Sie sind auf Seite 1von 178

Horhe Luis Borhes ISTORIJA VENOSTI Naslov originala La historia de eternidad

Prevela sa panskog Krinka Vidakovi Petrov

Urednik izdanja Radivoje Miki

Glavni i odgovorni urednik Miliko Mijovi

HORHE LUIS BORHES

ISTORIJA VENOSTI
i drugi eseji

NARODNA KNJIGA ALFA 1999.

ISTORIJA VENOSTI

ISTORIJA

VENOSTI

I U poglavlju Eneada koje se bavi ispitivanjem i utvrivanjem prirode vremena, kae se da se pre svega mora spoznati venost, jer je ona, kao to svi znaju, uzor i arhetip vremena. Ta uvodna napomena, utoliko ozbiljnija ukoliko verujemo u njenu iskrenost, kao da brie nadu da emo ikada razumeti oveka koji ju je izneo. Vreme je za nas problem, zastraujui i teak, moda najbitniji problem metafizike; venost, igra ili propala nada. U Platonovom Timaju itamo daje vreme slika venosti u pokretu; ali taj blagi akord ne moe da pokoleba uverenje daje venost slika sazdana od mate rijala koji se zove vreme. Ta slika, ta prosta re koja vrvi ljudskim nesaglasnostima, predmet je istorije koju elim da napiem. Primenjujui metod obrnut od Plotinovog (jer bi on inae bio neupotrebljiv), poeu podseanjem na zagonetna svojstva vremena: na metafiziku, prirodnu tajnu koja mora prethoditi tom ljudskom izumu - ve nosti. Jedno od tih zagonetnih svojstava, ni prvo po teini ali ni poslednje po lepoti, jeste ono koje nam omoguuje da utvrdimo u kom pravcu vreme protie. Opteprihvaeno miljenje glasi da se vreme kree od prolosti prema budunosti. Meutim, isto je tako
5

HORHE LUIS BORHES

logino i opreno miljenje iskazano stihom panskog pesnika Migela de Unamuna: Nona reka asova tee iz svog izvora, vene sutranjice--1 Ova dva miljenja podjednako su verovatna i nepodlona proveri. Bredli porie oba, iznosei sopstvenu pretpostavku: on predlae da se iz razmatranja iskljui budunost, jer je ona tek proizvod nae nade, a onda da se "aktuelno" svede na agoniju sadanjeg tre nutka koji se odmah razlae u prolosti. Ovakva vre menska regresija obino prati stanja opadanja i utuenosti, kad nam izgleda da je snaga neto to tek predstoji... Bredli porie budunost; jedna indijska filo zofska kola porie sadanjost, smatrajui je neuhva tljivom. Pomoranda samo to nije pala s grane ili je ve na zemlji, tvrde ovi neobini simplifikatori, ali niko ne vidi trenutak pada. Vreme postavlja i druge tekoe. Moda je najvea pitanje sinhronizacije linog vremena pojedinca s optim vremenom matematike. Ovaj problem oglasila je na sva zvona najnovija uzbuna teorije relativnosti, koje se svi seaju ili pamte da su je se seali donedavno. (Menjajui je malo, ja se nje priseam ovako: Ako je vreme duhovni proces, kako je mogue da ga dele hiljade ljudi ili makar samo dvoje?) Na drugu tekou ukazuje elejska kola, koja porie kretanje. Taj stav
1 Sholastiko shvatanje vremena kao neega to tee iz mogueg u postojee (sadanje) slino je ovom shvatanju. Uporedite s Vajthedovim venim predmetima u "carstvu mogueg" koje prodire u vreme.

ISTORIJA VENOSTI

moe se saeti ovako: Nemogue je da u toku osam stotina godina protekne etrnaest minuta, jer prethodno mora protei sedam minuta, pre toga tri i po, pre toga minut i tri etvrtine i tako beskonano, to namee zakljuak da se onih etrnaest minuta nikad nee ispu niti. Rasel pobija ovaj argument time to potvruje stva rni, pa ak i vulgarni karakter beskonanih brojeva, koji su po definiciji dati odjednom, a ne kao "poslednji" lan beskonane serije. (Raselove neverovatne cifre nagovetavaju venost, jer se ni ona ne moe definisati kao prosti niz njenih lanova.) Nijedna od venosti koje su ljudi zamislili - no minalistika, Irinejeva, Platonova - nije mehaniki zbir prolosti, sadanjosti i budunosti, ve neto jedno stavnije i udesnije: venost je istovremenost svih njih. Izgleda da se to ne oitava u jeziku svakodnevice ni u onom zauujuem reniku dont chaque edition fait regretter la precedente. Meutim, metafiziari su mislili ba tako. Predmeti u duhu su uzastopni, sada je Sokrat, zatim je konj - itam u petoj knjizi Eneada - jer se on uvek usredsreduje na jednu stvar, ne primeujui hilja du drugih. Meutim, boanski um obuhvata sve isto vremeno. Prolost je u sadanjosti isto kao i budunost. U tom svetu nita nije prolazno, sve traje i miruje u blaenstvu svog naina postojanja. Pristupam razmatranju ove venosti, iz koje su izvedene sve potonje. Plotin istina nije bio prvi koji je doao do te definicije, jer u jednoj svojoj knjizi spomi nje "drevne i svete filozofe" koji su mu prethodili. Ali on ju je sjajno razradio, saimajui sve ono to je preu zeo od svojih prethodnika. Dojsen ga poredi sa sumra kom: sa arkom svetlou koja jenjava i nestaje. U Plo7

HORHE LUIS BORHES

tinovim delima stiu se sva grka shvatanja venosti; neke je odbacio, druge je razradio do pogubnog savr enstva. Zato stavljam Plotina ispred Irineja, koji zas tupa drugu definiciju venosti: onu ija je kruna troj stvo, tri lika u nerazluivom jedinstvu. Plotin je s poznatim arom tvrdio: Svaka stvar na nebu koja se moe pojmiti takoe je nebo, tamo su zemlja i nebo, tamo su ivotinje, biljke, ljudi i more. Oni su prizor sveta koji jo nije zaet, svaki njegov deo ogleda se u svakom drugom. U tom carstvu nema stvari koja nije prozirna. Nema niega neprozirnog, nieg mutnog, jer svetlost se susree sa svetlou. Svaka stvar sadri u sebi svaku drugu stvar. Sunce je svaka zvezda, svaka je zvezda i druga zvezda i sunce. Niko tamo ne moe kroiti na tue tlo. Ta jednoduna vaseljena, ta apoteoza asimilacije i proimanja, jo uvek nije ve nost; re je o graninom nebu, koje jo nije sasvim oslo boeno broja i prostora. Ovaj odlomak iz pete knjige nastoji da razradi pojam venosti i sveta univerzalnih oblika: Neka ljudi zadivljeni ovim svetom - njegovom moi, lepotom, poretkom u neprestanom pokretu, vidlji vim i nevidljivim bogovima koji ga nastanjuju, demo nima, drveem i ivotinjama - neka uzdignu svoje misli ka Stvarnosti iji je ovaj svet tek odraz. Tamo e otkriti duhovne oblike venosti, ne izvedene, ve izvorne, i otkriti i njenog predvodnika, a to je isti duh, nedo stina mudrost i izvorno Hronosovo vreme koje je pot puno. Sve to je besmrtno nalazi se u njemu: svaki duh, svaki bog, svaka dua. Kuda bi on iao kad su sve take prostora prisutne u njemu. Nema promene, nema nepostojanosti, sve je u stanju blaenstva. Od samog poetka to je potpun svet, kome se nita ne moe dodati. Sve je 8

ISTORIJA VENOSTI

obuhvaeno jednom jedinom venou: vreme oponaa venost, krui oko duha, vazda se odvajajui od pro losti, vazda udei za budunou. Insistiranje na pluralizmu navedenih miljenja moe nas navesti da poinimo jednu greku. Idealni svemir koji opisuje Plotin vie se bavi punoom bia nego njegovom raznovrsnou; taj svemir ne trpi ni ple onazam ni ponavljanje. To je nepokretni i strani muzej platonskih arhetipova. Ne znam da li su ga ikada videle oi smrtnika (osim moda u intuiciji vizije ili komara), ni da li je drevni Grk koji ga je opisao imao prilike da ga osmotri, ali u svemu tome ima neeg muzejskog: nepokretnog, udovinog, izvetaenog.... Govorim o linoj viziji koju italac moe zanemariti; ali ono to valja da ima u vidu jeste opta predstava o platonskim arhetipovima, prvobitnim oblicima ili idejama koje nastanjuju i ine venost. Nemogue je ovde razmatrati pojedinosti platonistikog sistema, ali moemo izneti nekoliko uvodnih zapaanja. Mi smatramo da vrstu i konanu stvarnost ini materija - elektroni koji krue i prelaze zvezdana rastojanja u samoi atoma; za one koji su u stanju da vide stvari iz platonistike perspektive, stvarnost je oblik, vrsta. U treoj knjizi Eneada itamo daje materi ja nestvarna: ona nije samo praznina koja pasivno odra ava univerzalne oblike poput ogledala; oblici je pokre u i nastanjuju, ne menjajui je. Njena punoa svojstve na je punoi ogledala, to je iluzija, praznina koja odaje utisak punoe; to je zapravo avet koja ne moe ak ni da nestane jer ne poseduje ni mo samoukidanja. Bitni su oblici. Ponavljajui Plotina, Pedro Malon de aide tvrdio je mnogo kasnije: ini vam se kao da je boan9

HORHE LUIS BORHES

skom voljom nastao osmostrani zlatni peat, na kojem je na jednoj strani urezan lav, na drugoj konj, na treoj orao i tako po jedan lik na svakoj strani; dakle, u vosku e ostati utisnut lik ivotinje koja je predstavljena na zlatnom peatu, i samo oni likovi urezani na peatu mogu ostaviti otisak u vosku. Ali razlika izmeu peata i otiska je golema: vosak ostaje bezvredni vosak, dok zlato ostaje skupoceno zlato. Bia mogu da dostignu savrenstvo niske vrednosti, svojstveno vosku, a boansko savrenstvo je zlato koje je Bog. Korak dalje i stie mo do zakljuka daje materija nitavna. Po naemu, ovo merilo je loe i nerazumljivo, ali ga ipak stalno primenjujemo. Jedno poglavlje Sopenhauerove knjige ne moe se poistovetiti ni s papirom koji je leao u kancelarijama Lajpciga, ni sa tampanim tabakom, ni sa tananim potezima gotskog pisma, ni sa nizom tonova, ni sa nainom na koji o tom poglavlju razmiljamo; Mirijam Hopkins je Mirijam Hopkins, a ne zbir nitrogenskih ili mineralnih sastojaka, ugljenih hidrata, neutralnih alkaloida ili masti to ine prolaznu supstancu te lepe srebrne sene ili intelektualne sutine Holivuda. Ove su ilustracije dobronamerni sofizmi koji podupiru trpeljivost prema platonistikoj tezi. Ona se moe iskazati ovako: ljudi i stvari postoje utoliko to uestvuju u obliku koji ih obuhvata i koji ini njihovu stalnu stvarnost. Traim najpogodniji primer: ptica. Ona se vezu je za letenje u jatu, malom veliinom, istovetnim svoj stvima, drevnom vezom s polutamom praskozorja i smiraja dana, jaim zvunim nego vizuelnim utiscima sve to nas navodi da priznamo znaaj vrste i gotovo pot10

ISTORIJA VENOSTI

punu nitavnost pojedinanog. 2 Kits ne grei kada dola zi na ideju daje slavuj koji gaje oarao onaj isti to ga je na itnim poljima judejskog Vitlejema sluala Ruta; Stivenson ukazuje na jednu jedinu pticu koja guta vekove: to je slavuj koji prodire vreme. Sopenhauer, strastveni i lucidni Sopenhauer, dodaje ovo obrazlo enje: isti telesni trenutak u kojem ive ivotinje, koje nemaju svest ni o smrti ni o plodovima pamenja. A onda, s osmehom, dodaje: Kad bi me neko uo kako tvrdim da je siva maka koja se sad igra u dvoritu ona ista koja je skakala i trala pre pet stotina godina, verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u sutini druga maka, jo je vea ludost. Zatim pie: Sutina lava kao bia okrenuta je sudbini i ivotu tih zveri. U vremenskoj perspektivi, ona se moe zamisliti kao jedan besmrtni lav koji traje u beskonanoj smeni pojedinanih lavova; njihovo raanje i umiranje su samo otkucaji ove neunitive figure. Pre toga je napisao: Beskrajno trajanje prethodilo je mom roenju. ta sam ja bio tada? Moda bih sam sebi ponudio ovaj filozofski odgovor: "Ja sam uvek bio ja; drugim recima, ko god je rekao ja tokom tog vremena, zaista je bio ja, a ne neko drugi." Pretpostavljam da italac moe prihvatiti venu sutinu lava i da e osetiti ogromno olakanje pred tim jedinstvenim Lavom umnoenim ogledalima vremena. Ali ne bih oekivao istu reakciju kad je re o pojmu
2 Vivo, Sin Budnosti, neverovatni metafiziki Robinson iz romana Abubekera Abentofaila pristaje da jede samo one plodove i ribe kojima njegovo ostrvlje obiluje. Imajui stalno na umu odravanje vrste, on ne eli da svojom krivicom dovede do osiromaenja sve mira.

11

HORHE LUIS BORHES

vene ovenosti: znam da ga nae ja odbija i da mu vi e prija da se ono prenese na ja drugih. To nije dobar znak; Platon nam predlae znatno strastvenije univer zalne oblike. Na primer, sutinu Stola, apstraktni sto na nebu: etvorononi arhetip za kojim ude svi stolari sveta, koji ga mogu sanjati, ali iji se san nikad nee ispuniti. Nisam u stanju da potpuno poreknem ovaj pojam: bez idealnog stola ne bi bilo ni konretnih stolova.) Drugi primer je sutina Trougla: eminentni trostrani poligon koji se ne nalazi u prostoru i koji odbija da se spusti na nivo ravnokrakog, raznostranog ili ravnostranog trougla. (Ne poriem ni ovo; to su osnovne geometrijske definicije.) Dalji primeri: sutina Nunosti, Razuma, Zanemarivanja, Odnosa, Razma tranja, Veliine, Poretka, Sporosti, Poloaja, Iskaza, Nereda. Stvarno ne znam ta da mislim o ovim misao nim pojmovima koji se uzdiu na nivo oblika; smatram da ih nijedan ovek ne bi mogao zamisliti a da mu ne priteknu u pomo smrt, groznica ili bezumnost. Zabora vio sam jedan arhetip koji obuhvata i prevazilazi sve ostale: to je venost, ija je rasparana kopija vreme. Ne znam da li su itaocu neophodni argumenti da bi posumnjao u platonistiko uenje. Mogu mu ponuditi nekoliko: najpre nespojivo nizanje generikih i apstraktnih pojmova koji postoje jedan pored drugog sans gene u repertoaru sveta arhetipova; drugo, rezervisanost onog koji ih je zamislio prema nainu na koji razne stvari uestvuju u univerzalnim oblicima; tree, pretpostavka po kojoj aseptiki arhetipovi odolevaju brkanju i promeni. Ovi argumenti nisu neoborivi: samo su nejasni u istoj meri u kojoj su nejasne vremenske tvorevine. Stvorene prema uzoru vremena, ove tvorevi12

ISTORIJA VENOSTI

ne prenose mane koje bi trebalo da uklone. Moe li biti sutine Lava bez sutine Velianstva, Crvenog, Grive i Kande? Na to pitanje nema odgovora niti ga moe biti: ne oekujmo da lavovstvo sadri vie vrlina od onih koje krase re lav bez nastavka -stvo 3 Vraam se sada Plotinovoj venosti. Peta knjiga Eneada sadri veoma opiran spisak inilaca venosti. Tu su Pravda, zatim Brojevi (do kojeg broja?), Vrline, Postupci, Kretanje, ali nema greaka i nepravdi, nema bolesti materije kojom se moda zarazio neki Oblik. Muzika je zastupljena, ali ne kao melodija, nego kao Sklad i Ritam. Arhetipovi medicine i poljoprivrede se ne navode. Takoe nedostaju finansije, strategija, reto rika i umetnost ponaanja - mada u vremenu ovi ipak preuzimaju neto od Lepote i Brojeva. Nema pojedinaca ni izvornog oblika Sokrata, nema ni onog izvornog oblika koji bi bio uzor Uzvienog oveka ili Cara;
Ne elim da se oprostim od platonizma (koji deluje hladno kao led), a da ne iznesem ovo zapaanje, nadajui se da ete ga vi dalje razraditi i opravdati: Snaga vrste moe nadjaati snagu pojedi nanog. Primera koji to ilustruju ima na pretek. Tokom svog detinjstva, provodio sam leto na severu pokrajine. Zanimala me je valovita ravnica i ljudi koji su pili aj u kuhinji, ali mojoj srei nije bilo kraja kad sam saznao da je to prostranstvo bila "pampa", a ti ljudi "gaui". Neto slino se dogaa matovitom oveku kada se zaljubi. Svojstva vrste (ponovljeno ime, tip, domovina, privlana sudbina koju pripisujemo nekom predmetu) mogu da se nametnu svojstvima pojedinanog, koje se poima kao predstavnik vrste. Krajnji primer ovoga jeste ovek koji se zaljubljuje, ne poznajui enu koju voli. Mnogo je takvih sluajeva u persijskoj knjievnosti. Sluajui opis neke kraljice kosa joj je poput noi enje i izgnanstva, lice joj je kao radosni dan, grudi kugle od slonovae koje svoju svetlost pozajmljuju mesecu, njen hod izaziva zavist antolopa i oajanje vrba, noge tanke kao koplja jedva nose teka bedra ovek se u nju zaljubljuje i posveuje joj ceo svoj ivot do poslednjeg daha. To je jedna od tradicionalnih tema Hiljadu i jedne noi. Treba proitati priu o Baderbasimu, sinu Kahrimanovom, ili onu o Ibrahimu i Damili. 13

HORHE LUIS BORHES

spominje se samo ovek i to na vrlo uopten nain. Meutim, sve geometrijske figure su zastupljene. Od boja su navedene samo one osnovne: Pepeljaste, Purpurne i Zelene nema u toj venosti. Ako sledimo poredak od nieg ka viem, najstariji arhetipovi su ovi: Razlika, Jednakost, Kretanje, Mir i Bie. Razmotrili smo jednu venost koja je siro manija od sveta. Ostaje da vidimo kako ju je preuzela crkva da bi joj pripisala obilje koje prevazilazi ono to su godine u stanju da prenesu.

II Najbolje svedoenje o prvoj venosti je peta knjiga Eneada; druga, hrianska venost, najpodrobnije je opisana u Ispovestima sv. Avgustina. Prva venost ne moe se sagledati mimo platonistike teze; a druga mimo svetene tajne Trojstva i rasprava podstaknutih pojmovima predodreenja i kazne. Pet stotina folio listova ne iscrpljuju tu temu: nadam se da ove dve do tri osmine tamparskog tabaka ipak pruaju neki doprinos njenom razmatranju. Moe se tvrditi, s pristojnom marginom greke, da je "naa" venost izkazana u vidu dekreta samo nekoliko godina poto je hronino stpmano oboljenje usmrtilo Marka Aurelija, a mesto gde je ta zapovest s vrtoglavim posledicama objavljena bilo je Fourviere, polje puno rupa, koje je ranije bilo poznato pod nazivom Forum vetus, a danas po znamenitoj zicari i bazilici. Uprkos autoritetu biskupa Irineja, coveka koji je izdao ovu zapovest, ta prinudna venost predstavljala je mnogo vie od izlinog svetenikog ogrtaa ili 14

ISTORIJA VENOSTI

crkvenog luksuza: bila je to odluka koja je delovala kao oruje. Bog Otac je stvorio Re, a Bog Otac i Re stvorili su Sveti duh; gnostici su iz ova dva nepobitna ina izveli zakljuak da je Bog Otac prethodio Rei, a da su oboje prethodili Svetom duhu. Takav zakljuak podrivao je Trojstvo. Stoga je Irinej objasnio da se taj dvostruki in - stvaranje Boga Sina od Oca, a zatim stvaranje Svetog duha od obojice - nije dogodio u vre menu, nego u jednom trenutku koji obuhvata prolost, sadanjost i budunost. To objanjenje preovladalo je da bi kasnije preraslo u dogmu. Na taj nain venost je javno proklamovana, mada je pre toga jedva mogla da se prokrijumari u nekom neautorizovanom platonistikom tekstu. Jasno razlikovanje i povezivanje triju (jospodovih hipostaza izaziva danas sumnju, a ista sumnja prenosi se i na odgovor na ovo pitanje; meutim, ono to je van sumnje jeste veliina rezultata, ako nita drugo ono kao neto to pothranjuje nadu: Aeternitas est merum xodie, est immediata et lucida fruitio rerum infinitarum. Emotivni i polemiki znaaj Svetog trojstva takoe je nesumnjiv. Dananji svetovni katolici smatraju da je Sveto trojstvo kolegijalno, beskrajno savreno telo, koje je istovremeno i beskrajno dosadno; liberalniji ga vide kao izlinog teolokog Kerbera, praznovericu koja nastoji da poniti mnoge napredne tekovine Republike. Trojstvo, naravno, prevazilazi sve te obrasce. Zamiljeno jednim potezom, poimanjem Oca, Sina i Duha u jedinstvenom telu, ono je primer intelektualne teratologije, udovitva koje se moglo izroditi samo u strahoti nekog komara. Pakao je obino fiziko nasilje, dok ove tri nerazluive linosti izazivaju intelektualni strah, jer se javljaju kao 15

HORHE LUIS BORHES

nejasna i varljiva beskonanost, kao niz ogledala koja su postavljena jedna naspram drugih. Danteova zamisao bila je da oznai Sveto trojstvo prozirnim koncen trinim krugovima razliitih boja; Don ga predstavlja kao znak sazdan od izuvijanih, isprepletenih, nerazmr sivih zmija. Toto cosyscat trinitas mysterio, pisao je sv. Pavle; Sveto trojstvo blista u potpunoj tajni. Kad se razmatra odvojeno od pojma spasenja, razlikovanje tri linosti u jednoj moe izgledati proiz voljno. Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne umanjuje njegovu sutinsku tajanstvenost, mada uka zuje na njegov smisao i namenu. Ne priznati Sveto trojstvo - ili barem Dvojstvo - znai svesti Isusa na prolaznog Gospodovog predstavnika, na sluajnost istorije, znai ne priznati da je on neunitivi, stalni predmet nae privrenosti. Ako Bog Sin nije istovre meno i Bog Otac, ni spasenje ne moe biti neposredni boanski in; ako on sam nije vean, nije vena ni njegova rtva silaska na zemlju i umiranja na krstu. Samo je beskrajna uzvienost mogla zadovoljiti duu izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio je Deremi Tejlor. Na taj nain opravdava se dogma, bez obzira to teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog duha od njih dvojice i dalje nagovetava izvesnu hijerarhiju, ne raunajui uopte kao manu to to se sama dogma sastoji od obinih metafora. Trudei se svim silama da razlikuje lanove Svetog trojstva, teologija je dola do zakljuka da nema nieg zbunjujueg u tome to je delo jednog lana Sin, a drugog Sveti duh. Bog Sin veno nastaje, Sveti duh veno nastaje, tako je Irinej tato odluio da mora biti: to se svodi na zamisao jednog bezvremenskog ina, jednog osakaenog zeitloses
16

ISTORIJA VENOSTI

'Zeitwort-dL, koji moemo odbaciti ili pobono potovati, ali ga ne moemo dovoditi u pitanje. Irinej je mislio da se na taj nain ovo udovite moe spasti. I uspeo je. Zna se daje bio neprijatelj filozofa; mora daje doiveo zadovoljstvo ratnika kad se doepao jednog njihovog oruja i poeo njime da ih tue. Prvi sekund vremena za hriane se poklapa s prvim trenutkom Stvaranja - to nas poteuje prizora dokonog Boga koji mota klupe praznih vekova "prethodne venosti" (prizor je nedavno rekonstruisao Valeri). Na nekom zabaenom mestu duhovnog sveta, Emanuel Svedenborg {Vera Christiana religio, 1771) video je halucinantnu figuru koja navodno - prema tvr enju rtava - prodire sve one koji nerazumno i uza ludno rasuuju o tome ta je radio Gospod pre nego to je stvorio svet. Poev od trenutka kad ju je Irinej objavio, hrianska venost postepeno se udaljavala od aleksandrijske venosti. Najpre se izdvojila, a potom je polako prerasla u jedan od devetnaest atributa Boanskog uma. im su postali pristupani narodnom oboavanju, arhetipovi su izloeni opasnosti da se pretvore u boan stva ili anele; time nije opovrgnuta njihova stvarnost uvek vea i via od stvarnosti obinih bia ali su svo eni na vene ideje podreene rei Tvorca. Albert Veliki dolazi do pojma universalia ante res: on smatra da su oni veni i da prethode Stvaranju, ali samo kao nadahnua ili oblici. On ih paljivo razlikuje od univer salia in rebus, istih boanskih pojmova konkretizovanih na razliite naine u vremenu. Iznad svega ih razlikuje od universalia post res, a to su pojmovi ponovo otkri veni induktivnim miljenjem. Vremenski se razlikuju 17

HORHE LUIS BORHES

od boanskih pojmova samo po tome to nemaju stvara laku mo; sholastika apsolutno iskljuuje sumnju da Boanske kategorije ne moraju uvek da se poklapaju s kategorijama latinskog jezika... No, ovo pitanje mislim da treba odloiti za kasnije. Teoloki prirunici ne poklanjaju posebnu pa nju venosti. Oni celokupan problem svode na stav da je re o istovremenom i potpunom oseanju svih vre menskih odlomaka, a potom odmah prelaze na proeljavanje jevrejskih spisa u potrazi za lanim tvrenjima po kojima ispada daje Sveti duh loe sroio ono to komentator iskazuje ba kako treba. To je njihov cilj kada mau ovim iskazom nadmenog prezira ili dugo venosti, iskazom koji se sam po sebi podrazumeva: Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu godina, a hiljadu godina su kao jedan dan. Ili kad ponavljaju ime Gospodnje onako kako je saopteno Mojsiju: Ja sam onaj to jest, ili pak rei upuene sv. Jovanu Teologu iz Patmosa, pre i posle vienja staklenog mora, crvene zveri sa sedam glava i ptica koje prodiru telo kapetana: Ja sam alfa i omega, poetak i svretak.* Obino prenose i Boecijevu defini ciju (smiljenu u eliji, moda upravo pred njegovo po gubljenje maem): Aeternitas est interminabilis vitae tota et perfecta possessio, koja mi se vie dopada u

Tvrdnja da ljudsko vreme ne moe da se meri s Boanskim zau zima istaknuto mesto u islamskom predanju ciklusa miraj. Zna se da je udesna kobila Aburak iznela Proroka do sedmog neba, a da je on na svakom nebu razgovarao s patrijarsima i anelima koji su tu iveli; proavi kroz Jedinstvo, tako mu je bilo hladno da mu se srce sledilo i ba tada ga je Gospod potapao po ramenu. Vinuvi se u nebo, kobila je kopitom prevrnula vr pun vode; vrativi se, Prorok gaje digao. Ni kap vode nije se bila izlila.

18

ISTORIJA VENOSTI

gotovo raskalanoj preradi Hansa Lasena Martensena: Aeternitas est merum hodie, est immediata et lucida fruitio rerum infinitarum. A s druge strane, izgleda da s prezrenjem pristupaju onoj mranoj zakletvi anela koji je stajao na moru i na zemlji (Otkrivenje, I, 6): / zakle se onijem koji ivi va vijek vijeka, koji sazda nebo i to je na njemu, i zemlju i to je na njoj i more i to je na njemu, da vremena ve nee biti. Istina, re vreme u ovom odlomku verovatno znai zakanjenje u ispunja vanju zaveta. Venost je ostala kao atribut beskonanog Bo anskog uma, a poznato je da su pokolenja i pokolenja teologa razmatrala taj um prema boanskom liku i uzoru. Nita nije tako podsticajno kao rasprava o predodreenju ab aeterno. etiri stotine godina posle Ras pea, engleski monah Pelagije izazvao je skandal kad je tvrdio da nevini ljudi koji umru nekrteni ipak imaju pristup Carstvu nebeskom. 5 Hiponski biskup Avgustin pobijao je ovaj stav s prezirom koji su njegovi izdavai slavili. On je u tom uenju uoio jeresi koje su prezirali i pravednici i muenici. Ti jeretiki stavovi su sledei: pobijanje da smo ve s Adamom poinili greh i bili osu eni na muke, zatim neoprostivo zaboravljanje da se te muke prenose s oca na sina pokolenjima, potom oma lovaavanje krvavog znoja, natprirodnog ropca i krika Onoga koji je izdahnuo na krstu; onda odbijanje tajnih usluga Svetog duha i ograniavanje Boanske slobode.
s Isus Hristos je rekao: Pustite da mi deca priu; Pelagija su optu ili da se prepreio izmeu dece i Hrista, otpravivi ih na taj nain u pakao. Poput imena Atanazije (Satanazije) i njegovo ime bilo je podlono igri rei; govorilo se kako je Pelagije (Pelagius) morao niti pelag (pelagus) zala.

19

HORHE LUIS BORHES

Taj Britanac imao je dovoljno hrabrosti da se pozove na pravdu; Svetac - uvek drukiji i stran - tvrdio je da po pravdi svi ljudi, bez izuzetka, zasluuju pakao bez ikak vih olakica, ali da je Bog odluio da spase pojedince odabrane shodno njegovoj nedokuivoj slobodnoj volji, ili kako e kasnije rei Kalvin, ne bez izvesne surovosti: zato to mu se prohtelo (quia voluit). Re je o predodreenju. Teoloka stidljivost i dvolinost ograniili su znaenje Kalvinovih rei, te se misli, dakle, samo na one koji su predodreeni da idu u raj. Predodreenih za pakao ne moe biti: svi osim izabranih idu u veni oganj, ali tu je posredi Gospodovo preutkivanje neeg to se podrazumeva... Ovo objanjenje doprinelo je obnavljanju pojma venosti. Pokolenja pobonih vernika ivela su na zemlji a da im se nikad nije pruila prava prilika da odbiju da prigrle re Gospodnju; drska je bila i sama pomisao da moe biti spasenja bez boanskog udela u tome, a ne manje drsko bilo je odbacivanje tvrdnje da neke mueve proslavljenih vrlina mogu da zaobiu blagodeti nebeske slave (Cvingli je 1523. iskazao nadu da e on deliti raj s Herkulom, Tezejem, Sokratom, Aristidom, Aristotelom i Senekom). Proirenje devetog boanskog atributa (a to je sveznanje) izazvalo je mnoge dodatne tekoe. Dato je do znanja da taj atribut podrazumeva sveobuhvatno znanje: drugim recima, znanje proireno tako da obu hvati ne samo stvarno, nego i mogue. Ponovo je nas tala potraga za mestom u Svetom pismu koje bi ovo pot vrdilo, a onda su pronaena ak dva mesta koja su doz voljavala da se doda beskonanost: prvo je navod iz Prve knjige o carevima, gde Gospod saoptava Davidu da e ga ljudi iz Keile predati ako ne napusti grad, to 20

ISTORIJA VENOSTI

on i ini; drugo je navod iz Jevanelja po Mateju, u kojem se proklinju dva grada: Teko tebi, Horazine! Teko tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila udesa koja su bila u vama, davno bi se u vrei i u pepelu pokajali. Uz tu dvostruku podrku ovaj hipo tetini glagolski nain dobio je pristup u venost: Herkul boravi u raju s Ulrihom Cvinglijem jer Gospod zna da bi se on pridravao eklesijastike godine; Hidra iz Lerne ostaje u progonstvu spoljne tmine jer se smatra da bi ona verovatno odbila da se krsti. Mi konstatujemo stvarne dogaaje, mi takoe zamiljamo mogue (ili budue) dogaaje; ali u Gospoda nema tog razgra nienja jer je ono svojstveno neznanju i vremenu. Njegova venost istim potezom (uno intelligendi actu) belei ne samo sve trenutke ovog krcatog sveta nego i sve one koji bi nastali kada bi najmanji trenutak meu njima bio promenjen - i sve one koji su nemogui takoe. Obilje Njegove venosti, kombinatorike i pre ciznosti prevazilazi vaseljenu. Za razliku od platonistikih venosti, ija je najvea mana suvoparnost, ova venost rizikuje da postane nalik na zakljune stranice Uliksa, moda i nalik prethodnom poglavlju, rizikuje da se pretvori u golemu zbrku pitanja. Jedna velianstvena Avgustinova sumnja ograniila je tu rasplinutost. Njegovo uenje odbija prokletstvo, makar samo na recima; Gospod obraa panju na izabrane, ne osvrui se posebno na proklete. Mada jeste sveznajui, on vie voli da se bavi ivotima vrlih ljudi. Huan Eskoto Erihena, najvii velikodostojnik Karla elavog, proslavio se time to je izvitoperio ovu misao. On je tvrdio da je Bog neodreljiv; propovedao je svet platonistikih arhetipova; 21

HORHE LUIS BORHES

opisao je Boga koji ne primeuje ni grehe ni razna zla; izneo je uenje o deifikaciji i konanom povratku bia (ukljuujui vremena i avola) izvornom Boanskom Jednom. Divina bonitas consummabit malitiam, aeterna vita absorbebit mortem, beatitudo miseriam. Ova meovita venost (koja za razliku od platonistikih venosti obuhvata sudbine pojedinaca; koja za razliku od pravoslavnih autoriteta odbija svaku nesavrenost i bedu) doivela je osudu na sinodima odranim u Valensiji i Langru. De divisione naturae libri B, delo koje je ovakvu venost propovedalo, spaljeno je javno na lomai. To se moe smatrati srenom okolnou, jer je privuklo panju bibliofila a ovi su se potrudili da Erihenino delo preivi do dananjeg dana. Vaseljena zahteva venost. Teolozi znaju da kad bi panja Gospodnja makar za trenutak zatajila i skliz nula s ruke koja sada ovo pie, da bi to to piem nestalo kao gromom pogoeno. Stoga oni ponavljaju misao da se ovaj svet odrava neprestanim stvaranjem i da su rei sauvati i stvoriti, naizgled oprene u znaenju, sinonimne s Nebesima.

III Dovde smo stigli pratei istoriju venosti hronolokim redom. Bolje rei, ova istorija pratila je neko liko venosti jer je ljudska enja stvorila dva uzastopna i meusobno iskljuiva sna s tim imenom: jedan je realistini, i odie nekom udnom ljubavlju i enjom za nepominim arhetipovima bia; drugi je nomina listiki, on pobija stvarnost arhetipova u ime saimanja svih estica vaseljene ujedan sekund. Prvi se zasniva na 22

ISTORIJA VENOSTI

realizmu, uenju tako udaljenom od naeg bia da me navodi da sumnjam u sva njegova tumaenja, uklju ujui i moje lino; njemu se suprotstavlja nominalizam, koji potvruje stvarnost pojedinanog i kon venciju vrste. Poput spontanog pisca komedije u prozi, svi smo u nekoj meri nominalisti sans le savoir; nominalizam je opta pretpostavka naeg miljenja, ste eni aksiom. Stoga je svaki komentar izlian. Toliko o hronolokom, spornom i trivijalnom razvoju venosti. Drevni ljudi s bradom i mitrom u ruci razmiljali su o njoj javno s ciljem da bace prainu u oi raznim jeresima i da odbrane pojam Trojstva, tajno se nadajui da e nekako zaustaviti i protok vremena. iveti znai pratiti proticanje vremena; nita se ne moe povratiti ni sauvati osim u vidu venosti, itam na emersonovskom panskom Horhea Santajane. A tome je dovoljno dodati ovaj zastraujui odlomak iz Lukrecija, gde se govori o prividnosti koitusa: Kao edan ovek koji u snu udi za vodom te ispija oblike vode koji mu ne utoljuju e, tako Venera obmanjuje ljubavnike prividima, tako da kad pogledaju telo ne oseaju zadovoljstvo i nita ne mogu ni dati ni sauvati, mada im neodlune ruke dodirom obuhvataju ceh telo. Konano, kada se u telu javi znak sree, kad je Venera spremna da zaseje polje ene, ljubavnici se stiskaju, u udnji, pritiskaju zub o zub u ljubavnom aru; ali sve je uzalud jer niti mogu da se pretvore jedno u drugo niti da se stope u jedinstveno bie. Arhetipovi i venost - te dve rei - obeavaju opipljive nagrade. Ali uzastopnost predstavlja nepodnoljivu bedu, a suvie veliki apetiti pohlepni su za vaskolikim trenucima vremena i svim varijacijama prostora. 23

HORHE LUIS BORHES

Poznato je da se lini identitet zasniva na seanju i da gubitak pamenja pretvara oveka u idiota. Umesno je primeniti isti zakljuak na vaseljenu. Bez venosti, bez tananog i tajnog ogledala koje zadrava sve ono to je prolo kroz duu, univerzalna istorija bila bi izgubljeno vreme, to bi vailo i za linu istoriju sva kog pojedinca. Ta misao uporno nas prati i to na veoma neprijatan nain. Ni Berlinerova gramofonska ploa, ni filmska traka koja se gleda, nisu dovoljne jer su to slike slika, odrazi odraza. Venost je plodonosniji izum. Ona se ne moe pojmiti, ali to isto vai i za skromni vremenski niz. Robovanje venosti, verovanje da e potpuno da se izbriu godine punih gradova, reka, radosti, malo je verovatna pretpostavka, isto koliko i ona o njihovom potpunom spasenju. Kako je nastala venost? Sv. Avgustin ne ulazi u to pitanje, mada ukazuje na situaciju koja, ini se, prua izvesne odgovore: inioci prolosti i budunosti prisutni su u sadanjosti. On navodi konkretan primer: prizi vanje u seanje jedne pesme koju znamo napamet. Jo pre poetka, pesma je u meni prisutna kao nagovetaj; kad stignem do kraja pesme, ona je ve u mom pamenju; ali dok je kazujem, ona se prostire kroz seanje, pratei kazivanje; isto to vai za nagovetaj, ono to tek treba da iznesem u daljem kazivanju. Ono to vai za celu pesmu, vai i za svaki stih, svaki slog. Vai i za najdui dogaaj u kojem uestvuje pesma kao i za pojedinanu sudbinu koja se sastoji od niza doga aja, vai i za oveanstvo, koje se sastoji iz mnogih pojedinanih sudbina. Ovaj dokaz o tesnoj povezanosti razliitih vremena podrazumeva i pojam uzastopnosti, to nije u skladu s modelom istovremene venosti. 24

ISTORIJA VENOSTI

Mislim da je taj model sazdan od nostalgije. Nesigurni i izgnani ovek hoe u svom seanju da obnovi srene okolnosti koje su mogle biti, neku vrstu sub specie aeternitas, gubei iz vida da ostvarenje jedne od njih iskljuuje ili bar odlae ispunjenje svih ostalih. Pod uticajem jakih oseanja, seanje se kree u pravcu bezvremenosti. Stapamo sve radosti nekog prolog isku stva u jedinstvenu sliku; sumraci raznoliko crvenih nijansi koje svake veeri posmatram stopie se u jedin stveni sumrak. To isto vai za vizije budunosti: nade koje se meusobno iskljuuju stapaju se bez ikakvih prepreka. Drugim reima: venost je stil elja. (Verovatno u nagovetaju venosti - immediata et lucida fruitio rerum infinitarum - lei zadovoljstvo nabrajanja.)

IV Ostaje jo samo da iznesem itaocu svoj lini pogled na venost. Po mojoj teoriji, venost je sirotica liena Boga i bilo kog drugog vlasnika, to je venost bez arhetipova. To miljenje saoptio sam u knjizi Jezik Argentinaca 1928. godine. Prenosim ono to sam tada napisao; naslov ove stranice je Oseati se u smrti. "Hou ovde da zabeleim jedno iskustvo koje sam imao pre neke veeri: bio je to uzbudljiv dogaaj, mada suvie prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati pustolovinom; s druge strane, suvie nerazuman i senti mentalan dogaaj da bi me podstakao na dublja raz miljanja. Radi se od jednom dogaaju i rei vezanoj za njega, rei koju sam prethodno koristio, mada je sve do tog trenutka nikad nisam bio proiveo celim svojim

25

HORHE LUIS BORHES

biem. Evo podrobnog opisa tog dogaaja, kao i vreme na i mesta koji svedoe o njemu. "Priseam ga se na ovaj nain. Prethodne veeri bio sam u Barahasu, u koji inae nisam zalazio i ija je udaljenost od mesta koje sam kasnije obiao davala udan ton tom danu. Ta no nije imala nikakvo sud binsko predodreenje; poto je bila mirna, posle veere sam izaao da se proetam i prepustim seanjima. Iao sam kuda me je sluaj vodio; potrudio sam se da bude najira lepeza mogunosti da ne bih opteretio ieki vanje jednom odabranim i predvienim pravcem. etao sam, iao kud su me noge vodile; bez druge odluke sem reenosti da peaim avenijama i irokim ulicama, prihvatao sam najtajanstvenije pozive sluajnosti. Tako etajui, neka ne sasvim strana sila vodila me je sve dalje ka predgraima, ijih imena uvek elim da se seam i koja od sveg srca potujem. Ne elim da na taj nain oznaim sopstvenu sredinu, kraj u kojem sam proveo detinjstvo, ve njegovu neposrednu okolinu, koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlino sam poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je bio blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Nalije poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretposlednje ulice koje nisam nikad primeivao, onako kao to ne primeujemo temelje kue u kojoj ivimo ili nevidljivi kostur u telu. etnja me je dovela do jednog ugla. Udisao sam no dok su mi misli uivale u savrenoj slobodi. Oseanje umora pojednostavilo je prizor koji zapravo i nije bio sloen. Njegova tipinost inila ga je nestvarnim. Niske kue nizale su se du ulice i mada su na prvi pogled odavale utisak siromatva, kasnije mi se uinilo da su odisale nesum26

ISTORIJA VENOSTI

njivom radou. Bio je to prizor najnie bede i najvie lepote. Nijedna kua nije izlazila pravo na ulicu; na zidovima su bile senke smokava; male kapije - koje su nadvisivale izduene linije zidova - delovale su kao da su sazdane od iste beskonane materije od koje je bila sainjena no. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije bila poploana, nego nalik na kolski put, na tlo jo neo svojene Amerike. U dnu sokaka, prostor ve nalik na pampu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom rukom neureene zemlje, dizao se ruiasti zid koji nije pruao gostoprimstvo meseini, nego je zraio unutra njom svetlou. Nita nije moglo izraziti milinu bolje od te ruiaste boje. "Stajao sam posmatrajui tu jednostavnost. Sigurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre tride set godina... Pokuao sam da se prisetim tog datuma: nedavnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj promenljivoj strani sveta. Moda me je pevanje neke ptice razneilo jer je i njena pesma bila nena; ipak mislim da u toj silovitoj tiini nije bilo drugog zvuka osim bezvremenskog oglaavanja cvraka. Pomislih: Sada je hiljadu osam stotina i neka godina, ali to nisu vie bile rei sa priblinim znaenjem ve neto to je prodrlo duboko u stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni posmatra sveta: bio je to neodreeni strah proet nau nim razumom, koji filozofsko razmiljanje ini jasnim... Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode vremena, nego mi se inilo da sam opsednut nemim ili odsutnim smislom jedne neverovatne rei: venosti. Tek kasnije sam uspeo da odredim to oseanje. Sada mogu da ga opiem ovako: Taj jasni prizor istorodnih pojava - spokojne noi, istog zida, provin27

HORHE LUIS BORHES

cijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio samo slian slici tog istog ugla od pre vie godina; nije re o slinosti ili ponavljanju ve o istovetnosti. Ako uopte moemo da proniknemo u vreme, uviamo da je ono privid: ne moemo da razlikujemo ili razluimo je dan trenutak od privida jueranjeg trenutka, drugi trenutak ne moe da se razlui od privida dananjeg trenutka, jer se u tom procesu svi trenuci razlau. "Oigledno je da broj takvih trenutaka dostupnih ljudima nije neogranien. Ti temeljni trenuci - fizikog bola ili uivanja, nastupanja sna, sluanja muzike, trenuci snanog oseanja ili jakog gaenja - jo su bezliniji. Mogu unapred da izvedem sledei zakljuak: ivot je toliko siromaan da mora biti besmrtan. Ali, mi ne moemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromatvo jer vreme lako moemo da pobijemo na ulnoj ravni, ali ne i na intelektualnoj, ba zato to se pojam uzastopnosti ne moe tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka nagovetaj ove misli ostane u obliku anegdote. I neka u otvorenoj nereivosti ove stranice ostane pravi trenutak zanosa i mogueg predoseanja venosti, kojim me je ta no velikoduno podarila."

*
Namera da dramatizujem interesovanje za ovu biografiju venosti naterala me je na izvesna sakaenja: pre svega, mnoge filozofe, koji su vekovima razmiljali o ovome, morao sam da svedem na pet-est imena. Radio sam nasumice, koristei ono to mi je nu dila moja biblioteka. Meu delima koja su mi bila od najvee pomoi navodim sledea:

28

ISTORIJA VENOSTI

Die Philosophic der Griechen, von Dr. Paul Deussen, l,cipzig, 1919. Select Works of Plotinus. Translated by Thomas Taylor, London, 1817. Passages Illustrating Neoplatonism, Translated with an Introduction by E. R. Dodds, London, 1932. La philosophic de Platon, par Alfred Fouille, Paris, 1869. Die Welt als Wille und Vorstellung, von Arthur Scho penhauer, Herausgegeben von Eduard Grisebach, Leip zig, 1892. Die Philosophic des Mittelalters, von Dr. Paul Deussen, Leipzig, 1920. Las confesiones de San Agustin, bukvalni prevod na panski P. Anhela C. Vege. Madrid, 1932. A Monument to Saint Augustine, London, 1930. Dogmatik, von Dr. R. Rothe, Heidelberg, 1870. Enasayos de critica filosofica, Menendez Pelayo, Madrid, 1892.

29

HORHE LUIS BORHES

KENINGAR

Jedna od "najhladnijih" nepravilnosti koje belee istorije knjievnosti nalazi se u islandskom pesnitvu: to su slike koje se nazivaju keningzima (keningar). Keningzi su bili rasprostranjeni oko 1000. godine, u vreme kad su anonimne rapsode, tulire, zamenili skaldi, koji su vie podvlaili svoj lini udeo u nastanku pesama. Keningzi se obino pripisuju optem opadanju pesnitva; ali ovo depresivno objanjenje, bilo daje tano ili ne, pre upuuje na ishod problema nego na njegov izvor. Za sada emo priznati da su ove slike u domenu narodnog stvaralatva bile prvi izraz svesnog uivanja u jeziku. Poeu od najmanje oiglednog primera: jednog od mnogih stihova umetnutih u Sagi o Gretiru: I delija posee sina Makovog; i bi oluje maeva i hrane za gavrane. Umesno suprotstavljanje dve metafore u tako uzvienom stihu - jedne silovite, a druge surove i uzdrane - zavarava itaoca, navodei ga na pretpostavku da je re o jedinstvenom i snanom prenoenju utiska bitaka i njihovih posledica. Meutim, nalije slike pokazuje neto drugo. Hrana za gavrane - priznajmo ve jednom - samo je jedna od utvrenih fraza sino nimnih s leevima, isto kao to je oluja maeva drugi 30

KENINGAR

izraz za bitku. Keningzi se grade na ovakvim istoznanostima. Jedini cilj ovih primitivnih pesnika bio je da sauvaju keninge i da ih primenjuju bez ponavljanja. U mnogim sluajevima, ove slike omoguavale su reavanje problema stroge metrike, mnogobrojnih aliteracija i unutranjih rima. O njihovoj raspoloivosti i nedoslednoj upotrebi svedoe sledei stihovi: Onaj to atre potomke divova Uzdrma snanog bizona na livadi galebovoj. I dok je uvar zvona tuio Bogovi sruie morskog sokola. Grkom kralju ne bee od velike vajde konj to tri po hridima. Onaj koji atre potomke divova je riokosi Tor. uvar zvona je propovednik nove vere, ovo je jedan od njegovih atributa. Grki kralj je Isus Hristos; pometnja proizlazi iz injenice to je to bio jedan od naziva vizantijskog cara, a Hristos je svakako bio moniji od njega. Bizon na livadi galebovoj, morski soko i konj koji tri po hridima nisu tri zagonetke, ve samo jedan brod. Meu ovim tegobnim sintaksikim formulama, prva je drugostepena jer je livada galebova unapred data kao jedna od slika za more... Poto smo razvezali ove sitnije vorove, ostavljamo itaocu da do kraja razrei ove stihove koji su pomalo decevante. Saga o Njalu stavlja ih u plutonska usta Stajnvore, majke skalda Refa, koja u neprekidnoj tiradi lucidne proze kazuje kako je velianstveni Tor hteo da se suprotstavi Isusu, ali da ovaj nije pristao na megdan. Germanista Nidner hvali "oprene" osobine ovih likova; oni su, tvrdi Nid ner, zanimljivi za "nau modernu poeziju, koja ezne za realistinim vrednostima". 31

HORHE LUIS BORHES

Drugi primer su stihovi Egila Skalagrimsona: Oni koji bojahu vuje onjake Rasipahu i meso crvenog labuda. Soko iz rose na mau Utoli glad prodirui junake iz doline. Guje gusarskog meseca Sprovodile su volju elinih. Stihovi kao to su trei i peti pruaju gotovo or gansko zadovoljstvo. Ono to prenose ostavlja nas rav nodunim, a mo sugestije im je nitavna. Niti nas pozi vaju na sanjarenje, niti izazivaju slike i oseanja; one nisu polazna taka, one su pre orsokak. Zadovoljstvo koje pruaju je minimalno ali dovoljno, a izvire iz raz novrsnog povezivanja raznorodnih rei. 1 Moda su ih tako doivljavali oni koji su ih izumeli, moda su to bili simboli koji povlauju razumu. elini predstavljaju bogove; gusarski mesec je tit; guje su krv; soko je gav ran; crveni labud je bilo koja krvava ptica; oni koji boje vuje onjake su pobedniki ratnici. Ali um odbija ova kvo jednaenje. Gusarski mesec svakako ne ukazuje na najhitniju odrednicu tita. Ali je takoe tano da se for mula gusarski mesec ne moe zameniti reju tit, a da se
Traim klasini ekvivalent ovog zadovoljstva koji ni strastveniji italac ne bi pokuao da opovrgne. Navodim znameniti Kevedov sonet posveen Vojvodi od Osune, stranim u galijama, brodovi ma i naoruanoj peadiji. Lako se moe potvrditi da u tom sonetu, izvanredna efikasnost distiha Frandrijska polja su mu grob A krvavi mesec epitaf prethodi svakom tumaenju i zapravo ne zavisi od njega. Isto to vai za sledei izraz: vojniki pla, iji se smisao ne dovodi u pita nje, ve njegova svrsisnodnost: pla vojnika. to se tie krvavog meseca, bolje je zanemariti injenicu da je to turski simbol zasenjen izvesnim gusarskim poduhvatima don Pedra Teljesa Hirona.
1

32

KENINGAR

pri tome ne izgubi vrednost stiha. Ako bi svaki kening sveli na jednu re, time ne bismo otkrili nita novo, ali bismo upropastili pesmu. Valtasaru Grasijanu Moralesu, isusovcu, mogu se zameriti perifraze iste ili sline onima svojstvenim keningu. Piui na temu leta ili zore, on ih ne pred stavlja neposredno, ve nastoji da ih opravda i povee kao neko ko i sam sumnja u njih. Evo tunog ishoda ovog mukotrpnog truda: U nebeskom amfiteatru Konjanik dana na Flehelonteu Podeli junaki megdan S blistavim bikom. Kopljem udari kao zlatnim zrakom I pobedi i time zadivi Gledalite nebeskih zvezda. -Puno prekrasnih gospi to stasitom lepotom iskazuju radost Sedei na balkonima zore I tad se dogodi udesna metamorfoza, Na petama perje izraste, A vrh glave plamena kresta. Pred zvezdanim mnotvom (Kokoima na nebeskom polju) Pojavi se utousti Feb Meu piliima Tindarejeva jajeta I bogovi tad prevarie Ledu I ono to zae bi kao kukavije jaje. To to se potovani otac ushiivao bikovima i kokoima nije najvei greh ove rapsodije. Njegov logiki aparat gori je od ovog ushienja: apozicije svih imenica i glomazne metafore vode ka besmislenoj od brani besmislica. Stihovi Egila Skalagrimsona moda su problematini i zagonetni, ali ono to preovlauje kod

HORHE LUIS BORHES

ovog neverovatnog panca jeste konfuzija. Grasijan je bio dobar prozaista; pisac beskrajno sposoban i vest u rukovanju knjievnim jezikom. To dokazuje tok ove reenice, koja je potekla iz pera istog autora: U malom telu Hrizologa ivi div duh; kratki Plinijev panegirik venou se meri. U keningzima preovlauje funkcionalnost. Oni odreuju predmete ne toliko po obliku, koliko po upo trebi. esto uspevaju da oive sve to dodirnu, bez opa snosti od izvrtanja ovog postupka kad dodiruju ivi predmet. Keninga je bilo bezbroj, ali sada su prilino zaboravljeni: to me je navelo ne ideju da sakupim ovo uvelo retoriko cvee. Iskoristio sam prvu zbirku, onu koju je sastavio Snori Sturlison - uveni istoriar, arhe olog, graditelj toplica, genealog, predsednik jedne optine, pesnik, dvostruki izdajnik, obezglavljeni mrtvac i duh. 2 Njegova zbirka nastala je oko 1230. i to s norma tivnim ciljem. Hteo je da udovolji dvema strastima: umerenosti i kultu starijih. Uivao je u svim keningzima koji nisu bili previe sloeni i ako su bili autorizovani nekim klasinim primerom. Prenosim njegovu uvodnu re: Ovo uputstvo namenjeno je poetnicima koji ele da izue pesniki zanat i proire svoj fond figura tradicionalnim metaforama, ili pak onima koji ele da razumeju ono to je pisano kao tajna. Valja odati priznanje ovim priama koje su bile dobre za nae starije, ali je poeljno da ih hriani proiste od trago2 Izdajnik je jaka re. Sturlison je moda bio samo fanatik koji je sluio mnogim gospodarima, ovek neverovatno rastrzan slinim i oprenim privrenostima. Na intelektualnoj ravni tako su postupali i drugi, a ja znam za dva primera: jedan je Fransisko Luis Bernardes, a drugi sam ja.

34

KENINGAR

va stare vere. Sedam vekova distance nije ovu diskrimi naciju uinilo beskorisnom: ima nemakih prevodilaca ovog nemarnog severajakog Gradus ad Parnassum, koji ga vide kao Ersatz Biblije, zaklinjui se da je pre noenje norvekih anegdota najefikasnije sredstvo ponemenja Nemaca. Doktor Karl Konrad je moda naja losniji primer toga. On je autor veoma iskasapljenog prevoda Snorijeve rasprave i jedne line broure koja sadri pedeset dve "nedeljne molitve" i jo toliko "nemakih molitvi", veoma doteranih u drugom izdanju. Naslov Snorijeve rasprave je Edda Prosaica. Sastoji se iz tri dela: dva prozna i treeg dela u stihu, koji je nesumnjivo inspirisan navedenim epitetima. Drugi deo obrauje pustolovine Egira ili Hlera, vrlo vi nog vraa, koji je posetio bogove u tvravi Asgard, poznatoj meu smrtnicima pod imenom Troja. Odin je u sumrak naredio da se donesu uglaani elini maevi, koji svaku drugu svetlost ine nepotrebnom. Hler se sprijateljio s bogom koji je sedeo do njega, a koji se zvao Bragi. Ovaj je bio veoma reit i vest u metrici. Golemi rog pun medovine iao je iz ruke u ruku dok su ovek i bog raspravljali o poeziji. Bog je govorio koje metafore valja koristiti. Prenosim savete sadrane u ovom boanskom popisu. Nisam izostavio keninge koje sam ve naveo. Sastavljajui ovaj spisak, oseao sam gotovo filatelistiko zadovoljstvo. kua ptica kua vetrova morske strele: haringe 35 vazduh

HORHE LUIS BORHES

vepar talasa: kit drvo sedalica: klupa uma pod ustima: brada zbor maeva oluja maeva susret izvora koplja u letu pesma kopalja gozba orlova kia crvenih titova gozba vikinga snaga luka noga pleke krvavi labud pevac mrtvaca onaj koji trese uzde: konj postolje lema ramena stena dvorac tela kovanica pesme: skaldova glava talas roga plima pehara kaciga vazduha zemlja nebeskih zvezda meseev put korito vetrova jabuka grudi tvrdi ir misli 36 pivo nebo glava

bitka

ruka leinar

srce

KENINGAR

galeb mrnje galeb rana vetiin konj gavranov bratued stene rei: zubi zemlja maa mesec lae gusarski mesec krov nad bitkom oblak nad bitkom led tue besna palica vatra kaciga zmaj-ma glodavac kaciga trn bitke riba bitke veslo krvi vuk rana grana rana grad lukovih struna guske bitke sunce domova propast drvea vuk hramova
3

gavran
3

tit

ma

strele

vatra

Definitum in definitione ingredi non debet je drugo pomono pravilo definicije. Vedra prelamanja kao ovo (i ono koje sledi: zmaj maa: ma) podseaju na lukavi postupak onog Poovog lika koji eli da sakrije neko pismo od policijske znatielje, te ga nehaj no stavlja upravo u pregradak za pisma i ostalu potu

37

HORHE LUIS BORHES

gavranova slast onaj koji ini gavranov kljun crvenim orlova radosnica stablo kacige ratnik stablo maa onaj koji boji maeve neman kacige voljeni hranitelj vukova domaa crna rosa: pepeo drvo vukova drveni konj rosa alosti: suze zmaj leeva guja tita ma usta veslo usta stanite sokolova zemlja zlatnih prstenova kitova lea zemlja labudova put jedara vikinko polje livada galebova lanac ostrva
4

sekira

veala

koplje jezik aka

more

Jezditi drvenim konjem u pakao, itam u 22. poglavlju dela Inglinga Saga. U germanskim zemljamam izrazi za veala su bili udovica, terazije, borne, finibusterre; neki stari pakosnici iz Njujorka zvali su veala okvirom (picture frame).

38

KENINGAR

drvo gavranova ovas orlova vuja penica vuk plima gusarski konj irvas morskih kraljeva vikinke sanke pastuv talasa ralo mora morski soko kamenovi lica meseci ela morska vatra gujino gnezdo sjaj ruke bronza nesloge predah kopalja: mir dom daha brod srca osnova due dom smeha sneg u kesi led kazana rosa terazija gospodar prstenova delilac blaga delilac maeva .

mrtvac

brod

oi

zlato

grudi

srebro

kralj

39

HORHE LUIS BORHES

krv stena zemlja mrea vuji potok plima pokolja rosa mrtvaca znoj bitke pivo gavranovo voda maa talas maa kova pesama: skald meseeva sestra vatra vazduha ivotinjsko more tlo oluja konj magline gospodar obora: bik ljudski rast buenje guja brat vatre povreda ume vuk uadi

reka

krv

sunce5

zemlja

leto

vetar

5 U germanskim jezicima koji imaju gramatiki rod, sunce je mukog roda, dok je mesec enskog. Lugones (Jezuitsko carstvo, 1904) navodi da je u kosmogoniji Guarani-Indijanaca mesec mukog roda, a sunce enskog. Drevna japanska kosmogonija takoe spominje sunce kao boginju, a mesec kao boga.

40

KENINGAR

Izostavljam drugostepene keninge koji nastaju kombinovanjem jednog prostog inioca s nekim posto jeim keningom - kao na primer, voda palice rana, krv; onaj koji se zasiti galebom mrnje, ratnik; penica crvenih labudova, le - i one mitoloke prirode: ljubav patuljaka, sunce; dete devet majki, bog Heimdal. Tako e izostavljam one koji su plod sluajnosti: ona koja nosi morsku vatru, ena s bilo kakvim zlatnim nakitom. 6 Od viestepenih keninga, u kojima se proi zvoljno niu zagonetke, naveu samo jedan: oni koji preziru sneg sa stanita sokolova. Stanite sokolova je ruka; sneg na dlanu je srebro; oni koji preziru srebro su muevi koji ga se odriu, velikoduni kraljevi. Kao to je italac mogao zapaziti, postupak koji je ovde primenjen odvajkada je poznat prosjacima: valja hvaliti stidljivu velikodunost da biste je podstakli. Otuda toliko razliitih izraza za srebro i zlato, toliko lakomih odrednica za kralja: gospodar prstenova, delilac blaga, uvar blaga. Na isti nain objanjavaju se i iskrene slike kao to je ova Norveanina Ejvinda Skaldaspilira: Hou da ispevam pohvalu Postojanu i vrstu kao kameni most. Mislim da na gospodar nije tvrdica s eravicama na laktovima.. Poistoveivanje zlata i plamena - opasnosti i sjaja - i dalje je efikasno. Pedantni Snori daje sledee objanjenje: Tvrdimo, s pravom, da je zlato plamen u rukama ili na nogama zato to je crvene boje, ali izrazi
6

Ako mogu da se pouzdam u De Kvinsijeve podatke {Writings, jedanaesta knjiga, str. 269), ova poslednja se usput javlja povodom perverzne Kasandre u onom mranom Likofronovom pevanju.

41

HORHE LUIS BORHES

za srebro su led, sneg, grad ili inje zato to je ono bele boje. I dalje: Kada su bogovi uzvratili posetu Egiru, ovaj ih je primio u svojoj kui (na moru) osvetljavajui je zlatnim ploama koje su stajale kao maevi u Valhali. Od onda se za zlato govori kao o morskoj vatri ili vatri vode i reka. Skald je dobijao zlatnike, prstene, titove ukraene zlatnim klinovima, maeve i sekire kao nadoknadu za svoj trud; u izuzetnim sluajevima dobio bi imanja i brodove. Moj spisak keninga nije potpun. Pevai su se stideli bukvalnog ponavljanja te su zato nastojali da iscrpe sve mogunosti varijacija. Dovoljno je pregledati one koji se odnose na brod - i one koji se mogu umnoiti obinom permutacijom, dodirom zaborava ili stvaralake snage. Izrazi za ratnika su isto tako mnogobrojni. Neki skald je upotrebio izraz stablo maa moda zato to stablo i pobednik znae isto. Drugi je rekao hrast koplja; trei, zlatna palica; etvrti, strana jela elinih oluja; peti, cestar riba bitke. Ponekad je variranje ilo po nekoj zakonitosti: to dokazuje jedan Markusov pasus u kojem brod koji se pribliava kopnu dobija divovske razmere: Divlji vepar poplave Skoio je na kitova lea. Medved potopa iscrpeo je Drevni put jedara. Bik talasa uzdrmao je Lanac oko naeg dvora. Izvetaenost je strast akademskog uma; stil koji je Snori ustanovio kao normu predstavlja izvitoperenost i gotovo reductio ad absurdum jedne sklonosti zajedni42

KENINGAR

ke svim germanskim knjievnostima: to je sklonost ka stvaranju sloenica. Najstariji spomenici ove knji evnosti su anglosaksonski. U Beovulfu - koji potie iz vremena oko 700. godine - more je put jedara, labudova staza, korito talasa, kupalite orlova, put kitova; sunce je lojanica sveta, nebeska radost, nebeski dragulj; harfa je drvo veselja; ma je edo ekia, pratilac bitke, svetlost bitke; bitka je igra maeva, pljusak elika; brod je prekomorsko plovilo; zmaj je pretnja sumraka, uvar blaga; telo je stanite kostiju; kraljica je tkalja mira; kralj je gospodar prstenova, zlatni prijatelj oveka, po glavar, delilac blaga. I brodovi iz Ilijade su preko morska plovila - gotovo kao prekookeanski brodovi - a kralj je kralj ljudi. U hagiografijama iz LX veka more je takoe kupalite riba, put foka, bazen kitova i njihovo carstvo; sunce je lojanica ljudi, sveca dana; oi su dragulji lica; brod je konj talasa; vuk je umski stano vnik; bitka je igra titova, let kopalja; koplje je guja rata; Bog je radost ratnika. U Zverinjaku kit je uvar okeana. U Baladi o Brunanburhu - iz X veka - bitka je razgovor kopalja, um barjaka, zajednitvo maeva, su sret ljudi. Skaldi precizno rukuju istim figurama; njihov doprinos sastojao se u izazivanju poplave novih slika i stvaranju kombinacija od kojih su potekli sloeniji simboli. Umesno je pretpostaviti da im je vreme ilo na ruku. Samo u vreme kada je vikinki mesec bio neposredni ekvivalent tita, mogao je pesnik smisliti formulu kao to je guja vikinkog meseca. To vreme zasijalo je na Islandu, a ne u Engleskoj. Zadovoljstvo pravljenja sloenica potrajalo je u britanskoj knjie vnosti, ali u drugom vidu. epmenova Odiseja (1614) obiluje udnim primerima. Neki su lepi (delicious-fin43

HORHE LUIS BORHES

gered Morning - swum the waves); drugi imaju samo vizuelnu i tipografsku vrednost (Soon as the white and - red - mixed -fingered Dame) neki se javljaju kao zanimljive besmislice: the circularly - witted queen. Na takve pustolovine navodi susret nemake krvi i grkih izvornika. Ovde spada i jedan germanizator engleskog jezika koji u delu Word-Book of the English Tongue predlae sledee izmene: da se za groblje kae lichrest, za logiku rede-craft, za pravougaonik da se kae fourwinkled, za iseljenika outganger, za poru sweathole, za depilator hair-bane, za zgodno fearnought, za postepeno bit-wise, za genealogiju kinlore, za odgovor back-jaw, za oajanje wanhope. Na ovakve pustolovine navodi susret engleskog jezika s nostalginim znanjem nemakog. Pregledati potpuni spisak keninga znai izloiti se neprijatnom oseanju da se retko kad sreemo s izvornom tajnom, a mnogo ee s neprimernom ili blagoglagoljivom. Pre nego to osudimo keninge, valja da se podsetimo da prenoenje ovih u jezik koji ne zna za sloenice sigurno uveliava njihove mane. Trn bitke pa ak i bojni trn ili vojni trn grube su perifraze; Kampfdorn ili battle-thorn su to isto, ali u manjoj meri. 7 Isto tako, sve dok gramatiki saveti naeg Sul Solara ne naiu na prihvatanje, stihovi kao to je ovaj Radjarda Kiplinga: In the desert where the dung-feed camp-smoke curled....
Kada bi se svaki kening preveo na panski jezik imenicom s pridevskom odrednicom (domae sunce umesto sunce domova, runi sjaj umesto sjaj ruke) to bi moda bilo najblie izvorniku, ali bi bilo manje zanimljivo i najtee usled nedostatka odgovara juih prideva.

44

KENINGAR

ili ovaj Jejtsov: That dolphin-torn, that gong-tormened sea

ostae neponovljivi i nezamislivi na panskom jeziku. Ima i drugih apologija. Jedna od oevidnih jeste da su te neprecizne izraze redom prouavali uenici skalda, ali ne izdvajajui ih nikad u neke sheme, nego sluajui ih u vrevi stihova. (Ogoljena formula voda maa = krv moda je vrsta izneveravanja.) Dalje, ne poznajemo njihove zakonitosti: ne znamo tane primedbe koje bi dobar poznavalac keninga uputio na raun neke dobre Lugonesove metafore. Jedva da nam je ostala nekolicina rei. Nemogue je znati kojom su modulacijom glasa keningzi kazivani, koji ih je izraz lica pratio, kako su zvuali, s kojom odlunou ili skromnou su predstavljani. Tano je da su u svoje vreme keningzi imali dunost da zadive i da svojom upadljivom nespretnou ushite riokose mueve vul kanskih pustina i fjordova, onako kako ih je ushiivalo tamno pivo ili borba pastuva. 8 Moda njihov izvor valja traiti u tajanstvenoj radosti. Njihova sirovost - ribe bitke: maevi moda odgovara nekom starom tipu humora, alama stasitih hiperborejaca. Tako se u toj divljoj metafori, koju ponovo istiem, ratnici i bitke stapaju na jednom nevidljivom planu i tu se sudaraju, ujedaju i mrze organski maevi. Slian tip imaginacije
Re je o sportu omiljenom na tom ostrvu lave i tvrdog leda: o borbi pastuva. Izbezumljeni spremnou kobila i vikom ljudi, oni su se borili ujedajui se estoko, ponekad smrtonosno. Aluzije na tu igru su mnogobrojne. Za jednog kapetana koji se srano borio pred svojom damom, pripoveda pie da se borio kao pastuv pred svojom kobilom.
8

45

HORHE LUIS BORHES

javlja se u Sagi o Njalu, gde na jednoj stranici stoji: Maevi iskoie iz korica, sekire i koplja poletee kroz vazduh, bitka je poela. Oruje ih je gonilo tako estoko da su morali da se sklone iza titova, i opet je bilo mnogo ranjenih i na svakom brodu bar po jedan mrtav. Tako je izgledala flota odmetnika Brodira pre bitke u kojoj je unitena. U 743. noi Knjige 1001 noi itam ovo upo zorenje: Nemojmo rei da je umro sreni kralj koji ostavlja naslednika kao to je ovaj: uglaen, mio, osoben, besni lav, jasni mesec. Slika koja je sticajem okolnosti iz istog vremena kao i germanski primeri keninga, ne prevazilazi ove po vrednosti, ali joj je izvor sasvim drugi. Poreenje oveka s mesecom ili zveri nije sumnjivi rezultat jednog umnog procesa: ono izraava tanu i trenutnu istinu intuicije. Keningzi su pak sofizmi, varljive i mlitave vebe. Evo jednog izuzetka vrednog pamenja, stih koji govori o poaru u nekom naselju, o delikatnoj i uasnoj vatri: Ljudi gore; sad Dragulj kipti od besa. I evo zakljune rei odbrane. Slika noga pleke je neobina, ali jo je neobinija ljudska ruka. Zamisliti je kao zaludnu nogu koja izvire iz otvora na prsluku, granajui se u pet prstiju umiljene duine, znai pronii u njenu sutinsku neobinost. Keningzi izazivaju uenje sluaoca, oni nas otuuju od sveta time to ga oneobiavaju. Oni su u stanju da izazovu onu lucidnu sloenost koja je ponos, nagrada i izvor metafizike. 1933, Buenos Ajres

46

KENINGAR

POSTDATA. Pedantni i snani engleski pesnik Moris uvrstio je mnoge keninge u svoju poslednju epsku poemu Sigurd the Volsung. Beleim neke od njih, ne znajui da li ih je on preuzeo i prilagodio, izmislio ili uradio i jedno i drugo. Plamen rata, zastava; plima po kolja, ratni vihor, napad; svet stena, planina; ratnika uma, uma kopalja, uma bitke, vojska; tkanina maa, smrt; Fafnirova strast, ugarak borbe, Sigfridov bes, ma. Oe mirisa, o jasmine! uzvikuju trgovci u Kairu. Mautner primeuje da Arapi tee da izvedu svoje figure iz odnosa otac - sin. Na primer: otac jutra, pevac; otac pljake, vuk; sin luka, strela; otac utvrenja (zatitnik peina), lisica; otac koraka, planina. Jo jedan primer istoga: u Koranu se postojanje Boga najee dokazuje strahom da se ovek mogao roditi iz nekoliko kapi neasne vode. Poznato je da su izvorni nazivi tenka bili landship i landcruiser, suvozemni brod i suvozemna krsta rica. Kasnije je prekrten u tenk da bi se zavarao trag. Izvorni kening bio je isuvie oigledan. Drugi kening je duguljasti krmak, gurmanski eufemizam kojim su kanibali nazivali glavnu stavku u svojoj ishrani. Pokojni ultraista, iji duh i dalje ivi u meni, uiva u ovim igrama. Posveujem ih jednoj odlinoj drugarici iz junakih dana, Nori Lan, ija e ih krv, nadam se, prepoznati. POSTDATA IZ 1962. Nekad sam zapisao, ponavljajui druge, da su aliteracija i metafora fundamentalni elementi stare ger-

47

HORHE LUIS BORHES

manske poezije. Dve godine prouavanja anglosakson skih tekstova razuverili su me daje to tako. Koliko sam mogao da shvatim, aliteracija je bila pre sredstvo nego cilj. Njena uloga bila je da oznai naglaene rei. Da je' to tako dokazuje aliteracija samo glasnika, onih otvorenih, koji su se meusobno dosta razlikovali. Drugi dokaz je to to stari tekstovi ne sadre preterane aliteracije poput a fair field full of folk, primera koji datira iz XIV veka. Sto se tie metafore kao neophodnog elementa poezije, smatram da su pompa i sveanost sloenica pri jali sluaocima, a da keningzi nisu prvobitno bili meta forini. Tako, na primer, dva poetna stiha Beovulfa sadre tri keninga (Danci kopalja, dani prolosti ili dani godina, kraljevi naroda), koji uopte nisu metaforini. Tek se u desetom stihu sree izraz kao to je hronrad (put kitova, more). Dakle, metafora nije fundamentalni element poezije, ve kasno otkrie knjievnosti, to po kazuje i prethodni primer. Meu knjigama koje sam najvie koristio, treba da spomenem sledee: The Prose Edda, by Snorri Sturluson, Translated by Arthur Gilchrist Brouder, New York, 1929. Die Jungere Edda_ mit dem sogenannten ersten gramatischen Traktat, Ubertragen von Gustav Neckel und Felix Niedner, Jena, 1925. Die Edda, Ubersetzt von Hugo Gering, Leipzig, 1892. Eddalieder, mit Grammatik, Ubersetzung und Erlauterungen, von Dr Wilhelm Ranisch, Leipzig, 1920. Volsunga Saga, with certain songs from the Elder Edda. Translated by Eirikr Magnusson and William Morris, London, 1870. 48

KENINGAR

'f'he Story of Burnt Njal, From Icelandic of the Njals Saga, by George Webbe Dasent, Edinburgh, 1861. The Grettir Saga. Translated by G. Ainslie Hight, London, 1913. Die Geschichte von Goden Snorri. Ubertragen von Felix Niedner, Jena 1920. Islands Kultur zur Wikingerzeit, von Felix Niedner, .lena, 1920. Anglo-Saxon Poetry. Selected and translated by R. K. Gordon, London, 1931. The Deeds of Beowulf. Done into modern prose by John liarle, Oxford, 1892.

49

HORHE LUIS BORHES

METAFORA

Istoriar Snori Sturluson, koji se u svom bumom ivotu bavio mnogim stvarima, sastavio je poetkom XIII veka renik tradicionalnih stilskih figura islandske poezije. Na tom spisku nalaze se primeri kao galeb mr nje, krvavi soko, krvavi ili crveni labud, a sve su to oznake gavrana; krov kita ili lanac ostrva predstavljaju more; kua zuba su usta. Utkane u stihove koji ih pre nose, ove metafore izazivaju (ili su izazivale) prijatno oseanje uenja; kasnije shvatimo da ih nikakvo oseanje ne opravdava, te poinjemo da ih smatramo zamre nim i beskorisnim. Utvrdio sam da to isto vai za stilske figure koje koriste simbolizam i marinizam. Benedeto Kroe je mogao da optui pesnike i govornike XVJJ veka da su "hladni iznutra" i da ih odli kuje "malo dovitljiva dovitljivost"; u perifrazama koje je sakupio Snori vidim neto to lii na reductio ad absurdum bilo kojeg nastojanja stvaranja metafora. inilo mi se da Lugones i Bodler nisu bili nimalo uspeniji od islandskih dvorskih pesnika. U treoj knjizi Retorike Aristotel primeuje da svaka metafora proizlazi iz intuitivnog opaanja sli nosti izmeu dve razliite pojave; Midlton Mari posta vlja i dva uslova: analogija mora biti stvarna i pretho dno nezapaena {Countries of the Mind, U, 4). Kao to vidimo, Aristotel zasniva metaforu na pojavama, a' ne
50

METAFORA

na jeziku; tropi koje je zabeleio Snori predstavljaju (ili izgledaju kao da predstavljaju) ishod umnog procesa koji ne opaa analogiju, ve kombinuje rei; neke od ovih metafora mogu ostaviti snaan utisak (crveni la bud, krvavi soko), ali one nita ne otkrivaju niti nam do aravaju. Prema tome, one su verbalni predmeti, isti i nezavisni poput kristala ili srebrnog prstena. Istom logi kom, gramatiar Likofron naziva boga Herkula lavom trostruke noi; naziv je vredan spomena bez obzira na tumaenje strunjaka, ali on ne igra ulogu koju mu Aristotel namenjuje. 1 U delu I ing jedan od naziva svemira je Deset hiljada bia. Pre tridesetak godina moje pokolenje divi lo se pesnicima to su potcenjivali mnogostruke kombi nacije koje ovaj skup doputa, da bi se manijaki ogra niili na nekolicinu jedinica: zvezde i oi, enu i cvet, vreme i vodu, starost i sumrak, san i smrt. Tako koriene ili iskoriene, ove metafore svode se na obine trivi jalnosti. Osvrnimo se na nekoliko konkretnih primera: U Starom zavetu (Prva knjiga o carevima, 2:10) kae se: Tako poinu David kod otaca svojih i bipogreben u gradu Davidovu. U sluaju brodoloma, dunavski mornari kazivali su ovu molitvu: Spavam, a onda u za 2 veslati ponovo. Homer u Ilijadi govori o snu kao o Bratu smrti; Lesing istie da mnogi nadgrobni spo menici svedoe o ovom bratstvu. Vilhelm Klem ga je

Mislim da isto vai za "trokrilog orla", metaforiki naziv strele u persijskoj knjievnosti (Browne: A Literary History of Persia, III, 262). 2 Zabeleena je i poslednja molitva fenianskih moreplovaca: "Majko Kartagine, vraam ti veslo". Sudei po novcu iz II veka stare ere, Majka Kartagine bio je grad Sidon.

51

HORHE LUIS BORHES

nazvao Majmunom smrti (Affe des Todes) da bi zatim napisao: Smrt je prva mirna no. Vinji je smrt nazvao Zemaljskim snom; u bluzu je smrt stara stolica za ljulja nje (old rocking chair): ona je konani san, poslednji san Crnaca. openhauer u svojim delima ponavlja jednainu smrt-san; dovoljno je da navedem ovu reenicu: Ono to je za pojedinca san, to je za vrstu smrt (Welt als Wille, U 41). italac se ve sigurno podsetio Hamletovih rei: Umreti, spavati, moda sanjati, kao i na nje govo strahovanje da e snovi smrtnog sna biti komarni. Izjednaavanje ena s cveem isto je tako veno ili trivijalno; evo nekoliko primera. Ja sam rua saronska, ljiljan u dolu, govori devojka u Pesmi nad pesmama. U prii o Matu, u etvrtoj "grani" gaelskog Mabinogiona, neki kraljevi ezne za devojkom koja nije s ovog sveta i onda vra "bajanjem i opsenama saini devojku od hrastovog cveta, utilovke i suruice". U petoj pustolovini dela Nibelungenlied, Sigfrid se zagle da u Krimhildu za ceo ivot, i prvo to nam saoptava jeste da njeno lice blista ruinom bojom. Nadahnut Katulom, Ariosto poredi devojku s tajanstvenim cvetom (Orlando, I, 42); u Armidinom vrtu ptica purpurnog kljuna moli dragu i dragog da ne dozvole da cvet uvene (Gerusalemme, XVI, 13-15). Krajem XVI veka Malerb je hteo da utei prija telja kome je umrla ki i njegova uteha sadri ove uve ne rei: Et, rose, elle a vcu ce que vivent les roses. ekspir se u bati divi tamnocrvenoj boji rua i belini ljiljana, ali one su samo senke lepote njegove odsutne drage (Sonnets, XCVI). Stvorivi rue, Bog mi saini lice, govori kraljica Samotrakije u jednom Svinbernovom delu. Ovaj spisak mogao bi se produiti u nedo52

METAFORA

gled; podsetio bih samo jo na scenu iz poslednje Stivensonove knjige, Weir of Hermiston, u kojoj junak pita ima li Kristina duu ili je "samo ivo bie boje cveta". Sastavio sam deset primera iz prvog skupa i devet iz drugog; njihova sutinska istovetnost ponekad je manje upadljiva od svojstava po kojima se razlikuju. Ko bi se unapred dosetio da su "stolica za ljuljanje" i "pocinu David kod otaca svojih" proizali iz istog izvora? Ilijada, prvi spomenik knjievnosti Zapada, spevana je pre tri hiljade godina; umesno je pretpostaviti da su tokom tih dugih godina sve prisne, neophodne bliskosti (privid-ivot, san-smrt, reke i ivoti koji protiu i tako dalje) uoene i zapisane jednom ili vie puta. To naravno ne znai da je broj metafora iscrpen; naini na koji se ove pojmovne veze mogu oznaiti ili nagovestiti zaista su neogranieni. Njihove vrline ili mane lee u reima; zanimljiv stih (Purgatorio, I, 13) u kojem Dante opisuje nebo na istoku, evocira jedan istonjaki dragi kamen, prozrani kamen ije ime sasvim sluajno sadri re Istok: Dolce color d^orinetal zajfiro je nesu mnjivo stih dostojan divljenja, to se ve ne moe rei za Gongorin stih (Soledad, I, 6) Na safirskim poljima pasu zvezde, koji je, ako se ne varam, primer najobi nije nezgrapnosti ili preterivanja. 4 Jednog dana emo itati istoriju metafore koja e nam otkriti u kojoj meri su ove pretpostavke tane ili pogrene.
Ista tananost svojstvena je metafori iz uvenih Miltonovih stihova (Izgubljeni raj IV, 268-271) o otmici Prozerpine kao i ovim sti hovima Rubena Darija: Strogost vremena nije utolila/ beskrajnu e za ljubavlju / sedokos sam, a jo uivam/ u ruinjacima vrta. 4 Oba stiha potiu iz Starog zaveta: / videe Boga Izrailjeva, i pod nogama njegovijem kao djelo od kamena i kao nebo kad je vedro (Izlazak, 24:10).
3

53

UENJE O CIKLUSIMA

Ovo uenje (koje njegov najnoviji pronalaza naziva venim povratkom) moe se saeti na sledei nain: Broj svih atoma koji ine svet je ogroman, ali je ogranien, te dozvoljava ogranieni (mada takoe ogroman) broj permutacija. U ogranienom vremenu broj moguih permutacija e se iscrpsti, to znai da e svemir morati da se obnovi. Majka e te ponovo roditi, tvoj e kostur ponovo da izraste, ponovo e u tvoje ruke doi ova ista stranica, ponovo e proiveti sve asove koji vode ka tvojoj neverovatnoj smrti. Takav je uobi ajeni redosled lanova ovog argumenta, poev od suvoparnog uvoda, pa sve do obuhvatnog i zastraujueg raspleta. A on se obino pripisuje Nieu. Pre nego to ga pobijem - mada nisam uveren da sam sposoban da izvedem taj poduhvat - valja zami sliti, barem sa distance, nadljudske brojeve kojima se ovde barata. Da ponem od atoma. Prema raunima za koje pretpostavljamo da su tani, promer atoma vodonika iznosi jedan stomilioniti deo santimetra. Ta zbunjujue mala siunost ne iskljuuje dalje deljenje: naprotiv, Raderford je definie polazei od shvatanja Sunevog sistema, tvrdei da se atom sastoji od jezgra i jednog elektrona koji krui, a koji je sto puta manji od 54

UENJE O CIKLUSIMA

celog atoma. Zaboravimo sad jezgro i elektron da bismo zamislili siunu vasionu sainjenu od deset atoma. (Jasno je da je re o skromnoj eksperimentalnoj vasioni: ona je nevidljiva jer joj mikroskopi ne ulaze u trag, i nemerljiva jer joj nijedna vaga ne bi pokazala teinu.) Pretpostavimo takoe - uvek u skladu s Nieovom optom pretpostavkom - da je broj moguih permutacija u ovoj vasioni jednak broju naina na koji se deset atoma mogu razmestiti, menjajui svoj poredak i poloaj. Kroz koji broj razliitih stanja moe taj svet da proe pre nego to se ostvari njegov veni povratak? Odgovor je lak: dovoljno je da pomnoimo 1 x 2 x 3 x 4 x 5 x 6 x 7 x 8 x 9 x 10 i okonamo taj dosadni matematiki postupak cifrom 3,628,800. Ako je jedna gotovo bes krajno siuna estica sposobna da ima takve varijacije, tvrdnja da je kosmos monoton zasluuje malo ili nimalo panje. Uzeo sam u obzir samo deset atoma: za dva gra ma vodonika neophodno je mnogo vie od milijardu mi lijardi. Izraunati broj moguih permutacija za ta dva grama - drugim reima, pomnoiti milijardu milijardi sa svim pojedinanim brojevima koji joj prethode - poduhvat je koji prevazilazi granicu mog ljudskog strpljenja. Ne znam da li je moj italac ostao ubeen; ja nisam. Bezbolno i bezgreno baratanje ogromnim broje vima nesumnjivo izaziva ono udno zadovoljstvo koje prati svaki eksces, ali Povratak ostaje i dalje vie-manje vean, mada podrazumeva znatno dui vremenski peri od. Nie bi mogao odgovoriti: "Raderfordovi kruei elektroni novina su za mene isto kao i ideja - tako skan dalozna za filologa - da je atom deljiv. Meutim, ja ni kada nisam tvrdio da promene materija ne podrazumevaju ogromne brojeve; ja sam samo tvrdio da ti 55

HORHE LUIS BORHES

brojevi nisu beskonani. Ovaj uverljivi odgovor Fridriha Zaratustre navodi me da se setim Georga Kantora i njegove smele teorije skupova. Kantor razara temelj Nieove teze. On potvruje savrenu beskonanost taaka vasione pa ak i samo jednog njenog metra ili dela tog metra. Po Kantoru, bro janje je samo izjednaavanje dvaju nizova, i nita vie. Na primer, ako je Aneo pomorio svu prvoroenad u Egiptu osim one u domovima koja su imala crveni znak na vratima, oigledno je da e broj spaene dece biti jednak broju crvenih znakova, a koliko je znakova tano bilo ne menja stvar. U ovom primeru, koliina je neo dreena; ali ima skupova u kojima je ona beskonana. Skup prirodnih brojeva je beskonaan, ali mogue je dokazati da neparnih brojeva ima isto koliko i parnih. Broju 1 odgovara 2; broju 3 odgovara 4; broju 5 odgo vara 6, i tako dalje. Dokaz je nepobitan ali i bezvredan. On se ni po emu ne razlikuje od sledeeg: da ima toliko mnoitelja broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva uopte ne iskljuujui sam broj tri hiljade osamnaest i njegove mnoitelje. Broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara 6036; broju 3 odgovara 9054; broju 4 odgovara 12.072, i tako dalje. Isto vai za stepenovanje saglasno progresiji: broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara 3018 na kvad rat to iznosi 9.108.324, i tako dalje. Genijalna obrada ovih injenica nadahnula je teoriju po kojoj beskonaan skup - drugim recima, bes konani niz celih brojeva - predstavlja skup iji se la novi i sami mogu razloiti u beskonane nizove. (Da bi se izbegle dvoumice, bolje je rei ovako: beskonani 56

UENJE O CIKLUSIMA

skup je onaj koji se moe izjednaiti s jednim od parci jalnih skupova koji ga ine.) Na tim razreenim broj anim visinama ispada da deo nije siromaniji od celine: tano utvrena koliina taaka kojih ima u vasioni jednaka je koliini taaka koju sadri jedan metar ili decimetar ili najdua zvezdana putanja. Niz prirodnih brojeva ima pravilan poredak: to znai da lanovi niza moraju biti uzastopni; broj 28 je ispred broja 29 a iza broja 27. Niz taaka u prostoru (ili jedinica vremena) ne moe se konstituisati na taj nain jer u ovom sluaju nijedan lan nema drugog lana koji mu neposredno prethodi ili mu direktno sledi. Slino je s razlomcima kada se redaju po veliini. Koji razlomak dolazi posle 1/2? Nije 51/100 jer je 101/200 blii; nije 101/200 jer je 201/400 blii; nije 201/400 jer ... To isto vai za take u prostoru, tvrdi Georg Kantor. Uvek se moe dodati bar jedna taka. Dakle, njihov broj je beskonaan. Svaka taka "ve" predstavlja kraj beskrajne potpodele. Dodir lepe igre Kantorove s lepom igrom Zaratustre bio je smrtonosan za Zaratustru. Ako se svemir sastoji od beskonanog broja lanova, onda je to nedvosmislena potvrda beskonanog broja permutacija - ime se ponitava nunost Povratka. On se svodi na mogunost ija je verovatnoa jednaka nuli.

II Negde u jesen 1883. Nie je pisao: Ovaj spori pauk koji se kree po meseini, ova meseina, ti i ja dok apuemo u kapiji, apuemo o venim stvarima, zar se mi nismo ve sreli nekad u prolosti? Zar se neemo 57

HORHE LUIS BORHES

sresti negde na tom dugom putu koji treperi, zar se neemo veno sretati? Tako sam govorio i svaki put sve tiim glasom, jer sam se plaio svojih misli i onoga to je stajalo iza njih. Tri veka pre Raspea, parafrazirajui Aristotela, Eudem je pisao: Ako verujemo pitagorejcima, iste stvari vratie se u odreeno vreme, vi ete opet biti sa mnom, ja u ponoviti ovo predavanje, moja e se ruka igrati ovim tapom i sve ostalo takoe e se ponoviti. U stoikoj kosmogoniji Zevs se hrani svetom: vatra iz koje se kosmos raa ciklino ga i prodire da bi se svet ponovo rodio iz vatre i ponovo doiveo istu sud binu. Ponavlja se kombinovanje osnovnih estica, obli kovanje stena, nastanak drvea i ljudi - pa ak vrlina i mana, poto kod Grka nije postojala imenica potpuno liena telesnog svojstva. Ponavlja se svaki ma i svaki junak i svaka pojedinana besana no. Kao i druge pretpostavke peripatetiara, i ova koja se odnosi na opte ponavljanje vremenom se ras prostirala, a njen tehniki naziv, apokatastis, ukljuenje u Jevanelje (Dela apostolska, III, 21) mada s nejasnim namerama. Dvanaesta knjiga dela Civitas Dei sv. Avgustina sadri vie poglavlja posveenih suzbijanju ovog omrznutog uenja. Ti pasusi (koje imam pred sobom) suvie su zamreni da bi se lako saeli, ali pada u oi da je episkopalni bes njihovog autora uperen na dve stvari: prvo, na pompeznu beskorisnost tog toka, a drugo, na ruganje Logosu koji navodno umire na krstu kao cirkusant koji ponavlja istu taku u svakoj predstavi. Oprotaji i samoubistva gube svako dostojanstvo pona vljanjem; sv. Avgustin je mislio isto o Raspeu. Otuda je on na tako skandalozan nain pobijao teze stoika i pitagorejaca. Oni su tvrdili da nauka o Bogu ne moe 58

UENJE O CIKLUSIMA

dokuiti beskonane pojave i da ovo veno kruenje kosmikog procesa slui Bogu da bi ga bolje upoznao i razumeo; sv. Avgustin ismeva ovo uzaludno kruenje, tvrdei da Isus predstavlja izravan put koji nas izvodi iz tog krunog lavirinta opsena. U poglavlju Logike posveenom zakonu sluaj nosti, Don Stjuart Mil pie da se periodino pona vljanje istorije moe zamisliti - mada ne i prihvatiti kao istinito - da bi zatim naveo odlomak iz Vergilijeve "mesijanske ekloge": Jam redit et virgo, redeunt Saturnia regna... Zar je Nie kao helenista mogao da ne zna za ove "prethodnike"? Kao autor odlomaka o predsokratovcima, zar je mogao da ne zna uenje koje su preuzeli Pitagorini uenici? 1 Poverovati u to je teko - i bes predmetno. Na jednoj nezaboravnoj stranici Nie je tano ukazao na mesto gde se suoio s idejom o venom povratku: bila je to neka staza u umi Silvaplane, blizu jednog velikog piramidalnog bloka, popodne, jednog avgustovskog dana 1881 - "na est hiljada stopa od oveka i vremena". To je jedan od trenutaka koji Nieu slue na ast. Besmrtan je trenutak, pisao je on, u kojem sam otkrio veni povratak. Podravam Povratak u ime tog trenutka (Unschuld des Werdens II, 1308). Meu tim, mislim da ne treba da prihvatimo tako oigledno neznanje, ni da smetnemo s uma ljudsku, veoma ljudsku tenju da brkamo nadahnua i seanja i neprilinosti

1 Ove nedoumice su izline. Nie se 1874. rugao pitagorejskoj tezi da se istorija ponavlja u ciklusima (Vom Nutzen und Nachteil der Historie). (Napomena je iz 1953.)

59

HORHE LUIS BORHES

koje ini sujeta. Moj klju je gramatike, rekao bih gotovo sintaksike prirode. Nie je znao da je Veni Povratak svojstven priama, strahovanjima ili zabavama koje se veno vraaju, ali on je isto tako znao da je meu gramatikim licima prvo lice najdelotvornije. Proroku i dolii samo prvo lice. Da izvede svoje otkrie iz nekog spisa ili iz dela Historia philosophiae graecoromanae, koje su napisali honorarni profesori Riter i Preler - tako neto Zaratustra nije mogao sebi da dozvoli, zbog ugleda ili anahronizma, a moda i iz tipografskih razloga. Proroki stil ne trpi znake navoda niti ueno navoenje dela i autora... Ako je moje telo slino ivotinji, mesu ovce, moj ljudski um mora biti slian mentalnim stanjima drugih ljudi. Posle mnogo razmiljanja i aljenja, ipak sam zakljuio da Veni Povratak pripada Nieu, a ne nekom pokojniku koga krasi grko ime. Neu da se zadravam na ovome. Migel de Unamuno ve je dovolj no napisao o stvaranju i preuzimanju ideja. Nie je traio ljude koji bi bili u stanju da pod nesu besmrtnost. Piem to koristei rei zapisane u nje govim linim sveskama, Nachlass, meu kojima su i ove: Ako zamisli dugotrajni mir pre nego to se pono vo rodi, kunem se da grei. Izmeu poslednjeg tre nutka svesti i prvog trenutka bleska novog ivota nalazi se "nikakvo vreme" - koje traje koliko i blesak munje, mada se ni milijardama godina ne da izmeriti. Ako ne dostaje jedno ja, onda se beskonanost moe izjednaiti sa uzastopnou. Pre Niea lina besmrtnost bila je obina zablu da nade, nejasna zamisao. Nie je predlae kao dunost, ulivajui u nju nemilosrdnu lucidnost budnosti. 60

UENJE O CIKLUSIMA

Nesanica (itam u jednoj raspravi Roberta Bartona) strano rastrojava melanholike, a znamo da je Nie patio od ovakvog rastrojstva i da je traio spas u gor kom hidratu hlora. Nie je eleo da bude Volt Vitman, eleo je da se do kraja zaljubi u svoju sudbinu. Sluio se junakim metodom: iskopao je nepodnoljivu grku pretpostavku o venom ponavljanju, zatim se potrudio da u ovom mentalnom komaru pronae povod za ra dost. Traio je i naao najstraniju misao na svetu, a zatim predloio ljudima da uivaju u njoj. Umereni optimista obino misli da je nieovac; a Nie ga suo ava s krugovima venog povratka da bi ga na taj nain ispljunuo. Nie je napisao: Ne treba eznuti za dalekom sreom, milou, blagoslovom, ve iveti tako da zae limo da opet proivimo isti ivot, nanovo i nanovo kroz celu venost. Mautner primeuje da pripisati i najmanji moralni, to e rei praktini, uticaj tezi o venom pov ratku, znai pobijati je, jer bi to bilo isto kao kad bismo zamiljali da se neto moe dogoditi na drugi nain. Nie bi odgovorio da teza o venom povratku i njen proireni moralni (znai praktini) uticaj, Mautnerovo mudrovanje kao i njegovo pobijanje Mautnerovog mudrovanja, i sami predstavljaju nune trenutke svetske istorije, koja je delo atomskih kretanja. Mogao bi s punim pravom da ponovi ono to je ve jednom zapisao: Dovoljno je da uenje o krunom ponavljanju bude verovatno ili mogue. I sama mogunost moe nas protresti i promeniti. ta sve nije uinila svest da muke moda mogu biti venel A na drugom mestu: U trenutku kad prihvatimo ovu misao, sve se boje menjaju drukija postaje i istorija. 61

HORHE LUIS BORHES

III Oseanje "da smo ve proiveli ovaj trenutak" ponekad nas navodi na razmiljanje. Pobornici Venog Povratka zaklinju se da je taj utisak taan, traei u ovim sloenim stanjima dokaze svog ubeenja. Zaboravljaju da seanje uvodi u igru jednu novinu koja zapravo pobija njihovu tezu i koja se vremenom usa vrava sve dok ne nastupi onaj daleki ciklus kad pojedinac ve moe da predvidi svoju sudbinu, svestan da neke postupke ne bi trebalo da ponovi, ve da deluje drukije... Pored toga, Nie nikad nije spomenuo mnemoniki dokaz Povratka. 2 On nije spominjao ni konanost atoma. Nie je negirao atom; smatrao je da atomistika prua samo model svemira sagledanog iz vizuelne i aritmetike perspektive... U nastojanju da utemelji svoju tezu, on je govorio o neogranienoj energiji koja se prostire besko nanim vremenom, ali koja nema mogunost beskona nog broja varijacija. Ne moe se rei da nije pribegavao
2 Povodom tog navodnog dokaza Nestor Ibara pie: "II arrive aussi que quelque perception nouvelle nous frappe comme un souvenir, que nous croyons reconnatre des objects ou des accidents que nous sommes pourtant srs de rencontrer pour la premiere fois. Pimagine qu'il s'agit ici d'un curieux comportement de notre mmoire. Une perception quelconque s'effectue d'abord, mais sous le seuil du conscient. Un instant aprs, les excitations agissent, mais cette fois nous les recevons dans le conscient. Notre mmoire est dclanche, et nous offre bien le sentiment du 'dj vu'; mais elle localise mal ce rappel. Pour en justifier la faiblasse et le trouble, nous lui supposons un considerable recul dans le temps; peut-tre le renvoyons-nous plus loin de nous encore, dans le redoublement de quelque vie antrieure. Il s'agit en ralit d'un pass immdiat; et l'abme qui nous en spare est rr!i de notre distraction."

62

UENJE O CIKLUSIMA

lukavstvu: prvo nas predupreuje navodei nas protiv pojma neograniene energije - "uvajmo se takvih mi saonih orgijanja" - da bi zatim velikoduno priznao bes konanost vremena. Iz istih razloga on voli da pribegava Prethodnoj Venosti. Na primer: ravnotea kosmikih sila nije mogua, jer da jeste, ona bi bila uspo stavljena u Prethodnoj Venosti. Ovaj postupak na prvi pogled deluje valjano, ali treba ponovo rei da je ta Prethodna Venost (aeternitas a parte ante, kako bi rekli teolozi) samo plod nae prirodne nesposobnosti da pojmimo poetak vremena. Istu nesposobnost imamo u pogledu prostora. Znai, prizivati Prethodnu Venost doe mu kao prizivati Beskonanost s Desne strane. Drugim recima: ako je vreme po intuiciji beskonano, takav je i prostor. Ta Prethodna Venost nema nikakve veze sa stvarnim proteklim vremenom; ako se vratimo unazad samo za jedan sekund, vidimo da je ovome neophodan prethodni sekund, i tako u beskraj. Da bi oborio taj regressus in infinitum, sv. Avgustin je tvrdio da se prvi sekund vremena poklapa s prvim trenutkom Stvaranja - non in tempore sed cum tempore incepit creatio. Nie je onda pribegao energiji; drugi zakon ter modinamike tvrdi da su neki procesi nepovratni. Toplota i svetlost su samo oblici energije. Dovoljno je da uperimo svetlosni zrak na crnu povrinu pa da se on pretvori u toplotu. Ali toplota se ne moe vratiti nazad u zrak svetlosti. Ovaj dokaz deluje objektivno i suvoparno, ali istovremeno iskljuuje "kruni lavirint" Venog Povratka. Prvi zakon termodinamike tvrdi da je kosmika energija postojana; drugi zakon, da ona tei rasipanju, 63

HORHE LUIS BORHES

rasulu, mada se njena ukupna koliina ne smanjuje. To postepeno rasipanje energije koja ini svemir jeste entropija. Kada entropija dostigne krajnju taku, kad se izjednae sve temperature, kad nestane (ili bude neutralizovano) delovanje jednog tela na drugo, svemir e postati haotina vreva atoma. Ta teka i smrtonosna ravnotea ostvarie se u dubokom sreditu zvezda. Meusobnim delovanjem svojih inilaca, svemir e se hladiti, postae mlak, a zatim mrtav. Svetlost se gubi u toploti; minut za minutom svemir postaje nevidljiv. Postaje i laki. U jednom tre nutku sav e se pretvoriti u toplotu, uravnoteenu, nepromenljivu, ujednaenu toplotu. I to e biti njegova smrt.

*
Na kraju dodajem jednu zavrnu nedoumicu, ovog puta flozofske prirode. Prihvatajui Zaratustrinu tezu, ipak mi ne polazi za rukom da shvatim kako se dva istovetna procesa na kraju ne podvedu pod jedan jedini. Da li usled obine uzastopnosti koju niko nije dokazao? Ako nema arhanela koji bi vodio knjigovod stvo, ta zapravo znai to to smo mi proli kroz ciklus broj trinaest hiljada pet stotina etrnaest, a ne kroz prvi po redu, ili onaj pod brojem dvadeset i dva s eksponentom od dve hiljade? U praktinom ivotu ne znai nita - a to vrea mislioca. Ne znai nita ni za um - to je ve ozbiljna stvar.
1934, Salto Oriental

64

UENJE O CIKLUSIMA

Meu knjigama koje sam konsultovao za ovaj rad valja da spomenem sledee: Die Unschuld des Werdens, von Friedrich Nietzsche, Leipzig, 1931. Also sprach Zaratustra, von Friedrich Nietzsche, Leip zig, 1892. Introduction to Mathematical Philosophy, by Bertrand Russell, London 1919. The ABC of Atoms, by Bertrand Russell, London, 1927. The Nature of the Physical World, by A. S. Eddington, London, 1928. Die Philosophie der Griechen, von Dr. Paul Deussen, Leipzig, 1919. Worterbuch der Philosophie, von Fritz Mauthner, Leip zig, 1923. La ciudad de Dios sv. Avgustina, u panskom prevodu Diasa de Bejrala, Madrid, 1922.

65

HORHE LUIS BORHES

KRUNO VREME

Imam obiaj da se stalno vraam Venom Povratku; sada u nastojati (oslanjajui se na nekoliko istorijskih primera) da definiem tri osnovna shvatanja tog pojma. Prvo se pripisuje Platonu. U trideset devetom pasusu Timaja on tvrdi da e se sedam planeta vratiti na poetnu taku svojih putanja poto se izjednae brzine njihovog kretanja: sastavljanje kruga obeleava savr enu godinu. Ciceron priznaje (O prirodi bogova, druga knjiga) da nije lako izraunati raspon ovog ogromnog nebeskog razdoblja, ali da ono nikako nije neogra nieno; u jednom od svojih izgubljenih del on mu pripisuje dvanaest hiljada devet stotina pedeset i etiri "jedinice koje mi nazivamo godinama" (Tacit: Dijalog besednika, 16). Posle Platonove smrti astrologija je doivela zaslueni procvat u Atini. Opte je poznato da ova nauka smatra da je ljudska sudbina uslovljena poloajem nebeskih tela. Nepoznati astrolog, koji je smiljeno iitavao Timaja, formulisao je ovaj nepobitni argument: ako su planetarni periodi kruni, takva mora biti i univerzalna istorija; na kraju svake platonske godine ponovo e se roditi isti ljudi koji e imati istu sudbinu. Vremenom su ove pretpostavke pripisane Platonu. Lusilio Vanini je 1616. pisao: Ahil e ponovo ii u Troju; obredi i religije e se preporoditi; ljudska 66

KRUNO VREME

istorija e se ponoviti; sve to je danas, bilo je nekad ranije; ono to je bilo, bie ponovo; ali sve to na uopten nain, a ne konkretno (kako tvrdi Platon) (De admirandis naturae arcanis, dijalog 52). U jednoj beleci prve knjige Religio medici, Tomas Braun je 1643. zabeleio: Platonska godina - Plato "s year - je razdo blje koje se sastoji iz niza vekova, a kada se ona navri, sve pojave e se vratiti u svoje preanje stanje te e se vratiti i sam Platon sa svojim uenicima da jo jednom objasne svoje uenje. U ovom prvom shvatanju Venog Povratka kljuni argument je astroloke prirode. Drugo shvatanje vezuje se za Nieovu slavu zato to je on najpatetiniji izumitelj i propagator ove teze. Njegova polazna taka bila je jedna algebarska premisa: tvrdnja da n broj pojava - atoma prema Le Bonovoj tezi, energije prema Nieovoj, jednostavnih tela prema tezi komuniste Blankija - nema mogunost neogra nienog broja varijacija. Od tri nabrojane varijante, najbolje razraeno i najsloenije je Blankijevo uenje. Slino Demokritu (Ciceron: Akademska pitanja, druga knjiga, 40) on pretrpava i vreme i beskonani prostor faksimilnim i neuporedivim svetovima. Njegova knjiga nosi veoma lep naslov Vternit par les astres, a potie iz 1872. godine. Znatno joj prethodi jedan lakonski pisan ali sasvim obuhvatan pasus iz pera Dejvida Hjuma; nalazi se u delu Dialogues Concerning Natural Religion (1779) koje je openhauer nameravao da prevede; koliko mi je poznato, niko do sada nije ukazao na to delo. Evo doslovnog prevoda: Nemojmo zamiljati neogranienu materiju kao to je inio Epikur; zami slimo da je ona ograniena. Ogranieni broj estica nije podloan neogranienom broju transpozicija; u 67

HORHE LUIS BORHES

venom trajanju, svi mogui poloaji i poreci ostvarili bi se bezbroj puta. Svet sa svim svojim pojedinostima, ak i onim najsitnijim, bio je stvaran i unitavan i bie stvaran i unitavan: beskonano (Dialogues VIII). Povodom tog neprekidnog niza istovetnih uni verzalnih istorija, Bertrand Rasel belei: Mnogi autori smatraju da istorija sledi krunu putanju, da e se stanje u kojem se svet sada nalazi sa svim svojim i najsitnijim pojedinostima ranije ili kasnije ponoviti, tj. vratiti. Kako formulisati tu pretpostavku? Recimo da je stanje koje sledi brojano jednako stanju koje prethodi; ali ne moemo rei da se isto stanje javlja dva puta jer bi to podrazumevalo kronoloki sistem - since that would imply a system of dating - koji naa polazna pretpostavka iskljuuje. Ovo se moe uporediti s ovekom koji je napravio put oko sveta: on ne tvrdi da nje gova polazna i krajnja taka predstavljaju dva razliita mesta, ve dva veoma slina mesta; on kae da obe take predstavljaju isto mesto. Pretpostavka da se isto rija kree ukrug moe se formulisati ovako: sainimo skup svih savremenih stanja jednog konkretnog stanja; u izvesnim sluajevima ceo skup prethodi samom sebi (An Inquiry into Meaning and Truth, 1940, 102). Stiem do treeg shvatanja Venog Povratka: mada je manje zastraujue i melodramatino, ono je i jedino zamislivo. Imam na umu shvatanje slinih, a ne istovetnih ciklusa. Nemogue je sastaviti beskrajni spi sak autoriteta sklonih ovom shvatanju: mislim na Brahmine dane i noi; na doba koje je svoje nepomino vreme merilo piramidom, dok se njena povrina polako habala dodirom krila ptice koja bi je svake hiljadu i prve noi okrznula; na Hesiodove zlatne ljude koji se 68

KRUNO VREME

izvitopere u gvozdene ljude; na Heraklitov svet koji je iz vatre roen i kojeg vatra ciklino prodire; na Senekin i Hrizipov svet koji nestaje u vatri da bi se obnovio u vodi; na Vergilijevu etvrtu bukoliku i elijevu sjajnu preradu; na Knjigu propovednikovu; na teozofe; na Kondorseovu decimalnu istoriju; na Frensisa Bejkona i Uspenskog; na Deralda Herda, penglera i Vika; openhauera i Emersona; Spenserove First Principles i Poovo delo Eureka... Iz tog obilja svedoanstava dovoljno e biti da navedem ono koje je ostavio Marko Aurelije: ak i da poivite tri hiljade godina ili deset puta toliko, zapamtite da svaki pojedinac gubi samo ivot koji ivi sada i da svako ivi samo ivotom kojeg gubi. Dakle, najdui i najkrai vek se izjednauju. Sadanjost pripada svima; umreti znai izgubiti sadanjost koja je veoma kratka. Niko ne gubi ni prolost ni budunost, jer se oveku ne moe oduzeti ono to on nema. Zapamtite da se sve kree ukrug i da e sve proi ponovo istom putanjom, tako da je onom koji posmatra svejedno da li to posmatra vek, dva veka ili veno (Misli, 14). Ako s imalo ozbiljnosti proitamo navedene reci (id est, ako resimo da ih ne primimo kao obinu opome nu ili moralnu pridiku), uoiemo da one sadre ili podrazumevaju dve zanimljive misli. Prva je: odricanje pro losti i budunosti. openhauer iznosi istu ideju u ovom pasusu: Volja se manifestuje samo u sadanjosti, a nikako u prolosti ili u budunosti: ove dve postoje samo kao pojmovi i vezivne karike svesti koja deluje u skladu s naelima razuma. Niko nije iveo u prolosti, niko nee iveti u budunosti: svekoliki ivot mani festuje se u sadanjosti (Svet kao volja i predstava, prva 69

HORHE LUIS BORHES

knjiga, 54). Druga je: negiranje bilo ega novoga, po uzoru na biblijskog Propovednika. Pretpostavka po kojoj su sva ljudska iskustva (na izvestan nain) analog na, moe na prvi pogled izgledati kao prosto osiroma enje sveta. Ako se ivoti Edgara Alana Poa, vikinga, Jude Iskariotskog i mog itaoca na tajanstveni nain svode na istu - jedinu moguu - sudbinu, onda se univerzalna istorija svodi na ivot jednog jedinog oveka. Marko Aurelije nam u sutini ne namee ovo zagonetno pojed nostavljenje. (Odavno sam zamislio jednu fantastinu priu u stilu Leona Bloja: neki teolog ceo ivot posve uje pobijanju neke jeresi; u zamrenim polemikama pobeuje pokretaa jeresi, svedoi protiv njega i ovaj najzad bude spaljen na lomai; tek na Nebu uvia da njegov protivnik i on sam ine jedinstvenu linost.) Marko Aurelije utvruje analogiju izmeu mnogih pojedinanih sudbina, ali ne i njihovu istovetnost. Tvrdi da bilo koje vreme - vek, godina, jedna no, moda i neuhvatljivi sadanji trenutak - sadri u sebi sveobu hvatnu istoriju. Ukoliko ovu pretpostavku izvedemo do krajnje take, onda je lako moemo pobiti: jedan ukus razlikuje se od drugog, deset minuta telesnog bola nisu isto to i deset minuta algebre. Ali kad se primeni na due vremensko razdoblje, na ljudski vek, koji po Psal mima iznosi ezdeset godina, ova pretpostavka postaje uverljiva i prihvatljiva. Svodi se na tvrdnju da je broj ljudskih percepcija, oseanja, misli i promena ogranien i da emo ih iscrpsti pre nego to umremo. Marko Aure lije ponavlja: Ko je video sadanjost, video je sve: sve dogaaje koji su se zbili ikada u prolosti i sve one koji e se odigrati u budunosti (Misli, esta knjiga, 37). 70

KRUNO VREME

U vremenima uspona misao da je ljudsko pos tojanje postojana i nepromenljiva veliina moe da nas rastui i iznervira; u vremenima opadanja (kao to je ovo nae) ova misao deluje kao obeanje da nikakva ljaga, nikakva nesrea, nikakav diktator, nee uspeti da nas osiromai.

71

HORHE LUIS BORHES

PREVODIOCI 1001 NOI 1. Kapetan Barton U Trstu 1872. godine, u palati s kipovima nagri zenim vlagom i drugim umetnikim delima u oronulom stanju, jedan gospodin, iji je ivotni put bio obeleen afrikim oiljkom na licu - kapetan Riard Frensis Bar ton, engleski konzul - zapoeo je rad na svom slavnom prevodu del Quitab alif laila ua laila, koje i hriani znaju kao Hiljadu i jednu no. Jedan od prikrivenih ciljeva ovog poduhvata bio je da se uniti jedan drugi gospodin (i taj je imao tamnu, suncem oprenu mavarsku bradu) koji je u Engleskoj sastavljao golem renik i koji je preminuo mnogo pre no to je Barton uspeo da ga upropasti. Zvao se Edvard Lejn. Bio je orijentalista, autor jednog izuzetno pedantnog prevoda 1001 noi, koji je istisnuo prethodni Galanov prevod. Lejn je pre vodio protiv Galana, Barton protiv Lejna; da bismo shvatili Bartona, moramo razumeti tu dinastiju zasno vanu na meusobnom neprijateljstvu. Da ponem od njenog rodonaelnika. Poznato je daje an Antoan Galan bio francuski arabista koji je iz Carigrada doneo strpljivo prikupljenu numizmatiku zbirku, monografiju o rasprostranjenosti kafe, arapski primerak Noi i jo jednu maronitsku verziju koja izvire iz pamenja ne manje nadahnutog od eherezadinog. Toj pomonici u senci - ije ime ne elim da preutim 72

PREVODIOCI 1001 NOI

jer kau da se zvala Hana - dugujemo neke prie okos nice koje izvornik ne sadri: priu o Aladinu, o etrdeset razbojnika, o princu Ahmedu i arobnjaku Peri Banu, o budnom spavau Abulhasanu, o nonoj pustolovini Haruna Al-Raida, o sestrama koje su zavidele najmlaoj meu sobom. I samo nabrajanje ovih imena navodi na zakljuak da je Galan ustanovio kanon time to je ukljuio prie koje e vreme uiniti nezaobilaznim. Kasniji prevodioci - njegovi neprijatelji - nisu se usuivali da ih izbace. Jo jedna injenica je neopoziva. Najzanimljivije i najbolje pohvale izrekli su itaoci Galanovog prevoda Kolrid, Tomas de Kvinsi, Stendal, Tenison, Po, Njuman. Od tada su prole dve stotine godina i pojavilo se deset boljih prevoda, ali kad Evropljanin ili Amerikanac misli na 1001 no, on misli na taj prvi prevod. Epitet hiljadu-i-jedno-noni (hiljadu-i-jedno-noevni pati od kriolizma, hiljadu-i-jedno-nokturni od odstupanja) nema nikakve veze s uenom razuzdanou Bartona ili Mardrisa, ve s biserima i arolijama Antoana Galana. Galanov prevod raen je re po re. Od svih prevoda, on je najgore napisan, najnepouzdaniji je i najslabiji, ali je i najitaniji. Njegovi paljivi itaoci bili su zadovoljni i zadivljeni. Galanovo poznavanje Orijenta, koje nam se sada ini skromnim, bez ikakve sum nje je nadahnjivalo svakog ko je udisao burmut ili smiljao tragediju u pet inova. U godinama izmeu 1707. i 1717. pojavilo se dvanaest krasnih knjiga koje su prole kroz bezbroj italakih ruku i bile prevedene na razne jezike, ukljuujui hindu i arapski. Kao anahronini itaoci dvadesetog veka, mi u ovom prevodu oseamo zaslaeni ukus osamnaestog veka, a ne 73

HORHE LUIS BORHES

izvetreli istonjaki miris koji ga je pre dve stotine godina inio sveim i slavnim. Niko nije kriv za ovo razmimoilaenje, a ponajmanje sam Galan. U predgo voru jednom nemakom prevodu 1001 noi, doktor Vajl je tvrdio kako je neoprostivo da Galanovi trgovci uprte "torbu urmi" svaki put kad ih pria vodi kroz pustinju. Mogli bismo odgovoriti da je oko 1710. godine i samo spominjanje urmi bilo dovoljno da se torba sasvim smetne s uma, ali to je nepotrebno: u to vreme valise je bila vrsta bisaga u kojima se inae nosila hrana za put. Bilo je i drukijih kritika. U jednom lakomisle nom panegiriku koji je preiveo u Morceaux choisis iz 1921, Andre id osuuje prevodilaku slobodu Antoana Galana da bi istovremeno (s iskrenou koja daleko prevazilazi njegov ugled) pohvalio doslovnost Mardrisovog prevoda, mada je ovaj isto onoliko u duhu fin de sicle koliko je Galanov prevod u duhu osamnaestog veka; a uzgred je i manje verodostojan. Galanove rezerve su svetovnog karaktera; one izviru iz opreza, a ne iz morala. Prepisujem nekoliko redova s tree stranice njegovih Noi: Il alla droit r l'appartement de cette princesse, qui, ne s'attendant pas r le revoir, avait reu dans son lit un des derniers officiers de sa maison. Barton konkretizuje tog neodre enog "officier" navodei: crni kuvar koji je mirisao na ueglu kuhinjsku mast i pepeo. Obojica odstupaju od izvornika, ali na razliite naine: izvornik je manje uz vien od Galana, ali i manje soan od Bartona. (Efekat dekora: u kontekstu Galanove uzdrane proze, recevoir dans son lit odie grubou.)

74

PREVODIOCI 1001 NOI

Devedeset godina posle smrti Antoana Galana roen je drukiji prevodilac Noi: Edvard Lejn. Svi njegovi biografi odreda ponavljaju da je bio sin doktora Teofila Lejna, koji je uivao Herfordsku prebendu. Taj porodini podatak (i uasni Oblik koji evocira) moda je dovoljan kao objanjenje. Arabizirani Lejn proveo je pet naunih godina u Kairu ivei "gotovo iskljuivo meu muslimanima, sluajui njihov jezik, pridrava jui se njihovih obiaja vrlo strogo, a oni su ga prihvatili kao svog". Meutim, ni duge egipatske noi, ni obilne koliine crne kafe sa semenom kardamona, ni este knjievne rasprave s doktorima prava, ni cenjeni muslimanski turban, nfjedenje prstima, nisu uspeli da potisnu britansku uzdranost, prefinjenu sutinsku samou gospodara sveta. Otuda njegova veoma uena verzija Noi predstavlja (ili kao da predstavlja) enci klopediju okolinog govora. Izvornik nije profesionalno besraman; Galan ispravlja povremene grubosti smatra jui ih neukusnim, dok ih Lejn lovi i progoni poput inkvizitora. Njegovo potenje ne miri se s utanjem: on se opredeljuje za alarmantni hor nota u napetom molu koji mumla ovakve stvari: Preskaem epizodu zaista vrednu pokude; izostavljam odbojno objanjenje; stih koji sledi je suvie bestidan da bi bio preveden; prinuen sam da izostavim jo jednu anegdotu; odavde pa nadalje itav niz opisa izostavljen je; ovde sledi pria o robu Buaitu koja nije pogodna za prevod. Ovo sakaenje ne iskljuuje ubistvo: neke su prie izo stavljene u celini "jer se ne mogu proistiti, a da ih pre vodilac potpuno ne upropasti". Njegovo odluno i dosledno odbijanje ne ini mi se neloginim: ali ono to osuujem je puritanski izgovor. Lejn je majstor da nae 75

HORHE LUIS BORHES

izgovor, on je nesumnjivi prethodnik najekstravagantnijih holivudskih ednosti. Iznosim nekoliko primera iz svojih beleaka. U 391. noi neki ribar odnosi ribu caru nad carevima, a na vladarevo pitanje da li je riba mujak ili enka ribar odgovara da je hermafrodit. Lejnu polazi za rukom da ublai ovaj neprilini razgovor prevodei kako car eli da zna koje je riba vrste, a domiljati ribar odgovara da je to meanac. U 217. noi pria se o nekom caru koji ima dve ene, te je jednu no provodio s jednom a sledeu s drugom, tako da su svi troje bili sreni i zadovoljni. Lejn objanjava monarhovu sreu prevodei da je on "nepristrasno" voleo obe ene... Jedan od razloga za takav Lejnov postupak je to to je njegov prevod bio namenjen "salonskom krugu" za konvencionalno itanje i uzdran razgovor. I najzaobilaznija i usputna aluzija na telo bila je dovoljna da Lejn zapostavi svoju ast, gubei je u zamumuljenim i zabaurujuim formulacijama. To mu je jedina mana. Kada nije suoen sa ovim iskuenjem, Lejnova verodostojnost je vredna divljenja. Lien zad njih namera, Lejn je uivao valjanu prednost. Nije se trudio da istie varvarski kolorit Noi, to je inio Barton, niti ga je zapostavljao i potiskivao, to je inio Galan. Ovaj potonji krotio je Arape da ne bi trcali u Parizu; Lejn postupa potpuno agarijanski. Galan se ogluavao o doslovnu tanost; Lejn pak opravdava svoje tumaenje svake sumnjive rei. Galan se pozivao na jedan nevieni rukopis i jednog pokojnog maronita; Lejn navodi izdanje i stranicu. Galan se nije muio s belekama; Lejn ispisuje hrpu objanjenja koja, kad se skupe i srede, ine samostalnu dodatnu knjigu. Razli76

PREVODIOCI 1001 NOI

kovati se: to je bila norma koju mu je nametnuo pret hodnik. Lejn se nje pridravao: mogao joj je udovoljiti samim tim to nije saimao izvornik. Zanimljiva polemika izmeu Njumana i Arnolda (1861-1862) vrednija je pamenja nego ljudi koji su je vodili jer je podrobno pretresla vrline i mane dva osnovna naina prevoenja. Tom prilikom Njuman je branio doslovno prevoenje, zadravanje svih leksikih osobenosti izvornika, dok je Arnold zastupao nemilosrdno uklanjanje detalja koji su odvlaili ili zadravali panju. Ovaj drugi postupak obezbeuje prijatan utisak ujednaenosti i ozbiljnosti, dok prvi otvara vrata stalnom prilivu sitnih iznenaenja. Oba postupka podreena su samom prevodiocu i njegovim knjievnim navikama. Prevesti duh izvornika je tako golem i sablasan poduhvat da vrlo lako moe postati nedostian; a doslovan prevod zahteva tako ekstra vagantnu preciznost da nema bojazni da e ga iko ikada izvesti do kraja. Ozbiljnije od tih nedostinih ciljeva je zadravanje ili uklanjanje izvesnih detalja; ozbiljnije od tog postupka pamenja ili zaboravljanja je sintaksiki tok. Lejnov tok je lak i miran, kao to prilii otmenom salonu. to se tie njegovog renika, mnogi su mu zamerali zbog mnotva latinskih izraza koje ne moe iskupiti nikakvo majstorsko skraivanje. Na uvodnoj stranici prevoda Lejn se koristi pridevom romantian, to bi u ustima bradatog muslimana iz dvanaestog veka bila neka vrsta futuristikog iskaza. Nedostatak ovakve senzibilnosti ponekad mu ide na ruku, jer ga navodi na umetanje veoma obinih rei u otmeni kontekst, to deluje uspeno mimo njegove volje. Najbolji primer ovakve saradnje meu raznovrsnim recima verovatno je
77

HORHE LUIS BORHES

ovaj: And in this palace is the last information respecting lords collected in dust. Drugi primer moe biti ova zakletva: U ime onog koji ivi, koji ne zna za smrt niti moe umreti: u ime onog ovenanog slavom i bezvremenou. Kod Bartona - povremeno pretee uvek neverovatnog Mardrisa - ja bih posumnjao u tako uspene orijentalne formule; kod Lejna su one tako retke da moram pretpostaviti da su nehotine, to znai autentine. Skandalozna opreznost Galanovog i Lejnovog prevoda bila je povod za niz ala koje je uobiajeno po navljati. Ni ja se nisam libio tog obiaja. Poznato je da su ostali duni onom nesreniku koji je video No Moi zaklinjui se reima jednog ubretara iz trinaestog veka koga je prevario neki dervi postupcima svojstvenim Sodomi. Zna se da su oni izvrili dezinfekciju Noi. Ljudi skloni ogovaranju smatraju da ovi pos tupci ponitavaju ili naruavaju valjanu naivnost izvo rnika. Gree: Knjiga 1001 noi nije (moralno) beza zlena; ona predstavlja prilagoavanje starih pria ve prilagoenih ponarodnjenom ili prostom ukusu kairske srednje klase. Osim u uzornim priama Sendebara, bestidnost 1001 noi nema nikakve veze s naivnom slo bodom rajskog doba. To su sve spekulacije sakupljaa: cilj pria je da izazovu gromki smeh, a njeni junaci su nosai, prosjaci i evnusi. Drevne ljubavne prie iz ove zbirke, on u kojima se pripoveda o sudbini ljudi u Pustinji ili gradovima Arabije, nisu bestidne poto prie iz predislamskog razdoblja i inae nemaju to svojstvo. One su strastvene i tune, a jedan od njihovih omiljenih motiva jeste umiranje od ljubavi. Prilikom jedne ras prave uleme su proglasile da ta smrt nije manje sveta od 78

PREVODIOCI 1001 NOI

smrti muenika koji se rtvuje za veru... Ako prihva timo taj argument, Galanova i Lejnova stidljivost moe izgledati kao obnavljanje drevne redakcije. Znam za jedan jo bolji vid odbrane. Izbegavati erotine scene izvornika nije greh koji Gospod ne oprata kad je teite na isticanju udesne atmosfere. Izii pred itaoce s novim Dekameronom komercijalni je poduhvat nalik na mnoge druge; pruiti im del kao to su Ancient Mariner ili Bateau ivre sasvim je druga stvar. Litman primeuje da je 1001 no iznad svega zbirka udesnih pustolovina. Galanu pripada zasluga to je ovo miljenje nametnuo umovima Zapada. To neka bude jasno. Arapi koji se tee zadovoljavaju izvornik ne cene u istoj meri: njima su poznati svi ljudi, obiaji, talismani, pustinje i demoni koje prie iz 1001 noi nama otkrivaju.

Na jednom mestu u svojim delima Rafael Kansinos Asens zaklinje se da moe pozdraviti zvezde na etrnaest klasinih i savremenih jezika. Barton je sanjao na sedamnaest jezika, a pria se da se sluio s trideset i pet: semitskih, dravidskih, indoevropskih, etiopskih... Ovo preterivanje ne iscrpljuje svoju defi niciju: to njegovo svojstvo u skladu je sa svim ostalim njegovim svojstvima, ne manje preteranim. Niko nije manje podloan hjudibraskom ruganju doktorima koji su u stanju da ne kau apsolutno nita, i to na raznim jezicima: Barton je imao ta da kae, a sedamdeset i dve njegove knjige to i kazuju. Istiem neke naslove onako kako mi se niu u seanju: Goa i Plave planine,
79

HORHE LUIS BORHES

1851; Metodi vebanja bajonetom, 1853; Lino vienje hodoaa u Medinu, 1855; Jezerski predeli Ekvato rijalne Afrike, 1860; Grad svetaca, 1861; Istraivanje brazilskih visoravni, 1869; O jednom hermafroditu sa Zelenortskih ostrva, 1869; Pisma s paragvajskih bojnih polja, 1870; Poslednja Tule ili leto na Islandu, 1875; Ka zlatnoj obali u potrazi za zlatom, 1883; Knjiga o mau (prvi tom), 1884; Mirisni vrt Nefzanija - posmrt no izdanje koje je gospoa Barton bacila u vatru za jedno sa Zbirkom epigrama nadahnutih Prijapom. U ovom spisku moe se nazreti pisac: engleski kapetan koji je strasno voleo geografiju i bezbrojne varijacije ljudskog ivljenja. Neu da kleveem njegovu uspo menu poredei ga s Moranom, bilingvalnim i nepo kretnim gospodinom koji se do besvesti vozio gore-dole liftom u jednom bezlinom meunarodnom hotelu i koji duboko potuje prizor kofera... Preruen u avganistanskog hodoasnika, Barton je pohodio svete gradove Arabije: molio je Gospoda da njegove kosti, kou, bol no meso i krv ne preda Vatri Besa i Pravde; njegove usne, isuene samumom, ostavile su poljubac na nebes kom kamenu koji se oboava u abi. Ta je pustolovina postala slavna: glasine da je neobrezani ovek, nazrani, obesvetio svetilite znaile bi njegovu sigurnu smrt. Pre toga, obuen kao dervi, Barton je u Kairu obavljao medicinske usluge, dopunjujui terapiju primenom opsenarstva i magije da bi stekao poverenje bolesnika. Oko 1858. bio je na elu neke ekspedicije koja je ila u potragu za nepoznatim izvorima Nila; taj poduhvat omoguio mu je da otkrije jezero Tanganjiku. Tom prilikom oboleo je od strane groznice. Godine 1855. Somalijci su ga pogodili kopljem koje mu je prolo 80

PREVODIOCI 1001 NOI

kroz oba obraza (Barton je bio doao iz Harara, grada u Abisiniji, u koji je bio zabranjen pristup Evropljanima). Devet godina kasnije iskusio je zastraujue gostoprim stvo obrednih kanibala u Dahomeju; po povratku kruile su glasine (koje je moda sam izmislio, jer je inae pospeivao njihovo irenje) da je "okusio neke udne vrste mesa" - kao onaj ekspirov konzul koji nije birao ta e jesti. 1 Vie od svega mrzeo je Jevreje, demokratiju, ministarstvo inostranih poslova i hrianstvo. Dve stvari je duboko potovao: lorda Bajrona i islam. Usamljeniki posao pisanja pretvorio je u neto raznovrsno i vredno: poinjao bi da pie zorom u pro stranom salonu s jedanaest stolova; na svakom se nalazio materijal za jednu knjigu - a na ponekom sve jasmin u ai vode. Pobudio je vie glasovitih prija teljstava i ljubavi: meu prvima je dovoljno spomenuti Svinberna, koji mu je posvetio drugu seriju Poems and Ballads - in recognition of a friendship which I must count among the highest honours of my life - i oalio njegovu smrt u mnogim strofama. Kao oveku od rei i
1

Aludiram na Marka Antonija, prizvanog Cezarovim obraanjem: ... on the Alps, It is reported, thou didst eat strange flesh Which some did die to look on...

ini mi se da u ovim stihovima vidim obrnuti odraz zoolokog mita o bazilisku, zmaju iji je izgled bio smrtonosan. Plinije (Prirodopis, etvrta knjiga, paragraf 33) ne govori nita o pos mrtnim moima ove zmijurine, ali povezivanje pojma gledanja i pojma umiranja (Vedi Napoli e poi mori) moralo je uticati na Sekspira. Baziliskov pogled bio je otrovan; s druge strane, boan stvo moe usmrtiti istim sjajem ili zraenjem mane. Vienje bojeg lica je nepodnoljivo. Mojsije pokriva svoje lice na gori Horeb iz straha pred gospodnjim licem; Hakim, prorok iz Horasana, pokrivao se etvorostrukim belim svilenim velom da ne bi oslepio ljude. Vidi Isaija, VI, 5; Prva knjiga o carevima, XIX, 13. 81

HORHE LUIS BORHES

del, Bartonu bi pristajala pohvala iz Al-Motenbijevog Divana: Konj, pustinja, no, poznaju me, i gost, ma, hartija i pero. italac e primetiti da u prikazivanju Bartona, poev od ljudodera-amateur-a do uspavanog poliglota, nisam izostavio ona njegova svojstva koja sa isto toliko ara moemo nazvati legendarnim. Razlog je jasan: legendarni Barton je Barton prevodilac 1001 noi. Bilo je trenutaka kad sam bio uveren da se korenita razlika izmeu poezije i proze krije u potpuno razliitom ie kivanju itaoca: poezija podrazumeva intenzitet koji proza ne podnosi. Neto slino dogaa se s Bartonovim delom: ono ima unapred steeni presti s kojim nijedan arabista nije mogao da se meri. Odgovara mu privla nost zabranjenog voa. Re je o izdanju ogranienom na hiljadu primeraka namenjenih onoj hiljadi lanova Bartonovog kluba, izdanju zatienom od ponavljanja. (Ponovno izdanje Lenarda C. Smitersa "izostavlja neke krajnje neukusne pasuse za kojima niko nee zaaliti"; reprezentativni izbor Beneta Serfa - koji je, navodno, integralan - zasniva se na tom proienom tekstu.) Usuujem se na ovu hiperbolu: iitati 1001 no u ser Riardovom prevodu neverovatno je iskustvo, jer vam se ini da itate ovo delo "u neposrednom prevodu s arapskog i sa komentarima" Sinbada Moreplovca. Bezbrojni su problemi koje je Barton reavao, ali se oni smiljenim saimanjem mogu svesti na samo tri: opravdavanje i irenje ugleda Bartona kao arabiste; primetno razlikovanje od Lejna; razvijanje zanimanja

82

PREVODIOCI 1001 NOI

britanske gospode devetnaestog veka za pisanu verziju usmenih muslimanskih pria iz trinaestog veka. Prvi od ova tri cilja bio je moda nespojiv sa treim; drugi ga je naveo na ozbiljnu greku, na koju u odmah ukazati. U 1001 noi ima na stotine distiha i pesama; kao ovek koji nije u stanju da lae (osim kad je re o telesnosti), Lejn ih je preneo u slobodnom ali tanom prevodu. Barton je bio pesnik: godine 1880. je tampao Kaside, evolucionistiku rapsodiju koju je gospoa Barton oduvek smatrala znatno boljom od Ficderaldovih Rubaija... Suparnikovo "prozaino" reenje izazvalo je Bartonov prezir. To ga je navelo da prenese ove pesme u engleski stih - a taj je postupak unapred bio osuen na promaaj, pogotovo to je krio vlastitu normu potpuno vernog prevoda. Stavie, uho nije prolo nita bolje od logike. Moda ovaj katren spada u njegove najuspelije prevode: A night whose stars refused to run their course, A night of those which never seem outworn: Like Resurrection-day, of longsome length To him that watched and waited for the morn. 2 A ovo je verovatno najslabiji: A sun on wand in knoll of sand she showed, Clad in her cramoisy-hued chemisette: Of her lips' honey-dew she gave me drink And with her rosy cheeks quencht fire she set.

Vredi spomenuti i ovu varijaciju istih motiva Abulbeke iz Ronde i Horhea Manrikea: Where is the wight who peopled in the past Hind-land and Sind; and there the tyrant played? 83

HORHE LUIS BORHES

Spomenuo sam osnovnu razliku izmeu izvor nih slualaca ovih pria i kluba Bartonovih pretplatnika. Prvi su bili obeenjaci, ljubitelji pripovedanja, nepi smeni ljudi beskrajno nepoverljivi prema sadanjosti, ali spremni da veruju u udesa prolosti; a ovi drugi su bili gospoda iz Vestenda, skloni afektiranju i erudiciji, a ne uzbuenjima ili gromoglasnom smehu. Prvi su po zdravljali to to je kit umirao im bi uo ljudski glas; drugi su pak cenili injenicu to ima ljudi koji zaista veruju u ubitanost ljudskog glasa. Neverovatne dogodovtine opisane u tekstu - nesumnjivo mnogo brojne u Kardoanu ili Bulaku, gde se smatraju istinitim - teko da su mogle imati isti odziv u Engleskoj. (Niko ne zahteva od istine da bude istinolika ili neposredno oigledna, retko koji italac ivotopisa i Prepiske Karla Marksa prezrivo prigovara simetriji Tuleovih Contrerimes ili strogoj preciznosti akrostiha.) Da mu se pretplatnici ne bi razili, Barton je poeo da pie duge beleke koje su objanjavale "obiaje muslimana". Valja rei da je Lejn ve bio zauzeo taj teren. Nonja, svakodnevni ivot, verski obredi, arhitektura, istorijske ili koranske reference, igre, umetnost, mitologija objanjenje svega toga sadrale su tri knjige Bartonovog prethodnika. Kao to se moe predvideti, nedostajala je samo erotika. Barton (ija je prva stilska veba bio jedan veoma lian opis javnih kua u Ben galu) bio je i te kako sposoban da ispuni tu prazninu. Dobar primer ove dugotrajne Bartonove zabave je slu ajna beleka u sedmoj knjizi koja je u indeksu duho vito oznaena izrazom capotes mlancoliques. asopis "Edinburgh Review" optuio ga je da pie za ljam; Enciklopedija Britanika pisala je da je integralni prevod 84

PREVODIOCI 1001 NOI

nedopustiv i da je Lejnov prevod "i dalje neprevazien s gledita ozbiljne italake publike". Neka nas suvie ne indignira ova mrana teorija naune i dokumentarne nadmoi steene postupkom proiavanja: Barton je raspirivao taj bes. Pored toga, njegovi komentari prevazilaze skromni broj varijacija naina voenja ljubavi. On ih enciklopedijski proiruje i gomila, a zanimljivost ovih beleaka je u obrnutoj srazmeri s njihovom neophodnou. Tako, na primer, esta knjiga (koju imam pred sobom) sadri oko tri stotine beleaka, meu kojima valja istai sledee: osudu zatvora i odbranu telesnih i novanih vidova kanjavanja; primere muslimanskog potovanja hleba; legendu o kapilarima na nogama kraljice Belkise; izlaganje o etiri simbo like boje smrti; istonjaku teoriju i praksu neza hvalnosti; obavetenje da aneli vole ovje runo, dok duhovi vole dorate; saeti prikaz mitologije tajne Noi Moi ili Noi nad Noima; kritiku povrnosti Endrjua Lenga; uni napad na demokratski reim; spisak Muhamedovih imena na Zemlji, u Paklu i u Raju; spomen amalesitskog naroda koji je stasit i dugovean; obavetenje o stidnim delovima tela u muslimana, koji se kod mukaraca proteu od pupka do kolena, a kod ena od glave do pete; razmiljanje o tome ta znai asa'o meu argentinskim gauima; obavetenje o nepri stojnostima prilikom "jahanja" kad je pod jahaem ljudsko bie, a ne konj; o grandioznom projektu ukrtanja pavijana sa enama da bi se na taj nain odgajila podrasa dobrih proletera. Kad navri pedeset godina ivota, ovek nosi u sebi niz nagomilanih nenosti, iro ninih opaski, skarednosti, mnogobrojne anegdote; Bar ton je sve to izruio u svoje beleke.
85

HORHE LUIS BORHES

Ostaje kljuni problem. Kako zabaviti gospodu devetnaestog veka priama u nastavcima koje su nastale u trinaestom veku? Stilsko siromatvo Noi dobro je poznato. Barton na jednom mestu govori o "suvom i komercijalnom tonu" arapskih prozaista, za razliku od persijskih retorikih preterivanja; na drugom mestu optuuje se Litman, jedan od najnovijih prevodilaca, to ubacuje rei kao pitati, zamoliti, odgovoriti tokom pet hiljada stranica koje ne znaju za drugi izraz osim glagola rei - koji se ponavlja od poetka do kraja. Barton vri ovakve zamene s ljubavlju. A ni renik mu nije manje neujednaen od beleaka. Arhaizmi se meaju sa argoom, jezik robijaa i mornara s tehnikim izrazima. On se ne stidi uvene hibridnosti svojstvene engleskom jeziku: ne zadovoljava se ni Morisovim skandinavskim tuicama ni Donsonovim latinskim pozajmicama, ve samo vezivanjem i proimanjem jednih i drugih. Njegov prevod obiluje neologizmima i tuicama: castrato, inconsquence, hauteur, in gloria, bagnio, langue fourre, pundonor, vendetta, Wazir. Pojedinano, svaka re je tana, ali njihova upotreba dovodi do krivotvorenja. Do delotvornog krivotvorenja, jer ove leksike - i druge sintaksike - igre ponekad oivljavaju inae dosadni tok Noi. Barton ih deli i akom i kapom: na poetku zvanino prevodi Sulayman, Son of David (on the twain be peace!); a kasnije, kad smo se bolje upoznali s njegovim velian stvom, Barton ga preinauje u Solomona Davidovia (Davidson). Dok se kod drugih prevodilaca izvesni kralj oznaava kao "car Samarkanda u Persiji", kod njega je to a King of Samarcand in Barbarian-Land; kod drugih, muterija je "ljut", a kod njega je to a man of wrath. To 86

PREVODIOCI 1001 NOI

nije sve: Barton iznova ispisuje - dodajui niz pod robnih opisa i fiziolokih detalja - poetnu priu i kraj. Tako je Barton 1885. zapoeo jedan postupak ije kraj nje savrenstvo (ili reductio ad absurdum) sreemo kasnije kod Mardrisa. Englezi su oduvek imali slabije razvijeno oseanje vremena nego Francuzi: zato je Bartonov heterogeni stil danas manje zastareo od Mardrisovog stila, koji se dri svog vremena. 2. Doktor Mardris Mardrisova sudbina je paradoksalna. Pripisuje mu se moralna zasluga to je ba on dao najverodostojniji prevod 1001 noi, knjige izvanredne raskalanosti koja je prethodno vesto skrivana od italaca Galanovim lepim vaspitanjem ili Lejnovom puritan skom izvetaenou. Svi potuju njegovu genijalnu doslovnost, veoma naglaenu nepobitnim podnaslovom koji glasi Verni i celoviti prevod arapskog izvornika, kao i posebnim nadahnuem potrebnim da bi se naslov formulisao kao Knjiga hiljadu noi ijedne noi. Povest ovog naslova je pouna; pre nego to se osvrnemo na Mardrisa, moemo je pretresti. Mardrisove Zlatne livade i rudnici dragog ka menja Masudija sadre opis jedne zbirke s naslovom Hezar Afsane, to na persijskom doslovce znai Hiljadu pustolovina, ali joj je narod dao nadimak Hiljadu noi. Jedan drugi dokument iz desetog veka, Fihrist, sadri prvu priu iz ove zbirke: priu o stranoj zakletvi kralja to svaku no provodi s jednom devojkom koju sutra dan alje delatu, o eherezadinoj odluci da ga zabavlja udesnim priama sve dok ne proe hiljadu noi i ona 87

HORHE LUIS BORHES

moe da mu pokae tek roenog sina. Za ovu priu tako superiornu nad svima koje su usledile, kao to je oserova o pobonoj skupini namernika ili Bokaova o epidemiji - kau da je mlaa od samog naslova i da je nastala ba zato da bi ga opravdala... Bilo kako bilo, prvobitni broj se vrlo brzo popeo s 1000 na 1001. Otkuda ta dodatna no bez koje se vie ne moe, ta maquette Kevedove poruge - kasnije i Volterove na ra un Pika del Mirandole i njegove Knjige od mnogih stvari i jo mnogo drugih? Litman to objanjava kontaminacijom turskog izraza bin bir, koji bukvalno znai hiljadu i jedan, a koristi se u znaenju mnogi. Poet kom 1840. Lejn je predoio jedan lepi razlog: sujeverni strah od parnih brojeva. Istina je da se pustolovine spomenute naslovom nisu tu zaustavile. Antoan Galan je 1704. odbacio ponavljanje svojstveno izvorniku pre vodei Hiljadu i jedna no, i taj naslov je sad poznat u svim evropskim zemljama osim u Engleskoj, kojoj se vie svia naslov Arapske noi. V. H. Maknoten, izda va i tampar iz Kalkute, objavio je ovo delo 1839, ali je u svojoj izvanrednoj savesnosti preveo Quitab alif laila ua laila kao Knjiga hiljadu noi i jedne noi. Ova novina nastala bukvalnim prevodom izvornika nije pro la neopaeno. Don Pejn je 1882. tampao svoju Book of the Thousand Nights and One Night; kapetan Barton je 1885. objavio svoju Book of the Thousand Nights and a Night; . . Mardris 1899. svoju Livres des Mille Nuits et Une Nuit. Traim pasus koji bi konano potvrdio moju sumnju u verodostojnost pripisanu Mardrisu. On se od nosi na doktrinarnu povest o Bakarnom gradu, koja u svim verzijama obuhvata kraj 566. noi i deo 578, ali 88

PREVODIOCI 1001 NOI

doktor Mardris upuuje (njegov aneo zatitnik jedini zna zato) na noi 338-346. Ne insistiram; ta neshvatlji va izmena idealnog kalendara nije jedini razlog naih strahovanja. eherezada-Mardris pria: Bilo je etiri kanala kojima je proticala voda. Nainjeni na podu dvorane, divno su vijugali i svaki kanal imao je korito razliite boje: prvo je bilo od ruiastog porfira; drugo od topaza; tree od smaragda, etvrto od tirkiza; voda je svetlucala ovim bojama obasjana blagom svetlou koja se probijala kroz svilene zastore prenosei mekou morskog pejzaa na sve predmete i mermerne zidove dvorane. Kao primer vizuelne proze poput Slike Dorijana Greja, prihvatam (ak i veoma cenim) ovaj opis; ali kao "vernu i celovitu verziju" opisa sroenog u trinaestom veku ovaj pasus, ponavljam, deluje krajnje uznemiravajue. Iz vie razloga. Mardrisova Seherezada opisuje ovu odaju nabrajanjem detalja, a ne njihovim meusob nim delovanjem. Nema ni spomena pojedinosti kao to je voda koja obasjava okolinu bojom korita ili kakvoa svetlosti to je proputa svila. A kamoli aluzija na Salon akvarelista u poslednjoj slici. Evo jo jedne male puko tine: divno vijuganje nije arapsko, ve upadljivo francu sko. Ne znam da li su navedeni razlozi ubedljivi; poto su meni bili dovoljno uverljivi, priutio sam sebi muko trpno zadovoljstvo poreenja triju nemakih verzija Vajla, Heninga i Litmana i dveju engleskih - Lejna i Riarda Bartona. Tako sam proverio da izvornik ovog Mardrisovog opisa glasi: etiri kanala su se ulivala u fontanu sainjenu od raznobojnog mermera. Mardrisove interpolacije nisu ujednaene. Pone kad su bezobrazno anahronine - kao kad bi odjednom
89

HORHE LUIS BORHES

poeo da raspravlja o povlaenju Maranove misije. Na primer: Vladali su gradom snova... Sve dokle je dopirao pogled po tek nazretim horizontima noi, dvorske kupole, terase, tihi vrtovi pruali su se po bronzanom prostoru, a kanali obasjani zvezdom granali su se u hiljadu biljurnih tokova u senci brda dok je u pozadini metalno more u svom hladnom naruju grlilo odsjaj nebeske vatre. Galicizam ove druge nije manje upad ljiv: Prekrasna tapiserija satkana od tanane vune i arkih boja rascvetavala se bez mirisa na livadi bez sokova, ivei vetakim ivotom svojih umaraka punih ptica i ivotinja zateenih u svoj njihovoj prirodnoj lepoti i obliku. (Arapska verzija glasi: Sa strane su bile tapiserije s raznim pticama i ivotinjama izvezenim arkim zlatnim nitima i belim srebrnim filigranom, a s oima od bisera i rubina. Ko god ih je video, bio je zadivljen.) Mardrisa je stalno iznenaivalo siromatvo "orijentalne boje" 1001 noi. Upornou, moda dostoj nom Sesila B. de Mila, umnoavao je vezire, poljupce, palme i mesec. U 570. noi proitao je ovo: Stigli su do stuba od crnog kamena u kojem je neki ovek bio zazidan do pazuha. Imao je ogromna krila i etiri ruke: dve ruke bile su kao one u Adamovih sinova, a druge dve kao lavlje ape s gvozdenim kandama. Kosa na glavi mu je bila nalik na konjske repove, oi kao eravice, a nasred ela bilo je jo jedno oko nalik na oko risa. U njegovom luksuznom prevodu to glasi: Jed ne veeri karavan je stigao do nekog stuba od crnog kamena za koji je lancima bilo vezano neko udovite. Mogla se videti samo polovina njegovog tela jer je druga polovina bila ukopana u zemlji. To to je izra90

PREVODIOCI 1001 NOI

njalo iz zemlje liilo je na udovino stvorenje okovano paklenim silama. Bilo je crno i golemo kao stablo stare isuene palme bez lia. Imalo je golema crna krila i etiri ruke, od kojih su dve bile nalik na lavlje ape s kandama. Kosa, otra kao griva, bila je nakostreena i slina magareem repu, a tresla se divljaki na toj ua snoj glavi. U onim dupljama plamtele su dve crvene enice. Iznad ela trcali su dvostruki rogovi, a u upljini na samom elu bilo je jo jedno otvoreno, nepokretno i nepomino oko koje je sevalo zelenom svetlou poput oiju tigrova i pantera. Malo dalje Mardris pie: Bronza zidova, plameni kamen kupola, otvorene terase, kanali i more, kao i senke koje su se prostirale prema zapadu, venavali su se pod nonim povetarcem i arobnim mesecom. Za oveka iz trinaestog veka re aroban morala je biti veoma precizna odrednica, a ne obini, frivolni epitet, kako ga je sigurno shvatao galantni doktor Mardris... Meni se ini da arapski jezik ne moe da prui "vernu i celovitu" verziju Mardrisovog opisa, isto kao to se ni na latinskom ni na kastiljanskom jeziku Migela de Servantesa ovakav opis ne bi mogao sroiti. Knjiga 1001 noi obilato koristi dva postupka: jedan isto formalan je rimovana proza; drugi postupak sastoji se u iznoenju moralnih pouka. Prvi, koji su zadrali Barton i Litman, nadovezuje se na pripovedaevo raspoloenje to ga izazivaju: milokrvne li nosti, dvorovi, vrtovi, ini, spominjanje boanstva, sunevi zalasci, bitke, zore, poetni i zakljuni delovi pria. Mardris ih izostavlja, moda iz samilosti. Drugi postupak zahteva dve vetine: sposobnost izvanrednog slaganja apstraktnih pojmova i bezobraznog iznoenja 91

HORHE LUIS BORHES

optih mesta. Mardris nije umeo ni jedno ni drugo. Iz odlomka koji je Lejn izvrsno preveo kao: And in this palace is the last information respecting lords collected in the dust, na doktor jedva je iscedio: Nestali su, svi oni! Jedva su imali vremena da predahnu u senci mojih kula. Ispovest anela: Zatoen Silom, optoen Sjajem, podnosim kaznu onog koji uiva Mo i Slavu, sve dok me Veni ne izbavi, prenesena je Mardrisovom itaocu ovako: Okovan Nevidljivom Silom, ostau tako dok ne isteknu vekovi. Ni arobnjatvo nije u Mardrisu nailo na pomo nika koji pokazuje dobru volju. Mardris nije u stanju ni da spomene natprirodno a da se barem ne osmehne. On, na primer, kao bajagi prevodi: I jednog dana, uvi priu o drevnim bakrenim posudama u kojima je bio neki udan crn dim avolskog oblika, kalif Abdelmelik se strano zaudio, pa je izgledalo kao da sumnja u stvarnost tih optepoznatih pojava, te je stoga namernik Talib ben-Sahl morao da se umea. U ovom odlomku (kao i ostali odlomci koje sam naveo, i ovaj potie iz Povesti o Bakarnom gradu, koji je kod Mardrisa sai njen od impozantne bronze) dobrovoljna naivnost optepoznatih i prilino neubedljiva sumnjiavost kalifa Abdelmelika predstavljaju dva lina doprinosa prevo dioeva. Mardris neprestano nastoji da nadoknadi propu ste iznurenih anonimnih Arapa. Stoga ubacuje odlomke u stilu art nouveau, dobre bestidnosti, kratke komine interludije, opise ambijenta, simetrije i puno vizuelnog orijentalizma. Evo jednog od mnogobrojnih primera: u 573. noi poglavar Musa ben Nuseir nareuje svojim kovaima i stolarima da naprave vrste merdevine od 92

PREVODIOCI 1001 NOI

gvoa i drveta. Mardris (u svojoj 344. noi) menja tu suvoparnu epizodu dodajui kako su ljudi iz logora sakupljali suvo granje, gulili ga handarima, privrivali ga turbanima, kaievima i kamiljim uzdama, konim kolanima i rukobranima, da bi najzad sainili veoma visoke merdevine, koje su prislonili uza zid po dupirui ih sa svih strana kamenjem... Uopteno govorei, moe se rei da Mardris ne prevodi rei, ve slike: a ta sloboda nije dozvoljena prevodiocu, mada je podnoljiva kod crtaa - koji mogu da dopunjuju crte tom vrstom pojedinosti... Ne znam nisu li ba ova odstupanja, praena blagim osmehom, proela Mardrisov prevod razdraganom atmosferom koja odie linom invencijom, a ne mukotrpnim listanjem renika koji obavezuje. Mogu samo potvrditi da je Mardrisov "pre vod" pitkiji od svih drugih - osim od Bartonovog pre voda bez premca, kojem takoe verodostojnost nije vrlina. (Kod Bartona se javlja krivotvorstvo druge vrste. Ono se sastoji u obilatom korienju neotesanog engle skog jezika obogaenog arhaizmima i varvarizmima.)

*
Bilo bi mi ao (ne zbog Mardrisa, ve zbog se be) ako bi u prethodno iznetim dokazima italac osetio neku policijsku nameru. Mardris je jedini arabista iju su slavu prenosili knjievni poslenici, i to s tako go lemim uspehom da je postao poznat i meu samim arabistima. Andre id je 1899. bio jedan od prvih koji su ga hvalili, a ini mi se da se spisak ne iscrpljuje s Kanselom i Kapdevilom. Nije mi bio cilj da potko pavam to divljenje, ve da ga dokumentujem. Hvaliti 93

HORHE LUIS BORHES

Mardrisovu verodostojnost znai mimoii njegovu duu i zaboraviti njega samog. Nau panju zasluuje upravo njegova neverodostojnost, stvaralaka neverodostojnost srene ruke.

3. Eno Litman Kao domovina znamenitog arapskog izdanja 1001 noi, Nemaka se moe (tato) hvaliti da je dala i etiri revizije koje su izvrili: "bibliotekar, mada Izrae lac" Gustav Vajl - ova protivrenost nalazi se na strani cama jedne katalonske enciklopedije; Maks Hening, prevodilac Korana; knjievnik Feliks Paul Grve; i Eno Litman, koji je deifrovao etiopske natpise iz tvrave Aksum. etiri knjige prve verzije (1839-1842) najprijatnije su za itanje, s obzirom na to da se njihov autor - koji je napustio Afriku i Aziju beei pred dizenterijom - trudio da odri ili dopuni istonjaki stil izvornika. Njegove interpolacije zasluuju svako poto vanje. Tako, na primer, autor navodi da pridolice na jednoj gozbi kau: Ne elimo da liimo na sutranji dan koji rasteruje veselje. O jednom gostoljubivom kralju pie: Vatra koja gori za njegove goste priziva u seanje Pakao, a rosa njegove dareljive ruke je kao Potop; za jednog drugog kralja pie da su mu ruke bile otvorene kao more. Ova dobra apokrifna poreenja nisu nedo stojna Bartona ili Mardrisa, a prevodilac ih je namenio delovima pisanim u stihu - gde njegova lepa poreenja mogu biti Ersatz ili zamena izvornih stihova. to se tie proze, koliko mi je poznato, on je prevodio i ovako i onako, uglavnom dobro, izostavljajui s pravom neke 94

PREVODIOCI 1001 NOI

pasuse, ali zadravajui podjednako rastojanje kako od licemerja tako i od skarednosti. Barton hvali njegov prevod - "on je u najvioj moguoj meri verodostojan, koliko to moe biti prevod popularnog tipa". Nije uzalud doktor Vajl bio Jevrejin, "mada bibliotekar"; ini mi se da u njegovom jeziku oseam ukus Starog zaveta. Druga verzija (1895-1897) zanemaruje ari kako tanosti tako i stila. Mislim na prevod koji je lajpciki arabista Hening uradio po nalogu Universalbibliothek Filipa Reklama. To je proiena verzija, bez obzira na to to izdava tvrdi suprotno. Stil je suvoparan, dosledan. Neosporna vrednost ove verzije je njena duina. Obuhvaena su izdanja iz Bulaka i Breslaua, osim Zotenberkog rukopisa i Bartonovih Dodat nih noi. Hening koji je prevodio ser Riarda Bartona bolji je od Heninga koji je prevodio sa arapskog, to samo potvruje Bartonovu nadmo nad Arapima. Pred govor i zakljuak knjige obiluju pohvalama Bartonu ali se one gotovo ponitavaju tvrdnjom da je Barton prevodio "oserovim jezikom koji odgovara srednjovekovnom arapskom". Umesnije bi bilo da je ukazao na osera kao na jedan od izvora Bartonovog renika. (Drugi je Rabelais ser Tomasa Urkharta.) Trea, Greveova, verzija zasniva se na Bartonovom engleskom prevodu, koji ona potpuno obuhvata izuzimajui njegove enciklopedijske beleke. Objav ljena je u izdanju Insei-Verlag, pre rata. etvrta verzija (1923-1928) nadomestila je prethodnu. Obuhvata est knjiga, isto kao i njena pret hodnica, a potpisao ju je Eno Litman - ovek koji je deifrovao spomenike Aksuma, sastavio spisak 283 95

HORHE LUIS BORHES

etiopska rukopisa iz Jerusalima, saraivao u "Zeitschrift fur Assyrologie". Lien Bartonove sklonosti ka linim digresijama, Litmanov prevod odlikuje se potpunom iskrenou. On se ne koleba ni pred najsablanjivijim skarednostima: mirno ih prenosi nemakim jezikom, upotrebljavajui ponekad latinske izraze. Ne izostavlja ni jednu jedinu re, ak ni one koje obeleavaju prela zak iz jedne noi u drugu, mada se one tako ponavljaju hiljadu puta. Lokalni kolorit niti istie niti potiskuje; izdava je smarao za shodno da istakne da se re Alah zadrava ne zamenjujui se Bogom. Slino Bartonu i Donu Pejnu, on prevodi arapsku poeziju zapadnjakim stihovima. Prevodilac naivno iznosi da bi itaoci, ako iza obrednog uvoda "Taj i taj izree ove stihove" usledi pasus nemake proze, sigurno bili zbunjeni. Litman unosi napomene neophodne za pravilno razumevanje teksta: one su uvek pisane lakonski i ima ih po dvade setak u svakoj knjizi. Uvek je lucidan, itljiv, ujed naen. Sledi (tako nam bar kau) ritam arapskog jezika. Ako nije re o greci u Enciklopediji Britaniki, njegov prevod je bolji od svih drugih. uo sam da se arabisti slau s tom ocenom; ta mari to je neki tamo knji evnik - i to iz neke tamo Republike Argentine izrazio sumnju u tu ocenu, ograujui se od nje. Razlozi koji su me naveli na to su sledei: pre vodi Bartona i Mardrisa, pa ak i Galana, pretpostavlja ju prethodno postojanje jedne knjievnosti. Bez obzira na vrline i mane, ova svojevrsna del podrazumevaju bogatstvo knjievnog razvoja koji im prethodi. Na izvestan nain, gotovo neiscrpan razvoj engleske knjiev nosti ogleda se u Bartonovom prevodu: gruba bestid nost Dona Dona, golemi renik ekspira i Sirila Tur96

PREVODIOCI 1001 NOI

nera, Svinbernova sklonost arhaizmima, prividna eru dicija esejista XVII veka, snaga i neodreenost, ljubav prema burama i magiji. U razdraganom Mardrisovom prevodu ive zajedno Salamba i Lafonten, Manequi de Mimbre i ruski ballet. Kod Litmana, koji isto kao Vaington nije bio kadar da lae, ne nalazimo nita osim nemake estitosti. A to je malo, veoma malo. Saobraanje izmeu Noi i Nemake moralo je stvoriti neto vie. Kako u filozofiji tako i u romansijerskoj knjie vnosti Nemaka je dala fantastinu literaturu - bolje reeno, dala je samo fantastinu literaturu. U Noima se odigravaju razna udesa koja bih voleo da iskaem iznova na nemakom jeziku. Izraavajui moju elju, imam na umu svesno izazvana udesa - svemone sluge neke lampe ili prstena, kraljicu Lab koja pretvara muslimane u ptice, amdiju iz bakarnog carstva koji na grudima ima amajlije i arobne formule - i ona normalna udesa koja proistiu iz same prirode zbirke, potrebe da se upotpuni hiljadu ujedan odeljak. Iscrpivi sve mogunosti magije, prepisivai su verovatno pribegavali istorijskim ili verskim opisima ije prisustvo prenosi utisak verodostojnosti na sve ostalo. Jedno pored drugog, u istoj knjizi, nalazimo rubin koji leti ka nebu i prvi opis Sumatre, opis dvorova Abasida i srebrne anele koji postoje samo zato da bi dokazali da Gospod postoji. Ova meavina je poetina; a mislim da to isto vai i za izvesna ponavljanja. Zar ne deluje kao proroanstvo ono to se dogaa u 602. noi: kad kra ljica kazuje kralju priu koja predstavlja njegov ivo topis? Podraavajui opti okvir, jedna pria tei da obuhvati druge prie ne manje duine: scenu u sceni 97

HORHE LUIS BORHES

kao u Hamletu, umnoavanje prie samom sobom kao san na kvadrat ili kub. Jedan gust i reit Tenisonov stih gotovo definie: Laborious orient ivory, sphere in sphere. Da udo bude vee, ove neoekivane Hidrine glave mogu biti opipljivije od njenog tela: neverovatni ahrijar, kralj "Kineskih ostrva i Hindustana", prima vesti od Tarika Benzijada, namesnika Tangera i pobednika u bici kod Gaudaletea... Prostor ispred ogledala stapa se s ogledalom, maska se nalazi ispod lica i niko vie ne zna ko je pravi ovek, a ta su njegove maske. To inae i nije vano jer je ova zbirka trivijalna i isto toliko prihvatljiva kao i izmiljen svet koji raste na tlu izmeu jave i sna. Sluaj je rasporedio simetrije, kontraste, digresije. ta bi sve uradio ovek, neki Kafka, koji bi organizovao i istakao ove igre, koji bi ih iznova izmi slio u skladu sa nemakom deformacijom, nemakim Unheimlichkeit? 1935, Adroge U okviru obavezne literature valja navesti sledee: Les Mille et Une Nuits, contes arabes traduits par Galland, Paris, s.d. The Thousand and One Nights, commonly called The Arabian Nights' Entertainments. A new translation from the Arabic, by E.W. Lane, London, 1839.

98

PREVODIOCI 700/ NOI

The Book of the Thousand Nights and a Night. A plain and literal translation by Richard F. Burton, London (?), n. d. Tomovi VI, VII, VIII. The Arabian Nights, A complete (sic) und unabridget selection from the famous literal translation by R. F. Burton. New York, 1932. Le Livre des Mille Nuits et Une Nuit. Traduction littrale et complte du texte arabe, par le Dr. J. C. Mardrus, Paris, 1906. Thausend und eine Nacht. Aus dem arabischen tibertragen von Max Henning. Leipzig, 1897. Die Erzhlungen aus den Tausendundein Nchten. Nach dem arabischen Urtext der Calcuttaer Ausgabe vom Jahre 1839 bertragen von Enno Litman, Leipzig, 1928.

99

HORHE LUIS BORHES

PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

The Approach to Al-Mutasim je roman Mir Bahadur Alija, advokata iz Bombaja. Filip Gedalja pie da ovaj roman predstavlja "prilino nezgrapnu kombi naciju (a rather uncomfortable combination) musliman skih alegorinih pesama, koje retko kad prestaju da zanimaju svoje prevodioce, i detektivskih romana, koji uvek prevazilaze Dona H. Votsona dalje razraujui strahote ljudskog ivljenja u besprekornim brajtonskim pansionima". Gospodin Sesil Roberts pisao je pre njega o Bahadurovoj knjizi i tom prilikom zamerio autoru "dvostruko, providno tutorstvo Vilkija Kolinsa i Farida ad-din Atara, znamenitog Persijanca iz XII veka". Geda lja prenosi tu mirno izreenu primedbu, ne dodajui joj nita novo, osim to to ini uzbuenim tonom. Dvojica kritiara u sutini se slau u tome to ukazuju na detektivski sklop del i na njegov mistini under current. Takva hibridnost navodi nas na pomisao da ovaj pisac ima neke slinosti sa estertonom; no kasnije e se pokazati daje takvo poreenje sasvim neumesno. Editio princeps romana Pribliavanje Almotasimu pojavilo se u Bombaju krajem 1932. godine. Delo je tampano na papiru koji lii na novinsku hartiju; ko rice su kupcu najavljivale da se radi o prvom detektiv skom romanu iz pera jednog sugraanina iz Bombaja. Za nekoliko kratkih meseci italaka publika progutala je etiri izdanja, svako u tirau od hiljadu primeraka.
100

PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

Glasila poput "Bombay Quarterly", "Bombay Gazette", "Calcutta Review", "Hindustan Review" (iz Alahabada) i "Calcutta Englishman" nisu tedela pohvale. Bahadur je potom objavio jedno novo ilustrovano izdanje pod naslovom The Conversation with the Man Called AlMutasim, dodajui mu lep podnaslov: A Game with Shifting Mirrors (Igra s pokretnim ogledalima). To iz danje nedavno je pretampao Viktor Golanc u Londonu, dodajui mu predgovor iz pera Doroti L. Sejersove, ali izostavljajui ilustracije - moda iz najboljih namera. To je izdanje koje je preda mnom sada; nisam uspeo da nabavim prvo izdanje, za koje pretpostavljam da je znatno bolje od ovoga. Razlozi koji me navode na tu pretpostavku nalaze se u dodatku knjige, gde je u kra tkim crtama ukazano na razlike izmeu prvobitne ver zije iz 1932. i one iz 1934. godine. Pre nego to ih raz motrim i iznesem svoje miljenje o tome, valja da ukrat ko izloim osnovni tok radnje. Vidljivi protagonista radnje je jedan neimeno vani student prava u Bombaju. Poput drugih bogohulnika, on odbacuje islamsku veru svojih roditelja. Sticajem okolnosti, krajem desete noi meseca muharema, ovaj student nae se usred ulinog obrauna izmeu muslimana i Hindusa. To je no bubnjeva i pri zivanja: papirni paliji muslimanske povorke probijaju se kroz neprijateljski raspoloenu masu Hindusa. S nekog hinduskog krova poleti cigla; pesnica udara u neiji stomak; neko - musliman ili Hindus? - gine i gomila nogu gazi po tom telu. Tri hiljade ljudi uestvuje u sukobu: tap se suprotstavlja pitolju, psovka kletvi, Bog Jedini drugim bogovima. Slobodoumni student je preneraen, ali uestvuje u tui. U jednom oajnikom
101

HORHE LUIS BORHES

potezu ubija (ili mu se ini da ubija) jednog Hindusa. Policijska konjica Sirkara intervenie brzopleto i ne gle dajui koga e udariti, vitla bievima svuda naokolo, kako gde stigne. Student bei pred konjskim kopitima. Tri prema najudaljenijim predgraima. Prelazi preko dve eleznike pruge, ili preko jedne iste dva puta. Vere se uza zid nekog zaputenog vrta i ugleda u dnu vrta kulu. opor pasa boje meseine (a lean evil mob of mooncoloured hounds) izlee iz mraka ruinjaka. Student se penje gvozdenim stepenicama - nekoliko stepenika nedostaje - i na vrhu, na krovu, ugleda tamnoplaviasti bunar, a potom nalee na nekog odvratnog oveka koji u ueem stavu prazni beiku na meseini. Taj ovek mu u poverenju kazuje da je on lopov, da skida zlatne zube s leeva, koje mazdaisti pokrivaju belim pokrovom i ostavljaju u toj kuli. Govori mu jo niz gadosti, spominje da je prolo ve etrnaest noi od kada se poslednji put proistio bivoljom balegom. Pria mu prilino kivno o nekim konjokradicama iz Guzerata, o "ljudima koji jedu pse i gutere, koji su gnusni koliko i nas dvojica". Svie: dobro uhranjeni leinari lete sve nie. Iznureni student tone u san; budi se, vidi sunce visoko na nebu, a od lopova ni traga. S lopovom je nestalo i nekoliko tompusa iz Triinopolja i vie srebr nih rupija koje je student imao pri sebi. Seajui se gonilaca iz prethodne noi, student reava da se izgubi negde u prostranstvu Indije. Misli da je dokazao da je u stanju da ubije jednog idolopoklonika, ali da nije u stanju da pouzdano utvrdi ko je u pravu - musliman ili Hindus. Guzeratovo ime ga stalno proganja kao i ime jedne malka-sansi (ene iz kaste lopova) iz Palanpura, na koju se bio okomio, svojim kletvama i izlivima
102

PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

mrnje, onaj leinar. Zakljuuje da predmet mrnje jed nog tako krajnje pokvarenog oveka mora imati i neke vrline. Ne nadajui se uspehu, student reava da krene u potragu za tom enom. Posle molitve, polazi u sporu ali upornu potragu. Tako se zavrava drugo poglavlje romana. Nemogue je snai se u peripetijama devetnaest preostalih poglavlja. Broj likova buja vrtoglavo, da ne govorim o njihovim biografijama koje prevazilaze sve ono to oveji um moe zamisliti (poev od vrsti bejbhasnih radnji pa sve do matematikih razmilja nja), ni o hodoau studentovom koje obuhvata gole mo prostranstvo Hindustana. Pria poinje u Bombaju, nastavlja se u ravnici Palanpura, zadrava se jedno popodne i no pred jednom kapijom u Bikaniru, sledi opisom smrti nekog slepog astrologa na ubritu u Benaru, bavi se zaverom u kitnjastoj palati Katmandua, opisuje kako se ljudi mole i bludnie u kunom smradu Kalkute, prolazi kroz Maua Bazar, zadrava se na opisu svitanja na moru vienom iz pisarske kancelarije u Madrasu, opisuje smiraj dana na moru vien s nekog balkona u dravi Travankor, onda radnja zastaje, opisuje jedno ubistvo u Indapuru, pa konano sastavlja pun krug putanje od mnogih kilometara i godina vraajui se u Bombaj, na mesto koje se nalazi samo nekoliko koraka od vrta sa psima boje meseine. Smisao fabule je sledei: jedan ovek, na bogohulni student koga smo upoznali na poetku romana, beei tone meu najpokvarenije primerke ljudskog roda, prilagoava im se, nadmee se s njima u gnusnom ponaanju. Zapanjen i preplaen, poput Robinsona u trenutku kada je ugledao otisak ljudske stope u pesku,
103

HORHE LUIS BORHES

odjedanput oseti kako njegovo beae poinje da opa da: u jednoj od tih gnusnih osoba, on otkriva nenost, neko ushienje, tiinu. "Bilo je to kao da se neki vii sagovornik ukljuio u dijalog." Student vrlo dobro zna da iz pokvarenjaka s kojim je vodio razgovor nije moglo da izbije otkrivenje; stoga pretpostavlja da se u sve to umeao neki prijatelj ili prijateljev prijatelj. Raz miljajui ponovo o tome, student dolazi do tajan stvenog uverenja: Negde na ovom svetu mora se nalaziti bie od kojeg potie ta svetlost; negde na ovom svetu postoji bie koje je svetlost. I od tog trenutka on ivi samo da bi ga pronaao. Okosnica prie moe se naslutiti: to je uporno traganje za duom, traganje koje vodi kroz njene tanane odsjaje u drugim biima; u poetku je to jedva primetni trag nekog osmeha ili rei; na kraju je to promenljiva i sve jaa svetlost razuma, mate i dobra. Sve to ljudi kod kojih se raspituje znaju vie o Almotasimu, boansko oseanje u njemu raste, ali se podrazumeva da se radi o obinim ogledalima. Sklop romana mogao bi se opisati kao matematiki izveden obrazac: Bahadurov roman nabijen dogaajima jeste progresija koja ide od nieg ka viem, a dostie vrhunac pojavom "oveka zvanog Almotasim". Njemu neposredno prethodi izvesni persijski knjiar, ovek tanane ljubaznosti i ogromne sree; prethodi mu i svetac... Nakon mnogo godina, stu dent dospeva u prostoriju "u dnu koje se nalaze dveri, u stvari jeftini pleteni zastori s nekim brojevima, a iza njih svetlost". Student kuca jedanput i jo jedanput, pitajui za Almotasima. Neki ljudski glas - neverovatni Almotsimov glas - poziva ga da ue. Student razma kne zastore. Ulazi. I to je kraj romana.
104

PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

Ako se ne varam, dobro rukovanje ovakvom fabulom postavlja pred autora dva osnovna zahteva: prvo, da osmisli raznovrsne proroke elemente; drugo, da izbegne da lik nagoveten ovim elementima bude prosti zbir najavljenih osobina ili neki avetinjski privid. Bahadur izpunjava prvi zahtev; nisam siguran u kojoj meri ispunjava i drugi. Hou da kaem da neujni i nikad vieni Almotasim treba da ostavi utisak stvarne linosti, a ne proizvoljnog zbira suvoparnih superlativa. U verziji iz 1932. natprirodni inioci u romanu su malobrojni: "ovek zvani Almotasim" deluje donekle kao simbol, ali ipak nije lien izvesnih osobenosti i linih crta. Taj primerni knjievni postupak se naalost nije odrao. Verzija iz 1934. koju imam pred sobom skliznula je u alegoriju: Almotasim je Boji znak, a junakova podrobno opisana puteestvija predstavljaju napredovanje due u njenom mistinom usponu. Ima i tugaljivih pojedinosti: crnac jevrejskog zakona iz Koina kazuje kako je Almotasim tamnoput; hrianin ga opisuje kako stoji rairenih ruku na kuli; azijski lama opisuje ga kao oveka u sedeem stavu "poput lika koji sam izvajao u mirisnoj masti jaka da bi mu se molio u manastiru Tesilunpo". Ovi opisi treba da budu izraz jedinstvenog Boga koji se prilagoava ljudskim razlika ma. ini mi se daje podsticajna snaga ove zamisli goto vo neznatna. to ve ne bih rekao za jednu drugu misao: pretpostavku da i Svemoni traga za Nekim, taj Neko za Nekim jo viim (ili jednostavno nunim ili istovetnim) i tako do kraja, bolje reeno beskraja vremena ili pak ukrug. Almotasim je ime osmog vladara iz kue Abasida, koji je pobedio u osam bitaka, imao potomstvo od osam sinova i isto toliko keri, ostavio za sobom osam
105

HORHE LUIS BORHES

hiljada robova posle vladavine od osam godina, osam meseci i osam dana; njegovo etimoloku znaenje je Onaj koji traga za utehom. U verziji iz 1932. to to je cilj hodoaa otelovljen u samom hodoasniku oprav dalo je na zgodan nain tekoe ispunjenja cilja; u ver ziji iz 1934. ovaj odnos zamenjen je ve spomenutim neobuzdanim bujanjem teologije. Kao to smo videli, Mir Bahadur nije mogao da odoli najoiglednijem iskuenju umetnika: da bude genije. itam ponovo ovo to sam upravo zapisao i bo jim se da nisam dovoljno istakao vrline ovog del. Njega krase i veoma civilizovane pojedinosti: takva je, na primer, rasprava u devetnaestom poglavlju iz koje se moe zakljuiti da je Almotasim prijatelj jednog od polemiara koji ne pobija sofizme svog oponenta "jer ne eli da na trijumfalistiki nain dokae daje u pravu".

*
Podrazumeva se da savremenom delu moe initi ast samo veza s nekim starijim delom jer niko ne voli da duguje bilo ta svojim savremenicima (kako je to rekao Donson). este, mada beznaajne, reference na Homerovu Odiseju u Dojsovom Uliksu i dalje izazivaju nepromiljeno divljenje kritike, mada mi nikad nije bilo jasno zato; veza Bahadurovog romana s uvaenim Razgovorom ptica Farida ad-din Atara izaziva ne manje neobjanjivu pohvalu Londona, pa ak i Alahabada i Kalkute. I drugih veza ima na pretek. Neki kritiar istakao je izvesne analogije prve scene ovog romana i Kiplingovog On the City Wall; Bahadur to prihvata, ali odgovara da bi zaista bilo neobino kad 106

PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

se dva opisa desete noi muharema ne bi u neemu poklopila... Imajui bolje razloge u vidu, Eliot se sea sedamdeset pevanja delimino alegorijskog del The Faerie Queene, u kojima se junakinja Glorijana ne pojavljuje ni jedan jedini put. To isto zapaa Riard Vilijam er u jednoj svojoj kritici. S krajnjom skro mnou i ja u dozvoliti sebi da ukazem na jednog mogueg dalekog prethodnika: na jerusalimskog kabalistu Isaka Luriju, koji je u XVI veku negde rekao da dua pretka ili uitelja moe ui u duu nekog nesrenika da bi ga uteila ili poduila. Ta vrsta metempsihoze zove se ibbur.1

U ovom radu spomenuo sam Mantic al-Tayr (Razgovor ptica) ersiiskog mistiarskog pesnika Farida ad-din Taliba Muhameda en Ibrahima Atara, koga su ubili vojnici Tule, sina Dingis-kana, kada su osvojili grad Niapur. Moda nije na odmet da rezimiram poemu. Simurg, daleki car ptica, baci jedno pero koje padne usred Kine; ptice rese da pou da ga trae jer im je dozlogrdila dota danja anarhija. Znaju da ime njihovog cara znai trideset ptica; znaju da se njegov dvor nalazi na planini Kaf, koja okruuje zemlju. Uputaju se u gotovo beskrajnu pustolovinu; prolaze preko sedam dolina i mora; pretposlednja se zove Vrtoglavica; a poslednja Unitenje. Mnogi hodoasnici odustaju; drugi stradaju. Tri deset njih stiu proieni ovim iskustvima i tako konano kroe na Simurgovu planinu. I onda shvate da su njih tridesetoro Simurg, da je svaki od njih pojedinano Simurg i da su svi zajedno Simurg. (I Plotin - u Eneadama, V, 8, 4 - ukazuje na rajski vid naela identiteta: Sve to se nalazi na nebu koje se moe pojmiti nalazi se svuda. Svaka stvar pojedinano je isto to i sve stvari. Sunce je sve zvezde, svaka zvezda je isto to i sve zvezde i sunce.) Razgovor ptica preveo je na francuski Garsen de Tasi; engleski prevod uradio je Edvard Ficderald; za ovaj rad konsultovao sam deseti tom Knjige 1001 noi u Bartonovom prevodu kao i monografiju Persijski mistiari: Atar (1932) iz pera Margaret Smit. Ova poema nema mnogo dodirnih tacaka s romanom Mir Bahadur Alija. U dvadesetom poglavlju, rei koje jedan persijski knjiar pripisuje Almotasimu moda su preterana verzija rei koje je izgovorio protagonista; ova nejasna analogija i druge njoj sline moda znae da se identiteti tragaoca i predmeta potrage pokla paju; ili moda znae da predmet potrage utie na tragaoca. Drugo poglavlje insinuira da je Almotasim onaj "Hindus" koga student misli daje ubio. 107

HORHE LUIS BORHES

VETINA VREANJA

Paljivo i savesno prouavanje raznih knjiev nih vrsta ostavilo me je u uverenju da ruganje i ismevanje imaju vei znaaj nego to se misli. Ko god krene da napada (rekoh u sebi) ini to znajui da e se kasnije nai u ulozi napadnutog i da e "svaka re koju izgovori moi da se upotrebi protiv njega", kako stoji u potenom upozorenju slubenika Skotland jarda. Taj strah obavezuje ga na naroitu opreznost koju bi inae prenebregao u drugim prijatnijim prilikama. On e eleti da se zatiti, elee da bude imun, i ponekad e mu to poi za rukom. Iitavanje primernih izraza ogorenja i nejasnih panegirika Pola Grusaka - da ne navodimo analogne primere kod Svifta, Donsona i Voltera - podstaklo je moja razmiljanja i zamiljanja na tu temu. Meutim, ona su se rasprila kada sam digao ruke od zahvalnog itanja tih pogrda da bih se dao u istraivanje naina njihovog delovanja. Odmah sam primetio jednu stvar: da je moja pretpostavka u sutini tana, ali da se u njoj krije jedna tanana greka. Onaj koji se ruga zaista postupa oprezno, ali je re o opreznosti kockara koji prihvata opsenarsko svojstvo pila i njegovo kvarljivo nebo zasuto sazveima dvoglavih likova. U pokeru vladaju tri kralja koji ne znae nita kada se pribegne varanju. Polemiar se pridrava konvencija u istoj meri kao i kockar. tavie,
108

VETINA VREANJA

primeri ulinih pogrda ve pruaju ilustrativni uzor polemikih mogunosti. ovek iz Korijentesa i Esmeralde pripisae istu profesiju bilo ijoj majci i poslae svog sagovornika u "jedno mesto" koje ima razne nazive ili e oponaati jedan prostaki zvuk - a prema jednoj sasvim nerazumnoj konvenciji podrazumeva da ove pustolovine nikako nisu namenjene njemu, ve njegovim paljivim i utljivim sluaocima. Sve to moe se izraziti bez upotrebe jezikih sredstava. Gesto vi kao to su grienje palca ili "uzimanje zida" (Sempson: / will take the wall of any man or maid of Montague \s. Avram: Do you bite your thumb at us, sir?) bili su oko 1592. godine zvanina moneta izazivaa u ekspirovoj tobonjoj Veroni isto kao i u londonskim pivnicama, burdeljima i mestima gde su ljudi dolazili da gledaju borbe meki. U dravnim kolama, pritiskanje nosa palcem i plaenje igrali su istu ulogu. Uvredljivo znaenje rei pas veoma je raspro stranjeno. U 146. noi Hiljadu ijedne noi paljivi ita lac saznae kako je Adamov sin zatvorio lavljeg sina u neki sanduk bez otvora, kazujui mu sledeu pogrdu: Sudbina te je sruila i nikakva opreznost te nee podii, o pustinjski psu. Polemiarima je svojstvena konvencionalna az buka vreanja. Oslovljavanje reju gospodin, koja se nepromiljeno i neredovno izostavlja iz usmenog optenja, postaje uvredljivo na tampanom tabaku. Re dok tor poseduje slinu nititeljsku mo. Govoriti o sone tima koje je ispisao doktor Lugones znai oduzeti im svaku knjievnu vrednost i ponititi ponaosob sve meta fore koliko god ih ima. Spomenom doktora umire poluboanstvo, ostaje samo tati argentinski gospodin koji 109

HORHE LUIS BORHES

nosi izvetaene i utirkane kragne, brije se dva puta dnevno, a zagrcne li se moe i umreti. Meutim, soneti ostaju, a s njima i muzika koja eka. (Da bi se nekako otarasio Getea, neki Italijan je dao u opticaj lanak u kojem ga je neumorno oslovljavao kao il signore Wolfgang. Meutim, to je delovalo gotovo laskavo jer je ukazivalo na njegovo nepoznavanje stvarnih argume nata protiv Getea.) Ispisati sonet, dati lanak u opticaj. Jezik ima bogati repertoar delotvornih izraza omalovaavanja. Polemike obiluju ovom robom iroke potronje. Rei da je pisac izmetnuo, zamesio ili izgroktao neko delo isuvie je lako; priliniji su izrazi vezani za administraciju i trgovinu, kao na primer: otpraviti, pustiti u promet, iz baciti na trite. Ove suvoparne rei povezuju se s izra zima oduevljenja, te ljaga baena na oponenta ostaje za sva vremena. Takav je primer jednog trgovca, aukcionara, koji je lupanjem ekia davao znak da je predmet prodat. Taj je istovremeno bio i recitator i kad god bi se povela re o njegovim knjievnim delatnostima naao bi se neko ko bi rekao: ene ga, lupa li lupa po Boan stvenoj komediji. Ovaj epigram ne pati od preterane dovitljivosti, ali je njegov mehanizam karakteristian. Glagol lupati pojaan ponavljanjem daje do znanja daje dotini gospodin nepopravljivi, prljavi trgovac, te da je njegovo bavljenje Danteom ista besmislica. Slualac prihvata ovaj argument bez ikakve rezerve, ba zato to nije uoblien kao argument. Da jeste, on bi imao rezerve prema njemu. Prvo, zato to su recitovanje stihova i prodavanje robe na javnoj licitaciji dve veoma sline delatnosti. Drugo, zato to drevni poziv recitatora (deklamatora) moe pruiti vie korisnih iskustava
110

VETINA VREANJA

nekome ko se bavi javnim aukcijama jer recitator mora biti iskusan u baratanju javnom reju. Jedan od tradicionalnih satirinih postupaka (koji nisu potcenjivali Masedonio Fernandes, Kevedo i Dord Bernard o) sastoji se u bezuslovnoj inverziji dva vezana lana. Prema tom znamenitom receptu, lekara e optuiti da iri zarazu i smrt; pisara za krau imovine; glavoseu za doprinos ljudskoj dugovenosti; knjige e optuiti da izmiljaju stvari, uspavljuju i okamenjuju itaoce; lutajui Jevrejin bie kriv za paralizu; kroja za nudizam; tigrovima i kanibalima e se zameriti to ne tede biljni svet. Varijacija ovog postupka jeste iskaz kojim se povremeno toboe priznaje ono to se odrie. Na primer: Izreetani poljski krevet pod kojim je general izvojevao pobedu. Ili: armantni novi film genijalnog reditelja Renea Klera. Kad su nas probudili... Drugi delotvoran postupak sastoji se iz iznenadnog obrta, kojim se otkriva predmet opisa. Na primer: Mladi svetenik lepote, um obasjan helenistikom svetlou, ovek izvanrednog, istinskog ukusa (odnosi se na nekog priprostog bednika). Nalazimo ga u ovoj andaluanskoj narodnoj pesmi, koja u sekundi prelazi iz obavetenja u napad: Dva 'est i pet palica ima moja stolica, hou l' svakom da opalim po tvojim rebrima? Ponovo podvlaim formalnu prirodu ove igre, uporno vercovanje obavezno zamagljenih argumenata. Iskrena odbrana neke stvari, sjedne strane, i neuzdrano ruganje, preterivanje, izraavanje prividne blagonaklo

ni

HORHE LUIS BORHES

nosti, isprazno hvaljenje, uporno preziranje - ne isklju uju se, ali se dovoljno razlikuju da nikom ne bi palo napamet da ih izjednaava. Tragam za znamenitim primerima. ta ini Grusak u vatrenom nastojanju da srui Rikarda Rohasa? Svi pisci u Buenos Ajresu okusi li su ovo, a evo, ja to i navodim: Dakle, poto sam mir no sasluao dva-tri odlomka bolnoglagoljive proze iz knjiurine kojoj aplaudiraju oni koji su je jedva otvorili, smatram se dovoljno obavetenim da ne bih morao da idem dalje, nego da se zadrim, za sada, na sadraju i indeksima te obimne istorije neega to u stvarnosti nije ni postojalo. Ovo se naroito odnosi na prvi i najsi roviji deo te mase (koji obuhvata tri od etiri toma): natucanje Indijanaca ili meleza... S duhovitom zajedljivou Grusak savreno izvodi najvii obred satirike igre. Pravi se kao da ovla primeuje suparnikove mane {poto sam mirno sasluao); daje nam do znanja da ga obuzima iznenadni bes (knjiurina, masa); iznosi poh valu koju odmah pretvara u kritiku (obimna istorija) a zakljuak je u njegovom prepoznatljivom stilu. Grusak ne pravi nijednu greku u formi, koja svoju funkciju izvrava efikasno. Naprotiv, pogreni su samo razlozi njegove kritike del. Kritikovati delo zbog njegovog obima, insinuirati da nema toga koji bi mogao da udahne ivot u tu tvrdu ciglu i zavriti priznanjem da ga ne zanimaju kojetarije nekakvih Kineza i meleza - sve to vie lii na odgovor neke sitne due, a ne Grusaka. Prenosim jo jedan otri rez istog autora: Zaista bi nam bilo ao da pojava odbrane doktora Pinjera u prodaji postane prepreka njenom daljem rasturanju, te da jedini uinak ovog sazrelog ploda jednoipogodinjeg diplomatskog lutanja bude "utisak" ostavljen na kuu 112

VETINA VREANJA

Koni. Ne daj Boe da se tako neto dogodi. S nae stra ne, uiniemo sve da ta tuna sudbina zaobie ovo delo. Ponovo vidimo isto izraavanje alosti, istu razigranu reenicu. Meutim, ponavlja se i neverovatna banalnost kritike: ismevanje aice zainteresovanih koje moe pri vui ovaj spis i ruganje autoru koji je uloio toliko vre mena i truda u njegovo pisanje. Elegantna odbrana ovakvih bedastoa mogla bi da otkrije mrani koren satire. Prema najnovijim istrai vanjima, ona vue koren iz magijskih kletvi, a ne iz racionalnih naela. Ona je relikvija udnih verovanja da se ozlede nanesene imenu mogu preneti na oveka kome ono pripada. Bojem prvoroenom sinu, pobunjenom anelu Satanailu, koga su oboavali bogumili, izbrisana je iz imena reca U, koja mu je jamila krunu, sjaj i provienje. Sad on prebiva u ognju pakla, gde ga poseuje bes Svemonog. Kabalisti preokreu ovu priu te kau: da je seme drevnog Avrama bilo neplodno sve dok njegovom imenu nisu dodali slovo h koje mu je omoguilo porod. Duboko ogoren, Svift je namerio da u hronici putovanja kapetana Lemjuela Gulivera ozloglasi ljudski rod. Prva putovanja - u siunu Liliputansku republiku i u golemu zemlju Brobdingnag - ba su onakva kako ih opisuje Lezli Stiven: ona su antropometriki san koji ne zadire u sloenost naeg bia, njegovu vatru, njegovu logiku. Tree i najzabavnije putovanje ruga se eksperi mentalnoj nauci primenom postupka inverzije: Sviftovi laboratorijski smuenjaci eleli bi da gaje ovce koje nemaju runa, da upotrebe led u proizvodnji baruta, da omekaju mermer da bi od njega pravili jastuke, da kuju vatru u tanke listove, da koriste materije iz fekalija u 113

HORHE LUIS BORHES

proizvodnji hrane. (Ovo delo sadri i snaan iskaz o nevoljama koje nailaze sa starenjem.) etvrto i poslednje putovanje nastoji da dokae da su ivotinje bolje od ljudi. Tu se opisuje vrla republika razgovornih i monogamih - to e rei ljudskih - konja, s itavim plebsom ljudskih etvoronoaca, koji ive u krdu, udaraju kopitama o zemlju, zasipaju jedni druge bale gom, vau ucrvljalo meso i ire smrad. Kao to se moe primetiti, fabula izaziva utisak oprean od elje nog. Sve ostalo je literatura, forma. U zakljuku se ka e: Ne smeta mi kad vidim advokata, deparoa, puko vnika, budalu, lorda, kockara, politiara, silediju. Zaraza jednih rei iri se na druge u ovom dobro osmi ljenom nabrajanju. I jo dva zakljuna primera. Jedan je znamenita parodija uvrede, za koju tvrde da ju je improvizovao doktor Donson. Vaa supruga, gospodine, prodaje robu koju vercuje pravei se da radi u burdelju. Drugi primer je najsjajnija uvreda koju znam: jedinstvenija utoliko to znamo da je ona jedini dodir njenog autora s knjievnou. Bogovi nisu dozvolili da Santos Cokano obeasti veala time to bi izdahnuo na njima. Iznurio je beae, a on je jo iv i zdrav. Obeastiti veala. Iznuriti beae. Pribegavajui znamenitim apstrakci jama, rekao bih da je grom koji je pukao iz Vargasa Vile ukinuo mogunost tretmana pacijenta; ovaj je postao imuni, mada bledi i drugorazredni - moda ak i nemoralni - uesnik igre. I najbezazleniji spomen okanovog imena dovoljan je da se neko priseti ove kletve, koja svojim zloudnim sjajem zasenjuje sve to se njega tie, pa ak i detalje i siptome ove sramote.

114

VETINA VREANJA

Pokuau da rezimiram ta sam napisao. Satira sledi izvesne konvencije kao to to ine dijalozi verenika ili soneti Hosea Marije Monera Sansa, koji uprkos tim konvencijama deluju prirodno. Satiriki postupak sastoji se u nizanju sofizama, ali nema satire ukoliko ih istovremeno ne prate duhovite dosetke koje pogaaju pravo u cilj... Zamalo da zaboravim: satira ima i neto to je ini vrednom pamenja. Evo jednog muevnog odgovora koji prenosi De Kvinsi (Writings, jedanaesta knjiga, 226). Prilikom neke teoloke ili knjievne rasprave, jednom gospodinu protivnik je sasuo au vina u lice. Uvreeni gospodin nije zanemeo, ve se obratio oveku koji gaje uvredio: Gospodine, ovo je digresija; oekujem argumentaciju cele prie. (Autor ovog odgovora, izvesni doktor Hen derson, umro je u Oksfordu oko 1787, ne ostavivi za sobom drugu uspomenu osim ovih umesnih rei po kojima emo ga se svagda seati.) Jedno usmeno predanje koje sam zabeleio u enevi pred kraj Prvog svetskog rata pripoveda kako se Migel Servet obratio sudijama koji su ga osudili na lomau: Ja u izgoreti, ali to je puka injenica. Raspra vu emo nastaviti u venosti. 1933, Adrohe

115

HORHE LUIS BORHES

ZID I KNJIGE He whose long wall the wandering Tartar bounds... Dunciad, II, 76. Proitao sam pre neki dan da je prvi car i Huang-ti bio taj koji je naredio da se podigne gotovo beskonaan kineski zid; a onda je naredio i da se spale sve knjige iz doba koje mu je prethodilo. injenica da se oba poduhvata - pet ili est stotina liga 1 kamena ugraenih u zid radi odbrane od varvarskih najezdi i nemilosrdno unitenje istorije, tj. prolosti - vezuju za istu linost i da na neki nain predstavljaju njene atribute, zadovoljila me je i u isto vreme uznemirila. Obe mere razjanjene su sa istorijske take gledita. U vreme kada je Hanibal preduzimao svoje rat ne pohode, i Huang-ti, vladar dinastije in, pokorio je est kraljevina i ukinuo feudalni sistem; podigao je zid zato to su zidovi znaili bezbednost; spalio je knjige jer su ih njegovi neprijatelji koristili da bi hvalili prethodne careve. Spaljivanje knjiga i podizanje utvre nja zadaci su zajedniki svim vladarima; i Huang-ti se izdvaja samo po meri u kojoj je oba zadatka izvrio. Tako bar neki sinolozi tvrde. Meutim, oseam da opilig (engl. league) engleska mera za duinu: na suvu 4,827 km, na moru 5,565 km. (prim.prev.)
1

116

ZID I KNJIGE

sani dogaaji predstavljaju neto vie od preterivanja ili hiperbole trivijalnog razmiljanja. Ograditi batu ili vrt nije nita neobino; ograditi carstvo je sasvim druga stvar. Pored toga, umesno je posumnjati da bi se najtradicionalnija nacija na svetu olako odrekla seanja na svoju mitsku ili istorijsku prolost. Kinezi su za sobom imali tri hiljade godina istorije (u toku kojih su iveli "uti car", uang Ce, Konfucije i Lao Ce) u trenutku kada je i Huang-ti zapovedio da istorija mora poeti od njega samoga. Si Huang-ti poslao je svoju majku u izgnanstvo zbog njene razuzdanosti; voeni istananim oseanjem pravde, pravoverni su to tumaili nedostatkom pobonosti; Si Huang-ti je moda hteo da uniti svete knjige zato to su ga one optuivale; i Huang-ti je moda hteo da izbrie celu prolost da bi izbrisao jedno jedino seanje: sramotu svoje majke. (Isto tako, jedan drugi vladar, kralj Judeje, naredio je pomor novoroenadi da bi ubio samo jedno dete.) Ova pretpostavka nije nezani mljiva, ali nam ipak ne kazuje nita o zidu, naliju ovog mita. Istoriari tvrde da je i Huang-ti zabranio pominjanje smrti, da je tragao za napitkom besmrtnosti, da se povukao u metaforiki dvorac koji je imao onoliko odaja koliko godina ima dana; ovi podaci potvruju da je zid u prostoru, poput vatre u vremenu, trebalo da deluje kao magijska odbrana od smrti. Sve pojave nastoje da ustraju u onome to jesu, pisao je Baruh Spinoza; moda su car i njegovi vrai mislili da je besmrtnost unutranje svojstvo, te da se jedan zatvoreni svet ipak moe sauvati od propadanja. Moda je car u elji da obnovi poetak vremena prozvao sebe Prvim da bi zaista i bio prvi; moda se nazivao imenom Huang-ti 117

HORHE LUIS BORHES

da bi zaista bio Huang-ti, legendarni car koji je izumeo pismo i kompas. Prema Knjizi obreda, ba je on nazvao stvari njihovim pravim imenima; u natpisima koji i danas stoje, i Huang-ti se hvalio da e svaka stvar u njegovom carstvu dobiti ime koje joj odgovara. Sanjao je da zasnuje besmrtnu dinastiju; zapovedio je da se njegovi naslednici nazivaju Drugim carem, Treim, etvrtim i tako dalje u nedogled... Spomenuo sam magiju; ali je umesno pretpostaviti da dva spomenuta poduhvata, izgradnja zida i spaljivanje knjiga, nisu bila istovremena. Bez obzira na redosled za koji se opredelimo, ova pretpostavka prua sliku vladara koji je poeo svoju vladavinu ruenjem, da bi je zavrio ouvanjem. Ili pak prua sliku razoaranog vladara koji je unitio sve ono to je prethodno branio. Ove pretpostavke su dramatine, ali koliko mi je poznato, ni jedna ni druga nije istorijski zasnovana. Herbert Alen Dajls pie da su ljudi koji su skrivali knjige bili igosani uarenim gvoem, a zatim osuivani da do samrtnog dana grade golemi zid. Ovaj podatak doputa drukije tumaenje, ako ga ve ne potvruje. Moda je zid bio metafora, moda je one koji su oboavali prolost i Huang-ti osudio da grade graevinu koja je bila isto tako golema, trajna i beskorisna kao prolost sama. Moda je zid bio izazov, ukoliko je i Huang-ti mislio: "Ljudi vole prolost. I ja i moji delati nemoni smo pred tom ljubavlju, ali e se jednog dana moda roditi ovek koji e oseati isto to oseam ja, i taj ovek e unititi moj zid onako kako sam ja unitio knjige; izbrisae seanje na mene; on e i ne znajui biti moja senka i moje ogledalo". Moda je i Huang-ti ozidao carstvo zato to je znao da je ono nepostojano, 118

ZID I KNJIGE

moda je unitio knjige zato to je bio svestan da je u svetim knjigama ceo svemir i svest svakog oveka. Spaljivanje biblioteka i podizanje zida moda su dva poduhvata koja se meusobno ponitavaju. Postojani zid - koji je prostirao i koji e prosti rati svoj splet senki po predelima koje nikad neu videti - moda postoji kao senka jednog vladara koji je naro du, najsklonijem potovanju prolosti, zapovedio da spali svoje seanje; ova misao e sama po sebi verovatno da nam se dopadne nezavisno od pretpostavki koje doputa. (Njena se vrlina sastoji u suprotstavljanju stva ranja i unitavanja ogromnih razmera.) Uoptavajui ovaj sluaj, moemo zakljuiti da svi oblici sadre svoje vrline u sebi samima, a ne u nekoj hipotetinoj "sadr im". Ovo je u skladu s tezama Benedeta Kroea; Pejter je jo 1877. tvrdio da sve umetnosti tee da se oblikuju prema muzici, koja je isti oblik. Muzika, srea, mito logija, lice poteeno bora, neka svitanja i neka mesta u prostoru, sve to nastoji da nam prenese neto to nije trebalo da izgubimo, ili nam je ve prenelo ili e nam tek preneti; estetska injenica je moda nagovetaj otkrovenja koje se ne ostvaruje.
1950, Buenos Ajres

119

HORHE LUIS BORHES

KOLRIDOV CVET

Pol Valeri je oko 1938. pisao: "Istorija knjiev nosti ne treba da bude istorija pisaca i zbir podataka o njihovom ivotu i delu, ve istorija Duha kao tvorca i itaoca knjievnih del. Mogue je napisati takvu istoriju a da se ne spomene ime nijednog pisca." Nije to bilo prvi put da je Duh izneo ovu opasku; u selu Konkord, jedan drugi njegov pisar zabeleio je 1844: "Reklo bi se da je samo jedan ovek napisao sve knjige na svetu; njihovo unutranje jedinstvo takvo je da nam ne doputa da poreknemo da su one delo jednog jedinog sveznajueg stvaraoca" (Emerson: Essays, 2, VHJ). Dvadeset godina ranije, Seli je izneo stav da su sve pesme iz prolosti, sadanjosti i budunosti odlomci jedinstvene i beskonane poeme koju piu svi pesnici sveta (A Defence of Poetry, 1821). Ovakva razmiljanja (koja svakako podrazumevaju panteizam) otvaraju diskusiju bez kraja i konca; ovom prilikom ih iznosim sa skromnim namerama: nastojau da pratim razvoj te ideje, koristei raznovrsne tekstove trojice autora. Prvi tekst je jedna Kolridova beleka; nije mi poznato da li je napisana krajem XVHJ ili poetkom XLX veka. Prenosim je doslovce: "Kad bi ovek u snu posetio raj i neko mu poklonio cvet kao dokaz da je zaista bio tamo i kad bi taj isti ovek nakon buenja ugledao cvet u ruci... ta bi to znailo?" 120

KOLRIDOV CVET

Ne znam kako e italac protumaiti ovu zami ljenu situaciju; ali ja mislim da je ona savrena. Izgleda unapred nemogue da moe posluiti kao polazite dru gih valjanih pretpostavki zato to se odlikuje skladom i jedinstvom terminus ad quern, tj. zato sto je izvedena do kraja. To je nesumnjivo tako; na polju knjievnosti, kao i u drugim oblastima, nema postupka koji ne bi bio izvor beskonanog niza uzroka i polazna taka besko nanog niza posledica. Iza Kolridove misli stoje dre vna i opta matanja pokolenja ljubavnika koji su cvet smatrali potvrdom svoje ljubavi. Drugi tekst koji u navesti je Velsov roman ija prva verzija potie iz 1887. godine. Vels ga je preradio sedam godina kasnije, u leto 1894. Prva verzija nosila je naslov The Chronic of the Argonauts (u ovom napu tenom naslovu re chronic koristi se u svom etimolo kom znaenju); konana verzija poznata je pod naslo vom The Time Machine. Vels u ovom romanu ide korak dalje, preinaujui jedan veoma stari knjievni postu pak: proricanje dogaaja koji tek treba da se odigraju. Isaija vidi propast Vavilona i obnavljanje Izrailja; Enej vidi vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; pro roica u delu Edda Saemundi vidi povratak bogova, koji e posle cikline bitke i propasti zemlje spaziti aho vske figure, one kojima su pre toga igrali, razbacane po travi novih panjaka... Za razliku od proroka posmatraa, Velsov junak fiziki putuje u budunost. Iznuren, pranjav, izmrcvaren, on se najzad vraa u svoje vreme; vraa se iz jednog dalekog drutva koje se razvilo u dve ljudske vrste povezane mrnjom (u lenje eloi koji ive u oronulim dvorcima i zaputenim vrtovima; i u morlocks, ljude sviknute na mrak podzemlja, kojima su eloi 121

HORHE LUIS BORHES

glavna hrana); vraa se iz budunosti kao sed ovek s jednim uvelim cvetom u ruci. Tako glasi druga verzija Kolridove prie. Jo neverovatniji od cveta iz raja ili iz sna jeste cvet iz budunosti, iji atomi sada zauzimaju druge poloaje spremni da uu u nove kombinacije. Trea verzija koju u komentarisati je najrazraenija. Smislio ju je pisac znatno sloeniji od Velsa, mada manje obdaren onim prijatnim odlikama koje se obino smatraju klasinim. Mislim na autora Ponienja Nortmorovih, tunog i zagonetnog Henrija Dejmsa. Ovaj fantastini roman ostao je nedovren usled auto rove smrti. Naslov je glasio The Sense of the Past, stoje varijacija ili prerada Velsovog naslova The Time Machines Velsov junak putuje u budunost fanta stinim vozilom koje se kree napred i nazad kroz vreme, onako kako se druga vozila kreu prostorom; Dejmsov junak vraa se u prolost, u XVIJJ vek, s namerom da se sazivi s tom epohom. (Oba poduhvata su nemogua, ali Dejmsov je manje proizvoljan.) U romanu The Sense of the Past, karika koja povezuje stvarno i izmiljeno (sadanjost i prolost) nije cvet kao u prethodnim delima, ve portret iz XVIII veka, koji na neobjanjiv nain predstavlja sliku junaka prie. Fasci niran ovim platnom, on uspeva da se prenese u vreme kada je portret naslikan. Meu ljudima koje neizbeno sree je i slikar; on radi junakov portret sa strahom i otporom, nasluujui da se u tim crtama, koje e se tek
1 Nisam proitao roman The Sense of the Past, ali sam dobro upoznat s analizom ovog del u knjizi The Destructive Element Stivena Spendera (str. 105-110). Dhejms je bio Velsov prijatelj; o tom prijateljstvu opjtirno se govori u Velsovom delu Experiment in Autobiography.

122

KOLRIDOV CVET

u budunosti pojaviti, krije neto neobino i nepri rodno... Na taj nain Dejms ostvaruje jedinstveni regressus in infinitum jer se njegov junak, Ralf Pendrel, prenosi u XVIJJ vek ba zato to je fasciniran starim portretom, ije postojanje pretpostavlja Pendrelovo pri sustvo u XVIII veku. Posledica prethodi uzroku, cilj pu tovanja je jedna od njegovih posledica. Vels verovatno nije znao za Kolridov tekst; Henri Dejms ne samo da je poznavao Velsov, nego mu se i divio. Ukoliko je tano uenje prema kojem svi pisci ine jedinstvenog autora, 2 razume se da su takvi podaci beznaajni. Strogo govorei, nije neophodno ii tako daleko; panteista koji tvrdi da je mnogostrukost autora prividna, nalazi neoekivanu podrku u klasicisti koji smatra da ta mnogostrukost ima veoma ogranieni znaaj. Ljudima koji misle kao klasicisti nisu vani autori, nego knjievnost. Dord Mor i Dejms Dojs ukljuili su u svoja del tue stranice i reenice; Oskar Vajld je imao naviku da poklanja svoje argumente drugima da bi ih oni sami koristili; mada na prvi pogled ova dva postupka deluju protivreno, oni polaze od istog stava prema umetnosti. Od ekumenskog, bez linog stava... Znameniti Ben Donson bio je jo jedan svedok dubokog jedinstva Rei koji je poricao ogranienje subjekta. U nastojanju da osmisli svoj knjievni testament i da iznese zasluene pohvale kao i pokude njegovih savremenika, Donson je sveo taj poduhvat na sastavljanje zbirke izreka svojih pretho2 Sredinom XVII veka, panteista i pisac epigrama Angelus Sileus tvrdio je da su svi sretni ljudi jedno bie (Cherubinischer Wandersmann, V, 7) i da svi hncani moraju biti Hristos (nav. delo. V, 9).

123

HORHE LUIS BORHES

dnika: Seneke, Kvintilijana, Justa Lipsija, Vivesa, Erazma, Makijavelija, Bekona i oba Skalierija. Na kraju, da iznesem zakljuno zapaanje. Oni koji podrobno prepisuju drugog pisca ine to bez predu miljaja, jer brkaju tog pisca s knjievnou, naslu ujui da bi odvajanje od pisca u nekom trenutku znailo isto to i skretanje s linije razuma i pravovernosti. Tokom mnogih godina, verovao sam da jedan ovek moe saeti gotovo beskonanu knjievnost. Taj ovek bio je Karlajl, Johanes Beher, bio je Vitman, Rafael Kansinos Asens, bio je De Kvinsi.

124

KOLRIDOV SAN

K O L R I D O V SAN

Jednog letnjeg dana 1797. godine, engleskom pesniku Semjuelu Tejloru Kolridu javio se u snu odlo mak poeme Kublaj Kan (pedesetak rimovanih i nepra vilnih stihova izvrsne prozodije). Kolrid pie da se nalazio u nekom zabaenom selu u Eksmoru, gde je provodio dane ivei vrlo povueno; poto se nije oseao dobro, odluio je da uzme neko sredstvo za uspavljivanje; san ga je obuzeo samo nekoliko trenutaka poto je proitao odlomak iz Puri, u kojem je bila opisana izgradnja dvorca Kublaj Kana, cara iju je slavu Marko Polo proneo na Zapad. Tekst koji je Kolrid sluajno proitao proklijao je i razgranao se u njegovom snu; sneva je stvorio niz slika i rei koje su ih prenosile; nekoliko sati kasnije, Kolrid se probudio, uveren da je spevao ili primio poemu od nekih tri stotine stihova. Seao ih se izuzetno jasno i tako je zapisao odlomak ovekoveen u njegovim delima. Iznenadni posetilac prekinuo ga je u zapisivanju stihova i posle toga Kolrid nije mogao da se seti nastavka poeme. "Na moje veliko iznenaenje i alost - pie Kolrid - otkrio sam kako se seam vizije celine u optim crtama, ali sve ostalo, sve osim osam ili deset nepovezanih stihova, iezlo je kao to nestaju odrazi u reci u koju ste bacili kamen. Avaj, te slike vie se nikad nisu povratile." Odlomak koji je Kolrid uspeo da spase iz zaborava Svinbern je proglasio vrhunskim primerom 125

HORHE LUIS BORHES

muzikalnosti engleskog jezika, dodajui da bi anali ziranje ove pesme liilo na ralanjivanje duge (meta fora je Kitsova). Prevoenje ili rezimiranje pesama ija je osnovna vrlina muzikalnost, uzaludan je posao, koji moe biti ak i tetan; ali mi emo se za sada zadovoljiti zakljukom da se Kolridu u snu javila poema nesu mnjive i izvanredne lepote. Ovaj je sluaj izuzetan, ali nije jedinstven. U psiholokoj studiji o snu, The World of Dream, Hevlok Elis ga je uporedio sa sluajem violiniste i kompozitora uzepea Tartinija koji je sanjao kako avo (njegov rob) svira na violini jednu udesnu sonatu; probudivi se, Tartini je prema nepotpunom seanju zapisao Trillo del Diavolo. Jo jedan klasini primer nesvesnog na delu jeste sluaj Roberta Luisa Stivensona koji je u snu raz radio fabulu za svoje delo Olalla i jo jednu knjigu iz 1884 - Jekull and Hide. (U Chapter on Dreams Stivenson pie o tom snu.) Tartini je u budnom stanju pokuao da podraava muziku iz sna; Stivensonu je san pruio fabule, tj. opte oblike; blii Kolridovom verbalnom nadahnuu je dogaaj koji Veleasni Bid pripisuje Kedmonu (Historia eclesiastica gentis Anglorum, rV, 24). Dogaaj se odigrao krajem VII veka u misionarskoj i ratobornoj Engleskoj saksonskih kraljevina. Kedmon je bio prosti pastir i ne vie tako mlad ovek; jedne noi napustio je neko slavlje jer je znao da bi ga ljudi terali da peva uz harfu, a on da peva nije umeo. Zato je otiao u talu, legao meu konje i zaspao. U snu je uo glas kako ga zove po imenu, nareujui mu da peva. Kedmon je odgovorio da ne moe jer ne ume, a glas mu je onda rekao: "Pevaj o poetku svega sto je stvoreno". I Kedmon je ispevao stihove koje nije nikad pre toga uo.
126

KOLRIDOV SAN

Kasnije se probudio i seajui se jo tih stihova, po novio ih je kaluerima iz oblinjeg manastira Hild. Poto je bio nepismen, kalueri su mu proitali odlo mke iz Svetog pisma, a on ih je "mrmljao kao produ hovljena ivotinja, pretvarajui ih u milozvune stihove, pevajui o nastanku sveta i oveka, o Stvaranju, Izlasku dece Izrailjove, njihovom dolasku u Obeanu zemlju i o mnogim drugim dogaajima iz Pisma, o Isusovom silasku na zemlju, njegovim mukama i vaskrsenju, o pojavi Svetog duha, uenju apostola, o strahoti Sudnjeg dana, uasu pakla, milini raja, o Bojoj pravednosti i milosti. Kedmon je bio prvi duhovni pesnik kod En gleza; "niko se nije mogao porediti s njim - istie Bid jer njegov uitelj nije bio ovek, ve Bog". Mnogo godina kasnije, Kedmon je prorekao svoj samrtni as, koji je doekao spavajui. Nadajmo se da se posle toga ponovo susreo sa svojim anelom negde na nebesima. Na prvi pogled Kolridov san moe nam izgle dati manje udan od sna njegovog prethodnika. Kublaj Kan je izvanredna pesma; Kedmonova himna od devet stihova ne otkriva nita vredno osim njenog onirikog porekla. Kedmon je otkrio svoj poziv u snu; Kolrid je ve bio pesnik pre tog dogaaja. tavie, jedan potonji dogaaj beskrajno uveava udesnost sna iz kojeg je proistekao Kublaj Kan. Ako se on zaista odigrao, to znai da istorija ovog sna poinje vie vekova pre Kolridovog doba, prevazilazei i njega i nas. Kolridu se ovaj san javio 1797 (neki kau 1798), a obelodanio ga je tek 1816. i to u vidu beleke koja objanjava i opravdava nedovrenost pesme. Dva deset godina kasnije, u Parizu je objavljeno vie odlo maka prvog zapadnjakog prevoda jedne od mnogih op127

HORHE LUIS BORHES

tih istorija kojima obiluje persijska knjievnost. Re je o Zbirci povesti Raida al-Dina iz XIV veka. Na jednoj stranici pie: "Kublaj Kan je sagradio dvorac istono od angtua i to prema nacrtu koji mu se javio u snu". To je napisao vezir Hasan Mahmud, potomak porodice Kublaj. Tatarski car iz XIII veka usnio je dvorac i pre tvorio svoj san u javu; engleski pesnik iz XVIII veka, ne znajui da je to zdanje bilo plod sna, usnio je pesmu o dvorcu. U poreenju s ovom simetrijom koja povezuje due ljudi koji sanjaju preko kontinenata i vekova, ini mi se da uda, vaskrsenja i otkrovenja, o kojima govore verske knjige, nisu nita ili gotovo nita. Koje emo objanjenje prihvatiti? Oni koji unapred sumnjaju u natprirodno (a ja sam uvek nastojao da pripadam tom bratstvu) smatrae da se u povesti ova dva sna javlja sluajna podudarnost, obrazac iscrtan ig rom sluaja, kao to oblaci nekad poprime oblike koji podseaju na lavove i konje. Drugi e tvrditi da je pes nik nekako saznao priu o caru koji je usnio dvorac, pa je kasnije izmislio izvrsnu priu o snu-, koja je trebalo da zabauri i opravda fragmentarnost i rapsodinost pesme. 1 Mada je uverljiva, ova pretpostavka navodi nas da bez dokaza tvrdimo da je postojao jedan tekst nepoznat sinolozima, u kojem je Kolrid mogao da proita o 2 Kublaj Kanovom snu pre 1816. Jo su privlanije pret postavke koje prevazilaze granicu racionalnih obja njenja. Na primer, moemo pretpostaviti da se posle
Poetkom XIX ili krajem XVIII veka itaoci naklonjeni klasi cizmu doekivali su pesmu Kublaj Kan znatno nepovoljnije nego mi. Prvi Kolridov biograf, Trail, napisao je 1884: "Ekstravagantna onirika pesma Kublaj Kan zanimljiva je pre svega kao psiholoki kuriozitet." 2 Vidi John Livingston Lowes, The Road to Xanadu, 1927, strane 358 i 585. 128
1

KOLRIDOV SAN

ruenja dvorca dua Kublaj Kana preselila u Kolrida samo zato da bi Kolrid mogao da rekonstruie dvorac recima trajnijim od mermera i metala. Prvi san obogatio je stvarnost dvorcem; drugi se javio pet vekova kasnije da bi je obogatio pesmom (poetkom poeme) nadahnutom dvorcem; slinost izmeu dva sna upuuje na neku nameru; golema vremenska razdaljina upuuje na natprirodnog izvrioca ove namere. Dokuiti namere tog besmrtnika ili dugovenog bia znai upustiti se u smeo i isto toliko besmislen poduhvat, ali je ipak umesno zakljuiti da namera nije izvrena do kraja. P. Gerbijon, jezuita, utvrdio je 1691. da su od Kublaj Kanovog dvorca ostale samo ruevine; znamo da je od Kolridove poeme, poto se probudio iz sna, ostalo samo pedesetak stihova. Takvi dogaaji doputaju pretpostavku da ni niz snova kao ni niz njihovih ostvarenja nisu privedeni kraju. Vizija dvorca javila se prvom oveku u snu i on ga je sagradio; drugi ovek, ne znajui za svog prethodnika, usnio je pesmu o dvorcu. Ako je ovaj obrazac zaista valjan, znai da e jedne noi, pre koje e protei vekovi, neki italac pesme Kublaj Kan usnuti delo koje e pretvoriti u mermer i zvuk. On nee znati da su njegova dva prethodnika moda ve dala svoj doprinos beskrajnom nizu snova. I klju e se verovatno javiti u poslednjem snu. Napisavi sve ovo, nazirem, ili mi se ini da nazirem, jo jedno objanjenje. Moda je u pitanju arhetip jo uvek nepoznat ljudima, neki veni predmet koji postepeno prodire u svet; dvorac je bio njegova prva manifestacija; pesma je bila druga. Bilo ko da ih uporedi, zakljuio bi da su dvorac i pesma istovetni.

129

HORHE LUIS BORHES

VREME I D. V. DAN

U broju 63 asopisa "Sur" (za decembar 1939) objavio sam nacrt istorije ili uvod u istoriju venog povratka. U tom radu mnoge su stvari izostavljene, neke sluajno, neke ne: namerno sam preao preko Dona Dana, ne spomenuvi ga. Veni regressus je njemu pos luio kao polazite uenja o subjektu i vremenu, a okantnost tog uenja teko je potceniti. Kritika (pa i samo izlaganje) njegovog uenja prevazila bi okvir jedne beleke. Njegova sloenost zahteva poseban la nak: ovom prilikom, pokuau da ga napiem. Na to me podstie itanje poslednje Danove knjige - Nothing Dies (1940, Faber and Faber) - koja ponovo iznosi ili saima argumente iz njegova tri prethodna del. Radi se zapravo o jednom jedinom argumentu. On ne nudi nita novo; ali zakljuci koje autor izvodi iz njega ukazuju na njegovu drskost i gotovo skandalozni postupak. Pre nego to ih prokomentariem, valja da iznesem nekoliko varijacija njegovih pretpostavki. Meu mnogim indijskim filozofskim sistemima koje belei Paul Dojsen (Nachvedische Philosophie der Inder, 318), sedmi po redu negira da ja moe biti pred met neposredne spoznaje, "jer da bi se spoznala jedna dua, neophodna je druga dua koja bi spoznala prvu, zatim trea koja bi spoznala drugu". Indusi nemaju smisla za istoriju (drugim recima: pokazuju gotovo 130

VREME I D.V. DAN

izopaenu sklonost ka razmatranju ideja, a ne imena filozofa i datuma), ali se zna da je ta temeljna negacija introspekcije imala za sobom osam vekova razvoja. openhauer ju je ponovo otkrio oko 1843. "Subjekt spoznaje", ponavlja on, "ne moe kao takav biti pred met spoznaje; on samo moe biti predmet spoznaje nekog drugog subjekta koji vri spoznaju" (Welt als Wille und Vorstellung, druga knjiga, devetnaesto pogla vlje). Herbart se takoe poigrao tim ontolokim umno avanjem. Pre nego to je navrio dvadeset godina, on je zakljuio da ja mora biti beskonano, jer da bi jedno ja samo sebe spoznalo, moramo pretpostaviti drugo ja koje je sebe spoznalo, a to znai da mora postojati i takvo tree ja (Dojsen: Die Neuere Philosophie, 1920, str. 367). Ukraen anegdotama, parabolama, dobronamernim i ironinim opaskama i dijagramima, to je klju ni argument na kojem se zasnivaju Danove rasprave. U delu An Experiment With Time (dvadeset drugo poglavlje) on tvrdi da svesni subjekt nije svestan samo onog to opaa, ve i jednog subjekta A koji takoe opaa, pa prema tome, i subjekta B koji je sve stan subjekta A, pa prema tome i subjekta V, koji je svestan subjekta B... Zatim, ponaajui se kao daje ot krio neku tajnu, Dan dodaje da bezbroj subjekata prevazilazi tri dimenzije prostora mada su obuhvaeni bez brojnim dimenzijama vremena. Pre nego to razjasnimo ovaj stav, pozivam itaoca da ponovo razmotrimo tvrd nje iznete u ovom pasusu. Kao dostojni naslednik britanskih nominalista, Haksli tvrdi daje razlika izmeu percepcije bola i svesti o toj percepciji isto verbalne prirode; zatim ismeva iste metafiziare koji u svakoj percepciji razlikuju 131

HORHE LUIS BORHES

"subjekt koji osea, predmet koji izaziva oseaj i onu dominantnu linost: Ja (Essays, esta knjiga, str. 87). Gustav Spiler (The Mind of Man, 1902) priznaje da su svest o bolu i sam bol dve razliite stvari, ali da se one ne mogu razdvojiti, kao to ne moemo razdvojiti isto vremenu percepciju jednog glasa i jednog lica. ini mi se da je njegovo miljenje valjano. to se tie svesti o svesti koju priziva Dan, da bi u svakog pojedinca ugra dio vrtoglavu i nebuloznu hijerarhiju subjekata, sklon sam da poverujem da se radi o uzastopnim ili zami ljenim stanjima prvobitnog subjekta. "Ako bi duh", pie Lajbnic, "morao ponovo da misli ono to je ve jednom mislio, bilo bi mu dovoljno da percipira jedno oseanje, pa da ga kasnije obnovi u mislima, a zatim u mislima o mislima, i tako u beskonanost" (Nouveaux essais sur l entendement humain, druga knjiga, prvo poglavlje). Postupak kojim se Dan slui da bi preicom sti gao do beskonanog broja vremena manje je uverljiv od ovoga, a istovremeno je i naivniji. Slino Huanu de Me 1 ni u delu Laberinto de Fortuna , i Uspenskom u Tertium Organum, on pretpostavlja da budunost, sa svim svojim varijacijama i pojedinostima, postoji ve sada. Apsolutna reka kosmikog vremena ili smrtne reke naih ivota teku ka toj pretpostojeoj budunosti (ili pak izviru iz pretpostojee budunosti, kako tvrdi Bredli). To kretanje, taj tok, poput svakog kretanja, zahteva odreeno vreme; onda je neophodno drugo vreme

Ova poema iz XV veka sadri viziju "tri velika toka": prvi je ne pomian i predstavlja prolost; drugi se okree i to je sadanjost; trei je opet nepomian i predstavlja budunost.

132

VREME I D.V. DAN

koje omoguuje kretanje prvog; zatim tree da omogui kretanje drugog i tako beskonano... 2 To je mehanizam koji nam predlae Dan. U ovim hipotetinim ili privi dnim vremenima beskonano obitavaju subjekti nedo stupni percepciji, umnoavajui ovaj drugi regressus. Nije mi poznato miljenje mog itaoca. Ne tvr dim da znam kakva je stvar vreme (ni da je ono uopte "stvar"), ali oseam da tok vremena i vreme predsta vljaju jednu zagonetku, a ne dve. Sve mi se ini da Dan upada u greku nalik na onu svojstvenu rasejanim pesnicima kad (recimo) govore o mesecu koji otkriva svoj crveni krug, zamenjujui u jedinstvenoj vizuelnoj slici podmet, prirok i dodatak, mada je i dalje re o istom, malo zamaskiranom subjektu... Dan je znamenita rtva ove loe intelektualne navike na koju je ukazao Bergson: ona se sastoji u poimanju vremena kao etvrte dimenzije prostora. Dan tvrdi da budunost ve postoji i da treba da se prenesemo tamo, ali pod ovom pret postavkom budunost se lako pretvara u prostor, zahtevajui drugo vreme (ono se takoe poima kao prostor, crta, reka), a zatim tree i milionito. Sva Danova del podvlae beskonane dimenzije vremena? s tim to su sve te dimenzije prostorne. Dan definie pravo vreme kao nedostini, poslednji lan beskonanog niza.

2 Pola stolea pre nego to je Dan izneo ovu tezu, openhauer je u jednoj beleci, svojeruno dodatoj njegovom delu Welt als Wille und Vorstellung, otkrio i odmah odbacio "apsurdnu pretpostavku o drugom vremenu, u kojem ono prvo tee brzo ili sporo". Beleka je ukljuena u drugu knjigu istorijsko-kritikog izdanja koje je pripremio Oto Vajs, str. 829. 3 Ovaj izraz dovoljno je reit. U XXI poglavlju del An Experiment With Time Dan pie o jednom vremenu koje je perpendikularno u odnosu na drugo vreme.

133

HORHE LUIS BORHES

Koji su to razlozi koji navode na pretpostavku o ve postojeoj budunosti? Dan nam nudi dva: prvi je predskazanje u snovima; drugi je relativna jednosta vnost koju ova pretpostavka namee inae zamrenim dijagramima svojstvenim njegovom stilu. On takoe nastoji da izbegne probleme neprestanog stvaranja... Teolozi definiu venost kao istovremeno i lucidno saimanje svih trenutaka vremena, smatrajui je jednim od Bojih atributa. Zapanjuje Danova tvrdnja da mi ve posedujemo venost i da snovi koji nam se u toku noi redovno javljaju potvruju da je to tako. On smatra da se neposredna prolost i neposredna budu nost ulivaju u snove. U budnom stanju prolazimo kroz uzastopno vreme ujednaenom brzinom; dok u snu pro lazimo kroz podruje koje moe biti krajnje golemo. Sanjati znai povezati trenutne utiske s tog putovanja da bi se sastavila jedna povest ili vie njih. Opazimo sliku sfinge i sliku apoteke, a onda zamiljamo kako se apo teka pretvara u sfingu. Zamiljamo oveka koga emo upoznati sutra, prenosei na njega usne s lica koje smo videli sino... (Ve je openhauer napisao da su ivot i san stranice iste knjige; itati je stranicu po stranicu znai iveti; prelistavati je, znai sanjati.) Dan sa sigurnou tvrdi da emo u smrti savla dati vetinu rukovanja venou. Povratiemo sve tre nutke svog ivota, da bi ih zatim iskombinovali po volji. Bog, nai prijatelji i ekspir saraivae u tome s nama. Pred ovako sjajnom tvrdnjom, svaki autorov propust deluje beznaajno.

134

NOVO POBIJANJE VREMENA

NOVO POBIJANJE VREMENA Vor mir keine Zeit, nach mir wird keine sein, Mit mir gebiert sie sich, mit mir geht sie auch ein. Daniel von Czepko: Sexcenta monodisticha sapientum

(1655) i ii

Prolog Da je objavljeno sredinom XVHI veka, ovo po bijanje (ili njegovo ime) potrajalo bi u Hjumovim bi bliografijama, a moda bi ga spomenuli Haksli ili Kemp Smit. Da je objavljeno 1947 - posle Bergsona - ono bi predstavljalo anahronini reductio ad absurdum jednog prevazienog sistema, ili, to je jo gore, beznaajno mozganje nekog Argentinca koji je zalutao u meta fiziku. Obe pretpostavke su uverljive, a moda i tane; ma koliko eleo da ih ispravim, ne mogu da na osnovu svoje rudimentarne dijalektike obeam neki genijalni zakljuak. Teza koju u izloiti stara je koliko i Zenonova strela ili dvokolica grkog kralja u delu Milinda Panha; ako je uopte ima, novina se sastoji u primeni klasinog Berklijevog instrumenta radi njene potvrde. Berkli i njegov nastavlja Dejvid Hjum imaju u svojim delima mnogobrojne pasuse koji protivree mojoj tezi ili je iskljuuju; uprkos tome, misl ; da moj zakljuak nuno proizlazi iz njihovog uenj

135

HORHE LUIS BORHES

Prvi lanak (A) potie iz 1944. i pojavio se u broju 115 asopisa "Sur"; drugi je napisan 1946. i pred stavlja revidiranu verziju prvog. Namerno nisam spojio ova dva lanka u jedan zato to smatram da itanje dva analogna teksta moe olakati razumevanje jedne sloe ne materije. Re o naslovu. Nije mi nepoznato da je on pri mer udovinosti koju logiari nazivaju contradictio in adjecto. Tvrditi d a j e neko pobijanje vremena novo (ili staro) znai pripisivati mu svojstvo vremena, ime se zapravo potvruje pojam koji treba pobiti. Meutim, ipak ostavljam taj naslov da bi njegova blaga podsmeljivost dokazala da uopte ne preuveliavam znaaj ovakvih igara rei. Pored toga, na je jezik tako proet i prezasien vremenom da ove stranice najverovatnije ne sadre nijedan iskaz koji ga na ovaj ili onaj nain ne pretpostavlja ili ne priziva. Posveujem ove redove svom pretku Huanu Krisostomu Lafinuru (1797-1824) koji je argentinskoj knjievnosti ostavio poneki jedanaesterac vredan spo mena i koji je pokuao da izvri reformu nastave filo zofije, nastojei da je proisti od teolokih senki i uz digne propovedajui s katedre Lokova i Kondijakova naela. Umro je u izgnanstvu; kao i svi drugi ljudi, i on je iveo u pogrenom vremenu.
2 3 . decembar 1946, Buenos Ajres

136

NOVO POBIJANJE VREMENA

A I U toku ivota posveenog knjievnosti i (povre meno) metafizikim pitanjima, primetio sam ili naslutio pobijanje vremena, u ta ja lino sumnjam, ali to me prividnom snagom aksioma pohodi nou i u trenucima umornog svitanja. Ono je u ovom ili onom vidu prisu tno u svim mojim delima: nagovetavaju ga pesme "Natpis na bilo kojem grobu" i "Igra" u knjizi ar Buenos Ajresa (1923); iskazuju ga dva lanka u knjizi Ispitivanja (1925), strana 46. u Evaristu Karijegu (1930), pria "Osetiti se u smrti" u Istoriji venosti (1936), beleka na strani 24 u "Vrtu sa stazama koje se ravaju" (1942). Nisam zadovoljan nijednim od nabro janih tekstova, ak ni onim pretposlednjim koji je vie intuitivan i patetian, a manje promiljen i potkrepljen dokazima. Ovo to sada piem predstavlja pokuaj da svim tim tekstovima pruim osnovicu. Dva su me argumenta navela na pobijanje vre mena: Berklijev idealizam i Lajbnicovo naelo nerazgovetnosti. Berkli {Principles of Human Knowledge, 3) primeuje: "Svako e priznati da misli, oseanja i ideje koje oblikuje naa mata ne postoje bez uma. Isto tako je jasno da ulni utisci ili ideje utisnute u ula, bez obzira kako se oblikuju (id est, koji predmet oblikuju), ne mogu postojati nigde osim u umu koji ih opaa... Tvrdim da ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga, dodirujem ga. Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko od pisaeg stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti nain osetio ako bih mu se pribliio ili, pak, da ga na 137

HORHE LUIS BORHES

isti nain moe osetiti drugi um... Govoriti o apso lutnom postojanju neorganskih predmeta, nezavisno od toga da li ih opaamo ili ne, predstavlja po mom uverenju besmislicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu postojati izvan uma koji ih opaa." Odgovarajui unapred na mogue primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje: "Neki e sigurno rei da nema niega lakeg nego da zamislimo drvee u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne bilo nikog u blizini ovih predmeta koji bi ih opaao. Zaista, nita lake od toga. Meutim, pitam vas zar niste u stvari u svom umu oblikovali ideje koje nazivate knjigama ili drveem, izostavljajui tom prilikom misao o nekome ko bi ih opaao? I zar ih niste tom prilikom izmislili? Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi ideje: samo pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati izvan uma". U pasusu 6 Berkli je ve bio istakao: "Neke istine su tako oigledne da je dovoljno da otvorimo oi pa da ih ugledamo. Jedna od njih je veoma znaajna: Ceo nebeski hor i sve to postoji na zemlji - sva tela koja ine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan uma; ne postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli neki Veni um." Tako glasi idealistiko uenje u recima oveka koji ga je osmislio. Nije teko da ga razumemo, ali nije lako da razmiljamo u njegovim okvirima. Sopenhauer je u svom razmatranju zaista neke stvari smetnuo s uma. U uvodnim redovima prve knjige Welt als Wille und Vorstellung - iz 1819 - on iznosi tvrdnju koja ne pre staje da zapanjuje itaoce: "Svet je moja predstava o svetu. ovek koji prihvati ovo kao istinu, nesumnjivo zna da ne poznaje sunce ili zemlju, ve samo oi koje vide sunce ili zemlju, i ruku koja osea da dodiruje 138

NOVO POBIJANJE VREMENA

zemlju." Drugim recima, za openhauera, idealistu, ljudske oi i ruke su manje prividne od zemlje i sunca. U prvom poglavlju dodatne knjige objavljene 1844, on ponavlja istu greku u jo teem vidu: definie svemir kao misaoni fenomen, razlikujui "svet u glavi" i "svet izvan glave". Meutim, Berkli je 1713. navodno citirao Filona ovako: "Mozak o kojem govori je ulni predmet i kao takav on moe postojati samo u umu. Hteo sam da saznam da li smatra uverljivom pretpostavku da je jedna ideja ili stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je tvoj odgovor potvrdan, kako objanjava poreklo te izvorne ideje ili uma?" openhauerovom dualizmu ili cerebralizmu s pravom se moe suprotstaviti Spilerov monizam. Spiler je tvrdio (The Mind of Man, VITI po glavlje, 1902) da enica i povrina koe koji ine ulo vida i dodira, predstavljaju u stvari dva sistema, vizuelni i taktilni, tako da odaja koju vidimo ("objektivni predmet") nije vea od one koju zamiljamo (od "um nog predmeta"), niti sadri ovu drugu jer u ovom slu aju deluju dva vizuelna sistema. Berkli je sa svoje strane (Principles of Human Nature, 10 i 116) takoe negirao izvorne kvalitete - tvrdou i veliinu predmeta - kao i apsolutni prostor. Berkli je priznavao kontinuirano postojanje predmeta, jer kad ih ne opaa pojedinac, opaa ih Bog; Hjum ga pobija viom logikom (Treatise of Human Nature, I, 4, 2). Berkli je priznavao lini identitet, "jer mene ne ine samo moje ideje, ve jo neto: aktivno naelo miljenja" (Dialogues, 3); skeptini Hjum pobija ovu tvrdnju, svodei oveka na "skup ili zbir percepcija koje slede jedna drugu neshvatljivom brzinom" (nav. delo, I, 4, 6). Obojica potvruju vreme: za Berklija ono 139

HORHE LUIS BORHES

je "uzastopnost ideja koje teku jednakomerno i u kojoj uestvuju sva bia" (Principles of Human Knowledge, 98), a za Hjuma "uzastopnost nedeljivih trenutaka" (nav. delo, I, 2, 2). Sakupio sam prepie apologeta idealizma, um noio sam njihove kanonske pasuse, dozvolio sam sebi ponavljanja i pojanjavanja, cenzurisao sam openhauera (ne bez oseanja nezahvalnosti) samo da bih svom itaocu omoguio da pronikne u taj nepostojani misaoni svet. Svet trenutnih utisaka; svet lien materije i duha, ni objektivan, ni subjektivan; svet bez idealne arhitektonike prostora; svet sazdan od vremena, apsolutnog i jednolinog vremena Principia; beskrajni lavirint, haos, san. Sve do slike savrenog raspadanja koju nam prua Dejvid Hjum. Polazei od idealistikih argumenata, ini mi se da se moe - a moda i mora - ii dalje. Hjum ne doz voljava da se govori o obliku meseca ili njegovoj boji; oblik i boja su mesec; ne moe se govoriti ni o opaa njima uma jer um nije nita drugo do niz percepcija. Kartezijanska tvrdnja mislim, dakle postojim prestaje da vai; kada kaete mislim, pretpostavljate da postoji neko ja i traite naelo; Lihtenberg je u XVIII veku predloio da umesto mislim upotrebimo bezlino misli se, kao kad kaemo grmi ili seva. Ponavljam: iza lica ne postoji skriveno ja koje upravlja postupcima i prima utiske; mi smo samo niz zamiljenih postupaka i lutajuih utisaka. Niz? Time negiramo duh i materiju kao kontinuitete, negiramo i prostor, te mi se ini da gubimo pravo na potvrivanje vremenskog kontinuiteta. Zamislimo bilo koju sadanjost. No na Misisipiju, trenutak u kojem se budi Haklberi Fin; splav izgubljen u polumraku plovi
140

NOVO POBIJANJE VREMENA

nizvodno; vreme je moda svee. Haklberi Fin prepo znaje blagi um vode; rasejano otvara oi; vidi varljivi broj zvezda, vidi nerazgovetne obrise drvea; zatim tone u san kao u tamnu vodu. 1 Idealistika filozofija tvrdi da percepcijama proizvoljno i uzaludno pripi sujemo materijalnu supstancu (predmetnost) ili du hovnu supstancu (duhovnost); ja tvrdim da je isto toliko logino misliti da su to sve lanovi jednog niza iji je poetak isto toliko neshvatljiv koliko je nezamisliv njegov kraj. Idealizam smatra neopravdanim to se na reku i obalu, koje je Hak percipirao, prenosi pojam druge predmetne reke ili obale, jer to samo znai da u ve postojeu mreu percepcija unosimo jo jednu novu; mislim da je isto tako neopravdano prenositi hronoloko odreenje: na primer, injenicu da su se navedeni dogaaji odigrali u noi 7. juna 1849, izmeu etiri i deset i etiri i jedanaest minuta. Drugim recima: primenjujem dualistike argumente da bih negirao dug vremenski niz koji idealizam prihvata. Hjum je pobijao apsolutni prostor u kojem postoji svaki predmet; ja pobijam jedinstveni vremenski niz u kojem se odvija uzastopnost dogaaja. Pobijanje istovremenosti nita nije lake od pobijanja uzastopnosti. Negiram uzastopnost u velikom broju sluajeva; u isto tako velikom broju sluajeva negiram i istovremenost. Ljubavnik koji misli Dok sam ja bio tako srean verujui u vernost svoje drage, ona me je varala nesumnjivo grei; ako je svako stanje koje ivimo
Izabrao sam trenutak izmeu dva sna, jedan knjievni, a ne istorijski trenutak, samo da bih pomogao itaocu. Ko sumnja u pouzdanost ovog primera moe uzeti neki drugi primer; moda iz svog ivota, ako mu to vie odgovara.
1

141

HORHE LUIS BORHES

apsolutno, njegova srea nije bila istovremena s njenim neverstvom; otkrivanje neverstva je drugo stanje koje ne moe promeniti prethodna stanja, mada moe promeniti seanje na njih. Dananja tuga nije stvarnija od jueranje sree. Traim konkretniji primer. Poetkom avgusta kapetan Isidoro Suares koji je komandovao peruanskim konjikim vodom, odluio je ishod bitke kod Hunina u svoju korist; poetkom avgusta 1824. De Kvinsi je objavio unu kritiku na raun Wilhelm Meisters Lehrjahre; ti dogaaji nisu bili istovremeni (mada sada jesu) jer su oba oveka preminula, prvi u Montevideu, drugi u Edinburgu, ne znajui jedan za drugog... Svaki trenutak je autonoman. Ni osveta ni oprotaj ni zatvor, pa ak ni zaborav, ne mogu prome niti nepovredivu prolost. Nita nije manja uzaludnost nadanja i strahovanja, koji se uvek odnose na budue dogaaje; drugim recima, na dogaaje koji se nee desiti nama koji inimo siunu sadanjost. Tvrde da sadanjost, taj specious present psihologa, traje izmeu nekoliko sekundi i delia sekunde; toliko traje istorija svemira. Bolje reeno, ta istorija ne postoji, isto kao to ne postoji ljudski ivot, pa ak nijedna od njegovih noi; svaki trenutak naeg ivota postoji, ali ne i njego va zamiljena sveukupnost. Svemir, zbir svega posto jeeg, zamiljen je skup isto kao to je zamiljen onaj koji obuhvata sve konje koje je sanjao ekspir - jednog, mnoge, nijednog ? - izmeu 1592. i 1594. Dodajem: ako je vreme misaoni proces, kako ono moe biti zaje dniko hiljadama ljudi ili samo dvojici? Argumentacija prethodnih pasusa, isprekidana i usporena primerima, moe izgledati sloena. Traim neposredniji metod. Zamislimo ivot u kojem ima mnogo
142

NOVO POBIJANJE VREMENA

ponavljanja: uzmimo moj ivot za primer. Ne proem pored groblja Rekoleta, a da se ne setim da su tu sahra njeni moji roditelji, dedovi i pradedovi i da u i ja tu po ivati; kasnije se setim da sam se toga seao bezbroj puta ranije; ne mogu da se etam predgraima u samoi noi, a da ne pomislim kako nam ona prija zato to brie jalove detalje koje priziva seanje; ne mogu aliti za gubitkom neke ljubavi ili prijateljstva, a da ne pomislim da mogu izgubiti samo ono to stvarno nikad nisam imao; svaki put kad proem pored nekog ugla u junom delu grada, setim vas se, Jelena; kad god mi povetarac donese miris eukaliptusa, setim se Adrohea svog detinjstva; svaki put kad se setim Heraklitovog odlomka 91 Ne moe dva puta ui u istu reku, divim se njegovoj dijalektikoj vetini, jer lakoa kojom prihvatamo prvu misao ("Reka je druga") omoguuje da se neprimetno provue i druga misao ("Ja sam drugi") i da se stvori privid da smo je sami smislili; svaki put kad ujem nekog germanofila kako napada yiddish, pomislim da je yiddish pre svega nemaki dijalekt s neznatnim eleme ntima svetog jezika, hebrejskog. Ove tautologije, i druge koje ne spominjem, ine materiju od koje je sazdan moj ivot. Razume se da se one ponavljaju, ali ne u tano odreenom vidu; ima razlika u naglasku, temperaturi, svetlosti i optem fiziolokom stanju. Meutim, sumnjam da je broj varijacija beskonaan: moemo da pretpostavimo da u umu pojedinca (ili dvoje ljudi koji ne znaju jedan za drugog, ali u kojima se odvija isti proces) postoje dva istovetna trenutka. Poto smo pretpostavili tu istovetnost, umesno je postaviti ovo pitanje: Zar ta dva istovetna trenutka nisu jedan te isti? Nije li dovoljan jedan jedini ponovljeni 143

HORHE LUIS BORHES

lan pa da se ceo vremenski niz poremeti i zamrsi? Kada se strasni itaoci ekspira jedanput predaju njegovom stihu, nisu li oni bukvalno ekspir? Jo nisam proniknuo u etiku sistema koji sam skicirao. Ne znam da li je on uopte ima. U petom pasu su etvrtog poglavlja rasprave Sanhdrin u Misni, tvrdi se: boanska pravda znai da onaj koji ubije jednog jedinog oveka, unitava svet; ako nema pluralizma, onaj koji bi pobio sve ljude ne bi poinio vei greh od usamljenog i prvotnog Kaina, niti bi bio univerzalniji u unitavanju - to je pravoverno tumaenje, koje moe biti i magijsko. Mislim da je ono tano. Velike opte katastrofe - poari, ratovi, epidemije - predstavljaju jedan jedini bol prividno umnoen mnogobrojnim ogle dalima. To misli i Bernard So (Guide to Socialism, 86): "Nema na svetu vee patnje od one koju moe sam da iskusi. Ako umre od gladi, iskusie svu glad koje na svetu ima ili e biti. Ako deset hiljada ljudi umre s tobom, njihovo uee u tvojoj nesrei nee uiniti tvoju glad deset hiljada puta veom, niti e produiti trajanje tvog ropca deset hiljada puta. Nemoj dozvoliti da te ojadi zastraujui zbir ljudskih patnji; takav zbir ne postoji. Ni beda ni bol ne mogu se akumulirati." Uporedi s delom The Problem of Pain, VII, S. S. Luisa. Lukrecije (De rerum natura, I, 830) pripisuje Anaksagori uenje po kojem se zlato sastoji iz niza zlatnih estica, vatra iz iskri, kost iz sitnih i nevidljivih koica; Dosaja Rojs, moda pod uticajem sv. Avgustina, smatra da se vreme sastoji iz vremenskih jedinica i da "svaka sadanjost u kojoj se neto dogaa takoe predstavlja uzastopni niz" (The Word and the Indivi-

144

NOVO POBIJANJE VREMENA

dual, II, 139). Ova pretpostavka u skladu je s osnovnom tezom koju ovde zastupam.

II Svaki jezik odlikuje se uzastopnou; dakle, jezik nije sredstvo podobno za istraivanje venog ili bezvremenskog. Svi oni koji su s negodovanjem pratili izloenu argumentaciju, moda e pokazati vie odue vljenja za spis iz 1928. Ve sam ga spomenuo; re je o prii koja nosi naslov "Oseati se u smrti": "Hou ovde da zabeleim jedno iskustvo koje sam imao pre neke veeri: bio je to uzbudljiv dogaaj, mada suvie prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati pustolovinom; s druge strane, suvie nerazuman i senti mentalan da bi me podstakao na dublja razmiljanja. Radi se o jednom dogaaju i rei vezanoj za njega, rei koju sam prethodno koristio, mada je sve do tog trenu tka nikad nisam bio proiveo celim svojim biem. Evo podrobnog opisa tog dogaaja, kao i vremena i mesta koji svedoe o njemu. "Priseam ga se na ovaj nain. Prethodne veeri bio sam u Barahasu, u koji inae nisam zalazio i ija je udaljenost od mesta koje sam kasnije obiao davala u dan ukus tom danu. Ta no nije imala nikakvo sudbinsko predodreenje; poto je bila mirna, posle veere sam izaao da se proetam i prepustim se seanjima. Iao sam kuda me je sluaj vodio; potrudio sam se da to bude najira lepeza mogunosti da ne bih opteretio iekivanje jednim odabranim i predvienim pravcem. etao sam, iao kud su me noge vodile; bez
145

HORHE LUIS BORHES

druge odluke sem reenosti da peaim avenijama i irokim ulicama, prihvatao sam najtajanstvenije pozive sluajnosti. Tako etajui, neka ne sasvim strana sila vodila me je sve dalje ka predgraima, ijih imena uvek elim da se seam i koja od sveg srca potujem. Ne elim da na taj nain oznaim sopstvenu sredinu, kraj u kojem sam proveo detinjstvo, ve njegovu neposrednu okolinu, koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlino sam poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je bio blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Nalije poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretposlednje ulice koje nisam nikad primeivao, onako kao to ne primeujemo temelje kue u kojoj ivimo ili nevidljivi kostur u telu. etnja me je dovela do jednog ugla. Udisao sam no dok su mi misli uivale u savr enoj slobodi. Oseanje umora pojednostavilo je prizor koji zapravo i nije bio sloen. Njegova tipinost inila ga je nestvarnim. Niske kue nizale su se du ulice i mada su na prvi pogled odavale utisak siromatva, kasnije mi se uinilo da su odisale nesumnjivom rado u. Bio je to prizor najnie bede i najvie lepote. Nijedna kua nije izlazila pravo na ulicu; na zidovima su bile senke smokava; male kapije - koje su nadvisi vale izduene linije zidova - delovale su kao da su saz dane od iste beskonane materije od koje je bila sai njena no. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije bila poploana, nego nalik na kolski put, na tlo jo neosvo jene Amerike. U dnu sokaka, prostor ve nalik na pampu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom rukom neureene zemlje, dizao se ruiasti zid koji nije pruao gostoprimstvo meseini, nego je zraio unutranjom

146

NOVO POBIJANJE VREMENA

svetlou. Nita nije moglo izraziti milinu bolje od te ruiaste boje. "Stajao sam posmatrajui tu jednostavnost. Si gurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre trideset godina... Pokuao sam da se prisetim tog datuma: ne davnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj promenljivoj strani sveta. Moda me je pevanje neke ptice razneilo jer je i njena pesma bila nena; ipak mislim da u toj silovitoj tiini nije bilo drugog zvuka osim bezvremenskog oglaavanja cvraka. Pomislih: Sada je hiljadu osam stotina i neka godina, ali to nisu vie bile rei sa priblinim znaenjem, ve neto sto je prodrlo duboko u stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni posmatra sveta: bio je to neodreeni strah proet nau nim razumom, koji filozofsko razmiljanje ini jasnim. Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode vremena; nego mi se inilo da sam opsednut nemim ili odsutnim smislom jedne neverovatne rei: venost. Tek kasnije sam uspeo da odredim to oseanje. "Sada mogu da ga opiem ovako: Taj jasni pri zor istorodnih pojava - spokojne noi, istog zida, pro vincijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio samo slian slici tog istog ugla od pre vie godina; nije re o slinosti ili ponavljanju, ve o istovetnosti. Ako uopte moemo da proniknemo u vreme, uviamo da je ono privid: ne moemo da razlikujemo ili razluimo je dan trenutak od privida jueranjeg trenutka, drugi trenutak ne moe da se razlui od privida dananjeg trenutka, jer se u tom procesu svi trerr i razlazu. "Oigledno je da broj takvi1 trenutaka dostupnih ljudima nije neogranien. Ti temeljni trenuci - fizikog bola ili uivanja, nastupanja sna, sluanja muzike,
147

HORHE LUIS BORHES

trenuci snanog oseanja ili jakog gaenja - jo su bezliniji. Mogu unapred da izvedem sledei zakljuak: ivot je toliko siromaan da mora biti besmrtan. Ali, mi ne moemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromatvo jer vreme lako moemo da pobijemo na ulnoj ravni, ali ne i na intelektualnoj, ba zato to se pojam uzastopnosti ne moe tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka nagovetaj ove misli ostane u obliku prie. I neka u otvorenoj nereivosti ove stranice ostane pravi trenutak zanosa i mogueg predoseanja venosti, kojim me je ta no velikoduno podarila."

B Meu mnogim uenjima koje belei istorija filo zofije, idealizam je moda najstarije i najrasprostra njenije. To je primetio Karlajl (Novalis, 1829); bez umiljanja da e se time ovaj beskonani niz okonati, nje govom spisku treba dodati najpre platoniste, za koje su samo prototipovi stvarni (Noris, Juda, Abravanel, Gemistus, Plotin); teologe, koji smatraju da sve to nije boansko mora biti sluajno (Malbran, Johan Ekhart); moniste, za koje svemir predstavlja samo ispraznu odre dnicu apsolutnog (Bredli, Hegel, Parmenid)... Idealizam je star koliko i metafiziko miljenje: njegov najubojitiji apologet, Dord Berkli, bio je u punom naponu u XVTfl veku: nasuprot openhauerovoj tvrdnji (Welt als Wille und Vorstellung, II, 1), njegova zasluga ne sastoji se u otkrivanju ovog uenja, ve u pronalaenju argumenata koji ga potkrepljuju. Berkli je te argumente uperio protiv materije; Hjum ih je primenio na svest.
148

NOVO POBIJANJE VREMENA

Ali, najpre bi trebalo da rekapituliram razne etape ove dijalektike. Berkli je negirao materiju. To nikako ne znai da je negirao boje, mirise, ukuse, zvuke i dodire; ali, negirao je da pored tih percepcija, koje ine spoljni svet, postoji neto nevidljivo, nedodirljivo, to bi se nazivalo materijom. Negirao je da ima bolova koje niko ne osea, boja koje niko ne vidi, oblika koje niko ne dodiruje. On je smatrao da pripisivanjem materijalnog karaktera percepcijama, vi u stvari svetu dodajete jo jedan nepojmljivi i suvini svet. Verovao je u prividni svet stvoren ulima, ali je istovremeno smatrao da materijalni svet (recimo Tolandov) predstavlja njegovo prividno udvostruavanje. Izneo je sledee zapaanje (Principles of Human Knowledge, 3): "Svako e priznati da misli, oseanja i ideje koje oblikuje naa mata ne postoje bez uma. Isto tako je jasno da ulni utisci ili ideje utisnute u ula, bez obzira kako se oblikuju (id est, koji predmet oblikuju), ne mogu postojati nigde osim u umu koji ih opaa... Tvrdim da ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga, dodirujem ga. Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko od pisaeg stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti nain osetio ako bih mu se pribliio ili, pak, da ga na isti nain moe osetiti drugi um... Govoriti o apsolutnom postojanju neorganskih predmeta, nezavisno od toga da li ih opaamo ili ne, predstavlja po mom uverenju besmi slicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu postojati izvan uma koji ih opaa." Odgovarajui unapred na mogue primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje: "Neki e sigurno rei da nema niega lakeg nego da zamislimo drvee u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne bilo nikog u
149

HORHE LUIS BORHES

blizini ovih predmeta koji bi ih opaao. Zaista, nita lake od toga. Meutim, pitam vas zar niste u stvari u svom umu oblikovali ideje koje nazivate knjigama ili drveem, izostavljajui tom prilikom misao o nekome ko bi ih opaao? I zar ih niste tom prilikom izmislili? Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi ideje: samo pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati izvan uma". U pasusu 6 Berkli je ve bio istakao: "Neke istine su tako oigledne da je dovoljno da otvorimo oi pa da ih ugledamo. Jedna od njih je veoma znaajna: Ceo nebeski hor i sve to postoji na zemlji - sva tela koja ine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan uma; ne postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli neki Veni um." (Berklijev Bog je sveprisutni posmatra koji ini svet koherentnim.) Uenje koje sam izloio doivelo je pogrena tumaenja. Herbert Spenser je smatrao da ga pobija (Principles of Psychology, VIII, 6) pretpostavkom da ako izvan svesti nita ne postoji, onda svest mora biti beskonana u vremenu i prostoru. Ovo prvo je tano ukoliko smatramo da je svako vreme u stvari vreme koje neko percipira, ali je netano ukoliko smatramo da to vreme nuno mora obuhvatati beskonani broj vekova; ovo drugo je nepotrebno jer je ve Berkli (Principles of Human Knowledge, 116; Siri, 266) u vie navrata pobijao apsolutni prostor. Jo je tee razumeti greku koju ini openhauer (Welt als Wille und Vorstellung, II, I) tvrdei daje, po idealistima, svet cerebralna pojava; meutim, Berkli je prethodno tvrdio (Dialogues Between Hylas and Philonus JJ): "Mozak o kojem govori je ulni predmet i kao takav on moe postojati samo u umu. Hteo sam da saznam da li 150

NOVO POBIJANJE VREMENA

smatra uverljivom pretpostavku da je jedna ideja ili stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je tvoj odgovor potvrdan, kako objanjava poreklo te izvorne ideje ili uma?" I zaista, mozak je isto onoliko deo spoljnog sveta koliko i sazvee Kentaur. Berkli je negirao postojanje predmeta iza ulnih oseaja; Dejvid Hjum je pobijao ideju da postoji subjekt iza percepcije promena. Prvi je negirao materiju, dok je drugi negirao duh; prvi nije eleo da pripisujemo meta fiziki pojam materije nizu uzastopnih utisaka, dok drugi nije eleo da pripisujemo metafiziki pojam sub jekta nizu uzastopnih mentalnih stanja. Ovakva razrada Berklijevih argumenata tako je logina da ga je sam Berkli predvideo, kako je primetio Aleksandar Kembel, nastojei ak da ga zadri jednim kartezijanskim ergo sum: "Ako su tvoja naela valjana, ti sam nisi nita drugo do sistem promenljivih ideja koji se ne oslanja ni na kakvu supstancu, jer je isto toliko besmisleno govoriti o materijalnoj supstanci." To govori Hylas u treem i poslednjem Dijalogu, predupreujui Dejvida Hjuma. Hjum to potvruje (Treatise of Human Nature, I, 4, 6): "Mi smo skup ili zbir percepcija koje slede jedna drugu neshvatljivom brzinom... Um je nalik na pozorite u kojem se percepcije pojavljuju, iezavaju, vraaju i kombinuju u beskonanim varijacijama. Neka nas ova metafora ne zavara. Percepcije ine um te ne moemo nazreti ni mesto gde se scene odvijaju, ni materijal od kojeg je pozorite sazdano." Polazei od idealistikih argumenata, ini mi se da se moe - a moda i mora - ii korak dalje. Po Berkliju, vreme je "uzastopno nizanje ideja koje teku jedno lino i u kojem uestvuju sva bia" (Principles of Human
151

HORHE LUIS BORHES

Knowledge, 98); a za Hjuma, "uzastopno nizanje nedeljivih trenutaka" (Treatise of Human Nature, I, 2, 3). Meu tim, ako smo negirali materiju i duh kao kontinuitete, ako smo negirali i prostor, ini mi se da nemamo prava da izuzmemo vreme. Izvan percepcije (prave ili pretpo stavljene) materija ne postoji; duh ne postoji izvan mentalnog stanja; onda ni vreme ne postoji izvan trenu tne sadanjosti. Uzmimo kao primer jedan najjednosta vniji mogui trenutak: recimo, san uang Cua (Herbert Elen Dajls: Chuang Tzu, 1889). Pre nekih dvadeset i etiri veka, ovaj ovek sanjao je da je leptir. Kad se probudio, vie nije znao da li je bio ovek koji je sanjao da je leptir ili leptir koji je sanjao da je ovek. Ali, zaboravimo na buenje. Razmotrimo samo san; ili, jedan od njegovih trenutaka. "Sanjao sam da sam leptir koji leti vazduhom, ne znajui nita o uang Cuu", pie u drevnom tekstu. Nikad neemo saznati da li je uang Cu video vrt nad kojim mu se inilo da leti ili pokretni uti trougao, koji je nesumnjivo bio on sam, ali znamo da je to bila subjektivna slika i da je prizvana seanjem. Po teoriji psihofizikog paralelizma, ta je slika morala da bude povezana s nekom promenom u nervnom sistemu snevaa; Berkli bi rekao da u tom trenutku nije postojalo telo uang Cua, niti je postojala tamna odaja u kojoj je on sanjao, osim u vidu percepcije u boanskom umu. Hjum jo vie pojednostavljuje ovaj dogaaj. On smatra da u tom trenutku nije postojao duh uang Cua, postojale su samo boje sna i pouzdanost da je bio leptir. Ta pouzdanost postojala je kao trenutni lan "skupa ili zbira percepcija" koje su etiri stotina godina pre Hrista inili um uang Cua; te percepcije postojale su kao n lanovi jednog beskonanog vremen152

NOVO POBIJANJE VREMENA

skog niza, izmeu n -I i n + I. Za idealistiku filozofiju nema druge stvarnosti osim mentalnih procesa; pripi sivati predmetnost leptiru izgleda kao uzaludno udvostruavanje sveta; pripisivati neko ja tim procesima izgleda kao jo vee preterivanje. Ta filozofija priznaje da postoje snevanje i percepcije, ali ne priznaje postojanje sna, a kamoli snevaa; govoriti o objektima i subjektima isto je to i prepustiti se nejasnoj mitologiji. Dakle, ako je svako psihiko stanje samo sebi dovoljno, ako je vezivanje svakog od njih za predmetnost ili neko ja nepotrebno i uzaludno umnogostruavanje, s kakvim pravom mu kasnije moemo odreivati mesto u vremenu? uang Cu je sanjao da je leptir i tokom tog sna on nije bio uang Cu, ve leptir. Ako ukinemo prostor i ja, kako moemo povezivati te trenutke s trenucima buenja i s feudalnom epohom kineske istorije? To ne znai da nikad neemo saznati, makar priblino, datum toga dogaaja, bilo kog dogaaja na svetu, stran samom dogaaju, kao neto to je izvan njega samog. uang Cuov san je poslovina pria u Kini; zamislimo da jedan od njenih mnogobrojnih ita laca sanja najpre da je leptir, a kasnije da je uang Cu. Zamislimo da je nekom sluajnou koja nije iskljuena taj san bio tana kopija uang Cuovog sna. Polazei od te istovetnosti, valja se zapitati: zar ta dva istovetna tre nutka nisu jedan te isti trenutak? Nije li dovoljan jedan jedini ponovljeni lan pa da se istorija sveta poremeti i zamrsi, i da se potvrdi da ta istorija u stvari ne postoji? Pobijanje vremena pretpostavlja negiranje dveju stvari: uzastopnosti lanova nekog niza i sinhronizma lanova dvaju nizova. Zaista, ako je svaki lan apsolu tan, njihovi se odnosi svode na svest o postojanju tih
153

HORHE LUIS BORHES

odnosa. Jedno stanje prethodi drugom ako je svesno svoga prethodnog poloaja; stanje G je istovremeno sa stanjem H samo ako je svesno te istovremenosti. Nasu prot onome to tvrdi openhauer 2 u svojoj tabeli funda mentalnih istina (Welt als Wille und Vorstellung, JJ, 4), svaki vremenski odlomak ne ispunjava istovremeno ceo prostor, jer vreme nije sveprisutno. (Razume se da na ovom nivou diskusije prostor vie ne postoji.) Meinong u svojoj teoriji spoznaje smatra da se mogu spoznati imaginarni predmeti: oni koji pripadaju etvrtoj dimenziji, da tako kaemo, ili su neto nalik na Kondijakov senzibilni kip, Lokovu hipotetinu ivoti nju, kvadratni koren iz -1. Ako su razlozi koje sam izneo valjani, znai da u taj magloviti svet spadaju mate rija, ja i spoljni svet, opta istorija, nai ivoti. Pored toga, izraz pobijanje vremena vieznaan je i neodreen. Moe se odnositi na Platonovu i Boetijevu venost kao na dvoumljenja Seksta Empirika. Ovaj potonji (Adversus mathematicos, XI, 197) pobija pro lost koja je ve bila, zatim budunost koja jo nije, tvr dei da je sadanjost i deljiva i nedeljiva. Nije nedeljiva jer bi u tom sluaju bila liena poetka koji bi je povezao s prolou kao i kraja koji bi je povezao s budunou; ne bi imala ni sredinu jer ono to nema poetak i kraj ne moe imati ni sredinu; ali nije ni deljiva jer bi se u tom sluaju sastojala iz jednog del koji je ve bio i drugog koji tek treba da bude. Ergo, ona ne postoji, a poto ne postoje ni prolost ni sadanjost, vreme kao takvo ne postoji. F. H. Bredli
2

To je pre s v e g a tvrdio Njutn: "Svaka estica prostora je v e n a . svaki

nedeljivi trenutak trajanja je sveprisutan." (Principia, UJ. 4 2 )

154

NOVO POBIJANJE VREMENA

aktualizuje i razrauje taj problem, primeujui sledee (Appearance and Reality, IV): ako se sadanjost moe podeliti u druge sadanjosti, ona znai nije manje sloena od vremena; ali ako je nedeljiva, onda je vreme samo odnos meu vanvremenskim pojavama. Dakle, ovakva razmiljanja negiraju delove da bi zatim negirala celinu; ja negiram celinu da bih potvrdio svaki pojedinani deo. Dijalektikom Berklija i Hjuma stigao sam do openhauerovog stava: "Volja se manifestuje samo u sadanjosti, a nikako u prolosti ili budunosti; prolost i budunost ne postoje osim kao apstraktni pojmovi neophodni svesti, kao racionalnom naelu, radi povezivanja raznih inilaca. Niko nije iveo u prolosti i niko nee iveti u budunosti: sadanjost je oblik svekolikog ivota, svojstvo koje mu nikakva sila ne moe oduzeti... Vreme je kao krug koji se beskonano okree: silazni luk je prolost, uzlazni budunost; na vr hu je nedeljiva taka koja dodiruje tangentu i to je sada njost. Nepokretna kao tangenta, ova skuena taka obeleava dodir objekta, koji se manifestuje kao vreme, sa subjektom, koji nema oblik i nije dostupan spoznaji jer predstavlja uslov spoznaje" (Welt als Wille und Vorstellung, I, 54). Jedna budistika rasprava iz V veka, Visuddhimagga (Put istote) ilustruje ovo uenje jed nom stilskom figurom: "Strogo govorei, ivot jednog bia traje koliko jedna ideja. Kao kolski toak koji se okree i pri tom dodiruje zemlju samo u jednoj taki, tako i ivot traje koliko i jedna ideja" (Radakrinan: Indian Philosophy, I, 373). Drugi budistiki tekstovi tvrde da se svet unitava i obnavlja est hiljada pet stoti na miliona puta dnevno i da je svaki ovek samo privid koji na vrtoglav nain ini niz trenutnih i pojedinanih 155

HORHE LUIS BORHES

ljudi. "ovek prolog trenutka - tvrdi se u Putu istote - iveo je, ali vie ne ivi, niti e iveti; ovek budueg trenutka e iveti, ali nije iveo niti ivi sada; ovek sadanjeg trenutka ivi, ali niti je iveo niti e iveti" (nav. delo, I, 407). Taj stav moemo uporediti s ovom Plutarhovom milju (De E apud Delphos, 18): "ovek jueranjice umro je u oveku sadanjice, ovek dana njice umire u oveku sutranjice." And yet, and yet... Negiranje vremenske uzastopnosti, negiranje ja, negiranje astronomskog svemira, to su sve izrazi prividnog oajanja i prikrivene utehe. Naa sudbina (za razliku od Svedenborgovog pakla i pakla tibetske mitologije) nije zastraujua zato to je prividna, nego zato to je nepovratna i vrsta kao elik. Vreme je materija od koje sam sazdan. Vreme je reka koja me nosi, ali reka sam ja; tigar koji me rastre, ali tigar sam ja; vatra u kojoj gorim, ali vatra sam ja. Naalost, svet je stvaran; i ja sam Borhes, naalost.
BELEKA UZ PROLOG

Nema rasprave o budizmu koja ne spominje apologetsko delo Milinda Panha iz II veka. Ono sadri razgovor izmeu Menandera, kralja Bahtijane, i kaluera Nagasene. Nagasena kazuje da isto kao to kraljev ska kola ne ine tokovi, ni sedite, ni osovina, ni ruda, ni jaram, tako ni oveka ne ine materija, oblik, utisci, misli, instinkti i svest. On nije kombinacija ovih delova, ali ipak ne postoji mimo njih... Posle viednevne rasprave, Menander (Milinda) prihvata budistiku veru. Ovo delo preveo je na engleski Ris Dejvids, (Oxford, 1890-1894).
156

BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

Znaenja koja ima re dragulj - neto maleno a skupoceno, tvrdo ali i tanano, koje se prenosi izuzetno lako, neto jasno ali istovremeno i nedokuivo, cvet godina - sasvim su opravdana. Ne znam kako bi se bo lje opisao Ahilov paradoks, koji tako mirno odoleva e stokim pokuajima opovrgavan]a ve dvadeset i tri veka. ini mi se da ga zaista moemo proglasiti besmrt nim. Postojano zraenje tajne koje ovakva ustrajnost pretpostavlja i tanano nerazumevanje kojim izaziva ljude, darovi su koji nas obavezuju na zahvalnost. Pro imo kroz to iskustvo jo jednom, ako ni zbog ega dru gog a ono da bismo ponovo potvrdili njegovu unu tranju sloenost i tajanstvenost. Stoga nameravam da nekoliko stranica - nekoliko trenutaka koje emo podeliti - posvetim izlaganju ovog paradoksa i njegovih naj znamenitijih revizija. Polazim od onoga to se dobro zna: da ga je smislio Zenon iz Eleje, Parmenidov ue nik, ovek koji je odricao da se u svemiru ita moe dogoditi. Biblioteka mi omoguava uvid u nekoliko ver zija slavnog paradoksa. Prva se nalazi na stranicama dvadeset tree knjige veoma hispanskog Hispano-ame rikog renika, a svodi se na sledei oprezni iskaz: Nema kretanja: Ahil nikada ne moe da stigne sporu kornjau. Ostavljam po strani ovaj uzdrani opis i tra157

HORHE LUIS BORHES

im manje saeto izlaganje G. H. Luisa, ije je delo Biographical History of Philosophy bila prva filozofska literatura koju sam proitao, moda iz tatine, a moda iz radoznalosti. Prenosim to izlaganje: Ahil je simbol brzine i on treba da sustigne kornjau, koja je simbol sporosti. Ahil tri deset puta bre nego kornjaa te pri staje da joj da deset metara prednosti. Ahil pretri deset metara, kornjaa jedan; Ahil pretri taj metar, a kornja a jedan decimetar; Ahil pretri taj decimetar, a kornja a jedan santimetar; Ahil pree i taj santimetar, a kor njaa jedan milimetar; Ahil pretri taj milimetar, a kor njaa deseti deo milimetra, i tako beskonano. Dakle, Ahil moe beskonano da tri, a da nikad ne sustigne kornjau. U tome se sastoji ovaj besmrtni paradoks. Prelazim na takozvana pobijanja. Ona starija koja su izvrili Aristotel i Hobs - sadrana su u tvrdnji Stjuarta Mila. On smatra da je ovaj problem jedan od mnogih primera pogrenog logikog razmiljanja, a re zultat je brkanja pojmova. Mil smatra da se paradoks moe razreiti time to e se izvriti razgranienje poj mova: U zakljuku sofizma, izraz beskonano ozna ava bilo koju vremensku jedinicu koju moemo zami sliti; dok u premisama oznaava bilo koji broj jedinica koje nastaju podelom vremena. Znai moemo podeliti deset jedinica sa deset, zatim i kvocijent isto sa deset, koliko god puta hoemo; potpodele prostora su ne ograniene isto kao i potpodele vremena u kojem se prostor kao rastojanje savladava. Meutim, mogue je izvriti neogranien broj potpodela neega to je samo po sebi ogranieno. Ovaj argument dokazuje neogra nieno trajanje sadrano u pet minuta, ali samo ovo i 158

BESKONANA TRKA AHILA 1 KORNJAE

nijedno drugo. Sve dok ne istekne tih pet minuta, vreme se moe podeliti sa deset, zatim opet sa deset, i tako koliko god puta hoemo, to je sasvim u skladu s inje nicom da je ukupno trajanje ogranieno na pet minuta. Rezimirajui, ovim dokazujemo sledeu tvrdnju: da bi se pretralo ogranieno rastojanje, potrebno je vreme koje je neogranieno deljivo, ali je po sebi konano i ogranieno (Mil: Logiki sistem, peta knjiga, sedmo poglavlje). Ne znam kako je italac ovo shvatio, ali meni se ini da se Milovo pobijanje paradoksa svodi na potvrdu istog. Dovoljno je da utvrdimo da je Ahilova brzina jedan metar u sekundi, pa da izraunamo neophodno vreme: 10 + 1 + 1/10 + 1/100 + 1/1000 + 1/10000 ... Zbir ove neograniene geometrijske progresije ne moe da bude vie od dvanaest (tanije - jedanaest i jedna petina; jo tanije - jedanaest i tri dvadesetpetine), ali se taj zbir nikada ne moe ostvariti. Drugim recima, Ahilova staza je neograniena i on e veno trati, ali e Ahil prei to rastojanje pre nego to stigne do kraja dvanaestog metra; ali tako da e se njegova venost zavriti pre isteka dvanaest sekundi. Ovo siste matsko razlaganje, beskonano sputanje u sve manje i sitnije razmake, zapravo i nije u oprenosti sa naim problemom, ve nam pomae da ga bolje shvatimo. Imajmo u vidu da se trkai umanjuju ne samo usled udaljavanja u vizuelnoj perspektivi, ve i usled toga to moraju pretravati mikroskopska rastojanja. Valja imati na umu i to da ti stepenasti razmaci razaraju prostor. Jo ee razaraju tekue vreme ba iz razloga to se niu u

159

HORHE LUIS BORHES

udvostruenom oajnikom utrkivanju nepominosti i zanosa. elja da se paradoks pobije dola je do izraaja u uvenom eseju Anrija Bergsona napisanom 1910. go dine, Esej o neposrednim podacima svesti; ve sam nas lov postavlja zahtev za naelom. Evo ta Bergson pie: Kretanju, s jedne strane, pripisujemo deljivost prostora u kojem se odvija, zaboravljajui da je lako deliti predmet, ali ne i in; s druge strane, navikli smo da projektujemo in, tj. kretanje u prostor, da ga primenjujemo na prostor u kojem se telo kree kao i na samo telo u pokretu; drugim recima, navikli smo da opredmeujemo kretanje. Po naem miljenju, sofizmi Elejske kole proizlaze iz brkanja kretanja i prostora; interval koji razdvaja dve take podloan je neogranienoj deobi, a kad bi se kretanje sastojalo od delova poput onih koji ine interval, ovaj interval nikada ne bi istekao. Meutim, injenica je da svaki Ahilov korak predstavlja prost i nedeljiv pokret, te da bi posle odreenog broja takvih pokreta Ahil prestigao kornjau. Privid elejskih filozofa nastaje poistoveivanjem niza pojedinanih pokreta, tj. inova sui generis s homo genim prostorom u kojem se oni odvijaju. Poto se prostor moe ralaniti, a zatim ponovo sastaviti prema bilo kojoj zakonomernosti, njima se inilo da im to dozvoljava da Ahilovo kretanje ponovo sastave u celinu, ne sluei se pri tom vie Ahilovim koracima, nego koracima kornjae. Ovom zamenom, umesto Ahila koji tri da stigne kornjau, dobij amo drugu kornjau koja tri za prvom, a obe napreduju istim koracima ili istovremenim pokretima, tako da druga kornjaa nikada ne moe da stigne prvu. Zato Ahil 160

BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

prestie kornjau? Zato to je svaki Ahilov korak, kao i svaki korak kornjae, pokret koji je kao takav nedeljiv i predstavlja drukiju veliinu u prostoru: prema tome, na kraju mora biti zbir rastojanja koje je pretrao Ahil, a on e biti vei od zbira rastojanja koje je pretrala kornjaa, ukljuujui prednost koju je imala u odnosu na Ahila. Zenon to zaboravlja kad ponovo sastavlja Ahilovo kretanje prema zakonomernosti koja vai za kornjau. On zaboravlja da samo prostor dozvoljava proizvoljno ralanjivanje i sastavljanje, pogreno ga poistoveujui s kretanjem (Neposredni podaci, Barnesov panski prevod, str. 89, 90). Jedna osobina ovog argumenta jeste njegova popustljivost. Bergson priznaje da je prostor podloan beskonanoj deobi, ali odbija da to vai i za vreme. Bergson prikazuje dve kornjae umesto jedne da bi zavarao itaoca. Zatim spaja vreme i prostor, koji se meusobno iskljuuju: spaja Dejmsovo brzo i nepovezano vreme, svoju savrenu ushienost otkriem i neogranieno deljivi prostor laika. Metodom eliminacije dolazim do jedinog meni poznatog pobijanja koje se istovremeno odlikuje nada hnuem dostojnim izvornika prvobitnog paradoksa, to je vrlina koju zahteva intelektualni smisao za estetiku. To pobijanje formulisao je Rasel. Pronaao sam ga u uglednom delu Vilijama Dejmsa Some Problems of Philosophy, a ire objanjenje pojmova od kojih polazi Rasel moe se nai u njegovim potonjim delima Introduction to Mathematical Philosophy 1919, i Our Knowledge of the External World, 1926 - koja su ne samo krajnje lucidna nego i isto tako izazovna i snana. Rasel smatra da se in brojanja u sutini sastoji u poreenju dvaju nizova. Na primer: ako je u Egiptu 161

HORHE LUIS BORHES

Aneo ubio svu prvoroenu muku decu osim onih u kuama sa crvenim znakom na vratima, znai da se spasio onoliko dece koliko je bilo crvenih znakova, bez obzira na konkretan broj tih znakova. Koliina je u ovom sluaju neodreena, ali ima primera kad ona moe biti neograniena. Niz prirodnih brojeva je beskonaan, ali ipak moemo sa sigurnou tvrditi da parnih brojeva ima isto koliko i neparnih: broju 1 odgovara 2 broju 3 odgovara 4 broju 5 odgovara 6 i tako dalje. Dokaz je neoboriv, ali i izlian. Meutim, on se ne razlikuje od sledeeg: da ima onoliko mnoilaca broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva: broju broju broju broju 1 odgovara 3018 2 odgovara 6036 3 odgovara 9054 4 odgovara 12. 072 i tako dalje.

Isto vai i za stepene ovog broja, bez obzira to se u progresiji oni proreuju: broju 1 odgovara 3018 broju 2 odgovara 3018 2 = 9.108.324 broju 3 odgovara... i tako dalje. Genijalno prihvatanje ovih injenica nadahnulo je formulu koja polazi od toga da je jedan neogranieni skup - drugim recima, niz prirodnih brojeva - u stvari skup iji lanovi mogu da se ralane u neograniene nizove. Na tim brojanim visinama, celina nije vea od del: taan broj taaka kojih ima u svemiru jednak je broju taaka kojih ima u jednom metru svemira, ili deci162

BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

metru ili najduoj zvezdanoj putanji. Ahilov problem obuhvaen je tim epskim odgovorom. Svaka taka do koje stigne kornjaa nalazi se u odreenoj proporciji prema taki do koje stigne Ahil, a taj odnos koji se ispoljava u svim takama ovih simetrinih nizova, dovoljan je da bi se potvrdila njihova jednakost. Nema ni traga poetne prednosti koja je data kornjai: krajnja taka njenog kretanja, krajnja taka Ahilovog kretanja i krajnja taka u vremenu trke - svi ti lanovi matema tiki se podudaraju. Tako glasi Raselovo reenje. Dejms se ne slae s njim, mada priznaje tehniku nadmonost svog neistomiljenika. Raselove tvrdnje (pie on) izbegavaju sutinu problema koji se odnosi na rastuu kategoriju neogranienosti, a ne na stabilnu kategoriju koju Rasel jedino uzima u obzir kad pretpostavlja da je trka zavrena i da se problem sastoji u uspostavljanju ravnotee izmeu preenih rastojanja. S druge strane, nisu neophodna dva rastojanja. Rastojanja koja prelaze dva trkaa ili samo isticanje praznog vremena ukazuju na sledei problem: kako zavriti trku kada se svaki prethodni interval javlja kao prepreka na putu ka cilju (Some Problems of Philosophy, 1911, str. 181). Doao sam do kraja svoga izlaganja, ali ne i do kraja naeg mudrovanja. Paradoks Zenona iz Eleje, isti e Dejms, nije uperen samo protiv prostorne stvarnosti ve i protiv najnedodirljivije i tanane vremenske stvar nosti. Dodajem i to da se samo postojanje nekog fizi kog tela, trajanje u mirovanju, tok jedne veeri u nei jem ivotu, ovim paradoksom pretvaraju u pravu pustolovinu. Ralanjivanje se vri samom reju bes konanost. Ta re zebnje (koja je kasnije postala pojam) stvorili smo iz straha, a onog trenutka kada se usadi u 163

HORHE LUIS BORHES

miljenje, ona poinje da ga razara i unitava. (Ima i drugih drevnih gorkih iskustava koja su proistekla iz upotrebe te podmukle rei: u Kini postoji predanje o skiptru vladara Lianga koji se prepolovljava u trenutku kada ga preuzima novi vladar; mada je bio u rukama vladara iz mnogih dinastija, skiptar jo postoji.) Poto sam izloio struna razmatranja o ovom pitanju, plaim se da moje lino miljenje moe delovati drsko i otr cano. No ipak u da ga iznesem: Zenonova teza je neo boriva, osim ukoliko priznamo idealnu prirodu prostora i vremena. Ponor ovog paradoksa moemo izbei samo ako prihvatimo idealizam i konkretan rast onoga to opaamo. A moj italac e upitati: zar da diramo u nae poimanje svemira zbog te mrvice grke tmine?

164

ODBRANA LANOG BAZILIDA

ODBRANA LANOG BAZILIDA

Negde oko 1905. bilo mi je poznato da se na sveznajuim stranicama prve knjige (od A do ALL) Hispano-amerikog enciklopedijskog renika Montanera Simona nalazi mali crte nekakvog kralja koji me je uznemiravao: glave picaste kao u pevca, snanih grudi, drao je tit i bi u rairenim rukama, sedei na prestolu nalik na sklupani rep. Oko 1916. proitao sam ovaj ne jasni spisak imena kod Keveda: "Najpre prokleti osniva jeresi, Bazilid. Onda Nikola iz Antiohije, Karpokrat i Serint i zloglasni Ebion. Zatim Valentin, koji je tvrdio da je svet proizaao iz mora i tiine." Boravei u enevi 1923, prelistao sam nekakvu nemaku knjigu o jeresima i saznao da je na onom zlosrenom crteu predstavljen hibridni bog kojem se sa strahopotova njem klanjao sam Bazilid. Saznao sam da su gnostici bili oajnici vredni divljenja te sam se upoznao s verovanjima kojih su se predano pridravali. Malo kasnije, imao sam priliku da prouim specijalne monografije Mida (nemaki prevod pod naslovom Fragments eines verschollen Glaubens, 1902) i Volfganga ulca {Doku mente der Gnosis, 1910) kao i lanke Vilhelma Busea u Enciklopediji Britanika. Danas pristupam zadatku rezimiranja i ilustrovanja jedne od njihovih kosmogonija: upravo one koju je propovedao Bazilid, osniva jeretikog uenja. Potpuno se oslanjam na obavetenja
165

HORHE LUIS BORHES

koja navodi Irinej. Poznato mi je da ih mnogi smatraju nepouzdanim, ali pretpostavljam da ova haotina revi zija pokojnih snova doputa i reviziju jednog sna za koji ne znamo da li je uopte pripadao nekom snevau. S druge strane, Bazilidova jeres znatno je jednostavnija od toga. Roena je u Aleksandriji, oko sto godina nakon Krsta, kau, i to meu Sirijcima i Grcima. U to doba teologija je bila narodna strast. Bazilidova kosmogonija polazi od jedinstvenog boga. Ovo boanstvo nije imalo ime ni poreklo; otuda se priblino odreivalo nazivom pater innatus. Njegovo sredstvo delovanja bila je pleroma ili sveobuhvatnost, nezamislivi muzej platonskih arhetipova, apstraktnih sutina. To je bio nepromenljivi bog, a iz njegovog mirovanja nastalo je sedam niih boanstava koji su se spustili u sferu delovanja, stvorivi najpre nebo, kojim su i upravljali. Iz tog prvog kruga demijurga proizaao je drugi krug - anela, monika i vladara; oni su stvorili nie nebo koje je predstavljalo simetrinu kopiju prvo bitnog uzora. Ova druga konklava reprodukuje se kasni je u treoj, a ova u jo jednoj nieg reda, i tako dalje sve do broja 365. Gospodar poslednjeg neba je onaj iz Pisma, a njegovo uee u boanskom gotovo je nita vno. On je sa svojim anelima sazdao ovo vidljivo ne bo, oni su stvorili nematerijalnu zemlju, kojom mi gazi mo, da bi je zatim podelili. Razumljivi zaborav izbrisao je podrobne prie kojima je ova kosmogonija objanja vala poreklo oveka, ali druge prie iz istog doba omo guuju nam da nadoknadimo taj propust, mada na neo dreen i hipotetian nain. Prema odlomku koji je obja vio Hilgenfeld, Mrak i Svetlost uvek su postojali ne znajui jedan za drugoga, a kada su se konano suoili i 166

ODBRANA LANOG BAZILIDA

sagledali, Svetlost se odmah okrenula, dok se zalju bljeni Mrak doepao njenog odsjaja ili seanja. To obeleava nastanak oveka. U analognom Satornilovom sistemu, nebo doputa delotvornim anelima trenutnu viziju, tako da oni prema svom liku stvaraju oveka koji je puzao po zemlji kao neka zmija, sve dok ga Gospod nije podario iskrom svoje moi. Vano je ono to je zajedniko svim ovim predanjima: tvrdnja da smo stvo reni od materijala najnieg reda i da nas je improvizovalo nierazredno boanstvo iz straha ili oseanja krivice. Vraam se Bazilidovoj kosmogoniji. Poto su buntovni aneli jevrejskog Boga napustili oveanstvo, vanvremenski bog saali se na ljude i odlui da im poalje spasitelja. Ovaj je morao poprimiti prividnu telesnost, jer bi ga prava telesnost unizila. Njegova beivotna avet bila je javno izloena na krstu, ali sm Hristos uzneo se kroz sve slojeve neba da bi se ponovo pridruio pleromi. Proao je kroz njih neoteen zato to je znao tajno ime svojih boanstava. "I oni koji poznaju istinu ove povesti", zakljuuje se u verskom uenju koje prenosi Irinej, "znae da su se oslobodili vlasti prineva koji su sagradili ovaj svet. Svako nebo ima svoje ime isto kao i svaki aneo, gospodar i monik odreenog neba. Onaj koji zna njihova tajna imena proao bi kroz sva neba neprimeeno i bezbedno, kao to je to uinio spasitelj. I kao to Sina niko nije pre poznao, tako ni gnostika niko nee prepoznati. Ove taj ne ne smeju se izrei, nego se moraju uvati utanjem. Poznaj sve druge, ali neka drugi ne poznaju tebe." Prvobitna numerika kosmogonija na kraju se izvitoperila u brojanu magiju. Tri stotine ezdeset i pet spratova nebesa sa po sedam boanstava na svakom od
167

HORHE LUIS BORHES

njih zahtevaju nemogue pamenje 2.555 usmenih amuleta: godine su ih svele na zvuno ime spasitelja, Kaulakau, i ime nepokretnog boga - Abraksas. Za ove razo arane jeretike, spasenje je zapravo mnemotehniki poduhvat mrtvih, dok muke spasiteljeve nisu nita do optiki privid - radi se, dakle, o dva privida koji na taja nstven nain potvruju nepostojanost stvarnosti, tj. nji hovog sveta. U krajnjoj liniji nije nam teko da izvrgnemo ruglu uzaludno umnoavanje nominalnih anela ili si metrino odraenih nebesa ove kosmogonije. Okamovo taksativno naelo - Entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem - moglo bi se primeniti na ovaj sluaj, to bi ovu kosmogoniju razbilo u paramparad. Meu tim, lino mislim da bi ta strogost bila prevaziena i izlina. Ono do ega nam je stalo jeste odgovarajue preobraavanje ovih dosadnih i nepostojanih simbola. U tome otkrivam dvostruki smisao: prvi je opte mesto kritike; drugi - koji ne elim da proglasim otkriem ostao je nezapaen do sada. Poeu od onog oevid nijeg, a to je nastojanje da se bez skandala razrei pro blem zla i to hipotetinim uvoenjem gradiranog niza boanstava, koji posreduju izmeu nita manje hipo tetinog Boga i stvarnosti. U sistemu koji smo opisali, boanstva izvedena iz Boga degradiraju se i padaju uporedo s udaljavanjem od njega. I tako sve dok ne dospeju na najnii stupanj, kad postaju sile dostojne prezira koje su sklepale oveka od materijala najnieg reda. Kod Valentina - koji nije smatrao da je svet nastao iz mora i tiine - govori se o paloj boginji (Akamot) koja sa Mra kom izrodi dvoje dece, od kojih je jedno tvorac sveta, dok je drugo avo. Simonu Vrau je pripisano da je ovu pri168

ODBRANA LANOG BAZILIDA

u pogorao unoenjem nekih izmena: po njemu je Jelena Trojanska spaena, ali ona je zapravo bila boja prvoroena erka, koju su aneli kasnije osudili na mukotrpno lutanje poev od jednog mornarskog burdelja u Tiru. 1 Isusove trideset i tri godine i no koju je proveo na krstu nisu, po miljenju gnostika, bili dovolj ni zalog za iskupljenje. Ostaje da razmotrimo drugi smisao ovih mra nih pria. Vrtoglava nebeska kula iz Bazilidove jeresi, mnotvo anela, planetarna senka demijurga koji prave rusvaj po zemlji, mahinacije niih konklava protiv plerome, gusta naseljenost ovog mitskog prostora, jedva zamislivog ili nominalnog - sve to smiljeno je pored ostalog i zato da bi se unizio ovaj svet. Ne toliko da bi se podvuklo zlo koje u sebi nosimo, ve naa sutinska beznaajnost. Kao u prostranim sumracima koji se rasi paju po ravnicama, nebo izgleda monumentalno i uzbu dljivo, a zemlja siromano. Ovaj stav opravdava kosmogonijsku melodramu koju je smislio Valentin, razvija jui beskrajnu priu o dva natprirodna bia, tj. brai ko ja se prepoznaju, o paloj eni, prevejanoj i estokoj in trigi zlih anela i o venanju koje se odigrava u zavrni ci. U toj melodrami ili feljtonu, postanje je samo jedan od mnogobrojnih dogaaja. Ideja je vredna divljenja: sastoji se u zamiljanju sveta kao sutinski beznaajnog
Jelena, nesrena kerka boija. Njeno boansko poreklo nije smetalo povezivanju predanja o Jeleni s predanjem o Isusu. Bazilidovi sledbenici pripisali su Isusu prividnu telesnost; a za traginu kraljicu tvrdili su d a j e samo njen eidolon, ili privid koji je bio otet i odveden u Troju. Prema tome, spasenje dugujemo jednoj lepoj aveti; druga avet izazvala je velike bitke, nadahnuvjti Homera. U vezi s gnostikim shvatanjem Jelene vidi Platonovog Fedra i Adventures Among Books (str. 237-248) Endrjua Lenga.
1

169

HORHE LUIS BORHES

procesa, kao zalutalog i uzgrednog odsjaja drevnih nebe skih epizoda. Postanje se odigralo - sluajno i usput. Re je o projektu epskih razmera; pravoverna religija i teologija odbacuju tu mogunost, skandalizujui se nad njom. Oni smatraju da se postanje odigralo kao slobodni i nuni boanski in. Prema recima sv. Avgustina, svemir nije nastao u vremenu ve istodobno s njim - a to je stav koji pobija prioritet Tvorca. Straus smatra da je pretpostavka o poetnom trenutku prividna zato to bi taj trenutak zarazio vremenom ne samo trenutke koji slede, ve i one koji ine "prethodnu" venost. Gnostici su polemisali s hrianima tokom prvih vekova nae ere. Mada su gnostici istrebljeni, ipak moemo zamisliti kako bi bilo da su oni pobedili. Da je Aleksandrija, umesto Rima, izila iz ovog sukoba kao pobednica, nesreene i mutne prie koje sam ovde rezi mirao, bile bi povezane, poune i svakodnevne. Izreke kao ona Novalisova: "ivot je bolest duha" 2 ili ona krajnje oajnika Remboova: "Pravi ivot je negde drugde; mi nis mo u svetu", blistale bi u kanonskim spisima. Razmiljanja poput one odbaene Rihterove teze o zvezdanom poreklu ivota i njegovom sluajnom rasprostiranju po ovoj planeti, doivela bi bezuslovni uspon u verskim laboratorijama. Bilo kako bilo, moemo li se nadati boljem daru od saznanja da smo beznaajni, moe li sam Bog imati veu slavu od one koju prua saznanje da je oslo boen tereta sveta?
Ovaj stav - Leben ist eine Krankheit des Geistes, ein leidenschaftliches Tim - duguje svoje rasprostiranje Karlajlu. koji ga je izneo u uvenom lanku objavljenom 1829. u asopisu "Foreign Review". U Prorokim knjigama Vilijama Blejka ne nalazimo sa mo usputna poklapanja: one iznova otkrivaju sutinu agonije i sja ja gnosticizma. 170
2

ODBRANA KABALE

ODBRANA KABALE

Ovo to inim nije prvi pokuaj ove vrste, a nee biti ni poslednji koji e se zavriti neuspehom, ali moje nastojanje ima dve osobine po kojima se izdvaja iz svih slinih nastojanja. Prva je moje gotovo potpuno nepo znavanje hebrejskog jezika; a druga, to to nemam nameru da branim samo uenje, ve hermenuitike ili kriptografske postupke koji vode ka njemu. Kao to je ve poznato, meu ove postupke spadaju vertikalno itanje svetih tekstova, itanje poznato kao boustrophedon (zdesna nalevo prvi red, sleva nadesno sledei), siste matsko zamenjivanje jednih slova azbuke drugima, zbrajanje brojane vrednosti slova, itd. Lako je ove pos tupke izvrgnuti ruglu, no ja sam se opredelio za drugi pristup: da pokuam da ih razumem. Daleki istonik ovih postupaka oigledno se ve zuje za pojam mehanikog nadahnua Biblije. To shvatanje, prema kojem su jevanelisti i proroci bezlini boji pisari koji belee to im on diktira, izloeno je s nepromiljenom estinom u delu Formula consensus helvetica, u kojem se zahteva strogo potovanje sugla snika u Svetom pismu, pa ak i dijakritikih znakova za koje drevne verzije nisu uopte ni znale. (To doslovno ostvarenje bojih knjievnih namera u oveku javlja se kao nadahnue ili oboavanje: prvobitno znaenje ove rei odnosi se na preuzimanje neega to je boanskog 171

HORHE LUIS BORHES

porekla. Sledbenici islama mogu se diiti da su ovu hi perbolu prevazili tvrdei da izvornik Korana - Majke knjige - predstavlja jedno od bojih atributa, poput njegove milosti ili jarosti, te da na taj nain prethodi jeziku, odnosno, postanju. Isto tako ima i luteranskih teologa koji se ne ustruavaju da Sveto pismo uvrste meu plodove Postanja, smatrajui da je u ovom spisu otelovljen Sveti duh. Eto kako stiemo do tajne. Bibliju nije uopte diktirao bog, ve njegova trea hipostaza. To je milje nje opteprihvaeno; Bekon je 1625. napisao: Pero Sve tog duha vie se zadralo na Jovovoj nesrei nego na Solomunovoj srei.1 Njegov savremenik Don Don takoe je zabeleio: Sveti duh je reit, snaan i plodan pisac, ali nije lak na reima; podjednako je dalek od suvog koliko i od kitnjastog stila. Ne moe se govoriti o Svetom duhu, a preutati zastraujue trojedno jedinstvo iji je on deo. Katoliki vernici smatraju da su Sveta trojica jedno trolano telo, koje je beskrajno savreno i beskrajno dosadno; libe ralni mislioci vide ga kao izlinog teolokog kerbera, praznovericu koja e ieznuti pred naletom mnogih naprednih tekovina naeg veka. A Trojstvo naravno prevazilazi sve ove obrasce. Zamiljeno jednim potezom, poimanjem jedinstva Oca, Sina i Svetog duha, ono je primer intelektualne teratologije, udovita koje je mog la iznedriti samo strahota nekog komara. Ja to zaista mislim, ali imam u vidu i misao da nam svaki predmet iji smisao ne poznajemo izgleda bar u poetku udoPrevodim s latinskog: diffusius tractavit Jobi afflictiones. Engle ski prevod je precizniji: hath laboured more. 172
1

ODBRANA KABALE

vino. Ova opta opaska dobija u teini kad je re o ovom sluaju zahvaljujui svetenoj tajni sadranoj u predmetu o kojem govorimo. Razlikovanje tri linosti u jednoj mora izgledati proizvoljno kad se razmatra nezavisno od spasenja. Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne umanjuje njegovu sutinsku tajnovitost, mada oktriva njegov smisao i namenu. Ne priznati Trojstvo ili barem Dvojstvo - znai svesti Isusa na uzgrednog Bojeg izaslani ka, na sluajnost istorije. To znai ne priznati da je on neunitivi, stalni predmet nae privrenosti. Ako Sin nije istovremeno i Otac, ni spasenje ne moe biti neposredan boanski in; ako On nije vean, nije vena ni njegova rtva prenesena silaskom na zemlju i smru na krstu. Samo je beskrajna uzvienost mogla zado voljiti duu izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio je Deremi Tejlor. Na taj nain opravdava se dogma, bez obzira to teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog duha od obojice i dalje nagovetava izvesnu hijerarhiju i to se mora priznati jedna mana - da se dogma sastoji iz obinih metafora. Trudei se svim silama da razlikuje lanove Trojstva, teologija je dola do zakljuka da nema nieg zbunjujueg u tome to je delo jednog lana Sin, a drugog Sveti duh. Veno nastajanje Sina, veno nastajanje Svetog duha, tako je to prema tatoj Irinejevoj odluci: a svodi se na zamiljanje jednog vanvremenskog ina, osakaenog zeitloses Zeitwort, koji mo emo odbaciti ili pobono potovati, ali ga ne moemo osporavati. Pakao je obino fiziko nasilje, ali ove tri ne razluive linosti izazivaju intelektualni strah poput ne jasne i varljive beskonanosti ili nizova ogledala posta173

HORHE LUIS BORHES

vljenih jedna naspram drugih. Dante je zamiljao pakao kao niz krugova razliitih boja koji su naslagani jedan na drugi; Don ga vidi kao znak sazdan od izuvijanih, is prepletenih i nerazmrsivih zmija. Toto coruscat trinitas mysterio, pisao je sv. Pavle; Trojstvo blista u potpunoj tajni. Ako Sin predstavlja izmirenja Boga sa svetom, onda je Sveti duh - naelo sanktifikacije, po Atanaziju; aneo nad anelima, po Makedoniju - najbolje odreuje kao Boja prisnost s nama, njegova imanencija u naim grudima. (Bojim se da su socinijanci imali puno razloga da smatraju kako je Sveti duh samo personifikovani izraz, metafora bojih postupaka, ije su se varijacije kasnije nizale u nedogled.) Bilo da ga smatramo obinim sintaksikim oblikom ili ne, izvesno je da je nevidljivi trei lan zapetljanog trojstva priznati autor Svetog pisma. U poglavlju posveenom islamu, Gibon daje potpuni popis objavljenih del Svetog duha, koji po njegovom pomalo skromnom raunu obuhvata neto vie od sto naslova. Meutim, delo koje me ovom prili kom zanima je Postanje, jer je upravo to tema kabale. Kao i mnogi dananji hriani, kabalisti su verovali i boansko poreklo te povesti, verujui da ju je svesno redigovala neka beskrajna inteligencija. Posledice ove pretpostavke mnogobrojne su. Povremeno pisanje obinih tekstova - to znai efemernih novinskih la naka - doputa razuman udeo sluajnosti. lanak se za sniva na nekom dogaaju koji se u njemu opisuje: lanak nas obavetava da se prepad, koji je uvek izne nadan, dogodio u toj i toj ulici, na tom i tom uglu, u toliko sati izjutra. Re je o obrascu koji se ograniava na to da nam ukae na mesto iz kojeg se daju oba174

ODBRANA KABALE

vetenja. U takvim izvetajima, raspon i zvunost ree nica neizostavno zavise od sluaja. Sasvim je pak obratno u stihovima, gde je bitno podreivanje sadrine eufoninim zahtevima (ili praznovericama). Ono to je u njima proizvoljno nije zvuk, ve znaenje. To je odli ka koju nalazimo kod ranog Tenisona, Verlena, kasnog Svinberna: kod pisaca koji izraavaju opta stanja korienjem bogatih prozodijskih mogunosti. Razmotrimo i trei tip pisca, intelektualca. Bilo da pie prozu (Valeri, De Kvinsi) ili poeziju, on sigurno ne iskljuuje sluajnost, ali je ipak svodi na najmanju moguu meru, ograniavajui njen neuhvatljivi uticaj. Ovakav pisac izdaleka se pribliava Gospodu, za koga neodreeni pojam sluajnosti nema nikakvog smisla. Tako je s Gospodom Bogom, koga su teolozi uzdigli do savr enstva i koji u jednom potezu - uno intelligendi actu ne samo da shvata sve to se dogaa u ovom prepunom svetu, ve zna sve to bi se moglo dogoditi kad bi se i najsitniji dogaaj iole promenio, znajui istovremeno i sve to se ne moe dogoditi Zamislimo sad tu svemirsku inteligenciju koja se ne iskazuje ni u dinastijama, ni u unitenju, ni u pticama, ve u zapisanim reima. Zamislimo takoe, u skladu s teorijom nadahnua koja je prethodila sv. Avgustinu, kako Bog diktira svoj iskaz re po re. 2 Ova pretpostavka (a to je polazna taka kabalista) sagledava Sveto pismo kao apsolutni tekst u kojem je udeo sluaj2 Origen je smatrao da svaka re u Svetom pismu ima tri znaenja: istorijsko, moralno i mistino, a da ova odgovaraju telu, dui i duhu, od kojih je ovek sainjen; Johan Skot Eriena im pripisuje beskrajni broj znaenja koja blistaju u bogatstvu boja kao perje carskog pauna. 175

HORHE LUIS BORHES

nosti sveden na nulu. Sama koncepcija ovog dokumenta prevazilazi sva uda koja se opisuju na njegovim strani cama. To je knjiga koja iskljuuje sluaj, a sve je obu hvaeno mehanizmom neogranienog broja zamisli u nepogreivo izvedenim varijacijama, s otkrovenjima koja vrebaju na svakom koraku, sa svetlou koja obasjava svetlost. Kako odoleti iskuenju da je proua vamo do besmisla, do beskraja koji se izvodi iz brojeva, upravo onako kako to ini kabala? 1931.

176

SADRAJ

Istorija venosti Keningar Metafora Uenje o ciklusima Kruno vreme Prevodioci 1001 noi Pribliavanje Almotasimu Vetina vreanj a Zid i knjige Kolridov cvet Kolridovsan Vreme i D.V. Dan Novo pobijanje vremena Beskonana trka Ahila i kornjae Odbrana lanog Bazilida Odbrana Kabale

5 30 50 54 66 72 100 108 116 120 125 130 135 157 165 171