JASUNARI KAVABATA HILJADU DRALOVA

PREDGOVOR

LEPOTA JAPANA I JA

U prolee trenjevi pupoljci, u leto kukavica, u jesen mesec, i u zimu sneg, sve i hladan. Unutranji duh, svetenik Dogen (1200-1253)

Zimski mesec izbija kroz oblake da mi pravi drutvo; kako je prodoran vetar, kako je hladan sneg! Svetenik Mjoe (1173-1232)

Kad mi zatrae da napiem primerak svoje kaligrafije, ja esto odaberem ove dve pesme. Druga od ovih pesama ima neobino detaljan podatak o svom poreklu, koji ukazuje na objanjenje sutine njenog znaenja: U noi

dvanaestog dana dvanaestog meseca godine 1224 (po lunarriom kalendaru), mesec je bio sakriven iza oblaka, a ja sam meditirao u dvorani Kakju u sedeem, zenistikom stavu. Kad je konano nastupio as pononog bdenja, prekinuo sam meditaciju i siao iz dvorane u podignuti deo donjih prostorija, a mesec se promolio kroz oblake i obasjao sneg koji je zablistao u punom sjaju. Mesec mi je bio pratilac, a nije me plailo ak ni zavijanje vuka u dolini. Poto sam, posle izvesnog vremena, opet iziao iz donjih prostorija, mesec je ponovo zaao za oblake. Kad se zaulo zvono bdenja usred pozne noi, ponovo sam se popeo na vrh zgrade, a mesec je opet iziao iz oblaka i pratio me na tom putu. Uao sam u dvoranu za zenistiko meditiranje, a mesec, razgonei oblake, upravo je zalazio za daleki planinski vrh, i meni se uinilo da me mesec potajno prati. Zatim sledi citirana pesma i, uz objanjenje da ju je sastavio Mjoe kad je uao u dvoranu za meditiranje poto je posmatrao mesec kako zalazi iza planinskog vrha, sledi jo jedna pesma:

Otii u iza planine, o, mesee, zai i ti tamo, iz noi u no biemo zajedno.

A poto je Mjoe proveo ostatak noi u dvorani za meditiranje, ili je, moda, ponovo otiao u dvoranu pre zore, zapisao je podatak o nastanku jo jedne pesme: Otvorivi oi preko meditacije, ugledao sam mesec u praskozorju kako obasjava prozor. Iako sam bio u mraku, osetio sam da mi je srce zasijalo od svetlosti koja kao da je bila svetlost same meseine.

Srce mi blista beskrajni zraci svetlosti; sigurno i mesec misli da je to

njegova svetlost.

Kao to su Saigjoa nazivali pesnikom trenjevih pupoljaka, Mjoea su zvali pesnikom meseca; ak postoji i jedna njegova pesma o mesecu, a sastoji se samo od spontanih, nevinih uzvika divljenja mesecu, povezanih u sekvencu:

O, svetli, svetli, o, svetli, svetli, svetli, o, svetli, svetli, svetli, o, svetli, svetli, svetli o, svetli mesee!

U svoje tri pesme o zimskom mesecu, sastavljane od pozne noi do zore, Mjoe se potpuno pridrava stava Saigjoa (1118-1190), pesnika koji je takoe bio svetenik: Iako sastavljam pesme, ja, u stvari, i ne mislim o njima kao o sastavljenim pesmama. Trideset jedan slog svake pesme, prostodune i neposredne kao da se pesnik obraa mesecu, pesma nije upuena mesecu kao mom pratiocu. Gledajui mesec, pesnik postaje mesec, a mesec koga pesnik vidi, postaje sam pesnik. Pesnik uranja u prirodu, sjedinjava se s njom. Svetlost svetenikovog istog srca, dok on sedi u dvorani za meditiranje u tami pred svitanje, postaje za mesec praskozorja njegova sopstvena svetlost. Kao to se vidi iz podue uvodne napomene prve navedene Mjoeove pesme, u kojoj zimski mesec postaje pesnikov pratilac, svetenikovo srce, udubljeno u razmiljanje o religiji i filozofiji, tamo u zenistikoj dvorani na planini, delikatno se poigrava i deli oseanja s mesecom, o emu pesnik i peva. Razlog zato ja odabirem tu pesmu kada me zamole da napiem primerak svoje kaligrafije upravo je u njenom izuzetnom saoseanju i nenom izrazu. Zimski mesee to zalazi za oblake i opet se pojavljuje, koji osvetljava moje stope dok odlazim u dvoranu za meditiranje i vraam se iz nje, koji me oslobaa

straha od zavijanja vukova: zar se vetar ne useca u tebe, zar ti sneg nije hladan? Ja ljudima ispisujem ovu pesmu kao primer toplog, dubokog i delikatnog saoseanja prema prirodi i Hudima, kao pesmu koja sadri duboku smirenost japanskog duha. Dr Jukio Jairo, poznat u svetu po svojim studioznim radovima o Botieliju, naunik i veliki poznavalac stare i nove umetnosti, i Istoka i Zapada, rekao je da se jedna od posebnih odlika japanske umetnosti moe rezimirati jednom jedinom poetskom reenicom: U vreme snega, meseca i trenjevih pupoljaka - najradije se seamo svojih prijatelja. Kad ugledamo lepotu snega, kad vidimo lepotu punog meseca, kad posmatramo lepotu trenje u cvatu, kad nas dotaknu i probude lepote etiri godinja doba, onda se, u stvari, najradije priseamo onih koji su nam bliski i elimo da uivanje podelimo s njima. Drugim recima, uzbuenje zbog lepote izaziva jako oseanje drueljublja, udnju za prisnim prijateljima. U tom smislu, re prijatelj moe se shvatiti i proireno, kao pojam ljudsko bie. S druge strane, sneg, mesec, trenjevi pupoljci, rei koje izraavaju lepote godinjih doba dok se smenjuju i traju, u Japanu tradicionalno ukljuuju lepotu planina, i reka, i trave, i drvea, lepotu svih bezbrojnih prirodnih pojava, cele prirode, ak ukljuuju i ljudska oseanja. To raspoloenje, tu udnja za svojim bliskima u trenucima divljenja lepoti predstavlja i osnov umetnosti ajne ceremonije. ajna ceremonija je proivljavanje zajednikih oseanja, skup dobrih prijatelja u lepo godinje doba. Uzgred bih mogao rei da je pogreno ako se moj roman Hiljadu dralova shvati kao odraz formalne i duhovne lepote ajne ceremonije. Naprotiv, to je delo kritikog poricanja, izraz sumnje i upozorenje protiv vulgarnosti u koju se ajna ceremonija pretvorila u dananjem svetu. U prolee trenjevi pupoljci, u leto kukavica, u jesen mesec, zimi sneg, ist, sve i hladan. Ova Dogenova pesma o lepotama etiri godinja doba mogla bi se protumaiti samo kao konvencionalno, obino, osrednje navoenje niza najreprezentativnijih slika iz etiri godinja doba, sasvim nezgrapne strukture.

Za nju se moe i tvrditi da je pesma koja, u stvari, uopte nije pesma. Ipak, u samrtnom asu, pesnik Rjokan (1758-1831) sastavio je veoma slinu pesmu:

ta da ostavim kao memento? Trenjevi pupoljci u prolee, planinska kukavica i javorovo lie u jesen.

I u ovoj pesmi, kao i u Dogenovoj, najobinije slike i svakidanje reci povezane su u nizu bez kolebanja, radije namerno, zbog posebnog efekta, i zato izraavaju pravu sutinu Japana. I to je Rjokanova poslednja pesma, koju je ostavio kao svoju poruku neposredno pred smrt.

Dug, maglovit proleni dan: proveo sam ga igrajui lopte sa decom.

Sve povetarac, bistar mesec. Zaigrajmo zajedno u noi preostale dane starosti.

Nije da ne elim da se meam sa svetom, ve bolje uivam

u radostima sam.

Rjokan je od srca pevao svoje pesme i iveo ivotom izraenim u njima, odbacivi vulgarnost svoga vremena, lutajui seoskim stazama, nalazei zaklon u slamnoj kolibi, oblaei dronjke umesto odee, igrajui se s decom, askajui sa seljacima; on, koji nije razglabao o dubini religije i o knjievnosti kao o neem nedokuivom, ve se bavio knjievnou skromnog i nepretencioznog duha, saetog u budistikom izrazu nena osmeha i saoseajnih rei, taj pesnik iz druge polovine perioda Edo, s kraja XVIII do prve polovine XIX veka, koji je prevaziao vulgarnost japanskog predmodernog doba i udubljivao se u prefinjenosti klasine epohe, i ija se poezija i kaligrafija i danas visoko cene u Japanu, nije naao za shodno da ostavi ita kao memento u svojoj poslednjoj pesmi. Nije smatrao da je ita vredno za ostavljanje posle smrti, ve je jednostavno izrazio nadu da e priroda i dalje ostati lepa, smatrajui da je to jedini memento koji eli da ostavi ovom svetu. Ta pesma je proeta oseanjima starog Japana, a iz nje govori i Rjokanova religiozna dua.

ekao sam je pitajui se kad e, o, kad e doi? A sad smo zajedno i ta jo imam da mislim.

Rjokan je pisao i ovakvu ljubavnu poeziju, a ovo je jedna od takvih, meni omiljenih pesama. Kao starac od ezdeset osam godina, Rjokan je sreo mladu monahinju od dvadeset devet godina po imenu Teiin, i bio je obuzet blagoslovenim oseanjem ljubavi. Pesma bi se mogla shvatiti i kao izraz sree zbog susreta sa bezvremenom enom, izraz radosti zbog toga to mu je dola

voljena ena na koju je tako dugo ekao. Poslednji stih: A sad smo zajedno, i ta jo imam da mislim, pun je neposrednosti i jednostavnosti. Rjokan je umro u sedamdeset etvrtoj godini. Roen je u provinciji Eigo, dananjoj pokrajini Niigata, u istoj snenoj zemlji opisanoj u mom romanu Snena zemlja, u severnom kraju takozvanog zalea Japana, gde hladni vetrovi iz Sibira dopiru preko Japanskog moru. Ceo ivot je proveo u toj snenoj zemlji, a kad je ostario i oronuo, svestan da mu se smrt pribliava, kad je ve doiveo prosvetljenje, u njegovim oimu krajnjeg spoznanja, kao to se vidi iz njegove poslednje pesme, priroda te snene zemlje odrazila se jo lepe. Ja sam napisao jedan esej pod naslovom Oi krajnjeg spoznanja, u kojem sam rei Oi krajnjeg spoznanja uzeo iz beleke koju je Rjunosuke Akutagava (18921927) ostavio kada je izvrio samoubistvo, jer me je taj izraz naroito oduevio. Akutagava je rekao da mu se ini da je postepeno gubio onaj ivotinjski nagon za ivotom, onu volju da ivi, i nastavio: Ja ivim u svetu morbidnih ivaca, prozirnih i hladnih poput leda... Pitam se samo kada u smoi snage i uspeti da izvrim samoubistvo. Ali priroda je za mene sada jo lepa nego to je ikada bila. Verovatno ete se nasmejati zbog te suprotnosti da ja oboavam prirodu ak i u trenutku razmiljanja o samoubistvu. Meutim, priroda mi je lepa, jer se odraava u mojim oima krajnje spoznaje. Akutagava je izvrio samoubistvo 1927, kada mu je bilo trideset pet godina. U svom eseju Oi krajnje spoznaje, ja sam rekao: Ma kako ovek bio odvojen od ovozemaljskog sveta, samoubistvo nije vid prosvetljenja. Ma koliko dostojan potovanja, ovek koji izvri samoubistvo daleko je od stanja koje dostie svetac. Ja im se ni ne divim niti saoseam s takvim samoubicama kao to su Akutagava, posleratni pisac Osamu Dazai (1909-1948) i drugi. Meutim, imao sam jo jednog prijatelja koji je umro mlad, jednog od japanskih avangardnih slikara, koji je takoe dugo razmiljao o samoubistvu, i o njemu sam, u istom eseju, napisao sledee: ini mi se da mu je to ve postala

uzreica, poto je neprestano ponavljao da nema vee umetnosti od smrti, da umreti znai iveti u pravom smislu te rei. Ipak, pretpostavljao sam da je za njega, roenog u budistikom hramu i obrazovanog u budistikoj koli, pojam smrti sasvim drugaiji od shvatanja smrti na Zapadu. Od onih koji razmiljaju o stvarima, ima li ikoga ko jo nije pomiljao na samoubistvo. Imajui tu izreku u vidu, doao sam do saznanja da je i onaj svetenik Ikju (1394-1481) dva puta nameravao da izvri samoubistvo. Rekao sam onaj, poto je svetenik Ikju poznat ak i deci kao izuzetno duhovita i zanimljiva linost, i to je do nas doprlo predanje o mnogobrojnim anegdotama o njegovom beskrajno ekscentrinom ponaanju. Pria se da su mu se deca pela u krilo da bi pomilovala njegovu bradu, i da su mu divlje ptice jele iz ruke. To ostavlja utisak da je on bio krajnje prostoduan, pristupaan i blag svetenik, ali, u stvari, on je bio veoma promuuran, izuzetno strog i duboko misaon zenistiki svetenik. Po predanju je bio sin nekog cara, stupio je u hram kad mu je bilo est godina i rano pokazao genijalne sposobnosti, kao pesniko udo od deteta. Istovremeno su ga muile najdublje sumnje o religiji i ljudskom ivotu. Ako ima boga, neka mi pomogne. Ako ga, pak, nema, neka potonem na dno jezera i postanem hrana ribama. Napisavi te rei, pokuao je da se baci u jezero i utopi, ali su ga zadrali. Drugom prilikom, opet, poto je jedan svetenik u Ikjuovom hramu, Daitoku, izvrio samoubistvo, mnogi od njegovih prijatelja svetenika bili su okrivljeni, ali je jedini Ikju oseao najveu odgovornost i, rekavi: Oseam teak teret na pleima, otiao je u brda reen da umre od gladi. Ikju je svoju zbirku pesama sam nazvao Zbirkom sumanutih oblaka, pa je taj izraz sumanuti oblaci upotrebio ak i kao svoj pseudonim. U toj zbirci, kao i u nastavku te zbirke, ima pesama bez presedana u kineskoj i japanskoj srednjovekovnoj poeziji, a naroito u zenistikoj, ljubavnih pesama i erotskih

pesama o tajnama ljubavne postelje, koje su neobino smele. Ikju je traio da prevazie zenistika pravila discipline, da prekorai zabrane svoga vremena i da ih se oslobodi: jeo je ribu, pio vino i uivao u enama. Na taj nain, okrenuvi lea ustaljenim religioznim kanonima, u to doba graanskih ratova i moralne propasti, on je stremio ka zenistikom oivljavanju i potvrivanju sutine ivota, ka potvrivanju vrlina ljudskog ivota. Njegov hram Daitoku u Murasakinou u Kjotu do danas je ostao centar ajne ceremonije, a primerci njegove kaligrafije uveliko su cenjeni kao svici u niama ajnih soba. I ja sam sauvao dva primerka Ikjuove kaligrafije. Jedan od njih se sastoji samo od jednog retka: Lako je ui u svet Bude, ali teko je ui u svet avola. Poto me te rei jako privlae, ja ih i sam esto upotrebljavam kad me neko zamoli da mu napiem primerak svoje kaligrafije. Smisao ovih rei moe se proitati na razne naine, i to je tumaenje sloenije, to je tee shvatiti smisao, ali meni je u dubini due znaajno to to je Ikju reenici lako je ui u svet Bude na zenistiki nain dodao reenicu teko je ui u svet avola. injenica da za umetnika koji traga za istinom, dobrom i lepotom, molba i strah izraeni u tim reima teko je ui u svet avola, injenica da oni izbijaju na povrinu ili da se kriju u pozadini, ini mi se da izraava neminovnost sudbine. Nema ni sveta avola ni sveta Bude. Ali je tee ui u svet avola. To nije za ljude slabana srca. Ako sretne Budu, ubij ga! Ako sretne budistikog patrijarha, ubij ga! To je dobro poznat zenistiki motiv. Ako se budistike sekte dele uglavnom na one iji pripadnici veruju u spasenje putem vere i one koji veruju u spasenje putem sopstvenih napora, onda je, naravno, neminovno propovedanje i tako otrih izreka u enu koji zastupa spasenje kroz sopstvene napore. S druge strane su sekte koje zastupaju spasenje putem vere; na primer, inran (1173-1262), osniva sekte Sin, jednom je rekao: Dobri ljudi e se preporoditi u raju, da i ne kaemo da e se utoliko pre preporoditi zli ljudi. Ovaj nain miljenja ima neeg zajednikog sa Ikjuovim naporednim postavljanjem sveta Bude i sveta

avola, mada, u sutini, ova dva miljenja imaju razliita usmerenja. Taj isti inran je rekao: Neu da imam nijednog sledbenika. U ovim dvema izjavama: Ako sretne Budu, ubij ga! Ako sretne budistikog patrijarha, ubij ga! i Neu da imam nijednog sledbenika, sadrana je, ini mi se, neumitna sudbina umetnosti. U zenu ne postoje molitve svetim slikama. Iako u zenistikim hramovima postoje likovi Bude, u dvoranama gde se odravaju stroge vebe meditacije, gde se sedi i meditira na zenistiki nain, nema ni budistikih kipova ni slika Bude, nema ni svetih tekstova budistikih molitava sutri. Uenik zena satima sedi zatvorenih oiju, bez rei, nepokretan. U tom stavu on zapada u pasivno stanje, bez ikakvih misli i osloboen svih ideja. On naputa sebe i ulazi u stanje nitavila. Ali to nije stanje prazne nitavnosti kao na Zapadu. Naprotiv, to je neto sasvim suprotno, to je svemir duha u kojem se sve stvari shvataju u njihovoj sopstvenoj praznini, bezgranino i beskrajno, to je neiscrpna riznica duha. Naravno, i u enu postoje majstori koji vode uenika; razmenjivanjem pitanja i odgovora s majstorom, uenik se dovodi do stanja prosvetljenja, kao i izuavanjem zenistikih klasika. Meutim, uenik uvek mora da bude gospodar svojih misli i mora da dostigne prosvetljenje uz pomo sopstvenih napora. Naglasak je manje na logici, a vie na intuiciji. Prosvetljenje ne dolazi otuda to se ui od drugih, ve kroz iznutra probueno oko. Istina je u odbacivanju stava i rei, ona lei van rei. I tako dolazi do krajnjeg utanja poput munje iz Vilmakirti Mirdesa Sutre. Po tradicionalnom predanju, Bodidarma, princ iz june Indije, koji je iveo oko VI veka i bio osniva zena u Kini, devet godina je sedeo ne progovorivi ni rei, okrenut zidu peine, pa je, iscrpivi sve misli i ideje u tiini, konano dostigao prosvetljenje. Zenistika praksa meditiranja u sedeem stavu potie od tog Bodidarminog ina. Evo dve Ikjuove religiozne pesme:

Kad pitam, ti odgovara. Kad ne pitam, ne odgovara.

O, gospodaru Bodidarma, ta je, onda, u tvom srcu? (Ikju)

A ta je to, srce? To je huk vetra u borovima na slici naslikanoj indijskim mastilom. (Ikju)

U ovoj poslednjoj pesmi oseamo duh orijentalnog slikarstva. Duh crtea indijskim mastilom je u prostoru, u onome to je izostavljeno, u skraivanju, u onome to nije naslikano. Prema reima Din Nunga (1687-1763): Ako dobro naslika granu, ue huk vetra. A svetenik Dogen je takoe rekao: Zar ne postoje takvi sluajevi? Prosvetljenje u utanju bambusa, buenje srca u prizoru breskvinih pupoljaka. Sen'o Ikenobo (1532-1554), majstor umetnosti araniranje cvea, takoe je jednom rekao (vidi Tajna zavetanja): Samo s kiticom cvea i aicom vode umetnik doarava ogromna prostranstva reka i planina. U trenutku on obuhvata hiljade promena i bezbroj transformacija. Odista je to poput arolije maioniara. I japanski vrtovi, naravno, predstavljaju simbol beskrajne veliine prirode. U poreenju sa zapadnjakim vrtovima, koji su veinom zasaeni simetrino, japanski vrtovi su uglavnom asimetrini, jer asimetrinost vie nego simetrinost ima mo da simbolino izrazi mnotvo i prostranstvo. Naravno, ta asimetrinost nalazi svoju ravnoteu u delikatnoj oseajnosti Japanaca. Nema niega sloenijeg, raznovrsnijeg, usredsreenijeg na svaku pojedinost, prema tome ni

teeg, od japanske umetnosti vrtnih pejzaa. Postoji metod koji se naziva suvi pejza, sainjen u potpunosti od stenja i kamenja; u njemu raspored kamenja izraava planine i reke kojih nema, ak nagovetava i talase velikog okeana to se razbijaju o litice. Krajnje zgusnuti, japanski vrtovi postaju japansko patuljasto drvee bonsai ili patuljasto kamenje bonseki. Istonjaki izraz za pejza, doslovno planine i reke, podrazumeva planine i reke, naime prirodne predele, a pod pejzanim slikama podrazumevaju se slike prirodnih predela, vrtova i slini prizori. Otuda pojam osuenog ili usamljenog i opustoenog, pa ak i tunog i oronulog. Meutim, u tuno usamljenim i asketski samotnim kvalitetima, toliko cenjenim u ajnoj ceremoniji i saeto izraenim u izreci neno ponizno i isto smireno skriveno je, naravno, veliko bogatstvo duha; a u ajnoj sobi, tako skuenoj i jednostavnoj, sadrani su, naprotiv, beskrajni prostor i bezgranina elegancija. Jedan jedini cvet sadri vie sjaja nego stotinu cvetova. Veliki majstor ajne ceremonije i umetnosti araniranja cvea iz XVI veka, Rikju, uio je da je pogreno aranirati cvee u punom cvatu. ak i u ajnoj ceremoniji opta je praksa danas da se u nii ajne sobe postavi samo jedan cvet, i to pupoljak. Zimi se stavlja specijalni zimski cvet, na primer kamelija, - nazvana beli dragulj, ili pomo u samoi, to je izuzetna vrsta kamelije koja se odlikuje belinom i malim pupoljcima, pa se u nii aranira samo taj pupoljak. Bezbojna bela boja, koja je najistija od svih boja, istovremeno sadri i najvei broj drugih boja. Na takvom pupoljku uvek mora da bude i rose, pa se pupoljak orosi s nekoliko kapi vode. Najlepe je araniranje cvea za ajnu ceremoniju u maju, kada se bour stavlja u vazu od celadonskog porcelana; ali i tada se, naravno, stavlja samo jedan beli pupoljak boura, uvek oroen s nekoliko kapi vode. Ne samo da se orosi cvet, ve se i ceo aranman unapred ovlai, pa se esto i vaza poprska vodom. to se tie vaza za araniranje cvea u Japanu, najskuplje i najotmenije je staro posue Iga iz XV i XVI veka. Kada se to staro posue orosi vodom, dobija se

nenadmano lepa boja i sjaj. Posue Iga je peeno na veoma jakoj vatri. Pepeo i dim od slame, upotrebljene kao gorivo, padali su na povrinu posua i prekrivali ga. Kada bi se temperatura smanjila, ta naslaga je postajala neka vrsta glazure. Poto boje nisu bile vetake nego su nastajale prirodnim procesom u pei, javljale su se tako raznovrsne are da su ih ljudi nazivali udima i nastranostima pei. Gruba, otmena i vrsta povrina starog posua Iga dobija pohotan sjaj kad se orosi vodom. Ona die u ritmu rose na cveu. Ukus ajne ceremonije zahteva da se i ajna zdela ovlai pre upotrebe, kako bi se istakao njen meki sjaj. Jednom drugom prilikom Sen'o Ikenobo je napomenuo (vidi Tajna zavetanja) da planine, poljane i obale reka treba da se javljaju u prirodnim oblicima. Prema tome, unosei novi duh u svoju kolu umetnosti araniranja cvea, on je nalazio cvee i u razbijenim posudama i uvelim granicama, kao i prosvetljenje koje cvee pobuuje. U drevna vremena svi Japanci su aranirali cvee i ili putem prosvetljenja. U ovome vidimo spoznaju sutine japanskog duha, pod uticajem ena. Moda se u tome vidi i dua oveka koji je iveo u vreme pustoenja dugih graanskih ratova. U najstarijoj japanskoj zbirci lirskih pesama i balada (sastavljenoj u X veku), koja sadri i mnoga kazivanja to bi se mogla smatrati kratkim priama, iz jedne od tih pria saznajemo da je pesnik Arivara no Jukihira, poto je pozvao goste, aranirao cvee: Kao oseajan ovek, on je u veliku posudu stavio najobiniju visteriju. Izvijena granica s cvetovima bila je dugaka vie od tri i po stope. Iako dugaka granica visterije zaista je toliko neobina da italac moe i da posumnja u pievu verodostojnost; ipak, meni se ini da ta velika granica predstavlja simbol kulture doba Heian. Cvet visterije ima izrazito japanski karakter, a odlikuje se enstvenom elegancijom. Kitice visterije, lelujajui se na povetarcu, nagovetavaju izvesnu mekou, nenost i uzdranost. Gubei se i javljajui ponovo u zelenilu ranog leta, kitice visterije sadre ono oseanje istanane lepote stvari koje su Japanci dugo opisivali kao pojam neizrecive, tune lepote

(Mono no Avare). A ona granica dua od tri i po stope nesumnjivo je imala naroiti sjaj i lepotu. Sjaj kulture Heiana i pojava jedinstvene japanske lepote bili su isto tako udesni kao ova veoma neobina visterija, jer je kineska kultura iz dinastije Tang, posle dugog vremena, konano bila apsorbovana i japanizirana. U poeziji, u ranom X veku, javlja se prva od antologija koje su poruili carevi, Zbirka starih i novijih pesama (Kokinu), a u prozi Povest o Iseu, nakon koje slede remek-dela klasine japanske proze, Povest o Geniju spisateljice i dvorske dame Murasaki i Knjiga za uzglavlje spisateljice Sei onagon. Obe spisateljice ivele su s kraja X do prve polovine XI veka. Tako je uspostavljena tradicija koja je uticala, ak i usmeravala japansku knjievnost tokom osam stotina godina. Naroito Povest o Geniju predstavlja najvie dostignue u japanskoj knjievnosti. Ni do dana dananjeg u Japanu nije napisano delo umetnike proze koje bi se moglo uporediti s ovim. Pravo je udo to je tako moderno delo napisano jo u XI veku, i kao takvo udo ono je nadaleko poznato i u inostranstvu. Mada nisam siguran da sam ba tako dobro ovladao klasinim japanskim jezikom, moja glavna lektira u doba deastva bila su klasina dela iz perioda Heian, a ini mi se da mi je najznaajnija bila Povest o Geniju. Vekovima se ljudi neprekidno dive ovom delu, a odata mu je pota i time to su ga pisci neprestano imitirali i to je vie puta preraivano. Povest o Geniju bila je irok i dubok izvor inspiracija za poeziju, to je razumljivo, kao i za lepe umetnosti i rukotvorine, pa ak i za umetnost pejzanog vrtarstva. Murasaki i Sei onagon, kao i druge uvene pesnikinje - na primer Izumi ikibu, koja je, verovatno, umrla u ranom XI veku, i Akazome Emon, koja je, verovatno, umrla sredinom XI veka - sve su one bile dvorske dame u carskoj palati. Japanska kultura je bila dvorska kultura, a dvorska kultura je bila kultura ena. Doba Povesti o Geniju i Knjige za uzglavlje bilo je najsavrenije, pa je od zrelosti poelo ve da truli. Dobija se utisak plime japanske dvorske kulture, i pri tom se osea tuga zbog nagovetaja kraja jedne slave. Dvor je poeo da se raspada a mo je dvorskom plemstvu oduzela vojna aristokratija, u ijim rukama

je ostala tokom gotovo sedam stolea, od osnivanju ogunata Kamakuru 1192. do restauracije carske vlasti Meidi 1867. i 1868. Meutim, ne moe se smatrati da su zbog toga nestale i carska institucija i dvorska kultura. U osmoj carskoj antologiji, Novoj zbirci starih i novijih pesama (inkokinu) iz ranog perioda XIII veka, tehniko savrenstvo pomenute zbirke Kokinu jo je vie razvijeno, pa je ponekad nova poezija zapadala samo u virtuoznu igru rei; ali dodati su elementi tajanstvenog, sugestivnog, evokativnog i zakljuujueg, elementi senzualne mate, koji imaju neeg zajednikog s modernom simbolistikom poezijom. Saigjo, koga smo ranije ve pomenuli, bio je reprezentativan pesnik koji je povezao dva doba, Heian i Kamakura.

Jesam li ga sanjala zato to sam udela za njim? Da sam znala da je to san, ne bih poelela ni da se probudim. U snovima neizostavno idem k njemu. Ali moji snovi nisu ni privienje jave.

Ovakve pesme Ono No Komai, vodee pesnikinje iz zbirke Kokinu, koja peva o snovima, otvorene su i proete neposrednim realizmom. Ali u sledeim pesmama carice Eifuku (1273-1342), od poznog perioda Kamakura do ranog perioda Muromai, neto kasnije od perioda zbirke inkokinu, nalazimo suptilniji realizam. On postaje simbol japanske melanholije, i ini mi se da je moderniji:

Zraei na bambusov umarak gde vrapci avrljaju, sunevi zraci prelaze u boju jeseni. Japanska lespedeza opada, jesenji vetar se useca. Sa zida, veernje sunce nestaje.

Dogen, iju sam pesmu o istom, hladnom snegu naveo, i Mjoe, koji je pisao o zimskom mesecu kao o svom pratiocu, pripaduju uglavnom periodu zbirke inkokinu. Mjoe je razmenjivao pesme sa Saigjoom, i njih dvojica su raspravljali o poeziji. Sledei odlomak je iz biografije Mjoea, koju je napisao njegov uenik Kikai: Saigjo je esto dolazio da razgovara o poeziji. Njegovo vienje poezije, govorio je, bilo je daleko od obinog. Trenjevi pupoljci, kukavica, mesec, sneg: suoene sa svim raznovrsnim oblicima prirode, njegove oi i ui bile su ispunjene prazninom. I zar nisu rei koje je izustio bile istinite rei? Kad je pevao o pupoljcima, on nije razmiljao o pupoljcima, kad je pevao o mesecu, on nije mislio na mesec. Kad je za to bila prilika, kad bi osetio inspiraciju, tada je pisao poeziju. Crvena duga preko neba bila je poput neba koje dobija boju. Bela suneva svetlost bila je poput neba koje se osvetljava. Ipak, prazno nebo, po svojoj prirodi, ne moe da se osvetli. Ono ne moe ni da se oboji. Sa duhom poput praznog neba, on je davao boju svim prizorima, mada od toga u njemu nita nije ostajalo. U takvoj poeziji nalazimo Budu, manifestaciju konane istine. Ovde postoji praznina, nitavilo Istoka. Moja dela su okarakterisana kao dela praznine, ali to se ne moe protumaiti kao nihilizam na Zapadu. Duhovna

osnova je, ini mi se, sasvim drugaija. Dogen je svojoj pesmi o godinjim dobima dao naslov Unutranji duh, i ak i kada je pevao o lepotama godinjeg doba, on je bio duboko udubljen u zen.

Jasunari Kavabata

Napomena o ajnoj ceremoniji kao osnovi ovog romana

Poeci kulta ajne ceremonije mogu se nai jo u trinaestom veku, u vremenu uvoenja zen-budizma u Japanu. Rani majstori zena preporuivali su aj kao izvanredno pie za kultivisanje duha, u tokom narednih stolea razraeni simbolizam i paljivo osmiljeni ritual podsticali su uenike zena u njihovom stremljenju ka dostizanju nepokolebivog duha. Seosko posue i okolina harmonino su usklaivani da bi podsetili uenika da se budistiko prosvetljenje moe nai i u grudi zemlje, a spokojnost povuene kolibe sa batom usredsreivala mu je um na ono to je veno iza onog to je prolazno - na razmei vremena i venosti. Iako u ajnim ceremonijama, opisanim u ovom romanu, nedostaju smirenost i uzdranost idealne ajne ceremonije, Kavabatini likovi, ini se, ipak zastaju na toj razmei, koja je za njih obeleena brojnou starog ajnog posua i nestalnou njihovih vlasnika. ajna ceremonija je stilizovan nain pripremanja aja od vode, zagrejane na ognjitu zaloenom umurom. I najmanja pojedinost, od umura do posude za preostalu vodu, mora biti paljivo pripremljena. Domain naliva vodu iz gvozdenog ajnika u olju bez drke - nazvanu zdela zato to je mnogo vea od obine ajne olje - i dodaje aj u prahu, koji mea bambusovom metlicom sve dok se ne nahvata odreeni sloj pene. Gost pije prema

propisanom ritualu i vraa zdelu. Povrno gledajui, to je sve; ali onima koji su upueni, pojedinosti kolibe, posue i sam in znae neto mnogo vie - moda za njih samo odaju utisak obilja, a moda i doaravaju oseanje bezvremenosti.

HILJADU DRALOVA

ak i kada je stigao u Kamakuru i u hram Engaku, Kikui nije znao da li e ii na ajnu ceremoniju ili ne. Ve je kasnio. Dobijao je pozive kad god je ikako Kurimoto sluila aj u unutranjoj kolibi hrama Engaku. Meutim, nijedanput nije otiao otkako mu je otac umro. On je te pozive smatrao samo kao znake utivosti u spomen njegovog oca. Ovoga puta u pozivu je bila dodata napomena: elela je da ga upozna sa jednom mladom devojkom koju poduava u vetini ajne ceremonije. Dok je itao poruku, Kikui je razmiljao o ikakinom mladeu. Da li mu je onda bilo osam godina, ili moda devet? Otac ga je odveo da posete ikako, i zatekli su je u sobi za doruak. Kimono joj je bio razdrljen. Podsecala je dlake na mladeu malim makazicama. Mlade je pokrivao polovinu njene leve dojke i zalazio u udubljenje izmeu dojki, velik poput dlana na ruci. inilo se da su dlake izrasle na purpurnocrnom obeleju, i ikako ih je upravo podsecala. Doveo si deaka sa sobom? Iznenaena navukla je okovratnik svog kimona. A onda, verovatno zato to je uurbanost samo jo oteavala njene napore da se pokrije, malo se okrenula u stranu i paljivo uvukla kimono u pojas. ini se da je bila vie iznenaena pojavom Kikuija negoli njegovog oca. Poto ih je na vratima doekala sluavka, ikako je morala znati bar da je doao Kikuijev otac.

Kikuijev otac nije uao u sobu za doruak. Umesto toga seo je u susednu sobu, u kojoj je ikako davala asove. Da li bih mogao da dobijem olju aja? upitao je Kikuijev otac odsutno. Bacio je pogled gore, na svitak koji je visio u nii. Moe. Ali ikako se nije pomerila. Na novinama, na njenim kolenima, Kikui je ugledao dlake poput brkova. Iako je to bilo usred dana, pacovi su trkarali u rupi na tavanici. Blizu verande je bilo breskvino drvo u cvatu. Kad se, konano, smestila kraj ognjita za aj, ikako se, oigledno, sva predala pripremanju aja. Desetak dana docnije, Kikui je uo kako njegova majka govori ocu, kao da je to neka neobina tajna koju on nije mogao da zna, da ikako nije udata zbog toga to ima mlade. U njenim oima je bilo saaljenja. Oh? klimnuo je glavom Kikuijev otac oigledno iznenaen. Ali to ne bi trebalo da smeta ako bi ga mu video, zar ne? Naroito ako bi saznao za taj mlade pre enidbe? To sam joj upravo i ja rekla. Ali, na kraju krajeva, ena je ena. Mislim da nikada ne bih bila u stanju da kaem nekom oveku da imam veliki mlade na dojci. Ali ona vie nije nimalo mlada. Ipak joj to ne bi bilo lako. ovek sa mladeom bi, verovatno, mogao da se oeni i da se samo nasmeje kada ena otkrije mlade. Jesi li videla mlade? ta ti pada na pamet. Naravno da nisam. Samo ste razgovarale o njemu? Dola je da mi odri as, pa smo razgovarale o svemu i svaemu. ini mi se da je poelela da mi se poveri. Kikuijev otac je utao. Pretpostavimo da se uda. ta bi njen mu mislio?

Verovatno bi mu se zgadilo. Ali moda bi naao i neeg privlanog u mladeu, u tome to bi im to bila neka vrsta tajne. A s druge strane, ta mana bi moda istakla i njene prednosti. U svakom sluaju, to gotovo da i nije problem o kojem se vredi brinuti. Rekla sam joj da to uopte nije problem. Ali ona kae da je mlade na dojci. Je li? Najtee bi joj bilo da doji dete. Moda bi sa muem i prolo sve u redu, ali dete. Da li bi mlade spreavao nadoloenje mleka? Ne bi. Ne, problem bi bio u tome to bi dete moralo da gleda mlade dok sisa. Ja nisam o tome razmiljala tako daleko, ali osoba koja u stvari ima mlade razmilja o tim stvarima. Od dana roenja dete bi pilo iz te dojke; i od dana kada bi progledalo, dete bi videlo taj runi mlade na majinoj dojci. Njegov prvi utisak o svetu, njegov prvi utisak o majci, bio bi taj runi mlade, i taj utisak bi ostao sa detetom za ceo ivot. Oh! Zar to nije izmiljanje briga? Moda bi ga mogli dojiti kravljim mlekom ili iznajmiti dojilju. Mislim da bi vano bilo da li ima mleka, a ne to to ona ima mlade. Na alost, nije tako. U stvari, ja sam se rasplakala kad sam ula. Znai, tako je to, pomislila sam. Ne bih ni ja volela da na Kikui sisa iz dojke sa mladeom. Oh? Na taj izraz domiljanja Kikuija je obuzeo talas ogorenja, talas odbojnosti prema svom ocu koji je mogao toliko da ga zanemari, iako je i on video mlade. Danas, meutim, posle skoro dvadeset godina, Kikui je bio u stanju da se nasmei setivi se oeve zbunjenosti. Od svoje desete godine, esto je razmiljao o reima svoje majke i nelagodno se oseao pomislivi da bi mogao dobiti polubrata ili polusestru, koji bi sisali iz dojke sa mladeom. Nije to bio samo strah od toga da bi mu se mogli roditi brat ili sestra van kue, koji bi mu bili stranci. Bio je to pre strah od samog takvog brata ili sestre.

Kikuija je opsedala misao da bi dete koje sisa iz te dojke, sa mladeom i dlakama, moralo biti udovite. ikako ipak nije imala dece. Moglo bi se, ako se tako eli, pretpostaviti da joj njegov otac nije dozvolio da ima dece. Pomisao na mlade i bebu koja bi rastuila Kikuijevu majku, moda je to bilo orue pomou kojeg je njegov otac ubedio ikako da ona ne eli decu. U svakom sluaju, ikako nije rodila nijedno, ni dok je njegov otac bio iv ni posle njegove smrti. Moda se ikako poverila, ubrzo poto je Kikui video mlade, zato to se plaila da e i sam Kikui priati o njemu. ikako se nije udala. Zar je, onda, taj mlade upravljao celim njenim ivotom? Kikui nikada nije zaboravio mlade. Ponekad je ak umiljao da je i njegova sudbina povezana sa tim mladeom. Kad je primio poruku da ikako eli, pod prividom ajne ceremonije, da ga upozna sa nekom mladom devojkom, mlade mu je opet iskrsao pred oima; i, poto e je upoznati preko ikako, pitao se da li ta devojka ima savrenu kou, neobeleenu ijednom takicom. Da li je njegov otac ponekad stiskao mlade prstima? Da li ga je ak ugrizao zubima? O tim stvarima je Kikui matario. ak i sada, dok je iao avlijom hrama i sluao avrljanje ptica, te matarije su mu padale na um. Dve-tri godine posle onog dogaaja, ikakino ponaanje je, nekako, postalo mukobanjasto. Sada je bila sasvim bezlina u seksualnom pogledu. Na dananjoj ajnoj ceremoniji ona e se sigurno vrteti unaokolo pucajui od energije. Moda se ta dojka sa mladeom ve sva opustila. Kikui se osmehnuo sa olakanjem; i upravo u tom trenutku je osetio kako mu se s lea urno pribliavaju dve mlade ene. Zastao je da ih propusti. Da li znate je li koliba koju je gospoica Kurimoto iznajmila u ovom pravcu? upitao je. Jeste, odgovorile su obe devojke uglas. Kikui je to ve i znao, i mogao je proceniti prema njihovim kimonima da su ile na ajnu ceremoniju. Upitao ih je

zato to je hteo da sam sebe ubedi da e i sam otii na ajnu ceremoniju. Jedna od devojaka je bila veoma lepa. Nosila je uvijenu bou od krep-marame, dezena hiljadu dralova, belih na roza podlozi.

2. Kad je Kikui stigao, dve devojke su upravo obuvale nove tabi.1 On je provirio u kolibu sa zadnje strane. Glavna soba je bila velika, otprilike oko osam oa.2 Soba je bila puna kolena poreanih u nizu. Izgledalo je da su prisutne sve same ene u svetlim kimonima. ikako ga je odmah ugledala. Kao da je iznenaena, ustala je da ga doeka i pozdravi. Izvolite, izvolite. Kakva ast! Molim vas, sasvim je u redu da uete onuda. Pokazala je na pomina vrata na gornjem kraju sobe, ispred nie. Kikui je pocrveneo. Osetio je da su oi svih tih ena uperene na njega. Samo dame, je li? Imale smo i jednog gospodina ranije, ali je otiao. Vi ete nam biti jedina svetla taka. Nimalo svetla. Oh, svakako, imate sve kvalitete. Jedina svetla taka. Kikui je odmahnuo rukom da naznai da bi vie voleo manje upadljiva vrata. Mlada devojka je umotavala svoje izuvene tabi u maramu sa dezenom hiljadu dralova. Stala je na stranu da ga propusti. Predsoblje je bilo zakreno kutijama slatkia, posudama za aj koje je ikako donela, i boama i zamotuljcima koji su pripadali gostima. U dalekom uglu sluavka je neto prala.
1 2

Tabl: kratke bele arape sa odvojenim palcem. (Prim. prev.) o: meru za povrinu poda, otprilike jedan metar sa dva. (Prim. prev.)

ikako je ula. Pa, ta mislite o njoj? Lepa devojka, zar ne? Ona sa maramom dezena hiljadu dralova? Maramom? Otkud bih ja znala za maramu? Ona to stoji onde, ona lepa. To je Inamurina kerka. Kikui je neodreeno klimnuo glavom. Marama. to vi zapaate udne stvari! S vama ovek mora dobro da pripazi. Mislila sam da ste doli zajedno. Bilo mi je jako milo. O emu govorite? Sreli ste se uz put. To je znak da postoji neka veza izmeu vas. A va otac je znao gospodina Inamuru. Je li? Njihova porodica je trgovala sirovom svilom u Jokohami. Ona ne zna nita o dananjem sastanku. Moete natenane da je se nagledate. ikako je govorila prilino glasno, i Kikuija je obuzeo strah da je ne uju kroz vrata sa papirnim pregradama koja su ih razdvajala od glavne grupe. Odjednom je primakla lice njegovom. Ali ima jedna komplikacija. Spustila je glas. Gospoa Ota je ovde, a sa njom je i njena kerka. Posmatralu je Kikuijev izraz lica. Nisam je pozvala. Ali po pravilu, svako ko se nae u susedstvu moe da navrati. Pre neki dan su mi doli ak i neki Amerikanci. ao mi je, ali ta ja tu mogu kad je onu optereeni svojom aferom? Naravno, ona ne zna za vas i Inamurinu kerku. O meni i Inamurinoj kerki? Ali ja... Kikui je hteo da kae da nije doao spreman za susret ija je svrha da se ispita mogunost sklapanja braka. Ali, nekako, rei mu nisu izlazile. Miii na vratu su mu se ukoili. Ali, u stvari, gospoa Ota bi trebalo da se osea neprijatno. Vi moete da se pretvarate da je sve u najboljem redu. ikakin nain zanemarivanja cele stvari naljutio ga je. Njena intimnost sa njegovim ocem oigledno je kratko trajala. Meutim, sve do oeve smrti, ikako je nastojala da im bude od pomoi u kui. Dolazila je da pomogne u

kuhinji kad god je trebalo da se odri ajna ceremonija, pa ak i kad su oekivali samo obine goste. Pomisao da bi Kikuijeva majka trebalo da krene sa ljubomorom na neprivlanu ikako inila se smenom, vrednom samo podrugljivog osmeha. Njegova majka je nesumnjivo osetila da je otac video ikakin mlade, ali bura je prola; a ikako, kao da je i sama zaboravila na sve, sprijateljila se s njegovom majkom. Vremenom je i Kikui poeo da se nemarno ponaa prema njoj. Iskaljivao je svoje detinje ispade na nju, i tako je ona odbojnost koja ga je pritiskala u detinjstvu postepeno iilela. Moda je za ikako bio prikladan nain ivota to je, zbog neprivlanosti, postala samo jedna usluna osoba. Oslanjajui se na Kikuijevu porodicu kao bazu, imala je skroman uspeh kao instruktor ajne ceremonije. Kikui je ak osetio izvesno nejasno saaljenje prema njoj kada je, posle oeve smrti, shvatio da je ona potiskivala enu u sebi posle onog kratkog, prolaznog dogaaja. tavie, neprijateljsko raspoloenje Kikuijeve majke bilo je umanjeno problemom gospoe Ota. Posle smrti gospodina Ota, koji mu je bio sauesnik u kultu aja, Kikuijev otac je preuzeo na sebe da rasproda Otino ajno posue, i tako se pribliio udovici. ikako je pourila da obavesti Kikuijevu majku. ikako je, naravno, postala saveznica njegove majke - saveznica koja se iz sve snage dala na posao. unjala se za njegovim ocem, i esto je ila da preti gospoi Ota. Sva njena potiskivana ljubomora kao da je eksplodirala. A Kikuijeva majka, smirena, zagledana u sebe, zapanjena tom estokom intervencijom, vie se brinula o tome ta e ljudi misliti. ak i pred Kikuijem, ikako je ogovarala gospou Ota, a kad bi majka pokazala znake nezadovoljstva, ikako bi rekla da Kikuiju ne moe nakoditi da uje sve to.

A pretproli put, takoe, kad sam otila da s njom isteram stvar na istinu, bilo je tamo i dete, koje je sve to slualo. I zamislite, odjednom sam ula mrkanje u susednoj sobi! Devojica? namrtila se Kikuijeva majka. Da. Od jedanaest godina, kako mi se ini da je gospoa Ota rekla. Zaista, neto nije u redu sa tom enom. Mislila sam da e ukoriti devojicu to prislukuje, a ona je samo ustala i dovela je unutra, sela tamo drei je pravo ispred mene. Pretpostavljam da joj je bila potrebna podrka u glumi plakanja. Ali zar ne mislite da je sve to nekako tuno za dete. Ba zato bi i trebalo da iskoristimo dete da bismo je dotukli. Dete zna sve. Ipak, moram priznati da je to lepa devojica. Ima malo, okruglo lice. ikako je pogledala Kikuija. Kako bi bilo da nateramo Kikuija da razgovara sa svojim ocem? Pokuajte da ne irite otrov suvie daleko, ako nemate nita protiv. ak i Kikuijeva majka je morala da protestuje. Ceo problem je u tome to vi zadravate otrov nagomilan i zapeaen u sebi. Osvestite se; izbacite sve to napolje. Pogledajte samo kako ste mravi, a ona punaka i sva sija. Zaista neto nije u redu s njom - ona misli da e je, ako bude plakala dovoljno patetino, svi razumeti. A u samoj sobi u kojoj se via sa gospodinom Mitanijem, stoji izloena slika njenog mua. udim se da joj gospodin Mitani nita nije rekao o tome. I, posle smrti Kikuijevog oca, ta gospoa Ota je dola na ikakinu ajnu ceremoniju, pa je ak dovela i svoju kerku. Kikui je osetio dodir neeg hladnog. ikako je rekla da danas nije pozvala gospou Ota. Ipak je to bilo zapanjujue: ove dve ene su se viale od oeve smrti. Moda je ak kerka uzimala i asove iz ajne ceremonije. Ako vas to uznemirava, ja mogu da je zamolim da ode, ikako mu je pogledala u oi.

Meni je sasvim svejedno. Ali, naravno, ako ona hoe da ode... Da je ona osoba koja razmilja o takvim stvarima, ona ne bi nanela toliko nesree vaem ocu i majci! A i kerka je sa njom? Kikui jo nikada nije video kerku. inilo mu se da je pogreno to e se sresti sa devojkom koja je nosila maramu sa hiljadu dralova, ovde pred gospoom Ota. A jo mrskija mu je bila pomisao da e se danas sresti i sa kerkom gospoe Ota. Ali ikakin glas ga je ujedao za ui i grebao ga po ivcima. Pa, ona e ve znati da sam ja ovde. Sada ne mogu da pobegnem. Ustao je. Uao je kroz vrata kraj nie, i zauzeo mesto u gornjem kraju sobe. ikako ga je sledila u stopu. Ovo je gospodin Mitani. Sin pokojnog gospodina Mitanija. Govorila je veoma utivim tonom. Kikui se naklonio, i kada je podigao glavu, pred sobom je jasno ugledao kerku. Pomalo zbunjen, u poetku nije razlikovao jednu enu od druge u svetloj poplavi kimona. Sada je, pak, video da gospoa Ota sedi ba naspram njega. Kikui. Bila je to gospoa Ota. Njen glas, koji se uo u celoj sobi, bio je iskreno nean. Nisam vam pisala tako dugo. I ve tako mnogo vremena je prolo otkako sam vas poslednji put videla. Povukla je kerku za rukav podstiui je da ga to pre pozdravi. Kerka je pocrvenela i oborila pogled na pod. Kikuiju je to zaista bilo udno. On nije mogao da nazre ni najmanji nagovetaj neprijateljstva u stavu gospoe Ota. Ona se inila potpuno topla, nena, obuzeta radou zbog neoekivanog susreta. Moglo se jedino zakljuiti da je bila sasvim nesvesna svoga poloaja u toj grupi. Kerka je sedela ukrueno, oborene glave. Najzad, primetivi to, i gospoa Ota je pocrvenela. Meutim, ona je jo gledala u Kikuija, kao da je htela da pohrli k njemu, ili kao da je imala neto to je htela da mu kae. Vi, dakle, izuavate ajnu ceremoniju, zar ne? Ne znam uopte nita o tome.

Zaista? Ali vama je to u krvi. inilo se da nije mogla da obuzda svoja oseanja. Oi su joj bile vlane. Kikui je nije video od oevog pogreba. Jedva da se ita promenila tokom etiri godine. Njen beli vrat, prilino dugaak, bio je kao i ranije, a puna ramena koja su se udno slagala sa vitkim vratom - inila su figuru mladu za njene godine. Usta i nos su joj bili u srazmeri sa oima. Mali nos, ako bi se ovek potrudio da primeti, bio je isto izvajan i sasvim privlaan. Kad je govorila, malo je isturala donju usnu, kao da se pui. Kerka je nasledila dugaak vrat i puna ramena. Meutim, njena usta su bila vea, i vrsto zatvorena. Bilo je neega gotovo smenog u majinim siunim usnama pored kerkinih. Tuga je pomraila devojine oi, koje su bile tamnije od majinih. ikako je darnula eravicu na ognjitu. Gospoice Inamura, kako bi bilo da napravite aj za gospodina Mitanija. Mislim da jo nije bio red na vas. Devojka sa maramom dezena hiljadu dralova se digla. Kikui ju je primetio kraj gospoe Ota. Meutim, izbegavao je da je gleda, poto je video gospou Ota i njenu kerku. ikako je, naravno, isticala devojku da bi je on to bolje pogledao. Kad je zauzela mesto kraj ognjita, okrenula se ikaki. A koju zdelu da upotrebim? Da vidim. Ona Oribe3 e biti u redu, odgovorila je ikako. Pripadala je ocu gospodina Mitanija. On ju je jako voleo i poklonio mi je. Kikui se seao ajne zdele koju je ikako stavila pred devojku. Ona je zaista pripadala njegovom ocu, a otac ju je dobio od gospoe Ota.

Oribe: posue iz kraja Seto, iz esnaestog veka. (Prim. prev.)

A ta e na to rei gospoa Ota, kad na dananjoj ceremoniji vidi ajnu zdelu koju je cenio njen pokojni mu i koja je prela od Kikuijevog oca u ruke ikako? Kikui je bio zaprepaen ikakinom netaktinou. Ali nije se mogao izbei zakljuak da je i gospoa Ota pokazala izvestan nedostatak takta. Dok je pravila aj za njega, ovde sasvim ista naspram nagrizene prolosti ovih sredovenih ena, Inamurina kerku mu se inila veoma lepa.

3.

Nesvesna da je izloena posmatranju, ona je bez kolebanja izvodila ceremoniju, i sama je postavila aj pred Kikuija. Poto je popio aj, Kikui je pogledao ajnu zdelu. Bio je to crni Oribe, poprskan belim takicama sa jedne strane, i tu ukraen, takoe u crnoj boji, izdancima paprati iskrivljena oblika. Mora da je se sea, rekla je ikako sa druge strane sobe. Kikui je dao neki nejasan odgovor i poloio zdelu dole. U dezenu se osea atmosfera planine, rekla je ikako. To je jedna od najboljih, meni poznatih, ajnih zdela za rano prolee - va otac ju je esto upotrebljavao. Sada je sezona ve malo prola, ali sam ipak mislila da za Kikuija... Ali kakve veze ima to ju je moj otac izvesno vreme posedovao? Ona je etiri stotine godina stara, konano - njena istorija potie od Momojame i samog Rikjua.4 Majstori ajne ceremonije su je uvali i prenosili je potomstvu stoleima. Moj otac je od malog znaaja u svemu tome. Tako je Kikui pokuao da zaboravi na asocijacije koje je u njemu izazvala ta ajna zdela.
Sen No Rikju (1512-1591), uveni umetnik i majstor ajne ceremonije iz ranog perioda. (Prim. prev.)
4

ajna zdela je prela od gospodina Ota njegovoj eni, od ene Kikuijevom ocu, a od Kikuijevog oca ikaki; a dva oveka, Ota i Kikuijev otac, bili su mrtvi, dok su te dve ene bile ovde. Bilo je neega gotovo udesnog u istoriji te ajne zdele. I evo, ovde, Otina udovica i njena kerka, i ikako i Inamurina kerka, kao i ostale mlade devojke, drale su tu staru ajnu zdelu u rukama, i prinosile je svojim usnama. Mogu li i ja da pijem aj iz zdele Oribe? iznenada je upitala gospoa Ota. Proli put ste mi dali neku drugu. Kikui je ponovo bio zaprepaen. Da li je ta ena bila luckasta ili bestidna? Obuzelo ga je aljenje prema njenoj kerki, koja je jo sedela oborene glave. Za gospou Ota, Inamurina kerka je jo jednom izvela ritual ajne ceremonije. Svi su je posmatrali. Ona verovatno nije znala za istoriju te crne zdele Oribe. Izvodila je uvebane pokrete. Bio je to neposredan ritual, sasvim bez linih osobenosti. Njen stav, od ramena do kolena, nagovetavao je lep odgoj i profinjenost. Senka mladog lia padala je na vrata sa papirnim pregradama. Isticao se blagi odsjaj od ramena i dugakih rukava kimona vesele boje. Kosa joj se presijavala. Svetlost je u stvari bila prejaka za ajnu kolibu, ali je jo vie isticala devojinu mladost. ajna salveta, kao to i prilii mladoj devojci, bila je crvena, i odavala je utisak vie sveine negoli mekoe, kao da u devojinoj ruci podrhtava crveni cvet. oveku se privialo hiljadu dralova, malih i belih, kako poleu i obleu oko nje. Gospoa Ota je uzela crnu zdelu Oribe na dlan svoje ruke. Zeleni aj na pozadini crne boje, poput tragova zelenila u rano prolee. Ali ni ona nije spomenula da je ta zdela pripadala njenom muu. Zatim je nastalo povrno razgledanje ajnog posuda. Devojke nisu imale ba mnogo znanja o posudu, i uglavnom su se zadovoljavale ikakinim

objanjenjima. Krag za vodu i posudica za uzimanje tane koliine aja pripadali su Kikuijevom ocu. Ni Kikui ni ikako nisu pomenuli tu injenicu. Dok je Kikui sedeo i posmatrao kako devojke odlaze, gospoa Ota mu je prila. Izvinite, bila sam veoma gruba. Moda sam vas naljutila, ali kad sam vas ugledala, uinilo mi se da su oni stari dani vaniji od svega. Oh? Ali to ste vi postali otmen gospodin. Izgledalo je kao da e zaplakati. Oh, da. Vaa majka. Mislila sam da doem na pogreb, ali nekako nisam mogla. Kikui se oseao nelagodno. Prvo va otac, a onda vaa majka. Mora da ste veoma usamljeni. Da, moda i jesam. Jo ne odlazite? Pa, u stvari... Ima toliko stvari o kojima moramo jednom da porazgovaramo.. Kikui! ikuko ga je pozvala iz susedne sobe. Gospoa Ota je ustala sa aljenjem. Njena ker je izila i ekala u bati. Dve ene su otile naklonivi se Kikuiju pri odlasku. U devojinim oima bio je izraz molbe. ikako, sa sluavkom i dve-tri svoje omiljene uenice, istila je onu drugu sobu. I ta je gospoa Ota imala da kae? Nita naroito. Nita posebno. Morate biti obazrivi sa njom. Tako krotka i nena - uvek uspeva da ostavi utisak kao da nikome ne bi mogla ni najmanje nakoditi. Ali nikada se ne moe prozreti ta ona misli. Pretpostavljam da ona esto dolazi na vae skupove? upitao je Kikui sa prizvukom sarkazma. Kad je poela da dolazi? Da bi izbegao ikakin otrov, uputio se u batu. ikako je pola za njim. A da li vam se dopala? Lepa devojka, zar ne?

Veoma lepa devojka. I bila bi mi jo lepa da sam je sreo negde gde me vi svi ostali ne bi okruivali, vi i gospoa Ota i oev duh. to vas to brine? Gospoa Ota nema nikakve veze s Inamurinom kerkom. inilo mi se jednostavno da nije u redu uiniti tako neto toj devojci. to? Ako vam je smetalo to je tu bila gospoa Ota, ja se izvinjavam, ali morate imati na umu da je ja nisam pozvala. I morate misliti na Inamurinu kerku posebno. ao mi je, ali moram da idem. Zastao je. Da je nastavio da hoda sa ikako, ne bi se moglo predvideti kada bi ga ona ostavila na miru. Ponovo sam, primetio je da su azaleje na padini brda u cvatu. Duboko je uzdahnuo. Gnuao se sam sebe to je dozvolio da ga ikakina poruka domami; ali utisak devojke sa maramom dezena hiljadu dralova ostao je u njemu sve i ist. Moda ga ba zbog nje ovaj susret sa dvema enama svoga oca i nije toliko uznemirio. Te dve ene su jo bile ive i mogle su da razgovaraju o njegovom ocu, dok je njegova majka bila mrtva. Osetio je kako ga obuzima neto poput besa. Onaj runi mlade mu se opet ukazao pred oima. Veernji povetarac je utao kroz mlado lie. Kikui je polako hodao, sa eirom u ruci. Iz daljine je ugledao gospou Ota kako stoji u senci glavne kapije. Traio je nain da je izbegne. Ako se popne udesno ili ulevo, verovatno bi mogao da izie iz hrama kroz neku drugu kapiju. Ipak, uputio se prema glavnoj kapiji. Lice mu je nagovetavalo smrknutost. Gospoa Ota ga je videla i prila mu. Obrazi su joj bili crveni. ekala sam vas. Htela sam ponovo da vas vidim. Verovatno vam se inim bestidnom, ali moram jo neto da vam kaem. Da smo se tamo oprostili, ne bih mogla da znam kad bih mogla ponovo da vas vidim. A gde je vaa kerka?

Fumiko je otila napred. Bila je sa prijateljicom. Znai da je, onda, znala da ete me vi saekati? Da. Pogledala mu je u oi. Sumnjam da ona to odobrava. Veoma sam je alio tamo u ajnoj kolibi. Sasvim je jasno da nije elela da me vidi. Moda su te rei bile i grube, a moda su, opet, znaile i oprez; ali njen odgovor je bio sasvim neposredan. Za Fumiko je bilo muenje da vas vidi. Jer joj je moj otac naneo mnogo bola. Kikui je mislio da nagovesti i da je gospoa Ota nanela njemu mnogo bola. Ni malo. Va otac je bio veoma dobar prema njoj. Jednom vam moram priati o tome. U poetku ona nije bila prijateljski raspoloena, bez obzira koliko je on bio ljubazan prema njoj; ali onda, pred kraj rata, kud su vazduni napadi postali strani, ona se promenila. Nemam pojma zato. Na svoj odreeni nain, i ona ja inila sve to je mogla za njega. Kaem, sve to je najbolje mogla, ali ona je bila samo devojica. Njene panje su se sastojale u tome to je odlazila da za njega kupi piletine, ribe i slino. Bila je veoma odluna, i nije marila da se uputa u opasnosti. Odlazila je na selo da kupi pirina, ak i za vreme vazdunih napada. Va otac je bio zapanjen jer ta promena je dola tako naglo. Meni lino je sve bilo veoma dirljivo, tako dirljivo da me je gotovo bolelo. A u isto vreme mi se inilo da mi ona na taj nain prebacuje. Kikui se pitao da li su i on i njegova majka, moda, primali neke usluge od Otine devojice. Oni dragoceni i pokloni koje im je otac povremeno donosio kui - da nije i njih, izmeu ostalog, ona kupovala? Ne znam zato se Fumiko tako promenila. Moda zbog toga to nismo znali da li emo preiveti od jednog dana do drugog. Pretpostavljam da me je alila, pa je otila ak i da radi kod vaeg oca. U haosu poraza u ratu, devojica je verovatno shvatila kako se njena majka grevito drala Kikuijevog oca. U surovoj stvarnosti tih dana, ona je verovatno

napustila prolost, ije je olienje bio njen roeni otac, i sigurno je gledala samo na sadanju stvarnost svoje majke. Jeste li primetili prsten koji Fumiko nosi? Nisam. Va otac joj ga je dao. ak i kad je bio sa mnom, va otac bi se uvek vraao kui kad bi uo upozorenje o vazdunom napadu. Fumiko bi ga ispratila do kue, i niko nije mogao da je odgovori od toga. Ne zna se ta bi moglo da mu se desi ako ide sam, govorila je. Jedne noi se nije vratila kui. Nadala sam se da je ostala kod vas u kui, ali sam se i plaila da nisu oboje poginuli. A onda je ona ujutro dola kui i rekla da ga je ispratila do vae kapije i provela ostatak noi u nekom zaklonu protiv vazdunih napada. On joj se zahvalio kad je sledei put doao, i dao joj taj prsten. Sigurna sam da joj je bilo neprijatno to ste ga vi videli. Kikui se oseao sasvim nelagodno. I udno mu je bilo to je ta ena, ini se, oekivala njegovo saaljenje kao neto sasvim prirodno. Ipak, njegovo raspoloenje nije bila ni jasna odbojnost, niti nepoverenje. Ona je delovala nekom toplinom koja ga je razoruavala. Kad je devojica oajniki inila sve to je mogla za njegovog oca, da li je posmatrala svoju majku, ili nije bila u stanju da je posmatra? Kikui je osetio da gospoda Ota pria o sopstvenoj ljubavi dok je priala o devojici. inilo se da ga ona moli za neto, svim arom koji je oseala, i u krajnjem ishodu ta molba kao da nije pravila razlike izmeu Kikuijevog oca i samog Kikuija. U toj molbi je bilo duboke, nene nostalgije, kao da je ona, u stvari, govorila sa Kikuijevim ocem. Neprijateljstvo koje je Kikui, zajedno sa svojom majkom, nekada oseao prema gospoi Ota, sada je izgubilo nekadanju jainu, iako nije u potpunosti iezlo. ak se plaio, ako malo ne pripazi, da e u sebi nai oca koga je gospoa Ota volela. Bio je u iskuenju da zamilja kako je jo odavno poznavao telo te ene. Njegov otac je posle kratkog vremena napustio ikako, to

je Kikui znao, ali je do svoje smrti ostao sa gospoom Ota. Ipak se inilo verovatnim da se ikako ophodila prema gospoi Ota podrugljivo. Kikui je osetio znake sasvim sline surovosti u sebi, i privlaila ga je pomisao da bi mogao da je povredi olako je uzimajui. Da li esto odlazite na ajne sedeljke kod gospoice Kurimoto? upitao je. Zar vam nije bilo dosta nje iz starih dana? Ona mi je poslala pismo posle smrti vaeg oca. Va otac mi je mnogo nedostajao. Bila sam veoma usamljena. Govorila je pognute glave. A da li i vaa kerka odlazi? Fumiko? Ona mi samo pravi drutvo. Preli su preko pruge i proli pored stanice severne Kamakure, pa su se sada peli uzbrdo na suprotnoj strani od hrama Engaku.

4.

Gospoa Ota je imala najmanje etrdeset pet godina, i bila je dvadesetak godina starija od Kikuija, ali kad su vodili ljubav on je zaboravljao na njene godine. Oseao se kao da grli enu mlau od sebe. Uivajui u srei zbog eninog iskustva, Kikui uopte nije oseao zbunjenu povuenost zbog svog neiskustva inilo mu se kao da prvi put ima enu sada, i kao da je prvi put spoznao sebe kao mukarca. Bilo je to sasvim neobino buenje. Nije ni sanjao da ena moe da bude tako potpuno savitljiva i prijemiva, tako prijemiva da ga u svemu prati a istovremeno i primamljuje sve jae, prijemiva ena koja ga je prosto preplavila svojim toplim mirisom. Kikui, kao samac, obino se oseao ukaljan posle takvih susreta, ali sada, kada bi oseanje ukaljanosti trebalo da bude najjae, on je pak bio svestan samo tople oputenosti i spokoja. On je obino naputao svoje ljubavnice naglo i grubo; ali danas se oseao kao da je prvi put neko topao uz njega i svojevoljno se prepustio oklevanju. Do tada jo

nikada nije osetio kako to enin talas usledi posle njegovog zadovoljstva. Predajui svoje telo tom talasu, oseao je ak neko zadovoljstvo kao da je pobedniki dremao, kao osvaja kome robinja pere noge. A bilo je i oseanja materinske ljubavi u njenom milovanju. Gospoica Kurimoto ima veliki mlade. Jeste li znali za to? Brzo je klimnuo glavom kad je to rekao. Bez predomiljanja dotakao se neeg neprijatnog. Ali verovatno zato to su mu se niti svesti opustile, on ipak nije oseao da vrea ikako. Ispruio je ruku. Ovde, na grudima, ovako. Neto se u njemu probudilo i nateralo ga da to kae. Neto poput svraba to je htelo da se pojavi i protiv Kikuijeve volje i da povredi tu enu. Ili je, moda, to samo prikrivalo njegov sladak stid to je hteo da vidi njeno telo, da vidi gde se mlade nalazio. Kako je to odvratno! Ona je brzo sklopila svoj kimono. Ali inilo se kao da je u tome bilo neega to ona nije mogla sasvim da prihvati. Nisam to znala, rekla je mirno. Ali ne moe da se vidi ispod kimona, zar ne? Ne bi bilo nemogue. Ma nemoj. Otkud bi to bilo mogue? Mogao bi da se vidi ako je ovde, pretpostavljam. Prestani. Zar gleda da bi video da li i ja imam mlade? Ovde? Gospoda Ota je pogledala na svoje grudi. Ali zato mora ba o tome da govori. Kakve to veze ima? Uprkos svom protestu, ona se nije opirala. Otrov koji je Kikui ispustio kao da nije imao nikakvog dejstva. On je potekao natrag ka samom Kikuiju. Ali ima veze. Video sam ga samo jednom, kad sam imao osam ili devet godina, i jo i sada mi je pred oima. Zato?

Vi ste i sami bili pod urekom tog mladea. Zar nije gospoica Kurimoto dolazila kod vas kao da se bori za moju majku i mene? Gospoda Ota je klimnula glavom i odmakla se. Kikui ju je jo jae prigrlio. Uvek je bila svesna tog mladea. Zbog njega je postajala sve zlobnija. Kakva stravina ideja. I moda je ak elela da se osveti mom ocu. Zbog ega? Mislila je da je omalovaava zbog tog mladea. Moda je ak i ubedila sebe da ju je napustio zbog njega. Hajde da ne priamo o odvratnim stvarima. Ali inilo se da ona nema jasnu sliku o tom mladeu. Pretpostavljam da taj mlade vie ne zadaje brige gospoici Kurimoto. Njen bol je verovatno ve odavno proao. Zar bol, onda, prolazi bez ikakvog traga? ovek ponekad osea ak i sentimentalnost zbog nekadanjeg bola. Govorila je kao da je jo u polusnu. A onda je Kikui rekao ono to ni u kom sluaju nije imao nameru da kae. Seate li se devojke sa vae leve strane, danas popodne? Da, Jukiko. Inamurina kerka. Gospoica Kurimoto me je danas pozvala da bih upoznao tu devojku. Ma nije valjda! Izbeila se u njega iroko otvorenih oiju, ne trepui. To je bio susret radi braka, zar ne? Nikada ne bih ni posumnjala. Pa ne ba radi braka, u stvari. Znai to je bilo po sredi. Na povratku kui sa susreta radi sklapanja braka. Suza je kanula iz njenog oka dole na jastuk. Ramena su joj podrhtavala. Bilo je to greno. Pogreno. Zato mi nisi rekao? Pritisnula je lice uz jastuk. Kikui nije oekivao tako burnu reakciju.

Ako je to pogreno, onda je pogreno, bez obzira na to da li sam se vraao kui sa susreta radi sklapanja braka. Bio je sasvim iskren. Ne vidim nikakve veze izmeu te dve stvari. Ali pojava Inamurine kerke kraj ajnog ognjita ukazala mu se pred oima. Video je roza maramu i hiljadu dralova. A pojava ove uplakane ene bila mu je runa. Oh, bilo je to pogreno. Kako sam mogla to da uinim? Za ta sam ja sve kriva? Njena puna ramena su se tresla. Da je Kikui zaalio ovaj susret, on bi osetio ono uobiajeno oseanje ukaljanosti. Bez obzira na susret radi sklapanja braka, ova ena je bila ljubavnica njegovog oca. Ali do tog trenutka on nije osetio ni aljenje ni odvratnost. Nije shvatio kako se sve to dogodilo, ali dogodilo se vrlo prirodno. Moda se ona sada izvinjavala to ga je zavela, mada, u stvari, verovatno nije imala nameru da ga zavede, niti se Kikui oseao da je zaveden. Nije bilo ni najmanjeg nagovetaja otpora, niti sa njegove niti sa enine strane. Moglo se rei da nije bilo nikakvog snebivanja. Otili su u neku gostionicu na brdu sa suprotne strane hrama Engaku, i tamo su veerali, dok je ona jo priala o Kikuijevom ocu. Kikui nije morao da je slua. Zaista je, u neku ruku, bilo udno to ju je on sluao tako mirno; a gospoa Ota, oigledno ni ne pomiljajui da u tome ima neeg udnog, kao da ga je molila svojom udnjom za prolou. Sluajui je, Kikui se osetio irokogrudo dobronameran. Obuzimala ga je neka blaga nenost. Odjednom je shvatio da je njegov otac bio srean. I tu je, moda, leao uzrok greke. Propustio je trenutak kada je mogao da je poalje kui i, u slatkom oputanju svoga srca, Kikui se predao. Ali duboko u njegovom srcu pstala je mrana senka. Otrovan, on se izrekao o ikaki i o Inamurinoj kerki.

Otrov je bio previe jak. Sa aljenjem je osetio ukaljanost i odvratnost, a preplavio ga je i estok talas mrnje prema samom sebi, koji ga je gonio da kae neto jo surovije. Da zaboravimo na sve ovo. Nije to nita, rekla je ona. Kao da se uopte nita nije desilo. Vi ste se seali moga oca? ta! Pogledala ga je iznanaeno. Kapci su joj bili crveni od plaa. Oi su joj bile zamagljene, i u njenim irokim zenicama Kikui je jo video malaksalost zadovoljene ene. Ako tako kae, nemam ta da ti odgovorim. Ali moram rei da sam vrlo nesrena. Nema potrebe da me laete. Kikui je grubo razdrljio njen kimono. Da bar imate mlade, nikada ne biste zaboravili onaj utisak... Zaprepastile su ga sopstvene rei. Nemoj da zuri u mene. Ja vie nisam mlada. Kikui je navalio na nju kao da e je ugristi. Povratio se prethodni talas, onaj talas enske strasti. Zaspao je bezbedno. Polubudan ili polusnen, uo je kako ptice crvkuu. Uinilo mu se kao da se prvi put probudio i svesno uo cvrkutanje ptica. Jutarnja magla je ovlaila drvee na verandi. Kikui je osetio da mu je ispran i najdublji kutak due. Nije mislio ni na ta. Gospoda Ota je spavala okrenuta mu leima. Pitao se kada se okrenula. Podigavi se na lakat, gledao je njeno lice u polumraku.

5.

Posle otprilike dve sedmice, kerka Ota je navratila kod Kikuija.

Rekao je sluavki da je uvede u gostinsku sobu. Trudei se da smiri ubrzano kucanje srca, otvorio je ajni plakar i izvadio neke slatkie. Da li je devojka dola sama ili je majka ekala napolju, ne usuujui se da ue? Kad je otvorio vrata, devojka je ustala. Glava joj je bila pognuta, a Kikui je video da joj je isturena donja usna vrsto stisnuta. Izvinite to ste me ekali. Kikui je otvorio staklena vrata koja su gledala na batu. Kad je prolazio iza devojke, zapahnuo ga je nejasan miris belog boura u vazni. Njena puna ramena bila su pomalo nagnuta napred. Molim vas, sedite. Kikui je i sam seo. Bio je zaudo sabran, posmatrajui lik majke u kerkinoj pojavi. Trebalo je, u stvari, da vam prvo telefoniram. Glava joj je jo bila nagnuta. Ne, ne. Ali sam iznenaen to ste uspeli da pronaete kuu. Ona je potvrdila glavom. Onda se Kikui setio: za vreme vazdunih napada, ona je ispraala oca do kapije. uo je o tome od gospoe Ota u hramu Engaku. Bilo mu je na vrh jezika da to pomene, ali se uzdrao. Pogledao je devojku. Toplina gospoe Ota preplavila ga je kao topla voda. Ona mu se neno sva predala, seao se, i on se oseao sigurnim. Zbog te sigurnosti, sada je osetio kako mu nelagodnost iezava. Devojka mu nije uzvratila pogled. Ja... prekinula je svoje rei i podigla pogled. Ja imam jednu molbu da vam uputim. Odnosi se na moju majku. Kikuiju je zastao dah. Hou da joj oprostite. Da joj oprostim? Kikui je osetio da je majka ispriala kerki o njemu. Ako bi ikome trebalo oprostiti, onda sam to ja. elela bih da joj oprostite i za vaeg oca. A zar ne bi on bio taj kome bi trebalo oprostiti? Ali moja majka nije vie iva, na kraju krajeva, pa ko bi onda bio taj koji bi mogao da oprata?

Moja majka je kriva to je va otac tako rano umro. Pa i vaa majka. To sam rekla i mami. Vi izmiljate neke stvari. Ne smete biti nepravedni prema njoj. Trebalo je da moja majka prva umre. Govorila je kao da osea neizdrljivi stid. Kikui je shvatio da ona govori o njegovom odnosu sa njenom majkom. Mora da su je duboko ranili i posramili. elela bih da joj oprostite, rekla je devojka jo jednom, sa prizvukom usplahirene molbe u glasu. To nije stvar opratanja ili neopratanja. Kikui je progovorio oprezno birajui rei: Ja sam zahvalan vaoj majci. Ona je zla. Ona nije dobra, i vi ne smete vie nita imati sa njom. Ne smete da se brinete za nju. Rei su joj potekle u bujici, a glas joj je podrhtavao. Molim vas. Kikui je shvatio ta je ona podrazumevala pod opratanjem. Ukljuivala je i zahtev da se on vie ne via sa gospoom Ota. Nemojte joj telefonirati. Devojka je pocrvenela kad je to rekla. Podigla je glavu i pogledala ga, kao da se trudila da savlada svoj stid. U njenim krupnim, gotovo crnim oima bile su suze, i u njima nije bilo ni traga zlobe. Te oi su upuivale oajniku molbu. Razumem, rekao je Kikui. ao mi je. Molim vas, preklinjem vas. Kako se sve vie stidela, crvenilo joj se rairilo do dugakog, belog vrata. Nosila je evropsku haljinu, a ogrlica joj je isticala lepotu vrata. Ona vam je zakazala sastanak telefonom, ali nije dola na taj sastanak. Ja sam je spreila. Kad je pokuala da poe, ja sam se okaila o nju i nisam je pustila. Njen glas je sada imao prizvuk olakanja. Kikui je telefonirao gospoi Ota treeg dana posle njihovog sastanka. Ona je oigledno bila presrena, ali ipak nije dola na ugovoreno mesto u nekoj ajdinici. Osim tog jednog telefonskog razgovora, Kikui nije imao drugih kontakata sa njom.

Docnrje sam se saalila na nju, ali u tom trenutku mi je sve bilo tako mrsko tako sam oajniki nastojala da je zadrim da ne ode. Rekla mi je da odbijem u njeno ime, tada, i ja sam dospela do telefona ali nisam mogla nita da kaem. Majka je zurila u telefon, dok su joj se suze slivale niz obraze. Oseala vas je tamo u telefonu, znam da vas je oseala. Takva je ona. Oboje su utali izvesno vreme. A onda je Kikui progovorio. Zato ste ostavili majku da me saeka posle ajne sedeljke kod gospoice Kurimoto? Zato to sam htela da znate da ona nije tako loa kako ste je, moda, zamiljali. Naprotiv, ona je neto sasvim suprotno od loeg. Devojka je oborila pogled. Ispod lepo oblikovanog nosa mogao je da joj vidi mala usta i donju usnu, isturenu kao da je napuena. Meko zaokrugljeno lice podsetilo ga je na njenu majku. Znao sam da gospoa Ota ima kerku, i nekada sam prieljkivao da porazgovaram sa tom devojicom o svome ocu. Ona je klimala glavom. I ja sam nekada prieljkivala ba to isto. Kikui je pomislio kako bi lepo bilo da moe slobodno da razgovara o svom ocu a da se ne obazire na gospou Ota. Ali poto vie nije mogao da se ne obazire, sada je bio u stanju da joj oprosti, a istovremeno da osea kako joj je oprostio vezu sa svojim ocem. Zar je bilo iega udnog u toj injenici? Moda posumnjavi da se zadrala previe dugo, devojka se uurbano digla. Kikui ju je ispratio do kapije. Nadam se da emo imati prilike da jednom porazgovaramo o mom ocu. Pa i o vaoj majci, i o svoj njenoj lepoti. Kikui se uplaio da je izabrao pomalo preteran nain izraavanja. Ipak, hteo je i da kae ono to je rekao. Ali vi ete se uskoro oeniti. Ja?

Da. Tako mi je majka rekla. Ili ste na sastanak radi upoznavanja, sa namerom sklapanja braka, sa Jukikom Inamurom, kae mi majka. Ne, to nije bio takav sastanak. Izvan kapije se strmo sputala padina brda. Na pola puta niz padinu ulica je zavijala i, kada bi ovek pogledao unazad, video bi samo drvee u Kikuijevoj bati. Lik devojke sa maramom dezena hiljadu dralova iskrsao mu je pred oima. Fumiko je zastala i pozdravila se s njim. Kikui je poao natrag prema kui.

GAJ NA VEERNJEM SUNCU

ikako je telefonirala u Kikuijevu kancelariju. Idete li pravo kui? Hteo je da ide kui, ali se namrtio. Pa... Idite pravo kui. Radi vaeg oca. Ovo je dan kada je on odravao ajnu ceremoniju svake godine. Jedva mogu mirno da sedim, jer sve mislim na to. Kikui nije nita rekao. ajna koliba... Halo?... istila sam ajnu kolibu, kad mi se odjednom prohtelo da neto skuvam. Odakle zovete? Iz vae kue. Kod vae sam kue. Izvinite - trebalo je da vam to kaem. Kikui je bio zapanjen. Nisam nikako mogla da sedim mirno. inilo mi se da bih se bolje oseala ako biste mi dozvolili da oistim kolibu. Znam da je trebalo prvo da vam telefoniram, ali vi biste me sigurno odbili. Kikui nije koristio ajnu kolibu od oeve smrti. Tokom meseci, pre nego to je umrla, njegova majka je povremeno odlazila da sedi u kolibi. Meutim, nije stavljala eravicu na ognjite, ve je

nosila vrelu vodu sa sobom. Kikui bi nestrpljivo ekao da se ona vrati. Uznemiravala ga je pomisao na to o emu ona moe da razmilja, sama u toj tiini. Ponekad je eleo da pogleda ta ona radi, ali se do kraja drao na odstojanju. "Vie nego njegova majka, ikako je pazila na kolibu dok mu je otac bio iv. Majka je samo retko poseivala kolibu. Od majine smrti koliba je stajala zatvorena. Nekoliko puta godinje provetravala ju je sluavka koja je ivela sa porodicom jo od oevog vremena. Koliko je vremena prolo otkako ste poslednji put istili kolibu? Ne mogu da oistim plesan, ma kako snano trgala. Glas joj je bio razmetljiv. I dok sam istila po kui, prohtelo mi se da neto skuvam. To mi je prosto palo na pamet. Nemam sve to mi je potrebno, ali se nadam da ete doi pravo kui. Zar ne mislite da ste pomalo nametljivi? Biete usamljeni. Kako bi bilo da dovedete nekoliko prijatelja iz kancelarije? Slabo izvodljivo. Nijedan od njih nije zainteresovan za aj. Tim bolje. Nee oekivati previe, a nisam mogla sve ni da spremim. Moi emo svi da se opustimo. Nema od toga nita, izbacio je Kikui preko telefona. teta. ta da radimo? ta mislite - moda neko ko je uivao u tom hobiju sa vaim ocem? Ali ne bismo mogli da ih pozovemo u obe sobe. Da li da pozovem Inamurinu kerku? Vi se alite. Zato da je ne pozovem? Inamurini su veoma zainteresovani za vas, a to bi vam bila i prilika da devojku ponovo vidite, da je dobro pogledate i da porazgovarate sa njom. Ba u da je pozovem. Ako doe, to e biti znak da je sve u redu to se nje tie. Uopte mi se ne svia ta ideja. Kikuijeve grudi su se do bola stegle. A ja se ionako neu vratiti kui.

To nije pitanje koje se moe srediti preko telefona. Razgovaraemo o tome docnije. Eto, tako stoje stvari. A sada doite pravo kui. Kako stoje stvari - o emu vi to govorite? Oh, ne brinite. Ja se jednostavno smelo uputam u probleme. Njena otrovna upornost acnula ga je preko ice. Pomislio je na mlade koji je pokrivao polovinu njenih prsa. Zvui njene metle pretvorili su se u grebanje metle koja isti sadrinu njegove lobanje, a krpa kojom je brisala verandu pretvorila se u krpu kojom mu trlja lobanju. Prvo ga je obuzelo gnuanje. Ali bio je to izuzetan podvig, to to je ona ula u kuu dok je gospodar odsutan i preuzela kuhinju. Lake bi joj oprostio da se ogradila samo na ienje kolibe i araniranje cvea kao na uspomenu na njegovog oca. U tom gnuanju mu je pred oima bljesnuo lik Inamurine kerke - traak svetlosti. Posle smrti njegovog oca, ikako se povukla. Da li je sada nameravala da upotrebi Inamurinu kerku da bi ga ponovo privukla? Da li e opet morati da se upetlja sa njom? Meutim, kao i uvek, ona se trudila da bude interesantna - pa bi se ovek alosno nasmeio na nju i osetio se razoruan. Ipak, njena tvrdoglavost, inilo se, bila je proeta izvesnom pretnjom. Kikui se plaio da je ta pretnja dolazila od njegove sopstvene slabosti. Slab i kolebljiv, on, u stvari, nije mogao da se ljuti na tu nametljivu enu. Da li je ona osetila tu slabost, pa je, moda, pourila da je iskoristi? Kikui je otiao u Ginzu i naao se u prljavom, malom baru. ikako je bila u pravu: trebalo je da ode kui. Ali njegova slabost ga je pritiskivala poput tekog tereta koji je morao da nosi. ikako sigurno nije znala da je Kikui proveo onu no u gostionici u Kamakuri. Ili se, moda, posle toga videla sa gospoom Ota?

inilo mu se da u ovoj njenoj upornosti ima neega vie od ikakine uobiajene drskosti. Pa ipak, na svoj najprirodniji nain, ona mu je nametala kao partiju Inamurinu kerku. Poto se izvesno vreme muvao po baru, krenuo je kui. Kada se voz pribliavao centralnoj tokijskoj stanici, bacio je pogled niz aveniju uokvirenu drveem. Avenija se pruala istono i zapadno, gotovo pod pravim uglom u odnosu na elezniku prugu. Sunce sa zapada obasjavalo je aveniju, i ulica se sijala poput metalne ploe. Drvee, iza kojeg se sputalo sunce, bilo je tamno, gotovo crno. Senke su bile svee, grane iroke, lie debelo. Masivne zapadnjake zgrade nizale su se u redu du ulice. Bilo je udnovato malo ljudi. Ulica je bila mirna i prazna celim putem do izrovanog kanala oko Carske palate. ak su i bletavosvetli autobusi i tramvaji delovali mirno. Gledajui dole sa krcatog voza, uinilo mu se da sama avenija lebdi u tom udnom trenutku veeri, kao da je baena ovamo iz neke strane zemlje. Imao je iluziju da Inamurina kerka hoda u senci drvea, a pod rukom dri ruiastu maramu i na njoj hiljadu dralova. ivo su mu se priviali dralovi i marama Osetio je neto svee i isto. Grudi su mu se nadimale - moda ta devojka ba sada stie na njegova vrata. Ali ta je ikako imala na umu kada mu je rekla da dovede prijatelje i, na njegovo odbijanje, predloila da dovede Inamurinu kerku? Da li je od poetka mislila da pozove devojku? Nije mu bilo jasno. ikako je uurbano izila na vrata. Jeste li sami? Kikui je klimnuo glavom. Bolje je tako. Ona je ovde. ikako mu je prihvatila eir i torbu. Negde ste se zadrali na putu do kue, zar ne? Kikui se pitao da li mu dah zaudara na alkohol. Gde ste bili? Zvala sam ponovo kancelariju i rekli su mi da ste otili, a znala sam koliko vam vremena treba da stignete kui. ini mi se da me vie nita ne bi iznenadilo od vas. Ona se uopte nije izvinjavala to je dola nepozvana i preuzela komandu u kui.

Oigledno je nameravala da poe sa njim u njegovu sobu i da mu pomogne da se presvue u kimono koji je sluavka pripremila. Ne brinite. Mogu ja i sam da se presvuem. U kratkim rukavima, Kikui se povukao u svoju sobu. A kada je iziao, ikako je jo uvek ekala. Zar nisu samci udni! Veoma. Ali takav ivot nije dobar. Bolje da to izmenimo. Nauio sam se posmatrajui svoga oca. Podigla je glavu i pogledala ga. Pozajmivi kecelju od sluavke, zasukala je rukave. Kecelja je pripadala Kikuijevoj majci. Put njenih ruku bila je nesrazmerno bela i puna, a miii sa unutranje strane lakta bili su joj kao konopci. Vrlo udno, pomislio je Kikui. inilo se da je meso na njenim rukama tvrdo i teko. ini mi se da bi najbolje bilo da se sretnete u kolibi. Njen stav je postao poslovniji. Za sada sam je odvela u glavnu kuu. Ima li tamo svetlosti. Ne seam se da sam je tamo video. Moemo da jedemo i uz svee. To bi bilo jo zanimljivije. Ne za mene. ikako kao da se neega setila. Kad sam razgovarala sa gospoicom Inamura preko telefona, upitala je da li sam mislila da joj i majka doe. Rekla sam da bi jo bolje bilo kad bi mogle obe da dou. Ali iz nekih razloga majka nije mogla da doe, pa smo odluile da doe samo devojka. Kaete odluile smo, a sve ste sami svrili. Zar ne mislite da bi joj se inilo pomalo nepristojno to je pozivate bez prethodnog upozorenja? Nesumnjivo. Ali ona je tu. Tu je, i zar to ne ublauje moju nepristojnost? Kako to?

Oh, svakako. Ona je tu, to znai da je, to se nje tie, sve u najboljem redu. Meni se moe i oprostiti ako se usput inim pomalo udna. Kad sve bude sreeno, vas dvoje se moete smejati koliko god vam je volja na raun toga to je Kurimoto udna osoba. Razgovori koje ete voditi bie privedeni kraju, bilo ta da uradite tokom njihovog voenja. Takvo je bar moje iskustvo bilo. Tako se ikako alila na raun svog ponaanja. Kao da je proitala Kikuijeve misli. Znai, vi ste ve razgovarali sa njom o tome? Jesam. A njen stav kao da je govorio: nemojte da izvrdavate. Kikui je poao verandom ka gostinskoj sobi. Veliko drvo nara raslo je dopola ispod strehe. Borio se da se obuzda - ne sme da pokae svoje nezadovoljstvo pri susretu sa Inamurinom kerkom. Kad je pogledao u duboku senku nara, opet se setio ikakinog mladea. Odmahnuo je glavom. Poslednji zraci veernjeg sunca padali su na batenski kamen iza gostinske sobe. Vrata su bila otvorena i devojka je bila blizu verande. Njena vedrina kao da je osvetlila i najdalje uglove te velike, mrane sobe. U nii su stajale japanske perunike. Na devojinom pojasu bile su sibirske perunike. Moda je to bila i sluajnost. Ali perunike su najobinije cvee za ovo godinje doba, a moda je ona ba i isplanirala tu kombinaciju. Pupoljci i lie japanske perunike trcali su visoko u vazduh. Videlo se da ih je ikako aranirala pre kratkog vremena.

2.

Sledei dan, nedelja, bio je kiovit. Posle podne, Kikui je otiao sam u ajnu kolibu da bi sklonio posue koje su upotrebili. A otiao je i da se nadie mirisa Inamurine kerke.

Naredio je sluavci da donese kiobran, i kako je koraknuo u batu, primetio je rupu u oluku na strehi. Voda se slivala ba ispred narovog drveta. Moraemo to da popravimo, rekao je sluavci. Da, gospodine. Kikui se setio da ga je slivanje te vode uznemiravalo ve izvesno vreme u kiovitim noima. Ali jednom kad ponemo da popravljamo, nee biti kraja opravkama. Trebalo bi da prodam ovu kuu pre nego to se raspadne. Svi ljudi sa velikim kuama, ini mi se, tako govore. Mlada gospoica koja je jue bila ovde, veoma se iznenadila koliko vam je kua velika. Govorila je kao da e ona, moda, ovde iveti jednog dana. Sluavka ga je nagovarala da ne prodaje kuu. Da li je gospoica Kurimoto pomenula mogunost da e ta devojka ovde iveti? Jeste, gospodine. A kada je mlada gospoica dola, gospoica Kurimoto joj je, ini mi se, pokazala celu kuu. ta sve moe ovek od nje da doeka! Devojka nije nita rekla Kikuiju da je videla kuu. On je mislio da je ona otila samo iz gostinske sobe u ajnu kolibu, pa mu se sada i samom prohtelo da ode iz gostinske sobe u kolibu. Prethodne noi nije spavao. inilo mu se da e miris devojke jo biti u kolibi, i hteo je da ode tamo usred noi. Ona e uvek biti daleko, razmiljao je, pokuavajui da zaspi. Nije pomiljao da je ikako proparadirala sa devojkom kroz kuu. Naredivi sluavci da donese eravice od umura, iziao je preko staze od kamenih ploa. ikako, koja je ivela u Kamakuri, otila je sa Inamurinom kerkom. Sluavka je poistila ajnu kolibu. Kikuijeva jedina dunost bila je da skloni posue nagomilano u uglu. Ali nije bio siguran gde je koji komad pripadao.

Gospoica Kurimoto bi znala, mrmljao je u sebi, gledajui sliku u nii. Bila je to mala slika, rad Sotacua,5 izraena bledim, opranim mastilom, i delikatno obojena. Koje taj pesnik? upitala je Inamurina kerka prethodne veeri, a Kikui nije mogao da joj odgovori. Ne bih znao, na alost, bez pesme. Na ovakvim portretima, svaki pesnik sasvim slii nekom drugom, rekao je. Sigurno je Munejuki,6 rekla je ikako. uvena je ona njegova pesma: 'Veno zeleni borovi jo su zeleniji u prolee'. Ova slika je ve pomalo van svoje sezone, ali va otac je nju mnogo voleo. Obino ju je iznosio u prolee. Ali prema slici to bi mogao da bude Curajuki7 isto toliko koliko i Munejuki, protivio se Kikui. ak i danas on nije nalazio nita izrazito u tom nejasnom liku. No bilo je neke snage, nagovetaja mase i teine, u tih nekoliko brzih poteza. Gledajui je izvesno vreme, uinilo mu se da ga je zapahnuo nejasan miris, neto jasno i isto. Ta slika i perunike u gostinskoj sobi doarali su mu Inamurinu kerku. Izvinite to je trajalo tako dugo. Mislila sam da bi bolje bilo da pustim vodu da kljua izvesno vreme. Sluavka je dola nosei umur i aj. Poto je koliba bila vlana, Kikui je hteo da je zagreje. Nije mislio da priprema aj. Meutim, sluavka se sama domislila. Kikui je odsutno namestio umur i stavio ajnik. U drutvu sa ocem, on je esto bio na ajnim ceremonijama. Meutim, nikada nije doao u iskuenje da mu to postane strast, a otac ga nije na to ni nagovarao.

5 6

Sotacu: slikar iz ranog perioda Edo, iji datumi roenja i smrti nisu poznati. (Prim. prev.) Minamoto Munejuki, umro 939. (Prim. prev.) 7 Ki No Curajuki, umro 945. (Prim. prev.)

ak i dok je voda vrila, on je samo malo podigao poklopac i sedeo je zurei u ajnik. Oseao se miris plesni. inilo se da su i prostirai vlani. Duboka, mrana boja zidova jo vie je isticala pojavu Inamurine kerke i ostavljala utisak lepi nego obino; ali danas su zidovi samo bili tamni. Bilo je nekog nesklada, kao kad neko ko ivi u kui evropskog stila obue kimono. Kikui je rekao devojci: Mora da vas je poziv gospoice Kurimoto uznemirio. I to je bila njena ideja da vas dovede u ovu kolibu. Gospoica Kurimoto kae da je ovo dan kada je va otac odravao ajnu ceremoniju. Bie da je tako. Ja sam to ve i zaboravio. Zar ne mislite da je smeno to ona poziva nekoga kao to sam ja na ovakav dan? Na alost, ja nisam puno vebala. Ali koliko ja znam, i sama gospoica Kurimoto se tek jutros toga setila, i dola je da oisti kolibu. Oseate li miris plesni? On je napola progutao sledee rei: Ako emo ve da se sprijateljimo, ne mogu da se otmem utisku da bi bolje bilo da nas je neko drugi upoznao, a ne gospoica Kurimoto. Trebalo bi da vam se izvinim. Ona ga je pogledala sa sumnjom. Ali zato? Da nije bilo gospoice Kurimoto, ko bi mogao da nas upozna? Bio je to jednostavan protest, pa ipak veoma taan. Da nije bilo ikako, njih dvoje se nikada ne bi sreli na ovom svetu. Kikui je osetio kao da ga je oinuo neki sjajan bi. Nain na koji mu se devojka obratila nagovetavao je da je njegov predlog prihvaen. Bar tako se Kukiiju uinilo. Prema tome, udno sumnjiavi pogled u njenim oima bletavo ga je oinuo. Kako je ona shvatila kad je on sa nipodatavanjem pomenuo gospoicu Kurimoto? Da li je znala da je ikako bila ljubavnica njegovog oca, iako samo kratko vreme?

Imam loe uspomene na gospoicu Kurimoto. Kikuijev glas je gotovo podrhtavao. Ne elim da sudbina te ene dotakne moju ni u kom pogledu. Teko mi je i da poverujem da nas je ona upoznala. Poto je posluila ostale, ikako je ula sa tacnom za sebe. Razgovor se prekinuo. Nadam se da nemate nita protiv da vam se ja pridruim. ikako je sela. Malo pognuta napred, kao da povrati dah od stajanja i rada, pogledala je u devojino lice. Mora da ste malo usamljeni kao jedina goa. Ali sigurna sam da je sada i Kikuijev otac srean. Neusiljeno, devojka je gledala u pod. Ja ba i nemam takve osobine da bih bila dostojna da budem u ajnoj kolibi gospodina Mitanija. ikako nije obratila panju na tu primedbu i nastavila je da pria o Kikuijevom ocu i kolibi, kako su joj uspomene navirale. Oigledno je smatrala da je brak izmeu dvoje mladih ve ugovoren. Kikui, kako bi bilo da jednom posetite kuu gospoice Inamura? rekla je kad su njih dve odlazile. Moraemo da vam zakaemo sastanak. Devojka je samo gledala u pod. Oigledno je elela neto da kae, ali joj rei nisu izlazile. Neka vrsta iskonskog stida obuzela ju je. Taj stid je iznenadio Kikuija. Zapahnuo ga je kao i toplina njenog tela. A ipak se oseao kao da je obavijen nekom mranom, prljavom i zaguljivom zavesom. ak ni danas jo nije mogao da se oslobodi tog utiska. Ta prljavtina nije bila samo u ikako, koja ih je upoznala. Bila je i u Kikuiju. Priinjavalo mu se da vidi svoga oca kako grize onaj mlade svojim prljavim zubima. Pojava njegovog oca pretvorila se u lik samog Kikuija. Devojka nije delila s njim isto nepoverenje prema ikako. To nije bio jedini razlog za njegovu neodlunost, ali je, ini se, bio jedan od razloga.

Dok je Kikui pokazivao svoju mrzovolju prema ikako, inio je to tako kao da ga ona prisiljava na taj brak. Ona je bila ena koja bi mogla da se iskoristi u tom smislu. Pitajui se da li je devojka primetila sve to, Kikui je ponovo osetio kako ga je oinuo onaj bi. Video je sebe kao pojavu koju bi udara, i osetio je izvesnu odbojnost. Kad su zavrili veeru, ikako je otila da pripremi ajno posue. I tako nam je sueno, zar ne, da gospoica Kurimoto upravlja naim poznanstvom, rekao je Kikui Vi i ja, ini mi se, nemamo isto miljenje o toj sudbini. Meutim, ta primedba je zazvuala kao da on pokuava da se opravda. Posle smrti svoga oca, Kikui nije voleo da vida svoju majku kako sama ide u ajnu kolibu. Njegov otac i majka, pa i sam Kikui, kako je sada uviao, svi su imali svoje posebne misli u toj kolibi. Kia je prskala po liu. Sa tim rominjanjem kie po liu zaulo se kloparanje kie po kiobranu. Sluavka je zvala kroz zatvorena vrata. Razumeo je da je doao neko po imenu Ota. Mlada gospoica? Ne, gospodine, majka. Strano je mrava. Pitam se nije li bolesna. Kikui je brzo ustao. Meutim, samo je stajao u mestu. Gde da je uvedem? Moe i ovde u kolibu. Dobro, gospodine. Gospoa Ota nije imala kiobran. Moda ga je ostavila u glavnom krilu kue. Uinilo mu se da joj je kia oblila lice, ali to su bile suze. Znao je da su to suze po tome to su se neprestano slivale niz obraze. A on je mislio da su to kine kapi - kako je samo bio nepaljiv. ta vam je? gotovo je povikao priavi joj. Gospoa Ota je kleknula na verandu, poloivi obe ruke na pod ispred sebe.

Kap po kap, i veranda blizu praga se ovlaila. Suze su neprekidno kapale, pa se Kikui opet zapitao da to nisu kine kapi. Gospoa Ota nije skidala oi sa njega. Tako se zagledala u njega kao da ju je to zadravalo da ne padne. ak je i Kikui osetio da bi bilo opasno po nju ako skrene pogled s njega. Oko oiju je imala kolutove i male bore, sa tamnim takama ispod oiju. Prevoji na onim kapcima bili su naglaeni na udno nezdrav nain, a moleive oi su joj se presijavale od suza. Osetio je neku neopisivu mekou u njima. Izvinite. elela sam da vas vidim, i nisam mogla da se obuzdam, rekla je tiho. Bilo je neke mekoe i u njenoj pojavi. Bila je toliko mrava da bi jedva mogao i podneti da je gleda da nije bilo te mekoe. Njena patnja ga je presekla. Iako je on bio uzrok njene patnje, inilo mu se da je ta mekoa olakala i njegovu patnju. Pokisnuete. Uite unutra. Kikui ju je odjednom dohvatio u snaan, gotovo grub zagrljaj sa lea i preko grudi, i podigao je na noge. Pokuala je da stoji sama. Pustite me, pustite me. Vidite kako sam laka. Veoma laka. Tako sam laka. Izgubila sam mnogo u teini. Kikui se pomalo i sam iznenadio kako je naglo zagrlio enu. Zar se vaa kerka nee brinuti? Fumiko? Da li je ona sa vama? Ona je uzviknula kao da je devojka tu blizu. Nisam joj rekla da u doi. Rei su joj bile kratki jecaji. Ona ne skida oiju sa mene. Nou se budi na najmanji um koji ja nainim. udno se ponaa u poslednje vreme, i to sve zbog mene. Gospoa Ota je sada kleala uspravno. Pitala me je zato sam imala samo jedno dete. Rekla je da je trebalo da imam dete i sa gospodinom Mitanijem. Govori mi strane stvari.

Kikudi je iz tih rei gospode Ota osetio koliko mora da je duboka devojina tuga. Nije mogao da osea tu tugu kao majinu. Bila je to Fumikina tuga. injenica da je Fumiko govorila o detetu njegovog oca pogodila ga je kao koplje. Gospoa Ota je jo zurila u njega. Moda e i danas doi za mnom. Iskrala sam se dok je ona bila odsutna. Pada kia, pa je verovatno mislila da nikuda neu krenuti. Zbog kie? Ona, ini mi se, misli da sam sada previe slaba da bih izlazila po kii. Kikui je samo klimnuo glavom. Fumiko je dola da se vidi sa vama pre neki dan? Videli smo se. Rekla je da vam moram oprostiti, a ja nisam mogao da smislim nikakav odgovor na to. Znam kako se ona osea. Zato sam onda bila sa vama? Boe, ta sam sve poinila! Ali ja sam vam zahvalan. Lake mi je kad to ujem od vas. I samo to mi je sasvim dovoljno. Ali bila sam veoma nesrena. Morate mi oprostiti. Zato biste se vi oseali krivom? Mislim da nema nikakvog razloga za to. Ili vas, moda, uznemirava duh moga oca? enin izraz lica se nije promenio. Kikui se oseao kao da je govorio u prazno. Hajde da sve zaboravimo, rekla je gospoa Ota. Stidim se sama sebe. Zato sam dozvolila da me toliko uznemiri telefonski poziv gospoice Kurimoto? Ona vam je telefonirala? Jeste. Jutros. Rekla mi je da je sve dogovoreno izmeu vas i Jukiko gospoe Inamure. Pitam se zato je morala to da mi kae. Oi su joj bile vlane, ali se odjednom osmehnula. To nije bio osmeh kroz pla. Bio je to jednostavan, neizvetaen osmeh.

Jo uopte nita nije dogovoreno, odgovorio je. Zar pretpostavljate da je gospoica Kurimoto neto naslutila o nama. Jeste li je videli odonda? Nisam. Ali ona je osoba sa kojom ovek mora dobro da pazi, i ona, moda, zna. Mora da mi je glas udno zvuao kada mi je jutros telefonirala. Ne umem da se pretvaram. Gotovo da sam se onesvestila, i ini mi se da sam se ak i proderala na nju. Mora da je shvatila, sigurna sam u to, ak i preko telefona. Naredila mi je da se ne meam. Kikui se namrtio. Nije imao ta da kae. Da se ne meam - boe, ja sam samo mislila na to koliko sam zla nanela Jukiki. Ali od jutros me je gospoica Kurimoto uplaila. Nisam mogla da se zadrim u kui. Ramena su joj se trzala kao da je sumanuta. Usta su joj bila iskrivljena na jednu stranu, i kao da ih je neka spoljanja snaga vukla nagore. Sva neprilinost njenih godina izbila je na povrinu. Kikui je ustao i poloio joj ruku na rame. Ona se grevito uhvatila za tu ruku. Plaim se, plaim. Pogledala je oko sebe po sobi i klonula - snaga ju je odjednom napustila. U ovoj kolibi? Zbunjen, Kikui se pitao od ega se plai. Da, odgovorila je neodreeno. Koliba je veoma lepa Da li se seala da je njen pokojni mu ponekad ovde pio aj? Ili se priseala Kikuijevog oca? Je li vam ovo prvi put da ste u kolibi? upitao je. Jeste. ta gledate? Nita. Ba nita. Ona slika je Sotacuov rad. Klimnula je glavom, i pri tom joj je glava ostala pognuta.

I nikada niste bili u glavnom krilu kue? Nikada. Pitam se da li je to mogue. Bila sam jednom. Na pogrebu vaeg oca. Glas joj se otegao. Voda je provrila. Kako bi bilo da popijemo aj. Bolje ete se oseati posle aja a u stvari bih i ja rado popio zdelu aja. Da li je to u redu? Pokuala je da se podigne, ali se malo zanela. Kikui je uzeo ajne zdele i ostalo posue iz kutija u uglu. Setio se da ih je prethodne veeri upotrebila Inamurina kerka, ali ih je ipak izvadio. Ruka gospoe Ota je drhtala. Poklopac je zakloparao o ajnik. Sagnula se da uzme mericu za aj od bambusovine, a suza je ovlaila ruicu ajnika. Va otac je bio tako dobar i kupio je ovaj ajnik od mene. Zaista? Nisam to znao. Kikuiju nije bilo nimalo neprijatno to je ajnik pripadao muu te ene. I njene rei mu se nisu uinile udne, jer ih je izgovorila tako jednostavno. Ne mogu da vam ga prinesem. Zavrila je sa pravljenjem aja. Doite da ga sami uzmete. Kikui je priao ognjitu i poeo da pije aj tamo. ena mu je pala preko kolena kao da se onesvestila. Stavio joj je ruku preko ramena. Rame je podrhtavalo, a disanje se gubilo. U njegovim rukama bila je meka kao malo dete.

3.

Grubo ju je protresao. Kao da je davi, dohvatio ju je obema rukama izmeu grla i kljune kosti. Kljuna kost joj se otro ispupila. Zar ne moete da vidite razliku izmeu mog oca i mene?

Ne smete to da kaete. Oi su joj bile zatvorene, a glas mek. Jo nije bila spremna da se vrati sa drugog sveta. Kikui se obratio vie svom uznemirenom srcu negoli njoj. Ona ga je suvie lako zavela u drugi svet Mogao je o tom svetu da misli samo kao o drugom svetu, u kojem nije bilo razlike izmeu njegovog oca i njega. Tako je jako bilo oseanje tog drugog sveta, da ga je docnije obuzeo ovaj nemir. Pitao se da li je ona ljudsko bie. Da li je, moda, bie koje je prethodilo ljudima, ili pak, poslednja ena u ljudskom rodu. Mogao je da je zamisli u tom drugom svetu, i kako tamo ne pravi razliku izmeu svog mrtvog mua, Kikuijevog oca i Kikuija. Vi mislite na mog oca, zar ne, i moj otac i ja postajemo jedna osoba? Oprostite mi. ta sam sve uinila. Za ta sam sve kriva. Suza je kliznula iz ugla njenog oka. Hou da umrem. Bilo bi mi tako prijatno da sada umrem. Vi ste hteli da me zadavite. Zato to niste uinili? Nemojte se aliti sa tim. Ali zaista oseam kao da bih nekoga mogao da zadavim. Oh? Hvala vam. Ispruila je svoj dugi vrat Tanak je. Nee vam biti teko. Zar biste mogli da umrete i ostavite svoju kerku samu? Ne mari nita. Ionako u od iznurenosti uskoro umreti. Pripazite na Fumiko. Ako je kao vi. Odjednom je otvorila oi. Kikuija su zaprepastile sopstvene rei. Izgovorio ih je sasvim nesvesno. Kako su one zvuale toj eni? Vidite! Vidite kako mi srce kuca! Vie nee dugo trajati. Uzela je Kikuijevu ruku i prinela je svojim grudima. Moda joj je od iznenaenja srce zatreptalo na Kikuijeve rei. Koliko vam je godina? Kikui nije odgovorio.

Jo nemate ni trideset godina? To je greno. Veoma sam nesrena. Ne shvatam samu sebe. Pritiskujui jednu ruku o pod, napola se izdigla. Noge su joj bile podvijene pod telom. Kikui se ispravio u sedeem stavu. Nisam dola ovamo da pokvarim vezu izmeu vas i Jukiko. Ali sada je ve sve uinjeno. Ja nisam odluio da je oenim. Ali istina je da ste vi oprali celu moju prolost ili mi se bar tako uinilo kad ste to rekli. Zaista? Gospoica Kurimoto je takoe bila ljubavnica moga oca. Sav otrov iz starih dana koncentrisan je u toj eni. Otac je bio srean to je imao vas na kraju. Morate pouriti i oeniti Jukiko. To treba ja da odluim. Odsutno je zurila u njega. Krv joj je iezla iz obraza, i pritisla je ruku na elo. Soba mi se vrti. Rekla je da mora da ide kui. Kikui je pozvao taksi i uao zajedno sa njom. Zavalila se u jedan ugao, zatvorenih oiju, sasvim bespomona. Kao da se poslednji ar gasio u njoj. Kikui je nije ispratio u kuu. Kad je izlazila iz taksija, njeni hladni prsti su se jednostavno odvojili od njegovih. U dva sata sledeeg jutra, Fumiko ga je pozvala telefonom. Halo. Gospodine Mitani? Moja majka je maloas... Glas se prekinuo za trenutak, a onda je vrsto nastavio. Maloas umrla ta! ta se desilo? Majka mi je mrtva. Dobila je srani napad. Uzimala je veliku dozu tableta za spavanje u poslednje vreme. Kikui nije odgovorio. Oprostite, ali moram da vas zamolim za neto, gospodine Mitani.

Da? Ako imate nekog lekara koga dobro poznajete, i ako je to ikako mogue da ga dovedete ovamo? Lekara? Potreban vam je lekar? Morau da pourim. Kikui je bio zapanjen to ona jo nije pozvala nekog lekara. A onda je odjednom shvatio. Gospoa Ota je izvrila samoubistvo. Devojka je traila od njega da joj pomogne da sakrije tu injenicu. Razumem. Molim vas. Ona je dobro razmislila pre nego to ga je pozvala, u to je bio siguran, pa je zato bila u stanju da, nekom vrstom utive preciznosti, iskae ono to je bitno u celoj stvari. Kikui je sedeo kraj telefona zatvorenih oiju. Video je veernje sunce onako kako ga je gledao posle noi provedene sa gospoom Ota: veernje sunce kroz prozor voza, iza umarka hrama Honmon.8 Crveno sunce kao da se spremalo da doplovi preko granja. umarak se isticao tamom naspram sunca. Sunce koje je zrailo preko granja upijalo mu se u umorne oi i on ih je zatvorio. Beli dralovi sa marame Inamurine kerke preleteli su preko veernjeg sunca, koje mu je jo bilo u oima. INO9 SA FIGURAMA

Dan posle sedmodnevnog pomena Kikui je doao da poseti Fumiko. Da je, po svom uobiajenom programu, navratio pri povratku kui iz kancelarije, bilo bi ve vee. Zato je nameravao da sa posla ode neto ranije, ali pre nego to je uspeo da se pripremi za polazak bio je ve i kraj dana.
8 9

U junom predgrau Tokija. (Prim. prev. ) ino: porcelanski sud iz pei Oribe. (Prim. prev.)

Fumiko je izila do vrata. Oh! Kleknula je na izdignuti pod ulaza i podigla glavu da ga pogleda. Ruke su joj bile pritisnute o pod, kao da treba da joj uvrste ramena. Hvala vam na jueranjem cveu. Nema na emu. Mislila sam da vas vie neu videti. Oh? Pa ljudi poalju ponekad cvee unapred, a sami dou docnije. Ipak, nisam vas oekivala. Poslao sam vam cvee iz cvearnice koja se nalazi veoma blizu vae kue. Fumiko je jednostavno klimnula. glavom. Nije bilo imena, ali sam odmah znala od koga je. Kikui se setio kako je stajao okruen cveem i mislio na gospou Ota. Setio se da mu je miris cvea nekako ublaio oseanje krivice. A sada ga je Fumiko tiho primila. Imala je na sebi jednostavnu pamunu haljinu. Nije se minkala, osim malo rua na usnama. Mislio sam da je bolje da vam jue ne dolazim, rekao je. Fumiko se malo okrenula u stranu, pozivajui ga da ue. Moda zato to je bila reena da ne zaplae, ograniila se na sasvim uobiajeni pozdrav; ali inilo se da e ipak zaplakati ukoliko se ne pokrene ili ne uuti. Ne mogu vam rei koliko sam srena to ste mi poslali cvee. Ali trebalo je da doete. Ustala je i pola za njim. Nisam hteo da uznemirim vau rodbinu, odgovorio je - nadao se, sa lakoom. Takve stvari me vie ne brinu. Rei su joj bile vrste i jasne. U dnevnoj sobi nalazila se fotografija ispred urne. Bilo je jo samo cvee koje je Kikui poslao prethodnog dana.

To mu je bilo udno. Da li je Fumiko ostavila samo njegovo cvee a sklonila sve ostalo? Ili je to bila usamljena pomen sluba? Posumnjao je daje ona moda i bila sama. Vidim da imate posudu sa vodom. Posmatrao je vaznu u kojoj je ona aranirala njegovo cvee. Bila je to posuda za vodu koja se upotrebljavala u ajnoj ceremoniji. Da. inilo mi se da bi to bilo prikladno. To je lep primerak porcelana ino. Kao posuda za ajnu ceremoniju bila je prilino mala. Poslao joj je bele rue i bele karanfile, i cvee se lepo slagalo sa cilindrinom posudom. Majka je ponekad upotrebljavala kao posudu za cvee. Zato je i nismo prodali. Kikui je kleknuo da upali tamjan pred urnom. Sklopio je ruke i zatvorio oi. Izvinjavao se. Ali uz izvinjenje je navirala i ljubav, teei ga i ublaavajui mu oseanje krivice. Da li je gospoa Ota umrla zato to nije bila u stanju da izbegne oseanje krivice koje ju je proganjalo? Ili, progonjena ljubavlju, nije bila u stanju da je obuzda? Da li ju je ubila ljubav ili krivica? itavu nedelju dana Kikui je razmatrao ovaj problem. A sada, dok je kleao zatvorenih oiju pred njenim pepelom, njen lik mu nije izlazio pred oi, ali ga je obavijala toplota njenog dodira, opijajui ga svojim mirisima. udna injenica, ali poto je ona bila takva ena, ta injenica mu nije izgledala nimalo neprirodna. I mada je oseao prisustvo njenog dodira, to oseanje je bilo vie ujno i muziko nego opipljivo. Kako od njene smrti nije mogao da spava, Kikui je uzimao sedative sa sakeom, alkoholnim piem od pirina. Ipak se lako budio i mnogo je sanjao. Ti snovi nisu bili komari. Kad se budio, oseao je pospanost i slatko pijanstvo.

Kikuiju se inilo jezivo da mrtva ena moe da mu doe u zagrljaj u snu. Bio je mlad i nespreman za takvo iskustvo. Sa mnom je svreno! Rekla je i kad je provela no sa njim u Kamakuri i kad je dola u ajnu kolibu. Te rei su je navele na draesno podrhtavanje i kratke jecaje, a sada, dok je kleao pred njenim pepelom i pitao se ta ju je oteralo u smrt, pomislio je za trenutak kako moe biti siguran da je umrla iz oseanja krivice. Kad je to priznao, samo se prisetio njenog glasa, i da je govorila o svojoj krivici. Kikui je otvorio oi. Iza sebe je uo jecaj. Fumiko se oigledno borila da zadri suze - ali joj se oteo jedan jecaj, jedan jedini. Kikui je ostao nepomian. Kad je snimljena ova fotografija? upitao je. Pre pet-est godina Dala sam obinu malu sliku da se uvelia. Oh? Je li snimljena na ajnoj ceremoniji? Otkud ste znali? Fotografija se zavravala kod vrata pokazujui samo malo kimono, ali bez ramena. Kako ste znali da je snimljena na ajnoj ceremoniji? Ima tako neega u sebi: oi su oborene, a ini se da je uposlena neim. Ramena se, naravno, ne vide, ali se osea neka usredsreenost u njenom stavu. Pitam se da li je ta fotografija dovoljno dobra. Snimljena je malo s profila. Ali majka ju je mnogo volela. Slika je veoma smirena. Veoma lepa slika. Ali sada vidim da sam napravila greku. Ona ne gleda u nas kada joj palimo tamjan. Oh? Pa, verovatno ste u pravu. Ona gleda u stranu i dole. Kikui se setio kako je ta ena pravila aj na dan pre svoje smrti.

Kad je odmerila koliinu aja, suza je kanula na drku ajnika. On je sam otiao da uzme ajnu zdelu - ona mu je nije prinela. Suza na ajniku se osuila dok je on ispio aj. Ona mu je pala na kolena im je ispio ajnu zdelu. Majka je bila punija kad je ova fotografija snimljena. Sledee rei je, nekako, zbrzala. A bilo bi mi i neprijatno da fotografija previe lii na mene. Kikui se osvrnuo da je pogleda. Njene oi, sada uperene u pod, bile su uperene u njegova lea. Morao je da ostavi urnu i fotografiju i da se okrene njoj. Kako bi mogao da joj se izvini? Naao je izgovor u posudi za vodu od porcelana ino. Kleknuo je ispred nje i gledao sa divljenjem, kao to se posmatraju ajne posude. Bleda crvena boja lebdela je iznad bele glazure. Kikui je posegao da dotakne tu pohotnu i toplo sveu povrinu. Meka kao san. ak i ako je ovek tako slabo upuen kao to sam ja, ipak moe da se divi lepom porcelanu ino. Kao san o eni, pomislio je, ali je potisnuo poslednje rei. Dopada li vam se? Dau vam je za uspomenu na moju majku. Oh, ne. Molim vas. Kikui ju je pogledao sav zbunjen. Svia li vam se? I majka bi bila srena, sigurna sam da bi bila. Mislim da nije lo primerak. Predivan je. Tako je i majka govorila. Zato sam ba i stavila vae cvee u nju. Kikui je osetio kako mu vrele suze naviru na oi. Pa, onda, da je uzmem, ako mi dozvoljavate? Majka bi se radovala. Ali ini mi se da je neu upotrebljavati za aj. Morau da je pretvorim u vazu za cvee. Tako i uinite. Majka ju je upotrebljavala za cvee.

Ali ja ne mislim na cvee aranirano za ajnu ceremoniju. Ipak mi se ini tuno za ajnu posudu da naputa ajnu ceremoniju. Ja i sama nameravam da prekinem sa bavljenjem ajnom ceremonijom. Kikui se okrenuo da je pogleda, i pritom se digao. Blizu vrata koja vode u jutarnju sobu bili su razmeteni jastuii. Gurnuo je jedan ka verandi i seo na njega. Ona je utivo kleala na golom slamnom prostirau. Samo se Kikui pokrenuo. Fumiko je ostala pozadi, usred sobe. Sa rukama neno sklopljenim na krilu, inilo se da e svakog trenutka zadrhtati, vrsto je sklopila ake na kolenima. Gospodine Mitani, morate oprostiti mojoj majci. Glava joj je klonula na grudi. Kikui se trgnuo ka njoj, uplaen da e se ona, obarajui glavu, sruiti. ta govorite? Trebalo bi da ja traim oprotaj. Pokuavao sam da naem prave reci. Ali nemam naina da vam se izvinim, pa me je prosto stid da budem ovde sa vama. Nas dve bi trebalo da bude sramota. Stid joj je oblio lice. Volela bih da propadnem u zemlju. Crvenilo joj se rairilo sa nenapuderisanih obraza preko belog vrata; i sav njen zamor i zebnje izbili su na povrinu. Bleda boja krvi samo je jo vie istakla njeno bledilo. Tupi bol je osetio u grudima. Mislio sam da me vi, verovatno, mrzite. Mrzim? Zar mislite da vas je majka mrzela? Ne. Ali zar nije umrla zbog mene? Umrla je zbog same sebe. Ja bar tako mislim. Brinula sam se zbog toga ve celu nedelju. I sve vreme ste bili ovde sami? Jesam. Ali tako je bilo sa nama, sa majkom i sa mnom. Ja sam je naterao u smrt.

Sama je sebe oterala u smrt. Ako vi kaete da ste je vi naterali u smrt, onda je krivica jo vie do mene. Ako treba ikoga da krivim, moram da krivim samu sebe. Ali to samo kalja njenu smrt, ini mi se, kad ponemo da se oseamo odgovornim i da alimo. aljenje i kajanje samo oteavaju teret smrti za pokojnoga. Moda ste u pravu. Ali da je ja nisam sreo... Kikui nije mogao nita vie da kae. Mislim da je dovoljno ako se umrloj osobi moe oprostiti. Moda je majka umrla traei da joj bude oproteno. Moete li da joj oprostite? Fumiko se digla. Na Fumikine rei kao da je nestala zavesa u Kikuijevoj glavi. Da li je u tome bilo i olakanja za pokojnicu, pitao se. Da se ovek brine zbog mrtvih - zar to nije, u veini sluajeva, greka isto kao i da ih ovek proklinje? Mrtvi ne nameu moralne obzire ivima. Kikui je ponovo pogledao fotografiju gospoe Ota.

2.

Fumiko je unela dve zdele na posluavniku. Bile su cilindrine, crveni i crni primerak porcelana Raku.10 Postavila je crnu zdelu pred Kikuija U njoj je bio obian, grubi aj. Kikui je podigao zdelu i pogledao peat keramiara. Ko je bio umetnik? upitao je otvoreno. Mislim da je bio Rjon'ju.11 A crvene zdele? Takoe Rjon'ju.

Raku: porcelan iz Kjota, prvi put je proizveden u esnaestom veku. (Prim. prev.) Rjonju (1736-1834) je bio majstor devetog pokolenja koje je dralo pei za porcelan Raku. (Prim. prev.)
11

10

Kao da ine par. Kikui je pogledao crvenu zdelu, koja je stajala netaknuta na njenom kolenu. Iako su to bile zdele za ajnu ceremoniju, ne bi izgledalo neprikladno da se upotrebe kao obine ajne olje, ali je u Kikuijevoj glavi sinula neprijatna slika. Fumikin otac je umro dok je Kikuijev otac i dalje iveo; i zar nije, moda, ovaj par zdela od porcelana Raku sluio kao ajne olje kad je Kikuijev otac dolazio da se vidi sa Fumikinom majkom? Zar nisu bile upotrebljavane kao ajne olje za mua i enu, crna za Kikuijevog oca, a crvena za Fumikinu majku? Ako ih je izradio Rjon'ju, onda se njima moglo i nepaljivo rukovati. Zar ih nisu, moda, nosili i na putovanja? Fumiko, koja je to znala, moda se igrala i htela svirepo da se naali s njim. Ali nije video nikakve zle namere, zaista nikakve smiljenosti u tome to je ona iznela ove dve zdele. Video je u tome samo devojaku sentimentalnost, koja je i njega obuzela. On i Fumiko, proganjani smru njene majke, nisu bili u stanju da obuzdaju tu smenu sentimentalnost. Ovaj par zdela Raku produbljavao je tugu koju su delili. I Fumiko je sve znala: za Kikuijevog oca i njenu majku, za njenu majku i Kikuija, za smrt svoje majke. A oni su bili sauesnici u zloinu prikrivanja samoubistva. Fumiko je oigledno plakala dok je pripremala aj. Oi su joj bile malo crvene. Drago mi je to sam danas doao, rekao je Kikui. Mogao bih da shvatim ono to ste maloas rekli tako da izmeu ivih i mrtvih ni ne moe biti opratanja ili neopratanja; ali mogu li, umesto toga, da verujem da mi je vaa majka oprostila? Fumiko je klimnula glavom. Inae se majci ne bi moglo oprostiti. Mada ona sama sebi ni ne moe da oprosti. Ali, u neku ruku, zaista je strano to sam ja ovde sa vama. Zato? Podigla je glavu i pogledala ga. Mislite li rei da je bilo pogreno sa njene strane da umre? I ja sam bila veoma ogorena - mislila sam, bez obzira

koliko da je bila pogreno shvaena, smrt nije smela da joj bude odgovor. Smrt jedino preseca i odbacuje razumevanje. Niko ni u kom sluaju ne moe oprostiti namernu smrt. Kikui je utao. Pitao se da li je Fumiko doterala dotle da se konano suoi sa tajnom smrti. Bilo mu je udno to ona kae da smrt preseca i odbacuje razumevanje. Gospoa Ota, koju je Kikui znao, bila je sada sasvim drukija od majke koju je Fumiko znala. Da oprosti ili da mu bude oproteno, za Kikuija je znailo da se zatalasa na onom talasu, da utone u sanjalaku lepotu eninog tela. inilo mu se da je ta sanjalaka osobenost prisutna i ovde, u tom paru zdela Raku. Fumiko nije poznavala svoju majku kao enu. Bilo je to udnovato i suptilno to to dete nije poznavalo telo iz kog se rodilo; a na neki suptilan nain, samo telo se prenelo i na kerkino telo. Od trenutka kad ga je doekala na vratima, Kikui je oseao neto meko i neno. U Fumikinom okruglom, mekom licu video je lice njene majke. Ako je gospoa Ota napravila greku kad je u Kikuiju videla Kikuijevog oca, onda je bilo neeg stravinog, neke veze poput ukletosti u tome to je Fumiko podseala Kikuija na njenu majku; ali Kikui se bez protesta prepustio tom toku. Gledajui njena nedoterana mala usta, donju usnu isturenu kao da je napuena, osetio je da ne bi mogao da se bori sa tom devojkom. ta bi mogao da uini da bi je naterao da se opire? To pitanje bi morao da postavi i samom sebi. Vaa majka je bila previe nena za ivot, rekao je. Ja sam bio surov prema njoj, i ini mi se da sam je pogodio sopstvenom moralnom slabou. Ja sam kukavica.

Krivica je do moje majke. Ona je mnogo pogreila. Va otac, pa onda vi - ali ja moram da mislim da je majina prava priroda bila drukija. Govorila je kolebljivo, crvenei. Boja krvi joj je sada bila toplija nego ranije. Izbegavajui Kikuijev pogled, pognula se i malo se okrenula ustranu. Ali od dana smrti, ona je poela da mi se ini lepa. Da li je to samo u mojoj glavi, ili je ona zaista lepa? ini mi se da se to sa mrtvima svodi na isto. Moda je majka umrla zato to nije bila u stanju da podnese sopstvenu runou. To mi se ne ini verovatno. Bilo joj je previe - nije mogla da podnese. Suze su navrle u Fumikine oi. Moda je elela da govori o majinoj ljubavi prema Kikuiju. Mrtvi su u neku ruku naa svojina. Moramo da vodimo rauna o njima, rekao je Kikui. Ali svi su pomrli nekako suvie brzo. inilo se da ga je shvatila: mislio je na njene i svoje roditelje. Vi ste sada siroe, kao i ja Na sopstvene rei je postao svestan da bi, da Fumiko nije bila kerka gospode Ota, prema njoj imao mranije, perverznije misli. Vi ste bili veoma dobri prema mom ocu. To mi je ispriala vaa majka. Rekavi to, nadao se da nee zvuati usiljeno. Nije video nita loe u tome da pria o danima kad je njegov otac dolazio u ovu kuu kao ljubavnik Fumikine majke. Odjednom, Fumiko mu se duboko naklonila. Oprostite mi. Majka je zaista bila previe tuna. Docnije, jedva da sam i znala, iz trenutka u trenutak, kada e ona umreti. Glava joj je jo bila u naklonu. Nepomina, poela je da plae, a snaga joj je napustila ramena. Poto nije oekivala posetioce, noge su joj bile bose. Stopala su joj bila podavijena ispod tela, poluskrivena suknjom, pa je delovala kao potpuno klonulo, bespomono bie.

Crvena zdela Raku stajala joj je gotovo uz kosu, koja je bila toliko dugaka da je padala na prostirku na podu. Napustila je sobu pritiskajui lice obema rukama. Trenuci su prolazili, a ona se nije vraala... Pa, ini mi se da bi trebalo ve da poem, rekao je Kikui. Dola je do vrata sa zaveljajem vezanim u bou. Bojim se da e vam ovo biti teko, ali molim vas nemojte zameriti. Oh! To je porcelan ino. Zapanjilo ga je kako ga je brzo spakovala: ispraznila je posudu, osuila je, nala kutiju za nju, i zamotala je u maramu. Zar ve treba da je ponesem? Ali u njoj je bilo cvea. Molim vas, ponesite je. Pa ako je tako, onda... rekao je Kikui. Osetio je da je ta brzina bila posledica njenog preteranog bola. Ali ja neu doi da vidim kako je koristite. Zato? Fumiko nije odgovorila. Pa, pazite na svoje zdravlje. Poao je napolje. Hvala vam. Lepo je od vas to ste doli. I - nemojte se brinuti za majku. Pourite da se to pre oenite. Molim? Okrenuo se ka njoj, ali ona nije podigla svoj oboreni pogled.

3.

Kikui je pokuao da stavi bele rue i bele karanfile u posudu ino. Proganjala ga je misao da se zaljubljuje u gospou Ota, sada kad je ona ve mrtva. Oseao je da je svestan te ljubavi preko kerke, Fumiko.

U nedelju joj je telefonirao. Jeste li kod kue sami? Jesam. Naravno, pomalo sam usamljena. Ne bi trebalo da budete sami. Verovatno ste u pravu. Gotovo da mogu da ujem tiinu kod vas. Fumiko se meko nasmejala. Kako bi bilo da neki prijatelj navrati do vas? Ali ja stalno mislim da e, ko god doe, otkriti o majci. Kikui nije mogao da smisli odgovor. Mora da vam je neprijatno. Nemate nikoga ko bi vam priuvao kuu kad hoete da iziete. Oh, pa mogu uvek da je zakljuam. Pa kako bi bilo, onda, da doete kod mene da se vidimo. Hvala. Moda jednog dana. Kako se, inae, oseate? Malo sam oslabila. A moete li da spavate? Gotovo nikako. To tako ne valja Razmiljam o tome da uskoro zatvorim kuu i da iznajmim sobu u kui jedne prijateljice. Uskoro - a kada bi to bilo? im uspem da prodam kuu. Kuu? Da. Nameravate da je prodate? Zar ne mislite da bi to bila dobra ideja? To je pitanje. U stvari, i ja razmiljam o tome da prodam svoju. Fumiko nije odgovorila.

Halo? Ne vredi nam da priamo o tim stvarima preko telefona. Nedelja je i ja sam kod kue. Moete li da doete kod mene? Mogu. Stavio sam cvee u posudu ino, ali ako vi doete, mogu da pokuam da je upotrebim u njenu pravu svrhu. Za ajnu ceremoniju? Pa ne ba pravu ceremoniju. Ali velika je teta da se posuda ino ne upotrebi za aj. Ne moe se istai prava lepota ajne posude ukoliko se ona ne postavi naporedo sa ostalim ajnim priborom. Ali ja izgledam jo loije nego kad ste vi bili ovde. Ne mogu doi da vas vidim. Nee biti drugih gostiju. Ipak ne mogu. Neete da se predomislite? Do vienja. uvajte se. Izvinite - ini mi se da je neko na vratima. Zvau vas ponovo. Bila je to ikako Kurimoto. Kikuijevo lice se smrklo. Da nije naula razgovor? Bilo je tako sumorno. Kia, kia iz dana u dan. Ovo je prvi lep dan posle tako dugo vremena, pa sam ga iskoristila. Ve je gledala u posudu ino. Od sada, pa preko leta imau vie slobodnog vremena zbog asova, pa sam mislila da bi bilo lepo da doem i posedim izvesno vreme u vaoj ajnoj kolibi. Izvadila je svoje posue, slatkie i lepezu na sklapanje. Pretpostavljam da je koliba opet puna plesni. Verovatno. ino gospoe Ota? Mogu li da je pogledam? Rekla je to nehatno i usredsredila se na razgledanje posude ino. Kako se pognula nad posudom, njena koata ramena su se opustila. inilo se da iz nje izbija otrov.

Jeste li je kupili? Ne, to je poklon. Kakav poklon! Za uspomenu? Podigla je glavu i okrenula se unazad, obraajui mu se. Zaista, zar nije bio red da platite za ovakav primerak? Pomalo sam zapanjena to ste ga uzeli od devojke. Jo u razmisliti o tome. I bolje da razmislite. Vi imate razne primerke koji su pripadali gospodinu Ota, ali va otac je platio za svaki od njih. ak i poto je poeo da se stara o gospoi Ota. Ne elim o toj stvari da raspravljam sa vama. Dobro, dobro, rekla je ikako vetropirno i ustala. uo je kako razgovara sa sluavkom, pa se onda pojavila u kecelji. Dakle, gospoa Ota je izvrila samoubistvo. Poza nezainteresovanosti bila je nesumnjivo smiljena da bi ga uhvatila kad nije na oprezu. Nije. Oh? Ali ja sam to odmah znala. Uvek je bilo neeg nastranog u toj eni. Pogledala ga je. Va otac je imao obiaj da kae da je nikada nee razumeti. Za neku drugu enu, naravno, problem bi bio malo drugaiji, ali u njoj je bilo neeg detinjastog, bez obzira koliko je starila. Pa, nije mi se sviala. Bila je, nekako, sklona da se pripije uz oveka i da ga ne puta iz ruku. Mogu li da vas zamolim da ne klevetate pokojnike? Oh, samo izvolite. Ali zar ta pokojnica ne pokuava jo i sada da pokvari va budui brak? Va otac se mnogo napatio zbog te ene. Kikui je pomislio da se to ikako napatila. ikako je bila igraka njegovog oca veoma kratko vreme: ona nije imala povoda da optui gospou Ota. Ipak, shvatljivo je koliko je ona mrzela enu koja je do kraja bila s njegovim ocem. Vi ste previe mladi da biste mogli razumeti takve osobe. Radi vaeg dobra, lepo je od nje to je umrla. To vam je suta istina.

Kikui se okrenuo u stranu. Kako bismo to mogli podneti da se ona mesa u vae planove za brak? Umrla je zato to nije mogla da smiri avola u sebi, ak i kad je znala da grei. I to je istina. A poto je bila onakva ena, smislila je da umre i da ode da se nae s vaim ocem. Kikui je osetio da ga obuzima jeza. ikako je koraknula u batu. Idem u ajnu kolibu da smirim ivce. On je sedeo izvesno vreme gledajui u cvee. Bela i bledoruiasta boja kao da su se stapale u maglu sa glazurom posude ino. Pred oima mu je iskrsla pojava Fumiko kako plae sama u svojoj kui.

RU NJENE MAJKE

Kad se vratio u svoju spavau sobu poto je oprao zube, Kikui je video da je sluavka okaila tikvu u nii. U tikvi je bio jedan jedini ladole. Danas u da ustanem, rekao je, mada je ponovo legao u postelju. Zabacivi glavu, pogledao je gore u cvet. Bio je ladole u cvatu, pa sam ga uzbrala, rekla je sluavka iz susedne sobe. Hoete li, onda, danas opet biti kod kue, gospodine? Jo jedan dan. Ali u da ustanem. Kikui je nekoliko dana odsustvovao sa posla zbog glavobolje i prehlade. Gde je bio taj ladole? Izvio se uz umbir u donjem delu bate. Bio je to jednostavan ladole indigo boje, verovatno divlji i sasvim obian. Loza mu je bila tanka, a lie i pupoljak su bili mali. Ali zelena i duboko plava boja delovale su svee, padajui niz tikvu premazanu crvenim lakom, potamnelu od starosti. Sluavka, koja je bila sa njihovom porodicom jo od vremena kada je otac bio iv, imala je mate na svoj nain.

Na tikvi je bio peat-potpis od izbledelog laka, a na kutiji za tikvu starinska izgleda bilo je obeleje njenog prvog vlasnika Sotana,12 to bi, ako je autentino, znailo da je tikva stara tri stotine godina. Kikui nije nita znao o cveu koje se aranira za ajne ceremonije, niti je bilo verovatno da je sluavka dobro upuena u tu umetnost. Ali za jutarnji aj, inilo mu se da je ladole sasvim prikladan. Posmatrao ga je izvesno vreme. U tikvi koja je prenoena s pokolenja na pokolenje tokom tri stolea, bio je to cvet koji e uvenuti za jedno jutro. Da li je taj cvet bio prikladniji od sveg onog zapadnjakog cvea u posudi ino, staroj tri stolea? Ali bilo je neeg uznemiravajueg u pomisli na odseeni ladole. ovek oekuje da ladole uvene pred njegovim oima, rekao je sluavci za dorukom. Setio se da je nameravao da stavi boure u posudu ino. Sezona boura je ve prola kad mu je Fumiko dala posudu, ali je jo mogao da ih nae da je tragao za njima. Ja sam ve i zaboravio da imam tu tikvu. Dobro si se setila. Sluavka je samo klimnula glavom. Jesi li videla kako moj otac stavlja ladolee u nju? Ne. Ali ladole i tikva, oboje imaju lozu, pa sam mislila... Oboje imaju lozu! obrecnuo se Kikui. Poezija ukrasa je sasvim nestala. Glava mu je oteala dok je itao novine, pa je prilegao u jutarnjoj sobi. Nemoj se truditi da mi namesti postelju. Sluavka, koja je prala rublje, dola je briui ruke. Rekla je da e mu poistiti sobu. Kad se vratio u postelju, iz nie je nestao ladole. Ni tikva vie nije visila na stubu.
12

Sen Sotan (1578-1658), majstor ajne ceremonije, umuk uvenog majstora Sen No Rikjua. (Prim. prev.)

Gle. Moda sluavka nije htela da on vidi kako cvet vene. On se obrecnuo na asocijaciju dve loze, mada se nain ivota njegovog oca nekako produavao kroz ovu sluavku. Posuda ino stajala je gola usred nie. Kad bi je Fumiko videla, sigurno bi pomislila da se loe ophode prema posudi. Poto ju je primio, stavio je u nju bele rue i blede karanfile, zato to je ona to isto uinila i stavila ispred pepela svoje majke. Te rue i karanfile je sam Kikui poslao za sedmodnevnu pomen-slubu. Zaustavio se i kupio cvee u istoj cvearnici iz koje je, prethodnog dana, poslao Fumiko cvee. Srce mu je kucalo i na sam dodir posude, pa vie nije stavljao cvee u nju. Ponekad bi osetio kako ga privlai neka sredovena ena na ulici. Hvatajui sam sebe u tome, namrtio bi se i promrmljao: Ponaam se kao osobenjak. Pogledao bi ponovo i video da ena uopte ne lii na gospodu Ota. Bilo je samo ono ljuljanje bedrima. udnja u takvim trenucima gotovo bi ga naterala da zadrhti; ipak, opojnost i strah bi se pomeali, kao u trenutku kada se ovek, posle zloina, vraa sebi. ta me je to nateralo da postanem zloinac? To pitanje trebalo bi da ga protrese i probudi; ali umesto odgovora, obuzimala ga je samo jo jaa udnja. Oseao je da nee moi da nae spasa ako ne pobegne od tih trenutaka kada je doivljavao dodir puti mrtve ene, tople i nage. Ponekad se pitao da li su mu moralne sumnje toliko izotrile oseanja da je postao morbidan. Stavio je posudu ino u kutiju i legao u postelju. Kad je pogledom obuhvatio batu, zauo je grmljavinu. Grmljavina je bila jaka iako je dolazila izdaleka; sa svakim udarom groma bila je sve blia. Munja je blesnula kroz granje drvea u bati. Ali kad je kia poela da pada, grmljavina kao da se povukla. Bio je to estok pljusak. Bela pena dizala se sa zemlje u bati.

Kikui je ustao da telefonira Fumiko. Gospoica Ota se preselila. Molim? Bio je zapanjen. Izvinite, ali da li bih mogao ... Mora da je prodala kuu. Da li biste mogli da mi kaete gde ona sada ivi? Samo trenutak, molim vas. inilo mu se da je to bila sluavka. Odmah se vratila i dala mu adresu, koju je oigledno itala iz belenice. Ona je kod gospodina Tozakija. Dala mu je i telefonski broj. Fumikin glas je bio veseo. Halo. Izvinite to ste me ekali. Fumiko? Ovde Mitani. Zvao sam vas na kuu. Oprostite. Spustila je glas, koji je sada liio na glas njene majke. Kad ste se preselili? Ovaj... I nita mi niste rekli. Odsela sam na nekoliko dana kod prijatelja. Prodala sam kuu. Oh? Nisam znala da li da vam kaem ili ne. Prvo sam mislila da ne bi trebalo, ali posle sam poela da se oseam krivom. I treba da se oseate krivom. Zaista? Vi ste odista ljubazni kad tako mislite. Tokom razgovora Kikui se osetio osveen, obnovljen i isto opran. Znai, to oseanje moe oveka da obuzme i od telefonskog razgovora? Posuda ino koju ste mi dali... Kad god je pogledam, poelim da vas vidim. Oh? Imam jo jednu malu, cilindrinu ajnu zdelu. Mislila sam da vam i nju dam, ali ju je majka upotrebljavala kao svakidanju ajnu olju. Na njoj je ostao trag njenog rua. Je li? Ili je tako bar majka govorila. Ru je ostao na njoj?

Nije ostao na njoj! Zdela ino je i sama bila crvenkasta, ali je majka govorila da ne moe da otre ru sa njenog ruba, ma koliko snano trljala. Ja je ponekad pogledam sada kad je majka mrtva, i zaista mi se ini da ima neko crvenilo na jednom mestu. Da li je ona to samo askala u dokolici? Kikui vie nije mogao da podnese da je slua. Spustila se prava oluja Kako je kod vas? Strano. Bila sam preplaena od grmljavine. Ali bie prijatnije posle kie. Odsustvovao sam sa posla nekoliko dana i sada sam kod kue. Ako nemate ta da radite, zato ne biste doli kod mene? Hvala. Nameravala sam da navratim, ali tek poto naem posao. Spremna sam da ponem da radim. I pre nego to je mogao da odgovori, nastavila je. Tako mi je drago to ste me pozvali. Hou da vas vidim. Iako, naravno, ne bi trebalo da se ponovo vidimo. Kad je pljusak prestao, Kikui je ustao iz postelje. Bio je iznenaen ishodom telefonskog razgovora. I udno mu je bilo to je oseanje krivice zbog afere sa gospoom Ota nekako nestajalo kad bi uo glas njene kerke. Da li mu se tako inilo da je majka jo iva. Istresao je etkicu za brijanje u lie na verandi, ovlaivi je kinicom. Zvono na vratima je zazvonilo ubrzo posle ruka. Pomislio je da je to Fumiko, ali se ispostavilo da je dola ikako Kurimoto. Oh, to ste vi? Zar nije postalo vrue. Zanemarila sam vas, pa sam pomislila da bi trebalo da navratim da vas vidim. Nisam se oseao ba najbolje. Bledi ste. Ukorila ga je. Kako je i mogao da povee kloparanje drvenih minula sa Fumiko, pomislio je. Fumiko bi nosila evropsku odeu i cipele. Jeste li stavili vetake zube? upitao je. Izgledate mlai.

Imala sam slobodnog vremena u toku kine sezone. U poetku su mi zubi bili previe beli, ali ubrzo poute. Bie to u redu. Uveo ju je u dnevnu sobu, koja je sluila i kao spavaa soba. Pogledala je u niu. Uvek su mi prazne nie prijale, rekao je Kikui. Nema nita da visi i da oveka samo optereuje. Sasvim prijatno uza svu ovu kiu. Ali moda bi moglo da se stavi bar malo cvea. Okrenula se natrag prema njemu. ta ste uradili sa posudom ino od gospoe Ota? Kikui nije odgovorio. Zar ne bi trebalo da je vratite? To moram sam da odluim. Bogami ne. Vi ste poslednja osoba koja bi mogla da mi daje nareenja. Ni tu niste sasvim u pravu. Nasmejala se i pokazala svoje bele zube. Danas sam dola da vam kaem ta mislim. Brzim pokretom, isturila je obe ruke ispred sebe, a onda ih je rairila kao da neto brie. Ako se ne otarasite one vetice... Vi kao da mi pretite. Ali ja sam navodadika, i imam prava da kaem ta mislim. Ako govorite o Inamurinoj kerki, na alost, morau da odbijem va predlog. Hajde, hajde. Nemojte biti tako sitniavi. Odbijate devojku koja vam se svia samo zato to ne volite navodadiku. Navodadika je most. Hajde, koraknite preko tog mosta. Va otac bio bi sasvim srean da to uinite. Kikui nije prikrivao svoje nezadovoljstvo. Kad se ikako uputala u neku raspravu, ona bi zabacila ramena. Govorim vam istinu. Ja sam drukija od gospoe Ota. to se tie vaeg oca, ja sam bila veoma lak sluaj. Ne vidim razloga da sakrivam istinu - na nesreu, ja nisam bila njegov omiljeni tip. im je naa veza poela, odmah se i zavrila.

Oborila je pogled. Ali ja nita ne alim. On je bio dovoljno ljubazan da me docnije upotrebi, kad mu je to odgovaralo. Kao i veini ljudi, bilo mu je lake da upotrebi enu sa kojom je imao aferu. I tako, zahvaljujui njemu, ja sam razvila dobar, vrst oblik zdravog razuma. Znai tako? I vi bi trebalo da iskoristite moj zdrav razum. Kikui se gotovo naao u iskuenju da se osea bezbedno sa njom. Bilo je neega u tome to je ona govorila. Uzela je lepezu iz svog pojasa. Kada je neka osoba suvie muko ili suvie ensko, obino joj nedostaje zdrav razum. Oh, to zvui da zdrav razum imaju samo neutralni? Nemojte biti sarkastini. Ali neutralni, kako ih vi zovete, nemaju problema u razumevanju i mukaraca i ena. Zar niste razmiljali kako je to udno to je gospoa Ota bila u stanju da umre, a da kerku ostavi samu? ini mi se da je smatrala da ona ima na koga da se osloni. Ako ona umre, zar se Kikui ne bi pobrinuo za njenu kerku? Ma ta govorite! Razmiljala sam i razmiljala i odjednom sam u neto posumnjala: ona je umrla da bi omela vau enidbu. Ona nije jednostavno umrla. U njenoj smrti ima jo neega. Vae izmiljotine ponekad mogu da budu udovine. Ali mada je to rekao, bio je zapanjen snagom njenog dovijanja. Ta pomisao mu je sinula kao munja. Vi ste rekli gospoi Ota za Inamurinu kerku, zar ne? Kikui se setio da joj je rekao, ali se pretvarao da ne zna nita o tome. Pa vi ste joj, u stvari, rekli da je sve ve dogovoreno, zar ne? Jesam. Rekla sam joj da se ne mea u to. Bilo je to one noi kad je ona umrla. Kikui je utao.

Kako ste znali da sam joj telefonirala? Je li dola kod vas da se isplae? Uhvatila ga je u klopku. Pa naravno da jeste. Mogla sam to i da naslutim po tome kako je vrisnula na mene preko telefona. Pa sada se gotovo svodi na to da ste je vi ubili, zar ne? Taj zakljuak verovatno olakava vau stvar. Pa, ja sam se ve navikla da izigravam zlikovca. Kad je vaem ocu bio potreban zlikovac, u meni je nalazio idealnu osobu. Ne bih ba mogla rei da mu vraam uslugu, ali ja sam danas ovde da igram ulogu zlikovca. Kikui je znao da je ona davala oduka svojoj staroj, dubokoj ljubomori. Ali neemo se brinuti o onome to se deava iza kulisa. Pogledala je niz nos. Ja nimalo ne marim to vi sedite tu i smrknuto gledate na ovu drsku staru enu koja dolazi da se mea. Jer uskoro u da se otresem te vetice i ugovorim dobar brak za vas. Moram da vas zamolim da prekinete sa priom o tom dobrom braku koji pripremate za mene. Svakako. Ni ja ne elim, i to nita manje nego vi, da priamo o gospodi Ota. Glas joj je omekao. Ne mislim da je ona bila zla. Jedino se nadala da e, kad ona umre, kerka prirodno prei k vama. Opet poinjete sa glupostima. Ali zar to nije istina? Zar doista mislite da, dok je bila iva, nije nijednom pomislila da uda kerku za vas? To je vrlo nepromiljeno od vas. I budna i u snu alila je za vaim ocem, gotovo da je bila zaarana, kako mi se inilo - ako hoete da nazovete njena oseanja istim, pretpostavljam da su i bila ista. Bila je polusumanuta, pa je uspela da uplete i svoju kerku, i na kraju je dala i svoj ivot. Moda je i bila ista, ali nama ostalima sve to izgleda kao neko strano prokletstvo, neka mrea vetice koju je postavljala za nas.

Kikuijeve oi su se susrele sa njenim. Njene male oi prevrnule su se nagore, prema njemu. Ne mogavi da ih se otrese, Kikui je pogledao u stranu. Povukao se u sebe i pustio je da pria dalje. Njegov je poloaj od poetka bio slab, a ta udna primedba ga je jo vie poljuljala. Da li je pokojnica zaista nameravala da uda svoju kerku za njega? Kikui nije eleo da razmilja o toj mogunosti. Bila je nestvarna, proizvod one otrovne ljubomore. Potekla je od runih sumnji, koje su se pripijale za njene grudi kao i onaj runi mlade. Oseao se izuzetno nelagodno. Zar se on nije nadao tome istom? ovekovo srce zaista bi moglo da pree sa majke na kerku; ali ako, jo opijen zagrljajem majke, on nije osetio da ga ona predaje kerki, zar nije on, u stvari, bio rtva vetiine arolije? I zar se cela njegova priroda nije izmenila otkako je sreo gospou Ota? Osetio se umrtvljen. Ula je sluavka. Gospoica Ota je rekla da e navratiti ponovo drugom prilikom ako ste sada zauzeti. Je li ona, onda, ve otila? Kikui se digao.

2.

Lepo je bilo od vas to ste mi jutros telefonirali. Fumiko je upravila pogled gore prema njemu, pokazujui punu krivinu svog dugakog, belog vrata. Imala je ukastu senku u udubljenju izmeu vrata i grudi. Da li je to bila igra svetlosti ili znak iznurenosti, ali nekako ga je uspokojila. Tu je gospoica Kurimoto. Bio je u stanju da to kae smireno. Iziao je oseajui se napet i sputan, ali im je ugledao Fumiko, napetost ga je za udo napustila. Klimnula je glavom. Videla sam kiobran gospoice Kurimoto.

Oh, onaj? Kraj vrata je stajao kiobran sa dugakom drkom. Kako bi bilo da saekate u ajnoj kolibi. Stara Kurimoto e ubrzo otii. Pitao se zato, iako je znao da e Fumiko doi, nije ikako poslao kui. to se mene tie, to nita ne menja stvar. Pa uite, onda Poto ju je uveo u dnevnu sobu, Fumiko se pozdravila sa ikakom kao da nije sumnjala ni u kakvo neprijateljstvo. Zahvalila joj se na izjavi sauea. ikako je povila levo rame i zabacila glavu, kao kad posmatra uenicu koja ui da slui aj. Vaa majka je bila tako nena osoba. Kad god posmatram nekog kao to je ona oseam se kao da gledam poslednje cvee kako opada. Ovo nije svet za nene osobe. Moja majka ba i nije bila tako nena. Mora da joj je bilo teko to umire i ostavlja iza sebe jedinicu kerku. Fumiko je pogledala u pod. Njena usta sa napuenom donjom usnom bila su vrsto stisnuta. Mora da ste usamljeni. Kako bi bilo da ponete opet da se bavite ajnom ceremonijom? Ali... Imaete na ta da mislite. Ali, na alost, ja ne mogu da troim na takav luksuz. Nemojte tako. ikako je odbila tu primedbu pokretom svojih ruku, koje su dotle bile sklopljene na njenim kolenima. U stvari, ja sam dola ovamo da provetrim ajnu kolibu. Kie su, ini mi se, prestale. Bacila je pogled na Kikuija. A i Fumiko je ovde. Hoemo li? Molim? Mislila sam da ete mi, moda, dozvoliti da upotrebim posudu ino koju ste dobili za uspomenu na Fumikinu majku. Fumiko je podigla pogled.

I svi moemo da razmenimo uspomene. Ali ja u samo plakati ako odem u ajnu kolibu. Pa neka plaemo. Neka se svi dobro isplaemo. Jednom kad se Kikui oeni, ja vie neu imati pristupa u kolibu. Ona je, naravno, puna uspomena, ali ipak... ikako se nakratko nasmejala, ali je opet bila trezvena. Jednom kada sve bude dogovoreno sa Jukikom gospoe Inamure, znate. Fumiko je klimnula glavom. Lice joj je bilo bezizrazno. Meutim, oko njenog lica, koje je toliko podsealo na majino, bili su znaci zamora. Samo ete zbuniti Inamurine ako budete govorili o planovima koji jo nisu konani, rekao je Kikui. Ja govorim o mogunoj veridbi. Ali vi ste u pravu. Dobre stvari privlae zlikovce. Morate se pretvarati da nita niste uli, Fumiko. Naravno. Fumiko je ponovo klimnula glavom. ikako je pozvala sluavku i izila da poisti ajnu kolibu. Pripazite, doviknula je iz bate. Lie je jo vlano ovde u senci.

3.

Toliko je pljutala kia da ste je verovatno uli preko telefona. Zar kia moe da se uje preko telefona? Ali ja nisam sluao. Jeste li vi uli kiu u mojoj bati? Fumiko je bacila pogled napolje na grmlje, iza kojeg se ula ikakina metla. I Kikui je pogledao napolje. Nisam mislio da ste je mogli uti u tom trenutku, ali sam se posle pitao. Bila je to prava provala oblaka. Bila sam prestraena od groma. Tako ste mi i rekli preko telefona. Ja sam kao i moja majka, sitniava na razne naine. Kad sam bila mala, majka mi je obino pokrivala glavu svojim rukavima od kimona kad god je grmelo. A

kada je leti izlazila, pogledala bi u nebo i upitala da li bi iko pomislio da e biti grmljavine. ak i sada, ponekad, sklona sam da pokrijem glavu kad grmi. Stidljivost kao da se povukla od njenih ramena ka grudima. Donela sam zdelu porcelana ino. Ustala je. Poloila je zdelu, jo umotanu u maramu, na Kikuijeva kolena. Meutim, Kikui se kolebao, pa je sama Fumiko odvila zdelu. Pretpostavljam da je vaa majka upotrebljavala zdelu Raku kao svakodnevnu olju? Bila je Rjon'juova? Jeste. Ali majka je smatrala da obian aj ne izgleda kako treba ni u crvenoj ni u crnoj zdeli Raku. Zato je umesto njih upotrebljavala ovu zdelu. Ne moe da se vidi boja na crnoj zdeli Raku. Kikudi nije napravio pokret da uzme zdelu ino koja je bila pred njim. Sumnjam da je to neki naroito dobar primerak. Siguran sam da je zaista veoma dobar. Ali jo nije pruio ruku da je uzme. Bila je to zdela ba kao to ju je Fumiko opisala. Na beloj glazuri oseao se blagi nagovetaj crvenila. Kad ju je ovek gledao, inilo mu se kao da crvenilo lebdi iz dubine bele glazure. Ivica je bila pomalo smea. Na jednom mestu je smea boja bila malo tamnija. Na to mesto su se prislanjale usne kad se pilo. Moda je ivica bila umrljana od aja, a moda je bila umrljana i od dodira usana. Kikui je pogledao tu bledo smeu boju i uinilo mu se da u njoj ima i nijansa crvene. Da li je to mesto gde se upio ru njene majke? Bilo je crveno-crne boje i u pukotini. Boja izbledelog rua, boja uvele crvene rue, boja stare, suve krvi - Kikuiju se zgadilo. Istovremeno ga je obuzelo oseanje neistoe koje je izazivalo muninu, ali i neka snana privlanost. Na crnom emajlu sa nijansama zelene boje i mestiminim takicama crveno-smee, debele vlati trave opasivale su zdelu po sredini. isto i zdravo, to lie je bilo dovoljno da rastera njegove bolesne matarije. Proporcije zdele bile su snane i dostojanstvene. To je divan primerak. Kikui ga je konano uzeo u ruku.

Pa ja, u stvari, i ne znam kakav je, ali majka ga je volela. Ima neega veoma privlanog u ajnim zdelama za ene. ena u obliku Fumikine majke opet mu se pojavila pred oima, topla i gola. Zato mu je Fumiko donela ovu zdelu, umrljanu ruem njene majke? Da li je postupila tako iz naivnosti, ili je bila bez takta i oseanja? Kikui nije mogao da se opredeli. Ali neto neodoljivo u njoj kao da ga je preplavilo. Okretao je zdelu u krug na svom kolenu. Ipak, izbegavao je da dotakne ivicu. Sklonite je. Imaemo neprilike ako je vidi stara Kurimoto. U pravu ste. Stavila ju je natrag u kutiju i umotala. Oigledno je nameravala da mu je da, ali je izgubila priliku da to i kae. Moda je zakljuila da mu se zdela nije svidela. Iznela je zamotuljak ponovo u hodnik. Isturenih ramena, ikako je dola iz bate. Da li biste izvadili posudu za vodu gospoe Ota? Zar ne biste mogli da upotrebite jednu od naih? Nezgodno je poto je i Fumiko ovde. Ne razumem. Zar vam nije jasno da ja hou da je upotrebim upravo zato to je ona ovde? Sluiemo se tom uspomenom i ona e biti sa nama dok budemo razmenjivali seanja na njenu majku. Ali vi ste toliko mrzeli gospou Ota. Ni u kom sluaju. Mi jednostavno nismo bile stvorene jedna za drugu. A i kako se moe mrzeti pokojna osoba? Mi nismo bile stvorene jedna za drugu, i ja nisam mogla da je razumem. Ali, na neki nain, ja sam je i previe dobro razumela. Vi ste uvek bili skloni da previe dobro razumete ljude. Pa oni bi trebalo da se postaraju da ih ovek ba ne moe tako lako razumeti. Fumiko se pojavila na verandi, i sela je pored samih vrata u sobi. Povijajui levo rame, ikako se okrenula da pogleda devojku.

Fumiko, kako bi bilo da se posluimo posudom ino vae majke? Samo izvolite. Kikui je izvadio posudu ino iz ladice. ikako je zadenula svoju lepezu za pojas, stavila kutiju pod ruku, i vratila se u ajnu kolibu. Zaprepastio sam se kad sam uo da ste se preselili. I Kikui je iziao na verandu. Jeste li sami prodali kuu? Jesam. Ali bilo je sasvim jednostavno. Poznavala sam ljude koji su je kupili. iveli su u Oiso dok su traili neko mesto za stalni boravak, pa su mi ponudili da se pogodimo o zameni kua. Njihova je sasvim mala, upravo za mene, kako su mi rekli. Ali ja nikako ne bih mogla da ivim sama, bez obzira kako da je kua mala, a ako budem radila bie mi lake da ivim u iznajmljenoj sobi. Zato sam odluila da iznajmim sobu kod prijatelja. Jeste li nali posao? Nisam. Poteno reeno, moram priznati da nisam kvalifikovana ni za kakav posao. Fumiko se nasmeila. Nameravala sam da navratim, kad naem posao. Mrska mi je bila pomisao da sa vama razgovaram dok sam jo nesreena - bez kue, bez posla, bez iega. Kikui je hteo da kae da bi ba u takvim trenucima trebalo da razgovara s njim. Razmiljao je o samoj Fumiko. Nije imao utisak da njena pojava deluje usamljeno. I ja razmiljam o tome da prodam ovu kuu, ali to stalno odlaem i odlaem. No poto nameravam da je prodam, ostavio sam strehu nepopravljenu, a moete i sami da vidite koliko su prostirke na podu dotrajale. Verovatno ete se ovde oeniti, rekla je neusiljeno. Moete i onda da ih popravite. Kikui ju je pogledao. To je pria stare Kurimoto. Zar mislite da bih ja sada mogao da se oenim? Zbog majke? Dovoljno ste patili zbog moje majke. Trebalo bi da razmiljate o njoj kao o neemu to je odavno svreno.

4.

Vetoj ikaki je trebalo vrlo malo vremena da poisti ajnu kolibu. Kako vam se svia drutvo u koje sam stavila posudu ino? upitala je. Kikui nije znao o emu se radi. I Fumiko je utala. Oboje su pogledali u posudu ino. Ispred pepela gospoe Ota sluila je kao vaza za cvee, a sada je bila opet na svom starom mestu, posuda za vodu u ajnoj ceremoniji. Posudu koja je nekada pripadala gospoi Ota sada je upotrebljavala ikako. Posle smrti gospoe Ota, ona je prela na njenu kerku, a preko Fumiko je dola Kikuiju. Imala je udnu sudbinu. Ali moda je prirodno da ajne posude imaju udne sudbine. Ko zna kroz ije je sve ruke prola i ljudima kakvih udnih sudbina je pripadala tokom tri ili etiri stotine godina, pre nego to je postala svojina gospoe Ota? Pored gvozdenog ajnika, ta posuda ino jo vie lii na prelepu enu, rekao je Kikui Fumiko. Ali dovoljno je jaka da moe da stoji naporedo sa gvoem. Njen sjaj je mirno blistao iz belih dubina. Kikui je preko telefona rekao Fumiko da poeli da je vidi kad god pogleda tu posudu ino. Da li je u beloj puti njene majke osetio dubinu ene? Dan je bio topao. Kikui je razmaknuo vrata ajne kolibe. Na prozoru iza Fumiko videli su se zeleni javori. Senke javorovog lia, sloj po sloj, padale su na Fumikinu kosu. Njena glava i njen dugaak vrat bili su na svetlosti prozora, dok su njene ruke, ispod kratkih rukava na haljini koju je oigledno nosila prvi put, bile bele, sa zelenkastom nijansom. Iako nije bila punaka, imala je okrugla, puna ramena, a i ruke su joj bile punake.

ikako je posmatrala posudu. Ne moe se oiveti posuda za vodu ako se ne upotrebi za aj. To je velika teta da se u nju trpa zapadnjako cvee. I majka ju je upotrebljavala za cvee, rekla je Fumiko. Ona je kao san, dok stoji ovde sa svim svojim uspomenama na vau majku. Sigurna sam da bi vaa majka isto tako bila srena da je vidi ovde, kao to smo i mi. Da li je bila sarkastina? Meutim, Fumiko kao da nije obraala panju. ini mi se da gospodin Mitani namerava da je upotrebljava kao vaznu za cvee, a i ja sam prekinula da se bavim ajem. Oh, ne smete to da kaete. ikako je pogledala unaokolo po ajnoj kolibi. Ja se zaista oseam najsmirenijom kad mi se prui prilika da sedim ovde. Naravno, ja odlazim u razne ajne kolibe. Pogledala je Kikuija. Sledee godine e biti petogodinjica smrti vaeg oca. Moramo da odrimo ajnu ceremoniju. Pa verovatno. Mada bi bilo zabavno da pozovemo razne poznavaoce, a da upotrebimo, od poetka do kraja, sve primerke koji su imitacija originala. Oh, kako moete tako neto da kaete. Pa nema nijedan primerak imitacije u celoj kolekciji vaeg oca. Je li? Ali zar ne mislite da bi to bilo veselo? upitao je Fumiko. Ova koliba uvek mirie na neki buavi otrov, i zaista lana ajna ceremonija mogla bi da istera taj otrov. Da je odrim kao uspomenu na svoga oca, i da se njome oprostim od aja. Naravno, ja sam jo odavno prekinuo svaku vezu sa ajem. Vi, u stvari, protestujete to jedna nametljiva stara ena dolazi da provetri ovu kolibu, zar ne? ikako je meala aj etkicom od bambusovine. Pa moda je i tako. Ne smete tako govoriti. Ali pretpostavljam da je u redu da se prekine sa starim odnosima kad se uspostave novi. Donela mu je aj kao kelnerica koja ispunjava porudbinu. Sluajte samo njegove ale, Fumiko. Moda se pitate da li je ta uspomena na vau majku dola u prave ruke. Gotovo mi se ini da vidim lice vae majke u njoj.

Kikui je popio aj i poloio zdelu dole, a zatim je pogledao porcelan ino. Moda je Fumiko mogla da vidi ikakinu pojavu kako se odraava na lakiranom, crnom poklopcu. Ali Fumiko je tu samo sedela, odsutna. Kikui nije mogao da dokui da li se ona opire ikaki, ili jednostavno ne obraa panju na nju. inilo mu se udno da je ona mogla da bude ovde, u ajnoj kolibi, sa ikakom, a da ne pokae ni najmanje opiranje. Ostala je neosetljiva kad je ikako spomenula Kikuijevo venanje. Zbog dugog neprijateljstva prema Fumiko i njenoj majci, ikako je od svake primedbe pravila uvredu. Da li je Fumikina alost bila toliko duboka da su uvrede klizile samo po povrini? Da li joj je smrt njene majke dala snage da pree preko uvreda? Ili je nasledila prirodu svoje majke, pa je, moda, i u njoj bilo neobine detinjastosti koja ju je ostavljala nesposobnom da se opire, bez obzira da li je izazov dolazio od nje same ili od nekog drugog? Kikui kao da nije bio sklon da je brani od ikakinog otrova. Primetivi tu injenicu, zaudio se sam sebi. A i ikako, koja je sada posluivala samu sebe, uinila mu se kao udna pojava. Izvadila je sat iz svog pojasa. Ovi mali satovi nita ne valjaju kad je ovek kratkovid. Kako bi bilo da mi date depni sat vaeg oca? On nije imao depni sat. Ali imao je. esto ga je nosio sa sobom. Sigurna sam da ga je nosio i kada je iao u Fumikinu kuu. ikako je buljila u svoj mali sat. Fumiko je oborila pogled. Dva i deset, zar ne? Skazaljke se poklapaju i nita se ne vidi. Pokreti su joj postali brzi i poslovni. Gospoica Inamura je ljubazno organizovala grupu za ajnu ceremoniju, i oni e odrati vebe u tri sata. Mislila sam samo da navratim da vas priupitam za va odgovor pre nego to odem tamo. Recite joj sasvim jasno da u morati da je odbijem.

Znai tako. Da joj kaem sasvim jasno. ikako se nasmejala da bi prebrodila krizu. Moram dovesti tu grupu da nekada vebamo u ovoj ajnoj kolibi. Moda bi gospoica Inamura mogla da kupi ovu kuu. Ionako u je prodati. ikako je prela preko njegovih rei i, umesto toga, obratila se Fumiko. Fumiko, kako bi bilo da preemo zajedno bar jedan deo puta? Dobro. Samo trenutak, da sklonim ove stvari. Dozvolite da vam pomognem. Pomoi ete mi? Ali ikako je odjurila u ostavu ne ekajui na nju. ulo se pljuskanje vode. Imate jo vremena, rekao je Kikui tihim glasom. Nemojte da odete sa njom. Fumiko je odmahnula glavom. Plaim se. Nemate ega da se plaite. Plaim se. Kako bi bilo, onda, da poete, pa da se vratite kad je se otresete. Ali Fumiko je opet odmahnula glavom. Povukla je na leima svoju letnju haljinu, koja je bila zguvana od kleanja. Kikui, koji je jo kleao, krenuo je da isprui ruku. Uinilo mu se da e se ona sruiti. Ona je pocrvenela. Ve je malo pocrvenela kad je pomenut depni sat, a sada kao da joj se sav stid razbuktao. Odnela je posudu za vodu ino u ostavu. Znai, doneli ste posudu ino vae majke? zauo se ikakin promukli glas.

DVOSTRUKA ZVEZDA

ikako Kurimoto je dola da kae Kikuiju da su se i Fumiko i Inamurina kerka udale.

Poto je bilo pomereno letnje vreme, nebo je jo bilo svetio u pola devet. Kikui je leao na verandi posle veere, posmatrajui uhvaene svice koje je sluavka donela. Njihova bela svetlost prelazila je u ute nijanse kako se vee pretvaralo u no. Ipak nije ustao da upali svetlo. Bio je na odmoru nekoliko dana u vili nekog svog prijatelja na jezeru Noiri, i tek se vratio to popodne. Prijatelj je bio oenjen i imao je bebu. Nenaviknut na decu, Kikui nije znao da li je beba velika za svoj uzrast, niti je imao pojma koliko je stara. Lepo razvijena beba, konano je rekao. Pa i nije ba tako, odgovorila je supruga. Bila je majuna kad se rodila. Ali sada, naravno, ve poinje da izrasta. Kikui je preao rukom ispred bebinog lica. Ne trepe. Moe da vidi, ali zatrepe tek neto docnije. Mislio je da beba, moda, ima est meseci, ali, u stvari, tek je napunila sto dana. Shvatio je zato je kosa mlade ene bila nekako proreena, zato je imala lou boju - jo se oporavljala od poroaja. ivot branog para bio je usredsreen na bebu. inilo se da imaju vremena samo za bebu, pa se Kikui oseao pomalo zapostavljen. No u vozu, pri povratku, stalno je bio opsednut pojavom supruge, iznurene i nekako beivotne, kako odsutno dri bebu u naruju - mirna, pitoma mlada ena, to bi svakom bilo oigledno na prvi pogled - njena pojava je ostala sa njim i nikako da ga napusti. Prijatelj je iveo sa svojom porodicom, i moda je ta ena, tako sama sa svojim muem u vili kraj jezera, posle roenja prvog deteta oseala bezbednost koja joj je pruala sanjalaki odmor od svakog razmiljanja. A sada kod kue, leei na verandi, Kikui se seao te ene sa naglaenom i gotovo pobonom ljubavlju. Na to je naila ikako. Grunula je u sobu. Gle? U potpunom mraku. Kleknula je na verandu, kraj Kikuijevih stopala. Teko je biti neenja. Morate da leite u mraku, i nemate nikoga da vam upali svetlo.

Kikui je podavio noge. Leao je tako izvesno vreme, a onda je mrzovoljno seo. Nemojte, molim vas. Ostanite kako jeste. Ispruila je desnu ruku kao da ga zadri u leeem poloaju, a onda se utivo naklonila. Bila je u Kjotu i pri povratku se zaustavila u Hakoneu. U Kjotu, u kui njenog uitelja ajne ceremonije, srela je nekog Oizumija, preprodavca ajnog posua. Priali smo i napriali se o vaem ocu. Zaista mi je to bio prvi lep razgovor posle toliko dugo vremena. Oizumi je rekao da e mi pokazati gostionicu u kojoj je va otac imao tajne sastanke, pa smo otili u neku malu gostionicu u etvrti Kija. Pretpostavljam da je va otac odsedao tamo sa gospoom Ota. I ta mislite, gospodin Oizumi je predloio da i ja odsednem u toj gostionici. Sasvim bezoseajno sa njegove strane. Kako su i va otac i gospoda Ota oboje mrtvi, ak i neko kao ja oseao bi se tamo pomalo nelagodno, usred noi. Kikui nije nita rekao. Mislio je samo da ikako ba ni sama ne pokazuje neku veliku osetljivost. Vi ste bili na jezeru Noiri? Ve unapred je znala odgovor. Prema svom uobiajenom stilu, im je stigla raspitala se kod sluavke, a dola je nenajavljena. Vratio sam se tek pre nekoliko minuta, odgovorio je Kikui mrzovoljno. Ja sam se vratila jo pre nekoliko dana. ikakin odziv je takoe bio osoran. Naglo je pogrbila levo rame. I kad sam se vratila, ustanovila sam da se desilo neto veoma nepovoljno. Bila sam preneraena. Strana stvar - ne znam kako da se suoim sa vama. Rekla mu je da se Inamurina kerka udala. U mraku Kikui nije morao da prikriva svoje iznenaenje. Bio je u stanju da odgovori pribrano. Oh? A kada to? Govorite kao da vas se to uopte ne tie. Ali rekao sam vam vie nego jedanput da je odbijam.

Jeste, bar prividno. Tako ste eleli da to izgleda. Hteli ste da izgleda da niste zainteresovani, a umeala se ova nametljiva stara ena, koja je gurala i gurala. To vam je ilo na ivce. Ali sama devojka nije bila tako loa. O emu priate? Kikui se podrugljivo nasmejao. ini mi se da vam se mlada devojka sasvim dopadala. Ona je veoma lepa devojka. Sve sam ja to shvatila. Ali injenica da je smatram lepom devojkom ne znai da elim da je oenim. Ipak je osetio kao da mu je no zaboden u srce i, kao da je estoko oedneo, borio se da doara devojino lice. Sreo ju je samo dva puta. Da bi mu je pokazala, ikako ju je naterala da slui aj u hramu Engaku. Njeno dranje je bilo jednostavno i elegantno, i jo je bio pod ivim utiskom njenih ramena i dugakih rukava njenog kimona, kao i njene kose, sjajne i svetle kroz papirna vrata. Senke lia na papiru vrata, svetlo-crveni ajni salveti, ruiasta maramica od krepa pod rukom dok je ila preko dvorita hrama do ajne kolibe, hiljadu belih dralova - sve je to lebdelo svee u njegovoj glavi. Drugi put je ona dola ovamo, i ikako je sluila aj. Sledeeg dana Kikuiju se inilo da je miris devojke ostao da lebdi oko njega, pa je ak i sada mogao da vidi njen pojas sa sibirskim perunikama ali njeno lice mu je izmicalo. Nije mogao da se priseti ni lica svoje sopstvene majke i oca, koji su umrli pre tri-etiri godine. Gledao bi u njihove slike i video ih tamo. to vam je neko bio blii i to ste ga vie voleli, to je tee doarati njegov lik. Moda je to pravilo. Moda jasne uspomene dolaze lake u srazmeri sa tim koliko su bile rune. Jukikine oi i obrazi bili su mu apstraktne uspomene, kao neki utisci svetlosti; dok je uspomena na onaj mlade na ikakinim grudima bila konkretna kao aba. Iako je bio mrak na verandi, Kikui je mogao da vidi da ikako nosi donju suknju od belog krepa ispod kimona. ak i da je bio dan, on ne bi mogao da vidi mlade; ali on je bio tu pred njim, jo izrazitiji zbog mraka.

Pa, boga mi, veina ljudi ne bi dozvolila da im devojka izmakne dok razmiljaju o tome kako je ona lepa i dobra. Jer, na kraju krajeva, postoji samo jedna Jukiko Inamura na ovom svetu. Neete je ponovo nai ni ako provedete ceo ivot tragajui za njom. Zar tako jednostavnu stvar jo ne moete da shvatite? ikako je govorila otvoreno prodornim tonom. Vi ste neiskusni i razmaeni. Eto, to je izmenilo i njen i va ivot. Ona je bila oigledno veoma zainteresovana. I tako je ona otila drugom, pa ako njen brak ne ispadne srean, ne moe se rei da vi ba niste odgovorni za to. Kikui nije odgovorio. Vi ste je dobro pogledali, zar ne? Zar vas ne uznemirava pomisao da e vas se, godinama docnije, ta devojka seati i aliti to se nije udala za vas, mislei da bi bolje prola. ikakin glas je bio pun otrova. Ali ako je Jukiko ve bila udata, zato mu je ikako sve ovo uzaludno govorila. Svici? U ovo doba godine? ikako je isturila glavu napred. Uskoro e sezona jesenjih insekata, a jo ima svitaca? Kao da su duhovi! Sluavka ih je kupila. Sluavke ba tako neto i rade. Da se vi bavite ajem, sigurno ne biste to podnosili. U Japanu ljudi veoma paze na godinja doba. Kao to je ikako i rekla, bilo je zaista neega u tome da su svici kao duhovi. Kikui se seao da su jesenji insekti zujali na obali jezera Noiri. Bili su to veoma udni svici, koji jo u ovo vreme zuje. Da imate enu, ona vas ne bi rastuila tim jadnim, zakasnelim insektima van sezone. ikakin glas je odjednom postao mekan i prisan. A ja sam mislila da vam ugovorim brak sa Inamurinom kerkom kao uslugu, iz zahvalnosti prema vaem ocu. Kao uslugu? Da. I dok vi, gospodine Kikui, u mraku lekarite i zurite u svice, udala vam se i Otina kerka Fumiko. Kad?

Vie nego kad je uo da se Jukiko udala, Kikui se toliko zaprepastio da su mu se noge oduzele. Ali je bio dovoljno pribran da prikrije svoje zaprepaenje. Ipak, prizvuk njegovog glasa oigledno ga je odao. I ja sam bila isto tako zaprepaena kad sam ula to, pri povratku iz Kjota. Kao da su se dogovorile, obe su pourile da se udaju - mladi se danas ne predomiljaju mnogo, rekla je ikako. I ba kad sam se ja poradovala to se Fumiko sredila i to vam nee vie smetati, saznala sam da se i Inamurina kerka ve udala. I kako je samo to uinila. Kao da mi je opalila amar. Sve je to, dragi moj, zbog vae neodlunosti. Ali Kikui jo nije mogao da poveruje da se Fumiko udala. Zar je gospoa Ota, na kraju krajeva, uspela da upropasti mogunost vaeg braka, ak ako je morala i da umre zbog toga? Ali sad kad je Fumiko udata, moda e njene vetije arolije konano da napuste ovu kuu. Kako bi bilo da se vi sada pomirite sa tim svim i sredite, da date da vam se drvee lepo podkree. ak i po mraku mogu da vidim kako ste pustili granje da divlje izraste. Ovo je najsumornija bata u kojoj sam ikada bila. Tokom etiri godine od oeve smrti Kikui nije pozvao batovana da mu sredi batu. Zaista je zapustio batu. Iz nje je izbijala memla koja je zapahnjivala najveu egu dana. Ni sluavka ne zaliva redovno batu. Mogli biste bar toliko da joj napomenete. A to se vi meate u sve to? Ali iako se mrtio na svaku ikakinu primedbu, on ju je ipak iz nekih razloga putao da i dalje blebee. Tako je bivalo kad god se nalazio sa njom. ak i kad ga je nervirala, ona se trudila da mu podie, i pokuavala da ga ispita. On je ve bio naviknut na te njene trikove. Otvoreno je pokazivao svoje nezadovoljstvo i bio je na oprezu. A ikako je sve to znala, i uglavnom se

pretvarala da je neznalica, mada mu je povremeno davala do znanja koliko je upuena u sve. ak i kad ga je nervirala, ikako je retko govorila stvari koje bi ga zapanjile svojom neumesnou. Sve se to uklapalo u Kikuijevu mrnju prema samom sebi, koja je postala njegova druga priroda. I noas je ikako, ini se, ispitivala kako e Kikui reagovati kad ga obavesti da su se Jukiko i Fumiko udale. Kikui je bio na oprezu - kakvi bi mogli biti njeni razlozi? ikako se trudila da ga oeni sa Jukiko i da odagna Fumiko; i, mada se nje nije ticalo kako e se Kikui oseati poto su se obe devojke udale, ipak je akala po uglovima senki njegove due. Kikui je ustao, nameravajui da upali svetla u sobi i na verandi. Bilo mu je neobino da bude tu u mraku sa ikako, jer nikada nije oseao toliku intimnost prema njoj. Iako mu je davala savete o bati, on je preao preko njih kao preko njenih uobiajenih pridika. Ipak mu se inilo da je glupo to mora da ustane i upali svetla. A ikako, iako je prvo napravila primedbu o mraku im je ula, sada se nije ni pokrenula da sama ustane i upali svetla. Prelo joj je ve u naviku, u stvari bilo joj je u prirodi da uvek stoji na usluzi; ali Kikui je zapazio da su njen ar i elja da ga usluzi popustili. S druge strane, moda je i drala do svog dostojanstva zbog svojih godina, ili kao uiteljica umetnosti ajne ceremonije. Samo vam prenosim poruku od gospodina Oizumija iz Kjota, rekla je ikako nonalantno, ali ako ikada odluite da prodate kolekciju vaeg oca, on bi rado posredovao u prodaji. Ako mislite da se sredite i otponete novi ivot, sada kad vam je Jukiko pobegla, ne verujem da ete biti raspoloeni za aj. Iako sam pomalo tuna kad pomislim da u izgubiti posao koji sam imala dok je va otac bio iv, ipak nema smisla da vam ajna koliba tako stoji i da je jedino ja provetravam. Znai u tome je stvar - Kikui je sve shvatio. ikakini ciljevi bili su sasvim jasni. Poto nije uspela da mu ugovori brak sa Jukikom, vie se nee ni viati sa Kikuijem i, umesto oprotaja, ona e se

udruiti sa Oizumijem da preuzme kolekcija Zbog toga je i razgovarala sa Oizumijem u Kjotu o otkupu. Umesto da se naljuti, Kikuiju je, naprotiv, laknulo. Poto nameravam da prodam kuu, moda u vas jednog dana zamoliti da posredujete i u tome. Pa naravno, moete se mirne due osloniti na nekoga ko vam je dolazio u kuu jo za ivota vaeg oca, dodala je ikako. Kikui je nasluivao da ona zna bolje od njega ta sve ima u ajnoj kolekciji. Moda je ikako ve unapred proraunata i dobit koju moe da izvue iz preprodaje. Kikui je pogledao u pravcu ajne kolibe. Ispred kolibe se nalazio veliki oleander, sav otean od pupoljaka, koji su se razlivali u nejasnu belu mrlju. No je bila tako mrana da je jedva razaznavao liniju izmeu drvea i neba.

2.

Ba kad se spremao da napusti kancelariju jedne veeri, Kikuija su pozvali da se vrati na telefon. Ovde Fumiko. uo je sasvim sitan glas. Halo. Ovde Mitani... Fumiko na telefonu. Da, prepoznao sam vas. Izvinite to vas ovako zovem preko telefona, ali moram da vam se izvinim zbog neega, a bilo bi prekasno da vas nisam pozvala telefonom. Molim? U stvari, jue sam vam poslala pismo, ali sam, ini mi se, zaboravila da zalepim marku. Oh? Nisam ga jo primio.

Na poti sam kupila deset markica, poslala pismo, i kad sam se vratila kui, opet sam imala deset markica. Mora da sam se zanela neim drugim. Nisam znala kako da vam se izvinim pre nego to primite pismo... Ako je to sve, zaista nemojte da se brinete... Kikui je odgovorio, pitajui se istovremeno da li ga u pismu obavetava o tome da se udala. Da li me u pismu obavetavate o neem na emu treba da vam estitam? Molim...? Uvek smo razgovarali preko telefona, i to je bilo prvi put da sam vam pisala. Kolebala sam se da li da vam poaljem pismo, i mora da sam pri tom sasvim zaboravila da prilepim marku. A gde se vi sada nalazite? U javnoj telefonskoj govornici. Na Centralnoj tonskoj stanici... Neko ve eku napolju na red da telefonira! U javnoj govornici? Kikui to nije mogao da sasvim staloeno primi. estitam vam. Molim...? Hvala. Konano ja sam... Ali otkud znate? Kurimoto mi je kazala. Gospoica Kurimoto...? Ali otkud ona zna. Opasna je ena. Ali pretpostavljam da se vie neete viati sa gospoicom Kurimoto. Proli put, seate li se? uo sam kiu preko telefona. Tako ste rekli. I onda sam se upravo preselila kod prijatelja, pa sam se kolebala da li da vam kaem ili ne. I ovoga puta je isti sluaj. Trebalo je da mi kaete. I ja sam se kolebao, otkako sam uo od gospoice Kurimoto, da li da vam estitam ili ne. A ja sam, jednostavno, nestala. Pomalo tuno, zar ne? Njen glas, koji se gubio, liio je na majin. Kikui je zautao. Pa morala sam da nestanem, ali... nastala je pauza. To je mala, prljava soba od est oa. Nala sam je kad sam i posao nala. Molim...? Prilino se zamaram, poto sam poela da radim po najveoj vruini.

Pa da. I to odmah poto ste se udali... ta? Udala...? Jeste li rekli udala? estitam! ta? Ja ..? Udala? Ni u kom sluaju! Pa udali ste se, zar ne? Ko? Ja ..? Zar se niste udali? Nisam Kako bih i mogla sada...? Pa majka tek to mi je umrla... A tako. Je li gospoica Kurimoto rekla da sam se udala? Jeste. Zato? Ne shvatam. I kad ste to uli, jeste li vi poverovali? inilo se kao daje Fumiko uputila to pitanje samoj sebi. Kikui je odjednom odlunije progovorio. Ne moemo razgovarati preko telefona. Zar ne bih mogao da vas vidim? Moete. Doi u na Tokijsku stanicu. Saekajte me tamo. Ali... Ili biste me radije negde sreli? Ja ne volim da se nalazim sa ljudima na javnim mestima Doi u kod vas kui. Pa onda, da se vratimo zajedno? Ako bismo se vratili zajedno, morali bismo, naravno, negde da se sretnemo. Zar ne moete da svratite u moje preduzee? Ne. Otii u sama do vae kue. Je li? Pa i ja u se odmah vratiti. Ako vi stignete prvi, uite unutra. Ako bi pola elektrinim vozom od Centralne tokijske stanice, Fumiko bi stigla pre Kikuija. Ali Kikuiju se inilo da e moda, uhvatiti isti voz, pa ju je traio u gomili putnika.

Ipak je Fumiko stigla pre njega u kuu. uvi od sluavke da je ona u bati, Kikui je iziao u batu proavi pored ulaza. Fumiko je sedela na jednoj steni u senci belog oleandera. Posle ikakine posete od pre etiri-pet dana, sluavka se trudila da redovno zaliva iblje pre Kikuijevog povratka kui. Upotrebljavala je staru slavinu u bati. Stena na kojoj je Fumiko sedela kao da je bila vlana pod njenim rukavima. Kad crveni oleander preplavi u cvatu, crvena boja na debelom zelenom liu deluje kao rasplamsalo letnje nebo; ali kad su pupoljci beli, efekat je bogato sve. Beli grozdovi pupoljaka neno su se njihali, obavijajui Fumiko. Nosila je belu pamunu haljinu, opivenu na depovima i presavijeni okovratnik sa uskim trakama tamno plave boje. Svetlost zalazeeg sunca padala je na Kikuija preko oleandera iza Fumikinih lea. Ba mi je drago da vas vidim. Kikui joj je prisno priao. Fumiko je htela neto da kae i pre Kikuija. Maloas, preko telefona... Kao da je ustuknula, digla se i odmakla od njega. Moda joj se uinilo da e je Kikui uhvatiti za ruku kad joj se tako pribliio. Poto ste mi preko telefona rekli ono, dola sam da to prekinem... O udaji? I ja sam se zaprepastio. U kom smislu? to sam se udala ili to nisam? Fumiko je oborila pogled. Pa, dvaput sam se iznenadio. Kad sam uo da ste se udali, i kad sam uo da niste. Oba puta? Pa zar nije trebalo da se iznenadim? Kikui je koraknuo preko staze od kamenja. Hajde da uemo ovuda. Mogli ste da uete i da me saekate unutra. Kikui je seo na verandu.

Pre neki dan sam se vratio sa putovanja i leao sam ovde, kad je banula gospoica Kurimoto. Bila je no. Sluavka je pozvala Kikuija u kuu. Verovatno je htela da proveri uputstva za veeru koja joj je Kikui dao preko telefona pre polaska iz preduzea. Kikui je ustao i otiao unutra, i dok je bio u kui, presvukao se u beli, vuneni kimono. Fumiko je, izgleda, napuderisala lice i ekala da se Kikui vrati i ponovo sedne. ta je, u stvari, rekla gospoica Kurimoto? Samo da ste se i vi udali... I zar ste vi to primili kao istinu? Pa, bila je to la za koju bih teko mogao i pomisliti da bi iko bez veze rekao... I niste ni posumnjali...? Fumikine crnkaste oi su se ovlaile. Kako bih ja sada mogla da se udam? Zar mislite da bih mogla tako neto da uinim? Majka i ja smo zajedno patile, i dok mi je to jo svee u seanju... Kikuiju je to zazvualo kao da je njena majka jo iva. I majka i ja se oslanjamo na ljude, ali oekujemo da nas oni razumeju. U tome se sastoji uzajamno poverenje. Zar je to samo san? Moda mi vidimo samo odraz naih bia u naim srcima? Fumikin glas je podrhtavao. Bila je na ivici suza. Kikui je izvesno vreme utao. I ja sam vas pitao pre izvesnog vremena da li mislite da bih se ja sada mogao oeniti. Seate li se? Onoga dana kad je bio pljusak...? Kad je bila grmljavina...? Da. A sada vi mene pitate to isto. Ali nai sluajevi su sasvim razliiti. Vi ste mi nekoliko puta rekli da u se oeniti. Ali va sluaj je sasvim razliit od mog, gospodine Mitani. Fumiko ga je pogledala oima punim suza. Zato? Va poloaj je drugaiji...

Moj poloaj...? Da. Va poloaj je drugaiji. Ako neete da kaem poloaj, onda, recimo, stepen mrane senke u vaem biu. Drugim recima, dubina oseanja krivice...? To hoete da kaete za mene. Ne. Fumiko je snano odmahnula glavom. Suza joj je kanula iz oka. Ali samo jedna kap, koja je kliznula iz ugla levog oka i udno se zadrala kanuvi blizu uha. Krivica je na majinoj strani, a majka je umrla. Ali ja ne mislim da je tu u pitanju ikakva krivica. Mislim da je to bila samo majina tuga. Kikui je sedeo pognute glave. Ako je to bila krivica, nastavila je, moda nikada nee ieznuti. Ali tuga e proi. Ali kad vi govorite o mranoj senci, zar ne pravite smrt vae majke mranijom nego to je potrebno? Zaista, bolje bi bilo da sam rekla dubina tuge. Dubina tuge... Kikui je hteo da kae da je to isto to i dubina ljubavi, ali se uzdrao. Ali pre svega, u vaem sluaju je bilo pitanje braka sa Jukikom. Sa mnom nije bio takav sluaj. Fumiko je to naglasila, kao da eli da vrati razgovor u stvarnost. Gospoica Kurimoto je mislila da majka pokuava da vas omete, pa je smatrala da vam i ja stojim na putu, i zato je rekla da sam se ja udala. Ne mogu da smislim nikakvo drugo objanjenje. Ali rekla mi je da se i gospoica Inamura udala. Za trenutak se krajnja zaprepaenost pokazala na Fumikinom licu. Zatim je opet snano odmahnula glavom. La... to je la. I to je sigurno la! Kad bi to moglo biti? Kad se gospoica Inamura udala..? Pa sigurno nedavno. To je sigurno la.

Kad sam uo da ste se obe udale, mislio sam, naprotiv, da je to u vaem sluaju istina, rekao je Kikui tihim glasom. Ali moda je, u stvari, istina da se Jukiko udala... To je la. Niko se ne bi enio po ovakvoj vruini. U letnjem kimonu, dok se ovek preznojava - moete li i da zamislite? Moda ste u pravu. Zar nema letnjih venanja? Veoma retko... Ponekad se i odre u leto... ali se venanja obino odlau za jesen, ili... Iz nekog razloga Fumiko su opet navrle suze i kanule joj na kolena, dok je ona zurila u svoja kolena ovlaena suzama. Ali zato gospoica Kurimoto pria takve lai? Lepo me je nasamarila, zar ne? rekao je Kikui zamiljeno. Ali se pitao ta je Fumiko navelo da zaplae? Izvesno je bar toliko da je vest o Fumikinoj udaji bila lana. Moda je ikako rekla da se Fumiko udala da bi mu je istisnula iz glave, poto se Jukiko zaista udala? Kikui je razmatrao tu mogunost. Meutim, bilo je neega u tome to nije mogao da prihvati. I on je poeo da osea da ga je slagala i za Jukikinu udaju. U svakom sluaju, dokle god ne budemo znali da li se Jukiko zaista udala, neemo shvatiti ni motive Kurimotine ale. ale...? Pa, recimo da to tako nazovemo. Ali da vam ja danas nisam telefonirala, za vas bih ostala udata. Lepa mi je to ala! Sluavka je ponovo pozvala Kikuija. Iz kue se Kikui vratio sa pismom u ruci. Vae pismo, bez prilepljene marke... Nehatno je okrenuo koverat. Ne, ne. Ne smete ga proitati!...

Zato? Ne smete. Vratite mi ga. Primakla mu se, u kleeem stavu, i pokuala da mu uzme pismo iz ruke. Vratite mi ga. Kikui je hitro sklonio ruke iza lea. Fumikina leva ruka mu je pala na koleno, a desnom je posegnula da mu uzme pismo. Kako je levom i desnom rukom pola u suprotnim pravcima, izgubila je ravnoteu. Leva ruka joj je ostala iza lea da je zadri da ne padne na Kikuija, a desnom je zgrabila pismo, koje je sada bilo iza Kikuijevih lea. Jednom stranom lica nagnula mu se ka grudima, ali se brzo i veto izvila. Dodir njene leve ruke na njegovom kolenu bio je neverovatno lagan. Nije mogao da vidi kako je podupirala gornji deo svoga tela, koje je bilo uvrnuto i gotovo da padne. Kako se ona bacila na njega, Kikui se naglo ukrutio; a sada je imao nagon da usklikne zbog njene iznenaujue vitkosti. Bio je snano svestan ene. Bio je svestan Fumikine majke, gospoe Ota. Nije mu bilo sasvim jasno kada je Fumiko povratila ravnoteu i otrgla se. Nije shvatala gde je nestala sva ta snaga. Bila je to nezamisliva gipkost. Neto kao najdublji instinkt ene. Upravo kad je oekivao da se Fumiko teko srui na njega, ona se nala u njegovoj blizini - topao miris. To je bilo sve. Miris je bio jak. Zapahnuo ga je bogato, miris ene koja je provela letnji dan u radu. Osetio je Fumikin miris, miris njene majke. Miris zagrljaja gospoe Ota. Vratite mi ga. Kikui se nije opirao. Iscepau ga. Okrenula se i iscepala pismo - na sitne komadie. Vrat i gole ruke su joj bili vlani od znoja. Odjednom je prebledela kad je pala na njega i povratila ravnoteu. A onda, ponovo u kleeem stavu, pocrvenela je; i u tom trenutku, inilo se, znoj joj je izbio po celom telu.

3.

Veera doneta iz oblinjeg restorana bila je uobiajena i ne ba naroito privlana. Kikuijeva ajna olja je bila zdela ino. Sluavka mu ju je donela kao i obino. Kikui ju je odjednom primetio, a i Fumikin pogled je bio na njoj. Oh, vi upotrebljavate tu zdelu? Da. Ne bi trebalo. Kikui je osetio da se ona osea jo nelagodnije od njega. Docnije sam zaalila to sam vam je poklonila. I o tome sam vam neto napisala u pismu. ta kaete...? Molim...? Pa izvinjavam se to sam vam dala tako lo primerak. Uopte nije lo primerak. Pa sigurno nije ba najbolji ino, jer ga je majka svakodnevno upotrebljavala kao obinu olju za aj. Ja zaista nisam upuen, ali mislim da je to veoma dobar primerak porcelana ino. Kikui je uzeo zdelu u ruku i zagledao se u nju. Ima mnogo boljih primeraka porcelana ino. Kad ovek upotrebljava ovu zdelu, podsea ga na neku drugu, koja je mnogo bolja... ini mi se da nema nijedne male zdele porcelana ino u kolekciji moga oca. ak i ako nemate ino, on se vidi. Kad pijete iz ove zdele, podseate se na druge zdele, pa razmiljate koliko su one bolje. To me je uvek rastuivalo, a i moju majku. Kikui je duboko uzdahnuo. Ali ja se sve vie udaljujem od aja. Nemam prilike da vidim ajne zdele.

Nikada ne znate kada ete videti neku. Mora da ste videli mnogo lepe primerke. Mislite li rei da ovek treba da daje samo najbolje primerke. Da. Fumiko je pogledala pravo u njega, potvrdna izraza lica. Ja tako mislim. Zamolila sam vas u pismu da je razbijete i bacite komadie. Da je razbijem? Da razbijem ovo? Kikui je nastojao da potisne napad koji mu je pretio. Pa to je porcelan iz stare pei ino, i mora da je tri-etiri stotine godina star. U poetku je to, verovatno, bila obina stona zdela, ali ona je ve odavno postala ajna zdela. Ljudi su je uvali i predavali s pokolenja na pokolenje - neki su je, moda, nosili ak i na duga putovanja. Ja ne mogu da je razbijem samo zato to mi vi tako nareujete. Na ivici zdele, kako je Fumiko rekla, bila je mrlja od rua njene majke. Navodno, majka joj je rekla da ru ne moe da se skine kad se utisne, ma kako se snano trljalo, i zaista, otkad je Kikui dobio zdelu, on je bezuspeno pokuavao da opere ba to upadljivo tamno mesto na ivici zdele. Mrlja je bila svetio smea, daleko od boje rua; ipak je na njoj bila neprimetna nijansa crvene boje, i nije bilo nemogue protumaiti je kao staru, izbledelu mrlju od rua. Moda je to bila i crvena boja samog porcelana ino; ili, poto je prednja strana zdele bila utvrena upotrebom, moda su tu mrlju ostavile usne vlasnika jo i pre gospoe Ota. Meutim, gospoa Ota ju je verovatno najvie upotrebljavala. To je bila njena svakodnevna ajna olja. Da li je gospoa Ota sama prva smislila da je tako upotrebljava? Ili, moda, Kikuijev otac? Kikui se pitao kako je to, u stvari, bilo. Takoe je slutio da je gospoa Ota, zajedno sa njegovim ocem, upotrebljavala dve cilindrine zdele Raku, crvenu i crnu, kao svakodnevne ajne olje za mua i enu. Njegov otac ju je naterao da upotrebljava posudu za vodu od porcelana ino kao vazu za cvee, a onda - naterao ju je da stavlja rue i karanfile u nju? Isto tako ju

je naterao da upotrebljava malu zdelu ino kao ajnu olju? Da li je tada smatrao da je zdela lepa? A sada, kad su oboje bili mrtvi, posuda za vodu i ajna zdela su pripali Kikuiju. A i Fumiko mu je dola. Ne ponaam se detinjasto. Zaista bih volela da je razbijete. Svidela vam se posuda za vodu koju sam vam dala, pa sam se setila i one druge zdele ino i mislila sam da e se lepo slagati sa posudom za vodu. Ali posle sam se zastidela. Ne bi trebalo da je upotrebljavam kao ajnu olju. Previe je lepa. Ali ima toliko boljih primeraka. Vi ete piti iz ove i misliti na njih. To bi me veoma rastuilo. Ali zar zaista mislite da ne moete pokloniti nita izuzev najboljih primeraka? To zavisi od osobe i od okolnosti. Njene rei su imale duboke prizvuke. Da li je Fumiko u svojoj dobroti mislila da bi za uspomenu na njenu majku, za uspomenu na samu Fumiko - moda ak i za neto intimnije od uspomene - odgovaralo samo najbolje? Njene elje, njena molba da samo najlepe bude ostavljeno da ga podsea na njenu majku, dirnuli su Kikuija. Shvatio je da su to najlepa oseanja, a posuda za vodu ino potvrdila je ta oseanja. I sama povrina posude ino, koja je blistala toplo i svee, podseala ga je na gospou Ota. Verovatno zato to je posuda bila tako lepa, uspomena je ostala bez mranih senki i runog oseanja krivice. Dok je posmatrao to remek-delo, oseao je jo jae kakvo je remek-delo bila gospoa Ota. U remek-delu nema nieg neistog. Kad god bi pogledao posudu, poeleo bi da vidi Fumiko - tako joj je rekao i preko telefona one kiovite noi. Bio je u stanju da joj to kae samo zato to je telefon stajao izmeu njih. A Fumiko je odgovorila da ima jo jednu zdelu porcelana ino, i donela mu je ajnu zdelu. Verovatno je istina da je zdela loija od posude.

ini mi se da je moj otac imao pokretni ajni ormari. Obino ga je nosio sa sobom na putovanja, razmiljao je Kikui naglas. Zdela koju je drao u ormariu sigurno je mnogo loija od ove. A kakva je to zdela? Nikada je nisam ni video. Pokaite mi je. Sigurnoje bolja. Ako jeste, mogu li onda da razbijem zdelu ino. To je opasna kocka. Posle veere, dok je veto vadila semenke iz lubenice, Fumiko je ponovo navalila na njega da joj pokae zdelu. Poslao je sluavku da otvori ajnu kolibu i iziao kroz batu. Nameravao je da donese ajni ormari, ali je Fumiko pola za njim. Nemam pojma gde se nalazi, doviknuo je. Gospoica Kurimoto to zna mnogo bolje nego ja. Fumiko je bila u senci oleandera otealog od pupoljaka. Ispod najniih belih grana mogao je da vidi njena stopala u dugim arapama i batenskim nanulama. ajni ormari je bio u plakaru pored ostave. Kikui ga je izneo u glavnu sobu i stavio pred nju. Ona je s potovanjem kleknula, kao da oekuje da on odmota pakovanje; ali posle nekoliko trenutaka posegla je za ormariem. Mogu li, onda, da vidim? Malo je pranjav. Uhvativi ormari za maramu u koju je bio umotan, opraio ga je u bati. Ostava je puna insekata, i u plakaru sam video mrtvog popca. Ali ova soba je ista. Gospoica Kurimoto ju je oistila kad je dola da mi kae da ste se vi i Inamurina kerka udale. Bila je no i mora da je zatvorila popca u plakar. Izvadivi neto to je liilo na ajnu zdelu, Fumiko se sagnula da odvee vreu. Prsti su joj pomalo podrhtavali.

Okrugla ramena su joj bila isturena napred i Kikuiju, koji ju je gledao s profila, dugaak vrat se uinio jo dui. Bilo je neeg draesnog oko njene napuene usne, koja se isturala napred kako je ona ozbiljno zatvarala usta, kao i u jednostavnom ispupenju njenih uvaca. Podigla je oi i pogledala ga. To je Karacu.13 Kikui se pribliio. Veoma je lepa zdela. Poloila ju je na pleteni pod od bambusovine. Bila je to mala, cilindrina zdela od porcelana Karacu koja se, kao i zdela ino, mogla upotrebljavati svakodnevno. Snana je. Dostojanstvena - mnogo bolja nego zdela ino. Ali zar se mogu porediti porcelani ino i Karacu? Mogu se proceniti kad se gledaju naporedo. Privuen snagom zdele Karacu, Kikui ju je uzeo na koleno i posmatrao. Da li, onda, da donesem zdelu ino? Ja u je doneti. Fumiko se digla. Stavili su zdele ino i Karacu jednu pored druge. Pogledi su im se sreli, i zaustavili se na zdelama. Zdele za oveka i enu. Kikui je izustio pomalo zbunjeno. Kad ih tako ovek gleda, jednu pored druge. Fumiko je klimnula glavom, kao da nije u stanju nita da kae. I Kikuiju su rei udno zvuale. Zdela Karacu bila je neukraena, zelenkasta, sa nijansom afrana, kao i sa primesom karmina. Pri dnu se snano irila. To je bila omiljena zdela vaeg oca koju je nosio na putovanja. Veoma podsea na vaeg oca.
13

Porcelan iz Kljuua, korejskog porekla. (Prim. prev. )

Fumiko kao da nije oseala opasnost u toj primedbi. Kikui nije smogao snage da kae da je zdela ino kao njena majka. Ali dve zdele pred njima bile su kao due njegovog oca i njene majke. Te ajne zdele, tri ili etiri stotine godina stare, bile su solidne i zdrave, i nisu izazivale bolesne misli. Kao da se ivot zatezao preko njih, i to na neki gotovo senzualan nain. Videi svog oca i Fumikinu majku u tim zdelama, Kikui se oseao kao da su podigli dva divna duha i postavili ih jedan pored drugog. ajne zdele su bile tu, prisutne, i prisutna stvarnost Kikuija i Fumiko, koji su sedeli licem u lice preko ajnih zdela, inila se takoe jo istijom, neukaljanom. Na dan posle slube sedmodnevnog pomena njene majke, Kikui joj je rekao da osea neto strano u tome to je sa njom, to je suoen sa njom. Da li je to oseanje krivice sada izbrisano prisustvom ovih ajnih zdela? Divne su, rekao je Kikui, kao da govori samom sebi. Nije bilo u prirodi mog oca da se igra sa ajnim zdelama, ali se ipak igrao, i to je, moda, umrtvilo njegovo oseanje krivice. Molim? Ali kad ovek vidi zdelu, zaboravi na nedostatke starog vlasnika. Oev ivot je bio samo veoma mali deo ivota ove ajne zdele. Smrt me eka kraj nogu. Plaim se. Pokuala sam toliko stvari. Pokuala sam da mislim da, ako mi je smrt pod nogama, ne mogu zauvek biti obuzeta majinom smru. Kad oveka ponu da prizivaju mrtvi, on poinje da osea da ni sam nije u ovom svetu. Sluavka je ula donevi ajnik i ostali ajni pribor. Oigledno je zakljuila da e, poto su tako dugo u ajnoj kolibi, verovatno poeleti vode za aj. Kikudi je predloio Fumiko da upotrebe zdele ino i Karacu u kolibi, pretvarajui se da su, u stvari, na putovanju. Fumiko je jednostavno klimnula glavom. Mogu li da upotrebim zdelu ino poslednji put pre nego to je razbijem? Uzela je iz kutije etkicu za meanje aja i otila da je opere.

Dug letnji dan jo je bio svetao. Kao da smo na putovanju, rekla je Fumiko, meajui etkicom u maloj zdeli. Na putovanju - i jesmo li u gostionici? To ne mora da bude gostionica. Kraj obale reke, ili na vrhu planine. Moda bi bolje bilo da smo upotrebili hladnu vodu, da nas podseti na planinu. Kad je podigla etkicu za meanje, njene crnkaste oi su se podigle i za trenutak se zadrale na Kikuiju. A onda je pogledala dole na zdelu Karacu, koju je okrenula na dlanu. Pogled joj se pomerao napred, zajedno sa zdelom, sve do odreenog mesta ispred Kikuijevih kolena. Uinilo mu se kao da e ona poleteti k njemu. Kad je poela da pravi aj u zdeli ino njene majke, etkica je zagrebala po zdeli. Zaustavila se. Veoma je teko. Mora da je teko u tako maloj zdeli, rekao je Kikui. Ali, u stvari, Fumikine ruke su drhtale. Kad je prestala, nije mogla ponovo da pomeri etkicu za meanje. Fumiko je sedela oborene glave, oiju uperenih na svoj zategnuti lanak na ruci. Majka mi ne dozvoljava. ta? Kikui joj se primakao i uzeo je za ramena, kao da je izvue iz mree ukletstva. Nije mu se opirala.

4.

Ne mogavi da zaspi, Kikui je ekao da svetlost prodre kroz pukotine izmeu roletni, i iziao je u ajnu kolibu. Razbijena zdela ino leala je na poploanoj stazi ispred kamenog korita. Sastavio je etiri velika komada da bi oblikovao zdelu. Na ivici je nedostajao dovoljno veliki komad da propusti njegov kaiprst.

Pitajui se da nije negde na zemlji, poeo je da ga trai meu kamenjem. Odmah je prestao. Podigao je oi. Na istoku je jedna velika zvezda sijala kroz drvee. Prolo je vie godina otkako je poslednji put video jutarnju zvezdu. Stajao je posmatrajui je, a nebo je poelo da se oblai. Zvezda je bila jo vea, sijajui kroz sumaglicu. inilo se kao da je njena svetlost pomuena vodom. inilo mu se nitavnim da sada trai delove razbijene zdele i da pokuava da je sastavi uz kontrast sveeg sjaja zvezde. Ponovo je bacio razbijene komade. Prethodne veeri Fumiko je bacila zdelu ino na korito pre nego to je mogao da je zaustavi. Uzviknuo je. Ali nije traio razbijene komadie u senkama meu kamenjem. Radije je obgrlio Fumiko, pridravajui je. Kako se nagnula napred dok je bacala zdelu ino, inilo se kao da e se i sama sruiti na korito. Ima mnogo boljih zdela ino, promrmljala je. Da li je jo bila obuzeta mislima da bi Kikui trebalo da poredi zdelu sa boljim primercima porcelana ino? Leao je bez sna, a odjek njenih rei dopirao je do njega, u seanju jo izrazitije i kristalno ist. Dok je ekao dnevnu svetlost, iziao je da potrai razbijene komadie. A onda, ugledavi zvezdu, ponovo ih je bacio na zemlju. Pogledavi gore, uzviknuo je. Vie nije bilo zvezde. U kratkom trenutku dok su njegove oi bile uperene u odbaene komadie, jutarnja zvezda je nestala u oblacima. Izvesno vreme je zurio u istono nebo, kao da oekuje da mu povrati neto ukradeno. Oblaci nisu bili teki, ali nije mogao da razazna gde se zvezda nalazi. Oblaci su se rasuli na vidiku. Bleda crvena boja je potamnela na mestu gde su oblaci doticali krovove kua. Pa ne mogu ba da je ostavim, rekao je glasno. Ponovo je pokupio komadie i stavio ih u rukav svog nonog kimona.

Bilo bi mu tuno da ih je ostavio tamo. Sem toga, moda e i ikako Kurimoto navratiti. Razmiljao je o tome da li da zakopa zdelu kraj kamenog korita, poto ju je Fumiko tu razbila u tako oiglednom oajanju. Umesto toga, zavio je komadie u hartiju, stavio ih u ladicu, i vratio se u postelju. ega se ona tako plaila kad ga je terala da poredi zdelu ino sa drugima? I zato ju je ta mogunost toliko brinula? Kikui nije mogao da shvati razlog. Sada, jo vie nego prethodne veeri, nije mogao da pomisli ni na koga sa kim bi je mogao porediti. Ona je postala apsolutna, van poreenja. Ona je postala odluka i sudbina. Uvek ranije, ona je za njega bila samo kerka gospoe Ota. Sada je to zaboravio - sasvim ga je napustila ideja da je majino telo na suptilan nain preneseno na kerku, da bi u njemu izazvalo udne matarije. Konano je uspeo da se probije kroz mranu, runu zavesu. Da li ga je prekid njene devianske istoe spasao? Fumiko mu se nije opirala, jedino je ta istoa pruila otpor. Ta injenica, moglo bi se rei, kazivala je koliko je duboko on uronio u mreu ukletosti, koliko je paraliza bila potpuna; ali Kikui je sada oseao suprotno, da je izbegao ukletost i paralizu. Kao da je manijak osloboen svoje strasti poto je uzeo krajnju dozu droge. Kikui je pozvao Fumiko iz kancelarije svog preduzea. Radila je u Kandi kod jednog veleprodavca vune. Nije bila na poslu. Kikui je poao od kue neispavan. Da li je Fumiko, moda, u zoru zaspala dubokim snom? Ili se, od stida, moda zatvorila u sobi, za ceo dan? Posle podne jo nije dola na posao, pa je upitao gde stanuje. Njena nova adresa bila bi zapisana u jueranjem pismu; ali Fumiko je iscepala pismo zajedno sa kovertom i stavila komadie u svoj dep. Za vreme veere su razgovarali o njenom poslu, pa se setio imena preduzea. Nije pitao gde ona stanuje. inilo mu se kao da ivi u njegovom biu.

Pri povratku kui, traio je kuu u kojoj je iznajmila sobu. Bila je iza parka Ueno. Fumiko nije bila u sobi. Devojica od dvanaest-trinaest godina, koja se sudei po tome to je jo bila u akoj uniformi, upravo vratila iz kole, izila je na vrata i ponovo se vratila u kuu. Gospoica Ota je izila. Rekla je da odlazi sa prijateljicom. Odlazi? Je li otila na put? U koliko sati je otila? I kuda je rekla da ide? Devojica je ponovo ula u kuu, i ovoga puta vie nije izila na vrata. Zaista ne znam. Majka mi nije kod kue. Devojica kao da se plaila Kikuija. Imala je tanke obrve. Kikui se osvrnuo kad je izlazio na kapiju, ali nije mogao da razabere koja je Fumikina soba. Bila je to prilino ugledna dvospratna kua sa malom batom. Fumiko je rekla da joj je smrt kraj nogu. Kikui je osetio kako su mu se sopstvena stopala odjednom ohladila. Obrisao je lice maramicom. Kao da mu je nestajala krv dok se brisao, pa se brisao jo ee. Maramica je bila vlana i tamna. Osetio je hladan znoj po leima. Nema razloga da umre, mrmljao je. Nije bilo razloga da Fumiko umre, Fumiko koja ga je povratila u ivot. Ali da li je jednostavna neposrednost prethodne veeri bila neposrednost smrti? Da li je ona, kao i njena majka, bila obhrvana krivicom, da li se plaila neposrednosti? I sada je ostala samo ikako Kurimoto. Kao da e ispljunuti sav nagomilani otrov na enu koju je smatrao svojim neprijateljem, Kikui je pourio - uputivi se u senku parka.

JASUNARI KAVABATA (1899-1972)

Godine 1968, za vreme proslavljanja restauracije Meii, Jasunari Kavabata je postao prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za knjievnost. Obrazloenje je glasilo da mu je dodeljena Nobelova nagrada zbog pripovedakog majstorstva, koje sa velikom oseajnou izraava sutinu japanskog duha. ovek koji je cenio usamljenost, koji je odista iveo samotno i na odstojanju, ak i u najteim trenucima, Kavabata je jo mnogo ranije govorio o nitavnosti i uzaludnosti slave. Ipak je prisustvovao svim ceremonijama, prijemima i poastima koje su odravane u njegovu ast. Poto se vratio iz Stokholma, jo je nekoliko puta putovao u inostranstvo da dri predavanja ili da prisustvuje knjievnim simpozijumima. Godine 1971. vodio je aktivnu kampanju za prijatelja koji se kandidovao za guvernera u Tokiju. Izvrio je samoubistvo u svom studiju blizu Kamakure, u aprilu 1972, ne ostavivi nikakvu beleku ni objanjenje. Jasunari Kavabata je roen kod Osake 1899. godine. Izgubio je roditelje ve u drugoj godini ivota; baka i jedina sestra umrle su mu ubrzo posle roditelja; kada mu je umro deda, s kojim je iveo od svoje sedme godine, budui nobelovac je imao svega etrnaest godina. Smrt roditelja i bliih roaka u doba ranog detinjstva ostavila je neizbrisive tragove na Kavabatin ivot i njegovo knjievno stvaralatvo. Prvo zapaeno delo budueg nobelovca bio je dnevnik napisan u Kavabatinoj petnaestoj godini i neto kasnije objavljen pod naslovom Dnevnik petnaestogodinjaka. U ovom delu Kavabata pokazuje ve razvijen knjievni smisao, potresno opisujui poslednje dane svoga dede. Opisi mu se odlikuju realizmom, gotovo neshvatljivim za tako rano ivotno doba. Dnevnik je otkrio njegovu izuzetnu obdarenost, pokazao njegovo duboko oseanje za lepotu i ukazao na sposobnost ovog mladog pisca da stvara dela neprolazne vrednosti.

Nakon dedine smrti iveo je u internatu jedne srednje kole, sve dok nije napustio Osaku da bi se upisao u elitnu Prvu gimnaziju u Tokiju. Knjievnu karijeru poeo je jo pre nego to je diplomirao ni Tokijskom carskom univerzitetu 1924. godino. Ubrzo jo postao poznat po malim sastavima koje je nazvao Pregrt pria i po autobiografskoj prii Igraica sa poluostrva Izu (1926). Ova pripovetka donela je Kavabati ranu slavu svojim izvanrednim stilom, uzdranou u izraavanju i nenim oseanjima. Kavabata u njoj oivljava dogaaje svoje rane mladosti sa prizvukom tuge i prefinjenom senzualnom oseajnou. Ovi kvaliteti proimae i njegova docnija dela, kao i roman Hiljadu dralova. Za vreme studija japanske knjievnosti, od 1920, Kavabata je objavljivao svoje sastave u raznim asopisima: inio, Bungei unu i dr. Po diplomiranju 1924, pridruio se grupi mladih knjievnika koji su zagovarali novi knjievni pravac poznat pod nazivom neoimpresionizam ili neosenzualizam ili neopercepcionizam. Glasilo ove grupe mladih i darovitih knjievnika bio je novoosnovani asopis Bungei idai, oko kojeg su se okupili Riii Jokomicu, Tepei Kataoka, Kameo Ciga, Taramako Ito, Kanesaku Iihama, igesaku Sasaki, Micuzo Sasaki, Jasunari Kavabata i dr. Glavni teoretiar ovog pravca bio je Riii Jokomicu, a izvor inspiracije ovog pokreta bilo je stvaralatvo modernih evropskih knjievnika, naroito Pola Morana i njegovog poznatog dela No se otvara. Ideje ovih mladih knjievnika izraene su u nekoliko teorijskih eseja, od kojih je jedan napisao i sam Kavabata, pod naslovom Nova stremljenja avangardnih pisaca, objavljen 1925. godine. U ovim esejima zastupaju se nova shvatanja, preporuuje istanana oseajnost, nova tehnika izraavanja i novi stil. lanovi grupe smatrali su da nov knjievni izraz treba da bude sve i da poetski obasjava sutinu izraenih oseanja; da oseanja treba da budu izuzetno perceptivna i senzualna; da stvarnost treba izraavati suptilnim oseanjima, sugestivnou i prefinjenim simbolima, i to na taj nain da se umetniki izrazi znaaj unutranjeg ivota; da umetnost mora imati neminovni karakter, a izrazi

da moraju imati poetski ritam i ivu oseajnost; da perceptivnost mora biti istanana gotovo do morbidnog i dekadentnog stanja, ali da mora imati intelektualne elemente. Meutim, postojala je opasnost da se njihova nastojanja odvoje od osnovne ivotne snage i pretvore u neku vrstu dekadentne zabave. U svakom sluaju, oni su propovedali nov ivot i novu knjievnu umetnost. Njihove ideje su tesno povezane i sa pojavom dadaizma, ekspresionizma, nadrealizma i drugih avangardnih pravaca. U neku ruku, ovaj pokret je nastao i kao reakcija na realistike pravce u japanskoj knjievnosti, naroito na pojavu revolucionarne proleterske knjievnosti. Oni su zastupali dinaminu umetnost sa glavnim ciljem da razjanjava linost samog pisca, a njihovo stvaralatvo bilo je obojeno izvesnim nihilizmom. Kavabata se znatno razlikuje od glavnog toka ove grupe po svom naglasku na klasinom stilu, po svojoj trezvenoj usamljenosti i eleginom tonu, po tome to je istkao poseban svet nene i suptilne oseajnosti, metaforike sugestivnosti, dubokih impresija i simbolizma. On se uglavnom usredsreuje na isticanje potrebe za raanjem novog jezika koji bi zamenio postojei, beivotno objektivan pripovedaki jezik. Kavabata smatra da umesto gramatiki savrenih reenica pisac treba da upotrebljava nekada nedovrene, fragmentarne reenice, ime bi potpunije doarao opisani lik, njegov svet i njegovo dinamino poimanje ivota. Drugim reima, Kavabata se bori za jedinstvo subjekta i objekta, za integraciju sveta, oveka i umetnosti. U duhu neopercepcionizma Kavabata je pisao nekih desetak godina, a najzapaenija dela iz ovog perioda su mu: Junak Sahrane (1923), Duh rue (1927), Grupa Kurenai iz Asakuse (1929), Igla, staklo i aba (1930), Kristalna fantazija (1931) i dr. Meutim, najznaajnije delo u predratnoj fazi Kavabatinog stvaralatva je Snena zemlja, osim kojeg je do rata napisao i Ptice grabljivice i divlje zveri. U Snenoj zemlji dola su do punog izraza Kavabatina shvatanja o knjievnosti i umetnosti. Ta shvatanja je Kavabata pokuao da rezimira u svom eseju Lepota Japana i ja, napisanom prilikom prihvatanja Nobelove nagrade za knjievnost,

u kojem izlae svoja osnovna naela o umetnosti. Iako ovaj esej nije podrobna diskusija o umetnikim vrednostima, u njemu Kavabata izlae izbor izvesnih naela koja su mu bila izuzetno znaajna, a mnoga od njih su povezana sa zenbudizmom. Prvo od ovih naela je asimetrija. Kavabata navodi araniranje cvea i vrtlarstvo kao dve umetnike delatnosti koje najbolje otkrivaju upotrebu sugestivnosti. U poreenju sa zapadnjakim vrtovima, koji su veinom zasaeni simetrino, japanski vrtovi su uglavnom asimetrini, jer asimetrinost vise nego simetrinost ima mo da simbolino izrazi mnotvo i prostranstvo. Naravno, ta asimetrinost nalazi svoju ravnoteu u delikatnoj oseajnosti Japanaca. Asimetrija, i sugestivnost koja proizlazi iz nje, omoguuju da se pomou jedne male stvari evocira ceo svet. Zatvorene strukture, harmonino rasporeene, samo definiu same sebe. Meutim, Kavabata istie da asimetrija nije prirodna i spontana, ve da nastaje iz discipline stvorene putem ravnotee nametnute delikatnom oseajnou. Na kraju eseja Kavabata navodi rei srednjovekovnog japanskog pesnika o njegovom, velikom savremeniku Saigjou, jednom od najboljih japanskih pesnika, iji su knjievni i pesniki ideali bili transcendentalni, a u neku ruku ak i religiozni. Saigjo je esto dolazio da razgovara o poeziji. Njegovo vienje poezije, rekao je, bilo je daleko od obinog. Trenjevi pupoljci, kukavica, mesec, sneg: suoene sa svim raznovrsnim oblicima prirode, njegove oi i ui bile su ispunjene prazninom. I zar nisu rei koje je izustio bile istinite rei? Kad je pevao o pupoljcima, on nije razmiljao o pupoljcima; kad je pevao o mesecu, on nije mislio na mesec. Kad je za to bila prilika, kad bi osetio inspiraciju, tada je pisao poeziju. Crvena duga preko neba bila je poput cveta koji dobija boju. Bela suneva svetlost bila je poput neba koje se osvetljava. Ipak, prazno nebo, po svojoj prirodi, ne mora da se osvetli. Ono ne moe ni da se oboji. Sa duhom poput praznog neba on je davao boju svim prizorima, mada od toga u njemu

nita nije ostajalo. U takvoj poeziji nalazimo Budu, manifestaciju konane istine. Saigjoova umetnost sastojala se iz sugerisanja opte istine, a ne njenog izjavljivanja. Kavabatina oseajnost navela ga je da usvoji isti stav i mnoge iste metode u svojim sastavima umetnike proze. Meutim, takva oseajnost je rezultat upornog i strogog vebanja. Kavabata se divio klasinim knjievnim tekstovima iz japanske prolosti i stalno se sluio njima kao knjievnim uzorima. Drugo Kavabatino glavno naelo je lepota. U jednom drugom eseju, to je, zapravo, tekst predavanja odranog na havajskom univerzitetu 1969, a docnije objavljenom pod naslovom Postojanje i otkrie lepote, Kavabata citira pesmu haiku-pesnika Kobajai Ise (1763-1827):

Kakva lepota! Nebo u noi svrene godine.

Nauio sam ovu haiku-pesmu Kobajai Ise poto sam je naao u antikvarnici u Kamakuri, na svitku koji je napisao sam Isa. Jo nisam ispitao kada i gde je ova pesma sastavljena, ali ako je napisana po njegovom povratku kui u Kaivabari na obali jezera Noiri, koje se nalazi na granici izmeu snene provincije Eigo i provincije inano, a u podnoju planina kao to su Togakui, Izuna i Mjoko, onda je nono nebo bilo visoko i izuzetno isto, kao zamrznuto, i moemo zamisliti da je na nebu bio ogroman broj zvezda koje kao da su pljutale dole u blistavom sjaju. Moramo se, takoe, podsetiti da je to njegov zaviaj, koji je opisao u onoj uvenoj pesmi:

Je li ovo, konano, moje krajnje prebivalite?

Pet stopa snega.

tavie, bilo je to usred noi poslednjeg dana u godini. Prema tome, u obinim reima kakva lepota Isa je otkrio i stvorio veliku lepotu. Kavabatine primedbe otkrivaju neophodan i blizak odnos izmeu poetskog impulsa i atmosfere mesta koje podstie taj impuls. Prikladnost i jednostavnost Isinog odziva predstavljaju ishod njegovog sluha za poeziju mesta. Njegov odziv je lian i precizan. Docnije, u istom predavanju, Kavabata navodi Baoove sline stavove, pominjui dobro poznati dogaaj kada je Bao hvalio Kjoraija, jednog od svojih sledbenika, koji mu je rekao: Kako je istinito da izvestan prizor u neko vreme moe da pobudi oseanja ljudi. Komentariui Kjoraijevo verovanje da je elegantno ono to proistie iz posebnih okolnosti, Kavabata zakljuuje: Prilikom otkrivanja elegantnog, to jest lepote koja postoji, prilikom oseanja lepote koju smo otkrili, pa ak i prilikom stvaranja lepote koju smo osetili, posebne okolnosti onoga to postoji prirodno u tim okolnostima zaista su vane, i moe se rei da su one dra nebesa; tavie, ako moemo da znamo te posebne okolnosti kao stvarne okolnosti, onda moemo rei da je to dar boga lepote. Posebno mesto, i poetske implikacije tog mesta, obrazuju vaan element u delikatnoj ravnotei pripovedakog stila u Kavabatinom remek-delu Snena zemlja. Pre svega, Kavabatina sposobnost da evocira prirodan prizor predstavlja jedan od njegovih najjaih talenata kao pisca. Bez obzira na ire svrhe njegovih opisa, njegova oseajnost (kao i oseajnost velikih pesnika haiku poezije) neizostavno je posebna, otra i precizna: Iza stene kedrovi su trcali uvis svojim stablima u savreno pravim linijama, tako visoki da im je vrhove mogao videti samo povijajui lea unazad. Tamne iglice zastirale su nebo, a mir kao da je tiho pevao. Stablo na koje se imamura naslonio bilo je najstarije od svih. Iz nekog razloga su sve grane na severnoj

strani uvele i, slomljenih i otpalih vrhova, liile su na koplja zabodena u stablo sa treim otrim krajevima, kao da je to strano oruje nekog boga. Nekoliko kratkih reenica ove vrste dovoljno je da stvori atmosferu cele okoline u romanu. Preciznost stvara sugestivnost, kao i u dobroj haiku pesmi: Verovatno zbog spreavanja da se sneg nagomilava, voda iz kupatila odvoena je oko zidova gostionice vetakim jarkom, a ispred ulaza irila se poput plitkog izvora. Snaan crni pas stajao je na kamenju kraj ulaza loui vodu. Skije za hotelske goste, verovatno iznesene iz stovarita, bile su poreane da se sue, a nejasan miris plesni zaslaivala je vodena para. Sneg koji je pao sa granja kedrova na krov javnog kupatila rastapao se u neto toplo i bezoblino. Takve ivopisne, slikovite detalje nalazimo i u romanu Hiljadu dralova. Kavabata je majstor otkrivanja unutranje lepote nekog prizora i doaravanja delikatne slikovitosti detalja. Evo nekoliko takvih primera: Crveno sunce kao da se spremalo da doplovi preko granja. Sumarak se isticao tamom naspram sunca. Sunce koje je zrailo preko granja upijalo mu se u umorne oi i on ih je zatvorio. Beli dralovi sa marame Inamurine kerke preleteli su preko veernjeg sunca, koje mu je jo bilo u oima. U ovih nekoliko kratkih reenica Kavabata je uneo opis celokupnog prizora, doarao raspoloenje glavnog junaka i povezao poeziju posebne atmosfere sa njegovim delikatnim unutranjim stanjem. Opet, Kavabata suptilno povezuje raspoloenje glavnog junaka sa pojavom krhkog i tamnog cveta: Bio je to jednostavan ladole indigo-boje, verovatno divlji i sasvim obian. Loza mu je bila tanka, a lie i pupoljak mali. Ali zelena i duboko plava boja delovale su svee, padajui niz tikvu premazanu crvenim lakom, potamnelu od starosti. Sluavka, koja je bila sa njihovom porodicom jo od vremena kada je otac bio iv, imala je mate na svoj nain. Na tikvi je bio peat-potpis od izbledelog laka, a na kutiji za tikvu starinska izgleda

bilo je obeleje njenog prvog vlasnika Sotana, to bi, ako je autentino, znailo da je tikva stara tri stotine godina. Kikui nije nita znao o cveu koje se aranira za ajne ceremonije, niti je bilo verovatno da je sluavka dobro upuena u tu umetnost. Ali za jutarnji aj, inilo mu se da je ladole sasvim prikladan. Posmatrao ga je izvesno vreme. U tikvi koja je prenoena s pokolenja na pokolenje tokom tri stolea, bio je to cvet koji e uvenuti za jedno jutro. Da li je taj cvet bio prikladniji negoli sve ono zapadnjako cvee u posudi ino staroj tri stolea? Ali bilo je neeg uznemiravajueg u pomisli na odseeni ladole. U ovom detalju Kavabata se dotie i glavne teme romana Hiljadu dralova. Ovim romanom pisac je pokuao da prikae slabanost i krhkost ljudskih oseanja u poreenju sa bezvremenom trajnou starinskih umetnosti. ajna ceremonija, araniranje cvea, ureivanje vrtova i umetnost stvaranja lepog porcelana stoje u pozadini ovog romana kao simboli venog i bezvremenog u ljudskom stvaralatvu. Nasuprot tome, ljudska oseanja su prikazana kao trenutana, krhka, promenljiva i prolazna. U tom kontrastu oveka i umetnosti Kavabata je ispleo suptilan i delikatan zaplet romana. Glavni junak, Kikui, rtva je svojih uspomena iz detinjstva i ne uspeva da zauzme odreeni stav u stvarnosti. Posle smrti oca i majke, on traga za sveom i istom ljubavlju, ali ne moe da se oslobodi mranih uspomena iz detinjstva. Zatim se kobno zaljubljuje u bivu ljubavnicu svoga oca, gospou Ota, koja mu prua most izmeu prolosti i sadanjosti. Meutim, opsednuta kajanjem i oseanjem krivice, gospoa Ota izvrava samoubistvo. Posle njene smrti, Kikui ne moe da se oslobodi udnje za pokojnicom, ali postepeno, njegova ljubav prema majci prelazi i na njenu kerku, Fumiko. Kraj romana je neizvestan poto je i Fumiko obuzeta oseanjem krivice i nije u stanju da otvoreno prihvati Kikuijevu ljubav. Sve te nestalnosti i promenljivosti ljudskih oseanja jo vie se istiu u ambijentu klasinih umetnosti i uz kontrast starinskih umetnikih predmeta.

Hiljadu dralova je prvi roman koji je Kavabata napisao posle rata. Za vreme rata pisao je vrlo malo, povukao se u privremeno utanje i posvetio se, uglavnom, izuavanju klasine japanske knjievnosti. O svojoj ljubavi prema klasinoj japanskoj knjievnosti govori na mnogim mestima a naroito se istie sledea njegova napomena u eseju Lepota Japana i ja: U poeziji, u ranom X veku, javlja se prva od antologija koje su poruili carevi, Zbirka starih i novih pesama (Kokinu), a u prozi Povest o Iseu, nakon koje slede izvanredna remek-dela klasine japanske proze - Povest o Geniju spisateljice i dvorske dame Murasaki i Knjiga za uzglavlje spisateljice Sei onagon. Obe spisateljice ivele su s kraja X do polovine XI veka. Tako je uspostavljena tradicija koja je uticala, ak i usmeravala japansku knjievnost tokom osam stotina godina. Naroito Povest o Geniju predstavlja najvie dostignue u japanskoj knjievnosti. Ni do dana dananjeg u Japanu ne postoji delo umetnike proze koje bi se moglo uporediti s ovim. Pravo je udo to je tako moderno delo napisano jo u XI veku, i kao takvo udo ono je nadaleko poznato i u inostranstvu. Mada nisam siguran da sam, u to vreme, ba izuzetno dobro poznavao japanski klasini jezik, moja glavna lektira iz doba deatva bila su klasina dela iz perioda Heian, a ini mi se da mi je najznaajnija bila Povest o Geniju. Vekovima posle toga kad je napisano, ljudi su se neprekidno divili ovom delu, a odato mu je priznanje i time to su ga pisci neprestano imitirali i to je vie puta preraivano. Povest o Geniju bila je irok i dubok izvor inspiracija za poeziju, to je razumljivo, kao i za lepe umetnosti i rukotvorine, pa ak i za umetnost pejzanog vrtlarstva. Osim Hiljadu dralova (1949), Kavabata je posle rata napisao niz izvanrednih romana, od kojih se istiu: Zvuk planine (1953), Jezero (1954), Proleni dan (1954), Sporedna ulica (1954), ovek iz Tokija (1954) i Razmiljanja jedne supruge (1954), Usred roenja jednog oveka (1955), Domaaj tuge (1955), ena u kolima (1955). Ovo je period velike plodnosti iskusnog pisca, majstora knjievnog pera i stvaraoca snanih misli.

Tokom sledeih nekoliko godina Kavabata nije nita manje produktivan: objavljuje knjige pria i romane Ona zemlja, ova zemlja (1956), Lav i devojica (1956), Biti ena (1956), Veernja rumen (1957), Jednog dana (1957), Grad Hiura (1958), Drvored (1958), Evropa (1958), Ono to mukarci ne rade (1958). Vredno je pomenuti i to da je Kavabata napisao vie od stotinu veoma kratkih pria - od po nekoliko stranica i jednom je rekao da su mu to najomiljenija dela. Veinu je napisao u dvadesetim godinama ivota. Bila je to njegova mladalaka poezija, o kojoj je rekao sledee: Knjievnici u mladosti veinom piu poeziju, a ja sam umesto poezije pisao ove vinjete. Nastavio je da pie takve kratke prie sve do svojih najproduktivnijih godina posle rata. U ovim kratkim bajkolikim priama mogu se nai ne samo poznati elementi Kavabatinog knjievnog sveta u irem smislu rei - nepovezano sazvee ljudskih oseanja i lepote prirode - nego i ozbiljnije teme njegovih docnijih remek-dela, a to su svesnost novog doba, promena i poraza, i tiha, gorko-slatka pomirenost sa usamljenou, starou i neminovnom smru. Poslednjih desetak godina svog ivota Kavabata je objavio niz pria i novela: Veliki pesnik koji stremi daljini (1959), Uspavane lepotice (1960), Lepota i tuga (1961), Stari grad (1961), Vodeni tok opalih latica (1962), Meu ljudima (1963), Tamajura (1965), Jedna ruka (1965) i dr. Biseri Kavabatinog stvaralatva niu se sve do njegove smrti 1972. godine. Kavabata je bio i vrstan kaligraf, to je veoma bitno za njegov stil i jezik, jer je vizuelni element u japanskom ideogramskom pismu od posebnog znaaja. Isto tako, stranice Kavabatinih dela obiluju slikarskim prikazima beznaajnih pojedinosti. Poput filmske kamere, Kavabatino oko zapaa detalje iz prirode i ivota, koji ispunjavaju njegova dela u kaleidoskopskom arenilu, mada uzdrano i veinom usredsreeno na po jedan izraziti detalj, kojim katkada doarava sveukupnost poput haiku-pesnika. U mnogim vidovima, najlepi elementi haiku poezije i klasine japanske prozne knjievnosti kao da su nali savremeni odjek u Kavabatinom knjievnom

stvaralatvu. On je zadrao ono to je najbolje iz stare japanske knjievnosti, dajui nove oblike, obraujui savremenu tematiku i bavei se problemima modernog oveka. Estetski ideali klasine japanske knjievnosti takoe ive u Kavabatinom delu. Pojmovi mono no avare ili neizreciva, tuna lepota, vabi ili uzdrana usamljenost, sabi ili skromno siromatvo, hosomi ili tananost, karumi ili lakoa duha, okaimi ili trezvena kominost ive na stranicama Kavabatinih dela vie negoli u stvaralatvu bilo kog drugog savremenog japanskog pisca. Muziki elementi takoe su vani za Kavabatu. On je poklanjao posebnu panju zvucima i glasovima, ritmikom slaganju rei i harmoniji narativa. I u tom pogledu se ovaj veliki majstor uio od japanskih klasinih dela, naroito od Povesti o Geniju, Knjige za uzglavlje, vaka i haiku poezije. Kavabatino samoubistvo ostalo je nerazjanjeno, pogotovu u svetlu njegove prethodne vere u ivot i zadatke umetnosti. On je uvek odbacivao samoubistvo kao izlaz iz ivotnih problema. Na primer, u svom eseju San na samrti pisao je: Koliko god ovek bio otuen od sveta, samoubistvo nije oblik prosveenja. Koliko god vredan divljenja ovek bio, ako izvri samoubistvo, on je daleko od stanja svetaca i mudraca. Kavabata se dotie iste teme i u svom eseju Lepota Japana i ja, gde kae: Ja se ne divim niti saoseam s takvim samoubicama kao to su Akutagava, posleratni pisac Osamu Dazai (1909-1948) i drugi. Meutim, imao sam jo jednog prijatelja koji je umro mlad, jednog od japanskih avangardnih slikara, koji je, takoe, dugo razmiljao o samoubistvu, i o njemu sam u istom eseju napisao sledee: 'ini mi se da mu je to ve postala uzreica, poto je neprestano ponavljao da nema vee umetnosti od smrti, da umreti znai iveti u pravom smislu te rei'. Ipak, pretpostavljao sam da je za njega, roenog u budistikom hramu i obrazovanog u budistikoj koli, pojam smrti sasvim drugaiji od shvatanja

smrti na Zapadu. 'Od onih koji razmiljaju o stvarima, ima li ikoga ko jo nije pomiljao na samoubistvo?' Tako je svoj ivot i stvaralaki put zavrio ovaj veliki majstor pera, ostavi nedokuiv kako u svojim izvanrednim delima tako i u svom poslednjem inu, u inu samoubistva. U istoriji japanske knjievnosti, pak, ostae lik velikog pisca, koji je gradio mostove izmeu prolosti i sadanjosti, spajao tradiciju i savremenost, i suoavao se sa svim akutnim problemima koji razdiru savremenog oveka. injenica da je Kavabata izvrio samoubistvo ostae sporedna zamerka u poreenju sa citadelom remek-dela koje je ovaj veliki knjievnik ostavio za sobom. Kavabatina umetnika dostignua odravaju snagu ranijih tradicija, kojima je on ostao toliko privren. Istovremeno, njegovo delo otkriva i elastinost tih tradicija. Za mnoge pisce ranijih pokolenja, kao to su Soseki Nacume (1867-1916), Ogai Mori (1862-1922) i Kafu Nagai (1876-1959), svaki izbor knjievne prolosti bio je samosvesno uinjen i, prema tome, donekle izvetaen. Ali je Kavabati, koji nikada nije ni pomiljao da napusti ono to je najbolje u japanskoj tradiciji, ta privrenost prolosti omoguila da stvori izvanredna dela, koja su istovremeno i klasina i savreno moderna. Jer iako on odaje potu klasinim estetskim vrednostima, i stilu klasine tehnike, njegovo delo ostaje najsavremenije u poreenju sa delima svih ostalih japanskih pisaca XX veka. Njegov unutranji poetski svet, kao i svet Murasaki ikibu iz XI veka, kree se brzo preko razina prostora i vremena, iz svoje kulture u nau, ostajui istovremeno i pristupaan i sugestivan. Zato je i Kavabatin uspeh kod italaca irom sveta sasvim razumljiv. dr Dejan Razi