Ulaznica 209210

ULAZNICA

ULAZNICA
NAGRADA FONDA TODOR MANOJLOVI Obrazloenje irija Fonda Todor Manojlovi, 7 Jovica Ain: Dar kritike, 8 Muharem Pervi. Vreme ini svoje, 12 POE-ZIJA Saa iri: Geometrija sluha, 19 Tamara uki: Komora, 21 eljko Miti: Matura u ekaonici za gubilite, 26 Dragoljub Stankovi: Piti Ja, 33 PRO-ZA Radivoj ajtinac: Logoi, 41 Ivan Poti: Dani svinja, 47 Maa Kolanovi: Inspektor Kajfe, 61 Zvonko Karanovi: Otrovni pasijans, 77 Miomir Petrovi: Puls sprene zemlje, 83 Laura Barna: Hermafrodit u crvenoj majici, 87 Predrag Markovi: Pet reenica o ivotinjama, 90 Sinia Soanin: Moj susret sa Vasom, Zmajem od Avale, 91 Bojan Babi: Srea, 98 PRE-VOD Norman Ravin: Seks, soliteri i standardni jidi, 115 KUL-TUR-NA TEO-RIJA Boko Tomaevi: Pet razloga zato treba da se bavite knjievnom kritikom iako ste za taj posao nesposobni, 139 NEOBELEENO Nenad Dakovi: Postfilozof umire, 161 INTER-VJU Andrej NIkolaidis: eka nas Dolazak, 169
Ulaznica 209210 2

ZR-TE-ME Dejan Vorgi: Zrenjaninsko zlatarstvo XVI i XVII veka, 175 E-SEJI I KRI-TIKE Zlatko Jelisavac: Problem formiranja subjektivnosti u Fukoovom delu Hermenautika subjekta, 187

Alan Pejkovi: Rat, red i rod u zbirci Prie: enski rod, mnoina ejle ehabovi, 194 Biljana Andonovska: Jevanelistar izmeu svetinje i svetog, 201 Rastko Simi: O Tolstoju, profesorski, 205 Ivan Savi: Ahilov tit budnog Kanaanina, 209 DNEVNIK Sran V Tein: 21st century fragments from my diary (3), 217

SEVERNI BUNKER
Sran V Tein & Jovan Gvero: Severni bunker u Ulaznici, 227 DA LI JE BILO SMENE KNJIEVNE GENERACIJE? Jasmina Vrbavac: Da li je bilo smene knjievne generacije, petnaest godina kasnije, 231 Muharem Bazdulj: Knjievna generacija: kritiarska potapalica, isto godite ili izbor po srodnosti, 234 Teofil Pani: Mlade treba ikanirati na vreme, 238 Vladislava Gordi Petkovi: Nasilje srednjih godina, 241 MLADA ISTARSKA PROZA Igor Grbi: Pika katolika, 247 Radenko Vadanjel: Ottensheim, 254 Sandra Gabo: elja, 259 Snjeana Pejovi: Povratak, 265 Tatjana Gromaa: Krvavi svatovi, 272 Tijana Vuki Stjelja: Obavezan smjer, 278 Nives Frani: Istarski proza(i)ci, 283

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

NAGRADA FONDA TODOR MANOJLOVI

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

OBRAZLOENJE IRIJA FONDA TODOR MANOJLOVI ZA 2008. GODINU

iri za dodelu nagrade Fonda Todor Manojlovi, u sastavu: Dragana Sabovljev, Radivoj ajtinac, Milivoj Nenin, Laslo Blakovi, Jovica Ain, Luka Hajdukovi, Radovan ivanki, Gojko Tei i Mihajlo Panti (predsednik), na zavrnom sastanku odranom 28. januara 2008. godine u Zrenjaninu, veinom glasova odluio je da se Nagrada za negovanje modernog umetnikog senzibiliteta iz Fonda Todor Manojlovi dodeli Muharemu Perviu, esejisti i pozorinom kritiaru iz Beograda. Dugogodinjom stvaralakom aktivnou, podjednako u domenu esejistiko-analitikog preispitivanja najboljih uinaka savremene srpske poezije i proze, potom meditativnih fragmenata i, posebno, hroniarsko-kritikog praenja aktuelnog pozorinog i dramskog stvaralatva, Muharem Pervi stekao je zasluenu reputaciju relevantnog, inventivnog tumaa moderne knjievnosti, tragom duha i dela Todora Manojlovia koji se i sam ostvario u pobrojanim knjievnim disciplinama. Kritiarski opus Muharema Pervia, u svim aspektima, svojom svedenou, dobro naenom unutranjom merom, i, pre svega, jezikom preciznou i spekulativnom snagom, predstavlja celovitu, sistematinu i ubedljivu odbranu duha modernosti ispoljenog i u stvaralatvu Todora Manojlovia, kao i potonjih srpskih dramskih pisaca, pesnika, prozaista, esejista i reditelja ijim se delima na prepoznatljiv i visoko vredan nain bavio Muharem Pervi. iri estita dobitniku, uveren da je niz dobitnika nagrade Fonda Todor Manojlovi imenom Muharema Pervia produen na najbolji mogui nain. Dato u Zrenjaninu, 28. januara 2008. Za iri Mihajlo Panti, predsednik

Ulaznica 209210

Jovica Ain

DAR KRITIKE
Zapravo mi nije lako da govorim o Muharemu Perviu i njegovom pisanju, mada mi ukupna situacija ovog ina pobuuje zadovoljstvo. Razumljivo je treptanje u meni s obzirom na injenicu da smo se on i ja ponovo, evo, nali u Zrenjaninu. Dolazio je on u Zrenjanin, kao to sam i ja. Ovde je deo njegove mladosti, a prilian deo i moje. Ipak, samo smo jednom, do danas, bili ovde skupa, da, 1972. godine, ili greim, 1971. Trebalo je da govori o mojoj prvoj knjizi, a to je za mene bila ast. Urednik asopisa Delo, o jednom od svojih saradnika! Ako me seanje ne vara, poglavito je okoliio, pa se bojim da takorei nita nije ni rekao. Ali, nije odbio da doe, a to je ve bio dovoljan dogaaj. Uostalom, od tada, verovatno, ili ak zapravo, i poinje nae prijateljstvo, bivajui sve intenzivnije, praeno uzajamnim poverenjem, i po mnogo emu u istinskom i neponovljivom saradnikom dosluhu. Pratilo me je njegovo razumevanje, i vie od obinog razumevanja, a ja sam mu uzvraao. Moje uspomene na te godine jo su tako jake i razgovetne da se pitam ta bih ja tu mogao da dodam, tom govoru u sebi, to bi bilo neto novo za njega, novo za mene, i to bi doprinelo samorazumljivoj injenici situacije u kojoj se nalazimo i njenog razloga. Ono to govori u meni, modulisano zadovoljstvom, tako je ekspanzivno i iscrpno da ne ostavlja ni najmanje prostora da jo na to, moda i neizrecivo, dodam suvislu re. ini mi se, u stvari, da je sve to vam govorim naprosto suvino. I eto, saberimo maloas reeno, pa je jasno zato mi nije lako da govorim i, uz to, pa i uprkos tome, zato u meni neto prijatno trepti. Izvesna jeza mog unutranjeg govora koji mi ba nita dalekoseno ne komunicira, ve amori, ispunjavajui me, ipak, evokacijom, njenom snagom koja je porodila jezik, kao da mi potvruje da govoriti nije saoptavati poruke, prenositi znaenja, u naim dijalozima saoblikovati smisao, nikad gotov i konaan, nego jedino obeavati, putem neiskazivosti, u kreativnoj otvorenosti, da emo dospeti do onog to je pre ili ispod znaenja, do stvari ije istine artikulie neki nepoznati podsmisao. Kad itam Pervia, verujem u to. Pervi je pisao i pie kritike i interpretacije, eseje i komentare, i pie ih u duhu istinski modernog senzibiliteta, pie ih, pri tome, s neizbenou potrebe da sve to itamo itamo iz trenutka u kojem piemo. Jedva vidljiva linija deli itanje i pisanje, a Pervi je takorei

Ulaznica 209210

naprestano na njoj. To valja podneti, na tome morate znalaki opstajati. Nikad da ne zaboravite koliko pisanje duguje itanju, i priznavati to, i iz tog izvlaiti najbolje, kao kad tradiciju oivljavate iz sadanjosti koja bi htela da je ve budunost. Tome nas je poduio moderni senzibilitet, i toga se seam od Todora Manojlovia, koji je ovde s nama, pa mu govorim, kao nekad kad smo razgovarali iz veeri u vee. Pisati, dakle, nije samo komunicirati, barem ne u podruju umetnikog teksta, kad je pisanje in kreativne inteligencije i imaginacije, nego evocirati ono to jesmo i u tome otkrivati, stremei podsmislu, presudne smislove i, u nastavku, sve mogune smislove sveta u kojem boravimo, stvari koje nas okruuju, pojava u kojima jesmo ili nismo, bia koje sreemo, kao i svih naih tvorevina. Kritika koja dri do takvog pisanja, i sama njegov talac, uvek je vie od rada shematskog i ponovljivog umovanja koje uvek promauje stvar miljenja. Zato sam oduvek u kritikom tekstu, kad je singularan, neponovljiv, traio umetnost pisanja i intelektualnu kreaciju u dijalogu s drugom kreacijom, ne iskljuujui posredno ili neposredno vrednovanje, ako je iziskivano. Dodau: kritiki duh koji je lien itanja i interpretativne moi kad je ona otvorena, spremna da se ne razvija samo zadatim putanjama, nema nikakve anse ni da bude duh vrednovanja. Ne mislim, dabome, na vrednovanje koje hijerarhizuje, klasifikuje, sistematizuje, nego na ono koje, u ovom svetu koji nije od jue, uvek osporava toboe utvreno i uvek je prevrednovanje, ba kao to je svaka interpretacija reinterpretacija, i svaka imaginacija transimaginacija, i svako itanje, ak i najitanijeg teksta, uvek prvo itanje. To mi godi i kod Pervia. I ja koji ne mogu bez pripovedanja, u svakoj svojoj prii kao da bih da zabeleim prve prie koje su ljudi, okupljajui se, jedni drugima priali u iskoni, pri emu ih danas ponavljamo, evociramo ih, i u toj evokaciji priamo ih prvi put. Nita se ne ponavlja, a da se ne ponavlja s razlikom. Kad pie, podseajui na itanje, svakad u bliskom doaptavanju s njime, i prizivajui ga, Pervi inscenira. Njegovi tekstovi su pozornica razliitih glasova, koji se slau ili ne slau, ivih glasova ak i kad nas kritiar i tuma upuuje na mrtve kao na njihovo izvorite. Nije otuda nimalo maglovito prisustvo pozorita u Pervievom pisanju. Da, pozorina kritika... Ali, nije na meni da doaravam ili ak ocenjujem taj deo Pervievog dela. Pravo govorei, esto oseam da na meni nije uopte nita da ocenjujem, ali takvo oseanje nikad me nije spreavalo da se, prevrednujui, i ja, sunovraujem u sve do ega mi je stalo. Pozorini komad je za mene vie ili manje uspela inscenacija teksta. Ono, meutim, nije to uvek, jer se uprizorenje moe izvoditi

Ulaznica 209210

bez ma kakvog tekstualnog predloka. Umesto takozvanog dramskog teksta, moguna je i nitina kao izazov i kao polazite stvaranja. Pervievi tekstovi o pozoritu, od kojih, rekoh, odustajem da neto upuenije kaem (izmiu mi, a nisam ih preterano ni itao), i sami su osobeno pozorite u malom, kako sam letimice uoavao. To su tekstovi, u veini sluajeva, ini mi se, takoe nastali i predoeni kao inscenacije. S jedne strane, pozorina inscenacija, teatarski prostor kao odigravanje, i s druge, u odgovor ili kao odjek tekst kao inscenacija, samo munjevitija nego u sluajevima knjievnosti i stvarnosti. Ne znam kako je s drugima i kod drugih, ali kod sebe sam od nedavno opazio opsedajuu ideju da u svemu traim neku presudnu taku u kojoj se kao u ii sakupljaju rasuti zraci od kojih je izatkano to to bih da raijam. Zapitao sam se, tako, postoji li takva ia kod Pervia, a u kojoj bi bila odgonetka svega to je do danas napisao, u kojoj je sve objanjeno u jednom potezu, gde sve poprima jedinstveni smisao i koji bi, uz to, bio samo Perviev. Presliavam se, recimo: mera? Ili tolerancija prema drugom? Znanje? ak svojevrsna mudrost? Otvorenost prema svetu? Opis nevidljivog u vidljivom? Pria? Struktura? Ili istorija? Zato ne i postistorija? Zakljuio sam da je ta ia ni manje ni vie ve upravo ideja koja me zaokupila, jer nije mi pala niotkuda. Otkuda pa to? Obuzela me je kad sam poeo da se preraunavam u vremenu u ovim danima i noima, upravo u asu kad sam krenuo redom da iitavam Pervieve knjige. Sredinja taka, ne uvek dostupna, uvek negde na fiktivnoj granici koja razdvaja povrinu od dubine, jeste ba u stvarima otkriti iu koja sabire zrake to sazdaju svaku od tih stvari, svejedno da li je bilo koja od tih stvari deo stvarnog ili izmiljenog sveta. Pomislio sam da je Pervi u svome pisanju tako upao u metafiziku zamku da stalno traga za jednim i jedinim, prvim ili poslednjim, pa da sam otuda u istu zamku upao, itajui, i ja za njim. Ali, moglo bi da bude i obrnuto. Da sam ja sm razapeo tu zamku da bih se nekako poneo sa heteroklitnim pisanjem u kojem se meaju razliiti izvori, slivaju i razlivaju, u kojem se sudaraju suprotna znanja i raznolike oblasti ovekovih pokuaja da saznaje i genealogizuje saznanja. I da sam onda izabrao naoko jednostavno reenje da mora postojati jedinstvena taka, taka alef, sredite svih sredita, pa se naposletku suelio s gotovo beskonanom sloenou poduhvata traganja za njom. Ukratko, da sam svoju ideju nametnuo drugaijem pisanju od moga. Bila je to slepa ulica koja me je naterala da se vratim i krenem ispoetka. Taka postoji, ali nikad nije postojana, nepromenljiva. To je taka neprekidne promene. Tada mi se otvorilo: Pervievo pisanje stie se u istrajnom pokuaju da se prati trag stvari dok menjaju svoj smisao. Bilo da je re o Andriu i

Ulaznica 209210

10

njegovoj narativnoj umetnosti, ili o Vasku Popi kod koga je takoe, u poetskom vidu, nesumnjivo prisutna naracija, svuda, o emu god da je pisao, a da nije re o pozoritu, ili i u tim sluajevima, Pervi je indirektno sledio lavirintsku promenu smisla, to podjednako znai i stvaranje smisla, njegovo preobraavanje, umnogostruavanje, njegov kosmos, kao i izobliavanje, rastakanje, kidanje, gubljenje smisla, njegov haos. Smisao od njegovog Velikog praska do njegove Crne rupe: to bi bio Perviev vidokrug. U tome je, po meni, dar njegovog kritikog pisanja. Time se odlikuje i to nam poklanja. Ako ne pamtim ta je govorio kad smo prvi put bili ovde zajedno, jo mi sija ta je rekao dok smo odavde odlazili. Nasluujete gr mog govorenja. Nekad je taj gr bio u mahnitom ritmu, s naglascima koji su neoekivano varirali, a isti nikad nisu bili isti. Pervi mi je tada ponudio, voleo bih da kaem meni na dar, moda na osnovu, ko zna, svog iskustva s pozorinom inscenacijom, uvid koji ne mora biti taan, ali ukazuje nam na dar Pervievog kritikog senzibiliteta i naina njegovog pisanja. Kad pisac izgovara svoj tekst, ma koliko to bilo grevito, do nerazgovetnosti, on ga govori onako kako ga je pisao, kao da ga iznova pie, pa trai, luta, otkriva neuvene ritmove, samo njegove i koje, zatim, jedini on uspeva usmeno da reprodukuje, sa svim prateim gestovima. Kad sam to uo, laknulo mi je. to sam gore govorio, moje pisanje je bivalo, ako ne ba bolje, onda samosvojnije, makar u pogledu ritma. Bivalo je drugaije, ispoljavalo je novu prirodu. Ali, ono to sam danas govorio, koliko god da je iz mene, sve vreme je nekako izneveravalo moj unutranji govor u kojem je, utke, sve reeno, i ostajalo, siguran sam, odano Pervievom pisanju onako kako sam ga sluao u sebi.
Re na uruenju nagrade Todor Manojlovi

Ulaznica 209210

11

Muharem Pervi

VREME INI SVOJE

U Todoru Manojloviu iju ste mi dragu i uvaenu nagradu dodelili prepoznajem duh irine i svestranosti, otvoren um i senzibilitet, pesnika, esejistu, dramskog pisca, reju duh koji stvara i igra se, uiva plodove ivota i umetnosti. Zahvaljujem se iriju, Mihajlu Pantiu, Dragani Sabovljev, Radivoju ajtincu, Milivoju Neninu, Laslu Blakoviu, Jovici Ainu, Luki Hajdukoviu, Radovanu ivankiu, Gojku Teiu. Zahvaljujem se Gradskoj narodnoj biblioteci arko Zrenjanin, gradu Zrenjaninu u kome sam proveo najlepe godine deatva i mladosti, maturirao u ovdanjoj gimnaziji i odavde krenuo u vei, neizvesniji svet. U ovom gradu koji ne mogu da zaboravim, video sam i doiveo gotovo sve to se vidi i doivljava po prvi put: prvu ljubav, prva drugarstva i prijateljstva, prve radosti i prve suze. U ovom gradu sam uio, zapoeo sve to sam kasnije, drugde, dovravao. Ovde sam prvi put uao u pozorite Toa Jovanovi, gledao prvi film, proitao knjige koje su me kroz ivot vodile, odigrao prvu fudbalsku utakmicu u mladom timu Proletera. Iz ovog grada sam odveo omladinsku radnu brigadu na radnu akciju, a zatim, momaki popio i prvo pie. Odavde sam sa prvom stipendijom grada krenuo u svet sa uzvikom Stivena Dedalusa: Svete, evo me. Jo jednom, hvala gradu Zrenjaninu. Uz Manojlovievu radoznalost i zagledanost u nebrojive slike umetnosti i ivota bez granica, sa ovom umetnikom duom po srodstvu delim i ljubav za svet pozorita i poezije, neto to bih nazvao pesnikim, pozorinim pogledom na svet. A sada nekoliko rei o duhu i vremenu u kome danas ivimo. Sve raireniji ratovi, piratstva, siromatva, obnavljaju i u upotrebu, u moderan svet vraaju re poivotinjenje, ozverenje. Sa porastom znaaja i rairenosti ove rei, sve je rea i zaturenija re pojam, kultura. Zaudo, kao da se dva procesa odvijaju uporedo: preterano osiromaenje, i jo naglaenije bogaenje. Naa ruska glupost, ili pomanjkanje kulture, oseanja za istoriju, mrani instinkti, osnaeni u vekovima ropstva, ili odsustva slobode e nas upropastiti. Ovaj narod, pie Maksim Gorki u leto 1917. godine, treba mnogo da se potrudi da stekne svest o sopstvenoj linosti, o svom ljudskom dostojanstvu. Ovaj narod treba da se prekali, oisti od ropstva koje je u njemu odnegovala slaba vatra kulture. U dobrim i boljim vremenima, ovek kreator, majstori duha,

Ulaznica 209210

12

umetnosti, nauke, kulture bili su meu prvima koji filozofiju, stil ivota i miljenja uspostavljaju, i na taj nain dosezali, izvesnu meru objedinjavanja epohe, generacija koje ive u istom vremenu, ali, automatski, ne moraju biti istinski savremenici, to je u nas, osobito, uoljivo. Nau savremenost danas ine ljudi nekoliko generacija iz, najmanje, tri politikodrutvenaistorijska sloja: ljudi formirani pre Drugog svetskog rata; generacije uesnika Drugog svetskog rata bez obzira na ideoloke predznake; generacije socijalistikog doba, ivotnih i politikih shvatanja izgraivanih u ovom vremenu; drutvena skupina koja na povrinu izbija u godinama raspada Jugoslavije, i najzad, generacije mladih ljudi i politikih snaga koje danas dele vlast, politiku, ekonomsku i finansijsku. Sve to, prilike i situaciju u dananjem drutvu ini sloenim, pa ni jednom umetnikom, teorijskokritikom miljenju nije lako i jednostavno da je obuhvati i potpunije interpretira. Dodajmo svemu i snaan uticaj energije, pozitivne i negativne, navika i ivotnih interesa i nastojanja milionske mase iznueno doseljenih lica koja menjaju, u izvesnoj meri, preoblikuju, ne samo manje, palanake, ve i vee, razvijenije, gradske sredine. Svi ovi momenti oblikuju, ocrtavaju Razliku u onome to smo poslednjih stotinak godina smatrali, ne samo umetnou, knjievnou, ve i etikim, estetikim, ivotnim stilom i vrednostima, i da tako kaem, junacima, prevashodnim akterima i kreatorima ovog doba. Sve ove norme su u irokim vodama demokratije, verbalne, ekonomske, politike i moralne, dovedene u pitanje, duboko relativizovane kao i Jezik i Renik ivota, politike, drutvene, kulturne i umetnike javnosti kojim smo se nekada sluili, do izvesne mere razumevali i sporazumevali. Pisanje, i nai ivoti i shvatanja, duboko se menjaju, ali naa misao, duhovnost, energija nae kulture, nisu tolike i takve, i ne stiu, ne uspevaju da ove promene odrede, profiliu, oblikuju u celini novih ivotnih, drutvenopolitikih, estetskih i moralnih normi i vrednosti. Iskusili smo opsnosti zatvorenih, rigidnih drutvenih i estetskih oblika u praksi. Sada ivimo u sistemu, ako se o sistemu moe govoriti, otvorenih drutvenih i politikih struktura, kategorija, u polju u kome se Renici ivota, pisanja i miljenja naglaeno menjaju, preobraavaju. Iz ovih razloga, mi smo drutvo i kultura u sporu, ne samo sa nedograenom idejom evropejstva, ve i sami sa sobom. Nejasne i nedovoljno mone su dananje snage osporavanja i kritike iivelosti izvesnog politikog i moralnog naslea, i novokomponovanog politikog i ekonomskog liberalnopragmatinog divljatva i bezobzirnosti, zapostavljanja duhovnih intelektualnih vrednosti,

Ulaznica 209210

13

energija, institucija, autoriteta. Naem dobu, ovom mladom, u izvesnoj meri, varvaroidnom elanu, nedostaje snanije prisustvo i uticaj kulture u najirem smislu rei, one visoko zahtevne, umetnike i naune, do kulture rada, sticanja, ivljenja koja podrazumeva civilizacijski preobraaj seoskih i gradskih sredina i navika, od onih svakodnevnih, elementarnih, do estetikih. Sa malo preterivanja i poeljne kritinosti, mogli bi smo rei da nas ee i rizinije pritiskuje i objedinjuje zajednika nekultura, nego zajednica kulture, sistema vrednosti, socijalnosti. Ne samo u nas, ve i u drugim kulturama i nacijama, svuda gde poinju i otvaraju se ire slobode delovanja i ispoljavanja pojedinaca, grupa, politikih snaga i partija, duhovne i materijalne energije, ire se i mogunosti krivotvorenja i zloupotrebe ivota, ivotnih vrednosti, pa i revnosnih, preduzimljivih kreatora novog sveta. Nama su neophodni nova energija, invencija, mata, pa i pragmatinost, ali to ne znai da je nevano, izlino pitati se i danas za dalekoseniji smisao pojedinanog, pa i optijeg politikog, ekonomskog, socijalnog, drutvenog i kulturnog delovanja. Ne bismo smeli da ponavljamo greku ranijih graditelja novog sveta koji su umetnika dela i vrednosti smatrali luksuzom, pa su duhovne delatnosti koje daju smer, i odreuju cilj svakom drugom delovanju, odlagali za bolje dane! Naa ozbiljna i dugoveka tekoa je u odsustvu oseanja za vreme, pa samim tim i za as u kome se odreena pitanja, ona koja se reavaju u jednoj generaciji, pa ona koja pripadaju generacijama i decenijama, i najzad, ona dalekosena, za vekove, postavljaju. Razumevanje istorije, ili mudrost jednog naroda je u tome da u pravi as postavlja pitanja koja ume i moe da razrei, da ima svest o pitanjima koja pripadaju sutranjici, i koja e, u razvijenijim materijalnim, duhovnim i teorijskim oblicima ivota i miljenja, biti mogue razreiti. Moramo nauiti da ivimo u kulturi kao u tekovini osvojenih ivotnih dobara i iskustava, konvencija, prakse i teorije, ali i u kulturi otvorenih pitanja koja nam ljudskost i budunost nemilice zadaju. Dovoljno je da kupite dnevne novine da biste se uverili u estinu drutvenih gibanja, u muninu i nejasnost ciljeva i puteva, u koliinu i snagu negativne, razarake energije koja ovo politiko i ekonomsko, drutveno i socijalno pozicioniranje i osvajanje, prate. Kultura ivota, ono o emu je u ovoj besedi re, pretpostavlja Renik i Jezik razumevanja, usklaenosti, dodira racionalnog jezgra i onog daljeg, neistraenog, tee predvidivog u kreativnom ljudskom biu. ovek nije, niti moe ostati suma, trezor korisnih istina i razreenih dilema, ve i skup pitanja na koje oduvek odgovaramo,

Ulaznica 209210

14

ali na koja kao da nije mogue jednom zauvek odgovoriti. Oduvek je ovek svoj sopstveni komentar i neiscrpno pitanje, ne samo masa, telo iz koga su agresivna jasnost pragmatikog znanja i uvida istisnuli svaku tajanstvenost. ovek je telo, esto zveroliko bie, ali je uzaludan pokuaj da se ovo zamreno, kontraverzno bie prevazie izvoenjem iz svekolike filozofija, metafizike, pesnitva, svega to liberalno pragmatina filozofija protiv filozofije dovodi u pitanje. Pored svega to opipljivo jeste, i to istina kao korist, ili uivanje ivota o njemu kazuje, ovek je i ono to od davnina nazivamo filozofijom oveka. Menjaju se, ali se duhovne mree i dalje pletu oko ovekove telesnosti, jer je ljudsko bie originalno upravo u neumornom i neumerenom nastojanju da bude vie od opipljivosti, vie od pojave, od onog to na pogled i izgled, na vidljivost, jeste, u naporu da sledi viziju onog to bi, u pokretu na gore mogao biti. Za sada ne poznajemo bie koje bi oveka objanjavalo, i objasnilo, bez ostatka, bolje i potpunije od oveka samog. Uprkos lucidnostima i nieanskim naporima da se ovo prirodno i kulturno bie demaskira, ovek ostaje, i nastavlja da ivi u ovoj dvostrukosti lica i maske, dramatino bie usmereno na gore i nasuprot prirodi, i lakrdija koji ne odoleva padanju, pokretu na dole, sniavanju i oslobaanju u ulogama svetske lude. I danas ovek svoje odreenje, ili filozofiju, duguje susretu govora kosmosa, tvorca, drutvenoj, ivotnoj zbilji, energiji, magiji, pa ako hoete, i zabludama i zanosima umetnosti i kulture. Danas je, blagodarei naunoj prodornosti, izvesnije da ne samo duh, idealistika tradicija i metafizika, ve i materija, i materijalistika vizija ivota i sveta, imaju svoju misteriju, magiju, zaumnost. U obilju neprevazienih problema i pitanja, opsednuti partijskopolitikim sporovima i nagomilanim kratkoronim tekoama, nismo dovoljno aktivno svesni ta smo hteli, kuda smo krenuli. Nismo, naravno, inili sve to smo inili da bi smo doli na vlast! Ne bismo smeli da predvidimo da je, ma koliko to starinski zvualo, u trajnijem procesu re: pred nama je oblikovanje nove filozofije oveka. Sada vidimo tek lomove, ostatke koncepcija, tradicija, konvencija, i grublje elemente novog etosa, drutvenog i linog ponaanja i delovanja. Nije dovoljno prosto odbacivanje prethodeeg, ve njegovo prevladavanje, a to pretpostavlja preuzimanje onoga pto je vredno preuzimanja, i uvoenje novih zajednikih postavki. Ideologija, i vie od toga, svest i filozofija ivota prethodeih epoha, patrijarhalnost, socijalistikog i postsocijalistikog doba i ljudi ove radne i duhovne provenijencije jo uvek ine preovlaujuu masu naeg, ovog vremena. Otuda dramatini nesporazumi, sporenja, nerealna oekivanja i

Ulaznica 209210

15

Kazano na Sveanosti uruenja nagrade Todor Manojlovi za moderni umetniki senzibilitet za 2007. godinu, u Zrenjaninu, 20. maja 2008. godine

Ulaznica 209210

nezanemarljiva skupina ljudi izbaena iz koloseka vremena, potisnuta na marginu, politiki i socijalno skrajnuta, pasivizirana, u beznau, tako rei. Prevladavanje i plodno preuzimanje, dinamika i dijalektika prekida i Razlike ocrtava mesto i taku razmiljanja, prepoznavanja, predmeta spora i rada kritike i onog to je od znaaja za kasnija razdoblja. Izvesne ideje, koncepcije, poluosvetljeni, nedovreni koncepti, naslea, zahtevaju dalekosenu razradu i modernizaciju. Pukim odbacivanjem osiromaujemo sopstveno doba, ali se ne oslobaamo negativne energije prolog, niti u prolom nalazimo, prepoznajemo koncepte prakse, tradicije koje bi nam predstavljale mostove u prelaznim vremenima, koja, po pravilu, boluju od svega to kao ignorantsko, i bahato, prepoznajete u glagolima rasistiti, raskrstiti, ije posledice poznajemo iz ve ivljene prolosti, i nedavne istorije. Jedna moderna interpretacija, a ne prezir i odbacivanje, mogu otkriti u istoriji i prolosti trajne supstance ivota i filozofije ljudskog naina postojanja u svetu, svakako ire, plodnije i produktivnije od svake u sebe zaljubljene, i zatvorene politike. Moe, reju, da otkrije glavnu scenu ljudskog postojanja i trajanja u istoriji: dramatinost, konfliktnost, protivureja, kontrapunkt ljudskog bia i delovanja, tragine zablude, greke, obilje zloina koji iz novije ili dananje perspektive, izgledaju neshvatljivi, udovini, i to je jo vanije, kao negativna istorija koja se mogla izbei, a za sebe je, ba tako utamniena, zatvorena u ideje, koncepte, uobraenja i predrasude svog vremena, ostavila neizmerna stradanja i rtve. Smisao je kolebljiva, iva materija, i samo se povremeno ukazuje u irokim vremenskim poljima. To je smisao interpretacije prolosti, to jest prepoznavanja, prevoenja Renika i Enciklopedija znanja razliitih vremena i duhovnih disciplina u Jezik savremenosti. Ne ispitujemo prolost zato da bismo obogatili sredstva i sadrinu mistifikacije, ve da bismo prepoznali ono to nas duboko interesuje i odreuje, usmerava: ljudskost, ivu reku ivota. Interpretacija istovremeno znai da su ljudski problemi slini, da se dodiruju, ali i da ivot, kao razvie, zahteva, tiho ili burnije, prepoznavanje Razlike. Interpretacija je napor i nastojanje da proirimo i obogatimo sopstveni ivot i sadanjost, da osvojimo Jezik i Renik koji nee biti strani, ve e nam istoriju, prolost, ivot, uiniti bliskim. U savremenoj demokratiji, u nas, i drugde, ovek je, paradoksalno, udaljen, ne samo od vlasti, ve i od sopstvenih prava, i onoga to zovemo ovekovom sudbinom. I od istina od kojih mu ivot i opstanak zavise.

16

Ulaznica 209210

17

POE-ZIJA

Ulaznica 209210

18

Saa iri
19

GEOMETRIJA SLUHA
Bdij, o konjanie noi, u plastinom sedlu stolice, zagledan u zid kao u lice tvog posustalog prijatelja. Tvoje bdenje je spasonosno i bolno. Bezdetni otac si ije misli blude irokom stepom o kojoj si jednom prilikom neto proitao. Tvoja stepa je ovaj pranjavi tepih koji usisava jednom nedeljno. Samom sebi demon uti, zamajava se tricama umesto da u snu ini nemogue. Utihao je bruj motora. emu e se radovati dok njui njihov zvuni trag dok prolaze u mimohodu kraj epicentra tvog sluha? Ti misli na prelom kako nikad nee uspeti da rasturi slog ovako leerno i zanosno, ili da postigne, utekav uniformi elektronskog pisma, ovaj hitri gr brzopisa koji e jutro raseniti i ismejati. O, konjanie, noi, bdij! Navikao si pre nego to ti nita drugo ne preostaje. Dobro je to to ini mehaniki, tvoja volja postala je tvoja ravnodunost. Zna da nisi androgin, nema parnjaka

Ulaznica 209210

nita ne postoji

Ulaznica 209210

20

nema vere ni stida. Jalovost ne remeti tok tvog zurenja u prazno

Tamara uki
21

KOMORA
[1]
suzno oko i okolo oka. ti si plakao. likru. samo likra, uasno sam se stidela. rekao si. te koliine najlona. spustila sam kapke. odskona daska. etvoronoke dvonoac rei. bukvalno. u 15cm. na tvoju golotinju. sporednim putem. a zatim na retrovizoru mislim. hteo si. hteo si. protivotrov. a sada si plakao suze. namerno. kasnije & nedostupni rei. kvadralion kopi. oi su ti prenatrpane prevremeno

Ulaznica 209210

kiselina ostavlja fleke. a unutranjost skriva meke dlaice oiao si me. zajedno smo plakali. mama.

isprala sam usta heksoralom. . [oh) kako smo se kanjavali] ja pa ti. samolepljivo.

[2]
uz obilje pljuvake. priali smo o sokovima. u sokovima otpadak jednog triumfa obrijani stubovi. Snaga. Lepota. Pravilnost = pravilo neiji vrat i neija donja i miiava usna kljuna kost u providnom lepku. mogu da naslutim smeak. jaka i vrsta vilica. neni plavi deak iz kupole. renesansni deak treperi. makar njegovi parii. jaka i vrsta vilica. sijamske sestre. duplikati. jedna prava plastinost. jedna prava pastelnost. naprslina koja nastaje oblizivanjem oblizivanjem njihove pastelnosti. oduzetog daha 100 oduzetih dahova 100 platinastih perika 100 najlon arapa 100 x 2 dubokih izama malih kalupa 100 x 2 metalnih proteza
Ulaznica 209210

22

oiao si me. zagrejan. trebalo je da me oelja, rekao si. iznoena je i tvrda je.

100 x 2 pijedastala surovost i kontrola progutati i/ili ispljunuti ljuta sam na meso, prava kima fiksiran pogled jaka i vrsta vilica 100 steznika 100 komada nema saobraaja. saobraaj je zaustavljen. imamo kompoziciju dame i gospodo, imamo kompoziciju telo u voru : disanje deluje dramatino ako se pretpostavi da ga nema mogu da naslutim smeak jedna otpala trepavica. platinasta. platonski odnosi i uvek obilje pljuvake. sluajno je trepnula, stopalo je zaklatilo pedalu. napuderisana lica i nauljena tela i napuderisana lica i nauljena tela lee sede prelivaju se koe se tela kao vorovi tela kao konice stampedo u sekvenci kao betonska poza kidajui lance, udarajui staklo i stenjui, dok se hologram gorile projektovao manje ili vie preko nje
23 Ulaznica 209210

[3]
taktilno isparava isparilo je gipsano telo dekorativni predmet bela osunanost zastakljene bate olovnom nadlanicom opisuje svoj arktiki obraz na prelazu ruke i trake trake i ruke ona ak nema ni slojeve unutra nije bilo nita osim mraka a okruuju je minijaturni instrumenti plastika deluje higijenski izazov serije i dalje uva oaranost za oko inertan i komplikovan sadraj na njenom dlanu da ponovimo bol bi bio jai od sile otpora nekoliko puta uzastopce zategnutost na platformama zategnutost trakastog tkiva ukorenjena istrzanost natproseno razgibanog tela ponekad panino peva operska pevaica usta joj formiraju kruie to su vokali ali je prisiljena da nosi hedin koni kostim i da skrati ike po uzoru na trapez to je bila modra zavesa vie zid pritiskom dugmeta i krajolik se menja da li uje lupanje mog srca srca srca srca mog srca od elatinaste mase
Ulaznica 209210 24

svejedno, zrakasto je i lepo

25

napuklo u klici zaustavljeno vena vegetativna nervatura kroz osmehivanje srca stih usana (tu se sakrilo) iiii neprestano mutiranje tvoje oi tako sklone optikim varkama iz prolog u sledei ve proli niz brojeva daj mi neki broj a sad lekari na draperiji i (ini se) ne razmilja o bolu platformi i traka ta upisati u taj pikselni osmeh a sad gricka dekorativni kornet sa ilustracija ta upisati u taj pikselni osmeh ljubav prema krhotinama i mobilnim zidovima na kraju sve se spaja? ali kraj je zaplet roj roj
Ulaznica 209210

I oni dugo ive u nama

eljko Miti

MATURA U EKAONICI ZA GUBILITE

PAKAO JE ZA HEROJE
Poetkom devedesetih imali smo pank bend i svakog dana vebali u podrumu zgrade radnikog naselja pevali smo o devojkama koje nismo imali i sjajnoj budunosti koja negde eka na nas posle proba odlazili smo kod Pikasa kupovali balone jeftinog vina i opijali se do kasno u no matajui o uspehu i iznova priali o svim tim ribama koje smo eleli i svim tim stvarima koje emo imati kad postanemo poznati danas posle svega jasno je da nismo uspeli da postanemo
Ulaznica 209210

26

ni slavni ni bogati ali smo bar sauvali glave

27

makar onoliko koliko je to bilo mogue dok su nam najbolje godine prolazile u ekaonici za gubilite kao viajpi zvanicama svih prolih ratova.

ROKENROL SAMOUBISTVO
Godinama je bio vetaki odravan u ivotu tek toliko da produi nadu nekolicini preostalih fanatika onih koji uvek kau da moda nije sve izgubljeno a onda je jedini pravi ovek odluio da prekine agoniju Kobejn je pucao sebi u glavu i presudio toj staroj mrcini nekad znanoj kao rokenrol pomognuta nezaustavljivim tehnolokim razvojem mainerija pravljenja novca e ponovo ustati iz prividnog nokdauna jaa nego ikad jer ou mora da se nastavi i ve koliko sutra

Ulaznica 209210

svi ti stari koferi puni uspomena sauvanih na vinilima i kasetama digitalnim diskovima i memorijskim karticama stae u mali ipovani prsten ali mi ionako neemo biti tu da opet sve to isto jo jednom prepakovano dobijemo za dolar.

ARLI MENSON JE STIGAO U SRBIJU

arli Menson je stigao u Srbiju iako niko nije mislio da to moe da se desi stigao je nekako u isto vreme kada je Sabor u Gui uvrten u dogaaje od nacionalnog znaaja iako ga niko nije zvao arli Menson je ipak doao u pravo vreme sreli su ga kako eta naoruan pranjavim seoskim putevima i puca u sve to se pomera kako kraj Dunava razgleda obalu baca no

Ulaznica 209210

28

i delove raskomadanih tela u reku

29

kako na poslednjem spratu jedne viespratnice u kupatilu pakuje krvave ostatke u plastine vree (i kasnije ih razvozi po kontejnerima) i sve to nema veze to su Stounsi najzad svirali ovde na poziv njihovog satanskog visoanstva moda sve to ima veze sa politikom tranzicijom ali moda i nema moda neke stvari naprosto nikad nemaju veze ni sa im.

LOE VESTI, SVAKODNEVNE RTVE

Posle celonone kie u Knez Mihailovoj tek poneki prolaznik ali niko ne govori srpski ak i Ciganka to ispred menjanice prodaje rukavice i novanike

Ulaznica 209210

na tenom francuskom nudi svoju robu za trenutak pomiljam da su svi ti ljudi koji se muvaju po centru grada turisti iskrcani iz autobusa brodova, aviona oslukujui glasove gledam blistave izloge brendirane robe oseam miris Evrope u Beogradu najzad neto dobro za poetak jednog usranog dana.
30

PRE LJUBAVI
Pria mi o tome kako je neki pornoglumac muvao tvoju kevu dok je u Frankfurtu istila stanove gde su snimali filmove i izbacivala upotrebljene kondome i kako je tvoj ale alterski radnik sa nijednim danom bolovanja upoznao nju dok je za dnevnicu od pedeset maraka brisala mermerne podove banke u kojoj je radio

Ulaznica 209210

i jo kae da si jutros ponovo itala moje pesme iste su kao i nekada nedovoljno duboke i bez emocija a zatim mi govori da sam lo ljubavnik veiti gubitnik i da imam najtunije oi na svetu tako su psee tune i dok bude vodila ljubav sa svojim dekom mislie na njih i onda te ispraam do ulaznih vrata ne govori nita ljubi me i odlazi do sledeeg raspusta do sledeeg aviona za zaviaj.

31

VREME ZA PLAKANJE
Izabrao si najgore doba da ode leto je sparina i sati kao da ne protiu u stvari nije nimalo gore od zime jeseni ili prolea svako od njih

Ulaznica 209210

jednako je poraavajue za one koji ostaju za one kojima e se kroz gomile seanja na kraju probijati samo ta slika neko je jednom rekao da su groblja ta prokleta mesta koja treba napuniti i da je sada zima ne bi bilo ove muve koja prelazi preko tvog lica a nikog da je otera.
32 Ulaznica 209210

Dragoljub Stankovi
33

PITI JA

*
To otpada s mene ljuti se otapa oslobaa da ue u tok rasipanja igra meninge ire se vrtim se poput duhova tuim ovaploen bliskim ostranjen.

*
Telo Pitija je uvek nove znake nudi za razlaganje razgoliena koracima obeleena brazdama nevidljivog rala to vaja je.

Ulaznica 209210

*
Telo enskoga je roda trpeljivo podatno uvek tu kad treba grli uspavljuje budi dovodi do ivice spasava ludi.
34

*
Telo je posuda iz koje pijem rtvenik nepoznate boginje sokova nara pomorande hemisfera modanih okupano nono nebo ples galaksija.

*
Prenee me barka tela na pravu obalu ljuljam se omamljen sredinom mora bura ostavila je pazuh boginje kotvu to njie se.

Ulaznica 209210

*
35

Hodam po ivici tela rubu to opija otrom skliznuu igra je otvaranja.

*
Utroba filmsko platno je od rizoma do Venere pokretne slike velovi u bioskopu uma otvaraju meninge do horizonta obale mora to zapljuskuje.

*
Posle Velikog praska ekspandiram neujednaeno sve dalji od centra sad ve iluzije da ikad zbio se ko e srce moje nai iza svih velova bezdane tame kako mono kuca uporna ptica kljuca zrno svakog slova znaka pretvorenog u zvezde.

Ulaznica 209210

*
36

Forma tela univerzalna je prijemiva za sve duhove prilike paklove luta kao ena u potrazi za sinom raspetim svetlou srce horizonta kuca toplo izliva se rumen zrak zariva se zlatno para kou.

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

37

Ulaznica 209210

38

Ulaznica 209210

39

PRO-ZA

Ulaznica 209210

40

Radivoj ajtinac
41

LOGOI
-ODLOMAKNi upornost, ni imaginacija, ni mistifakacija, ni praznoverje, ni preutkivanje ni nagaanje, nita od tih naknadnih sprava u biu i rodoslovu koje pokupi usput sa mnogo puta ponovljem priom ili nasleem nita ne pomae u snalaenju jer samo ako malo stasom i licem izdignut vidi ovaj deo ravnog pejzaa sa zvonicimna i kokoinjcima, perjem i rom, ljudima i stokom, biljem i isparenjima, sve to ti se prikae ovog trenutka kao skoro monohromni brid sav od gustog crvenila i gustog zelenila sa odsjajem itkog blata izmeu stabljika i busenja, sve ti je najlake prepoznati kao atarski zaliv jo ne kao samu ledinupustoljinu jer uvek naglo prolee zaspe tlo nepatetinim bulkama, rit se prostire na istok tamo gde jo ui trskom iseckan vetar, a koliba-kulaa i opusteli vinograd slute da tu neko ivi ili se skriva, svejedno, isto mu doe; znai, tako malo izdignut sve ti se predoava kao nasumice otvorena kolska vebanka, a crveni poljski cvetovi kao besomune ispravke koje je podjednako teko rasitati kao i ispravna slova moda i kobajagi, redove bez greke... Nita. Ni upornost ni imaginacija, ni mistfikacija ni praznoverje, ni preutkivanje ni nagaanje da ne ponavljam vie.

MART 1914
Mogue je, sve je nogue, ovo je etvrti dan kako pada. Pada, pada i sve kisne. Sve i svuda, kisne i Titel i Senta i Beej kisne i Vac i ombolj, kisne Peta ko to kisne i Bain vinograd od ove jesenje kie u ovo etranesto prolee niko nije pobego. Ni ja iako su me oglasili. Davno je bilo, jo prole godine u prvu nedelju posle Velike Gospojine prolazio je doboar i imenovo sve logoe iz naeg kraja. Moja mati Lenika, onako sitna i ve pogurena stisla se negde iza, tamo gde se sputa oluk niz kuu Petrovakih i kako je moje ime izgovoreno ona je iz senke samo ciknula iju!Za nabrajanje svih kaznenih mera koje carevina ima na raspoloaganju da bi ih uo okupljeni svet, tu kod arterskog bunara izmeu Petrovakih i Vojnovih trebalo bome skoro sat vremena i doboar Laka je promuko. Glas mu je sve vie gubio na snazi i razgovetnosti i jedine rei koje su se mogle bolje uti i razumeti bile su dezerterstvo, mobilizacija i neto kao udarac neem i nekom u lea i dok je tako, sa ulice, kao promukli svat, doboar itao

Ulaznica 209210

proglas o logoima, onima koji kao trekunice i poljski mievi drede kukaviki negde u ataru, ko zverad i to sitna zverad ne obazirui se na sudbinu ak ni svojih blinjih a kamoli napred dela Jevrope cele i sramotu i nespokoj koju im svakog dana i noi u kuu i duu donose, ve poelo da se smrkava, a iz kua i dvorita oglaavala se gladna stoka trpei i povinujui se potrebi nad potrebama. Jer. Ako ita, i to da se zucne. Tek deceniju i po kako je novi vek krenuo jo jedan od onih vekova u kojima e ovek glavnu brigu i re voditi, vek koji je pokazo dokle see i ta moe taj gemit od svesti i oseanja, onaj to se u Bojim svratitima slui otkad je instinkt proteran. Posle silnih otkria i nesluenog napretka, nauke svakojake, proitanih raznih tajnih ifara, umlja i zaumlja sve se dalo donekle i ofnejkle preobraziti jedino ono satansko ezlo to je dopola ko sunev zrak a od pola ko kravlji rep osmuen i truo to bi reju bilo na zemlji gospodarenje, to se ni za zeru nije od pohlepe i lai odmaklo i dalje velike rei ita onako kako njemu odgovara i meu njima one koje u pesmu dobru poeziju pravu ne ulaze sloboda, istina,pravda, niz strmo nebo jure carski pisari i preplanule vojskovoe i sve im se i ini i deava ko dal sadanji il budui epski duek u koji e oni sa zlatnim svojim buvama dogod je istorije trajati. Moda bi tako i bilo ali jebe i Krunu i Jevropu stoka se dere oe da j. Ovo ti opet lii na potres i to onaj kad se dva veka sudaraju, onaj pomenuti i vakoliko vaei svesno emotivni ljudski i onaj nagonski ivotinjski. Samo da se ne priblie jedan drugome, da ne izmeaju dogaaje i datume, naume i dosege, ne otvore neizvesni prostor za apokalipsu, apokalipsu iste poezije. I sada predah. Toliko tekih rei i skrivenih zamagljenih znaenja sve to u tom popodnevu skoro paorskome izmeu rata i mira, ljudskog klanja i ivotinjskog dranja, a samo jedan doboar i tako malo okupljenog sveta. Ponovo u onu kiu na kojoj zajedno sa svim i svaim kisne odmetnik begunac od austrougarske mobilizacije. logo, zelenokadrovac Mirjan Teofanov. Neka pada, dogod je ovako nema ni poljara ni dandara, puste lenije i zabrani nek bude kavano onako kako i jeste kavano. Bekerekoj andarmeriji stiglo sutra pojaanje iz Horgoa i Segedina, a stiglo i jarko svetlo, zablistala zvezda odozgore, preko blata, rose i bara samo to nije s uspenskog tornja zazvonilo podne, a Mirjan Teofanov dok ga trojica vezuju, a dvojica stoje ispred s uperenim pukama gleda i slua onog to zagleda opranu kastrolu nabijenu i izvrnutu na kolac od duda jalovca kom je sitna nerodna kronja ko zna kad skinuta, ovo je to to se presijavalo preko celog atara, znao sam ja da tu mora biti nekog, nekog koji ima neto to sija i odbija svetlo.

Ulaznica 209210

42

Pogledajte gospodo kako ga je samo oribao, i to ovaj teki sud od tua, sud za sve i svata. To te je odalo. Dukelo, sram te bilo. Sad e ti da ide i riba apsane kad ve voli to da radi ako ti to je mnogo verovatnije ne presude po kratkom. Ajde, mar , pokret! Teko je, naravno, ii tako preko atara preko velikog blata, bara, vagaa i rupetina. I to jo vezan, dok te vuku i teraju. Teko je i zato to zna sve naokolo, ija je koja zemlja, ija voka, ija koliba, iji drot ili odaja, a najtee je ipak to od svega to mu u glavu dolazi najvie sija jae od tog dandarskog sunca spolja Sejino lice. Sija i govori gledaj kako sam ti ga oribala, mora da si ist, da ne do bije bolju nekakvu il zarazu , digod da si i ega radi, budi ist i uvaj se. Eto tako je to spolja izgledalo Desilo se i zavrilo. Uzela danak poezija, a i nije ona za sklonite.

43

MART 1991.
Mesec dana je prolo u kolibi, kulai od jako davnog naboja kao u tvrdoj zemljanoj grudvi ui Mirjanov unuk Dragoslav, kunja u punoj snazi, zdrav i besan ko priterani hrak, skriva se od mobilizacije za slavonsko, hrvatsko, bosansko ratite za rat kog as ima as nema, as jeste as nije i to sve do onog asa kad kum Nikola nije doeko sanduk sa svojim sinom negde iz okoline onih kaskadnih jezera to smo ih u koli uili kao Plitvika jezera. Gleda kum u otvoreni sanduk, kripi zubima vidi mrtvo kume, mrtvog sina i kogod pomene rat on kroz krgut i izbeen pogled, kae, onako odvano i blesavo Ta kakvi rat, nije imo sree s okolnostima. Zapenilo Dragoslavu u glavi, pui se ko prde besnog ranjenog bika pa ko da je zaistinski akter koride pone da se dere u prednjoj sobi kuma Nikole: Ole, ole, ole, kume, ti ne vidi ni ono to vidi , ti nisu ni ono to jesi, ti si sakrio njegov ivot ej Srbine; ode daa u oin, jebo te svaki voa digod bio i ne bio, evo ti opet onog bunara kroz koji treba da ti dua propadne do samog dna, bunara u kom ti se niz istorijske il sudbinske ivice uspuzala od danjeg svetla pobegla istorija i ui te da trpi taj zov sa dna i strminu i padanje, da bi preivio tu priliku, da ti narod zapreti linim neivotom i neivotom meu blinjima. Ovo je, re u sebi Dragoslav, gore od onih svaa kad se zavri slavski ruak ili neki deji roendan, ovde blinjega smrt ne prilii da se vidi ili se vidi, ali ne priznaje i to pred onim kome si ti sam ivot i dao. Bei iz kumove kue Dragoslav, gazi kera kod izlaza, upa kvaku od kapije i seda u auto pa pravo u onaj vinograd i onu kolibu gde je pre tolko godina i Mirjan, deda njegov pre dve i to svetske vojne i tolkih

Ulaznica 209210

godina uteko da bude logo, oruja da se ne laa u brau da ne puca. Nasledilo se, valja beati i odbolovati. Sad je to kao, drugaije, svoj kad te okrvavi to proe kroz kou i pomuti pamet, ko, ono, moj sin mrtav, otkud,pa nema toga to Sotona tuinac laje naokolo, tamo gde narod zapreti pojedincu-svicu i pojede ga kao to bi veliki ker zinuo i progutao pelu nita drugo ne preostaje ve taj ujed i to izbacivanje rilice u to nepce ako ve ne moe u nebo i to ti bude poslednje, tako grenima i otpadnicima ostane ta poetina lina sloboda i koliba od blata. Prolaze dani i meseci, odredi ili parovi, trojke ili etvorke maskirno uparaene vojne il neke druge policije, al uz bele kaieve i grbovi s nadrkanim orlovima i iza njih epska svita od ikona i vradbina, snajperista i deverua, naopaka strana ona to se teko nazire kroz smrad i dim i u tome gusto jato muva govnara. Muve. Muve uje ih i sada u kolibi unuk Dragoslav ko to je pre skoro 80 godina na tom mestu deda Mirjan uo kiu kako pada, vojne vlasti uz pomo rodbine i komija atarskih arendaa, za ozbiljno i predano kako za njim tako i za onima to, pria se, kradu decu iz brazde i kukuruza, pa druine lovaca. pelara sve uzalud trgalo. Sve su adrese pretraene ak i ona gde ve matora ivi samo to nije umrla ona konobarica iz Titela, valerka il ona Duica ankerka iz Bore, terenska Ravijojla, obaka za one to preu Panevaki most sve da se vrate u Banat i da se skrase. Jer tu se jo moglo to udesiti. Skrasiti da, al sakriti nikako. Taman kad je ve pomislio da ni nema vie ovog vinograda ni ove kolibe pa ni ovog to se dogaa ni onog to se privia, stiglo je plavo okreue svetlo da zakiti Dragoslava, ni posle ni pre, tek. tako jedne veeri uz glasne sirene, huku, buku ko da se neki datum u velikoj istoriji naroda ispravlja a ne kiks jednog otpadnika koji je zaboravio da ima brinu sestru od strica, asnu sestru iz dalekog nekog manastira di se umadija zavrava il poinje i da e je ko smernu ve neki pa i policijski dip rado sestrobratski pokupiti i odvesti gde oe. Ona rekla da je vode kod brata koji je od svih pa i roda svoga pobego to ni silom nije u dobrovoljce teo a gde, to samo ona zna,onda, ako je tako, onda, Sestro asna, karamba na spasenije! Daj gas da skembamo Brankovia! Teofanova, ne Brankovia uzalud piti seja sa zadnjeg sedita jo je dri volja tue greke da ispravlja I evo ih pravo na breg ispred staze to vodi kroz voe i okote do kolibe. Plavo, mastiljavo svetlo omotava se oko ustuknulog, ukoenog pustinjaka i begunca,kao da ga sestra umotava u svatovski pekir tako sad to svetlo bljesne kratkim bljeskom as oko vrata as ispod pazuha, as oko struka.Plav, kao da je okupan u kamenom valovu, tu pored staze gde se rastvara plavi kamen. Silazi na drum

Ulaznica 209210

44

Dragoslav. I on ko njegov deda Mirjan pre toliko godina sestru da izljubi i njenog blagoslova I priea radi. Ali, mili Boe, ta galama, odjedared, odakle ta galama? I ti glasovi, I taj svet ko da ne moe da spava baulja noom i taj vetar, vetar koji, inae, nou nikad ne duva sad sve upa naokolo? Dola sirotinja da prisustvuje, da priusustvuje olakanju to se sve ovo drugom deava, stigo onaj narod iz voine zamisli, bunovan, avetinski pokoran, ako treba ni sna nee traiti. Spram to malo zvezda gore i meseine sejmeni u kamuflirnoj uniformi ne da hitaju ve proleu i preleu uhvaeni za kande onih nadrknih orluina i pevaju onu i opet e i opet e ako Bog da sree

45

MART 2006
I opet je, i opet je, neko od Teofanovih u toj kolibi. Vinograd se izgubio i stesnio izmeu novoizgraenih teniskih terena i nadvonjaka. Pored samih ulaznih vrata u kolibu uzdie se zamrena i upletena metalna konstrukcija stuba dalekovoda trenutno obrasla divljim makom i puzavicom. Vodoravne i kose metalne ipke idealne su za suenje opranog vea ako na isti tek suv ne padne ptije govno iz visine, ak odande gde bride i kao da mumlaju debele ice pune struje. Stanara kolibe lako bi prepoznali im bi glavu promilio, to lice je ovih dana u svim novinama crnobelo uklesano kao na poternici jer nema tog narkomana iz ovog srednjerbanatskog dela Panonske nizije od Mohaa do Moria, Palia i Vrakog brega, Teleke visoravni i Karpata, govorio srpski, maarski, rumunski, ukrajinski, rusinski, bugarski, romski albanski, talijanski ne da nije uo ve i posla imao sa Goranom Teofanovim - Teom ve da se prokleti i doivotno elijski ne obnavlja od belog praka koji je preko prica posrkala krv i preko vene i kapilara raznela na sve strane oko smisla i opstanka. Sna i ludila. Mali su svi trijanonski i ostali sporazumi, mali parlamenti i bive i budue antante spram one zavisnosti kojom je ova ernozomna, ritska, ledunasta i lesna planeta Panoniija cvetom svoje mladosti pakleno zavetana i vezana za ud, kret i nekret, volju i narav praununuka Mirjana Teofanova logoa koji je tako preko potomoka zadao jo jedan udarac Carevini koja samo to nije poela da se oporavlja i da rasauje mlade hrastove i raznosi priplodne jelene iz predela oko Konopita. Tamno je boja slave, a slepa bezoseajnost jedna od roditelja njenih i ta bi rekli i kako podneli to saznanje, pradedovsko i oinsko i Mirjan i Dragoslav. Da je od svih unazad i moda unapred ovo njihovo dilersko mezime i u porodici postao i ostao najuveniji. Nemu u pohode dohodili su i dohode, sa svih strana, nemo, kratko,

Ulaznica 209210

posluno sve u ruku ga ljubei i pogled skrivajui. Strah da te uhvati od tog isparavajueg oajnitva iz mutnih oiju i izbuenih i drhtavih udova, strah od toga, na ta su svi oni spremni za uzvrat. Nema, ni crkava ni drava, ni poklonjenja, ni uenja. Ni potenja ni sistema to bi ovoj pauini naudili i zato su i dalje novine pune pretpostsvki gde se krije Teo-.Panonski mega narkos i bos, za mnoge ve je u onim dalekim krajevima gde niko ni uo nije za dikicu, eram ili fijaker. Samo nemoj, sad da mi pria da ovaj mirni svet ovde kad vidi belo i to praak misli na onaj sitni eer ime se kola posipa, bie da je tako, ali minuli su i istorija i poezija, a neko kao Goran Teofanov koji dredi unutra u mraku i vlazi sred buva i mieva, kojem nije teko bilo da ni tolka slova iz prezimena otfikari da bi se znalo ko je i ta. Jedino to sluti neko drugaije razreenje jeste to da je jedinac, da mu nee sestra od velike ljubavi, ni kriva ni duna,doi glave ko to su njegovim rodonaelnicima i roditeljima... On je sam,.on je potomak. Takvo je veliko njegovo nepoinstvo da ga moda uva mona i siva nepoznanica,ona to nije ni u prostoru ni u vremenu ve u priama - tajnim kaznama koje se jo ni ne nasluuju, a dou kao i neke prethodne, zaete u rajskim dvoritima, toplim sobama, smernim duama, istim namerama i na kraju poeziji toj neizvesnosti nad neizvesnostima. Tome se nee nadati, odozgo e sii Pilat. Imae odedu i nee biti goloruk. Nita mu nee moi silna snaga elektrike koja prolazi tuda. Sii e sa samih ica kao noni leptir s tamburake ice, kad su svi umorni ve u bircu vaseljenskom i svirci i pijanci i vile i leptirice i trovai i pesnici i oni eljni pricera kao i oni eljni priceva, oni to se tee i oni to se bodu. E tako e sii sve niz prave i kose metalne preage i kako bude otvorio vrata na kolibi tako e bljesnuti jako svetlo iznutra i ko mi istrati sitni jauk toliko sitan tek da se sve, ba sve to je bilo u toj zemljanoj kolibi za ova tri veka, odmah zaboravi.

Ulaznica 209210

46

Ivan Poti
47

DANI SVINJA
DANI SVINJA
Dani svinja razlikovali su se od dana oajanja i apatije, nisu bili ni nalik Danima divokoza i mrtvih esperantista, da ne govorim o Danima svetlih bitaka u kojima je izginuo itav na narod. Zapoinjali su ritualnim prinoenjem prasee rtve u prisustvu visokih partijskih funkcionera i direktora javnih ustanova. Zatim bi se birala najlepa krmaa, nakon ega bi usledilo takmienje recitatora koji su govorili revolucionarne pesme o varcima i krvavici, da bi se vee zavrilo viesatnim valjanjem u blatu u najsreenijem oboru u selu, posle ega bi domain groktao u znak zahvalnosti i nosio praseu glavu kroz selo, dok su ga seljaci zasipali kukuruzom i bajatim hlebom. Federiko, Aranzubija i ja izlazili smo iz podruma u kojem smo iveli za vreme okupacije. Prle i Tihi rekli su nam da se njihova serija reprizira po milioniti put, i da je to vredan jubilej, ako se uzme u obzir da je serijaFurundije reprizirana samo trista etrdeset puta. Aranzubija je bio golman nekog panskog tima, Betisa ili Sevilje, ne znam tano, koji je zahvaljujui Teslinom pronalasku mogao istovremeno da brani i da se pojavljuje u banalnoj prii o elektricitetu, u kojoj su glavni akteri svinje i njihovi dumani. Federiko je bio pisac koji je mrzeo ovetinu, a ja sam voleo rotilj. Toliko o naim karakterima. Izali smo u centar sela i provocirali andarme. Dobacivali smo im : IVEO STALJIN! SLAVA PINOEU! KASTRO JE CAR!, ali nisu reagovali. Zurili su u varke i svinjske polutke, ali i u Nuia koji je neprestano neto zapisivao u svoj tefter. Aranzubija je esto govorio kako mu je sve ovo simpatino. Ovo je 1920. godina i jo uvek se igra krpenjaama, zar ne? zapitkivao je. Ja sam mu odgovarao da je 2006. ali da se ovde ivi kao pre 200 godina, to ima svoje drai. Pogledaj ovaj paradajz govorio sam. Da li si na fudbalskim stadionima Evrope video ovoliki paradajz? pitao sam ga. A jo je i sladak dobacivao je Federiko i gledao netremice kako se uri svinja. A sad emo, u ast najveeg naunika kojeg je naa zemlja dala, da nataknemo ovo prase na kolac i da ga poveemo sa trafo stanicom da se naizmenino pali i gasi, sve do Vidovdana

Ulaznica 209210

 rekao je Havijer Klemente, predsednik Odbora za proslavu stopedesetgodinjice od roenja Nikole Tesle. Federiko, uprkos elektrifikaciji sela, ode u crkvu da zapali sveu. Aranzubija napravi nekoliko parada u blatu, ali osta nesavladan. Prle i Tihi me uhvatie ispod mike i odvukoe u mrak. Sutra beimo u umu rekoe.

Ulaznica 209210

48

KLANJE I SEKS
49

Animalni porivi bili su jai od poetskog treperenja, a i poetsko treperenje postajalo je animalno. Pitali smo se ta je to umetnost, ili umetniko delo?, ali nikako nismo mogli da reima oblikujemo ono to smo oseali. Uostalom, o umetnosti je teko govoriti, nju treba oseati, ba kao strah, bol ili ljubav. Meutim, moj ef je insistirao da mu objasnim zbog ega je Mona Liza lepa, da mu otkrijem tajnu lepote i deifrujem umetniku realnost. Naravno, odveo sam ga u kasapnicu. Tamo smo dugo gledali u varke i kobasice. Lepi su ovo varci rekao je moj ef, samo malo masni. Zatim smo otili na zatvorenu projekciju niskobudetnog pornofilma, u kojem je igralo nekoliko maloletnih devojica, doberman i kepec po imenu Wolf. Posle petnaestak minuta efu je pozlilo, pa sam ga odveo kui. Njegova kua bila je trospratna, sa ogromnim sobama, luksuznim nametajem, konom garniturom, minibarom i velikim kaminom u dnevnoj sobi. Rekao sam mu da je lepo ono to dua prepoznaje kao svoje. Kako e dua jednog elezniara da prepozna neto lepo? Za to slui rakija rekao sam. Izaao sam iz njegove kue, uao u kamion i odvezao ga do hladnjae. Trebalo je pretovariti sva ta ivotinjska trupla i odvui se kui. Stigao sam kui neto iza dva ujutro, krvav i umoran. ena je spavala, moje etke i tafelaj bili su razbacani oko kreveta. Gde si dosad? rekla je. Privio sam se uz nju, ali nita nisam rekao. Tako smo ostali do jutra, kad je budilnik zazvonio. Zna, moda bi trebalo da ti naemo drugo radno mesto rekao mi je ef sledeeg jutra. Moda da pakuje sijalice, ili da loptice od sunera stavlja u kutije? Pogledao sam ga, potpuno ravnoduan. Kravata mu se nije slagala sa odelom, bio je zalizan i ljigav. Bilo ta rekao sam. Uao sam u magacin, uklonio le Anrija Matisa, pokupio odseeno uvo sa poda, uzeo sijalice i poeo da ih razvrstavam. Oseao sam kako mi se vraa elan, zajedno sa oseajem za lepo. ta lepo moja dua prepoznaje u sijalici, pitate se. Recimo, svetlost.

Ulaznica 209210

MEMOARI IZ PISOARA
Dok stojim naslonjen na prljave ploice javnog WCa u nepostojeem metrou svoje podvesti, znam da me neto vano eka. Otresam ud i pokuavam da se fokusiram na narednu reenicu.
50

***
Ni u narednoj reenici se nita zanimljivo ne deava. Petar Orlovsky je i dalje peder, lepota konstantno umire pred oima replikanata, Bog je neutralan. Alan Ginzberg odluuje da neke od mojih uzdaha uvrsti u pesmu. Zimmerman nosi mandolinu. Barouz je flipnuo, aha, to je definitivno.

***
To sa praakanjem na dnu blatnjavog korita nikako ne uspeva. Ja nisam bitnik, vucibatina, narkoman i neshvaeni genije. Ja sam posmatra. Moji e memoari biti nezanimljivi. Posmatranje ptica bilo bi zanimljivije, ali ne, ja moram da posmatram ove koji gmiu, da bi se konano uspravili i poeli da hodaju na dve noge.

***
Imam trideset pet godina. Zar nije vreme da napiem memoare? Odsad e sve biti u glavi nekog drugog oveka, nekog koji je sklon tome da stalno ostaje na tlu i ne koristi krila. Meni su potrebne nove slike, misli i perspektive. Mogu da kakim iz atmosfere, kao golubpismonoa. I da ljudima donosim dobre vesti, za promenu.

***
Nekad se oseam kao da sam sve video. Vie nema mesta za slike, zvuke i ulne nadraaje. Moda, kad bi pala jo neka granata, moda bih reagovao. Mi vie nismo ljudi. Postali smo dadevnjaci.
Ulaznica 209210

***
Ponekad ujem glasove iz oluka. Znam da nisu stvarni, znam da je to u stvari kia, koja inae stvara depresiju, ali meni se nita ne moe dokazati, ni da je zemlja okrugla, ni da smo postali od majmuna, ni da su nam oi i ui nepogreive. Kako bi bilo lepo da prestane

51

kia, izraste duga i ozeleni siva zgradurina pred mojim oima, to bi bilo super i potpuno neoekivano, ali se u oluku ne krije nita osim monotonog zvuka ugojenih kinih kapi.

***
Kia je prestala. Meutim, sirena u podzemnoj eleznici mi sugerie da e voz uskoro doi, da u moi negde da otputujem i vratim se nazad, pun utisaka. Videu galerije o kojima sam sluao, sluau dobar dez u nekom nonom klubu u 42. ulici, shvatiu zbog ega je sumpor zelen i zato je bolje ostati siromaan. Bilo bi lepo da to bude u cik zore, zbog prvih petlova i mirisa lipe.

***
U ovoj reenici Din Keli stepuje, drvo zeleni, svet se rasprskava u vatromet.

***
Lepota nije za svakoga. Ja sam spreman da zrno lepote iskopam i iznad pisoara, u gluvo doba noi. Malo se teturam, ali nije bitno. Pocepani av na arapi kosooke kurve. Zar to nije lepo? Prosta reenica koja govori ubistvenu istinu. Nekoliko kloara koji umiru za komad hleba. Bukovski koji stoji i dovratku i pokuava da otkopa pantalone. Velika je ruska tuga, ali staje u oi deteta.

***
Koliko jo godina treba da proe dok ne odluim da je vreme da odustanem od rei. Toliko sam puta pokuao da ivim, da udiem, vaem, oslukujem i dahem, ali bih uvek poklekao. U poetku bi to bila samo jedna re, EMU ili ZATO, a onda bi podivljala i oko sebe okupila gomilu drugih. Reci da metro vozi na drugu stranu. Umoran sam od rei koje vise iznad pisoara.

Ulaznica 209210

***
Komunizam je tvoja budunost pie na flai viskija iz Kentakija. ovek u krpama, zapian, pored nogu mu lei prazna flaa, bejzbol kaket i komad kriptonita sa druge planete. Kad veliki asteroid udari u zemlju, svi ljudi na planeti postae braa. Sve religije e se izjednaiti,

***
Ne znam koliko e ovo klaenje potrajati. Ne znam ni ta me spreava da se rasprsnem u beskrajnoj praznini, da konano prestanem da postojim. Strah od nepoznatog? Vera? Nada da e se stvari nekako okrenuti? Mislim da ima neto vie od ovog ivota, moda mogu da proniknem u tajnu. Ako nita drugo, bar u napisati memoare. Memoare piu vani drutvenopolitiki radnici, slavni glumci, ljudi sa zanimljivim ivotnim priama. Ja sam video vanzemaljca i nestao u Bermudskom trouglu. Zar to nije dovoljno?

***
uje se u daljini sirena voza i potmulo tandrkanje iz tunela.

***
Teme koje me odvajkada proganjaju, kia, oguljene fasade, potuljeni prolaznici, naputeni podzemni prolazi, vozovi koji odvode pijance... Pokuavam da uhvatim momenat, ali momenat je predug, to je moj ivot, neuhvatljiv. Sanjao ili meseario, bio budan ili ne, ne mogu ga opisati. ini mi se kao da stojim i ekam itavu venost da se voz pojavi i odvede me u pravom smeru. Tamo e stvari biti drugaije, oseam. Neko me kucka po ramenu. Nije valjda smrt.

***
Jednom sam se vozio metroom, u Budimpeti. Ili u drugom ivotu. Izaao sam iz utrobe zemlje, seam se da je dan bio lep. Peeno pile. Pupana vrpca. Rokenrol.

***
Ulaznica 209210

Od ivota se ne moe oekivati vie. Boje, slike, zvuci, otkucaji srca, puna plua vazduha, zaveslaji, laka koprena sna... Od rei ne treba oekivati nita. One su tu, zato to je lake brbljati nego ostati nem u trenucima poput ovih. Uplaen, na stanici metroa, u gluvo doba noi. Svi su vozovi proli.

52

svi jezici postati razumljivi, nee vie biti bogatih i siromanih, gospodara i robova, svetaca i lopova... Potreban je Smak sveta, da bi se poelo od nule.

***
Kai mi, molim te, da sam otputovao. Ovo nekad mora da se zavri, ili e ovaj putnik otii, ili e glavonje sagraditi metro. Vreme je da se neto desi.
53

***
Lepota, tako svojstvena cvetu, obitava na najskrovitijim mestima. Ima je i ispod zemlje.

***
Mislim da je svanulo, uje se cvrkut imia.

***
Ako ne postojim, otkud mi ove rei.

***
Krenuo sam na put, i znam da jednom moram stii. Ne gajim nikakve iluzije u pogledu udobnosti putovanja. Telo putuje sporije od due. Dua putuje brzinom od 340 kilometara na sat.

***
Dosta se toga promenilo u poslednjih petnaest minuta. Mlaz je postao slab i isprekidan, kao rei saputnika, nakon mrtve tiine. Memoari su glupi, a ivot prolazi brzinom svetlosti. Odustajem. Izlazim na sunce.

Ulaznica 209210

***
Izgradie metro 2047. godine. Imau tada 75 godina. Dovoljno za memoare, nadam se. Opisau kako mi se telo raspada, opisau kako nikad nisam upoznao mladost, jer su mi je oteli. Opisau paralelni svemir u kojem sam iveo. Rei u sve ono to mi je lealo na dui,

stvari zbog kojih je vredelo iveti. Pomenuu tebe. Ovo piem zbog tebe, pali anele, da ne pogrei ponovo.

***
Henk me ugurava u voz i odlazimo. Ne znamo kuda idemo, ni da li emo se pojaviti u sopstvenom ivotu sledeeg jutra. U svakom sluaju, vie na stanici nema nikoga. Vie nema ni stanice.

***
Bio na suncu ili kii, ispod zemlje ili u vazduhu, zauvek ostajem u ovoj koi.

***
Potpisau se iznad pisoara, da znaju da sam nekad iveo.

***
udesno izbavljenje se nije dogodilo. Razoaran, izaao sam iz utrobe zemlje i otiao kui. Asfalt mi je pulsirao pod nogama. Planeta je bila zrela za eksploziju. Ispred zgrade je bilo ivo, jamajanski dileri, portorikanski makroi, kambodanske kurve, srpski dobrovoljci, afriki vuduvraevi... Svet koji sam poznavao, svet kojem sam pripadao, svet koji je rtvovao Hrista, polusvet.

***
Oko je tu da bi previdelo, uho ne treba da uje, srce bi trebalo da bude tvrdo kao kamen. Onda je lako otputovati, sve do kraja sveta.

***
Ulaznica 209210

Zna li ko sam ja? Zna mi samo ime, Tvore, nita vie. Dvoumim se, da li da odem bez traga i glasa, ili da ostanem ovde i koprcam se u ivom blatu? Ne verujem da e me pustiti jo dugo da ekam. Srebrne koije stiu.

54

***
Penelopo, tvoje sudbina je da eka onoga koji nikad nee doi. Srce moje, to su brze pruge Srbije. Na sedmom spratu Vavilonske kule otvaraju salon lepote. Moda bi mogla da proe kao kozmetiarka. Ne umem nita drugo osim da proizvodim rei. Ja sam osuen na tumaranje izmeu dva sveta.
55

***
Konano, prvi petlovi. Konano, Armagedon. Neu morati da objanjavam lepotu sveta kolonizatoru sa Marsa.

***
Skonao je tu, u podzemnoj, zaboravljen od svih. Ubila ga je prejaka re, a zatim mu je srce prepuklo od tuge. Potom mu se svemir obruio na glavu i nejaka plea. Tek nakon toga ga je dokrajio voz.

Ulaznica 209210

WHAT WOULD JESUS DO?

Nobody knows the troubles I have seen... Pevuio sam lager i eskivirao kamenice i cigle koje su mi dolazile u susret. Bila je jesen 2005, malo apatinija nego to sam mislio i to se dalo pretpostaviti onog oktobra 2000. godine. Otiao sam do kioska, kupio dnevnu tampu i melanholinu pitu sa unkom, svratio do Biroa za zapoljavanje da vidim hou li se ikad zaposliti, siao do obale da vidim bilans saobraajnih nesrea od prolog vikenda, sve te divne karoserije i asije koje nikad neu ni dotai... Gledao sam nae pitome doline, talasasta brda i kazane sa rakijom i pitao se ZBOG EGA SMO I DALJE NENORMALNI? Nesposobni da ivimo kao sav civilizovan svet, da ne mrzimo komiju, da se ne stidimo tue pameti, da ne ubijamo najbolje, da se ne skrivamo u Utopiji, premoreni od mitomanije i onanijskog idealizma? Ipak, na dnevniku su ponovo govorili da smo nebeski, sa najmanjom inflacijom i najboljom gol razlikom, najlepim enama, najukusnijim kaamakom... Ljudi mi nisu tako izgledali, bili su prosti, nisu znali azbuku, bili su spremni da se usvinje svakog trena, bez razloga i s razlogom. Pogledao sam u nebo, u nedostatku prave percepcije. Trebalo je da se desi udo, da sa neba padne neki tovar DOBROTE, da se opere ovaj greni, smradni bulevar pokvarenjatva. Uspeo sam se uz brdo i poao ka eleznikoj stanici. Hteo sam negde da otputujem, samo da ne gledam lokalne pandure, lopove i dounike DBa dok jedu eklere i pue zlatni WINSTON. Video sam lokomotivu i kolone pogurenih putnika koji su transportovani na Krf, preko Istambula i bitke na Velbudu. Bee mi muka od istorije, smrti i stradanja, a i od nae eleznice. Mahnuh Harviju Kajtelu, koji je promaio vreme i mesto i naao se u mojoj uobrazilji.Jo malo sam koraao naokolo, sve dok nisam ugledao najviu zgradu sive boje na kojoj je pisalo SILOS. Ba kad sam se spremao da skoim sa najvieg prozora kuetine za ito, zazvoni mi mobilni telefon. Bila je to sestra Indulgencija, broj joj je dao Ejbel, Harvijev i moj prijatelj. Sestra Indulgencija imala je nepogreiv oseaj da u pravo vreme pomae ljudima u nevolji. Ni ovog puta nije zakasnila. Ne vredi, sestro, rekao sam. Osim ako nemate neku dobru vest. Naalost ne, brate Hijacinte. Kuu su vam sruili u poslednjem ratu, otac vam je ostao bez posla, majka vam je emigrirala u Zimbabve, sestra se ulanila u sektu... Htela sam samo da vas obavestim o svim tim stranim stvarima, pre nego to izgubite nadu...
56 Ulaznica 209210

 ta mi onda, sestro, preostaje? ta biste vi uradili na mom mestu? ta bi Isus uradio, brate Hijacinte. Uzvratio bi ljubavlju, okrenuo drugi obraz i poao na Golgotu. Radujte se venom ivotu, onom koji dolazi posle pada sa Silosa... Ma dajte, sestro rekao sam. Daleko sam ja od Isusa. Siao sam stepenicima i pozdravio radnike koji su virili iz brana. Reio sam da uzvratim udarac prokletoj sudbini. Obukao sam svoje najlepe odelo, stavio cvet na rever, otiao pred zgradu Optine i poeo, sam za sebe, da igram kolo. Neki su ljudi pomislili da sam lud, neki da se enim, neki da ne umem da igram, ali mi nije bilo vano ta svi ti ljudi misle. injenica je da me je onaj poziv sestre Indulgencije na udan nain uteio ; SVE JE PROPALO, A JA SAM BIO IVLJI NEGO IKAD. Radost stradanja dobaci mi aba krastaa, koja je iskoila iz bidermajera. Prvo sam pomislio da je u pitanju prevara Neastivog, ali to nije bio zmaj, iguana, zmija ili neki drugi krilati reptil. Bila je to obina krastaa, nalik na one koje se mogu videti u najlepim bajkama za decu. Uzeh je u ruku, dok je mrdala noicama. Bila je neopisivo grozna, ali svejedno, neto me je nagonilo da je poljubim. Ratmiljao sam o tome hoe li je poljubac pretvoriti u Motorolu ili u Sony Ericsson. Ili moda u princa neke daleke egzotine zemlje... Tek to sam joj dotakao sluzavu, naboranu kou preda mnom se pojavi Hamlet, danski literarni princ. U tom trenutku ponovo se zau moj mobilni telefon, i sa druge strane poznati glas sestre Indulgencije. Nastradala su i Tri praseta rekla je planim glasom, nimalo uteno.
57 Ulaznica 209210

NAROD VOLI PSIHOPATE

Izlazim iz kocke pune ugljendioksida i ulazim u nepovoljni atmosferski pritisak, a milioni nevidljivih bakterija lepe mi se bradu i brkove. To me ini razdraljivim; to i milion drugih stvari kao to su: naslovi u novinama, kripa guma sa ulice, pijani inovnici koji smrde na maji urin, sponzorue i bicmani koji su uzurpirali trotoar. Odlazim u svoju kancelariju, da se zavuem u neku rupu i prouavam grinje. Tamo, naalost, nema uslova za dubinsko istraivanje metafizikih postulata. Sve to mogu je da uzmem eki i udarim se nekoliko puta po glavi. Otvorim orman da uzmem eki, kad tamo nema nieg osim otrovnih zmija i enciklopedija. Uzmem enciklopediju i udarim se njome po glavi. Jednom, dvaput, triput... Tad mi proradi kliker, mogu i ja da se ulanim u neku partiju, da preokrenem svoj mali ivot i postanem faca, drmator, mudo, glavonja, kleka... Odem u stranku Nacionalnog preporoda. Kaem im ja sam taj i taj, imam tri knjige kratkih pria, nisam osuivan, ispriam im da verujem u kosmiku pravdu, da sam porodian ovek malo tanjih ivaca kojem je dozlogrdilo ovo majmunisanje, jedan pouzdani, iskreni, humani pacifista spreman da doprinese transformaciji naeg drutva iz neolita u korporativni kapitalizam... Prijavim imovinsko stanje, kavez sa papagajem i bicikl. Vidim gledaju me belo, valjda mi se vide modrice od enciklopedije. Kaem im da mnogo itam, te da mi ponekad iskau ile na vratu i pocrvene beonjae, ali da je to kratkotrajno. Trzanje vilice, objasnim im, posledica je petnaestogodinje represije u ovoj zemlji, od ratovanja u bivoj SFRJ do policijskih stanica u kojima sam proveo mnoge besane noi zbog svojih antireimskih stavova... Gledaju me belo. Nude mi kafu, ali oprezno. Na kraju mi poalju neku bubuljiavu klinku da mi objasni kako narod vie voli turbofolk pevaice. Da izgledam tako, da delujem na masu, moda bi me regrutovali. Ovako misle da se ne uklapam, da nisam neko ko uliva poverenje. Otkoim bombu, bacim im pod noge i izaem. Odem do stranke Crvenog Reda Feniksa. Otvori mi vrata ovek u kostimu aligatora. Rekoh mu da nemam nita protiv da u novom sazivu Skuptine konji budu ministri. On mi prui kostim magarca i odmeri me do glave do pete. Loe vam stoji rekao je minut kasnije i odmahnuo glavom.
58 Ulaznica 209210

Izaao sam iz dimne zavese koja se podizala oko zgrade i otiao do prostorija stranke Venog Isijavanja Zla, najpopularnije partije u zemlji, koja je okupljala sve krvoedne, bahate i primitivne ljude iz nae zemlje. Bili su godinama u opoziciji, i odatle nemilosrdno blatili ove na vlasti. U prostoriji je pored haubice, plastinog eksploziva i nekoliko automatskih puaka sedeo ovek opasan redenicima. ta oe? upita me bradonja. Da preokrenem toak sree i prekinem lanac sudbine. Idi kod automehaniara ree hladno i otpi malo rakije iz flae na stolu. Nije bilo druge nego da posetim i ove na vlasti. U stvari, njih je trebalo posetiti prve, ali se moja sklonost ka biranju drugog reenja i alternativnog puta jo jednom pokazala kontraproduktivnom. Bio sam, izgleda, vena opozicija svemu, naroito ljudskoj gluposti i pokvarenjatvu. Ovog puta, moral sam ostavio na prvom oku, reen da istrajem u bici koju dobijaju samo prevrtljivi i nepoteni. Obrazonai su imali raskone prostorije, sve u mermeru i staklu. Tiha muzika dopirala je iz minijaturnih zvunika na plafonu i podu, a ogromni ekrani, iz kojih su dolazile slike vodopada i peanih plaa doprinosili su utisku ambijenta iz budunosti. Primie me dve robotizovane plavue sa ogromnim grudima. Rekle su: Pritisnite ovde, i kad sam dlanove poloio na njihove grudi, zau se zujanje, a zatim iz njihovih dekoltea izletee dve bele cedulje. Na jednoj je pisalo neurotian, a na drugoj bez veih poroka, tradicionalista. Ljubazno se osmehnue i okrenue mi lea. Konano, otiao sam i u prostorije Partije budunosti, kojoj se predviao veliki rast popularnosti i voenje zemlje u budunosti. Uvek je dobro ii korak unapred, mislio sam u sebi, dok sam otvarao eline kapije i prolazio pored bodljikave ice. Nekoliko rotvajlera, poreanih sa strane, njuili su mi nogavice, dok mi je nekoliko elavih mukaraca bikovske grae pretresalo prazne depove. im sam uao, ovek u ludakoj koulji sa zelenom krestom na glavi ponudi me avokadom i amfetaminima. Neka hvala rekao sam ja sam oenjen i imam desetomesenu bebu. Jako potujem vaeg lidera i podravam va program. Na kraju krajeva, za ta ovek da se odlui nego za budunost govorio sam, dok su u prostoriju ulazili nekakvi reptili, obueni u konobarska odela, a u rukama su im bili posluavnici puni raznobojnih pilula, zelenih koktela i egzotinog voa. Ostanite veeras na partiju rekao je mladi. Ako preivite, postaete na lan. Zahvalio sam se i izaao napolje. Rotvajlerima sam

Ulaznica 209210

59

bacio otrovane kobasice a bildere posipao antraksom. Bilo je, inae, vreme za pauzu, trebalo je kupiti hleb i jogurt i otii kui. ena me je jo na vratima pitala da li sam kupio pelene. Na stolu je bila jedna dopola pojedena pateta. Narod voli psihopate bilo je sve to sam joj rekao.

Ulaznica 209210

60

Maa Kolanovi
61

INSPEKTOR KAJFE
INSPEKTOR KAJFE
Bila je no i sve je bilo posve tiho. Naravno, Barbi no, a zapravo je bilo rano zimsko poslijepodne u kojem je zubato sunce prolazilo kroz mutno staklo na stubitu izmeu drugoga i treega kata. U podrumu je bilo previe hladno pa smo se taj put iznimno vratili na naa uobiajena stanita iz mirnodopskih vremena. Barbike su spavale vrstim snom dok su nae ruke poput nevidljivih teta istaica spremale njihove stanove i dovodile u red raznorazne sitnice. Za ienje Barbi stanova najbolje je bilo vrijeme te tzv. noi jer Barbi kao takva zapravo nikada nije pospremala niti istila. U njezinom plastino fantastinom svijetu sve je moralo biti pomno dotjerano, a ona bi se samo trebala presvui u novu robicu i uploviti u novi prizor strastvenog zagrljaja. O mukotrpnom poslu ili bilo kakvom drugom naporu nije bilo ni rijei. Nai su prsti s izgrienim noktiima umjesto borosana bili ti koji su radili u nonoj smjeni dok su plastina tanka tijela sa stopalima anatomski prilagoenima cipelicama na visoku petu, dugim nogama s velikim sisama, krupnim oima, bujnom kosom, besprijekorno nasmijeenim zubalom, nosom od jedne molekule i ugraviranom minkom mirno leala na krevetu. Beauty sleep je bio neophodan te veeri jer je ta ista tijela sutra ekao iznimno naporan radni dan u poslovnim uredima koje smo namjestili na platou ulaza u drugi kat. Barbi i sve oko nje moralo je biti savreno dotjerano jer se prije radilo o napornom fashion weeku negoli radnom tjednu kakav obino imaju tete istaice u osnovnoj koli. Spremanje je trajalo neto dulje jer je uz stanove trebalo namjestiti i poslovne urede koji je svatko od nas unaprijed osmislio. Kad je sve napokon bilo sreeno, mogao je zapoeti i prvi radni dan na novim radnim mjestima. Deina Barbi je imala studio za snimanje reklama. Trenutno je radila na reklami za modnu kampanju cipelica pod nazivom Barbie shoe fetish za koju je trebalo snimiti provokativne modne fotografije. Manekeni u studiju su se upravo namjetali za scenu u kojoj Barbi kao Pepeljuga pod okriljem noi epajui tri sa samo jednom tiklicom na nozi dok Ken u pozadini hlapljivo uzima drugu koja joj je putem ispala u nekoj lokvi. Ispod scene je stajao transparent: Jedna je sasvim dovoljna. Naravno Kajfe, koji se ni u snu nije mogao ozbiljno podrazumijevati za Kena, a kamoli Manekena, nasilno je banuo u studio i ukljuio se

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

u snimanje kao model koji snifa Barbikinu cipelicu nakon ega je vrlo brzo zaepio nos s izrazom gaenja. No, Deina Barbi nije nasjela na ovaj pokuaj opstruiranja te se nakon gromoglasnog smijeha sviju prisutnih, snimanje nastavilo svojim predvienim ritmom i, naravno, s pravim Kenom. Ken od Ane M., jo uvijek mu od Deine Barbi, osim to je bio slubeni maneken kampanje, ujedno je imao i vlastiti ured za veleprodaju dijetetskih proizvoda na bazi steroida i hormona koji poveavaju miinu masu za 200%. Taj plavokosi miiavi tupan s facom Roberta Redforda mlatio je velike pare na toj, u najmanju ruku, sumnjivoj industriji koja je postala apsolutni hit sezone. Sve to je radio bilo je preraunavanje kalorijske vrijednosti u miinu masu i obratno. A to je bilo sasvim dovoljno da se njihov brak, koji se ponitavao samo u iznimnim sluajevima nekog drugog scenarija igre, odri na ivotu. Sanjiina Barbi imala je trgovinu Zlatar filigran u kojoj je prodavala plastinu biuteriju iz zemalja Treega svijeta, Barbi od Ane P. modnu agenciju koja je vrbovala mlado meso za modne piste dok se moja A Day to Night Barbie savreno uklapala u kulise kriavo roza ureda velike kozmetike kompanije koja sve svoje proizvode pakira u male kutijice i boice plastino ruiaste boje. Jedino je Kajfe imao ured koji je donekle odudarao od glamuroznih profesija kojima su se bavili svi ostali. Nakon neuspjenog pokuaja uloge manekena sa smrdljivom cipelicom, Kajfe se konano pomirio sa otprije smiljenom sudbinom inspektora u jednom zaguljivom, jeftinom detektivskom uredu, smjetenom negdje na rubu grada. Dok su se svi ostali bavili poeljnim poslovima Barbi svijeta: modom, ljepotom i tijelom kao takvim, Kajfe je zamiljeno putao male oblake dima i mozgao nad razno raznim financijskim pronevjerama i vrlo estim obiteljskim nevjerama uz pokoju krau automobila ili vaka, otmicu s ucjenom, krivotvorenjem ocjena u imeniku, trgovinom opojnim drogama, puenjem u kolskom wcu, brutalnim silovanjem Barbika s ubojstvom i latanjem itd. U njegovu vrlo neuglednom uredu, sklepanom od malog stolia s narodnim motivima iz Rukotvorina, tobonjim uredskim ventilatorom, hrpom papira, novina, razno raznih dosjea i kojekakvih fascikli, znao je satima sjediti s nogama ispruenima na stolu, tako da su se vrlo lijepo mogle vidjeti njegove najrunije cipelice ikad sa piastim vrhom i velikom kopom. Gotovo uvijek je puio lulu, poteui katkada gutljaje iz male boce najjeftinijeg viskija na svijetu. Na sebi je stalno imao mali crni eir i sivi baloner ispod kojeg, uz ugravirane donje gae, najee nije nosio ama ba nita. U tim zamiljenim satima uz cigaretu i alkohol, kada je bio nadomak rjeenju svih svojih tekih sluajeva, iz misli ga je znao prenuti miris svjee skuhane kave koju bi u maloj dezvi donijela Bornina Skiper, njegova slubena

62

Ulaznica 209210

tajnica. Divei se tom hrabrom ovjeku, Bornina Skiper svom je efu svakodnevno donosila tu svjee skuhanu kavu i novine, pokuavajui usput odrati ured u kakvom takvom redu, istei pepeljare prekrcane pepelom, provjetravajui inspektorovu zaguljivu sobu i slaui sve te papire, novine, dosjee i kojekakve kljune dokaze koje bi mali uredski ventilator, tonije plastini mikser na jednu bateriju koji je Svjetlanina mama dobila u nekom talijanskom praku za rublje, nerijetko pretvarao u nepregledan kaos. I nakon jednog takvog radnog dana u kojem je naizgled sve teklo svojim uobiajenim tijekom, sjedio je Kajfe u svom uredu koji mu je nerijetko bio i spavaa soba i zadnjim snagama prebirao po dosjeima nekih sumnjivaca optuenih za krau crvenog Ferrarija jednog visokog diplomatskog dunosnika i zamjenika predsjednika razreda, paralelno itajui veernje izdanje novina koje e veina ljudi s normalnim ivotnim navikama na kioscima kupiti tek sutradan ujutro. Sluaj krae crvenog Ferrarija ionako mu se nije inio odvie zanimljiv s obzirom da su Ferrari kao i visoki dunosnik bili plod Svjetlanine mate jer je do sada ama ba nitko nije ukljuio u igru u kojoj se sve vrtjelo oko svijeta mode i ljepote u kojem za Kajfea, naravno, nije bilo mjesta. Iz laganog drijemea ispod novina s velikim masnim naslovima VUKOVAR U OKRUENJU, SRPSKA VOJNA PERFIDIJA, EUROPA NEE BASTARD, MILOEVIEV GOEBBELS PROTIV HRVATA probudila ga je glasna zvonjava telefona iz ije se slualice odjednom zauo histerian enski glas: Halo! Inspektore Kajfe? Oglasio se vidno uznemireni enski glas. Kajfe je bio pomalo zbunjen jer je Bornina Skiper kao tajnica uobiajeno primala sve telefonske pozive, ali s obzirom da je bilo jako kasno i nje vie nije bilo u uredu, na ovaj se poziv morao javiti sam. Da, ghgh, ghegh, gh hh hh hhhhg? Odgovorio je upitno snenim glasom nakon ega se zaredalo hroptajue iskaljavanje dostojno strastvenog puaa na ivici ivota i smrti. Halo, inspektore Kajfe? Glas je ponavljao kao da nije uo da je s druge strane ice potvrdio svoju prisutnost taj kojega je traio. Halo, da inspektor Kajfe na telefonu, do vraga, zar ne ujete? Pomalo isprovocirano je odgovorio sad ve u potpunosti razbueni inspektor. Trebam hitno razgovarati s Vama! Vrlo je vano! I dalje je uznemireno nastavljao glas, svjestan da ipak razgovara s onim kojeg je traio. Inspektore, mislim da me moj mislim da me moj mu v a a a raaaaa! Briznuo je u pla sad ve nepopravljivo uznemiren enski glas. Gospoo, molim Vas, smjesta se smirite! Sad nije vrijeme da se s time zamarate. Popijte neto za umirenje, otiite spavati i sutra ujutro

63

u 11 sati doite u moj ured u Jakuevakoj cest br. 10, blizu gradskog smetlita gdje emo trezveno razmotriti sve injenice. Sada ste napeti i stvari moda nisu onakve kakvima Vam se ineVrlo ugodnim glasom smirivao je Kajfe uznemirenu gospou premda je, naalost, znao da su sluajevi brane nevjere u njegovoj slubi mnogo ei od sitnih provala i kraa, a od krivotvorenja zakljuenih ocjena na polugoditu da i ne govorimo. Koliko se puta u kasnim nonim satima samo susreo s gospoama (i pokojim jadnim gospodinom) na rubu ivanog sloma, majkama i poslovnim enama koje su predano gurale karijeru i obiteljski ivot dok su njihovi muevi vrljali okolo s nekim fificama i umjesto da prehranjuju obitelj kupovali im bundice i skupi nakit, najee u Zlataru filigranu koji je praktiki zgrnuo bogatstvo na svim tim preljubima. Ali kako se da smirim inspektore kad ja mislim, o, ja misli i im da me moj mu vaaazagrcavao se u bolnom plau enski glas, pun oaja koji je u istom trenutku utihnuo kad se u pozadini zaula lupa vrata, koraci i tupavi muki glas Honey, Im home! nakon ega je ova oajnica naglo poklopila slualicu koliko toliko cijenjenom inspektoru na rubu grada. Inspektor Kajfe, navikao na ovakva sputanja slualice i sad ve i vie nego razbuen u nadi da ga eka neki zanimljiviji i konkretniji sluaj, prolistao je novine kako bi se informirao o situaciji u zemlji i svijetu. Bolnica sestara milosrdnica: UKINUE POBAAJA, Izbjeglice iz Slunja putovat e u Istru: BIJEG IZ PAKLA, GENSCHER TRAI OBJANJENJE, Zna se tko su barbari, Kako je selo Vaganac u opini Titova Korenica sravnjeno sa zemljom: GORI, GORI JER JE HRVATSKO! Zloince e kazna stii! da bi mu se nakon svih tih crnih masnih naslova s malim i velikim slovima uskoro zavrtjelo u glavi nakon ega je klonuo i zaspao na svom radnom stolu kao pokoen nekim zalutalim metkom iz vatrenog srpskog oruja. Prvi prizor koji je vidio idueg jutra kroz svoj neobian vid, koji je radi ispranosti onog jednog oka svemu davao jednu zamagljenu i tajnovitu perspektivu, bila je tajnica u uskoj konoj minici i mreastim najlonkama koja je dovodila ured u kakav takav red. S malim usisavaem je prodirala duboko ispod poslovnih ladica nainjenih od spojenih kutija za ibice s nacrtanom rukom, skupljajui papirnate avionie, brodie i pokojeg neuspjelog drala napravljenih od dosjea ve davno zaboravljenih sluajeva. U trenutku kada je inspektoru bilo jasno da je po ko zna koji put opet zaspao u svom uredu i da je ve skoro 11 sati, spazio je kako tajnica prodire u zapraeni, skriveni kutak ureda te namjerava u smee baciti Kajfeovu posebnu, sada ve usahlu biljku. Taj in je u potpunosti razbudio inspektora. Vidjevi to

Ulaznica 209210

64

se umalo dogodilo s njegovom vanom biljkom, burno je reagirao to je bilo donekle neuobiajeno za njihov korektan odnos. Tajnice, ne to! Zagalamio je Kajfe. Ali efe, potpuno je usahnula. Pokunjeno je odgovorila Bornina Skipper, uvjerena u ispravnost svoga ina, ne znajui da je rije o zaista osobitoj biljci. Rekao sam ne! Grubo je nastavio Kajfe nakon ega se tajnica plaui povukla u svoj predured. Nakon to je izala iz sobe, pokuao je reanimirati biljku s malo vode, ali bio je svjestan da je svojom krivicom opet upropastio stvar. Ova biljka zasluuje vie panje, rekao je sam sebi, a pogled mu je pao na malo razlomljeno ogledalo u kojem je vidio vlastiti odraz s ve tjedan dana neobrijanom bradom i ispranim okom koje je virilo ispod eira i koje mu je, istina budi, jo najbolje pristajalo u ovoj ulozi inspektora. To posljednje ga je bar donekle oraspoloilo. Nedugo zatim uo je kucanje na svojim vratima koja su se vrlo brzo, nakon ovog samo formalnog kucanja, i otvorila, a njegov zaguljiv ured zapljusnuo je val intenzivnog enskog parfema koji se nije tako esto mogao osjetiti u ovoj zaguljivoj straari od ureda. Oprostite gospodina, ali trebala ste se e prije javiti mojoj tajnici ako ste htjeli kontaktirati mene o osobno. Samouvjereno joj se obratio Kajfe, vrlo brzo shvativi da je izrekao notornu glupost jer je rijetko tko ikada ovdje zalazio i traio njegove usluge. Sve je to izrekao radi zbunjenosti ovom prelijepom miriljavom pojavom koja je upravo ula i donijela svjetlost i svjeinu u njegov pljesnjivi ured. Ali inspektore, sino smo se telefonski dogovorili za sastanak, a Vau sam tajnicu upravo vidjela kako je plaui istrala iz predureda pa sam se pitala nije li se to strano Vrlo odmjereno, staloeno i seksi uzvratila je Deina Barbi, tonom, bojom i intonacijom glasa koji nimalo nije podsjeao na glas uznemirene gospoe koju mu vara od sino. Ah, to ste Vi. Ja se ispriavamNisam oekivaoovako jebeno seksi gospou mislio si je inspektor, ali se na svu sreu zaustavio na vrijeme s obzirom da je ova prevarena gospoa izgledom bila sasvim drukija od svih onih plaljivih, histerinih babetina u lafroku, s viklerima na glavi i ogromnim podonjacima koje su muevi non stop varali, a ponekad i dobro izbubetali. Ova ovdje nadzemaljska pojava pred njim bila je najsavrenijeg oblika tijela na svijetu: izgledala je kao pjeani sat obuen u kratke tirkizne bermude s mini kouljicom od istog materijala, cipelicama na visoku potpeticu i s masom nakita umjesto masnica. No, da odmah preemo na stvar! Frajerski se pokuao izvui inspektor koji nije imao komada ve godinama.

Ulaznica 209210

65

 I ne brinite za tajnicu, uvijek je malo dramatina kad je zauljaju lee. Premda je upravo izrekao prljavu la, prolo mu je u tom trenutku kroz glavu kako se zaista nije ponio fer prema svojoj tajnici bez koje bi bio obina smrdljiva hrpetina pepela i neorganiziranih papira. Dakle, Vi smatrate da Vas Va mu vara i eljeli biste da ja Ne gospodine inspektore. Ja ZNAM da me moj mu vara i elim da gada uhvatite na djelu, sakupite vrste dokaze i pomognete mi ga oderati do zadnjeg novia. Kao skalpelom ga je prerezala Deina Barbi u njegovom ve uobiajenom uvodu za ovakav tip problema. Vidim, znatno ste smireniji od sino i to mi je, moram priznati, jako drago. Kajfe se trudio da ga ova ena u potpunosti ne smota oko malog prsta. Recite mi, kad ste tako sigurni, znate li s kime, gdje i kako Vas vara Va ljubljeni mu? Nastavio je po svom. Sa svakom Barbikom gdje i kad god stigne. Hladno mu je odsjekla Deina Barbi. U tom je trenutku u inspektorovu uredu glasno zazvonio telefon iji je specifian zvuk imitirala Svjetlana, a on je govorio u slualicu. Da, da, izvolite. Ne. Trenutno radim na vrlo vanom sluaju i otmica Vae keri e morati priekati. Znam, ali ao mi je. Ne, neU ovom uredu poslujemo profesionalno i po abecednom redu i stoga Vas molim Bio je to zapravo unaprijed dogovoreni trik s tajnicom koja bi ga nazvala kad bi se neki rijetki klijent obratio Kajfeu za pomo, a on bi, da ne izgubi i tog sluajno zalutalog klijenta, morao hiniti veliku zaposlenost i lanu prebukiranost. Bornina Skiper je stvarno bila najodanija tajnica na svijetu jer je unato opravdanoj povrijeenosti koja nije imala nikakve veze s leama, odrala lojalnost svome efu i odglumila ovaj lani klijentski poziv. Za to je vrijeme Deina Barbi uzela odloene novine na stolu i nezainteresirano listala od zadnje prema prvoj stranici. Zvjezdoskop. Jeste li ve pronali idealnog partnera? Nazovite da biste otkrili tko je osoba Vaeg ivota.0066 335228. Tenis u zagrijanoj dvorani sniene cijene. Jedui zelenu salatu u organizam unosimo klorofil koji ubrzava iskoritavanje hrane i srani aktivnost. Zelena salata je melem za organizam koji pomae protiv depresije, pozitivno utjee na raspoloenje, uva zdravlje koe, oiju i jetre i ma koliko udno zvualo, pomae da se ouva prirodna boja kose. DANAS: Croatian Music Aid i Tomislav Ivi: Svijet je slijep. Stop the war in Croatia. Dvorana Lisinski, 20h. Danas na HTVu: Dok nam ivo srca bije. Glumci itaju pjesme S. S. Kranjevia, A. G. Matoa

Ulaznica 209210

66

Bandi krivo to je tamo naa vlada, S raketama tukli Srce Gornjeg grada Ivan Goran Kovai: O teko je etnik biti PUCAJU I PLJAKAJU: srpska vojska na ibenskoj fronti. SLUNJ: Kazetne bombe na Hrvatenezainteresirano je listala prema prvoj stranici dok je inspektor i dalje razgovarao s praznom slualicom. Rekao sam ne, ne i ne i uope me zanima to Vam je ker oteta ve 20 godina nakon to su je otkrili kako pui u wcu, a Vi ste si u meuvremenu kupili kuu, Ferrari i jahtu! Dovienja! Poklopio je Kajfe, hinei uzrujanost. S kakvim se sve ljudima ovjek mora susretati u ovome poslu tc tc tc . Prokomentirao je na glas da sve bude uvjerljivije. Dakle, stali smo na tome da Vas mu vara sa svakom Barbikom kad i gdje god stigne i da Vi elite da ja o tome skupim dokaze kako biste ga mogli tuiti i uzeti mu sve bogatstvo. Da. Tu smo stali, tu emo i zavriti. Ovo je moja vizit kartica s adresom na koju me moete potraiti kad dobijete prve rezultate vaeg istraivanja. A ovdje su Vam svi potrebni podaci o mome muu te njegova slika kako biste ga lake prepoznali. Ovdje su Vam i adrese njegovih ljubavnica te raspored po kojem se s njima sastaje. Kajfe je paljivo promotrio sliku i digao nepostojeu obrvu kao da mu je mukarac sa slike odnekud poznat. Glumac? Ne. Samo slii na Roberta Redforda po ijem je kalupu napravljen. I molim Vas, budite brzi i efikasni. elim da zavri na ulici kao kloar to prije mogue. Izrekavi to s munjama koje su joj sijevale u oima, Deina se Barbi spremala na odlazak. Inspektor Kajfe, u potpunosti izbezumljen pojavom ove fatalne ene koja nije ni po emu nije sliila onoj jadnici kako ju je sino zamiljao, ispratio ju je rekavi na odlasku, Nije mi u svemu ovome jasna samo jedna stvar. Kako itko moe varati enu poput Vas?, bacivi Deinoj Barbi tajanstveno zamagljen pogled. Kao to rekoh, elim da mi pomognete oderati gada do gole plastike. Odgovorila je na inspektorov pokuaj upucavanja i pogledom mu poslala mali grom. U poslovnom je Barbi svijetu iduega dana sve teklo uobiajeno. Deina se Barbi pravila kao da je sve u najsavrenijem redu. U njezinom se studiju snimala reklama za talki walki s kostimiranim Barbi i Kenom u ulogama Romea i Julije koji bi izbjegli najveu

Ulaznica 209210

67

ljubavnu tragediju svih vremena da su kojim sluajem posjedovali ovu iznimno korisnu i praktinu napravu. Nakon snimanja otila je sa svojim nevjernim plastinim muiem na veeru, na kojoj su jedno drugome izjavljivali ljubav. Voljet u te do kraja ivota, honey bunny! Jedina moja smokvice, uvijek u voljeti tebe i samo tebe i niti jedna druga nikada nee posjedovati tajni kljui za ulazak u moje srce! Rekao joj je i dao na dar mali dijamantni privjesak u obliku kljuia kao srca koji je kao iznenaenje bio skriven u kuglici sladoleda. Sanjiina je Barbi dotle itekako uspjeno poslovala biuterijom od zlata, dijamanata i briljanata, Barbi od Ane P. spremala natjeaj za najbolji top model svijeta, moja Barbi razmiljala o intenziviranju hipnotizirajue ruiaste boje kutijica kozmetikih proizvoda ime se trebala poveati njihova potronja za 70 %, a inspektor Kajfe je na svom zadatku radio uobiajene stvari koje se ve rade u takvim prilikama. Slijedio je ukalupljenog Redforda u stopu. Pratio ga od kue do posla, od posla do kue, skrivajui se iza crvene eljezne ograde koja se sputala stubitem i koja se trusila, ostavljajui zahrale mrvice na Kajfeovu baloneru. pijunirao ga je s dalekozorom sjedei u svojoj polovnoj Peglici satima ne bi li usnimio neto sumnjivo kao dokaz, sjedio stol do njegovog u restoranu s ukljuenim diktafonom ispod balonera ne bi li uhvatio neke kompromitirajue izjavePri tome, naravno, uvijek profesionalno skrivajui svoj pogled iza novina s naopakim naslovima: KABRNJA: 10 NOVIH LEEVA, KARLOVAC: IZMASAKRIRANI GARDIST, Uskoro: Hrvatska vojna akademija, Nareivali su ubij i sravni!, Demografi koljai na djelu, RAZARALI VE RAZRUENO, VINKOVCI: Unitavaju sve, Svijet previe oklijeva, Englezi, ne pravite se Englezi: Civilizaciju ubijaju u Hrvatskoj! POKLANI SU HRVATI! Branko Kockica otiao u etnike?! Jo jedna beogradska la o masakru golorukog srpskog naroda. SISAK: Krvavi ples ne prestaje. UNITAVAJU SVE! Aca je uvek Aca i uvijek naoruan do zuba! Pljakaju i ume! TOPOVIMA U SRCE DALMACIJE! Prilog: Hrvatski rukopis: Silvije Strahimir Kranjevi: Moj dom. ZRANI NAPADI NA SISANo, Anin Ken je doista bio profesionalac u preljubima i nije bilo posve lako sakupiti dokaze i samom inspektoru kakav je bio Kajfe. Za to vrijeme lani je Redford paralelno imao neopisiv osjeaj da ga prati njegov obiteljski lijenik dr. Kajfe, preobuen u nekog nesposobnog inspektora. Imao je osjeaj da ga ta plastina figurica prati od kue do posla, od posla do kue, u restoranu, u teretani, dok joggira, dok se tuira Ali jo nije bio u potpunosti siguran. Nije mogao sasvim pouzdano tvrditi je li zahrala olupina naranaste Peglice koja bi se uvijek nacrtala iza njegovog metalik plavog Porschea samo sluajnost ili? Kada bi se

Ulaznica 209210

68

poeo sumnjiavo osvrtati oko sebe, Kajfe bi se ponio poput pravog inspektora na tajnom zadatku i vrlo se zamiljeno udubio u novine, pravei se kao da sve to nema nikakve veze s plavokosim Kenom napravljenom po uzoru na Roberta Redforda. U takvim je trenucima itao neto dulje tekstove: Kao predsjednik Republike Hrvatske i vrhovni zapovjednik oruanih snaga Republike Hrvatske, pozivam svo puanstvo, a napose sve sposobne za obranu domovine da ne naputaju djedovska ognjita. Povijest im to ne bi oprostila. rtve koje moramo podnijeti na oltar slobode blagoslovit e Bog i budui narataji koji se nee morati boriti za samostalnu i nezavisnu Hrvatsku jer je mi ostvarujemo. Njima e pripasti povijesna zadaa da je ouvaju. Unato svim tekoama i otporima uspjeli smo uskrisiti hrvatsku dravu nakon osam stoljea i ponekad bi morao prekinuti itanje kako bi naruio novo pie na stolu do Redfordovog dok je Redford takoer poskriveke itao novine, nastojei proniknuti tko je njegov tajanstveni pratilac. Fra Flavijan iz Iloka: Molitva i za neprijatelja. SAMO SAMOSTALNA HRVATSKA! Mihovil Ivani: Feljton. Trenk i hrabri Slavonci. Junatvo Slavonije nije od danas! AGRESOR NE MARI ZA HAAG: Sisak pod neprekidnom topnikom vatrom! Dr. Tuman za intervju na maarskoj televiziji: Rat protiv Hrvatske bit e zavren do kraja godine. Probudit e se svijest Europe. Bata ivojinovi i Boris Dvornik: nekadanji prijatelji partizani postali ljuti neprijatelji?! Neobjanjiv nestanak 7 Barbika! Golgota likih Hrvata: SPASILI SMO SAMO GLAVU! RAT SE NE LIJEI ASPIRINIMA!, mislei pri tom kako je njegova glavobolja od ove silne vrtoglavice uzrokovane paranojom postala nesnoljiva te bi mu sad najvie prijao jedan rastopljeni aspirin, a ne suhi Martini s maslinom pribodenom na akalicu koje je, usput reeno, bilo njegovo omiljeno pie. Napetost izmeu ova dva jedino vidljiva gosta u restoranu je odjednom postala nesnosna i netko je morao napraviti bilo to: okrenuti list novina, nakaljati se, proakati zube, ispljunuti kakvu koticu, platiti raun...A onda je Redford, neplativi raun, naglo izletio iz restorana i otiao do telefonske govornice te nakon obavljenog razgovora otiao u stan Sanjiine Barbi gdje je konano uhvaen u preljubu to je inspektor Kajfe naravno i snimio, dok je Svjetlana savreno imitirala zvuk kljocanja foto aparata. Jo iste veeri inspektor je nazvao Deinu Barbi i ugovorio hitan pononi sastanak u njegovu uredu prije kojeg si je priutio soan krvavi odrezak i tu. Ona je dola u crnom kaputu s bijelom svilenom maramom preko glave i sunanim naoalama premda je bila duga mrana no. Barbi no. Kad su razvili slike u komori za razvijanje tajnih slika, Deina Barbi mu je u keu isplatila honorar koji je inspektor i vie nego zasluio, a stvari su bile u potpunosti jasne premda je iz Kajfeove perspektive sve i dalje bilo tajnovito

Ulaznica 209210

69

i zamagljeno. I seksi. U pozadini te noi u kojoj su pale sve krinke zauo se zamiljeni zvuk saksofona i vrlo brzo je pao i sivi baloner inspektora Kajfea, a nedugo potom i crni kaput Deine Barbi i njih dvoje su se te veeri zdruili u strastvenom zagrljaju. Nakon to je uhvaen u preljubu, Redford je oajniki pokuao unititi apsolutno sve dokaze. Paralelno s ovim sluajem, iskrsnula su i tijela njegovih 7 ljubavnica bez glava koje su naene zakopane u masovnoj grobnici blizu teretane. Uz strane tekstove u novinama, nala se i Kajfeova izjava izdvojena kao veliki naslov na duplerici: MISLIM DA UZ SVAKU GLAVU PRISTAJE I NEKO TIJELO! Sluaj se zakovitalo do nesluenih razmjera, a sve je bilo savreno povezano iako se tako nije inilo na prvi pogled. Vrlo brzo nakon to je izgubio enu, ugled, ljubavnice i svu imovinu, Redfordi je dolijao kao optuenik za misteriozna ubojstva u kojima su Barbi glave njegovih ljubavnica pronaene odvojene od njihovih tijela. Njegovi otisci prstiju bili su na svim glavama i nekim lopatama, a sve je otkrio Kajfe, jedini inspektor u gradu. I tako je jedne veeri nakon nimalo uobiajenog radnog dana, u samoi svog sklepanog ureda, odbijajui oblake dima, Kajfe samozadovoljno itao veernje izdanje novina. Na naslovnici je bila velika slika Redfordovog hienja koja je prikazivala skupinu policajaca kako ga mlate pendrecima i odvode u maricu uz masno otisnutu izjavu koju je dao izmeu udaraca: NIKOGA NISAM UBIO, TO SU SAMO OBINE GLAVE I NITA VIE!

Ulaznica 209210

70

DR. KAJFE
Najbolje ti je jebat bebu elavicu pa joj usred seksa uzet periku i stavit je sebi na glavu! Kad je to izrekao Svjetlanin Ken Deinoj Barbi, oglasila se sirena za prestanak zrane opasnosti i doao je kraj igri koja se ionako poela pretvarati u farsu. Barbi farsu. Naime, svaki put kad bi se igranje izlizalo, kad bismo ve ispresvlaili i poeljali nae Barbike po sto tisua puta, kad bi se sve intrige razrijeile, a nae Barbi na kavi za malim ankom od limenki iscrpile veinu tema za razgovor, Svjetlanin bi Ken (kojeg smo zvali Dr. Kajfe po reklamama za istoimene preparate protiv hrkanja) uvijek napravio neku spaku ovakvog tipa, a mi bismo se ljutili na Svjetlanu i umirali od smijeha u isto vrijeme. Bilo je tu stvarno svakakvih situacija. Dr. Kajfe bi najvie volio nepozvano uskakati u krevete ostalih Barbika, oblaiti Barbikinu odjeu, priati proste i seljake viceve ravno Barbi u uho (Mala, zna zato su u avionu stjuardese? Da se avion digne, he, he), montirati svoju glavu na Barbikino tijelo ili glasno hrkati pokazujui neuinkovitost preparata koje je kao trgovaki putnik prodavao (hmh, to je zapravo samo bila izlika da mu Barbi otvori vrata, a on bi je zatim pet puta brutalno silovao dok ona ne bi rekla keks!). Sve to moda i ne bi bilo tako strano da Dr. Kajfe stvarno nije bio neto najdegutantnije to se od Kena u maloj ilustriranoj povijesti Kenova, ako takva postoji ili ikad bude napisana, moglo vidjeti. Dr. Kajfe nije bio Mattelove rase, bio je od neke odvratne plastike k tome odvratno zagorjela tena, premda to nije bio crni Ken. A kao jagoda na lagu, Dr. Kajfe je imao jedno poluodlijepljeno oko i unitene prste desne ruke koje mu je Svjetlanina sestrina Marijana izgrizla prilikom jednog posjeta. Tog kobnog dana Svjetlana je bila u komi jer joj je Marijana upropastila vei dio ve ionako sirotinjske imovine. Bio je to stvarno grozan dan za Svjetlanu. Plakala je ko kina godina jer joj je osim ovog sakaenja Kena, Marijana ukrala jedne zlatne cipelice (naravno, ne od pravog zlata), prola uarenom peglom preko malih sintetikih tajci, a cijelo to vrijeme nemilih dogaaja Svjetlanina se mama derala na Svjetlanu, a ne Marijanu i ona se jadnica morala nastaviti igrati s tom malom glupaom koja joj je devastirala sve pristojne stvari koje je imala. Ako Svjetlana tad nije poeljela jedan mali lijes za malo osobno truljenje onda ga nee poeljeti nikad. Mislim, zato jednostavno ne napiu neko dobno ogranienje za igranje s Barbikama. Ako Legii imaju under 3 years old, zato kvragu to ne mogu imati i Barbike i to ugravirano na guzici umjesto onog Made in Taiwan! Da je netko iz Mattela vidio to je tog dana napravila
71 Ulaznica 209210

trogodinja Marijana Svjetlaninoj imovini, sigurno bi poduzeo neto da zatiti to malo krhko stvorenje od ivanog sloma. Da, bio je to stvarno grozan dan, premda su neke zlobnice iz ulaza (koje sad ovim putem neu prozivati) zapravo bile sretne jer su se na top listi Barbi imovine tako automatski uspele na jedno mjesto vie. Mi, ostali smo pokuavali na sve mogue naine oraspoloiti Svjetlanu, tipa moe se tvoj Ken (tad smo ga jo i zvali Ken!) praviti da je doivio neku nezgodu na radu pa ga moe moja Barbi tjeiti i to. Ali ne. Prelomilo se tad neto u naoj Svjetlani to nitko vrlo dugo nije mogao shvatiti. Njezin (da ne bi bilo zabune, i prije tog nemilog incidenta lani) Ken sada je postao nepopravljiva katastrofa te je na njezinu inicijativu prozvan Dr. Kajfeom. Uz to je postao totalno poremeen i seksualno neuraunjiv. No, da budem iskrena, koliko god je to nekad ozbiljno ometalo igru kad bismo svi najradije htjeli Svjetlanu zadaviti, nekako, ali samo nekako i pod nekim okolnostima nae su Barbike potajno voljele ovaj novi i na neki nain seksi identitet Dr. Kajfea i sve te spake, silovanja i ekscese koje je radio. Tako ukratko glasi mala povijest Dr. Kajfea koji je jedva izrekao to to je izrekao, a sirena za prestanak zrane opasnosti ve je poela tuliti i mi smo se prestali igrati. Da. Postale su te sirene nakon sedam, osam puta ve nekakva rutina. Navikli smo se da kad zatule, mi se spustimo u podrum i to ne svi. Nai roditelji sve su rjee poeli ii u podrum i eventualno bi se spustili kad bi detonacije postale jae. No mi djeca, uskoro smo se oslobodili onog poetnog straha i malo po malo nismo proputali niti jednu uzbunu, igrajui se izmeu udaljenih detonacija iz Pokuplja i rafala iz Maralke. Zapravo ne samo za uzbuna, u podrum smo izlazili i kad uzbuna nije bilo. U podrumu je unato praini i vlazi sve nekako bilo posebnije, imali smo dosta mjesta za igru, svatko je imao kljui od svoje obiteljske upe u koju je mogao ostaviti stvari, oznaili smo zidove naim natpisima, imali smo ak i teker za kazi na kojem bismo u veernje romantine sate putali sentie. Taj rat u Zagrebu kad se na njega navikne i nije zapravo tako loa stvar. Dobili smo svoj prostor za igranje i vrlo esto nismo imali kolu to je bilo skroz povoljno, posebno za one loije ake. Tako je ta jo jedna sirena prestala, a mi smo raspremali nae Barbi stanove i kretali prema onim pravim. Ba tad, prila mi je Svjetlana i zamolila za jednu stvar. Naime, upravo toga popodneva trebala joj je u posjet opet doi Marijana to je predstavljalo neprocjenjivu opasnost za njezinu malu i ve ionako oskvrnjenu Barbi imovinu. Opasnost dolaska Marijane za Svjetlaninu Barbi imovinu bila je jednaka slici razruene kue na ijim zidovima pie Ovo je mojo! ili

Ulaznica 209210

72

Zauzeo Hrvat!. I trebalo je neto smisliti, nekako doskoiti toj nimalo povoljnoj situaciji. Ona je ve imala ideju na koju sam ja pristala. Ii emo kod mene, nastaviti se igrati s Barbikama, a ona e ko fol zaboraviti kod mene neke stvari koje nikako ne bi htjela da padnu u kande maloj Marijani. I bi tako. Doli smo kod mene. Moji su svi bili doma, a vijesti s radija i televizije prtale su na sve strane. Bok mama i tata! Tijek i narav dogaaja pokazuju da se ne radi ni o kakvim oblicima demokratske politike borbe ve o pokuaju ostvarivanja od ranije poznatog scenarija destabilizacije i svrgavanja legalno i demokratski izabrane vlasti u Hrvatskoj koji je sada poprimio oblik otvorene oruane pobune. Ciljevi su scenarija bili i unoenje ope pomutnje i osjeaja nesigurnosti meu puanstvo Hrvatske, izazivanje nereda, terorizma te eventualno izvoenje dravnog udara i uspostava izvanrednog stanja u Hrvatskoj Svjetlana je dola, igrat emo se u mojoj sobi! meu tim okolnostima predsjednitvo je razmatralo sljedee: izbijanje rata u Perzijskom zaljevu trebao je nespremnom zatei novu hrvatsku vlast i konano javno oitovanje predsjednitva Republike Hrvatske o privoenju kraju procesa izrade konfederalnog ugovora koji bi omoguio mirno i demokratsko rjeavanje ustavne i politike krize u Jugoslaviji na temelju dogovora s predsjednitvom Jugoslavije Mi smo gladne! Ima li to za jesti? svom hrvatskom puanstvu obratio se Kardinal Franjo Kuhari: Povodom teke situacije u Hrvatskoj ispunjene nemirom i prijetnjama izraavam u ime hrvatskih biskupa i svoje osobno predsjednitvu i vladi Republike Hrvatske solidarnost u nastojanju da se ouva mir i sloboda svih gaana Naravno, nije bilo mogue dobiti bilo kakav odgovor. Ali ako nita, uvijek je bilo Kinder Lade u friideru jer: a) sporo se kvari b) njome se djeca brzo zasite i zautkaju c) puna je mlijeka i kalcija Namazali smo si dvije nite po uzoru na reklamu. Pola strane kruha s bijelim, a pola s crnim. Sada, napokon, u miru jer me u suprotnim situacijama brat uvijek ometao u tom pothvatu tako da bi prije nego to bih uope umoila licu, on unaprijed zamutio crnu i bijelu stranu. Za dvije nite kruha s Kinder Ladom sitiji, uz Dona sirup od borovnice namjestili smo sve za malu inventuru Barbi imovine u kojoj je trebalo: a) provjeriti jel sve na svom mjestu

Ulaznica 209210

73

b) odrediti to bi trebalo zatiti od Marijane c) jednostavno uivati u prebiranju svjetlucavih Barbie kompletia po prstima Svjetlana je odluila ko fol zaboraviti kod mene sve Barbi cipelice premda se radilo o svega dva para, neto originalne robice i dr. Kajfea. Ja sam na to nadodala da bi se zaboravljanje dr. Kajfea moglo protumaiti kao krajnje sumnjiv postupak. Ali ona jednostavno nije mogla preuzeti rizik za Kajfea, on je naposljetku, unato svoj njegovoj degutantnosti, doista bio njen najvei adut u igri, a i nae Barbike bi zapravo bile silno razoarane da mu se dogodi neka ozbiljnija nezgoda. No, takvim se postupkom ipak stvara odreena sumnja, navoenje na tragI kad je vijeanje bilo nadomak najprihvatljivijem rjeenju, u sobu je upao moj brat i rekao da hitno doemo u njegovu sobu. A u njegovoj sobi na naem kaziu s dvije glave ule su se vijesti. Iste one koje su mama i tata sluale u dnevnoj i koje su se orile iz gotovo svih stanova u zgradi. Bio je to neki osobito vaan trenutak jer je naa radio postaja preko radio Kopra prenijela izjavu predsjednika Srpske demokratske stranke, Jovana Rakovia. Ja sam u jednom intervjuu ranije rekao da bi mi moda i pozvali armiju upomo. Moda! A oni su od toga napravili veliku buku i prikazali su hrvatskom puanstvu Hrvatske, hrvatskom narodu preko svoje tampe jednu veliku la da sam ja kao pozvao armiju. Ja ni u ovim prilikama niti pozivan armiju niti mislim pozvati armiju ali ako budem ikoga pozivao u pomo onda e to biti predsjednitvo SFRJ jer je sigurno da je jedan narod ugroen danas u Hrvatskoj i da mi moramo od Predsjednitva Socijalistike Republike Jugoslavije traiti pomo. Ne moe se na goloruk narod, narod koji je moda naoruan sa nekom lovakom pukom ili nekim trofejnim orujem iz rata, pitoljima uglavnom, ne moe se na takav narod koji trai jedno politiko izjanjavanje slati tenkove, ne moe se na taj narod slati vojska, slati specijalna policija jer to je u stvari objava rata, a objava rata jednom narodu u Jugoslaviji je zapravo objava rata Jugoslaviji. Zbog toga emo mi traiti intervenciju saveznih organa. Kakva e ta intervencija bit to je njihova stvar. Mi bi u stvari htjeli da sve to proe sasvim normalno i da to proe u redu da ne bude nikakvih okraja. Ali mi ne moemo odbiti Srbe koji hoe da nam pomognu. Mi nismo za svaki oblik pomoi, ali jesmo za ove oblike pomoi ostalog Srpskog naroda. Srpski narod je jedinstven. On je to pokazao. Mi smo Srpska demokratska stranka koja je doprinijela jedinstvu Srpskoga naroda i uspostavila jedinstvo Srpskog naroda i dananja psihologija Srpskog naroda ma gdje on ivio u Jugoslaviji jeste da napad na bilo kojeg Srbina i bilo gdje predstavlja napad na cjelokupni Srpski narod. U poetku nam nije bilo ba jasno to sad moj brat hoe od nas,

Ulaznica 209210

74

ali nam je ubrzo sve objasnio i moram stvarno priznati da mu je ideja bila skroz super! On je naime imao u planu da od snimke ove izjave na naem kaziu s dvije glave napravimo mali intervju s Jovanom Rakoviem, postavljajui mu naa pitanja, a na to montirajui njegove odgovore. Ta ideja da radimo na mali informativni program bila je skroz super! Kad smo smislili pitanja i podijelili uloge, krenuli smo u akciju. Svjetlana je pjevala instrumental najavne pice: tanananananananana nanana (o lijepaodragaoslatka slobodo!), ja sam govorila uvodnu spikersku picu, a brat je postavljao pitanja. Potovani sluatelji vi sluate Prvi program Hrvatske radio televizije. Danas smo iskoristili priliku da razgovaramo s predsjednikom Srpske Demokratske stranke Jovanom Rakoviem. Razgovor je vren preko telefona tako da nam oprostite na malo loijoj snimci. (To je trebalo opravdati eventualne nerazumljivosti i krae stanke prilikom montiranja odgovora) Gospodine Rakoviu da li ste ikada u svojoj predsjednikoj karijeri imali ideju ubiti predsjednika Republike Hrvatske, doktora Franju Tumana? Da. Jednom s nekom lovakom pukom. A oni su od toga napravili veliku buku. Kako komentirate proslave nakon pobjede HDZa, peenje volova i slino? To je njihova stvar. Gospodine Rakoviu, Vi ste psiholog. Kako Vi lijeite pacijente hrvatske nacionalnosti? Nekim trofejnim orujem iz rata, pitoljima uglavnom. Gospodine Rakoviu od odreene osobe saznali smo da je Vaa brada navodno umjetna, i to od odabrane kninske vune. Da li je ta osoba govorila la? Jednu veliku la. Kao dijete gospodine Rakoviu , kakve ste igrake najvie voljeli? Tenkove. uli smo gospodine Rakoviu da ste kao dijete, tonije Vi i Va prijatelj, jednog dana igrajui se u vrtu upali u govna. to ste napravili tom prilikom? Pozvali armiju upomo. Gospodine Rakoviu, ali odakle tolika mrnja prema predsjedniku Republike doktoru Franji Tumanu? Jer je sigurno..da je ugroen. A da li se to gospodine Rakoviu odnosi na seksualno ugroen?

Ulaznica 209210

75

Ulaznica 209210

Da. Gospodine Rakoviu ali otkuda to znate, doktor Tuman je fin ovjek. On je to pokazao. Hmhmh, a to je TO pokazao? Stvar. Mislite, NEKU stvar. Da. Gospodine Rakoviu, kako je predsjednitvo SFRJ reagiralo na taj incident? Je li davalo kakvu izjavu? Napad na bilo kojeg Srbina i bilo gdje predstavlja napad na cjelokupni Srpski narod. I koji konaan ishod ovog neugodnog incidenta s doktorom Tumanom? Objava rata jednom narodu. Hvala Vam na ovom intervju gospodine Rakoviu i dovienja, a mi se iskreno nadamo da emo se ponovno susresti u studiju Hrvatske radio televizije. Bili smo totalno ponosni na na realizirani projekt kojeg smo onda jo ponovo putali i presluavali. I u pauzi nakon premotavanja i sluanja skuili smo da se tata pribliava sobi to je prilino uznemirilo mog brata. Naime, na kazeti na kojoj je snimljen na mali intervju s Jovanom na dvije glave ujedno se nalazila i snimka mamine ispovijesti teti u kojoj prevladava ogovaranje tate. To je naime bio prethodni bratov medijski projekt pod imenom Skriveni kazetofon, a sastojao se od tajnog snimanja obiteljskih razgovora na kojima brat i ja nismo smjeli nazoiti. Brat bi stvarno nadrapao da tata kojim sluajem ikako dozna za ovaj projekt, a bojim se da ga i mama ne bi tedjela kao to se onda ne bi mama i tata, s obzirom na ispovijed teti, meusobno tedjeli. A to bi moglo ukratko biti blagosranje! I onda je brat brzo izvadio kazetu koja je trebala zakamuflirati nae prijanje aktivnosti pod krinkom korisnog rada. U kazi je stavio kazetu Zvuna itanka knjiga koja govori na kojoj su Dobria Cesari i Dragutin Tadijanovi sami recitirali svoje pjesme. I dok je tatina ruka bila na kvaki, sudbina doktora Kajfea nerazrijeeno leala na tepihu, iz bratove su sobe dopirali umorni glasovi: uj moje kucanje! Moj glas iz groba! Rastuje.

76

Zvonko Karanovi
77

OTROVNI PASIJANS
ODLOMAK IZ RUKOPISA ROMANA BLATO
U nau malu, sa svih strana pritisnutu komunu bez struje i telefonskih veza, osim bronzane boje suncem opaljenih rezervista, sasvim nenadano stigao je i satelitski TV program. Kepa, za koga se ispostavilo da se pod pritiskom mnogobrojnih kompleksa lano predstavljao i da je u stvari elektriar opsednut porno sadrajima, svojom fanatinom upornou uspeo je da pokvarene ureaje pronaene na divljoj deponiji: televizor, risiver i satelitsku antenu sa 40-50 kanala, najpre popravi, a zatim da ih nekako povee na akumulatore kojima smo, kao svaka ozbiljna vojska, raspolagali u neogranienim koliinama. Takav sistem najpre je napravio za svoje najintimnije potrebe: na risiveru je pronaao erotske kanale, koji su, dodue, bili skremblovani, pa je umesto u slici i zvuku, mogao da uiva samo u stenjanju nevidljivih lepotica, a onda je, na insistiranje svega eljnih uniformisanih kolega, namontirao slian sistem u svaku sobu. Okrepljujui povetarac velikog sveta, koji je duvao kroz ekran i milovao lica svakodnevnim obavezama izmuenih rezervista, unosio je veliku dekoncentraciju i pad borbenog morala. Neprestano gledajuu modni FTV kanal, muka uniformisana populacija sela B. mogla je da se podseti elastinih, negovanih, razmaenih, neuhranjenih i skupih enskih manekenkskih tela koja su defilovala modnim pistama Pariza, Milana i Njujorka. Oenjeni su do mile volje mogli da uporeuju tela svojih ena s telima vitkih profesionalki, neoenjeni su dobijali ulepane informacije o enskoj lepoti koju su u praksi mogli samo da sanjaju. Uteha je traena u poveanoj upotrebi alkoholnih pia i porastu konzumiranja opojnih sredstava pronaenih u jednoj kui, koji su ak i najkonzervativniji rezervisti iz domainske sobe: Milutin, Dragutin i Nigrutin jedne veeri, silno razoarani u sve, pa i u sam ivot, kolektivno isprobali, zvirnuvi kroz kljuaonicu vetakih rajeva. Pokuaj da se FTV zameni nekom drugom TV stanicom poput MTV-a, Euro sporta, CNN-a propao je u startu iskljuivo zbog jezike barijere koju su rezervisti sa gnuanjem odbijali da preskoe. Zadubljeni u slike koje su se smenjivale na TV ekranima, rezervisti nisu primeivali da je stvarnost poela da lii na skapalu

Ulaznica 209210

glavicu kiselog kupusa. Ispod svakog ubualog poluraspadnutog lista pomaljao se isti takav, malo manje ubuali list koji je jednako smrdeo i bio jednako neupotrebljiv za sve, pa ak i za najjeftiniju rezervistiku sarmu punjenu mesom naih sopstvenih ivota. Privremeno raseljeni Albanci su postajali sve neljubazniji. Ulazili su u kruni prsten koji nas je razdvajao, nou odatle ispaljivali svetlee rakete i pucali na selo, krei nepisan dogovor da se ne smeju pomerati sa oboda velikog kruga. Izmena vatre s njima postala je svakodnevni ritual. Komanda nad stotinu ljudi zatvorenih u kunom pritvoru u selu B. poinjala je da poputa, najpre lagano, a zatim sve bre, potkrepljivana svakodnevnim primerima neovlaenog udaljavanja iz sela. U drugoj polovini maja poelo je da pristie pojaanje, dolazili su mlai koji su bili rasporeivani na strau. Mi, koji smo doli ranije, mogli smo malo da predahnemo. Kada bi novi rezervisti stigli u selo, bili bi iznenaeni konforom. Kua u kojoj sam bio smeten bila je jedna od najboljih: imala je najvei televizor i krevete sa deijim jorganima na kojima su se motivi Mikija Mausa i ostalih belosvetskih crtanih junaka izleavali preko prljavih, bradatih i neokupanih rezervista: imala je kupatilo bez kade i lavaboa, ali sa slivnikom i lavorom. U dvoritu se nalazio najlepi kokoinjac u selu koga je rezervista iz domainske sobe Dragutin, redovno odravao poto je sakupio sve kokoke koje su jo bile u ivotu i hranio ih koncentratom koji je pronaao u podrumu. Sveopti mete ponekad su smenjivali idilini trenuci: u lepo proleno jutro bez bombardera i provokacija komija, dok se spremala kajgana na starom smederevcu i vazduhom lebdeo miris kafe, neko bi na radiju pronaao starogradsku pesmu. Ljudi bi tada mislili na svoje porodice i to ih je inilo sentimentalnim, inei da bez imalo grie savesti na strai ispucaju kompletno sledovanje municije. U sobama je uvek bilo sveeg cvea dok su u nekim kuama bile postavljene i zavese, vie zbog prestia, a manje zbog vruine i muva. ivot u selu liio je na nono kupanje u bazenu u koji su se krokodili spremali da uu. Za to vreme maj je otvarao svoj otrovni pasijans. Sluivao je rezerviste svojim parapsiholokim moima hipnotiui ih zelenom bojom. Dani koje su neki od rezervista brojali jo od sredine marta, nervozno diui pod bremenom haotine gomile sekundi, minuta i sati provedenih na nepoznatom terenu, neumoljivo su uzimali danak u krvi, onom pritisku i iskrivljavanju svesti. Gledati u zelenu boju maja bilo je poput svakodnevnog prekomernog konzumiranja halucinogenih peuraka. Oi nisu stizale da se odmore od neprestanog desanta hlorofila na ula, da predahnu od sivomaslinastog okruenja i zelene gastronomske panorame: zelenog luka, zelene salate, zelenih paprika, zelenih krastavaca.

Ulaznica 209210

78

Izlueni zeleniem ljudi su ostavljali puke i nalazili duevni mir u pretraivanju novih zelenih lokacija. Potpuno posveeni tom poslu rezervisti su s neke livade dovukli krevete, dueke, garderobu, komplete gedora i ostalih vrsta sitnog, u Nemakoj proizvedenog, runog alata. U jednom vonjaku pronali su uredno sloene bicikle, najnovije mauntin bajk modele, u zastakljenoj bati nali su i nove patike, ribok, najk i adidas, sve same najnovije modele, pored kojih su se nalazile i kopake, tucne i kompleti svilenih dresova razliitih boja i veliina. Na divljoj deponiji, otkrivenoj ispod naslaganih drva, nali su zatrpanu septiku jamu u kojoj su se, obmotani najlonom, nalazili potpuno novi televizori, satelitske antene, tjuneri, kompjuteri, a u koritu potoka koji je veselo i oputeno puzio prirodom, nali su baene velike maine za obradu metala i pumpe za vodu koje je izbacila voda kada se vodostaj povukao. Tri dana zaredom rezervisti su se vraali u to leglo zaraze i poletno istili prirodu, spreavajui tako ekoloku katastrofu lokalnih razmera. Iako sam u selu B. boravio tek dve nedelje, virus klaustrofobije me je lomio, a nervoza toliko razjedala, da sam jedino razmiljao o tome kako da prekratim vreme. U tome mi je ponekad pomagao Jablan koji je vozio nekakav kombi pronaen u selu. Kada ga je pronaao, kombi nije bio u voznom stanju, ali je Jablan uz pomo prirunog alata i fanatine upornosti uspeo da ga popravi, i kad je poeo da ga vozi, zaljubio se u njega toliko da mu je dao ime Ceca. Nije izlazio iz Cece, kupao ju je svakog drugog dana, i glancao, i neno dodirivao, i planirao da je povede kui kad se sve zavri. Imali smo etiri sata do nove smene strae. Obukli smo nove uniforme na koje smo nalepili inove da bismo mogli da proemo kontrolne punktove na putu, i gonjeni dokolicom odvezli se u selo A., deset kilometara udaljeno od naeg. U njemu je bila smetena jedinica u kojoj su se nalazile neke Jablanove kolege s posla, i susret s njima, ma koliko bio suvian, predstavljao je sasvim dovoljan razlog za nau malu prepodnevnu ekskurziju. Sedeli smo s tim ljudima u prizemlju kue gde su bili smeteni i priali na uvek iste dosadne vojnike teme kad se dogodio iznenadni vazduni napad. Zemlja se zatresla, najpre jednom, a zatim jo dva puta. Popadali smo od siline detonacije. Prozorski okviri izleteli su iz zida lako kao mleni zubi sedmogodinjaka. Zgren, s rukama preko glave, leao sam na podu, kada je odjeknula i etvrta, najjaa eksplozija. Ponovo se iz temelja zatresla cela kua. Zid iza mojih lea se rasprio, cigle su poele da lete svuda unaokolo. Osetio sam otar bol iznad uva i na trenutak mi se zacrnilo pred oima. Refleksno sam prstima pokrio mesto u koje sam dobio udarac. Iz glave je izvirala

Ulaznica 209210

79

topla krv i slivala se niz obraz. Neko me je oamuenog uhvatio za uprtae i vukao po podu prekrivenom komadima stakla. Dok su me niz stepenice sputali u podrum, koji je sluio kao sklonite, nemo sam posmatrao kako promiu uramljene slike na zidu: Banja Koviljaa, Ribarska Banja, Vrnjaka Banja, Zlatibor... Sedeo sam naslonjen na dakove i oslukivao glasove. Ono to sam, izmeu najstranijih psovki izbezumljenih rezervista uspeo da razabrem, bilo je da su bombarderi gaali bateriju koja je bila zamaskirana u vonjaku, na stotinak metara od kue. Pogledom sam potraio Jablana i tek tada shvatio da neto nije u redu s mojim vidom. Brzo sam zamurio, a zatim otvorio oi. I dalje mi se pokazivala treperava, udvojena slika. Neprestano sam opipavao rukom mesto na glavi iz kog mi je curila krv, kao da sam pokuavao da naem prekida koji bih jednostavno pritisnuo i stvari vratio u normalu, ali nikakvog prekidaa nije bilo. Samo je gusta lepljiva tenost stidljivo poela da se zgruava. Naizmenino sam zatvarao i otvarao oi: zamuena slika me je uasno zbunjivala. Ustao sam i poeo da se otresam maltera i praine dok su se glasovi oko mene postajali sve tii i rezervisti oprezno izlazili iz sklonita. Oseao sam neku udnu malaksalost koja me nije spreila da se setim puke koja mi je ostala u prizemlju. To me je zaudilo. Taj koji bi prvo pomislio na puku sigurno nisam bio ja. Masa nepovezanih misli mi se kotrljala glavom... Smrt je jedini pouzdani biznis... Jednostavnost prilii inteligentnim ljudima... Ljudi su samo sirovina u radionici istorije... Istorija mi se potom jasno ocrtala kao drobilica sudbina. Pomislio sam na svoju sudbinu koja je u toj drobilici kmeala pritisnuta sa svih strana. Samo neka se sve ovo zavri, ovaj podrum me vie nikad nee videti zaustio sam da kaem kad me je presekao otar bol. Jablan koji je u meuvremenu otiao po sanitetski komplet i vratio se, alkoholom mi je dezinfikovao ranu. Ostali smo u podrumu dok me nije potpuno zbrinuo, a onda smo se polako vratili gore. Na brzinu smo uzeli puke, skupili sve nae stvari i izali napolje. Tamo su uzbueni glasovi i vika rezervista u dvoritu obavetavali da ima i povreenih. Otili smo iza kue gde je bio parkiran kombi, koji je, na sreu, nije stradao u napadu. Pogledali smo se bez rei, bre-bolje uleteli u njega i u urbi napustili selo A. Po povratku u selo B., Jablan je u najveoj konspiraciji pozvao doktora Lukia da me pregleda. Stareine nisu smele da saznaju za na izlet na kome umalo nisam stradao, za taj prekraj koji bi s mesta povukao neku ozbiljniju kaznu: Mi smo odgovorni za vae ivote neprestano su se pravdale stareine.

Ulaznica 209210

80

Leao sam u krevetu sklopljenih oiju. Svaki pokuaj da gledam izazivao mi je muninu i povraanje. Doktor Luki, koji je brzo doao u sobu, konstatovao je da rana povrinska i da nema potrebe da se zaiva. Problem s vidom nije mogao da rei. Posle udarca u glavu, pacijenti ponekad dvostruko vide. To obino proe samo od sebe, za nekoliko dana rekao je. Ipak, na strau nisam mogao da idem. Jablan, Delboj, Rene i ilijen ivkovi preuzeli su moje smene, ostavljajui me u krevetu pored koga su prineli zarali iskrivljeni lavor za sluaj da moja munina preraste u povraanje. Dragsi je i dalje bio u dobrovoljnoj samoizolaciji i nemo posmatrao celu situaciju. Uporno sam pokuavao da gledam, ali svaki put sam se sretao sa nepodnoljivim treperenjem slika koje su dolazile iz neke stvarnosti za koju mi se inilo da joj ne pripadam. Samo neka se sve ovo zavri, ta me stvarnost vie nikad nee videti ponavljao sam u sebi. Iako nisam eleo, morao sam da murim preputen neizvesnoj lekarskoj utehi da e se za dan-dva-tri stvari srediti same od sebe. Pod naletima misli moja svest se lelujala i povijala, jo jednom me podseajui na uasnu greku koju sam napravio odazivajui se na mobilizaciju, ne raunajui da u zaglaviti na Kosovu, raunajui da neu zaglaviti na Kosovu, da imam vezu, da idem u pozadinu, da cela guva nee da potraje. Toga sam se podsetio, mada nisam eleo da se podseam toga. I dok su te veeri Jablan, Delboj, Rene i ilijen ivkovi burovim oblogama, aspirinima, brufenima, mazanjem i utrljavanjem rakije po mojim grudima, bezuspeno pokuavali da mi obore temperaturu koja je iz sata u sat neumoljivo rasla, sve jae sam drhtao i znojio se. Slike koje su nesmanjenom brzinom i dalje pristizale u moju svest bivale su sve ivopisnije, iskrivljenije i nestvarnije. Prolost mi se vraala u pariima i krupnim komadima, u esejima i kratkim priama, i nije imala nameru da se zaustavi. Kroz rastrzani polusan uo sam aputave glasove zabrinutih cimera koji su deurali pored mog kreveta: Udaren je u glavu... Poremetio je centar za vid... Doktor je rekao da moe biti ozbiljno... Iako sam bio slab i malaksao, i nisam mogao ni trepavice da pomerim, duboko u sebi bio sam siguran da e sve biti u redu. Video sam Tatulu i sebe kako etamo pored reke i prilazimo nekom amcu, i on je rekao kao da je pokuavao da me utei: Srean si ti, prijatelju. Tvoju srpsku glavu udarila je albanska cigla pogoena amerikom raketom. Kamo sree da je mene

Ulaznica 209210

81

dvanaest bosanskih gelera umesto u lea, pogodilo u glavu. Sve bih lake podneo. Onda je seo u amac i ravnomerno veslajui otplovio u maglu koja se spustila na reku. Ostao sam na obali sam, u mraku koji se odavno spustio na zemlju. Moda sam se tu uspavao, ili se uopte nisam uspavao, nisam mogao da se setim. Nisam mogao da se setim ni koliko je vremena prolo dok se reflektori nisu upalili. Sedeo sam u crvenom pozoritu potpuno sam. Nije bilo ni patuljka, ni stola, ni harmonike, ni filmskog platna, samo je kroz otvorena vrata nadirala zapara po emu sam zakljuio da je napolju, verovatno, dan i da je vruina. Poeleo sam da bar na trenutak budem vetar, da odem daleko, daleko... to dalje od muve koja mi je neprestano sletala na nos.

Ulaznica 209210

82

Miomir Petrovi
83

PULS SPRENE ZEMLJE

Kada mi je umro otac, moja su se stopala spustila i gotovo sravnila sa zemljom. Kada bih ujutru spustio noge na hladan pod spavae sobe osetio bih kako su moji tabani spljoteni, mekani i ravnomerno rasporeeni po povrini kao kod dustabanlija. Ranije nisam imao ravna stopala. Osetio bih, dakle, da se izjednaavam s povrinom pod njima, sa zemljom, kao da elim da joj budem blii, a samim tim i svom ocu. U stvari, preplavljivao me je strah. Samo telo je elelo da bude blie zemlji, da pusti korenje duboko unutra, da iz humusa posisa sve ono to nas ini ivim, umirenim, izvesnim u svom postojanju. Samo telo je trailo da se zabode u zemlju, da uvrsti svoju ravnoteu, da pojaa silu gravitacije. Prevalio sam etrdesetu i, posle poetne umrtvljenosti, vremenom sam poeo da oseam beznae, neukorenjenost. Prevalio sam etrdesetu. Nemam decu, a vie nemam ni oca. Setio sam se jednog letnjeg dana kada smo se, peaei do njegovog biroa na drugom kraju grada, obreli u podzemnom prolazu. Valjalo je brzo privii oi na tamu a kou na ledeni dah koji je dole vladao. Sa stepenita niz koje smo sili dopiralo je skromno prirodno osvetljenje. Nakon nekih pedeset metara, novo stepenite je vodilo iz podzemlja na drugu stranu ulice. Na sredini tunela je vladao gotovo potpuni mrak. Tunel je bio ispresecan velikim betonskim stubovima. Otac mi je priao neto smeno. Nismo se drali za ruke. Odjednom je, smejui se, potrao i nestao iza jednog od stubova. I ja sam se smejao. Naa dva smeha su odjekivala tunelom. Doao sam oprezno do prvog stuba i potraio ga. Nije ga bilo. Nije bio ni iza drugog, ni iza treeg. Osetio sam strah. Otac me je napustio. Nisam ni stigao do etvrtog stuba, a ve sam glasno plakao. Lice mi je postalo slana, sluzava masa koja se sve vie tresla. Zastao sam, bez volje da nastavim za potragom, uveren da ga nikada vie neu videti. Onda se pojavio iza estog ili sedmog stuba i poeo da me usiljeno tei iz daljine. Bilo mu je krivo to je preterao u igri. Zato to nije umeo da prekine na vreme. Potrao je ka meni, ali ja sam se jo vie rasplakao. De, de, samo smo se alili, bilo mu je ao. Koliko me je samo to mi iznerviralo. Nismo mi nego si ti, pomislio sam. Ipak, ta me je reenica brzo uteila. Potom smo zajedno izali iz tunela. Kada je otac umro osetio sam da vie nikada neu izai iz tunela. Znam da ba i nije tako, povremeno umirujem sebe sveu o

Ulaznica 209210

svojim godinama. Ta svest mora da mi prui dovoljnu utehu, dovoljnu snagu. Proveli smo zajedno trideset i kusur godina, sada sam morao da se naem svojoj majci. Ona je s njim provela mnogo due. Sada, tri godine kasnije, hodam ulicama kojima je on esto hodao. Pored nesnosne vruine eludac mi se penje do grla jer oseam ledeni dah onog tunela u Beogradu. A ovde je zaista toplo i nemogue je osetiti bilo kakav ledeni dah. Bejrut. Tu je, kako je voleo da kae, proveo najbolje godine svog ivota kao direktor predstavnitva beogradskog Rada u Libanu. Gradio je razrueni grad. Poslednjih godina smo zajedno radili na nekoliko graevina u Libanu. Hodam, dakle, ulicama kojima smo nekada zajedno etali. Kao odrasli mukarci. Sada koraam sam. Pijan. Ne, nije to nita. Poslednjih godina sam esto pijan. Poelo je i pre oeve bolesti. Kada se razboleo vie nije bilo razloga da prekinem. Kada je otac umro osetio sam kako mi se stopala sravnjuju sa zemljom. Bauljam avenijom AlAafrija, sam, pijan, oko mene zuje automobili, stopala su mi srasla s espadrilama. Sunce je jako, vruina je nesnosna. Usred libanskog leta, oseam hladnou beogradskog peakog tunela mog detinjstva. Bayruth. Beyrouth. Al Dumhurija alLubnanija. Liban. Levant. Neto kasnije ponovo mislim o svojim stopalima posmatrajui kako se s njih slivaju kapi vode. Sedim pored bazena u vrtu Saidove kue. Said je u bazenu. Uzdu i popreko preplivava betonsku rupu ispunjenu vodom. Pored bazenskih stepenica lei pepeljara i u njoj dogorele, haiom dosoljene cigarete. To je Saidovo. Moja je flaa gordons dina i velika staklena bola s ledom. Tiinu Saidovog vrta tek tu i tamo uznemiri utanje gelebije njegove ene. Slui nam kafta kika evape u ljutom sosu i debneh marinirani feta sir. asman, kako ve njeno ime izgovaraju maroniti, malo govori. Pokazuje manje nego to zna, zna mnogo vie nego to bi iko pomislio. Mnogo vie nego to Said misli da ona zna. Tako je bilo i za vreme rata. Tokom 1984. tri puta mu je spasla ivot. Bio je ak i na poternici izraelske vojne policije. S razlogom, dodue. Nije Said neko nevinace, kako voli da se predstavlja poslednjih godina. Graevinski inenjer Said Mahdan je svakog treeg dana bio na uzvienju MasrHalMalib, kota 599, iznad AsSahila, bejrutske rivijere gde su, u nekada velelepnim hotelima na obali, stanovali izraelski vojnici. Odatle je gruvao Samsatom, ruskim raketnim bacaem. Priznaje da nikada nije nauio da precizno gaa. Ali je gaao, svejedno. Pred kraj osamdesetih, kada je prola sva ta fertutma, ili bar

Ulaznica 209210

84

njen zvanini deo, ponovo je gradio, zajedno s mojim ocem, onaj isti grad koji je ruio svojim nepreciznim raketama. Posmatram svoja stopala. Sada su potpuno suva. Said izlazi iz bazena i, videvi da mi je pogled prikovan za sopstvena stopala, prilazi. U tiini i on poinje da ih posmatra. Ne, nisu ona ravna, dustabanlijska, ponavljam u sebi. Ona su samo stabilnija, moda ak i snanija nego to su bila pre nego to je otac umro. Ili samo ele da to budu. Ili bi da se prikau, sama sebi, sama telu, kao stabilnija. Stopala su ti kao u skakaa. U vodu, mislim. Ba je takav poloaj njihovih bridova, prstiju, tabana kad se priblie kraju skakaonice. Gledao sam to u nekom dokumentarcu. Njihova stopala izgledaju kao da bi mogli tako da stoje hiljadu asova, kae na svom perfektnom francuskom. Ili kao u onoga koji u rukama dri raketni baca, odgovaram. Ba tako, smeje se Said iz dubine grla, grohotom Tako sam i ja mogao da stojim, u nekim poluraspalim sandalama, uvek u tim istim sandalama, hiljadu sati, gore na brdu! Odvlai me do stola na koji je nevidljiva asmen odloila hladan aj. To je stoi u ampir stilu, poloen na naduveni koren debele, tamnocrvene magnolije u najdubljem hladu njihovog vrta. Bosi smo i pijemo aj stojeki. Mislim da emo uspeti da prodamo Radomirov projekat Anriju Maslaenu. Sutra. Najzad nas je zvao na sastanak. Sutra u dva, govori polako i nehajno kako ne bi izazvao euforiju u meni. Merveilleux, odgovaram na francuskom. Samo na francuskom ta re deluje bajno, magino. U stvari, ne mislim o tome. Mislim o svojim stopalima pod kojima je sprena zemlja Saidovog vrta. Ma koliko da su vrt polivali vodom, tek tu i tamo ima malo trave. Ostali delovi travnjaka oduvek su, jo kada sam kao klinac dolazio s ocem, bili samo bleda kopija elje da se uspostavi evropski travnjak. Zbog toga i ne sluam Saida, zbog toga sam koncentrisan na sopstvena stopala i sprenu, grubu zemlju tek gdegde prokrvljenu umrenim vlatima izgorele, ilave, ute trave. Kao da oseam puls uvek zaraenog, krvavog Levanta koji polako ali sigurno dolazi kroz potmule drhtaje sprene zemlje. Te crvenkaste ili ukaste zemlje, od volje vam. Ali ono to udi je oseanje da zemlja nije vrela onoliko koliko bi to bilo logino da bude. Posle ovako vrelog dana ovek bi oekivao da je zemlja vrela poput vulkanskog kratera. Moja stopala je opaaju kao hladnu, ledenu. Moda je to posledica velike koliine dina koju sam nedavno uneo u sebe. A moda je posredi hladnoa podzemnog peakog prolaza u kom me

Ulaznica 209210

85

je, nekada davno, moj otac, Radomir, ostavio samog, sakrivi se iza betonskog stuba. I sada vie niko ne govori da smo se samo alili. Njega nema i to nije ala. Kada mi je umro otac, moja su se stopala spustila i gotovo sravnila sa zemljom.

Ulaznica 209210

86

Laura Barna
87

HERMAFRODIT U CRVENOJ MAJICI

Posveeno AJ Kada je hermafrodit u crvenoj majici konano odluio temeljito da pretumba svoj ivot bilo je leto, mesec jul (moda ipak nije na odmet vie preciznosti u ovom sluaju, dakle kioviti jul), gungula oko predsednikih izbora uspeno je okonana, toliko uspeno da bi valjalo re gungula svakako zameniti reju formalnost, elem, predsednik je ustolien, na tronu stamen kao hrast, vuk sit, stado na broju, zadovoljno, i te kako, zadovoljni trljkaju oteene apice, a kia rominja li rominja, pravo vreme za sovu i evu, uporne su dangube u svojim metaforama, ali hermafrodit u crvenoj majici ne da se olako omesti vremenskim pogodama, jer njegova odluka je konano vrsta i neopoziva: pretumbati ivot po svaku cenu, postaviti ga ako treba naglavake, isei mu rukave na froncle, razderati postavu, neka poispadaju zaostale bajate mrve, dodue odsvagde proviruju konii u neredu, ali ne haje on za detalje, nimalo, nije neka cepidlaka, uostalom nakana je nakana, a dokoliarenje mu ionako nikada nije polazilo za rukom, ali kud za rukom? Pitae se nesumnjivo ljubopitljivi hermafrodit u crvenoj majici, zateen jezikom neloginou, dobro, moda bi na ovom mestu vie odgovarala imenica misao, kazala bi ona pomirljivo, dakle: polazilo za milju, tako bi to on, glasno, bez ustezanja; elem, mogao bi za poetak, uvodno u korenite promene, da odeta do Kaleni pijace, kupi majoran s busenom, zasadi ga u nakupljenom tresetu i blatu u oluku na svojoj mansardi, snalaljivost i tedljivost su njene najizrazitije karakterne crte, zavidan je, jo kad majoran zamirie punim listom, podstaknut avgustovskim suncem (avgust bi po svoj prilici ove godine mogao biti peskovit), i svojim opojnim mirisom smesta neutralie vonj bui zaostale od kinog jula, potre svaki pomen na sudbonosni prekretniki jul; no, gle! Upravo hermafrodit u crvenoj majici uvlai ruke duboko u depove, prethodno je vlanim prstima zagladio razdeljak do sjaja, neposluan je i uporno se kostrei, ni levo bi ni desno, taj bi po svom, osobenjak (razdeljak), duma hermafrodit u crvenoj majici, prozbori po koju s njime (razdeljkom), jer razgovarao je on i sa svojim pisaim stolom od bledog limunovog drveta, kupljenim u uglednoj antikvarnici u Nuievoj, prethodno ga je dobro njuio, onjuio, pucnuo potom

Ulaznica 209210

***
Nita od tvoje vrste i neopozive nakane, znala sam, besna je sad i frke; on bi rado da uti, ne progovori ni rei, lake mu tako; dok

Ulaznica 209210

triput kaiprstom o uglaanu povr, oslunuo, i kratko odbrusio: jebem li ga, kupujem! (sto), i sad ve hitrim nagascima odluno zamie niz Petrogradsku, pretrava izmeu automobila Ulicu Maksima Gorkog, ruke i dalje dri u depovima iako bi mu u ovoj jurnjavi dobro posluile za odranje ravnotee, gega se nesigurno, posre, psuje, pljuje, eprtlja je, pa to je, znoj mu probija na pleima i grudima u isti mah, ali crvena majica je ionako mokra od kie i za nijansu je ve tamnija, a miris mukog znoja vazda ju je terao da podvrisne na sav glas: maaajmuuuniiii! Ali pokorno outkuje, suzdrava se, ne bi da omete konano vrstu nakanu, visoko je izdigla glavu, zapuila nosnice vrkom kaiprsta, gleda pravac u nebo, kia mu mokri lice, oas je mokra, zastaje kraj prve tezge i pita: majoran? (dakako, lakonski upit nadopunjava upitnim izrazom lica), moete ga nai na drugom kraju pijace, gospoo/gospoice, odgovara mu ena sa strukom celera udenutim za uvom, mrava je i ispijena i glava joj nalikuje na jalovu batu, mislim a celer? Mogao bih, eto, da zasadim i celer, miris mu je kudikamo oporiji, ta mislite o tome? Propitkuje dalje: gospodine/gospodiiu, ne drimo celer sa busenom, odgovara ena nezainteresovano; primeuje kako bata na eninoj glavi sad deluje alosnije, celer je iznenada uvenuo, ovio joj se oko golemog uva i on zapravo shvata da je ena strukom celera prikrivala goleminu sopstvenog uva; a da joj predloi, sasvim dobronamerno dakako, da promoli glavu na tren ispod nadstrenice, pusti da joj pokretnu batu ospe kia, ivnula bi, nabujala, smesta okorovila, bez ikakve sumnje, sve bate oive na plahoj letnjoj kii; divne su ove letnje kie, kae; eto ga, nesrenik, opet konstatuje umesto da predlae, prokleto je neodluan, misli ona unervoeno, dok on nadmeno izvija glavu u nebo, i izvio ju je toliko visoko da vie nije mogao da prati svoj usporeni hod, nagaa nasumice, ne mari, ionako mu je svaka stopa ove pijace dobro poznata i njome bi mogao hodati i zatvorenih oiju ako ustreba, i upravo hodi, provija se izmeu tezgi kao avetinja, primeuje ushieno, visoiji je za glavu od ostalih kupaca, to je dobro, odlino! Misli i raduje se, visina svakako doprinosi sveoptem utisku, stvara prividnu nadmo, to je u okolnostima pod kojima je vrsto odluio da pretumba svoj ivot naglavake i zapone sve ispoetka, valjano, pozitivno olakanje, i zadati naum bi mogao konano da zapone.

88

pada kia jo jaim pljuskom, crvena majica ve poinje da puta boju, naoigled bledi i stanje stvari menja predvidiv tok, te tako sledi i ovo: hermafroditu se crvena majica naprasno izobrazila u bledoruiastu; nasluujete, nije kupio ni majoran, iako je bio vrsto nameran, jer je samouvereno poverovao da mu je poznat put do tezge na kraju pijace na kojoj se prodaju zainska bilja s busenovima, jo je bio ubeen da moe on to, onako, i zatvorenih oiju ako ustreba; razumljivo, glavu ne bi nipoto da sputa, ono, najpre zbog efekta proizvedenog visinom; a kad ve nije kupio majoran, uzgred mu i majica izbledela, ne vredi uopte da zapoinje s pomenutom pretumbacijom; kia je kao baksuz stala i to se njega tie avgust slobodno moe da pone, ovog trena ako zaeli, sled stvari ionako je izgubio sudbonosnu nit, udenula se kukavica u pogrenu uicu; majoran, origanum maiorana, mauran, tej od majorana preporuuje se radi olakavanja disanja, majoran, samseg, majoran, upotrebljuje se za spravljanje vode protiv strave, majoran, majoran ... ne posustaje u besmislenom nizanju; postaje ak vidno histerian, to mu pomalo i godi, histerija uspeno zatakava poraz, znao je, ljuta je na samoga sebe, mogao bi da se ugrize za potkolenicu bar, kao besan pas, ostavi trag ugriza do koske, trajan ig u opomen; kako je samo mogla da zanemari tako vanu stvar, prenebregne ishod, bude nesmotreno samouverena, i, konano, stanje stvari iza kojeg neminovno sledi pojanjenje s takom, klju: Hermafrodit u crvenoj majici je spisatelj(ica).

Ulaznica 209210

89

Predrag Markovi

PET REENICA O IVOTINJAMA

(U KOJIMA SE VIDI DA I ONE IMAJU DUU)
Jednog jutra, negde blizu Jedrena, sa tek osunanog proplanka jedan vuk mirno je gledao kako jaganjci jedu umske jagode. Jedan je mujezin, pozivajui vernike na molitvu, sa vrha minareta sluajno gurnuo malu lastavicu; ostala je iva samo zahvaljujui udu, uur Alahu! Stari je pudar doputao unama da kradu groe jer ga je uspavljivalo kad po ivici vinogradske ograde, sitnotrkarajui, odlaze da sakriju grozd u upljini drveta. Priali su da se iz cirkusa odbegli polarni medved uunjao u voz za Istanbul poto je saznao da odatle brodovi plove prema Antarktiku. A taj koji je prvi rekao to junije to tunije sigurno nije ni uo da na Ognjenoj Zemlji postoji mali grad Uuaja; tamo gde pingvini svakog jutra vebaju balet.

Ulaznica 209210

90

Sinia Soanin
91

MOJ SUSRET SA VASOM, ZMAJEM OD AVALE

Moje pamenje na ovaj dogaaj je iseak. Nepotpuno je i varljivo. Kao i ukupno ljudsko pamenje, osueno je na bednu fragmentarnost i nepouzdanost. Njegova neprekidnost je lana, i dri se samo na silama to mu povezuju delie, slino kao to mikrokosmike sile dre na okupu retku materiju od koje smo sazdani. Uz to, pamenje je i prevrtljivo, neverno, pa i u svom interesu lukavo, ak i kad se seamo jednostavnih situacija od maloas, a kamoli u sluajevima kao to je ovaj kad rekonstruiemo neto vanredno, neverovatno, samo sa sobom nespojivo. Ali, istina kojoj teimo je svakojaka. Najee to i nije ona to se bavi nepogreivom fizikom tela, radnji i glasova tano onako kako su trepereli u prostoru. Nikakvog dokaza nemam da se dogaaj uopte zbio, osim to ga pamtim. Ali, za mene je istinitiji od tebe koji mi ne veruje, jer je duboko zaao u smisao mojih dana, a ti si mi nebitan, i za mene postoji manje od bespotrebne lai, sa sve fizikom koju iri diui i hodajui. Trebalo je da se sretnem sa prijateljem ispred ulaza u Narodno pozorite. Susret po sebi nije bio naroito vaan, bilo je to jedno od onih rastereujuih zvirkanja u tue ivote, seansa sedenja negde drugde s pranjenjem pivskih flaa i punjenjem pepeljare, pretresanje redovnosti uz nadu da e se od sagovornika uti neto interesantno. Bio je 13. januar i vee je oko osam ve bilo odmaklo. Stigao sam na Trg dosta ranije. Nestvarno osvetljen, blistao je novogodinjim ukrasima, ulinim lampama, svetleim telima sa kojih proizvodi i usluge obeavaju ivotne uspehe, bogatim izlozima, halogenim fasadama i nakitom ena koje odluno zveckaju ka kafeima. Kad se naem u sreditu te gorue gradske ie, uvek se setim onih dalekih veeri, tamo u gradiu u kom sam roen i odrastao, kad bi jedinoj banderi u mom delu naselja pregorela sijalica. Ugasili bismo svetla i legli da spavamo na dnu tamnog okeana, u nepominom mulju mraka, poto na prozoru malo odzurimo gore u treperave varnice kosmosa i pitamo se gde je mesec, nije valjda i njemu crkla arulja. Nedostaje mi taj mrak, i taj strah bio je vie velik nego pretei, a i obeavao je uzbudljive misterije koje se ne daju razumeti i ne mogu sagledati. Sada, na ovom hladno zapaljenom trgu, taj mrak mi nedostaje jae nego to mi je tada nedostajalo svetlo.

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

Imao sam vremena da usporim i predam se mislima. Stavljao sam stopala na Trg, paljivo i odmereno, svaki sledei put neto blie Narodnom pozoritu, i razmiljao o koracima. Koliko li ih je do sada napravila ljudska dvonona istorija? Koliko li je ljudi stalo na ovo isto mesto, na ovu istu kamenu kocku? A koliko li je tek pokretnih i nepokretnih bia, prabia i nebia na tren zauzimalo ovaj deli prostora u vremenima pre te kocke, tokom istorije sveopteg kretanja, dok je tu bila utabana zemlja, pa neutabana, pa trava, gusta vegetacija, kamen, lava, kosmika memla? Vidim, ljudi koraaju usmereni na privremene ciljeve, samom kretanju ne pridaju znaaj. Ne razmiljaju o tome da prostor moda pamti, da se njihov korak moda upisuje, da im se namere slau kao slojevi klinastog pisma u kamenim kockama po kojima gaze da ih ostvare, da ljudska svrha stvari puni ovaj prostor skamenjenim uspomenama to e se jednom odmotati slino kao to ton ljubavne pesme izmami seanje na mirise i zagrljaje uz koje smo je nekada davno uli. Stigao sam i stao uz zid pozorita. Prijatelj je oigledno dolazio na vreme ili kasnio. Svet se polako skupljao na ulazu neto je uskoro poinjalo. Ja mislim da je to vano. Pokuavam da itam te zapise, ak i da ih piem, da svoj bezvredni ivot nekako utisnem u istoriju kretanja. Zbog toga sam retko besciljan, i uvek gledam da makar naknadnim namerama obojim svako vreme koje preti da bude protraeno. Svoj ivot uivam kao najlepraviju galeriju slika to se zbog brzine pretapa u nemontiran film. Od svega najvie volim jedinstvene, neobine dogaaje: golub koji te u parku peke prati, deja vu manifestacije, nestvarne koincidencije to alju poruku u koju je teko poverovati, a ipak se intimno osea njena savrena istina. Te kratke opaajne digresije nemaju vidljive veze sa radnjama i trenucima, ali redovno i uredno remete program kao reklamni skrolovi i kajroni. Ko je previe udubljen u deavanje na ekranu, taj ih i ne vidi, ali ko sedi podalje, ili nije preterano zadovoljan onim to vidi, ima priliku da sazna za nebrojene specijalne ponude, akcije i mogunosti to vabe sa ivica svesti. Ja sedim podalje. To je moja prednost. Gledam i utim. Deavalo se da prijateljima skrenem panju na te znake, ali to je stvar jedinstvenija, to je vea potreba da se poniti njena posebnost. Ili se prosto obavije utanjem, kao da se svima samo priinila. Nisam mogao da ne primetim kako se oko ulaza stvorila guva. Prigoda unutra mora da je bila naroita, jer je svet bio toliko doteran i skupocen da sam se oseao kao zalutao u kakav veliki izlog. Nisam ni uglednou ni urednou pripadao ovde. Jo sam bio i naslonjen na zid, te sam im verovatno delovao kao ulini prodavac sirotinje kojem je neko odneo improvizovanu tezgu ispred nogu. Ako

92

Ulaznica 209210

ne i kao skitnica ili prosjak. Razume se, to nije bilo toliko do mene koliko do krajnje patvorene lepote ljudi koji su se okupljali. Redom su bili odeveni, namirisani i svakako ve opremljeni proizvodima sa svetleih tela koja su u irokom krugu oko trga diktirala standarde uspeha. Nisam nikada ni mislio da je to pozorite narodno zbog toga to u njemu glumi narod, to u njega dolazi narod ili to se u njemu daju predstave o narodu, znao sam da je to zbog njegovog znaaja za kulturu naroda i to iz istorijske perspektive, ali ipak sam bio zbunjen. Mrzelo me je da odem i pogledam ta je na programu. Nisam eleo da im smetam. Pokuao sam da ih ignoriem barem toliko koliko su oni mene. Na trenutak sam pokuao da zamislim nemoguu situaciju isti ovaj trg, sada, prazan. Bilo je lako: iako je prostor je bio ispresecan mnotvom nogu i monstruozno viestrukim senkama prolaznika, ja sam tu stajao sa jasnim zadatkom i bio sam sasvim usamljen. Za mene, trg je leao prazan, netaknut, mraan i iroko rasut kao mrtvac kog crvi jo nisu pronali. Tad sam osetio. U praznini se neto pomaljalo. Buduim dogaajima prethodi njihova senka, rekao je Gete. Tu sam senku, dok sam se udubljivao u svoju samou, osetio na sopstvenoj koi. Ona se uvek oseti na sopstvenoj koi, pomalja se iz malih, najobinijih stvari i aktivnosti u kojima se susreemo sa vremenom. Kad bismo svakodnevno bacali pasulj ili kamenie i pomno posmatrali haos najtananije fizike rasute po stolu, uporeujui potom tu sliku sa potonjim deavanjima, verovatno bi nam ivot ubrzo postao neizrecivo dosadan. Pokuao sam da se odmaknem od dve prelepe i preglasne sredovene dame, uzbuene svojim prisustvom, i zapeo sam za izboinu to je virila iz plonika kao kamena puzavica koja se prua za ba mojom nogom. To je bilo to. Budui dogaaj je sledio. Senka se spustila na mene, i imala je miris dugog pamenja. Sada tano znam koji je to bio trenutak. Ali ah! lako je posle znati! Takozvana sopstvena koa je optereena samozagluenjem, koje je neophodno da bi se izbeglo neprestano doivljavanje odee i obue. Slino je i sa umom, koji bi se, bez moi da se uzmemo u zatitu trenutnih malih zaborava, rasprsnuo. O snazi i korisnosti velikih zaborava da i ne govorimo. Sledeeg trena, u sred te nelagode, negde izmeu pelerine jedne i kaputa druge gospoe, ugledao sam vrak sablje i to krivoije kako zamie. Koliko god blizu bilo pozorite, njegov fundus ili glumci, pojava sablje nije bila primerena. Napravio sam nekoliko koraka, proao izmeu gospoa, naiao na nekoliko uglednih starijih gospodina

93

Ulaznica 209210

i otisnuo se kroz njihove mirisne revere, ali sablju ili nekog ko bi je mogao nositi nisam ugledao. Muila me je nada da stvar nema racionalno objanjenje, i morao sam je ubiti bilo humano, njenim ostvarenjem, ili runo opovrgavanjem. Ali sablje nije bilo, a i da jeste, nalazio sam se u neopisivoj guvi i teko da bih je i mogao spaziti. Pomislio sam da mi se morala samo priiniti od neijeg kiobrana ili tapa, jer inae bi se meu ovim ljudima mogle videti reakcije, ali ne ljudi uglavnom strahuju da e ispasti glupi i jednostavno utke ignoriu svaku neobinost. Sada sam ve morao da pogledam ta se daje. Bio je to nekakav gala sveani koncert povodom datuma. Pa dobro, pomislio sam, srpska nova godina je ipak srpska, pravoslavna, stvarno nekako narodna u ovom sluaju, ne kao ovo pozorite, i nekakav revijalni razvodnik u kostimu hajduka mogao je ak biti i interesantna ideja. Komeanje se pojaalo. Shvatio sam da se nalazim u sred stenjene kolone gledalaca koji poinju da ulaze. Znao sam da moram odmah da se izvuem, inae bih mogao ni kriv ni duan zavriti na gala sveanom koncertu nedolino odeven, nepripremljen, neobrijan i nemirisan, nepoznat i neugledan i anoniman do izbacivanja iz objekta. Na kraju, nisam imao ni kartu, dodue teko da e se od ove gospode iko i usuditi da trai kartu, ali krenuo sam na pivo sa prijateljem i eleo sam da ga popijem, eleo sam da to bude u najobinijem kafiu, nekom zadimljenom i mranom u kom se ovek i ne osvre da vidi ko jo ulazi, eleo sam to sada vie nego ita u ivotu. Nekoliko koraka i bezobzirnih gurkanja, jedno bono provlaenje i bio sam skoro slobodan. Dok sam izvlaio ruku zaglavljenu u kaiu s kog je visila neija torbica, najednom sam uo jauk. Prenuo sam se, setio se sablje iz nekog razloga. Evo, pomislih, poinje opet. Danas ne poputa. Bio je, tanije, jecaj. Nagli i bolan. Pomalo neobian, nekako demode jecaj, zastareo u samoglasnicima. Okrenuo sam se. Iz guve je, za mnom, iskolaenih oiju i otvorenih usta, izlazio hajduk. Vreme je zastalo. Sa bolnom grimasom se okrenuo oko sebe, kao da je promrmljao neto, a onda se okrenuo meni. Uvek sam imao taj problem u dramatinim situacijama u koli ili na sluenju vojnog roka, ja sam uvek gledao glavnog aktera u oi, dok su drugi saginjali glavu i skrivali se. Tako da se uvek na mene vikalo, ija god da je krivica. Osmotrio sam ga dok mi je prilazio. Odavao je utisak izuzetne telesne snage, sirove sile ruku i lea, iako nije bio tako velikog rasta. Bio je to moda ak i vojvoda, svakako srpski junak, ili tanije osoba

94

Ulaznica 209210

odevena u sve tome pripadajue. ajkaa, akire od crnog sukna sa nogavicama do ispod kolena, kratak prsluk, lanena koulja, koporan i pojas sa resama. Isukani sablja i brkovi. Drugom rukom se drao za krsta, ali jo neto nije bilo u redu istovremeno je sa uasom gledao oko sebe kao da je vie prestravljen onime to vidi nego oiglednom povredom koja ga je muila. Nisam znao o emu bi tu moglo da se radi da li se revijalni razvodnik samopovredio na sablju, a niko ne eli da mu pomogne jer smatraju da samo glumi, ili je u pitanju istinsko volebnitvo vremena pa se ovaj nesrenik obreo na elitnoj proslavi srpske nove godine kao prikaza kojom nam vekovi alju neku skrivenu poruku. Ako je ovo drugo, neumesno je i nepotrebno vekovi su upravo izmislili glumce da bi nam prenosili njihove poruke. Nema potrebe za ruenjem prirodnih zakona. Priao mi je sasvim, zagledao mi se u oko. Nisam se plaio, ali neto u njegovom pogledu je slutilo krv i uas. Gaalo me je iskrom tako ledene, gole hrabrosti, bezobzirne reenosti na smrtonosno, da sam se najeio i ustuknuo. Gde sam?, progovorio je. Glas mu je bio razbaren, teak i bespogovorno naviknut na brze odgovore. Gluv li si? Gde? Narodno pozorite, Trg Republike. Molim? Lea su mi se ispravila, nabila u potiljak i ukoila. Kao grana u bicama toka od bicikla, ukljetio sam se u vremenu i nisam mogao da se pomerim. A ova gizdava svetina, to je onda, narod? Recimo. ta da reemo?, zbunio se. Nisam razumeo. Jo mi se pribliio i upitno nakiljio oi, kao da proverava da l sam magla ili utvara. Gde je bitka?, stidljivo me upita, oblizujui se u nekoj neverici. Ako je i bio glumac, toliko je bio uverljiv da nisam eleo da ga prekidam. Ali, posle ovog pitanja, bio sam najblii verovanju da je u pitanju prosto umobolnik. Kakva bitka? Kakva!? Za prestonicu, nau uzdanicu! Najvea srpska danas! Ako sam rtva skrivene kamere, nekog zluradog kviza ili hepeninga, mogao bih se jo i osramotiti. Oseao sam se kao ak nepravedno prozvan na velikom odmoru. Poeleo sam da se izvuem iz svega prigodnim odgovorom. Na Kosovu?

95

Ulaznica 209210

Hajduk se trgao i odmakao. Okrenuo se jo jednom oko sebe, protrljao oi. Tako mi one druge arape askurela arapia, one rasparene, gde je Stambol kapija, gde su Turci!? Shvatio sam da je u potpunom bunilu. Znoj mu je kapao s nosa, vrteo se, zagledao u bletavilo trga. A ono, jel su ono topovi? Podigao je sablju da je vazduh zazveao. Nekoliko prolaznika se okrenulo, tupim pogledom ga, kao ne gledajui, udostojilo trenutka panje. Dva policajca su stajala preko ulice i sa zanimanjem i osmehom pratila predstavu. Odjednom je zabio sablju u nebo i gromoglasno viknuo, pa duboko uzdahnuo i spustio sablju. Niko se nije ni okrenuo. Policajci su se zakikotali. Od neega je odustao. Nek mi neko kae dal sam umro, ili zore jo nije a ja lenj pred bitku sanjam? Ponovo me je pogledao. Podigao je ruku s krsta sa ake je kapala krv. Zurio je u prste kao da vidi starog prijatelja. Tebe ekam jo od Koine krajine! Al kud sad, kad probijamo bedeme? Konda! UzunMirko! Miloje! Karaore, ja te nagovori, a evo Tura mi posee krila na Svetog Andreja! Sede na plonik, odahnu. Stiem, brate, ali nasvetio sam se za obojicu. Pozva me moleivo onom krvavom rukom. Svejedno mi je bilo da li je glumac ili bolesnik, ili zaista avet davnog vremena. Bi mi ga ao. Seo sam kraj njega. I zaista bitke prolih vekova morale su ba tako zaudarati. Reci mi, utvaro, koje je tvoje vreme bilo, i koje je vreme bilo onijeh utvara to uoe u tu kuerinu? Dve hiljade i osma. Dve iljade?! Tad smo mi iveli. Gde? U Srbiji. A Turci? Turci u Turskoj. Odgledao me je procenjivaki, gricnuo brk kao da proverava ukus mojih rei. Zadovoljno se nasmeio. To je, onda, dobro. A jes ti bio Turke za ivota? Nisam morao, mada moglo mi se desiti. Neka nisi, neka nisi. Svako vreme ima svoje Turke. Ja sam samo sanjao, za mog ivota, da mi Turcima budemo malo Turci. I video sam da smo bili, da i Srbi umeju biti Turci.

96

Oseao sam potrebu da neto kaem, ali znao sam da sam mu ve rekao ta ga je zanimalo, i ostao sam utvara. A reci mi, kakva je tebi bila Srbija? Napravio sam irok potez rukom: ovakva. Au... Dakle vie ko Be nego ko Stambol. To je dobro, to je dobro. Malo je kinurava, ko kurva neka, a? Nasmejao se. A jes kurva, ta e sama devojka? Neka, neka. Nek je lepa, da se bolje uda. Neto se zamislio. Vie se nije znojio, a kap soli mu se stezala povrh nosa. Drhtao je, ali elina volja mu je i dalje vrstila pogled. Jo jednom je progovorio: I mi smo samo hteli da je bolje udamo, mi sinovi njeni i braa. Sad, odoh da legnem, ree, ustade, zagleda se nemo niz svoju ulicu ka Kalemegdanu, pa se okrete i poe prema Skadarliji, ka Karaorevom atoru. Kad je prijatelj stigao i poveo me niz ulicu u kafi, ja sam samo javio eni da uspava dete, da spavaju, da me ne ekaju jer nisam znao koliko e mi piva biti potrebno da utolim e.

Ulaznica 209210

97

Bojan Babi

SREA
kada lei na mome dlanu posle dobrih zagrljaja mislim kako je udno to je proao rat a drugi jo nije doao pa u moi da ivim moda do kraja svojih snaga A.Tima, Prizivanje

POETAK DOBROG DANA

Ulaznica 209210

Svakoga jutra u pola sedam idem na tranje. Da bih doao do terena na kom obavljam tu, telu najprimereniju jutarnju aktivnost, moram proi kroz groblje. Istravi lagano pet do est kilometra, nadisavi se sveeg vazduha, krvnim sudovima dotakavi ivot u njegovoj jedinoj istini, zajapuren, vraam se nazad. Poto lepe devojke u to vreme ve kreu na svoje poslove i fakultete, uvek poelim da vidim da li mi je od vetra frizura potpuno unereena. Jedino mesto na kom mogu to uz put da proverim jesu nadgrobne ploe od uglaanog crnog mermera. Kao u ogledalu, pored lika i imena umrlog, pojavljuje se moj lik. Bez razmiljanja napravim dva poteza rukom, i frizura postaje prihvatljiva. Ja odlazim, a kolega sa slike ostaje. ekae me i sledeeg jutra.

98

VEERNJA PRIA
99

U jednoj kratkoj prii Kafka govori o veernjem nemiru. Ukratko, ovek se spremi za spavanje, ali nikako da legne, i vuen nekom udnom silom, podstaknut numonoznom motivacijom izlazi napolje, u etnju ulicama, iako je zavladalo, za neke zastraujue, nono nevreme. Veeras sam, mislim, po prvi put u ivotu uspeo da pobedim taj udni nagon. Veerao sam na terasi uz au vina, razmiljao o ljudima koji su, u jednom trenutku ivota pomislili da su mi prijatelji, a ja se njihovih imena danas ne mogu setiti. Tek obris ponekog lica mi proleti kroz pamet. Posmatrao sam prolaznike kako povijeni, na sada ve od tereta ojaalim ramenima, nose svoje grehove, svako po jedan. Nosili bi i po vie, ali bi time zakrili saobraaj. Ovako svako nosi po jedan, reprezentativan. Svaki od tih grehova ima oblik nekog predmeta. Najee su to instrumenti. Vidi onu devojku kako lagano nosi violinu, pa onog matorog kako baulja pod klavirom, a mladi u punoj snazi ponosno nosi orgulje, lepravo, kao da je u pitanju flauta. Ni meni moja himera ne smeta da uivam u ukusnoj veeri.

Ulaznica 209210

POEZIJA KOMUNISTIKIH GRAEVINA

100

Ako nekad budete prolazili istonom Evropom, osvrnite se na zgrade sagraene za vreme komunizma. Ne one obine, stambene, ve one znaajne, kao to su parlamenti i predsednike palate. Grandiozne po razmerama, nekako rastu u irinu. Ponose se brojem svojih prozora i mirno podnose vreme kao okamenjena lava, kao meteor svom silom ukopan u pregolemi gradski trg. Stojite tako na ogromnoj, kamenom poploanoj ravni iz koje izviruje uspavano udovite. Hodate ka njemu, ali razdaljine su tolike da vam peaenje ne pomae. Iz razbijenog prozora neke suterenske prostorije maka u eljustima iznosi pacova poderane utrobe. Od hodanja ste se ve umorili. Zevate. Ali vas razbuuje zadah strvine. U snovima ovek nikako da stigne do svog cilja.

Ulaznica 209210

ZIMSKO PUTOVANJE
101

Zamislite hladnu zimsku nedelju. Naspram vaeg kreveta od drvenih oblica zid ija se povrina moe podeliti na dva nejednaka dela: levi posveen uramljenim Eerovim grafikama, i desni na koji je naslonjen niz polica. Ustajete i vrhovima prstiju desne ruke polagano prelazite preko korica knjiga koje se na tim policama nalaze, neno, kao to se devojka dodiruje prvi put. Jednim pokretom kaiprsta nasumino vadite knjigu od sto do dvesta strana (ionako ne volite debele knjige). Vraate se, udobno smetate u postelju poto ste jastuk ergonomski prolagodili svom gornjem delu kime. Posmatrate korice: Gaston Balar Psihoanaliza vatre . Otvarate negde na sredini. Naleteli ste na deo koji autor naziva Novalisov kompleks. Iako ste knjigu ranije itali, da biste u potpunosti razumeli o emu se radi, morate se vratiti na poetak: Dovoljno je da govorimo o nekom predmetu pa da sebe smatramo objektivnim . Zatvarate knjigu. udno je to vae italako putovanje: Nasumino odaberete mesto sa kog ete krenuti, ali ne odredite tano mesto na koje ete stii. Ne kreete sa poetne stanice ve se postavite negde du te putanje sluajui intuiciju. Onda vam se to ne svidi, pa se volebno vratite na poetak i, najee, od puta odustanete. Zar vam to odustajanje i nije najomiljeniji deo putovanja?

Ulaznica 209210

LETNJE PUTOVANJE
102

Postoje razliiti naini putovanja. Zar vam se ne desi nekad da vas iznenadi letnja subota, oamari vas dok ste jo u krevetu pa vam obraz bridi tokom cele obdanice. Kada se to meni desi ja iskoristim priliku da pobegnem, pa sednem u svoj auto za koji sam se vezao kao deca to se vezuju za najgluplje predmete, i odvezem se u rodno selo svojih roditelja. Ovo putovanje se sastoji iz prizora: reka se prua uz prugu; iznad ravni nepreglednih oranica krue dva gavrana; jaruga u kojoj sam se igrao kao deak. Pomislim odjednom kako bih sa ovim mogao nastaviti do smrti. Tiho smenjivanje prizora. Proao bih jo tri sela, varoicu i ko zna ta. Stigao bih i do velikog grada sa novim zgradama slinim onima u Braziliji. Volim svaki od tih prizora. Volim saegla itna polja koliko i modernu arhitekturu Moda ne znam ta sve ovo znai, ali znam da se uistinu deava.

Ulaznica 209210

ESPRESO U PODNE U MALOM GRADU

103

Zadivljujui je taj ritual. Veliki broj ljudi se u mom gradu svakodnevno, negde oko podne iskupi na glavnom trgu. Sede u batama neukusno ureenih kafea. Piju kafu. Govorei o svakodnevnim poslovima, pokuavaju da nude drugima kriku svoje ljubavi, ili svoje mrnje. A u pauzama izmeu rei proplamsa tiina. Ta tiina me podstakne da pogledam u nebo i tamo vidim drugi ritual: svemirska praina okiva atmosferu i tako gui sve stanovnike ove planete. Svi umiru sa zavretkom dana, a ujutru se raaju potpuno novi ljudi. ak ni noobdije ne primete svoju smrt.

Ulaznica 209210

DEVOJKE KOJE TAJNO PLAU

104

Zabave su svetkovine samopouzdanja. U malim prostorijama, kutijama ibica, sakupi se stotinu ljudi. Pleu. Devojke su posebno vesele i esto iznenaujue pokretljive. Neke od njih se povremeno izdvoje iz gungule pri emu im lice najednom zadobija ozbiljnost mlade trudnice, pa odu do toaleta i tamo se dugo zadre. Pitam se, plau li.

Ulaznica 209210

PUSTA ZEMLJA
105

Dogaa se da ovek zaeli da, posle posla, provede pola sata sa prijateljima uz pie, pre nego to se vrati kui, ali neobavezni razgovor misteriozno produi taj sastanak sve do jutra. Dananje kafane su zanimljiva mesta, ni nalik nekadanjim. iste su, stolice su udobne, gosti su potpuno uredni i sve manje agresivni. Upravo u takvoj jednoj sam proveo prolu no. I ba kada sam se prepustio udobnosti sterilno glaziranog enterijera koji podstie na minimalizam mate (i koji je minimalizmom mate podstaknut), na savreno uglaanom podu se pojavila bubavaba. Dominirala je prostorom vrludajui na sve strane. Nije znala kuda e. Mermerom poploan prostor a naokolo niega, nikakvog zaklona. Potpuno sam se uiveo u njen oaj. Bubavabina Pusta Zemlja.

Ulaznica 209210

OPING
106

Ponovo je itala neke tekstove koji su nazvani postmodernistikim, a tiu se pitanja autorstva. Ta tema zaista ne pobuuje njeno interesovanje. Ali naletela je i na neke knjige u kojima se postavlja pitanje autorstva sopstvenih ivotnih situacija, i sopstvenog ivota uopte. Osnovna pitanja glase otprilike ovako: Da li sam ja zaista vlasnik autorskih prava na sopstveni ivot? Koliko su doivljaji ovog entiteta ivota kog nazivam sobom autentini? Pitanja vode do onog iji je odgovor esto vodio do najveih dilema: Koliko je samosvest zaista ono za ta je dobar deo oveanstva smatra? Mi umemo da promiljamo sebe. Da je ona neki cinik tu bi izjavu prokomentarisala na sledei nain: Uuuu, bravo, fantastino! To je neto to me ini posebnom u odnosu na druge ivotne oblike. Kako to mi promiljamo sebe ? esto se ini da se nismo ba mnogo odmakli od perspektive kojom ivotinja sebe posmatra. Toliko ego i antropocentrizma, toliko ideologije pod devizom objektivnosti. Toliko sujete pod devizom skromnosti. ovinizam humanizma. Uf, izgleda da je poela da koristi ton ogorenog oveka. Nikad joj se to nije svidjalo. Nije ogorena, ili bar ne eli to da bude. Moda ponekad i jeste, ali stvarno ne moe da definie na ta bi ona to mogla da bude ogorena. Na zakone fizike, na ljude, na sebe? Nita od toga nije vredno ni njenog stava, a kamoli emotivnog odredjenja prema tim stvarima. Do ega je to njoj pa stalo? Do neega svakako jeste, inae ne bi ustajala ujutru iz kreveta. Danas je izgleda krenula u oping. Kao da je ula da se u gradu daje popust na ionako bofl filozofiju. Tako e etati bulevarom i kupovati kart odgovore na veita pitanja i dileme. Aha, evo, na ovoj se tezgi za male pare nudi odogovor na pitanje Koji je smisao ivota?: Ovde imamo kolski primer pretumbavanja kategorija. Postavljajui pitanje Koji je smisao ivota? kao premisa se uzima stav da je smisao neto to je na vrednosnoj i hronolokoj lestvici iznad ivota, i iz toga proizilazi veita nereivost ovog kvaziproblema. Smisao je ljudska kategorija i samim tim ne moe biti iznad ivota koji je nadljudska, ili bar kategorija ira od ljudske. Smislu dakle, moda moe da zafali ivota, ali ivotu smisla nikako. Neki e rei da se ne govori ovde o smislu kao terminu koji se tie logike, ve se vie cilja na cilj ivota, ili na njegovu kosmiku, metafiziku, ili religioznu svrhu. E, tu tek imamo meanje baba i aba. I taj cilj i svrha su pojmovi sumnjivi van drutva. Moda ima

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

nekih nama, ni u promilima shvatljivih zakonitosti, imanentnih prirodi, ali, polazei sa pozicija umerenog agnosticizma, moe se tvrditi da nam je pojmovni aparat jo uvek pomalen da bismo tim zakonitostima davali imena koja bismo bili u stanju da razumemo u medjusobnoj komunikaciji. Stoga se mora rei da je pitanje Koji je smisao ivota? pogreno postavljeno pitanje. Hm, interesantno. Kupljeno za bagatelu. Ovo je objanjenje kotalo manje od dve kutije cigareta. Hoda dalje. Da li verujete u boga? Ovo se ni ne moe razmatrati bez prethodne definicije boga. Ako je u pitanju hrianski bog onda je on nainio svet za est dana, a i oveka je po svom obliju stvorio. O tome ne vredi ni raspravljati. Slini su bogovi i drugih konfesija. Svaki bog je manjevie shvaen kao neto nalik svesti, mastermindu. Onda sve biva deo nekog plana koji je ta svest u sebi sainila. Planski dati sopstvenoj tvorevini slobodu, a opet tom slobodom manipulisati u smeru ostvarenja unapred smiljenog plana. I eto sveta. I ovde postoji problem formulacije. Verujete li U boga? Kada se kae da veruje u nekog, otprilike se misli na to da verujemo da e taj neko u ivotu uspeti. Moe ti to. Verujem ja u tebe. tako je onda i sa bogom. Verujemo da e uspeti u svom planu, svojoj zamisli, verujemo da e uspeti u ivotu. Verujete li bogu? Ako joj se bude obratio kakvim sadrajem, moda e odgovoriti na to pitanje. Uh, ovo je bledo, i potpuno neatraktivno. Ne vredi ni prebijene pare. Oni prodavci to se bave direktnim marketingom imaju jedno pravilo kada nude svoje besmislene proizvode. Oni atakuju na svakog nedunog prolaznika, i ugnjave svakog ko im pokloni imalo panje. Onda jadnik pokuava da se izvue: Ne treba mi; urim; Nemam dovoljno para... Ali uporni tip ne prestaje. Kada i prodavac vidi da je beznadeno, postavlja poslednje pitanje oajniku: Ne biste uzeli ni kada bismo vam poklonili? Prolaznik odmahuje glavom, a ponudja, autosugeriui pozitivnost, zaskoi sledeeg. Pomislila je kako ovo objanjenje ne bi uzela ni da joj ga poklone. Ako nema boga sve je dozvoljeno. Ne moe da slua vie ovo. To je sve neki strani jezik za nju. Dajte neto njoj razumljivo. Nema. Svi pametni odgovori su ve kupljeni. U njima uivaju sreniji ljudi. Pa dobro. Neka. Smislie i ona neto za sebe da se zanima po ceo dan kad bude stara. Valja ulagati u starost, da ne bude odbaen i siromaan. Jedno jednako drugo.

107

MI, SASVIM OBINI LJUDI

108

Mi, sasvim obini ljudi uploviemo u nae crne kone cipele tankog ona, u naa nova skupa odela, udobno emo se smestiti u anatomski prilagoena sedita naih velikih ispoliranih automobila i neno privui metalna vrata koja e se zatvoriti bez ijednog uma. Uvuiemo se u svoje svakodnevne ivote kao pu to ulazi u svoju kuu. Voleemo nae poslove i nae porodice. Poneko e voleti i ljubavnicu, ali bie nas i vernih. Moi ete nas videti u centralnim delovima grada kako sigurno gazimo iste plonike. Nae precizno ispeglane nogavice (oblikujui obrnuto V) krupno e koraati ka sigurnoj budunosti nae dece koju emo kolovati u inostranstvu. Ispravni i isti, svedenih misli i oseanja, okupljaemo se svake subote u isto vreme i uivati u neobaveznom razgovoru i ukusu morskih plodova. Svi emo biti u odlinoj fizikoj kondiciji, ali se svojim izvajanim telima neemo razmetati. Svoju sreu emo iskazivati mirnim pogledima i blagim osmesima. A svako vee, pred spavanje, umesto molitve upranjavaemo sudbonosnu borbu sa naim avetima, sa tiinom doma, sa prazninom ureenosti iz koje katkad proviri prolost. Ali, taj okraj nikada ne traje due od pet minuta, i mi veto, godinama uvebavanim metodama, uvek zavrimo kao pobednici. Taj ritual nam obezbeuje miran san. Samo oni koji su bili sline sudbine, i oni koji znaju vie nego to ovek treba da zna, prepoznae u nama decu rata.

Ulaznica 209210

PROSJACI
109

Prosjaci koji sede po istim trotoarima imaju nezainteresovane poglede dok trae milostinju. Gospoda prolaze, a poneko od njih na karton nepravilnog oblika baci novi. Deava se i meni da krenem u svoj privatni manastir. Hodam lagano, kao prstima kad prelazim preko mlade brade. Pri toj etnji zamiljam kako neki starac prostor izmeu mojih bosih stopala i poploane staze naziva molitvom. Razmiljam: smirenju se zaista nadaju samo prosjaci, dok ugledni ljudi od ulinih prodavaca za veliki novac kupuju fieke primirja.

Ulaznica 209210

HARMONIJA (MEDITACIJE ZA ANKOM)

110

Sedei sino za ankom, lagano ispijajui blagi alkohol iz ovla oprane ae, setio sam se lanka koji sam pre neki dan proitao u dnevnim novinama. U njemu pie kako neki naunici tvrde da je itav svet nastao poremeajem ravnotee izmeu materije i antimaterije. Najprostije reeno, ako materija doe u dodir sa sebi ekvivalentnom antimaterijom nastaje prvobitna harmonija koja se manifestuje u obliku onoga to bismo mi, ljudi nazvali nita. Ako tu tezu uzmemo kao istinitu, onda je svako stvaranje u stvari delovanje po neprirodnom principu, to jest, udaljavanje od harmonije. Zamislite, stvarate razne celine u svom ivotu: posao, porodica, kua, umetnost I tako, stvarajui, unitavate. Kao da smo crvi koji svojim ivotima nagrizaju nekakvu univerzalnu, a nepostojeu jabuku. U svakom sluaju, ovde u zavriti priu.

Ulaznica 209210

RAT JE PROAO
111

Sea li se one nedelje? Posle ruka, nas dvoje smo se odvezli do jezera nadomak grada. Sa usamljenog splava smo skakali radujui se kao deca. Zatim smo se ljubili u vodi i dugo, dugo sam dodirivao tvoju glatku kou. udili smo se koliko ovek moe da bude srean.

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

112

Ulaznica 209210

113

PRE -VOD

Ulaznica 209210

114

Norman Ravin
115

SEKS, SOLITERI I STANDARDNI JIDI

SVE SEM GLAVE
Po toplom vremenu, Ifo Negic mrzeo je svoj posao. Mrzeo ga je od trenutka kad se ujutru probudi, mrzeo ga je dok se kupao, i obukao bi se, a jo uvek ga je mrzeo. Jednog vrelog jutra u julu plonik ispred njegove zgrade uvijao se i pucao. Gradski sat je urio. Masline su visile s grana, teke, podseale su ga na bradavice na grudima starice. Isuse, rekao je Ifo sebi u maramicu dok je u debelom radnom odelu hodao uliicom koja je prolazila iza njegove zgrade. Iznad njega, visoko izmeu dva zida zgrada, jutarnje nebo bacalo je metalikuti odsjaj. Ifo je uvek nosio svoju radnu odeu, ak i kad bi leto dostiglo vrhunac, jer je njegov posao bio opasan. Ne sve vreme; ali bilo je situacija u kojima su ga izme s metalnim ojaanjima na prstima, pantalone od grubog platna i zatitne naoari sa zatamnjenim staklima sauvale od povreda. Dok se sputao na gradski trg iz pranjave sporedne uliice izgledao je kao astronaut, teko koraajui u svom platnenom oklopu i sa ona druga dva oka, onako prazna, podignuta na elo. Ifo je odluio iako je znao da kasni da e skoknuti u kafe na kafu. Moda e pojesti i neko pecivo. Seo je u batu kafea Smirna i posmatrao kako se konobarice etaju po lokalu. Nisu bile zainteresovane za njega. ef Crnac, strunjak za marketing ili politiar, ili i jedno i drugo, prelep u crnom, kose zalizane kao u vidre puio je debelu cigaru za jednim stolom u zadnjem delu kafea. Niko nije doao da uslui Ifoa. Dok je ekao, pipkao je pismo koje je imao u depu. Bilo je to pismo od prijatelja koji je otiao u Ameriku i pisao mu gotovo svake druge nedelje da kae kako bi Ifo trebalo da mu se pridrui. Ali, ta bi on tamo bio? Poznavao je jednog pozorinog reditelja koji je u nekoj velikoj poslovnoj zgradi usisavao kancelarije posle radnog vremena. Ili bi zavrio kao predava na nekom koledu kao njegov prijatelj koji mu se sada u pismima alio na budet koji mu je odobren za fotokopiranje? Ifo lupnu o izlog. Jedini ko ga je primetio bio je ef iz oka, koji je sada izvadio cigaru iz usta i neto viknuo. Ifo nije bio sasvim siguran ta je ovek rekao. Konano, jedna konobarica je izala, zagledajui Ifoa kao da je neka izumrla ivotinjska vrsta o kojoj je samo itala u knjigama za decu.

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

Poruio je espreso koji je stigao u oljici veliine naprstka. Kafa je bila gusta i puna sitnih zrnaca. Njena povrina blago se mrekala na jutarnjem povetarcu. Ifo ju je popio u jednom gutljaju. Ugrejala mu je jezik, plua, stomak. Znao je da e mu do ruka zagrejati i meh, kako je imao obiaj da zove svoju problematinu pozadinu, a na poslu nije bilo propisnog toaleta. Mukarci i ene kriom su odlazili do gomile ljake koja se nalazila iza radionice, steui u ruci papirnu maramicu, i zapiavali odbaene komade granita i gipsa. Ponekad su deca iz grada nou jurcala oko gomile ljake. Pomisao na njih uvek je Ifoa terala na smeh. Dok je od kafea hodao ka radionici, Ifo nije mogao da odoli da ne razmilja o nekim poslovima koje je radio pre nego to je primljen na mesto glavnog skulptora u Nacionalnoj slubi za ulepavanje i izgradnju umetnikih spomenika. Ah, kad se samo seti dana kad je kao slobodni umetnik radio u Milanu i enovi, u Parizu na Per Laezu. U to doba bio je na neki nain slavna linost, rok zvezda meu kamenorescima, kreirao je za ministre i propale aristokrate. ak je i Katrin Denev jednom dola kod njega u vezi sa spomenikom za nekog njenog roaka, ali je morala da otputuje u inostranstvo pre nego to su sve ugovorili. Ifo je esto razmiljao i o jednoj majci slomljenog srca koja ga je angaovala da isklee anela, da mu torzo umota u kamenu zavesu i ruke skrsti na grudima, za grob njene devojice. On se pomalo zaljubio u oaloenu enu, iako su se videli svega tri ili etiri puta, i to uvek kraj groba. Ifo je predloio da glavu anela isklee po modelu majke, ali mu je ona zabranila da to ini. Umesto toga, donela mu je nekakvu jeftinu ikonu koju je devojica volela i rekla mu da napravi kopiju. Jednom prilikom, poavi da razgleda novi grob na kom je trebalo da radi na pariskom groblju, proao je kraj grobnice devojice. Ruke anela bile su sasvim crne od gradske prljavtine. Jedna ena plakala je kraj groba i Ifo je upitao da li je u srodstvu s devojicom koja je tu sahranjena. Ne, rekla je ena, ali su ruke anela toliko lepo postavljene, ba tako, i lice je tako ljupko da su joj suze potekle im ga je ugledala. Ifo je jo uvek razmiljao o uplakanoj eni kad je stigao u radionicu. Poslovoa se mrtio posmatrajui ga kako hoda ka svom radnom mestu, ali ga je Ifo ignorisao i priao svojoj tezgi na kojoj su uredno sloene leale njegove alatke, ba kako ih je ostavio u petak. ekii s izlizanim glavama. Dleta, okrnjena poput zuba starog boksera. Libela koju je koristio pri vaganju kamenja i plastine rukavice umrljane belim prahom krede. Ifo nije vodio radionicu za to je bio zaduen poslovoa ali je bio glavni zanatlija. Bio je udo od deteta i velika nada u mladosti

116

Ulaznica 209210

(osvajao je nagrade u Parizu, u Kiinjevu, u Makedoniji), ali danas je bio samo talentovani nadniar na platnom spisku drave. Bio je od koristi efovima. Bio je gotovo nezamenljiv. Ali, ako bi se ponaao previe samouvereno ili prekrio previe pravila radionice, Ifo je znao da e nadreeni pronai nain da ga ponize. Poslovoa pljesnu dlanovima i gromko viknu HOP! to je trebalo da pozove radnike i radnice na jutarnji informativni sastanak. Polako su svi poli ka mestu na kom je poslovoa stajao ruku skrtenih na grudima. Radnici, rekao je, naizgled bez da je otvorio usta. Je li on to nauio da govori kroz ui? Zajedno smo ve due od godine. Mi smo kao mravi na farmi. Kao pele u konici. Kriom je okrznuo pogledom Ifoa, kao da eli da time pokae da je na ovom zadatku upravo on taj lupeki trut. Ali, Ifo jedva da je to i primetio. Razmiljao je o eni koja ga je onako iznenadila na Per Laezu, nedaleko od groba Oskara Vajlda. Koliko bi tek bila dirnuta da je imao slobodu da isklee lice anela po svojoj elji. Gradili smo, klesali, lili i kuckali, nastavio je poslovoa. Radili smo u kamenu, u gvou, u mesingu i bakru. Na voa stoji pred nama gotovo kompletan. Zapravo kompletan, ali bez glave. Uradili smo sve sem glave. Dok je poslovoa govorio, radnici su se okrenuli i sada su svi zurili u plod svog dvanaestomesenog rada: devet metara visoka statua lidera nacije u vojnoj uniformi, s kapom u ruci podignutoj na grudi, epolete na ramenima liile su na omanje bedeme. Ifo je razgledao delove statue koji su bili plod njegovog linog paljivog rada. On je oblikovao kalup iz kog su izlivali medalje privrene na grudi lidera. Bio je zasluan za fino izvijena sidra na voinim masivnim dugmetima. I stvorio je kompleksnu muskulaturu voinog vrata od koje bi svakom zastao dah. Kako je statua rasla, deo po deo, morali su da podiu krov radionice, a na kraju je postavljen i krovni prozor u obliku arapskog atora kako bi bilo dovoljno mesta za vrat. Posao je tekao glatko. Predstavnici vlade dolazili su u obilaske i svi su se slagali da je statua prelepo izraena. Bilo je to remekdelo, udo. Ta statua i njeni tvorci postae deo nacionalne batine kojom e se ceo narod ponositi. Jedan od posetilaca nagnuo se tom prilikom ka Ifou koji je ustuknuo pred ovekovim slatkastim mirisom, izbuljenim oima, otmenim sjajem njegovog sakoa, i rekao Ifou da e uskoro biti slavan, heroj naroda. Ali, pre toga su morali da voi naprave i adekvatnu glavu, a to je, inilo se, bilo izvan njihovih mogunosti. Jo od poetka leta cela figura stajala je obezglavljena dok je tim radnika lio jednu verziju za

117

drugom. Svaki put kad bi zavrili novu verziju voinih crta lica, ljudi iz Nacionalne slube za ulepavanje i izgradnju umetnikih spomenika stigli bi da pregledaju njihov rad i ocene ga neprihvatljivim. Previe strogo voa ne sme da izgleda okrutno. Previe ivosti u izrazu pomalo klovnovski. Nos tri. Oi su previe upale. Ui treba secnuti. Bradu skratiti. Na kraju, poslovoi je ponestalo varijacija voine glave i poeo je da se plai da uopte dalje i pokuava. Tokom itavih vrelih meseci juna i jula nisu napravili nijednu novu glavu. Umesto toga, radnici su udarali fini na ogromnoj granitnoj osnovi predvienoj da bude postolje statue. Provodili su duge sate sunajui se na ostrvcima od peska i izlomljenog kamena u udaljenim okovima gomile ljake i gotovo svakog dana odlazili kui pre zavretka radnog vremena. Odluio sam, nastavio je poslovoa, da ne moemo zavriti ovaj delikatni deo statue kao tim. Zajedno smo iskoristili maksimum svojih udruenih vetina, ali sada tu dolazi do zabune, razilaenja, a mi nastojimo da zavrimo najosetljiviji deo posla. Ovde se trai vizija pojedinca. Slobodna i nesputana ruka koja e jasno izraziti tu posebnost voinog lika. Radnici su stajali u tiini. Retko ko je i treptao, ruke su im oputeno visile uz tela. Ifo je taj, rekao je konano poslovoa, koji e pretoiti ono to vidi ono to smo svi videli ali nismo bili u stanju da izrazimo u jednu venu formu. Ifo oseti kako mu kapljice znoja klize niz vrat i ispod ruku. Ovo je bila jedna vrsta smrtne kazne. U najmanju ruku, bila je to ponuda koja e obeleiti kraj njegove karijere i poetak dugih godina tekog fizikog rada, ili preturanja po smeu, ili bi moda mogao zavriti u jednoj od vladinih klanica gde bi utovarao kembie u burad. Jo od prvog dana, u dugom nizu uzaludnih dana pravljenja i lomljenja glava, pitao se kada e poslovoa odluiti da sav posao i, konano, krivicu, svali na njega. Dok je Ifo u svojim tekim izmama stajao nasred radionice osetio se sav nekako smeuran, poput onih osunanih maslina koje vise s grana na gradskom trgu. Sanjao je o povratku za sto u kafeu za kojim je popio svoju jutarnju kafu. Zamiljao je mrzovoljni pogled devojke dok ga je usluivala, i setio se vreline gutljaja espreso kafe koja mu je ispunjavala grlo i grudi. Zatim se setio efa, s vidrafrizurom i odelom crnim kao ugalj, kako nareuje konobarici da izae i uslui ga. I tada, nekim udom, rei koje je ovek viknuo vratie mu se u seanje, kao da im je trebalo itavo pre podne da izrone iz oblaka dima cigare i vinu se kroz kafe i zatim pou za njim gradskim ulicama sve do radne tezge na kojoj su leale njegove alatke. Uslui onog

Ulaznica 209210

118

oveka, viknuo je ef od svog stola u uglu. eka ga posao. Ifoove kolege ve su se razilazile, pokuavajui da sakriju olakanje. ak i u vrelim letnjim danima i pod uvek prisutnim oblakom guste praine, smatrali su gomilu ljake za sasvim dobro mesto, u poreenju s mestom na kom se sada nalazio Ifo. I ba zato, niko osim poslovoe nije video kako se na Ifoovom licu razvukao irok osmeh kad se ponovo setio skrhane majke koja je odbila da mu dozvoli da njenu glavu postavi na ramena anela. Imala je prelepu glavu. Jo uvek se seao svakog prevoja, svakog uvojka njene kose, prelepe linije gde se brada spajala s vitkim vratom. Najednom, nije eleo nita osim da radi.

Ulaznica 209210

119

Otputovao sam u Glendejl jer je moja babatetka F. umrla, a ja sam bio jedini koji je mogao da se u tako kratkom roku odazove pozivu, ukrca se u avion i ode da sredi stvar. Sve je dodatno zakomplikovao zemljotres, iako je F. ve bila u bolnici kada je zemlja poela da se ulee njena kua ve je bila zakatanena, njeni kakadui smeteni u jednu prodavnicu kunih ljubimaca u Burbenku. Zemljotres je dobro prodrmao F.inu kuu. Kada sam otvorio vrata, zatekao sam ostatke njene kolekcije kristala rasute svuda po ploicama od nepeene cigle u predsoblju. Svi su vezovi popustili. Fotelje su popadale s nogu i nasukale se na tepih, niske i beskorisne. Komoda za porcelan je bila razlupana, leala je okrenuta licem nadole, kao nokautirani bokser. Uramljeni portret kakadua povrine od skoro metar i po kvadratnih skliznuo je sa svog mesta na zidu i sada je leao na brokatnom jastuiu na sredini F.ine sofe. Kuhinjski kredenci su se pootvarali i sav svoj sadraj ispraznili na pod. Ja bih se svemu najradije smejao, ali je kompletan taj nered sada bio moj problem, budui da je F. digla ruke od svega i sada je leala, okupana i ulickana i umotana kako obiaji nalau, u jednoj kapeli u predgrau. Dok sam krckao i pucketao kroz lom prema otvorenim ulaznim vratina, ugledao sam enu kako prilazi stazom. arena kecelja visila joj je s ramena, razvezana, i letela na vruem vetru. Pramenovi sede kose izvukli su se iz ukosnica i sada su i oni leteli, tvorei upavi oreol iznad njenih uiju. Odmah sam znao ko je. To je bila ena koja je negovala moju babatetku tokom poslednjih meseci njenog ivota. Ona je F. bila jedina prijateljica i moda njena ljubavnica, iako nam to nikada nije otvoreno reeno, a nama je uvek bilo neugodno da pitamo. F. je dugo ivela u nesrenom braku s tiraninom koji je nosio pantalone s visokim strukom i iroke kravate koje su se zavravale odmah ispod grudne kosti. Kada je njen suprug konano umro, F. i njena prijateljica postale su nerazdvojne, kada su godine i pritisci gradskog ivota postali prevelik problem, pronale su jedna u drugoj oslonac, podrku i drutvo. Moja babatetka F. bila je jedna od prvih lanova porodice koji su napustili staru kuu u Evropi. Bila je lepa i ivahna plavua prava galska udakinja i u Novom svetu snala se kao riba u vodi. Zaboravio sam kako je dospela u Kaliforniju, ali je onako nafrakana i prirodno pohlepna, od samog poetka delovala kao da je roena na amerikom zapadu. Zaraivala je i malo sa strane usavrivi

Ulaznica 209210

120

GLENDEJL, SEVERNO OD ALHAMBRE, ISTONO OD BURBENKA

jedinstvenu prevaru koja je izgledala ovako, otila bi u radnju, povukla na sebe neke proizvode s police, a onda se nagodila s vlasnicima da ih ne tui uz, naravno, opasnu nadoknadu. Nikada je nisam posetio u Kaliforniji, ali se uvek u telefonskim razgovorima alila na raun toga kako tamo dobro ivi. Tetka F. zove. F kao u folirant, imao je obiaj da apne moj otac dok bi mi pruao slualicu. Reci neto lepo, sine. Doktori iz bolnice u kojoj je F. umrla nisu hteli da kau da li ju je zemljotres dokrajio. Samo su, kao i medicinske sestre, uporno pitali, lan porodice ili prijatelj? Mogao sam svojim rentiranim kolima dovesti itavu nau liniju predaka, mogao sam poupati izdanke naeg porodinog stabla sa svih kontinenata sveta i sve ih podii iz mrtvih, verujem da ni to ne bi bilo dovoljno da navede bolniko osoblje da prizna da jeste tako bilo, maina se iskljuila iz zida dok se zemlja tresla, krevet se kotrljao po sobi poput zaprege bez koijaa, a oni su, podaleko od njene sobe, trali, upali kose i vritei beali na ulicu dok su zgrade ispaljivale u vazduh krovove a automobili poskakivali poput loptica. Odluio sam da ne insistiram. Mrtva je pa je mrtva, a i svakako ne bih tuio bolniku korporaciju ako bih kojim sluajem i otkrio bilo kakav nemar. To bi samo znailo produetak mog bavljenja F.inim poslovima. A ja sam eleo da se to sve to pre zavri. Prijateljica moje babatetke, njena negovateljica, njena teiteljica, stajala je ispred vrata maui mi nekakvom karticom s odtampanim kulinarskim receptom. Na kartici se nalazio broj telefona F.inog sina neobian broj, koji je poinjao, kako su u F. ino vreme poinjali telefonski brojevi, s dve rei: FICROJ VESTERN 6 8 5 5 7. Pozivni broj mi je bio nepoznat, ali je moja pomonica imala i tu informaciju: Nebraska. Deko je u Nebraski. Kada sam kasnije te veeri pozvao taj broj, paljivo prethodno proraunavi vremensku razliku izmeu obale i Srednjeg Zapada, ovek koji se javio na telefon bio je oigledno zapanjen saznanjem da neko eli da razgovara s jedinim detetom moje babatetke. Slualica je sputena, a on je otiao na, kako mi se inilo, pola sata. A zatim se glas koji sam, setio sam se, uo jednom kao dete F. je naredila svom sinu da kae zdravo svom roaku iz Vankuvera zauo s druge strane linije, glas u kom se oseala zapanjujua koliina straha, kao i izvesna doza neprijateljstva. Prva re koju je F.in sin izgovorio bila je Majko? Pokuao sam da bez uvijanja ispriam kako stvari stoje ali nas to nikuda nije odvelo. Pre no to sam zavrio reenicu, pre no to sam mogao da objasnim da je F. mrtva, moj roak zapleo se u nesuvislu priu o nekakvoj bolnici, ploi od jelovog drveta, toplom

Ulaznica 209210

121

kaputu za zimu, vladinim subvencijama, tednjacima i NLOima. Upravo se udubljivao u podzaplet koji je obuhvatao odlazak u Junu Ameriku i pokretanje proizvodnje automobilskih guma s Ronaldom Reganom, kada je zastao da priupita moe li od mene da za deset centi kupi jednu cigaretu. Na kraju sam, iscrpljen, spustio slualicu. Iako je moj roak isprva mislio da je na vezi njegova majka, zatraio je tu cigaretu onim priguenim tonom kojim prosjaci razgovaraju sa ljudima na ulici. Sahrana je zakazana za etvrtak. Ljudi zaposleni u kapeli kontaktirali su jednog rabina koji je prihvatio da obavi pogreb pod uslovom da ne mora da izmilja nekakav posmrtni govor, kako je rekao, jer moju babatetku u ivotu nije video. Momak iz kapele rekao mi je, s tragom stida u glasu, da je prihvatio ove uslove. Nije oekivao da e sahrani prisustvovati puno ljudi. Rekao sam mu da mi to sve odgovara. Nakon to sam proverio detalje vezane za organizaciju sahrane, pozvao sam F.inog advokata i dobio pune ui pravnikih finesa koje mi nimalo nisu pomogle da shvatim uslove testamenta moje babatetke, te sam dogovorio da ga posetim u kancelariji. F.in advokat radio je u zgradi u obliku piramide, graevini celoj u staklu u kom su se mogli posmatrati odrazi automobila kako jure autoputem. Odatle smo se njegovim kao gar crnim beemveom odvezli do dva poseda koja su, pored kue moje babatetke, inila zbir njenih zemaljskih poseda. Jedna od ovih parcela nalazila se u blizini neobinih tornjeva u Gaudijevom stilu koje je neki lokalni lik izgradio od komada metala i gipsa i nekoliko hiljada morskih koljki. Dok smo kruili unaokolo, traei zemlju koja je pripadala F, vrhovi ovih kreacija izvirivali su iznad krovova bungalova, ispred i iza nas. Jednu od kua koje je moja babatetka posedovala u Vatsu sruile su gradske vlasti to se deavalo tako retko da su optinski savetnici bili primorani da se pozovu na zakon koji datira jo iz ratnog doba kada je ona reila da prestane da ga odrava a zavod za zatitu zdravlja proglasio gomile smea u dvoritu za izvor zaraze kugom. Zanimljivo, kua je uklonjena a gomile smea i, pomislio bi ovek, sa njima i kuga, ostale su gde su i bile. Pogledali smo parcelu iz kola, sa dobro zatvorenim prozorima, ukljuenim klimaureajem, a posle toga pobegli kao bezduni turisti. F.ina druga kua stajala je ponosno na svom mestu, poteena od vremenskih nepogoda i klizanja slojeva zemljine kore. Bila je pokrivena zelenim crepom i podseala je na one male jednoipospratne kue koje su izmeu dva rata graene po itavom Vankuveru. Kua nije bila sasvim bezvredna, uveravao me je advokat,

Ulaznica 209210

122

iako nije hteo da se izjanjava o konkretnoj cifri, budui da nismo mogli da procenimo trenutno stanje u ekonomiji niti u susedstvu, u kom se situacija nakon poslednjeg primirja meu bandama smirila, ali bi u najkraem moguem roku ponovo mogla eskalirati. Ako bi sestra jednog lana bande izala na ulicu naminkana na nain koji vrea sestru lana suprotstavljene bande BENG! to bi bilo dovoljno. Pokazao je rukom grafit navrljan na zidu kue ispod jednog od prozora, debela slova bila su majstorski osenena tako da bacaju metalik odsjaj. Ovo e zanimati policiju, rekao je. To je prepis. Tip je pisao preko tueg taga. Nee proi mnogo a jedan od njih dvojice zavrie u itulji. Nakon naeg razgledanja nekretnina, advokat me je ostavio ispred svoje kancelarije. Rairio sam mapu grada na prednje sedite mog iznajmljenog automobila u potrazi za centrom El Eja. Meutim, nekako sam stalno prolazio pored njega. Prodavnice vina i kozmetikih potreptina bile su naikane oko propalih fasada, a ulice pune preplanulih skitnica. Nisam uspeo da pronaem ni Melrouz ni Vestvud, a dok sam traio Lorel kenjon drajv teritoriju Filipa Marloua uporno sam nailazio na saobraajne znake koji su me upuivali natrag prema Glendejlu. Motel u kom mi je F.in advokat rezervisao sobu podseao me je na onaj horor film u kom ovek gine kada razbije glavu prilikom pada u kadi prouzrokovanog zgodno postavljenim komadom sapuna marke zest. Leao sam u mraku na irokom, ulegnutom krevetu dok su svetla farova zapljuskivala prozor. Neko je u sobi iznad moje naizmenino prigueno jeao i teko kaljao. Ujutru sam obukao svoje tamno odelo i odvezao se do groblja, ostavivi sebi dodatnih pola sata vremena za sluaj da se izgubim. Meutim, momak iz kapele dao mi je odlina uputstva te sam stigavi tamo uvideo da je ogromni parking pored kapele jo uvek potpuno prazan. Stajao sam na suncu na rubu groblja, posmatrao kako avioni slede fino izvuenu dijagonalu preko neba. Kada se sunce popelo do samog centra neba i zagrejalo humke i suvu travu do temperature saune, uesnici naeg malog opela poeli su da pristiu. ovek za koga sam pretpostavljao da je rabin ustrim korakom je priao stazom koja je vodila izmeu parkinga i groblja i predstavio mi se protresavi mi ruku zahvatom dizaa tegova. Prijateljica moje babatetke izala je iz taksija, a jedan stariji ovek rekao je da je on predstavnik kapele s kojim sam razgovarao ranije te nedelje. Prila nam je jo nekolicina zaposlenih na groblju, i naa grupa je bila kompletna. Okupili smo se oko groba i obavili posao, mehaniki i bez fanfara. Sunce je ostalo

Ulaznica 209210

123

u svom nemilosrdnom zenitu, i svi smo zasigurno bili ozraeni, i ne shvatajui da smo ve postali rtve nad kojima e u godinama koje dolaze onkolozi u uenju izvijati obrve. Daj da zavrimo s tim, to je, inilo se, govorio rabinov pogled dok je itao molitvu za preminulu. Samo je F.ina stara prijateljica plakala, neuteno isprva, otra, iskrena tuga drmala ju je tokom itave slube i tokom veeg dela vonje nazad u ulicu u kojoj su se njen i ivotni put moje babatetke ukrstili. Zaustavio sam auto na samom kraju njenog dugakog belog kolskog prilaza, a F.ina prijateljica delovala je okirano kada sam rekao da u je pozvati kad advokat rasproda imanje i izrauna koliki je njen deo naslea. Ona je na umu imala neto sasvim drugo. Pitanje koje je nju najvie kopkalo bilo je, Zar ne bih ja eleo neto iz F.ine kue? Ova ideja zvuala mi je besmisleno, s obzirom na razlupano i rasklimatano stanje u kom je bilo kompletno pokustvo. F.ina prijateljica rekla mi je da je nakon to je moja babatetka hospitalizovana ona otila u kuu i uzela sve porodine fotografije. Odnela ih je u svoj podrum, i tamo su neoteene preivele zemljotres. Da li bih eleo da ih uzmem? Da sam potpuno iskren ovek rekao bih ne. Zbogom. Fotografije su tvoje zajedno sa svim ostalim to ti je F. namenila testamentom. I jo bih podvukao svoju odlunost prepriavi dogaaj o kom sam esto sluao kad sam bio dete. Sve se odigralo na jednoj ulici u Vankuveru, jednog jesenjeg popodneva boje bresta, neposredno pre no to e F. emigrirati na jug. F. tri za svojim bratom, pokuava da ga zaustavi pre nego to poalje jedan paket u Poljsku. U paketu je nalog za plaanje koji e njihovoj sestri i njenoj bebi, mojoj majci kupiti prekookeansku kartu do Kanade. Godina je 1935. ili tu neka. Jedna od onih gadnih godina to ne slute na dobro. Da se F. tog dana doepala poiljke ja verovatno ne bih ni postojao. Ipak, ohladio sam se i pristao da uzmem fotografije. Prijateljica moje babatetke pourila je u kuu, oigledno osetivi olakanje to neko izgleda ipak mari za sirotu pokojnu F. Tekim koracima vratila se preko trave nosei svoju ponudu, i uruila mi pranjavu, iskrivljenu kutiju kroz prozor kola. Nisam ih ja u ovo stavila, rekla je, sklanjajui onu svoju neukrotivu kosu iza uiju. Bile su kod nje u podrumu. Dok ih nisam nala mislila sam da smo joj ptice i ja sva familija. Nakon to smo se rastali, odvezao sam se sa svojom kutijom punom fotografija natrag u motel gde sam spakovao donji ve i arape i majice koje sam ostavio razbacane po sobi. Na teveu sam gledao kako novinarka sa savreno urednom frizurom intervjuie vlasnika prodavnice pia koji je nakon poara ostao bez posla, a

Ulaznica 209210

124

na velikom prozoru pratio sam malecnog bezrepog gutera dok je polako gmizao po spoljnoj strani stakla. Fotografije su ostale da se guraju u kutiji kraj vrata, malena uma glava sa eirima, perikama, pletenicama. Podigao sam kutiju na krevet i preturao po njenom sadraju dok nisam pronaao fotografiju moje majke na kojoj je njeno deije lice izgledalo neobino ozbiljno gotovo tuno okrueno roacima koje nisam poznavao. Dva puta je F. tokom svog dugog ivota paljivo pogledala to lice i pomislila, Ne, ti ide na dno. Napravio sam mesta u torbi za grupni portret s mojom majkom, vraajui ostatak ume srebrnih lica moje babatetke natrag na pod, gde sam ih i zaboravio iza ulegnutog kreveta. Dok sam vozio prema aerodromu nisam mogao da prestanem da razmiljam o pticama dva kakadua u tehnikoloru, na poasnom mestu u domu moje roake F. Zauzevi pozu rame uz rame, poput starog branog para, veselo podignutih kljunova, izgledalo je kao da se smekaju jer znaju da su, u Glendejlu, upravo oni voljeni vie od svega.

Ulaznica 209210

125

PISMO PRIJATELJU U SRBIJU

Prolo je vie od dva meseca od kako su digli u vazduh staru bolnicu. Pretili su da e to uraditi jo od proletos, ali su na kraju doekali prvi jai sneg. Izgleda da u tim tajnim prostorijama u kojima se takve stvari planiraju vlada miljenje da je s mojim susedstvom najlake izai na kraj dok je pokriveno snegom. Ne znam kakve su demonstracije oekivali na dan ruenja. Bolnica vie od dve godine nije bila u upotrebi, runu praznu zgradu s daskama zakucanim preko prozora zauzeli su skvoteri koji su iveli u starim kancelarijama i operacionim salama. Nakon to su skvoteri izbaeni, briga nadlenih postali su delovi zgrade koji bi tokom eksplozije mogli povrediti peake ili lovce na suvenire. Kako se ispostavilo, za takav suvenir uopte nije bilo neophodno vrlo aktivno se dati u lov. Komadina zida fijuknula je kroz moj prozor u kuhinji i sletela na poret poput nekakve retke ptice oborene s nebeskih visina meni za veeru. Mojoj zgradi nije dodeljen zatitni prekriva od crnog filca kakve su rairili preko nekih kua bliih bolnici. Filc je, kako mi je rekao jedan radnik hitne pomoi, trebalo da zaustavi upravo takve zalutale projektile kakav sam ja dobio za uspomenu koju nisam ni traio. Ulice su izgledale prilino sumanuto tog jutra kad je bilo zakazano ruenje, onako obuene u filc. Zamisli da hoda po sobi svoj obloenoj filcom; bilo bi kao da si otvorio oi i shvatio da je svet jo uvek zatamnjen snom. Radnik hitne pomoi, trebalo bi da dodam, doao je da odnese telo jedne stare kominice koja je tom prilikom izgubila ivot, ne od leteeg graevinskog materijala nego od sranog udara koji je izazvala buka eksplozije. Iz ovog malog portreta mog susedstva moe ti se uiniti da ti piem iz Nablusa ili Mostara, sa predstrae zaostale posle rata na nekoj uzbekistanskoj planini, ili ak iz jednog od onih sela sklepanih uz put na prilazima Beogradu. Ipak, piem ti iz Montreala, iz Kanade. Iz jednog glavnog grada jedne slobodne zemlje. Opet, u mom susedstvu vreme se vrlo lako izgubi iz vida, a moe se desiti i da ovek izgubi iz vida gde je, koja je godina. E, to su stvari nad kojima mi kod kue nikada nismo imali kontrolu, a zemlja nam se raspadala pred nosom. Ali ovde, takvu vrstu delirijuma izazivam namerno, to mi je jedna od imaginativnih disciplina. Jesam li to hteo da ti kaem? Mislim, kada ne predajem na univerzitetu, nastojim da u slobodno vreme dodatno izotrim svoje ulo za irealno. irom otvaram vrata apsurdu. Dozvoljavam mu da preuzme vlast dok ove ulice putuju natrag kroz vreme. Posmatram komije kako izlaze u rano jutro, bosi, samo da bi se vratili s parom dobrih izama, tek popravljenih,
126 Ulaznica 209210

koje e obuti pre no to legnu. Posmatram kako banda lokalnih propalica dokazuje da je jo glavna u kraju maltretirajui starce koji sede na klupama na oblinjem trgu, testirajui ih da vide je li njihov nacionalizam u dovoljnoj meri fanatian. Posmatram gradske oce kako diu u vazduh bolnicu veliine omanje palate. Sad e da pomisli da je ovo samo jo jedna od mojih bajki u kojima sam sebe dovodim u dramatine situacije! Mogu da te zamislim, u toj prastaroj fotelji u starom stanu u Beogradu, kako se smeje svojim cininim mitteleuropean smehom. On misli, kae, da je u Montrealu pronaao irealno, dok mi ovde primamo stotine hiljada ljudi iz Krajine, itave porodice pristiu u grad na traktorima a za njima kaskaju krave i mazge, kao da se cela zemlja pretvorila u nekakav patetini putujui cirkus. Ovde politiari, u ponedeljak jo zakleti lenjinisti, do petka e da veliaju anela demokratije, samo ako e im on doneti nemaki automobil po mogustvu crni sedan. Ti aradu koju su izveli u aveniji Otel de Vil zove irealnim? Mogu da predvidim ovakav tvoj odgovor, od rei do rei. Ali, vidi, da bi mogao da shvati moj pogled na stvari morao bi da vidi oba sveta onaj stari, koji smo delili, ispijajui pilsner uz svee i ovaj moj noviji. Onda e shvatiti da je najistinskija irealnost ovde, ovde gde nema rata, nema gangstera koji su postali majori da objasne zato bolnica leti u vazduh dok se stara gospoa Lepa gui, u misli joj dolazi apokalipsa, demoni sa lemovima koji migolje iz ahtova, i na kraju ona pada i izdie na svom besprekorno izribanom podu. Video sam jednom taj njen pod. Radije bih olizao taj pod nego neke tanjire koje drim u kredencu u kuhinji. Kakav je samo reim ustanovila za taj pod! Gospoa Lepa me je, po svemu sudei, saaljevala, jer me je jednom prilikom, nakon to mi je dala deset dolara u zamenu za popravku slavine koja je curila, upitala da li je tano da sam nezaposlen. Priznao sam da je tako, a ona je rekla da je to ba teta, inteligentan momak kao ja, sa dobrim obrazovanjem i jo iz tako zanimljivog dela sveta. Ali, ja sam samo tehniki posmatrano bio bez posla, vrebao neke dobre prilike do septembra kada je trebalo da se, po ugovoru, vratim poslu univerzitetskog profesora. Od jeseni do prolea od mene se oekuje da obrazujem nekoliko stotina mladih ljudi na studijama knjievnosti. Od svih kurseva koje drim, omiljeni mi je onaj koji se bavi teatrom. itamo Sofokla i Ibzena i jednog lokalnog pisca po imenu Tremblo. Na kraju semestra biramo uloge i postavljamo predstavu, reiser sam ja, a publika, u najveoj meri, polaznici kursa, prijatelji i lanovi porodica. Svi oseamo neku vrstu ekstatine veze koja jaa dok proivljavamo kastinge, probe, nervne slomove i padove sistema koje nosi vee premijernog izvoenja; a

Ulaznica 209210

127

onda pogledamo kroz prozor u drvee u prolenom cvetu, planine snega koje se brzo tope i shvatimo da e leto uskoro stii i da emo svi biti nezaposleni. I sm sam iznenaen koliko se jasno i detaljno seam dana kada su gradske vlasti digle bolnicu u vazduh. Jo uvek mogu da vidim tragae za suvenirima i one to svakodnevno tuda etaju kako stoje okolo i navijaju kao idioti dok se zgrada uruava i bljuje dim od sive praine i komada gipsa. Jer, zimi sam potpuno, ak do granice apsolutne zaokupljenosti, zaposlen. Uza zidove u mom stanu poreane su hrpe seminarskih radova eseja svee pristiglih iz bataljona tampaa postavljenih u novoj kompjuterskoj laboratoriji na univerzitetu. Najveim svojim delom, ovaj paljivo pripremljeni materijal je obina gomila ubreta. Studenti su mnogo kreativniji kad treba opravdati zato ne mogu da urade svoje pismene zadatke nego to su to na samim zadacima. Nedavno mi je student po imenu Pavel upao u kancelariju, s masnom kosom palom preko oiju, da objasni da mu je devojka otila u ikago i da je tamo poginula u saobraajnoj nesrei. On je putovao tamo da donese telo, koveg je privezao za krov svog kamara. Smejao bih se da u tom momentu nije poeo da plae. Majstorski potez. A sve je ovo dodatno komplikovala injenica da Pavel govori engleski sa istonoevropskim akcentom i ini mi se osea da nas dvojica kao egzilanti delimo nekakvu zajedniku sudbinu. Umesto da ga pritisnem da napie rad, pozvao sam ga da me poseti pa smo odrali malo bdenje. Ja sam prethodno pripremio plou Majlsa Dejvisa, ija zimna metrika najbolje ide uz ovaj grad pod snegom, i pustio Pavela da vrlo glasno pria o sebi, povremeno ulazei u digresije o radu koji je nameravao da napie. Ocenili smo ga sa B+. To moda nije u skladu sa ugovorom koji sam potpisao, ali sam smatrao da je u skladu sa okolnostima, a i tako sam imao jedan manje rad za ocenjivanje kad je Pavel napokon isteturao u mrak, nasmejan, ozaren, i ne seajui se vie itave fantazije o devojci. Meutim, time to sam prihvatio njegovu paljivo osmiljenu la postao sam meta Pavelovog ludila. Poeo je da me poziva usred noi, pijan, vikao u slualicu neto na poljskom. Toliko mi je redovno dolazio u kancelariju da sam na kraju prestao da je koristim. A nakon nekoliko iznenadnih pojavljivanja na mom kunom pragu, rekao sam mu da ne mogu da vie provodim vreme s njim. O, kako me je mrko pogledao, onako kako su nae bake govorile da e te pogledati Cigani ako odbije da kupi olupani lonac koji su okrpili. A onda je zauvek nestao, ostavljajui me s punom kuom prelepo odtampanih baljezgarija koje sam ocenjivao cele nedelje tokom koje su gradske vlasti prekrile filcom okolne kue,

Ulaznica 209210

128

digle u vazduh bolnicu, i odnele gospou Lepa u mrtvanicu, da je obuku i pripreme za neku duboku smrznutu rupu za koju e najam, kako se oekivalo, platiti tamo neki zabludeli sin. A kao da ovo nije bilo dovoljno akcije, dovoljno irealnog, jedno lice poelo je da se pojavljuje, negde oko est popodne, na mom prozoru to gleda u dvorite. Istom onom kuhinjskom prozoru kroz koji je uleteo komad zida. Moj stanodavac nije urio s popravkom, tvrdio je da sam prozor ili razbio sm verovatno zafrljaivi gomilu zavrnih radova kroz isti ili je razlog hladnoa, i rekao mi da ako proverim svoj ugovor o zakupu, otkriu da on nije odgovoran za tetu nastalu Boijom voljom. Ipak, kad sam mu poslao novinski lanak u kom opisuju dan kad je bolnica razneta u paramparad, popustio je, doneo veliki komad stakla umetnut izmeu dve ploe od iverice koje je sam isekao i postavio u ram namesto plastike koju sam ja tamo privrstio heftalicom da se zatitim od hladnoe. Nedugo nakon to je prozor popravljen, prvi put sam ih ugledao kako lebde s one strane stakla, dva netrepua uta oka. Tako sam naglo skoio da sam prevrnuo i stolicu i sto za kojim sam radio, bacajui eseje na sve strane ispod friidera, preko kuhinjskog pulta, i ak i u sudoperu u kojoj sam ba otapao komad usoljenog arana koji sam izvadio iz zamrzivaa za veeru. Kada sam pogledao ponovo oiju vie nije bilo, i ja sam napola verovao da sam video maku. Ali to nije imalo nikakvog smisla. Oi su bile isuvie daleko postavljene, isuvie krupne, i nisu bile onako bezizraajne kao to su obino oi u make. Oi su mi prenosile nekakvu poruku u trenutku kad sam ih ugledao. Ako ne maka, je li to bio Pavel, da se nije vratio da napravi neki ozbiljan problem? Pokuao sam da se setim boje njegovih oiju, ali pamtio sam samo kako su se suzile od mrnje kada sam mu poslednji put rekao da ide. Drugo pojavljivanje oiju odigralo se jedne veeri ba pogodne za tako neto veeri drugog januara, no pre no to je trebalo da se vratim na posao pred poetak letnjeg semestra. etkao sam po drvenim podovima u svom stanu uvebavajui dugaak govor o umetnikoj odgovornosti, linoj kreativnosti i etici koji sam odluio da odrim svojim lepukastim ali izrazito lenjim studentima, kada sam na zamraenom kuhinjskom prozoru ugledao svog neobinog posetioca: dva uta oka koja kao da su reflektovala svetlost iz mog stana, dok je lice kom su pripadala ostajalo nevidljivo u senci noi. Zastao sam, strahujui da e, ako se pribliim, oi nestati kao i proli put. Iznenaenje koje sam isprva oseao pretvorilo se u radoznalost, i eleo sam da saznam ije su se to oi neujno popele poarnim stepenitem na trei sprat i sada lebde iznad mog

Ulaznica 209210

129

kuhinjskog stola, nalik na dva jajeta svee razbijena za prenje. Prolo mi je kroz glavu da si tajanstveni posetilac ak i ti, drue moj, da si mi s drugog kraja sveta svratio u posetu. Priao sam korak blie. Oi su ostale gde su i bile. Produio sam u hodnik i uao u kuhinju gde sam zastao, spustio ruku na sto u znak prijateljstva kao da hou da kaem, Odoh ja ako to eli. Ali oi su u odgovor na sve ovo samo trepnule jednom, vrlo polako, a onda skrenule pogled prema vratima koja vode s poarnog stepenita u kuhinju. Spustio sam ruku na kvaku, okrenuo je, i vrata su se otvorila uz krckanje leda. U dovratku se pojavila ruka u rukavici, zatim i jedna noga u izmi, i preda mnom su stajale oi, skrivene pod slojevima kaputa i ala i kapuljae toliko debelim da nisam bio siguran ak ni da li je osoba ispod sve ove zimske opreme mukog ili enskog pola. Oi su polako pogledale unaokolo. Glas je rekao, to ne zatvori vrata? Hladno je napolju. Posluao sam svog posetioca i dao mu priliku da se svue. Prvo teke vunene rukavice, zatim postavljeni kaput s kapuljaom koji kao da je bio saiven od nekoliko slojeva onog istog filca koji su nadleni koristili da zatite susedstvo od zalutalih projektila, i na kraju al koji je izgledao kao da ima tri metra duine, a bio je umotan, u mumija stilu, oko grudi mog posetioca i oko njegovog struka. Nakon razmotavanja, preda mnom je stajao ovek od oko sedamdeset pet godina. Umesto da neto kae, trljao je ruke i grickao donju usnu. Ne znajui ta drugo da kaem, upitao sam ga mogu li ga neim ponuditi, i on priznade da bi mu prijala olja aja. Zabavljao sam se neko vreme pranjenjem bokala, punjenjem ajnika i pripremanjem to reprezentativnijeg kompleta olje i tanjiria koji sam mogao da naem, a starac je za to vreme odtumarao hodnikom. Nakon to sam smestio ajnik na ringlu, poao sam za njim. Sledio sam ga dok je ulazio u moju spavau sobu, zatim opet u hodnik, pa u sobu koju sam koristio kao dnevnu. ta je sve ovo? Pokazao je na moju kolekciju ploa, albume nareane na policama od drveta i cigle koje seu maltene do tavanice. Moja muzika, rekao sam mu. Voli tu novu muziku? Nisam imao predstavu ta podrazumeva pod tim novu. Rekao sam mu da sakupljam dez ploe, da mi je to hobi koji sam nasledio od prijatelja koji ivi u Beogradu. To mu je izmamilo osmeh, ono utilo njegovih oiju zatamnelo se u smaragdno zelenu. Misli Gudman? Arti o? Nisam te momke sluao sto godina.

Ulaznica 209210

130

Ne. Ja volim one to su svirali posle njih. Pa, ko su oni? upita. Oni to mrdusaju kukovima? Oni ludaci to vrckaju? Podigao je jednu nogu u vazduh i izveo neto to je pretpostavljam bilo tvist, uzvikujui dok se okretao na velikom stopalu. Ne. Ne. ta god to bilo. Ponudio sam da mu neto pustim, i dok sam kopao po ploama on se smestio na naslon mog kaua. Iz zvunika se zau zimljiva truba, zvuci prstiju koji kao pahulje padaju na najmelanholinije mol tonove. Moj posetilac sluao je zatvorenih oiju. Isprva je izgledalo kao da je potpuno oaran, ali se ubrzo stresao i protrljao ruke. Pogledao je po sobi i rekao, Nikad ovde nije bilo dovoljno toplo. Zvidanje ajnika pozvalo me je natrag u kuhinju. Dok sam mu spremao aj, uo sam ga kako pria sam sa sobom i tiho pevui, ali kad sam izaao s ajem u hodnik, shvatih da vie nije u dnevnoj sobi. Iao sam iz prostorije u prostoriju, traei ga, prosipajui aj u tanjiri. Poeo sam ve da mislim da je duh, da je jednostavno nestao iza zidova, kad sam ga uo kako doziva s poda iza mog kreveta. Ovde dole sam. Pogledao sam preko svog kreveta u prostor izmeu njega i zida. ovek je leao na podu s rukama prekrtenim na grudima. Moj krevet je stajao ovde, progovorio je gledajui me odozdo. Tvoj krevet? Ovo je bila moja soba. Naravno, kad se rodio moj brat delio sam je s njim, nakon toga i sa sestrom. Nai kreveti stajali su ovako i ovako, svud po sobi, kao vagoni poispadali iz ina. Dok je ustajao, glas mu je postao sasvim grub i grlen, zamuen lajmom i brundav. Seo je na krevet i uzeo aj iz mojih ruku, putajui da mu para greje bradu i nos pre nego to je otpio prvi gutljaj. Zatim je ono to sam ja prosuo u tanjiri usuo natrag u olju. Posle svakog gutljaja podigao bi pogled i zurio u mene, ne trepui. Osmoro nas je stanovalo ovde. Nekoliko roaka i moja tetka nakon to je otila iz angaja. Nisam smatrao da je to ba tako loe. Trebalo je da vidi onaj toalet koji smo u Rusiji nazivali kuom. Pokuao sam da zamislim osam dua naguranih u moj stan, za koji sam se esto alio prijateljima da nije dovoljno velik za mene, moje ploe i sve to mi je potrebno za posao. Jedne godine, nastavio je, proveo sam celu zimu ovde u mraku. Moja majka neim je sasvim zamraila prozor. Zaboravio sam ime. A doktor je stalno dolazio i govorio joj, Ne dajte mu da izlazi. Ne smete ga pustiti napolje dok se ne oporavi. Ova soba je bila moja

Ulaznica 209210

131

mala grobnica. Sve dok nisam ubedio jednog mog ujaka koji je drao zalagaonicu da mi dozvoli da od njega pozajmim gramofon. Doneo mi je jedan gramofon i s njim pet ili est ploa. Rekao je, Kau da se ovo zove dez. Niko u radnji nee te ludorije. Moda e te zagrejati. To je bilo moje upoznavanje s dezom. Bolesni klinac umotan u ebad slua velikog Erla Hajnsa. E, taj je stvarno umeo da zagreje prostoriju. Osmeh na starevom licu pretvorio se u smeh i on sluajno prosu aj po mom krevetskom prekrivau. Podigao je pogled, uplaen, kao da je uradio neto strano loe zbog ega u ga kazniti. Ne, ne, rekao sam mu dok je povlaio rukav i guvao ga u lopticu pokuavajui da tkaninom upije tenost s kreveta. Ne brini zbog toga. Ipak, neto mu je pokvarilo raspoloenje, njegova sopstvena nespretnost ili moja snishodljivost. Izaao je u hodnik i odneo olju u kuhinju gde ju je spustio na sto. Zatim je poeo da se umotava, ponovo navlaei debeli kaput i sakrivajui lice i ruke ispod otrcanih vunenih prekrivki, i tako sve dok nije stajao preda mnom kakav je i doao, tamna bespolna figura s dve zlatne take na glavi. Da ti pokaem neto, rekao je, zavlaei ruku u jedan od depova bez dna na kaputu. Izvukao je pare novinske hartije koja je toliko puta bila savijena i urolana i ispravljena da je poprimila meku teksturu platna. Moja itulja, ree. Papir je bio iskrzan na ivicama i iscepan tako da su neke rei nedostajale. Mogao sam da proitam sledee: Semjuel Plusberg, godine nepoznate, preminuo, veruje se, od posledica ruenja izvrenog u Gradskoj bolnici Kad je policija praznila zgradu jedan od mojih drugara uvrteo je sebi u glavu da sam ja ostao unutra. Odlagali su posao celo popodne dok se nisu uverili da nisam u nekom ormariu. Ipak, proneo se glas da sam ostao zarobljen u ruevinama. Od tada se krijem, i sada sam, ispada, neka vrsta, kako se to kae, muenika. Ova smrt, ona mi je dala novi kredit za ivot. Plusberg uze nazad svoj neobini lini dokument. Tako da ti, gospodine, pria s mrtvim ovekom. Hoe da zna kuda se ovaj mrtvac uputio? Rekao sam da hou. uo sam za jedno mesto, objasnio je glas koji je dopirao ispod nekoliko slojeva odee. Za zemlju koja je toliko velika da se prostire preko etiri vremenske zone. Ali, vlada primorava sve da ive po vremenu koje vai u prestonici. Tako da na obodima zemlje, u Jeupetsvilu, sunce izlazi tek tamo negde oko podneva. Jesi li ikada uo za veu glupost?

Ulaznica 209210

132

Rekao sam mu da nisam, ali da me nita ne iznenauje. Ni mene. Oi su ponovo od zlatnih postale zelene i on otvori vrata koja vode na poarno stepenite. Paljivo, rekoh mu dok je stupao na zaleene gvozdene stepenice. Klimnuli smo glavom jedan drugom u znak pozdrava, a on je na tren zastao i pogledao me pravo u oi, kao da hoe da me pozove na to putovanje ulicama koje nose imena stranih osvajaa, pa preko mosta, u zemlju Mohavk Indijanaca. Negde usred snene pustinje on bi me vrsto uhvatio za ramena i otkrio mi ta je njegova prava misija. Ali, to sam ve bio pogodio. A i ti se pita, drue moj, ko je nama taj ovek, taj lutajui duh. On je izaslanik zemlje Irealije, i polako napreduje od vrata do vrata svakog od njenih stanovnika. Dok stigne u Beograd, bie prolee. Deca u zvoncarama gurae cvee u tenkovske cevi, a on e pokucati na tvoja vrata da te utivo pozove u nau prestonicu u Jeupetsvilu, gde sunce izlazi u podne, a mi svi ivimo na otvorenoj stepi jer je i poslednja zgrada, uz srano navijanje okupljenih komija, dignuta u vazduh. Obrati panju na znake koji nagovetavaju njegov dolazak pojavljuju se iznenada i vrlo su neobini. Komad grada padne ti pred noge. Ili ti ptica uleti kroz prozor s oreolom od stakla. Do tada, ja te pozdravljam, drue moj, zemljae moj, iz ove zabaene provincije u dravi ije se granice ire u nedogled i veoma ih je teko ucrtati na mape.

133

Prevela s engleskog Tanja Brklja

Ulaznica 209210

Prie su objavljene u zbirci Sex, Skyscrapers and Standard Jiddish (Seks, soliteri i standardni jidi), u Kanadi 1997. Autor Norman Ravin roen je u Kalgariju 1963. godine, a danas ivi u Torontu. Kritiar je, profesor, pie esejistiku i prozu. Do sada je objavio A House of Words: Jewish Writing, Identity,and Memory (Kua od rei: Jevrejsko pismo, identitet i seanja); Hidden Canada: An Intimate Travelogue (Skrivena Kanada: Intimni dnevnik putovanja); urednik je izdanja Not Quite Mainstream: Canadian Jewish Short Stories (Ne ba mejnstrim: Kratke prie kanadskih Jevreja); napisao je zbirku pria pod naslovom Sex, Skyscrapers, and Standard Yiddish (Seks, soliteri i standardni jidi); roman, Caf des Westens; a njegovo poslednje prozno delo nosi naziv Lola by Night (Lola nou).

Bavi se izuavanjem knjievnih dela inspirisanih Holokaustom, posleratne kanadske i amerike proze, etike, religije i knjievnosti i jevrejskih studija. Objavljivao je tekstove o Brunu ulcu, Edgaru Alanu Pou, Solu Belou, Filipu Rotu, Leonardu Koenu i drugim autorima. Kao novinar, kritiar i prozni pisac radio je za mnoge kanadske asopise, kao i kanadski radio CBC. Na univerzitetu Konkordija dri kurseve iz Kanadskih jevrejskih studija, kao i kurseve o Holokaustu, etici i postmodernistikoj misli.

Ulaznica 209210

134

Ulaznica 209210

135

Ulaznica 209210

136

Ulaznica 209210

137

KULT-URNA TEORIJA

Ulaznica 209210

138

Boko Tomaevi
139

PET RAZLOGA ZATO TREBA DA SE BAVITE KNJIEVNOM KRITIKOM IAKO STE ZA TAJ POSAO NESPOSOBNI
I.
Knjievnost u doba Postmoderne, kako je definie jedna od njenih brojnih teorija, jeste mogunost beskonanog proizvoenja tekstova. Kakvih tekstova? Dakako, knjievnih. ta je knjievno delo, odnosno knjievni tekst? Knjievno delo je tekst kome je u njegovom veem delu znaenje implicitno. Ovo je jedna od njegovih takozvanih semantikih definicija, a njen autor je Monroe C. Beardsley1. Jedna druga definicija knjievnosti, koja ovoga puta potie iz okrilja teorije ilokucionih inova, glasi: Knjievno delo je tekst, ijim reenicama nedostaju ilokucione snage, koje im u normalnim sluajevima pripadaju. Ilokutivna snaga teksta je, naime, mimetika. (...) Ona sadri privid da imitira. Konkretno, jedno knjievno delo, na nain privida, imitira redosled govornih akata (ili o njima izvetava) kojima pak ne prethodi nikakvo stvarno postojanje2. Ovaj stav podrazumeva da italac dopunjuje imaginativni svet knjievnog dela u kome fiktivni govornik sprovodi svoje fiktivne ilokutivne inove. Zbog potreba ogranienih naom temom, zadovoljiemo se ovim dvema definicijama knjievnog dela. Njih smo naveli kako bismo u toku ovog rada pokazali da ih se, koliko ni brojnih drugih, knjievna kritika, a srpska naroito, ne dri. Knjievni tekst za predstavnike velikog dela srpske knjievne kritike jeste izvestan tekst beskonane i niim ograniene semioze. (Prvi primer vulgarno shvaene Deridine zaostavtine). Ukoliko taj izvesni tekst razumemo kao primarni, to on de facto jeste, onda se, po pravilu, na njega nadovezuje sekundarni tekst, (knjievnokritiki tekst) koji, opet, proizvodi beskonanu sekundarnu semiozu. (Ovo bi bio drugi primer vulgarizovanja Deridine hermeneutike). Ova druga beskonana semioza jeste, gotovo po pravilu, jedna vrsta donkihoterije koju
Monroe C. Beardsley: Aesthetics. Problems in the Philosophy in Criticism (Indianopolis,1958), pogl. III: The Literary Work, str. 126128. 2 Richard Ohmann: Speech Acts and the Definition of Literature. U: Philosophy and Rhetoric 4 (1971), str. 14.
1

Ulaznica 209210

kritiar (smatrajui, dakako, pogreno, da se radi o njegovoj invenciji, odnosno o njegovoj inventivnosti) slobodno i bez zazora primenjuje. Proizvoditi tekst ne vezujui ga pritom ni za kakvo znaenje, proizvoditi ga na nain tkanja (opet vulgarno razumevanje porekla pojma tekst: lat. texere = tkanje) znai, na indirektan nain primarnom tekstu poricati i oduzimati bilo kakvo implicitno znaenje i, isto tako, oduzimati mu ekskluzivno pravo da imitira. Drugim reima, i sama se oslanjajui na imitaciju najpre sebe same (na privid proizvoenja knjievno krutikog ina) a onda imitirajui (tzv. jeres parafraze) ono to ve po definiciji jeste nekakva mimeza, i, konano, pokuavajui da emituje na sebi neprimeren i nedozvoljen nain beskonanu semiozu (ekskluzivno pravo primarnog teksta), knjievna kritika izjednaava sebe sa umetnou rei to, prirodno, nije, no je samo (kritiki) govor o umetnosti rei. Drugim reima, knjievna kritika u najboljem sluaju moe da pokua da raspravlja, ona nita ne izraava. Drama prefinjene nedonoadi (biti jalov sa toliko oseaja), jad organizovanih impotenata knjievnih kritiara koji moraju da ive u senci talentovanih i onih retkih, genijalnih Umetnika rei, zainje se onda kada ovi ponu da razblauju i otrcavaju ono to ve in nuce nema potrebu za komentarom, ukoliko, naravno, taj komentar i sam nije kreacija, onako kako je Eneida komentar Homerovih epova a Boanstvena komedija komentar Eneide, ili kada Tomas Man u Doktoru Faustusu komentarie Fauste svojih prethodnika. U tom sluaju takva vrsta komentara vie i ne spada u oblast knjievne kritike. Knjievna kritika je, da podsetimo, nastala u dobu aleksandrinizma, u razdoblju uenih negacija, dobu arenja i uzaludnosti stila koje po mnogo emu lii na ovo dananje: vreme citata u kome ono prvobitno, izvorno bie Kreacije, ne poseduje vie snagu autentine radoznalosti. Poto knjievna kritika, u nedostatku kreativnih mogunosti, predstavlja izvestan nagon za dijalogom, onda nije zgoreg no podsetiti da nikada nita velianstveno mono i veliko nije nastalo iz dijaloga. Pretresati o neemu to jeste, to poseduje svoje samosvojno Bie, jeste izvorna jalovost, ostatak nasledne gluposti oliene u verovanju da je sekundarno i ono naknadno, bolje od primarnog i da ga objanjava. Na ovom mestu mogli bismo navesti miljenja autentinih stvaralaca koji kazuju samo jedno: poezija ne zahteva da bude tumaena, budui da pesma nije niti opis, niti iskaz, no je proces i dogaaj (Ereignis). Pesma se dogaa. No, ovom zakonu ne podlee svaka pesma i svaija poezija. Za slabu poeziju moramo rei da je slaba i, takoe, moramo rei zato je slaba. Govorei ta nije poezija dospevamo, posredno, do izvesnog (podvlaim: do izvesnog!) razumevanja ta je poezija. Dolazimo u

Ulaznica 209210

140

situaciju da razlikujemo ta je stih a ta poezija, budui da razlika izmeu stiha i poezije jeste ona ista razlika koja postoji izmeu neba i zemlje, i stoga nije puko preterivanje rei da izmeu stiha i poezije lee svetlosne godine. Kada se sretnemo sa autentinom poezijom kod koje su forma i sadrina amalgamisani, kod koje je, recimo, sadrina data u formi soneta, slobodnog ritma ili monologa, tada se ne postavlja glupo pitanje Zato?, no se pesma ita, drugaije ne ide. S druge strane, nije svaki kritiar Jakobson koji je u svojim tumaenjima velike poezije i sm morao da bude veliki pesnik. U njegovim radovima, hoemo da kaemo, ni u kom sluaju nije bila prisutna samo nauka o knjievnosti, nego jedna vrsta pesnike lingvistike. Isto tako, nije svaki kritiar Empson koji je u stanju da napie knjigu Structure of complex words za koju je jedan uman ovek rekao da bi za nju, pri svakom dunom potovanju,dao celog Deridu. Samo monumentalna itanja poezije, to kaemo sa velikim okolienjem i rezervisanou, jesu velike internalizacije poezije. Ostala itanja jesu itanja za koja bih ja rekao da su itanja na nain snopa (fascio), upravo u smislu koga ova re sa svim svojim konotacijama ima. To su itanja koja kreiraju knjievnu scenu, umesto da je, sa svom razumnom rezervisanou i sa puno opreza daju, odnosno prikazuju. Stoga su itanja savremene srpske knjievne kritike pesnik poput Pavlovia, Pope, Miljkovia, Raikovia etvorice velikih pesnika (jednom od ove etvorice bismo, ipak, predznak velik uskratili) itanja na nain reenog snopa: neautentina, ponavljajua, neineventivna, konano, recimo i to, mizerna. ta tek rei za itanja savremenih pesnika od strane srpske knjievne kritike koja, zapravo, itanja i nisu, no adorativne pakvile, sa jakom dozom sklonosti za inhumano. Da ova re nije prejaka, biemo slobodni da podsetimo (one koji e misliti da jeste), da je fenomen inhumanoga prisutan, po naem miljenju, i kod takvih autoriteta poput Platona, Hajdegera ili Sartra. I poto nismo u ivotnoj dobi koja se prirodno i rado poziva na potvreni kredibilitet drugih, nau provizorno iskazanu slutnju neemo ovde hteti da potvrdimo ni jednim respektabilnim imenom koji je naao za shodno da o tome fenomenu pie. Uz to valja na ovom mestu jo neto rei. Fenomen inhumanoga, koliko god prisutan u pakvilnim odama pojedinim srpskim pesnicima daleko manjeg formata no to su to pomenuta etvorica, jo vie je prisutan u snopnoj, faistoidnoj formi preutkivanja onih srpskih pesnika prisutnih, sa ostalima, u (istom) ovom vremenu. Iako od postojee garniture srpskih knjievnih kritiara i kritiarki povodom ovih pesnika ne bih oekivao ni malo inteligentnije pristupe od onih osvedoenih, tekstova nastalih,

Ulaznica 209210

141

recimo, povodom pesnitva Danilova, Noga, Karanovia, Simovia, Teia, Bekovia i kompanije., ono zrnce njihove profesionalne etinosti bilo bi korisno da bude upotrebljeno na puko taksativno pominjanje imena autor koji danas srpskoj prozi, poeziji, drami ili eseju daju svoje priloge, kakvi god oni bili. S druge strane injenici, da ovi ne samo nikad spomenuti, no jo nikad proitani autori i nemaju potrebe da od strane savremene srpske knjievno-kritike garniture budu izloeni vrednovanju (osim taksativnog pominjanja), govori u prilog jedan, u knjievnosti, gvozdeni zakon koji glasi da knjige imaju svoje puteve Habent sua fata libelli. Neproitana knjiga (jo uvek) moe da eka stotinu godina pre nego to do nje, sluajno, doe pravi italac. Nijedno delo koje je stvoreno ne uri, nikuda. Ono ns, sva je prilika, tokom tih par stotina godina, ita. ure samo nestvorena dela. Ona koja su u tehnikom smislu odtampana, a neodelovljena su pak, zauvek. Tim delima knjievna kritika je, ve po definiciji, suvina. Ta dela, meutim, nikako ne i samoj knjievnoj kritici! Ona se upuuje, na nain kako se poluobrazovani inteligent upuuje u razgovor o nano tehnologiji ili o savremenoj astrofizici, istom poluobrazovanou i ka poeziji i ka tekstu u stihu, ne pravei razliku izmeu toga dvoga, jer te razlike nije ni svesna, niti je istu pokuala da artikulie bilo u ravni knjievne teorije, bilo u ravni nauke o knjievnosti. Od ove take zainje se beslovesnost knjievne kritike, njen rad na pravljenju haosa koji se, sreom samo po metodologiji, moe uporediti sa radom zla unutar antropoloke povesti oveka. Tim radom zainje se ono to Johen Heri (Jochen Hrisch), povodei se za lajermaherom (Schleiermacher), imenuje kaobes razumevanja (Wut des Verstehens), podrazumevajui pod ti nazivom nagon knjievne kritike da se namee primarnim tekstovima, iza koga se d nazreti puka volja za moi, potreba za nametanjem klasinog gospodarsluga odnosa, nagon za silovanjem Rei koji se manifestuje u potrebi da se bude gospodarem nad drugim tekstom, bolesna elja za komunikacijom u dobu koje je i samo patoloki orijentisano na komunikaciju i ka komunikaciji. (Setimo se samo Habermasovih teza, stavova ranog Lumana (Luhmann) ili KarlaOta Apela (K.O. Appel). ta se dobija tumaenjem, recimo pesnikog dela Celana, Malarmea (Mallarm), Horhe Giljena (Jorge Guillen), Mioa (Michaux), Dojsovog Finnegans Wake? Da li je mogue sa njihovim delima komunicirati? Setimo se kako je jedan hermeneutiar, niko drugi do HansGeorg Gadamer, proao sa tumaenjem Celana u poznatoj knjizi Ko sam ja, a ko si tI? (1986). Sputajui se hiljadu metara u ponor, prema nemutim ravnima poezije jednog Bekovia, Danilova, Noga, Grujiia, Teia, Maretia,

Ulaznica 209210

142

Karanovia ili Simovia, i nikako ne elei da se, ma i sluajno, razume, da ova imena poredimo sa delima pomenutih stvaralaca i stavljajui ih, za svaki sluaj, stoosamdeset stepeni nasuprot istih, valja rei da je sa delima autora srpske avangarde komunikacija mogua, naprosto stoga to su ovi autori svoje pesmovanje stavili na kocku komuniciranja, nikako ne na stranu poezije. Poezija, naime ne komunicira i ne pria priu. U najmanju ruku ne onako kako jedan pesnik, ija je vrednost dela ionako krajnje sumnjiva, pria priu o ponoru udobno se zavalivi u det set drutvo srpske knjievnokratije, niti onako kako drugi prodaje i kupuje najskuplju srpsku re, a trei, opet, rimuje tu re na nain ratnih truba, i sasvim je izvesno da poezija ne pria priu onako kako etvrti i peti obrgrljuju rime poput najtrapavijih pesnika iz 16. i 17 veka, i nikako ne na nain kako se gaca po blatu u pokuaju da se ispeva ono to uspeva tek samo vrhunskim pesnikim zanatlijama te je stoga Maretievo i Karanovievo delo knjievnoj kritici i razumljivo i za komunikaciju sa njome podobno. Te pesme su, sva je prilika, i stvorene za prianje i komunikaciju u vozuvlaku na putu izmeu Beograda i Zagreba, ili Beograda i Sarajeva. Budui da tim vozovima vlakovima putuju i mnogi srpski kritiari, bilo sa domicilom u Francuskj I, bilo sa nastambom u Francuskoj II razgovoru se kraj ne nazire. Poto je rad koga upravo piemo zamiljen na osnovi koja je ira od pukog bavljenja delima autor unutar njihove sumorne stvaralake svakodnevice, i namerava da ukae na izvestan broj standardnih i ustolienih kritiarskih praksi, mi emo ovim ekskursom napustiti ravan opservacije pojedinanih pojava i okrenuti se rafiniranijim mehanizmima knjievnokritikog rada, razumevanju sutine njegovog niim pomuenog mira koga on odelotvorava u praksi.

143

II
Moe se biti neostvareni pesnik, ali nikada neostvareni knjievni kritiar. Ta vrsta knjievnih delatnika uvek je ostvarena. ta god govorili ili pisali oni su se ostvarili. To je jedan od razloga zato neko ko niim drugim ne ume da se bavi, a usto je lepa dua i voli knjige sa toliko oseaja valja da se bavi sigurnim knjievnokritikim zanatom. Oseaj da vladate nad tuom reju, nad primarnom reju uopte, vodi vas ruilakom blagostanju ostvarene due koju samo smrt zaustavlja ili, to nije redak sluaj, nametenje

Ulaznica 209210

na kakvom univerzitetu ili institutu za knjievnost. Ono to ste do tada radili u nepomuenom uverenju knjievnim poetnicima, radiite sada knjievnim klasicima bilo da o njima predajete, bilo da o njima istraujete. Posle sto do dve stotine knjievnokritikih osvrta (ponekad i manje) na dve tri strane i posle uspeno odbranjene magistrature i isto takvog doktorata va curriculum obogaen je onim to je i inae bio plod vaeg svekolikog knjievnokritikog stremljenja. Samo oni koji, iz samo njima znanih razloga, studije knjievnosti nisu zavrili (mogue je i stoga to su prepametni i talentovani) ostaju da i dalje propituju puls savremenog stvaralakog narataja i da, starei, sasvim zaborave i ko su i ta je to ime se bave i zato se bave time ime i ne znaju se bave. Pijanstvo je postalo akutna bolest zavisnosti. Suto iskazivanje slabog i nedoneenog za voljom za moi. Zato se upranjava knjievnokritiki, odnosno recenzentski posao? Isti nastaje iz puke volje samih recenzenata. Ne radi publike, nego upravo na temelju njihove volje. Autor ovog navoda je Alfred Ker (A. Kerr), a napisan je ne jue, nego 1905. godine. Nema tog pesnika, romanopisca, dramatiara koji ima toliku mo koja bi se mogla uporediti sa onom koju poseduje jedan bedni knjievni kritiar kada odluuje da pie o jednom knjievnom delu. Jedna od uvreenih hermeneutikih zabluda prema kojoj jedan tuma bolje razume jedno knjievno delo nego njegov tvorac, vodi nigde drugde no u podruje ideolokih ostraenosti. Vodi, naime, kod Berije ili kod ilasa i Zogovia. Put do stratita je potom trasiran. (Upitati Solenjicina koji je iv i upitati se za sudbinu Mandeljtama, alamova spisak je dug). Knjievni kritiar, dakle, zna, autor ne zna ta je stvorio. Ta vrsta opake predrasude podrazumeva da autor treba da uti i da se ili udi glupostima knjievnog kritiara ili, to je u ovoj dravi ei sluaj (to ne znai da glupih kritiara nema, ima, dakako), da blene u onoga koji ga, uasavajui se originalnosti, do degutantnosti hvali. Time kritiar, na najbezbedniji i na gotovo srean nain, obezbeuje sebi autoritet. Pitanje: ta znai razumeti jednog autora bolje nego to je on samog sebe razumeo pitanje aktuelno kroz itavu povest interpretacije, a nikako ne od vremena Fridriha Bolnova (F. Bollnow) do danas nije reeno ne stoga to je nereivo, nego stoga to se ve unutar pitanja i ne postavlja pitanje zato bi bilo ko autora bolje razumeo od njega samoga. Pitanje ta znai razumeti jednog autora bolje nego to je on samog sebe razumeo? nikako ne sumnja u injenicu da knjievni interpret i nije pozvan da autora bolje razume no to ovaj sebe razume, nego insistira i govori o tome kako razviti metodu da se jedan autor razume bolje nego to on samog sebe razume. Pitanje metode u ovom sluaju je pitanje koje se odnosi na kako tlaiti

Ulaznica 209210

144

nevinog. Blaena glupost interpreta i hermeneutiara ne stavlja u pitanje svoju ulogu, nego se i dalje posveuje ereenju tobonjeg autorovog neznanja. To, dalje, podrazumeva, jednu posve akrepalnu romantiarsku estetiku koja kazuje da sve to je autor stvorio, stvorio je to u stanju zanosa, gotovo bez ikakvog udela razuma. Da se ne moe biti inspirisan na putu dugom ne samo tri stotine strana, nego da se ne moe biti inspirisan ni na putu dugom nekoliko stihova (ako ste pravi pesnik, ne stihoklepac i niste od onih koga je knjievna kritika ubedila da je pesnik) to savremen pojam knjievne kritike, zvanino, i ne dovodi u pitanje. U suprotnom, kako bi se obezbedio, makar u psiholokom pogledu posve i neutemeljen, kakavtakav alibi za bavljenje njome? Knjievna kritika u doba Postmoderne slui se alibijem iz doba romantizma! Validnost takvog alibija je vie nego sumnjiva. Alibi je motivisan potrebom za moi. Posao razumevanja u obzorju knjievne kritike (ne u obzoriju knjievne teorije) jeste oblik volje za moi. I tu lei prvi razlog zato treba da se bavite knjievnom kritikom, iako ste za to nesposobni i uprkos tome to u samom knjievnom delu nita ne vapije za vaom naknadnom delatnou. Bavei se njome vi samo ukazujete na to u kom pravcu ne treba traiti nain postojanja knjievnog dela. Tu vau nesposobnost, dakle, utemeljuje, ako je za utehu, ne vaa glupost (mada se u to nikada ne moe biti sasvim siguran), no zakon na koji postoji samo knjievno delo. Ukazujui, implicitno i nesvesno, na injenice toga gde nain postojanja knjievnog dela ne treba da bude traen, knjievna kritika u okvirima jedne paradoksalne situacije (ona je sama jedan paradoks) govori u kome pravcu ga, na alost uz njenu pomo (sic!), valja traiti.

145

III
Knjievni kritiar pie zbog predrasude da onaj ko je delo napisao ne zna ta je napisao. Najmanje stoga da obavesti potencijalnog itaoca da je izvesno delo objavljeno. I ukoliko, delimino, i stoga, onda je to obavetenje napisano u argonu uenog magarca. Ne bismo navodili imena tih kritiara koji takva svoja tiva objavljuju u obinim novinama koje su namenjene obinom itaocu. No, bilo gde bio objavljen knjievno-kritiki tekst za njega se uvek moe rei: Prekasno! Vremenskoontoloka shema na putu od primarnog ka sekundarnom je ono odluujue. Delo dolazi pre komentara, konstrukt pre dekonstrukcije. Delo je, primeeno je odavno, fenomen slobode. Nema nikakve svrhe besomuno hvaliti jedno delo, niti ga kuditi. U oba sluaja, radie se, da upotrebimo

Ulaznica 209210

Grupa rei koja se nadovezuje na pojam kritika preuzeta je u nacionalni jezik oko 1600. godine u Engleskoj i Francuskoj iz latinskog jezika. Pojam critique i criticism odomaio se u tim zemljama u sedamnestom veku i pod njim se razume umetnost suenja koja se odnosi na antike tekstove, ali i na knjievna i umetnika dela. (Reinhart Koselleck: Kritik und Krise, Frankfurt a.M. 1973, str. 87). Prim. prev. B.T.

Ulaznica 209210

jednu Bodrijarovu (J. Baudrillard) re, o disimulaciji, o skrivanju jedne odsutnosti. Delo je u odsutnosti. ta unutar te odsutnosti trai jedan kritiar? Svoju sliku u ogledalu! Odsutnost mu kazuje da nema ni njega, kritiara. O kakvoj je odsutnosti ovde re? O takvoj koja kazuje da u trenutku dok vi proizvodite Drugo, vi produkujete, egzorcizujui primarno, izmiete ga, izumevajui pri tome, u fazi histerije, (setimo se lepih dua, tog polusveta unutar umetnosti) neto to je primarnom suvino. Knjievna kritika, da upotrebimo na ovom mestu jednu Bodrijarovu sintagmu, proizvodi autistinu kulturu. Kako nastaje ta kultura kada je re o knjievnom delu, koji je to mehanizam koji je pokree, moe se sagledati onda kada knjievna kritika, po logici koja je motivie, insistira na pitanju o intencionalnosti dela, lutajui od nemila do nedraga u pokuaju da d odgovor: ta je autor ovim delom hteo da kae. Sa svoje strane, nemajui potrebu ni za kakvim oblikom mistifikacije, rei emo, u okvirima savremene estetike svakako nita novo, da je svako znaajno delo fikcijske knjievnosti tamno! Moe li se zdravim razumom pretpostaviti da je jedan knjievni kritiar, delo koje hvali, svu tamu istoga prozreo na ciglo nekoliko stranica svoga prikaza, dok mlati praznu slamu, dok, drugim reima kenja? (Jedna od najupadljivijih znaajki nae kulture, kae Harry G. Frankfurt, je u tome da ima toliko kenjanja. (...) Kenjanje je neizbeno kadkod okolnosti trae od nekoga da govori, a da ne zna o emu govori). U tom sluaju ili nikakve tamnosti u delu koga kritiar hvali uistinu i nema, ili ako je ima, onda ta tamnost dela nije ona koja u delu postoji, nego neka nepostojea. Zar bi autor pisao svoju knjigu kada bi je knjievni kritiar odgonetnuo na nekoliko stranica svoje pakvile, pozitivnog ili negativnog predznaka, sad svejedno? Zato bi neto bilo pisano na putu dugom tri stotine stranica, kada veliki znalac knjievnosti to kae na nekoliko stranica? Posao knjievnog kritiara i posao autora nisu kompatibilni, (pod pretpostavkom da uopte o nekakvoj kompatibilnosti u okvirima odnosa knjievnost knjievna kritika moe da bude rei), iako se ve nekoliko stotina godina, otkako postoji knjievna kritika, ta zabluda bez zazora bakari na tlu zvanom Evropa i Amerika3. Polemika koju su ranih osamdesetih godina proteklog veka vodili Gadamer i Derida na temu razumevanja ponukanog dobrom voljom (ber den guten Willen zur Verstndigung) da je kojim srenim sluajem

146

doprla do ire javnosti (svakako i srpske) knjievna kritika vie ne bi postojala u ovom obliku u kome jo uvek postoji4. Ukratko: dobra volja za interpretacijom jeste, zapravo, dobra volja za moi kako je svoj stav spram kontrahenta Gadamera iskazao Derida. Nepopustljivi Gadamer odgovorio mu je u tekstu: Pa ipak, mo dobre volje. Derida je na to uzvratio tekstom Dobra volja za mo II (interpretirati potpise: NieHajdeger). Iako je razgovor GadamerDerida voen u daleko irim okvirima nego to je to polje knjievne kritike, ta debata, makar i sa zrncem svoje primenjivosti na rad knjievne kritike, od posebnog je znaaja za ovu, i to valja da bude posebno naglaeno. Paradoks govora o odsutnosti knjievnog dela sadran je u paradoksalnosti problematike same evidencije (oiglednosti). Primer Poove prie o izgubljenom pismu je pouan. Pismo nije naeno, jer je, i to otvoreno, bilo pred oima. Pouka knjievnim kritiarima na temelju ovog sluaja glasi: bavite se knjievnom kritikom, iako ste nesposobni da uoite prirodu odsutnosti dela u trenutku dok ste delom zaokupljeni. Korist od toga, banalnu, ali ipak korist, imae samo autor koga vi promoviete. Publika e, naime, znati da je delo objavljeno. Nita vie i nita manje do to. Vredi li toliki va trud? Vi ste ga inicirali, za vas je on vredan. Praktikujte ga onda. To je drugi razlog zato treba da se bavite knjievnom kritikom, iako sve govori da knjievne kritike i nema, da je ona plod vaeg rada u kome ste na videlo izneli nesposobnost da bilo ta o prirodi knjievnog dela razumete i da ga, u okvirima vaih kompetencija i raspoloivog znanja, nikad i neete razumeti.

147

IV
Knjievna kritika je jedna narcistika delatnost. Ona svoj predmet nalazi u primarnom delu, ali zavrava se sobom i u sebi. Pogledajmo biblioteke. Njihove police prepune se knjiga koje govore o knjigama, neretko ak i u okvirima treeg stepena. Tako se, primera radi, povodom Hajdegerovog razumevanja Niea piu brojne disertacije, a o ovima pak, izvetavaju posebne profesorske komisije, priznajui im originalnost. Originalnost, u emu? U interpretaciji
4

Koristan podatak tim povodom slobodan sam da uputim, inae veoma obrazovanim srpskim knjievnim kritiarima, ukazujui na sledeu knjigu: Philippe Forget (prir): Text und Interpretation. Eine deutschfranzsische Debatte mit Beitrgen von Jacques Derrida, Philippe Forget, Manfred Frank, HansGeorg Gadamer, Jean Greisch i Francois Laruelle, Mnchen 1984. Takoe: Dialogue and Deconstruction. The GadamerDerrida Encounter, prir. Diane P. Michelsfelder Richard E. Palmer, State Univ. Press of New York, 1989. Videti, takoe, moj rad: Derida versus Gadamer, u: B. Tomaevi: Hermeneutika neprozirnog, Beograd, Plato 2006, str. 313356.

Ulaznica 209210

interpretacije interpretiranog! Furiozno nametanje interpretacije povodom svakog primarnog dela koje je nastalo u okvirima fenomena slobode i koje u samome sebi sadri svoj raison d tre, poprima groteskni karakter. Vie je govora posveeno interpretaciji, nego interpretiranom, tako da se stie utisak da interpretacija i nema potrebe za primarnim tekstovima. Knjievna kritika inscenira ono to ini predmet njenih radnji. Ona se usmerava prema knjievnom delu, simboliki ga destrukturira, reapropriui ga u skladu sa vladajuom ideologijom (ili ga, nasuprot tome, optuuje da je nasuprot nje), dajui mu svoje, kontrolisano, znaenje. Tako, primera radi, najemitentniji srpski autori nisu oni autori koji su izvan kontrole, nego oni koji su katalogizirani, arhivizirani, oni kojima je pridata uloga oeva nacije (osi, Bekovi) i koji sa tako strogo kontrolisanom propusnicom bivaju upueni u svet knjievne arije koji je, prirodno, spojiv sa najemintentnijim institucijama jedne kulture, akademijama, univerzitetima, institutima, knjievnim nagradama kao regulacionim sistemom u domenu poeljnog. Ovi ugledni autori prodaju kulturni kd autorima iz druge borbene linije (koji slabe povratne veze ima sa eminetnim knjievnim vrednostima priznatim u jednom dobu kretanja svetskog duha), to u srpskom sluaju, konkretno, znai, nekom ko se zove Milosav Tei, neko kome je ime Ljubomir Simovi, Rajko Petrov Nogo, i da kd ne bi bio lako proitan na ista imena nadovezuju se ona koja zamuuju jednoglasje, te trube i guu pod kontrolom jednog drugog kataloga koji, opet, kao i u prethodnom sluaju, tek samo usput, ima dodirnih taaka sa stanjem u poeziji (knjievnosti) sveta, ali je sutinski vezan za domau matricu u skladu sa kontroliuom reju knjievne kritike (D. J. Danilov, V. Karanovi, M. Mareti, S. Jelenkovi, da pomenemo samo izrazite ljubimce iste). Nastaje situacija kada knjievna kritika pravi istoriju knjievnosti, a ne obrnuto: da sama knjievnost pravi sopstvenu istoriju. Pogledajmo antologije srpskog pesnitva objavljene tokom poslednjih dvadeset godina: ista imena oeva, nasledna imena sinova = ogledalska knjievnost pisana po upravljanom modelu. Ko kojim sluajem nije izaao iz Brankovog (Radievia), Duievog, Pavlovievog (Miodrag) injela taj danas ne moe raunati na bilo kakvo ozbiljno pominjanje svoga imena u srpskoj poeziji. Miljkovi, Popa, Raikovi, Despotov primeri su modela koji stoje izvan industrijske proizvodnje pesnikih znakova i posve je zagonetno, sudei prema ogrezlosti koda u nacionalno tle, kako su uopte bili uoeni kao centri znaajnog pesmovanja, generirajui, tavie, nekoliko vrednih izdanaka: B. Radovi, A. Ristovi, Brana Petrovi, V. Kopicl, Milutin Petrovi, J. Zivlak, M. Maksimovi, D. Novakovi, Novica Tadi, N. Mitrovi, Dejan

Ulaznica 209210

148

Ili, Ana Ristovi, R. Stanivuk, N. ivanevi, . Nikoli, Z. eri, R. Lazi. I ma koliko izgledalo da sebi skaemo u usta, zapitajmo se da li su navedeni pesnici uistinu ivi u poreenju sa imenima nekoliko akademika koji ni u kom sluaju ne tvore ono najbolje to srpska poezija danas ima. Dakako, da nisu. O njima valja progovoriti izvan fetiizovanog pisma knjievne kritike, izvan prenemaganja knjievnih fariseja, jezikom koji, kako Pjer Burdije (P. Bourdieu) kae, upuuje na zaboravljena okruenja teksta, na okvire knjievnoga polja ije je postojanje evidentno na jedan drugaiji, ivotniji, nain, nego to je to lana hijerarhijska struktura koju uspostavlja kontrolna priroda knjievne kritike. Pa i u okviru ovog naina, cum grano salis. to znai ne govoriti o, nego sa njima. Ako smo ovim reima nau kritiku knjievne kritike razvodnili, razvodnili smo je sa ciljem da bismo pokazali neto drugo, manje oekivano nego to je to pomenuto razvodnjavanje. Krenimo, stoga, jedan korak napred. Jedan iroki duh, ovek visoke kulture, niko drugi do Dord tajner (George Steiner), u jednoj svojoj knjizi, koja bi bezuslovno trebala da bude prevedena na srpskohrvatski jezik hitro i ekpeditivno, a iji je naslov O realnoj sadanjosti (Real Presences, 1989), nakon to se poduhvatio kritike sekundarnih knjievnih diskursa i to je izrazio svoje uverenje da u njima, uglavnom, lei jedna nihilistika osnovica itanja (i pisanja), on lomei se, pokuava da ukae na jedan izlaz koga bi knjievna kritika, eventualno, valjala da se poduhvati. Re je o izlazu u etiku, u podruje etinosti koje kada bi imalo oblik knjievne kritike moralo da bude obliveno utivou srca, etikom common sense, koja je zapravo jedna kristalizacija takta intuicije. Ukoliko je knjievno delo, umetniko delo uopte, u Kantovoj estetici shvaeno kao neto bezinteresno, i ukoliko je pesma, u jednom irem smislu, stvorena bez ikakve neophodnosti da bude stvorena, ime se umetniki, odnosno pesniki akt stvaranja sagledava kao njegov najvii akt slobode, mogu li oni koji e o toj pesmi govoriti biti proeti reenom etikom? Konkretno, mogu li knjievni kritiari biti proeti onim istim aktom slobode koji karakterie pesnika? Naime, da ukoliko ve govore, govore ne kako im nalau spoljanje okolnosti, no onako kako nalae etinost, najvia etinost oveka u njima, njihov receptivni potencijal slobodnog oveka? Moe li knjievni kritiar biti slobodan unutar uzimanja i davanja? Uprkos svakom respektu koga gajimo spram etike, na ovom mestu se ukazuje jo jedna problematika: pitanje pukog kritiarevog obrazovanja, njegove kulture u logosnom polju, njegovih misaonih sposobnosti, sposobnosti zakljuivanja i, pored svega, imanje svesti da ukoliko je govorio o A, B, C, onda obavezno mora da govori i o D, E, F itd., inae ne bi smeo da govori ni

Ulaznica 209210

149

o prvoj trojici. Namah se postavlja pitanje, budui da predoavamo sve neophodne sposobnosti koje bi kritiar trebalo da ima, ne mora li u tom sluaju knjievni kritiar da bude ovek nadljudskih sposobnosti? Na alost, tako je! Konkretno, mi ne vidimo da ijedan srpski ili bilo koji drugi knjievni kritiar poseduje navedene osobine. Ve i najbanalnije nemanje potrebnih osobina, poput onih tehnikih, naime, prostonaprosto, da bude pismen, da misli jasno, ometa ga u obavljanju njegovih dunosti. Ukoliko je kojim sluajem pismen, onda njegovo miljenje esto nije njegova svojina. Mnoga miljenja, dodue, nisu originalna, naprosto stoga to je priroda ovekovog miljenja repetitivna, ali da moje miljenje ide u onom pravcu koji se od mene oekuje, unutar drutva u kome ivim, poniavajua je stvarnost koja diskvalifikuje kritiara da se bavi poslom kojim se bavi. I jo neto. Knjievni kritiar je retko kada besprekorni logiar. Njegovi jeziki iskazi nikada se matematiki ne dre, nikada nisu iskazani tonom askete, nikada bezinteresno spram bilo ega to je knjievne provenijencije. U tom smislu on je, paradoksalno, potpuno objektivan. Njegovo sredstvo kojim se slui jezik takve je prirode da klizi u ieznue onda kada poinje da govori o neemu. Dakle, objektivan je. Analizirati, kae Bodrijar, znai istopiti se pred sirovim realitetom dela. U neto gorem sluaju, kritiarevi iskazi, nemajui veze sa realitetom dela, postaju ideoloki obojeni i, neretko, dolaze glave pesniku. U blaim sluajevima kritiar nekog postojeeg pisca i ne spominje, u jo blaim, on ga spominje, svetei mu se, pri emu razlog za osvetu ne mora nuno biti (i esto i nije) knjievne prirode. Knjievni kritiar je, dakle, samo ovek koji raspolae jezikom koji mu je dat. Osobine koje bi on, navodno, trebalo da ima u onom sledu koga smo ovde naveli nisu pomenute stoga da bismo kritiaru posao kojim se bavi predoili kao nedostian. No, kao dostian i mogu. I to je trei razlog zato treba da se bavite knjievnom kritikom, iako je predmet vaeg bavljenja takve prirode da lebdi: as izgleda da ga je mogue ostvariti, as da je nemogue. Iako ste nesposobni da tim zanatom ovladate, vi vidite, da to i nije neophodno. Stoga, bavite se njime! Priroda koristi za knjievnost od toga lei u injenici da se tada knjievna kritika najvie pribliava prirodi knjievnosti: jednoj tunoj delatnosti koja lei u podruju apsurdnosti i koja upravo svojim postojanjem na na ivot kao apsurdan i ukazuje. O niemu, kae Sioran, ne moete nita ne rei. To je razlog to ne postoje granice mnoenju knjiga. Knjievnost i knjievna kritika su tome dokaz. U toj vizuri vidimo ih prvi put na istom zadatku. Opisivanje apsurda omogueno je dvostrukom energijom Slova. Njegovim pisanjem i njegovim tumaenjem. Pisac Apokalipse posle dvehiljade

Ulaznica 209210

150

godina moe naslednicima da bude zadovoljan i da na nebu, onako kanonizovan, ivi spokojno.
151

V
Dokle god pisci budu imali licemernu potrebu da im drugi toboe kau ta o njihovom delu misle ili misle (ukoliko se o jednom delu uopte neto moe misliti, budui da je ono ve miljenje samo, pa se o miljenju, o njegovom procesu, ne moe naknadno misliti) dotle e knjievno-kritiki zanat da cveta. Ta potreba ide ionako na ruku samom knjievnom kritiaru koji ve po svom ljudskom sustavu svet vidi kao corrigenda, kao neto to valja neprestano ispravljati i isto tako nikako mu nije strana namera da objanjava stvoreno bilo samom autoru, bilo potencijalnom itaocu. On koji tokom svog ivota eventualno, u najbolje zamislivom sluaju, objavi nekoliko svezaka poezije, pripovetki ili dvatri romana (nije svaki kritiar polihistor poput U. Eka ili Borhesa), najednom se sa svim atributima jednog trgovca idejama pojavljuje u ulozi arbitra. Pisac uti, publika eka da uje ili da proita ta danas vredi itati i na ta e svoje vreme da investira. Mislilac bez tapije eka i sm da vidi svoj sud na svim usnama, u svim oima u trenutku kada se obelodani ko je ovogodinji dobitnik Ninove, Bukerove, Pro femina ili Pulicerove nagrade. Njegovi sluajni stavovi ili stavovi kojima je drugi, moniji od njega, upravljao (politiar ili izdava) bie nakon toga komentarisani gotovo podjednako koliko i delo koje je nagraeno. To su njegovi zvezdani asovi koji se ponekom kritiaru (budui da je obino lan veeg broja irija) dogaaju nekoliko puta u godini. U tim trenucima mogao bi gotovo i on sm postati romanopiscem, pesnikom, pripovedaem. Takva sorta nevoljnika bila je poznata i Nieu, i openhaueru, i Sioranu. Ovaj poslednji je upravo i sm o knjievnom kritiaru govorio kao o trgovcu idejama ije je ja provalilo u ideje i ija se teskoba preobratila u kriterijum, u stvarnost nekoga u kome e trgovevo opsenarstvo da bude podvostrueno. Uloga kritiara ogleda se u teatru vremena koji je star ne samo tri stotine godina, nego je prvu svetlost ugledao sa jo onim prvim Arbitrom poznatom iz antikih vremena. Jedan empirizam pukog common sense stvara se iz pukog komoditeta kod oveka koji eli da zajedniki uiva u onome to mu je drugi sugerisao kao dobro i valjano ili poeljno. Njego i Dui bili bi odavno zaboravljeni da drutvom ne vlada etika erge: pripada zajednici tek ukoliko veruje u zajednike vrednosti, u famozni common sense. To to Njego ili Dui danas veini ljudi ne znae ba nita, budui da ne generiraju bilo kakve ideje u dobu u

Ulaznica 209210

kome taj ovek ivi zajedno sa jednim Dejvidom K. Livisom (D. K. Lewis) misliocima erge i tradicije ne mora da bude od odluujueg znaaja. Valja se okupiti oko jedne ideje na nain kako se beznaajni pesnici oko nje okupljaju a, bogami, ponekad i veliki mislioci, poput Hajdegera koga Helderlin nije naputao, bukvalno, do groba. Nikakav stil, nikakva misao ne moe Luu mikrokozmu danas da izvue na svetlost dana, nikakva potreba da se ista ita u vremenu koje ima odavno potrebu da svoje velike prie zaboravi, svoje slobode radi i, dakako, svoje budunosti radi. Pitanje kada jedna prolost treba da se zaboravi nikako nije kompatibilno sa priama koje kod narodnih mudraca i narodnih voa otprilike glase da onaj ko se odrie svoje prolosti odrie se i budunosti. Ova poslednja pria oduvek je bila jedna puka, zavodljiva la i obino je bila draga koliko nemisliocima, toliko i faisoidno nastrojenim drutvenim grupama u svim vremenima. Nisu svi klasini pesnici uistinu i klasini. Koji su pesnici klasici a koji ne, odluuje sam savremeni ovek u okviru svojih istinskih potreba. Izvan tih potreba svi klasici su nita drugo do lanjski sneg. No, upravo u ovom trenutku pojavljuje se kritiar, jedan od onih toboe uenih ljudi (engleska re za to je bookishness, nemaka Buchgelehrsamkeit), pri emu ga neretko sledi i sam tradicionalno orijentisani pesnik (u srpskoj savremenoj knjievnosti, kao i u veini plemenskih knjievnosti, takvi su posebno cenjeni, sakupljajui lovorike za danas) i na temelju onih koji i ne znaju nita drugo do da slede tradicionalno ustanovljene vrednosti, mitove i obrede (pogledati Bekovievo Nogovo ili Teievo pesmovanje) promovie velike prie, zapadajui u velike ekstaze prisutnim prilikom kakve sveanosti u ergama ili meu plemenima. (setimo se Golubnjae, Noa, eraemo se, Milutina....). Kritiar je onaj koji promovie ustaljene rituale, projektivne paranoje, ukletost protivvrednosti. Te nametnute vrednosti iji je promoter knjievni kritiar neretko vode u faizam, staljinizam, nacizam, u despotije svake vrste. Najvie knjievno obrazovanje, svakovrsna kulturalna propaganda i vaspitanje moe, veli ovde navoeni tajner, da bude pratilac ne samo brutalnosti, pritiska i despotizma nego i da ga zahteva i promovie. Da li je u godinama izmeu 1987 i 1996. srpska knjievnost imala knjievnu kritiku? Imala je. Kakva je ona bila, izuzimajui retke primere asnosti i potenja? Takva da su najvee knjievne vrednosti srpske knjievnosti oliavali osi, Bekovi, Simovi, Nogo, pisac Milutina, ogo, koje je sledila armija sledbenika. Drugu polovinu inili su pisci koji su se od prvih distancirali ali se kritika i sa njima poigrala, promoviui pisce osrednjih vrednosti do onih koji nikakvih knjievnih vrednosti nisu imali. Do promocije istinski velikih moralo

Ulaznica 209210

152

bi se, naime, doi sa naporom.Takve nije imao ko da promovie. Uvek je neto bilo na putu, uvek je neto otkazivalo: bilo kritiareva nespremnost na avanturu i rizik, njegov kukaviluk, dakle, bilo ontoloka priroda njegovog posla koja opominje da ma koliko kritiar svoj posao radio temeljno, on se samo uvek manje ili vie pribliava delu, ne iscrpljujui ga nikad. Sutina interpretacije je njeno otkazivanje, njena nemo. No, priznavao to kritiar ili ne, njemu je potrebno polje igre. Biti u igri, uestvovati u njoj. Valja nametati, uz pomo, kako rekosmo, samih pisaca, sudbinsku banalnost igre. Igru koja kae da ukoliko postoji knjievniost mora da postoji i knjievna kritika. Na jednoj strani veoma angaovana, na drugoj strani mlaka do maloumnosti, knjievna kritika je u navedenom periodu obavljala svoj posao. Komplikovanije od te igre bilo bi obrazovati jednu teoriju interpretacije na temelju interpretacijske prakse. Ali, ne samo srpski, no i svi ostali kritiari u svetu, nisu spremni da se uhvate u kotac sa teorijskim problemima, iako ovi stoje u biti njihovog posla. Veina srpskih knjievnih kritiara jesu kritiariuniverzalisti, to jest veina njih pie i o poeziji, koliko i o prozi i eseju. Veina njih dolazi obino sa studija istorije knjievnosti. Retki su oni kritiari koji su studirali knjievnu teoriju i o njoj imaju osnovna znanja, to takoe nije dovoljan uslov za bavljenje knjievnom kritikom. Osnovna znanja iz knjievne teorije ne kvalifikuje kritiara za posao koji obavlja. Potrebna su temeljna znanja, ona koja bi, eventualno, mogla biti upotrebljena u poslu koji jo nije precizno definisan. Ukoliko se knjievni kritiar odluio da se bavi kritikom poezije (pri emu ne treba da ima ikakvih iluzija da je bavljenje prozom jednostavnije nije) on svakako zna da pesniki tekstovi imaju svoju sopstvenu medijsku teoriju. On takoe zna da se pesniki jezik odnosi na kontekst, ali da pesniki jezik tim kontekstom nije upravljan, nego da konteksti postaju funkcijama pesnike vieznanosti. Ukoliko se ima u vidu da je knjievna kritika jedna metajezika delatnost koja u ovom sluaju ima za predmet poeziju kojoj su metajezike funkcije niti vodilje u promovisanju poetikog uinka, onda nije problem samo da li emo pesmu tumaiti na nain poeziji interne interpretacije ili poeziji eksterne interpretacije, nego kako emo u jednom tekstu uspeti da objedinimo metajeziku funkciju knjievne kritike sa metajezikom funkcijom poetikog u poeziji. Konkretno, da li je taj problem reiv i moe li da na dvetri stranice knjievnokritikog teksta donese, makar i u naziranju, ono o emu je re u jednoj pesnikovoj knjizi (zbirci), ne pesmi? Ne zaboravimo da je problematika puzzlea unutar jednog i drugog metajezika mnogo sloenija od ovde date samo u najbanalnijem svom obrisu. O emu knjievni kritiar pie, piui o jednoj upravo objavljenoj knjizi

Ulaznica 209210

153

pesama? On pie o svojoj ljubavi (ili neljubavi) prema pesniku, ostajui na Severnom polu, dok misli da se nalazi u tropskom pojasu. Pri tome dok govori o ljubavi on cepa drva ili potkresuje rue. Drugim reima, on kenja dok za to ima volje. Neki e tu dobru volju, jer nemaju pametnijeg posla, imati do kraja ivota, neki drugi dok ne zaposednu jednu katedru na Univerzitetu. Na katedri e se baviti knjievnom istorijom, poslom najmanje umnim i najmanje izazovnim u okviru predmeta zvanog knjievnost. Odatle e ga neko odvesti u nacionalnu Akademiju gde e se sresti sa nekim od pesnika koje je nekada promovisao. Obojica e iveti dugo i sreno. Ovo je etvrti razlog zato je korisno baviti se knjievnom kritikom. Knjievna kritika odrava iluziju o kontinuitetu institucij: od novina do akademija i univerziteta. Samo, nezgoda je u tome to na tome putu nigde nema knjievnosti. Knjievnost, ona najbolja, nalazi se van institucija, nju ne interesuju institucije. Po naem uverenju koga smo kazivali tokom poslednjih etrdeset godina knjievnost je svraanje naeg miljenja u ono jednostavno, titrajue podruje u kome se ovek i bie sreu u svojoj biti i stiu svoju bitnost, gde pesmovanje i bie jesu isto, na nain kako su isti, prema Parmenidu, bie i miljenje. Izvan miljenja nema knjievnosti, kao to i izvan knjievnosti nema ivog miljenja, pri emu mi svakako umemo da pravimo razliku izmeu Kantovog miljenja i miljenja u pesmi jednog Celana, ara, abesa, Giljena, Pasternaka, Remboa ili Malarmea. U jednom dalekom sabiranju, na svome putu koji je put Sage (Kae) o oveku, pevanje i miljenje, te dve paralele, kako za njih veli Hajdeger, (pri emu je i proza za nas pesmovanje u irem smislu rei), se u nekoj beskonanosti seku. Knjievna kritika pokuava uvek iznova taj sek, to neimenljivo, da aktuelizuje, i mada joj uvek (uvek!) rezultat izostaje, njena je zasluga i zasluga bez znakova navoda to, najee od svih onih delatnosti koje se bave knjievnou, to na svetlost dneva izvodi. Taj etvrti razlog zato se treba baviti knjievnom kritikom, iako vam objektivne sposobnosti i moi nedostaju, lei kao i prethodni, takoe u polju melanholije koja oveka ophrva kadgod se sretne sa nemoguim misijama na svom putu prepunom tatine.

VI
Snaan umetnik, kae Fokner, veruje da niko drugi nije dovoljno dobar da bi mu davao savete. Ali ta da radimo sa prosenima i slabima, nesigurnim u sebe, sumnjiavim spram onoga to su stvorili (ima i takvih, mada je broj onih koji veruju da su stvorili remekdelo vrtoglavo vei)? Ko e ove slabe i nespokojne, razuverene od sebe
Ulaznica 209210

154

samih, da tei, ko e za njih pisati pohvalu njihovim triarijama, kratkotrajnim mirisima, izluenim beznaima i privlanim ponorima, ko e im udeljivati nagrade, ko e da se identifikuje sa njima, ako ne maneken i kuepazitelj u svetu knjievnosti, roen u trenutku izmeu neodlunosti i prefinjenosti. Jer ta dva delatnika, osrednji ili slab umetnik i knjievni kritiar, zanesenjak bez metode i bel esprit u oblasti knjievne teologije, najbolje se meusobno razumeju i na najracionalniji nain iskoriavaju svoje boljke i slabosti. Oni trae jedan drugog. Oboje usavravaju zanat ropstva. Bez prvog drugi je olupina, ak ni otisak slovesima kojima se s toliko boleive ljubavi posvetio; bez drugog prvi nije doveden do sebe, do znanja o sebi koga trai u drugom i od drugog. Jo nismo naili na beznaajnog umetnika koji je okrenuo lea knjievnoj kritici. Naprotiv. Svoje svee odtampane sveske poslae na kune adrese renomiranih kritiara, onih koji e za dva groa u doba ratnom i u dobu gladi oas napisati milosrdni panegirik jednoj petljanciji i jednom kreveljenju. U jednoj posve obrnutoj situaciji u kojoj je ovoga puta knjievni kritiar inicijator posla, nije teko zamisliti kako se lepa, prefinjena i oseajna dua raduje novokomponovanim delima nacionalnih bardova, otaca nacije, profesora koji su iznedrili nakon desetina godina poto su tumaili Dostojevskog, Kafku i Kamija jedan ili dva romana (tumaei, nauili su, u meuvremenu, da napiu 150160 strana proze) i bez da su im knjige istih stigle na kunu adresu, taj ovek sa sjajnim sluhom za vreme i trenutak, knjievni kritiar, brzinom munje u nedeljniku, podlisku za kulturu objavljuje svoj rad sa utivou aka koja bi postidela svaku pristojnost i zablenula svaku glupost. Ostalo to ne ulazi u formulu knjievne scene i razmene predaje se Neizvesnosti, sluaju komedijantu, huku vremena, putevima muiavih knjiga, vlanim sanjarijama bibliotekih podruma. I to je jedan deo istorije knjievnosti, deo istorije institucije zvane knjievnost, deonica puteva njenih razmena, ogledalo njene dnevne proizvodnje, ekonomija njenog uinka i utroka, njen hod ka neodgonetljivim instancama irokog pojma Kulture unutar geta svoga sveta. Geto toga sveta uglavnom je geto jedne nacije. I pisac i knjievni kritiar kupaju se u istim teritorijalnim vodama. Prljavtina jednog i drugog ostala je tu, zadrala se tu. Savremeni virus otvaranja sveta, ma koliko to otvaranje bilo sumnjive provenijencije i sumnjivih nagona, (mi koji ivimo u uoj Evropi to dobro, predobro znamo) u Srbiji je preseen ratnim iskupljenjima, kupovinama svetih rei, falsifikovanim pojmovima, simulacijom istorije, kulturom koja se razmenjivala unutar istih zidina i stupova. Trgovina i razmena sa ostatkom kapitalistikog sveta koji ivi na razmeu izmeu nadnic i

Ulaznica 209210

155

Lamborghinija, iskidan izmeu poroka Marselja i stravine opakosti Sen Morica u zelenom Engadinu, je prestala. Samozadovoljstva u maloj Srbiji su bujala. Mi, Srbi, imamo najbolju knjievnost u... Od Subotice, preko Titovog Vrbasa, Titovog Uica, Ravne Gore, do Titove Mitrovice i Titograda Srbi srean izazov u pogledu injenice sopstvene podeljenosti nisu iskoristili. (Pok. Mihajlo Lali mogao bi naslednicima biti uiteljem). Preostalo je da svet(skost) bude simuliran(a). Otkrie Albaharijevih knjiga, otkrie Velikia, Basare, Pavia, R. Konstantinovia, J. Aina razblaavao je oseanje nie vrednosti, teskobnost prije u bizarnom lebdenju ljive vrh Valjeva, cirkusnost dremea teine tamjana modrog. Ki i Tima ostali su sigurna moneta. Pa ipak, slava poslednje dvojice u Evropi bledi. (Primer kako iv i borben pisac moe sam mnogo da uini za sebe u svetu. Posle smrti pisca, nastupa Gospoa Vrednost i ini svoje: ili raste, ili opada. I taj rast ili to opadanje su tek tada posve realni). U istim ili slinim koijama voze se danas neki srpski pisci koje je Evropa otkrila, a nije ih, s druge strane, otkrila Srbija. Takve je u Srbiji dvadest godina jeo mrak. Ponekad lave zavisti. Ponekad, strogo kontrolisana utnja, kakva se praktikuje meu najbolje odgojenim ljudima iz Palerma. Do takvih e naslednici agilnih i mnogoprisutnih kritiara iz devedesetih i poetka ovog veka, istraujui im delo, trati ka bibliotekama Pariza, Berlina, Bea, Minhena, Londona. Postoji za ovih poslednjih dvadeset godina vie napisanih romana o Londonu. Nee svaki od ovih pisaca biti boleivo sentimentalan kao Crnjanski, urei pred smrt u Srem, na Fruku Goru. Groblja u Evropi su lepa. Dotiui se u ovom odeljku moga rada, kao uostalom, i u prethodnim, domena knjievnog ivota, domena praktine razmene koja postoji izmeu knjievnosti i knjievne kritike, to sve zajedno predstavlja samo deo dinamike knjievnog polja, ja sam, stavljajui istu pod lupu, zaboravio na neophodnost da se odam izvesnom zamajavanju koje bi bilo u podruju vizije u pogledu mogunosti da knjievna kritika, poto su joj instrumenti kojima do sada vlada primitivni, eventualno, te operativne instrumente, uz pomo svoje dobre volje, uini krajnje efikasnim. Zar ne bi, primera radi, mogla da sakuplja temeljna znanja iz oblasti knjievne teorije i nauke o knjievnosti, naroito obraajui pri tome panju na kljune poddiscipline unutar ovih nauka? To znai, da bismo eleli da, konano, upoznamo jednog obrazovanog knjievnog kritiara. Ako je to polo za rukom nauci o jeziku ili antropologiji, eksperimentalnoj psihologiji ili teoriji informacija da svaka odgoji svoga strunjaka moglo bi, moda, da poe za rukom i knjievnoj kritici. Nismo sigurni da bi sakupljanje znanja, podataka i uvida bilo korisno da bi se ova

Ulaznica 209210

156

u okviru savremene knjievne kritike matematizovala kako predlau za neke druge kritike discipline izvesni naunici, ali verujemo da bi nastojanje da knjievna kritika postane jedna koherentna disciplina u uskom i u irokom smislu te rei, dovelo istu do dostojanstvenog preobraaja i izvuklo je iz lebdenja u jednom prostoru nitiniti. Ako je, s druge strane, svojevremeno, u samom pesnitvu, Paundu i Eliotu, polo za rukom da katalogizuju pesniku prolost, ukoliko je Pikaso u svome delu preao itavu povest slikarstva, i ukoliko se Kits, uprkos injenici da su mu ekspir i Sofokle gledali preko ramena, odluio da ispod nekih svoji radova napie re tragedija, zar se od savremenih srpskih kritiara ne mogu iskristalisati nekolicina kojima bi znanje i obrazovanost bio cilj koliko i kritiarsko potenje i etinost? Ili e se i dalje, svakako bez patetinosti, morati da govori o izdaji kritike, onako kako se govori o izdaji intelektualaca? Da li je, uistinu, kako veli jedan polihistor, varvarstvo 20. veka pritislo osnovu evropske kulture? I nije li zaprepaujue da je isto varvarsto, ista logika varvarstva, poniklo, zajedno sa koncentracionim logorima, upravo u Evropi, a ne u pustinji Gobi, niti u Ekvatorijalnoj Africi. Jo gore, veli isti polihistor, kultura sarauje sa masakrima i despotijama. Ovo bi bila tana dijagnoza onoga to se na podruju Jugoslavije deavalo tokom poslednjih dvadeset godina. Da bi ova konstatacija bila uverljiva bilo bi potrebno navesti imena njenih pesnikih izvrilaca, imena knjievnikaaktera. Ja to neu uiniti. Ne zbog straha (strah me je odavno napustio). No zbog gaenja. Ono prevazilazi svako metafiziko gaenje i svako telesno gaenje. To gaenje ne nalazi se u podruju telesnog i cerebralnog, no u podruju stida. U tom smislu, bilo bi mi istinski drago, da desetina i jo toliko pesnika, naroito onih koji su tokom ovih dvadeset godina primili svakovrsne knjievne nagrade smognu snage da napiu, svako svoju, pesmu na temu svoga, ne tueg, stida. (Hrvatski pesnik e imati svoj stid, onaj iz NATO zajednice svoj, Albanac svoj, Bonjak iz Sarajeva svoj). Kada makar jedan jedini na pesnik napie uspelu pesmu o stidu, svi bi onda mogli imatiprava da od jutra do sutra piu pesme o svakojakim najskupljim srpskim reima. Tema stida je mnogo kompleksnija od uobiajenih pesnikih tema, poput smrti, ljubavi, religioznih oseanja, teskobe, nesree, bede, radosti,ponornih stanja, ushienja ili razoarenjem istorijom, vladarima, svetiteljima. Adornova opaska sa pitanjem i upozorenjem pisati pesme posle Auvica?! ostala je (sreom) samo to. Ni mi ne insistiramo na malopre iskazanoj elji o pesmi o stidu. ivot nije samo ono to se dogaa i on nije samo skup iskustava koja su se zbila, mnogo vie on je skup svega onoga to lei u polju Moguega. Svaki zamiljeni uas je mogu i on e se dogoditi kadtad. I ne samo objavljena Apokalipsa, no i ona Neobjavljena, a

Ulaznica 209210

157

Innsbruck, septembra 2007.

Ulaznica 209210

zamiljena, dogodie se. I ovaj iskaz ne spada u domen prorotva, no zakljuka. Prljavtina knjievnokritikog truda je samo praina na klaviru knjievnosti. Nema te sile koja e postojanje knjievne kritike onemoguiti. Pa ipak, taj sumorni, besmisleni, neotesani, bahati i varvarski posao, budui da neprestano, kao muiavi kuepazitelj, stoji na pragu onog retkog ljudskog drhtaja nad reju, nad biem, nad ovekovom imaginacijom jednom e se ugasiti. Pre toga, svaka borba sa njim je bez nade na pomak u pregovorima, i to se tie bilo kakvih rasprava o njemu, o njima se nita pametnije ne moe rei do da ostaju jedna evidentna uzaludnost. Dakako, tokovi elja i vizija kako izai na kraj sa tim potrebnonepotrebnim poslom moi e da teku nesputano. Svaki fantazam o katarzi ostaje samo fantazam. To je peti razlog zato knjievnu kritiku valja priznati za partnera u razmeni kod predmeta zvanog knjievnost. Nuno je, dakle, da ona postoji, da se neko bavi tim starim zanatom inaugurisanim uz pomo Arbitra Elegancije iako su svi njegovi potomci tumaei knjige osakaivali ne samo svoju duu, onu toliko lepu i oseajnu, no gotovo obavezno, delo o kome su pisali. Delanje knjievnih kritiara i njihova upornost, upravo ovo poslednje, osokoljava fantazam nade pisca knjievnog dela da e mu delo jednom biti slobodno od tutorstva sekundarnog, kao to ivotni fantazam biva ohrabren od strane genetiara da e oveku poi za rukom da pobedi smrt. Pisac e se stoga sve manje obazirati na kritiku, sve vie e verovati sebi. I znae, kao to je oduvek znao bolje od knjievnog kritiara ta je to to je stvorio. Pieva skromnost stvorila je kritiara. Takoe i vera onih pisaca koji dre da im je svaki stih koga su od svoga dara iskamili vredan beskrajnog divljenja. Drugim reima, uverenost svakog knjievnog crva da je genijalan, manje je opskurna od histerije jalovog kritiara, od nene praznine tog propovednika sa ulinog oeta. Knjievni kritiar podgreva otpor, raspomamljuje pievu imaginaciju, priziva knjievnu metafiziku, vodei je do otkrovenja koje bi moglo, neto izmenjenim reima Tereze od Avile da kae: Ne treba vie da pie ljudima, no anelima. No, za sada treba da se bude i ostane realan. Knjievna kritika mora da postoji, mada ona nikad nee postati drugaija no to je bila od vremena Sent Beva do danas. Knjievno-kritiki govor o knjievnom delu je neto ime se ne moe upravljati. On je ukleta strana knjievnog dela koja nikad nee biti evangelizovana. Varvarstvo je prirodno stanje slabog. Varvarstvo je prirodno stanje jakog. Birajmo. Svet je, mogue je, realan.

158

Ulaznica 209210

159

NEOBELEENO

Ulaznica 209210

160

Nenad Dakovi
161

POSTFILOZOF UMIRE
ta postfilozof ima da kae o ovoj temi, ili je i on kao Moloa koji umire. Moda, i videemo, ta ima da se kae o ovoj temi. Otac je umro 1989. godine mislim 16. maja. Kako je mogue da sam to zaboravio. Nisam bio pored njega a umirao je sedam meseci. Povremeni obilasci u bolnici. Nije mogao da ustane iz kreveta. Izneo sam njegov le iz mrtvanice. Ili njegovu duu. Ne znam ta sam to izneo. Danas moja majka umire u demenciji sa povremenim prosvetljenjima. Veeras ja razmiljam o ovom famoznom: ko umire? Ko umire? Bodrijar je umro ove 2007. godine. U sedamdeset i sedmoj kao i otac. Umalo nisam napisao jadni otac, ali sam odustao, ili moda nisam. Ko oplakuje svoje mrtve? Treba iveti sa njima. Rorti je umro ove 2007. godine. Derida je umro prole 2006. godine, iako nisam siguran, moda, je to bila i 2005. godina. Pogledau. Postfilozof ustaje da potrai zbornik Glas i pismo da bi proverio. Ustaje. I tako ivi u tekstu koji pie a, moda, e tako i umreti. Umire. Ustaje i odlazi prema polici da potrai, da potrai Glas i pismo. Ovo je zapis o pokvarenom postfilozofu koga progone prisilne misli o smrti, misli koje postoje, ili ne postoje. Derida je umro 2005. Postfilozof to konstatuje iznenaen, kao da je bilo jue. Vraa Glas i pismo: ak Derida u odjecima. Ustaje i upuuje se prema polici. Sa iznenaenjem otkriva da je u svom tekstu, koji je objavljen u ovom zborniku, pisao o Deridinom politikom nazoru. Tako je bilo. Sada zaista ustaje i polazi prema polici sa knjigama. Ko umire? Veeras postfilozof Nenad Dakovi razmilja o ovom famoznom: ko umire, u svojoj ezdeset i prvoj godini. Ko umire, ako ne veeras, kada? Kakva je to istina, ako je istina? Ko umire, ako je istina svojstvo naih reenica? Kako je to napisao liberalni ironiar Rorti koji je umro nedavno. U knjizi Kontigencija, ironija, solidarnost sugeriui da ove tri rei opisuju krug oko postojanja. Navodim poetak eseja Kontigencija sopstva, iako Rorti ne postavlja ovo pitanje, ako jezik proizvodi ljudska bia. Da li je ovo, ko umire, samo jedna reenica? ta je jedna reenica? ta je bie? Moemo li jednostavno da zaboravimo ovo pitanje? Kao to inae zaboravljamo nae reenice, bilo koje reenice. Ovo izgleda kao analitiki stav a nije, jer se pitanje: ko umire, da li to ja umirem, ne moe jednostavno napustiti. Ono je teko kao hibris, limb, ili granica. Ili je lako kao reenica. Jer, pitanje ko umire ima odgovor (sadraj): ja umirem, ako umirem, itd. (Da li u sada moi da zaspim?) Pokazalo se da sam zaspao. Da, video sam kako umire iako ne postoji zajedniko ljudsko

Ulaznica 209210

jezgro. Izgleda da u ovim graninim situacijama, izgleda da se u ovim graninim situacijama filozofska izmotavanja o sopstvu ili jeziku, to zvidanje u mraku, kako je rekao Rorti, zaustavlja i prestaje samo od sebe. Kao da je postfilozof ozbiljniji od postmoderniste a nije. Uopte, nije ba jasno gde prestaje postmoderni anr a poinje postfilozofija to je, naravno, iluzija, poto se oni prepliu i meaju kao talasi. Kao da su ove granine situacije razlika i granica. Ovde re ja ili re smrt nisu prazne i uplje. U asu smrti, rekao je Larkin. One, meutim, mogu biti nedovoljne i moraju se konkretizovati a pokazuje se da to nije mogue, iako to nije ista primedba. Recimo, izgubiti razliitost, nestati, izgubiti svoje ja, biti samo jedna kopija univerzalnog ljudskog jezgra. Ali, tu je re o delima i tatini koja ih uvek okruuje i proizvodi a ne o oveku koji e umreti u asu smrti. Ovu razliku izmeu umiranja i smrti nije mogue teoretizovati. Jer to je strah pesnika a ne oveka. To nije razlika izmeu biografija, nego razlika izmeu ivota i smrti. Da li je ovo pitanje: ko umire samo dramatian oblik pitanja ko sam ja, pitanja o sopstvu. To posvuda funkcionie, as bez prestanka, as diskontinuirano. To die, to greje, to jede. To sere, to tuca. Koje li greke to smo rekli to. Posvuda su maine, nimalo metaforino reeno: maine maina sa svojim spajanjima, povezivanjima. Maina organ prikljuenja je na mainu izvor: jedna emituje neki fluks, druga ga preseca ... Kakva je to reenica koju proizvodi ova elea maina? Kako umire ja ako ne postoji? Proces spoznavanja samoga sebe, suoavanja s vlastitom kontingencijom, traganja za vlastitim uzorcima identian je s procesom izmiljanja novog jezika, to jest izmiljanja nekih novih metafora. Jer svako doslovno opisivanje neije individualnosti, to e rei svaka upotreba nasleene jezike igre u tu svrhu nuno e promaiti. Potreban je novi jezik jer se re ja jednostavno ne kai za svet, rei e Rorti. Ali re ja nije re smrt Smrt i roenje su (jedine) rei koje su zakaene za svet. Samo pesnici, slutio je Nie, mogu istinski shvatiti kontingenciju. Da li je to problem umirueg? Nije, jer on ne zna da umire u asu smrti. Nema umirueg? Nije, jer on ne zna da umire u asu smrti. Nema znanja o smrti, jedino o umiranju. Potrebna je zato nova, via ivotinja koja poznaje smrt. Ljudska ivotinja je to znanje premestila u boga. Zato bog daruje smrt, ako daruje. Ali, on ne daruje nove rei, ovaj gospodar smrti. Niko ne zna da je mrtav. Ko onda umire, a sve je metafora? ta znai biti puno ljudsko bie a govori se o kraju antropologije? Niko ne govori o smrti, jedino o umiranju. A kada se probudim iz narkoze tog jutra ili noi ko e izdrati taj bol? Evo jo jedne rei koja je zakaena za svet, ili telo o kome Rorti ne govori, iako govori

Ulaznica 209210

162

o prirodi koja je opet metafora ogledala. Zauujua gnoseologija nominalizma kojoj promiu neke rei: smrt, telo, bol, ti majstori fikcije i granica. Rasprava se pomera ako osobu zamenimo pismom. Mi tako doemo do te granice i brbljamo, pevamo i ostalo u toj intenzivnoj nezi. Gde je granica izmeu postmoderniste i postfilozofa? Postfilozof ne obmanjuje i ne vara, ne pie neobavezne razglednice. Neke rei su zakaene za svet. Istina nije (samo) svojstvo jezika. Nije sve ime. Da li postoji zajedniko ljudsko jezgro, ili je i ono mrea kontingencija? Postfilozof ne univerzalizuje kao postmodernista koji se igra reima. Da li je to pitanje vano u asu smrti? Nije. Ne moe se pisati sa one druge strane i zato filozofirati znai pripremiti se za smrt. Iz peine ili sa neba kao to to rade metafiziari i teolozi. Postoji i druga mogunost da filozofirati znai pripremati se za ivot, kao da smrti nema a nema je do samog kraja, ili granice. Taj slepi otisak koji ostaje iza smrti. Postfilozof umire, ali to je banalno. Jer, postfilozof ne umire u tekstu, konceptu ili operi. I on se kao i drugi kai za svet tek u smrti, ako se kai. Postfilozof je kao Ahasver meu konceptima. Jer, postmoderna je koncept a postfilozofija nije, jedan meuprostor, meuprostori, ili jednostavno prostori. Meu ovim oblicima smrti koji su filozofske figure ili koncepti. Danima sam zatvoren u sobi i filozofiram kao da sam Marsel Prust, a nisam. Da li filozofirati znai pripremiti se za smrt... Da Minervina sova (sama mudrost) izlee tek u suton poto je jedan lik ivota ostario... Filozofske figure su ovi oblici umiranja. Rado bih izaao u etnju, ja postfilozof i igra sa ovim figurama (konceptima) i onim postmodernim. Da li je to granica? Da, pisao sam o smrti i umiranju; vidi ovde tekst Die Eiche... (hrast) povodom T. Bernharda, kao da sam T. Bernhard, tekst koji je objavljen u jednom asopisu i izdvojen u rubrici:Neobeleeno. Zaista je tako, misli, ili kae, postfilozof, to to radim zaista je neobeleeno, kao i sama postfilozofija. To je zdravlje, jedno postfilozofsko zdravlje. Korisno je da izae u etnju, da se ne zaustavi i ne smrzne u nekom konanom obliku, kao ludak koji se zaustavlja i smrzava kao Don, ili bilo ko drugi. To izgleda retoriki (ova granica, ali nije). Jer, i postmodernistiki traktati su filozofski uoblieni i ve se predaju na katedrama. Nema stabilnih struktura a filozofski oblici su mrtvi poto se oblikuju. Postfilozof izlazi u etnju. Svet ne moe ostariti na neki (fenomenoloki) oblik. ta je ili ko je to? Danas je za njega (postfilozofa) poslednji dan, ako...? U meuvremenu traka je izbledela a Malone ili Moloa svejedno, jer ima vie Malonea, recimo Mackman ili Bob, je umro, umro u neznanju poto nema znanja o smrti, moda ni o umiranju i zato se moda

Ulaznica 209210

163

Ulaznica 209210

raamo, a ne umiremo. Kako je mogue da Knjiga o postfilozofu nije knjiga o postfilozofiji nego, moda, o postmoderni, ili bilo o emu drugom, jer ja nisam ni filozof ni knjievnik. Razlika ipak postoji poto je postmoderna prola ili prolazi a postfilozofija postoji ili dolazi, ali ne kao filozofija. Filozofija je vrsta ili nain fikcije. Da li sam to ve rekao? Ona nije uenje o biu ili istini, nego procedura ili konsenzus ije prvo pravilo glasi: To si dobro rekao, blebei i dalje, ili Samo da ne prestanemo da priamo nae prie, ili bar da jeimo i stenjemo. Na primer: A, a, a, a, a, ... Kao ovaj stari fetus koji se raa u smrti. Ali fikcija nije neograniena kao postojanje i zato je filozofija, i kao fikcija, nemona pred postojanjem. Nekoliko redaka da se podsetim da jo postojim i ja. Nije mi vie nitko dolazio. Koliko ima vremena od posjete? Ne znam. Dugo. A ta je sa mnom? Nita nemam da kaem osim neosporne injenice da umirem. Odakle ta sigurnost? Pokuavam misliti. Ne mogu. Velianstveno trpim. Naduo sam se. ta ako prsnem? Plafon mi se pribliuje, pa se udaljava, biva to ritmiki kao kada sam bio fetus. Jednako je nuno zabeljeiti da ujem neko snano uborenje vode, to je fenomen mutatis mutandis analogan fatamorgani u pustinji. Prozor. Neu ga vie nikada vidjeti, poto sam naalost postao nemoan da okrenem glavu. Ponovo ona teka svijetlost, jako nabijena, a kroz nju, prolaze vrtlozi koji dube dugake ljevke sa sjajnim dnom, ili bi bilo bolje rei da ovaj zrak, ova svijetlost ima mo usisavanja. Sve je spremno. Osim mene. Ja se raam u svojoj smrti, ako smijem rei. Takav imam utisak. Smijena je ova trudnoa smrti. Donji dio nogu ve je izaao iz velikog govna zvanog postojanje. Nadam se da je to dobar znak. Znai glava e umrijeti zadnja. Povuci ruke. Ne mogu. Srceparajua razderotina. I kad umre pria o meni, ja u biti jo na ivotu. Odgoda koja obeava. Svreno je sa mnom. Neu vie nikada rei rije ja. To je doista srceparajua odgoda, o kojoj se ovde govori, to je najdublja istina: mi koji umiremo, mi se raamo i ne moemo umreti sve dok umiremo. Zato ono posle ne postoji kao ni postfilozofija. Sve je fikcija a i ona je nemona pred raanjem, ovom srceparajuom trudnoom smrti. Na primer: Koute i jeleni znaju svoje a mi znamo svoje, kao to je to napisala zaljubljena Mol. Za nas su mogue samo male smrti, samo epifenomeni, prolazne krize svesti. Jedino je to mogue u ovoj venoj trudnoi smrti, ako je mogue.

164

* Iz rukopisa Knjiga o postfilozofu, rukopisa koji e ostati ne zavren.

165

post scriptum: Ovo je napomena ili poruja (slovo j je pored k na tastaturi, otuda ova greka koja se vidi, pored onih koje se ne vide). Poruka ili napomena o svedoku moje smrti koji je za sada odsutan, jer nema smrti bez svedoka. I ja sam i vi ste svedoci neijih smrti. To je moda nae zajedniko ljudsko jezgro o kome sam ovde govorio; misliti znai govoriti, govoriti znai misliti, ali to nije obeleeno. To nije obeleeno. Nae seanje je skladite drugih smrti a ne nae. To neobeleeno odsustvo je mrano, mrano... Filozofija je skladite hipostaza, postfilozofija je...

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

166

Ulaznica 209210

167

INTERVJU

Ulaznica 209210

168

Intervju: Andrej Nikolaidis, knjievnik

169

EKA NAS DOLAZAK

Andrej Nikolaidis, jedan od najpoznatijih crnogorskih ali i regonalnih pisaca, roen je u Sarajevu 1974. godine. Objavio je knjige: Ogledi o ravnodunosti (1995), Zato Mira Furlan (1997), Katedrala u Sijetlu (1999), Oni! (2001) i jo dva vrlo itana, naroito provokativna i odlino napisana romana: Mimesis (2003) i Sin (2006) prve delove ulcinjske trilogije iji poslednji nastavak (roman Dolazak) sa nestrpljenjem oekujemo. Andrej Nikolaidis ivi u Ulcinju, kolumnista je dnevnog lista Vijesti i nedeljnika Monitor. Andrej, vai romani Mimesis i Sin poetiki su sasvim orginalna dela. Ba zbog toga bih voleo da kaemo neto o vaem odnosu prema stvarnosti koja vam nudi materijal za mimezis, za podraavanje. ini se da je stvarnost za pisca opasna iz najmanje dva razloga: prvo morate da kroz nju proete a potom da je literarno oblikujete koliko god ona sirova, teka bila. Andrej Nikolaidis: Pravo govorei, uvijek piemo o stvarnosti. Ako nita drugo, piemo o onome to je za nas stvarno. ak i u anru naune fantastike. Kada piemo o distopiji, mi, to je jasno, zapravo ne piemo o budunosti, nego sadanjosti o stvarnosti, dakle. Distopija je tako mimetika, zar ne? Ne bih se usudio napisati niti rijei na temu ta je to knjievnosti, ili koja je svrha knjievnosti (kao da je to nekome, a najmanje piscu i itaocu, uopte bitno), ali moja knjievnost je proces tokom kojega Realno integriem u Simboliko. I to radim naglas. Tako da, moda paradoksalno, to je tekst koji sam ispisao muniji, to se ja nakon ispisivanja osjeam bolje. Iz ovoga to vam priam, mislim jo, jasno uavate kako mi se prihvatljivom ini poreenje izmeu uloge pisca i psihoanalitiara. Pisac je u divnoj poziciji da bude sam svoj psihoanalitiar. Na jednom mestu ste izjavili da je Mimesis reakcija na tunu injenicu da ivite u Crnoj Gori, zemlji u kojoj je sve to postoji koncentrisano na to da zatre svaki trag duha, a da je Sin reakcija na tunu injenicu da uopte ivite. I Mimesis i Sin su otri, grubi, bolni obrauni sa ivotom? Ili oajniki pokuaji da se preivi. Jer, uvijek nam je na raspolaganju samoubistvo, kako svojevrsno konano rjeenje svih

Ulaznica 209210

naih egzistencijalnih problema. Samoubistvo kao, kako bi rekao Bernhard, korekcija. To se rjeenje po pravilu odbacuje, a argumenti za to odbacivanje, opet po pravilu, nisu iz reda onih racionalnih. Budui da nisam odradio korekciju, jasno je da mi se ivi. I da mi se, kao da to nije dovoljno, jo i pie. Da li biste nam otkrili koja e se i kakva knjiga nastaviti na vae romane na Mimesis i Sin? Slijedi trei dio trilogije, roman koji se zove Dolazak. To e ujedno biti i ime onoga to sam zamislio kao ulcinjsku trilogiju. Trebalo bi da itava stvar pone funkcionisati drugaije onda kada tekst bude ispisan. Trei dio donosi novu perspektivu, novi kontekst, tako da je izvjesno da e i Sin i Mimesis biti neko novo, drugaije itanje kome bude do toga. Bie jasnije neke slinosti izmeu ta dva (tri) romana: izolacija, samoa, nemogunost kontakta sa Drugim, prijetnja koju Drugi nosi, strah od Drugog, i sve nevolje koje iz toga nuno proizilaze. Mimesis je, izmeu ostalog, i pria o nemogunosti konstituisanja para. Sin je pria o odosu OtacSin ispriana iz perspektive sina, Dolazak ista pria, ali ispriana iz perspektive oca. Tako da kada sve zavrim, barem u jedno sam siguran: niko me nee moi optuiti za antropoloki optimizam. Na poetku romana Sin citirate Tomasa Bernharda. Svakog od nas, bez obzira na to to je i to radi, grubo odgurnu natrag sebi samom i on postaje nona mora upuena na samu sebe. Vae romane esto porede sa Bernhardovim. Da li je on va omiljeni pisac? Mislim da je on posljednji veliki pisac i da sljedeeg velikog ekamo. Ovo naravno moete pripisati i mojoj neobavijetenosti. Moda je taj, recimo, bio Sebald, ali ja sam itao samo Austerlitz, pa ne mogu rei. Ali mogu rei kako bi bilo sjajno kada bi moji romani mogli otrpjeti poreenje sa Bernhardovim. Vae knjige uvek imaju soundtrack. Prvo poglavlje Mimesisa poinje pesmom I see a darkness a zavraava se pesmom Still ill. To je zato to je za mene muzika neobino vana. Sluam je i dok itam, i dok piem, i dok jedem, i dok gledam fudbal, ak i dok gledam neke filmove. A i praktino je: sada svako moe skinuti

Ulaznica 209210

170

pjesme koje predlaem kao soundtrack, i zato onda ne sluati kada se ita. U svakom sluaju, taj soundtrack nosi emociju koju, drim, nosi i knjiga. Za moje knjige ne mogu tvrditi da su dobre ali sam za soundtrackove siguran da jesu. Ulcinj je glavni toponim vae poetike, ali ga nimalo ne tedite, kao ni druge junake, kao ni druga mesta. No, sve vie vaih italaca pomisli na vas kad uje re Ulcinj. Kako ljudi u gradu reaguju na vas i vae delo? Briga njih i za mene i za moje djelo. Stanovnitvo Ulcinja je, kao i stanovnitvo uopte, uglavnom nepismeno: ak i oni koji znaju itati, ne itaju nita osim cjenovnika u kafanama i umrlica u novinama. Ta ravnodunost savreno je okruenje za ivot. Jedino to mi u posljednje vrijeme doista smeta u Ulcinju jeste to to su neki ljudi poeli nesnoljivo glasno da se deru sa damija. Nabavili su neko opasno ozvuenje i onda, umjesto da vjernike pozivaju na molitvu, to je poenta pjesme sa minara pjesme koja, kada je motivisana vjerom, a ne mrnjom, kao ova o kojoj vam priam, zna biti iznimno lijepa oni zlostavljaju nas nevjernike. Da stvar bude jo gora, onda se i oni iz crkve trude da zvone to glasnije. Pa onda svakoga dana imamo Battle of Dee Jays nekoliko Muhamedovih i jedan Hristov. Ne znam kakvo je vae iskustvo, ali moje je ovakvo: veina ljudi su idioti, a rije mediokritet eufemizam je za idiot. Ako bi meni doista bilo vano ta ljudi misle o meni, ta bi to jo znailo, osim da sam i ja idiot? Nikolaidis, Brkovi, Spahi, Radulovi... esto se govori o bumu nove crnogorske proze koja je zaista zanimljiva. Zanima me kako ste vi iz tog sveta, iznutra, videli njen razvoj? Razvoj je, ako ga je i bilo, stao. Svi ve deset ili vie godina govore o istim ljudima (samo treba dodati i Aleksandra Beanovia). Ono to je bilo novo u meuvremenu je postalo ako ne staro, ono uobiajeno. Kao da govorimo o neemu bez prethodnika i, svakako, bez potomaka. To je bio incident. Vjerujem da vrijedi govoriti o individualnim poetikama ovdanjih autora, i da e se te poetike razvijati. Ali je gubitak vremena ekati na dalji razvoj savremene crnogorske knjievnosti. Ovdje ljudi ionako vie energije troe na dokazivanje da mi nismo ba tako dobri, nego na vlastito usavravanje na to da oni postanu kakotako dobri.

Ulaznica 209210

171

Oba vaa romana stigla su mi iz Zagreba. Zato vaih knjiga nema u Beogradu? Bie, vrlo brzo. Vlada Arsenijevi i VBZ Beograd objavljuju Andrej Nikolaidis Reader: Poetika Apokalipse u dvije knjige. Tu e biti Sin, Mimesis, neke prie i neke nove stvari. To izlazi za sedmicudvije. Knjiga u Beogradu nije bilo jer niko nije htio da ih tampa. Da li pratite savremenu srpksu prozu? Povrno. Redovno, sa najveom panjom i strau, pratim Beton, Teofila Pania i Petra Lukovia. Na Viem sudu u Podgorici va novinski izdava i vi osueni ste na plaanje dvanaest hiljada evra za duevni bol koji ste naneli Emiru Kusturici, svojim teksta Delatov egrt, objavljenim u Monitoru 2004. godine. Da li ste platili kaznu ili pak idete u zatvor? Ljudi iz Sarajeva skupili su i poslali mi pare, tako da plaam. Pravo pitanje glasi: kako da se Kusturici zahvalim za sav besplatni PR koji mi je tom tubom odradio? Razgovarao: Mia Vujii
172 Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

173

ZR-TE-ME

Ulaznica 209210

174

Dejan Vorgi
175

ZRENJANINSKO ZLATARSTVO XVI I XVII VEKA

HRONOLOGIJA ZRENJANINSKOG ZLATARSTVA
Poetak razvoja zlatarskog umetnikog zanata u Zrenjaninu (nekadanjem Bekereku) vezuje se za ime Petra Smederevca. Kako mu i samo ime kazuje, bio je poreklom iz starog despotovog grada, Smedereva. Ovaj grad je bio znaajno zlatarsko sredite sve do sredine XVI veka. Naputajui svoj zaviaj usled nemogunosti rada u tamonjim uslovima, ovaj vrsni zanatlija se nastanio u Bekereku. Tako u neku ruku nastavlja tradiciju smederevskog zlatarstva. Rad Petra Smederevca nam je poznat po okovu za jevanelje iz 1540. godine. Naruilac je bio iguman manastira Kruedol. Jevanelje se nekada nalazilo u vlasnitvu sv. Maksima (despota ora Brankovia), a njegovo okivanje se moe dovesti u vezu sa nastojanjem tadanjeg igumana Kruedola, Silvestra, da proiri kult ovog svetitelja1. Po dolasku Turaka 1551. godine u grad zlatarska aktivnost nije prestala. ini se ak da je posle odreenog vremena dobila i novi uzlet. To se desilo verovatno posle 1573, kada je grad proglaen za zadubinu Mehmed pae Sokolovia. 1593. godine zlatar ore Gostimirovi okiva u Bekereku jedan duborezni krst za manastir Ozren u Bosni2. Mogue je da je isti umetnik uradio i panagiju iz 1594. godine, sakovanu u Bekereku, koja se 1890. godine nalazila u manastiru Praskvica3. Usled neitkosti natpisa ne znamo sa sigurnou kome je bila namenjena. Ono to zasigurno znamo jeste da je u pitanju bio proiguman poreklom verovatno iz Zavale. Na ovim primerima se jasno vidi da su bekereki zlatari odravali veze sa vrlo udaljenim srpskim manastirima. Na bosanskohercegovakim prostorima delovale su snane zlatarske radionice pa nam tako ove veze deluju jo udnije. U potrazi za boljim uslovima za rad zlatari odlaze na sever u kneevske prestonice Klu i Koice. Oni uz svoje ime stavljaju odrednicu bekereki, otkrivajui nam tako svoje poreklo4. Prva stanica bila im je Klu u Erdelju ili kako je tada zvan grad prepun
O radu Petra Smederevca: B.Radojkovi, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 1059. 2 B. Radojkovi, Krst iz Ozrena ora Gostimirovia, ZLU 10, Novi Sad 1974. 3 Lj. Stojanovi, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd 1902, br. 855. 4 V. Popovi, Velikobekereki slikarski ateljei, Zrenjanin, 1969.
1

Ulaznica 209210

blaga. Ovaj grad je tokom XVI i XVII veka bio veliki zanatski centar sa preko 30 raznih esnafskih udruenja. Meu njima znaajno je bilo i zlatarsko udruenje. U spiskovima zlatarskog esnafa 1583. spominje se Bekereanin ore (Gorg)5. Veza Banata sa Erdeljom nije bila samo kulturne ve i politike prirode. Posebno je bila vidljiva za vreme ustanka u Banatu. Iz Klua, zlatari iz Bekereka odlaze u Gornju Ugarsku, u Koice (danas Slovaka), grad koji se takoe isticao zanatstvom i zlatarstvom. Tako su se bekereki zlatari udaljavali od Turske imperije i pritom se ukljuivali u srednjoevropske umetnike tokove. 1594. godine u Banatu je izbio veliki ustanak protiv turske uprave. Ustanak je krvavo uguen iste godine pred kapijama Bekereka. Posledica ovog dogaaja je veliko iseljavanje stanovnitva to se svakako odrazilo i na zlatarsku delatnost, pa tako jedan dui period nemamo vesti o njima. 1660. godine Banat poseuju monasi koji prikupljaju pomo za Peku Patrijariju sa blagoslovom patrijarha Maksima. Na svom 45tom konaku stiu i u varo Bekerek. Boe, u ime tvoje zapisali su monasi po dolasku u grad. U katastigu je tada zabeleen meu prilonicima kujundija Sava. Izmeu ostalog pie: pisa sebe 40 ug. Nije najjasnije na ta se odnosila odrednica ug6. Ali zato vidimo da se re kujundija ve ustalila u Bekereku u XVII veku, pod uticajem turskog jezika. Nakon dve godine, 8. juna, grad poseuje jeromonah hadi Sofronije. Boravak u gradu je iskoristio da okuje jevanelje za manastir Hopovo kod kujundije Vuka7. Arhimandrit Niifor Dui u belekama mitropolita Mihajla spominje, verovatno istog kujundiju Vuka, koji je uradio panagijar za Stevana Moraanina8. Ovaj kujundija nije zabeleen u katastigu pekih monaha 1660. i 1666. godine. Njegovo odsustvo iz grada moemo tumaiti na vie naina. Zlatari su esto putovali kako bi neke poslove uradili na licu mesta. Tada bi popravljali predmete ili uradili neke rezervne delove. Meutim, ako je Vuk bio uistinu majstor u radionici, mogue je da nije boravio u gradu jer je sklapao odreene poslove. est godina nakon prvog boravka peki monasi ponovo borave u Bekereku. Odseli su kod domaina Tome i njegove ene Anele i
. Flra, Kolozsvri tvsregesztrum (15491790), na: http://www.mol.gov.hu/ letoltes.php?d_id=249 6 D. J. Popovi Sv. Mati, O Banatu i stanovnitvo Banata u 17 veku, Sremski Karlovci, 1933, na: http://www.rastko.org.yu/rastkoro/istorija/popovicmaticbanat_ c.html 7 B.Radojkovi, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 10910. 8 T.orevi, Nekoliko starih srpskih zapisa i natpisa, Starinar II, 1909, 148.
5

Ulaznica 209210

176

sakupljali po kuama priloge. Ovog puta meu prilonicima se javlja kujundija Marko. On je platio ili je obeao da e platiti monasima za sebe i svoju duu 40 liturgija9. Novac prikupljen od strane pekih monaha u Banatu upotrebljen je tokom 70tih godina XVII veka za veliku obnovu manastirskog kompleksa Peke Patrijarije i jo nekih crkava u Metohiji. U drugoj polovini XVII veka uraena su jo dva nesignirana okova za jevanelje koja svojim stilskim karakteristikama upuuju na bekereku radionicu. Ovi okovi su vrlo bliski okovu hopovskog jevanelja i uslovno se mogu pripisati kujundiji Vuku. Prvi okov raen je za manastir Kruedol i ktitor mu je beogradski mitropolit hadi Ilarion. Ovaj mitropolit je bio veliki darodavac manastira i dobar poznavalac onovremenog zlatarstva10. Drugi okov jevanelja je uraen po nalogu igumana Vasilija Dragovanina za manastir Grabovac 1663. godine11. Medju predmetima koji su bliski bekerekoj radionici je i jedno kandilo iz XVII veka sa Svete gore. Bekereku zlatarsku delatnost prekinuo je Veliki Beki ili Morejski rat (16831699). Po osloboenju od Turaka grad je ostao potpuno devastiran i umoran od ratova. Dugogodinji rat je prouzrokovao veliko iseljavanje stanovnitva. Poetkom XVIII veka u Bekereku je ivelo svega nekoliko stotina stanovnika. Sa narodom odlazili su i zlatari traei sigurnije mesto za svoj rad. I pored svega u narednom periodu tradicija je nastavljena. Dokaz je svakako povelja Franje I namenjena sapundijama, zlatarima i bakrorescima iz Bekereka 1818. godine.

177

SREDINA I KTITORI
Na osnovu sauvanih radova i skromnih istorijskih podataka vidimo da su zlatari bili nosioci umetnikog delovanja u Bekereku pre i za vreme turske vlasti u Banatu. Pored pismenosti krasilo ih je poznavanje onovremenog slikarstva ali i tamparske delatnosti. Ovi ljudi od ugleda javljaju se kao prilonici Svete i velike crkve patrijarije peke. Tadanje zlatare moemo posmatrati i kao prototip nadolazee graanske klase koja je svoj konani oblik dobila u XVIII veku.
D. J. PopoviSv. Mati, O Banatu i stanovnitvo Banata u 17 veku, Sremski Karlovci, 1933, na: http://www.rastko.org.yu/rastkoro/istorija/popovicmaticbanat_ c.html 10 Bojana Radojkovi je u svojoj studiji Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka publikovala ovo jevanelje. Meutim, i pored oigledne slinosti u obradi ploica sa okovom kujundije Vuka, nije ga pripisala bekerekoj radionici. 11 K. Vukovi, Srpska crkvenoumetnika zbirka, Sentandreja: Srpski crkveni muzej 1998, str. 289.
9

Ulaznica 209210

12

O Bekereku za vreme Turaka: Dragoljub oli, Bekerek u tursko doba, Zrenjanin 1966. 13 B.Radojkovi, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 109.

Ulaznica 209210

Na pojavu ovog umetnikog zanata uticalo je vie faktora. Prvi impuls zlatarstvo je primilo sa doseljenim stanovnitvom sa juga. Dolaskom Turaka u varo stvoreni su jo bolji uslovi za rad. Grad je postao zadubina Mehmed Pae Sokolovia i krenula je znaajna graditeljska aktivnost. Stanovnitvo je oslobaano nameta a porezi koji su prikupljani su ostavljani na raspolaganje gradskoj upravi. Ovakve okolnosti dovele su do snanog razvoja trgovine i zanatstva12. Pored turske uprave postojale su i paralelne institucije koje su imale presudnu ulogu u negovanju zlatarstva. Prva i najvanija je snana i obnovljena Peka patrijarija sa razgranatom mreom crkava i manastira u Banatu. Druga je bila zasnovana na instituciji kneza koja se javlja u gradu. On je bio zvanini predstavnik srpskog etnosa pred turskom upravom. Da su zlatari elita meu zanatlijama onoga doba, upuuje i njihovo mesto stanovanja. Sve do druge polovine XIX veka dananja Svetosavska ulica zvala se Kujundijska. U njoj je nekada sigurno bila radionica poznatih nam zlatara. Ono to je znaajno jeste da je to nekada bio sam centar srpskog dela varoi. U istoj ulici i danas se nalazi crkva Uspenja Bogorodice, koja je nekada bila privremeni katedralni hram. Sasvim je jasno da su kujundije imale vrlo bliske veze sa tadanjim crkvenim klirom, a mogue i sa samim episkopima. Grupisanje zanatlija u odreenom delu grada je esta pojava onog vremena. U nekim sluajevima, kao to je na, oni su iveli u jednoj ulici, dok su u veim centrima kao to su Mostar, Sarajevo ili Prizren, to bili kvartovi ili mahale. Da je radionica u varoi Bekerek stvarno i postojala imamo vie pokazatelja. Oni se jasno vide na okovu kujundije Vuka iz 1662. godine. Neujednaenost kvaliteta ploica je tumaena razliitim kalupima koji su se nalazili u jednoj radionici13. Jo jedan od dokaza je i to to su u jednom relativno kratkom periodu od 1660. do 1666. godine sauvana imena ak trojice zlatara. Oni su zasigurno pripadali radionici, mada ne treba iskljuiti i postojanje vie radionica. Prilikom obilaska Bekereka turski putopisac Evlija elebija je zabeleio 22 duana koje je gradu darivao Mehmed Paa Sokolovi. Neki od njih su sigurno dati na korienje kujundijama. Bekereki zlatari su zadovoljavali potrebe velikog broja manastira irom obnovljene Peke Patrijarije. Najee su to bili frukogorski manastiri, ali i manastiri iz dananje Bosne i Maarske. Na svim natpisima sauvanih predmeta precizira se da su sakovani u Bekereku, a monasi ovih manastira boravili su u gradu kako bi naruili

178

ili preuzeli predmet. Posebno interesantna linost je jeromonah Sofronije koji je naruio okov kod kujundije Vuka za manastir Hopovo. Ovaj hadija je bio poznat po svojim brojnim poklonima crkvama i manastirima. Ono to je odlika njegovih poklona je predstava svetog ora na konju. Ona se nalazi na centralnom mestu hopovskog jevanelja, ali i na oraru iz manastira sv. Trojice u Pljevljima i pokrovu 16823. iz manastira Pive. Iako su glavni pokrovitelji i naruioci predmeta bili iz redova Srpske pravoslavne crkve, to ne znai da su oni za zlatare bili i jedini izvor prihoda. Pored obrednih predmeta oni su za imunije graane radili: naunice, kope, dugmad, prstenje. Za zlatarsku delatnost bili su zainteresovani turski velikai i graani. Islamskoj umetnosti je ornament kujundija bio blii nego figuralne kompozicije ondanjih zografa. U katastigu Peke Patrijarije nalazimo imena dvojice aka (Vuk i Veliko) u varoi Bekerek i jednog (Petar) u oblinjoj Gradnoj ulici. ak, ili u starijem obliku dijak, bio je pisar. Pored prepisivanja i ukraavanja bogoslubenih knjiga dijak je mogao obavljati i administrativne poslove. Poto su zlatari esto okivali jevanelja sasvim je jasno da su saraivali sa prepisivaima knjiga. Pored pisara u gradu je 1666. godine zabeleen i jedan tufegdija (pukar). Imuniji graani tog doba su sigurno naruivali raskono oruje ukraeno ornamentisanim okovima. Za ovaj deo posla su angaovani zlatari. Ovakva vrsta saradnje meu umetnicima i zanatlijama bila je sasvim uobiajena.

179

KARAKTERISTIKE ZRENJANINSKE RADIONICE

Na osnovu sauvanih predmeta bekerekog zlatarstva vidimo da je osnovni materijal bilo srebro. Ono je naknadno obogaeno pozlatom. Bekerek i njegova okolina sama po sebi nije imala ove sirovine. Ovaj nedostatak su nadoknadili brojni trgovci (zabeleeni u gradu), koji su srebro i zlato importovali verovatno iz centralnih oblasti balkanskog poluostrva. Na okovu jevanelja iz 1540. godine, Petar Smederevac je ostavio zapis o utroenom srebru. Upotrebio je 1450 drama (~4640 grama) ovog plemenitog materijala. Ako se uzme u obzir da se deavalo da su zlatari plaani po koliini utroenog i preraenog srebra14, postojanje ovakvog natpisa je sasvim opravdano. Pozlaeni predmeti su verovatno u zavisnosti od elja i mogunosti samih ktitora naknadno ukraavani. Kujundija
14

Ulaznica 209210

. Toi, Sandaljeva udovica Jelena Hrani, Zbornik radova Vizantolokog instituta XVI, Beograd 2004, str. 4301.

15 B.Radojkovi, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 102. 16

L. Mirkovi, Ikonografske Studije, Novi Sad, 1974, str. 5462.

Ulaznica 209210

Vuk je tako 1662. godine okov dekorisao ukrasnim kamenjem. Na kruedolskom jevanelju iz druge polovine XVII veka postoji okvir ija je ornamentika ispunjena pastom u tehnici emajla. Ovaj nesignirani okov je vrlo blizak radu bekerekih zlatara, te je sasvim mogue da je ova teka i komplikovana tehnika bila odomaena i meu njima. Zlatari su upotrebljavali brojne tehnike umetnike obrade poznate srpskom zlatarstvu jo od srednjeg veka. Meu zastupljenijim su livenje, cizeliranje, kovanje, granulacija, filigrani i dr. Meutim, jedna od tehnika se u drugoj polovini XVII veka odvaja od svih drugih i postaje glavna karakteristika tadanje gradske radionice. U pitanju je livenoauriranje. Iz XVI veka sauvala su se samo dva predmeta bekereke radionice. Na osnovu ova dva primera teko je izvui karakteristike radionice tokom XVI veka. Re je o radovima dvojice umetnika razliitih senzibiliteta, a i sami predmeti pripadaju razliitoj liturgijskoj praksi. Znatno je bolja situacija sa radovima XVII veka. Iz ovog perioda postoje dva okova i jedno kandilo koje svojim stilskim i tematskim odlikama upuuju na okov za jevanelje kujundije Vuka iz 1662. godine. Glavna odlika je upotreba malih ploica sa predstavama svetitelja. Njihovom kombinacijom je bilo lako ukrasiti bilo koji okov, kako za jevanelja, tako i za ikone, kivote, kandila i dr. Brojni kalupi za ove ploice su se zadravali u radionici dugi niz godina stoga one odiu izvesnim neujednaenim kvalitetom. Tako su zlatari postajali vie zanatlije a sve manje umetnici. Kalupe je mogao da uradi jedan zlatar a neki drugi da ga iskoristi za livenje. Ovakav nain rada u Rusiji je primenjivan jo od XIV veka, dok se na naim prostorima odomaio tek u XVII veku15. Svetiteljski likovi na ploicama se obavezno nalaze pod prelomljenim (saracenskim) lukovima sa rafiranom pozadinom. Ne moemo sa sigurnou rei da li je ovakav luk neki daleki odjek dekorativne umetnosti moravske Srbije ili nekih savremenijih strujanja iz umetnosti Turske i Rumunije. Na ovaj nain su stvoreni nizovi arkada koji vode poreklo jo iz ranohrianske umetnosti. Oni predstavljaju vrata raja i stanove pravednika u nebeskom Jerusalimu16. Zatitni znak bekereke radionice iz XVII veka je i predstava Bogorodice Panagije. Ona se nalazi na sva tri okova i kandilu. Na okovima je raena po istom ikonografskom izvoru. Predstavljena je uzdignutih ruku u molitvenom poloaju sa malim Hristom u nagovetenom medaljonu. Iznad njih je ornametika koja asocira

180

na saracenski luk. Ovakva predstava izvore ima u onovremenom slikarstvu. Bogorodiin nimb je punktiran, to je odlika italokritskog ikonopisa17. U zidnom slikarstvu ovaj tip Bogorodice sreemo iznad oltara u kaloti apside jo od srednjeg veka. Da je upravo ono uticalo na umetniko oblikovanje okova kujundije Vuka vidimo na hopovskom jevanelju. U gornjoj zoni njoj su pridruene dve ploice sa arhanelima Mihajlom i Gavrilom. Upravo je ova kompozicija model po kome su slikane kalote apsida. Koritena ornamentika je u velikoj meri zavisila od senzibiliteta samog zlatara, duha vremena u kome je nastalo, i u manjoj meri i od predmeta za koji je upotrebljena. Najee je ona iz repertoara biljne ornamentike. Petar Smederevac se odluio za lozice sa cvetovima i nautovim liem, dok je Vuk upotrebljavao stilizovane vree sa ruicama. Zlatar ore Gostimirovi se odluio za veu upotrebu geometrijskog ornamenta, kao to je trostruki preplet ili ovalne i meandrirajue povrine. Ornamentika je koritena kako bi se ispunio fon na figuralnim kompozicijama ili se dekorisao prostor oko livenih svetiteljskih ploica. U likovnom pogledu zlatarstvo u Bekereku XVI veka je znatno kvalitetnije od radova iz XVII. Okov Petra Smederevca odlikuje monumentalnost, plastinost i snaan individualni karakter stvaraoca. Okovani krsta ora Gostimirovia nam donosi gracioznost, uzdranost i novosti u ornamentici koja e obeleiti tek nadolazei XVII vek. Radovi kujundije Vuka i njegovih savremenika deluju mnogo plonije i dekorativnije.Na njima se oseaju poslednji trzaji vizantijske umetnosti koja je na umoru. Meutim, i oni kao takvi nose dozu simpatine naivnosti i matovite stilizacije koja e tek obeleiti radove banatskih zografa u XVIII veku.

181

RADOVI ZLATARA KAO OGLEDALO ONOVREMENOG IVOTA

Radovi zlatara nam itekako mogu oslikati ivot u nekadanjoj spskoj sredini u Banatu. Oni su namenjeni duhovnoj praksi i naizgled nemaju toliko veze sa svetovnim ivotom, meutim, u svojim detaljima oni nam otkrivaju jedno sasvim drugo lice. Petar Smederevac na poleini okova nam predstavlja scenu Silazak u Ad. Na njoj je prikazan Hrist kako razvaljuje vrata pakla i oslobaa Adama i Evu. Pri dnu kompozicije sa leve strane je Satana sa okovima na rukama. Ovde je na simbolian nain prikazana borba protiv Turaka. Ako paljivije pogledamo kosu gospodara podzemlja
17

Ulaznica 209210

S. Raki, Ikone Bosne i Hercegovine (1619. vijek), na http://www.rastko.org.yu/ rastkobl/umetnost/likovne/srakicikone/srakicikone_bih_l.html

18

B.Radojkovi, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 107.

Ulaznica 209210

moemo videti da ona podsea na stilizovanu kapu. Vlasi se vijugavo diu i kupasto suavaju. Ona neodoljivo podsea na kape koje je nosila laka turska konjica Akindije. Kao predhodnica turske vojske ona je imala cilj da unese strah meu tuom vojskom i narodom. Da li su moda ba ove jedinice turske vojske naterale Petra da napusti Smederevo i nastani se u Bekereku? Na istom okovu ovaj vrsni zlatar nastavlja svoje pripovedanje. On podrobno opisuje jevaneliste koristei razliite predloke. Na gornjem delu okova se nalaze Marko i Matej u potpuno sobnom ambijentu. ini se da se u njihovoj pozadini nalaze police. Kraj njih se nalaze stoii na kojima su boice sa mastilom. Svi jevanelisti su prikazani u razliitim pozama: Matej ita svitak, Luka u ruci dri dve pisaljke i jednom od njih pie po svitku, Marko u jednoj ruci dri svitak a u drugoj knjigu, Jovan podboen i zamiljen eka boije nadahnue. Sve ove scene odiu jednom uobiajenom atmosferom iz nekakvog skriptorijuma. Kujundija Vuk takoe ne zaostaje za svojim predhodnikom prilikom prikazivanja stvari koje ga okruuju. Na hopovskom jevanelju se kao centralna figura nalazi predstava sv. ora na konju koji ubija adaju. Ploica nosi odreenu dozu primitivizma i stilizacije u obradi. Meutim i pored svoje naivnosti ona nosi Vukovu elju da insistira na odreenim detaljima. Pa nam tako opisuje onovremenu konjsku opremu sa uzengijom, uzdama i dr. Na istom hopovskom jevanelju i na kandilu sa Atosa (Kareja) imamo ploicu sa figurama dvojice nepoznatih svetitelja. Oni se nalaze pod biforom prelomljenih saracenskih lukova. Detaljno opisan prozor ima u sredini stubi sa kapitelom u vidu voluta. Kulisa ili okvir napravljen za ovu dvojicu svetitelja uzor je morao imati u arhitekturi. U prilog ovoj tvrdnji ide i horizontalna linija u pozadini svetitelja koja bi mogla biti odjek greda koje su koritene da bi se uvrstio crkveni svod. Ova bifora je mogla biti deo neke graevine ili je nastala pod inspiracijom nekakve sline. Na okovu Petra Smederevca nalazi se dopojasna figura sv. Maksima, tj. despota ora Brankovia, iznad Raspea. Ona u sutini jeste ablonizovana i stilizovana, ali se ipak svojom obradom odvaja od drugih figura na okovu18. Sv. Maksim je prikazan iroke glave, upalih oiju, duih brkova. Sve ove karakteristike nosi i despotova predstava na zidnom slikarstvu manastira Krusedol. Poto su oba lika nastala u priblinom vremenskom okviru sasvim je slobodno zakljuiti da su imali zajedniki izvor. Za ovaj izvor je zasluan ktitor i okova i zidnog slikarstva Silvestar, tadanji igumana manastira Kruedol. On

182

je mogao biti u obliku nekakvog crtea ili ikone koji su mogli imati prave portretne karakteristike koje su zabeleene jo za ivota samog despota. Na ovaj nain su posrednim putem osobenosti sv. Maksima prenesene i na okov Petra Smederevca.

183

SUDBINA PREDMETA ZRENJANINSKIH ZLATARA

Bekereka zlatarska radionica tokom XVI i XVII veka pripada samom vrhu starog srpskog zlatarstva. Ona stoji u rangu sa najboljim tadanjim radionicama kao to su beogradska, sarajevska, hercegovaka i kosovskometohijska. Sauvani broj predmeta nije veliki ali je sasvim dovoljan da bi se shvatio njen znaaj i nain delovanja. Najvei deo predmeta je stradao u toku ratova, vrlo estih na naem podruju. Ovi ratovi su podstakli migracije, pljaku i nedovoljnu brigu o kulturnom nasleu. Deo blaga danas eka da ga pronau arheolozi a deo pak tavori u privatnim i javnim zbirkama irom sveta i eka na svoje objavljivanje i atribuciju. Nekim predmetima se u relativno skorije vreme izgubio trag. Panagijar Stevana Moraanina rad kujundije Vuka je postojao u drugoj polovini XIX veka. Isti sluaj je i sa panagijom iz manastira Praskvice. Ona se u manastiru nalazila 1890. godine. Meutim kasnije je nestala, verovatno za vreme pljake manastira od strane Italijana tokom II svetskog rata. Nekoliko zlatarskih okova se danas nalazi u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U pitanju su okov Petra Smederevca (1540.), Kruedolsko jevanelje (XVII vek) i Hopovsko jevanelje kujundije Vuka (1662.). Ovi predmeti su bili deo riznica frukogorskih manastira sve do II svetskog rata. Tada su konfiskovani od strane ustakih vlasti i preneti u Zagreb. Do kraja rata nalazili su se u vlasnitvu Muzeja za umjetnost i obrt. Aprila meseca 1946. godine ovi predmeti su zajedno sa jo 11 vagona imovine SPC sa prostora Srbije vraeni u Beograd. Posle restauracije i konzervacije ovi okovi su smeteni u vitrine i depoe muzeja Srpske pravoslavne crkve. Od 1954 godine muzej se nalazi u zgradi Patrijarije u Beogradu. Dobar deo radova ne nalazi se u naoj zemlji. Vrlo je zanimljiv put okovanog krsta zlatara ora Gostimirovia (1593.) koji je raen za manastir Ozren u Bosni. Krst se volebnim putem naao u riznici Bakovskog manastira u Bugarskoj. Tu je ostao sve do 1946. godine kada je poklonjen ruskom patrijarhu Alekseju. Danas se nalazi u vitrinama Patrijarijskog muzeja u Zagorsku19. Grabovako
19

Ulaznica 209210

B. Radojkovi, Krst iz Ozrena ora Gostimirovia, ZLU 10, Novi Sad 1974.

jevanelje (1663.) se takoe nalazi u inostranstvu. Namenjeno je bilo manastiru Grabovcu (juno od Budimpete) i tu je ostalo vie vekova, preivevi nekoliko pohara manastira. Danas se nalazi u muzeju SPC u Sentandreji. Osnivanje muzeja je imalo za cilj da prikupi sve najvrednije predmete sa podruja Budimske eparhije i da ih prezentuje javnosti. Skupini predmeta u inostranstvu treba pridodati i kandilo sa Svete gore (XVII vek). Ne znamo kojem manastiru je bilo namenjeno ali zato znamo da je prilonik bio jeromonah sa naih prostora. Danas se nalazi u Protatu (Kareja), seditu samouprave i suda Svete gore. Naalost, sauvani zlatarski predmeti se usled mnogih okolnosti nikada nisu ponovo nali u Bekereku.

Ulaznica 209210

184

Ulaznica 209210

185

E-SEJI I KRI-TIKE

Ulaznica 209210

186

Zlatko Jelisavac
187 Ulaznica 209210

PROBLEM FORMIRANJA SUBJEKTIVNOSTI U FUKOOVOM DELU HERMENEUTIKA SUBJEKTA

Teko je u povesti filozofiranja nai mislioca koji je odreeni filozofski problem analizirao iz tako mnogo razliitih stanovita kao Miel Fuko. Ako se i radi o potpuno drugaijim tematskim okvirima, isti problem ostaje u ii, samo to se razvija u drugim okolnostima. Kod Fukoa ovi tematski okviri su se menjali kao pozicija u sagledavanju istog problema, ali jednako nabijeni inventivnou analize. Ono od ega Fuko polazi u svim svojim radovima je problem odnosa subjektivnosti i istine. Tema svakako nije originalna, ali pristup temi je, ako ne uvek Fukoovski unikatan, onda svakako prepoznatljivo lucidan i inspirativan. Geneologija subjektivnosti i mera istine u razliitim istorijskim okolnostima prepoznatljiva je sinteza u njegovoj filozofiji. Opte je mesto da je Fuko iznosei analizu odnosa subjektivnosti i istine, ovaj problem stalno vezao za odreene vremenske periode, u smislu epistema koje su taj period obeleavale upravo kroz razumevanje tog odnosa. Ove episteme su bile mera razumevanja subjektivnosti i istine bilo da se radilo o antikom razumevanju, ili helenskorimskom, hrianskoteolokom, renesansnom itd. Svaka od ovih istorijskih ekstaza je imala svoj nain vienja ili episteme navedene problematike koje su odreivale diskurs miljenja tog perioda. Naravno, sve teme nisu problemski doticale i sve periode, ali problematika subjektivnosti je bila epistema svake posebne episteme ili osnov na kojem se sve one i zasnivaju. Knjiga Hermeneutika subjekta koja je, u stvari, zbir Fukoovih predavnja na Kole de Fransu u periodu 19811982, tematski gaa tano u centar problema, kako se i vidi iz samog naslova. Istorijski, Fuko je u ovom delu, najvie zainteresovan za helenskorimski period filozofije, to jest za I i II vek nove ere i filozofiju stoicizma i epikurejstva kao najdominatnije u tom dobu. No, filozofija tog perioda Fukoa ne interesuje iz razloga to je ona dominatna, ve stoga to je njena problematika ili odnos spram pitanja subjektivnosti vrlo znaajna i specifina. Filozofija tog perioda ostvarila je takav smer miljenja ili duhovne vebe koji e se u kasnijem razvoju, direktno, problema subjektivnosti, u potpunosti promeniti i zadobiti sasvim drugo znaenje. Hrianska filozofija je ve ovu problematiku tumaila na potpuno drugi nain, dok je moderna filozofija pojam subjektivnosti

1 M. Fuko, Hermeneutika subjekta str. 20, Svetovi, Novi Sad 2003 2

Isto str. 20

Ulaznica 209210

postavila u problemu znanja saznanja i tako zauvek izbrisala pathos filozofije duhovne vebe ili prakse. Iako je predmet svojih interesovanja Fuko vezao ponajprije za rimski period filozofiranja, ipak on problematiku formiranja subjektivnosti kao rada na sebi, postavlja u jedan dosta iri vremenski kontekst. Naravno, da je ovaj problem vezan i za filozofiju pre rimske, osobito filozofije Sokrata, Platona, kinike kole, epikurejaca, stoika, novoplatoniara itd. Sve u svemu, filozofija koja je ivela i vie od jednog milenijuma; od V veka pre nove ere do V veka nove ere, sa svim izuzecima, usponima i padovima. Njen ivot i daljni razvoj prekinut je u hrianskoj filozofiji, ali ne i potpuno izbrisan jer i hrianski diskurs, mada u dosta izmenjenom obliku, preuzima filozofiju duhovne prakse i koristi njena dostignua. Fukoova tenja u analizi problema subjektivnosti nije usmerena ka istorijskom prikazu razvoja pojma subjektivnosti i njegovoj razradi kod razliitih filozofa. Iako obrauje jedan dug istorijski period i daje odreen filozofski prikaz jednog problema, tu se ne govori o nekom fenomenolokom razvoju pojma subjektivnosti. Za Fukoa tu je pre re o zameni teza, ili pogrenoj slici koja je imala moderna filozofija spram ovog problema. To najbolje vidimo u Fukoovom prevrednovanju uvenih gnoma: gnothi seauton (spoznaj sebe) i epimeleia heautou (staranje o sebi). Spoznaj sebe je kud i kamo poznatija misao od epimeleia heautou koja je, iz razumevanja moderne filozofije, izgubila na znaaju jer se kroz znanje saznanja vie vezala za onu misao sa delfskog proroita. Doista, kakav je znaaj i razlika izmeu ovih gnoma i ta je prouzrokovalo njihovo udaljavanje? Upravo je ovo pitanje na koje Fuko eli da da odgovor pokuavajui da rasvetli smisao i znaaj staranja o sebi: videete kako je epimeleia heautou zaista okvir, tlo, osnova od koje se polazei opravdava imperativ upoznaj samog sebe.1 Prvi filozof koji je otvoreno pozivao na staranje o sebi bio je Sokrat. Pozivajui se na Platonov dijalog Alkibijad Fuko ukazuje na nepravednost zapostavljanja staranja o sebi naspram gnothi seauton upravo kod Sokrata. Dakle: vanost pojma epimeleia heautou u Sokratovom liku, sa kojim se meutim obino povezuje, ako ne iskljuivo ono barem povlaeno, gnothi seauton. Sokrat je ovek staranja o sebi i to e ostati. Videemo, u itavom nizu kasnijih tekstova( kod stoika, kod kinika, pre svega kod Epikteta), da je Sokrat uvek, sutinski, u osnovi onaj koji se na ulici obraao mladiima govorei im:Potrebno je da se starate o sebi.2 Staranje o sebi je Sokratova taktika koju on stalno

188

Ulaznica 209210

propoveda svojim sugraanima, osobito onim mladim. Spoznati sebe znai prvo starati se o sebi, pripremiti sebe za znanje, negovati (therapeuein) svoju duu za pravu spoznaju sopstva (auto to auto) i vebom (askesis) dostii smisao sopstva ili subjektivnosti. Ali to nikako ne znai spoznaju koja bi predstavljala jedan kartezijanski momenat, kako to uslovno naziva Fuko, ne znanje saznanja kao samosvesti, ve veba sebe za zadobijanje sopstva kao smisla subjektivnosti. Kartezijanski momenat je diskvalifikovao staranje o sebi, a postavio gnothi seauton kao merilo samosaznanja u okviru svesti. No, i gnothi seauton gubi svoje pravo znaenje ukoliko ga odvojimo od staranja o sebi jer spoznati sebe moe se jedino kroz pripremu due, vebu i ponaanje (khrestai/khresis) koje omoguuje znanje o smislu sopstva. Vebati duu za smisao sopstva ne znai kontemplirati nad svojom spoznajom, ve znai puni angaman i tela i duha da bi se dolo do pravog cilja. Da bi se dolo do cilja potreban je: Pogled u dubinu od sebe prema sebi koji obuhvata svet iji smo deo i tako osigurava slobodu subjekta u tom istom svetu.3 Sloboda subjekta za sebe jeste krajnji cilj svih napora u staranju o sebi jer ga oslobaa kako od negativnih uticaja spoljnjeg sveta (strasti, poude, bola itd), tako i od beskorisnog znanja koje slui kao ukras ili tatina uenim ljudima. Tako je, recimo, aleksandrijska biblioteka, za Seneku, bila samo veliki spomenik ljudskoj tatini i nepotrebnom znanju, dok je pravo znanje u pravilima i pripremi (paraskeuei) due koja se odvija pod nadzorom uitelja i voenjem dnevnika aktivnosti koje sam uenik, uz pomo uitelja, analizira svakog dana. Ukoliko traimo neto zajedniko u irokom spektru znaenja odreenja staranja o sebi koje se odvija kroz itav jedam milenijum, to je upravo ovaj momenat isticanja duhovne prakse nad teorijskim saznanjem. Odrediti sopstvo(auto to auto) kao staranje o sebi ali u poznavanju sveta kroz umee ivljenja (tekhne tou biou) bio bi neki opti smer filozofije duhovne prakse u njenom hiljadugodinjem iskustvu. Naravno, razliite filozofske kole su svaka na svoj nain tumaile smisao staranja o sebi i odreenju sopstva, ali ono to je zajedniko jeste taj terapeutski smisao filozofiranja koji tei odreenju sopstva kroz duhovnu praksu i razumevanje sveta kroz umee ivljenja. Da bi razumeli antiko shvatanje staranja o sebi moramo razumeti okolnosti u kojim posveenik istini traga za odgovorom. Staranje o sebi jeste, po Sokratu ili Platonu, traganje za istinom kojoj je cilj gnothi seauton, ali to je traganje za istinom kao takvom, ne za istinom o sebi. Mislim da je ovo jedna od najznaajnijh karakteristika samodelanja iz tog razdoblja: subjekt treba da postane subjekt istine.
3

189

Isto str. 359

4 Isto str. 455 5

Isto str. 443 i 444

Ulaznica 209210

Treba da se brine o diskursima istine. Treba da izvri subjektivizaciju koja poinje sa sluanjem diskursa istine koju mu iznose. Potrebno je da postane subjekt istine, da moe i sam da kae istinu, potrebno je da moe sebi da kae istinu. Ni u kom sluaju, nije neophodno da kae istinu o sebi.4 Ovde je istaknuta razlika izmeu antikog shvatanja staranja o sebi, to jest onog razumevanja koje je najvie vezano za Sokrata i Platona, i helenskorimskog. Kada Sokrat pouava ljubitelje istine, to jest svoje uenike, o staranju o sebi on, pre svega, ima na umu istinu kao takvu kojoj subjekt istine tei. Gnothi seauton jeste cilj staranja o sebi, ali ova spoznaja je iskljuivo okrenuta samoj istini, istini subjekta ne i istini o subjektu. Smisao staranja o sebi, pre svega, ima logikodijalektiki smer koji ima za cilj spoznaju istine kao takve, a ne istine o sebi. Istina o sebi kao osnova i cilj jednog, recimo, rimskog stoika jeste smisao njegovog vebanja duha i tela. On se priprema za istinu sopstva, a na tom putu ga budno prati oko uitelja koji mu odreuje nain i tempo vebanja. Uenik je skoncentrisan samo na vebe koje mu propisuje njegov terapeut i na taj nain koristi iskustvo svog uitelja radi postizanja svog cilja. Veba je, u stvari, obostrana jer uitelj obnavlja svoje zapise koje je pravio tokom svoje pripreme (paraskeue), i produbljuje njihovo znaenje i za sebe i za uenika. Stoici su na taj nain irili i produbljivali svoje iskustvo, ali jedan od osnova njihove vebe (askesis) jeste postavljanje granice u iskustvu jer cilj vebe nije znanje po sebi ve saznanje istine o sebi. U tu svrhu ak su i prouavanje filozofskih dela svodili na minimum: Kao prvo, treba itati malo autora; treba itati malo dela; u tim delima, treba itati malo tekstova; najzad, treba izabrati samo nekoliko strana koje smatramo znaajnim i dovoljnim.5 Ova uputstva koje je davao Seneka nisu bili samo vezana za stoike, ve je to bio manir filozofiranja i nekih drugih kola, na primer epikurejci su dela svog uitelja rezimirali, skraivali i na taj nain bavili se njihovom analizom. Smisao ovog postupka je: koncentrisati se samo na ono najbitnije, najjednostavnije, a odbaciti znanje koje ne tei ovom idealu. Bitan momenat u bavljenju sobom jeste taj da, bez obzira koliko je uitelj vaan u vebanju, uenik mora sam da otvori vrata saznanja sopstva. Erotski momenat, koji je bio vrlo bitan u antiko vreme, ovde se gubi i eros je potisnut za raun askesisa. Odnos izmeu uenika i uitelja svodi se na vebanje bez erotskog pathosa. Ako se prisetimo Sokrata koji eli da zavede mladog Alkibijada, mada njegove tenje nisu samo erotske ve i pedagoke jer Sokrat eli pouiti Alkibijada kako da postane vet vladar. Ali pre toga Alkibijad se mora baviti sobom.

190

Ulaznica 209210

Odnos izmeu uitelja i uenika, u rimskom periodu, u mnogo emu se promenio. Govorei o ovom odnosu uitelja prema ueniku Fuko kae: Njegov diskurs ne sme da zavodi. Treba da bude takav da ga uenikova subjektivnost moe prisvojiti i da, njegovim prisvajanjem, uenik moe da doe do svog cilja, odnosno do saznanja samog sebe.6 Dakle, cilj pouavanja je da uenik, koristei se uiteljevim iskustvom, postigne svoj cilj, a to je saznanje samog sebe, to jest istine sopstvene subjektivnosti. Dakle, askeza pretvara, i ima ulogu da pretvori, subjekt u subjekt istine.7 Askeza je ta posredujua veza izmeu uenika i uitelja jer su tu radi o prenosu iskustva koje ima obostrani znaaj. Uitelj poduava, ali istovremeno utie i na svoje iskustvo u staranju o sebi, tako da to nije zatvoren i negde zavren proces, ve je u stalnom kretanju i menjanju. Askesis je, u stvari, samodelanje kojim se ostvaruje istina o sopstsvu i time zaokruuje staranje o sebi i na taj nain postaje kljuni pojam helenskorimskog filozofiranja. Naravno, nije svuda pojam askesisa shvatan isto, zavisno od filozofa ili filozofskih kola , ali je jednostavno pojam u koji uvire obilje znaenja koje je proizvelo staranje o sebi kao samodelanje. Kasnijim razvojem hrianske filozofije askesis zadobija drugo znaenje koje naputa samodelanje ka ostvarenju istine subjekta o sebi i zadobija smisao spasenja ili pokajanja radi otkupa grehova. Mada su slinosti izmeu ova dva askesisa velike, iako imaju mnogo taktikih slinosti ipak su im ciljevi potpuno drugaiji. Kada se govori o odnosu uiteljuenik veoma je bitno ukazati na jedan od kljunih pojmova filozofije staranja o sebi, a koji ujedno dosta govori i o sutini odnosa izmeu subjekata znanja to je pojam parrhesia. Parrhesia znai iskrenost, rei sve o sebi, otvorenost ali i izbor, odluku: Termin parrhesia toliko je vezan za izbor, odluku, stav osobe koja govori da su ga Rimljani preveli kao libertas. Princip da treba sve rei po kome se odlikuje parrhesia izraen je reje libertas: slobodom osobe koja govori.8 Parrhesia je, pre svega, iskrenost u odnosu uenikuitelj jer uenik treba da kae sve o sebi, to jest sve to moe pomoi uitelju da ga usmeri na pravi put u staranju o sebi. Ovaj iskreni, slobodni govor podrazumeva u sebi da je govor istine i da izraava logos. Jedino govorei (legei) istinu i rukovodei se logosom moe se stei smisao staranja o sebi i savladati sve prepreke i zamke na tom putu, a njih je mnogo. Velika opasnost za libertas jeste govor koji je suprotnost istinitog legeia, a po sebi esto je vrlo blizu pravog govora. Naravno, re je o retorici koja je jo od Sokrata i Platona postala vetina koja zavodi i daje privid
6 Isto str. 459 7 Isto str. 463 8

191

Isto str. 465

9 Isto str. 473 10

Isto str. 473

Ulaznica 209210

istine. Retorika ostvaruje svoju pravu svrhu ukoliko se pridrava ili slui istini. Onog trenuka kada postane svrha samoj sebi, a to znai uivanje u lepom govoru, retorika je izvan legeia i slui zavoenju lakovernih a ne istini. Posebna opasnost koja moe proistei iz vetog vladanja govornitvom, osobito kada se eli postii neki interes, jeste laskanje. Rimski stoici, osobito Seneka, najvie su upozoravali svoje uenike upravo na ovu opasnost. Opasno je kada uitelj umesto da vodi svoga uenika iskrenou i pravim znanjem, u elji da ga zavede iz bilo kojih razloga, posegne za laskanjem koje ljudima uvek najvie prija jer sluaju ono to ele da uju. Takoe i uenik se moe posluiti laskanjem da neto postigne kod svog uitelja i time je smisao iskrenosti (parrhesia) ugroen i samo uenje dovedeno u pitanje. Moemo zakljuiti da je najvei protivnik parrhesiae lep govor i laskanje jer: Parrhesia nema za cilj da osobu kojoj govorimo odrimo u zavisnosti od sebe to je sluaj sa laskanjem. Cilj parrhesiae je da se osoba kojoj se neko obraa, u datom trenutku nae u takvom poloaju da joj vie nije potreban diskurs drugoga.9 Ovde moemo uvideti da je rimski prevod parrhesiae libertas, potpuno odgovara cilju staranja o sebi, a to je nezavisnost u bavljenju sobom u svakom pogledu. Cilj koji uitelj eli da postigne svakako je libertas samog uenika da staranje o sebi u potpunosti podredi svom diskursu koji je stekao i bude nezavistan od bilo kakvih uticaja. Naravno, svrha nije u tome da se neko u potpunosti zatvori i izoluje od diskursa drugih, ali svakako jeste da se postigne autarheia linosti. Ukoliko je drugi preneo diskurs istine osobi kojoj se obraao, ta osoba moe da se lii odnosa prema drugome, tako to e interiorizovati i subjektivizirati diskurs istine. Istina koju u parrhesiai jedan prenosi drugome, osigurava i garantuje autonomiju drugoga, osobe kojoj je govor prenet, u odnosu na osobu koja je taj govor prenela.10 Ovako odreenje svrhe parrhesiae osobito je vano ukoliko je onaj koji prenosi diskurs istine ili pouava se nalazi u ulozi savetodavca neke osobe koja je od politikog znaaja. Kao i kod Platona, pravi smisao pouavnja dolazi do izraaja ukoliko je uenik neko tko je na vlasti ili, jo bolje, se priprema za politiki ivot kao to je to sluaj sa Alkibijadom u Platonovom dijalogu. Naravno, smisao staranja o sebi, osobito kod rimskih stoika, namenjen je osposobljavanju uenika da se stara o sebi na pravi nain bez obzira na status i poloaj. Ali osoba koja e svoj nauk umeti da primeni i na vladanju nad drugima daje staranju o sebi poseban znaaj jer je domen uticaja mnog vei. Ovim odreenjima nikako nije iscrpljeno obilje znaenja i

192

razumevanja pojma parrhesia; samo kod stoika smo ukazali na jedan segment njenog znaenja a ima ih jo dosta, a da ne govorimo o drugim stanovitima, na primer epikurejaca koji su ovaj problem vie vezali za odnos meu uenicima i gde je parrhesia odreena kao odnos meu prijateljima. Vano je jo istai da se razvojem pojma parrhesia, po Fukou, gubi znaaj pedagokog smisla pouavanja i zadobija jedan novi momenat koji Fuko naziva psihagokim gde se uzimaju u obzir sve odrednice filozofije staranja o sebi. Zavrimo ovaj prikaz pojmom parrhesia jer mi se on ini osobito znaajnim i interesantnim u Fukoovoj analizi obilja problema filozofije staranja o sebi. Naravno, utisak je subjektivan jer obilje bitnih problema koje nalazimo u ovoj zbirci predavanja Hermeneutika subjekta i moe sigurno navesti na potpuna drugaije zakljuke. Bilo kako bilo, pred nama je knjiga od izuzetnog znaaja jer jedan veliki period aktivnog filozofiranja prikazuje u originalnom svetlu filozofije staranja o sebi koja, po Fukou, ima primat nad gnothi seauton u dekartovskom smislu spoznaje subjekta. Primat spoznaje ovde je zamenjen prednou bavljenja sobom umesto saznavanjem sebe, osobito u smislu razvoja samosvesti kao posledice ove spoznajue strukture staranja o sebi. Koliko je ova problematika osetljiva i mnogoznana moemo uvideti pratei tekstove ovih Fukoovih predavanja koji ne nose konane zakljuke ve ostavljaju mogunost ili poticaj za jednu geneologiju subjekta kojoj je Fuko teio u svom celokupnom filozofskom angamanu.

Ulaznica 209210

193

Alan Pejkovi

RAT, RED I ROD U ZBIRCI PRIE, ENSKI ROD, MNOINA EJLE EHABOVI
Ve je postalo navika da sve to bosanska spisateljica ejla ehabovi napie bude ovjenano nekom knjievnom nagradom. Tako je i njena najnovija knjiga Prie enski rod, mnoina, u izdanju banjalukih Nezavisnih novina, rezultat pobjede ehaboviceve na konkursu Nezavisnih novina za Priu godine. Nakon izdavanja, knjiga je takoer dobila godinju nagradu Udruenja pisaca Tuzlanskog kantona. Na slian nain kao i u njenoj proloj zbirci pria Car Trojan ima kozije ui, ehabovieva vrlo esto, i nadasve vrlo uspjeno, barata sa mladim naratoricama koje dobijaju daleko veu dubinu i kompleksnost nego u prethodnoj knjizi. Razmiljanja su ovdje suptilnija i nijansiranija, ironija dobija nove nijanse, autorica se kree sve slobodnije u svojim rodnim orbitama. Ovdje se, kroz djeiju ili pubertetsku, ali nimalo jednodimenzionalno naivnu prizmu, tretiraju posljedice rata, apsurdi ivota van domovine, pubertetska prijateljstva za koja mislimo da se nikad nee zavriti. I u veini pria, rodnih vinjeta, caruje rat kao zlokobni pauk iz mree naih sjeanja. Sheloba jedne generacije koja je u ratu prerasla Tolkiena jer je morala odrasti na jedan potpuno drugaiji nacin. Mnogo bri nain. Tematski gledano, spisateljica ovdje dakle istrauje polifoniju enskih glasova, vjeno uutkivanih glasova sasvim obinih i neobicnih ena, koje svakako imaju ta rei i iji glas treba pomno sluati. Time ehabovieva nastavlja tradiciju enske umjetnosti koja na Balkanu naalost nije nikad bila u fokusu i istovremeno, na vrlo suvremen nain, podriva patrijarhat i norme koje taj sistem i danas nesmetano producira u sredinama u kojim vlada. Povezivanje rata i poslijeratne tranzicije sa pitanjima identiteta i subjektiviteta a sve u vjenom traganju za pripadnou ili vjenom bjeanju od iste se moe vidjeti u svakoj od ovih pria. Manje ili vie. Tretirajui rat kao feministiko zrcalo patrijarhalnog sjeanja, ehabovieva uvodi jedan novi i zanimljiv nain gledanja na fenomen bosanskog rata. Pria Voda je efektna ikona takvog obinog enskog sjeanja rata. Smjetena u okvir uvjeta u kojima vlada restrikcija vode u toku bosanskog rata kada graani dobijaju vodu svakih dvanaest

Ulaznica 209210

194

sati, naratorica, koja radi na radiju, etablira svoj enski prostor u fabularnom ramu u kojem voda, kao tradicionalno enski simbol fluidnosti, postaje deficitarna. Rat nije za ene, one ne idu na liniju ali rat podjednako pogaa enski rod (59). Konstatirajui da njoj rat nee proi nikad, naratorica istovremeno postavlja i predstavlja ensku perspektivu rata koja se u mnogim slojevima razlikuje od muke te komentira vjeni rat spolova, rat koji [njoj] nee, nikad proi (62). Dino, njen suradnik na radiju, je nikad vise nee zvati mala jer e naratorica odrasti i postati ena (62). ta zapravo znai postati ena nije definirano niim drugim osim to ta ena nee biti vie mala. Bit e enski subjekt, preivjet e rat. U prii Ruvejda ija se fabula vrti oko povratka dvadesetpetogodinje naratorice koja dolazi iz Amerike da identificira mrtvo tijelo svog djeda oslikava se odnos rodova u bosanskoj tradiciji kroz pitanje identificiranja mukog tijela pri emu naratorica u tempu krunic[a] na hipnotikim seansama zaviruje u muku genealogiju (13). ivei u pauzama za razliku od svoje majke koja je ivjela u svijetu objanjenja, naratorica, traei svoj prostor, izbjegava linearni patrijarhalni diskurz (13). Imaginarna i realna slika unukine linosti koja se u djedovoj memoriji rava u naratoricu i Ruvejdu je bifurkacija u unuku koja spremno nastavlja patrijarhalni diskurz i naratoricu koja ga jo spremnije prekida. Ruvejda koja nikad nije dirala [nita] kad joj se reklo stoji u direktnoj suprotnosti sa naratoricom koja nikad ne slua[], sve dira[](15). Ruvejda, kao freudovski peat u djedovoj svijesti, ivi iza podrumskih vrata i mora ostati dolje ako e novi tip djevojice izai na povrinu (18). Kao stereotip pametne djevojice, djevojice po mjerilu patrijarhalnog diskurza, koja [s]va slova zna, sve zna Ruvejda predstavlja kariku lanca koja se prekida samo neim tako radikalnim kao to je rat (19).Unuke, dobre za identifikaciju jer se niega ne sjeaju i ne plau a igle se ne boje i jer su njihove krvi predstavljaju simboliki nastavak krvne loze ali mogu djelovati i subverzivno uzrokujui prekid patrijarhalnog lanca (17). Konstatirajui samosvjesno: Hou da dam krv naratorica kroz svoju agensnost ponovo preuzima krv kao centralni simbol prie, ali ovaj put enske prie (14). Krv koja je najvanija [i] [n]ezamjenjiva istovremeno oslikava zamjenjivost ljudskih bia (17). U paralelnoj prii o naratoricinoj ljubavi sa oenjenim Brandonom koja se zavrava bijegom od samog koncepta ljubavi ilustrira se ehaboviin metod upotrebe asocijativnih lanaca. elei zaboraviti mjesto na kojem to radi[],mislei na ljubav, naratorica pristaje na sve. to ukljuuje i seks (20). Kako Damir Arsenijevi primjeuje, naratorica konstantno oscilira izmedju amerike i

Ulaznica 209210

195

bosanske kulture uz konstantno pregovaranje izmeu kulturalnih pozicija (11). Asocijativno povezivanje motiva krvi iz dijela koji se odnosi na bosansku kulturu sa mrljom od vina, crvenom kao krv ehabovieva prevodi bosanski patrijarhalni diskurz u ameriki ukazujui na univerzalnost ovog konstrukta (21). Krv kao kreativna metafora koja nagovjetava prekidanje lanca, sugerirano zavrnom, odlunom konstatacijom naratorice da je bila u mrtvanici posljednji put se takoer moe interpretirati kao uskrsnue enskog subjekta koji se otima patrijarhalnim okovima natopljenim krvlju i vinom (21). Crveno nije samo boja ljubavi, crveno je i boja enskog pisma. Istovremeno, nestanak tijela iz diskurza i njegovo zamjenjivanje odjeom, slojem povrnosti, koju ehabovieva stavlja u prvi plan je razgraivanje jedne druge koncepcije o tijelu kao sidrit[u] u svijetu, kako je to postavio Merleau Ponty (144). Tijelo kao ne samo kulturoloki tekst ve i kao direktni, praktini lokus socijalne kulture, kako su argumentirali Foucault i Bourdieu, izmeu ostalih, postaje kod ehabovieve tijelo utvare. Lokus za bosansku verziju prie o duhovima, svojevrsne spectrality u kojoj se stapaju povijest i rod. Sugerirajui sa upotrebom odjee umjesto tijela lea performativnost roda koji postaje diskursivni modus kojim se uspostavljaju ontoloski uinci i time stavlja u pitanje sam pojam subjekta ehabovieva, u eskalaciji rodne subverzije, onetjelotvoruje muki subjekt (Gender as Performance 112). Menschenbild, reprezentacija tijela koje je unakaeno i dekomponirano u ratu, nestaje i naratorica izranja u stilu Navaho boginje, Changing Woman, koja stvara. Ovaj put novi poredak. Ne svjetski, ali rodni koji je dakako sastavni dio irih promjena. U ovom traumatskom doivljaju u kojem reaproprijacija kulturalne memorije stvara odreenu nadu i u ljudskom i u smislu produkcije kulturalne memorije dolazi dakle do enskog prihvatanja agensnosti u pomenutom prekidu patrijarhalnog lanca u kojem tekst istovremeno subverzira i konstrukciju subjekta kao formiranog kroz ideologiju (Althusser), jezik (Lacan) te diskurz (Foucault). Kako Althusser tvrdi, subjekt je odredite sve ideologije i mjesto na kojem se ona reprodukuje. To je izvor njene moi: ideologija je vjena; mi smo njeni efekti; citiramo je nenamjerno svaki put kad potvrdjujemo neto to je oigledno (u Belsey 39). Odbijanjem nametnute uloge u kojoj ena postaje sredstvo za vjeno potvrivanje vjene mitologizacije vjene muke kosti naratorica mijenja i sustav nacionalne mnemotehnike. Sjeanja na rat vie nee biti ista. Razgraniavanje, kao ambivalentna analiza jednog enskog prijateljstva sa primjesama lezbijstva, prezentira vrstu emocionalnu vezu izmeu naratorice i lika Amre koja nikad nije bila na asu

Ulaznica 209210

196

Ulaznica 209210

geografije (22). Amra, koja je u poetku, dakle lik, koji utie na naratoricu u njenoj pubertetskoj transgresiji geografskih granica za koje Amra nije zainteresirana, polako postaje lik prema kojem naratorica gaji ljubavne osjeaje. Znajui kamo bi to odvelo, ova lezbijska dimenzija prie nije nikad eksplicitna ve u mnogome podsjea na anglosaksonsku tradiciju enskih prijateljstava.1 Sutinski, ehabovieva ne predstavlja lezbijsku seksualnost kao zamagljivanje spolnih distinkcija, kako je to uobiajeno, ve kao ambivalentno stanje, eksperimentiranje sa rodom i seksualnou prije Pada u odrasli ivot. Bavei se razgraniavanjem svih vrsta u ovoj prii, od prostornog do rodnog, ehabovieva uspjeno uvezuje i rat, oslikan u poetku prie, u liku stereotipnog nastavnika Milosava koji objanjava djeci kako su za rat krivi Slovenci u momentu kad u Hrvatskoj poinju borbe. Pored ovog briljantno oslikanog zla generalizacije rat je takoer znaio i granicu na svakom koraku za djevojice koje rastu (22). Spacijalni prijenos traume dobija konkretan geografski oblik u granici izmeu Bosne i Hrvatske koja se nalazi pred splitskim svjetlima (2425). Naratoricine granice na aerodromima, liminalnom prostoru koji je dinamian i prepun ljudi a gdje smo uvijek tako sami je naravno slika bijega (25). Ne samo od rata ve i od roda i od reda. Putujui manijakalno, fobino, u strahu od ostajanja, naratorica se sjea svih granica, u strahu od granice(27). Prisvajajui sustav tradicionalno mukih vrijednosti, naratorica se uputa u svijet odvajanja, neovisnosti, pustolovina i s tim sastojcima gradi novi sustav prema kojem eli ivjeti. Amra, sa druge strane, doivljava transformaciju naglaavajui da je vano pravilno razgranii[ti] stvari (28). Povezujui proces odrastanja sa procesom razgraniavanja u Amrinim rijeima da se mnoge stvari razgranie, kada konano odraste tekst, kroz lik Amre, subverzira mogunost liminalne konstrukcije koja se mora uklopiti u sistem binarnosti u svijetu odraslih (30). Amra, koja e se udati za matoroga sociologa postaje lik koji se uklapa u sistem heteropatrijarhalnosti dok naratorica ostaje sa gorinom nedovrenog, moda pomalo i nefokusiranog, rodnog protesta (30). Posljedice rata uetiri prie o amilu,su vidljive u alegorijskom prikazu riba u ribnjacima, freske poslijeratnog bosanskog drutva u kojima su individue predstavljene samo kao predstavnici naroda, nacionalnih skupina, koje moraju biti sa svojima (31). Organizacija Bosne i Hercegovine u nacionalne torove u kojima nema mijeanja
U jednoj sceni Amra objasnjava naratorici kako se zaljubila u nekakvog profesora sto je predavao sociologiju i imao petero djece (26). Objasnjavajuci da to s naratoricom nema veze i da ni sa njom nema veze, Amra konstatira da je to sve pitanje granice (26).
1

197

je dovedena u vezu sa prodorom najgore vrste kapitalizma na bosansko trite u kojem su cijene uredno ispisane iznad njihovih plivajuih tjelesa (31). Drzanje nacionalnih torova je opravdano time da se ribe ne bi meusobno unitavale (31). Razlog to su u jednom bazenu samo ribe jedne vrste je ekonomske prirode, ne zato to vea jede manju, nego jer im je tako najlake postaviti cijenu. Takav surov odnos prema individuama kao prema commodities je suprostavljen pomalo idilinoj slici iz rata u kojoj se polako umakao vru hljeb u zaeereno mlijeko i samom amilu koji je mrvama vrueg hljeba hrani[o] ribe (35). Rat se predstavlja i kao vrijeme jednostavnosti u kojem se sve znalo i sve je bilo jasno. Kolaps covjeijeg lica koje se u snu pretvaralo u riblje ali u kojima nijedan komadi vrueg hljeba nije zavravao predstavlja briljantnu zavrnu sliku konfuzije izazvane prodorom kapitalizma na kulturalni prostor koji na njega nije navikao (37). Kada se pravi fi paprika, bosansko drutvo po definiciji, koriste se najmanje etiri vrste ribe (38). Od takvog multikulturalnog paprikaa na stolnjaku ostaje mastan crvenkast trag koji u mnogo emu podsjea na krv u Ruvejdi (38). Identitet individue gubi na znaaju u korist kolektivnog identiteta koji se opet savreno uklapa u patrijarhalni kod. U prii Odlazim za tri dana naratorski glas se bori sa prikazama i rupama na karti Evrope. Prikaze koje ostaju, uvijek na istom mjestu su poznat fenomen u bosanskoj kulturi ali o njima svi jednako ute (39). Naratorica, nezadovoljna sintagmom da e svi jednom zaboraviti rat eli otii iz Bosne negdje gdje ljudi zaboravljaju sistematino i redom (40). Izvlaui prikaze rata na svjetlo, naratorica, profesorica tri jezika i tri knjievnosti, istovremeno preispituje rupe na pohabanoj karti Evrope koju koriste u nastavi (40). Rupe koje podrazumijevaju da je tu, jednom, nekada, neto bilo je Evropa promaenih obeanja, poderana i ispresijecana krivudavim linijama (4041). Pitanje istine, koja se mijenja kao lak na noktu, gdje se nijansa jedne boje, ako se zagrebe, gubi pred juceranjom bojom koja izbija na povrinu je centralno pitanje prie (45). Relativizacija istine u bosanskom kulturnom prostoru, prikaze koje uvijek izbijaju na povrinu koliko god ih potiskivali u podsvijest, je nerjeivo pitanje, kako ehabovieva sugerira, i za Evropu. Koja je takoer puna rupa koje ni sama sebi ne moe popuniti. Zakljuak prie, ambivalentna postavka dihotomije odlaska i ostajanja koja mui sve postratne generacije u Bosni i Hercegovini pa i ire, je da je centar svijeta duboko, da se do njega moe doi samo kolektivnim kopanjem i da je jedini nain za puko preivljavanje, poetiku postratnog survival ivotnog stila na Balkanu, zapravo ivjeti samo na povrini, kako

Ulaznica 209210

198

naratorica zavrava priu (46). Podjednako ambivalentno djeluje briljantna vinjeta Reality Show koja je strukturirana oko pojma nostalgije kako se taj koncept predstavlja u rjenicima i enciklopedijama. Povezujui Oprah show i potpuni makeover ena koje before izgledaju kao vree za odjeu a after kao kraljice iji muevi u publici bukvalno plau od sree sa povratkom prijatelja s kojim je provela tinejdersku verziju rata ehabovieva britko komentira i rat koji nas je sve promijenio i vrijeme koje ini da [n]ita nije isto. Niko i nita (75). Paljivo izbjegavajui ratne teme likovi ne mogu da verbaliziraju protok vremena, godine rata koje nam nisu dale nita opipljivo i u kojima su dijelovi ivota ostali zauvijek uklijeteni izmeu Scila i Haribdi sjeanja koje ne moemo dosegnuti. Ni ako pokuavamo a obino nam je i sam pokuaj neprijatan. Ispraajuci prijatelja, naratorica ve ezne za njegovim biv[im], drag[im] lice[m] (76). U paralelnom narativnom toku o ocu koji ezne za dobom socijalizma koje se naprasno rui unitavajui snove onih koji su radni vijek provodili zakljuani iza fabrike kapije, sa nejasnom nadom u budue svjetove u kojima se visoke pei plave na horizontu blagostanja kreira se vrijeme povijesnih zbivanja, nezaustavljivih promjena koje sa sobom nose i nostalgiju (78). Vrijeme za ratne bosanske generacije postaje vrijeme koje se pravi od fobija koje se razvijaju u ratu: moete ga osjetiti samo ako imate bar troje najbliih prijatelja koji su otili pa se nikad nisu vratili (77). Naracija otuenja koju rat unosi u ivote likova je takoer naracija u kojoj se gubi linearnost muke prie a ciklina ili spiralna struktura enskog pisma izranja iz sjeanja. Temporalni ram before i after zamjenjuju mjesta u svakom proteku vremena a naratorica zna kako je to (78). Konstatacija, naizgled simplificirana, da se u ratu moe ivjeti, da se poslije rata moe ivjeti i da enja postoji za svakim od tih ivota istovremeno sugerira i staru mudrost da se ovjek na sve navikne te definira rat kao liminalno stanje, ne samo izmeu ivota i smrti, ve i izmeu before i after (79). Inkorporacija u normalni ivot, ta god on bio, nije vie u potpunosti mogua. Da li je mogua nostalgija za ratom? Ima li reda u rodu?

Ulaznica 209210

199

Literatura: Arsenijevi, Damir. Political Critique of Culture in Bosnia and Herzegovina: a gendered perspective. LSE lecture. 10. Mart, 2008. Belsey, Catherine. Poststrukturalizam: Kratak uvod. Sarajevo: ahinpai, 2003. Butler, Judith. Gender as Performance u Peter Osborne (ur.) A Critical Sense: Interviews with Intellectuals. London: Routledge, 1996. 109126. MerleauPonty, M. The Phenomenology of Perception. London: Routledge, 1962. ehabovi, ejla. Prieenski rod, mnoina. Banjaluka: Nezavisne novine, 2007.
200 Ulaznica 209210

Biljana Andonovska
201

JEVAELISTAR IZMEU SVETINJE I SVETOG

(MIRJANA UREVI, UVARI SVETINJE, AGORA, ZRENJANIN, 2007)
Svetinja koju u najnovijem romanu Mirjane urevi uvaju, i koju i ona na svoj nain uva od uvara, jeste Miroslavljevo jevanelje. Izbor da se oko ovog zasnivalakog rukopisa i njegovog putaestvija opcrta, kao oko kime, nekoliko aspekata (svake) istorije i (srpske) karakterologije, ne ini od ovog romana istorijski roman. U najdalju ruku, to je atroistorijski roman, roman zabrinjavajueg, mada oekivanog, nepoverenja prema istoriji; skeptika ala na temu naih ukusa, ivotnih stilova, navika i pouzdanosti. Knjiga prati kriminalnu istoriju Miroslavljevog jevanelja, ali bono i iskosa. Rasvetljava marginu rukopisa, ozlede nanesene rukopisu, visoku politiku u niskim spletkama, svesno preskaui istorijskim i nacionalnim patosom najobeleenija mesta; satandard tipa albanska golgota, vidi se kao dosadna pobednika beanija. Miroslavljevo jevanelje je naizgled samo znaajan povod, oko kojeg se razlistavaju apokrifne slike istorijskih epoha, ponajvie nae, a kao konstante istorije otkrivaju nagon za zabranom, restrikcijom, cenzurom, zatim nagon za pijunaom, voajerstvom i nadgledanjem i konano savez erosa i politike. Ukratko: komedijanti sluaj, interes i libido. Unapred apokrifni prilaz istoriji i ne moe ovu otkriti kao neto drugo doli jeres. A sam rukopis, sve vreme skriven po sanducima, dok se njime trguje, ostaje nedostupan, zaboravljen, izgubljen, uskraen neproitan! Nastao u takmiarskoj potrebi da se pismom, tekstom i jezikom emancipuje i zasnuje nacionalna posebnost, i jednom dislociran, rukopis beskrajno luta. Pa ipak, mada pogaa oigledno jo neupokojenu potrebu naeg drutva da svoje et(n)ike nedoreenosti preispituje kroz knjievno ogledalo, meni se ini da je autorki u stvari stalo do jedne druge prie. Ili je bar meni stalo do one prie koja tee ispod linije, linije koja preseca ovaj tekst, isprva nisko u dnu stranice, da bi, kako istraivanje napreduje, sve ee i sve dublje zadirala u glavni tekst romana, inei ga u krajnjem ishodu vie atrodetektivskim nego atroistorijskim romanom. O emu se zapravo radi? Tkivo teksta romana ine dva polja i dva glasa koji se bore, i podstiu. Glavni deo teksta, na koji se preteno odnosi sve

Ulaznica 209210

to smo do sada o romanu rekli, jeste tekst kvazidokumenata, koje Istraiva pribavlja potaknut jednim snom da se pozabavi udesnom sudbinom Jevanelistara. Ali podtekst romana ini pria o tom istraivanju, koja nudi mogunost da se ona kritika koju ovaj roman sadri kroz svoj neomeeni i nesuzdrani smeh upuen istoriji, drutvu, i uopte savezu zakona, nasilja i znanja, proita na jednom drugom nivou. Privatno bi tu dizalo svoj glas protiv javnog, singularno protiv ozakonjenog poppluralizma, sa kojim vie ne postoji adekvatna komunikacija, i simboliki transfer. Ako bismo kao glavni tekst pratili avanturu istraivanja koja tee ispod crte, i podriva javni diskurs iznad, primetiemo da se sadraj i koliina tih komentara na udesnu sudbinu svetinje menjaju. Pre svega, od jedne take se umnoavaju, postajui istinski konkurentni diskurs onom glavnom, krupnom. Zatim, to istraivanje se evidentno zahuktava, i sve vie asimiluje Istraivaa, postajui sve linije i privatnije, sve dok istoriografiju ne zameni introspekcija, odnosno dok Istraiva ne dospe na psihoanalitiki tretman kod terapeutadiletanta. Ovo poslednje ili pretposlednje montipajtonovsko psihoanalitiko poglavlje (Duh nevremena) elim da naglasim, kao uspelu i strukturalno bitnu kulminaciju istraivanja. U ovoj samoiluminaciji, u kojoj se ne zna ko koga podvrgava tretmanu nepoverenja, Istraivaev tekst je skoro sasvim istisnuo glavni tekst, sveden na mucave lekarske beleke. Ovde je humor najgui i najubedljiviji (posebno izotren autohumorom), a raskorak izmeu ozbiljnog i neozbiljnog doveden do izazovne take prevelike oroumnosti. Jer, u ovom poglavlju dolazi do otkria line veze, dodira i spoja izmeu ipak dva glavna junaka ovog romana: svetog teksta i oveka u istoriji. Taj susret je u znaku obostranog ranjavanja i ostavljanja traga: dodue ovako: deak je prstima masnim od bureka ostavio trag na Jevanelistaru koji se luftirao, a za to su ga tadanji uvari u Narodnom muzeju ezdesetih godina kaznili na nain koji bi predstvaljao glasovitu traumu iz detinjstva. Ko se ovde smeje? I kome se smeje? Ovo poglavlje, dalje, skree panju da je roman graen i na temelju klasinog zapleta sa kulminacijom i raspletom na kraju. Taj potisnuti klasini zaplet je ono to dri na okupu, izmeu ostalog, dokumente i poglavlja koji su i tematski i anrovski u znaku punog rasprskavanja (san, transkript intervjua sa komentarima prevodioca, gatanje klinikog astrologa, avanturistiki roman iz podlistka enskog asopisa, arhivski dokumenti o pijunksoj aferi, zabranjeni deo scenarija za epizodu Otpisanih, ispovedni email prijatelja, beleke

Ulaznica 209210

202

psihoterapeuta). Kao takav, u osnovi detektivski, on takoe povezuje ovaj roman sa ostalim romanima Mirjane urevi, i pokazuje koja je to narativna i mentalna matrica u kojoj autorka nalazi najvie uivanja pri pisanju. Detekcija, inteligentna i nepotkupljiva, zdrav instinkt veselog tragaa kojem ne moe nita. Nita, pa ni to da ga shvati kao sasvim bezazlenog i naivnog. Ali, ovde itanje duguje jo jedno pojanjenje: naime, sasvim je oigledno da je autor nainio otklon i od Istraivaa, i da ga dri na stabilnoj ironijskoj distanci. Pogledamo li opreznije: ni njegovo istraivanje ne vode nita manje sluaj, lini interesi i libido, nego to isti vode sve druge aktere ove istorijskoetnike sotije, farse, burleske, komarne vesele besmislice koja se ponavlja. Istraiva, dakle, i sam postaje jedan od uvara svetinje, inei da se i poslednje iekivanje oslonca i smisla rasprsne u kanonsko Nita. Poslednje poglavlje istraivanja, meutim, nije i poslednje poglavlje romana o istraivanju. Poslednje, deseto poglavlje (Miroslavljevi vodii kroz galaksije), iluminacija nad kojom Istraiva nema vlast, tekst zateen u rukopisu, dobijen kao dar, netraen i nemotivisan, zapravo je dobro uvedena poenta celokupnog projekta. Razmotrimo li vreme i njegove funkcije u ovom romanu, vidimo da je linerani princip, aktivan kroz hronoloko praenje sudbine jednog simbolikog nosioca ideje o nacionalnoj istoriji, kao i kroz detektivskopsihoanalitiki zaplet istraivanja, stalno podrivan principom ponavljanja i krunog kretanja. Daleko od banalne doskoice da se istorija uvek ponavlja jer iz nje nita ne stiemo da nauimo, ponavljanje u ovom romanu ima znaajna tekstovna uporita, a to da se ona nalaze na urgentnim mestima poetka i kraja, ne iznenauje, ali i ne umanjuje njihove efekte. Tako se dva zavrna poglavlja mogu posmatrati kao ponavljanje i obnavljanje prvog, iji je sadraj dat kao Istraivaev san nakon pijanke sa nekolicinom akademika. Psihoanalitiko (pretposlednje) poglavlje ponavlja prvo na nain racionalizacije i osveenja, naime kao konano istumaenje sna kojim je poelo istraivanje. Poslednje poglavlje, smeteno u budunost, ponavlja prvo poglavlje na poseban nain njegov status kao teksta je jednako nemotivisani upad spolja u Istraivaev tekst, kao to je to bio i inicijalni upad sna u istraivaevu svest. Podrivajui upad nemotivisanog teksta, na poetku kao i na kraju romana, zapravo je nagovetaj daljih akcija Istraivaa i naelne nezaustavljivosti pisanja, i ini ovaj roman sa dva kraja istinski otvorenim, za vremena i tumaenja. Ako smo kroz iroku karnevalsku prognozu prolosti mogli da se sauesniki smejemo, drugaije se smejemo suoeni

Ulaznica 209210

203

sa prognozom budunosti na kraju ovog romana. Ne samo zato to predskazanje budunosti, sa svojim rezervama neodreenosti, neposrednije angauje nau etiku svest. Udruujui orvelovsku melnholiju i adamsovski humor, i inei od vasionskog broda nojevu barku savremene civilizacije, poslednje poglavlje o poslednjim vremenima, odnosno o planetarnoj ugroenosti, ini smeno jasnim jednostavne injenice koje na brdovitom Balkanu najee odve lako prolaze nezapaene: planeta, ukupna civilizacija i nai pojedinani ivoti odavno su daleko vie ugroeni od svakog izmatanog nacionalnog interesa. I pozivaju na sasvim drugu vrstu odgovornosti. Moe li sluaj biti to da je nam je kao drutvu zaista jo uvek potrebno da ujemo priu o svojoj prolosti, a da knjievnost na tu potrebu ne moe da odgovori, to iz epistemolokog ukusa epohe koja u istoriju kao tekstualnu praksu vie nema poverenja, to iz neobine situacije da se nacionalna tema osea kao uzurpirana ili obeleena od strane pisaca koji ne pokazuju da im je ovakva epistemoloka deilema ikad bila bliska? I da se onda taj adekvatni a nenapisani i nenapisljivi roman krijumari kroz podtekst atrohumoristikog romana?!

Ulaznica 209210

204

Rastko Simi
205

O TOLSTOJU, PROFESORSKI
(LJUBIA JEREMI MALA KNJIGA O TOLSTOJU FILIP VINJI, BEOGRAD, 2007)
Seate li se onog prizora u kojem Ana Karenjina, pre nego to e se baciti pod voz, primeuje niz nevanih pojedinosti, pa tako na trenutak ugleda i seljaka koji je podseti na onog koga su Vronski i ona sanjali? Ili kada u Sevastopolju u maju 1855 Praskuhin gine od topovske granate, ali taj beskrajno kratki tren za njega traje dovoljno dugo da mu u svesti iskrsne itav niz prizora iz ivota? Pamtite li epizodu u kojoj otac Sergije sebi odsee prst da bi se spasao od iskuenja u koje ga navodi ena koja je ula u njegovu isposniku eliju? Ili kada se u Lucernu za nekog bogataa kae da mu je u ivotu bilo toliko dobro da ga je mrzelo i usta da otvori? Sve su to mesta koja se pominju u knjizi koja je predmet ovog napisa. Za sve njih, ve i pri laikom itanju, nasluujemo da nam mogu rei mnogo vie od onoga to se na prvi pogled vidi, samo ako smo u stanju da ih valjano interpretiramo. Jedna od najprivlanijih strana Tolstojeve proze i lei u tome to ona kao da itaoca poziva da zae to dublje i nudi mu niz novih nijansi znaenja. Za odgovore koji se u tim tekstovima kriju vredi uloiti trud. Neke od njih moe da ponudi i Mala knjiga o Tolstoju. Ovo je druga knjiga Ljubie Jeremia koja se pojavila 2007. godine. Knjiga O srpskim piscima sastoji se od nekih ranije ve objavljenih eseja kojima su pridodati i novi. Obuhvata autore o Jakova Ignjatovia do Miroslava Josia Vinjia. Analizirajui njihova dela, Jeremi promilja i neke od kljunih pitanja teorije knjievnosti u XX veku (uticaj mita, anrovski status romana, temporalnost, autorski komentar). I Mala knjiga o Tolstoju sastavljena je na slian nain. U njoj su sabrani Jeremievi ogledi o ovom ruskom klasiku, od kojih su neki takoe itaocima od ranije poznati. Isto tako, Tolstojevo delo analizira se uzimajui u obzir dostignua teorije knjievnosti. Ljubia Jeremi svakako je jedan od najboljih poznavalaca Tolstoja kod nas, to vrlo dobro znaju svi koji su imali prilike da sluaju njegova predavanja o ovom piscu. Knjiga se sastoji od pet eseja. U sredinjem delu smeteni su radovi o dva kljuna Tolstojeva dela, Ratu i miru i Ani Karenjinoj, kao i ogled o odnosu teoretiara ruske formalne kole prema starom klasiku. Na uvodnoj i zavrnoj poziciji nalaze se radovi koji se Tolstojem bave

Ulaznica 209210

na jedan optiji nain: knjigu otvara tekst o Tolstojevom istraivanju narativnosti (po naem miljenju najuspeliji od ovih pet eseja), a zatvara ve dobro poznati Jeremiev ogled o unutranjem monologu kod Tolstoja i Dojsa. Jeremiev pristup Tolstoju u skladu je sa onim to je reeno na poetku ovog teksta. U uvodnom poglavlju on ocrtava svoju nameru, istiui da kada itamo velike pisce najmanje vodimo rauna o strogo knjievnim kvalitetima proitanog. Naprotiv, njihova dela nas privlae zbog toga to nam daju razloga da verujemo da u njima moemo pronai odgovore na pitanja od ireg, egzistencijalnog ili antropolokog znaaja. Ovo je polazna taka Jeremievog istraivanja. Meutim, dolazak do ovih strana Tolstojevog dela mogu je tek ako se u vidu imaju alatke koje prua teorija knjievnosti, a Jeremi se upravo njima i slui. Kreui se tako trasiranim putem, i sluei se relevantnim sredstvima, on kree u potragu za onom ifrom za razumevanje, koju nas, po njegovim reima, sva istinski relevantna knjievna dela nagone da traimo. Predmet njegovog istraivanja su formalne inovacije koje je Tolstoj uneo u narativni tekst, jer su ba one ovom piscu omoguile da izrazi nove uvide u ljudsku prirodu. Unutranji monolog moda je i najvanija od njih. Tolstojevom upotrebom ovog pripovednog postupka bavi se verovatno najpoznatiji Jeremiev esej, ranije ve objavljen u knjizi Glas iz vremena. Kada govori o poreklu i nastanku unutranjeg monologa, Jeremi je obuhvatan i iscrpan. Sa jedne strane, on ukazuje na uticaj koji je na Tolstoja izvrilo delo Lorensa Sterna, koji se sluio takozvanim metodom slobodnih asocijacija, a sa druge na kasnije zapadnoevropske uvide u naine fukcionisanja ljudske svesti, do kojih su doli psiholog Vilijem Dejms (brat romanopisca Henrija Dejmsa), filozof Volter Pejter, i najzad, u znamenitom eseju Moderna proza iz 1919, Virdinija Vulf. Jeremi pokazuje da se znatno pre njih, i pre nastanka takozvanog romana toka svesti ovim postupkom sluio Tolstoj, i da je o njemu jo 1856. godine pisao kritiar ernievski. Deo ovog eseja bavi se i Dojsovom upotrebom istog narativnog postupka. Jeremi ukazuje na neto drukiji status unutranjeg monologa u Uliksu nego to je to sluaj kod Tolstoja, ali ga pre svega zanima odgovor na pitanje zbog ega se ova dva velika pisca ne zadovoljavaju klasinim autorskim komentarom, i ta ih nagoni na upotrebu ovog narativnog postupka. Unutranji monolog on posmatra kao sredstvo da se izrazi sadraj koji se na drugi nain ne bi mogao saoptiti. U eseju Tolstoj i formalisti Jeremi se bavi recepcijom Tolstojevog dela od strane, pre svega Viktora klovskog (u studiji Graa i stil u romanu Rat i mir) i Borisa Ejhenbauma. inei to, on

Ulaznica 209210

206

osvetljave dobre, ali i loe strane formalistikog pristupa ovom piscu. Isto tako, on postavlja zanimljivo pitanje: otkuda uopte interes formalista za Tolstoja kad se zna da su oni bili tesno povezani sa tada aktuelnim avangardnim tokovima ruske knjievnosti. Kada govori o pojedinanim Tolstojevim delima (kratki tekst o Ani Karenjinoj i znatno dui o Ratu miru) Jeremiu je najvanije da skrene panju na izvesne formalne strane njihovog ustrojstva. To se pre svega odnosi na visok stepen promiljenosti njihove konstrukcije, o emu je u srpskoj rusistici i ranije ubedljvo pisano (tekstovi Nane Bogdanovi). Rat i mir Jeremi analizira imajui u vidu itav niz knjievno teorijskih koncepata. On se uputa u pitanja o anrovskim karakteristikama ovog romana, o njegovom epskom kvalitetu i, to je najzanimljivije, ispituje status autorskog komentara u njemu. Rasprava o autorskom komentaru u velikoj je meri pod uticajem Borisa Uspenskog i njegovog shvatanja o istovremenoj upotrebi vie taaka gledita u pripovedanju. Imajui ovo u vidu, Jeremi ukazuje na razliite oblike koje u Ratu i miru poprima autorski komentar. Shvatanja Uspenskog omoguavaju mu da autorski komentar (to jest ono to Vejn But naziva piev glas u romanu) prepozna i tamo gde nije eksplicitno iskazan, gde je prikriven (u pievom utanju, rekao bi But). Najzad, treba skrenuti panju na prvi esej u knjizi, po naem miljenju najuspeliji. Ovaj tekst bavi se ranim Tolstojem i formiranjem poetike koja e zatim biti upotrebljena u njegovim velikim romanima. Da bismo ocrtali njegovu temu posluiemo se jednim primerom iz savremene knjievnosti. Severnoirski pisac Robert Maklijam Vilson, koji je i sam veliki potovalac Tolstoja, u svoj roman Ulica Eureka, kod nas nedavno preveden, inkorporira nekoliko nenarativnih poglavlja koja podseaju na istoriozofske glave u Ratu i miru. Direktni oma svom uzoru on ini kada kae da ak i najdosadnija ivotna pria nekog stanovnika Belfasta ini povest koja bi mogla da baci u zasenak i najdeblju Tolstojevu knjigu. Upravo ovakvu jednu ideju Tolstoj je imao na umu kada je, pedesetih godina XIX veka, poinjao da pie. Jeremi prati njegovo stvaralatvo od najranijeg pokuaja teksta Istorija jueranjeg dana iz 1851, u kojem Tolstoj nastoji da predstavi niz utisaka koji su se javili u njegovoj svesti u toku jednog sasvim obinog dana. U ovom pravcu on nastavlja da se kree i u drugim ranim delima: Detinjstvu, Tri smrti, Sevastopolju u maju, Lucernu. U centru Jeremieve panje su novatorski narativni postupci koje Tolstoj ovde koristi, ali isto tako on osvetljava i Tolstojeve uvide u naine funkcionisanja ljudske svesti, koje ovi narativni postupci treba da izraze. Cilj mu je da skrene panju na predlogike i iracionalne inioce koji upravljaju ljudskim miljenjem.

Ulaznica 209210

207

Knjiga Ljubie Jeremia uspeno objanjava ustrojstvo Tolstojevih dela i poetiku koja iza njega stoji. Autor meutim ide i dalje i trai Tolstojeve motive za ovakvo pisanje. Pronalazei ih, on nam otkriva i neke istine o nama samima. Time Jeremi ispunjava svoju nameru da osvetli one osobine Tolstojevog dela koje daleko prevazilaze interes knjievnih studija. Najvanija karakteristika ove knjige jeste njeno ukazivanje na funkciju odreenih pripovednih postupaka i njihovu sutinsku povezanost sa znaenjem koje treba da saopte.

Ulaznica 209210

208

Ivan Savi
209

AHILOV TIT BUDNOG KANAANINA

(DAVID CRONENBERG, EASTERN PROMISES, 2007)
Poslednji film Davida Cronenberga Eastern Promises nedvosmisleno pokazuje tendenciju promene odnosa autora prema zvaninom Holywoodu. Zanimljivo je da reiseri poput dva onisupotpunonezavisniiestonerazumljivi Davida (Lynch i Cronenberg) svoju umetniku i profesionalnu evoluciju verifikuju pozitivnom kritikom u Newsweekly Mirror Postu. U intervjuima vie ne objanjavaju; oni iznose trivie sa snimanja, banalne poalice asistenta reije, sumnjiv kvalitet majoneza u sendviima jo sumnjivijeg cateringa. Pri tom stvaraju svoja najbolja dela, potpuno artikuliui ono to je njihov artistiki vjeruju, godinama unazad ohrabrivan podeljenim miljenjima i enciklopedijskom kategorizacijom kao umetnost oka, psihopatolokog i nadrealnog. Svako ubrajanje Cronenberga i Lyncha u jedan zajedniki senzibilitet je neprimenjivo. Ova dva potpuno razliita umetnika se pribliavaju jedan drugom samo u koordinatama recepcije njihovog dela, strukturi koja popunjava naslone bioskopskih sala. David Cronenberg odabirom tema i eksplicitno upozoravajuim stavom godinama slovi kao autor koji izazivanjem naturalistikomorbidnih i fizioloki ogoljenih ljudskih transformacija razlae probleme modernog oveka. Ve u The Brood (1979) jasno se pomaljaju krv, razoblieno telesno, problem poverenja, identiteta, nasilje u porodici, kao vani diskursi oko kojih se formira itava jedna vizuelnosemantika poetika. Videodromom (1983) Cronenberg proiruje svoju opservaciju ka narastajuoj tehnofobiji sugeriui njenu opravdanost (Ekran televizora je deo tela, tvrdi medijski mag, tvorac Videodroma). Metamorfoze telesnog i psihikog proimaju i The Fly (1986), Crash (1996), i eXistenZ (1999), dok problem nasilja u porodici (ak i kad porodica nije direktni ve posredni objekt nasilja) punu aktuelnost dobija u pretposlednjem Cronenbergovom filmu A History of Violence (2005). Eastern Promises je nastavak i korak dalje u sinopeji kanadskog autora. Ako ve poseemo za esto potrebnom anrovskom artikulacijom, nikad obiniji triler (Spider (2002) nagovetava taj drugorazrednafabulakaopozornica poligon za vivisekciju) i nikad artistiki ujednaeniji Cronenbergov film. Eksplicitno prikazano

Ulaznica 209210

nasilje na filmu nikada nije lieno empatije gledaoca koji se gnua. Meutim, blesak ambivalencije koja istovremeno ekstremno nasilje pribliava, i odgovarajuim odbrambenim mehanizmima ini humanijim i prirodnijim, od autora ini propagandistom devijantnog, udaka koji kroz najanimalnije nagone dopire do publike. Problem nastaje kada takav mehanizam vie nije sredstvo intimnijeg optenja sa auditorijumom, kada nasilje na filmu uslonjava percepciju samoga dela. Cronenberg upravo i eli da osujeti bilo kakav pokuaj da se nasilje na filmu shvati kao uzbudljiva zabava. Prolivena krv nije u funkciji poveanog adrenalina razrogaenih individua eljnih uzbuenja. Do sada reeno i dalje ne odaje masterpiece ovog autora. Sumnja da je nekakav meta (fiziki, semantiki i emotivni) plan uveden da oponira dosadanji pristup svakako je opravdana. Ono to ovaj film izdvaja iz celokupnog Cronenbergovog opusa je jedan nov kvalitet, simboliki haos koji paradoksalno ali svrhovito, redukuje suvina znaenja. Slikanje koje od dokumentariste pravi genija. Legenda kae da je Homer iscrtao istoriju dotadanjeg sveta na Ahilovom titu. Umetnici potonjih generacija pokuavali su da svojim delima predstave vie od pukog dogaaja, da doaraju atmosferu, istoriju i genezu odreene istorijske epohe ili strukture drutva. Za one malobrojne koji su uspevali vezujemo epitet velikog umetnika. David Cronenberg je umetnik takve moi upravo zato to predmetima svoje fiksacije uspeva da oslika itavu panoramu ljudskih strahova, problema moi, drutvenih margina i najelementarnijih nagona. U Eastern Promises pratimo priu o funkcionisanju i prirodi Vory V Zakone, realno aktivnom ruskom kriminalnom bratstvu (ne gangu, organizaciji, klanu ili kartelu) u Londonu. Nikolaj Luin (Viggo Mortensen) je voza u slubi Semjona (Armin Mueller Stahl), voe bratstva. Nikolaj je istovremeno ovek za sve Semjonovog infantilnog sina Kirila (Vincent Cassel). Jedno od njegovih mnogobrojnih zaduenja je i da mlade ruske devojke dri u zatoenitvu, drogira ih i alje na ulicu. Prihvatajui u bolnici etrnaestogodinju rusku devojku Tatjanu, koja umire na poroaju, medicinska sestra Ana Kitrova postaje pokreta radnje. Ana moli svog native russian ujaka Stepana da prevede dnevnik koji je mrtva devojka vodila. Stepan odbija, instiktom starog simpatizera KGBa, nisam bio pripadnik, ali drug iz kole je daleko dogurao, i Ana je prinuena da prevoenje prepusti Semjonu, dovodei porodicu u opasnost. Semjon, proitavi dnevnik koji ga direktno optuuje i prepoznaje kao oca deteta mrtve devojke, preduzima akciju koja e zatiti Bratstvo.

Ulaznica 209210

210

Istovremeno, misteriozni ofer (Viggo) uliva poverenje Ani koja enskom intuicijom detektuje njegovu pravu prirodu, ne sanjajui da upravo neznanac mora ubiti njenog ujaka ne bi li uao u Vory. Nikolajeva inicijacija u Bratstvo deo je Semjonovog plana da zatiti na momente maloumnog Kirila (Cassel uvek na visini zadatka) koji na poetku filma naruuje ubistvo eenskog kagana. Na taj nain, Nikolaj bi zauzeo mesto Semjonovog sina ne slutivi da svojom smru vraa dug u krvi uvek neugodnim eenima. U prilog Semjonovom planu ide i injenica da eeni ne znaju kako Kiril izgleda. Poto antiheroj Cronenbergu nije heroj, do kraja filma saznajemo da je Nikolaj pripadnik najelitnije ruske Slube i veza Scotland Yarda sa ruskom mafijom. Dete je spaeno, Semjon kanjen, Nikolaj izbegao smrt, a Kiril postaje Cappo di tuti Cappi pod kontrolom neprokuenog Nikolaja. Sve u svemu jedan naturalistiki opis ruske kriminogene sredine u Glavnom gradu Sveta, na momente eksplicitno naturalistian, kao deo Cronenbergove vizuelne poetike. Meutim, vizura jednog Kanaanina je u ovom sluaju naopako tana. Iz sveobimne prie o ruskoj mafiji Cronenberg prepoznaje jedan hermetiki kodeks kojim se Bratstvo rukovodi, jedan funkcionalan model ponaanja (autentian u geokulturolokoj ravni) svojstven nekim drugim Organizacijama (kineske trijade, japanske jakuze, sicilijanska mafija) koji mnogo govori o karakteru, i o istoriji, i o sociopatiji cele jedne subkulture. Ni traga kockastim glavama u crnim boxer jaknama, ukavim trenerkama, basket patikama i iletima oko vrata koje viamo u dokumentarcima na RTSu. Nigde podruma i prirunih laboratorija koje seju otrove mladima koji se nisu snali. A pri tom je ispriao mnogo: pomou otpadnika noviju istoriju jednog naroda, pomou tetovaa na Nikolajevom telu smenu diktatura, reima i ureenja, gulage Sibira i CocaCola automate putinovske ere. Krv, telo, identitet. Glavna polazita Cronenbergovih interesovanja na pozornici fabule prosenog trilera. I tu nastupa Cronenberg veliki umetnik, koji sve pokrenute opservacije ukrta na Nikolajevom telu, izloenom strogim pogledima Voryjevih bossova. Slike na koi koje postaju identifikacioni karton pripadnika jedne subkulture, znamenja koja u svojoj preciznosti stvaraju nove identitete. Krv na Nikolajevom nagom telu postaje simboliki i semantiki parnjak novoroenom detetu umrljanom majinom krvlju. I iznad svega zaloga poverenja, termin kojim se Cronenberg nemilosrdno poigrava. Dvodimenzionalni kodovi na Nikolajevim prsima priaju itavu istoriju geneze kriminogenih struktura ruskog drutva. Govore o stvaranju zajednica u gulazima Sibira radi zatite

Ulaznica 209210

211

Zauujua je slinost Cronenbergove i Kiove optike. Ritual Nikolajeve inicijacije u Bratstvo ima neto od ezoterije Kiovih kockara i disidenata u gulazima Grobnice za Borisa Davidovia.

Ulaznica 209210

svojih lanova, golgoti margine reima komunistike epohe, o pripadnicima Slube, koji ostaju bez posla u nemilosrdnom procesu postkomunistike tranzicije. Da bi detaljem prikazao genezu jedne strukture ruskog drutva, Cronenberg kao bedeker kroz apokaliptini svet ruskog podzemlja (ipak, Moskva je Trei Rim) koristi samo jednu knjigu The Russian Criminal Tattoo Encyclopedia od D. S. Baldaeva, katalog tetovaa od kojih se neke pojavljuju u filmu. On ispisuje itavu panoramu odanosti, portvovanosti i fanatizma ruske due koja preree grkljan i potom, u onirikoj predstavi ruske trojke koja galopira urbanom tajgom, glasom biveg pripadnika Hora Crvene Armije, vozvisuje se i udaljava od svakodnevice. Do jutarnje poiljke. Takoe, Cronenberg se rado poigrava vantekstualnim, nesemantikim sredstvima, zbog kojih ovaj film slobodno moemo svrstati i u film atmosfere. Tatjanin dnevnik je jedino usporavajue sredstvo koje trai panju, sve ostalo tee. Krv lipti, kia ne prestaje, tela zavravaju u Temzi, ali tajna i dalje lebdi na povrini zaodenuta. I slike se smenjuju, morbidnom fluidnou dospevaju do gledaoca koji je prikovan. A onda, otkrovenje. Nagota telesnog se iri na sferu apokaliptinog. Likovi se odjedanput pojavljuju kao aneli, demoni i vukovi u ljudskoj koi (biblijska eshatologija je pojaana vremenskim okvirom filma Boi i dan pre to ovaj film ini u neku ruku i Boinom priom, sa sve miraculom na kraju). U tom segmentu, Eastern Promises se ini nalik ruskom blockbusteru Night Watch, proceenom kroz naturalistiki filter. Pod takvim svetlom, Vory V Zakone podsea na vampirsko drutvo rukovoeno tarot istinama 1 i praktino primenjivim sujeverjem. Izgovorila si ime moga oca, besno inkantira Kiril, stavljajui u Anina usta najvei greh izgovaranje imena onoga ije se ime izrei ne sme. Semitski mit Cronenberg majstorski koristi samo da bi oslikao hermetinost i stroge kodekse Bratstva, bez ikakave antisemitske konotacije. Liturgija je muzika pozadina dok Nikolaj klei nag. Ja sam ve mrtav. Mrtav sam od svoje petnaeste. Sada ivim u Zakone, formula je kojom Nikolaj odgovara Odboru. Nikolaj moe biti shvaen kao personifikacija smrti, iako svi Rusi u filmu (donekle izuzmimo Aninog ujaka, on je stara kola, zna kada bi trebalo da se skloni) deluju kao hodajui mrtvaci. Tatjanin dnevnik poinje komentarom o ljudima iz njenog sela, koji ive kao u zemlju zakopani. Na momente groteskna proslava u restoranu deluje Kirilu kao party za Anela smrti. Da li je Nikolaj aneo ili je Ana

212

sklopila pakt sa avolom? Ili je u krajnjem ishodu sasvim svejedno? U Cronenbergovoj viziji dobra i zla pobednika i pobeenih nema. Da Cronenbergu oduzmemo status boanstva (i svedemo ga na poluboanstvo) postarao se Viggo Mortensen ijem studioznom pristupu karaktera u koji mora da kroi zavide i zvunija imena sedme umetnosti. Nekoliko sedmica vonje u gradskom prevozu Moskve, odabir ruske radio stanice u hotelskoj sobi tokom snimanja, ovaplotile su Nikolaja koji oivljava esenciju Cronenbergovog nauma. Uz mefistofelski obojenog, izvanrednog Armin Muhler Stahla, i odlinu Naomi Watts, film deluje organski uoblien. Zanimljiv je izbor istonoevropskih strujanja oba autora (Lynch2 i Cronenberg). Prostitutke iz Poljske i Rusije vie nisu problem samo Human Rights Watcha. I oni su se zainteresovali.

Ulaznica 209210

213

Najnoviji lm Davida Lyncha, Inland Empire, radnju bazira na dva osnovna motiva, problemu podvojenosti glumakog identiteta, i trgovini prostitutkama iz Poljske.

Ulaznica 209210

214

Ulaznica 209210

215

DNEVNIK

Ulaznica 209210

216

Sran V. Tein
217

21TH CENTURY FRAGMENTS FROM MY DIARY (3)

Ponedeljak, 17. mart: U kakvoj to iracionalnoj dravnoj tvorevini ivimo kada se za nau stvar na Kosovu ponovo bore isti oni pjesnicijurinici iz Francuske 7. koji su onomad guslali po Kninu i Palama? Oprostite, gospodo podgojena i sa dravnih jasala, ali svaki put kad vas tako uniformisane vidim na deavanjima naroda kako sa pozornice zapenuani kliete borbene stihove, znam da nam se sprema belaj vei nego to razum moe da pojmi. Ve negde rekoh, piscima se ne moe zabraniti da imaju politiko miljenje, ali ih, svaki put kad otvoreno ili uvijeno u pesniku oblandu pozivaju na krenje ljudski prava, treba da iskoristim ovaj nesreni termin lustrirati. Istine radi, i sa jedne i sa druge strane stajali su pisci kao tvorci i propagatori velikih nacionalnih ideja, kao to su dravnici Ibrahim Rugova i Dobrica osi ili najpoznatiji nacionalni knjievnici Adem Demai ili Matija Bekovi. Uz tu razliku da o Rugovi i Demaiju nema ni pomena u srpskoj Britanici, a da se Bekovi nalazi pod slovom M. Politika, definitivno, izrabljuje pisce i ne zna se ko kome nanosi vie tete. injenica je da jedni o drugima uistinu malo znamo, jer posle silnih negiranja prava na postojanje onog Drugog, doli smo dotle da poslednjih nekoliko decenija nijedna knjiga nekog srpskog pisca nije prevedena na albanski, a ni knjige albanskih pisaca sa Kosova se, osim jednog bitnog izuzetka, ne prevode na srpski. Kakavtakav izuzetak predstavlja ratni dnevnik Meksiko Vladimira Arsenijevia koju je napisao u etiri ruke sa piscem sa Kosova Devdetom Bajrajem. A ono to je Arsenijevi pre osam godina rekao, vai i danas: Negativni nanos koji postoji u ovoj sredini prema kosovskim Albancima nije samo doao iz proreimskih krugova; ini se da ovde godinama vlada temeljno nerazumevanje prema tom narodu. Moda ne toliko nerazumevanje koliko nedostatak interesovanja da se uspostave kontakti. I to je bolno tano. 2000. godine, u biblioteci Samizdat Free B 92, objavljena je zbirka pesama pritinske pesnikinje i lekarke Flore Brovine Nazovi me mojim imenom. Knjigu je prevela Nalije Malja Imami koja je, sa pesnikinjom Radmilom Lazi, nainila izbor iz poezije Flore Brovine, koja je bila osuena na dvanaestogodinju robiju u Poarevcu, bez mogunosti i prava ak i na korienje obine olovke. Nakon 18 meseci provedenih u zatvoru putena je na slobodu. Marek Edelman

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

i Jacek Kuronji pokrenuli su peticiju koju je potpisalo gotovo hiljadu uglednih ljudi iz sveta nauke i umetnosti (Andej Vajda, Dubravka Ugrei i drugi). Srpski PEN centar se oglasio saoptenjem povodom hapenja Flore Brovine. Pokuao sam da napravim tekst za mesenik REZ, pre itave ove prie sa duplim dnom o otcepljenju i osamostaljenju, o najznaajnijim mlaim piscima sa Kosova, o najtiranijim i najtraenijim knjigama kosovskih pisaca, o uticajnim izdavakim kuama, o egzistiranju knjiarske mree i unitavanju bibliotekog fonda knjiga na srpskom. Nita od toga mi nije polo za rukom. I dalje ne znam nita o svojim kolegama sa Kosova. Verovatno ni oni o nama. O nekim srpskim piscima sa Kosova sam se obavestio putem saoptenja podrunice UKSa. lanove knjievnog drutva Kosova i Metohije, kako onih koji su ostali da ive na prostorima danas najvee civilizacijske sramote naega vremena, tako i onih u rasejanju, do krika i bola uznemirava suluda ideja bolesnog mozga da se na teritorije srpske, napravi druga iptarska drava, kae na sajtu UKS potpredsednik Knjievnog drutva Kosova i Metohije izvesni Mirko ari. S obzirom na to kakvim su se biranim reima pisci, da ne kaem intelektualci, borili protiv veleizdaje, nije ni udo to je svaka diplomatska akcija unapred bila osuena na propast. Politika je estradna praksa, slui sadanjem trenutku, njoj je vano da neguje naroguenost naroda iz dravotvornih razloga na jednoj ili odbranakih na drugoj strani. Kao pisac, pozorini reditelj i profesor, oseam izvesni deo krivice to nismo malo robusnije naruili tu retoriku, to je nismo opovrgavali naom komunikacijom. Komunikacije je mogla biti ponovo uspostavljena i, sasvim sam sigurna, nije morala ni biti tako drastino prekinuta, rekla je svojevremeno Vida Ognjenovi, predsednica spskog Pen centra u razgovoru (na engleskom, kako je naglaeno u naslovu na sajtu Radio slobodne Evrope) sa Basrijem apriijem, predsednikom kosovskog Pen centra. Treba otvoreno rei da su pisci bili ti koji su udaljavali ova dva naroda Srbe i Albance. [...] Iskustvo govori da su ba pisci pripremali konflikt, hukali, duvali u nacionalistiku tikvu, kae aprii. On tvrdi da e muziari i glumci pre uspostaviti pokidane veze izmeu dva naroda nego knjievnici. Pre trinaest godina sam u izdanju neformalne umetnike grupe Endemina junost objavio kolektivnu dramu za itanje Pohovani mozak o ludoriji rata. Iako naa stvarnost lii na devedesete kada je drama i nastala, nema anse da napiem nastavak...

218

Petak, 21. mart: Ima tome dosta godina kad me je pozvao jedan manje poznati izdava i ponudio mi, za ono vreme ogroman novac, da pod pseudonimom napiem krimiroman. Odbio sam ga. Moj argument da nije lako pisati dobre petparake prie nazvao je smenim. A nedavno mi je, sa jedne velike televizije, stigao poziv da uestvujem u tokou posveenom privatnim istraiteljima u kome bi gostovali advokat, privatni detektiv i ja pisac krimi pria. Nisam otiao na snimanje. Producentkinja je za divno udo, poput pomenutog izdavaa, znala da sam autor pseudokriminalistike zavrzlame uvrtene u antologiju srpske krimiprie. Pripovest o junaku kog ubija italac je postmodernistika igrarija, a moto s poetka prie o tome da svako moe biti Agata Kristi, ali malo ko Herkul Poaro, pokazao se kao ishitren. Nisam, dabome, ni A od Agate. Utorak, 1. april: Jue sam se poalio Davidu A. kako se plaim da neu uspeti da zavrim knjigu pria do roka koji mi je izdava postavio. Iako moja sumnja za srpsku knjievnost ne predstavlja ni P od problema, Pisac me je ipak mudro i duhovito posavetovao: Najbolji recept za dobre prie poinje pravljenjem tulumbi: po jedna tulumba za svaku priu, za due moe i dve. Pisati brzo dok su tulumbe svee, tako da po zavretku pisanja pria ostane neka tulumba da se ovek na miru zasladi. Zbirku onda predati izdavau... I zaista, voen Davidovim receptom, u jednom dahu sam napisao priu Tulumbe i smrt, koja e se nai i u njegovim Poslastiarskim priama, izboru kratkih pria u kojima e istaknuto mesto dobiti upravo poslastiarnice i tradicionalni kolai naeg sveta, ali i u mojoj kolekciji pria Ima li ivota na Marsu?. Dakle, da bi se napisala pria, dobra po mogustvu, pisci se mogu rukovoditi i najobinijim kulinarskim receptima, jer ni dobrih tulumbi kao oni dobre prie nema bez pravih sastojaka koje veta ruka spravljaja po odreenom redu. Ima onih koji su proitali jednu ili dve knjige u ivotu i zapamtili, ko e ga znati zato, sve to je od rei do rei napisano. I nema anse da se ne naete u neobranom grou kad vas takav upita: Da li ste itali tu knjigu, a vi odgovorite potvrdno, jer ko e, ako ne mora, pamtiti sve to?! Onda e vam taj jednostruki italac rei: Nema ti pojma! Nisi ti to itao, brajko moj! S takvim bih se sloio jedino ako bi upitao: Da li ste itali Vok on!? Jer da jeste, bez sumnje biste to pamtili za sva vremena. Knjiga Vok on! Ugljee ajtinca je dobra knjiga.

Ulaznica 209210

219

Ponedeljak, 7. april: Jedna moja poznanica je odluila da postavi isto pitanje svakom piscu koji zaluta u Kikindu: Moj sin ne ita knjige. ta da radim? Kako da ga privolim da uzme knjigu u ake? Za sada, pisci odgovaraju najbolje to umeju, ali ini mi se da moja poznanica nije ula odgovor koji bi je zadovoljio. Zato bi se uopte plaila toga to joj sin ne ita knjige? Njena teza je da time to se ne interesuje za naslove van obavezne kolske lektire biva uskraen za upoznavanje svetova do kojih ga nee odvesti ni televizija ni Internet. injenica je da gledanje zavodljivih i raznovrsnih televizijskih sadraja predstavlja oblik pasivnog iskustva, u okviru kojeg su evidentni neznatni misaoni i psiholoki pokreti, jer je bitniji sam in gledanja od sadraja onoga to se gleda. Deca televizije, kau strunjaci, postaju nesposobna da stvaraju sliku u umu, jer je to svojstveno samo nevizuelnom iskustvu. S obzirom na nae statistike podatke, budunost itanja nije zagarantovana. Na jednom mestu sam naao odlino zapaenje o ovom problemu formulisano u formi pitanja: Odnos prema knjizi i itanju sve ee vodi pitanju: hoe li nacija koja prestane da ita, prestati i da misli? Da je tako, mi bismo ve prestali da postojimo kao narod, rekli bi zlobno nacionalni nihilisti. Oekivalo se da e pojava Interneta, koji predstavlja neverovatnu bazu podataka, uticati na to da se deca vrate itanju, ako su ikada i odustala od njega. Iz svog iskustva znam da od tridesetoro maturanata, kojima sam predavao u srednjoj strunoj koli, tek petoro ima kod kue kompjuter, a samo troje Internet prikljuak. S obzirom na to, nije teko zakljuiti da su statistike koje govore o uticaju Interneta na itanje u ovdanjim kolama prilino nepouzdane. Argument koji je teko odbranjiv, ali se najee moe uti od onih koji su zabrnitu to deca malo itaju, govori o tome kako se ranije vie italo. Ova prilino romantizovana predstava prolih vremena je lana. Oduvek su se kupovinom knjiga i itanjem zanimali samo malobrojni (uenici). Nekima od njih je obavezna lektira bila nedovoljna, a za neke je bila posve pogreno odabrana. Pozivanjem na sintagmu koja nita ne znai u moje vreme knjigoljupci povlae paralelu izmeu dobrih starih vremena kada se vie italo i zlog savremnog doba u kom se itanjem ne bave ni profesori knjievnosti. Ova teza je banalna i netana. Uzmimo moj sluaj, zavrio sam uvaricu, etiri dana smo imali nastavu u koli, a petog, i to tokom dve godine, ili smo u fabriku obue da pravimo kutije, lepimo onove i udaramo nitne. Istovremeno sa ukidanjem uvarica propala je i fabrika obue Sloga. Za etiri dana koliko smo sedeli u klupama trebalo je da preemo svo gradivo. Samo neki su bili dovoljno ludi da sebi natovare na vrat jo i itanje dela koja se

Ulaznica 209210

220

ne nalaze na obaveznom spisku literature. Takve je hvatala groznica poznata pod nazivom HeseMarkesKastanedaMilerBukovski. Pa ta s tim? I danas, verovatno u istoj srazmeri kao onomad, znatan broj dece ita knjige Doane Rouling ili Marka Vidojkovia. Tanije, zahvaljujui ovim autorima pokazalo se kako se i kod nas mogu napraviti ozbiljno dugi redovi za kupovinu knjiga, a ne samo za mleko, eer, ulje, brano, cigarete, novine... Teko je poverovati u to da e generacije roene u vremenu sveopteg posrtanja, pada sistema vrednosti i nestanka dobrih manira koji su se oslanjali na proverene civilizacijske tekovine, imati strpljenja za itanje Homera, Stendala, Tolstoja... I to ne samo zbog toga to su naa deca, u poreenju sa drugom iz Evrope, po sposobnosti da primene steeno znanje u praksi, zauzela neslavno mesto na dnu, ve zbog injenice da se tokom divlje tranzicije knjiga i sve u vezi s njom proglaava nepotrebnim vikom: knjiare ustupaju mesto mesarama, knjievnici ne utiu na javni ivot jer su okarakterisani kao previe dosadni za tokoove, a profesori knjievnosti bi, ak i ako biste ih zamolili, teko umeli da vam objasne da li se itanjem knjiga postaje bolji ovek s obzirom na to da u hakim i domaim kazamatima sede doktori nauka i legionari koji su napisali pa samim tim i proitali toliko debelih knjiga. Utorak, 15. april: I ja sam svoju umetniku karijeru zapoeo kao muziar, iako, ruku na srce, nikada nisam dostigao popularnost kao neke moje, da kaem tako, kolege piscimuziari. Svirao sam u tinejderskim poprok bendovima, tamburakim bandama, svadbarskim, animir i lager orkestrima. Svirao sam u poetku solo gitaru pa preao na tercprim, da bi naposletku zavrio kao basista. Nikada nisam postao virtuoz, a nije da se nisam trudio. Neke doivljaje iz tog, prilino zbrkanog, perioda svog ivota opisivao sam u romanu Kroz pustinju i prainu. Pade mi na pamet... Jedanput smo, poetkom devedesetih, inei uslugu referentu zaduenom za ONO i DSZ pri Mesnoj zajednici, svirali na mokrinskoj karauli za Dan graniara. Trebalo je da odsviramo samo nekoliko pesama. Ali ne lezi vrae... Nekakve babe i pijani obani su uzeli da nas prozivaju kako oljarimo, ne sviramo kako oni zapovedaju, brukamo armiju i oficire... Dolo mi je da Eko basom direkt u glavu opalim jednog krezubog guara kad je poeo da se dere na nas: Ako mi sad ne odsvirate Biri, biri, pae moje malo ima da dovedem brau da vas istamburaju! Jedva smo se njega otarasili, kad e neka baba, kojoj se tokom ipanja u kolu otkinuo lasti od suknje pa ju je levom rukom pridravala a drugom nam pretila: Sad

Ulaznica 209210

221

u da odem do majora Mileta! Mile! Mile, ovi nee vie da sviraju! Kad stie major Mile: Je li, bre, bando bezobrazna, ta vi tu izvodite? Hajde, da ujem Ide Mile lajkovakom prugom ili u vas... mamicu vam, seljaku! E, tu mi je ve pukao film. Kakav Mile, kakav major?! Itekam se iz pojaala, spakujem bas u kofer i... put pod noge. Nee mene maltretirati makar ko zbog sira i, naravno, vojne muzike! Tokom NATO bombardovanja, svirajui bas u ad hoc lager orkestru u letnjoj bati kafane Belo pere (nije slovna greka), ponovo sam sreo Mileta. Od majora je dogurao do pukovnika. U atletmajici, sa plastinim papuama i u donjem delu maskirne uniforme zavrnute do kolena, Mile je spavao za stolom, pijan kao majka. Tek povremeno bi podigao glavu i promrmljao: Bravo, majstori! Otadbina se brani pesmom! I posle se neko pita to sam batalio muziku... Sreda, 16. april: U romanu u fragmentima Antologija najboljih naslova citirao sam britanskog filozofa Dorda Edvarda Mura koji je rekao: Ja sam sklon da mislim da je to tako, ali sam takoe sklon da mislim da nije tako; i ja ne znam emu sam vie sklon. Mur je, najpre u delu Principia Ethica, doao do uverenja da je verovatnije da e, uvek kada supstancijalna filozofska doktrina stupi u sukob sa zdravim razumom, pre dokaz poi pogrenim putem nego zdrav razum. Ovaj Murov argument kao da se nadovezuje na argument Dejvida Hjuma protiv verovanja u uda. Hjum u Istraivanjima o ljudskom razumu pokazuje da nema smisla verovati u ljudske opise uda, jer bi pogrenost takvog svedoenja kroz glupost i podlost bila prirodan dogaaj, manje udnovat i verovatniji od onoga na ta se odnosi. Odavno sam sam se uverio u to da postoji latentna veza izmeu uda i filozofije. I ma koliko da se uzajamno potiru, ini se da se od svih nauka najvie, da kaem tako, uda pronalazi u filozofiji. Filozofima se, od Demokrita preko udesnog doktora Rodera Bekona do Isaka Njutna, pripisuje bavljenje udesima, tanije alhemijom. Prouavanje srednjovekovne filozofije, naroito spisa Tome Akvinskog, zainteresovalo me je za istraivanje (kripto)istorije alhemije. ivei u tranzicionoj Srbiji, za sada sam se, svojim oima, uverio samo u to kako ovdanji alhemiari zaista od zlata umeju da naprave olovo! Sreda, 23. april: ...mogu i da mi pljunu pod prozor. Od njihove pljuvake samo u bre da rastem... Subota, 10. maj: Jedno od pitanja novinarke Blica koja me je

Ulaznica 209210

222

danas intervjuisala glasilo je: Mora li pisac imati politiki angaman? Nita se ne mora osim umreti. Tomas Man, Ginter Gras, Hajnrih Bel, eslav Milo, Albert Kami, an Pol Sartr, Aleksandar Solenjicin, Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa, Ivo Andri, Miroslav Krlea, Svetislav Basara, Vida Ognjenovi... Svi nabrojani pisci su imali ili imaju politiki angaman. to bi se reklo: kombinacija politike svesti, umetnike kreativnosti i moralnog integriteta moe da bude samo dobar primer buduim generacijama. Zato pisci, kao javni radnici, i imaju politiki angaman. Postoje i drugaiji primeri iz istorije knjievnosti, poput uverenih faista i antisemita Knuta Hamsuna, Luja Ferdinanda Selina ili Ezre Paunda. O naim knjievnopolitikim nastranostima sam pisao u Alternativnom vodiku kroz Vavilon. Smatram da, u drutvu u kome se na sve strane ugroavaju i kre graanska prava i slobode, ovek, samim tim i pisac, ne sme svojim neinjenjem da doprinosi jo veem zlu. Ako se pod politikim angamanom jednog pisca podrazumeva i njegova borba za demokratizaciju drutva, onda on ne sme da stoji po strani. Nedelja, 11 maj: ta rei povodom jo jednih sudbonosnih, referendumskih, izbora u Srbiji i mom vanpartijskom politikom angamanu? Naa sudbina zavisi ak i od toga da li e neki leptir u Australiji nevino mahnuti krilima i pokrenuti lanac dogaaja koji e rezultirati razornim cunamijem na mestu na kojem je najmanje oekivan. Hou rei, od mnogo faktora zavisi ishod ovih izbora; personalna reenja su najmanje bitna stvar. I ranije sam bio na isturenim poloajima, urednikim i javnim funkcijama, i odavno sam zaradio ir na elucu, tako da se ne oseam kao poetniknepliva koga su mangupi bacili u poslovino prljave a duboke politike vode. Ve rekoh: politika, definitivno, izrabljuje pisce i ne zna se ko kome nanosi vie tete. Da li je to ba tako? Ponedeljak, 12 maj: ?

Ulaznica 209210

223

Ulaznica 209210

224

Ulaznica 209210

225

Ulaznica 209210

226

SEVERNI BUNKER U ULAZNICI

227 Ulaznica 209210

AKO PLANIRATE PUTOVANJE, NEMOJTE IZOSTAVITI OVU STRANICU...

asopis za odbranu i poslednje dane knjievnosti i kulture Severni bunker izlazio je kao specijalno izdanje Kikindskih od februara 1999. godine. Pre etiri godine, nakon promene vlasti u Kikindi, Severni bunker je ugaen, a njegovi politiki nepodobni urednici oterani su s posla. Ipak, zahvaljujui kouredniku asopisa Jovanu Gveru, 2006. godine Severni bunker je poeo ponovo da izlazi i to u okviru izdavake delatnosti Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada. Naalost, objavljen je samo jedan broj. Danas smo, zahvaljujui domainima iz Gradske narodne biblioteke arko Zrenjanin iz Zrenjanina, pre svega Dragani Sabovljev i Vladimiru Arseniu, u prilici da itaocima predstavimo etrnaesti broj naeg globtroterskog asopisa. U Ulaznici se oseamo veoma dobro, skoro kao na dugo planiranom godinjem odmoru koji ukljuuje krstarenje luksuznim brodom egzotinim morima. (Ne brini, mama: usluga je brza i tana, osoblje prijatno i raspoloeno, higijena je na nivou, hrana ukusna i kalorina, voda ista, mesta za provod koliko ti srce ite, ta ovek vie da poeli?) Severni bunker je svojevremeno gostovao i u hrvatskim asopisima Zarez i Libra/Libera, tako da se naa nomadska pozicija tokom ovih tranzicionih godina nije bitno izmenila. A i sam opis ljudi-koji-putuju ide nam u prilog: Pojava suvremenih nomada, koje moemo nazvati homo mobilis, stoga ne udi. Njihovo najvanije obiljeje je kretanje. Vole itati knjige i asopise, puno vie itaju od ostatka stanovnitva. Bilo kako bilo, Severni bunker je i dalje On the Road. Podseanja radi, u Severnom bunkeru, u trinaest samostalno objavljenih brojeva, priloge je objavilo vie od sto autora iz Srbije, Crne Gore, BiH, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Kanade, Rusije, SAD, Gruzije, Poljske i Italije. Ma pod ijim krovom izlazio, Severni bunker nije menjao svoju ureivaku politiku koja se moe, pojednostavljeno reeno, okarakterisati kao promovisanje odgovorne i beskompromisne knjievnosti. Nakon temata: emu jo knjievnost? (parafraza: Moe li se - i kako - pisati nakon Miloevia?), Knjievnost i vinil-ploe (o bogovima i demonima pop-kulture), izborima iz savremenog bosanskohercegovakog i poljskog proznog stvaralatva i broju u potpunosti posveenom savremenom domaem stripu, etrnaesti

broj, ovaj koji drite u rukama, dvostruko je tematski. U prvom tematskom bloku Jasmina Vrbavac, Muharem Bazdulj, Teofil Pani i Vladislava Gordi-Petkovi potrudili su se da daju najprecizniji a ujedno i najiskreniji odgovor na pitanje Da li je bilo smene knjievnih generacija?. U drugom tematu, koji su priredili Nives Frani i Neven Uumovi iz Umaga,Severni bunker donosi sa plimom uzbudljivih i neponovljivih ukusa, boja i mirisa, u pregledu istarskog proznog stvaralatva, prie Igora Grbia, Radenka Vadanjela, Sandra Goba, Snjeane Pejovi, Tatjane Gromae i Tijane Vuki-Stjelja. Zahvaljujemo se koleginicama i kolegama iz asopisaUlaznica i iz GNB arko Zrenjanin na nesebinoj pomoi i omoguavanju All Inclusive usluge u njihovom cenjenom hotelu sa pet zvezdica.

Sran V. Tein Support: Jovan Gvero

Ulaznica 209210

228

229

DA LI JE BILO SMENE KNJIEVNIH GENERACIJA?

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

230

Jasmina Vrbavac
231

DA LI JE BILO SMENE KNJIEVNIH GENERACIJA?

PETNAEST GODINA KASNIJE

Kada je nedavno jedan franckuski pisac najmlae generacije, gostujui u Beogradu, izjavio kako su za njega Miel Uelbek i njegova generacija ve davno prevazieni, ja sam osetila nelagodu zbog slabe informisanosti nae javnosti u kojoj je Uelbek, iako poznat, jo uvek pisac koga otkrivamo gotovo kao avangardnog predstavnika savremene francuske knjievnosti, autora novih poetikih opredeljenja. Izgleda da nije tako i da se u Francuskoj knjievne generacije menjaju daleko bre nego kod nas jer je Uelbek pisac srednje generacije (roen 1959) koji je svoj prvi roman objavio tek 1999. ali se danas, osam godina kasnije, mlaim piscima ve ini kao autor prevazienih poetika. Kod nas bi se moglo rei da je situacija obrnuta. Pisci koji su ve duboko u 40im, pa i 50im, jo uvek se smatraju mlaom generacijom, dok se onoj pravoj mlaoj generaciji ne prua gotovo nikakva, a u svakom sluaju sporadina i individualna podrka. S druge strane, stariji autori koji u knjievnost pokuavaju da se probiju u svojim zrelim godinama, kao po dogovoru su drutveno prezreni, jer se veruje da pisac mora da pone da se aktivira kao veoma mlad, iako je poznato da je razvoj svakog autora veoma individualan i da kvalitet dela ne moe biti u sazvuju sa njegovim godinama. Problem se najee ipak drugaije postavlja: zanemarujui svaku vrstu podrke, autor mora da bude dovoljno snaan da se nametne javnosti. Ali u takvom shvatanju autorstva lei velika zamka, jer autor ne mora biti prodorna linost, ali njegovo delo moe biti vredno. Ako nema nikoga da to uvidi i podri, takvi autori su osueni na propast u eri hiperinflacije svega pa i knjievnosti, u dobu u kome svako moe objavljivati, pa ak i prevoditi sopstvena dela bez veih ulaganja i gde su previdi mogui ak i kada ne postoje sektori meusobne pomoi, to u naem okruenju nije sluaj. U svakom vremenu je najmanje pisaca koji zaista odskau i na koje se moe raunati, ali tako je oduvek bilo i to ne brine, zabrinjavajui je sociopolitiki trenutak u kome postoje nai i vai, klanovi, interesi, raunice i ini se da se svi (pisci, kritiari, urednici) gue pod tim teretom bez obzira da li su i sami kreatori takvog stanja i zbog toga profitiraju ili ne... Ipak, ideja starijih generacija: I mi smo se borili za svoje mesto

Ulaznica 209210

pod suncem, sada je na mlae red da nam se suprotstave, danas nije tako upeatljiva kao u nekim prethodnim smenama generacija, verovatno zato to do burne i revolucionarne smene i nije dolo. Samo po sebi, dobro je kada u jednom drutvu mogu bez velikih trvenja delati autori razliitih generacija, jer je generacijsko svrstavanje esto, osim poetnog zanosa i podsticaja, kontraproduktivno i razarajue po knjievnu scenu u celini. esto se jednoj generaciji pripisuje kvalitet, dok se drugoj negira svako pravo postojanja, to uslovljava poetiko jednoglasje, epigonstvo, horsko pevanje, pa se jaem diskursu ponu prikljuivati I oni koji ne samo da mu generacijski ne pripadaju, ve to ine nasilno, vetaki i bez istinskog stvaralakog podsticaja. Verujem da malo koji ozbiljan prouavalac knjievnosti moe slepo povlaiti crtu i deliti pisce iskljuivo po njihovom goditu, ali mislim da postoje neke vremenske odrednice u okviru kojih se, uslovno reeno, jedna generacija kree. Jednostavno, izmenjene okolnosti ivota, kao i zamor prethodnim poetikama pone u jednom trenutku da se uitava u knjievnost, kao to se to upravo deava poslednjih godina i kod nas. Postmoderna ve dui niz godina ne funkcionie kao produktivni poetiki model dok neka vrsta stvarnosne orijentacije postaje sve uoljivija, oito je da prisustvujemo knjievnoj prekretnici i da su mlai pisci sve manje zainteresovani za postmodernu svojih profesora jer su odrastali u vremenu u kome je stvarnost daleko prevazilazila virtuelne i apstraktne svetove knjievnosti koja je dominirala srenim i mirnim 80im godinama prolog veka. Sve to ukazuje na zakljuak da se, zapravo, smena generacija ne odigrava na fiziolokom ve na mentalnom planu. Ono to se oekuje od dolazee generacije, to su nove poetike, a kako danas stoje stvari, kod nas se poetiki preokret ve odavno dogodio ali se o njemu uti jer je i prethodni poetiki model jo uvek, dodue samo fiktivno, u zdravlju i snazi: bivi mladi, a sadanji autori srednjih godina, teko se liavaju diskursa u kome piu itav ivot, ali znak da je postmoderni model ipak na zalasku je i to to mu se u poslednje vreme prikljuuje i najstarija generacija ija literarna opredeljenja dugi niz godina nisu uspevala da uhvate korak sa aktuelnim stremljenjima pa to ine tek sada, sa velikim zakanjenjem. Zbog toga su sve poetike opcije i dalje aktuelne, mada bi se eklekticizam mogao objasniti i u irem kontekstu globalizma koji se nesumnjivo oituje i u svetskoj literaturi. Opti utisak je da su danas sve poetike opcije mogue, mada, taj utisak (kao i svaki utisak bez distance) moe biti varljiv. Kao da je postmoderna bila poslednja zaokruena poetika koja je donela kompilaciju svih diskursa u larpurlartistikom samozadovoljnom krugu, a da se sada,

Ulaznica 209210

232

kao u modnim urnalima, promoviu razliiti retro stilovi zbog ega i dominira taj utisak nepostojanja novih diskursa. Jedan od njih je prilagoen ovdanjim prilikama, blizak naturalistikim pogledima na stvarnost, ispovednoaktuelnog karaktera. I u okviru njega stvara, moram napomenuti, veoma razliitim autorskim glasovima, najvei deo mlae, pa i neki autori, danas ve, srednje generacije. Moda je prelomni trenutak za sadanje poetike koncepte bio izlazak Valjarevievog Zimskog dnevnika jo 1995. godine koji je u diskretnom dijalogu sa Albaharijem zapravo samim konceptom dnevnika preokrenuo oniriku knjievnu praksu u stvarnosnu prozu intimistike svedenosti. U tom smislu, verujem da je u pravu Saa Ili koji smatra da je mlaa generacija shvatila realnost jo poetkom 90 ih dok je starija generacija to odbijala da prihvati sve do 1999. Ipak, ak ni izlazak zbirke Psei vek (2000) nije u tom trenutku mogao da napravi veliki pomak u poimanju poetikih tokova, da bi se tek danas, iz ove perspektive, moda moglo govoriti o pomenutim knjigama kao o moguim prelomnim trenucima kada se zapravo dogodila smena knjievnih generacija. Sve to se odrazilo i na poetike koncepte, da bi tek protekle godine Valjarevievo poetiko usmerenje zablistalo u punoj snazi otkrivajui smernice itave knjievne generacije (obuhvaeno godite je zapravo od Valjarevia kao oca te knjievne generacije, pa nanie, sve do najmlaih pisaca) koja dela ve vie od jedne decenije. A da je stvar postala ozbiljna i da se jo odavno zahuktala, dokaz je i promena poetikog diskursa samog Gorana Petrovia u njegovoj poslednjoj zbirci pria simptomatinog naslova Razlike, i ja oekujem da on nee biti jedini pisac koji e uploviti u poetike promene pod pritiskom duha vremena koje je u prvoj deceniji 21. veka razliito do neprepoznatljivosti u odnosu na 80. godine kada je prethodna knjievna generacija ivela svoj uspon i doivela svoj zenit u prvoj polovini 90ih. Inertnost nae knjievne javnosti (a moda i jo po neto) su krivi to tek sada, petnaest godina kasnije, mi postavljamo pitanje Da li je bilo smene knjievnih generacija?! Beleka o autorki: Jasmina Vrbavac je roena 1965. godine u Beogradu. Diplomirala je na Filolokom fakultetu u Beogradu, na grupi za Jugoslovensku i svetsku knjievnost, a magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti sa temom Mit u dramama Ljubomira Simovia. Radi kao urednik u Redakciji za kulturu Televizije Beograd. Bavi se knjievnom kritikom i teorijom knjievnosti. Objavila je knjige rtvovanje kralja Mit u dramama Ljubomira Simovia (2005) i Tri i po (2007).

Ulaznica 209210

233

Muharem Bazdulj

KNJIEVNA GENERACIJA: KRITIARSKA POTAPALICA, ISTO GODITE ILI IZBOR PO SRODNOSTI?

A generation without name, Ripped and Torn Nothing to lose, nothing to gain, Nothing at all Paul Hewson

Moda i prvi intervju koji je Danilo Ki uope dao (a zasigurno hronoloki prvi meu onima koji su kasnije uvrteni u njegove knjige) bio je razgovor sa Milanom Vlajiem koji je 1965. godine objavila Mladost. Intervju je objavljen pod karakteristinim naslovom Knjievna generacija ta je to? Nakon upita o Kiovoj knjievnoj svestranosti te o romanima Mansarda, Psalam 44 i Bata, pepeo, Vlaji je Kiu postavio slijedee pitanje: Pojam knjievne generacije se u nas olako koristi kao kritiarska potapalica. Ima li odreenu predstavu o svojoj generaciji i kakva odreenja ona zahteva?. Ki odgovara ovako: Nemam nikakav pojam o knjievnoj generaciji i to mi nita ne znai. To su izmislila beogradska deca koja su uila u estoj, devetoj i desetoj mukoj gimnaziji, i koja se po tome pamte. Dugo nisam mogao da shvatim ta misle Zoran Mii i Sveta Luki kad govore o generacijama dok nisam doao do ovih ifri o generacijama. Posljednje Vlajievo pitanje vraa se generacijskom problemu. Kad ve nema knjievnu generaciju, pita Vlaji Kia, koji su ti pisci bliski? Odgovor nanovo vrijedi citirati: Pisce kojima pripadam po izvesnim afinitetima razdvaja desetak godina, od Filipa Davida do Borislava Pekia. Tu su jo i Mirko Kova i Miro Glavurti. Moda je to generacija? Postoji kod Schopenhauera sjajna fraza the gregariousness of mankind. I u njemakom originalu fraza je navedena na engleskom jeziku. Fusnotno objanjenje daje priblian prevod ove jezgrovite konstrukcije: osobina da ljudski rod ivi u stadu. Moda je upravo ta osobina razlog goleme popularnosti generacijske prie kad je rije o knjievnosti.

Ulaznica 209210

234

Sjeam se, jo u djetinjstvu, pri prvom itanju kratkih biografija dragih mi autora udne su mi bile fraze tipa ta se generacija pisaca okupljala oko tog i tog asopisa. Znai li to da se oni okupljali na nain na koje se moje tadanje predpubertetsko drutvo okupljalo na zidiu kod Zvijezde 1 ili na fudbalskom igralitu kod gimnazije, pitao sam se. (U digresiji godinama i decenijama kasnije u novinama u ponekad naii na frazu da se nova generacija pisaca okuplja oko toga i toga, a meu nabrojanim piscima bih katkad naiao i na svoje ime, makar ja za sebe zasigurno mogu garantirati da se oko toga i toga ta god to bilo definitivno nisam okupljao.) Kad je rije o kritiarskim potapalicama o generacijama one su, naravno, i u poslijeratnoj Bosni itekako frekventne. Ne moe im se ba pripisati inventivnost. Ratna generacija, poslijeratna generacija, novorealisti, bosanski minimalisti, nova osjeajnost samo su neke od tihgeneracijskih ifri. (Na eksjugoslovenskom prostoru, meutim, najskloniji upotrebi generacijskih odrednica su zapravo hrvatski kritiari, a njihove su ifre i najpoznatije: od krugovaa i kvorumaa do fakovaca i eventualista.) Po klasinom principu uravnilovke (ili kako bi Ki kazao francuskog vrta), u ove se bosanske generacijske pretince pokuavaju utrpati svi autori roeni u Bosni od poetkih ezdesetih do sredine sedamdesetih godina prolog stoljea. Kako to u veini kolektivnih pria obino biva u generacijskim nabrajanjima najvie nastradaju najtalentiraniji. Ako iza njih stoji nesporan meunarodni uspjeh jedva nekako e ih se i spomenuti, uz obavezan dodatak da su oni ipak slabiji od pojedinih nepriznatih genija o kojima se u sarajevskoj nahiji ispisuju hvalospjevi, ali za koje niko izvan kruga iji je prenik dvadesetak kilometara nije ni uo, to je rezultat ili zavjere ili genijeve neprilagoenosti i svojstvene joj nesnalaljivosti. Pria o smjeni generacija ima zapravo vie veze sa biologijom nego sa umjetnou. Iz perspektive bosanskih kritiarapropalih pisaca ova generacija takozvane nove osjeajnosti je, kao, smijenila jo takozvanije sudbonosne djeake kojima je kua bitaka (rat) unitila zajedniku kuu bitka (to e rei jezik). Ono to i jedne i druge vee jest nastupanje u grupnoj formaciji, ono famozno gregariousness, kao i neka vrsta pseudopatriotskog osjeanja koje se izraava(lo) floskulama tipa: Sarajevo je centar jugoslovenske popularne kulture: Nadrealisti, Audicija, Bijelo dugme... ili Naa je kinematografija najbolja u Evropi, naa je knjievnost najbolja u regiji.... Dva znaenja pojma generacija mogu se zgodno pojasniti uz pomo stihova koje je pjevao Rade erbedija, a nijedno od tih

Ulaznica 209210

235

znaenja nema veze sa kritiarskim potapalicama. U prvom sluaju generacija je isto godite, ono o emu Ki govori u vezi beogradskih gimnazija, ono o emu erbedija pjeva u antiratnoj pjesmi Neu protiv druga svog kad kae: Godite sedamdeset dva / rodna je godina. Upravo je iznerviranost glupavim kritiarskim potapalicama nagnala kolegu Igora tiksa i mene da na tragu biografske injenice da smo obojica roeni 1977. godine osnujemo u Solunu (of all places!) 2002, knjievnu grupu 77 kao neformalnu skupinu pisaca koji su roeni iste godine i koje smo spremni pripustiti u lanstvo. Koju godinu kasnije, u grupu se ulanio i Ognjen Spahi. Nekoj francuskoj novinarki iz Magazine Litterairea smo u Sarajevu onako pripiti priali o naoj grupi, a ona je to mrtvaozbiljna objavila. Dokazuje to valjda da sindrom generacija nije samo lokalna bolest. Drugo, meutim, i vanije znaenje pojma generacija ima veze sa Kiovim nabrajanjem Kovaa, Pekia, Davida i Glavurtia kao svoje generacije, ima veze sa onim glasovitim stihom iz Dedieve Ne daj se, Ines, ono kad erbedija svojim monim vokalom zavapi Ne daj se, generacijo. Tu je generacija ifra bliskosti, ifra izbora po srodnosti. U tom smislu, a u neku svoju generaciju, ubrajam Vladimira Tasia, Miljenka Jergovia, Goceta Smilevskog, Semezdina Mehmedinovia. Moda je to generacija? Floskula o smjeni generacija moda je vezana i za promjenu knjievnih moda. U samo par godina, isti kritiari piu i o anahronistinosti i o bezvremenosti ehovljevskog realizma, a da u oba sluaja nema ni vlastitog promiljanja ni pravi strasti, nego tek preputanja duhu vremena. U posljednje je vrijeme, recimo, pomodno tvrditi da su rat i tranzicija pogodovali povratku novorealistike poetike. Izabere kritiar nekoliko favorita, udrobi malo pseudosociolokog argona i patentira generaciju koja, po njemu, unosi neto novo itd. Od toga se onda pokuava praviti mainstream i skoro kanon. Meutim, kako je lijepo kazala Dubravka Ugrei, sve bi bilo u redu da ne postoje nonmainstream pojedinci, disfunkcije u sistemu, ti koji razaraju stereotipe o kulturi, o tome to ona jest, i kakva bi trebala biti. Ono to u generacijskim prenemaganjima moe biti nezgodno jest nametanje odreenog obzora oekivanja i autorima i pojedinim itateljima. ini se, recimo, da (gotovo) svaki mlai pisac danas ima potrebu da pie o puenju trave, gledanje televizije i kuliranju (hanging around), po mogunosti mizantropskim tonom. I tema rata u najirem smislu, u tom smislu moe biti nametljiva. (Kao to se prije tridesetetrdeset godina u jugoslovenskoj knjievnosti

Ulaznica 209210

236

takoer nametala tema rata, ali onomad drugog svjetskog.) Problem sa (direktnim ili indirektnim) nametanjem teme jest i to to ono uvijek lebdi negdje izmeu pragmatizma i politike korektnosti, a daleko od slobode. (Dokazuje to i lucidna opaska Dubravke Ugrei o poetikim slinostima nekadanjih klasika sovjetskog socrealizma i dananjih kapitalistikih trinih bestselera.) Da se na kraju vratim Kiu, odnosno onoj poznatoj tezi iz moda najpoznatijeg njegovog intervjua, gdje se kae da bi na kapiji nae knjievnosti trebale stajati Sartreove rijei da se ne postoje piscem da bi se rekle izvjesne stvari nego da bi se te stvari rekle na izvjestan nain. U kontekstu suvremene generacijske prie, a na vrata suvremene knjievnosti, valjalo bi moda izvjesiti Rushdiejeve rijei iz sjajnog eseja Imaginarne domovine: Knjievnost opravdava samo sebe. Drugim rijeima: knjigu ne opravdava vrijednost njezina autora niti njegova pozvanost da ju napie, opravdava ju kvalitet napisanog. Postoji grozne knjige nastale direktno iz iskustva i genijalna djela koja se napajaju iskljuivo na imaginaciji jer je autor temi morao pristupiti izvana. RushdijevaDjeca ponoi moda su i najgeneracijskiji (kakvog li superlativa!) roman u svjetskoj knjievnosti. Pa ipak, i u udesnoj midnights children generaciji postoji hijerarhija. A u generacijskim nabrajanjima kritiara hijerarhije ili nema ili je totalno nakaradna. Lako bi zapravo bilo kad bi generation issue u knjievnosti bila samo kritiarska potapalica. No svojevrsno generacijsko istupanje u pravilu je privlano i mediokritetskim piscima, onima koji mogu funkcionirati jedino unutar grupe. Ozbiljni pisac, meutim, svejedno biosvrstavan u neku generaciju ili ne, nuno je izvan grupe, odnosno kao u onoj krasnoj noir frazi always outnumbered, always outgunned. Beleka o autoru: Muharem Bazdulj roen je u Travniku 1977. Objavio je tri knjige pria: One like a Song (1999), Druga knjiga (2000, nagrada Soros FoundationOpen Society of Bosnia and Herzegovina) i Travniko trojstvo (2002), kao i romane Koncert (2003) i Tranzit, kometa, pomraenje (2007), i knjigu soneta Heroes (2007). Od 1996. godine redovno pie za sarajevski magazin BH Dani, a takoe i u nizu regionalnih asopisa ukljuujui Feral Tribune, Reporter, Vreme, REZ i Zarez, kao i World Press Review.

Ulaznica 209210

237

Teofil Pani

MLADE TREBA IKANIRATI NA VREME

Ne verujem u generacije. tavie, grozim se onih koji o njima tako rado trube. Ne znam ta bi bila smena generacija u knjievnosti, u umetnosti, u jednom tako osamljenikom, individualistikom poslu, u kojem se do podne uzaman bori sa samim sobom, a posle podne sa ostatkom sveta. A moe i obrnuto. Razmiljajui o ovom pojmu, na pamet mi padaju trea smena, smena strae, ruski fotoaparat Smena... ukratko, nita suvislo i(li) korisno. Pa ipak, otkad pratim te knjievne stvari, a tome ima ve i vie od etvrt stolea, malomalo pa bi se zaukalo, potom bogme i zagraktalo, o hitnoj & spasonosnoj neophodnosti nekakve smene generacija; naravno, o tome bi vazda zagraja(va)li oni koji, u recentnom deljenju karata, sebi dodeljuju ulogu smenjivaa. Ako bi ih iole ozbiljno shvatio, ovek bi mogao stvoriti prispodobu srpske knjievnosti s tramvajem: u inskom prometalu gradskom raspitoljili se matori putnici, zaseli i razgalamili se, povazdan dre banku; e, onda, meutim, dolazi sledea stanica, i u tramvaj nahrupljuje nadobudna balavurdija moe ih, recimo, zamisliti u suptilnom outfitu fudbalskih navijakih hordi i tera zle i odvratne starce sa njihovih, sada ve bioloki pravedno rekviriranih sedita: poustaj, bando, da mi zasednemo! Kuuj tamo! Jo neko vreme emo vas trpeti da stojite po okovima, ali emo vas pomerati sve blie vratima, dok vas sasvim ne poizguramo napolje! Ako napolju pada sneg, to je va problem. Ionako za vas odavno nije nikakva teta... I tako to nekako i bude, sve dok ne doe vakat za sledei, apdejtovani soj smenjivaa. A onda Jovo nanovo. Ne znam kako mi se to omaklo, ali sam, evo, pregurao etrdesetu jo onomad, pa je i ono to pamtim nekako sve davnije, sve mi se ini da u ubrzo zaliiti na Broja Jedan, linog prijatelja rimskih imperatora. Seam se, recimo, vremena kada se jo verovalo u onu Titovu da zemlja koja ima ovakvu omladinu ne mora da brine za svoju budunost. Uopte, omladina je bila feti progresistike ideologije: imao si omladinske listove i asopise, knjievnu omladinu, socijalistiku omladinu (kapitalistike, gle, nije bilo) i svakave druge Organizovane Omladine, a svaki brojlerpripadnik budueg Vladajueg Stalea zapoinjao bi svoje tirade reima: Mi Mladi. Usledila bi ritualnoiznuivaka konstruktivna kukumavka: Mi Mladi nemamo gde da se okupljamo, da se zabavljamo, da na miru gradimo socijalizam, ili ta ve, Mi Mladi smo preputeni ulici, a na ulici vrebaju

Ulaznica 209210

238

svakakve opasnosti i stranputice... Knjievni poletarci nisu bili nita bolji od drugih, naprotiv: skupi se od petest do desetak drugara s faksa, bezgranino oduevljenih zajednikim pronalaskom Rupe Na Saksiji, iskukaju negde pare za asopis (e da im ne da, jebote?! optuie te da gui Njih Mlade!), izmisle ili od nekud prepiu i prilagode neki izam, ernu, ili ve neto slino, pa udri! Prvih nekoliko brojeva je, naravno, posveeno tome kako ovi to su do sada drndali po papiru nemaju pojma i ne valjaju nita, ali sreom, tu je Svea Krv, obznanila nam se Radosna Vest, ter e od sada biti sve drugaije, bolje i lepe, samo jo da posmiemo ovo neto preostalih Zlih Staraca to koe na nebesni uzlet iz iste starake zlobe i jalovosti. Sve je to, dragi moji, bio (i ostao) ist socrealizam, starilna i dosadna kolektivistika mantra iza koje se uglavnom kriju nikoristi i mediokriteti, nadobudne zamlate i neizleivi netalenti. oveku koji pa imao sedamnaest ili sedamdeset godina ne nastupa kao osveena i svojeglava individua (s punim pravom na zablude, lutanja i greke, razume se) nego kao deo nekog neretko i uroenog, neizabranog Mi (Mi Mladi, Mi Srbi, Mi ene, mi komunisti, Mi vernici, Mi post/neo/meta/pred/para ovo ili ono...) ne treba unapred verovati nita; dapae, taj je kriv sve dok ne dokae suprotno! Zato? Zato to voljno sudeluje u Zajednikom Zloinakom Poduhvatu beskrajnog odravanja srpske knjievnosti i kulture u stadijumu veite infantilnosti. U stvarnosti je sve nekako suprotno od onoga to ko zna ve koja generacija Mi Mladih tvrdi: recimo, nije ovde problem to se Mi Mladima pomae nedovoljno, nego to im se pomae previe. Krajnje je vreme da se pone mnogo efikasnije odmagati Mi Mladima, to je najbolji nain da se bre i kvalitetnije proseju, da se vidi ta tu stvarno valja. Pod hitno nam je potreban sanacioni program sistematskog ikaniranja mlaanih wannabepisaca! Posle e, avaj, biti prekasno! Jer, znate kako, na svakih deset onih to ulaze u kriputavi tramvaj srpske knjievnosti i dernjaju se kako, eto, ba njima treba pod hitno osloboditi mesto za dobrobit svih, bar njih sedmoro naprosto su glupi i netalentovani idioti koji e ubrzo, daj boe, nestati u zasluenoj anonimnosti, iz koje su samo za trenuti bili promolili glavice; ko, bre, njima da ustupi mesto?! Naprotiv, treba kontrola da ih izbaci naglavake zato to se vercuju, i jo kinje potene putnike! Uostalom, to pre im se to desi, to e pre i bezbolnije pronai svoje mesto pod suncem, kao poteni i korisni inenjeri, fiziari, asistenti montaera, liftboji, kotlokrpe, sjuardese ili pazikue. Od ono preostalo troje, dvoje su, recimo, srednja alost, ali neka ih, oni imaju neko svoje mesto u odrivom poretku knjievnih stvari, i to e mesto

Ulaznica 209210

239

vremenom i zauzeti, bez brige, dok je tek onaj deseti ili deseta ona manje ili vie vanserijska, vankonfekcijska vrednost: naravno, taj ili ta obino ne dernja gluposti, nego sedi i pie. On(a) dobro zna da je njegovo/njeno mesto ve upisano u zvezdama, pa se ne zamajava primitivnim socijalnim darvinizmom ufalovanim u kriave fraze. Jer, da se razumemo, nema propalih talenata: svako se u knjievnosti ostvari tano onoliko koliko moe, koliko rude u sebi ima; nije talenat sapun, pa da se istroi od upotrebe, niti je margarin, pa da se usmrdi stojei na suncu. Naravno, pune su beogradske i novosadske kafane dosadnih pijantura to povlae ljude za rukav i priaju im o sopstvenoj genijalnosti koja se, eto, neto i nije ba realizovala, ali samo zarad nekih zlih ika i teta koji su joj stajali na putu, iz ko zna ve kojih zaverenikih razloga. Takvom smarau da deset dinara i poalje ga doavola. A onda ode kui da ita neto dobro. Da li je, dakle, srpskoj knjievnosti potrebna smena strae? Ne znam, ne bavim se paravojnom problematikom. Ali znam da joj je, odavno ve, potrebno neto drugo: promena dominantne paradigme, stilske, tematske, senzibilitetske; toga nema pa nema, i tu i matori i mladi padaju na ispitu, bavei se tricama i kuinama, to jest, uglavnom sobom samima. Beleka o autoru: Teofil Pani je roen 1965. godine u skoplju. ivi u Zemunu i Novom Sadu. Kolumnista je i knjievni kritiar nedeljnika Vreme. Objavio je sledee knjige: Urbani bumani (2000), uvari bengalske vatre (2004), Famoznih 400 kilometara (2006), Osobeni znaci (2006), Na hartijskom zadatku (2006) i Karma koma (2007).

Ulaznica 209210

240

Vladislava Gordi Petkovi

241

NASILJE SREDNJIH GODINA

Britanska spisateljica Sara Voters ima etrdeset i jednu godinu, etiri romana, dva puta je ulazila u ui izbor za Bukerovu nagradu, a dobila je znatan broj naoj javnosti manje poznatih knjievnih nagrada. Ima odline tirae i sjajnu reputaciju. Vladimir Tasi je godinu dana stariji od Votersove, a najvanije srpsko knjievno priznanje, NINovu nagradu, dobio je tano deset godina nakon objavljivanja svoje debitantske zbirke pria u ediciji Prva knjiga Matice srpske. Doana Rouling, autorka romana o Hariju Poteru, najbogatija ena u ou biznisu posle Opre Vinfri i vlasnica zamka u kotskoj je vrnjakinja Vladimira Tasia. Tri sluaja sasvim razliita, biografski i poetiki: Votersova je doktorirala iz oblasti viktorijanske knjievnosti i napustila akademski angaman kako bi se posvetila pisanju, Vladimir Tasi doktorirao je iz matematikih nauka ali sve dalje od toga kod troje ispisnika je drugaije. Ne samo zbog finansija i medijske panje. Problem nije u tome to Vladimir Tasi nee nikad imati konto Roulingove i publicitet Votersove, mada ta nepravda jeste za aljenje; pravi problem je sistemske prirode karijere Votersove i Roulingove tipine su i oekivane u njihovom okruenju, tavie izvesne i mogue, a u Srbiji je nemogue obogatiti se i proslaviti zahvaljujui literarnom talentu. U okvirima srpske kvazitranzicione knjievne scene Tasi je, uprkos tome to je vlasnik dve reputacijski i finansijski najunosnije srpske knjievne nagrade (NINa i Vitala), grandiozan izuzetak kome niko ne moe garantovati da koliko sutra nee biti marginalan i anoniman. Nee (ot)pasti samo zato to e u vremenu koliko mu treba da napie valjan roman literarno trite zauzeti i oteti osam Bjelica i dvanaest Anabela. Moda najvei problem je u tome to je Tasi za nau knjievnu scenu jo uvek mlad! U naoj konzervativnoj, popravoslavljenoj i prema razlikama agresivnoj kulturi postoje dve vrste ejdizma: starost se na svakom koraku prezire i poniava, dok je sa druge strane utemeljeno ono to bih nazvala nasilje srednjih godina. Afirmacija se stie oko pedesete sve pre toga zove se obeavanjem. Tako su nae najbolje knjievne snage u konstantnom stanju obeavanja, prinuene prvo da se bore za svoju poetiku, da strpljivo tragaju za svojom publikom, da je vaspitavaju i navikavaju. Iako im svesrdno pomau knjievni kritiari ispisnici koji uspevaju da se infiltriraju i u tirane dnevne novine, iako im se horizonti ujnosti

Ulaznica 209210

otvaraju na sve brojnijim i sve zanimljivijim literarnim blogovima, teko je u malom kulturnom prostoru ostvariti finansijsku i moralnu dobit, naroito kraj izdavaa iji je strateki interes za promidbu beletristike sve manji. Prevodi na vanije evropske jezike nemaju naroitu ujnost budui da se pojavljuju bez prethodnog sondiranja terena i medijskih najava, a vanosti regionalne promocije svesni su, na alost, samo malobrojni. Da bi generacija Vladimira Tasia i Mirjane Novakovi (da pomenemo samo dvoje retkih pisaca beletristike koji su itaniji od srbotrea) zasluila mesto u kanonu, treba se posluiti naukom: o njima treba pisati magistarske i doktorske radove, o njihovim knjigama govoriti na naunim i strunim skupovima tako to emo ih staviti u evropski kontekst, porediti sa savremenicima, traiti njihove uzore i saglasja, tako to emo iskoristiti in knjievne pristupe i metode poput susreta kultura, politika, tela i identiteta. To nije strategija irokog udara, ali jeste strategija snajpera: ako se nakon objavljivanja jednog rada o Mirjani Novakovi izloenog na anglistikom skupu u Temivaru za njenu prozu zainteresuju rumunski komparatisti, ili ako slavista objavi prikaz njenog novog romana, ona e izazvati inicijalno zanimanje i stei itaoce tamo gde su joj najpre potrebni meu literarnim ekspertima, filolozima i buduim tumaima i prevodiocima koji mogu da otvore bar uzan kanal prema konstruisanju akademske reputacije. Svojevremeno je na jednom prevodilakom skupu naa eminentna spisateljica izazvala negodovanje zbog jetkih rei na adresu slavista u svetu: prigovorila im je (parafrazirau vrlo slobodno) to u svojim naunim radovima i dalje prebrajaju epitete kod Andria i future kod antia. Bila je u pravu, i srea je da se situacija menja, zahvaljujui bar agilnim pojedincima poput Ale Tatarenko, jer od pojedinaca sve i poinje. Moda se razmiljanje o naunom ulasku u kanon ini promaajem kad govorimo o pitanju knjievnih generacija: ali ovakva strategija snajpera moe biti uspean nain da se pisci roeni posle 70. afirmiu u regionalnim i evropskih okvirima. Jer, ako zaBASALavljena Srbija nee njih, nee ni oni tu i takvu Srbiju. Fair enough. Beleka o autorki: Prof. dr Vladislava Gordi Petkovi (1967) se bavi knjievnom teorijom, kritikom, publicistikom i prevoenjem sa engleskog. Objavila je knjige: Sintaksa tiine: poetika Rejmonda Karvera (1995), Hemingvej: poetika kratke prie (2000), Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze (2000), Virtuelna knjievnost 1 i 2 (2004, 2007), Na enskom kontinentu (2007) i Knjievnost i svakodnevica (2007). Vanredni je profesor engleske i

Ulaznica 209210

242

amerike knjievnosti na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gostujui profesor engleske knjievnosti na Filolokom fakultetu u Beogradu, gostujui predava u Centru za enske studije i gostujui predava u Centru za enske studije i istraivanja.

Ulaznica 209210

243

Ulaznica 209210

244

245

MLADI ISTARSKI PRIPOVEDAI

Ulaznica 209210

Ulaznica 209210

246

Igor Grbi
247

PIKA KATOLIKA
Dogodilo se to na lijepom, plavom Jadranu, na istonoj obali njegovoj. Najprije ljudi podigoe grad, potom u njem kuu, zidove joj obojie, a onda se na jednom od njih i potpisae. eem ja tako jednog razgaenog proljetnoga dana ulicama toga grada, naiem na tu kuu, na obojene joj zidove, a onda i na potpis onaj: Volim pike, ali samo katolike. Ostao sam fasciniran, naravno, i vie nego ti sada, dragi moj itatelju. Pike katolike! Opsjela me silovita ekspresivnost smjele kombinacije, zaudnost njena, personifikacija koja udri, eto, stazom krajnje netabanom. Kad sam sjeo na najbliu terasu s pogledom na ono lijepo, plavo more, da se uz pivo saberem na sve kljune momente dotinoga iskaza, dojmila me se ponajprije ta topla religiozna natopljenost odsjeaka ivota s kojima u povrnom ivljenju religioznost ne povezujemo, nakon ega je smjesta nadoao i al nad anonimnou svijesti koja je do takve mjere osvijestila i piku. Kod drugog piva stao mi se ve priviati taj samozatajni misionar koji, vjerojatno zakrit diskretnou noi, preobraa pike s poganstva, pokrtava ih i privodi majci od koje se odmetnue ili je nikad ni ne upoznae (a spomen je na tu majku ostao okamenjen tek u mehanikoj frazi pika materina). Zatim se u meni probudio trezveni znanstvenik: ama kolika je, ovjee, stvarna mogunost ne vjerojatnost! da se pika prevede na katolianstvo? Ama, na koncu konca, na bilo koju vjeru!? Zar nije pika po prirodi ateistina? Ili, ako to ve zvui pregrubo, zar pika doista moe dijeliti opredjeljenje svijesti koju kiti? Pa, ja ne znam, sad sam zbunjen, to bi stvarno trebalo priupitati naeg anonimusa, koji je s tim dijelom doktrine vjerojatno u sebi raistio prije nego to se dao na njeno tekstualno artikuliranje. Ali teko uspijevam pretpostaviti da je na anonimus dopustio mogunost da je pika i praktini katolik! to bi to uope znailo? Da pika nedjeljom ne radi ve kuca na vrata Ocu i svojemu? Da se ispovijeda i prieuje? Namae crvenim vinom i kruiem to joj grlo smudi? Da za Veliki petak uzdie put neba dok post ne svri? Uz svu dunu prosudbenu suzdranost, to bi mi ipak zvualo kao da je na anonimus piku malko odve nategnuo. Pa dobro, neka joj katolianstvo bude onda iskljuivo teorijsko: to onda to znai? Da pika potvruje svoju vjeru u Boga jedinoga i Sina njegovog od djevice roenoga? Da Oca, Sina i Duha Svetog prima

Ulaznica 209210

kao trojicu, ali da ih ipak u sebi osjea kao konsupstancijalne? Da se nada i vjeruje, tovie, kako e svako izgubljeno tijelo, svaka glava, trup i ud uskrsnuti i vratiti se? Moda ja jesam beznadno zatucan i uskogrudan, ali takvo to ipak ne mogu prihvatiti! Kad su se, uz tree pivo, pjesnik i znanstvenik u meni usuglasili, sve sabrali i podvukli crtu, morali su uvijek, dodue, svjesni da moda unekoliko jesu zakinuti te da nemaju uvid u cjelinu stvari prihvatiti manjevie sljedee zakljuke: 1. pika ne moe biti katolika, jer ne moe biti ni pravoslavna ili protestantska, totemistika ili intoistika, iz elementarnog razloga to dijelovi tijela, pa ni pika, pa ni tijelo kao cjelina, ne mogu dijeliti nikakva opredjeljenja svijesti koja ih nadzire (iako nuno moraju snositi posljedice svakog njenog opredjeljenja); 2. pika ne moe biti ak ni ateistika, iz elementarnog razloga to se i opet radi o esencijalno istoj zabludi antropomorfizacije (izrazito agresivne, k tomu) esencijalno neantropomorfnih (iako antropikih) entiteta; 3. iz zakljuaka 1. i 2. slijedi da se identificiranje pike (i) kao katolike ne temelji ni na kakvim stvarnim pokazateljima (anatomskim, fiziolokim, estetskim...), nego na predrasudi autora tog izraza, koja na izdvojen fiziki organ prenosi nefiziko svojstvo koje opisuje jedino duevnoduhovni sklop zdruen s tim organom; 4. piki katolikoj ne moe se ipak odrei relevantnost na estetskoj razini, iz elementarnog razloga to snaga njene izraajanosti, pa jo sroene u pravilan trohejski dvanaesterac, s cezurom iza etvrtoga sloga i vlastitom rimom, izravno pogaa mo osjetljivu na umjetniku sugestivnost. A onda se u blizini oglasie zvona i jalovi pjesnik i znanstvenik podvinue rep pred domoljubom, tim supstratom ljudskim i ekstraktom bermenschovskim: Imamo Hrvatsku! Imamo i Boi hrvatski! Dok i njega nismo rasprodali, u limenkama smo prodavali i zrak hrvatski! Zato nam onda pika ne bi mogla biti katolika!? Zar je ba toliko nemogua nakon svih prethodnih tekovina za koje smo se borili i koje smo i izborili!? Zar se ikakvi pjesniki, znanstveni, logiki i jo sitniji razlozi smiju i mogu isprijeiti izriitim obzirima nacije (i) vjere!? Zar nije, dapae, zabrinjavajue i sramotno to imamo piku katoliku bar piku, Bogu hvala! ali jo uvijek ekamo da netko iznjedri njenu neizostavnu dopunu. Gdje je, o, gdje je u ovoj poodmakloj nam godini svjetla i slobode kita Velebita! Ma da nam je barem monje, ali nae nonje! Barem bure od mora do Mure! Ali mi

Ulaznica 209210

248

nijedne od tih varijacija na temu nemamo. Dana nam je samo pika katolika. A to je prokletstvo koje nas prati sve od stoljea sedmog, kada Tuga, umjesto da sebi nae druga, ostade uz sestru, koja zvala se je Buga. Opseg zaaranog kruga ostao je zaaran i nikakvo udo to takav narod izumire. Ako nita, imamo dodatnu igraku kojom, dok jo ivotarimo, moemo uveseljavati svoj uvijek izgladnjeli, maloduni ponos: nakon svih ve izmiljenih mukih, enskih, djejih, uzastopnih, unakrsnih, obgrljenih, leoninskih, dvostrukih i kojekakvih inih rima, mi smo, eto, uz kravatu i penkalu, bez kojih bi svijet danas bio nezamisliv, izmislili i rimu istospolnu. O, tamo, tamo da putujem, tamo, tamo da tugujem... Ali sve se to, dragi moj itatelju, nas ne tie. Onu kuu ljudi ne podigoe, zidove joj ne obojie i na jednome se od njih ne potpisae negdje meu nama. Svoja tri piva ja nisam, naime, popio u lijepoj naoj Hrvatskoj, nego i opet hvaljen nek je Bog! na obali jadranskoj.

249

MOJA VIJEST
Moja vijest moda nije radosna, ali ona je prilagoena potrebama ljudske kraljenice, siktajima u podnoju joj sklupane zmije koji se kovitlaju i ispunjaju je ivotom, i velikom smru. U sedam siktaja, moja vijest gradi sintaksu ljudske kraljenice. Moja vijest nije radosna pa je i zmija otrovna, ujeda; ali to ja marim kad mrtve ne oplakuje i ne osveuje nitko, a mene ne diraju? Osebujnost je moje vijesti i to nema nita s vjesnikom, kao to i odlikuje vijest vjerodostojnu. Ona je dvaput zapeaena: prvi put u sebi, drugi put za moju aku. A aka mi zapeaena za ruku, ruka za trup, trup za noge, noge za zemlju. I koliko zemlja moe pobjei od sunca, toliko i ja mogu pobjei od svoje vijesti. I koliko zemlja zna o suncu, toliko o svojoj vijesti i ja znam. Ja navjetam to mi je navijestiti dano, i to se navijestiti dade. Toliko. Da od svog navjetenja preivim. Da preivim nenavijeteno. Oito je, dakle, da ja bez svoje vijesti ne bih mogao. Srasli smo kao osip i koa, kao val i voda, vatra i plamen, a sraslost nau uva poar vrste. I ta opoarenost vrste jedina je tema zbora, iji pepeo ja pljujem i lijepim u moju vijest. Koja moda nije radosna, koja ljudsku kraljenicu i ulja moda, ali koja barem ni milosti nema: zub zmije i zub vremena krune su njenog zuba. Zub za zub. Za jednog zuba krgut.

Ulaznica 209210

DAN SEDMI
Nakon estodnevnog Bojeg djela uslijedio je, kao to se moglo i pretpostaviti, dan sedmi. Ali taj se sedmi dan vrlo brzo poeo shvaati krivo, kao dan nedjelovanja, doim je sam jezik, kao i obino, vrlo jasan: nakon estodnevnog Bojeg djela, sedmi dan, ako ve jest onim esterim danima suprotstavljen, moe biti samo dan Bojeg nedjela. Nedjelja tako i nije dan nedjelanja, nekakvog u dokonosti nevinog ili od djelovanja zasluenog poinka, nego pravi dan nedjela, prijestupa, dan zloina. U taj dan, umjesto da nakon namirene enje za igrom Svoje igrae i pospremi, Bog zadra novonastali kaos te igrake pustie korijenje i nazvae svoju poredanost redom, nazvae je kozmosom. U nedjelju se Gospod ogrijei o Svoju razigranost i stvoreno ne rastvori. Stvorenja sve otad ostae stvorena, punina to zjapi iz podbuhlog obraza praznine. I samo ovjek poneki vidje da to nije dobro. Oni uzee raditi i nedjeljom o, i vie no u druge dane prestae se okupljati po bogomoljama i oko zajednikih trpeza o, i manje no u druge dane ve prignue iju i udrie trnokopima i pjesmom u nadi da e njihov odjek stii do uiju Gospodnjih i osvijestiti toga i takvoga Boga da su Njegove igrake ostavile za sobom nered, da je vrijeme za rastvaranje ovjeka, janjadi i ptica nebeskih, trava sjemenitih, vrijeme da se nebo nanovo poljubi sa zemljom, s tamom svjetlost, da Duh Boji nanovo uzleti nad vodama, i ne udavi se nikad vie.
250 Ulaznica 209210

VRATA
Nije tek jednom utvreno da ivot nije nita do umiranje. Nikad niije likovanje nije bilo niti e ikad moi biti tako glomazno, temeljito, podrobno, tako neutaivo, samovoljno i apsolutno kao likovanje smrti. Sve to postoji, sve to je ikad postojalo, ili ikad hoe, platforma je na kojoj se smrt uvjebava i usavrava, a mjere te platforme tono odgovaraju mjerama smrti. Na njoj moe smrt dopustiti svakojako agorenje i ispupenja; ali pravo na ponovnu zaravan tiine samo je njeno. Uzmite najblii nam takav agor, najprisnije nam ispupenje uzmimo sebe: sedamdeset, osamdeset, sto godina polaganog likovanja smrti; sedamdeset, osamdeset, sto godina uvijek novih, jedinstvenih i nepovratnih podagora i podispupenja, ali tek kao piste niz koju se u strahotno irokim petljama iivljavanja kotrlja prema cilju samo i jedino smrt. Rei e netko: okrutne nam sudbe! Rei e: sretnih li leptiria koje smrt ujutro posudi ivotu da bi ih ve uveer vratila k sebi.

Ali, opet, zar nismo beskrajno sretniji od svih onih stotina i tisua godina kojima ugibaju hrastovi i masline, palae i grobnice? Zar nismo dobro proli u usporedbi s milijardljeima agonije planeta i zvijezda, s eonima najsadistinije vivisekcije itavih galaksija i crnih rupa? Ako smo ve svi objeeni na kraj jedinopostojeega jojoa kojim nas prsti smrti isputaju i vraaju k sebi, ne trebamo li biti zahvalni bar na kraini niti? Moda trebamo. Ali onda moramo pretpostaviti da ubijanje ne valja. Da je neto loe. Neto je trulo u dravi ivih. Bacimo pogled sa suprotne strane (nikad ni u emu nemojte to zaboraviti zaboga, hlae koje kupujete ne zaboravljate razgledati sa svih moguih strana, ali ivot kroz koji ete ih nositi, smrt do koje ete ih povlaiti, niste jo razgledali ni s jedne jedine!). Vidimo sad kako nas ne ugrabljuje to smrt ivotu, nego ivot smrti. Sad vidimo kako mrtvovanje zapoinje preminuem, da bi naprasno bilo okonano zaeem. Koji je pogled onda istinitiji? Razumije se, nije nijedan. Jeste li se ikad u garderobi robne kue ma i zapitali, a kamoli zakljuili, koja je strana hlaa istinitija? Zar takvo pitanje ne postaje nesnosno istog trena kad ga postavite? Ili, postavimo stvar ovako. Svakog dana po tko zna koliko puta skoknete do zahoda: to mislite, jeste li prolaskom kroz vrata izali iz hodnika u zahod ili uli u zahod iz hodnika? I je li vam jedna strana uinila dobro a druga zlo? Nemojte se nikad niim dati zavarati. Naroito ne vratima. Nemojte smetnuti s uma da ne stanujete ni u zahodu ni u hodniku: stanujete u stanu ili kui, u gradu ili selu, na otoku ili kopnu stanujete gdje ima zraka za vaa nezasitna plua. Je li pak to stanovanje ivljenje ili mrtvljenje potpuno je svejedno. Je li ivot razmak izmeu dviju smrti ili smrt razmak izmeu dvaju ivota potpuno je svejedno. Uvode li vrata u zahod a izvode iz hodnika ili pak u hodnik uvode a izvode iz zahoda potpuno je svejedno i amoralno. ivite u stanu, u kui, u gradu, na selu, na kopnu, na otoku. Ali ak ni to. ivite u svemiru koji je beskonaan (iako se stalno iri), u svemiru u kojem ni ivi ni mrtvi ne znaju to je gore, to dolje, to lijevo, to desno, unutra i vani, to je ivo, a to mrtvo, pa ivite li to uope u njemu, ili u njemu mrtvujete. Ali to je svejedno. Kao to su jedna i vrata. Ta to znate! Ne postoje jedna koja izvode iz hodnika, a onda druga koja uvode u zahod. Vrata su samo vrata i nikad se ne svaamo oko njihovih strana. Uvijek im ostajemo naprosto zahvalni to nam daruju intimu, to nas izbavljuju od

Ulaznica 209210

251

propuha, to, na kraju svega, golema kopna, gradove i kue sjeckaju u prostore na mjeru ovjekovu. Volite svoja vrata. Nikad ne znate s koje im je strane ulaz, s koje izlaz. Nemojte njima lupati, nemojte kripati, za kvaku ih primajte, dopratite ih za sobom. A ako ste ih i zatekli zatvorena ili otvorena, moda da ih pritvorena ostavite?

JESEN
Ne treba jesen pretvarati u patetinu tragediju, pripisivati joj uase kao to su trule i gnjile, boleljivost, bolest i bol, umiranje, smrt. Jesen je samo doba jedne jedine godine, posvema ravnopravno svakom drugom. Kao takva, ona je vrijeme ravnopravno i po svojoj nunosti, po dunostima koje nosi da bi ta ista godina jedna jedina uope bila. Ne ivi se samo od ivota! Jesen je tako naoko korak natrag kao svijet, a korak naprijed kao svijest: u to doba svakovrsne zreline treba i sam biti zreo da se uvidi kako jesen nije doba alosno, jer lie gasne, nego doba radosno, jer i zadnji zeleni list postaje izlian. Nakon ljeta, koje zelenost lia uznese u obrazac zelenog, dolazi jesen, s porukom muklijom, ali mudrijom: emu list, kad postoji grana? A to znai: emu grana, kad postoji kronja? emu kronja kad postoji stablo? emu stablo, kad postoji zemlja? emu zemlja, kad postoji nebo? Na stablo se nikad ne zatiu novi listovi, nego se oni rijede. Grane se samo kreu. Jesen je zamiljena kao doba otpadanja vika i sabiranja na bit, doba kad nas, s jedne strane, kie dodatno utiskuju u zemlju, ali i kie koje, s druge strane, s neba stiu. Kad netko ne voli jesen, postoje sasvim dovoljni dokazi da se radi o biu koje ivi na povrini, koje pri pogledu na umu vidi lie, a ne nebo. Takvom biu nije lako: ne voli jesen, otud ni proljee ne moe razumjeti, a vjeruje da upravo njega voli. Doista, toliko je oito da neljubav prema jeseni ne moe biti nita do jedan od najjasnih simptoma duhovne nezrelosti. Vrhunac evolucije nije ljepota, nego zrelost (treba li i opet dozivati Kralja Leara, citat da je zrelost sve?). Ma koliko proljetni cvjetovi bili zanosni, utjeni i krasni, ma koliko na njih nasjedala i bia neoptereenija svijeu kao to su bumbari i pele, njihovo je poslanje raditi na jeseni. Cvijet je predivot ploda, a ne obratno i to svatko zna. Pa ako zna, neka to i bude ivot! Bez jeseni, godina je pobaaj. Sve to je raslo sada moe i biti, sve to je uilo sada moe znati, svako trajanje sad je as. Ima li ieg ljepeg? A sve to istodobno rastau nemilosrdne jesenje kie. Kola zrelih kruaka probijaju se putem od kruaka sagnjilih. Na svaku bobu dolazi po crv. Blato i vona pulpa slijevaju se u jedan tok. A za

Ulaznica 209210

252

bie tad ve dozrelo to je dodatna radost! Zrelost sazre kad je nane trule. Zemlja je upila koliko je god mogla i sad pretjee, ta golema spuva koja otire samu sebe. Dozrela jesen. Dozrela zemlja. A s neba padaju kie. I kad bi se dozrelo bie ve uplailo da je igra ipak ozbiljna, da stvari stoje kako ih je zima zamrznula, grane proljee. Grane smijeh. emu nebo, kad postoji list? Biljeka o autoru: Igor Grbi (Pula, 1970) ivi i radi u Puli, gdje na Filozofskom fakultetu predaje sanskrt, a na Visokoj uiteljskoj koli englesku knjievnost. Pie poeziju, prozu, esejistiku, kritike osvrte te znanstvene i strune lanke. Prevodi s engleskog, talijanskog, njemakog, francuskog i hindskog. Objavljivao u raznim domaim i inozemnim asopisima i novinama te na Treem programu Hrvatskog radija. Pie i na engleskom i talijanskom pa je tako ukljuen u Whispering Muse, meunarodnu antologiju mlaih pjesnika na engleskom, te nagraivan za poeziju i kratku prozu na talijanskom. Dobitnik meunarodne nagrade Lapis Histriae 2006. za najbolju prozu na jednom od tokavskih jezika. Od knjiga dosad objavio knjievnoznanstveno djelo Istria glagoljuta (2005, nagrada Kiklop za najbolje debitantsko ostvarenje te knjievna stipendija u Grazu), knjigu ogleda Tajna Monkodonje (2007) i zbirku pjesama Kao da sam (2007). Pred izlaskom mu je knjiga ogleda U doba vremena. Prevoen na slovenski, talijanski i njemaki, a sam preveo i preko 20 knjiga (Rushdie, Vivekananda, Thoreau...).

Ulaznica 209210

253

Radenko Vadanjel

OTTENSHEIM
U predveerje, Ottensheim je djelovao zlokobnije nego danju. Omeene ivice, pokoeni travnjaci, sve je bilo brino pospremljeno poput ribikog pribora. Nije bilo teko zamisliti u rubnim dijelovima gradia veliki tagalj u kojemu se, u za to predvieno vrijeme, okupljaju itelji ovog alpskog mjestaca, s morbidnom nakanom da nekog ili neto rtvuju, na za to predvienom rtveniku i u za to predvienoj procesiji. Kolone biciklista u fluoroscentnim vjetrovkama, naoruane konim rukavicama i specijalnim biciklistikim kacigama, bauljale su idilinim krajolikom, dizajniranim po uzoru na Rubensove perivoje s bogato opremljenih bombonijera. Sve je cakumpakum pobjedonosno sam arao ipraje, olakavi mjehur, skriven iza jedinog preostalog grma uz prometnu biciklistiku stazu. Plaio sam se da me netko ne ugleda i prijavi. Dotle je sezala moja paranoja. U Ottensheimu, boravei etvrti dan, odraivao sam pomalo bizaran posao agenta za istraivanje inovacija s podruja zabave i sporta, a sve u ime i na raun tvornice bicikla Viglier Trieste sa sjeditem u Udinama. Posao je bio kao izmiljen za gluvarenje i hvatanje zjaka. U Institutu, objanjavali su austrijski kolege, utvrena je neobina veza izmeu impotencije i biciklizma. Bila je to, ubrzo sam shvatio, vrlo klimava teorija, o kojoj se moglo danima raspredati bez jasnog koncepta i cilja. Ponesen pionirskim ozrajem salzburki androlog i moj domain Andreas Hasling, osobno je demonstrirao novi model. Oroen gracima znoja, ustvrdio je, oduevljeno, kako nova ovalna sedla na testiranom biciklu omoguuju mnogo veu pokretljivost i otklanjaju navedene probleme. Nakon Haslingove demonstracije, aa strpljenja se prelila i ja sam neprimjetno nestao iz kruga Instituta markirajui sva preostala predavanja i najavljene slubene skupove. Kratei vrijeme dugim etnjama, prouavao sam tegljae i turistike brodove gdje lijeno plove Dunavom, ostavljajui iza sebe privid ljeskanja morskih valova. Ipak, bilo kakva usporedba s morem bila je tek bezazlena romantiarska tlapnja. abokreina i kakofonija opustoile su moje turistike impresije, i da nije bilo neeg okultnog i podmuklog u zbijenim, praznim ulicama Ottensheima, osjeao bih se, unato lijepom vremenu, beznadeno prazno.

Ulaznica 209210

254

Prvo utoite nakon due etnje, tog prvog sunanog dana, bio je bircGrande casa. Velika reklama iznad ulaznih vrata obeavajue je djelovala. Uavi u prostor koji je odisao svjee prefarbanim brodskim podom, zasjeo sam, odmah s vrata, za najblii stol prekriven velikim cvjetnim uzorcima. Iz dubokog se kuta restorana odjednom nakaljao nekakav veseljak, po svemu sudei gazda, obuen u neobian zeleni prsluk i lakirane izme, sklonivi sa stola netom smazan vlastiti obrok. Iza njega se naziralo veliko stakleno zvono koje je natkrivalo udesan prikaz zelenih polja na kojima pasu krave i malu crkvicu na breuljku. Kada je debela ena ubacila nekoliko novia u taj oivjeli krajobraz, zaudo, iz njega nije grunula alpska muzika ve se razmilio stari hit iz 80ih Paloma blanca. Bez nekog odreenog razloga osjetih se tuno i umorno. Opori okus salzburkog piva ubrzo mi je vratio poljuljano raspoloenje, te bezazleno nastavih plaziti pogledom po polupraznom restoranu. Ipak, nisam se mogao oteti dojmu da, upravo protivno nasluenoj sigurnosti, svaki moj i najmanji pokret biva praen izvjebanim pogledima prostodunih domaina. Provincija je punim pluima udisala svoj inventar, iji sam zaprimljen predmet, neoekivano, postajao i ja. A njih sam ugledao, kasnije, za susjednim stolom. Bili su okrenuti leima, i tek kada je ena, gestikulirajui rukama, podigla glas, pomaknuo sam se da ih bolje promotrim. ena je bila vrlo uznemirena. U napetim stankama, gotovo teatralnog monologa, energino je pomicala masivnu pepeljaru po stolu. Nekakva dugovanja, koja je potraivala, iskazivala je u starim konvertibilnim markama. Njemaka marka kruila je kao kakav fantom i izbijala na povrinu draei nosnice onoga tko ju je trenutno izgovarao. Rastereeni bojazni da ih itko u restoranu razumije, prepirali su se vrlo otrim rijeima, mada se to s njihovih lica nije dalo razabrati. Po naglasku, mislim da su bili negdje iz okolice Jajca. Samo nemoj na svoje da se vadi sluao sam moleiv glas ojaene ene. Nema druge verzije, jesi ti svjesna? branio se mukarac. Kad sazna Faruk, popit e govno. O lude ene. Faruk e te satrt. Ubit e Boga u tebi. Jesi ti svjesna situacije? Samo da te on uvati u ruke. Okrivljuje nevina ovjeka. Jesi oek ili pizda... kai jesi oek ili pizda? siktala je prigueno ena.

Ulaznica 209210

255

Sluajui to dvoje ojaenih zemljaka izbaenih iz konteksta ovog legokocka svijeta, poput iseljenih Kurda ili indijanskih ratnika, uhvatila me silna tuga pomijeana s nekontroliranom glau. Naruio sam jo jedno pivo i kutiju cigareta. Balkanische frustuck (balkanski doruak) izgovorio sam naglas arobnu formulu. Dva mjeseca apstiniranja, i odjednom, iz ista mira, zapalih. elja se ponovo javila i kulminirala u najtunijem trenutku. Bio sam zbunjen i postien reakcijom. Neto najgore to mi se tada moglo dogoditi bila je mogunost da im se pridruim na bilo koji nain i iz bilo kojeg razloga. Poput nogometaa koji je promaio jedanaesterac, osjeao sam se patetino, a istovremeno dozlaboga licemjerno. Zastidjevi se, valjda, samoga sebe, na odlasku, u trenutku kada se mukarac trgnuo iz jalove letargije i okuraivi krenuo u protunapad mrmljajui neto kao: Gdje je dokaz ... reci ... gdje je dokaz?! proavi pokraj njihova stola, promrmljao sam: Ajd zdravo a njih se dvoje u uenju i nelagodi nasmijeie. Sutradan, dok sam kruio Ottensheimom u potrazi za dobrim kebabom, u parku, pored drvenih naprava slinih nekakvom djejem vojnom poligonu, ugledao sam Nju, djevojku iz birca, gdje motri na dijete u pijesku. Sjeo sam na susjednu klupu i otvorio negaziranu vodu. Nismo obraali panju jedno na drugo. Bili smo sami, u parku, nas troje. Netko sa strane zakljuio bi da smo mlai brani par s djetetom. Njezina pojava, ovako u travi, razdanjena prostornou parka, zraila je orijentalnom mirnoom. Oboje smo osjeali prisustvo onog drugog. Nedostajao je jo nekakav mali razlog, djeji nespretni korak ili naglo koenje automobila u susjednoj ulici, da zaponemo bilo kakav razgovor. Uglavnom, nita se od svega toga nije dogodilo. Pomislio sam, glupo je nekome prii samo zato to ti je zemljak. A, opet, ne zna, ni s ije je strane, nae ili njihove i kako e odreagirati.

SUSRET S ANELOM
Leao je umrtvljen na eljeznom krevetu. Rolete na prozoru bile su napola sputene. Kroz njihove pravilne nabore mogli su se nazrijeti krljavi vrhovi ogoljelih topola. Doktorske vizite jo su samo usput zavirivale u poutjeli karton, bodrei ga kimanjem glava i nastavljale tihi mimohod odjelima pulmologije. Prije, dok je bio pokretljiviji, istrasirao je cufnastim papuama cijeli III kat, uzdu i poprijeko. Orijentiri, poput malih osvijetljenih zaseoka u mrkloj noi, bila su dva popreno postavljena automata za kavu. Kavom se astio

Ulaznica 209210

256

poslije vizite i uveer nakon posljednje porcije tableta. Bili su to jedini sretni trenuci u beznau koje ga je okruivalo. Nita ovdje nije ulijevalo povjerenje. Ljudi su umirali tiho kao muhe. Uzajamni pogledi, puni skepse i uenja, promaljali su na licima tek pristiglih bolesnika. Uz svu silu djejih crtea ovjeenih uzdu zidova, hodnici centralne bolnice odisali su internatskom strogou. Fantomske klompe medicinskih sestara odjekivale su praznim hodnicima poput konjske zaprege. Jedina oaza, izvjesni nadomjestak toplini kunoga doma, bila je intima bolnikog WCa, gdje je, katkad, pokoji smjeliji bolesnik uvlaio provercane cigarete.

257

****
Njegova je soba bila prazna, posljednja soba na katu, odmah do tukabina i smradom umivenog WCa. U sobu se povremeno probijao um vodokotlia. Ve po duini isputene vode mogao je razaznati radi li se o nekome tko se uistinu posrao, ili nekome tko je unato doktorskim upozorenjima, uvlaio posljednje cigarete u svome ivotu. Bijela boja sve je ovdje bilo otuno bijelo: ormarii, kreveti, lusteri, personal plazila je izlizanim prostorom pornografski tuno. Leao je u smjeru vrata prozor i promatrao. Due vrijeme osjeao je prisutnost nekoga u sobi. Bol je jenjavala, progurana u drugi plan, a neko novo, tek probueno osjetilo, kazivalo mu je da nije sam. Bio je to dobar osjeaj. Svijet se opet nekontrolirano propinjao, maui ludo, golemim kopitima po zraku. U nadi je spas samoironino je stiavao nabujale osjeaje koji su ga proimali. Pribojavao se da se sve naslueno odjednom ne urui. I onda se To neto pojavilo. Izniklo je ni iz ega poput plave boje lakmusova papira uronjenog u modru galicu. Sada je To neto bilo tu, sklupano i skrueno, pomireno sa svijetom u koji je dolutalo. Promatrao je, u tiini, malog smeuranog anela napudrana lica. Silueta te neobine kreature lelujala je bolnikom sobom poput benzinskog isparenja na cesti. On zaista postoji odsutno se nasmijeio trebam samo zatvoriti oi. Ipak bojao se umrijeti u snu, a aneo je strpljivo ekao, uuren, umornih oiju i pospanog izgleda. Tiina je prianjala uz njegova majuna, krljava krila. Obamrlost i iekivanje ispunili su bolniku sobu proaranu mirisima sagnjile hrane, jedne banane i nekoliko smeuranih kivija. U posljednje vrijeme stalno pomiljam na odustajanje od svega proaptao je jedva ujno, tek toliko da razbije neugodnu

Ulaznica 209210

utnju. Odsutnost bilo kakva smisla umirujue je djelovala na obojicu. Nesnosna bol koju je posljednjih tjedana potiskivao, nestala je. No, i dalje, prikovan uz krevet, mogao je pomicati jedino oi. One su sada sjajile neobino toplo. Promatrale su, prepune neizmjerne nade, malog smeuranog anela koji se mrijestio u kutu sobe. utnja se sporo migoljila obavijena slatkastom opojnou poput mirisa neke aromatine, egzotine biljke.

****
Sjeverni vjetar s Alpa oplahnu ga, a pred njim se otvori posve novi prostor. Duge biciklistike staze i velika topla zavjetrina koju je stvarao tijelom, obgrli siunu enu iza njega, dok su se probijali markiranim putovima kroz arko procvale vonjake i pokoene livade. Bez ikakva povoda okrenu se, a na njegovo iznenaenje umjesto poznatog lica ugleda buljave oi onog istog anela iz bolnike sobe. Jurili su alpskim pejzaem, u kriavo utim vjetrovkama. Prvotno povjerenje u majunog vodia, iz minute u minutu sve je vie kopnilo. Kuda idemo? upitao je prestraeno starac, ali aneo se samo usrdno smjeio. Dan je bio prekrasan, kao stvoren za vonju biciklom. Pogrbljene siluete klizile su ljeskavom cestom, vrlo brzo. Pa ipak, dramatinost misije na zajapurenim licima nije se dala naslutiti. Postojana je bila jedino blaga bol u listovima koju su obojica osjeali. Nita nije savreno naposljetku prizna aneo. Malo smo zalutali brzo doda, prebacujui iz tree u etvrtu brzinu. Pribliavali su se jednom poduem, vrlo strmom usponu. Biljeka o autoru: Radenko Vadanjel (Pula, 1962) ivi u Puli gdje radi kao stalni novinar pulskog dnevnika Glas Istre. Objavio je zbirku pjesama Lekcija o postojanosti (1999) i roman Dnevnik besposliara (2006). Osamdesetih godina suraivao je s rijekim knjievnim asopisom Rival, gdje je bio jedan od urednika. Devedesetih je godina u Istri osnovao knjievnu udrugu B produkcija, koja je okupljala autore nove generacije koji su svojim poetikama stvarali odmak od tradicionalnihkanona lokalnog knjievnog pisma. Proza mu je prevoena na nekoliko evropskih jezika, objavljuje u brojnim asopisima i na Treem programu Hrvatskog radija. Kao novinar i fotograf suraivao je s hrvatskim dnevnim i mjesenim listovima (Novi list, Feral Tribune, Meridijani).

Ulaznica 209210

258

Sandro Gobo
259

ELJA
Izabrao je Modesty Blaise. Tako e izgledati njegova ena kada za to doe vrijeme. Do tada mora zaraditi imetak, automobil, stan, prodati dau u okolnoj zabiti. Potom e jo kupiti udice s vrstim flaksom za nedjeljni ribolov. I sve e biti u redu. Iz stana je krenuo dobro opremljen. Vani osjea uzduh cigaretnog dima; pripali marlboro ili light. Na drabi odmah zatrai prolaz u prvi red. Speaker je navukao zatitne rukavice. Svi se motaju oko ulova, grdosije koja postie rekordnu cijenu.

ZIMA
Zove se Irina. eka poiljku. Vani je napadalo puno snijega. Jedan od susjeda nastoji sazvati izvanrednu sjednicu kunog savjeta: neki od ulaza u susjedna stubita zgrade zatrpani su snjenim zapusima. Pritaji se i naviruje kroz pijunku. Na radiju svakog ponedjeljka tono u podne i pet minuta zapoinje emisija Va lager sezone. Prije nekoliko dana dobila je obavijest: mora se javiti. uti karton s masno crnim slovima eka je na svom mjestu. eli doznati detalje! S druge strane nitko ne podie slualicu. Irina je korepetitor u baletnoj koli; jednom je u vlastitom aranmanu obradila nekoliko poznatih lagera. Izusti NAPRIJED SE NE MOE, NATRAG NEMA SMISLA. U zdjelu s kipuom vodom ubaci aku soli. Po dolasku s ljetovanja u oblinjoj je trgovini kupila haljinu. Na jednoj od fotografija ona se nalazi s desna i pije sok. Zatvori ladicu i poravna stolnjak. Rotirajue uto svjetlo ubacuje se kroz prozor: stigla je ralica.

BLUES
Nakon polarne noi, vani pada kia: stiglo je proljee. Kron iskljui osigurae. Plai se za kompjuter. Prethodno je grom negdje opalio. Tamara skuha kavu. Kron bi mogao skinuti dotrajali remen sa Singer ivae maine. Kroz zid prodire vlaga. Danas se nema to raditi. Tamara zaklopi poklopac elektrinog kuhala.

Ulaznica 209210

POVRATAK
S brda ue u birc. Pitali su smiju li gortaci nenajavljeno ulijetati tamo gdje ih nitko ne oekuje. Naravno, ovdje slovi kao

totalni anonimus bez poznanstava, a gore se otopio snijeg: sve se pretvorilo u blato i kal. Jer nitko ne eli uprljati svoju obuu, izme odloi na tavan za neko drugo vrijeme. Svakog zbuni kako u kazneni prostor dolazi s mokasinama. Potom razmijene nekoliko kurtoaznih fraza. Stranca su gledali ravno u oi.

UROTA
Jednom smo na ljetovanje ponijeli kutiju. Bila je prazna. Na suncu se presijavala u fluorescentnim bojama. Tu i tamo bi je protresli iz znatielje. Unutra se nije ulo ni glasa. Za vrijeme obroka bojali smo se za kutiju. Naizmjence je drimo u krilu, pod stolom, prekrivenu stolnjakom. Potom bi je sakrivali meu rekvizite za plau, te je izgledalo da nosimo i vie negoli je potrebno za ugodno prijepodne pored mora. Neki dan sam joj predloio da na jednu od ploha priveemo kamen i da e potonuti na dno, skupa s onim to smo priutili jedno drugome u ovih nekoliko godina. Trebalo je donijeti odluku o tome da je suvino brinuti o neemu za to nikad nismo saznali omjer obaveza, premda je unutra nemogue odloiti neke od zajednikih stvari.

UZBUENJE
Djeca vole slatko: tako i Miha. U jednom je trenutku zapovjedio ukuanima da ga prestanu oslovljavati s Mihael jer ne zna emu slui sufiks el. Kroz irom otvoreni prozor ugleda ekipu iz kvarta. Ispie papiri s porukom na kredencu da je nakratko otiao tu blizu, a oni ve znaju s kime, ali nije skupio dovoljno hrabrosti rei im to direktno u lice, jer ga u rano poslijepodne ne bi pustili iz kue, pa neka samo spavaju poslije ruka on je zakljuao vrata i uzeo svoj klju. Dolje, u jednom od skrovita netko pronae francuski odvija i trebalo je odluiti to s time mogu zapoeti.

POTEZ
Ulaznica 209210

Nakon opredjeljenja za sudbonosno DA znali su da ele neto ameriki, u svakom sluaju ono to bi ih izbacilo u orbitu. Za prvo vrijeme unajme stan u potkrovlju. Svako jutro dolaze ptice. To nije mogla podnijeti: da im redovno nakon doruka, na limenoj oplati, s vanjske strane prozora, paljivo slae hrpice razmrvljenog peciva. Obea da nee vie ali, poto su ptice ve ogrezle, mogu im samo

260

zavrnuti iju. Napokon, dali su oglas. Stan je gledao u dvorite. To im se nije svidjelo.
261

IGRA
Firtz stanuje u velikoj zgradi. Dok je bio mali tepali su mu Fritz. Nije protestirao. Tako su prestali. Firtz je dobre volje. Jednom davno pronae kunog ljubimca, bubamaru. Pita smije li zadrati betiju daleko od znatieljnih pogleda. U kuhinji su upravo gustirali desert. Posegne za ubrusom. Tako je Firtz poslije u sobi odloio bubamaru na radni stol. Kad je uveer upalio stolnu lampu, zatekao ju je nespremnu kao ukras.

ISPOVIJEST
Kada to radi, onda to radi jer ti to neto znai, a da s time ne mora nuno imati nita zajednikog. Jednostavno, napravi to i bilo ti je lake. Onda se fino osjea, protivno uvjerenju veine kako je to nedopustivo. Potvrdi da se to obavlja bez potekoa. Kau da to i nije neki naroiti problem, pod uvjetom da su zadovoljene okolnosti koje prethode samom inu; to je ono to treba biti uvjetovano vanjskim artefaktima, bez obzira na to to se pod time podrazumijeva. Govori li se nekome, tada moraju postojati izvjesna ogranienja da to ne splasne u rutinu. Naravno, o tome govorimo cijelo vrijeme.

UZMAK
Cijela kolonija pone izlaziti iz kuta u dnevnom boravku: to je zato jer stanuju u prizemlju! Kupili su neto na preporuku ne bi li otjerali itav roj, ali naseobinu su izdubili duboko, u pukotini zida. Ne predaju se! Svaki put kad izau na vidjelo kae da neto treba poduzeti. Plaze u savreno posloenoj formaciji. Pita to e poduzeti kad se okome na ono to ih stvarno zanima za preivljavanje.

IZLAZ
Ulaznica 209210

Odan registrira zvono na ulaznim vratima. Danas je subota; namjerava ostati u krevetu do daljnjeg! Zvuk zvona ponavlja se viekratno. Odan shvati kad je vrijeme proviriti kroz pijunku. Ispred kunog praga nije bilo nikog; scena ga podsjeti na neku od pria inih klasika ili scenu iz horror filma. Vrati se u krevet. Zvuk opet postane

prepoznatljiv. Odan skupi hrabrost zanemariti sitnu pakost. Zvonar ne posustaje! Odan dolazi do vrata i pokuca: tajac! Ne zauje korake ni nakon nekoliko minuta. Zaklopi poklopac pijunke i vrati se u krevet.

DOEK
Uasava se nedjeljnog poslijepodneva, okolnosti u kojoj dominiraju stalak za peglanje, simultani prijenos s nogometnih terena i memljiva kia jeseni koja na oi nabija fjaku. Tada odista ne zna to bi valjalo poduzeti ne bi li doskoio trenutku slabosti od ijeg dodira trne tijelo. ak ni sredinji dnevnik s novostima, kako se danas nita naroito ne dogaa na zemaljskim koordinatama, ne otupljuje otricu bezvoljnosti. Ona ulazi u dnevni boravak i pita kako je u susjedstvu. Nisu li stigli s vikenda? Stanje je redovno; nisam primjetio nita neobino. Ne znam treba li uope brinuti?

IZBOR
Vani pue vjetar. Mi smo na sigurnom. Donijela si fino ljutene orahe, pa neka grickamo! Na televiziji nema zanimljivih detalja jer, valjda se ne plaim teleteksta ispod kojeg curi glazba: PRAVOVREMENA INFORMACIJA NE SMIJE BITI UTEG, izustila si bez zadnjih namjera. Orasi su bili dobri. Pijemo crno vino. S puno prkosa prui tek pristiglo pismo: doputovalo je iz daleka. Sada kad sve ima drukiji prizvuk, hou li ti pomoi s pakiranjem kofera i pozvati taxi? Naravno, ne stanujem na dotinoj adresi. Dok nas lift odvozi u prizemlje, suspreemo emocionalni zanos. Osim nas nikog nije zanimalo zato smo se odluili sastati u zakazano vrijeme.

ZABAVA
Elektrini rodeo je glavna atrakcija zabavnog parka. Tako se preko vikenda na kladionici pojavi desetak prijava potencijalnih igraa koji obeavaju pred svima ukrotiti strujnom implozijom probuenu zvijer. S tribina prte povici. Centralna dvorana je krcata onih koji pasivno ele provesti veer. Nikad nisu prijavili svoje sudjelovanje. Plai ih saznanje da ne uspijevaju ui u trag koga mehaniko udo predstavlja! Konj je lake ukrotiv ali nitko ne jami da tehniari nisu

Ulaznica 209210

262

kopirali pobjenjelog pastuha. Poznanik iz kvarta odustaje pred sam poetak, ispraen gromoglasnim uanjem. Novinaru lokalnog radija u izravnom je prijenosu priznao da ga plai ritanje sprave iji se mozak zaklanja paravanom i koji puta ampere sve dok cowboy ne zavie DOSTA!

263

PROFIL
Sutra dolaze konzervatori. Oekivali smo ih juer: nisu stigli. Samo rade svoj posao. Grad je dovoljno velik. Rekli su preko telefona. Slijedi vikend. Svi nekud odlaze, pa da uzalud ne troimo energiju. Svatko od njih ima svoj moped. Uglavnom idu kao tandem. Pozvone. I tako... Najprije unose ljestve. Nagodimo se za jednog od razgovora. Netko je od njih bio prisutan. Zagleda svaki kutak. Jer tako treba! Sastavljen je popis nunog inventara. Poiljka stigne potom preporueno! Unutra dodaju izriit opis predradnji, kako se ne bi otezalo s radovima. Ostalo donose u paket aranmanu, s certifikatom pod brojem. Tu i tamo smije se priviriti. Ve nas mogu pozvati, uzmanjka li im togod sa strane, ali nije uvjet. Prema kazivanju onih koji su imali prilike vidjeti gotov rad, narudbe postaju dio obiteljskog rituala. Negdje su postali rado vienim gostima, premda navodi predstavljaju iznimku koja se prenosi od uha do uha. Ne smeta im. Trenutno su na drugoj adresi.

UZBUNA
Donijeli su veliki mrk i najzad bili sretni to ne moraju gasiti. Nad umom je blistao pokrov tmastih oblaka, dok s dovratka lovake kuice odailju radostan pogled u poznatom smjeru. O, tako se ponaaju svakog trena kad zagusti. Meteorolozi ponekad besciljno lutaju prognostiikm kartama. Nalik su nekom od umirovljenih vraeva koji u propisano vrijeme ne znaju obuzdati kataklizmu. Tako u dnu sobe tinja prsten u krug postavljenih baterijskih lampi, jer su davnih dana oni iz slube umskog deurstva odjavili adresu i otili na skrovitije mjesto odakle im, ukae li se potreba, sve pojedinosti mogu obrazloiti putem etera.
Ulaznica 209210

(Iz rukopisa Prozac) Biljeka o autoru: Sandro Gobo, (Pula, 1969) ivi i radi u Labinu. Objavio sljedee knjige poezije: Bijeli bicikl, (1996), Prijelazi, (1999),Bez konzervansa, (2001),Ne otvaraj dok vlak ne stane, (2002),

Slike sa zvjezdanih kolodvora, (2003, u koautorstvu s Valentinom injori i Romeom Mihaljeviem) te knjigu dramskih tekstova Prikaz stvari, (2000). Radove objavljivao u Knjievnoj reviji, Quorumu, Kolu, Jutarnjem listu, Rivalu, sarajevskom knjievnom asopisu Glas nesvijesti Iza, web knjievnim asopisima Konture i LitKon. Inicijator i osniva kulturtregerske frakcije KOWA ART, s kojom je ostvario dva performancea, i to Ne zarezujem vas 22%, 1998. godine i Bijeli bicikl, crni Flacius, 2000. godine. Snimio je dva kratka filma The legend of Kowar i Ravnotea.

Ulaznica 209210

264

Snjeana Pejovi
265

POVRATAK
Podne luakom vrelinom tjera ljude u kue. Debeli kameni zidovi tite od vruine. Cijelo poslijepodne leim u postelji. ujem kako bakica polako vue noge kuhinjom i osjeam miris hrane kuhane na maslinovom ulju. Treba proetati predveer kad bilje umorno uzdie, a vjetar hladi vrelinu. Hodam, ne bojei se pijeska koji svakako ulazi u obuu po svojoj volji. Mrak je potpun (ne znam koliko sam hodao) i gostionica osvijetljena tik uz more podsjea na zonu sumraka. Ulazim ne gledajui oko sebe. Sjedam uz prozor, sa strane. Prvih dana promatrao sam, prislukivao razgovore, sve mi je bilo zanimljivo. Pokuavao sam, hvatajui dijelove razgovora, razumjeti o emu govore. Bezuspjeno. Upuivao sam poglede znajui da i oni mene promatraju na koje nitko nije uzvraao. Teko je, ne moe samo tako rei: Hej, ljudi! Oni izgledaju zadubljeni u karte, a kad govore razumijem tek poneku rije. Treba vremena. Popio sam ve dosta vina i nisam vidio da netko pije vodu. Preko puta igraju karte, viu neto to ne razumijem. Sve je fino zamagljeno. Odjednom, sasvim jasno vidim lice ovjeka, poziva me da doem. Ne miem se, sigurno grijeim, to je od vruine, to je od vina. Hajde, doi govori mi doavi sasvim blizu. Ne bih smetao ujem se kako mrmljam. Smiju se. Mora da sam pijan. Smiju se i dijele karte. I meni. Ujutro, pitao sam se jesam li sanjao ili sam stvarno do jutra igrao karte. Kad sam naveer vidio da su karte podijeljene i nekom koga je ekala prazna stolica, sjeo sam najnormalnije, nitko se nije bunio. Igrao sam. Pravila igre jednaka su za sve i nije mi smetalo to nisam razumio sve mote, veselio sam se igri. Lica koja sam promatrao sa strane, i koja su izbjegavala moj pogled, sada su me gledala pozorno, pratei sve: od titraja mog oka (treba doznati koja je karta u ruci i prije nego se nae na stolu) do naglog ili sasvim polaganog sputanja karte na stol. Gledao sam kako razmjenjuju poglede. Uinilo mi se kako ne igra svatko za sebe, ve svi protiv mene. Promatrali su me, ali nije vano, promatrao sam i ja njih, uoavajui tko je glavni, a tko je tek dio drutva za stolom, gotovo kao ja. Lagano se pilo, neprimjetan razgovor kojeg u poetku nije ni bilo postao je glasniji. I moj glas inio mi se snanijim: A ona cura, na kraju uvale, ivi sama?

Ulaznica 209210

Igra je stala. Pogledali su se, a ja sam se naglo uozbiljio, kao da je vino ishlapilo u trenutku. Nakon podulje tiine, onaj za kojeg sam zakljuio da je glavni ree: Kakva cura? Ima cura koliko hoe! Na izlazu potapao me po ramenu. Poao sam kui. Vinu ni traga. Hodao sam brzim korakom, a misli su mi bile jo bre. Otii u sutra do nje i pitati u emu je stvar. Ova igra pitanja i odgovora kojih nema samo me nervira. Po tankim, bijelim crtama na zidu znam da je jutro. Kroz kure sunce se gura. *** Ujutro mi je drago da sam ovdje. Dola sam vidjeti gdje se rodio moj otac. Tko je i kakva je zemlja koja mu je oblikovala stopala i kakvo nebo mu se skrilo u tami zjenica. Voljela sam ga. I prie... Sve su prie bile daleke, neobine, a kad bih ga pogledala vidjela bih kako mu se lice meka, glas postaje dublji. A onda bi pogledao majku, lijepo. Samo sam htjela vidjeti. I to sad radim? ivim ovdje, za dipet, rekao bi tata. Ne slikam. Ujutro gledam savrene slike na zidu, koje slika sunce. A mogla sam otii odavde istog trena kad sam vidjela nadgrobnu plou s imenom moga oca. Mogla sam otii. Bila sam naprosto smijena u tom svom nastojanju da im se svidim i ostanem. Kako sam sve zamislila gotovo bajkovito, bilo mi je teko prihvatiti injenicu da ljudi jednostavno ne ele sa mnom razgovarati. Danima sam nabrajala razloge: ne razumiju me, malo su zatvoreni, a nisam mogla pronai roake s tatine strane; svi su se odselili na kopno ili u druge zemlje. Ma to mi i nije bilo vano. Bilo mi je vano da osjetim otok, da omiriem, da okusim, da vidim mjesto o kojem je govorio moj otac. Sve sam mogla, osim upoznati ljude. Po dolasku druila sam se samo s Ivanom koji je isto doao odnekud. Iz velikog grada. Mislim da smo oboje bili usamljeni i upravo zato smo se zbliili. Ma, bilo je to previe i naporno i lijepo i snano i kad je zavrilo, olakanje je bilo obostrano. Pokuala sam i s Danicom. Njezina gostionica je kao nekakav centar u kojem se susreu sve prie, tajne i planovi ljudi u selu. Znala sam sjediti i prislukivati razgovore, pokuala sam povezati, ali teko sam razumijevala to govore.

Ulaznica 209210

266

Ulaznica 209210

Tata me nauio jezik i razumjela sam ako bi netko govorio polako i pri tom me lijepo gledao, smjekao se. Onda bih se i ja usudila progovoriti. Ali ovi ljudi govorili su brzo, uope me nisu gledali, a i rijei nisu zvuale onako isto, oblo i jasno kao kad bi ih govorio moj otac, koji je u te lekcije unosio i svoju elju da sve to zavolim. Da, pokuala sam razgovarati s Danicom, ali ona bi samo upitala to elim (piti i jesti) i nije se dala uvui niti u razgovor o vremenu, a kamoli u neke vanije prie. Jedno vrijeme mislila sam da sam sama izmislila tu zavjeru, da su se opet probudili neki mrakovi koje sam lijekovima drala pod kontrolom. Ali i Ivan je rekao da je to uistinu udno, a onda se to poelo odraavati i na njegov ivot. Ova je no topla i mirisna. Toplo kamenje i mlaka no. Krenula sam jo jednom vidjeti ono to mi se udostojala pokazati jedna od domaih vjetica. Bijeli kri i ime. Moje, moga oca. Mucala sam na svim poznatim mi jezicima: On je tada bio iv!!! Gledala me mramornog lica. Htjedoh je dodirnuti, to mora pokrenuti mramorno lice, ali izmakla se, okrenula i otila. Da joj pod nogama nije kripalo, pitala bih se je li to bila ena ili tek privid. I gotovo. Pa ti sad ivi. Iako, jutrom mi je drago to sam ovdje. Razliito je od mirisne guve gdje dok izaem iz stana ve ponovo poelim vratiti se i sprati tragove vlanog zraka koji se gnijezdi na stubitu. U prvo vrijeme nedostajala mi je vika s ulice, kupovina u trgovini tri kue nie, gdje sam kupovala oduvijek. Razgovor s prodavaem bio je kao da jutrom, dok majka spava, odem kod djeda, strica, bliskog roaka na prvi jutarnji razgovor u kojem mora ispriati san upravo probuen, i to to prije, prije negoli ga oboji eljama i strahovima. Sluao je moje snove sve negdje do moje 20. godine, nije komentirao nita, ali ja bih se izbrbljala, udahnula, uzela voe i vratila se kui. Kao da sam kod njega ostavljala komade straha ili pretjerane sree (i to je mogue) koja oteava disanje. Poloila bih je na pult i otila. Toga ovdje nema. Nedostaje mi. Jutra su ovdje otra, suha, mirisna. Mirisna na onaj opori nain, kao da udie miris u obliku zrnaca, pa te malo bocka u nosu i grlu. I more, to je dobro. More koje je oplakivalo na grad bilo je teko, izbodeno dokovima luke. Ovo je more drugaije. U prvo vrijeme plaio me intenzitet plavetnila koje je jutrom provaljivalo kroz prozore. Sad ga ekam spremna.

267

Ulaznica 209210

Prie mog oca o njegovom rodnom mjestu bile su mi gotovo umjesto bajki: daleke, zanimljive, udne, prepune ljudi koje ne poznajem. Priao bi o sveanostima, o berbama, o pogrebima, o ulovu ribe, o brodicama. Priao bi o ribarima i o djeci koja se igraju bijelim oblutcima. Kad bih upitala gdje je to, rekao bi, daleko. Kad bih upitala zato se ne vrati, pogledao bi majku i zagrlio me. Pitala sam se zato nas ne odvede na to prekrasno mjesto, da vidim; u poetku zato to sam uistinu vjerovala u te prie, a kasnije jer sam u njih poela sumnjati. I odluila sam poi sama. I otila sam. I dola sam. Zagledala sam sve ljude traei slinost sa svojim licem. Srano sam izgovarala poznate mi rijei. Hodala bih ulicama i kako bih nekog vidjela na vratima ili na prozoru, pozdravljala sam s dobar dan. Nisam znala kako im rei da su mi dragi iako ih ne poznajem, da sam njihova. Uope ih nisam zanimala. Sada znam da sam im vjerojatno zgodna tema za razgovor. Ma cijela tatina obitelj je neobina. Svi su se negdje odselili. Tata je znao rei kako je tome kriv ve njegov djed, koji je meu prvima u selu otiao trbuhom za kruhom. Bilo je puno djece, a imali su malo zemlje. A od neeg je trebalo ivjeti. I tako su jedan drugoga povukli. Ali znala sam da postoje nekakvi dalji roaci o kojima je on jako lijepo priao. Nisam ih upoznala. Nije mi to ni bilo vano. Htjela sam osjetiti mjesto u kojem se rodio: hodati stazama, osjetiti more, upoznati nain gradnje, osjetiti puno toga. Pa i promatrati ljude, kao to se promatraju stvari, ako ve ne moe drugaije. A sve je bilo kao u bajci, u poetku. Staze iz pria prepoznavala sam, i isto kamenje osjeala pod nogama. Utravala sam ranim jutrom u more i nou sam uranjala u more, gledala nebo koje je bilo drugaije. Dani su brzo prolazili. Nisam odredila koliko u ostati i kad u se vratiti. U poetku sam urila. Sad se sve usporilo. Ne slikam. A trebala bih. To su preporuili kao terapiju jo davno. Imala sam malo godina kad mi se uinilo da je ivot besmislen, a moda me je tek bol i tamno crvenilo na ploicama kupaonice uistinu upozorilo kako ivim. Vie nikad to nisam ponovila, ali su moja majka i moj otac postavili izmeu nas pregradu i nisu se usuivali dolaziti preblizu. Mislim da sam ih izgubila, da je prava veza nestala u otvoru kade dok su uklanjali tragove mog neuspjelog pokuaja. Onda se nekako sve zgusnulo oko mene: pretjerana panja, oprez oko svake izgovorene rijei, pogledi koji su odavali njihovo

268

Ulaznica 209210

sudionitvo. Sve je izgledalo usporeno, a misli su mi se kovitlale razarajuom brzinom. To se umirivalo redovitim uzimanjem lijekova ije su se doze smanjivale iako su i danas dio dnevnog rituala. Ponekad se sjetim vrijedne porculanske vaze, koju je otac donio s putovanja i koja se razbila. Potrudili smo se slijepiti je, poslije ega je izgledala gotovo podjednako, ali mi smo znali da je slijepljena; gledali smo je, drali je na istom mjestu kao i ranije, ali smo je obilazili u mnogo irem luku nego ranije. Osjeala sam se poput te porculanske vaze. Slikanje, nanoenje boje na platno, usmjeravanje misli na potez kistom... pomagalo je, i gledajui ono to je ostajalo na platnu, s vremenom sam zavoljela sebe. Ovdje sam slikala odmah po dolasku, zaarana modrinom i intenzivnim mirisima koji su me razdraivali ujutro i smirivali u predveerje kad je sve oko mene umorno uzdisalo. Sada je sasvim nestalo oduevljenje koje sam osjeala po dolasku. Znam da razlog mog dolaska i nije bila samo elja doznati gdje se rodio moj otac. Razlozi da se krene preko mora bili su brojniji i, sad mi je jasno, mnogo dublji. Zaudila sam se kako mi uope ne nedostaje dom, ni roditelji. Ipak sam se udaljila. Nakon tog nesretnog pokuaja okonavanja, to je vjerojatno bilo samo upozorenje da neto debelo ne valja, nekako sam se udaljila i sva dalja zbivanja promatrala sa strane. Kao da se dogaaju nekom drugom, a ne meni. I oni su podravali tu opreznu, distanciranu atmosferu, vjerojatno se bojei da se neugodnosti ne ponove, da me ne povrijede. Glavna briga bilo je redovito uzimanje lijekova koji su regulirali raspoloenje, a najbolje je bilo kad raspoloenja nije ni bilo. S vremenom su se doze smanjivale, ali su se oni i dalje ponaali kao da sam od stakla, ili pjene, ili od neeg vrlo krhkog, nestabilnog i opasnog. Tko zna na to bi to moglo izai? Odluka o putovanju dola je kao rjeenje. Novac nije bio problem i krenula sam iako su njih dvoje ostali zabrinuti. Prvih dana uli smo se svakog dana. Razgovori bi bili kratki, ali mislim da su ih ipak smirivali. Polagala sam prevelika oekivanja u to putovanje. Sada to znam. Oslukivala sam se, kao kad voza zna da mu je auto star i da su kvarovi uvijek mogui. Nakon perioda upoznavanja mjesta i neuspjelih pokuaja upoznavanja mjetana, veselila sam se novim licima u selu: onima koja me nisu poznavala, a moda su me eljela upoznati. Kako su se svi zadravali vrlo kratko, desetpetnaest dana godinjeg odmora, sve se dogaalo prebrzo: upoznavanje, druenje, ljubljenje i rastanci, naravno. I od toga sam se umorila. Svejedno, bilo je prekrasnih dana. I onih koje sam provela u postelji, u sobi zatvorenih prozora. A onda sam postala svjesna kako je ta stara kua jedino moje u ovom selu. Ureivala sam je sama i dugo. Mislim da me

269

taj osjeaj moje kue zadrao ovdje. I nekako sam nauila biti sama, a ta beskrajna plavet od mora drala me je pri pameti. Nauila sam primjeivati sve one razlike na njegovoj povrini uzrokovane vjetrom ili izgledom neba koje se u njemu ogleda. Mogla sam satima sjediti na terasi i gledati ga. Ponekad bi me tek veernja hladnoa probudila iz te ugodne obamrlosti. Vie se i ne trudim isplanirati dan koji je zapoeo. Nekad sam to inila: buenje, kava, slikala bih, odlazila na trg, spremala ruak, ruala, odmarala se, slikala, etala do mora, slikala, spavala. Otkako ne slikam svejedno je kad u se probuditi, kada uroniti u more, a kada jesti. Ima neto to ekam s radou: doi e Luka. To je jedino ljudsko bie koje dolazi pred moju kuu. U stvari, moda netko i dolazi kad me nema. Zato je Luka jo vaniji. On doe i prepria mi to se dogaa u selu: tko je doao, tko je otiao, tko se posvaao... Sjeam se kako mi je jednostavno djetinje govorio o nestanku jednog ribara. O tome kako su na dan kad su odustali od potrage svi mukarci sjedili pod zidom i utke gledali more. Naveer su se zatvorili u svoje kue. Sljedee jutro o tome nitko nije govorio. to se zbivalo iza debelih kamenih zidova njihovih kua, ne znam, ali ivot na ulici tekao je kao da se nita nije dogodilo. Neobino, kako se u ovom kru naui prihvaati dogaaje kako dolaze, bez puno suza, rijei, bez velike drame. I sama sam, sjeam se, bila na rubu pameti pitajui se zato me ne ele. Luka je moj djeak. Doe i boji kamenje na obali, odmah ispod kue. Ve je obojio jednu gomilu: gomila je arena. Doe, kako koji dan, u razliita vremena, une i boji. Najprije ga gledam s prozora. Gotovo je nepomian. Danas je kamenje modro. Mogu mu doi sasvim blizu, a da se ne pomakne. Da se ne pomaknemo. Obino donesem limunadu i neko voe. Kad donesem trenje, natjeemo se tko e vie pojesti: razdijelimo ih na dvije jednake hrpice i krenemo. Uvijek me pobijedi. Guta kotice. *** Veeras u otii do njezine kue. Svaku veer vidim osvijetljene prozore. to radi sama u tolikoj kui? Nisam vidio da joj itko dolazi. Prije spavanja proetam do mjesta s kojeg se vidi njezina kua. To mi je umjesto susreta. Trebao sam odmah dogovoriti sljedei susret, tako sam radio u mladosti ali mislio sam kako emo se sigurno ponovo sresti u ovako malom mjestu. Mlada je, u odnosu na mene. Smijean sam sebi s ovakvim mislima. Neobina je, tajnovita i skrivena, iako kad se sjetim brzine kojom mi je utisnula poljubac...

Ulaznica 209210

270

Ve gubim nit vremena, koliko sam ovdje... Nazvao sam lijenika. Nakon bolovanja iskoristit u godinji odmor. Treba mi vremena. S Ivanom najee razgovaram o Roberti. Jesi li siguran da je sama? pitam. Ma, ostavi je... Da je ostavim? Pa nita se nije ni dogodilo! I bolje ti je da se nita ne dogodi. Pretjeruje... Ne pretjerujem. Znam. Ti misli da sam ja ribar? Sada, jesam. Ispod hrpe novina izvukao je uokvirenu lijeniku diplomu. Nisam imao pojma rekoh. Bolje ti je da ne prtlja s tom enom. Biljeka o autorici: Snjeana Pejovi (Rijeka, 1965) ivi u Bujama gdje radi kao voditeljica Gradske knjinice. Na Filozofskom fakultetu u Rijeci 2000. godine je magistrirala iz podruja odgojnih znanosti. Objavljuje u knjievnim asopisima (Val, Nova Istra, Re). Dobitnica je meunarodne knjievne nagrade Lapis histriae 2007. U koautorstvu s Mirelom Jovii objavila zbirku poezije Kao Ajrin (1994) i kratke proze Paralelni slalom (2002). Iste godine objavila je i strunu knjigu Skok s mosta: odgoj izmeu prosvjetne politike i meuljudskog odnosa. Samostalno je objavila jo jednu zbirku pjesama Ptice od straha lete (2005), a knjiga proze Domino i Povratak je u pripremi.

Ulaznica 209210

271

Tatjana Gromaa

KRVAVI SVATOVI
Subotnje je popodne utonulo u tiinu djeca sjede na ljuljakama, objeenih nogu klatare se na klupama starog parka. Tiina u kojoj se uje kretanje ptica u visokim, bujno zatalasanim kronjama topola, blage sjene koje se nijemo pomiu izmeu zanjihanih grana... A potom zvuk sirena, nizovi automobila iz kojih izlaze uparaeni graani hramljue gospoe u svijetleim haljinama, i njihova gospoda, koju su poduhvatile u laktovima. Kitnjaste paradne keri, barjaktari i barjaci koji se vijore, pitei zvuk sirena, tamburai koji sviraju uljuenu, kultiviranu tamburaku muziku glori glori aleluja, zazvonila su i crkvena zvona za ivot nam snage daj! Potom svatovska povorka kree, ulazi u crkvu dosta su priali o hrani, barem za sad, sada je red obratiti se Bogu. Posljednji dolaze mladenci, nakon to je cijela povorka gostiju ve ula, natiskavi se u crkvi, i nakon to su tamburai jo uvijek svirali i svirali, tako da se svatko tko je ovuda prolazio mogao s pravom i u udu zapitati kome zapravo sviraju ovi tamburai, ukoliko odgovor nije da sviraju ovoj djevojici koja, oduevljena svojom bijelom haljinom i vjeniem zataknutim u kosu, plee, plee, vrti se u krug ve punih sat vremena... Napokon u crkvu ulaze mladenci, kada su moda ve i zaboravili na njih oni ulaze u crkvu gotovo istovremeno kada su se oglasila zvona. Istoga trena tamburai prekidaju zaneseno sviranje svojih optimistinih, kaubojski intoniranih melodija, i zajedno se s glomaznim instrumentima natiskuju kroz mala, hrom izgrizena limena vrata, u nekakvo stranje dvorite, skriveni budak, sav obrastao draem i travom. Nakon toga ostaje naputen prilaz crkvi, apsolutno ispranjena slika od svih raskonih sadraja kojima je do maloprije bila ispunjena djevicama u kriavo roza haljinama sa resama, visoko podignutim pundama i bljeteim sunanim naoalama, naoitim mladcima, mujacima sa krvavocrvenim kravatama i spremno zailjenim cipelama, svom tom kiastom djeurlijom, i svim lano ozarenim i, u sutini, za sudbinu dvoje mladenaca apsolutno nezainteresiranim statistima, koji ne mogu doekati kraj crkvenog obreda kako bi se napokon polo jesti, spretno baratati vilicama, noevima, papirnatim ubrusima.

Ulaznica 209210

272

Cijela ta slika nestaje kao odnesena rukom, izbrisana jednim vjetim potezom ake gumice, i nakon svega, ostaje dubok i prijetei, sudbonosno otar zvuk crkvenih orgulja, koji se poput posljednjega i stranoga suda iri ispranjenim, nedunim eterom.

273

GOSPODIN M.
Gospodina M.a sretala sam redovito na mranom stubitu nae zgrade, koje me je nedvosmisleno podsjealo na stubite kaznionice. No, pravo mjesto naih susreta, u kojima sam ga diskretno odmjeravala razmiljajui o tome je li istinita glasina koja je govorila o tome da je gospodin M. otrovao vlastitu enu, nije bilo mrano stubite, ve osunano i polunaputeno gradsko kupalite, na koje smo, za ranih jutara, oboje dolazili, kako bi plivanjem u hladnoj vodi razbistrili glave i otjerali loe misli. Isprva samo odavajui uzajamnim, nezainteresiranim klimanjima glave, svjesnost o obostranom prisustvu na plai, s vremenom smo zapoeli komunikaciju, u kojoj je glavnu rije imao gospodin M. Njegova neupitna prednost dolazila je zbog injenice da je bio stariji, usamljeniji i bolesniji od mene. Govor i prisustvo drugog ivog bia bili su mu potrebni kao potvrda vlastitog postojanja i ja sam mu, oprezno i krto doziravi vlastitu dobru volju, odluila uiniti tu vrst ustupka. Ta se vrst samarianstva kod mene nije javljala prvi put, stoga sam unaprijed znala to slijedi nakon dobrovoljnog davanja sebe osjeaj da su mi duh i emocije odvie uzurpirani od strane dobrohotnog neznanca i histerian bijeg od njegove samoe, njegove tuge i njegove bolesti. Jasno je da mi se on ne bi niti pribliio da u meni nije osjetio neku vrst srodstva, a to je upravo ono to sam vlastitim povlaenjem i bijegom drsko i sebino eljela negirati. Po tome je ovaj sluaj identian s mnogima prije njega nakon to bih zadobila naklonost odreenih ljudi koje sam simpatizirala, esto zbog njihove gubitnike ili autsajderske pozicije, u mnogo sam prijanjih sluajeva doivjela da su me Oni poinjali uzimati i suvie ozbiljno, elei simpatiju ili zapoeto prijateljstvo pretvoriti u vrst povezanosti, uzajamnog posjedovanja, kakvo se obino dogaa onda kada mislimo da nekoga volimo. Naravno da se ne radi o klasinom ljubavnikom osjeaju posjedovanja, ali ovaj je osjeaj blizak tome netko, mogue samo u mislima, sudjeluje u mom postojanju. Takve su me tendencije uistinu svaki put iznova plaile, i

Ulaznica 209210

Iako nismo razmijenili mnogo rijei, gospodina M.a doivljavala sam kao nekoga tko se preda mnom otvorio, tko je skinuo oklop zamiljenog i utljivog ovjeka, posve otuenog od vlastite okoline, s odsutnim pogledom kojim svakodnevno i ve godinama hoda ulicama i s kojim ga se moe vidjeti na autobusnoj stanici ili u ekaonici lijenike ambulante, i pokazao se kao ranjivo bie koje, ako eli, moe posjedovati i djeji arm i naivnost. Sada ga jasno vidim polako hramljui hoda ljunanom stazom prema plai, oi su mu toliko utonule u one duplje da ih je tek upornim promatranjem mogue pronai kako plutaju u njima poput dva odbaena pivska epa, ruke dri preklopljene na leima i tako se, jednolinim ritmom, svakodnevno odljepljuje od mranog stubita prema plai. Kada se dovue do plae na kojoj jo nema nikoga osim nekoliko kriavih galebova koji kretei razvlae tijelo mrtve ribe, skida svoju kunu uniformu i ostaje samo u kupaim gaama preko kojih se prelijeva njegov, ogroman kao bundeva, trbuh. Potom odlazi do ruba mola i dugo stoji glave sputene prema moru. Sigurna sam da u tim, neobino dugim trenucima koji zavravaju iznenadnim i glasnim pljuskom znakom da je napokon skoio u vodu, gospodin M. ne razmilja o moru. O emu zapravo razmilja nisam mogla osjetiti niti boravei u njegovoj blizini jedini osjeaj koji sam mogla stei promatrajui njegova velika lea i kao stupie za vezanje amaca kratke noge, bio je da su te misli kaotine i mune, onakve kakve mogu biti misli oboljelog od neke vrsti duevne bolesti. Ipak, bila sam uvjerena gospodin M. nije bio ubojica svoje ene. Nakon bijega s plae koju smo dijelili nekoliko mjeseci, na vlastito sam zadovoljstvo sve rjee sretala gospodina M.a. Istina je, on je, jo za naih zajednikih jutara na plai inteligentno osjetio da me ne smije previe ometati u mom tihom koncentriranju i pokuajima da usustavim samu sebe, jer bi me u protivnom mogao izgubiti. No mene je ve uvelike optereivala i injenica da ga je samo moje prisustvo na plai inilo spokojnim i zadovoljnim, da na neki nain rauna na to da u biti tamo i da me je, na moje veliko unutarnje negodovanje, doivljavao kao neku vrst ortakinje u zajednikom projektu i nenadano, sretno ispunjenje svog oajniki praznog ivota. Vjerujem da bi pristao na moju distanciranost, koristei se

Ulaznica 209210

274

esto su bile uzrokom mog, unaprijed zauzetog stava suzdranosti, ili paninog bijega nakon to je netko preda mnom ve rastvorio svoje karte, kao to je sluaj s gospodinom M.om iz istoga stubita.

samo mojom fizikom prisutnou na plai do kraja ivota, niti ne traei od mene da aktivnije sudjelujem u njegovom postojanju, jer mu je i taj poklon moga prisustva, koji je kod njega raao osjeaj svojevrsne zatite ili bdijenja nada mnom, bio i suvie dragocjen. Ali ja se, unato njegovoj odluci da me, oinskom diskrecijom, ne prekida iz moje zadubljenosti ili itanja, nisam mogla oduprijeti tome da podiem glavu svaki put kada bi se progegao pored mene, iako je on uporno i dosljedno glumio odsutnost, i s jedva primjetnom dozom tihe povrijeenosti gledao nekuda pred sebe. No neto me je uvijek iznova tjeralo, nekakva veza koju sam, naalost, ve osjetila uspostavljenom izmeu gospodina M.a i sebe, da svaki put podignem glavu i da mu, blagim titrajem usne ili usmjerenijim, dubljim pogledom, nijemo dam do znanja da sam svjesna njegove prisutnosti. Bilo bi nepoteno od mene tvrditi da je u ovoj jednostavnoj i estoj ljudskoj igri samo gospodin M. bio onaj koji je, traei bilo kakvu pojavu ili bie za koje bi se uhvatio, bio slabija ili bespomonija strana. Uputajui se u ovaj utljivi odnos i ja sam znala da je i meni potrebno neto, neka vrst priznanja, svakodnevne potvrde, potovanja ili uvaavanja koje sam kroz kontakt s gospodinom M. om dobivala. No, moj se autoritet i suvie brzo zasitio te kombinacije u kojoj sam bila nadreeni subjekt koji je svjesno osjetio ovisnost druge strane, a emu nisam teila, i stoga sam panino pourila brebolje polomiti sve konce, tu nevidljivu paukovu mreu ljudskih potreba i osjeanja koju sam osjetila kako me omata i dovodi u poziciju prevelike dominacije. Olakanje koje sam osjetila nakon to sam se prebacila na kupalite na koje su dolazile neinteresantne, iritantno glasne kuanice s priama o juhama i knedlama od griza ili jetrica, nije bilo olakanje to mi je donijela lienost nepoznatog tereta kojega je, poput velike prederane abe, sa sobom vukao gospodin M. Bilo je to olakanje od svakodnevnog intenzivnog podsjeanja na teret koji sam nosila u sebi, a koje mi je njegova pojava i prisustvo donosilo. Svjesno pomirena s porazom koji sam izvojevala pobjegavi od gospodina M.a, osudivi samu sebe na sluanje vie nego ispraznog kokodakanja, jutra sam provodila s iritirajue poraznom zvunom kulisom. No, i to je bilo bolje od svakodnevnog svjedoenja M.ovoj bolesti, samoi i starosti, koje sam poela osjeati kao vlastite, a za koje je, trezvenim tonom sam se uvjeravala, u mom sluaju ipak bilo jo i suvie rano.

Ulaznica 209210

275

Na sajmu u Popovai mladi u vojnikoj jakni, s gumenim izmama u koje je nagurao nogavice hlaa. Na glavi ima eir iji je obod neobine irine i zavrnutosti, slino kao eir Robina Hooda. Ovaj mladi ima lice na kojem se oituje zaostalost, tragovi retardacije, mentalne bolesti povezane s djetinjstvom. Poloaj nogu, nain na koji one nesuvislo stoje uvuene u nezgrapne izme takoer na neki nain govori u prilog njegove zaostalosti, iako ne bih znala objasniti zato. Taj mladi prodaje ovce, nekoliko mladih ovaca, mislim da ih je bilo etiri, ije je i prednje i zadnje noge zavezao konopcima. Prednje lijeva i desna noga stoje priljubljene jedna uz drugu, vrsto omotane konopcima, poput snopa suhoga cvijea objeenog na zid. Runo tih ovaca je prljavo, neuredno, kakvo ve moe biti runo ovaca iji je vlasnik mladi poput ovog. I njegovo lice, osobito u predjelu usana, odaje znakove neistoe, nekakve nevidljive musavosti, tipine za djecu siromanih, koja nisu ila u kolu. Njegove ovce lee poloene na zemlju, bez mogunosti da se pomaknu milimetar ulijevo ili udesno. Zato ste vezali noge tim ovcama? pitam mladia. U svom glasu osjeam nijansu uzbuenosti, moda i optube. Da ih nisam zavezao kae, gledajui me ravno u oi pobjegle bi. Te ovce bi pobjegle ponavlja jo jednom. Dok odgovara, njegov je glas pun smirenosti, nevjerojatne prizemnosti, zdravorazumskog rasuivanja. To u potpunosti odudara od njegove pojave, pokazuje ga kao neko sasvim drugo bie, nipoto ne onakvo kakvim sam, samo prije nekoliko trenutaka, bila sasvim uvjerena da ga vidim. Okreem se i odlazim dalje, gotovo da osjeam stid zbog svog pitanja, zbog tona kojim sam prozvala mladia koji je zavezao noge ovcama, pokuavam misliti na neto drugo, na primjer na trgovce konjima koji stoje malo dalje, ve vidim bljesak zlatnog zuba jednoga od njih, promatra me iskriavim pogledom mujaka koji trai enku za parenje, zato brzo miem svoj pogled ljutito mu dajui do znanja da nisam enka u koju e moi umetnuti svoj ud. Zima je, petnaestak stupnjeva ispod nule, to je hladnoa kojoj se ne moe doskoiti ni odjeom ni kretanjem, treba pobjei odavde, zato sam tu uope dola, to sam mislila da u zatei na ovome sajmitu u pola est ujutro, u etvrtak, sajmeni dan u ovome kraju kada kamioni i traktori puni stoke klize cestama ve veer ranije, jednako kao i prekupci, krijumari stoke koji je ovdje kupuju za mali novac i onda

Ulaznica 209210

276

NA SAJMU

odvoze u Hercegovinu i Dalmaciju, gdje je prodaju za duplo vei novac vlasnicima peenjara uz magistralnu cestu.
277 Ulaznica 209210

Biljeka o autorici: Tatjana Gromaa (Sisak, 1971) objavila je knjigu poezije Neto nije u redu? (2000), kratak roman Crnac (2004) i knjigu dokumentarne proze Bijele vrane (2005). Prevoena je na slovenski, poljski, njemaki, a pjesme iz knjige prevedene su na gotovo sve evropske jezike i uvrtene u nekoliko antologija. Koautorica je knjige Last & Lost, (Surhkamp, Frankfurt) koja je 2006. godine objavljena u Njemakoj. Njeni su radovi (proza, eseji, poezija) objavljivani u domaim i evropskim literarnim magazinima, sudjelovala je na brojnim literarnim festivalima diljem Evrope, bila je suradnica i lanica urednitva kulturnog magazina Godine i Godine nove, a od 2000. godine radi kao reporterka i novinarka politiko satirikog tjednika Feral Tribune. Tekstovima o knjievnosti surauje s beogradskim mjesenikom Rez. ivi i radi u Puli.

Tijana Vuki Stjelja

278 Ulaznica 209210

OBAVEZAN SMJER
1.
Mila je noas ponovno budna jer se posljednjih dana premara i vie no to treba. Dok nestrpljivo lei u krevetu i eka da san doe po nju, jasno uje majine rijei: Mila, stvarno pretjeruje, daj malo olabavi. Mama je potpuno cool, mislila je Mila, ali ne zna to danas znai ivjeti. U mirovini je, zadovoljna, radi ono to eli, a ne ono to mora Mila protrese glavom i okrene se na bok prema drugoj strani kreveta gdje Marko sanja. Onda se sjeti poslijepodneva kad joj ginekolog kae: Sretnice, u drugom stanju ste! estitke! kad nije mogla utrnuti unutarnji smijeh: Hahahaha, ja sam oduvijek u drugom stanju! Izdvajam se, ako ne miljenjem onda utnjom kae doktoru i smijui se sve glasnije presavije tijelo napola. Doktor se ne udi jer trudnice svakojako reagiraju i ba uvijek iznenaujue. Mila otada esto misli o sebi, ne o Marku i o njima, o sebi. Sada zadovoljno udahne i kao mrtvac prekrii ruke preko struka. Jedna je od onih koji rijetko gledaju unatrag koje ba zato neto goni unaprijed, mnogo naprijed. Marko ne razumije zato elim zadrati dijete, a ne i nau vezu, a meni je to savreno jasno i logino proape Mila gledajui u nedavno okreen bijeli strop koji joj ne odvrati. Sve jae iri oi koje se pune suzama i, kao da je uje, Marko se promekolji. Negdje pred jutro, jer vani ve glasno pjevaju ptice, Mila usne. Sljedei dan dok se Mila vozila s jednog posla na drugi i pjevala iz sveg glasa, zaustavi se na semaforu, posegne za mobitelom i zamoli Marka da se nau. U kafeteriji usred grada Marko iskreno kae Mili: Nisam znao to osjea. Neu te, naravno, sprjeavati da ini to treba. To je tvoja odluka iako ja ne osjeam tako. Zna da bih se vjenao s tobom i da elim nau obitelj. Nepredvieno, pomisli Mila. Marko koji misli da je samohrana majka u dananje vrijeme prava ludost, nema otpora. A evo mene koja, zbog njegova stava o zajednikom odgoju djeteta, dolazim na

kavu naoruana desetinama oklopnih protuzranih i protutenkovskih postavki i paljivo razraenom strategijom borbe; kao u Riziku. Osjeam da trebam biti sama s djetetom, da u tako postii svoje potpuno ispunjenje. A jedino puna ja mogu se potpuno predati djetetu zamiljeno odgovori Mila. Onda ostajemo prijatelji? elim da moje dijete zna tko mu je otac ak i ako ti ivi s nekim drugim ili sama bez ustezanja ree Marko kimajui glavom i rukama guvajui vreicu iz koje netom prije ispadnu kuglice eera. Vidjelo se da mu nije svejedno, ali nastavi: Znai li to da povlaimo crtu? svojim oima upitno zapeati njezine. Da jasno e Mila koja nakon tog kratkog odgovora osjeti zahvalnosti u cijelom tijelu pa to podijeli s njim: Ovo je prvi put u ivotu da inim upravo ono to elim. I, zna, nije tako teko. Marko gleda u stol. Nakon sedam mjeseci na mostu koji spaja grad na dvije rijeke, negdje u inozemstvu, trudnica naslonjena na ogradu gleda u vodu. Izgleda kao da netko uzima pumpu za plastini madrac i pumpa njezinu utrobu predvienu za prsnue. Da se sada bacim u rijeku, pomisli, sigurno plutam. Njezini crveni obrazi govore da je potpuno zdrava, a ipak, neto odnosi smijeak s lica i na nj namjeta ozbiljnost. Nema vjetra koji zaustavlja um njezinih misli pa ona pogleda lijevo, desno, pa opet lijevo kao da prelazi cestu punu vozila. Ostaje na mostu, sad neto pognutija od teine trbuha i onoga to ga ini tekim.

279

16.
Leova ena Milena svaku se veer uplaena zamata u debelu deku i lijee na trosjed pred televizor, koji joj pravi drutvo u vrijeme kad Leo odlazi na posao. Ovo je ve trea godina od kad su se uzeli, a Milena jo uvijek nije prihvatila Leovo nono letenje. On, sin jednog od najpoznatijih vlasnika cirkusa, imao je pravo prije svih odluiti to e raditi u cirkusu. I kao za inat njoj, Milena je jo uvijek u to uvjerena, odlui postati akrobat za improvizirane toke na trapezu bez mree. Milena je bila donedavno uz njega svake veeri, mislila je da e mu moi pomoi ako se neto, ne daj Boe, dogodi. A onda postepeno popusti njegovom cjelodnevnom uvjeravanju da posve vlada svojim znanjima, vjetinama i snagom i da je vrijeme da mu potpuno prepusti njegov ivot. Otada ona lei u prikolici i bulji u televizor dok joj je duh, ipak, i dalje s njim u visinama.

Ulaznica 209210

Petnaestog srpnja ujutro, na dan velikog otvaranja cirkusa u malom mjestu kraj jezera, Milena ispred prikolice objesi suiti Leov triko i papue. Miris tek oprane robe otputuje prema jezeru i pomijea se s onim plodne prirode koja eka sunce da joj pomogne da posve zamirie. Njih se dvoje tog dana ne stignu vidjeti jer Milena ode u prodavaonicu, a Leo od rana jutra u cirkusu pomae postaviti scenografiju. Ona rua s prijateljicom, enom cirkuskog klauna u jedinoj piceriji, a on u vrijeme male stanke pojede pola kruha s mortadelom i popije pola litre jogurta. Nikada se nije mogao dobro koncentrirati na hranu prije velike veeri. Naime, ope je poznato da o rezultatu i posjeenosti prve veeri cirkuske predstave ovisi usud sljedeih nekoliko dana u tom mjestu. Tako se Leo uvijek trudio pomoi svom ocu i ostalim radnicima, briljivim zaposlenicima koji mu u ovih nekoliko godina postanu poput obitelji. Dok je Milena na frizuri kod cirkuske frizerke, Leo se vrati, uzme suhu robu s ueta, popije malo hladnog jogurta iz hladnjaka i vrati se u veliki ator. Te veeri otvaranju prisustvuje vie stotina ljudi pa se meu izvoaima uka da e se, oito, njihov boravak na tom mjestu produiti. Milena ba tog dana rijei da e Leu od sada biti potpuna podrka i da e njegovu toku gledati kao i svaku drugu. To joj, uostalom, ve due savjetuje i ena klauna, otprije poznata po velikom iskustvu i kao mudra ena. Nakon krotitelja velikih maaka u atoru se prigue svjetla i reflektor u obliku cvijeta uperen je u zeleni trapez pri samom vrhu atora. Leo, srdano pozdravljen od mase, hrabro i ponosno ueta u areni ring koji ga, poput dizala, uspe na mjesto s kojega skae na trapez. Kad se ring zaustavi i Leo se pone istezati i disati, pripremati se za skok, Milenini se dlanovi posve oznoje, a usta osue toliko da osjeti kako joj grlo hrapavi i srce bre kuca. Leo se zanjie i skoi prema trapezu kad u atoru nestane struje. Jedino to se uje jest glasan muk.

20.
Bojana je djevojica pa je majka ne nazove Isaak. Zato ona svoga sina nazove tako. Uvijek ju je nekako privlailo to ime, blisko joj je. Trogodinji Isaak radi stvari koje ne rade druga djeca pa u vrti ide samo dvaput tjedno kad Bojana moe biti u blizini. Voli piti vodu i koristiti je za pretvorbu pa je Isaak, u stvari, vrlo rijetko Isaak.
Ulaznica 209210

280

On je cvijet koji Bojana zalijeva, parkirani automobil, lopta koju Bojana njeno dodaje zidu, olovka kojom Bojana zapisuje u svoj notes... Isaak jedne veeri odlui biti bava pa stane piti mnogo vode. Bojana je razgovarala telefonom i zalijevala cvijee na balkonu. Nije vidjela da se Isaak nalijeva vodom. Nakon pet aa vode Isaak vie ne moe piti pa se zamrzne, kao to je i bava nepomina, i eka da majka doe u kuhinju. Ona doe i neprimjetno umjesto iz slavine, natoi au vode nagnuvi Isaaka naglavake i mirno ode u dnevni boravak. Kad je upotrijebljen njegov drugi identitet, Isaak se ponovno vraa u svoj. I nakon dvadeset i pet godina Isaak ima istu naviku, biti sve, a najmanje Isaak. Ima samo dva prijatelja koji donekle razumijevaju njegovu neobinost i ak se ponose time da se drue s takvim ekscentrikom. Ostali ne shvaaju njegovu nestalnost i klone ga se. Unato tome, Isaak se nikada ne osjeti sam. To je ono to mu ostavi Bojana, a nastavi njegovati njegova djevojka Mira. Obje ga podravaju. Kad popije au vode moe postati to god poeli. Isaak se najmanje deset puta dnevno pretvara u ono ije iskustvo eli imati. Kad je upotrijebljen, Isaakove oi zasjaju nesvakidanjim sjajem. Kad Bojana oboli i umre, Isaak postane toliko tuan da na dan njezina ukopa odlui makar na tren biti raka u koju e poloiti njezino tijelo. Obloen zemljom Isaak strpljivo eka da grobari umetnu kasu. Kad tijelo dotakne tijelo, Isaak se spoji i odvoji od majke. Od tog je dana Isaak samo Isaak.

281

37.
Ja sam izolir traka, ja sam izolir traka! vie sijedi ovjek kojemu moe biti ezdesetak godina. Iako mu je ime Pero svi ga, ve dugo, zovu Izolir traka. Pero svakodnevno sjedi na trnici i umjesto voa i povra prodaje razne izolir trake. Ruke su mu posve izlijepljene i izborana koa, to je unitena uzorcima koje pokazuje kupcima, vapi za njegom, toplom vodom i odmorom. Iz jednog pogleda kroz automobil, pet godina prije, Pero stvori svoj film u kojemu i danas ivi. Rjeica usred polja omeenog vrbama, obraena kvadratna travnata povrina nasred koje ivi neukroeno stablo velike zelene kronje. Pero izotri i priblii pogled te u svojem odrazu na staklu automobila zakljui da smo svi na svijetu, u stvari, izolir trake.

Ulaznica 209210

Svi smo sami, koliko god bili s nekim ili eljeli biti s nekim, i uvijek emo biti izolirani koliko god eljeli da nas netko razumije ili udjeli da shvatimo nekoga, uvijek e postojati to ograeno podruje preko kojega nema prolaza, ono je posve izolirano od vanjskog, ponekad i od unutarnjeg svijeta. A zato traka? pita Pero pogledavajui u retrovizor odmarajui oi na praznoj cesti. Traka je ivot, put tijekom kojega uvijek moemo odluiti od ega se elimo izolirati. Ali... misli dalje Pero i ukljui glazbu. Pero tada promijeni svoj ivot. Na trnici mu prie nepoznata djevojka sa smeim pramenovima koji joj padaju sve do njezina uska struka, i ree: Molim da mi u vreicu stavite sve izolir trake koje imate. elim kupiti sve to imate. Je li sve to imate tu ili ih imate jo kod kue ili u nekom skladitu? Imam ih u skladitu koje je odmah tu, u zgradi pokraj. Molim, priekajte trenutak ree Pero i ode pa se vrati. Stavi tri pune kutije na tand i rukom pokae prema njihovoj unutranjosti: Sve izolir trake koje imam su tu, tu i tu. Izraunat u vam popust budui da kupujete tako veliku koliinu. Molim, bez popusta. Ja astim spremno e djevojka. U redu, to je sve skupa... rauna na papiru Pero ...est tisua kuna. Djevojka izvue novac i poe odlagati kutije na pokretna kolica. Potom klimne glavom u znak pozdrava, a tek to malo odmakne, Pero za njom uzvikne: Mogu li znati kako se zove ena koja mi odnosi ivot? Ana Marija dovikne djevojka s lijepim osmijehom Ana Marija. Biljeka o autorici: Tijana Vuki Stjelja (Pula, 1976) objavila je tri zbirke pjesama: Zanima me to se to krije u polutami sunca koje smijeei se prosipa zrake (Pula, 2002),Dva Janusova Lica (2006),Ne spavam gola (2007) te zbirku pripovjedaka Lako je postati Jackson (2005). Redovito objavljuje u knjievnim asopisima, zbornicima i zajednikim zbirkama te na internetu. Pjesme su joj prevoene na engleski, njemaki, talijanski i korejski jezik. Sudjelovala je u nizu knjievnih manifestacija i festivala, meu kojima je i festival ene kreatorice dva mora Mediterana i Crnog mora 2006. u Solunu, u Grkoj. Nedavno je primljena u Drutvo hrvatskih knjievnika, iji je najmlai lan iz Istre. Radi kao urednica informativnog programa na Nezavisnoj istarskoj televiziji (Pula).

Ulaznica 209210

282

Nives Frani
283

ISTARSKI PROZA(I)CI
Izbor iz proznog stvaralatva istarske knjievne produkcije obuhvatio je nekoliko autora/ica razliitih generacija i razliitih poetikih rukopisa. Kako i prilii asopisnim praenjima, ovo je tek jedan trenutak knjievnog ivota istarskih pisaca i spisateljica. Za ovaj je izbor najkarakteristinije da je vrlo raznorodan, da se autori u smislu kolektivne pripadnosti/nastupa ili ak i labavijih formacija ne dre zajedno ni po kojoj osnovi da jedni drugi ne predstavljaju, ne objavljuju, ne utau se istim uzorima, ali ipak se moe, s obzirom na poetske i generacijske podudarnosti, izdvojiti niz karakteristika preteito parcijalno zajednikih. Sasvim sluajno namee se svima zajedniki moment, a to je da su se ama ba svi izabrani prvo afirmirali kao pjesnici, a tek potom se upustili u prozne zahvate. Ovisno o njihovim poetskim i svjetonazorskim okvirima, nagnuima ka odreenima temama, utjecajima i literarnom nervu, i ta zajednika toka razliito se reflektirala. No, svakako je pridonijela finoi rukopisa i osjeaju za ritam, mikroplanove i detalj, i nekom stianom, nenametljivom poentiranju koje se vie nadaje cezurom nego pripovjednom razradom. Pored toga, uoljiva je, takoer za sve pristupe karakteristino, neoptereenost bilo kakvim moranjima ili trebanjima knjievnosti, nema programatskog zahtjeva koji bi knjievnost stavio u bilo koju funkciju osim te da ona uva/potie/gaji prostor istinske ljudske komunikacije, bilo da je rije o neposrednijem (Gromaa, Vadanjel, Pejovi, Vuki Stjelja) ili filozofskoeterinjem (Grbi, Gobo) izricanju dubokih doivljaja i osobnih iskustava. Nadalje, iako svi zajedno pripadaju generacijama koje su osjetile stvarnu ugroenost, njihov literarni odgovor nije direktna refleksija na politikoideoloku izopainu, ve govor koji posreduje krhkost, strahove, rubove ugroene/ucjenjene/naruene individualnosti. I bez ugroenosti, ostaje naglaeno propitivanje individualiteta, identiteta, bilo da se taj govor kree od realistinije proze o drutveno (p)odbaenima do filozofsko artikuliranih

Ulaznica 209210

solilokvija ozbiljno zapitanog subjekta. U svakom sluaju, ini se doista, da se, negdje jasnije, negdje skrivenije, moe razabrati kako je svatko od autora prije ili kasnije postavio pitanje kako se snalazi jedan ovjek u svijetu krutih zadanosti, bilo da je rije o situacijama koje ne moe promijeniti, ali mora podnijeti, promisliti, a svakako se pitati ili o dijalozima koje uspostavlja sa tradicionalnim predodbama, podrazumijevajuim okolnostima ili nadnaravnim razinama. Mogunost autentinosti, makar ostvarena tek u otklonu od negativnog, neodobrenog ili pod upitnik stavljenog, odnosno (ne)mo pojedinca u odnosu prema nadosobnim nesklonim mu sustavima vrijednosti ili moi, drutvene organiziranosti, religiozno tradicionalne zadanosti ili tek usuda ivota, moglo bi biti neto poput naslova, ako bi se traio; neto to saima, a dovoljno je iroko da mogu stati sve nune razliitosti autorskih pristupa koji svi zajedno dodiruju vana mjesta pojedinanih sudbina. I za kraj, blie promatranju same strukture i knjievne osmiljenosti, i tamo gdje je proza realistinija (Pejovi, Vadanjel, Gromaa, Vuki Stjelja) vrlo je naglaena subjektivna perspektiva pripovjedanja i utemeljenost likova kroz razliite odnose sa svijetom, situacijom, svjetonazorom, i to je ono to kod navedenih autora dospijeva u prvi plan, prije nastojanja o pukom razvoju prie: sama radnja u uem smislu postaje pozadinska domena koja istie i artikulira odnos likova prema svemu to ih moe odrediti. U tom smislu najdalje je otila Snjeana Pejovi. Njezina proza odlikuje se lirskim refleksijama koje, na neki nain, koe radnju, ali zato razvijaju vertikalne smjerove: unutarnji monolozi (putem kojih kroz dvoglasno pripovijedanje razvija i odreenu dramatiku), introspekcija, sloena karakterizacija likova postaju dominantno tkivo Pejovikinih pria. Usamljenost, neprilagodljivost, smrt kao fatalnost rastanka od blinjih i osiromaenja vlastitih ivota, meusobno potiranje vanjskog i unutarnjeg svijeta, njihovo bolno nesuglasje, okrutno neprihvaanje razliitog koje zavrava u izopenosti ili konanom slomu (svakom moguem) glavne su toke pripovjednih svjetova predstavljene prie. Ukratko, kratka reenica, po mjeri daha, i snana emocija. Radenko Vadanjel, pored sveg reenog, osobito se istie stilskom izbruenou, pripovjednom suptilnou koju u priama uvijek gradi kontemplativni pripovjedaev glas. Kratke dijaloke forme redovito otrijim, drugaijim tonovima i robusnijim/

Ulaznica 209210

284

jednostavnijim jezikom presijecaju takav pripovjedni tok. Kontrapunktiranje koristi i u suprotstavljanju pripovjednih svjetova: pria se (u predstavljenim radovima) odvija na dva plana (izrasla iz lako itljivih simbolikih slika) ije dovoenje u vezu poiva upravo na razlici koja je u pravilu i klju iitavanja. U stvarnosti, kao polazinoj osnovi, ostaje i Tatjana Gromaa, premda je svaki zaplet njezine prie usidren zapravo u pogledu pripovjedaa, odnosno u pripovjednom subjektu. Naime, melankolina fiksiranost pripovjedaa za neki lik, pojavu ili dogaaj pripovjednu radnju zaustavlja u slojevitom opisu te fiksacije; sve dok na kraju pripovjedni objekt ne bljesne poput zrcala i pripovjeda ne uhvati svoj pogled. Gromaa u svojim priama neprestano otkriva novost iskustva i provlaei kroza nj likove inzistira na sugestiji o nunosti izgradnje vlastitosti, a povrh svega, i jo openitije, njezino tenje u knjievnoj artikulaciji mogu se povezati s izraavanjem stava o ovjeku i svijetu. Proza usidrena u ovjeku i njegovom realnom postojanju a ne idejama o tome u tom smislu je modernistika, a mimo toga, Gromaine prie su naprosto vrsto i dobro tivo. Tijana Vuki Stjelja u svojim priama obuhvaa dva stvaralaka pristupa: jedan je uobiajeniji i podrazumijeva knjievno oivotvorenje nekog isjeka ivota sa jasnom pripovjednom logikom i tek neto leernijim tretiranjem pripovjednog vremena, a drugi se utae harmsovskoj destrukciji i ludastoj personifikaciji. Sve su prie omeene s dva lika, odvijaju se u suodnosu izmeu dvoje ljudi, to je prostor koji postaje svojevrsnim poligonom za raliite diskurse i postupke: romantino sukanje prie, lucidno razvijanje metafore kao temelj naracije, proizvodnja nesporazuma, jaanje apsurdne slikovitosti uz zadravanje standardne naracije... Generalno, i jedan i drugi pristup tee za stanovitom sintezom narativnog i poetskog teksta, a zaudnost koja najprije saekuje itatelja doima se kao s lakoom izazvana. Na neto drugaijim tokovima razvija se knjievni diskurs Sandra Goba koji, premda takoer kree od gotovo banalnih svakodnevnih situacija i trenutaka, minimalistikom naracijom, naglaenim cezurama i vanjskom perspektivom svoje prozne crtice usmjerava prema apstrakciji, gotovo svojevrsnim fantazmikim slikama, izmaknutim perspektivama. Nastale pod utjecajem Bernhardovih Imitatora glasova, a sasvim osovljene na motiv zatoenitva osobe, ove crtice totalno skrene dedukcije, sroene

Ulaznica 209210

285

bez osobitog mara za vrstu narativnu nit i s ogoljelim, gotovo birokratskim nizanjem/pobrajanjem, postaju dominantne upravo po atmosferi, osjeaju, slici, tonu, koji svi zajedno zacrtavaju temeljni smjer poniranja u rezignaciju, nutrinu, hladno presuivaki orsokak potvrujui, svaki put iznova, nemogunost promjene/nadomjestka (ideje) ivota, ak ni pisanjem. Grbievi radovi nastali u eruditskofilozofskom tonu sasvim odskau i po formi i po sadraju. Njegovi eseji najozbiljnije ulaze u dijalog s duhovnom tradicijom irokih razmjera (istokzapad), a kljuna toka njegova refleksivna meditiranja bila bi zapitanost o prvotnom, koja ga zaokuplja na razini detalja (Vrata) ili univerzalnosti. Zaigranost simbolikom i nevjerojatne personifikacije postaju ravnopravne premise njegovih autentinih izvedbi (Moja vijest: Ona je dvaput zapeaena: prvi put u sebi, drugi put za moju aku. A aka mi zapeaena za ruku, ruka za trup, trup za noge, noge za zemlju. I koliko zemlja moe pobjei od sunca, toliko i ja mogu pobjei od svoje vijesti.) koje u njegove eseje unose odreenu dozu lucidnosti, logike furioznosti, idejne ekstatinosti, a autora otkrivaju kao pitomog al stvarnog provokatora. Jer kako bi se moglo uope govoriti o piki katolikoj (naslov eseja) ako ne tim iskonskim tonom objave, nevinom zapitanou i znanstvenom razgovjetnou kojom je Grbi opleo o toj, hm, stidnoj temi. Umag, srpanj 2007.

Ulaznica 209210

286

287

CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 82+3 ULAZNICA : asopis za kulturu, umetnost i drutvena pitanja / glavni urednik Vladimir Arseni. God. 1, br. 1 (1967) . Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin, 1967. 24 cm Pet brojeva godinje ISSN 0503-1362 COBISS.SR-ID 9987330

Ulaznica 209210

Ovaj broj asopisa Ulaznica je objavljen zahvaljujui finansijskoj podrci Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i obrazovanje.

Ulaznica 209210

288