Vladimir olovi

MEUNARODNO POSLOVNO PRAVO

Skripta

Ova skripta slui za spremanje ispita Meunarodno poslovno pravo na Univerzitetu Apeiron Banja Luka. Ona se ne smatra udbenikom. Obuhvata osnove opteg i posebnog dela pomenutog ispita.

SADRAJ UVODNI DEO I)POJAM I PREDMET MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA II)IZVORI MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA Izvori koji potiu iz meunarodnog javnog prava Izvori koji potiu iz meunarodnog privatnog prava III)NAELA MEUNARODNOG POSLOVANJA Naelo slobode poslovanja (trgovine) Naelo slobode saobraaja Naelo slobode transfera kapitala Naelo minimalnog standarda ponaanja Naelo univerzalne vanosti poslovnih aranmana IV)PRINCIPI MEUNARODNOG POSLOVANJA Princip najpovlaenije nacije Princip nacionalnog tretmana Princip reciprociteta Princip preferencijalnog (povlaenog) tretmana OPTI DEO I)DRAVA KAO SUBJEKT MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA II)ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA Sistem UN III)OPTI SPORAZUM O CARINI I TRGOVINI (GATT) Nastanak GATT-a Odrane runde pregovora pod okriljem GATT-a IV)SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA Rezultati Urugvajske runde pregovora Opti principi WTO V)MEUNARODNI MONETARNI FOND (MMF) MMF danas VI)MEUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD) VII)EVROPSKA UNIJA Evropski parlament Savet EU Evropska komisija Evropski sud Nadlenost Evropskog suda Evropska centralna banka (ECB) Evropska investiciona banka (EIB) Donoenje propisa u okviru EU VIII)SAVET EVROPE IX)SREDNJOEVROPSKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI (CEFTA) X)ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ (OECD) XI)MEUNARODNA TRGOVINSKA KOMORA (ICC) XII)KONFERENCIJA UN O TRGOVINI I RAZVOJU (UNCTAD) XIII)KOMISIJA UJEDINJENIH NACIJA ZA MEUNARODNO TRGOVINSKO PRAVO (UNCITRAL) XIV)MEUNARODNI INSTITUT ZA UNIFIKACIJU PRIVATNOG PRAVA (UNIDROIT) Oblici unifikacije trgovinskog prava
3

XV)OSTALE ORGANIZACIJE XVa) SEVERNO-AMERIKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINSKOJ RAZMENI (NAFTA) XVb) ORGANIZACIJA ZEMALJA IZVOZNICA NAFTE (OPEC) XVc) MAGREB XVI)EKONOMSKE INTEGRACIJE U SVETU I CARINSKA UNIJA Ekonomske integracije m carinske unije Optimalna carina Efekti carinske unije XVII)SLOBODNE ZONE Vrste slobodnih zona XVIII)PRIVREDNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA XIX)MULTINACIONALNA PREDUZEA - Propisi koji reguliu pitanje registracije i oblika privrednih subjekata na teritoriji BiH Strana ulaganja Osnivanje preduzea u inostranstvu Otvaranje predstavnitava i poslovnih jedinica u inostranstvu Oblici stranih ulaganja Status filijale REAVANJE SPOROVA U MEUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU I)REAVANJE MEUNARODNIH PRIVREDNIH SPOROVA Uvodne napomene Osnovni oblici reavanja meunarodnih privrednih sporova sud i arbitraa Dejstva sudskog reavanja meunarodnih privrednih sporova Dejstva arbitranog reavanja meunarodnih privrednih sporova Meunarodne arbitrae Meunarodni sud pravde Meunarodni centar za reavanje investicionih sporova Vanija pitanja vezana za reavanje meunarodnih privrednih sporova II)STALNI ARBITRANI SUD IIa) UVODNI DEO Istorija osnivanja Stalnog arbitranog suda Opte karakteristike Suda Razvoj Suda Sudsko i arbitrano reavanje sporova izmeu drava IIb) STRUKTURA STALNOG ARBITRANOG SUDA IIc) NADLENOST STALNOG ARBITRANOG SUDA IId) POSTUPAK PRED STALNIM ARBITRANIM SUDOM Pravila postupka Model klauzule Arbitrana pravila UNCITRAL IIe) DONOENJE ODLUKA OD STRANE STALNOG ARBITRANOG SUDA IIf) SPOROVI KOJI SU VOENI I KOJI SE VODE PRED STALNIM ARBITRANIM SUDOM Sporovi koji su voeni pred Sudom Sporovi koji se sada vode pred Sudom IIg) OSNOVNE KARAKTERISTIKE STALNOG ARBITRANOG SUDA

POSEBNI DEO I)NEKE OPTE KARAKTERISTIKE I PITANJA KOJA SE ODNOSE NA ZAKLJUENJE MEUNARODNIH PRIVREDNIH UGOVORA II)NEKE ZAJEDNIKE KARAKTERISTIKE UGOVORA U MEUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU III)UGOVOR O MEUNARODNOJ PRODAJI ROBE Bitni elementi ugovora o meunarodnoj prodaji Nebitni elementi ugovora o meunarodnoj prodaji robe Dejstvo ugovora o meunarodnoj prodaji robe Predmet ugovora o meunarodnoj prodaji robe Cena robe Zakljuenje ugovora o meunarodnoj prodaji robe Obaveze prodavca Obaveze kupca Posledice neispunjenja prodavevih obaveza Docnja kupca sa prijemom robe Prelaz svojine i rizika kod ugovora o meunarodnoj prodaji robe Posebni oblici ugovora o meunarodnoj prodaji robe IV)TRANSPORTNE KLAUZULE Incoterms pravila iz 1980. godine Incoterms pravila iz 1990. i 2000. godine, sa transportnim klauzulama Incoterms pravila iz 2010. godine Transportne klauzule prema Optim uzansama za promet robom V)BEKA KONVENCIJA O MEUNARODNOJ PRODAJI ROBA Struktura Beke konvencije Podruje primene Beke konvencije Opte odredbe Beke konvencije Oblik (forma) ugovora Iskljuenje primene Beke konvencije VI)UGOVOR O MEUNARODNOM TRGOVINSKOM POSREDOVANJU Pojam Vrste posredovanja Zakljuenje ugovora o meunarodnom trgovinskom posredovanju VII)UGOVOR O MEUNARODNOM TRGOVINSKOM ZASTUPANJU (AGENTURI) Pojam Vrste zastupanja Zastupanje inostranih firmi u domaoj zemlji Zakljuivanje ugovora o meunarodnom trgovinskom zastupanju Obaveze i prava zastupnika Obaveze nalogodavca VIII)KOMISIONI POSAO U MEUNARODNOM POSLOVANJU Pojam Zakljuenje ugovora Obaveze i prava komisionara Obaveze komitenta IX)UGOVOR O MEUNARODNOM USKLADITENJU ROBE Pojam Vrste skladita Zakljuenje ugovora o uskladitenju Obaveze skladitara i ostavodavca
5

X)MEUNARODNI UGOVOR O OSIGURANJU XI)MEUNARODNI UGOVOR O LIZINGU XII)UGOVORI O MEUNARODNOM PREVOZU XIIa) UGOVOR O MEUNARODNOM PREVOZU ROBE U POMORSKOJ PLOVIDBI XIIb) UGOVOR O MEUNARODNOM KOMBINOVANOM PREVOZU ROBE XIIc) UGOVOR O MEUNARODNOM TRANSPORTU ROBE UNUTRANJIM PLOVNIM PUTEVIMA XIId) MEUNARODNI PREVOZ ELEZNICOM Opte napomene Izvori prava o meunarodnom prevozu robe eleznicom Obaveze eleznice Obaveze i prava poiljaoca Tovarni list Odgovornost eleznice XIIe) MEUNARODNI DRUMSKI PREVOZ Izvori prava o meunarodnom drumskom prevozu Tovarni list u drumskom prevozu robe Obaveze i odgovornost prevoznika XIIf) MEUNARODNI VAZDUNI PREVOZ Vazduhoplovni tovarni list Odgovornost prevoznika XIII)UGOVOR O MEUNARODNOM OTPREMANJU (MEUNARODNA PEDICIJA) pediterske potvrde XIV)MEUNARODNI KREDITNI POSLOVI I UGOVORI O MEUNARODNOM KREDITU XIVa) VRSTE UGOVORA O MEUNARODNOM KREDITU XV)MEUNARODNI AKREDITIV Meunarodni, robni, dokumentarni, uslovljeni akreditiv XVI)KLIRING Obim kliringa Klirinki rauni Klirinka valuta Manipulativni kredit XVII)MEUNARODNI UGOVOR O FAKTORINGU Opte napomene Ugovor o faktoringu Obaveze i prava faktora XVIII)MEUNARODNI UGOVOR O FRANIZINGU XIX)MEUNARODNI UGOVOR O FORFETINGU XX)MEUNARODNI UGOVOR O INENJERINGU Opte napomene Ugovor o inenjeringu Obaveze inenjerske organizacije Obaveze investitora Odgovornost inenjerske organizacije XXI)MEUNARODNI UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE Vrste ugovora o transferu tehnologije Obaveze davaoca tehnologije Obaveza korisnika tehnologije

UVODNI DEO
I) POJAM I PREDMET MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

Meunarodno poslovno pravo je skup pravnih pravila kojima se reguliu meunarodni ekonomski odnosi. To je disciplina koja se povezuje sa privrednim pravom, meunarodnim javnim pravom, meunarodnim privatnim pravom, i drugim granama prava. Za predmet prouavanja obuhvata meunarodne pravne odnose, promet roba i usluga i s tim u vezi se zakljuuju meunarodni ugovori. Meunarodna plaanja, sudstvo, privredne arbitrae su opteg karaktera i predmet izuavanja jedne drave koje se javljaju u meunarodnim poslovnim odnosima. To je mlada pravna disciplina koja afirmaciju dobija u zadnje vreme. Odreeni autori smatraju da treba da ima status posebne pravne discipline, a postoje i oni koji smatraju da se ne moe raditi o posebnoj grani prava. Razvojem meunarodnih ekonomskih odnosa meunarodnog poslovnog optenja izmeu poslovnih (privrednih) subjekata iz razliitih drava i uveanog prometa robe i usluga na meunarodnim relacijama nuno je egzistiranje posebne pravne discipline, kao to je Meunarodno poslovno (privredno) pravo. Predmet izuavanja Meunarodnog poslovnog prava su: meunarodni privredni odnosi, kako u sferi prometa roba tako i usluga i svi meunarodni privredni ugovori koji se u vezi sa tim prometom zakljuuju izmeu privrednih subjekata iz razliitih drava; meunarodna plaanja, meunarodno sudstvo i meunarodne privredne arbitrae; meunarodne privredne i ekonomske organizacije opteg i regionalnog karaktera; privredne organizacije jedne drave koje se kao subjekti javljaju u meunarodnim poslovnim odnosima. Predmet izuavanja Meunarodnog poslovnog prava bilo bi kogentno imperativno pravo drave, koja je posebno znaajno kao ograniavajui faktor meunarodnih poslovnih optenja. U imperativno pravo spadaju svi oni instituti koji se odnose na spoljnotrgovinsko, devizno i carinsko poslovanje i reim ili uslovi izvoza i uvoza, uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa, privremeni uvoz i izvoz, obavljanje poslovnih delatnosti u inostranstvu, strana ulaganja u meunarodnom poslovnom pravu, carinska ogranienja, devizna ogranienja i dr. Meunarodno poslovno pravo izuava i norme i pravila dispozitivnog karaktera. To su pravila koja privredni subjekti svojom voljom ugovaraju i odnose se na regulisanje njihovih ugovornih odnosa. Postoji autonomija volja ugovornih partnera, ali je ona u delu meunarodnog poslovnog prava dobrim delom i ograniena. Ogranienja slobode ugovaranja i autonomija volje poslovnih subjekata u dve ili vie razliitih drava, vrlo je esto predviena i diktirana od strane ekonomski jaih subjekata u meunarodnom poslovanju. 7

Subjekti Meunarodnog poslovnog (privrednog) prava kao subjekti Meunarodnog poslovnog (privrednog) prava, pojavljuju se meunarodna zajednica, drava, kao i drutva koja obavljaju odreene privredne delatnosti. Meunarodna zajednica nije subjekt prava, pa samim tim i nije subjekt meunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Meutim, vrlo esto, meunarodna zajednica indirektno postaje znaajan faktor meunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Ujedinjene Nacije (UN) mogu neke drave i da iskljue od meunarodnog poslovnog (privrednog) optenja, uvoenjem raznih mera zabrana i ogranienja uvoza, izvoza, transporta roba, vrenja usluga i sl., kao oblika sankcija za neko njihovo ponaanje koje meunarodna zajednica sankcionie, kao nedolino i neodgovarajue. Drava je subjekt meunarodnog prava, a time i meunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Ona stupa sa drugim dravama u mnoge ekonomske i poslovne odnose, zakljuuje u vezi s tim ugovore, dravne sporazume, a vezi sa ekonomskom razmenom roba i usluga. Na bazi ovih ugovora, preduzea i drutva konkretizuju nizom ugovora generalne ugovore, odnosno opte ugovore, izmeu dve ili vie drava.

II)

IZVORI MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

Meunarodno javno pravo Meunarodno privatno pravo Domae zakonodavstvo

Meunarodno poslovno pravo crpi izvore iz meunarodnog ugovornog prava, koje zakljuuju odreene drave, bilo bilateralne ili multilateralne. Domae zakonodavstvo se odnosi na niz zakona kao sto su Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzeima, koncesijama, stranim ulaganjima itd. Zakon koji prati ovu materiju je i Zakon o obligacionim odnosima. Postoji vie vrsta izvora meunarodnog poslovnog prava, kao to su na primer izvori koji potiu iz meunarodnog javnog prava (meunarodno izvori i meunarodno obiajno pravo) izvori koji potiu od meunarodnog privatnog prava, izvori koji potiu iz autonomnog domaeg zakonodavstva, izvori iz autonomnog meunarodnog trgovinskog prava kao to su tipski ugovori, obiaji i uzanse, opti uslovi poslovanja, kodifikovana prava. Izvori koji potiu iz meunarodnog javnog prava

Meunarodni ugovori se odnose na meunarodne ekonomske i privredne odnose, a predstavljaju znaajan izvor meunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Radi se o dvostranim ili 8

viestranim ugovorima koji se u pravu nazivaju i konvencijama. Dvostrane konvencije se nazivaju bilateralnim konvencijama i njih najee zakljuuju iz oblasti meunarodnog poslovno prava i meunarodnih ekonomskih odnosa, odreena drava sa drugom dravom i reguliui meusobno ekonomske i privredne odnose. Za meunarodno poslovno (privredno) pravo znaajni su multilateralni ili viestrani sporazumi i konvencije koje zakljuuje vie drava meusobno, kao to je to bio Opti sporazum o carinama i trgovini (GATT), tj. Sporazum o Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), kao organizacija koja je formirana umesto GATT-a. Konvencije predstavljaju snaan izvor meunarodnog poslovnog prava i obavezne su za zemlje koje su pristupile i ratifikovale takve meusobne konvencije. Od trenutka ratifikacije ista konvencija predstavlja ak i snaniji izvor prava u odnosu na domae zakonodavstvo i domae propise. U sluaju sukoba (kolizije), ratifikovane konvencije i domaeg zakona, jau pravnu snagu ima pravna norma iz meunarodne konvencije, nego pravna norma iz domaeg zakona. Meunarodno obiajno pravo u meunarodnom prometu roba i usluga pojavljuju se obiaji, posebno oni koji se primenjuju dugi niz godina. Ovakvi obiaji za dugom primenom esto se kodifikuju ili prenose u druge izvore prava, na primer, meunarodne konvencije opte uslove poslovanja. Mogu se pojavljivati obiaji i uzanse za poslovanje na odreenom tritu ili u odreenoj oblasti, delatnosti, kao na primer, prometni obiaji. Prometni obiaji se esto u meunarodnim trgovinskim odnosima javljaju kao nekodifikovani i nastaju stihijno u svakodnevnoj trgovinskoj praksi. Obiaji su posebno znaajni kada se radi o distancionim prodajama, isporukama robe, dostavljanja robe, tehnikim reenjima u transportnim sredstvima pri prevozu robe u meunarodnom transportu. Poslovni obiaji imaju znatno iru primenu od prometnih obiaja, na primer, poslovni obiaji u vezi sa projektovanjem i izgradnjom objekata i dr. Poslovni obiaji su optiji i odnose se na odreene grane i privredne oblasti, a prometni obiaji na jedno preduzee. Poslovni obiaji predstavljaju odreeni opteprihvaen nain poslovanja pri obavljanju robnog prometa i vrenju usluga sa inostranstvom. Kodifikovana pravila nastala su dugom upotrebom i primenom odreenih postupaka i pravila u meunarodnom poslovnim optenjima. Kada se ti obiaji dugim nizom upotrebe prihvate od veine poslovnih subjekata, posebno od ekonomski jaih dolazi do njihove kodifikacije od strane meunarodnih privrednih organizacija. Meunarodna trgovinska komora u Parizu je izvrila kodifikaciju u meunarodnim trgovakim poslovima meunarodne prodaje sa transportnim klauzulama i preuzimanja rizika, u vezi sa prevozom i oteenjem robe u toku tog prevoza na jednu od ugovornih strana (prodavca i kupca), poznata kao INCOTERMS. Opti pravni principi u meunarodnom pravu predstavljaju znaajne izvore meunarodnog poslovnog prava kojima se omoguava u mnogim dravama zatita odreenih prava i interesa. Princip 9

uzajamnosti (reciprociteta) omoguava jednoobrazno postupanje u odnosu na svakog pravnog subjekta u dve razliite drave, posebno kod primene bilateralnih konvencija. Reciprocitet predstavlja znaajan princip meunarodnog poslovnog prava. Po principu reciprociteta, omoguava se konkretnom subjektu da ostvari neko pravo u odreenoj dravi, ali isto tako, da i subjekt iz te drave (koja je takvo pravo dala) ima pravo da u toj dravi (iji subjekt ostvario neko pravo), realizuje takvo ili slino pravo. Princip koordinacije tj. snaga u meunarodnom poslovnom pravu se pre svega moe odnosi na subjekte meunarodnog poslovnog prava, gde isti treba da pri zakljuenju i realizaciji meunarodnog poslovnih poslova, putem koordinacije svojih volje ugovaraju meunarodne privredne poslove. Ta koordinacija volja esto se potiskuje u drugi plan od strane ekonomski jaih subjekata koji nameu svoju volju, diktiraju uslove pri zakljuenju ugovora i dr. Izvori koji potiu iz meunarodnog privatnog prava

Meunarodno privatno pravo regulie odnose pravnih i fizikih lica, kao graanskopravne odnose sa elementom inostranosti, ali i odnose koji se odnose na meunarodno poslovno pravo (npr. dravna pripadnost preduzea i dr.). Izvori domaeg prava Domae pravo, kao i domae zakonodavstvo, stvara odreene opte akte kojima se reguliu odreeni ekonomski odnosi sa inostranstvom. Tu se pre svega radi o zakonima, kojima se regulie spoljnotrgovinsko poslovanje. To su kogentni propisi, imperativne prirode, koji ine ekonomski javni poredak jedne drave. Domai privredni subjekti ne mogu u svom poslovanju sa inostranstvom zanemariti pri zakljuivanju i realizaciji poslovnih odnosa iz oblasti prometa robe i usluga, pozitivne zakonske propise svoje zemlje. Inostrani privredni subjekti, pored svojih autonomnih propisa, moraju imati u vidu domae zakonodavstvo nae zemlje, kada su im poslovni partneri nai privredni subjekti. U naem pozitivnom pravu moe se istai vie zakona, koji su od posebnog znaaja za meunarodno poslovanje naih privrednih subjekata ali i stranih privrednih subjekata: Zakon o spoljnotrgovinskom preduzeu, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzeima, Zakon o stranim ulaganjima, Carinski zakon i dr. Za ugovore u meunarodnom poslovnom pravu, posebno je u naem pravu znaajan Zakon o obligacionim odnosima. Ovaj zakon je osnovni izvor prava za ugovore u poslovnom pravu. Izvori prava koji reguliu meunarodne poslovne operacije U ove izvore prava mogu se istai oni izvori koji reguliu meunarodni robni promet i usluga. Radi se o graanskim i trgovakim zakonicima ili drugim odgovarajuim izvorima prava koje donosi odreena drava, nacionalnim propisima javnog prava i sl. 10

Autonomno meunarodno trgovinsko pravo Pravila autonomnog meunarodnog trgovinskog prava dovode do pravne sigurnosti subjekata koje ista primenjuju u meunarodnim poslovnim odnosima i kao takve predstavljaju vrlo znaajan izvor meunarodnog poslovnog prava. Drugi izvori meunarodnog poslovnog prava Ovde spadaju tipski ugovori za razne poslove robnog prometa. Kao izvori meunarodnog poslovnog prava, mogu da poslue i opti uslovi poslovanja (pediterskih, skladinih i drugih organizacija), koji su doneti od strane nacionalnih granskih udruenja. Takoe, znaajan izvor su i poslovni i proizvodni standardi. Arbitrana praksa i praksa nacionalnih sudova Predstavljaju znaajan izvor meunarodnog poslovnog prava. Arbitrana praksa usklauje odreeni nesklad koji postoji izmeu pravila nacionalnih zakonodavstava.

III)

NAELA MEUNARODNOG POSLOVANJA

Naelo slobode poslovanja (trgovine)

Apsolutno shvatanje naela slobode trgovine bi znailo pravo na razmenu dobara unutar jedne drave i izmeu drava bez ikakvih ogranienja. Meutim, sloboda trgovine kao apsolutne slobode teko da je ostvarena bilo kad i bilo gde. Upravo na taj nain je i Meunarodni sud pravde formulisao naelo slobode trgovine bez ogranienja u principu. Sloboda trgovine, u svojoj sutini, a sa stanovita meunarodnog privrednog prava, znai slobodu uvoza i slobodu izvoza roba i usluga. Meutim, u realnosti, kao to je navedeno, potpunog ostvarenja naela slobode trgovine nema, ili nije ostvareno, niti u takvom znaenju i moe da bude ostvareno. Prvo ogranienje apsolutne slobode trgovine je ogranienje u pogledu roba kojima se moe trgovati, odnosno za koje vai sloboda trgovine. U svim, ili gotovo svim dravama sveta postoje robe koje je zabranjeno stavljati u promet i u zemlji i u inostranstvu: na primer, trgovina opojnim drogama. Sa druge strane, trgovina nekim robama se stavlja pod kontrolu drave, pre svega zbog toga to se radi o opasnim stvarima: na primer, trgovina orujem i eksplozivnim sredstvima. Takoe, postoje i ozbiljna ogranienja u pogledu nekih usluga, koje su zabranjene ili ograniene u nekim dravama sveta: npr, prostitucija, pornografske usluge, trgovina robljem i sl. 11

Zbog svega toga, naelo slobode trgovine bi trebalo razumeti kao naelo organizovane slobode trgovine, koje je optekorisno za razvoj meunarodnih ekonomskih odnosa i koje ne podriva ni nacionalne pravne sisteme, ni moralne vrednosti. Navedeni sluajevi ogranienja naela slobode trgovine ni na koji nain ne ugroavaju to naelo; naprotiv, omoguavaju da ono slui razvoju meunarodnih ekonomskih odnosa. Tako shvaeno naelo slobode trgovine moe biti ugroeno nekim pojedinanim postupcima drava koji se primenjuju samo prema nekim dravama i ne odnose se na sve drave. Jedna od takvih mera koja negira naelo slobode trgovine je primena monopola u trgovini. To je pojava u kojoj jedna, ili vie drava, daju monopol na trgovinu jednoj dravi, ili jednoj grupi drava. Na taj nain, dravi, ili drugom privrednom subjektu, kome se daje takav, monopolski poloaj obezbeuje se povlaeni poloaj na tritu, dok se to pravo odrie svim treim dravama ili subjektima. Drugi primer takvog ponaanja, koje ugroava naelo slobode trgovine, je obezbeivanje odreenih preferencijala jednoj dravi, ili privrednom subjektu na teritoriji jedne drave ili grupe drava. Preferencijalni poloaj ne znai potpuni monopol, ali obezbeuje neke olakice na tritu koje ne vae za sve jednako: na primer, sloboda ugovaranja poslova direktnom pogodbom umesto javnim konkursom (tenderom). Razume se da su sva ta ponaanja nepoeljna sa stanovita naela slobode trgovine. Sa stanovita tog naela poeljno ponaanje je izjednaavanje poloaja svih subjekata koji se javljaju na tritu, bez bilo kakve pozitivne ili negativne diskriminacije. Naelo slobode saobraaja

Obavljanje Meunarodnog poslovanja podrazumeva mogunost slobodne komunikacije izmeu privrednih subjekata razliitih drava. Ta komunikacija moe biti povodom uspostavljanja poslovnog odnosa (pregovori, zakljuivanje ugovora i sl.), ali je ona mnogo ee u funkciji relizacije preuzetih obaveza i sastoji se u transportu i isporuci robe sa teritorije jedne na teritoriju druge drave. Svako ogranienje ili ometanje ostvarivanja naela slobode saobraaja za svoju neposrednu posledicu ima dovoenje u pitanje ili onemoguavanje ostvarenja naela slobode trgovine. Ovo stoga to su po prirodi stvari sve meunarodne poslovne operacije distancionog karaktera, iji se ekonomski efekti poslovnih aranmana ostvaruju prevozom roba ili pruanjem usluga sa teritorija jedne drave na teritoriju druge drave, pri emu se esto vri prelazak i preko teritorija treih drava (tranzit). Prema vrstama transportnih komunikacija naelo slobode saobraaja moe se ralaniti na: a) naelo slobode plovidbe; b) naelo slobode kopnenog prevoza; c) naelo slobode vazdune plovidbe. Naelo slobode transfera kapitala

Normalno funkcionisanje meunarodnih ekonomskih odnosa, pored nesmetanog protoka roba i usluga sa inostranim elementon, za svoju pretpostavku ima i slobodu plaanja za tako isporuenu robu, 12

odnosno izvrene usluge. Stoga sloboda transfera novca u znaajnoj meri odreuje domaaj primene naela slobode trgovine. Naime, bilo kakva ogranienja u pogledu mogunosti plaanja prekograninog prometa robe, odnosno vrenja usluga direktno utiu na uslove u kojima se realizuje sloboda trgovine. U tom smislu, ova dva naela su uzajamno uslovljena. Kao posebno obeleje ovog naela treba istai da se ono, pored primarnog znaaja u smislu plaanja za izvrene obaveze za isporuenu robu i pruene usluge, u sve veoj meri, pojavljuje se i kao pravilo slobodnog plasmana kapitala u inostranstvo i to, kako u smislu njegovog investicionog ulaganja, tako i poslovanja na meunarodnim inansijskim tritima. Naelo minimalnog standarda ponaanja

Naelo minimalnog standarda ponaanja predstavlja skup pravila o zatiti stranih subjekata meunarodnog poslovanja, koje savremene drave moraju da obezbede i garantuju stranim privrednim subjektima, koji obavljaju dozvoljene privredne aktivnosti na njihovoj teritoriji.U odnosu na ostala naela Meunarodnog poslovanja, naelo minimalnog standarda ponaanja je vieg ranga. Ono se primenjuje uvek ak i u sluajevima, kada su ostala naela Meunarodnog poslovanja suspendovana ili ograniena iz razloga dejstva doputenih izuzetaka u njihovoj primeni. Stoga, ovo naelo predstavlja i onaj segment poslovne sigurnosti sa kojim privredni subjekti uvek mogu da raunaju prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti na teritoriji druge drave. U tom smislu, ni jedna drava savremenog sveta ne moe da izbegne davanje odreenih prava stranim subjektima, u minimalno utvrenom obimu, ukoliko uopte eli da ostvari meunarodnurazmenu dobara i usluga sa drugim dravama. Preciznije odreenje sadrine naela minimalnog standarda ponaanja je teko dati. Ovo naelo predstavlja pravni i poslovni standard ponaanja, koji sa promenjenim okolnostima poprima razliitu sadrinu. Ono je u principu odreeno dostignutim civilizacijskim nivoom poslovnih komunikacija izmeu subjekata meunarodnog poslovanja i u funkciji je obezbeenja i garantovanja onog minimuma pravne i poslovne sigurnosti koju drave ne mogu da dovedu u pitanje. Stoga e i domaaj primene naela minimalnog standarda ponaanja zavisiti od vremena i uslova njegove primene, odnosno od vrste poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti meunarodnog poslovanja. Naelo univerzalne vanosti poslovnih aranmana Naelo univerzalne vanosti poslovnih aranmana znai da su ugovori, koje su subjekti meunarodnog poslovanja zakljuili, a koji su validni shodnom primenom propisa i pravila po kojima su zakljueni, vae na teritoriji svih drava savremenog sveta, te da ne mogu biti osporeni od strane jedne od tih drava. Ovo naelo u sebi sadri primenu i dva osnovna pravila poslovnog prava. Prvo, to je naelo autonomije volje ugovornih strana, shodno kome subjekti poslovnog odnosa 13

samostalno donose odluku o stupanju u odreeni poslovni odnos, odreuju prirodu tog odnosa, utvruju svoja uzajamna prava i obaveze, kao i duinu trajanja poslovnog odnosa. Iako je naelo autonomije volje, pod pritiskom zahteva modernog poslovnog prometa, u mnogim svojim aspektima ogranieno, ipak ono i dalje proizvodi dejstva i ini osnovu naela univerzalne vanosti poslovnih aranmana. Drugo naelo proizilazi iz pravila pacta sunt servanda, shodno kome ugovor poslovnih partnera predstavlja zakon za njih, te su te odredbe pravno obavezujue za ugovorne strane i moraju se izvravati u dobroj meri. S tim u vezi je i primena pravila zabrane protivrenog ponaanja u primeni ugovornih odredbi. Naelo univerzalne vanosti poslovnih aranmana pored pravne, obezbeuje i poslovnu sigurnost, kako subjekata meunarodnog poslovanja, izmeu kojih je zakljuen konkretan poslovni aranman, tako i ostalih poslovnih i drugih subjekata koji, na osnovu tako zakljuenih aranmana, stiu odreena prava i obaveze. PRINCIPI MEUNARODNOG POSLOVANJA

IV)

Princip najpovlaenije nacije Princip najpovlaenije nacije podrazumeva unoenje u ugovor o meunarodnom

poslovanju odredbe, shodno kojoj e ugovorne strane uzajamno priznati, u ugovorom odreenoj oblasti prava, povlastice i olakice koje su od bilo koje ugovorne strane date ili e biti date bilo kojoj treoj strani. Klauzula najpovlaenije nacije, po pravilu, daje se prilikom regulisanja odnosa izmeu drava, kao subjekata meunarodnog poslovanja, ali i efektivnih nosioca suverene vlasti na njihovoj teritoriji. Osnovni cilj ugovaranja, odnosno odobravanja ovog principa je nastojanje da se sprei privredna diskriminacija i ima za tenju uspostavljanje jednakih uslova privreivanja u irim, pa ak i u globalnim okvirima. Princip najpovlaenije nacije proizilazi iz bilateralnih ugovora i predstavlja vid slobodno manifestovanih dobrih pr ivrednih, ali i politikih odnosa koji postoje izmeu tih drava. Meutim, ovaj princip moe biti predmet regulisanja i u multilateralnim sporazumima, kada drave, lanice odreene meunarodne organizacije, utvrde primenu ovog principa kao osnove njihovih uzajamnih odnosa (npr. GATT i Svetska trgovinska organizacija), s ciljem eleminisanja bilo kakvih oblika diskriminacije do kojih moe doi u poslovanju privrednih subjekata tih drava. Ovaj princip ima sledea karakterna obeleja: a ) Ugovaranje statusa najpovlaenije nacije odnosi se samo na iskljuivanje mogunosti davanja povlaenog poloaja nekoj treoj zemlji. Meutim, to ne znai da pod dejstvo ovog principa spadaju povlastice i druge pogodnosti koje jedna drava odobrava svojim graanima, kao ni povlastice i druge pogodnosti koje se daju izmeu drava koje sainjavaju saveznu dravu (federaciju ili konfederaciju); 14

b) Poloaj najpovlaenije nacije ne iskljuuje mogunost uzajamnog uspostavljanja posebnih pogodnosti izmeu drava ugovornica, koje nisu odobrene treim dravama. Ovo, naravno, ukoliko sa tom treom dravom nije takoe ugovorena klauzula najpovlaenije nacije, ve su te pogodnosti date po nekom drugom osnovu; c) Prava i povlastice, koje proizilaze iz principa najpovlaenije nacije, po svojoj sadrini utvruju se poreenjem sa takvim pravima i povlasticama koje su date ili e biti date treim dravama, a po svom dejstvu stupaju na snagu danom ugovoranja ovog principa, odnosno danom njegovog odobravanja, ako su odobrene posle ugovaranja principa najpovlaenije nacije; d) Odobravanjem statusa najpovlaenije nacije ne vri se navoenje domaaja primene ovog principa. Obim prava i pogodnosti, koje iz njega proizilaze, u prvom redu zavisi od ve datih povlastica, kao i pogodnosti koje e ubudue biti date treim dravama. Stoga je ovaj princip izuzetno fleksibilan i omoguava odravanje istog nivoa dobrih poslovnih odnosa izmeu privrednih subjekata drava ugovornica, bez potrebe njegovog stalnog redefinisanja. Domaaj primene principa najpovlaenije nacije, kao to je navedeno, moe u znatnoj meri biti ogranieno autonomijom volje ugovornih strana, u smislu njegovog blieg prilagoavanja posebnim uslovima u kojima e se realizovati. Meutim, nezavisno od ovog osnova modifikacije primene principa najpovlaenije nacije, u odreenim sluajevima, primena ovog principa je ograniena, odnosno sasvim iskljuena. U tim sluajevima nije mogue ugovarati primenu ovog principa. To su sledei sluajevi: a) pogranini ili malogranini promet; b) postojanje carinske unije; i c)suprotnost domaem, odnosno meunarodnom javnom poretku.

Princip nacionalnog tretmana Po ovom principu, drava stranim privrednim subjektima koji posluju u njoj obezbeuje isti

poloaj koji obezbeuje i domaim privrednim subjektima. Primena principa nacionalnog tretmana moe se predvideti ugovorom izmeu dve drave, ali je mogue da ga drava primenjuje i jednostrano, bez ugovorne obaveze. Posledice koje ovaj princip ima za strane uesnike u privrednom ivotu mogu da budu razliite. U nekim pitanjima, unutranji propisi su irelevantni za strane uesnike privrednih odnosa, jer se na njih ne primenjuju. Meutim, u nekim oblastima, princip nacionalnog tretmana ima poseban znaaj. Na primer, od znaaja je za strane privredne subjekte da imaju pristup domaim sudovima, da imaju jednak poloaj u finansijskim institucijama i pred dravnim organima i sl. U tom pogledu, princip nacionalnog tretmana moe da obezbedi stranim privrednim subjektima i vie prava nego to bi to mogao najpovlaeniji tretman. Ponekad je razlika u ekonomskim sistemima drava prepreka primeni principa nacionalnog tretmana. U tim sluajevima, taj tretman se posebno ureuje meunarodnim ugovorima.

15

Princip reciprociteta

Princip reciprociteta, odnosno uzajamnosti predstavlja jedan od osnovnih principa meunarodnih odnosa i u sebi sadri pretpostavku istih prava i pravnog statusa subjekata koji stupaju u taj odnos. Ovaj princip za svoju sadrinu ima identino postupanje od stane subjekata meunarodnog poslovanja (po pravilu drava ugovonica) u njihovim meusobnim privrednim odnosima. Shodno tom principu reim poslovanja, kao i sve pogododnosti, prava i olakice koje je jedna drava dala drugo j, za poslovanje njenih, privrednih subjekata na teritoriji drave koja je ove pogodnosti dobila, primenjuju se i na privredne subjekte te drave kada obavljaju poslovne aktivnosti na teritoriji drave koja je ove pogodnosti dala. Primena principa reciprociteta (uzajamnosti) moe biti ugovorena ili jednostrano utvrena. U ovom drugom sluaju, da bi se primenio princip reciprociteta, zahteva se postojanje takve odluke i od strane drave iji privredni subjekti ele da posluju na teritoriji drave koja je utvrdila ovaj princip, odnosno da se princip uzajamnosti primenjuje de facto u praksi poslovanja privrednih subjekata (faktikireciprocitet). Princip preferencijalnog (povlaenog) tretmana Preferencijalni (povlaeni) princip u Meunarodnom poslovanju predstavlja uvoenje razliitog tretmana subjekata meunarodnog poslovanja, zavisno od njihove nacionalne pripadnosti. Na osnovu ovog principa obezbeuje se povlaeni poloaj privrednih subjekata iz odreene drave, prilikom poslovanja na teritoriji drave koja ga je odobrila. Preferencijalni princip se ogleda u nizu pogodnosti, povlaenog tretmana, snienja stopa carinske tarife, oslobaanja od plaanja carine, manjeg poreskog i uopte fiskalnog optereenja, povoljnijeg reima spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga i dr., kojima se omoguavaju povoljniji uslovi poslovanja privrednim subjektima iz odreene drave u odnosu na ostale strane subjekte privreivanja. Primena preferencijalnog (povlaenog) principa predstavlja direktno naruavanje naela slobode trgovine, te iz tih razloga, kao izuzetak od pravila, primena ovog principa mora biti izriito odreena. Njegova primena moe biti na osnovu jednostrane odluke jedne drave, kojom se privrednim subjektima druge drave daje povlaeni poloaj, ali moe da proistekne i iz bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma.Naroito je est primer unoenja klauzule o direktnoj ili podrazumevajuoj primeni ovog principa u sporazumima koji se zakljuuju u okvirima meunarodnih organizacija regionalnog karaktera. U ne tako retkim sluajevima primena principa preferencijalnog (povlaenog) tretmana je osnovni razlog zbog koga se odreena drava odluuje da pristupi konkretnoj meunarodnoj organizaciji regionalnog karaktera.

16

OPTI DEO
I) DRAVA KAO SUBJEKT MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

Obzirom na injenicu da su regulisani meunarodni odnosi nastali u relacijama koje su uspostavljeni izmeu drava, to je i prirodno da su drave prvi i osnovni subjekti meunarodnog poslovanja. Kada se govori o dravama, kao osnovnim subjektima meunarodnog poslovanja, potrebno je posebno istai njihovu osobinu priznanja ex iure proprio (po sopstvenom pravu) statusa subjekta meunarodnog poslovanja, to konkretno znai da one same imaju mo sopstvenog ustanovljenja kao subjekta meunarodnog poslovanja, kao i da poseduju kreativnu sposobnost stvaranja ostalih subjekata meunarodnog poslovanja. Drave su subjekti sa najveom merom meunarodno pravne i shodno tome poslovne sposobnosti. Njihovom voljom je stvoren meunarodno pravni poredak, kao okvir meunarodnog poslovanja, te svi ostali subjekti uzimaju uee u tom poslovanju srazmerno meri koja odgovara ulozi i funkcijama drave, kao osnovnog subjekta meunarodnih odnosa. U ostvarivanju uloge, koju ima kao subjekt meunarodnog poslovanja, mogu se razlikovati sledee funkcije koje drava ostvaruje u odnosima meunarodnogposlovanja: a) Drava u meunarodnim poslovnim odnosima uestvuje u svojstvu nosioca suverenih ovlaenja i u tom svojstvu obezbeuje stvaranje unutranjih i meunarodnih pravnih okvira za nastanak meunarodnih poslovnih odnosa, u koje e stupati drugi subjekti meunarodnog poslovanja (regulatorna funkcija). Ostvarivanje ove funkcija obezbeuje donoenjem internih propisa, kojima se ureuju pitanja od znaaja za uspostavljanje i realizaciju meunarodne poslovne saradnje domaih privrednih subjekata sa stranim pravnim i fizikim licima. Ovi propisi, po svojoj prirodi, spadaju u domen javnog poretka odreene drave, te su po tom osnovu obavezni za sve druge subjekte meunarodnog poslovanja, kada posluju na teritoriji odreene drave. Pored toga drava, preko svojih organa vlasti, uestvuje u zakljuivanju bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma sa drugim dravama kojima se ureuje niz pitanja od znaaja za nesmetano i uspeno ostvarivanje meunarodne poslovne saradnje; b) U smislu zatite nacionalnih interesa, drava je ovlaena na preduzimanje niza mera kojima titi svoje unutranje tr ite, obezbeuje uravnoteen razvoj privrednih grana svoje privrede, odrava ravnoteu platno bilansne pozicije sa inostranstvom, potencira promociju i razvoj komparativnih prednosti svoje privrede i vri druge poslove, kojima se kontroliu uslovi ostvarivanja meunarodnog poslovanja i spreavaju mogui tetni efekti tog poslovanja na domau privredu (kontrolno nadzorna funkcija). U domenu uspostavljanja poslovnih odnosa sa inostranim elementom i izvrenja prava i obaveza po tom osnovu, drava je ovlaena da uvodi mere i ogranienja iz domena odobravanja izvoznih i uvoznih dozvola, davanja saglasnosti o raznim oblicima meunarodnih

17

poslovnih odnosa, donoenje odluka o zabrani uvoza ili izvoza odreenih proizvoda, odobravanje plaanja u odreenoj valuti, diskrecione primene odreenih ovlaenja koja postoje na osnovu carinskih propisa i donoenje drugih mera, koje spadaju u domen ekonomske politike te drave; c ) Najzad, drava i sama stupa u razne poslovne odnose i to kako sa drugim dravama, tako i sa ostalim subjektima meunarodnog poslovanja. U tom svojstvudrava se pojavljuje kao subjekt meunarodnog poslovanja preuzimajui i izvravajui odreena prava i obaveze, koje stricto sensu spadaju u materiju meunarodnog poslovanja (poslovna funkcija). Ostvarujui ovu funkciju, radi zadovoljenja svojih posebnih potreba, drava se preko svojih organa pojavljuje kao subjekt meunarodnog poslovanja povodom zakljuivanja i realizacije brojnih poslovnih aranmana. Bitno je da ovom prilikom drava neposredno uspostavlja poslovne odnose sa drugim subjektima meunarodnog poslovanja, te da za izvrenje tako uspostavljenih odnosa neposredno odgovara svojom imovinom. Brojne su mogunosti pojave drave kao neposrednog uesnika u meunarodnim poslovnim odnosima, u svojstvu subjekta meunarodnog poslovanja i one zavise od drutveno ekonomskih odnosa koji postoje u toj dravi, kao i od stepena razvoja njene privrede.

II)

ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA

Organizacija ujedinjenih nacija (OUN) ili krae Ujedinjene nacije (UN) je meunarodna organizacija koja se deklarie kao globalno udruenje vlada koje sarauju na polju meunarodnog prava, globalne bezbednosti, ekonomskog razvoja i socijalne jednakosti. Osnovana je 1945. godine od strane 51 drave, ukinuvi Drutvo (Ligu) naroda. Od 2011. godine, 193 zemlje su lanice Ujedinjenih nacija, ukljuujui sve meunarodno priznate nacije, osim Vatikana (koji je odbio lanstvo, i ima status posmatraa), Kukovih ostrva, Palestine (koja ima status de facto drave, ali jo nije pravno priznata), Nijuea (ijom spoljnom politikom rukovodi vlada Novog Zelanda).. Palestina i Vatikan imaju parlamentarne posmatrake misije pri UN. Iz svog sedita u Njujorku, zemlje lanice UN i njene specijalizovane agencije upravljaju i odluuju o administrativnim pitanjima na redovnim sastancima koji se odravaju svake godine. Organizacija je podeljena na administrativna tela, kao to su Generalna skuptina Ujedinjenih nacija, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija, Starateljski savet Organizacije ujedinjenih nacija, Sekretarijat Ujedinjenih nacija i Meunarodni sud pravde, kao i tela koja se bave upravljanjem svim ostalim agencijama UN, kao to je npr., UNICEF. Ujedinjene nacije su osnovane kao naslednica Drutva naroda, za koje su mnogi smatrali da su neefikasne u ulogama meunarodnih upravnih tela. Drutvo naroda je osnovano kao odgovor na Prvi svetski rat, na pretpostavkama da bi jedna takva organizacija mogla spreiti takve ratove, ali ipak nije 18

uspelo da sprei izbijanje Drugog svetskog rata. Najvea prednost koje Ujedinjene nacije imaju nad Drutvom naroda je sposobnost da odravaju i isporue oruane snage svojih lanica kao mirotvorce. Termin Ujedinjene nacije skovao je predsednik SAD Frenklin Delano Ruzvelt tokom Drugog svetskog rata, kojim je oznaio Saveznike. Prvi put je formalno korien 1. januara, 1942. u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, koja je angaovala Saveznike na principima Atlantske povelje i obavezala ih da ne sklapaju pojedinano mir sa Silama osovine. Ideja o Ujedinjenim nacijama je razraena u deklaracijama potpisanih na Saveznikim konferencijama u Moskvi, Kairu i Teheranu tokom 1943. Godine. Od avgusta do oktobra 1944. godine, predstavnici Francuske, Republike Kine, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Drava, i Sovjetskog Saveza sastali su se kako bi razradili planove na imanju Damberton Ouks u Vaingtonu. Ti i kasniji razgovori proizveli su predloge koji opisuju smisao postojanja organizacije, njenog lanstva i organa, kao i sporazume za odravanje meunarodnog mira i sigurnosti i meunarodne socijalne i ekonomske saradnje. Dana 25. aprila 1945.godine, poela je prva konferencija Ujedinjenih nacija o meunarodnim organizacijama u San Francisku. Pedeset nacija koje su imale svoje predstavnike na konferenciji potpisalo je Povelju Ujedinjenih nacija dva meseca kasnije, 26. juna. Poljska nije imala predstavnike na konferenciji, ali joj je sauvano mesto meu originalnim potpisima, koji je dodala kasnije. Ujedinjene nacije su nastale 24. oktobra 1945. godine, poto su Povelju ratifikovale pet stalnih lanica Saveta bezbednosti Republika Kina, Francuska, Sovjetski Savez, Ujedinjeno Kraljevstvo, i Sjedinjene Drave i veina ostalih 46 potpisnica. S poetka, organizacija je bila poznata pod nazivom Organizacija ujedinjenih nacija, ili OUN. Meutim, od 1950-ih, spominju se i kao Ujedinjene nacije, ili skraeno UN. Sistem Ujedinjenih nacija se finansira na dva naina: oporezivanjem i dobrovoljnim prilozima zemalja lanica. Regularni dvogodinji budet UN i njenih agencija finansira se oporezivanjem. Na Generalnom zasedanju odreuje se budet i odluuje porez za svaku lanicu. Ovo je uglavnom zasnovano na relativnoj sposobnosti svake zemlje da plati porez, mereno prihodima po glavi stanovnika, zajedno sa drugim faktorima. Ustanovljen je princip da UN ne treba da budu previe zavisne ni od jedne lanice za finansiranje njenih projekata. Stoga, postoji maksimalni iznos, tj. najvea suma kojom bilo koja lanica moe biti oporezovana. U decembru 2000.godine, na zasedanju je izmenjen nivo poreza kako bi bolje odraavao trenutnu situaciju u svetu. Kao deo ovih izmena, regularan budetski maksimum je smanjen sa 25% na 22%. Sjedinjene Amerike Drave su jedina lanica koja ispunjava taj maksimum, ali i dalje duguje organizaciji na stotine miliona dolara. Do 1. januara 2008, 10 najveih finansijskih doprinosilaca mirovnim operacijama Ujedinjenih nacija su: Sjedinjene Drave, Japan, Nemaka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Italija, Kina, Kanada, panija i Juna Koreja. Posebni programi UN koji nisu ukljueni u regularan budet (kao to su UNICEF, UNDP, UNHCR, i Svetski program hrane) se finansiraju dobrovoljnim prilozima vlada zemalja lanica. Jedan 19

deo ovoga je u obliku poljoprivrednih dobara kao donacija unesreenim podrujima, ali vei deo predstavljaju novane donacije. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija se nalazi na elu Sekretarijata, jednog od glavnih organa Ujedinjenih nacija, i deluje kao de facto predsednik i lider Ujedinjenih nacija.

Sistem UN

Sistem Organizacije ujedinjenih nacija predstavlja itavu mreu meunarodnih organizacija (za razliku od Organizacije ujedinjenih nacija koje su samo jedna od mnogih organizacija u sistemu), sporazuma i konvencija stvorenih od strane Organizacije ujedinjenih nacija. Sistem je zasnovan na pet osnovnih organizacija (ranije est, Starateljski savet Organizacije ujedinjenih nacija je prestao sa radom 1994.godine): 1) Generalna skuptina Organizacije ujedinjenih nacija, 2) Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, 3) Ekonomski i socijalni savet Organizacije ujedinjenih nacija, 4) Sekretarijat Organizacije ujedinjenih nacija, i 5) Meunarodni sud pravde. Generalna skuptina Organizacije ujedinjenih nacija (GS OUN) je jedna od pet glavnih organa Organizacije ujedinjenih nacija. ine je sve zemlje lanice Organizacije ujedinjenih nacija i sastaju se na redovnim godinjim zasedanjima koje saziva predsednik izabran od veine predstavnika. Kao jedino telo OUN u kome sve zemlje lanice imaju predstavnike, Skuptina slui kao forum lanicama na kojima raspravljaju o pitanjima meunarodnog prava i donose odluke o daljem funkcionisanju organizacije. Redovno godinje zasedanje Generalne skuptine obino poinje treeg utorka u septembru i zavrava se sredinom decembra, sa izborom predsednika Generalne skuptine na poetku svakog zasedanja. Opte zasedanje poinje kada kada se sve lanice pojave na zasedanju u roku od 6 dana. Tradicionalno, generalni sekretar se prvi obraa skuptini, a zatim i predsednik skuptine i brazilski predstavnik. Prvo zasedanje je odrano 10. januara 1946.godine u Sredinjoj dvorani Vensminsterske palate u Londonu kojoj je prisustvovala 51 zemlja. Za izglasavanje na Generalnoj skuptini o vanim pitanjima rasprave o miru i bezbednosti; reizbor lanova organa; pristupanje, suspenzija, i iskljuenje lanica; budetska pitanja potrebna je dvotreinska veina prisutnih lanica na zasedanju. Ostala pitanja se izglasavaju prostom veinom. Svaka lanica ima po jedan glas. Osim izglasavanja novog budeta, izmeu ostalog i nivo poreza za lanice, skuptinske rezolucije nisu obavezujue za lanice. Skuptina daje preporuke po bilo kom pitanju koje se tie OUN, osim po pitanjima mira i bezbednosti koje su u nadlenosti Saveta 20

bezbednosti. Sistem jedna zemlja, jedan glas teoretski omoguava zemljama koje ine 8% svetske populacije da izglasaju rezoluciju sa dvotreinskom veinom. Tokom osamdesetih godina 20.veka, Skuptina je postala mesto dijaloga na relaciji Sever-Jug rasprave po pitanjima odnosa izmeu industrijskih zemalja i zemalja u razvoju. Ova pitanja su postala znaajna zbog ubrzanog rasta i promene sastava lanstva OUN. Tokom 1945.godine, Ujedinjene nacije su imale 51 lana. Sada ima 193, od kojih vie od dve treine ine zemlje u razvoju. Zbog njihove brojnosti, zemlje u razvoju su esto u mogunosti da odreuju teme dnevnog reda zasedanja (preko koordnisanih grupa kao to je G77), karakter rasprava, i konane odluke. Za mnoge zemlje u razvoju, UN predstavlja izvor njihovog diplomatskog uticaja i mesto za izgradnju meunarodnih odnosa. Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija (SB OUN) je najvanije telo Organizacije ujedinjenih nacija, zadueno za odravanje mira i bezbednosti u svetu. Dok ostali organi Organizacije ujedinjenih nacija samo daju preporuke lanicama OUN, Savet bezbednosti ima ovlaenja da donosi odluke koje lanice moraju da potuju, kako stoji u Povelji Organizacije ujedinjenih nacija. Odluke Saveta se nazivaju rezolucijama. Predsedavanje Savetu bezbednosti se rotira i traje jedan mesec.

Ekonomsko-socijalni savet Ujedinjenih nacija je organ koji se bavi ekonomskim i socijalnim razvojem zemalja lanica, kao i promocijom socijalnih usluga i politike. Glavni ciljevi su globalno poveanje standarda stanovnitva, puna zaposlenost, socijalno zdravlje, ljudska prava i slobode i kulturni i obrazovni razvoj. Ekonomski i socijalni savet pomae Generalnoj skuptini u promovisanju meunarodne ekonomske i socijalne saradnje i razvoja. Ekonomski i socijalni savet ima 54 lana, koje bira Generalna skuptina na mandat od tri godine. Iako su sve lanice Ujedinjenih nacija podobne pri izboru, lanice koje ine zemlje Prvog sveta su bile favorisane u proteklim godinama. Predsednik se bira na period od godinu dana meu malim ili srednjim silama predstavljenim u Ekonomskom i socijalnom savetu. Svaki lan Ekonomskog i socijalnog saveta ima jedan glas, a odluke donosi veina prisutnih lanica. Ekonomski i socijalni savet se sastaje jednom godinje u julu na etvoronedeljnom zasedanju. Od 1998. godine, odrava se drugi sastanak svakog aprila sa ministrima finansija vodeih komisija Svetske banke i Meunarodnog monetarnog fonda (MMF). Nezavisno posmatrano od specijalizovanih tela kojima koordinira, Ekonomski i socijalni savet funkcionie kao i ostali organi UN tj. pripuklja informacije, savetuje zemlje lanice, i daje preporuke. Pored toga, Ekonomski i socijalni savet usmerava i koordinira rad pomonih tela UN, gde je i najaktivniji. Meunarodni sud pravde je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija. Sedite suda je u Palati mira u Hagu, Holandija. Osnovan je 1945. godine prema odredbama Povelje Ujedinjenih nacija, a poeo je sa radom 1946., kao naslednik Stalnog suda za meunarodno pravo. Statut Meunarodnog 21

suda pravde, slian statutu njegovog prethodnika, je glavni konstitutivni dokument koji ustanovljava i regulie rad Suda. Meunarodni sud pravde ne treba meati sa Meunarodnim krivinim sudom, koji takoe potencijalno ima globalnu nadlenost. Engleski i francuski su dva zvanina jezika suda. Rad Suda karakterie irok opseg sudskih aktivnosti. Glavna funkcija je reavanje pravnih parnica koje podnose drave i davanje pravnih saveta meunarodnim organima i agencijama. Broj parnica pred Meunarodnim sudom pravde je bio relativno mali, ali od 1980.- ih je oito jaala volja da se koristi Sud, naroito meu zemljama u razvoju, iako su se Sjedinjene Drave povukle od prisilnog sudstva 1986.godine, to znai da priznaju nadlenost suda od sluaja do sluaja. Meunarodni sud pravde ini petnaest stalnih sudija koje bira Generalna skuptina i Savet bezbednosti UN sa spiska lica koja nominuju nacionalne grupe u okviru Stalnog arbitranog suda. Izborni proces je ureen u lanovima 4-12 Statuta Meunarodnog suda pravde. Sudije slue mandat od devet godina i mogu biti ponovo izabrani. Izbori se odravaju svake tree godine, uz penzionisanje treine sudija svaki put, kako bi se osigurao kuntinuitet u okviru suda. Ako sudija umre za vreme mandata, praksa je da se izabere sudija iste nacionalnosti koji bi zavrio mandat. Ne mogu biti izabrana dvojica sudija iste nacionalnosti. Prema lanu 9 Statuta Meunarodnog suda pravde, lanstvo Suda treba da predstavlja glavne oblike civilizacije i najvie pravne sisteme sveta. U sutini, ovo predstavlja opte pravo, civilno pravo i socijalistiko pravo. Od 1960- ih svaka od pet stalnih lanica Saveta bezbednosti (Francuska, Kina, Rusija, Velika Britanija, i Sjedinjene Drave) su uvek imale sudiju u Meunarodnim sudu pravde. Izuzetak je Kina (republika Kina do 1971., Narodna Republika Kina od 1971., pa nadalje), koja nije imala svog sudiju u Sudu od 1967. do 1985., zato to nije predloila kandidata. Pravilo o geopolitikom sastavu radnog stola postoji uprkos injenici da ne postoji odredba o tome u Statutu Meunarodnog suda pravde. lan 2 Statuta Suda, odreuje da sve sudije treba da budu izabrane bez obzira na njihovu nacionalnost meu licima visokog moralnog karaktera, koji su ili kvalifikovani za najviu sudsku dunost u svojim zemljama ili poznati kao pravnici sa odgovarajuim poznavanjem meunarodnog prava. Nezavisnost suda je opisana u lanovima 16-18 Statuta Suda. Sudija Meunarodnog suda pravde ne moe da bude ni na jednom drugom poloaju, niti da radi kao savetnik. Sudija moe biti razreen dunosti jedino tajnim glasanjem ostalih lanova Suda. Uprkos ovim pravilima, nezavisnost sudija Meunarodnog suda pravde je esto dovoena u pitanje. Na primer, tokom procesa Nikaragva protiv Sjedinjenih Drava, Sjedinjene Drave su izdale zvanino saoptenje kojim je reeno da ne mogu da izdaju osetljive materijale pred Sudom zbog prisustva sudija iz drava Istonog bloka. Sudije mogu izdati zajedniku presudu ili dati zasebna miljenja. Odluke i savetodavna miljenja donose se veinom, a u sluaju podjednake podele miljenja, odluka predsednika je odluujua. Sudije mogu dati i zasebna miljenja u suprotnosti sa ostalima.

22

III)

OPTI SPORAZUM O CARINI I TRGOVINI (GATT)

Nastanak GATT-a

U periodu posle Drugog svetskog rata uoena je potreba za stvaranjem novog meunarodnog ekonomskog okvira. Njega bi inili: Meunarodni monetarni fond, Meunarodna banka za obnovu i razvoj i meunarodna organizacija koja bi delovala u oblasti trgovine. Bilo je predvieno da to bude Meunarodna trgovinska organizacija (ITO), kao trea meunarodna ekonomska organizacija koja bi regulisala meunarodnu trgovinu, za razliku od prve dve koje su prvenstveno finansijskog karaktera. U arhitekturi posleratne izgradnje, moemo rei da je GATT bio poslednja impresivna struktura meunarodne ekonomske saradnje. Nakon tekih ratnih godina trebalo je dati podstrek razvoju trgovine, to se na najbolji nain moglo uraditi ostvarenjem liberalizacije trgovine i zaustavljanjem protekcionistikih mera, koje su ostale na snazi jo od 30-ih godine prolog veka. Zato je u Havani sazvana Konferencija o trgovini i zaposlenosti pod okriljem Ekonomsko socijalnog saveta UN (ECOSOC). Razgovori na tu temu su rezultirali u Havanskoj povelji iz 1948. godine, kojom je trebalo stvoriti osnove jedne takve meunarodne organizacije, kao i privremenu komisiju iji bi zadatak bio sazivanje prve konferencije ove organizacije. Ipak, ova Organizacija nikada nije osnovana kako je tada osmiljena, usled odbijanja ratifikacije od strane amerikog Kongresa. Radi izrade nacrta povelje budue meunarodne trgovinske organizacije, februara 1946. godine, u Ujedinjenim nacijama usvojena je rezolucija o osnivanju Pripremnog komiteta za Konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti. Na drugom zasedanju Pripremnog komiteta, aprila 1947. godine, u enevi, voeni su bilateralni pregovori o carinskim koncesijama. Pregovori su zavreni uspehom, a rezultat je konkretizovan u okviru Opteg sporazuma o carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade - GATT). GATT je stupio na snagu 1. januara 1948. godine i bilo je predvieno da predstavlja samo privremeno, prelazno reenje za regulisanje meunarodne trgovine na multilateralnom nivou, sve do stupanja na snagu pravila Meunarodne trgovinske organizacije. U prvoj rundi pregovora, dakle u procesu formiranja GATT-a, ostvareno je 45.000 carinskih koncesija, koje su obuhvatale 10 milijardi dolara, odnosno vrednost od oko jedne petine tadanje svetske trgovine. Zamiljen kao privremeni trgovinski sporazum, GATT u samom poetku nije imao institucionalnu strukturu. Ona se razvijala postepeno. Havanska konferencija, odnosno Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti, zapoela je rad 21. XI 1947. godine na Kubi, a okonala 24. III 1948. godine, kada je potpisana Havanska povelja o Meunarodnoj trgovinskoj organizaciji. Za ITO se smatralo da e biti specijalizovana ustanova Ujedinjenih nacija, koja bi se bavila, do tada nedovoljno istaknutim, pitanjem meunarodne trgovinske saradnje. Povelju je potpisalo 50 zemalja, a bilo je potrebno 20 ratifikacija. I tih 20 ekalo je na odluku amerikog Kongresa. Posle odbijanja amerikog Kongresa da to uini, preostalo je okretanje Sporazumu GATT-a. Moe se zakljuiti da je ova velika ideja naila na 23

znaajan i presudan otpor od strane velikih sila, naroito SAD, koje nisu mogle prihvatiti da nacionalnu trgovinsku politiku podvrgnu multilateralnoj kontroli jedne nadnacionalne institucije. Stvaranje ITO imalo je cilj kompletiranje procesa institucionalizacije meunarodnih ekonomskih odnosa koji je zapoet u Breton Vudsu 1944. godine, osnivanjem Meunarodnog monetarnog fonda i Meunarodne banke za obnovu i razvoj. Tako bi se stvorila jedna integrativna celina koja bi obuhvatala: meunarodne novane tokove (IMF), meunarodne investicije (IBRD) i meunarodnu trgovinu (ITO). Do osnivanja Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organisation - WTO) 1995. godine, GATT je ostao jedini multilateralni instrument koji regulie meunarodnu trgovinu. GATT je meudravni ugovor koji regulie oblast meudravne trgovinske saradnje. Formulisani su ciljevi osnivanja GATT-a. To su: podizanje ivotnog standarda, obezbeivanje pune zaposlenosti, obezbeivanje rastueg realnog dohotka i efektivne tranje, poveanje upotrebe resursa, proirenje proizvodnje i razmene dobara. Da bi se to ostvarilo uloga je GATT-a da olaka smanjenje barijera trgovini i obezbedi veu jednakost uz potovanje trinog pristupa za sve ukljuene strane. Prema nekim autorima vano je napomenuti i to da u okviru GATT-a nigde nije pomenuto ostvarenje potpuno slobodne trgovine kao osnovni cilj. Odrane runde pregovora pod okriljem GATT-a

Za 47 godina, koliko je postojao GATT, njegov osnovni tekst je ostajao uglavnom isti, uz dodavanje novih sporazuma u cilju daljeg sniavanja carina, to je injeno kroz serije multilateralnih trgovinskih pregovora, nazvanih trgovinske runde. Svaka runda predstavljala je korak vie u procesu ostvarivanja trgovinske liberalizacije. Prednost pregovaranja u okviru rundi, bez obzira na njihovo dugogodinje trajanje, nalazi se u sveobuhvatnom (paket) pristupu trgovinskim pregovorima. Takav pristup nudi i sveobuhvatna reenja, dakle i sa ekonomskog, ali i politikog aspekta, to je lake za odbranu na nacionalnom nivou. Prednost ovakvog pregovaranja postoji i za zemlje u razvoju, kojima se tako poveava mogunost uticaja, to je neuporedivo bolje u odnosu na njihovo bilateralno pregovaranje sa vodeim trgovinskim silama u svetu. Reforma u osetljivim sektorima od strategijskog znaaja za svaku dravu, kao to je i poljoprivredni sektor, najpre se moe izvriti ukoliko se donese paket globalnih mera. Upravo o ovom pitanju najvie je bilo rei u okviru poslednje runde GATTa, Urugvajske runde. Odrano je ukupno osam rundi pregovora. Tokom odravanja prvih pet rundi uglavnom se diskutovalo o pitanju sniavanja carina u meusobnoj trgovini strana potpisnica GATT-a i njihovi glavni rezultati postignuti su u ovom domenu. Dilon runda (1960-1961) je ostala upamena kao runda na kojoj je ostvaren mali uinak u pogledu carinskih koncesija, ali i kao prva runda pregovora nakon koje je bilo oigledno da e stvaranje Evropske ekonomske zajednice - EEZ (European Economic Community EEC), a jo vie Zajednike poljoprivredne politike (Common Agricultural Policy - CAP), samo omoguiti jo 24

izraenije poveavanje carina i trgovinskih barijera u sektoru osetljivih proizvoda, meu kojima poljoprivredni proizvodi zauzimaju dominantno mesto. Dakle i ova runda pregovora za osnovnu temu imala je carine kao i sve prethodne runde, mada je u ovom sluaju, to pitanje posmatrano u svetlu stvaranja carinske unije evropskih zemalja. Prva runda pregovora koja je donekle promenila takav pristup bila je Kenedi runda, odrana u periodu od 1964-1967. godine. Pored pitanja carina voeni su pregovori u pogledu antidampinke politike. Pregovori su dali rezultate u pogledu sniavanja carina za industrijske proizvode za 35%, ali su zato pregovori po principu proizvod po proizvod za poljoprivredne proizvode bili manje uspeni. Ovo je prva runda koja je pored carina dala znaaj i sve zastupljenijim necarinskim barijerama trgovini, kao i antidampinkim merama, a kao rezultat toga, dolo je do sklapanja Antidampinkog sporazuma. Tokijska runda (1973-1979) je ostvarila progresivno sniavanje carina i to za 30% u devet vodeih zemalja. Prosena carina za industrijske proizvode je sniena na 4,7%, a napredak se uoava ukoliko uporedimo ovaj podatak sa visinom carina od 40% za industrijske proizvode, koliko su one iznosile u vremenu osnivanja GATT-a. Da bi ovo snienje bilo realno ostvarivo, primenjeno je fazno sniavanje, element harmonizacije, kao i sniavanje carinskih vrhova (tariff peaks). Pregovori su voeni i u oblasti necarinskih barijera trgovini. Iako one nisu uklonjene, donet je niz sporazuma za ovu oblast. Samo su neke razvijenije zemlje prihvatile ove sporazume, nazvane kodeksi. Njih je bilo devet, a pet Sporazuma o: subvencijama, tehnikim preprekama trgovini, uvoznim dozvolama, carinskoj vrednosti i antidampingu, preuzeti su u Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije i pretvoreni su u multilateralne sporazume. Za ostala etiri sporazuma o: goveem mesu, mlenim proizvodima, vladinim nabavkama i civilnim vazduhoplovima, moe se konstatovati da su ostali da vae kao plurilateralni sporazumi.

IV)

SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA

Rezultati Urugvajske runde pregovora

Rezultati Urugvajske runde pregovora izloeni su u Finalnom aktu, koji je potpisan 15.04. 1994. godine, u Marakeu. Finalni akt se sastoji od Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije (Agreement Establishing the World Trade Organisation), sa pripadajuim aneksima, Ministarske deklaracije i jo 25 razliitih odluka. Osnivaki akt WTO je navedeni Sporazum, koji je, sistem od 29 zasebnih ugovora organizovanih u 4 aneksa. Broj predstavnika se poveavao tokom odvijanja runde, da bi na kraju iznosio 125. Najvaniji rezultat ove runde pregovora je osnivanje Svetske trgovinske organizacije koja je poela sa radom 01.01.1995. godine. Finalni akt je potpisalo 111 zemalja, dok je Sporazum o uspostavljanju WTO potpisalo 104 zemlje. Ve poetkom 1995. godine, Sporazum je ratifikovalo preko 80 zemalja. Meu njima su bile: SAD, Evropska unija, Japan i Kanada. To su

25

zemlje ije je uee u ukupnoj svetskoj trgovini robe i usluga oko 90%. Do 2000. godine, pravo lanstva u WTO je steklo 135 drava. Za sedite rada WTO odreena je eneva. Svetska trgovinska organizacija je meunarodna organizacija koja poseduje sve potrebne elemente da bi se mogla tako klasifikovati: dravu kao osnivaa i tipinu lanicu, meunarodni ugovor kao osnivaki akt, stalne organe koji sprovode odredbe statuta, odreenu oblast delovanja, svojstvo pravnog lica i subjekt je meunarodnog prava. Formalno gledano, GATT nije bio meunarodna organizacija, ve ugovor sklopljen izmeu vlada zemalja. Kao rezultat toga nije imao zemlje lanice, ve zemlje ugovornice, odnosno zemlje potpisnice. WTO je meunarodna organizacija koja upravlja multilateralnim sporazumima u oblasti robne trgovine (GATT), trgovine uslugama (GATS) i trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPs). WTO se ne bavi kontrolom privatnog biznisa. Njen rad obuhvata samo vlade zemalja, uvodei red meu instrumente trgovinske politike (carine, kvote, subvencije). Dakle, WTO je regulator rada vlada zemalja koji se tie trgovine, kao i regulator uslova konkurencije sa kojim se na domaem tritu suoavaju uvezeni proizvodi. U tome se ne razlikuje od GATT-a. WTO je institucija nadnacionalnog i multinacionalnog karaktera koja kontrolie meunarodnu trgovinu robom, uslugama i intelektualnom svojinom. Nain njenog delovanja, dakle, funkcionisanja jesu sporazumi koji reguliu oblasti znaajne sa aspekta meunarodne trgovine. Sporazumi koji reguliu meunarodnu robnu trgovinu se dele u tri grupe: Prva grupa se odnosi na sniavanje carinskih i necarinskih barijera u meunarodnoj trgovini, kako bi se omoguio jedan konkurentan pristup na trite zemalja lanica; Druga grupa sporazuma su sporazumi koji se odnose na unifikaciju pravnih normi u zemljama lanicama. Ovakvim ujednaavanjem nestale bi pravne barijere koje znaajno komplikuju dosadanju meunarodnu trgovinu; Treu grupu sporazuma ine sporazumi koji reguliu realizaciju spoljnotrgovinskog posla, gde su se do pojave ovih sporazuma javljala esta usporavanja u praksi. Osnovni cilj formiranja jedne ovako kompleksne meunarodne institucije, odnosno strukture jeste ostvarenje venog ideala trgovine koji od njenog nastanka pa sve do danas ipak nije ispunjen. To je ostvarenje trgovinske liberalizacije kako bi dolo do poveanja blagostanja naroda zemalja lanica. Dakle, cilj je ostvarenje liberalizacije meunarodne trgovine uz eliminisanje svih necarinskih barijera i restrikcija.

26

Opti principi WTO

1) Princip nediskriminacije ima dve dimenzije. Prva se odnosi na princip najpovlaenije nacije (Most-favoured-nation MFN). Po ovom principu zahteva se da ukoliko zemlja lanica WTO odobri trgovinske olakice nekoj drugoj zemlji, onda je duna da odmah i bezuslovno odobri iste i svim drugim zemljama lanicama WTO, koje su zainteresovane za izvoz date grupe proizvoda u tu zemlju; 2) Princip reciprociteta zasniva se na ravnotei prava i obaveza koja se formiraju izmeu zemalja po pitanju njihove meusobne trgovine. Ravnotena razmena ustupaka dve zainteresovane strane je neophodna da bi do sporazuma uopte i dolo; 3) Pristup tritu. Cilj osnivaa GATT-a bio je promovisanje otvorenog trgovinskog sistema koji bi se bazirao na pravilima koja ojaavaju zdrav konkurentski odnos izmeu dobavljaa koji se nalaze u razliitim zemljama. Toj ideji suprotstavljena su nastojanja nekih snaga da se upravlja trgovinskim tokovima i da se unapred odreuje dobit; 4) Fer konkurencija. Pojam fer konkurencije u okvirima WTO ne podrazumeva i najeu upotrebu ovog pojma na mikro planu, ve daje jedan iri koncept koji je zapravo lista ponaanja koja su dozvoljena ili zabranjena.

Osnovni i vrhovni organ WTO je Ministarska konferencija. Sastaje se najmanje svake druge godine. To je zapravo diplomatska konferencija, na koju dolaze predstavnici zemalja lanica WTO, a to su uglavnom predstavnici iz Ministarstava inostranih poslova i iz Ministarstava spoljne trgovine, kao i ostala struna lica. Osnovna nadlenost konferencije se ogleda u procesu donoenja odluka, iji inicijator moe biti bilo koja lanica. Izvrni organ WTO je Opti savet koji izvrava zadatke poverene od strane Ministarske konferencije, donosi odluke izmeu dve sednice, osniva pomone organe, koordinira rad, usvaja izvetaj o radu organizacije, odluuje o budetu WTO, priprema sednice Ministarske konferencije. Administrativni organ WTO je Sekretarijat koji obavlja tehnike poslove i zaduen je za izvravanje odluka, a po potrebi se osnivaju i pomoni organi (kao to je Meunarodni trgovinski centar). MEUNARODNI MONETARNI FOND (MMF)

V)

MMF je osnovan 1944. godine u Bretton Woods-u (USA), na meunarodnoj monetarnoj konferenciji posveenoj izgradnji finansijskih institucija koje e pomoi ekonomski oporavak i razvoj nakon velikih razaranja u II svetskom ratu. Istorija j e pokazala da privredni razvoj ide uporedo sa razvojem meunarodnih ekonomskih odnosa, pa je bilo potrebno kreirati sistem koji e podravati razvoj meunarodnih ekonomskih tokova. MMF-u je pripala uloga regulisanja meunarodnih monetarnih odnosa, imajui uvidu este poremeaje monetarnog sistema izmeu dva svetska rata koji 27

su negativno uticali na razvoj trgovine i ekonomski rast. To je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija sa seditem u Vaingtonu. Statut MMF-a formalno je usvojen 27.12.1945.godine, kada ga je prihvatila veina zemalja iji su predstavnici prisustvovali konferenciji. Fond je poeo sa radom 25. juna 1946. godine. Danas MMF ima 184 zemlje lanice. Prema odredbama lana 1. statuta MMF-a ciljevi osnivanja Fonda su: Razvijanje meunarodne monetarne saradnje; Olakavanje irenja i ravnomeran rast meunarodne trgovine; Radi na stabilnosti kurseva; Pomaganje uspostavljanju multilateralnog sistema plaanja; Privremeno stavljanje na raspolaganje sredstava Fonda za uspostavljanje ravnotee u platnom bilansu pojedinih zemalja, kojima je to neophodno. U navedenom lanu utvreno je pravo Fonda da vri nadzor nad meunarodnimmonetarnim sistemom, kamatnih stopa i bilansa plaanja. lanice su dune da Fondu redovno dostavljaju podatke o ekonomskim pokazateljima privrede (stanja platnog bilansa, izvoz i uvoz, devizne reserve, cene, budet, investicije i dr.) Zemlje lanice posluju sa MMF preko ministarstva finansija ili preko centralne banke.

Periodi razvoja

Razvoj Fonda moemo pratiti kroz dva perioda: Prvi period U prvom periodu ciljevi MMF-a bili su sledei:- Omoguiti ekspanziju uravnoteenog rasta meunarodne trgovine i time doprineti poveanju i odravanju visokog nivoa zaposlenosti i visokog nivoa realnogdohotka; - Utvrstiti stabilnost deviznih kurseva; - Uspostaviti multilateralni sistem plaanja tekuih transakcija. Na osnovu mogunosti korienja sredstava Fonda za korekcije platnobilansnih neravnotea, uspostaviti poverenje meu zemljama lanicama u pogledu dugorone meunarodne monetarne stabilnosti. Poetna ili pristupna obaveza svake lanice Fonda sastojala se uglavnom iz ustanovljavanja pariteta svoje valute i iz uplate odgovarajueg iznosa finansijskih sredstava. Paritet se odreivao u odnosu na zlato ili u odnosu na dolar, pa se stoga ovaj sistem naziva Sistem zlatnodeviznog standarda. Opadanjem vrednosti dolara, naruavao se i mehanizam meunarodnih monetarnih odnosa, pa problem likvidnosti dolazi d o punog izraaja. Zbog toga je 28. jula 1969. godine ustanovljena ema kreiranja novihrezervnih sredstava Specijalna prava vuenja (SDR). Ta nova sredstva zapravo se kreiraju samo knjigovodstveno meu zemljama lanicama.

28

Drugi period Drugi period zapoinje i traje do danas kada MMF poetkom 70-ih godina 20.veka zapada u najveu krizu do tada. Odliv kratkoronog dolarskog kapitala uinostranstvo, dalje odravanje visoke stope inflacije u SAD-u izazvalo je brojne pekulacije na tetu amerikog dolara. Sistem fiksnih deviznih kurseva (za koje se zalagao MMF) je naputen jo 1973. (slom bretonvudskog monetarnog sistema). MMF se preobrazio u sistem valutnih podruja, kao to su sistem evropskog valutnog fluktuiranja ili evropske zmije, zatim, dolarsko podruje, podruje francuskog franka, podruje britanske funte itd.

MMF danas

Danas su ciljevi MMF-a u nekoj meri modifikovani, multilateralizam je ubedljivo dominantan sistem trgovine i plaanja. Okosnicu dananje aktivnosti MMF-a ini davanje kredita zemljama lanicama i podrka meunarodnoj monetarnoj saradnji. Njegove se aktivnosti i politika sprovodi na temelju Sporazuma, a izvrava se putem organizovanog vostva u formi Odbora guvernera, zatim Izvrnog odbora i Upravljackog direktora sa timom od oko 2000 zaposlenih iz oko 140 zemalja lanica. Postoji nekoliko naina, kojima MMF stie sredstva koja zatim plasira zemljama lanicama kojima su potrebna: - uplaeni kapital u vidu kvote koju je svaka zemlja duna da uplati prilikom ulanjenja u MMF. Visina kvote zavisi od ekonomske snage zemlje. Nain uplate kvote je sledei: 25% u konvertibilnoj valuti (do 1975. ovaj deo je mogao da bude uplaen i u zlatu, a od tada zlato vie nema ulogu novca) i preostalih 75% kvote u nacionalnoj valut; - povremeno zaduivanje MMF-a prema zemljama lanicama koje su umogunosti da pozajmljuju sredstva. MMF je do sada sklopio dva aranmana o pozajmljivanju sredstava sa veim brojem drava. To su Opti sporazum o pozajmljivanju i Novi sporazum o pozajmljivanju; - prihod po osnovu datih zajmova. Naime, svi krediti MMF-a se daju uz odreenu kamatu koje zemlje dunice moraju da plate; - dodatna sredstva od emitovanja SDR Specijalnih prava vuenja, sredstva plaanja koje je MMF kreirao 1967. godine u cilju poveanja likvidnosti meunarodnih plaanja, iji je iznos rastao u skladu sa rastom meunarodne trgovine. Uslov za dobijanje kredita od MMF-a je usaglaen program platnobilansnog prilagoavanja stabilizacioni program iji je cilj uklanjanje uzroka koji su zemlju doveli u poziciju da joj je neophodan kredit za finansiranje platnobilansnog deficita. Zemlja se pismom o namerama obavezuje da e sprovoditi program ekonomskih reformi koje je usaglasila sa MMF. MMF isplauje kredit u delovima, tj. tranama. Prva trana (25% kvote) zemlja dobija bez posebne procedure, jer je upravo 29

toliko sredstava ona uplatila u konvertibilnoj valuti). Ova trana se naziva zlatna trana. Ostale, kreditne trane se isplauju, samo, ukoliko se zemlja pridrava dogovorenog stabilizacionog programa. Sama procedura uzimanja kredita se obavlja na taj nain to zemlja sredstvima usopstvenoj valuti kupi potrebnu inostranu valutu. Pritom se obavezuje da e u roku od 5 godina otkupiti svoju nacionalnu valutu vraanjem inostrane uz odgovarajuu kamatu. Znaaj koji MMF ima za neku zemlju ne proistie samo od kredita koji ona moe dobiti od MMF za uravnoteenje platnog bilansa, ve i iz injenice da je postignut dogovor o aranmanu sa MMF preduslov dobijanja bilo kog zajma na svetskom finansijskom tritu. Naime, ni privatne finansijske korporacije nisu voljne da kreditedaju zemljama koje nemaju aranman sa MMF-om. Imajui u vidu injenicu da su zajmovi potrebni veini zemalja, jasno je da MMF igra ogromnu ulogu u njihovom ekonomskom razvoju. MEUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD)

VI)

Meunarodnu banku za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstructionand Development) osnovale su, kao prvu od institucija Svetske banke (1944. u BrettonWoods-u, SAD), 44 zemlje, meu kojima je bila i biva Jugoslavija sa ciljem da pod povoljnijim uslovima od trinih finasira obnovu i razvoj u zemljama u razvoju, usmeravanjem finansijskih sredstava iz razvijenih zemalja. Banci su do sada pristupile 184 zemlje (lanice MMF). Sedite IBRD je u Vaingtonu. Osnovni cilj IBRD je da smanji siromatvo u nerazvijenim i nedovoljno razvijenim zemljama podsticanjem odrivog razvoja kroz odobravanje zajmova, davanje garancija i pruanjem analitikih i savetodavnih usluga. U tom cilju IBRD: 1. Podstie dugoroni razvoj u sektorima ljudskih i socijalnih potreba za koji privatni kreditori najee nisu zainteresovani; 2. Odrava finansijsku snagu zajmoprimaoca pruajui pomo u kriznim periodima, kada su siromani narodi najvie pogoeni; 3. koristi finansijsku mo za promovisanje kljunih politika i institucionalnihreformi; 4. kapitalizuje privatni kapital pomaganjem da se stvori pogodna investiciona klima; 5. obezbeuje finansijsku pomo za nabavku optih javnih dobara od kritinogznaaja za blagostanje siromanih slojeva u svim zemljama. Na politiku banke najvie uticaja ima vlada SAD-a, koja tradicionalno uestvuje u formiranju kapitala Banke sa 1/5. Od ukupnog kapitala Banke najvei udeo sredstava otpada na SAD, zatim Japan, Velika Britanija i Nemaka. U cilju obnove i razvoja svojih lanica Meunarodna banka odobrava dugorone zajmove. Banka godinje odobri 15 do 20 milijardi dolara kredita, mada te sve kredite ne iskoriste u godini na koju se odnose. Najvei korisnici sredstava su Kina, Indija, Meksiko i Brazil, ali sve vie sredstava koriste i bive republike SSSR-a. Zajmovi IBRD se obino odobravaju zemljama u razvoju koje su na viem nivou ekonomske i socijalne 30

razvijenosti. Osnovni kriterijum prema kome se odreuje da li zemlja lanica moe da bude korisnik zajma Banke je visina ostvarenog dohotka postanovniku. U grupu zemalja s niskim dohotkom, koje po pravilu nisu korsnici zajmova IBRD-a spadaju one ije dohodak prelazi 926 dolara per capita.

VII)

EVROPSKA UNIJA

Evropska unija (EU) je meuvladina i nadnacionalna unija (zajednica) dvadeset sedam evropskih drava. EU svoje korene vodi od Evropsko ekonomske zajednice osnovane Rimskim ugovorom 1957. od strane est evropskih drava. Od tada se Evropska zajednica proirila pridruivanjem novih drava-lanica i stekla veu mo. Ova zajednica je oformljena pod sadanjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (vie poznatim pod imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina dvadesetog veka. Lisabonskim sporazumom potpisanim decembra 2007. predviena je izmena sadanjih sporazuma kako bi se korigovale politike i pravne strukture Evropske unije. Proces ratifikacije Lisabonskog sporazuma zavren je u novembru 2009. godine. Evropska unija stvara jedinstveno trite putem sistema zakona koji se primenjuje u svim dravama lanica, to garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. Ona zadrava zajedniku trgovinsku politiku, poljoprivrednu politiku i politika u oblasti ribarstva i regionalnog razvoja. Evropska unija je 2002.godine uvela zajedniku valutu evro. Politike aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim sferama, od politike zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. Kontrola pasoa na graninim prelazima dravalanica je ukinuta engenskim sporazumom. U zavisnosti od razvijenosti svake zemlje ponaosob, organizacija Evropske unije se razlikuje u razliitim oblastima. EU je definisana kao: federacija u monetarnim odnosima, poljoprivredi, trgovini i zatiti ivotne sredine; konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zatiti potroaa, unutranjoj politici; i kao meunarodna organizacija u spoljnoj politici.

Glavna oblast na kojoj EU poiva je jedinstveno trite koje se bazira na carinskoj uniji, jedinstvenoj moneti (usvojenoj od strane 12 lanica), zajednikoj poljoprivrednoj politici i zajednikoj politici u sferi ribarstva. Sa skoro 500 miliona stanovnika Evropska unija ima 31% udela u svetskom nominalnom bruto domaem proizvodu (15,8 biliona amerikih dolara) u 2007. EU predstavlja svoje lanice u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i posmatra je na samitima Grupe 8 i Ujedinjenih nacija. 21 lanica Evropske unije je i lanica NATO pakta. Vane institucije Evropske unije su Evropska komisija, Evropski parlament, Savet Evropske unije, Evropski savet, Evropski sud pravde i Evropska

31

centralna banka. Graani Evropske unije svoje predstavnike u Evropskom parlamentu biraju svakih 5 godina. Evropska unija je najmonija regionalna organizacija koja trenutno u svetu postoji. Kao to se iz prethodnog moe videti, u nekim oblastima gde su drave lanice svoj suverinitet prepustile Evropskoj uniji, moe se rei da je Evropska unija federacija ili konfederacija. Unija nema pravo da premesti dodatna ovlaenja drugih lanica na sebe bez doputenja odreene lanice. Isto tako, odreeni broj lanica rukovodi samostalno svojim politikama od nacionalnog interesa, kao to su inostrani poslovi, odbrana, valuta. Zahvaljujui ovakvom ustrojstvu, Evropska unija se ne moe definisati ni kao internacionalna organizacija ni kao konfederacija ili federacija. Moglo bi se rei da je sui generis celina. Trenutni i budui status Evropske unije je predmet velike politike panje unutar nekih lanica EU. Pravna osnova Evropske unije su ugovori izmeu njenih lanica. Oni su donoeni tokom godina. Prvi takav ugovor je Ugovor iz Pariza (1951) kojim je oformljena Evropska zajednica za ugalj i elik izmeu est evropskih zemalja. Ovaj ugovor je istekao pre donoenja docnijih ugovora. Sa druge strane, Rimski ugovor (1957) i dalje traje, posle njega je donesen Mastrihtski ugovor (1992), koji je Evropsku uniju konstituisao pod tim imenom. Najvie amandmana na Rimski ugovor se ticalo pristupa 10 novih lanica 1. maja 2004. lanice EU su se nedavno dogovorile oko teksta Evropskog Ustava koji e, ako se ratifikuje od strane lanica, postati prvi zvanini ustav EU zamenjujui sve dotadanje ugovore. Ako Ustav ne proe prilikom ratifikacije svih lanica, onda bi moda bilo neophodno ponovo otvoriti pregovore u vezi njegovog donoenja. Veina politiara i dravnih zvaninika se slau oko toga da je sadanji pred-ustav neodgovarajui. Stariji politiari (naroito u Francuskoj) imaju stav da ako ustav ne ratifikuje nekoliko lanica treba nastaviti bez njih. Pokuaji da se ujedine disparatne nacije Evrope prethode nacionalnoj dravi. Oni su se deavali konstantno kroz istoriju kontinenta jo od propasti Rimskog carstva. Franako carstvo Karla Velikog, Sveto Rimsko carstvo i Poljsko-Litvanski Komonvelt su ujedinili velika prostranstva. Mnogo kasnije, tokom 19. veka - carinska unija pod Napoleonom je imala samo trenutno postojanje. S obzirom na izvorne jezike i kulturne razliitosti u Evropi, ovi pokuaji obino su podrazumevali vojno potinjavanje nevoljnih i neposlunih nacija, to bi potom dovelo do nestabilnosti i konanog neuspeha. Jedan od prvih predloga za mirno ujedinjenje kroz saradnju i jednakost lanstva dao je zaetnik pacifizma Viktor Igo (1851). Nakon katastrofa Prvog, a zatim i Drugog svetskog rata, pokretaka snaga za osnivanje Evropske unije (odnosno onoga iz ega e se ona potom razviti) znaajno je porasla, voena eljom da se Evropa obnovi i sprei mogunost da se takvi uasi rata ikada ponove. Evropska zajednica za ugalj i elik (oformljena 1951, a koju su inile: Zapadna Nemaka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa) je bila inicijalna kapisla za dalje ujedinjenje Evrope.

32

Prva carinska unija, koja se izvorno zvala Evropska ekonomska zajednica, osnovana je Rimskim ugovorom 1957, a implementirana 1. januara 1958. Kasnije se promenila u Evropsku zajednicu, koja je sada prvi stub Evropske unije. EU se razvila od trgovakog sistema do ekonomskog i politikog partnerstva.

Evropski parlament

Evropski parlament je jedina neposredno birana, parlamentarna institicija Evropske unije. Zajedno sa Savetom Evropske unije, on ini dvodomnu zakonodavnu granu institucija Unije i opisivan je kao jedno od najmonijih zakonodavnih tela na svetu. Parlament i Savet ine najvie zakonodavno telo unutar Unije. Meutim, njihove moi su ograniene na ovlaenja koja su zemlje lanice prenele na Evropsku zajednicu. Stoga Parlament ima malo uticaja na oblasti politike koje su zemlje lanice zadrale, ili su unutar druga dva od tri stuba Evropske unije. Za razliku od veine nacionalnih parlamenata, Evropski parlament nema pravo zakonodavne inicijative, i iako je on prva institucija Evropske unije (koja se prva navodi u Ugovorima i ima ceremonijalno prvenstvo nad svim moima na evropskom nivou), Savet ima vee moi u oblastima zakonodavstva u kojima se ne primenjuje procedura koodluivanja (sa jednakim pravima izmena i odbacivanja). Evropski parlament, zajedno sa Savetom, ima kontrolu nad budetom EU, i na kraju procedure, usvaja budet u celini. Parlament takoe vri demokratski nadzor nad Evropskom komisijom, ukljuujui i pravo veta nad postavljenjem Predsednika i celokupnog sastava Komisije, kao i pravo izglasavanja nepoverenja Komisiji. EP praktikuje i politiki nadzor nad svim drugim institucijama Unije. Parlament ini 753 lanova Evropskog parlamenta, koji predstavljaju drugo po veliini demokratsko birako telo na svetu (nakon Indije) i, sa 342 miliona graana sa birakim pravom, najvee nadnacionalno birako telo u istoriji. Parlament se bira na neposrednim izborima sa univerzalnim birakim pravom, svakih pet godina od 1979.godine. Izbori za Evropski parlament odravaju se u svakoj dravi lanici posebno, nezavisno (mada ponekad istovremeno) od nacionalnih ili lokalnih izbora. U Parlamentu su predstavnici vie velikih sveevropskih politikih grupacija, kao i najvanijih politikih stranaka zemalja lanica. Sedite Evropskog parlamenta je u Strazburu, gde se i odravaju redovne mesene plenarne, glasake, etvorodnevne sednice, kako je propisano protokolom u Amsterdamskom ugovoru. Iz praktinih razloga, meutim, tokom veeg dela meseca, pripremne zakonodavne radnje, sednice odbora, i dodatne plenarne sednice se odravaju u Briselu, gde su locirane i ostale institucije Unije. Sekretarijat Evropskog parlamenta, koji upoljava najvei deo osoblja, nalazi se u Luksemburgu. Cena odravanja dva sedita, i estog seljenja svih lanova EP i osoblja od jednog do drugog brine brojne

33

posmatrae. Evropski parlament je nekoliko puta zahtevao pravo da sam odredi mesto zasedanja i eliminie sistem sa dva sedita, ali su evropske vlade to pravo zadrale za sebe.

Savet EU

Savet Evropske unije ili Savet ministara Evropske unije je glavni organ za donoenje odluka u Evropskoj uniji. Predstavnici zemalja lanica se okupljaju na ministarskom nivou u okviru Saveta. Na osnovu dnevnog reda, Savet se sastaje u razliitom sastavu: inostrani poslovi, finansije, obrazovanje, telekomunikacije itd. Savet ima izvestan broj obaveza: 1. On je zakonodavni organ Unije, za irok domen pitanja, praktikuje tu zakonodavnu mo zajedno sa Evropskim parlamentom; 2. Koordinira ekonomskim smerovima zemalja lanica; 3. Zakljuuje, u ime EU, meunarodne dogovore sa jednom ili vie drava ili meunarodnih organizacija; 4. Zajedno sa Parlamentom, rukovodi budetom; 5. Donosi odluke potrebne za utvrivanje i sprovoenje zajednike meunarodne i bezbednosne politike, na osnovu optih regulacija koje je doneo Savet Evrope; 6. Koordinira aktivnostima zemalja lanica i usvaja merila u policijskoj i pravosudnoj saradnji u pitanjima kriminala Savet Evropske unije ne treba meati sa Evropskim savetom, zasebnim organom Evropske unije, niti sa Savetom Evrope, zasebnom pan-evropskom institucijom sa seditem u Strazburu, nezavisnom od EU. Evropski savet je sastanak predsednika drava ili predsednika vlada drava lanica Evropske unije, ministara spoljnih poslova, kao i predsednika Evropske komisije. Ministri spoljnih poslova i predsednik Evropske komisije imaju samo savetodavnu funkciju. Odluke Evropskog saveta su vezujue za institucije Evropske unije. Savet ima mo da odreuje politiki smer Evropske unije. Evropski savet se razvio iz povremenih sastanaka na vrhu (samita) predsednika drava i vlada drava lanica Evropske ekonomske zajednice ezdesetih godina 20. veka. Ovakvi sastanci postali su od 1975. godine redovna praksa dva puta godinje na inicijativu tadanjeg francuskog predsednika Valeri iskar d'Estena (prvi se odrao u Dablinu za vreme irskog predsedavanja Savetom Evropske unije). Formalno je priznat 1986. godine Aktom o jednoj Evropi (Single European Act). elnici drava ili vlada zemalja Evropske unije sastaju se najmanje dva puta u godini (maj, decembar, a po potrebi jo najvie dva puta kako bi raspravljali na neformalnim sastancima o pojedinim temama) zajedno s predsednikom Evropske komisije kako bi raspravljali o pitanjima bitnim 34

za Uniju, i dali politiki podsticaj za dalje aktivnosti. To politiko telo ima kljunu ulogu u usaglaavanju interesa i stavova drava lanica. Unutar Evropskog saveta posebno je istaknuta uloga predsednika Saveta. Tu funkciju svakih est meseci vri predsednik one drave koja predsedava Evropskom unijom. Evropski savet moe da donosi pravno obavezujue akte, a tada se smatra da ih je doneo Savet EU u sastavu predsednika drava ili vlada budui da sam Evropski savet nije formalno telo koje moe samo da donosi odluke. On to retko ini. Stupanjem Lisabonskog sporazuma na snagu 1. decembra 2009.godine, Evropski savet je pravno priznat kao jedno od tela u institucionanoj strukturi Evropske unije. Odbaeni nacrt Ustava EU predviao je takoe da rotirajue predsednitvo bude zamenjeno funkcijom Predsednika EU sa mandatom od dve i po godine. Umesto ovoga, Lisabonski sporazum ostavio je predsednika Evropskog saveta sa ovim mandatom.

Evropska komisija

Evropska komisija je izvrni organ Evropske unije, svojevrsna Vlada Evropske unije. Uz Evropski parlament i Savet Evropske unije predstavlja jedan od tri glavne institucije koje upravljaju Unijom. Predsednik i lanovi Komisije se biraju od strane zemalja lanica poto su prethodno odobreni od strane Evropskog parlamenta. Komisija je izvrni organ institucionalnog sistema Unije:

1. Ima pravo da daje nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i Savetu; 2. Kao izvrno telo EU, odgovorno je za implementiranje Evropskog zakonodavstva (direktive, regulacije, odluke), budet i programe usvojene od strane Parlamenta i Saveta; 3. Ponaa se kao uvar Postupaka i, zajedno sa Sudom pravde, uverava se da se zakon Zajednice pravilno primenjuje; 4. Predstavlja Uniju na meunarodnoj sceni i pregovara oko meunarodnih dogovora, uglavnom na polju razmene i saradnje. Komisija EU ima 27 komesara. Meu njima se bira predsednik i potpredsednici Komisije. Kandidate za mesto komesara predlau vlade drava lanica, a za njihov izbor neophodna je saglasnost Evropskog parlamenta. Mandat komesara traje pet godina.

Evropski sud

Evropski sud je institucija koja se od 1989. sastoji od dva suda: Suda EU i Prvostepenog suda. Uloga je Evropskog suda kao institucije da osigura da se pri primeni i tumaenju Osnivakog ugovora 35

potuje pravo. Iako sud ograniene nadlenosti, Evropski sud je bio izuzetno vaan pri uobliavanju pravnog poretka Unije. Sud je pokrenuo proces tzv. konstitucionalizacije Ugovora ime je pravni poredak EU stekao karakteristike koje ga razlikuju od sistema meunarodnog prava. Stoga Evropski sud nema u Uniji samo pravosudnu, ve i vanu politiku ulogu. Sedite Suda je u Luksemburgu. Sud EU ine po jedan sudija iz svake drave lanice. Danas je to 27 sudija. Osim sudija, ravnopravan poloaj u Sudu ima osam nezavisnih advokata. Njihova je funkcija davati Sudu miljenje o tome kako reiti konkretni predmet, ne zastupajui pri tom niije interese u postupku. Oni daju strunu ocenu o tumaenju i primeni prava u konkretnoj situaciji. Sud sudi u plenumu ili u sudskim veima. Organizacija Suda, kao i postupak pred njime, ureeni su Statutom Suda, koji je sadran u Protokolu uz Osnivaki ugovor i njegov je sastavni deo, te u Pravilima postupka. Prvostepeni sud ini, prema Ugovoru iz Nice, barem jedan sudija iz svake drave lanice. Najmanji je broj sudija Prvostepenog suda danas, dakle, 27. Tako je i u praksi, no otvorena je i mogunost da se broj sudija povea. U Prvostepenom sudu nema nezavisnih advokata, ali se u konkretnom predmetu moe odluiti da se jednom od sudija poveri zadatak nezavisnog advokata. I Prvostepeni sud sudi u plenumu ili u sudskim veima. Organizacija Prvostepenog suda, kao i postupak pred njime, ureeni su Statutom Suda koji je sadran u Protokolu uz Osnivaki ugovor i njegov je sastavni deo, te u Pravilima postupka Prvostepenog suda. Nacrt Osnivakoga ugovora predloio je da se ta sudska instanca preimenuje u Visoki sud. Jedan je od razloga tome verovatno i to to Ugovor iz Nice, a to prihvata i Ustavni ugovor, predvia mogunost osnivanja sudskih panela s nadlenou u unapried utvrenim vrstama sporova na ije bi odluke bila mogua alba Prvostepenom sudu.

Nadlenost Evropskog suda

Osnivanjem Prvostepenog suda 1989. godine nisu se poveale nadlenosti Evropskog suda kao institucije, samo je postupak u nekim podrujima iz jednostepenog pretvoren u dvostepeni. Kad god je u prvom stepenu nadlean Prvostepeni sud, predviena je i mogunost albe Sudu EU. alba se moe odnositi samo na pravna, a ne i na injenina pitanja. Prvostepen nadlenost novog sudase od njegova osnivanja stalno proirivala. Danas postupak u prvom stepenu zapoinje pred Sudom EU samo u prethodnom postupku te u postupcima protiv drava lanica. Ugovor iz Nice predvia mogunost da se i ti postupci u prvom stepenu povere Prvostepenom sudu. Nadlenosti Evropskog suda kao institucije su ograniene. Najvaniji su sledei postupci: 1) Prethodni postupak. Postupak koji pred Sudom pokree nacionalni sud pred kojim se neko pitanje evropskog prava pojavi kao relevantno za odluivanje u predmetu. Nacionalni sudovi u tom postupku mogu Evropskom sudu postavljati pitanja tumaenja i pitanja valjanosti prava Zajednice. Nacionalni sudovi niih instanci ovlaeni su postavljati takva pitanja, dok su sudovi zadnje instance to obavezni da uine. Na taj se nain u pravnom 36

sistemu EU osigurava ujednaenost prava. Postupak se u praksi pokazao izuzetno vanim, i upravo je u tom postupku Evropski sud razvio neka temeljna naela prava Zajednice, kao to su naelo nadreenosti i naelo direktnog uinka; 2) Tube protiv drave lanice. Evropski sud ovlaen je na zahtev Komisije ili drave lanice utvrditi da neka drava lanica kri neku od obaveza utemljenih u pravu EU. Postupak se pokree nakon prethodno neuspelog administrativnog postupka. Od tuene drave oekuje se da preduzme sve to je nuno da bi ispravila povredu koja je utvrena presudom Evropskog suda; 3) Tube za ponitenje akta Zajednice. Evropski sud ovlaen je da poniti akt koji donese institucija EU ako je protivpravan iz nekog od razloga predvienih Ugovorom. Takav zahtev Sudu mogu podneti institucije EU - Savet, Parlament, Komisija i u odreenim sluajevima Evropska centralna banka, drave lanice, ali i pojedinci - pravne i fizika lica iz drava lanica, ako mogu dokazati postojanje pravnog interesa za traenje ponitenja akta; 4) Tube zbog propusta. Isti tuioci kao u postupcima povodom tube za ponitenje ovlaeni su pokrenuti i postupak zbog propusta neke od institucija EU da donese akt koji je putem neke postojee pravne norme obavezna da donese; 5) Tube za naknadu tete. Institucije, drave lanice, kao i pravna i fizika lica ovlaena su pred Evropskim sudom da zahtevaju da im institucija EU naknadi tetu koju je uzrokovala protivpravnim delovanjem ili nedelovanjem. Nabrojane su najvanije vrste nadlenosti Evropskog suda. Sud je nadlean i u nekim drugim pitanjima, na primer, u sporovima izmeu zaposlenih u institucijama EU s tim institucijama. Nadlenost Suda drave lanice mogu uspostaviti i meusobnim dogovorom da reavanje nekog meusobnog spora povere Sudu. Pojedinci imaju ogranien pristup Evropskom sudu. U situacijama kada se za zatitu svojih prava koja im dodeljuje novi evropski pravni poredak ne mogu obratiti Evropskom sudu, ovlaeni su zatitu potraiti pred nadlenim nacionalnim sudom. Raunovodstveni sud je osnovan je 1977. godine. ine ga 27 lanova, po jedan iz svake drave lanice iji je mandat est godina. Njih biraju sporazumno drave lanice uz konsultovanje Parlamenta. Zadatak Raunovodstvenog suda je da brine o zakonitom i doslednom upravljanju budetom EU.

Evropska centralna banka (ECB) formira i implementira Evropsku monetarnu politiku. Pored toga, upravlja operacijama meunarodne razmene i omoguuje nesmetan rad platnih sistema. Osnovana je 30. juna 1998. godine i nasledila Evropski monetarni institut. Od 1. januara 1999. godine

37

je preuzela sve nadlenosti za primenu evropske monetarne politike koja je odreena od strane Evropskog sistema centralnih banaka. Glavni organi su: Izvrni odbor (6 lanova), koji je zaduen za svakodnevne poslove ECB. lanovi se biraju sporazumno od predsednika vlada drava lanica evrozone. lanovi se biraju jednokratno na osam godina, Upravni Savet lanovi Izvrnog odbora i guverneri centralnih banaka evrozone - 6+13=19 lanova. Upravni Savet je najvaniji organ ECB. Upravni Savet odluke donosi jednostavnom veinom glasova lanova. ECB je zaduena da upravlja koliinom novca u opticaju, sprovodi menjake poslove, nadzire i upravlja deviznim rezervama drava lanica i promovie nesmetano delovanje platnog prometa na teritoriji EU, Generalni Savet - predsednik i potpredsednik ECB i guverneri svih zemalja lanica Evropske unije - 2+27= 29 lanova. Generalni Savet je savetodavno telo, koordinira poslove i priprema budua proirenja evrozone. Cilj ECB je odravanje platne moi i inflacija manja od 2% u evrozoni. ECB kontrolie ponudu novca na tritu kao i statistike cena trgovakih proizvoda i usluga prema kojima ocenjuje riziko monetarne stabilnosti. Poznata je po tome to odreuje kamatu u evrozoni. Koncept Evrosistema je da ni ECB niti nacionalne centralne banke u evrozoni ne dozvoljavaju nikakva politika meanja u monetarnu politiku. Evrosistem ine mrea nacionalnih centralnih banaka i ECB. Sedite ECB nalazi se u Frankfurtu.

Evropska investiciona banka (EIB) je finansijska institucija Evropske unije. Osnovana je u Rimu 1958. godine ugovorom o osnivanju Evropske zajednice. Finansira investicione projekte koji doprinose balansiranom razvoju Unije. Akcionari EIB su zemlje lanice Evropske unije. Prema tom vlasnitvu EIB kao kreditni institut ima mogunosti da na kapitalnom tritu nabavi novac po veoma povoljnim uslovima. EIB nema klijente koju ulau novac nego iskljuivo kreditno finansira projekte koji na drugi nain ne bi mogli da se finansiraju ili bi po veoma skupoj ceni nabavili kredite. Projekti koje banka finansira moraju da imaju ciljeve razvoja Evropske unije:

razvoj evropskih industrija, razvoj malih preduzea, stvaranje prekoevropskih mrea (transport, telekomunikacije, energija), podrka informacionim tehnologijama, zatita prirodne okoline, poboljanje zdravlja i obrazovanja. 38

Takoe od tih projekta moraju da profitiraju najnerazvijene regije. Projekti moraju da privuku dalje izvore investicija. EIB je glavni akcionar u Evropskom investicionom fondu (EIF). EIF je stvoren 1994. kako bi omoguio razvoj malih i srednjih preduzea. Finansijska sredstva se daju putem posrednika i dravnih istitucija. EIF deluje osim na teritoriji Evropske unije na teritoriji Evropske slobodne trgovinske zone (engl. EFTA) Lihtentajn, Islandu i Norvekoj. EIB je autonomna institucija. Ona radi prema mogunostima kapitalnih trita. Pored toga sarauje sa svim institucijama Evropske unije. lanovi EIB imaju mogunosti da prisustvuju sednicama i sastancima svih institucija Unije. Donoenje propisa u okviru EU

Vrlo kratko emo neto rei i o donoenju propisa u okviru EU. Evropska komisija predlae nove propise. Ona takoe nadzire sprovoenje odluka EU i potovanje zajednikih propisa. U rukovodstvu komisije je po jedan predstavnik svake zemlje lanice koji se bira na period od pet godina. Predstavnici moraju da zastupaju interese EU, a ne interese svojih matinih zemalja. Zbog toga ne smeju da trae ili prime uputstvra od vlada zemalja lanica. Savet ministara EU predstavlja vlade zemalja lanica i sastoji se od po jednog ministra iz svake zemlje. Od pitanja koje se razmatra zavisi koji ministar uestvuje na sastanku. Savet ministara donosi pravila koja Komisija predlae. U mnogim pitanjima Savet ministara mora biti saglasan sa Evropskim parlamentom pre nego to donese odluku. U drugim pitanjima Savet ministara moe da donese odluku samostalno, ali tada Evropski parlament mora da se izjasni o predlogu pre nego to Savet ministara donese odluku. Sud Evropske unije tumai pravila i donosi presude u sporovima. Pravila EU primenjuju se na isti nain na celoj teritoriji EU. Zadatak Suda EU je tumaenje ovih pravila i presuivanje sporova. Sudovi zemalja lanica mogu da trae odgovor od Suda EU, kako jedno pravilo treba tumaiti.

VIII)

SAVET EVROPE

Savet Evrope je regionalna meunarodna organizacija evropskih zemalja, ije se sedite nalazi u Palati Evrope u Strazburu. Svrha Saveta Evrope ogleda se u ostvarenju osnovnih linih i demokratskih prava i sloboda u Evropi, a najvaniji akti su donoenje Evropske konvencije o ljudskim pravima (1950.) i uspostavljanje Evropskog suda za ljudska prava (1998.), kao stalnog sistema pravne zatite (Protokol br. 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima). Savet Evrope ima 47 lanica, koje su istovremeno i potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima. Iako je organizacija nadnacionalnog i evropskog karaktera, Savet Evrope ne pripada institucijama Evropske unije, nije Evropski savet ni Savet Evropske unije. lanstvo u Savetu Evrope 39

nije uslovljeno lanstvom u Evropskoj uniji, mada je svih 27 zemalja Evropske unije, ulanjeno u Savet Evrope. Pored lanica, Savet Evrope i Evropsku uniju povezuje ideja o ujedinjenoj Evropi, a u Nacrtu Evropskog ustava je naglaeno da prava i slobode Evropske konvencije o ljudskim pravima ine sastavni deo najvieg evropskog pravnog akta (Evropski ustav, l. 9). U okviru Saveta Evrope, nadlenost je podeljena izmeu est osnovnih institucija u koje spadaju: Parlamentarna skuptina, Kongres lokalnih i regionalnih vlasti, Komitet ministara, Generalni sekretar i Sekretarijat, Komesar za ljudska prava, Evropski sud za ljudska prava

Parlamentarna skuptina i Kongres su savetodavna tela koja daju miljenja i preporuke neobavezujueg karaktera. Komitet ministara odluuje o funkcionisanju Saveta i pitanjima od interesa svih lanica Saveta, i sastavljen je od ministara inostranih poslova svih zemalja lanica. Generalni sekretar i Sekretarijat se preteno staraju o tekuim administrativnim i finansijskim aktivnostima. Komesar za ljudska prava ima pravo nadzora nad stanjem ljudskih prava u dravama Saveta Evrope, a Evropski sud za ljudska prava vri sudsku funkciju. Radi ostvarenja osnovnih ciljeva, pod okriljem Saveta Evrope, je, od 1949. godine, zakljueno vie od 200 meunarodnih ugovora o ljudskim i socijalnim pravima, medijima, slobodi izraavanja, obrazovanju, kulturi, kulturnom identitetu, kulturnoj razliitosti, sportu, lokalnoj samoupravi, zdravstvu, pravnoj, regionalnoj i dravnoj saradnji. Potpisivanjem Evropske konvencije o ljudskim pravima i 13 prateih protokola, utvreni su standardi zatite i mehanizmi praktine primene ljudskih prava irom evropskog kontinenta. U sluaju da nadleni organi drava ugovornica ne potuju prava garantovana Konvencijom, predviena je mogunost zatite pred Evropskim sudom za ljudska prava, a tuena strana je drava iji organi ne potuju obaveze preuzete ratifikovanjem Konvencije. Ujednaavanje pravne i socijalne prakse posebno je znaajno za demokratizaciju drutva i uspostavljanje vladavine.

IX)

SREDNJOEVROPSKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI (CEFTA)

Srednjeevropski sporazum o slobodnoj trgovini - CEFTA (Central European Free Trade Agreement) je sporazum o ekonomskoj saradnji zemalja srednje Evrope nastao 1992. sa svrhom

40

unapreivanja razmene i otklanjanja carinskih i drugih trgovinskih prepreka stvaranjem trgovinske zone izmeu zemalja lanica. CEFTA je prevashodno trgovinska integracija, nastala sa ciljem da se razvoj preduzea i privrede podstakne porastom intraregionalne trgovine. Preduzea iz zemalja CEFTA se, meutim, susreu sa razvojnim ogranienjima - nedovoljno eksternih sredstava za finansiranje investicija. Finansijski sistemi drava CEFTA su bankocentrini. Berze su nedovoljne razvijene, naroito kada je u pitanju aspekt pribavljanja kapitala preko berze. Stvaranje regionalne berze bi pomoglo da se povea interesovanje za berzu, kako na strani ponude, tako i na strani tranje. Realno je da se pretpostavi da bi se povealo interesovanje investitora za investiranje na veoj berzi, a emitenti hartija od vrednosti bi imali ire trite za pribavljanje potrebnih sredstava. Unapredila bi se transparentnost, likvidnost, efikasnost, regulativa berze i sigurnost berzanskih uesnika. Stvaranje regionalne berze zahteva ispunjavanje odreenih pretpostavki. Sve zemlje CEFTA imaju visoke deficite tekueg rauna platnog bilansa, pre svega, uzrokovane visokim spoljnotrgovinskim deficitima. Glavni rizik po odrivost platnih bilansa zemalja CEFTA predstavlja pad privatnog ino-zaduivanja, te oteano finansiranje deficita tekueg rauna platnog bilansa i spoljnog duga. U narednom periodu potrebno je olakati priliv ino-kredita, intenzivirati aktivnosti na privlaenju stranih investicija, aktivirati domau tednju i pospeivati izvoz, pre svega, kroz povoljnije finansiranje. Novi sporazum CEFTA 2006.godine, koji su ratifikovale zemlje Zapadnog Balkana i Moldavija, regulie, na multilateralnoj osnovi, formiranje zone slobodne trgovine u Regionu, do 2010. godine i odnosi se, ne samo na robnu trgovinu, ve i na trgovinu uslugama. Za razliku od robne trgovine, trgovini usluga posveena je manja panja, iako su raznovrsne uslune delatnosti od strategijskog znaaja za izvozno-orijentisan rast i razvoj svih zemalja potpisnica ovog Sporazuma. Praktino, primena Sporazuma na sektor usluga podrazumeva postepenu liberalizaciju trgovine uslugama meu zemljama lanicama, na osnovu pravila i principa Svetske trgovinske organizacije, odnosno Opteg sporazuma o trgovini usluga (GATS). Liberalizacija trgovine vodi intenziviranju meusobne saradnje, ali i konkurentske utakmice meu zemljama lanicama, koje treba da se pripreme za ulazak u EU. Zato je neophodno da se objektivno sagledaju karakteristike dosadanje spoljnotrgovinske razmene usluga zemalja CEFTA grupacije. Spoljnotrgovinska matrica zemalja koje su pristupile sporazumu CEFTA menja se tokom primene tog spoljnotrgovinskog sporazuma, tako da na najbolji nain doprinese osnovnom cilju zbog kojeg su zemlje i stupile u taj multilateralni sporazum - to lakem i brem pristupanju EU. U uslovima sve izraenije globalizacije u svetskoj ekonomiji, regionalna i subregionalna saradnja, zasnovana na zajednikim interesima i potrebama regionalnih partnera, dobija sve vie na znaaju. U osnovi, ona odraava potrebu da zemlje, sa slinim uslovima razvoja i ekonomskim problemima u ostvarivanju svojih reformskih ciljeva, udrue snage i sredstva radi efikasnijeg 41

prilagoavanja globalnim izazovima. Regionalne inicijative, koje ukljuuju zemlje zapadnog Balkana, imaju za cilj da olakaju odrivi ekonomski razvoj putem modernizacije infrastrukture, naroito energetske i transportne, kao i putem trgovinske liberalizacije i podsticanja investicija. Projekat usaglaenog regionalnog stratekog pristupa ekonomskom razvoju zemalja jugoistone Evrope uveliko je u toku, a jedan od najznaajnijih koraka uinjen je potpisivanjem jedinstvenog regionalnog Sporazuma o slobodnoj trgovini - CEFTA, kojim je predvieno da se uspostavi zona slobodne trgovine do kraja 2010. godine. Osnovni cilj Sporazuma je delotvorno i u to veoj meri korienje raspoloivih finansijskih sredstava javnog i privatnog sektora, ime se znaajno unapreuje i poboljava poslovna klima koja bi pogodovala investicijama, trgovini i veoj zaposlenosti. CEFTA je sporazum kojim se danas definie jedinstvena zona slobodne trgovine u Jugoistonoj Evropi. Sporazum donosi ukidanje barijera u trgovini na tom podruju, usklaivanje carinskih i drugih administrativnih propisa sa standardima Svetske trgovinske organizacije, uvodi arbitrau za reavanje sporova i pravilo dijagonalne kumulacije. Sporazum je rezultat kompromisa te prema tome ima svoje prednosti i mane, ali se od njega oekuje snaan uticaj na meusobnu trgovinu zemalja Jugoistone Evrope i podstie se proces integracija u Evropsku uniju. Uopteno posmatrano, regionalna saradnja odraava potrebu da zemlje, koje se nalaze u priblino istim fazama tranzicije, i koje se susreu sa slinim ekonomskim problemima, ujedine napore radi efikasnijeg prilagoavanja globalnim izazovima. Zemlje zapadnog Balkana imaju za cilj da olakaju odrivi ekonomski razvoj kroz modernizaciju putne i energetske infrastrukture, podsticanjem investicija, kao i kroz trgovinsku liberalizaciju. CEFTA sporazum apostrofira znaaj stranih direktnih investicija, i to kroz niz mera koje investiciono okruenje regiona ine povoljnijim i privlanijim za plasman stranog kapitala. Politika stabilnost i pravna sigurnost, svakako, predstavljaju kljune uslove za intenziviranje stranih direktnih investicija u zemlje CEFTA u narednom periodu. Jasna i dosledna primena novih propisa i pravila u koje se moe ubrojiti i formiranje CEFTA, svakako e doprineti poboljanju postojeih odnosa na tritu. To e uticati korektivno i pozitivno na konkurenciju i samim tim smanjiti uticaj monopola. Definitivno opredeljenje za trini i profitni nain poslovanja i razmiljanja, preduzetnitvo i vlasnika transformacija privrede, predstavlja iroku, ali neophodnu osnovu da se na savremen nain rei i pitanje organizovanja i zatite interesa potroaa u Srbiji. Sporazum CEFTA zasniva se na pravilima Svetske trgovinske organizacije i EU, a obezbedie potovanje pravila trgovanja.

X)

ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ (OECD)

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development - OECD) osnovana je 14. decembra 1960. godine (poela sa radom 30. septembra1961. godine) u cilju podsticanja ekonomske saradnje i razvoja. OECD je izrasla iz Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (Organization for EuropeanEconomic Cooperation - OEEC), osnovana 16. aprila 42

1948. godine radi upravljanja amerikom i kanadskom pomoi u okviru Maralovog plana za rekonstrukciju Evrope posle Drugog svetskog rata. lanice OECD su 30 drava privrenih pluralisti koj demokratiji i trinim vrednostima.Drave osniva i OECD (1961.) su: Austrija, Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Nemaka, Grka,Island, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveka, Portugalija, panija, vajcarska, vedska,Turska, V. Britanija i SAD. Kasnije su se OECD pridruili: Japan (1964.), Finska (1969.), Australija (1971), Novi Zeland (1973.),Meksiko (1994.),eka (1995.), Juna Koreja (1996.), Maarska (1996.), Poljska (1996.) i Slovaka (2000.). Evropska komisija uestvuje u radu OECD, pored drava lanica EU. OECD ima aktivne relacije sa drugih 70 zemalja od Brazila, Kine i Rusije do najmanje razvijenihzemalja u Africi i drugde. Takoe, sarauje sa brojnim nevladinim organizacijama i civilnim drutvima irom sveta. OECD je jedinstveni forum za analiziranje, raspravljanje, razvijanje i profilisanje ekonomskih i socijalnih politika. Ta globalna meunarodna organizacija veoma je poznata po svojim publikacijama istatistikama koje pokrivaju ekonomska i socijalna pitanja od makroekonomije do trgovine, obrazovanja, odrivog razvoja, nauke i inovacija, kao i po nepristrasnim kritikim analizama trenutne privredne situacije, ekonomskih i razvojnih izgleda, projekcija i preporuka, koje aurno priprema za svaku pojedinanu zemlju u svetu. Na toj osnovi zemlje lanice koriguju svoje ekonomsko socijalne politike i proizvodne sisteme. Uloga OECD je nezamenljiva u podsticanju uspenog planiranja i upravljanja u trinim uslovima,posebno u sektoru javnih usluga i korporativnih aktivnosti. OECD kreira internacionalno prihvatljive instrumente, odluke i preporuke u cilju promovisanja pravila igre u oblastima u kojima je neophodna primena multilateralnog sporazuma da bi pojedinane zemlje mogle da napreduju u globalizovanojekonomiji. Biva Jugoslavija je imala specifini status u OECD i bila blizu prijema u stalno lanstvo. Sedite OECD je u Parizu. MEUNARODNA TRGOVINSKA KOMORA (ICC)

XI)

Meunarodna trgovinska komora je nevladina organizacija u ijem su lanstvu hiljade lanova razliitih kategorija: preduzea, ustanove, udruenja, kompanije, poslovni ljudi iz preko 130 drava. Komora je osnovana 1919. godine, ima karakter savetodavnog organa UN i sedite joj je u Parizu. U dravama lanicama Komore deluju nacionalni komiteti Komore u koje se ulanjuju preduzea, komore i udruenja, pa i dravni organi koji se bave privredom. Preko nacionalnih komiteta se stupa u lanstvo Komore. Nacionalni komitet okuplja privredna preduzea, udruenja privrednika, strukovna udruenja, naune ustanove. Odnosi u Nacionalnom komitetu su ureeni Statutom. Najvii organ Komore je Kongres, koji se sastaje jednom u dve godine. Izmeu zasedanja Kongresa, upravni organ je Savet koji ine predstavnici svih nacionalnih komiteta. Meunarodna trgovinska komora formira ekspertske grupe, komitete i komisije, u kojima su predstavnici nacionalnih komiteta. Komisije se osnivaju za razliita podruja delatnosti: meunarodnu ekonomsku politiku, meunarodnu trgovinsku praksu, bankarsku tehniku i praksu, intelektualnu i 43

industrijsku svojinu, prirodnu okolinu, energiju, transport, finansijsko poslovanje, multinacionalna preduzea i meunarodne investicije, meunarodnu arbitrau, telekomunikacije i informisanje, elektronsko poslovanje, telekomunikacije i informacije, poresku politiku, pravo konkurencije i praksu, marketing, reklamu i distribuciju, meunarodnu arbitrau. Komisije primaju i razmatraju inicijative meunarodnih poslovnih krugova i vlada drava, usvajaju svoje stavove, izvetaje i daju preporuke. Znaajan deo aktivnosti Meunarodne trgovinske komore se odnosi na normativnu delatnost, u okviru koje Komora priprema i kodifikuje postojea pravna pravila. Pravila koja priprema ili kodifikuje Meunarodna trgovinska komora nemaju obaveznu snagu, ali su podrana autoritetom i kvalitetom reenja, pa su relativno iroko prihvaena meu subjektima meunarodnog privrednog prava, u razliitim oblastima ekonomskih odnosa. Relativno veliki je broj kodifikacija u krilu Meunarodne trgovinske komore, kao to su: Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije, Arbitrana pravila Komore iz 1988., Pravila za borbu protiv mita i korupcije iz 1999., Meunarodna pravila Meunarodne trgovinske komore za direktnu prodaju iz 1999. godine itd.

XII)

KONFERENCIJA UN O TRGOVINI I RAZVOJU (UNCTAD)

Konferencija UN o trgovini i razvoju (United Nations Conference on Trade and Development UNCTAD), osnovana 30. decembra 1964. godine, jedna je od globalnih mehanizama integrisanja zemalja u razvoju u svetsku ekonomiju, unutar Ujedinjenih nacija za integralno tretiranje i forum za raspravljanje i razmatranje trgovine irazvoja i svih drugih meuzavisnih pitanja u odnosima izmeu vlada drava lanica te organizacije. Glavni cilj aktivnosti UNCTAD-a je unapreivanje meunarodne trgovine u cilju breg razvoja zemalja u razvoju, ostvarivanje pravednih i stabilnih cena primarnih proizvoda (sirovina), olakavanje trgovine i podsticanje breg ekonomskog napretka zemalja u razvoju kroz otvoreniji pristup tritima industrijskirazvijenih zemalja. U okviru UNCTAD-a usvojen je opti sistem preferencijala, kao i principi solidarnosti i saradnje meu zemljama u razvoju. UNCTAD se istovremeno pojavljuje i kao reprezent (pa i grupa za pritisak) manje razvijenih zemalja u multilateralnom sistemu trgovine (poveanje ekonomske pomoi, predlaganje posebnihtrgovinskih olakica, podsticanje investicija). U fokusu UNCTAD-a, u skladu sa Bangkongkom deklaracijom i Akcionim planom iz 2000. godine, su: internacionalna trgovina; investicije, preduzetnitvo i tehnologija; globalizacija, meuzavisnost i razvoj; infrastrukturne usluge za razvoj, efikasnost trgovine i razvoj ljudskih resursa; bri razvoj najmanje razvijenih, nepristupanih i malih ostrvskih zemalja u razvoju; i intenziviranje aktivnosti tehnike saradnje. Glavni organi UNCTAD-a su: Konferencija lanica i Odbor za trgovinu i razvoj. Postoji i vie radnih tela (odbori, pododbori, radne grupe) za razmatranje konkretnih pitanja i problema, kao to su: privredna saradnja, brodarstvo, industrijska proizvodnja, sirovine, finansije, transfer tehnologije, preferencijali, idr.

44

UNCTAD je stalni organ Generalne skuptine OUN kojoj podnosi izvetaje o svom radu (prekoEkonomskog i Socijalnog saveta UN). lanice UNCTAD su 192 zemlje (sve lanice UN). Sedite UNCTAD je u enevi.

XIII)

KOMISIJA UJEDINJENIH NACIJA ZA MEUNARODNO TRGOVINSKO PRAVO (UNCITRAL)

Komisiju UN za meunarodno trgovinsko pravo je osnovala Generalna skuptina UN, svojom rezolucijom, 1966. godine. Osnovni cilj stvaranja Komisije je unifikacija prava koje se odnosi na promet robe, usluga i novca, odnosno postupno usaglaavanje i unifikacija prva meunarodne trgovine. Potreba za takvim radom je proizala iz nesporne konstatacije Generalne skuptine da razlike u pravnim sistemima drava predstavljaju smetnju za odvijanje meunarodne trgovine. U Komisiji su predstavnici 36 drava, lanica UN, koje u lanstvo bira Generalna skuptina UN na est godina, s tim to se svake tri godine bira polovina lanstva. Pri izboru lanova vodi se rauna o ravnomernoj zastupljenosti geografskih regiona sveta i osnovnih pravnih sistema. Komisija se sastaje na redovna zasedanja jednom godinje, naizmenino u Njujorku i u enevi, a sedite Sekretarijata Komisije je u Beu. Komisija svoju delatnost ostvaruje formiranjem radnih grupa u koje ulaze predstavnici svih drava lanica. Drave koje nisu lanice mogu da uestvuju u radu Komisije i radu radnih grupa kao posmatrai. Na isti nain u radu mogu da uestvuju i zainteresovane nevladine organizacije. Posmatrai imaju pravo da uestvuju u debatama kao i lanice Komisije. Komisija je ostvarila zapaene rezultate. Rezultati njenog rada su, sa jedne strane, usvojene meunarodne konvencije koje olakavaju meunarodnu trgovinu i u nju unose jedinstvene standarde, a sa druge strane su modeli zakona u odreenim oblastima, kao pomo davama u usvajanju odreenih standarda u nacionalnom zakonodavstvu, kojima je takoe cilj unifikacija pravila koja olakava meunarodne ekonomske odnose. Komisija je vrlo aktivno uestvovala u usvajanju Konvencije o ugovorima u meunarodnom prevozu robe morem, koja je usvojena 1978. godine. Rad na Konvenciji je otpoeo pod pritiskom zemalja u razvoju i Konvencija je dokument koji uspostavlja ravnoteu u pravima i obavezama razvijeniih i nerazvijenih zemalja u oblasti odgovornosti brodara, poiljaoca i primaoca robe. U toku rada na ovoj konvenciji ostvarena je zapaena saradnja i sa drugim meunarodnim organizacijama. Konvencija je stupila na snagu 1. novembra 1992. godine i ima 25 drava lanica. Komisija je pripremila Konvenciju UN o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe, usvojenu 1980. godine, koja je stupila na snagu 1988. godine. Konvencijom se ureuju zakljuivanje ugovora, obaveze kupaca i prodavaca, povrede i posledice povreda ugovora. Biva SFRJ je ratifikovala Konvenciju 1984. godine.

45

Takoe, Komisija je pripremila Konvenciju o zastarelosti u oblasti meunarodne trgovine, uspostavljajui rok zastarelosti od etiri godine. Konvencija je usvojena 1974. godine, a posebnim Protokolom iz 1980. godine njeno polje primene je izjednaeno sa primenom Konvencije o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe. Konvencija je, sa Protokolom, stupila na snagu 1. avgusta 1988. godine. Biva SFRJ je pristupila Konvenciji. Komisija je uestvovala i u pripremanju Konvencije o odgovornosti operatera transportnih terminala u meunarodnoj trgovini, usvojenoj 1991. godine, pripremila je vie meunarodnih ugovora u oblasti menica, kredita i garancija. Komisija je usvojila i nekoliko modela zakona, sa osnovnim ciljem da se, u tim domenima, unifikuje nacionalno zakonodavstvo i olaka meunarodna trgovina, tako to e se zasnivati na istim standardima poslovanja. Tako je 1992. godine Komisija usvojila Model zakona o meunarodnom transferu kredita, zatim Model zakona za nabavku dobara, opreme i usluga, 1994. godine. Takoe, Model zakona o prekograninom steaju, 1997. godine. Komisija nastoji da se ostvari ne samo unifikacija putem meunarodnih ugovora, nego i da pomogne nacionalnim zakonodavstvima da usvajaju ujednaene i unifikovane propise koji e voditi efikasnijem odvijanju meunarodne trgovine. MEUNARODNI INSTITUT ZA UNIFIKACIJU PRIVATNOG PRAVA (UNIDROIT) Meunarodni institut za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT) je osnovan multilateralnim sporazumom, zakljuenim 1926. god. u okviru Drutva Naroda. Posle transformacije sprovedene 1940. god. UNIDROIT je uspostavio dananji oblik i strukturu nezavisne, meunarodne, vladine organizacije. lanice UNIDROIT-a su drave, a sedite mu je u Rimu. U skladu sa odredbama Statuta (ove) organizacije, Institut je meunarodno telo odgovorno vladama (zemalja lanica) koje u njemu sudeluju. U radu UNIDROIT-a sve vlade, osim italijanske, zastupaju akreditovani diplomatski predstavnici. Institut je otvoren za lanstvo svim dravama koje pristupe njegovom Statutu. Najvii organ Instituta je Generalna skuptina sastavljena od diplomatskih predstavnika svih drava lanica. Pored Generalne skuptine Institut ima i Predsednika, Upravni savet i Sekretarijat. Upravni savet kontrolie sprovoenje utvrene politike, potovanje Statuta i realizaciju programa rada Instituta. Upravni savet je sastavljen od razliitih eksperata (pravnika, profesora pravnih nauka, sudija, saradnika u ministarstvima za pravosue itd.) izabranih od strane Skuptine. Sekretarijat je izvrni organ Instituta koji sprovodi utvreni program rada. Na elu Sekretarijata Instituta nalazi se Generalni sekretar. Delatnost Instituta finansiraju zemlje lanice uz pomo italijanske vlade. Osnovni zadatak Instituta je utvrivanje i razmatranje potreba za modernizacijom, koordinacijom i unifikacijom privatnog prava, a naroito trgovinskog, kao njegovog izuzetno vanog dela. Od izuzetnog znaaja su i metodi koji se koriste za ostvarenje ovih zadataka. Kada utvrdi 46

XIV)

postojanje potrebe za modernizacijom i unifikacijom pojedine oblasti ili pitanja, Institut preduzima radnje koje predstavljaju njegovu osnovnu i najznaajniju aktivnost a to je koncipiranje nacrta unifikovanih pravila (bez obzira na nain unifikacije, koji moe biti razliit u zavisnosti od toga koji se od metoda proceni kao najefikasniji). Institut je naelno ograniio svoj rad na unifikaciju materijalnih pravila privatnog prava ostavljajui pitanja sukoba zakona i jurisdikcija Hakoj konferenciji za meunarodno privatno pravo. Pitanja koja spadaju u domen pomorskog, vazduhoplovnog i radnog prava, zbog svoje specifinosti su, takoe, izostavljana iz delokruga rada Instituta, budui da se njima bave specijalizovane (meunarodne) organizacije Pored aktivnosti na polju modernizacije i unifikacije koje Institut obavlja samostalno (u najveem broju sluajeva), kod pojedinih specifinih pitanja Institut uspostavlja tesnu saradnju sa meunarodnim organizacijama specijalizovanim za te specifine oblasti i pitanja. Kao plod ovakve funkcionalne saradnje nastalo je ili je usavreno vie tekstova. Definitivne verzije predloenih unifikacijskih tekstova se usvajaju na meunarodnim diplomatskim konferencijama. Pored izrade nacrta unifikacijskih tekstova, delatnost UNIDROIT ukljuuje i objavljivanje strunih studija i analiza, pored toga redovno se izdaju i veoma znaajne strune publikacije od kojih su najvanije Godinjak Instituta (Unification of Law) i zbirke sudske i arbitrane prakse (Uniform Law Cases). Sam proces unifikacije se odvija u dve faze: preliminarnoj (pripremnoj) i diplomatskoj (pregovarakoj). U preliminarnoj fazi se razmatra potreba za sprovoenjem pravnih reformi u odreenoj oblasti (po precizno odreenom pitanju) kao i mogunost odnosno izvodljivost sprovoenja reformi. U vezi sa realnim mogunostima sprovoenja reformi sastavlja se odgovarajui izvetaj koji sadri izbor ili bar predlog odgovarajueg metoda unifikacije koji strunjaci smatraju najoportunijim. Izvetaj razmatra Upravni savet. Ukoliko Savet smatra izvetaj zadovoljavajuim, posredstvom Sekretarijata, sastavlja se studijska odnosno radna grupa koja e pripremiti preliminarni nacrt unifikacijskog dokumenta (najee je to konvencija, ali moe to biti i drugi alternativni oblik unifikacije - model zakon, jednoobrazna pravila, model ugovor, naela itd.). Poto se sastavi preliminarni tekst nacrta, razmatra ga Komitet vladinih eksperata koji i usvaja definitivnu verziju teksta Sa gotovim nacrtom teksta konvencije (ili drugog unifikacijkog akta) se prelazi u drugu fazu, a to je pregovaraka. Tokom ove faze razmatra se tekst nacrta konvencije ili alternativnog unifikacijskog akta. U ovoj fazi se utvruje konani predlog teksta konvencije (ili alternativnog akta unifikacije) koji se potom alje na usvajanje na diplomatskoj konferenciji. to se tie ostvarenog doprinosa UNIDROIT-a u (meunarodnoj) unifikaciji trgovinskog prava on je veoma veliki i znaajan, moglo bi se rei kapitalan, doprinos postignut je u oblasti meunarodne prodaje robe. Znaajan doprinos na polju unifikacije ostvaren je i u oblastima zastupanja (u meunarodnoj prodaji), meunarodnog prevoza robe, odgovornosti preduzetnika transportnih terminala. Znaajne domete unifikacija je dostigla i u oblasti finansiranja investicija (finansijski leasing), zatim lizing poslovanja, u oblasti poslovnog odnosno bankarskog finansiranja (faktoring). Pod okriljem 47

UNIDROIT-a izvrena je i unifikacija materije franizing poslovanja, u meri u kojoj je to u aktuelnom trenutku bilo mogue (unifikacija se odnosi samo na master franizing sporazum, koji je najsloeniji, a ostali jednostavniji oblici nisu obuhvaeni meunarodnom unifikacijom). Iz ukupnog korpusa materije franizinga naknadno je izdvojeno pitanje otkrivanja podataka koje je izuzetno znaajno za franchising poslovanje. Ovo pitanje unificirano je kao samostalno model zakonom. U materiji obezbeenja potraivanja (na pokretnoj opremi) UNIDROIT je sproveo postupak za meunarodnu unifikaciju koji je rezultirao donoenjem odgovarajue konvencije.

Oblici unifikacije trgovinskog prava Jedno od metodolokih pitanja, koje se namee kao prethodno kada se pristupa unifikaciji, je pitanje oblika unifikacije koji treba izabrati. Pored unifikacije koja se sprovodi usvajanjem meunarodnih konvencija, mogui modeli unifikacije su i jednoobrazna pravila, model zakoni, model ugovori koji sadre standardne klauzule. Specifine vidove unifikacije predstavljaju vodii kao i harmonizovana i sistematizovana naela. Meunarodne konvencije, kao vid meunarodnog zakonodavstva, smatraju se dosta krutim oblikom unifikacije, budui da se moraju ratifikovati na nivou drava da bi se mogle primenjivati; imajui u vidu sloeni nain operacionalizovanja one su dosta nepodesne za brzu promenu i prilagoavanje, koje je esto neophodno kada se radi o materiji trgovinskog prava. Sa druge strane, znaajna prednost meunarodnih konvencija lei u injenici da su one najsveobuhvatniji oblik unifikacije, koji najvie vodi rauna o uspostavljanju ravnotee izmeu vodeih svetskih pravnih sistema. Najvea prednost meunarodnih konvencija lei u injenici da one najvie vode rauna o ravnotei interesa strana uesnica u trgovinskim poslovima. Jednoobrazna pravila, kao drugi oblik unifikacije, dosta su slina meunarodnim konvencijama po materiji i nainu njenog ureivanja, ali im je nain usvajanja i primene neto jednostavniji; jednoobrazna pravila se esto vezuju za meunarodne konvencije odnosno pretapaju u njih (kao to je to bio sluaj sa Hakim jednoobraznim zakonima). Model zakoni i model (standardni) ugovori (sa standardnim klauzulama) predstavljaju savremenije oblike unifikacije. Oni se dosta koriste u oblasti trgovinskih ugovora upravo zbog svoje elastinosti i pogodnosti za primenu. Specifian vid unifikacije u trgovinskom pravu predstavljaju vodii. Njihova upotreba je naroito znaajna u oblastima i po pitanjima u kojima nema jedinstvenih reenja, ve postoji vie alternativnih opcija. Samo utvrivanje i analiziranje vie ponuenih varijanata veoma je znaajno za uesnike u trgovakom prometu budui da im prua neophodne informacije i nudi alternativna reenja. Specifian oblik unifikacije u trgovinskom pravu predstavljaju i naela. Da bi naela mogla da se smatraju vidom unifikacije moraju obuhvatati najvanije principe vezane za odreeno pitanje ili institut i moraju biti sistematizovana. Izradu (optih) naela obino na sebe preuzimaju specijalizovane organizacije ili tela iz odreene oblasti. 48

XV)

OSTALE ORGANIZACIJE

XVa) SEVERNO-AMERIKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINSKOJ RAZMENI (NAFTA) Ovaj sporazum je zakljuen izmeu tri drave Severne Amerike: Kanade, SAD i Meksika. Potencijalno, to je ogromno trite i osnovna ideja je da se ono formira kao otvoreno, zajedniko trite, sa posebnim naglaskom na slobodnom protoku roba, kapitala i radne snage. Funkcionisanje sporazuma, u izvesnoj meri, oteavaju razlike u stepenu privrednog razvoja Meksika u odnosu na druge dve lanice sporazuma, a poseban problem je proirenje trita radne snage. U uslovima nejednake razvijenosti postoji stalni problem kretanja radne snage, posebno izmeu SAD i Meksika pa i pokuaji, manje ili vie drastini i efikasni, ogranienja te slobode koje nameu SAD.

XVb) ORGANIZACIJA ZEMALJA IZVOZNICA NAFTE (OPEC) OPEC je specifian oblik interesnog povezivanja drava koje pripadaju razliitim regionima, a zajedniko im je da su veliki proizvoai nafte. Organizacija je formirana 1960. godine, sa osnovnim ciljem da ouva zalihe nafte, proizvodnju zadri na odreenom nivou, koji bi obezbedio da se rezerve ovog ogranienog resursa racionalno koriste, utvrivanje cena nafte na odreenom nivou i zatitu zajednikih interesa drava proizvoaa i izvoznica nafte. Radi toga, Organizacija utvruje i politiku proizvodnje i izvoza. Najvii organ je Konferencija OPEC, koju ine predstavnici svih drava lanica i koja se sastaje dva puta godinje, po pravilu, u Beu, ali je mogue odravanje konferencija i na drugom mestu, o emu odluku donosi sama Konferencija. Savet guvernera se sastoji od po jednog guvernera iz svih drava lanica; Savet rukovodi Organizacijom izmeu zasedanja Konferencije. Administrativni organ je Sekretarijat sa seditem u Beu. Sekretarijat ima osnovni zadatak da prati i utvruje cene nafte, pre svega vodei rauna da se cene nafte zadravaju na nivou tekue inflacije.

XVc) MAGREB Magreb ine drave Severne Afrike (Alir, Maroko, Tunis i Libija) okupljene u tu organizaciju prvenstveno na inicijativu Ekonomske komisije UN za Afriku. Osnovna ideja Komisije je bila da se organizacija formira kao federacija, koja bi pored navedenih drava obuhvatila i Egipat, Sudan i Mauritaniju, ali do realizacije te ideje nije, ili jo nije, dolo. Rad Magreba je optereen i meusobnim sukobima izmeu drava koje mu pripadaju, ali je poslednjih godina dolo do smirivanja tih sukoba i sada se odnosi meu njima povoljnije razvijaju i sve su uestaliji. 49

Odluke u okviru Magreba donosi Savet ministara koji ine ministri iz svih drava, ovlaeni da odluuju o privrednim pitanjima. Stalni savetodavni komitet Magreba je struni organ koji priprema odluke koje donosi Savet ministara. Oblici saradnje koji se poslednjih godina ostvaruju meu dravama Magreba unapreuju ekonomske odnose izmeu drava, ali je daleko od ostvarenja cilj stvaranja zajednikog trita tih drava.

XVI)

EKONOMSKE INTEGRACIJE U SVETU I CARINSKA UNIJA

Ekonomske integracije

Meunarodne ekonomske integracije predstavljaju nove vidove sjedinjavanja u privredi u nacionalnim, regionalnim i meunarodnim razmerama, tanije predstavljaju proces udruivanja nacionalnih privreda radi ostvarivanja odreenih ciljeva, a pre svega, uklanjanje carinskih i necarinskih barijera i drugih ograniavajuih propisa u meusobnoj trgovini, obezbeenje slobodnog kretanja ljudi, kapitala i ostalih faktora proizvodnje, kao i odnos integrisanih nacionalnih privreda prema treim zemljama. Ekonomske integracije obino nastaju na dva naina. Prvi je politikom voljom drave koja je dovoljno snana da takvu ideju nametne (npr. Rimsko carstvo, ili evropske kolonijalne sile XVIII i XIX veka). Drugi je na bazi sporazuma izmeu suverenih drava. To je uobiajeni nain stvaranja integracija u XX veku, i obino podrazumeva neku vrstu institucionalne forme udruivanja. Po metodama ostvarivanja ekonomska integracija moe biti : 1. Institucionalna ili formalna - zahteva zvanini sporazum izmeu vlada kako bi se uklonila odabrana ili sva ogranienja na trgovninu i kretanja faktora u njihovim ekonomskim odnosima; 2. Spontana ili trina - nastaje pod uticajem banaka i drugih finnansijskih instiutcija esto bez uea njihovih vlada domaina. Znaaj ekonomskih integracija se ogleda u sledeem: 1. istovremeno i unapreuju i ograniavaju trgovinu (trgovina je liberalizovana meu dravama uesnicama, ali je ugroena sa treim zemljama jer postoje razne barijere izmeu grupe integrisanih drava i preostalog dela sveta), 2. trgovinu spreavaju ili ograniavaju: carinske tarife, kvote, necarinske barijere i prepreke, 3. potronja integrisanog podruja je potencijalno via nego zbir potonje pojedinanih zemalja koje predstavljaju potencijalne partnere za integraciju.

50

Postoji nekoliko tipova ekonomskih integracija, pri emu svaka sledea ukljuuje u sebe karakteristike one prethodne. Uz to, efekti stvaranja jednog oblika integracije vremenom se iscrpljuju, pa tako drave posle toga nastoje da uspostave vie oblike saradnje: o Sporazum o preferencijalnoj trgovini - drave koje su zakljuile ovakav sporazum primenjuju na meusobnu razmenu nie carinske stope u odnosu na carinske stope koje se primenjuju na uvoz iz zemalja izvan sporazuma. Ali, nie carine se, po pravilu, ne primenjuju na celokupan uvoz, ve samo na onu robu koja zadovoljava pravila o preferencijalnom poreklu. Na primer, Velika Britanija i zemlje Komonvelta su posle 1919. godine uspostavile sistem uzajamnih preferencijalnih carina; o Zona slobodne trgovine se formira u situaciji kada dve ili vie zemalja pristanu na ukidanje internih barijera za obavljanje trgovine. U ovom sluaju su sve carine na meusobnu razmenu ukinute. Zemlje koje potpiu sporazum o zoni slobodne trgovine odravaju politiku nezavisne trgovine meu zemljama potpisnicama, pri emu se potuju i zemlje koje ne pripadaju grupaciji. U odnosu na uvoz iz treih zemalja, svaka zemlja zadrava sopstveni carinski reim. Sistem zone slobodne trgovine ne podrava uvoz iz zemalja lanica sa najniim carinama, koji se u sutini svodi na pretovar robe u ostale zemlje koje se nalaze u toj grupaciji. Svaka drava oekuje da e koristi od poveanog obima meusobne razmene biti bar izjednaene sa gubicima sa kojima se suoavaju pojedini domai proizvoai usled ukidanja uvozne zatite; o Carinska unija je trgovinski sporazum kojim grupa zemalja uvodi zajedniku carinsku tarifu u odnosu na uvoz iz treih zemalja, pri emu se izmeu njih odvija slobodna trgovina; o Zajedniko trite. U ovom sluaju je, pored slobodnog kretanja robe, omogueno i slobodno kretanje faktora proizvodnje kapitala i rada. Naime, uklanjanjem prepreka meusobnoj trgovini do koga dolazi stvaranjem carinske unije, iri se trite za razliite proizvode i usluge. Vremenom, javlja se nastojanje proizvoaa da svoje kompletno poslovanje, a ne samo prodaju, proire i na ostale zemlje lanice. Javlja se potreba za poveanim investiranjem, a i angaovanjem radne snage, to stvara pritisak da se ukinu prepreke koje spreavaju njihovo slobodno kretanje. Primer je zajedniko trite EU; o Ekonomska unija. To je zajedniko trite gde se drave lanice dogovaraju i harmonizuju svoje ekonomske politike ili ak sprovode jedinstvenu ekonomsku politiku. Zbog toga se obino pravi razlika izmeu delimine i potpune ekonomske unije (koja se jo naziva i ekonomska i monetarna unija). Kod delimine unije lanice se dogovaraju recimo o politici kamatne stope, deviznih 51

kurseva, poreskoj harmonizaciji itd., dok kod potpune unije postoji zajedniki novac, zajednika centralna banka, i vlada sa nadnacionalnim ovlaenjima koja sprovodi ekonomsku politiku. Primer za ekonomsku uniju jeste Evropska unija. Impuls za stvaranjem ekonomske unije se javlja iz sledeeg razloga. Kada je u okviru zajednikog trita omogueno slobodno kretanje radne snage i kapitala, prirodno se javlja potreba za koordinisanjem politika vezanih za obrazovanje, obuku, penzije, socijalnu zatitu, kamatne stope, stabilnost cena, poreze itd., to vodi usklaivanju ekonomske politike i u mnogim drugim oblastima, a, konano, i kreiranju jedinstvene ekonomske politike; o Politika unija. Sprovoenjem jedinstvene ekonomske politike vlade zemalja lanica dosta intenzivno sarauju. To vremenom vodi saradnji i u mnogim drugim oblastima, ukljuujui i odbrambenu i bezbednosnu politiku, a time se stvara prostor i za kreiranje politike unije. m carinske unije

Carinska unija predstavlja oblik ujedinjenja dva ili vie samostalnih nacionalnih carinskih podruja u podruje sa jedinstvenom carinskom tarifom. Carinska unija ne dozvoljava postojanje carinskih ili drugih barijera trgovini izmeu zemalja lanica (isto kao teorija slobodne trgovine), a povrh toga vri usklaivanje (harmonizaciju) trgovinskih politika (kao to je odreivanje zajednikih carinskih stopa) prema ostalom delu sveta. Najpoznatiji primer predstavlja Evropska unija. Drugi primer predstavlja Zollverein, ili carinska unija, koju je 1834. osnovao jedan broj nezavisnih nemakih drava, koja se pokazala znaajnom prilikom Bizmarkovog ujedinjenja Nemake 1870.godine. Razlika izmeu slobodne trgovinske zone i carinske unije je u tome to unutar slobodne trgovinske zone ne postoji odreena zajednika spoljna carinska tarifa, to znai da drave zadravaju svoje carine prema treim dravama.

Optimalna carina Postoji nain da velika zemlja povea blagostanje u odnosu na stanje u slobodnoj trgovini nameui takozvanu optimalnu carinu, ali poto se dobici zemlje ostvaruju na raun druge zemlje, ova druga zemlja e verovatno uzvratiti istom merom pa su na kraju obe zemlje obino na gubitku. Naime, kada velika zemlja nametne uvoznu carinu, njena kriva relativne ponude rotira ka osi koja meri koliinu uvoznog proizvoda za iznos carine, smanjujui obim trgovine ali poboljavajui njene odnose razmene. Meutim, poto zemlja stie korist na raun druge zemlje, ova druga e verovatno pribei odmazdi pa e na kraju sve zemlje biti na gubitku.

52

Optimalna carina je ona carinska stopa koja maksimizira neto korist koja je rezultat razlike izmeu poboljanja odnosa razmene zemlje i negativnog efekta do koga dolazi usled smanjenja obima trgovine. To je stopa carinskog optereenja koja maksimira neto dobitak koji je posledica poboljanja uslova razmene zemlje u odnosu na negativne uinke koji su posledica smanjenja volumena trgovine. Polazei od pozicije koju zemlja ima u stanju slobodne trgovine, njeno blagostanje se poveava sve to maksimuma (optimalna carina), da bi posle opadalo nakon to je porast carinske stope proao svoj optimum. Na kraju je zemlja gurnuta nazad u taku autarkije jer je carina prohibitivna. Meutim, sa poboljavanjem odnosa razmene zemlje koja namee carinu, odnosi razmene njenog trgovinskog partnera se pogoravaju, poto su inverzni, ili reciproni, odnosima razmene zemlje koja namee carinu. Ako domaa drava uvede carine ona e poboljati svoje, a pogorati odnose razmene strane drave. Carine se u ostatku sveta doivljavaju kao gubitak, teta. Korisni efekat na domau dravu nije oigledan na prvi pogled. Poboljavanje odnosa razmene je korisno za domau dravu, ali carine izazivaju i promenu odnosa proizvodnje i potronje unutar nje. Odnosi razmene e biti povoljniji (koristi vee od tete) sve dok carine nisu visoke, odnosno ako se kreu oko optimalne carine kojom se maksimizuju neto dobici.

Efekti carinske unije Integracije vode do povezivanja trita specijalizacije i podele rada, zatim koordinacije ekonomskih politika. Efekat kreiranja trgovine sastoji se iz dva dela. Prvi deo je proizvodni efekat koji se sastoji iz zamene jeftinije inostrane robe za domau robu unutar podruja unije, a drugi je efekat potronje koji se sastoji iz dobitaka u potroakom viku koji je proistekao iz potronje jeftinije robe. Trgovinsko preusmeravanje je sastavljeno, takoe iz dva dela. Prvi je supstitucioni efekat vieg cenovnog odreenja robe unutar unije, za robu izvan unije, a drugi je gubitak potroakog vika koji iz toga proizilazi. Dobici i gubici mogu biti ilustrovani na primeru dve partnerske zemlje unutar unije.

53

XVII) SLOBODNE ZONE Slobodne zone predstavljaju prostorno ua podruja, odvojena od ostale dravne i carinske teritorije u kojima su, vie ili manje, suspendovani nacionalni, carinski,devizni, spoljnotrgovinski i poreski propisi domicilne zemlje. Povlastice, olakice i stimulacije privlae strane i domae investitore da ulau svoja sredstva u industrijsku proizvodnju, doradu, oplemenjivanje i pripremu robe za trite, kao i u poslove skladitenja, distribucije, izvoza, uvoza i prevoza robe sa svrhom da se povea meunarodna konkurentnost robe. esto se stavlja znak jednakosti izmeu slobodnih i carinskih zona, ali to su dva razliita instrumenta spoljnotrgovinske politike. Osnovna razlika je ta to carinske zone omoguavaju bolju i efikasniju manipulaciju robom do momenta dok ona ne napusti carinsku zonu kada se ona carini, tako da nema carinskih , poreskih ili nekih drugih olakica. Sa druge strane, u slobodnim zonama postoje posebni reimi poslovanja koje karakteriu brojne poreske i druge olakice kao i slobodan odnos tih zona prema inostranstvu. Slobodne zone se mogu nalaziti na vie mesta na teritoriji jedne drave. Najee su to mesta koja se nalaze na glavnim saobraajnim putevima, vanim renim ili morskim lukama. U slobodnim zonama se obavljaju delatnosti u sferi trgovine, proizvodnje, finansija i usluga. U proizvodnim izvoznim zonama najee dominira po jedna delatnost, ali ima i zona ukojima se odrauje vie delatnosti. Prema nekim pokazateljima moe se zakljuiti da se najvei broj slobodnih zona bavi elektronikom i proizvodnjom tekstila. Elektronika je najvie zastupljena u Brazilu, Meksiku, Maleziji, Singapuru, Tajvanu i Indiji dok su tekstil i odea preteno zastupljeni u slobodnim zonama Filipina, ri Lanke, Egipta, Mauricijusa i Tunisa. Slobodne zone su od velikog znaaja za zemlju u kojoj se osnivaju, jer privlae inostrane investitore, to utie na poveanje privredne aktivnosti, a od interesa su i za svetsku trgovinu, obzirom da se preko zone vre poslovi reeksporta i tranzitni poslovi. Obzirom da

predstavljaju tako ozbiljan fenomen, danas se za slobodne zone koriste mnogi sinonimi kao: slobodne ekonomske zone, slobodna izvozna zona, slobodna izvozna proizvodna zona, izvozna proizvodna zona, zona slobodnog izvoza, zona sl obodne proizvodnje, specijalna ekonomska zona, industrijsko izvozna, zona zajednikog ulaganja, slobodna trgovinska zona, bescarinske slobodne zone, carinske zone, spoljnotrgovinske zone, proizvodne zone. Slobodna zona se moe definisati sa dva stanovita, sa teritorijalnog i reimskog. Kada je u pitanju teritorijalno stanovite, slobodna zona predstavlja jasno omeeni prostor za koji vai poseban pravni status i privredno-sistemski tretman. U drugom sluaju se pogodnosti i status odobravaju preduzeima koja obavljaju odreene oblike poslovanja potpuno nezavisno od njihove fizike lokacije.

54

Vrste slobodnih zona Slobodne zone imaju razliite uloge i zadatke, privilegije i ovlaenja, osnivaju se iz razliitih

razloga, a u cilju da se postignu oni ciljevi zbog kojih su i osnovane. Sve to ini da se one meusobno razlikuju , pa se iz tih razloga javljaju i mogu izvriti znaajne klasifikacije vrsta (tipova) slobodnih zona: A) Obzirom na nain osnivanja sobodne zone mogu biti: 1) one koje su osnovane autonomnim aktima jedne drave i 2) slobodne zone koje se osnivaju meunarodnim multilateralnim ili bilateralnim ugovorima; B) Prema vrsti delatnosti slobodne zone se dele na: 1) slobodne zone sa ogranienimfunkcijama i 2) slobodne zone sa potpuno slobodnim funkcijama; C ) Prema nainu upotrebe imamo slobodne zone koje su namenjene optoj upotrebi (namenjene upotrebi svih zemalja ili pojedinih) i slobodne zone koje su namenjene posebnim upotrebama; D) Obzirom na istorijski karakter, slobodne zone se mogu podeliti : 1) na one koju su nastale i razvile se iz slobodnih luka, 2) one koje se nisu razvile iz slobodnih luka; E) Obzirom na stepen povlaenosti carinskog nadzora i reima, mogu se slobodne zone podeliti na: 1) one koje uivaju velike privilegije ili beneficije za strane investitore i korisnike zone i 2) zone koje imaju manji stepen privilegija i povlastica i takve zone se manje bave industrijskom proizvodnjom; F ) P rema tome da li su sastavni dio carinskog podruja zemlje ili su one izvan tog podruja postoje : 1) slobodne zone koje su sastavni deo podruja zemlje, ali u njima vae odreene privilegije i stimulansi (slobodne zone se ne smatraju carinskim iskljukom, t j . primjenjuje se carinski sistem drave u kojoj se nalaze ali uz niz pogodnosti) , 2) slobodne zone koje su sa carinskog aspekta iskljuene iz carinskog podruja zemlje; G) Podela slobodnih zona prema vrsti delatnosti: 1) slobodne trgovinske zone (trgovinskotranzitne zone, tranzitne, tranzitne i zone spoljne trgovine), 2) slobodne proizvodne zone, 3) kombinovane slobodne zone; H) Prema geografskom kriterijumu slobodne zone se mogu podeliti prema mestu lokacije (luke slobodne zone, rene slobodne zone, slobodne zone na veim transportnim i drugim saobraajnim centrima), prema regionima i zemljama; I) Obzirom na delatnosti slobodne zone, slobodne zone mogu biti: 1) zone za smetaj robe i uvanje iste, 2) proizvoake i izvozno orijentisane, 3)slobodne turistike zone.

55

XVIII) PRIVREDNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA Preduzea su osnovni subjekti i nosioci meunarodnog poslovanja. Uloga i zadatak ostalih subjekata meunarodnog poslovanja je, u prvom redu, stvaranje pogodnog organizacionog i funkcionalnog ambijenta, u kome e osnovni subjekti uspostaviti odnose poslovne saradnje, u sopstvenom, ali i posredno u nacionalnom interesu. Na taj nain, poslovanje preduzea, kao subjekata meunarodnog poslovanja, predstavlja svojevrsno ishodite napora ostalih subjekata meunarodnog poslovanja, u vrenju njihovih, pre svega, regulatornih i kontrolnih funkcija, koje imaju u vezi sa tim poslovanjem. Kao osnovni subjekti meunarodnog poslovanja, preduzea su odreena nacionalnim propisima drava, iju dravnu pripadnost poseduju. Tom prilikom, posebno se misli na statusni aspekt osnivanja i organizovanja preduzea. Iz te injenice, proizilazi i razliitost organizacionih oblika, u okviru kojih preduzea stupaju u odnose meunarodnog poslovanja. Razliitost ovih organizacionih oblika, opredeljena je posebnim obelejima privredno pravnih podruja drava, sa ije teritorije dolaze konkretna preduzea. U tom smislu, moe se uoiti razlika koja postoji izmeu drava kontinentalnog sistema prava, u odnosu na drave anglosaksonskog sistema prava. Poto se meunarodno poslovanje ne obavlja u, za to posebno ureenom prostoru, i po unapred, od strane jednog lica, utvrenim pravilima, kao posebno postavlja se i pitanje pravila i propisa koje preduzea, kao subjekti meunarodnog poslovanja moraju da potuju. Naime, meunarodno poslovanje se odvija najveim delom na nacionalnim tritima drava koje, uslovno govorei, ine meunarodnu zajednicu, u datom vremenu i na odreenoj teritoriji. Pravila po kojima se meunarodno poslovanje odvija u tom smislu ini ukupnost nacionalnih i meunarodnih propisa kojima se ureuje oblast meunarodnog poslovanja, u kojoj je zakljuen konkretan poslovni aranman. Imajui to u vidu, prilikom obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, preduzea mogu sa odreenom dravom biti povezana na osnovu sledea dva bazina principa. Teritorijalni princip podrazumeva uvaavanje i potovanje propisa drave na ijoj se teritoriji realizuje privredna aktivnost. Tom prilikom, u pravni sistem konkretne drave ne spadaju samo propisi, kojima se ureuje obavljanje te privredne aktivnosti, ve tu spadaju i drugi propisi, koji sainjavaju javni poredak odreene drave. Takoe, u ove propise spadaju i obaveze koje je ta drava preuzela na meunarodnom planu putem bilateralnih ili multilateralnih konvencija, kao i opteusvojeni meunarodni principi i standardi. Drugim reima, saglasno teritorijalnom principu, preduzee prilikom obavljanja poslova meunarodnog poslovanja, duno je da bude organizovano i da posluje po vaeim propisima drave na ijoj teritoriji obavlja privrednu aktivnost,uzimajui, tom prilikom, te propise u njihovom sveobuhvatnom znaenju. Personalni princip upuuje na obaveze shodno kojima preduzea, koja obavljaju privredne delatnosti u inostranstvu, moraju da potuju propise zemlje porekla, a to je, popravilu, drava u kojoj su registrovana, odnosno iju dravnu pripadnost poseduju,

56

kao i da prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti postupaju u skladu sa utvrenom ekonomskom politikom te drave. Ekspanzija meunarodnog poslovanja i uspostavljanje globalnog trita, kao okvira u kome se realizuju meunarodne poslovne transakcije, u dobroj meri su ograniile uticaj personalnog principa, ali ga nisu sasvim eliminisale. Brojni fiskalni, devizni, spoljnotrgovinski i drugi propisi, upuuju preduzea da, prilikom obavljanja privrednih delatnosti meunarodnog poslovanja, kao uslov uea u tom poslovanju, potuju propise drave sa ije teritorije dolaze i to u svim fazama realizacije meunarodnih poslovnih aranmana. Na osnovu navedenog, moe se zakljuiti da su preduzea, kao subjekti meunarodnog poslovanja, duna da, prilikom obavljanja privrednih delatnosti sa elementom inostranosti, potuju u punoj meri i teritorijalni i personalni princip meunarodnog poslovanja. Samo potovanjem oba principa mogue je stvoriti uslove za nesmetano obavljanje privrednih delatnosti u oblastima meunarodnog poslovanja. Znaaj ovih principa nee biti istovetan u svim situacijama, u kojima se mogu nai preduzea, kao subjekti meunarodnog poslovanja. Njihov znaaj e biti posebno potenciran u statusnim pitanjima organizovanja privrednih subjekata ili povodom izvravanja odreenih javno pravnih obaveza, drugim reima u sluajevima koji ulaze u domen javnog poretka odreene drave, za razliku od vrste i prirode poslovnih odnosa, koji su preputeni dispoziciji volje ugovornih strana, kada preduzea mogu zasnivati i drugaiji odnos uzajamnih prava i obaveza, od onog koji bi proistekao iz dosledne primene ovih principa. MULTINACIONALNA PREDUZEA

XIX)

Multinacionalna preduzea (kompanije) predstavljaju jedan od organizacionih oblika, preko koga se uspostavljaju odnosi meunarodne razmene dobara i usluga. Paralelno sa razvojem globalnog trita i pozicioniranja uticaja pojedinih kompanija na tom tritu, razvijala se praksa objedinjavanja svih faza proizvodnje i plasmana dobara i usluga na meunarodnom planu. Tradicionalni nacionalni okviri, postali su ograniavajui faktor za privredni rast jednog broja preduzea. To je, naroito, dolo do izraaja u drugoj polovini XX veka, tako da se moe s pravom zakljuiti da multinacionalne kompanije daju karakterno obeleje meunarodnoj razmeni dobara i usluga u tom periodu. Brojni su razlozi nastanka i privredne ekspanzije multinacionalnih preduzea. To je, pre svega, nastojanje da se privredne aktivnosti lociraju na ona podruja koja raspolau potrebnim privrednim resursima (npr. u pogledu nalazita mineralnih sirovina, energetskih potencijala, geostratekog poloaja i sl). U istu ravan, treba staviti i nastojanje da se iskoristi povoljan uticaj, koji cena strune i kompetentne radne snage ima na finalni proizvod. Tome svakako treba dodati i razvijenost infrastrukture na odreenom podruju, odnosno, njenu srazmerno niu cenu, u odnosu na dostignut cenovni nivo u dravama u okruenju. Najzad, od posebnog uticaja na nastanak multinacionalnih 57

kompanija, imala je i okolnost nivoa fiskalnog zahvatanja na teritoriji odreene drave, koji podruje te drave moe uiniti privredno atraktivnijim u odnosu na druga podruja. Na osnovu ovih naznaka, moe se zakljuiti da je nastanak i razvojmultinacionalnih preduzea u neposrednoj vezi sa direktnim stranim investicijama, te da predstavlja spoljanji vid njihovog manifestovanja. Multinacionalna ili transnacionalna preduzea (kompanije) po svojim svojstvima ispunjavaju uslove koji se zahtevaju i od drugih preduzea. To su status pravnog lica, u skladu sa propisima drave na kojoj se osnivaju, odnosno gde organizuju privredne delatnosti, zatim posebnost imovine, sa kojom se obavlja privredna delatnost i profit, odnosno dobit, kao osnovni poslovni motiv u obavljanju privredne delatnosti. - Propisi koji reguliu pitanje registracije i oblika privrednih subjekata na teritoriji BiH

To su: - Okvirni zakon o registraciji poslovnih subjekata Bosne i Hercegovine (Sl.glasnik BiH br. 42/04), - Zakon o registraciji poslovnih subjekata u Republici Srpskoj (Sl.glasnik RS br. 42/05, 118/09), - Zakon o registraciji poslovnih subjekata u FBiH (Sl. novine FBiH br. 27/05; 68/05, 43/09). Entitetski zakoni su usklaeni sa Okvirnim zakonom o registraciji poslovnih subjekata, u smislu procedure i dokumentacije.

Strana ulaganja

Registracija stranog ulaganja se vri pri Ministarstvu za spoljne poslove i ekonomske odnose u Bosni i Hercegovini sa seditem u Sarajevu, s tim to ovu registraciju vri nadleni sud kod kog se upisuje privredni subjekt sa elementom stranog ulaganja, te se na taj nain olakao postupak registaracije za same subjekte upisa. Strana fizika i pravna lica mogu u BiH registrovati svoje predstavnitvo, to je regulisano Zakonom o spoljnotrgovinskoj politici BiH (Sl.glasnik BiH br. 7/98 i 35/04) i Odlukom o osnivanju i radu predstavnitva stranih lica u BiH (Sl. glasnik BiH br.15/03). Predstavnitva se mogu osnivati radi istraivanja trita, obavljanja propagandnih i informativnih poslova, te radi svog predstavljanja. Upis predstavnitva stranog lica se vri u Ministarstvu spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH. Ono to treba naglasiti da predstavnitvo ne moe obavljati privrednu delatnost i zakljuivati ugovore u ime matine firme (osnivaa), jer nema status pravnog lica.

58

Osnivanje preduzea u inostranstvu

Osnivanje preduzea u inostranstvu, kao subjekta meunarodnog poslovanja, pretpostavlja pravnu situaciju u kojoj domai privredni subjekt samostalno ili zajedno sa drugim domaim ili stranim pravnim ili fizikim licem, osniva ili uestvuje u osnivanju preduzea u inostranstvu, radi obavljanja privrednih delatnosti u skladu sa propisima drave, u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju. Tada, nastaje nov pravni subjekt preduzee u inostranstvu, preko koga postojei domai pravni subjekt obavlja privredne delatnosti na teritoriji druge drave u odnosu na teritoriju drave gde je ono registrovano. Prvi uslov je da se preduzee osniva radi obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, i to, pre svega, obavljanja proizvodnih, trgovinskih, uslunih, nauno-istraivakih i istraivako-razvojnih delatnosti, bankarskih i drugih finansijskih poslova i poslova osiguranja i reosiguranja. Drugi uslov je da se preduzee osniva kao strano pravno lice, s ciljem obavljanja pretenog dela svog poslovanja na stranom tritu. To, naravno, ne znai da ovako osnovano preduzee u inostranstvu ne moe u nekom od aspekata obavljanja registrovanih privrednih delatnosti, biti prisutno i na domaem tritu. U tom smislu, preduzee, koje je osnovano u inostranstvu, moe osnivati preduzea, otvarati predstavnitva i ulagati sredstva na teritoriji nae drave. Meutim, ono je, tom prilikom, na domaem tritu uvek prisutno u statusu stranog pravnog lica, sa svim specifinostima, pravima, obavezama i odgovornostima koja su svojstvena tom statusu. Trei uslov odnosi se na reim, po kome posluje preduzee koje je osnovano u inostranstvu. Za ovaj sluaj, potrebno je istai da princip teritorijalne pripadnosti i prema odredbama naih propisa ima apsolutni prioritet. Naime, ne samo da e se na reim osnivanja i registrovanja preduzea, koje se osniva u inostranstvu, primeniti propisi drave na ijoj se teritoriji obavljaju te pravne radnje, ve e se i u pogledu obavljanja privrednih delatnosti primeniti propisi drave gde se te delatnosti obavljaju. etvrti uslov, koji se postavlja pred osnivaa preduzea u inostranstvu, kao i prema tako osnovanom preduzeu, odnosi se na odgovornost za obaveze koje ova preduzea zasnuju obavljajui privredne delatnosti u inostranstvu. Za tako nastale obaveze, ova preduzea odgovaraju po propisima drave gde su registrovana, s tim da domae preduzee osniva preduzea u inostranstvu, za obaveze tako osnovanog preduzea odgovara do visine uloenih sredstava u to preduzee. Otvaranje predstavnitava i poslovnih jedinica u inostranstvu

Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu domae preduzee, odnosno drugo pravno lice, moe organizovati tako to e na teritoriji strane drave otvoriti predstavnitvo, odnosno osnovati poslovnu jedinicu (ogranak preduzea). Predstavnitva, odnosno poslovne jedinice, kao posebni oblici obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, imaju sledea statusna obeleja. Ona su sastavni deo 59

preduzea, odnosno drugog pravnog lica koje ih je osnovalo. Na osnovu te injenice, svoju pravnu i poslovnu sposobnost u obavljanju privrednih delatnosti u potpunosti i u pravnom i u faktikom pogledu vezuju za svog osnivaa. To konkretno znai da predstavnitva i poslovne jedinice nemaju status pravnog lica, kao i da poverene poslove obavljaju iskljuivo po nalogu svog osnivaa. S tim u vezi, je obaveza predstavnitva, odnosno poslovne jedinice da osnivau redovno podnose izvetaje o svom radu. Trokove za rad predstavnitva, odnosno poslovnih jedinica u inostranstvu, snosi osniva, u skladu sa propisima kojima se ureuje oblast deviznog poslovanja. Prestanak rada predstavnitva, odnosno poslovne jedinice u inostranstvu, vezuje se za odluku samog osnivaa, odnosno za nastupanje okolnosti kada predstavnitvo, odnosno poslovna jedinica prestaju sa radom, po propisima drave gde su otvorena, odnosno osnovana.

Oblici stranih ulaganja

Oblici stranih ulaganja su: 1. osnivanje pravnog lica u potpunoj svojini stranog ulagaa, 2. osnivanje pravnog lica u zajednikoj svojini domaeg i stranog ulagaa, 3. ulaganje u postojee pravno lice, 4. posebni oblici ulaganja. Ako nije regulisano posebnim zakonima, vlada propisuje blie uslove i naine za strana ulaganja. Strani ulaga ima pravo da u svrhu ulaganja otvori na podruju domae drave raun u bilo kojoj komercijalnoj banci, u domaoj ili bilo kojoj drugoj slobodno konvertibilnoj valuti. Strani ulaga, u odnosu na plaanja vezana za njihova ulaganja u domaoj dravi, ima pravo da konvertuje domau valutu u bilo koju slobodno konvertibilnu valutu. Strani ulagai imaju pravo da vre transfer u inostranstvo, slobodno i bez odlaganja, u slobodno konvertibilnoj valuti, dobiti koja nastane kao rezultat njihovog ulaganja u domaoj dravi, ukljuujui, ali i ne ograniavajui se na:

dobit od ulaganja ostvarenu u obliku profita, dividendi, kamata i drugih oblika; sredstva koja ulagai steknu nakon delimine ili potpune likvidacije svojih ulaganja u domaoj dravi ili od prodaje imovine, odnosno svojinskih prava.

Strani ulaga ima pravo da slobodno zapoljava radnike iz inostranstva ukoliko nije drugaije odreeno radnim zakonodavstvom domae drave. Pravna lica u svojini stranog ulagaa imaju ista prava, obaveze i odgovornosti kao pravna lica koja su u potpunoj svojini domaih pravnih ili fizikih lica.

60

Status filijale Status filijale u jednoj dravi, zavisi od pravnog sistema te drave. To znai, da pitanje statusa filijale u jednoj zemlji, odnosno da li filijala ima status pravnog lica ili ne, zavisi od regulisanja materije u toj zemlji. Kod ovog pitanja postoje neke nedoumice ne samo u naem pravnom sistemu, ve i u pravnim sistemima bivih republika SFRJ, kao i u pravu EU. To pitanje je veoma bitno, jer status filijale moe proizvesti mnoge posledice, koje se ogledaju, izmeu ostalog, i kroz ispunjenje obaveza tog subjekta prema treim licima, odnosno, tada se postavlja pitanje odgovornosti osnivaa filijale, odnosno subjekta sa seditem u inostranstvu. Od pravnog sistema te zemlje, zavisie i da li e se za osnivanje filijale u inostranstvu, traiti ispunjenje uslova, kao i za osnivanje ostalih pravnih lica preduzea. Ako bi ovo pitanje analizirali sa stanovita elementa inostranosti, odnosno Meunarodnog privatnog prava, videli bi da lan 17. Zakona o reavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, definie pripadnost pravnog lica po pravu drave, po kome je ono osnovano. To znai da se u toj zemlji nalazi i sedite tog pravnog lica. Sa druge strane, moe se desiti da pravno lice ima stvarno sedite, kako definie navedeni Zakon. U tom sluaju, ako pravno lice ima stvarno sedite u drugoj dravi, a ne u onoj, u kojoj je osnovano i po pravu te druge drave ima njenu pripadnost, smatrae se pravnim licem te drave. Pravila, koja su definisana za odreivanje dravne pripadnosti pravnog lica su razliita od zemlje do zemlje. Ipak, izdvajaju se dva. Jedno se odnosi na osnivanje i registrovanje pravnog subjekta u zemlji u kojoj e imati i sedite. Drugo se odnosi na stvarno sedite, odnosno na mesto u kome se obavlja glavna delatnost ili veina delatnosti tog pravnog subjekta. Da li filijala mora imati dravnu pripadost zemlje u kojoj obavlja svoju delatnost, odnosno, u kojoj je osnovana ? Miljenja smo da mora, iako se, ovde, mora postaviti pitanje, koje se odnosi na nemogunost izvravanja obaveza prema treim licima, odnosno pitanje steaja. Ali, i pitanje dravne pripadnosti i pitanje pokretanja steajnog postupka, zavisi, opet, od zakonodavnog sistema zemlje u kojoj se ona osniva. Ono to moramo rei je sledee: kad govorimo o filijali stranog subjekta, govorimo o prisustvu elementa inostranosti u jednom graanskopravnom odnosu. Koje e pravo biti primenjeno na poloaj filijale stranog subjekta i delatnost, koju ona obavlja na teritoriji druge drave, zavisi od toga, da li zemlja, u kojoj filijala obavlja delatnost definie filijalu kao pravno lice ili ne. Ako bi definisali filijalu kao pravno lice, onda emo istu definisati kao samostalnu organizacionu celinu.

61

REAVANJE SPOROVA U MEUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU

I) REAVANJE MEUNARODNIH PRIVREDNIH SPOROVA

Uvodne napomene

Kada govorimo reavanju meunarodnih privrednih sporova, pre svega, mislimo na sporove izmeu preduzea razliitih drava. Ti sporovi u sebi sadre element inostranosti, to je osnovno njihovo obeleje, koje ih, u nainu reavanja i dejstvima reavanja, odvaja od drugih privrednih sporova, koji nemaju meunarodno obeleje. Zbog tih specifinosti, reavanju meunarodnih privrednih sporova treba posvetiti posebnu panju, imajui u vidu poetak liberalizacije i demokratizacije domae privrede, kao i jedan od glavnih ciljeva nae zemlje, koji se sastoji u to veem privlaenju stranog kapitala, tako da se moraju definisati oblici i dejstva reavanja eventualnih sporova, koji mogu nastupiti izmeu naih i stranih preduzea (stranih ulagaa). Oblike moemo definisati kao naine reavanja sporova, kojih ima vie, a mi emo se u ovom radu osvrnuti samo na neke od osnovnih oblika, odnosno naina reavanja meunarodnih privrednih sporova, koji se najee sreu u praksi. Sa druge strane, kada budemo govorili o dejstvima reavanja ovih sporova, analiziraemo dejstva odluka, koje se donose u tim sporovima. Ovde se postavlja pitanje priznanja i izvrenja tih odluka, na osnovu unutranjih normi, koje sadre mnoge nedostatke, imajui u vidu karakter meunarodnih privrednih sporova, kao i sadrinu odredaba, koje se primenjuju kod priznanja i izvrenja stranih odluka. Isto tako, vano pitanje je i potovanje i primena meunarodnih akata donetih u ovoj oblasti, najee meunarodnih konvencija, koji se primenjuju kod reavanja meunarodnih sporova izmeu preduzea. U vezi sa tim, delimino e biti rei i o reavanju ovih sporova od strane meunarodnih organa. Najei oblici (naini) reavanja meunarodnih privrednih sporova su sudski i arbitrani, kao i, ve spomenuto, reavanje sporova od strane meunarodnih arbitraa i drugih uspostavljenih institucija u okviru ili van okvira meunarodnih organizacija, odnosno reavanje sporova od strane Meunarodnog suda pravde (mada su retki sluajevi reavanja ovih sporova od strane ovog organa). Moramo da napomenemo da smo se odluili za termin meunarodni privredni sporovi, a ne meunarodni trgovaki sporovi, pre svega zbog irine samog pojma privredni spor (ono to taj pojam moe da obuhvati, imajui u vidu subjekte i predmet privrednog spora), koji izvodimo iz predmeta Privredno pravo, tj. iz samog naziva tog predmeta, iako postoje osporavanja u odreivanju termina za taj predmet, o emu nee biti rei u ovom radu.

62

Osnovni oblici reavanja meunarodnih privrednih sporova sud i arbitraa

Oblici (naini) reavanja ovih sporova pred unutranjim organima jedne zemlje mogu biti sudski i arbitrani. Sudsko i arbitrano reavanje sporova sa elementom inostranosti izmeu preduzea iz razliitih zemalja su osnovni oblici reavanja meunarodnih privrednih sporova i kada govorimo o reavanju tih sporova, pre svega mislimo na ta dva oblika. Sudsko i arbitrano vetaenje sporova sprovode drave na svojoj teritoriji, iako je u njima sadran meunarodni element. Sudovi i arbitrae jedne zemlje mogu zasnovati svoju nadlenost i reavati odreeni spor izmeu dva preduzea, domaeg i stranog. Ono to je veoma bitno za stranke, jeste da sam nain reavanja meunarodnih privrednih sporova odreuju one, tj. taj nain ili oblik treba utvrditi kod izrade i oblikovanja samog ugovora, osnovnog pravnog posla, u kome e stranke odrediti, koji e organ ili institucija reavati eventualni spor, koji se moe pojaviti u toku izvrenja osnovnog posla. Postoje razlike kada stranke utvruju nadlenost suda, a kada utvruju nadlenost arbitrae. Privredni subjekti iz razliitih drava, ee e odrediti nadlenost arbitrae. Dok je sa sudskim odlukama jasnija situacija u vezi sa njihovom nacionalnou, dotle je drugaije kod arbitraa i arbitranih odluka. U vezi sa arbitraom, kao jednim od naina reavanja sporova pred unutranjim organom jedne zemlje, rei emo da se esto postavlja pitanje razlikovanja nacionalne i strane arbitrae. Same stranke u sporu, u ugovoru mogu svojom voljom odrediti pravo po kome e se spor reavati. Zbog specifinosti, koje sadri arbitraa, mi emo razlikovati unutranju arbitrau od inostrane, u zavisnosti od sedita arbitrae i arbitranog ugovora, odnosno prava koje e primeniti arbitraa u sporu, ali, takoe, ne smemo zaobii injenicu da kod definisanja arbitrae kao instituta, mnogi autori istiu njen supranacionalni karakter. to se tie same strane arbitrane odluke, postoje kriterijumi, koji odreuju njenu pripadnost, koje moemo vezati i za nacionalnost strane arbitrae, koja je i donela tu odluku. Dejstva sudskog reavanja meunarodnih privrednih sporova

Meunarodni privredni sporovi se mogu reavati pred sudom zemlje stranog ulagaa, zatim pred sudom zemlje, gde je odnosni strani ulaga uloio sredstva, kao i pred sudom neke tree zemlje. Ono to je ovde veoma bitno, sem dejstva same odluke na domaoj teritoriji, jeste izvoenje dokaza, odnosno priznanje stranih dokumenata, tanije javnih isprava. Pravila Meunarodnog privatnog prava sadre odredbe o dokaznoj snazi stranih isprava (javnih i privatnih), ali problemi, koji kod izvoenja dokaza mogu da nastanu, delimino su reeni i donoenjem Hake Konvencije o ukidanju potrebe za legalizacijom stranih javnih isprava iz 1961. godine, Konvencijom o olakanju meunarodnog pristupa sudovima iz 1980. godine, kao i Evropskom Konvencijom o obavetenjima o stranom pravu iz 1968. godine.

63

Izvoenje dokaza kod reavanja meunarodnih privrednih sporova je veoma vano, tako da emo se kratko osvrnuti na neka osnovna pravila o dokaznoj snazi stranih isprava. Isprave su, najee, javne, odnosno njih moraju izdati dravni organi. Za isprave vae opti uslovi priznanja njihove dokazne snage. Postoje dva uslova za priznanje, a to su uzajamnost i legalizacija (dokaz verodostojnosti isprave). Prihvaena je tzv. formalna uzajamnost strane isprave, a to znai da e strana isprava biti potpuno izjednaena sa domaom javnom ispravom. Legalizacija dokazuje verodostojnost strane isprave. To se odnosi na verodostojnost potpisa lica, koje je ispravu potpisalo i verodostojnost peata stavljenog na ispravu. Osim toga, postupak legalizacije nije isti sa zemljama sa kojima nema zakljuenih meunarodnih ugovora i sa zemljama sa kojima je zakljuen meunarodni ugovor. U prvom sluaju, smatra se da postoji zakonski reciprocitet u pogledu priznanja dokazne snage strane javne isprave. Kada odreena drava ima zakljuen meunarodni ugovor ili dvostrani ugovor u ovoj oblasti, postupak je krai. U Hakoj Konvenciji o ukidanju potrebe legalizacije stranih javnih isprava iskljuena je meunarodna legalizacija zemlje u kojoj se isprava koristi. U Konvenciji se predvia da je uslov za priznanje dokazne snage isprave ispunjen, kada je organ zemlje, koji je ovlaen za izdavanje javne isprave stavio poseban peat (etvrtast okvir), koji se zove apostil. Navedene Konvencije, kao i pravila Meunarodnog privatnog prava pojednostavljuju sam postupak, to je bitno kod donoenja odluke u jednom privrednom sporu, obzirom da isprave predstavljaju osnov za presuene u jednom takvom sporu, a takoe su bitni i olakan pristup sudu, kao i efikasno obavetavanje, naroito kada se radi o subjektima iz razliitih drava. No, da bi jedna odluka donesena u jednom od takvih sudskih i arbitranih postupaka mogla biti izvrena, ona mora biti priznata u postupku, koji je predvien unutranjim i meunarodnim normama. Svaka strana sudska odluka mora biti priznata u odreenom postupku, koji je regulisan normama Meunarodnog privatnog prava, odnosno Zakonom o reavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u odreenim odnosima, tj. Zakonom o Meunarodnom privatnom pravu. Isti Zakon regulie i uslove za priznanje stranih arbitranih odluka, o emu e biti rei kasnije. Zakon o Meunarodnom privatnom pravu regulie priznanje i izvrenje stranih sudskih odluka u lanovima od 86. do 96., predvianjem optih i posebnih pretpostavki, odnosno uslova, koje jedna strana sudska odluka mora da ispuni da bi mogla biti priznata i izvrena na naoj teritoriji. Mi emo analizirati samo opte pretpostavke, obzirom da se posebne pretpostavke primenjuju samo kod odluka u statusnim stvarima. Te opte pretpostavke posmatraemo samo sa aspekta meunarodnog privrednog spora, kako bi utvrdili da li se mogu sve opte pretpostavke utvrene u Zakonu o Meunarodnom privatnom pravu, dosledno i striktno primenjivati, tj. da li se moe traiti da strane sudske odluke, koje su reile jedan spor izmeu privrednih subjekata, u potpunosti ispune te uslove. Inae, opte pretpostavke se dele na pozitivne i negativne. Opte pozitivne pretpostavke su: a) uzajamnost izmeu domae i strane zemlje i b) pravosnanost i izvrnost strane odluke, odnosno presude. Opte negativne pretpostavke su brojnije i one su sledee:- nepravilnost u postupku pred stranim sudom; - iskljuiva nadlenost domaeg suda; 64

pravosnana presuda domaeg suda ili drugog organa; - priznata strana sudska presuda u istoj stvari i izmeu istih stranaka; - ranije pokrenuta parnica u istoj stvari u domaoj zemlji; i - povreda domaeg javnog poretka. Dejstva arbitranog reavanja meunarodnih privrednih sporova

Ono to je reeno kod sudskog reavanja sporova, vai i kod arbitranog, a to je da je najei uzrok nastanka arbitranih sporova neizvrenje ugovornih obaveza. Kao razlozi za nastajanje arbitranih sporova mogu se navesti i nedovoljno poznavanje stranih partnera-privrednih subjekata, sa kojima se stupa u poslovni odnos. Naime, retko se vri provera boniteta stranog poslovnog subjekta. Kao to smo ranije rekli, razlikujemo stranu i domau (unutranju) arbitrau, pa tako Spoljnotrgovinska arbitraa pri Privrednoj komori nae zemlje se moe smatrati kao nacionalna arbitraa, koja je vezana za domai pravni sistem i koja kod donoenja odluka, u nedostatku posebnih pravila, primenjuje principe domaeg materijalnog i procesnog prava. Ono to je karakteristino za nadlenost arbitrae, jeste da stranke svoju volju o tome mogu ispoljiti na dva naina, i to: a) putem zakljuenja arbitranog ugovora, odnosno kompromisne ili arbitrane klauzule, kada se stranke sporazumeju da e sve sporove, koji eventualno nastanu, a iz razloga predvienih u osnovnom pravnom poslu, reavati arbitraa; i b) u obliku arbitranog kompromisa, ugovora, koji stranke zakljuuju tek onda, kad spor nastane, a tada one odreuju, koja e arbitraa reavati spor. Stranke kod odreivanja arbitrae, kao nadlene za reenje jednog spora, moraju odrediti niz elemenata, koja e biti sastavni deo sporazuma. To se odnosi na sledee elemente: a) mesto arbitrae; b) pitanje imperativnih procesnih normi zemlje u kojoj se vodi postupak; d) merodavno materijalno pravo; e) pitanje spora koji se reava pred arbitraom; f) izbor arbitrae; g) plaanje naknade arbitrima; h) jezik na kojem se vodi arbitraa; i) primena ex aequo et bono (princip pravinosti); j) oblik arbitrane odluke (pismena forma); k) pitanje nitavosti; i l) pravo na pokretanje arbitranog postupka. To su najvaniji elementi jednog arbitranog sporazuma, koje mogu imati uticaja na dejstvo te arbitrane odluke u nekoj drugoj zemlji. Stranke mogu predvideti i druge elemente arbitranog sporazuma. Ti elementi su od znaaja kod utvrivanja prirode arbitranog ugovora i kod priznanja strane arbitrane odluke, a to utvruje sud, koji donosi odluku o priznanju. No, ono to je vano za privredne subjekte u jednom sporu, jeste donoenje odluke od strane arbitrae, a, isto tako, i efekti te odluke. Pre nego to bude rei o uslovima, koji se u naem zakonodavstvu odreuju za priznanje stranih arbitranih odluka, osvrnuemo se na uporedno zakonodavstvo, u kojem postoje tri sistema za priznanje dejstava tih odluka. Prvi sistem polazi od asimilacije strane arbitrane odluke i ugovora. Drugi sistem poistoveuje stranu arbitranu odluku sa stranom sudskom odlukom. to se tie treeg sistema, on izjednaava stranu arbitranu odluku sa domaom arbitranom odlukom. injenica je da je trei sistem najliberalniji u pogledu tretiranja strane arbitrane odluke. U vezi sa ovim sistemima, postavlja se pitanje ta se smatra stranom arbitranom 65

odlukom. Neki sudovi su u praksi odreivali da je strana arbitrana odluka ona odluka, koju je doneo arbitar iji je domicil u inostranstvu, a, isto tako, potrebno je da su stranke u sporu saglasne da arbitar primenjuje strano procesno pravo. No, zauzet je stav da je irelevantna primena materijalnog prava za odreivanje nacionalnosti arbitrane odluke. Da li se moe prihvatiti stav da se nacionalnost arbitrane odluke moe odreivati po domicilu arbitara i po primenjenom postupku? Da li bi kriterijum sedita arbitrae bio relevantan za odreivanje da li je jedna arbitrana odluka strana ili nije? Odgovor bi tebalo traiti izmeu sedita arbitrae i prava, koje je primenjeno u postupku, odnosno moda uvaiti oba kriterijuma kao osnov za odreivanje nacionalnosti arbitrane odluke. Osim toga, veoma je vano kod priznanja i izvrenja stranih odluka, kako arbitranih, tako i sudskih, odrediti karakter odluke o priznanju strane arbitrane ili sudske odluke, odnosno da li se kod priznanja izvrava strana arbitrana ili sudska odluka ili domaa odluka o priznanju te strane arbitrane ili sudske odluke. Bez domae odluke ne moe biti izvrenja strane odluke, ali izvrava se sadrina te strane odluke. Kod stranih arbitranih odluka analiziraemo pretpostavke za njihovo priznanje i izvrenje, imajui u vidu karakter meunarodnih privrednih sporova. Pretpostavke za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka odreuje, takoe, Zakon o Meunarodnom privatnom pravu. Pre svega, da bi jedna stranka, uopte, mogla da podnese zahtev za priznanje i izvrenje strane arbitrane odluke, ona mora da podnese izvornu odluku arbitrae ili njen overen prepis, kao i izvorni ugovor o arbitrai ili njegov overen prepis. Osim toga, stranka mora da podnese i prevod odluke, odnosno ugovora na jezik, koji je u slubenoj upotrebi suda, od koga se trai priznanje, ukoliko odluka i ugovor nisu sastavljeni na tom jeziku. Mislimo da ne moe biti veih problema, kod primene ovih uslova, obzirom da su to neophodne pretpostavke da bi se pokrenuo postupak za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka, koje se odnose na neki privredni spor sa elementom inostranosti. Sa druge strane u Zakonu o Meunarodnom privatnom pravu odreuju se pretpostavke, od kojih su pojedine zajednike i sa nekim pretpostavkama koje se primenjuju kod priznanja i izvrenja stranih sudskih odluka. Mi emo posvetiti panju samo onim pretpostavkama, koji imaju znaaja za meunarodni privredni spor, s tim da emo nabrojati sve uslove za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka. Kao prva znaajna pretpostavka odreuje se da se predmet spora u pitanju moe podvri domaem pravu, u suprotnom, odbie se priznanje strane arbitrane odluke. To znai da se predmet spora moe podvri domaim arbitranim pravilima, koja ne moraju biti u skladu sa stranim arbitranim pravilima. Moe da se dogodi da su ta strana pravila drugaija od domaih, kada je u pitanju predmet spora i da li o njemu moe da odluuje arbitraa, ali da ona nisu u suprotnosti sa osnovnim principima javnog poretka domae drave. Treba voditi rauna o primeni ove pretpostavke kod meunarodnih privrednih sporova, jer bi striktna primena ovog uslova mogla da dovede do protivmera drugih drava. Arbitrani postupak je poseban postupak, gde glavnu ulogu, ipak, imaju stranke. Sledee tri pretpostavke govore o iskljuivoj nadlenosti domaeg suda ili drugog organa, povredi javnog poretka i uzajamnosti. O tim pretpostavkama, ve je bilo rei kod priznanja stranih 66

sudskih odluka. Priznanje strane arbitrane odluke e se odbiti, ukoliko ugovor o arbitrai nije zakljuen u pismenom obliku. Taj ugovor ne mora biti sainjen na jednom pismenu, on se moe zakljuiti i razmenom pisama, telegrama i sl. Ugovor o arbitrai mora biti punovaan, da bi strana arbitrana odluka mogla da se prizna. Kako e se utvrivati punovanost arbitranog ugovora, pitanje je na koje mora da odgovori sam karakter ugovora, odnosno njegova pravna priroda, to zavisi od toga da li emo taj ugovor posmatrati po pravilu lex contractus, odnosno po pravu koje je merodavno za glavni ugovor ili po lex fori, odnosno po pravu zemlje gde se punovanost utvruje. Postoje i neka druga shvatanja o utvrivanju punovanosti ugovora o arbitrai (po nacionalnom pravu stranaka), no mi emo se zadrati samo na dva navedena. Kod meunarodnog privrednog spora, odnosno kod priznanja arbitrane odluke, koja se odnosi na takav spor, punovanost ugovora o arbitrai treba utvrivati po pravu, koje je merodavno za osnovni pravni posao (glavni ugovor). To proizlazi iz prirode samog spora i volje stranaka. Meutim, mora se rei da kod ugovornih odnosa sa elementom inostranosti, mogu biti primenjena i neka druga pravila, u nedostatku volje stranaka, tj. ukoliko stranke nisu odredile merodavno pravo za ugovor. Ta pravila su predviena Zakonom o Meunarodnom privatnom pravu za pojedine ugovore (koji se najei u praksi), a isto tako, mora se spomenuti i teorija karakteristine prestacije, na osnovu koje se odreuje merodavno pravo za ugovor. Ovom napomenom smo eleli da ukaemo na svu sloenost regulisanja ove oblasti, ne samo arbitranog postupka, ve i regulisanja ugovornih odnosa od strane samih stranaka, od ega zavisi i regulisanje njihovog eventualnog spora. Sledea pretpostavka se odnosi na obavetavanje stranaka o imenovanju arbitara i o onemoguavanju stranaka da koriste svoja prava u arbitranom postupku. Osim toga, sastav arbitranog vea i arbitrani postupak moraju biti u skladu sa ugovorom o arbitrai. Isto tako, da bi jedna strana arbitrana odluka mogla biti priznata, arbitrani sud ne sme da prekorai granice svojih ovlaenja, koja su odreena u ugovoru o arbitrai. Sud navedene uslove mora ceniti u skladu sa arbitranim ugovorom i injenicama, koje stranke dokazuju u postupku priznanja i izvrenja. Te injenice one moraju dokazivati najee javnim ispravama, o kojima je bilo rei. To se, najpre, odnosi na obavetavanje stranaka i na rad arbitranog suda. Na kraju, pomenuemo i konanost i izvrnost strane arbitrane odluke i da arbitrana odluka nije ponitena, kao i da dispozitiv arbitrane odluke ne sme biti nerazumljiv ili protivrean. Kod konanosti i izvrnosti treba rei da kod jednostepenih arbitraa, odluka postaje konana odmah nakon donoenja. U vezi ponitaja strane arbitrane odluke, u postupku priznanja i izvrenja, ponitaj se moe dokazivati, ve pomenutim, javnim ispravama. Analiza pretpostavki, koje se primenjuju u postupku priznanja i izvrenja stranih arbitranih odluka, pokazala je da domai sud koji priznaje tu odluku, mora voditi rauna, kako o arbitranom ugovoru, tako i o injenicama o samom toku arbitranog postupka od strane inostrane arbitrae. Primena nekih uslova, kao to su arbitrabilnost, odnosno da se predmet spora moe podvri arbitrai, javni poredak i iskljuiva nadlenost, mora biti ograniena u onoj meri u kojoj to zahteva jedan 67

meunarodni privredni spor izmeu dva privredna subjekta, to doprinosi liberalizaciji privrednog prometa izmeu drava, a samim tim stvaranju uslova za strana ulaganja u naoj zemlji. Sa druge strane, mora se voditi rauna i o interesima nae zemlje i naih preduzea. Meunarodne privredne sporove reavaju i druge institucionalne arbitrae odreenih zemalja. Te sporove reavaju i meunarodni organi, ija se nadlenost moe utvrditi od strane stranaka u sporu, odnosno od strane drava. Pre svega, to se odnosi na neke meunarodne arbitrae, kao i na neke institucije osnovane u okviru meunarodnih organizacija. Meutim, za stranke u sporu veoma je vano, sem odreivanja nadlenosti arbitrae, koja e odluivati o njihovom predmetu spora, da znaju, koji se meunarodni izvori normi koriste u postupku, sem unutranjih. Ti izvori, odnosno te meunarodne konvencije, koje je naa zemlja ratifikovala, su sledee: 1) enevski protokol o arbitranim klauzulama od 1923. godine; 2) enevska Konvencija o izvrenju stranih arbitranih odluka od 1927. godine; 3) Njujorka Konvencija o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka od 1958. godine; i 4) Evropska Konvencija o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai od 1961. godine. Svaka od ovih Konvencija sadri odreene karakteristike za svaku od faza arbitranog postupka. Ne ulazei u detalje, koje ovi meunarodni izvori predviaju za arbitrani postupak i za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka, rei emo samo da je u Njujorkoj Konvenciji izraena tendencija lakeg priznanja stranih arbitranih odluka u odnosu na odredbe, koje su predviene u enevskoj Konvenciji. Treba pomenuti jo neke meunarodne izvore, koje koriste meunarodne arbitrae i drugi organi u reavanju sporova, a to su Beka konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine. Osim ove Konvencije, pored niza drugih, esto su u primeni i Model zakon o meunarodnoj trgovakoj arbitrai UNCITRAL 1985. (primenjuje je i Arbitraa u Njujorku), kao i Model pravila Komisije UN za meunarodno trgovako pravo 1976., o ijim karakteristikama nee biti rei. Meunarodne arbitrae

U prethodnom delu govorili smo uopte o arbitrai, o arbitranom ugovoru, kao i o dejstvima stranih arbitranih odluka, koje se odnose na meunarodne sporove privrednih subjekata, na domaoj teritoriji, ali stranke u eventualnom sporu imaju mogunost iznoenja predmeta spora i pred nekom od institucionalnih arbitraa. Te arbitrae su centri meunarodne privredne arbitrae i mi emo ovde pomenuti samo one koje predstavljaju najznaajnije. Arbitrani sud Meunarodne trgovinske komore u Parizu je osnovan jo 1923. godine i osnovna karakteristika tog suda je njegovo meunarodno obeleje. Iako se sedite Arbitranog suda nalazi u Parizu, njegovo delovanje nema nikakvog dodira sa nekom dravom ili vladom. To proizlazi iz toga to se arbitrani postupak moe sprovesti u bilo kom mestu, u bilo kojoj dravi, zatim to 68

arbitri mogu biti bilo kog dravljanstva i to se arbitrani postupak moe voditi na bilo kom jeziku, u zavisnosti od volje stranaka. Neemo govoriti o samom postupku pred ovom arbitraom, ali emo rei da ovaj Arbitrani sud ima svoj Pravilnik, koji se primenjuje u postupku. Arbitraa Trgovinske komore Ciriha je sledei veoma znaajan centar meunarodne privredne arbitrae i ona je osnovana 1911.godine. Ona, takoe, ima svoj Pravilnik, a, iako je njeno sedite u Cirhu, arbitrani postupak, koji nije javan, moe se odrati i u nekom drugom mestu. Jezik arbitrae je nemaki, mada arbitrano vee moe odluiti da se postupak vodi i na nekom drugom jeziku. Ono to je karakteristino za ovu arbitrau, jeste primena procesnih pravila. Naime, ukoliko u pomenutom Pravilniku o mirenju i arbitrai nedostaju pravila za voenje postupka, primenie se Graanski procesni zakonik kantona Cirih i vajcarski zakon o meunarodnoj arbitrai. Nadlenost ove arbitrae se esto ugovara. Takoe, ni ovde nee biti rei o samom postupku pred ovom arbitraom. Poslednja meunarodna privredna arbitraa, o kojoj e biti rei u ovom radu, jeste Arbitraa Amerikog arbitranog udruenja u Njujorku. Ova arbitraa reava, pre svega, meunarodne poslovne sporove. No, osim tih sporova, reava i neke druge sporove, kao to su graevinski sporovi. Isto tako, ova arbitraa prua pomo u predmetima gde je ugovorena primena Modela Zakona o meunarodnoj trgovakoj arbitrai - UNCITRAL 1985. Za voenje postupka, ova arbitraa pimenjuje svoja Pravila, ali postoji i Dopunska procedura, kako bi voenje postupka moglo da se prilagodi svakom pojedinom sluaju. U postupku se vodi rauna o imenovanju arbitara, ukoliko su stranke u sporu iz razliitih drava, kao i o jeziku o kome se sporazumevaju stranke. Postoji niz drugih meunarodnih privrednih arbitraa ustanovljenih pri raznim institucijama, meunarodnim organizacijama i trgovakim komorama, no, smatramo da je dovoljno pomenuti samo one, koje su najznaajnije i ija se nadlenost najee odreuje. injenica je da je osnovno obeleje svih navedenih arbitraa njihov meunarodni karakter, ali neke od ovih arbitraa predviaju da mogu reavati sporove i izmeu subjekata iste nacionalnosti. Ono to je, jo, vano za domae privredne subjekte, jeste da su trokovi postupka pred navedenim arbitraama izuzetno visoki. Osim meunarodnih privrednih arbitraa, meunarodne privredne sporove izmeu privrednih subjekata mogu reavati i drugi organi, kao to su, ve, spomenuti Meunarodni sud pravde u Hagu i Meunarodni centar za reavanje investicionih sporova, kao karakteristini organ po predmetu reavanja. Meunarodni sud pravde

Meunarodne privredne sporove moe reavati i Meunarodni sud pravde, koji je organ UN sa seditem u Hagu. Medutim, aktivnu i pasivnu legitimaciju imaju samo drave. To znai da drava zastupa preduzee, ako je to preduzee povreeno aktom drave. Po lanu 36. Statuta Suda Meunarodni sud pravde je nadlean za sporove za koje su se drave saglasile. Ova saglasnost moe 69

biti ili jednostrana ili uslovljena prihvatanjem druge strane. Sud moe dosuditi naknadu tete, obavezu drave da otkloni uzroke ili da se uzdri od odreenog ponaanja. Sud se u reavanju oslanja na meunarodne ugovore, meunarodne obiaje, opte principe, praksu, a moe suditi i po principu pravinosti (ex aequo et bono). Odluka Meunarodnog suda pravde obavezna je za stranke, ali te odluke imaju vei znaaj. Naime, tim odlukama se formiraju pravila ponaanja u Meunarodnom privrednom pravu, tako da one postaju i izvor meunarodnog privrednog prava. Inae, Meunarodni sud pravde retko odluuje u ovakvim sporovima. Razlog tome je to se drave, kao zastupnici preduzea, retko obraaju ovom sudu. Meunarodni centar za reavanje investicionih sporova

Svetska banka je osnovala Meunarodni centar za reavanje investicionih sporova (International Center for the Settlement of Investment Disputes ICSID) na osnovu Vaingtonske Konvencije o reavanju investicionih sporova izmeu drava i dravljana drugih drava iz 1966. godine. Centar ima sopstvena pravila o konstitusanju centra, zatim arbitrana pravila, kao i listu sudija, ali strane same odluuju da li e arbitre birati sa liste ili drugaije. Ako drugaije nije utvreno postupak e se voditi u Vaingtonu seditu Centra. Konvencija o reavanju investicionih sporova se primenjuje samo na sporove koji direktno proizlaze iz ugovora o stranom ulaganju, zakljuenog izmeu vlade ili drugih organa drave ugovornice i dravljana druge drave, za koje su se strane pismeno saglasile da se reavaju u postupku organizovanom od strane Centra. Zakljuenje arbitranog sporazuma ne moe se jednostrano raskinuti. Kao i kod Meunarodnog suda pravde u Hagu, i ovde se pojavljuju drave kao strana u sporu. Vanija pitanja vezana za reavanje meunarodnih privrednih sporova

Analiza oblika i dejstava reavanja meunarodnih privrednih sporova pokazala je svu sloenost i razliitost tih postupaka, imajui u vidu raznovrsnost oblika reavanja tih sporova. Kada govorimo o oblicima, mislimo i na organe, koji donose odluke i koje delimo na unutranje, nacionalne organe jedne drave i meunarodne. Samim tim i pravila, koja ti organi koriste u postupku su unutranja ili meunarodna. Sedite tih organa i pravila koja oni koriste su i kriterijum za odreivanje nacionalnosti jedne odluke, bilo da je ona sudska ili arbitrana. Odreene nedoslednosti se mogu pojaviti kod efekata, koje strane odluke treba da proizvedu na teritoriji druge drave. To se odnosi na postupke priznanja i izvrenja stranih sudskih i arbitranih odluka, tj. na primenu pretpostavki za priznanje i izvrenje ovih odluka, a koje su predviene u Zakonu o Meunarodnom privatnom pravu. U ovim postupcima mora se voditi rauna o karakteru i sadrini tih odluka, koje se odnose na reenje odreenog spora izmeu dva privredna subjekta. 70

Liberalizacija privrednog prometa i stranih ulaganja nalae da se kod priznanja i izvrenja tih odluka ogranieno i celishodno primenjuju pretpostavke iz Zakona o MPP. To se odnosi na uzajamnost, iskljuivu nadlenost, javni poredak i povredu postupka. Saradnja domaih i stranih organa, u ovom pogledu, je neminovna. Pomenuti postupci i pravila o meunarodnoj pravnoj pomoi i izvoenju dokaza su veoma bitni za tu saradnju, kao i pomenute Konvencije, koje su svojim reenjima pojednostavile te postupke. Pregled oblika i dejstava reavanja meunarodnih privrednih sporova moe da bude putokaz za privredne subjekte, kako domae, tako i strane, koji e ih odvesti u efikasnije planiranje i oblikovanje posla, koji e zakljuiti sa svojim poslovnim partnerom. U takvom planiranju posla, vaan deo e predstavljati i nain reavanja eventualnih sporova, kao i predvianje dejstava, koje e odluka o tom sporu proizvesti.

II)

STALNI ARBITRANI SUD

IIa) UVODNI DEO Istorija osnivanja Stalnog arbitranog suda

Na Hakim konferencijama mira koje su odrane 1899. i 1907. godine predloeno je osnivanje jednog stalnog i obaveznog izabranog suda, to se nije dogodilo. Na prvoj Konferenciji 1899.godine trebalo je osnovati stalno sudsko telo, emu se protivila Nemaka. Na drugoj Hakoj konferenciji 1907.godine, takoe je pokuano osnivanje ovakvog suda, ali se ni tada nije uspelo u tome. Naime, na toj Konferenciji se nisu sloile oko osnivanja stalnog suda tzv.male i velike drave po pitanju odreivanja sudija, obzirom da sud nije mogao da ima toliko sudija, koliko ima drava. Manje drave nisu htele da pristanu da stalni lanovi suda budu predstavnici velikih drava, dok bi se predstavnici manjih zemalja birali na odreeni period. Jedna od pozitivnih strana druge Hake konferencije bilo je usvajanje tzv. Porterove konvencije, koja je zabranila naplatu potraivanja silom, osim ako drava dunik ne bi pristala na arbitrau, odnosno, ako nije pristala na formiranje iste ili nije izvrila odluku arbitrae. Meutim, na prvoj Hakoj konferenciji 1899.godine, osnovan je Stalni arbitrani sud (u daljem tekstu: Sud) koji ima fakultativnu nadlenost. On je, tanije, osnovan etvrtom konvencijom na spomenutoj Hakoj konferenciji. Iako je delatnost ovog Suda bila predmet otrih kritika, ipak je njegova praksa dala zadovoljavajue rezultate za meunarodno pravo uopte, a posebno za meunarodno privredno pravo. Kada kaemo zadovoljavajue rezultate, naroito mislimo na period od zadnjih desetak godina, odnosno od kraja XX veka, pa do danas. Na Hakim konferencijama su donete su dve Konvencije, koje ureuju osnivanje i rad Suda. Te Konvencije su: 1) Konvencija o mirnom reavanju sprova od 29.jula 1899.godine; i 2) Konvencija o 71

mirnom reavanju sporova od 18.oktobra 1907.godine. Donoenje navedenih Konvencija i osnivanje Suda doprinelo je afirmisanju pojedinih principa i meunarodnog privrednog prava, obzirom da je Sud osnovan, pre svega, zbog spreavanja sukoba izmeu drava. To se odnosi na injenicu da Sud reava i one sporove koji spadaju u oblast privrede i finansija, kao i da stranke u tim sproovima ne moraju biti samo drave, ve i drugi subjekti. No, u vezi sa tim, mora se rei da ni same drave nisu uvek poveravale ni sve svoje ekonomske i privredne sporove meunarodnoj arbitrai na reavanje, to je rezultiralo relativno malim brojem sluajeva koji su poveravani Sudu na reavanje. No, to nije jedini razlog za tako mali broj sproova. Drugi razlozi su vezani za status Suda, kao i za postojanje drugih meunarodnih institucija, koje reavaju ovakve sporove. * * * Osnivanje Suda predstavlja znaajan dogaaj na javnom planu, obzirom da je njegovim osnivanjem data mogunost da se sporovi izmeu drava reavaju na miran nain. Samim tim, u prvi plan su stavljena diplomatska sredstva kao oblik reavanja sukoba izmeu drava. Znai, osnivanje Suda je, pre svega, imalo za cilj izbegavanje sukoba i ratova, imajui u vidu kasnije dogaaje. Meutim, Sud je opstao svih ovih godina i uticao je na kasnije osnivanje drugih meunarodnih sudskih organa, iako se mora istai skromna praksa koju Sud ima do sada. Jedno od pitanja koje se pojavljivalo i pojavljuje pred Sudom jeste pitanje teritorijalne suverenosti. To je, istorijski gledano, jedno od vanijih pitanja u meunarodnom pravu. Takoe, drugo vano pitanje koje se postavljalo pred Sudom jeste i odgovornost drave. Sud je u odlukama i definisao mnoge relevantne principe u tom pogledu, koji su, naroito, doli do izraaja u sluaju Radio Orient, sluaju Norwegian Claims, i sl. Ti principi su dolazili do izraaja i u sporovima, u kojima jedna od stranaka nije bila drava. Opte karakteristike Suda

Sud je meuvladina organizacija koja egzistira od 1899.godine i vremenom je postala organizacija koja se nalazi na raskrsnici izmeu meunarodnog javnog i meunarodnog privatnog, odnosno, privrednog prava. To znai da se pred njenim institucijama reavaju sporovi i iz jedne i iz druge oblasti. Sud reava sporove izmeu drava, dravnih entiteta, meuvladinih organizacija i privatnih stranaka. irok je spektar sporova koji su izneti pred Sud. U skladu sa tim usvojena su i posebna pravila postupka, koja su izborna, odnosno, neobavezna i odnose na se na razliite subjekte izmeu kojih moe doi do sporova. Svaka drava potpisnica imenuje najvie etiri lica za lanove Suda za period od est godina. Ta lica postaju lanovi Suda i dobijaju naziv sudije. Pred Sudom se mogu izneti svi sporovi, koji se mogu izneti pred arbitrau, osim ako drave u sporu nisu zakljuile poseban sporazum, kojim se predvia

72

osnivanje posebnog suda. Sedite Suda je u Hagu. Mesto odluivanja Suda moe biti izmenjeno samo uz saglasnost stranaka u sporu. Godine 2009. Sud ima 109 drava lanica. Inae, Sud je 1998. godine brojao 86 drava lanica. Kao to se vidi, taj broj je za jednu deceniju porastao za vie od jedne etvrtine drava lanica u navedenoj 1998.godini. Sve drave lanice su potpisnice jedne ili obe Hake konvencije iz 1899., odnosno, 1907.godine. Sud ne predstavlja stalni sudijski kolegijum, ve postoji lista arbitara, koja slui za obrazovanje ad hoc arbitraa, to znai da se one formiraju za konkretan spor i njihova funkcija prestaje zavretkom spora. Ako se stranke ne mogu sporazumeti u vezi izbora arbitara sa liste, tada one imenuju po dva arbitra od kojih samo jedan moe biti dravljanin zemlje koja ga imenuje, dok onda imenovani arbitri biraju joe jednog sudiju, koji je i predsednik arbitrae. Sud je neprofitna organizacija sa malim brojem stalnog osoblja (u stalnom radnom odnosu) i sa skromnim budetom.

Razvoj Suda

Moemo rei, da je Sud odluivao u niz veoma vanih sporova, naroito u zadnjih deset do dvanaest godina, ali u odnosu na oekivanja, ponovo istiemo, on nema naroiti znaaj. Naroito je taj znaaj opao u periodu od pedesetih do kraja devedesetih godina XX veka. Upravo krajem devedesetih godina XX veka unapreeno je funkcionisanje Suda. Sud je, tada, vie bio otvoren za reavanje sporova izmeu ne samo drava, ve i izmeu meunarodnih organizacija, drugih pravnih lica, kao i fizikih lica. Precedent spora u vezi navedenih sporova, u kojima je drava samo jedna strana u sporu, bio je spor iz 1935.godine izmeu Radijske korporacije Amerike i Kine. Sud je, u vezi sa tim, doneo niz pravila za postupanje u arbitranom postupku, a to se odnosilo na sporove izmeu dve drave, zatim izmeu meunarodnih organizacija i drava, izmeu meunarodnih organizacija i fizikih lica, kao i na sporove koji su se odnosili na ovekovu okolinu i prirodne izvore. Osim toga, doneta su Opciona pravila za mirenje u svim vrstama sporova. Sistem mirnog reavanja meunarodnih sporova, vremenom je dograivan i usavravan. Pored navedenih Konvencija i odredbe nekih drugih meunarodnopravnih akata, pre svega, Pakta Drutva naroda (l. 12. do 15) i, naroito, Povelje Ujedinjenih nacija (njeno naelo sadrano u l. 2, t. 3), odnosno odredbe sadrane u glavi VI - 'Mirno reavanje sporova' (l. 33. do 38), to potvruju. Kako proizilazi iz citiranih meunarodnopravnih akata, sredstva mirnog reavanja meunarodnih sporova mogu se podeliti na diplomatska (neposredni diplomatski pregovori, dobre usluge i posredovanje, anketne komisije, izmirenje, postupak pred Ujedinjenim nacijama) i sudska (meunarodne arbitrae i Meunarodni sud).

73

Sudsko i arbitrano reavanje sporova izmeu drava

Reavanje sporova izmeu drava, bez upotrebe sile, uvek je bio cilj kome se, jo uvek, tei. Osnivanje institucija za reavanje ovih sporova zahteva i definisanje pravila koja e se primenjivati u takvim postupcima. Ugovorna pravila o mirnom reavanju sporova postoje, uvek, kada se njima ustanovljava meunarodni sud, arbitraa ili institucija za mirno reavanje sporova, obzirom da se u svakom od tih sluajeva posebnih ugovorom ustanovljava osnivanje, organizacija, postupak i pravila koja se imaju primenjivati pred konkretnim forumom. Pored samih ugovora, po pravilu postoje i pravila postupka. Pored ugovora, i obiaji mogu posluiti kao izvor prava mirnog reavanja sporova. Hake konvencije o mirnom reavanju sporova (misli se na obe) postoje i kao obiajno pravno pravilo. Danas postoji preko 20 meunarodnih sudova i pored njih jo najmanje 50 meunarodnih institucija koje obavljaju sudsku ili kvazi-sudsku funkciju, ali ne ispunjavaju u potpunosti uslove da bi se mogli smatrati meunarodnim sudskim telima. Meunarodno pravosue predstavlja iroko prihvaen i utemeljen nain mirnog reavanja sporova, iako se meunarodna sudska tela najee posmatraju izolovano bez pokuaja utvrivanja sistemskih karakteristika meunarodnog pravosua u celini. Fakulativnost, odnosno sloboda izbora naina reavanja sporova i nunost pristanka je oigledna kod politikih (diplomatskih) naina reavanja sporova, poto do njih, po pravilu, dolazi kada spor ve nastane. Kod sudskih i institucionalnih, pristanak se moe dati kako pre, tako i posle nastanka spora. Jedna od osnovnih karakteristika svih oblika mirnog reavanja sporova jeste to reenje do kojeg se doe najee nije podlono daljoj kontroli. Ovo pitanje nije toliko vano u sluajevima politikih i institucionalnih naina reavanja sporova kada konano reenje nema oblik sudske, tj. obavezujue odluke. Samo neposredno zainteresovane strane mogu pokrenuti postupak za zatitu sopstvenih interesa i one mogu slobodno raspolagati svojim zahtevom, dok je sudu doputeno da se kree u granicama zahteva. IIb) STRUKTURA STALNOG ARBITRANOG SUDA Struktura Suda je organizovana u tri dela. Prvi deo ini Administrativni Savet, koji se stara o radu Suda i njegovom budetu, zatim lista arbitara, koja u stvari predstavlja lanove Suda, kao i Sekretarijat, koji je poznatiji kao Meunarodni biro, na ijem je elu Generalni sekretar. Takoe, posebno se izdvaja lista arbitara za specijalizovane sporove u oblasti zatite ivotne sredine i prirode. Ta lista je sastavljena od priznatih naunika, koji se pozivaju u skladu sa pravilima Suda o zatiti ovekove sredine. Sud ima mali broj stalno zaposlenih lica u Sekretarijatu. Taj broj je, ipak, dovoljan za obavljanje svih funkcija Suda. Na prvom mestu, govoriemo o Administrativnom savetu, koji se nalazi u seditu Suda i koji se sastoji od predstavnika, koji su akreditovani od strane drava lanica. Na osnovu ovlaenja koja ima, 74

Administrativni savet je najvii organ, ako bi morali da postavljamo hijerarhiju organa. Suda Administrativnim savetom predsedava ministar inostranih poslova Holandije. Administrativni savet je ovlaen za uspostavljanje i organizovanje Meunarodnog biroa - Sekretarijata, koji radi pod njegovim rukovodstvom i nadzorom. Administrativni savet odluuje o svim administrativnim pitanjima, koja mogu nastati u vezi Suda. Isto tako, Administrativni savet ima puno ovlaenje u vezi sa odluivanjem o statusu slubenika Suda. Isto tako, Administrativni savet kontrolie trokove Suda. Kvorum za odluivanje Administrativnog saveta je pet lanova, ako su u pitanju odluke o finansijskim transakcijama. Odluke se donose veinom glasova. Administrativni savet je duan da sainjava i izvetaj o radu Suda i njegovim prihodima i trokovima. Izvetaj je duan da dostavi dravama lanicama. Administrativni savet poverava finansijski nadzor Meunarodnog biroa Finansijskom komitetu, koji je sastavljen od tri lana Administrativnog saveta, koji imaju prebivalite u Hagu. Lista arbitara Suda sastoji se od spisak imena arbitara koje drave lanice Suda dostavljaju administrativnom organu Suda Sekertarijatu. Svaka drava lanica Suda dostavlja spisak od etiri imena lica, koja moraju imati odreene kvalitete za obavljanje funkcije arbitra. Svako od tih lica mora biti odlian poznavalac meunarodnog prava, zatim mora imati strune kvalitete, kao i visoke moralne osobine za obavljanje ove funkcije. Osim toga, ta lica moraju imati viegodinje iskustvo, kao i da znaju strane jezike. Moe se desiti, a bilo je i takvih sluajeva u praksi, da vie zemalja imenuje zajedniki arbitre. Meutim, o tome se mora zakljuiti poseban sporazum. Mandat arbitrima Suda traje est godina, s tim da oni mogu obavljati i druge profesionalne aktivnosti (koje su obavljali do imenovanja ili neke druge) za vreme trajanja mandata. Arbitri mogu biti ponovno imenovani na isti period od est godina. U sluaju smrti arbitra ili njegovog penzionisanja, imenovanje naslednika je regulisano u skladu sa metodima za imenovanje arbitara od strane drava lanica. Pored postojanja liste potencijalnih arbitara (ako budu imenovani od strane stranaka za odreeni spor, pa su zato potencijalni), lanovi Suda iz svake zemlje predstavljaju tzv. nacionalnu grupu, koja ima pravo da predloi kandidata za Meunarodni sud pravde. Stalni organ Suda je Meunarodni biro ili Sekretarijat na ijem je elu Generalni sekretar. Meunarodni biro ima administrativnu ulogu, a njegov osnovni zadatak je da obavlja tehnike poslove, kao i da se stara o arhivi. Meunarodni biro je sastavljen od pravnih i administrativnih strunjaka razliitih nacionalnosti sa potrebnim iskustvom. Meunarodni biro prua usluge registra i administrativnu pomo sudovima i komisijama, tako da ima ulogu slubenog kanala za komunikaciju i obezbeenja dokumenata. Meunarodni biro prua usluge koje se sastoje u istraivanju u oblasti prava, finansijskoj administraciji, zatim prua logistiku i tehniku podrku za odravanje sednica, itd. Osim toga, Meunarodni biro obavlja i funkciju posrednika izmeu Arbitrae i drava lanica, zatim, stara se o prijemu i slanju pote, daje savete, potrebna uputstva i obavetenja, itd. Meunarodni biro je stalni organ, koji vodi administraciju, uva sudsku arhivu i sakuplja sve podatke o meunarodnom izbornom suenju. Meunarodni biro moe ispravljati listu arbitara, ali samo uz ovlaenje drava lanica. Drave lanice, odnosno, potpisnice Konvencija biraju sudije (1 do 5 lica) sa spiska sudija, 75

nakon obraanja Sudu za reavanje spora. U vezi sa tim, Meunarodni biro prua odgovarajuu pomo stranama u sporu. Meunarodni biro prua i usluge vezane za reavanje sporova od strane Suda van teritorije Holandije. Meunarodni biro je operativni organ Suda. Jedno od bitnih pitanja Suda je i budet. On je skroman, to odgovara i statusu Suda, odnosno, organima koji su u njegovom sastavu. Budet Suda ine, delom, doprinosi zemalja lanica, a iznos je definisan na bazi sistema jednica koji je definisan pravilima Potanske unije, nevladine organizacije, koja egzistira, takoe, od 1899.godine. IIc) NADLENOST STALNOG ARBITRANOG SUDA Nadlenost Suda je definisana u osnivakom aktu, odnosno Konvenciji iz 1899.godine. Nadlenost je fakultativna i zasniva se na kompromisu drava lanica. Drave u sporu zasnivaju nadlenost arbitrae svojom voljom, a to se definie zakljuenjem arbitranog kompromisa u kome se navode predmet spora, broj arbitara, imena arbitara, ovlaenja koja se daju arbitrima, kao i druge injenice. Znai, zasnivanje nadlenosti arbitrae se ogleda u zakljuenju arbitranog sporazuma, odnosno, kompromisa. Kad je u pitanju zasnivanje nadlenosti za budue i postojee sporove, u teoriji postoji razlika izmeu ove dve vrste nadlenosti Suda. Jedna je institucionalna, koja se zasniva na sporazumu stranaka za sve iste vrste sporova koji mogu nastati u budunosti, a druga je prigodna nadlenost i zasniva se za tano odreeni predmet spora. Ali, u praksi ne postoji znaaj ove podele nadlenosti, tako da je ona znaajna samo sa stanovita teorije. I Pravila postupka predviaju ove dve vrste nadlenosti. Ako bi prihvatili stanovite da podela izmeu ove dve vrste nadlenosti nema znaaj, napravili bi greku iz razloga vezanih za ispunjenje formalnih uslova za zasnivanje nadlenosti, a, isto tako, ne bi imalo smisla ni razlikovanje kompromisorne klauzule i kompromisa. Smatramo da ova podela mora da postoji, bez obzira na injenicu da strane u sporu imaju punu autonomiju kod zansivanja nadlenosti za arbitrano postupanje. IId) POSTUPAK PRED STALNIM ARBITRANIM SUDOM Postupak pred Sudom mogu voditi samo drave, odnosno subjekti meunarodnog prava. Volja drava je od izuzetnog znaaja za nadlenost, a, isto tako, ona je znaajna i kad je u pitanju sam postupak reavanja predmeta spora. Sud je ovlaen da predvidi pravila za voenje spora, kao i da odlui o svim oblicima, redosledu i vremenu u kome svaka stranka mora zakljuiti svoje argumente. Inae, vei broj ugovora predvia primenu pravila Hake konvencije o mirnom reavanju sporova iz 1907.godine. To znai da se moe tumaiti da su ta pravila postala deo obiajnog prava, obzirom na njihovo iroko prihvatanje. Kada strane u sporu, drave lanice Suda, iznesu spor pred arbitrau, tada su dune da izaberu sa liste arbitara, one koji e voditi arbitrani postupak. No, pre toga, drave u sporu su dune da 76

potpiu arbitrani sporazum u obliku kompromisa, kao osnovni akt arbitranog postupka, bez koga nema pokretanja istog. Arbitranim sporazumom se mora detaljno odrediti i opisati predmet spora, kao i ovlaenja arbitara, kojih se oni moraju pridravati za vreme postupka. Stranke u sporu biraju jednog ili vie arbitara sa pomenute, stalne, liste arbitara. Postupak pred Sudom se pokree predajom formalnog akta Meunarodnom birou, kao administrativnom organu Suda. Svi akti koji se podnose predstavljaju podneske i protivpodneske, koji moraju sadravti injenice koje se odnose na oznaenje stranaka, zahtev, pravo koje su stranke izabrale i sl. Arbitrani postupak se sastoji iz dve faze. Jedna je pismena, a druga usmena. U usmenoj fazi bi se izneli odrereni dokazi i sasluala odreena ovlaena lica. U praksi je, ipak, bilo drugaije. Usmena faza je izostavljana. Ako bi traili razlog izostavljanjui ove faze, nali bi ga u potovanju naela ekonomije postupka. Cilj svakog postupka je da se pokrene, sprovede i zakljui sa to manje trokova. Tako je i kod postupka koji se vodi pred Sudom. Takoe, pristalice izostavljanja usmene faze postupka, navode i savesno korienje procesnih prava i zabranu zloupotrebe prava u postupku, to dolazi do izraaja u navedenoj fazi, sa ime se ne bi mogli, u potpunosti, sloiti. U sluaju odravanja usmene faze postupka, ona ima svoje karakteristike. Te karakteristike se ogledaju u odnosu sa postupcima pred drugim meunarodnim sudskim i kvazi sudskim organima. U usmenoj fazi arbitranog postupka se pojavljuju zastupnici spornih strana, koji nemaju aktivnu ulogu u samom postupku, a to podrazumeva njihovo sasluanje u vezi samog predmeta spora, kao i u vezi davanja podataka i injenica u vezi predmeta spora. Uloga zastupnika je ograniena, obzirom da je njihov glavni zadatak da posreduju izmeu stranaka u postupku i arbitar, kao i organa Suda. Isto tako, njihova uloga se ogleda i u prijemu podnesaka i slanju protivpodnesaka. to se tie sasluanja svedoka, vetaka, pojedinih savetnika, ako su imenovani, kao i drugih lica, ono je identino kao i pred drugim sudskim organima, bez obzira da li su oni meunarodni ili unutranji. Opte pravilo definisano Konvencijom iz 1899.godine jeste da arbitrani postupak obuhvata dve faze: preliminarno ispitivanje i raspravu. Prelimirano ispitivanje se sastoji, pre svega, u uzajamnom dostavljanu svih dokumenata koji e se koristiti u postupku. Rasprava je predviena za usmenu komunikaciju zastupnika.

Pravila postupka

Sud je doneo niz pravila postupka, koji se odnose na razliite subjekte izmeu kojih nastaje spor. Ta pravila emo nazivati opciona. Taj termin se uinio i najprikladnijim, obzirom da se radi o pravilima koja su izborna, izabrana, odnosno, neobavezan. Znai, stranke u sporu slobodno odluuju o njihovoj primeni. Ta Pravila su sledea: a) Opciona pravila Suda o arbitranim sporovima izmeu dve drave. Ova pravila reavaju sporove proizale iz ugovora i drugih sporazuma izmeu dve drave. Mogu biti

77

modifikovana za upotrebu u vezi sa multilateralnim ugovorima. Ova pravila imaju osnov u arbitranim pravilima UNCITRAL; b) Opciona pravila Suda o arbitranim sproovima izmeu dve strane, od kojih je jedna strana drava. Ova pravila su zamenila Pravila o arbitrai i mirenju u meunarodnim sporovima izmeu dve strane, od kojih je jedna strana drava iz 1962.godine. I ova pravila imaju osnov u Arbitranim pravilima UNCITRAL.Takoe, ova pravila predviaju autonomiju stranaka; c) Opciona pravila Suda o Arbitrai koja ukljuuje meunarodne organizacije i drave. Ova pravila se primenjuju i u sporovima izmeu dve meunarodne organizacije; d) Opciona pravila Suda o Arbitrai izmeu meunarodnih organizacija i privatnih lica; e) Opciona pravila Suda o mirenju. Osnovna svrha ovih pravila je da dovede do mirenja strane u sporu, koje su u nemogunosti da kroz konsultacije i pregovore dou do reenja.Ova pravila se primenjuju bez obzira na vrstu subjekta u sporu; f) Opciona pravila Suda koji se odnose na postupak koji sprovode Komisije za ispitivanje injenica. Ova pravila se primenjuju kad se strane u sporu sporazumeju da trae pomo od navedene Komisije. Strane u sporu mogu iskljuiti bilo koju odredbu iz Pravila u bilo koje vreme; g) Opciona pravila Suda o arbitranim postupcima koji se odnose na zatitu prirodnih izvora i sredine. Ova pravila imaju osnov u arbitranim pravilima UNCITRAL i vode rauna o autonomiji stranaka; h) Opciona pravila Suda o mirenju u postupcima koji se odnose na zatitu prirodnih izvora i sredine; i) Vodi za prilagoavanje arbitranih pravila Suda za reavanje sproova koji proizlaze iz multilateralnih sporazuma i ugovora zakljuenih izmeu vie stranaka. Iako su definisana razliita Opciona pravila postupka, postavlja se pitanje da li e u sporovima, koji budu izneseni pred Sud, moi da se pojave druge vrste subjekata, kao to je to sluaj sa jednim sporom, koji je sada u postupku. Da li bi bilo uputnije definisati posebna pravila u takvom sluaju ili bi, moda, trebalo definisati jednu vrstu Opcionih pravila, koja bi sadrala odreena posebna pravila, koja bi vaila za specifinosti postupka u kome se, kao strane u sporu, pojavljuju razliite vrste subjekata.

Model klauzule

Sud je definisao i Model klauzule za arbitrane postupke. Oni su definisani u skladu sa napred navedenim Opcionim pravilima postupka, odnosno, razlikuju se po subjektima izmeu kojih se ti sporovi vode. Spomenuemo samo Model klauzule za sporove koji se vode izmeu dve drave kao 78

stranaka u sporum, obzirom da su te klauzule iste ili sline za sve subjeket izmeu kojih se vode sporovi. Ono to se mora rei, jeste da Model klauzule odgovaraju optim pravilima arbitranog postupka, odnosno, razlikuju se budui sporovi, koji nisu nastali, kada se arbitrana klauzula, odnosno sporazum o arbitrai moe predvideti u osnovnom sporazumu ili ugovoru ili u posebnom, ali pre nego to je dolo do spora. Sa druge strane, ako je spor nastao, onda se zakljuuje poseban sporazum. To je u skladu sa pravilima o kompromisornoj klauzuli, koja je deo osnovnog ugovora (pre nastanka spora) i kompromisu, koji se zakljuuje kad spor nastane. Model arbitrane klauzule koje se primenjuju u vezi sa Izabranim pravilima Suda za arbitrane sporove izmeu dve drave A. Arbitrana klauzula za budue sporove. Ovom Model-klauzulom je predvieno da strane u sporu mogu u bilateralnom ugvooru ili bilo kom drugom sporazumu uneti arbitranu klauzulu koja sadri injenice koje se odnose na to da svaki spor koji je proizaao iz ugvora ili sporazuma moe biti iznet pred arbitrau, odnosno pred Sud, koji e se voditi po Opcionim pravilima Suda. Osim toga, strane mogu odrediti i broj arbitara, jezik koji e se koristiti u arbitranom postupku, ovlaenje dato Generalnom sekretaru Suda, mesto odravanja arbitranog postupka, itd; B. Arbitrana klauzula kod nastalih sporova. Kad su u pitanju sporovi koji su, ve, nastali, tada se zakljuuje poseban sporazum. Primeujemo da Model klauzule manju panju posveuju definisanju nadlenosti arbitrae u ovom sluaju, o emu je, napred, bilo rei u negativnom smislu. Arbitrana pravila UNCITRAL

Sud primenjuje i Arbitrana pravila (Model pravila) donesenih od strane Komisije UN za meunarodno trgovako pravo UNCITRAL 1976.godine. Ona predstavljaju otvoreni model pravila, koja e se primeniti, ako ih stranke prihvate. Ova pravila nisu detaljna i ostavljaju veliki prostor arbitrima prilikom sprovoenja postupka i odluivanja. Definisanje i formulisanje tih pravila imalo je jedan osnovni cilj, koji se sastojao u harmonizaciji arbitranog prava. Osim toga, ona se iroko primenjuju u postupcima pred ad hoc arbitraama. Arbitrana pravila su definisana tako, da se spor pred ad hoc arbitraama, vodi na slian proceduralni nain, kao i postupak pred institucionalnim arbitraama. Arbitrana pravila UNCITRAL predviaju da, ako stranke u sporu, ne bi imenovale sastav arbitrae, odnosno, kada nema dogovora o treem arbitru, a imenovana su dva, Generalni sekretar Suda odredi organ imenovanja, koji e umesto stranaka, odrediti sastav arbitrae. Moemo rei da je navedena Komisija UN, sastavila Arbitrana pravila koja nemaju karakter konvencije. To znai da, iako pismeno prihvaene od stranaka, ova Arbitrana pravila nemaju snagu veu od internih zakona, za razliku od konvencija koje to imaju, ako su ratificirane. Radi se o neobaveznom tekstu, koji je prvenstveno namenjen ureenju ad hoc arbitranih sudova. Preporuuje se za reavanje sporova nastalih u meunarodnoj trgovini. Primenjuju se, ako su prijhvaena sporazumom stranaka, a stranke ih mogu modifikovati. Arbitrana pravila UNCITRAL

79

posebno ureuju: konstituisanje arbitranog suda, izuzee arbitara, postupak pred arbirtranim sudom, donoenje arbitrane odluke. Spomenuemo i Model zakon o arbitrai iz 1985.godine, donesen, takoe, od UNCITRAL, zbog toga to je ovaj akt kopija jednog seta Arbitranih pravila. Model zakon nije obavezujui, ali drave individualno mogu usvojiti model zakon odnosno inkorporirati ga u domae zakonodavstvo. Model zakon predvia slina pravila, koja definiu i Arbitrana pravila. Model zakon je delimino izmenjen 2006.godine. IIe) DONOENJE ODLUKA OD STRANE STALNOG ARBITRANOG SUDA Primena materijalnih odredaba pred Sudom je veoma specifina, a moemo rei i delikatna. To se odnosi na samu vrstu sporova koji se iznose pred Sud. Ti sporovi nisu samo pravni, ve i politiki, privredni, finansijski, u vezi investicija i sl., tako da je irok spektar propisa, koji se primenjuju u postupku. Jedno od veoma znaajnih pitanja koje se postavlja, kod primene materijalnog prava, jeste i primena sudskih precedenata, koji predstavlaju obiajno pravo. No, iako su postojala miljenja da odluke treba zasnivati na sudskim precedentima, praksa je ta miljenja demantovala. Izvori, koji su korieni u donoenju odluka, kao i koje su stranke odreivale u kompromisu su bili iskljuivo pravni propisi. No, pored propisa, arbitri su primenjivali i opte meunarodne norme, pravna naela i princip pravinosti. Arbitri donose odluku primenom pravnih, na osnovu injenica iznesenih u raspravi i to, veinom glasova. Vrlo interesantno za Sud je to to je veliki broj odluka (preko polovine) donesen od strane arbitara pojedinaca. Presude su konane, jer protiv njih nije mogue uloiti albu. To je jedna od optih karakteristika arbitranog postupanja. Samo je jedna od institucionalnih arbitraa dvostepena, to znai da postoji i apelaciono postupanje. Arbitrane odluke su obavezujue, ali samo za stranke u sporu. Kad je u pitanju izvrenje odluka, opte prihvaen princip je princip dobrovoljnog izvravanja odluka i obaveza iz izreka odluka. Objanjenje za to treba traiti u ouvanju meunarodnog ugleda drave i odravanja dobrih diplomatskih odnosa. Znai, radi se o slinom razlogu kao i kod klasinih trgovakih arbitraa, gde se odluke arbitraa, takoe izvravaju na dobrovoljnoj osnovi, obzirom na potrebu ouvanja dobre pozicije na tritu, kao i dobrih poslovnih odnosa sa drugim privrednim subjektima. IIf) SPOROVI KOJI SU VOENI I KOJI SE VODE PRED STALNIM ARBITRANIM SUDOM Sporovi koji su voeni i koji se vode pred Sudom su razliiti. To se odnosi i na vrstu sporova i na vrstu subjekata. Sve sporove moemo podeliti u tri grupe: - oni koji su voeni do Drugog svetskog rata, kao i nekoliko nakon navedenog rata (vrlo retki); - oni koji su voeni i zavreni od kraja 80

devedesetih godina XX veka od danas; i - oni koji su u postupku. Iz ovog moemo zakljuiti da su postojale tri faze u radu Suda: a) period od osnivanja do Drugog svetskog rata, u kome je Sud odluivao u veem broju sproova; b) period nakon Drugog svetskog rata , koji moemo nazvati periodom zatija rada Suda, kada se postavljalo pitanje njegove funkcije i njegovog statusa; i c) sadanji period, koji se moe nazvati i novim poetkom rada Suda. U pregledu navedenih sporova nee biti spomenuti svi postupci, ve samo najvaniji. Isto tako, pojedinim sporovima bie posveena vea panja. Sporovi koji su voeni pred Sudom

Mnogo vei broj sporova, koji su voeni pred Sudom, beleimo u periodu pre Drugog, a naroito pre Prvog svetskog rata. Sporovi koje je Sud vodio nakon Drugog svetskog rata vezujemo za noviji period, kao to je reeno. Poznatiji sporovi koje je Sud vodio, do Drugog svetskog rata, su sledei: spor izmeu SAD i Meksika o nameni prihoda kalifornijskih zadubina iz 1902.godine. Odlukom Suda je obavezana Vlada Meksika prema Vladi SAD; spor izmeu Nemake, Velike Britanije i Italije , sa jedne strane i Venecuele, sa druge strane, o preferencijalnom tretmanu sila u Venecueli iz 1904.godine. Odluka je doneta u korist nemake, Velike Britanije i Italije u delu koji se odnosi na preferencijalni tretman; spor izmeu Nemake, Velike Britanije i Francuske , sa jedne strane i Japana, sa druge strane,o taksama za stanovanje u Japanu iz 1905.godine; spor izmeu SAD i Venecuele o pomorskoj kompaniji Orinoko iz 1910.godine; spor izmeu Italije i Perua o posledicama ustupanja jednog potraivanja stranom pravnom licu iz 1912.godine, poznatija kao afera Kanevaro; spor izmeu Rusije i Turske o ruskom obeteenju iz 1912.godine; afera Kartaga iz 1913.godine, spor izmeu Francuske i Italije; spor o eksproprijaciji crkvenih dobara iz 1920.godine; spor izmeu SAD i Norveke o norvekim zahtevima iz 1922.godine; spor izmeu Radio Corporation iz SAD i Vlade Republike Kine iz 1935.godine.

Od 1998. godine do danas zavreno je 13 sporova u kojima su stranke bile drave, kao i kompanije. Znaajniji noviji sporovi, koji su voeni pred Sudom, u zadnjoj deceniji, su sledei: spor izmeu Eritreje i Jemena o teritorijalnom suverenitetu 1998 i 1999. godine. Radi se o sporu u vezi junih ostrva u Crvenom moru. Na to reenje se ekalo od Prvog svetskog rata. U sporu se radilo o ribolovnom reimu u navedenom podruju. Sud se pozivao i na spor izmeu Katara i Bahreina, koji je voen pred Meunarodnim sudom pravde, u vezi sline stvari; 81

spor izmeu Irske i Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske iz 2003.godine, koji je pred Sudom pokrenut u skladu sa Konvencijom iz 1992. godine u vezi zatite morske okoline u severoistonom Atlantiku; spor izmeu preduzea Telekom Malezija (Telecom Malaysia Berhard) i Gane iz 2003. godine o sporu u vezi investicija, koji se vodio po UNCITRAL pravilima o arbitrai; spor izmeu Malezije i Singapura iz 2003.godine u vezi amelioracije u oblasti Johor; spor izmeu Holandije i Francuske iz 2004.godine o zatiti Rajne od zagaenja hloridima u skladu sa Konvencijom iz 1976.; spor izmeu Belgije i Holandije iz 2005. o sporu vezanom za ponovno aktiviranje eleznike pruge Iron Rhine, koja bi povezivala belgijsku luku Antverpen sa Nemakom, preko pojedinih delova holandske teritorije. Sud se pozivao na ugovore iz XIX veka kojima su odobrena prava Belgiji na teritoriji Holandije. Isto tako, Holandiji su data prava u vezi insistiranja na ouvanju ivotne sredine, a u vezi reaktiviranja pomenute eleznike trase; spor izmeu Barabadosa i Trinidada i Tobaga iz 2006.godine, u vezi razgranienja privrednog i epikontinentalnog pojasa izmeu te dve drave; i spor izmeu Eritreje i Etiopije iz 2008.godine u vezi graninog pojasa izmeu te dve drave.Odlukom Suda se definisala 1000 kilometara dugaka granica izmeu Eritreje i Etiopije.

Jedna od odluka Suda u predmetu arbitranog postupka, koji se vodio izmeu Francuske i Grke, a ticao se svetionika u podruju Grke koje je, nakon 1913.godine osloboeno od Turske. Odluka je doneta 24.jula 1956.godine i nije esto spominjana u praksi. Naime, prema toj presudi sa stanovita meunarodnog prava, treba smatrati da je teritoriji kontinentalne Nove Grke od La Meste, ukljuujui i Svetu Goru, odvojena od Turske, odnosno, od Otomanskog carstva 30.maja 1913.godine, a da je pripala Grkoj 25.avgusta iste godine, nakon jednog meubalkanskog co-imperiuma, koji je trajao oko tri meseca.

Sporovi koji se sada vode pred Sudom

Sporove koji su, sada, u postupku karakterie da se u njima kao strane pojavljuju i druge vrste organizacija, osim drava i kompanija. Spomenuemo samo neke od sluajeva koji su, sada, u postupku pred Sudom: a) Spor Eurotunel. Delimina odluka doneta je 30.januara 2007.godine od strane arbitrae koja je konstituisana u skladu sa lanom 19. Sporazuma izmeu Francuske i Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske a koja se tie izgradnje tunela. Sporazum je potpisan u Kanterberiju 12.02.1986.godine.; b) Spor Vito G. Gallo protiv Kanade; 82

c) Spor izmeu Vlade Sudana i Sudanske Narodne Slobodne Armije u vezi razgranienja teritorije Abyei. To razgranienje je definisano arbitranim sporazumom koji je deponocvan kod Suda 11.jula 2008.godine.Navedeni sporazum predvia da e se u postupku primeniti Opciona pravila za arbitrane postupke izmeu dve strane, od kojih je samo jedna drava; d) Spor izmeu kompanije Centerra Gold Inc. Iz Kanade i Kumtor Gold Company iz

Kirgistana, sa jedne strane i Republike Kirgistan, sa druge strane. U ovom postupku primenjuju se arbitrana pravila UNCITRAL, a isti se vodi u skladu sa odredbama Ugovora o investicijama od 31.decembra 2003.godine, kao i po Zakonu od ulaganjima u Republiku Kirgistan. e) Spor izmeu kompanije TCW Group, Inc. i Dominican Energy Holdings, sa jedne strane i Dominikanske Republike, sa druge strane. U ovom sporu se, takoe, primenjuju arbiotrana pravila UNCITRAL, a u skladu sa Sporazumom o slobodnoj trgovini izmeu Srednje Amerike, Dominikanske Republike i SAD. Bilo bi vrlo interesantno spomenuto jo jedan sluaj, koji bi trebao da bude iznesen pred Sud. Naime, radi se o aktuelnom sporu u vezi s svojinskim pravima u mostarskom Aluminiju, koji treba da rei Sud. Radi se o poznatom sporu u Bosni i Hercegovini. Uslov za postupanje Suda jeste potpisivanje arbitranog sporazuma izmeu Vlade Federacije i predstavnika navedenog preduzea. im se potpie navedeni arbitrani sporazum, a to se oekuje, Svetska banka e od Suda zatraiti da pokrene arbitrau. Tu e arbitrau nadgledati i obraivati troje nezavisnih arbitara koji e svoje dunosti obavljati u Sarajevu, u razdoblju koje bi moglo trajati izmeu est i 24 mjeseca. Neemo detaljnije govoriti o ovom sporu, obzirom da, tek, predstoji pokretanje postupka pred Sudom, ali moemo rei da se ini da e uloga Suda dobiti novu dimenziju, ako uzmemo u obzir ne samo ovaj, ve i druge sporove koji su sada u postupku. Naime, preovlauju sporovi, u kojima je jedna strana drava, a druga kompanija ili neka organizacija. IIg) OSNOVNE KARAKTERISTIKE STALNOG ARBITRANOG SUDA Imajui u vidu da Sud postoji vie od 100 godina, tanije 110 godina, moemo rei da on nema onaj znaaj koji bi morao da ima, ako uzmemo u obzir niz faktora, koji su morali da ga odrede kao jednu od najzanaajnijih institucija. Tome u prilog govori da je on osnovan na Hakim mirovnim konferencijama i da je glavni cilj njegovog osnivanja bilo reavanje sporova izmeu drava radi izbegavanja ratnih i ostalih sukoba. No, Sud nije dobio takvu ulogu, to je posledica sukoba tadanjih velikih sila i eljom istih za novim teritorijalnim podelama u svetu. To je, kasnije, rezultiralo sukobima velikih razmera. No, i pored toga, Sud je reio niz sluajeva, veoma bitnih i pokazalo se da je njegova uloga jasnija u reavanju sporova izmeu drava i drugih subjekata razliitih vrsta, nego u 83

sporovima koji se vode izmeu samih drava. Otuda i primena pravila, koja se koriste i u meunarodnim trgovakim arbitraama. Stalni arbitrani sud u Hagu odlikuje nekoliko karakteristika, vezanih kako za njegovo osnivanje, tako za njegovo postojanje i funkcionisanje: Sud je fakultativne prirode, to znai da zasnivanje njegove nadlenosti zavisi od volje drava i drugih organizacija i lica u sporu. Naravno, da bi se zasnovala nadlenost Suda, potrebno je zakljuenje sporazuma, odnosno, kompromisa izmeu navedenih subjekata; Njegovo osnivanje je bilo iznueno, zbog neslaganja drava oko osnivanje stalnog suda, to je, moda, i odredilo njegov kasniji razvoj. Moda, u tadanjim uslovima, nije bilo realno oekivati osnivanje navedene institucije, ali je i osnivanje ovog Suda bio veliki korak napred za razvoj meusdravnih odnosa, bez obzira na dogaaje, koji su usledili na poetku XX veka. Osim toga, kasniji razvoj Suda je, u velikom delu, odredilo i osnivanje Meunarodnog suda pravde; Sud reava i javne i privatne sporove izmeu stranaka u sporu. Moemo rei da se u zadnje vreme pred Sudom pokreu postupci koji se, pre svega, tiu privrede, investicija, finansija, kao i da se vode izmeu velikih kompanija iz vie zemalja, sa jedne strane i drava ili drave, sa druge strane; Sud ima veoma mali broj stalno zaposlenih. To proizlazi, pre svega, iz postojanja nevelikog iznosa sredstava koja stoje na raspolaganju Sudu. To ima svoje pozitivne i negativne strane. Negativne strane se tiu same prirode Suda i samog naziva Suda, tako da se postavlja pitanje da li mali broj lica, koja su stalno angaovana, moe odgovoriti svim obavezama vezanim za servisiranje svih sporova, ukljuujui sve elemente, koje ti sporovi sadre, od arbitara, pa do dostavljanja odluka svim stranama; Obzirom na duinu postojanja, pred Sud je izneseno veoma mali broj sporova, kao to je reeno. No, broj sporova je naglo povean krajem XX veka. Te sporove bi moglida pdoelimo u tri grupe: a) sporovi koji za predmet imaju razgranienje izmeu drava; b) sporovi koji za predmet imaju zatitu ovekove okoline; i c) sporovi koji za predmet imaju problem vezan za finansije i investiranje, a koji se vode izmeu kompanija i drava; Sud, izmeu ostalih pravila, primenjuje Arbitrana pravila UNCITRAL, koja se, pre svega, odnose na ad hoc arbitrae, iz ega sledi da je i jedna od glavnih karakteristika Suda ad hoc arbitrano postupanje; i Mora se istai i definisanje posebnih pravila za razliite vrste postupka, u zavisnosti koje vrste subjekata se pojavljuju, kao stranke u sporu. Osim toga, predviena su posebna pravila postupka i posebna lista arbitara i eksperata za sporove koji se odnose na zatitu prirode i ovekove okoline. Sud je, od osnivanja, krajem XIX veka do danas sudio razliite vrste sporova. U poetku su ti sporovi bili javne prirode i vodili su se izmeu drava. Danas Sud sudi razliite vrste sporova izmeu 84

razliitih subjekata, tako da se moe zakljuiti da Sud poseduje i karakteristike meunarodne trgovake arbitrae. Razlog tome nije samo primena navedenih arbitranih pravila. Postojanje Suda je neophodno, zbog postojanja specijalizovanih sporova iz razliitih oblasti, koji bi se mogli izneti samo pred Sud. injenica je da je pozitivna strana Suda razliitost sprova i razliite vrste subjekata.

85

POSEBNI DEO
I) NEKE OPTE KARAKTERISTIKE I PITANJA KOJA SE ODNOSE NA ZAKLJUENJE MEUNARODNIH PRIVREDNIH UGOVORA

Ugovori u meunarodnom poslovnom privrednom pravu koje zakljuuju dve ugovorne strane ili vie ugovornih strana iz dve ili vie razliitih drava javljaju se kao distancioni ugovori. Oni su znatno sloeniji od ugovora koji se zakljuuju u meunarodnom poslovnom pravnom okviru jedne drave. Mnogi ugovori koji postoje u privrednom pravu jedne zemlje, javljaju se i u meunarodnom privrednom pravu. Meunarodni privredni ugovori se sa razvojem proizvodnje, transporta i jaanjem ekonomskih meunarodnih korporacija, javljaju u vidu tipskih formularnih i standardnih ugovora. Oni su najee adhezioni ugovori tj. ugovori po pristupu. U takvim sluajevima ponueni moe da prihvati ili ne prihvati unapred date uslove iz ponude. Ponueni ne moe da menja nita iz ponude, jer, u suprotnom, prvobitni ponudilac ne mora da prihvati ponudu. Prvobitni ponudilac kao ekonomski jaa strana unapred diktira uslove ugovora. Kod tipskih ugovora su mogua odstupanja od ponuenih ugovornih elemenata. Ponudilac prezentira ponuenom na formularu uobiajene elemente ugovora, ali doputa i izvesna odstupanja od elemenata u ponudi i spreman je da sa ponuenim pregovara o odreenim odstupanjima koja su data u formularu. Ugovorno jaa strana koristi unapred odtampane formulare koji su usled duge upotrebe podstali tipski ugovori. Postoje neki tipski ugovori koji se pojavljuju i u obliku standardnih ugovora, gde su ostavljene odreene praznine o kojima se ugovorne strane mogu dogovarati. O tano predvienim elementima u ovim ugovorima se ne moe pregovarati. Standardni ugovori, najee, nastaju u odreenoj oblasti poslovanja sa standardnim klauzulama za odreenu branu. Za standardne ugovore u meunarodnom pomorskom prevozu je karakteristino da sadri odreene garancije i uslove prevoza. Kod standardnih brodarskih ugovora, brodar daje sledee garancije za: sposobnost broda za plovidbu, klasu broda, poloaj broda u asu zakljuivanja ugovora, za odreenu nosivost broda. Meunarodni tipski enevski privredni ugovori na meunarodnom privrednom planu javljaju se novi unificirani tipski ugovori koje je Evropska

ekonomska komisija OUN. Tipski ugovori se javljaju u oblasti investicione opreme, kupoprodaju itarica i kupoprodaju itarica pri prevozu u unutranjem renom saobraaju. enevski ugovori predstavljaju vrlo znaajnu unifikaciju prava koja se razvija sve veom upotrebom formulara. Formulari doprinose brem zakljuivanju ugovora. Karakteristike ovih ugovora su to su izraeni na meunarodnom planu i to su pri izradi ovih ugovora uestvovale zemlje izvoznice i zemlje uvoznice. Strane ugovornice mogu da menjaju i nadograuju odredbe ovih ugovora. enevski ugovor i njegovi opti uslovi nisu formulari ugovora koje strane ugovornice moraju da prihvate. Obzirom da su enevski ugovori unapred odtampani u vidu formulara, a stranama ugovornicama se doputa 86

prihvatanje niza alternativnih reenja koja su data u formularima, smatra se da je ugovor zakljuen kada su se strane ugovornice saglasile o svim elementima iz ugovora. Po teoriji prijema ugovor je zakljuen onog momenta kada je ponudilac primio saoptenje od ponuenog da je prihvatio ponudu. Po teoriji izjave ugovor se meu odsutnim licima smatra zakljuenim kada je ponueni na bilo koji nain javio da prihvata ponudu. Prema teorij saznanja ugovor je zakljuen kada je ponudilac saznao za prihvatanje ponude od ponuenog. Ponuda za zakljuenje ugovora ponuda za zakljuenje meunarodnog privrednog ugovora predstavlja izjavu volje odreenog lica ponudioca koja sadri sve bitne elemente konkretnog ugovora i koja je uinjena odreenom licu iz druge drave u cilju njenog prihvatanja i zakljuenja ugovora. Kod ugovora o meunarodnoj prodaji robe bitni elementi su predmet i cena, kod ugovora o lizingu su zakupljena stvar i iznos zakupnine. Meunarodni privredni ugovor sadri i druge elemente koji se nazivaju nebitnim, npr. rok isporuke, ambalaa, nain transportovanja itd. Ako se ovi elementi ugovore, smatraju se, u tom sluaju, bitnim elementima ugovora. U pravnoj teoriji razlikuje se pregovor od ponude. Pregovorima se nastoji doi do saglasnosti volja i stavova pregovarakih strana o nekom konkretnom pravnom poslu. Razlikuje se ponuda za zakljuenje ugovora od ponude za pregovore, jer ponuda za pregovore daje mogunost pregovaraima da mogu biti podjednako ponuai. U meunarodnoj trgovinskoj praksi se javljaju i vrste neobavezne ponude. Prihvat ponude predstavlja jednostranu izjavu koja je uinjena od strane ponuenog, a upuena ponudiocu. Prihvat od strane ponuenog u smislu sadraja mora da bude i nedvosmislen i da je uinjen u cilju zakljuenja odreenog ugovora. Prihvat ponude po svojoj sadrini mora da bude saglasan ponudi. Smatra se da odgovor na ponudu koji ukazuje na prihvatanje ponude ali sadri razliite i dopunske uslove koji u sutini ne menjaju uslove ponude, predstavlja prihvatanje ponude. Ako je prihvat ponude uinjen sa zakanjenjem, ne dolazi do zakljuenja ugovora.

II)

NEKE ZAJEDNIKE KARAKTERISTIKE UGOVORA U MEUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU

Ugovori u meunarodnom poslovnom pravu imaju odreene karakteristike po kojima se razlikuju od ugovora graanskog i privrednog prava: 1) subjekti ugovora u meunarodnom poslovnom pravu subjektima ovih ugovora smatraju se spoljnotrgovinska preduzea i spoljnotrgovinska drutva koja stupaju u ugovorne odnose i zakljuuju ugovore iz predmeta poslovanja. Subjekti ugovora u meunarodnom poslovnom pravu mogu biti fizika lica koja obavljaju privrednu spoljnotrgovinsku delatnost u vidu zanimanja - preduzetnici. Po naem pravu to su preduzetnici koji obavljaju delatnost radi sticanja dobiti; 2) predmet ugovora u meunarodnom poslovnom pravu predmet ovih ugovora je promet roba i to najee telesnih pokretnih stvari i vrenje usluga. Nepokretnosti kao to su brodovi, zgrade koji

87

su namenjeni za trite, takoe su ukljuene u promet roba, ali ovde ugovore zakljuuju privredni subjekti; 3) znaaj ugovora u meunarodnom poslovnom pravu ovi ugovori imaju poseban znaaj, jer se ne ostvaruju samo interesi ugovornih strana nego i iri interesi drutvene zajednice. Drutveni interes se manifestuje i u pogledu intervencije od strane drave sa ciljem stvaranja povoljnih uslova na tritu i regulisanja cene; 4) forma ugovora u meunarodnom poslovnom pravu ugovori u meunarodnom poslovnom pravu su neformalnog karaktera, jer za zakljuenje ugovora nije potrebna posebna forma, osim ako zakonom nije drugaije predvieno. Iz razloga velikog broja zakljuenja ovoih ugovora, koji se sklapaju veoma brzo, putem telefona, telefaksa, telegrama nije neophodna pisana forma. Zbog ove neformalnosti je izraena autonomija volja ugovornih strana. Meutim, za neke ugovore u meunarodnom poslovnom pravu je neophodna pisana forma ugovora i to se posebno odnosi na ugovore ija je vrednost predmeta ugovora vea ili kod sloenijih ugovora izmeu strana ugovaraa, meunarodni ugovor o investiconoj opremi je primer. Ugovor koji nije zakljuen u propisanoj ili ugovorom predvienoj formi, ne bi proizvodio pravno dejstvo i smatrao bi se nitavim. Beka Konvencija UN o meunarodnoj prodaji roba iz 1980. godine predvia sledee o meunarodnoj prodaji robe: ugovor o meunarodnoj prodaji robe se ne mora zakljuiti u pismenoj formi, a nije ni podvrgnut bilo kojim zahtevima u pogledu forme, zatim, moe se dokazati na bilo koji nain, ukljuujui i svedoke. Ugovor za ije se zakljuenje zahteva pismena forma, a nije zakljuen u toj formi, smatrae se punovanim, ako su ugovorne strane izvrile vei deo obaveza koje iz njega proistiu. Meutim, postoje ugovori koji su neformalni, ali se pod odreenim uslovima moraju zakljuiti u pismenom obliku, npr. brodarski ugovor na vreme za ceo brod i ugovor o zakupu broda. Za neke ugovore u meunarodnom poslovnom pravu ne moe se tano odrediti da li su formalni ili neformalni, npr. ugovor o osiguranju, ugovor o prevozu robe u pojedinim oblicima transporta itd; 5) pootrena dgovornost ugovornih strana u ugovorima u meunarodnom poslovnom pravu zahteva se pojaana panja prilikom njihovog zakljuivanja. Panja dobrog privrednika je pravni standard koji zavisi od svakog konkretnog sluaja, vrste ugovora, obiaja itd. Panja dobrog privrednika podrazumeva njegovu pootrenu odgovornost iz razloga to u meunarodnom poslovnom pravu zakljuuju strana lica iz odreene delatnosti koja poznaju pravila stranke i poseduju dovoljno znanja, a tim imaju i vie odgovornosti. Kod ugovornih partnera se zahteva da pri zakljuenju ugovora, izvrenja i ostalim poslovima privrednog prava postupaju sa panjom dobrog privrednika i dobrog trgovca sa panjom dobrog strunjaka; 6) naelo savesnosti i potenja u ugovorima meunarodnog poslovnog prava ugovorne strane su dune da potuju ova naela pri zakljuenju meunarodnih privrednih ugovora. Naelo se zasniva na primerima moralnog ponaanja u ugovornim odnosima. Obzirom da su u pitanju pravila poslovnog morala, sankcije moe da preduzme i drutvo, komora, asocijacija privrednika itd. Mogu biti ekonomske sankcije predviene zakonom, gubljenje poslovnog ugleda, reputacije na tritu. U pravnoj 88

literaturi se pod pojmom savesnog i potenog ponaanja ugovornih strana smatra njihova meusobna iskrenost i odanost, posebno pri izvrenju obaveza. Ovo naelo podrazumeva i zabranu prouzrokovanja tete drugom ugovornom partneru; 7) nadlenost posebnih sudova i arbitraa pri reavanju sporova za sporove koji nastaju iz ugovora u meunarodnom poslovnom pravu, predviena je posebna nadlenost privrednih sudova. esto se ugovara i nadlenost arbitraa, kao posebno strunih tela koje ugovorni partneri dogovorno odreuju u samom ugovoru. Cilj ovih sudova, arbitraa je da se ubrzaju postupci reavanja sporova i da se dobiju kvalitetne sudske odluke kojima e ugovorne strane biti zadovoljne; 8) prekomerno oteenje u ugovorima u meunarodnom poslovnom pravu. Zakon o obligacionim odnosima predvia da strane ugovornice polaze od naela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Ako doe do oigledne nesrazmere, oteena strana ima pravo da trai ponitenje tog ugovora. UGOVOR O MEUNARODNOJ PRODAJI ROBE

III)

Ugovor o meunarodnoj prodaji robe je ugovor u meunarodnom poslovanju, pravni posao na osnovu kojeg se jedna strana (prodavac) obavezuje da drugoj ugovornoj strani (kupcu) prenese pravo svojine na robi i da tu robu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme robu. Ugovorne strane su, po pravilu, privredni subjekti preduzea, drutva, fizika lica koja imaju svojstvo trgovca. Ugovor o meunarodnoj prodaji robe je dvostrano obavezan, teretan i komutativni ugovor. Moze biti sa trenutnim ili trajnim izvrenjem obaveza. Moze biti adhezioni, na unapred datom formularu, ali i ugovorne strane mogu birati formu u kojoj e ugovor da zakljue.

Bitni elementi ugovora o meunarodnoj prodaji Bitni elementi ugovora o meunarodnoj prodaji robe su su roba (stvar) i cena. Ova dva elementa mora imati svaki ugovor, bilo da su odreena, bilo da su odrediva. Po volji stranaka mogu biti dodati kao bitni jo neki elementi, kao to su rok i uslovi izvrenja, ili bilo koja drugi elementi za koje jedna od ugovornih strana ugovorna strana zahteva da bude ispunjena da bi doslo do zakljuenja ugovora.

Nebitni elementi ugovora o meunarodnoj prodaji robe To su oni elementi bez kojih moe postojati ugovor o meunarodnoj prodaji robe, npr. klauzule koje se odnose na kvalitet robe, vreme i mesto isporuke, prevoz robe, ambalau i sl. I nebitni elementi postaju bitni kada na njima insistira neka strana. 89

Dejstvo ugovora o meunarodnoj prodaji robe

Ovaj ugovor ima obligacionopravno dejstvo, jer istim nastaju prava i obaveze ugovornih strana. Iz ugovora nastaje obaveza prodavca da robu isporui i kupca da plati ugovorenu cenu. Sklapanjem ugovora kupac ne postaje odmah vlasnik r o b e , ve poverilac, kome prodavac treba da preda stvar u svojinu, a vlasnik postaje u momentu predaje stvari. Izuzeci su prenos skladinice i teretnice sa prodavca na kupca, gde kupac postaje vlasnik dobijanjem tih papira u ruke. Predmet ugovora o meunarodnoj prodaji robe

Predmet ovog ugovora je roba. Da bi ona bila predmet ugovora trebalo bi da bude u slobodnom prometu, meutim, u nizu drzava postoje ogranienja koja se tiu objekata prometa (naoruanje, vojna oprema, otrovi, droge i sl.). Roba mora da zadovoljava ovekove potrebe, da ima upotrebnu vrednost i vrednost i da moe biti predmet prometa. Predmet ugovora mogu biti stvari koje su odreene po rodu ili individualno odreene stvari. Koliina robe mora biti predviena ugovorom. Prodavac i kupac mogu ugovoriti isporuku robe u koliini koja moe da bude odrediva, terminima oddo ; cirka,oko, kada je dozvoljeno odstupanje od 2% - 5% od ugovorene koliine; vagon 10 tona bruto; cisterna - 10000 litara neto; en bloc prodaja ukupne koliine iz magacina. Koliina se utvruje u vreme i na mestu isporuke ili, ako to nije mogue, kupac mora utvrditi koliinu im to bude mogue, bez odlaganja. Kvalitet robe predstavlja skup svojstava robe (hemijska, tehnika, fizika, estetska). U ugovoru mogu biti opisana svojstva robe ili se mogu koristiti prospekti, katalozi i tehnika dokumentacija koja se overava i ini sastavni deo ugovora. Obaveza je kupca da odmah po isporuci ili im to bude mogue, utvrdi kvalitet robe. Pri meunarodnoj prodaji kvalitet se moe utvrdjivati po uzorku, po standardu, sa pozivom na odreene izraze (kakva-takva roba bez prebiranja, vieno-odobreno), po specifikaciji.

Cena robe Cena robe je ekvivalent vrednosti za kupljenu robu koju plaa kupac prodavcu. U ugovoru cena je odreena ili odrediva. Trina cena je cena koja postoji odreenog dana n a konkretnom tritu. Berzanska cena je ona koja postoji na odreenoj berzi na odreeni dan i koja se objavljuje na listi berze. Fabrika cena predstavlja cenu nekog proizvoda prema kalkulaciji proizvoaa koji je tu robu stavio u promet (najee se obraunava prema ceni utroenog materijala, trokova proizvodnje, ceni radne snage, transportnih trokova i dr.). 90

Cena moe biti i propisana od strane nadlenog organa. Cena iz zakljuenog ugovora moze se izuzetno menjati u slucaju promenjenih okolnosti. Cena obuhvata neto teinu robe, bez kasa skonta ili rabata, koju prodavac odbija od kupovne cene robe. Kupac plaa cenu samo za neto teinu, a ambalau plaa jedino, ako je u pitanju neka posebno vredna ambalaa na kojoj je kupac insistirao, a inae nije uobiajena. Obraun cene vri se fakturom ili raunom koju ispostavlja prodavac i predaje kupcu za isporuenu robu. Na osnovu nje kupac isplauje kupovnu cenu. Ona sadri oznaku mesta plaanja, rok plaanja, raun prodavca, kamate, ugovornu kaznu, trokove transporta i pregleda robe, rabate i druga snizenja. Faktura se dostavlja pri isporuci robe ili kasnije, a moe joj prethoditi profaktura koja kupcu slui da plati cenu i pribavi upotrebne dozvole. Zakljuenje ugovora o meunarodnoj prodaji robe

Forma ugovora Ovaj ugovor je neformalan, ali, u pojedinim sluajevima se propisima

moze predvideti obavezna pismena forma ili se obe strane mogu sporazumeti da ona bude obavezna. Trenutak zakljuenja ugovora o meunarodnoj prodaji Ako su obe strane prisutne, ugovor se smatra zakljuenim u momentu kada obe strane postignu saglasnost o bitnim elementima ugovora, tj. kada ponueni prihvati ponudu. Ako nisu prisutne obe strane,ugovor se smatra zakljuenim, kada ponudilac primi izjavu ponuaca da ponudu prihvata u celosti. Mesto zakljuenja ugovora

Ako su strane prisutne, onda je to mesto gde su strane postigle saglasnost o sklapanju ugovora. U suprotnom, mestom sklapanja ugovora smatra se mesto gde prodavac ima poslovno sedite, a ako ih ima vie, mesto iz kojeg je poslao ponudu. Nain zakljuenja ugovora Ponuda i prihvatanje ponude mogu se izvriti linim putem, putem punomonika, telefonom, faksom.

91

Obaveze prodavca Zakonske obaveze prodavca se odnose na isporuku robe, rok isporuke, mesto isporuke i nain isporuke. Prodavac garantuje i za fizika svojstva robe. On ima obavezu da kupcu garantuje da roba poseduje ugovorena ili uobiajena svojstva. Prodavac garantuje i za pravna svojstva robe. On mora omoguiti kupcu nesmetano korienje robe i zastititi ga od pravnog uznemiravanja treih lica evikcije. Takoe, prodavac ima obavezu da primi isplatu u vreme i u mestu i na nain odreen ugovorom, propisima i trgovinskim obiajima. Prodavac moe preuzeti i d r u g e o b a v e z e k o j e s e o d n o s e n a ambalau, uvanje robe, osiguranje, predaju odreenih dokumenata i sl.

Obaveze kupca Zakonske obaveze kupca su da kao uvoznik, pribavi odgovarajue dozvole o uvozu. Kupac je obavezan da plati kupovnu cenu u vreme kada je to ugovorom predvieno i na nain na koji je predvieno. Kupac i m a obavezu da primi robu koju mu isporuuje prodavac i pri tome utvrdi da li su koliina i kvalitet saglasni ugovoru. Posledice neispunjenja prodavevih obaveza

Docnja prodavca sa isporukom robe

Kod docnje prodavca sa isporukom robe, kupac moe da zahteva ispunjenje ugovora i naknadu tete zbog kanjenja, moe odustati od ugovora i traziti naknadu tete, moze izvriti kupovinu radi pokria, tj. kupiti robu od treeg lica i traiti naknadu tete, s tim to mora prethodno obavestiti prodavca koji je u docnji o nameravanoj kupovini.

Docnja prodavca sa prijemom kupovne cene

Ona nastupa kada prodavac bez opravdanih razloga odbije da primi isplatu cene. Tada je on u poverilakoj docnji i kupac tada moe da trai naknadu tete, da deponuje iznos kupovne cene kod suda na troak i rizik prodavca, da obustavi plaanje ugovorne kamate na svoju novanu obavezu dok se prodavac nalazi u docnji.

92

Neispunjenje prodaveve obaveze u pogledu koliine robe Kada kupac utvrdi neispunjenje prodaveve obaveze u pogledu koliine robe i t o prodavcu stavi do znanja, dolazi do odgovornosti prodavca zbog neurednog izvravanja obaveze isporuke robe. Kupac je duan da primi manju koliinu robe od ugovorene i plaa kupovnu cenu samo za deo koji je primio. Ako je isporuena veca koliina, kupac moe odbiti da primi viak robe, osim kada je odstupanje u dozvoljenim granicama. Moe i primiti viak robe i obraunati ga po ugovorenoj ceni. Ako je isporuena neka druga roba, a ne ona koja je predmet ugovora, kupac ima pravo da odbije prijem robe. Neispunjenje prodaveve obaveze u pogledu kvaliteta robe

Prodavac odgovara za sve mane na robi koje su nastale u trenutku prelaska rizika sa prodavca na kupca, kao i nakon prelaska, ako su posledica nekog uzroka koji je postojao pre prelaska. Kupac je u obavezi da blagovremeno i uredno ustanovi mane robe i o tome obavesti prodavca. On tada ima mogunost da odustane od ugovora, vrati robu i od prodavca trai naknadu tete zbog neispunjenja ugovora, da vrati robu i zahteva ispunjenje ugovora, kao i naknadu tete zbog neurednog ispunjenja, da zahteva bonifikaciju, tj.smanjenje cene i naknadu tete zbog neurednog ispunjenja, da zahteva otklanjan je otklonjivih mana u primerenom roku, uz naknadu tete. Prodavac nee odgovarati za mane, ako je u ugovoru postojala klauzula kakva-takva, vieno-odobreno i sl., osim ako se nije radilo o obmani prodavca. Ukoliko je primljena roba boljeg kvalitetaod ugovorenog ili uobiajenog, kupac mora da primi robu, ali nije duan da plati cenu veu od ugovorene. Neispunjenje prodaveve obaveze u pogledu pravne zatite Kupac je duan da prodavca obavesti o pravnom uznemiravanju od strane treih lica, u suprotnom prodavac nije odgovoran za tetu od evikcije. Meutim, ako prodavac ne uspe da zatiti kupca koji ga je uredno obavestio, ovaj moe raskinuti ugovor i zahtevati povraaj cene, njeno srazmerno snienje i naknadu tete. Prodavac je odgovoran i u sluaju da ne preda potrebna dokumenta, fakture i druge isprave, ako ne osigura robu, a po ugovoru je to bilo predvieno itd.

93

Posledice neispunjenja kupcevih obaveza Docnja kupca sa plaanjem kupovne cene Kada kupac ne plati cenu, tada je on u dunikoj docnji. Ako je kupac robu primio, prodavac moe traiti samo plaanje kupovne cene i naknadu tete zbog kanjenja, kao i plaanje zatezne kamate. Ako kupac jo uvek nije primio robu, prodavac moe odustati od ugovora i traziti naknadu tete, zatim moe traiti isplatu ugovorene cene i naknadu tete, moe izvriti prodaju treem licu radi obezbeenja i traiti od kupca koji je u docnji, razliku izmedju ugovorene i postignute cene, kao I naknadu tete, s tim to kupca mora obavestiti o nameravanoj prodaji.

Docnja kupca sa prijemom robe Ovde docnja nastupa, kad kupac bez opravdanih razloga odbije da primi isporuenu robu ili ne preduzme potrebne radnje, kako bi prodavcu omoguio da izvri isporuku. Tada prodavac moe da zahteva ispunjenje ugovora i naknadu tete, zatim da odustane od ugovora i trai naknadu tete, da izvri prodaju radi obezbeenja i trai naknadu tete, da deponuje robu u javno skladite o troku i na rizik kupca.

Neispunjenje ostalih obaveza kupca

Kupac je odgovoran i kada ne postavi blagovremeno sredstvo radi utovara robe, kad ne prui prodavcu garancije d a e platiti cenu, a ugovorom je bio obavezan da to uini itd. Prelaz svojine i rizika kod ugovora o meunarodnoj prodaji robe Ugovorne strane same ugovorom reguliu ta pitanja, ali ako to ne urade, primenjuju se sledea pravila: rizik prelazi na kupca u momentu kada on robu primi; ako zadocni sa prijemom, rizik prelazi na kupca u momentu njegovog zadocnjenja; trokove prevoza do mesta opredeljenja snosi prodavac, a odatle kupac.

94

Posebni oblici ugovora o meunarodnoj prodaji robe Meunarodna prodaja investicione opreme Kod ovog ugovora prodavac esto na sebe preuzima obavezu da robu montira, pusti u probni rad, vri nadzor za vreme probnog rada i obuava osoblje kupca za korienje opreme. Ovi se ugovori zakljuuju u pisanoj formi, jer se radi o velikim vrednostima predmeta ugovora. Meunarodna licitacija ima za cilj da omogui investitoru da doe d o najpovoljnijeg izvoaa (ponuaa), dakle tu se kao uesnici javljaju investitor, izvoa radova i projektant koji radi za investitora. Na osnovu ugovora o izvoenju investicionih radova u inostranstvu, izvoa se obavezuje da e investitoru izgraditi graevinski objekat ili izvriti radove na ve postojeem, a ovaj se obavezuje da e mu platiti ugovorenu cenu. Ugovorom se detaljno utvruju pripremni i zavrni radovi. Obaveza izvoaa je da u skladu sa investiciono -tehnikom dokumentacijom izgradi objekat i preda ga investitoru, a obaveza ovog je da obezbedi tehniku dokumentaciju, dobije odobrenje za gradnju, obezbedi finansijska sredstva i sl.

Fiksna prodaja Ovde se obaveze kupca i prodavca (plaanje cene i isporuka robe) moraju izvriti u tano odreenom roku ili na tano predvieni dan, u suprotnom, ugovor se automatski raskida.

Prodaja na kredit Kod prodaje na kredit prodavac kupcu isporuuje robu, a ovaj e isplatiti kupovnu cenu posle odreenog roka. Kupac postaje vlasnik robe odmah, a ako bi cenu isplatio posle proteka roka, prodavac moe traiti naknadu tete. Postoje zemlje gde kupac postaje vlasnik, tek kada isplati cenu u celini, tako da u tom sluaju moe se traziti povraaj stvari, ako kupac ne plati cenu kako je dogovoreno.

Prenumeraciona prodaja

Ovde se kupac se obavezuje da unapred plati kupovnu cenu, bilo u ratama ili odjednom, i tek tada sledi isporuka robe. Ovakav ugovor se zakljuuje kada prodavac nije siguran u solventnost kupca ili nema dovoljno sredstava za proizvodnju.

95

Prodaja po uzorku Ovde se zahteva da isporuena roba odgovara uzorku na osnovu kojeg je ugovor zakljuen. Uzorak se najee peati i potpisuje od strane ugovornih strana i treeg lica, kako bi se izbegle zloupotrebe.

Prodaja na probu Kod prodaje na probu, roba se daje kupcu na probu, i on je u obavezi da je isprobava sa panjom dobrog privrednika i da u ugovorenom ili uobiajenom roku obavesti prodavca da je zadovoljan robom ili da je vrati ukoliko je nezadovoljan.

Specifikaciona prodaja Ovde se pri zakljuenju ugovora odreuju vrsta, koliina i osnovna cena robe, a pitanje kvaliteta se odreuje kasnije, putem specifikacije koju kupac dostavlja prodavcu. Isporuena roba mora u svemu odgovarati specifikaciji. Ako kupac ne dostavi specifikaciju, prodavac je moe sainiti sam i ponuditi kupcu ili moe raskinuti ugovor.

Prodaja sa pravom ponovnog otkupa Ovde prodavac zadrava pravo da u odreenom roku stvar ponovo otkupi i vrati kupcu kupovnu cenu uz obavezu plaanja nunih troskova u vezi sa robom.

Ugovor o sukcesivnoj isporuci Ovde se prodavac obavezuje da e kupcu sukcesivno isporuivati robu u odreenim kolicinama i u odreenom vremenskom periodu, a kupac da e cenu plaati sukcesivno.

IV)

TRANSPORTNE KLAUZULE

Transportne klauzule su posebni trgovaki termini koji reguliu niz pitanja koja se odnose na ugovor o prodaji robe, kao ina ugovore o prevozu robe. Istima se reguliu pitanja koja se odnose na mesto isporuke robe, momenat prelaska rizika sa prodavca na kupca, plaanje prevoznine i drugih trokova prevoza, pitanja osiguranja robe u prevozu i dr. Dakle, iste ureuju odnose izmeu prodavca i

96

kupca i imaju veliki privredni znaaj za praksu, jer skrauju i pojednostavljuju postupak u vezi sa zakljuivanjem ugovora o prodaji. Transportne klauzule je sainila Meunarodna trgovinska komora u Parizu 1936. godine, ali su iste menjane i dopunjavane u vie navrata, kao 1953, 1967, 1980, 1990, a doneta su i Incoterms pravila 2000.i 2010.godine. Ista su objavljene pod naslovom INCOTERMS (International Comertial Terms). Iz izvornih Incoterms-ovih pravila i mi smo ih preuzeli i sa izvesnim izmenama inkorporirali u Opte uzanse za promet robom (uzanse br. 100-114). U SAD, kao to smo izneli, donet je slian akt u vezi transportnih klauzula"Revidirane spoljnotrgovinske definicije SAD"- 1941. godine. INCOTERMS 2000. koji je stupio na snagu 01. 01. 2000. godine, pretrpeo je znaajne promene, u odnosu na ranija pravila kod Incoterms-a iz 1990 godine, posebno kod pariteta FAS i DEO u delu carinjenja i plaanja obaveza, kao i paritetu FCA u delu obaveza kod utovara i istovara robe. U odnosu na ostale klauzule posebno u odnosu na carinjenje robe zadrane su formulacije iz INCOTERMS-a 1990. Inae, zadrana je grupacija klazuzula koje su tako klasificirane i u Incoterms-u 1990 godine, na grupe:"E", "F", "C", "D", a za pomorski i reni prevoz grupe klauzula: "F", "C"i "D". Sve transportne klauzule imaju dispozitivan karakter, jer strane ugovornice slobodno ugovaraju njihovu primenu.

Incoterms pravila iz 1980. godine Svrha ovih Incoterms pravila je da daju skup meunarodnih normi za osnovne termine koji se upotrebljavaju, posebno u meunarodnim privredim ugovorima, radi dobrovoljnog korienja od strane trgovaca. Ona treba da dovedu do odreene sigurnosti u obavljanju trgovinskih poslova, jer razliito tumaenje pojedinih normi u meunarodnom trgovinskom pravu, pre donoenja ovih pravila, dovodilo je do mnogih nesporazuma izmeu strana ugovornica, to je dovodilo i do sudskih sporova, velikog gubitka vremena i trokova. Osnovna svrha pravila INCOTERMS je da ugovorne strane to jasnije predvide svoja prava i obaveze. Podloga za donoenje ovih pravila bili su meunarodni obiaji iz oblasti trgovine koji su se primenjivali dui niz godina. Pravila Incotrems-a polaze od toga da ukoliko u ugovorima postoje posebne odredbe izmedu stranaka, da iste dolaze ispred ovih pravila. Dakle, stranke mogu da pored pravila Incoterms-a u ugovorima unesu i odgovarajue promene i dopune, prema svojim zahtevima a koja odstupaju od pravila Incoterms. Tako na primer, moe se dogoditi da neka inostrana firma zahteva od svog partnera -isporuioca robe da po ugovoru sa CIF klauzulom bude pokriveno ne samo pomorsko transportno osiguranje, ve i osiguranje protiv ratnog rizika. Tada, kupac moe ugovoriti primenu Incoterms-a - CIF, sa dodatkom osiguranja protiv ratnog rizika. Dakle, kupac u prodajnom ugovoru moe izriito da predvidi ovakvu klauzulu. Potrebno je istai da Incoterms pravila, po pravilu se odnose na ugovorne odnose izmedu kupca i prodavca iz ugovora o prodaji, dok se odnosu u vezi sa ugovorom o prevozu izmeu naruioca posla ivozara reguliu posebnim ugovorom. 97

Trgovake firme i privredni subjekti koji ele da se koriste pravilima Incoterms treba da naznae da se na njih pozivaju i sa posebnom oznakom godine na koji se Incoterms pozivaju, kao na primer Incoterms 1980. ili Incoterms 1990. godina.

Incoterms pravila iz 1990. i 2000. godine, sa transportnim klauzulama Cilj Incoterms-ovih pravila je bilo usklaivanje istih sa savremenom praksom u meunarodnoj trgovini, a posebno da se njene klauzule prilagode sve veoj upotrebi elektronske obrade podataka (EDI), koja se sve vie manifestuje u meunarodnoj trgovini i prodaji robe. To se pogotovo odnosi na mnogobrojna dokumena i isprave koje se javljaju kod meunarodne kupovine i prodaje, kao to su trgovake fakutre, carinska dokumenta i isprave, kao i mnogobrojne transportne isprave (tovarni listovi, teretnica i dr. ). Poseban razlog za izmenu Incotermsa bilo je i to to je u meunarodnom transportu pri prodaji i kupovini robe dolo do izmene tehnike prevoza, sve vee kontejnerizacije i uvoenja mulmodalnog, viegranskog i kombinovanog transporta koji sve vie uzimaju maha pri prevozu robe "od vrata do vrata". Po reviziji pravila Incoterms-a iz 1990. godine, izvreno je grupisanje odredbi i odrednica koje se javljaju u meunrodnim trgovakim odnosima u etiri osnovne grupacije, a to je zadrano i u Incoterms-ovim pravilima iz 2000 godine: 1) Stavljanje robe na raspolaganje kupcu u prostorijama prodavca (odredbe pod grupom "E"- klauzula EXW franko fabrika - naznaeno mesto ); 2) Druga grupa odredbi "F', po kojima je prodavac obavezan da robu isporui vozaru kojeg je odredio kupac. To su odredbe: "FCA"- franko prevoznik, naznaeno mesto; "FAS"- franko uz bok broda i "FOB"- franko brod. Klauzula "FCA-franko prevoznik, naznaeno mesto..."je prilagoena svim oblicima prevoza, pa su s toga iz ove nove verzije Incoterms-a iskljuene odredbe koje se odnose na odreenu vrstu prevoza "FOR", "FOT", "franko-vagon" i "FOB aerodrom". 3) U treu grupu odredbi, spadaju odredbe "C', po kojima je prodavac duan da ugovori prevoz ali bez preuzimanja rizika od gubljenja ili oteenja robe ili naknadnih trokova zbog dogaaja posle utovara i otpreme. To su klauzule "CFR", "CIF", "CPT" i "CIP". 4) U etvrtu kategoriju odredbi spadaju odredbe tipa "D", po kojima je prodavac duan da snosi sve trokove i rizike koji se odnose na dopremu robe u odreenu dravu, odnosno zemlju destinacije. U tom sluaju, radi se o sledeim klauzulama: "DAP- isporueno granica...", "DES - isporueno franko brod", "DEQ - isporueno franko obala", "DDU - isporueno i necarinjeno" i klauzula "DDP isporueno i ocarinjeno".

98

Incoterms pravila iz 2010. godine S obzirom na to da se Pravila Meunarodne trgovinske komore za korienje termina u unutranjoj i meunarodnoj trgovini revidiraju svakih deset godina, od 1.1.2011. godine primenjuje se Incoterms 2010 kojim je broj Incoterms pravila, odnosno pariteta isporuke smanjen sa 13 na 11 i to tako to su pariteti isporuke DAF, DES, DEQ i DDU zamenjeni paritetima isporuke DAT i DAP. Od 1.1.2011. godine stupaju na snagu Incoterms 2010 Pravila Meunarodne trgovinske komore za korienje termina u unutranjoj i meunarodnoj trgovini. Navedena pravila, koja su prvi put doneta 1936. godine, od 1980. godine se revidiraju svakih deset godina u cilju usklaivanja sa promenama u meunarodnoj trgovini. Najznaajnije karakteristike Incoterms 2010, kao i razlike u odnosu na Incoterms 2000 su sledee: Broj Incoterms pravila tj. pariteta isporuke je smanjen sa 13 na 11, tako to su pariteti isporuke DAF, DES, DEQ i DDU zamenjeni paritetima isporuke DAT i DAP. Podela pariteta isporuke prema poetnom slovu se ne navodi kao u Incoterms 2000, ali su osnovne karakteristike pariteta ostale nepromenjene. Podela pariteta je izvrena prema vidovima transporta, na one koji se mogu koristiti nezavisno od odabranog vida transporta (ukljuujui i vie vidova transporta), i one koji se koriste za pomorski i za transport unutranjim plovnim putevima (FAS, FOB, CFR i CIF) imajui u vidu da su i taka isporuke i mesto odredita luka.

PARITET ISPORUKE EXW Franko fabrika (naziv mesta) FCA Franko prevoznik (naziv mesta) FAS Franko uz bok broda (naziv luke otpreme) FOB Franko na palubi broda (naziv luke otpreme) CFR Trokovi i vozarina (naziv luke odredita) CIF Trokovi, osiguranje i vozarina (naziv luke odredita) CPT Vozarina plaena do (naziv mesta odredita) CIP Vozarina i osiguranje plaeno do (naziv mesta odredita) DAF Dostavljeno na granici (naziv mesta) DES Dostavljeno na brodu (naziv luke odredita)

Incoterms 2000 + + + + + +

Incoterms 2010 + + + + + +

Vid transporta svi svi pom. pom. pom. pom.

+ + + +

+ +

svi svi

99

DEQ Dostavljeno na obali (naziv luke odredita) DDU Dostavljeno - carina nije plaena (naziv mesta odredita) DDP Dostavljeno - carina plaena (naziv mesta odredita) DAT Dostavljeno na terminalu (naziv terminala u luci ili mestu odredita) DAP Dostavljeno u mestu (naziv mesta odredita)

+ +

svi

svi

svi

Obaveze prodavca prema kupcu (oznaene slovom A) i obaveze kupca prema prodavcu (oznaene slovom B) su kao i u Incoterms 2000 u svakom paritetu isporuke definisane u deset lanova, i to: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. Opte obaveze prodavca i kupca Dozvole, odobrenja, saglasnosti i druge formalnosti Ugovori o prevozu i osiguranju Isporuka i preuzimanje isporuke Prelazak rizika sa prodavca na kupca Raspodela trokova Obavetenje drugoj ugovornoj strani Dokumenti i dokaz o isporuci Kontrola, pakovanje, obeleavanje i Pomo drugoj ugovornoj strani.

Dok je u Incoterms 2000 bilo jasno naznaeno koja dokumenta mogu biti zamenjena EDI porukama, u Incoterms 2010 je, uvaavajui masovno korienje informacionih tehnologija u svakodnevnom radu, u potpunosti izjednaena elektronska i pisana komunikacija, to je naznaeno u lanovima A1/B1 svakog pariteta isporuke. Precizirane su odredbe koja se odnose na osiguranje robe i naglaena obaveza informisanja druge ugovorne strane. Definisane su obaveze kupca i prodavca koje se odnose na dobijanje i pruanje informacija potrebnih da se obave formalnosti iz bezbednosnih razloga.

Transportne klauzule prema Optim uzansama za promet robom Transportne klauzule predviene su Optim uzansama od uzanse br. 100. zakljuno sa br. 114. Potrebno je istai da transportne klauzule po Optim uzansama nisu potpuno identine sa klauzulama u Incoterms-ovih pravilima. Radi se o sledeim transportnim klauzulalama po Optim uzansama za promet robom: "franko" "Iz", "sa", "ex", "ab", sa naznakom "fabrika", "rudnik", "mlin", "skladite"; "franko vagon" (FOT, FOR) sa naznakom utovarne stanice; "franko dravna granica";"franco, uz 100

naznaku mesta opredeljenja; "franco brod" (FOB); "franco uz bok broda"(FAS), sa naznaenjem luke ukrcaja; klauzula "cena, osiguranje, vozarina (CIF, CAP) sa oznakom luke opredeljenja; "iz broda" "ex ship"; "sa keja", "sa obale", "ex quay";C&F i dr.

V)

BEKA KONVENCIJA O MEUNARODNOJ PRODAJI ROBA

Beka konvencija o meunarodnoj prodaji roba donesena je 1980., a na snagu je stupila 1988. godine u svim evropskim zemljama i u SAD-u. Beka konvencija dovela je do unifikacije prava meunarodne trgovine, ime je ostvaren preduslov za efikasno odvijanje meunarodnih transakcija. Drave lanice donele su Beku konvenciju iz sledeih razloga: ublaavanje tekoa koje se javljaju kad je ugovor sklopljen izmeu prodavca i kupca stvari sa seditem u razliitim dravama i pruanje savremenih pravila za meunarodnu prodaju; smanjenje potrebe iznalaenja prava po kojem e se ugovor reavati; izbegavanje primene kolizionih normi. Struktura Beke konvencije Beka konvencija se sastoji od etiri dela: 1. Podruje primene i opte odredbe (l.1 13); 2. Sklapanje ugovora (l.14 24): ponuda, prihvat ponude, opoziv ponude, trenutak sklapanja ugovora; 3. Prodaja robe (l. 25 88) - obuhvata odredbe o ispunjenju ugovora; 4. Zakljune odredbe (l. 89 100) - obuhvata stupanje na snagu (1.1.1998.), federalnu klauzulu, pristupanje Bekoj konvenciji, otkaz, rezerve. Podruje primene Beke konvencije Beka konvencija se primenjuje na ugovore o prodaji robe, sklopljene izmeu strana koje imaju svoja sedita na teritorijima razliitih drava: a) kad su te drave ugovornice, ili b) kad pravila Meunarodnog privatnog prava upuuju na primenu prava jedne drave ugovornice.

101

Konvencija odreuje kriterijume, kada se prodaja smatra meunarodnom, kao i uslove kada se ona moe primenjivati. injenica da strane imaju svoja sedita u raznim dravama ne uzima se u obzir kad god to ne proistie iz ugovora ili prethodnog poslovanja izmeu strana ili iz obavetenja koje su one dale u bilo koje vreme pre ili za vreme sklapanja ugovora. Ako jedna strana ima vie sedita, uzima se u obzir sedite koje ima najvru vezu s ugovorom i njegovim izvrenjem. Podruje primene ne odreuje kada se ugovor smatra meunarodnom kupoprodajom, ve u l. 3. daje negativnu definiciju ta ne predstavlja prodaju (ugovor o isporuci robe koje se mora izraditi ili proizvesti i ugovor o delu koji se poklapa sa ugovorom o prodaji).

Opte odredbe Beke konvencije Prilikom tumaenja Beke konvencije, treba voditi rauna o njenom meunarodnom karakteru i potrebi da se unapredi jedinstvenost (jednakost) njene primene i potovanje savesnosti u u meunarodnoj trgovini. Onu problematiku koja nije izriito reena Bekom konvencijom (popunjavanje pravnih praznina), reavae se prema optim naelima kojima je konvencija inspirisana. Ako se pravne praznine ne mogu reiti optim naelima, Beka konvencija upuuje na primenu onog nacionalnog prava koje bi se primenjivalo na osnovu odredaba pravila Meunarodnog privatnog prava. Prema Bekoj konvenciji, izjave i druga ponaanja jedne strane tumaie se u skladu s njenom namerom, u sluaju kada je druga strana znala tu nameru, ili joj ona nije mogla biti nepoznata. U sluaju da je ovo nemogue primeniti, izjave i druga ponaanja jedne strane tumaie se onako kako bi ih razumno lice kao druga strana shvatila u istim okolnostima. Razumno lice je kvalifikovano lice koja u meunarodnoj trgovini mora uloiti poveanu panju koja nije jednaka za sve trgovinske poslove.

Oblik (forma) ugovora U pogledu oblika ugovora, Beka konvencija stoji na stanovitu neformalnosti ugovor o prodaji ne mora se sklopiti niti potvrditi pismeno, niti je podvrgnut bilo kakvim drugim zahtevima to se tie oblika. On se moe dokazati na bilo koji nain, ukljuujui i svedoke. Meutim, ovo nee biti primenjeno u sluaju kada bilo koja ugovorna strana ima svoje sedite u dravi ugovornici koja zahteva pisani oblik ugovora. Iskljuenje primene Beke konvencije Beka konvencija se ne primenjuje na ugovore u kojima se preteni deo obaveza strane koja isporuuje robu sastoji u obavljanju nekog rada ili pruanja nekih usluga. Isto tako, ona se ne odnosi, osim ako konvencijom nije izriito drugaije predvieno, na: 102

a) pravovaljanost ugovora, to se odnosi na bilo koju od odredaba ili obiaja navedenih u ugovoru; b) dejstvo koje bi ugovor mogao imati na svojinu prodate robe. Beka konvencija se ne prmenjuje na odgovornost prodavca za smrt ili telesne povrede koje bi roba uzrokovala bilo kom licu. Kako je osnovna karakteristika meunarodnih transakcija sloboda ugovaranja, strane mogu iskljuiti primjenu Beke konvencije ili odstupiti od njenih odredaba.

VI)

UGOVOR O MEUNARODNOM TRGOVINSKOM POSREDOVANJU

Pojam Ugovor o meunarodnom trgovinskom posredovanju je ugovor kojim se meunarodni trgovinski posrednik obavezuje da e drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca, komitenta, dovesti u vezu sa nekim treim licem, po pravilu iz zemlje u kojoj nije sedite nalogodavca, u cilju zakljuenja nekog privrednog ugovora iz oblasti spoljnotrgovinskog prometa roba ili usluga, a nalogodavac se obavezuje da e posredniku platiti proviziju. Nalogodavac moe opozvati nalog za posredovanje i nije u obavezi da pregovara sa treim licima koje je naao posrednik, niti da sa njima sklopi ugovor pod uslovima koje je saoptio posredniku, ali odgovara za tetu posredniku, ako je postupio protivno savesnosti i potenju. Vrste posredovanja Meunarodnim trgovinskim posredovanjem u uem smislu smatra se posao meunarodnog tzv. meetarenja, tj. dovoenje u vezu dva lica u cilju zakljuenja nekog meunarodnog privrednog ugovora. Meutim, u irem smislu, pod meunarodnim posredovanjem podrazumevamo i poslove uvoza radi ponovnog izvoza, bilo u neizmenjenom ili promenjenom stanju, zatim uvoz robe iz inostranstva i izvoz iste koliine druge robe iz istog tarifnog broja, kupovina robe u inostranstvu i njena neposredna prodaja uinostranstvu itd. Meunarodno posredovanje moe biti: trgovinsko posredovanje pri obavljanju poslova kupovine i prodaje roba, vrenju usluga, transporta i sl., kao i berzansko posredovanje na berzi. Poslove meunarodnog trgovinskog posredovanja moemo svrstati u tri grupe: 1) Obavljanje u ime i za raun firme poslova koji prethode zakljuivanju ugovora, kao to su prikupljanje podataka o stanju na tritu, ispitivanje ponude i tranje i kretanja cena i sl;

103

2) Dovoenje u vezu inostrane firme sa domaom privrednom organizacijom radi zakljuenja meunarodnog ugovora, pri emu posrednik ne zastupa ni jednu stranu, niti zakljuuje ugovore; i 3) Poslovi koji se odnose na izvrenje ugovora, dakle poslovi oko posredovanja, rezervisanja transportnih sredstava, carinjenja i sl., s tim to posrednik nije duan da vodi rauna o tome da li ugovorne strane ispunjavaju svoje obaveze. Zakljuenje ugovora o meunarodnom trgovinskom posredovanju

Kod ovog ugovora se kao ugovorne strane pojavljuju spoljnotrgovinski posrednik i njegov nalogodavac (komitent). Meunarodnim posrednikim poslovima, po pravilu, bave se spoljnotrgovinska posrednika preduzea i drutva, kao i trgovinske agencije. Ugovor je neformalan i moe se zakljuiti u bilo kojoj formi: usmeno, pismeno, telefonom, itd. On je i dvostanoobavezan i teretan. Obaveze meunarodnog posrednika Meunarodni posrednik je obavezan da postupa sa panjom dobrog privrednika, zatim da vodi posredniki dnevnik i izda posredniki list, da izda zakljunicu, kao dokaz o zakljuenom poslu, da uva poslovnu tajnu, da daje potrebna obavetenja nalogodavcu, kao i da uva dokaze koji su od interesa za ugovorne strane, sve dok one ne izvre svoje obaveze.

Obaveze nalogodavca Nalogodavac ima obavezu plaanja naknade (provizije) za uinjenu uslugu, kao i naknade trokova koji su ugovoreni.

VII)

UGOVOR O MEUNARODNOM TRGOVINSKOM ZASTUPANJU (AGENTURI)

Pojam Kod ugovora o meunarodnom trgovinskom zastupanju (agenturi),

zastupnik (agent) se

obavezuje, da e u ime i za raun nalogodavca zakljuiti jedan ili vie meunarodnih privrednih ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu za svaki zakljueni ugovor isplati proviziju. Nalogodavac moe na istom podruju imati vie zastupnika, ali zastupnik ne moe, bez pristanka nalogodavca, na istom podruju i za istu vstu poslova raditi za jo nekog nalogodavca. 104

Razlike izmeu ugovora o meunarodnom posredovanju i meunarodnom trgovinskom zastupanju Razlike su sledee: posrednik se bavi samo posredovanjem, a zastupnik je ovlaen i da zakljuuje ugovore; posrednik ugovore zakljuuje u svoje ime i za svoj raun, a zastupnik u ime i za raun nalogodavca; veza izmeu zastupnika i nalogodavca je trajnija, dok se veza posrednika i nalogodavca zavrava dovoenjem nalogodavca u vezu sa treim licem. Vrste zastupanja 1) Unutranje i meunarodno zastupanje; 2) Opte (generalno) i specijalno (posebno) zastupanje. Ovde se pravi razlika, zavisno od toga da li je zastupnik ovlaen da trajno zakljuuje sve ili odreene ugovore za nalogodavca na teritoriji neke drave ili da obavi odreeni pravni posao (ili nekoliko tano odreenih poslova) za nalogodavca; 3) Obino i del credere meunarodno zastupanje. Kod obinog zastupanja odgovornost zastupnika je blaa, jer se odgovara za savestan i struni izbor treceg lica, ali ne i za njegov rad, dok del credere zastupnik garantuje za rad treeg lica i duan je da nalogodavcu nadoknadi tetu zbog neizvravanja obaveza treeg lica; 4) Prema podruju obavljanja delatnosti: mesno (u jednom mestu); oblasno (u jednom irem podruju); generalno (u jednoj ili vie drava); 5) Prema obimu ovlaenja: posebno (odnosi se samo na odreene pravne poslove) i opte (odnosi se na sve poslove); 6) Prema nainu obavljanja delatnosti stalna, putujua i kombinovana zastupnitva. Zastupanje inostranih firmi u domaoj zemlji Zastupanjem stranih lica smatra se obavljanje ovog posla u ime i za raun stranih lica. To su poslovi koji prethode zakljuivanju ugovora o kupovini i prodaji robe ili pruanju usluga, zakljuivanje tih ugovora i poslova koji se odnose na njihovo izvravanje. Preduzee koje zastupa generalni zastupnik, obavezno je da obezbedi potroni materijal, servis, pribor i rezervne delove za odravanje uvezene opreme i trajnih dobara, u roku od najmanje tri godine od uvoza. Usluge servisiranja moe poveriti i drugom preduzeu, pravnom licu ili privredniku, ako je upisan u sudski registar kod nadlenog organa. Zakljuivanje ugovora o meunarodnom trgovinskom zastupanju Ugovor o meunarodnom trgovinskom zastupanju jednostrano obavezan i teretan posao, tako da obe strane imaju prava i obaveze. Zakljuuje se u pisanoj formi i evidentira kod nadlenog organa. 105

Obaveze i prava zastupnika Zastupnik ima obavezu da zakljui jedan ili vie ugovora za raun i u ime nalogodavca, sa treim licima, da se pridrava uputstava koje mu je dao nalogodavac, zatim da uva njegove interese, da ga obavetava o svemu to je od znaaja za konkretni posao, da uva poslovne tajne, da ga zastupa samo na odreenoj teritoriji, da vodi knjige, da izdaje zakljunice pri sklapanju ugovora sa treim licem, da izvrsi obraun sa nalogodavcem, najee kvartalno, da dri konsignaciono skladite iobavlja servis. Zastupnik ima pravo na proviziju, na naknadu trokova, na avans i na zadravanje uzoraka, modela i sl.

Obaveze nalogodavca

Nalogodavac ima obavezu da na raspolaganje zastupniku stavi dokumentaciju i potreban materijal, neophodan za obavljanje posla, zatim da obavesti zastupnika da li prihvata ili odbija zakljuenje ugovora pripremljenog od strane zastupnika, da plati proviziju zastupniku, da plati zastupniku trokove koje je ovaj napravio u korist nalogodavca ili po njegovom nalogu.

Prestanak ugovora Ugovor o meunarodnom trgovinskom zastupanju na odreeno vreme prestaje istekom tog vremena.Ugovor na neodreeno vreme moe biti raskinut krajem svakog tromeseja i moze biti raskinut i bez otkaznog roka, ako za to postoji opravdan razlog, o cemu odluuje sud. Zalono pravo Zastupnik ima pravo zaloge na svotama koje je naplatio za nalogodavca, u cilju obezbeenja naplate svojih dospelih potraivanja nastalih u vezi sa ugovorom o zastupanju.

VIII)

KOMISIONI POSAO U MEUNARODNOM POSLOVANJU

Pojam Komisioni posao u meunarodnom poslovanju je ugovor kojim se komisionar obavezuje da u svoje ime, a za raun komitenta, obavi jedan ili vie poslova, a komitent se obavezuje da e komisionaru za to platiti odreenu naknadu proviziju. Predmet ugovora moze biti prodaja i kupovina robe, investicija, hartija od vrednosti, prevoz, osiguranje i sl.Prednosti za komitenta: moe nabavljati 106

robu direktno od velikih proizvoaa i pri tome plaati manju cenu, moe stupiti u odnos sa preduzeima sa kojima ne eli da posluje javno, moe doci do dela kupovne cene i pre nego sto se roba proda.

Vrste ugovora o komisionu

1) Prodajni komision, gde komisionar preuzima na sebe obavezu da nastoji da robu komitenta proda treem licu; 2) Kupovni komision, gde se komisionar obavezuje da kupi odreenu robu za raun komitenta; 3) Komision u meunarodnom transportu, gde se komisionar obavezuje da, u svoje ime, a za raun komitenta zakljui ugovor o meunarodnom prevozu robe sa vozarom (vremenom se ova vrsta komisiona razvila u ugovor o meunarodnoj pediciji); 4) Komision sa klauzulom star del credere, gde se komisionar obavezuje da zakljui ugovor sa treim licem i da garantuje da e ono ispuniti obaveze iz ugovora. Zakljuenje ugovora Ugovor o komisionu se moe zakljuivati u bilo kojoj formi, ali je to najee pismena forma. Ugovorne strane su komisionar i komitent. Predmet ugovora je prodaja robe, hartija od vrednosti, pojedini bankarski poslovi, berzanski poslovi, zakljuenje ugovora o prevozu itd. U komisionom poslu postoje tri faze: 1) Komisionar zakljuuje ugovor o komisionu sa komitentom, k o j i m u d a j e nalog da obavi odreeni posao; 2) Komisionar zakljuuje ugovor sa treim licem; 3) Obraun izmeu komitenta i komisionara, gde komisionar prenosi ekonomsku dobit na komitenta.

Obaveze i prava komisionara Obaveze komisionara su: izvravanje komitentovih naloga; zakljuenje ugovora sa treim licima; zatita komitentovih interesa; obavetavanje komitenta o vanim pitanjima vezanim za izvrenje naloga; uvanje poslovne tajne; voenje knjiga; obraun sa komitentom. Prava komisionara su: pravo na proviziju i pravo na naknadu trokova.

107

Obaveze komitenta Obaveze komitenta su: plaanje provizije i plaanje naknade trokova. Zalono pravo komisionara i odnosi sa treim licima

Komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu i pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potraivanja, pre ostalih komitentovih poverilaca. Komitent ima pravo da zahteva ispunjenje potraivanja iz posla koji je komisionar zakljuio za njegov raun sa treim licem, kada mu ih komisionar ustupi.

Samostalno istupanje komisionara U nekim sluajevima, komisionar ima pravo da sam kupi robu od komitenta ili mu proda svoju, pri emu komitent mora sa tim biti upoznat i saglasan. Komisionaru pripada tada pravo na proviziju, bez obzira na njegovo samostalno istupanje.

IX)

UGOVOR O MEUNARODNOM USKLADITENJU ROBE

Pojam Ugovor o meunarodnom uskladitenju robe je ugovor o trgovinskim uslugama, kojim se skladitar obavezuje da primi i uva odreenu robu i preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog ouvanja u odreenom stanju i da je na zahtev ostavioca ili drugog ovlaenog lica preda, a ostavilac se obavezuje da za to plati odreenu naknadu. Skladita slue smetaju i uvanju robe, a doprinose i boljem snabdevanju trita.

Vrste skladita 1) Javno skladite tu se uva roba svih deponenata, bez obzira na vrstu robe, osim kada je u pitanju skladite specijalizovano samo za odreene vrste robe. Javna skladita mogu obavljati i druge sporedne usluge, kao sto su zakljuenje ugovora o meunarodnom prevozu uskladitene robe, o osiguranju,obavljanje carinskih, sanitarnih i drugih formalnosti sa robom. Zabranjeno im je da zakljuuju ugovore o kupovini i prodaji robe, osim u izuzetnim sluajevima (kvar robe) i uz znanje carinskih organa;

108

2) Carinsko skladite zatvorena prostorija ili ograeni pokriveni prostor namenjen smetaju carinske robe, gde se moe smetati uvozna neocarinjena roba, domaa roba, domaa roba ocarinjena za izvoz i roba koja se provozi. Sva ova roba je pod carinskim nadzorom; 3) Carinsko smestite zatvorena prostorija ili ograeni pokriveni ili nepokriveni prostor koji preduzeu (ili drugom pravnom licu) slui za privremeni smetaj uvozne neocarinjene robe iji je ono vlasnik; 4) Konsignaciono skladite - zatvorena prostorija ili ograeni pokriveni ilinepokriveni prostor koje otvara preduzee registrovano za spoljnotrgovinski promet radi smetaja uvozne carinske robe u svojini stranih firmi sa kojima je zakljuilo ugovor o konsignacionoj prodaji, kao i robe na domaem tritu. Konsignaciono skladiste podrazumeva postojanje ugovora o zastupanju strane firme. Roba je pod carinskim nadzorom. Obaveza plaanja carine nastaje kad roba naputa skladite i ide u slobodan promet; 5) Specijalizovana skladita strane robe i robe domae proizvodnje mogu se otvarati u lukama otvorenim za meunarodni saobraaj u cilju snabdevanja stranih i domaih plovnih objekata i vazduhoplova; 6) Slobodne carinske prodavnice mogu se otvarati na prelazima sa pasokom i carinskom kontrolom, a prodaju robe putnicima koji dolaze, odlaze ili su u tranzitu; 7) Slobodne zone sastavni deo teritorije nae zemlje, gde vai poseban reim poslovanja i gde se roba proizvodi pod posebnim pogodnostima ne plaa se carina na opremu i repromaterijal za proizvodnju robe koja je namenjena izvozu; 8) Carinske zone koje su deo carinskog podruja, gde se primenjuju posebne mere carinskog nadzora i olakice u pogledu carinskog postupka. Otvaraju se u pomorskim lukama, renim ili vazduhoplovnim pristanitima otvorenim za meunarodni saobraaj. Tu se moze obavljati i utovar, pretovar i uskladitenje neocarinjene robe koja se uvozi, domae ocarinjene i neocarinjene robe namenjene izvozu i robe koja se provozi, sortiranje, merenje, pakovanje, itd. Zakljuenje ugovora o uskladitenju

Ovaj ugovor spada u neformalne ugovore. To je dvostrano teretni ugovor. Ugovor se smatra zakljuenim kada skladitar primi robu.Ostavodavac moe podii robu i pre ugovorenog roka, a ako to ne uini u ugovorenom roku ili po isteku od godinu dana kada rok nije ugovoren, skladitar ima pravo da za njegov raun robu proda na javnoj aukciji, a u obavezi je da ostavodavca o toj nameri obavesti i da mu da rok od najmanje 8 dana da robu podigne.

109

Obaveze skladitara i ostavodavca Obaveze skladitara su: objavljivanje optih uslova poslovanja; prijem robe na uskladitenje, zavisno od slobodnih kapaciteta; uvanje robe; voenje poslovnih knjiga; izdavanje skladinice (ona najcesce ima dva dela priznanicu (potvrda o pravu svojine na robi koja je u skladitu, a koristi se za prenos prava svojine) i zalonicu (varant, njime se roba moe dalje zalagati radi dobijanja kredita i sl.); uvanje interesa deponenta i izvravanje njegovih naloga; izdavanje robe. Obaveze ostavodavca su isplata naknade skladitenja i naknada trokova. Pravo zaloge i prodaje robe kod ugovora o uskladitenju Pre svega, skladitaru pripada pravo zaloge dok se roba kod njega nalazi. On ima pravo da robu proda, kada po isteku ugovorenog roka, deponent robu ne podigne, kada je roba u kvaru, kad deponent nije izvrio obaveze prema skladitaru. Iznos dobijen prodajom dostavlja se deponentu, nakon odbitka potraivanja skladitara.

X)

MEUNARODNI UGOVOR O OSIGURANJU

Ugovor o osiguranju je takav ugovor na osnovu kojeg se jedna ugovorna strana (osigurava) uz naplatu odreene cena (premije osiguranja), obavezuje da drugoj ugovornoj strani (ugovarau) tj. odreenom licu (osiguraniku ) naknadi tetu do odreene visine koja nastane na robi ili licima (predmetu osiguranja), a koja se dogodi usled ugovorom predvienih uzroka. Ova definicija ugovora o osiguranju se odnosi i na imovinska osiguranja i osiguranja lica, prema kojoj se ugovara osiguranja obavezuje da plati odreeni iznos organizaciji za osiguranje, a takoe se obavezuje da, ako se desi dogaaj, koji predstavlja osigurani sluaj, isplati osiguraniku ili nekom treem licu naknadu. Jedna od karakteristika ovog ugovora je i njegova trajnost, to znai da ugovor traje duze vremena, sve dok je osigurava u obavezi da naknadi tetu. Zakljucenje ugovora Ugovor o osiguranju je konsesualni ugovor, tako da se moe zakljuiti i bez posebne forme. U praksi se zakljuuje pismenim putem uz izdavanje polise osiguranja. U naem pravu ugovor je zakljuen kad ugovaraci - osigurava i ugovara osiguranja, potpiu polisu osiguranja ili listu pokria. U polisi ili listi pokria koju izdaje osigurava, moraju biti navedeni podaci o sledeem: ugovorne strane, osiguranik ili osigurano lice, rizik obuhvaen osiguranjem, trajanje osiguranja, suma osiguranja, period pokria, datum izdavanja polise, potpisi ugovornih strana. Ako se ovaj ugovor izmeni ili dopuni, pravi se dodatak polisi osiguranja (aneks). U praksi se moe dogoditi da se umesto polise izda sertifikat koji sadri samo osnovne podatke o uslovima pod kojima se osiguranje obavlja. 110

Elementi ugovora o meunarodnom osiguranju su: ugovorne strane: osigurava i ugovara osiguranja. Mogu se pojaviti jo i korisnik osiguranja i osigurano lice. Pod osiguravaem se podrazumeva se osiguravajue drutvo, a ugovara osiguranja je lice koje je ugovorilo osiguranje i koje se obavezalo na plaanje premije osiguranja; korisnik osiguranja pojavljuje se kada je osiguranje ugovoreno za neko tree lice; osigurano lice - lice kojem se moe dogoditi odreeni rizik zbog ijih posledica se zakljuuje osiguranje; predmet osiguranja - podrazumeva rizik koji preti nekoj imovini ili licu koji je pokriven ugovorom o meunarodnom osiguranju; osigurani sluaj - budui neizvestan dogaaj koji je nezavisan od volje ugovornih strana i koji je predvien ovim ugovorom, a koji treba da nastupi da bi osigurava imao obavezu da naknadi tetu; osigurana suma ili suma osiguranja - najvei mogui novani iznos naknade koji treba da bude isplaen osiguraniku kad nastupi osigurani sluaj. Osigurana suma ne moze da pree vrednost osigurane imovine, a kod linog osiguranja ona je predviena ugovorom; premija osiguranja - novani iznos koji osiguranik plaa osiguravau unapred, prilikom zakljuenja ugovora odjednom ili na rate. Vrste meunarodnog osiguranja: meunarodno transportno osiguranje gde razlikujemo: - meunarodno osiguranje robekargo osiguranje robe - podrazumeva se osiguranje robe i prtljaga koji se prevoze u pojedinim vidovima meunarodnog transporta na osnovu ugovora o meunarodnom prevozu; - meunarodno osiguranje prevoznih sredstava (kasko osiguranje) obuhvata osiguranje pomorskih brodova, renih brodova i drugih objekata u meunarodnim vodama; meunarodno osiguranje robe u pomorskom transportu - osiguranje robe kod veine zemalja spada u dobrovoljno osiguranje; osiguranje imovine, osiguranje lica i osiguranje od odgovornosti: osiguranje imovine je osiguranje stvari i prava koji ine imovinu jednog lica osiguranje lica je osiguranje ivota i od nesrenog sluaja osiguranje od odgovornosti - postoji u sluaju kada se neko lice osigura od odgovornosti za tetu koja moe da nastane od opasnih stvari ili delatnosti; dobrovoljno i obavezno osiguranje obavezno osiguranje je ono gde su osiguranici obavezni da zakljue ugovor o osiguranju, jer ih na to obavezuje zakon (osiguranje putnika u meunarodnom javnom prevozu) dobrovoljno osiguranje - nije obavezno (osiguranje imovine, osiguranje lica i osiguranje od odgovornosti).

111

Obaveze osiguravaa su sledee: obavljanje optih uslova osiguranja, izdavanje polise osiguranja, isplata naknade iz osiguranja. Obaveze ugovaraa osiguranja su: obaveza prijavljivanja osiguravau svih okolnosti koje su bitne za ocenu rizika, uvanje predmeta osiguranja, plaanje premije od meunarodnog osiguranja, obavetenje o promenjenim okolnostima, spasavanje osigurane stvari u cilju otklanjanja tete ili smanjenja tete, prijavljivanje nastale tete istog dana kada je saznao. Ugovor o osiguranju najee prestaje ispunjenjem, protekom ugovorenog roka, ako je zakljuen na odreeno vreme, sporazumnim raskidom. MEUNARODNI UGOVOR O LIZINGU

XI)

Meunarodni ugovor o lizingu je posebna vrsta ugovora u kojem se jedna ugovorna strana davalac lizinga, obavezuje da ustupi odreenu stvar na korienje i da obavi odreene radnje. Razlikuje se od ugovora o zakupu, jer se zakupodavac ne liava svojine na svojoj stvari, dok je kod lizinga to esto situacija. Razlikuje se od ugovora o prodaji, jer se kod prodaje javlja i prenos svojine na stvari, dok kod lizinga u momentu zakljuenja to nije sluaj. Bitno je da davalac odreenu stvar ustupi na privremeno iskoriavanje primaocu lizinga koji se nalazi u nekoj drugoj zemlji. Jedna od najeih podela lizinga je na: meunarodni finansijski lizing i meunarodnioperativni lizing itd. Vrste meunarodnog lizinga: 1) Prema osobinama: - Meunarodni lizing potronih dobara,- Meunarodni investicioni lizing, - Meunarodni lizing pokretnih i nepokretnih stvari. 2) 3) Prema duini trajanja ugovora: - Kratkoroni, - Dugoroni. Shodno poloaju davaoca meunarodnog lizinga: - Lizing preko lizing drutva, Meunarodni koncern lizing, - Proizvoaki lizing, - Meunarodni proizvodno finansijski lizing, - Sale-and-lease-back lizing. Meunarodni ugovor o lizingu se smatra specijalnim ugovorom meunarodnog

privrednog prava. Postoje shvatanja da je ugovor o meunarodnom lizingu meovit ugovor i da se u njemu nalaze elementi drugih meunarodnih ugovora, npr. ugovor o zakupu, prodaji i krediti. Znaaj ugovora o meunarodnom lizingu u privredi je to omoguava pribavljanje savremene opreme i drugih stvari odreenim privrednim subjektima, koji esto nemaju dovoljno finansijskih sredstava da ih nabave. Njihov znaaj je u tome to korisnik ovog ugovora moe da se koristi savremenom tehnikom opremom i tehnologijom i omoguava mu se da u oblasti nauke, tehnike stie potrebna znanja. Meunarodni ugovor o lizingu je dvostruko obavezan ugovor. Obaveze davaoca meunarodnog lizinga su ustupanje stvari, tj. opreme korisniku lizinga na korienje, a uz plaanje odreene cene zakupa. Davalac meunarodnog lizinga ima obavezu odravanja i servisiranje objekata lizinga, zamene istroenih stvari. Davalac meunarodnog lizinga je obavezan da obui struni kadar primaoca lizinga. Osnovna obaveza korisnika meunarodnog lizinga je da plaa naknadu, tj. zakupninu u skladu 112

sa meunarodnim ugovorom o lizingu. Najee se ugovara plaanje naknade za korienje lizing dobra na est meseci ili godina dana unapred. Korisnik je, takoe, obavezan da iskoriava lizing objekta na dogovoreni nain i uskladu sa namenom. Takoe, on snosi trokove transporta kao itrokove osiguranja, plaanja taksi, itd.

XII)

UGOVORI O MEUNARODNOM PREVOZU

Ugovorom o meunarodnom prevozu se obavezuje meunarodni prevozilac da preveze na odreeno mesto, do druge drave, neko lice ili neku stvar, a poiljalac se obavezuje da za to isplati naknadu meunarodnom prevoziocu - vozarinu, prevozninu. Opta karaktreristika ugovora o meunarodnom prevozu je da su to ugovori koji imaju za predmet obavljanje meunarodnih transportnih usluga, odnosno, prevoz stvari (robe) i prevozu lica (putnika) iz jedne u drugu zemlju i da se kao ugovorne strane osim poiljaoca i prevoznika pojavljuje i primalac robe, ako je u pitanju prevoz stvari. Poiljalac je lice koje daje na prevoz odreenu robu ili stvar, i moe da bude fiziko ili pravno lice. Meunarodni prevoznik vozar je lice koje obavlja transportnu uslugu kao svoju delatnost. Obaveza prevozioca u linijskom saobraaju: duan je da redovno i uredno odrava objavljenu liniju i da primi na prevoz svako lice i svaku stvar kada ispunjava uslove koji su odreeni optim uslovima. Poiljalac (putnik) moe da odustane od meunarodnog ugovora o prevozu i pre nego to je zapoeto njegovo izvrenje, ali je u tom sluaju duan da naknadi tetu koju bi vozar pretrpeo. Visina naknade za prevoz ne moe biti ugovorena u veem iznosu od onog iznosa koji je odreen tarifom. Ugovori o meunarodnom prevozu imaju veliki ekonomski znaaj jer doprinose boljem poslovanju privrednih subjekata a i boljem snabdevanju odreenim robama pravnih i fizikih lica.

XIIa) UGOVOR O MEUNARODNOM PREVOZU ROBE U POMORSKOJ PLOVIDBI Ugovor o prevozu robe u pomorskoj plovidbi podrazumeva takav ugovor, gde se jedna ugovorna strana - brodar, obavezuje da e izvrsiti prevoz robe pomorskim putem sa mesta ukrcaja do mesta iskrcaja, a krcatelj sa obavezuje da e za to platiti odreenu naknadu - vozarinu. Razlikujemo 2 oblika pomorske plovidbe: slobodna plovidba - to su brodovi koji nemaju vozni red ve idu od luke do luke u potrazi za teretom. Ovi brodovi obino prevoze jednolinu rinfuznu robu, brodski prostor se ekonomicnije koristi, trokovi vozarine su nii; linijska plovidba- to su brodovi sa voznim redom, povezuju luke veeg opsega i koje imaju razvijenu industriju, tako da u takvim lukama imaju obezbeen teret za ukrcavanje. Plovidba koja se obavlja u okviru jedne drave naziva se kabotaa i ona je rezervisana za domau mornaricu. 113

Pomorski agent pomae brodaru u pronalaenju tereta, tj. prevoza robe u odreenom vremenskom periodu i za odreeni put, a imaocu tereta da pronae odgovarajueg brodara koji moze da izvri prevoz robe. Luki agent obavlja u ime i za raun brodara sve poslove u vezi sa: prihvatanjem i otpremanjem brodova, u vezi pripreme broda za ukrcavanje i istovar robe, obavljanje zdravstvene i veterinarske kontrole robe, carinske kontrole itd. On za to naplauje proviziju od vozarine ili u odgovarajuem procentu iz ugovora. Vrste ugovora su: ugovor o meunarodnom plovidbenom poslu - gde se brodar obavezuje da za naruioca obavi uslugu transporta; ugovor o meunarodnom arteru - gde se brodar obavezuje o prevozu robe i to celim brodom, jednim delim broda ili odreenim brodskim prostorom, a naruilac se obavezuje da za to plati zakupninu za brod. Kod brodskog ugovora javljaju se odreeni podoblici: ugovor o najmu broda u celosti, o zakupu broda bez posade i opreme, vremenski arter, podarter, brodarski ugovor na putovanje. I kod ovih ugovora brodar naplauje odreenu vozarinu imaocu tereta. Smatra se da je ugovor o meunarodnom pomorskom prevozu neformalan. Bitni elementi ugovora su: ugovorne strane (brodar i krcatelj), predmet ugovora i vozarina. Obaveze brodara su: - priprema slobodnog broda za plovidbu, - primanje robe radi prevoza, kad god ima raspoloiv prostor na brodu, - davanje garancije o sposobnosti broda za plovidbu, klasu broda i nosivost. Brodar je duan da izda prevoznu ispravu - teretnicu, konosman i na taj nain potvdi prijem robe na brod. Brodar moe ugovorom da preuzme obavezu ukrcaja ili iskrcaja robe, s tim da to mora uraditi u vremenu koje je predvieno ugovorom. Vreme, u kome ima izvriti ukrcaj, tj. iskcaj robe, a za koji se ne plaa naknada brodaru, zove se stojnica. Kad krcatelj i primalac ne uspeju da izvre ukrcaj u predvienom vremenu, nastupaju prekostojnice. Brodar odgovara za svako osteenje, gubitak ili manjak robe koju je primio na meunarodni prevoz sve do njene predaje. On ne odgovara za tete koje bi nastale usled vie sile, ratnih dogaaja, pomorske nezgode, poar i iz bilo kojih drugih razloga koje ne potiu iz krivice brodara. Obaveze krcatelja su da preda robu na prevoz, ukrcaj robe, pruanje podataka brodaru, plaanje vozarine. Obaveze primaoca su da vrati teretnicu brodaru, da robu iskrca sa broda i da plati vozarinu, ukoliko nije drugaije predvieno ugovorom. XIIb) UGOVOR O MEUNARODNOM KOMBINOVANOM PREVOZU ROBE Ugovor o meunarodnom kombinovanom prevozu robe je posebna vrsta ugovora gde se organizator obavezuje da preveze odreenu robu od mesta otpreme do mesta dopreme sa najmanje dva 114

prevoza, sa jedinstvenom ispravom i odgovornou, a naruilac se obavezuje da za to plati odreenu prevozninu. Kombinovani prevoz je daleko ekonominiji, racionalniji, bri i sigurniji a pri tom se koriste i savremena transportna sredstva kao to su: kontejneri, palete, Ro-Ro (roll-on-roll-of) , Lo-Lo (lift-on-lift-off ) itd. Postoji vie oblika odgovornosti organizatora meunarodnog kombinovanog prevoza i to: - jedinstvena odgovornost-organizator kombinovanog prevoza odgovara nezavisno od pravila o odgovornosti koja su propisana za pojedinane vozare. Ovde je teko utvrditi gde je teta nastala; - mreasta odgovornost - organizator kombinovanog prevoza odgovara po propisima prevozioca na ijem je delu puta teta nastala. Ovde organizator nadoknauje tetu tano u obimu u kojem se on moe regresirati od prevozioca. - meovita odgovornost - predstavlja kombinaciju prethodne dve odgovornosti, prema kojem, ako bi se moglo ustanoviti na kom delu puta je nastala teta, primenjivao bi se sistem mreaste odgovornosti, a ukoliko se to ne bi moglo uiniti, primenjivao bi se sistem jedinstvene odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza. Prema Konvenciji UN o meunarodnom multimodalnom (kombinovanom) prevozu robe, regulie se i gubitak robe, te se smatra da, ako roba nije isporuena u roku od 90 dana od dana kada je trebala biti isporuena smatra se izgubljenom. Navedena Konvencija predvia i postupak prigovora i tube, tj. prilikom prijema robe od prevozioca, primalac moe zajedno sa vozarom utvrdi stanje robe posle obavljenog prevoza i saini zapisnik. U sluaju da prevozilac odbije da potpie zapisnik o utvrenom stanju, primalac je tada obavezan da stavi pismene prigovore na gubitak i osteenje robe.

XIIc) UGOVOR O MEUNARODNOM TRANSPORTU ROBE UNUTRANJIM PLOVNIM PUTEVIMA Ugovorom o meunarodnom transportu robe unutranjim plovnim putevima se prevozilac u renom, jezerskom ili kanalskom saobraaju obavezuje da, uz nagradu, preveze robu iz jednog mesta u drugo, na teritoriji drave koja je razliita od one u kojoj je prevoz zapoeo. Nema optih meunarodnih pravila kojima je ureena ova vrsta prevoza, ali postoje meunarodni ugovori koji ureuju ovaj nain prevoza pojedinim rekama na kojima se odvija meunarodni prevoz robe (za Dunav, Rajnu i sl). Plovidba Dunavom je ureena Bratislavskim sporazumima (1955, 1968, 1970, 1972), koje su zakljuila brodarska preduzea iz drava kroz koje protie Dunav. Sporazumi se sastoje iz sporazuma o optim uslovima prevoza, sporazuma o jedinstvenim tarifama i sporazuma o remorkiranju, pomoi u sluaju havarija i agencijskim poslovima. Vano je imati u vidu da Bratislavski sporazumi obavezuju samo brodarska preduzea, ali ne i korisnike prevoza. Korisnici prevoza se obavezuju ovim sporazumima na osnovu ugovora o prevozu koje zakljuuju sa brodarima. 115

Na slian nain su ureeni i odnosi u pomorskom prevozu Rajnom, posebnim sporazumima koje su zakljuili brodari koji se bave tim prevozom. Tek 2000. godine je izvrena unifikacija meunarodnih pravila o pomorskom prevozu, usvajanjem Konvencije o ugovoru o prevozu robe u unutranjoj plovidbi u Budimpeti. Kod nas su pitanja prevoza robe u unutranjoj plovidbi ureena Zakonom o pomorskoj i unutranjoj plovidbi od 1988. godine, koji je vie puta izmenjivan i dopunjavan. Dakle, radi se o zakonu koji je donet u bivoj Jugoslaviji i koji je modifikovan, nakon njenog raspada, ali je jasno da su neophodne njegove izmene i dopune, u skladu sa promenjenim okolnostima. Osnovni dokument u prevozu unutranjim morskim vodama je tovarni list i to je zapravo posledica korienja tog dokumenta u eleznikom saobraaju. Tovarni list izdaje brodar koji preuzima obavezu prevoza, a potpisuje ga i krcatelj. Tovarni list je dokaz da je odreena roba primljena na prevoz i da je zakljuen ugovor o prevozu, pod optim uslovima navedenim u tovarnom listu. Tovarni list prati robu tokom celog prevoza. Tovarni list se u praksi izdaje u vie primeraka. Prema dunavskim pravilima, tovarni list se izdaje u est primeraka, od kojih original prati robu u toku celog prevoza, jedan duplikat se predaje poiljaocu i uz to se izdaju etiri kopije tovarnog lista. Prema Zakonu o pomorskoj i unutranjoj plovidbi, tovarni list mora da sadri mesto i datum izdavanja tovarnog lista, mesto i datum preuzimanja robe, imena i adrese poiljaoca i prevozioca, mesto iskrcavanja, naziv primaoca, podatke o robi. Tovarni list nema svojstvo vrednosnog papira i on je potvrda zakljuenog ugovora o prevozu robe i predaji robe na prevoz. Tovarni list se koristi za prevoze manjih koliina robe, na kraim relacijama. Zbog toga je uobiajeno da se tovarni list izdaje kod prevoza denanih poiljki. Ukoliko se prevoze vee koliine robe, na primer celim lepom, onda se prava i obaveze ugovornih strana utvruju posebnim ugovorom, a kao dokument o prevozu se izdaje teretnica, kao dokaz o zakljuenom ugovoru. Teretnica u prevozu robe unutranjim plovnim putevima ima isti karakter kao i u pomorskom prevozu robe. Ona jeste hartija od vrednosti i imaocu teretnice daje pravo raspolaganja robom na koju glasi teretnica. Teretnicu izdaje brodar, na zahtev krcatelja, a ukoliko krcatelj to ne zahteva, onda brodar i krcatelj mogu da zahtevaju da im se izda tovarni list. U teretnici koja se izdaje na ime mora da bude navedeno da se radi o teretnici, i to zbog toga to u unutranjoj plovidbi postoji i tovarni list kao dokument o prevozu robe unutranjim plovnim putevima. Teretnica se sainjava na osnovu podataka koje daje krcatelj, ukoliko postoji sumnja u tanost tih podataka ili dokazi da teret nije u dobrom stanju, brodar moe da unese napomene kojima se to konstatuje. Pored tovarnog lista robu u prevozu unutranjim vodenim putevima prate i druga dokumenta koja se odnose na robu, kao to su carinske, sanitarne i sline isprave.

116

Ne postoje jedinstvene tarife za prevoz robe unutranjim vodenim putevima. Visinu tarife utvruju preduzea koja se bave tim prevozom, pa tarifa zavisi od konkurencije na tritu, ali i sposobnosti pojedinih preduzea. Prevoznici u meunarodnom prevozu unutranjim plovnim putevima odgovaraju za tetu koja nastane u toku prevoza, od trenutka prijema do predaje robe oznaenom primaocu. Prema Zakonu o pomorskoj i unutranjoj plovidbi, brodar ne odgovara za oteenje, manjak, gubitak robe ili docnju u predaji tereta, ako dokae da su ti dogaaji nastali iz razloga koji nisu mogli da se otklone. Dakle, i u prevozu unutranjim plovnim putevima, pretpostavlja se subjektivna odgovornost brodara. teta se utvruje na nain koji je unapred utvren sporazumom prevozioca i korisnika prevoza, a u njenom utvrivanju, kao i u pomorskom prevozu uestvuju posebni strunjaci, havarijski komesari. O utvrenoj teti se sastavlja zapisnik u kome se istie razlog nastanka tete i njena visina. I u prevozu robe unutranjim plovnim putevima postoje odreena ugovorna iskljuenja odgovornosti za tetu; dakle, ta iskljuenja se utvruju ugovorom izmeu prevoznika i naruioca. Za zakanjenje u isporuci robe brodar odgovara najvie do visine vozarine. XIId) MEUNARODNI PREVOZ ELEZNICOM Opte napomene Meunarodni prevoz eleznicom je najpotpunije ureen meunarodnim ugovorima, to je normalna posledica najdueg perioda razvoja i trajanja, kao i znaaja eleznikog prevoza robe i putnika. Ugovorom o meunarodnom eleznikom transportu eleznica se obavezuje da preveze robu ili putnike, uz naknadu, od otpremne do uputne eleznike stanice, s tim da se prevoz odvija na teritoriji od bar dve drave. Pri tome nije nuno da otpremna i uputna stanica budu u dve drave, mada je to najei sluaj. Meunarodni prevoz je i onaj u kome se makar u tranzitu koristi teritorija druge drave. Uslov da se neki prevoz robe smatra meunarodnim je da je roba predata na prevoz po meunarodnom tovarnom listu koji podrazumeva prevoz od otpravne do usputne stanice. Pored toga, roba mora da se prevozi preko teritorija drava koje su lanice Meunarodne konvencije o meunarodnim prevozima eleznicom (COTIF) od 1980. godine. Prevoz mora da se vri na prugama koje su navedene u spisku pruga koji vodi Centralni biro za meunarodne prevoze na eleznicama. Izvori prava o meunarodnom prevozu robe eleznicom Meunarodni elezniki saobraaj je prvi put ureen Meunarodnom konvencijom o prevozu robe eleznicom od 1890. godine (CIM). Ova konvencija je vie puta menjana i dopunjavana. Danas je prevoz putnika i robe eleznicom uglavnom ureen Konvencijom o meunarodnim prevozima 117

eleznicama (COTIF). Ta konvencija ima dva dodatka: Jednoobrazna pravila o ugovoru o meunarodnom eleznikom prevozu putnika i prtljaga i Jednoobrazna pravila o ugovoru o meunarodnom prevozu robe eleznicama. Obaveze eleznice Obaveze prevoza eleznicom su specifine. Za razliku od drugih vidova transporta, kod eleznikog transporta je vano zapaziti da je eleznica duna da vri prevoz robe i putnika, ako se poiljalac pridrava pravila Konvencije i ako je prevoz mogu redovnim prevoznim sredstvima. eleznica moe da se oslobodi obaveze prevoza samo ako je prevoz spreen okolnostima na koje eleznica ne moe da utie. eleznica mora da primi na prevoz robu u eleznikoj stanici koja raspolae odgovarajuim sredstvima za utovar, istovar ili pretovar robe koja se predaje na prevoz. Prema tome, eleznica mora da primi na prevoz robu koja prema normalnim kapacitetima eleznice moe da se preveze i ako roba zadovoljava zahteve meunarodnog eleznikog saobraaja. Ti zahtevi se, posebno, odnose na oblik robe, njenu zapreminu, odnosno gabarite, teinu. Pri tome, procena kapaciteta eleznice za prevoz robe se ne zasniva samo na mogunostima transportnih kola, nego i na drugim kapacitetima eleznice: postojanju opreme za utovar, nosivosti pruga i mostova, kapacitetima stanica itd. Zato eleznica nije u obavezi da primi na prevoz robu izuzetne teine po komadu, ako ne raspolae odgovarajuim dizalicama za utovar u otpremnoj i istovar u uputnoj stanici, ili za pretovar ako je on obavezan. Da bi se obezbedilo informisanje potencijalnih korisnika prevoza eleznicom, eleznica objavljuje poseban imenik u kome navodi kapacitete koji stoje na raspolaganju u stanicama. Kad interesi bezbednosti saobraaja zahtevaju da se saobraaj na odreeno vreme prekine, eleznica o tome mora da obavesti preko sredstava informisanja. Ako prekid traje due od mesec dana, eleznica je duna da obavesti Biro za meunarodne prevoze, koji obavetava eleznice drugih drava. Ovaj sistem obavetavanja ima za cilj da obezbedi sigurnost korisnika eleznikog prevoza i eleznica i ako to eleznica propusti da uradi, moe biti tuena za naknadu tete koja je zbog toga nastala. eleznica ima obavezu da uva robu koju primi na prevoz. Poiljalac, u sutini, postaje poverilac eleznice od trenutka kad preda robu na prevoz do trenutka kad eleznica tu robu preda primaocu u uputnoj stanici. eleznica je duna da prevozi robu koju je primila radi prevoza po redosledu prijema. Ako nadlene vlasti zahtevaju prioritet u pogledu redosleda transporta robe, strana iji je redosled naruen ne moe da podnese tubu, osim ako je eleznica ve primila na prevoz njegovu robu. Tarifu za prevoz robe samostalno ureuju pojedine drave i konvencija u tom pogledu ne namee bilo kakva ogranienja. Meutim, tarife se primenjuju samo ako su na snazi u trenutku zakljuenja ugovora o prevozu robe eleznicom. Prevoz zeleznicom se moe klasifikovati prema vie kriterijuma: 118

a) Kolski prevoz podrazumeva da se roba prevozi po jednom tovarnom listu u koliinama koje su iznad 5.000 kg. Ovaj nain se moe primeniti i za manje koliine robe, ali pod uslovom da se plati tarifa predviena za najmanje 5.000 kg. robe b) Denane (komadne) poiljke su one koje su lake od 5.000 kg i takoe se predaju po jednom tovarnom listu; c) Sporovozna poiljka je uobiajen nain prevoza robe eleznicom, bez obzira da li se odnosi na kolske ili denane poiljke. Ovakva roba se predaje na prevoz eleznici po tovarnom listu za sporovoz; d) Brzovozna poiljka se predaje na eleznicu po tovarnom listu za brzovoz i podrazumeva krae vreme trajanja prevoza. Naravno, za ovakve poiljke se naplauje tarifa koja je via za 50% od sporovozne. Ovakav nain prevoza se, uglavnom, primenjuje kad se radi o hitnim prevozima ili o prevozu robe na koju moe da utie vreme trajanja transporta; e) Ubrzana brzovozna poiljka podrazumeva maksimalno moguu brzinu prevoza i roba se predaje eleznici po tovarnom listu za brzovoz sa naznakom da se radi o ubrzanom brzovozu. I za ovaj nain prevoza robe eleznicom poveava se uobiajena tarifa za prevoz i to dvostruko. Kad je re o brzovoznoj poiljci eleznica je duna da izvri otpremu robe u roku od 12 sati od trenutka prijema robe; ako se radi o sporovoznoj poiljci rok za otpremu je jedan dan. U pogledu prevoza, kod brzovozne poiljke u prevozu roba mora da se transportuje najmanje 300 tarifnih kilometara dnevno, a kod sporovozne poiljke 200 kilometara. Takoe, konvencijom su predvieni kratki rokovi isporuke robe po stizanju u uputnu stanicu, ali oni ne teku ako je zadravanje robe nastupilo zbog obavljanja carinskih, poreskih, sanitarnih i drugih formalnosti, kao i za svako zadravanje u toku prevoza do koga nije dolo usled krivice eleznice. U sluaju smetnje koja nastane za prevoz robe, eleznica mora da odlui da li je neophodno da o nastaloj smetnji obavesti poiljaoca i zatrai njegov nalog za postupanje ili da robu preveze drugim putem ako on postoji. Poiljalac izveten o smetnji moe da raskine ugovor, ali u bilo kom od navedenih sluajeva on je duan da plati vozarinu shodno preenom putu robe, kao i sve druge trokove koji su tarifama predvieni. Poiljalac se moe osloboditi ove obaveze samo ako je do prekida prevoza dolo zbog krivice eleznice. Obaveze i prava poiljaoca Osnovna obaveza poiljaoca je da robu preda na prevoz u urednom pakovanju u skladu sa pravilima za tu vrstu robe, uz ispravno popunjen tovarni list i da plati cenu prevoza, u skladu sa tarifama za vrstu prevoza i vrstu robe koja se prevozi. 119

Poiljalac ima pravo da izmeni ugovor o prevozu, na nekoliko naina: 1) moe da zahteva da se roba zaustavi na prevoznom putu, u nekoj od stanica; 2) moe zahtevati odlaganje isporuke robe; 3) moe da naloi da se roba izda drugom primaocu, razliitom od onog oznaenog u tovarnom listu; 4) moe izdati nalog da se roba izda u nekoj od usputnih stanica umesto u onoj koja je oznaena u tovarnom listu; 5) moe da zahteva da se roba vrati u otpravnu stanicu. Uz ove izmene ugovora, koje se direktno odnose na prevoz robe, poiljalac moe, ako to nije u suprotnosti sa pravilima otpravne eleznice, da trai i izmenu odredaba ugovora kojima je ureeno plaanje vozarine ili pouzee pri predaji robe: 1) on moe da zahteva da se za izdavanje robe naplati pouzee iako to nije bilo predvieno tovarnim listom; 2) moe da smanji ili napusti pouzee ako je bilo predvieno ili da povea njegov iznos; 3) moe da izmeni uslove u pogledu obaveza plaanja vozarine i trokova (npr, da ih prebaci na poiljaoca). Izmene ugovora po zahtevu poiljaoca mogu da se vre samo za poiljku u celini, a ne mogu se odnositi samo na neke delove poiljke. Izmene ugovora se podnose na posebnom obrascu, predvienom konvencijom, uz predoavanje duplikata tovarnog lista. Iz toga proizlazi da se one mogu traiti samo u otpravnoj stanici i te izmene se unose na duplikat tovarnog lista, na isti nain kako se i tovarni list prima, overavanjem igom otpravne stanice i unoenjem datuma izmena. Izmene ugovora o prevozu su mogue samo dok se roba nalazi u prevozu i poiljalac ne moe menjati ugovor nakon to eleznica preda tovarni list primaocu. I primalac ima pravo na izmene ugvora o prevozu, pod uslovom da poiljalac nije obaveza da plati trokove prevoza u uputnoj dravi i ako je to pravo primaoca izriito navedeno u tovarnom licu. U tom sluaju, i primalac ima pravo da zahteva da se roba zaustavi na putu prevoza, da se odloi izdavanje robe, da se roba izda u nekom drugom licu, a ne onom koje je naznaeno kao primalac u tovarnom listu. Takoe, primalac ima pravo da zahteva da se carinske i druge formalnosti obave u njegovom prisustvu. Primalac ima pravo da podnese ove zahteve za izmenu ugovora o prevozu tek kad roba pree granicu i nalazi se u uputnoj dravi. Primalac ima i pravo da promeni nain transporta robe i da zahteva da se prevoz vri brzovozno umesto sporovozno i obratno, kao i da se roba izda na nekoj drugoj usputnoj stanici, a ne onoj koja je naznaena u tovarnom listu. Primalac ove zahteve moe da podnese na posebnom obrascu, previenom konvencijom, u uputnoj stanici i to ako oni nisu u suprotnosti sa meunarodnim tarifama za prevoz robe. 120

Tovarni list Ugovor o prevozu robe eleznicom spada u formalne ugovore i on se zakljuuje tako to eleznica primi robu na prevoz uz propisano popunjen tovarni list. Prema tome, to je i realan ugovor, jer se zahteva predaja robe na prevoz, pored popunjenog tovarnog lista. Pri predaji robe i tovarnog lista, prijem overava otpravna eleznika stanica igom na tovarnom listu, sa naznaenim danom prijema robe. Tovarni list je dokument sa precizno uvtrenom sadrinom, predvienom konvencijom. Tovarni list se popunjava u duplikatu i eleznica je duna da i duplikat overi pri prijemu robe na prevoz. Original tovarnog lista prati poiljku tokom celog puta i u uputnoj stanici se predaje primaocu. U tovarnom listu moraju da se navedu i podaci o nainu plaanja, odnosno pouzea i svi avansi koji su dati za prevoz, kao i ko plaa vozarinu. Te podatke popunjava poiljalac, koristei se odgovarajuim klauzulama predvienim u konvenciji: franko vozarina, franko svi trokovi, franko carina itd. Poiljalac odgovara za propisno pakovanje robe da bi ona sauvala svoja svojstva u toku prevoza. eleznica ima pravo da pri prijemu robe na prevoz proverava da li predmet prevoza odgovara podacima unetim u tovarnom listu; ako ustanovi neslaganje moe da odbije prijem poiljke. Odgovornost eleznice Odgovornost eleznice za prevoz robe koja je uz tovarni list primljena radi prevoza protee se tokom celog prevoza. Pri tome, solidarno su odgovorne sve eleznice na prevoznom putu, ali je poiljaocu olakan zahtev za utvrivanje odgovornosti, jer on taj zahtev podnosi otpravnoj stanici. Na taj nain, u stvari, otpravna stanica je garant prevoza koji daje jemstvo poiljaocu i ona je predstavnik u eleznikom transportu. Naravno da se odgovornost u konkretnom sluaju utvruje u sloenim odnosima izmeu eleznica, ali to za poiljaoca nije od velikog znaaja. Ipak, korisnik prevoza ima pravo i da podnese tubu protiv one eleznice na ijem je podruju nastala teta eleznica ne odgovara za tetu ako je do nje dolo usled krivice poiljaoca ili treih lica, odnosno ako je teta posledica nastupanja vie sile eleznica odgovara za svaki kvar robe, za njen gubitak, kao i za prekoraenje roka isporuke. Odgovornost eleznice je ograniena u pogledu gubitka teine robe, ako je gubitak teine redovna pojava prema vrsti robe, ali i u tom sluaju odgovara ako gubitak u toku prevoza prelazi uobiajeni gubitak te vrste robe. eleznica je duna da robu koju primi na prevoz preveze u predvienim rokovima i snosi odgovornost ako te rokove prekorai. Prekoraenjem se smatra svako zakanjenje u isporuci robe do 30 dana. Ako to zakanjenje pree 30 dana, roba se smatra izgubljenom. Posle isteka tog roka, poiljalac moe zahtevati naknadu tete zbog izgubljene robe, ali ako se ta roba pronae u narednih godinu dana on moe da zahteva da mu se preda, s tim to je obavezan da vrati deo naknade koju je primio kao da je prekoraen rok isporuke. 121

Naknada tete za izgubljenu robu koju eleznica plaa se utvruje zavisno od robe. Ako se radi o robi koja se kotira na berzi, onda se utvruje prema vrednosti robe na berzi u vreme preuzimanja robe na prevoz. Meutim, teta je ograniena po vrednosti. Osnov za utvrivanje visine naknade tete po kilogramu se utvruje u specijalnim pravima vuenja. To je, u stvari, obraunska jedinica koja se rauna kao prosek srednjih vrednosti valuta 16 drava koje u meunarodnoj trgovini uestvuju sa vie od 1%. Oteenje robe u prevozu postoji kad se smanji kvalitet robe koji utie na smanjenje njene vrednosti. eleznica mora da plati iznos za koji je umanjena vrednost robe, ali ta teta ne sme da pree iznos koji bi se dugovao usled potpunog ili deliminog gubitka robe. Ako se radi o naknadi zbog prekoraenja roka isporuke, naknada tete se utvruje u procentu od iznosa vozarine za konkretni prevoz. Posebno pitanje je kako nadoknaditi tetu kad usled zakanjenja doe do oteenja robe koja se prevozi (npr. oteenje lako kvarljive robe usled dueg trajanja prevoza), odnosno, da li je treba raspravljati po pravilima za naknadu tete zbog zakanjenja u isporuci ili kao naknadu zbog oteenja prevoene robe. U naelu, ovako nastala teta se raspravlja kao naknada tete zbog zakanjenja, iako je to nepovoljno za poiljaoca. Tuba za naknadu tete se moe podneti bilo protiv otpravne bilo protiv uputne stanice; izbor tuenog je na strani poiljaoca, ak i kad uputna stanica nije primila robu. eleznica koja isplati naknadu tete ima pravo na regres od one eleznice koja je kriva za tu tetu. Ako ne moe da se utvrdi koja je eleznica odgovorna za tetu, tetu snose sve eleznice koje su uestvovale u prevozu, solidarno. eleznica, meutim, moe biti osloboena od odgovornosti ako je do tete dolo zbog postupka nosilaca prava, nareenja nosilaca prava, zbog mana robe ili zbog vie sile. Ponekad, teta moe da nastane zbog neodgovarajueg ponaanja oteenog. Da bi to bio razlog za oslobaanje od odgovornosti eleznice za nastalu tetu, oteeni mora da bude svestan svog ponaanja, to znai da mora da mu bude poznato da takvo ponaanje moe dovesti do tete. Meutim, ako je teta nastala makar i deliminom krivicom eleznice, onda to ne moe biti osnov oslobaanja od odgovornosti eleznice. Nalog imaoca prava, odnosno, oteenog, takoe, moe da dovede do tete i u tom sluaju eleznica ne odgovara za takvu tetu. Pri tome, nalog moe biti naveden ve u tovarnom listu, dakle pri zakljuenju ugovora o prevozu, ali imalac prava moe nalog izdati i u toku prevoza robe. U takvim sluajevima eleznica je duna da dokazuje da je teta bilo koje vrste nastala upravo zbog naloga oteenog i da eleznica nije kriva za takav nalog imaoca prava. eleznica se oslobaa od odgovornosti za tetu koja je nastala zbog osobina robe same, odnosno, zbog njenog unutranjeg kvarenja, kaliranja i sl. Do unutranjeg kvarenja robe dolazi usled njenih osobina, koje dovode do suenja, truljenja, smrzavanja i sl, pod uticajem razliitih inilaca u toku prevoza (poviene ili sniene temperature, vlanosti vazduha). Kaliranje je takoe posledica prirode same robe, kad dolazi do njenog suenja, isparavanja ili na drugi nain promena stanja ili gubitka u koliini, bez posebno tetnih uticaja u toku prevoza. 122

eleznica se, takoe, oslobaa od odgovornosti za tetu koja je nastala usled okolnosti ili dogaaja na koje eleznica nije mogla da utie. Ovaj osnov oslobaanja od odgovornosti je, u stvari, via sila koja se dogaa nezavisno od postupanja i volje prevozioca. Pored navedenih optih osnova za oslobaanje eleznice od odgovornosti, postoje i posebni razlozi za takvo oslobaanje, kod kojih je dovoljno da eleznica dokazuje da je do tete moglo da doe zbog postojanja opasnosti za nastanak tete, pa da se pretpostavi da je teta tako i nastala. Te posebne opasnosti, po svojoj sutini, se sadre u izboru naina prevoza robe koja je oteena ili u osobinama same robe. Naroite opasnosti postoje kad se roba prevozi otvorenim vagonima, kad roba nije propisno ili nije uopte pakovana, kad se radi o nainu utovara ili istovara robe, kad ne postoje odgovarajue ili ne postoje nikakve oznake robe koja se predaje na prevoz, opasnosti koje postoje zbog osobina same robe koja se prevozi. XIIe) MEUNARODNI DRUMSKI PREVOZ Ugovorom o meunarodnom prevozu robe u drumskom saobraaju prevoznik se obavezuje da odreenu robu preveze od jednog do drugog mesta u drugoj dravi, koja nije drava ukrcaja i da je preda ovlaenom primaocu u stanju u kakvom je robu primio na prevoz, a naruilac prevoza se obavezuje da plati ugovorenu cenu prevoza. Izvori prava o meunarodnom drumskom prevozu Za prevoz robe u drumskom saobraaju su od posebnog znaaja dve meunarodne konvencije: Konvencija o ugovoru o meunarodnom drumskom prevozu robe od 1956. godine, koja je izmenjena i dopunjena Protokolom od 1978. godine i Konvencija o meunarodnom prevozu robe pod pokriem karneta TIR od 1959. godine. Konvenciju o ugovoru u meunarodnom drumskom prevozu robe je pripremila Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu i ona je stupila na snagu 1961. godine. Konvencija ureuje pravne odnose uesnika u meunarodnom drumskom prevozu robe. Jugoslavija je ratifikovala ovu konvenciju 1958. godine. Konvecija o meunarodnom prevozu robe pod pokriema karneta TIR je usmerena na efikasnije sprovoenje carinske kontrole i ubrzavanje obavljanja carinskih formalnosti u drumskom prevozu robe. Njome je uveden poseban dokument, karnet TIR, koji omoguava prelaz granica u tranzitu bez carinskog pregleda robe. Roba oznaena karnetom TIR podlee carinskoj kontroli samo u mestu otpreme i u mestu opredeljenja. Pri tome, vozilo mora biti zapeaeno i treba da ispunjava i druge, pre svega tehnike, uslove da bi dobilo taj karnet, koji izdaju samo ovlaene lanice Meunarodne unije za drumski transport.

123

Karnet se izdaje u onoliko primeraka koliko granica prelazi vozilo, povezanih u obliku knjige. Pri prelasku svake granice se iz knjige oduzima jedan list i peatom se overava sledei list, kao dokaz da je vozilo legalno prelo prethodnu granicu. U karnetu se navode sledei podaci: 1) ime izdavaa karneta; 2) ime prevoznika i njegovo sedite; 3) polazna carinarnica i carinski dokument o vozilu; 4) odobrenje za vozilo; 5) vrednost robe koja je sadrana u popisu koji se prilae uz karnet. Karnet se overava igom meunarodne organizacije koja ga je izdala, odnosno po ijem je ovlaenju izdat. Na poleini karneta prevoznik i njegov garant potpisuju izjavu da e prevoz biti izvren prema obavezama preuzetim u karnetu.

Tovarni list u drumskom prevozu robe Ugovor o meunarodnom transportu u drumskom saobraaju stranke zakljuuju na osnovu svojih slobodnih volja i mogu da ga zakljue na nain kako to njima odgovara. Ipak, robu u prevozu mora da prati odreeni dokument-tovarni list. Tovarni list slui kao potvrda da je prevozilac robu predao na prevoz i sadri uslove pod kojima se prevoz vri. Tovarni list slui i kao potvrda o zakljuenju ugovora, ako je prethodno takav ugovor zakljuen, ali nije uslov za valjanost zakljuenog ugovora. U bitne delove tovarnog lista spadaju: 1) ime, prezime i adresa poiljaoca; 2) mesto, datum utovara i odredite robe; 3) ime i adresu prevoznika; 4) mesto, ime i prezime i adresa primaoca robe; 5) podaci o robi-vrsta robe, broj komada, teina (koliina) itd; 6) iznos vozarine i drugih trokova; 7) vrsta prevoza; 8) uputstvo za obavljanje carinskih formalnosti. Tovarni list izdaje prevozilac pri prijemu stvari, potpisuju ga poiljalac i prevozilac i izdaje se u tri primerka: prvi primerak se predaje poiljaocu, drugi prati robu u prevozu, a trei zadrava prevozilac.

124

Nebitnim delovima tovarnog lista se smatraju razliiti podaci koje stranke mogu da ugovore: zabrana pretovara, trokovi koje preuzima primalac, uputstva poiljaoca o osiguranju robe, iznos akontacije i pouzea, rok za izvrenje prevoza, spisak dokumenata koji se predaju prevozniku i sl. Naelno, tovarni list u drumskom prevozu robe nije hartija od vrednosti, ali je doputeno da strane ugovora o prevozu odlue da koriste i tovarni list koji bi predstavljao hartiju od vrednosti. Ovakav prenosivi tovarni list omoguava i raspolaganje robom u toku prevoza. Takav tovarni list se izdaje po naredbi ili na donosioca i to samo kad su se stranke o tome izriito sporazumele. U tom sluaju, primerak koji se predaje poiljaocu robe, koji je originalni primerak, mora biti oznaen kao prenosivi tovarni list, a ostali primerci moraju sadrati oznaku da je izdat prenosivi tovarni list.

Obaveze i odgovornost prevoznika Prevoznik je obavezan da poiljaocu stavi na raspolaganje vozilo koje moe da izvri prevoz i odgovara za izvrenje prevoza. Prevoznik se oslobaa odgovornosti za neispravnost vozila koja se pojavila u toku puta i ako je postupao sa najboljom panjom, pa se neispravnost nije mogla otkriti uobiajenim pregledom. Obaveza utovara robe je obaveza poiljaoca, ali pod nadzorom prevoznika. Prevoznik odgovara za nastalu tetu u toku prevoza i to za gubitak robe, za oteenje robe i za zakanjenje u dopremi. Prevoznik moe da se oslobodi odgovornosti, ako je do tete dolo iz razloga predvienih Konvencijom: 1) ako je sporazumom ugovornih strana predvieno otvoreno umesto zatvorenog ili specijalnog vozila, pa je teta nastala zbog toga; 2) ako pakovanje robe za prevoz ne odgovara za takvu vrstu robe; 3) ako je do nastanka tete dolo pri utovaru, slaganju ili istovaranju robe i to krivicom poiljaoca, primaoca ili njihovih radnika; 4) ako je teta nastala zbog prirodnih mana robe; 5) ako su oznake na robi neispravne ili nisu potpune, pa ne upuuju na vrstu i prirodu robe; 6) kod prevoza ivotinja, ako se gubitak ili teta nije mogao izbei i pored toga to je prevoznik preduzeo sve mere i pridravao se svih dobijenih uputstava i preduzimao sve neophodne mere. Prevoznik odgovara za gubitak, manjak, oteenja robe u prevozu i zbog zakanjenja u prevozu. Smatra se da je roba izgubljena, ako se ne isporui u roku od 30 dana po isteku ugovorenog roka. Ako rok isporuke nije naveden u ugovoru, smatra se da je roba izgubljena ukoliko se ne preda primaocu 60 dana po prijemu robe za prevoz. Prevoznik plaa naknadu tete za prekoraenje roka isporuke, ali pod uslovom da primalac podnese zahtev za tu naknadu pre isteka roka od 21 dan posle preuzimanja robe. Visina naknade tete se utvruje prema vrednosti robe i to prema cenama u mestu preuzimanja. Pored naknade potpune ili 125

delimine tete, plaa se i naknada srazmernog dela vozarine i carina. Visina naknade tete ne moe biti vea od visine vozarine. I u drumskom prevozu robe postoje razlozi zbog kojih se prevoznik moe osloboditi odgovornosti za nastalu tetu. Slino kao i u prevozu robe eleznicom, u opte osnove za oslobaanje od odgovornosti spadaju postupci korisnika prevoza, svojstva stvari koje se prevoze i via sila. U sluaju nastanka tete, prevozilac mora da dokae da je teta nastala zbog nekog od tih razloga da bi bio osloboen od odgovornosti. Posebni razlozi za oslobaanje prevoznika od odgovornosti za tetu su upotreba otvorenih vozila za prevoz, nedostaci ambalae za robu koja moe biti oteena, nedostatka pakovanja, posledice manipulacije robom (utovar, istovar, pretovar) koje obavlja poiljalac ili primalac, priroda same robe koja je sklona gubitku ili oteenju zbog truljenja, ranja, suenja i sl, nepostojanja ili nepotpunih oznaka na pakovanjima, prevoz ivih ivotinja. Prevoznik e se osloboditi od odgovornosti ako postoje ovi razlozi i i ako je teta njima izazvana. XIIf) MEUNARODNI VAZDUNI PREVOZ Ugovorom o meunarodnom prevozu vazdunim putem se vazduhoplovno preduzee obavezuje da vazdunim putem preveze robu ili putnike, uz naknadu, od jednog mesta (aerodroma) u drugo mesto (aerodrom), na teritoriji neke druge drave, koja nije drava ukrcavanja, a naruilac posla se obavezuje da za to plati naknadu. Izvori prava u meunarodnom vazdunom prevozu Meunarodni vazduni prevoz je ureen, pre svega, Varavskom konvencijom od 1929. godine koja ureuje pitanja odgovornosti prevoznika u vazdunom saobraaju i primenjuje se na prevoz putnika, robe i prtljaga vazduhoplovima, uz naknadu. Konvencijom se ureuju i prava i obaveze prevoznika i putnika. Konvenciju je ratifikovala Kraljevina Jugoslavija 1931. godine. U nekoliko navrata ova Konvencija je menjana i dopunjavana, pre svega zbog tehnikog napretka vazdunog saobraaja i njenog usklaivanja sa promenama koje je takav napredak doneo (Haki protokol 1955, Gvadalaharska konvencija 1961, Montrealski protokoli 1975. godine).

Vazduhoplovni tovarni list Zakljuivanje ugovora o meunarodnom vazdunom prevozu se vri na na nain koji je slian zakljuivanju ugovora u eleznikom i drumskom prevozu, putem vazduhoplovnog tovarnog lista. Vazduhoplovni tovarni list sadri podatke predviene Varavskom konvencijom: 1) mesto i datum izdavanja tovarnog lista; 126

2) mesto polaska i mesto opredeljenja; 3) ime i adresu poiljaoca, prevoznika i primaoca robe; 4) vrstu i teinu robe, nain pakovanja, broj pakovanja i oznake robe; 5) visinu prevoznih trokova i ko ih plaa; 6) napomenu da se prevoz vri po odredbama Varavske konvencije. Varavska konvencija je predviala i neke druge podatke koji su se morali upisivati u vazduhoplovni tovarni list, ali je 1955. godine usvojen poseban, Haki protokol koji je smanjio broj tih podataka i pojednostavio vazduhoplovni tovarni list. Dalje pojednostavljenje tovarnog lista je izvreno Montrealskim 4. protokolom, kojim je predvieno da se u tovarni list upisuje mesto otpreme i mesto iskrcavanja, jedno od mesta sletanja, ako su mesto otpreme i mesto opredeljenja na teritoriji iste drave, ako je to mesto sletanja na teritoriji druge drave i teinu poiljke. Pored podataka koji su obavezna sadrina vazduhoplovnog tovarnog lista, u njega se mogu upisivati i neki drugi podaci koji olakavaju vazduni transport i predaju robe, a to se odnosi na spisak dokumenata uz vazduhoplovni tovarni list, kome se prijavljuje da je roba stigla na odredite itd. Vazduhoplovni tovarni list moe biti izdat kao prenosiv i neprenosiv. Prevoz robe u meunarodnom vazdunom transportu se moe ugovoriti i posebnim ugovorom i tome se, uglavnom, pristupa onda kad se radi o veim koliinama robe za iji je prevoz potreban celi vazduhoplov ili vie njih. Takvi ugovori se zakljuuju za arter prevoze i po pravilu ugovore zakljuuju agencije za svoje vazduhoplovne kompanije; tim ugovorima se predvia ili prevoz robe posebnim vazduhoplovom ili korienjem odreenog teretnog prostora u redovnim vazduhoplovima, na redovnim letovima od mesta ukrcavanja do aerodroma krajnje destinacije. Visina naknade za prevoz u takvim sluajevima se utvruje ili po ugovoru ili prema tarifama vazduhoplovne kompanije. Vazduhoplovni tovarni list, po pravilu, prate i druga dokumenta koja su obavezna na osnovu propisa drave kroz koju se vri prevoz. Ovakva dokumenta treba da pripremi poiljalac, a ako ih on ne pripremi, pa zbog toga nastane neka teta, prevoznik ne snosi odgovornost za tetu. Najvanija dokumenta, u tom pogledu, su carinska dokumenta. Carinske dabine su obaveza poiljaoca robe ili njenog primaoca, ali prevoznik moe preuzeti na sebe da te trokove plati u njihovo ime, ali mu za to pripada odgovarajua naknada. Po pravilu, za trokove prevoznika garantuju poiljalac ili primalac robe, ali te trokove mogu da snose i zajedniki. Jedan od dokumenata koji se koristi u vazdunom transportu je avionski manifest, dokument koji predstavlja popis robe i opreme ukrcane na vazduhoplov. Svrha tog dokumenta je da se omogui laka carinska i druga kontrola i sprei krijumarenje robe, na primer, izbacivanjem robe ili opreme iz vazduhoplova pre sletanja vazduhoplova. Vozarina u vazdunom transportu se odreuje po jedinici mere i po teini robe koja se prevozi. U vozarinu se, po pravilu, uraunava i transport robe od mesta njene predaje do aerodroma ukrcavanja i od aerodroma do mesta predaje robe, ako se ti poslovi ne obavljaju na aerodromu. 127

Odgovornost prevoznika Vazduhoplovni prevoznik odgovara za gubitak robe i za tetu na robi, nastale u toku prevoza i za zakanjenje u prevozu robe. Krivica vazdunog prevoznika se pretpostavlja, ali se on moe osloboditi odgovornosti za tetu, ako dokae da nema krivice na njegovoj strani. Odgovornost prevoznika je ograniena prema Varavskoj konvenciji za jedan paket po jedinici teine, ali ogranienje se ne odnosi na tetu koja nastane krivicom prevoznika ili njegovog agenta. Prevoznik moe da se oslobodi krivice, ako dokae da je teta nastala krivicom ili nehatom oteenog ili da je do tete dolo usled greke pilota ili greke u navigaciji. Zahtev za naknadu tete se moe podneti na teritoriji ugovorne strane Varavske konvencije, i to prema mestu domicila prevoznika, odnosno njegovog sedita, odnosno, sedita predstavnika preko koga je zakljuen ugovor ili pred sudom odredita navedenog u ugovoru. U sluaju nastanka tete, primalac je duan da tetu prijavi im je ustanovi. Vidljivu tetu je duan odmah da prijavi, pri preuzimanju robe, a ako teta nije neposredno vidljiva onda u roku od sedam dana od dana preuzimanja robe. teta se mora prijaviti pismeno. Zahtev za naknadu tete zbog zakanjenja se takoe prijavljuje pismeno, u roku od 14 dana. Ako je u pitanju gubitak poiljke, prijava za naknadu tete se moe podneti u roku od 120 dana od dana izdavanja tovarnog lista. Smatra se da je roba izgubljena, ako ne bude isporuena u roku od sedam dana od dana kad je trebalo da stigne na aerodrom odredita. Vazduni prevoznik se moe osloboditi od odgovornosti za tetu ako dokae da ona nije nastala njegovom krivicom, odnosno, ako dokae da je preuzeo sve mere koje mogao da preduzme da bi otklonio nastanak tete. Ipak, Montrealski protokol broj 4 predvia objektivnu odgovornost vazdunog prevoznika, koji se nje moe osloboditi, ako dokae da je teta nastala zbog mana ili prirode robe, da je roba nepropisno pakovana, a da to nije radio prevoznik, da je teta nastala zbog oruanog sukoba i da je nastanak tete izazvao postupak nekog dravnog organa. Naknada tete koju duguje vazduni prevoznik zavisi od ugovorenog naina prevoza, odnosno, plaene vozarine i u principu je ograniena. Prevoznik je duan da nadoknadi stvarni iznos pretrpljene tete ako je ta vrednost deklarisana od poiljaoca i ako je prema njoj naplaena vea vozarina, ako je tetu izazvao prevoznik, namerno ili grubom nepanjom i u sluaju da nije idat tovarni list uz pristanak prevoznika odnosno ako u tovarnom listu nisu navedene klauzule o ogranienoj odgovornosti predviene u Varavskoj konvenciji.

128

XIII)

UGOVOR O MEUNARODNOM OTPREMANJU (MEUNARODNA PEDICIJA)

Kod ugovora o meunarodnom otpremanju, odnosno, o meunarodnoj pediciji, meunarodni pediter se obavezuje da radi otpreme, dopremi odreenu robu i iz inostranstva, zakljui u svoje ime i za raun nalogodavca (komitenta) meunarodni ugovor o prevozu i druge ugovore koji su neophodni za izvrenje prevoza robe i da obavi ostale uobiajene poslove. Komitent je obavezan da za taj posao meunarodnom pediteru isplati odreenu naknadu. pediterska preduzea upisana u registar mogu obavljati poslove meunarodne pedicije. pedicija je samostalna privredna i usluna delatnost. Privredne funkcije meunarodne pedicije su: prostorna odnosi se na savladavanje udaljenosti izmeu proizvoaa i potroaa iz mnogih udaljenih zemalja; vremenska savladavanje vremnskih razlika izmeu proizvodnje i potronje; kvalitetna sniavanje trokova na koliini robe; kvalitativne, kreditne,propagandne. Vrste pedicije su unutranja i meunarodna pedicija. Pod unutranjom pedicijom podrazumeva se otprema ili doprema robe koja se obavlja unutar granica jedne drave, a pod meunarodnom pedicijom podrazumeva se otprema ili doprema robe iz dve ili vie drava. Nepotpuna meunarodna pedicija je gde meunarodni pediter preuzima na sebe obavezu da otpremi ili dopremi robu svoj klijenta iz jedne u drugu dravu, ali ne preuzima obavezu da izvri meunarodni transport robe, ve sa vozarem zakljuuje poseban ugovor o meunarodnom prevozu. Potpuna meunarodna pedicija je kada meunarodni pediter pored peditnih poslova preuzme i obavezu meunarodnog prevoza robe. Fiksna meunarodna pedicija je kada komitent plaa meunarodnom pediteru fiksni iznos koji pokriva proviziju, trokove za pediterske usluge kao i vozarinu i ostale transportne trokove. Zbirna meunarodna pedicija je ona, gde meunarodni pediter vri, istovremeno, otpremanje i dopremanje robe koja pripada njegovim razliitim komitentima i to u istom prevoznom sredstvu. Ugovor o meunarodnoj pediciji spada u neformalne ugovore i ako se u praksi najee zakljuuje u pismenoj formi zbog lakeg dokazivanja posla. Ugovor o meunarodnoj pediciji se zakljuuje na osnovu naloga komitenta ili na osnovu ponude peditera u kome se javljaju sledei poslovni odnosi: a) komitenta i meunarodnog peditera; b) meunarodnog peditera i meunarodnog prevoznika; c) komitenat i meunarodnog prevoznika.

Ugovorne strane su komitent i meunarodni pediter. Usluge meunarodne pedicije u domaoj zemlji mogu obavljati preduzea i druga pravna lica koja su upisana u sudski registar za obavljanje meunarodne pedicije.

129

Obaveze meunarodnog peditera su da primi robu, ako prima robu treeg lica, duan je da zatiti interese svog nalogodavca posebno ako je roba oteena. On je, takoe, duan da proveri ambalau, da izvri korisne radnje. Prijem robe moe da bude realan, faktiki, putem prijema robnih dokumenata. Meunarodni pediter ima obavezu da pre prijema robe obavi i neke tehnike radnje: sortiranje, pakovanje robe i dr. On je, takoe, obavezan da obavesti nalogodavca na nedostatke pakovanja robe. Meunarodni pediter je obavezan da uva robu sa panjom dobrog privrednika sa pojaanom panjom. Ako robu smeta i u javno skladite, obavezan je i za izbor skladita. pediterske potvrde FCR pediterska potvrda predstavlja potvrdu peditera da je robu primio na otpremu do odreenog mesta. FCT pediterska transportna potrvda, potvruje da je pediter robu primio i da e isporuiti u mestu opredeljenja podnosiocu ove potvrde, potvrda/prijema robe uz utvrivanje prevoznog puta i prevoznog sredstva. FBL pediterska potvrda je potvrda o prijemu robe kao i postojanju odgovornosti za meunarodnog prevozioca i robu. Obaveza meunarodnog peditera je da putem zakljuenja ugovora obezbedi otpremu i dopremu robe iz jedne u drugu zemlju, ali da preduzima druge pravne radnje i zakljuivanje ugovora o osiguranju meunarodnom prevozu i skladitenju robe. Meunarodni pediter je obavezan da odredi put kojim treba da se izvri prevoz robe, ako to nije uinio komitent. Obavezan je da izvrava naloge nalogodavca i da titi njegove interese kao i da ga obavetava o toku posla. Prilikom obrauna trokova obavlja se istovremeno i obraun provizije i trokova meunarodnog peditera. pediter je u obavezi da zakljuuje posebne ugovore u interesu komitenta i ugovor o meunarodnom prevozu, osiguranju i dr. Obavezan je da preda robu primaocu i da obavesti komitetna. Meunarodni pediter ima pravo da samostalno istupa i da sam obavlja neke poslove i ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate na otpremanje. Obaveze komitenta su: 1) da isplati pediteru naknadu prema ugovoru, a ako ugovorom nije predviena naknada se plaa prema tarifi ili nekom drugom optem aktu; 2) meunarodni pediter ima pravo na naknadu nunih i korisnih trokova , vrlo esto komitent je obavezan da da odreenu akontaciju meunarodnom pediteru kao potrebnu sumu za trokove koji su neophodni za izvrenje ugovora; 3) komitent je obavezan da obavesti meunarodno peditera kada se radi o otpremanju opasnih stvari koje mogu da ugroavaju sigurnost lica i dobara ili o dragocenostima; 4) u sluaju da je dogovoreno da primalac stvari isplati potraivanje meunarodnom pediteru po primalac odbije da to uini pediter ima pravo da isplatu nadoknade trai od nalogodavca.

130

XIV)

MEUNARODNI KREDITNI POSLOVI I UGOVORI O MEUNARODNOM KREDITU

Ugovor o meunarodnom kreditu je bankarski posao kod kojeg se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje odreen iznos novanih sredstava na odreeno ili neodreeno vreme za neku namenu ili bez utvrene namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaa odreenu kamatu i dobijeni iznos vrati na vreme i nain kako je utvreno u ugovoru. Ugovorne strane su domaa ili strana banka koja se pojavljuje u svojstvu poverioca,kreditora, zajmodavca i druga ugovorna strana je domai lili inostrani banin klijent u svojstvu zajmoprimaoca, dunika. Predmet ugovora je odreena suma novca. Ovaj ugovor predstavlja adhezioni, pismeni i formularni ugovor. Sva vanija pitanja u vezi sa sadrinom ugovora su odtampani unapred na posebnom formularu od strane banke, a klijent samo potpisuje i zakljuuje ugovor. Meutim, ugovor o kreditu mora da bude zakljuen u skladu sa zakonskim propisima, bankarskim optim uslovima poslovanja i objavljenim uslovima za davanje kredita. U sluaju da je kredit korien suprotno njegovoj nameni, ako je korisnik insolventan ili ne plaa rate pri otplati kredita, meunarodni ugovor o kreditu banka moe da otkae i pre isteka ugovorenog roka. Takoe, korisnik kredita moe odustati od ugovora pre nego to je poeo da koristi kredit, moe da vrati kredit pre isteka roka, ali da obavesti banku, a tada banka ne obraunava kamatu za vreme od dana vraanja kredita, a do dana kada je kredit trebalo da bude vraen po ugovoru.

XIVa) VRSTE UGOVORA O MEUNARODNOM KREDITU Postoji dosta vrsta ugovora o meunarodnim kreditu,a oni se dele prema nekim od sledeih kriterijuma: 1)prema duini kreditnog odnosa, 2) prema karakteru poverioca: jo i inostrani krediti, 3) prema delatnosti dunika: turistiki,zanatski,ugostiteljski i dr., 4) prema obliku meunarodnog kredita u kojem se daju: robni ili komercijalni, 5) kamatni ili beskamatni ugovori o kreditu, 6) prema vrsti obezbeenja vraanja meunarodnog kredita: lini (poenta je u poverenju u dunika i njegovu platenu sposobnost) i pokretni kredit, 7) prema ekonomskoj nameni: proizvodni i potroaki. Neke vrste meunarodnih kredita: 1.Meunarodni investicioni kredit - najee se odobravaju privrednim subjektima, preduzeima, drutvima u privredi, ali se mogu odobravati i pravnim subjektima u vanprivredi. Meunarodne banke daju investicione kredite za ulaganje u privredne i neprivredne investicije. Kada se daju u privredne svrhe, daju se za ulaganja u osnovna i trajnja obrtna sredstva. Ovi krediti se daju na osnovu konkursa. Prilikom odobravanja kredita, meunarodna banka zahteva od investitora da prui dokaze o svojoj solventnosti i likvidnosti. Banka je obavezna da vodi rauna o sigurnosti svojih plasmana prilikom donoenja kredita i o kreditnoj sposobnosti dunika. Kamata kod ovih kredita moe imati redovne i interkamatne stope;

131

2. Kratkoroni meunarodni krediti - kredit koji banka daje na osnovu depozita po vienju ili na drugi nain, a kojim se utie na koliinu novca u opticaju (u unutranjem platnom prometu). Ovi krediti se daju sa rokom vraanjaod jedne godine i daju se korisnicima u razliite svrhe; 3. Potroaki krediti - krediti koje banke odobravaju graanjima po posebnim propisima i slue za linu potronju graana i to u okviru jedne zemlje. Davaoci potroakih kredita pored banaka su i preduzea, kada se radi o kupovini robe koju oni proizvode.Turistike organizacije, takoe, daju ove kredite. Ovi krediti se odobravaju samo radi kupovine robe domae proizvodnje. Potroaki krediti se, najee, daju radi kupovine potroakih dobara; 4. Ratni krediti - odobravaju ih privredna preduzea, drutva i druge organizacije pri isporuci svojih roba i za obavljanje odreenih usluga. Ovaj ugovor se pojavljuje kao pratei ugovor uz neki drugi ugovor o prometu roba ili usluge.Davalac kredita moe dobiti od banke i finansijski kredit da bi mogao finansirati proizvodnju roba; 5. Meunarodni hipotekarni krediti - posebna vrsta investicionih kredita, a u korist davaoca kredita se konstituie odreena hipoteka na nepokretnoj imovini dunika. Ovaj oblik se esto javlja u zemljama Zapadne Evrope, SAD itd; 6. Akceptni meunarodni krediti - posebna vrsta bankarskih kratkoronih kredita kojim meunarodne banke akceptiraju menicu komitentu, koju je on izdao, a u cilju da se povea bonitet i kvalitet komitentove menice. Komitent takvu akceptovanu menicu koristi radi dobijanja kredita. Banka je po toj menici glavni imenii dunik i ima obavezu isplate menice o njenoj dospelosti. Akceptirana menica moe se koristiti i kao sredstvo plaanja; 7. Raznovrsni krediti kratkoroni bankarski krediti, koji se javljaju u spoljnotrgovinskoj razmeni. Oni su posebna vrsta akceptnog kredita, kod koga banka daje kredit izvozniku uz pokrie robnih dokumenata. Uvoznik raznovrsnim kreditom plaa izvozniku kupljenu robu.

XV)

MEUNARODNI AKREDITIV

Pod akreditivom se podrazumeva odreeni instrument plaanja kojim se banka izdavalac akreditivna banka, domaa ili strana, obavezuje da po nalogu nalogodavca, klijenta (domaeg ili stranog) na osnovu ugovorenih dokumenata obavi plaanje ili ovlasti drugu banku korespondentnu banku, da izvri plaanje treem licu korisniku akreditiva ili po njegovom nalogu izvri prenos novca. Kreditna banka moe, po nalogu nalogodavca ili uz pomo druge banke da plati, akceptira ili otkupi menicu vuenu od strane korisnika akreditiva. Kod ovog pravnog posla se pojavljuju tri lica, a nekada i etiri: klijent, nalogodavac, banka i korisnik akreditiva. Tako se, kod akreditiva, kao nalogodavac, klijent pojavljuje kao odreeni kupac robe. Investitor radova - akreditivna banka koja na zahtev nalogodavca, klijenta otvara akreditiv. Korisnik akreditiva je po pravilu tree lice 132

kojem se stavlja na raspolaganje odreena svota novca. Pored toga, u ovom poslu moe se pojaviti i neka druga banka kod koje se otvara akreditiv. Akreditna banka kod akreditnog posla istupa u svoje ime, a za raun komitenta, kao komisionar. Druge isplatne banke istupaju u ime i za raun akreditivne banke, kao zastupnici. Termin meunarodni akreditiv ne sme se shvatiti kao kredit i vezivati za pojam meunarodnog kreditiranja. Iz razloga to su akreditivi kod banke najee pokriveni od strane nalogodavca u trenutku njegovog otvaranja. Re akreditirati se ne upotrebljava u smislu rei davati kredit ve u smislu ovlastiti , dati poverenje. Na meunarodnom planu, akreditiv je regulisan prvi put jo 1933 godine Jednoobraznim pravilima i obiajima za dokumentarne akreditive Meunarodne trgovinske komore. Ista su pravila pretrpela pet revizija (1951., 1962., 1974., 1983. i 1993.), a pretposlednjom revizijom 1983. godine Jednoobrazna pravila i obiaji za dokumentarne akreditive, prilagoena su novim uslovima transporta robe i novim transportnim dokumentima. Postoje dve osnovne vrste meunarodnih akreditiva: obini (neuslovljeni) i robni, dokumentarni (uslovljeni). Pod obinim meunarodnim akreditivom smatraju se takvi akreditivi kod kojih isplata odreene ugovorene novane svote nije vezana nikakvom posebnom inidbom korisnika akreditiva. Kod ove vrste akreditiva razlikujemo: 1)Lini akreditiv banka ne daje klijentu nikakvu posebnu ispravu, nego izdaje nalog nekoj drugoj banci da klijentu, korisniku meunarodnog akreditiva, stavi n a raspolaganje odreenu sumu novca do odreenog isteka vremena. Akreditivna banka, kad je meunarodni akreditiv otvoren, obavetava o tome korisnika meunarodnog akreditiva, korisnik isto pravo moe realizovati kad banci podnese kopiju meunarodnog akreditiva. U sluaju da korisnik meunarodnog akreditiva, u predvienom roku ne naplati akreditiv, onda se isti gasi i sredstva koja su se nalazila na akreditivu vraaju se banci nalogodavcu koja ih vraa klijentu, odnosno licu, po ijem je zahtevu otvoren meunarodni akreditiv; 2) Kreditno pismo smatra se posebnom ispravom pomou koje banka izdavalac isprave ovlauje svog klijenta korisnika isprave da kod neke druge banke naplati odreenu sumu novca do iznosa koji je predvien u toj ispravi; 3) Permanentni akreditiv predstavlja posebnu vrstu akreditiva gde nalogodavac ovlauje korisnika meunarodnog akreditiva da svakodnevno, nedeljno, meseno, do isteka odreenog vremena podie odreene sume novca do predvienog najveeg iznosa; Meunarodni, robni, dokumentarni, uslovljeni akreditiv

Korisnik realizuje svoje pravo iz meunarodnog akreditiva kod akreditivne banke deponujui robna ili transportna dokumenta. Najee se ova vrsta akreditiva primenjuje kod ugovora o meunarodnoj prodaji ili kod nekog drugog meunarodnog ugovora. Meunarodni dokumentarni 133

akreditiv titi i interese prodavca i interese kupca kod meunarodne kupoprodaje. Zatita interesa prodavca se ogleda u tome, to se sa otvaranjem meunarodnog dokumentarnog akreditiva obezbeuje njegova naplata prodate i izvezene robe. Oblici meunarodnog robnog dokumentarnog akreditiva: Opozivi i neopozivi meunarodni dokumentarni, robni akreditivi. Kod opozivog meunarodnog akreditiva nalogodavac ima pravo da opozove akreditiv pre isteka roka na koji je otvoren. Opozivi dokumentarni akreditiv ne vezuje banku prema korisniku i ona ga u svakom trenutku moe izmeniti ili opozvati na zahtev nalogodavca ili po sopstvenoj inicijativi kada je to u interesu nalogodavca. Kada je opozivi akreditiv prenet na neku drugu banku ili filijalu njegova izmena ili opoziv imao bi pravno dejstvo tek od momenta kada one prime izvetaj o opozivu akreditiva. Kada se radi o neopozivom meunarodnom akreditivu, nalogodavac ne moe opozvati akreditiv pre isteka odreenog roka kada se sa tim ne saglasi korisnik akreditiva; Odlazei (nostro) i dolazei (loro) akreditivi. Ovi akreditivi se klasifikuju prema injenici dali akreditiv otvara domai uvoznik u korist inostranog izvoznika ili inostrani uvoznik u korist domaeg izvoznika; Prenosivi i neprenosivi akreditivi . Javljaju se u pravnoj teoriji sa aspekta da li se oni mogu prenositi ili ne. Po pravilu akreditivi su neprenosivi. Oni se mogu prenositi samo kada je toizriito oznaeno kao prenosiv od strane akreditivne banke. Prenosivi akreditiv se moe preneti samo jednom i to od strane prvog korisnika na drugog korisnika, bilo u istoj ili drugoj zemlji, osim ukoliko akreditiv ne odreuje neto drugo; Jednokratni i revolving (rotativni) akreditivi. Jednokratni akreditivi se gase sa iscrpljenjem akreditivnog iznosa. Isti se otvara u vezi sa odreenim poslom na odreeni iznos injegovim potpunim korienjem iscrpljuje. Kod rotativnog akreditiva postoje tri varijante: a) akreditiv se automatski povisuje na prvobitnu visinu posle svakog pojedinog korienja i bez obzira da li je pojedina trana iskoriena ili ne; b) akreditiv se vraa na prvobitnu visinu tek kada poj edine akreditivne trane budu u celini iscrpljene; i c) akreditiv se vraa na svoju prvobitnu visinu tek po prijemu naknadnog naloga inostrane akreditivne banke , a na zahtev isplatne banke; Akreditivi po vienju i terminski akreditivi. Akreditivi po vienju su oni akreditivi kod kojih se isplata korisniku obavlja odmah posle blagovremenog prezentiranja ispravnih akreditivnih dokumenata. On predstavlja najpovoljniji oblik meunarodnog akreditiva. Meutim, postoje i oni akreditivi gde se isplata prezentiranih akreditivnih dokumenata vezuje za odreeni rok. Kod ovih akreditiva, dokumenta, takoe, treba da budu podneta unutar odreenog roka, ali se njihova isplata ne obavlja odmah, ve, po isteku odreenog perioda;

134

Akreditivi domicilirani u zemlji i u inostranstvu. Kod akreditiva ije mesto plaanja je u zemlji domaeg uvoznika ili domaeg izvoznika, radi se o akreditivu domiciliranom u zemlji, a ako je isplata kod banke u zemlji inostranog uvoznika ili inostranog izvoznika, onda je akreditiv domiciliran u inostranstvu;

Akceptni dokumentarni akreditivi. To su akreditivi kod kojih se zahteva akceptiranje trasirane menice od strane akreditivne ili konfirmirajue banke ili nekog drugog trasata. To e biti sluaj kad domai kupac kupuje od inostranog prodavca robu na poek, s tim to do visine fakturisanog iznosa vue menicu na neku poznatu banku iz prodaveve zemlje koja e takvu menicu, uz predaju odreenih robnih i transportnih dokumenata akceptirati u roku. Da bi se ovaj akcept dobio od neke poznate banke u zemlji prodavca najee se dogaa u iznetom sluaju da domai kupac otvori akceptni akreditiv, a preko korespondentne domae banke;

Negocijabilni akreditivi. Ovi akreditivi predstavljaju posebnu vrstu akreditiva koji se vrlo esto praktikuje u trgovini sa zemljama Dalekog Istoka gde kupeva banka na Dalekom istoku ovlauje svog korespondenta u Evropi da otkupljuje trate koje e prodavac vui na svoga kupca, gde je banka, po ijem se nalogu otvara negocijabilni akreditiv u obavezi prema svom korespondentu da mu pribavi pokrie za izvrene isplate;

Paking akreditivi i akreditivi sa crvenom ili zelenom klauzulom. Paking akreditiv se, najee, javlja kod zemalja June Afrike, Australije, Novog Zelanda, Azije i drugih u trgovini sa vunom, pamukom, pirinem i ajem kod kojih nije razvijeno kreditiranje izvoza i kod njih se omoguava da korisnik akreditiva moe da podigne kod lokalne banke jedan deo akreditivnog iznosa u vidu avansa akontacije u cilju pakovanja i pripreme robe radi otpreme pri izvozu; Reeksportni akreditivi. Reeksportni akreditivi slue za obavljanje reeksportnih poslova. Reeksportni poslovi podrazumevaju viestrano obavljanje uvoza i izvoza odreene robe iz jedne u drugu zemlju, a preko odreene tranzitne zemlje. Ti reeksportni poslovi u meunarodnoj trgovini omoguavaju trgovinu esto izmeu onih zemalja iji meusobni bilansi sa aspekta plaanja ne dozvoljavaju neogranienu trgovinu ili trgovinu u oba pravca; Podakreditiv. Podakreditiv predstavlja oblik prenosivog akreditiva, s tim to se on javlja u sluajevimakada nije dozvoljeno prenoenje akreditiva sa jednog na drugog korisnika.To moe biti usluaju kada se prodavac nije dogovorio sa kupcem o otvaranju prenosivog akreditiva ili kada je ovaj otvoren, ali sadri klauzule koje ne odgovaraju stranom liferantu ili kada prodavac nee da otkrije kupcu inostranog proizvoaa ili isporuioca robe. Podakreditiv se otvara na osnovu prvobitnog akreditiva pod istim uslovima osim cene, datuma utovara i vanosti. Ciljevi koji se postiu prenosom akreditiva mogu se realizovati i otvaranjem podakreditiva, pod kojim se podrazumeva dokumentarni

135

akreditiv koji po nalogu prodavca naosnovu posebnog sporazuma o pokriu izdaje banka u korist drugog korisnika; Glavni akreditiv je finansijska podloga prodavcu za otvaranje podakreditiva. Prodavac koristi neki ve postojei akreditiv koji je otvoren u njegovu korist kao finansijsku podlogu za otvaranje drugog akreditiva na nain da on sva svoja prava naplate po prvom akreditivu ustupa banci koja treba da ga finansira. Glavni akreditiv i podakreditiv su potpuno pravno samostalni i odvojeni i stoga podakreditivna banka, posebno zbog karaktera pokria mora da vodi rauna da honorie samo ona dokumenta koja mnogo ne odstupaju od glavnog akreditiva, da bi ih kasnije mogla naplatiti od banke koja je izdala glavni akreditiv. Kad podakreditivna banka isplati akreditiv koji je izdala, onda ona poziva prodavca da svojom fakturom zameni fakturu korisnika iz podakreditiva i iskupljene dokumente prezentira akreditivnoj banci iz glavnog akreditiva.

XVI)

KLIRING

Iako u svom uem znaenju kliring ne spada u materiju ugovora o meunarodnoj prodaji robe, zbog injenice este upotrebe u uslovima meunarodnog poslovanja i uticaja koji de facto vri na uslove izmirivanja osnovne obaveze kupca (plaanje cene) potrebno je ukazati na njegova osnovna obeleja i oblike koji su ustanovljeni u meunarodnoj poslovnoj praksi. Kliring predstavlja posebnu vrstu meunarodnog kompenzacionog posla, kod koga se uzajamna potraivanja i dugovanja privrednih subjekata sa teritorija razliitih drava uzajamno prebijaju uz uee dravnih organa drava iju nacionalnu pripadnost poseduju poslovni partneri. Prema tome, po svojoj prirodi, kliring predstavlja vrstu neutralnog bankarskog deviznog posla, koji se manifestuje u formi kompenzacije u meunarodnim razmerama i to, po pravilu, prinudne, obzirom da se ustanovljava na nivou meudravnog odnosa, te da privredni subjekti ne mogu izbei njegovu primenu. Na taj nain, uzajamni duniko poverilaki odnosi privrednih subjekata reguliu se, ne na nivou pojedinanih uesnika u poslovnom aranmanima, ve na nivou drava, ili od strane drave odreenih asocijacija privrednih subjekata. Pojam kliring potie od engleske rei to clear sa znaenjem istiti, urediti, raistiti i sl. Na taj nain, samo znaenje upotrebljenog termina figurativno ukazuje na poslovne operacije koje se tim povodom odvijaju u uslovima meunarodnog poslovanja. Klirinki nain plaanja najee se vri na osnovu meudravnog sporazuma, kojim se strane ugovornice obavezuju da e sva plaanja i naplate u spoljnotrgovinskoj razmeni dobara i usluga, koje privredni subjekti sa teritorija tih drava izvre, voditi i obraunavati preko posebnog klirinkog rauna. Klirinkim sporazumom se obino predvidja da e klirinki organi, a to su najee centralne banke drava ugovornica, zakljuiti posebne aranmane kojima e urediti pitanja primene klirinkog 136

sporazuma. Klirinke sporazume, po pravilu, prate odgovarajue kontigentne robne liste, kojima se ureuje obim uzajamne razmene, kako bi se postiglo uravnoteenje meunarodnih plaanja i izbegla odreena potrana salda na strani jedne drave, koja nisu pokrivena isporukama iz druge drave. Vanija obeleja kliringa su: - obim kliringa; - klirinki raun; - klirinka valuta; -manipulativni kredit i likvidacija uzajamnog salda potraivanja i dugovanja.

Obim kliringa Po svom obimu kliring moe biti: - pun, i delimian. Smatra se da pun ili totalni kliring postoji, ukoliko on obuhvata sva plaanja, ili najmanje 95% platnog prometa izmeu strana ugovornica. Ukoliko se klirinki nain plaanja primenjuje samo na pojedine oblasti prometa robe i usluga, ili je njime obuhvaeno manje od 95% ukupnog platnog prometa izmeu saugovaraa, radi se o deliminom (nepotpunom) kliringu. Prema kriterijumu predmeta plaanja, kliring moe biti robni i meoviti. Robni kliring obuhvata sva plaanja iz ugovora o prodaj robe, kao i njemu akcesornih ugovora, zakljuenih sa ciljem realizacije meunarodne prodaje (prevoz, pedicija, osiguranje, uskladitenje i dr). Meoviti kliring, pored plaanja u vezi sa robnom razmenom, obuhvata i plaanje za izvrene usluge (turistiki poslovi, prevoz putnika i prtljaga, potanske usluge i sl.), kao i plaanja po podignutim kreditima, repatrijacije dobiti preduzea i dr. Klirinki rauni Realizacija bezgotovinskog meudravnog plaanja po osnovu prebijanja uzajamnih potraivanja ostvaruje se ustanovljenjem klirinkih rauna. Preko tih rauna se vre uplate dugovanih suma, odnosno, isplate iznosa koji se potrauje. Njih otvaraju i vode centralna obraunska mesta, najee emisione klirinke banke. Klirinki rauni su operativni instrumenti ostvarivanja klirinkog naina plaanja. Oni mogu biti: - zbirni, i posebni. Zbirni raun slui za plaanje po svim osnovama, dok posebni rauni koriste za plaanja po pojedinim oblastima (robna plaanja, nerobna plaanja, plaanje pojedinih usluga i sl). Posebni rauni se po pravilu podvrgavaju izdvojenim ugovorenim reimima izravnavanja.Kod bilaternih kliringa, klirinki organi vode jedan glavni raun (u domaoj valuti) i jedan saglasan, u valuti drave saugovornice. Na taj nain se lake moe ostvarivati funkcija kontrole u meusobnim odnosima. Svi klirinki rauni se, po pravilu, vode bez provizije, bez naplate trokova i kamate. No, sporazumom moe biti predvieno i plaanje kamate, posebno za sluajeve u kojima dug po klirinkom raunu prelazi ugovoreni iznos.

137

Klirinka valuta Klirinka valuta se odreuje saglasnou strana ugovornica. Praksa poznaje tri modaliteta, tako da se rauni mogu voditi: - u valuti jedne zemlje; - u valutama obe strane ugovornice; i u stabilnoj konvertabilnoj valuti neke tree zemlje (najee u obraunskim US dolarima). Bez obzira na injenicu u kojoj se valuti vode rauni, plaanja i naplate, koje se realizuju u odnosu na poslovne subjekte, uvek se obavljaju u domaoj valuti. Valuta kliringa ima samo obraunski karakter. U toj valuti se izdaju platni nalozi, izraavaju se obaveze iz privatno pravnih ugovora i na tu valutu glase fakture.

Manipulativni kredit Manipulativni kredit predstavlja dozvoljeni iznos obraunate vrednosti za odreeni vremenski period. On se odobrava klirinkim sporazumom kao prekoraenje dugovanja jedne strane ugovornice u odnosu na njena potraivanja prema saugovarau. To je kredit koji se javlja kao posledica postojanja razlike u dinamici uplata i isplata sa klirinkog rauna. Usklaivanje uzajamnih plaanja i njihovo uravnoteenje se najee postie utvrivanjem kontigentnih lista. Po pravilu su robni kontigenti sa liste uvoza i liste izvoza vrednosno izjednaeni. To, meutim, nije garancija da e i obostrana potraivanja biti jednaka. Pravilo je da se u praksi uvek javljaju odreene razlike izmeu potranog I dugovnog salda. Strana koja potrauje kreditira stranu koja duguje i to u formi robnog kredita. Njihova visina se vezuje za odreeni procenat u odnosu na vrednost trgovakog prometa u toku godine ili se utvruje do odreenog fiksnog iznosa. U dvostranim klirinkim sporazumima pravo na manipulativni kredit ima reciproni karakter i priznaje se pod jednakim uslovima, stranama ugovornicama. Kredit koji se kree u dogovorenim granicama ne podlee optereenjima u vidu kamate i naknade razliitih trokova. Meutim, ukoliko strane predvide da manipulativni kredit moe da pree granicu, pa se to u praksi i ostvari, smatrae se da se radi o obinom kreditu, koji korisnika obavezuje na odreena finansijska optereenja. Prema broju subjekata (drava uesnika) postoje: - jednostrani kliring; - dvostrani (bilateralni) kliring; i viestrani (multilateralni) kliring. Jednostrani kliring je takav nain plaanja kod koga jedna drava, sa ciljem prevazilaenja platno bilansnih tekoa i uravnoteenja spoljnotrgovinske razmene, svojim imperativnim propisom jednostrano obavezuje privredne subjekte sa svoje teritorije da dugove prema poveriocima iz inostranstva izmiruju uplatama na zbirni raun klirinkog organa te zemlje. Ujedno svi poverioci, sa seditem u toj zemlji, pozivaju se da potraivanja prema inostranim dunicima prijave klirinkom organu te zemlje. Jednostrani kliring moe biti usmeren samo na plaanja i naplatu u robnoj razmeni sa odreenom dravom, kada on zadrava oblik klirinkog plaanja, odnosno, na sve poslovne 138

aranmane sa inostranstvom, kada on predstavlja meru ogranienja spoljnotrgovinske razmene u okviru tekue ekonomske politike te drave. Jednostrani kliring predstavlja izuzetak u meunarodnom plaanju, te se smatra da nije u skladu sa naelom slobode meunarodne trgovine i jednakosti drava u meunarodnoj robnoj razmeni. Pod dvostranim kliringom podrazumeva se kliring koji nastaje sporazumom dve drave i predstavlja najei oblik kliringa. Na osnovu ovog kliringa, dunici iz obe drave ugovornice svoje obaveze izmiruju uplatama u nacionalnoj valuti na zbirnom raunu klirinkog organa svoje drave, a poverioci posredstvom istih rauna naplauju svoja potraivanja iz inostranstva, takoe, u svojoj nacionalnoj valuti. Sporazumom o klirinkom nainu izmirivanja obaveza, utvruje se najvii iznos do koga se mogu kretati meusobna potraivanja i dugovanja. Osnovni cilj dvostranog (bilateralnog) kliringa sadran je u nameri da se sprei slobodan prenos efektivnih deviznih sredstava preko granice i po tom osnovu ugrozi platnobilansni saldo drave u spoljno trgovinskoj razmeni. Viestrani kliring nastaje na osnovu sporazuma izmedju tri ili vie drava, koje prihvataju klirinki nain plaanja kao formu izmirivanja duniko poverilakih odnosa privrednih subjekata sa njihovih teritorija. Tim sporazumom utvruje se valuta u kojoj e se vriti obraun plaanja. Na taj nain, omoguava se lake obavljanje platnog prometa izmeu drava ugovornica. Viestrani kliring predstavlja izuzetak od pravila klirinkog plaanja i u sutini to je pokuaj uspostavljanja nadnacionalnog meunarodnog novca, do koga, po pravilu, dolazi u situaciji naglaene nestabilnosti nacionalnih valuta drava ugovornica. S obzirom na predmet klirinkih plaanja, mogu se razlikovati robni kliring (koji obuhvata sva plaanja iz prometa roba), nerobni kliring (koji obuhvata plaanja iz prometa usluga), meoviti kliring (koji obuhvata plaanja iz prometa roba i usluga) i totalni kliring (koji obuhvata celokupan platni promet izmeu drava potpisnica klirinkog sporazuma).

XVII) MEUNARODNI UGOVOR O FAKTORINGU Opte napomene Posao faktoringa nije detaljnije ureen ni u nacionalnim zakonodavstvima, ni u meunarodnom pravu, pa se na njega uglavnom primenjuju optu uslovi poslovanja i tipski ugovori razvijeni u bankama i sudska praksa drava u kojima se ovi poslovi obavljaju u veem obimu. Sutina faktoring posla bi se mogla razumeti kao kupovanje potraivanja od klijenata. Kad jednom ustupi svoje potraivanje banci, pod uslovom da garantuje za njegovu istinost, klijent gubi bilo kakvu vezu sa svojim dunikom. Sva njegova prava iz biveg odnosa sa dunikom preuzima faktor (banka).Zato je sporna pravna priroda faktoringa, jer u njemu ima elemenata razliitih poslova, ali je najvie elemenata komisiona, iz kojeg je faktoring i nastao.

139

Savremeni faktoring se razvio u prekomorskoj trgovini, kod koje su izvoznici teili da u to kraem vremenskom periodu naplate poslove izvoza koje su obavili. Poto su takvu, brzu naplatu mogli da obezbede samo od banaka, reenje su nali u faktoringu, ustupajui bankama potraivanje uz nekakvu naknadu, dobijali su naplatu svog posla. Posao faktoringa se uglavnom razvio u anglosaksonskim dravama, pre svega u SAD. Nema sumnje da faktoring posao ubrzava ekonomsku razmenu i stvara mogunost za manja preduzea, koja nemaju obimne izvore sredstava da svoju robu realizuju na tritu i posvete se proizvodnji, dok se plasmanom njihovih proizvoda na tritu, po ugovorima o faktoringu, bave banke, koje svoj interes u poslu nalaze u ostvarivanju nagrade koja se predvia za taj posao. Poslovanjem na osnovu ugovora o faktoringu, faktor ima i bolji uvid u mogunosti plasmana roba na odreenim tritima, pa je to njegova bitna prednost nad izvoznikom, koji sa svoje strane ima interes da te poslove poverava faktoru, jer tako smanjuje rizik svog poslovanja. U praksi se faktoring razvija i u oblik kreditiranja, koje faktor obezbeuje ugovornoj strani sa kojom sarauje na trajnijoj osnovi, tako to mu daje odreene iznose unapred, pre nego to doe u posed robe koju treba realizovati na tritu, odnosno, pre stvarnog ustupanja konkretnog potraivanja. U ovakvim sluajevima, meutim, pored nagrade za obavljeni posao, faktor zaraunava i odreenu kamatu na sredstva koja daje unapred, odnosno tu kamatu uraunava u iznos naknade u koji ulaze i drugi bankarski trokovi.

Ugovor o faktoringu Ugovorom o faktoringu se banka obavezuje da preuzme nenaplaena potraivanja klijenta i da ih realizuje uz nagradu, koja se ugovara i ija visina zavisi od prirode i vrste potraivanja (od 2% do 15% od vrednosti potraivanja, pa i vie od toga). Klijent garantuje banci istinitost potraivanja, pri njihovom prenoenju na banku, a banka klijentu isplauje iznos realizovanog potraivanja odmah po naplati, uz odbijanje ugovorene nagrade. Ugovor o faktoringu se najee zakljuuje na neodreeno vreme ili na due periode vremena, od pet do deset godina. Zakljuivanju ovakvih ugovora pribegavaju, uglavnom, preduzea koja se bave uvozom ili izvozom a nemaju potpuno, ili dovoljno razvijene slube koje su sposobne za obavljanje ovih poslova (raunovodstvo, pravnu slubu), pa ih poveravaju bankarskim slubama, odnosno, onima sa kojima ve posluju. Zbog toga se ugovorne strane esto sporazumevaju da banka koja obavlja faktoring za svog klijenta obavlja i druge poslove kao to su knjigovodstveni, poreski poslovi i sl. Faktoring poslova ima vie i mogu se podeliti po nekoliko kriterijuma. Najea podela je na otvoreni faktoring i skriveni (neotvoreni) faktoring). Otvoreni faktoring je, u sutini, pravi faktoring koji se sastoji u ustupanju potraivanja izvoznika faktoru, odnosno, faktor kupuje njegovo potraivanje prema kupcima. Prema tome, kad 140

izvoznik proda robu kupcu, njegovo potraivanje se prenosi na bankara i kupac je obavezan da ugovorenu cenu plati bankaru, a ne izvozniku. Razume se, kupac treba da bude unapred obaveten kome treba da plati ugovorenu cenu za kupljenu robu. Po pravilu, izvoznik ovaj posao ugovara sa bankom iji je i inae klijent. Pri ugovaranju faktoringa, obim poslova moe da bude razliit. Izvoznik moe od bankara da zahteva samo naplatu ugovorene cene, ali moe sa njim da ugovori i druge poslove, na primer poslove knjigovodstva ili kreditiranja. Nain isplate izvozniku zavisi upravo od ugovora. Tako, faktor moe preuzeti i kreditiranje kupca, ako je to bilo ugovoreno izmeu izvoznika i kupca. Na primer, ako je izvoznik ugovorio naplatu izvezene robe u roku od dva meseca, onda e faktor isplatiti izvozniku ugovorenu vrednost unapred, a bie duan da sa naplatom od kupca saeka do roka ugovorenog izmeu izvoznika i kupca. Treba napomenuti da vei faktori, uobiajeno, imaju svoje korespondente u razliitim dravama, pa je to mogunost da kupac svoje dugovanje isplati i u domaoj valuti korespondentu banke koja je ugovorila faktoring, to je povoljnost i za kupca. Skriveni (neotvoreni) faktoring postoji onda kad izvoznik prodaje svoju robu namenjenu izvozu za gotov novac. U tom sluaju, faktor prodaje robu preko izvoznika (koji mu je ve prodao robu) na kredit i u tom poslu deluje kao komisionar. Razume se da je cena robe koja se prodaje na ovaj nain uveana, jer pokriva i zaradu faktora, ali inostrani kupac to ne zna, jer plaa izvozniku, koji dobijeni novac prenosi faktoru. Prema vrsti usluga koje faktor vri, faktoring moe da bude faktoring sa uslugama ili faktoring sa uslugama i kreditiranjem. Faktoring sa uslugama je onaj kod koga faktor vri samo uslugu naplate ugovorene cene izmeu izvoznika i kupca. Kod takvog posla, faktor jedino prezima rizik za naplatu potraivanja, ali ne prua nikakve druge usluge izvozniku. Faktoring sa uslugama i kreditiranjem podrazumeva da faktor preuzima sve finansijske poslove koji prate naplatu izvezene robe, koja se ne plaa odmah, pa izvoznik nije u stanju da eka na naplatu dui rok (koji moe biti i do nekoliko meseci). Zbog toga, faktor preuzima finansiranje izvoznika, tako to mu deo prodajne cene isplauje odmah. Ovaj posao je najei oblik faktoringa. Meusobna prava i obaveze faktora i klijenta se ureuju ugovorom o faktoringu.

Obaveze i prava faktora Faktor ima sledee obaveze: 1) da preda naplaeni iznos cene klijentu, posle odbijanja svoje nagrade; 2) da kreditira izvoznika, ako je to ugovorom predvieno; 3) da izvri sve usluge predviene ugovorom; 4) da vodi knjige radi obrauna potraivanja i dugovanja; i 141

5) da prua strunu pomo izvozniku, u skladu sa ugovorom ili ako je deo prirode posla: Faktor ima sledea prava: 1) da proda robu u svoje ime; 2) da izda garant, da zaloi robu ako je uobiajeno u tom poslu; 3) da primi plaanje i da izvri naplatu, odnosno da proda robu na kredit; 4) da osigura robu od rizika koji su u tom poslu uobiajeni; i 5) da zadri robu izvoznika koju je dobio na osnovu ugovora o faktoringu, radi uravnoteenja meusobnih plaanja.

XVIII) MEUNARODNI UGOVOR O FRANIZINGU

Izraz franizing potie od engleske rei franchising koja oznaava sistem poslovnih odnosa (koji se zakljuuju ugovorom o franizingu). Ovim ugovorom se smatra poseban oblik neimenovanog ugovora kojim se davalac franizinga obavezuje da e obavljati sukcesivno isporuku roba i pruati odreene usluge, prenosei svoja znanja i iskustva (know-how) u poslovanju na primaoca franizinga, koji se obavezuje da za to plati odreenu naknadu, a koji se po pravilu nalaze u dve razliite zemlje. Ovaj ugovor ima poseban znaaj sa gledita davaoca franizinga jer se putem njega omoguuje poveani promet roba i usluga, osvajanje novih trita i poveanja dobiti. Obaveze davaoca franize: ustupanje prava iskljuive prodaje robe i vrenja usluge; obaveza ustupanja upotrebe robnog i uslunog iga, ustupanje prava upotrebe firme, ustupanje know-how, itd. Negativna obaveza: ne sme da pravi diskriminaciju izmeu primaoca franize. Obaveze primaoca franizinga: odnose se na spoljni i unutranji izgled sedita (radnje); uz ime davaoca, upotrebljava i svoju firmu; mora da sledi poslovnu politiku koju je odredio davalac franizinga. Postoje dve vrste franizinga: 1. prometni (ima se u vidu plasman robe, proizvoda krajnjem korisniku, gde se zakljuuju dva ugovora); 2. proizvodni (davalac franizinga ustupa primaocu ne samo pravo plasmana robe ve i pravo delimine proizvodnje (npr. Coca-Cola).

XIX)

MEUNARODNI UGOVOR O FORFETINGU

Kod meunarodnog ugovora o forfetingu, banka (forfeter) iz jedne zemlje, preuzima od svog klijenta, komitenta iz druge zemlje, potraivanja koje on ima prema treem licu i istovremeno se 142

odrie prava da postavlja regresivni zahtev u sluaju da isto potraivanje ostane neplaeno, a komitent-klijent je obavezan da banci preda odgovarajue isprave o dugu, da joj isplati eskontnu kamatu, trokove i proviziju. Dakle, predmet ovog ugovora je uvek neko potraivanje sa dugoronim dospeem. Banka, primalac toga potraivanja snosi rizik u sluaju da ono ne bude naplaeno od treeg lica. Meunarodni ugovor o forfetingu je aleatoran pravni posao i to iz razloga to banka kod preuzimanja potraivanja ulazi u rizik da li e isto potraivanje moi da realizuje od treeg lica. Pri zakljuenju ugovora, banka ceni sve rizike od kojih zavisi naplata potraivanja od treeg lica. Ovaj ugovor je sloen pravni posao izakljuuje se intuitu personae, izmeu banke i baninog komintenta, a u cilju ostvarivanja odreenog potraivanja od treeg lica, gde je na banku takvo potraivanje preneo banin klijent. Postoje vie oblika prenosa potraivanja: a) prenos potraivanja cesijom; b) forfetiranje po osnovu otkupa menice; c) prenos komitentovih prava na banku putem dokumentarnog akreditiva.

XX) Opte napomene

MEUNARODNI UGOVOR O INENJERINGU

Inenjering nastaje u vezi sa gradnjom sloenih investicionih objaketa koji zahtevaju angaovanje posebnih strunjaka, ne samo za gradnju, nego i za definisanje uslova za gradnju, programa investicione gradnje i realizaciju gradnje. Ova vrsta poslova se naziva konsalting inenjeringom, to odreuje, sa jedne strane, predmet posla-konsalting, a sa druge strane strane profil strunjaka koji se angauju u obavljanju tog posla-inenjering. Naravno, to je samo terminoloko pitanje, koje ne utie bitno na obavljanje samog posla, ali u toku razvoja, nadlenosti su znatno prevazile samo konsultacije i u inenjeringu su te nadlenosti, po pravilu znatno iznad toga. Zbog toga emo u daljem tekstu koristiti pojam inenjering, imajui u vidu da on podrazumeva i taj, konsultativni deo posla. Ugovor o inenjeringu Ugovorom o inenjeringu se inenjerska organizacija obavezuje da izradi ivensticioni program i svu potrebnu tehniku dokumentaciju, prenese pravo na korienje znanja i iskustva, organizuje poslove i rukovodi njima, pusti u probni rad i pogon investicioni objekat, za odreenu naknadu koju plaa investitor. Ugovor o inenjeringu je formalnog karaktera i zakljuuje se u pismenom obliku. Ugovor o inenjeringu je, uglavnom, ureen autonomnim privrednim pravom, odnosno, optim uslovima poslovanja, kojima se ureuju odnosi izmeu inenjerske organizacije i investitora. 143

Pored optih uslova, kojima se ureuju odnosi izmeu inenjerske organizacije i investitora, u ovom poslu se primenjuju i drugi opti uslovi koji su predvieni za pojedine od poslova, koje je duna da obavi inenjerska organizacija. Ugovor o inenjeringu moe da bude ist inenjering ili inenjering klju u ruke. ist inenjering podrazumeva ugovor da inenjering organizacija izvri ispitivanja, izradi projektnu dokumentaciju, predraun trokova, ispitivanje ponuda za zakljuivanje ugovora, pripremi ugovor za zakljuivanje, a u toku radova usmerava radove, daje uputstva izvoaima i vri nadzor nad izvoenjem radova. Kod inenjeringa klju u ruke inenjerska organizacija, pored svih navedenih poslova, obavezuje se i da realizuje projekat, odnosno, da izradi objekat. Obaveze inenjerske organizacije Meusobne obaveze inenjerske organizacije i investitora zavise od vrste ugovora o inenjeringu, odnosno da li se radi o istom ili inenjeringu klju u ruke. Najpotpunije i najobimnije su obaveze, kao to je ve navedeno, kod ovog drugog i one obuhvataju vei broj poslova koje je inenjering organizacija duna da obavi. Prva obaveza koju ugovorom preuzima, inenjering organizacija je duna da izradi investicioni program, pri kome treba da potuje sve propise, tehnike i pravne, koji se primenjuju u dravi u kojoj se objekat gradi. Investicioni program je podloga za dalje inenjerske radove, kad ga prihvati investitor. Na osnovu prihvaenog investicionog programa, inenjerska organizacija ima obavezu da pripremi svu projektnu i tehniku dokumentaciju, neophodnu za izvoenje radova. Inenjerska organizacija je duna da pripremi i plan finansijskih sredstava, neophodnih za izvoenje radova. Ta finansijska sredstva se prikazuju po vrstama radova koji predstoje, prema investicionom programu i projektnoj i drugoj dokumentaciji.

Obaveze investitora Obaveza investitora je da plati cenu koja je predviena ugovorom o inenjeringu. Cena se, po pravilu, ugovara u fiksnom iznosu, ali se ona moe menjati samo u sluaju da doe do novih okolnosti i dogaaja, koji nisu mogli da se predvide u vreme zakljuenja ugovora. I kod ugovora o inenjeringu je mogue umesto fiksne cene predvideti da se cena odreuje po principu fiksne skale. Cena moe da se ugovara i u odreenom procentu koji se odreuje u odnosu na trokove izgradnje objekta ili na osnovu vremena koje inenjerska organizacija utroi u obavljanju poslova inenjeringa. Cena se uobiajeno plaa u delovima, poto se radi o velikim poslovima, koji zahtevaju visoke novane iznose. U svakom sluaju, nain plaanja cene se odreuje ugovorom.

144

Pored ugovorene cene, inenjerskoj organizaciji pripada i posebna naknada za fiksne trokove koje je imao u toku obavljanja posla. Investitor je duan da izvoaa radova uvede u posao, odnosno da mu preda zemljite za graenje, da obezbedi sve neophodne informacije za gradnju i da prui dokaz da su obezbeena sredstva za gradnju. Investitor je obavezan i da obezbedi nadzor za vreme izvoenja radova. Taj nadzor moe da vri sam investitor, ali za obavljanje nadzora moe da angauje i posebno, kvalifikovano preduzee ili organizaciju. Odgovornost inenjerske organizacije Odgovornost inenjerske organizacije zavisi od obima poslova koji su predvieni ugovorom, odnosno, od toga da li je obavljao samo poslove istog inenjeringa ili je i realizovao ceo projekat po sistemu klju u ruke. Inenjerska organizacija odgovara za sve nedostatke u projektu koje je izradila. Ako je izvodila i pripremne radove (analiza zemljita, priprema terena i sl), inenjerska organizacija odgovora i za sve nedostatke ili pogrene procene zemljita. Inenjerska organizacija odgovara i za izbor graditelja investicionog objekta, ako joj je taj izbor bio poveren, kao i za nedostatke u postupku nadzora nad izvoenjem investicionih radova. Ako je inenjerska organizacija ugovorila posao po sistemu klju u ruke, onda ona odgovara i za propuste u graenju, koji su rezultat ili neodgovarajueg materijala ili neodgovarajue izvedenih graevinskih radova. Pored toga, ona, u tom sluaju, snosi i odgovornost za izbor i kvalitet opreme koja je ugovorena za opremanje investicionog objekta. Inenjerska organizacija ima i obavezu da pribavi dozvolu za gradnju, u skladu sa lokalnim propisima. U ovom poslu inenjering organizacija nastupa kao zastupnik investitora, pa se graevinska dozvola obezbeuje na ime investitora. Po obezbeenoj navedenoj dokumentaciji, inenjerska organizacija je duna da organizuje i izvede izgradnju objekta koji je predmet ugovora. Ta obaveza podrazumeva izvrenje svih radova koji su sastavni deo graenja; znai pripremnih i zavrnih, a ponekad i dopunskih radova, ako su predvieni ugovorom. Rokovi za izgradnju se utvruju ugovorom i ako se oni prekorae, investitor ima i mogunost da zahteva da se obustave dalji radovi. Tokom izgradnje objekta po ugovoru o inenjeringu, inenjering organizacija ima sve obaveze izvoaa graevinskih radova: da obezbedi gradilita i primenjuje mere sigurnosti na radu; da nabavlja opremu i instalacije neophodne za izgradnju; da uredno vodi knjige koje ukazuju na nain graenja. Po zavretku graenja, inenjerska organizacija je u obavezi da obezbedi tehniki pregled, kao i kod ugovora o graenju. I u ovom sluaju, tehniki pregled vri onaj nadleni organ drave koji je izdao dozvolu za gradnju. Inenjerska organizacija je duna da pusti u pogon izgraeni objekat i da osposobi kadrove koji e raditi tokom njegove eksploatacije, kao i da odrava objekat u roku koji je utvren ugovorom.

145

Tokom tog roka, inenjerska organizacija je duna i da otkloni nedostatke koji se uoe tokom eksploatacije.

XXI)

MEUNARODNI UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE

Meunarodni ugovor o transferu tehnologije predstavlja ugovor u kojem davalac tehnologije ustupa pravo na privredno iskoriavanje prava intelektualne svojine, kao i nezatienih prava, zajedno sa opremom i tehnolokim postupcima, koji su povezani sa datim znanjem i uz potrebnu tehniku pomo i to korisniku tehnologije, a koji se obavezuje da za to plati naknadu. U predmet ugovora spadaju sva prenosiva prava i intelektualne svojine, kao to su: patent, model, uzorak, ig, znanje, iskustvo, kao i nezatieno pravo industrijske svojine i razne kombinacije zatienih i nezatienih prava. Osobine ugovora su sedee: meunarodni ugovor o transferu tehnologije je dvostrano obavezan, jer prava i obaveze postoje za obe ugovorne strane, za davaoca tehnologije i korisnika tehnologije. Pismena forma je bitan uslov. Pored pismenog zakljuivanja ovog ugovora predvidja se da se ovakav ugovor mora prijaviti nadleznom organu u dravi i smatra se punovaznim tek od dana upisa u registar koji vodi taj organ. Ugovor o pribavljanju patenata, znanja i iskustva mora da sadri: obavezu davaoca patenta, znanja i iskustva da e primenom doi do ugovorenog kvaliteta, obavezu davaoca patenta, znanja i iskustva da njihovo korienje nije tetno za zdravlje i ivot ljudi i ivotnu sredinu, klauzulu u ugovoru da se stavljanjem u promet ne povreuju prava treih lica. Ugovor o meunarodnom transferu tehnologije se razlikuje od ugovora o zakupu u tome, to je ovaj prvi linog karaktera, a drugi nije. Predmet zakupa se vraa sopstveniku po isteku ugovora, a kod meunarodnog transfera tehnologije, to je, po pravilu, nemogue. Meunarodni ugovor o transferu tehnologije se razlikuje i od ugovora o ortakluku iz razloga to kod ortakluka, ugovorne strane ortaci, imaju zajedniki cilj, a kod ugovora o transferu tehnologije svaka ugovorna strana ima svoj cilj. Vrste ugovora o transferu tehnologije Meunarodni ugovori o transferu tehnologije se, prema vremenu, dele se na vremenski ograniene i neograniene ugovore o transferu tehnologije. Ugovorne strane mogu zakljuiti ugovor svojom voljom na odreeno vreme ili na neodreeno vreme. Ugovor o transferu tehnologije moze biti ogranien na prostor - teritoriju ili da takvo ogranienje ne postoji. Sledea podela je prema intenzitetu ustupljenog prava: iskljuivi i neiskljuivi ugovori. Iskljuivi ugovori se pojavljuju, kada se korisniku transfera tehnologije daje iskljuivo pravo korienja predmeta ugovora za vreme trajanja ugovora,a kod neiskljuivih ugovora to pravo se daje veem broju lica.

146

Obaveze davaoca tehnologije Jedna od osnovnih obaveza davaoca tehnologije je predaja predmeta meunarodnog ugovora o transferu tehnologije u cilju iskoriavanja, korisniku tehnologije u odreenom roku, a uz to, davalac tehnologije je obavezan da korisniku preda i svu dokumentaciju, ugovorenu opremu i alate sa uputstvima za korienje. On, takoe, garantuje i tehniku izvodljivost i tehniku upotrebljivost predmeta ugovora. Obaveza korisnika tehnologije Obaveza korisnika tehnologije je da predmet ugovora iskoriava na ugovoreni nain, u ugovorenom roku i u ugovorenim granicama. Ako to ne potuje, tada on odgovara za neadekvatno izvrenje ugovora u skladu sa optim pravilima graanskog prava. Obaveza korisnika tehnologije je i da plati naknadu za ustupljenu tehnologiju. Oblici plaanja naknade utvruju se ugovorom. Korisnik je u obavezi da tehnologiju uva i adekvatno koristi. Do prestanka ugovora o transferu tehnologije moe doi usled: prestanka ugovora protekom vremena, smrti, steaja ili likvidacije.

OSNOVNA LITERATURA: urovi R., Meunarodno privredno pravo, Beograd 2004. Popovi Petrovi I., Svetska trgovinska organizacija osnivanje, funkcije, ciljevi - , Meunarodni problemi vol.56, br. 1/2004, Beograd 2004. Spasi I., UNIDROIT doprinos unifikaciji nekih od najvanijih pitanja Meunarodnog trgovinskog prava, Strani pravni ivot br.2/2009, Beograd 2009. Stankovi M., Stankovi S., Meunarodno poslovno pravo, Beograd 2002. Starevi M., Meunarodno privredno pravo, Beograd 2007. Stoiljkovi V., Meunarodno privredno pravo, Beograd 2003. olovi V., Oblici i dejstva reavanja meunarodnih privrednih sporova Pravni ivot br. 12/2001, Beograd 2001. olovi V., Stalni arbitrani sud, Zbornik Srpsko pravo i meunarodne sudske institucije, Institut za uporedno pravo, Beograd 2009. Korieni zvanini sajtovi meunarodnih organizacija, kao i drugi sajtovi

147