Gi Debor DRUTVO SPEKTAKLA

Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi drutvu spektakla. Ipak, u njoj nema nieg preteranog. 1967.

anarhija/ blok 45 Porodina biblioteka br. 4, II izdanje RADNA VERZIJA

SADRAJ Predgovor za tree francusko izdanje 3 Iz predgovora za etvrto italijansko izdanje 5 Drutvo spektakla 1: Vrhunac odvajanja 6 2: Roba kao spektakl 11 3: Privid jedinstva i podeljenosti 15 4: Proletarijat kao subjekt i predstava 20 5: Vreme i istorija 36 6: Spektakularno vreme 42 7: Upravljanje prostorom 45 8: Negacija i potronja u kulturi 48 9: Materijalizovana ideologija 55 Drutvo spektakla, 2003. 58 Gi Debor i Situacionistika internacionala: Kratka hronologija 62 Rekli su svata 88 Bibliograja, lmograja i web arhive 95 Podaci o izdanju 96

Predgovor za tree francusko izdanje

Drutvo spektakla se prvi put pojavilo u novembru 1967. godine, u Parizu, u izdanju BuchetChastel. Nemiri 1968. uinili su knjigu poznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih izmena, objavila je 1971. godine izdavaka kua Champ Libre, koja je 1984. promenila naziv u Editions Grard Lbovici, u ast ubijenog urednika. Knjiga je redovno tampana sve do 1991. Tekst ovog treeg izdanja identian je onom iz 1967. godine. Naravno, isto pravilo vaie i za druge moje knjige ije izdavanje priprema Gallimard; nisam od onih koji se ispravljaju. Ovde izloena kritika teorija nema razloga da se menja sve dok opti uslovi dugog istorijskog perioda, koje je ona po prvi put tano opisala, ostaju nepromenjeni. Potonji razvoj nae epohe samo je potvrdio i dodatno ilustrovao teoriju spektakla. Potvrda ove teorije moe se smatrati istorijskom i u manje uzvienom smislu: ona svedoi o tome ta je tokom sukoba iz 1968. godine bilo najekstremnije stanovite, drugim reima, dokle se u tom trenutku moglo ii. Od tada su ak i najvee budale tog vremena mogle da naue lekciju i to na svojoj koi: ta tano znai negacija ivota koja je postala vidljiva, gubitak kvaliteta u vezi sa oblikom robne proizvodnje ili proletarizacija sveta. Kasnije sam, po potrebi, dodavao zapaanja o nekim najznaanijim novinama koje je razvoj dogaaja izbacio na povrinu. U predgovoru za novo italijansko izdanje iz 1979. godine, bavio sam se novinama u prirodi industrijske proizvodnje i tehnikama upravljanja koje su pratile promene u samoj vladavini spektakla. U Komentarima o drutvu spektakla (1988), izneo sam neoborive dokaze da je nekadanja svetska podela spektakularnih zadataka izmeu rivalskih tabora zgusnustog i rasprenog spektakla, izrodila kombinaciju te dve forme: integrisani spektakl. To stapanje moglo bi se izraziti neto izmenjenim tekstom teze 105 Drutva spektakla, u kojoj sam, na osnovu situacije koja je vaila pre 1967, naglasio razliku izmeu te dve prakse: poto je Veliki raskol unutar klasne vladavine prevazien, sada bismo mogli rei da je jedinstvena praksa integrisanog spektakla svet izmenila ekonomskim, a percepciju ljudi policijskim sredstvima pri emu je re o sasvim novoj vrsti policije. Svet je mogao da se zvanino proglasi ujedinjenim, jer se stapanje na ekonomskom i politikom planu ve dogodilo. tavie, sumorna perspektiva, koja preti svakoj odvojenoj vlasti, diktirala je potrebu da se svet ujedini jo ranije, da bi u uslovima potpunog konsenzusa mogao da deluje kao blok, kroz jedinstvenu organizaciju svetskog trita, u isto vreme preruenog i podranog spektaklom; a opet, taj svet nikada nee biti ujedinjen. Totalitarna birokratija, koja u trinoj ekonomiji slui kao zamena za vladajuu klasu, nikada nije s tako malo vere gledala na svoju sudbinu. Ona je znala da e uvek biti samo nerazvijeni oblik vladajue klase, iako je uvek elela da postane neto vie. Pre mnogo godina, teza 58 postavila je kao aksiom da se spektakl zasniva na ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji tee dominaciji nad celim tritem spektakla. Ta udnja spektakla ka modernizaciji i unikaciji, zajedno sa svim drugim tendencijama ka pojednostavljivanju drutva, vodila je ka tome da 1989. ruska birokratija izne-

nada, kao po komandi, pree na ideologiju demokratije drugim reima, na diktaturu slobodnog trita i tako prizna sva prava homo spectatora (oveka-posmatraa). Niko se na zapadu nije due od jednog dana bavio znaajem i moguim posledicama tog izuzetnog medijskog dogaaja samo jo jedan dokaz, moda izlian, o napretku tehnika spektakla. Trebalo je samo registrovati oigledan geoloki potres. Fenomen je rutinski zabeleen, datiran i proglaen dovoljno poznatim; samo jedan prost znak pad Berlinskog Zida, besomuno ponavljan odmah je prihvaen kao zamena za sve druge nesumnjive znake demokratije. Tokom 1991. prve posledice te spektakularne modernizacije dovele su do potpunog raspada Rusije. Tako su, mnogo oiglednije nego na Zapadu, pogubne posledice opteg ekonomskog razvoja postale vidljive. Pometnja koja danas vlada na celom Istoku ipak je samo posledica tog opteg razvoja. Svuda se postavlja isto strano pitanje, koje ve dva veka proganja svet: kako naterati siromane da rade, kada ih jednom porazite, a sve njihove iluzije nestanu? Teza 111, koja je uoila prve znake opadanja Rusije, iju smo konanu eksploziju upravo ispratili, i koja je tako nagovestila skori nestanak svetskog drutva i njegovo (kako bi se to danas reklo) brisanje iz memorije kompjutera, ponudila je i jednu strateku procenu ija e ispravnost uskoro biti oigledna: U krajnjoj analizi, ovo uruavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskoj mistikaciji pokazuje se i kao krajnje nepovoljno za budui razvoj kapitalistikog drutva. Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi drutvu spektakla. Ipak, u njoj nema nieg preteranog. Gi Debor, 30. jun 1992.

Iz predgovora za etvrto italijansko izdanje

Godine 1967. eleo sam da Situacionistika internacionala (SI) dobije teorijsku knjigu. U to vreme SI je bila ekstremistika grupa koja je najvie doprinela povratku revolucionarne borbe u moderno drutvo. Bilo je lako primetiti kako se ta grupa, koja je odnela pobedu na planu kritike teorije i veto manevrisala na terenu praktine agitacije, pribliava vrhuncu svoje istorijske akcije. Tako se ukazala potreba za knjigom koja e biti na raspolaganju u previranjima koja e ubrzo uslediti, ali i nastaviti da ivi i posle njih, u duem periodu subverzivnog delovanja koje su ti nemiri otvorili. (...) Svako ko bude paljivo itao ovu knjigu primetie da ona ne nudi nikakve garancije o pobedi revolucije, njenom trajanju ili u pogledu tekih puteva kojima treba proi, a jo manje o tome kako e ta revolucija, to se ponekad olako obeavalo, doneti savrenu sreu svakome. Moj pristup, u isto vreme istorijski i strateki, daleko je od toga da tvrdi kako bi ivot trebalo da bude idila liena svih nevolja i svakog zla, samo zato da bi nama bilo ugodnije, a da su uzrok nesree ljudi samo nedela nekolicine posednika i voa. Svako je plod svojih dela, pa ako mu njegova pasivnost prostire postelju, neka se onda i izvali na nju. Najvei rezultat katastrofalnog raspada klasnog drutva jeste injenica da je po prvi put u istoriji prevazieno pitanje da li ljudi vole slobodu ili ne. Sada e biti prisiljeni da je vole. (...) Spektakl je svuda poinjao u prinudi, krvi i prevari, ali je obeavao bolje dane. Verovao je da ga ljudi vole. Sada vie ne obeava nita. On vie ne kae: Ono to se vidi je dobro, ono to je dobro vidi se. Sada jednostavno kae: To je tako. On iskreno priznaje da je nepopravljiv, iako je stalna promena promena svega to postoji u ono najgore njegova sutina. Izgubio je svaku iluziju o samom sebi. (...) Dani ovog drutva su odbrojani. Njegovi razlozi i njegove zasluge paljivo su izvagani i videlo se da ne preteu. Njegovo stanovnitvo je podeljeno na dve strane, od kojih jedna eli da ovo drutvo nestane. Gi Debor, januar 1979.

DRUTVO SPEKTAKLA

1: Vrhunac odvajanja
U sadanje vreme, koje prednost daje znaku nad onim to je oznaeno, kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnou, pojavnosti nad sutinom istinito se smatra profanim, a samo je iluzija sveta. Tanije, sveto se uveava u meri u kojoj istinito uzmie, a iluzija pojaava, tako da najviem stepenu iluzije odgovara najvii stepen svetosti. Fojerbah, iz predgovora za drugo izdanje Sutine hrianstva

1. U drutvima u kojima preovlauju moderni uslovi proizvodnje, ivot je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve to je nekada bilo neposredno doivljavano, udaljeno je u predstavu. 2. Slike odvojene od svih aspekata ivota stapaju se u jedinstveni tok stvari, u kojem prethodno jedinstvo ivota vie ne moe biti ostvareno. Fragmentarno opaana stvarnost regrupie se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lani svet, predmet pke kontemplacije. Specijalizacija slika sveta dostie vrhunac u svetu nezavisnih slika koje obmanjuju ak i same sebe. Spektakl je konkretizovana inverzija ivota, nezavisno kretanje neivota. 3. Spektakl se u isto vreme ispoljava kao smo drutvo, kao deo drutva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao deo drutva, to je fokusna taka nae vizije i svesti. Sma injenica da je re o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lane svesti: jedinstvo koje spektakl postie nije nita drugo do zvanini jezik opteg odvajanja. 4. Spektakl nije samo skup slika; to je drutveni odnos izmeu ljudi posredovan slikama. 5. Spektakl se ne moe shvatiti samo kao vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji. To je pogled na svet koji se materijalizovao. 6. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajueg oblika proizvodnje. On nije samo dekor stvarnog sveta, ve smo srce nestvarnosti ovog drutva. U svim posebnim aspektima vestima, propagandi, reklami, zabavi spektakl predstavlja vladajui oblik ivota. To je sveprisutna armacija ve napravljenih izbora, kako u oblasti proizvodnje, tako i u oblasti potronje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadraj spektakla slue kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojeeg sistema. Spektakl je i stalno prisustvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najveim delom vremena koje ljudi provode van smog procesa proizvodnje. 7. Smo odvajanje je sastavni deo jedinstva sveta, globalne drutvene prakse podeljene na stvarnost i sliku. Drutvena praksa, koja stoji naspram prividno nezavisnog spektakla, u isto vreme je i celina koja sadri taj spektakl. Ali, unutranjni rascep izobliuje tu celinu, do te mere da spektakl izgleda kao njen jedini cilj. Jezik spektakla sastoji se od znakova vladajue organizacije proizvodnje znakova koji su u isto vreme i krajnji proizvod te organizacije. 8. Odnos spektakla i konkretne drutvene aktivnosti ne moe se sagledati apstraktno: svaka strana te suprotnosti i sama je podeljenja. Spektakl, koji falsikuje stvarnost, proizvod je sme te stvarnosti. Obrnuto, stvarni ivot je materijalno proet kontempla-

cijom spektakla i na kraju ga potpuno upija i poinje da se ravna po njemu. Objektivna stvarnost prisutna je u oba ta aspekta. I jedna i druga strana, ustanovljene na taj nain, preobraavaju se u sopstvenu suprotnost: stvarnost se pojavljuje u granicama spektakla, a spektakl postaje stvarnost. To uzajamno otuenje ini sutinu i temelj celokupnog postojeeg poretka. 9. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lanog. 10. Pojam spektakla povezuje i objanjava irok spektar naizgled nepovezanih pojava. Prividna razliitost i kontrasti izmeu tih pojava izviru iz drutvene organizacije pojavnosti, ispod koje treba prepoznati njenu pravu prirodu. Sagledan u njegovim okvirima, spektakl je armacija pojavnog i izjednaavanje celokupnog drutvenog ivota ljudi s tom pojavnou. Ali, kritika koja zahvata smu sutinu spektakla otkriva u njemu samo vidljivu negaciju ivota negaciju koja je postala vidljiva. 11. Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, nain funkcionisanja i snage koje mu se suprotstavljaju, moramo napraviti neke vetake razlike. U analizi spektakla prinueni smo da u izvesnoj meri koristimo jezik smog spektakla, utoliko to se kreemo kroz oblast metodologije drutva koje sebe izraava kroz spektakl. Naime, spektakl je u isto vreme i jezik i program nae drutveno-ekonomske formacije. To je istorijski trenutak u kojem smo zateeni. 12. Sm spektakl predstavlja sebe kao iroku i nedostupnu stvarnost koja nikada ne moe biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: Ono to se vidi je dobro, ono to je dobro vidi se. Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo je ve ekasno nametnut njegovim monopolom nad pojavnou, nainom na koji se pojavljuje, koji ne ostavlja nimalo prostora za bilo kakav odgovor. 13. Tautoloki karakter spektakla potie iz injenice da su njegov cilj i njegova sredstva identini. To je sunce koje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti. Ono pokriva ceo globus, veito se kupajui u sopstvenoj svetlosti. 14. Moderno industrijsko drutvo je sutinski, a ne sluajno ili vetaki spektakularno. Za spektakl vidljivi odraz vladajueg ekonomskog poretka ciljevi su nita, razvoj je sve. Spektakl ne tei niemu drugom do sebi samom. 15. Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega to se danas proizvodi, kao opta artikulacija principa na kojima poiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor, koji direktno proizvodi sve veu koliinu slikastvari, spektakl je glavni proizvod dananjeg drutva. 16. Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravo zato to ih je ekonomija ve potpuno podredila svojim ciljevima. Spektakl nije nita drugo nego ekonomija koja se razvija zbog sebe same. To je, u isto vreme, veran odraz proizvodnje stvari i izobliujue opredmeenje samih proizvoaa. 17. Prvi stepen u dominaciji ekonomije nad drutvenim ivotom ispoljava se kao oigledna degradacija biti u imati: ljudsko ostvarenje vie se ne izjednaava sa onim to neko jeste, ve sa onim to poseduje. U sadanjem stadijumu, kada drutvenim ivotom potpuno dominira akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi do opteg pomaka od imati ka izgledati: Sveukupno imanje sada mora da obezbedi presti i postigne krajnji cilj kroz svoj pojavni oblik. U isto vreme, individualna realnost je postala drutvena, u smislu da je potpuno zavisna od drutvenih sila i oblikovana njima. Individualnoj stvarnosti je doputeno da se pojavi samo kada zapravo nije stvarna.

18. Kada se stvarni svet preobrazi u pke slike, te slike postaju stvarna bia, koja ekasno podstiu hipnotiko ponaanje. Poto je zadatak spektakla da nam preko razliitih, specijalizovanih oblika posredovanja pokazuje svet koji se vie ne moe direktno doiveti, on neminovno, na prostoru kojim je nekada vladao dodir, daje prednost pogledu: najapstraktnije i najnepouzdanije ulo najbolje se prilagoava optoj apstraktnosti sadanjeg drutva. Ali, spektakl nisu samo slike, niti samo slike i ton. To je sve to izmie ovekovoj aktivnosti, sve to ometa i zavarava njegovu sposobnost preispitivanja i korekcije. To je suprotnost dijalogu. Spektakl se regenerie svuda gde predstavljanje postaje nezavisno. 19. Spektakl nasleuje sve slabosti zapadnog lozofskog projekta, koji je uvek nastojao da aktivnost shvati kao predstavu; on je vezan za neprestani razvoj tehnike racionalnosti, koju je iznedrio taj isti oblik misli. Spektakl ne ostvaruje lozoju, on svodi stvarnost na predmet lozoje; to je sav konkretni ivot ljudi sveden na spekulativni univerzum. 20. Filozoja, mo odvojene misli i misao odvojene moi, nikada nije bila u stanju da prevazie teologiju. Spektakl je materijalna rekonstrukcija religiozne iluzije. Spektakularna tehnologija nije razvejala religiozne mitove u koje su ljudi projektovali svoje otuene moi; ona ih je samo spustila na zemlju, tako da su ak i najsvetovniji aspekti ivota postali neprozirni i nepodnoljivi. Lani raj, koji je nekada bio potpuna negacija zemaljskog ivota, vie se ne projektuje u nebesa; on je ugraen u sm taj ivot. Spektakl je tehnoloka verzija progona ljudskih moi u onostrano; to je vrhunac ovekovog unutranjeg odvajanja od samog sebe. 21. Sve dok je nunost drutveno snevana, san ostaje drutvena potreba. Spektakl je nona mora modernog drutva okovanog lancima; on, u krajnjoj liniji, izraava samo enju tog drutva za snom. Spektakl je uvar tog sna. 22. injenica da je praktina mo modernog drutva odvojena od drutva i da ini nezavisan sektor spektakl moe se objasniti samo injenicom da toj monoj praksi nedostaje vrstina i da se ona nalazi u stalnoj kontradikciji sa samom sobom. 23. U korenu spektakla nalazi se najstarija od svih drutvenih specijalizacija specijalizacija moi. Spektakl se specijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svih drugih aktivnosti. To je ambasador hijerarhijskog drutva pred njim samim, koji uruuje svoju zvaninu notu na dvoru gde nikome drugom nije doputeno da govori. Tako je najmoderniji aspekt spektakla ujedno i najarhainiji. 24. Spektakl je neprestani govor vladajueg poretka o smom sebi, njegov neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima ivota. Fetiistiki privid iste objektivnosti u spektakulranom odnosu prikriva injenicu da je u stvarnosti re o odnosima izmeu ljudi i izmeu klasa: kao da neka druga Priroda, sa svojim neumitnim zakonima, dominira celim naim okruenjem. Ali, spektakl nije neizbena posledica tog navodno prirodnog tehnolokog razvoja. Naprotiv, drutvo spektakla je oblik koji sam bira svoj tehnoloki sadraj. Ako spektakl, shvaen u ogranienom smislu masovnih medija, koji su njegova najpovrnija manifestacija, prodire u drutvo u obliku isto tehnike aparature, treba shvatiti da ta aparatura nikako nije neutralna i da je razvijena u skladu sa unutranjom dinamikom smog spektakla. Ako se drutvene potrebe epohe, u kojoj su te tehnologije razvijene, mogu zadovoljiti samo uz njihovo posredovanje, ako su upravljanje drutvom i svi kontakti meu ljudima postali potpuno zavisni od tih sredstava za trenutnu komunikaciju, onda je to zato to je ta komunikacija sutinski jednostrana. Svi mediji preporuuju se vladarima postojeeg poretka kao sredstvo za sprovoenje posebnih oblika upravlja-

nja. Drutvena podela izraena kroz spektakl neraskidivo je vezana za modernu dravu taj proizvod drutvene podele rada, koji je u isto vreme glavni instrument klasne vladavine i koncentrisani izraz svih drutvenih podela. 25. Odvajanje je alfa i omega spektakla. Institucionalizacija drutvene podele rada u obliku klasne podele je iznedrila prethodni, religiozni oblik kontemplacije: mitski poredak kojim se svaka vlast oduvek kamuirala. Religija je armisala kosmiki i ontoloki poredak, koji je odgovarao interesima gospodara, tumaei i ulepavajui sve to je drutvo trebalo, a nije moglo da obezbedi. U tom smislu, svaka odvojena vlast je uvek bila spektakularna. Ali, nekadanja opta odanost jednoj religioznoj predstavi bila je samo izraz opteg oseanja gubitka, imaginarna kompenzacija za bedu konkretne drutvene aktivnosti, koja se jo doivljavala kao jedini mogui uslov egzistencije. Nasuprot tome, moderni spektakl precizno utvruje ta drutvo moe da obezbedi, ali tako to strogo razdvaja mogue od doputenog. Spektakl ini ljude nesvesnim promena uslova njihove praktine egzistencije. To vetako boanstvo stvara smo sebe i namee sopstvena pravila. Ono se otkriva u svojoj pravoj prirodi: kao autonomno razvijena, odvojena sila, zasnovana na sve intenzivnijoj proizvodnji, koja namee sve veu podelu rada na parcijalne pokrete diktirane kretanjem maina, a za potrebe trita, koje se neprestano iri. U takvom razvoju, svaka zajednica i svaka kritika svest iezavaju; snage koje su se u tom procesu razvijale kao razdvojene jo se nisu ujedinile. 26. Opte odvajanje radnika od proizvoda rada tei da eliminie svaku zaokruenu svest o ostvarenoj aktivnosti i svaku direktnu, linu komunikaciju izmeu proizvoaa. Sa sve veom akumulacijom odvojenih proizvoda i sve veom koncentracijom proizvodnog procesa, dostignua te aktivnosti i komunikacija postaju monopol onih koji upravljaju sistemom. Trijumf tog ekonomskog sistema, zasnovanog na odvajanju, proletarizuje ceo svet. 27. Zahvaljujui uspehu takvog naina proizvodnje, iji je glavni proizvod samo odvajanje, konkretno iskustvo, koje je u ranijim drutvima bilo vezano za ljudski rad, zamenjuje se, makar du ivica sistema, izjednaavanjem ivota sa neradnim vremenom, sa neaktivnou. Ali, takva neaktivnost ni u emu nije osloboena od proizvodne aktivnosti: ona je i dalje potpuno zavisna od nje, kao nelagodno i opinjeno pokoravanje zahtevima i posledicama proizvodnog sistema. Smo to stanje jeste jedna od posledica sistema. Nema slobode izvan ive aktivnosti; spektakl zato ponitava svaku aktivnost, poto je celokupna stvarna aktivnost prisilno stavljena u funkciju globalne izgradnje spektakla. Na taj nain, ono to se naziva osloboenjem od rada, slobodno vreme, nije ni osloboenje od rada, niti osloboenje od sveta oblikovanog tim radom. Nijedna aktivnost koju je rad oteo ne moe se ponovo osvojiti ako ostajemo podreeni proizvodima tog rada. 28. Vladajui ekonomski sistem je zaarani krug izolacije. Njegove tehnologije zasnivaju se na izolaciji i samo je uveavaju. Od automobila do televizije, robe koje spektakl bira da proizvodi istovremeno slue i kao oruje za ekasnu odbranu uslova koji stvaraju usamljenu gomilu. Spektal uvek iznova stvara sopstvene pretpostavke, na sve konkretniji nain. 29. Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, a ogromna ekspanzija modernog spektakla otkriva svu veliinu tog gubitka: pomeranje svakog individualnog rada i svih proizvoda rada u apstrakciju, savreno se uklapa u prirodu spektakla, jer je upravo apstrakcija konkretan nain njegovog postojanja. U spektaklu se deo sveta predstavlja tom svetu kao stvaran i superioran. Spektakl je opti jezik tog odvajanja. Posmatrai

10

su povezani samo jednosmernim odnosom sa centrom koji ih razdvaja jedne od drugih. Spektakl ujedinjuje ono to je odvojeno, ali samo kao odvojeno. 30. Otuenje posmatraa, koje nesvesno poveava snagu predmeta njegove kontemplacije, odvija se na sledei nain: to vie pokuava da ga shvati, manje ivi; to se vie poistoveuje sa vladajuom predstavom o potrebi, sve manje razume vlastiti ivot i vlastite elje. Otuenje aktivnog subjekta u spektaklu ogleda se i u injenici da njegovi gestovi vie nisu njegovi; to su gestovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja. Posmatra se nigde ne osea kod kue, jer je spektakl svuda. 31. Radnici ne proizvode sebe ve silu koja je nezavisna od njih. Uspeh takvog oblika proizvodnje i obilje koje proizvodi, proizvoai doivljavaju kao obilje liavanja. Sa sve veim gomilanjem proizvoda njihove otuene aktivnosti, svo vreme i sav prostor postaju im strani. Spektakl je mapa tog novog sveta, koja se tano poklapa sa teritorijom koju predstavlja. Sile koje su izmakle naoj kontroli prikazuju nam se u svoj svojoj moi. 32. Drutvena uloga spektakla je proizvodnja otuenja. Ekonomska ekspanzija se sastoji, pre svega, u irenju tog posebnog sektora industrijske proizvodnje. Rast, podstaknut proizvodnjom koja je sma sebi cilj, ne moe biti nita drugo do rast istog onog otuenja koje se nalazi u njenom korenu. 33. Iako odvojeni od onoga to proizvode, ljudi ipak proizvode svaki detalj svog sveta sa sve veom snagom i tako se jo vie udaljavaju od njega. to vie njihov ivot postaje njihovo delo, to su oni vie iskljueni iz sopstvenog ivota. 34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika.

11

2: Roba kao spektakl

Sutina robe moe se shvatiti tek kad ona postane univerzalna kategorija drutva kao celine. Samo u tom kontekstu postvarenje proizvedeno robnim odnosima stie odluujui znaaj, kako za objektivni razvoj drutva, tako i za odnos ljudi prema tom drutvu, koje potinjava njihovu svest i ini od nje samo izraz tog postvarenja S progresivnom racionalizacijom i mehanizacijom rada, to potinjavanje se samo jo vie pojaava, tako da ljudsko ponaanje postaje sve manje aktivno, a sve vie kontemplativno Luka, Istorija i klasna svest, 1923.

35. U osnovnoj aktivnosti spektakla integrisanju svih uidnih aspekata ljudske aktivnosti i njihovom prevoenju u vrsto stanje, u izokretanju svih ivih vrednosti u isto apstraktne vrednosti prepoznajemo svog starog neprijatelja, robu. Neto, na prvi pogled, tako trivijalno i oigledno, a opet tako sloeno i puno metazikih nijansi. 36. Fetiizam robe, dominacija vidljivih i nevidljivih stvari nad drutvom, dostie vrhunac u spektaklu, u kojem sav stvarni svet biva zamenjen izborom slika projektovanih iznad njega, ali kojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost. 37. Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisutan i odsutan, jeste svet robe koji dominira celim ivim iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste, jer je njegov razvoj identian otuenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i od svega to proizvode. 38. Gubitak kvaliteta, tako oigledan na svakom stupnju spektakularnog jezika, od predmeta koje glorikuje i ponaanja kojim upravlja, potie iz sme prirode sistema, koji na svaki nain izbegava stvarnost. Robni oblik svodi sve na kvantitativni ekvivalent. Razvija se ono to je kvantitativno i samo ono to je kvantitativno. 39. Uprkos tome to iskljuuje kvalitet, takav razvoj prolazi kroz kvalitativne promene: spektakl odraava injenicu da je taj razvoj preao prag sopstvenog obilja. Iako je ta kvalitativna promena uzela maha samo delimiino, u nekoliko ogranienih oblasti, ona je na optem planu ve prisutna kao standard koji je roba dostigla, tako to je celu planetu pretvorila u jedinstveno svetsko trite. 40. Razvoj proizvodnih snaga je nesvesna istorija koja je realno stvarala i menjala ivotne uslove ljudskih grupa. To je ekonomska osnova svih ljudskih poduhvata. U prirodnim ekonomijama, pojava robnog sektora predstavljala je viak preivljavanja. Robna proizvodnja, koja podrazumeva razmenu razliitih proizvoda izmeu nezavisnih proizvoaa, dugo je opstajala na zanatskom nivou, kao marginalna ekonomska aktivnost ija je kvantitativna stvarnost ostajala skrivena. Ali, gde god je robna proizvodnja nailazila na drutvene uslove u kojima su se trgovina i akumulacija kapitala odvijali na irokom planu, ona je preuzimala potpunu kontrolu nad ekonomijom. Cela ekonomija je postala ono to je sama robna proizvodnja, u tom svom pohodu, ve bila: proces kvantitativnog razvoja. Ta stalna ekspanzija ekonomije u obliku roba pretvorila je i sm ljudski rad u robu, u najamni rad, uspevajui da konano ostvari stepen obilja dovoljan da rei inicijalni problem opstanka ali samo zato da bi se uvek iznova regenerisala u istom obliku, ali na viem nivou. Ekonomski rast je oslobodio drutvo pritiska pkog preivljavanja, ali ga nije oslobodio njegovog oslobodioca. Nezavisnost robe se proirila na celu ekonomiju i postala njen gospodar. Ekonomija je promenila svet, ali ga je

12

promenila u svet pod vlau ekonomije. Ta lana priroda, u kojoj je ljudski rad postao otuen, zahteva da rad zauvek ostane u njenoj slubi; a poto ona sma postavlja taj zahtev i odgovara na njega, svi drutveno dozvoljeni projekti i poduhvati bivaju stavljeni u slubu njenog jaanja. Obilje roba drugim reima, obilje robnih odnosa postaje nita drugo do poveano preivljavanje. 41. Sve dok uloga ekonomije, kao osnove celog drutvenog ivota, nije bila primeena, niti shvaena (upravo zato to izgleda tako poznata), dominacija robe nad celom ekonomijom se sprovodila na prikriven nain. U drutvima gde je stvarnih roba bilo malo ili gde su one bile teko dostupne, novac je bio prividni gospodar, predstavnik vie sile koja je ostajala nepoznata. Sa sve veom podelom rada i poetkom masovne proizvodnje za globalno trite, koje je donela industrijska revolucija, roba je konano postala vidljiva sila koja kolonizuje ceo drutveni ivot. U toj taki, politika ekonomija se nametnula kao dominantna nauka i kao nauka o dominaciji. 42. Spektakl je faza u kojoj roba uspeva da kolonizuje ceo drutveni ivot. Komodikacija nije samo oigledna: mi vie ne vidimo nita drugo. Svet koji vidimo je svet robe. Moderna ekonomska proizvodnja proiruje svoju diktaturu kako prostorno, tako i po intenzitetu. U manje industrijalizovanim regionima, njena vladavina se ve ispoljava kroz prisustvo nekoliko prestinih roba i imperijalistike dominacije, nametnute iz industrijski razvijenijih regiona. Njihov drutveni prostor neprestano se zastire novim slojevima robe. S napredovanjem druge industrijske revolucije, otuena potronja postaje isto toliko dunost masa, koliko i otuena proizvodnja. Celokupni drutveni prodati rad postaje totalna roba, iji se neprestani obrt mora odravati po svaku cenu. Da bi se to postiglo, ta totalna roba mora se u fragmentiranom obliku vratiti isto tako fragmentiranim pojedincima, koji su potpuno odseeni od celine proizvodnog procesa. U tom cilju, specijalizovana nauka dominacije razbija se na ceo niz daljih specijalizacija, kao to su sociologija, primenjena psihologija, kibernetika i semiologija, koje su zaduene za nadgledanje samoregulacije svake faze tog procesa. 43. U poetnoj fazi akumulacije kapitala politika ekonomija videla je proletera iskljuivo kao radnika, koji eli samo da obezbedi minimum uslova potrebnih za odranje svoje radne snage, nikada ga ne posmatrajui iz perspektive njegove ljudskosti i slobodnog vremena. Ta perspektiva vladajue klase uskoro je bila revidirana: sve vee obilje roba dostiglo je nivo koji je zahtevao viak kolaboracije radnika. Sada, na kraju radnog dana, na radnika se vie ne gleda s prezirom, koji je ranije tako oigledno bio prisutan u svim aspektima organizacije i odravanja proizvodnje; na njih se sada gleda kao na odrasle osobe, s puno ljubaznosti i predusretljivosti, u skladu s njihovom novom ulogom, ulogom potroaa. Humanizam robe preuzima nadlenost nad radnikovom ljudskou i slobodnim vremenom, prosto zato to politika ekonomija sada moe i mora da preuzme potpunu dominaciju nad tim sferama i to ba kao politika ekonomija. Usavreno poricanje oveka tako preuzima vlast nad celom ljudskom egzistencijom. 44. Spektakl je neprekidni Opijumski rat1 koji se vodi zato da bi se ljudi prisilili da izjednae dobra s robama, a zadovoljstvo s pkim preivljavanjem, i koji se iri po sopstvenim zakonima. Potroako preivljavanje mora stalno da proiruje svoj domen, upravo zato to uvek podrazumeva oseanje oskudice. Poveano preivljavanje nikada ne dolazi do razreenja; ne postoji taka u kojoj bi se njegovo irenje zaustavilo, jer ono potpuno pripada domenu oskudice: ono moe da pozlati siromatvo, ali ne i da ga prevazie.
Opijumski rat: Rat 1840-42, kojim je Kini nametnuta obaveza uvoza opijuma iz britanskih kolonijalnih poseda. (nap. prev.)
1

13

45. Automatizacija, koja je u isto vreme najnapredniji sektor moderne industrije i najverniji izraz njene prakse, primorava robni sistem da razrei sledeu kontradikciju: tehnoloka oprema, koja objektivno vodi ka eliminaciji poslova, mora u isto vreme da sauva rad kao robu i kao jedinog stvaraoca robe. Jedini nain da se izbegne ta posledica automatizacije (ili bilo kod drugog, manje ekstremnog naina za poveanje radne produktivnosti), koja vodi ka smanjivanju ukupnog obima nunog radnog vremena, jeste stvaranje novih poslova. Tom cilju slui rezervna armija nezaposlenih, koja se uglavnom regrutuje za tericijarni sektor, usluge, kao pojaanje trupama zaduenim za distribuciju i glorikaciju najnovijih roba; na taj nain zadovoljava se jedna stvarna potreba za sve masivnijim propagandnim kampanjama, koje treba da navedu ljude da kupuju sve nepotrebnije robe. 46. Razmenska vrednost se prvo pojavljuje kao izraz upotrebne vrednosti, ali pobeda koju odnosi koristei se svojim orujima, stvara uslove u kojima se taj oblik vrednosti pojavljuje kao autonomna sila. Time to mobilie svu ljudsku upotrebnu vrednost i preuzima monopol nad njenom realizacijom, razmenska vrednost uspeva da nad njom uspostavi potpunu dominaciju. Upotrebljivost se sada vidi samo u okvirima razmene, kojoj je preputena na milost i nemilost. Razmenska vrednost, koja je u poetku bila plaenik u slubi upotrebne vrednosti, sada preuzima inicijativu i kree u rat za ostvarenje sopstvenih ciljeva. 47. Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvek pratilo kapitalistiku ekonomiju, dovelo je do pojave novog oblika siromatva u okviru pojaanog preivljavanja. To siromatvo postoji uporedo sa starim oblikom siromatva, koji jo istrajava i koji se ogleda u injenici da je ogromna veina ljudi primorana da prihvati ulogu najamnih radnika, u stalnoj jurnjavi za ciljevima koje im namee sistem, i da svako od njih zna da se tome mora potiniti ili umreti. Stvarnost te ucene injenice da ak i u najsvedenijim oblicima (hrana, sklonite) upotrebna vrednost ima sopstvenu egzistenciju samo u okviru iluzije obilja poveanog preivljavanja objanjava opti pristanak na iluziju modernog oblika robne potronje. Stvarni potroa postaje potroa iluzija. Roba je materijalizovana iluzija, a spektakl njen opti izraz. 48. Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao implicitni aspekt razmenske vrednosti. Sada, u izokrenutom svetu spektakla, ona se mora eksplicitno izraziti, zato to je njena realnost erodirala usled prekomernog razvoja robne ekonomije, ali i zato to ona nastavlja da slui kao lano opravdanje za jedan lani ivot. 49. Spektakl je nalije novca. Spektakl je i sm apstraktni, opti ekvivalent za sve vrste roba. Ali, dok je novac dominirao drutvom kao izraz opte ekvivalencije i sredstvo za razmenu razliitih dobara ije se namene ne mogu porediti, spektakl se javlja kao moderna dopuna novca: izraz sveta robe kao celine, koji slui kao opti ekvivalent za sve to taj svet moe da bude i to moe da postigne. Spektakl je novac koji moe samo da se gleda, jer je u njemu sva upotrebna vrednost ve razmenjena za totalitet apstraktnih predstava. Spektakl nije samo sluga lane korisnosti, ve je i sam lana upotreba ivota. 50. Sa postizanjem ekonomskog obilja, ukupni rezultat drutvenog rada postaje vidljiv i na taj nain podreuje celokupnu stvarnost pojavama koje postaju primarni proizvod rada. Kapital vie nije nevidljivi centar koji upravlja procesom proizvodnje: on se neprekidno akumulira i iri na ceo svet u obliku vidljivih predmeta. Sveukupno irenje drutva je njegov portret. 51. Trijumf ekonomije, kao autonomne sile, u isto vreme nagovetava njenu propast, jer sile koje je oslobodila sada mogu da eliminiu ekonomsku nunost, koja je bila ne-

14

promenljiv osnov svih ranijih drutava. Zamenjivanje te nunosti nunou neobuzdanog ekonomskog razvoja, znai zamenjivanje zadovoljavanja osnovnih ljudskih potreba (danas jedva pokrivenih) neprestanom proizvodnjom lanih potreba, pri emu sve one, u krajnjoj liniji, vode ka ostvarenju samo jedne lane potrebe: za odranjem vladavine ekonomije kao autonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi svaku vezu sa svim autentinim potrebama sve dok dolazi iz drutveno nesvesnog, koje ne zna do koje je mere zavisno od nje. Sve to je svesno, sklono je habanju. Sve to je nesvesno ostaje nepromenjeno. Ali, jednom osloboeno i ono poinje da se uruava. (Frojd) 52. Kada drutvo jednom shvati da zavisi od ekonomije, ekonomija poinje da zavisi od drutva. Kada podzemna snaga ekonomije dostigne taku vidljive dominacije, ekonomija gubi svoju mo. Ekonomski Id mora biti zamenjen sa Ja. Do te promene moe doi samo iz smog drutva, iz borbe unutar drutva. Njen ishod zavisi od ishoda klasne borbe, koja je u isto vreme proizvod i proizvoa ekonomske osnove istorije. 53. Svest o udnji i udnja za sveu su jedan isti projekat, koji u svom negativnom obliku tei ukidanju klasa i ka tome da radnici direktno raspolau svim aspektima svoje aktivnosti. Suprotnost tom projektu je drutvo spektakla, u kojem roba sagledava smu sebe u svetu koji sma stvara.

15

3: Privid jedinstva i podeljenosti

Na naem lozofskom frontu razvila se iva polemika oko pojma jednog koje se deli na dva i dva koja se spajaju u jedno. Re je o borbi izmeu pristalica i protivnika materijalistike dijalektike, o borbi izmeu dva shvatanja sveta: proleterskog i buroaskog. Oni koji osnovni zakon prirode vide u tome da se jedno deli na dva pristalice su materijalistike dijalektike. Oni koji osnovni zakon vide u tome da se dva spajaju u jedno protivnici su materijalistike dijalektike. Obe strane povukle su jasnu demarkacionu liniju, a njihovi argumenti su dijametralno suprotni. Na ideolokom planu, ta polemika predstavlja odraz akutne i sloene klasne borbe koja se danas odvija u Kini i u celom svetu. Crvena zastava (Peking), 21. septembar 1964.

54. Spektakl je u isto vreme ujedinjen i podeljen, kao i smo moderno drutvo. Svako pojedinano jedinstvo zasniva se na nasilnim podelama. Ali, u spektaklu i sma ta kontradikcija dolazi u sukob sa svojim izokrenutim znaenjem: podele koje predstavlja su izraz opteg jedinstva, dok je jedinstvo koje predstavlja izraz opte podeljenosti. 55. Iako se sukobi izmeu razliitih sila za kontrolu nad istim drutveno-ekonomskim sistemima zvanino predstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odraavaju sutinsko jedinstvo sistema, kako na meunarodnom planu, tako i u okviru svake nacije. 56. Prividni spektakularni sukob izmeu rivalskih oblika otuene vlasti, u isto vreme je i stvaran, utoliko to izraava neujednaenu i koniktnu prirodu razvoja sistema, kao i manje ili vie protivrene interese klasa i grupa unutar klasa, koje prihvataju taj sistem i koje pokuavaju da u njemu igraju to vaniju ulogu. Kao to razvoj najnaprednijih ekonomija podrzumeva sukob izmeu razliito denisanih prioriteta, tako se i unutar totalitarnih, dravno-birokratskih oblika ekonomskog upravljanja, kao i u zemljama u kolonijalnom ili polukolonijalnom poloaju, javljaju izrazito divergentni oblici proizvodnje i vlasti. Primenujui kriterijume koji se pokau prikladnim, spektakl je u stanju da te suprotnosti prikae kao potpuno razliite drutvene sisteme. Ali, u stvarnosti, to su samo posebni sektori, ija je sutina potpuno ukljuena u globalni sistem koji ih obuhvata u jedinstveno kretanje, koje je celu planetu pretvorilo u oblast svog delovanja: kapitalizam. 57. Drutvo koje je u isto vreme spektakl, ne dominira nerazvijenim podrujima samo pomou ekonomske hegemonije; ono dominira njima i kao drutvo spektakla. ak i kada izostaje odgovarajua materijalna osnova, moderno drutvo osvaja drutvenu povrinu svih kontinenata razliitim sredstvima spektakla. Ono postavlja pozornicu za lokalnu vladajuu klasu i oblikuje njen program. Pored toga to budi udnju za pseudodobrima, spektakl nudi i razliite oblike lane revolucije za lokalne revolucionare. Birokratski reimi nekih industrijalizovanih zemalja imaju svoje posebne oblike spektakla, ali i oni su samo deo totalnog spektakla, koji sam sebi slui i kao lana opozicija i kao stvarna podrka. ak i ako lokalni spektakli razviju neke posebne oblike totalitarne specijalizacije u oblasti drutvene komunikacije i kontrole, sa stanovita sistema kao celine te specijalizacije igraju samo ulogu koja im je dodeljena u okviru globalne podele spektakularnih zadataka. 58. Iako ta podela spektakularnih zadataka odrava postojei poredak kao celinu, ona je primarno usmerena ka zatiti glavnog uporita svog razvoja. Spektakl poiva

16

na ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji tee dominaciji nad celim tritem spektakla, ruei sve ideoloke ili policijsko-dravne protekcionistike barijere, koje postavljaju lokalni spektakli u svojoj tenji ka nezavisnosti. 59. Iza svetlucave spoljanosti spektakla, modernim drutvom dominira tenja ka optoj banalizaciji, ak i tamo gde su razvijeniji oblici robne potronje naizgled umnoili mogunost izbora izmeu razliitih uloga i predmeta. Naslee religije i porodice (ova druga je i dalje glavni mehanizam za prenoenje klasne vladavine s generacije na generaciju), sa svom moralnom represijom koju nameu te dve institucije, moe se spojiti s razmetljivom tenjom ka zemaljskim nagradama, upravo zato to ivot u ovakvom svetu ostaje represivan i nudi samo lane nagrade. Samozadovoljno pristajanje na status quo moe da koegzistira i s isto spektakularnim oblicima pobune: samo nezadovoljstvo postaje roba im ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu te naroite sirovine. 60. Medijske zvezde su spektakularne predstave ivih ljudskih bia, projekcija opte banalnosti u slike moguih uloga. Kao specijalisti za prividni ivot, zvezde slue kao objekti poistoveivanja, koji ljudima pruaju nadoknadu za stvarnost fragmentirane produktivne specijalizacije u kojoj zapravo ive. Uloga slavnih linosti je da predstavljaju razliite ivotne stilove i razliita drutveno-politika stanovita na potpuno slobodan nain. One otelovljuju nedostine plodove drutvenog rada tako to dramatizuju sporedne proizvode tog rada, koje magijski projektuju iznad njega, kao njegove krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odluivanje i potronju, kao poetak i kraj tog procesa koji se nikada ne dovodi u pitanje. U sluaju vlasti, vladajui reim moe sebe da personalizuje u liku neke pseudozvezde; u sluaju potronje, potroake zvezde agituju da budu priznate kao pseudosile koje dominiraju ivim iskustvom. Ali, ponaanje tih zvezda nije slobodno, niti je ono to nude zaista izbor. 61. Agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde je suta suprotnost individui; on je isto toliko neprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individualnosti drugih. Time to stupa u spektakl, kao model s kojim se treba poistovetiti, on se odrie svih autonomnih odlika, u tenji da se poistoveti sa optim zakonom poslunosti prema postojeem poretku stvari. Potroake zvezde, koje se pojavljuju u obliku razliitih tipova linosti, samo pokazuju kako svaki od tih tipova ima jednak pristup oblasti potronje i da iz nje moe izvui jednako zadovoljstvo. Politike zvezde moraju posedovati pun spektar najvrednijih ljudskih osobina: tako su sve zvanine razlike izmeu njih ponitene njihovom zvaninom slinou, jer sve one moraju biti izuzetne u svim oblastima delovanja. Kao voa drave, Hruov je naknadno postao general i preuzeo zasluge za pobedu u bici kod Kurska, dvadeset godina nakon to se ona odigrala. Kenedi je preiveo kao govornik, koji je ak i samom sebi odrao posmrtni govor, jer je Teodor Sorenson (Theodore Sorensen) nastavio da pie govore za njegovog naslednika, u istom onom stilu koji je znaajno doprineo pokojnikovoj javnoj linosti. Istaknute linosti koje personikuju sistem poznate su upravo zato to nisu ono to izgledaju: one stiu veliinu tako to se sputaju ispod realnosti najbeznaajnijeg individualnog ivota i tako to svi to znaju. 62. Lani izbori koje nudi spektakularno obilje, izbori zasnovani na suprotstavljanju konkurentskih, a ipak saveznikih spektakala, razliitih, a opet meusobno povezanih uloga (oznaenih i otelovljenih pre svega u predmetima), razvijaju se u borbu izmeu iluzornih kvaliteta, koja treba da podstakne revnosnu odanost kvantitativnim triarijama. Oivljavaju se i lane arhaine opozicije regionalizmi i rasizmi, koji slue kao sredstvo za sticanje magijski i ontoloki superionog statusa u okviru potroake hijerarhije kao i beskrajni niz deliminih sukoba, od takmiarskih sportova do politikih izbora, koji stvaraju privid razigranog entuzijazma. Gde god se uspostavi potroako

17

obilje, du fasade napravljene od iluzornih uloga, javlja se jo jedan spektakularni antagonizam: izmeu mladih i starih. Prave odrasle osobe, ljudi koji su gospodari svojih ivota, zapravo ne postoje. U isto vreme, neprestano podmlaivanje postojeeg ni na koji nain nije odlika onih koji su danas mladi; taj mladalaki polet je prisutan samo u ekonomskom sistemu, u dinamici kapitalizma. Stvari su te koje vladaju i koje su mlade, dok se neprestano otimaju za presti i zamenuju jedne druge. 63. Spektakularne podele sakrivaju jedinstvo u bedi. Ako se razliiti oblici istog otuenja meusobno bore pod maskom nepomirljivih antagonizama, onda je to zato to svi oni poivaju na stvarnim, ali potisnutim kontradikcijama. Spektakl postoji u koncentrisanom i rasprenom obliku, u zavisnosti od konkretnog oblika siromatva koje u isto vreme sakriva i odrava. U oba sluaja, to je uvek ista slika srenog sklada okruenog oajem i uasom, nepomino sredite bede. 64. Koncentrisani spektakl je prevashodno vezan za birokratski kapitalizam, iako se, kao tehnika za jaanje dravne vlasti, moe primeniti i u manje razvijenim ekonomijama, ali i u zemljama razvijenog kapitalizma, posebno u trenucima krize. Birokratsko vlasnitvo je i smo koncentrisano, utoliko to svaki birokrata stie pravo na to vlasnitvo samo kao pripadnik zajednice birokrata. Poto je proizvodnja roba u birokratskom kapitalizmu manje razvijena, ona takoe poprima koncentrisan oblik: roba koju birokrate prisvajaju je ukupan drutveni rad, a ono to prodaju drutvu je opte preivljavanje. Diktatura birokratske ekonomije ne ostavlja eksploatisanim masama ni deli prostora za slobodan izbor, jer ona sma mora da pravi sve izbore; zato se svaki nezavisan izbor, bez obzira da li je re o izboru hrane ili muzike, tretira kao objava rata. Taj oblik diktature moe opstati samo uz neprestanu primenu nasilja. Njegov spektakl namee sliku dobra koja saima sve to zvanino postoji, sliku koja se obino svodi na jednu linost, onu koja sistemu garantuje totalno jedinstvo. Svako je duan da prihvati magijsko poistoveivanje s tom apsolutnom zvezdom ili da nestane. Taj gospodar nepotronje svih ostalih je herojska slika koja sakriva apsolutnu eksploataciju, koja se sprovodi u cilju prvobitne akumulacije kapitala, stalno podsticane nasiljem. Ako cela kineska populacija mora da izuava Maovu misao do take poistoveivanja s njim, onda je to zato to ona ne moe da bude nita drugo. Dominion koncentrisanog spektakla je policijska drava. 65. Difuzni, raspreni spektakl vezuje se za robno obilje, za stabilne uslove razvoja modernog kapitalizma. U njemu svaka pojedinana roba armie veliinu ukupne robne proizvodnje, a spektakl je njen raskoni, reklamni katalog. Nepomirljivi zahtevi otimaju se za mesto na pozornici ujedinjenog spektakla ekonomije obilja, a razliite zvezde-robe istovremeno promoviu oprene drutvene politike. Automobilski spektakl, na primer, tei savrenom saobraajnom protoku i tako izaziva ruenje starih gradskih oblasti, dok gradski spektakl nastoji da ih ouva kao turistike atrakcije. Ionako sumnjivo zadovoljstvo potronje celine tako se stalno odlae, jer stvarni potroa ima pristup samo deliima potroakog raja, kojima, bez izuzetka, nedostaju kvaliteti celine. 66. Svaka pojedinana roba bori se za sebe. Ona osporava sve ostale robe i nastoji da se nametne svuda, kao jedini primerak svoje vrste. Spektakl je epska poema te borbe, koju ne moe da okona ak ni pad Troje. Spektakl ne opeva ljude i njihova oruja, ve robe i njihove strasti. U toj slepoj borbi, svaka roba, sledei sopstvene strasti, nesvesno podstie neto to je premauje: globalizaciju robe, koja se podudara s komodikacijom celog globusa. Tako dolazimo do sledeeg rezultata tog lukavstva robe: dok se svaka pojedinana roba iscrpljuje borbom, opti robni oblik nesmetano nastavlja put ka svojoj apsolutnoj realizaciji.

18

67. Zadovoljstvo vie ne dolazi iz upotrebe roba proizvedenih u ogromnim koliinama; u njima se uiva upravo zato to su roba. Potroaa ispunjava pravi religozni zanos prema suverenoj slobodi robe, ija upotreba postaje sama sebi svrha. Talasi entuzijazma za odreenim proizvodima podstiu se uz pomo svih sredstava komunikacije. Neki lm je u stanju da pokrene modnu groznicu; neki magazin, koji otkriva nova mesta nonog ivota, pokree celu liniju novih proizvoda. Neprestano smenjivanje tih udljivih trendova ukazuje na injenicu da masa roba postaje sve apsurdnija, da je sma ta apsurdnost postala roba. Triarije koje se dobijaju kao bonus pri kupovini nekog luksuznog proizvoda, ali koje onda poinju da se prodaju i razmenjuju kao kolekcionarske dragocenosti, izraz su mistinog samopreputanja onostranosti robnog univerzuma. Sakupljai tih triarija, proizvedenih samo zato da bi bile sakupljane, akumuliraju zapravo robne oproste: slavna znamenja stvarnog prisustva robe meu vernicima. Postvareni ljudi ponosno izlau dokaze svoje intimnosti s robom. Poput starog religioznog fetiizma, s njegovim grevitim napadima i udesnim izleenjima, fetiizam robe podstie sopstvene trenutke vatrene egzaltacije. Sve to ima samo jednu svrhu: proizvodnju navike potinjavanja. 68. Lanim potrebama, koje namee moderna potronja, ne mogu se suprotstaviti nikakve izvorne potrebe ili elje koje nisu i same oblikovane drutvom i njegovom istorijom. Ali, proizvodnja obilja roba predstavlja totalni raskid sa organskim razvojem drutvenih potreba. Njihova mehanika akumulacija stvara bezgraninu izvetaenost, koja nadjaava svaku izvornu elju. Kumulativna snaga te autonomne izvetaenosti ima za posledicu falsikovanje celog drutvenog ivota. 69. Slika blaenog drutvenog jedinstva u potronji ipak samo odlae svest potroaa o stvarnoj podeljenosti do njegovog sledeeg razoarenja nekom odreenom robom. Svaki novi proizvod se sveano najavljuje kao jedinstvena kreacija, koja e dramatino skratiti put do toliko uene obeane zemlje totalne potronje. Ali, kao i u sluaju pomodnog dodeljivanja nekog naizgled aristokratskog imena, koje se na kraju daje svim pojedincima istog uzrasta, predmeti ije posedovanje obeava posebnost dospevaju u masovnu potronju samo ako su proizvod masovne proizvodnje. Svoj prestini status ti osrednji predmeti duguju tome to, makar za trenutak, dospevaju u iu drutvenog ivota, slavljeni kao otkrovenje nedokuivih ciljeva proizvodnje. Ali, predmet koji je u spektaklu bio prestian, postaje obian im ga potroa a s njim i svi ostali potroai donese kui. Uvek prekasno, on otkriva njegovu sutinsku bedu, koja je posledica bede naina njegove proizvodnje. U meuvremenu, neki drugi predmet je ve spreman da ga zameni u svojstvu predstavnika sistema, udei za svojim trenutkom slave. 70. Lani karakter tog zadovoljstva otkriva se upravo kroz neprestanu promenu proizvoda i optih uslova proizvodnje. Entiteti, koji se bezono predstavljavju kao vrhunac savrenstva, bivaju zamenjeni kako u difuznom, tako i u koncentrisanom spektaklu, a jedino to se nikada ne menja je sm sistem. Staljina su, kao i bilo koju drugu demodiranu robu, prezrele iste one snage koje su ga prvobitno promovisale. Svaka nova la reklamne industrije preutno priznaje onu prethodnu. A sa svakim sunovratom personikacije totalitarne vlasti, iluzorna zajednica, koja ga je nekada jednoglasno podravala, razotkriva se kao pka gomila usamljenika lienih iluzija. 71. Stvari koje spektakl predstavlja kao vene zasnivaju se na promeni i zato se menjaju zajedno sa svojom osnovom. Spektakl je totalno dogmatian, a ipak nesposoban da isporui bilo kakvu vrstu dogmu. Pred njim nita nije dovoljno postojano. Ta nepostojanost je prirodno stanje spektakla, a opet potpuno suprotna njegovim pravim tenjama.

19

72. Nestvarno jedinstvo spektakla sakriva klasnu podelu koja prua osnov stvarnom jedinstvu kapitalistikog oblika proizvodnje. Ono to obavezuje proizvoae da uestvuju u izgradnji sveta, u isto vreme ih razdvaja od njega. Ono to sjedinjuje ljude osloboene lokalnih i nacionalnih ogranienja, u isto vreme ih i razdvaja. Ono to zahteva sve veu racionalnost, u isto vreme hrani iracionalnost hijerarhijske eksploatacije i represije. Ono to stvara apstraktnu mo drutva, stvara i njegovu konkretnu neslobodu.

20

4: Proletarijat kao subjekt i predstava

Jednako pravo na sva dobra i zadovoljstva ovog sveta, unitenje svake vlasti, ukidanje svih moralnih ogranienja to su, u krajnjoj liniji, bili zahtevi koji su stajali iza pobune od 18. marta i povelja te strane organizacije koja joj je dala svoju vojsku. Parlamentarna istraga o Pariskoj Komuni

73. Pokret koji menja postojee uslove bio je dominantna drutvena sila jo od pobede buroazije u ekonomskoj sferi. Njegova dominacija je postala vidljiva kada je ta pobeda bila ostvarena i na politikom planu. Razvoj proizvodnih snaga je uzdrmao stare proizvodne odnose, a celokupni statini poredak se uruio. Sve to je bilo apsolutno, postalo je istorijsko. 74. Kada su ljudi baeni u istoriju i primorani da uestvuju u radu i borbama koji je ine, oni moraju da sagledaju svoje odnose na jasan i nedvosmislen nain. Ta istorija nema drugi cilj osim onoga to se razvija unutar nje, iako se u konanom, nesvesnom i metazikom vienju istorijske ere smatralo da je razvoj proizvodnih snaga ono to je smu istoriju uinilo predmetom istorijskog kretanja. S druge strane, subjekt istorije moe biti jedino samoproizvodnja ivota ivi ljudi koji postaju gospodari i vlasnici sopstvenog istorijskog sveta i sopstvenih potpuno svesnih poduhvata. 75. Klasna borba, koju je tokom dugog revolucionarnog perioda zaotravao uspon buroazije, razvijala se uporedo s dijalektikom istorijskom milju, koja se vie nije zadovoljavala tumaenjem postojeeg. Njen cilj je bilo pronalaenje naina da se postojee prevazie i tako ujedno odbace i svi oblici odvajanja. 76. Za Hegela pitanje vie nije bilo kako tumaiti svet, ve kako tumaiti promenu sveta. Ali, poto je sebe ograniio na pko tumaenje te promene, Hegel predstavlja samo lozofsku kulminaciju sme lozoje. On je pokuao da shvati svet koji se razvija sam po sebi. Takva istorijska misao stie uvek kasno; ostaje joj da samo retrospektivno objanjava ono to se ve dogodilo. Zato ta svest uspeva da prevazie odvajanje samo na planu misli. Hegelov paradoksalni stav podreivanje smisla cele stvarnosti njenoj istorijskoj kulminaciji, uz istovremeno proglaavanje sopstvenog sistema za tu kulminaciju proistie iz proste injenice da je taj mislilac buroaskih revolucija XVII i XVIII veka u lozoji video samo nain za izmirenje s posledicama tih revolucija. ak i kao lozoja buroaske revolucije, ona ne uspeva da obuhvati ceo proces te revolucije, ve samo njegovu zavrnu fazu. Zato to i nije lozoja revolucije ve Restauracije. (Karl Kor, Teze o Hegelu i revoluciji) Hegel je po poslednji put obavio zadatak lozofa: glorikaciju postojeeg; ali ono to je za njega ve postojalo kao jedino stvarno bilo je nita manje nego celokupno istorijsko kretanje. Poto je ipak zadrao spoljanju poziciju misli, taj njen poloaj mogao je da maskira samo pomou prethodno zacrtanog projekta Duha te apsolutne, herojske sile, koja je postigla sve to je htela i htela sve to je postigla i iji se krajnji cilj podudara sa sadanjim trenutkom. U tom procesu prevazilaenja istorijskom milju, lozoja je dola do take u kojoj je mogla da glorikuje svet samo osporavajui ga; naime, da bi uopte govorila, morala je da poe od pretpostavke da je celokupna istorija dola do svog krajnjeg cilja, a da je jedini sud, koji bi mogao da utvrdi istinu, ve zatvoren.

21

77. Kada proletarijat kroz svoje akcije pokazuje da ta istorijska misao nije zaboravljena, njegovo osporavanje zakljuaka te misli u isto vreme potvruje njen metod. 78. Istorijska misao se moe spasiti samo ako postane praktina misao; a praksa proletarijata, kao revolucionarne klase, nije nita drugo nego ta istorijska svest koja deluje u totalitetu svog sveta. Svi teorijski pravci revolucionarnog radnikog pokreta Marks, ali i tirner (Max Stirner) i Bakunjin izrasli su iz kritikog sukobljavanja sa Hegelovom milju. 79. Marksovu teoriju nemogue je razdvojiti od Hegelove metode, ali i od revolucionarnog karaktera te teorije, od njene istine. U tom smislu, odnos izmeu Marksa i Hegela uglavnom je bio zanemarivan i pogreno tumaen ili ak osuivan kao slaba taka onoga to se kasnije tako pogreno preobrazilo u doktrinu poznatu kao marksizam. Berntajn (Eduard Bernstein) je posredno otkrio vezu izmeu dijalektike metode i agitacije u prilog istorije, kada je u svojoj knjizi Teorijski socijalizam i praktina socijaldemokratija ukazao na nenauno predvianje skore proleterske revolucije u Nemakoj, izneto u Manifestu iz 1847: Ta istorijska autosugestija, greka kakvu ne bi napravio ak ni najnaivniji politiki vizionar tog doba, bila bi sasvim neshvatljiva, posebno ako se ima u vidu da je u to vreme Marks ve ozbiljno izuavao ekonomiju, kada u njoj ne bismo prepoznali odraz antitetike Hegelove dijalektike, od koje se ni Marks, ni Engles nisu nikada potpuno oslobodili. U to vreme opteg previranja, taj uticaj se pokazao jo fatalnijim po njihovu misao. 80. Preokret koji je Marks izveo u cilju spasavanja misli od buroaske revolucije, prenosei je u drugaiji kontekst, nije bio prosto stavljanje materijalistikog razvoja proizvodnih snaga na mesto Hegelovog Duha, koji hrli u susret sebi smom Duha, ija je objektivizacija identina njegovom otuenju i ije istorijske rane ne ostavljaju oiljke. Naime, kada istorija jednom postane stvarna, ona vie nema cilj. Marks je razorio Hegelov stav distanciranja od dogaaja, kao i pasivnu kontemplaciju, ne pozivajui se pri tom na bilo kakvu viu, spoljnu silu. Zato je od tada jedina briga teorije da bude svesna svojih postupaka. Nasuprot tome, dananja pasivna kontemplacija ekonomskih kretanja predstavlja netranscendirani produetak nedijalektikog aspekta Hegelovog pokuaja da stvori zaokrueni sistem: samo dokaz da tom ekonomskom procesu, da bi opravdao sebe, nisu vie potrebni ni Hegel, niti dokazi dobijeni na isto kontemplativnom planu. To kretanje, koje moderno drutvo danas slavi, jeste onaj sektor sveta u kojem za misao vie nema mesta, sektor iji mehaniki razvoj ekasno dominira celim drutvom. Marksov projekat je projekat svesne istorije, u kojem se kvantitet, nastao iz slepog razvoja isto ekonomskih proizvodnih snaga, mora preobraziti u kvalitativno prisvajanje istorije. Kritika politike ekonomije je prvi in tog kraja preistorije: Od svih instrumenata proizvodnje, najvea proizvodna sila je sma revolucionarna klasa. 81. Marksova teorija je tesno povezana s naunom milju utoliko to i sma nastoji da racionalno shvati snage koje zaista deluju u drutvu. Ali, ona ide i dalje od naune misli; ona uva naunu misao samo tako to je stalno prevazilazi. Ona pokuava da shvati drutvene borbe, a ne drutvene zakone. Priznajemo samo jednu nauku: istoriju. (Nemaka ideologija) 82. Buroaska epoha, koja istoriji eli da podari nauno utemeljenje, previa injenicu da nauka kojom raspolae i sama nastaje na temeljima istorijskog razvoja ekonomije. Ali, istorija sutinski zavisi od tog ekonomskog znanja sve dok ostaje samo ekonomska istorija. Mera u kojoj naune opservacije previaju uticaj istorije na ekonomiju (i ceo proces koji stalno menja vlastite naune premise), ogleda se i u aroganciji onih

22

socijalista koji su poverovali da su precizno izraunali ritam ekonomskih kriza. Sada, kada se pokazalo da neprestane intervencije politike vlasti uspevaju da spree krize, isti taj mentalitet u tome vidi osetljivu ravnoteu, koja vodi ka konanom uspostavljanju opte ekonomske harmonije. Projekat prevazilaenja ekonomije i upravljanja istorijom mora da obuhvati nauku ovog drutva, ali ne moe i sam da bude nauni projekat. Revolucionarni pokret ostaje buroaski, sve dok smatra da aktuelnom istorijom moe upravljati sredstvima naune spoznaje. 83. Utopijski pravci socijalizma, iako istorijski zasnovani na kritici postojee drutvene organizacije, s pravom se nazivaju utopijskim sve dok ignoriu istoriju (to jest, sve dok ignoriu stvarne borbe i protok vremena, koji ne dotiu njihovu nepromenljivu sliku srenog drutva), ali ne i zato to odbijaju nauku. Naprotiv, utopijski mislioci bili su potpuno u vlasti naune misli ranijih vekova. Oni su predviali dovrenje i ispunjenje tog opteg racionalistikog sistema. Sebe nisu videli kao goloruke proroke, jer su vrsto verovali u drutvenu mo naunog dokaza, tako da su ak, kao Sen-Simon, verovali u mogunost osvajanja vlasti uz pomo nauke. Zombart (Werner Sombart) se pitao: Zato hoe da osvoje borbom ono to samo treba dokazati? Ali, nauno razumevanje utopista nije ukljuivalo svest da neke drutvene grupe imaju interes da odre status quo i da na raspolaganju imaju sve potrebne snage, kao i oblike lane svesti potrebne da se to stanje trajno odri. Njihovo poimanje stvarnosti je daleko zaostajalo za istorijskom realnou razvoja sme nauke, podreeno drutvenim imperativima tog razvoja, koji su odreivali ne samo koji e nalazi biti prihvaeni ve i ta uopte moe, a ta ne moe biti predmet naunog istraivanja. Utopijski socijalisti su ostali zatoenici iznoenja istine u naunom maniru, a ta istina je za njih bila samo apstraktna slika oblik miljenja koji se pojavio u prethodnim fazama drutvenog razvoja. Sorel (Georges Sorel) je primetio da su model za otkrivanje i izlaganje drutvenih zakona utopisti videli u astronomiji: njihovo neistorijsko shvatanje harmonije bilo je prirodna posledica njihovog pokuaja da na drutvo primene nauku koja je najmanje zavisila od istorije. Tu harmoniju su opisivali na isti nain na koji je Njutn opisivao opte naune zakone, a srean rasplet, koji su stalno prizivali, imao je u njihovoj drutvenoj nauci istu ulogu kao i inercija u klasinoj zici. (Graa za teoriju proletarijata) 84. Nauno-deterministiki aspekt Marksove misli je upravo ono to ju je uinilo podlonom ideologizaciji, kako za njegovog ivota, tako jo i vie u teorijskom nasleu koje ostavio radnikom pokretu. Napredovanje istorijskog subjekta je opet bilo odloeno, dok je ekonomija, ta istorijska nauka par exellence, sve vie dobijala na znaaju kao garant svoje budue i neminovne negacije. Tako je revolucionarna praksa, jedini pravi faktor te negacije, bila sve vie potiskivana iz teorijskih razmatranja. Najvea vanost je pridavana strpljivom prouavanju ekonomskog razvoja, a sva patnja koju je taj razvoj nosio sa sobom bila je doekivana s hegelovskom smirenou. Rezultat je bilo groblje dobrih namera. Sada je jasno da se, u skladu s naukom o revoluciji, svest uvek javlja prerano i da mora biti promiljena. Istorija je pokazala da nismo bili u pravu, ni mi, niti oni koji su mislili kao mi, pisao je Engels 1895. Postalo je jasno da je ekonomski razvoj irom kontinenta u to vreme bio daleko od zrelosti. Tokom celog ivota Marks je gradio doslednu teoriju, ali izlaganje te teorije odvijalo se na terenu vladajue misli, kao kritika posebnih disciplina, pre svega politike ekonomije, glavne nauke buroaskog drutva. Upravo u tom osakaenom obliku, koji je kasnije prihvaen kao ortodoksan, Marskova teorija je postala marksizam. 85. Slabosti Marksove teorije prirodno su vezane za slabosti revolucionarne borbe proletarijata tog vremena. Nemaka radnika klasa nije ostvarila revoluciju iz 1848.

23

godine; pariska Komuna bila je poraena u izolaciji. Samim tim, ni revolucionarna teorija nije mogla biti potpuno ostvarena. injenica da je Marksu uglavnom ostajalo da tu teoriju brani i dalje usavrava u itaonici Britanskog muzeja, imala je obogaljujue posledice na samu teoriju. Marksovi nauno izvedeni zakljuci o buduem razvoju radnike klase, zajedno sa organizacionom praksom koja se oslanjala na te zakljuke, postali su prepreke s kojima se proleterska svest suoila u kasnijem periodu. 86. Teorijski nedostaci naune odbrane proleterske revolucije (kako u sadraju, tako i u obliku u kojem je bila izloena) u krajnjoj liniji proistiu iz poistoveivanja proletarijata s buroazijom u tenji ka revolucionarnom osvajanju vlasti. 87. Marks je jo u Komunistikom manifestu pokuao da dokae legitimnost proleterske vlasti, navodei kao argument uzastopne pokuaje njihovih prethodnika, to ga je vodilo ka preteranom pojednostavljivanju istorijske analize i njenom svoenju na linerani prikaz razvoja oblika proizvodnje, u kojem klasna borba nuno vodi ili ka revolucionarnom preobraaju celog drutva ili ka meusobnom unitenju sukobljenih klasa. Ipak, istorijske injenice govore da je azijatski nain proizvodnje (kako ga je Marks nazivao na drugim mestima) opstao u skoro neizmenjenom obliku uprkos svim klasnim sukobima, da slugama nikada nije uspelo da zbace feudalne gospodare i da nijedna pobuna robova u antikom svetu nije vodila ka vladavini slobodnih ljudi. Taj linerani prikaz previa injenicu da je buroazija jedina revolucionarna klasa koja je ikada pobedila, da je to jedina klasa za koju je razvoj ekonomije bio istovremeno i uzrok i posledica dolaska na vlast. Isto pojednostavljivanje vodilo je Marksa ka zapostavljanju ekonomske uloge drave u upravljanju klasnim drutvom. Uspon buroazije je oslobodio ekonomiju od drave, ali samo utoliko to je prethodno stanje bilo orue klasne represije unutar statine ekonomije. Buroazija je prvobitno razvila sopstvenu, nezavisnu ekonomsku mo, u prelaznom periodu u kojem je drava poela da slabi, a feudalizam poeo da naruava ravnoteu izmeu razliitih drutvenih snaga. S druge strane, moderna drava, ija je trgovaka politika poela da prua podrku razvoju buroazije i koja se razvila u dravu same buroazije, tokom liberalne (laissez-faire) epohe, postepeno je izrasla u centralnu silu planskog upravljanja ekonomskim procesom. Marksu je ipak uspelo da opie bonapartistiki prototip moderne dravne birokratije, stapanje kapitala i drave u nacionalnu vlast kapitala nad radom, javnu silu stvorenu u cilju odravanja drutvenog podanitva oblik drutvenog poretka u kojem buroazija odbacuje sav istorijski ivot, osim onog svedenog na ekonomsku istoriju stvari, izlaui tako i sebe osudi na politiku nitavnost, kao i sve druge klase. Ovde se ve nazire drutveno-politika osnova modernog spektakla, koja negativno ukazuje na to da je proletarijat samo pretendent na istorijski ivot. 88. Jedine dve klase kojima se bavi Marksova teorija, dve iste klase kojima je posveena celokupna analiza Kapitala, jesu buroazija i proletarijat. To su jedine dve revolucionarne klase u celoj istoriji, ali koje deluju u vrlo razliitim uslovima. Buroaska revolucija je okonana; proleterska revolucija je i dalje neostvaren projekat, koji se oslanja na ranije revolucije, ali koji se od svih njih kvalitativno razlikuje. Ako se previdi originalnost istorijske uloge buroazije, onda je lako prevideti i konkretnu originalnost proleterskog projekta, koji nee postii nita ako ne razvije sopstvenu zastavu i ne prepozna svu veliinu svog zadatka. Buroazija je dola na vlast jer je to bila klasa koja je razvijala ekonomiju. Proletarijat ne moe da razvije vlastiti, novi oblik vlasti, ako ne postane svesna klasa. Razvoj proizvodnih snaga, sam po sebi, ne garantuje sticanje te moi ak ni posredno, usled sve veeg liavanja koje taj razvoj povlai za sobom. Tom cilju ne slui ni osvajanje dravne vlasti u jakobinskom stilu. Proletarijat ne moe da iskoristi nijednu ideologiju

24

koja svoje posebne ciljeve lano predstavlja kao opte, jer se on ne moe zadovoljiti ni jednom deliminom stvarnou kao svojom sopstvenom. 89. Ako se Marks, posebno za vreme svog aktivnog uea u proleterskoj borbi, previe oslanjao na naune metode, do te mere da je stvorio intelektualnu osnovu za iluziju ekonomizma, jasno je da on lino nije imao takvih iluzija. U uvenom pismu od 7. decembra 1867. godine, koje je pratilo jedan kritiki osvrt na Kapital a koje je sm napisao, sa idejom da ga Engels predstavi tampi kao delo jednog protivnika Marks je jasno ukazao na ogranienja svoje nauke: Line sklonosti autora (koje su mu moda nametnuli njegova politika uverenja i prolost), naime, nain na koji on lino vidi i predoava krajnje posledice sadanjih kretanja i drutvenih procesa, nemaju veze s njegovom javno publikovanom analizom. Ograujui se tako od tendencioznih zakljuaka sopstvene objektivne analize, uz ironiju onog moda, povodom vannaunih izbora koji su mu navodno bili nametnuti, Marks je posredno otkrio metodoloki klju koji povezuje ta dva aspekta njegove misli. 90. Spajanje znanja i akcije mora se sprovesti unutar same istorijske borbe, tako da se oni neprestano uzajamno potvruju. Proletarijat je bio formiran kao subjekat koji u tom procesu organizuje revolucionarnu borbu i reorganizuje drutvo u trenutku revolucije to je taka u kojoj se moraju stvoriti praktini uslovi za formiranje svesti, uslovi u kojima se teorija prakse potvruje kao praktina teorija. Ali, revolucionarna teorija je doslovno ignorisala to kljuno pitanje organizacije tokom celog perioda formiranja radnikog pokreta, kada je ta teorija jo uvek imala jedinstven karakter nasleen od istorijske misli (i kada je s pravom pretendovala da se razvije u jedinstvenu istorijsku praksu). Umesto toga, pitanje organizacije je postalo najslabija taka radikalne teorije, oblast konfuzije, koja je vodila ka povratku na hijerarhijske i etatistike taktike pozajmljene od buroaske revolucije. Oblici organizacija radnikog pokreta, nastali iz tog teorijskog nehata, pokuali su da odre jedinstvo teorije, razbijajui se na specijalizovane i fragmentirane discipline. Ta ideoloki otuena teorija nije vie bila u stanju da prepozna praktinu opravdanost jedinstvene istorijske misli, koju je zapravo izdala, posebno kada se opravdanost njenog postojanja iskazivala u spontanim pobunama radnike klase; ona je ak aktivno doprinosila potiskivanju svakog izraza ili seanja na to jedinstvo. A upravo ti istorijski oblici, koji su nastajali u samoj borbi, bili su jedini praktian teren na kojem je teorija mogla da se potvrdi. Upravo ti oblici su bili ono to je nedostajalo teoriji, samo to ta potreba nije bila formulisana i teorijski. Sovjet, na primer, nije bio teorijsko dostignue. Ako se vratimo jo dalje u prolost, vidimo da se najvea teorijska istina Meunarodnog radnikog udruenja nalazi u samom njegovom praktinom postojanju. 91. Poetni uspeh Prve internacionale omoguio je da se oslobodi svih zbunjujuih uticaja vladajue ideologije koji su preiveli unutar nje. Ali, poraz i progon koji su ubrzo usledili, izbacili su na povrinu sukob izmeu dva razliita vienja proleterske revolucije, od kojih je svako imalo jedan autoritaran aspekt koji je blokirao mogunost svesnog samoosloboenja radnike klase. Rascep izmeu pristalica Marksa i Bakunjina, koji je uskoro postao nepremostiv, nastao je oko dva pitanja: pitanja vlasti u buduem revolucionarnom drutvu i pitanja organizacije sadanjeg pokreta, pri emu je svaki od suparnika kasnije potpuno promenio svoje stavove. Bakunjin je odbacio kao iluziju stav da se klase mogu ukinuti primenom autoritarnih sredstava na dravnu vlast, upozoravajui da bi to vodilo ka ponovnom uspostavljanju vladajue birokratske klase i ka diktaturi onih koji sebe smatraju najupuenijima. Marks, koji je verovao da e zajedniko sazrevanje ekonomskih kontradikcija i radnike svesti u demokratskim uslovima ograniiti ulogu proleterske drave na kratku, prelaznu fazu, neophodnu da bi

25

se uvrstili novi drutveni odnosi, osudio je Bakunjina i njegove sledbenike kao autoritarnu, konspirativnu elitu, koja sebe svesno stavlja iznad Internacionale, sa sumanutim planom da drutvu nametne neodgovornu diktaturu najrevolucionarnijih elemenata (ili makar onih koji su sebe smatrali takvima). Svoje sledbenike Bakunjin je zaista mobilisao na toj osnovi: Usred opte bure mi treba da budemo nevidljivi vodii revolucije, ne pomou bilo kakvog vidljivog oblika vlasti, ve pomou kolektivne diktature nae Alijanse diktature bez ikakvih oznaka, naziva i zvaninog statusa, a opet jo monije, upravo zato to nee imati nijedno od pojavnih obeleja vlasti. Tako su se te dve ideologije radnike klase nale nepomirljivo sukobljene, svaka sa svojom delimino tanom kritikom, ali sa izgubljenim jedinstvom istorijske misli i pretenzijom da se nametnu kao ideoloki autoriteti. Mone organizacije poput nemake Socijaldemokratije i Federacije iberijskih anarhista (FAI) verno su sluile svaka svojoj ideologiji, a posledice su svuda bile drugaije od onoga to se elelo. 92. injenica da su anarhisti videli ciljeve proleterske revolucije kao neposredno ostvarive, izraava svu snagu i slabost borbe kolektivistikih anarhista (jedine struje anarhizma koju treba uzeti ozbiljno; pretenzije individualistikih oblika anarhizma oduvek su bile smene). Od istorijske misli moderne klasne borbe anarhisti su preuzeli samo zakljuke; njihovo iskljuivo insistiranje na tim zakljucima bilo je dopunjeno svesnom ravnodunou prema pitanju metode. Njihova kritika politike borbe je samim tim ostajala apstraktna, dok je njihova posveenost borbi na ekonomskom planu bila usmerena ka prividu konanog reenja, koje se, po njima, moglo postii jednim udarcem, na dan generalnog trajka ili opte pobune. Anarhisti su bili potpuno posveeni ostvarenju jednog ideala. Anarhizam ostaje samo ideoloka negacija drave i klasnog drutva upravo onih drutvenih uslova koji i podstiu odvojene ideoloke pristupe. To je ideologija iste slobode, koja sjedinjuje sve i odbacuje svaku predstavu o istorijskom zlu. To sjedinjavanje svih deliminih zahteva u jedan, sveobuhvatan zahtev predstavlja najvei doprinos anarhista, koji su odbacili postojee stanje sa stanovita ivota kao celine, a ne samo iz nekog ogranienog, specijalizovanog kritikog ugla. Ali, poto se to sjedinjavanje videlo samo kao apsolutno, u skladu sa individualnim hirom i bez davanja prednosti nekom odreenom nainu aktuelizacije, anarhizam je bio osuen na propast kao suvie nedosledan. U svakoj konkretnoj borbi anarhizam se pozivao na uvek istu, sveobuhvatnu lekciju, u kojoj je video dovoljnu i sasvim dovrenu platformu celog pokreta. To stanovite izrazio je i Bakunjin u pismu iz 1873. godine, kada je napustio Federaciju Jure: U prethodnih devet godina Internacionala je razvila sasvim dovoljno ideja da spasi svet, samo kada bi ga ideje mogle spasiti. Izazivam svakog ko tvrdi da ima neku novu. Nema vie vremena za ideje, vreme je za akciju. Taj stav bez sumnje sledi proletersku istorijsku misao da se ideje moraju staviti u praksu, ali zato potpuno naputa istorijski teren, sa uverenjem da su odgovarajui oblici tog prelaska na praksu ve pronaeni i da se nikada nee promeniti. 93. Anarhisti, koji su svojim ideolokim uverenjima sebe jasno izdvojili od ostatka radnikog pokreta i sami su reprodukovali to odvajanje kompetencije u sopstvenim redovima, stvarajui tako uslove koji pogoduju neformalnoj dominaciji svake pojedine anarhistike organizacije nad svojim lanstvom, oliene u njihovim vodeim propagandistima i ideolozima, specijalistima, iji su osrednji intelektualni dometi bili dodatno ogranieni stalnim pozivanjem na nekoliko veitih istina. Ideoloka odanost anarhista donoenju jednoglasnih odluka, utrla je put nekontrolisanim manipulacijama tih specijalista za slobodu. Revolucionarni anarhizam je oekivao istu jednoglasnost, postignutu istim sredstvima i od masa nakon njihovog osloboenja. Pored toga, odbijanje anar-

26

hista da uzmu u obzir velike razlike u poloaju razliitih manjina ukljuenih u aktuelne borbe, a zatim i u postrevolucionarnu zajednicu slobodnih ljudi, stalno ih je vodilo u izolaciju, posebno kada bi se ukazala potreba za donoenjem kolektivnih odluka; to se potvrdilo u bezbrojnim anarhistikim pobunama u paniji, koje su na lokalnom nivou trpele poraz za porazom. 94. Ta iluzija, na kojoj je izvorni anarhizam manje ili vie jasno insistirao, potie iz uverenja da je revolucija tu, odmah iza ugla, i da e trenutno ostvarenje te revolucije dokazati svu ispravnost anarhistike ideologije, kao i oblika praktine organizacije razvijenih u skladu s tom ideologijom. Godine 1936. anarhizam je zaista uspeo da pokrene drutvenu revoluciju, koja je predstavljala najnapredniji izraz proleterske snage ikada ostvaren. Ali, ak i u tom sluaju, treba imati u vidu da je opti ustanak poeo kao pka odbrambena reakcija na pokuaj vojske da izvede pu. Pored toga, oklevanje da se revolucija izvede u potpunosti, jo u prvim danima borbe zato to je Franko ve kontrolisao polovinu zemlje i bio snano podravan sa strane, zato to je ostatak meunarodnog proleterskog pokreta ve bio poraen i zato to je antifaistiki blok ukljuivao razliite buroaske snage i etatistike radnike partije pokazuje da je organizovani anarhistiki pokret bio nesposoban da proiri delimina dostignua revolucije i da ih zatim odbrani. Njegovi priznati lideri su postali ministri, taoci buroaske drave, koja ne samo da je unitila revoluciju, ve je nastavila da gubi i u graanskom ratu. 95. Ortodoksni marksizam Druge internacionale je bio nauna ideologija socijalistike revolucije, koja je svu istinu poistovetila sa objektivnim ekonomskim procesima, a sebi stavila u zadatak da radnicima, edukovanim kroz njihove organizacije, dokae svu neumitnost tih procesa. Ta ideologija oivljava neku vrstu vere u mo pedagoke demonstracije, koju smo sretali jo kod socijalista-utopista, u kombinaciji s kontemplativnim sagledavanjem istorijskog toka. Taj stav je bio lien i hegelovske dimenzije istorijskog totaliteta i statine slike totaliteta koju su razvili utopisti (a najraskonije Furije). Taj nauni stav, koji je uspeo samo da oivi tradicionalnu dilemu izmeu simetrinih etikih opcija, prisutan je i u Hilferdingovom (Rudolf Hilferding) apsurdnom zakljuku da razumevanje istorijske nunosti socijalizma ne daje nikakve smernice o praktinom stavu koji bi trebalo zauzeti. Naime, jedno je shvatiti da je neto neminovno, a neto sasvim drugo staviti sebe u slubu te neminovnosti. (Finanzkapital) Oni kojima nije uspelo da shvate da su, za Marksa i revolucionarni proletarijat, jedinstvena istorijska misao i praktian stav koji treba zauzeti bili jedno, zavrili su kao rtve prakse koju su usvojili. 96. Ideologija socijaldemokratskih organizacija stavila je te organizacije pod kontrolu profesora zaduenih za edukaciju radnike klase, a oblik organizacije odgovarao je toj vrsti pasivnog sledbenitva. Uee socijalista iz Druge internacionale u politikim i ekonomskim borbama bilo je nesumnjivo vrlo konkretno, ali u isto vreme i duboko nekritiko. Bila je to neskriveno reformistika praksa u ime iluzorne revolucije. Ova ideologija revolucije bila je podrivena sopstvenim proklamovanim uspesima. Izdizanje socijalistikih novinara i parlamentarnih predstavnika iznad ostatka pokreta, podstaklo je te aktiviste, koji su ionako bili regrutovani meu buroaskom inteligencijom, da brzo usvoje i buroaski ivotni stil. ak su i industrijski radnici, regrutovani u borbama po fabrikama, pod uticajem sindikalne birokratije postajali brokeri radne snage, iji je jedini zadatak bio da tu robu prodaju po dobroj ceni. Da bi ta aktivnost makar liila na revolucionarnu, kapitalizam bi morao da se pokae nesposobnim da je tolerie na ekonomskom planu; ali, pokazalo se da kapitalizam nije imao nikakvih problema sa tolerisanjem tog legalistikog politikog izraza. Nauna ideologija socijaldemokrata je

27

tvrdila da kapitalizam nee moi da tolerie ove ekonomske antagonizme, ali istorija je uporno dokazivala suprotno. 97. Berntajn, socijaldemokrata veoma nesklon ideologiji, ali zato vrlo privren metodologiji buroaske nauke, bio je makar dovoljno iskren da ukae na tu kontradikciju (prisutnu i kod reformistikog pokreta engleske radnike klase, koji se nikada nije optereivao bilo kakvim revolucionarnim zahtevima). Ali, sm istorijski razvoj je pruio konani dokaz. Iako pun iluzija svih vrsta, Berntajn je tvrdio da kriza kapitalistikog naina proizvodnje nee udesno uveati snagu socijalista, koji su eleli da preuzmu revoluciju oslanjajui se upravo na to ortodoksno vienje toka dogaaja. Tokom dubokih drutvenih previranja pokrenutih Prvim svetskim ratom, to je zaista dovelo do buenja radikalne svesti, u najmanje dva navrata se pokazalo da socijaldemokratska hijerarhija nije u stanju da nemakim radnicima prui edukaciju koja bi ih preobrazila u teoretiare: prvi put, kada je ubedljiva veina lanova partije podrala imperijalistiki rat; drugi put, kada je partija skrila ustanak spartakovaca. Bivi radnik, Ebert (Friedrich Ebert), koji je postao jedan od socijaldemokratskih voa, oigledno je ostao dobar hrianin, kada je govorio da revoluciju mrzi isto koliko i greh. Pored toga, pokazao se i kao pravi vesnik predstavnikog socijalizma, koji se uskoro razvio u smrtnog neprijatelja proletarijata u Rusiji i drugde, kada je sasvim precizno izrazio sutinu tog novog oblika otuenja: Socijalizam znai mnogo rada. 98. Kao marksistiki mislilac, Lenjin je bio samo verni i dosledni sledbenik Kauckog, koji je revolucionarnu ideologiju ortodoksnog marksizma primenio na postojee uslove u Rusiji, na koje se nije mogla primeniti reformistika praksa Druge internacionale. U ruskim uslovima, boljevika praksa upravljanja proletarijatom spolja i pomou disciplinovane, podzemne partijske organizacije predvoene intelektualcima, profesionalnim revolucionarima, postala je nova profesija, koja se nije uklapala ni u jedan postojei profesionalni sektor kapitalistikog drutva (caristiki reim oigledno nije bio u stanju da tu postigne bilo kakav kompromis). Tako su boljevici postali jedini profesionalci u oblasti totalne drutvene dominacije. 99. S pribliavanjem rata i kolapsom internacionalne socijaldemokratije pred izazovom tog rata, autoritarni ideoloki radikalizam boljevika pokazao se sposobnim da svoj uticaj proiri irom sveta. Krvavi poraz demokratskih iluzija radnikog pokreta pretvorio je ceo svet u Rusiju, dok je boljevizam, kao vlasnik jedinog revolucionarnog prodora ostvarenog u tom kriznom periodu, ponudio svoj hijerarhijski i ideoloki model proletarijatu svih zemalja, pourujui ga da se svojoj vladajuoj klasi to pre obrati na ruskom. Lenjin nije prigovarao marksizmu Druge internacionale zbog toga to je bio revolucionarna ideologija, ve zato to je prestao da bude revolucionarna ideologija. 100. Istorijski trenutak u kojem je boljevizam trijumfovao u Rusiji za sebe, a socijaldemokratija vodila pobedniku bitku za stari svet, oznaava konano uspostavljanje onog stanja stvari koje se nalazi u srcu dominacije modernog spektakla: predstavljanje radnike klase je postalo njen najvei neprijatelj. 101. U svim prethodnim revolucijama, pisala je Roza Luksemburg u Die Rote Fahne od 21. decembra 1918, protivnici su se suoavali otvoreno i direktno: klasa protiv klase, program protiv programa. U ovoj revoluciji, trupe koje tite stari poredak ne bore se pod znamenjima vladajue klase, ve pod zastavom socijaldemokratske partije. Kada bi se glavno pitanje ove revolucije postavilo otvoreno i direktno kapitalizam ili socijalizam? ogromna veina proletera ne bi imala imala nikakvih dilema. Tako je, samo nekoliko dana pre konanog unitenja, radikalna struja nemakog proletarijata

28

otkrila tajnu novih uslova stvorenih celim dotadanjim razvojem (emu je znaajno doprinelo i predstavljanje radnike klase): spektakularnu organizaciju odbrane vladajueg poretka, drutvenu oblast kojom vladaju prividi, gde se nijedno glavno pitanje vie ne moe postaviti otvoreno i direktno. U toj taki, revolucionarno predstavljanje proletarijata je postalo glavni razlog i najvanija posledica opteg falsikovanja drutva. 102. Organizacija proletarijata po boljevikom modelu bila je, u isto vreme, posledica nazadnih uslova u Rusiji i odustajanja radnika iz razvijenijih zemalja od revolucionarne borbe. Ti nazadni uslovi pogodovali su i naglaavanju kontrarevolucionarnih aspekata, koje je ovaj oblik organizacije nesvesno ukljuivao jo od svojih poetaka. Uzastopni neuspesi evropskih radnikih pokreta da iskoriste zlatnu priliku koja se ukazala u periodu 19181920. (neuspeh koji je podrazumevao i nasilno unitenje sopstvene radikalne manjine), samo su pomogli konsolidaciju boljevike vlasti i omoguili tom lanom dostignuu da se celom svetu predstavi kao jedino mogue proletersko reenje. Preuzimajui monopol nad dravom, kao jedini predstavnik i branilac vlasti radnike klase, boljevika partija je nala opravdanje za sebe i postala ono to je ve bila: partija vlasnika proletarijata, koja je temeljno iskorenila sve prethodne oblike vlasnitva. 103. Tokom dvadeset godina, razliite socijaldemokratske struje u Rusiji vodile su beskrajnu debatu o uslovima koji bi mogli dovesti do pada carizma slabost buroazije, veinsko seosko stanovnitvo i potencijalno odluujua uloga proletarijata, koji je ve bio grupisan i spreman za borbu, ali koji je inio samo manji deo populacije. Tu debatu je u praksi razreio inilac koji se nije pojavljivao ni u jednoj hipotezi: revolucionarna birokratija, koja se stavila na elo radnike klase, osvojila je vlast i nastavila da namee novi oblik klasne dominacije. isto buroaska revolucija nije bila mogua; prie o demokratskoj diktaturi radnika i seljaka bile su najobinije zamajavanje; u isto vreme, vlast proleterskih sovjeta nije mogla da se odri pod pritiskom klase malih zemljoposednika, nacionalne i internacionalne Bele reakcije, ali i sopstvenih predstavnika, odvojenih i otuenih u obliku partije radnike klase, koja je preuzela potpunu kontrolu nad dravom, ekonomijom, svim oblicima i sredstvima izraavanja, a uskoro i nad mislima ljudi. Teorija o permanentnoj revoluciji, koji su promovisali Trocki i Parvus, a koju je Lenjin usvojio aprila 1917. godine, pokazala se kao jedina prihvatljiva teorija za zemlje s minimalno razvijenom buroazijom, ali je i tu postala istinita tek s pojavom do tada nepoznatog faktora birokratske klasne vlasti. U brojnim raspravama unutar boljevikog vostva, Lenjin se pokazao kao najdosledniji zagovornik centralne, diktatorske vlasti koncentrisane u rukama tog vrhovnog, ideolokog predstavnika. Lenjinu je uspevalo da uvek bude u pravu, u smislu da je bez izuzetka podravao upravo ona reenja proistekla iz ranijih izbora manjine koja je sada imala apsolutnu vlast: demokratiju, koja je bila uskraena seljacima uz pomo drave, sada je trebalo uskratiti i radnicima, a zatim i komunistikim sindikalnim voama, svim obinim lanovima partije i konano kadrovima iz najviih slojeva partijske hijerarhije. Na Desetom kongresu, kada je Krontatski sovjet ve bio vojno poraen i sahranjen pod pravom salvom optubi, Lenjin je napao radikalne birokrate koji su se izdvojili u frakciju radnike opozicije i uputio im ultimatum iju je logiku Staljin kasnije proirio na apsolutnu podelu sveta: Moete biti ovde s nama ili protiv nas, napolju, s pukama u rukama, ali ne i nekakva opozicija Imali smo dovoljno opozicije. 104. Posle Krontata, birokratija je konsolidovala svoju poziciju jedinog vlasnika sistema dravnog kapitalizma na unutranjem planu kroz privremeni savez sa seljacima (Nova ekonomska politika), a na spoljanjem pomou radnika mobilisanih u birokratske partije Tree internacionale kao podrkom ruskoj diplomatiji, sabotirajui ceo revolucionarni pokret i podravajui buroaske reime, radi sticanja vee sigurno-

29

sti na meunarodnom planu (reim Kuomintanga u Kini 19251927, Narodni Front u paniji i Francuskoj, itd.). U sledeoj fazi birokratski reim je nastavio da uvruje vlast izlaui seljake teroru, u okviru primitivne akumulacije kapitala, najbrutalnije u istoriji. Industrijalizacija iz vremena Staljinove vladavine otkrila je krajnje namere birokratskog sistema: nastavak vladavine ekonomije i ouvanje sme sutine trinog drutva rada kao robe. Ali, taj proces je ukazao i na nezavisnost ekonomije: ekonomija je uspostavila potpunu dominaciju nad drutvom i pokazala se sposobnom da odri klasnu vladavinu neophodnu za svoje nesmetano odvijanje. To znai da je buroazija stvorila nezavisnu silu, koja, sve dok je nezavisna, moe da funkcionie i bez buroazije. Totalitarna birokratija nije bila poslednja posednika klasa u istoriji, kako je to govorio Bruno Rici (Bruno Rizzi); to je bila samo zamena za vladajuu klasu u sistemu robne ekonomije. Klimavi sistem kapitalistikog vlasnitva bio je zamenjen sirovijom verzijom samog sebe pojednostavljenim, manje razuenim i centralizovanim kolektivnim vlasnitvom birokratske klase. Taj nerazvijeni oblik vladajue klase odgovara uslovima ekonomske nerazvijenosti; on pred sobom nema drugu perspektivu, nego da se uhvati u kotac s tom nerazvijenou samo u odreenim delovima sveta. Hijerarhijski i etatistiki okvir tog sirovog izdanka kapitalistike vladajue klase obezbedila je partija radnike klase (koja je i sama bila oblikovana hijerarhijskim odvajanjem karakteristinim za buroaske organizacije). Kao to je to primetio Ante Ciliga tokom robijanja u jednom od Staljinovih zatvora, tehniko pitanje organizacije postalo je drutveno pitanje. (Lenjin i revolucija) 105. Revolucionarna ideologija to dosledno odvajanje koja je u lenjinizmu dostigla najvii stepen voluntarizma kao oblika upravljanja stvarnou, sa staljinizmom se vratila svojoj sutinskoj nedoslednosti. U toj fazi, ideologija vie nije bila orue, ve sma sebi cilj. Ali, la koja vie ne doputa bilo kakav izazov postaje ludilo. Totalitarna ideologija u isto vreme ponitava stvarnost i odreuje joj jedini smisao: postoji samo ono to ona kae da postoji. Iako je taj primitivni oblik spektakla bio ogranien uglavnom na nerazvijene regione, on je ipak odigrao sutinsku ulogu u globalnom razvoju spektakla. Taj poseban oblik materijalizacije ideologije nije preobrazio svet ekonomski, kao to je to uradio razvijeni kapitalizam; on je samo, uz pomo policijsko-dravnih metoda, promenio ljudsku percepciju sveta. 106. Vladajua totalitarno-ideoloka klasa je gospodar izokrenutog sveta: to je ta klasa monija, ona vie insistira na tome da zapravo ne postoji, a svoju mo koristi pre svega zato da bi nametnula to vienje. Ona je, meutim, skromna samo u tom smislu; naime, ta zvanino nepostojea birokratija svoje nepogreivo vostvo proglaava za krunu dosadanjeg istorijskog razvoja. Iako je njeno postojanje svuda oigledno, birokratija, kao klasa, mora biti nevidljiva. Posledica toga je da ceo drutveni ivot postaje oblik ludila. Drutvena organizacija totalnog krivotvorenja potie iz te osnovne kontradikcije. 107. Staljinizam je bio i vladavina terora unutar birokratske klase. Teror, na kojem je poivala vlast te klase, nuno se okrenuo protiv nje: ona nije imala nikakvo pravno utemeljenje, nikakav zakonski priznat status posednike klase, koji bi vaio za sve njene pripadnike. Njeno vlasnitvo moralo je biti maskirano jer se temeljilo na lanoj svesti koja je svoju vlast mogla da odri samo pomou vladavine opteg terora, u kojoj su njeni pravi motivi bili potpuno zamraeni. lanovi vladajue birokratske klase imali su samo pravo kolektivnog vlasnitva nad drutvom; u toj velikoj lai, oni su igrali ulogu proletarijata koji upravlja socijalistikim drutvom; kao glumci, morali su da se striktno pridravaju tog scenarija ideoloke izdaje. Ali, da bi zaista uestvovali u tom krivotvorenju, njihova legitimnost je morala biti potvrena. Nijedan birokrata, kao pojedinac,

30

nije imao pravo na vlast; da bi se dokazao kao proleter, morao je da se pokazuje kao suta suprotnost birokrati; s druge strane, nije se mogao dokazati ni kao birokrata, jer je zvanina politika glasila da birokratija ne postoji. Zato je legitimitet svakog birokrate potpuno zavisio od zvaninog peata vladajue ideologije; ona je svim birokratama koje nije unitila priznavala pravo na kolektivno lanstvo u socijalistikom reimu. Iako su birokrate imale kolektivno pravo na donoenje svih drutvenih odluka, koheziju njihove klase mogla je da obezbedi samo koncentracija njihove teroristike vlasti u jednoj linosti. Ta linost je bila izvor jedine praktine istine vladajue lai; samo je ona imala pravo da povlai nepokolebljivu liniju razdvajanja iako je ta linija stalno bila prilagoavana. Staljin je donosio neopozive odluke o tome ko jeste, a ko nije lan vladajue birokratije, ko je proleter na vlasti, a ko izdajica i plaenik Vol Strita ili Mikada. Atomizirane birokrate mogle su da dobiju svoj kolektivni legitimitet samo kroz linost Staljina gospodara sveta koji je uskoro poeo da sebe doivljava kao vrhovno bie, nad kojim ne postoji nijedan vii oblik duha. Svoju pravu prirodu sveprisutnu vlast gospodar sveta prepoznaje kroz razorno nasilje koje primenjuje nad svojim podanicima, lienim svake moi. On je sila koja sama odreuje oblast svoje dominacije, ali i sila koja jedina ima pravo da pustoi tu oblast. 108. Vremenom je ta ideologija, kroz osvajanje totalne vlasti, i sma postala totalna, menjajui se tako iz delimine istine u totalitarni falsikat. Istorijska misao bila je tako temeljno ponitena, da ni sama istorija, ak ni na nivou elementarnog empirijskog znanja, vie nije mogla da postoji. Totalitarno birokratsko drutvo ivi u veitoj sadanjosti, a sve to se ranije dogodilo postoji samo kao oblast otvorena za policijsku intervenciju. Taj projekat, koji je najavio jo Napoleon, sa idejom o monarhistiki dirigovanoj energiji seanja, u staljinizmu je ostvaren kroz stalno prepravljanje istorije, koje nije menjalo samo tumaenje prolih dogaaja, ve i sme dogaaje. Ali, cena tog osloboenja od istorijske stvarnosti bila je gubitak svakog racionalnog, referentnog okvira nunog za kapitalizam kao istorijski sistem. Dobro je poznato koliko je rusku ekonomiju kotala nauna primena jedne poludele ideologije (treba se samo setiti Lisjenkovog jaska).2 Ta protivrenost injenica da se totalitarna birokratija, koja pokuava da upravlja industrijskim drutvom, nalazi razapeta izmeu svoje potrebe za racionalnou i stalnog potiskivanja racionalnosti ujedno je i njena najvea slabost u poreenju s normalnim kapitalistikim razvojem. Kao to ne moe da rei problem poljoprivrede na uobiajeni kapitalistiki nain, birokratija je inferiorna u odnosu na kapitalizam i u oblasti industrijske proizvodnje, jer proizvodnju moe da planira samo na autoritaran nain, zasnovan na nerealnim i potpuno falsikovanim pretpostavkama. 109. Izmeu dva svetska rata revolucionarni pokret radnike klase je bio uniten zajednikom akcijom staljinistike birokratije i faistikog totalitarizma (potonji je, kao organizacija, bio direktno inspirisan partijskim modelom koji je prvi put isproban i razvijen u Rusiji). Faizam je bio oajniki pokuaj da se buroaska ekonomija spase od dvostruke opasnosti krize i proleterske subverzije. Bilo je to opsadno stanje, u kojem se kapitalistiko drutvo spasilo tako to je sebi ubrizgalo dozu racionalizacije, u vidu masivne dravne intervencije. Ali, ta racionalizacija je bila podrivena iracionalnou sopstvenih metoda. Iako je faizam pozivao na odbranu glavnih ikona buroaske ideologije, koje su postale konzervativne (porodica, privatno vlasnitvo, moralni poredak, patriotizam), u isto vreme mobiliui sitnu buroaziju i nezaposlene radnike, uspaniene ekonomskom krizom ili razoarane neuspelim pokuajem socijalista da izvedu revoluciju, on, u sutni, nije bio
Trom Denisovi Lisjenko: ruski genetiar-agronom, iji su kvazinauni eksperimenti napravili pusto u ruskoj poljoprivredi. (Nap. prev.)
2

31

ideoloki pokret. Faizam je otvoreno pokazivao svoje pravo lice: bilo je to nasilno oivljavanje mita, koji poziva na uee u zajednici zasnovanoj na drevnim pseudovrednostima: na rasi, krvi, voi. Bio je to tehnoloki opremljeni primitivizam. Njegova izvetaena reinterpretacija mita, u novom, spektakularnom kontekstu, izvoena je primenom najsavremenijih metoda uslovljavanja i iluzije. Zato faizam ima znaajnu ulogu u formiranju modernog spektakla, a nain na koji je unitio stari radniki pokret ini ga jednom od temeljnih sila savremenog drutva. Ipak, poto je bila re o jednom od najskupljih naina za ouvanje kapitalizma, ulogu faizma preuzele su najvee kapitalistike drave, kao mnogo snaniji i racionalniji oblici tog poretka. 110. Kada je ruska birokratija konano uspela da se rei svih ostataka buroaskog vlasnitva koji su ometali njenu vlast u sferi ekonomije, da razvije ekonomiju zbog svojih ciljeva i bude priznata kao lan kluba velikih sila, poelela je da na miru uiva u svojim dostignuima, to je zahtevalo odbacivanje svih oblika proizvoljnosti kojima je jo uvek bila podreena. Tako se ona odrekla staljinizma kao svog porekla. Ali, ta osuda je ostala staljinistika proizvoljna, neobrazloena i otvorena za stalna prilagoavanja zato to tajna ideoloke lai nikada ne sme biti otkrivena. Birokratija se ne moe osloboditi, ni politiki, niti kulturno, jer njeno postojanje kao klase zavisi od njenog ideolokog monopola, koji je, koliko god bio masivan i nezgrapan, ipak samo titula vlasti. Ta ideologija je izgubila svaku strast za svojim originalnim izrazom, ali je i u tom rutinskom obliku zadrala represivnu ulogu kontrole nad svakim miljenjem i zabrane bilo kakve konkurencije. Birokratija je tako ostala beznadeno vezana za ideologiju u koju vie niko nije verovao. Vlast koju je koristila da bi izazvala strah, sada je izazivala samo podsmeh, ali je i tako ismevana uspevala da se odri pod stalnom pretnjom povratka iste one teroristike sile koje je pokuavala da se otarasi. Tako se, kad god je mislila da dokazuje svoju superirornost na terenu kapitalizma, ta vlast otkrivala samo kao siromani roak kapitalizma. Kao to je njena stvarna istorija bila u suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njeno brutalno odravano neznanje u suprotnosti s njenim naunim pretenzijama, tako je i njen pokuaj da se s kapitalizmom nadmee u oblasti proizvodnje robnog obilja bio frustriran injenicom da to obilje ima sopstvenu, unutranju ideologiju, koja podrazumeva slobodu izbora u neogranienom spektru lanih spektakularnih alternativa lanu slobodu koju birokratska ideologija i dalje nije mogla da dopusti. 111. U sadanjoj fazi razvoja birokratije, njena ideoloka pretenzija na vlast svuda doivljava kolaps. Vlast uspostavljena nacionalno, u ime internacionale perspektive, sada se mora pomiriti s time da svoj sistem lai moe zadrati samo u nacionalnim granicama. Nejednak ekonomski razvoj razliitih birokratija sukobljenih interesa, koje su uspele da razviju sopstveni socijalizam, u vie zemalja je vodio ka optoj, javnoj konfrontaciji s ruskom ili kineskom lai. Od tada, svakoj birokratiji na vlasti ostalo je da pronae sopstveni put; isto vai i za sve totalitarne partije koje tee vlasti (posebno one koje su preivele iz doba Staljina meu nekim nacionalnim radnikim klasama). Taj kolaps na meunarodnom planu bio je dodatno pogoran nekim unutranjim osporavanjima, koja su prvi put postala vidljiva za vreme pobune radnika u istonom Berlinu, koji su traili vladu metalskih radnika a posebno u sluaju Maarske, gde je to osporavanje ilo do osnivanja suverenih radnikih saveta. Ali, na kraju se to uruavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskoj mistikaciji pokazuje i kao krajnje nepovoljno za budui razvoj kapitalistikog drutva. Buroazija je na dobrom putu da izgubi protivnika koji ju je objektivno podravao, jer je stvarao iluziju o jedinstvenom karakteru cele opozicije postojeem poretku. Podela rada izmeu ta dva uzajamno po-

32

dupirua oblika spektakla dovrava se cepanjem samih pseudorevolucionarnih uloga. Spektaklurni inilac propasti radnikog pokreta i sam hita u susret svom unitenju. 112. Jedini savremeni sledbenici lenjinistike iluzije su razliite trockistike frakcije, koje tvrdoglavo istrajavaju u poistoveivanju proleterskog projekta sa ideolokim, hijerarhijskim organizacijama, uprkos istorijskom iskustvu koje odbacuje takvu perspektivu. Udaljenost trockizma od istinski revolucionarne kritike sadanjeg drutva donekle odgovara znaajnoj udaljenosti u odnosu na neke stavove koji su bili pogreni i u vreme kada su bili osnova stvarnih borbi. Do 1927. Trocki je bio sutinski odan birokratskoj vrhuki i isto vreme nastojao da preuzme kontrolu nad njom, radi stvaranja autentine, boljevike spoljne politike. (Na primer, dobro je poznato da je, u nameri da pomogne u sakrivanju uvenog Lenjinovog Testamenta, iao dotle da okleveta svog najblieg sledbenika Maksa Istmana [Max Eastman], koji je objavio taj dokument.) Trockog je osudila njegova vlastita, polazna perspektiva: naime, kada birokratija jednom postane svesna da se na domaem frontu razvila u kontrarevolucionarnu klasu, ona je osuena da slinu kontrarevolucionarnu ulogu igra i u drugim zemljama (iako, naravno, i dalje u ime revolucije). Njegovi kasniji pokuaji da stvori etvrtu internacionalu patili su od istih slabosti. Postavi bezuslovni sledbenik boljevikog oblika organizacije (to je postao tokom druge ruske revolucije, 1917), do kraja ivota je odbijao da se suoi s pravom prirodom birokratije kao nove vladajue klase. Kada je 1923. Luka predstavio taj isti organizacioni oblik kao dugo traenu vezu izmeu teorije i prakse, u kojoj proleteri prestaju da budu samo posmatrai zbivanja unutar svoje organizacije i postaju svesni akteri i stvaraoci tih zbivanja, on je boljevikoj partiji pripisao u zasluge sve ono to ta partija nije bila. Uprkos dubini svog teorijskog rada, Luka je ostao samo ideolog koji govori u ime vlasti potpuno otuene od proleterskog pokreta, verujui i uspevajui da svoju publiku uveri kako se u toj ulozi osea kao kod kue. U narednom periodu, kada je vlast pokazala kako lako otpisuje svoje lakeje, Lukaeva beskrajna samopokajanja otkrila su, s karikaturalnom jasnoom, do koje se mere poistovetio s neim potpuno suprotnim sebi i svemu za ta se zalagao u Istoriji i klasnoj svesti. Lukaev primer najbolje ilustruje istinitost osnovnog pravila koje vai za sve intelektualce ovog veka: ono prema emu su pokazivali respekt bila je tana mera njihove degradacije. Ipak, svoje aktivnosti Lenjin nije prikrivao takvim iluzijama; naprotiv, doputao je da partija ne moe da istrauje da li izmeu lozoje njenih lanova i partijskog programa postoji neka kontradikcija. Partija, iji je idealizovan portet Luka tako neprikladno oslikao, u stvarnosti je bila podeena samo za jedan specian i ogranien zadatak: osvajanje vlasti. 113. Poto se neolenjinistika iluzija dananjih trockista nalazi u stalnoj kontradikciji sa stvarnou modernih kapitalistikih drutava (buroaskih ili birokratskih), ne treba da nas udi to ta platforma ima najbolji prijem u formalno nezavisnim, nerazvijenim zemljama, u kojima birokratski dravni socijalizam, u reiji lokalnih vladajuih klasa, jedva dostie nivo isto ideolokog ekonomskog razvoja. Hibridni sastav tih vladajui klasa je manje ili vie jasno vezan za njihov poloaj unutar buroasko-birokratskog spektra. Njihovo stalno manevrisanje na meunarodnom planu, izmeu dva pola kapitalistike vlasti, zajedno s brojnim ideolokim kompromisima (najvie sa Islamom) koji proistiu iz njihove heterogene drutvene baze, liili su tu degradiranu verziju ideolokog socijalizma svakog ozbiljnog sadraja, osim policije. Tako jedan tip te birokratije formira organizaciju sposobnu da kombinuje borbu za nacionalno osloboenje sa seljakom pobunom; zatim, kao u Kini, pokuava da primeni staljinistiki model industrijalizacije na drutvo jo manje razvijeno nego to je to bila Rusija 1917. Birokratija sposobna da sprovede industrijalizaciju moe se razviti iz sitne buroazije i doi na na

33

vlast uz pomo vojnih ocira, kao to je bio sluaj u Egiptu. Na drugim mestima, kao u Aliru posle rata za nezavisnost, birokratija, koja se tokom rata razvijala kao paradravna vlast, moe uvrstiti svoju poziciju kroz kompromis s tankim slojem nacionalne buroazije. Najzad, u bivim kolonijama crne Afrike, koje su ostale tesno vezane za ameriku i evropsku buroaziju, lokalna buroazija nastaje tako to prisvaja dravu (najee na osnovu vlasti tradicionalnih plemenskih poglavica). Strani imperijalisti ostaju pravi gospodari tih zemalja, ali u odreenoj fazi njihovi domai akteri mogu biti nagraeni za prodaju lokalnih proizvoda, tako to e dobiti lokalnu dravu dravu nezavisnu od lokalnih masa, ali ne i od imperijalizma. Rezultat je vetaka buroazija, koja nije sposobna da akumulira kapital, ve samo da proerda viak vrednosti koji ubira iz lokalnog rada i subvencija dobijenih od drava-mentora i meunarodnih monopola. Ta klasa, nesposobna da ispuni normalnu ekonomsku ulogu buroazije, uskoro se moe nai pred izazovom opozicionih pokreta oblikovanih po birokratskom modelu, prilagoenom lokalnim uslovima, koji tee preuzimanju njenog poseda. Ali, uspeh te birokratije na planu industrijalizacije poinje da stvara istorijske uslove njenog poraza: akumulirajui kapital, ona akumulira i proletarijat, stvarajui tako sopstvenu negaciju u zemljama gde takva negacija ranije nije postojala. 114. U sloenim i stranim dogaajima koji su obeleili epohu klasne borbe i nametnuli joj novi niz uslova, proletarijat industrijskih zemalja je izgubio sposobnost da razvije sopstvenu, nezavisnu perspektivu. U krajnjoj analizi, on je izgubio i sve svoje iluzije. Ali, ne i svoje bie. Proletarijat nije eliminisan. On ostaje prisutan, u jasnom i nesvodivom obliku, u uslovima sve veeg otuenja modernog kapitalizma. Njega ini ogromna veina radnika koji su izgubili svaku kontrolu nad svojim ivotima i koji, postavi toga svesni, sebe ponovo deniu kao proletarijat, silu koja tei negaciji ovog drutva iznutra. Taj proletarijat je objektivno osnaen eliminacijom seljatva, kao i injenicom da se uslovi i nain rada u uslunom sektoru i intelektualnim profesijama sve vie oblikuju po uzoru na fabrike. Ipak, subjektivno, proletarijat je jo uvek daleko od svake praktine klasne svesti, to vai ne samo za bele, ve i za plave kragne, koji i dalje ne mogu da prevaziu svu impotenciju i mistikacije starih pristupa. Ali, kada taj proletarijat otkrije da njegova vlastita, otuena snaga doprinosi stalnom jaanju kapitalistikog drutva, ne vie samo u obliku njegovog otuenog rada, ve i u obliku sindikata, politikih partija i institucija dravne vlasti, koje je sam stvorio u cilju svog osloboenja, onda on, kroz konkretno istorijsko iskustvo, uvia i to da se kao klasa mora suprotstaviti svemu to mu se namee spolja, kao i svim oblicima specijalizacije vlasti. Proletarijat je nosilac revolucije koja vie nita ne ostavlja izvan sebe, revolucije koja podrazumeva stalnu dominaciju sadanjice nad prolou i totalnu kritiku svakog oblika odvajanja; on mora pronai i odgovarajue oblike akcije koji e izneti tu revoluciju. Nikakvo kvantitativno ublaavanje njegove bede, nikakvo iluzorno uee u hijerarhijskom sistemu ne moe da doneti trajan lek za njegovo nezadovoljstvo: proletarijat ne prepoznaje sebe ni u jednoj posebnoj nepravdi kojoj je bio izloen, niti u ispravljanju bilo koje posebne nepravde ili ak mnogih takvih nepravdi, ve samo u ispravljanju one apsolutne nepravde, koja ga iskljuuje iz istinskog ivota. 115. Novi znaci negacije koji se javljaju u ekonomski najrazvijenijim zemljama, a koje spektakl ne razume ili pokuava da falsikuje, dokaz su da je novo doba ve poelo. Ve smo videli neuspeh prvog napada radnike klase na kapitalizam; sada prisustvujemo neuspehu kapitalistikog obilja. Antisindikalna borba radnika na Zapadu prvo je naila na otpor kod samih sindikata; pobunjena omladina pokree nove proteste, jo uvek nejasne i zbunjene, ali koji se jasno vide u odbijanju umetnosti, svakodnevnog

34

ivota i stare, specijalizovane politike. To su dve strane nove, spontane pobune, koja se u prvi mah ispoljava kao kriminalna, a obe su vesnici drugog proleterskog napada na klasno drutvo. Izgubljena deca te jo uvek nepokretne armije, koja izlaze na bojite izmenjeno, a opet isto okupljaju se oko novog Generala Luda, koji ih ovog puta poziva da unite maineriju dozvoljene potronje. 116. Dugo traeni politiki oblik kroz koji radnika klasa moe da ostvari svoje ekonomsko osloboenje, jasno je naznaen u ovom veku u obliku revolucionarnih radnikih saveta, koji su donosili sve odluke i imali svu izvrnu vlast, povezujui se u saveze (federacije) preko delegata koji su odgovorni svojoj bazi i koji mogu biti opozvani u svakom trenutku. Saveti, kakvi su zaista postojali, bili su samo gruba naznaka njihovih mogunosti, jer su odmah bili potiskivani i poraeni razliitim mehanizmima odbrane klasnog drutva, u koje svakako treba uraunati i lanu svest. Kao to je Panekuk (Anton Pannekoek) ispravno naglasio, vlast radnikih saveta vie otvara pitanja nego to ih reava. Ali, upravo u okviru takvog oblika drutvene organizacije, problemi proleterske revolucije mogu pronai svoje pravo reenje. To je teren na kojem se sreu svi preduslovi istorijske svesti: teren na kojem se ostvaruje aktivna, direktna komunikacija, gde se ukida svaka vrsta specijalizacije, hijerarhije i odvajanja i gde se postojei uslovi transformiu u uslove jedinstva. U tom procesu proletarijat postaje subjekt koji odbacuje svoju isto kontemplativnu ulogu: njegova svest sada je jednaka praktinoj organizaciji koju je sam izabrao, jer se ta svest vie ne moe razdvojiti od njegovog doslednog delovanja na istoriju. 117. S vlau saveta koja na meunarodnom planu mora zameniti sve druge oblike vlasti proleterski pokret postaje svoj vlastiti proizvod. Taj proizvod se vie ne razlikuje od svog proizvoaa, a njegov jedini cilj je njegovo vlastito ispunjenje. Samo na taj nain negacija ivota u spektaklu moe i sama biti negirana. 118. Pojava radnikih saveta u prvoj etvrtini ovog veka bila je najnapredniji izraz starog proleterskog pokreta, ali je prola skoro nezapaeno, osim u preruenom izdanju, jer su saveti bili potiskivani i uniteni, zajedno sa ostatkom pokreta. Danas, iz perspektive nove proleterske kritike, saveti se mogu sagledati u pravom svetlu, kao jedini neporaeni aspekt jednog poraenog pokreta. Istorijska svest, koja uvia da su saveti jedini prostor za njeno delovanje, sada se moe uveriti da oni vie nisu na periferiji pokreta koji se gasi, ve u samom sreditu pokreta koji se tek uzdie. 119. Revolucionarna organizacija koja nastaje pre uspostavljanja vlasti radnikih saveta, mora pronai odgovarajue oblike borbe; ali, istorijsko iskustvo govori da ona vie ne moe polagati pravo na to da predstavlja radniku klasu. Njen prvi zadatak je da se unutar sebe radikalno odvoji od sveta odvajanja. 120. Revolucionarna organizacija je dosledan izraz teorije prakse, sve dok ostvaruje dvosmernu komunikaciju s praktinom borbom u procesu formiranja praktine teorije. Njena vlastita praksa treba da ojaa tu komunikaciju i doslednost same borbe. U trenutku revolucije, kada sva drutvena odvajanja bivaju ukinuta, organizacija mora ukinuti samu sebe kao poseban oblik odvajanja. 121. Revolucionarna organizacija mora da razvije sveobuhvatnu kritiku drutva, to jest, sveobuhvatnu kritiku svih aspekata otuenog drutvenog ivota, odbijajui kompromis s bilo kojim oblikom odvojene vlasti, bilo gde u svetu. U njenoj borbi protiv klasnog drutva, oruje je sutina samih boraca: zato revolucionarna organizacija ne sme dozvoliti da se uslovi odvajanja i hijerarhije, koje namee vladajui poredak, pojave unutar nje. Ona se ne sme deformisati vladajuim spektaklom. Jedino ogranienje u

35

pravu svakog da uestvuje u njenoj totalnoj demokratiji jeste to to svaki njen pripadnik mora da shvati i usvoji njenu doslednu kritiku teoriju i da tu doslednost ispoljava kako na planu same kritike teorije, tako i u vezi izmeu te teorije i praktine aktivnosti. 122. Poto sve vee otuenje, koje kapitalizam namee na svim nivoima, ini da radnici sve tee shvataju i imenuju svoju bedu i tako ih dovodi u poziciju da tu bedu odbace u potpunosti ili da je ne odbace uopte, revolucionarna organizacija mora da shvati da se protiv otuenja ne moe boriti otuenim nainima borbe. 123. Proleterska revolucija moe da uspe samo ako, po prvi put u istoriji, svi shvate i ponu da ive teoriju kao razumevanje ljudske prakse. Ona zahteva da radnici postanu dijalektiari i da svoje ideje ostvare u praksi. Ona zahteva od svojih ljudi bez svojstava mnogo vie nego to je buroaska revolucija zahtevala od kvalikovanih individualaca kojima je poverila svoj zadatak (budui da je delimina ideoloka svest, koju je stvorio jedan segment buroaske klase, poivala na ekonomiji, tom centralnom aspektu drutvenog ivota, u kojem je buroazija ve bila na vlasti). Sam razvoj klasnog drutva, koji ga je doveo do stanja spektakularne organizacije neivota, ini da revolucionarni projekat i oigledno postane ono to je oduvek bio u sutini. 124. Revolucionarna teorija je od sada neprijatelj svake revolucionarne ideologije i ona to zna.

36

5: Vreme i istorija
Gospodo, ivot je kratak! I zato, ako ivimo, ivimo da bismo gazili po glavama kraljeva! ekspir, Henri IV, deo I

125. ovek, to negativno bie koje jeste samo u meri u kojoj potiskuje Bie, ne moe se odvojiti od vremena. ovekovo prisvajanje sopstvene prirode u isti mah je i njegovo shvatanje razvoja sveta. Sama istorija je deo prirodne istorije, preobraaj prirode u oveka. (Marks) I obrnuto, ta prirodna istorija ima svoje stvarno postojanje samo u procesu ljudske istorije, jedine osmatranice s koje se moe obuhvatiti istorijska celina (kao modernim teleskopom, koji omoguava naem pogledu da se vrati unazad kroz vreme i da posmatra udaljavanje galaksija na rubovima univerzuma). Istorija je uvek postojala, ali ne uvek u svom istorijskom obliku. Temporalizacija oveka, koja se odvija kroz drutvo, isto je to i humanizacija vremena. Nesvesno kretanje vremena pokazuje se i obistinjuje u istorijskoj svesti. 126. Istinsko, iako jo skriveno istorijsko kretanje poinje sporim i neprimetnim nastajanjem stvarne ovekove prirode, one prirode koja se raa u ljudskoj istoriji s nastajanjem ljudskog drutva; ali drutvo koje je razvilo tehnologiju i jezik, koje je ve proizvod sopstvene istorije, svesno je samo neprestane sadanjosti. Pamenje najstarijih je granica sveukupnog znanja, jer znanje uvek prenose ivi. Ni smrt, niti prokreacija ne shvataju se kao zakon vremena. Vreme ostaje nepomino, kao zatvoreni prostor. Kada sloenije drutvo postane svesno vremena, ono e nastojati da ga negira: ono, naime, vidi vreme ne kao neto to prolazi, ve kao neto to se vraa. Statino drutvo organizuje vreme u skladu sa svojim neposrednim doivljajem prirode, dakle po modelu ciklinog vremena. 127. Ciklino vreme preovlauje ve u iskustvu nomadskih naroda jer oni na svakom mestu kroz koje prou zatiu iste uslove; Hegel primeuje da je lutanje nomada samo prividno, zato to je ogranieno na jednoline prostore. Drutvo koje se nastani na odreenom mestu, uredi ga i individualizuje u skladu sa svojim potrebama i tako ispuni prostor odreenim sadrajem, istovremeno se zatvara u unutranjost te lokacije. Periodini povratak na ista mesta sada postaje ist povratak vremena na istom mestu, ponavljanje niza aktivnosti. Prelazak iz pastoralnog nomadstva u sedelaku poljoprivredu oznaava kraj dokone i prazne slobode i poetak mukotrpnog rada. Na agrarnom modelu proizvodnje, kojim dominira ritam godinjih doba, poiva potpuno razvijeno ciklino vreme. Venost pripada unutranjosti tog vremena: ona je vraanje istog, ovde, na zemlji. Mit je unitarna misaona konstrukcija; on garantuje da ceo kosmiki poredak bude ustrojen oko poretka koji je drutvo ostvarilo u svojim granicama. 128. Drutveno usvajanje vremena i samoproizvodnja oveka ljudskim radom dogaaju se u drutvu podeljenom na klase. Mo koja se konstituisala iznad siromatva drutva u kojem vlada ciklino vreme, klasa koja organizuje taj drutveni rad i prisvaja njegov ogranien viak vrednosti, istovremeno prisvaja i vremenski viak vrednosti, koji je rezultat njene organizacije drutvenog vremena: samo ona poseduje ireverzibilno vreme ivota. Bogatstvo koje se nagomilava u sektoru moi i troi na raskone svet-

37

kovine, zapravo je rasipanje istorijskog vremena na povrini drutva. Samo vlasnici tog istorijskog vika vrednosti poseduju saznanje o stvarnim dogaajima i mogu u njima da uestvuju. To vreme, odvojeno od kolektivne organizacije vremena koja preovlauje u repetitivnoj proizvodnji osnove drutvenog ivota, tee iznad sopstvene statine zajednice. To je vreme avanture i rata, u kojem gospodari ciklinog drutva grade svoje line istorije; to je i vreme koje se pojavljuje u sudaru sa stranim zajednicama, u poremeaju nepromenljivog drutvenog poretka. Istorija, dakle, iskrsava pred ovekom kao neto to mu je strano, kao neto to nije eleo i od ega je verovao da je zatien. Ali, s tim preokretom vraa se i onaj negativni ljudski nemir koji se nalazi u zaetku celog (privremeno obustavljenog) razvoja. 129. Ciklino vreme je po sebi vreme bez sukoba, ali sukob postoji ve u tom detinjstvu vremena: istorija se najpre bori za to da postane istorija u praktinoj aktivnosti gospodara. Ona stvara povrnu ireverzibilnost; njeno kretanje stvara upravo ono vreme koje ona sma iscrpljuje u unutranjosti neiscrpnog vremena ciklinog drutva. 130. Hladna drutva su ona drutva koja su maksimalno usporila svoj udeo u istorijskom kretanju i koja odravaju u ravnotei svoje suprotstavljanje prirodnom ovekovom okruenju, kao i svoje unutranje suprotnosti. Iako krajnja raznovrsnost institucija koje su osnovane u tu svrhu svedoi o eksibilnosti samostvaranja ljudske istorije, to svedoanstvo moe da primeti samo spoljni posmatra, antropolog koji gleda unazad sa osmatranice istorijskog vremena. U svakom od tih drutava, neka konana strukturalizacija iskljuila je svaku mogunost promene. Apsolutni komformizam postojeih drutvenih praksi, s kojima su zauvek poistoveene sve ljudske mogunosti, nema vie nikakvu spoljnu granicu, osim straha od pada u bezoblino ivotinjsko stanje. lanovi tih drutava mogu sauvati svoju ljudskost samo po cenu da zauvek ostanu isti. 131. Nastanak politike moi, koji je izgleda povezan s poslednjim velikim tehnolokim revolucijama (kao to je topljenje gvozdene rude) na pragu perioda koji nee upoznati velike preokrete, sve do pojave moderne industrije, vremenski se podudara sa slabljenjem krvnih veza. Od tog doba, smenjivanje generacija izlazi iz sfere istog prirodnog ciklusa i stupa u sferu dogaajnosti, smenjivanja moi. Ireverzibilno vreme je vreme onog koji vlada, a dinastije su njegova prva merna jedinica. Oruje vladara je pismo. U pismu jezik dostie svoju potpunu nezavisnu stvarnost kao posrednik meu svestima. Ali ta nezavisnost se podudara sa optom nezavisnou odvojene moi, kao posredovanje koje konstituie drutvo. S pismom se pojavljuje svest koja se vie ne prenosi u direktnom odnosu meu ivima: to bezlino pamenje je zapravo pamenje drutvene administracije. Spisi su misli drave; arhive su njena seanja. (Novalis) 132. Hronika je izraz ireverzibilnog vremena moi, ali i sredstvo koje odrava voluntaristiko napredovanje vremena beleei prethodne tragove, poto orijentisanost vremena tei da se izgubi kada se odreena mo srui. Tada vreme ponovo pada u ravnoduni zaborav svojstven ciklinom vremenu, jedinom vremenu koje poznaju seljake mase a one se ne menjaju s propau carstava i njihovih hronologija. Posednici istorije dali su vremenu smer, a smer je, u isti mah, i znaenje. Ali ta istorija se zasebno razvija i nestaje; ona ne utie na dublje ravni drutva jer ostaje odvojena od zajednike stvarnosti. Zato se istorija istonih carstava za nas svodi na istoriju religija: svrgnute hronologije ostavile su za sobom naizgled autonomnu istoriju iluzija koje su ih obavijale. Pod okriljem mita, gospodari zadravaju privatno vlasnitvo nad istorijom, pre svega tako to se slue iluzijom: u Kini i Egiptu oni su dugo imali monopol na besmrtnost due, a njihove najranije, zvanino priznate dinastije bile su samo imaginarne rekonstrukcije prolosti. Ali to iluzorno gospodarsko posedovanje tada je bilo jedini mogui

38

oblik posedovanja, kako zajednike istorije, tako i istorije gospodara. irenje njihove stvarne istorijske moi ide ukorak s vulgarizacijom iluzornog mitskog posedovanja. Sve to proizlazi iz sledee proste injenice: u meri u kojoj su gospodari preuzimali na sebe dunost da mitski jeme stalnost ciklinog vremena, kao u sezonskim obredima kineskih careva, oni smi su se oslobaali ciklinog vremena. 133. Da bi ista hronologija, koju obogotvorena mo bez objanjenja nudi svojim podanicima kao zemaljsko izvrenje mitskih zapovesti, ustupila mesto svesnoj istoriji, bilo je potrebno da velike grupe ljudi iskuse stvarno uee u istoriji. Iz te praktine komunikacije izmeu onih koji su priznali jedni druge kao posednike jedinstvene sadanjosti, koji su iskusili stvarno bogatstvo dogaaja kao sopstvenu aktivnost i koji se u svojoj epohi oseaju kao kod kue, pomalja se opti jezik istorijske komunikacije. Oni za koje postoji ireverzibilno vreme otkrivaju ono to je vredno pamenja i u isti mah, opasnost zaboravljanja: Herodot iz Halikarnasa ovde izlae plodove svojih istraivanja, da vreme ne bi unitilo ljudska dela. 134. Razmiljanje o istoriji ne moe se razluiti od razmiljanja o moi. Grci su prvi razumeli ta znai mo i prvi su o njoj raspravljali. To je bila demokratija gospodara drutva, suta suprotnost stanju u despotskim dravama, u kojima mo ne polae rauna nikom drugom do sebi i to u svom nepristupanom i neprozirnom unutranjem jezgru to su dvorske revolucije, koje su iznad svake rasprave i kao uspene i kao neuspene. Meutim, mo, koju su delile grke zajednice, bila je ograniena na potronju drutvenog ivota, a njegova proizvodnja bila je odvojen i statian domen robovske klase. iveli su samo oni koji nisu radili. Podele meu grkim zajednicama i njihova borba za eksploataciju stranih gradova bili su ospoljeni izraz naela odvajanja, na kojima je svaka od njih iznutra poivala. Uprkos svojim snovima o univerzalnoj istoriji, Grka se ujedinila tek kad joj je zapretila invazija spolja; pre toga, njeni nezavisne gradovi drave nisu mogli da usaglase ni kalendare. U Grkoj je istorijsko vreme postalo svesno, ali jo ne i svesno sebe. 135. Nestajanje povoljnih uslova koji su vladali u grkim zajednicama, povuklo je za sobom nazadovanje zapadne istorijske misli, koje nije bilo praeno obnavljanjem starih mitskih struktura. U sudarima mediteranskih naroda, u usponu i padu Rimskog carstva, pojavile su se poluistorijske religije, koje su postale kljuni inioci nove svesti o vremenu i novi oklop odvojene moi. 136. Monoteistike religije bile su kompromis izmeu mita i istorije, izmeu ciklinog vremena, koje je i dalje vladalo u proizvodnji i ireverzibilnog vremena, u kojem su se narodi meusobno sukobljavali i iznova grupisali. Religije koje su proizale iz judaizma zapravo su apstraktna univerzalna priznanja ireverzibilnog vremena, koje je demokratizovano i otvoreno svima, ali samo u domenu iluzornog. Ukupno vreme je usmereno ka jednom jedinom zavrnom dogaaju: Carstvo Boje je blizu. Iako su izrasle na tlu istorije i u njemu pustile korenje, te religije su i danas radikalno suprotstavljene istoriji. Poluistorijske religije su utvrdile kvalitativni poetak u vremenu (Hristovo roenje, Muhamedovo bekstvo), ali se njihovo ireverzibilno vreme uvodei akumulaciju, koja e u islamu poprimiti oblik osvajanja, a u reformisanom hrianstvu uveavanja kapitala u verskoj misli izokrenulo kao neko odbrojavanje: to je ekanje, u vremenu koje se smanjuje, da nastupi Strani sud i s njim drugi, istinski svet. Venost je proizala iz ciklinog vremena. Ona je njegova onostranost. Ona je element koji ograniava ireverzibilnost vremena, koji suzbija istoriju unutar nje sme, postavljajui sebe s one strane ireverzibilnog vremena, kao taka u koju se ciklino vreme vraa i u kojoj se ponitava. Bosije (Jacques-Bnigne Bossuet) kae: A kroz vreme koje prolazi, stupamo u neprolaznu venost.

39

137. U srednjem veku, tom mitskom svetu koji svoju dovrenost ostvaruje izvan sebe, istorija je ve nagrizla ciklino vreme, iako ono jo vlada veim delom proizvodnje. Izvesna ireverzibilna temporalnost priznata je svim pojedincima u smenjivanju ivotnih doba, u ivotu koji je shvaen kao putovanje u jednom smeru, kao nepovratni prolazak kroz svet iji smisao prebiva izvan njega samog: hodoasnik je ovek koji izlazi iz tog ciklinog vremena i postaje stvarni putnik, a ne simboliki, kao svi ostali. Lini istorijski ivot i dalje nalazi svoje ispunjenje u sferi moi, u tome to uestvuje u borbama za mo ili za svrgavanje postojee moi. Ali, ireverzibilno vreme moi sada se neogranieno deli zahvaljujui ujednaavanju orijentisanog vremena u okrilju hrianske ere to je svet naoruane vere, u kojem se igra gospodara okree oko vernosti i utvrivanja ko kome treba da bude veran. To feudalno drutvo, nastalo iz susreta organizacione strukture osvajake vojske, koja se razvila za vreme osvajakog pohoda i proizvodnih snaga zateenih u osvojenim zemljama (Nemaka ideologija) a meu te proizvodne snage treba uvrstiti i njihove proizvodne jezike podelilo je vlast u drutvu izmeu crkve i drave, koja je, sa svoje strane, podeljena na sloene odnose sizerenstva i vazalstva, kao i na seoske posede i gradske zajednice. U toj raznovrsnosti mogueg istorijskog ivota, posle neuspeha Krstakih ratova glavnog, zvaninog istorijskog poduhvat tog sveta polako se otkrivao potajni rad epohe: ireverzibilno vreme koje je postepeno i neprimetno podrivalo drutvo, vreme koje je ivela buroazija proizvodei robe, osnivajui i irei gradove, posveujui se komercijalnom istraivanju planete praktino eksperimentisanje koje je zauvek unitilo mitsko ustrojstvo kosmosa. 138. U doba opadanja srednjeg veka, svest jo privrena starom poretku, doivljavala je ireverzibilno vreme koje je proelo drutvo u obliku opsednutosti smru. To je melanholija nad raspadanjem jednog sveta, poslednjeg u kojem je sigurnost mita jo bila protivtea istoriji; ta melanholija vidi kako se sve zemaljske stvari nuno kvare i propadaju. Velike pobune evropskih seljaka bile su, izmeu ostalog, njihov pokuaj da odgovore istoriji koja ih je nasilno istrgla iz patrijarhalnog sna zajamenog feudalnim sistemom. To je milenaristika utopija zemaljskog raja, u kojoj u prvi plan izbija ono iz ega je potekla poluistorijska religija, kada su rane hrianske zajednice, kao i judaistiki milenarizam iz kojeg su potekle, odgovorile na nemire i nesree svog vremena tako to su najavile blisko ostvarenje Bojeg carstva, dodajui time antikom drutvu element nemira i subverzije. Kada je poelo da deli vlast u carstvu, hrianstvo se odreklo onoga to je preostalo od te nade kao pkog sujeverja: to je smisao Avgustinovog uveravanja da je Boje carstvo odavno nastupilo, da je ono zapravo osnovana crkva, uveravanja koje je prototip apologije moderne ideologije. Drutvena pobuna milenaristikog seljatva prirodno se najpre izraava kao elja da se uniti crkva. Ali, milenarizam se razvija u istorijskom svetu, a ne na tlu mita. Moderna revolucionarna oekivanja nisu iracionalni nastavak milenaristike verske strasti, kao to Norman Kon veruje da je pokazao u svojoj Tenji za milenijumom (Norman Cohn, The Pursuit of the Millennium, 1957). Naprotiv, sam milenarizam, poslednja borba revolucionarne klase koja govori religijskim jezikom, ve je bio moderna revolucionarna tendencija, kojoj je nedostajala samo svest o sopstvenoj istorijskoj prirodi. Milenaristi su bili osueni na poraz zato to nisu bili u stanju da prepoznaju revoluciju kao sopstveni poduhvat. To to je milenaristima bio potreban spoljni podsticaj na delovanje, Boja odluka, zapravo je posledica injenice da su pobunjeni seljaci uvek ili za voama koji nisu pripadali njihovim redovima. Seljaka klasa nije mogla da stekne tanu svest o funkcionisanju drutva i o nainu voenja sopstvene borbe: upravo zato to njeno delovanje i njena svest nisu bili jedinstveni, ona je izraavala svoj projekat i vodila svoje ratove u skladu sa slikom zemaljskog raja.

40

139. Novo zaposedanje istorijskog ivota, renesansa, koja je videla svoju prolost i svoje opravdanje u antici, donosi radostan prekid s venou. Njeno ireverzibilno vreme jeste vreme beskonanog gomilanja saznanja; istorijska svest proizala iz iskustva demokratskih zajednica i sila koje ih unitavaju, ponovo je, s Makijavelijem, preuzela analizu desakralizovane moi i izrekla o dravi ono to je do tada bilo neizrecivo. U bujnom ivotu italijanskih gradova, u umeu svetkovanja, ivot se shvatao kao uivanje u proticanju vremena. Ali, to uivanje u prolaznosti i smo je moralo biti prolazno. Pesma Lorenca de Mediija, koju Burkhart (Jacob Burckhardt) smatra sutim izrazom duha renesanse, zapravo je pohvala koju to krhko svetkovanje istorije izrie samom sebi: Kako je lepa mladost to tako brzo mine. 140. Neprestana tenja apsolutne monarhije, to jest njene drave, da monopolizuje istorijski ivot, tenja koja je jedan vid prelaza ka potpunoj dominaciji buroaske klase, pokazuje istinu novog, ireverzibilnog vremena buroazije. To je vreme rada, koje je prvi put osloboeno ciklinosti. S buroazijom rad postaje proces preobraavanja istorijskih uslova. Ona je prva vladajua klasa koja shvata rad kao vrednost. Ukidajui sve privilegije, ne priznajui nijednu vrednost koja ne proizlazi iz eksploatacije rada, buroazija je opravdano poistovetila svoju sopstvenu vrednost vladajue klase s radom, a napredak rada sa sopstvenim napretkom. Klasa koja gomila robu i kapital neprestano menja prirodu, tako to menja sam rad oslobaajui njegovu produktivnost. Ukupan socijalni ivot ve se usredsredio u ornamentalnom siromatvu dvora, u dreavoj nonji ledene dravne administracije koja kulminira profesijom kralja; sve istorijske slobode morale su se pomiriti sa svojom propau. Sloboda feudalaca, da se poigravaju sa ireverzibilnim vremenom, istroila se u njihovim poslednjim izgubljenim bitkama u ratovima Fronde i u ustanku kotlanana u korist arlsa Edvarda. Svet je promenio osnovu. 141. Pobeda buroazije je pobeda duboko istorijskog vremena, vremena ekonomske proizvodnje, koje trajno i potpuno preobraava drutvo. Sve dok je agrarna proizvodnja glavni oblik rada, ciklino vreme, zaostalo na dnu drutva, objedinjuje i podstie sile tradicije koje koe kretanje. Ali, ireverzibilno vreme buroaske ekonomije iskorenjuje te ive fosile irom sveta. Istorija, koja je do tada izgledala kao niz aktivnosti pripadnika vladajue klase i zato bila pisana kao istorija dogaaja, sada se shvata kao opte kretanje koje na svom putu nemilosrdno gazi pojedince. Istorija, koja otkriva svoju osnovu u politikoj ekonomiji, postaje svesna postojanja onoga to je bilo njeno nesvesno, ali ne uspeva da ga osvetli, tako da ono i dalje ostaje nesvesno. Jedina stvar koju je trina ekonomija zaista demokratizovala jeste ta slepa preistorija, kao nova sudbina kojom niko ne vlada. 142. Istorija koja je prisutna u svim dubinama drutva tei da nestane s njegove povrine. Pobeda ireverzibilnog vremena je, u isti mah, njegova metamorfoza u vreme stvari jer je oruje te pobede serijska proizvodnja u skladu sa zahtevima trita. Glavni proizvod koji je sa ekonomskim razvojem premeten iz sfere luksuznih retkosti u sferu tekue potronje jeste, dakle, istorija, ali samo kao istorija apstraktnog kretanja stvari, koje dominira svakom kvalitativnom upotrebom ivota. Dok je ciklino vreme moglo da podnese porast onog dela istorijskog vremena koji su proivljavali pojedinci i grupe, dominacija ireverzibilnog vremena proizvodnje teie da drutveno eliminie to proivljeno vreme. 143. Buroazija je, dakle, omoguila svest o ireverzibilnom vremenu i nametnula to vreme drutvu, ali mu nije dozvolila da ga upotrebi. Istorija je postojala, ali je vie nema, zato to klasa posednika ekonomije, koja ne moe da raskine sa ekonomskom istorijom, mora da potiskuje svaku drugaiju upotrebu ireverzibilnog vremena kao neposrednu pretnju. Vladajua klasa, sainjena od strunjaka za posedovanje stvari koji su, kao takvi, u posedu tih stvari, mora da vee svoju sudbinu za odravanje te postvare-

41

ne istorije, to jest za ouvanje nove nepokretnosti unutar istorije. Radnik, koji se nalazi u osnovi drutva, prvi put nije materijalno otuen od istorije, jer je sada baza onaj deo drutva koji se ireverzibilno kree. Zahtevajui da ivi istorijsko vreme koje sam proizvodi, proletarijat otkriva prosto, nezaboravno jezgro svog revolucionarnog projekta, a svi prethodni neuspeli pokuaji ostvarenja tog projekta obeleavaju mogua polazita novog istorijskog ivota. 144. Ireverzibilno vreme buroazije, koja je postala gospodar istorije, najpre se predstavilo kao apsolutni poetak: prva godina Republike. Ali revolucionarna ideologija opte slobode, koja je prognala i poslednje ostatke mitskog sistema vrednosti, kao i sve vidove tradicionalnog ureenja drutva, ve je nagovestila stvarnu volju koju je zaodenula rimskom togom: neogranienu slobodu trgovine. Poto je ubrzo otkrilo da e morati da obnovi pasivnost, koju je iz temelja uzdrmalo da bi uspostavilo sopstvenu apsolutnu vladavinu, robno drutvo je u hrianstvu, s njegovim kultom apstraktnog oveka... nalo svoju najprikladniju dopunu. (Kapital) Buroazija je s tom religijom tako sklopila kompromis, koji se ogleda i u predstavljanju vremena: napustila je svoj kalendar, a njeno ireverzibilno vreme se uobliilo po kalupu hrianske ere i postalo njen produetak. 145. S razvojem kapitalizma ireverzibilno vreme se ujednailo na svetskom nivou. Univerzalna istorija postala je realnost jer se ceo svet objedinio u razvoju tog vremena. Ali, ta istorija, koja je u svakom trenutku svuda ista i dalje nije nita drugo do odbacivanje istorije unutar nje same. Ono to irom sveta izgleda kao isti dan, u stvari je samo vreme ekonomske proizvodnje, vreme iseeno na jednake apstraktne segmente. To ujednaeno ireverzibilno vreme pripada svetskom tritu, pa tako i svetskom spektaklu. 146. Ireverzibilno vreme proizvodnje je, pre svega, mera robe. Dakle, vreme koje se zvanino priznaje irom sveta kao opte vreme drutva, zapravo samo odraava posebne interese od kojih je sainjeno, i nije nita drugo do posebno vreme.

42

6: Spektakularno vreme
Nemamo nieg svog osim vremena, koje pripada i beskunicima. Baltazar Grasijan, Dvorjanin

147. Vreme proizvodnje, vreme-roba, zapravo je beskonano gomilanje istovetnih intervala. To je apstraktno ireverzibilno vreme iji se svi segmenti moraju pokazati na hronometru kao kvantitativno jednaki. Realnost tog vremena moe se svesti na uzajamnu zamenljivost njegovih jedinica. O drutvenoj vladavini vremena-robe moglo bi se rei: Vreme je sve, ovek nije nita; u najboljem sluaju on je skelet vremena. (Beda lozoje) To je obezvreeno vreme, suta suprotnost vremenu denisanom kao polje u kojem se razvijaju ljudske snage. 148. Opte vreme ljudskog nerazvoja postoji i u komplementarnom vidu, kao potrono vreme proisteklo iz modernog oblika proizvodnje i koje se vraa u svakodnevni ivot drutva kao pseudociklino vreme. 149. Pseudociklino vreme nije nita drugo do potroni oblik proizvedenog vremena-robe. Ono ima ista osnovna svojstva: homogene, uzajamno zamenljive jedinice i odsustvo kvalitativne dimenzije. Ali, kao potproizvod vremena-robe, koji ima ulogu da uspori konkretni svakodnevni ivot i da odrava njegovo zaostajanje, pseudociklino vreme je optereeno pseudovalorizacijama i pokazuje se kao niz navodno individualizovanih momenata. 150. Pseudociklino vreme je vreme potronje koja je svojstvena modernom ekonomskom preivljavanju, uveanom preivljavanju u kojem je svakodnevno iskustvo lieno odluivanja i podvrgnuto ne vie prirodnom poretku, ve pseudoprirodi koja se razvila iz otuenog rada; stoga ono sasvim prirodno pronalazi stare cikline ritmove koji su vladali ivotom preindustrijskih drutava. Pseudociklino vreme se, u isti mah, oslanja na prirodne tragove ciklinog vremena i gradi nove homologne spojeve: dan i no, radne i neradne dane, periodine odmore. 151. Pseudociklino vreme je vreme koje je preoblikovala industrija. Vreme zasnovano na proizvodnji robe i smo je potrona roba, koja objedinjuje ono to se razdvojilo sa dezintegracijom starih unitarnih drutava privatni, ekonomski i politiki ivot. Sveukupno potrono vreme modernog drutva na kraju se shvata kao sirovina za raznovrsne nove proizvode, koji se iznose na trite kao upotreba drutveno organizovanog vremena. Proizvod koji ve postoji u obliku pogodnom za potronju, moe posluiti i kao sirovina za neki drugi proizvod. (Kapital) 152. U svojim najrazvijenijim sektorima, koncentrisani kapitalizam orijentie se ka prodaji potpuno opremljenih blokova vremena, pri emu je svaki od njih jedinstvena roba koja u sebi spaja odreen broj razliitih roba. Tako se u sve monijoj ekonomiji usluga i slobodnog vremena moe pojaviti formula sve je ukljueno u cenu, bilo da je re o spektakularnom ivom okruenju, kolektivnom turistikom pseudoputovanju, pretplati na potronju kulturnih dobara ili prodaji same drutvenosti u obliku uzbudljivih razgovora i susreta sa slavnim linostima. Takva spektakularna roba, koja sigurno ne bi imala prou kada realnosti koje parodira ne bi bile sve siromanije, moe se uporediti s modernim nainima prodaje po tome to se moe dobiti na kredit.

43

153. Potrono pseudociklino vreme je spektakularno vreme, kako u uem smislu, kao vreme provedeno u konzumiranju slika, tako i u optijem smislu, kao slika potronje vremena. Vreme potronje slika, medijuma svih roba, istovremenao je polje u kojem potpuno dolaze do izraaja i instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecite i olienje svake pojedinane potronje: znamo da se uteda vremena, kojoj moderno drutvo neprestano tei bilo da je re o brzini prevoza ili o supi iz kesice na kraju svodi na to da proseni Amerikanac gleda televiziju tri do est sati dnevno. Drutvenom slikom potronje vremena dominiraju iskljuivo trenuci dokolice i odmora trenuci koji se dovode u vezu s daljinom i koji su, po deniciji, poeljni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prikazana kao niz trenutaka realnog ivota ije ciklino vraanje eljno iekujemo. Ali, upravo u tim trenucima koji su dodeljeni ivotu, spektakl se razvija i reprodukuje i tako postie vii stepen intenziteta. Ono to je prikazano kao pravi ivot, pokazuje se samo kao jo spektakularniji ivot. 154. Iako ovo doba vidi sebe kao uestalo vraanje mnogobrojnih svetkovina, ono je, zapravo, doba bez svetkovina. Ono to je u ciklinom vremenu trenutak uestvovanja zajednice u raskonom troenju ivota, nije vie mogue u drutvu bez zajednice i bez raskoi. Njegove vulgarizovane pseudosvetkovine, parodije dijaloga i poklona, navode ljude na preterano troenje novca, ali im donose samo razoaranje, koje se kompenzira obeanjem nove obmane. to vie opada upotrebna vrednost vremena modernog preivljavanja, to se ono vie razmee u spektaklu. Realnost vremena zamenjena je njegovim publicitetom. 155. Dok je u starim drutvima potronja ciklinog vremena bila u skladu s njihovim realnim radom, pseudociklina potronja razvijene ekonomije protivrei apstraktnom ireverzibilnom vremenu njene proizvodnje. Dok je ciklino vreme bilo realno proivljeno vreme nepokretne iluzije, spektakularno vreme je iluzorno proivljeno vreme realnosti koja se neprestano preobraava. 156. U procesu proizvodnje uvek se javlja neto novo, ali potronja je proireno vraanje istog. Zato to mrtav rad dominira ivim radom, u spektakularnom vremenu prolost dominira sadanjou. 157. Nedostatak opteg istorijskog ivota znai da ni individualni ivot jo nema istoriju. Spektakularno dramatizovane pseudodogaaje, koji se neprestano nude panji, nisu doiveli oni koji dobijaju informacije o njima; tavie, ti dogaaji se odmah zaboravljaju jer se suvie brzo smenjuju: spektakularna maina neprestano pulsira i proizvodi nove. S druge strane, ono to je zaista doivljeno nema nikakve veze sa zvaninim ireverzibilnim vremenom drutva i direktno je suprotno pseudociklinom ritmu njegovih uzgrednih proizvoda. To odvojeno individualno iskustvo svakodnevnog ivota lieno je jezika, pojmova i kritikog pristupa sopstvenoj nezabeleenoj prolosti. Ono ne moe da se izrazi. Ono je neshvaeno i zaboravljeno, pregaeno lanim spektakularnim pamenjem onoga to ne zavreuje da bude zapameno. 158. Spektakl, kao nain na koji dananje drutvo paralie istoriju i seanje i suzbija svaku istoriju koja proistie iz istorijskog vremena, jeste lana svest vremena. 159. Da bi se radnicima nametnuo status slobodnih proizvoaa i potroaa vremena-robe, njihovo vreme moralo je najpre biti predmet nasilne ekspropriacije. Pojavu novog, spektakularnog oblika vremena omoguilo je upravo to prvobitno oduzimanje vremena proizvoaa. 160. Neizbena bioloka ogranienja radne snage oigledna zavisnost od prirodnog ciklusa budnosti i sna, kao i obogaljujue posledice ireverzibilnog vremena na

44

ivot pojedinca moderni proizvodni sistem tretira iskljuivo kao drugorazredna pitanja. Kao takva, ona se ignoriu u svim zvaninim izjavama i u predstavljanju potronih dobara, vidljivog izraza njegovog trijumfalnog pohoda. Paralisan, u lanom sreditu kretanja svog sveta, posmatra vie ne vidi ivot kao kretanje ka ostvarenju i smrti. Onaj koji je odbio da ivi ne moe vie da prihvati ni sopstvenu smrt. Reklame ivotnog osiguranja sugeriu da e ovek biti odgovoran za ekonomski gubitak ako umre ne doprinevi funkcionisanju sistema, dok reklame za ameriki nain umiranja istiu ovekovu sposobnost da u posmrtnom stanju ouva najvei mogui privid ivota. U svim podrujima reklame, starenje je strogo zabranjeno. Na svakom pojedincu je da mudro ekonomie svojim kapitalom mladosti; pokazuje se, meutim, da taj kapital, ma koliko brino negovan, nikada ne moe dostii trajnost i kumulativnu mo ekonomskog kapitala. To drutveno odsustvo smrti identino je drutvenom odsustvu ivota. 161. Kao to je pokazao Hegel, vreme je nuno otuenje, sredina u kojoj se ovek ostvaruje tako to gubi sebe, u kojoj postaje drugi da bi postao ono to uistinu jeste. Suprotnost vremenu je upravo vladajue otuenje, koje je proizvoau nametnuto kao tua sadanjost. U tom prostornom otuenju, drutvo, koje u korenu razdvaja oveka od aktivnosti koju od njega krade, zapravo odvaja oveka od njegovog sopstvenog vremena. Upravo drutveno otuenje, koje se u naelu moe prevazii, zabranilo je i okamenilo mogunosti i rizike ivog otuenja u vremenu. 162. Iza prolaznih moda koje se neprestano smenjuju na frivolnoj povrini spektakla pseudociklinog vremena, vrhunski stil naeg doba i dalje prebiva samo u onome ime vlada pritajena, a ipak oigledna nunost revolucije. 163. Prirodna osnova vremena konkretno iskustvo prolaenja vremena ljudska je i drutvena i zato to postoji za oveka. Ogranienost ljudske prakse, razliitih nivoa rada, humanizovala je, ali u isti mah i dehumanizovala vreme, kako ciklino vreme, tako i odvojeno, ireverzibilno vreme ekonomske proizvodnje. Revolucionarni projekat besklasnog drutva, sveukupnog istorijskog ivota, tei ukidanju drutvene mere vremena u korist ludikog modela ireverzibilnog vremena pojedinaca i grupa, modela u kojem istovremeno postoje nezavisna, ali i udruena vremena. To je program potpunog ostvarenja komunizma u vremenu, komunizma koji ukida sve to postoji nezavisno od pojedinaca. 164. Svet ve sanja o takvom vremenu, ali mora postati svestan tog sna da bi ga ostvario.

45

7: Upravljanje prostorom
Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uniti ga, moe samo da oekuje da i sm bude uniten; naime, takav grad uvek moe nai povod za pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih obiaja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, niti sva potonja blagodet. ta god novi vladar inio, kakve god mere predostronosti preduzimao, stanovnici nikada nee zaboraviti tu slobodu i te obiaje osim ako se ne razdvoje i ne rasele. Makijaveli, Vladalac

165. Kapitalistika proizvodnja je ujedinila prostor, ruei sve barijere izmeu drutva i njegovog okruenja. Ta unikacija predstavlja u isto vreme ekstenzivan i intenzivan proces banalizacije. Akumulacija robe, masovno proizvedene za apstraktni prostor trita, koja je uzdrmala sve regionalne i zakonske barijere, kao i sva korporativna ogranienja koja su u srednjem veku imala za cilj ouvanje kvaliteta zanatske proizvodnje, podrila je i autonomiju i kvalitet samih mesta. Ta sila homogenizacije je teka artiljerija koja rui sve Kineske zidove. 166. Slobodan prostor robe se neprestano menja i preoblikuje ne bi li postao to sliniji sebi, ne bi li se to vie pribliio idealu nepokretne monotonije. 167. Eliminiui geografsku udaljenost, to drutvo proizvodi novu unutranju udaljenost, u obliku spektakularnog odvajanja. 168. Turizam protok ljudi upakovan za potronju, nusproizvod protoka robe prilika je da se negde ode i vidi ono to je ve banalizovano. Ekonomska organizacija putovanja ka razliitim mestima unapred garantuje njihovu jednolinost. Modernizacija, koja je ve redukovala vreme putovanja, istovremeno je ograniila i realni prostor u kojem se i ka kojem se moe putovati. 169. Drutvo koje menja celo svoje okruenje razvilo je sopstvene tehnike za oblikovanje same teritorije koja ini osnov za sve razliite aspekte tog projekta. Urbanizam, gradsko planiranje, jeste metod kojim kapitalizam preuzima kontrolu nad celim prirodnim i ljudskim okruenjem. Sledei logiku potpune dominacije, kapitalizam moe, a sada i mora, da ceo prostor prekroji u svoj vlastiti dekor. 170. Upadljiva potreba za zamrzavanjem ivota, koju kapitalizam ostvaruje kroz urbanizam, hegelovskim renikom se moe opisati kao apsolutna prevlast miroljubive koegzistencije unutar prostora nad nemirnim postajanjem, u protoku vremena. 171. Dok sve tehnike snage kapitalizma rade na primeni razliitih oblika odvajanja, urbanizam tim snagama prua osnov i priprema teren za njihov dalji razvoj; urbanizam je sama tehnologija odvajanja. 172. Urbanizam je moderan nain za reavanje aktuelnog problema ouvanja klasne vladavine pomou razbijanja radnika, meu kojima je, u uslovima urbane proizvodnje, dolo do opasnog pribliavanja. Neprestana borba protiv svega to bi moglo da vodi ka takvom pribliavanju nala je u urbanizmu najekasniju oblast delovanja. Jo od Francuske Revolucije, svi potonji reimi nastojali su da razviju sredstva za uspostavljanje reda i zakona na ulici, to je kulminiralo ukidanjem sme ulice. Piui o civilizaciji koja ide jednosmernim putem, Luis Mamford (Lewis Mumford) je u Gradu u istoriji ukazao na injenicu da je, s razvojem masovne komunikacije na velikim udalje-

46

nostima, izolacija stanovnitva postala mogo ekasniji nain kontrole. Ali, opti trend ka izolaciji, koji ini samu sutinu urbanizma, mora da ukljui i kontrolisanu reintegraciju radnika na osnovu planiranih zahteva prodizvodnje i potronje. Ta reintegracija dovodi izolovane pojedince u blizak kontakt, ali samo kao izolovane pojedince: fabrike, kulturni centri, turistika mesta i izgradnja stambenih etvrti, potpuno su u funkciji uspostavljanja te lane zajednice. Ista kolektivna izolovanost preovlauje ak i unutar porodine elije, gde svepristuni prijemnici poruka spektakla ispunjavaju izolaciju vladajuim slikama slikama koje svu svoju snagu crpu upravo iz te izolacije. 173. U svim ranijim epohama arhitektonske inovacije bile su namenjene iskljuivo vladajuoj klasi. Sada, po prvi put u istoriji, pojavljuje se arhitektura posebno dizajnirana za siromane. Estetska beda i iroke razmere tog novog iskustva stanovanja proistiu upravo iz njegovog masovnog karaktera, koji je opet posledica njegove funkcije i modernih uslova izgradnje. Oigledno jezgro tih uslova je autoritarno odluivanje, koje apstraktno pretvara celo okruenje u okruenje apstrakcije. S poetkom industrijalizacije, svuda se pojavljuje ista arhitektura, ak i u zemljama najzaostalijim u tom pogledu, kao osnovni preduslov za razvoj novog tipa drutvenog ivota. Protivrenost izmeu rasta materijalnih snaga drutva i hroninog izostanka progresa u pravcu bilo kakve svesne kontrole nad tim snagama, otkriva se najjasnije kroz razvoj urbanizma, pitanje termonuklearnog naorunja ili kontrole raanja (gde se na horizontu ve nazire mogunost manipulacije potomstvom). 174. Samounitenje urbanog okruenja uveliko je u toku. Eksplozija gradova koja je njihovo ruralno okruenje prekrila bezoblinom masom urbanih otpadaka (Mamford), direktna je posledica imperativa potronje. Diktatura automobila, te robe-vodilje prve faze ekonomije robnog obilja, ostavlja svoj trag u vidu autoputeva koji razdiru stara gradska jezgra i podstiu sve veu disperziju. Unutar istog procesa, delimino obnovljeno urbano tkivo ubrzano se kristalie oko pogona za distribuciju dinovskih prodajnih centara, izgraenih usred nedoije i okruenih hektarima parkinga. Meutim, ti hramovi grozniave potronje izloeni su istoj, neodoljivoj centrifugalnoj sili, koja ih odbacuje im oko sebe razviju dovoljno urbanih elemenata da bi bili zamenjeni novim prodajnim centrima. Meutim, tehnika organizacija potronje je samo najvidljiviji aspekt opteg rastakanja, koje je grad dovelo do take u kojoj poinje da troi samog sebe. 175. Ekonomska istorija, koja je tokom celog razvoja gravitirala oko suprotnosti izmeu grada i sela, danas je dola dotle da ponitava oboje. Kao rezultat sadanje paralize svakog istorijskog razvoja osim nezavisnog kretanja ekonomije, taj poetak nestajanja gradova i sela ne ukazuje na prevazilaenje njihove odvojenosti, ve na njihov istovremeni kolaps. Uzajamna erozija grada i sela, posledica neuspeha istorijskog razvoja koji je morao da prevazie postojeu urbanu stvarnost, ogleda se u eklektikoj meavini njihovih istrgnutih fragmenata, koja pokriva najvei deo industrijalizovanih oblasti irom sveta. 176. Univerzalna istorija je roena u gradovima, a svoju zrelost je dostigla kroz odluujuu pobedu grada nad selom. Za Marksa, jedna od najvei zasluga buroazije kao revolucionarne klase bila je ta to je potinila selo gradu, u kojem je sam vazduh oslobaajui. Ali, ako je istorija gradova istorija slobode, ona je takoe i istorija tiranije, dravne uprave koja kontrolie ne samo selo ve i grad. Grad je sluio kao istorijsko poprite bitke za slobodu u vreme kada se u toj borbi jo nije moglo pobediti. Grad je fokusna taka istorije jer u sebi istovremeno otelotvoruje koncentraciju drutvene snage, koja omoguava istorijski projekat i svest o prolosti. Neprekidno unitavanje gradova je samo jo jedan znak neuspeha oveanstva da podredi ekonomiju istorijskoj

47

svesti; znak neuspeha drutva da se ujedini kroz prisvajanje onih sila koje su do sada bile otuene od njega. 177. Selo predstavlja sutu suprotnost: izolaciju i odvajanje. (Nemaka ideologija) Na isti nain na koji unitava gradove, urbanizam stvara lano selo, razdvojeno od prirodnih odnosa svojstvenih tradicionalnom selu i od direktnih (i direktno izazvanih) drutvenih odnosa istorijskih gradova. Uslovi stanovanja i spektakularna kontrola pomou planskog okruenja, vodili su ka pojavi vetakog novog seljatva. Geografska ratrkanost i zatucanost, koji su oduvek spreavali seljatvo da preduzme neku nezavisnu akciju i postane stvaralaka istorijska snaga, danas odlikuju i te moderne proizvoae: njima je svet koji stvaraju nepristupaan, isto kao i prirodni radni ritam agrarnih drutava. Seljatvo je oduvek prualo pozudan osnov orijentalnom despotizmu, utoliko to je svojom rascepkanou stalno podsticalo tendenciju ka birokratskoj centralizaciji. Novo seljatvo, generisano sve veom birokratizacijom moderne drave, razlikuje se od starog po tome to njegova apatija sada mora biti istorijski proizvedena i odravana; prirodno neznanje zamenio je organizovani spektakl falsikovanja. Pejza novih gradova, koje naseljava to novo, tehnoloko seljatvo, upadljiv je odraz represije istorijskog vremena na kojem poiva. Njihov moto bi mogao da glasi: Ovde se nikada nita nije dogodilo, niti e se dogoditi. Snage istorijskog odsustva bile su u stanju da stvore svoj vlastiti pejza, jer se njihovo istorijsko osloboenje, koje se mora odigrati u gradovima, jo nije dogodilo. 178. Istorija koja preti ovom pomraenom svetu mogla bi potencijalno da podredi prostor direktno doivljenom vremenu. Proleterska revolucija predstavlja tu kritiku ljudske geograje, kroz koju bi pojedinci i zajednice mogli i morali da stvaraju mesta i dogaaje u skladu s prisvajanjem ne samo svog rada, ve svoje celokupne istorije. Uvek promenljivo polje igre tog novog sveta i slobodno poigravanje s pravilima sme igre, omoguie oivljavanje regionalne autonomije, koja vie nee biti vezana iskljuivo za neki odreen lokalitet; tako e se ponovo otvoriti mogunost za prava putovanja putovanja kroz autentian ivot, koji je i sm putovanje, koje sadri sav smisao tog ivota. 179. Najrevolucionarnija ideja u vezi sa urbanizmom, sama po sebi, nije ni urbanistika, niti tehnoloka ili estetska. To je projekat rekonstrukcije celokupnog okruenja u skladu s potrebama radnikih saveta, antidravne diktature proletarijata, tog izvrnog dijaloga. Saveti e biti delotvorni samo ako uspeju da preobraze postojee uslove u celini; oni pred sebe ne mogu postaviti neki skromniji zadatak, ako zaista ele da budu prepoznati i da sami sebe prepoznaju u svetu koji stvaraju.

48

8: Negacija i potronja u kulturi

Da li zaista veruje da e Nemci izvesti politiku revoluciju za naeg ivota? Dragi prijatelju, to su samo pusti snovi Sudimo o Nemakoj na osnovu njene sadanje istorije a ti svakako nee prigovoriti da je cela istorija falsikovana ili da sav dananji javni ivot ne odraava stvarno raspoloenje ljudi. Uzmi bilo koje novine i odmah e se uveriti da mi nikada nismo prestali (i da nas u tome nikakva cenzura nije spreavala) da slavimo slobodu i nacionalnu sreu u kojoj danas uivamo! Ruge, pismo Marksu, mart 1844.

180. Kultura je opta sfera znanja i predstava o proivljenom iskustvu unutar istorijskih, klasno podeljenih drutava. To je uoptavajua snaga, koja postoji kao odvojen entitet, kao podela intelektualnog rada i kao intelektualni rad podele. Kultura se jasno odvaja od jedinstva na mitu zasnovanog drutva kada ljudski ivot izgubi mo ujedinjavanja, kada suprotnosti izgube svoje ive veze i odnose, i postanu autonomne. (Hegel, Razlika izmeu Fihteovog i elingovog sistema) Postavi nezavisna, kultura zapoinje svoju imperijalistiku karijeru samoobogaivanja, koja, u krajnjoj liniji, vodi ka ukidanju te nezavisnosti. Istorija, koja je omoguila relativnu autonomiju kulture, kao i sve ideoloke iluzije o toj autonomiji, ispoljava se i kao istorija kulture. Trijumfalni pohod istorije kulture moe se shvatiti kao progresivno razotkrivanje nedovoljnosti sme kulture, kao mar ka njenom samoukidanju. Kultura je oblast potrage za izgubljenim jedinstvom. U toj potrazi, kultura, kao odvojena sfera, osuena je da negira sebe. 181. U borbi izmeu tradicije i inovacije, to je osnovna tema unutranjeg kulturnog razvoja istorijskih drutava, inovacija je ta koja uvek pobeuje. Ali, kulturnu inovaciju ne stvara nita drugo do ukupno istorijsko kretanje; kretanje koje, postajui svesno sebe kao celine, tei da ode s one strane sopstvenih kulturnih pretpostavki i tako se usmeri ka prevazilaenju svih oblika odvajanja. 182. Brzo proirivanje drutvenog znanja, ukljuujui i svest o istoriji kao glavnoj osnovi kulture, vodilo je ka nepovratnom formiranju samosvesti koja je unitila Boga. Ali, taj prvi uslov svake druge kritike (Marks) ujedno je i prvi zadatak neprekidne kritike. Kada vie nema ni jednog odbranjivog pravila ponaanja, svaki plod kulture gura kulturu ka njenom kraju. Za kulturu vai isto to i za lozoju: u trenutku kada postane potpuno nezavisna, svaka njena disciplina je osuena na propast pre svega zato to i dalje pretenduje da prui sveobuhvatan izvetaj o drutvu kao celini, a na kraju i zbog fragmentarnog karaktera svoje metode, koja moe biti operativna samo unutar odreene dicipline. Nedostatak racionalnosti je ono to kulturu, kao odvojenu sferu, osuuje na propast, jer ta kultura ve nosi u sebi tenju ka pobedi racionalnog. 183. Kultura je iznikla iz istorije koja je rastoila prethodni nain ivota, ali, poto je ona zasebna sfera unutar delimino istorijskog drutva, njeno razumevanje i ulna komunikacija neminovno ostaju delimini. Ona je smisao jednog nedovoljno smislenog sveta. 184. Kraj istorije kulture pokazuje se na dva suprotna naina: kao projekat koji tei sopstvenom prevazilaenju unutar sveukupnog istorijskog kretanja i kao njena tenja da se sauva u obliku mrtvog predmeta spektakularne kontemplacije. Prva tenja je vezala svoju sudbinu za drutvenu kritiku, druga za odbranu klasne vladavine.

49

185. Svaki od ta dva naina koji oznaavaju kraj kulture, postoji nezavisno, unutar svih aspekata saznanja i unutar svih aspekata ulnog predstavljanja (to jest, onoga to se nekada zvalo umetnou, u najirem smislu). U sluaju saznanja, akumulaciji fragmentarnih saznanja koja su postala beskorisna budui da odobrenje od strane postojeih uslova zahteva odricanje od sopstvenog znanja suprostavlja se teorija prakse, koja jedina ima pristup istini svakog od tih oblika znanja; samo ona zna tajnu njihove upotrebe. U sluaju ulnog predstavljanja, kritikoj autodestrukciji nekadanjeg zajednikog jezika drutva suprostavlja se njegova vetaka rekonstrukcija u obliku robnog spektakla, iluzorne predstave neivota. 186. Kada drutvo jednom izgubi svoje mitski zasnovano zajednitvo, ono gubi sve referentne take istinski zajednikog jezika, sve do trenutka kada podele unutar te nepomine zajednice ne budu prevaziene pojavom prave istorijske zajednice. Kada se umetnost, koja je bila taj zajedniki jezik drutvene neaktivnosti, razvije u nezavisnu umetnost u modernom smislu, koja izrasta iz svog prvobitnog religioznog univerzuma i postaje individualna proizvodnja pojedinanih ostvarenja, i ona biva podreena kretanju koje upravlja istorijom svih posebnih kultura. Njena deklaracija o nezavisnosti ujedno je i objava njenog kraja. 187. Pozitivan znaaj moderne dekompozicije i destrukcije cele umetnosti lei u unitavanju jezika komunikacije. Negativna posledica tog razvoja je to to zajedniki jezik vie ne moe da poprimi oblik jednostranih zakljuaka koji su odlikovali umetnost istorijskih drutava zadocnele portrete tuih ivota lienih dijaloga, koji su taj nedostatak smatrali neizbenim ali, koji se mora ponovo pronai u praksi koja ujedinjuje direktnu aktivnost s njenim vlastitim jezikom. Stvar je u tome da se zaista uzme uee u zajednici dijaloga i u igri s vremenom, koje je do sada, u poetskim i umetnikim delima, bilo samo predstavljano. 188. Kada umetnost postane nezavisna i pone da slika ivot u raskonim bojama, to je znak da se ivot ve pribliio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakve boje, ma koliko jarke, ve samo seanje. Veliina umetnosti vidi se samo u sumrak ivota. 189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubio sredite s kolapsom poslednjeg mitskog poretka: srednjovekovne sinteze ujedinjenog hrianstva i duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmoniju izmeu nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisala prolaznou koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala ivot umesto venosti. (Eugenio dOrs) Najvea dostignua baroka bili su, pre svega, teatar i festival ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinanog umetnikog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je sluila kao centar ujedinjavanja. Ta scena je bio pasa, izraz ugroene ravnotee unutar vladajue dinamike haosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest da umetniki klasicizam vie nije mogu: svi pokuaji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne vetake konstrukcije, koje su govorile zvaninim jezikom drave (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne buroazije zaogrnute u rimske toge). Ono to je sledilo posle baroka, bila je umetnost u jo veoj meri individualistika i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nije potpuno rasparala i unitila celu sferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedne elite i koja je za drutvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aristokratije uspevali da odre, takoe ukazuje na injenicu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalni nedostatak ontolokog

50

kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u upravljanju ekonomijom, to ukazuje na gubitak svakog ljudskog umea. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojeg ve dugo nema u svetu umetnike kreacije, u izvesnom smislu oivljen je u dananjoj mahnitoj potronji celokupne dosadanje umetnosti. Poto su sve umetnike forme prolosti prepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasikovane kao faze jedinstvene svetske umetnosti, ta umetnost je postala deo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja neku vrstu barokne strukture vieg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok i sve njegove mogue reinkarnacije. Naime, po prvi put u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a sama injenica da je danas mogue sakupljati te umetnike suvenire i prebirati po njima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba muzeja, u kojem je umetnika komunikacija postala nemogua, svi raniji umetniki izrazi prihvataju se na isti nain: svi eventualni problemi u komunikaciji s nekim od tih izraza pomraeni su dananjom nemogunou komunikacije u celini. 190. Umetnost u fazi nestajanja u procesu negacije, koji tei sopstvenom prevazilaenju unutar istorijskog drutva u kojem istorija jo nije direktno ivljena u isto vreme je umetnost promene i najistiji izraz nemogunosti promene. to su njene pretenzije vee, ona se sve vie udaljava od svog ispunjenja. Umetnost je nuno avangardna; u isto vreme, ona zapravo ne postoji. Ona je avangarda sopstvenog nestajanja. 191. Dada i nadrealizam su dva dogaaja koji obeleavaju kraj moderne umetnosti. Iako su toga bili samo delimino svesni, oni su bili savremenici poslednje velike ofanzive revolucionarnog proleterskog pokreta; poraz tog pokreta, koji ih je zatekao u klopci umetnike sfere iju su oronulost osuivali, bio je glavni razlog njihove nepokretnosti. Dada i nadrealizam bili su istorijski povezani, ali i suprotstavljeni. U taj sukob bili su ugraeni najznaajniji i najradikalniji dometi oba pokreta, ali u njemu se razotkrila i unutranja nedovoljnost njihove jednostrane kritike. Dada je pokuala da ukine umetnost, a da je ne ostvari; nadrealizam je hteo da ostvari umetnost, a da je ne ukine. Kritika pozicija koju su kasnije razvili situacionisti pokazala je da su ukidanje i ostvarenje umetnosti nerazdvojni aspekti prevazilaenja umetnosti. 192. Spektakularna potronja koja je sauvala kulturu prolosti u zamrznutom obliku, sa svim ponavljanjima njenih negativnih aspekata, na planu kulture predstavlja otvoren izraz onoga to u svom totalitetu zapravo jeste: izricanje neizrecivog. ak i najekstremnija destrukcija jezika zvanino se pozdravlja kao jo jedan izraz razmetljivog pristanka na status quo, u kojem je sva komunikacija elegantno proglaena odsutnom. Kritika istina te destrukcije stvarni ivot moderne poezije i umetnosti oigledno je potisnuta, jer spektakl, ija je funkcija da istoriju sahrani u kulturi, primenjuje sopstvenu strategiju promocije modernistikih pseudonoviteta. Tako je mogue da se jedna kola nove knjievnosti, koja otvoreno priznaje da se ne bavi niim drugim do kontemplacijom pisane rei radi nje sme, doeka kao neto novo. U meuvremenu, uporedo s tvrdnjom da sama smrt komunikacije ima svoju posebnu lepotu, veina modernih tendencija u okviru spektakularne kulture koja je u isto vreme najtenje vezana za represivnu praksu ukupne drutvene organizacije pokuava da kolektivnim projektima stvori kompleksno neoumetniko okruenje sainjeno od istrgnutih elemenata; na primer, urbanistiki projekti koji ukljuuju ostatke stare umetnosti ili hibridne estetskotehnoloke forme. Na planu spektakularne pseudokulture, to je izraz opteg pokuaja razvijenog kapitalizma da preoblikuje fragmentiranog radnika u drutveno integrisanu jedinku tendencija koju odnedavno opisuju neki ameriki sociolozi (Rajsman, Vajt, itd.). (David Reisman; William Whyte) U svim tim oblastima, cilj ostaje isti: preurediti drutvo bez zajednitva.

51

193. Od kada je postala roba, kultura tei da postane vodea roba drutva spektakla. Klark Ker (Clark Kerr), jedan od najistaknutijih ideologa tog trenda, izraunao je da ceo proces proizvodnje, distribucije i potronje znanja ve dostie 29% amerikog bruto nacionalnog proizvoda. On predvia da e u drugoj polovini ovog veka kultura postati vodei sektor amerike ekonomije, kao to je to u prvoj polovini veka bila automobilska industrija ili kao to je to u drugoj polovini prolog veka bila eleznica. 194. Zadatak razliitih oblasti znanja je da u procesu razvoja spektakularne misli odbrane jedno neodbranjivo drutvo i tako ustanove optu nauku lane svesti. Ta misao je potpuno uslovljena injenicom da ona ne moe, niti eli da prizna svoju materijalnu zavisnost od drutva spektakla. 195. Zvanina misao drutvene organizacije pojavnosti i sma je zamraena optim nedostatkom komunikacije koji treba da odbrani. Ona ne shvata da je sukob u osnovi svega to postoji na ovom svetu. Specijalisti vlasti spektakla, vlasti koja je apsolutna u oblasti sopstvene jednosmerne komunikacije, apsolutno su korumpirani svojim iskustvom prezira i uspehom tog prezira; naime, oni za svoj prezir nalaze opravdanje u svesti o tome do koje je mere pasivni posmatra dostojan prezira. 196. Poto trijumf sistema spektakla otvara nove probleme, dolazi do nove podele zadataka unutar specijalizovane misli tog sistema. S jedne strane, spektakularna kritika drutva spektakla, kojom se bavi moderna sociologija, usmerena je na istraivanje odvajanja pomou konceptualnih i materijalnih instrumenata smog odvajanja. S druge strane, razliite discipline, u koje se uanio strukturalizam, razvijaju apologiju spektakla ispraznu misao koja namee zvaninu amneziju u odnosu na celokupnu istorijsku praksu. Ali, lano oajanje nedijalektike kritike i lani optimizam otvorene promocije sistema, jednako su podaniki. 197. Sociolozi koji su poeli da postavljaju pitanje uticaja modernog drutvenog razvoja na ivotne uslove (pre svega u SAD), prikupili su veliki broj empirijskih podataka, ali nisu uspeli da dosegnu pravu prirodu predmeta svog istraivanja: oni nisu videli da je taj predmet, sam po sebi, kritika drutva. Posledica toga je da svi oni koji imaju iskrene reformistike namere mogu samo da apeluju na etike standarde ili na zdrav razum ili na neke druge mere od kojih nijedna ne predstavlja odgovor na probleme na koje ukazuju. Poto njihov kritiki metod nije svestan negativnosti koja lei u srcu ovog sveta, on se fokusira na opisivanje i osudu celog niza negativnosti, koje zagauju povrinu sveta kao neka iracionalna, parazitska poast. Ta revoltirana dobra namera, koja se ak i u sopstvenim moralistikim okvirima iscrpljuje u osudi samo nekih eksternih posledica sistema, moe sebe videti kao kritiku samo ako ignorie sutinski apologetski karakter svojih pretpostavki i metoda. 198. Oni koji osuuju sklonost drutva obilja ka stvaranju otpada, kao neto apsurdno i opasno, ne shvataju pravu svrhu tog otpada. U ime ekonomske racionalnosti oni nezahvalno napadaju vernog iracionalnog uvara koji tu ekonomsku racionalnost uva od kolapsa. Danijel Borstin (Daniel Boorstin), na primer, ija knjiga Slika opisuje potronju spektakularne robe u Americi, ne dospeva do pojma spektakla, jer misli da moe da razdvoji privatni ivot i potenu robu od incidenata koje osuuje. On ne shvata da sma roba stvara zakone ija potena primena vodi ka odvojenoj realnosti privatnog ivota i njegovom pokoravanju kroz drutvenu potronju slika. 199. Borstin opisuje ispade sveta koji nam je postao stran, kao da je re o ispadima stranim naem svetu. Kada u maniru moralnog ili psiholokog proroka osuuje vladavinu povrnih slika kao proizvod naih esktravagantnih oekivanja, on im preutno

52

suprotstavlja normalnost ivota koji realno ne postoji ni u njegovoj knjizi, niti u njegovom dobu. Poto se pravi ljudski ivot koji Borstin evocira nalazi u prolosti, ukljuujui tu i prolost u vlasti religiozne rezignacije, on nikako ne moe da sagleda prave razmere dominacije koju dananje drutvo postie pomou slika. Istina ovog drutva je nita manje nego njegova negacija. 200. Sociologija koja misli da se odvojena industrijska racionalnost moe izolovati od drutvenog ivota kao celine, lako moe da proglasi tehnike reprodukcije i komunikacije nezavisnim od opteg industrijskog razvoja. Tako Borstin zakljuuje da je situacija koju opisuje nastala nesrenim i bezmalo sluajnim susretom jedne neumerene tehnologije za projektovanje slika i neumerenog apetita ka senzacionalizmu dananje publike. To vodi ka tumaenju spektakla kao posledice neumerene ovekove sklonosti da bude posmatra. Borstin ne vidi da prodor prefabrikovanih pseudodogaaja, koji inae kritikuje, izvire iz proste injenice da ukupna stvarnost dananjeg drutvenog postojanja spreava ljude da stvarnost doivljavaju neposredno. Poto istorija proganja moderno drutvo kao bauk, pseudoistorija se mora iriti na svakom nivou, da bi sauvala ugroenu ravnoteu sadanjeg zamrznutog vremena. 201. Moderna tendencija ka strukturalistikoj sistematizaciji zasniva se na izriitoj ili preutnoj pretpostavci da e to brzo zamrzavanje istorijskog vremena trajati veno. Antiistorijska misao strukturalizma veruje u veno postojanje sistema, koji nije nastao i koji nikada nee nestati. Njegova iluzija da je celokupna drutvena praksa nesvesno odreena prethodno uspostavljenim strukturama, poiva na neopravdanoj analogiji sa strukturnim modelima koje su razvile lingvistika i antropologija (ili ak modelima korienim za analizu funkcionisanja kapitalizma), dakle, na modelima koji su bili pogreni ak i u izvornom kontekstu. Taj promaeni rezon izvire iz ogranienog intelektualnog i imaginativanog potencijala akademskih funkcionera, koji su do te mere posveeni svom bogobojaljivom slavljenju sistema, da im ne ostaje nita drugo nego da celu stvarnost grubo svedu na taj sistem. 202. Da bismo razumeli strukturalistike kategorije, treba da imamo u vidu da te kategorije, kao i one u drugim istorijskim drutvenim naukama, odraavaju oblike i uslove drutvenog postojanja. Kao to o nekoj osobi ne sudimo na osnovu onoga ta ona misli o sebi, tako ni o nekom drutvu ne moemo suditi ili mu se diviti polazei od toga da je jezik kojim to drutvo govori o sebi nuno istinit. O tom periodu promene ne moemo suditi na osnovu njegove svesti o toj promeni; naprotiv, ta svest se moe shvatiti samo u svetlu kontradikcija materijalnog ivota. Strukture su deca vladajueg poretka. Strukturalizam je misao potpisana od strane drave, oblik misli koji postojee uslove spektakularne komunikacije smatra apsolutnim. Njegov metod istraivanja kodiranog sadraja poruke, sam po sebi je tek odraz njegovog nekritikog prihvatanja drutva, u kojem komunikacija poprima oblik vodopada hijerarhijskih signala. Strukturalizam ne uspeva da dokae transistorijsku prirodu drutva spektakla; naprotiv, smo drutvo spektakla, koje se namee kao jedina stvarnost, jeste opravdanje frigidnog sna strukturalizma. 203. Kritiki koncept spektakla svakako se moe izokrenuti u plitku formulu drutveno-politike retorike, pomou koje bi se sve moglo objasniti i kritikovati apstraktno, to bi samo osnailo sistem spektakla. Jasno je da nas sme ideje ne mogu odvesti s one strane vladajueg spektakla; u najboljem sluaju, one nas mogu odvesti samo s one strane postojeih ideja o spektaklu. Da bi zaista unitili spektakl, ljudi moraju staviti u pokret praktine sile. Kritika teorija spektakla nee biti istinita sve dok se ne povee s praktinim silama negacije ovog drutva; a ta negacija, nastavak revolucionarne kla-

53

sne borbe, moe postati svesna sebe samo ako razvije kritiku spektakla, teoriju o svom stvarnom poloaju, o konkretnim uslovima sadanjeg izrabljivanja, koja e osloboditi sav njen skriveni potencijal. Ta teorija od radnike klase ne oekuje uda. Ona vidi redenisanje i ispunjenje proleterskih zahteva kao dugoroni cilj. Insistiranje na vetakim razlikama izmeu teorijske i praktine borbe budui da formulacija i komunikacija koje ta teorija eli da postigne nisu mogue bez rigorozne prakse jeste zastor koji pomrauje i oteava put kritike teorije, ali i sudbinu praktinog pokreta koji pokuava da deluje na drutvenom planu. 204. Kritika teorija mora da se izraava svojim jezikom jezikom kontradikcija, koji je formalno i sadrajno dijalektiki. Njena kritika je u isto vreme sveobuhvatna i istorijska. To nije nulta taka pisanja ve njena suprotnost. To nije negacija stila, ve stil negacije. 205. Sam stil dijalektike teorije predstavlja skandal i uvredu vaeih jezikih standarda i senzibiliteta oblikovanog tim standardima, zato to koristi postojee koncepte svestan njihove nestalnosti i nunosti njihove destrukcije. 206. Taj stil, koji u sebi nosi vlastitu kritiku, mora izraavati dominaciju sadanje kritike nad celom njenom prolou. Nain izlaganja dijalektike teorije otkriva njen negativni duh. Istina nije poput gotovog proizvoda na kojem se vie ne vide tragovi alata. (Hegel) Ta teorijska svest o kretanju, iji tragovi moraju ostati vidljivi na njoj samoj, izraava se izokretanjem uobiajenih odnosa izmeu koncepata i diverzijom (dtournement) nad svim ranijim kritikim dostignuima. Hegelova praksa izokretanja genitiva bila je izraz istorijske revolucije, iako samo na planu misli. Mladi Marks, nadahnut primerom Fojerbaha, koji je sistematski izokretao subjekat i predikat, na najefektniji nain je koristio taj pobunjeniki stil, koji na lozoju bede odgovara bedom lozoje. Diverzija radikalizuje zakljuke prethodne kritike, okamenjene u prihvaene istine i tako pretvorene u la. Kjerkegor je takoe namerno koristio taj metod, iako ga je istovremeno i osuivao: Uprkos svim vaim trikovima i obrtima, kao to se pekmez uvek vraa u pajz, tako i vi zavravate s nekom malom frazom koja nije vaa, i koja podstie uznemiravajua preispitivanja. (Filozofski fragmenti) Kao to priznaje u istoj knjizi, ta upotreba diverzije podrazumeva distancu prema svemu to je postalo zvanina istina: Jo jedno zapaanje, povodom vae primedbe da u svom izlaganju esto koristim pozajmljene izraze. To ne poriem. U stvari, to sam radio namerno. U sledeem poglavlju knjige, ako ga uopte napiem, nazvau taj problem njegovim pravim imenom i odenuti ga u odgovarajuu istorijsku odedu. 207. Ideje se usavravaju. Znaenje rei igra veliku ulogu u tom usavravanju. Plagijat je nuan. Napredovanje zavisi od njega. On se pripija uz pievu reenicu, koristi njen izraz, brie pogrenu ideju i zamenjuje je ispravnom.3 208. Diverzija je suprotnost citatu, pozivanju na teorijski autoritet, ve naruen samom injenicom da je postao citat deo istrgnut iz svog konteksta i kretanja, a u krajnjoj liniji i iz opteg okvira svog doba, kao i iz konkretnog stava (ispravnog ili pogrenog). Diverzija je eksibilni jezik antiideologije. Ona se pojavljuje u komunikaciji koja zna da taj jezik ne moe garantovati nikakvu izvesnost. To je jezik koji ne moe i ne eli da bude potvren nekom prethodnom ili kritikom referencom. Naprotiv, njegova unutranja doslednost i praktina delotvornost su ono to daje vrednost jezgru starih istina koje ponovo stavlja u pokret. Diverzija je utemeljila svoj zadatak samo na sopstvenoj istini istini sadanje kritike.
Da bi ilustrovao prethodnu tezu, Debor citira Isidora Dikasa, Lotreamona, od rei do rei, ne navodei izvor. Odlomak je iz Dikasovih Poezija. (Nap. prev.)
3

54

209. Diverzija otvoreno izraena u teoriji odbija svaku pomisao da bi ta teorija mogla biti autonomna. Da bi u domen sme teorije uvela istu vrstu nasilne diverzije, koja remeti i odbacuje svaki ustanovljeni poredak, diverzija stalno podsea na to da sma teorija nema nikakav znaaj, da se moe ostvariti samo kroz istorijsku akciju i kroz istorijsku korekciju stava o toj praksi. 210. Prava vrednost kulture moe se postii samo negacijom kulture. To vie ne sme biti samo kulturna negacija. Ona u izvesnoj meri ostaje na planu kulture, ali sada ima potpuno drugaije znaenje. 211. Izraeno jezikom suprotnosti, kritika kulture je sveobuhvatna kritika utoliko to obuhvata kulturu kao celinu sva njena saznanja i poeziju i utoliko to se vie ne odvaja od kritike drutva kao celine. Ta sveobuhvatna kritika teorija danas ide u susret sveobuhvatnoj drutvenoj praksi.

55

9: Materijalizovana ideologija
Samosvest postoji po sebi i za sebe samo ako postoji i za drugu samosvest. Drugim reima, ona postoji samo ako je prepoznata i prihvaena. Hegel, Fenomenologija Duha

212. Ideologija je temelj misli klasnog drutva tokom istorije ispunjene sukobima. Ideologije nikada nisu bile pka kcija; one su iskrivljena svest o stvarnosti i zato su, kao takve, bile realni faktor u proizvodnji realnih pogubnih posledica. Ta veza je intenzivirana napredovanjem spektakla materijalizacijom ideologije koju je doneo uspeh autonomnog sistema ekonomske proizvodnje. Spektakl poistoveuje drutvo sa ideologijom, koja celu stvarnost oblikuje po sopstvenoj slici. 213. im ideologija ta apstraktna pretenzija ka univerzalnom i sve iluzije vezane za nju stekne priznanje u uslovima univerzalne apstrakcije i delotvorne diktature iluzija koja preovlauju u modernom drutvu, ona vie nije voluntaristika borba fragmentarnog, ve njegov trijumf. Ideoloke pretenzije poprimaju oblik zaravnjene, pozitivistike preciznosti: one vie ne predoavaju mogunost istorijskog izbora, ve samo diktat bespogovornih injenica. Posebni nazivi ideologija se polako gube. Posebni ideoloki oblici koji podupiru sistem svode se na epistemoloku osnovu, koja sebe vidi kao neto to nadilazi sve ideologije. Materijalizovana ideologija nema ime, kao to nema ni neki poseban istorijski program. Drugim reima, istorija razliitih ideologija je zavrena. 214. Ideologija, ija celokupna unutranja logika vodi ka onome to je Manhajm (Karl Mannheim) nazvao totalnom ideologijom despotizmom jednog fragmenta, koji se namee kao lana svest o zamrznutom totalitetu, kao totalitarni pogled na svet doivljava svoju kulminaciju u nepokretnom neistorijskom spektaklu. U taki svoje kulminacije i ona se rastvara u drutvu kao celini. Kada se to drutvo i samo konkretno razgradi, ideologija ta poslednja iracionalnost koja stoji na putu istorijskom ivotu takoe mora nestati. 215. Spektakl je vrhunac ideologije jer on najpotpunije otkriva i izraava sutinu svih ideolokih sistema: osiromaenje, porobljavanje i negaciju stvarnog ivota. Spektakl je materijalni izraz odvajanja i otuenja izmeu oveka i oveka. To je nova snaga obmane, koja poiva na sistemu proizvodnje u kojem se sa sve veom masom stvari, uveava i otuena sila kojoj su ljudi potinjeni. To je najvii stadijum ekspanzije koja potrebu okree protiv ivota. Potreba za novcem je jedina stvarna potreba koju moderni ekonomski sistem proizvodi i ujedno jedina potreba koju proizvodi. (Ekonomskolozofski rukopisi) Hegelov opis novca kao samopokretaa ivota neeg to je mrtvo (Jenska reallozoja) proiruje spektakl na ceo drutveni ivot. 216. Nasuprot projektu naznaenom u Tezama o Fojerbahu (ostvarenje lozoje kroz praksu, to nadilazi suprotnost izmeu idealizma i materijalizma), spektakl zadrava sve ideoloke crte materijalizma i idealizma, tako to ih predstvalja kao lanu konkretnost svog univerzuma. Kontemplativni aspekt starog materijalizma, koji svet vidi samo kao predstavu, a ne kao aktivnost i koji tako zapravo idealizuje materiju ostvaruje se kroz spektakl u kojem su konkretne stvari automatizovani gospodari drutvenog ivota. Obrnuto, snevana aktivnost idealizma u spektaklu se ostvaruje kroz tehniko posredovanje znakova i signala, koji konano materijalizuju apstraktni ideal.

56

217. Paralelu izmeu ideologije i izofrenije, o kojoj je govorio Jozef Gabel u Lanoj svesti (Joseph Gabel, La Fausse Conscience,1962), treba posmatrati u kontekstu te ekonomske materijalizacije ideologije. Drutvo je postalo ono to je ideologija ve bila. Potiskivanje prakse i antidijalektika lana svest koja nastaje usled tog potiskivanja, ispunjavaju svaki trenutak svakodnevnog ivota podreenog spektaklu. Ta podreenost sistematski unitava sposobnost za susret i zamenjuje je drutvenom halucinacijom: lanom sveu o susretu, iluzijom susreta. U drutvu u kojem niko ne moe da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki pojedinac gubi sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde kod kue; odvajanje je izgradilo njen svet. 218. Izgleda da su u klinikoj slici izofrenije, pie Gabel, najtenje povezane dezintegracija dijalektike totaliteta (s razdvajanjem svesti kao ekstremnim oblikom) i dezintegracija dijalektike postajanja (s katatonijom kao ekstremnim oblikom). Zatvoren u jednolino poravnati univerzum, okruen ekranom spektakla koji ga opinjava, posmatra opaa samo ktivne govornike koji ga izlau jednosmernom monologu o svojim robama i politici svoje robe. Spektakl, kao celina, ima ulogu ogledala. Ono to se u njemu vidi je dramatizacija iluzornog bekstva od opteg autizma. 219. Spektakl unitava granicu izmeu sebstva i sveta, gazei to sebstvo, sa svih strana opkoljeno prisustvomodsustvom sveta. Spektakl unitava i granicu izmeu istinitog i lanog, tako to neposredno doivljenu istinu potiskuje ispod konkretnog prisustva lanog, iza kojeg stoji cela organizacija pojavnosti. Pojedinci koji pasivno prihvataju svoju podreenost otuenoj svakodnevnoj realnosti tako se guraju u ludilo, koje na tu sudbinu reaguje tako to trai oslonac u iluzornim magijskim tehnikama. Pravi izraz tog lanog odgovora na komunikaciju na koju je nemogue odgovoriti jeste potronja. Potroaeva prinudna sklonost ka imitiranju je istinski infantilna potreba, uslovljena svim aspektima tog sutinskog liavanja. Kao to kae Gabel, u opisu sasvim drugog nivoa patologije, abnormalna potreba za predstavljanjem kompenzuje se paninim oseanjem postojanja na margini ivota. 220. Ako logika lane svesti ne moe da uistinu spozna sebe, potraga za kritikom istinom o spektaklu mora biti istinska kritika. U praksi, ona mora da se bori meu ostalim neprijateljima spektakla, ali tako to sa njima nee imati nikakve veze. Time to bezglavo pristaju na bedne reformistike kompromise ili uputaju u pseudorevolucionarne zajednike akcije, svi oni koje goni apstraktna elja za neposrednim rezultatima, zapravo se pokoravaju zakonima vladajue misli, usvajajui perspektivu koja ne priznaje nita osim najnovijih vesti. Tako se isti delirijum javlja i u redovima onih koji tvrde da mu se suprotstavljaju. Kritika koja tei da ode s one strane spektakla mora znati kako da eka. 221. Samoosloboenje naeg vremena je osloboenje od materijalne osnove izokrenute istine. Tu istorijsku misiju uspostavljanja istine u svetu ne mogu da ostvare ni izolovani pojedinci, niti rascepkane i manipulisane mase. To moe postii samo klasa koja je u stanju da ukine sve klase, tako to e svu vlast otuenih oblika demokratije svesti na savete, u kojima praktina teorija potvruje samu sebe i sama procenjuje svoje akcije. To e biti mogue tek kada se pojedinci neposredno poveu sa optom istorijom, a njihov dijalog stekne sposobnost da postavlja sopstvene uslove. 1967.

57

Drutvo spektakla, 2003.

ta je to zbog ega bi danas trebalo obratiti panju na knjigu napisanu pre skoro 40 godina? Drutvena kritika zastareva samo malo sporije od najnovijih vesti. emu onda sve ovo? Situacionistika internacionala je moda bila grupa arogantnih i ekstremnih delinkvenata, vrsta za sebe, ali je ipak bila i edo jedne due istorijske epohe. Bila je to poslednja generacija koja je imala oseaj za celinu postojeih odnosa, za totalitet. Danas, u eri digitalne brzine, terora slike i opte fragmentacije, ljudski duh vie nije u stanju da postigne taj stepen fokusiranja na sopstvene pretpostavke. On vie nije u stanju da obuhvati celinu. Tokom 1950-ih i 1960-ih godina prolog veka, ak i malo posle toga, to nije bila tako retka osobina: ak su i najoprezniji reformisti znali ta znai totalitet ili mo negacije i insistirali na tome. Zato je sve posle toga uz moda svega nekoliko blistavih izuzetaka bio postmodernizam: parcijalna vizija i parcijalni pristup svemu; od drutvene kritike (praktino ugaen anr), do pokuaja da se prui bilo kakav delotvoran otpor. Politiki realizam je potisnuo ivotni nadrealizam, s poznatim posledicama: osim vidljive devalvacije svega, tu je i nepodnoljivi oseaj teskobe, zatvorenosti u dati univerzum injenica, koji ne zadovoljava nikog, ali koji uspeno blokira svaku drugu perspektivu. Poto nema nieg drugog, ropski stoicizam, uzdignut na nivo zvanine religije ili etike, postao je jedini prihvatljiv odgovor na ovo neprihvatljivo stanje stvari. To je ta mudrost od koje su svi glavni protagonisti ove prie bili potpuno operisani. Upravo to to je ova knjiga napisana pre 40 godine predstavlja nenadoknadivu prednost u odnosu na skoro sve savremene studije; ima jo takvih knjiga, iako ne mnogo (Mit o Maini Luisa Mamforda ili Tehnoloko drutvo aka Elila, da navedem samo neke s vrha svoje liste), napisanih na samom pragu ili u ranoj fazi supermodernog doba, kada zraenje jo nije bilo tako snano i kada su neki trendovi mogli da se sagledaju mnogo jasnije. Moda nam i zato takve knjige mogu pomoi da se oslobodimo magije koja nas spreava da ovo drutvo vidimo onakvim kakvo zaista jeste. Drugi razlog su strast i namere s kojima je ova knjiga pisana: takav stepen mrnje prema svakoj vlasti, prema svemu to ograniava ljudsku slobodu i takva udnja za ivotom danas su iezli do te mere da izgledaju patetino. Nama izgledaju velianstveno. Najzad, bilo je neeg neodoljivog u tome da se pred to prazno, beskrajno samozadovoljno lice jednog sveta, koji misli da mu ba dobro ide, izae s neim tako fanatino reenim da mu stane za vrat: Iza prolaznih moda koje se neprestano smenjuju na frivolnoj povrini spektakla pseudociklinog vremena, vrhunski stil naeg doba i dalje prebiva samo u onome ime vlada pritajena, a ipak oigledna nunost revolucije. (teza 162) Ako znate nekog ko je danas u stanju da izgovori ovako neto, javite nam. * Za Drutvo spektakla se esto kae da predstavlja prvu sveobuhvatnu kritiku modernog, potroakog drutva. Ali, to je samo najpovrniji sloj ovde izloene kritike: potronja je samo jedan aspekt tog drutva. Njegov pravi cilj je zatvaranje svake druge perspektive, osim perspektive robe (kao odnosa, koji nije ogranien samo na jednu aktivnost,

58

potronju) i vlasti. To su uslovi u kojima ovo drutvo moe da se posveti svojoj iskljuivoj misiji: razvoju radi samog razvoja, neprestanoj akumulaciji Moi radi same Moi, stalnom kretanju napred bez i jednog dostinog, ljudskog cilja pred sobom. Zato je moda bolje rei da ova knjiga predstavlja prvi pokuaj sveobuhvatne kritike jednog potpuno komodikovanog sveta. Na jezik nam omoguava da to naglasimo jo ubedljivije: kritiku jednog potpuno po-rob-ljenog sveta, sveta-robe. Spektakl je stepen na kojem roba uspeva da kolonizuje ceo drutveni ivot. Komodikacija nije samo oigledna: mi vie ne vidimo nita drugo. Svet koji vidimo je svet robe. (teza 42) Danas smo ponovo u situaciji da se na svakom koraku uverimo u svepristunost i potpuni trijumf sveta-robe. Zar vidimo neto drugo? Da li, ako ak i vidimo, zaista verujemo da je neto drugo, bitno drugaije od postojeeg, mogue? Sve drugo je postalo vie od neizrecivog: nepojmljivo. To je spektakl: ono to nas poraava unapred, tako to nas ispunjava slikama svojih roba, uloga, fantazija i mogunosti ili prosto umorom, svaki put kada pomislimo da interveniemo, da odustanemo od puta kojim ve idemo. Zato, u isto vreme, spektakl i moe da nam pria o slobodi: ispranjeni od svakog autentinog sadraja i tenje, moemo da radimo ta hoemo. U svetu robe, svaki vid potronje i participacije je doputen. Sve moe; sve je normalno; nema nieg nenormalnog. ak je i pobuna postala legitiman izbor, prizor koji vam stoji na raspolaganju, ukoliko vas svi ostali ne zadovoljavaju: Samozadovoljno pristajanje na status quo moe da koegzistira i sa isto spektakularnim oblicima pobune: smo nezadovoljstvo postaje roba im ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu te naroite sirovine. (teza 59) Ti kapaciteti su danas razvijeni do te mere da imate cele sektore specijalizovane za proizvodnju artikala i prizora namenjenih ciljnoj grupi pobunjenik. Po prvi put u istoriji, pobuna je doputena. Ono to je nekada bilo teza ili predvianje jednog fanatika, danas je opte mesto. Ali, to ne znai da smo tih optih mesta postali svesni, a jo manje da smo ih ostavili za sobom. Na jedini odgovor su i dalje pasivni komentar i potronja. Jo uvek tumaramo kroz mrak drutveno nesvesnog, a da ak i ne traimo svetlost. Drugim reima, uslovi za upoznavanje sa ovom knjigom su skoro laboratorijski. Ko pokua, sigurno e primetiti da to deluje. Danas moda snanije nego ikad, uprkos svim tragovima koje je na ovoj knjizi ostavilo vreme ili moda pre duh onog vremena. * O Giju Deboru i Drutvu spektakla kod nas praktino nije bilo rei. To je, u neku ruku, neverovatno. S druge strane, moda i nije: zadatak prevoenja i predstavljanja ne samo ove knjige, ve celog korpusa najsubverzvnije kritike teorije druge polovine XX veka, bio je na generaciji koja je, nakon svog tragikominog doprinosa pobuni iz 1968, bez veih tekoa nala svoje mesto u organizaciji modernog spektakla. Moda sam upotrebio preirok pojam, generacija, ali mislim na one najambicioznije oportuniste formirane u to vreme, koji danas ine intelektualnu, umetniku i politiku elitu ove zemlje. To, naravno, nije bio samo na specijalitet: Alfredo Bonano, jedan od onih koje nisu uspeli da pripitome, podsea da je 1968. iznedrila celu novu kastu najpriljenijih dravnih slubenika (La gioia armata; Oruana radost, 1977). Zaista, nije ak ni zanimljivo, kao neki obrt, ve prosto odvratno gledati sve te nekadanje disidente, buntovnike i nekonformiste a danas uvaene graane demokratije kako za okruglim stolovima sponzorisanim od strane samog spektakla raspravljaju o njegovim draima i

59

novim mogunostima. Zato je moda je i bolje to se niko takav nije potrudio da nam prenese makar deo ovih poruka. Ponekad je bolje nita nego ita.4 Ne kaem da emo mi biti na visini tog zadatka: predstavljanja Gija Debora i Situacionistike internacionale i njihovog smetanja u odgovarajuu perspektivu. Mi smo ih ve smestili u jedinu pravu perspektivu: u line mape pomou koje traimo izlaz iz ovog privida koji nam se namee kao jedina stvarnost. Samu knjigu nismo objavili zato da bismo ispravili jedan od najveih propusta domae prevodilako-knjievne produkcije i tako obogatili lokalnu kulturnu ponudu. Objavili smo je s istim namerama s kojima je i pisana. Drugim reima, potpuno smo nezainteresovani za prohteve i edukaciju italake publike. Oni koji samo zbog svog cinizma sebe i dalje ubrajaju meu ive, zanimaju nas jo manje. Prosto, verujemo da jo ima onih koje kroz ivot goni neto jae od intelektualne radoznalosti. Moda e im ova knjiga i jo nekoliko stranica istrgnutih iz knjiga koje govore o njenoj predistoriji i okruenju, pomoi da u svom pohodu odmaknu jo dalje i usavre orua svoje odmazde. Oni meu njima koje je knjiga, zbog jezika kojim je pisana ili iz nekog drugog razloga, odbila ve na samom poetku, ne gube nita; nema obavezne literature, svetih knjiga, nieg slinog. Neto drugo, to po njima otvara bolje, moe doi s bilo koje strane. Objektivno (ako se to tako kae) ili za one zainteresovane iz drugih razloga, tu je jo jedna injenica oko koje se mnogi slau: nikada pre jedna tako mala i ekstremna grupa nije izvrila tako veliki uticaj na svoje pare istorije. To je ono to i danas zapanjuje mnoge i razlog zato knjige i monograje posveene tom fenomenu ne prestaju da pljute sa svih strana. A. G., 2003. PS: Dodatak koji sledi (kratka hronologija, koju e u tampanom izdanju pratiti razne ilustracije, kao i u izdanju iz 2003), pre svega je podsticaj za samostalno istraivanje. To nije nikakva kritika studija, iako je ubaeno neto vie komentara i kritikih napomena u odnosu na prvo izdanje. Prava rasprava o tome trebalo bi da se vodi na drugom terenu. Ovde sam samo pokuao da o neemu o emu do sada praktino nije bilo rei, kaem neku re vie. U odnosu na 2003. godinu, kada se pojavilo prvo izdanje ove knjige, situacija se promenila utoliko to se u dnevnoj i periodinoj tampi pojavilo nekoliko prikaza
Beleimo samo jedan znaajan izuzetak: Tajna istorija kulture XX veka, Greil Marcus, Gradac, br. 120-121, prevod Dejan D. Markovi. Zgrabite tu knjigu, dok je jo ima. A ima je, po budacima veih knjiara. Nisam video original, ali mislim da je re o deliminom prevodu, utoliko to nedostaju neki pratei tekstovi. Knjiga je vrlo haotina; sve je nabacano jedno preko drugog: dada, bratstvo Slobodnog duha, letristi, situacionisti, Doni Rotn, pank. Debor je o knjizi mislio sve najgore. Ipak, neete se pokajati, prosto zato to knjiga obiluje citatima i referencama iz literature koja ovde uglavnom nije prevoena. Prodavce po knjiarama bolje ne pitajte nita, nego idite do police sa asopisima. Koliko sam video, svi brojevi asopisa Gradac su obino dobro grupisani, pa samo vidite da li je tu i dvobroj 120121. Kupite odmah. Ako vas pri tom niko ne vidi, utoliko bolje. (2003) U prvom izdanju sam napisao, Debor je o knjizi mislio sve najgore. To nije tano; taj podatak sam glatko preuzeo od Lena Brakena, bez mnogo proveravanja, pri emu tada nisam ni imao svu potrebnu literaturu. U svojoj poslednjoj knjizi, Cette Mauvaise Reputation (1993), Debor je Markusa uvrstio meu one tumae koji su imali petlje ili naivnosti, kako se izrazio, da njegove tekstove itaju uprkos glasinama koje su irili neki medijski magnati. Formulacije iz knjige su donekle nejasne, ali tako ih je shvatio i Bill Brown, u svom tekstu Len Brackens Confused Criticism of Greil Marcus, http://www.notbored. org/confused.html Na istom sajtu se nalazi i kompletan engleski prevod te Deborove knjige, kao i jedno njegovo pismo u kojem izraava neto vie rezervi prema Markusovom radu, ali gde ga opet opisuje kao poteno istraivanje. (napomena 23) (AG, 2011)
4

60

(bez izuzetka pozitivnih), a zatim i nekoliko smuenih ili potpuno promaenih referenci u raznim specijalistikim publikacijama, uglavnom umetnikim. Primetno je i poveano interesovanje meu aktivistima, raznih prola, esto na slian nain kao i kod umetnika: pozitivne reakcije, dobre namere, ali uz tumaenja i zapaanja koja je suvie esto bilo nemogue pratiti. Bilo je kao kod arija: Stoga su ove neoekivane rei imale iste posledice kao to su one, do danas slabo prouene, koje izaziva kamen kada padne u baru sa abama: posle vrlo kratke uzbune opta zainteresovanost. Ali, uglavnom bez trajnijih posledica. To je situacija koju smo imali u lokalnoj intelektualnoj i aktivistikoj ariji. Sreom, stvarnost se tu ne zavrava. Iz raznih drugih pravaca stizali su potpuno drugaiji signali. Ta komunikacija, po pravilu, sa nespecijalistima ili sa onima koji se ne poistoveuju s nametnutim funkcijama, zaista je bila ohrabrujua i podsticajna. Ovo izdanje se i pojavljuje zahvaljujui njihovom razumevanju i entuzijazmu. (2006)

61

Gi Debor i Situacionistika internacionala

Kratka hronologija Na pokuaj bio je najbolji nain da se napusti XX vek. Situacionistika internacionala br. 9, avgust 1964.

POETAK Gi Ernst Debor je roen 28. decembra 1931. godine, u Parizu, u porodici uporpaenoj Velikom depresijom. Otac umire kada je Debor imao etiri godine. Bio je to period velikih ulinih nemira, opteg previranja, uspona faizma, Narodnog Fronta, graanskog rata u paniji. Sve do poetka Drugog svetskog rata ivi sa majkom u Parizu; zatim odlaze na jug. Budui autor antilmova, prorok ukidanja svih otuenih oblika komunikacije, pa tako i lma, ratno vreme provodi u Pou i u lmskoj Meki, Kanu. LETRISTIKE GODINE: 19501957. Posle polaganja prijemnih ispita za pariski Univerzitet, 1950. godine, Debor prelazi iz Kana u Pariz. Ali, ne upisuje nijedan fakultet. Majci javlja da je sve u najboljem redu. Vreme provodi u beskrajnim lutanjima i napijanju sa delinkventima i maloletnicama sa leve obale Sene. Veoma aktivan u burnim raspravama koje su se vodile po pariskim kafeima, u kojima su tada suvereno vladali Deboru mrski egzistencijalisti. U isto vreme, na istoj obali Sene, najveu pometnju pravi jedan doljak iz Rumunije: nije Tristan Cara (Semi Rozenstok), koji je tada, zajedno s jo nekim starinama iz herojskog doba pariske dade (Elijar, Aragon), istraivao ponore potpuno drugaijeg delirijuma staljinizma. Bio je to mladi po imenu ak Isidor Goldtajn, koji se takoe predstavljao pod drugim imenom: Isidor Isu. Odmah posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, Isu je objavio da je roen Letrizam: avangarda avangarde. Nastao kao opozicija nadrealistima skamenjenim oko Bretona, letrizam se vratio korenima: totalnoj diverziji nad jezikom u maniru proto-dade. Bili smo protiv moi rei. Protiv moi, pisao je il Volman, jedan od letrista i kasniji Deborov saveznik. Do Deborovog dolaska u Pariz, Isu je ve stekao kultnu reputaciju. Uzbunjivao je javnost dramatinim proglasima (12 miliona mladih zauzee ulice Pariza da bi izveli letristiku Revoluciju!), a najvei skandal je izazvao spisima Mehanike ene (seksualni prirunik za potrebe mlade generacije, zabranjen) i Rasprava o nuklearnoj ekonomiji: Pobuna mladih. Isu je izvrio veliki uticaj na Debora. Njegov prvi, opisni lm, Rasprava o prljavtini i venosti (1950), izloio je mnoge elemente koje e Debor kasnije koristiti u svojim lmskim kolaima-esejima. Osim, moda, jednog: Isuov lm je trajao etriri i po sata. Za taj lm je vezan i uveni kanski skandal, koji je Debora i naveo da prie Isuu i letristima: posle niza provokacija prireenih tokom festivala 1950, letristima je uspelo da izdejstvuju prikazivanje Isuovog lma. Na kraju, zahvaljujui dobroj volji ana Koktoa i podrci jo nekih mlaih reditelja, Isu je dobio nagradu za avangardni lm, koja je bila izmiljena na licu mesta.

62

Ipak, centralni potres koji je izazvala ova grupa nije vezan ni za lm, niti za istraivanja zikih svojstava rei. Taj potres se dogodio neto ranije iste godine: re je upadu na Uskrnju misu 9. aprila 1950, u crkvi Nae Gospe (Notr-Dam), u Parizu. Komandosi su bili Ser Berna i Miel Mur. Prvi je bio autor teksta koji je pred oltarom izgovorio ovaj drugi, u punoj kaluerskoj opremi. Pariz, izmuen ratom, posleratnim represalijama i optom bedom, oekivao je Uskrnju poruku mira i novog poetka. Dobio je neto drugo. Ovaj tekst zasluuje da bude naveden u celini: Danas na Uskrs ove Svete godine ovde pod likom Nae Gospe optuujem celu katoliku crkvu za smrtonosno skretanje nae ivotne snage ka praznom nebu optuujem katoliku crkvu za prevaru optuujem katoliku crkvu to truje svet svojim turobnim moralom i to predstavlja ivu ranu na raspadnutom telu Zapada Uistinu, ja vam kaem: Bog je mrtav Mi povraamo od grozne bljutavosti vaih molitvi jer vae molitve su postale kuni dim nad ratitem nae Evrope Zato izaite u traginu i oplemenjujuu pustinju sveta u kojem je Bog mrtav i izriljajte ovu zemlju iznova svojim golim rukama svojim ponosnim rukama svojim rukama koje se ne mole Danas na Uskurs ove Svete Godine Ovde pod likom francuske Nae Gospe mi proglaavamo smrt Hrista-boga da bi ovek mogao konano da ivi.5 Mur je zatim siao sa govornice i krenuo kroz masu vernika, veselo ih blagosiljajui. Usledio je napad vajcarskih Gardista i razjarene gomile, kojima su u prvi mah uspeli da umaknu; onda ih je uhvatila uhvatila policija. Neki hroniari tog doba smatraju da upravo u tome treba videti intervenciju Vie Sile: samo to ih je spasilo sigurnog lina. Andre Breton, koji je 1943. godine, u Treem manifestu nadrealizma, najavio pojavu nove generacije koja e znati da odbaci sve ono to je u nadrealizmu mrtvo i da sa onim to je ivo krene dalje, napisao je neposredno posle tog skandala: Udarac je zadat u pravo mesto, u samo srce oktopoda koji jo uvek davi oveanstvo. U naoj mladosti, ja i neki ljudi koji su bili ili su jo uvek moji saputnici Arto, Krevel, Elijar, Pere, Prever, ar i mnogi drugi sanjali smo kako taj udarac zadajemo ba na tom mestu. Sami letristi nisu niim uzvratili na ovu ljubaznost svojih loih oeva. Debor se prvi put oglasio jednim lmom: Urlici u slavu de Sada (1952). Do tada neviena provokacija, sainjena od naracije (s nekoliko najpoznatijih Deborovih poetskih i teorijskih iskaza), haotine serije citata, naizmeninih crnih i belih ekrana, zujanja projektora i 20 minuta niega. Na projekciji u Cin Club u Latinskom kvartu, 13. oktobra 1952. godine, revoltirane gledaoce, koji su poeli da naputaju salu, Ser Berna je
Preuzeto iz Greil Marcus, Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121, 1996, prevod: Dejan D. Markovi.
5

63

uveravao da treba da se vrate, jer na kraju ima neto stvarno prljavo. Miel Berntajn je imala zadatak da za vreme projekcije, kada bi publika poela da negoduje, isputa urlike, za koje, kako je kasnije priala, ni sama nije znala odakle je uspevala da ih izvue. Debor je za to vreme sa balkona posipao publiku branom. Prikazivanju lma je prethodio Deborov tekst Prolegomena za sve budue lmove. Tu se naziru prvi elementi budue situacionistike teorije. Prvo, kroz jasno odbacivanje Sartrovog poimanja situacije (iz Situations I & III) kao injeninog ili datog. To pasivno tumaenje je potpuno odbaeno: Budua umetnost bie odbacivanje situacija ili nita. Ista teza ponavlja se i u lmu, ali s nastavkom koji jednako izriito oznaava prelazak iz pasivnog u aktivni modul: Nauka o situacijama koju emo stvoriti, pozajmie elemente psihologije, statistike, urbanizma i etike. Ti elementi bie usmereni ka novom cilju: ka svesnom stvaranju situacija. Drugim reima, ka svesnom stvaranju ivota. Ovde se treba malo zadrati, jer je ono glavno upravo reeno: sve zateeno i pasivno prihvatano, mora biti odbaeno. Sami stvarajte situacije i ambijente, neke druge, svoje. Gotovo je sa onim to imaju da nam ponude. Debor, Miel Berntajn, Miel Mur, Ser Berna i il Volman ubrzo raskidaju sa Isuom. ak i najlucidnije i najprovokativnije intervencije nisu mogle da sakriju injenicu da je bila re o staroj raspravi: onoj izmeu umetnosti i antiumetnosti, izmeu razliitih naina predstavljanja ivota. ta je sa samim ivotom? Zato nam on i dalje izmie? Zato ga i sami dodatno potiskujemo u predstavu? Pitanje koje nas je u ovoj knjizi saekalo odmah na poetku, u prvoj tezi, bilo je postavljeno ve tada. U platformi usvojenoj na osnivakom kongresu Letristike internacionale, 7. 12. 1952. godine, u Oberviljeru, itamo sledee (sve pisano malim slovima): sve u svemu, ljudsko stanje nas vie ne zadovoljava svi koji neto odravaju doprinose radu policije sve nam je zabranjeno. diverzije maloletnika i upotreba droga, kao i svi drugi gestovi, slue samo da ispune prazninu. nekoliko naih drugova je u zatvoru zbog krae. protestujemo zbog patnje nanete onima koji su shvatili koliko je vano nikada ne raditi. o tome nemamo ta da raspravljamo. ljudski odnosi treba da se zanivaju na strastima. u suprotnom, teror. Jedan primerak kongresne platforme, otkucane na rasklimatanoj pisaoj maini, bio je zaepljen u bocu i puten niz oblinji kanal. Tokom jedne etnje, 1953. godine, na zidu u ulici de Seine, Debor ispisuje kredom: NIKADA NE RADI. Prvi apsolutno moderni grat. Iste godine, na samom poetku nove avanture, Debor pokuava samoubistvo guenjem. Detalji u vezi konkretne tehnike su ostali nejasni. Ta ideja je nastavila da ga proganja. Pojavljuje se novo ime: Ivan eglov, ponekad potpisan kao il Iven. Njegov tekst Pravila novog urbanizma (1953) obeleio je ovaj period i ostavio najjai utisak na Debora. eglov, koji je tada imao 19 godina, uskoro je bio iskljuen iz LI (praksa s kojom e se nemilice nastaviti), a zatim i zatvoren u ludnicu. S njim je pria o gradovima, koji vie nee biti gradovi rada i krivice, nepromenljive injenice (Volman), dobila odluujui zamah; urbanistika i psihogeografska razmatranja zauzimae jedno od najvanijih mesta u svim buduim istraivanjima: Svako e iveti u svojoj sopstvenoj katedrali. Postojae sobe koje e podsticati snove jae od bilo koje droge, kue u kojima e biti nemogue ne zaljubiti se Tekst Ivana eglova je kasnije objavljen i u prvom broju Situacionistike internacionale (1958).

64

Godine 1954, 22. juna, izlazi Potla br. 1, novo glasilo LI. Na jeziku Kvaikutl Indijanaca iz Britanske Kolumbije, potla doslovno znai rat, ali zapravo oznaava ritualno nadmetanje u poklanjanju i unitavanju linog poseda. Kod naroda sa severozapadne obale Amerike potla je glavni nain za sticanje prestia. Potpuno suprotno naem obiaju: ovde gomilanje i potronja, tamo takoe gomilanje, ali samo zato da bi sve nagomilano bilo poklonjeno ili uniteno. Kasnije, povodom objavljivanja kompletne serije Potlaa (1959), Debor je objanjavao kako je duh potlaa, kao oblika razmene, u praksi esto znaio razmenu uvreda koje smo dugovali onima ija je ideja ivota bila daleko ispod nae. Potla je bio besplatan asopis. Kako je pisalo u prvom broju, asopis je slat na adrese nasumice izabrane iz telefonskog imenika, kao i ljudima za koje su cenili da najmanje ele da ga vide. Neki primerci su ostavljani na trotoaru. Stie i prva jasna anti-copyright poruka: Svi tekstovi objavljeni u Potlau mogu biti slobodno reprodukovani, prilagoavani i citirani, bez navoenja izvora. Tu je i poruka za budue saradnike: Ako verujete da ste GENIJE ili samo osoba BRILIJANTNE INTELIGENCIJE, piite Letristikoj internacionali. U uvodnom lanku je pisalo: Mi radimo na svesnom i kolektivnom uspostavljanju jedne nove civilizacije. Tako je poinjao Potla br. 1, najangaovanija publikacija na svetu. Do 22. maja 1957. godine izalo je 29 brojeva Potlaa, u kojima su sabrani svi znaajniji eseji, poruke, rezultati zajednikih istraivanja i saoptenja iz tog perioda. Godine 1954. poinje i pobuna u Aliru. Vazduh ispunjavaju nove tenzije. Ve u prvom broju Potlaa stie i prvo otvoreno neprijateljsko saoptenje na adresu klasnih makroa: sindikata, konkretno, CGT, koji je bio pod kontrolom Komunistike partije Francuske. U tekstu koji kritikuje sindikalistiku lozoju ivotnog minimuma, Debor poruuje: Drutvena borba ne moe da bude birokratska, ve samo strastvena Ipak, sve glavne teme istraivane su uporedo: od revolucije, rada i nerada, do etnji po krovovima Pariza: Potla br. 7: Dokolica je pravo revolucionarno pitanje Poto smo nekoliko godina proveli ne radei bukvalno nita, svoj drutveni stav moemo slobodno da proglasimo avangardnim. Naime, u drutvu koje je jo uvek provizorno zasnovano na proizvodnji, mi tragamo za nainima da se ozbiljno posvetimo iskljuivo dokolici. Potla br. 23 donosi zajedniki tekst Racionalno ulepavanje grada Pariza: Otvoriti krovove Pariza za etnju, briljivim prerasporeivanjem poarnih stepenica i pravljenjem trotoara tamo gde je to potrebno Postaviti prekidae na uline svetiljke, tako da gradsko osvetljenje bude pod javnom kontrolom, itd. U istom broju, pljute predlozi za nove nazive ulica i grate. U tekstu O ulozi pisane rei, za stambene zgrade u blizni Renoove fabrike bio je predvien sledei grat: SPAVA ZA GAZDU. U ovom periodu Debor pie neke od najznaajnijih eseja: Veliki san i njegovi klijenti, Arhitektura i igra, Poslednji dani Pompeje (sa Mohamedom Dahuom), Zato Letrizam? (sa Volmanom) i zajedniki Inteligentni pregled avangarde za godinu 1955. Ne zaostaju ni drugi; pored tekstova, objavljen je veliki broj kolaa i drugih diverzija na raun datog i injeninog. To je bila omiljena tehnika, ali i izvor mnogo ozbiljnijih oekivanja: Diverzija ne vodi samo ka otkrivanju skrivenih talenata. Ona vodi u direktan sukob sa svim drutvenim i zakonskim konvencijama i kao takva predstavlja mono oruje u

65

slubi istinske klasne borbe. Jeftinoa njenih proizvoda je teka artiljerija koja razbija sve Kineske Zidove razumevanja. To je pravo sredstvo proleterske umetnike edukacije, prvi korak ka doslovnom komunizmu. (Debor i Volman, Teorija diverzije, 1956) Ovaj tekst, pisan renikom od kojeg bi i Lenjina podili marci, nastao je i isto vreme kada i Lenjinov portret-kola, na kojem slavnu elenku zamenjuju bujne enske obline s neke stare erotske fotograje. Portret uokviruju rei: Univerzum se okree oko njenih sisa. (1956) Nekoliko znaajnih tekstova se pojavljuje i u drugim publikacijama. Tako je Deborov uveni Uvod u kritiku urbane geograje objavljen u Les Lvres Nues br. 6 (Gole usne, 1955), asopisu belgijske nadrealistike grupe. Isti asopis objavljuje i Deborovu Psihogeografsku mapu grada Pariza Goli grad i ve spomenuti tekst Teorija diverzije, napisan u saradnji sa Volmanom (br. 8, maj 1956). U ta dva teksta, dobro je fokusirana glavna meta napada: Dobro znamo s kakvim su slepim fanatizmom neprivilegovani spremni da brane osrednje prednosti svog poloaja. Ta patetina iluzija o privilegijama direktno je povezana s vladajuom, buroaskom idejom o srei, koju pothranjuje ceo propagandni sistem. Tu je ukljueno sve: od Marloove estetike do koka kole. Kriza te ideje o srei mora biti podsticana u svim prilikama i svim moguim sredstvima. (Debor, Uvod u kritiku urbane geograje, 1955) Zatim Debor i Volman: U krajnjoj liniji, bilo koji znak bilo koja ulica, reklama, slika, tekst, bilo koji prikaz drutvene predstave o srei podloan je pretvaranju u neto drugo, ak i u svoju suprotnost. (Teorija diverzije, 1956) Uvod u kritiku urbane geograje, jedan od najelegantnijih ranih Deborovih eseja (Len Braken, biograja), znaajan je jer dobro izraava zajednike tenje grupe i atmosferu koja je vladala u to vreme: Meu svim stvarima u kojima uestvujemo, sa ili bez interesa, zajedniko istraivanje novih naina ivota jedini je aspekt koji jo uvek odie strau. Estetika i druge discipline pokazale su se blatantno neadekvatnim u tom pogledu i zato zasluuju najvei prezir. Pored toga, saznajemo da je termin psihogeograja skovao jedan nepismeni Alirac, u leto 1953. godine, ali bez daljih objanjenja. Iako su inili sve da od sebe odbiju manje radikalne grupe i pojedince, glas se irio. Krajem 1955. grupi se pridruuje Aleksandar Troki (Trocchi), nekada mornar (plovio u ratnim konvojima za Murmansk), a sada pisac, seksualni instruktor i posveeni narkoman: Odbacujem sve; zanima me jedino revolucija. Ne u nekom objektivnom ili idealistikom smislu, ve kao neto to treba da bude u srcu svakog oveka. Taj novi stav je ve deo mene Ne pripadam ovom svetu i vai zakoni me vie ne zanimaju. Koju godinu kasnije Trokijeva reputacija e prerasti u pravi kult, posebno nakon objavljivanja Kainove knjige (1960). Ali, tih dana, Troki je najvei deo vremena provodio u jednoj maloj, iznajmljenoj sobi, uglavnom itajui i izlazei napolje samo da bi igrao ipere i dekoncentrisao sebe enama. Godine 1956. Letristima se pridruuju i lanovi nadrealistike grupe COBRA (akronim za grupu iji su lanovi bili iz COpenhagena, BRisela i Amsterdama), meu kojima su bili holandski arhitekta Konstan i danski umetnik Asger Jorn, budui glavni organizator, ali i sponzor mnogih aktivnosti.

66

U isto vreme: masovni ustanci u Poljskoj i Maarskoj, rat u Aliru, Suecka kriza, trajkovi irom Francuske i panije. Tenzija izmeu umetnikih i revolucionarnih preokupacija se zaotrava. Trai se platforma koja bi tu tenziju mogla da prevazie kroz celovit pristup. Tekstovi iz tog perioda variraju od samokritike (u ovom trenutku, kasno je za umetnost), do prilino apstraktnih pokuaja da se iznae integrisana platforma (Kongres u Albi, Italija, i osnivanje Meunarodnog pokreta za Imainistiki Bauhaus, 28. septembar 1956; inicijatori Asger Jorn i uzepe Galicio.) Godine 1957, u svojoj dvadeset estoj godini, Debor pie Memoare (objavljene 1959): kola sastavljen od slika, citata, iseaka iz novina, reklama, fotograja i stripova, rasporeenih na pedesetak stranica, bez i jedne Deborove rei. Asger Jorn je bio zaduen za linije i eke. Memoari pokrivaju za Debora kljuni period 195253. Posveeni su svima s kojima je provodio te najlue i najbeznadenije dane, koji za sobom nisu ostavili nikakav trag. Osim: Nova generacija nee nita prepustiti sluaju, iz ovoga nikada neemo izai ivi, iveli smo brzo, momentalno trezan, ko zna gde emo se nai sutra?, itd. Knjiga je bila ukoriena u mirglu, da bi otetila sve druge knjige s kojima se nae na polici. SITUACIONISTIKA INTERNACIONALA: 19571972. Preimenovanje Letristike Internacionale u Situacionistiku (SI), na kongresu u Cosio dArroscia 28. jula 1957. godine, nije bilo samo formalno pitanje. Grupa je za proteklih est godina prevalila dugaak put i napravila veliki otklon u odnosu na ideje i preokupacije kojima je naziv dao Isu. Za ivot, ali i za obraun sa onim to je stajalo nasuprot ivotu, bilo je potrebno neto jae od umetnosti i antiumetnosti. Do tada je ova propozicija bila jasno formulisana. Ali, pre toga dolazi do jednog znaajnog iskljuenja: ovog puta na redu je bio il Volman, jedan od prvih Deborovih saputnika. Umesto jasnog objanjena, u Potlau je objavljen tekst koji podsea na itulju: Volman je igrao znaajnu ulogu u organizovanju letristike levice i u osnivanju Letristike internacionale, 1952. godine. Bio je autor megapneumatikih poema, teorije sinematohroma i jednog lma (Antikoncept). Bio je delegat LI na kongresu u Albi, septembra 1956. Imao je dvadeset sedam godina.6 Bolje je menjati prijatelje, nego ideje, izjavio je neto ranije Debor povodom prakse iskljuivanja. Zbog ovakvog stava je esto bio kritikovan; dijagnoza o manijakalnom autoritarizmu, na prvi pogled, nije daleko od istine. Najzad, nije krio da je u nekim sluajevima namerno zaotravao odnos do take pucanja. Ipak, malo iri uvid u tekstove koji su pratili ta iskljuenja pokazuje da je Debor, pre svega, traio potpunu posveenost, dosledno sprovoenje zajedniki usvojenog programa; u suprotnom, razvodnjavanje, uruavanje, povratak na pozicije od kojih tek to se odmaklo. Mnogi lanovi grupe su odlazili sami, da bi se posvetili svojim umetnikim i profesionalnim karijerama, to je bilo nespojivo s programom grupe. Neki su bili iskljueni bez jasnih obrazloenja, a neki, kao dvojica holandskih arhitekata, koji su prihvatili projekat izgradnje jedne katolike crkve, iz razloga na koje nije ni vredelo troiti rei. U tekstu koji je usledio odmah posle raskida sa Volmanom, sigurno mnogo bolnijeg nego to je to hteo da prizna, Debor se jo jednom osvrnuo na to pitanje:

Kako su izgledale ili zvuale Volmanove mgapneumies moete da proverite na www.ubu.com/mp3/ Pogledati i www.notbored.org/wolman.html

67

Stalno insistiranje na apsolutnoj strogosti vodi ka jednako apsolutnoj izolaciji i neekasnosti, a na kraju i u nepokretnost, u potpuno izopaenje duha kritike i otkrivanja. Moramo konano spreiti sve takve sektake stavove u korist pravih akcija. To treba da bude jedini kriterijum za udruivanje ili raskidanje sa drugovima. Ali, to ne znai da treba da opozovemo dosadanje raskide, to nam mnogi predlau. Naprotiv, smatramo da je nuno ii jo dalje u raskidanju sa svim navikama i linostima. Posledica tog preispitavanja je bila da su od nekih sedmadesetak ljudi, koji su u razliito vreme bili lanovi SI, trenutak njenog rasputanja doekali samo Debor i anfranko Sangvineti. Na osnivakom kongresu SI dolo je do zvaninog udruivanja Letristike internacionale, Jornovog Imainistikog Bauhusa i Londonske Psihogeografske Asocijacije. Koju godinu kasnije, bie oformljene skandinavska i nemaka sekcija, uz oigledan uticaj na pokrete i grupe koje su se pojavile i u drugim zemljama (holandski Provo, kasnije estoko kritikovan). Osnivanje SI su pratila dva Deborova teksta koja su opirno razmotrila dotadanja iskustva i ponudila novo usmerenje. Prvi tekst je bio objavljen kao interni dokument i nosio je vrlo dugaak naziv: Izvetaj o konstruisanju situacija i uslovima za organizovanje i delovanje situacionistike tendencije. Glavna namera je saoptena ve u prvih nekoliko reenica: Pre svega, smatramo da ovaj svet mora biti promenjen. Teimo najpotpunijem osloboenju drutva i ivota u kojima smo danas zatoeni. Mi znamo da je ta promena mogua kroz primenu odgovarajuih akcija. Potrebno je da zajedniki deniemo na program i da ga disciplinovano sprovodemo, koristei se svim sredstvima, ak i umetnikim. To je praktino bio manifest, u kojem su razmotrena sva pitanja koja su do tada unutar grupe bila izolovana kao prioriteti. Prvi deo teksta Revolucija i kontrarevolucija u modernoj kulturi, bavi se kritikom dotadanjih umetnikih pokuaja: od futurizma, preko dade i nadrealizma, do socijalistikog realizma i nekih modernih tendencija, zakljuno sa letrizmom. Najvie panje posveeno je dadi i nadrealizmu, kao oiglednim preteama. Zakljuke te rasprave nalazimo i u Drutvu spektakla, ali i u tekstu koji je usledio odmah nakon ovog i bio objavljen u poslednjem broju Potlaa: Jo jedan napor ako elite da postane situacionisti. U tom tekstu Debor izlae tezu o dekompoziciji, opet polazei od nadrealizma. Naime, po Deborovom kalendaru, umetnost je prestala da se razvija s krajem prve faze nadrealistikog eksperimenta, negde oko 1930. godine. Od tada imamo samo ponavljanje. Sam nadrealizam je od tada poeo da gubi na znaaju, da bi nakon Drugog svetskog rata, tonui sve dublje u vode mistinog idealizma ili komercijalne umetnosti, prestao da bude relevantan. Novo stvaranje, superiorno u odnosu na svu dotadanju umetnost i antiumetnost, mogue je samo u uslovima koji e nastati nakon revolucionarne likvidacije kapitalizma. Naime, potrebni su nam uslovi za stvaranje ivota, a ne za razvijanje nekog novog umetnikog izraza. Odatle tako brutalan zakljuak rasprave za koju je neko moda pomislio da se ipak tie samo ezoterinih preokupacija jedne male grupe avangardnih umetnika. Treba imati u vidu da su grupu, sve do 1960. godine, kada u nju ulazi Raoul Vaneigem, inili iskljuivo umetnici, pisci i arhitekte. To je svakako uticalo na izbor pitanja i pravac iz kojeg su napadali glavnu metu: drutvo u celini, njegovu ideju o srei, a ne samo njegovu umetnost.

68

U delu Izveataja pod nazivom Ka Situacionistikoj internacionali, razmatrana su praktina pitanja. Bio je to pregled do tada zapoetih istraivanja i njihovih dometa: tehnika i programa kao to su prolasci (deriv), diverzija (detournement), psihogeograja i unitarni urbanizam taj specino situacionistiki izum, koji je trebalo da sve ove aspekte Velike Revolucionarne Igre povee radi stvaranja superiorne organizacije ivota. (7) Situacionistika igra se razlikuje od klasinog koncepta igre po radikalnoj negaciji elementa takmienja i nepristajanju na odvojenost igre od svakodnevnog ivota. Sve ukazuje da je sutina naih istraivanja hipoteza o stvaranju situacija Treba da nastojimo da stvaramo situacije, to jest, zajednike ambijente, ansamble utisaka koji odreuju kvalitet trenutka. Na primer, ako poemo od okupljanja grupe pojedinaca tokom nekog vremenskog perioda, bilo bi poeljno da, imajui u vidu iskustva i materijalna sredstva kojima raspolaemo, utvrdimo koja mesta, koji izbor uesnika i koje provokacije dogaaja vode ka najpoeljnijim ambijentima Stvaranje situacija poinje na ruevinama modernog spektakla. Lako je videti do koje je mere sutinski princip spektakla neintervencija povezan sa otuenjem starog sveta. Nasuprot tome, najvaniji revolucionarni eksperimenti u kulturi teili su da razbiju posmatraevo poistoveivanje s likom glavnog junaka i da ga tako navedu na aktivno ponaanje, da sve svoje sposobnosti stavi u slubu revolucije sopstvenog ivota. To je sav na program, koji je sutinski prolazan. Nae situacije bie efemerne, bez budunosti; prolasci Ono to menja nain na koji vidimo ulicu je mnogo vanije od onoga to menja na pogled na neku sliku. Naa radna hipoteza bie preispitana u svakoj buduoj pobuni, s koje god strane ona dolazila. Tokom jednog vikenda provedenog u Kopenhagenu, Debor i Asger Jorn prave knjigukola Fin de Copenhague (1957). Tehnika diverzije, primenjena i u Memoarima, ovog puta donosi kritiku modernog naina ivota i gradskog planiranja. Meta napada je bio
Ovde nailazimo na jedan od najvanijih kljueva za razumevanje situacionista, ne samo Debora, iako pomalo udan: izuzetna zapaanja ak i u krajnje problematinim okvirima. Unitarni urbanizam je bio i ostao prilino apstraktan projekat. Doneo je zaista lucidnu kritiku kapitalistike organizacije vremena i prostora Urbani ambijent namee pravila i ukuse vladajueg poretka jednako nasilno kao i dnevne novine (lm Kritika odvajanja, ovde poglavlje br. 7, tekst Ivana eglova ili Unitarni urbanizam Raoula Veneigema i Atile Kotanjija, iz SI br. 6, 1961 ) ali i fantazije o novom urbanizmu i eksperimentalnim gradovima, uz potpuno previnje neophodnih pretpostavki za realizaciju takvog projekta. Tako u nalu jedne od teza iz teksta Unitarni urbanizam, posle nadahnute i razorne kritike, itamo sledee: Oigledno emo morati da jo neko vreme trpimo period postvarenih gradova; ali, nain na koji ih prihvatamo moramo promeniti odmah. Tek kada se mase probude moi emo da postavimo pitanje svesno rekonstruisanih gradova. Ali, za takve gradove, moda eksperimentalne, ali svakako masivne, opet e nam biti potrebne mase radnika, proizvoaa, izvrilaca, eksperata, menadera; sve one funkcije i odnosi koje su situacionisti tako estoko kritikovali. Situacionistiki grad i dalje ostaje tehnoloka celina, to neminiovno zahteva neki oblik vlasti. Uvek ista, stalna protivrenost, ne samo situacionistika. Slino je i sa Deborovim shvatanjem vremena i istorije, esto tako usiljeno teleolokim i evrocentrinim (poglavlja 5. i 6; dokona i prazna sloboda ljudi pre pada u mukotrpni rad, itd.) ; ali sama preokupacija vremenom i prostorom dovela ga je do mnogih vanih zapaanja; za njega se zaista ne moe rei da ga istorija i faraonska arhitektura nisu ba niemu nauile! Trei primer, u najtenjoj vezi s prethodnim, jeste stav situacionista prema kompleksu rad-proizvodnja: dok su na linom planu odbijali rad i radnu etiku do take samounitenja, u kasnijoj fazi, od druge polovine 1950-ih, nadovezali su se na temu radnikih saveta i samoupravljanja, ostajui tako vrsto u sferi masovne proizvodnje i masovnog drutva. Ali, opet vai isto: neka polazita i zakljuci su svakako problematini, ali sve ono to su stigli da kau izmeu te dve take drastino je odudaralo od uobiajenih leviarskih i specijalistikih spekulacija.
7

69

ljupki, dobro isplanirani i beskrajno dosadni Kopenhagen, dok je sam rad razvio praktino sve elemente iseci-i-prilepi postupka, koji e kasnije stei orgomnu popularnost iako i ovde treba podsetiti da se radilo o tehnici koju su obilato koristili jo dadaisti. Za razliku od nadrealizma, iji je uticaj bio moda i vei, dada kod Debora nije budila tako ambivalentna oseanja. To je bila i ostala njegova najvea mladalaka ljubav. * Godinu 1958. obeleavaju masovni protesti irom Francuske, masakri civila u Tunisu i Aliru i prvi broj Situacionistike internacionale. Neprijateljski stav prema komunistikoj partiji i njenim sindikatima se dodatno zaotrava. Debakl francuske kolonijalne politike, nove socijalne tenzije i masovni protesti, doveli su zemlju do najvee krize posle Drugog svetskog rata. U trenutku kada je de Gol preuzeo inicijativu i praktino ukinuo parlamentarnu demokratiju, dobivi odreene ruke za pisanje novog ustava Francuske to je za situacioniste, pre svega, bio indikator jednog jo autoritarnijeg trenda, a ne razlog za odbranu demokratije KPF i njen sindikat CGT su jo jednom zaustavili plimu masovnih, spontanih trajkova. Prvo javno saoptenje SI, Graanski rat u Francuskoj (1958), bilo je istovremeno objava rata ovim klasnim makroima i de Golovoj Francuskoj. Prvi broj SI, koji je preko nekoliko sekcija, ali i drugih grupa i pojedinaca, sada bio distribuiran irom zapadne Evrope, doneo je nekoliko znaajnih tekstova, meu njima i kratak pregled Denicija osnovih situacionistiih pojmova: deriv, diverzija, konstruisana situacija, situacionista, psihogeograja, unitarni urbanizam, itd. Tako, na primer, saznajemo da je situacionista onaj ko se bavi teorijom i praksom konstruisanja situacija, lan SI, ali da je situacionizam besmislen pojam, netano izveden iz prethodnog, koji aludira na postojanje doktrine ili na puko tumaenje postojeih injenica. Ne postoji nikakav situacionizam; taj pojam oigledno potie od antisituacionista. Prvo i osnovno pravilo za ispravno razumevanje situacionista jeste da u nekim sluajevima i ne pokuavate da utvrdite gde im je glava, a gde rep. Ostavite to za kasnije; prepustite se prolasku Na poslednjoj stranici bio je objavljen i sledei poziv: Mladii, devojke, trai se izvesna sklonost ka prevazilaenju i igri. Nisu potrebne posebne kvalikacije. Bilo da ste lepi ili pametni SA SITUACIONISTIMA moete da prodrete do pravog znaenja Istorije. Ne zovite telefonom. Piite ili navratite: 32, rue de la Montagne Genevieve, Paris 5 * Godine 1959. Debor snima, tanije, pravi svoj drugi lm: O prolasku nekoliko osoba kroz prilino kratku jedinicu vremena (Debor je insistirao na ovakvom naslovu, podstaknut Bergsonovim spekulacijama na temu vremena i lai njegovog merenja). Film je najavljen kao beleka o nastanku situacionistikog pokreta, koja se, kao takva, bavi razmatranjem sopstvenog jezika. Osim snimaka rasprave sa III konferencije SI, koja je pre toga odrana u Minhenu (april 1959) i teksta izgovaranog u tri glasa, kao ilustracija za glavne teze lma posluile su misli klasinih autora, odlomci iz nauno-fantastinih novela i radova najgorih, pomodnih sociologa.

70

Ali, lm nije bio samo beleka o nastanku grupe. Otvorena su i druga pitanja, a u odlomku koji sledi nailazimo i na prvu tezu Drutva spektakla (u samoj knjizi teza je izmenjena tako to u stopu parafrazira prvu reenicu Marksovog Kapitala): Glas 2: Na ivot je putovanje kroz zimu i no mi traimo svoj put Glas 3: Ono to je nekada bilo neposredno doivljavano pojavljuje se zamrznuto u udaljenosti, utopljeno u ukuse i iluzije koje ova epoha nosi sa sobom. Glas 1: Ono to treba ukinuti, nastavlja se, a sa njim i nae habanje. Zagueni smo, odvojeni. Godine prolaze, a mi ne menjamo nita. Glas 2: Jo jedno jutro na istim ulicama. Umor od tolikih noi provedenih na isti nain. Dugo je trajala ta etnja Glas 2: Naravno i od toga moe da se napravi lm. Ali, ak i kada bi tom lmu uspelo da bude jednako nedosledan i nezadovoljavajui kao i stvarnost koju opisuje, to e opet biti samo predstava: bedna i lana, kao i ovih nekoliko iskrzanih kadrova jedne potrage. Glas 3: Pria se o osloboenju lma. Ali, od kakvog je znaaja osloboenje jedne umetnosti kroz koju e Pjer, ak ili Fransoa onda moi da nam ljubomorno povere svoja ropska oseanja? Jedini pravi poduhvat je osloboenje svakodnevnog ivota, ne samo u nekoj istorijskoj perspektivi, ve ovde i sada. To podrazumeva odbacivanje svih otuenih oblika komunikacije. Zato i lm mora biti uniten. * Godine 1960. odrana je IV konferencija SI u Londonu, na jednoj tajnoj adresi: u Britanskom udruenju pomoraca. Zakljuak je bio vrlo izriit: Revolucionarni igrai svih zemalja treba da se ujedine u Situacionistiku internacionalu i tako ponu sa izlaskom iz preistorije svakodnevnog ivota. Tada je bila upriliena i prezentacija SI u Institutu za savremenu umetnost. Situacionistika delegacija je uredno zauzela mesto na bini, spremna da odgovara na pitanja publike. Prvo pitanje je glasilo: ta je to situacionizam? Debor, koji nije govorio engleski, odgovorio je na francuskom: Ne odgovaramo na takve pizdarije, posle ega je kompletna delegacija napustila salu. Iste godine, tokom septembra i oktobra, Debor snima jo jedan lm: Kritika odvajanja (prvi put prikazan 1961). Ovog puta naslov doslovno izraava glavnu temu odvajanje, koje je Debor u Drutvu spektakla nazvao alfom i omegom spektakla. Vladajui poredak dolazi u pitanje svaki put kada anonimni ljudi pokuaju da ive drugaije. Ali, to uvek ostaje udaljeno. O tome bivamo obaveteni preko novina i najnovijih vesti. Ostajemo izvan ivota, suoeni sa jo jednim spektaklom. Od ivota od nas odvaja naa neintervencija. To vodi u samorazoarenje. Kada je tano izbor bio odloen? Propustili smo jo jednu priliku. Dozvolio sam da mi vreme proleti. Izgubio sam ono to je trebalo da branim. Dogaaji koji ispunjavaju ivot pojedinca, kako je on sada organizovan, dogaaji koji bi trebalo da nas se stvarno tiu i zahtevaju nae uee, zapravo su oni koji zahtevaju samo nau udaljenost, dosadu i puko posmatranje. Nasuprot tome, situacije koje nam stiu u obliku umetnikih projekcija esto su privlane, takve da bude elju da uestvujemo u njima. Taj paradoks treba obrnuti, postaviti ga na noge. To je ono to treba ostvariti kroz akciju. A kada je re o ovom idiotskom spektaklu, svedenom na fragmentiranu i ispranu prolost, punom buke i besa Nije stvar u tome kako da

71

ga prenesemo ili prevedemo u jo jedan prezicno ureeni spektakl koji e nas uvui u iluziju razumevanja i uea. Ne. Svaki zaokrueni umetniki izraz samo izraava zaokruenost prolog i kao takav izraava jedino pasivnost. Treba unititi seanje u umetnosti. Unititi sve konvencije njene komunikacije. Obeshrabriti njene oboavaoce. Kakav zadatak! Kao u zamagljenoj, pijanoj viziji, seanje i jezik lma iezavaju istovremeno U tom ekstremnom obrtu, najbednija subjektivnost se izokree u neku vrstu objektivnosti: u dokumentarni snimak uslova nekomunikacije. U odlomku koji neodoljivo podsea na Bretona, Debor kae: Niko se ne vraa sa istim entuzijazmom s kojim se otisnuo na put. Drage moje, avantura je mrtva. To je ta melanholija koja je duboko proimala tih nekoliko mladia i devojaka potpuno posveenih duhu Igre. U noveli Tous les chevaux du roi (Svi kraljevi konji, 1960) Miel Berntajn je kroz likove ila (Debora) i Karol (Deborova ljubavnica iz Plemena, moda Elen ili Karolin Ritner) sjajno prenela deli te atmosfere: Pronali smo nain kako da zauvek ostanemo mladi ili kao oni. Nikada neemo ostariti, osim u krajnjem sluaju. Pustiemo te da bude deo te prie. Ba dobro, rekla je Karol sa smekom, Ja u biti ona koja nikada nije tuna. Ah, da, ree il, ali, stvar je u tome to mora btiti tuna. Beskrajno. Inae e odmah ostariti. Pokuala je da se naali: Ti si veoma tuan. Ja? Uasno, odgovorio je il. Izabrao si prilino udan nain da bude tuan, ree Karol. Najbolji. Svi tekstovi i tehniki detalji prva tri Deborova lma objavljeni su u publikaciji Contre le cinma (Protiv lma), 1964. godine, u izdanju Jornovog Instituta za komparativni vandalizam. * U tekstu lma O prolasku itamo i ovo: Poto je sve povezano, bilo je nuno promeniti sve, kroz zajedniku borbu, nikako drugaije. Bilo je nuno je povezati se s masama; ali, bili smo okrueni snom. U pokuaju da se poveu s drugima, situacionisti su i sami ponavljali tu problematinu parolu o povezivanju sa masama. Do tada je katastrofalni uinak eksperata za slobodu, onih koji bude mase iz sna i ine ih svesnim njihove revolucionarne uloge, bio jasno vidljiv. Situacionisti su odbacivali svaki oblik politikog predstavljanja radnike klase (partije i sindikate), ali je njihov stav po tom pitanju ostao protivrean. Isto vai i za pitanja koja e biti otvorena u delu hronologije koji sledi, a koja se bavi odnosom situacionista sa pojedincima i grupama koji su se u to vreme jasno izdvojili kao najvei odmetnici od zvanine marksistike linije. Prvi zvanini kontakt je uspostavljen sa jereticima iz grupe Socialisme ou Barbarie, iji su najistaknutiji lanovi bili Kornelius Kastoriadis, Klod Lefor i Pjer Kanur. Sa ovim poslednjim je bila uspostavljena najtenja saradnja, iako kratkotrajna (sudbina svih veza koje su situacionisti uspostavljali sa drugima). Grupa je delovala od 19491965. i bila poznata po krajnje kritikom odnosu prema naglom jaanju birokratske klase, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Menaderi na Istoku, kao i korporacijske, sindikalne i socijalne

72

birokrate na Zapadu, potpuno su preuzeli sve izvrne ingerencije klasine buroazije. Linija podele vie nije ila izmeu vlasnitva i rada, ve izmeu onih koji izdaju nareenja i onih koji ta nareenja izvravaju. Kao odgovor na tu novu, ekspertsku tiraniju, koja je kroz sve veu fragmentaciju i specijalizaciju rada unitila fabrike kao mesta socijalizacije ili, kao to je to govorio Debor, mesta opasnog zbliavanja Socialisme ou Barbarie je ponudila iskustva izvornih radnikih saveta: onih iz Rusije 1905. i 1917, Italije i Nemake posle Prvog svetskog rata i Maarske 1956. Ta razmatranja su imala veliki uticaj na Debora, to se najbolje vidi u IV, istorijskom poglavlju Drutva spektakla. Od te grupe potie i parola o optem samoupravljanju, koja je 1968. bila na svaijim usnama (Len Braken, biograja). U stvari, Debor je mnogo ranije poeo da prati istraivanja ove grupe. Socialisme ou Barbarie je bila njegova prva kola politike ekonomije: bio je pretplaen na asopis grupe, poseivao njene sastanke i jedno kratko vreme ak bio njen lan. Prve reakcije nisu bile najpovoljnije: 1958. godine Debor je optuio Socialisme ou Barbarie da od radnike klase pravi neku vrstu skrivenog Boga istorije. Ali, sam Debor se kasnije opasno pribliio tom stavu, tako tipinom za celu levicu, s kojom su situacionisti u svemu drugom bili u pravom ratu. Klasni fetiizam je bio ona spona koja je ak i najekstremnije leviarske grupe vrsto drala u orbiti marksizma. Mit o proletarijatu kao izabranoj klasi, ije e osloboenje doneti i osloboenje svih drugih klasa, pa tako i ukidanje klasne podele u celini, bio je, a i danas opstaje kao glavna leviarska ikona. Deborova teza o proletarizaciji sveta je znaajno korigovala tu perspektivu, ali je ipak ostala unutar nje. To pitanje, kao i pitanje radnikih saveta, bilo je izvor velikih oekivanja, ali i jo vee konfuzije. Potpuno odbacivanje te perspektive, koja je gravitirala oko mita o izabranoj klasi i pitanja upravljanja proizvodnjom, koje je poetkom 1970-ih tako ubedljivo izveo ak Kamat, tada je bilo neto nezamislivo (ak i za samog Kamata; Porodina biblioteka br. 6). Ali, treba se samo podsetiti o kojem vremenu govorimo. Tu treba imati u vidu barem dve stvari: Govorimo o kraju 1950-ih i poetku 1960-ih. To se tada dogaalo pred njihovim oima. Radniki saveti i samoupravljanje nisu bili samo teorijski modeli, niti stranica iz prospekta za alirski ili jugoslovenski samoupravni raj. S tim u vezi je i drugi, jo vaniji detalj, koji treba imati u vidu: Danas je potpuno zaboravljeno (ili bolje, briljivo falsikovano) da ustanci protiv sovjetskog reima tokom 1950-ih i 1960-ih godina nisu imali isti cilj kao i ustanci u istonoj Evropi tokom 1980-ih, koji su jasno teili restauraciji kapitalizma. Iako je od zemlje do zemlje situacija znaajno varirala (ehoslovaka, Nemaka i Maarska su imale jake i autentine komunistike i socijalistike tradicije, ali ne i Poljska, Bugarska, Rumunija), ti antisovjetski ustanci nisi bili i eksplicitino antikomunistiki. To je tek trebalo da se dogodi; poetkom 1950-ih, zapadni roak, koji se takoe dizao iz ruevina i iveo na takice, jo nije bio tako privlaan. Priamo o Evropi: u SAD upravo tada poinje Ajzenhauerovo potroako ludilo: u prvom reklamnom cunamiju, kupovina novog friidera ili televizora bila je predstavljana kao patriotski in. S druge strane okeana, u atmosferi jo uvek proetoj iskustvom rata i borbe protiv faizma, u kojoj su, makar privremeno, nestale mnoge staleke podele i navike, ideja o pravednom i solidarnom drutvu izgledala je na korak od ostvarenja. Ciljevi ustanaka iz 1950-ih bili su izraeni jezikom doslovnog komunizma, ali su isto tako mogli biti izraeni i jezikom jedne mnogo starije evropske tradicije, jezikom radikalnog hrianskog egalitarizma (uvek tako skromnog, nedoreenog i nepouzdanog u svojoj tenji ka pravdi i ukidanju hijerarhijskog drutva): na hiljade ljudi pobijenih

73

na ulicama Berlina, Budimpete, Poznanja i Praga tada nije trailo prolaz ka mitskom Zapadu, oblasti srene i neograniene potronje, ve hleb i pravdu za sve, carstvo boje na zemlji, ovde i sada (sa ili bez Boga, kako vam drago). Bili su to nastavci revolucije iz 1848, ali i nastavci svih ranijih milenaristiki nadahnutih narodnih ustanaka, koji su, u skoro neprekidnom nizu, razdirali Evropu jo od ranog srednjeg veka. To je tradicija u koju treba smestiti pobune iz tog perioda. Lehu Valensi (velikom ljubitelju japanskog industrijskog modela) i Plianoj revoluciji prethodila je druga, paralelna dinamika: s jedne strane, strahoviti sovjetski pritisak, koji je ve krajem 1960-ih raslojio antisovjetski front na komunistike pravednike i vesnike novog doba dananje funkcionere i emisare istonih demokratskih drava; s druge strane, u trci ije je propozicije u potpunosti diktirala ideologija progresa i ivotnog standarda po zapadnim merilima, odvijala se ubrzana proizvodnja Homo miserabilisa (Ivan Ili), koju nije pratila istovremena produkcija roba i mogunosti neophodnih za zadovoljavanje svih potreba tog novog udovita. Iz dananje perspektive iz ugla izbezumljenog, beskrajno frustriranog potroaa iz bilo koje postkomunistike zemlje, te gladne aveti eljne svega i spremne na sve sve to se lako gubi iz vida. Saradnja sa Socialisme ou Barbarie je donela i jedan tekst objavljen u SI br. 5, Preliminarni nacrt jedinstvenog revolucionarnog programa (1960), potpisan od Debora i Kanura. Ali, ve idue godine dolazi do razlaza. Povod moda izgleda banalan: Godarov lm Do poslednjeg daha, za koji je atel, lan Socialisme ou Barbarie, u svom prikazu napisao da prua dragocen primer u funkciji revolucionarnog projekta. Na osnovu ranije citiranih Deborovih stavova o lmu i funkciji spektakla, lako je pretpostaviti kakva je bila njegova reakcija. ta to moe biti tako dragoceno u glumatanju ili predstavljanju revolucije? Revolucija nije neto to ljudima pokazuje kako e da ive, ve ono to ih ini ivim, glasio je Deborov odgovor, kasnije esto citiran (tekst Za revolucionarnu procenu umetnosti, februar 1961). U meuvremenu, iz Belgije stie jo jedno veliko pojaanje: mladi profesor romanistike, Raoul Vaneigem. Vampir iz Borinaa, kako ga je od milja zvao Debor, pridruuje se grupi 1960. godine. Ime Anrija Lefevra (Henri Lefebvre, 1905-1991) mogli smo da spomenemo bilo gde u ovoj hronologiji. Prvi tom njegove Kritike svakodnevnog ivota pojavio se jo 1947. godine. Ve po naslovu moemo da naslutimo od kakvog je znaaja ta knjiga bila za Debora i situacioniste. Ta fraza svakodnevni ivot, o emu ovde sve vreme govorimo, pojavljuje se i u naslovu engleskog prevoda Vaneigemovog klasika Revolucija svakodnevnog ivota (1967), kasnije usvojenom i u prevodima na mnoge druge jezike. Sam Vaneigem je ovakav prevod naslova svoje Rasprave o svakodnevnom ivotu za dobro mlade generacije smatrao sasvim prikladnim, tako da ga je i zvanino odobrio. Anrija Leferva je za situacioniste, a najvie za Debora, vezivala i jedna posebna sklonost ili, kako je sam govorio, fatalna opinjenost: dada. Iako se poetkom 1920ih zvanino odrekao dade i pridruio nadrealistima, to je ostala njegova najvea opsesija. Mnogo kasnije, u intervjuu iz 1975. godine, Lefevr se priseao jednog teksta objavljenog 1924: Dada eli da razbije svet. Ali, ti parii su divni To mu je donelo prijateljstvo sa Tristanom Carom. Svaki put kada bih naleteo na Caru on bi mi rekao: Tako dakle? Vi sakupljate komade! Da li elite da ih ponovo sastavite? Ja sam mu uvek odgovarao: Ne ja u ih razbiti do kraja.8
Preuzeto iz Greil Marcus, Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121, 1996, prevod: Dejan D. Markovi.
8

74

Krajem 1920-ih Lefevr, zajedno sa nadrealistima, stupa u Komunistiku partiju Francuske. Za razliku od Bretona i nekolicine drugih, tu se i zadrava, uprkos svoj rigidnosti i dogmatinosti te izrazito staljinistike organizacije. Godine 1929. pokree La Revue Marxiste, publikaciju koju KPF ubrzo zabranjuje to je samo doprinelo reputaciji Lefevra kao svojeglavog lana. Godine 1939. objavljuje knjigu Dijalektiki materijalizam, koja mu je obezbedila poziciju vodeeg lozofa Partije. Ipak, njegov odnos sa KPF se neprestano zaotravao, to je sredinom 1950-ih dovelo do potpunog raskida. Godine 1956, sa jo nekoliko bivih lanova KPF, osniva asopis Arguments, gde je zapoeo mnogo smelija istraivanja. Kritika svakodnevnog ivota je bila u opticaju ve punu deceniju, a u to vreme svu panju grupe zaokupljali su ustanci u istonoj Evropi, posebno iskustva radnikih saveta. Neki lanovi grupe su 1956. otili u Poljsku, usred ustanka, da bi se na licu mesta uverili kako radniki saveti funkcioniu u praksi. Intenzivno druenje i dijalog sa Deborom i situacionistima poeli su 1957. godine i trajali sve do 1962. U Kritici svakodnevnog ivota, Lefevr je upozoravao na irenje novih oblika otuenja, ije je razumevanje bilo blokirano ideologijom marketinga i potronje. Druge ideologije, pod maskom nauke, samo pruaju podrku nauci otuenja. Otuenje je postalo jedini ujedinjujui faktor potpuno fragmentiranog drutva. (Len Braken, biograja) Bio je to pokuaj sveobuhvatne analize novih oblika otuenja, ali i onih poznatih: Iako liavanje i otuenje nemaju isti oblik kod proletera i neproletera, jedna stvar ih ujedinjuje: novac, otuena sutina ljudskog bia. To otuenje je konstantno, to jest, praktino i svakodnevno. (Lefevr, poglavlje Marksizam i kritika spoznaja) U predgovoru za knjigu Miel Trebi je pisao: ovek postoji svakog dana ili ne postoji uopte. Ovim aforizmom sa prvih stranica Kritike svakodnevnog ivota Lefevr je pokazao da u svakodnevnom ivotu, kao polaznoj taki, kritika svakodnevnog ivota treba da vodi ka njegovoj revoluciji. Svakodnevni ovek je ovek prakse i samo kroz praksu on moe da se oslobodi otuenja i ostvari konkretni totalitet potpunog oveka, koji je u isto vreme subjekt i objekt sopstvenog postajanja to je bila sredinja tema Lefevrovih istraivanja, jo od Dijalektikog materijalizma. Drugim reima, jedini nain za ostvarenje tog cilja je revolucija. Tenja ka totalitetu nije nita drugo do tenja ka teoriji sposobnoj da izmiri misao i ivot i tako potpuno promeni ivot. Lefevr je istraivao svakodnevni ivot do naizgled najbanalnijih detalja: kako ljudi provode vreme, uticaj radne rutine i drugih pritisaka kojima su izloeni. Lefevr se nije odrekao marksizma, za koji je smatrao da omoguava kritiku spoznaju svakodnevnog ivota. Primena te kritike spoznaje na konkretne uslove trebalo je da doprinese procvatu umetnosti ivljenja i samim tim, ukidanju otuenja. Sve to je oigledno imalo veliki uticaj na situacioniste. Druenje sa Lefevrom je zaokruilo sferu uticaja koji su ostavili najdublji trag na Debora u vreme kada je poeo sa pisanjem Drutva spektakla. Bila je to prilika za ponovno itanje i beskrajne diskusije na temu Hegela i Marksa, ali i drugih teoretiara koji su dolazili iz istog pravca. U Drutvu spektakla najprisutniji je uticaj dva dela koja su se pojavila u isto vreme: Istorije i klasne svesti era Lukaa i Marksizma i lozoje Karla Kora (1923). Luka je bio znaajan zbog analize fetiizma robe, ali i zbog podrke kritici dotadanje autoritarne prakse revolucionarne avangarde, koju je prva formulisala Roza Luksemburg kritike koju je Luka neto kasnije, u svom uvenom pokajanju pred Partijom, tako sramno povukao. Karl Kor je bio sazdan od malo vre grae; on je jo izriitije davao prednost savetima nad partijom i bio vrlo sumnjiav

75

prema jakobinskoj praksi osvajanja vlasti. Nije imao ni posebno izraen respekt prema marksistikim svetinjama. Iako je u poetku pisao kao dobar hegelovac, u kasnijim godinama je u Hegelu video samo nemakog mistika, a u Staljinu, od koga je Luka traio oprost za grehe svoje mladosti, prosto nacistu. Najvaniji zakljuci saradnje sa Lefevrom pojavili su se u Deborovom eseju Mogunosti za svesnu promenu svakodnevnog ivota (1961). To je bila sredinja tema Lefevrove Grupe za istraivanje svakodnevnog ivota, pred kojom je Debor izloio svoje stavove ali, tako to ih je prethodno snimio na magnetofonsku traku. Time je, osim direktne provokacije na raun lanog dijaloga izmeu predavaa i publike, okupljenim sociolozima skrenuo panju da svakodnevni ivot vri neprestane upade u specijalizovane aktivnosti kao to su aktivnosti sociologa posveenih istraivanju svakodnevnog ivota. Naime, neki meu njima su, polazei, isto kao i Debor, od Lefevrove denicije svakodnevnog ivota kao onoga to preostaje kada se oduzmu sve specijalizovane aktivnosti, zakljuili da svakodnevni ivot zapravo ne postoji, zato to nema nieg to se ne bi moglo istraivati kao oblik specijalizovane aktivnosti. Debor je tvrdio suprotno: svakodnevni ivot vri stalne upade u sferu nametnutih i otuenih specijalizovanih aktivnosti; on stalno pokuava da izbije na povrinu i da se izbori za svoja prava. Tu izlae i tezu o kolonizaciji svakodnevnog ivota. Umesto da promovie ivot, komunikaciju i samoostavrenje, svakodnevni ivot je oblast odvajanja i spektakla. Taj ivot, lien svega, mora biti naoruan svime to je potrebno za obraun sa onim to mu je strano. Debor dalje govori o potrebi za novim porocima, strastima, nainom ivota i novim modelom revolucije, koja e prezreti sve to prezire svakodnevni ivot. Jedina alternativa revoluciji svakodnevnog ivota je jaanje modernog robovlasnitva. Odjek ovog zakljuka nalazimo i u jednom od najpoznatijih delova Vaneigemove Revolucije svakodnevnog ivota: Oni koji priaju o revoluciji i klasnoj borbi ne spominjui pri tom izriito svakodnevni ivot, ne shvatajui ono to je subverzivno u ljubavi i odbacivanju svih ogranienja, nose leeve u ustima. (1967) Povod za raskid sa Lefevrom bile su Teze o Pariskoj komuni, koje su aprila 1962. godine napisali Debor, Vaneigem i Atila Kotanji (pria kae, za nekoliko sati). Naime, Lefevr je svih 14 teza, od rei do rei, ukljuio u svoj esej o Pariskoj komuni, ne spomenuvi ni jednom reju njihove autore. Ali, nije bila re o sporu oko autorskih prava ve o kontekstu u kojem su se teze pojavile: umesto u Lefevrovoj knjizi, koju su situacionisti hteli da podre na svaki nain, teze su se prvi put pojavile u poslednjem broju Arguments, publikaciji grupe za koju su mislili da ju je Lefevr napustio. Poto je do neopozivih raskida dolazilo iz svih moguih razloga, moraemo da prihvatimo i ovaj. Sam Lefevr nikada nije zamerio Deboru i ostalima zbog toga; naprotiv, uvek je o druenju sa situacionistima govorio s posebnim arom i naklonou. Njegova kritika je bila naelna i ticala se istraivanja u kojima su zajedno uestvovali. O tome svedoe i odlomci iz ovog intervjua iz 1983. godine, koji nam pruaju makar delimian odgovor na jo jedno osetljivo pitanje: od ega su iveli? U jednom broju Potlaa, sami letristi su naveli ceo niz zanimanja kojima su se povremeno bavili. Tu je zaista bilo svega: prevodilac, frizer, recepcionar, bokser, slobodni pisac, trgovac nekretninama, pera sudova, potar, daktilograf, dadilja, kasapin, barmen, paker sardina, sekretarica, lovac na afriku krupnu divlja U tom intervjuu, koji inae donosi mnogo iri osvrt na godine provedene sa situacionistima, Lefevr otkriva jo neke detalje:

76

A. L.: Ima takvih ljubavnih pria, koje ponu dobro, ali se zavre loe Seam se jedne noi koju sam proveo u razgovoru sa Deborom, u stanu nalik na studio, gde je iveo sa Miel Berntajn, blizu ulice Sen Martin, gde sam stanovao. Bila je to jedna mrana prostorija, bez struje, uistinu bedno mesto. Ali, bilo je u toj sobi neeg to je snano podsticalo na razmiljanje i istraivanje. K. R. : Nisu imali novca? A. L. : Ne. K. R. : Od ega su iveli? A. L. : To niko nije znao. Jednom prilikom, jedan moj prijatelj je pitao Debora od ega ivi? Od dosetki, odgovorio je Debor, vrlo ponosno. Ali, sigurno je imao neki izvor prihoda. Mislim da njegova porodica nije bila siromana; iveli su na Azurnoj obali. Ali, zaista ne znam pravi odgovor. Miel Berntajn je, opet, smislila vrlo lukav nain kako da doe do novca ili do nekog sitnia ili je tako makar priala. Naime, pravila je horoskope za konje, koji su bili objavljivani u kladioniarskim asopisima. Vrlo zabavna stvar. Kada bi utvrdila datume roenja konja, pravila je njihove horoskope da bi predvidela ishod trke. Mislim da je bilo nekoliko kladioniarskih asopisa koji su joj za to plaali. K. R. : Da li to znai da situacionistiki slogan Nikada ne radi nije vaio za ene? A. L. : Ne, jer to zaista nije bio posao. Uspevali su da ive, a da pri tom izbegnu stalne poslove, iako su povremeno morali da rade neto. Ali, pravljenje horoskopa za konje sigurno nije neto to bi se moglo nazvati poslom. (Intervju sa Kristen Ros, 1983, objavljen u October 79) * Ova ne ba dosledna hronologija je imala za cilj da ukae na deli atmosfere koja je oblikovala Drutvo spektakla, a to znai da neto detaljnije obuhvati period do 1963. godine, kada je rad na knjizi ve bio odmakao (prema nekim podacima, Debor je sa pisanjem Drutva spektakla poeo 1961). Do sada su jasno izolovani glavni uticaji: s jedne strane, dada i nadrealizam, s druge strane Hegel, Marks, Lefevr, Luka i Kor. Ono to je u isto vreme dolazilo iz svih moguih pravaca i izvrilo neki uticaj, navedeno je ili u samoj knjizi ili nabacano u ovoj hronologiji u dovoljnoj meri da ovaj zakljuak ne shvatimo suvie doslovno. Poto je glavni posao obavljen, ostatak puta emo prei neto krupnijim koracima. Godinu 1963. obeleavaju veliki trajk rudara u Francuskoj, masovne tue izmeu modova i rokera u Engleskoj, ubistvo Kenedija i pojava novih opozicionih pokreta u SAD. Ipak, za Debora dogaaj godine bio je oruani upad grupe revolucionarnih studenata na izlobu francuske umetnosti u Karakasu, koji su ukrali pet slika i zatim ih ponudili u zamenu za politike zatvorenike. To je pravi primer kako treba tretirati umetnost prolosti, kako da se ona vrati u ivot i tako ponovo uspostave prioriteti. (Situacionisti i novi oblici akcije i politike u umetnosti, 1963) Ako se osvrnemo malo unazad, videemo da su u brojevima SI iz tog perioda objavljeni neki od najznaajnijih tekstova grupe: SI br. 6 (1961) donosi Uputstvo za pobunu i Osnovni program Biroa za unitarni urbanizam, a br. 7 tekstove Geopolitika hibernacije i Zbogom teki dani. Taj broj donosi i izvetaj sa V konferencije SI odrane u Geteborgu, gde je dolo do odluujeeg zaokreta ka revolucionarnoj praksi i odbacivanja svih umetnikih tendencija.9 U istom broju je objavljen i prvi deo Vaneigemovog
Pogledati izvetaj u celini, posebno Vaneigemovo izlaganje: to je jedan od njegovih najridigdnijih, ali i najnadahnutijih tekstova (esta kombinacija), koji najbolje izraava preokret do kojeg je tada dolo
9

77

eseja Osnovne banalnosti, koji je najavio Revoluciju svakodnevnog ivota. U SI br. 8 stiu drugi deo tog eseja i zajedniki tekst Ideologije, klase i dominacija prirode, u kojem su situacionisti pokuali da barem donekle razree protivrenost izmeu svoje kritike rada i zalaganja za apsolutnu vlast radnikih saveta (to je, u jo veoj meri, protivreilo i njihovom zalaganju za autonomiju bez ikakvih ogranienja i pravila). U tome nikada nisu uspeli, ali treba rei da su sa tom protivrenou ipak uspevali da ive: upravo ovaj tekst jo jednom armie ideju o ukidanju rada u korist novih oblika slobodne aktivnosti. U istom broju je objavljena i sledea pretnja: Situacionistika internacionala ne moe biti masovna organizacija i nikada nee prihvatiti sledbenike, kao to to rade konvencionalne avangardne grupe. SI moe da bude samo zavera jednakih, generaltab koji ne eli da ima vojsku. Stvar je u tome da pronaemo i otvorimo severozapadni prolaz ka novoj revoluciji koja nee tolerisati mase izvrilaca, ka revoluciji koja e konano prodreti u oblast koja je do sada bila poteena revolucionarnih potresa: u svakodnevni ivot. Mi emo samo organizovati detonaciju: slobodna eksplozija mora da izbegne i nas i svaku drugu kontrolu. (Kontrasituacionistike kampanje u nekim zemljama, SI br. 8, januar 1963) I bi tako. Ono to je u tom trenutku izgledalo kao jo jedna sumanuta pretnja nekolicine marginalaca, ubrzo je preraslo u svakodnevnu moru svih slubenika Spektakla. Od 1966. do 1968. detonacije su smenjivale jedna drugu, kulminirajui maja-juna 1968. godine, najveim divljim trajkom u istoriji. Potpaljivai su bili aica situacionistikih saveznika-studenata koji su sebe nazivali Besni, u ast istoimene protoanarhistike grupe iz vremena Velike Revolucije. Poelo je 1966. godine, uvenim incidentom na strazburkom Univerzitetu. Studentski odbor, koji je grupa studenata iz Drutva ljubitelja anarhije preuzela bez veih tekoa, kroz redovnu izbornu proceduru, spiskao je ceo fond Odbora za trokove tampanja i distribucije besplatnog pameta Beda studentskog ivota, iji je autor bio situacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne samo meu studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje kvalikacija za budue sluenje sistemu i druge teme zbog kojih su dananji studenti spremni da trajkuju i glau, nisu bili ak ni izgovor za ovo obraanje. Beda svakodnevnog ivota, drutvo u celini, svi njegovi branioci i lani protivnici, tu su prvi put bili izolovani i analizirani
unutar SI. Situacionisti naputaju krovove i katakombe s Leve obale i izlaze pravo na ulicu (uskoro i na barikade). Iako eskeprimentalna aktivnost zvanino nije bila naputena ve jo jednom armisana, neminovno je dolo do izvesnog osiromaenja u tom segmentu koji je u prethodnom periodu donosio najvie uzbuenja. Georg Keler (Asger Jorn) je skrenuo panju da je unutar SI dolo do podele po specijalizacijama: Sredinji asopis, onaj francuski, postao je teorijski do take apsolutne dosade, dok se publikacije iz Italije, Skandinavije i Nemake generalno zadovoljavaju sadrajem koji je pre svega ludiki. Prema naelima SI, ta konvencionalna podela na ozbiljnost i igru predstavlja slabost. Ali, Vaneigemu kao da vie nije bilo do igre, ma kako shvaene. U njegovom kratkom izlaganju sabijene su skoro sve situacionistike kontradikcije, ali i prave namere. Ton kojim je to izraeno, u situaciji kada je, uprkos izrazito internacionalnom sastavu, SI i dalje bila samo aica fanatika, svemu daje posebnu dra: Organizacija ivota u kapitalistikom i navodno antikapitalistikom drutvu poprima oblik spektakla. Stvar je u tome da se odbaci spektakl, a ne da se razvija spektakl odbijanja. Da bi bili artistiki, kako je to denisala SI, elementi destrukcije spektakla vie ne smeju biti umetniki. Ne postoji nikakav situacionizam, niti situacionistiko umetniko delo, niti spektakularni situacionista. I taka Ta perspektiva ne znai nita, ako se direktno ne povee s revolucionarnom praksom Jedan od najznaajnijih dokumenata za one koje zanima istorijat SI. Izvor: www.cddc.vt.edu/sionline/si/goteborg.html Na toj adresi imate kompletan sadraj SI br. 7, za razliku od Nebove (Ken Knabb) antologije.

78

tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruenju, na svojoj koi i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u organizaciji opte pasivnosti. Beda studenstkog ivota je najpopularniji i najprevoeniji situacionistiki pamet. Preveden je na vie od 10 jezika, a njegov ukupni tira neki procenuju na skoro 500.000 primeraka. Idue godine, 1967, izlaze dve knjige koje i danas diu bauke: Deborova Drutvo spektakla i Vaneigemova Revolucija svakodnevnog ivota. Treba odmah rei da te knjige niim ne zasenjuju eseje, rezultate zajednikih istraivanja i druge materijale koji su tokom prethodnih petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlaa, a zatim u istomenoj publikaciji SI. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogui nain rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadanja istraivanja. Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U prolee 1968. mogle su da se itaju svuda, u vazduhu koji ve goreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima s tim to se Revolucija svakodnevnog ivota pokazala neto zahvalnijom za tu vrstu intervencija (iako je, na due staze, Drutvo spektakla odnelo prevagu). U samoj pobuni uloge su bile drugaije raspodeljene: dok je Debor aktivno uestvovao u okupaciji Sorbone i veanjima koja su tamo odravana, Vaneigem je propustio prvu nedelju pobune zato to je imao uplaen aranman za odmor na Azurnoj obali! Ipak, uskoro se vratio u Pariz, tako da nije propustio ba sve Pobuna iz maja 1968, danas zaboravljena ili falsikovana kroz ceo niz popularnih mitova, znaajna je jer se dogodila usred carstva Robe, a ne du njegovih oboda ili u nekoj njegovoj koloniji. Pored toga, ta pobuna nije bila ograniena samo na Francusku: sa silinom koja je zatekla sve organizovane drutvene snage od vlasti do zvanine opozicije, koju su tada inile mone komunistike i socijalistike partije poar se proirio na mnoge evropske zemlje, pri emu je u nekima od njih, kao u Italiji, trajao punih godinu dana, kulminirajui tek krajem 1969. godine. Do kraja 1968. talas masovnih demonstracija se proirio i na druge delove sveta, najvie u zemljama june Amerike i SAD, gde je ubrzo doveo do radikalizacije mnogih opozicionih grupa. Maj 68. je znaajan zato to se tada dogodilo neto nemogue: briljivo zidana la drave blagostanja, tog ingenioznog odgovora na izazov siromanog roaka kapitalizma sa Istoka, odjednom se nala potpuno ogoljena. Bila je to masovna alergijska reakcija na la u celini, a ne samo na neki njen aspekt, kao to je to bilo do tada, sa zahtevima i protestima kanalisanim iz perspektive zvaninih opozicionih partija i sindikata. Iako je sve ubrzo krenulo drugim ili raznim drugim tokovima, u tom prvom, spontanom talasu bilo je odbaeno sve, bez straha od onoga to bi moglo da se dogodi ve sutra. Ipak, bio je to samo jo jedan juri. Ovog puta u njemu je uestvovalo skoro 12 miliona zaposlenih, svih prola i sudbina. Ali, ideja o novom ivotu i spremnost da se za njega bori svim sredstvima ipak je bila manjinski program. Nestale su i neke stare iluzije: iskustva radnikih saveta, tog jedinog neporaenog aspekta jednog poraenog pokreta (Debor, teza 118), pokazala su se nedovoljnim. Komfor nikada nee biti dovoljno komforan za one koji tee neemu ega nema na tritu, pisao je Debor 1965, povodom pobune u Votsu, crnakom pregrau Los Anelesa.10 Ipak, trite i svi njegovi agenti uspeli su da posle neto vie od mesec dana (to je izgleda kritini period: jedna i po zaostala plata) preobraze pobunu u pogaanje oko onoga to je drutvo spektakla
Opadanje i propast robne ekonomije spektakla, SI br. 10 1966. Najvaniji Deborov esej o robi i funkciji spektakla, kasnije objavljen i kao pamet.
10

79

imalo da ponudi: tada je, uz posredovanje komunistikih i socijalistikih sindikata, bio ugovoren najvei skok nadnica u istoriji Francuske. Iako ve iste jeseni to nije znalilo nita, impuils je time bio hitro ugaen. U Italiji je masovna pobuna zaposlenih bila razvodnjena i slomljena zdruenim delovanjem komunistiih sindikata i bombakih akcija u reiji italijanske Tajne slube. Klasne hijene, koje i danas oekuju da im protivrenosti kapitalistikog oblika proizvodnje krenu na ruku, tako to e umesto njih zavriti makar polovinu posla, oigledno nisu nauile lekciju. Sve dok se zahtevi izraavaju u terminima nezadovoljstva distribucijom i uslovima robne proizvodnje, Roba e sve takve nezadovoljnike drati u aci, uspevati da ih obuzda i pridobije svojim narkoticima. Situacionisti i Besni, koji su doveli u pitanje svet-robu u celini ali jo uvek ne i na celovit nain i s nekoliko tekih kontradikcija bili su manjina. Neke frakcije su nastavile oajniku borbu pribegavajui najdrastinijim sredstvima (Angry Brigades u Britaniji 1968-72. i RAF u Nemakoj, ovi drugi s praktino klasinih lenjinistikih pozicija), ali veliki ruilaki talas je ve bio proao; svi takvi pokuaji ostali su bez podrke, izolovani. Opirna analiza pobune iz maja-juna 1968, objavljena 1969. u SI br. 12, pod naslovom Poetak jedne ere, zapravo je zatvorila poslednju stranicu jedne faze revolucionarne borbe i pokuala da razabere neto u tmini koja se pomaljala iza jo jednog trijumfa sveta-robe. Len Braken je u Deborovoj biograji ovako saeo zakljuke te analize: 1. Maj 68. je bio prvi divlji generalni trajk u istoriji. 2. Maj 68. je bio najvei trajk koji je ikada pogodio neku razvijenu industrijsku zemlju. 3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraeni jasnije nego ikada ranije. 4. Maj 68. NIJE bio studentski protest ve proleterska revolucija. 5. Taj proletarijat je bio proiren belim kragnama, delinkventima, nezaposlenima, srednjokolcima i tinejderskim bandama. 6. Maj 68. je bio revolucionarni festival, koji je u sebi nosio optu kritiku svih oblika otuenja. (Len Braken, str. 174) Debor je najvie insistirao na sledeem: To NIJE bila 1917. Zatim je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksistike eme o uslovima koji moraju biti zadovoljeni da bi se moglo govoriti o revoluciji: Da bi priznali da je u maju dolo do revolucionarne krize, oni moraju da dokau kako je u prolee 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako ozbiljno, bez straha od toga da e biti ismejani, prezentuju svoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti. (Poetak jedne ere, SI br. 12, 1969) Ali, nije bilo nikakve ekonomske krize (makar ne akutne). Razlog za pobunu je bila opta nedovoljnost stvarnosti koju je drutvo spektakla imalo da ponudi. Njegovi eksperti su to shvatili bolje od njegovih neprijatelja: zato smo od tada izloeni vrtoglavom razvoju novih tehnika kontrole, pripitomljavanja i oblika participacije dinamici na koju tek poinjemo da traimo pravi odgovor. Tekst donosi i neumoljivu procenu 1968, koju svi oni koji i danas od nje prave mit prosto ne ele da uju: Od poraza Okupacijskog pokreta i oni koji su u njemu uestvovali i oni koji su morali da se brane, postavljaju isto pitanje: Da li je to bila revolucija? Izraz koji se

80

odomaio u dnevnoj tampi i u svakodnevnoj konverzaciji, kukaviki neutralna fraza dogaaji, samo je nain da se odgovor na to pitanje izbegne ili da se samo pitanje i ne formulie. To pitanje treba postaviti u pravom istorijskom svetlu. U tom kontekstu, povrne urnalistike i zvanine spekulacije o uspehu ili neuspehu revolucije ne znae nita i to iz jednog prostog razloga: jo od buroaske revolucije nije bilo nijedne uspele revolucije; nijedna nije ukinula klase. (Gi Debor, Poetak jedne ere, SI br. 12, septembar 1969.) Isti tekst zakljuuje i sudbinu Situacionistike internacionale: Tog maja 68, u Francuskoj, izmeu isprepletanih crvenih i crnih zastava radnike demokratije, videli smo kako uareno sunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta. Nastavak e uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da su nae aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajui nain: Situacionistika internacionala e biti prevaziena. Kao to smo videli, nastavak je bio kratkotrajan, a crvene i crne zastave radnike demokratije, simboli jedne revolucije koja trajala od 1848. i svoj poslednji talas doivela tano 120 godina kasnije, morae da budu spaljene zajedno sa ostalim relikvijama prolosti ukoliko elimo da nam vie nita ne zaklanja vidik. Ali, zakljuak o misiji i sudbini SI se pokazao ispravnim.11 Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa nala nakon poraza, kada su mnogi lanovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlaenju, nova iskljuenja i meusobne obraune, a da pri tom nije bila pokrenuta nijedna nova inicijativa.12 Godine 1972. jedini lanovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenani revolucionarnom slavom i sa Drutvom spektakla koje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status mogli su lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine, Debor i Sangvineti proglaavaju Situacionistiku internacionalu rasputenom. KRUIMO KROZ NO I PRODIRE NAS VATRA: 19721994. Ipak, to je zaista bio poetak jedne nove ere. U narednih dvadesetak godina Debor je prilino neubedljivo igrao ulogu penzionisanog revolucionara. Istina je da taj period ne obeleavaju neki novi prodori ili makar ne u meri kao to je to bilo ranije; neki ak misle, moda i s pravom, da se Debor samonasukao na sprudove iste kontemplacije i beskrajnih reminiscencija; ali, ono to je usledilo ne bi trebalo tako lako otpisati.
U navedenom intervjuu iz 1983, Lefevr kae da su suituacionisti precenili svoju ulogu u pobuni iz maja 1968. Ali, svaki uesnik te pobune se kasnije oglasio sa svojom malom teorijom. injenica je da su, posle prvih spontanih okupacija fakulteta i preduzea, inicijativu pokuale da preuzmu razne marksistike frakcije, mnogo brojnije od situacionista i Besnih, naroito trockisti i maoisti. Meu ovim poslednjima bio je i tadanji Lefevrov asistent, Bodrijar. Ipak, opte je poznato da su vodei glasnogovornici studentskog krila pobune Daniel Kon-Bendit i Rene Risel dolazili iz redova Besnih, pri emu je Risel uskoro postao lan SI. Uvid u tekstove ostavki ili iskljuenja iz ovog perioda pomae da se izgube sve iluzije o svetakom ili natprirodnom karakteru glavnih protagonista ove prie. Posebno muna je prepiska izmeu Debora i Vaneigema (1970), povodom povlaenja ovog drugog. Teko je rei ko je bio gori: (privremeno) posustali Vaneigem ili sada ve manino zadrti Debor. Videti zbirku Situationist International Anthology. (Ken Knabb).
12 11

81

Teze o SI i njenom vremenu, napisane zajedno sa anfrankom Sangvinetijem (1972), Komentari o drutvu spektakla (1979) i Predgovor za IV italijansko izdanje Drutva spektakla (1988) najvaniji su teorijski radovi iz tog perioda, koji su u nekim delovima pokuali da dopune i donekle koriguju teze iz 1967. ili su se bavili smetanjem dostignua SI u odgovarajuu perspektivu (prilino autistine i narcisoidne Teze o SI). Ipak, ti tekstovi nisu bili samo retrospektivni: novi manevri drutva spektakla bili su praeni u stopu, a mnogi opet precizno anticipirani. Predgovor za IV italijansko izdanje i Komentari su posebno znaajni u tom pogledu, jer donose ceo niz novih, lucidnih zapaanja i anticipacija, sve na osnovu opirne analize dogaaja i potresa koji su obeleili kraj sedamdesetih i cele osamdesete godine XX veka (Italija, Poljska, Sovjetski Savez). U tim tekstovima ne treba videti zamenu ili preice za tekst iz 1967; po formi, sadraju i naglascima to su u velikoj meri zasebna dela; zato su esto i bila objavljivana (i kritikovana) nezavisno od Drutva spektakla; ali, smo drutvo spektakla i dalje je bilo glavna meta: Po prvi put u istoriji savremene Evrope nijedna partija ili frakcija se ak i ne pretvara da tei nekoj znaajnoj promeni. Roba je poteena svake kritike: i kao opti sistem i kao ubre koje industrijske glaveine odluuju da u nekom trenutku izbace na trite. Gde god vlada spektakl, jedine organizovane snage su one koje ele spektakl. Zato vie niko ne moe da bude neprijatelj onoga to jeste, niti da narui zakon utanja koji vai za sve. Uspeli smo da se otarasimo te uznemiravajue ideje, koja je dominirala vie od dvesta godina, po kojoj je drutvo otvoreno za kritiku ili za promene, za reforme ili za revoluciju. Razlog tome nisu neki novi argumenti, ve samo injenica da su svi argumenti postali besmisleni. Na osnovu toga ne moemo da procenjujemo nivo opte sree, ve samo snagu strahovitog stiska tiranije. (Komentari, 1979) * Godine 1973. Debor snima lmsku verziju Drutva spektakla. Dve godine kasnije stie i odgovor na sve reakcije na taj lm: O odbijanju svih miljenja, povoljnih i nepovoljnih, izreenih o lmu Drutvo spektakla (1975). U Deborovom arsenalu lm je zadrao poziciju omiljenog oruja. Re je o lmskim kolaima-esejima o svetu potpuno zaklonjenom mehanizmima posredovanja i predstavljanja, u kojem pojedinac stalno biva odvojen od same pomisli na intervenciju. Film, s celokupnim prateim ambijentom salom, ekranom i publikom, koja posluno prati izloenu fantaziju, provokaciju ili kritiku omoguavao je da se ta situacija demonstrira na najdirektniji nain. Odnos izmeu autora i publike je samo transpozicija bazinog odnosa izmeu onih koji izdaju nareenja i onih koji ta nareenja izvravaju Odnos spektakl-posmatra je glavni, nosei stub kapitalistikog poretka. Dvosmislenost revolucionarne umetnosti potie iz sukoba izmeu revolucionarnog aspekta nekog posebnog spektakla i reakcionarnog elementa prisutnog u svim oblicima spektakla. (Debor i Kanur, 1960) Moda najbrutalniji takav napad Debor je izveo u svom najemotivnijem i ujedno poslednjem lmu: In girum imus nocte et consumimur igni. (1978) Taj lm, osim brilijantno izvedene kritike samog lma, opte pasivnosti i sveta uloga koji u tom delu sigurno predstavlja vrhunac Deborove kasnije faze oznaio je i njegovo denitivno okretanje prolosti. Iako se u lmu, koji u drugom delu donosi ezoterinu istoriju letristike (kasnije situacionistike) grupe, ne spominje nijedno ime, kadrovi sa portretima Ivana eglova i ila Volmana, koji se u jednom dahu smenjuju na ekranu, jasno pokazuju kome je, nakon svih tih godina i nebrojenih pribliavanja i odbacivanja, Debor namenio ovaj velianstveni oma:

82

Kada danas govorim o tim ljudima, moda e se nekome uiniti da im se podsmevam. Ali, nije tako. Pio sam njihovo vino i ostao im veran. Ne mislim da sam zbog svega to sam radio kasnije u bilo emu postao bolji nego to su oni bili tada. Imajui u vidu nadmone sile navika i zakona, koje su nas stalno pritiskale do take rasturanja, niko od nas nije bio siguran da emo zajedno doekati kraj nedelje. Ipak, sve to smo voleli bilo je tu. Vreme je sagorevalo bre nego bilo gde drugde i uskoro ga vie nije bilo. Oseali smo kako se zemlja trese. Samoubistvo je odnelo mnoge. Kao u pesmi, pie i avo odneli su ostale. Ali, nita ne izraava bolje tu nespokojnu i bezizlaznu sadanjost od te drevne fraze, koja se u celini stalno vraa u sebe, kao lavirint iz kojeg je nemogue pobei, ispisane na nain koji savreno sjedinjuje formu i sadraj prokletstva: In girum imus nocte et consumimur igni. Kruimo kroz no i prodire nas vatra.13 Godine 1984. Debor je zabranio prikazivanje svojih lmova u Francuskoj u znak protesta zbog ubistva svog prijatelja i izdavaa erara Lebovicija, jednog od najpoznatijih francuskih lmskih producenata i distributera. Ubistvo je do danas ostalo nerazjanjeno, ali izvesno je da je Lebovici mnogima bio trn u oku: od Mosada, kao propalestinski orijentisani Jevrejin, do francuske tajne policije, zbog veze sa Deborom, dok je tampa naglaavala njegovu ulogu agilnog izdavaa14, urednika autobiograje aka Mesrina, tada najtraenijeg odmetnika Francuske i , u glas s policijom, njegovu reputaciju sponzora ekstremne levice. Sprega je delovala veoma zahvalno za medijsku eksploataciju i sve vrste podmetanja: bogati lmski producent i siva eminencija najsubverzivijeg segmenta evropske levice. To nikako nisu mogla biti ista posla, niti je tu moglo biti postora za pravu posveenost i prijateljstvo. Svoje vienje tog ubistva, pod naslovom Razmatranje ubistva erara Lebovicija, Debor je poeo osvrtom na medijsku sliku o Lebovicijevoj ulozi 1968, po kojoj je ovaj, zajedno s njim, tokom maja 1968, bio jedan od glavnih umova koji su stajali iza Situacionistike internacionale (lAgence France-Presse, 7. mart 1984): Ovaj vek ne voli istinu, plemenitost i veliinu. Zato nije voleo ni erara Lebovicija, koji na sebe navukao vie od uobiajenog sledovanja mrnje, zbog svoje slobode misli i kulture Naalost, nije tano da je, zajedno sa mnom, erar Lebovici upravljao Situacionistikom internacionalom u vreme pokreta iz maja 1968. To je zaista teta: zasluio je tu ast. Ali, upoznao sam ga tek tri godine kasnije. U estokom polemikom nastavku, Debor se osvrnuo na sve te spekulacije koje su pojavile u tampi, u praktino celom politikom spektru, od zvanine levice do desnice, ne primarno zbog samih medija, ve zato da bi ilustrovao ire stanje duhova, ponaanje inteligencije, nove policijske metode i posebno dravni terorizam. * Pored istorije, Deborova najvea intelektualna strast bila je vojna strategija: godine 1987, zajedno sa svojom drugom enom Alis Beker-Ho, dovrava i objavljuje Igru rata (Kriegspiel) pravu drutvenu igru, sa gurama, bojnim poljem i uputstvom za upotrebu. Plaim se da je to jedino moje delo kojem e jednog dana biti priznata neka vrednost. Preterao je, kao i obino kada bi govorio o sebi (u lanoj skromnosti ili u razmetljivosti, svejedno), ali to dovoljno govori o kakvoj je strasti bila re.
13 14

Latinski palindrom; re ili fraza koja se ita isto u oba smera.

Champ Libre, Lebovicijeva izdavaka kua koja je objavila nekoliko Deborovih kasnijih dela, ali i ceo niz klasinih autora, esto po Deborovom izboru.

83

U Panegiriku, u poglavlju koje objanjava to interesovanje za rat i vojnu strategiju, itamo i sledee rei posveene spartanskom vidovnjaku Megistijasu, koji je poginuo u uvenoj bici u Termopilskom klancu. Megistijas je zasluio poseban epitaf: Kao vidovnjak, znao je da je smrt blizu, ali je odbio da napusti spartanskog vou. Nije potrebno biti vidovit da bi se znalo da nema te pozicije koju mnogo nadmonije snage ne mogu osvojiti, ponekad samo jednim frontalnim napadom. Ali, u nekim sluajevima, dobro je ostati ravnoduan prema toj vrsti znanja. Svet rata, ako nita drugo, ima tu prednost to ne ostavlja ni malo mesta za budalasta askanja na temu optimizma. Svi znamo da e na kraju svako umreti. Koliko god odbrana bila dobra u svakom drugom pogledu, poslednji in je krvav, kao to je rekao Paskal. Koju godinu kasnije Debor e i sam prirediti taj poslednji in. Ali, kakva se jo otkria mogu oekivati u tom domenu? Debor se priseao Napoleonovog generala Masene, kome je, u njegovoj dvadeset sedmoj godini, bio poveren zadatak osvajanja Portugalije. Pred poetak invazije, Masena se obratio svojim ocirima: U naoj profesiji niko nema dva ivota, kao to ih nema niko na zemlji. Vreme ne eka, kae dalje Debor. Ne brani se enova dvaput u ivotu; ne die se dvaput u ivotu Pariz na ustanak Zaista, ta sve to govori? Onima koji u ovim pomalo mutnim reenicama nee prepoznati odgovor, nikakav odgovor ionako ne bi bio dovoljan. Oni e stalno ekati na neki poseban znak, pravi trenutak, istorijski zrele uslove, formiranje kritine mase, masovno prosvetljenje, reju, na garancije: da njihov otpor ima smisla, da e izvui ivu glavu, da e na kraju sve biti dobro. Ali, toga nema. Zato oklevati? Vreme ne eka * Prethodni odlomci na temu rata preuzeti su iz knjige Panegirik, kratkog memoarskog dela objavljenog 1989. godine, u kojem Debor, pored jo jednog osvrta na preeni put, ali i vrlo razigranih improvizacija na temu nekih linih sklonosti i poroka (pre i iznad svega, alkohol) (15), irom otvara vrata duhovima koji su ga oduvek pratili: knjiga obiluje citatima iz dela klasinih autora, Klauzevica, Bosijea, Dantea, itd. Moda bismo, u ovom brzom prolasku, i mi mogli da se osvrnemo na preeni put. Par odlomaka bie sasvim dovoljni. Oduvek sam ivo oseao kako vreme prolazi; to me je privlailo kao to neke ljude hipnotiu vrtoglavi visovi ili voda. U tom smislu mogu da kaem da sam voleo svoju epohu, u kojoj smo videli kraj svake postojee sigurnosti, rastakanje svega to je bilo drutveno ureeno. To su zadovoljstva koja ak ni upranjavanje najuzvienije umetnosti nikada ne bi moglo da mi prui. (In girum, 1978) Fenomen, u to vreme potpuno nov i koji je, prirodno, ostavio za sobom svega nekoliko tragova, bio je prost princip, prihvaen od svih, da vie ne moe biti ni poezije, niti umetnosti i da treba pronai neto bolje. (Panegirik, 1989) To bolje bilo je ivot; kraj predstavljanja ivota, kraj preivljavanja, sam ivot. To je ono to u celoj ovoj prii, uz sva njena krivudanja i poneka neprozirna mesta, ne bi trebalo gubiti iz vida. *
Dve ili tri strasti, o kojima u ovde govoriti, skoro neprekidno su zauzimale mnogo prostora u mom ivotu. Ali, pie je bilo najstalnija i najprisutnija. Meu malobrojnim stvarima koje sam voleo i u kojima sam zaista bio dobar, sigurno je i napijanje. Mnogo sam itao, ali sam jo vie pio. Napisao sam mogo manje nego veina ljudi koji piu, ali sam zato popio mnnogo vie nego veina onih koji piju. (Panegirik, 1989)
15

84

Iako je bilo pokuaja da se od Deborove smrti napravi neka kontroverza, najvie zbog njegove veze sa ubijenim erarom Lebovicijem, sve ukazuje da se treba drati zvanine verzije. Zvanina verzija kae da se Debor ubio, u noi 30. novembra 1994, tako to je ispalio sebi metak u srce. Poznato je i da je due vreme bolovao od progresivnog i veoma bolnog oblika neuritisa. Za sobom nije ostavio nikakvu poruku. Telo je bilo kremirano, a pepeo rasut nad Senom. Za nekoga ko je toliko drao do line autonomije i tako svojeglavo iao svojim putem, bilo bi poniavajue da je to uradio neko drugi, po nekim drugim pravilima ili da se prepustio tretmanu koji bi za cilj imao samo odravanje ivota. Za njega nije vailo ono Rilkeovo, Preiveti, sav podvig je u tome. I ta je ostalo od mene, usred tog zastraujueg kolapsa samo olupina, to je, siguran sam, bilo neizbeno i za ta se ak moe rei da sam na tome radio, poto sam svakako izbegavao da radim bilo ta drugo. (In girum, 1978) Proi svojim putem, uniiti usput to je mogue vie od ovog apsurdnog rasporeda, stvarati nove, potroiti se, sagoreti. To je izgledalo kao jedina prihvatljiva karijera. In girum imus nocte et consumimur igni. Teko da je moglo biti drugaije. Time se ova kratka, nepotpuna i neverodostojna pria o Giju Deboru i Situacionistikoj internacionali zavrava. * Leopard umire sa svojim pegama. Nikada nisam nameravao, niti verovao da mogu da popravim sebe. Nikada nisam pokuavao da steknem bilo kakve vrline, osim to sam ponekad mislio da bi to u mom sluaju, kao najmanje nedostojno, mogao biti samo neki novi oblik zloina, nezabeleenog u prolosti; i moda to to se, posle tako loeg poetka, nisam promenio. U kritinom asu za vreme pobune Fronde, Gondi, koji je pruio tako blistave dokaze o svojim sposobnostima u bavljenju svetovnim stvarima a posebno u njegovoj omiljenoj ulozi naruitelja javnog mira improvizovao je veto pred pariskim Parlamentom prelepi citat nekog drevnog autora, za ijim su imenom kasnije uzalud tragali, ali koji zapravo predstavlja najbolji panegirik njemu u ast: U teka vremena, nisam naputao grad; u dobra vremena, nisam imao linih interesa; u oajna vremena, nisam se plaio niega. Gi Debor, Panegirik, 1989.

IZVORI Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary: A Critical Biography; Feral House, 1997. Iz ove knjige su direktno preuzete i neke formulacije. Situationist International Anthology, edited and translated by Ken Knabb, Buerau of Public Secrets, 1981; 1989; 1995. Guy Debord: Society of the Spectacle and other lms (1952-1975), Rebel Press, London 1992. Guy Debord: In girum imus nocte et consumimur igni (1978), Pelagian Press, London, 1991. Guy Debord: Complete Cinematic Works, translated and edited by Ken Knabb, AK Press, 2003. Guy Debord: Panegyric, Editions Grard Lebovici, 1989; Panegyric 1 & 2, Verso 2004; Situationist International Online: http://ww.cddc.vt.edu/sionline/index.html Guy Debord: Considerations sur lAssassinat de Gerard Lebovici, 1985 (Considerations on the Assassination of Grard Lebovici, Tam Tam Books, 2001). Jean-Michel Mension: The Tribe:Contributions to the History of Situationist International and Its Time, Vol. I, Verso, London-New York, 2002.

85 Greil Marcus: Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121, 1996, prevod: Dejan D. Markovi. Raoul Vaneigem: The Revolution of Everyday Life (1967), Rebel Press, London 2001. Intervju sa Anrijem Lefevrom: http://www.notbored.org/lefebvre-interview.html asopisi Potla i Situacionistika internacionala: http://ww.cddc.vt.edu/sionline/index.html A. G., 2003/ 2006/ 2010.

86

Rekli su (svata)
o Giju Deboru, Drutvu spektakla, letristima, situacionistima, 1968-oj, neodgovornim elementima i o samima sebi

Ovu eksploziju je izazvalo nekoliko grupa koje se bune protiv modernog drutva, protiv potroakog drutva, protiv tehnolokog drutva, kako onog komunistikog na Istoku, tako i onog kapitalistikog na Zapadu. Te grupe ne znaju ime bi zamenile takvo drutvo, ali ono u emu uivaju su negacija, destrukcija, nasilje, anarhija i mahanje crnim zastavama General arl de Gol, televizijsko obraanje naciji, 7. jun 1968. U prvi mah izgleda smeno govoriti o revoluciji, jer je organizovani revolucionarni pokret ve dugo odsutan iz zemalja u kojima je koncentrisano najvie mogunosti za odluujuu drutvenu promenu. Ali, svaka druga alternativa je jo apsurdnija, jer znai prihvatanje postojeeg stanja, na ovaj ili onaj nain. Re revolucionarno je neutralizovana do te mere da se danas koristi u reklamnoj industriji kao oznaka za najmanje promene u uvek promenljivom svetu robne proizvodnje; razlog je to to se zahtev za jednom sredinjom, poeljnom promenom vie nigde ne izraava. Revolucionarni projekat danas stoji pred sudom istorije, optuen za neuspeh i za uvoenje novih oblika otuenja. To jasno govori da se vladajui sistem pokazao sposobnim da se odbrani na svim nivoima stvarnosti, mnogo uspenije nego to su to revolucionari oekivali. Ali, to ne znai da je postao podnoljiviji. Stvar je prosto u tome da revoluciju treba ponovo izmisliti. I to je sve. Gi Debor, Uputstvo za pobunu, SI br. 6, avgust 1961. * Krajem 1950-ih, aica avangardnih umetnika, zgaena impotencijom umetnosti, dola je do zakljuka da je jedini pravi kreativni poduhvat potpuna promena ivota i sveta. Tako je, u par rei, nastala Situacionistika internacionala (SI). Situacionisti su odbacili celu drutvenu organizaciju zasnovanu na najamnom radu i robi, kao i svaki oblik hijerarhije, predstavljanja, rtvovanja i posredovanja. Svi panduri modernog drutva profesori, leviari, psihijatri, sindikalisti, ideolozi, eksperti bili su razotkriveni i ismejani u ime ivota kao oblasti neograniene elje i neprekidnog zanosa. Svoj antipolitiki program situacionisti su hranili najpoetinijim i najspontanijim ostvarenjima utopista, anarhista, ludih pesnika, nihilista i drugih opasnih nezadovoljnika, raunajui tu i doprinos njihove sopstvene radikalne subjektivnosti. Ali, ti revolucionari su smatrali i da je potrebno razraditi mnogo precizniji organizacioni program. Tako su izgradili svoju strateku teoriju, u velikoj meri zasnovanu na Marksu. Glavni podsticaj bila su iskustva proleterskog samoupravljanja, to jest, radnikih saveta od Rusije 1905, Krontata 1921, panije 1936, do Maarske 1956. Tako su u svoju teoriju situacionisti uneli kontradikciju koju nikada nisu uspeli da razree. S jedne strane, tvrdili su da je samo neposredna, eksperimentalna i strastvena aktivnost vredna ivota. Rad mora biti ukinut u korist slobodne, kreativne igre u kojoj e sva pravila i oni koji ih donose takoe biti predmet igre. Upravo du tog glavnog

87

pravca svog delovanja, situacionisti su razvili kritiku levice kao dosadnog, irelevantnog nastavljaa starog sveta i njegove logike. Ali, magina mo subjektivnosti tog oka kojim je ova grupa prodrmala celu Evropu i tako najavila pobunu iz maja 1968. bila je prizemljena tekim balastom sovjeta. Apsolutna vlast saveta je vie nego oigledno protivreila ideji o ukidanju vlasti. Unitarna i globalna koordinacija proizvodnje pomou supermoderne tehnologije zbog svog masivnog karaktera i funkcije takoe je bila u suprotnosti sa apsolutno nedirigovanim, samooslobaajuim i nesputanim pojedincem. Kako bi ta stvar sa savetima uopte funkcionisala? I zar na taj nain, kroz sistem transkontinentalnog svetskog planskog procesa, ne armimimo specijalizaciju, za koju smo prethodno utvrdili da je nuno autoritarna? Najzad, kako bi i preko koga ta iskljuiva vlast saveta bila tehniki sprovedena? Ipak, ak i uz sve unutranje konikte, SI je dala neprocenjiv doprinos, izmeu ostalog i zato to je pokazala ta jedna aica odlunih ljudi moe da postigne. SI je pruila veliki podsticaj mnogima koji su tada pokuavali da artikuliu svoju kritiku i krenu dalje. Zbog svega toga, i to treba rei, situacionisti su na sebe navukli mrnju svih branilaca prolosti, ukljuujui tu i praktino sve frakcije levice. Don Zerzan (John Zerzan: Just another brick in the wal, Anarchy: A Journal of Desire Armed, br. 29/ 1991). * Petnaest godina ranije, 1952, etvorica ili petorica ne ba uglednih Pariana, reili su da istrae zastarevanje umetnosti Ukazala se prilika za nov napad Gi Debor, predgovor za IV italijansko izdanje Drutva spektakla, 1979. Svako je dete mnogih oeva. Postojao je otac koga smo mrzeli i to je bio nadrealizam. I postojao je otac koga smo voleli i to je bila dada. Bili smo deca i jednog i drugog. Miel Berntajn, 1983. Kao to se ranije dogodilo i sa nadrealizmom, unutranji razvoj Situacionistike Internacionale je pokazao da kada se kriza jezika i poezije zaotri preko odreene granice, u pitanje dolazi sama struktura drutva Les Cahiers du Lettrisme br. 1, decembar 1962. Negatorsko i provokativno nasilje njihove frazeologije nadmauje sve to su prethodne epohe ostavile za sobom osim, moda, de Sada, Lotreamona i dade. Le Monde, 14. februar 1968. Mnogo vei avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture dogaaju, od onoga kome se one dogaaju same od sebe. Konstrukcija situacija bie neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrai odabrali da igraju Takva sinteza morae da sjedini kritiku ponaanja, odgovorno gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo poetne principe Potla br. 7, 1954. Formulu za ruenje ovog sveta mi nismo traili u knjigama, ve u lutanju. U tim odlascima, koji su trajali danima, nita nije bilo kao jue, niti je imalo kraj. Zapanjujui susreti, zastraujue prepreke, ogromna izdajstva, pogubne opinjenosti u toj potrazi za nesvetim Gralom niko nije oskudevao u onome za ime je udeo. ak ni kada bi, nekog nesrenog dana, neki od najboljih igraa nestali u umama ludila Nema veeg ludila od sadanje organizacije ivota. Gi Debor, In girum imus nocte et consumimur igni, 1978. Jedna mentalna bolest pustoi planetu: banalizacija. Svi su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija, lift, kupatilo, maina za pranje vea. U takvim uslovima, osloboenje oveka od materijalnih briga potpuno je prevazilo svoj

88

prvobitni cilj i postalo opsesivna slika koja lebdi nad sadanjicom. Suoeni sa izborom izmeu ljubavi i kontejnera za smee, mladi ljudi svih zemalja izabrali su kontejnere za smee. Ivan eglov, Pravila novog urbanizma, 1953; SI br. 1, 1958. Nismo svi bili prevaranti Berna je bio, to sigurno ali, morali smo da ivimo, a da u isto vreme ne radimo. Gledali bi vas kao idiota ako biste imali posao; tih dana, to jednostavno nije dolazilo u obzir gubili biste potovanje. Jean-Michel Mension, The Tribe (La Tribu/ Pleme): Contributions to the History of the Situationist International and Its Time, Vol. I, 1998/ 2002. Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu. Zbogom teki dani, SI br. 7, april 1962. Nova lepota bie lepota situacija, prolaznih i proivljenih. Za nas, poezija znai razvijanje potpuno novih oblika ponaanja i istraivanje naina da se ti postupci ispune strau. Potla br. 5, 20. juli 1954. * Onda se odjednom pojavila uznemiravajua senka Situacionistike internacionale. Koliko ih ima? Odakle dolaze? To niko ne zna. Le Rpublican Lorrain, 28. jun 1967. Njihov glavni tab je na nekom tajnom mestu, ali mislim da se nalazi u Londonu. To nisu studenti, ve grupa koja sebe naziva situacionistima; veoma su aktivni i svuda nastoje da iskoriste nezadovoljstvo studenata. News of the World, 16. februar 1969. Njihova doktirna, ako se te delirine umotvorine mogu tako nazvati, je neka vrsta radikalnog revolucionarstva sa oiglednim nihilistikim uticajima Plod imbecilnog fanatizma, napisan pretencioznim argonom i zainjen velikodunim uvredama na raun profesora i kolega studenata. U pametu se stalno govori o tajanstvenoj Situacionistikoj internacionali Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966, povodom pameta Beda studentskog ivota Strazburki pamet je delovao poput detonatora Uradili smo sve to je bilo u naoj moi da ga to ire distribuiramo. Daniel i Gabriel Cohn-Bendit, 1968. Velika je greka potcenjivati ono to se novembra 1966. dogodilo sa strazburkim Studentskim sindikatom Posmatra mora da ostane zapanjen brzinom kojom se ta zaraza proirila univerzitetom, ali i meu nestudentskom omladinom. Izgleda da su ideje koje je zagovarala mala grupa autentinih revolucionara pogodile pravu icu u duhu nove generacije. Guerres et Paix br. 4, 1968. Njihov manifest je sada ve uvena knjiga Gija Debora, Drutvo spektakla. U nastojanju da izloi radikalnu kritiku sistema Debor je, u epigramskom i adornovskom stilu, konstruisao koncept spektakla na osnovu Marksovih, ali jo vie Lukaevih razmatranja o fetiizmu robe, otuenju i postvarenju LEspresso, 15. decembar 1968. Drutvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevici jo od njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje je najavilo dogaaje iz maja 1968, mnogi smatraju Kapitalom nove generacije. Le Nouvel Observateur, 8. novembar 1971. Kada prelistavate i itate brojeve Situacionistike internacionale, prosto ostajete zapanjeni injenicom do koje su mere i koliko esto ti fanatici bili u pravu, iznosei tvrdnje i predvianja koje su kasniji dogaaji samo potvrivali. Le Nouvel Observateur, 8. februar 1971. Ispod tekog hegelovskog omotaa izbija nekoliko znaajnih iskri. U svojim delima Debor i Vaneigem pokuavaju da izloe prvu sveobuhvatnu kritiku otuenog drutva. Times Literary Supplement, 21. mart 1968.

89

Deborove i Vaneigemove kritike analize moderne potroake kulture svakako vredi proitati posebno ako moete da priutite sebi nekoliko nedelja bez posla i alkohola. Freedom, maj 1975. * Razumem ta tu pie, ali mislim da bi to za nae itaoce bilo previe. Osim toga, koga je jo briga za neto to se dogodilo u Francuskoj 1968? odgovor urednika Straight Arrow Books na predlog Kena Neba da objave prevod tekstova Situacionistike internacionale; april 1973. Didro je napisao predgovor za Revoluciju; nadrealisti i situacionisti su napisali predgovor za novu Revoluciju Zahtevi su prerasli u otvoren napad; igre i provokacije anarhosituacionistike mini-grupe oslobodile su put za mnogo ozbiljnije aktivnosti. Reections on the Revolution in France: 1968, ed. Posner, 1970. Ovde je re o dve male grupe koje su same pripremile teren za dogaaje iz maja 1968. i pobuni dale dijalektiku okosnicu. Ovih nekoliko odmetnika, Besni i Situacionisti, prezreni od svih politikih i zvaninih studentskih organizacija, dale su itavom Levom krilu nadrealistiki zamah. To je bio osnov na kojem su razvili jednu od najnaprednijih i najdoslednijih revolucionarnih teorija (dodue, esto zagaenu akademskom arogancijom i pomodnim izrazima), koja je vodila ka skoro potpunoj likvidaciji Drave. BAMN (By Any Means Necessary), ed. Stansill and Mairowitz, 1971. lanovi Situacionistike internacionale idu ak dotle da tvrde kako oni nemaju nikakvu ideologiju, jer je svaka ideologija oblik otuenja Anarchism Today, Richard Gombin, 1971. Situacionisti su vei anarhisti od samih anarhista, u kojima vide najobinije birokrate Carrefour, 8. maj 1968. UPOZORENJE: irom Pariza distribuirani su leci koji pozivaju na pobunjeniki generalni trajk. Nije potrebno da ire objanjavamo da nae demokratske sindikalne organizacije nemaju nita sa tim pozivom. To je delo provokatora koji ele da vlastima prue izgovor za intervenciju Radnici moraju biti odluni u tome da poraze sve takve pokuaje. Humanit, glasilo Komunistike Partije Francuske, 20. maj 1968. Ove akcije su izvele grupe anarhistikih i situacionistikih komandosa, poznatih po sloganu Nikada ne radi! Kako je toj aici neodgovornih elemenata uspelo da podstaknu tako ozbiljne nemire, u koje je bilo ukljueno ak 12.000 studenata knjievnosti i 4.000 studenata prava? Humanit, 29. mart 1968. Situacionistika Internacionala deluje iz Kopenhagena i nalazi se pod direktnom kontrolom kontraobavetajne slube Istone Nemake. Historama br. 206, decembar 1968. Prava je srea za ljudski rod da jo ima istinski radikalnih pojedinaca i liberterskih pokreta posveenih tome da nas povedu u XXI vek, u svet vee slobode i napretka, umesto da nas, poput situacionista, guraju nazad u Mrano Doba bede i ropstva. Chris R. Tame, The Politics of Whim (Radikalna Liberterska Alijansa), 1975. U haosu i zbrci majske Pobune, slogani koje su ispisivali i uzvikivali studenti izgledali su kao masovna spontana reakcija i izraz linog nadahnua. Tek kasnije je postalo jasno da su ti slogani bili fragmenti sveobuhvate i zavodljive ideologije i da su se pojavili mnogo ranije, u brojnim situacionistikim tekstovima i publikacijama. Bernard E. Brown, Protest in Paris: Anathomy of a Revolt, 1974. *

90

Revolucionarne nade 1960-ih, koje su kulminirale pobunom iz 1968, danas su blokirane ili naputene. Jednog dana, one e buknuti opet, izmenjene, ali ponovo ivljene i sa drugaijim ishodom Kada se to dogodi, situacionistiki program (ili antiprogram) verovatno e biti priznat kao jedna od najlucidnijih i najistijih politikih formulacija te ranije istorijske epohe, koja na ekstreman nain izraava ojaniku snagu i dragocenu slabost cele te generacije. U emu se ogleda ta njihova dragocena slabost? U odbijanju da prihvate tragediju svakodnevnog ivota, kako na linom, tako i na drutvenom planu. Oni su uporno odbijali da u toj tragediji trae neki vii smisao. John Berger, New Society, 6. mart 1975. Ponovno otkrie svakodnevnog ivota zahteva da odemo s one strane granica ucrtanih na naim mapama. U tom smislu, postoji mnogo vie podsticajnih spekulacija nego to veina ljudi pretpostavlja... Tu su i dela situacionista, kao to je Revolucija svakodnevnog ivota Raoula Vaneigema i tekstovi iz antologije Situacionistike internacionale: uvek tako nemilosrdno lucidni i nadahnjujui, iako im nikada nije uspelo da prevaziu kontradikciju izmeu zalaganja za jaanje radnikih saveta i, s druge strane, za ukidanje rada. Bolje njihova nedoslednost, nego bilo ta od onoga to nam nude dananji leviari, koji se predstavljaju kao poslednji zatitinici rada naime, ako nema rada, nema ni radnika, a ako nema radnika, koga e onda moi da organizuju? Bob Black, Ukidanje rada, 1985. (Porodina biblioteka br. 1, anarhija/ blok 45, 2002) Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 prua fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeu ulogu u nemirima na Strazburkom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo dramatinijim dogaajima iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvrili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome to te ideje sada dobijamo briljivo upakovane kao visokokvalitetnu trinu robu, u jasno spektakularnom obliku. Times Literary Supplement, 19. februar 1971. U elji da iskoristi histeriju izdavakih kompanija i publike koju su izazvali Pistolsi, Meklaren se oslonio na iskustva i ideje jednog avangardnog pokreta suvie razigranog i uidnog da bi bio samo jo jedna dogma. Re je o Situacionistikoj internacionali, odnosno situacionistima Iako su izraavali solidarnost sa proletarijatom, situacionisti su najvie uivali u pravljenju skandala i razvijanju ok-tehnika Tu se nazire model koji su kasnije koristili Meklaren i Pistolsi Meklaren i Dejmi Rid su tretirali situacionizam u duhu najbolje gliter-tradicije, samo sa mnogo vie uspeha. Divno je upotrebiti ga u rocknrollu, izjavio je Meklaren. Melody Maker, 1979. Spektakl svuda organizuje nau pasivnost, prodajui nam samo sliku pobune Svet pop-muzike i moda su dva sektora koji izgleda najvie odgovaraju spektaklu i njegovoj lanoj opoziciji. Svi elementi su tu: simboli pobune i otpora, ispranjeni od svakog znaenja i snage, briljivo upakovani za pasivnu potronju. Larry Law, Bigger Cages, Longer Chains, Spectacular Times br. 9, 1987. * U lmu Drutvo spektakla (1973) situacionista Gi Debor je izneo totalnu kritiku postojeeg sveta, svih aspekata modernog kapitalizma i njegovog opteg sistema iluzija. Projektujui svoju knjigu na ekran, autor je ostvario nameru da napravi jedan teorijski lm Ako moete da zamislite delo kao to je Kapital pretoeno u neku vrstu vesterna, onda ste blizu predstave o tome kako taj lm izgleda Le Monde, 9. maj 1974.

91

Ako je, po Klauzevicu, rat samo nastavak politike drugim sredstvima, onda je, po Deboru, lm nastavak teorije drugim orujima. Sekvence snimljene na ulicama Pariza, iseke iz novina, oglase sa nagim enama, blistave modne reklame, scene iz amerikih vesterna i drugorazrednih ratnih lmova, proete citatima Klauzevica, Marksa, Makijavelija, itd., naglo prekida glas naratora koji obavetava gledaoca da se taj niz slika, u iji je zavodljivi ritam ve poeo da tone, nee nastaviti. Debor dalje razrauje teze iz svoje knjige, ne ograniavajui se na to da je samo ilustruje Film treba pogledati barem dva ili tri puta da bi se pohvatali svi briljivo izvedeni potezi genija, bogatstvo njegove ne ironije i sve lirske eksplozije gneva koje vas iznenada epaju za srce. Le Nouvel Observateur, 29. april 1974. Posmatra ne pronalazi ono to eli; on eli ono to vidi Iako su dolazili iz zone spektaklom generisanog zagaenja, svi prikazi su bili samo prividno raznovrsni, kao i sve druge dananje robe. Nekoliko kritiara je tvrdilo da ih je moj lm ispunio entuzijazmom, ali niko od njih nije bio u stanju da objasni zato. Kad god primetim da nailazim na odobravanje kod onih koji bi trebalo da budu moji neprijatelji, pitam se koju su greku u razmiljanju napravili. To obino nije teko utvrditi. Suoeni sa neuobiajeno brojnim inovacijama i drskou, koji su, u krajnjoj liniji, van njihove moi razumevanja, ti avangardni potroai uzalud nastoje da racionalizuju teren na kojem e tim fascinantim ekscentrinostima priiti nepostojeu linu poetiku. Tako se, na primer, jedan od njih divi mom lmu zbog navodnog lirskog gneva; drugi je, gledajui ga, otkrio da proticanje jedne istorijske epohe proizvodi izvesnu melanholiju; ostali, koji uveliko precenjuju prenjenost dananjeg drutvenog ivota, pripisuju mi izvesni dendizam. Sve to su samo razliiti oblici veite taktike svih apologeta vladajueg poretka: osporavaj ono to postoji i objanjavaj ono ega nema Drugi sosta, jednako ogranienih sposobnosti, izneo je suprotan argument: zar time to javno osporavam spektakl i sam ne ulazim u spektakl? Ta vrsta istunstva, utoliko udnija to dolazi od jednog novinara, oigledno nastoji da uveri ljude kako niko ne bi trebalo da se pojavi u spektaklu kao njegov neprijatelj. Gi Debor, O odbijanju svih miljenja, pozitivnih i negativnih, izreenih o lmu Drutvo spektakla, lm, 1975. Zavodljivost ovog autora izvire upravo iz strogosti njegove kritike i superiornog naina izlaganja. Objavljivanje Sabranih lmskih dela, a posebno tekst njegovog poslednjeg lma In girum imus nocte, jasno pokazuju Deborovo mesto meu piscima kao to su Paskal, Bosije i amfor, iji je strogi izraz bio proet vrhunskom elegancijom i strau. Umreemo jednog dana, uskoro, kae Debor. Budimo onda na visini svojih ambicija i ponosa. To je, mislim, bila njegova poruka. Le Monde, 20. januar 1979. * Gi Debor, odlomci iz lma In girum imus nocte et consuminur igni (1978): Tokom narednih godina, ljudi iz dvadesetak zemalja prikljuili su se toj mranoj zaveri bezgraninih zahteva. Koliko hitnih putovanja, koliko burnih rasprava! I koliko tajnih susreta u svim lukama Evrope! Tako je nastao najbolji mogui program za obraun sa itavim drutvenim ivotom prema kojem smo oseali krajnje nepoverenje: njegovim klasama, specijalizacijom, radom i zabavom, robom i urbanizmom, ideologijom i Dravom. Pokazali smo da sve to mora biti odbaeno. Na program nije obeavao nita osim autonomije bez ikakvih ogranienja i pravila. Nismo ili na televiziju da bismo objavili svoja otkria. Nikada nismo traili subvencije za nauna istraivanja ili naklonost intelektualaca koji piu za novine. Samo smo dolivali benzin tamo gde je ve buktao plamen.

92

Nai agitatori su svuda irili ideje s kojima klasno drutvo nije moglo da ivi. Naa jedina namera bila je da podstaknemo praktinu i otvorenu podelu izmeu onih koji i dalje ele postojei poredak i onih koji su reili da taj poredak odbace. Morali smo da unitimo, s dobrim orujima kojima smo raspolagali, svaku iluziju o dijalogu izmeu te dve antagonistike perspektive. Razliite epohe su imale svoje velike sukobe, koje nisu izabrale, ali u kojima je uvek trebalo izabrati stranu. To su bili generacijski poduhvati, u kojima su nastajala i nestajala itava carstva i kulture. Troju morate da osvojite ili da je branite. Svi ti dogaaji podseaju donekle jedni na druge: ti trenuci kada borci, reeni da upadnu u neprijateljski logor, konano bivaju razdvojeni, da se vie nikada ne vide To je uistinu lep prizor, kada poinje juri na ovaj svet. Ve u prvim trenucima, skoro neprimetno, ispunjava vas saznanje da uskoro, kakav god bio ishod, vie nita nee biti kao pre Ponekad se pitam emu su se neki ljudi nadali? Istorijski projekat nikada nije garantovao besmrtnoj mladosti da e je sauvati od svih udaraca. Sentimentalne primedbe su uzaludne kao i pseudostrateke dosetke: Kosti e vam biti rasute i zakopane na poljima Troje, zbog cilja ije ostvarenje neete videti. Pria se da je Frederik II, pruski kralj, jednom mladom ociru, koji je pred poetak bitke poeo da okleva, rekao sledee: ta je, pseto? Mislio si da e iveti veno! Kada se dim razie, sve izgleda drugaije. Jedna epoha je zavrena. Nema svrhe ispitivati koliko su naa oruja bila mona: ona su ostala zarivena u grkljan vladajueg sistema opte obmane. Na njegovom licu vie nikada nee zaigrati smeak nevinosti. Prolazimo kroz predeo opustoen ratom koji je ovo drutvo povelo protiv samog sebe, protiv sopstvenih mogunosti. Porunjavanje svega je bez sumnje neizbena posledica tog sukoba. Neprijatelj je u svojim grekama otiao toliko daleko, da smo poeli da pobeujemo.

93 BIBLIOGRAFIJA Fin de Copenhague, Debord-Jorn, Copenhagen: Bauhaus Imaginiste, 1957; Paris, Allia, 1986. Mmoires, (koautor Asger Jorn), Paris, International Situationniste, 1959; Paris: Le Belles Lettres, 1993. Contre le cinma, Aarhaus, Denmark, Institute scandinave de vandalisme compare, 1964. La Socit du spectacle. Paris, BuchetChastel 1967. Paris, Champ Libre 1971, 1983, 1987. Paris, Gallimard 1992. La Vritable scission dans lInternationale (koautor Gianfranco Sanguinetti). Paris, Champ Libre 1972. In girum imus nocte et comsumimur igni, Paris: Gerard Lebovici, 1978; 1990. Ordures et dballs a la sortie du lm In girum imus nocte et cosumimur igni, Paris, Champ Libre, 1982. Commentaires sur la socit du spectacle, Paris, Gerard Lebovici, 1979; Paris, Gallimard 1992. Considrations sur lassassinat de Gerard Lebovici, Paris: Gerard Lebovici, 1985. Le Jeu de la guerre: relev des positions successives de toutes les forces au cours dune partie, Paris: Gerard Lebovici, 1987. Pangyrique: volume 1. Paris: editions Gerard Lebovici 1989. Preface la quatrime dition italienne de La Socit du spectacle. Paris, Champ Libre 1979. Paris, Gallimard, 1992. Cette mauvaise rputation, Paris, Gallimard, 1993. Oeuvres (sabrana dela), Paris, Gallimard, 2006. FILMOVI Hurlements en faveur de Sade. Film Lettristes, 1952. (90 min.) Sur le passage de quelques personnes a travers une assez courte unite de temp. Dansk-Fransk Experim entallmskompagni, 1959. (20 min.) Critique de la sparation, 1961. DanskFransk Experimentallmskompagni (20 min.) La Socit du spectacle. Simar Films, 1973. (90 min.) Rfutation de tous les jugements, tant logieux quhostiles, qui ont t jusquiici portes sur le m La Socit du spectacle. Simar Films, 1975. (25 min.) In girum imus nocte et cosumimur igni. Simar Films, 1978. (80 min.) Guy Debord, son art et son temps (dokumentarni, autorka Brigitte Cornand). Canal +, 1994. (60 min.) NEKOKOLIKO BIOGRAFIJA I ANTOLOGIJA Ken Knabb (ed.): Situationist International Anthology, Bureau of Public Secrets, 1981; 1989; 1995. Christopher Gray (ed.): Leaving the Twentieth Century: The Incomplete Work of the Situationist International, London: Free Fall, 1974; Rebel Press, 2001. Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary, Feral House 1997. Anselm Jappe: Guy Debord, University of California Press, 1999. Vincent Kaufmann: Guy Debord: La rvolution au service de la posie, Librairie Arthme Fayard, 2001. Tom McDonough (ed.): Guy Debord and the Situationist International: Text and Documents, MIT Press, 2002. Simon Ford: The Realization and Suppression of the Situationist International: An Annoted Bibliography 1972-1992 (preko 600 naslova; AK Press, 1995)

94 POSTOJEI PREVODI Drutvo spektakla i Komentari Drutvu spektakla, Arkzin, Zagreb, 1999. Knjiga donosi kompletan tekst Predgovora za IV italijansko izdanje i Komentara, ali u prevodu koji bio glavni razlog da izaemo sa ovom verzijom. Nedostaje i bilo kakva dalja informacija o Deboru i SI. Mogue je da se knjiga jo uvek moe da nai u veim beogradskim knjiarama. WEB ARHIVE Filmovi Drutvo spektakla (1973), O odbijanju (1975), Kritika odvajanja (1961) i In girum (1978), u celini: www.ubu.com/lm Na webu se sada mogu pronai svi lmovi, u DVD formatu ili boljim verzijama kao i na adresi redakcije. (nap. 2011) Kenn Knabb: Bureau of Public Secrets (kompletna Situationist International Anthology i tekstovi svih lmova): www.bopsecrets.org Situationist International Online (najvea arhiva; posebno dobro je pokriven letristiki period; tu su i svi brojevi asopisa Situacionistika internacionala): www.cddc.vt.edu/sionline/index.html Not Bored: notbored.org (obilje materijala, prepiska, fotograje, podaci, itd.) S.I. Archives: www.nothingness.org/SI/ Debordiana: www.chez.com/debordiana/debordiana.htm (ova arhiva se odavno ne aurira i vrlo je nepregledna; ali, to je jedna od najveih arhiva na francuskom jeziku). Spectacular Times; bukleti neprevazienog promotera situacionizma, Larija Loua (Larry Law): http:// nntk.net/main.php?g2_itemId=251 Marko Strpi (to ita?, Zagreb) je preveo i objavio jedan od najpoznatijih postsituacionistiih pameta (anonimni autor), koji se pojavio u ovoj ediciji, Revolutinary Self-Theory (Osobna revolucionarna teorija, www.stocitas.org). PODACI O IZDANJU OVAJ PREVOD NIKADA NE BI UGLEDAO SVETLOST DANA DA NIJE BILO SLAVICE. Prevod, pratei tekstovi i priprema: Aleksa Golijanin (AG) Korektura: bata Nea Izvori: Guy Debord: La Socit du spectacle, Gallimard 1992; Guy Debord: Society of the Spectacle, translated by Ken Knabb, Bureau of Public Secrets, 2002. Ilustracije za tampano izdanje preuzete su iz knjiga koje su obezbedili: Cobe (Guy Debord: Complete Cinematic Works, ed. by Ken Knabb; Len Bracken: Guy Debord, Revolutinary: A Critical Biography), Piter-Zoran (Jean-Michel Mension: The Tribe:Contributions to the History of Situationist International and Its Time, Vol. I), Marko C. (Cristopher Gray: Leaving the 20th Century: The Incomplete Work of the Situationist International) i Sezgin B. (urednik zbornika Situationist International, u izdanju Art-Ist, Istanbul) Bez autorskih i drugih vlasnikih prava na prevod i pratee tekstove. Porodina biblioteka br. 4, drugo izdanje, radna verzija, 2010; prvo izdanje: maj 2003. Prvo tampano izdanje ove knjige (2003) bilo je nansirano iz depova lanova redakcije i prijatelja Porodine biblioteke: Petra, Boleta i Marka C. Beograd, 2010. aleksa.golijanin@gmail.com http://anarhija-blok45.net1zen.com/