You are on page 1of 188

Crvena kuga

Nezaboravnik Ni sa tomovima knjiga njima se, ini mi se, ne mogu oduiti Kome sve ne dugujem ovu knjigu! ivima, koji izaoe iz komunistikog pakla, dugujem potovanje mrtvima, koji u njemu sagoree, dugujem sve. Jesam li, pitam se, najvie duan onima koji su za mene, jo golobradog, najmlaeg Brozovog zatoenika u sremskomitrovakom kazamatu, uvali poslednje zalogaje hleba s nadom da u preiveti i da u verno opisati njihove patnje i njihovu smrt. Ni sa tomovima knjiga njima se, ini mi se, ne mogu oduiti. U ovaj NEZABORAVNIK, u ovu knjigu srpskih jada unosim Milunku Mai iz sela Trudov, pod Golijom, ije mladalako telo, dve godine po svretku rata, "iamarae" strujnim opekotinama i tako, polumrtvu, otpremie u poarevaku robijanicu da tamo bolno i lagano umire. Ovu knjigu dugujem i velikom duhovniku Mitrofanu Matiu igumanu manastira okeine, kome pripadnici umobolne komunistike ideologije iskopae oi pa mu pod krvave duplje podnee Sveto pismo - da ita! Pomenuu i na ovom mestu protu i gimnazijskog profesora Savu Bankovia koji devetnaest krsnih slava, i devetnaest Boia i devetnaest Vaskrsa provede u sremskomitrovakoj tamnici, i koji na svaki praznik, bez ijednog crkvenog znamenja, bez krsta i mantije, bez Molitvenika i Jevanelja, otpoja svetu liturgiju. Ovu knjigu dugujem i Mirku Jeftoviu, s udnim nadimkom uslin, iz sela Mravinjci, kod Kosjeria, starom komitskom vuku pod komandom majora Tankosia, junaku s Makovog kamena i Kajmakalana. Njega, osuenog na krai prinudni rad, po cii-zimi, uoi Nikoljdana, njegove krsne slave, vezae za drvo ukraj puta. Sutradan, na krsnu slavu, njegovo mrtvo, smrznuto telo, dadoe rodbini. U NEZABORAVNIK unosim i duhovnika Jeliseja Popovia, igumana manastira Sveta Trojica, pod Ovarom, nesuenog doktoranta, koga Brozovi i Staljinovi sledbenici saekae u zasedi pred manastirskom kapijom, ubie maljevima i njegovo telo bacie u nabujalu Moravu. Duan sam porodici Cveti iz Visibabe, kod Poege, ijeg sina i brata Sretena, nesvrenog bogoslova, tek mobilisanog, ubie na podmukao i zverski nain. Podmetnuvi komade iscepane Staljinove slike uz njegovo vojniko uzglavlje -osudie ga na smrt i rafalima iskidae njegovo telo na tri dela: otac Budimir i stric Milomir u dakovima, tajnovito, prenee njegove ostatke i sahranie blizu kue. I Vasiliima iz Banjice, u aanskom kraju, dugujem ovu knjigu. Njihovog Kostu, aktivnog oficira, koji se, po svretku rata, neko vreme skrivao u strievoj kui oekujui da se utemelje pravedni i nezavisni sudovi - streljae mrtvog! Opkoljen u zemunici, Kosta Vasili, ispalio je metak u slepoonicu, to e Brozovog komesara razbesneti: kako je smeo da digne ruku na sebe! Kivan na mrtvog Kostu, komesar nareuje stricu d iznese sinovca, da ga prisloni uz zid kue, zatim izgovara neku svoju presudu i nareuje da se ispali plotun prvo je, pokoen, pao stric Milorad a preko njega se sruio po drugi put ustreljeni Kosta. U NEZABORVNIK, u ovu nau tminu, koju vreme presporo razgoni, unosim jo jedno svetlo ime: Stevana Moljevia, doktora pravnih nauka, poznatog advokata i jednog od

elnika Srpskog kulturnog kluba, ideologa Ravnogorskog porketa i urednika ravnogorskih listova, tampanih u slobodnim srpskim planinama, koji je umro u petnaestoj godini robijanja. Dug sestrama Ruici i Duici Njegov i na elijski sapatnik, David Damjanovi, u jednoj od svojih knjiga, objavljenih u ikagu, navodi Moljeviev odgovor na ponudu komunistikih delata da ga oslobode tamnice pod uslovom da se odrekne svog nacionalnog programa i svojih nacionalnih ideja: "Nema te slobode koja e me privoleti i nema te smrti koja e me uplaiti i navesti da izgubim obraz". Knjigu dugujem i sestrama Borisavljevi, Ruici i Duici, koje elom dotakoe samo dno ljudske patnje a svojom jevaneljskom duom dosegoe do ISTINE i zvezda i meu zvezdama na srpskom pravoslavnom nebu ostadoe. etiri ratne godine pod nemakom okupacijom borile su se za Srpstvo i Pravoslavlje - borile se srcem, duom, umom i perom. Pred najezdom Brozovih i Staljinovih "oslobodilaca" otile su u svet da otuda, iz tuine, nastave bitku za nepromenjene ciljeve. Njihova neumorna borba traje est decenija. U NEZABORAVNIK uoe i sestre Pavlovi, Bosa i Draga, jo nepunoletne, koje otpremie na Vardu, to strano gubilite, pred sudiju Cicvaria, da im dosudi smrtnu kaznu zato to je njihov brat Miko otiao s etnicima u Bosnu. S njima je, iste noi, pogubljen i uiki maturant Jevrem Konstantinovi. Knjigu dugujem i rodbini Veselina Petrovia, predsednika optine u Divcima, koga komunistiki zlikovci u ime Kominterne i za sreu svetskog proletarijata, testerom iskomadae, kao trupce, u dvoritu njegove kue. Duan sam porodici Nikite Aksentijevia, banovinskog putara iz Sevojna, iji je le njegov petnaestogodinji sin Dobrivoje - Doa, prepoznao meu osamdeset sedam rtava krvave vladavine poslednjeg dana Sovjetske uike republike. I deci prote Janka Popovia, koji je Bogu i rodu sluio u selu Brekovu kod Arilja, dugujem ovu knjigu: njemu, ocu sedmoro dece, presudie Slobodan Penezi Krcun, Milovan ilas, Petar Stamboli i Vladimir Dedijer. Protinica Darinka, nosei u utrobi osmo dete, jedva je, posle vaenja iz masovne grobnice, prepoznala njegov le. Ue u NEZABORAVNIK i gradski amalin Vaso, koji je prvi izgovorio rei "crvena kuga" i koji je sauvao OBRAZ kad je odbio da na montiranom suenju bude lani svedok. Ovu knjigu dugujem i porodicama elezniara Dragog Badovia i Milana Todorovia koji glavama platie istinu da je Gestapo uputio vagon novinskog papira u tabacima partizanskoj komandi u Uicu u jesen 1941. godine. U NEZABORAVNIK uoe i gimnazijalci, deaci i devojke iz Leskovca, Nia, Skoplja, Beograda, aka: Rastko Krsti, braa Vladislav i Lazar Kneevi, Koa Kosti, Dragoljub Poli, Milojko Jovanovi, Dara Radojii Oni prvi pruie OTPOR komunistikoj tiraniji. Ovu knjigu dugujem familiji Petra Vujovia, poslednjeg komandanta Jelikog etnikog odreda, iju decu - sina Mlaena od dvanaest, sina Aleksandra Lekicu od etrnaest i ker Danicu od osamnaest godina ubie Brozovi sledbenici. Ubie i njihovu majku Rosu u etrdeset petoj godini ivota. Utuli se kandilo i ugasi ognjite u kui Petra Vujovia. Petnaest meseci po svretku rata. Ovu knjigu dujem desetinama hiljada sinova i unuka koji ne upoznae i ne zagrlie svoje oeve i dedove, niti saznae za njihove grobove.

Sluaj druga Vase Vaso nije shvatio nita o emu su mu oni priali Ne, ne, Vaso, nee ti vie, nositi tue kofere, ni svoje nee nositi, drugi e to raditi, a ti e da zapoveda I pravedno je, i poteno je da i ti uiva. Radnika klasa je pobedila, radnici su doli na vlast nema vie gospode, buruja, bogataa, koji su i tebe eksploatisali, gulili kou s tvojih lea Neki su, dodue, pretekli, ivi su, uivaju u svojim kuama, imaju trgovine, kafane, radnje, a ti, Vaso, nema nita. Ali, bude li pameti, bude li pravde, a hoe, hoe sigurno, jer narodna vlast mora da bude pravedna, oni nee imati nita, a ti, Vaso, drue Vaso, imae sve. I nee ti vie nositi tue kofere, ne, nego e, bogme, bude li pravde, a bie, ova gospoda, ovi buruji, ratni bogatai, koji su lepo iveli za vreme okupacije, nositi tvoje. Kad ti poe na partijski kongres, spakuje u kofer svoje stari, krene na voz i ovako, kaiprstom, pozove nekog biveg buruja i zapovedi: ponesi ovo do stanice, dobie baki. Gradski amalin, ijem se imenu, radi raspoznavanja obavezno dodavalo njegovo zanimanje, gotovo nezainteresovano slua njemu nepoznatog oveka u uniformi s nekim pozlaenim iritima na rukavima i zvezdicama ispod njih, koji ga je u asu kad je prolazio pored ove jednospratnice, udaljene pedesetak metara od eleznike stanice, pozvao na kafu. Od ove prie Vaso nije shvatio nita: celog ivota je od kako za sebe zna, teglio tue kofere, torbe i ko pre, one od prua, iz kojih je, naroito za vreme okupacije, kad se u svemu oskudevalo, mirisalo neto prijatno, gotovo opojno - hleb, primeivao je, ima najlepi miris, zatim jabuka, suvo meso - Nee ti, drue Vaso, vie nositi tue kofere - odzvanjaju u njegovom sluhu rei nepoznatog oveka. - Bie u ovoj naoj novoj dravi leba za tebe. I s lebom. Dobijae platu, redovno, svakog meseca. Ne moe Vaso da dokui ta hoe ovaj ovek: ma kakva plata, dan i komad, na to je navikao i time je zapoeo njegov gradski ivot od kako se iz sela otisnuo, kad je motiku bacio i uskoio u iru", onog to puke i izbacuje gust dim i varnice. Nije se vie u selo vraao. Njegov otac nije se vratio sa Solunskog fronta, ostalo neto zemlje, mogao je od nje da ivi, ali zgrabila ga rakija, a ta veselnica, ne voli da kopa, ne trpi motiku. Otuda, iz sela, doneo je udnu meavinu jezika pa je zbunjivao gradsku gospodu kad bi rekao voe u ja da jednem", ili kad bi, uoavajui neku opasnost viknuo: Bii otale!" I sada, ovog asa, Vaso sedi u mekanoj fotelji i slua rei nepoznatog oveka sa pozlaenim iritima na rukavima vojnike bluze koji govori o nekom udnom i neverovatnom obrtu u njegovom ivotu: - Imae svakog meseca platu Slua Vaso, osmehuje se, kezi ona dva prednja zuba poutela od duvana, vrti glavom, ali uti. Neto mu se ini da je ova pria arena laa, neka obmana, da je to neto tek onako, da se neto pria i priom ulepava ivot. U jedno je, ipak, siguran: ovaj oficir je veliki budovan, taj je sila i vlast, taj moe sve! Zna Vaso i ta je plata, poznaje on i neke inovnike i radnike koji za svoj trud primaju platu, ali ne moe da vidi sebe meu pratenicima" - to to ne vidi izazva u njemu opreznost. Neto se, misli, tu krije, ali ta?

Vidi i onaj sa pozlaenim iritima na rukavu da je Vaso zapao u nedoumicu, pa hoe brzo da je otkloni: - Mora i ti Vaso, da uini neto za sebe, ne moe sve vlast, zna kako se kae: svaki ovek je kova svoje sree. Ti sada kuje svoju sreu. Sve od tebe zavisi. Sve. Vaso uti i netremice gleda u oficira. - Je li Vaso, ti zna Maliu? - Kog Maliu? - pita Vaso i istura kroz iskrivljena usta ona dva zuba. - Ma zna ti dobro Maliu lanja - nastavlja oficir - Zna i on tebe dobro, ali te u svoju kafanu nije putao; nisi, bar neko vreme, mogao ni da proviri u nju. Gospodine drue, dolazi voz Vaso osea da se igra neka igra... Gleda Vaso u sagovornika, trepe oima i kao udi se reima koje izgovara ovaj nepoznati ovek koji, tako mu se ini, neto lukavo sprema. Osea Vaso d se tu neto vrti, igra se neka igra, mota se neko klupko, ali ne moe da dokui ta je i kakve veze on ima sa Maliom, poznatim kafedijom, koji prema njemu nije bio lo, a nije, koliko je njemu poznato, bio lo ni prema drugima. Ali oficir veze dalje udnu priu: - Dabome, nisi ti mogao da ue u kafanu kad u njoj sede nemaki oficiri i zajedno s gazdom krkaju jagnjetinu; kako bi ti, kao nosa, mogao da ue - bojali su se tebe, Vaso, zna Malia da si radnik, sirotinja, da si poten i da e jednog dana, kad radnici dou na vlast, ispriati ono to si video. A to to si video ne zaboravlja se, jeste, kako bi ti, kao patriota, mogao da zaboravi takvu sliku: sede nemaki oficiri, slui im lino Malia, deru i piju, a posle kao dobri saradnici i prijatelji poverljivo razgovaraju. Jel tako? Vasu se uinilo da je red da i on progovori koju pa najpre iskapi ostatak rakije u ai i taman da izusti re zau se pisak lokomotive i on kao da je samo to ekao skoi i krenu prema vratima. - Kuda, Vaso? - Kako kuda, gospodine drue, dolazi voz, sad e putnici, a ja voe zanovetam LJudi e pogledati okolo ima li me i ko e im kufere nositi - Samo ti sedi, uivaj i ne vodi tuu brigu, nego gledaj kako da zaradi platu Malo uplaen i malo nervozan Vaso utonu u fotelju, i poe da se prisea kofera - onih finih od crne, ute i braon koe, od platna i kartona, mada je najvie bilo obinih drvenih sanduka ofarbanih suvom bojom. Prenosio je on i one nabrekle, tri puta uvezene kanapom, da se ne rasprsnu i da iz njih ne pokulja roba - takvi koferi mirisali su na platno, na bele marame, stoljnjake, komade finog tofa, to su nosili crnoberzijanci i prodavali po seoskim vaarima ne iznosei sve to imaju nego pomalo, viui: Evo, samo je ovo ostalo, jo malo pa nestalo" Nosio je, istina ree, zimi, naroito, i one kofere to su mirisali na slaninu, na prutu i uz put se nagutao tog lepog mirisa pa mu se, zaudo, inilo da je sit. Ali, kad bi doneo stvari tamo gde treba, domain ili domaica davali bi mu komadi slanine, i hleba bi mu davali, onog peninog, pa bi on toplo blagodario i traio neki kutak u kome e na miru progutati koji zalogaj. Hitno je potom na sledei voz ne bi li ugrabio jo koju muteriju. Iz ovog razmiljanja trgoe ga oficirove rei: - Taj lanjo je zao ovek, nepoten, mrzi radnike i mrzi ovu nau narodnu vlast. A to i da ne mrzi, pa on je, bre, buruj, bogata, gazdurina. Najvie se, a ti to najbolje zna, obogatio za vreme rata. Nemci mu iz kafane nisu izbijali, a to bi kad im je bilo lepo. Krkali, nabavljao Malia za njih, moda je i seljake ucenjivao, a moda su i Nemci otimali od

seljaka pa donosili lanju da im on priredi gozbu. to da ne? Otmu seljaku svinje , pa ga donesu lanju - ispeci ga za veeras, kau mu. Ti si to, drue Vaso, gledao svojim oima, je li Ne moe Vaso nikako d se seti tog prizora - jeste, prolazio je moda i deset puta na dan pored lanjove kafane, leti i zimi, i kad su vrata irom otvorena i kad su zatvorena, ali ne sea se da je ikad u njoj video Nemce. Moda je taj lanjo primao Nemce, moda ih je gostio, kafana je za to da se ljudi u njoj ugoste, da popiju, mezete, pa ko ima para moe i da rua. A on, Vaso, nije zalazio u kafane, jedino ako je nekom kafediji nosio kofere od stanice do kafane, ili od kafane do voza. On je, zna se to, voleo da cugne, nosio je pljosku, grli je virio iz depa, pa ekajui voz povue dva gutljaja, trei retko, jedino ako mu izmakne dobra muterija. tada se naljuti kao ris pa potegne dug gutljaj, klokoe niz grlo ljuta tenost. Ljuto u grlu, ali njemu slatko u dui. Ugrabi i Vaso priliku da neto kae: - Plata mora da se zaradi Ko je u vabraci jal ko je inovnik ima platu. Kolika je, da je njegova je, on rasporeuje ta e da kupi - Jeste, drugo Vaso, tako je. Ma kaem ja sebi:pametan je na drug Vaso, bistar, ima dobro pamenje Plata, nego ta. I ti e, Vaso, dobijati platu - Ali za platu se radi - kezi se Vaso. - Neto se radi, jal u vabrici, jal na eleznici Dobra plata za pamenje - Tako je, bravo drue Vaso. Tako je. Samo, da zna, od tebe se nee traiti da radi, od tebe se trai samo da pamti. A ti ima dobro pamenje. uvaj to to ima. Pamenje uva, drue Vaso, ono to si svojim oima video. E, ono to si video - to je plata. Nagrada. Dobro pamenje se dobro plaa. Vidi, ovako: sedi Malia lanjo u svojoj kafani, sedi za stolom, a oko njega tri nemaka oficira Sede i piju. I jedu. ta jedu ti, moda, ne vidi, ali ja ti kaem: jedu peenje, pui se vrua jagnjetina ili prasetina, svejedno, a posle lanjo ustaje, klanja se Nemcima i stavlja na sto flae vina Ti, dabome, ne moe da ue unutra, a i kako bi mogao da ue, kad tamo sede gospoda nemaki oficiri. Je li? Pa to je normalno: kako bi drug Vaso, lan radnike klase, radnik, svestan radnik, proleter, mogao da ue u kafanu u kojoj se goste nemaka gospoda! To si dobro upamtio, tu sliku, taj prizor, kako da kaem. To je pamenje. E, dobro pamenje se nagrauje, daje se plata. Ako je iko zasluio platu, i to dobru, platu, bogatu, onda si ti. Niko bolji od tebe, niko bistriji od tebe, niko sa takvim pamenjem - Veli? - udi se Vaso. - Pa dobro, kad je tako. Konta neto Vaso u svojoj glavi - ovaj hoe da ja upamtim samo tu sliku: lanjo, poznati gradski kafedija, u strogom centru grda sedi sa nemakim oficirima i krka peenje! Upamtio je dobro tu sliku, a kako da je ne upamti kad mu ova ovde, ovaj sa pozlaenim iritima, ije ime ne zna, po ko zna koji put govori o tome. Nisam ja, musi Vaso, toliko glup, upamtio bih i vie od toga. Prvi mah njemu se inilo da stvarno gleda taj prizor: sedi lanjo za poveim stolom a oko njega Nemci - uglaeni, oputeni, pijuckaju i jedu

- Pamenje je, moj drue Vaso, mnogo dobra stvar, ceni se, potuje se, a bogme i plaa. Eto, ti e za dobro pamenje dobijati platu. Platu, nego ta! Nee ti vie tegliti tue kofere i gledati ko e da ti prui pare hleba i koju paru, ne! Ovo je, upamti drue Vaso, tvoja drava, radnika, sad si ti u toj dravi vlast! Nikako Vaso da shvati da je on sada vlast, da on sada komanduje da nee vie nositi tue kofere, da moe da klikne: zbogom kolica, nosaka, zbogom i miriljavi koferi, drug Vaso je postao vlast! A kad si vlast ima sve: stan, platu, odelo, pie, peenje Razmilja o tome Vaso i ovog asa u kome uje, ponovo, pisak lokomotive i ono kloparanje vagona koji lagano, a posle sve zahuktalije odmiu inama i gube se u daljini. Koliko li je vozova danas propustio od kako ga je ovaj ovek pozvao da s njim onako, drugarski, porazgovara i da mu kae da je on od danas vlast! Vlast, brajko! Moe on da bude i vlast, ali on je sada gladan, on bi da kae da je gladan, od jue nita nije okusio. I taman da tu re i zausti i da krene, kad njegov sagovornik ree: - Vidi, bogati, podne, a mi se raspriali, red je da neto prezalogajimo. Naredio sam da nam ovde neto donesu. Hoe, hoe, gladan sam i ja I, stvarno, ubrzo nepoznat ovek donese na posluavniku jelo: dva tanjira prute, pa dva tanjira jagnjetine, vru hleb i bocu crnog vina. - Hajde da se malo prihvatimo - smejulji se onaj sa iritima. - Ovo je bogato, nego ta. Dosta je prute i peenja pojeo Malia lanjo s onim Nemcima, sea se! Dosta! Sad je i ovo za nas, za radniku klasu, a oni, buruji i ratni pekulanti - dosta su oni uivali. Uzmi, druge Vaso Gleda Vaso svojim iravim oima, osmehuje se, pamti kad je poslednji put svoja dva poutela zuba zario u meso, slanine je, ponekad bilo, hleba je bilo, a peenje ne pamti. Pruta je za njega bilo nedostian san. Gleda Vaso i snebiva se. - Uzmi, drue Vaso. Mi smo sad drugovi, pripadamo istoj klasi i istoj vlasti: radnikoj i komunistikoj. Zasluili smo ovo i ti i ja, tu zbora nema: ti za dobro pamenje, ja to to tvoje pamenje osveavam, prosto ne dam da tu sliku zaboravi - Maliu i Nemce. Oni deru, ti vuklja tue kofere i kae: molim lepo, gazda, zapovedaj, gde ovo treba da odnesem A ja, u - umi! Ratujem, bre, borim se protiv Nemaca i domaih izdajnika, protiv buruja i ratnih pekulanata, protiv bogataa. Borim se za sirotinju, za tebe, moj drue Vaso! Za tebe, nego ta! Ti si mi najblii, najbolji, ti si se nauio u ivotu, ti si bio sirotinja, oskudevao u svemu, a on, lanjo, imao je svega u izobilju. Tu stanuje OZNA Pa gde je tu pravda? Gde? Ja u umi, borim se, ti na stanici, tegli tue bogatstvo a lanjo s Nemcima krka! Je li tako, dabome da jeste. E, kad je tako, sad se promenilo: on vie nita nee imati, a mi sve! To je pravda, moj drue Vaso. To! Dosta je bilo njihove vladavine, sam smo ti i ja vlast! Okrene ti ovako prst i kae: Ajde lanjo, ponesi ovaj kofer do stanice! I ta e on nego da nosi. More, jo e da pita: ima li jo? Tako. To je pravda. Ne moe Vaso, da jede, uze samo pare hleba. Gleda u onu prutu i peenje, ali ne uzima. Kae da su za to potrebni zdravi zubi, a neto mu, u stvari, ladno oko srca - ne zna, ne moe jo da dokui ta se iza ovoga krije.

U neko doba oficir isprati gradskog amalina, izvede ga do ulice, potapa po ramenu i ree da nipoto onu sliku iz Maliine kafane ne zaboravi. Vaso se, po navici, uputi prema eleznikoj stanici, na svoje radno mesto, udei se nepoznatom oveku koji je hteo da ga ugosti, da ga nahrani onim akonijama na koje nije navikao: Jo mu se taj nepoznati ovek zahvaljivao to je, veli, sauvao dobro pamenje. Tu, na stanici, Vaso se malo posluio lukavstvom: pitao je jednog elezniara, dobrog oveka, ko stanuje u ovoj sivoj zgradi na desnoj strani, ba prek puta drvare. A elezniar, koji Vasu dobro poznaje, osvre se i oprezno apue: "Ne daj Boe, nikome da se nae u toj zgradi! Tu, moj Vaso, stanuje - OZNA". Ne govori Vaso nikome da je upravo iz te zgrade izaao, da su ga aavali i na neto navodili, estitali mu na pamenju. Tu je, razmilja Vaso, zmijski splet, gujino sedite, odatle kuga prua pipke i grabi ljude, tu, znai, sede oni koji u jesen 1941. godine ojadie grad i zavie ga u crninu, u toj zgradi su grobari onih masovnih grobnica Nekoliko dan kasnije specijalni sudski kurir pokuca na vrata jedne uderice ispod gradskog groblja u kojoj je konaio Vaso nosa. Uznemirilo se Vasovo srce:nikad sa sudom nije imao posla, niti je koga tuio, niti je ko njega sudski gonio, nije, sea se dobro, ni svedoio: I sama zgrada suda bila mu je nepoznata, zna jedino da je negde na itnoj pijaci, na jedinom trgu u grdu, okolo su, s leve strane, bile kue, s desne neke ustanove, zanatske i trgovake radnje, a izmeu njih - pijaca. Tu su se subotom , na pazarni dan, slivali seljani iz okolnih sela nudei robu:abrice od borovog drveta, utegnute obruom, takoe drvenim ili metalnim da se ne raspadnu, zemljani lonci i upovi tamne boje, ase, crepulje, bardaci i prulje, sve uredno poreano i lepo za gledanje. Sa Zlatibora i Zlatara, od Nove Varoi, konjima stizale kiridije, prenosili ito, jeam i zob, ponekad, kad je tome sezona, krompir i jabuke, kruke zvane jeribasne, sone, mekane, tope se u ustima preko reke, u meaju, na stonoj pijaci blejali jaganjci i ovce, mukala telad, rzali konji i kopitama udarali o vrsto tle. Izmeu ova dva pazarita stisla se zelena pijaca: tu se prodavala uvena pruta, kajmak i sir u abricama, jaja i ivina a najvie povre i voe - otuda je, valjda, i nazvana zelenom. Sve to Vaso zna, zna i neke ljude, dobre domaine, trgovce i zanatlije, pekare naroito i uz njih ugostitelje - bilo, pre rata, stotinak pekara, moda i vie, toliko i kafana, ivelo se lepo i bogato u slozi i potovanju, da ne bi jedni drugima kvarili pazar peenjari su, po dogovoru, u razliito vreme izvlaili svoje prulje i metalnom ipkom udarali u gvozdenu plou viui: Vrue, pui se!" Bilo dosta i trgovaca - Pruljevii, Peii, Mirkovii, Mokii, Stojanovii Vaso je pazarivao kod sitnijih trgovaca u ove velike trgovine retko je zalazio, osim kad bi ga zvali da im unosi tek prispelu robu: uvek su ga dobro nagraivali. Neke je, odmah po svretku rata, kad su komunisti doli na vlast, izgubio iz vida. Jevreja trgovaca nije bilo, mada je ostala pria o njihovom pokuaju da se ovde nastane: jedan je, kae ta pria, pre nego to se skuio, otiao kod bakalina, komije, da pozajmi dva jajeta. Bakalin ne odbi pozajmicu, ali, zaudo, stavi jaja na kantar. kad to vide, jevrejski trgovac die sidro i potrai grad u kome se jaja ne stavljaju na kantar Najbolji Vasov prijatelj bio je njegov kolega ika, omanji oveuljak veoma prgave naravi umeo je da cikne i uvredi oveka, ak i muteriju koja bi se preterano cenkala i pokazivala iftinske osobine: drhti kad se hvata za buelar. Vaso se jednom ozbiljno naljutio na iku zato to mu je pred nosom preoteo muteriju koja je pogledom traila Vasu, ali posle dva gutljaja iz ikine pljoske, sve je brzo izglaeno i zaboravljeno.

Kad je dobio poziv ne moe Vaso udu da se naudi: to ga zovu? Kome on treba i kome moe da bude svedok, o emu on moe da svedoi. itajui taj poziv pa ne verujui svojim oima, iao kod komije da mu ovaj protumai ta sud trai od njega. Ni ovaj nije znao vie od onoga to pie u pozivu: poziva se kao svedok! Da doe u sud dana toga i toga u toliko i toliko sati. Kome da svedoi? Nema odgovora. Pa, dobro, otii e u sud, kroie prvi put u sudnicu, i videe o emu on, Vaso, moe da svedoi. Uvee, pred onaj dan kad je trebalo da se javi sudu, poseti ga, iznenada, njegov poznanik, onaj sa pozlaenim iritima: - Prolazio sam ovuda, pored tvoje kue, pa ko velim da svratim i upitam za junako zdravlje. Dobro si, dobro, vidim. Zdravlje te, drue Vaso, dobro slui, a nadam se da te dobro slui i pamenje. Nisi, siguran sa, zaboravio onu ratnu sliku: sedi Malia lanjo a s njim, barabar, sede nemaki oficiri. Jedu, piju i razgovaraju. Vaso je, zbunjen i uplaen ovim iznenadnim dolaskom, samo klimnuo glavom kao da je hteo da kae: ma sve ja pamtim, nita ne zaboravljam Jedva je tu no nekako preturio preko glave, budio se i gunao: kakav svedok, kakvi bakrai! Nije on niiji svedok i ne zna ko ga je turio u takav spisak! Ne zna ni za iji lopovluk, jo manje za ubistvo, neko se njime poigrava. Jeste on puki siromah bez svoga doma, bez svoje kue, jeste nosa, amalin, nosio je kofere i torbe tamo gde mu se kae, ali on je poten ovek. Ni ubio, ni ukrao, ni uvredio. Podmetao je svoju grbau, troio snagu, ali niko mu za to nije kriv, mogao je da ostane u selu, da obrauje zemlju, mogao je da napolii, da nadnii, sve je mogao, ali nije mogao da se odupre rakiji: krmio je oevinu i troario Kad se obreo u sudskom hodniku Vaso je primetio dosta sveta i pomislio da su svi oni pozvani da svedoe. Nije tad, znao da su Maliu danima ispitivali, da su ga navodili da prizna saradnju s Nemcima, da su mu nemaki oficiri bili najdrai gosti u kafani. Svedok te Maliine saradnje s Nemcima trebalo je da bude Vaso. Kad se otvorie vrata sudnice, narod nagrnu unutra, ue i Vaso maui onim sudskim pozivom. Na optuenikoj klupi primetio je Maliu lanja, hteo je da ga pozdravi, ali se sudija obrecnu: - Ne prilazi optuenom! Pored sudije, koga je Vaso poznavao kao potara, sedela su jo dva njemu poznata oveka, mada, zbunjen i oamuen, ne moe da se seti gde ih je ranije viao i ime su se bavili. - Svedoci neka izau napolje i neka ekaju poziv! - saopti sudija suvo. Vaso, meutim, ostade u sudnici. - Izai i ti, drue Vaso! - ree sudija, poto jedan stariji ovek i neto mlaa ena pohitae prema vratima. - Zvae te sud kad zatreba Ne da Vaso obraz Ono dvoje ostadoe samo nekoliko trenutaka pred vratima sudnice, pa krenue hodnikom ka izlazu. Ostade mu nejasno da li su i oni doli kao svedoci ili onako, iz neke druge potrebe. U taj as oea se o njega ovek u dugom konom mantilu i Vaso brzo prepozna u njemu onog oficira sa pozlaenim iritima. On ga uhvati za miicu, kresnu okom i

proaputa: - Pazi, ve si na platnom spisku! im se ovo zavri, doi da primi platu mugnuo je brzim koracima pre nego to je Vaso stigao da bilo ta kae. Ve je nasluivao da je ovaj konjak, koji mu ni ime svoje nije rekao, a i da jeste pitanje je da li je pravo - ovakvi su, znao je i Vaso, imali bar po desetak imena - upleten u lanjovu sudbinu. Upleo je i njega, Vasu, gurnuo ga u ovo prljavo kolo, mislei svakako da je Vaso priglup i pohlepan i da e dobro odigrati ulogu koja mu je namenjena. Istina, Vaso nije znao krajnji cilj ove ujdurme: trebalo je da se Malia proglasi krivim i osudi na robiju i konfiskaciju imovine, mada je od imovine imao staru predratnu kafanu i isto toliko staru kuu. Nervozan i nestrpljiv Vaso je u sudskom hodniku razmiljao o vozovima: koliko e ih danas propustiti i koliko e muterija izgubiti! Dok on dangubi, ika e, misli, do vrha napuniti svoja nosaka kolica Negde oko podne, posle dva sata ekanja, otvorie se vrata sudnice i neko glasno izgovori Vasino ime. im ue Vaso stade uz vrata, pogleda najpre po sudnici u kojoj je sedelo nekoliko starijih ljudi i ena, zatim mu pogled skliznu na Maliu i sudijski sto. - Ovde - ree sudija koji je sedeo izmeu dvojice, pokazujui mu mesto gde treba da stoji. - Stani ovde i kai sudu kako se zove. Vaso izrea generalije, ree da je pismen, da nije osuivan, da je prvi put u ivotu uao u zgradu suda, da nikad nije bio svedok i da se udi ko je njega "voe" pozvao da dangubi dok vozovi dolaze i prolaze a putnici se mue teglei svoje kofere - Sud te upozorava da govori samo istinu, ono to si video i uo. Za lano svedoenje, moe da se dosudi otra kazna Dok ovo govori sudija gleda u svedoka, pravo u oi, kao da hoe da ga uveri da je ovo sud pravde, kome je stalo samo do istine, a tu istinu, u ovom asu, zna samo Vaso, jer je jedini svedok optube i, uopte, jedini svedok u ovom sudskom procesu, budui da je optueni Malia zvani lanjo, gradski kafedija, tek nameravao da na ovom roitu, zatreba li, navede svedoke odbrane. Sudija je gledao i u publiku koja se, nema, bez rei, ali vidno zabrinuta, komeala i udila ko je ovog oveka, Vasu, gradskog amalina, dovukao u sud i ta se od njega moe oekivati. Sudija dalje upozorava: - Od tebe se, drue Vaso, trai da kae istinu i samo istinu. Jesi li razumeo? - Je l' tako? - propusti Vaso kroz poutele zube ovu reenicu. - Tako, drue Vaso, tako, samo istinu. Narodni sud ne moe i ne sme da se bavi laima i podmetanjima Vaso se, naizgled, tre, pree rukom preko ve davno naboranog ela - kao da je tim borama ispisana itava njegova biografija - pa se zagleda u sudije: uini mu se da ih sve poznaje, a siguran je da su se oni do dolaska komunista na vlast bavili nekim drugim zanatima i poslovima koji sa sudom i suenjem nemaju nita zajedniko. - Poznaje li ti, drue Vaso, optuenog? - kao zvono odjeknu u njegovom sluhu sudijin glas. - Dakle, da ujemo: od kada ga poznaje i ta sve zna o njemu

- Pa poznajem ga, poznajem - tiho govori Vaso - ali nisam neka naroita posla imao njim. Je l tako Malia? Nikad se nismo sporekali Boe sauvaj - Ne obraaj se optuenom, nego sudu! - upozori ga sudija. - Ti si, kae, bio u dobrim odnosima sa optuenim? Vaso klimnu glavom. - Govori slobodno - sudija malo povisi ton. - Nema ega da se plai. I nema potrebu da govori neto to nije istina - Ja - procedi Vaso. - Ti, znai, poznaje optuenog odavno. Zna ga i iz vremena nemake okupacije. Jesi li i tada, za vreme rata, ulazio u njegovu kafanu? - Ulazio, nego ta! - Vaso, kao da malo ivnu. - Koga si u njoj zaticao? - Nisam zagledao goste. Kafana ko kafana. Ljudi jede i piju. - Jesi li esto navraao? - Po potrebi! - osmehuje se Vaso. - Po potrebi, nekad iz nude kad me pritera u nunik, nekad, bogme, jednem pored anka da i ja cugnem - iv sam stvor. - Ako, ako, drue Vaso - odobrava sudija. - iv si stvor, nego ta. Kao i drugi ljudi. A kafana je za ljude - Za ljude, nego ta! - potvruje Vaso, osmehujui se. - I nemaki oficiri idu u kafanu - postavi sudija zamku. - Idu, idu, nego ta. Vole i oni da gucnu! - prui Vaso nadu sudiji. - E, o tome nam priaj, drue Vaso. O tome, o nemakim oficirima u kafani optuenog. Kako je to bilo, ta si u kafani video? - Pa - otee Vaso - viao sam razne ljude, nije da nisam, svakojake. Malo onako, kako da reem, nakresane Viavo sam Raka kazandiju, pa onog ora iz Ljubanja, Radiu opanara, onog starog uitelja sa Rosulja, ekaj, kako se ono zvae, ne mogu da se jetim, pa da me ubije jede i priaju - O emu priaju? - zainteresova se sudija - kai, drue Vaso, o emu su priali? - Ne znam - kae Vaso iskreno. - Ne ujem, apuu, tako se meni ini. Ali ujem, lepo ujem, kad Rako kae lanju - ta kae, ta? - nestrpljiv je sudija. - Kae: daj, Mali, Vasu duplu na moj raun. iv je stvor, neka se okrepi I ja, sudija, na duak, do dna. Dobru je rakiju sluio Malia. Domainsku - Dobro, de, neka bude nazdravlje - kae sudija i gleda u publiku ije je komeanje sve vidljivije. - Dobro, Vaso, to je, kae, bilo ranije. Ko te je jo aavao? - Ne znam, nisam ih upisivo u tefter - smejulji se Vaso eretski. - A nemaki oficiri, jesu li te i oni aavali? - opet sudija podmee zamku. - Nikad! - odsee Vaso ovu re kao britvom. - Viao si ih! - uoava i sudija da je Vaso oprezan. - Ti ree da si i Nemce viao - Viavo sam ih, nego ta - Vaso se malo isprsi. - E, to, to nam kai. Duan si da govori istinu. Kad si ih i gde viao? - Pa viavo sam ih na ulici, na stanici, pred komandom Njima nisam nosio kufere - Dolazili su nemaki oficiri i u Maliinu kafanu. Jeli su i pili, gostili se i uivali - rea sudija optube i oekuje da ih svedok Vaso potvrdi.

Vaso uti. Gleda as u sudiju, as u Maliu, da bi potom brzim pogledom obuhvatio publiku, koja sa strepnjom oekuje njegov odgovor. Sudija, oigledno, nevian ovom poslu, pokuava da svedoka navede na one izjave na kojima je brzopleto zasnovana optunica: da su nemaki oficiri sedeli u Maliinoj kafani, da je i on sedeo s njima za istim stolom, da su neto u poverenju aputali Prasak groma u sudnici A kad Srbin, vlasnik kafane, u doba okupacije svoje zemlje, sedi s nemakim oficirima i razgovara s njima tiho, da ih niko ne uje, znai da je neto potajno, strogo poverljivo A ta moe biti poverljivo izmeu nemakih oficira i vlasnika srpske kafane ako nije re o izdaji Malia, dakle, sarauje s njima, raduje se njihovim pobedama i svakako ih, neizostavno, obavetava o komunistima, a moda im dotura i spiskove onih koje bi trebalo d pohapse i odvedu u neki logor. A mogu mirne due, to se Malie tie, i da ih streljaju, to da ne?! Sve ovo treba isterati na istinu: Malia je saraivao sa okupatorskom silom, a ko se time bavio treba i da odgovara - treba ga, po kratkom postupku, osuditi na zatvor a imovinu oduzeti. Vaso je tu da sve to posvedoi. Vasu je, meutim, sve ovo maglovito, sve nekako nameteno, ak i glupo. On bi, istina, mogao da bude svedok da je Malia dobar ovek, da se politikom nije bavio, ljudima je inio dobara, Nemce je prezirao, nikakve kontakte nije s njima imao. Ako su, kojim sluajem, Nemci ulazili u njegovu kafanu - nije mogao da im zabrani, okupator je to, sila, moe za as, dok trepne da odleti glava A zato bi Nemci ulazili u Maliinu kafanu, kad je bilo boljih i otmenijih u gradu, a bilo je i hotela - sve je, u stvari, bilo u njihovim rukama: i grad i ulice i kafane i ljudi Niko se, kao Malia nije toliko radovao porazu Nemaca, njihovom odlasku i konanom osloboenju. Ako ima neke krivice to je drao kafanu - ima i drugih kafedija koji su radili i za vreme rata i, naravno, pre rata nikad se u kafanama nije oskudevalo Sve je ovo, priae Vaso kasnije, proletelo kroz njegovu glavu dok je kao svedok stajao pred sudijama. - Dakle, drue Vaso, da ujemo kako je to bilo, kako je optueni sluio nemake oficire i kako je sedeo s njima i neto im potajno aputao - sudija, oevidno, eli da tu stvar privede kraju. - Ti si, drue Vaso, sve to gledao svojim oima. - Nikad! - to vie nije bio onaj tihi, ponizni glas gradskog amalina, to je bio prasak groma koji oinu sudiju i njegove porotnike. - Nikad ! - ponovo Vaso i uspravi se koliko je mogao . - Ja Maliu znam kao potena oveka, nikad ja nemake oficire nisam viao u njegovoj kafani, ni pijane, ni trezne, ni gladne, ni site peenja! Ni edne. Nikad! Sudije skoie kao vrelom vodom opareni, pa u isti mah povikae: - Sedi Vaso! - Kako da jednem, kad ste mi na obraz udarili! Neu ja da jednem dok vi tamo u vae knjige ne upiete ono to sam rekao. Da upiete u knjige da su me nagovarali da lano jedoim protiv ovog oveka. Ja! Ja, Vaso, gradski amalin, siromaak, koji podmee grbau da nosi tue kufere izjavljujem: nagovarali su me da laem! Oni smislili la a podmeu je meni da je izgovorim pred sudom. Nikad! Jo mi i platu neku obeavali, govorili mi da sam i ja, Vaso nosa, sada vlast, da je pobedila sirotinja i da se sada sudi ratnim bogataima - Sedi, Vaso, ili u zvati miliciju! - vie sudija i pokazuje rukom rema sudnici u kojoj je bilo nekoliko praznih stolica. - Neka, sudija! - Vaso e malo smirenije. - Neka. Mogu ja da stojim.

Samo vi upiite da sam rekao da je Malia poten ovek i da su me nagovarali da laem. Da bacim ljagu na estita oveka. Ja! Publika u sudnici se uskomeala, dahe, gleda netremice u svedoka, eka rasplet, dok optueni Malia desnom akom pokriva oi i kao da tek sada shvata pred kojom se opasnou nalazi. Sve je, znai, bilo pripremljeno, montirano, sve je tako rei bilo gotovo, sreeno, presuda unapred izreena, ekalo se samo da Vaso nosa potvrdi ono to su drugi smislili. Mue ga neka pitanja kojima ne moe da nae odgovor: zato se prema njemu, ve starijem oveku, ovako ponaaju kad im je znano da nikome nita naao nije uinio, a dobro je inio kad god je mogao, Nemce, kao okupatore, nije mogao ni da gleda a kamoli da s njima kuje zaveru protiv svojih sugraana i svog naroda. Mislio je i na Vasu: ko je od ovog siromaka, ovog amalina, moda vie gladnog nego sitog, oekivao da pokae takvu estitost estitost? Hrabrost je to, rizik - Bog zna kojom e cenom platiti ovaj dan, ovo to ih je obrukao, to je svetu pokazao kakva je ta narodna vlast, ta sprema estitim ljudima i kako namerava da doe do tue imovine Sudija, zbunjen, i vie od toga, oamuen, jedva uspeva da zapisniaru, mladoj, plavookoj eni, koja nije mogla ni da zamisli ovakav obrt izdiktira samo jednu reenicu: - Suenje se odlae na neodreeno vreme. Do ponovljenog suenja nikad nije dolo, mada su Malii, nekim zakonom, ubrzo potom, oduzeli kafanu. Vaso posle ovog dogaaja nije vien najmanje mesec dana: da li je bio u zatvoru ili je u svom kuerku leao sa oblogama na licu i glavi - kako se prialo - ostalo je nepoznato. Ali, kad je svet uveliko aputao da Vaso nije meu ivima - pojavio se jedne veeri na glavnoj ulici u vreme kad je na njoj bilo mnotvo uglavnom mladih ljudi. Iz njegovog desnog depa virio je grli pljoske, malo se teturao, pa su mu i mlai i stariji, uvaavajui ga, pravili prolaz. Niko ga nita nije zapitkivao, ali je Vaso, to e se ubrzo potvrditi, imao nameru da neto vano kae, da odgonetne one pretpostavke o svom iznenadnom nestanku posle svedoenja na sudu. Kad je stigao do raskrsnice u centru grda, stao je ispred optinske zgrade, poeo se na njen trei stepenik i odatle, kao sa neke govornice, kad se svet malo prikupio, uzviknuo: - iveo Bog, ivela omladina! ivela OZNA koja me svakog dana puta iz zatvora! Nije uspeo vie nita da kae - zgrabila su ga dvojica konjaka i uvukla iza vrata zgrade pred kojom je stajao. Graani znaju da se i za ovih vrata u produetku uzanog hodnika, nalaze jo jedna, koja vode u zatvorski krug i sivu zgradu s debelim reetkama na malim prozorima Tu se, meutim, ne zavrava krug njegovog ivota: ljudi e ga i dalje viati na eleznikoj stanici i na ulicama i, dabome, s pljoskom u depu od koje se nije rastajao Vremenom, to se vie irio glas o njegovom potenju i njegovoj hrabrosti, nestajao je i onaj obavezni deo uz njegovo ime, onaj znak raspoznavanja: nosa. Graani su hteli da ga nagrade: Vaso nosa postao je Vaso filozof. Samo je istinski filozof, mislili su graani, mogao da smisli onaj slogan o svakodnevnom putanju iz zatvora. Umukla crkvena zvona

Ugrabih i ja priliku da verno prepriam ono to sam uo od Svela Minia, aanskog zanatlije i kuma porodice Petra Vujovia: - Osvanuo novi dan, etvrtak, pred Zadunice, granulo sunce, zaarila se i planina Jelica, upalila se sunevim zracima pa blista i onaj njen zagonetni, unutarnji, dubinski deo. Na uto lie napadao ut sunev zrak i noga ovekova koraajui, kao da tone u zlato. Jesen opustila skute, pa zanosno koraa bremenita plodovima teakih ruku i znoja i one vene ovekove tenje da iz zemlje izvue plod, praene pogledom u nebo, u oblake, koji kao bele lae plove nebeskim prostranstvom, sudaraju se i u taj razmak, kao pripremljeno, upadne sunce i namah razvedri teakovo elo. Poslujem u dvoritu, seckam britvom ute krupne bundeve, bogate semenkama, sone. Vatra se razbuktala, voda vri u kazanu i ja oprezno dodajem ute krike i pomalo mekinja, pa meam tu kau svinjama koje groku i kroz ogradu, lenje i nepomine, gledaju mirkavim oima. Za koju nedelju, moda, bie spremne za posek, neka nabace jo koje kilo - ne zna se hoe li zima biti duga i otra, i hoe li masti i mesa biti do sledeeg klanja Prola je ve godina, i jo koji mesec, kako je umakao rat i kako ne strepimo od okupatorske sile; ponekad se u utrobi planine, daleko od kua, oglase puke, ali se sve brzo utia i ivot ostane nepromenjen. Ovo je druga godina ivota nove drave, nove vlasti, ljudi se radovali porazu nemake sile, ali se nisu obradovali novoj vlasti: bili su podozrivi, oprezni, zatvoreni u sebe, sputanog jezika, puni strepnje, ekalo se da nova vlast pokae ta hoe, do ega joj je stalo, da ponudi neto vie od parola koje su stalno isticane. Da vidi, neki se osilili, hoe da uare, da se predstave kao ljudi odani reimu, ali bi hteli da od te svoje odanosti imaju i koristi, pa se preporuuju za neko plaeno mesto, za neki poloaji, a preporuuju se, bogme, i za dounike. Kod njih je, hvale se, sve razvijeno, napredno, naroito ui i naroito oi, uju nadaleko , hvataju lako i brzo tue rei, a to se vida tie, uoi sve ono to drugi ne mogu ili nee da vide. Za to su, vele, posebno obdareni - tu mogu najvie da pomognu novoj vlasti, da i ona, kroz njih i preko njih, uje i vidi ono to "neprijatelji" smiljaju i o emu apatom govore U tom razmiljanju o minulom, mranom i opasnom, i novom, koje obeava, ugledah bosonogog deaka kako utra u dvorite pa zbunjen zastade, osvrnu se i jedva nekoliko promuca: - ika Svele, ubili su ubili su Mlaena su ubili Stoji deak, zanemeo, ne moe da korakne, a i meni se od straha odsekle noge, svezao mi se jezik, ne mogu da mu priem blie, ali ne mogu ni da progovorim, ostao sam bez daha, u oku. U oku je, vidi se, i deak, ali ja i dalje ekam da on ponovi rei, bar malo jae i razgovetnije. Deak, videvi moju zbunjenost, pokuava da ponovi preanje rei: - Ubili su Mlaena I Rosu Eno ih gore, u kuiMrtvi Deak se naglo okrenu i otra. Ja, ne govorei nita ukuanima, trim za njim ne slutei kako se zlo desilo. Ne znam u selu nijednog Mlaana i nijednu Rosu, osim mojih kumova. Nisu, valjda, ne daj Boe Trim i nosim onu britvu kojom sam sekao bundeve, grabim napred, deak mi izmakao, ne vidim ga, ali ne mari, hitam kao da me gone nevidljive sile i mislim: ko bi ubio Rosu, ko bi, i zato, ubio Mlaena? Pa, rat je odavno zavren, Nemci su

otili pre godinu dana, ko bi sada ubio moju kumu i njenog sina. On je jo dete, tek mu je dvanaest godina Daleko je kua Vujovia, a meni sve krai dah i krai korak. Gui me u grlu, hladno mi oko srca, kao da mi je no u leima i gvoe na nogama. Ipak, trim, biram preice, znam sve puteljke i sve kue u selu, znam i sve domaine. Nikog ivog da sretnem i upitam ta se to desilo, kakvo je zlo zadesilo moje kumove, da li je istina da je neko ubio Rosu i njenog najmlaeg sina Mlaena Ne znam koje je doba dana bilo kad sam stigao kui Vujovia, a bolje bi bilo da nikad nisam stigao, da me je usput pogodila srana kap, da me je grom ubio, da sam se s Jelice sunovratio u ponor, da me je zmija otrovnica ujela, da sam bar trei kroz uvale nogu slomio - ne bih video tu surovu sliku, taj strani prizor Vrata kue otvorena, pred kuom nekolik o ena, one, uplakane, prigueno jecaju Niko da progovori, niko da kae ta se dogodilo. Stojim na vratima i gledam uas: Mlaen, prislonjen uz zid, kao da sedi, oi otvorene, pod njim lokva krvi Rosa, majka njegova, pored starinskog poreta, lei licem na patosu, u lokvi krvi Pogledom traim Aleksandra - Lekicu i Danicu. Boe! Kakvog li uasa, kakve nesree, kakvog zloina Uzimam u naruje mrtvog Mlaena, iznosim ga onako krvavog, prislanjam, u bunilu, uvo na njegovo srce: kuca li? Moje kume, moj Mlaen, ne die, prestalo je da kuca njegovo srce. Mislim: koliko sam se puta, dok je jo bio u kolevci, nadnosio nad njim i udio se kako neujno die, kako se, posle slatkog sna, njegove oi lagano otvaraju, usta se u osmeh razvlae, mae ruicama Kao da me pozdravlja, kao da kae: znam ja tebe, moj kume Svele Miniu, ma kako da te ne znam, ti si me u rukama drao kad su me krstili u trnavskoj crkvi U crkvi? Zato sada ute zvona trnavske crkve, zato ne oglase da je moje kume, moj Mlaen, ubijen noas, prvog novembra 1945. godine, u kui svojih roditelja, Rose i Petra? Zato su umukla zvona, zato ute ljudi, ko krije ubice Kad je malo poodrastao, sedeo mi je u krilu, tipkao me za ui, osmehivao se, a ja mu govorio: isti si kao tvoj otac, i ti e, ako Bog da, biti kraljev oficir kao i otac to ti je Hoe, hoe, znam ja tebe, vidim kako si ivahan i okretan, kako si bistar i visok, bie kraljev oficir Ama, kume, govorio si, ja u da budem pilot, ja u da letim, pa kad budem iznad Trnave, ja u, kume, da se spustim nisko, nisko, do krova tvoje kue, pa u da ti mahnem krilima aviona Iznosim, kae, Mlaena u dvorite, one ene jo stoje kao skamenjene, neme, bez rei, bez glasnog jauka, preplaene, sluene. Gde su Danica i Lekica, gde su Mlaenovi stariji brat i sestra, gde su jo dvoje dece Rose i Petra? Za Petra ne pitam, jo je u umi, krije se, moda je u dubini Jelice, moda na Kablaru, u umi je, svakako, krije se od potera Jedna ena, nema od bola, od nesree, prua ruku prema vonjaku i ja, nosei Mlaena, idem gde ona pokazuje rukom. Jeste, pokazuje ona rukom, ali svoje lice ne okree u tom pravcu - ne moe, muenica, da iznova gleda taj prizor Ne isputam mrtvog Mlaena, nosim ga u onoj njegovoj krvavoj kouljici, prostreljenoj i iskidanoj mecima, zalazim u vonjak i zastajem sleen novim uasom: pred stablom ljive unakaena, lei Danica Tek joj je osamnaesta godina, lepa i u smrti Lei u onom ubogom haljetku, izvuena iz postelje, otrgnuta od sna Na tri-etiri metra dalje, pod stablom, le malog Aleksandra - Lekice - ni petnaestu nije napunio Svi su oni bili, kao bebe, na mojim rukama, svima sam kumovao, dao imena, radovao se njihovim uspesima u koli Sada ih u slobodi, u tek zapoetoj komunistikoj vladavini gledam -

mrtve Zanemeo sam od bola, oduzeo mi se jezik, ni krik iz mene ne izlazi. Lagano i pobono, kao da sam u hramu, sputam Mlaena pored Danice. Podignem i Aleksandra Lekicu pa i njega poloim na onaj komad travnjaka - njih troje kao tri hladna, mermerna stuba, okrvavljena minule noi, prvog novembarskog dana, petnaest meseci po svretku rata u ovom kraju Ne znam, ne mogu da objasnim, zato sam ovako usamljen, nigde muke glave, samo neke ene, zanemele od ovog emera i jada, stoje tu, okolo, i valjda ekaju da mukarci izau iz kua i kau koju re i ta sada treba uiniti Potonulo selo u zloin, u greh, u stid... Nemam koga da pitam ko nosi ovaj greh, ko na duu svoju natovari ovaj zloin, ko pobi ovu deicu, nevinu i istu u svemu, ko ubija njihovu, dobru i pobonu enu, koja nikome nita nije zgreila nego se svima sklanjala s puta, okupljajui oko sebe svoju decu, svoje pilie, gledajui u njih kao to se u boanstvo gleda, umiljato i s ljubavlju Kaem: nigde muke glave, potonulo selo u zloin, u greh, u stid, zato se muke glave ne pomaljaju iz kua, gledaju, skriveni iza zavesa, kroz prozore Dovikujem jednoj eni koja, kao ukopana, stoji na ivici vonjaka, zabraena crnom maramom, njoj dovikujem da nae neko eljade, neije dete, da otri do popa, ako ga ima, i kae da zvone crkvena zvona, da oglase svetu da je poinjeno veliko zlo, najvee zlo, poinjen je najvei zloin, kakav se ne pamti u istoriji, zloin koji je po svireposti nadmaio sve zloine nemake i bugarske okupacione sile - ubijeno je troje maloletne dece Petra Vujovia, i majka njihova je ubijena - evo ih na ledini, na travi, u njihovom vonjaku, jo se iz tela njihovih cedi krv Evo slike naeg uasa, evo zloina nad zloinima, evo najkrvavijeg traga zloinake ideologije Ona nesrena ena, kojoj dovikujem, oborila glavu, ne gleda, nikako da podigne pogled, a rei, iskidane, izbijaju iz nje: ne sme, veli, niko ni da zakuka, a kamoli da zvone crkvena zvona, tako naredila vlast Zato se sve muke glave kriju, krije se, sigurno, i pop, njemu je ve nareeno da ode iz sela ija vlast, pitam ve iskidan i slomljen bolom, koji se zaustavio u grlu, stee me kao obru, kao oma. ija vlast? - Naa - kae ona ena s crnom maramom, naa vlast, narodna. Nije to naa vlast i nije narodna - viem onoj nesrenoj eni kao da je ona ta vlast i kao da je ona poinila ovaj zloin, kao da je ona ogrezla u krv ove dece ija sam tela poreao jedno uz drugo, kao tri odseene mladice, kao tri bora koja su do sino stremila k visinama Nije narodna vlast koja ubija nevinu decu, nije, ona je nenarodna. Ni Nemci nisu ovako radili, nisu ovako ubijali, ovako potajno, nou, izvlaei decu, srpsku decu, iz postelje, iz sna Nema ovde druge vlasti - govori ona nesrena ena i gleda me. Oni kau da je to sada na vlast, narodna. Pa jeste - viem i dalje - jeste. Nema Nemaca, otili su, nikad ovde ustaka noga nije kroila, arnautski odredi nisu ovde stizali Jeste ovo srpska vlast, ali nije narodna. Ne ubija narodna vlast iz potaje, nou, ne ubija srpsku decu. Ova vlast je komunistika, ubijaju izrodi, otpadnici od nacije Molim, ponovo, ovu enu isuenih oiju, iz kojih vie ni suza ne moe da kane, molim je da nae neko ebe, ponjavu da nae i da pozove ene da iznesu Rosu, mrtvu majku mrtve dece, da je iznesu na travnjak i poloe pored Danice, Lekice i Mlaena. Neka i sad, mrtvi, budu zajedno

Uinie to uz veliki napor i uz tihe jecaje: boje se silnika koji su zanemarili Boga, uzeli pravdu u svoje krvave ruke i presuuju, muki presuuju, tajnovito, presuuju srpskoj deci u postelji, upadajui u njihovu kuu i ubijajui ih bez milosti rtve su tu, na ledini. Nema delata. Ima pitanja: ko pobi ovu decu i majku njihovu? Niotkud odgovora. Cvilim nad mrtvim telima mojih kumova i meni se ini da je ugaslo sunce, da je tmina oko mene, da su svi ljudi mrtvi, da je Trnava zanemela i da su svi njeni itelji, osim ovih nekoliko pobonih ena, mrtvi. Mrtvi su, jer ne izlaze iz svojih kua, skrivaju se iz nekog neobjanjivog straha, poslali svoje ene, majke i sestre da izvide jesu li jo tu oni koji su noas iskazali mo na nemonoj deci i eni Petra Vujovia Dobri moj kume, moj Petre, nema ovog asa ni tvojih komija, nema ni tvojih roaka - oni, tvoji roaci, moda jo nisu uli za ovu tragediju, za utuljeno kandilo u kui gardijskog oficira Petra Vujovia, za ugaeno ognjite... Silo im srce u pete, iz kua ne izlaze, ekaju da neko iskopa raku, da ih neko drugi oali i sahrani na seoskom groblju. Nebo se, ini ni se, prolama od moje vike: joj Mlaene, joj Lekice, joj, Danice, joj Roso, kumo moja, ko vas pobi, seme mu se dabogda zatrlo, ostali dabogda bez svojih najmilijih, lutali selom bez puta, udarali glavom o kamenje, njive vam raale samo pelen, gorki vam plodovi nicali, nikad ovaj prizor, ovaj krvavi zloin ne izgubili iz vida, pratio vas, gde god mrdnete, do kraja ivota - uti, Svele, ako za Boga zna - dovikuje mi ona ena u crnini. - Ubie i tebe kao to su ovu decu pobili, nema u njima Boga, nema milosti - Pa, neka ubiju! - viem. - Neka me ubiju. Evo me, neka niane iz potaje, iza oka, kue, kroz prozor, iz tale. ta ekaju? Neka me ubiju, zar je moja glava bolja od glava ove dece, od majke njihove, od tolikih glava koje su pale Mogla je i moja da padne, mogao sam i ja da ostanem iza neke vrzine, u nekoj jaruzi, u nekoj jami bezdanici, kao toliki drugi I kamo sree da su me ubili, da nisam meu ivima - ne bih doekao ovo zlo, ne bih video ovaj zloin, decu ovu izreetanu mecima O uasa, o strahote, o greha li golemog! Kriju zlo, i zloince kriju, a ne znaju da nee moi da ga sakriju od Boga. Nee ostati tajna, Bog e se za to pobrinuti, znae se ije su ruke u nevinoj krvi ove dece. Moda e Bog baciti prokletstvo na selo, na sve njegove muke glave, moda e to prokletstvo trajati sve dok ne otkrije ubice Neko pronese glas da je popa zadesila velika nesrea - neki nepoznati ljudi, naoruani, u pono, upali u njegovu kui i odveli kerku, mladu devojku. uli se, potom, pucnji, pa pop, izbezumljen, luta pored reke i po vrbacima i vrzinama trai svoje dete... Svak se, vidi se, svojim jadom zabavio - to je upravo ono to eli ova vlast: da se svak bavi svojim jadom Pribiraju se jo neke ene, neko ree da je dole, na groblju, iskopana grobnica za ubijene Vujovie i da je neki domain pristao da ih preveze do groblja Poreali smo ih nekako, prekrili nekom ponjavom, krenuli za zapregom. Nigde popa, nigde krstae, bez sanduka i bez opela spustismo ih u iroku raku, najpre Rosu, a potom njeno troje dece onim redom, kako ih je raala: Danicu, Aleksandra - Lekicu i Mlaena. Zakukae neke ene, ali se brzo smirie opomenute glasom iz gomile: - Ne izazivajte novo zlo, ne zaboravite ta je Ozna rekla: Ko zakuka - ubie ga! Sve se, najednom, u muk pretvori, strah izbi iz uplakanih oiju, ogleda se na elu, u kolenima, u pogledu, strah neopisiv: sad e Ozna! Nee ona da se raspituje ko kuka, nego e rafalom po svima, bie ovde leeva kao pleve Ozna se niega ne boji, ona je vlast, sila nad Bogom i ljudima. Ona moe to poeli, nema za nju prepreke, ne zna ona ta je

savest, ta je greh i zloin. Otuda, znai, ovolika urba, elja da se odavde sklone, da se raziu kuama, mada ni u njima, kuama, nisu vie bezbedni, kao to nisu bili bezbedni ni mali Vujovii Ubice iz potaje Spavali Vujovii, snivali poslednje snove u ivotu i nikad niko nee saznati ta su sanjali. Ubice dole iz potaje. Uunjali se u kuu, iz dubokog sna izveli Danicu i Aleksandra u vonjak i - ubili. Rosu i Mlaena ubili u kui. Otac njihov i stareina kue, gardijski oficir Petar Vujovi, te stravine noi, u kojoj su oslobodioci pobili njegovu porodicu, bio petnaestak kilometara dalje, na senari jednog boleivog domaina u Dragaevu. Poznavao taj domain Petra kao plemenitog oveka: nije, kao komandant, dozvoljavao da se proliva srpska krv. Govorio da je svaka srpska glava dragocena. Vujovi bio poslednji komandant Jelikog odreda - pre njega bili porunik Jovan Bojovi i Miloje Mojsilovi: prvi poginuo u opsadi Kraljeva u jesen 1941. godine, drugog, godinu dana kasnije, zarobili Nemci i streljali. Pri kraju rata ostao Petar usamljen - Jeliki odred izginuo u borbama, ostala samo nekolicina Navodio taj domain Petra da se preda: ruke su mu iste, nije nikoga ubio ni ucvelio, a to to je bio pod komandom Drae Mihailovia, razumljivo je: kuda bi gardijski oficir ako ne pod zastavu onih koji se bore za kralja i otadbinu Petar se kolebao: predao bi se on kad bi bio siguran da e stii do suda - boji se da ga ne osakate onako kako su osakatili njegove saborce: Miu Ruiia i arka Anelkovia. Ruiiu, im se predao, maljevima smrskali lobanju. Radou Kaplareviu, ubici od zanata, zloincu kakve Srpkinja retko raa, dopao aka Anelkovi, etnik iz sela Lazac, izmeu Kraljeva i aka. Vezali nesrenom arku noge i ruke, a Kaplarevi zgrabio testeru - kladaru i njome rtvi prerezao noge Izdahnuo je u najveim mukama. Kaplarevi je uivao u muenju: najvie je, kau, voleo da svrdlom bui stomak svojim rtvama Tako presuuju komunistiki sudovi. Nadajui se nekom smirivanju i osnivanju sudova koji e utvrivati i dokazivati krivicu, Petru Vujoviu u nespokojstvu izmicala 1945. godina. Vezu s ukuanima odravao preko seljana. Javljali Petru da su svi njegovi ivi i zdravi: i ena Rosa, i ker Danica, i sinovi Aleksandar - Lekica i Mlaen. Javili seljani sve do prvog novembra, pa umukli. Umukli od tuge od neviene nesree, od najdubljeg zla Istog dana, uvee, Petar digao ruku na sebe: nali ga, mrtvog, ispod starog hrsta Utuli se kandilo i ugasi ognjite u kui Petra Vujovia. Zauvek. Nije se sahranom zavrila pria o nevinoj deci i eni Petra Vujovia - potrajae dok je sela, ljudi, grobova i spomenika. Tragae se za njihovim ubicama, mada se i sada zna da ih je ubila slepa odanost Josipu Brozu. Ubila ih je ideologija zla - izvrioci, moda, nisu ni vani: mnogi su se tada utrkivali da ubiju. Time su svedoili o svojoj odanosti najveem srpskom krvniku Muk o Vujoviima i njihovim ubicama nije dugo trajao: idueg prolea, u jeku poljskih radova, apat krenu podjelikim selima, stie do svake kue i sluha seoskih domaina: - Jesi li uo kakvo je zlo snalo ubicu? - Nisam - odgovara upitani, iako ve po trei put slua ovu priu. Godi mu da je iznova uje. - Poludeo!

- Ma, nemoj. Otkud zna? - Vidi se. Njivu sa penicom zasejao suncokretom, pa povrh toga zasadio malinu. Sad eka da mu na istoj njivi rode penica, suncokret i malina - Bog mu uzeo pamet. - Eno ga i sad na njivi: eka plodove - Dobar je Bog! - apue se po selu da taj nije jedini ubica. - Onaj drugi dva meseca nije izaao iz kue - otkriva sagovornik da selo zna ko su ubice. Sve je zabatalio. Ne trezni se, u pijanstvu pominje Rosu i Mlaena Nou loe rakiju, danju povraa krv. Rane mu se na telu otvorile - Izala mu Mlaenova krv na usta! - Stigle ga kletve! - Kriju od ljudi, ali ne sakrie od Boga. Bog vidi sve! Prie do bola surove Ne mogu da se setim ko je ispredao one prie o Vasiliima. Pribiram misli, napreem se, uini mi se da sam uhvatio poetak, ali se sve brzo iskida i rasturi. Moda Isidor? Moda Neo Vuki? Moda Boo oki? Aleksa sigurno nije, nije ni trgovac Cvetko, ni prota iak. Kad bi mi sada, ovoga trenutka, neko obeao da e me osloboditi ovih muka, da e me izvesti iz ovog betonskog podruma i tmine u njemu, ak i da e me pustiti da zagrlim majku i oca pod uslovom da kaem ko je pripoveda - bilo bi uzalud: izdalo me pamenje. Da sam ih uo moda ranije, pre hapenja, od naih ljudi iz aanskog kraja, od nekoga ko pamti i zapisuje. A prie, njih dobro pamtim, do bola surove: - Jutro tek svanulo, magliasto, sneno i hladno, ukuani jo u toplim posteljama, niko ne izvlai glavu ispod gubera i jorgana. Spavaju svi osim domaina Tihomira Vasilia. On kroz krajike nezamrznutog okna pokuava da pogledom obuhvati dvorite; sino je nainio prtinu, ali je i nju, duboko u dugu, zatrpao novi sneg, kitei stabla voaka i nanosei smetove na kuni prag. ini mu se da uje neije glasove i ponovo se, ko zna po koji put u njemu javi ona slutnja da je kua pod prismotrom, danju i nou, da se neko unja oko nje, mada se pas, lukav i opasan vujak, ne oglaava. To to pas miruje tumai tako da se oko kue vrzmaju ljudi koji su i psu poznati - znai, dalje, da ti ljudi zalaze i u njegovu kuu Pade mu na pamet da je kua, moda, pod sumnjom zbog nekolicine etnika koji se lomataju okolo, po umaricama, i koji, svakako, imaju jatake, pa valjda misle da ih pomau i Vasilii. Istina, njegov sin Radojko, pripadao je neko vreme Ravnogorskom pokretu, bio je i na Ravnoj gori, susretao se i s Draom, ali otkako se rat zavrio, nije imao nikakve veze i sa ovim pokretom, ni s njegovim pripadnicima. Ispitivali su ga, zatvarali, gonili na kuluk, ali su ga posle ostavili da na miru brine o svom domainstvu A moda su, misli Tihomir, ove uhode zbog njihovog roaka Koste, oficira i Drainog saborca, kome se krajem rata zameo trag: govorkalo se, povremeno, da je iv i zdrav, da je vien u umama planine Jelice i oko Stjenika, da je naoruan do zuba, ali da nikome ne ini nikakvo zlo. Kostinog brata Stevana muili u zatvoru, prebijali ga, pekli strujom, prosto ga iarali opekotinama i ljutim ranama, ali je i to bilo uzalud: tvrdio je, istrajno i uporno, da nema pojma o Kosti. Muili i sestre Mariju, Danicu i Milanku i ostale ukuane - usred noi, ili u rana jutra upadali u kuu, pretresali, prevrtali krevete i posteljinu, zalazili u tale, peli se na tavan, zabadali gvozdene vile u stogove sena, rasturali snopove ae, zavirivali u kokoarnik Uzalud: nema Koste. Nema Koste Vasilia, Grujanevog etnika, ali ima dosta drugih Vasilia

Kad drug Nika krene da otima Ova kua je osuena da joj se oduzme treina pokretne imovine! I, evo, pred kuom Tihomira Vasilia, ovog zimskog jutra, stoji grupa ljudi, a iza njih, jedna iza druge, u dugom poretku, trinaest saonica, onih velikih, rabadijskih, u koje su upregnuti konji i volovi. Nekolicina ljudi, ima tu i vojnika i oficira, cupka po snegu u dvoritu kue i eka da domain otvori vrata. - ta je ovo, pobogu brao? - oglasi se domain, brzo zatvarajui vrata za sobom. - Nismo mi braa! - vie jedan iz grupe, ljut to toliko dugo na ovoj zimi ekaju pred kuom. - Pa to ste doli? - pita dalje Tihomir. - Doli smo za stvari! - odbrusi jedan u debelom gunju i vunenim rukavicama. - Kakve stvari? - pita Tihomir smrknuta ela. - Ova kua je osuena da joj se oduzme treina porketne imovine! - izdvoji se jedan iz grupe i isprsi. - A ko nas je to osudio, ko? - Mi, vlast! - kratko saopti onaj u debelom gunju i rukavicama. - Ama, jesi li ti Nika, oiju ti? - pita Tihomir i zagleda se u oveka koji izree ovu presudu. - Drug Nika! - odgovori ovaj gledajui u svoje pajtae koji pokazuju nestrpljenje: ure da obave ovo to su smislili sino na partijskom sastanku. - I ti si vlast? - pita Tihomir drhteim glasom. - Narodna vlast! - ispravlja ga Nika. - Tuiu vas sudu, ovo je otimaina! - odjekuje dvoritem domainov glas. - Ha-ha-ha - cereka se Nika. - Mi smo i sud i svaka vlast. etnicima si davao dobrovoljno, nisi tada kukao. Davao si i akom i kapom - A zna li ta vaa vlast da se u ovoj kui hrani dvadeset i dvoje eljadi? - pita Tihomir dok okolo stoje preplaeni ukuani. - Narodna vlast o svemu vodi rauna! - Nika, ve ljutit, povisi ton. - Ostae i vama dosta, uzeemo samo treinu. Zatim, osvrui se okolo, zapovedi: - Ti, Prvoslave, u tor i u tale, odaberi telad, svinje, ovce, krave. Ti, Janko, zna kako glasi naa presuda: treina svega to se moe natovariti na sanke, povui za ular, uprtiti na lea, poneti u naruju. Ti, Dragutine, u podrum, izvaljaj burad - Punu ili praznu? - pita Dragutin i smejulji se. - Burad s rakijom, budalo! - ljuti se Nika. - Pazi, nemoj sada da loe, bie vremena. Vi, ostali, prihvatajte stvari, utovarite i terajte pred mesni odbor. Tamo ljudi ekaju. Sve je organizovano - Je l tako? - jedva izusti Tihomir. - Tako! - nestrpljivo e Nika. - Tako! Takva je presuda. Narodna vlast je tako presudila - E, kad je tako, onda otimajte! - ree naposletku Tihomir i pozva ukuane da uu u kuhinju i da se smire. - Bog vidi sve, Bog e vam suditi - Mi smo sada bogovi, Tihomire, mi, komunistika vlast! - uzvraa Nika. - Mi sada sudimo i presuujemo, a tvoj Bog neka i dalje gleda Ubrzo potom Nika kroz prozor poe da izbacuje stvari na sneg: ilimove, vunu, sukno, jorgane, dueke, pekire, dempere, arape, jastuke

Vojnici i njihov stareina, u nekim arolikim injelima i mantilima, jedan s kapuljaom, a trojica s ruskim ubarama, etkaju po dvoritu: niti ta govore, niti ta uzimaju, pa Tihomir njihovo prisustvo tumai kao obezbeenje otimaima. Nika u meuvremenu pozva nekolicinu da iznesu dakove brana, kukuruza, penice, a on lino poe da iznosi erpe, lonce, tanjire, viljuke, noeve, kutlae, inije, ajnike, slanike - Oemo li da iznosimo praznu burad? - vie iz podruma Dragutin. - Ima i nji dosta - A jeste li izneli punu burad? - uzvraa Nika pitanjem. - Odvukli su dva sa iljadu litara rakije! - raportira Dragutin. - ekam da se vrate saonice. - Bogata kua, nema ta! - govori Nika vie za sebe. - Bogata! Zatim nareuje Dragutinu: - Nemo da me zamajava, mogu da pogreim, da uzmem manje nego to treba, a ti zna presudu: treinu svih pokretnih stvari - Znai da izguram i praznu burad? - dovikuje Dragutin. - I burad i kace! - nareuje Nika, zadovoljan revnou svojih pajtaa koje je on lino izabrao za ovu akciju i koji mu se obraaju kao glavnom. - Jesu li ovce oterane? - Sedam komata! - raportira Prvoslav - Skoro treina - Kako skoro treina? - ljuti se Nika. - Pa ima dvaest ovaca, ja odabro sedam - To je malo vie od treine - preraunava se Nika glasno. - Ako, ako, ne moemo ivu ovcu da raspolutamo. Ostae i njima dosta Nika je, vidi se, najagilniji ovek: tek to je izneo punu kantu masti, vratio se da odmeri ostatak. Lako, neskrivene, pronae jo dve, i one pune do vrha. Nae se na muci: da uzme jo jednu moda bi se protivila partija, da ostavi dve opet bi se protivila partija, moda bi ga iz nje isterali pa kuda bi posle. Nedoumica kratko traje, partija brzo misli i brzo reava, pa Nika, drug Nika, zabi ake u drugu kantu, zahvati pregrt i istrese u neku isluenu vanglu koja je domaici sluila umesto korpe za jabuke. Ponovi to jo nekoliko puta, pa iznese vanglu i ree da je pokriju nekom krpom i uglave meu ostale stvari U taj mah dotra Prvoslav i sav usplahiren ree da nema volova u tali, da je sve pretraio, ali nema volova. Ree da je video samo jednog voia. Nika, obaveten od dounika da su volovi u tali, osorno se obraa domainu: - De su volovi, drue Tihomire? Jue su, znam pouzdano, bili u tali, a suvog mesa, vidim, ima dosta Da si ih prodao naa bi vlast saznala kome, da si ih klao i suio prutu - i to bi znali. Nita se od narodne vlasti ne moe sakriti - Slaba ti obavetajna sluba - jetko kae Tihomir. - Slaba, dabe plaate dounike. Volovi su od jue u planini, Mijalko je s njima, izvlae drva. Danas bi trebalo da se vrate - Dobro, dobro - umiruje sebe Nika. - Domainska je ovo kua, ne bi ti nipoto prodao onakve volove, najbolje u okolini. Poslednje to odnee bili su komadi svinjske i govee prute, netaknute za vreme posta i uvane za boine praznike, dve kace sira iz mlekara, tri abrice kajmaka, utovljenog vepra iz obora, nekoliko dakova krompira i jabuka iz trapova. Pokuae da uhvate ivinu, ali kokoke i petlovi zaleprae krilima i uz kukurikanje razletee se po dvoritu. Kad poslednje, trinaeste po redu saonice izmakoe iz dvorita i kad Nika i njegovi pratioci, bez osvrtanja izaoe kroz kapiju, Tihomir i njegovi sinovi, Dragoljub, Radojko i Miljko, dobro promrzli, uoe u kuu. ene tiho, bez roptanja, vraaju na svoje mesto ono to je ispreturano, Tihomir seo pored poreta i akama pokrio lice. Svi ekaju da se Mijalko vrati iz planine. Utonuo Tihomir u razmiljanje, sea se skoranjeg neobinog dogaaja: kroz otvorenu kapiju ulete nemaki kamion, za njim automobil - vojnici iskoie iz kamiona i krenue prema salau.

Jesen na izmaku, bogata, berietna, nabrekli salai od ita, rodilo kao nikad: i voka, i penica, i kukuruz, i povre svake vrste, i tikve - eno ih jo na njivi uz debele vree Uzimaju penicu i kukuruz, kaike i viljuke Ide, dakle, nemaki oficir, prate ga vojnici, pribliavaju se salau. Istra Tihomir iz kue, onaj nemaki oficir podie ruku u visini apke, pozdravi ga i ree dva puta: - Zito, zito! - Aha, ito - doseti se Tihomir pa poe udnom meavinom nemakog i srpskog jezika bio u minulom ratu u nemakom ropstvu - da mu objanjava stanje: - Her, oficir, niks zito Bite, mnogo usta Stade potom da prstom pokazuje usta i broji na prste: - Ajn, cvaj, draj I tako, malo na srpskom, malo na nemakom broji do dvadeset dva. Hoe da kae koliko ih je u kui i da e, ako odnesu ito, njegovi ukuani umreti od glasi. U tom asu ukuani, kao po dogovoru, izaoe iz kue i ispunie dvorite: deca zagrajae, a ene sklopie dlanove i moleivo pogledae u oficira. I tada se dogodi udo: oficir neto naredi vojnicima, oni zgrabie prazan dak iz kamiona, otvorie vratnice salaa i onaj dak napunie klipovima kukuruza. im to ubacie u kamion, upalie motor, napravie krug u dvoritu i izaoe na kapiju. Onaj oficir ponovo podie desnu ruku prema apki pa sede u automobil i krenu za kamionom. Saalio se nemaki oficir na toliki broj ukuana, saalio se i odustao od namere da Vasiliima pokupi ito. - Ovi otimaju sve - apue Tihomir. - Sve: i penicu, i kukuruz, i brano, zaviruju i u nave, nose jorgane i kaike, tanjire i erpe, vosak, vunu i rakiju, i pasulj i praznu burad i prazne kace, i abrove pune sira i kajmaka, i ovce i kravu. Da su volove zatekli u tali, jednog bi sigurno odveli na ularu U taj mah i Tihomiru i njegovim ukuanima uinilo se da uju riku volova pred kapijom, pa brzo istrae napolje, ali stadoe kao ukopani pred stranim prizorom: umesto desnog vola, aronje, ugledae Mijalka, u jarmu. "Zaprega" ue u dvorite, levi vo, bez parnjaka, tegli i rie, a Mijalko nemo, kao krivac, gleda u Tihomira i zabezeknute ukuane. - Presreo te Nika, a? - izusti muklo Tihomir hitajui da oslobodi Mijalka. - Na dva kilometra od kue - huke Mijalko. - Prate ga Prvoslav i Dragutin, neto im se naguilo ispod gunjeva, valjda pitolji Oni odvedoe aronju, a ja upregoh sebe u jaram Okolo stoje seljani i ute, niko ni re da progovori, niko da ponudi vola da prevuem drva. Strah uao u ljude, slomio im ponos Tihomir pozva ukuane da pod strehom kaare naslau drva, pa vie za sebe ree: - Nee ni ovo zlo u Banjici veno trajati. Ova vlast je gora od kuge. Vasilie ubrzo zadesi jo jedno zlo, vee i crnje od prethodnog: neko od komija, moda i roaka, plaenika reima - o jednom se govorilo da je dva dana i dve noi s visokom i kronjatog oraha motrio na kuu - otkrio je Kostino sklonite. Ispostavilo se da se ovaj mladi oficir, koji je uoi rata zavrio vojnu akademiju, skrivao u kui svog strica Milorada nainili neku vrstu zemunice, otvor na zidu pokrili starinskim kredencom, dole malo skrovite, ali prilino udobno: moe neko vreme da se ivi u njemu.

ao stricu Koste, mlad je, neoenjen, devojke se prosto otimale o njega, onako stasitog i lepog Jo kad obue uniformu sa dve zvezdice na epoletama milina je i pogledati ga. Ali, naie prokleti rat i Kosta se, poto izbee zarobljavanje, pridrui etnicima im se oni pojavie. Povede ga sa sobom Milovan Grujanac, da mu lepotom ukrasi odred. Bio, prialo se, Kosta u mnogim bojevima s Nemcima i komunistima, bio hrabar, ali bio i poten i plemenit: nikome, lino, nije nano zlo, nita tue nije ni pipnuo. Kad je Ravnogorski pokret doiveo slom Kosti se neko vreme gubi trag da bi se potom tajnovito obreo u strievoj kui, smatrajui da e mu tu, neko vreme, dok se ne uspostavi pravna drava i ne utemelje sudovi, biti najbezbednije, a posle e se, mislio je, predati, pa neka mu sude po pravdi. Njegove najblie, oca Svetomira, brau Stevana i Radojicu i sestre zatvarali, prebijali, stavljali na svakojake muke, ali su oni sve istrpeli i utali. Toga jutra, bio Veliki petak, pred Vaskrs, vojska, milicija i Ozna opkolili Miloradovu kuu, ali opkolili i susedne, na krovove okolnih zgrada postavili mitraljeze, a nekolicina, nestrpljiva i besna, upala u kuu: u njoj, teko bolestan, lei stric Milorad, dok strina Lena posluje po kui. Na nju se, prvo, okomili: kau joj da znaju gde je Kosta, ali hoe, vele da provere njenu iskrenost. Strina se uporno brani, govori da nema pojma o Kosti, da ga od svretka rata nije videla, spremna je, kae i da se zakune. Iako je potera sigurna da joj Kosta ne moe i izmai gori od nestrpljenja da se to pre doepa mladog predratnog oficira i etnika Drae Mihailovia. Nestrpljiva jeste, to se jasno vidi, ali je i oprezna: ne bi da se izloi opasnosti, nego vie Leni da ona, bez iije pomoi, pomakne onaj kredenac, pa ako Kosta zapuca neka ubije strinu I dok se stric Milorad gri od bolova i straha, slutei traginu zavrnicu, Lena gotovo premrla od straha i mrava kao grana kae da nema snage ni metlu da uzme u ruke, a kamoli da pomera kredence Jedan zamahnu da je udari, ali se predomisli pa je grubo opsova i ree da e se kajati. Dva-tri vojnika lako i brzo, bez naroitog naprezanja, gurnue kredenac, onaj do vrata, i tako otkrie vratanca na zidu - tolika da ovek jedva moe da se provue. Sumnji vie nije bilo mesta: Kosta je, zakljuili su, iza ovi vrata. Ispod njih je, pretpostavljali su, drveno stepenite kojim se silazi u zemunicu. Guraju, opet strinu Lenu da otvori vratanca i da pozove Kostu d izae bez oruja. Lena, u muci i oajanju, svesna da im je svima doao kraj, ponavlja svaku re oficira Ozne: da je kua opkoljena, da e se Kosti suditi, da e narodni sud utvrditi njegovu krivicu, da moe biti osloboen ako nije poinio zloin Kako koju re izgovori oficir, tako je Lena, nagnuta nad onim otvorom u zidu, ponavljala Otuda, iz skrovita, muk: ne oglaava se Kosta. Niko se iz potere ne usuuje ni glavu da promoli kroz onaj otvor a kamoli da sie u zemunicu. Jedan predlae da bace dve-tri bombe i da tako okonaju Kostin ivot, ali oficir Ozne kae da im je iv potreban: treba, veli, da otkrije jo neke koji se kriju, a treba i pred narodni sud da izae i plati cenu svojih zloina. Kolebanje potraja kratko, pa se onaj oficir osmeli, prie otvoru i poe da vie: Kraljev oficir se ne predaje - Izlazi, Vasiliu! Kua je opkoljena! Otkriven si, ako se preda, spase svoj ivot. Izai bez oruja! Ne potraja dugo, pa se odozdo, iz tmine, zau Kostin glas: - Kraljev oficir se ne predaje! Zar iv u ruke Brozovih delata? Nikada!

Poslednju re proprati hitac iz revolvera i sve se ponovo utia. - Ubi se! - izusti neko iz potere. - To emo tek da vidimo - vrti glavom oficir. - Moramo biti oprezni. Moda je ispalio metak uprazno, da bi nas navukao da siemo. Lukav je, prepreden, opasan Ako upadnemo u zamku, sve e nas pobiti. Lena se skamenila, stric Milorad ne moe da prigui jecaje, vojska po okolnim zgradama jo stoji s pripremljenim orujem. Oficir nervozno eta po sobi s otkoenim pitoljem, blene u milicionare, besan je na Lenu i Milorada. Ne zna ta da preduzme, kako da rei zagonetku. Kivan je i na ivog i na mrtvog Kostu - neto je bio naumio, sada vidi da mu je to izmaklo Naposletku, kao da se dosetio, stade da zapoveda: - Ti, matori, ne prenemaui se, ustaj iz kreveta, ti babetino, ne cvili, jer u te zveknuti da e i svoje ime zaboraviti, a ti, vojnie, dovuci dvojicu mukaraca iz prve kue. Ako se usprotive, udri kundakom u lea i glavu. Tako! Moramo znati na emu smo. Bolesni Milorad napree se da ustane, ali se od prvog pokuaja skljoka u postelju, to oficira dovede do besa pa se u dva skoka nae pored kreveta, prisloni cev pitolja u starevu slepoonicu i poe da sike: - Ustaj! Ne misli, valjda, da u svoju glavu da stavim na nian tvom sinovcu! Krije etniku bandu, zasluio si robiju. Ma kakvu robiju, metak u elo si zasluio! Mesecima jurimo ovog bandita, ovog etnikog koljaa koga ti hrani i krije. ta kae: ne zna gde je, a? Ti ne zna, a ja znam. Gde je? U tvojoj kui, u zemunici, rupa u zidu, vrata na rupi, a dole on, etnik, Drain oficir! Ako za minut ne ustane, odnee te mrtvog U to stie vojnik i vodi dva mlaa, preplaena seljaka, drhte im ruke, klecaju kolena, bledi kao smrt. Videvi njihov strah, oficir pokua da ih smiri: - Vi nemate ega da se plaite, vi ste u svemu ovome nevini, niko vas ne optuuje. Pozvani ste da nam malo pomognete. Ovako: provucite se kroz ovaj otvor pa stepenitem uite u zemunicu. Dole je Kosta Vasili, Drain oficir. Moda je mrtav, moda ranjen. A ko to zna, moda je iv. U svakom sluaju, u vas nee pucati Stric Milorad se nekako iskobelja iz postelje, sedei navue pantalone, vidi se da je u groznici, tetura se i akama oslanja o zid. Strina Lena ukrstila ruke preko grudi, malo odigla glavu i neto apue, kao da se moli Bogu Ona dva seljaka gledaju onu rupu u zidu kao da gledaju smrt - Prvo ti, matori! - zapoveda oficir Miloradu i gura mu u drhtavu ruku baterijsku lampu. Tako! Onda ti, babetino, pa vas dvojica. Tako! Sad emo da vidimo kome je doao crni petak i ija majka prede crnu vunu im se Milorad provue kroz onu rupu, Lena krenu za njim, ona dvojica mlaih seljaka prodenue se posle dva pokuaja: uzan otvor za njihovu debljinu. Oficir i vojnici dre pripremljeno oruje s cevima prema otvoru kao da e odozdo, iz zemunice, banuti ne samo Kosta Vasili, nego pitav odred Milovana Grujanca. U tom napetom iekivanju zaue, najpre, Lenin lelek, pa neko nejasno tumbanje i najzad jedva ujam Miloradov glas: - Kosta je pokojni! - ta kae - viknu oficir drei se malo podalje od otvora. - Mrtav je, mrtav! - viknu malo glasnije Milorad, a ona dvojica seljaka to potvrdie.

- Majku mu etniku, kako nas je nasamario! - grmi oficir oigledno nesrean to je Kosta sebe liio ivota. - Pogana etnika sorta! A mi hteli d mu sudimo, da ga ispitamo za ostale etnike, za jatake. Ali, neka, moe mu se i mrtvom suditi. Ne stiavajui bes, oficir viknu to je jae mogao: - Iznesite tu mrcinu! Vojska i milicija jo stoje oko kue, na krovovima tri okolne zgrade zalegli mitraljesci, niko od seljaka ne sme da prekorai kuni prag i izae da nahrani stoku. Sve je nemo i niko moda jo ne sluti kraj krvave drame u kui Vasilia. Jo manje slute ono to e uslediti i to e zaprepastiti sve ljude u ovom kraju. Dok oficir eka da iznesu Kostu, odozdo dopiru komeanja, uzdasi, lelek, stenjanje, pa oni opet slabani glasovi: - Ne moemo Teak Ne moemo ni da ga podignemo - Vucite ga za noge! - nareuje oficir. - Iznesite ga kako znate! Ajde vi mlai, gde vam je snaga, ne bojite se, valjda, mrtvog Koste! - Ne vredi, trudimo se, tesne stepenice - dopiru iz zemunice iskidane reenice jednog od dvojice seljaka. - Sluajte vi dole! - grmi oficir. - Sluajte me dobro: ili ga izvucite, ili u baciti bombu i pozvati celo selo da izvue vas. Rekao sam: zgrabite ga za noge i izvucite! Odmah! Posle nekog vremena, oznojen i bled, pred otvorom se pojavi onaj mlai seljak, drei beivotnog Kostu ispod ramena vojnike bluze, a onaj stariji gura napred drei mrtvog za noge Muka se umnoi kad je trebalo da presaviju Kostino telo i da ga proture kroz otvor zemunice. (Svedoci e priati kasnije, istina apatom, da je to provlaenje trajalo itava dva sata). Kad su ga, najzad, poloili na patos pored kredenca ukaza se straan prizor: leva strana Kostinog lica ista, gotovo svetla, desna krvava - iz slepoonice jo curi krv Milorad i Lena skrueno stoje pored njega kao da mu odaju poslednju poast. Seljaci iz komiluka, ona dvojica, moleivo gledaju u oficira s nadom da e ih sada pustiti da odu svojim kuama. Oficir, meutim, neto smilja, niko ne zna ta, ali vidi se da ovo nije kraj. Kraj e odrediti on, oficir, gospodar u ovoj kui i gospodar mrtve Kostine glave: nareuje da iznesu Kostu i da ga prislone uz zid kue. Da mrtvog oveka prislone uz zid, da stoji! Kako e mrtav ovek da stoji - to niko ne sme da pita, ali se to muno pitanje ogleda u prestraenim oima. Neto je smislio oficir Ozne, ima neki plan u svojoj glavi i hoe da ga ostvari u svemu i do kraja. Kosta jeste mrtav, ali je svoju smrt je sam izabrao, on je pucnjem iz revolvera prekratio svoj ivot. I to je ono to je razbesnelo oficira: kako se usudio na taj korak, otkuda mu pravo da on odluuje o svom ivotu, trebalo je da to prepusti njemu, oficiru Ozne! On o tome odluuje, a ne Kosta, sve mu je svojom smru pokvario, sve! U Sovjetiji, odakle je on doao - bio tamo na kursu za muitelje i ubice - to ne bi moglo da se dogodi, niko tamo ne sme da digne ruku na sebe, zna se ko tamo gospodari ljudskim glavama Ali, neka, to je - tu je, uinie ono to moe

Zloin na Veliki petak I evo, ini ono to moe: nareuje da Kostu iznesu i prislone uz zid strieve kue. Nareuje vojnicima, miliconarima, onoj dvojici seljaka, Miloradu i Leni. I onim mitraljescima

koji, poto je minula opasnost sioe s krovova. Svi hitaju da izvre naredbu, svi osim Koste: mrtav se Kosta opire. Zna i oficir da mrtav Kosta ne moe da stoji, ali odredie on nekog ko e mrtvog Kostu da samo malice, sa strane, pridri. Sve je on smislio u svojoj glavi: Kostu e, sa desne strane, hvatajui ga ispod pazuha krvave oficirske bluze, drati stric Milord, s leve - strina Lena! Ne, ne, kakva Lena, jedva se i ona dri na nogama, mogla bi da izgubi svest i da padne pored Koste - mogla bi ta babetina, taj opasni jatak da mu pokvari ono to je smislio. Bie, ipak, dovoljan Milorad, on je ionako star i bolestan i ve je na ivici smrti Jutros rano, kad su opkoljavali kuu, primetio je jedan krai ali podebeo trupac, pa je i on uao u scenario: dobro e doi da njime podupru Kostine noge. Stric Milorad i trupac dovoljno! Niko jo ne zna ta hoe oficir, niko ne zna njegov scenario i njegovu reiju, ali saznae ubrzo, za koji minut, svima e biti jasno kad izdvoji pet vojnika i postavi ih na etiri metra od "uspravljenog" mrtvog Koste i ve obamrlog strica Milorada. Streljaki vod" koji zna ta je njegov zadatak. Prizor koji se ne moe zaboraviti: na krvavoj glavni mrtvog Koste oficirska apka, iz rane jo curi krv, Milorad dri sinovca ispod desnog razmena, trupac ne doputa da se Kosta oklizne, vojnici iz streljakog voda uperili puke u Kostine grudi, oficir stoji sa strane, i, sledei sopstveni scenario, izrie presudu: - Ti si, Kosta Vasiliu, kao oficir Dre Mihailovia, poinio neoprostive zloine otadbini i narodu, pa si, kao zloinac i izdajnik osuen na smrt streljanjem! Zatim se okrenu na levu stranu i naredi vojnicima da ispale plotun u Kostine grudi. U istom trenu, kad grunu plotun, srui se, pogoen mecima, stric Milorad, a preko njega sinovac Kosta. Oficir potom nareuje da se Milorad dipom preveze u bolnicu, a da Kostu odmah ukopaju pored tale: bez kovega, bez opela, bez jauka. Ko pisne bie zakopan pored Koste. To su poslednje rei koje je izgovorio. Iz bolnice ubrzo stie glas da je stric Milorad mrtav ovo to pamtim zapisujem sa eljom da bi i drugi pamtili. Zbilo se, kao to rekoh, na Veliki petak, na dan raspea Gospoda naeg Isusa Hrista. Kuga, ostavljajui pusto u domovima Vasilia, zaputi se u druge srpske kue. Radosnije vesti od ove, objavljene jedanaestog aprila poslednje ratne godine, za novinara lokalnog lista nije bilo. Mirkoviu je, istie novinar, sueno po Uredbi o vojnim sudovima od 24. maja 1944. godine, to e rei po nekom umskom zakonu, raenom po diktatu politikih komesara. Za Mirkovia je najpre reeno da je trgovac odlinog materijalnog stanja, da je otac petoro dece, a zatim da je kriv zato to je sa svojim zetom bio lan prekog suda u zimu 1941. godine i to je pomagao etnike. To je sve to stoji ispod zastraujueg naslova. I to je bilo dovoljno da se Andriji Mirkoviu, gradskom trgovcu i predratnom predsedniku optine, ocu petoro dece odrubi glava. Nema ni svedoka optube, ni svedoka odbrane, nema ni poslednje rei osuenika na smrtnu

kaznu. O toku suenja, ako je uopte bilo, nema ni rei. Sve upuuje na to da je Mirkoviu presueno na nekom drugom mestu, moda i preko telefona, na brzinu svakako, ime je javnost u gradu dovedena pred svren in. A grad je zanemeo od straha i tuge, mnoila se pria istina vie apatom nego glasno, o crvenoj kugi: ta sve moe i ta sve radi da bi svima uterala strah u kosti. Jo dva fronta, ako se tako mogu nazvati, bila su otvorena - onaj u Bosni i Hercegovini gde je voena hajka na ratrkane ostatke jedinica Drae Mihailovia, i onaj u srpski zabat u kojima su seljaci uvali i hranili stare Draine saborce i nove odmetnike, koji nisu mogli da se pomire s komunistikom tiranijom. Srbijom su krstarili mrtvaki sanduci. Vraam se, iznova, Andriji Mirkoviu: jedina istina je da je otac petoro dece i da je bogat trgovac, mada to bogatstvo, kao naslee, vue korene od predaka - za vreme nemake okupacije nije se uvealo ni za procenat. Graani su ga upamtili kao omalenog oveka, ustrog u kretanju, uljudnog i u svojoj trgovakoj radnji na izmaku glavne ulice, kao velikog dobrotvora, revnosnog molitvenika u hramu i pomagaa sirotinje. Pamtili su ga i kao predratnog predsednika optine: ponaao se kao pravi domain, koji ume da sabira narodna dobra, a ne da raskui i svoju i zajedniku kuu. Ovaj ovek pouzdanih moralnih vrednosti i za vreme nemake okupacije sauvao je sve ljudske vrednosti: zahvaljujui irokim trgovakim vezama odnekud je nabavljao robu, nije zakidao na vagi, nije uveavao cene, davao je na veresiju, a gradskoj sirotinji i mnogim izbeglicama iz Bosne davao je besplatno. Vano je, govorio je iskreno, da se preivi zlo koje je donela okupacija. Ario je, u stvari, svoje bogato naslee i bio ist pred Bogom i ljudima. Mirkovi je materijalno pomagao majku i sestru Slobodana Penezia Krcuna - majka Dada, kako su je iz milote zvali, bila je molitvena ena u ijem se domu kandilo nije gasilo. Krcunova sestra Milena, koju su zvali Pinja, bila je partijski aktivista pa je s Vinkom Radovi i jo nekolicinom sugraana uhapena i odvedena u logor na Banjici, pod direktnom upravom zloglasnog Gestapoa. Samo se Andriji Mirkoviu moe zahvaliti to ova grupa nije likvidirana kao na hiljade drugih logoraa bez obzira na okolnost da li su pripadali partizanskom ili ravnogorskom pokretu. Ovo je, meutim, Mirkoviu uzeto kao oteavajua okolnost - gospodari ivota i smrti, iako su znali istinu, proturali su la da je uticaj Andrije Mirkovia na nemaku komandu bio ogroman i da je upravo zahvaljujui tome mogao da spasava ljude. Pri tom su mu, kao glavnog pomagaa u tome, pridodali zeta Miloa Lautnera, komandanta dobrovoljakog bataljona, preutkujui injenicu da je ovaj ovek, i inae mainski inenjer, slovenakog porekla, bio rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije i da je ve na poetku 1941. godine, posle pokolja Srba u Hrvatskoj, preao u pravoslavnu veru i promenio ime u Miloa Vojinovia. Zato je kleala Vinka Radovi Preutana je jo jedna injenica: Milo Vojinovi je, kao komandant dobrovoljakog bataljona, poginuo 1943. godine u Seoj Reci, selu i blizu Kosjeria, u borbi s pripadnicima

Ravnogorskog pokreta kojima je komandovao Filip Ajdai. Ova injenica je vana zbog toga to je posle njegove smrti Andrija Mirkovi uspeo da iupa svoje sugraane iz logora na Banjici. Posle saoptenja o "streljanju" Andrije Mirkovia, ostala su mnoga otvorena pitanja: iji je bio onaj preki sud u zimu 1941. godine pod nemakom okupacijom? Gde je taj sud zasedao i kome je sudio? Koje je etnike pomagao trgovac Andrija Mirkovi? Zato bi pomagao etnicima a ne i dobrovoljcima iji je komandant bio Milo Vojinovi - Lautner za koga je bila udata Mirkovieva najstarija kerka Nada? Nizala su se i drug a pitanja, sva bez odgovora. Zato su utali oni koje je Andrija Mirkovi spasao smrti u banjikom logoru? Zar iz spasenje svog ivota ne obavezuje da uzmu u zatitu svog spasioca, oca petoro dece, iskrenog molitvenika pred Bogom i dobrotvora gradske i izbeglike sirotinje za vreme surove okupacije? Nije se, u to vreme, pre Andrijinog smaknua, znalo da je banjika logoraica, Vinka Radovi, kleala na kolenima pred Slobodanom Peneziem Krcunom molei ga da potedi glavu Andrije Mirkovia. - Ako vam je stalo do njegove imovine uzmite je, ali mu potedite ivot - rekla je Vinka Radovi. - Veliki je greh ubiti oveka koji je spasavao komuniste! - A koga je to spasao? - pitao je Krcun nervozno. - Spasao je tvoju sestru i mene! - uzvratila je Vinka. - Spasavao je i druge iz banjikog logora. Zaboga, zar si to tako brzo zaboravio? Zar se dobrota tako brzo zaboravlja? - To samo potvruje kolika je bila njegova mo! - ciknuo je Krcun. - Imao je veliki uticaj na Nemce - mogao je da radi ta hoe! - Nije imao mo, Krcune, imao je zlato! - uporna je Vinka. - Ko zna koliko je zlatnika dao da bi nas izbavio! Davao je i akom i kapom. - Obogatio se za vreme rata na narodnoj muci! - reao je optube Krcun. - Otkuda bi mu, inae, bilo toliko zlato - Boe, Krcune, pa ti zna da je to stara trgovaka porodica, uvao ovek za crne dane, a ti crni dani bili su za tvoju sestru i mene. uvao ih je za svoju porodicu, a utroio ih je za nae osloboenje iz logora. Davao je svima, tvojoj majci je nosio hranu - Rekli su mi da je bio u prekom etnikom sudu, da je njegova re bila odluujua - Kad, Krcune? Gde je taj sud zasedao? I ko su njegove rtve? Nas, komuniste, upao ih kandi Gestapoa d bi nekim drugim komunistima on sudio i presuivao! Progura se la da bi se nalo opravdanje za njegovu smrt. Kad je Krcun rekao da je Mirkovi materijalno pomagao etniki pokret, Vinka je uzvratila da je to mogue, ali je dodala da je pomagao i partizanski pokret i da je to poznato i njemu, Krcunu. Ovo je radio iz straha i nude jer se s oruanom silom ne treba cenkati. - Lautner, njegov zet, taj zloinac, bio mu je desna ruka, posrednik izmeu njega i Nemaca. Udao je kerku za ljotievca - To je njen izbor, Krcune. Nije ona u njemu gledala nekakvog ideologa i politiara, nego mukarca. To je izbor njenog srca. Ona je bila daleko od svake politike. ene se, koliko ja znam, ne udaju zbog ideologije. Veliki je, neoprostiv, greh prema toj porodici. Ja verujem u njegovu nevinost.

Ovim reima zavren je razgovor. Krcun je - priae kasnije Vinka - ostao zbunjen, a ona je otila s uverenjem da on nee presuditi Andriji. A bez njega, Krcuna, znala je to Vinka, nita se krupno nije smelo dogoditi, niti je iija glava mogla da odleti. Uprkos svemu Andrija Mirkovi je usmren. Presudio je, izgleda, neko manje moan, neko nevidljiv za javnost a vidljiv i poznat sudijama koji su potpisali smrtnu presudu i pohitali da je izvre. Andrijino pogubljenje pratila je jo jedna pria: ovek koji je proitao presudu Vojnog suda komande podruja bio je neto grean prema svojoj partiji, a za taj greh znao je i Andrija Mirkovi, pa je opasnog svedoka trebalo brzo i zauvek uutkati. Andrijin ubica, meutim, nije tajanstven. Znalo se da u Gradu, meu civilima, uglavnom mladim ljudima, ima desetak egzekutora koji bi ve od sumraka deurali po oblinjim kafanama, uvek na oprezu, iekujui samo njima znanog glasnika koji e im dati mig da za njih te noi ima posla. A posao je, zbilo se, bio krvav: trebalo je izvriti neiju presudu, donesenu "u ime naroda" ili nekog politikoma koji se nije pozivao na narod nego na klasnu borbu i odanost Staljinu i Josipu Brozu. Pale bi te veeri neije glave, najee nekog muenika seljaka za koga se saznalo da je neko vreme bio s etnicima ili dobrovoljcima pa je to, u strahu od hapenja, prikrio, ali ga je komija, da bi se u milostivio bahatoj vlasti, a esto i pod pretnjom, znajui na ta su sve spremni, prijavio. Ovi egzekutori su bili zadueni za proste, neuke, seljake, za ponekog trgovca, seoskog zanatliju i sitnog inovnika. Retko su im zapadali oficiri, bivi narodni poslanici, andarmerijski narednici, etniki i dobrovoljaki ideolozi - to zadovoljstvo OZNA je uvala za sebe: ona e ih lomiti i kidati po elijama zatvora i u podrumima zgrada koje je zaposela, da bi potom pozvali one koji deuraju po kafanama da unakaene dokraje, odvuku i na nekom tajanstvenom mestu ukopaju Za paljevine stogova sena i tala, za rasturanje konica i pucnjavu iz pitolja pred domainskim kuama, za pisanje preteih parola na zidovima kua i kancelarijama advokata, obeleenim kao narodnim neprijateljima, bili su zadueni pojedini skojevci: na ovaj nain oni su stavljali na znanje neprijateljima da im je poznato kako olajavaju vlast i da je ovo samo opomena. Oni koji su ih gurali u ove sumanute akcije proveravali su tako njihovu odanost Brozu, Staljinu, Komunistikoj partiji, bratstvu - jedinstvu svih naroda i narodnosti. Iz ovog malog tamnikog prostora, iz neprekidne tmine, grei se u bolovima na betonu, jasno vidim tu sliku: zaposeli mi, deaci - nijedan nije imao vie od esnaest godina nekoliko stolova u omanjoj i uvek zadimljenoj eleznikog restoraciji u koju je, im padne mrak, zalazio jedan od ubica. Smislili smo i neki plan, zasnovan na pretpostavkama: zauzeemo sve prazne stolove gotovo uvereni da e se delat pojaviti i da e po obiaju neko vreme provee pored anka merkajui odatle sto za koji bi rado seo. Gospodari ivota i smrti Govorilo se, apatom, da je uvek bio edan krvi i rakije estoracija je bila najblia onoj sivoj zgradi preko puta stovarita, od drvare udaljena jedva pedesetak metara, u kojoj su bili gospodari ivota i smrti: zatreba li doi e neko i pozvati ga migom oka ili e mu jednostavno, u prolazu, mahnuti rukom. On e, kao zapeta strela, odjuriti da u krvavim podrumima te zgrade, obavi svoj posao

Ono malo para to smo imali uvali smo za njega: pio je iskljuivo ljivovicu, onu meku" ali ne u onim uobiajenim aicama nego u aama za vodu. Prodirao ih je u dva gutljaja, a konobar, stariji ovek, vidno uplaen kad ga vidi, pridodavao bi nove ae. Voz, zvani ira" spajao je tada, na uzanoj pruzi, Beograd - Sarajevo, provlaei se umiljato kroz tunele i preko mostova povezujui desetine srpskih i bosanskih gradova. Mirisao je na jabuke, suve ljive, prutu, rakiju i mlene proizvode, kojima su seljaci iz umadije obilato snabdevali Sarajevo. U neko doba, kad smo ve poeli da gubimo nadu da e naii pojavio se! Priao je anku i jednim pogledom obuhvatio salu: na levoj strani kroz ije se prozore, u svako doba iste, video kolosek, sva su mesta bila zauzeta - izmeali se putnici i kondukteri; u centralnom delu putnici s ogromnim dakovima, staklenim balonima, opletenim pruem, i velikim torbama i koferima od kartona uvezanim raznobojnom preom i kanapom. Pored njih stajao je Vaso nosa, oekujui onaj uobiajeni pisak lokomotive, spreman da uprti one dakove i pomogne putnicima da se ukrcaju. Za preostalim stolovima na desnoj strani sedeli smo mi - jedna ili dve stolice bile su slobodne. Neki putnici i njihovi pratioci malo se uznemirie, ali ostadoe na svojim mestima. On je! Lakan! Strah i trepet! Deurni ubica! Govorilo se, istina apatom, da je uvek bio edan krvi i rakije. Prepoznatljiv u hiljadama likova: visok, irokih plea u crnoj konoj jakni, crnog tena, buljavih, uvek zakrvavljenih oiju, gologlav, u sivim akirama i crnim, dobro izglancanim izmama. Kad se odmakao od anka stao je nasred kafane - kao da je, zagledajui putnike s torbama, traio mesto gde bi mogao da sedne. Potom je, klatei se i mirkajui, sporo krenuo prema stolu za kojim smo sedeli Pikula, Relja i ja, dobro se zagledao u nas i nainio jo dva koraka prema stolu za kojim su bili nai drugari: Dragan, Dragoslav, koga smo zvali Firga i Vidan. Za treim stolom, u samom uglu, bili su Duan, Pavle i momak koga smo zvali Virija samo je jedna stolica bila prazna, ali se Lakanu taj ugao nije dopao pa se naglo okrenuo i u dva-tri koraka naao se pored naeg stola. Mada jo nije bilo znakova da voz dolazi, neki stariji kondukteri, prepoznavi delata, zgrabie torbe i tiho, ne skreui panju, mugnue kroz vrata i izaoe na peron. A Lakan, za to vreme, stoji pored naeg stola, zagleda dugo i uporno nas trojicu deaka, pa uperi kaiprst u Relju i muklo, zapliui jezik, upita: - Ko je Velja? - Koji Velja? - uzvraa deak pitanjem. - Velja Mirkovi, Andrijin sin - Lakan dopunjuje pitanje. - Ja sam Relja, a ne Velja - deak se ne da zbuniti. - A ti? - obraa se Lakan Pikuli. - Ja sam Radonji. - Radonji, Radonji - ponavlja Lakan - Je li tvoj otac bio uitelj? - Jeste - potvruje Pikula. - Njega su ubili nai! Uvalio se potom, u stolicu i pogledao prema anku - konobar je pratio njegovo kretanje i brzo doneo onu veliku au za vodu, pazei da je ne umanji ni za kap. Lakan je vie od polovine sasuo u grlo, ali je konobar, prema dogovoru, donosio novu turu. Meu nama je bilo dogovoreno da ga niko nita ne pita: nae je da utimo, da sluamo ono to govori i da upamtimo. Kad smo ovaj plan poverili konobaru, s ijim smo sinovima, kao dobrim momcima, drugovali, upozorio nas je da samo utimo: Ako ga bilo ta pitate, on e

uutati, tek tada postaje oprezan, osea zamku Ja sam se i nehotice, sluei ga piem, nasluao jezivih pria. Mrtav pijan on se ispovedao - sebi: umeo je i da zarida za rtvom! Ko zna: moda ga dobro plaaju, ne radi, a para kao kie. Jednom je, seam se, svim gostima u kafani platio pie. Imao je, veli, razloga da aava. Znam da je iz dobre kue, otac mu je bio graevinski preduzima, ima, znam sigurno, i brata, ali se u svemu razlikuju: brat mu je poten ovek i vredan radnik, kloni se i kafane i loeg drutva. Taj, rekao bih, nije u stanju ni mrava da zgazi, a kamoli da ubija ljude. Kaem vam, deco moja, budite oprezni: utite i sluajte ta on govori" Lakan se i dalje nalivao a mi smo utali - samo smo se s vremena na vreme pogledali i stavljali kaiprst na usta: uti i sluaj! Prestali smo da brojimo ae. Koliko ih je Lakan ispio to niko nije ni mogao da izbroji, ali je posle nekog vremena klonuo: oborio je glavu, utao dobrih deset minuta, a potom ne gledajui u nas, poeo lagano da cedi: Ne ne, nije Andrija bio lo ovek. I to ga ba meni dadoe Vele: ubij i zakopaj Gde da ga zakopam, pa sve je ve popunjeno Nije oekivao, ekao je neiju zatitu Ej, petoro dece! I ko da mu iskopa grob! Dobro, moe i on da kopa, nije nejak, a nije ni star Ma, jeste star, ali nije toliko da ne moe sebi da iskopa raku. Neu valjda ja da kopam! Mogli su mi dati jo jednog oveka... Kao da je oskudica u ljudima za ovaj posao Vidim: Andrija neto otee, odugovlai, nada se neemu. Takav je bio i onaj Plea - njega sam tresnuo onim zailjenim delom krampa. Nije ni pisnuo Ne vrede moje opomene Capnem i njega u elo Odem po duvan, pa se vratim na potok" - Koji potok? - izletelo je, mimo dogovora iz usta nestrpljivog Relje. Lakan se naglo trgao i ukoenim pogledom, kao neko ko je bio u nekom drugom svetu, daleko od stvarnosti, pa se otuda, pun neke zbunjenosti, vratio. Bio je, inilo nam se svestan da je govorio neto to nije trebalo - to ga je potpuno otreznilo. Po Reljinom pitanju zakljuio je da je neto brljao, moda je govorio o Andrijinom usmrenju - nesreni trgovac bio je njegova najnovija rtva. Uz jedva primetno klaenje, ustajui od stola i zagledajui nas onim zakrvavljenim oima, rekao je: - Pita me koji potok, je li? E, moj deko, jo si ti zelen! Zini da ti kaem Ustao je i laganim koracima, ne osvrui se, izaao. Malo smo se okomili na Relju zbog njegove nesmotrenosti: ta mu bi da izleti s onim pitanjem! Zaboga, pa zar nas na ovek, konobar, nije upozorio: ne pitajte, sluajte i pamtite ta govori. Ako bilo ta upitate sve ete upropastiti! I zar se nismo molili Bogu da nam podari ovaj susret: oi u oi s delatom! I to kakvim delatom. Bog zna koliko je ljudi otpremio na onaj svet. I na koji nain je usmrivao: sekirom, maljem, uskijom, krampom Moda bi i to rekao. Relja se branio da mu je pitanje prosto izletelo, da je goreo do elje da sazna o kojem je potoku re: mislio je, veli, da emo brzo i lako otkriti Andrijin grob i da emo o tome obavestiti njegovu decu. To i jeste bio na glavni cilj: da pronaemo grob, da obavestimo njegovu decu, njegovog sina Velju kako bi ga tajno opojali i sahranili u porodinoj grobnici - u to vreme bezmalo svake noi, viali su se takvi prizori: tragalo se za ubijenim ljudima. Andrija sebi kopao raku Relja je sebe smatrao krivim, ali je rekao da ne treba da budemo nezadovoljni: dosta je, u onom transu, rekao ubica - prvo: da je onim delom zamiljenog krampa ubio nekog Pleaa, da je naterao nesrenog Andriju da sebi kopa raku, da je ovaj u tome bio spor, da je odugovlaio, da se neemu nadao

A emu se muenik mogao nadati, ako ne neijoj samilosti, nadao se da e se neko ko je prelomio preko kolena neko ko je presudio, predomisliti, da e se setiti Boga i Andrijine dece, pa e na gubilite otpremiti glasnika da sprei pogubljenje. Eto, to je ekao Andrija i zato je sporo kopao raku Zamislite taj prizor: ubica sedi na nekom poseenom balvanu, pui, u blizini protie potok, sa strane je umarak, a rob, u ovom sluaju Andrija, otac petoro dece kopa sebi raku! To je dvostruka smrt. Ili: smrt pre fizike smrti. Andrija sporo kopa raku, a ubicu brine to to nema duvana! I, dabome, to to nema duvana ubrzae Andrijinu fiziku likvidaciju - ubica e uzeti kramp da pokae rtvi kako se kopa raka, ali e je, zbog nedostatka prokletog duvana, tresnuti u elo i tako okonati njegovu muku i njegov ivot Ubica je u tome imao iskustva: na isti nain likvidirao je i onog Pleaa koga je pomenuo. Ubica pokazuje neku vrstu saaljenja: kae da Andrija nije lo ovek, pominje i njegovo petoro dece. Jo malo pa da ubica zaklae sa svojom rtvom. Da su ga, kojim sluajem, uli njegovi efovi otro bi ga upozorili: nije njegovo da ali, nego da ubija! Da ubija, nego ta! Da ubija u ime Staljina, Josipa Broza, klasne borbe! Dobro, hoe on da ubija, ali gde da sahrani tolike ljude! uli ste ta su mu rekli: ubij i zakopaj! Gde da zakopa? Sve je, ree malopre, popunjeno! I jeste! To su nevidljiva groblja. Sva okolna brda, sve udoline, obale pored potoka i reke, okolni umarci, stara groblja, rovovi i traneje - tu lei najbolji deo Srbije. MI smo svedoci njenog zatiranja Jesmo svedoci ali samo ovde, u ovom delu Srbije, u drugim krajevima neki drugi su svedoci stradanja, ubijanja, masovnih grobnica; tamo ubice nose neka druga srpska imena i nadimke, no, svuda ubijaju na isti nain A mi, ta mi za to vreme radimo? Po kafanama postavljamo zamke pijanim delatima i sluamo njihove pogane ispovesti! Jo im i pie plaamo! Jeste li primetili kako blene prema ulaznim vratima? Jeste pijan, ali je na oprezu, oekuje nekoga ko e ga pozvati da opet smakne nekog nesrenog Srbina, da bi iste noi, ili sutradan, derui onu rakitinu, oplakivao njegovu sudbinu Ne sporim: vano je da se zna Andrijin grob, vano je zbog njegove dece, zbog naeg drugara Velje, koji neizmerno tuguje za ocem, ali pitam ja vas: ko e onu drugu decu, na hiljade njih, obavestiti gde su grobovi njihovih oeva! Sedimo satima s jednom pijanom budaletinom, da bismo se nasluali grozote, a ne slutimo da sve to moe biti gluma, lani trans, lano kajanje, ne bi li on saznao neto o nama. ini mi se da smo izabrali pogrean pravac - valjalo bi, mislim, meusobno povezati svedoke njihovih zloina iz drugih gradova i pozvati graane na otpor ovom ubilakom reimu. Gradovi treba da zadrhte od njihovih zloina, da se pobune, a ne da apuu o tome ko je sve i na koji nain usmren, zadovoljni korom hleba i sreni to su preiveli no, to jo nisu na nianu. Obelodanimo njihove zloine u naim lecima, pozivamo graane na otpor ovoj naopakoj vladavini. Tek kad je Relja uutao primetili smo da je kafana prazna - vozovi su se ukrstili i otili svojim pravcem. U blizini nije bilo ni Vase nosaa. Stari, dobri konobar, otac naih drugara, podizao je sa stolova one arene, u kockice tkane stolnjake, ponegde ukaste od prosutog jela i progorele od cigara neopreznih puaa. Nas je ispratio osmehom. Jo traje jagma za lokalnim novinama - u njima ljudi nalaze ono to ih najvie zanima i do sri potresa: kome se sudi, ko je pogubljen, kome se preti, ija je kua u crno zavijena, ta sve moe snai one koji se ne povinuju zahtevima nove vlasti. Lokalni list je, razume se, u slubi reima: objavljivanjem presuda izaziva jo veu pometnju i strah; na strahu je zasnovana vladavina - da svak bude proet strahom, da se bavi sobom i svojim jadom, da ugui i pomisao na otpor, da ne kudi vlast

Ko svoje trai moe ih nai i u novinama. Ako je porodica knjiara Sime ukia tragala za glavom kue saznala je da je ta glava mrtva, kratka vest u lokalnom listu od 19. maja 1945. godine ovako poinje i ovako se zavrava: "Knjiar Simo uki osuen je na smrt zato to je iao na Ravnu Goru i sraivao sa Draom Mihailoviem. Bio je saradnik i redaktor svih ravnogorskih listova. uki je osuen i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine". Knjiar Simo iao na Ravnu Goru - veeg zloina nije moglo biti! Pa tamo, na planini, susretao Drau! Pa jo i pisao za ravnogorske novine! Ni tri ivota da je knjiar Simo imao nijedan ne bi sauvao! Sudovi su, vidi se u novinama, bili veoma aurni: donosili su u ime naroda i po nekoliko presuda dnevno. Tako ve u sledeem broju posle izricanja presude knjiaru ukiu, list objavljuje da su na smrtnu kaznu osueni Dimitrije Peinar, Krsta Mileki, Krsta unjevari i Milisav Milinkovi. Za njih se kae da su osueni zbog jatakovanja, ali se ne kae iji su jataci bili. U istom broju list objavljuje da je "streljan etniki zlikovac Strajin Krevinac, zemljoradnik iz Bogojevia, srez ariljski, aktivan etnik iz 1941. godine". U junu iste godine, kako list obavetava, sudi se akcionarima Tkake radionice: Zdravko uri osuen je na trajan gubitak nacionalne asti i konfiskaciju imovine, Viliman Jovanovi na sedam godina gubitka nacionalne asti i konfiskaciju imovine, ore Popovi na pet godina gubitka nacionalne asti, dve godine prinudnog rada i oduzimanje imovine; Petar Konstantinovi osuen je na dvogodinji prinudni rad i oduzimanje imovine, Petar Pruljevi na konfiskaciju imovine, dok je neki Milan Smiljani, budui da je priao komunistima, osloboen krivice. U emu je bila krivica optuenih nema ni slova. Radomir Nikoli, trgovac, David Novakovi, sara i Andrija Vitorovi, trgovac, osueni su na novane kazne i konfiskaciju zaliha koe i druge robe. Ljudi su esto nestajali u mraku Lokalni list osamnaestog aprila objavljuje kratak, ali otar napad na advokate koji pred sudom "brane narodne izdajnike i zloince" i koji za njih "trae blage kazne". Pomenut je samo advokat Milija Jovii. U junu iste godine, isti list objavljuje zahtev uenika uiteljske kole da se Spomenka Miloevi, Radmila Miljkovi, Zagorka Petkovi i Vladeta Joji "isteruju iz svih kola u zemlji kao razbijai bratstva-jedinstva". List, u istom broju, u ime naroda, pokree inicijativu da se manastirima Klisura kod Arilja i Raa kod Bajine Bate oduzima zemlja. Desetog oktobra 1947. godine list obavetava svoje itaoce da je pred Okrunim sudom odgovaralo deste jataka koji su 1945. godine pomagali "etniku bandu". Todor Mladenovi i Dragoje Mai iz sela Trudova, osueni su na smrt streljanjem i konfiskaciju imovine. Na dugogodinju tamnicu osueni su: Diko Mai, Mirko Topalovi, Mika Mladenovi, Drinka Mini i Bojana Lukovi iz Trudova, Rosa Krakovi i Stanika Munitlak iz Moioca U decembru iste godine, sudi se, istovremeno, avijatiaru Miliji Jeftoviu, rodom sa Zlatibora i Radojici Iliu, zemljoradniku iz sela Jaklja. Prvi optueni odgovara "to se posle bekstva iz vojnog zatvora prikljuio odmetnikoj bandi Stojanovia i to je u septembru 1945. godine ubio sekretara Mesnog odbora Makata Marka Jakia. Drugi optueni bio

je, kau novine, jatak bandi Miroljuba Mitrovia - osueni su na smrt streljanjem i konfiskacijom imovine. Pred Okrunim sudom sudi se Savu Markoviu, apotekaru i Luki Vidakoviu, sveteniku iz Arilja, Radosavu Crnjakoviu, zemljoradniku iz sela Latvice, Stojisavi Ristovi, kafedijki iz Moioca - oni su, piu novine, pomagali bandu na terenu iji je cilj ruenje dravnog ureenja FNRJ. Apotekar je od 1945. godine pa do hapenja odravao vezu sa etnicima: Mihailom Coniem, Ilijom unjevariem, Rajkom Stefanoviem i drugima. Apotekar Markovi osuen je na dvadeset godina zatvor sa prinudnim radom, svetenik Vidakovi na etiri godine, ostali na dve godine. Sudilo se neprekidno, godinama, mada nisu sva suenja i sve presude objavljene u novinama - videlo se to i po nestanku pojedinih ljudi za koje se aputalo da ih je pojeo mrak. Vie se, u ime Tita i Staljina, presuivalo u zatvorski elijama, nego pred sudovima u ime naroda. U podebelu svesku s koricama od ukastog kartona, koja je nekada sluila kao herbarijum i koja je, nama se tako inilo, mirisala na maslaak, nanu i kamilicu, ubacivali smo iseke iz novina, lepei u oskudici gumarabike, samo njihove krajike. One stranice, nekad pune zlatastog klasja penice, odavno isuenog i rasutog po svesci, i one druge, nekad pune bliski biljaka, sada pretvorenih u neke udne vodene peate, ispisivali smo ono to smo videli i ono o emu se aputalo. U tim apatima bila je ona surova istina o nestanku, hapenju, progonu i ubijanju ljudi. Nazvasmo tu svesku"knjigom srpskih jada" inilo nam se, kad god bi je izvadili iz onog tajanstvenog skrovita, za koje je znala samo nekolicina odabranih, da mirie na krv. inilo nam se da na njene stranice, onako nevine i iste, s prstiju delata kaplje krv. A krili smo je jer smo pomiljali da e doi vreme stida i vreme straha i da e u tom vremenu, koje e neizostavno pristii, biti uniteni svi pisani tragovi zloina. Da smo, voeni onim tajanstvenim apatom, otkrivali pojedinane i masovne grobnice - za kratko vreme bilo ih je petnaest, ukljuujui i one dve iznad bolnice i kasarne iz jeseni 1941. godine. Najvea je svakako ona na brdu zapadno od Grada: rovovi i traneje, izukrtani celom irinom, iskopani uoi rata kako bi posluili uspenijoj odbrani, munjevito su, u prvom talasu nasilja, punjeni leevima. Najdublja grobnica meutim, bila je u najstroem centru, na velikom travnjaku izmeu zgrade arhiva i kue Veselinovia - odatle se nisu uli ni jauci, ni pucnjava. Ubijali su ih na nekim drugim mestima, u zatvorskim elijama ili u podrumima zgrada pod kontrolom Ozne, pa su ih tu ukopavali. Jo po dve grobnice bile su na brdu s istone strane i u njegovom podnoju, malo nie, idui prema Adi s obe obale reke; iz one na brdu u blizini rezervoara, kroz rastresitu zemlju, kao iz gejzira, dugo je klobuala krv Oprezno smo, kriom, pazei da ne budemo primeeni, skicirali te gronice, dodajui im, radi lakeg raspoznavanje, najblie orijentire: vodenicu, ravasto drvo, visok jasen, krivu kruku Leevi su nalaeni i po vrzinama, vrbacima i potocima ukraj drumova i seoskih puteva. Tako obeleene i sabrane grobnice unosili smo u knjigu srpskih jada, nadajui se da e uskoro doi as u kome e se grobnice otvoriti, mrtvi povaditi, opojiti i sahraniti tamo gde rodbina eli. Ali, ko da sabere sve crne marame i crne barjake, svaki crni flor oko ruke i na reveru, sve suze i jecaje, sve bolne jauke, sav emer i jad, sve ispruene deje ruke i njihovu nadu da e ugledati oca, sve bolne krike sestara koje ostadoe bez bratske zatite i ena koje preko noio ostadoe udovice i koje, uznosei molitve Bogu, izgovorie i

kletvu: da zlo, kao pravda, snae one koji poinile zlo. U knjigu srpskih jada uoe jo mnoge prie o zlim ljudima i zlom vremenu. Moda Ike i nema u sudskim analima, ali je, svakako, jo ima u pamenju. Od Ike se strepelo koliko i od komunistikih prekih sudova. Ono to sledi lii na priu koja se u svakom srpskom selu mogla uti. Ika je njeno skraeno ime, Ilinka krteno, bila je iz sirotinjske kue, ali je, kao devojka, bila naoita i vredna, pa se lako udala, mada se, kako se preko plotova govorkalo, zbog oskudnog miraza, nisu prosci utrkivali oko nje. Udala se, govorilo se, u estitu kuu, bilo je u njenom novom domu i asti i morala, nije bilo nekog sjaja od bogatstva, osim to su njihove due, ispunjene molitvom, blistale moralnom istotom. Bog se pobrinuo i za njihovo potomstvo, podario im je dva sina i brigu o njihovom vaspitanju Jezdimir, tako se zvao Ikin mu, nije bio ovek politike, klonio se nje kao zarzne bolesti jer su mu jo u mladosti stariji govorili da je politika opasan otrov, koji, ako se proguta tetno deluje na duu i razum. uvajui moralni zakon u sebi i sledei te savete, Jezdimir je uspevao da se ne pridrui ni etnicima ni partizanima, njih je bilo i na planini Jelici i oko nje - nou su se unjali i oko kua blizu glavnog druma Ljudi zanemeli, uti i planina Izgovarao se Jezdimir sitnom decom, to je bilo istina, ali i bolovima u desnom kuku, to je, videlo se, usporavalo njegovo kretanje. Kad je nemaka okupaciona sila zalazila u selo, Jezdimir bi zgrabio sinove ispod pazuha a Ika zaveljaj s hranom i vodom, pa bi, kao i drugi metani, utekli na planinu i tu ostajali dok mine opasnost. Rat je jo besneo, mada se, u isto vreme, govorilo da se blii kraj ljudskim mukama, da su nacizam i faizam na izdisaju, da je pitanje dana kad e svanuti sloboda i da je sada najvanije da svako sauva svoju i komijinu glavu. Tako je govorio i Jezdimir, nastojei da u ovom zlom vremenu sauva sve one ljudske vrline koje su ga krasile: svakome uputiti dobar savet i toplu prijateljsku re. Ako se, pri tom, moe nekome i pomoi u nevolji, bio je spreman da odvoji od usta svoje dece Nekako na izmaku leta 1944. godine, ode Jezdimir u planinu s namerom da otfikari jedno stablo - tako je po Ikinom tvrenju rekao - kako bi nainio sranicu za zaprena kola. Zabacio Jezdimir otru sekiru na desno rame i brzo zamakao u planinu. Nali ga sutradan pored poseenog stabla i s prostrelnom ranom: metak ga pogodio u srce Pukao glas daleko, uznemirilo se selo, pitanje lebdi na svaijim usnama: ko ubi Jezdimira? Ljudi zanemeli, uti i planina - niotkud odgovora. Ika s mrtvog Jezdimira skinula krvavu koulju s rupom na levoj strani, smotala je i strpala u prtenu torbu - tu je, onako krvava, ostala sve do osloboenja. Ika tada, po nagovoru nekih ljudi, zatrai pravdu: hoe, veli, da istera na istinu Jezdimirovu smrt i njegovog ubicu. Neko nevidljiv, a vet podvalama, unee u Ikinu duu otrov: navee je da pria kako je Jezdimir "naginjao" partizanima i kako su ga ubili etnici - niko drugi. Zna ona da Jezdimir nije mario za politiku, nikome ko je u tom meusobnom trvenju nosio oruje nije naginjao, ali kad su "ovi" ve ubedili, valjalo bi da i ona, samohrana udovica, ima neke vajdice. Mogla bi, govorili joj, i neku penzijicu da izvue: to da ne; zaboga, pa njenog mua ubili su etnici Neko je Iku obrlatio i trovao mrnjom: nianila je prstom u svaku kuu koja je odista naginjala etnicima i govorila da se u njoj krije Jezdimirov ubica strah se, neoekivano, uvue i u kue prvih komija, koji su, inae, Jezdimira i voleli i

potovali i kojima ni u snu ne bi palo na pamet da uine neko gnusno delo etnika je, meutim, bilo sve manje po umama, a sve vie u zatvorima i pred sudovima. Neko doapne Iki da bi za nju pred tim sudovima bilo dosta posla. Ima zlikovaca, rekli joj, koji ne priznaju svoje zloine, a ona, Ika, ima onu krvavu koulju Izvetila se Ika, pomogli joj oni koji su je trovali mrnjom, i obavetavali je da se sudi nekim etnicima, ali da oni ne priznaju svoje zloine, pa bi Ika, s onom krvavom kouljom, mogla da pripomogne da se ispuni pravda. Nita vie nije trebalo ni da kau, ostalo je smisliti Ika: obui e se skromno, kako i prilii ratnoj udovici, zabradie se crnom maramom, ponee neizostavno i onu prtenu torbu s krvavom Jezdimorovom kouljom. ta e dalje da uini procenie na licu mesta. I stvarno, tako uini Ika: porani pa peice zapuca u Grad, lako pronae zgradu suda, raspita se onako, uzgred, kome se i zato sudi, onda se ugura u sudnicu, zauzme mesto u sredini, sedne i onu torbu dri u krilu. Kad uvedu "zloinca" koji ne priznaje zloine, Ika se u njega dobro zagleda, vidi da joj je nepoznat, da ga nikad u ivotu nije videla, malo se uzvrpolji, pa se smiri i saeka zgodnu priliku da progovori. I kad optueni nesrenik odbije da je "neutvrenog dana" na mestu "tom i tom" iz puke ubio "nepoznatog partizanskog aktivistu", iji identitet, "zbog unakaenog lica" nije mogao biti utvren, i kad optueni uverava sud da je to izmiljotina, da za to nema nijednog dokaza, Ika proceni da je pravi as - ustade naglo pa ciknu: - Lae, ubico, lae! Onda lagano, gotovo pobono, pone iz prtene torbe da vadi onu krvavu Jezdimirovu koulju, pa ponovo ciknu: - Evo dokaza! Evo krvave koulje! Sud se, za trenutak zbuni, ne zna da li je i ovo smislila Ozna, a publika, sve sami prerueni agenti i milicionari, udruenim glasovima ponovi zahtev da se "zloinac" osudi na smrt Optueni vidi da Ozna montira dokaze, ali se nada da e u suoenju s ovim "svedokom" uspeti da razbije la uz pomo nekolicine estitih svedoka koji znaju kuda se kretao za vreme njegovo kratkog "etnikovanja". Sud zbog tobonje galame izbaci publiku napolje, s njom izae i Ika, ali je silovito zgrabie neki ljudi u konim mantilima i uvukoe u jednu prostoriju na desnoj strani hodnika. Bilo je oevidno da sud nema vie o emu da odluuje, odluila je Ika, njena izjava bila je ravna smrtnoj presudi, a Jezdimirova krvava koulja peat na toj presudi. Proula se Ika kao dragoceni svedok optube, pa su je sudovi pozajmljivali jedni drugima, a ona nije imala razloga za nezadovoljstvo: davali su joj novanu nagradu, uz nadoknadu za putne trokove i izgubljeni "trudodan". I dok je Ika po sudovima skupljala "trudodane", seljaci su za njom, kad bi je videli s onom prtenom torbom o ramenu, aputali: "Ode Ika u pozajmicu sudu, neija e majka opet zakukati" I ko zna koliko bi jo trajalo Ikino "svedoenje" i mahanje onom krvavom kouljom da i nju ne snae velika nevolja: ispenje se ona na veliku trenju pred svojom kuom, mamili je slatki plodovi na samom vrhu kronjatog stabla po kome se veto verala ne primeujui da je grana na koju je stala svom teinom napukla pa se uz vrisak sunovratila na zemlju. Ozbiljna povreda kime vezae Iku za postelju tako da ni sebi, a kamoli sudovima, vie nije mogla da pomogne. Da nije bilo dobrih ena iz komiluka, koje na smenu preuzee brigu o njoj i njenoj deci, teko bi preivela tu muku. Oni to su Iku "obraivali"

pripremajui je za krunskog svedoka, navratie jo samo jednom u njenu kuu, pa kad se uverie da je za njih beskorisna, vie se ne pojavie. A teta, govorili su joj, ba velika teta to joj se to dogodilo sada kad im je najpotrebnija Bilo je mukih glava u selu koje nisu pokazivale nikakvu samilost prema Iki, naprotiv: govorili su da je to Boija opomena i da e Ika tek ispatati sa svoje grehove, kao to e, govorili su dalje, ispatati i oni koji iz njene nekad estite due iscedie vrline i ulie otrov. Ona prtena torba s Jezdimirovom krvavom kouljom, to je komunistikim sudovima posluila kao "dokaz" etnikih zloina, iznenada nestade s vidnog mesta u Ikinoj kui, ali ostade u venom pamenju kao najpotresniji dokaz o zlom vremenu i zlim ljudima. Nestanak Bajovia apat, kojim se u ovom vremenu nagovetava zlo, irio se velikom brzinom, tutnjao ulicama, ispeo se na okolna brda, zavirio u kafane, stigao do svaijeg sluha, uznemirio svaije srce i izazvao opti strah: - Nestao Badovi! - Koji Badovi? - ef eleznike stanice. - Zaboga, kako nestao? Nije ovek igla da nestane. Ko ga je odveo? - Zna se ko vodi u ovom vremenu. Sino je izveden iz stana, danas ga nema na poslu. Odveli ga "konjaci", a kad oni nekog odvedu, taj se vie ne vraa. - Zar on nije njihov? - Ne znam, da li je njihov, moda i jeste, ali je, izgleda, znao neto to vie ne bi trebalo da zna. Samo mrtva usta ne govore. Ove rei, moda i sluajno izgovorene, uskoro e se pretvoriti u istinu da je Dragi Badovi, dugogodinji ef eleznike stanice, bio upuen u veliku ratnu tajnu koja bi, ako bi se otkrila, kompromitovala Josipa Broza i njegove najblie saradnike. Taj zloslutni apat, koji je neprekidno pratio nestanak ovog oveka, ve sutradan sustigao je drugi: - Nestao Milan Todorovi! - Onaj sa eleznice? - Jeste. Mislim da je bio saobraajni kontrolor. Njega odveli sa stanice. Malopre sam sreo njegovu enu Borku - cvili kao sinja kukavica. Ne zna, kae mi, ta da ini. Uplaila se, ima dvoje male dece. Ne zna gde da ga trai, na ija vrata da pokuca. Tree noi uzastopce ona dva jeziva apata ustupie mesto treem: - Odveli Dobra Petrovia! - Je li i on sa stanice? - Bio otpravnik vozova. - Zaboga, kakav je to nevidljivi grom udario u elezniku stanicu! - Nije grom nego ! - ubacuje se u ovo aputanje Vaso nosa, koji se po prirodi svog posla stalno mota oko stanice i do ijeg uva dopiru i one rei koje se ne izgovaraju pred svakim. - Kuga, nego ta! Da vidi, brajko moj, kako kuga udara i kakvu pusto ostavlja za sobom. Ama, ume i grom da opustoi i ubije, ali niko ko crvena kuga Dva dana kasnije, meutim, graani su primetili Dobra Petrovia na ulici: neki su mu, u znak pozdrava, mahali preko ulice, ali mu ni oni najhrabriji nisu prilazili da bi ga, makar i apatom, upitali za Badovia i Todorovia. A i da su ga pitali, Dobro im ne bavi rekao

nita. Ni njihovim porodicama koje su, sluene strahom, dolazile u njegovu kuu ispod groblja nije mogao da odgonetne kakva je sudbina zadesila njegove kolege i prijatelje sa stanice: zna da su uhapeni, ali ne zna zato, kao to ne zna gde se sada nalaze i da li su jo u ivotu. Njega su, rekao je, kratko ispitivali o nekim stvarima o kojima on nita ne zna. Ni svojim sinovima, Momilu i Srbislavu, tada acima, nije nita govorio, bojei se da bi ih Ozna iskuavala i ucenjivala pa bi, ne slutei u kakvo zlo mogu da uvuku oca, mogli poneto i da kau njemu, Dobru. Bilo je znano da Ozna vrbuje decu iz onih kua koje nisu naklonjene reimu i da preko njih saznaje pojedinosti do kojih joj je stalo: ko se s kim via, o emu se u kui govori, gde roditelji kriju ito i mast, ta se pria o Brozu i Staljinu U ovom zlom vremenu, meu zlim ljudima, Dobro Petrovi je bio veoma oprezan: znao je da samo jedna re moe da mu odsee glavu - bio je gotovo uveren da su zbog neopreznosti i pogrene procene glave izgubili i Badovi i Todorovi. Nema sumnje da bi Dobro ostao dosledan tom razmiljanju da ga jedna nova misao nije uplaila: a ta ako ga, ipak, ubiju, ako ga, mada je jo relativno mlad, zadesi prirodna smrt, ili izgubi glavu u saobraajnoj nesrei? Onda e tu stranu tajnu, za koju samo on zna, odneti u grob. On je trei ovek, uz Badovia i Todorovia, za koje je bio siguran da nisu u ivotu, koji zna istinu. Stoga je Dobro nekolicini svojih probranih prijatelja, kojima je beskrajno verovao, pa i njima pod tekom zakletvom, ispriao ono to je, po svaku cenu, trebalo da ostane pod velom tajne. - U jesen 1941. godine - tako poinje Dobrova ispovest - u kompoziciji putnikog voza, koji je prispeo iz pravca Beograda, bio je jedan teretni vagon pod plombom i s jasnom oznakom Gestapoa i krajnje stanice. Kako je u to vreme u Gradu bila partizanska komanda, Badovi kao ef stanice telefonom obavesti nekog o plombiranom vagonu, a otuda narede da on lino skine plombu, da vidi ta je u vagonu i da ih o tome hitno obavesti. Badovi pozove Todorovia i mene da to zajedno obavimo. Kad smo otvorili vagon, bili smo zapanjeni: od dna do vrha bio je pun novinskog papira u tabacima. Badovi ode da telefonira komandi, a otuda neko nareuje da se on lino postara da poiljka stigne do zgrade tamparije. Poto je skinuo onu oznaku Gestapoa, Badovi pozove nekolicinu radnika iz loionice da pripomognu u istovar, a potanska i nosaka kolica posluie za prevoz - Badovi i Todorovi su nadgledali ovaj neobini transport i za to, kako su mi rekli, bili pohvaljeni. to se mene tie, ja sam bio samo svedok skidanja plombe i otvaranja vagona, u istovar i prebacivanje nisam se meao. Partizani su ubrzo potom u rasulu napustili Grad, ali su te beee kolone Nemci pratili avionima zasipajui ih mitraljeskim rafalima. S Badoviem i Todoroviem, iako smo bili dobri prijatelji, o onom papiru nisam progovorio ni re - utali su i oni, iako su, pretpostavljam, bili svesni ne samo skrivene opasnosti nego i opasne zavere. Meni je, u to vreme, ova rabota bila mutna: Gradom vlada partizanska komanda, a upravo u taj Grad stie vagon novinskog papira sa igom Gestapoa! Da to nisam video svojim oima, ne bih mogao da poverujem. Pomiljao sam, u toj nedoumici, da porazgovaram s prijateljima, ali bi tu misao zaustavilo neko unutranje upozorenje, neki glas, koji se u meni javljao: uti, Dobro, opasno je to to znai nastoj da zaboravi. Tako sam tu elju potiskivao tokom rata i okupacije. Tri godine kasnije, vratile su se partizanske jedinice u Grad, ali nisu dugo ostale, moda mesec dana, pa su se povukle na Vardu, planinsko selo kod Kosjeria, jer su nemake divizije, beei iz Grke, ponovo ule u Grad. E, taj moda i nepun mesec dana komunistike vladavine bio je koban za mnoge srpske glave - neko se tada setio i onog

vagona s papirom. Setio se i efa eleznike stanice pa ga, kako se i onda govorilo, priveli na ispitivanje. Zna li ti ta, pitali ga, o nekom novinskom papiru, a on, veselnik, mislei da e ponovo biti pohvaljen, ispria kako se svojski zaloio da se vagon istovari i papir prebaci u zgradu tamparije. Tom izjavom kao da je sebi potpisao smrtnu presudu: iste noi, s velikom grupom zatvorenika, prevezen je na Vardu. U istu zamku, sledee veeri, uleteo je Milan Todorovi, dobra i estita srpska dua, otac dvoje maloletne dece: i on ispria svoje uee u prevoenju papira - preutao je, pri tom, da je vagon bio plombiran i da je na njegovim vratima bila prilepljena oznaka Gestapoa. I njega je, kao i nesrenog Badovia, iste noi progutala Varda. Na Vardi nikad nisam bio i nisam je, tih dana, zamiljao kao seosko naselje nego kao provaliju, bez dna ili kao vulkansko grotlo koje neprekidno guta ljude. Opasno je znati istinu Mene zatekoe na stanici, upravo mi je isticalo deurstvo, spremao sam se da krenem svojoj kui, kad upadoe dvojica: jedan u konom mantilu, povisok i mrav, drugi u izanalom andarmerijskom injelu, obadvojica nabusiti, rei cede kroz zube. Nita mi uz put ne govore - utim, dabome i ja, i smiljam ta u da kaem. Vidim da je doao sudbonosni as, molim se Bogu da me spase Badovi i Todorovi su glavama platili to su rekli istinu. I od mene e traiti da kaem istinu. A ta je, u ovom sluaju, istina? Istina je da je Gestapo poslao vagon novinskog papira i da je taj papir isporuen partizanskoj komandi. Zato je to Gestapo uradio? Zato to je nemakoj komandi stalo do toga da se i preko novina rasplamsava borba meu Srbima - da ih to vie izgine. Zato ba ovom Gradu i ovoj komandi? Zato to e ovaj Grd postati najvee arite meusobne borbe i zato to e iz ove komande krenuti naredba za bespotedno prolivanje srpske krvi. I zato, naravno, to u ovoj komandi postoji neko ko je blizak s Gestapoom To je istina. E sad: hajde ti, Dobrivoje Petroviu, kai ti istinu. Kai i oprosti se sa svojom decom i svojim ivotom. Opasno je, vidim, znati tu istinu - oni kojima je bila poznata nestali su. Red je doao na mene U taj mah stigosmo pred zgradu biveg naelstva - ona dvojica me uvedoe u prizemlje, pa na levu stranu: konjak ue u jednu prostoriju bez ikakve oznake na vratima, vojnik ostade pored mene, valjda da me uva. Ne proe ni minut, naoh se licem u lice s jednom ljudinom: visok, snaan ovek ogromne glave - takvu jo nisam video - neto, vidim, zapisuje mastiljavom olovkom. Kad podie pogled, upita me: - Jesi li ti Dobrosav - Dobro Petrovi? Potvrujem reima i glavom. - Hajde ti meni, Dobrosave, Dobro moj, kai ta bi s onim vagonom papira iz 1941. godine? I ti si, nadam se, pomogao, koliko si mogao da stigne gde treba. - Nemam pojma o emu govorite - odgovorio sam vrstim glasom koji je njega, oevidno, iznenadio pa me je podue gledao. - O vagonu novinskog papira - ree on u istom tonu. - Ti si pomogao Badoviu i Todoroviu da se roba istovari - Boe sauvaj! Prvi put ujem za tako neto. Nita mi o tome nisu govorili Badovi i Todorovi. Kad je to bilo?

- Zna ti dobro kad je to bilo. Nisi ti uinio ni zlo ni greh, naprotiv: uinio si dobro delo. Zasluio si i pohvalu i nagradu Tog asa bilo mi je jasno d su na ovaj isti nain ispitivali Badovia i Todorovia i na koji su ih mamac uhvatili. Da su oni puteni iz zatvora, i ja bih svakako rekao ono to znam. Ovako, lepo vidim: glava mi je na panju. Zato sam brzo dodao: - Ja se toga stvarno ne seam. Bie da toga dana nisam bio na slubi. Kad bih znao datum, setio bih se gde sam toga dana bio. Moda sam imao slobodan dan, moda sam bio u selu kod roaka. Napreem se, ali stvarno ne mogu da se setim. Treba mi vremena - Imae vremena! - i dalje onim blagim, gotovo umiljatim glasom govori islednik. - Imae na raspolaganju celu no. Znam ja da e se setiti. Dobar si ti ovek, kaem ti: zasluio si nagradu U tom asu, kad sam pomislio da u se osloboditi ove napasti, da e me pustiti, islednik pozva onog konjaka pred vratima i ree mu da me vodi u zatvor. Bio sam oamuen, kao da su mi noge otkazale, ni korak nisam mogao da nainim. Uviajui moju pometenost, islednik ree: - Nema razloga za strah. Dajem ti malo vremena da se seti Pomislio sam da je to kraj, da nikad vie neu videti svoju decu i svoj dom, ni prugu, ni elezniku stanicu neu videti, ni one duge tunele, ni mostove nad dubokim provalijama i rekama preko kojih su bez napora prolazili vozovi. Moda e me za koji minut ili za koji as ugurati u neki kamion i istovariti pred sudije na Vardi za koje se apatom govorilo da neprekidno zasedaju i koji postavljaju samo jedno pitanje: "Koliko si komunista ubio?" Na poricanje bilo ijeg ubistva, sudije izriu presudu: "Poto lae, osuen si na smrtnu kaznu". Oni koji su ekali da dou na red za suenje, danju su kopali velike grobnice, da bi i njih ubrzo potom pobili i u te grobnice zatrpali. Seljaci koji su silazili s Varde u Grad prenosili su jezive prizore: teku mainke i mitraljezi, puke se ne oglaavaju - kad bi iz puaka pobili tolike ljude - proliva se netedimice srpska krv i natapa zemlju Koliko si ti, Dobro Petroviu, zaklao komunista? Ma idite ljudi, manite se aavih pitanja, ni pile ja ne mogu da zakoljem, nego molim komiju Stojana da to uini. Ja sam samo sluajni svedok jednog dogaaja koji je tada, kad se zbio, doneo radost komunistima, a meni, evo, donosi smrt. A obradovali se jesu, kako i ne bi, stigao im itav vagon papira za njihovu novinu - neka se preko tih stranica rasplamsa borba, neka se prolije to vie srpske krvi. To hoe Gestapo, znam ali to hoe i onaj to je u vezi s Gestapoom, onaj to je naruio papir. I sada ja, kome je to poznato, svojom glavom plaam to to znam, iji sam bio svedok. A svedoci moraju da budu - mrtvi Jo mi u sluhu odjekuju rei onog glavatog islednika: Zasluio si, veli, i pohvalu i nagrdu. A ta su Badovi i Todorovi zasluili - pohvalili su ih i nagradili odsecanjem glave! Pa dobro, mislim, ako je tako Bog rekao, ako je to Njegova volja, neka bude: neka odleti i moja glava. Bogu nikada nisam okretao lea, pa jo u meni traje neka potajna nada da e me spasti. S tim mislima i nadom u Boga, praen onim konjakom, obreo sam se u krugu zatvora - u njemu, okruena straom, gomila ljudi izaziva u meni nedoumicu: jesu li ovi nesrenici tek sad dovedeni, ovako kao i ja, pa ih tu dre dok ne naprave raspored po elijama, ili su, moda, izvedeni iz elija i ekaju transport? U toj gomili vidno preplaenih ljudi i ena, prepoznao sam maturanta Jevrema Konstantinovia - njegovu sestru Branu odlino sam poznavao. Ona je u to vreme ve bila udata za poznatog gradskog lekara Marinkovia.

U eliji prepunoj ljudi Kad sam ga ugledao, pomislio sam: Boe, zaustavi krvnikovu ruku koja bi usmrtila ovog bledunjavog deaka za koga znam da nikakav greh nije stigao da poini. U tom mnotvu primetio sam i dve sestre Pavlovi, Bosu i Dragu, one su se, valjda iz straha, drale za ruke. Njihov brat Mio, uitelj, otiao je s etnicima prema Bosni. Zgrozih se od pomisli da bi i ove dve mlade, jo nepunoletne devojke, s kikicama na ramenima mogle da dopune grobnicu na Vardi. Hoe li i njih na ovom prvom koraku u mladalaki ivot pitati koliko su komunista pobili i hoe li sudije izgovoriti onu surovu re kojom se prekrauje ivot? Nikoga vie u onoj gomili nisam prepoznao - po gunjevima i opancima videlo se da su seljaci razliitog doba starosti. Ugurali su me u omanju eliju - nisam ni pogledao pod kojim je brojem bila - prepunu ljudi, nije imalo prostora ni za sedenje, a kamoli da se ovek oprui. Ja sam bio jedanaesti, prosto smo se u tom malom prostoru guili, ali niko nije smeo ni da pisne. Ko protestuje, moe samo da ubrza svoju smrt. Svi su, vidi se, dovedeni u toku dana, pokupljeni po selima, svi proglaeni petokolonaima, etnikim simpatizerima, kulacima, ratnim bogataima i svima je ve unapred presueno U neko doba noi zabrektae motori kamiona, istovremeno nastade trka po hodnicima, zveka kljueva i kripa tamnikih vrata, uju se psovke i poneki prigueni jauk. Sve je to, inilo mi se, trajalo dvadesetak minuta pa se ono brektanje motora sve bre udaljavalo. Moda dva, a moe biti i tri sata kasnije, sve se ponovilo - ista ona trka straara, isti zvuk motora, otvaranje elija, pometnja, vika Otvorie se i vrata nae elije i straari, meu njima samo jedan u konom mantilu, prozvae po prezimenu estoricu ljudi - oni bez rei, pognute glave, posluno izaoe. Samo se jedan stariji seljak osvrnu i urno ree: "Zbogom, brao". On je, bez sumnje, znao da je to poslednje vienje i njegovo poslednje putovanje, mada, neto mi je govorilo, nije znao za Vardu, nije znao za to strano gubilite s kojim e se suoiti, kao to e se suoiti sa stranim sudijama koji u ime naroda, u ime pravde, one komunistike pravde izriu presude. Zamiljao sam Vardu as kao najdublju provaliju, ak kao ogromnu adaju s ogromnim eljustima i ogromnim trbuhom koja guta ive ljude. Bog zna koliko ih je ve progutala hoe li se, pitao sam se, ikad saznati ko je sve tu ubijen, hoe li se ikad otkriti njihove ubice i otkuda u njima ta surova elja i potreba za ubijanjem. ujem neiji prodoran glas, lii mi na onog glavatog islednika koji je mene ispitivao i smestio, po kratkom postupku, u ovu eliju, meu ove nesrene ljude u gunjevima i opancima, pokupljene na brzinu, po prijavi nekog dounika, po kuama i livadama, a koje niko nita ne pita, kao da im je unapred presueno to su moda pred svojim komijama izgovorili poneku runu re o komunistima kao otpadnicima od vere i nacije. Taj glas, koji zvoni hodnikom, pita da li je dovedena Vera Debeljevi, a drugi glas odgovara da je nema na spisku, zatim isti glas pita za uiteljicu Nadu Mijukovi, na ta opet neko odgovara da je nisu zatekli u kui, pa onaj to je trai psuje sunce krvavo i njoj i patroli koja je nije uhvatila. Poznavao sam obe, Debeljeviku bolje, ona je iz estite gradske porodice, tri njena brata bila su pod komandom enerala Mihailovia. Mijukovii su iz Arilja, a Nada je takoe imala tri brata koje sam poznavao: Stevan je bio svetenik, dobar i estit ovek, nije se, koliko znam, bavio politikom, drugi njen brat Ljubinko, bio je uitelj negde u istonom delu Srbije, moda u Negotinu, dok se trei brat, Vidan, pravnik po struci, odmetnuo od

porodice i postao jedan od onih komunista spremnih da ubiju i sve najblie ako se protive Josipu Brozu i njegovoj diktaturi. Vera Debeljevi i Nada Mijukovi su, Boijom voljom, tada sauvale glave, ali nisu izbegle tamnicu A nas petorica, koliko nas je preteklo, budni doekasmo osvit novog dana. I u tom asu, kad sam pomislio da su nam glave ostale na ramenima, ponovo su, u cik zore, zabrujali motori kamiona i opet, po trei put, nastade trka po zatvorskim hodnicima, praena vikom, psovkama i jaucima zatvorenika na ija su se lea i glave sruili dobro zamahnuti kundaci. Neko nevidljiv, neki nestrpljivi partizanski stareina pouruje ove ohole straare, njegova elja za ubijanjem nije utoljena - uri, vidi se, komunistika vlast da potamani one za koje samo pretpostavlja da e se protiviti njihovoj vladavini. Ovu desetoricu, koje sam zatekao u eliji, niko nije ispitivao, njihovu krivicu niko nije utvrdio - nali su se na spisku koji je neki dounik, moda iz osvete prema komijama, kriom doturio politikom komesaru, a ovaj bre-bolje otposlao sebi odane poverenike da ih pokupe iz kua i s njiva kako bi im "narodna vlast" presudila. U naoj eliji najpre je planula sijalica da bi se potom vrata brzo otvorila i na njima pojavili straari naoruani mainkama, a iza njih dvojica u konim mantilima pod ijom se komandom izvodi ova operacija ienja Srbije od "sumnjivih elemenata". To je fraza koju smo svakodnevno sluali od jeseni 1944. godine. Mi smo ve, im smo uli viku, bili na nogama, mada malo povueni u dubinu elije - mogli bi nas, pomislio sam, pokositi jednim rafalom. "Izlazite brzo, jedan po jedan" - zapoveda jedan od dvojice konjaka i ja u njemu prepoznah svog jueranjeg pratioca koji me je priveo onom glavnom isledniku. Krenuh i ja za onom etvoricom, ali me konjak, moj pratilac, zaustavi rukom i ree da ostanem, a ona etvorica prosto se sjurie niz hodnik. Sa spratova zatvora, moda i iz elija, dopirali su jauci, ali se posle nekoliko minuta ulo samo brektanje kamionskih motora. Odveli su ih. Koliko? To znaju samo oni koji vode. Kuda? To zna itav Grad: na Vardu! Pred sudiju Cicvaria koji izgovara samo jednu re: Smrt! Smrt ovim izbeglicama iz Bosne koje, beei od ustakog noa ne izmakoe Cicvarievom metku! I ovim domainima, srpskim seljacima, koji jedva spasie glave pod nemakom okupacijom, a kojima je neki seoski ilko, ulizujui se komunistima i prikrivajui neki svoj lopovluk, natovario na plea neku sumnju. Smrt i sestrama Pavlovi, koje ne stigoe ni do mature - njima smrt zato to je njihov stariji brat Mio u etnikoj uniformi. A kad komunisti ne mogu da presude bratu, sude njegovim sestrama. Ne stigoe, znam, ni da se zaljube, da imaju momke, ni snove, one devojake, ugrabi ih surova smrt. Smrt maturantu Jevremu Konstantinoviu, iji je greh u tome to je jeo hleb u Kraljevini Jugoslaviji, pa su komunisti zakljuili da vatreni monarhisti nee prihvatiti komunistiku diktaturu, i da e joj se estoko odupreti. Jevrem je iz one muenike generacije osamnaestogodinjaka koja je upuena na sremski front da bi izginula: Nemci su tim golobradim momcima pucali u elo, Brozovi komesari u potiljak. Nestali su itavi korpusi srpske mladosti - Broz i njegovi komesari, srpski komunisti, oslobodili su se sedamdesetak hiljada srpskih deaka za koje su pretpostavljali da e, kao srpski nacionalni podmladak, biti najljui protivnici njihove vladavine. Pali su, tog prolea, najlepi cvetovi Srbije Kovezi, sklepani na brzinu, krstarili su gradovima i selima Srbije - crni barjaci zavijorie

se na mnogim srpskim kuama. Josip Broz, njegovi komandanti i njegovi komesari mogli su da odahnu: Srbija je mrtva bez svoje mladosti. Ako je neko, pukim sluajem, izbegao pogibiju na sremskom frontu, nai e se u nekoj drugoj masovnoj grobnici. Nai e se, recimo, na Vardi. Dosta je i ledina i njiva i proplanaka pretvoreno u grobnice. Te masovne grobnice, pretvorie se, jednog dana, ja u to verujem, u strane optunice. Hoe li, mislim na mrtve, tamo dugo ostati? Hoe li se u nekom drugom vremenu, onom bez tmine i bez straha, kad vie ne bude konjaka, kad svane, hoe li se neko setiti sestara Pavlovi, hoe li se setiti maturanta Jevrema, hoe li pasti u zaborav ovi seljaci koje proglasie kulacima i petokolonaima, a oni, muenici, nose opanak od automobilskih guma, spojene napred i pozadi, da bi ih odrale na nogama, zaralom icom. Hoe li se, pitam se, nai neko ko e rei: ma pustite to to je bilo, ne treba eprkati po prolosti, takvo je vreme bilo Ne treba, rei e neko, otvarati stare rane, budunost je vana. A ja, opet, mislim: ako ih zaboravimo, hoe li Bog zaboraviti nas? Hoe li Bog na zaboravne potomke baciti prokletstvo? Zar da ostanu tamo, neopojane, sestre Bosa i Draga, i onaj bledunjavi maturant, i onaj bivi ministar Rajkovi, i moj nesreni Badovi i moj nesreni Todorovi, i stotine, i hiljade onih ije u smrskane lobanje pod zemljom... U ovom komaru, u ovoj eliji smrti, kao da ujem neiji glas: Ne zaviruj u prolost, gledaj u budunost. I ta ubilaka ideologija bie jednog dana mrtva Kad svane sloboda pitanje je da li e iko od ovih delata biti u ivotu. Nee se, valjda, suditi mrtvima" Bunim se i ja, ini mi se da ujem svoj glas: ne znam da li e se suditi mrtvoj ideologiji, ali znam, siguran sam, da rtve te ideologije nee biti zaboravljene. Bila bi to, meni se tako ini, najvea nepravda. Pobili i osakatili tolike ljude, ubili srpsku mladost, zavili u crno srpske kue, liili decu i unuke oevog i dedinog zagrljaja - nikom nita. A moe biti i neto gore od toga: mogu se i neke ulice i neke ustanove i neke kole zvati njihovim imenima Neemo, valjda, i to doekati: da se o delatima govori s potovanjem, a da se njihove rtve zaborave! Ako su ljudi skloni zaboravu, nije Bog, ako ljudska zataji, nee zatajiti Boija pravda Vrzma mi se po glavi jedna surova ratna pria - ne znam d li sam je uo ili proitao u nekim novinama, za vreme okupacije. Jedan mlad etnik u Crnoj Gori, koji ne stie ni da se oproba u bojevima, na prevaru padne komunistima u ruke, a njihov komesar, zloinac bez due, smislio groznu smrt: vezae mu ruke i noge pa e ga tako spetljanog, s glavom na zemlji, vezati za samar na konju, a biem naterati konja u trk po otrom kamenom kru Prskala lobanja, krv obojila putanju, cerekao se komesar, divio se sebi to je smislio groznu smrt Sloila se ta pria u mojoj glavi, zauzela mesto, uvrstila se, ne mogu da je istisnem. Nisam, do tad, uo za grozniju smrt. Ama, znam ja da su Nemci muili ljude, odvodili u logore, ubijali na razne naine, ali to su bili okupatori, a ovi sebe nazivaju oslobodiocima Povezala se, u mojoj sveti, glava tog muenika s glavom jevaneliste i proroka svetog Jovana Krstitelja - njemu je, mueniku, car Irod, veliki neprijatelj hrianstva, odrubio glavu, ali je ta glava ula u crkveni kalendar, u veno pamenje Hoe li, pitam se, glava onog muenika iz Crne Gore, hoe li njegova smrskana lobanja ui u neku knjigu pamenicu, ili e se nai neko ko e da kae: Ma pustite to, bilo i prolo, ne treba se na to

svrtati" Neporoan, iste due i tela, bio je sveti Jovan, ali je pravednik iste due bio i onaj to mu otpadnici od vere i nacije smrskae lobanju i krvlju njegovom obeleie svoj zloinaki put razmiljam, vidim, o tuim glavama kao da moja nije u pitanju, kao da sam na nekom sigurnom mestu, bezbednom za moju glavu, kao da nisam u ovoj eliji smrti iz koje na gubilite odvedoe deset mukih glava - ej, deset mukih glava samo iz jedne elije, samo u jednoj noi, a koliko ih je, pitam se u ovoj muci i oajanju, koliko ih je odvedeno iz drugih elija! Ne verujem da to znaju i ovi koji ih odvode, ne znaju ni oni koji im sude, ni oni koji ih ubijaju, ali neko ipak zna, neko ko e otposlati raport svome voi i uitelju koliko su Srba u jednoj noi potamanili. Nisu mu, svome voi i uitelju, mogli prirediti veu radost - tamanio ih je i on u prethodnom ratu kad je bio u uniformi austrougarskoj podoficira, da bi ga sad srpski komunisti, oni najvie, obukli u neku maralsku odoru i okitili ga ordenjem, nagraujui, tako, njegove zloine. Hoe li se i moja glava nai na tom spisku? Odmahujem rukom kao neko ko hoe da kae: ta je tvoja glava prema glavi svetog Jovana, i glavi svetog ora i glavi svetog Petra i glavi onog muenika u Crnoj Gori, i stotinama i hiljadama srpskih glava koje su pale i koje e tek pasti kako bi se ustoliila i za due vreme osigurala komunistika vlast Klju u bravi elije presekao je moje razmiljanje o glavama svetitelja i muenika - dola je, pomislio sam, na red moja glava: u trenu sam, potpuno smiren, video malj Od jednog udarca lobanja prska kao lubenica - krv ikne i poprska odeu i zidove elije Ali, umesto straara i zavitlanog manja, ugledah konjaka, onog istog koji me je dopratio do elije. Gleda me i uti - kao da razmilja ime bi mogao da me usmrti Najzad mi glavom daje znak da izaem - idem hodnikom i gledam u zidove: s jednog komada sliva se mlaz svee krvi Surovo isleivanje Bog se uvek pobrine da preivi neko ko e svedoiti istinu Na stepenitu, na desnoj strani, opanak, onaj od kamionske gume - ica kojom je bio spojen, valjda u trku, da bi se izbegao udarac kundakom, popustila, na levoj strani ajkaa od plavkaste oje: njen vlasnik, mislim, nije izbegao udarac. Pri dnu stepenita, jo dve ajkae, jedna sivomaslinaste boje od starog vojnikog injela, druga zgaena cokulom, kao da je zalepljena za beton Naporedo idemo konjak i ja - on za pola koraka ispred mene, bira pravac kretanja, iz dvorita zatvora krenusmo desno, pa se, pored kue Veselinovia, spustismo niz kratku padinu - preko puta je zgrada biveg naelstva: za stolom, u onoj istoj prostoriji, sedi isti ovek, onaj s ogromnom glavom Isti prizor kao i prethodnog dana: glavati mastiljavom olovkom neto zapisuje - valjda, pomislih, dopunjuje spiskove onih koje bi, po njihovom sudu i umskom zakonu, trebalo osloboditi ivota Ne diui pogled s onih papira, glavati islednik cedi kroz zube: - Pa, dobri moj Dobrosave, imao si itavu no na raspolaganju - setio si se, nadam se, svakog detalja. Dakle: da ujem. ta bi s onim vagonom papira? ujem svoj glas: - No sam proveo u razmiljanju o svakom satu, o svakom minutu. Naprezao sam se,

priseao mnogih dogaaja, ali o nekom vagonu s papirom zaista nemam pojma. Ako je toga i bilo, onda je to meni promaklo. Bie, ipak, da toga dana nisam bio u slubi. Vi svakako znate kako se radi na eleznici - koliko na poslu, toliko na odmoru Opet njegov glas: - Zar ti Badovi i Todorovi nita o tome nisu rekli? Bili ste dobri prijatelji i saradnici. Zato bi oni to preutali? Zar nisu rekli da su u partizanskoj komandi pohvaljeni? - Istina je da smo bili dobri prijatelji, ali i Badovi i Todorovi bili su dosta zatvoreni ljudi govorili su, uglavnom, samo o onome to je strogo vezano za slubu. Ako su oni u tome uestvovali, svaka im ast. Zasluili su i pohvalu i nagradu. To pripada samo njima: ne bi, mislim, bilo poteno da i meni pripadne neka nagrada za neto u emu nisam uestvovao Dok sam ove rei izgovarao bio sam siguran da Badovi i Todorovi nisu vie meu ivima: njihov podvig nagraen je smru! Poto me je netremice gledao nekoliko trenutaka glas ovog islednika postade blag, gotovo umiljat, prijateljski: - Sluaj, Dobro, ovo to u ti rei i gledaj da to upamti: ako se, ipak, toga seti, doi da mi ispria, ali samo meni, drugima ni re, dri, to se drugih tie, jezik za zubima. ako saznam da si drugima priao, ode glava. A sad: idi svojoj kui i pamet u glavu Bio sam blagodaran Bogu to mi je sauvao glavu. Umesto da krenem svojoj kui, da obradujem enu i decu, svratio sam u crkvu: ne osvrui se mugnuo sam u ograenu portu, uao u prazan hram i celivao ikonu Bog se uvek pobrine da preivi neko ko e svedoiti istinu. A Bog je mene odabrao. Lokalni list revnosno belei sva zbivanja u gradu: zborove, manifestacije odanosti reimu, demonstracije protiv pekulanata i koniara naeg razvoja, protiv ratnih bogataa i narodnih izdajnika, prema kojima narodna vlast ne sme da bude boleiva. Na velikom narodnom zboru", pie lokalni list, govorio je svetenik Milan Smiljani". Vano je, dabome, da se istaknu najznaajnije rei koje je svetenik Smiljani izgovorio: Moda e nekima od vas biti udno da se ja, kao narodni sluga i svetenik, pojavljujem na zboru koji organizuju partizani meu kojima ima i komunista. Otkuda da se ja, kao predstavnik crkve, naem zajedno sa onima za koje su govorili da su protiv Boga vere i crkve. To nije nimalo neobino, ve sasvim prirodno. Neprirodno bi bilo da sam otiao na stranu izdaje Vera nije nikakva smetnja da se ujedinimo oko mudrog naeg narodnog voe marala Tita" Ono to lokalni list nije zabeleio to je komeanje koje je nastalo u narodu - neki ljudi, dovedeni na zbor i pod pretnjom, nisu mogli da se naude protinim reima. Reporter lokalnog lista moda nije bio u prilici da uje gunanje seljaka iz protinog kraja koji su ga dobro poznavali i pamtili neke njegove druge govorancije. Da ih je reporter uo mogao je da u svoju belenicu unese i ove rei: - Kai mi, Milovane, oiju ti, je l ovaj na prota zavrio bogosloviju ili markistiki kurs? ta mu bi? Iz koje pameti iskuljae ove rei? - uti, budalo jedna, ako te neko uje i dojavi ni Bog te ne moe spasiti Ne govori, nego sluaj

- Ama Milovane, brate, ou ja da utim, al mi mlogo teko Sea se kako nas je prole godine u Jablanici zakleo na vernost kralju i otadbini - Opet ti, ivojine! Mani se orava posla, ne uvlai me u zlo, ako za Boga zna. Prota se prilagoava, ovo se vie isplati. Da smo mi pobedili, on bi bio etniki vojvoda E, sad: ako smo mi uzgubili, ne mora da izgubi i prota. Koliko ja vidim on e dobro da napreduje I, stvarno: prota je toliko napredovao da prosto nije znao ta e s tolikim funkcijama - bio je predsednik Sreskog odbora, poslanik Skuptine Srbije, ministar poljoprivrede, potpredsednik Prezidijuma Srbije, predsednik Verske komisije, poslanik Republike i Savezne skuptine, predsednik Glavnog saveza svetenikog udruenja Ovo udruenje ostae, od prvog dana osnivanja, produena ruka partije i policije - mnogi su se utrkivali u sluenju bezbonikom reimu koji je otimao crkvenu imovinu i zadubine zavetane crkvi i koji je - ostae zabeleeno - hapsio i premlaivao mitropolite, vladike, svetenika i monahe Ostae zabeleeno za sva vremena da je Smiljanievo udruenje pravoslavnih svetenika tampalo crkveni kalendar koji je, umesto krsta, na naslovnoj strani imao - crkvenu petokraku U vreme protinog napredovanja i uzajamnog slavljenja - prota je slavio reim, reim protu neko iz dravne bezbednosti dosetio se da bi ovaj ovek u mantiji mogao biti njihov najdragoceniji ovek u Trstu. Ovaj grad je bio stecite srpske politike emigracije, bilo je u njemu nekoliko prihvatnih logora za begunce iz nae zemlje, a vrzmali su se u njemu i doskoranji etnici i obavetajne slube nekih zemalja. Crkva je tamo neko vreme bila stoer oko koga su se okupljali nai ljudi, ona ih je pomagala i nastojala da ih otpremi dalje, u neke bezbednije grdove Evrope odakle e se oni, uz pomo jakih emigrantskih grupacija, otiskivati na ameriki kontinent Prota bi, mislilo se u Ozni, imao sjajnu ulogu: otkrio bi tajne kanale za prebacivanje preko granice, presekao crkvenu pomo emigrantima, omoguio tajno hapenje pa i likvidaciju nepomirljivih protivnika komunistike vladavine. Prota, moda, nije ni znao kakva mu je uloga namenjena preuzimanjem srpske pravoslavne crkve u Trstu, ali je, kao svaki reimski poslunik, pristao. Srpsku patrijariju, ve uveliko osakaenu i obezglavljenu, niko nita nije ni pitao. Klovn na Brozovom dvoru

I sve bi, bez sumnje, tako i bilo da Krcun, protin veliki prijatelj i zatitnik, nije zaustavio ovu lukavu igru. Krcun je dalje kombinacije presekao reima: "Ako prota ode u Trst, ko e da zabavlja i zasmejava druga Tita". Tako je, moda i nehotice, Krcun celokupno protino angaovanje sveo na ulogu klovna na Brozovom dvoru. Ako bi, kojim sluajem, to se retko deavalo, prota izostao s nekog zaviajnog zbora ili demonstrativnog skupa, pojavljivao se njegov sin Mihailo, s tim to je Mia, kako su ga jednostavno zvali njegovi partijski drugovi, u izboru rei kojima se obraao ideolokim protivnicima, bio mnogo grublji od svoga oca. Tako reporter lokalnog lista opisujui demonstracije grana protiv neke izjave kralje Petra Drugog, da ne pristaje na

komunistiku vladavinu, navodi rei svetenika Mihaila Smiljani: "Graani, drugarice i drugovi, pozivam vas da kralja Petra proglasimo krvavim kraljem, jer je iz Londona slao kame kojima su etnici Drae Mihailovia klali srpski narod". Reporter istie da je narod oduevljeno prihvatio ovaj protin predlog. Ne zna se da li je ikada iko Smiljaniima prigovorio na beskrajnoj servilnosti prema reimu, mada su oni, za svaki sluaj, imali pripremljene odgovore. Prota je govorio: "Tita volim, a Bogu se molim", a njegov sin, takoe u mantiji, dodavao je: "Krst nosim a zvezdom se ponosim". Ovim ulizikim parolama uli su u narodno pamenje. Bog se pobrinuo da se smru oca i sina, Brozovih apologeta, ugasi duga svetenika loza Smiljania, mada se zna da su njihovi preci, kao asni ljudi, bili barjaktari srpske nacionalne i duhovne misli i da su do kraja svoga ivota sluili Bogu, rodu i Otadbini. Poslednji Smiljanii ne istrajae na tom putu - crvena petokraka zvezda, kojom su se ponosili, i Josip Broz, koga su voleli, gurnue ih u venu sramotu. Ve trasiranim i utabanim putem crvena kuga se zaputi u Varoicu koju su do jue, navodno zbog njene nacionalne orijentacije, zvali Mali London, kao to su Grad, navodno zbog komunistike obojenosti, zvali Mala Moskva. Ni prva ni druga oznaka nije tana: niti je Varoica bila posle antikomunistika, niti je Grad bio obojen crvenilom. Naprotiv: i Grad i Varoica imali su tragina iskustva jo od jeseni 1941. godine kada se crvena kuga pojavila u svom pogubnom obliku i zaigrala krvavo bratoubilako kolo. I sada, evo, to isto kolo, ire i masovnije, vije se u centru Varoice: vlast je tu okupila svoje pristalice i podelila im transparente koje e nositi i parole koje e uzvikivati. Najpre e, po ustaljenom redu, zapevati "Ajde kolo da krenemo, da Staljina pomenemo", pa e se kolo, uz harmoniku krivonogog sviraa, iriti, a zadueni vikai pozivati posmatrae da im se pridrue. Oni koji bi odbili poziv bili su oznaeni kao sumnjivi kojima bi narodna vlast trebalo ozbiljnije da se pozabavi. Odatle, iz centra Varoice, elnici podue kolone, zagledajui povremeno u neke spiskove, krenue prema kuama onih za koje se govorilo da su pekulanti i ratni bogatai, da su zgrtali bogatstvo dok je proleterska sirotinja gladovala. Lokalni list je, zaudo, objavio samo vest da su u Varoici odrane demonstracije protiv ratnih bogataa, navodei, pri tom, imena nekolicine, na koje se sruio gnev. Demonstrante, one najgrlatije, ve na zbornom mestu snabdee transparentima iaranim preteim porukama, drugi se sami pobrinuli za rekvizite - poneli uplje lonce, kante, plehane, ve odavno neupotrebljive tanjire pa uz put, kreui ka odreenom cilju, udaraju u njih uz radosne poklie Staljinu, Titu, Centralnom komitet, bratstvu-jedinstvu svih naroda i narodnosti Jedan uprtio uskiju na rame - njome e, kae, ako padne takva komanda da lomi kimu onima koji su se obogatili za vremen nemake okupacije, dok je on eznuo za krikom hleba

Gomila od stotinak ljudi i ena, kojoj e se pridruiti jo nekolicina vikaa, krenu za elnicima kojima su ranije, u partijskom komitetu, odredili pravce kretanja. Gomila narasta, urla, cii, vriti, udara u kante, mae transparentima, psuje, preti narodnim neprijateljima, koniarima naeg napretka, slugama okupatora, ratnim pekulantima i bogataima, vie ta raspojasana rulja da je dolo njenih pet minuta, da je dolo vreme pravde i zakona, da je njoj svanulo i da e da se smrkne onima koji se nisu nali na pravom putu. A pravi put je, podrazumeva se, Titov put kojim emo stii u srenu budunost i blagostanje. Da bi se stiglo do kraja tog srenog puta, moraju biti uklonjeni koniari i pekulanti. Rulja, viui, stie pred kuu opanara Stamenka Filipovia, tu se zaustavi, zgusnu se, pritrae i oni s kraja kolone, udarie u one kante i lonce, zvonjava ispuni prostor, potraja to kratko, pa se oglasi jedan od onih elnika: - Evo kue koju je Stamenko zidao dok su naa braa i drugovi ginuli za slobodu! Pogledajte dobro ovu kuu, u njoj ivi ratni bogata Stamenko Filipovi - Izlazi, Stamenko! - vie na sav glas jedan iz prednjih redova. - Dolo je naih pet minuta. Zaigrala je meka i pred tvojom kuom. - Izlazi pekulacijo! - sike jedna ena, oigledno pijana, koju su inae smatrali ludom zato to se vrzmala po eleznikoj stanici i sama igrala kolo da bi od putnika izmamila koju paru i odmah, im bi se voz udaljio, potroila za rakiju. Nije se, koliko se zna, udavala, rano je zahvatio alkohol i potpuno poremetio njen ivot. ivela je sama u skromnoj kui iz koje je prodala sve to se moglo prodati i trampiti za flau rakije. Lutala je okolo oekujui da se neko saali i prui joj komad proje ili guku kaamaka - peninog hleba bilo je malo i u imunijim kuama. U kuu je nisu putali, bastalo joj je, govorilo se, da ukrade pravu stvar koja se lako moe sakriti i brzo prodati. Ona je sad najglasnija u ovoj gomili, njen piskavi glas treperi i nadjaava onu lupnjavu u lonce i kante: - Izlazi pekulacijo! Izlazi, dok mi nismo uli da te silom izvedemo i da ti ovde presudimo! - Krije se pred narodnom pravdom! - uzvikuje jedan vian parolama. - Nee se sakriti, da ima krila ne moe nam utei! Drugovi, predlaem da ga isteramo iz kue i da uselimo sirotinju! Dosta se on u njoj bakario Neki iz gomile nasru na ogradu i kapiju - kapija zakljuana, ograda povisoka, morali bi da je preskau. - Hoemo li prvo da razvalimo ogradu? - okree se jedan gomili i pogledom tri onog s uskijom. Ej ti, drukane, ta eka s tom uskijom, razvaljuj! Ko zna koliko je Stamenko tuih ograda poruio dok je svoju kuu gradio Stamenkovi ukuani, preplaeni pomahnitalom gomilom, uurili se iza zavese velikog prozora, ali se ne pomiu i ne daju glas da su tu. Stamenko takoe gleda iza zavese i prisea se rei starog solunskog ratnika Miloa okia:

- Ako dou na vlast, videete kako izgleda kuga kakva se dosad nije pojavila. Svi e da budu vlast i svi e da presuuju. Stari Milo, koji je u jesen prve ratne godine gledao kako je komunistima lako i da ubiju i da nekoga opljakaju, imao je, pre rata, prijatelje Ruse, one pravcate, kako je govorio, izbegle iz svoje otadbine, koji su mu nairoko i nadugako priali ta je crvena kuga donela nekad monoj carskoj Rusiji, kako su padale glave miliona ljudi, a meu tim glavama bile su glave cara Nikolaja i njegove dece Stamenko nema mnogo vremena da se prisea Miloevih rei, jer rulja koju podjaruju novopeeni partijci stoji pred kapijom i trai da on izae iz kue i prizna da se obogatio za vreme okupacije. A to bogatstvo je vidljivo: kua, belo okreena, s lepim prostranim dvoritem i esmom u sredini. Teroru nikad kraja Opanar Stamenko, koji je od svoga oca nasledio i zanat i staru kuu, malu i neudobnu za toliki broj eljadi, najzad izae i pope se na deo ozidane esme da ga svi vide. Kad ga rulja ugleda, iz njenih redova odjeknue povici: - Dole ratni bogatai! - Dole! - Dole pekulanti! - Dole! - ivela komunistika pravda! - ivela! Stamenko, zaudo smiren, najpre se zagleda u onu masu pa povika: - ta vam je, ljudi i brao? Ko vas je to napujdao i nagovorio da viete pred tuom kuom! I ta hoete od mene? - Napravio si kuu! - izvi se neiji promukao glas iz gomile. - Drugi su ratovali a ti si napravio kuu. - I drugi su pravili kue! - doeka ga Stamenko. - Nisu svi ratovali. I nije ivot prestao za vreme okupacije. Raala su se deca, grdili putevi, zidale kue i ambari, trgovalo se, prodavalo i kupovalo - Dok si ti zidao, nae su kue ruili! - dopire piskav muki glas iz gomile. Stamenko se zagleda u ovog vikaa. Poznaje ga: nikad kuu nije imao, bio poslunik kod trgovaca i kafedija, unosio dakove i gajbe i sve to bi u toku dana zaradio nou bi popio. Sad je i on, misli Stamenko, revolucionar, vlast, sad on ispituje i nareuje, sudi i presuuje. - Pravio si opanke za vreme nemake okupacije! - vie isti glas. - Pravio sam opanke za srpsku sirotinju! - vie i Stamenko. - Da sirotinja ne ide bosa. Da sam pravio cipele, neko bi rekao da sam Nemce snabdevao obuom, ali Nemci ne nose nae iljkane Kuu sam zidao na temeljima stare oeve kue - Nita nisi dao za nae drugove partizane! - opet se iz gomile izvi grub muki glas.

- Nisu ni traili! - uzvrati Stamenko. - Nisu oni eznuli za opancima nego za izmama. Gde god su nali izme i kone kapute uzimali su bez pitanja - ta emo s njim, drugovi? - pita jedan od elnika koji predvodi ovu gomilu. - Da pozovemo miliciju da ga istera iz kue i useli proletersku sirotinju! Da ide ispred nas i da vie: "Ja sam ratni bogata, ja sam pekulant!" - Da mu se oduzme kua i da ide ispred nas! - urla gomila . - Prolo je njihovo vreme, ovo je revolucija! - Nikuda ja iz ove kue neu izai i nikad neu poi s vama, ni ispred vas ni iza vas! - vie Stamenko da ga svi uju. - A vi radite ono to vam je volja, i to vam je nareeno. Ovo je moja poslednja re. - Neemo ti ovo zaboraviti! - vie neka pijana ena i tetura se. - Nikad! Tebe emo u zatvor, a tvoje besne ukuane u talu! U kuu e ui partizanska sirotinja U taj as neko dojavi da se pred kuom krojaa i sitnog trgovca Marka Gojgia okupila velika grupa demonstranata, pa se ova rulja, okupljena pred Stamenkovom kuom, naglo okrenu i ubrzanim koracima krenu u pomo demonstrantima koji su opkolili Gojgievu kuu. Gomila proe jednim delom glavne ulice koja je dobila ime voe i uitelja Josipa Broza, protutnja kroz sokae i preice stie do kue domaina Marka Gojgia koji je za vreme okupacije ostao po strani, nije se bavio politikom, gledao kako da prehrani porodicu danju se bavio bakalukom, nou drhtao od svakog unja u dvoritu Neki iz gomile tek pred ovom kuom saznadoe zato su se tu okupili i ta se traili od njenog vlasnika. Gojgi je, za vreme rata, od nekog seljaka kupio kravu. Cenkali se, po obiaju, neko vreme i na kraju pogodili: kupac je prodavcu na ruke isplatio ravno 150.000 Nedievih dinara - kako je narod zvao srpske novanice za vreme nemake okupacije. Krava je bila zdrava, mlena, kupac je bio zadovoljan, a ni prodavac nije imao razloga da se poali - sav novac je dobio onog asa kad je Gojgi preuzeo ular i kravu uveo u svoju talu. Neko se, meutim, setio ove trgovine i optuio Gojgia kao ratnog bogataa: kad je sirotinja gladovala, Gojgi je muzao kravu! Eto, prilike za optubu! Ima li vee sramote i veeg greha nego za vreme okupacije kupiti kravu! Tako misli gomila i tako se ponaa pred Gojgievom kuom. U omanjem dvoritu Gojgi opkoljen demonstrantima: vidi da je crvena kuga prodrla u njegovo dvorite, da stoji pred njegovom kuom i da se raspituje za njegovo bogatstvo. - Gde je arulja? - pita jedan iz gomile nadmeno i vitla stisnutom pesnicom pred Gojkievim prebledelim licem i prestraenim ukuanima. - arulja je u tali! - drhteim glasom odgovara Gojgi. - Muze, muze! - ciknu jedna ena iz gomile. - Muzao za vreme okupacije, muze i sada, pa dokle, drugovi proleteri!? A mi, a naa deca, ta emo mi da muzemo Jedan iz gomile psuje krvavog boga i sunce krvavo onima koji ovakve odmah ne likvidiraju nego ih preputaju sirotinji da se ona bake s bogataima i ratnim dobitnicima. - Ovakve bi - vie isti glas - trebalo streljati bez milosti! - Mi smo milostivi, mi smo narodna vlast! - vie drugi. - Treba ih malo pritegnuti i oduzeti im ono to su stekli za vreme okupacije

U dvoritu Gojgieve kue zaseda neki komitet: raspravlja se o Gojgievoj krivici - svi su dokazi tu, krava je u tali, mleko u karlici, a tu je i ratni dobitnik. Ne kae se uzalud: nekom rat, nekom brat! A ovaj rat je Gojgiu bio brat. Ko zna ta je on sve stekao, ali i to e se otkriti. - Prvo ga - veli jedan - treba obrukati, da cela varoica vidi njegovu pekulaciju, da ga ljudi prepoznaju i osude, da upiru prstom u njega i kau: to je taj Najbolje bi bilo kad bi mogao da uprti arulju na lea, da je nosi - Ama, pusti to, drue, to je nemogue - prekida ga jedan malo trezveniji - gde si video da ovek nosi kravu Treba smisliti neto pametnije - Dobro - pomirljivo e onaj prethodni glas - neka arulju vodi za ular, a za aruljine rogove privezati transparent s velikim slovima: ja sam Gojgieva ratna pekulacija! Moda bi jo bolje bilo da se nacrta arulja i da taj transparent nosi Marko Gojgi. Sve ovo slua Marko Gojgi i ne moe da odgonetne zato je ovo zlo snalo ba njega, otkuda da se on nae na udaru ovih novopeenih revolucionara, ovih daboljeba i beskunika, laova i lopova kojima je vlast dodelila ulogu sudija i presuditelja i koji, ako ih naljuti, mogu na tebe da srue one lonce i kante u koje, kao mekari, udaraju, a mogu i one letve, na koje su prikovali parole, da polome o tvoja rebra i glavu. Mogu i vie i opasnije od toga: da te privedu ui Ristoviu, mogu da ispredu priu kako si psovao narodnu vlast, kako si joj pretio, a kako si i njemu, ui, pretio, kako si za njega rekao da e kad-tad platiti cenu za ona silna ubistva srpskih domaina i - to ti je kraj, uo to reava po kratkom postupku Dok trepne, ode glava - ta ti na ovo kae, Marko? - pita jedan od ovih revolucionara vlasnika krave arulje zbog koje je optuen kao ratni bogata, mada i sam vidi da su omanuli, da Gojgi, osim te krave, nita drugo nije stekao, pa se, ako bi bilo nekih pravila i neke pravde, ne bi mogao svrstati u ratne bogatae. Nesreni Gojgi stoji skrueno pred revolucionarnim sudom; lako bi on s njima, misli, izaao na kraj, ali se kao ive vatre boji onog ue o ijim su zlodelima apatom stizali glasovi. - Kako vi kaete - pomirljivo kae Mrako Gojgi. - Kravu sam, da znate, poteno platio, prodavac je bio zadovoljan, mogao sam i bez nje, ali eto, desilo se tako - Da nosi transparent! - predloi mu jedan mlaani revolucionar. - Da nosim transparent! - prihvati Marko. - I da ide ispred nas, na elu kolone! - dodaje drugi revolucionar s kaketom na glavi, u nekom plavkastom mantilu i gumenim opancima na nogama, neobrijan i, vidi se, neumiven. - Da idem ispred vas, na elu kolone! - pristaje Gojgi. - I da vie: Ja sam ratni bogata! - I da viem: Ja sam ratni bogata! Marko Gojgi je sve brzo skontao u svojoj glavi: oni koji ga budu videli na elu kolone i oni koji ga budu uli kako sebe optuuje kao ratnog bogataa, shvatie da je sve to ujdurma nove vlasti ne bi li uplaila estite ljude koji odbijaju da tu vlast prihvate i priznaju kao svoju. Cela Varoica zna da je Marko Gojgi za vreme rata jedva prehranio svoju porodicu, kao to zna da su ga Nemci u dva maha hapsili i sumnjiili ga da je partizanski jatak i da prikuplja lekove za partizanske ranjenike Mnoga je sila protutnjala ovom zemljom

I sada, evo tog istog Gojgia na elu demonstranata skupljenih s koca i konopca, koje neko zamajava priom da je dolo njihovo vreme, da su oni sada sila i vlast i da mogu da nakode svakom estitom domainu - ako nita drugo mogu da mu uteraju strah u kosti. A to je upravo ono to vlast eli: da svako bude uplaen, da strepi, da drhti, da oborene glave prolazi pored novih silnika, da suzbije u sebi svaku elju za otporom. Gojgi brzo uoava da ovom gomilom upravlja neko nevidljiv, usmerava je kojim pravcem da ide, pred ijom kuom da zastane, koga da proziva, psuje, gde da iskali svoj bes Saznae Gojgi da e ih, iste veeri, kad obave ovaj posao pozvati u neku baraku, neki magacin, tu e im podeliti hranu, neke konzerve iz neijih paketa, dae im po par opanaka zaplenjenih od zanatlija i trgovaca, pa e se razii uz poziv da sutradan dou na isto zborno mesto i u to veem broju. Kolona u popodnevnim satima stie pred kuu trgovca Milenka Stefanovia - vikai, umorni od trapaca i promukli od uzvikivanja parola, ovde iskalie najljui bes. im ga ugledae u dvoritu, oni najgrlatiji povikae: - Trgovao za vreme rata naftom i benzinom! - Obogatio se! - Osramotio Srbiju! - Izdao je! - Tako je! Izdajnik naroda! - Da mu zapalimo benzin - predlae neko iz gomile. - Nema vie benzina! - dovikuje ona pijana ena. Prodao ga Nemcima! - Da nosi bure na leima - predlae neko iz prvih redova. - Bure na lea, bure na lea - vie gomila. - Da ga obrukamo! Da narod vidi ratnog bogataa! Da mu se sudi! Da mu se oduzme sva imovina. - Tako je! - vie rulja. - Tako je! Da mu se oduzme imovina i podeli sirotinji. Milenko Stefanovi, predratni trgovac, ni bogat ni siromah, zagleda se u svetinu pred svojom kuom, pa kada ugleda kolegu Gojgia upita ga: - Koja tebe, Marko, sila nagna da se uvrsti u tu gomilu? - Sila koja Boga ne moli! - pohita Gojgi da odgovori, postien pred ovim asnim ovekom, za koga zna da je pomagao varokoj sirotinji da preivi teke dane okupacije. - Mnoga je sila tutnjala ovom zemljom, tutnjala, pa nestala, moj Marko! Boga se treba bojati! Zatim, obraajui se gomili, Milenko upita: - Ko ste vi? - Mi smo narodna vlast! - prva se oglasi ona pijana ena, gledajui u elnike kolone. - Pa ta trai ta narodna vlast od mene? - ljutito upita Milenko - I ko vas je nagovorio da doete pred moju kuu? - Traimo da uprti prazno bure na lea i da ide ispred nas kako bi se narod uverio da je stigla pravda i da e gazde postati siromasi, a sirotinja bogata! Ovaj to vie ne pomalja se iz gomile, ali gomila, udarajui u kante i lonce, s odobravanjem prihvati njegove rei. - Ima li sudova u ovoj zemlji? - upita Milenko smirenijim glasom. - ako ih ima, neka mi sude! Ja nisam pobegao iz svoje kue. I ostau u njoj. Vama, blago meni, preporuujem da se raziete i odete svojim kuama ako ih imate. Znate li ta radite, u kakvo ste se kolo i za iji raun uhvatili! Upamtite: sve to doe to i proe! uvajte obraz, ako ga imate. Ne sudite, da Bog ne bi sudio ama Idite tamo odakle su vas poslali i primite nadnicu za ovu galamu. Ne preporuujem nikome da ue u moje dvorite.

Posle ovih rei Milenko Stefanovi se lagano okrenuo i vrstim korakom uao u svoju kuu. Rulja, naizgled zbunjena i postiena, krenu prema zbornom mestu u centru Varoice. Tu onaj s kaketom na glavi i u plavkastom mantilu, onaj krmeljivi revolucionar odra krai govor: - Danas smo, drugovi i drugarice, dali veliki doprinos raskrinkavanju ratnih bogataa i pekulanata. Drugovi iz komiteta dokrajie nau akciju - njima, ratnim pekulantima, mora se suditi, a mi emo pred sudom svedoiti na koji su se nain obogatili. Vi znate kuda ete sada da krenete, a sutra, u isto vreme, na ovom istom mestu i nadam se u jo veem broju krenuemo u novu akciju. Sutra emo prodrmati ratnog bogataa Milana Lazia - neka to zna unapred i neka no provede u strahu Pre nego to krenu prema onom magacinu u kome e dobiti neku crkavicu, rulja zaigra kolo, kliui, ponovo, Staljinu i Titu. Kuga je slepa od roenja i zato tako tumara okolo, ne bira pravac, ni godinje doba, ne odreuje as napada, moe sva da stigne za tili as moe i da uspori, moe ponekog i da zaobie, a mogu i drugi da je usmere. Ova o kojoj e ovde biti rei usmerena je. Odreen joj as i pravac kretanja, i brzina, i zastanak. Zastala, toga dana, pred kuom Budimira Cvetia. Htela bi, bez kucanja i pitanja, u kuu, ali se Budimir ispreio na vratima. Kuga u obliku crvene petokrake na trorogoj kapi, kapa na obesnoj glavi, glava na trupu s ukrtenim redenicima, trup na nogama koje se klate. Iza te petokrake i te kape i te glave ima jo istih kapa i slinih glava. - Zdravo drue! - progovori predvodnik odmerivi ispod oka domaina i njegovu kuu. Oekivao Budimir onaj uobiajeni pozdrav, na koji je njegovo uvo naviknuto i kako se ljudi oduvek pozdravljaju u ovom kraju. Zato je u prvi mah pomislio da kae Bog ti pomogao, ali se ugrize za jezik i suvo ree: - Zdravo! - uli smo da ima pametnog sina, pa bi voleo da ga upoznam. I ja i moji vojnici, narodnooslobodilaka vojska - da li je pametan to ne mogu da kaem, ali je poten i vredan - A koja mu je godina? - prekida predvodnik Budimir. - pa bogami, devetnaesta Da ne bi rata, zavrio bi kolovanje - A ta ui? - pita dalje predvodnik iako zna svaki detalj o Budimirovom sinu Sretenu. - Ui za bogoslova - hteo bi Budimir da skrati ovo ispitivanje. - Ma nemoj! - kao udi se predvodnik. - ta mu bi? - Ne razumem - oglasi se Budimir da malo dobije u vremenu, iako je dobro razumeo ovo uenje. - Mislim otkud da izabere ba bogosloviju? - Ne znam! - kae Budimir iskreno. - Mislim da je to Boiji priziv - Priziv, veli, pa jo Boiji? Pa, evo, i ja ga prizivam da se javi naoj komandi u Poegi, i to to pre! - saopti predvodnik pa pozva vojnike da u koloni po dva krenu prema Gradu. Koni mantili u popovskoj kui Jo u dvoritu kue Cvetia vojnici zapevae "Nosim kapu sa tri roga i trgujem protiv Boga", svakako ne sluajno, nego po naredbi svoga komesara, koji zna pred ijom se kuom naao. Budimir se, zabrinut i tuan, vrati u kuu. U vreme ove neprijatne posete roditeljskom domu, Sreten je bio u manastiru Blagovetenje pod Kablarom: tu je, im su zgradu Bogoslovije okupirali nemaki vojnici, bilo njegovo utoite, manastir je bio vie njegov dom nego oeva kua. Bio je za pevnicom, sasluivao s estitim i mudrim

kaluerima, Vasilijem i Julijanom, a kad nije bilo Boije slube, prouavao je knjige starostavne ili je, uvek iznova, pomno iitavao Dostojevskog i vladiku Nikolaja. I u manastiru je ivot bio oskudan: materijalnih dobara bilo je sve manje, manastirsko imanje obraivali su napoliari i monasi, ali su seljaci iz okolnih naselja dolazili na molitvu pa su u zaveljajima donosili poneto hrane. Sreten je ve bio naviknut na isposniki ivot, skromni i neredovni obroci inili su ga duhovno snanijim. I on je radio na manastirskoj imanju - iscrpljivao se, troio snagu, blagodaran to mu je Gospod podario zdravu mladost i jake miice da manastirskoj bratiji i sebi obezbedi hleb nasuni. Osamljivao se povremeno, u letnjem vremenu, u crkvici nekadanjeg manastira Ilinja, u vrletima Kablara, gde su nekad bili konaci i prepisivaka kola. Sve je bio tu za im je od detinjstva eznuo: spokojstvo, hram, molitva, knjige iz kojih saznaje nacionalnu istoriju, smerni monasi, nesebini u svemu, dareljivi i u vremenu, posveujui ga njemu kako bi to vie nauio i kako bi sve to prenosio na druge, mlade i manje upuene. U svemu je video Boije darove: u klasu penice, u voki, krompiru, ptici koja estari nad rekom, golubu na manastirskoj kupoli, cveu koje nie izmeu uglaanih kamenova kojima je poploana manastirska porta. Najvei Boiji dar su ova deca koju bake i deke dovode nedeljom i praznikom u hram da se prieste i pomole Svedritelju neba i zemlje. Ta deca, mada su skromno odevena i obuena, deluju beskrajno isto, miriljavo, edno i molitveno. U njima je i Sreten gledao srpsku budunost, video je jednu novu Srbiju, jer ovi koji sada, u svom surovom vremenu, dolaze u hram kao u najveu svetinju, kad ponesu ovaj koren i ovaj duh nee se savijati pred zemaljskom silom, znae, uvek, ko su i iji su, znae i dunost ta im je Video je Sreten i drugu, munu sliku: video je da su se neki udaljili od Boga, od hrama su se udaljili, postali sami sebi dovoljni uo je i za one koji ubijaju ljude, pale kue, otimaju imovinu Dva puta je u Nikolju, oblinjem manastiru, i jednom u Preobraenju, podno Ovara, sreo profesora Justina Popovia. Prvi put mu je, dobrotom igumanije, bio predstavljen: bogoslov Sreten Cveti. Ve posle nekoliko reenica, koje je izgovorio, profesor Popovi je uoio njegovu bistrinu, staloenost i smernost. Video je da ovaj mladi ne lii na neke od onih koji su Bogosloviju izabrali zbog dobrog smetaja i hrane, ali i zbog prie da je svetenicima uvek dobro. Ne! Okom iskusnog profesora Univerziteta i istotom svoje due, Justin je shvatio da je ovaj mladi, stasit i lep, zaao u duboke duhovne svere i da je na putu da posegne do visina teoloke nauke. Kad ga je u istom manastiru sreo po drugi put, otac Justin je s njim razgovarao kao s ravnim sebi, ak mu je i neke svoje knjige poklonio i to s posvetom. Povlaio se, posle rada i molitve, u osamu i nastojao da prodre u dubini Svetosavlja o emu je tada otac Justin pisao. Kalueri su bili ponosni na ovog mladog, videi u njemu onaj Boiji dar za sve ega se lati i dotakne. U zaviaj je retko odlazio, mada bi se esto ueleo majke i oca, brae koja su bila mlaa od njega. Kad god bi stigao u roditeljski dom, dolazili bi roaci i komije, uglavnom stariji ljudi - mlai su bili pod orujem i nekim znamenjem - da s mladim bogoslovom progovore koju re. A govorilo se o svemu onome to izaziva nespokojstvo: okupacija, ubistva, paljevine, zasede, potere, meusobni srpski sukobi, oskudica, o svemu to je lice i nalije rata.

Ljudi su hteli da oslunu ta o svemu tome misli mladi bogoslov za koga se govorilo da je "opasno pametan" i da "Bog kroz njega govori". - Meni je u prirodi da vie sluam nego da govorim - zapoinjao je Sreten u tim neizbenim prilikama. - Rat je najvee prokletstvo, a ovaj na rat, meusobni, najvea je nesrea. Kad god doem u zaviaj, ujem, iznova, koliko je srpskih glava palo. Od koga? Od bratske ruke! Oni koji ubijaju govore da to ine u ime Otadbine i slobode. udo jedno! A svima, kau, cilj je sloboda i svi pripadaju istoj otadbini. Obnevideli od mrnje ne primeuju da je Otadbina u alosti. Moja dua ne moe da to prihvati, a srce da razume! Koliko ovaj nesreni narod ima otadbina kad se svak bori za svoju! Svi vidimo zlo oko nas: ve je etvrta godina kako Srbi plutaju bez glave Savom, Drinom, Tisom, Vrbasom, Kupom, Dunavom Voda ih, naduvene, ruku vezanih icom, izbacuje na obale. Svi se okomili na nesrene Srbe: Hrvati, Maari, iptari, muslimani, svi pod zatitom okupatorske sile, kolju li kolju! Srbi, ta rade Srbi, osim to ubijaju jedni druge! Tako je mladi bogoslov govorio svojim seljanima u zaviaju. Imao je on razumevanja i za drukija razmiljanja, ali se drao svog pravca: - Ratovi su nas i dosad satirali, u njima su ginuli najbolji, oni koji ne stigoe da budu oevi. U minulom ratu palo je vie od milion srpskih glava, ali Bog nas je opet sabrao, prikupio, naao opravdanje za nau odbranu - samo smo svoje branili. Za nas je minuli rat bio nuna odbrana. I svi su bili na liniji odbrane: i seljak i kralj, i vojvoda i vojnik, i sin radnika i sin ministra. Tako je, znate vi to bolje od mene, bilo u prolom ratu. A ovo, ta je ovo danas? Kakav je ovo rat, za koga se vodi? ta e mrtvoj Srbiji i kruna i petokraka - ako se ovako nastavi, njoj e ostati samo krst, ali ne krst u srcu i dui, nego krst nad mrtvom glavom - Mobiliu, a one koji se ne odazivaju ubijaju bez milosti! - rei e Boidar oki. (To je onaj isti Boidar oki koji se pominje u ovoj knjizi). - Love ih kao zeeve i presuuju na licu mesta - Zaboravljaju da je Bog vrhovni sudija - tiho kae Sreten. - Ali Bog, kao da je predaleko, moj Sretene - opet e Boo. - On, on - apatom govori Sreten. - Bog je tako blizu, Bog je pred nama, i u nama je Bog, samo zli ljudi nee da ga prepoznaju. Ne vide Boga, jer su zaslepljeni mrnjom, hoe da oni, umesto Boga presuuju. Nasru na tui ivot, hoe tue, otimaju. A kad ih snae zlo ude se: otkuda ba njih da zadesi? Trae odgonetku tamo gde je ne mogu nai, umesto da se zagledaju u svoje zle tragove Propadali smo kad god se zlu nismo odupirali zajednikim snagama i kad nismo imali zajedniki cilj Doneli zlo vreme i zlo breme Kao da smo izgubili svaku vezu s naim precima - prialo se tada - Bojim se da je dubok i irok ovaj jaz meu nama - primeuje Boo. - Dubok i irok. Bog zna hoemo li ga, i kad, preskoiti. Ja to sigurno neu doekati. Niti moemo zajedno, niti imamo zajedniki cilj, oni se ponaaju kao ljudi bez otadbine, odlazili su u svet da se bore za tue ideje i tuu zemlju, a kad je njihova drava napadnuta, ne samo to je nisu branili, nego su je i podrivali. Treba imati u vidu paniju u predveerje ovog prokletog rata, kada su se srpski komunisti borili, pa bogme i ginuli za nekakav svetski proletarijat, za sreu oveanstva, kako su govorili. A kad su Nemci u aprilu razorili Jugoslaviju, uvukli su se u njihove, nemake ustanove, i cinkarili estite srpske nacionaliste, proglaavajui ih komunistima da bi ih Nemci streljali! Racije, hapenja, logori, masovna streljanja - njihova su dela. Pitae se, moda, neko zato su to radili. Najpre stoga to su verovali u Pakt o

prijateljstvu Nemake i Sovjetije, a zatim to su uklanjanjem srpskih nacionalista trasirali put za svoju revoluciju i dolazak sovjetskih trupa. Kad je ovaj sporazum raskinut, ove grupacije povukle su se u ume i otuda upadale u sela pljakajui i ubijajui srpske domaine - Znam i ja da jedno zlo raa drugo, da su se i roena braa zakrvila i na nesreu jedan na drugog, mada mi nikad nee biti jasno kome time pomau. Zar mu neko nepoznat moe biti blii od roenog brata? Koja to ideologija i koja politika moe biti blia od brata, oca, strica, sestre? Gde je onaj glas razuma koji moe da presee ovaj bratoubilaki rat? Uvuklo se zlo u ljude potisnulo pamet, razorilo i bratska oseanja pa jedni na druge kidiu kao da su najljui protivnici i neprijatelji - Braa, kae, moj Sretene - prekida ga Boo. - Braa! Meni se ini da je to naa najvea zabluda. Braa su, pre svega, oni koji imaju jednu majku - otadbinu i jedan nacionalni interes. Nekad je bilo tako, moj Sretene. Komunisti su doneli zlo vreme i zlo breme, ni otadbina, ni krvna srodnost nita im ne znae. Nema svetinje za njih: ni dom, ni porodica, ni hram Komunisti su posejali zlo, razdvojili brau, izazvali neviene deobe, pobili asne ljude. Od njihove pojave traje krvava etva - niko i nigde nije siguran, nepoznati ljudi, uz neije navoenje i hukanje, vrzmaju se oko svaije kue, ponegde plane kua, negde seno Dovoljno da svakog obuzme strah, da se niko na svom pragu ne osea sigurnim. Strah me, pravo da vam kaem, od prvog komije, iveli smo nekad kao braa, ali otkako su ga zarazili komunizmom, on me ne gleda kao nekad: motri, istina kriom, na moju kuu, hoe da vidi ko nam dolazi, ta nosi na kapi, je li naoruan ujem da sve to zapisuje i dotura nekim nepoznatim ljudima, a ovi to prosleuju dalje, nekoj nevidljivoj partizanskoj komandi. Bie, kau, skidanja glava kad oni dou na vlast! Ni u crkvi se vie ne viamo, oni se utuili. Bog im postao dalek i nejasan, a blizak im Josip Broz i njegova partija. I kako, pitam te, moemo zajedno? Kako? Ja u hram, on, moj komija, govori okolo kako bi hramove trebalo sruiti ili pretvoriti u tale, u konjunice. Ja pevam Rodestvo Tvoje, on peva "Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa". A Bog me ubio ako on zna ko su ovi koje pominje i kojima veruje. Ja svake nedelje upalim kandilo pred ikonom moga svetitelja, on i ikonu i kandilo bacio iza tale, ja svakog jutra trim na njivu, on kae da obraujem tuu imovinu, sve e to, kae, biti neki kolhoz, moja e njiva biti i njihova - ta e dalje biti i ije e ta biti, to samo Bog zna - govori Sreten. - A da je zao duh uao u ljude, vidljivo je pri svakom susretu, mada neki vide zlo samo u drugima, a ne i u sebi. Ne mogu da podnesu kad ljudi nekom ukazuju potovanje, misle da ono pripada samo njima - samoivi su, gordi, sujetni, a to su opake bolesti. Uskipi u njima gnev kad sretnu pobonog oveka: misle da je poremeen i da takve treba pobiti, ili otpremiti u duevnu bolnicu. Ako ih Bog, elei da im pomogne da otkriju i vrline u sebi, uvede u iskuenje, ili dopusti da ih zadesi neko zlo, ni tada ne vide blato u koje su se zaglibili. Tada, u stvari, najvie hule na Boga. Kau: da Bog postoji, ne bi ovo dozvolio Brzo zaboravljaju zlo koje ine drugima, a ude se kad im se zlo, u nekom obliku, vrati - Kao da smo izgubili vezu s precima - Boo bi da nastavi tamo gde je Sreten zastao. Kao da su, najednom, zatrovani, svi izvori nae duhovne svesti, i kao da je prosean na nacionalni koren. Najdalji, u svemu nepoznati i tajanstveni, postali su nam bliski, a bliski, poznati i uvek dobrodoli, daleki. Odbaeno je sve to je estito i vredno, a prihvaeno svako zlo. Kaem: ne liimo na svoje oeve i dedove, odbacili smo njihove vrline i dragocena iskustva. Srbija naih oeva i dedova bila je mala, jedva da je imala etiri miliona dua, a uspela je d se odupre monoj Austrougarskoj carevini, koja je pod orujem imala vie vojnika nego to je Srbija imala stanovnika. Tu silu Srbija je bacila na kolena.

Nai su taj rat poimali kao stranu nesreu, kao poar, ili poplavu od kojih se ljudi mogu odbraniti samo zajednikim snagama. I uspeli su, mada je cena te odbrane bila visoka. A danas? Ne samo to mnogi gledaju mirno kako komiji gori kua, nego su spremni i da podmetnu poar. Misle da njihova nee izgoreti. Kao da ne slute da e kuga stii pred svaija vrata. Raskomadala se Srbija, podelila, rascepkala, vojske koje tobo brane otadbinu zakrvile se izmeu sebe i nemilice prolivaju srpsku krv. Slutim da zlo vreme tek dolazi. Osim ako Gospod ne odredi pravac spasenja. Ostaje nada - Nada ne sme da bude isprazna, dobri moj ika Boo - uzvrati Sreten. - Da bismo se dobru nadali, moramo initi samo dobra dela. Ljudi su duboko zapretali dobro i pustili da se razmahne zlo u kojem e sagoreti. Oni koji se danas pozivaju na pravdu i kau da se za nju bore, bojim se da e sutra biti kruti i krajnje nepravedni; oni koji ne radei nita, nita ne stekoe, sutra e raspolagati i gospodariti imovinom onih koji su predano radili; neki od nesrenika koji zanemarie Boga umislie, sutra, da su oni bogovi. Moda se blii as u kome e ivi zavideti mrtvima. Ako se i to dogodi, znai da smo greni kao narod, a narod koji ogrezne u greh dugo e ispatati i pitanje je da li e iskati milost od Boga. Pisac kome je ovo odavno znano, zna da je ovo bio poslednji Sretenov razgovor, s ljudima u zaviaju, kao to zna da je tada, s jeseni poslednje godine rata, pretposlednji put bio u roditeljskoj kui. Sreten se vratio u manastir Blagovetenje s nadom da e se uskoro vratiti da zavri Bogosloviju, a posle, ako Bog da, na Bogoslovski fakultet. Oci kalueri, Vasilije i Julijan, puni strepnje, ispriae mu da je u meuvremenu dolazila neka partizanska jedinica i da se, po imenu i prezimenu, raspitivala za njega. Kosnulo ga je to saznanje, malo ga je uplailo, ali je produio nadu u skori zavretak rata i povratak u Beograd. Uzgred je od kaluera saznao, u strogom poverenju naravno, da se profesor Justin Popovi nalazi u kui Aksentija Pantelia u Dualoviima, ispod Ovara, pa je skrojio plan kako da pree preko reke, da se dokopa ume i stigne do oca Justina kako bi upitao za savet ta da uradi u ovim mutnim prilikama. Ni Sreten nita dobro nije mogao da ispria kaluerima: i u njegovom selu traju deobe, sve se smanjilo osim mrnje i straha od vidljivog, a jo vie od nevidljivog ljudi ive kao u groznici, slutei jo vee zlo koje se pribliava. Treeg dana po povratku u manastir, u suton, kad se spremao da posle slube krene prema Dualoviima, banue ljudi aroliko odeveni, svi sa petokrakom na kapama. Njega, Sretena, zatekoe u hramu: tek to je upalio kandilo i svee, primeti trojicu vojnika s orujem u rukama. Obuze ga i strah i gnev: strah od pomisli da e ga prisiliti da krene s njima, a gnev zbog njihove bahatosti - zaboga, zar ne znaju d se u hram ne ulazi s orujem. Uto se, zbunjeni i preplaeni, pojavie iguman Vasilije i Julijan. I oni zanemeli pred prizorom: vojnik, s kapom na glavi, niani u lik Isusa Hrista pod kupolom Manastirska porta gotovo ispunjena vojnicima, svi uperili oruje prema prozorima manastirskog konaka. - Ima li ovde etnika? - uje se neiji glas. Kako niko ne odgovori, isti glas zapovedi: - Pretraite sve sobe u konaku i sve zgrade okolo! Pogledajte krevete i ispod kreveta, uite u tale - moda se tu krije neki bradonja! I dok vojnici agore u porti, u hramu se odigrava neobina scena. - Jesi li ti, drukane, kaluer? - pita partizanka i upire prst u Sretena.

- Nisam, ali biu - pokuava Sreten da sauva spokojstvo - Biu, ako Bog da - Kako bi bilo da nam pre toga malo pomogne? - smejulji se ona i gleda u vojnike. - U emu? - upita Sreten pribrano i s nadom da e se izvui iz ove klopke. - Stvar je prosta: uzme se ovaj mitraljez i uprti na rame - kae partizanka kroz smeh. Red je da se stari borci malo odmore. - Nisam vam ja pogodan za to - promuca Sreten. - Manastir je moj dom, molitva moja svakodnevica, sluenje Bogu moj cilj. Rat je prokletstvo, a ovaj na rat, meusobni, najvea nesrea Umea se i kaluer Julijan: - Nemojte, ako za Boga znate On je jo dete, ni kolu nije zavrio. On e se moliti Bogu za vas - Nije on nikakvo dete, nego zreo ovek - preuze re stariji brkati partizan koji je do tada netremice gledao u Sretena. - Njemu je devetnaest godina i znamo da se zove Sreten Cveti. Njegov mlai brat Ljubia dobrovoljno je pristupio narodnooslobodilakoj vojsci. I ve je negde na frontu, bori se za svoju zemlju Sreten primetno zadrhta od ove reenice: znao je da ovaj nadmeni partizan, neki komesar svakako, ne govori istinu. Zar bi njegov brat, u sedamnaestoj godini, zamenio krst za petokraku i dobrovoljno otiao da se bori protiv onih koji na kapama nose krst i krunu. Bio je siguran da je to la i moda bi to u nekoj drugoj prilici rekao ovom komesaru koji dri ruke na leima i blene, bez straha i pokajanja, u ikone svetitelja. - Sretene Cvetiu, smatraj se od ovog asa mobilisanim! - zapovedi onaj brkati i ree vojnicima d se svrstaju u kolonu po jedan i krenu prema naselju. Monasi Vasilije i Julijan zaustie neto da kau, ali ih komesar zaustavi mrkim pogledom i otrim reima: - Vi da utite, inae u vas odmah, po kratkom postupku, poslati tom vaem bogu na istinu! Znam ja vas, crnorisce, vi ste najopasniji za narod i zakleti ste neprijatelj komunizma. Krijete u tim vaim jazbinama dezertere i trujete ih mrnjom prema svemu to je napredno. Ni re da nisam uo! Videvi da sila boga ne moli, kalueri uutae, a Sreten naini veliku metaniju pred oltarom, celiva ikonu i prekrsti se tri puta, pa najpre zatrai blagoslov od igumana i utivo upita komesara moe li da uzme svoje stvari iz manastirske kelije. Ovaj odgovori da mu nita ne treba, da e sve dobiti u komandi. Tek kad se nae u porti, Sreten primeti nekolicinu naoruanih vojnika i jo vie mladia u gunjevima i opancima, bez oruja, oigledno pokupljenih u kuama svojih roditelj, mobilisanih od ovog politkoma, spremnog da im na licu mesta izrie presude i vaem "Bogu na istinu". A kad izaoe iz porte, ona partizanka skide s ramena jednog vojnika mitraljez, pa ga utrapi Sretenu uz rei: - Roen si, bre, za mitraljesca! Taman za tebe, ja u te nauiti kako se njime rukuje, a jo u te, tako mladog, poneem nauiti Penjui se uzanom stazom uz Kablar, posle jedva stotinak metara, odozgo, s njegovih vrhova, zapratae plotuni puaka i rafali mitraljeza i isekoe grane stabala divljih voaka pored kojih su prolazili. Ne ekajui komandu ova grupa se baci i stropota niz strminu, a Sreten baci onaj mitraljez i pritaji se u poveoj jami zaklonjenoj stenom. I dok su i dalje odjekivali plotuni, bivajui sve blii i jasniji, inio mu se da u njegovoj blizini nema nikoga - oni to su ga poveli prsli su na sve strne, gubei se po umi i stenama. Tu je, u toj jami, ostao do svanua, blagodarei Bogu to ga je na ovaj nain

spasio, pa se, zaobilazei Blagovetenje, zaputi prema crkvi posveenoj svetom Iliji Boija sluba u ovom hramu obavljala se jednom godinje, na praznik, ovog svetitelja. Poto oprezno naini krug oko hrama, uveren da nema nikoga u njegovoj blizini, Sreten u kamenom udubljenju iznad vrata nae klju, otvori vrata i tiho, prilazei ikoni, otpeva tropar svetom Iliji. Zatim upali kandilo i stade da se moli Bogu i blagodari za izbavljenje. Dva dana i dve noi Sreten je proveo u hramu: danju je, oprezno, izlazio i sedeo na skrovitim mestima, nou se zakljuavao u hramu, ne palei ni fenjer ni sveu - bojao se da bi ga i jedva primetna svetlost mogla otkriti. Treeg dana, osetivi glad, odlui da ode do prvih kua i zatrai koji zalogaj hleba. Znao je da su seljani oko manastira dobri i molitveni ljudi, da imaju strah od Boga i da, kao razumni ljudi, ne ine zlo. U prvoj kui, na ija je vrata pokucao ne samo to je dobio hranu, nego su ga obavestili da se na Kablaru via jedna grupica etnika koji nikome ne ine zlo, osim to trae hranu, koju seljani nerado daju, bojei se partizanske osvete. U selima ima i partizanskih simpatizera koji motre na svaiju kuu: prate svaije kretanje, dolazak poznatih i nepoznatih ljudi. Petog dana, u suton, Sreten se, njemu znanom stazom, zaputi prema Blagovetenju s oseanjem krivice to je te dobre i plemenite kaluere tako dugo ostao u neizvesnosti. Prilazio je oprezno, oslukivao, uao neko vreme pod prozorima konaka i kad se uverio da je sve mirno, da je porta bez vojske, tiho pokuca na vrata igumanove kelije. Kad je uao, bio je zaprepaen: zatekao je svoga oca u razgovoru s monasima koji su ovih dana u svojim molitvama pominjali i njegovo ime. Od one noi kad je odveden i kad su odjeknuli oni mitraljeski rafali, nisu oka sklopili. Zalazili su u umu, pentrali se po kamenjaru, drhtali i od pomisli ta bi moglo da se dogodi Sreten u nekoliko rei ispria ta se dogodilo, kako je bacio onaj mitraljez i kako su onaj komesar i njegovi mobilisani borci, posebno ona partizanka, beali kao zeevi, ne hajui za ostale. Pretpostavlja, ree, da su pobegli i neki od onih mobilisanih mladia Otac Budimir ispria kako im je pre dva dana u kui bila partizanska vojska - doveo je roak Dragan Lui, Sretenov brat od tetke - postao i on neka zverka. Ne kriju da su doli da povedu Sretena. rekoe da im je potreban pismen ovek, nee, obeavaju, Sretena uputiti na front, neka se toga niko ne boji, nego e kao kolarac raditi u administraciji. I, eto: otac doao da mu to ispria, da zajedno vide kako e i ta e dalje. Budimir ree da bi Sreten trebalo da veruje Draganu, svom roaku, nea ga, valjda, prevariti, nije dosad pokazivao neke rune osobine. Budimir onako, uzgred, ree da se pribojava za ostale sinove - ako se Sreten ne odazove, moe ih zadesiti neko zlo Vidi Srete da nema izbora, nema kud, da ovim odbijanjem i skrivanjem moe da navue zlo na kuu, mogu, zbog njega, stradati i njegova mlaa braa i roditelji Kalueri Vasilije i Julijan izrazie nadu da e taj njihov roak odrati re pa dadoe blagoslov za Sretenov odlazak Sutradan, u rano jutro, Budimir i Sreten spustie se niz puteljak u ugrabie, u poslednji trenutak, voz za Poegu. Kratka vonja, stigoe brzo, zaobioe centar varoice i sporednim putevima krenue prema selu. Samo to se Sreten pozdravio s majkom i braom i to je progovorio koju re, u kuu banue vojnici. Sreten pomisli da su oni uali negde u vonjaku, zaklonjeni talom, i ekali da se on pojavi. est vojnika predvodi roak Dragan Lui. I dok vojnici stoje bez rei, Dragan se pozdravi sa svojom tetkom Jelicom, Budimiru prui ruku a Sretena bratski

zagrli i ree da mu je milo to se vratio kui. Zatim, ne gubei vreme, ree da Sretena ekaju u komandi, da im je potreban kao kolovan ovek, da e raditi u pozadini i da je on garant da ga nee otpremiti na front. On je, ree, ispriao svome stareini da je Sreten bogoslov, da ne mari za oruje i da se grozi i na pomisao o prolivanja ljudske krvi. Sretenu kao da neko apue da je avo uao u njegovog roaka, da ga je obrlatio, ovladao njime, uinio ga poslunikom nove vlasti i pita se, u sebi, kako da stane pod nekrst. Boji se prevare i udi se odakle izviru te rei o slobodi, pravdi, novog narodnoj vlasti, srenom ivotu, brizi koju e nova vlast posvetiti svakom oveku. Otkuda u Draganu te rei i otkuda mu mo da bude garant da mu se nikakvo zlo nee desiti, da e ostati u pozadini. Zaboga gotovo do jue su imali isto miljenje i isti stav - slagali su se u tome da je rat prokletstvo, da je srpski narod zavadio neko sa strane, da je gurnut u bratoubilaki rat ne bi li to vie Srba izgubilo, da su komunisti pobili mnoge nevine ljude, opljakali kue i oskrnavili hramove Ili su, ranije, u isti hram, molili se istom Bogu, postili i prieivali se. A sada: uhvatila ga neka zaraza o bratstvu i jedinstvu, o srenom ivotu, o jednakosti i pravdi, sve to sada u vreme kad i on, roak, na banderama i seoskim tarabama, pa i na zidovima kua, gleda presude nekih sudova o stranim ljudima i oduzetoj imovini - Smeju mi se drugovi, Sretene - iz Dragana progovara zao duh. - Smeju se i kau: kakav si ti partijac kad ni svoga roaka ne moe da privoli da nam prie Danas nijedan mlad ovek ne moe da ostane po strani, mora da ima svoje mesto u drutvu, u zajednici - A gde je mesto onima koji ne bi pod petokraku? - upita tiho Sreten. - Jesi li svestan ta trai od mene? Zar da se odreknem vere, Boga, crkve, roditelja? Zna da osuujem svako zlo, zna dobro da me politika ne zanima, da ne naginjem i ne pripadam nikome osim Bogu. ta je to najednom, preko noi, ulo u tebe zaboga! Hoe da i ja sluim antihristu, da verujem u njihove gluposti i gadosti - Sine, Dragan ti eli dobro - umea se majka Jelica. - On nam je najblii, ne bi te naveo na zlo, braa ste Onih est vojnika, jo su sedeli i sluali razgovor, naglo ustadoe i pogledae u Dragana. - Sretene, milom ili silom! - procedi Dragan kroz zube podiui se sa stolice. - Svojom voljom pod nekrst, je li? To trai od mene, roae. Milom nikad! Neka se zna da sam silom odveden iz svoje kue. I neka se zna da me je odveo roak Dragan Lui. - Vojnici, znate kako glasi naredba! - ree Dragan i izmae se korak nazad da bi vojnici mogli da obave ono to im je nareeno. Ruku vezanih na leima vojnici izvedoe bogoslova Sretena Cvetia iz roditeljske kue. Sretenu Cvetiu e se neko vreme izgubiti trag, to e osujetiti piev pokuaj i elju da prati njegovu sudbinu. Gubi se trag mladom bogoslovu i za ve sluene roditelje i brau, mada ine ono to je u njihovoj moi: trae svog roaka Luia, ne nalaze ga, odlaze u razne komande, u kojima im govore da im je to ime nepoznato, obilaze manastire pod Ovarom i Kablarom, tamo unose pometnju meu kaluere Miloje Cveti, Sretenov mlai brat gimnazista, bio za to vremenu Vojvodini, u Starom edniku, kod Subotice, s njim bio Boria Danii, vrnjak i komija - pobegli onog dna kad su videli vezanog Sretena. Boriin otac bio etnik, povukao se negde u Bosnu, a po selu se prialo da e komunisti pobediti sve etnike sinove Radili njih dvojica, kao posluga, na nekom zaleu, dobili neku paru, pa Miloje odatle ode u manastir Rakovicu, ali i tu, gonjen nekim strahom, ne nae spokoja, nego stigne u Peku

Patrijariju, a odatle, posle nekoliko dana, u Blagovetenje pod Kablarom: tu je Srete naao utoite, tu e i on, ako Bog da, nai smirenje U kui Cvetia, ivot kao d je zamro: Budimir je provodio besane noi, osvrui se na svoj ivot i traei u njemu neku odgonetku za sve to ga je snalo - o dvojici sinova ne zna ni da li su u ivotu. Grean, misli, svakako jeste, jer nema oveka bez greha, ali se svake nedelje, obavezno, u hramu molio Bogu da mu oprosti grehove, uinjene voljno i nevoljno Nije li, pitao se, grean i zbog onog oruja koje je posle aprilskog rata i naeg sloma skupljao po putevima i jarugama i skrivao ga pomiljajui da e doi vreme kad e zatrebati. Nije to bilo malo - desetine puaka, bombi i sanduka municije ostavio je na sigurno mesto. Kad su se pojavili partizani, uzeli su sve to je bio prikupio - bili su mu na tome mnogo zahvalni, ali su mu etnici, kad su se pojavili u selu, mnogo zamerili, pa bogme i pripretili. Jedan iz kue uvek pod orujem U dvoritu nekolicina vojnika gura neku burad S jeseni prve ratne godine, etnici su ga u etrdesetoj godini ivota mobilisali: vatreno krtenje bilo je na Trenjici, gde su se krvniki sudarili etnici i partizani. Tada jebio dvostruko poraen: kao pripadnik etnikog odreda i kao ovek - nikako mu nije odgovarala to meusobno satiranje Posle te borbe vratio se kui, da bi neto kasnije "oduio" dug etnicima za mlaeg brata Milomira s kojim je iveo u zajednikom domainstvu. Jedan je morao biti pod orujem Do rata je dugo, godinama, radio na izgradnji puteva Drinske banovine: Uice, Obrenovac, Prijepolje, Pljevlja, Kremna, Zlatibor - samo su neka mesta na kojima je troio snagu, ali je dobro zaraivao. Imanje je bilo slabano, tanko, a trebalo je hraniti enu i estoro dece svi sinovi. Boga nije zaboravljao, ma gde bio nedeljom je stizao u hram da se pomoli za zdravlje svoje dece i svih ljudi. U mislima se ponovo vraao na onu borbu na Trenjici: i tada se, seao se, molio Bogu da svaki njegov metak, ako su s druge strne Srbi - promai. Molio se, iskreno i toplo, da on ne bude taj koji e proliti srpsku krv Svi oni, aputao je, neiji su sinovi i braa, neiji roditelji - neko e za njima zakukati. Zakukati i proklinjati. Da su Nemci s one strne fronta, ne bi se tako ponaao: nianio bi i ne bi tedeo municiju - oni su uljezi, okupatori, hoe tue. Jelica je neto poslovala po kui, brinula se o stoci i ivini, jecala samo kad je bila usamljena, oi su joj mutne i natekle od suza. U njoj je tinjala nada da je Sreten iv, nee valjda njen sestri Dragan dopustiti da mu se neko zlo dogodi. Bio je, istina, grub prema Sretenu, bie, misli, da je nov vlast i njega pritisla, moda mu je i zapretila pa se onako poneo prema Sretenu. Sreten je, govorila je, blagorodno dete, poboan je, naitan, pametan, paljiv, nikome zlo ne bi poeleo, ali ne voli oruje - zna da je svako oruje smrtonosno, da ubija. Nije mogao da gleda ni kad o prazniku zakoljemo pile, sklanjao se iza tale. Kad je bio mali, mogao je lako da zaplae kad smo o Vaskrsu klali jagnje - nije mario za meso, povre mu jebilo glavna hrana. Najlepe mu je, govorio je, bilo u manastiru: molitve, uenje, rad u polju, susreti i razgovori s vernicima. Bog ga je, esto je govorio, izabrao za manastirski ivot, ali tek poto zavri kole. I gospod Bog, nada se Jelica, nee dopustiti da mu zli ljudi uine zlo - uzee ga Bog pod svoje okrilje Jednog dana - bejae ve proteklo dosta vremena - neko Cvetiima dojavi da u Jeminskoj steni ima neke vojske, da se tu uvebavaju i transportuju dalje, ali niko ne zna kuda.

Budimir gotovo poskoi pa, ne govorei nita ukuanima, krenu prema varoici ne bi li to pre uzvratio prevoz do ovog sela na pruzi uzanog koloseka, odakle su seljani vadili kamen za gradnju svojih kua. U nekoj drugoj prilici, da je mlai, i da nije satrven neizvesnou, Budimir bi ovo rastojanje pretrao, ali je i sada imao sreu: nekako istovremeno na stanicu stigoe i on i voz. Stie brzo pred oniske zgrade opasane bodljikavom icom. U dvoritu nekolicina vojnika gura neku burad, na kapiji mlad vojnik u vojnikoj bluzi nepoznatog porekla i suknenim akirama. Budimir ga pozdravi i upita za Sretena Cvetia, opisujui ga kao visokog i mravog momka. Vojnik ree da ga ne poznaje, zatim dodate da se ovde ne zadravaju dugo, nekoliko dana, pa ih otpremaju dalje, ali ne ree kuda. Ne moe da ga pusti u krug, zabranjeno je, ali moe da pozove nekog od stareina. Zatim dade znak rukom jednom vojniku i ubrzo se pojavi oficir: on ree da ne poznaje Sretena, da se ovde ne uvaju spiskovi vojnika, zatim ree da je sino jedna povea grupa transportovana prema Sarajevu. Moda je, ree oficir, u toj grupi Sreten Cveti. Budimir zna da bi lako odgonetnuo ta se zbiva sa Sretenom, kad bi naao Dragana Luia. A on kao da je u zemlju propao - niti ga ima u selu i komandi, niti se javlja svojim ukuanima. Ide Budimir peice prema varoici i glasno razmilja: gaji ga osamnaest godina, strepi, drhti nad njim, budi se nou, pokriva ga, tri do lekara, prati do kole, misli kako da ga odene i obuje, da ga zatiti od zime, da ga usmeri na one puteve kojima idu asni ljudi. Tuca oder ukraj drumova, proseca put kroz klance, meri duinu puteva Kad stigne plata, trkne kui, pomiluje decu, popria sa enom, ostavi novce, pa nazad, na put, na oder. Od zore do sumraka. Ne tedi sebe, ne zabuava, a bilo bi i nepoteno: drava te dobro plaa. Onda naie sila, vojska naa, i odvede ti onog nad kojim si drhtao i strepeo od roenja, od kolevke. Ma kakva vojska! Doe blizak roak, preko noi obrlaen, otrovan, spreman na sve, a slatkoreiv, te ovo je naa vojska, narodna, oslobodilaka, i vlast je takva, narodna, a Sreten e, veli blizak roak, da radi u pozadini, pametan je Jeste, doe roak sa est vojnika - oni, vojnici, ute, a roak sipa obeanja A posle proradi u roaku zlo, narogui se, postade grub i, bogme, zapreti: ii e s nama, veli, milom ili silom! Ma da vidi ti moga Sretena: nee milom, hoe da vidi kakvo je zlo u roaku, hoe da odmeri na ta je sve spreman A spreman je, videe se, da izlui zlo, da kao zmija palaca jezikom: vojnici, vi znate kakva je naredba! Oni, vojnici, prestraeni a posluni: jedan iz depa izvadi konopac, ular kojim se stoka vezuje, i zgrabie Sretena - on se ne opire, pusti da mu veu ruke na leima. Dvojica, svakako po naredbi, uoe u talu i izvedoe vola na ularu. Ular slian onome kojim je vezan Sreten Odvedoe, tih dana, i sina Ljubiu, dve godine mlaeg od Sretena - ne zna nita ni o njemu, a Miloje, petnaestogodinjak, javlja se iz Vojvodine, pa s Kosova i Metohije - hoe, dete, da zavara trag, goni ga, dalje od kue, ona strana slika vezanom Sretena Moj sin, moj Miloje, milo moje dete misli da tamo kud bei nema onih to vezuju i ubijaju, to silom privode pod petokraku i to Boga poriu i pucaju u ikone svetitelja Hoe, apue Budimir, da mi unite porod, da mi zatru kuu, ivog u grob da me oteraju S tim sumornim mislima, Budimir tek u sumrak nevoljno ue u svoju kuu.

Zanemee kue Cvetia. Posle nekog vremena, do Budimira dopre glas da se jedan vojnik, neki Tei, iz susednog sela, vrati iz Ozne, pa moda zna neto o Sretenu. ovek koji ga obavesti o ovome ree da je taj vojnik invalid, da je ranjen u nekoj borbi, ali i da je veoma povuen u sebe pa nerado govori o ratnim dogaajima. Hteo je komija jo neto da mu kae, ali Budimir pomisli da je i ovo dovoljno pa kao zapeta strela krenu prema kuama Temia. Udari prekim putem, preko livada, kroz vonjake, ravnicom, koja se pruala u nedogled. Kad bi na domaku sela, raspita se za kuu koju trai. Bio je na dve-tri stotine metara od nje. im ue na kapiju, zalaja pas, pa se gotovo istog trenutka pojavi domain, ovek njegovih godina, skruen i sav nekako oronuo: Budimir ree ko je i ta je, iz kog je sela, ree i zato je doao, moda taj vojnik zna neto o njegovom sinu. Unutra, za stolom u kuhinji, blizu poreta, sedeo je mlad ovek, mrav, ispijen i nevoljan, po godinama moda Sretenov vrnjak. im otac uvede pridolicu, mladi ustade i prui levu ruku da se pozdravi. - Ranjen si, sinko? - oinski upita Budimir zagledajui u njegovo ulegnuto desno rame. - Ostadoh bez desne ruke! - suvo ree mladi, nespreman da o tome opirnije govori. - Nisi, sinko, nisi! - hoe da ga utei Budimir. - Ruka je na svom mestu, ranjena, zacelie se uskoro. Vano je da je glava na ramenu - Ruka mi je nesposobna, oduzeta - jedva procedi mladi. - U ovim godinama - A ja doao da se raspitam za Sretena - pree Budimir na ono to ga obespokojava i mui mesecima. - Da upitam za Sretena Cvetia, moda si ga poznavao ili si uo za njena. Mladi se primetno tre i uznemiri, zakoluta mutnim oima, htede neto da kae, ali se uzdra. - Jesi li uo za njega? - nestrpljiv je Budimir. - Je li on bio bogoslov? Jeste, znai da ga poznaje - jedva izusti Budimir. - I ta ree da ti je on? - upita mladi suznih oiju. - Sin, sinko moj, sin, najstariji, silom odveden iz kue. Mladi zuri u prazno, dugo trai rei koje e izgovoriti. - Sluaj kako da ti kaem ovaj Moe to saznati i od drugih, ali Bog te je uputio na mene. Greh je da preutim i greh je da laem - Je li iv? - drhti Budimir.

Mladi oborene glave, kao da je i sam kriv, uti. Zatim jedva ujno prozbori: - Nije! - Poginuo u borbi? - zajeca Budimir. - Ne! Streljali ga! - Ko? - Komunisti! - ote se opasna re mladiu. - Ubili ga pred postrojenim bataljonom, pred mladim, mobilisanim vojnicima Budimir zarida i pokri lice akama. Neoekivano iz mladog invalida, koji je dotad o svemu to je doiveo utao i pred roditeljima, pokulja dugo skrivana muka: - Pokupili nas po kuama, zajmili kao stoku, neke odveli vezane; ja sam bio u kasarni, drugi, ujem, po kolama, nekima dadoe puke i izvedoe na obuku, druge dre pod straom, valjda im neto sumnjivi Dva puta nedeljno prazne kasarne i druge zgrade, dovode druge mladie, a nas transportuju vozovima. Ja sam propustio trietiri voza, nisu me izvodili na obuku, ni oruje mi nisu dali. Komesari ispituju sve redom. Prvo te pitaju da li je neko iz familije u etnicima, pa kakvog si imovnog stanja. Pitali su jo poneto, ali su ona dva pitanja bila obavezna. Vidimo mi da je opasno rei da je neko od naih bio u etnicima - neki momci su tako bili prinueni da lau Bile su i neke posebne grupice vojnika za koje se govorilo da su opasni, prislukuju razgovor i dojavljuju Prvi put sam uo re provokator - inilo mi se da je to neto sramno i strano. Kad smo krenuli, neki s pukama, neki bez oruja, ukrcali su nas u voz - niko ne zna kud idemo Neki su ili pravcem prema Beogradu, neki prema Sarajevu - vojnici su, gledajui kroz prozor, glasno izgovarali nazive stanica pa sam po tome zakljuio da idemo prema Sarajevu. Dva puta sam s ocem iao u ovaj grad - prodavali smo rakiju i kajmak Zastali smo na pojedinim usputnim stanicama da bi vojnici napunili uturice i flae vodom - svuda su na tim stanicama bile esme. Neki su pokuavali da pobegnu, ali su ih vojnici, oni u s orujem, jurili, poneke hvatali i predavali oficirima, a ovi su ih tu, na licu mesta, pred nama, streljali. Boe, ta ja to priam! Uas! ta mi to gledamo! Streljaju nae drugove i ostavljaju pored pruge Mislim: jadna im majka, otpremila ih sa strepnjom, gurnula u torbu zastrug sira i kajmaka i pogau nekako ugurala, uvila jue u vezeno platno, stavila i preobuku, nada se povratku, a njih, mrtve, ostavljaju elezniarima. Ako ih ne ukopaju, raznee ih psi Idemo dalje, ali im dve-tri stanice ostadoe iza nas, voz ulagani i stade na otvorenoj pruzi. Mi, u vagonu, zanemeli, neki poskakae s drvenih klupa, otvorie prozore i apatom javljaju ono to vide. A gledaju uas: oni provokatori guraju jednog vojnika iz vagona. Moda iz prvog ili drugog vagona, ne znam tano, ali znam da sam bio u poslednjem, petom. Ubrzo, potom uli smo dva pucnja, pa je voz krenuo lagano. Gledali smo kroz prozor i ugledali mrtvog regruta pored pruge

- utimo, bojimo se provokatora meu nama, ali se pogledom pitamo: ko je sledei? U ijim smo rukama? Ko sudi i presuuje ovim mladiima koje su otrgli iz roditeljskog okrilja, pa ih sada ovako ubijaju i njihove leeve ostavljaju pored pruge da ih kidaju i raznose psi Kasnije emo saznati da je onaj veselnik, to ga ostavie mrtvog na otvorenoj pruzi, rekao da e pobei im mu se ukae zgodna prilika, to uli provokatori pa zaustavili voz, da bi dojavili komesaru. A on, komesar, metak u elo - tako su, veli, Sovjeti radili za vreme njihove revolucije: ubijali su kolebljivce, paniare, buntovnike, one koji ne veruju da komunizam donosi sreu. A ovo je revolucija, rat jo traje, svaki otpor, makar i pojedini, treba odmah kazniti. I niko ih, zna se, nee pitati koliko su ovih regruta, ako se tako mogu nazvati ovi silom povedeni mladii u gumenim opancima, pobili im smo doli u Trnovo, blizu Sarajeva, oni provokatori su unapreeni, dobili su inove, postali strah i trepet. Noivali smo u nekim prljavim zgradama, na slami. Ne znam koliko je tu bilo vojnika, tek sutradan su formirani vodovi, ete, bataljon. Dobili smo oruje, poela je obuka, ali ne samo u rukovanju orujem, nego i ona druga, politika Svakog jutra neka predavanja: komesari govore o zbivanjima u svetu, pobedama Sovjetskog Saveza i kako e oni, Sovjeti, zavladati svetom, o bratstvu i jedinstvu, o neprijateljima kojih jo ima u ovom delu Bosne i Hercegovine, i o borbama koje predstoje Treeg dana po naem dolasku - uzbuna: poskakasmo iz one slame, pomiljajui da smo napadnuti i da nam predstoji vatreno krtenje. Jutro vedro, tek svanulo, april je, ali je prolee, ini se, jo daleko - po brdima okolo vidi se sneg. Postrojie nas na livadi, onako bunovne i preplaene, dre nas neko vreme u neizvesnosti. Ja nikako ne uspevam da se oslobodim onog stranog prizora: onog vojnika, regruta, ubijenog na pruzi. To me navodi da pomislim da nam opet spremaju neko zlo A da je zlo, videemo ubrzo: nekolicina onih napreac unapreenih dounika, provokatora, kako smo ih zvali, vodi jednog visokog i mravog vojnika, vezanih ruku na leima. Mislim: opet neki begunac. Iza njih grupa oficira, meu njima i onaj to nam je drao asove - svi namraeni. Mi postrojeni, po etama - nainismo kvadrat. U taj kvadrat uoe presuditelji i onaj vezani vojnik, bled kao smrt, ali stoji podignute glave. Komesar zapoe govor: Drugovi vojnici, mi se, kao to znate, borimo protiv neprijatelja nae zemlje, a videete da imamo neprijatelja u naim redovima. Akademik krupno lae Robija Mileta urevi iz apca ponitio je lani prevod Vladimira Dedijera i na engleskom jeziku pisao traginu sudbinu Brozovih zatoenika Da malo skratim priu, jer je ovo samo podsetnik, ministru Zeeviu je i ovo ponienje svetenika bilo premalo pa je predloio Toromanu da ih upregne u vuu valjka, da, kao volovi, vuku valjak po zatvorskom krugu. Da ih na taj nain ponizi. Iako je bio zlikovac, specijalista za muenje, Toroman se na to nije usudio, ali ne zbog vlasti u Beogradu nego iz straha da bi to moglo dopreti do svetske javnosti: kako se mue i poniavaju srpski svetenici. A u to vreme sve ei posetioci bili su novinari iz zapadnih zemalja. Prevodilac ovim novinarima bio je Brozov biograf i akademik Vladimir Dedijer, bivi stipendista kralja Aleksandra, koji ga je izdravao sve vreme studija u Londonu. Da je Dedijer prevodio istinite rei zatvorenika ne bi nikome smetalo, ali on ih je izvrtao, on

je lagao bez trunke stida. Sve dok jedna amerika novinarka, koja je bila na elu delegacije stranih novinara, nije naletela na Mileta urevia, svrenog studenta iz apca koji je znao engleski jezik. Pretili mu surovom kaznom Videi mladog, stasitog urevia, novinarka je zastala pred njim i upitala prevodioca: ko je ovaj mladi i zato je osuen. urevi je rekao da je osuen na deset godina robije zato to je pripadao ilegalnoj organizaciji koja se opirala komunistikom nasilju i lecima pozivala narod na graansku neposlunost. Dedijer je preveo da je osuen kao opasan staljinista i protivnik demokratije u zapadnim zemljama. Na tome bi se zavrilo da urevi nije progovorio na engleskom jeziku. Rekao je da prevodilac ne govori istinu, da on nije staljinista nego antikomunista, a zatim dugo govorio o muenju, gladovanju, iscrpljenosti zatvorenika, istiui da su svi oni protivnici komunistike diktature. Dedijer je zanemeo, a upravnik robijanice Duan Milenovi je besneo, psujui urevia i pretei mu surovom kaznom. urevi je i njegove psovake rei i pretnje preveo amerikog novinarki. Milenovi je ostvario svoju pretnju - urevi je tri meseca prolazio kroz uobiajenu torturu, a mi smo ubrzo saznali da je ovoj novinarki, zbog navodno lanog prikazivanja stanja u naoj zemlji, zabranjen ulazak u Jugoslaviju. I kako sada, pitam se, da zaboravim ovog abakog viteza, ovog u to vreme mladog urevia koji se, znajui ta ga eka, usudio da pred svojim delatima kae istinu! Ne dam ni protu Bankovia? Onog plemenitog, sranog i umnog protu Bankovia! Ni zloinca popa Zeevia, Brozovog ministra. Neka ostane u zapisima. Neka se zna itae ih, siguran sam, novi srpski narataji. I udie se, svakako, kako smo preiveli tolika nasilja nad umom i ivotom. I kako su se neki ljudi ovog tla lako i brzo odricali sebe, svog imena, svog korena, svoje istorije i asnih predaka. I udie se, moda, zato smo utali kada je trebalo da progovorimo snagom groma. A prota Sava Bankovi nije utao. Svake nedelje, i na svaki hrianski praznik, u sivoj robijakoj odei, bez ijednog detalja crkvene odede i crkvenog znamenja, sluio je liturgiju. Pomagali su mu svetenici i mladi zatvorenici koji su, zahvaljujui proti Savi znali liturgiju napamet. Bio je to hor od oko 300 dua u slavu Boga. Pojanje se ulo i u drugim zgradama, dopiralo je i do straara na visokim kulama s kojih se danju i nou motri na visoke zidove ukraene bodljikavom icom. Tu liturgiju, taj snani poj vie stotina ljudi zatoenih u sremsko-mitrovakom kazamatu, tu spremnost na svaku rtvu u slavu Gospoda Boga, nikad neu moi da zaboravim. Ni ono to je usledilo. Ne znam koliko je vremena prolo ali znam da je u sobu, praen straarima sa uperenim mainkama, uleteo Radovan Markovi, ef zatvorske Udbe i jurnuo na protu Bankovia hvatajui ga za guu. -Umukni ili u te zadaviti! - odjeknula je zastraujua pretnja po zlu uvenog Markovia. Prota Sava, priguen akama ovog zlikovca, uutao je, ali samo za trenutak. im je Markovi skinuo ruke s njegovog grla, rekao je glasno da ga svi uju: -Da me udavi moe, ali da me zaustavi u molitvi Bogu ne moe! Bio je ideal mladih I nastavio je prota Sava Bankovi da poje liturgiju sve dok Markovi nije straarima naredio da ga veu lancima i odvedu u betonsku eliju. A ta elija je, znali smo, bez leaja, bez stolice, sa gvozdenim vratima sa kojih kaplje voda na betonski pod. Ta elija je gubilite, vodeniki kamen koji melje oveka, njegovu volju, dostojanstvo i ast... Ni ovo muilite nije slomilo protu Savu Bankovia.

Petnaest krsnih slava i petnaest Boia i petnaest Vaskrsa proveo je prota Sava Bankovi u sremsko-mitrovakom kazamatu. Umesto slavskog kolaa - pare proje! Samo je plamiak prokrijumarene votanice podseao na njegovu krsnu slavu svetog Simeona Stolpnika. Izdrao je prota Sava i poslednji dan svoje petnaestogodinje robije, fiziki potpuno oronuo, ali duhovno jak i ponosan na svoj nepoklek pred komunistikim zlotvorima. A kad se naao izvan zatvorskih zidina za njega nije bilo ni posla ni hleba nasunog. Nisu ga, iz straha, uzeli ni za crkvenjaka. Budui da za protu Savu nije bilo mesta ni u koli ni u crkvi, bilo ga je ponovo u robijanici Sremske Mitrovice: na montiranom procesu, ponovo je osuen na etiri godine robije! Kad je, potpuno nevin i to izdrao, naao je utoite u manastiru Ravanica u Vrdniku. I tu je bio pod prismotrom. Zato ja u ovom podsetniku za komuniste i one koji kriju njihove zloine ovoliki prostor posveujem proti Savi Bankoviu? Zato to je nama mladima, osuenim zbog ilegalnog tampanja i rasturanja letaka, bio uitelj, profesor, duhovnik bez premca. Svi smo u otporu komunistikom nasilju hteli da liimo na njega! Sve to smo nauili o hrianstvu, pravoslavlju, svetiteljima, praznicima, svetom Savi, svetoj lozi Nemanjia, o naoj muenikoj crkvi kroz vekove, o Vidovdanu i Kosovskom zavetu, o vladiki Nikolaju Velimiroviu, o Konkordatu i krvavim litijama u prestonici na kojima su i vladike i svetenici i vernici titili istotu pravoslavlja - sva ta temeljna znanja stekli smo zahvaljujui uenju prote Bankovia. Priao nam je prota Sava o svom ispisniku i kolegi sveteniku Vojislavu Stojiloviu, koga su komunisti usmrtili na svirep nain. Prota je bio na slubi u selu Srednjevu, u poarevakoj nahiji. Bez ijednog razloga, iz iste obesti, ovi otpadnici od vere i nacije vezali su mu ruke i tako vezanog privezali za zadnji deo opljakanog automobila. Rekli su mu: ako hoe da ivi, neka tri za automobilom! Trao je svetenik Stojilovi stotinak metara, a kad je voza ubrzao kretanje pao je i tako izmrcvaren, poluiv, dovuen u selo Rabrovo, u kuevskoj optini. Tu su mu, potpuno unakaenom, sudili... Da ne duim ovu jezivu priu: umskom testerom sekli su ga na komade! Da zaboravimo? Da oprostimo? Da ove mune prizore potisnemo iz pamenja? Da zaboravom omoguimo da se zlo ponovi? Ne! I hiljadu puta ne! Vraam se proti Popoviu Kako da ga potisnem iz pamenja? Njega koji je Bogu i rodu svom sluio u selu trpci kod Priboja i drugim naseljima oko reke Lima. Prota je bio omiljen, u svaku kuu s radou ulazio i radosno ga doekivali, krtavao i venavao, iao na konju i peice, pozivao na trpljenje i strpljenje, na slogu. Trebalo je to tako i za vreme italijanske i nemake okupacije, otimali se o Priboj etnici i partizani, padale ljudske glave, Limom oticala i krv... Nekako oko Boia 1946. godine smrtonosna sumnja pade na kuu prote Popovia: on, prota, zna gde je general Draa Mihailovi! Tako mislili gonioci. Moda ga je uoi Boia priestio? Iao je tih dana prota do Viegrada, do Ruda, Dobruna, bio u naseljima oko reke Undrulje. Nije znao da je imao nevidljive pratioce - svaki njegov korak bio je zabeleen. Ipak, tragae, a naroito njihovog vou Krcuna izdalo je strpljenje. Presreli su protu na putu, ispitivali ga, prota odbijao svaku pomisao da ima kontakt sa generalom, a vou ponovo izdalo strpljenje pa naredio da proti veu ruke i noge, da mu skinu odeu i da mu zapale vatru na grudima! Cvralo je telo prote Popovia, ali su njegova usta zanemela. Nita od njega nisu mogli da saznaju. Prota se dugo leio melemima i govorio da ga je Bog sauvao da bi mogao da svedoi.

Presude je izricala mrnja Ko nije bio za Broza, bio je optuen da je protiv svoga naroda - tee optube nije moglo biti. Kad bi se, zbilja, ovako naotimali, napljakali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama, naodmarali u raskonim vilama na jo raskonijim ostrvima, jezerima i planinama. Kad bi, da nije njega, mogli da imaju one tajnovite diplomatske magacine u kojima su za bagatelu uzimali engleske tofove, pozlaene tanjire, stilski nametaj, kone jakne i mantile, odeu i obuu. Da nije bilo Broza, ne bi bilo ni onih servisa za snabdevanje porodica komunistikih funkcionera. Nee biti spokoja Pa, nije, valjda, neko i pomislio da drugaricu generalicu ili drugaricu pukovnikovicu ili drugaricu partijskog sekretara vidi na pijaci sa zembilom u rukama! Ne, naravno. Zato postoji telefon u servisu: Za sutra pirotsko jagnje, kaicu homoljskog sira, jednu njeguku unku, tri kila zlatiborske prute, kraljevaki kajmak. E, sad, niko razuman nije oekivao da drugarica generalica ili drugarica predsednica pripae kecelju i pripremi veeru. Ne, naravno, tu je posluga, tu je visokokvalifikovana kuvarica, tu su servirke... Proleteri se izborili da imaju slukinje. Seate li se onog Brozovog oficira, uparaenog i sa ordenjem na mundiru, onog to je odbijao da se pozdravi desnom rukom? Za rodbinu i prijatelje imao je objanjenje: Hou da sauvam topli stisak ruke druga Tita. Oseam kako mi dlan jo gori od vreline tog stiska. Bilo je to, novine, su pisale, na prvu godinjicu smrti njegovog voe i uitelja. apani sve pamte. Voleo bih da sada sretnem tog oficira i da ga upitam: nije li mu dlan izgoreo od Brozovog stiska i da li mu je, moda, hladno oko srca? ta bi rekao danas, posle krvavog rata na tlu Brozove Jugoslavije, izgona miliona ljudi, odseenih glava, posle Bljeska, Oluje i otimanja dragulja srpskih zemalja. Zbog neviene pohlepe bili su posluni. Sledili su ga. Broz je okom, srpski komunisti skokom. Kad god bi Broz podigao prst, srpski komunisti su podizali nian. Kad bi Broz spustio prst, srpski komunisti bi osuli rafal u Srbe. Presude je izricala mrnja. Oni koji nisu bili za Broza, optueni su da su protiv svog naroda! Tee optube nije moglo biti. Danju vatrometi slobode, nou masovna ubijanja. Hoe li se najzad saznati koliko su Brozovi oslobodioci ubili Srba? Hoe, naravno, im se iz vlasti uklone oni koji kriju komunistike zloine! Ne moe da ostane: pobili, utamniili, osakatili, prognali u tuinu, opljakali i - nikom nita! Ni mrtvi ni rodbina rtava nee imati spokoja. Nema grada i varoice bez masovne grobnice komunistikih rtava. Nijedna nije obeleena a sve su poznate. Istina, u poslednjih nekoliko godina neka stratita obeleena su - krstom. Rodbina pored tog krsta pali votanice. Neko ispria kako je ostao bez oca, brata, strica, dede. Bez majke. Ranije su, poznato mi je, dok su bili u opoziciji, ljudi dolazili na stratita, obeavali, ako dou na vlast, da e otkopati masovne grobnice, podii kapele, pohraniti kosti i lobanje, podii beleg i napisati od ije su ruke pali. Kad su doli na vlast - zaboravili su adrese gubilita. Ako su oni zaboravili, misle da je i narod zaboravio. Da su bar jednom doli u novoizgraeni hram Svete Petke u apcu primetili bi na stotine, pa i hiljade, upaljenih votanica. Crkva je podignuta blizu vie puta ruenog drumskoeleznikog mosta odakle su komunistiki delati, bez istrage i suenja, otiskivali svoje rtve u Savu, poto bi ih pre toga mlatnuli maljem, sekirom, krampom, kundakom Crkva je izgraena dobrovoljnim prilozima graana, uglavnom rodbine rtava i onih koji nisu izgubili

oseaj za samilost i solidarnost i koji se groze zloina. Izgradnju ovog hrama, kao venog seanja na rtve komunistike tiranije pomogla je i abaka optina. I nije ovo jedini znak seanja na rtve. apani su jedinstveni i po tome to imaju asopis posveen ovim surovim dogaajima ideoloke zaslepljenosti. asopis ima simbolino ime: Most. Most koji spaja, most koji okuplja, most koji trai - nezaborav. Most je najsuroviji podsetnik za komuniste i one koji bi da sakriju njihove zloine. U dosadanja etiri broja na oko 400 strana asopis je obelodanio 448 imena i adresa itelja apca i okoline pobijenih na eleznikom mostu i baenih u Savu. asopis - po tome je takoe jedinstven - obelodanjuje imena delata. Svedoe zapisi: dvadeset treeg oktobra 1944. godine Nemci naputaju abac - oni aktiviraju eksploziv i most pada u Savu. U naputen grad, koji niko ne brani, ulaze oslobodioci. Ubijali maljem i sekirom Ve uvee poinju hapenja najvienijih graana: lekara, apotekara, svetenika, trgovaca. Samo etiri dana kasnije poinju likvidacije na mostu. Maljem. Sekirom. Retko ko zavredi metak. Ne zbog tednje. I tako svake noi. Sve do prolea. Bez suenja. Novi leevi dodaju se onima to plutaju iz Jasenovca. Deset, dvadeset, nekih noi i preko stotinu novih stradalnika. Iz apca i okolnih optina. Srueni most je ba kao stvoren za obraun sa narodnim neprijateljima - njih oko dve hiljade! Tako su se bar hvalili poinioci. Vie se znalo o izvriocima i naredbodavcima nego o rtvama. O ubijenima nije se smelo priati. Ni u porodici. I tako pola veka. Mrak. Zamalo da se zaboravi. E, nee moi! Ne da Most! Ovako u uvodniku prvog broja zapisuje njegov glavni i odgovorni urednik dr ivko Topalovi. Nas, itaoce, rodbinu rtava i mladost koja gotovo nita ne zna o komunistikom nasilju, hrabri da Most nita nee pokolebati, da nee dozvoliti da rtve komunistikog terora padnu u zaborav. Da li vlast misli da je uspela da nas obmane nekakvim rehabilitacijama, lanim penzijama za pripadnike ravnogorskog pokreta, nekakvim zakonom o izjednaavanju u pravima jednog nacionalnog, domainskog pokreta koji brani svoju kuu i svoju decu sa pokretom koji je bio agentura Kominterne i koji se koristio nemakom okupacijom da izvri dravni prevrat? Dobro bi bilo da do vladajue strukture stignu rei protojereja Vojislava Petrovia izgovorene na praznik Sveta Petka u istoimenoj crkvi 2006. godine: Seanje na dananji dan pre 61 godinu iz temelja potresa duu svakog normalnog oveka. Tano na dananji praznik nova vlast, koja je sebe volela da zove oslobodilakom, oslobodila je ivota na desetine graana apca i okoline. A do kraja 1946. godine nevino pobijenih graana apca i okoline popeo se na oko dve hiljade. Kako ubiti Srbiju Nevernici i siledije izvrili su strani sud nad nevinim ljudima. NJihov cilj bio je jasan: dokrajiti Srbiju, pobiti bolje, lepe, bogatije, uspenije od njih, proletera, bolje rei probisveta. Komunisti su pobili vie vernika nego bezbonici u prva tri veka progona hrianstva. Onima koje su potedeli oduzeli su moral, veru, pamenje. Novi oslobodioci pokazali su se kao vinovnici najveeg i najstranijeg bratoubistva i kao najgori neprijatelji svog naroda u naoj istoriji. Danas je prilika da se podsetimo svih rtava komunistikog terora od Beograda do Banjaluke, Kragu jevca, Kraljeva, apca, Krupnja, Knina, Cetinja, Celja, Mladenovca, Maribora, Valjeva, Uica, Sremske Mitrovice, Priboja, Poarevca, Nia, Kopaonika,

Ozrena, Avale, svuda gde je Srba bilo. U apcu su, bez suda i utvrivanja krivice, mueni, streljani nevini ljudi. Zato je i stari savski most jo krvav zbog delata: Dobrinka Pantelia, Mie Majstorovia, Slobodana Borisavljevia, Seke Deveerske, Miana Gordia, Tome Matia, Milke Mati, Milutina Popovia, Miloa i Milke Mini. Ubijali su ime su stigli. Pamet Srbije u okovima Sa doktorskim i profesorskim titulama bilo je vie od sto robijaa. Meu njima Dragi Joksimovi, Stevan Moljevi, ura urovi, Vojin Andri, Kosta Kumanudi, Dragoljub Jovanovi, Radenko Stankovi, Lazar Markovi, Sava Bankovi Moglo bi se o proti Popoviu dugo pisati, ali ne zaboravite da je ovo samo podsetnik. Podsetnik za komuniste. I dananju vlast koja sebe naziva demokratskom i koja bi radi lanog mira i spokoja da sve ove surove dogaaje prepusti zaboravu. A u pribojskom kraju ovo protino muenje prepriava se s kolena na koleno. Protina deca, sin i kerka, odavno u zrelim godinama, pamte komunistiki pakao kroz koji je proao njihov otac. I kroz koji su oni proli. Vlast bi, izgleda, bila zadovoljna kad bi bili zaboravljeni svi oni koji su preiveli taj pakao i oni koji su sagoreli u njemu. Nisu tu bili samo itari i samo seljaci i jataci, mladi etnici i njihovi bliski roaci, bilo je u kazamatima mnogo profesora, doktora nauka, poznatih advokata, visokih kraljevskih oficira, studenata, nesvrenih srednjokolaca, pilota, knjievnika, trgovaca, fabrikanata. Drain branilac rui optunicu Navodim samo neka imena: dr Stevan Moljevi, poznati advokat i jedan od istaknutih voa ravnogorskog pokreta, dr ura urovi, iz Nacionalnog komiteta generala Drae Mihailovia, dr Vojin Andri, najmlai doktor nauka u zemlji i voa ravnogorske omladine, dr Kosta Kumanudi, profesor i bivi ministar, kraljevski namesnik dr Radenko Stankovi, Mustafa Mulali, publicista iz Doboja, predstavnik muslimana u Centralnom komitetu generala Mihailovia, dr Dragi Joksimovi, advokat i branilac generala Mihailovia na montiranom procesu, major arko Vukosavljevi, pilot i knjievnik, dr Dragoljub Jovanovi, predsednik Zemljoradnike stranke, dr Lazar Markovi, profesor i bivi ministar pravde, Metodije Milosavljevi, teolog i profesor, dr ura Vilovi, knjievnik iz Zagreba i lan Centralnog nacionalnog komiteta, kapetan Andra Lonari, Milan Raji, profesor i jedan od onog besmrtnog Bataljona 1.300 kaplara, dr Nikola Popovi, rektor Beogradskog univerziteta, dr Dragoslav Stranjkovi, profesor Teolokog fakulteta i poznati istoriar, dr Milan ujovi, profesor i bivi dekan Pravnog fakulteta, Dobrica Bojovi, sin vojvode Petra Bojovia. Dodajem ovom spisku jo neka imena: Selimir Rankovi, Vladeta Kuzmanovi, aslav Proti, Bora Peki, Sreten Popovi, Perica Jovanovi, David Damjanovi, Perica Radomir, kapetan eda Miloevi, Dragan Topalovi Gorolomac, Blao Boi, sin prote Andre, koji je streljan u kragujevakom krvavom oktobru 1941. godine. Dok je Blao bio u Sremskoj Mitrovici njegova sestra Radmila robijala je u Poarevcu i kasnije na podmukao nain bila ubijena. Imena ovih intelektualaca, profesora i doktora nauka pominjem u znak neizmerne

zahvalnosti to su nama, ije je kolovanje bilo prekinuto, davali asove i drali predavanja iz svih onih predmeta predvienih za maturante i studente. Njima zahvaljujui sticali smo neophodna znanja iz svih oblasti ivota. Za nas, koji smo godinama bili utamnieni, Sremska Mitrovica je bila univerzitet. Primeujem da elnici dananjih politikih stranaka, bar onih znaajnijih, ne pominju imena istaknutih linosti istoimenih stranaka koje je komunistiki reim krvniki progonio, hapsio i na montiranim procesima osuivao na robiju. Jedan od prvaka Demokratske stranke bio je advokat dr Dragi Joksimovi, branilac generala Drae Mihailovia pred komunistikim sudom. Odbrana je, kau, bila briljantna, ali je zasmetala Josipu Brozu, pa ga je ovaj u svom govoru na Cetinju pomenuo i dao signal da ga treba goniti. Tri godine je Udba stvarala prilike da uhapsi dr Dragia. Kad je konano uhapen u 56. godini ivota bio je izloen takvoj torturi da je ubrzo umro u robijanici Sremske Mitrovice. Pamtie ga Srbija pamtei nain na koji je potpuno razbio lai Miloa Minia, dravnog tuioca u procesu generalu Mihailoviu, lai Komunistike partije i njenih komiteta. Starom Kumanudiju 13 godina robije Znaju li moda dananji radikali da je dr Lazar Markovi, profesor Beogradskog univerziteta i ministar pravde u Kraljevini Jugoslaviji bio lan Glavnog odbora Radikalne stranke? Uhapen je 10. novembra 1944. godine i pravo je udo kako su mu oslobodioci potedeli ivot, drei ga u zatvoru dva meseca. Ponovo je uhapen u septembru 1945. godine zajedno sa Kostom Kumanudijem. Osuen je na estogodinju robiju u najsurovijem kazamatu, u Sremskoj Mitrovici, u kojoj je ribao nunike i hodnike. Kad se posle izdrane kazne naao na tzv. slobodi nije imao od ega da ivi. Nije imao penziju, ni bilo koja graanska prava. Ponovo je uhapen i dran tri meseca u zatvoru. Ta tri meseca bila su dovoljna da ga dovedu na ivicu smrti, umro je u 73. godini. Predsednik Narodne skuptine, ministar, profesor pravnih nauka, istaknuta linost Demokratske stranke dr Kosta Kumanudi upoznao je u poznim godinama svog ivota torturu komunistikog reima. U prvom talasu suenja neprijateljima naroda osuen je na 18 meseci zatvora sa prinudnim radom. Te 1946. godine njemu je bilo 78 godina. Osuen je zato to je navodno pripadao nekom podzemnom parlamentu koji se suprotstavljao komunistikom reimu. Ovde se otvara glavno pitanje: ako doe do njihove rehabilitacije, hoe li se saznati imena onih koji su im sudili, koji su ih muili, prebijali? Lako je sada nai sud koji e da ih proglasi nevinim. I lako e biti brisani iz evidencije osuenih. Moda je i to deo neijeg cilja: da se izbriu iz spiska protivnika komunistike vladavine! Drugim reima: Srbi su oberuke prihvatili komunizam, niko se nije bunio, nije bilo gonjenih i osuenih ta od takve rehabilitacije ima rtva? Nita! Nevinom je proglaavaju oni koji su joj sudili! Nigde vinovnika njihove tragedije, nigde sudije, tuioca, islednika, batinaa, lanih svedoka. Zloin, dakle, niko nije uinio! A zna se da nema zloina bez zloinca! Rehabilituje rtve, a njihovi delati slobodno etaju ulicama i primaju debele penzije! Eto, tako izgleda rehabilitacija rtava komunizma na srpski nain. Bogoljub - pravi bogoljubac

Vlast sada, vidi se, ispunjava neiju naredbu za rehabilitaciju pojedinih rtava komunistike tiranije, ali je sasvim izvesno da nee navesti ime nijednog delata. Zato? Pa valjda zato da se delati, a ima ih, ne bi uznemirili i da njihova deca i unuci ne bi saznali da im je i otac i deda do ramena u krvi srpskog naroda. ta se krije iza ove podmukle zavere utanja? Oigledno je: kriju se komunistiki zloinci, kriju se delati i ubice. Ispada da su rtve same sebe cinkarile, same sebe uhapsile, same sebe okovale, same sebe muile, same sebe osudile na smrt ili na teku robiju. Komunistikih sudija, tuilaca, lanih svedoka, delata, nije ni bilo! Osim toga, rtve kao da nisu imale ni poroda, ni roda, ni brae ni sestara, ni strieva ni ujaka, ni dece ni unuka. A ako su ih i imali, da su izgubili pamenje. Pa da je i tako, nije ih zaboravio Bog. Vlast Boga ne pominje ni u zakletvi. Vlast se kune u - nita. A ko se kune u nita ni na ta se nije obavezao. Ko u zakletvi ne pomene Boga, ne moe se nadati Bojem blagoslovu. Oni koji Boga ne pominju, u stranku se zaklinju. Vi koji niste proli kroz pakao robijanice u Sremskoj Mitrovici niste mogli da upoznate Bogoljuba Markovia, ali ste svakako uli za njega. Nije imao ni 20 godina kad ga je valjevska Udba osakaenih ruku i nogu otpremila u Sremsku Mitrovicu. Da svojom pojavom, svojim izgledom unese strah meu robijae: gledajte ta sve moe Udba! Udba je mladom Bogoljubu Markoviu nekim strujnim udarima osakatila ruke i noge: sprila ligamente na zglobovima, koji su ostali deformisani do kraja ivota. Bogoljub je bio visok, i bio je lep, i bio je kao to mu to i ime kazuje, bogoljubac. I bio je seljak, ali otmen, pravi gospodin. Bog izmiruje raune Ko je i zato unakazio Bogoljuba Markovia iz sela Petke kod Lazarevca i kako je Slobodan Penezi Krcun na lazarevakom drumu izgubio glavu Bogoljub Markovi je iz sela Petka na koje se naslanja grad Lazarevac. Selo pobonih ljudi. Hram posveen svetoj Petki u centru. U tom hramu je Bogoljub Markovi poneo svoj krst. Bogoljub je bio - etnik! Neto manje od tri nedelje. Ni dobrovoljac, ni mobilisan, ni naoruan. Sasvim sluajno. Ovo je njegova pria nama koji smo s njim delili sudbinu Brozovih zatoenika: -utirali mi neku loptu - krpenjau na poljanetu blizu moje kue. Svi smo bili maloletni, neki deaci su izbegli iz Beograda i smestili se kod roaka i prijatelja u Petki. Rat jo besni, mada je septembar 1944. godine. Odnekud naioe etnici, zovu nas da krenemo s njima. I stvarno, krenemo nas etvorica, a njihov komandant kae da nam nee dati oruje, da e brinuti o nama kao o svojoj deci. Rekli su nam jo da moe da naie neka druga vojska i da nas pokupi. Kako streljati deaka Nije dugo trajala ta avantura - najvie tri nedelje. Deaci su spavali u kuama i talama, ponekad na otvorenom. Jednog jutra od onog etnikog odreda nije bilo ni traga ni glasa. Tako deaci ostanu sami i odlue da se vrte svojim kuama. Niko nije slutio zlo koje ih je ekalo na povratku. Iz daljine su videli neku vojsku koja se kretala lazarevakim drumom. Kad su stigli do puteljka koji vodi u Petku, videli su da vojska na kapama ima petokrake zvezde. Bogoljub Markovi je skoio u dubok kanal pored

puta i tu ostao, dok su trojica deaka izala na drum. Tog asa naiao je dip i deacima presekao put. Iz dipa je izaao visok ovek u uniformi, povijenih lea i, iznenaen susretom sa deacima, upitao: -Otkud vi? -Mi bili sa etnicima! - uo se glas deaka. -Sa etnicima! Gde su vam puke? -Nisu nam ni dali puke! Vukli nas sa sobom desetak dana i ostavili. Mi krenuli kui. -Pobiti! - uo je Bogoljub zapovest ovog partizanskog oficira. Ali, uo je u isto vreme glas jo jednog oficira: -Nemojte, drue Krcune, molim vas! Pogledajte te golobrade deake. Niko se ne brije. To su jo deca. -Zadojeni etnikom ideologijom! Pobiti! Opoganila kandila iz crkve Niko se vie nije usudio da uzme deake u zatitu: prislonjeni su uz jedan stari, veliki hrast i pobijeni. To je poslednja slika koju je video Bogoljub Markovi. Dve godine kasnije Bogoljub je uhapen. I osakaen. I osuen na viegodinju robiju. Priao je, neoprezno, ko je naredio da se ubiju trojica deaka. Pominjao je Krcunovo ime. Dvadeset godina kasnije Krcun je nastradao ba na tom mestu: automobil, u kome je bio, velikom brzinom skrenuo je s puta i udario u onaj stari hrast. Moe li se, i sme li se rei da je Bog izmirio raune? Seljaci iz Petke, meu njima i Bogoljub, pominjali su gospoda Boga i svetu Petku. Bogoljubove sinove, Velimira i Branka, koji i danas ive na oevini, u Petki, niko nee navesti da trae rehabilitaciju za svoga oca. Ne ele da bude brisan iz evidencije osuenih. Naprotiv: ele da tamo ostane, ali da se zna ko ga je onako u najboljim godinama osakatio da bi time potvrdio svoju odanost Josipu Brozu. Ovo je samo podsetnik U ovaj podsetnik uao je i podvig uvene skojevke Mileve Kovaevi, vrle keri Ilijine, koja se proslavila juriom na hram Svetog Nikole u Grahovu sa ijeg je ikonostasa skinula kandilo i donela ga na silom prikupljen zbeg ena ovog kraja. Maui kandilom upitala je uplaene ene da li koja od njih veruje u Boga, pa ako Boga ima neka je kazni za ovo to e da uini. Zatim je bez trunke straha i stida zadigla suknju i opoganila kandilo. Nije dugo ivela, ali je, priali su oevici, do poslednjeg asa ispoljavala mrnju prema hramovima i Bogu. Pevala je: Ja sam pravi komunista, vodim borbu protiv Hrista! Njena borba nije dugo trajala. Sluio samo Satani U ovaj podsetnik ula je Nada Mijukovi, negdanja studentkinja iz Arilja, koja je kao opasna etnikua osuena na viegodinju robiju, iako je u to vreme njen brat Vladimir bio javni tuilac grada Beograda. Vladimir je bio guja-otrovnica: u ime komunistike partije osudio bi i one koji su mu podarili ivot - oca i majku, brau, zatreba li, sestru, ako je bila na suprotnoj strani. Imala je Nada jo dva brata - jedan je bio svetenik u aanskom kraju, drugi profesor u negotinskom - ostavili su za sobom asne tragove. Vladimir se izmetnuo u zlo. Za njega se, istina, govorilo da je obrazovan, pametan, naitan, ali jadna je ona pamet koja je upregnuta u

kominternovsko-komunistika kola. Govorilo se da je Mijukovi pisao optunicu protiv generala Drae Mihailovia koju je proitao pukovnik Milo Mini. A Nada Mijukovi? Jeste ona ideoloki pripadala ravnogorskom pokretu, ali nije bila aktivni etnik, mada je najvie doprinela da se znatan broj mladih ljudi upie u etnike. A taj upis je tekao ovako: bila su dva stola, jedan pored drugog, pa su se ljudi po svojoj elji upisivali u etnike i partizane. Nada je bila mlada i lepa, pa jo svrena uiteljica, vesela i nasmejana i nije za uenje to je za njenim stolom bila guva za upis, a za onim drugim jedva po koji gola. E, to je Nadu Mijukovi kotalo teke robije u poarevakom enskom kazamatu gde su bile kerke, sestre, supruge, roake Drainih oficira i boraca. I gde su bile ene jataci Drainih saboraca koji su ostali u planinama. I gde su bile one kojima je komunistika vlast otela imovinu. Tu je Nada Mijukovi upoznala apotekaricu iz Beograda, majku dvoje maloletne dece, ijeg su mua komunisti uhapsili, a nju osudili na robiju da bi mogli da joj konfiskuju imovinu. Nada gleda kako ova ena svake veeri odnekud vadi malu ikonu, klei pred njom i moli se Bogu i svetiteljima: Gospode Boe moj, Tebi se molim, prui svoje mone ruke i zakrili moju decu, zatiti ih, sauvaj, pomozi da preive. Ostadoe mi deca bez zatite, deca od osam i deset godina, ostade mi majka bez zatite, bolesne kime, u koritu. Bogorodice, i Tebe molim, ne ugasi mi nadu, ne prepusti me oajanju, pomozi, ohrabri, ojaaj. I Tebi se molim, sveta Petko, izmoli od Gospoda milost za moju decu. Gospode, oprosti mi to molim da kazni onoga koji mi je priredio ovoliko zlo - dabogda hleba imao a ne mogao ga svojim rukama dohvatitiBoe, on nije ovek, on je zlo, on je sazdan od zla, on svakome eli zlo, on misli da je moniji od Tebe, Gospode. -Koga to kune, sestro mila? - pitala je Nada Mijukovi apatom unezverenu apotekaricu koja je svaku re zalivala suzama. - Ko te je toliko ucvelio? Kome upuuje tu stranu kletvu? Kletva iz oajanja -Kunem javnog tuioca Vladimira Mijukovia - on je unitio moju porodicu, on je osudio i moju decu i mene, on je na smrt osudio moju bolesnu majku! Ne molim se ja Bogu da on umre, molim se da dugo ivi i da svakog dana pominje zla koja je uinio. Nikad neu moliti Boga da mu oprosti. Ne, ne! Nikad. Taj gazi preko mrtvih da bi se doepao visokog poloaja i da bi se dodvorio Josipu Brozu. Nada je, priae mi mnogo godina kasnije, bila zgranuta. Apotekarica je pominjala njenog roenog brata Vladimira, javnog tuioca Beograda, molei se Bogu da ga surovo kazni: Hleba imao, ali ga ne mogao svojim rukama dohvatiti! Strano, surovo, a to je jo gore Nada nije smela da kae da je re o njenom bratu. Ako to kae, mislila je da e sve robijanice pomisliti da je ubaena kao Udbin agent, da niko nee verovati da je brat na tako visokom poloaju dozvolio da mu sestra bude na robiji. Skraujem priu jer je ovo samo podsetnik. Kad se Nada, posle viegodinje robije nala u Beogradu, ponovo je posetila brata Vladimira. Pitala ga je da li poznaje apotekaricu iz Beograda, majku dvoje maloletne dece, ijeg su oca zatvorili komunisti, a on, brat, majku osudio na robiju. Vladimir se svega dobro seao. Na to je Nada rekla: Ne daj, Boe, da te sustignu njene kletve! Komunisti se sjajno dre Nije Vladimir verovao u kletve, nije verovao u Boga, verovao je samo u sebe, u svoju partiju, u svoju karijeru i u svog Broza koga je on, kao i njegova klika, zvao maralom. Pria se zavrava surovom zbiljom: Vladimir se u punoj snazi i na vrhuncu karijere teko razboleo da nije mogao da se slui rukama i nogama; vie od tri decenije proveo je u invalidskim kolicima kao bogalj iju su sudbinu svi alili. Niko nije znao za

onu kletvu nesrene apotekarice: Hleba imao, ali ga, dabogda, ne mogao dohvatiti svojim rukama! Hleba je bilo za biveg javnog tuioca i okorelog komunistu Vladimira Mijukovia, ali ga on nije mogao dohvatiti svojim rukama - hranili su ga gurajui mu mrvice hleba u usta. Tako je Vladimir Mijukovi okonao svoj ivot. Kad major Miljan sudi Nada Mijukovi je iva i zdrava. Za razliku od brata Vladimira, koji je sluio satani, ona je nastojala da strpljivo i neumorno bude na strani onih kojima je Bog putovoa. I danas metani Arilja pamte njenu dobrotu i plemenitost, kao to pamte i prepriavaju zlo njenog brata Vladimira i njegovu traginu sudbinu: hteo je, nesrenik, da bude iznad Boga. Nee Nada traiti rehabilitaciju i sudsku potvrdu da nije osuivana. Moglo bi se, kae, desiti da je rehabilituju sinovi onih koji su joj sudili, ako ne i oni koji su presuivali jer su se oni posle demokratskih promena i ruenja komunistikog reima nali i u pravosuu! Promuurniji graani su to stanje ovako tumaili: Pao je komunizam, ali se komunisti sjajno dre - glavne poluge vlasti su i dalje u njihovim rukama. Koliko je rtava na dui sudije Vojnog suda u Beogradu majora Miljana Stijovia koji je visinu kazne, ako nije na smrt, odreivao zrnevljem kukuruza! Kukuruz je drao u zemljanoj posudi na stolu pa je zahvatao akom i prosipao po stolu, a zatim glasno brojao. Bio je toliko uveban u tom poslu da je uvek bilo izmeu 15 i 20 zrna kukuruza. Ako ih je bilo 20 bio je pun ushienja pa bi rekao optuenom: Puna kapa, 20 godina robije. Ni manje, ni vie. Jednom mu se omaklo da izbroji 19 zrna, pa je pomalo kivan na sebe govorio: Da ne dodajem kad ti je sudbina tako odredila! Tako je presuivao major Miljan i posle svake presude oekivao unapreenje i poveanje plate. Dakle: 20 godina robije nekom nesreniku, moda ocu petoro dece koja e ostati bez hranitelja. I zato? Zato to je pod prisilom dao hranu nekom odmetniku koji je neko vreme bio pod komandom Drae Mihailovia. Seam se onog naeg vojnika koji je bio oduevljen naom vojskom koja je uspela da odgaji ljubiicu belu i plavu teku po sto kila! E, za tu duhovitost osuen je na sedmogodinju robiju. Ovo potresno svedoenje vezano je za selo Svrakovce, blizu Gornjeg Milanovca. Na kuama u ovom planinskom selu vijorili su se crni barjaci u znak alosti za onima koji su izgubili ivot. Neke od njih pobili su Nemci, drugi su stradali po logorima, trei izginuli kao etnici, etvrti kao partizani. Tek ostala je jedna jedina kua bez crnog barjaka. Kua Miluna Lazia i njegovih sinova. Lazii su bili nekako po strani od svih ideologija i svih oruanih jedinica. Posle rata, kad su naizgled umukle puke, banue u selo ljudi u konim mantilima. U narodu se znalo da takve mantile nose samo ljudi iz Ozne, pa je strah obuzimao sve one ijoj bi se kui pribliili. I tako oznai banue pred kuu Miluna Lazia. Zatekoe ga samog, boleljivog, ostali ukuani behu u polju, na radu. Bez crnog barjaka Odmeravao je domain Lazi trojicu nepoznatih i pogledom nastojao da dokui razlog njihovog dolaska. Nije dugo ekao. -Ovo je jedina kua bez crnog barjaka! - oglasi se jedan od trojice, gledajui ga prezrivo. -Boja volja! - pribrano odgovori domain. -Kakav Bog, kakvi bakrai! - odbrusio drugi, otkopavajui mantil da bi se videlo kako je naoruan. - To je izdaja! -Kakva izdaja, pobogu ljudi? - zavapio je Lazi. - Znate da nigde u ratu nisam bio. Ni ja, ni moji sinovi i roaci. -Ba zato si nas izdao, a prema izdajnicima ne treba imati milosti - kao da izree smrtnu presudu onaj to je pokazivao pitolj. Lazi pokua jo neto da kae, ali ga trei presee psovkom i optubom:

-Pokvario si nam prosek! -Kakav prosek? - jedva izusti ve preplaeni Lazi. - Ne razumem. -Sve si nam pokvario, sve! - vikao je onaj koji je prvi progovorio. - Zbog tebe ne moemo da kaemo da je selo stradalo sto odsto! Jedino se na tvojoj kui ne vije crni barjak. -Ama, ljudi, ta vam je? - drhtao je nesreni Lazi. - Bog je tako hteo. Zlo nikome nismo uinili, a dobro mnogima. Davali smo svima. Nije dovrio. Kurum je prekratio njegov ivot. Oznai su ga mrtvog ostavili na kunom pragu i pohitali da nekome, ko je za to nadlean, napiu izvetaj da u selu Svrakovcima nema nijedne kue koja nije u crno zavijena. Lazievi sinovi jo istog dana okaie na kuu crni barjak. Ne pitaj, itaoe, da li je ovo mogue, nego se pomoli Bogu i kai: Sauvaj me, Gospode, od crvene kuge! I seti se: onaj ko puca u ikonu svetitelja, ko ubija Boga u sebi i ubije Boga na ikoni, ovek mu nita ne znai. Uvek misli da je skuplji metak od ovekovog ivota. Ako se nae u porodinom hramu Karaorevia na Dedinju, zagledaj se u elo Pantokratora - videe metak ispaljen rukom osionog bezbonika koji ratuje protiv Boga. Pria aka Vasilija Moe li se ovaj in rehabilitovati? Ne! Jer onaj metak je podsetnik, seanje opomena, optuba. Ne samo to nee u zaborav, nego nee ni rehabilitaciju negdanji ak uike gimnazije Vasilije-Vasa Karapandi, danas u godinama koje izazivaju potovanje, mada vee potovanje zasluuju oiljci na telu i dui steeni u Brozovim kazamatima. Karapandi je od rane mladosti upisan u crne knjige kao buntovnik protiv komunistike tiranije. Ovako on na ponuenu rehabilitaciju u otvorenom pismu otpisuje vlastodrcima: Kako rehabilitovati itavu armiju narodnih neprijatelja, izdajnika, stranih plaenika, ideoloki posrnulih nesrenika, a ne pitati one koji su preiveli krvave kazamate! Moe li se rehabilitovati batinjanje, zatvaranje, gladovanje, izolacija, samica, gubitak graanskih prava pa i prava na kolovanje, na rad, na paso, robovski rad. Nove lai i prevare ta jo pie bivi robija Karapandi? Oni na koje se ovaj zakon odnosi ne mogu biti zadovoljni, ak ni ravnoduni, pre bi se moglo rei da su ljuti i gnevni jer donoenjem ovog zakona vlast kao da pere svoju savest, umiruje sebe kao da neto radi za proganjane i obeleene. Oni, meutim, ostaju i dalje ono to su bili. To su ljudi sa 70 i vie godina, izmueni, proganjani, omalovaavani, prebijani fiziki i psihiki, lieni prava na slobodu, na re, slobodnu misao, na ivot. I ta sada? Sada se to po milosti vlasti menja. Brie se, kao da nita nije bilo. Moe li tako? Kad narodni neprijatelj izdri kaznu i nae se na slobodi vidi koliko je izopten: nema zaposlenja, nema kolovanja, ali ima neprobojnih zidova zavere i podozrenja! U vreme izdravanja zatvorske kaz ne morao je da radi u zatvorskoj radionici, u rudniku, kamenolomu, na Lonjskom polju, na sei ume, na izgradnji autoputa Beograd - Zagreb, na izgradnji vila za komunistike funkcionere. Na politike zatvorenike taj prinudni rad nije smeo da se primenjuje, ali kako da budu poteeni iscrpljivanja oni koji su hteli da rue blagotvorni komunistiki poredak. Ako je vlast - nastavlja Karapandi - elela neto dobro da uini mogla je da se ugleda na Poljsku, eku, Sloveniju, Hrvatsku, pa ak i na Rumuniju i Albaniju. Srbija je jedina zemlja koja nije izvrila denacionalizaciju, tako da vlast prodaje tuu imovinu i ubire prihode. Ko je ubio mitropolita Da je htela, vlast je mogla da otkrije ko je u prolee 1945. na Bukulji kod Aranelovca ubio mitropolita Joanikija - otkuda general Peko Dapevi na Bukulji Zakon se odnosi i na rehabilitaciju onih koji su bili zatoeni na Golom otoku i drugim

stratitima. Da su mueni, tueni, izolovani, prokazani - jesu, ne moe se osporiti. Ali to je bila porodina svaa dve partije sa istim pogledima na svet. to je obraun bio nemilosrdan i surov, to je zato to su se meusobno dobro poznavali i primenjivali isti metod represije. Vlast oigledno misli da se rtvama komunistikog terora moe oduiti tako to e ih neki sudija, moda i sin komunistikog delata proglasiti nevinim. To mu doe kao ludom radovanje, kao obeana penzija pripadnicima ravnogorskog pokreta kojima se vlast brutalno narugala. Otuda danas, ne nasedajui novim prevarama i lanim obeanjima vladajue strukture, Vasilije Karapandi, buntovnik protiv komunistikog nasilja, odbija sa prezirom ponuenu rehabilitaciju. ta su sve otimali Prijatelj koji je itao neke delove ovog Podsetnika, rekao mi je da nijedna vlast, pa ni ova sadanja, demokratska, ne voli kad se javno, otvoreno govori o onome o emu vlast uti. Ili kad se otkriva ono to bi ona htela da sakrije. Nudi itavo brdo dokaza ta je sve demokratska vlast mogla da uini, a nije. Da je htela, vlast je posle ruenja naopake vladavine, mogla da napravi bilans: koliko ubijenih, utamnienih po kazamatima, koliko osakaenih, koliko je od crkve i naroda oteto zadubina, kua, vila, stanova, mlinova, ribnjaka, vinograda, koliko sruenih i oskrnavljenih hramova, ubijenih svetenika, koliko neopojenih masovnih grobnica. Da je htela, vlast je mogla da otkrije ko je u prolee 1945. godine na Bukulji kod Aranelovca ubio mitropolita crnogorsko-primorske mitropolije Joanikija Lipovca. Da li je samo Brozov general, popov sin, Peko Dapevi jedini ubica ili je imao sauesnike? Zna se da je on cetinjskom manastiru poslao vladiansko znamenje uz rei: Vraamo vam panagiju ovog razbojnika. A mitropolit Joanikije bio je na elu zbega koji se iz Crne Gore zaputio prema Sloveniji - tu im je preseen put i tu su ubijeni srpski svetenici. Bilo ih je vie od 70, meu njima je bio Luka Vukmanovi, doktor teolokih nauka, pisac i roeni brat Svetozara Vukmanovia Tempa, najblieg i najodanijeg Brozovog saradnika. Kad su Tempu telefonom saoptili da su uhvatili 73 svetenika i meu njima Luku Vukmanovia, pitajui ga, uzgred, ta da rade s njim, Tempo ih je pitao ta e sa ostalima. Rekli su mu da e ostale da pobiju, na ta je on dodao ta sa ostalim, to i sa njegovim bratom! Boe, da li je igde bilo takvog greha, takvog jada i takve sramote! Ubijte mi roenog brata, radite s njim ta hoete, koljite, arite, palite, ubijajte samo neka nam je Broz iv i zdrav. Nee istinu o Nediu Da je htela, mogla je nova, demokratska vlast da sazna ko je i kako usmrtio generala Milana Nedia, predsednika Vlade nacionalnog spasa za vreme nemake okupacije. Nije irok krug njegovih ubica: Slobodan Penezi Krcun ili Mile Milatovi? Narodu je proturena pria da je general Nedi izvrio samoubistvo skokom kroz prozor zgrade u kojoj je bila glavna Ozna za Srbiju. Naravno da je sve bilo reirano, da general Nedi, junak sa Solunskog fronta, i spasilac stotina hiljada srpskih izbeglica, nikada ne bi digao ruku na sebe. General Nedi nije smeo da se pojavi pred bilo kojim sudom! Zato? Zato to je znao da je Josip Broz bio saradnik Kominterne i Gestapoa! Znao je general Nedi za novinski papir koji je Gestapo poslao partizanskoj komandi u Uicu u jesen 1941. godine, kao to je znao za one sporazume Brozove i nemake komande u Zagrebu 1943. godine. Nije to bio samo sporazum o nenapadanju, nego i sporazum o zajednikom napadu Nemaca i partizana na etnike i saveznike u sluaju njihovog iskrcavanja na crnogorsko primorje.

Znao je general Nedi kakve su sve usluge tada Nemcima inili Brozovi saradnici: kako su im prodali nekoliko hiljada opljakanih konja i kako su uvali prugu kroz Vojvodinu da je ne bi napali Draini saborci, a tom prugom tutnjali nemaki tenkovi prema Sovjetskom Savezu. Znali su ovo i ilas i Krcun i Milatovi - i zato general Nedi nije bio izveden pred komunistiki sud. Ali, ono to nije mogao da kae general Nedi, rekao je neto kasnije, partizanski vojni istoriar pukovnik Mia Lekovi. Ono to su komunisti uporno krili, obelodanio je Lekovi u svojoj knjizi objavljenoj posle Brozove smrti. Razumem ja komunistiku vlast koja je imala gomilu razloga da krije ovu komunistiku saradnju sa Gestapoom i nemakim oruanim snagama, ali ne razumem zato to krije i ova demokratska vlast. Osim, naravno, ako i u toj vlasti ima okorelih komunista! Dabe ste kreili Da je htela, vlast je lako mogla da sazna ko je i gde usmrtio generala Drau Mihailovia. Nudili su se svedoci njegovog pogubljenja, ali vlast nije bila voljna da ih uje! Mogla je demokratska vlast da sazna i za Drain grob - mogla je da ispita Miloa Minia, Petra Stambolia, Brozovog generala Nikolu LJubiia, Drau Markovia - svi su oni znali gde je general Mihailovi ukopan. Ali, ova vlast se ponaa tako kao da je Draa bio, recimo, etni berberin, a ne komandant jedne vojske i ministar u jednoj vladi. I to komandant vojske koju je ova vlast u pravima izjednaila sa partizanskim pokretom, predviajui za nju penzije i ravnogorske spomenice. Drugo je sad pitanje to ove penzije i spomenice niko nije dobio. Ne znam da li je do vlasti doprla ona poruka seljaka sa Zlatibora, koju sam obelodanio u asopisu Evropa a koja ovako glasi: Dabogda Drau nikad ne nali a veito ga traili! Tako e general Mihailovi veno iveti! Posle promena vlast se ponaala kao da je na izborima pobedila neku demokratsku partiju, a ne partiju s velikim brojem ubica i otimaa tue imovine. ta bi s crvenom bandom? Nije ovaj narod mesecima sluajno vikao bando crvena, bando crvena ne slutei da e moda tu istu crvenu bandu gledati u parlamentu, u vladi, meu ministrima, konzulima, ambasadorima, u upravnim odborima raznih firmi u kojima se lako dolazi do para. Ni crvena banda nije ovaj obrt oekivala - ona se, preplaena, sluena, svesna svojih zala, povukla u zavetrinu, neki, bogme, i u mije rupe, strepei od odgovornosti, od progona, hapenja, najavljene lustracije. Ta partija je unakazila lepo lice Srbije, dovela dravu do ivice ponora, a narod uvela u bedu i glad. uo sam da neki danima nisu boravili u raskonim, od naroda otetim vilama, stanovima, krili se, drhtali, raspitivali se kako je u zatvorima, posebno u onom centralnom, najveem na Balkanu, iji su projekat i izgradnju nadgledali Milovan ilas i Aleksandar Rankovi, traei da nijedan zraak sunca ne dopre do elije. ilas tada nije slutio da e se i on nai u tom zatvoru, a Rankovi bezmalo na njegovom pragu. Niko u preanjem dresu Teko je rei koliko je strah trajao, tek sve se nekako razbistrilo, tamni oblaci su se povukli, strah je poeo da iezava, na politiku scenu, u javnost, u medije, u stranke nagrnuli su komunisti, titoisti, marksisti, lenjinisti, staljinisti, ali niko u svom preanjem dresu nego u novom sa oznakom demokratije. Svi su postali demokrate. Svi slobodari. Nema vie komunista, ubica, tamniara, otimaa imovine, dounika, Udbinih agenata, svirepih muitelja, grobara Srbije - svi smo mi sada jedno, svi branioci demokratije i otadbine. Ma, je li tako? Tako je, viu komunisti koji ne priznaju da su to, tako je i ne moe drukije da bude. Dobro, ako je tako, ko nas onako pobi,

otkuda ovolike masovne grobnice rtava komunizma, ko nas ojadi, smanji dravu koja se neko vreme zvala ua Srbija, ko ote toliku imovinu. Ne znaju oni to, nisu u tome uestvovali, oni su poteni ljudi, oni su vernici, nikad se u njihovim kuama kandilo nije gasilo. Udbaeni u partiju To to se nikome nita nije neprijatno dogodilo, to ih niko nije pitao za poinjene zloine, za ubistva, za cinkarenje, to ih je ohrabrilo, to ih je povezalo, uvrstilo, pa su lako doli do zakljuka da su i posle promena oni ostali u vlasti, da se bez njih ne moe. U nekim gradovima dolazilo, ponekad, do verbalnih sukoba rtve komunistikog terora i njenog vinovnika. Vidi rtva da ne moe ni da uvredi onog ko je do jue bio vlast. Kae mu da je laov, baraba, pokvarenjak, lopov, moda i ubica. Ovaj - nita: kao da ga hvali! Ali, kad mu rtva kae da je komunjara, ovaj cikne da nije i zakune se, verovali ili ne, krsnom slavom za koju do jue nije znao! Onda priznaje da je bio u Komunistikoj partiji, ali da je u nju uao po - zadatku! Po ijem zadatku? E, to ne moe da kae. A zadatak je bio da partiju nagrize iznutra, da je razjeda i razara... Ne dirati spomenike To je postala opta tema, opti prizor; svi su bili ubaeni meu komuniste, svi su ih unitavali, a ona, Partija, preivela i ruenje Berlinskog zida! Mene je jedan novinar uveravao kako je 33 godine razarao partiju iji je bio lan! Pitam ga kakav je rezultat tog razaranja, on se udi i pita: zar ti ne vidi da ona vie ne postoji?! Nema kraja njihovoj bezonosti. Vidim ja koliko je sati, vidim da su novi ministri i novi ambasadori sa komunistikim biografijama. I vidim, jasno, da oni koji su bili rtve komunizma mogu ponovo da se nau u komunistikom paklu. Nee se, naravno, tako zvati, ali e tim paklom upravljati komunisti! Vidim da smo narod veoma pogodan za prevaru. Vidim da smo bili neoprezni i da smo po ko zna koji put bili prevareni i da se komunisti prevarom bave u vidu zanata. Kako zaustaviti njihove lai i njihove prevare? Devet meseci posle onog sudbonosnog petog oktobra beogradskoj publici predstavljena je moja knjiga Crvena kuga. Veliku salu u optini Vraar u Beogradu ispunila rodbina rtava komunistikog terora: jecaji i suze... Govorili mitropolit Amfilohije, dr Dragoje Todorovi, stari ravnogorac, akademik Duan Kovaevi i Matija Bekovi, Boko Obradovi. Imajui u vidu preruavanje komunista, njihovo uvlaenje u stranke sa demokratskom oznakom, njihovo osvajanje vlasti, guranje komunista na visoke poloaje, traio sam tada da se na Beogradskom univerzitetu osnuje katedra na kojoj e se izuavati komunizam kao najvee ljudsko zlo. Osim toga, traio sam da se izuava vetina komunistikog preruavanja: kako se od ubice, tamniara, otimaa tue imovine preko noi postaje zatitnik tueg ivota, slobodar, poten demokrata. U vreme uklanjanja spomenika Josipu Brozu i promena naziva ulica u gradovima, molio sam Srbe da to ne rade, da ne pomeraju spomenike. Rekao sam da u podnoju spomenika treba dodati jednu mermernu plou na kojoj bi, na nekoliko svetskih jezika, bile uklesane ove rei: Najveem srpskom neprijatelju, austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu srpski komunisti podigoe ovaj spomenik na njihovu venu sramotu i sramotu ovog grada! Rekao sam dalje: dovodite ake, studente, turiste iz belog sveta, kaite im kakva je zla Josip Broz inio, kako je rasparao Srbiju i kako je Ustavom iz 1974. godine zapeatio gorku sudbinu srpskog naroda. Upozorio sam: kad nam unuci odrastu nee verovati da su komunisti unesreiteljima Srbije podizali spomenike. Molio sam, kumio, bogoradio, da ne uklanjaju nazive nekih ulica iz naih gradova.

Neka, recimo, ostane Ulica Slobodana Penezia Krcuna, ali treba dodati da je bio jedan od najveih delata! Tako i sa Ulicom Bate Jankovia u aku - treba u dve-tri rei saoptiti ko je bio ovaj krvnik. Kad su komunisti u leto 1921. godine ubili Milorada Drakovia, ministra unutranjih dela, jedna ulica u Kragujevcu dobila je ime ubijenog ministra. Kad su komunisti doli na vlast, ovoj ulici dali su ime Drakovievog ubice Alije Alijagia! Ta ulica moda i danas postoji... Oni Srbi koji su uklanjali spomenike Josipu Brozu i koji su menjali ulice komunistikih delata pomau komunistima da njihova zlodela padnu u zaborav. Komunizam je takvo zlo da bi u svakom gradu trebalo da postoji neki znak kao simbol tog zla. U Srbiji nema spomenika rtvama komunistikog terora, ali bie ga. Kad se napravi bilans njihove vladavine, kad progovore rtve. rtve jo ute, nemaju ni priliku da progovore. Nee ih ni televizija ni tampani mediji da svojim munim priama ne bi remetili jedinstvo i slogu. Na Boga se, tako, pozivaju dojueranji bezbonici, oni koji su ubili Boga u sebi, a potom, prepuni mrnje i zla, maljevima nastojali da ubiju Boga i u svojim protivnicima. Na pamet se danas pozivaju oni koji su svoj narod decenijama raspameivali. Napali i svetog Savu Milosre danas pominju oni koji su bili najnemilosrdniji i prema svojim najbliim, ubijajui ih u ime zle ideologije ili su im otvarali vrata u Brozovim kazamatima. Na srpstvo se danas pozivaju oni koji su se davno rasrbili i Srbiju proglasili - zlom maehom. Na svetosavlje se danas pozivaju i oni koji su svetog Savu proglasili izopaenim i trovaem mladih srpskih dua. Crkvu danas tite oni koji su je najvie ruili i revnosno optuivali. Broza danas optuuju oni koji su mu verno i slepo decenijama sluili. ta se to sa ljudima dogodilo? Promena svesti? Naknadna pamet? Zakasnela saznanja? Podastiranje novih injenica? Staro ienje u novim okolnostima? Strah? Iako bi im valjalo dati odstupnicu i rei da ima od svega pomalo, ostaje, u prvom redu, strah od dojueranjih tragova. ta da uini onaj veseli teoretiar marksizma-lenjinizma koji danas, osvrui se, zapaa tragove svojih napisa: Crkva die glavu! Ispod krupnog naslova je njegov pretei podnaslov: Zmiju treba tui u glavu! Prepoznaje teoretiar i drugi svoj naslov u novinama: Nosio badnjak, izazivao sugraane! Kradljivci biografija Nije ovo bilo u nekoj dalekoj zemlji i u daleka vremena: sve je bilo kod nas i jue. O svemu postoje tragovi. Strah e navesti neke da posegnu za tuim biografijama. One njihove stare, pune odanosti Brozu i Partiji, i pune mrnje prema Bogu i crkvi, i pune, opet, ljubavi prema Marksu, i pune osvete prema narodnim izdajnicima - ne da im vie ne odgovaraju, nego ih se boje i bili bi sreni kad bi grom udario u te arhive u kojima se, lepo sloene, uz druga dokumenta, recimo stare partijske knjiice, uvaju i njihove biografije. Moda ih treba razumeti Kako bi danas, odista, neko mogao da pria svoju staru biografiju: Potiem iz radnike... seljake porodice. Rano sam, jo u detinjstvu, osetio tegobe nenarodnog reima Karaorevia. U mladosti sam raskrstio sa religijom. Roditelji su mi napredni ljudi, siromani napoliari. Neko je u nae selo doneo knjigu o Marksu i ja sam to itao i tumaio drugovima, pa su me rano primili u SKOJ... ...Moji su pomagali narodnooslobodilaku borbu. Koliko su mogli. U naem selu bilo je dosta narodnih izdajnika. Meu njima i moj deda. Ja sam ih sve imao na spisku i kad su doli nai oslobodioci - ja sa im spisak predao. Dede mi nije ao, bio je zakleti

krstonosac... Oslunimo sada novu biografiju istog oveka: Ne zna ti, prijatelju, ta sam ja sve pretrpeo pod komunizmom! Duga je to pria. Muna. Prvo su mi, kad su zlotvori doli, ubili dedu! Oca su mi kinjili zato to je bio simpatizer etnika. Oteli su nam gotovo svu imovinu. A imali su ta da nam otmu - bili smo bogati. U naoj kui se, bogami, znalo kad je krsna slava, kad Boi, Vaskrs... Tako sam i vaspitan, u duhu pravoslavlja. U koli sam zbog toga imao muke - isterali su me iz estog razreda jer sam pisao antikomunistike parole... Da bude svetac u rezervi Bio je ef policije, predsednik optine, sekretar komiteta, ali nije bio svetitelj. U vreme straha od sopstvenih tragova, crkve i manastiri naoe se u opsadi skorojevia, novopeenih vernika, i nastade jagma za krstiima, brojanicama, ikonicama. Tim crkvenim znamenjima, mnogi i ne znajui njihovo znaenje, okitili su i svoje automobile. Kad su jednog novopeenog vernika u poznim godinama upitali zato nosi brojanice, odgovorio je da je to najlepi ukras. Mudriji svetenici, oni sa iskustvom, bili su na oprezu: primetili su da je naiao jedan talas koji vie lii na pomodarstvo nego na iskreni prilaz Bogu i crkvi koji podrazumeva ispovest i pokajanje. Pria o jednom veselniku koji je nosio badnjak pre Badnjeg dana zasluuje da se nae ovde. Na Tucindan, dva dana uoi Boia, vien je neobian prizor: gotovo praznom ulicom sporo se kretao ovek s badnjakom na leima. Nije to granica boinjeg drveta, nije ni grana, to je stablo bezmalo iupano iz korena. Stablo na desnom ramenu, a druge grane paraju povrinu snega Moda bi proao nezapaeno da se, koji minut kasnije, nije vratio. Bilo je malo ljudi na ulici, a on je, veselnik, hteo da bude primeen. Prezirao je vernike Prijatelji mi ispriae tragikominu priu o njemu: -Bio je nekad sekretar najmonije partijske organizacije. Vedrio i oblaio. Ispisao je, svojom rukom, hiljade karakteristika. Bio je srean kad je za nekoga mogao da napie da je moralno-politiki nepodoban i verski zatucan. One za koje je saznao da slave svoju krsnu slavu, Boi i Vaskrs, smatrao je otpadnicima od drutva. Prezirao ih je. -Pa, dobro, ta sad hoe? - pitao sam. -Hteo bi da onim istim ljudima pie nove karakteristike, da im kae da nisu u dovoljnoj meri - Srbi! Da jesu, oni bi, kao on sada, uprtili na lea ovo stablo i nosili kroz grad da ih svi vide. -Ali, sutra je Badnji dan - kaem pomalo naivno, ne shvatajui njegove motive za ovaj in. - On je poranio. -U tome i jeste stvar - kae mi prijatelj. - Dao je sebi prednost. Sutra e mnogi nositi badnjak, ali e negde biti zapisano da ga je on jedini nosio kroz grad itava 24 asa ranije. Bio je prvi. Zapretio je sinovima i unucima da e ih, ako se odmah ne krste, izbaciti iz kue, liiti nasledstva. Ne trebaju mu, veli, nekrtena eljad u kui. Oni su to, dodue, jedva doekali, hteli su i ranije, ali im on nije dozvolio. Rekao im je: Kakvo krtenje, kakvi bakrai! Nisu, valjda, moji sinovi verski zatucani! Ljudi se moda menjaju, prilagoavaju prilikama, misle da e tako izbrisati preanje tragove Podsetnik: im je uo da je crkveni kalendar popunjen, da su sveci zauzeli sva mesta, jedan novopeeni pravoslavac neuteno se razoarao. A, iskren je, nadao se. Jedino tu nije uao. Bio je ef policije, sekretar komiteta, predsednik optine, direktor preduzea, narodni poslanik. Sve je, po svom skromnom priznanju, radio po savesti, svetaki se ponaao prema onima koje je progonio, hapsio u ime naroda i komunistike partije, neke je blago osuivao na partijskim sastancima. Toliko je radio

za ojaeno srpstvo da je zasluio da ue u crkveni kalendar. Kad tamo - sva mesta zauzeta! Kad bi bar mogao da bude svetac u rezervni. Pa, ako se uprazni mesto. Sve je na njemu, ovom nesreniku, bilo zakrljalo osim uiju: one su bile razvijene, napredne, kao silikonske - uo je nadaleko i to to je uo prenosio je kriom do onih koji su bili plaeni da sve uju i sve vide. Ne zna se kako je bio plaen: po glavi ili paualno, mada su neki tvrdili da je to radio iz mrnje prema narodnim izdajnicima. A to su bili svi koji nisu bili za Tita i partiju. Govorio je rado o etnikim koljaima, navodio neke njihove zloine. U hramove nije zalazio, izbegavao je taj opijum za narod, ali je na groblja i sahrane odlazio. Nije na sahranama odbijao ponuenu votanicu, mada ju je odmah lomio i bacao. Nije on primitivan i glup da veruje u kojekakve popovske prevare. LJudi su se plaili, zazirali od njega, utali kad bi on naiao. Trajalo to dugo, sve do trenutka kad sluba nije vie bila voljna da uje svoje dounike. Kad se reim zaljuljao. Od tada ga viaju po crkvama i manastirima. Ne zna se da li se ispovedio i pokajao, da li je rekao koliko je ljudi ojadio, da li je rekao da se kaje to je bio lan i dounik partije koja je unakazila srpski narod. Skoro ga je u jednoj ovarskoj svetinji videla i njegova rtva - sedi dounik do igumana i neto mu apue na uvo. Verovatno mu pria ono to danas priaju svi dounici: da su bili rtve komunistike tiranije, da su bili progonjeni, ali da zlotvori nisu uspeli da ih odvoje od molitve, Boga i hrama. rtva gleda vinovnika svoje nesree, gleda u igumana i misli: lako e ovaj dounik prevariti kaluera, ali nee prevariti Boga. Nepravda ume da boli I to je rtvama jedina uteha: nee prevaranti moi da prevare Boga. Otkrie se njihovi tragovi. Po tragovima e ih pamtiti. Po tragovima e ih traiti. Ne stignu li njih, nai e njihove potomke - njima e rei kakve su tragove za sobom ostavili njihovi oevi i dedovi. A snalaljivi jesu: brzi u promeni stranakog dresa, miljenja, partije, ideologije, spremni na sve samo da im bude dobro. I bilo im je dobro u doba vladavine Josipa Broza, pa u doba vladavine Miloevia, pa i posle pada Miloevia, i sada im je, zahvaljujui laima i pretvaranju, lepo, a srpskoj nacionalnoj sirotinji, onoj koja nije klecala pred komunistikom silom i koja se Boga ni za trenutak nije odricala stalno je grozno. I to je ona nepravda koja neprekidno boli. A u Srbiji, zna se to, bilo je oko 700.000 lanova Komunistike partije. Nije ova brojka tako krupna u odnosu na oko sedam miliona Srba koji nisu bili zaraeni ovim opakim virusom. Srpsko selo se najvie odupiralo: nije uspela gotovo nijedna partijska organizacija i nije se odrala nijedna zadruga. Seljak je pokazivao vie pameti nego takozvana srpska inteligencija. Kad je malo olabavila komunistika stega, kad je nastalo viestranaje, kad su poeli izbori za razne uprave, desio se najvei apsurd: umesto da za odbornike, poslanike, gradonaelnike, ministre, ambasadore, konzule, upravitelje raznih ustanova i preduzea bira i predlae od onih sedam-osam miliona estitih i umnih Srba, nametnue se iz one grupacije od 700.000 lanova Saveza komunista! Oni su bili najgrlatiji i najagresivniji u ruenju Miloevievog reima. Tako je narod umesto komunista na vlast doveo - komuniste! Otuda smo imali samo tri ambasadora koja nisu bila zaraena komunistikim virusom: Duan Batakovi u Atini, Svetislav Basara na Kipru i Krinka Petrov u Izraelu. Veti za obmanu Sve to su izuavali na kumrovakim, osjekim, deanskim, zlatiborskim i drugim kursevima komunisti su primenili u novonastalim prilikama: krili su jedan drugog, vukli su jedan drugog na visoke poloaje, skrivali tamne biografije, govorili da su po

zadatku ubaeni u partiju, kleli se u krsnu slavu, za koju decenijama nisu znali, a kleli se i u generala Drau, drei njegovu votanu figuru pred novim kabinetima, njihove slike na stolu, a njegove spomenike podizali na planinama i u gradovima. Sve je to trebalo da poslui kao obmana i izvlaenje para iz srpske politike emigracije. U vreme kad se zaljuljala komunistika vlast, hramove je zapljusnuo talas novopeenih vernika - neki su u poznim godinama prvi put uli u crkvu gurajui se prema oltaru i prema pevnici. Neto pokradenih para ostavljali su crkvama, raspitujui se kako bi mogli da budu lanovi raznih foruma u crkvi. Sve crkvene pojmove izgovarali su pogreno: za njih je nafora bila niifora, liturgiju su brkali za metalurgijom, svetost je za njih bila svetlost. Neki su mislili da mogu da se cenjkaju s Bogom i da od srpskih vladika otkupljuju svoje grehove. Posmrtno zvono komunizmu Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa - pevali su neki nesrenici, ne slutei kraj jedne surove avanture Podsetnik: Bila duhovna akademija pred hramom Svetog arhangela Gavrila u Zemunu. Organizator: tadanji jeromonah Filaret, sadanji vladika Mileevske eparhije. Jo nema ni nagovetaja o padu komunistikog reima, mada je ba tih dana sruen Berlinski zid. Ruenje ovog zida bilo je posmrtno zvono komunizmu u Evropi - oprotaj sa jednom epohom koja je u crno zavila milione graana. To posmrtno zvono nije doprlo do sluga Slobodama Miloevia i njegove supruge - ona je u tom asu osnovala Jugoslovensku udruenu levicu i Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju. Ne priam ja ovo zbog Miloevia i komunizma u Srbiji, nego zbog jednog neobinog susreta i dogaaja. Na toj akademiji sam govorio o srpskim junacima iz otadbinskih ratova - u to vreme njima sam posvetio pet obimnih knjiga. U velikoj masi sveta pred hramom primetio sam oveka, visokog i snanog, u zrelim godinama: on se svakog trenutka krstio. inio je to tako napadno da je izazvao uenje - mnogi su pratili njegove pokrete. Daleko od vere u Boga Mui me ova zagonetka - prilazim nepoznatom oveku i pitam zato se svakog trenutka krsti. On kao da je oekivao to pitanje: kae da se svakog dana prekrsti 27 puta. Hoe da mi to ovako objasni: ako mi Bog bude dao da ivim jo ovoliko koliko sam dosad iveo, trebae mi da se prekrstim 27 puta na dan da bih nadoknadio ono to se nijednom nisam prekrstio... Ne krije ovek da je nosio komunistiku partijsku knjiicu i da je sluao sekretara partije: ko ovu knjiicu nosi, ne poziva se na Boga i crkvu nego na Marksa i Engelsa. Kae da je sekretar pevuio: Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa. Dodaje da je poinio dosta grehova, ali se nada da e mu neki vladika sve oprostiti. Ne trai on, kae, nita dabe... Bojim se da je ovaj nesrenik zauvek izgubljen im misli da se grehovi mogu otkupiti. Pria oca Gerasima ta bi sve mogli da ispriaju pojedini monasi i svetenici - sa kakvim se ljudima i nevoljama susreu. Otac Gerasim, najstariji monah u svetoj ii, pria o jednom nesreniku koji ih je esto uhodio i koji se nadmeno ponaao - u hram je ulazio s rukama na leima. Nije se on krio, naprotiv, predstavljao se na neobian nain: u desnom depu sakoa nosio je Borbu dok je ona bila organ Komunistike partije. Vidljiva, lepo presavijena Borba simbolino je oznaavala da njen nosilac pripada toj partiji. Kasnije je umesto Borbe nosio list Komunist. Muvao se po hramu, nije nita zapisivao, nije vodio nikakve razgovore, samo je gledao okolo. Pria otac Gerasim kako su bili navikli na njega i na njegove lepo presavijene novine u depu. Neko vreme nije ga bilo pa se i monasi zabrinuli: gde je njihov uhoda? Kad je narod u veem broju poseivao hramove, pojavio se i on. Nije u njegovom depu

vie bilo ni Borbe ni Komunista - lepo se videlo Pravoslavlje, novine Patrijarije Srpske pravoslavne crkve... ovek se prilagoavao vremenu i prilikama. Kae otac Gerasim da je nestao kad mu se uinilo da su opet ojaali komunistiki bezbonici. Ostala je zagonetka da li je bio blie veri ili neveri, od koga se branio onim novinama koje je nosio u depu. Krst preko petokrake aanski prota Rako ima neobina iskustva s ljudima koji su bili daleko od bilo koje vere osim vere u usreiteljski komunizam. Takvi su, obino, prkosili crkvi, terali neki inat, sahranjivali svoje bez krsta i opela, podizali nadgrobne spomenike pa i na njima ispisivali udne poruke i znamenja. Jedan je svojoj preminulog supruzi na aanskom groblju ostavio znak vidljiv izdaleka - crvenu petokraku zvezdu. Nije on u tome bio usamljen, mada se znalo da pokojnica nije pripadala partiji koja se ponosila petokrakom. U vreme velikih demonstracija protiv komunistikog reima, kad je masa sveta na ulicama vikala bando crvena, ovek je, jedne veeri, sa strepnjom pokucao na vrata kue pomenutog prote. Iznenaenje je bilo potpuno: prota je prepoznao oveka iz svoje parohije, koji ga nikad nije primio da mu, uoi praznika, osveta vodicu. Ne treba ti meni, govorio je ovek zatvarajui vrata pred protom. Prota je potovao svaiju volju, mada mu je bilo teko na dui kad god bi se uverio da se neko udaljuje od Boga, svoje pravoslavne vere, tradicije i obiaja. I, da ne duim priu, jer je ovo samo podsetnik, oglasio se nezvani gost: Doao sam, proto, da te bratski i hrianski zamolim da mi neto uini... Da mi osveta ovo pare mermera s krstom, hou da ga prelepim preko one crkvene petokrake na grobu moje ene: znam da sam pogreio, ali takva su vremena bila. Pokajao se? Uplaio se? Deca ga navela? Prota ga nita nije pitao. Posle nekoliko dana one crvene petokrake na aanskom groblju nije bilo. Ima ljudi koji u strahu uine i poneku gadost i glupost. A komunistiki reim je nosio strah: svaki ovek je bio pod prismotrom, prislukivan, praen. Vera u Boga i partija nisu mogli zajedno. Onaj to je u depu nosio Borbu i Komunist mislio je da moe: vukla ga molitva u hram, a branio se pred dounicima da ita partijske listove. Broz ti pomogao Lanim, nametljivim vernicima, okienim ne krstiima kao simbolom hrianske vere nego krstovima od gotovo pola metra, i brojanicama oko ruke, o ijem znaenju nemaju pojma, doskoio je jedan aanski svetenik za koga kau da je veoma duhovit i da nema dlake na jeziku. On je decenijama bio meta otpadnicima od vere i nacije - vraali su ga, nazivali pogrdnim imenima, hvatali se za dugme da odagnaju prisustvo popa-baksuza. Re je, dabome, o ovim istim ljudima koji su ranije nosili crvene petokrake zvezde i crvene partijske knjiice i parole na kojima je crvenim slovima pisalo crkva die glavu! Oni su u hram ulazili po zadatku partije. Sada im je, najednom, ba ovaj prota postao toliko omiljen da ga pozdravljaju ak i preko ulice, viui: Pomoz Bog, dobri proto! A prota saeka da onaj koji ga pozdravlja prie, pa kae: Broz ti pomogao! Ne kae to prota svakom - zna on ko se nije pokajao za svoje preanje postupke.Zna prota Branko pojedince kojima je Broz pomogao, a zna i mnoge koji su sluili Brozu. TITOVDAN ta navede onog veselnika da se odrekne Nikoljdana, svoje krsne slave, nasleene od predaka, i da za novu slavu izabere Titovdan! A ta je Titovdan? Je li to dan Titovog roenja ili roenja nakazne republike? Ili moda dan kad se Tito uselio u

kraljev dvor na Dedinju i otuda poruio njegovim ukuanima da se ne vraaju u svoju kuu! A moe biti da je Titovdan onaj dan u kome su Broz i brozovii pucali u elo Pantokratora u dvorskoj crkvi. Broz bi bio niko i nita bez srpskih komunista. ta bi Broz bio bez Srba koji su ga podravali i podravali: govorili su, zbog njega, historijski i im prije. Tajno, u sebi, retko meu sobom, pa i tad apatom, oni su ga gledali sa zlobom: on ima najvie, on ima najbolje, on ima najlepe ene, najbolje vile, on ima gradove, ulice, spomenike, on ima narod... bez njih, govorili su apatom, ne bi imao nita, bez njih bio bi - niko! Zaboravljaju pri tom da upitaju sebe: ta bi oni imali da nije njega? ta bi oni radili, ime bi se bavili, od ega bi iveli, iju bi travu kosili, kome bi vodu nosili, kad bi se, da nije bilo njega, doepali ovih raskonih vila, kad bi se, da nije njega, brkali u ovim bazenima, kad bi tako otmeno otvarali boce ampanjca, od koga bi, da nije bilo njega, dobijali takve inove i tolike penzije i kad bi uli za Modeljanije, Lotreka, Velaskeza ijim su slikama ukraeni njihovi dvorci. Leevi plutaju Savom U asopisu Most navedena imena rtava, ali i njihovih vinovnika

Prota Vojislav Petrovi u svojoj besedi navodi da su komunisti u ratu i posle rata pobili 800.000 Srba! A zatim se pita zna li neko ijednog koji je osuen zbog tih zloina? I ne samo to: politike likvidacije su jo uvek u Srbiji normalna stvar. Kartagina, odnosno DB, jo uvek nije razorena, a pria se o padu komunizma. Ako je neko od ubijenih ljudi sa mosta rehabilitovan, to bi znailo da su vama, naslednicima, ve vraene kue, lokali, zemlja, dvorita u koje su se uselili ti nesreni oslobodioci. Umesto toga, prodaja te zemlje i tih lokala upravo cveta u ime naroda. Protina beseda, koja je za ovu priliku malo skraena, a koja je posredstvom asopisa Most doprla do sluha nacije, nije, bez sumnje, stigla do vladajue strukture: obmane o onim penzijama, rehabilitaciji i povratku otete imovine jo traju.

Eh, da nam je vie ovakvih asopisa koji otvoreno, bez straha i ulizivanja, govore o munim godinama pod komunistikom diktaturom. abaki asopis je pun stravinih svedoenja i ispovesti koje su prepreka zaboravu. Potresne ispovesti Hou da ispriam istinu o smrti moga oca Duana Pavlovia, iz donje Sipulje. Odveden je 8. oktobra 1944. godine i vie o njemu nismo nita znali. uli smo da je streljan na abakom mostu i da je u zatvoru bio mnogo muen. Posle izvesnog vremena odveli su moju strinu Zorku i mene. Strinu su muili i tukli tako da su joj vilice i ruke polomili. Za sve ove muke i tekoe koje smo prevljavali tuile su nas ulizice i izdajnici: Mlao ivanovi, zvani up, Stanislav Mati Koura, Leko Ninkovi Rebronja i Budimir Todorovi Roda. Majku su terali po kulucima i oduzimali nam sve iz kue - penicu, brano, vunu i drugo. Kad sam im zatraila potvrdu da smo izmirili dugovanje, odbili su. Kau mi: Sad smo mi sila, a sila Boga ne moli. Molim vas da sve ovako objavite jer to je cela istina, pie Zagorka Pavlovi iz Beograda. A unuk Duana Pavlovia, koji nosi dedino ime, zahvaljuje se Udruenju graana Most i navodi: Zahvaljujem ljudima koji su potegli ovo pitanje muki ubijenih rodoljuba iz ovih krajeva. Voleo bih da se nae i objavi slika moga dede Duana i da se podaci o njemu upiu u crkvu Svete Petke. Srba Mumalo, kapetan duge plovidbe u penziji, sin pokojnog profesora ora, ispriao je za Most: Negde oko podne, 27. novembra 1944. godine, doe kod nas u stan, sav isprepadan, tatin uenik - ne seam se imena, ali se prezivao Vratanovi iz Miokusa - i sav uzbuen i uplaen, apatom ree: Uo, naao sam le ika Sretena, kamenoresca, ta da radim s njim? Odmah obavestismo njegovu enu Terezu i voskara Bogoljuba Stojanovia, njihovog prijatelja. U punoj tajnosti stolar Cani napravi sanduk a le bude dopremljen iste noi, u taljigama, prekriven senom. Bio je samo u gaama, pa su ga obukli i tajno, pre zore, sahranili na Kamikom groblju. Opojao ga je pop Dragi. Sretena Bujuklia, kamenoresca, na mostu je ubio jedan njegov radnik koji je bio u partizanima. U njegovoj konfiskovanoj kui, u Mavanskoj ulici pod brojem 4, kasnije su stanovali glumac i upravnik abakog pozorita Mavid Popovi i njegova supruga Mira Todorovi, kasnije Stupica. Krznar Vuko Milosavljevi prepoznao je Sretenovu bundu na jednom oficiru OZNA.

Dooe crni dani

Kako dooe na vlast komunisti, za nau kuu dooe crni dani. Moj stric Jovan Ikoni Joca Paskurica bio je delovoa u optini Lipolist. Ubijen je 1945. u apcu, na Savskom mostu. Jedina krivica mu je bila to je bio pametan, pismen ovek, prijatelj vienih ljudi u selu. Dolazak partizana u Lipolist iskoristili su Jocini neprijatelji ivojin Boani oka i ostoja Seleni Krcun, kako bi zadovoljili linu mrnju i zavist. Kako su ga tada opanjkali, tako su ga oslobodioci odmah poveli u abac. Jo tada se oka javno hvalio da e ga

budakom ubiti. Tako je, naalost, i bilo: danima su ga zverski muili, ivog kastrirali, ubili i bacili u Savu. U muenju su se takmiili oka i Ostoja Seleni Krcun. Krcun ga je ubio, a oka motkom odgurnuo u Savu i ispratio reima: Idi, Joco, nek te jedu ribe! Bio je to kraj muka Joce Paskurice, ali one tek nastaju za njegovog brata Ivana i njegovu porodicu. Kafanu Ivanovog oca u centru Lipolista, u koju su pre rata esto dolazili i duni ostajali, zatvaraju, otimaju zemlju, konje i stoku, ak i penicu u krstinama, odnose esmu i pokustvo i sve to dele meu sobom. Fiziki i mentalni teror traje godinama. Kad je Ivan bratu podigao spomenik, Krcun i oka ga razbijaju, a njegovoj tek roenoj keri Krcun prislanja pitolj na glavu i preti: Eto, mogu sad da te ubijem, ne moete mi nita. Ja sam bog bogova! Komunistiki monici su umiljali da su postali bogovi da mogu da ubiju, osakate, opljakaju i da nikome ne odgovaraju za svoja nedela. Oni su sudili drugima, a Bog njima: oa je umro u tali, meu svinjama, jer ga sin nije putao u kuu. Ni sin mu nije bolje zavrio: ubile su ga komije koevima jer ih je stalno maltretirao. Krcun je zavrio u duevnoj bolnici, vezan lancima. Ovako u asopisu Most, po kazivanju svoje majke Milke, svedoi Jocin sinovac Zoran Ikoni.

Nestajanje Srbije

Tako je iz noi u no nestajala ona domainska Srbija ona Srbija puna moralnog zdravlja i moralne lepote. Tu Srbiju su ubijali srpski komunisti. Domainsku Srbiju treba traiti u masovnim grobnicama. Narod zna gde su masovne grobnice. Prie o njima prenose se s kolena na koleno. Uz zavetnu poruku: Ne zaboravi! U poslednje vreme na ovim stratitima odravaju se pomeni: votanice, molitva za pokoj due i po koja suza. Sve ovo svedoi da nisu zaboravljeni. Ni rtve, ni njihovi delati. Ima i poneka ispovest kako je ba tu, na toj ledini, pred tom jamom, mostom, nad rekom ili pored nje ostao bez oca, brata, strica, ujaka. Gotovo da svaki grad u Srbiji ima po nekoliko stratita. U aku je najpoznatija ona pored Morave, na sadanjem fudbalskom igralitu i u naselju koje se zove Kazanica. Ovo naselje je pokriveno privatnim kuama i dravnim preduzeima. Na ovom prvom na zverski nain usmren je uveni aanski prota Milan Tucovi. Prota, osuen na vremensku kaznu, uoi Vaskrsa 1945. godine, izveden je iz elije uz rei: Izai, pope da se sretne sa svojim Bogom! Mlatnuli su ga budakom u glavu i tako izmrcvarenog, ali jo u ivotu, u sedeem stavu zakopali u zemlju. Kako bi bilo, mislim, da sud rehabilituje protu Tucovia, da neki sudija poniti staru, ak i ako je nema, i ispie novu presudu da je prota nevin, da je ubijen na pravdi Boga, da je usmren na svirep nain, a da se iz presude o nevinosti vidi ko je protu prijavio, ko je protiv prote svedoio, ko je pisao optunicu, ko je bio u poroti, ko je presudio, a ko, na svoju ruku, moan i nemilosrdan, ponitio presudu o vremenskoj kazni i protu izveo na

gubilite? Dobro bi mislim, to bilo, ali toga nema. Nema istine a ima fraza kako je ispravljena nepravda i kako je sa nevinog oveka skinuta ljaga. Pravda je kazano drugim reima, zadovoljena: rtva je proglaena nevino, ali se ne zna za njen grob! Ne zna se ni kako je usmrena: maljem, noem, setom, budakom. E zna se kako je usmren, ali se zna gde je ukopan Mile ui, domain iz Lipnice kod aka, plemenit ovek koji ni mrava u ivotu nije zgazio: tako se za njega govorilo. Zna se da njegov sin Sinia, poznati fudbaler aanskog Borca nikad nije odigrao utakmicu na domaem terenu. Nije igrao, nego je plakao: ispod kratke trave na igralitu, u dubini zemlje kosti su njegovog oca. Nije Sinia po njima mogao da igra. inilo bi mi se, govorio je, kao da umesto lopte utiram oevu lobanju. Svedoi Branko Pejovi Svakog praznika ovaj Srbin iz Crne Gore pali desetine votanica za pobijene bez istrage i suenja elezniar Ratko Mari bio je jedan od povee grupe koja je zakupila utrinu pored pruge u aku - hteo je da uzgaja povre i tako malo obogati porodini budet. Ali, im je krampom udario u zemlju, iskopao je lobanju. Odustao je, a o lobanji i kostima utao da ne bi na istom mestu okonao svoj ivot. O zloinima komunista nije smelo da se govori. Gde su nae najvee grobnice? Reka Sava? Sremska ravnica, Slavonija, Blajburg, Koevje, jama Ponor izmeu Foe i Kalinovika, potok Zmijanac u Boljevcu kod Zajeara, selo Gornji Krupac u aleksinakom srezu, duboke jame oko Kotora na planini Bukulji, na kruevakoj Bagdali, na Lonjskom polju, tom krvavom gradilitu na kome su ubijani iznemogli zatvorenici? Videemo svedoenje Branka Pejovia, koji ivi u Torontu, i Dragana Topalovia Gorolomca iz umadijskog sela umia, koji je iveo u kanadskom gradu Vindzoru. Mnogo je rtvenih polja u zemlji Srbiji, a premalo istraivaa i hroniara. Malo popisivaa. Malo pisaca. Ko e da napie knjigu srpskih jada. Ne knjigu, tomove knjiga. Ko da sabere sav oaj i sve vapaje, sve suze i sve priguene jecaje, sav emer i jad, svaki vrisak i jauk, sve crne marame i crne barjake, sve grobove i sve grobnice nastale u komunistikoj tiraniji? Knjiga srpskih jada Ko e da popie sve sruene i spaljene kue, sve sruene i oskrnavljene bogomolje, sva utuljena kandila, sve tamnice i sve Brozove tamniare? Ko e u knjige srpskih jada upisati sve kue i vile, sve stanove i sve njive, sve zabrane i vinograde, sve mlinove i sve livade otete od srpskih domaina? Ko e Srpskoj pravoslavnoj crkvi vratiti stotine hiljada hektara njene zemlje? Ko e otkopati masovne grobnice komunistikih rtava? Ko e ih opojati i sahraniti? Ko e im veni pomen u kamen uklesati? Ko e od stratita nainiti svetilita? Podsetnik: O praznicima, o Boiu i Vaskrsu neizostavno, o svojoj krsnoj slavi, u pravoslavnim hramovima u Torontu, decenijama ve, Branko Pejovi pali desetine

votanica, pominjui, molitvenim apatom, imena onih ijem su pokoju due namenjene. Ovo je za Radinovie: Panta Aleksinog, Kostadina Perovog, Petra Nikolinog; ovo za pokoj due trojice sinova Nikole Radonjia: Vukala, ivka, Pera; ovo je za mog oca Nikolu i moju brau: Svetozara, Petra, Dimitrija, ovo za strieve... Brat udario na brata Dok pali votanice, Branko Pejovi kao da ponovo gleda one surove prizore iz maja 1945. godine u Sloveniji - kako partizanski tenk prelazi preko jo ivih tela estorice njegovih prijatelja i saboraca iz sela Progonovii u LJeanskoj nahiji. Sea se dobro tog uasa blizu velikog mosta u Mariboru. Drugi prizor je jo suroviji: video je ljude - buktinje i uo njihove jauke... ivi su kod Dravograda spaljeni. Ovaj dogaaj i imena ovih nesrenika Pejovi pamti kao da su se dogodili pre neki dan. Kako i ne bi kad su bili njegove komije, prijatelji i ratni drugovi iz jedinice vojvode Pavla uriia: braa Vladimir i LJubo (Savo) Pejovi, zatim Marko (Tomo) i Beir (Andra) Pejovi. Preostala dvojica od estorice spaljenih bili su Vukadin Boov i Nikola Rajkov Stojanovi iz sela Orasi. Ove ljude Branko je dobro poznavao. Znao je da su nekoliko dana ranije preli u Austriju i da su ih, ba kao i njega sada, Brozovim delatima izruili Englezi... Prizori uasa Zakrvi nas Broz, udari brat na roenog brata, sinovac na strica, komija na komiju, prijatelj na prijatelja. Tee bratska krv nesrenom Crnom Gorom. Meni je tada, u julu 1941. godine bilo tek esnaest godina - premlad si, kae mi otac, za puku. U moje selo, iznenada, banue ljudi s petokrakom zvezdom na kapi. Otac Nikola i dva starija brata, Svetozar i Dimitrije, izbegoe u umu. Ostao sam u kui, uz majku Jovanku, najmlaeg brata i sestre: Daru, Senku, Desanku i Leposavu. Ne zatekoe oca i brau kod kue, pa mene, deaka nedoraslog puci, uzee kao taoca. NJihov tab, partizanski, bio je u koli izmeu Oraha i titara. Tu su namestili poret i ja sam, stalno pod prismotrom, morao da im donosim i cepam drva. Tu sam, izbliza, svakog dana gledao te ljude... Bili su spremni da ubiju dok trepne. U tabu su bili Peko Dapevi, Andrija Lopii, Veljko Miunovi, Mihajlo Vickovi, Boko Pejovi i Bajo (Lazov) Pejovi. Video sam kad su dvojicu Srba, dovedenih iz Boke Kotorske, tukli do besvesti i potom ubili ispred kole. Tada sam prvi put video mrtve ljude. Zgrozio sam se, i sliku, taj prizor, evo, nosim i danas... U to vreme ubili su Vasu Jovana urovia. Na kunom pragu u Orasima. Ubili su svetenika Peru Vujovia iz Rijeke nahije. Posle se prialo da su ga poluivog bacili u Begovu jamu... Reali su se prizori uasa: jednog dana doveli su, vezane etrdeset dvojicu Crmniana i sve ih poubijali iznad kole, u kamenjaru, izmeu Oraha i titara. Ubrzo potom doveli su dvojicu brae epanovi, oficire Kraljeve garde, rodom iz Danilovgrada. Posle muenja ubijeni su...

Sestre naoe grob U povlaenju u Bosnu, i dalje prema Hrvatskoj, Sloveniji i Austriji, blizu Tuzle, u borbi s titovcima poginuo je moj brat Svetozar. Ja sam ga sahranio. Uas! Obeleio sam grob, nainio skicu, nosio je u depu. Kasnije sam preko naih poverljivih ljudi uspeo da dojavim sestrama gde je Svetozar sahranjen. I, da vidi uda, moje mile sestre su uspele da nau grob. Pomogli su im neki muslimani da ga otkopaju i one su, pedesetih godina, donele kosti u ruksaku... Pohranile su ih u porodinoj grobnici i utale. Znale su ta bi im titovci uradili da su znali... Dimitrije, moj drugi brat, stariji od mene dve godine, bio je s etnicima, ali se nismo esto viali - jedva dva-tri puta za vreme rata. Ni oca nisam esto viao. Tek, znao sam da su ivi. Sa mnom je, kad smo se povlaili prema Bosni, bio i najmlai brat, Petar. Bilo mu je samo 13 godina. Nismo smeli da ga ostavimo u kui. Sa enama i decom, izbeglicama, Bog zna koliko ih je bilo, krenula je i moja sestra Leposava. NJoj devetnaest godina. Uz put gotovo neprestane borbe: as sa ustaama, as sa titovcima, as su oni zajedno protiv nas. Nekako smo se probili do Dragovgrada. Tu, du puta, sve sami prizori uasa: leevi pobijenih ljudi, ena i dece. Ko ih je pobio? Ustae? Komunisti? Bugari? U to vreme bugarska okupatorska vojska pretvorena je u partizansku i jedan njen deo bio je upuen u Sloveniju... Idemo dalje, dalje od ovog uasa, od ovog zadaha smrti, od ove tuge goleme. Moj brat, mali Petar, pao Bugarima u ake. Oni ga predali titovcima, a ovi ga, sa jo nekom decom, poslali u Novi Sad. Tamo je ostao neko vreme. Saznao sam da je bio kurir u poti. Ali deak se poeleo majke i sestara i odluio da se vrati svojoj kui. Za jade se crne vratio: im su na Cetinju saznali za njegov povratak - nali su ga i ubili. Ubili dete od etrnaest godina! uje li ti ovo, Srbijo?! Negde kod Dravograda naem brata Dimitrija. Boe, kakve sree, ipak. Na kratko smo se videli, malo popriali i svak ode sa svojom jedinicom. Moja grupa se nekako probila do Blajburga. Tu Englezi trae da poloimo oruje uz obeanje da e nas prebaciti u Italiju. Lau! Predali su nas titovcima! Ugurali su nas, razoruane, u kamione i pravo komunistima u ake. Lele, tog uasa, te smrti, tih patnji! Teko je to opisati. Doveli su nas do Klagenfurta, tu su nas, najpre, vezali svakog ponaosob i potom po dvojicu... Telefonski kablovi, kojima smo vezani, urezali se u meso, lipti krv... Pretresli su nas i pokupili, bolje da kaem oteli sve to je bilo vredno: satove, prstenje, ak i etkice za zube. Doe neki partizanski oficir, neki Dubaji i ree: Nikom od vas nee pasti dlaka s glave, vratiemo vas vaim kuama, pa ko je kriv neka odgovara. Vode nas dalje, peaimo u dugim kolonama... Gazili ljude tenkovima Jedne veeri doli su nepoznati ljudi u logor i ubili Sekulu Drljevia i njegovu suprugu Na mostu kod Dravograda video sam one prizore uasa, ono gaenje tenkom i one ljude -

buktinje. Svesni smo da od onog Dubajievog obeanja nee biti nita, Bog zna koju emo mi provaliju popuniti. U mojoj koloni, do mene, jedan muenik pridrava creva rukama. Hou, nekako da mu pomognem, ali me sprovodnik mlatnu kundakom i posrnuh. NJega izdvojie i ubie sa dva metka. Ostavie ga na putu. Stigli smo, tako do Maribora. Sutradan su nas onako gladne, vezane, strpali u kamione i poveli nekuda. Kuda? Pitam jednog straara, zovu ga, ujem, Alija, kuda e nas, a on kae uz osmeh: Kui, a vaa kua je - provalija! Pa, dobro, mislim, ako je doao taj as - neka bude, samo da nas vie ne mue. Bog je udesio da u taj kamion, u kome sam bio, ubace i brata Dimitrija. im smo se pribliili jednom brdu - uli smo pucnje i uzvike: iveo Draa!, iveo kralj! Bilo nam je jasno kuda nas vode i kakva nam je sudbina. Ubie mi brata Petra Moj brat Dimitrije uspeo je da se nekako oslobodi onih kablova kojima je bio vezan. Bog je hteo da se na ivot ne okona.Oprezno i neprimetno oslobodio je i mene i jo nekolicinu vezanih. Kad su zapovedili za izaemo iz kamiona, skoio sam na jednog straara i oteo mu mainku. Dimitrije je skoio na drugog - poelo je guanje. Izmaknem se malo i ospem rafal. I oni uzvratie vatru. Beali smo u vie pravaca, saginjali se, skakali da bismo izbegli kurume. Dimitrije se spasao bekstvom, idui drugim pravcem od onog kojim sa ja iao. Sreli smo se ubrzo potom u Austriji, proli smo kroz prihvatne logore i zajedno emigrirali u Kanadu. Umro je, veselnik, pre nekoliko godina. Na tom putu strave i uasa u Sloveniji stradao je i na otac Nikola. Beei iz tog komunistikog pakla usput sam naao uru Kovaevia - jo je bio vezan. Nali smo i treeg. Bio je to publicista oko Pajkovi, onaj to je pisao o ilasovim zadubinama smrti. U jednoj umi naao sam pitolj, puku i dve bombe. E, kaem, sad si dobro naoruan, sad e skupo prodati glavu. Kovaevi sada ivi u Detroitu, u Americi, a Pajkovi u Kanadi. Englezi se, kad smo se ponovo obreli u Austriji, nisu usudili da nas vrate. Promenio sam nekoliko logora. U jednom od njih bio je Sekula Drljevi sa enom. Jedne veeri doli su neki nepoznati ljudi u civilu i ubili ih oboje. To su, znam sigurno, bili uriievi etnici. Osveta za ono to nas je Drljevi namamio i mnoge predao ustaama. U meuvremenu sam saznao da je moja sestra Leposava uhvaena negde kod Blajburga, ali je nisu ubili. Odveli su je na Cetinje, tamo oiali i drali mesecima u zatvoru. Jedina njena krivica bila je u tome to je iz etnike porodice. Kad je neko mojim sestrama doapnuo da se na brat Petar nalazi u zatvoru na Cetinju, molile su da ga vide, pokuavajui da ubede titovce da je on nevino dete, da nema ni etrnaest godina, a oni su rekli da imaju pouzdane podatke da se Petar nalazi u Londonu. A on je ve tada bio ubijen. Sestre su htele da na spomenik majci stave i oevu sliku. Toliko su se titovci pobunili da su im pretili smru. Nisu, jadnice, smele da rizikuju. Nisu im, ak, dozvolili da na majinom spomeniku ostane: Jovanka, Nikolina, Pejovi. Ne! Morali su da skinu oevo ime. A sada ovi isti ljudi govore da su pravoslavci i tvrde da oni brane ugroeno srpstvo. Jadno je to srpstvo kad ga i titovci brane.

Zloin protiv ovenosti Iz moga sela u etnike je otilo 28 mukih glava, u ivotu sam samo ja. Neki su tokom rata poginuli u borbama, neki, kao to sam rekao, u paklu Slovenije. estorica njih, koji su ostali u zemlji ubijeni su posle rata, 1946. godine. Najsuroviji kraj doiveo je uitelj Vojin urovi iz mog sela. On je s petoricom ljudi, etnika, ostao u zaviaju da se do smrti bori protiv titovaca. U to vreme kriom je dolazio kod moje majke - ona ih je hranila kao svoju decu. Jednog dana, meutim, neko ga je propijao, pa su mu pripremili zamku i uhvatili ga. Odluili su da ga usmrte na surov nain: najpre su mu vezali ruke i noge, pa ga tako spetljanog vezali za samar na konju, biem naterali konja u trk. S Vojinovom glavom na ljutom kru konj je za kratko vreme pretrao oko tri kilometara i zaustavio se pred kuom njegovih roditelja, oca Sime i majke Zeke. Neki komesar, monstrum, kome je pala na pamet ova surova smrt, pitao je ojaene roditelje je li to njihov sin Vojin. Kad su videli ovako umorenog sina - izgubili su svest i sruili se na zemlju. Ali, kad su se osvestili, poveli su ih, silom, na oblinje gumno i terali da igraju kolo oko mrtvog sina. Neki od ovih zlikovaca jo su u ivotu. Verovatno i oni, poput drugih, zastupaju interese srpskog naroda, a zaboravljaju koliko su Srba, estitih ljudi, svojom rukom ubili da bi pokazali koliko su verni Josipu Brozu. I ta rei sada posle ove potresne ispovesti Branka Pejovia? Je li ovo zloin protiv ovenosti? ta bi rekao onima koji danas zagovaraju pomirenje delata i rtve? I ta bi rekla rodbina Vojina urovia, onog dobrog uitelja sa smrskanom lobanjom koju pokazae njegovim roditeljima, pretei im smru ako pored mrtvog sina ne zaigraju kolo! ta su oni? LJudi ili zveri? Kako da potisnemo u zaborav spaljivanje ivih i gaenje tenkovima? Moda neto vie o tome zna komandant partizanske jedinice major Simo Dubaji? A general u penziji Jovo Kapii? Moda je on neto nauo o tome? Moda je voljan da progovori? Nikad se ne zna ta ljudi u poznim godinama mogu da otkriju. Poznavao sam ljude koji godinama, u samrtnikoj postelji, nisu mogli da umru dok nisu otkrili svoje zloine. Uzalud se vlast trudi da nam ubije seanje na rtve. Sve je u zapisima, u letopisima, knjigama, u pamenju. Uzalud vlast nastoji da odri zabludu da smo mi svi Srbi i da imamo zajedniki nacionalni interes. Boe, sauvaj! Imati srpsko ime i prezime ne znai nita za one koji su se odrekli svoje nacije, svoje pravoslavne vere, svoje krsne slave, svog Boia i Vaskrsa. Pa jo kad danas kau da smo mi braa! Ma kakva crna braa! Oni su se davno razbratili i brau svoju izdali. Nas su najvie pobili, osakatili, prebijali, opljakali ovi sa srpskim imenom i prezimenom, ovi koji su ubili Boga u sebi, a potom maljevima ubijali Boga u svojim ideolokim protivnicima. Pred crkvom kozarako kolo

Zapisujem svedoenje moga prijatelja Dragoja. Kae: - Uzvrteo se moj komija, poeo da pominje Boga, da nosi krst na grudima i brojanice oko ruke. Pritislo ga neto. Znam da Boga, osim u psovkama, onim najgadnijim, nije imao u sebi vie od pola veka. Sad mu je, vidi se, Bog neto zatrebao. Svakog asa pominje Boga. Vidi se da ima neki cilj. Ne mogu da poverujem da se iz njega iscedio onaj komunistiki otrov. On kao da je izgubio pamenje, tako se ponaa, ja opet, pamtim sve. Ja nedeljom i praznikom u crkvu, on ispred crkve, na ledini, vodi kozarako kolo. Ja pojem u slavu Boga, on peva u slavu nekog Josipa Broza. Ja se zaklinjem Svetom Savi da u istrajati na Svetosavskom putu, on se zaklinje Titu da s njegovog puta nee skrenuti Moja kerkica u osnovnoj koli klei na zrnevlju kukuruza zato to je na ulici od starog prote traila blagoslov; njegov sini iz istog razreda i iste kole dobio peticu iz vladanja zato to je grubim reima uvredio protu. Neko vreme ga, na optu radost metana, nije bilo u selu. Neki govorili kako je otiao na kolovanje, primetili njegovi efovi da je bistar, vredan, odan partiji. Odan partiji kao niko! E, ta odanost je trebalo da bude nagraena. Kako? ime? Pa time to e odanog partijskog radnika nagraditi kolovanjem. Usudim se da pitam za ta to pripremaju naeg komiju, a ujem odgovor: za komesara! A gde je ta kola, pitam dalje, a oni kau da je u Kumrovcu. Pa jo dodaju: ko je zavrio kumrovaku kolu, moe odmah da bude profesor univerziteta! Konje za oltar vezivali Omiljena parola bila je nita nas ne sme iznenaditi, to znai da su dounici dobro rasporeeni On se, stvarno, tako i ponaao - u sve se razumeo, sve je znao, razumevao se u sport i medicinu, ekonomiju, nauku, finansije... Seljaci ga dodue, nisu zarezivali ni za pet para, osim nekolicine neradnika koji su ispunjavali sve njegove naredbe. NJih je dobro nagraivao onim materijalnim dobrima koje je otimao od nas. Kako su koji plodovi iz zemlje pristizali, tako su on i njegovi poslunici prilazili s praznim dakovima i zaprenim kolima... Posle Kumrovca jo vie se osilio - kad je pored crkve prolazio sa svojom druinom pevali su ne verujem u nebesa, ve u Marksa i Engelsa. Omiljena parola bila im je nita nas ne sme iznenaditi. Hvalio se kako Partija svuda ima svoje ljude - pominjao je pelare, ribare, lovce. Sve se uje, sve se zna. Nije pominjao one vatrene aktiviste koji su nou neposlunim domainima palili stogove sena, a proti rasturali pelinjak. Prekori od nevernika Svakojakim se jadima bavio: cinkario ljude, slao uhode i provokatore u kue estitih domaina, nagovarao sinove i keri da iz oevih kua izbace ikone i kandila. More, da vidim udo: jednog dana, uoi Savindana, spopala me groznica - pritisla me tako da jedva diem. Ne mogu ni u crkvu da odem. Primetio to moj komija, novopeeni vernik u poznim godinama, pa mi pri sluajnom susretu kae: E, moj komija, nije te bilo u svetom hramu na veliki praznik. To on mene prekoreva. Zamislite: on! On koji vie od pola veka nije znao za Boga, on, koji je stajao pred ovim istim hramom da bi u svoju douniku belenicu upisao imena onih koji se u njemu mole. Samo to mi nije rekao: Jadan si ti vernik kad ni

na Savindan ne doe u crkvu! Gledam ja u njega kao u udovite i mislim: koja nesrena majka izbaci iz utrobe ovu moralnu nakazu! Vidi uda: ne moe ni da ga uvredi - kae mu da je laov i prevarant, on se glasno cereka. Ali, kad mu kae da je komunjara, hoe oi da ti izvadi! Nisam, vie. Nisam, slave mi! Zaklinje se krsnom slavom, a davno, im je postao skojevac izbacio ikonu svetitelja iz oeve kue. Kae mu da svi znaju da je bio u Partiji, on se ne buni, kae da je to tano. Svi znaju da sam bio lan Partije, ali malo ko zna da sam tamo ubaen! Ubaen da Partiju razaram iznutra! Moje delo je vidljivo: Partija vie ne postoji! Nije on jedini koji sada ovako govori: svi su po neijem nalogu bili ubaeni u Partiju da je nagrizaju uznutra! Ako je neko od njih imao roaka u pokretu Drae Mihailovia nastojao je da to iskoristi: vi znate ko mi je stric, ujak, deda. U vreme kad su politike stranke nicale preko noi, poeleo jedan veselnik da se preporui za poslanika. Odbornik, pa kasnije, kako uzmogne i ako ga narod prihvati, poslanik. Sebe je predloio ovim reima: O sebi neu da govorim, svi me znate, a znate i ko mi je bio stric. Tu je, obino, pravio pauzu dajui vremena ljudima da se prisete njegovog strica. Znate da je moj stric bio Drain oficir, i to elitni, znate da je pao komunistima u ruke, da su ga, vezanog, vodili po selima i da su ga prikazivali kao zloinca. Najposle su ga ubili - niko nee da kae kako - i ukopali neznano gde. ta e ih pitati Sluao tu priu doktor Davidovi, ija je porodica bila rtva komunistike tiranije i koji je dobro poznavao strica. Mogao je da potvrdi da njegov sinovac govori istinu, ali da krije svoju prljavu ulogu. Davidovi je mislio da nije nevano ko je iz kakve porodice, od kakvog korena i plemena, ali je mnogo vanije ko se kako ponaao za vreme komunistike vladavine. Govorio je da ne treba pitati ljude ko im je otac, stric, ujak, ali ih neizostavno treba pitati koji je njihov lini doprinos otporu komunistikom nasilju nad umom i ivotom. I tako, kad je sinovac na zboru graana po trei put pomenuo priu o stricu, Davidovi je rekao da je istina sve to o stricu govori njegov sinovac. Jeste stric bio Drain oficir, jeste bio zarobljen, jesu ga komunisti vezanog vodili iz sela u selo, jesu ga negde ubili i negde zakopali, ali dok su strica vodili vezanog njegov sinovac je iao pored njega i sve vreme ga psovao i vreao. Tako je propala sinoveva preporuka za odbornika i poslanika. Moj prijatelj Dragoje setio se ove prie o stricu i sinovcu u razgovoru sa svojim komijom, kumrovakim akom, ija su prljava dela ispunjavala njegov ivot. Bio je dounik, lani svedok, krivokletnik, otima tue imovine. Da mu je partijski ef naredio da ubije oveka, ne bi se kolebao. Time bi potvrdio odanost Brozu. Sada ga, evo, pritiska neka muka: pokuava da uveri okolinu da on nije ono to je bio pola veka! On misli da pravoslavlje moe da se nakalemi: nema ga u sebi pola veka, nasre na hramove i svetenike, a onda se preko noi, iz nekih potreba, pretvori u vernika. Ide on i u hram, ali je njegova molitva drugaija od uobiajene. Normalan vernik moli se za zdravlje svojih najbliih, za berietne plodove zemlje, za pokoj due umrlih predaka, za spokojan ivot i napredak nacije. Moli se i on, ali ovako: Boe, ako te stvarno ima, a ako je tvoja mo neizmerna, kao to neki priaju, ne dozvoli da mi ovi zatucani vernici nau crvenu partijsku knjiicu - zna da

sam je zadenuo za onu crnu gredu na tavanu; ubij pamenje onima koji se seaju mojih partijskih aktivnosti, a u one moje dounike izvetaje, ako jo postoje u nekoj arhivi, neka bar udari grom, neka sve uniti plamen. Unuci ga izbegavaju Jedne veeri, neoekivano, dok sam zalivao cvee pred kuom, naie on. Ima, veli, neto vano da me pita. Hteo je, kae, da pita jo neke ljude, ali ga oni izbegavaju. Bee od njega kao da je gubav. A stvar je ozbiljna. Ne treba, mislim, beati od razgovora, pa makar bio i ovaj nesrenik koji bi sada da se izvue iz ove kaljuge u kojoj je bio decenijama, hteo bi da se izjednai s ljudima od asti i ugleda. U stvari da se izjednai s onima koji su bili njegove rtve i rtve njegove partije. Nije on cinkario kamenje nego ljude koje je posle Udba progonila na razne naine. Mui ga ta izolacija, sve vie je usamljen. ini mu se da ga i unuci izbegavaju: ko zna ta njima govore seljaci. A nita on nije radio drage volje, ne bi on, bez nude, zavlaio ruke u nave s branom, ne bi on uzimao poslednju kantu masi iz tue kue da ga nisu prisiljavali partijski sekretari. Ma ne bi on ni kozarako kolo igrao pred crkvom da ga na to nisu nagovorili ovi iz komiteta. A neki ljudi, moda, i ne znaju ta je komitet. Boga ima tamo gde je komitet. Sve ovo znam, ali ipak kaem sebi. Nemoj, Dragoje, da bei od razgovora. Ko zna ta e ovaj veselnik da ti kae, mada bi najbolje bilo da se ispovedi u crkvi. Ba u to vreme umro je jedan nesrenik koji je godinama - umirao: nije hteo Bog da ga uzme dok se ne ispovedi i ne kae da je ubio jednog estitog kaluera. I to na svirep nain - motkama da bi potom njegov le bacili u reku. Nema smisla da komija stoji pred kapijom, pozovem ga u kuu, ali se on neto snebiva, radije bi, kae, da malo posede u dvoritu. I, evo, brzo se otvorio pitanjem: dokle e da traje ovo nejedinstvo Srba? Ni oko najvanijih stvari ne moemo da se sloimo. A najvanije je ovo to nam rade ovi nai iptari, ovo otimanje Kosova i Metohije. utim i sluam, a dolo mi da mu kaem da iptari nisu nai nego njihovi partijski drugovi. Vaa ih je partija odnegovala, vae vojne kole ih pripremale za oficire. Oficire iptarske armije koja e progoniti i ubijati Srbe. Vi ste ih uili kako se rue srpske svetinje. Govori srpski patrijarh Patrijarh Pavle je rekao da je doao da bi srpsku mladost zatitio od najavljenog nasilja Nisu iptari upravljali samo pokrajinom, upravljali su ovom srpskom dravom! I ta sada hoete? Traite slogu i jedinstvo Srba! ta e vam! Da se udrueni Srbi lake odupru nasilju vaih bratstvenika! S njima ste vi kovali bratstvo i jedinstvo. Gde vam je obraz? Pa vi ste razorili i ojadili srpstvo, vi ste ga unakazili. Opoganili ste svaki kutak ove zemlje! Crkve ste razarali, u tale ih pretvarali, konje za oltar vezivali, svetenike ubijali i u robijanice otpremali, selo unitavali, od seljaka pravili proletere, jahali ste popove, mamuzali izmama u rebra, terali da kliu Josipu Brozu. Boe, kakve su to nakaze Nita mu od ovoga nisam rekao, ali sam pitao za onog dobrog uitelja to ga proterae iz sela i kole u kojoj je nau deicu uio potenju i radnim navikama. A ta je taj muenik

zgreio? Bio taj ua dobar kao hleb nasuni, a bila dobra i deca, seoska, koja su i po ciizimi dugo peaila do kole. Seoska deca zimi u vunenim arapama i gumenim opancima. U toploj uionici mokre arape malo neprijatno mirisale, pa je dobri ua neutralisao taj neprijatan miris tamjanom. Stavio dobri ua dva-tri grumenia tamjana na pe-bubnjaru. Bilo tu u doba boinjeg posta. Lele, majko moja, kad su se sjatili partijski funkcioneri, pa kolski inspektori, stiglo, valjda, i do Centralnog komiteta partije, svi se uznemirili. Zamislite, molim vas: zar to nije zloin? Zar to nije opijum za narod? Zar to nije trovanje dece? Jeste, jeste, zloin je to, nego ta! Onda su uitelja najurili, niko nije hteo ni da ga saslua, da uje njegovo objanjenje, a acima su inspektori, ne pitajui ih da li poste, premazali usta slaninom. Ne zna komija nita o tome, izgubio pamenje, ne sea se a selo zna da je on predvodio tu sramnu akciju protiv uitelja. Mnogi su sada izgubili pamenje - ne seaju se ni da su iskoristili nemaku okupaciju da bi izvrili dravni prevrat i zaveli diktaturu. Zna se ko je bacio ugarak na srpske kue i poveo krvavo bratoubilako kolo - nekad su se oni time ponosili, danas krivicu prebacuju na druge. Boe, sauvaj, nisu oni pobili ni one srpske andarme i taj dan proglasili ustankom protiv okupatora. I Broz je bio - akademik Vidim, najzad, ta hoe komija: da zajedno branimo Kosovo. Ako zatreba, kae, on e u poznim godinama da zgrabi puku i da se bori. Podseam ga da su oni, komunisti, davno Kosovo poklonili iptarima, kao to su Baranju poklonili Hrvatima. Ne prihvata on ovo i kae da je jedan akademik iz njihove partije izjavio da je lino Josip Broz zabranio Srbima povratak na Kosovo i Metohiju. Svaka ast tom akademiku, kaem, na hrabrosti. Bezmalo tri decenije posle Brozove smrti, akademik optuuje svog vou i uitelja. I kolegu, jer je i Broz lan Srpske akademije nauka. Zna i akademik da je re o progonu na stotine hiljada Srba. Zna svakako i ovo: koliko Srba ubijaju i proteruju, toliko sunarodnika iz Albanije dovedu u kue ubijenih i prognanih. Tako je decenijama unazad stvarana iptarska veina. Pominjanje ovog sranog akademika podsetilo me na ono vreme kada je trebalo da se sjedine Srbija i Republika Srpska. Tada je ovaj isti akademik, budui da je bio veoma uvaavan u komunistikim redovima, uzviknuo: Nikad mi neemo biti zajedno! Vi hoete veronauku, mi marksizam! Niko, pretpostavljam, ne bi bio iznenaen kada bi ovaj junaki marksista na svojim grudima oklembesio ne krsti, ne krst, nego krstinu od pola metra! Podsetnik: Izazvano ovim dogaajem vratilo mi se seanje iz marta 1991. godine kada su se oko esme na Terazijama okupili studenti i srednjokolci. Taj prostor izmeu hotela Moskva i Balkan, pored Miloeve esme, nazvan je Trgom slobode. To, upravo, i jeste bio trg slobode, sa te improvizovane pozornice govorili su oni kojima Srbija lei na srcu, oni koji ele ostvarenje nacionalnog programa - da svi ljudi ive u istinskoj, a ne u lanoj slobodi, u istinskom a ne u lanom miru, da svi osete duhovno i materijalno pouzdanje. Na poetku je reeno da je to studentski nestranaki skup - nikom nije bilo dozvoljeno da propagira stranaki program i da taj studentski bunt prisvoji. Mogli su da govore samo oni koji ne pripadaju vladajuoj partiji i strankama.

Zabrinut za bezbednost ovih mladia i devojaka, meu njih je doao patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle. I odmah rekao da je doao da bude s njima ako im se dogodi neto neuputno. Patrijarh je rekao da je uo kako e se na tu nevinu, istu, srpsku mladost obruiti oni koji ive u raskonim vilama i uz bogate trpeze, spremni i na fiziki obraun, ne da bi uvali dravu, ve da bi ouvali lino bogatstvo koje su stekli bez truda i znoja, sluei verno Josipu Brozu. Ta patrijarhova strepnja za ivot svoje duhovne dece uinila je da ih u jednom trenutku zamoli da se raziu ako sila krene na njih. Sutradan, posle besane noi, bojei se da na srpsku mladost krenu tenkovi, patrijarh je ponovo doao na Trg slobode. Veran tradiciji Srpske pravoslavne crkve da uvek u sudbonosnim trenucima bude sa svojim narodom, patrijarh je, obraajui se studentima i narodu, rekao: Blago patrijarhu Pavlu Evo je ve trea no kako vi ovde budite dostojanstveno, kako i dolikuje vaoj mladosti. Vae tenje i elje za pravdom, demokratijom, istinom, Crkva pravoslavna blagosilja. Doao sam da budem tu sa vama. Vi ste savest i dostojanstvo ovog naroda. Ali, vremena su i momenti ozbiljni, pa vas molim da, imajui u vidu interes i dobro i vae i naeg naroda, ponavljam - dostojno se vladajte, kao to vam i dolikuje. Patrijarh je doekan i ispraen aplauzima i dugim skandiranjem: Pavle, Pavle! Pajo, ika Pajo! Pomislio sam: Blago srpskom patrijarhu kad je on za ovu srpsku mladost postao njihov ika Paja. Ovu priu kazujem i zbog jo jednog akademika koji je u prolazu zastao da bi oslunuo rei srpske mladosti. Moda bi tu dugo ostao da se nije desilo neto muno: mladii koji su stajali iza akademika poeli su da viu bando crvena, a jedan od njih dodirnuo ga je i glasno rekao: -Brii! -Zato? - upitao je zbunjeni akademik. -Zaudara! - uzvratio je momak. -Na ta? - upitao se akademik ne osvrui se. -Na komunizam! - procedio je momak kroz zube spreman, oigledno, i za grublje rei. Te grublje rei akademik nije saekao: udaljio se pognute glave, a ubrzo potom prialo se da je dugo ostao u zgradi akademije i da je plakao. Ne dam ni da mi ukradu niti da mi otmu seanje na Gorolomca. To je nadimak Dragana Topalovia, dobijen u ratu, za vreme nemake okupacije, a noen celog ivota. NJegovo ime ne znai ni upola onoliko koliko znai nadimak: Gorolomac. NJegova pria tee bez napora. Napor je vidljiv samo kad govori o svojim najbliim - sestri Radmili i bratu LJubomiru. Rei, tada, prati gr oko usana i sjaj suze. -Ubie ih na bosanskoj golgoti! - rei se probijaju iz davnih uspomena i izazivaju bol. Radmilu, zarobljenu, ubie na Zelengori, LJubomira na Drini Sestra se tek zadevojila, na zavretku uiteljske kole, brat uao u rat, kao Drain vojnik, 1941. godine. Svi koji su tada ubijeni imali su u rukama letak o amnestiji. Prevarili su ih Brozovi komunisti. Mene su zarobili ranije, ali sam nekim udom ostao iv. Opustela je kua Topalovia u umadijskom selu umiu, kao mnoge kue u Srbiji. Dragan Topalovi se u sedamnaestoj godini, bez poziva odazvao zovu Ravne gore, ali

komandant korpusa Duan - Dujo Smiljani nije hteo da ga primi: -Dosta je jedan iz estite kue Topalovia - rekao je komandant pomiljajui na LJubomira. - Sestra ti je ravnogorka, a ti si jo zelen. Brat kidie na brata Jesi li ti, Dule, brate roeni - zavapio je mobilisani partizan koji je jedva prepoznao svog mobilisanog brata etnika Nije vredelo: zelen jeste, jo golobrad, ali je brzo sazrevao u borbama sa okupatorskom vojskom, ponekad, kad nije bilo drugog izlaza, i sa komunistima, a u Bosni sa ustaama. I tako, sve do aprila 1945. godine kada je, oboren boleu, pao u ake Brozovih sledbenika. Kako je ostao u ivotu u to vreme, kad je bez milosti ubijeno na hiljade mladih Ravnogoraca - ne moe ni sam da objasni. Smatra to Bojom voljom da se ne ugasi pleme Topalovia. Ne bi, vidi se, da govori o tome, ali bi rado da govori o prvom vaskrnjem danu 1945. godine. - Strpali nas u neke tale u Banjaluci. Neko od naih tiho i pobono ree da je danas Vaskrs. Boe! U jadu i muci, u gladi i ranama, zadobijenim uz put od sprovodnika, zaboravili smo na ovaj veliki dan. Pored nas, utrinom i puteljcima, nailaze grupe seljana i varoana s torbama na leima. Jedan od naih zamoli seljanku za pare hleba, drugi moljae za malo duvana. Na pitanje ko smo, dobie odgovor Srbi! Srbi, brao iz Srbije, zarobljeni etnici. Otuda, iz te gomile, neiji glas: Vi ste, znai, ikani... J... vas kralj Pero i Draa! Traite od njih neka vam pute padobranom kruha i kije Bog neka vam sudi Uvreeni ovim neoekivanim postupkom, jedan od naih se osmeli i ree: ? Sluaj, strina, i ti Bosanac, ovi robovi ovde to zaiskae koru hleba i duvana - primili su i ishranili u svojim kuama u umadiji najmanje po dve porodice izbeglica iz Bosne, a vi tako uzvraate! I to na dan Hristovog Vaskrsenja! Stidite se tih rei i Bog neka vam sudi. Bosanac se ba zainatio, pa ovako odgovori: Veli, Srbijanac, da ste primili jadnu bosansku raju da je prehranite, a ne veli kako ste ljude uprezali u ralo da pooru vae njive. Srbijanski proleteri su nam to ispriali, pa i slike prikazivali. Ne lau Titovi partizani! Blenuli smo za njima, sve dok kragujevaki trgovac Tasi, poznat po dobroinstvu, ne zavapi: Ne treba od ovih ljudi nita traiti. Ako smo izgubili bitku i slobodu, sauvajmo, ljudi i brao, dostojanstvo. Sredinom maja bili smo u Bosanskoj Gradiki u talskom dvoritu, na obali Save. Nas osamdeset zarobljenika koriste za fizike poslove. Pljuju po nama i biju kundakom. Jednog dana, meutim, dogodilo se neto neobino, potresno, snano, to nosim u sebi ve pola veka. Banu meu nas mladi partizan s mainkom na grudima. - Odakle ste, brao? Ima li meu vama umadinaca i koga iz Grue? Prevara do prevare

ovek koji ovo pita lako se probi kroz strau. Deluje preplaeno. Na kapi nosi petokraku. Gledam ga i odgovaram: - Ima nas sa svih prostora Srbije, a ovaj pored mene je Gruanin, iz sela Pretoka. To kaem i pokazujem prstom na Duleta, koji je sedeo naslonjen na zid, s glavom na zgrenim kolenima. Muenik, zarobljen je kao rekonvalescent - tifusar, onemoao. Nosili smo ga da ne zaostane, jer bi ga, inae, ubili. Partizan prie, spusti blago ruke na njegova ramena i poe ga zvati: -Hej, zemljae, rode, probudi se. Ko si i odakle si? Iz kog si kraja Grue? Dule malo podie glavu, ali i on pokua da ustane - izdala ga snaga i on se onako gologlav, opale kose, iskrenu na desnu stranu i pruu po podu. Na ponovljeno pitanje ree priguenim glasom: Ja sam Dule Pantovi, zvani Dulovac, iz Pretoka u Grui, kua mi je u donjem kraju. Onaj partizan ga podie i prisloni uz zid, hoe dobro da ga pogleda. Mi mislimo: gotovo je s naim muenikom, pribliila se smrt. Ali, gde uda! Onaj partizan poe da jeca. ujemo kako apue: - Jesi li ti, Dule, brate roeni? Pogledaj me, ja sam Svetislav, Sele, tvoj brat. Dule, pogledaj brata svog. Roeni moj. Ko te tako grozno ojadio, ogolio i obosio, brate. Mi gledao udo nevieno: srela se braa posle toliko godina jedan s petokrakom na kapi, drugi bez kape i kokarde, mrav, kao avet, jednom nogom u grobu. Drama se nastavlja: iz tale izronie jo dvojica Pantovia, najblii roaci. Onaj partizan, Svele, prua ruke prema njima, grli njihovu kosu i kosti. Dule jo ne prepoznaje roenog brata, zuri okolo, ne govori. Ovaj s petokrakom se obraa nama: - Mobilisali su nas partizani u umadiji i poslali ovamo, u Bosnu, da tuemo ustae. Rekoe nam: udrite redom, bez obzira na uniformu i oznake koje nose, sve su to ustae. A, vidi, molim te - poslali me na brata roenog! Svi ste vi moja braa. Partizanski major titi etnike U taj mah u talu ue jo pet-est partizana. Svele im dovikuje: - Hranu, hranu dajte, ako za Boga znate. Ovo je moj roeni brat, moj Dule. I ovi ljudi su naa braa. Gledajte, oni ne mogu na noge, oni umiru. Mladi partizani istrae i ubrzo se vratie s jednim majorom. Donee hleb, komade mesa i sira. - Ko ste, vi, ljudi, i odakle ste? - upita major. Kad zau odgovor da smo iz Srbije, da smo bili pod komandom Drae Mihailovia, da smo zarobljeni i da nas ve nedeljama ovako mue, on prie kazanu i kutlaom promea jelo: Zatim s klupe uze pare iseene proje, stee je i napravi od nje lepljivu masu. - ta je ovo? - upita major straara pokazujui na kazan i onu lepljivu masu u aci. - To je hrana za zarobljenike! - uzvrati straar. -Ma nemoj. Hrana, veli, za zarobljenike. A jeste li ovako hranili ustae? Jesu li ovo ljudi ili stoka? Ova hrana nije za ljude. Major nogom gurnu kazan i prosu vrelu vodu pomeanu s nekim liskama i korenjem. Potom ree: - Ovo su ljudi iz Srbije, ratom unesreeni, gurnuti u bratoubilaki rat. Dok se ne utvrdi njihova krivica, moraju se tretirati kao ljudi. Iz ambara njihovih oeva i danas se hrani naa vojska. A vi ih muite glau. Sram vas bilo! Zatim uze svoje vojnike i ree da e se brzo vratiti sa hranom iz divizijske komore. Gledamo u njega kao u udo: ne verujemo ni oima, ni uima. Zar je ovo mogue? Ko je

taj major? Zna li koliko rizikuje? Moda e ga izvesti pred vojni sud i streljati? Postavljali smo svakojaka pitanja, ali majora vie nismo videli. Doli su njegovi vojnici i doneli hranu i cigarete. Eto, tako je bilo. A kraj prie o Pantoviima? - pitam sam. ta je bilo? Jesu li ivi Dule i Svele? - Bog zna. Davno smo se razdvojili. Meni su posle sudili - osam godina sam proveo u Sremskoj Mitrovici. To nije bilo predvorje pakla, to je pakao. Hteli su da nas unite, iscrpljivali su nas glau i tekim poslovima. Sve sami srpski seljaci Pitao sam Gorolomca i za njegovog komandanta Duana Smiljania. ta se s njim dogodilo? - Srbin kakav se, naalost, ne raa esto. Treba suditi po dogaaju koji u ispriati. U oktobru 1944. godine bili smo u selu Opleniu, u gruanskom kraju, da bismo odali poslednju potu osmorici naih saboraca, palih u borbi s partizanima. Samo to je ispaljen poasni plotun, stie kurir na konju i obavesti majora Smiljania da od sela Belo Polje kreu drumom prema nama ealoni partizanske 21. srpske divizije. Brzo smo krenuli kako bismo ih vatrom doekali. A vatra ubitana: ameriki tompsoni, brede, zorke, brengali, laki i teki bacai, automatske puke. U blizini su bili delovi naeg prvog i drugog umadijskog korpusa. Zauzeli smo grudobran, gledamo kako u gomili idu partizani. ekamo da se priblie na pukomet i oekujemo komandu. Bombe su na dohvat ruke, cevi oruja uperene u gustu ljudsku masu koja nam se pribliava. Komandant prati dogledom njihovo kretanje. Lice mu je bledo. NJegova komanda stie apatom: - S levog i desnog krila u kolonu po jedan, u tiini i odstojanju, za mnom! Pitamo se apatom, ta mu bi? Zato se povlaimo? Ili smo do nekog zabrana. Tu se skupismo. Iz stroja izae jedan od Vukmirovia, borac od 1941. godine, i glasno ree: - Gospodine majore, ja ne bih vie ostao pod vaom komandom! Dozvolite mi da se udaljim. Ne pucaj u srpsku mladost Major Smiljani je naredio svojim etnicima da ne otvaraju vatru na tek mobilisane srpske seljake - Zato, Vukmiroviu? - upita major - Pre sat i neto sahranismo osam naih vojnika pobijenih partizanskom pukom. Da ste naredili napad, niko od njih ne bi izneo ivu glavu. Putate komuniste da porobe naa sela i gradove, da ubijaju goloruki narod. Poli smo da se borimo, a ne da se bez borbe povlaimo. Oni e Srbiju u plamen i pusto pretvoriti. - U pravu si, vojnie! - odgovori major Smiljani. Da smo osuli vatru, retko bi ko od njih ostao u ivotu. Ali, pitam te: koga bismo mi to pobili? Pratio sam dvogledom kolonu te zbijene mase. Zna li ta sam video? Video sam bezbroj srpskih mladia sa seoskim torbama, na leima, bez oruja. Ima li meu vama onih koji bi toj nasilno mobilisanoj srpskoj mladosti poeleli smrt? Ako ima, neka ide i neka puca u srpsku decu bez moje komande. - Ali, gospodine majore, to je 21. srpska partizanska divizija - opet e Vukmirovi. - Znate kako smo se tukli s njom od Kopaonika do Leskovca i koliko smo rtava imali. -Tukli smo se, ali i zaboravljali! - govori dalje major Smiljani. Mobilisane partizane, mlade ljude, putali smo kuama. Nismo ih ni tada ubijali. Da sam danas naredio krvoprolie, kajao bih se i na ovom i na onom svetu. Draa mi to ne bi oprostio, izveo bi me, moda, i

pred preki vojni sud. Pusta zemlja bez naroda nije cilj nae borbe ve spasavanje naroda i drave. Crni barjaci u umadiji Gorolomac je okonao svoju priu. Ostalo mu je da odgovori na pitanje ta se, na kraju, zbilo s majorom Smiljaniem. - Nije preiveo bosansku golgotu. Pao je pokoen rafalima partizanskih mitraljeza. Ubili su ga oni na koje nije hteo da puca ije je ivote tedeo. Podsetnik: Nad jamom Ponor u Miljevini, izmeu Foe i Kalinovika, i sela Gornji i Donji Budanj, kezi se ubica. Meni se ini da s njegovih ruku jo kaplje krv. Krv nevinih sinova umadije. Ponor je nesaglediv. Neispitan. Ponor ima ponornicu: Reku Bjelicu. Jama Ponor je nenasita ala: progutala je hiljade mladih tek mobilisanih mladia. Nijedan nije bio stariji od 24 godine. Svi su bili iz umadije. umadija je bila u crnim barjacima. Mogli su da budu oevi. Danas bi bili dedovi. Bio je maj 1945. godine. Rat je bio zavren. Du puta od Foe do Kalinovika jo osam hiljada ubijenih. Bilo je i dece. Bilo je deaka koji su poli iz umadije da bi vratili mobilisanu zapregu. Ni metka nisu opalili. Pobijeni su. -Za koga? -Za Tita! -Za koga? -Za Partiju! -Za koga? -Za Staljina! Mire delata i rtvu Na ove uzvike umadija je odgovarala jaucima, bolnim krikom koji je ispunjavao sav prostor. umadije je jecala, na mnogim kuama bili su crni barjaci. Krilo se da je samo na ovom prostoru od Foe do Kalinovika i jo malo dalje u Miljevini i pred jamom Ponor ubijeno oko 23 hiljade mobilisanih etnika. Iz jame Ponor dugo su dopirali bolni glasovi unesreenih - niko nije mogao da im pomogne. Jama Ponor bila je duboka oko 80 metara, prenika oko 50 metara - leevi na dnu mogli su se neko vreme videti golim okom, sve dok direktor rudnika Miljevina Devad Lojko nije dobio naredbu da jamu prekrije jalovinom do samog vrha - sada samo metani znaju gde je bila. Direktor rudnika je ubrzo potom odlikovan ordenom junaka socijalistikog reda. A zna se da su ovaj zloin poinili 16. muslimanska sandaka brigada. Nekim tajanstvenim putevima do javnosti stizala imena delata - najee se pominjao neki Golubovi. Vidak Golubovi. Imao je oficirski in. Govorio je: Spakujte ih lepo i poaljite njihovom Bogu da ih vaskrsne! Vie je ovaj Golubovi ubio nego dvojica delata koji su zarobljeni kao ustae i kojima je reeno da e im zloini nad Srbima biti oproteni ako sada, kao partizani, pobiju veliki broj Srba. - I ta sada? - pita se razum. - Nita! - Kako nita? Zar to nije zloin? Pobili srpsku decu, ej, pobili vie od dvadeset hiljada srpskih deaka, itav jedan grad, pobili bez sasluanja, bez isleenja, bez suda i nikom nita! Moe li? - Moe, ali samo u Srbiji! U Srbiji vlast ne mari za komunistike zloine. Vlast bi da uini nemogue: Da izmiri delata i rtvu! Da u ime lanog spokoja i lanog pomirenja sve rtve potisne u zaborav. - ta navodi vlast da rtve komunistikog terora gura u zaborav?

- Valjalo bi, najpre, da se utvrdi ko su i iji su ovi za koje se kae da su vlast. Da se nesumnjivo utvrdi ko su im oevi, strievi, ujaci. Jesu li bili sudije i presuditelji, komesari, naredbodavci, delati, Brozovi delegati sa najirim ovlaenjima, komandiri zatvora i komandanti logora. Kad se to utvrdi, lako e se otkriti ko koga hoe da zatiti. Da se u vladajuoj strukturi nisu nali sinovi sudija i delata odavno bi se znalo gde je grobno mesto generala Mihailovia i ko je usmrtio generala Milana Nedia. General Nedi je imao velike zasluge iz prethodnih ratova, da se ne govori o tome koliko je stotina hiljada srpskih izbeglica spasao za vreme nemake okupacije Jugoslavije. Komunistika vlast liila ih je prava na grob. A ova vlast, koja sebe naziva demokratskom, nije promenila odnos prema rtvama. General Peko seje smrt Podsetnik: Nije tako u drugim krajevima bive zajednike drave. Biskupska konferencija Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine objavile su zajedniku izjavu o pravu na grob i o dunosti pijeteta u kojoj pozivaju na otkrivanje potpune istine o rtvama Drugog svetskog rata i perioda nakon njegovog kraja. Biskupi u izjavi trae da se identifikuju sva prikrivena grobita, oznae primerenim spomen-obelejima i omogui odavanje poasti poginulima. Uz isticanje da Katolika crkva osuuje zloine svih totalitarnih reima, biskupi poseban naglasak daju na utvrivanje tanog broja rtava komunistikog reima i procesuiranju poinilaca tih zloina, istiui da je nedostojno i nedopustivo procenjivati ili potcenjivati znaenje i broj svih tih rtava, ve da je jedino opravdano da se njihova imena popiu. Tempo ne mari za brata U Sloveniji su davno otkrivene i obeleene masovne grobnice rtava komunistike tiranije. Tamo gde su ubijena 73 svetenika Srpske pravoslavne crkve Slovenci su podigli krst visok dva metra i na njemu ispisali poruku da su stradali 1945. godine. Meu ubijenima je i dr Luka Vukmanovi, doktor teolokih nauka i publicista, inae roeni brat komunistikog generala Svetozara Vukomanovia Tempa. Kad su delati pitali Luku ta mu je Tempo, ovaj je odgovorio da mu je roeni brat. A kad su delati pitali Tempa ta da rade s njegovim bratom Lukom i sa svetenicima iz Crne Gore, on je odobrio da ih sve pobiju. - Za koga? - Za Tita! - Za koga? - Za partiju! Zar i roenog brata u smrt na radost Tita i partije?! U toj grupi stradalnika, pored nekoliko hiljada pripadnika naoruanih nacionalnih snaga i izbeglica, bio je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac, koji je po nareenju Brozovog generala Peka Dapevia, inae popovog sina, prebaen na Bukulju blizu Aranelovca, gde je posle muenja usmren na svirep nain. NJegovu vladiansku panagiju Cetinjskom manstiru otpremio je Dapevi uz propratne rei: Vraamo vam panagiju ovog razbojnika! Evo, dakle, ta krije vlast koja sebe naziva demokratskom. A ta je narod oekivao? Oekivao je da se od estitih ljudi formira dravna komisija koja e istraivati i obelodanjivati komunistike zloine. U Srbiji nema grada i varoice bez masovne grobnice komunistikih rtava. Nijedna nije obeleena - nema na njima ni votanica, ni cvea. Nema ni krsta. Ni pomenaJo ima Brozovih ratnih sledbenika, meu kojima ima i generala i pukovnika, agenata i muitelja, ubica i tamniara, batinaa i otimaa tue imovine. Oni etaju svoje unuke i priaju im o svojim ratnim podvizima, preutkujui, dabome, poinjene zloine nad nevinim Srbima. Udba nee da ubije etnika

Ima, svakako, i asnih ljudi, istih ruku. Penzije su do smrti dobijali i iptarski separatisti i komunistiki funkcioneri s Kosova i Metohije Mahmut Bakali i Fadilj Hoda, koji je neko vreme bio i potpredsednik drave koja se zvala Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija. Najvie penzije za nacionalnu izdaju uivali su Petar Stamboli, Milo Mini, Draa Markovi. Kad se oekivalo da e se ubice i tamniari nai pred sudom pravde, neko im je zloine oprostio. Neko ko se s ubicama pomirio. Neko ko je uobrazio da je bog. Jer samo Bog moe da oprosti. Jer u bojoj pravdi nema revana. Jer u naem sluhu neprekidno traje slogan: Zlo raenje, gotovo suenje! Pre nekoliko godina nova vlast usvojila je zakon po kome bi i pripadnici Ravnogorskog pokreta, uz prvoborake spomenice, dobijali i pristojne penzije. Mnogi Draini saborci pomrli su ne doekavi to priznanje. Niko se zbog te prevare nije postideo. Ali, narod, ipak, ume da kazni prevarante: nepoverenjem. I prezirom. Grobnica ispod betona Brdo je moda i bezimeno, a naselje je poznato kao Pora. Ispod samog brda, odakle se vidi itav grad, iveli Pavlovii, Starovlasi, urii, Stojii, Anica i Vera, pa opet Stojii, Rade i Kosa sa petoro dece, Stanka i Milunka, majka i ker, domain kue Radia bio u nemakom ropstvu. urii bili ratne izbeglice sa estoro dece - nijedno punoletno. Brdo ispresecano rovovima i tranejama - u gradu bili Bugari i Nemci: prvi u Artiljerijskom krugu, drugi u staroj kasarni u Kragovu. Kad su se okupatori povukli iz grada, brdo ostalo sa rovovima i tranejama dugim i po tridesetak metara. Nama, deacima, sluili su za igru - uglavnom za preskakanje. Iz mesta. I u trku. Posle su u prazan, nebranjen grad, uz dotad nevienu pucnjavu, kao da se vodi borba, uli oslobodioci. Narod je obuzeo strah: Kad su u novembru 1941. godine pobegli, ostavili su za sobom masovne grobnice. Tri godine kasnije vraaju se - bie novih grobova. I masovnih grobnica. Oni rovovi i traneje donele su im olakanje: ne moraju da kopaju rake. Pora postade masovna grobnica. Da bi spreila tajno otkopavanje i odnoenje leeva, vlast je celo brdo zalila betonom. Betonska ploa pokriva povrinu brda - rovove i traneje pritiska beton. Vlast je brdo proglasila skojevskim parom. Mladi igraju fudbal na kostima svojih oeva i dedova. im je svanulo, dooe moji drugari - prvi je stigao Milorad, koga smo zvali Pikula, njegovog oca Dragomira i brata Predraga ubili su komunisti - grobovi su, ako ih je bilo, ostali nepoznati. Doao je i Dragoslav, koga smo zvali Firga, sin trgovca i zanatlije Novakovia, zatim Dragan Mandi, maturant, najstariji meu nama. uli, kau, stravinu pucnjavu, pa doli da se raspitaju. Za tili as izbismo na brdo. Ono to je no krila, dan je otkrio: iz jednog rova ovla pokrivenog zemljom viri ruka do lakta. Stravian prizor. Pored traneje - opanak, onaj gumeni, kakve obino nose nai seljaci. Do njega ajkaa. Pored sledeeg rova fotografija: ena i troje dece. Muenik se pred smrt opratao od svojih najmilijih. Pikula zapoe priu o novim grobnicama. Blizu njegove kue, one na groblju, pre neki dan ibala je krv u mlazevima. Iz zemlje. Kao gejzir. Kamenjar nije mogao da primi krv pobijenih.Ree da su sino na Vujia brdu odjekivali rafali. I Mandi pria kako su blizu njegove kue u Velikom parku nikla nova grobita. Ne treba pitati koga ubijaju. Vidi se: ubijaju ove sa opancima, sa ajkaama, srpske

seljake, boleive domaine koji pruaju utoite odmetnicima tako to e im dati komad hleba i obavestiti ih o poternim odeljenjima. Odmetnika i jataka je najvie bilo u ivanjikom, novovarokom, pribojskom, dobrunskom i viegradskom kraju, tako da je uiki zatvor godinama bio prepun. Ovde nesrenike prebijaju, lome im kimu, biju mokrim konopcima po golim tabanima, peku otvorenim kablovima struje. Trae da otkriju sklonita onih kojima su pred uperenim cevima puke dali hleb i koji su ih savetovali da ih odmah prijave najbliim vlastima. Bio crkveni hor Pikula je nabacio nekoliko pregrti zemlje na ruku koja je virila iz rova, malo je utabao zemlju i tako telo zatitio od pasa. Firge uze onu fotografiju, stavi je u dep i ree Mandiu da uzme ajkau i opanak. Dogovorili smo se da sve ovo ispriamo proti Rajkoviu, koji je nas deake okupljao u crkveni hor, i advokatu Miliji Joviiu, za koga smo bili sigurni da je veliki protivnik komunistike tiranije. NJegova advokatska kancelarija bila je u centru grada i svi njeni zidovi bili su oblepljeni plakatima: biltendija! To su ispisali uiki skojevci koje je UDBA obavestila da Jovii prima biltene Amerike ambasade u Beogradu. Jovii je bio oznaen kao veliki protivnik narodne vlasti. Jo jedan advokat bio je na crnoj listi UDBE: Vladeta Mileti, solunski ratnik, kome je itav grad, zbog njegovih junakih dela u borbama, ukazivao potovanje. Ubijaju ovi koji ive u zabludi da otadbina nee zakukati kad vidi kako ubijaju njene sinove; ovi zalueni nekakvom ideologijom koji hitaju da u sree oveanstvo tako to e pobiti i roenu brau. NJihova imena se uglavnom ne znaju - kriju ih. Kriju ih, naroito, naredbodavci. To to ih kriju znai da su svesni krivice. Egzekutori su manje-vie poznati: Laki, Midana, Dili, uo, opo. Znaju se i oni s imenom i prezimenom, ili samo po prezimenu: Jovanovi, Sretenovi, Petronijevi, Toroman, izmi, Popovi. Jovanovi je bio svreni maturant. Bio je kran momak, visok i lep, devojke su se prosto lepile uz njega. Vian je s jednom od najlepih - ivela je u starom centru grada, bila je student i svirala je harmoniku. Za Jovanovia se prialo daje kratko vreme bio u partizanima, da je oficir dravne bezbednosti i da je u onoj grupi ubica koja svake noi izvodi zatvorenike na streljanje. Grad je bio zapanjen kad se saznalo da je vezanih ruku odvezen u neku beogradsku duevnu bolnicu. Tek tada su nastale prie o tome kako mu se u snu javljaju rtve unakaenog lica - smrskane lobanje, polomljenih ruku i nogu, bez oinjeg vida. Pojedinci, koje je zloglasna UDBA progonila, verovali su da ga je sustigla boja pravda, da on sada plaa cenu svojim krvavim rukama. Ne boji se smrti Mileta, na ovek koji je radio u miliciji i bio jedan od uvara zatvora i koji je potajno prenosio poruke zatvorenika svojoj familiji, potvrdio nam je da je Jovanovi straarno sproveden u Beograd jer je po kafanama poeo da pria o dogaajima za koje se obavezao da e utati. Mileta je jo rekao da je neko od ovog dobrog momka koji se grozio zloina napravio ubicu i zloinca. Mileta nam je otkrivao kojim su se metodama sluili zloinci da bi od dobrog, estitog oveka napravili sebi ravnog. Bio u uikom zatvoru, priao je Mileta, momak istih godina i iste visine i lepote kao Jovanovi. Kao da su bili blizanci. Jovanovi je prema njemu imao simpatije i jednom mu je rekao da e mu biti veoma ao ako ba njega odrede da ga ubije. Momak je, meutim,

bio sran, bio je odvaan i poten - rekao je da se ne boji smrti, ali se boji sakaenja. I jo je rekao da nije mobilisan nego da se odazvao na Drain poziv da orujem brani ugroeno srpstvo. Drau je, rekao je, video samo jednom, i to u vreme bitke za Viegrad u jesen 1943. godine. Grad su branile jake nemake, ustake i muslimanske snage raznih handar-divizija. Iako je bitka trajala nekoliko dana, nijedan metak nije ga ni okrznuo. Mileta se jedva setio da se taj momak zove Danilo, Dane, da je iz pribojske etnike brigade i da je dobro poznavao Bou Bjelicu, Srpka Medenicu i brau Gospi iz Pljevalja. Danilo tada nije znao da poterna odeljenja upravo na irokom podruju od Viegrada preko Rudog, Priboja, Nove Varoi, ak i Pljevalja tragaju za ovom grupicom ljudi zbog kojih stradaju mnogi jataci. Drama u uikom zatvoru Mileta, s kojim se najee susretao Pikula, priao je i o tome kako su okoreli zloinci proveravali Dukovu odanost voi i uitelju Josipu Brozu. - Ti, Jovanoviu, izgleda, ne voli druga Tita? - ta vam pada na pamet! - uzvratio je. Vie ga volim nego svoje oi. - Pa onda uradi neto za njega? - provocirali ga dalje. Drug Tito je uinio dosta za tebe: dao ti je oficirski in i nevienu mo da bude gospodar ivota i smrti. Kao da mu nisi zahvalan. - Ne znam ta bi jo trebalo da uradim da dokaem odanost drugu Titu? - branio se. - Da ubija, Jovanoviu, eto ta! Da ubija Titove protivnike, da ubija bez milosti, bez saaljenja. - Pa, vi dobro znate u kojim sam akcijama uestvovao, nisam ja nikoga tedeo, izvravao sam sve naredbe. .- Jesi, ali si u poslednje vreme neto zatajio, izbegava druinu, ne mogu da te nau kad si najpotrebniji - izbegava akcije, opija se i pria ono to niko ne sme da zna. Istina je: sklanjao se, gubio se, krio se kad je trebalo da se izvede akcija, a to je podrazumevalo pogubljenje ljudi o kojima likvidatori nisu znali nita: ni jesu li osueni, ni zato. Najvie je bilo jataka, ali je bilo i mladih etnika meu kojima je bio i Danilo. Bei prema planini Iste noi Jovanovi se naao u eliji u kojoj je bio Danilo. Prozor je bio zazidan, a svetlo se palilo sa spoljne strane, iz hodnika. Danilo je sedeo na betonu, a kad je svetlo upaljeno zatvorio je oi akama. - Neu da te ubijem! - rekao je Jovanovi odlunim glasom. - Neu! ali, molim te, da mi u tome pomogne. Vidi, ja u te izvesti na gubilite, ali u pucati uvis, a ti bei! dajem ti re. Pre bih u sebe pucao! Bei prema Jelenovoj gori, tamo e nai neko sklonite, neko e ti pomoi, pun je ovaj kraj jataka i odmetnika. Sve sam dobro planirao: ja pucam iznad tebe, uvis, ti bei prema planini. Danilo je, meutim, sve ovo hladno odbio, kao da se ne radi o ivotu i smrti. - Neu da beim! - izgovorio je odluno. - Zar da neko pomisli da sam iskupio svoj ivot tako to sam izdao druga? Pa, vi ubijate bez suenja i bez milosti! Koliko ste samo deaka pobili koji ni metka nisu opalili. Koliko ste ih pobili na Sremskom frontu, pucali ste deacima u potiljak, ubijate srpsku mladost mislei da e vam ona biti smetnja u zavoenju diktature. Kome inite radost to ubijate srpsku mladost? Zar jo niste videli ko je bacio ugarak na srpske kue, ko je zapalio Srbiju, ko nas je uvukao u bratoubilaki rat.

To je, prema Miletinom svedoenju, bio kraj - niko vie ni re nije izgovorio. rtve su one noi, kako je bilo i predvieno, izvedene na gubilite. Meu ubicama nije bilo Jovanovia traili su ga u kui, kod roaka i prijatelja, po kafanama. Uzalud. Nikad se nije saznalo de je proveo tu no. Posle dva dana prialo se da je odveden u duevnu bolnicu. Svi puni - straha A Pora je jo neko vreme gutala rtve - jo je bilo praznih rovova i traneja. I te noi, koja e mi se zauvek urezati u pamenje, odjekivali su rafali. uli su se i vika i koraci, neka suluda trka u mrkloj noi. a kad je svanulo imali smo ta da vidimo i da se najeimo: na spletu bodljikave ice pred kuom komije Radeta Stojia leao je nepomian mlad ovek u koporanu i opancima iljkanima. Ispod njega bila je lokva krvi. Muenik. Pokuao je da u mrklom mraku pobegne ubicama, trao je nasumice, skakao levo i desno i tako skoio u splet bodljikave ice iz koje nije mogao da se izvue. Tu su ga sustigli gonioci i ubice. Tu su ga i ostavili. Da ga narod gleda. I gledali smo. I jeili se od straha. Gledali taj surovi prizor i domain kue Rade Stoji i njegova plemenita supruga Kosa i njihovo petoro maloletne dece, gledali Anica i njena kerka Vera, zatim Pavlovii, Bore i Mire, kako smo ih zvali, a gledali i mi, mali urii - nas je bilo estoro dece. I napunili se strahom. I napunili se otporom. I mrnjom prema ubicama. (31) Nude se novi svetitelji Gojko Kneevi, izbeglica iz Like, naao je utoite u Srbiji, da bi odleao 13 godina na robiji Tako pie Petronije Stojanovi Zorkin u svojoj knjizi Kad UDBA bije. Knjigu je 2007. godine objavila Grafo medija iz Nia sa preporukom poznatih pisaca Vladimira Jagliia i Jovice Jankovia da je treba proitati. Kad se zatvore stranice ove knjige od 300 strana, otvore se muna pitanja: -Gde su se Velja, Voja, Janko, Braca i gomila udbaa iz Nia usavravali u zloinima? ta ih je, u zrelim godinama, osim slepe mrnje prema protivnicima komunistike diktature, navodilo da smiljaju metode muenja kojih bi se postideo svaki razuman ovek? -Jesu li jo u ivotu? -Jesu li se pokajali? -Jesu li se ispovedili? -Jesu li u ispovesti pomenuli Petronija Stojanovia Zorkina i njegove istomiljenike, njih dvadesetak iz Podzemnog fronta kraljevih vojnika u Jugoslaviji - protiv komunizma, kako se zvala ta tajna organizacija? Jesu li pomenuli imena hiljade njihovih rtava? Ni rei o pokajanju -Je li iko od njih rekao da se kaje to je pripadao toj umobolnoj partiji koja je unakazila

Srbiju i ije posledice vladavine oseamo i danas otimanjem dragulja srpskih zemalja? -Primaju li jo borake penzije? -Jesu li svoje sinove i unuke uverili da im ruke nisu u krvi nevinih ljudi? -Znaju li da pokajanje podrazumeva ispovest, a ispovest, opet, podrazumeva kazivanje svakog uinjenog zla i odricanje od injenja zla u budunosti. Podrazumeva se da se ostatak ivota provodi u skruenosti i molitvama. -Hoe li oni iz pokajanja na amvon? Hoe li iz skruenosti za vou partije? -Da nisu stari zloinci sada nosioci crkvenih barjaka na litijama koje su ranije silom rasturali? -Guraju li se uz oltar i pevnicu mislei, u svojoj drskosti, da su tada blii Bogu i da e Gospod zanemariti njihove grehove? -Zaklinju li se u krsnu slavu za koju decenijama nisu znali? -Krtavaju li se u ezdesetoj ili sedamdesetoj godini ivota? Misle li da se pravoslavlje moe nakalemiti? -Ispoljavaju li elju da kao jaki vernici, upueniu sve oblasti teologije, budu lanovi Sinoda Srpske pravoslavne crkve? -Govore li da su crkveni kanoni zastareli i da crkvu treba reformisati i prilagoditi savremenim uslovima? -Govore li da u crkvu treba uvesti samoupravljanje? -Nose li novopeeni vernici, oni u poznim godinama, ne krstie nego metalne krstine na grudima i brojanice oko ruku, sve sa eljom da uvere okolinu da oni nisu vie ono to su bili. -Nude li taze vernici sebe kao svetitelja u rezervi? -Jesu li oni kojima za vreme komunistike vladavine ni dlaka s glave nije falila spremni da u ime rtava te vladavine oproste delatima? -Pokazuje li elju demokratska vlast da, zanemarujui rtve, izigrava nekog pomiritelja i prata zloine? -Znaju li da samo Bog moe da oprosti? I to, prema uenju naih praotaca, samo posle pokajanja.

Izbeglica iz Like

Ne dam da mi otmu Gojka Kneevia. Ne dam da ga u ime demokratije guraju u zaborav. Ne dam da poslui kao pomirenje delata i rtve. Ne dam ni njegovu potresnu ispovest. Uvrstio sam je u pamenje. Otuda je niko ne moe iupati. Ni njegova rodbina, znam, nee traiti rehabilitaciju - kome je potreban taj papir nekog suda i sudije na kome e pisati da je Gojko Kneevi na pravdi Boga proveo u tamnicama punih 13 godina, a na tom papiru o njegovoj nevinosti nee biti imena ni tuioca, ni sudije, ni porote koja ga je osudila, ni imena oznaa koji su ga kinjili i muili. Moje etnikovanje bilo kratko, neto vie od godine, a moje tamnovanje pod komunistima

dugo, punih trinaest godina. U jedan od Brozovih kazamata uveden sam u dvadeset petoj godini - visok, snaan, i prav kao bor, a iziao u trideset osmoj godini - prosedih vlasi, oronuo, povijenih lea sa oteenim sluhom. Beleim mune rei Gojka Kneevia, roenog u selu Brinje, u Lici, koji, sudbonosne 1941. godine, kao hiljade drugih izbeglica, nae utoite u majci Srbiji, spreman da na taj zagrljaj uzvrati stostruko: Svrenog gimnazijalca najvie je do rata zanimao sport - bavio se plivanjem, atletikom, boksom, fudbalom, putujui sa svojim klubom iz Karlovca po gradovima u zemlji. Teke izbeglike dane, oskudne u svemu, naroito u hlebu i slobodi, uveavale su nevolje - zbog druenja sa osumnjienim komunistima, za koje nije znao da su to, dospeo je u nemaki zatvor u Beogradu iz koga se jedva spasao. NJegovi roditelji su iz izbeglikog sklonita u Beogradu otili u Svilajnac, pa u oblinje selo Suboticu, gde je njegov sestra Ana dobila mesto uiteljice. Ubrzo je i sestra Bosa, trgovaki nametenik, dobila mesto u Mladenovcu. Gojko je poao za roditeljima. Bavei se zemljom koju je njegov otac uzeo pod zakup, iveli su u glavnom dobro: nisu oskudevali u branu, masti, mleku, ivini. Penini hleb bio mu je kao najvea poslastica. Prve etnike sreo je u prolee 1943. godine. To su bila tri naoruana oveka u engleskim uniformama koji su raznosili letke ispunjene patriotskim reima i vestima uhvaenim na stranim radio-stanicama koje su nagovetavale skori kraj rata i neminovni slom nemake sile. Nekako u to vreme pojavio se vazduhoplovni porunik Vukain Petkovi, prikupljajui istomiljenike i odvodei ih u ume, gde su dobijali oruje i gde je formiran Resavski ravnogorski odred. Taj odred je svakog dana rastao, a popunjavali su ga uglavnom Liani, Slavonci, Kordunai, izbeglice iz Hrvatske. U aprilu 1943. godine i Gojko Kneevi je iz gorskog taba dobio poziv da se u roku od tri dana javi s ebetom. -Tako sam - pria Gojko - postao ravnogorac. - Resavski kraj je listom bio za Drau Mihailovia, pa nije bilo onog prokletog graanskog rta. Nevolje su, dodue, bile s jednom trojkom rasformiranog etnikog odreda Koste Peanca - ona se otela kontroli, razularila i, naoruana automatima i bombama, pljakala i ubijala ljude po okolnim selima. Kad su konano uhvaeni, voeni su od mesta do mesta da bi im narod presudio. iveo Draa U to vreme partizani su jedino bili aktivni na Kopaoniku i Jastrepcu. Deo Resavskog odreda prikljuio se veliko-moravskom Ravnogorskom korpusu koji je imao eu borbu s partizanima na Jastrepcu. -Pokret Drae Mihailovia bio je vrlo dobro organizovan i popularan u resavskom kraju kazuje dalje Gojko Kneevi. - Sve do leta 1944. godine nije bilo nikakvih drugih formacija. Tek u to vreme u Svilajncu je ilegalno poela da radi grupa komunista, uglavnom na rasturanju propagandnog materijala. Kako je meu njima bilo izdajnika, grupica je brzo razbijena, neki su pohvatani i streljani. Za odmazdu, kasnije su komunisti streljali dvadeset ljudi. U jesen 1944. godine, im su sovjetske trupe prele jugoslovensku granicu, nadirui iz

Rumunije, Resavski ravnogorski pokret je rasformiran i svak je otiao na svoju stranu, Kneevi svojoj kui, roditeljima u selo Suboticu. -Ubrzo je ustoliena nova, komunistika vlast i po mene je dola milicija i sprovela me u Svilajnac. Odveli su me u sreski zatvor, pun zarobljenika, uglavnom mojih saboraca. Svakog dana u sumrak ili nou, gledali smo kako ove jadnike izvode - nekad gole, nekad u gaama i koulji. Vezivali su ih u kolonu, svakom prethodno uvezavi ruke icom. Zakljuili smo, po razdaljini s koje su dopirali pucnji, d a im presuuju na oblinjoj ledini. Prva grupa u kojoj su bili samo etnici, do poslednjeg trenutka je uzvikivala: iveo kralj!, iveo Draa. Koliko ih je tada pobijeno, to Bog zna, ali imenima, ve negde objavljenima, treba dodati ova: Vojin Tomi, Dragoljub Trailovi, Stojane iz Busura, porunik Bojan utari, ura Trajanovi. U treoj grupi za streljanje bio sam ja. Vezali su nas icom i tako vukli kroz grad, po lapavici i mraku. Odveli su nas do podruma kue nekog metanina, odakle su izvodili jednog po jednog na sasluanje. Konjak preti smru Poznati pisac Petronije Stojanovi Zorkin pie o mukama u nikim zatvorima -I videli smo kako se na drumu, pred Stojievim vonjakom, zaustavio sivi automobil iz koga su izala etiri oveka i u trku se nala pred Stojievom kuom. Jedan je bio visok i mrav, u konom mantilu gotovo do zemlje. Nije ni pogledao le na bodljikavoj ici, iz koga se jo cedila krv. - Ukopaj ga! - zapovedio je konjak obraajui se Stojiu. - Niti sam ga ja ubio, niti u ga ja ukopati! - rekao je mirnim glasom Rade Stoji, ne slutei da e time izazvati bes oslobodilaca koji su se odmah latili oruja. - Sluaj ti, Stojiu, moju naredbu: ili e ga zakopati ili emo mi zakopati i tebe i njega zajedno! Gledaj ovamo: sada je jutro, sedam sati, ako u podne ovde naemo ovu mrcinu, oprosti se sa decom! Ko je video pogled ovog konjaka taj je mogao da shvati da je spreman da ubije.

Kako spasti pilote Sjurili su se niz vonjak - nisu se ni osvrnuli na rtvu, niti na nas prestraene ovim prizorom. Mali Stojii su briznuli u pla jer su dobro razumeli poruku: Ili ga ukopaj ili emo mi tebe ukopati zajedno s njim! Ispred podne nije bilo ni lea, niti bodljikave ice. Ona lokva krvi bila je pokrivena peskom.. Le je nestao, ali je taj prizor zauvek ostao u mojoj svesti. Pitao sam se: ima li koga? Da li je bio etnik ili etniki jatak? Hoe li iko ikada saznati da je ovo brdo pretvoreno u masovnu grobnicu? U bezimeno groblje? Na grobljima se odravaju pomeni i pale votanice za pokoj dua umrlih - ovde je moda neko potajno zapalio sveu, pomena nije bilo. Svetenici su znali da se tu krije masovna grobnica, ali ih je strah zaustavljao u elji da odre parastos: mogli bi okonati ivot u tim rovovima... Da bi prikrila grobove, vlast je betonirala celu povrinu brda.

Moe se poneto sakriti od ljudi, ali se od Boga nita ne moe sakriti. Bojom voljom e sve biti otkriveno - rtve e biti otkopane, lobanje i kosti oprane i pohranjene u kriptama naih novih hramova. Treba im podii i beleg od ije su ruke stradali. Tek tada, kad se zloini obelodane, valjalo bi pozvati potomke ubica i potomke ubijenih da se zakunu da nikad vie nee dii ruku jedni na druge. Samo tamo moe doi do pomirenja, a ne guranjem zloina u zaborav. Jo neki dogaaji vezani su za ovo naselje. Jedan grob pored puta za Jelovu goru, okien cveem, privlaio je optu panju. Na drvenom krstu irilicom je bila ispisana poruka: Neznanom saveznikom pilotu devojke iz Uica. Iza ove poruke stajala je neobina pria: u jesen 1944. godine, iz eskadrile aviona, po oznakama engleskim, izdvojio se avion oko koga su sevale varnice i iz ijeg repa kuljao dim. Svima je bilo jasno da je avion pogoen i da nee stii do baze. Nije se znalo da li je pilot u ivotu. Avion je leteo sve nie i nie da bi se sruio u umarku kue Popovia. Ukuani i njihovi susedi uspeli su da iz zapaljenog aviona izvuku mrtvog pilota i da ga sakriju u plastu sena, pre nego to su dojurili nemaki vojnici... rtve nisu zaboravljene Stojan - Cole Popovi, u to vreme deak, bio je svedok ovog dogaaja - uestvovao je u kopanju groba ukraj puta i sahrani ovog engleskog pilota koji je, kako se kasnije saznalo, stradao u Rumuniji, kada je svoj smrtonosni tovar bombi izruio na neko naftno postrojenje. Po svretku rata Englezi su tragali za svojim rtvama, pa su poseivali mesta za koja su znali da u njima poivaju njihovi vojnici. Engleska ambasada u Beogradu najavila je posetu svojih strunjaka Uicu i rezervisala smetaj u hotelu Palas. U tom hotelu, kao portir radio je dobar prijatelj naeg Dragan Mandia. vrsto smo reili da ostvarimo kontakt sa engleskom delegacijom, pa smo se nali na muci jer niko od nas nije znao ni da bekne na engleskom jeziku. Znali smo, dodue, poneto na nemakom, francuskom, pa i ruskom i dogovarali se na kom jeziku bi bilo najbolje da im doturimo na izvetaj o krvavoj vladavini bezbonika. A imali smo ta da im kaemo i da im pokaemo: nove i stare grobnice njihovih rtava, spisak imena pobijenih graana, spisak graana kojima je oduzeto pravo na bonove za ishranu, pa su njihova deca bila prinuena da u pekarama kradu hleb... Ovu epizodu o krai hleba potresno je opisao na drug Firga na francuskom jeziku onako kako se stvarno dogodila: nekoliko maloletnih deaka iz nacionalnih kua bilo je otkriveno u krai - otkrili su ih agenti OZNA koji su stajali u desnom redu za hleb i motrili okolo. Imali su u evidenciji jo nekoliko dece koja su krala hleb, pa su skrojili plan kako da ih obrukaju: provee ih glavnom ulicom tako to e im oko vrata vezati vekne hleba i napisati: Mi smo lopovi, mi krademo hleb! Sreom po decu, policija je rekla Krcunu ta namerava, a on im odbrusio da koga ete vi, budale, da obrukate! Decu ili dravu? Jadna je drava u kojoj deca kradu hleb!

Sve je pod kontrolom OZNA Sve to smo pripremili trebalo je da predamo engleskoj delegaciji u neposrednom kontaktu ili preko portira ako mu se ukae zgodna prilika. Bilo je dogovoreno da neko od naih u popodnevnim satima proe pored portira, a ovaj e mu dati znak da li su gosti doli. Kad je na drugar poslednji put uao u hotel, u portiru za pultom prepoznao je oficira OZNA. Od naeg portira nije bilo ni traga ni glasa. Pojavio se tek kad je engleska misija napustila grad. Nismo iz ovog dogaaja izvukli pouku nego smo se sutradan zaputili prema grobu s namerom da tu saekamo englesku misiju. I da joj ponudimo svoje usluge: mi emo iz potovanja prema saveznicima besplatno otkopati zemne ostatke poginulog pilota i pomoi u drugim poslovima. Naa deaka naivnost bila je beskrajna: videli smo trojicu radnika u nekim plaviastim mantilima koji su se vrzmali oko groba. Kad smo bili na tridesetak metara od groba, jedan od one trojice radnika, s budakom na ramenu krenuo je prema nama. Primetili smo da hramlje na jednu nogu. Kad je priao blizu, prepoznali smo efa sreske OZNA Sretenovia, koga je grad znao kao opa. U OZNA se tada nije oskudevalo: bila je gradska, optinska, sreska, okruna, pa oblasna. A zatvori nisu bili samo oni registrovani, poznati svaka kua koja je imala podrum i reetke bila je pretvorena u zatvor. Prepoznali smo zloglasnog Sretenovia, ali je i on prepoznao nas: oslovio nas je, uz psovku, po prezimenima, a zatim rekao: -Kuda je to pola banda? Hoete funte, a? Hoete vezu sa Englezima? Briite dok vam nisam polomio kimu! opo je bio poznat po lomljenju rebara i kime. Vezao bi rtvi ruke i noge, oborio je na pod i u izmama skakao po kimi i rebrima...

Igraju kozarako kolo Podsetnik: Nije opo u ovom izboru muenja bio jedini - svaki zatvor u nesrenoj Srbiji i svaka OZNA imala je bar po jednog takvog skakaa. Pisac Petronije Stojanovi Zorkin, autor mnotva potresnih knjiga, opisuje jednog takvog zloinca, po imenu Velja, u nikom zatvoru 1949. godine. Petronije je optuen kao zakleti neprijatelj komunistike vladavine iako je tada bio tek na pragu punoletstva. Prvo idu kovake lisice na ruke zabaene na lea. Zatim me Velja, uz pomo svog kolege iznuivaa priznanja, postavlja na dve stolice, okrenute naopake. Sledi skidanje obue i udaranje mokrim konopcem po tabanima. Posle dolazi ono najgore, to rtvu izluuje. Sputaju me na pod, peti put, Velja nareuje da donesu balon i da cev prljavog metalnog levka gura u moja usta. ulo se klokotanje tenosti koja je naputala utrobu balona. Slana voda? Rakija? Ne! To je voda iz kanalizacije, puna ljudskog i ivotinjskog izmeta. To je uveni Veljin metod iznuivanja priznanja. A kud e vee priznanje od ovog koje im u lice govorim: jeste, mrzim vas, prezirem

vas, boriu se protiv vas, vi ne zasluujete da ivite, vi ste zlotvori, vi ste nitkovi, vi ste nitaci, vi znate samo za muenje, za ubijanje estitih ljudi i za otimainu imovine... Voda mi razdire stomak i smanjuje disanje. Guim se. I u tom guenju, tu toj nesvestici koja me obuzima ujem Veljin glas: Priznaj, priznaj! Onda se naizmenino Velja i njegov ortak u zlu penju na moj stomak i gaze me. Kreu se u krug, igraju, kau, kozarako kolo, dok se voda u mlazevima vraala iz mojih usta i razlivala po podu. A oni gaze, gaze, gaze po stomaku, po rebrima, po kimi, igraju kozarako kolo. I danas, posle toliko decenija, kad dodirnem vorove na stomaku, vratim tu sliku i osetim bol... Profesor uiva u muenju rtava Sreko Manola, Brozov general, imao je na robiji brata, ustakog majora o kome je brinuo Major Vitomir Vetkovi, koji je sasluavao Kneevia, traio je da mu odgovori na tri pitanja: da li je bio ljotievac, da li je bio nedievac, da li je bio draievac. Kneevi je negativno odgovorio na prva dva, a pozitivno na tree. A na pitanje ta je uinio za dananjicu, uzvratio je istini tom priom da je zbog druenja s komunistima u Beogradu bio uhapen, da ga je Specijalna policija drala u zatvoru u uinoj ulici i da je kad se nekako izbavio, pobegao iz Beograda. Na to je Cvetkovi rekao: Proveriu, ako lae, lino u te ubiti! - Ponovo su me vezali i vratili u zatvor i to u sobu u kojoj su bili ljudi predvoeni za streljanje. Ubrzo nam je straar naredio da se skinemo. Znali smo ta to znai: vode nas na gubilite! Onako vezani teturali smo se po mraku i zimi. Uz put smo sreli kolonu vojnika na ijem je elu bio major Cvetkovi. Da li po obiaju, ili sasvim sluajno, tek, uperio je baterijsku lampu i u mnotvu prepoznao moje lice. Ko je ovoga odredi za likvidaciju, zagrmeo je na straare. Odmah ga vratite! Teko je opisati olakanja koje sam osetio. Minuti su me delili od smrti. U maju 1945. godine Gojko Kneevi je zbog pripadnitva Ravnogorskom pokretu osuen na 15 godina robije. Vojni javni tuilac bio je nezadovoljan - traio je smrtnu kaznu. Spasao ga je general Duan Hristi, Lianin, koji je bio siguran da mladi Kneevi nije poinio nikakvo zlodelo. - Iz Zabele, gde sam zapoeo robijanje, odveden sam u Borski rudnik na prisilni rad. Strpali su nas po pedeset u vagon, guili smo se, lieni vode i hrane. Na naem vagonu je krupnim slovima pisalo: Ustae. Na stanici u Parainu otvorie se vrata i straar ree da jedan izae i za sve uzme vodu. Javio se Slavko Teokarevi, ugledni industrijalac koga je znao celi Parain. Narod ga je prepoznao i poeo da vie: LJudi, ovo nisu ustae, ve nai Srbi! Narod je nagrnuo na vagone, nudei ono to mu se zateklo u rukama - duvan, hranu. Iscrpljeni glau i tekim fizikim radom ljudi su svakog dana umirali a neki su uspeli da pobegnu. Neto kasnije, kada su ih pohvatali vratili su ih u robijanicu, ali ne u Zabelu, ve u Sremsku Mitrovicu. Profesor uiva u muenju

Posebno pamtim period kada je upravnik robijanice bio ia Petrovi, profesor iz Aranelovca. Reim je bio surov to se odslikavalo i kroz mrnju ovog oveka prema nama. Hrama bez zaprke, nekoliko uvelih listova kupusa, gerla, 150 grama proje na dan, tvrde kao kamen. Proturena je vest da vlada tifus, kako nam rodbina ne bi donosila pakete. Sve je bilo smiljeno da nas unite. Ni Duan Milenkovi, kasniji upravnik ove robijanice nije bio bolji. Zatvorenike je kanjavao betonskom samicom, bez posete i paketa, za svaku sitnicu, uz obaveznu reenicu: Vie ne mogu po zakonu, a manje neu! S vremena na vreme poseivali su nas razni funkcioneri:Penezi, Rankovi,Cana Babovi, Moa Pijade, Hebrang, olakovi. Ovaj olakovi je iz dna due mrzeo svetenike, a njih je u svakoj sobi bilo po desetak. Pamtim neka imena: prota Sava Bankovi, Milan Bogdanovi,Tihomir Mitrovi, akon Gavrilo iz Deana, Jakovljevi iz Jagodine, Duan Leti. olakovi nas je zvao zloincima i govorio kako smo tu da bi nam prebrojali rebra. Prema Hrvatima se drugaije postupalo, niko nije smeo ni da ih dirne, a kamoli tue i uskrati im hranu. Evo ta o tome pria Kneevi: - Sreko Manola, Brozov general, imao je na robiji brata, ustakog majora, inio je sve da ga zatiti. Andrija Hebrang je obilazio redom sve osuene ustae i inio sve to je mogao da ih spase. Traili su da budu prebaeni u Hrvatsku, to se ubrzo i desilo. Otili su general Simakovi, pukovnici Sabljak, Mesi, ulc, Manola. Svetenik i Brozov ministar Vlada Zeevi imao je brata Marka na robiji, ali ga, budui da je bio ravnogorac, nije spasavao. I Petar Stamboli nije spasavao svoje roake - robijae, ni Voja Luki. Naprotiv ispoljavali su prezir i mrnju prema svojim bliskim roacima. Lako je, onda, zamisliti kako su tek nas mrzeli koji im nismo nikakav rod. Jedan seljak iz okoline Gornjeg Milanovca skrivao je za vreme rata Miloa Minia, a kad je potom, kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, dospeo u zatvor, Mini je bio gluv za njegove vapaje da mu pomogne. Najistaknutiji ljudi iz Ravnogorskog pokreta bili su u strogoj izolaciji, ali su po Peneziem nareenju izvoeni na rad. ta su radili, vidi se iz svedoenja Gojka Kneevia: - Odreeni su da iste kanalizaciju. Straar koji je otvarao elije, vikao je: Govnari, napolje! U toj grupi govnara bili su doktori nauka: Stevan Moljevi, Lazar Markovi, Kosta Kumandu, ura urovi, Vojin Andri, banski savetnik Dragoslav Kuzmanovi, Mihailo Mandi. I ta sada? Moda e se neko upitati. Nita! Samo da se ne zaboravi. A kad se zaboravi, pokazuje vreme u kome ivimo, zlo se vraa. Iskopala sebi grob Podsetnik: Ja sam ona nesrena majka i jo nesrenija supruga koja je iskopala sebi grob i klecala, preplaena i sluena, pred puanim cevima, oekujui da meci pokose i mene i dete koje sam u utrobi nosila. Rat je ve uveliko bio i za nas, od nacista nije bilo ni traga, a zlo s kojim u se suoiti nosili su ljudi s titovkama na glavi, ija su srca, umesto dobrote, bila ispunjena mrnjom. Dugo sam, satima, kopala raku, svoju raku, spremna na nasilnu smrt, koja mi je, sasvim izvesno, bila blia od tiranije kroz koju sam prolazila. Jedino mi je bilo ao deteta. U tim asovima oajanja, dok sam zamahivala krampom, oseala sam kako se moje edo u utrobi pokree. Znala sam da bi kroz dve nedelje trebalo da doe na svet. I, evo, umesto roenja, umesto ivota, dejeg vriska i neizmerne majine radosti, nas

dvoje, dete jo neroeno i ja, gotovo beivotna, ekamo smrt. Moda bi me potedeli tolikih patnji kad bih mogla da kaem: ovek koga traite krije se u ovom bunkeru. Ali, kako da te rei prevalim preko usana? Zar da izdam mua? Kako da ivim s veitom sramotom? Da sluam onaj tihi, ali razgovetni apat za sobom: Ona je izdala Milana, ona je izdala mua. Ne i ne, neka me ubiju! Smrt mi je blia od izdaje, od veite sramote. ovek se pomiri sa smru im su me izvukli iz uikog zatvora rekli su mi da e me ubiti. Pa, dobro, mislim, ako Bog tako rekao. ovek se pomiri sa smru ako pomisli da je to Boja volja. Koliko su ih ve pobili. Nema jaruge, nema rova, nema groblja na kojima nisu zakopane njihove rtve. A mene dovedoe u selo Kaer, blizu Makata i kue moga mua Milana Stojanovia za kojim ovi zlotvori tragaju. Tragaju i za njegovim bratom Aleksom. Rat zavren pre tri godine, ali su braa Stojanovi stalno izmicali poterama. Znala sam da nikoga nisu ubili, ali sam jasno videla nameru ovih zlikovaca da ih ubiju. Da ih ubiju uz moju pomo, da budem sauesnik, da me pee savest celog ivota. U to vreme bilo je dosta ljudi po umama. I po zatvorima. ujem da je neko zatvoren zbog Vuka Kalaitovia, neko zbog Boidara Bjelice, Srpka Medenice, Velimira Zaria, brae Tasi. Muili su ih, lomili im rebra, pekli strujom, sipali benzin u nos, utrkivali se ko e da izmisli uspeniji nain muenja. Islednici se menjali na svaka dva-tri sata. Da se, valjda, ne zamore previe. Kad im kaem da nemam pojma o muu - kao da ih noem ubodem u srce. Smatraju to mojom drskou, govore da im se rugam, da ih poniavam. Kako ne zna, pitaju me, kad nosi njegovo dete. Nije njegovo, kaem, ko zna ije je. Pristajem na sve, ak i da sebe unizim samo da Milana ne odam. Sve mislim: dogodie se neto, spasie nas Bog. Broz bacio ugarak da izgori Srbija Radenka Stojanovi svedoi kako se kandilo u kui Krcunove majke Dade nikad nije gasilo U selu Kaer uvedoe me u kuu Svetozara Gardia. Ni prozora, ni vrata, tek ozidana. Tu nastavljaju da me isleuju. Kaem, po stoti put da nemam pojma gde se kriju moj mu i dever. Odvedoe me u neki potok. Dadoe mi kramp. NJime u kopati svoju raku. I to brzo, bez zastoja. Nemaju vie pitanja, nema vie batina, ostala je samo smrt. Kopam raku i stvarno mislim da je to kraj. Svakim zamahom krampa, ini mi se, dete se pokrene u stomaku... Rekoe mi da stanem na ivicu rake ja ispunjavam njihova nareenja. Planue puke i pitolji, ja pokleknuh... Izgubila sam svest. Kad sam se osvestila - oko mene stoje moji delati. Pipam se - nigde krvi. U zoru su me pustili. Posle dva nedelje rodila sam sina. Nije iveo ni mesec dana... Bog Stojanovie, Milana i Radenku, nije ostavio bez dece imaju sina Sretena. Mnogo rana i oiljaka Svaki oiljak na telu i dui podsea Radenku na pakao kroz koji je prola - u svojoj muci videla je mueniku Srbiju koju su Josip Broz i njegovi najblii saradnici osudili na smrt. Otuda svake veeri smrtonosni rafali - nestaju Srbi preko noi, a onoga ko preivi eka surova tamnica u kojoj e lagano umirati. U ovoj munoj ispovesti nema elje za osvetom prema njenim muiteljima, nema ni mrnje, ali ima prezira i ima pitanja: kako je majkama kad uju da su njihova dobra deca koju su one vaspitavale da se Boga boje postali duhovni bogati i ubice juriajui u svojoj osionosti i na Boga? Slepilu njihovom ima li vidara? Za kim su to poli? ta znaju o svojim voama? Na kome oni iskaljuju mrnju? Na nju, Radenku, dobru i plemenitu Srpkinju, koja nikome ni je nita skrivila, ali

koja je, kad god je mogla, uinila neku dobrotu. Znam da je Dada, Krcunova majka, tako su je iz milote zvali, bila pobona i plemenita, znam da se kandilo u njenoj kui nije gasilo i znam da je sina majinskim mlekom zaklinjala da ne bude surov prema ljudima, da ruke svoje uva u istoti, da ne proliva ljudski krv. Dadu su svi potovali i voleli, a njega, sina... Oteo se sin, oteo se od plemenite majke, od Boga, oteo ga satana, postao satanin sluga, ne vidi nikoga osim satane. A satana nareuje: Ubij, ta eka, ne oklevaj, ubij, pa da ti je i brat roeni, vidi da ne ide tvojim putem, vidi da se moli Bogu. E, njega, njega to se moli Bogu, njega to ite Boju pravdu, njega to ne priznaje mene, satanu, njega ubij, zgazi, osakati... Ti si najverniji satanin sin, boljeg i poslunijeg satana nema, sve zapovesti izvrava. Brz si na pitolju, puki, malju - voli, vidim, da udavi svojim rukama, mogli bi to i drugi da rade, ali ti im ne da, ne da im da te lie tog zadovoljstva... Nita te tako ne smiruje kao smrt onih na koje si ti nanianio, onih koji klee pred tobom spremni da ti poljube izme, one koji od tebe oekuju milost, koji se nadaju da nee uiniti da njihovo petoro ili estoro dece postanu sirotani, bez oevog zagrljaja i bez oevog hleba. Nisu te svi gledali boleivo, neki su te gledali s prezirom, iz njihovih oiju mogao si da proita poruku: pucaj, nesrenie, ubij otpadnike od vere i nacije, osakati Brozova junaino, dobro e te Broz nagraditi: dae ti da bude ministar, predsednik vlade, moe da bira poloaj, moe da hapsi, da ubija.... Zakasnela pitanja za Krcuna Radenkinu priu preuzima njen mu Milan: - Posle si shvatio - saletali te, u snu, mrtvi, ustajali iz nevidljivih grobova preseenog vrata, iskolaenih oiju, smrskane lobanje, izreetanih grudi, neki poneli alat kojim su ubijani: malj, sekira, lopata, metalna ipka, kramp, konopac, kundak, no... To su tvoje rtve i rtve tvojih saradnika, tvojih poslunika, tvojih slugu. Ti si bio gospodar ivota i gospodar smrti. Kasno si shvatio da si u slubi satane, a satana ima jo jedno ime: Broz. Kasno si shvatio das je Broz bacio ugarak da izgori Srbija, da nestane u plamenu, ej, ovee, zar nisi video da gori tvoja Srbija, zar nisi video da ne gori drugi krajevi, gori samo Srbija; za Boga miloga zar nisi video da nemaki okupatori streljaju sto Srba za jednu mrtvu nemaku glavu - dakle, eto Srba, a ne, recimo, 100 Jugoslovena, ili sto Hrvata... Jesi li se moda upitao otkuda Srbiji dve pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija? Dva noa u kanijama koje e biti izvuena onog asa kad se da signal da budu zabodena u lea. U ija lea? Je li ti palo na pamet da se upita zato, recimo, Lika nije pokrajina, ili zato Dalmacija nije pokrajina? Saznao si, naravno, sve, ali kasno. Kasno za Srbiju i kasno za tebe. Nisi znao za Brozov plan da se minira erdapska klisura i da vode Dunava poplave Srbiju... ta ti bi da svom voi i uitelju kae u Ivanjici: Zna, Stari, volim ja tebe, ali bih te vie voleo da si Srbin! Zna li da si time poeo da ispisuje prve reenice smrtne presude? Broz je to shvatio kao opomenu. To ga je uznemirilo i poeo je da kuje planove kako da te se oslobodi. Znao je kakva si zla poinio Srbima, pa se iskreno bojao za sebe. Kada je dolo do onog opasnog dijaloga, Broz je video da su vai odnosi zauvek poremeeni i da je bezmalo pitanje asa ko e koga. A ta se stvarno dogodilo? Novi gospodar kraljevog dvora na Dedinju, Josip Broz, pozvao je na intimnu veeru ministra unutranjih poslova Srbije Slobodana Penezia Krcuna. Sve bi moda proteklo u pomirenju i meusobnom uvaavanju da se nije pojavio Brozov pas. Vrzmajui se i oko Krcunovih nogu, pas je najednom koio i uvalio ape u Krcunov tanjir. Krcun ga je blago odgurnuo i pas se udaljio, ali je brzo apama stavio potpis na Krcunov tanjir. Krcun ga je tako snano tresnuo po njuci da je pas zacvileo. Broz je tada skoio i rekao: Krcune, poslednji put da ti bude da mi udari psa! I Krcun je skoio i doslovno rekao: A tebi poslednji put da bude da srpskog ministra zove na veeru s psom!

To je bio kraj - Broz je smiljao kako da ga se zauvek oslobodi. ta je Broz smislio videlo se. ta je Krcun smiljao - ostala je tajna koju je on odneo u grob. Rei za opasnu optunicu Da li je uvideo zablude - Ubie te tvoji, Krcune. Ubie te oni kojima si najvie sluio. Ubili su te oni s kojima si zajedno ubijao druge. Kad ste ono u novembru prve ratne godine beali iz grada ostavili ste mnogo mrtvih. Te masovne grobnice narod je nazvao tvojim zadubinama. Tu je narod pogreio, nisu te rtve samo tvoje. Ne treba greiti duu: to su i Stambolieve zadubine, i Dedijerove i ilasove - mada je ilas, kako e se neto kasnije saznati, bio vie zaduen za trezore Narodne banke: kako ih isprazniti... udio se narod: od tako plemenite majke - ubica. Od moliteljke pred Bogom bezbonik. Sam je govorio da je celim svojim biem u krvi srpskog naroda. Da li se kajao? to su ga godine vie pritiskale, uveavala se i gria savesti! Uviao je svoje zablude, ali nita nije inio da iz njih izae. Da je, muenik i zarobljenik tih stravinih zabluda ostao u ivotu, i da se malo pripitomio i shvatio realnost, suoio bi se s mnogim pitanjima. Ko, po svretku rata, pobi Blagojevie? Ko je sve zatirao tu estitu kuu i na svirep nain usmrtio tri muke glave? Ko ih lano optui da su Nemcima otkrili partizanski poloaj na Kadinjai u novembru 1941. godine? Ko je naao krivce za pogibiju stotinak boraca nevinih oruju koji su bez ikakve potrebe izginuli, titei, prema lanoj verziji, odstupnicu vrhovnog taba i Josipa Broza? Nisu Nemci samo iz pravca Kadinjae uli u nebranjeni grad - pria o junakim borbama i odbrani uike republike velika je la. Na Kadinjai je bila prva masovna pogibija Srba - neki e to shvatiti mnogo godina kasnije. U poslednje vreme svetenici iz Uica slue u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pa je potpuno svejedno pod ijim su simbolima ginuli. Ali za uenje je kako nijedan parastos nije odran na brdu Pora, gde ispod betonske ploe lee kosti i lobanje rtava komunistike tiranije. Na jednom od prvih posleratnih skupova na Kadinjai neko je glasno primetio da vinovnici pogibije boraca na Kadinjai nisu kanjeni, da se slobodno kreu i uivaju u slobodi. Tako se irila sumnja na Blagojevie koji su, vie nego drugi, stradali od Nemaca - sva njihova imovina nestajala je u plamenu... Krcunova sestra se iskreno pokajala Penezieva sestra Milena koju su zvali Pinja kleala je pred likom Bogorodice molei za oprotaj Zlobnici i dounici, koji su dobrovoljno sluili reimu, podgrevali su priu o izdaji Blagojevia, pa se domain kue, junak sa Solunskog fronta, nosilac est visokih odlikovanja i Albanske spomenice, Gojko Blagojevi, obreo u bajinobatanskom zatvoru. Otuda su ga, posle nekog vremena, izneli u mrtvakom sanduku. Ozna je smislila neuverljivu priu kako se Gojko obesio i kako ga je grizla savest zbog izdaje. Gojko je, meutim, imao sinove Bogoljuba, Ratka i Radomira. Mogu li sinovi izdajnika da budu na slobodi, da rade i da primaju plate? Ne mogu, dabome da ne mogu. To kae Ozna, ali neko pre toga kae Ozni. Posle je Ozna dojavila da se Bogoljub, kao i njegov otac, obesio. Udarila neka elja u Blagojevie da se sami veaju, ali u prisustvu vlasti. Bogoljub se obesio na planini Tari, gde je bio zaposlen. Lekara, razume se, nije ni bilo, a nije bio ni

potreban - Ozna je konstatovala da je Bogoljub Blagojevi liio sebe ivota tako to se obesio o gredu na tavanu. Neumorna je Ozna, ne posustaje, preostala jo dva Gojkova sina: Ratko, svetenik u Mokroj Gori i najmlai Radomir. Ratko sluio Bogu i rodu krtavao, uglavnom, kriom, tako i venavao, a sahranjivao javno. Iao peice i na konju kue domaina razbacane po Mokroj Gori. Kako bi bilo da se i on, kao otac i brat, obesi? Ne bi imalo smisla. To rekla Ozna, a neko pre toga rekao Ozni. Nee se pop Ratko obesiti, nego e pasti s konja i smrtno se povrediti. Pre toga e, prema planu Ozne, biti kamenovan.

I Radomira progonili Istrage nije ni bilo, lekara nije bilo, za popom Ratkom osim ostatka porodice, malo je ko javno zaplakao - narod se kriom krstio i molio Bogu da zaustavi ovo zatiranje estite kue Blagojevia. ostao je u ivotu najmlai sin Radomir - gonili su ga, hapsili, provocirali, postavljali mu razne zamke, ali ga je Bog sauvao da bi danas, posle toliko decenija, mogao da svedoi. Istinu su osvedoili i istoriari, pa i oni - komunistiki: ustanovili su, nesumnjivo da porodica Blagojevi nije imala nikakav kontakt sa nemakim oruanim snagama i da ne moe biti ni govora o nekakvoj izdaji. Drugim reima, Blagojevii su stradali potpuno nevini i za njihovu groznu smrt neko mora biti odgovoran bez obzira na minulo vreme - zloini ne zastarevaju. Moglo bi se i dalje o Blagojeviima, ali istravaju pitanja: - Gura li i ova vlast Blagojevie u zaborav? -Da li su dananje demokrate, moda sinovi Blagojevievih ubica, spremni da svojim oevima oproste ove zloine? - Nude li to ubice pomirenje svojim rtvama dok ute o njihovim tajanstvenim grobovima. O grobovima njihovih oeva i brae. O masovnim grobnicama. Pobili - pa ta! Osakatili - pa ta! Utamniili - pa ta! Opljakali - pa ta! - Moe li: nikom nita?! - Moe, ali samo u nesrenoj zemlji Srbiji! Grad je bio u oku A Milan Stojanovi bi da se jo malo bavi Krcunom: - Kad su te ubili, tvoj grad je bio u oku, mada te nisu svi alili. Neki su se preko ulice pozdravljali reima ima Boga! Neki su i plakali, javno, otvoreno, alei iskreno oveka koji im je, moe biti, uinio neku dobrotu. Deavalo se i to. Pevao, znam, nije niko, ni tajno - to ne bi bilo u duhu nae pravoslavne vere. Izgleda da je tvoja sestra Milena, koju su zvali Pinja, naslutila da je ta saobraajna nesrea bila naruena. Odmah posle nesree kruila je ova dosetka: kad su Josipa Broza obavestili da si poginuo, on je, ne gledajui u sat, rekao uh, majku mu boju zar je ve dvanaest sati! Moda je Pinja tada shvatila da je Bog morao da zaustavi tu surovu ruku, uvek spremnu da se srui na nekog muenika. Milena je prola kroz iskuenja - bila je, ako se ne varam, u logoru na Banjici, a bila je, siguran sam i u sabirnom centru za prevaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci. Otuda je izala zahvaljujui dobrom vladanju i ljudima iz grada koji su pronalazili naine da je vrate kui. Grad je priao da im nije uzvratila dobrotom kad su se oni nali u nevolji pod komunistikom vlau. Bila je i ona oficir, nosila je, povremeno i koni mantil i bila strah i trepet kao Krcunova sestra.

Imala je obiaj da se kroz grad proeta stojei na otvorenom automobilu i u konom mantilu kao znak da i ona pripada Ozni. Ila je, kako je govorila, u lov na gradske deake koji su menjali parole po okolnim brdima - umesto Brozu klicalo se kralju i Drai. Klonula je posle bratovljeve smrti i ubrzo potom okrenula se Bogu i utonula u molitve. Ako je nekoga uvredila ili mu nanela neko zlo molila je za oprotaj. NJeno pokajanje bilo je iskreno. Umrla je kleei na kolenima pred ikonom Presvete Bogorodice molei za oprotaj grehova. - Sea li se ti mene, Krcune? Pa, mi smo vrnjaci, viali smo se, susretali, pozdravljali. Ti ode na studije, na agronomiju, ako se ne varam, ja u Trgovaku akademiju. Posle su nam se putevi naisto razili: ti ode za Brozom, ja za Draom. Ja branim dravu, ti je rui. Vi koristite nemaku okupaciju da izvrite dravni udar i zavedete diktaturu, mi branimo sela i porodice. Vi se prikradate nekom gue naseljenom srpskom naselju odakle, iz zasede, pucate na Nemce, jednog ubijete, a onda doe velika nemaka sila i ubije 100 Srba! Ko je, pitam te, smislio to lukavstvo: borba protiv Nemaca, a u toj borbi izginue Srbi! Lepa podvala, nema ta, samo me udi kako to tebi nije smetalo, tebi koji si, kau, voleo Srbiju. Nisi ti voleo Srbiju bez Srba. Pripisali su ti, posle tvoje smrti, mnoga ubistva, ak i Blagojevie, a ja znam da nema veze s tim podmuklim zloinima. Pripisali su ti i ubistvo predsednika optine Andrije Mirkovia, a niko ne pominje onog Vidia koji nije mogao da se smiri dok nije obaveten da je Mirkovi usmren na svirep nain.

Broz caruje u kraljevom dvoru Tako je to kad se neko prouje kao - ubica. Neko vreme, kad je to donosilo razna priznanja i privilegije, ubica se hvalio brojem svojih rtava. Kasnije, kad je nailo vreme stida i straha od odgovornosti, zloini su se prebacivali na druge. Da te Brozovii nisu ubili, pitao bih te ko ubi dvojicu srpskih enerala? Ko usmrti enerala Mihailovia i enerala Nedia? Je li istina da je eneral Draa pogubljen na Dedinju, blizu dvora Karaorevia u kome je iveo i carevao Broz? To je bila uma u blizini dananje Ortopedske klinike - stabla su poseena da bi imalo mesta za publiku, a mesto pogubljenja osvetljeno reflektorima. U publici su bili Milo Mini, Petar Stamboli, Draa Markovi, general Nikola LJubii, tuioci i sudije, i ti, Krcune. Ti si bio komandant te bezumne parade. Svi su gledali u tebe - tvoji Udbai mogli su da snimaju veliki dogaaj: ubistvo enerala Mihailovia. Slika izreetanog generala nee se nai u domaoj tampi, ali e se nai u amerikoj obavetajnoj slubi i meu amerikim pilotima koje je spasavala Draina vojska. Slika izreetanog enerala stigla je i do majora - pilota Riarda Felmana, koji je bio blagodaran Drai. On je umnoavao te slike, delio ih prijateljima i Drainim saborcima uz objanjenje da je snimak plaen suvim zlatom. Prialo se da je kraljev dvor, u kome je novi gospodar bio Broz, bio jako osvetljen - svetla su se pogasila kad su umukli rafali Kad se publika, veoma srena i zadovoljna razila, tvoji oznai, Krcune, pristupili su drugom delu plana: da se dugaka i teka gvozdena ina elinim sajlama vee za mrtvog enerala i potopi u

Savu na Adi Ciganliji. Posle su tvoji oznai, kao u poverenju, priali neke druge verzije da bi zavarali trag. Ma nikako da te pitam otkuda vam ta elja da ubijate i da leeve tajno ukopavate? Otuda ta elja da rodbina, sinovi i keri ubijenih ne znaju gde su njihovi oevi sahranjeni? Zar vas je toliko mrnja oslepela, zar ste izgubili strah od Boga, otkuda ta svirepost u tebi, sinu one molitvene majke Vide koja se iskreno obraala Gospodu molei za spasenje svake due i koja, ako je ak i ula, nije mogla da veruje da njen sin ubija i da uiva u tom ubijanju i satiranju Srba.
Zloini u Mavi i Podrinju

Jesi li se, Krcune, ikada suoio sa zloinima vojnika meu kojima je bio i Josip Broz Jesu li, pitam te, po tvom nareenju u novovarokim selima oko Zlatara pobijeni aponjii, Kurubii, Topovii, irovii, konjevii, Puice, Kalajitovii? Ko onako ojadi Kosu Kalajitovi u mladalakim godinama - drali ste je i muili u devet zatvora, lomili kimu i rebra da bi u tim paklenim mukama otkrila tajno boravite majora Vuka Kalajitovia. Moda je Kosa znala gde se sve kree njen stric Vuk Kalajitovi, moda ga je i hranila, obavetavala o poterama, ali zato bi o tome obavestila one koji za njim tragaju da bi ga ubili? Ne samo njega, hteli su da ubiju i njegovu suprugu Nadu i maloletnu kerku Branku. Da ne bi nekolicina novovarokih muslimana srpski komunisti bi to uinili, proslavili bi se, kao i ranije, ubijanjem ena i dece, ali Bog ih je uzeo pod svoje okrilje. Spasioci su u toku noi preobukli Vukovu porodicu u muslimansku odeu, u dimije i sa feredom preko lica prebacili u Novu Varo. Majka i ker su dugo skrivane u muslimanskim porodicama sve dok nisu prebaene u Sarajevo. Razumem ja, ovee, nekog Itvana Borotu i nekog Majera, Murata i Hinka, i Sulejmana i Hasana - njima se pruila prilika da ubijaju i pljakaju Srbiju, ali kako da razumem tebe, Slobodane, kako se ti nae u toj druini? Jesi li i ti skovao neko bratstvo i jedinstvo sa ubicama tvog naroda? Jesu li to Sulejman i Itvan doli u Srbiju da je usree tako to e je smanjiti, to e pobiti mnoge Srbe i opljakati njihovo bogatstvo. Ne mogu oni da pobiju mnogo, ali znaju ko moe, a moe okupator, mogu nemaki vojnici. To to mogu, Nemci su obelodanili na plakatama - objavili da e za svakog ubijenog nemakog vojnika streljati 100 Srba. E, sad, i Borota i Majer i Itvan i Sulejman mogu mnogo da pomognu, ali uz pomo Srba, onih Srba otuenih od nacije i pravoslavne vere. A Srbi, oni otueni, hoe da pomognu Itvanu i Sulejmanu, hoe, kako da nee, pa njima je cilj zajedniki: da bude to manje Srba Onda se neko iz ove grupice priunja blizu nemakog logora, ubije nemakog straara, rani drugog straara, a potom trk uz potok, to dalje od ovog junakog dela. Posle se zna: Nemci opkole naselje, pokupe Srbe, odvoje tano onoliko koliko su na plakatu najavili - sto za ubijenog i pedeset za ranjenog nemakog vojnika - i streljaju. Na 150 srpskih kua zavijore se crni barjaci, ali se u rukama Itvana i Sulejmana zalepraju crveni barjaci. A ti, Krcune, ne pita to ovih napada na Nemce nema u Hrvatskoj, jesu li oni u Zagrebu, u Ludbregu, u Varadinu okupirani od

ovih istih Nemaca? Tamo ih doekuju kao oslobodioce, zasipaju ih cveem i dobrodolicom. Nemci su, dakle, tretirani kao oslobodioci. Od koga su ih oslobodili? Pa od srpske hegemonije, od Srba koji su smrdeli na beli luk i stajsko ubrivo. I ti si im, Slobodane, zaudarao na beli luk i opanak, ali su se ustruavali da ti to kau, jer su se nadali da e stalno odraivati njihov zadatak na smanjenju broja ivih Srba. Brozova 25. regimenta Ako se ne varam, ti, Krcune, nisi bio u Raevini kad se tamo iznenada obreo i Josip Broz, okruen nekolicinom svojih najodanijih sledbenika. Ispostavilo se, moda i nehotice, a moe biti i Bojom voljom, da Brozu nisu nepoznati ovi krajevi. Ne samo Raevina, poznata mu je i Mava, i Pocerina, i Lenica i mavanski Prnjavor i Loznica i abac Da bi svoje okruenje uverio da dobro pamti ovaj kraj rekao im je da na karti provere da li se ispod onog brda nalazi jedna kua, ispod kue bunar, pokraj bunara kriva kruka. Sve to pronau na karti pa ga u udu pitaju otkud on to zna. Kako da ne zna, rekao je on, pa on je ovde ratovao pod komandom austrijskog generala Oskara Pooreka. Nije Broz krio da je bio u 25. regimenti 42. honvedske divizije. E, onda su mu neki rekli, moda ilas, moda olakovi, da to sakrije, da vie nikom ne pria jer ako Srbi saznaju da je protiv njih ratovao nee se dobro provesti. Ni on, niti oni oko njega. Ko je ubio Kragujevac Vidi, Krcune, znalo se da je ta 25. regimenta, u kojoj je Broz bio nii stareina, poinila najvee zloine u Mavi i Podrinju: njeni vojnici prikivali su srpsku decu bajonetima za vrata, ubijali bez milosti njihove oeve i dedove, silovali srpske devojke u abakoj crkvi. NJega, Broza, oni sa srpskim imenom i prezimenom upozorili da nikom vie ne pria da je bio okupator. NJima, je li, nije to smetalo, ali bi im smetalo da srpski narod sazna tu istinu! Jeste, dakle, Broz bio okupator u minulom ratu, jeste se borio protiv srpskih vojnika, ali sada, u ovom ratu pod nemakom okupacijom, oslobaa Srbe. Oslobaa ih - ivota! Jo u prvoj godini rata, u jesen 1941. godine, najviu cenu u krvi platio je Kragujevac. Svakako se, Krcune, sea te srpske tragedije, tog surovog pokolja srpskih aka i graana glavnog grada umadije. Zna, svakako, i kako je dolo do toga, valja govoriti istinu. A istina je u onom stranom dogaaju u Grui, na prostoru izmeu sela LJuljaci i Bare, kuda se kretala grupa nemakih medicinara koju je Hitler poslao u Srbiju da se pridrui nemakim vojnim bolnicama. Tu grupu nemakih lekara u zasedi je saekala grupica partizana u kojoj su bili Vladimir Dedijer i neki Nedeljkovi i ubili 17 medicinara i 12 ranili. Mrtve su noevima tako izmasakrirali da su oni koji su taj prizor videli gubili svest i padali pored leeva. Onda su i Dedijer i njegovi junani saborci pobegli, po obiaju, na deveto brdo, potpuno, po uputstvu vrhovnog voe, zanemarujui onu nemaku naredbu o odmazdi. Kad je naila nemaka borbena jedinica prvo to je uradila bilo je zbrinjavanje ranjenika i fotografisanje masakriranih. Slike su brzo stigle u Hitlerov tab, a on, voa Treeg rajha, nareuje da se odmazda izvri u najveem gradu umadije. Tako je nastao crni

kragujevaki oktobar. Za mrtvog sto a za ranjenog pedeset, to je tragini bilans stradanja Srba. Dakle dve hiljade i tri stotine mrtvih Srba platilo je ovu avanturu. Broz je imao razloga da bude zadovoljan - toliko Srba u jednom danu niko ne bi uspeo da pobije. Prialo se da su neke srpske novine u Beogradu pisale da je u nekim gradovima Hrvatske proslavljeno ovo ubijanje. umadija je bila u crnim barjacima - ali bie jo i crnih dana i crnih barjaka. Posle dolaska komunista na vlast ona brojka o rtvama Nemaca stalno je uveavana. Trostruko uveani broj rtava komunistikog terora pripisan je nemakom okupatoru. ta misli, Krcune, da je bilo pravde i potenja, i da se graanski rat u Srbiji drukije zavrio, kome bi se sudilo za ovaj zloin? Kome je palo na pamet da iz zasede puca u nenaoruane nemake medicinare kad je cela Srbija bila oblepljena plakatima o odmazdi za svaku nemaku rtvu. Znalo se da e Srbi platiti najviu cenu, mada se nije znalo da li e osveta biti izvedena u Milanovcu ili Kragujevcu. Ovo je, Krcune, zloin prema srpskom narodu, a poto ratni zloini ne zastarevaju doi e dan kada e se za ovaj zloin suditi mrtvom Brozu i njegovoj partiji. Ne znam da li e im se suditi i za pogibiju Srba na Kadinjai kod Uica u novembru 1941. godine. I to je, priali su i neki partizanski borci, meu njima i general Radivoje Jovanovi Bradonja, bila nepotrebna bitka u kojoj je poginulo moda i dve stotine slabo naoruanih i nedovoljno obuenih srpskih boraca. Nemci su imali jednog mrtvog i jednog ranjenog. Bitka je, razume se, bila nepotrebna srpskom narodu, ali je bila potrebna Josipu Brozu da bi on, uz zlurad osmeh, uveao bilans pobijenih Srba pravei od njih budale koje iz asa u as uveavaju svoju nevolju. Ko ubi pesnikovog sina Uzgred, Krcune, da te pitam zna li ko je ubio Puniu Raia i Mutimira Petkovia, sina pesnika Disa? Nestali su, koliko se zna, odmah po dolasku komunista na vlast. Rai je bio osuen na dugogodinju robiju zato to je u junu 1928. godine pucao i u Narodnoj skuptini ubio neke hrvatske poslanike i, svakako nehotice, ranio Stjepana Radia, vou Hrvatske seljake stranke. Punia Rai, obavetajni oficir Kraljevine Srbije i borac sa Solunskog fronta nije mogao da otrpi uvredu koju je srpskom narodu usred Beograda naneo Ivan Pernar. Bila je skuptinska rasprava o tome kako su srpski invalidi zanemareni, kako su ponieni, kako od invalidnine ne mogu da se izdravaju, a oni su prolili more krvi za Srbiju i dravnu zajednicu u kojoj mnogi nezaslueno uivaju. Na ove rei Punie Raia uzvratio je Pernar grubim reima da je njemu dosta te prie o srpskim rtvama i srpskoj prolivenoj krvi i da je spreman da suvim zlatom plati srpsku krv. Rai je ove rei shvatio kao najcrnju uvredu srpskog narodu, uzvraajui Pernaru da krv prolivena za otadbinu ne moe niim biti plaena i pozivajui ga da se izvini.

Kako je ubijen kapetan Derok U uvenog i opevanog tobdiju, koji nije hteo rat sa komunistima, pucali su podmuklo, u lea

U Skuptini je sedela grupa Srba iz Crne Gore i oekivali rasplet: ako Rai ne dobije izvinjenje ili odustane, oni e pucati i u Pernara i u Raia. Umesto izvinjenja, koje bi svakako smirilo uznemirenost, Pernar se tako grozno cerekao srpskim rtvama i prolivenoj srpskoj krvi da Rai nije mogao da se savlada: izvukao je pitolj i gaao direktno Pernara. Ubio je jo dvojicu hrvatskih poslanika. Kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, oslobodili su sve zatvorenike, pa se tako i Punia Rai naao na slobodi. Za vreme nemake okupacije nije pripadao nijednoj partiji i nijednoj oruanoj grupaciji. Kad su sovjetski vojnici iza kojih su ili Brozovi sledbenici osvojili Beograd, Punia Rai je, ne skrivajui se, slobodno etao Terazijama. Neko od Brozovih saradnika ga je prepoznao i ubio nasred ulice. Prolaznici su se razbeali, ne znajui ni ko je ubijeni, niti ko je ubica. Bilo je to vreme ubijanja u kome su nikle mnoge masovne grobnice. Ubica Vidan Mii Ba u to vreme, Krcune, nestao je iz srpske prestonice Mutimir Petkovi, sin pesnika Vladislava Disa. Disova sudbina je poznata, sudbina njegovog sina nepoznata. Pria se da je bio Drain oficir, porunik po inu i da je bio pravnik po struci, da je izrazito inteligentan i poten. Grob mu se, naravno, ne zna, jer je to komunistiki specijalitet - da ubiju i sakriju mesto ukopa. Da surovo kazne sinove i unuke: da ne dou na oev i dedin grob i ne upale votanicu. Znam, i udim se tome to znam da se godinama ve slavi Disovo ime, da se pesnicima dodeljuju i nagrade, a niko od nagraenih ne ree kako to slave oca kome su ubili sina. Mnogi svoje zloine danas pripisuju tebi, Krcune. Kau da si ubijao na svirep i podmukao nain - to je samo delimino tano: nisi ubijao na podmukao nain, ubijao si otvoreno, pred svima, uzimao si pravdu u svoje ruke. Tako i onaj Vidan Miti, onaj ubica iz Poege, koji se hvali da je ubio dve hiljade ljudi, kae da je sluao tvoja nareenja, a da je on bio vojnik partije. Hoe da kae da je on samo izvravao nareenja. Ti zna kako se Milo Mini nou preruavao u etnika, stavljao kokardu na ajkau, pa sa svojom razbojnikom druinom, koja je takoe nosila kokarde, po selima ubijao najbolje srpske domaine da bi optuba pala na Draine vojnike. To ste vi nazivali taktikom i lukavstvom. Zna li, Krcune, kako je ubijen kapetan Jovan Derok. To je onaj Drain oficir koji nije bio spreman da puca u komuniste. Kad je zapoeo graanski rat u Srbiji, govorio je svojim vojnicima da se nismo okupili da ubijamo komuniste, istiui da su i oni u ovoj zemlji roeni. Oni nas, istina, napadaju i ubijaju, organizuju prepade i zasede, na to ih navodi Kominterna i njeno vostvo. Ja vas zato molim, ako se sukobimo s njima, da ne gaate direktno u njih. Mi samo treba da ih zaplaimo i razoruamo, kad ve nee da sarauju s nama. Derok, dakle, nije bio spreman da puca u komuniste, ali su zato komunisti bili spremni da pucaju u njega i njegove saborce. Bez milosti. Podmuklo. Kapetan Derok je ubijen poetkom novembra 1941. godine, u vreme kada su u aanskom kraju trajale kakvetakve veze izmeu etnika i partizana.

Prota Novica Milievi ovako je ovom piscu svedoio o smrti i sahrani kapetana Deroka: Ja sam opojao i sahranio kapetana Deroka. Opojao sam ga u crkvi u Konjeviima, a sahranjen je u selu LJubiu, blizu spomenika Tanasku Rajiu. Na pitanje da li zna ko je muki, pucajui mu u lea, usmrtio kapetana Deroka, prota je ovako odgovorio: Jo tada sam uo da ga je ubio Rako Tanaskovi, podoficir jugoslovenske vojske koji je priao komunistima i postao komandir partizanske ete u aanskom kraju. LJudi su se u to vreme slobodno upisivali u etnike i partizane, mada su ovi drugi bili malobrojni. Moda su se oko neega svaali, ali se nisu meusobno tukli. Najednom, kao da je avo uao u njih - poeli su da se tuku i prolivaju krv.

Ultimatum Nemcima To da je Tanaskovi ubio Deroka prota je uo od domaina iz Konjevia Davida Maksimovia u ijoj je kui bio tab kapetana Deroka. Iz ove kue je kapetan Derok poslao ultimatum Nemcima da mu bez borbe predaju aak. Znam da je David rekao Tanaskoviu: Sram te bilo, Tanaskoviu! Ti si kraljevski narednik, a ubija kraljevske oficire! Na to je Tanaskovi uzvratio da to nije istina, da ga on nije ubio. Kad su se komunisti posle tri godine vratili u Srbiju, ubijen je i David Maksimovi. Partizani su ga ubili na kunom pragu, pred decom. Kao Derokov ubica pominje se i neki Peenjkovi iz Preljine. Kapetan Derok je bio artiljerac, tobdija, pa je, mislilo se, bio red da ga sahrane blizu tobdije Tanaska Rajia. Kapetanu Deroku, meutim, ni u grobu nije bilo mira - im su partizanske jedinice pri kraju rata ule u ovaj kraj, njegov grob je otkopan i njegove kosti izvaene i baene neznano kuda. Podseam te, Krcune, da su i kosti Ilije Trifunovia Biranina, starog etnika, koji je umro i sahranjen u Splitu 1943. godine izvaene i baene u more. Nikad u istoriji ovog naroda niije kosti nisu dirane osim kostiju Svetog Save koje je silni Sinan Paa iz mileevske svetinje preneo na beogradski Vraar i tu zapalio. I tvoj otac, Krcune, bio je ratnik, bio je i na Solunskom frontu, zna ko su i kakvi su bili stari etnici. Znao je on i vojvodu Vuka i majora Tankosia i vojvodu Biranina i vojvodu Luneta iz Vrnjake Banje i mnoge druge junake i borce koji su upadali u neosloboene srpske krajeve i bili strah i trepet za okupatore. Znao je tvoj otac i pravila njihovog ponaanja: u tuim kuama, ma ije bile, ne sme se ni hleb traiti, ako ga domain ne ponudi, nikome ni na kraj pameti nije bilo da ucveli neiju majku ni sestru, da oskrnavi neiju bogomolju ili neije grobove i spomenike. Kad je srpska vojska posle 523 godine izbila na Kosovo i Metohiju nije ucvelila niiju majku, nije silovala niiju sestru, nije oskrnavila nijedno groblje - ona je samo zavojevaa sa pradedovskog ognjita proterala. I sada, najednom, strava: mrtav ovek bez groba! Mrtav eneral Draa bez groba. Mrtav eneral Nedi bez groba. Mrtav kapetan Derok bez groba. Mrtav vojvoda Biranin bez groba. Desetine hiljada mrtvih bez grobova.

Otkuda u vama ta elja, Krcune? Otkuda elja da grob ostane bez kandila, vez votanice, bez cvea. Otkuda vam pravo da presuujete, da budete gospodari ivota i smrti? Jeste li ikada pomislili da e se i vama suditi? Gde vam je strah od Boga? A to je ono to je najnunije u svakom vremenu, u svakom oveku: strah od Boga. Ko taj strah nosi, nosi uzdu na svojoj dui i stalno je na oprezu: im pomisli da uini bio koju vrstu zla uzda se zategne i podseti na Boga i njegovu pravdu. Ako se u narodu pominjalo i sedmo koleno otuda se ne zna uvek ije grehove ispatamo. Ako se, dakle, ovek seti Boga, odustae od zle namere. I sad je lako objasniti zato su komunisti poinili tolike zloine: pa nisu verovali u Boga i Boju pravdu. LJudska pravda ponekad moe i da izostane, ali Boja nikada. Kad bi se ljudi zagledali u svoje tragove lako bi utvrdili emu se mogu nadati. Najnasunija ovekova potreba je da se naui strahu od Gospoda Boga. Ti si, Krcune, je li, znao emu se moe nadati. Nisi ti, kao tvoja majka Vida, bio odan Gospodu Bogu, ali si negde u dnu due verovao da neto postoji, da neka sila upravlja ovim svetom. I zato nikad nisam poverovao u priu da si ti pucao u elo Isusa Hrista Pantokratora u maloj crkvi Karaorevia na Dedinju. Metak, istina, jo stoji u elu Svedritelja neba i zemlje, ali se ne zna ko se tako potpisao. Bila je to zastraujua poruka: ko puca u Boga, ovek mu nije nita! Pominjali su u to vreme jo jedno ime ubice Gospoda Boga: Brozov general Milan eelj. On je bio dvorski andarm, a kada andarm postane general on pomisli da je jai i vei od Boga. A moda je, bez iijeg odobrenja, pucao neki nesrenik iz ove 6. like da bi posvedoio prezir prema Gospodu i odanost svom samozvanom maralu. Crkva je, dabome, opljakana i oskrnavljena, kao to je to uraeno sa mnotvom hramova u Srbiji i Crnoj Gori. Nalog iz Kominterne Ne mogu, Krcune, da poverujem ni da si bio u velikom prijateljstvu sa Georgi Dimitrovom, sekretarom zloglasne Kominterne, za koju i ti zna da je razarala nau dravu i govorila da komunizam u Srbiji ne moe uspeti sve dok postoji pravoslavni srpski narod. Zato, smatralo se, u srpskom narodu najpre treba ubiti njegovu veru, liiti ga straha od Boga. Dimitrov je, zar ne, bio u U icu 1941. godine, za vreme takozvane sovjetske uike republike. Doao i on da podari vatru, da plamen obuhvati Srbiju, da sinovi Srbije ginu u meusobnom obraunu i da srpske majke nose crne marame. Bili su komunisti mnogo zahvalni Dimitrovu pa su, kad su se doepali vlasti, srpski Caribrod nazvali njegovim imenom. To ime i danas nosi.

Progutao ih mrak Odavno, Krcune, hou neto da te pitam: ima li ti, oiju ti, ikakve veze sa ubistvima efa eleznike stanice u Uicu Badovia i otpravnika vozova Todorovia? Ti si ih, je li, dobro poznavao, cenio njihov napor da onaj novinski papir stigne u partizansku tampariju. Sea se, to je bilo u jesen 1941. godine. U to vreme ti i tvoji drugari, i vii od tebe, bili ste gospodari grada. Na vagonu je bila oznaka Gestapoa i oznaka grada. Zbunili se Badovi

i Todorovi, ne znaju ta je u plombiranom vagonu. Ne smeju da ga otvore dok ne pitaju partizansku komandu. I, bogami, uplaeni jesu, ali su i dovitljivi, pa pitaju komandu. A otuda, iz komande, neko javio: otvorite vagon, ako je u njemu novinski papir gledajte da ga dopremite do tamparije. Vidi, molim te, neko je znao da Gestapo alje novinski papir partizanskoj komandi. Vagon je stigao iz pravca aka. I ta da urade Badovi i Todorovi. Nita drugo nego da postupe po nareenju. Ukljue u ovaj posao i treeg oveka, njihovog kolegu Dobrosava Dobra Petrovia. NJima bilo zapoveeno da papir prebace u tampariju i da o tome ute.To je, dakle, bilo u jesen 1941. godine. Posle tri godine, kad su se komunisti vratili u grad, nekom je smetalo da postoji saznanje o onom nemakom vagonu i onom novinskom papiru. Moe neko pomisliti da je Broz bio saradnik Gestapoa, da su Nemci njemu, kao svom saradniku, poslali novinski papir za njihovu partijsku novinu. E, to ne bi bilo zgodno, mogla bi ta pria da se iri i da izazove svakojaka pitanja. Recimo: kako to da Gestapo alje vagon papira u grad koji je pod komunistikom vlau? I da ne bi bilo nedoumica i pretpostavki naravno i sumnji, uika Ozna po neijem nalogu pone da se raspituje za ovaj dogaaj. I Ozna sve brzo dozna: Badovi i Todorovi znaju sve. A to znai: videli su oznake Gestapoa, skinuli su plombu, otvorili vagon, videli ta je u njemu, dojavili to partizanskoj komandi, ovi iz komande dojavili njima ta treba da rade. Stvar ista: postoje svedoci. I to kakvi svedoci, krunski, reklo bi se, iz samog srca dogaaja. Dakle: ono to su svedoci znali vie ne treba da znaju. Opasno je. Mogla je Ozna, pozivajui Badovia i Todorovia, da im zapreti da e izgubiti glave ako nekome zucnu o tome. Mogla je, dabome, ali nije bila sigurna da nee progovoriti. I tako, znala je Ozna da samo mrtva usta ne govore... Bog sauvao svedoka A na Badovieva usta kuljala je istina: ma kako da ne zna za papir, pa on se toliko namuio oko toga da stigne u tampariju, lino je gurao nosaka kolica. Ozni to bilo dovoljno, ili njoj, ili nekom kome je ona dojavila. I tako Badovia vie niko nije video. Progutao ga mrak... Tako proao i Todorovi: i on se pohvalio da se veoma trudio da sve obavi kako je reeno. Ni njega vie niko nije video. Ni njihovim suprugama niti njihovoj deci niko nita nije rekao. Nema ih i kvit. Taka. Ostao, ipak, jedan sumnjiv: Dobro Petrovi. Video Dobro da nema Badovia i Todorovia, svratio i do njihovih kua, video prestraene i uplaene ukuane i - zanemeo. Zanemeo za porodicu, zanemeo za Oznu: nema pojma o emu da pitaju, ma kakav papir, nije on to video na stanici, ali moda ga je i bilo kad je on bio na odmoru u selu... Zatvori uika Ozna Dobra Petrovia, snabde ga olovkom i gomilom papira da upie sve dane u kojima nije radio i gde je boravio. Ispalo je, na kraju, da Dobro Petrovi nije uestvovao u ovom dogaaju, pa je Ozna bila milostiva - pustila ga je, a on iz zatvora pravo u crkvu da blagodari Bogu na spasenju. Dobro Petrovi je bio uesnik u ovim dogaajima, nita mu nije izmaklo, vukao i on onaj papir u tampariju, ali ga je Bog sauvao. Tito i Gestapo Ovi ljudi, Krcune, zna i sam, nisu za vreme okupacije pripadali nijednoj oruanoj grupaciji,

bili su dravni inovnici koji su drhtali od okupatorske sile. Ti si ih poznavao. Zato i mislim da nisi uestvovao u njihovom pogubljenju - pa to bi za tebe bio veliki greh. Da nije u pitanju Gestapo, ovi ljudi bi moda bili proglaeni podvinicima, moda bi bili i odlikovani. Bilo bi mnogo nezgodno da na ovom ostane. Zamisli: na maral saradnik Gestapoa! Ili ovako: Gestapo saradnik marala Tita! Ovi to se protive vaoj vladavini jedva bi to doekali - rekli bi: ma znali smo mi to, znali smo mi da je on probisvet i pijunina, ko zna za koga taj sve radi... Vama, da vidi, ne smeta, vama koji imate vlast, vama je dobro, vlasti ste se doepali zahvaljujui njemu, a zna se ta biste bili da nije bilo njega, i ta bi on bio da nema vas! Nije na vama da brinete o tome za koje je sve pijunske slube on radio. Uostalom, je li, njega odavno nema, a ova demokratska vlast zagovara da se svima vrati ono to je bilo njihovo. A sve je ovde, je li, u ovoj zemlji, bilo njegovo. NJegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici naeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegove pevaice, njegovi pevai u narodnoj nonji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi istoriari, njegovi gradovi... Sve to plovi, leti, gmie, savija se, ulizuje, klei, ljubi mu noge i skute, nagoni divlja na cev njegove puke, prima ordenje i nagrade iz njegovih ruku, sve to se zaklinjalo da s njegovog puta nee skrenuti, sve to je ridalo za njim, sve to je obeavalo da e i posle njega biti on - sve je to njegovo. I sada, ovih dana, kad nova vlast, koja sebe naziva demokratskom, obeava da e svima vratiti ono to je bilo njihovo, treba, im prije, da i njemu vrati njegovo. NJemu treba vratiti njegove kadrove, njegove generale i komesare, njegove sledbenike, ubice i tamniare, lopove i prevarante, protuve i probisvete, otimae tuih vila i stanova, otkupljenih za 50 nemakih maraka, komitetlije i partijske sekretare... Lako ih je prepoznati. Uvukli su se u sve stranke, udruenja, vladine i nevladine organizacije, graanske parlamente, optine, skuptinske dvorane, u diplomatiju, nju naroito, u izvrne i upravne odbore, uunjali se ak u porte i hramove, ima ih i za pevnicom, a neki, bogme, prljavim parama grade hramove i sebe gledaju na - freskama... Napljakali se Narod se malo zbunio i malo uzjogunio, pita se u udu ko je ovde pobedio. Vidi narod, jo nije oslepeo od muke i jada, da je komunizam pao, ali jo bolje vidi da se komunisti, mada se vie ne zovu tako, sjajno dre - onako kako su ih uili na kumrovakim kursevima: da se preruavaju i prilagoavaju prilikama. Narod u novim strankama prepoznaje one koji su se naotimali, napljakali, nauivali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama. Vidi da su se, ponovo, ufoteljili, poto su, u sudbonosnom asu, u doba beskrvnog prevrata, posakrivali crvene knjiice s njegovim likom. Malo im to su naotimali, hoe jo. Zato ih, nema drugog reenja, onako, muki, treba privoleti da te stranke napuste i da se vrate onome kome su se zakleli na vernost do smrti. Treba im, bez okolianja, rei: vi ste njegovi, on je va! I tako, dok se njegovi sledbenici muvaju po strankama, nastojei da svoje tamne biografije i tragove pokriju demokratskom odorom, on, njihov roa i uitelj, samuje na - 14 hektara!

Samuje i tuguje, i pita se: Bog ti... ta bi s mojom historijskom partijom od milijun i etiri stotine tisua mojih sljedbenika? Neka mi se vrate im prije! I treba da se vrate!

Brozu vratiti pesnike 40 Ti si nam bio sunce, ta e nas sada grejati, ti si nam bio vazduh, ta emo sad udisati, ti si nam bio voda, ta emo sada piti, ridao je jedan pesnik za Brozom, ali je, ipak, nekako preiveo. Najpre mu, neizostavno, treba vratiti onu dvorkinju i pesnikinju koja se tako vatreno zaklinjala da s njegovom puta nee skrenuti, obavezujui i druge njegove sledbenike da ostanu verni toj zakletvi. Kad su brozovii oslobaali Beograd i, uzgred, malo vie oslobaali Beograane ivota i imovine, ona je uz pomo nekolicine svojih drugara juriala na pisai sto generala Milana Nedia, uveravajui svoje prijatelje da e na tom masivnom stolu napisati najlepe ode svom maralu. Nije on bio ravnoduan prema odama njemu posveenim, ali je vie isticao onu njenu pesmu u kojoj su srpski etnici deaku kamom na elu urezali petokraku zvezdu. E, pa da nita drugo nije radila i ovo je dovoljno za nacionalnu penziju. Treba mu vratiti i onu primadonu koja mu je na u vo pevala onog dana kad je sahranila svoju majku - kako, zaboga, da odbije njegov poziv! I, molim vas, ta je majka prema maralu! Maralov aplauz i njegov osmeh razbili su njenu tugu za majkom. ta e ga sada grejati I onog narodnog pevaa koji je s ponosom govorio da je 77 puta pevao pred njim. Nije on pevao srbijanske pesme nego meksikanske i neke druge koje je maral voleo. I onog pesnika, to pesmama o njemu ue u udbenike: Voli se tata i majka, voli se bata i seka, ali se najvie na svetu voli Tito. Kau da se taj pesnik u meuvremenu presaldumio i svoju pesmu ovako preinaio: voli se mama i tata, voli se bata i seka, voli se svaka ptica, ali se najvie voli - Kotunica! U rezervi, za svaki sluaj, ima jo nekoliko stihova i imena vlastodraca... Seate li se onog pesnika to je ridajui za njim ovako pevao: Ti si nam bio sunce, ta e nas sad grejati, ti si nam bio vazduh, ta emo sad udisati, ti si nam bio voda, ta emo sada piti? Da li je ovaj veselnik preiveo? ta ga sada greje, ko ju vodu pije, iji vazduh udie! Nosi li sada ono to nose gotovo svi komunisti: krst i brojanicu? Viri li i njemu iz svakog depa mala ikona? To je sada znak prepoznavanja: umesto partijske knjiice nose ikonice! Molim: svakom svoje, njemu njegovo! Gospodaru treba vratiti sluge, ali uz napomenu da su njegove sluge drugima bili gospodari. Nije poteno: ivom sluiti do slepila, mrtvog optuuju do ludila, a ordenje, titule i nagrade ne vraaju... Novopeene bogotraitelje, ve osedele i istroene, treba zamoliti da vie ne zagauju porte i hramove - mnogo tamjana treba da se potroi da bi se proterali zli dusi. Priu o pokajanju mogu da proture nekom naivnom kalueru. Ovde se zna: ko je sa te ideoloke

trpeze krkao u slast - zauvek je otrovan komunizmom... Uvenula ljubiica bela NJemu treba vratiti trgove, ulice i gradove - trebalo bi, moda, zbog stasalih generacija, poneto dodati, recimo: Ulica, ili Trg unesreitelja Srbije i njegovih sledbenika... Ako se Crna Gora naisto razbrati i ako ugasi srpsko kandilo, to bi najvie obradovalo cetinjske separatiste, svakako e Podgorici vratiti njegovo ime. Ali, ruku na srce, malo je Crnogorcima da se prosto i jednostavno zove Titograd; njihova srea bila bi udvostruena da se zove: Titov Titograd. NJegovim sledbenicima u Uicu treba vratiti preanje ime grada, mada bi i njihova srea bila vea da ga ovako preimenuju: Titovo Uice - LJubiica Bela. Oni koji su uklonili njegove spomenike sa trgova, uklonili su, moda i nehotice, stid sa obraza njegovih sledbenika - treba svakako vratiti i spomenike i stid. NJegove sledbenike, to je mogue pre, sabrati oko spomenika ili na onih 14 hektara: odatle e najbolje videti ta je od srpskih etnikih prostora, od Srbije i srpstva ostalo iza njihove vladavine. Uvlaei se u stranke, u porte i hramove - to oni hoe da sakriju... Sea li se, Krcune, brae Boani, iz sela Jablanice na izmaku Zlatibora, onog Vojislava i erislava? Dobri ljudi i dobri domaini gostili su svaku domau oruanu silu. Nemci tamo nisu zalazili, bojali su se divljine. U njihovoj kui boravila je ona grupa tvojih oznaa koji su u selima oko Priboja i Dobruna, Viegrada i Rudog, Zlatara i Zlatibora tragali za generalom Mihailoviem. Ti si bio njihov ef. Bili su, po tvojoj zamisli, prerueni u etnike, nosili su brade i kokarde, bili naoruani do zuba. Boanii se moda radovali to opet vide etnike, meu njima je jedan liio na Kalabia. I, dabome, nije bilo lako hraniti tu grupu, ali Boanii nisu alili - bilo je i jagnjadi i teladi i pilia... Bilo i gibanice i cicvare. More, Krcune, da vidi kako ovi tvoji krkaju - stekli rutinu, pa samo briu iz tanjira. A domainima nije ao - pa, pruila im se prilika da ugoste najbolje Draine oficire. Bio si i ti, Krcune, u toj kui, obiao si svoje ljude, dao im uputstva, a braa su, ne znajui stvarno ko si, i tebe ugostili. Malo posle, pred leto, kad je general Draa bio u vaim rukama, dooe tvoji po Boanie u Jablanicu: hoe brau da nagrade za one krkanluke. Zasluili su, koliko su samo jaganjaca i teladi ispekli na ranju... I sudija im ba lepo odmerio: za svako jagnje koje su pojeli tvoji po nekoliko godina robije. Boanii mislili da hrane Draine saborce i uvare, a ispalo je da hrane one koji su hvatali Drau... Sada se pria da e svima biti vraeno ono to je bilo njihovo. I tebi treba vratiti tvoje. Tvoje zadubine, tvoje ulice, tvoje ordenje, tvoje drugove, tvoje oboavaoce. One zadubine po tajanstvenim grobljima, zna se da su tvoje, a ulicama treba obavezno dodati poneto. Neka ostane ono to je pisalo: Ulica Slobodana Penezia Krcuna, ali neka se na istoj tabli doda i ovo - jednog od najveih komunistikih ubica. Tako uiniti i sa ulicama Bate Jankovia u aku, Rodoljuba olakovia u Beogradu, pa dalje - Kidria, Lole Ribara, Rankovia, Marala Tita. Ne znam da li u Kragujevcu jo stoji Ulica Alije Alijagia. Ti zna, Krcune, da je Alijagi po nagovoru Rodoljuba olakovia ubio ministra unutranjih poslova Milorada Drakovia i to tri godine po zavretku velikog rata. Bilo je to u novoj dravi, prvo teroristiko delo komunista. Nisu se oni, Krcune, bavili samo nasiljem

nego i prevarom. Prevarom u vidu zanata. Bilo ih je malo, ali su zato bili mnogo pohlepni bili su nezajaljivi. Stalno su smiljali kako da dou do para. I smislili su podvalu kakvu svet nije video: skupljali su dobrovoljne priloge za majku Neznanog junaka na Avali! I narod je davao priloge. Nema ta da se kae, majstori prevare. I danas se to lepo vidi: nenadmani su.

Kosmet poklonjen iptarima I tebe su prevarili, Krcune. Prevario te Broz. Grdno te je prevario. Kako? Kasno je da pita njega, ali nije kasno da se ti i tvoji pajtosi zagledate u ona deavanja u Jajcu u novembru 1943. godine. Tada je va maral iptarima namenio Kosovo i Metohiju. Sve to je posle radio vodilo je ostvarenju tog cilja. U Brozovoj dravi, pored republika bile su dve pokrajine: Vojvodina i Sandak - ne pominje se Kosovo i Metohija. Broz je umislio da komunistika Albanija bude sedma republika Jugoslavije i da je prirodno da Kosovo i Metohija bude njen deo. Otuda i onaj dolazak generala Envera Hode u Beograd i onaj orden narodnog heroja Jugoslavije s kojim se vratio u Tiranu. Mudro, genijalno, titovski, kominternovski, lukavo i ubitano za Srbiju i srpski narod. A Srbi - kako su oni na ovo gledali? Pa oni nisu ni gledali, oni su sve to prepustili svom maralu, a oni juriali na jagnjee brigade i otimali se o uveno deansko i ljubostinjsko vino. A ti Krcune, nisi stigao da se time bavi, nisi ti imao vremena za to, ti si poseivao robijanice i izgovarao svoju omiljenu reenicu: Koliko vas je preostalo, majku vam... ali jo ima vremena da ispravimo greku. I stvarno, stalno si greke ispravljao i smanjivao broj ivih Srba i uveavao broj nesrenih Srba po tamnicama. Da nije bilo one pogane rezolucije Informbiroa 1948. godine, Kosovo i Metohija bi bili u okviru Albanije. Moda srpski komunisti nisu shvatili ovu opaku igru, ali i da jesu ne bi im smetala, kao to im nije smetalo stvaranje nove drave na jugu Srbije i pretvaranje Srba u Crnoj Gori u crnogorsku naciju sa crnogorskim jezikom i crnogorskom crkvom. Srpski komunisti su hitali da usree oveanstvo. Zapaliti selo ili proterati seljake 41 Major Ratko Draevi, potonji direktor Avala filma, kao ef Ozne, kako je naveo u svojoj ispovesti, ubijao je i po sto ljudi dnevno. ta je ostalo od Srbije, Krcune. Gde su njene granice? Jo munije pitanje: Gde su Srbi? Koji su ovo Srbi to se potucaju od nemila do nedraga po zajednikim prostorijama sa tuim komadom hleba u rukama i u tuoj koulji, ali s pogledom na zaviaj. Zovemo ih izbeglicama, a ne pitamo se jesu li to oni koji su pobegli od bratstva i jedinstva? Ne pitamo se koliko njih bi poklano u ime tog istog bratstva i jedinstva? Kako to da u tom bratstvu Srbi izgube bedem srpstva - tako smo svi zvali Kninsku krajinu, pa obe Slavonije i deo Srema, na nae oi otimaju nam Kosovo i Metohiju, na srpskoj zemlji, na srpskim svetinjama na kostima srpskih ratnika stvaraju neku islamsku damahiriju! Ve imamo tihe izbeglice iz rake oblasti koju Srbi jo nazivaju Sandakom, a bojim se da emo uskoro gledati izbeglice, srpske naravno, iz severnog dela Vojvodine...

Broz nije posetio Jasenovac Ako je ovo i tvoje bratstvo-jedinstvo, Krcune, bilo bi normalno da si barem jednom upitao Broza to on nikad nije otiao u Jasenovac, tamo gde su Pavelieve ustae umorile na stotine hiljada Srba. udi me da ga to nisi pitao, pa ti si bio posebno cenjen zato to si vou smeo da pita ono to drugima nije bilo ni na kraj pameti. A taj pokolj Srba u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini bio je zloin kojim se bavio svet, pa se bavila i jugoslovenska izbeglika vlada u Londonu. Nameravala je ta jugoslovenska vlada da osudi te krvave zloine, pa je smislila jednu deklaraciju koju bi potpisali svi ministri. Jedan ministar iz Hrvatske, meutim, nije hteo da stavi potpis i tako osudi zloine. Na pitanje zato nee da potpie i zar nismo braa odgovorio je: Koliko jo treba da vas pokoljemo da najzad shvatite da nismo braa. Moda ti za ovo nisi znao, Krcune, moda je to bilo daleko od tvojih planova, a mogao si, da si hteo, da sazna: tamo, u Hrvatskoj, ustae ubijaju Srbe, u Bosni i Hercegovini Srbe ubijaju zajedno muslimani iz handar-divizije i ustae, ovde u Srbiji Srbe ubijaju srpski komunisti. Tvoj drug, i tvoj saradnik, i tvoj potinjeni bio je major Ratko Draevi, ef Ozne od Rake preko Kraljeva i aka do Gornjeg Milanovca - imao je taj iroka ovlaenja. NJegov ivot je bio kao i tvoj: iveli ste da biste druge ubijali! Strano! Surovo! On se u nekoj ispovesti koju je zabeleio publicista Milomir Mari javno alio da je ubijao po tvojoj naredbi. Ti si bio mrtav kad se on ispovedao i bezmalo svu svoju krivicu svalio na tebe. Kad su njegove rtve poele da mu se javljaju u snu, kad je bio u komaru gledajui te unakaene ljude, kae da je dolazio kod tebe i rekao ti da vie ne moe da ubija. Pa jo kae da si mu ti tada rekao da se jo nije navikao, a kad se navikne nee moi da ivi, a da ne ubija! Ma, da li je mogue? Ne mogu da poverujem. Ne mogu ni da zamislim da si takav monstrum! A, opet, s druge strane, pomislim; da nisi to zar bi te Broz postavio za ministra unutranjih poslova! Znao je Broz: ako bude ubijao, ubijae Srbe! Drugih nema, rat je zavren, okupatorske sile nema, ostali samo Srbi: njih e ti ubijati, ove u opancima, ove u ajkaama, ove sumnjive profesore, slikare, pravnike, svetenike... Za Broza je najvanije bilo da su Srbi. I tako: tamo u Hrvatskoj tamanili Srbe, ovde u Srbiji Srbe tamanili komunisti! Ratko Draevi je bio promouran, inteligentan, snalaljiv, bio stasit i naoit - enski svet koji nije znao za njegove krvave ruke muvao se oko njega. On je voleo raskoan ivot, voleo je i automobile za kojima je eznuo. eznuo samo neko vreme, dok mu nisu javili da u glavnom gradu Austrije, u Beu, ima lepih automobila. Imao je Be automobile, ali je stanovnitvo oskudevalo u hrani, pogotovo u onim gurmanskim poslasticama. E, toga je u druini Ratka Draevia bilo u izobilju: nisu znali ta e s tolikom prutom, kobasicama, slaninom, unkom, s kantama masti... Sve je to bilo iz onih kua ije je domaine ova druina ubijala ili otpremala u robijanice... Dovitljivost majora Draevia Kaem ti, Krcune, mnogo je bio dovitljiv tvoj potinjeni major Draevi: natovare oni ovu mrsnu hranu u kamione, pa pravo u Be, nee oni tamo da prodaju ovu robu, hoe da je trampe: oni Beliji pruutu, Belija njima automobil. Lep. Sjaji se. Vozio se Draevi neko

vreme u mercedesu, u jaguaru, pa morao da ih otpremi u Beograd onima koji su bili na viem poloaju... Niko majora Draevia nije upitao otkuda mu toliki specijaliteti da je mogao da ih menja za skupocene automobile. Narod nije smeo da pita, a partijski i dravni funkcioneri su znali najvie su u to bili upueni Petar Stamboli, Milo Mini i Radovan Grkovi - Brozove perjanice. Po svretku rata, o pojavi etnika u pojedinim selima u kojima je Draevi bio apsolutni gospodar svakodnevno su obavetavali tebe, Krcune. Tako u svojoj ispovesti kae Draevi. Kae da su dnevno ubijali po 30-40 etnika koji su se vraali iz Bosne, izlazili iz bunkera. Tebe je, Krcune, Draevi izvetavao da su ubili oko 500 etnika, ali da ih u okrugu ima jo oko dve hiljade. uvali su ih jataci, hranili, obavetavali o poterama. Najgore selo, u tom smislu, bilo je Gornja Atenica, gotovo svaka kua bila je za njih sigurno sklonite. Draevi se naao u samom problemu: kako da pohvata etnike i tako oslobodi jatake velike brige. A Gornja Atenica, selo blizu aka, prualo je otpor, uvalo svoje ljude - Draeviu nije preostalo nita drugo nego da zapali selo. Bojao se da to kae svojim naredbodavcima, nije ni tebe, Krcune, obavestio o svojoj nameri. Pala mu je ipak, na um spasonosna ideja: nee spaliti selo, nego e sve njegove itelje preseliti u druge krajeve. Trebalo je iseliti 300 kua. Kuda? U Takovo, u Gorevnicu, u Prislonicu, na ledinu, pa neka se snalaze kad tako veto kriju etnike... Jesu li tebe, Krcune, svog efa, obavestili o ovoj surovoj seobi? Jesu li te pitali? Jesu li ti ta o tome rekli Stamboli, Mini, Grkovi? Ej, ovee, proterali ljude iz 300 kua? Neka je u svakoj kui bilo po etvoro eljadi, to je 1.200 dua! Zamisli taj prizor, Krcune: decu, starice, domaine Ozna trpa u taljige i tera u Takovo, udaljeno etrdesetak kilometara, i izbacuje na ledinu. Na ledinu, nego ta! Da srpski seljak, da srpski domain, upamti ta je Brozov komunizam...

Opusteli Atenicu udi me, Krcune, da Draevi, budui filmadija, direktor filmskog preduzea, nije ovaj prizor video kao svoj najpotresniji film: masu ljudi, gonjenu cevima puaka i automata, nosei decu u naruju, sa ikonom Bogorodice, uz jezive psovke na srpskom jeziku izgone iz svojih domova, sa pradedovskog ognjita, iz izobilja jesenjeg, pred zimu, teraju u drugi kraj, u nespokoj... Moda Draevi taj film nije snimio zato to podsea na nemake koncentracione logore i na srpske zbegove po vrletima za kojima tragaju ustaki koljai i oni muslimanski koljai iz handar-divizije... Ostavio je major Draevi u svom politikom testamentu i druge, mnogo zanimljive zapise - kako se, recimo, bavio pijunaom, pa kako se bavio vercom nakita, engleskih tofova, cigareta... Sve, naravno, u korist komunistike drave. Od tebe, Krcune, nije ostalo nita, nita osim ve pomenutih zadubina na vidljivim i nevidljivim grobljima. Ostalo je, ipak, i neto dragoceno: tvoja deca, tvoja dva sina koja odavno ive u Americi, u sunanoj Kaliforniji, i tamo se viaju i drue sa etnikim sinovima i unucima. I, mislim, Krcune, da je to dobro, mislim da deca ne treba da ispataju grehove roditelja, dobro je da zlo ne

smiljaju potomci ubica i potomci ubijenih... Ostavio je Draevi i zapis o onoj stranoj seobi domaina iz Gornje Atenice: jesen, a punice do vrha ispunjene prutom i kobasicom, i onom uvenom mesnatom slaninom, a vajati i mlekari puni kajmaka i sira. Spasavajui gole ivote, domaini nisu nita od ovog blaga odneli: ostavili su i stoku u talama i ovce u torovima... E, tu su robu Draevi i njegova druina trampili za skupocene nemake automobile... Svet je potovao Srbiju 41 Ko je, Krcune, po svretku rata ubio Srbiju naih oeva i dedova, Srbiju punu moralnog zdravlja i moralne lepote. Pita se Srbija, Krcune, ta bi bilo da si ranije otkrio Brozove namere - da mu je glavni cilj bio da Srbija bude na kolenima i da bude rascepkana. Ali, ta je ovo danas, Krcune? Kome ovi nesrenici i danas pevaju i obeavaju da s njegovog puta nee skrenuti iako vide da nas je taj put doveo do ivice ponora. Boe, ima li kraja tom ludilu? Ili ono noenje neke tafete mrtvom Brozu. Dobro je, ipak, nisu je poneli sa Bagdale jer bi bilo protumaeno da ga pozdravljaju oni koji su on i njegova partija pobili. Nisi ti, Krcune, u prilici da vidi onaj Brozov Plavi voz koji stie iz Beograda do Vrnjake Banje. E pa, mainovoa tog voza je u nekoj maralskoj uniformi, a kondukteri s titovkama i crvenim maramama. Ima i restorana i kafia s njegovim imenom, ima i filmova o njegovim podvizima na dravnoj televiziji. Vlast se trudi da on ne bude zaboravljen, ali se vlast iz sve snage trudi da njegove rtve budu zaboravljene. Ima ljudi koji jo oplakuju njegovu smrt - kau da im je dobro bilo u doba njegove vladavine. I treba im poverovati: bili su blizu kase, mogli su da kradu i otimaju, bili su blizu diplomatskih magacina - lako su dolazili do konih mantila, stilskog nametaja, obue, dobijali su stipendije iz Titovog fonda, bili dobro plaeni dounici, konzuli, ambasadori. Zna se kako je bilo onima po tamnicama, a tvoj ef, Krcune, Rankovi kae da je u prvih est godina komunistike vladavine u zatvore uvedeno blizu etiri miliona dua! Koliko ih je ostalo u zatvorskim grobljima to ne zna niko.

Ako ima dela ima i nade Ti, Krcune ne zna Slavka Tomaevia, malo etnika, malo partizana, malo zatvorenika, malo grobara, grobara, ipak, malo vie. Kopao je grobnice pored bedema na Moravi u aku moda je ba on u kopao i onih 150 muenika koje je, kako sam kae, ubio major Draevi. Slavko je posle bio vojnik, bio je straar u zatvoru, ali ne u onom obinom i poznatom zatvoru nego u onom tajanstvenom, u zgradi za koju niko nikada ne bi rekao da je zatvor. Nisu to bile klasine elije, nego kancelarije koje su se otvarale samo nou. Slavko je nekima pokazivao tu zgradu u centru Beograda, u dananjoj Makedonskoj ulici, preko puta Politikine zgrade. Tu, u toj viespratnici je optina Stari grad, a u prvim mesecima po osloboenju Beograda bila je partizanska komanda i zatvor za ene, ali ne one koje su osuene nego za ene i kerke Drainih oficira i saboraca s kojima su Brozovi komandanti i komesari pokuali da prave bahanalije. Koja od ovih muenica nije pristajala, ako se opirala, bila je iste noi u modricama.

Ko je bacio bombe Ne moe nita da ostane pod velom tajne, Krcune, Bog se pobrine da preivi neko ko e svedoiti istinu. Znam da ti sa ovim nema nita zajedniko, nisi bio razvrstan, nisi bio ni pohlepan, nita tue nisi uzimao. Nisi bio ni trgovac nacionalnim dobrima, nisi bio ni vercer, ni ulizica. Dok su drugi kleali pred Brozom, ti si bio uspravan. Zato su neki graani i plakali kad te vie nije bilo. A ta si oekivao, emu si se nadao? Zar si se posle tolikog uinjenog zla mogao nadati dobru? ta je nada, Krcune? ovekova nada ne sme da bude isprazna, ovekova nada mora da bude zasnovana na dobrom delu. Ako ima dobrog dela, ima i nade. Ako nema - prazni su nam razgovori i prazna nam je nada. Budui da je Gospod dugo ekao da se pokaje, moda si pomislio da ga nema, da ne zna za tvoje grehove, da ima prea posla. Da je Bog tako moan, mislio si, on bi te odmah kaznio. To pokazuje da nisi upoznao Boga, ne zna da je Bog strpljiv, nije Bog Ozna da odmah izrekne presudu. Moda je tu nesporazum izmeu verujuih i Gospoda: u nestrpljenju vernika i Bojem strpljenju. Primetio si i ti, Krcune, da ima neto defektno u nama: mi, kao narod, vapijemo za Bojom pravdom, ali kad ta pravda sustigne nekoga i uini je rtvom, mi je oplakujemo. A Bog je samo usliio nae vapaje za pravdom. Prialo se neko vreme posle tvoje smrti da si lino vodio istragu o onom vaskrnjem bombardovanju srpske prestonice i srpskih gradova u kojima je bilo neke industrije. Bombardovani su Beograd, Leskovac, Parain, uprija, Uice, Podgorica. Bombardovan je jedan jedini grad u Hrvatskoj, Knin. I doao si, kau, do nesumnjivog zakljuka: Usmeriva tih razornih bombi bio je Josip Broz. Broz i njegov odani komandant Koa Popovi. Broz je u prvom redu na ovaj nain surovo kaznio antikomunistiki Beograd da ga na najvei hrianski praznik razaraju saveznike bombe. Rezultati tvoje istrage, koliko se zna, nigde nisu obelodanjeni. uvao si ih moda za neki unutranji obraun. Broz je neprekidno zazirao od tebe - ti si ga ispunjavao strahom. Ti i pojedini srpski pisci ija je odanost prestala, a neposlunost postala svakodnevna. Vidi li, Krcune, do kog poraza stigosmo: sve to su srani, hrabri i mudri Srbi u minula dva veka stvarali - sve je to uniteno u doba naopake komunistike vladavine! Srbija, kao i svaka zemlja, ima neprijatelje meu pojedinim svetskim monicima, ima, moda, i meu onima koji bi joj se svetili za nekadanje poraze, ima neprijatelje u sektama i raznim grupacijama, imala je velike neprijatelje u Kominterni, ima neprijatelje i u susedima, posebno iptarima, ali najvei neprijatelji srpskom narodu su ispostavilo se, srpski komunisti. To to su oni uradili, to su oni pobili, utamniili, opljakali, osakatili - to nije uradila nijedna strana oruana sila. Nain na koji su oni muili svoje sugraane - to nisu radili ni najvei zlotvori. Odrati kou ivom oveku kau - to je samo komunistiki specijalitet. Vezati oveku noge za samar na konju s glavom na otrom kru - to su izmislili samo komunisti. Buiti mrtvom oveku stomak usijanim gvoem - kao to su radili u sremsko-mitrovakoj

robijanici - mogu samo komunistiki monstrumi.

Gubimo li dostojanstvo Odavno nema Srbije naih oeva i dedova. Nema one Srbije pune moralnog zdravlja i moralne lepote. Nema one Srbije koju je voleo i potovao svet. Tu Srbiju su ubili srpski komunisti. Ta Srbija je pod zemljom u masovnim, neopojanim grobnicama. Oni koji se dadoe u lance vezati odoe, raznim kanalima, u tue zemlje, one koji ostadoe, a blago se pobunie protiv tiranije otpremie u robijanice da tamo bolni i lagano umiru. Pa ti, Krcune, zna ta je mitrovaka robijanica - poseivao si je. Posle raspada drave i krvavog izvlaenja iz zagrljaja bratstva i jedinstva, ostadosmo sami i mrnjom opkoljeni. Kao da smo najgori, kao da smo mi izmislili giljotinu, kao da smo izmislili gasne komore, kao da smo izazvali graanski rat u Americi koji je trajao est godina u kome je palo 600 hiljada amerikih glava. Svi bi da nas plae i svi bi da trpnu pare nae drave. Neki bi, bogme, uz pomo svetskih monika, koji ne mare za Boga i Boju pravdu, da nam otmu veliki komad zemlje i da taj komad proglase svojom dravom! Pa jo hoe da mi, Srbi, priznamo tu dravu i da, izmeu ostalog, razmenimo ambasadore. Zamisli, molim te: iptar iz srpskog, carskog Prizrena, ambasador u Beogradu! Boe, sauvaj. Sve su nam ovo priredili komunisti, ateisti lani rodoljubi, prevaranti i pljakai. Vidi, Krcune, uzalud mi sada pruamo dokaze da smo viteki narod, da smo asni ljudi, da smo od pamtiveka svoju vrhunsku etiku ugraivali u moralni kodeks oveanstva, u sveopte vrednosti slobode i demokratije. Dabe mi sada istiemo da smo jedini narod na svetu koji je drugom narodu podigao velianstveni spomenik - pokazujemo spomenik francuskoj naciji na Kalemegdanu. Mi smo jedini narod na svetu kome je neprijatelj podigao spomenik - -pokazujemo onaj beleg na Koutnjaku na kome je uveni nemaki vojskovoa feldmaral Makenzen ostavio poruku junakim braniocima srpske prestonice. Mi smo, uz to, jedini narod na svetu kome je jedan poznati stranac, doktor nauke, vajcarac Aribald Rajs, zavetao svoje srce: ostavio je amanet da se njegovo srce izvadi i sahrani u maloj kapeli na vrhu Kajmakalana gde poivaju srpski ratnici, njegovi ratni drugovi. Primera ima - neizbrojivo, da ne istiem etiku majke Jevrosime. Srbi vie nisu mogli da dozvole prizore iz minulih ratova i vremena kada etvorica ustaa vode nekoliko hiljada Srba na klanje u Jasenovac, ili kad krvolona muslimanska Handar divizija kolje sve to je srpsko i misli da e ostati nekanjena. Kad je ve izbio taj graanski rat, trebalo je ostati pri starom etikom pravilu: puka mu, puka ti, pa kom opanci, kom obojici. Nemone - ene, decu, starce, nenaoruane ne dirati. Bogomolje, ma ije da su, ne ruiti. Bog je darodavac ivota 42 Nae ivote su zagoravali dounici koji su se krili iza pseudonima Sokrat, Sirano, Tolstoj, Pablo, Crni, Aristotel, Remington... I sada smo, Krcune, na ivici ponora - zlo nas pritiska sa svih strana. Neki bi da od nae

drave naprave otira za noge. Prete nam spolja, prete iznutra - ovi to ive s nama pod istim nebom izgleda da su dobro plaeni, ovi spolja ispunjavaju naloge monika. Svi bi da nam ubiju dostojanstvo! Mi smo u strahu, Krcune, zaturili ponos, siromatvo nas nagoni na kleanje gotovo pred svakom svetskom uom. I sada, u ovom naem jadu i emeru, u ovoj naoj rascepkanosti, u ovim zlim deobama, stranakim posebno, neko, potpuno neupuen u nau prolost, pominje nacionalno pomirenje. Kakvo crno pomirenje, ko to pokuava da izmiri delata i rtvu, ko to sada hoe da sakrije zloine svoga oca, iji to sinovi pokuavaju da ponite ulogu svojih oeva u stvaranju oreola oko glave Josipa Broza, ko bi to rado spalio spiskove imena dounika koji su ponekad i za sitne pare zagoravali ivote svojim komijama i roacima. Ko to naknadno, pojedinano i u rafalima puca u nae pamenje, u nae svedoenje, u istinu koja se ne da ubiti. Ko eleo rat, dabogda ga imao u svojoj kui - nova je kletva razumnih. Rata, meusobnog, nee biti, ali nee biti ni pomirenja kako ga zamiljaju komunisti i njihovi sinovi. Srbija mora proi sve faze obelodanjivanja zloina kroz koje su prole sve zemlje u tranziciji. Mora se obelodaniti das li jo sa nama ili sa nama idu Sokrat, Sirano, Tolstoj, Pablo, Crni, Aristotel, Major, Remington... Za koga danas rade i kako su plaeni: po glavi ili paualno? Ili su od monika nagraeni visokim poloajem?

Ni pomisli o revanu Otkuda sad ona nesuvisla pria o spreenom graanskom ratu, o spreenom revanu, o nacionalnom pomirenju ubica i njihovih rtava: Tu spada u domen krajnje neozbiljnosti. Da bi se neko osvetio i revanirao komunistima morao bi da ubije stotine hiljada lanova te partije, da utamnii milione, da osakati stotine hiljada, da opljaka milione ljudi i toliko da ih nagna na bekstvo u svet. Ukratko, da bi se neko revanirao morao bi da ponovi sve komunistike zloine! Ne verujem da u zemlji Srbiji postoji ijedan ovek pravoslavne vere koji bi to i pomislio! Samo oni, vernici, znaju da je Bog darodavac ivota. A, kad Bog da, niko nema pravo da uzme. Bio si, Krcune, u dobrim odnosima sa nekim piscima - njima si priao da su ti ruke do ramena u krvi srpskog naroda, mada nikad nisi naveo nijedno ime. Zato te i pitam: ko ubi generala Milana Nedia? iji je pitolj bio bri: tvoj ili majora Mila Milatovia? Mile je, je li, smislio onu priu o generalovom skoku kroz prozor. Vidi ti, molim te, generalove drskosti da onako spetljan, sa bukagijama na nogama i rukama vezanim na leima, tako su ga videli zatvorenici, izvodi akrobatske skokove! Ne bi vama smetalo to je general bio predsednik vlade pod nemakom okupacijom, ni to je imao oruane odrede koji su vas izgonili iz Srbije; vama, zapravo vaem Brozu je smetalo to general mnogo zna. A to to general Nedi zna, ne sme da zna srpska i svetska javnost: ne sme da zna za vau saradnju sa Nemcima i, posebno, za Brozovu saradnju sa Kominternom i Gestapoom. Pa niste valjda iveli u zabludi da predsednik vlade pod okupacijom ne zna ko je sve saraivao sa okupatorom. Znao je, dakle, general Nedi i za onu pomo vama, titovcima, u Uicu 1941. godine i oni vau saradnju sa Nemcima u Bosni i usred Zagreba. I za vau davnanju saradnju sa ustaama. Nije vama smetalo to je general Nedi spasao

nekoliko stotina hiljada srpskih izbeglica, nego vas je razbesnelo to gotovo niko od tih izbeglica nije hteo da vam se pridrui. Pa nisu mogli da gaaju kamenom onoga ko im je pruio hleb, odeu, obuu, nadu... Sea li se, Krcune, onog sirotinjskog doma u tvom Uicu, onom pored reke etinje - tu su prihvaene prve izbeglice koje su preko Drine stigle u Bajinu Batu i dalje u Srbiju. Moda im ti, Krcune, nisi tada pruio ruku i pomo, ali jeste tvoja majka vida: pokazala je hriansku ljubav prema ovim nevoljnicima i pruala im pomo. Brozu je smetalo to je Nedieva vlada prihvatila oko 150.000 Srba sa Kosova i Metohije, desetine hiljada proteranih Slovenaca, 600.000 Srba iz zapadnih delova Jugoslavije, stotinak hiljada srpskih maliana. Svi su oni dobili krov nad glavom, obuu, odeu, hranu, deca su nastavila kolovanje u Srbiji. Spasavao je Srbiju Ne misli, valjda, Krcune, da je general Nedi - kao naa braa u Zagrebu - doekao Nemce osmehom i aplauzom; doekivao ih je, kao i u prethodnom ratu, i na Solunskom frontu, rafalima. Ne misli, nadam se, da mu je bilo stalo do toga da bude predsednik vlade pod nemakom, italijanskom, maarskom, bugarskom i albanskom okupacijom. Prihvatio je taj poloaj tek kad je suoen s planom nemake okupacione komande da se Srbija raspara i na upravljanje podeli Maarima, Bugarima, ustaama, iptarima, muslimanskim fundamentalistima okupljenim u raznim vojnim grupama hode Paarija i Hasana Zvizdia. Je li generalovu smrt ubrzlo saznanje da bi se mogao nai pred Nirnbernkim tribunalom? ta bi on tamo rekao o vaim zloinima, o testerisanju ivih ljudi, o guljenju koe ivim ljudima, o vaenju oiju ivim ljudima, o kasapljenju ivih. Svi su greili to su nas slali u vojsku: na one koji rue seoske propuste i mostie, pale arhivu, knjige roenih i umrlih, na one koji pljakaju banke i prodavnice ne alje se vojska nego policija. Sea li se, Krcune, koliko je para odneto iz Narodne banke u Uicu onog dana kad ste krenuli u beaniju u kojoj niste znali gde vam je voa i uitelj - on se sluen od straha pojavio posle tri dana. Uzgred, Krcune, da te pitam, to ne zaustavi ove filmadije koji prikazuju uline borbe, tenkove, borna kola, avione, zna i sam da nita od toga nije bilo. Istina je samo da su letela dva avion iznad grada i da su mitraljirali. Nijedna bomba nije baena, na ulicama nije bilo ive due, ne zna se da li je neko stradao. Iza vas su, Krcune, ostale dve masovne grobnice iznad bolnice u Kragovu. Ostalo je i nekoliko pojedinanih grobova. U selu Rasna, blizu Poege, ubijen je solunski ratnik Ivan Kora, miran i povuen ovek koji se isticao dobrotom i potenjem. Ubio ga je ih obesti jedan mladi ustanik protiv okupatora zato to je stari ratnik odbio da sjae s konja i to je momku rekao da svoje oruje uperi na okupatora, a ne na stare srpske ratnike.

Ukazivao na krvave tragove Neka partizanska druina, Krcune, navalila da opljaka zemljoradniku zadrugu u selu Zdravii u uikom kraju, a tome se usprotivio uitelj Petar Jordovi. Nije se ba usprotivio jer nije bio naoruan, nego ih zamolio da to ne ine jer je to imovina seljaka. O ivotu uitelja Jordovia odluivala je jedna partizanka - prislonila ga je uz zid zgrade i

ubila. Potom su provalili u zadrugu i odneli iz nje sve to je bilo vredno. Odatle su nekuda pobegli jer su se plaili osvete uiteljevog tasta Velimira Dakovia, ija su dva sina bili u partizanima. Ja te samo podseam da su iza vaeg osloboenja ostajali krvavi tragovi. Na te krvave tragove ukazivao je i general Milan Nedi, molei Srbe da zaustave prolivanje krvi. I sada, pitam ja tebe, koga je on izdao? iji je narodni izdajnik onaj ko je spasao najmanje milion dua i prehranio Srbiju u najteim uslovima? Da nije grupa oko Josipa Broza proglasila sebe narodom, onim narodom koga je izdao general Nedi?! Pa zar vi o izdaji govorite! Vi koji se koristite nemakom okupacijom da biste izvrili dravni prevrat i zaveli diktaturu, vi koji iz zasede ubijate jednog nemakog vojnika i pogibelji izloite sto srpskih glava; vi koji u borbi na Kadinjai ubiste jednog nemakog vojnika i jednom raniste, vi priate o pobedi, a zaboravljate na stotinak poginulih Srba u toj borbi. Vi koji ubiste Kragujevac, vi koji ste ubili tolike srpske gradove priate o neijoj izdaji! Zar jo imate ta da kaete? Zar strah od poinjenih zloina nije svezao jezik! Kad se bude pisala savremena istorija srpskog naroda najtamnije poglavlje nosie naziv: vladavina komunizma. Bilans te vladavine je zastraujui. Sve e biti obelodanjeno u tomovima knjiga. Srbija pamti i dobra dela Krcun je spreio ruenje Srpske pravoslavne crkve u centru Uica, ali to nije jedino njegovo dobro delo Ne stigoh da te upitam, Krcune, za ivojina Pavlovia, novinara i publicistu, vaeg oveka, osnivaa i funkcionera vae partije sa seditem u Parizu. On se neto mnogo zamerio Brozu, Broz mu to nije oprostio, pa je bio obradovan kad je uo da je Pavlovi u nekom zlatiborskom selu. Kako ga sudbina nanese da se nae blizu vae sovjetske uike republike, to samo Bog zna. Zna se Krcune, da ga ti nisu ubio, a zna se i ko ga je ubio! Ubio ga je Vidan Mii, iz Poege, onaj to se posle rata hvalio da je bio vojnik partije i da je ubio dve hiljade ljudi! Ti si poslao tvoje ljude da pronau i uhapse Pavlovia, ti si ga i sasluavao, ali ne sam, u tome su uestvovali Petar Stamboli i Vladimir Dedijer. Lomili su mu kimu zato to ih je izdao, to je govorio istinu o Sovjetskom Savezu koja se nikako nije uklapala u propagandu Brozove partije.

Draa trai svoju decu Pavlovi je i priao i pisao da je sovjetija zemlja terora gladi i bede, nasilja, izolacije, zemlja surovih logora. O Brozu je govorio kao i viestrukom agentu koji se sluio podvalama i nasiljem da bi doao na elo Komunistike partije. Ti si, Krcune, o Brozu imao drukiju sliku i bio si kivan na Pavlovia to ti tu sliku kvari. Moda si kasnije, kad si se sukobio s Brozom alio Pavlovia, ali je bilo kasno: zna da su ga jedva prepoznali kad su otkopali onu grobnicu sa oko stotinu leeva. To je bio poslednji dan vae vladavine u novembru 1941. godine. Dan srpskog emera i jada. Dan tuge i plaa. Dan opte alosti. Dan kletve: Dabogda se nikad ne vratili!

Kletve su najvie upuene tebi, Krcune. Neki misle da si iveo samo da bi druge liavao ivota! A nije tako. Ne, ne! Uinio si ti i neka dobra dela. Spreio si ruenje Srpske pravoslavne crkve u centru grada Uica. Prolazio si ulicom pored zgrade Gimnazije i ugledao grupicu ljudi naoruanu krampovima, uskijama, lopatama. Zaustavio si automobil i onako, kroz prozor, upitao ih ta rade. Neki ule ree da su doli da rue crkvu. Potvrdi to i neki uk. Kad si izaao iz kola i kad su te prepoznali premrli su od straha. Po navici. Kao to su od straha umirali svi koji su uli za tebe, a prvi put te videli. Pitao si: A ko vam je rekao da ruite crkvu? Oni u horu zagrajae: Dosta nam je mantijaa! Boe moj, kad su uli tvoju pretnju da e ih lino postreljati ako jo jednom pokuaju da uine tu glupost razbeali su se ostavljajui ruilaki alat pred vratima crkve. Znao je grad da se crkva ne rui tako lako, ali bila bi velika bruka da su je oskrnavili. Prota Rajakovi, koji je ubrzo saznao za zle namere ovih krtenih ateista, bio ti je blagodaran i nadao se prilici da ti to lino kae. Tebe nije bilo u crkvi, ali je redovno dolazila tvoja majka Vida - njoj je prota izrazio zahvalnost na tvojoj zatiti hrama. Druga stvar je onaj gest prema generalu Mihailoviu: Uoi pogubljenja pitao si ga ima li kakvih elja. Ima, odgovorio je general. Ima elju da vidi svoju decu, Branka i Gordanu i da se s njima oprosti. Bilo je u tebi neke ovenosti, neke plemenitosti, nekog ljudskog razumevanja, neeg oinskog. Nisi to uskratio generalu - poslao si automobil po njegovu decu. Nisi ti tada slutio ta e se desiti: da li je iz straha od komunistike osvete, ili su bili bez emocija, tek Branko i Gordana su odbili da se oproste sa ocem. Kad si mu to saoptio, njemu su grunule suze. Da su se okoreli komunisti odricali oeva i brae i da su ih ubijali to je ve bilo poznato, ali da se deca odreknu oca generala i ministra u jednoj vladi za koga je svet tvrdio da je jedini gerilac u porobljenoj Evropi koji je pozvao na otpor okupatoru - to se nije desilo: Istina, Draina deca su koriena za komunistiku propagandu: da je Draa bio borac protiv faizma, ne bi se njegova deca nala pod zastavom Josipa Broza! Drain najmlai sin, rezervni peadijski potporunik Vojislav poginuo je u junu 1945. godine. U jeku borbe, njegovo grobno mesto zatrpano je kamenjem.

Moljevi uva obraz Ovo, Krcune, hou da kaem: postupio si oveno prema generalu Mihailoviu pred njegovu smrt - ispunio si mu elju da vidi decu. To to deca nisu htela, ili nisu smela da se oproste od oca - ne spada u tvoje grehove. Posvedoio si neku vrstu humanosti i prema dr Stevanu Moljeviu, kome se u robijanici Sremske Mitrovice smrt naglo pribliavala. Sea li se ovog doktora pravnih nauka, uvaenog advokata, urednika ravnogorske tampe, osnivaa Srpskog kulturnog kluba zajedno sa Slobodanom Jovanoviem i Dragiom Vasiem, lanovima Kraljevske akademije nauka. Moljevi je bio iva legenda Ravne gore - bio je na onom svetosavskom kongresu u selu Ba izabran za predsednika izvrnog odbora Nacionalnog komiteta... Bio je linost: vrst, pouzdan, estit, prav kao bor. Rekao si mu da je komunistika vlast spremna da ga pusti na slobodu kako bi mogao da se lei.

Znao si da mu je kraj blizu. Tu si bio taktian, ali si bio netaktian kad si mu pomenuo da bi, za uzvrat, trebalo da se odrekne svog nacionalnog programa i Ravne gore. I njemu i onima koji su te uli to je liilo na ucenu. Sea li se ta je tada uradio Moljevi. Uhvatio se za obraz i rekao: Vidite li ovo, Peneziu, nema te slobode koja e me privoleti i nema te bolesti koja e me uplaiti da izgubim obraz! Izgubio je ivot, ali je obraz sauvao: umro je u robijanici, ali su ga i mrtvog muili: kako je bio veoma visok nije mogao da stane u sklepani koveg, pa su mu noge prebili maljevima... NJegove kerke Mirjana i Radmila jedva su posle niza godina uspele da njegove zemne ostatke prenesu u porodinu grobnicu na Novom groblju u Beogradu. Moglo je i bez one ucene, Krcune.

Ko nee u partiju Pomenuu i etvrtu stvar - spasavanje onih uikih deaka iz nacionalnih kua koji su krali heb po pekarama. Milicija je htela da ih provede ulicom sa nanizanim hlebovima oko vrata i da ih natera da viu mi smo lopovi, mi krademo hleb. To si ti spreio i time im pomogao da ih ne isteraju iz kole, da ih skojevci ne batinaju, a stari komunistiki aktivisti da viu za njima da su lopovi. Moda si uinio jo neka dobra, Bog ih svakako zna, a ja mislim da si dosta uinio jednom anegdotom koja uprkos proteklim godinama nije izgubila na znaaju. Dakle: vozio se va voa i uitelj Broz u nekim besnim kolima, Rankovi i ti bili u njegovoj pratnji, a na uzanom drumu, srbijanskom, ispreio se magarac. Broz pritisnuo sirenu, jei na sve strane, ali magarac ni da se pomeri, niti da repom mrdne. To je najvie nerviralo Rankovia, pa je on, nestrpljiv i ljut, iskoio iz automobila, zgrabio, uz put, motku i poeo magarca da udara po sapima i glavi. Uzalud: magarac kao da je ukopan u zemlju, ni s mesta da se pomeri. Broz moleivo gleda u tebe, ponadao se da e ti nai naina da magarca ukloni s puta. A ti, bez urbe, potpuno smireno, to ne lii na tebe, prilazi magarcu i neto mu apue na uvo. Magarac najednom polete kao strela i nestade u ipraju. Put je bio prolazan... Broz je bio iznenaen tvojom lukavou kojom si se posluio da bi oterao magarca, pa te je, im si uao u automobil, upitao: Boju mu majku, Krcune, ta ree tom luaku te onako ipi? A ti, zadovoljan to si bez batina reio problem, uzvrati: Ako se ne skloni s puta, ulaniu te u Komunistiku partiju! Izgleda da je ovo bio kraj Stojanovievim pitanjima, to je obradovalo njegovu suprugu Radenku jer nije stigla da ispria ta je sve doivljavala one noi kada je sebi kopala grob: - Kopam ja teko i sporo, zemlja tvrda, ja nejaka, dete se pomera u utrobi, a jedan od trojice mojih muitelja, onaj koga su zvali uti psuje mi sve po spisku i trai da ubrzam kopanje. Nestrpljiv, valjda, da puca u mene i da me to pre vidi u ovoj rupi koju sama kopam. Kasnije sam saznala da je taj uti bio poznati ubica i da je u mladosti ispoljavao nasilje.

Seoba Srbalja pod Oznom

Selo Gornja Atenica koje se naslanja na aak bilo je iseljeno po naredbi majora Ratka Draevia Ono to nije znala Radenka, znao je Boo oki, vrlo reit i vrlo pismen seljak iz sela Visibabe kod Poege. Komunisti su ojadili kuu okia jo u prvim danima okupacije kada su pobili neke ukuane, a Boo je zapisivao mnoge ratne dogaaje onako kako su se zbivali tako da se pretvorio u zaviajnog hroniara kome nijedan dogaaj od znaaja nije izmakao. Znao je ko je gde bio za vreme graanskog rata, ko je bio u ijoj slubi, ko je krao, pljakao, ubijao. Znao je dobro i oveka koga su zvali uti - bio mu je komija. uti ima ime: Radojko, ima i prezime: Ristovi, imao je i zanimanje: seljak koji se bavio poljoprivredom, a u zavrnici okupacije i graanskog rata bio je - ubica. esto se hvalio kako je bio glavni u uikoj Ozni i kako je samo u jednoj noi ubio 37 ljudi. Prvo je bio u poekoj Ozni, pa kad je tu dobro okrvavio ruke i pokazao se kao nemilosrdan ubica napredovao je do uike Ozne. Vojni rok je odsluio u Ozni i stekao oficirski in. Bio je sila, gospodar ivota i smrti. Toliko je bio osion da je pojedinim ljudima priao kako im je on pobio oeve - Mitru Jovieviu, iz Bakionice, rekao je da mu je ubio oca i za to otkrie traio da ga ovaj asti piem u kafani. Sahrana bez opela NJegove zloine ljudi pamte i danas - dosta ih je ostalo u zapisima. Ali, u zapisima je i njegovo stradanje malo podalje od rodnog sela i na nain koji niko nije mogao ni da zamisli. Zna se i datum: 11. jul 1975. godine - uti otiao malo da se razonodi, poveo i neke svoje pajtose pa stigli do Jelove gore: tu naruili krku i pie, uti je u tome uivao. I taman kad mu je bilo najslae, upadoe nepoznati momci, jedan kao da je od planine odvaljen, pa se kao orao obruio na utog: Jesi li ti, oiju ti, Radojko Ristovi? Ja i glavom i bradom, potvrdio uti. E, kad je tako, donosim ti pozdrave od mnogih ljudi, a pozdravlja te i moj otac. A ko je tvoj otac? - pitao je uti. Zna ti njega dobro - rekao je momak, ali on nije meu ivima. Ti si ga ubio, ti si mu sudio i presudio.Tog asa na utog se sruila gomila motki, stolica, delova od stolova. Momci su nestali kolima nepoznate registracije, a utog nekako skupili i otpremili u uiku bolnicu. Sutradan, kad je Ozna saznala ko je nastradao, prebacili su ga helikopterom u enevu, gde je posle nekoliko dana umro. Bez opela, bez svetenika, bez votanica ukopan je na poekom groblju. Moda je njegovo ime zaboravljeno, ali njegovi zloini nisu. Podsetnik: Prinudna seoba Srbalja pod Oznom i majorom Ratkom Draeviem, iz zaviajne Gornje Atenice u nepoznate krajeva praena je jaucima i kletvama i prezrivim pogledima partijskih glaveina Petra Stambolia, Miloa Minia i Radenka Mandia.

Crna slika Atenice Prizor dostojan kiice neko velikog slikara tragedije: vriska dece koja se, usplahirena, hvataju za majine skute, maloletni unuci koji pokuavaju da starce, sakate i nemone, podignu na zaprena kola, nesrene majke, sluene strahom, koje tre po kui ne znajui

ta je najpree da ponesu, pas, deji ljubimac, kao da je od straha zanemeo, krave kao da oseaju dramu riu promuklo, vrane uz piskavo graktanje sleu na okolna stabla. Crna, jesenja slika Gornje Atenice. Nema bieva i crvenih izama, ali ima kundaka i puanih cevi, ima psovki na srpskom jeziku i preteih uzvika: - Bre, bre! Hoe da hrani etniku bandu, je li? Bandu pomae! E, sad e da vidi ta mi umemo! Iza ove lane optube da selo jatakuje poslednjim grupicama etnika, pa da stoga moraju sve da ih isele da bi odmetnici ostali bez podrke, krila se surova osveta komunistikih monika prema selu koje je od poetka graanskog rata slovilo kao etniko i iz koga je mnogo njegovih itelja bilo u etnicima. Ovoj prinudnoj seobi, prema svedoenju ljudi koji su bili u neposrednoj vezi s ovim dogaajem, nije se radovao Radenko Mandi, ali je bio nemoan pred monicima kao to su Stamboli i Mini. Udarila sila na Gornju Atenicu - sjatila se Ozna, vojska, milicija, sve se stutilo na selo pod planinom Jelicom, sve navalilo na bogato selo dobrih domaina. Sa izuzetkom tri-etiri kue, za koje se govorilo da naginju komunistima, sve ostale bile su sumnjive. I sve ih je, prema planu majora Ozne Draevia trebalo iseliti. Kuda? To niko od metana nije znao, ali su svi znali ta je surovi bi Komunistike partije. Nikome nije bilo dozvoljeno da kae hoe-nee, nego im je reeno da u roku od 24 sata ne smeju biti u svojim kuama. Porodici Gavrovia, koja je bila meu najbrojnijim, reeno je da ide u Gornju Gorevnicu. Kako? Peice, na taljigama! Kod koga? Na ledinu! Na ledinu, a mesec oktobar. Gonioci su pominjali Sibir, tamo bi oni proterali ove to se protive srei oveanstva koja ih eka im ova aka jada, ovi laovi i prevaranti osvoje vlast u svetu. Tako su pevali: svet e biti njihov ili e svet osetiti njihovu pest. Pevalo se tako i u Atenici, Gornjoj i Donjoj, pred izbezumljenim domainima koji su za vreme nemake okupacije i graanskog rata nastojali da sve proe bez ozleda i uvreda. Svedoi srani prota U to vreme jedan od najmlaih izgnanika bio je jedanaestogodinji Krstomir Gavrovi, danas uvaeni prota u penziji, koga aani znaju po nadimku Bato. Prota pamti ovaj dogaaj kao neto najstranije i najrunije u svom ivotu. Bilo je, kae prota, svakojakih iskuenja, prolazio sam kroz velike patnje, nagledao sam se srpskih jada i emera, nasluao sam se pretnji i uvreda i psovki, onih najgrubljih, psovki Boga i hleba nasunog, Bogorodice i kandila, pa se ne udim svemu ovome to nas je snalo - pitanje je da li smo i ovu Boju milost zasluili. Zamislite vi ta je njima palo na pamet: da domaine, dobre i estite ljude, zanemarujui Boju i ljudsku pravdu, isteraju iz njihovih domova, sa vekovnog ognjita, da ih osvete, iz obesti, uine ono to nijedan okupator nije radio: Prolazili su ovuda i nemaki vojnici, prolazili i tenkovi, ali nije bilo proterivanja i nije bilo otimanja imovine. ta je u svojoj devedesetoj godini doivela moja prababa Stana, pa moja baba Makrena, pa moj deda Stanimir, pa moja majka Olga pa mi, itav buljuk maloletne dece! Doiveli smo da budemo isterani iz kue u kojoj smo se svi

rodili! Moj otac Velizar bio je u aanskom zatvoru - jedva je otuda izvukao ivu glavu, ali je umro od posledica muenja; stric Blagoje, tek to se vratio sa Sremskog fronta, bio je prognan. Zamislite, kae prota, nas esnaestoro u tuoj kui, ili na tavanu tue tale, u senu, sa tuim komadom, hleba u rukama, sa tuom aom vode. I jo pod straom! Kao u nemakom logoru. Nema ovde Nemaca, nema ustaa, nema balista, ima samo srpskih otpadnika od vere i nacije. Ali, dao Bog, ima i dobrih ljudi- i ovde, u Gornjoj Gorevnici gde smo mi proterani, i u Prislonici, gde su se nale druge porodice, i u Takovu, gde je bilo najvie izgnanih, ima i dobrih ljudi. Dobar je i na domain Sveto irovi-razumeo ovek nau tragediju, ao mu, pa ini sve to je u njegovoj moi da nas prehrani. A i drugi seljani kriom donose hranu, ne da se narod, ilav je, pregrmeo je mnoge nesree, pregrmee i ovu, mada ova najvie boli. Ali, dobro je i to, upoznali smo najmraniju ideologiju, upoznali najcrnje progonitelje. I upoznali i upamtili. Zauvek. Kue su opustoene Neko vreme, nastavlja prota svoju mranu ispovest, proveli smo u iroviima, pa su nas uputili u Koraksie, ostatak jeseni i celu zimu proveli smo u tali. Hranu su nam, kao i u iroviima, donosili odvani i plemeniti metani, mada su ponekad i nae majke pripremale hranu od priloga koji su stizali. Posle petomesenog progonstva, pria prota, stigao je glas da moemo da se vratimo u svoje selo. Povratak, kao i odlazak, na taljigama. Ali, gde se vraamo? U opustoenu kuu, opustoene tale, torove, u opustoene vajate, opustoene podrume vina i rakije, opustoene punice i tavane krcate prutom i slaninom. Nita nismo zatekli. Imali smo dva konja, pet krava, pedeset ovaca, pune kace sira i kajmaka, prute, reklo bi se, kao drva. Sve u to odneli oslobodioci. Svega su nas oslobodili, osim gladi i smrti. Da ne stie pomo pocrkali bismo od gladi. Ubrzo smo saznali da su nai progonitelji prevozili nau hranu u austrijske i nemake gradove i tamo trampili za skupocene automobile. Mi na taljigama, a naa narodna vlast u mercedesima! Kupljenim za nau prutu! Spremali atentat na kralja Aleksandra Sreski naelnik na Cetinju bio obaveten da crnogorski separatisti nameravaju da ubiju srpskog kralja Traju seanja u proti Batou. Traju i u drugim ljudima. Prekid traje samo u onima koji misle da su vlast i da sve treba zaboraviti. Kad se pomire dve ideoloki srodne stranke, koje su se malo posvaale zbog poloaja i para, vlast pomisli da se mogu pomiriti delat i rtva, progonitelj i progonjeni, pljaka i opljakani, muitelj i muenik. A prota Krstomir Gavrovi, koga itav grad zna kao Batoa, zavrava svoju munu ispovest. - Imao sam, kae, psa koga smo zvali Deki - on je preiveo nae izgnanstvo i onako mrav i izgladneo, jedva se drei na nogama, doekao na povratak. Od silne radosti skoio mi je u krilo i tako posvedoio svoju neizmernu odanost. Neko mu je

svakako doturao hranu - toliko da ne ugine. Nije dugo iveo: ubili su ga iz vatrenog oruja oni na koje je lajao kad su uali pred prozorom nae kue oslukujui ta mi priamo. Nisu oni to radili iz line radoznalosti, nego po zadatku partije. Ili zato to su bili plaeni. Bilo kako bilo, nita nije zaboravljeno. Zaseda na brdu Belvederu Veliko zlo zadesi i urie onoga asa kada njihovu izbegliku kuu na Pori opkolie ljudi u konjacima, a dvojica sa uperenim automatima stadoe na ulazna vrata. Neko je oigledno dojavio da je pola sata ranije u nau kuu uao visok, nepoznat ovek pedesetih godina to upuuje na pretpostavku da je kua bila pod prismotrom. Gost je bio Milovan Ili, zet moje majke, mu njene roene sestre Julke. U Kraljevini Jugoslaviji Milovan Ili je bio sreski naelnik sa slubom u nekoliko gradova: Priboju, Novom Pazaru, Pljevljima, na Cetinju. Prialo se da su crnogorski separatisti i komunisti za njim tragali jo s poetka tridesetih godina. To je dosta zamrena pria o brdu Belvederu iznad Cetinja, gde su se okupljali protivnici dinastije Karaorevi. Nastavak te prie je navodno pripremanje atentata na kralja Aleksandra u asu kad se s kraljicom Marijom bude vraao iz Miloera. U familiji niko pouzdano nije znao ta je istina: da li su separatisti, ije su rtve ve bile mnogobrojne, stvarno nameravali da ubiju kralja pa je to saznala cetinjska policija i njen naelnik Milovan Ili. Policajci su, kae dalje ta pria, pozvali separatiste da se raziu, a oni su otvorili vatru i ranili nekolicinu. Tada je, kae se dalje, Milovan Ili, sreski naelnik, naredio da se na vatru iz pitolja uzvrati vatrom iz puaka. Tako je Belveder obojen krvlju, a Milovan Ili dobio dodatak imenu: Belvederac. Od tada je Milovan Ili na nianu crnogorskih separatista i komunista. Poneto se zna iz njegove biografije: roen je 1895. godine u selu Drijenak kod Kolaina od oca Jovana i majke Jele. Zavrio je Pravni fakultet u Beogradu i slubovao u nekoliko gradova. Oenjen je Julkom Stijepovi iz Pljevalja, roenom sestrom moje majke. S njom je imao etvoro dece: Vojislava, Milicu, Vojislavu - Vojku i Veru. Vreme okupacije porodica je provela u Priboju na Limu. Ova nekadanja turska kasaba esto je menjala oslobodioce - drali su je naizmenino etnici i partizani. Kad god bi se etnici povlaili iz Priboja, s njima je varoicu naputao i Milovan Ili, a njegova kerka Milica, uiteljica, krila se po kuama nacionalista po selima, najvie u Budimliji, u porodici Mikavica. Svetili se deci U kui su do decembra 1943. godine bili Julka i njihove dve keri: Vojislava - Vojka, potanska slubenica, i devetogodinja Vera. Kad su te godine komunisti naputali ovu varoicu poveli su Vojku Ili, Desu Jovanovi, uenicu, kerku upravnika pote, hotelijera Ignata Kaara, Vladimira Otaevia, seljaka iz Pribojske banje i mladog policijskog pisara Rajka Nestorovia. Ova grupa ljudi usmrena je na svirep nain 6. decembra u Jakovljevia gaju u Rudom. Mlada erka Milovana Ilia, moja sestra od tetke Vojka naena je iseena na komade desno oko izvaeno, obe dojke iseene, butina desne noge raseena od kolena do rebra,

lobanja smrskana. Iako nije imala ni punih osamnaest godina usmrena je na najbrutalniji, zverski nain. NJena jedina krivica bila je to je kerka Milovana Ilia. I Desa Jovanovi, kerka upravnika pote, uenica estog razreda gimnazije, usmrena je na isti nain. Ignjat Kaar, Rako Nestorovi i Vladimir Otaevi naeni su u sedeem stavu razmrskanih lobanja. NJihova unakaena tela bila su izloena u porti crkve u Priboju. Kao glavni delat pominjan je Mujo Kovaevi Mizara sinovac Save Kovaevia za koga se govorilo i pisalo da je lino pobio veliki broj svoje rodbine... Kad nisu mogli da nau Milovana Ilia Belvederca, nali su njegovu kerku Vojku i zaklali je. Kad nisu mogli da ubiju upravnika pote Dragiu Jovanovia zato to je pota radila za vreme okupacije, divljaki su iskasapili njegovu maloletnu kerku Desu. Milovanova sestra Vidosava Baji, uzalud je obilazila tamnice, kao to je neto kasnije uzalud obilazila kotorske jame: ne zna se u koju je baen. Poslednja osoba koja ga je na nekoliko trenutaka videla bila je njegova desetogodinja kerka Vera - saalili se na nju i pustili je kod efa drave Blaa Jovanovia. Verina starija sestra Milica bila je po zatvorima i dugo nije smela da kae ko je njen otac. Bila je nastavnica u Baljevcu na Ibru i u Kraljevu, gde je njen mu Radoman Zukovi bio profesor francuskog jezika. Sin Vojislav stigao je sa etnicima do daleke Australije, u Adelaidu, gde je umro i gde su mu ratni drugovi podigli spomenik. Od mukih potomaka iv je Milovanov unuk inenjer Vladan Zukovi koji nikada nije zagrlio svoju decu, ali uporno traga za tajanstvenim detaljima njegove sudbine. U ivotu je, Bogu hvala, Milovanova kerka Vera, udata Fodulovi, koja je, jo kao dete, bila upisana u crne komunistike knjige kao kerka zloinca Milovana Ilia. Istoga dana kivni na moga oca kada je iz izbeglike kue uria u naselju Pora odveden Milovan Ili, samo dva sata kasnije odveden je moj otac Milan, dobrovoljac u komitskom odredu vojvode Vuka Popovia i ranjenik u Cerskoj bici... Njega, moga oca, odvezli su dipom uiki konjaci optuujui ga da je bio jatak svom paanogu Milovanu Iliu. Ma kakav jatak, ovek je iznenada doao u kuu i bio u njoj najvie pola sata. Neto drugo je bilo u pitanju: od estoro njegove dece nijedno nije bilo niti lan omladine a kamoli Skoja. Neki Dogandi, komunistiki aparatik mu je to otvoreno zamerio.

Pruiti otpor nasilju Tu no smo proveli budni - ekali smo da nam se otac vrati. Bili smo ispunjeni strahom, znali smo da je Pora, a to je samo dvadesetak metara od nae kue, puna leeva. im je svanulo jutro majka je otila u upravu Ozne koja je bila u privatnoj kui, preko puta drvare blizu muzeja i eleznike stanice. Majka se vratila malo vedrija jer je poverovala efu Ozne da je otac pogreno uhapen i da e brzo biti puten. To brzo oteglo se u nekoliko sati -

predvee se pred kapijom zaustavio onaj isti dip iz koga je otac jedva izaao. Dovezli su ga da u gradu ne bi primetili da je izubijan, da mu je desno oko zatvoreno velikim, modrim podlivom. Znai: tukli ga! Tukli njega, starog ratnika, tukli oca estoro dece. U meni se tada javila dva oseanja: mrnja na zlo i zloince i potreba za otporom nasilju i zloinu. I moji drugovi imali su ista oseanja. Otpor nasilju! Mrnja na zlo! I na zloince! Otpor svakako, ali s kim i s im? Lecima zasuti grad! Pozvati graane na otpor, na neposlunost. Obavestiti ih o svakodnevnom ubijanju. O smrti koja nam je svima blizu. O masovnim grobnicama... Da piemo letke, u redu, ali na emu? Niko od nas nema ni pisau mainu! Nema, ali imaju drugi. Ne protivi se ovom zlu samo omladina.

Mladi pozivaju narod na pobunu Grad je zasut lecima kojima se graani pozivaju da prue otpor komunistikom teroru Od starijih ljudi za na otpor i nau organizaciju znao je advokat Milija Jovii, od poetka komunistike diktature obeleen kao ljuti protivnik. Zidovi njegove kancelarije u najstroem centru grada bili su ispisani sloganom: BILTENDIJA! To je znailo da advokat Jovii prima Bilten Amerike ambasade u Beogradu, to ga svrstava meu neprijatelje komunistikog reima i izlae svakodnevnim ponienjima i uvredama. Kad je Jovii saznao da se srpska mladost protivi nasilju, rado je, u potaji, razgovarao sa dvojicom naih drugara - Draganom Mandiem i Dragoslavom Novakoviem Firgom. Rezultat tog razgovora bio je dragocen: Jovii je momcima poklonio staru pisau mainu na irilici, italijanske proizvodnje. Rekao je da im veruje ali ih je zakleo ivim Gospodom Bogom da to, bez obzira na sve posledice, ostane tajna. Da su te, 1946. godine komunistike vlasti znale da su leci koji pozivaju graane na otpor reimu kucani na pisaoj maini advokata Milije Joviia, on bi verovatno zavrio u jednom od onih rovova na Pori. ta bi s nama radili s obzirom na naih petnaest i esnaest godina teko je proceniti. Nae hapenje ubrzao je jedan dogaaj, smeo i opasan, koji je Ozna tumaila kao nau nevienu drskost. Udba je ma partije Najmlai lan nae druine, Relja, koga smo iz milote zvali Cigo, bio je majstor za praku: mogao je sa udaljenosti od trideset pa i etrdeset metara da pogodi vranu na drvetu. On je sa drvare, gde je sada zelena pijaca, odapeo praku i kroz otvoren prozor efa oblasne Udbe ubacio gomilu letaka! Vezao je presavijene letke za kameni i nepogreivo ubacio u kabinet pukovnika izmia. Kad sam se naao oi u oi sa ovim pukovnikom pitao me je znam li ta je Udba. Odgovorio sam da znam, ali je on brzo, ne ekajui moj odgovor, rekao: Udba je isukani ma komunistike partije koji brzo i lako

odseca svaku neposlunu glavu! Udba je primetila da su leci kucani na maini i umnoavani na apirografu pa je nastala provera po ustanovama, preduzeima, privatnim kuama za koje se pretpostavljalo da imaju ove ureaje. Vlast je znala ko je sve imao stare nemake apirografe, zaplenjene u nemakoj komandi, koji su sada sluili za umnoavanje raspisa i naredbi nove vlasti. Upravnik neke zadruge, koji je Relji, znajui mu majku i sestru, pozajmio ovaj ureaj, uplaen posledicama, nije smeo to da kae nego je izjavio da je ukraden... Prema naoj zakletvi, u sluaju hapenja niko drugog ne sme da otkrije, pa smo tako sauvali ne samo Relju nego na stotine naih vrnjaka koje smo, primajui krivicu na sebe, sauvali od surovih posledica.

Pobiti bez suenja Udba je kontrolisala sve papirnice i knjiare ne bi li saznala ko kupuje vee koliine papira... Jedan od naih poverljivih ljudi bio je Bratislav Radosavljevi, sudija Optinskog suda. Pre rata u Kraljevini, Bratislav je bio sudija - kriviar, u komunistikom vremenu sudija za parnice. Zadran je u slubi da bi obuavao sudije - laike, ali mu nisu verovali zato to je njegov otac bio komandant etvrtog peadijskog puka Stevan Nemanja posle junake pogibije pukovnika Duana Puri na Makovom kamenu. Imali smo jo jednog oveka na koga smo mogli da se oslonimo - Vladetu Miletia, advokata i junaka sa Solunskog fronta koga komunistika vlast upravo zbog toga nije uvaavala, ali se plaila njegovog znanja i njegovog poimanja moralnih vrednosti. Na suenju, branei nas, traio je da nas vrate u kole, da smo zasluili samo prut a ne robiju... NJegova pretea reenica bila je: Pucajte u ovu decu, u sinove Srbije, ali ubijate ovaj narod koji se gui u suzama. Uvee smo advokata Vladetu Miletia videli u zatvorskom hodniku - takvu odbranu srpske mladosti Udba nije mogla da mu oprosti. To suenje upameno je i po jednom konjaku koga su zvali voro i koji je upao u sudnicu i obratio se sudijama ovim reima: Kakvo suenje, kakvi bakrai! Odmah to treba izvesti na Poru! Na Poru, na gubilite, na stratite u neku jamu, u rov, u traneju, ako je ita ostalo nepopunjeno, ako jo ima mesta za nove rtve. Delat, sa srpskim imenom i prezimenom, otpadnik od vere i nacije, nenasita ala u ljudskom obliku i uz pesmu Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga trai novu krv, nove rtve. to vie Srba pobiju bie sve vea radost naprednog oveanstva. A suza na suenju jeste bilo. Jeste narod ridao kad je video decu pred komunistikim sudom. Pobunila se srpska deca protiv tiranije, protiv smrti, protiv tajnih grobita i masovnih grobnica. Deca eljna Boje i ljudske pravde, eljna slobode. ini mi se da i danas ujem glasove zlotvora: Pravda - to smo mi! Bog - to smo mi! Sloboda - to smo mi! Nee biti tako i ne moe biti tako. Mogu se miriti stranke, ali to ne moe biti proglaeno

nacionalnim pomirenjem. Moda i vlast i pojedine stranke ele nacionalno pomirenje, ali bez seanja na ono to je bilo: ko nas je pobio, utamniio, osakatio, opljakao, proterao u svet. Moda bi vlast da i mene lii javnog seanja na moje vrnjake, na moje drugove, na buntovnike protiv komunistikog nasilja. E, ne dam! Ne dam Milorada Radonjia, koga smo zvali Pikula i koji je prezirao vlast koja mu je ubila oca Dragomira i brata Predraga. U svakom komuncu, kako ih je on zvao, video je ubicu svoga oca. Ne dam Duana Polia, koji je pisao letke protiv komunistikog reima i kome su zloinci lomili rebra i kimu.

Opljakani i proterani Ne dam Dragoslava Novakovia, koga smo zbog crnog tena zvali Firga. Dok sam bio na mrtvoj etnji po zatvorskom krugu, bacio mi je kroz reetke pismo pisano njegovom krvlju. Ne dam Zorku Nedi i Nadu Vasiljevi koje su u optunici navedene kao svedoci, da bi ih oblasni javni tuilac Milivoje Seratli pretvorio u optuene zato to su na njegovo pitanje ta misli gde je vea demokratija - u naoj zemlji ili Engleskoj, one rekle ta misle. Zbog toga to misle osuene su na poarevaku tamnicu. Ne dam da u zaborav potisnu Miroslavu-Milju Moljkovi i njenu brau Iliju Moljka i Aleksu - iroko je poznat njihov otpor komunistikom nasilju. Ne dam jednorukog Vidana Stanojevia koji je levom rukom raznosio nae letke po okolnim selima... Ne dam Radoja Viria koji je po zlatiborskim selima upoznavao srpske domaine sa buntom srpske mladosti, pozivajui i njih na pobunu. Ne dam Dragana Mandia koji je uspeno krio apirograf na kome su deaci tampali letke. NJemu su, kasnije, maljevima prebrojavali rebra. Ostaju u nezaboravu Ne dam Vasilija-Vasu Karapandia ije se batinanje i muenje moe bezmalo uporediti sa mukama raspetog... Ne dam Dragana Milovanovia Gembea koji je govorio da je ljubav prema otaastvu neto najplemenitije to krasi oveka. Ne dam Branislava Pecovia koji je u mlaanim godinama zbog komunistikog nasilja morao da bei u svet. Ne dam ni moga brata Branislava koga su, zbog tajanstvenog bekstva preko granice dugo drali i muili u mariborskom zatvoru... Ne dam LJubomira Smiljania, jednog od najinteligentnijih uikih aka koji je govorio da je komunizam najvee zlo. Ne dam Pavlovia, Pavluu, koga brutalno isterae iz kole zato to je imao neto duu kosu i to mu je ispod revera naene kokarda. Ne dam moju sestru Kosaru koja je tri i po godine tucala kamen na Golom otoku zato to

je rekla da su komunistike glaveine za sebe otvorile diplomatske magacine u kojima se snabdevaju i ptijim mleko, a narodu dali bonove za hleb... Ne dam Pavla Stanojevia iz domainskog sela LJubanja u iji su patriotizam i odanost Srpskoj pravoslavnoj crkvi i rodu srpskom svi beskrajno verovali. Ne dam Dejana Nikaevia iz Priboja, iz poznate nacionalne kue, kome je u etrnaestoj godini ivota Sinia Miovi bio instruktor na teaju za mlade ravnogorce - ovaj teaj odvee ga u komunistiku tamnicu. Nudio hleb za pare olovke 47 Bora Peki, znameniti pisac i akademik, Brozov zatoenik u Sremskoj Mitrovici,

Ne dam aanske uenike i muenike Dragoljuba Polia, Daru Radojii, Milojka Jovanovia i Danila Nikitovia koje osakatie drakonskim osudama jer su njih etvoro bili velika opasnost za postojee dravno ureenje. Ne dam rodoljube iz nacionalnih kua u aku - Miloa Paunovia, Vladimira Stegnjajia i Ninoslava Peia koji prooe kroz patnje i iskuenja zato to su, izazvani komunistikim nasiljem, javnim crteima izjednaili crni kukasti krst i crvenu petokraku zvezdu. Ne dam da mi iz pamenja otrgnu Rasta Krstia, danas magistra i profesora, brau Kneevi, Lazara, gimnazijalca i Vladislava danas lekara, Dragomira Kostia Kou i desetine ljudi raznih zanimanja iz Leskovca koje sam upoznao u tesnim i vlanim zatvorskim elijama. Nagovetaji velikog pisca Ne dam da mi otmu Borislava-Boru Pekia, studenta iz Beograda, kasnije poznatog pisca i akademika koji je u sremskomitrovakom kazamatu meu mladim ljudima bio najomiljeniji sagovornik. Plenio je inteligencijom, bio nada onih zatoenika koji su neprekidno verovali u osvit slobode i demokratije. esto sam ga zaticao s glavom na savijenim kolenima, jedino je tako mogao da produi san jer su se robijai saplitali o njegove noge kada bi po tmini izlazili u umivaonik. U sobi su tada bila tri reda leajeva na slami - dva reda svaijeg prostora bila su ucrtana olovkom u zidove. Da li e biti deset santimetara ili jo dva vie zavisilo je od toga koliko e robijaa da se nae izvan robijanice. U sobama, predvienim za dvadesetak ljudi, bilo je i po tri stotine dua. Na drugar Bora Peki nije vapio ni za vazduhom ni za hlebom - kad je imao pare olovke da zabelei neku svoju misao bio je zadovoljan i sit. Otuda je esto nudio svoje sledovanje proje ko bi mu na sat-dva pozajmio olovku koja je, inae, bila opasan rekvizit. U vreme pretresa naih stvari, kad je Udba tragala za olovkama, najvie se zadravala kod njega. A on bi ponekad, u smiraj dana, uveren da nema dounika, pozivao nas nekolicinu da nam proita neku svoju pisaniju i danas se seam jedne njegove prie iz vremena okupacije koja poinje reima: Zeleno, sivo, ljap, ljap, ljap... Opisivao je Bora nemakog straara koji po lapavici u obui od slame straari pred nekim logorom i strepi za svoj ivot

zato to je u tuoj zemlji. Ove njegove prie nagovetavale su velikog pisca koji e surove robijake dane opisati kao godine koje su pojeli skakavci. Sva ova imena, koja sam naveo, i mnogostruko vie ona koja su u drugim zapisima, bila su na nianu vlasti. I bila su, najveim delom, po robijanicama. Jesmo mi bili deaci, jesmo bili neupueni u mnoge pojave i pojmove, moda mi nismo znali ta sve hoemo, ali sasvim je izvesno da smo znali ta neemo. A neemo komunizam koji ubija. Neemo nasilje, neemo nasilnu smrt, neemo tajanstvene grobnice, neemo pljaku tue imovine, neemo one koji skrnave i rue hramove, neemo one koji pucaju u Gospoda Boga, neemo one koji Karaorevim potomcima zabranie da ive u svojoj zemlji i u svojoj kui da bi se upravo u toj kui epurili probisveti ija se prava imena ni danas ne znaju. To to je srpska mladost znala ta nee, odvee je u surove Brozove kazamate u kojima e biti muena glau, nasiljem i tekim fizikim radovima. Tako mi u mladalakim godinama upoznasmo robijanicu u Sremskoj Mitrovici. Naosmo se u komunistikom osinjaku i ljudskom mravinjaku, ne slutei da emo upoznati linost eline volje i zdrave pameti, da je iza ovih reetki domainska i molitvena Srbija koju nemilosrdno gazi nogama bezbonika rulja, da vlast nad ovim robljem, ovim profesorima, doktorima nauka, bivim ministrima i narodnim tribunima, kolovanim kraljevskim oficirima, piscima, studentima, acima ima ova bezumna gomila koja samo zna da klie Josipu Brozu zato to ih je on proglasio gospodarima ivota i smrti. Kad je Sremska Mitrovica imala etiri-pet hiljada stanovnika, u robijanici je registrovano vie od esnaest hiljada dua. Nisu svi bili pod istim krovom, hiljade njih bili su u barakama Homolja, u Rugovskoj klisuri, kod Visokih Deana, na isuivanju Lonjskog polja u Slavoniji, izmeu Okuana i Stare Gradike, u rudniku Trepa, na autoputu Beograd Zagreb, na izgradnji vila za komunistike funkcionere na izgradnji lovita za Broza i njegove strane goste...

Znali smo ta neemo Brzo smo se uverili da ovde svaka naoruana ua - zvala se ona Deladin, Radovan, Jablan, Golub, Haljilji - moe da bije i ubije. I da ne odgovara. Ako bi se neko iz vlasti zainteresovao za rtvu, stiglo bi objanjenje da je robija pokuao da bei. Ne dam da u zaborav gurnu nijednu rtvu komunistike tiranije. Ne dam Davida Damjanovia, iz Golubia kod Knina, viteza u odbrani otadbine u ratu, dugogodinjeg Brozovog zatoenika u lanom miru. Ko je u robijanici Sremske Mitrovice upoznao ovog oveka biblijskog imena, saznao je poblie kako je David pobedio Golijata: smiren, ali odvaan, spor u reima i zakljucima, temeljan u odlukama, obaran surovim udarcima ali se uspravljao zahvaljujui jakoj psiholokoj kimi, slike i prizore iz svog muenikog i asnog ivota uspeo je da prenese u knjige-pamenice koje potpisuje. To dragoceno svedoenje je u srpskim kuama i bibliotekama irom Amerike u kojoj se obreo

posle robije. Godinama ve ureuje mesenik Srbija, iji je osniva i urednik bio vojvoda Momilo uji.

Ni optunice, ni presude Moda je Srbija posrnula ovde, u otadbini, ali se Srbija koju ureuje David i oni koji je itaju dri - uspravno. Ne dam ni starog slobodara i demokratu Kostu Kumanudija koga sam gledao kako posre od gladi i pod pritiskom godina, ali se ne savija pred komunistikom silom. Ne dam da u zaborav ode ni Brozov ministar, prvi ministar policije pop Vlado Zeevi, a ne dam ni njegovog brata Marka, osuenog na dvadeset godina robije zato to je ostao veran zakletvi da e se boriti za kralja i otadbinu na koju ga je obavezao pop pre nego to je postao raspop. Ne dam da bude zaboravljen Sreten Popovi, student i sela Zablaa kod aka, koji je proveo dvanaest godina u sremskomitrovakom kazamatu a nikad u svojim rukama nije imao ni optunicu ni presudu. Bio je u tabu generala Mihailovia. Rehabilitaciju, koju mu je neko u naem vremenu pomenuo smatrao je najveom prevarom. Ba kao to je etnike penzije i ravnogorske spomenice nazvao velikom obmanom. Ne moe mi niko iz pamenja otrgnuti kaluera Gavrila Kovainu, koga su srpski i iptarski komunisti kad su Visoke Deane pretvorili u politiku kolu Josip Broz Tito otpremili, bez suda i presude, u mitroviki kazamat. Ne dam ni tada mlaanog ivotu Aleksia koga su prebijenih nogu u ebetu prenosili iz zatvorske Udbe do njegove robijake sobe. Mogli su da ga biju samo vezanih ruku i nogu. Ne dam da bude zaboravljen Dragi Joksimovi, doktor pravnih nauka, advokat svetske reputacije koji je nama, mladim robijaima, priao kako je sin slavnog vojvode ivojina i brat majora Aleksandra, Vojislav Mii, inenjer po struci, svakako po nalogu Ozne, nastojao da grozno okleveta generala Mihailovia. Desilo se neto nezamislivo: jedan brat, u ovom dogaaju major Aleksandar Mii, rtvuje svoj ivot da bi spasao pukovnika Mihailovia; drugi brat rtvuje svoju ast i ugled porodice Mii i tako upada u kaljugu klevetnika. On e se dve godine kasnije kajati jer ga je ona ista druina koja ga je angaovala kao lanog svedoka otpremila na Goli otok... Ne dam da bude potisnut u zaborav ni Milutin Jankovi, andarmerijski potporunik, komandant etnikog odreda u Dragaevu, koji je prvi juriao na Kraljevo otimajui ga od Nemaca. Jo se u ovom kraju pamti njegova beseda: Narode srpski, okupator je doao i okupator e otii za dve, tri ili etiri godine. Upamtite Srbi: ako se komunisti doepaju vlasti ostae dugo, pa e iz vas propitati majino mleko.

Nee rtve u zaborav Ne treba zaboraviti ni Duana Milenovia, upravnika mitrovike robijanice, zver u ljudskom obliku, koji je svestan poinjenog zla pucao sebi u usta

Majino mleko je prvo propitalo iz onih tri miliona i 800 hiljada zatvorenika, uhapenih u prvih est godina komunistike vladavine, koje u svom izvetaju pominje ministar Aleksandar Rankovi. Ne dam da mi otmu iz pamenja ni Milutinovu suprugu Branku, iz estite kue Davidovia, osuenu na dugogodinju robiju zato to se u toku rata udala za zloinca Jankovia. NJu je svemoni Ratko Draavi nagovarao u poarevakoj robijanici da lano svedoi protiv Drae Mihailovia. Trebalo je samo da kae da je Drau viala sa nemakim oficirima i bie odmah osloboena zatvora. Na to je Branka rekla: Zar da oklevetam venanog kuma! Nikada! Ne dam ni brau Teokarevi - Lazara, Vladu i Slavka, industrijalce iz Leskovca i Paraina, zatoenike u Sremskoj Mitrovici do ijeg je bogatstva u Londonu i u Australiji dola komunistika vlast zahvaljujui vetoj obmani koju je izveo naelnik za finansije u vladi, izvesni Dragoslav Avramovi. Avramovi je tada imao manje od trideset godina i nije mu bilo teko da prevari Teokarevie nudei im za imovinu spas iz komunistikog pakla. Ne dam da u zaborav ode Mia Mihailovi, iz Bratunca osuen na dvadeset godina robije zato to je s prozora svoje kue mitraljezom gaao kolonu ustaa meu kojima je bilo i nevinih ljudi - ba tako je pisalo u presudi. Ne dam Valjevce aslava Protia, Vladetu Kuzmanovia, Selimira Rankovia, iz Brgula, Cila Marjanovia iz LJiga koji uprkos mnogim patnjama ostadoe u moralnoj istoti... Ne dam da u zaborav potone porodica pukovnika Dragutina Keserovia, komandanta rasinsko-toplike grupe korpusa, koga su komunisti posle suenja u Beogradu ubili, a njegovu suprugu Veselinku i petoro maloletne dece osudili na tiho umiranje od gladi. Advokat grobar Ne dam ni Aleksandra Spasia, poznatog beogradskog advokata, koji je kao ak bio u akoj eti otadbinske vojske i osuen na tamnicu. Upuen je na najsurovije radilite, na Lonjsko polje, gde su uvari ubijali dnevno i po desetak ljudi. NJihov grobar bio je Spasi. Nikad te prizore uasa nije zaboravio. Ne dam da mi iz seanja otrgnu ivana Lazarevia, dokeja po zanimanju, iz sela Zveke kod Obrenovca, okovanog u valjevskom zatvoru i osuenog na smrt zato to je svom konju dao ime Tito. Imao je obiaj da u ali kae da je time uvredio svog konja galopera... Ne dam Tomu Maksimovia, komesara za izbeglice u Nedievoj vladi, koji je za vreme nemake okupacije prehranio na stotine hiljada srpskih izbeglica, a u robijanici Sremske Mitrovice posrtao od gladi i ponienja. Ne dam da u zaborav potone Milovan okanovi okan, partizanski prvoborac koji je u uikom kraju, kad su se njegovi doepali vlasti, trao od jedne do druge apsane i spasavao glave onima na koje se ve nianilo kao na domae izdajnike i koniare naeg usreiteljskog komunizma. On nije sluao glasove svojih komesara, on je sluao Boju zapovest: Ne ubij! Ne dam ni one srane i mudre Kneevie iz NJujorka, LJiljanu i ora, molitvene i blagorodne Srbe koji na muenikom putu svojim delima posvedoie odanost otaastvu,

a srpskoj deci, takoe u tuini, podarie znanja iz maternjeg jezika, srpske irilice i pradedovske pravoslavne vere. Ne dam ni Kaikovia iz daleke Australije, iz Mekurna, Aleksandra i Veru, koji u poslednji as, u jesen 1944. godine, izmakoe ustakom nou i komunistikom malju i pod tuim nebom upalie srpsko kandilo. Nema srpskog pravoslavnog hrama u ovoj zemlji kome nisu posvetili svoje molitve i svoje bogate darove - neke su, dok su bili mladi i u snazi svojim rukama, ciglu po ciglu, uzdizali put neba. Ne dam profesorku Staku Markovi-Koji koja najlepe godine svoga ivota provede u poarevakoj tamnici zato to su tako hteli braa Jeremi, uveni titoisti iz Valjeva. Ova plemenita Srpkinja ostavila je iza sebe potresnu knjigu o komunistikom paklu koji je preivela. Ne dam, evo, da u zaborav ode ni Duan Milenovi, upravnik robijanice u Sremskoj Mitrovici, zver u ljudskom obliku, spreman da osakati, da mui, da izrekne surovu kaznu Srbinu koji se ne savija pred njim i njegovom partijom. Tri meseca podruma, tri meseca bez paketa, tri meseca bez pisma izricao je kazne i dodavao: vie ne mogu, a manje neu! Kad je konano shvatio da je u slubi jedne umobolne ideologije i partije, da je jedan od monika koji je presuivao u ime partije, da se njegove rtve broje hiljadama - ubio se! itav rafal metaka iz automatskog oruja sruio je sebi u usta. I san moe biti opasan Imao je plemenitu suprugu koja je kriom nahranila ponekog robijaa, i koja je u poarevakoj robijanici imala roenu sestru, osuenu na dugogodinju robiju zato to je rasturala letke protiv komunistike tiranije. One tiranije koju je primenjivao i njen zet Duan Milenovi. Ne dam ni Enesa Hasanagia, starca iz Priboja, siromaka do dna, koji se u snu molio Alahu da mu nekako dobaci jedan balvan kako bi ga ubacio u svoju ledenu furunu i tako ogrejao svoje ozeblo srce. I gleda starac Enes udo: Lim, hirovita reka, valja drvlje i kamenje. Ne treba mu kamenje, ali mu je drvlje potrebno kao hleb nasuni. I vidi, Enes, lepo vidi balvan na talasima reke. I opet se Enes moli Alahu da mu doturi aklju kako bi je zabo u onaj balvan i privukao ga obali... Kad ono, opet udo: nije balvan nego leina Josipa Broza. Sudi se siromahu Enesu Hasanagiu. Zastupa ga advokat Mihailo-Mio Matovi iz Uica. I uverava advokat Matovi sud da je san nezavisan od ovekove volje, a sud, opet, uverava advokata i Enesa da ga sud ne osuuje zato to je sanjao, nego zato to je priao ta je sanjao... Sudilo mu se po Zakonu o zatiti imena i dela J. B. Broza! Kojeg imena jer ih je Broz imao tridesetak, a nedela - bezbroj. Ne dam da u zaborav odu ni Enes Hasanagi ni Mio Matovi - ovaj drugi je zbog verbalnog delikta upoznao vlane i krvave zidove tamnice. To je moj tata Ne dam ni arka Petrovia, kompozitora, koga Bog nije samo obdario talentom, nego ga je neprekidno nadahnjivao istinom i snagom da istraje na putevima asti i dostojanstva. Ne dam Tomislava-Tomu Goanina, iz Vrnjake Banje, koji nepozvan, u devetoj godini

ivota, ode da vidi mrtvog oca, koga su ubice izloile na raskrsnici, pozivajui graane da ga mrtvog pljuju... I taman kad su neki, ulizujui se reimu, hteli da pljunu, uli su deakov glas: ovo je moj tata. Bar polovina graana Vrnjake Banje pamti ovaj prizor. Ne dam, ni po koju cenu; Hajra Berbovia, iz Nove Varoi, koji uini podvig dostojan divljenja. Kad je uo da srpski komunisti nameravaju da ubiju enu i ker majora Vuka Kalaitovia, odjurio je, nou, u selo tikovo, obukao Nadu i Branku u muslimansku odeu i dugo skrivao po muslimanskim kuama. Dovoljno je da kaemo da su i danas u ivotu. A u seanju je, jo, i mrana ideologija. Verujem da e jednog dana u ovoj nesrenoj zemlji osvanuti potpuna sloboda i u njoj tomovi knjiga s imenima stradalnika i imenima vinovnika njihovog stradanja i molitva Gospodu: da se zlo ne ponovi. Rehabilitacija ne podrazumeva samo proglaenje rtve nevinom i brisanje iz evidencije osuenih; ona svakako podrazumeva navoenje imena onih koji su hapsili, lano svedoili, prebijali, presuivali, ubijali... Osim toga, rehabilitacija podrazumeva izvinjenje rtvi i osudu zloina nad njom. Ne moe biti: pobili, utamniili, osakatili i - nikom nita! Kome e sada rodbina da pokazuje sudski papir o rehabilitaciji ubijenog oca, brata, strica, ujaka... Pa rodbina zna da su njihovi najblii bili nevini, a javnost moda i ne zanima ta se u ovoj zemlji deavalo pre vie od pola veka i gde su sve masovne grobnice rtava komunistikog terora. rtve zanima kad e se bezbonici pomenuti pa i ako nisu u ivotu. Pravda bi moda donekle bila zadovoljena samo onda kada bi bilo sueno mrtvoj ideologiji - tada bi oiveli svi zloini i narod bi prepoznao ubice. E, to je ono to vlast, ovako meovita i ovako obojena nee. Ona voli zaborav i lani spokoj. Zato i uti o poinjenim zloinima.

Svedoi Mia Beljakovi U svojim knjigama, objavljenim u Kragujevcu i NJujorku, negdanji profesor obelodanjuje mnoge komunistike zloine u umadiji Podsetnik: Potresne stranice o komunistikim zloinima podario nam je Miodrag-Mia Beljakovi, sin umadije, koji je imao nesreu da usred Kragujevca svakog jutra u zoru slua smrtonosne rafale pod kojima je padala mladost Srbije. Beljakovi u svojim knjigama, za koje se moe rei ne samo da su prepreka zaboravu nego i optunica protiv komunistike tiranije, istie otpor kragujevake omladine komunistikom nasilju i masovno pogubljenje Srba. Oseajui se nemonim da se odupre komunistikom zlu, Beljakovi naputa roditeljski dom, majku i bliske roake, i pod neobinim okolnostima odlazi u svet, u Ameriku, koja je tada za sve mlade ljude u komunistikim zemljama bila pojam slobode i demokratije. Ne bei Beljakovi iz otadbine u tuinu da bi sebi obezbedio lagodan ivot, on se pridruuje

borcima za slobodu. Beljakovi je jedan od najistaknutijih vitezova srpske politike emigracije koja se nikad, ni za trenutak, nije mirila sa komunizmom koji je, to je danas vrlo vidljivo, unakazio nekad lepo lice Srbije. Beljakovi je autor mnotva knjiga - dve su u izdanju kragujevake kue Jefimija izale na srpskom jeziku. U knjizi Pod oblacima Srbije Beljakovi opisuje stradanje srpskog naroda po dolasku komunista na vlast, u drugoj, Slobodni u tuini, autor uglavnom svedoi o ilavoj borbi sa komunistima u tuini. Srpska politika emigracija bila je toliko jaka da je ugrozila bezbednost Josipa Broza u Americi i naterala ga da skrati boravak u NJujorku. Da vidimo ta pie Beljakovi: U jesen te 1944. godine iva Kovanovi iz Batoine napunio je petnaestu godinu. Bio je lep, stasit, duhovit. Odlian ak, jo bolji drug, omiljen u svom razredu. Ko ga je viao ispred kragujevake Gimnazije, morao je pomisliti: Ovo je pravi umadinac. Nekim instinktom on kao da je to hteo da istakne. U kolu je dolazio sa ajkaom i najslobodnije je kritikovao upravo uspostavljeni komunistiki reim. Nekolicina loih aka stalno je tuakala ivu Kovanovia kod direktora i na razrednim konferencijama. Oni su bili skojevci - lanovi Saveza komunistike omladine Jugoslavije. iva bi ih, meutim, samo prezrivo pogledao. Ko su oni da njega tuakaju. Jednog dana, kao da to nije nita, iva ree svom drutvu da je protiv njega podignuta sudska op tunica. eretski je prepriao sadraj optunice: da je pred kraj rata telefonom javio Nemcima u Kragujevcu kako se Rusi pribliavaju Lapovu. Zar on, iva Kovanovi, da bude izdajnik! ta je ko imao da obavetava Nemce gde su Rusi kad su se sa njima svakodnevno tukli otkako su preli Dunav. Tako je govorio iva ubeen da e kao od ale dokazati svoju tako oiglednu nevinost. Tim pre jer ga nisu uhapsili, ve su ga pustili da, kao i do tada, svakoga dana ide u kolu. Sutra idem da vidim ta hoe guziari, rekao je kad je saznao za dan suenja. I popodne, tog dana, doao je u kolu, ne sumnjajui u uspenost svoje odbrane. Ubijaju ti decu, Srbijo NJegovo drutvo je ipak polo u sudnicu na dan izricanja presude. A onda je sve poelo da se odvija kao u runom snu. Kada se iva pojavio u sudu da uje presudu, pridruili su ga onima koji su, pod jakom straom, bili dovedeni iz zatvora i zatim poreani istim redom kojim je sueno. iva je bio na kraju. I dok je gomila skojevaca, ve uigrano, skandirala Na smrt, na smrt!, Vukajlo Vukajlovi, koji je i ovde predsedavao, pozvao je optuene da ustanu i poeo da ita presude. Kad je doao red na ivu, ustao je i uo: Na smrt! iveo narodni sud! - urlali su skojevci a straar mu je priao i vezao ga. alba za pomilovanje je odbijena i iva je posle nekoliko dana streljan. Nita nije zaboravljeno uje li ovo, Srbijo! Pucali su u deaka, pucali su u budunost Srbije, pucali su u umadiju, pucali su u ivu, petnaestogodinjaka iz petog razreda, kao to su tri godine ranije, u krvavom oktobru, Nemci pucali u kragujevaku decu, u ake! Tri godine ranije u ake kragujevake pucali su okupatori, pucali su Nemci, u ivu, petnaestogodinjaka, i

njegove drugove, u srpsku mladost, pucali su ovi sa srpskim imenom i prezimenom, pucao je Vukajlo, pucali su oni iji sinovi i unuci danas okieni krstiima i brojanicama ine svakojake igre ne bi li uverili javnost da oni nemaju nikakve veze s onima koji su za sobom ostavili krvave tragove... Na Sremskom frontu pucali su srpskim deacima u potiljak, ubijali su srpske mitropolite i svetenike lopatama i budacima. Nita nije zaboravljeno, sve je u zapisima, sve je u pamenju. Da vidimo ta je jo zapisao Mia Beljakovi: Klokotanje mitraljeza smo skoro svakog jutra rano, izmeu dva i etiri sata, sluali mesecima. Ve sam bio navikao i u to doba se, sa jezivim oseajem automatski budio. Molio sam Boga da tog jutra ne ujem pucnjavu i mnogo mi je lake bilo kad neki dan proe bez nje. Strano je saznanje da dok mitraljezi teku, neiji ivoti se gase - majke gube decu, deca roditelje, a ene mueve... Streljanja su imala poraavajui uticaj i na same izvrioce. Nije bio redak sluaj da se na ulicama vide ubice kako dobijaju nervne napade, kako u padaviarskom transu mau oko sebe i viu: Padaj, bando!, kao da im se u rukama nalaze automati s kojima streljaju ljude. Beljakovi istie da je Boja pravda sustigla i Vukajla Vukajlovia, predsednika Okrunog suda u Kragujevcu, koji je u ime naroda u komunistikom vremenu izrekao na stotine smrtnih presuda. Ni Vukajlovi, ni drugi komunistiki zloinci, nisu ni pomiljali na Boga, za njih je Bog bio Josip Broz. Znali su da e ga obradovati samo velikim brojem srpskih rtava. Svi su pamtili Brozovu izjavu da Srbija nema emu da se nada, da za nju nee biti milosti. To to je on jednom rekao, vailo je za sve vreme njegove vladavine. Jo graani Kragujevca nisu doekali da se obelodane sve grobnice i da se navedu tani podaci o broju stradalih i da se navedu imena onih od ije su ruke stradali. Pretpostavlja se da je Kapislana najvee stratite. Tu su i nemaki okupatori streljali Srbe da bi potom i komunisti na istom mestu ubijali. Ne samo to je vlast, ova vlast koja sebe naziva demokratskom, zanemarila ove rtve, nego ih, svim silama, jo dublje gura u zaborav. Zato to ova vlast radi? Zato to voli lano spokojstvo, lani mir, zato to bi htela sebe da istakne kao pomiritelja duboko podeljene srpske nacije... Sluao sam nedavno funkcionera jedne partije koji je govorio o tome kako uskoro nee vie biti ni etnika, ni partizana, ni seanja na Broza i generala Drau... Taj veselnik ima malo neobino prezime koje upuuje na pretpostavku da je Rus i da su njegovi stariji posle revolucije u Rusiji bekstvom nali utoite u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. NJima je kralj Aleksandar irom otvorio vrata Srbije i primio kao roenu brau. Rusi tu dobrotu, to iroko srpsko srce, taj bratski zagrljaj, nikada nisu zaboravili. I sada, posle toliko decenija naao se jedan izdanak koji misli da sve treba zaboraviti i oprostiti. Oni koji olako prataju ne slute da time preuzimaju na sebe ulogu Gospoda Boga jer samo Bog, prema naem pravoslavnom uenju, moe da oprosti. Oglas u novinama Potomci, oni koji se navode kao rtve te komunistike tiranije, kojima su pobijeni oevi i dedovi, strievi i ujaci, braa i sestre, ne samo to pominju rtve nego se ivim Bogom zaklinju da ih nikada nee zaboraviti. Evo o tome jednog potresnog dokaza. Politika je u broju od 20. jula 2008. godine, na strani itulje - pomeni objavila fotografiju Petra Jeftova

Trklje u oficirskoj uniformi Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske vojske u otadbini. U ovom pomenu jo pie da je Trklja roen 1908. godineu Bilei (Mirilovii) i da je njegov ivot okonan 1944. godine u Kragujevcu (Kapislana). Ispod ovih biografskih podataka, stoji ova poruka: Tvoje ime i u stotoj godini od Tvog roenja gordo zvui. Izrastao si u gorostasa svoje sirotinjske Hercegovine. Ubili su Te zlotvori mrane ideologije. Zlikovci Ti nisu obeleili grob, ali e u toplim alejama zemlje umadije izniknuti i Tvoje svetilite. Pred sudom ubica bio si pravi stoik. I Tvoje pogubljenje poziv je generacijama na trajan otpor mranim ideologijama i njihovim sejaima smrti. Slava Ti i hvala, rode neprebola. Danilo . Trklja. Danilo Trklja. Sinovac? Unuk? Vano je da se zna ko je ispisao ovaj nezaboravnik. I ko poziva na trajan otpor mranim ideologijama i njihovim sejaima smrti. Je li ovo Danilov odgovor onima koji misle da sve treba potisnuti u zaborav? Danilo pominje kragujevaku Kapislanu - to strano, to surovo gubilite, tu masovnu grobnicu Srba koje su pobili Brozovi sledbenici. Ubie deset Keeljevia Drago Keeljevi je najstariji srpski politiki emigrant u Oslu. Nee te grobnice ostati neopojane. Nee ostati bez belega. U knjige srpskih jada bie upisana sva imena stradalnika za veru pravoslavnu i otaastvo. To im je pred komunistikim prekim sudovima bila najvea krivica: ljubili su Boga i otadbinu. Komunisti su mrzeli Boga a otadbina im je bila tamo gde je - komunizam. Stotine stranica posvetio je Mia Beljakovi aktivnostima srpske politike emigracije u Americi. Za ovu priliku izdvojili smo onaj deo koji se odnosi na slavni doek Josipa Broza u NJujorku. Beljakovi opisuje nekoliko dana oktobra 1963. godine u kojima su srpske nacionalne organizacije, bivi ratni zarobljenici, preiveli borci generala Mihailovia, Amerikanci srpskog porekla i izbeglice iz komunistikih zemalja, stari i mladi, doli kako bi demaskirali Broza u oima naroda Amerike. Doekali su ga uzvicima ubico, razbojnie, hohtapleru... Pored letaka kojima su srpski emigranti zasuli amerike i svetske medije u kojima su navedeni Brozovi zloini, optu panju privukla je grupa mladih emigranata koji su obueni u odela nalik na kosture vukli taljige iarane petokrakama u kojima je stajao jedan u maralskoj uniformi s krvavim rukama... Tako je prikazana diktatura Josipa Broza. Masa emigranata, njihova upornost i simpatije amerike policije naveli su Broza da otkae sve prijeme, sve susrete i da se to pre izgubi iz NJujorka. U ovim demonstracijama, u knjizi sa fotografijama, najvie je stradao Brozov lini telohranitelj general Milan eelj koji je sa modricama na licu beao od srpskih demonstranata. Knjiga Mie Beljakovia je dragocena kao svedok jednog vremena pakla koji su otvorili komunisti i koji je predugo trajao. Ona je poziv na nezaborav. Generacije koje pristiu moraju da znaju ta se desilo njihovim precima. Zato su njihovi oevi i dedovi bez grobova, zato milioni Srba ive izvan svoje otadbine - od ijeg su nasilja nad umom i ivotom beali. Ako bismo zaboravili ono to ni po koju cenu ne smemo da zaboravimo to

bi znailo gubitak kolektivne svesti i pamenja. Zato: Pamti, Srbine, i uspravi se!

Zamalo da se ugase kandila Govori se o tri-etiri miliona Srba razasutih po svetu, ali niko otvoreno da kae otkuda oni tamo. Jesu li tamo, u tuinu, odlazili drage volje, trei za lagodnijim ivotom, ili su uzmicali pred komunistikim nasiljem da bi sauvali goli ivot? Zato se od oko 300 hiljade srpskih zarobljenika, koji su bili po nemakim logorima, samo neznatan broj vratio u zemlju? Izmeu samoizgnanstva i ivota u komunistikoj diktaturi izabrali su ovo prvo. Lake su, rasejani po svetu podnosili ropski rad nego ropski ivot u komunistikom jarmu! Beei ilegalno preko granice svi su birali izmeu nekakve slobode u tuini i surovog progona u otadbini. O tome svedoe i knjige Mie Beljakovia. O tome svedoi i potresna ispovest najstarijeg srpskog politikog emigranta u Oslu. Potresne stranice ispisuje ovih dana Drago Keeljevi. Ispisuje ih u glavnom gradu Norveke, u poznim godinama svoga ivota, s molitvenom pobonou, proveravajui, uvek iznova, istinitost svojih i tuih svedoenja. Keeljevi, vidljivo je, ispisuje svoj testament. Ne onaj uobiajeni - kome e zavetati svoju imovinu - nego neobian duhovni testament kojim obavezuje svoju porodicu, sinove Filipa i Petra, suprugu Stojanku, roake i prijatelje u otadbini i one rasute po svetu: da ne zaborave! I da u knjige-pamenice upiu ono to i on zna. A Drago Keeljevi dugo pamti i mnogo zna. U sedamnaestoj godini ivota ostao je bez oca: ubili su ga. Datum oeve smrti urezao je u pamenje: 22. novembar 1941. godine. etiri meseca kasnije ubijene su njegova majka i sestra. U kratkom vremenskom razmaku ubijeno je jo sedam Dragovih bliskih roaka, meu njima tri strica. Zamalo da se utule kandila i ugase ognjita u kuama Keeljevia. Nisu Keeljevie - Filipa, Mariju i Vidosavu - to se u to surovo ratno vreme moglo oekivati, ubili okupatorski vojnici, nisu to uinile ni ustae, ni iptari, ni muslimani; ubili su ih crnogorski separatisti i komunisti, oni sa srpskim imenom i prezimenom. Navee Drago Keeljevi, a potvruju to i svedoci, imena ubica svoga oca, svoje majke, svoje sestre i svojih bliskih roaka. Nuan je, na poetku, jo jedan podatak: Keeljevi je iz onog dela najstarije srpske politike emigracije - 64 godine je u Oslu, est i po decenija nije video svoj zaviaj i otadbinu. Dobrovoljac iz Amerike U ranoj mladosti, tek to je stasao u momka, Filip Keeljevi se iz sela Vilusi, kod Grahova, otisnuo u Ameriku: Tamo su ga, u gradu Galvestonu, u dravi Teksas, ekala braa Pavle i Radovan. Filip se u ovom amerikom gradu pojavio u crnogorskoj narodnoj odei pa je onako visok, mlad i lep privlaio optu panju. Nameravao je, kako je govorio, da ostane desetak godina, ali je rat, ko ji su protiv Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore

vodile Austro-Ugarska i Nemaka skratile boravak. U to vreme svaka srpska kua u Americi bila je osmatranica sa koje je praena divovska borba srpskog naroda u odbrani slobode i nezavisnosti. A kada je, u jesen 1915. godine, navalila nemaka oruana sila, irom Amerike oglasili su se srpski dobrovoljci, molei ameriku vladu da ih otpremi na srpsko-crnogorsko ratite. Meu prvima je bio Filip Keeljevi. Zar da ja sedim ovde, u izobilju, da zaraujem dolare dok moja braa ginu za otadbinu! Tako je, na skupovima, govorio Filip Keeljevi. Prema jednoj verziji bilo je oko 500 dobrovoljaca koji su amerikim brodom prevezeni do neke italijanske luke, a odatle parobrodom Brindizi krenuli prema Medovi. Na oko 200 metara od obale brod je, torpedovan, poeo da tone. Bilans ove nesree bio je stravian: utopilo se oko 380 dobrovoljaca. LJudi su skakali u more, plivali prema luci spasa; drugi su se doepali nekih sanduka, dasaka, dakova, a olujni vetar gurao je neke prema obali. Spasao se i Filip Keeljevi. U to vreme besnela je Mojkovaka bitka. Preiveo je Filip Keeljevi i dve teke rane od austrijske granate. Dve godine po svretku rata oenio se Marijom Bulaji - iz tog braka rodilo se petoro dece: Vidosava, Luka, Drago, Ksenija i Blagoje. Filip Keeljevi je uivao veliki ugled meu metanima Grahova i okoline, biran je, bez prekida, za optinskog odbornika, za njega je re bila svetinja, smirivao je, kad god je trebalo, uzavrele strasti i nastojao da otuene privede Bogu i Crkvi. Nekoliko meseci pred novi rat ostvario je skromnu invalidsku penziju. Mir meu ljudima u ovom kraju poremetila je pojava komunista: zapoela je neviena hajka na asne i bogatije ljude, skrnavljenje hramova, otimanje imovine, premlaivanje ljudi. Filip Keeljevi, odbornik grahovske optine, dobrovoljac iz Amerike, jedan od malobrojnih koji je preiveo brodolom i zadobio dve teke rane, bio je prva rtva komunistikog terora: ubijen je 22. novembra 1941. godine.

Kovaevii muki ubie oca Petra Sekretar prekog komunistikog suda u Grahovu bila je Marija Ko iz ibenika, a propagandu je vodio Ernest Fier iz Zagreba Zgodan je trenutak da se zagledamo u duhovni testament Draga Keeljevia: ta oekuje od svojih sinova Filipa i Petra, od svoje supruge Stojanke, roaka i prijatelja irom sveta? -Oekujem da ne zaborave da su moga oca Filipa, ratnog invalida, optinskog odbornika, dobrovoljca iz Amerike i brodolomnika ubili crnogorski komunisti: Vojin I. Andrijaevi, Mrko T. Andrijaevi i Duan . Vujai. Moj otac je prva rtva komunistike tiranije u ovom kraju. Ubili su ga zato to im je, kao odbornik, gledajui kako skrnave hramove i pljakaju domaine, rekao da e, kad doe sloboda, odgovarati za svoja nedela. -Oekujem da ne zaborave da su moju majku Mariju i moju sestru Vidosavu, u 21. godini ivota, ubili Drago. J. Bulaji i Mitar P. Bulaji. Zato su ubili dve nemone ene? Zato to su nosile crninu za svojim muem i svojim ocem i zato to su lelekale i posle njegove

sahrane. NJihova tela baena su u kreanu blizu hrama u Vilusima. Nas etvoro maloletne dece ostadosmo siroad. Opoganila kandilo -Nadam se da e ostati upameno za sva vremena da su braa Kovaevi ubili svoga oca, plemenskog kapetana, osamdesetogodinjeg Petra Kovaevia. Ubio ga je njegov sin Pavle, u to vreme sekretar Sreskog komiteta. Na zboru ena, povodom 8. marta, te stravine 1942. godine, Pavle se pohvalio da je ubio svoga oca, a svakome je bilo jasno emu se moe nadati onaj koji ubija svoje oeve. Predsednik tog komunistikog suda bio je Sava Kovaevi Mizara, a sekretar Marija Ko iz ibenika, dok je glavnu propagandu vodio Ernest Fier iz Zagreba. Ovo dvoje su se u Grahovu obreli jo 1941. godine da bi svojoj brai Crnogorcima pomogli u likvidaciji to veeg broja estitih Srba. -Treba svakako pamtiti podvig skojevke Mileve Kovaevi, kerke Ilijine: ona je iz hrama Svetog Nikole u Grahovu donela kandilo, pozivajui okupljene ene da ne veruju u Boga, jer, kako je rekla, ako Boga ima neka je kazni za ovaj postupak. Zatim je, bez trunke straha i stida zadigla suknju i opoganila kandilo. Bog joj ovo nije oprostio. -Ja sve ovo pominjem zbog toga to su i danas vidljive posledice komunistike tiranije i komunistike vladavine - istie Drago Keeljevi u svom stanu u Oslu. Pre deset godina Keeljevi je naiao na razumevanje izdavake kue Ogledalo u Podgorici, koja je, uz pomo prireivaa edomira Radusinovia i recenzenta Jovana Dujovia objavila njegovu potresnu knjigu o zloinima i zloincima u grahovskom kraju. NJegovom porodinom tragedijom bavio se i na poznati pisac i profesor Slobodan Vujovi koji ivi u Odacima. Dva puta u eljustima smrti ta se dalje zbivalo s traginim junakom ove potresne ispovesti? -Moj brat Luka i ja, iako maloletni, jo nevini oruju, odemo u etnike, u vuedolsku brigadu pod komandom kapetana Ivana Janiia. S njim do kraja: u borbama, u povlaenju, naputanju otadbine. im su sovjetski vojnici preli preko Dunava u Srbiju, znali smo ta nas eka. Krenuli smo na onaj mar smrti kroz Hrvatsku i Sloveniju do Austrije. Logori, bodljikava ica, glad, izgon, patnja... Luka i ja sretnemo se u jednom lageru. On ode u Legiju stranaca, stigao je i do Vijetnama, a mene i nekolicinu drugih Englezi izrue komunistima u Jugoslaviji. Prodali su nas. Rekli nam, najpre, da idemo u Italiju, da nas tamo ekaju vojvode uji i Jevevi. A mi pravo u Jesenice... Do LJubljane smo ve svi bili opljakani - satovi, prstenje, lanii, krstii, ko je ta vredno imao. Tu u LJubljani, ponovo sam sreo kapetana Janiia i kapetana Milovia iz Banjana. Konaili smo u nekoj koli ili kasarni - sutradan, kad su komunisti slavili roendan svoga voe i uitelja nije bilo ni Janiia ni Milovia: uspeli su das pobegnu. Dva dana kasnije pobegao sam i ja. I jo petorica oficira i boraca. Beei, inilo mi se da naizmenino ujem tri glasa - oca, majku i sestre: Bei, sine, bei, ne daj se krvnicima u ruke; bei, bato, bei... A posle jedva ujan glas: Ko e nam votanice na grobovima upaliti, ko e krsnu

slavu ouvati? I ja tom glasu odgovaram: Ostali su Ksenija i Blagoje - njih, valjda, komunisti nee pobiti, jo su deca... Jo jednom su, ubrzo potom, Englezi izruili Draga Keeljevia i opet je uspeo da pobegne. -Bog me je sauvao da bih i danas mogao da kazujem gorku istinu - ponavlja u svom domu Keeljevi. - Prvih pet godina svoga izgnanstva proveo sam u bolesnikoj postelji. Izleili su me plemeniti Norveani. Bogu i njima dugujem za svoj ivot. Oduio sam se svojim potenim radom, a oni meni pristojnom penzijom. I ovde su me cinkarili mali brozovii da sam hteo da ubijem njihovog ambasadora. Boe sauvaj, nisam i ne bih niijom krvlju uprljao svoje ruke. Otimanje imovine Podsetnik: Nije nova vlast samo obeala vraanje otete imovine, ona je to i ozakonila. Zakon je tu, tu je i imovina, ali nije u rukama vlasnika. Ima palata, vila, stanova, fabrika, mlinova, ume, oranice, vinograda, ribnjaka. Sve u tuim rukama. Graani Srbije trae pravdu u meunarodnim sudovima. Vlast olako prodaje neiju privatnu imovinu. Onu koju po zakonu mora da vrati. U surovo komunistiko vreme, kad se sudilo raznim izdajnicima, prvo se gledala imovina op tuenih, pa se po njoj odreivala presuda: konfiskuje se. Sudili su, pored redovnih, sudovi nacionalne asti. Zamislite te dve rei: nacionalna ast! Ko je u to vreme sve imao i ko je gubio nacionalnu ast i ko je sudio u ime nacionalne asti! Takav sud zasedao je u Uicu u maju 1945. godine - sudilo se lanovima upravnog i nadzornog odbora tkake radionice. Na optuenikoj klupi nala se sedmorica akcionara. Svi su, prema presudi, bili saradnici okupatora i domaih izdajnika jer je fabrika radila za vreme nemake okupacije. Za sve optuene reeno je da se bestidno brane. I svi su osueni na trajan ili privremeni gubitak nacionalne asti, neki uz to, i na dve godine tekog, a neki na godinu dana lakog prinudnog rada. Imovina se svima konfiskuje. Petra Pruljevia, poznatog uikog trgovca i dobrotvora, ija je trgovinska radnja bila u centru grada, osuuju na sedmogodinji gubitak nacionalne asti i konfiskaciju celokupne imovine osim kue u kojoj stanuje. Rado bi ovaj sud osudio Petra i na robiju, ali je bio slabaan na nogama... On slabaan a sin Duan zdrav, zdrav kao dren, i pomalo prkosan prema osionoj vlasti. Nisu se dounici smirili dok ga nisu spetljali i otpremili na trogodinju robiju.

Kako su opljakani Teokarevii Na elu tima koji je prevario brau Teokarevi bio je Dragoslav Avramovi, u naem vremenu poznat kao Deda Avram E, sada, ne piem ja ovo zbog ovog suda i njegovih rtava - bilo je tog jada i emera u svim srpskim gradovima. Piem zbog mlaeg Petra Pruljevia, koji je dostojanstvo i ast

nasledio od svojih predaka i koga, po tim osobama znaju mnogi Uiani. Kao to se vidi Petar je ime i prezime nasledio od svoga dede. Nasledio je i podui spisak imovine koju su komunisti oteli 16. novembra 1941. godine i tu otimainu overili svojim potpisima i peatom partizanske komande. Petar Pruljevi bi da poveruje zakonima demokratske drave Srbije pa oekuje povratak imovine koja je uzeta, kako pie u dokumentu, za potrebe Uikog partizanskog odreda. Trai se povratak imovine ta drava Srbija treba da vrati? Petar Pruljevi oekuje da mu drava vrati: trista pedeset etiri ovce, tri vola, pet krava, troje teladi, tri svinje, etvoro prasadi, tri koze, etvoro jaradi, ezdeset kokoiju, tri urke, sto kaica za sir, est kila soli, pet litara zejtina, est kila eksera, pet i po kila pirina, pet kila eera, sto komada ibica, pedeset kila krompira, devedeset devet kila peninog brana, etrdeset kila kukuruznog brana, sto sedamnaest dinara gotovog novca, bruto est stotina trideset kila masnog sira, sena oko etiri i po vagona. To je to. Ni manje, ni vie. Pretres izvrili Momilo Nedeljkovi i Milivoje Jemenica. Potpisi svojeruni, vrlo jasni i itljivi. Dakle: uzeto za potrebe Uikog partizanskog odreda. Tako pie u dokumentu koji se u porodici Pruljevi uva 67 godina. Ima i jedna primedba potpisnika: Dole navedeno treba proceniti. Petar Pruljevi Mlai nita drugo i ne trai: da se sve po spisku vrati ili da se vrednost proceni i isplati. Poteno. Demokratski. Kad su se ufoteljili i naotimali vila, kua i stanova, sabijajui njihove vlasnike u suterene i podrume, bacajui im, kao psima, otpatke sa svoje raskone trpeze, kada su se snabdeli iz diplomatskih magacina, otvorenih samo za partijce, kad su se naotimali Unrinih paketa, namenjenih sirotinji i porodicama stradalim u ratu, komunistiki vlastodrci su poeli da tragaju za fabrikantima i drugim bogatim ljudima koji su imali bankovne raune u zapadnim zemljama. Sve to su do tada naotimali bilo im je malo. Oni su beskrajno mrzeli reime u tim kapitalistikim zemljama, ali su, isto tako beskrajno, voleli njihove funte i dolare... Da li uz pomo dounika ili uvidom u neku dokumentaciju pronali su da braa Teokarevi, industrijalci iz Leskovca i Paraina, imaju veliku sumu novca u Londonskoj banci. I ne samo to imaju debele pare u Londonu, nego imaju ogromnu vunu u Australiji. U daljem traganju otkrili su da je ta ogromna koliina vune ranije plaena, da je bila pripremljena da brodovima krene za Kraljevinu Jugoslaviju, ali je poetak Drugog svetskog rata zaustavio taj brodski transport. Vuna je vraena u skladita u Sidneju. E, nita toliko nije moglo da obraduje komunistiku vlast kao ova saznanja: em e se doepati engleskih funti, em e biti i uvene australijske vune za tofove. U Ministarstvu za finansije ve su napravili planove kako da privole brau Teokarevi da svoje pare prebace iz Londona u Beograd i kako da ta vuna iz Sidneja stigne u novu komunistiku dravu. Neophodna je, dakle, saglasnost brae Teokarevi. I njihovi potpisi... Kad su planovi bili gotovi odluili su da o svemu obaveste svoga vou i uitelja Josipa Broza koji je ve pet godina gazdovao Beogradom i dravom. Broz je uo za brau Teokarevi, ali nije znao koliko ih ima i gde se sada nalaze. Rekli su mu da je re o trojici

brae, da imaju fabrike tofova i da su osueni na robiju i oduzimanje celokupne imovine u zemlji. Ovde je re o velikom bogatstvu van domaaja domae vlasti. Braa Teokarevi se zovu: Lazar, Vlade i Slavko. Broz se, prema svedoenju Slavka Teokarevia nama, robijaima u Sremskoj Mitrovici, veoma ljutio: -U kakvom zatvoru, boju ti majku, a tolike pare vani! Trebalo je prvo pokupiti pare, pa ih tek onda otpelati u zatvor. I ta sad? Oni u zatvoru, a njihovo bogatstvo u tuim zemljama. Pa ta smo mi tu dobili? Nita! Prevara je uspela Komisija je uveravala Broza da e ona uspeti da nagovori Teokarevie da svoju imovinu prebace u svoju dravu, ali da i njima, budui da su na robiji, treba uiniti neke ustupke. -Obeajte da e biti puteni van, to vas nita ne kota - rekao im je Broz. - A posle im treba rei da je narodna imovina vraena narodu... Poto je primila uputstvo kako da prevari Teokarevie, komisija je stigla u Sremsku Mitrovicu gde su trojica brae bila zatoena - bila su braa neko vreme i u poarevakoj Zabeli. U sobi u kojoj je bilo vie od 300 robijaa, bio je i Slavko Teokarevi; bio je u dugom redu trei od mene - leali smo na slami, na posteljini koju smo od kua doneli. Pored mene, s leve strane, bio je ivan Lazarevi, dokej po zanimanju, koga je poznavala cela robijanica, do njega Selimir Rankovi, iz sela Brgule u valjevskoj nahiji, pa Teokarevi. Vraajui se iz upravne zgrade priao nam je da je dola neka komisija iz Beograda koja im u zamenu za pare iz Londonske banke i vunu iz Australije nudi velike olakice u zatvoru, a nije iskljueno ni putanje na slobodu. ef ove komisije, kako nam je priao Teokarevi, bio je izvesni Dragoslav Avramovi kako se predstavio, a njegovi saradnici oslovljavali su ga sa drue naelnie. Avramovi je, priao je Teokarevi, mlad ovek, nema ni trideset godina, a ve je naelnik u Ministarstvu za finansije. Uz pominjanje imena ovog oveka, Teokarevi je dodavao da je elegantan, lepo obuen, i uverljiv u obraanjima. Oni koji su se te jeseni 1950. godine zatekli u robijanici uli su ta se dogodilo brai Teokarevi. Braa, pozivana pojedinano, pristala su da povuku svoje pare iz Londona i potpisala zahtev trgovcima iz Australije da otpreme u novu dravu davno plaenu vunu. Od brae, prvi je ugovor potpisao Lazar zato to ga je komisija uverila da je to uzvieni patriotski in jer e njihovim parama, parama brae Teokarevi, drava da kupi penicu i ublai velike nevolje naroda. Nee, rekla komisija, vlast zaboraviti patriote i dobrotvore Teokarevie - odmah e razmotriti mogunost njihovog putanja iz tamnice. Osim toga, dok su jo u zatvoru, dobie izvesnu sumu dinara na svoje knjiice pa e u zatvorskoj kantini moi da kupe ono to im je najpotrebnije. Tako je u banku komunistike drave stiglo iz Londona sve to su Teokarevii drali na svojim raunima. NJima je, po sporazumu, trebalo da se isplati oko 400 miliona dinara. Gotovo u isto vreme iz Australije je stiglo oko 900 vagona prvoklasne vune - dovoljno da prorade u ratu i posle rata zakrljale fabrike brae Teokarevi.

David oborio Golijata Novinar i publicista, pesnik, urednik lista Srbija, Brozov zatoenik ispunio je ivot asnim delima A braa-ta je bilo sa njima? Imali su i oni neku vajdicu: Od para kojima su raspolagali u zatvoru mogli su da kupe etkicu za zube, imalin za cipele i pola kilograma marmelade. Istina, u jesen je Slavko mogao da kupi gomilu lubenica sa zatvorskog imanja. Dokeja, Selimira i mene aavao je slatkim krikama. I tako, dok je komunistika vlast aavala sebe basnoslovnom imovinom i devizama Teokarevia, braa su i dalje bila u robijanici i posrtala od gladi. Prevara je uspela-Teokarevii su upali u dobro pripremljenu zamku. Ostala je samo jedna zagonetka. Ako je Dragoslav Avramovi onaj Deda Avram kako su zvali spasitelja galopirajueg inflatornog dinara i komunistikog reima bio naelnik u Ministarstvu za finansije u otprilike dvadesetestoj godini ivota, onda je re o istoj linosti. Vitez u ratu protiv nasilnika i osvajaa otaastvenog praga, vitez humanosti u graanskom ratu meu ljudima istog jezika, vitez nesalomivosti i snane psiholoke kime za vreme esnaestogodinjeg zatoenja u sremsko-mitrovakom kazamatu, tom sreditu pakla, iskreni molitvenik pred Bogom, autor potresnih knjiga i epskih pesama eljnih gusala i dragoceni svedok istorije. Pretnje Kosti Kumanudiju Svi ovi epiteti prianjaju uz ime Davida Damjanovia. Ako su Golijati svi oni silni neprijatelji srpstva koji su ga na krst raspinjali, na kolje nabijali, sabljama i noevima glave odsecali, okovima sputavali i po Brozovim tamnicama, ako su, dakle, oni Golijati njih je porazio ovek biblijskog imena: David. Oni su poraeni, on jo svedoi. I pie. U jednoj od svojih knjiga, u ispovednoj prozi, protkanoj epskim desetercem David opisuje ulazak svoje grupe zatvorenika u mitrovaku robijanicu. U grupi su izmeu ostalih, prof. dr Kosta Kumanudi, ministar u preanjim vladama, prof. Milan Raji, jedan od onih iz besmrtnog bataljona 1.300 kaplara, advokat Jovan Zdravkovi, doktor finansijskih nauka arko Stupar i on, David.Dobrodolicu im prireuje straar koga David opisuje kao oveuljka zlih oiju, tankih usana i iroke viline kosti. im je ugledao 83-godinjeg Kumanudija, osuenog na dvanaest godina robije s prinudnim radom, uzviknuo je: - A, a, opet si doao, stara magarino! Ovoga puta nee iv izai odavde! - Bog zna, moda i hou-sasvim mirno je odgovorio ika Kosta. - E, ni taj tvoj Bog ti vie nee pomoi! - siktao je zao oveuljak. Priao je meni, otro me pogledao zlim sitnim oima i rekao: - A, ti si taj poznati zloinac! I tebe emo srediti ovde David Damjanovi pie kako je upoznao pojedine lanove Centralnog komiteta Ravnogorskog pokreta - dr Stevana Moljevia, dr uru urovia, dr Vojina Andria, porunika Andriju Lonaria, koga su Udbini agenti, posle izdrane dugogodinje robije,

ubili u njegovom stanu u Parizu, dok je Vojin Andri, posle robije nestao - prialo se da je ubijen na srpsko-grkoj granici. Uzgred: dr Stevan Moljevi je umro u petnaestoj godini robijanja u Sremskoj Mitrovici. Bio je veoma visok, prav kao bor, odluan, beskompromisan borac za srpstvo koje nije bilo samo u umadiji - srpstvo je i preko Drine, i preko Save, i pored Vardara. Kako njegovo mrtvo telo nije moglo da stane u koveg od grubih dasaka, sklepanih u robijakoj stolarskoj radionici, prebili su mu noge maljevima, a telo izbuili usijanim iljkom da bi se uverili da je mrtav. A dr ura urovi je izdrao 22 godine u mitrovakoj robijanici. David se u knjizi Moja ivotna staza bavi i pojedinim udbaima u kazamatu, pa istie jednog od najsurovijih - Mila Toromana biveg uitelja iz okoline aka, zamenika upravnika robijanice. Istie Damjanovi da je Toroman zlikovac, da se u ratu nemilosrdno svetio etnicima i etnikim familijama, a u poratnim danima, kad su mnogi etniki borci pali u komunistiko ropstvo, njegova gruba osveta je bila bez granica. Saveti oca Nikole Surove prizore navodi David u svojoj knjizi: samoubistvo potpukovnika Petra Simia i samoubistvo Slavka Barlea, poznatog nacionalnog poslenika. Potpukovnik Simi, junak sa Solunskog fronta, komandant Kraljeve garde, skokom sa drugog sprata, ne mogavi vie da podnese muenje, smrskao je lobanju o betonsko tle. Slavo Barle, estita srpska dua, lii sebe ivota veanjem. Treba li rei da su se ovome radovali i upravnik Milenovi i njegov zamenik Toroman. Jedan srpski oficir manje i jedan srpski nacionalista manje. Damjanovi opisuje i prvu posetu svojih roditelja, prispelih iz rodnog sela Golubia blizu opevanog Knina, jer se za vreme ustake vladavine pevalo Dalmacijo, da ti nije Knina, ne bi znala da ima Srbina. Zapisao je i prve majine rei pri susretu: - Sine, da te neto ne boli, jer si mi mnogo utanjio i ublijedio. More biti da si gladan, ili da te, pa zastade i pogleda milicionara izmeu nas i ne zavri drugo pitanje. Ule su u Davidovu knjigu i prve oeve rei: - Sine, nemoj se ti za nas sekirati, nego uvaj sebe i budi nam dobar. Sve to doe, to i proe. Na ove rei brinog oca, sledi sinovljev komentar: - Pogledao sam milicionera i u mislima se pitao da li on razume tu zdravu i jasnu filozofiju dinarskog seljaka da sve to doe mora i da proe. Sve to doe, to i proe! ta je sve dolazilo i ta je sve prolazilo! I tutnjalo ovim srpskim zemljama. Bile bune i ustanci, besneli ratovi, plamen gutao sela i gradove, koena nova rtvena polja, reke valjale ljudske glave. Ovu zemlju Srbiju gazili su veziri i pae, carevi i kraljevi, ubice i tamniari, otimai i probisveti, junaci i ulizice, veliki ljudi i sitne due, tuinci i branitelji otaastva, treepozivci koji su govorili da Bog uva Srbiju, a oni upriju. Vean je samo Bog Sve to doe, to i proe. Tako je govorio Davidov otac Nikola. Danas te rei ponavlja i David. Zna David da je sve prolazno i da je vean samo Bog. A David jo traje, jo svedoi. Eno ga u amerikom gradiu ervilu, blizu ikaga, u svom

domu, sa sinom Nikolom i snahom Anastasijom, eno ga u poznim godinama za pisaim stolom: ureuje meseni list pod venim imenom Srbija i ispisuje svoja potresna svedoenja. Svima upuujem poruku: nemojte ni pokuavati da mi iz pamenja otrgnete poznatog beogradskog advokata Aleksandra-Acu Spasia, onog iz Svetogorske, negdanjeg aka Gimnazije u Niu, osuenog na pogubnu tamnicu jer se usudio da se usprotivi komunistikom nasilju. Uhapsili su i njegovog oca, protu Tomislava, pa tukli mokrim konopcima preko golih lea as sina, as oca, pa sin moli da ne biju oca, a otac moli da ne biju sina. A na Lonjskom polju, tom surovom stratitu, Aca Spasi je bio - grobar. Ukopavao je i po desetak muenika - robijaa, ubijenih motkama - abrenjacima. Ubijali su ih Oznai i uvari meu ko jima je bilo iptara i ustaa. Ne dam ni Dimitrija Dikulu Mirkovia iz sela Sevojna, koga, kao robijaa - muenika osakatie u rudniku Trepa: tu se sluajno pokvarili zupanici, otkaio se lift i grupa od dvadesetak ljudi sunovratila se sa osamdeset metara visine. Tako su osakaivali i ubijali osuenike na vremenske kazne koje su u ovaj rudnik upuivali iz svojih robijanica.

Krvavi pakao se zove Lonjsko polje Na radilitu, izmeu Gradike i Okuana, komandovali bivi ustaa Marekovi i bivi balista Ramadani To je onaj Dikula Mirkovi koji je s neizmernom tugom gledao skrnavljenje bogomolje u krugu mitrovake robijanice. Bila lepa crkva, imala zajedniki hol, a levo i desno odvajali se delovi za katolike i pravoslavne. Hoe bogomolju da pretvore u nekakav dom kulture. Nee u tom ruenju i skrnavljenju da uestvuju robijai. Krste se i mole Bogu da ih potedi tog zla. Bili u to vreme neki Italijani u zatvoru, oni pristali. Gledao Dikula, gledali muenici robijai kako iznose i na gomilu bacaju ikonostase, ikone, kandila, irake za svee. Naao se meu Italijanima i jedan Srbin, neki Burekovi da im u tome pomogne: on se ispeo na kupolu i debelim uetom privezao krst. Komandir strae Mane unjar i on, taj Burekovi, vukli su ue i oborili krst... I Mirkovi i Spasi kau da su tada u oima mnogih robijaa videli suze. Tako e, mislili komunisti, unititi Boga. A Bog je bio u nama i uvao nas... Da nije, zar bismo mi danas mogli da svedoimo o tom zlu. Onaj Burekovi je ubrzo potom poludeo pa su ga strpali u ludnicu... Priaju, naizmenino, Spasi i Mirkovi: - Bio sam u najveem komunistikom paklu koji se zove Lonjsko polje. Nekom je palo na pamet da treba isuiti ogromnu movaru u slavoniji izmeu Okuana i Stare Gradike - to beskrajno zemljite od pamtiveka su plavile reke Una, Lonja i Sava. Trebalo je isuiti movaru, nasuti milione kubika zemlje, podii bedem na Savi visok petnaest metara. Uiniti movarno zemljite plodnim - bio je cilj vladajue komunistike oligarhije. Trokovi

ovog poduhvata bili su beznaajni jer je radna snaga besplatna - na ostvarenju ovog cilja radilo je i po trideset hiljada Brozovih zatoenika iz svih robijanica. Rad je bio iscrpljujui, splaine koje je uprava nazivala hranom, kazne neviene... Za neposlune, za one koji ne ispune normu - predviene su surove kazne. Postavljeni su uavci, vrata stravinog zatvora u koje su trpali robijae u ueem stavu. Nesreni ljudi, kad ih puste, padaju kao svee... Ljudi padaju kao svee - Ne znam da li sam bio najmlai, nisam imao ni dvadeset godina, a oko mene su bili stariji ljudi koji su posrtali i padali od iscrpljenosti i gladi - svedoi Spasi. - Ko pade, a ne moe brzo sam da ustane - biva zgaen konjima. Tu gde je bio taj logor bilo je i groblje, mada niim nije bilo obeleeno. Ja sam odreen da budem grobar, ukopavao sam plitko te ive kosture - bolje su i zgledali oni logorai u Mathauzenu, u Dahau i drugim nemakim logorima za vreme rata. Ko su bili ovi nesreni ljudi? Najveim delom Srbi, osueni na dugogodinju robiju kao neprijatelji komunistike ideologije. Bilo je dosta itara, kako su zvali one koji nisu mogli da ispune nametnute obaveze prinudnog otkupa hrane. Upravnik ovog logora bio je neki Marekovi, za koga se apatom govorilo da je bio aktivni ustaa. Komandir strae bio je izvesni Ramadani - bez ustaa i iptara, kao efova, nije bilo robijanica. Straari su iznemogle ljude koji su padali ubijali motkama - abrenjacima, Marekovi metkom u potiljak, a Ramadani izvodio ljude iz logora i ubijao noem... Nastavlja Dikula Mirkovi: - Jednog dana doe do pobune robijaa: ne mogu vie da izdre, blia im je i smrt od ovog nasilja i ponienja. To razbesni uvare - oni uzjau konje pa ponu da vitlaju motkama abrenjacima po glavama. Ubie toga dana osam robijaa. Samo Bog zna koje je ovo ubijanje bilo po redu - svima su bile smrskane lobanje. Dolo mi da viknem: Jadna moja Srbijo! Ovde ubijaju tvoje sinove, ovde ih kasape, izgladnjuju, teroriu, ovde tvojom sudbinom, tvojim ivotom upravljaju ustaa Marekovi i iptar Ramadani... Nenadmani majstori prevare Neko je uspeo da o ovom surovom logoru i svakodnevnom ubijanju robijaa obavesti svet, pa je neka novinarska amerika delegacija najavila dolazak na lice mesta. Nevienom brzinom mi smo kamionima i vozovima vraeni u robijanice, barake su sruene, uavci oboreni na zemlju, brana na obali probijena je na nekoliko mesta, reka Sva je ponovo ovladala Lonjskim poljem. Za svaki sluaj, blizu Lonjskog polja dovedena je jedna omladinska radna brigada koja je imala zadatak da zavara ameriku delegaciju - eto, nema tu nikakvih robijaa, kako su pisali listovi u informbirovskim zemljama, to je ista la, postoje samo dobrovoljne omladinske radne brigade. U selo blizu Lonjskog polja naselila se velika grupa Oznaa i preruenih milicionara koji su doekali amerike novinare i poastili ih dobrim rukom. Posle su novinari pisali kako su bili obmanuti da u Titovoj Jugoslaviji postoje koncentracioni logori... Majstori prevare jo jednom su posvedoili da su nenadmani u tom poslu. A uesnici u ovoj drami, Spasi i Mirkovi, ta je bilo s njima?

ak nike gimnazije, Aleksandar Spasi prebaen je na novo radilite - u Dobanovce, u Sremu, na izgradnju lovita za druga Tita, a Dimitrije - Dikula Mirkovi sa velikom grupom robijaa iz Sremske Mitrovice na izgradnju autoputa Beograd - Zagreb. Da su Brozovi zatoenici gradili ovaj put - to reimska tampa nikada nije zabeleila. Bojom voljom, uz materijalnu potporu brae Stevli iz ikaga, i trudom istinskog patriote Miroslava Kostia u selu Gornja Gorevnica, u aanskom kraju, na Mitrovdan pre deset godina otkriven je skroman, ali veoma lep spomenik petorici davno pobijenih pripadnika pokreta otpora. Oiveli su, tako, u seanju Slobodan Baji, Vlastimir Dostani, Isidor Matijevi, Momilo Stevli i Milovan Todorovi. Roeni su u tri susedna sela i u priblinim godinama, ali su svi ubijeni u jednom danu - 10. novembra 1945. godine. Osim Bajia, koji je bio porunik Kraljevske avijacije, i koji je ve od 1941. godine bio pod komandom Drae Mihailovia, ostali su se, kako su stasavali, svrstavali pod zastavu Ravne gore, a poslednji meu njima bio je Todori koji je ubijen u dvadeset prvoj godini ivota. Ova petorica mladih ljudi bila je naoruana i neko vreme dobro skrivana - metani okolnih sela, budui da su znali da su dobri i estiti ljudi, da nikome nikakva zla nisu poinili, hranili su ih i sklanjali od potera. Pod pritiskom i strahom, svakako i da bi se udvorili komunistikim vlastima, neki su otkrili njihovu zemunicu pa su lako i brzo, ne pruajui otpor, zarobljeni. Ni oni koji su ih izdali, ni oni koji su uestvovali u njihovom opkoljavanju i hvatanju, nisu oekivali da e ovi mladi ljudi, bez isleenja i suenja, biti pobijeni na licu mesta, pored zemunice u kojoj su se neko vreme skrivali. Presudio im je Mile Toroman, uveni zlotvor iz ovog kraja, koji je neto kasnije bio upravnik robijanica u Sremskoj Mitrovici i Poarevcu, gde je za sobom ostavljao krvave tragove. im je obaveten da su mladii uhvaeni, Toroman je iz aka dojurio na konju i izgovorio nekoliko rei u vidu presude - istog asa ovi mladi ljudi izreetani su mitraljeskim rafalima. Koveg ispod kreveta Pet porodica je zavijeno u crno, a lelek majki i sestara odjekivao je u tri sela. Izreetana tela Matijevia, Stevlia i Todorovia predali su rodbini da ih sahrane, dok su zlikovci odvukli tela Bajia i Dostania daleko od sela i zakopali u vrbacima pored Morave. Nije im bilo dovoljno to su ih liili ivota, nego su nastojali da im se ni za grob ne zna. Tek posle sedam godina rodbina je nekako saznala za tajnovite rake, pa je nou, kriom, uspela da pokupi njihove kosti i prenese u selo. U malom kovegu Dostanii su ispod kreveta uvali kosti svoga sina, a Baji je kriom sahranjen u dvoritu porodine kue. NJegova nesrena majka samo je nou, kad je niko ne vidi, palila votanice na grobu svoga sina. Majka najmlaeg iz ove grupe Milovana Todoria, ija je supruga bila pred poroajem, skinula je sa svoga sina koporan i koulju i onako krvave i probuene mecima uvala sve do svoje tragine smrti - ne mogavi da preboli sina, izvrila je samoubistvo.

Kako je ivan uvredio Broza

uveni dokej iz Zveke kod Obrenovca osuen je na smrt zato to je svog konja nazvao Titovim imenom Na omanjem proplanku, oivienom mladim hrastovim stablima, na imanju Pantelije iria, kome je Momilo Stevli ujak, svetenici Slobodan Ili i LJubia Jankovi osvetali su spomenik. Ovom inu prisustvovalo je oko 250 dua iz okolnih sela i aka - upaljeno je na stotine votanica. LJudi su se priseali ove tragedije. Spomenik u obliku velikog krsta, bruen od uvenog poekog kamena, uradio je Slavko Bralovi, kamenorezac iz sela Kamenice kod Pranjana. U sredinji deo kamenog krsta ugraena je mermerna ploa sa fotografijama i imenima stradalnika. Poruka na spomeniku ovako glasi: Rafali iz mitraljeza, napunjeni i mrnjom, ugasie ivote. (reaju se imena). NJihova smrt opomena je ivima: da ne zaborave, da se ne ponovi. Nestali iz ivota 10. novembra 1945. godine, oiveli u seanju 10. novembra 1998. godine. Kamenorezac Bralovi uinio je jo jedan nesvakidanji gest: smatrajui i sebe dunikom ovim nevino pobijenim ljudima, naplatio je samo onoliko koliko su kotali kamena gromada i mermer - za svoju rukotvorinu nije uzeo ni dinar. Tome zahvaljujui, ostatak novca utroen je da se uredi prilaz spomeniku - podignute su betonske stepenice. Za ono to je preostalo nabavljeno je pet sadnica borova, koji su zasaeni oko spomenika i tako simbolizuju mlade izdanke ideje o slobodi za koju su pali ovi mladi ljudi. Uvek se nau pregaoci Ideja za ovaj spomenik potekla je od brae Stevli, Jovie i Radoa, koji ive u Americi, a poreklom su iz ovih krajeva i u rodbinskim vezama sa Momilom Stevliem. Ideja je, meutim, stara nekoliko godina i sasvim je izvesno da se ne bi pretvorila u vidljivo delo da nije bilo velikog pregaoca Miroslava Kostia. Godinu dana je ovaj uporni ovek, smatrajui i sebe dunikom, obilazio rodbinu pobijenih, uveravajui ih da je poslednji as za podizanje spomenika. Ponegde je nailazio na utanje, ponegde na tiho aptanje, ponegde, bogme, i na strah izazvan pitanjem: kako e reagovati vlast i ta e na to rei potkazivai i sauesnici u ovom zloinu. Sve ovo svedoi da onaj strah, koji je u narodu posejan dolaskom komunista na vlast, jo traje. Ovaj spomenik govori o pokoenoj srpskog mladosti i ubicama koji poinie najvei greh. Oni su uzimali pravdu u svoje ruke, oni su bili sud, porota, tuilac, svedoci, ubice. Narod to nije zaboravio. rtve nee u zaborav, nee u zaborav ni ivan Lazarevi, po zanimanju dokej, roen u selu Zveka kod Obrenovca. Bio je, odmah da kaem, omiljena linost u robijanici Sremske Mitrovice: bio je sa sela, ali je, u stvari, bio gospodin. Gospodin Dokej. Po imenu ga je malo ko znao. Svi su ga potovali, cenili, voleli. Umeo je i da pripoveda, pa su se ljudi okupljali eljni da uju njegovu re. Imao je Dokej konje iste arapske rase po kojima je bio poznat meu ljubiteljima konjskih trka ne samo na Carevoj upriji u Beogradu, nego i na drugim hipodromima, kojih je bilo dosta u Srbiji. Konjske trke bile su organizovane i na seoskim vaarima, ali Dokej nije

mnogo mario za njih - za njega je Careva uprija bila najvee i najsjajnije trkalite. Omalen, mrav, sam je jahao svoje konje, iako su ga mnogi dokeji molili da im ustupi svoja dva galopera ne bi li se i oni proslavili i bili okieni peharima i lovorovim vencem. Trajalo to sve do rata i nemake okupacije zemlje u aprilu 1941. godine, kada je sve zamrlo i kada se zlo nadvilo nad svakom srpskom kuom. Dokeja i njegove konje niko nije dirao. Tutnjali su okupatorski vojnici kroz Obrenovac, prolazili kroz Zveku, ali u kue nisu zalazili. Seljaci su obraivali svoje njive, a Dokej je u prvim veernjim satima izvodio na livadu svoje konje u etnju. Negde sredinom juna prve ratne godine, u rano jutro, dvorite ivana Lazarevia, dokeja i vlasnika trkakih konja, ispuni graja. Kad je pogledao kroz prozor, ugledao je naoruane ljude uglavnom u vojnikoj i seljakoj odei i sa kokardama na kapama. Voa ovih etnika, koga su zvali Zeka, zaputio se prema tali. U dva-tri skoka, vidno uplaen, stvorio se Dokej. im je u tali ugledao konje, komandant Obrenovakog etnikog odreda zapovedio je: -Sedlaj! U taj mah uo se Dokejov moleivi glas: -Gospodine komandante, kao Boga vas molim, nemojte mi uzimati konje. Konji su moj ivot. Oni su mi sve to imam, sva moja imovina. Budim se nou u strahu da pada kia i da mi zasipa konje. Nosim ebe kojim se pokrivam da zatitim njihove sapi. Vodim veu brigu o njima nego o sebi. Sedlaj! - umesto bilo kakvog odgovora ponovo je odjeknula zapovest komandanta Zeke. NJegovi naoruani pratioci pogledae u Dokeja, dajui mu znake da odmah ispuni zapovest. I Dokej je to uinio za nekoliko trenutaka - osedlanog konja priveo je komandantu. Mislio je da e se na tome zavriti, pomirio se sa sudbinom da e ostati bez svog omiljenog konja, ali je sve to pravdao ratnom nesreom. Zamalo se, meutim, nije onesvestio kad je uo zapovest da osedla i drugog konja i kada je primetio nervozne pokrete mladih etnika. Za tili as je osedlao i drugog konja, ali ga nikome nije priveo, uskoio je u sedlo i izgovorio rei kao da se zaklinje: -Ovog u samo ja jahati! Okovali ga u Valjevu Tako je sredinom juna 1941. godine ivan Lazarevi, dokej i vlasnik dva rasna konja galopska s kojima je osvajao pehare i druge nagrade otiao u etnike. I ostao do aprila 1945. godine, kada je, oboren tifusom, negde izmeu Foe i Kalinovika, pao komunistima u ruke. U meuvremenu je Dokej uestvovao u mnogim bojevima sa Nemcima sa ustaama u Bosni i Hercegovini, sa muslimanima iz zloglasne muslimanske Handar divizije, koja je uglavnom bila pod nemakom komandom, sa Brozovim partizanima koji su se koristili nemakom okupacijom da bi izvrili dravni prevrat u Srbiji. Dokej je, uzgred da napomenem, uestvovao u osloboenju Loznice, u napadu na abac, Krupanj i druga naselja u Raevini, u Podrinju i Mavi. Bio je, zahvaljujui linoj hrabrosti i brzom konju, kurir, raznosei poruke tabova pojedinim komandantima. Bio je veseljak, umeo je da se naali vie na svoj nego na tui raun. Na jednom seoskom

vaaru blizu Valjeva projezdio je na konju - voleo je da narod gleda njegovog brzog konja koga je u meuvremenu nauio raznim bravurama kao to je ona o propinjanju na zadnje noge. U tim trenucima, dok je narod gledao u njega, umeo je blago da oine konja i vikne: i-ha, Tito! Ponovio bi tu bravuru nekoliko puta, na opte zadovoljstvo metana. Neto kasnije e Dokeja ta duhovita igra s konjem zamalo kotati glave. Smrtna kazna za zloinca Kad se naao u valjevskom zatvoru, Dokeja su, kao opasnog etnika, okovali i drali pod stalnom prismotrom. Oznai su dugo tragali za njegovim zloinima - obilazili sela i gradove, raspitivali se kod seljana i graana, pripremajui tako spisak njegovih nedela koja e uneti u optunicu. I nali su. Nali su svedoka stranog zloina, dotad nevienog u ratu, koji je spreman da pred narodnim sudom ispria kako je ovaj zloinac jahao marala Tita, zapravo kako je svog konja nazvao tim imenom. Dokej se spokojno ponaao pred komunistikim sudom u Valjevu, nasluao se pria o pogubljenima, o nekom sudiji Jeremiu koji je izricao samo smrtne kazne. Dokej se nije ni seao onog vaara u selu blizu Valjeva, ni one bravure s konjem, ni onog uzvika, ni seljana koji su ga veselo pozdravljali. Sve je on ve ranije ispriao ta se zaista zbivalo: kako je postao etnik, ko mu je mobilisao konja, u kojim je borbama uestvovao, kako su mu konji stradali u ratu, kako je zaraen tifusom, zatim kako su ga kao zloinca okovali u valjevskom zatvoru. Sve je pominjao, samo ne onaj vaar, a u tom preutkivanju sudija je video njegov zloin. -Priaj nam malo o vaarima na kojima si bio - pozvao ga je sudija Jeremi. - Na njima si se junaio, svom konju davao si imena nekih naih velikana. -Moda, mada ja ne mogu da se setim nijednog velikana. Ja sam po prirodi aljivdija. Volim da se naalim. -Ponekad ala i glavu moe da skine! - rekao je sudija Jeremi i naredio da uvedu svedoka. U sudnicu je uao omalen oveuljak, pogrbljen, lica kao speenog, nesigurnog koraka. Guvao je ajkau. Kad je prolazio pored optuenog, dlanom je zaklonio lice i pogled. Sudija je brzo preao na ispitivanje. -Poznaje li optuenog? - pitao je sudija Jeremi. -Mnogi znaju ovog zloinca! - odgovorio je svedok. -Ipak, pogledaj ga i kai da ga sigurno poznaje. -Ma, poznajem ga i bez gledanja. Takvi zloinci se jednom vide i pamte celog ivota. -Pa, ispriaj nam neke njegove zloine - podstie svedoka sudija Jeremi. -Ispriau njegov najvei zloin - brzo prihvata svedok. I pria dogaaj zapamen na onom vaaru kada se konj propeo na zadnje noge i kada je njegov jaha konja nazvao Titom, to je, po miljenju svedoka, najvei zloin. Da je najvei zloin, mislio je i sudija Jeremi, pa je, po svom obiaju, ivana Lazarevia, dokeja po zanimanju, iz sela Zveka kod Obrenovca, osudio na kaznu smrti - streljanjem. Presuda je propraena aplauzom i radosnim povicima da e jedan etniki zlikovac svojom glavom platiti zloin koji je poinio. A veeg zloina nije moglo biti od uvrede

Josipa Broza Tita! ivan Lazarevi, ipak, nije streljan jer je neko u Vrhovnom sudu zakljuio da zbog pomenute uvrede ne treba oveka streljati, nego ga osuditi na 20 godina robije s prinudnim radom! Ali ni te godine surovog robijakog ivota nisu mogle da slome duh dokeja ivana Lazarevia. Pisac ovih redova dobro je poznavao dokeja - delili su, dugo godina, tamniki prostor u Sremskoj Mitrovici. Danas se u Srbiji, po nalogu Evropske unije i drugih meunarodnih institucija, zagovara rehabilitacija rtava komunistikog terora. Pojedini sudovi brzo donose nove presude kojima su ljudi proglaavaju nevinima, pa se briu iz evidencije osuenih. Ko e da rehabilituje dokeja ivana Lazarevia? Ko je, pitanje je, kriv to je on izdrao 20 godina robije. ta je s njegovim sudijom Jeremiem, ta je s onima koji su ga okovali u valjevskom zatvoru? Ako je dokej ivan Lazarevi nevin, ko je kriv za njegovu 20godinju tamnicu?

uvati ast i obraz kao svetinju iptar Deljadin bio je ovlaen da poniava zatvorenike, vrea, maltretira, premlauje... Bog alje signale Ovo je nastavak prie o ivanu Lazareviu, dokeju po zanimanju, koji je bio miljenik cele robijanice u Sremskoj Mitrovici. Svi su ga upoznali i svi su ga potovali ne samo zbog njegovog potenja i nepokleka pred komunistikom silom koja je raznim sredstvima pokuavala da slomi volju izgladnelih i izmuenih zatvorenika. Bilo je, istina, ljudi koji nisu mogli da se odupru toj torturi, pa su pristajali na saradnju sa zatvorskom Udbom na ijem je elu bio zloslutni Radovan Markovi, ali dokeja niko nije mogao da navede da izgubi obraz i ast. Bio je veoma duhovit i uvek spreman da napravi alu na svoj raun, mada je ponekad u tim alama bilo aoka koje su se zabadale u one koji su predstavljali vlast. Tako bi dokej na pitanje ko ga je doveo u robijanicu ovako odgovarao: konji! Konji su krivi za ovo moje muenje. On je govorio istinu: da nije bilo konja, onih trkakih, koje su mu uzeli obrenovaki etnici, verovatno ne bi krenuo s njima i ne bi se naao na udaru komunistikih umskih zakona. Drugim reima: ne bi bio osuen na 20 godina robije. Vie od etiri godine bio sam u istoj sobi sa dokejom, moj leaj, ogranien na 10 ili 12 santimetara, bio je uz njegov, zajedno smo radili u ciglani, tako da sam znao mnoge detalje iz njegovog ivota. Nije u braku imao dece, pa je nas mlade koji smo sticali punoletstvo u robijanicama, nazivao svojim sinovima ili sinovcima. Da objasnim ovu razliku od dva santimetara za leaj - hoe li biti vie ili manje zavisilo je od toga koliko e stotina hiljada robijaa da otpreme u rudnik Trepa u Kosovskoj Mitrovici, koliko stotina

hiljada na seu ume u homoljskim planinama, koliko stotina hiljada na probijanje Rugovske klisure iza Deana, koliko na izgradnju autoputa Beograd-Zagreb (to se nigde ne pominje), a koliko stotina ljudi na izgradnju vila za komunistike funkcionere. Na tom prostoru moglo se lei samo na bok... Znao sam da je dokej bio osuen na smrt, da su valjevskom Udbom tada drmali Jeremii, da im je re smrt bila omiljena, da su se takmiili u ljubavi prema Josipu Brozu i mrnji prema Srbima, posebno onim Srbima koji su, kao to je to sluaj sa dokejom, vreali njihovog vou i uitelja. A glavna tuba protiv dokeja bila je zasnovana na tome to je svog konja nazvao - Tito. Sudiji Jeremiu to je bilo dovoljno za smrtnu kaznu. Zamislite, drugovi, molim vas, na ta se usudio ovaj dokej iz Zveke - zar on da druga marala nazove - konjem! E, tu uvredu mora da plati glavom... Tako je glasila presuda: na smrt! Da je mogao, sudija Jeremi bi ga osudio na dvostruku smrt - nije mogao da nae blau kaznu za uvredu koju je naneo njegovom maralu. Dokeja kao opasnog etnika okovali, stezale ga bukagije, ali on u zatvorskom krugu primeti zatvorenika s frulom, pa ga zamoli da zasvira kolo. Uini mi, prijatelju, rekao dokej, mene e za koji dan streljati, pa da me mine elja. Zasvirao frula, a dokej zaigrao kolo, okovi pukli, a najstariji seljak - zatvorenik rekao: To ti, prijatelju, Bog alje signale, ti nee biti ubijen! Deljadin kao gospodin I, stvarno, dva dana kasnije stie presuda Vrhovnog suda da mu se smrtna kazna zamenjuje za 20 godina robije! Tako se dokej obreo meu prvim zatvorenicima u Sremskoj Mitrovici. Da nije imao presudu onog sudije Jeremia malo bi mu ko poverovao da je osuen na smrt zato to je uvredio Josipa Broza. Dokej je, meutim, u ali govorio da je uvredio svoga konja dajuu mu, za trenutak, Brozovo ime... Nita dokeja nije moglo da slomi, niti da razbije njegovu vedrinu. ak ni ciglana - to najsurovije radilite na kome smo padali od gladi i umora. Mi smo kopali zemlju i ubacivali je u male vagone koje je do uginua vukao konj koga smo zvali Paa, druga grupa je pravila cigle i slagala ih u bankine odakle su posle suenja ubacivane u penicu zvanu ringlov i otuda vrele, golim rukama ili u pocepanim rukavicama vaene, i runim kolicima prevoene na odreeno mesto. Robijanica je trgovala ovim ciglama, bile su veoma traene, pa se u ciglani radilo u smenama. Da ne opisujem sada kako smo mi mladi, nenaviknuti na bilo kakav fiziki napor prolazili na ovom muilitu. Padali smo, prevrtali kolica i bili izloeni bievanju uvara Deljadina. Ovaj iptarski krvnik bio je ovlaen da nas poniava, vrea, maltretira, bije... albe na njega upravnik robijanice Duan Milenovi nije prihvatao. To je njihovo bratstvo i jedinstvo. Deljadin se bio naroito okomio na dokeja: izazivao ga je na svakom koraku, nastojei da ga dovede u nepriliku u kojoj bi rekao neto to ne treba. Deljadin je bio podmukli provokator. Dok smo kopali zemlju za ciglu, Deljadin je stajao i govorio dokeju: - teta to te ja ne uhvatih 1944. ili 1945. godine. Moe da zamisli ta bih ti radio... -A ta bi mi to radio? - upustio se dokej u ovu opasnu igru. - Ba me zanima, gospodine

komandire. (Zamislite izraz dokejevog lica u trenutku kad je ovog osionog iptara morao da oslovi sa gospodine komandire). - Pa, ubio bih te kao pas! - pourio je Deljadin sa odgovorom. - Bez milosti, bez ispitivanja, odmah, na licu mesta! - E, moj gospodine, moj gospodine, da si ti mene tada video ti bi se od straha uneredio... Keserovii da pomru od gladi Konjaci zapretili roacima da e biti obeeni ako se usude da prehrane petoro maloletne dece Deljadinu je samo to trebalo, bilo mu je i to dovoljno da podnese prijavu protiv dokeja u kojoj moe da navede da je bio opasan jer bi se uneredio svaki komunista da ga je tada video. Deljadin je znao da mu ta prijava ne vredi mnogo jer nema svedoka koji e to da potvrdi - nijedan robija ne bi ni po cenu surovog muenja pristao da svedoi protiv dokeja. Toga su bili svesni i dokej i Deljadin. Deljadin, meutim, nije odustajao od zle namere, pa je sutradan doveo svog kolegu policajca, Peria, koji je bio gori i od najgoreg iptara... Znali smo da e se provociranje nastaviti, da je Deljadin doveo svedoka, pa smo apatom molili dokeja da bude na oprezu, da se ne uputa u razgovor, a ako ne bude mogao da odoli da izmeri svaku re pre nego to je izgovori. Dokej se samo smekao kao neko ko je siguran da nee nasesti komunistiko-iptarskim provokacijama. Ponovila se jueranja scena, ponovo je Deljadin izgovorio one opake rei ta bi uradio dokeju etniku da je njemu pao u ake... - ta bi mi uradio? - upitao je dokej prihvatajui ovu provokaciju. - Rekao sam ti ve. Ubio bih te kao psa! - cerekao se Deljadin pomiljajui kako je uhvatio u zamku jednog opasnog etnika kome bi se moglo ponovo suditi. Mi smo strepeli od dokejovog odgovora i ve pomiljali kako ga vode u izolaciju u kojoj e najpre, po obiaju, biti muen i izgladnjivan, a zatim s nekom novom optunicom biti izveden pred komunistiki sud. Nau munu neizvesnost prekinuo je dokej svojim pitanjem: - A ta misli, ta bih ja tebi uradio? Zbog konja dvadeset godina robije - ta? - jedva je doekao i Deljadin i onaj nesreni Peri koga je iptar Deljadin poveo kao svedoka, ne samo svedoka pred zloglasnim Milenoviem, nego svedoka pred sudom... Dokej se, meutim, poigravao sa glupim Deljadinom i onim jo glupljim Periem odugovlaio je sa odgovorom. Dokej je, bar naizgled, bio spokojan, Deljadin nestrpljiv. Pa pita Deljadin dokeja: - ta ree? ta bi ti meni radio da si me uhvatio kao partizanskog vojnika.

- Pustio bih te! - rekao je smireno dokej. - Pa ti sada vidi ija je politika bila bolja! Smrt je bila bra To je bilo sve to je dokej rekao. Deljadinu i njegovom pratiocu Periu nije se ukazala prilika da tue dokeja, kao opasnog etnika, kao ubicu koji bi rado liio ivota i ovog iptara, ovog Deljadina koga je komunistika vlast izabrala da bude gospodar ivota i smrti u ovoj robijanici - muilitu za one asne, uspravne, dostojanstvene ljude ija je krivica bila u tome to su se suprotstavljali zavoenju diktature... Nekako u jesen 1965. godine uo sam da je ivan Lazarevi, dokej iz sela Zveke kod Obrenovca puten iz robijanice. Posle 20 godina surove robije. Izdrao je do poslednjeg dana. Nije dokej nikoga ubio, nije nikome nita oteo, nije nikoga tukao, on je samo svoga konja, svog rasnog, trkakog konja, na jednom seoskom vaaru nazvao imenom Tito! Nije se time dokej zamerio ni Hrvatima, ni Slovencima, ni Makedoncima, ni iptarima zamerio se najvie Srbima, komunistima iz Valjeva, Jeremiima, koji su mu za to strano delosudili i osudili ga na smrt, nastojei da mu odrube glavu zato to je svog konja nazvao njegovim imenom. Smetnuli s uma Jeremii i drugi da je taj njihov maral ranije bio austrijski kaplar i da je u minulom ratu bio u onoj jedinici koja je na tlu Srbije, posebno u Podrinju i Mavi poinila najvee zloine... I sad, rei e neko, bilo i prolo! Ma jeste bilo, ali nije zaboravljeno, mada bi i ova vlast htela da sve bude zaboravljeno. Vlast bi da nam ubije pamenje, ona bi da uini nemogue - da izmiri delata i rtvu. Da bude: pobili, utamniili, osakatili, muili, otimali imovinu i - nikom nita! Bilo, pa prolo! Ma nee tako biti, ne moe tako biti, ne moe zloin biti nagraen, ne moe zloin biti zaboravljen. Sada ova vlast, u koju su se ugurali i komunisti koji zauzimaju istaknute poloaje, nudi neke rehabilitaciju rtava komunizma. Ta rehabilitacija se brzo dobija tako to se rtva proglaava nevinom i brie iz evidencije osuivanih! U isto vreme, dok rtve proglaavaju nevinim, ne pominju se imena komunista koji su im sudili. uvaju se imena sudija, egzekutora, naredbodavaca, batinaa, lanih svedoka. Jednostavno se mrtvoj i jo ivoj rtvi saoptava: ti si nevin, a ta te briga ko je kriv za tvoju smrt, za tvoju robiju, za tvoje muke, za pakao u koji su te smestili! Bog je svedok stradanja Moe li tako? Ne moe! Ni gospod Bog, koji je istinski i veiti svedok stradanja naroda i pojedinaca nee dozvoliti da rtve padnu u zaborav. Bog je u svoje knjige upisao rtve i meu ljudima odabrao one kojima je zapovedio da upisuju imena rtava komunistikog terora. Podsetnik: Gospode Boe moj, pomiluj me, ojaaj, osnai, uini da moja nada ne bude prazna, naui me kako da izaem iz velikog iskuenja, iz zamki koje mi postavljaju ovi bezbonici. To te molim ja, Radovan, iju svakodnevnu molitvu Tebi, nadam se, prepoznaje... Istog dana kada je preplaena Veselinka sa decom stigla u selo, dooe pred moju kuu i oni, konjaci. Trojica. Koni mantili do zemlje. izme izglancane. A oni smoljavi, namraeni, zakrvavljenih oiju, bazde na rakiju. Umislili i oni da su sila, da sve od njih

zavisi. I ivot i smrt. Nisu mi poznati, nikad ih ranije nisam video. Po govoru bih rekao da su Liani: Moda iz one este like, one to je pevala kad je bila borba kod Drvara, esta lika spasila marala. Pa se jo kae da je ta vojna jedinica trala 24 kilometra bez predaha da bi ga spasla. A ni danas, posle tolikih otkria, niko ne kae kakva bi nas srea zadesila da spasioci nisu bili tako brzi... Hrana ostavljena na groblju Pitaju me neto to znaju: ta mi je Dragutin Keserovi, koliko ima dece, pa znam li koliko je on, Dragutin, zaklao dece, pa koliko je krvi prolio, pa koliko je zla Dragutin naneo naim narodima i narodnostima... Vidim ja, Gospode Boe, ta oni hoe. Njih je neko poslao da me upozore da ja uskratim svaku pomo toj deci - da im ne pruim ni pare hleba. To oni hoe: da deca Dragutina Keserovia pukovnika Jugoslovenske vojske u otadbini, koga su komunisti zarobili i osudili na smrt pomru od gladi. Da ih selo izoluje, da budu prezreni i osueni na lagano i bolno umiranje. Vidi li Ti ovo, Gospode? To oni trae od mene, to oni od mene oekuju. Da i ja uestvujem u tom zlu, da kaznim nevinu decu. To oni oekuju i od metana sela Stubline i sela Piromana. Rekli su mi bez okolianja: ko im prui koru hleba trebalo bi ga obesiti... uje li ovo, Gospode? Obesiti onoga ko prui pare hleba deci Dragutina Keserovia! A njih je petoro: tri keri i dva sina. Nijedno nije ni blizu punoletstva - Verica je, najstarija, pa Mladen, iza njega ore, pa Nadeda i Milena. Kad je ostala bez oca Mileni bilo samo tri godine... Pa dobro, mislim, neka me ubiju, neka me obese, neka ine ono na ta su ve navikli, neka unijaju bez suda, bez svedoka, ali ja ne mogu da dozvolim da deca pate, da gladuju. Zato se i obraam Tebi, Gospode. Naui me, otvori mi neki tajanstveni put do njih, i njima otvori put do mene, nade i hleba... Blagodarim Gospode to si mi put otvorio: ostaviu u pono torbu s hranom kraj velikog mermernog spomenika naem roaku i nai pouzdanika da im to dojavi. Najbolje je da u to doba na groblje izae Mladen, on je najsraniji... Nastavak prie preuzima Mladen Keserovi: -Protutnjalo, prolo, preguralo se, preivelo se, ostale rane i oiljci... Roaci nas odrae, ne dadoe da potonemo, da vidi, more, pomogoe i metani, zar da se, kau, izlaemo riziku da nas Bog kazni to deca gladuju.. Strano je biti sin ili ker oca koga su komunisti proglasili za izdajnika! Pa jo pukovnika Keserovia. Kad sam nekima od njih rekao da je moj tata sa svojim vojnicima oslobodio Kruevac i predao ga ruskim trupama koje su preko Dunava nadirale dublje u Srbiju, hteli su da me smrve iako mi je tada bilo samo 12 godina. Tako mali, govorili su, a ovoliko lae. Sve je, govorili su, oslobodio na drug Tito...

Jo traga za oevim grobom Kao i Tatjana Vasi, erka akademika Dragie Vasia, tako i Mladen Keserovi i njegova rodbina i danas tragaju za grobnim mestom Ne mogu da se poalim: niko iz naroda nije nam inio pakosti i smetnje, a neki su nam

pomogli da se koliko-toliko kolujemo, da ne ostanemo duhovni bogalji. Da nije bilo ruskih vojnika moda bi nas u Kruevcu pobili. ta su nam tada govorili neki Brozovi saborci ne moe se ni navesti - psovke i pretnje smru. Ruski vojnici bili su zahvalni naem ocu to su u grad uli bez borbe, bez izginua i sa velikim brojem zarobljenih nemakih vojnika. Na balkonu jedne kue, pozdravljajui tek osloboene graane, govorili su ruski general i na otac, pukovnik Keserovi... Deca ne bi trebalo da ispataju grehove roditelja - oduvek se tako govorilo. Ali, komunistiko vreme donelo je promene. Deca, dakle, u principu nisu kriva, osim ako nije re o deci narodnih izdajnika, saradnika okupatora, koljaa - kako su nazivali svoje ideoloke protivnike. Nismo mi bili jedini koje je vlast poniavala i progonila. ta tek da kaemo za nesrenog Milana Kalabia, sina Nikolinog, koga su bezbonici ubili u petnaestoj godini ivota... ta je sve preturila preko glave Tatjana Vasi, kerka knjievnika, akademika i ideologa Ravnogorskog pokreta Dragie Vasia... Greh bi bio da ne pomenem vrle keri dr Stevana Moljevia - Mirjanu i Radmilu koje jedva izaoe iz komunistikog pakla. ta bi tek bilo sa Drainim sinom Vojislavom, peadijskim potporunikom, da je pao u komunistike ruke. Sekli bi ga na komade kao to su to uinili sa kaluerom Jovanom Rapajiem, ija se beseda na Svetosavskom kongresu u selu Ba i danas pamti i prepriava. Pomagali mu dobri ljudi Pomiljao sam, jo kao deak, da u, kao i moj otac, zavriti Vojnu akademiju u Beogradu i da u biti oficir, a ja sam postao ofer, pa i to zahvaljujui dobrim ljudima u vojsci koji su me prosto ugurali na taj kurs, obezbeujui mi, tako, da zaradim za hleb nasuni. Bio sam profesionalni voza 40 godina. Tako sam stekao penziju... Jo nisam prestao da tragam za oevim grobom, iako mislim da samo Bog zna gde je ukopan. U tome se izjednaio sa svojim komandantom, generalom Mihailoviem i njegovim saborcima iji su grobovi nepoznati. I danas, iako sam u poznim godinama, pamtim poslednji oev zagrljaj. Nita nisam zaboravio... Hteli smo da liimo na njih. Da ih sledimo. Da u svakoj prilici pokaemo jaku psiholoku kimu: da se ne savijamo pred komunistikom silom, da ne gubimo orijentaciju i cilj. Da znamo ta hoemo i u istoj meri da znamo ta neemo. Hoemo, u prvom redu, slobodu za sve ljude, neemo niiju diktaturu, neemo da ovom zemljom koju je Bog ukrasio nevienom lepotom i raskonim dobrima upravljaju prevaranti, probisveti i trgovci nacionalnim dobrima za koje nita nije uzvieno i sveto. Nali smo se u sreditu asnih ljudi - mi, mladi, sa devetnaest ili dvadeset godina najvie smo verovali dr Stevanu Moljeviu koji je iza generala Mihailovia bio drugi na spisku optuenih pred Komunistikom partijom. Znali smo da njemu ne sudi vojni tribunal, njemu sude njegovi ideoloki protivnici. Za nas je Moljevi bio neprikosnoveni autoritet. Kad god je bio izolovan, kad bi se naao u mranoj i uvek vlanoj samici, mi smo za vreme etnje inscenirali tuu. Dok su nas uvari razvaali, jedan od mladih bi u njegovu eliju u prizemlju kroz reetke i razbucanu mreu ubacivao hranu. Nije bilo rtve na koju nismo bili

spremni samo da bi mu ublaili patnje. Njegovo ujedinjeno srpstvo bio je i na krajnji cilj... Hteli smo da liimo i na protu Savu Bankovia - bio je vitez i u svetenikoj odori i u robijakoj sivoj odei, s krstom u ruci i bez njega, nevidljivog, a li sa vidljivom istrajnou u sluenju Gospodu Bogu i rodu srpskom. Bio je stameni stoer oko koga su se okupljali svi kojima je bilo stalo do vere i nacije. Blage naravi, krotak, ali estok u odbrani moralnih vrednosti srpskog naroda. Pisma su bila ifrovana S protom Savom esto sam priao, sa Moljeviem se dopisivao. Sada vi neupueni mislite da je bio potar koji je nosio pisma dr Stevanu Moljeviu u strogoj izolaciji. Potansko sandue bio je jedan povei pljosnati kamen u krugu robijanice koji je titio prilaz cvetnjaku. Ispod tog kamena je, koristei se neopreznou straara, na pouzdanik ubacivao ili preuzimao potu. Najpouzdaniji potari bili su Petar-Perica Jovanovi i Dragan Topalovi Gorolomac. Pisma su bila ifrovana, a u glavnim porukama bili su budui oblici dravne zajednice sa izmenjenim granicama i sa dinastijom Karaorevia na elu. To se smatralo venim dugom voi Prvog srpskog ustanka Karaoru. Boe, kakvi su to ljudi bili! Kao da su od elika klesani, vrhunskom etikom ispunjeni, iskrenom molitvom obdareni, mekom duom ukraeni... Valjda su im zato i ovde lancima sputavali hod, okovali um, mislima odsekli krila - ne mogu preko visokih zidova. Ne jedna nego tri-etiri kompletne vlade mogle bi se sastaviti od ovih profesora, doktora nauka, inenjera, ekonomista, finansijskih strunjaka, industrijalaca, umnih i otresitih srpskih domaina, svetenika vrsnih teologa... Od progonjenih i uhapenih vladika i svetenika moglo bi se sastaviti rukovodee telo srpske crkve, a od visokih oficira - generaltab. Iz svake robijake sobe sa 300 dua mogao bi se sastaviti parlament odgovornih i umnih ljudi. Nisu samo oni robovi, to su i njihova deca i ene njihove, majke i oevi, braa... Svi su na nianu osione vlasti, svi su na ivici zatvora i smrti. Cela Srbija je jedna velika robijanica, jer nad Srbijom lebdi ona Brozova pretnja da ona nema emu da se nada, da za nju nee biti milosti. Mi smo ve imali pozamaan robijaki sta kad je u tamnicu, vezan lancima, uveden dr Dragi Joksimovi. Upravnik robijanice, zloglasni Duan Milenovi, nije dozvolio da mu skinu lisice - hteo je da tog zloinca robijai vide vezanog. Naemo mu je mesto u treoj zgradi na spratu u sobi br. 2. Tu se ve guilo vie od 300 ljudi, najvie drainovca. Niko se nije obradovao pridolici sve dok se nisu uverili da je to glavom i bradom dr Dragi Joksimovi, branilac generala Drae Mihailovia pred montiranim sudom Komunistike partije. Svi smo znali da generalu ne sudi nezavisni sud, nego CE-KA. Za Dragieve najuzbudljivije delove odbrane uli smo iz prie i pera dr Stevana Moljevia u onim listiima ispod kamena Moljevi je ukratko opisivao kako se ko drao pred komunistikim sudom. Divio se Dragievoj smelosti da ovaj sud, kome se urilo da to pre usmrti generala Mihailovia, izvrgne ruglu i podsmehu, da ga javnosti prikae kao razbojniku druinu koja se doepala vlasti i hita da poskida mnoge srpske glave. Brilijantna odbrana

Da ih je dr Joksimovi svojom briljantnom odbranom ujeo za srce najbolje se videlo po Brozovoj izjavi u govoru na Cetinju da je Dragi Joksimovi reakcionar i zastupnik tuih interesa. Broz je ovo rekao onog dna kad je izreena presuda generalu Mihailoviu. Bio je to u stvari mig Udbi da na svaki nain spetlja Joksimovia. Znalo se pravilo: Broz okom, srpski komunisti skokom. Broz spusti prst, srpski komunisti podignu nian. Broz podigne prst, srpski komunisti ospu rafal. U Srbe... Dragi je uhapen sa grupom istomiljenika koji su, kako se navodilo u optunici, na slavskoj veeri klevetali narodnu vlast, proricali joj brzi slom, ogovarali najveeg sina naih naroda i narodnosti... Istraga je trajala vie od godinu dana - nije tu, razume se, imalo ta da se istrauje, sve je ve bilo montirano, ali je u tako dugoj istrazi Dragia trebalo izgladnjivati, maltretirati, poniavati, liavati vazduha. Iz asa u as ugroavati njegov ivot.

Vojvodin sin lani svedok Miiev sin, major Aleksandar, rtvuje glavu da bi zatitio Drau, mlai sin Vojislav svedoi i protiv Drae i protiv brata Posledice torture po beogradskim zatvorima bile su vidljive - fiziki je bio slabaan, ali je zato duhovno bio veoma jak. Govorilo je da je zadovoljan to je meu svojima, meu utamnienim Srbima, i da je bezbonicima lako da vladaju kad su utamniili polovinu Srbije. Nama, uikoj grupi srpske omladine, izricao je pohvale zato to nismo ropski prihvatili komunistiku diktaturu... Bio je, kaem, dosta slabaan, pa ga nisu izvodili na fizike radove, ali smo mi, kad su nas u popodnevnim satima vraali sa ciglane, na kojoj su nas iscrpljivali i tukli korbaem, upadali u njegovu zbirnu sobu u kojoj je leao na slami. I gotovo uvek bi mu poneto doneli: baren krompir, eernu repu, koren kupusa, klip kuvanog kukuruza, aku ljiva, paradajz. To su nam kriom doturali nai robijai koji su radili na zatvorskoj ekonomiji. Poneko bi iz paketa od kue odvojio pare kolaa ili slane pite i nosio Dragiu. Hteli smo da mu i na taj nain ukaemo potovanje i zahvalnost. On je sve ove darove odbijao govorei da je nama, mladima, sve to mnogo potrebnije. Bio je blagodaran Gospodu Bogu i svojim kolegama iz Advokatske komore koji su ga privoleli da se prihvati odbrane generala Mihailovia. A branio ga je muki, i vie od toga, viteki, ne marei za posledice s kojima e se ubrzo suoiti. To to je on sasuo u lice i tuiocu i sudiji niko nije rekao ni pre njega, ni posle njega. Poznati advokat dr Stevan Moljevi, koji je na optuenikoj klupi sedeo do generala Mihailovia, bio je zapanjen pameu, logikom, smelou kojom je Dragi branio prvog gerilca u okupiranoj Evropi... Pale ita i arhive Rekao im je da oni koji pljakaju i ubijaju srpske domaine, koji pale ita i arhive, pucaju u nevine srpske andarme, rue seoske propuste i mostove - nisu vojska nego razbojnika druina. A oni koji u naseljenom mestu iz prikrajka, iz zasede, ubijaju jednog nemakog

vojnika da bi potom Nemci ubili 100 Srba - nisu oslobodioci nego ubice sopstvenog naroda... Dragi nam je govorio da je general Mihailovi muen i drogiran, da su komunistiki inkvizitori uspeli da od razumnog oveka uju rei koje moe da izgovori samo neko ko je na ivici ludila. Pamti se Vukosava Dragi je pominjao mnotvo imena svedoka koji su davali peat ovom montiranom procesu. Nas je posebno zanimala ena po imenu Vukosava. Na nju su, izgleda, raunali i tuilac i odbrana. Prema Moljevievom i Dragievom kazivanju Vukosava je bila sa sela, bistra i otresita, govorljiva ena srednjih godina, koju je Ozna pripremala da bude lani svedok protiv generala Mihailovia. ta su joj sve obeavali! Kuu u Beogradu, mesto upravnice kole ili obdanita ... ako odbije onda e je osakatiti strujnim udarima, tui mokrim konopcima, oterati na robiju... Izgledalo je da je Vukosava pristala da sarauje, a niko nije slutio da e se naizgled mirna Vukosava pretvoriti u vuka i da e im zadati grdne muke. im su je pozvali u sudnicu i im je ugledala Mihailovia oslovila ga je sa gospodine generale. Na to je predsednik suda Josif Malovi skoio sa stolice i upozorio Vukosavu da on nije ni gospodin ni general ve optueni i da ga samo tako moe oslovljavati... Vukosava je uspela da vikne da je general optuen od komunista, a ne od nje i srpskog naroda, to je izazvalo veliku buku u sudnici - skoili su prerueni oznai i milicioneri traei kaznu za svedoka Vukosavu Trkuljac. ta je na kraju bilo sa Vukosavom nisu znali ni Moljevi ni Joksimovi - seali su se samo da je silom izgurana iz sudnice. Ostala je u njihovom pamenju kao svetao lik u surovom vremenu kada se ljudska ast svirepo gazila, a srpska krv nemilice prolivala... Malo se zna da je jedan drugi svedok svojom pojavom i svojim krivokletstvom oduevio i tuioca i sudije i veto odabranu u pripremljenu publiku. Bio je to Vojislav Mii, sin slavnog vojvode ivojina Miia. ak i oni koji su po pozivu ispunili sudnicu i time se obavezali da svaku re tuioca i suda proprate aplauzom, oni koji su odani reimu bili su iznenaeni njegovom pojavom, udei se otkuda da se vojvodin sin nae u delu optunice. Pogotovo to se znalo da je njegov roeni brat major Aleksandar Mii izgubio glavu titei u to vreme pukovnika Mihailovia. Draa se u jesen 1941. godine zatekao u kui majora Miia u Struganiku u asu kad su Nemci, dobro obaveteni, opkoljavali kuu. Draa je, da ne bi bio zarobljen, urno izaao na sporedna vrata i utekao u umu, a major Mii i major Ivan Fregl potrali u susret Nemcima... Major Mii je na nemakom jeziku vikao da je on Mihailovi u ta su Nemci, u pravi mah, poverovali. Prevara je otkrivena, pa su i major Mii i major Fregl streljani. Ostala je nedovrena i neproverena pria da su Nemci izrazili aljenje to streljaju oveka u ijim je venama polovina nemake krvi. Znali su da je njegova majka Lujza Nemica. Nastavak te prie kae da je major Mii na to uzvratio da je bio ranjavan i da je iz njega istekla nemaka krv. Ostala je samo srpska... Njegov mlai brat Vojislav, agronom po struci, u poetku se pridruio Drainim vojnicima i oficirima traei od njih da mu daju komandu bar nad etom. I njegov brat major i drugi oficiri znali su da nema nikakva iskustva u taktici i komandovanju, pa je odbijen. Osim toga

znalo se da ivi raskalano, uivajui u slavi oca i brata. Vojislav je, valjda iz inata, ponudio svoje usluge partizanima, a oni, veti u propagandi, govorili da je sin vojvode Miia komandir partizanske ete... U tom svojstvu Vojislav Mii se pojavio kao svedok optube protiv generala Mihailovia. Da li je bio ucenjen ili zavaran krupnim obeanjima ne zna se, ali se zna da je zagazio u klevetu i greh optuujui i svog mrtvog brata i generala Mihailovia. Govorio je da je Draa predao Nemcima nekoliko stotina zarobljenih partizana i da je on lino bio u zarobljenitvu kod Drae, ali da je uspeo da pobegne. General Mihailovi rekao je svedoku u lice da ne govori istinu. Reaju se muna pitanja Dve godine kasnije Vojislav Mii je na svojoj koi osetio surovost bia Brozovih sledbenika - da li je to zaista bio ili je nabeen tek kao zakleti staljinista odveden je na Goli otok na kome je jedva preiveo svakodnevnu torturu. Po izlasku iz tog zloglasnog logora neko vreme je bio bez posla da bi se neko od monika saalio na sina vojvode Miia i zaposlio ga u gradskom zelenilu da brine o beogradskim parkovima. Ni branilac Dragi Joksimovi nije uspeo da ovog klevetnika pred sudom vrati na put asti i dostojanstva na kom su istrajavali i njegov otac i njegov brat. A junak i muenik nae mune prie, dr Dragi Joksimovi, ije je ime i prezime javno pominjao Josip Broz, dajui signal Ozni za njegovog progon, ostao je do kraja ivota odan istini, koju je voleo i pravdi koju je zastupao. Uprava robijanice, posebno ef zatvorske Udbe Radovan Markovi, koji je nou smiljao koja zla da nanese robijaima, iz dana u dan ubrzavao je njegovu nesreu. U letnjem periodu Dragi se guio bez vazduha i lekara, lekova nije bilo, a od paketa koji su stizali od porodice straari su otimali ono to je bio najbolje. Sa Dragiem je u istoj sobi bio kraljevski namesnik dr Radenko Stankovi, ali je on bio logiran, pa ni sebi nije mogao da pomogne. Jedne sparne veeri, mislim da je bio kraj avgusta 1951. godine ugasio se ivot doktora pravnih nauka Dragia Joksimovia. Zavrio se ivot Drainog branioca pred sudom Komunistike partije. Pet godina posle generalove nasilne smrti. Generalu je bila 53. godina ivota, Dragiu pedeset osma... Udba je u robijakoj stolarskoj radionici imala nekoliko mrtvakih sanduka u rezervi, tako da se nije gubilo u vremenu. Svi robijai do kojih je doprla vest o smrti Dragia Joksimovia poskidali su kape i pomolili se Bogu za pokoj due ovog nenadmanog viteza pravde. Dragi je bez ijednog obeleja ukopan na robijakom groblju u oblinjem selu Laarku. Njegovoj rodbini nije dozvoljeno da ga prenese u Beograd dok mu ne istekne trogodinja robija. Vreme prolazi, ali ostaju rane i oiljci. Ostala muna pitanja i za generacije koje dolaze: moe li? Pobili stotine hiljada, utamniili milione ljudi, osakatili desetine i desetine hiljada, strahom oterali u svet milione ljudi nema zemlje na svetu koju Srbi nisu potrusili svojim kostima i nema mora na svetu koje Srbi nisu zalili svojim suzama; opljakali stotine hiljada srpskih porodica i - nikom nita! Moe li? Nae Visoke Deane pretvorili u politiku kolu Josip Broz Tito i - nikom nita!

Moe li? Monaha iz ove svetinje Gavrila Kovaenu, koji se pobunio protiv ovog nasilja, vezali i otpremili u robijanicu Sremske Mitrovice gde je ubrzo umro i - nikom nita! Moe li? Nau svetu Graanicu pretvorili u krvavu tamnicu u kojoj je lomljena kima onim Srbima koji za bratstvenike ne prihvatie dojueranje baliste i faiste i - nikom nita! Moe li? Srpski komunisti su na opte zadovoljstvo iptara sruili srpski pravoslavni hram u akovici i na temeljima tog hrama podigli javni klozet i - nikom nita! Moe li? Oglasi-prepreka zaboravu Doveli Srbiju na ivicu najdubljeg ponora i - nikom nita! Moe li? Usmrtili, mnoge na svirep nain, oko 400 srpskih svetenika i monaha i - nikom nita! Moe li? Na Bukulji, kod Aranelovca, groznom smru umorili mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Lipovca i - nikom nita! Moe li? Ne zna se po imenu ko ga je usmrtio, ali se zna da je Brozov general Peko Dapevi cetinjskom manastiru vratio njegovo vladiansko znamenje uz rei: Vraamo vam panagiju ovog razbojnika. Svetozar Vukmanovi Tempo, Brozov general, ubi roenog brata Luku, doktora teolokih nauka i - nikom nita! Moe li? To to nije povukao oroz ne smiruje njegovu savest i ne umanjuje njegovu odgovornost pred Bogom. LJubica Puri, protina ker iz Nove Varoi, biva predsednica Matice iseljenika Srbije, kao pripadnik mrane ideologije, ubi roenog brata Duana koji tek to bee zavrio prava i tek to se upisao u etnike. Milka Mini, koju abaki asopis Most esto pominje kao krvoednog ubicu, ubi svoga brata, takoe Duana, zato to je radio u novinama za vreme okupacije, iako se on nije bavio politikom i - nikom nita! Moe li? Kovaevii, u Grahovu, ubie svog oca Petra, plemenskog kapetana, kome je kralj Aleksandar dodelio penziju za velike zasluge i tako se upisae u crne knjige oceubica. I nikom nita! Moe li? Miljenici reima Moe! Ko puca u elo Gospoda Boga, ovek mu ne znai nita. Ni otac, ni stric, ni brat. Braa Kovaevi su, koliko znam, narodni heroji. A kako ne bi bili Brozovi heroji kad su ubili oca! Pobili, utamniili, osakatili, oterali u tuinu, opljakali kue, vile, stanove, zadubine, placeve, trgovine, zemlju, fabrike, mlinove, vinograde i - nikom nita! Moe li? Moe, ali samo u nesrenoj zemlji Srbiji! Sve se pamti, sve se zna, sve je u seanju i zapisana. Ostali su tragovi. A ivot nije nita drugo do ono tiho, naizgled nevidljivo, tkanje vremena. Ono to ivot izatka - trag je o nama. Po tragovima e nas pamtiti, po tragovima e nas traiti. Ne stignu li nas, nai e nae potomke. NJima e rei kakve smo tragove ostavili za sobom. ta bi sve danas neki ljudi dali kad bi mogli da izbriu svoje dojueranje tragove! Bili bi sreni kad bi bar grom udario u arhive, u tajna sklonita, u biblioteke, pa i u knjiare, kako

bi u plamenu nestali njihovi pogani rukoradi, njihovi douniki izvetaji, njihove ulizike biografije, karakteristike koje su neumorno ispisivali drugima, podvlaei crvenom bojicom ko je nesiguran, sumnjiv, koga bi trebalo pratiti, hapsiti, progoniti. Sada su oni preplaeni, slueni, boje se da e biti otkriveni. A moda su se lepo udomili u stranci, u parlamentu, u vladi, u ministarstvima, upravnim odborima raznih ustanova i preduzea, zauzeli visoke poloaje i, dabome, visoke plate. Izbegavajui svaki razgovor o prolosti, usvojili su i oni onu frazetinu da treba gledati samo u budunost. Bilo im je lepo u doba Josipa Broza bili su stipendisti njegovog fonda, nosili su mu tafete, organizovali one sletove u ast njegovog lanog roendana. Dakovima su kui nosili pare. Bilo im je lepo i u doba vladavine Miloevia - svaka im je odanost toj porodici bila nagraena, a onoj naoj nacionalnoj sirotinji koja je uvala svoj obraz bilo je stalno grozno. Jedan od dounika, nekad najsposobniji u toj gomili, lepo se danas uklopio u borbeni poredak odbrane srpstva da je siguran u svoj trajni poloaj. Jo se, istina, ne zna da li je cinkario iz ljubavi prema totalitarnom reimu, iz straha, ili je bio dobro plaen. Jedne veeri je nama, novinarima Politikine kue, a bilo nas je podosta, o tome priao njegov ujak, diplomata. Izgledalo je u prvi mah da ujak hvali svog sestria i njegove dounike izvetaje, da bi na kraju ispoljio - prezir. Na izvetajima moga sestria, govorio je, uile su se generacije dounika i islednika: bili su jasni, kratki i istiniti. Kretao se u finom drutvu, uglavnom s ljudima od pera, zasmejavao ih pravei viceve na raun vlasti - slovio je kao slobodoumni kritiar reima. Vlast ga je tapala po ramenu... Danas ga tape jedna stranka, a moda i vie njih, jer se razmahao u verbalnoj odbrani srpstva i pravoslavlja. Kau da se tako ponaaju svi dounici: u rodoljublju ne putaju nikog ispred sebe. I tako. ivimo u vreme lai, prevara, obmana, nasilne smrti, pljake, korupcije, honorarnog rodoljublja, servilnosti prema svakoj svetskoj ui, paradnog srpstva, drobljenja naeg nacionalnog korena, trovanja duhovnih kladenaca, potiskivanja naeg nacionalnog pisma, otimanja dragulja srpskih zemalja, savijanja kime i kolena pred tuinom, gubljenja asti i dostojanstva...To je ostalo od usreiteljske komunistike vladavine. I sve to nam se danas deava sve je posledica te vladavine. Sve su nam prie tkane tamnom preom. I knjige su nam, uglavnom, takve. Blago narodima koji nemaju takve prie. I takve knjige. Razdaljina od Srbije ivimo u razvalini koja se zove Srbija. Jedni je popravljaju, obnavljaju, uvruju, drugi bi da je jo vie razvale i da svoju sreu grade na nesrei naroda. A svi su, kau, rodoljubi. Ne znaju da se o patriotizmu ne govori - patriotizam se osvedouje delom. Ne voli Srbiju onaj koji mae rodoljubljem nego onaj koji svake veeri, pre nego to se pomoli Bogu, upita sebe koja je dobra toga dana uinio Srbiji, a da, pri tom, nita naao nije uradio drugom narodu i pojedincu. Ako nijedno dobro nije uinio, da se ivim Bogom zakune da e sutradan udvostruiti dobrotu. Ko Srbiji vrati moralni lik naih predaka iz otadbinskih ratova i vrhunske etike, taj se moe nazvati - sinom Srbije. Vlast, ova i svaka druga, mora da izae iz zablude da e guranjem u zaborav rtava komunistike tiranije doneti spokoj. Ako ita novine i oglase u njima nai e i ovakve

poruke: Oe moj, nedavna sudska rehabilitacija potvruje tvoju nevinost u vansudskoj likvidaciji od strane partizana krajem oktobra 1944. godine u Beogradu. Nadam se da u jednog dana saznati mesto tvoga pokopa. Uz sliku svoga oca, sanitetskog potporunika Dragoljuba uria oglas je potpisao njegov sin Slobodan sa porodicom. A on dr Dobrivoje - Boban Tomi, snaja Lepa, unuk dr Duan, unuke Helena i Biljana i estoro praunuadi potpisuju ovaj oglas u Politici: Duan N. Tomi, industrijalac iz Boljevca ubijen nevin od dumana i delata OZNE - Zajear. NJegovi posmrtni ostaci nalaze se u jednoj od masovnih grobnica kod Zajeara. Predvoena lanovima Komunistike partije, Ozna je od oktobra 1944. do avgusta 1945. godine u Zajearu ubila preko 700, a u Boljevcu oko 150 itelja Timoke krajine. U spomen i sa trajnim bolom obeleavaju ovu tragediju izvravajui amanet oca i svih rtava komunistikih zloina i progona. Iza ovih oglasa stoji muenika Srbija. Podsetnik: U oktobru minule godine Politika je iz pera svog kragujevakog saradnika donela opiran tekst o kragujevakoj tragediji, ali ne onoj poznatoj koju su izveli nemaki okupatori, nego o onoj manje poznatoj, skrivenoj, koji su izveli Brozovi oslobodioci. A obe su obojene krvlju sinova umadije. Ima, istina, nekoliko bitnih razlika: Nemci su ubijali tui, komunisti svoj narod; Nemci su streljali, komunisti su i streljali i ubijali maljem; stratitima koja su ostala iza okupatorske sile moe da se prie i odri parastos, rtvama komunistikog terora ne moe da se upali ni votanica. Pomau braa iz Hrvatske Moda je nemakim streljakim odeljenjima komandovao, recimo, neki esesovac major Kriger, oslobodiocima je komandovao major Ozne Stanko Matijaevi. Pie Politika da su tada pobijeni gotovo svi igrai fudbalskog kluba umadija, zatim mnoge poznate linosti, pa i sedamnaestogodinji ak Jova Dini. Prema svedoenju starijih metana, ija imena navodi Politika, streljanja su trajala do duboko u no. Da tektanje mitraljeza ne bi otkrilo razmere preduzetih egzekucija, po odluci oficira Ozne, prelo se na tihu likvidaciju - noem i maljem. Srbine, brate, drue, roae, komija, kume, zastani kod ove reenice. Zastanite svi koji znate za Boga. Proitajte jo jednom, i opet, opet ove strane rei - ubijali su noem i maljem! Je li Jasenovac proradio u Kragujevcu? iji je no bio tuplji - ustaki u Jasenovcu ili srpskih bezbonika u Kragujevcu; iji je malj bio tei - Artukovia u Jasenovcu i Glini ili Brozovia u Kragujevcu i Kraljevu? Ne pitaj, Srbine, da li je to mogue, nego se prekrsti i pomoli Bogu da se to zlo nikad vie ne ponovi, da se nikad vie niko ne laa noa i malja, ni puke, ma u ijoj vojsci bio. Nije no za ljudsko grlo i nije malj za ljudsku glavu. Seti se, Srbine, Veselina Petrovia, predsednika optine u Divcima kod Valjeva, koga Brozovi sledbenici, po imenu Hinko i Majer, naa braa iz Hrvatske, ivog isekoe testerom na komade, kao trupce. Rekli, kad su uhvaeni, da im je tako naredio pop Vlada Zeevi. Seti se, Srbine, monaha Mitrofana Matia, stareine manastira okeine, kome ovi iz redova bratstva i jedinstva, ili srpski razbojnici, lieni straha od Boga, iskopae oi i pod krvave one duplje podnee Sveto pismo - da ita. Seti se, Srbine, ime i kada na

Bukulji usmrtie mitropolita Joanikija, u aku protu Tucovia, u Rabrovu protu Stojilovia, u Crnoj Gori na hiljade ljudi na koje su nanianili Ernest Fier iz Zagreba i Marija Ko iz ibenika, pomaui crnogorskim separatistima.

Arnauti pale srpske svetinje U jesen 1915. godine, kada su Nemci juriali na Beograd, Albanci su provalili granicu palei sve to je srpsko Zakuni se, Srbine: nikad vie! Zakuni se krstom koji nosi, zakuni se jevaneljem, dri desnicu na Svetom pismu i zakuni se! Ne samo to ti nee dii ruku na druge, na oveka, na brata, na roaka, na komiju, nego e zaustaviti ruku koja je spremna da uini zlo: da ubije, da zapali, da lano svedoi, da otima tue... Ne zaboravi, Srbine, Brozove rei: Srbija nema emu da se nada, za nju nee biti milosti. Zato se smrt kezila samo u Srbiji. -Za koga? -Za Tita! -Za koga? -Za partiju! -Za koga? -Za Staljina! Sunce bi bez Staljina tmurno sijalo. Staljin je epoha. Staljin je oveanstvo... najvei neimar ljudske plemenitosti, neimar sudbine oveanstva u iju e slavu ljudi pevati i cvee cvetati. Ovim reima je, neko vreme, Milovan ilas, nekad prvi do Broza, opisivao Staljina. Posle nekog vremena ilas je ovako govorio: U istoriji sveta nema despota brutalnijeg od Staljina, potpuni kriminalac, spreman da sahrani devet desetina, kako bi usreio jednu desetinu, monstrum, udovite koje poznaje samo silu, fiziko i duhovno istrebljenje. Dok je slavio Staljina ilas nije znao koliko je Srba bilo u tamnicama zato to su bili Staljinovi protivnici, kao to nije znao koliko je Srba glavama i nevienim patnjama po logorima platilo odanost Staljinu u vreme kad je on bio protiv Staljina. Tu srpsku tragediju prati ova dosetka: zato si u zatvoru - pita nesreni Srbin drugog Srbina. Ovaj kae: Ja viknuo dole Staljin, a ti? Ja viknuo - iveo Staljin. U oba sluaja Srbi su platili visoku cenu. I Milka Planinc -ubica Ne treba sumnjati da je Staljin hteo da usrei oveanstvo. Hteo je to i Broz, i Bakari, i Kardelj, i major Milka Planinc, i pukovnik Mitja Ribii, i Sekula Drljevi, i Blao Jovanovi, i Svetozar Vukmanovi Tempo, i general Kosta Na, i Boidarka Kika Damjanovi, i Fadilj Hoda, i Mahmut Bakali i desetine i desetine hiljada drugih usreitelja. Svi su hteli, ali nisu stigli morali su prvo da usree sebe. Mogli su oni i da ginu za sreu oveanstva, ali su se dosetili da su za pogibiju rezervisani Srbi. I Srbi su stvarno ginuli za sreu oveanstva. Hteli su da ga usree, pa nisu stigli, ali su stigli da sebe - unesree! Bojim se da se srpska pamet jo nije odazvala, Srbi nisu izvukli pouku: ne gine se za partiju, ne gine se za linost, ne gine se za Staljina, za Tita, za sreu oveanstva, gine se u odbrani otadbine i otaastva, u odbrani kunog praga i svoje dece, a ne u osvajanju tueg praga i tue otadbine, to Srbi, Bogu hvala, nikada nisu radili. Jesu li Srbi varvari Posledice duge bezbonike vladavine bile su katastrofalne: potpuno je razoreno nae nacionalno bie, preseen je i zdrobljen na nacionalni koren i zatrovani gotovo svi izvori nae duhovne i nacionalne svesti. Ono to se nee u lance vezati izbee preko granice sada ih je, kau, oko etiri miliona Srba, moda i malo vie od polovine Srbije. Udarie

svom snagom samo na Srpsku pravoslavnu crkvu, taj, kako su govorili, opasni opijum za narod, Boga sahranie u nekoliko gradova, svetenicima ponudie inovnike plate samo da napuste mantiju; dananjeg mitropolitu dr Amfilohiju Radoviu lino je predsednik crnogorske drave Blao Jovanovi nudio duplu stipendiju ako napusti Teoloki fakultet. Udruenje pravoslavnih svetenika silom pretvorie u produenu ruku partije i policije neki su vie sluili reimu nego Bogu. U vreme kad je ovim udruenjem predsednikovao prota Milan Smiljani mali crkveni kalendar imao je na naslovnoj strani crvenu petokraku zvezdu umesto krsta! Srbima je u doba naopake vladavine ne samo lukavo nametnuto oseanje stida nego i oseanje krivice. Eto, drue Tito, i ja sam Srbin, ako smem da kaem, ali mene je sramota kad ujem ta su Srbi radili drugim narodima i narodnostima. Govorili su to - nai ete u novinama - general LJubii, Dobrivoje Vidi, Petar Stamboli, Draa Markovi... Stideli se pred austrougarskim feldvebelom iji su vojnici iz 25. regimente bajonetima prikrivali srpsku decu za vrata u Podrinju 1914. godine. Onda su pljutale optube da je naa drava tamnica naroda, versajska tvorevina, da su Srbi hegemonisti, andarmi - batinai, diktatori, zloinci, a njihov vladar krvavi kralj. I, dabome, takvu dravu, stizali nalozi iz Kominterne, treba ruiti, Srbe pokoriti, a njihovu Pravoslavnu crkvu, to je mogue vie, kompromitovati. Crnogorski separatisti i bezbonici su tada uveliko pevali: Sad, naprijed Kominterna, Crna Gora ti je vjerna. Kasnije su ovi nesrenici, gubei svoj nacionalni koren, pevuili: Niko nee i ne smije, odvojit nas od Zambije, da bi se u naem vremenu, na opte uenje, moglo uti i ovo: Bez Zambije i Pol Pota nema nama ni ivota. Na sve su pristajali, na svakog liili, beali od sebe samo da ne bi bili ono to su im bili oevi i dedovi. Sve ove preanje optube pomenutih i nepomenutih komunistikih aparatika, preuzele su, u naem vremenu, pojedine nevladine organizacije kojima je, esto je to oevidno, mrsko sve to je srpsko. One su proirile optunicu i obogatile renik: Za njih su Srbi uglavnom varvari, ubice, palikue, progonitelji, napasnici, mizantropi, udovita... Ne zna se kako su plaene, ali se zna, tako se dosad govorilo, da su u njima keri i sinovi iz komunistikih kua. E, pa, nije ba tako: jedna je, sasvim izvesno, iz etnike kue zahvaljujui njoj svet je saznao za kolektivnu krivicu Srba. Jo ako ima neka dama iz ustake porodice - eto dobro plaenog tima koji bi od Srbije napravio otira za noge. Mnogo su se razoarale kad su saznale da ona krilatica Brat je mio ma koje vere bio nije nastala u europskoj zajednici nego u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kako se branila Srbija Ne znam da li se seaju Milivoja Stojanovia, komandanta onog gvozdenog puka Moravske divizije koji se u podnoju Cera, te opevane planine, na vatrenom poloaju susreo sa kaznenom ekspedicijom koju je predvodio austrougarski general Oskar Poorek. Milostivi general ne bi da proliva krv srpskih vojnika, pa upuuje svog emisara i po njemu pismo pukovniku. Trai general da Stojanovi ukloni svoje vojnike s poloaja, da vojnici uzalud ne ginu, jer e on, carski general, za tri dana umarirati u srpsku prestonicu. A pukovnik Stojanovi - zamislite, molim vas, tu drskost - ovako po istom emisaru otpisuje generalu: Pooree, carevi veile/dua mi je od Kosova stara/ tvrdo srce u gorskog vuka/komandant sam gvozdenog puka/ ne bojim se cara ni esara/. Nikad vie nije palo na pamet nadmenom carskom generalu da trai predaju srpskih vojnika jer je njegova do zuba naoruana vojska baena u reku Drinu... I sada ta? Sada ove nevladine, ove komunistike i etnike keri, pa jo ako ima neka iz ustake porodice, eto prilike da Srbiju tue za genocid austrijskog i maarskog naroda. Znaju one da sroe prijavu: Poorekova vojska je krenula da razgleda prirodne lepote Srbije, vukli su topove i mitraljeze da se odbrane od kurjaka, a Srbi varvari, nemajui dovoljno sluha za ovu milosrdnu misiju, raspale plotunima po njima i nateraju ih da se podave u plahovitoj Drini. Mogle bi te nevladine, te vrle keri partizansko-etnike, pa jo potpomognute erkom iz ustake porodice, mogle bi udo da naprave: mogle bi da tue uvenog nemakog

vojskovou feldmarala Makenzena, iji su topovi u jesen 1915. godine razorili srpsku prestonicu, a on, feldmaral, podigao spomenik braniocima Beograda. Zamislite, molim vas, tog nemakog vojskovou, koji je varvarima, to jest Srbima, podigao spomenik! Pa, zaboga, ne podiu se spomenici ubica, tiranima i progoniteljima... Mogle bi te nevladine, a mogli bi i komunistiki sinovi da optue negdanjeg nemakog cara Viljema zato to je rekao da mu je veoma ao to taj mali, hrabri srpski narod nije nemaki saveznik. Dobro su, ipak, te nevladine, a dobri su, jo, i komunistiki sinovi po strankama, a dobre su i komunistiko-etnike keri, pa i one iz ustakih kua: nisu Srbe optuili da su izmislili giljotinu i da su oni, a ne tamo neki Daton i Roberspjer, masakrirali nacionalno deformisane Francuze, odsecajui im glave. Takve zloine mogu da ine samo Srbi. A mogle su te nevladine i ti komunistiki sinovi i komunistiko-etnike keri da optue Srbe da su oni zakuvali onaj graanski rat u Americi koji je trajao est godina i u kom je palo est stotina hiljada amerikih glava! Ma, ko bi drugi, osim Srba, mogao da izazove takav bratoubilaki rat. Srpskim varvarima nikad nije dosta ratova. Evo jo jedne prilike da se Srbi optue za genocid nad nesrenim Albancima koje su srpski vojnici nazivali Arnautima. Evo dokaza: u vreme kad su nemake i austrougarske trupe 1915. godine juriale na Beograd, jedna grupa Arnauta, mislei da Srbija vie ne postoji, da je slomljena, unitena, da je ostala bez vojske, bez branilaca otadbine, provali granicu kod ura, ubije nekolicinu srpskih graniara i jurne prema Prizrenu, ubijajui i palei sve to je srpsko. Srpska Vrhovna komanda nala se jo na jednoj muci: ta da uradi u asu kad brani prestonicu, kad je potrebna svaka puka, a opet, s druge strane, nije Srbe na Kosovu i Metohiji mogla da ostavi bez zatite. Reenje je naao Vojin Popovi, poznatiji kao vojvoda Vuk, komandant komitskog odreda-hitno je prema Prizrenu upuena omanja grupa vetih i odlino naoruanih komita. I-da ne duim priu:etiri dana kasnije, srpskoj Vrhovnoj komandi stigao je izvetaj da nijedan od onih divljih Arnauta, koji su palili i arili oko Prizrena, nije vie u ivotu, osim dvojice zarobljenih. Srbija je vena dok su joj deca verna uje li ti, Srbine, ovu povremenu viku na severu drave - ovo je nae! Uz podrku komunistiko-etnikih keri i sinova, dabome, neko u Rakoj oblasti, u starom Rasu i oko njega, oko Mileeve i Sopoana neko na razumljivom srpskom jeziku vie - ovo je nae! Na Kosovu i Metohiji, posebno u carskom Prizrenu, jo od prvog ugarka baenog na srpske svetinje i prvog metka ispaljenog u Srbe viu - ovo je nae! A ti, Srbine, slua, gleda i uti. Nee ti da apue, nee da se krije iza busije, nego e i ti da vikne: Pa dobro, seme vam vae, ima li tu ta nae, srpsko! Ako je sve vae zato mi vekovima plaamo porez na tuu zemlju, na tuu imovinu! ta ove nevladine, i ove vladine, i ovi komunistiki sinovi i keri i ova etnika ker, i njihovi pokrovitelji i darodavci, lieni straha od Boga i stida od ljudi, oekuju od Tebe, Srbine? Oekuju, vidljivo je, da pristane na otimainu u ime slobode i demokratije: oekuju da se pomiri s gubitkom dragulja svoje drave, pa i da se pomiri sa otimaem, da razgovara s njim u duhu komunistikog bratstva-jedinstva. Misle ove nevladine, misle i ovi silnici da e na nekoj graninoj liniji ovako da pozdravi komiju Mufljuzija: dobro jutro, komija, kako si spavao, kako ti je u mojoj kui, na mojoj livadi, je li jo hladna voda iz moga bunara? Sluaj, vidim da si preorao grobove mojih predaka, ako, ako, ja u sveu da upalim na ovoj livadi. Vidim da si sruio crkvu u kojoj sam krten i u kojoj su krteni svi

moji preci. Ako, ako, ja nemam nameru da se tamo vratim - ostau ovde, u tuoj kui, s tuim komadom hleba u rukama... O ta posla - to rekli Banaani - nee biti nita. Nikad se to nee dogoditi. Izvesno je: spokoja nee biti. Nee ga biti ni za Srbe niti za iptare. iptari znaju da su otimai, Srbi znaju da im je oteto. Otuda, jednog dana, kad Gospod kae da je trenutak, moe se sa srpske strane oekivati grmljavina: S ognjita milog bei mi kugo! Srbi pevaju himnu Bogu pravde. I uzdaju se u istu, nepatvorenu mladost Srbije koja ne mrzi ljude, ali mrzi zlo u ljudima. Uzdaju se u generacije koje pristiu - uveae se nada ako se u pravoslavnim hramovima u svim kolama i kasarnama uvede, bar jednom nedeljno, kolski as posveen Kosovu i Metohiji. Govor Ivane igon Nije Kosovo i Metohija pare zemlje - kako to govore otpadnici od nacije i vere. Pozajmljujem od sebe, za ovu priliku, krai odlomak iz podueg teksta objavljenog tano pre 20 godina. Dakle: Kosovo nije dolina, nije ni ravnica, ni breuljak na Gazimestanu, ni itno polje kraj Laba i Sitnice, ni vinogradi koje su preci nai zasadili, a ruke potomaka negovale, nije ni kosturnica, nije ni jama nepregledna... Kosovo je dua Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majinih grudi primilo i svetu priest i sveti zavet: mrnja na ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu. Kosovo je nepresuni duhovni kladinac koji preci ostavie svojim potomcima da ih nadahnjuje snagom i istinom kako bi se uspravni i dostojanstveni odrali kroz vekove... Ovaj moj davno objavljeni tekst govori naa plemenita i srana glumica Ivana igon i njena istinom i snagom nadahnuta deca iz Boura. Mogu nas silnici na kolje nabijati, mogu nas ponovo bombardovati, mogu nas veati, ali nas nikada, nikada, nee privoleti i naterati da se odreknemo dragulja koji se zove Kosovo i Metohija. Tako, siguran sam, misli najvei deo Srba, onih Srba s obrazom i jakom psiholokom kimom koja se ne savija, ne klei, ne skida gae kad uje da dolazi bilo koji i bilo iji monik jer Srbin zna da niko nije moniji od Boga. I zato, glavu gore, Srbine! Nisi ti na tuoj zemlji, nisi ti bez korena, bez istorije, nisi ti nikada na svojoj grudi imao gasne komore, koncentracione logore, nisi ti u sudbonosnim godinama kada se gubio obraz, bio uz Hitlera, Musolinija, Staljina, nisi bio uz one koji su unesreili oveanstvo - bio si rtva, a ne delat. I sada bi valjalo podsetiti gospodina Ahtisarija, i one koji su mu dodelili Nobelovu nagradu za mir, valjalo bi, kaem, podsetiti svet da je njegova zemlja, Finska, bila na strani nacistike Nemake i da su oko 300.000 finskih vojnika prodrli u Rusiju i blokirali Petrograd. Zbog duge blokade od gladi i bolesti pomrlo je oko milion Rusa. Kako bi bilo kada bi Rusija za ovaj zloin tuila Finsku? Uz matuku Rusiju Moda su monici kivni to je Srbija danas uz matuku Rusiju, koja se vratila Bogu i crkvi. I svet bi to trebalo da obrauje - ko se nauio strahu od Boga nosi uzdu na dui. A dua ovekova ume da podivlja, da pomisli i uini pakost, da slae, da lano svedoi, da

ukrade, da ubije. Ako se u tom asu seti Boga i Boje pravde, da e neko njegov platiti visoku cenu, odustae od pomisli na zlo. Jasno je, sada, zato su bezbonici poinili tolike zloine. I jasno je kako nisu ostali nekanjeni... Daleke su nam, Srbine, i ve dugo tue rei: sloboda, pravda, srea, mir, radost, duhovno i materijalno pouzdanje. Nae su gotovo sedam decenija: izgon, patnja, bol, jauk, krv, logor, robija, bodljikava ica, glad, nezaceljene rane, kosti jame - bezdanice, alost, nasilna smrt, crni barjak, crne marame, otimaina, bekstvo u tuu zemlju, demonstracije, pohlepa, sluenje avolu, zanemarivanje Bojih i crkvenih zapovesti... Srbine, prva ti je psovka hleb nasuni, a druga Bog. Ponekad i obrnuto. Boravei u tuim zemljama nikada nisam uo da neko psuje Boga i hleb. Zamislite srpskog domaina, srpskog seljaka koji se uvee pred ikonom i upaljenim kandilom moli Bogu za hleb nasuni, za beriet svojih njima, a im svane psuje i Boga i hleb! S tugom golemom i nadom ispisujem ove redove: sreni su samo oni narodi u kojima nema ovakvih nedela i ovakvih knjiga. Mi ne spadamo u srene narode - nagledao sam se jada i emera, i smrti, i muenja ljudi, i progona, upoznao sam asne ljude iz mnogih nacija i mnoge druge koji ne znaju za ast i dostojanstvo. Narod kome je Bog putovoa ne moe da se nae na bespuu - Srbi su malo lutali, ba kao i naa braa Rusi, ali se vraaju kao pokajnici. I to je, mislim, neto najvanije: pokajanje. Ali, ne ono verbalno, ono deklarativno pokajanje nego ono duboko ko je duu vraa u moralnu istotu. Pokajanje podrazumeva ispovest, a ispovest, opet, podrazumeva kazivanje svakog uinjenog zla i odricanje od injenja zla u budunosti. Ostatak ivota, i to podrazumeva ispovest, provesti u iskrenim molitvama i plemenitim delima. Verbalno pokajanje nije nita drugo nego prevara. Tragina iskustva i zdrav razum nalau da niko i nikada u ovoj zemlji Srbiji ne uzme pravdu u svoje ruke i presuuje po svojoj elji. Ako se nekome sudi, da se sudija, porota i svedoci zakunu na jevanelju i krstu da e govoriti samo istinu. Rei srpskog patrijarha Da se zemni ostaci komunistikih rtava povade i sahrane u zajednikoj grobnici ili u kriptama naih hramova. Da se vidno obelei da su pali u bratoubilakom ratu. Da se otkriju grobna mesta generala Drae Mihailovia i Milana Nedia i da se njihovi zemni ostaci predaju rodbini. Da niko nikada ne digne ruku na nemone, na ene i decu, na starce, da bogomolje, ma ije da su, budu pod zatitom, da se potuje kult mrtvih - da se groblja ne preoravaju. Posle bitke na Kumanovu, u leto 1912. godine, posle 523 godine od Kosovskog boja, srpska vojska je izbila na Kosovo. I pade vojska niice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih. Kosovo bi osloboeno, ali srpski vojnici ne oskrnavie nijednu bogomolju, ne poruie nijedan spomenik, ne preorae nijedno groblje, ne zapalie nijednu kuu, ne razorie niije ognjite, ne ucvelie niiju majku, ne silovae niiju sestru... Oni samo zavojevaa sa pradedovskog ognjita proterae. U minulom graanskom ratu na naem tlu, ije su tragine posledice i danas vidljive, patrijarh Pavle otiao u jedno naselje u Slavoniji da vidi moe li ta svojim autoritetom da

uini da se sprei krvoprolie. Samo to je stigao, tri prema njemu ovek naoruan do zuba - preko grudi i oko pasa redenici, kalanjikov, bombe. Vaa svetosti, kae, blagoslovite moje zloine. Patrijarh se zgrozio. Zaboga, kako od srpskog patrijarha moe da trai blagoslov za zloine. Moram, rekao na to ovek, ovo su bila moja deca - pokazao je sliku poklane dece. Strano, surovo, rekao je patrijarh. Ali, da te pitam: hoe li ti biti manji zloinac od ovoga koji je poklao tvoju decu ako ti zakolje njegovu?! Srbine, ovo nije nauk samo za tebe, ovo je nauk za oveanstvo. Oslunimo rei svetog vladike Nikolaja Srpskog: Neka nam kola bude sa verom, politika sa potenjem, vojska sa rodoljubljem, drava sa Bojim blagoslovom. Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe da ga ne bi poklopila jeziva tama tuinska sa lepim imenom i arenom odeom. Neka se svak ko je srpski rodoljub potrudi da zadobije Carstvo nebesko kojim se jedino moe odrati carstvo zemaljsko na due vreme. Oslunimo, na kraju, slogan osnivaa Srpskog kulturnog kluba u Beogradu - dr Slobodana Jovanovia, dr Slobodana Drakovia, dr Stevana Moljevia, dr Dragie Vasia: Srbija je vena dok su joj deca verna! Krvavo kolo koje je u Srbiji poveo Josip Broz, onaj iz 25. austrougarske regimente, mora da zaustavi mladost Srbije. Na buduim kosturnicama komunistikih rtava neka se potomci ubica i potomci ubijenih zakunu ivim Bogom da nikad vie nee prolivati krv. Nema ideologije koja je prea od otadbine. Ko u zakletvi ne prizove Boga ne moe se nadati Bojem blagoslovu. Srpska mladost iz dana u dan potvruje vernost otaastvu.

Pie:Antonije uri

Kraj