Dejan Lui

PAVELIEV TESTAMENT
Knjiga I ZAVERA PROTIV SRPSKOG NARODA U NDH

Dejan Lui

PAVELIEV TESTAMENT
Knjiga I ZAVERA PROTIV SRPSKOG NARODA U NDH

Izdaje i tampa ekopres Zrenjanin 063/528-724 023/561-694 Urednik: Radenko M. Gligorevi Recenzent: Veljko Topalovi Ilustracija na korici: Dobrosav ivkovi-Bob

Tira: 1000

Dejan Lui

PAVELIEV TESTAMENT
Knjiga I

ZAVERA PROTIV SRPSKOG NARODA U NDH

ekopres 2004

PREDGOVOR
Zato Srbe mrze? Zato Srbe mrze Hrvati i Slovenci? Zato Muslimani, Albanci, Bugari, Maari... Zato ih optuuju ak i oni kojima su Srbi dali slobodu i nezavisnost? Naravno stvar ne treba generalizovati, ima izuzetaka, ali ti izuzeci ne deluju dovoljno snano. Prilikom svake istorijske prilike mrnja ovih naroda je bila vrlo snana, mogu rei genocidna. Srbi, u ime bratoljublja, u ime hrianstva, na genocid nisu odgovarali osvetom. U ime jugoslovenstva oprostili su Hrvatima, Slovencima i Muslimanima ratnu odtetu iz Prvog svetskog rata. Zbog toga nisu za uzvrat dobili ljubav. Mrzeli su ih zbog Jugoslavije... Zato mrze Srbe? Zato to ta re, taj pojam oznaava pravoslavlje, zato to ta re asocira na istoriju, na slobodarsku tradiciju koju nije lako stei. Zato to su Srbi ruili i stvarali drave. Mrze ih to su buntovnici i ratnici... Srbe mrze to su prepreka za irenje katolianstva prema Istoku. Mrze ih to su prepreka za irenje islama prema Zapadu... U dvadesetom veku mrzeli su ih i komunisti zato to svoj nacionalni etnos nisu hteli da pretope u crvenu imperiju. Skoro sve Srbe koji su bili za komunizam, ali bez mrnje prema srpstvu, Moskva je pobila! Ostali su samo posluni. Komunizovanje Srbije nije dolo sa istoka, ve sa zapada, preko komunista Hrvatske i Slovenije... Istorijski gledano Srbi su bili osueni na krvavu eliminaciju zato to do tada nisu pognuli glavu ni pred kojom stranom ideologijom. Taj otpor ujedinio je neprijatelje. Na zapadu stajao je moan Vatikan i njegova crna internacionala, a na istoku Moskva i crvena internacionala. Na jugu zelena internacionala islama... Pored svega tu je bila i germanska mrnja prema Srbima. Presuda je bila kratka i jasna: Srbe treba unititi! Egzekutori su bili svi. Nemaku invaziju iskoristili su oni koje su Srbi pobeivali u prethodnim ratovima. Srpski narod doiveo je genocid na verskoj i politikoj osnovi. Ubijeno je tokom rata oko milion i trista hiljada Srba, od svih neprijatelja! Jugoslavijom je zavladao komunizam! Gresi genocida oproteni su od strane KPJ. Oproteno je u ime bratstva i jedinstva svim onim narodima koji su uestvovali u genocidu. Bugarima i Maarima oproteno je u ime komunistike solidarnosti. Albancima ne samo da je oproteno, ve su i nagraeni obilnom pomoi u njihovoj dravi. Ratni plen Albanaca na Kosovu i Metohiji otet od Srba legalizovan je zakonima koji su doneli od strane komunista. Prognanim Srbima oteta je zemlja i zabranjen im je povratak. U ime bratstva i jedinstva...

U Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj ubijeno je oko 800.000 Srba, etvrt miliona ih je pod pretnjom hrvatskog ustakog noa prevedeno u katolianstvo... Hrvati ustae, ali i Hrvati umetnici kao Nazor i Augustini, kad su videli da katolika hrvatska drava nee opstati promenili su urak. Zaboravili su da su pisali odu Paveliu i vajali bistu Poglavnika postali su partizani. Ustaa Sulejman Filipovi postao je lan vlade, lan AVNOJ-a. U ime bratstva i jedinstva njemu su od strane komunista oproteni zloini nad Srbima... Oproteni su zloini i drugim ustaama i domobranima. Mnogi su postali generali JNA, primani su kod Josipa Broza. Kada su ustae i domobrani masovno prelazili u partizane posle 1943. godine normalno je da je partizanski pokret postojao sve vie pod njihovim uticajem. Hrvatski duh je zavladao jedinicama, a Srbi su polako potiskivani sa istaknutih mesta izborenih borbom. U takvim istorijskim okolnostima bilo je najjednostavnije prei preko hrvatskoustakog kolektivnog zloina. Najlake je bilo sve to proglasiti srpskom propagandom a tragove unititi. U mojoj prvoj knjizi Varvarstvo u ime hristovo, koju sam radio sa profesorom dr Dragoljubom ivojinoviem, analizirao sam korene katolike mrnje prema Srbima i pravoslavlju od prve decenije dvadesetog veka pa do prvih godina mira posle Drugog svetskog rata. Zbog toga u knjizi koju itate, Paveliev testament, I tom Zavera protiv srpskog naroda, katolika mrnja hrvatskih ovinista nee biti u prvom planu, ve mrnja hrvatskih komunista prema Srbima. Da li zaista postoji zavera protiv Srba od strane Hrvata-ustaa i nekih Hrvatakomunista koji su potpomogli genocid u NDH? Nisam istoriar, ve obian novinar... Sumnja u postojanje zavere u meni je podstaknuta podatkom iz knjige Zorana Nenezia Masoni u Jugoslaviji (1764 1980.) objavljenoj u Beogradu 1988. Navedeni autor objavio je izvode iz sporazuma komunistikih i ustakih lidera, kojim je predviena obostrana saradnja na ruenju Jugoslavije. Potpisnici ovog sporazuma obavljenog u zatvoru u Sremskoj Mitrovici bili su Moa Pijade i Mile Budak, idejne voe komunizma i ustatva u Jugoslaviji. Ono to baca senku na izvor podataka je Milan Bani, Nediev strunjak za masonska pitanja, koji je bio saradnik nemake obavetajne slube jo pre okupacije. Taj bekgraund Milana Bania posluio je naunicima iz perioda socijalistike istorije da ga omalovae i odbace kao plod propagande. Meutim, dogaaji tokom Drugog svetskog rata na teritoriji NDH kasnije su pokazivali po mnogo emu da je neki sporazum ipak postojao i da je on bio na tetu srpstva i srpskog pravoslavlja. Da sada vidimo izvetaj Milana Bania u koji zvanina istoriografija, naroito iz Hrvatske sumnja: Ustako komunistika saradnja ije perspektive sada zapaam, nije nova pojava. Poznato je da ovo prijateljstvo datira jo iz bive Jugoslavije, i da je na bazi borbe protivu Srpstva, Pravoslavlja i srpske hegemonije dobila svoj realan izraaj u protokolu sporazuma izmeu vostva ustake organizacije i vostva komunistike partije

Jugoslavije. Sporazum je zakljuen u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici, a potpisan od strane Moe Pijade i dr Mila Budaka. Njegova ideoloka osnova saeta je u lanu 2 i 3 koji glase: 2) Vostvo jugoslovenske komunistike partije svesno svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo nee tako dugo moi komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kima, poto je poznato da su upravo ova dva faktora spreavala kako prodiranje Osmanlija na zapad tako i komunizma i Austrije prema istoku. Radi toga ovo vostvo slono je u tome da pripremi zajedniki teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva (...). Vostvo hrvatske ustake organizacije predosea, da e u sluaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podlei jugoslovenskoj podlosti i srpskoj hegemoniji, te nudi svoju saradnju svima podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije, a pogotovu komunistikoj partiji, kako bi se pourio tok dogaaja, svima sredstvima a prema uputima ovoga vostva. 3) Vostvo hrvatske ustake organizacije obavezuje se da e potpomagati i uestvovati u svim materijalnim izdacima, demonstracijama i raznim trajkovnim akcijama, koje provode komunistike formacije. Vostvo komunistike partije smatra hrvatsku ustaku organizaciju kao vanog faktora i kao pomagaa u unitenju postojeeg stanja, u postizanju ustakih ideala obeava svaku svoju pomo. Vostvo ovih partija obavezuje se da e izmeu sebe izbegavati sve nesuglasice i raspre, na primer: putem javnih proglasa, privatnih razgovora itd., te da e se obostrano bezuslovno potpomagati u sluajevima demonstracija, revolucija ili rata... (A VII, Nda, K. 1A, ZF. 1., D. 9 91) Tako je pisao nadlenima Milan Bani. Posleratna politika administrativnog bratstva i jedinstva odbacivala je svaku pomisao na antisrpstvo komunista! Oni koji su ukazivali na dogaaje iz rata ili posle, proglaavani su srpskim ovinistima ili informbirovcima. Godinama nije smelo da se govori o poloaju srpskog naroda u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini pa ak i na Kosovu i Metohiji, znai u Srbiji. Istina o bratstvu i jedinstvu kreiranom po meri KPJ i njenih elnika bila je jedino dozvoljena! Ideologija komunizma na Balkanu dugo je bila impregnirana teorijom o velikosrpskoj hegemoniji a esto i antijugoslovenstvom. Politiki vrh Jugoslavije sve do pojave novih struja u Srbiji smatrao je sasvim normalno da Srbija mora da bude manja od same sebe, a da svi drugi treba da joj tutoriu. Bila je to kazna za greh velikosrpstva, to je onaj isti greh zbog koga su hrvatski ovinisti pobili oko milion Srba tokom svoje ustake, nezavisne drave. Genocid hrvatskih ovinista morao je da bude oproten, da se hrvatski narod ne bi oseao krivim. Meutim, teorija o srpskoj hegemoniji u staroj Jugoslaviji automatski je prenesena i u novu pa je ceo srpski narod kanjen rasparavanjem svog nacionalnog bia. Komunisti Hrvatske i Slovenije uz poslunike iz Srbije ispunili su ugovor iz Sremske Mitrovice. Ono to nisu uspeli da realizuju ustae, uradili su dogmatizovani komunisti, slomili su kimu srpstvu i pravoslavlju... Ugovor iz zatvora u Sremskoj Mitrovici izmeu Mileta Budaka, hrvatskog nacionaliste i Moe Pijade, komuniste i internacionaliste je realizovan! Zavera protiv
1

Zoran D. Nenezi, Masoni u Jugoslaviji (1764 1980.) Beograd, 1988. str. 478.)

Srba u Jugoslaviji i dalje je na sceni. Hrvatski nacionalisti predvoeni Tumanom i slinima ponovo kopaju grob Srbima. Mrnja se seje preko Vjesnikovog asopisa Danas... Komunisti Hrvatske putaju sa lanca svoje oviniste, kojima sve manje fali da zakae U. Koalicija hrvatskih komunista i hrvatskih nacionalista potpomognuta je sada i mnogim Slovencima. Katoliki klerikalci u Hrvatskoj i Sloveniji objedinjuju pokret. Jugoslaviji ponovo preti izdaja i raspad! Da li e Srbi utei ponovo ii ka nekom novom Jasenovcu? Knjiga koju itate ima naslov Paveliev testament. Ako bude sree posle ovog toma koji se zove Zavera protiv srpskog naroda bie objavljen i drugi koji e se zvati Komunistiki ig, i trei pod imenom koji je za sada jo tajna... Cilj pisanja ovih knjiga je da dokau kontinuitet politike koja se sprovodi u novoj Jugoslaviji sa politikom koja je zacrtana ugovorom Budak Pijade. Pavelieve ideje, Paveliev testament, sprovoen je diskretno overen od komunista iz katolikog dvorita! U prvom tomu autor e pokuati na jedan pristupaan nain da objasni ko su zapravo komunisti a ko ustae. Ova knjiga ne pretenduje da kae celu istinu o jednom vremenu u kome se dogodila zavera i zloin. To je posao profesionalnih istoriara. Oni e verovatno u mom kazivanju i odabiru materijala naii i na neke istine koje zvanina istorija ne priznaje. To su prie onih koji su izgubili bitku u graanskom ratu. Kazivanja tih ljudi moda su subjektivna, no i oni imaju pravo da izriu subjektivne sudove, kao to su to skoro pola veka imali pravo komunisti revolucionari. Zato ostavimo buduim pokolenjima da napiu objektivnu istoriju, bez patetike i ideologije. Pred vama dragi itaoci samo je jedan dosije. To je graa zbog koje se do skora u Jugoslaviji ilo u zatvor. Seanja pobeenih srpskih nacionalista smatrano je neprijateljskom propagandom! Sloboda se osvaja i itanjem. Ono to izae u knjizi objavljenoj u Jugoslaviji vie ne moe biti razlog za dravnu represiju prema onome ko o tome javno govori. itanjem ove knjige ulazite u svet istorijskih tajni, tabu tema od kojih se komunizam u Jugoslaviji pribojavao. Zato autor ove knjige nije dospeo u zatvor, razlog je sazrevanje istorijske svesti i srpskih komunista koji su vremenom uvideli kuda je vodila politika sluanja mudrih komunista iz Hrvatske i Slovenije. Razotkrijmo najzad istinu o Zaveri protiv srpskog naroda koja i danas funkcionie u Jugoslaviji. Beograd 13. 2. 1990. g. Dejan Lui

KRVAVE MRLJE KOMUNIZMA

udna je istorija srpskog naroda na Balkanu. Od raskola hrianstva on se nalazi na granici svetova. U Konstantinopolju bio je verski centar pravoslavlja, a u Rimu katolianstva. Srbi su se nali negde izmeu, i svaka od ovih vera ako je elela da zagospodari Balkanom morala je da ovaj narod uzme pod svoje. Uvek buntovni i skloni da budu svoji na svom, Srbi su se tokom svog istorijskog razvoja opredelili za liberalnije pravoslavlje i time stekli monog neprijatelja na Zapadu olienog u vatikanskoj imperiji. To je bilo presudno za narod Srbije! Vatikan je oduvek eleo da Srbe prevede u katolianstvo i da posle toga krene u katolienje drugih naroda na putu prema Hristovom grobu. Islamska invazija iako je bila prevashodno antihrianska dobro je dola Vatikanu, jer je sa istorijske scene eliminisala glavnog protivnika Vizantiju, tadanji stoer pravoslavlja. U tom smislu, za Vatikan, borba Srba protiv turske islamske imperije i kosovki poraz smatrani su korisnim! Raunalo se da e Srbi pod Turcima vremenom izgubiti oseaj za pravoslavlje. Po tom planu Srbe je trebalo kasnije prevesti u katolianstvo, jer bi to bio jedini spas za njih. Meutim, turski planovi sa srpskim narodom bili su drukiji. Oni su islamizovali onaj deo Srba koji je iveo preteno u predelima Bosne i Hercegovine, jer taj deo ekonomski nije bio interesantan za poljoprivrednu proizvodnju zbog loe zemlje, pa su ti Srbi korieni u smeru dalje ekspanzije kao vojnici. Njima je islamizacijom omoguen ravnopravan status u dravi. Naravno, u Bosni Hercegovini iveli su i Hrvati katolici ali i bogumili, zatim Srbi katolici koji su vremenom odnaroeni katolikom propagandom. Srbi u delu Pomoravlja i u slivu Vardara u turskim imperijalnim tenjama imali su drugu ulogu, ulogu proizvoaa hrane kojom je trebalo da se podupre ekspanzija prema severu. Zbog toga pravoslavlje u tim predelima nije ni trebalo iskoreniti, to ne znai da ga nije trebalo drati pod represijom. Pravoslavlje zbog svega toga nije nestalo na Balkanu. Srpska Pravoslavna crkva, iako je ugnjetavana i proganjana od islamskih ekstremista, posle vekova turske dominacije nije nestala. Ona je iz te borbe izala izmuena, ali je postala simbol muenitva i borbe za ouvanje narodnog, nacionalnog i verskog identiteta, a posebno svesti o srpskoj dravi. Vatikan je bio razoaran. Pravoslavlje se nije istopilo pod islamskom vekovnom hegemonijom. Da bi se stari plan Vatikana o ekspanziji na istok realizovao iskorien je austrougarski i nemaki imperijalizam koji je usmeren prema Balkanu. Trebalo je tom germanskom silom unititi Srbiju kao bastion prvoslavlja na Balkanu. I svetski rat ponovo je razoarao Vatikan. Ne samo to je Srbija preivela, ve se raspala katolika uzdanica austrougarska imperija. Stvorena je Jugoslavija protiv svih elja i akcija Vatikana. Novo stanje Vatikan je hteo ipak da iskoristi; eleo je da kroz novu dravu katolicizuje Srbe. To je pokuano Konkordatom. Tim ugovorom izmeu Vatikana i Jugoslavije ponuen je opstanak dravi pod uslovom da se katolianstvu daju

privilegije. Demonstracije srpskog naroda uplaile su jugoslovenske vlastodrce i oni su odustali. Tako je propao miran pokuaj katolicizovanja Srba kroz privilegovan poloaj katolike crkve. Vatikan je bio ljut i jo pre Drugog svetskog rata poeo je sa propagandom verske mrnje prema Srbima i pravoslavlju. Katolika crkva bila je menader ustakog velikohrvatskog pokreta. Hrvatski nacionalizam usmeren je prema ovinizmu i mrnji svega sprskog. Dugotrajnom verskom indoktrinacijom kroz rad svetenstva crkva je utemeljila tu politiku u hrvatskom narodu. U meuvremenu na istoku u jednom od centara prvoslavlja u Rusiji uz pomo nemake obavetajne slube importovana je komunistika grupacija koja je podstakla prevrat i graanski rat. Stvoren je ruenjem pravoslavlja i carizma u Rusiji novi ideoloki pokret poznat kao komunizam! Komunizam, iako uvezen od nemake obavetajne slube, vremenom se osamostalio i postao centar moi za sebe. Njegova imperijalna elja bila je takoe irenje ali prema zapadu. Jedna od vrih prepreka toj ideji bila je Jugoslavija, bar je tako izgledalo. Komunistiki centar je zbog toga odluio da sve uini da razrui Jugoslaviju. U tom cilju korien je ceo spektar neprijatelja Jugoslavije. Svi su oni motivisani jednim motivom mrnjom prema Srbima. To su ideoloki koreni zavere protiv sprskog naroda! Krenimo sada u traganje za korenima komunistikog pokreta. Otkrijmo za poetak kako je klica komunizma ubaena u Rusiju u jeku Prvog svetskog rata. Citat je iz Starta br. 486:

Nemaki prsti u iniciranju komunistike revolucije

Godine 1940. ameriki romanopisac i znameniti kritiar (preveden mu je u nas Akselov zamak) Edmund Wilson napisao je knjigu pomalo neobina naslova, Prema Finskom kolodvoru. Po tom naslovu malo je potencijalnih italaca moglo naslutiti o emu knjiga govori. Tek kad bi je uzeli u ruke, ustanovili bi da se bavi vrlo zanimljivim razdobljem moderne povijesti. Edmund Wilson pratio je kako se razvijalo shvaanje o socijalizmu, kako je ono preraslo u snanu revolucionarnu silu, i zavrava priu kad socijalistika misao postaje nosilac politike vlasti u sovjetskoj Rusiji. Tonije on svoju knjigu zavrava neto ranije, kada je Lenjin u travnju 1917. godine stigao iz vicarske preko Njemake, vedske i Finske u Petrograd iskrcavi se na Finskom kolodvoru. Autor je izvanredno uoio da je taj dolazak na Finski kolodvor u Petrogradu povijesna prekretnica. Prvi svjetski rat Vladimir Ili Lenjin i njegova ena Nadeda Krupskaja proveli su u Zrichu. Lenjin je mnogo prouavao povijesne dogaaje, a bavio se i konkretnim politikim radom, sudjelujui u mnogim raspravama sa vicarskim socijalistima, te brojnim ruskim politikim emigrantima. U sijenju 1917. odrao je predavanje o ruskoj revoluciji 1905. mladoj publici te rekao: Mi, pripadnici starije generacije, moda neemo doivjeti odlune bitke nadolazee revolucije, ali ete ih vi sigurno doivjeti.

Nije bio dobar prorok. Samo dva mjeseca poslije poeo je slijed dogaaja koji je Lenjina pretvorio ne samo u svjedoka nego i u protagonista nadolazee revolucije. Navodno su 19. oujka ruski emigranti u vicarskoj odrali sastanak na kojem su razmiljali kako da se vrate, i ondje se prvi put mogla uti ideja menjevika Juliusa Martova, koji je napomenuo da bi se moglo putovati preko Njemake, a zauzvrat bi se isposlovalo putanje nekih njemakih zarobljenika iz Rusije. Preko nekih znanaca Lenjin je stupio u doticaj s njemakim diplomatima u vicarskoj, ali na poetku njegova inicijativa nije urodila plodom. Tek nakon nekoliko dana dobio je pozitivan odgovor. Lenjin je na put krenuo 9. travnja 1917. a s njim su bili Nadeda Krupskaja, brani par Zinovjev, Inessa Armand, bliska Lenjinova suradnica, te druge njegove kolege iz emigracije, ali nije bilo menjevika, koji su na poetku takoer mislili putovati istim vlakom. U vlaku je bio i poljski socijalist Radek, te vicarski socijalista Platten, koji je bio jedan od glavnih organizatora putovanja i pregovaraa, te koji je sebe smatrao odgovornim za sigurnost puta. Kroniari puta ne spominju neke posebne dogaaje. Navodno su Nijemci putnike dobro opskrbili hranom. Na polasku bilo je nekih ruskih emigranata koji su Lenjina u poslednji tren eljeli odgovoriti od putovanja, ne zbog sigurnosti nego zato da on ne koristi sporazum s jednom silom koja je u ratu s Rusijom da bi se vratio. Lenjinov vagon nije bio potpuno zapeaen, pa su se na nekim stanicama penjali u vagon sindikalisti i drugi ljudi koji su Lenjina eljeli pozdraviti. Tako su proli preko Njemake. Slijedea stanica na ovom putu bio je Stockholm, gdje su se putnici nakratko zaustavili. Radek je, navodno, odveo Lenjina u grad i nagovorio ga da kupi nove cipele, tvrdei da e on uskoro biti javna linost, pa mora paziti kako izgleda. Nagovarao ga je i da kupi novi kaput, ali je Lenjin to odbio odgovorivi da ne otvara trgovinu odjeom. U Finsku su preli uz pomo saonica, a kad su doli na granicu na kojoj su bili ruski vojnici (Finska je tada bila u sastavu Rusije), Radeku i Plattenu bio je zabranjen daljnji put. Lenjin je mislio da e cijela grupa revolucionara iz egzila biti pohapena, ali se to nije dogodilo. Putujui kroz Finsku, ponovno vlakom, Lenjin je doao do prvih primjeraka Pravde koju su ureivali Staljin i Kamenjev. Nije bio zadovoljan iznesenim stavovima, jer je list tek blago napominjao Privremenoj vladi da treba zapoeti pregovore o miru s Njemakom, te tvrdio da, sve dok njemaka armija bude sluala Kajzera, ruski vojnik treba da ostane na svom poloaju i da metkom uzvraa na metak, granatom na granatu. Na stanici Beloostrov, ispred Petrograda u vlak se ukrcala delegacija boljevika, koje su predvodili Staljin i Kamenjev. im je Lenjin ugledao Kamenjeva, nije mogao da ga nepone kritizirati zbog tekstova u Pravdi. Potom su poeli razgovarati o drugim konkretnim stvarima. Neko u grupi se zanimao da li e moda svi oni biti pohapeni kada stignu u Petrograd. lanovi delegacije koja ih je doekala u Beloostrovu samo su se nasmijali. Na Finskom kolodvoru u Petrogradu prireen je Lenjinu sveani doek. Orkestar je svirao revolucionarne pjesme, bila je tu poasna garda. Lenjin je dobio

cvijee, odran je govor njemu u ast. Lenjin je pred stanicom, stojei na oklopnom automobilu, odrao prvi govor u revolucionarnoj Rusiji. Tek 1956. u SAD i Velikoj Britaniji objavljeni su dokumenti to su ih saveznici zaplijenili nakon Drugog svjetskog rata u Njemakoj a odnose se na to Lenjinovo putovanje, pa je pozadina dogaaja postala mnogo jasnija, posebno otkako je, na temelju tih dokumenata, njemaki autor Werner Hahlwer 1957. napisao knjigu Lenjinov povratak u Rusiju. Na temelju dokumenata iz te knjige, te nekih dokumenata koje je kako on sm tvrdi naao u Zrichu, gdje se zatekao nakon prisilnog izgnanstva iz SSSR-a 1974., Aleksandar Soljenicin napisao je i objavio 1976. pomalo zlobnu knjigu o Lenjinovu boravku u Zrichu i okolnostima njegova povratka. Soljenicin je citirao i razne njemake dokumente koji dokazuju njemaku zainteresiranost da se Lenjin vrati u Rusiju i tamo doprinese kaosu. Tako on citira depeu barona Romberga, njemakog ambasadora u Bernu, Ministarstvu vanjskih poslova kojem obavjetava da ovdanji prominentni ruski revolucionari ele da se vrate u Rusiju preko Francuske zbog naih podmornica. Potom se citira poruka to ju je istog dana, nakon dobivanja te depee, dravni sekretar Zimmermann iz Ministarstva vanjskih poslova uputio njemakom generaltabu u kojoj se kae da, budui da je na interes da utjeemo na jaanje radikalnog krila revolucionara, kako bi oni prevladali u Rusiji, trebalo bi odobriti njihov prelazak preko njemakog teritorija. Dva dana poslije generaltab je odgovorio Ministarstvu vanjskih poslova depeom u kojoj kae da nema nikakvih prigovora na prijelaz preko Njemake ruskih revolucionara ako putuju kao grupa i ako su na odgovarajui nain praeni. Soljenicin citira i razne druge dokumente o njemakoj zainteresiranosti za islazak Rusije iz rata, o njihovim shvaanjima djelovanja boljevika, te o predvianjima kako e se razvijati situacija u Rusiji. Soljenicinova knjiga nije publicistiko djelo nego roman, ali i u toj formi Soljenicin iznosi neka svoja vienja pozadine Lenjinova puta. On upozorava na jednu osobu, koja je po njegovu miljenju stajala iza cijelog tog dogaaja i utjecala na nemaki generaltab da odobri put. Bio je to Aleksander Lazarevi Parvus, poznat i po imenu Israel Helphand. Taj ovjek, rodom iz Minska, bio je aktivan u socijalde-mokratskim krugovima Rusije i Njemake posljednjih godina prolog stoljea, a sudjelovao je u tiskanju lista Iskra, te bio jedan od aktivnih sudionika revolucije 1905., zbog ega je zavrio u zatvoru, te bio poslan u Sibir. Prema amerikom povjesniaru Adamu Ulamu (koji takoer smatra da je on odigrao glavnu ulogu u planiranju Lenjinova puta preko Njemake, Parvus je sudjelovao i u definiranju pojma permanentne revolucije zajedno s Lavom Trockim. No, Parvus je 1910. napustio Rusiju, ivio u Turskoj i na Balkanu i izvanredno se obogatio. Postao je vrlo utjecajan u Turskoj i Bugarskoj, a nakon poetka svjetskog rata naao se u Njemakoj gdje je stvorio veze i u generaltabu. On je, navodno poeo uvjeravati njemake vojne komandante da treba pomagati boljevicima, te je on nagovorio generaltab da odobri Lenjinu prelazak preko Njemake u Rusiju.

Tako je Lenjin doao u Rusiju na, krilima obavetajnih igara. Meutim, ko se jednom uhvati u takvo vrzino kolo on teko dolazi do sopstvene slobode. Lenjin je od nemake obavetajne slube dobio ansu da ostvari svoj san komunistiku revoluciju. Meutim da bi to ostvario voa Okrobra morao je da pravi niz kompromisa prvo sa Nemcima a kasnije i sa svojom saveu. Jedan od prvih kompromisa novostvorene komunistike vlasti bio je akt kapitulanstva prema Nemcima, koji su mu omoguili izvoenje revolucije. Aleksandar Solenjicin o tome je rekao: Dozvolite mi da vas podsetim na slabost oveka ije se ime retko dovodi u vezu sa slabou slabost Lenjina. Lenjin, kada je doao na vlast, predao je od straha Nemcima sve to su oni zahtevali. Sve to su hteli! Nemaka je uzela sve to je htela, pa je onda rekla: Dajte Jermensku Turcima. A Lenjin je rekao: U redu! Malo je poznata injenica da je Lenjin molio nemakog Kajzera da posreduje i da nagovori Ukrajinu da se uspostavi zajednika granica izmeu komunistikog dela Rusije i Ukrajine. To nije bilo pitanje prisvajanja Ukrajine, ve stvaranje zajednike granice sa Ukrajinom.2

Komunizam, u ime radnika, poinje svoj put

O Oktobarskoj revoluciji i Lenjinu, SSSR i njegovi trabanti godinama su irili najlepe prie. Evo jedne koja se razlikuje. Izrekao ju je Aleksandar Solenjicin, u Vaingtonu 30.6.1975. godine. Proleteri sviju zemalja, ujedinite se! Ko od nas nije uo ovu krilaticu koja je odjekivala svetom za poslednjih 125 godina? Danas vi moete da je naete u svakoj brouri u Sovjetskom Savezu i u svakom izdanju Pravde. Ali voi komunistike revolucije u Sovjetskom Savezu nikada je nisu iskreno primenili i nikad u njenom pravom smislu. Kada su se tokom desetina godina nataloile mnoge lai, mi nekako gubimo iz vida najveu i osnovnu la, koja nije na liu drveta, ve u samom korenu. Danas je gotovo nemogue da se prisetimo ili da verujemo... Na primer, pre kratkog vremena objavio sam pretampao jednu brouru iz 1918. godine. To je potpun tekst zapisnika sa sastanka svih predstavnika petrogradskih tvornica; taj grad je u naoj zemlji poznat kao kolevka revolucije. Ponavljam, ovo se dogodilo u martu 1918. godine svega etiri meseca nakon Oktobarske revolucije i svi predstavnici radnitva is tvornica Petrograda proklinjali su komuniste, koji su ih obmanuli i koji su pogazili svako obeanje koje su uinili. Ne samo to, oni su ostavili Petrograd hladan i gladan, poto su sami pobegli iz Petrograda za Moskvu, pa su naredili da se puca mitraljezima po dvoritima tvornica na gomile radnika, koji su zahtevali izbor nezavisnih tvornikih komiteta. Dopustite da vas jo jednom podsetim, to je bilo marta 1918. godine. Malo ko danas moe da se seti uguivanja trajka u Petrogradu u 1921. godini ili streljanja radnika u Kolpinu iste godine.
2

Aleksandar Solenjicin, Sovjetski Savez i Zapad, Minhen 1978. str. 33.

Meu kolovoama, u Centralnom komitetu komunistike partije, poetkom revolucije, nakon to su neredi ve izbili u Rusiji, svi su bili emigranti intelektualci koji su se vratili da sprovedu komunistiku revoluciju. Samo je jedan meu njima bio pravi radnik, majstor mainski strugar i to je i ostao do kraja svoga ivota. To je bio Aleksandar ljapnikov. Da li se iko sea njegovog imena danas? Niko, i to upravo zbog toga to se on zalagao za prave interese radnika u komunistikom vostvu. U godinama pre revolucije, ljapnikov je predvodio komunistiku partiju u Rusiji, a ne Lenjin, koji je bio emigrant. ljapnikov je 1921. godine bio na elu radnike opozicije koja je optuila komunistike voe da su izdali radnike interese, da su unitili i priguili proletarijat i da su se pretvorili u birokratiju. ljapnikovu se najednom zagubio svaki trag. Neto kasnije bio je uhapen i poto je ostao uporan u svome stavu, ubijen je u zatvoru i njegovo ime ne znai nita za najvei broj ljudi ovde danas prisutnih. Ali opet da vas podsetim: Pre revolucije, voa komunistike partije u Rusiji bio je ljapnikov, a ne Lenjin.

Ostatak moete proitati u istoimenoj knjizi!