sumnjati – poreklo te istine se nalazi u mišljenju /
intuitivnoj svesti
• na osnovu toga postoje 4 pravila metoda:
 o metodska sumnja – u sve treba sumnjati, sem u
očigledne (jasne i razgovetne) istine
- razlozi za sumnju mogu biti: varljivost naših čula,
nepostojanje stalne granice (između sna i jave)
- krajnja posledica ove metodkse sumnje je neposredna
svest našeg mišljenja o sopstvenom postojanju – nju
Dekart izražava stavom: «Mislim, dakle, jesam» -
«Cogito ergo sum» - sve ono što prođe kroz našu
svest, što se potvrdi u njoj, predstavlja istinu
- svest ima samu sebe za previd – samosvest
- cilj metodske sumnje je pouzdano sazdanje
- postepeno, metodski se dolazi do istine
o analiza – razlaganje, rasčlanjavanje problema na onoliko
delova koliko je to potrebno da bi se problem rešio
o sinteza – spajanje poznatog i nepoznatog u problemu
kako bi se ono nepoznato otkrilo
o provera – sve što se do sada radilo se proverava
 2. pravilnom upotrebom razuma dolazi se do logičkog zaključka
(deduktivno zaključivanje)
 ovaj red zaključivanja za njega predstavlja naučnu metodu
o ontološki – pojam supstancije
 «Mislim, dakle, jesam» - ono što su drugi zvali pojmom bića, Dekart
zove pojmom supstancije
 supstancija je samostalna – nezavisna od bilo kakvog spoljnog uzroka;
ona je sama uzrok za svoje postojanje
 razlikuje 2 vrste supstancije:
• res cogitans – unutrašnja svest – duh
• res extensa – spoljašnji svet – prostor
 osnovu sveta sačinjavaju ove 2 supstancije – dualistička filozofija
 one su nezavisne jedna od druge – nisu uzajamno povezane
 duh može da postoji nezavisno od spoljnjeg sveta i obrnuto
 nameće se pitanje kako naš duh može da spozna spoljni svet – Dekart
ovaj problem razrešava tako što uvodi 2 supstancije:
• beskonačna – bog – on može da spozna konačnu supstanciju
• konačna – pojedinačne stvari (u koje spada i čovek) – ne može
da spozna boga – čovek je ograničen svojim razumom
 dokaz o postojanju boga Dekart izvodi na sledeći način – dokaz
predstavlja modifikaciju skolastičkog dokaza o postojanju boga – čovek
kao konačna supstancija u sebi poseduje ideju o bogu kao beskonačnoj
supstanciji koja predstavlja uzrok za sve konačne supstancije – ta ideja
o bogu je usađena ideja koju čovek ima, koja se ne može izbrisati iz
njega – Dekart se još uvek oslanja na srednjevekovnu hrišćansku
filozofiju

- seminarski rad:
o uvod, razrada i zaključak
o uvod:
 razlog zašto se piše o toj temi
o razrada
  razrađuje se tema
o zaključak
 rezimira se sve ono što je pisano u radu, svoja zapažanja, razmišljanja
o literatura
 ime dela, autor, izdavač, godina

o od 5 do 10 strana

Baruh de Spinoza

- Portugalac, živeo i rodio se imućnoj porodici u Amsterdamu (živeo 45 godina i umro

od tuberkuloze)
- Holandija je bilo jedna od ekonomski najrazvijenijih zemalja i sa najviše prava i
sloboda
- bio je optužen da je ateista – kritikovao svete jevrejske spise i zato je izbačen iz te
zajednice
- okupljao je druge slobodne mislioce koji su slično razmišljali
- najznačajnija dela:
o Načela Dekartove filozofije – još uvek nije izgradio svoje vlastito stanovište
već je tumačio Dekartovu filozofiju
o Teološko-politički traktat (rasprava) – objavio anonimno, ali su drugi znali da
je to on objavio i zato ga je crkva proklela (zalagao se za odvajanje filozofije i
teologije)
o sva druga dela su objavljena posthumno: «Rasprava o reformi razuma»,
«Pisma», «Etika» - pisano je po uzoru na geometriju, odnosi se na metafiziku;
zove se «Etika» jer je smatrao da je cilj filozofskih istraživanja vrhunska sreća
(koja se sastoji u spoznavanju sopstvene prirode i prirode stvari kojima je
čovek okružen) – cilj je moralno usavršavanje čoveka
- bio je zaokupljen sa 2 vrste problema:
o ontološki – pojam supstancije
 na početku se potpuno oslanjao na Dekartovu filozofiju
 za razliku od Dekarta koji je smatrao da osnovu sveta čine 2
supstancije (duh i spoljni svet), Spinoza je smatrao da osonovu sveta
sačinjava jedna supstancija (monistička filozofija) – ona je beskonačna,
«causa sui» (sama sebi uzrok – ne zavisi ni od kakvog spoljnog uzroka,
već je jedan imanentan uzrok – prisutna u svim stvarima - panteizam),
Bog ili priroda
 panteizam: pan – sve, teiz – bog
 bog je onaj koji stvara («natura naturans») i on je takođe stvorena
priroda («natura naturanta»)
 bog kao beskonačna supstancija sadrži beskonačno mnogo atributa
(svojstava); pošto je čovek ograničen razumom može da razume samo
dva svojstva: atribut mišljenja (duh) i atribut prostora (telo)
 zato što je smatrao da je bog telesan, oni su ga proglasili jeretikom
 atributi sadrže broj modusa (stanja supstancije)
• čovek je stvar koja misli – atribut prostornosti
• čovek menja svoja duhovna uverenja i telo
• razni modusi su neuporedivi – jedan modus (mišljenja) se ne
može objasniti drugim modusom (prostora)
 • različiti modusi istog atributa se ograničavaju međusobno – to
ograničavanje predstavlja negiranje drugog modusa – npr.
modus mišljenja ljubav negira mržnju – pripadaju istom atributu
 bog je taj koji određuje stvarnost – nema slobodnog delovanja, već je
sve unapred određeno od strane boga – determinizam
o problem saznanja
 istina predstavlja podudaranje misli ljudskog duha sa stvarnošću
 3 stupnja saznanja:
• afektivna stanja – stanja radosti, tuge, ljubavi, mržnje – stanja
koja čovek ne može da kontroliše, pa su narazgovetna
• deduktivno zaključivanje – odnosi se na geometrijsko saznanje
• (najvažnije) intuicija – intelektualna ljubav prema bogu – čovek
postiže moralno savršenstvo

Gotfrid Bilhem Lajbnic

- nemački filozof iako je imao slovensko duhovno poreklo

- u XVII v. nije se toliko isticala nacionalna pripadnost kao danas
- međunarodni naučni jezik je bio latinski, takođe i službeni jezik katoličke crkve
- on je pisao na francuskom jeziku kako bi više privukao sledbenike Dekartove filozofije
- kao i njegov otac, studirao je pravo, radio kao diplomata u Londonu, Parizu, savetnik
Petra Velikog, stekao velika materijalna bogatstva
- umro je u bedi
- osnivač i prvi predsednik berlinske akademije nauka
- doprineo matematici
- najznačajnija dela:
o Monatologija
o Teodiceja
- i njegova filozofija se oslanja na pojam supstancije
- osnovu sveta sačinjava mnoštvo supstancija / monada
- oslanja se na atomističku teoriju Demokrita i Leukipa
- monade su jednostavne supstancije (nemaju delove) koje ulaze u složene strukture
o nemaju prozore kroz koje bi nešto moglo u njih ući ili kroz njih izaći
o ne zauzimaju nikakav prostor, nisu telesne prirode
o najbolje ih je zamisliti kao sile / energije koje određuju supstanciju
o su večne, ne podležu nastajanju i propadanju
o ono što čovek zapaža da nastaje / propada predstavlja složene strukture sveta
koje su sačinjene od monada
o mogu biti:
 perceptivne
• različit nivo životnosti / vitalnosti, od najslabijeg ka najjačem
 aperceptivne
• različite sadržaje svesti, nešto što je okrenuto ljudskom duhu
o hijerarhijski su poređane
o na vrhu piramide nalazi se vrhunska monada – bog – određuje sve ostale
monade
- njegovi principi racionalnog mišljenja:
 o princip neprotivrečnosti – sve što je neprotivrečno je istinito, a ono što
protivreči jedno drugom je lažno – istina razuma
o princip dovoljnog razloga – sve što postoji u svetu treba da imaju dovoljan
razlog za svoje postojanje, koji čovek ne može da spozna – istina činjenica
o princip pretvaranja predikata u subjekat – svaki subjekat je sastavljen od
predikata – da bismo spoznali supstanciju moramo znati sve njene atribute
o princip najboljeg – ovaj svet je najbolji od svih mogućih svetova – jer je on
najjednostavniji hipotezama i najbogatiji fenomenima
 bog je stvoritelj ovog sveta – podrazumeva se da je taj svet dobar, ali
znamo da u ovom svetu ima i zla


Tomas Hobs

- Najznačajnije delo: Levijatan

- nastojao je da napravi kompletan sistem znanja
- u tom sistemu, apsolutno znanje pronalazi svoj izvor u čulnom osećanju i pamćenju
- načelo tog sistema je emprističko – čovek je svedok svih događaja, onih koje vidi i
onih koji su prošli, koje nosi u svom pamćenju
- načelo njegovog emprijiskog sistema: izvor svih naših predstava nalazi se u čulnom
osećanju i pamćenju
- smatrao je da su svi ljudi jednaki (i prema telesnim i prema duhovnim
sposobnostima)
o prema telesnim sposobnostima mogu biti jednaki u smislu da slabiji čovek
može pobediti jačeg ako se posluži nekim prikrivenim mahinacijama ili ako se
udruži sa ljudima koji su u istoj opasnosti kao i on
o prema duhovnim sposobnostima, čovek se rađa kao tabula rasa i da tek
kasnije čovek učenjem i iskustvom stiče znanje
- čovek, kao prirodno biće, je egoistička jedinka koja teži za samoodržanjem i
vladanjem nad drugim ljudima
- ono što je najkarakterističnije za nju je žudnja za moći i vladanje nad drugim - teži
zadovoljavanju vlastitih potreba na štetu drugih ljudi
- «čovek je čoveku vuk»
- to stanje u kome vladaju takvi nagoni Hobs naziva prirodnim stanjem – karakteristika
tog stanja je rat svih protiv svih
- ono što se suprotstavlja takvom stanju je građansko stanje – uređeno pravnim,
moralnim zakonima – ti zakoni mogu da obuzdaju animalne nagone
- čovek mora da ih se pridržava; funkcionišu na osnovu straha od kazne; za uzvrat
čovek dobija miran i bezbedan život
- pridržavanje važećih moralnih zakona je glumatanje
- velika dela nastaju kršenjem pravila, zakona
- umetnost ruši te granice, jer predstavlja taj animalni nagon u kom čovek stvara
velika dela

Džon Lok

- najpoznatije delo: Ogledi u ljudskom razumu

- kao i Hobs, smatrao je da je čovek tabula rasa
- da nije tako, čovek bi se rađao sa znanjem npr matematičkih teorema
- «Ničeg nema u razumu što prethodno nije bilo u čulima»
- poblem kojim se bavio: da li ideje koje postoje u našoj svesti postoje samostalno ili ih
primamo opažanjem preko naših čula
- izvor tih ideja se nalazi u spoljnom svetu (našim čulima) i te ideje Lok naziva
senzacijama
- drugi izvor ideja se nalazi u našem samoposmatranju (introspekciji) i te ideje se zovu
ideje refleksije
- izvrio je klasifikaciju ideja
o proste
 predstavljaju osnovnu građu našeg saznanja
 mogu biti:
• primarne: oblik, tvrdoća
o odgovaraju realno postojećoj stvarnosti i njih čovek
dobija posredstvom više čula
• sekundarne: ukus, miris
o čovek dobija posredstvom jednog čula i zato se zovu
subjektivne ideje
o složene
 nastaju kombinovanjem, poređenjem prostih ideja i apstrahovanje
(razgraničavanje)
 mogu biti:
• ideje modusa
o modusi se mogu mešati, pa npr modus ideje prostora
jeste njegova zapremina, udaljenost..
• ideja supstancije
o noseća ideja, ona sačinjava temelj ideje modusa
• ideje relacije
o odnose se na promenu nekih stvari delovanjem neke
druge stvari (npr uzročno-posledična veza, umiranje-
rađanje..)
• apstrahne ideje
o nastaju apstrahovanjem stvari – kada se daje zajednički
naziv za više različitih stvari
o ideja čoveka (je jedna apstrahna ideja) – zato što kada
navodimo ideju čoveka, mi mislimo na čoveka uopšte, sa
svim njegovim svojstvima, ne na nekog posebnog
- ideje takođe mogu biti:
o realne – odgovaraju postojećoj stvarnosti
o fantastične - proizvod naše mašte
- bio je zastupnik reprezentacione teorije ideje - ideje predstavljaju stvari
- te ideje mi dobijamo iz spoljašnjeg sveta
- saznanje za Loka predstavlja zapažanje, povezivanja ili nepovezivanja,
slaganja ili ne slaganja naših ideja

Džordž Barkli

- engleski empiriste je bio aristokratskog porekla

- završio je studije teologije
- radio kao misionar u Americi
- najznačajnije delo je napisao u svojoj 25. godini - «Rasprava o principima
ljudskog saznanja»
- glavni problem: da li postoje samo one stvari koje mi opažamo? da li postoji boja
koju nikad nismo videli? da li postoji zvuk koji nikad nismo čuli?
- Barkli kaže da ne postoji.
- «esse est percipi» - glavno Barklijevo stanovište – «Biti jeste biti opažen»
- to stanovište je utemeljio na kritici Lokovih apstrahnih ideja
- ideje su svi sadržaji svesti
- dele se na:
o čulne
o ideje koje dobijamo putem strasti
o ideje koje dobijamo putem mašte i pamćenja
- za razliku od Loka, smatrao je da apstrahne ideje ne postoje
- kada zamišljamo npr neki geometrijski oblik (trougao), nikad ga ne zamišljamo kao
trougao uopšte, već kao neki konkretan
- čovek ne može neposredno da spoznaje spoljašnji svet – ono što čovek spoznaje je
samo doživljaj svesti koja opaža svet - to stanovište se zove solipsizam
- Barklijeva filozofija je protivrečna zato što se on na kraju odriče i odbacuje svoje
polazno stanovište – smatra da stvari ipak mogu da postoje iako ih čovek ne opaža, i
to na 2 načina:
o potencijalan način – čovek se može zateći u nekoj situaciji i da opazi neke
stvari koje do tada nije opažao
o tvorac, izvor svih stvari se nalazi u božijoj svesti, jer je on tvorac ovog sveta i
on može da opaža sve stvari
- filozofiju je shvatao na utilitaristički način, a korist koju je video u njoj je da ubedi
čitaoce svojih spisa da se približe božanskom postojanju
- 2 pojma su ključna za njegovu filozofiju:
o pojam duha – um i razum (dekartovsko «Ja») – duh može biti konačan
(ljudski) i beskonačan (božanski)
o pojam ideje

Dejvid Hjum

- impresije (utisci) mogu biti:

o senzacije – one koje dobijamo putem čula iz spoljnog sveta
o refleksije – dobijamo introspekcijom (samoposmatranjem)
o relacije – dobijamo spajanjem 2 ili više impresija
 npr impresija jednakosti
- ideje za njega su pojmovi, značenja – blede kopije impresije
- ono što mi prvo opažamo, dobijamo impresiju, a iza te impresije se nalazi ideja
- ljudsko saznanje se dobija povezivanjem ideja
- problem kojim je bio zaokupljen: povezivanje naučnog saznanja sa saznanjem
spoljašnjeg sveta - tu vezu je utemeljio u relaciji uzročnosti
- kao što naše celokupna saznanje potiče iz iskustva tako i naše viđenje uzročnosti
potiče iz impresije – ta relacija uzročnosti se sastoji iz 3 dela:
o prostorno-vremenski kontinuitet
o vremenski .., sukcesija
o nužne veze
- prva dva dela čovek može da opaža, a treći ne može
- ako iza A sledi uvek neki događaj B i ako B postoji uvek kada postoji A to znači da je
A uzrok za postojanje događaja B – uzročno posledična veza – pretpostavlja nužnu
vezu, ali čovek ne može da je otkrije
- sve što čovek zapaža je njegov utisak, impresija toga
- zato indukciju kao metoda pouzdanog saznanja treba odbaciti, jer ona pretpostavlja
da, ako se neki događaj dogodio puno puta, da će se on dogoditi i sledeći put
(generalizacija), a Hjum zato prihvata dedukciju
- ako kockice za jamb bacamo 100 puta i svih 100 puta padne 6, ne znači da će i 101.
put opet biti 6
- ljudski mozak reaguje po navici, očekivanju

VREME TREBA KRASTI