Nada Sekuli1 Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

Izvorni nauni lanak UDK: 316.37:316.7 Primljeno: 27. 01. 2010. DOI:10.2298/SOC1003237S

ODNOS IDENTITETA, POLA I ENSKOG PISMA U FRANCUSKOM POSTSTRUKTURALISTIKOM FEMINIZMU

Identity, Sex and Womens Writing in French Poststructural Feminism
ABSTRACT The paper discusses political implications of the feminist revision of psychoanalysis in the works of major representatives of 1970s French poststructuralism, and their current significance. The influence and modifications of Lacans interpretation of imaginary structure of the Ego and linguistic structure of the unconscious on explanations of the relations between gender and identity developed by Julia Kristeva, Luce Irigaray and Hlne Cixous are examined. French poststructuralist feminism, developing in the 1970s, was the second major current in French feminism of the times, different from and in a way opposed to Simone de Beauvoirs approach. While de Beauvoir explores womens condition determined by social and historical circumstances, French feminists of poststructuralist persuasion engage with problems of unconscious psychological structuring of feminine identity, womens psychosexuality, theoretical implications of gendered visions of reality, especially in philosophy, semiology and psychology, as well as opening up new discursive possibilities of womens and feminine self-expression through womens writing. Political implications of their approach have remained controversial to this day. These authors have been criticized for dislocating womens activism into the sphere of language and theory, as well as for reasserting the concept of womens nature. Debates over whether we need the concept of womens nature and if yes, what kind and over the relation between theory and political activism, have resulted in the split between the so-called essentialist and anti-essentialist approaches in feminist theory, and the subsequent division into American (non-essentialist) and French (partly labeled as essentialist) strands. The division is an oversimplification and overlooks concrete historical circumstances that produced the divergence between materialist and linguistic currents in France. KEY WORDS French poststructural feminism, women's writing, gender, sex, identity. APSTRAKT Rad se bavi politikim implikacijama feministike revizije psihoanalize u radovima glavnih predstavnica francuskog feministikog poststrukturalizma nastalog
1

wu.wei@sezampro.rs

238

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

sedamdesetih godina prolog veka i njihovom politikom aktuelnou danas. Rad se bavi uticajem i modifikacijama Lacanovog tumaenja imaginarne strukture ega i jezike strukture nesvesnog na objanjenja odnosa pola i identiteta kod Julije Kristeve, Luce Irigaray i Hlne Cixous. Francuski poststrukturalistiki feminizam, koji se razvija sedamdesetih godina XX veka, predstavljao je drugu osnovnu struju u francuskom feminizmu tog vremena, razliitu i donekle suprotstavljenu pristupu Simone de Beauvoir. Dok se Simone de Beauvoir bavi enskom situacijom odreenom drutveno istorijskim okolnostima, francuske feministkinje poststrukturalistikog usmerenja bavile su se problemima nesvesnog psiholokog strukturisanja enskog identiteta, enskom psihoseksualnou, teorijskim implikacijama rodnih vizura stvarnosti, posebno u sferi filozofije, semiologije i psihologije i otvaranjem novih diskurzivnih mogunosti samoizraavanja ena i enskosti, putem enskog pisma. Politike implikacije njihovog pristupa do danas se smatraju kontroverznim. Ove autorke su kritikovane zbog izmetanja enskog aktivizma u sferu jezika i teorije, kao i zbog ponovnog uvrivanja i uvoenja pojma enske prirode i njenog mitopoetizovanja. Polemika o tome da li nam je potreban pojam enske prirode i ako da, kakav, te kakav je odnos izmeu teorije i politikog aktivizma, vodila je razdvajanju tzv. esencijalistikih i antiesencijalistikih pristupa u feministikoj teoriji i potonjoj podeli na ameriku (neesencijalistiku) i francusku (delimimino etiketiranu kao esencijalistiku) struju. U velikoj meri pojednostavljena, ova podela previa i neke konkretne istorijske okolnosti koje su dovele do razdvajanja materijalistike i lingvistike feministike struje u Francuskoj tog vremena. KLJUNE REI poststrukturalistiki francuski feminizam, ensko pismo, rod, pol, identitet

Pojam postmodernog feminizma, s obzirom na njegovo poreklo i nastanak, obino se vezuje za ime Simone de Beauvoir (La Deuxime Sexe /Drugi pol/, 1949) ija su razmatranja o rodu i polu dala peat celokupnom potonjem razvoju feministike teorije izmestivi teite feministike kritike iz sfere ekonomije i politike u sferu kulturne hegemonije i socijalne konstrukcije roda. Meutim, njen uticaj na francuski feminizam tog vremena nikada nije bio u toj meri nedvosmislen kao njen uticaj na feministiku teoriju u celini. U vreme studentskog otpora 1968. i poetkom sedamdesetih godina XX veka, postojala su dva osnovna feministika usmerenja u Francuskoj. Simone de Beauvoir, Christine Delphy, Anne Tristan i Monique Plaza kritikovale su patrijarhalnu opresiju i potinjavanje ena oslanjajui se na ideje klasne borbe i humanistiku misao, smatrajui da je seksualna razlika konstruisana u drutvu kao hijerarhijski odnos koji potinjava ene, dok je psihoanalitika grupa Psychoanalyse et Politique (Psych and Po /Psihoanaliza i politika/) koju je inicirala i vodila Antoinette Fouque predstavljala drugu, kako politiku, tako i teorijsku struju. Dok se Simone de Beauvoir bavi enskom situacijom odreenom drutvenoistorijskim konstruktima, francuske feministkinje okupljene oko Psych and Po bavile su se problemima psiholokog strukturisanja enskog identiteta, teorijskim implikacijama rodnih vizura stvarnosti u interdisciplinarnom polju studija kulture i otvaranjem novih diskurzivnih mogunosti samoizraavanja ena i enskosti, putem enskog pisma.

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

239

De Beauvoir ovu orijentaciju kritikuje zbog neistorinosti, esencijalizma (vraanja na probleme utvrivanja enske prirode) i apolitinosti (Simons, 1992:33), ukazujui da ipak postoje neke drutvene konstante koje su preduslovi za postizanje emancipacije ena, a to su ekonomska samostalnost, kolektivno politiko organizovanje i meusobna solidarnost ena. Nadalje e ostati stalni predmet feministike polemike u kojoj meri je prelaz sa kritike enske situacije (gde je polazite ena kao empirijski subjekt) na diskurzivnu analizu roda doprinela depolitizaciji enskog pokreta. Ove razlike unutar feministikih orijentacija u Francuskoj tog vremena nisu samo teorijske i naelno politike, ve su bile povezane sa konkretnim politikim dogaanjima koja su doprinela polarizovanju francuskog enskog pokreta i suprotstavljanju tzv. materijalistikih i psihoanalitikih orijentacija unutar njega. lanice psihoanalitike grupe Psych and Po predstavljale su se kao antifeministkinje, dajui prednost svojoj ekskluzivnosti u odnosu na potrebu za enskom solidarnou unutar pokreta. Sa jedne strane, moglo bi se rei da se unutar Psych and Po na specifian i ekskluzivan nain odreuje politinost - ona se sastoji u otvaranju socijalnog, a u okviru toga pre svega teorijskog prostora za krajnje interesantne simbolike borbe oko socijalnih identiteta i kulturnih znaenja, naroito onih vezanih za psihoseksualnost ene, telo, odnos tela, miljenja i jezika. Takoe, ne bi trebalo zanemariti da je Psych and Po predstavljao snaan i veoma uticajan kontrakulturni pokret sedamdesetih godina XX veka unutar kog je jezik prepoznat kao konstitutivni i imanentni aspekt drutvene scene i upravo zbog toga postaje krucijalno polje feministike intervencije. Lociranje socijalnog polja unutar kog enska subjektivnost izmie subordinaciji i doivljava svoje oslobaanje predstavlja u njihovom pristupu veoma suptilan i esto neizvestan postupak prisvajanja i odbacivanja kulturnog i misaonog naslea, te u sutini predstavnice ovog pravca pre eksperimentiu sa pomeranjem granica enskog (i mukog) identiteta, nego to ga uvruju, kao to to smatra Simon de Beauvoir prigovarajui im vraanje mukoj i enskoj mitologiji (Simons, ibid). Upravo suprotno, ovaj pravac, zajedno sa ostalim francuskim poststrukturalistima tog vremena (Lacan, Derrida, Foucault, Deleuze, Guattari, Sollers...) predstavlja koren i zaetke queer studija i antiidentitetskih teorijskih pozicija. Predstavnice poststrukturalizma (meu kojima nisu sve bile vezane iskljuivo za Psych and Po, niti su trajno bile vezane za tu grupu) nastoje da prisvoje i preokrenu situacije koje diskriminiu enskost kroz razvijanje umea transformacije diskursa, kroz kretanje izmeu polariteta i opozicija ustanovljenih u miljenju i kulturi, omoguavajui njihovo relativizovanje, destabilizovanje i subverzivno izmetanje. Ovaj teorijski zahvat (podrivanja fiksiranog i stabilnog odreenja subjekta i same racionalnosti) pokazao se veoma uticajnim sve do danas s obzirom na to da se pojavljuje u vremenu krize klasinih odreenja subjekta i u vremenu pojavljivanja Drugog u svim sferama drutvenog ivota. Upravo su ove autorke bitno doprinele kritici pojma ene kao jedinstvenog predmeta

240

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

feministikih studija i kao jedinstvene subjektivnosti koja bi se, navodno, morala bazirati na polnoj prirodi. Zastupanjem stanovita o razlici, ne samo ena u odnosu na mukarce, ve i izmeu samih ena, pitanje artikulacije razliitosti proirilo se i na pitanje rase, seksualne opredeljenosti, hendikepa, normalnosti itd., zahvatajui razliita drutvena polja u kojima se drutvena hijerarhija formira kroz oblikovanje marginalizovanih identiteta. Kako se diskurs ovde proiruje tako da vie nije re prosto i samo o enama, ve o potrebi da se na nov nain uine vidljivim i artikuliu identiteti kroz postojanje razlika u drutvu, ena postaje opti znak razliitosti i drugosti, privilegovana metafora krize racionalnih i maskulinih vrednosti. (Braidotti, 2002: 89). Tek na prvi pogled to je isto teorijski i lingvistiko-knjievni izazov definisan kao problem psiholoke artikulacije enskog identiteta, ali je u osnovi re o politikom delovanju pisanjem, usmerenom na promene u drutvu. Dok strukturalizam jezik i jezika pitanja tretira u njihovom lingvistikom odreenju, kao relativno zatvoreni simboliki sistem sa vlastitom inherentnom strukturom, koja je samoreprodukujua i sainjava centralno polje prouavanja, kada je re o poststrukturalizmu, jezik se prouava kao set istorijski specifinih socijalnih i politikih praksi koje su promenljive i na ijoj promeni se radi. Od klasine Freudove pshoanalize, koja se jo bavi prirodom oveka, preko Lacanove lingvistike modifikacije do politike interpretacije struktura nesvesnog psihoanaliza je dobijala sve naglaenije politike konotacije i funkcije. Bavljenje psihoanalizom je sedamdesetih godina XX veka predstavljalo ozbiljno shvaenu politiku praksu i oblik politikog aktivizma. 2 U francuskoj psihoanalitikoj tradiciji tog vremena, Freudov biologizam je sutinski tretiran kao dinamika represije, tako da je francuski Freud prevashodno obezbeivao materijal za reviziju psihoanalize, pri emu su se i glavni trendovi francuske feministike psihoanalize razvijali nasuprot njemu. Meutim, mada je Psych and Po verovatno najpoznatija feministika orijentacija zasnovana na psihoanalizi, ona nije i jedina. Pored lakanovske revizije Freuda, feministkinje su koristile npr. i Freudovu tezu o primarnoj biseksualnosti kao polazite za razvijanje feministikih interpetacija rodnosti (Juliet Mitchell i Jacqueline Rose), kao i psihoanalitiku interpretaciju objekt-relacija kao primarnih relacija (Chodorow i Benjamin). Specifinost delovanja Psych and Po nije se ispoljavala samo u teorijskim polazitima, ve i u svojevrsnoj ezoterinosti u nainu njihovog promovisanja svojih ideja. Slino poststrukturalistiki orijentisanom asopisu Tel Quel iz tog vremena, Psych and Po

Foucault je verovatno jedan od autora koji daju najdalekoseniji povesni znaaj psihoanalizi (Fuko, 1971). Psihoanaliza, po njemu, nagovetava novu epistemu koja je na pomolu u naem vremenu. Budui da je direktno usmerena na razgovor sa nesvesnim, psihoanaliza se nalazi u prostoru neodredivosti znanja i nema autoriteta nad istinom, te vodi dekonstruisanju antropocentrinog vienja sveta, koje je obeleilo moderno doba. Zastupajui tezu da je na pragu smrt oveka, Foucault psihoanalizi (kao i etnologiji i lingvistici) pristupa kao metodu suzbijanja unitarnog govora i unitarnog definisanja znanja, te zapravo izmeta svoje razmatranje psihoanalize iz sfere psihologije i epistemologije u sferu politike i analitike moi.

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

241

je jedno vreme predstavljala ezoterijsku grupu istomiljenica, ija su glavna razmatranja, kako u odnosu na dotadanju psihoanalizu, tako i u odnosu na filozofiju, lingvistiku ili i u odnosu na sam feminizam, bila donekle izmetena i dostupna samo onima koji (koje) su delili(e) slian nain razmiljanja. To je inae opta karakteristika francuskog poststrukturalizma on u osnovi nije polemian i dijaloki, ve je elaborativan i retorian, te otud crpi svoju naglaenu hermetinost. Tel Quel nije predstavljao samo asopis, ve i intelektualni pokret baziran na naelima razliitim od tada veoma jakog francuskog avangardnog pro-marksistikog pokreta usmerenog na ostvarenje drutvenih promena. Delovanje Tel Quela se, poevi od analize novog romana, do analiza jezika uopte, samoodreivalo kao drutvena devijacija koja se poigrava pojmom realiteta, kao izmeteni kodeks egzistencijalnog ponaanja, kao oblik proienja, kao tendencija da se prostor avangarde transformie u prostor teksta, upravo zato to je prostor teksta ili poetikog iskustva u povesnom smislu neopravdano obezvreen i unazaen ideolokim instrumentalizovanjem miljenja. Takoe, delovanje koje je Tel Quel promovisao predstavljalo je vid elitizma, ukoliko pod elitizmom podrazumevamo graenje iskustva dovoljno suptilnog da bude dostupno samo posveenicima posebnog pristupa tekstu. Stoga se delovanje Tel Quela moe shvatiti i kao oblik posebne ezoterije, mitopoetike i mitobiografije. Tel Quel otvara ogroman dijapazon iskustava koja su generalno otpisivana iz sfere stvarnog (ludilo, snovi, umetniko iskustvo, mitska svest, seksualnost itd.) problematizujui njihov status, odreujui ih kao vane predmete socijalnog istraivanja (Sekuli, 2007). Psych and Po se razvijala u slinoj atmosferi prepliui se delimino sa delovanjem Tel Qela. Meutim, sa druge strane, Psych and Po se zaista izdvojila iz enskog pokreta tog vremena. Poetkom sedamdesetih godina XX veka, francuski feministiki pokret je postigao veliki uspeh u promovisanju prava na abortus i u drutvenom osvetljvanju rairenosti silovanja, uz zahteve za krivino procesuiranje niza takvih sluajeva. Zajedno sa jo 342 feminstkinje koje su bile poznate linosti, Simone de Beauvoir je potpisala Manifest 343 u kome su sve potpisnice javno potvrdile da su imale abortus, to je bila osnova za pokretanje kampanje za legalizovanje abortusa i slobodnu kontracepciju. Beauvoir je takoe zastupala alirske ene koje su silovali francuski vojnici. Mada je kao razultat aktivizma enskog pokreta 1974. abortus odobren, sam pokret se tokom sedamdesetih sve vie fragmentovao. Psych and Po, koja je u osnovi predstavljala samo jedan deo francuskog enskog pokreta, registrovala se krajem sedamdesetih pod optim imenom Mouvement de Libration des Femmes (MLF) prisvojivi opte ime pokreta kao znak svoje firme i zatitivi ga kao svoj sopstveni naziv i logo. MLF je, naime, imala svoju izdavaku kuu, knjiare, asopise i asocijacije, to joj je omoguilo privilegovanu poziciju, tako da je u medijima postala praktino sinonim za enski pokret u Francuskoj tog vremena, mada je realno to bila jedna struja, prilino hermetina, sa specifinim pristupom koji je sasvim naputao kritiku eksploatacije ena u kategorijama ekonomske eksploatacije, klasne borbe i marksizma uopte.

242

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

Svojim elitistikim pristupom, one nisu mogle nai svoje sagovornice izvan kruga akademski obrazovanih ena. Usled toga je dolo i do sukoba i podele unutar pokreta, izmeu ostalog i uz sporove i sukobe sa feministkinjama koje nisu bile u njihovom krugu, a koje su koristile ideje i pristupe koje je ova grupa razvila i autorizovala. Najuticajnije i do danas najpoznatije predstavnice francuskog poststrukturalistikog feminizma su Julija Kristeva, Luce Irigaray i Hlne Cixous. Sve tri teoretiarke svoj pristup grade kritikim prisvajanjem i modifikovanjem Freudove i posebno Lacanove psihoanalize, od koga preuzimaju tezu o semiotikoj strukturi nesvesnog. Njihova kovanica falogocentrizam predstavlja spoj Lacanovog pojma falocentrizma i Derridinog logocentrizma, a osnova feministike revizije ovih autora poivala je na stanovitu da ni Derrida ni Lacan ne uviaju u kojoj meri je njihovo sopstveno miljenje rodno utemeljeno za Irigaray, Cixous i Kristevu, problem roda je pitanje iz kog proizlaze sva ostala pitanja, koje namee potrebu za uvoenjem sasvim drugaijeg naina razmiljanja, politikog delovanja i drugaijeg teksta enskog pisma (criture fminine). Lacan postavlja problem seksualne razlike (La Signification de Phallus, 1966), u okviru svog povratka autentinom Freudu, smatrajui da je Freud ve otvorio ensko pitanje, ali da nije imao hrabrosti da pokua da prui odgovore. Lacan razlikuje tri formativne faze u formiranju subjekta: imaginarnu, simboliku i realnu. Svaku od ovih faza karakterie razliit stepen razvijenosti moi reprezentacije, koja je kljuna za formiranje slike i svesti o sebi i svetu kao realnom okruenju. Faza imaginarnog je najranija, narcistika preedipalna faza koja prethodi periodu kada e dete biti u stanju da formira ospoljeni objekt ljubavi. U preedipalnoj fazi dete je nesposobno da napravi razliku izmeu sebe, svog i majinog tela i spoljanjeg sveta. Ovu razliku ono poinje da pravi oko osamnaestog meseca, kada se formiraju fragmentovani objekti i nastaju razliite imaginarne interpretacije znaenja vidnog polja. Lini integritet poinje da se formira u fazi ogledala, kada dete postaje svesno sopstvene slike u ogledalu. Razlika izmeu Lacanovog i drugih psihoanalitikih pristupa ovoj fazi je u tome to se ona obino interpretira kao iskorak u realnost, kao izgradnja realnog sopstva, realne slike o sebi, dok Lacan naglaava njen imaginarni aspekt, paradoksalnost vienja celog sebe u sklopu mnotva fragmentovanih iskustava, iluzornost te slike, obmanjivaku predstavu o celovitosti, narcistiku udvojenost i oseaj dezintegrisanosti. Intersubjektivnost koja se tada formira je narcistika, ona stvarno nije usmerena na druge u smislu realne reprezentacije sebe i drugih. Meutim, ta faza je formativno kljuna za izgradnju linosti, te Lacan svojim pristupom nimalo ne umanjuje njen znaaj, ve naglaava da se ego konstituie u prostoru fikcije. Prema Lacanu, struktura ega ostaje trajno paranoidna,jer je ego trajno podvojen izmeu prijatnog preedipalnog iskustva koje u jednom momentu mora napustiti i iskustva formiranog ega u koje mora uroniti mada je ono neprijatno i bolno, a iju izgradnju omoguuje lik oca. Metafora oca savlauje narcistiki

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

243

strukturisan ego upuujui dete na spoljanji svet i upotrebu jezika. U Lacanovom pristupu, ceo taj proces je arbitraran i lingvistiki strukturisan. Ego se pojavljuje tek kao oznaitelj u semiotikom sistemu u kome se znaenja formiraju na osnovu formalnih opozicionih relacija meu njegovim elementima ustanovljenim u kulturi. To znai da su nae mesto u drutvu i svest o sebi odreeni pozicijom koja nam se formalno pripisuje kao subjektima-oznaiteljima, tj. onim to taj subjekt jeziki oznaava u odnosu na druge elemente kulturnog i psiholokog jezika kao celine. Npr. znaenje oznaitelja mukarac postaje jasno tek u odnosu na razliku spram oznaitelja ena koji je njegova binarna opoziciju. Ceo taj proces je po Lacanu nesvestan nesvesno ima strukturu jezika, te se tako formiraju i psiha i linost, ukljuujui i kategorije pola. Bitno je uoiti da jezik ne predstavlja prosto unutranju strukturu subjekta, nekakvu jeziku prirodu nesvesnog po sebi (to bi, recimo, bilo karakteristino za Lvi-Straussa), ve intersubjektivni prostor komunikacije u kome je subjekt lingvistika pozicija. Lingvistiko sazrevanje je proces u kome e ja postati podreeno i odreeno sistemom reprezentacije i formalne razlike. U Lacanovom pristupu formiranju i konstrukciji mukog i enskog subjekta, ovi identiteti su potpuno denaturalizovani u odnosu na Freudovu teoriju, koja se bitno gradi na idejama o prirodi mukarca i prirodi ene. Ukazujui da u jezikom sistemu u kome je nosilac znaenja falus, enskost postoji samo kao manjak, negativitet, pa samim tim i kao simbolika neartikulisanost, Lacan razotkriva rigidnu falocentrinu organizaciju seksualnih razlika kao strukturu koja je deo poretka jezika, a ne prirode i samim tim je relativizuje (mada ne prua nikakve okvire za prevazilaenje te situacije, na ta je posebno i upuena feministika kritika Lacana (Fraser, Irigaray, Kristeva, CIxous, Leland, Butler itd.). Bez obzira na te prigovore, semiotiki pristup konstrukciji nesvesnog, posebno s obzirom na kategorije roda i subjekta, pojavljuje se kao potencijalno veoma vano sredstvo za feministiku kritiku. Naime, Lacanova teorija formiranja polnih identiteta je naglaeno neesencijalistika: 1) enskost je ne-bioloka konstrukcija; 2) enskost nema pozitivan sadraj; 3) enskost je svojstvo oba pola (tanije, predstavlja intersubjektivni prostor). Svaka od pomenutih autorki na svoj nain koristi, kitikuje i modifikuje ove elemente Lacanovog tumaenja nesvesnog. Ovde emo razmotriti samo neke elemente njihovog pristupa koji objanjavaju problem izgradnje enskog identiteta i pozicije enskog u diskursu, ne zadravajui se detaljnije na sistematskom obrazlaganju radova ovih autorki. Julija Kristeva, donekle na tragu Lacana, ali veim delom na tragu svojih sopstvenih teorijskih sinteza i interesovanja za vie oblasti, preko knjievnosti, semiotike, do psihoanalize, formulie sopstvenu teoriju seksualnosti. Na Kristevu je snaan uticaj izvrila i njena saradnja i aktivno uee u oblikovanju asopisa i grupe Tel Quel, kao i Peirceova semiologija. Njen predlog je da se uvede nova disciplina, semanaliza (smanalyse), koja e u semiotiku analizu uvesti kategoriju telesnog iskustva, tj. materijalnosti tela kao jednog od kljunih faktora u logici

244

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

iskustvenog formiranja jezikog znaenja. U najirem smislu, njena osnovna ideja je da je telo poseban jezik. Da bi objasnila telesnu logiku formiranja znaenja, ona (sledei u osnovnom nacrtu Lacana) pravi razliku izmeu semiotikih i simbolikih elemenata znaenja, koji se u jezikom iskustvu aktuelizuju pomeani. Semiotiki nivo znaenja dominantan je u preedipalnoj fazi i odgovara imaginarnoj fazi kod Lacana. U tom periodu odrastanja znaenja nisu jo sasvim definisana i formirana, ve se izraavaju kroz ritmove telesnih elja i nagona koji dobijaju odreeni stepen artikulacije u jeziku. U kasnijoj, edipalnoj fazi, na simbolikom nivou razvoja, postoji jasna gramatika i struktura jezika povezana sa procesima suenja i zakljuivanja. Za razliku od Lacana, kod Kristeve je simbolika ravan samo jedna dimenzija artikulacije znaenja, dok kod Lacana ona predstavlja celokupno lingvistiko polje. Kristeva smatra da izmeu semiotikog i simbolikog jezika stalno postoji preplitanje i formativni procesi meanja, te da semiotika ravan ne zamire ulaenjem u sledeu fazu. Ta dva nivoa se meusobno prepliu i proimaju, tako da, dok simboliki nivo omoguuje strukturu koja ini moguim komuniciranje, semiotika ravan predstavlja nae osnovne motivacije i porive za komunikacijom, te ona komunikaciji daje dinamiku, sadraj i smisao. Takoe, semiotika ravan ini moguim strukturalne promene simbolike ravni znaenja. Pojam formalne razlike, koja predstavlja formativan kapacitet isto formalnog oblikovanja znaenja, Kristeva povezuje sa procesom abjekcije ili odbacivanja i razdvajanja od majke tokom odrastanja deteta. Razdvajanje od majke se ne dogaa u jednom momentu, kao u interpretaciji Freuda ili Lacana, niti je to nuno negativno i neprijatno iskustvo. Od momenta roenja, telo deteta iskuava na razliite naine i u razliitim fazama razdvajanje. Dok je za Lacana gubitak majke tragino iskustvo koje se nadometa uspostavljanjem socijalnih veza, Kristeva naglaava da se ulaskom u edipalnu fazu ne pojavljuje samo lik monog oca koji izaziva strah, ve i oinska ljubav, kao modifikovana i udvojena majina ljubav. Zato bi bilo ko napravio iskorak u novu fazu ako je taj prelazak vezan samo za bol? Prelazak u jeziku fazu zapravo nije tako misteriozan, niti prelazak iz prirode u kulturu mora da bude artificijelan i paranoidan. Da ne postoji lik imaginarnog oca kao nekoga ko prua potporu i podrku, ne bi moglo da doe do abjekcije majinog tela. U knjizi Pouvoirs de lhorreur /Moi uasa, 1980/ Kristeva objanjava proces tokom kog majino telo poinje da se doivljava kao opasnost za novouspostavljene granice identiteta. Pre nego to majka postane objekat za dete, ona prvo postaje abjekt. Majino telo postaje odvratno, ali i dalje fascinantno i moe se napustiti samo ako postoji podrka imaginarnog oca. Tek kada bude organizovalo svoj svet kao znaenjski univerzum, dete e moi da sagleda majku kao objekat. Da bi to bilo mogue, ono mora da tei razdvajanju. Muko dete e kasnije erotizovati odbaeno telo majke, pa seksualna ljubav prema eni nastaje podvajanjem odbaenog tela prema kome se osea odvratnost i odbaenog tela kojim smo fascinirani. Za razliku od toga, ensko dete se odrastanjem toliko identifikuje sa telom majke da mu je

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

245

mnogo tee da ga objektivira i identifikuje se s abjektovanim telom majke koje nikada ne moe potpuno ni da odbaci niti da ga erotizuje u heteroseksualnoj kulturi. Pozicija ene u heteroseksualnoj patrijarhalnoj kulturi je odreena time to njena iskustva ostaju nedovoljno artikulisana kroz postojee kulturne i psiholoke kodove. Kristeva je napravila revoluciju u osvetljavanju znaaja funkcija majke u psihoanalitikoj teoriji, kao i promeni modela oca od strogog patrijarhalnog simbola zakona ka imaginarnom ocu ljubavi i podrke. Kristeva takoe proiruje pojam psiholoke abjekcije pokazujui njena ira znaenja u kulturi, s obzirom da se ona primenjuje i na ivotinje, na prirodu itsl., omoguujui formiranje posebnih kolektivnih identiteta i sublimaciju predmeta abjekcije kroz tvorevine kulture. Socijalna osnova potinjavanja ena takoe se nalazi u kolektivnoj abjekciji ena i enskog, koja oteava socijalnu i kulturnu afirmaciju enskosti. U optem habitusu patrijarhalnog drutva, ene nikad nisu potpuno artikulisane i nikada nisu ravnopravni sagovornici. Implicitno Kristeva pokazuje da je poriv za materinstvom ustanovljen ovakvim znaenjskim poretkom koji oblikovanje enskog identiteta fiksira i fokusira na preedipalnu fazu. Potreba za materinstvom je prema Kristevoj vezana za incestuozni poriv enske dece da se sjedine sa telom majke. Samo materinstvo je u tom smislu snano semiotiki kodirano i oblikovano i nije izraz nekakvog nepatvorenog materinskog instinkta koji kao takav ostaje nepreraen kulturom. U krajnjim ishodima ovog teorijskog pristupa, Kristeva odbacuje ideje o potrebi za izgradnjom nekakvog stabilnog enskog identiteta, smatrajui da bi to imalo represivnu funkciju. Njeno je stanovite da ena zapravo ne postoji i nije neto fiksirano, ime se donekle moe tumaiti i kontroverzan odnos Kristeve prema enskom pokretu i feminizmu. Luce Irigaray takoe razvija svoj pristup izgradnji enskog identiteta nadovezujui se na Lacana i istovremeno ga modifikujui. Poavi od toga da je u patrijarhalnom drutvu biti subjekt kulturni prerogativ mukosti iz kog su ene iskljuene, Irigaray smatra da je sama subjektivnost u osnovi muka i da se izraava kroz fantaziju o autogenezi i kroz neprekidno potiskivanje bespomonosti, pre svega odbacivanjem enskosti, ili prisvajanjem ena kao Drugog kroz relacije moi, ime ena i enskost postaju isti negativitet. Meutim, ne moe biti subjekta bez Drugog. Samoutemeljujui subjekt je iluzija zasnovana na mimetikom postupku koji samog sebe iskljuuje iz sfere znanja i istine. Irigaray takoe naroitu panju posveuje relaciji izmeu majke i erke, koju smatra potpuno obezvreenom u patrijarhalnom drutvu, a takoe i nedovoljno obraenom unutar psihoanalize. Odnos majke i erke je najmraniji kontinent meu mranim kontinentima psihoanalize (Irigaray, 1981). Potreba za rekonstrukcijom tog odnosa odreena je nastojanjem da se ukae i da se ukloni izma enskog. Struktura izgradnje enskog identiteta i svesti o sebi je takva da onemoguuje razdvajanje ene od njene funkcije majke. Upravo odsustvo simbolizma u relaciji izmeu majke i erke, u kulturi koja poiva na paradigmatskim simbolikim slikama materinstva kao odnosa majke i mukog deteta, slui za reprodukovanje

246

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

patrijarhalnog socijalnog poretka. ene su, poput mitske Arijadne, ostavljene u peinama i lavirintu nesvesnog bez simbolikog putokaza, bez sublimacije i bez puta. U odsustvu postojanja kulturnih simbola sublimacije za ene, ene su ugurane u reprodukciju kao telesni poriv i neposredovano iskustvo, te se samo materinstvo pojavljuje i interpretira u kulturi kao stvar tela. Meutim, u znaenjski strukturisanom materinstvu i u kulturnom i drutvenom identitetu majke, kao i u razumevanju sebe kao majke, nije re o enskoj prirodi, ve o poziciji koji ene imaju u postojeem simbolikom poretku. Patrijarhalni simboliki poredak materinstvo faktiki povezuje sa predispozicijama ka nemogunosti i blokiranju pune individualizacije. Postoji nekoliko osnovnih drutvenih posledica ove situacije: naglaeno rivalstvo izmeu ena na osnovu materinstva usled nemogunosti uspostavljanja artikulisane relacije i zajednitva, naglaeno prisustvo neposredovanih, nemedijatornih iskustava u enskom iskustvu (implozija, eksplozija, nekontrolisana emocionalnost, iracionalnost...), kulturno samoubistvo ubistvo uma, zanemarivanje sopstvenih oseanja i inteligencije, postojanje poriva za koje ne postoje simboli ili drutveni prostori za realizaciju, blokiranost. Celokupna patrijarhalna kultura je izgraena tako da bude maskulino samoutemeljujua i da kao takva opravda sebe. Irigaray se zalae za izgradnju teorije koja e uvaavati razliku i prepoznati oba pola, a ne samo jedan. Pojam razlike kod Iragaray srodan je Derrridinoj kovanici razodlaganje (diffrance). Ovu oznaku Derrida formulie nadovezujui se na osnovne probleme Heideggerove filozofije, posebno s obzirom na problem ontoloke razlike. Heidegger svoju kritiku povesti zapadne metafizike gradi na kritici prezentnosti i izvesnosti u razumevanju istine. 3 Derridina filozofija se nadovezuje na Heideggerovu kroz razvijanje postupaka dekonstruktivnog itanja tesktova zapadne metafizike ukazivanjem na gubitak promiljanja razlike, nepodrazumljivosti i odloenosti izvesnosti (diffrance) u miljenju koja ini otvorenim i neproraunljivim prostor istine i bia. Luce Irigaray ensko pismo odreuje kao prostor za iskuavanje ove razlike. Dakle, Luce Irigaray kritikuje i dekonstruie falogocentrizam kao spoj univerzalistikog i maskulinog jezika, te nastoji da izgradi teorijski pristup koji e omoguiti artikulisanje istovremeno enskog teksta (lcriture feminine) i nove ravni

Za razliku od presokratovske filozofije, unutar koje put filozofskog promiljanja istine nije bio metodoloki utvren tako da se pretpostavlja dostupnost ili prezentnost sutine bia miljenju, tj. ontoloku podudarnost bia i bitka, Heidegger smatra da se od Platona nadalje dogaa preokret na kojem se utemeljuje zapadna metafizika. Preokret se sastoji u gubitku razlike izmeu bitka i bia i u njenom instrumentalizovanju u funkciji takvog poimanja stvarnosti koje e nam je uiniti izvesnom i dostupnom unapred osmiljenim i racionalizovanim metodolokim postupcima. Time se gradi fatum istorije zapadne metafizike, dovodei do toga da se polje mogunosti poimanja i promiljanja istine progresivno suava i sve tenje povezuje sa kategorijama moi i vladanja. Prema Heideggeru ivimo u vremenu slike sveta, prevlasti pogleda na svet, potpunog osiromaenja i metodolokog instrumentalizovanja miljenja koje, destrukcijom metafizike, treba vratiti u autentino egzistencijalno iskuavanje unutar kog istina miljenju nije sa podrazumevanjem dostupna ni jednim unapred utvrenim postupkom.

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

247

filozofsko-kritikog diskursa i kritike metafizike graene na pojmu razlike. U jednom od svojih najpoznatijih tekstova, Speculum de lautre femme /Spekulum druge ene, 1974/, u delu koji se odnosi na interpretaciju Platonovog mita o peini, Irigaray objanjava svoje shvatanje razlike. Analizirajui ovaj mit, Irigaray se nadovezuje direktno na Heideggera, koji u svom Platonovom nauku o istini objanjava isti taj mit iz perspektive povesne promene u shvatanju sutine istine. Sam mit na alegorijski nain predstavlja ovekov odnos prema znanju i objanjava razliku izmeu pravog i lanog znanja ili mnjenja, ija sutina je predstavljena kao mimesis. Mada sam mit definitivno u povesnom smislu oznaava iskorak u racionalno miljenje i formulisanje dijalektikog metoda koji se bazira na tanom poimanju kao osnovi svakog daljeg shvatanja istine u filozofiji, u njemu se zapravo otkrivaju sve ambivalentnosti prelaznog perioda u kome je sam Platon iveo i upravo kao mit ima funkciju osetljivog inicijacijskog prevoenja iz jednog naina vienja i tumaenja sveta, koji odgovara arhajskim drutvima i bazira se na ciklinom poimanju vremena, u drugi, baziran na linearnom vienju vremena kao veite prezentne sadanjosti. Upravo zato, magijsko i racionalno se u ovom mitu na neuhvatljiv nain prepliu, a oparanost iracionalnim (maskama, senkama, plesovima u peini) latentno podriva i prevladava oparanost racionalnim svetom (sunce i svetlo dana izvan peine). Tumaei itavu Platonovu peinu kao simbol za matericu, majku, i kroz to kao univerzalni simbol za ensko u zapadnoj filozofiji, Luce Irigaray pokazuje da je pozornica dogaanja filozofije tako oblikovana da je "peina" ispranjena od svakog znaajnog sadraja, ona nudi samo serije lanih mimetikih predstava i konfuziju identiteta koja se moe prevazii samo nasilnim izlaenjem iz nje. Sama peina shvaena je, dakle, kao opasna i arobna fikcija, kao unutranja neposrebrena strana ogledala, nesposobna za pokret, za disanje, za ritam koji bi imali bilo kakve veze sa istinom. Svod peine je poput kamenog nepokretnog kapka, ispod kog su sve refleksije i odbijanja i igre svetlosti i senke zamrznuti, okamenjeni u svom odnosu spram istine. Ova zamrzntost kretanja u peini u svetlu istine predstavlja strah od heterogenog prostora, od kastracije, strah da neemo uvek moi da prepoznamo sebe kao iste, kao isto, da same sebe perpetuiramo kao stabilne i fiksirane subjekte, ako usmerimo pogled na unutra. Unutar peine sve to je opasno po istinu (shvaenu u kategorijama prezentnosti) deava se u upljinama, depovima, sferama, ogradama koje omoguuju prelamanje svetla, "raajui nakazna stvorenja (senke), sramnu kopilad Sunca nastalu igrama kopule" (Irigaray, 1974:351)4. Iz te izmetene perspektive, na ivot, kao i potraga za mudrou, odvijaju se tako da ne moemo imati kontrolu nad njima, te smo upueni ka stalnim distorzijama ravnotee iza kojih ne postoji vrst i stabilan subjekt.

Irigaray se ovde igra izrazom kopula preklapajui znaenje rei kopulirati kao seksualnog ina i filozofskog znaaja kopule jeste, biti, kao nosioca ontolokog znaenja.

248

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

U Platonovom mitu, stupanje na put istine osloboeno je svakog lutanja, svakog istraivanja, bez obzira to niko na svetlo dana ne izlazi na kraju dobrovoljno, ve na silu, i bez obzira to je sama peina sastavljena iz vie svetlosnih nivoa i slojeva. Sve to se u njoj dogaa kod Platona je ve oznaeno kao privid iz kog treba izai, kao ono to onemoguuje istinu, a istina se sve vie sagledava kao mo gledanja kao istog odsijavanja (refleksije, reprezentacije), kao mo gledanja koja je vetaki pripremljena i fokusirana na analizu slinosti i svoenje razlika na isto, mo raanja spekulativne filozofije, kao priprema za instituciju filozofije. Luce Irigaray ukazuje na to da polaritet i razdvajanje znanja i neznanja, izvesnog znanja i mnjenja, fantazije i razuma, svetla i tame koje se deava u mitu o peini predstavlja istovremeno i utemeljenje maskuline moi u filozofskom diskursu i njeno identifikovanje i poistoveenje sa diskursom univerzalizma i ratia. Peina kao takva jeste mrano mesto materice i majke, prostor mimezisa i mimikrije kojoj je oduzeta sutastvenost. enskost se sahranjuje u simbolikom poretku kao nedostatak, odsustvo svetla, a predstavlja istovremeno njegov gradivni temelj, poreklo, sakrivenu i potisnutu potporu i kamen temeljac. Izlazak na svetlo dana iz peine, kojim se ustanovljuje falogocentrina mo i imaginarna vizura stvarnosti kao samoprezentnosti ratia, dobra itd., podrazumeva odbijanje i neutralisanje razlike i ustanovljenje logike istog kao diskursa istine kroz savladavanje mimezisa njegovim potiskivanjem, a ne naputanjem. Dogaanja u peini od sada e predstavljati primamljive izazove podzemlja kojima se treba odupreti. Na slian nain, analizirajui dijalog Gozba i razgovor hetere Diotime i Sokrata u tekstu (predavanju) 'L'Amour sorcier' (1984), Irigaray uoava promenu koja se u tom dijalogu deava s obzirom na razumevanje ljubavi. U prvom znaenju, ljubav je obeleena kao demonska i transformativna, izmeu znanja i neznanja, izvan kategorija dobrog i lepog i predstavlja proces koji nikada nije dovren. U drugom znaenju, koje ljubav pribliava zahtevima drutvenog poretka, Platon kroz rei Diotime otkriva da je zadatak metafizike da oslobodi ljubav demonolikih svojstava. Ona time gubi alhemijski kvalitet veze izmeu parova suprotnosti i fiksira se treim lanom, detetom, kao prokreativnim ciljem i svrhom ljubavi, u prostoru izvan razlike i dvojstva, u ustanovi patrijarhalnog monogamnog braka. Osnovu ovako shvaene ljubavi ini brak kao socijalno svrsishodna i odobrena ustanova, a ne odnos izmeu dvoje ljudi. Sledei Lvi-Straussa, Irigaray smatra da se institucija monogamne porodice ustanovljuje kao ureena relacija meu mukarcima (razmena ena) i u tom smislu kao homoseksualna veza meu mukarcima koja je povezana sa otuenjem enske elje u sistemu robne razmene (Le march des femmes, 1985). udnju za razliitim zamenjuje udnja za istim i ovaj oblik disciplinovanja ena postaje konstitutivan za njihovu psiholoku opresiju. Meutim, Irigaray ne usvaja objanjenje Lvi-Straussa zato su ene, a ne mukarci tretirani kao roba. Lvi-Strauss to tumai poligamnom prirodom mukaraca. Za Irigaray,

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

249

mukarci nisu objekt razmene zbog sistema potinjavanja u sistemu proizvodnje znakova i robe. Irigaray ovde deli miljenje Juliet Mitchell da postoje etiri aspekta u kojima enska seksualnost dobija karakter robe: 1) kroz podreenost zakonima mukog delovanja, 2) kroz subordinisanje i potiskivanje enskog tela, 3) kroz drutveno graenje predstava o eni kroz predstave mukaraca, a ne kroz njihovo samoprezentovanje, 4) kroz muke standarde kvaliteta ena u sistemu razmene. Hlne Cixous se, kao i prethodne dve autorke, bavi seksualnom razlikom u cilju ukazivanja na one aspekte enske subjektivnosti koji izmiu ogranienjima falogocentrizma. U knjizi La jeune ne (1975) i u delu Sortie (1975) Cixous definie i kritikuje binarne opozicije na kojima se ustanovljuje zapadno miljenje ukazujui na njihovu rodnu i hijerarhijski ureenu distribuciju. Kao organizacione eme miljenja, ove opozicije su i sredstva hijerarhijskog ureenja drutva na patrijarhalnim osnovama: aktivno/pasivno, sunce/mesec, kultura/priroda, dan/no, otac/majka, glava/srce, misaono/ulno, logos/patos, forma/materija, govor/pismo, muakarac/ena itd. Cixous naroito naglaava da ove opozicije ne predstavljaju prirodno strukturisane kategorije, ve zadobijaju arbitrarna znaenja grupiui se u mree navodno srodnih pojmova koji zapravo simptomatski stoje zajedno. Zadatak dekonstruktivnog itanja je da ove opozicije i njihovo zaenjsko umreavanje i hijerarhijsko razlikovanje, koje se u potpunosti ostvaruje u drutvu, relativizuje i podrije. U tom kontekstu, njen pojam enskog pisma podrazumeva prekoraenja u tekstu izvedena u ovim ustanovljenim diskurzivnim mreama kroz pisanje telom, ije glavno obeleje je jouissance (zadovoljstvo u tekstu). Tekst (sekst) Cixous je u odnosu na pomenute autorke u najveoj meri osloboen vezanosti za strog akademski diskurs i kree se od filozofske kritike, preko novela, fikcije i teatra. Rad Cixous proseca nekoliko anrova i umetnikih polja izraavanja, pa ga je teko prikazati kroz neki zajedniki imenitelj (upravo to je razlog zato je u ovom preglednom tekstu ova autorka najkrae prikazana). I Cixous polazi od toga da kontroverznost i vanost enskog pisma proistie iz toga to ene neravnopravno uestvuju u simbolikom diskursu. Devojice moraju da naprave mnogo neoekivanih i neobjanjivih izmetanja da bi seksualno sazrele, od klitorisa na vaginu, od privlanosti ka enskom telu ka privlanosti prema mukom telu, od aktivne ka pasivnoj seksualnosti da bi na kraju postale deo poretka koji im pripisuje pasivni, vaginalni, heteroseksualni, reproduktivno usmereni seksualni identitet. ene su u krajnjem ishodu na marginama simbolikog poretka, neukorenjene, blie imaginarnom iskustvu, predstavama i fantazijama i udaljene od koncepata stabilnog znaenja, to ih sve deligitimizuje za ravnopravno uestvovanje u postojeim reimima istine. Kontroverzno pitanje koje Cixous na osnovu toga postavlja je: Da li ene moraju da se legitimizuju piui kao mukarci, borei se da steknu pravo u poretku koji delegitimizuje iskustva za koja su one vaspitavane? Taj sistem je opresivan za oba pola, tako da ensko pismo ne obuhvata samo ene i njihovo iskustvo.

250

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

U Le Rire de la Meduse (1975), Cixous izmeta Freudovo tumaenje lika Meduze kao simbola koji predstavlja strah od kastracije, ka tumaenju koje dekonstruie psihoanalitike ideje o seksualnosti u celini interpretirajui glavu Meduze kao izoptenu seksualnost ene, koja se, jednom izmetena iz patrijarhalnog konteksta pojavljuje u sasvim drugaijem svetlu imaginarna struktura muke omnipotentnosti i strah od kastracije koji iza toga stoji (mitskim jezikom izraen kroz lik Meduze sa zmijama koje odseca Persej) u ogledalu predstavlja lik seksualno polimorfne ene u patrijarhalnom drutvu postoji neto jae od kastracionog straha, a to je strah od enske potentnosti koju treba sasei. Vei deo prigovora koji su upueni francuskom feminstikom poststrukturalizmu koji nastaje sedamdesetih godina XX veka tie se nedovoljno razvijenog tumaenja socijalnih dimenzija znaenja u oblikovanju identiteta. Nancy Fraser, na primer, naglaava da je enski identitet isprepleten sa drugim identitetima odreenim ulogama u drutvu (klasna, etnika pripadnost, politiko opredeljenje, profesionalni identiteti i sl.), tako da nismo uvek u podjednakoj meri i na stabilan nain u drutvu odreene kao ene. Svaki od ovih identiteta je promenljiv i moe biti manje ili vie naglaen, periferan ili latentan, u zavisnosti od socijalne situacije. NI jedan identitet nije nepromenljiv te se ne moe govoriti o nekakvoj unutranjoj strukturi njegovog formiranja izuzimanjem iz razmatranja viestrukih oblika akcije koji utiu na njegovu promenu. Ukratko, poput Simone de Beauvoir, i Fraser smatra da je uvek neophodno uzeti u obzir istorijsko-drutvenu situaciju u kojoj se neki identitet gradi. Kulturna hegemonija u kojoj se grade margnalizovani identiteti je viestruka i ne tie se samo psiholoke ravni (Fraser, 1992:178). Za radikalni materijalistiki feminizam, koji se nadovezuje na pristup Simone de Beauvoir, ne postoji neka esencijalna ili prirodna enskost niti u jeziku, ni u telu ni bilo gde drugde, jer se ona definie samo u socijalnom kontekstu. Meutim, isto to stanovite bi se zapravo moglo pripisati i poststrukturalistikom pristupu. U pristupima poststrukturalistikih autorki i radikalnih materijalistikih feministkinja tematizovani su i otvoreni isti problemi, kao npr. subjektivnost, seksualnost, heteroseksualnost kao drutveni sistem opresije, ali dok, recimo, Christine Delphy i Monique Wittig heteroseksualnost definiu kao politiki fenomen koji se gradi kroz politike institucije, kao i kroz socijalno konstruisani nain razmiljanja o seksualnoj razlici, za Kristevu npr. to je psiholoki mehanizam vezan za izgradnju enskog identiteta. Uoavanje opresivnog karaktera tog procesa predstavljeno je kroz potrebu za osveivanjem onih elemenata nae linosti koji su sutinski vezani za nau enskost, od kojih ne moemo tek pobei, kao to je odnos prema majci i materinstvu. Mada za Kristevu u krajnjem ishodu ena ne postoji, enskost se ipak prisvaja, iskuava i sa njom se eksperimentie, kao i kod Irigaray ili Cixous, kod kojih je ensko pismo pre svega prostor izraavanja, afirmisanja i zadovoljstva u razliitosti. Za Monique Wittig, nasuprot tome, naputanje prostora heteroseksualnosti podrazumeva potpuno naputanje enskosti. Za Delphy pak, seksualnu razliku koja se izraava kroz polnu razliku izmeu mukaraca i ena treba

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

251

isprazniti od opresivnih socijalnih znaenja i svesti na ono to ona u osnovi i jeste samo na bioloku razliku. Meutim, miljenje o tome kakav je udeo bioloke polne razlike ve same po sebi na ustanovljavanje socijalnih razlika izmeu mukaraca i ena razlikuje se ve kod Simone de Beauvoir i drugih francuskih feministkinja slinog usmerenja. Za Irigaray, Cixous, kao i za Kristevu, prostor ostvarenje emancipacije ena je neto drugaiji. To je prostor samoartikulacije, samoizraavanja, u kojoj enskost ne predstavlja vie vrstu kategoriju, niti stabilno svojstvo enske subjektivnosti, niti je to prostor podrazumevajue solidarnosti meu enama. Biti enom ne upuuje samo na socijalne kategorije, ve i na oseaj samog sebe, na sopstvo, na kulturno uslovljen i konstruisan subjektivni identitet. U njihovom pristupu, vezivni element izmeu ena nije socijalni prostor, ve iskustvo telesnosti. Pri tom, ovde oigledno nije re o povratku na biologizam, ve pre o kulturnom nasleu enske prepoznatljivosti u drutvu koja enskost locira u enskoj telesnosti i koja se, u odsustvu potpune simbolike artikulacije, izraava u samom enskom telesnom iskustvu. Postojei socijalni prostor unutar patrijarhalnog drutva ene razdvaja, a ne spaja. Politiki prostor koji se u radovima ovih autorki eksplicitno formulie je artikulacija predstavljen je kao ensko pismo, kao istovremeno drutveno subverzivan i drutveno nijansiran prostor za artikulisanje drugosti, implicirajui pre projekat pozitivne politike diskriminaciju nego jasnu artikulaciju politikog zahteva za ukidanjem diskriminacije. U izvesnom smislu (sa napomenom da to nije stanovite samih autorki o kojima je ovde re, budui da one pre svega naglaavaju subverzivni karakter svog pisanja), kao politiki projekt, ova stanovita bi se mogla dovesti u vezu i sa stanovitem Carol Gilligan (1982), koja se zalae za intergraciju nekih tradicionalno enskih atributa, kao to su briga za druge, ljubav i sl, u relacione odnose drutvenog ivota. U tom smislu, moglo bi se zakljuiti da se politike implikacije poststruktualistikog feministikog pristupa specifine i da do danas nisu iscrpljene. Barem u tri aspekta ovaj pravac se pokazuje kao relevantan u savremenim feministikih politikim zahtevima: kroz zahtev za pozitivnom politikom diskriminacijom, zahtev za revizijom drutvenih vrednosti i ciljeva u pravcu uvaavanja razliitosti i drugosti (koji se ne ograniava na pol), kao i kroz zahtev za afirmisanjem i podravanjem otvaranja akademskog prostora za alternativne pristupe znanju, to ukljuuje i promovisanje studija roda.

Literatura
Belenky, Mary Field, Goldberger, R.N.C.M. Blythe, Tarule Mattuck, Jill (1998): enski nain spoznavanja, enska infoteka, Zagreb de Bovoar, Simon (1982): Drugi pol, BIGZ, Beograd Braidotti, Rosi (2002): The politics of ontological difference in: Brennan, Teresa (ed.) Between Psychoanalysis and Feminism, University of Cambridge, Cambridge

252

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

Brennan, Teresa (ed.) (2002): Between Psychoanalysis and Feminism, University of Cambridge, Cambridge Butler, Judith (1990): Gender Trouble, Feminist Theory and Psychoanalytic Discourse, in Nicholson Linda J. (nav.delo) Cixous, Hlne (2005): Sanjarije divlje ene: Prvobitni prizori, Rad, Beograd Elam, Diane (1994): Feminism and Deconstruction, Routledge, London and New York Elam, Diane and Wiegman Robyin (1995): Feminism Beside Itself, Routledge, New York and London Elliot, Anthony and Turner S. Bryan (eds.) (2001): Profiles in Contemporay Social Theory, Sage Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi Fraser, Nancy and Bartky, Sandra Lee (eds.) (1992): Revaluing French Feminism, Indiana University Press, Bloomington and Indianapolis Fuko, Miel (1971): Rei i stvari, Nolit, Beograd Gilligan, Carol (1982): In A Different Voice. Harvard University Press, Cambridge Irigaray, Luce (1974): Speculum of the Other Woman, Cornell University Press, Ithaca, New York Irigaray, Luce (1981): Le Corps--corps avec la mre. La Pleine Lune, Montral Kristeva, Julija (1989): Moi uasa: ogled o zazornosti, Naprijed., Zagreb Kristeva, Julija (1994): Crno sunce. Depresija i melanholija, Svetovi, Novi Sad Kristeva, Julija (1997): Nove duevne bolesti, Oktoih, Podgorica Kristeva, Julija (1979): Prelaenje znakova, Svjetlost, Sarajevo Kristeva, Julia (1983): Pouvoirs de lhorreur, Seuil, Paris Lacan, Jacques (1986): etiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb Mitchell, Juliet (1987): Psychoanalysis and Feminism; Penguin Books, Harmondsworth Nicholson, Linda and Seidman, Steven (eds.) (1995): Social Postmodernism, Cambridge University Press, Cambridge Nicholson, Linda J. (ed.) (1990): Feminism, Postmodernism, Routledge, New York Papi, arana (1997): Polnost i kultura, XX vek, Beograd Penrod, Lynn K. (1993): Translating Hlne Cixous: French Feminism(s) and AngloAmerican Feminist Theory u: rudit, vol.6, No.2 Sekuli, Nada (2007): O kraju antropologije, ISI FF, Beograd Simons, Margaret (1992): Two Interviews with Simone de Beauvoir u Revaluing French Feminism (nav.delo) Tidd, Ursula (2004): Simone de Beauvoir, Routledge, London iek, Slavoj (2008): Ispitivanje realnog, Akademska knjiga, Novi Sad