Sie sind auf Seite 1von 9

Filip K. Dik: VARALICA "Jednog od ovih dana uzeu dopust", ree Olem za dorukom. Okrenuo se prema svojoj eni.

"Mislim da sam zasluio odmor. Deset godina je dugo vreme." "A projekt?" "Rat e biti dobijen i bez mene. Ova naa kugla od ilovae u stvari i nije u velikoj opasnosti." Olem sede za sto i pripali cigaretu. "Nove maine preinauju izvetaje, da bi izgledalo kao da su nam Svemirci ve za samim vratom. Zna li ta bih voleo da radim kad uzmem odmor? Voleo bih da kampujem u onim brdima van grada, gde smo jednom ve bili. Sea se? Ja sam nabasao na otrovni brljan, a ti umalo to nisi nagazila na poskoka." "Satnova uma?" Meri poe da sklanja posue sa stola. "Ta uma je izgorela pre nekoliko nedelja. Mislila sam da to zna. Neka vrsta poara iz vedrog neba." Olem se snudi. "Zar nisu pokuali ak ni da saznaju uzrok?" Njegove usne se stisnue. "Niko vie ni za ta ne mari. Jedino na ta mogu da misle je rat." Stegnuo je vilice, dok mu je pred oima iskrsavala itava slika - Svemirci, rat, iglasti brodovi. "Kako moemo da mislimo na bilo ta drugo?" Olem klimnu glavom. Ona je bila u pravu, naravno. Tamni mali brodovi sa Alfe Kentauri prolazili su lako pored zemaljskih krstarica, ostavljajui ih kao bespomone kornjae. Bila je to jednosmerna bitka, itavim putem do Tere. Tako je to trajalo sve dok u Vestinghausovim laboratorijama nije demonstrirana zatitna opna. Razapeta iznad najveih zemaljskih gradova, a na kraju i oko same planete, opna je bila prva stvarna odbrana, prvi dostojan odgovor Svemircima - kako su ih nove maine imenovale. Ali dobiti rat, to je bila druga stvar. Sve laboratorije, projektni biroi radili su danju i nou, neumorno, da bi pronali neto vie: oruje za ofanzivnu bitku. Njegov sopstveni Projekt, na primer. Iz dana u dan, iz godine u godinu. Olem ustade, gasei cigaretu. "Kao Damoklov ma, koji uvek visi iznad nas. Postajem umoran. Sve to elim jeste jedan dug odmor. Ali pretpostavljam da se svi oseaju tako." Dohvatio je sako iz plakara i izaao na prednju verandu. Vozilo je trebalo da stigne svakog trenutka, mala brza kabina koja e ga odbaciti do Projekta. "Nadam se da Nelzon ne kasni." Bacio je pogled na runi asovnik. "Skoro e sedam." "Eno, kabina dolazi", ree Meri, zagledana meu redove kua. Sunce je blistalo iza krovova, reflektujui se o teke metalne ploe. Naselje je bilo tiho; ulicom se kretalo samo nekoliko osoba. "Videemo se kasnije. Nastoj da ne radi prekovremeno, Spense." Olem otvori vrata vozila i kliznu unutra, zavalivi se sa uzdahom na sedite. Sa Nalzonom se nalazio i neki stariji ovek. "Dakle?" ree Olem, kad je kabina suknula napred. "Ima li nekih interesantnih novosti?" "Uobiajene stvari", uzvrati Nelzon. "Pogoeno nekoliko vanzemaljskih brodova, jo jedan asteroid naputen iz stratekih razloga." "Stvari e krenuti nabolje kad dovedemo Projekt u zavrnu fazu. Moda je naprosto razlog propaganda koju vre nove maine, ali tokom poslednjeg meseca postao sam umoran od svega ovoga. Sve izgleda tako sumorno i ozbiljno, nikakve vedrine u ivotu." "Mislite li da je rat uzaludan?" upita stariji ovek iznenada. "I vi lino ste njegov integralni deo." "Ovo je major Piters", objasni Nelzon. Olem i Piters se rukovae. Olem je paljivo posmatrao starijeg oveka. "ta vas je nateralo da tako rano ustanete?" upitao je. "Ne seam se da sam vas ikada ranije video u Projektu." "Ne, ja i nisam angaovan na Projektu", ree Piters, "ali znam poneto o onome to vi radite. Moj posao je sasvim drukije prirode." On i Nelzon izmenjae poglede. Olem je to zapazio i namrtio se. Vozilo je sada jurilo sve bre, briui preko golog, beivotnog zemljita prema zgradama Projekta koje su se videle u daljini.

"Kakvim se poslom bavite?" upita Olem. "Ili moda niste ovlaeni da o tome govorite?" "Radim za vladu", ree Piters. "Za FSA, organ slube bezbednosti." "Oh", Olem uzdie jednu obrvu. "Zar je u ovom kraju dolo do neke infiltracije neprijatelja?" "U stvari, ja sam doao ovde da bih video vas, gospodine Oleme." Olem se oseao zbunjen. Razmiljao je o Pitersovim reima, ali nikako nije uspevao da shvati njihovo znaenje. "Da vidite mene? Zato?" "Doao sam ovamo da vas uhapsim kao vanzemaljskog pijuna. Eto zato sam jutros ustao tako rano. Drite ga, Nelzone...!" Revolverska cev se zari u Olemova rebra. Nelzonove ruke su se tresle, drhtale od oseanja olakanja, a lice mu je bilo bledo. Uvukao je duboko vazduh, a onda ga izdahnuo. "Hoemo li ga odmah ubiti?" upitao je apatom Pitersa. "Mislim da bi trebalo sada da ga ubijemo. Ne smemo oklevati." Olem je zurio u lice svog prijatelja. Otvorio je usta da neto kae, ali nikakve rei nisu iz njih dolazile. Oba oveka zurila su u njega netremice, ukoeni i smrknuti od straha. Olem je oseao vrtoglavicu. U glavi mu je bualo. "Ne razumem", promrmljao je. U tom trenutku vozilo napusti tle i suknu uvis, pravo prema svemiru. Ispod njih ostale su zgrade Projekta, sve manje i manje, da bi uskoro iezle. Olem zatvori usta. "Moemo malo da saekamo", ree Piters. "Hteo bih najpre da mu postavim nekoliko pitanja." Olem je zurio turobno pred sebe dok je vozilo jurilo kroz svemir. "Hapenje je proteklo bez tekoa", ree Piters u videoekran. Na ekranu se pojavi lice efa slube bezbednosti. "Verujem da je sada svima pao veliki teret sa srca." "Da li je bilo nekih komplikacija?" "Nikakvih. Uao je u vozilo nita ne sumnjajui. Moje prisustvo kao da mu se nije uinilo suvie neobino." "Gde ste sada?" "Na putu napolje, mada jo ispod zatitne opne. Kreemo se maksimalnom brzinom. Moete smatrati da je kritina faza prebroena. Srean sam to su uzletne mlaznice ovog broda bile u ispravnom stanju. Da je u tom pogledu bilo neke greke..." "Dajte da ga vidim", ree ef bezbednosti. Zagledao se direktno u Olema, koji je sedeo sa rukama u krilu, zurei pred sebe. "Dakle, to je na ova", produi ef. Posmatrao je Olema neko vreme. Olem nije nita govorio. Najzad ef klimnu glavom Pitersu. "U redu. To je dovoljno." Lice mu se mrtilo od lakog gaenja. "Video sam sve to treba. Uradili ste neto to e se dugo pamtiti. Oni se spremaju da vas zvanino pohvale." "To nije neophodno", ree Piters. "Koliki je sada stepen opasnosti u svemu tome? Postoji li jo uvek velika mogunost da..." "Izvesna mogunost postoji, ali nije suvie velika. Koliko sam ja shvatio, za aktiviranje je potrebno da se izgovori odreena reenica-ifra. U svakom sluaju, moraemo rizikovati." "Obavestiu bazu na Mesecu da dolazite." "Ne", odmahnu Piters glavom. "Spustiemo se dalje od baze. Ne elim da je izloim opasnosti." "Kako god elite." efove oi su zablistale kad je ponovo pogledao Olema. Zatim njegov lik ieze. Ekran ostade prazan. Olem skrenu pogled prema prozoru. Brod je ve proao kroz zatitnu opnu, i sada je sve vie i vie poveavao brzinu. Pitersu se urilo; ispod njega mlaznice su grmele, irom otvorene. urili su panino, uplaeni od njega. Na seditu pored njega, Nelzon se nervozno pomeri. "Mislim da bi trebalo da to sada uinimo", obratio se Pitersu. "Dao bih sve na svetu da ve jednom zavrimo s tim." "Smirite se", ree Piters. "Preuzmite komandu nad brodom za trenutak, da bih mogao malo

porazgovarati s njim." Skliznuo je na sedite pored Olemovog i zagledao se u njegovo lice. Zatim polako isprui ruku i dodirnu ga oprezno po miici a onda i po obrazu. Olem nita nije govorio. Kad bih nekako mogao obavestiti Meri, pomislio je ponovo. Kad bih mogao smisliti neki nain da je obavestim. Osvrnuo se oko sebe. Kako? Videoekran? Nelzon je sedeo za komandnim pultom, drei revolver. Ne, nije mogao nita da uini. Bio je uhvaen, sateran u stupicu. Ali zato? "ujte", ree Piters. "Hteo bih da vam postavim nekoliko pitanja. Vi znate kuda idemo. Prema Mesecu. Kroz jedan sat spustiemo se na suprotnu stranu, na pustu stranu. Kad se spustimo, vi ete biti predati jednom timu ljudi koji tamo ekaju. Vae telo e odmah biti uniteno. Da li shvatate?" On baci pogled na asovnik. "Kroz dva sata vai delii e biti razbacani na sve strane. Nita od vas nee ostati." Olem se tre iz svoje letargije. "Moete li mi rei..." "Naravno da u vam rei", klimnu Piters glavom. "Pre dva dana primili smo izvetaj da je jedan brod Svemiraca prodro kroz zatitnu opnu. Iz broda je isputen jedan pijun u obliku humanoidnog robota. Zadatak tog robota bio je da uniti jedno odreeno ljudsko bie i da zauzme njegovo mesto." Piters je mirno premeravao Olema. "Unutar tog robota bila je jedna U-bomba. Na obavetajac nije znao na koji nain treba da se izazove detonacija bombe, ali je pretpostavljao da bi se to moglo uiniti izgovaranjem neke naroite reenice, izvesne odreene grupe rei. Robot bi iveo ivotom osobe koju je ubio, obavljajui sve njene uobiajene aktivnosti, njen posao, njen drutveni ivot. Konstruisan je tako da lii na tu osobu. Niko ne bi mogao da uoi razliku." Olemovo lice postade mrtvaki bledo. "Osoba koju je robot trebalo da personifikuje bila je Spens Olem, strunjak visokog ranga u jednom od istraivakih projekata. Poto je taj posao ulazio u zavrnu fazu, prisustvo ivog pijunabombe, koji je u mogunosti da ue u sam centar Projekta..." Olem je zurio u svoje ruke. Ali, ja jesam Olem! "Kad je robot jednom pronaao i ubio Olema, bilo mu je sasvim lako da preuzme njegovu ulogu. Robot je puten iz broda verovatno pre osam dana. Zamena linosti, po svemu sudei, izvrena je tokom prole sedmice, kad je Olem otiao na krau etnju do breuljka." "Ali, ja jesam Olem", ree uhapenik. Okrenuo se prema Nelzonu, koji je sedeo za komandnim pultom. "Zar me ne prepoznaje? Zna me ve punih dvadeset godina. Zar se ne sea da smo ili zajedno na koled?" On ustade. "Ti i ja smo bili zajedno na univerzitetu. Imali smo zajedniku sobu." Poao je prema Nelzonu. "Dalje od mene!" zarea Nelzon. "Sluaj. Sea li se nae druge godine studija? Seti se one devojke. Kako se ono zvala..." Protrljao je elo rukom. "Ona sa crnom kosom. Ona koju smo upoznali u Tedovom stanu." "Stoj!" Nelzon usplahireno zamlatara revolverom. "Ne elim vie da te sluam. Ti si ga ubio! Ti... maino." Olem je zurio u Nelzona. "Vara se. Ne znam ta se desilo, ali robot uopte nije stigao do mene. Neto mora da je krenulo pogrenim tokom. Moda se brod razbio." On se okrete prema Pitersu. "Ja sam Olem. Znam to. Nikakva zamena nije izvrena. Ja sam isti kakav sam oduvek bio." On dodirnu sebe, prelazei rukama preko svog tela. "Mora da postoji neki nain da se to dokae. Odvedite me natrag na Zemlju. Izvrite ispitivanje X-zracima, neuroloki pregled, bilo ta drugo, i uveriete se da sam u pravu. Ili moda moemo pokuati da pronaemo razlupani brod." Ni Piters ni Nelzon nisu nita govorili. "Ja sam Olem", ree on ponovo. "Znam da jesam. Ali ne mogu to da dokaem."

"Robot", ree Piters, "ne bi ni sam bio svestan da nije pravi Spens Olem. On bi postao Olem i duhom i telom. U njega je ugraen sistem vetake memorije, lanih seanja. Nainjen je tako da izgleda kao on, da ima njegovu memoriju, njegove misli i interesovanja, da obavlja njegov posao. Ali jedna razlika ipak bi postojala. Unutar robota je smetena U-bomba, spremna da eksplodira u trenutku kad se izgovori kritina reenica." Piters se malo odmae. "Eto u emu je razlika. Eto zato vas mi odvodimo na Mesec. Oni e te rastaviti i ukloniti bombu. Moda e ona eksplodirati, ali to nee biti od neke vanosti, ne tamo." Olem se polako spusti na svoje sedite. "Uskoro emo biti tamo", ree Nelzon. Olem je sedeo zavaljen na seditu, razmiljajui grozniavo, dok se brod polako sputao. Ispod njih bila je pustona povrina Meseca, beskrajna surova golet. ta bi mogao da uini? ta bi ga spasilo? "Spremajmo se", ree Piters. Kroz nekoliko trenutaka on e biti mrtav. Dole ispod letelice mogao je da vidi jednu majunu pegu, nekakvu zgradu. U zgradi su bili ljudi, ekipa za demoliranje, koja je ekala da ga raznese u paramparad. Oni e ga raereiti, iupati mu ruke i noge, rastavili ga na sastavne delove. Kad ne pronau nikakvu bombu sigurno e se zauditi; tada e znati istinu, ali prekasno. Olem se osvrte po maloj kabini. Nelzon je jo drao revolver. U tom pogledu nije bilo nikakve anse. Kad bi samo nekako uspeo da stigne do nekog lekara, da bude pregledan - to je bio jedini izlaz. Meri bi mogla da mu pomogne. Razmiljao je grozniavo, mozak mu je buao od naprezanja. Samo malo vremena mu je jo ostalo, samo nekoliko minuta. Kad bi mogao da stupi u kontakt s njom, da joj na neki nain javi. "Polako", ree Piters. Brod se lagano spustio i uz tup udar dodirnuo tvrdo tle. Zatim je nastupila tiina. "ujte", ree Olem stisnutog grla. "Ja mogu dokazati da sam Spens Olem. Pozovite lekara. Dovedite ga ovamo..." "Eno naeg tima", pokaza Nelzon rukom. "Dolaze." Bacio je nervozan pogled prema Olemu. "Nadam se da se nita nee desiti." "Mi emo otii pre nego to oni otponu svoj posao", ree Piters. "Izgubiemo se odavde za koji trenutak." Zatim poe da navlai svoje zatitno odelo. Kad se obukao, uzeo je revolver od Nelzona. "Ja u za trenutak pripaziti na njega." Nelzon navue svoje zatitno odelo, nespretan zbog urbe. "A ta je s njim?" upitao je pokazujui Olema. "Hoe li i njemu biti potrebno?" "Ne", odmahnu Piters glavom. "Robotima verovatno nije potreban kiseonik." Grupa ljudi bila je ve blizu samog broda. Onda su zastali, ekajui. Piters im se obrati: "Doite!" Mahnuo je rukom, i ljudi se oprezno pribliie; krute, groteskne figure u svojim naduvenim odelima. "Ako otvorite vrata", ree Olem, "to e znaiti moju smrt. To e biti ubistvo." "Otvorite vrata", ree Nelzon i posegnu prema ruici. Olem ga je posmatrao. Video je kako ovekova ruka vrsto stee metalnu ipku. Za koji trenutak vrata e se irom otvoriti i sav vazduh e iz broda suknuti napolje. On e umreti, a oni e odmah uvideti svoju greku. U neko drugo vreme, kad nema rata, ljudi moda ne bi postupali ovako, gurajui urno neku jedinku u smrt samo zato to su uplaeni. Svi su bili prestravljeni, svi su eleli da rtvuju tu jedinku zbog grupnog straha koji ih je zahvatio. Ubijali su ga zato to nisu mogli ekati da se uvere u njegovu krivicu. Nije bilo dovoljno vremena. On skrenu pogled prema Nelzonu. Nelzon je ve godinama bio njegov prijatelj. Ili su zajedno u kolu. On mu je bio kum na venanju. A sad se Nelzon spremao da ga ubije. Ali Nelzon nije bio podmukao; sve ovo nije bila njegova krivica. Krivica je bila do vremena u kome su iveli. Moda su se ljudi tako ponaali i u vreme velikih epidemija. Kad bi neko od njih ispoljio bilo kakvu slabost,

verovatno su ga ubijali, bez i najmanjeg oklevanja, bez dokaza, samo na osnovu sumnje. U vremenima opasnosti nije bilo drugog naina. Nije ih krivio zbog toga. Ali morao je da ivi. Njegov ivot bio je suvie dragocen da bi ga tek tako rtvovao. Olem je razmiljao brzo. ta bi mogao da uini? Da li je postojala neka ansa? Osvrnuo se oko sebe. "Evo, sad u", ree Nelzon. "U pravu ste", uzviknu Olem. Iznenadio ga je zvuk njegovog sopstvenog glasa. Bila je to snaga oajanja. "Nemam potrebe za vazduhom. Otvorite vrata." Oni zastadoe, gledajui ga radoznalo i podozrivo. "Hajde, napred. Otvarajte ih. Sada to i tako nije vano." Olemova ruka ieze ispod sakoa. "Pitam se koliko ete daleko uspeti da trite." "Da trimo?" "Ostaje vam jo petnaest sekundi ivota." Olemovi prsti ispod sakoa se zgrie, ruka mu odjednom postade kruta. Na licu mu se ukaza senka osmeha. "Niste imali pravo u pogledu ifrovane reenice. U tom pogledu ste se varali. etrnaest sekundi jo." Dva okirana lica zurila su u njega ispod skafandera. Onda se mahnito uzmuvae, priskaui vratima, otvarajui ih. Vazduh iknu napolje, prosuvi se u prazninu. Piters i Nelzon iskoie iz broda. Olem se natisnu za njima. Pograbio je vrata i silovito ih zalupio. Automatski sistem za regulisanje pritiska zaita gnevno, ponovo ispunivi kabinu vazduhom. Olem duboko odahnu, stresajui se od jeze. Jo samo jedna sekunda... Napolju, iza prozora, dva oveka se pridruie grupi. Sledeeg asa grupa se ratrka i ljudi poletee u svim pravcima. Jedan po jedan bacali su se na tlo i ostajali da lee potrbuke. Olem zauze mesto za komandnim pultom. Pritisnuo je odgovarajue komande. Dok se brod dizao uvis, ljudi ispod njega nezgrapno su se osovili na noge i zurili za njim, otvorenih usta. "ao mi je", promrmlja Olem, "ali ja moram da se vratim natrag na Zemlju." Usmerio je brod u onom istom pravcu iz kojeg je doao. Bila je no. Svuda oko broda pevali su zrikavci uznemirujui hladnu tamu. Olem se nae nad videoekran. Postepeno, slika se formirala; poziv je stigao do odredita bez tekoa. On uzdahnu od olakanja. "Meri", rekao je. ena se zagleda u njega. Teko je disala. "Spense! Gde si ti? ta se desilo?" "Ne mogu da ti kaem. uj, moram govoriti brzo. Oni mogu svakog asa da prekinu vezu. Kreni odmah u glavnu zgradu Projekta i pronai doktora emberlena. Ako on nije tamo, nai nekog drugog lekara. Dovedi ga kui i zadri ga tamo. Neka ponese opremu, rendgen, fluoroskop, sve to treba." "Ali..." "Uini kao to kaem. Pouri. Neka bude spreman kroz jedan sat." Olem se nagnu prema ekranu. "Da li je sve u redu? Jesi li sama?" "Sama?" "Da li je neko s tobom? Da li te je... da li te je kontaktirao Nelzon ili bilo ko drugi?" "Spense, ne razumem te." "U redu. Videemo se u kui kroz jedan sat. I ne govori nikome nita. Dovedi emberlena pod bilo kojim izgovorom. Reci mu da si jako bolesna." On prekide vezu i baci pogled na asovnik. Trenutak kasnije napustio je brod, siavi napolje u tamu. Morao je da prepeai pola milje. On poe da koraa. Jedan prozor bio je osvetljen, prozor njegove radne sobe. Posmatrao ga je kleei pored ograde. Nije bilo nikakvog zvuka, nikakvog pokreta. On baci pogled na runi asovnik, itajui vreme pod zvezdanom svetlou. Od njegovog razgovora sa Meri proao je gotovo itav sat.

Ulicom je nailo jedno mlazno vozilo. Produilo je dalje. Olem se ponovo zagleda u kuu. Doktor je trebalo ve da stigne. Trebalo bi da je unutra i da ga eka, zajedno sa Meri. Jedna misao ga pogodi. Da li je ona bila u mogunosti da napusti kuu? Moda su je spreili u tome. Moda on ulazi u klopku. Ali, ta bi drugo mogao da ini? Sa lekarevim nalazom, fotografijama i ostalim izvetajima postojala je jedna ansa za njega, ansa da se doe do dokaza. Kad bi samo mogao da bude pregledan, kad bi samo mogao ostati u ivotu dovoljno dugo da ga oni proue... On bi mogao tako da dokae istinu. Bio je to verovatno jedini nain. Njegova jedina nada leala je unutar kue. Doktor emberlen je bio uvaen ovek. Bio je lekar osoblja u Projektu. On bi mogao ustanoviti pravo stanje stvari; njegova re u tom smislu imala bi znaaja. Mogao bi injenicama da prevlada njihovu histeriju, njihovo ludilo. Ludilo - eto u emu je stvar. Kad bi samo mogli da saekaju, da deluju polako, da se strpe. Ali oni nisu mogli da ekaju. On e morati da umre, da umre odmah, bez dokaza, bez bilo kakve vrste suenja ili ispitivanja. Najjednostavniji test bi mogao da pokae kako stvari stoje, ali oni nisu imali vremena za najjednostavniji test. Mogli su da misle samo na opasnost. Opasnost, i nita drugo. On se uspravi i poe prema kui. Polako se popeo na verandu. Zastao je ispred vrata, oslukujui. I dalje nikakvog zvuka. U kui je vladala apsolutna tiina. Suvie velika tiina. Olem je stajao na verandi, ne pomerajui se. Oni unutra nastojali su da budu neujni. Zato? Bila je to mala kua; svega nekoliko stopa dalje, iza vrata, trebalo bi da stoje Meri i doktor emberlen. Pa ipak, on nije mogao nita da uje, nikakav zvuk glasova, ba nita. Zagledao se u vrata. Bila su to vrata koja je otvorio i zatvorio ve hiljadu puta, svakog jutra i svake noi. On poloi ruku na kvaku. Onda, odjednom, posegnu rukom navie i pritisnu dugme. Odjeknuo je zvuk zvona, odnekud iz dna kue. Olem se osmehnu. Sada je najzad mogao da uje kretanje. Meri otvori vrata. im je ugledao njeno lice shvatio je sve. Potrao je, bacivi se u dbunje. Jedan pripadnik slube bezbednosti odgurnu Meri s puta i opali pored nje. Grmlje se raspade. Olem hitro zavi iza ugla kue. Skakao je i jurio, grabei mahnito u tamu. Jedan reflektor sevnu i naini svetlosni krug nedaleko od njega. Preskoio je stazu i otisnuo se preko ograde. Skoio je dole i pojurio preko dvorita. Iza njega pristizali su ljudi iz slube bezbednosti, dovikujui se meusobno dok su jurili. Olem se borio za vazduh, diui umno. Njeno lice... Odmah je shvatio. Stisnute usne, prestravljene, ojaene oi. ta da je produio, otvorio vrata i uao! Oni su prislukivali razgovor i krenuli su odmah, im je on prekinuo vezu. Verovatno je poverovala njihovom izvetaju. Nema sumnje, i sama je mislila da je on robot. Olem je trao i trao. Uspeo je da umakne ljudima iz slube bezbednosti, ostavivi ih negde iza sebe. Oigledno, nisu bili bogzna kako dobri u tranju. Uspentrao se uz jedan breuljak i krenuo niz suprotnu padinu. Jo koji trenutak i nai e se ponovo kod broda. Ali, kuda da krene ovoga puta? Usporio je korak i zastao. Ve je mogao da vidi brod, ocrtan prema nonom horizontu, tamo gde ga je parkirao. Naselje je bilo iza njega; nalazio se na ivici divljine izmeu dva naseljena mesta, gde su poinjale ume i pusto. Preao je preko jedne ogolele poljane i uao meu drvee. Dok se pribliavao brodu, vrata na njemu se otvorie. Piters iskoi napolje, nejasno ocrtan prema nonoj svetlosti. U rukama je drao teki laserski pitolj. Olem se ukoi na mestu. Piters se osvrtao unaokolo, pokuavajui da pronikne tamu. "Znam da ste tu negde", rekao je. "Priite ovamo, Oleme. Ljudi iz slube bezbednosti su svuda oko vas." Olem se nije pokretao. "Sluajte me", produi Piters. "Mi emo vas uhvatiti za najkrae vreme. Vi oigledno jo ne verujete da ste robot. Va telefonski razgovor sa enom ukazuje da ste i dalje pod uticajem iluzija

koje je stvorila vaa vetaka memorija. Ali vi ste doista robot. Vi ste robot, a u vama je smetena bomba. Svakog trenutka moe da bude izgovorena reenica koja izaziva detonaciju; moete da je izgovorite vi, neko drugi, bilo ko. A kad se to desi, bomba e razoriti sve miljama uokolo. Projekt, vaa ena, svi emo biti ubijeni. Da li razumete?" Olem nije nita govorio. Sluao je. Ljudi su se kretali prema njemu, prikradajui se kroz umu. "Ako se ne predate, mi emo vas uhvatiti. To je samo pitanje vremena. Nemamo vie nameru da vas prebacimo u Meseevu bazu. Unitiemo vas na licu mesta i moraemo se izloiti riziku da bomba detonira. Mobilisao sam sve ljude slube bezbednosti iz ovog kraja. itav okrug e biti pretraen, pedalj po pedalj. Nema mesta gde moete da odete. Svuda oko ove ume je kordon naoruanih ljudi. Preostaje vam oko est asova pre nego to i poslednji pedalj terena bude pretraen." Olem poe da se udaljava. Piters je nastavio da govori; on ga uopte nije video. Ali Piters je bio u pravu. Nije bilo mesta gde bi mogao da ode. Nalazio se van naselja, na samotnom mestu gde su poinjale ume. Mogao je da se skriva neko vreme, ali na kraju oni bi ga ipak uhvatili. Sve je samo pitanje vremena. Olem se tiho kretao kroz umu. Milju po milju, itav okrug je bio premeravan, proeljavan, pretraivan, prouavan, ispitivan. Kordon se pribliavao itavo vreme, sabijajui ga u sve manji i manji prostor. ta mu je preostajalo? Izgubio je brod, jedinu nadu za bekstvo. Oni su se nalazili u njegovoj kui; njegova ena bila je s njima, verujui, bez sumnje, da je pravi Olem ubijen. On stee pesnice. Negde u okolini nalazio se slupani raketni brod Svemiraca, a meu njegovim ostacima robot. Brod se sunovratio negde u blizini, sunovratio i smrskao. A robot je leao u njemu, razoren. Traak nade pojavi se u njemu. ta ako mu poe za rukom da nae ostatke? Kad bi mogao da im pokae olupinu, ostatke broda, robota... Ali gde? Gde da ih trai? Nastavio je da koraa, zanet u razmiljanje. Neko mesto, ne suvie udaljeno, po svoj prilici. Brod je morao da sleti negde u blizini Projekta; od robota se oekivalo da ostatak puta pree peke. Olem se pope uz padinu jednog breuljka i baci pogled oko sebe. Smrskan i izgoreo. Da li je ostao neki trag, neki putokaz? Da li je negde itao neto, uo neto? Neko mesto u blizini, do koga se moe stii peke. Neko zabaeno mesto, neki skroviti kutak gde nee biti ljudi. Odjednom, Olem se osmehnu. Smrskan i izgoreo... Satnova uma. On ubrza korak. Bilo je jutro. Suneva svetlost probijala se kroz slomljene grane i obasjavala oveka koji je uao na ivici istine. S vremena na vreme Olem je bacao pogled naokolo, oslukujui. Oni nisu bili daleko od njega, svega nekoliko minuta. On se osmehnu. Dole ispod njega, sa delovima razbacanim svuda po istini i meu ugljenisanim stablima Satnove ume, leala je zguvana olupina. Svetlucala je pomalo pod sunevim zracima, tamnim sjajem. Nije mu bilo suvie teko da je pronae. Satnova uma je bilo mesto koje je on dobro poznavao; tumarao je ovim krajem mnogo puta u toku svog ivota, dok je bio mlai. Znao je gde e nai olupinu. Postojao je jedan uvik, koji je iskrsavao iznenada, bez upozorenja. Neki brod koji se sputa, kome nije poznata konfiguracija ume, imao je slabe anse da ga izbegne. uao je, gledajui u brod, bolje reeno u ono ta je od njega preostalo. Olem se uspravi. Sada je ve mogao da ih uje, na nevelikoj daljini, kako dolaze govorei tihim glasovima. Telo mu se zatee. Sve je zavisilo od toga ko e ga prvi ugledati. Ako to bude Nelzon, on nee imati nikakve anse. Nelzon bi odmah pucao. Bio bi mrtav pre nego to oni ugledaju

brod. Ali ako bude imao vremena da im dovikne nekoliko rei, da ih zadri za trenutak... Samo to mu je bilo potrebno. Kad jednom ugledaju brod, on e biti bezbedan. Ali ako prvo opale... Jedna nagorela grana pue. Neka prilika se pojavi, oprezno koraajui. Olem duboko uvue vazduh. Preostajalo je jo samo nekoliko sekundi; bile su to moda poslednje sekunde u njegovom ivotu. On podie ruke, zurei napregnuto. Bio je to Piters. "Piterse!" Olem zamaha rukama. Piters podie puku, ciljajui. "Ne pucajte!" Glas mu je drhtao. "Saekajte samo trenutak. Bacite pogled pored mene, preko istine." "Pronaao sam ga", doviknu Piters. Ljudi iz slube bezbednosti nagrnue izmeu izgorelog drvea i sjatie se oko njega. "Ne pucajte. Bacite pogled na poljanu. Brod, iglasti brod. Vanzemaljski brod. Gledajte!" Piters je oklevao. Puka u njegovoj ruci je podrhtavala. "Brod je tamo dole", produi Olem brzo. "Znao sam da u ga ovde nai. Izgorela uma. Sada mi verujete. U brodu ete pronai ostatke robota. Pogledajte, hoete li?" "Dole ima neto", ree jedan od ljudi. "Ustrelite ga!" viknu jedan glas. Bio je to Nelzon. "ekajte", uzvrati Piters otro. "Ja ovde komandujem. Neka niko ne puca. Moda on govori istinu." "Ustrelite ga", ree Nelzon. "On je ubio Olema. Svakog trenutka moe da ubije i sve nas. Ako bomba eksplodira..." "Zaveite!" Piters se uputi prema padini. Zurio je nanie. "Pogledajte ono." Pozvao je rukom dva oveka iza sebe. "Siite dole i vidite ta je ono." Ljudi otrae niz padinu preko istine. Sagnuli su se i poeli da pretrauju olupinu broda. "Dakle?" viknu Piters. Olemu zastade dah. Osmehnuo se malo. Mora da je tamo; on lino nije imao vremena da to proveri, ali mora biti da je tamo. Odjednom ga zahvati sumnja. ta ako je robot iveo dovoljno dugo da ode sa mesta nesree? ta ako je njegovo telo bilo potpuno razoreno, pretvoreno u pepeo prilikom poara? On pree jezikom preko usana. Na elu mu izbie kapljice znoja. Nelzon je netremice zurio u njega, pepeljasto bledog lica. Prsa su mu se umno uzdizala i sputala. "Ubijte ga", ree Nelzon. "Pre nego to on ubije nas." Dva oveka se uspravie. "ta ste pronali?" upita Piters. vrsto je stezao puku. "Ima li neto tamo?" "Izgleda da ima neto. Ovo je nesumnjivo iglasti brod. A neto se nalazi pored njega." "Pogledau." Piters proe pored Olema. Olem ga je posmatrao kako silazi niz padinu i prikljuuje se svojim ljudima. Ostali krenue za njima, napreui oi da to bolje vide. "Nekakvo telo", ree Piters. "Pogledajte!" Olem im se pridrui. Stajali su u krugu, zurei nanie. Na zemlji, savijena i zgrena u udnom poloaju, leala je nekakva groteskna figura. Izgledala bi, moda, kao ljudsko bie, da nije bila savijena onako udno, sa rukama i nogama zabaenim u svim pravcima. Usta su bila otvorena, oi su gledale staklasto. "Kao neka maina koja se istroila", promrmlja Piters. Olem se slabo osmehnu. "Dakle?" rekao je. Piters ga pogleda. "Ne mogu da verujem. Govorili ste istinu, sve vreme." "Robot uopte nije stigao do mene", ree Olem. Izvadio je cigaretu i pripalio je. "Bio je uniten kad se brod sruio. Svi ste vi bili suvie zauzeti ratom da se upitate zato je u jednoj ovako zabaenoj umi iznenada izbio poar. Sada znate." Stajao je, puei i gledajui ljude dok su izvlaili groteskne ostatke iz broda. Telo je bilo kruto,

ruke i noge ukoene. "Sada ete pronai bombu", ree Olem. Ljudi poloie telo na zemlju. Piters se nagnu napred. "Mislim da vidim jedan njen oak." Ispruio je ruku i dodirnuo telo. Grudi lea bile su otvorene. Unutar razjapljene posekotine neto je svetlucalo, neto metalno. Ljudi su zurili u metal, nita ne govorei. "To bi nas sve unitilo, da je ostao u ivotu", ree Piters. "Ova metalna kutija, ovde." Zavladala je tiina. "Mislim da smo vam duni neto", obrati se Piters Olemu. "Ovo mora da je bio komar za vas. Da niste pobegli, mi bismo vas..." Zautao je. Olem odbaci opuak cigarete. "Znao sam, naravno, da robot uopte nije uspeo da stigne do mene. Ali nisam imao naina da to dokaem. Ponekad je nemogue odmah dokazati neku stvar. U tome je i bila itava nevolja. Nije postojao nain na koji bih mogao dokazati da sam ja - zaista ja." "ta mislite o jednom lepom odmoru?" ree Piters. "Mislim da bismo mogli udesiti da dobijete jednomeseni odmor. Moi ete da se odmorite, opustite." "Sada bih najvie eleo da krenem pravo kui", ree Olem. "U redu", sloi se Piters. "Neka bude kako vi kaete." Nelzon je uao na nagoreloj zemlji, pored lea. Onda je odjednom posegnuo rukom prema svetlucavom metalu koji se video unutar grudi. "Ne diraj je", ree Olem. "Jo bi mogla da eksplodira. Bolje prepustimo timu za demoliranje da se kasnije pobrine o njoj." Nelzon nita nije rekao. Odjednom je zgrabio metal, zavukavi ruku u grudi. Snano je trgnuo. "ta to radi?" vrisnu Olem. Nelzon se uspravi. U ruci je drao metalni predmet. Lice mu je bilo belo od uasa. Bio je to metalni no, vanzemaljski iglasti no, prekriven krvlju. "Ovo ga je ubilo" proapta Nelzon. "Moj prijatelj je ubijen ovim noem." Pogledao je Olema. "Ti si ga ovim ubio i ostavio ga pored broda." Olem poe da drhti. Zubi su mu cvokotali. Skrenuo je pogled sa noa prema leu. "Ovo ne moe da bude Olem", procedio je. U glavi mu je hualo, misli su se kovitlale. "Zar sam se prevario?" Njegova usta se otvorie od zapanjenosti. "Ali, ako je ovo Olem, onda ja mora da sam..." Nije zavrio reenicu, ve samo prvi deo. Eksplozija se mogla videti ak do Alfe Kemtauri.