HORHE

Luis

BORHES

NOVA ISTRAIVANJA
PREVELA SA PANSKOG

BILJANA BUKVI ISAILOVI

PAIDEIA
BEOGRAD, 2 0 0 8 .

Naslov originala: Jorge Luis Borges Otras inquisiciones Copyright O Maria Kodama, 1995 All rights reserved

Izdava PAlDElA,Beograd Generalni direktor PETAR IVADINOVI Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJI 2008, PAIDE1A, za ovo izdanje

Zid i knjige
He, whose long wall the wand 'ring Tartar bounds...

Dunciad, II, 76

Proitao sam, ovih dana, da je ovek koji je naredio izgradnju goto vo beskonanog kineskog zida bio prvi car, po imenu in 'huang, i da je on takoe naredio i da se spale sve knjige napisane do trenutka nje govog roenja. To to su ova dva velika poduhvata - pet ili est stotina milja kamena podignutog protiv varvara i nemilosrdno ukidanje istorije, to jest prolosti - potekla od jedne iste osobe i bila na neki nain nje ni atributi, neopisivo me je obradovalo i, istovremeno, uznemirilo. Istra iti uzroke tih emocija jeste cilj ove beleke. Istorijski gledano, nema nieg tajnovitog u tim dvema odlukama. Savremenik Hanibalovih ratova, Cin 'huang, vladar iz dinastije Cin, podveo je pod svoju vlast est kraljevstava i ponitio feudalni sistem; podigao je zid, jer su zidovi bili odbrana; spalio je knjige, jer su se pro tivnici pozivali na njih kad god su veliali drevne careve. Spaljivanje knjiga i podizanje utvrenja jesu opte delo svojstveno prinevima; kod Cin 'huanga jedino su neobine razmere dela. Tako ga tumae neki si nolozi, ali ja oseam da pomenute injenice znae neto vie od pukog preterivanja ili hiperbole uobiajenih sposobnosti. Ograditi dvorite ili vrt neto je sasvim normalno; ali, ograditi carstvo, nije. Takoe nije bez naajno stremiti ka tome da narod najvie uronjen u tradiciju odbaci pa menje sopstvene prolosti, mitske ili verodostojne. Tri hiljade godina hronologije imali su Kinezi (i u tim godinama, utog Cara i uang Cea i Konfuija i Lao Cea) kada je Cin 'huang naredio da istorija pone od njega. 7

in 'huang je proterao svoju majku jer je bila raspusna; u njegovoj okrutnoj pravednosti, pravoverni nisu videli nita drugo do bezdunost; in 'huang je, moda, eleo da izbrie kanonske knjige, jer su ga one optuivale; in 'huang je, moda, eleo da izbrie celu prolost ne bi li ukinuo pamenje jednog jedinog dogaaja: sramotnog ponaanja svo je majke. (Zbog istog razloga je ijedan kralj, u Judeji, naredio da se ubi ju sva deca ne bi li ubio jedno dete.) Ova pretpostavka je opravdana, ali ona nam nita ne kae o zidu, drugom licu tog mita. in 'huang je, po kazivanju istoriara, zabranio da se pominje smrt, traio je eliksir bes mrtnosti i povukao se u ivopisnu palatu koja je imala soba koliko i da na u godini; ovi podaci sugeriu da su zid u prostoru i vatra u vremenu bile magijske prepreke sa ciljem da se zaustavi smrt. Sve stvari nastoje da opstanu u svojoj biti, pisao je Baruh Spinoza; moda su car i njego vi magovi verovali da je besmrtnost iznutra te da truljenje ne moe prodreti u ograen prostor. Moda je car eleo da ponovo stvori naelo vre mena i nazvao se Prvim, i nazvao se 'huang, kako bi na neki nain bio 'huang, legendarni vladar koji je izmislio pismo i busolu. On je, po Knjizi obreda, dao stvarima njihovo istinsko ime; i in 'huang se hva lio, u tekstovima koji su ostali do danas, da sve stvari, pod njegovom vladavinom, poseduju njima odgovarajue ime. Sanjao je da zasnuje besmrtnu dinastiju; naredio je da se njegovi naslednici nazivaju Drugi car, Trei car, etvrti car, i tako u beskraj... Pomenuo sam magijsku rad nju; takoe bi trebalo pretpostaviti da podizanje zida i spaljivanje knji ga nisu bila dva istovremena ina. To bi nam (prema redosledu koji sa mi izaberemo) doaralo sliku kralja koji je u poetku ruio, a potom se odluio da uva, ili pak sliku razoaranog kralja koji je na kraju unitio ono to je nekad branio. Obe pretpostavke su dramatine, ali im nedo staje, koliko je meni poznato, istorijska podloga. Herbert Alen Dajls kae da bi onaj ko sakrije knjige bio igosan usijanim gvoem i osuen da do kraja ivota gradi ogromni bedem. Ovaj podatak je dragocen, od nosno doputa drugaije tumaenje. Moda je zid bio metafora, moda je in 'huang osuivao one koji su oboavali prolost, jedno tako obimno delo kao sto je prolost, tako glupo i tako beskorisno. Moda je zid bio izazov i in 'huang je razmiljao: Ljudi vole prolost i ja pro tiv te ljubavi ne mogu nita, niti neto mogu moji krvnici, ali jednom e se pojaviti ovek koji e oseati isto to i ja, i on e unititi moj zid, kao to sam ja unitio knjige, i on e izbrisati seanje na mene i bie moja
8

senka i moje ogledalo, a da to nee znati." Moda je in 'huang Shih bedemom okruio svoje carstvo, jer je znao da je ono krhko, i unitio knjige, jer je shvatio da su one svete knjige, odnosno knjige koje ue o onome o emu ui ceo univerzum, ili svest svakog oveka. Moda su spaljivanje biblioteke i podizanje zida radnje koje se na neki tajnovit nain ponitavaju. Otporan zid koji u ovom trenutku, i u svakom, baca svoj sistem senki na zemlje koje neu videti, jeste senka jednog Cezara koji je naredio naciji dostojnoj najveeg potovanja da spali svoju prolost; potresa nas ta pomisao sama po sebi, van svih pretpostavki koje doputa. (Njena snaga moda lei u suprotnosti rei graditi i razgraditi, u ogromnom ras ponu.) Ukoliko bismo ovu temu uoptili, mogli bismo zakljuiti da svi oblici nose snagu unutar sebe samih, a ne u nekakvom pretpostavlje nom sadraju". To bi se podudarilo sa tezom Benedeta Kroea; Pajter je, jo 1877, izjavio da sve umetnosti tee da dostignu stanje muzike, a ona nije nita drugo do forma. Muzika, stanje sree, mitologija, lica obli kovana vremenom, neki sutoni i neka mesta, ele neto da nam kau, ili su nam neto rekli to nismo smeli da izgubimo, ili e nam neto rei; ova neumitnost otkrovenja, neega to se ne izrauje, moda jeste estet ska injenica. Buenos Ajres, 1950.

Paskalova sfera

Moda je sveopta istorija samo istorija nekolikih metafora. Skicirati jedno poglavlje te istorije jeste cilj ove beleke. est stolea pre hrianske ere, rapsod Ksenofan iz Kolofona, sit Homerovih stihova koje je recitovao od grada do grada, kritikovao je pesnike koji su bogovima pridavali antropomorfne crte i predloio je Grcima samo jednog Boga, venu sferu. U Platonovom Timeju itamo da je sfera najsavrenija figura i najjednoobraznija, jer su sve take sa njene povrine podjednako udaljene od centra; Olof Gigon (Ursprung dergriechischen Philosophie, 183) shvata da je Ksenofan govorio istovetno; Bog ima oblik sfere, jer je taj oblik najbolji, ili najmanje lo, kao predstava boanskog. Parmenid je, etrdeset godina kasnije, ponovio istu sliku (Vrhunsko Bie slino je dobro zaokruenoj sfernoj masi, i ja je snaga konstantna od centra u bilo kom pravcu"); Kaloero i Mondolfo zakljuuju da je on naslutio beskrajnu sferu, ili beskrajno rastuu, te da rei koje sam upravo naveo imaju dinamiki smisao (Alberteli: Gli Eleati, 148). Parmenid je poduavao u Italiji; nekoliko godina posle nje gove smrti, Sicilijanac Empedokle iz Agrigenta smislio je sloenu kosmogoniju; u jednoj etapi estice zemlje, vode, vazduha i vatre tvore^ beskrajnu sferu, kruni Sphairos, to klie od radosti u svojoj krunoj samoi". Svetska istorija nastavila je svojim tokom, odvie ljudski bogovi ko je je Ksenofan napadao bili su svedeni na poetske fikcije ili na demone, a onda je reeno da je Hermes Trismegistos izdiktirao odreeni broj knjiga, i on varira (42, po Klementu Aleksandrijskom; 20.000, po Jamblihu; 36.525 po svetenicima boga Tota, stoje bio i Hermes), na ijim stranicama je sve bilo zapisano. Delovi te nestvarne biblioteke, spajani ili izmiljani od III veka, ine Corpus Hermeticum; u jednom od njih, u fragmentu Asclepio, i on se takoe pripisuje Trismegistosu, francuski teolog Alen de Lil - Alanus de Insulis - otkrio je krajem XII veka sle10

deu formulaciju, koju vekovi koji dolaze nee zaboraviti: Bog je pojmljiva sfera, iji centar je svuda a krunica nigde". Presokratovci su govorili o beskrajnoj sferi; Alberteli (kao i Aristotel, ranije) smatra da ta ko govoriti znai poiniti contradictio in adjecto, jer se subjekat i predi kat ponitavaju; to lako moe biti istina, ali formulacija iz hermetikih knjiga doputa nam da gotovo naslutimo tu sferu. U XIII veku pomenuta slika ponovo se pojavila u alegorijskoj poemi Roman o rui, u kojoj se pojavljuje kao kod Platona, i u enciklopediji Speculum Triplex; u XVI veku, u poslednjem poglavlju poslednje knjige Pantagruela pominje se mentalna sfera, iji centar je svuda a krunica nigde, koju nazivamo Bogom". Njen smisao bio je jasan srednjovekovnom umu: Bog je u sva koj svojoj tvari, ali nijedna Ga ne ograniava. Nebo i nebesa nad ne besima ne mogu te obuhvatiti", kazao je Solomon ( I O carevima, 8,27); ini se da je geometrijska metafora sfere bila glosa tih rei. Danteov spev zadrao je ptolomejsku astronomiju, koja je tokom hiljadu etiri stotine godina vladala ljudskom uobraziljom. Zemlja zau zima sredite univerzuma. Ona je nepomina sfera; oko nje krui devet koncentrinih sfera. Prvih sedam su planetarna neba (nebo Meseca, Merkura, Venere, Sunca, Marsa, Jupitera i Saturna); osma je nebo ne pominih zvezda; deveta - kristalno nebo nazvano jo i Prvo pokretno. Njega okruuje Raj, boansko nebo sainjeno od svetlosti. Ceo ovaj slo en aparat upljih sfera, prozirnih i rotiraj uih (neki sistem ustanovio ih je pedeset pet), postao je mentalna potreba; De hypothesibus motuum coelestium commentariolus glasi Kopernikov bojaljiv naslov, oveka koji je porekao Aristotela; on je tako naslovio svoj rukopis koji e doneti preokret u naem vienju kosmosa. Za ordana Bruna, razbijanje zvezdanih svodova bilo je oslobaanje. On je otkrio, u Veeri pepela, da je svet beskrajna posledica beskrajnog uzroka i da nam je boanstvo na dohvat, jer ono je u nama, ak vie nego to smo mi sami u sebi". Tra io je prave rei ne bi li ljudima dokuio kopemikanski prostor i na jed noj blistavoj stranici zabeleio: Sa sigurnou moemo tvrditi da je ceo univerzum centar, odnosno da je centar univerzuma svuda a krunica nigde" (De la causa, principio et uno, V). To je zapisao 1584. godine, kliui od radosti, jo u okrilju renesan se; sedamdeset godina kasnije nestao je odraz tog zanosa, pa su se ljudi oseali izgubljeno u vremenu i prostoru. U vremenu, jer ako su budu nost i prolost beskrajni, onda realno ne postoji nikakvo kada?"; u pro

li

toru, jer ako je svako bie podjednako udaljeno od beskrajnog i infini tezimalnog, onda takoe nee postajati ni ,,gde?". Niko ne postoji u ne kom danu, na nekom mestu; niko ne zna veliinu sopstvenog lica. U re nesansi je oveanstvo verovalo da je doseglo snanu istinu i izgovori lo ju je kroz usta ordana Bruna, Kampanele i Bekona. U XVII veku ga je uplaio oseaj starosti; pronalo je opravdanje iskopavi uverenje o polaganom i pogubnom propadanju svih stvorenja, zbog Adamovog greha. (U petom poglavlju Knjige postanja kae se da tako poive Matusalem svega devet stotina i ezdeset i devet godina"; u estom, da je bi lo divova na zemlji u te dane".) Elegija Anatomy of the World, Dona Dona, oplakuje prekratak ivot i minijaturni stas savremenih ljudi, koji su nalik na vile i pigmeje; Milton je, sudei po Donsonovoj biografiji, strahovao da je na zemlji epika ve postala nemogua; Glanvil je zak ljuio da je Adam, odlije od Boga", uivao teleskopsko i mikroskopsko vienje; uvene su rei Roberta Sauta: Aristotel je bio samo otpa dak Adama, a Atina, zakrljali oblik Raja". U tom potitenom veku, ap solutni prostor koji je nadahnuo Lukrecijeve heksametre, apsolutni pro stor koji je bio osloboenje za Bruna, postao je lavirint i ponor za Paskala. On je odbacio univerzum i arko je udeo za Bogom, ali Bog je, po njegovom miljenju, bio jo manje stvaran od mrskog mu univerzu ma. Jadikovao je to nebeski svod ne progovara, a na ivot je uporedio sa ivotom brodolomnika na pustom ostrvu. Oseao je neprestanu tei nu fizikog sveta, oseao je vrtoglavicu, strah i usamljenost, i izrazio ih je recima: Priroda je beskrajna sfera iji centar je svuda, a krunica nigde". Tako je objavio Brenvik, ali u Turniejeovom kritikom izda nju (Pariz, 1941), u kojem su reprodukovane precrtane rei i nedoumi ce iz rukopisa, otkrivamo da je Paskal poeo da pie effroyable: Za straujua sfera, iji centar je svuda a krunica nigde". Moda je sveopta istorija samo istorija drugaije intonacije nekih metafora. Buenos Ajres, 1951.

12

Kolridov cvet

Negde oko 1938. godine, Pol Valeri je zapisao: Istorija knjievnos ti ne bi trebalo da bude povest o autorima i nepredvidivim okolnostima u njihovoj karijeri ili karijeri njihovih dela, nego povest o Duhu kao stvaraocu ili potroau knjievnosti. Ta istorija bi mogla da bude napi sana bez pominjanja ijednog pisca". Nije to bilo prvi put da Duh uobli i ovakvo zapaanje; godine 1844, u selu Konkord, jedan od dvojice seoskih pisara zabeleio je: Reklo bi se da je samo jedna jedina osoba napisala sve knjige na svetu; u njima postoji takvo sredinje jedinstvo, te se ne moe porei da su delo jednog jedinog sveznajueg viteza" (Emerson: Essays, 2, VIII). Dvadeset godina ranije, Seli je izrekao sud da su sve pesme iz prolosti, sadanjosti i budunosti samo epizode ili delovi jedne jedine beskrajne pesme, stvarane od strane svih pesnika i rom zemnog ara (A defence of poetry, 1821). Ova stanovita (svakako, veoma bliska panteizmu) omoguila bi ne presunu raspravu; ja ih sada navodim kako bih ostvario skroman cilj: prikazao istonju evolucije jedne ideje pomou raznorodnih tekstova tri autora. Prvi tekst je Kolridova beleka; ne znam da li ju je zapisao kra jem XVIII veka ili poetkom XIX. On doslovno kae: Ako bi ovek u snu proao kroz raj, i tamo mu dali jedan cvet kao dokaz da je bio u raju, i ako bi, probudivi se, otkrio taj cvet u svojoj ru ci... ta onda?" Ne znam ta e misliti moj italac o ovoj matariji; ja mislim da je savrena. Upotrebiti je kao polazite za nova plodna otkria, unapred deluje nemogue; ona poseduje celovitost i jedinstvo jednog terminus ad quem, pogotka u centar. Naravno da ona to jeste; u sferi knjievnosti, kao i u ostalim oblastima, ne postoji in koji ne bi bio kruna beskrajnog niza uzroka i izvorite beskrajnog niza posledica. Iza Kolridovog ot kria nalazi se opte i drevno otkrie generacija ljubavnika koji su tra ili cvet u zalog.
13

Drugi tekst je roman koji je Vels skicirao 1887, a napisao ga sedam godina kasnije, u leto 1894. godine. Naslov prve verzije bio je The Chro nic Argonauts (u tom odbaenom naslovu chronic ima etimoloko zna enje vremenski); konano, Vremeplov. Vels u tom romanu nastavlja i preuobliava drevnu knjievnu tradiciju: predvianje buduih dogaaja. Isaija vidi pustoenje Vavilona i obnovu Izrailja; Eneja, vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; prorok iz Edda Saemundi, povratak bogova koji e, posle cikline bitke u kojoj e naa zemlja stradati, otkriti, ba ene u travu nove livade, ahovske figure kojima su nekad igrali... Velsov junak, za razliku od ovih prorokih posmatraa, fiziki putuje u bu dunost. On se vraa iznuren, pranjav i klonuo; vraa se iz dalekog bu dueg oveanstva podeljenog na dve meusobno omraene vrste (na dokone eloije - oni ive u ruiniranim palatama i razruenim vrtovima; i na podzemne morloke - oni pate od niktalopije i hrane se eloima); iz budunosti se vraa sede kose nosei jedan uveli cvet. To je druga ver zija Kolridove slike. Jo neverovatniji od rajskog cveta, ili cveta iz sna, jeste cvet iz budunosti, nepostojani cvet iji atomi jo nisu doli na svo je mesto i nisu se povezali. Trea verzija, najvie razraena, koju u komentarisati ideja je jed nog pisca prilino sloenijeg od Velsa, mada manje obdarenog onim lepim vrlinama koje obino nazivamo klasinim. Govorim o autoru dela La humillacin de los Northmore, tunom i lavirintskom Henriju Dejmsu. Kada je umro, ostavio je nedovren roman iz oblasti naune fantastike, The Sense of the Past, koji je varijacija ili razrada Vremeplova*. Velsov junak putuje u budunost u nezamislivom vozilu koje se kree napred-nazad kroz vreme kao to druga vozila to ine kroz pro stor; Dejmsov junak vraa se u prolost, u XVIII vek, tako to ulazi u to doba. (Oba postupka su nemogua, ali je Dejmsov postupak manje proizvoljan.) U romanu The Sense of the Past, kopa izmeu stvarnog i nestvarnog (izmeu sadanjosti i prolosti) nije cvet, kao u ranijim pri ama; kopa je zagonetni portret glavnog junaka iz XVIII veka. Fasci niran tim platnom, junak uspeva da se prebaci u dan kada je ono nasli kano. Meu osobama koje sree, neminovno je prisutan i slikar; on ga
* Nisam itao The Sense of the Past, ali mije poznata iscrpna analiza Stifana Spen der u njegovom delu The Destructive Element (str. 105-110). Dejms je bio Velsov prijatelj; o njihovom odnosu moe da se proita u obimnom Velsovom delu Experiment in Autobiography. 14

slika ispunjen strahom i odbojnou, jer sluti neto neobino i udno u jo nenaslikanim crtama lica... Dejms tako stvara nenadmaan regressus in infinitum, budui da se njegov junak, Ralf Pendrel, prebacuje u XVIII vek. Uzrok sledi nakon posledice, motiv za putovanje jedna je od posledica samog putovanja. Vels verovatno nije znao za Kolridov tekst; Henri Dejms je znao za Velsov tekst i divio mu se. Naravno, ukoliko je ispravno uenje da su svi autori jedan autor*, takve injenice su nevane. Zaista, nije neopho dno ii tako daleko; panteista koji izjavljuje da je mnotvo autora samo privid, nailazi na neoekivanu podrku klasiara po kome je to mnotvo gotovo beznaajno. Klasiarski duh smatra da je knjievnost sutinski vana, a ne pojedinci. Dord Mur i Dems Dojs utkali su u svoja dela tue stranice i misli; Oskar Vajld imao je obiaj da poklanja zaplete pria kako bi ih drugi razradili; oba stava, iako naizgled suprotstavljena, mogu da ukazu na isti smisao umetnosti. Na ekumenski smisao, bezlian smisao... Jo jedno svedoanstvo o dubokom jedinstvu Rei, jo jedno poricanje granica subjekta, iskazao je znameniti Ben Donson, koji je, nastojei da formulie svoj knjievni testament i stavove prikladne ili neprikladne za ui svojih savremenika, samo spojio odlomke iz dela Seneke, Kvintilijana, Justusa Lipsijusa, Vivesa, Erazma, Makijavelija, Bekona i dvojice Skaligera. I, poslednje zapaanje. Oni koji pomno kopiraju nekog pisca, ine to bezlino, ine to jer brkaju tog pisca sa knjievnou, ine to jer strepe da udaljavanje od njega u jednom trenutku moe znaiti udaljavanje od razuma i ispravnog puta. Dugo godina mislio sam da je gotovo beskraj na knjievnost u jednom oveku. Taj ovek bio je Karlajl, bio je Johanes Beher, bio je Vitmen, bio je Rafael Kansinos-Asens, bio je De Kvinsi.

* Polovinom XVII veka pisac panteistikih epigrama Angelus Silesijus kazao je da su svi blaeni jedan {Cherubinischer Wandersmann, V, 7) i da svaki hrianin mora biti I Iristos (op, cit., V, 9).

15

Kolridov san

Lirski odlomak Kubla Kan (preko pedeset rimovanih i nepravilnih stihova, izuzetne prozodije) sanjao je engleski pesnik Samjuel Tejlor Kolrid, jednog letnjeg dana 1797. godine. Kolrid pie da se povukao na jedno imanje u Eksmuru; loe zdravstveno stanje primoralo ga je da uzme hipnotik; san ga je savladao nakon nekoliko trenutaka postoje po eo da ita Perisov tekst o palati koju je izgradio Kublaj Kan, iju je slavu na zapadu proneo Marko Polo. U Kolridovom snu, letimino pro itan tekst poeo je da klija i buja; sneva je jednostavno naslutio niz sli ka i uo rei koje su ih pratile; posle sat vremena probudio se, siguran da je sastavio, ili u snu dobio, poemu od nekih tri stotine stihova. Seao ih se neverovatno jasno i deo njih stigao da zapie; taj odlomak ostao je u njegovim delima. Jedna neoekivana poseta prekinula ga je u pisanju i posle nije mogao da se seti ostalih stihova. Otkrio sam, prilino izne naen i obamro - pria Kolrid - da je, iako sam nekako nejasno za pamtio opte obrise slike, sve ostalo, sem nekih osam ili deset nepove zanih redova, nestalo poput odraza na povrini reke kada se u nju baci kamen i to, avaj meni, nepovratno." Svinbern je osetio da je to sto je sa uvano najuzvieniji primer melodinosti engleskog jezika te da bi ovek koji bi bio sposoban da ga analizira mogao (ova metafora pripada Donu Kitsu) da raspara dugu. Pokuaj prevoda ili prepeva pesme ija je osnovna vrlina muzika uzaludan je, a ak moe biti i tetan; zausta vimo se, za sada, na injenici da je Kolridu u snu bila data neporecivo blistava stranica. Ovaj sluaj, premda izuzetan, nije jedinstven. U psiholokoj studiji The World of Dreams, Hevelok Elis ga je uporedio sa sluajem violini ste i kompozitora uzepea Tartmija, koji je sanjao da je avo (njegov rob) na violini izveo arobnu sonatu; sneva je, probudivi se, izvukao iz svog nesavrenog pamenja Trillo del Diavolo. Sledei klasian pri mer nesvesnog mentalnog delovanja jeste sluaj Roberta Luisa Stiven16

sona, kome je jedan san (kako sam kae u Chapter on Dreams) podario sadraj Olalla, a drugi, 1884. godine, Dekila i Hajda. Tartini je eleo da u budnom stanju oponaa muziku iz sna; Stivenson je u snu dobio sadr aj, to jest, optu formu; jo slinije Kolridovom usmenom nadahnuu je nadahnue koje Preasni Bid pripisuje Kedmonu (Historia ecclesiastica gentis Anglorum, IV, 24). To se dogodilo krajem VII veka, u mi sionarskoj i ratnikoj Engleskoj saksonskih kraljeva. Kedmon je bio prost pastir i ve zaao u godine; jedne noi umakao je sa neke zabave jer je predosetio da e mu dati harfu, a znao je da ne ume da peva u sti hovima. Zaspao je u tali, meu konjima; u snu gaje neko pozvao po imenu i naredio mu da peva. Kedmon je odgovorio da ne ume, ali mu je taj glas rekao: Pevaj o poetku svega stvorenog". Kedmon je tad izgo vorio stihove koje nikada ranije nije uo. Nije ih zaboravio ni kad se probudio i mogao je da ih ponovi pred monasima iz oblinjeg manasti ra Hild. On nije znao da ita, ali monasi su mu prepriali delove sakral ne istorije i on ih je prevakao kao prava ivotinja i pretoio ih u pre krasne stihove, pa tako opevao stvaranje sveta i oveka i celokupnu po vest iz Knjige postanja, kao i izgon sinova Izrailja i njihov dolazak u obeanu zemlju i mnoge drage dogaaje iz Biblije, i otelovljenje, stra danje, vaskrsenje i uspenje na nebo Gospoda, i sputanje Svetog duha i poduavanje apostola, i takoe uas Stranog suda, strahote paklenih muka, lepotu raja, te Boije milosre i pravednost". On je bio prvi sveteni pesnik engleske nacije; niko mu nije bio ravan - kae Bid - jer to to je znao nije nauio od ljudi nego od Boga". Nekoliko godina kasni je prorekao je sat sopstvene smrti i doekao ga u snu. Nadamo se da se ponovo sreo sa svojim anelom. Na prvi pogled, Kolridov san manje deluje zapanjujue nego san njegovog prethodnika. Kubla Kan je zadivljujua poema, a devet redo va himne koju je sanjao Kedmon gotovo da imaju samo jednu vrlinu onirino poreklo; ipak, Kolrid je ve bio pesnik, a Kedmon je doiveo otkrovenje vokacije. Meutim, jedna potonja injenica velia do nedo kuivih razmera udo sna u kojem je zaet Kubla Kan. Ako je ta inje nica tana, povest o Kolridovom snu zapoinje mnogo vekova pre Kolrida i jo uvek nije zavrena. Pesnik je 1797. godine (neki misle 1798) sanjao, a 1816. objavio svoj san, u vidu glose odnosno opravdanja to je poema nezavrena. Dvadeset godina kasnije pojavila se u Parizu, fragmentarno, prva zapa17

dna verzija jedne od optih istorija, Kratak pregled istorija Raida edDina; ona datira iz XIV veka i u njoj je persijska knjievnost izuzetno bogato zastupljena. Na jednoj stranici pie: Istono od Sang-tua Kublaj Kan podigao je palatu na osnovu plana koji je video u snu i kasni je sauvao u pamenju". To je zapisao vezir Gazan Mahmud, Kublajev potomak. Mongolski vladar, u XIII veku, sanja palatu i podie je u skladu sa vienjem u snu; u XVIII veku, jedan engleski pesnik, a on nije mogao znati da je palata podignuta na osnovu sna, sanja pesmu o palati. U poreenju sa ovom simetrijom, to deluje na due ljudi koji spavaju i obuh vata kontinente i vekove, nitavne ili gotovo nitavne su, ini mi se, sve levitacije, vaskrsenja i pojave svetih knjiga. Kakvo objanjenje bismo vie voleli? Oni to unapred odbacuju nat prirodno (ja sam, uvek, nastojao da pripadam toj sorti) zakljuie da je povest o ta dva sna samo puka koincidencija, sluajno naslikan crte, poput oblika lavova i konja koje ponekad stvaraju oblaci. Drugi e za kljuiti da je pesnik na neki nain znao da je vladar sanjao palatu, te je kazao da je sanjao pesmu kako bi stvorio sjajnu priu koja istovremeno ublaava ili opravdava nedovrenost i rapsodinost stihova*. Ova pret postavka je ispravna, ali nas primorava da traimo, nasumice, neki od strane sinologa neidentifikovan tekst u kojem je Kolrid mogao proi tati, pre 1816. godine, o Kublajevom snu**. Jo zanosnije su hipoteze koje prevazilaze racionalno. Recimo, moe se pretpostaviti da se dua vladara, poto je palata unitena, nastanila u Kolridovoj dui kako bi je iznova podigao recima, trajnijim od mermera i metala. Prvi sanje stvarnosti pridodao palatu; drugi, koji se dogodio pet vekova kasnije, poemu (ili poetak poeme) nadahnutu palatom; slinost snova doputa da se nasluti izvestan plan; ogroman vremenski period izmeu njih otkriva nadljudskog izvrioca. Ispitati nameru tog besmrt nika ili tog dugovekog stvorenja bilo bi, moda, koliko hrabro nita ma nje i beskorisno, ali doputeno je sumnjati da je nije ostvario. Otac Herbiljon, pripadnik Drube Isusove, potvrdio je 1691. da su od palate Ku* Poetkom XIX veka, ili krajem XVIII, sudei po itaocima klasinog ukusa, Kubla Kan je bila ocenjena kao previe neodmerena poema. Godine 1884. prvi Kolridov biograf, Treil, ak je napisao: Ekstravagantna onirika poema Kubla Kan tek je neto vie od psiholoke neobinosti". " Videti John Livingstone Lowes: The wad to Xanadu, 1927. str. 358, 585.

18

blaj Kana ostale samo ruevine; znamo da je od poeme jedva sauvano pedeset stihova. Ove injenice navode na pretpostavku da taj niz snova i dela nije iscrpljen. Prvom snevau je u noi bila predoena slika palate i on ju je sagradio; drugom snevau, koji nije znao za san svog pret hodnika, pesma o palati. Ako ova shema ostane, neko e, u noi od ko je nas razdvajaju vekovi, sanjati isti san i nee posumnjati da su ga dru gi ve sanjali i podarie mu oblik od mermera ili muzike. Moda niz tih snova nema kraja, moda je klju u poslednjem. Kao to sam ve napisao, slutim, ili mislim da slutim, drugaije ob janjenje. Moda jedan arhetip, jo neotkriven ljudima, jedan veni objekat (da upotrebimo Vajthedovu nomenklaturu), lagano ulazi u svet; njegova prva manifestacija bila je palata; druga - pesma. Kad bi ih ne ko uporedio, video bi da su sutinski istovetne.

19

Vreme i D. V. Djun

U 63. broju asopisa Sur (decembar 1939) objavio sam jednu preistoriju, prvu rudimentarnu istoriju, o beskrajnom povratku. Nisu svi pro pusti te skice bili nehotini: namerno sam izostavio da pomenem D. V. Djuna; on je iz beskrajnog regressusa izveo prilino udesnu doktrinu o subjektu i o vremenu. Rasprava (puko izlaganje) o njegovoj tezi pre maila bi granice planirane beleke. Njena sloenost zahtevala bi pose ban lanak i sada u pokuati da ga napiem. Na ovo pisanje podstie me analiza poslednje Djunove knjige - Nothing Dies (1940, Faber i Faber) - u kojoj su ponovljeni ili saeti sadraji prethodne tri. Odnosno, jedan jedini sadraj. Gledano u celini, u njoj nema nieg novog; ono to gotovo zapanjuje, to je neobino, jesu autorovi zak ljuci. Pre nego to ih budem tumaio, naveu nekoliko naizmeninih premisa. Sedmi od mnogobrojnih filozofskih sistema u Indiji koji Paul Dojsen belei*, porie da ja moe biti neposredni objekat spoznaje, jer da bi nau duu bilo mogue spoznati, nuno je neophodna druga dua da bi se spoznala prva, i trea - da bi se spoznala druga". Indusi nemaju smisao za istoriju (to jest: nastrano vie uivaju u prouavanju ideja ne go imena filozofa i datuma vezanih za njih), mada nam je poznato da je to sutinsko poricanje introspekcije trajalo oko osam vekova. openhauer ga ponovo otkriva 1843. godine. Subjekat koji spoznaje", pona vlja, nije spoznan kao takav, jer bi bio objekat spoznaje drugog sub jekta koji spoznaje" {Welt als Wille und Vorstellung, drugi tom, devet naesto poglavlje). Herbart se takoe poigrao sa ovim ontolokim um noavanjem. Pre nego sto je napunio dvadeset godina zakljuio je da je ja neizbeno beskrajno, budui da injenica samospoznaje trai drugo ja koje je takoe spoznalo samo sebe, a to ja pak trai novo ja (Dojsen:
* Nachvedische Philosophie der Inder, 318.

20

Die neuere Philosophie, 1920, str. 367). Uz obilje anegdota, parabola, dobre ironije i dijagrama, ovom idejom bavi se Djun u svojim delima. On (An Experiment with Time, poglavlje XXII) zakljuuje da svestan subjekat nije svestan samo onoga to posmatra, nego i subjekta A kojeg posmatra i, samim tim, drugog subjekta B koji je svestan A i, sa mim tim, drugog subjekta C svesnog B... Pomalo tajnovito dodaje da ti bezbrojni lini subjekti ne mogu da se smeste u tri dimenzije prostora, ali mogu u bezbrojne dimenzije vremena. Pre nego to ovo objasnim, pozivam svog itaoca da jo jednom razmiljamo o sadraju ovog pa susa. Haksli, verodostojni naslednik britanskih nominalista, smatra da po stoji samo verbalna razlika izmeu opaanja bola i saznanja da ga neko opaa, i podsmeva se metafiziarima istuncima koji u celokupnoj sen zaciji uoavaju razliku izmeu senzitivnog subjekta, senzogenog ob jekta i preko potrebnog junaka: Ja" (Essays, esti tom, str. 87). Gustav Spiler (The Mind of Man, 1902) doputa da su svest o bolu i bol dve razliite injenice, ali ih smatra podjednako pojmljivim poput istovre mene percepcije neijeg glasa i lica. Njegovo miljenje ini mi se ispra vnim. to se tie svesti o svesti, na koju se poziva Djun da bi u svakog pojedinca postavio vrtoglavu i zamrenu hijerarhiju subjekata, bliskija mi je pretpostavka o uzastopnim (ili imaginarnim) stanjima poetnog subjekta. Ako bi duh - kazao je Lajbnic - morao ponovo da promilja ve promiljeno, bilo bi dovoljno opaziti neko oseanje da bi se razmi ljalo o njemu, a zatim razmiljalo o tom razmiljanju, a zatim razmiljalo 0 razmiljanju razmiljanja, i tako u nedogled." (Nouveaux essais sur l'entendement humain, druga knjiga, prvo poglavlje.) Djunov postupak da se u trenutku dokui beskrajan broj vremena manje je uverljiv, ali je genijalniji. Poput Huana de Mene u spe vu La byrinthe)* , poput Uspenskog u Tertium Organum, i on polazi od toga da ve postoji budunost, sa svim promenama i pojedinostima. Ka unapred postojeoj budunosti (ili polazei od unapred postojee budunosti, ka ko Bredli vie voli da kae) tee apsolutna reka kosmikog vremena, odnosno prolazne reke naih ivota. To kretanje, taj protok, zahteva, kao 1 sva kretanja, odreeno vreme; zato emo, dakle, imati izvesno drugo vreme kako bi proteklo prvo, zatim tree, da bi proteklo drugo, i tako do
* U tom spevu iz XV veka postoji slika tri veoma velika toka": prvi, nepomian, jeste prolost; drugi, koji se okree, sadanjost; trei, nepomian, jeste budunost.

21

u beskraj...* Takvu maineriju predlae Djun. U ovim hipotetikim i pri vidnim vremenima imaju beskrajno boravite neopaajni subjekti, to umnoava drugi regressus. Ne znam ta e misliti moj italac. Ne pretendujem da znam kakva je stvar vreme (ak ni da li je uopte stvar"), ali slutim da vreme i pro tok vremena nisu dve tajne ve jedna jedinstvena. Djun, pretpostavljam, ini greku slinu onoj koju ine zaneseni pesnici kada govore o mesecu koji pokazuje svoj crveni disk; na taj nain oni zamenjuju jednu nedeljivu vizuelnu sliku jednim subjektom, predikatom i objektom, koji nisu nita drugo do sam subjekat, blago zamaskiran... Djun je slavna rtva loeg intelektualnog obiaja koji je Bergson raskrinkao: pojmiti vreme kao etvrtu dimenziju prostora. On pretpostavlja da budunost ve postoji i da se moramo prebaciti u nju; ova pretpostavka je dovolj na da je pretvori u prostor i da se zahteva nekakvo drugo vreme (koje se takoe poima u prostornom obliku, u linearnom obliku ili u obliku reke), a potom tree i milionito. Sve etiri Djunove knjige neprestano predla u beskrajne dimenzije vremena**, i te dimenzije su prostorne. Istinsko vreme, za Djuna, jeste nedokuiv kraj beskonanog niza. Na osnovu ega se pretpostavlja da ve postoji budunost? Djun isti e dva razloga: prvi, premonitomi snovi; drugi, relativna jednostavnost ove pretpostavke u odnosu na nerazmrsive dijagrame, svojstvene nje govom stilu. On takoe eli da izbegne problem neprestanog stvaranja... Teolozi definiu venost kao istovremeno i jasno posedovanje svih trenutaka vremena i proglaavaju je za jedan od boanskih atributa. Djun zapanjuje pretpostavkom da je venost ve u naem posedu i da je sno vi svake noi iznova potvruju. U njima se, po njegovom miljenju, slivaju neposredna prolost i neposredna budunost. U budnom stanju jed nolinom brzinom prevaljujemo sukcesivno vreme; u snu obuhvatamo neizmerno prostranu oblast. Sanjati znai dovesti u sklad viene slike i pomou njih isplesti priu, ili niz pria. Recimo, vidimo sliku sfinge i

* Pola veka pre nego to je Djun predloio apsurdnu pretpostavku o nekakvom drugom vremenu, u koje utie, brzo ili lagano, prvo", nju je otkrio i odbacio Sopenhauer, u jednoj beleci koju je rukom dopisao u Welt als Wille und Vorstellung. Ona se nalazi na 829. stranici drugog toma istorijsko-kritikog izdanja Ota Vajsa. ** Ova fraza sve otkriva. U XXI poglavlju knjige An Experiment with Time on gov ori o vremenu koje je vertikalno u odnosu na drugo.* Nachvedische Philosophie der In der, 318.

22

apoteke i izmiljamo da se apoteka pretvara u sfingu. oveku koga e mo sutra upoznati dajemo usta nekog lica koje nas je posmatralo jue... (Jo je openhauer napisao da su ivot i snovi listovi iste knjige i da i tati je po redu, znai iveti; prelistavati je preko reda, znai sanjati.) Djun tvrdi da e nas smrt nauiti uspenim upravljanjem venou. Ponovo emo stei sve trenutke naeg ivota i kombinovaemo ih kako nam je volja. Bog i nai prijatelji i ekspir saradivae sa nama. U poreenju sa ovom sjajnom tezom, bilo koja greka poinjena od strane autora deluje nevano.

23

Stvaranje i F. H. Gos

The man without a Navel yet lives in me (ovek bez pupka i dalje ivi u meni"), udno pie ser Tomas Braun (Religio medici, 1642) ele i da naznai da je, kao Adamov potomak, zaet u grehu. U prvom pog lavlju Ulisa, Dojs takoe evocira bezgrean i zategnut stomak ene bez majke: Heva, naked Eve. She had no navel. Ta tema (znam) moda deluje groteskno i nevano, ali zoolog Filip Henri Gos povezao ju je sa kljunim problemom metafizike: problemom vremena. To je uinio 1857; osamdeset godina zaborava, ini se, poistoveuju se sa novinom. Dva mesta u Svetom pismu (Rim, 5; I Kor, 15) suprotstavljaju pr vog oveka - Adama, u kojem umiru svi ljudi, potonjem Adamu - Isu su*. Ovo suprotstavljanje, kako ne bi bilo puko bogohuljenje, podrazumeva nekakvo tajanstveno izjednaavanje, koje se prevodi u mitove i simetriju. Zlatna legenda kae da drvo od kojeg je napravljen Krst po tie od zabranjenog drveta iz raja; teolozi, da je Adam, kada je stvoren od strane Oca i Sina, imao tano onoliko godina koliko je imao Sin ka da je razapet: trideset tri. Ta glupava preciznost mora da je uticala na Gosovu kosmogoniju. On ju je obelodanio u knjizi Omphalos (London, 1857), iji podna slov je Pokuaj da se razmrsi geoloki vor. Uzalud sam pretraivao bi blioteke u potrazi za tom knjigom; da bih sainio ovu beleku, posluiu se rezimeima Edmunda Gosa (Father and Son, 1907) i H. D. Velsa
* U pobonoj poeziji ovo povezivanje je uobiajeno. Moda najubedljiviji primer prua pretposlednja strofa pesme Hymn to God, my God. in my sickness, 23. mart 1630, koju je napisao Don Don: We think that Paradise and Calvary, Christ's Cross, and Adam's tree, stood in one place, Look Lord, and find both Adams met in me; As the first Adam's sweat surrounds, my face, May the last Adam's blood my soul embrace.

24

(Ali Aboard for Ararat, 1940). On dodaje ilustracije kojih nema na tim saetim stranicama, ali smatram da su u skladu sa Gosovim razmilja njem. U poglavlju svoje Logike, koje govori o zakonu kauzaliteta, Don Stjuart Mil zakljuuje da je stanje univerzuma u svakom trenutku posledica stanja u prethodnom trenutku i da bi nekakvoj beskonanoj in teligenciji bila dovoljna savrena spoznaja samo jednog trenutka da bi znala istoriju univerzuma, prolu i buduu. (Takoe zakljuuje - o, Luj-Ogiste Blanki, o, Nie, o, Pitagora! - da bi ponavljanje bilo kog stanja podrazumevalo ponavljanje svih ostalih i svetsku istoriju pretvorilo u ciklini niz). U ovoj umerenoj verziji izvesne Laplasove fantazije - on je zamislio da se sadanje stanje univerzuma, teorijski, moe svesti na obrazac iz kojeg bi Neko mogao da izvue zakljuak o celokupnoj bu dunosti i celokupnoj prolosti - Mil ne iskljuuje mogunost budue intervencije spolja koja bi prekinula niz. On tvrdi da e stanje q sudbin ski stvoriti stanje r; a stanje r, stanje s; ono pak stanje t; ali doputa da pre stanja t, neka boanska katastrofa consummatio mundi, recimo moe da uniti planetu. Budunost je neizbena, precizna, ali moe i da se ne dogodi. Bog motri u intervalima. Godine 1857. jedan nesklad brinuo je ljude. Knjiga o postanju pri pisivala je est dana - est nespornih hebrejskih dana, od zalaska do za laska sunca - stvaranju sveta od strane Boga; paleontolozi su neumolji vo insistirali na ogromnom vremenu. Uzalud je De Kvinsi ponavljao da Sveto pismo nema obavezu da poduava ljude nijednoj nauci, budui da su nauke obiman mehanizam za razvoj i uvebavanje ovekovog uma... Kakg pomiriti Boga i fosile, ser arlsa Lajela i Mojsija? Gos je, ohra bren molbama, ponudio zadivljujui odgovor. Milje zamiljao kauzalno, beskrajno vreme koje moe biti prekinu to nekakvim buduim Boijim inom; Gos, takoe iskljuivo kauzalno vreme, beskrajno, ali ono je bilo prekinuto jednim prolim inom: Stva ranjem. Stanje n sudbinski e stvoriti stanje v, ali pre v moe da se do godi Strani sud; stanje n podrazumeva stanje c, ali c se nije dogodilo jer je svet bio stvoren u stanju f ili h. Prvi trenutak vremena podudara se sa trenutkom Stvaranja, kako kae sveti Avgustin, ali taj prvi trenutak po drazumeva ne samo beskrajnu budunost nego i beskrajnu prolost. Hipotetiku prolost, naravno, ali detaljnu i sudbinski predodreenu. Tada se pojavljuje Adam, iji zubi i skelet imaju 33 godine; pojavljuje se
25

Adam (pie Edmund Gos) i pokazuje svoj pupak, iako ga nikakva pup ana vrpca nije vezivala za majku. Naelo razuma zahteva da ne posto ji nijedna posledica bez uzroka; ti uzroci zahtevaju druge uzroke, koji se regresivno umnoavaju*; svi oni imaju konkretne tragove, ali realno po stoje samo uzroci koji su usledili nakon Stvaranja. U dolini Luhana preiveli su skeleti gliptodona, mada nikada nije bilo gliptodona. Tu geni jalnu (i pre svega neverovatnu) tezu Filip Henri Gos ponudio je religiji i nauci. Obe su je odbacile. Novinari su je uprostili svodei je na uenje da je Bog sakrio fosile ispod zemlje kako bi dokazao veru geologa; Carls Kingsli je poricao da je Gospod upisao u stenama suvinu i ogromnu la". Uzalud je Gos izloio metafiziku osnovu svoje teze: nemogu nost poimanja bilo kog trenutka vremena bez prethodnog i potonjeg tre nutka, i tako do u beskraj. Ne znam da li mu je bila poznata drevna mi sao sa prvih stranica talmudske antologije Rafaela Kansinos-Asensa: Nije bilo nieg sem prve noi, premda joj je prethodio niz vekova. elim da istaknem dve vrline ve zaboravljene Gosove teze. Prvu: njenu pomalo udovinu otmenost. Drugu: njeno nehotino svoenje na apsurd creatio ex nihilo, njeno posredno ukazivanje na to da je univer zum vean, kao to misle Vedanta i Heraklit, Spinoza i atomisti... Ber trand Rasel ju je ponovo uinio aktuelnom. U devetom poglavlju knjige The Analysis of Mind (London, 1921) on pretpostavlja da je naa plane ta bila stvorena pre nekoliko minuta, sve sa oveanstvom koje se sea" varljive prolosti. Buenos Ajres, 1941. PS. atobrijan je 1802. (Gnie du christianisme, I, 4, 5), polazei od estetskih razloga, doao do iste teze kao i Gos. Obelodanio je svu bljutavost, i grotesknost, prvog dana Stvaranja, sa golupiima, larvama, mladuncima i semenkama. Sans une vieillessse originarire, la nature dans son innocence eut t moins belle qu 'elle ne l'est aujourd 'hui dans sa corruption, napisao je.

* Cfr. Spencer, Facts and Comments, str. 148-151, 1902.

26

Alarm doktora Amerika Kastra*

Re problem moe da bude zlonameran zahtev za poetkom neega. Govoriti o jevrejskom problemu znai tvrditi da su Jevreji problem; zna i proricati (i preporuiti) proganjanja, otimainu, metke, klanje, silo vanje i itanje proze doktora Rozenberga. Druga greka lanih problema je to oni nude, takoe lana, i reenja. Pliniju (Prirodna istorija, osma knjiga) nije dovoljno da primeti da zmajevi napadaju slonove leti: sme lo iznosi hipotezu da to rade da bi im popili svu krv koja je, to niko ne zna, veoma hladna. Doktoru Kastru (La peculiaridad lingstica, itd.) nije dovoljno da primeti lingvistiku zbrku u Buenos Ajresu": smelo iz nosi hipotezu o lunfardizmu"** i o mistinoj gauofiliji". Da bi dokazao prvu tezu - iskvarenost panskog jezika na obalama Rio Plate - doktor pribegava, moramo rei, sofistikom postupku, kako ne bismo doveli u sumnju njegovu inteligenciju; i, takoe, naivnom po stupku, kako se ne bi sumnjalo u njegovu estitost. On navodi obilje odlomaka iz dela Paeka, Vakarese, Lime, Last Reason, Kontursija, Enrikea Gonsalesa Tunjona, Palerma, Ljanderasa i Malfatija, prepisuje ih detinjasto ozbiljno i potom ih izlae urbi et orbi kao primere naeg is kvarenog jezika. Ne sumnja da su takvi primeri (Con un feca con che l e / y una ensaimada / vos te vens pal Centro / de gran bacn") karikaturalni; proglaava ih za simptome ozbiljne promene", iji daleki uzrok su poznate okolnosti zbog kojih su oblasti u dolini reke La Plate pros tori do kojih je puls hispanske imperije dopro ve na izmaku snage". Isto tako moglo bi se rei da u Madridu vie ne postoje tragovi pans kog, kako to pokazuju strofe koje belei Rafael Saliljas (El delincuente espaol: su lenguaje, 1896):
* La peculiaridad lingstica rioplatense y su sentido histrico (Losada, Buenos Aires, 1941) ** Lunfardo (p. lunfardo) je argon kojim govore delinkventi i olo iz sirotinjskih predgraa Buenos Ajresa. - Prim. prev. 27

El minche de esa rumi dicen no tenela bales; los he dicaito yo, los tenela muy juncales... El chibel barba del breje menjind a los burs: apinchar ararajay y menda la piraba* U poreenju sa njihovom gustom maglom gotovo da deluje prozir no ova jadna lunfardo strofa: El bacn le acanal el escracho a la minushia; despus espirajushi por temor a la canushia**. Na 139. stranici doktor Kastro nam najavljuje jo jednu knjigu o problemu jezika u Buenos Ajresu; na 87. hvali se to je uspeo da odgonetne seoski dijalog u Linovom romanu u kojem junaci koriste naj prostija izraajna sredstva, a njih jedino moemo u potpunosti razume ti samo mi kojima je blizak argon sa Rio Plate". argon: ce pluriel est bien singulier. Osim lunfarda (on jc skromna zatvorska skica i nikome na pamet ne pada da ga uporedi s raskonim atrovakim govorom panskih Cigana), ne postoji drugi argon u ovoj zemlji. Mi nismo oboleli od dijalekata, mada jesmo od instituta za dijalekte. Te ustanove ive od to ga to neprestano osuuju sopstvene izmiljotine. Najednom su stvori le govor gauchesco, zahvaljujui Ernandesu; govor cocoliche, zahva* Prve dve strofe govore o mladom Ciganinu, deakog lica i hrabrog srca, dok strofa napisana lunfardom peva omladiu koji je devojku ubo noem, a potom utekao strahujui od policije. Strofe su ostavljene u originalu kako bi se videle jezike nijanse, naslage i izvitoperenja o kojima govori Borhes - Prim. prev. * Zabeleena je u reniku argonskog jezika Luisa Viljamajora: El Lenguaje del bajo fondo (Buenos Ajres, 1915). Kastro nee da zna za ovo jeziko blago, moda zato to na njega ukazuje Arturo Kota Alvares u jednoj knjizi od sutinskog znaaja: El cas tellano en la Argentina (La Plata, 1928). Beskorisno je podseati da niko ne izgovara mi nushia, canushia, espirajushiar.

28

ljujui jednom pajacu koji je radio sa braom Podesta; vesre, zbog ue nika etvrtog razreda. Oni se oslanjaju na takvu trule; ta bogatstva im dugujemo i dugovaemo im. Nita manje lani nisu ni ozbiljni problemi govora u Buenos Ajresu". Putovao sam po Kataloniji, po Alikanteu, po Andaluziji, po Kastilji; nekoliko godina iveo sam u Valjdemosi i godinu dana u Madridu; predivne uspomene vezuju me za ta mesta; nikada nisam primetio da panci govore bolje od nas. (Govore glasnije, to da, spokojno, poput onih koji ne znaju za sumnju.) Doktor Kastro nam pripisuje arhaizam. Njegov metod je zanimljiv: otkriva da su najobrazovanije osobe iz San Mameda de Puge, u Orenseu (Spanija), zaboravile znaenje neke rei; odmah zakljuuje da su ga verovatno i Argentinci zaboravili... injeni ca je da panski jezik pati od nekih nesavrenstava (jednolina prevlast vokala, preterana reljefnost rei, nesposobnost da gradi sloene rei), ali ne i od nesavrenstva koje mu njegovi glupavi branioci pripisuju: te kou. panski jezik je neizmerno lak jezik. Samo panci zakljuuju da je teak: moda zato to ga zamuuju ari katalonskog, asturijskog, majorkinskog, galicijskog, baskijskog i valensijskog; moda zbog netanosti usled tatine; moda zbog izvesne verbalne grubosti (panci br kaju akuzativ i dativ, kau le mat umesto lo mat, obino nisu u stanju da izgovore Atlntico ili Madrid, misle da jedna knjiga moe da nosi ovakav nezgrapan naslov La peculiaridad lingiiistica rioplatense y su sentido historico/Lingvistika osobenost Rio Plate i njen istorijski smi sao). Doktor Kastro, na svakoj stranici te knjige, obilato iznosi konven cionalno praznoverje. Prezire Lopesa i velia Rikarda Rohasa; porie tango i sa potovanjem govori o hakari*, misli d a j e Rosas bio voa konjikih odreda, ovek poput Ramiresa ili Artigasa, i smeno ga nazi va najveim kentaurom". (Grusaki se vie dopadala definicija: vojnik odstupnice", to je stilski lepe i lucidnije) On zabranjuje - shvatam sa potpunim pravom - re cachada, ali se miri sa tomadura depelo, koja nije nita loginija niti lepa. Napada amerike idiotizme, jer mu se panski idiotizmi vie dopadaju. Ne eli da kaemo de arriba; eli da ka emo de gorra... Ovaj istraiva lingvistike injenice Buenos Ajresa" ozbiljno belei da itelji te prestonice jastoga nazivaju acridio; taj ne* Hakara (Jcara) je vrsta vesele romanse i naziv melodije uz koju se peva i plee. - Prim. prev.

29

verovatni italac Karlosa de la Pue i Kajmana otkriva nam da taita, u argonu periferije, znai otac. U ovoj knjizi forma se ne suprotstavlja sadraju. Ponekad je stil tr govaki: Meksike biblioteke posedovale su knjige visokog kvaliteta" (str. 49); Neumoljiva carina... nametala je neverovatne cene" (str. 52). Ponekad, neprestana banalnost misli ne iskljuuje ivopisne besmisli ce: Tada izranja jedino mogue, tiranin, zgusnuta energija bez smera mase, a on je ne usmerava, jer nije vodi, nego gromada koja spljeskava, ogroman ortopedski aparat koji mehaniki, zverski, sab ira stado ko je se osipa" (str. 71, 72). Drugi put, istraiva Vakarese pokuava mot ju ste: Zbog istih motiva zbog kojih se torpeduje arobna gramatika A. Alonsa i P. Enrigesa Urenje" (str. 31). Mangupi iz Last Reason upuuju konjske metafore; doktor Kastro, prevrtljiv u greci, dovodi u spregu radio-telefoniju i fudbal: Misao i umetnost Buenos Ajresa dragocene su antene ukoliko na svetu uopte neto znae dragocena darovitost i napor, to su snane receptivne spo sobnosti, i nee biti potrebno dugo vremena da se one preobrate u stva ralaku snagu, ako sudbina ne promeni pravac povoljnih znakova. Poe zija, roman i esej postigli su vie od jednog savrenog gola. Nauka i fi lozofska misao raunaju meu svojim potovaocima na vrhunska ime na" (str. 9). Pogrenoj i minimalnoj erudiciji doktor Kastro dodaje neiscrpan pri mer ulagivanja, rimovane proze i terorizma. P.S. - itam na stranici 136: Baciti se ozbiljno, bez ironije, na pi sanje poput Askasubija, Del Kampa ili Ernandesa, jeste posao koji daje materijal za razmiljanje". Prepisujem poslednje strofe Martina Fiera: Krus i Fiero, s jednog ranca, krdo konja izagnae; ispred sebe poterae kao ljudi od zanata, i uskoro, neosetno, ka granici pojahae. I kada je ve preoe jednog jutra, bistra neba,
30

Krus mu ree neka gleda u naselja to ostaju; tad dve suze Martin Fieru niz obraz se skotrljaju. I idui pravcem znanim u pustinju unioe. Ne znam jesu 1' nastradali il' u borbi ivot dali, al' se nadam jednog dana istina e biti znana. S novostima ovim sada svrena je pria moja; budu' da su istinite sve nesree ja ispriah; svak' gauo kog vidite on je pria sam za sebe. Nego nadu ti poloi u Svemonog to te stvori; i ovde se sad opratam, ja to priah na svoj nain o mukama svima znanim al' do sada neprianim.*

Ozbiljno, bez ironije", pitam: iji jezik vie obiluje dijalektom: je zik pesnika prozranih strofa koje sam naveo, ili jezik haotinog pisca orotpedskih aparata koji sabiraju stada, knjievnih anrova koji igraju fudbal i torpedovanih gramatika? Na stranici 122. doktor Kastro je nabrojao nekoliko pisaca iji stil je ispravan; uprkos tome stoje moje ime ukljuio u taj spisak, ne mislim da sam u potpunosti nestruan da priam o stilistici.

* Hose Ernandes, Martin Fiero, Bagdala, Kruevac, 1975, sa panskog preveo i prepevao Svetolik Nikaevi. - Prim. prev.

31

Na jadni individualizam

Obmanama po pitanju patriotizma nema kraja. U prvom veku nae ere Plutarh je ismevao one koji su izjavljivali da je mesec nad Atinom lepi nego nad Korintom; Milton je, u XVII veku, primetio da se Bog pr vo, po obiaju, otkrivao Svojim Englezima; Fihte je, poetkom XIX veka, izjavio da je imati karakter i biti Nemac, oigledno, jedno te isto. Ovde nacionalisti bujaju; pokree ih, kako oni kau, opravdana ili ista namera da neguju najbolje argentinske osobenosti. Meutim, oni ne poz naju Argentince jer, u svojim raspravama, uglavnom vole da ih odreu ju u odnosu na neku spoljanju injenicu; recimo, u odnosu na panske osvajae, ili nekakvu imaginarnu katoliku tradiciju, ili saksonski im perijalizam". Argentinac se, za razliku od Amerikanca sa severa i od gotovo svih Evropljana, ne poistoveuje sa dravom. To se moe pripisati okolnosti da su, u ovoj zemlji, vlade obino veoma loe ili, uopteno, injenici da je drava nepojmljiva apstrakcija*; tano je da je Argentinac individualac, on nije graanin. Aforizmi poput Hegelovog, drava je realitet mo ralne ideje", zvue mu kao zlonamerne ale. Holivudski filmovi esto imaju priu o oveku (obino je novinar) koji sklapa prijateljstvo sa zlo incem da bi ga kasnije predao policiji, i njemu se treba diviti; Argenti nac, za koga je prijateljstvo strast, a policija mafija, osea da je holivud ski junak" nepojmljivo ubre. On osea kao i Don Kihot da e se ta mo nai svako sa svojim grehom" i da nije dobro da asni ljudi budu delati drugim ljudima, i da se uopte upliu u to" (Don Kihot, I, XXII). Vie nego jednom, pred povrnim simetrijama panskog stila, posum njao sam da su meu nama nepremostive razlike; ova dva reda iz Don Kihota bila su dovoljna da shvatim da greim; ona su neto poput spo-

* Drava je bezlina: Argentinac samo shvata lini odnos. Zato, za njega, ukrasti dravni novac nije zloin. Iznosim injenicu; ne odobravam je niti pravdam.

32

kojnog i tajnog simbola nae bliskosti. Duboko ga potvruje jedna no u argentinskoj knjievnosti: ona napeta no kada je neki seoski policij ski narednik viknuo da nee dozvoliti zloin da ubiju jednog junaka i poeo da se bije sa svojim vojnicima, rame uz rame sa dezerterom Martinom Fijerom. Svet je, za Evropljanina, kosmos u kojem je svako duboko u skladu sa svojom ulogom; za Argentinca, svet je haos. Evropljanin i Amerika nac sa severa zakljuuju da je sigurno dobra neka nagraena knjiga; Ar gentinac doputa mogunost da nije loa, uprkos nagradi. Uopteno go vorei, Argentinac ne veruje okolnostima. On moda ne zna priu o to me da oveanstvo uvek ima trideset est pravednih ljudi - Lamed Wufniks - koji se meusobno ne poznaju ali tajno odravaju univerzum; kad bije uo, ne bi ga zaudilo da su ti dobri ljudi mrani i anonimni... Nje gov narodni junak je usamljeni ovek koji se sam bori protiv gerile, bi lo neposredno (Fijero, Moreira, Ormiga Negra), bilo potencijalno ili u prolosti (Segundo Sombra). Druge knjievnosti ne belee sline inje nice. Recimo, smatra se da su dva velika evropska pisca Kipling i Franc Kafka. Na prvi pogled nema nieg zajednikog meu njima, ali kod jed nog je tema zahtev za poretkom,'za nekim poretkom (drum u Kimu, most u The Bridge-Builders, rimski bedem u Puck of Pook's Hill); kod drugog, tema je nepodnoljiva, tragina usamljenost oveka kome ne dostaje mesto, makar i najbednije, u poretku univerzuma. Neko e rei da sam samo istakao negativne ili anarhistike crte; dodae da one nemaju politiko opravdanje. Usuujem se da tvrdim su protno. Najprei problem naeg doba (na koji je prorokom lucidnou ukazao ve pomalo zaboravljeni Spenser) jeste postepeno sve vee uplitanje drave u ivot pojedinca; u borbi sa tim zlom, ija imena su ko munizam i nacizam, argentinski individualizam, moda beskoristan ili tetan do sada, nai e svoje opravdanje i zadatke. Bez nade i sa enjom, razmiljam o apstraktnoj mogunosti jedne partije koja bi bar malo bila bliska Argentincima; partije koja bi nam obeala strogi minimum vladavine. Nacionalizam eli da nas zadivi vizijom beskrajno dosadne drave; ta utopija, ukoliko bi se ostvarila na zemlji, imala bi snagu provienja, jer bi svi udeli, i na kraju izgradili, njenu antitezu. Buenos Ajres, 1946.
33

Kevedo

Kao svaka istorija, i istorija knjievnosti obiluje zagonetkama. Ni jedna od njih nije me toliko uznemirila, i uznemirava me i dalje, kao udna nepotpuna slava koja je zadesila Keveda. Na spisku svetskih knji evnih imena njegovog nema. Dugo sam pokuavao da dokuim razlo ge tog neobinog propusta; jednom, tokom nekog ve zaboravljenog predavanja, pomislio sam da sam ih otkrio i da se oni ogledaju u inje nici da njegove estoke stranice ne nude, pa ak i ne prihvataju, ni naj manje emotivno olakanje ili utehu. (Biti cmizdrav znai imati uspeha", primetio je Dord Mur.) Da bi bio ovenan slavom, rekao bih, pisac ne mora da bude sentimentalan, ali je neophodno da njegovo delo, ili neka biografska okolnost, podstiu patetinost. Kevedov ni ivot ni umetnost, pomislio sam, ne nude nene hiperbole ije je ponavljanje slava... Ne znam da li je ispravno moje objanjenje; sada bih ga dopunio novim: teorijski, Kevedo nije manje vredan u odnosu na bilo kog drugog pisca, ali on nam nije predao neki simbol koji pobuuje imaginaciju. Homer ima Prijama - on ljubi Ahilove ruke ubice; Sofokle ima cara ko ji odgoneta zagonetke, ali kome e usud odgonetnuti uas njegove vlas tite sudbine; Lukrecije ima beskrajni zvezdani ponor i nesklad atoma; Dante, devet krugova pakla i rajsku ruu; ekspir, svoje svetove nasilja i muzike; Servantes, slavne oscilacije Sana i Don Kihota; Svift, svoju dravu vrlih konja i zverskih ljudi; Melvil, grozotu i ljubav Belog kita; Franc Kafka, svoje rastue i gluve lavirinte. Nema pisca svetske slave koji nije stvorio neki simbol; taj simbol, nije na odmet podsetiti, nije uvek objektivan i spoljanji. Gongora ili Malarme, na primer, ivi su ti povi pisca koji marljivo izrauje tajno delo; Vitmen je poluboanski ju nak Vlati trave. Sto se pak Keveda tie, jedino je opstala karikaturalna slika. Najotmeniji panski stilista postao je prototip aljivdije", primeuje Leopoldo Lugones (El imperio jesuitico, 1904, str. 59).
34

Lem je rekao da je Edmund Spenser bio the poets 'poet, pesnik nad pesnicima. to se Keveda tie, verovatno bi rekao da je pisac nad pisci ma. Da bi neko voleo Keveda, on mora da bude (realno ili potencijalno) ovek od pera; obrnuto, niko ko ima knjievnu vokaciju ne moe a da ne voli Keveda. Kevedova veliina ogleda se u snazi rei. Smatrati ga filozofom, teologom (kao to eli Aurelijano Fernandes Gera), dravnikom, jeste greka zbog naslova njegovih dela, ali ne i njihovog sadraja. Njegova rasprava Providencia de Dios, padecida de los que la niegan y gozada de los que la confiesan: doctrina estudiada en los gusanos y persecu ciones de Job sklonija je zastraivanju nego mudrovanju. Poput Cicero na (De natura deorum, II, 40-44), on dokazuje boanski poredak na osnovu poretka meu zvezdama, prostrane drave svetlosti" i, postoje nesumnjiva zvezdana varijacija kosmologijskog dokaza, on nastavlja: Malo njih je u potpunosti poricalo postojanje Boga; izloiu javnoj sra moti neke od njih: Dijagora sa Mela, Protagora Abderanin, uenici Demokrita i Teodora (zvanog Ateist), i Biona, uenika gnusnog i maloum nog Teodora", to je ist terorizam. Postoje u istoriji filozofije uenja, verovatno netana, koja pobuuju mrano ushienje u ovekovoj ma ti: Platonovo i Pitagorino uenje o seobi dua iz tela u telo, gnostiko uenje da je svet delo jednog namrgoenog ili ogranienog boga. Kevedo je, iskljuivo kao tragalac za istinom, nedodirljiv za to ushienje. On pie da je seoba dua bestijalna budalatina" i bezumno ludilo". Empedokle iz Agrigenta rekao je: Bio sam deak, devojka, bun, ptica i ne ma riba to izranja iz mora"; Kevedo belei (Providencia de Dios): Kao sudija i zakonodavac te ujdurme pokazao se Empedokle, sasvim nera zuman ovek, jer tvrdi da je bio riba, a potom se preselio u sasvim su protnu prirodnu sredinu, te umro kao leptir u Etni; i pored morskog pro stranstva, bacio se u vatru". Kevedo igoe gnostike kao besramne, pro klete, luake koji neprestano izmiljaju budalatine (Zahrdas de Plutn, in fine). Njegovo delo Poltica de Dios y gobierno de Cristo nuestro Seor treba, po miljenju Aurelijana Fernandesa Gere, posmatrati kao celovit sistem vladavine, najispravnije, najplemenitije i najpoeljnije". Da bi se u potpunosti sagledala vrednost ovog suda, dovoljno je setiti se da je sutina te knjige od etrdeset sedam poglavlja neobina hipoteza o Hristovim reima i delima (koji je bio, kako se kae, Rex Judaeorum) kao
35

tajnim simbolima u ijoj svetlosti politiar mora da reava svoje prob leme. Veran ovoj kabali, Kevedo na osnovu epizode sa Samariankom zakljuuje da porezi koje kraljevi zahtevaju moraju biti skromni; na osnovu epizode sa hlebom i ribama, da kraljevi moraju utaiti potrebe; iz ponavljanja formule sequebantur, da kralj treba da vodi ministre, a ne ministri kralja"... Naa zapanjenost oscilira izmeu proizvoljnosti metode i trivijalnosti zakljuaka. Kevedo, meutim, sve, ili skoro sve, spaava dostojanstvenou svog jezika*. Zbunjenog itaoca moe da po nese ovo delo. Slian nesklad zapaa se u delu Marco Bruto, gde misao nije vredna spomena, ali jesu reenice. U tom traktatu Kevedov blista vi stil dostie savrenstvo. Na tim lapidarnim stranicama, panski kao da se vratio sloenom latinskom jeziku Seneke, Tacita i Lukana, tekom i tvrdom latinskom srebrnog doba. Raskoan lakonizam, hiprbaton, go tovo algebarska strogost, opozicija termina, oporost, ponavljanje rei, daju tom tekstu prividnu preciznost. Mnogi reenini sklopovi zasluu ju, ili zahtevaju, konstataciju da su savreni. Recimo, ovaj koji prepisu jem: Slavom su ovenali s nekoliko listova lovora jedan soj; dine i nenadmane pobede platili su gromoglasnim proglaenjem trijumfa; i vote, gotovo boanske, nadoknadili su sa nekoliko statua; i da ne bi iz gubile pravo na posebna blaga od venaca i cvea i mermera i rei, ka zano je da nisu podignute po ambiciji, nego po zasluzi". I drugaije vrs te stila Kevedo je esto koristio sa ne manje umenosti: naizgled usme ni stil u ivotopisu lupea, osoran i orgijastiki (ali ne i nelogian) stil u La hora de todos. Jezik-primetio je esterton (G. F. Watts, 1904, str. 91) -nije nau na injenica nego umetnika; izmiljali su ga ratnici i lovci i on u veli koj meri prethodi nauci." Kevedo ga nikada tako nije shvatao, jer je za njega jezik bio, sutinski, orue logike. Banalnosti ili vena mesta u poeziji - poreenje vode sa kristalima, ruku sa snegom, oi koje blista ju poput zvezda i zvezde koje gledaju kao oi - nervirale su ga budui da su mu bile proste, a jo vie jer su bile lane. Zaboravio je, kritikujui
* Rejes ispravno primeuje (Captulos de literatura espaola, 1939, str. 133): ,,Kevedova politika dela ne nude novo tumaenje politikih vrednosti, niti poseduju ita drugo sem retorike vrednosti... Ona su ili prikladni pamfleti, ili dela akademske reto rike. Poltica de Dios, uprkos oiglednoj ambicioznosti, nije nita drugo do pledoaje protiv loih ministara. Ipak, na tim stranicama moe se prepoznati neto od Kevedove sutinske osobenosti".

36

ih, da je metafora neposredan dodir dve slike, a ne metodina asimilacija dve stvari... Takoe, mrzeo je idiotizme. S namerom da ih javno izbruka" sastavio je pomou njih rapsodiju pod naslovom Cuento de cuentos; mnoge generacije, ushiene, vie su volele da vide u tom svoenju na besmisao muzej dragulja, boanstven, namenjen spasu od zaborava izraza poput nitarija, uture, tresla se gora rodio se mi i zbrda-zdola. Keveda su esto poredili sa Lukijanom iz Samosate. Ipak, izmeu njih postoji jedna sutinska razlika: Lukijan je, napadajui olimpska bo anstva u II veku, stvorio delo iji je sadraj religiozna polemika; Kevedo se, ponavljajui taj napad u XVII veku nove ere, samo povinovao knjievnoj tradiciji. Poto sam analizirao, premda u kratkim crtama, njegovu prozu, pre lazim na raspravu o njegovoj poeziji, takoe veoma sloenoj. Posmatrane kao svedoanstvo o jednoj strasti, Kevedove ljubavne pesme su nezadovoljavajue; posmatrane kao igre hiperbola, kao smi ljeni primeri petrarkizma, esto su zadivljujue. Kevedo, ovek esto kih poriva, nikada nije prestajao da udi za stoikim asketizmom; tako e, verovatno je smatrao nerazumnim da mukarac zavisi od ena (taj je upozoren da uiva u njenim nenostima, a ne da se uzda u njih"); pomenuti razlozi dovoljno objanjavaju svojevoljnu izvetaenost te Mu ze IV njegovog Parnasa, koja peva o ljubavnim podvizima i o lepoti". Kevedov lini ton prepoznaje se u drugim pesmama; u onima u kojima mu je doputeno da obelodani svoju enju, odvanost ili razoaranje. Na primer, u ovom sonetu koji je poslao don Hoseu de Salasu, iz svoje Kule opata Huana (Musa, II, 109): Povuen u ove pustare spokojne, s malo knjiga, ali mudrih, ivim sa mrtvima zborei i svojim oima sluam pokojne. Iako nisu uvek vini, uvek otvoreni, ipak me kore il 'podrku daju, i u nemim muzikim kontrapunktovima snu ivota govore budni.

37

Velike due koje smrt udaljava, nad nepravdom godina osvetnica, mudra tampa, o, slavni don Hose, od zaborava spaava. U nepovrat trajni odlazi minut; al ona raun najbolje svodi, jer njen nas nauk boljima ini. U ovom primeru prepoznatljive su osobenosti konceptizma (sluati oima, budni govore snu ivota), ali sonet je uspean uprkos njima, a ne zbog njih. Neu rei da je re o transkripciji stvarnosti, jer stvarnost nije verbalne prirode, ali istina je da su njegove rei manje vane nego prizor koji doaravaju ili muki akcenat koji kao da im da je snagu. Ne dogaa se uvek tako; u najslavnijem sonetu te zbirke - Memoria in mortal de don Pedro Girn, duque de Osuna, muerto en la prisin sjajna delotvornost ovog dvostiha Grob su Njemu Polja Flandrije a krvava Luna Epitaf prethodi svakom tumaenju i ne zavisi od njega. Isto to kaem za sledei izraz: vojni pla, iji smisao nije zagonetan, alije povran: pla vojnika. Sto se tie krvave Lune, bolje je ne znati da se radi o turskom simbolu, pomraenom zbog nekih gusarskih pljaki don Pedra Teljesa Hirona. Kevedu je esto polazite klasian tekst. Tako, znameniti stih (Mu sa, IV, 31): Prah e oni biti, ali prah zaljubljeni jeste obnavljanje, ili egzaltacija, jednog Propercijevog stiha (Elegije, I, 19): Ut meus oblito pulvis amore vacet. irok je opseg Kevedovog poetskog dela. On obuhvata refleksivne sonete, koji na izvestan nain nagovetavaju Vordsvorta; sonete mutne
38

i krgutave strogosti*, neoekivane arolije teologa (Sa dvanaestori com sam veerao: veera sam bio ja"); umetnutih gongorizama kako bi dokazao da je i on vian toj igri**; gradskih motiva i lepota Italije (ed na samoa zelena i zvuna"); varijacija na Persija, Seneku, Juvenala, Sveto pismo, Zoaema di Belea; latinske jezgrovitosti; grubih ala***; majstorskih ismevanja****; mrane pompeznosti unitenja i haosa.
* Drhtali su pragovi i vrata Gde velianstvo crno i mrano Ledene samrtne senke bez kapi krvi Tlai po zakonu stranom i strogom; Tri u laveu prerezana grkljana, Gledaju svetlost novu, boansku i istu, Zanemeo je Kerber, i najednom Duboki uzdasi otee se crnim ljudima. Zacvilela je zemlja pod stopama, Pusta brda pepela belog, Koja ne zasluuju da vide nebeske oi, I u naem bledilu gase se prostranstva. Rasli su u nama oaj i strah Rezanje pasa u carstvima tim pustim Para tiinu i probija ui, Stapajui namah lave i jecaj.

** udovite za podvige stvoreno I simbol ljubomore smrtnicima svim, Jer poput Jupitera u raskoi je iveo; No kraljevska ruka vrsta bee, Konzuli iza lea njegovih zakukae I razli se svetlost poljima nebeskim. *** Mendesova cie' ide blagim znojem oblivena, razbacuju' sa ramena na sve strane svoje gnjide. **** Taj Fabio pevao je serenade pod balkonom o Aminti, a ona ga nije zaboravila jer ga, kau, nikad nije ni upamtila.

39

Sita tirskog otrova je Toga, U zlatu izbledelom to vlada, pokrij se riznicama Istoka, al predaha nema, o Likase, stradanju tvom. Bezumlje velianstveno tebe trese ipak, u radosti zloinakoj tvoj mrani uas u sjaju te lae, guja u rumenilu zore, poskok u ljiljanu. Palatom svojom nadmee se jadno, jer zlato i zvezde da slae ume, u njoj ivi ne znajui da umire. I u slavi silnoj, gospodar svega, za onog ko zna da vidi, ti samo podlac jesi, gnusoba i blato. Kevedove najbolje pesme premauju emociju koja ih je pobudila i opte ideje koje ih podstiu. One nisu mrane; ne upadaju u greku da zbune, ili zavedu, svojim zagonetkama, za razliku od Malarmeovih, Jejtsovih, Georgeovih. One su (da tako kaemo) verbalni objekti, isti i ne zavisni, poput maa ili srebrnog prstena. Takva je, recimo: Sita tirskog otrova Toga. Prola su tri stolea od Kevedove telesne smrti, ali on je i dalje ve lemajstor hispanske knjievnosti. Kao Dojs, kao Gete, kao Sekspir, kao Dante, kao nijedan drugi pisac, Fransisko de Kevedo manje je ovek a vie obimna i sloena knjievnost.

40

Delimine arolije Don Kihota

Verovatno su ova zapaanja ranije ve nagovetena, i to ne samo jednom; polemika o tome da li su ona novina manje me zanima nego da li su ona moda istinita. U poreenju sa drugim klasinim delima (Ilijadom, Enejidom, Farsalijom, Boanstvenom komedijom, ekspirovim tragedijama i komedi jama), Don Kihot je realistino delo; meutim, taj realizam se sutinski razlikuje od realizma XIX veka. Dozef Konrad mogao je da pie da je iz svog dela iskljuivao sve natprirodno, jer prihvatanje natprirodnog inilo mu se kao poricanje da je ono svakodnevno udesno: ne znam da li je i Migel de Servantes imao takav oseaj, ali znam da mu je forma Don Kihota omoguila da jednom imaginarnom poetskom svetu suprot stavi prozaini stvarni svet. Konrad i Henri Dejms pripovedali su o stvarnosti, budui da su je smatrali poetinom; za Servantesa su stvarno i poetsko antinomije. On nasuprot prostranoj i neodreenoj geografiji Amadisa opisuje pranjave drumove i prljave krme Kastilje; zamislimo nekog romanopisca naeg vremena koji bi u parodijskom duhu isticao benzinske pumpe. Servantes nam je stvorio poeziju panije XVII veka, ali ni taj vek ni ta panija nisu bili poetini za njega; osobe poput Unamuna, Asorina ili Antonia Maada, duboko ganuti slikom La Mane, verovatno bi mu bili neshvatljivi. Plan njegovog dela onemoguavao mu je svet udesnog; meutim, on je morao da se pojavi, makar posre dno, poput zloina i misterije u nekoj parodiji krimi romana. Servantes nije koristio talismane i arolije, ali je ipak suptilno nagovestio natpri rodno i, samim tim, mnogo delotvornije. Pol Grusak je 1924. godine primetio: Nekakvom loe smukanom tinkturom latinskog i italijanskog, Servantesova knjievna etva poticala je pre svega iz pastoralnih i vitekih romana, oaravajuih pria o suanjstvu". Don Kihot je manje protivotrov za te prie, a vie nekakav tajni, setni oprotaj od njih.
41

U stvarnosti, svaki roman je idealna mapa; Servantes se odluuje da pomea objektivno i subjektivno, svet itaoca i svet knjige. U poglav ljima u kojima raspravlja o tome da li je brijaki tanjir od tua lem, a sa mar orma, taj problem se jasno tretira; na drugim mestima, kao to sam ve napisao, on ga samo nagovetava. U estom poglavlju prvog dela, paroh i berberin pregledaju Don Kihotovu biblioteku; udesno je to je jedna od knjiga koje proveravaju Servantesova Galateja, pa se dalje ka e da je berberin njegov prijatelj i da mu se ne divi previe, i jo doda je da se pisac bolje snalazi u nedaama nego u stihovima i jo da knjiga ima malo mate, neto zapoinje, ali nita ne zakljuuje. Berberin, Servantesov san ili jedan oblik jednog Servantesovog sna, sudi Servantesu... Takoe je iznenaujue saznanje, na poetku devetog poglavlja, da je ceo roman preveden sa arapskog i da je Servantes doao do rukopisa na pijaci u Toledu, pa ga dao jednom Morisku da ga prevede, koga je vie od mesec i po dana gostio u svojoj kui, dok nije zavrio poveren mu za datak. Setimo se Karlajla; on je tvrdio da je Sartor Resartus toboe bi la delimina verzija jednog dela koje je u Nemakoj objavio doktor Diogenes Tojfelsdrek; setimo se kastiljanskog rabina Mojsija de Leona, ko ji je sastavio ohar ili Knjigu o svetlosti i objavio je kao delo nekog pa lestinskog rabina iz III veka. Ta igra neobinog udvajanja dostie vrhunac u drugom delu; junaci su itali prvi deo, a junaci Don Kihota su, takoe, i itaoci Don Kihota. Ovde je neizbeno setiti se ekspira; on na pozornicu Hamleta uklju uje drugu pozornicu na kojoj se odigrava tragedija, manje ili vie istovetna tragediji u Hamletu; nesavreno podudaranje glavne i sekundarne radnje umanjuje efekat tog umetanja. Bravura slina Servantesovoj, ak i vie zadivljujua, pojavljuje se u Ramajani, Valmikijevom epu, koji pripoveda o Raminim junatvima i njegovom ratu protiv demona. U poslednjoj knjizi, Ramini sinovi, a oni ne znaju ko im je otac, trae utoi te u umi, gde ih jedan asketa ui da itaju. Taj uitelj je, udno, Valmiki; knjiga iz koje ue je Ramajana. Rama nareuje rtvovanje konja; na tu svetkovinu dolazi Valmiki sa svojim uenicima. Oni, u pratnji laute, pevaju Ramajanu. Rama uje vlastitu povest, prepoznaje svoje sino ve i da je nagradu pesniku... Neto slino imamo i u Hiljadu i jednoj no i. Ta kompilacija fantastinih pria vrtoglavo duplira i reduplira gra nanje sredinje prie u nove neoekivane prie, ali ne pokuava da stepenuje njihove stvarnosti, te je efekat (koji je morao biti dubok) povran,
42

nalik na persijski tepih. Poznata je poetna pria tog niza: strana kra ljeva zakletva, da se svake noi oeni devicom kojoj zorom biva odrub ljena glava, i Seherezadina odluka da ga zabavlja svojim priama, sve dok nije protekla hiljadu i jednu no kada mu je ona pokazala njihovog sina. Potreba da sastave hiljadu ijedan nastavak primorala je prepisivae tog dela na umetanja svake vrste. Nijedan nije toliko uzbudljiv kao pria iz DCII noi, arobne noi. Te noi kralj uje iz usta kraljice vlas titu povest. uje poetak povesti koja obuhvata sve ostale i, takoe na udovian nain - sebe samu. Da li italac jasno sluti iroku mogu nost tog umetanja, neobinu opasnost? Da e kraljica preiveti i nepo mian kralj ue zauvek okrnjenu povest Hiljadu ijedne noi, sada be skonanu i krunu... Mata u filozofiji nije nita manje fantastina nego u umetnosti: Dozija Rojs, u prvom tomu dela The World and the Indi vidual (1899), napisao je sledee: Zamislimo da je jedan deo teritorije Engleske savreno poravnan i da neki kartograf na njemu iscrtava ma pu Engleske. Delo je savreno; nema nijednog detalja teritorije Engles ke, ma kako majuan bio, koji nije unet u mapu; sve ima svoju odgova rajuu oznaku. Takva mapa, u tom sluaju, mora sadrati mapu mape, koja mora sadrati mapu mape mape, i tako do u beskraj." Zato nas uznemirava to bi mapa bila ukljuena u mapu i hiljadu i jedna no u knjigu Hiljadu i jedna noi Zato nas uznemirava to je Don Kihot italac Don Kihota i Hamlet posmatra Hamletal Mislim da sam otkrio uzrok: takva obrtanja sugeriu navode na pomisao da ako ju naci neke fikcije mogu biti itaoci ili posmatrai, onda mi, njeni itaoci ili posmatrai, moemo biti fikcija. Godine 1833. Karlajl je primetio da je svetska istorija beskrajna sveta knjiga koju svi ljudi piu i itaju i po kuavaju da shvate, mada su i oni sami opisani u njoj.

43

Natanajel Hotorn*

Istoriju amerike knjievnosti zapoeu istorijom jedne metafore; bolje reeno, sa nekoliko primera te metafore. Ne znam koju je izmislio; moda je pogreno pretpostaviti da se metafore mogu izmisliti. One istinske, one koje formuliu duboke veze izmeu dve slike, postojale su oduvek; one koje jo uvek moemo izmisliti lane su, pa ih ne vredi ni izmiljati. Ova o kojoj govorim izjednaava snove sa pozorinom pred stavom. U XVII veku Kevedo ju je iskazao na poetku svog Sueo de a muerte; Luis de Gongora, u sonetu Varia imaginacin gde itamo: San, tvorac predstava, u svom teatru na vetru sazdanom, senke odeva u prekrasne spodobe. U XVIII veku Edison e to rei jo preciznije. Dua, kada sanja pie Edison - jeste teatar, glumci i publika." Mnogo ranije, Persijanac Omer Hajjam napisao je da je istorija sveta predstava koju Bog, mnogo brojni Bog panteista, pie, izvodi i posmatra, ne bi li zabavio sopstvenu venost; mnogo kasnije, Svajcarac Jung, u svojim oaravajuim i, sas vim nesumnjivo, egzaktnim delima, uporedie knjievnu fantaziju sa onirikom fantazijom, knjievnost sa snovima. Ako je knjievnost san, san usmeren i promiljen, ali u sutini san, dobro je da Gongorini stihovi poslue kao moto ovoj istoriji amerike knjievnosti koju emo zapoeti sa Hotornom, sanjarem. Pre njega bilo je i drugih amerikih pisaca - Fenimor Kuper, neka vrsta Eduarda Gutijeresa, ali beskrajno inferiorniji od Eduarda Gutijeresa; Vaington Irving, tvorac ljupkih panskih ki tema - i njih moemo zaboraviti bez ikakve opasnosti.
* Ovaj tekst je predavanje odrano na Slobodnom liceju viih studija u martu 1949. godine.

44

Hotorn je roen 1804. u luci Salem. Salem je ve tada oboleo od dve neobine bolesti u Americi; bio je grad, ali siromaan i veoma star, bio je grad dekadencije. U tom starom i dekadentnom gradu asnog bi blijskog imena, Hotorn je iveo do 1836. godine; voleo gaje onom tu nom ljubavlju koju u nama pobuuju osobe koje nas ne vole, slomovi, bolesti, manije; u sutini nije daleko od istine rei da se on nikada nije udaljio od njega. Pedeset godina kasnije, u Londonu ili Rimu, on je i dalje pripadao svojoj puritanskoj varoici Salemu; recimo, kada je osu ivao vajare to su, u jeku XIX veka, izraivali nage kipove... Njegov otac, kapetan Natanajel Hotorn, umro je 1808. u Istonim Indijama, u Surinamu, od ute groznice; jedan od njegovih predaka, Don Hotorn, bio je sudija u procesu u vezi sa vradbinama 1692, kada je devetnaest ena, meu njima ijedna robinja, Tituba, osueno na veala. U tim neobinim procesima (danas fanatizam ima druge oblike), Pravedni Hotorn postupao je strogo i nesumnjivo iskreno. Stekao je to liki ugled - zapisao je Natanajel, na Natanajel - zbog kanjavanja i stradanja vetica, da se neminovno raa misao kako je krv tih nesrenica pala po njemu i ostavila mrlju. Jednu toliko duboku mrlju koja si gurno i dalje stoji na njegovim starim kostima, na groblju u arter Stritu, ukoliko se ve nisu pretvorile u prah." Hotorn nastavlja, posle ove i vopisne slike: Ne znam da li su se moji stari pokajali i molili za bo ansku milost; ja sada to inim za njih i molim se da ako je neko pro kletstvo moda palo na njih, ono, od dananjeg dana, nikada ne bude oproteno". Kada je kapetan Hotorn umro, njegova udovica, Natanajelova majka, povukla se u svoju sobu, na drugom spratu. Na tom spratu bile su sobe Natanajelovih sestara, Lujze i Elizabete; na poslednjem, Natanajelova. Oni nisu zajedno obedovali i gotovo da nisu meusobno razgovarali; hranu bi im ostavljali na posluavniku, u hodniku. Nata najel je provodio dane piui fantastine prie; u sumrak bi izlazio u et nju. Tako povueno iveo je dvanaest godina. Godine 1837. napisao je Longfelouu: Osamio sam se; bez i najmanje namere da to uinim, bez i najmanje slutnje da e mi se to dogoditi. Pretvorio sam se u zatoeni ka, zatvorio sam se u samicu, i sada se ne usuujem da otkljuam vrata, a ak i da su ona otvorena, skoro da bi me bilo strah da izaem". Hotorn je bio visok, zgodan, vitak, tamnokos. U hodu se njihao poput pomorca. U to vreme nije postojala (na svu sreu po decu) deja knjievnost; Ho torn je sa est godina proitao Pilgrim '.s Progress; prva knjiga koju je
45

kupio od svog novca bila je The Faerie Queen; dve alegorije. Takoe, ia ko to njegovi biografi ne kau, i Bibliju; moda istu onu koju je prvi Hotorn, Vilijem Hotorn de Vilton, doneo iz Engleske, kao i ma, 1630. Izgovorio sam re alegorije; ta re je vana, moda nepromiljena ili neprikladna, budui da je re o Hotornovom delu. Poznato je da je Ed gar Alan Po optuio Hotorna da stvara alegorije, kao i da je Po smatrao da su ta aktivnost i taj anr neodrivi. Suoavamo se sa dva zadatka: pr vi je, ispitati da lije alegorijski anr, zaista, nedopustiv; drugi, ispitati da lije Natanajel Hotorn pribegao tom anru. Koliko je meni poznato, ale goriju je najbolje opovrgavao Kroe; najbolje branio - esterton. Kro e optuuje alegoriju da je muan pleonazam, igra ispraznih ponavljanja, koja nam u prvom planu pokazuje (recimo) Dantea, koga vode Vergilije i Batrice, a potom nam objanjava, ili nam da je do znanja, da je Dan te dua, Vergilije filozofija ili razum ili prirodna svetlost, a Batrice teo logija ili milost. Po Kroeu, i to je Kroeov argument (primer nije nje gov), Dante je prvo verovatno razmiljao: Razum i vera deluju na spa senje dua" ili Filozofija i teologija vode nas u raj", a zatim tamo gde je mislio razum ili filozofija stavio je Vergilije, a gde je mislio teologija ili vera stavio je Batrice, to bi bila neka vrsta maskarade. Alegorija, po njegovom tumaenju punom prezira prema njoj, bila bi nekakva zago netka, ira, sporija i mnogo dosadnija od drugih. Ona bi bila nekakav nekulturan ili deji anr, nekakav propust estetike. Kroe ju je na ovaj nain opovrgavao 1907. godine; jo 1904. esterton gaje pobio, a da Kroe to nije znao. Koliko je izolovana i koliko iroka knjievnost! Ta estertonova stranica nalazi se u jednoj monografiji posveenoj slikaru Votsu, slavnom u Engleskoj krajem XIX veka i optuenom, kao Hotorn, za stvaranje alegorija. esterton prihvata da Vots stvara alegorije, ali porie da je taj anr za osudu. On zakljuuje da je stvarnost beskrajno bogata i da ljudski jezik ne iscrpljuje tu neverovatnu riznicu. esterton pie: Covek zna da su nijanse u dui raskonije, neuporedivo brojnije i neopisivije nego boje jesenje ume. Ipak, on misli da se sve te nijanse, sva njihova stapanja i promen, jasno mogu doarati proizvoljnim me hanizmom rezanja i cianja. Misli da iz due jednog berzijanca izlaze povici koji stvarno znae sve tajne pamenja i sve agonije udnje..." Ce sterton potom izvodi zakljuak da mogu postojati razliiti jezici i da sva ki od njih na neki nain korespondira sa nedokuivom stvarnou; me u njima, i jezik alegorija i bajki.
46

Drugim recima: Beatrie nije amblem vere, usiljen i proizvoljan si nonim za re vera; istina je da na svetu postoji jedna stvar - jedno po sebno oseanje, lini proces, niz analognih stanja - koja se moe na znaiti pomou dva simbola: jedan je odve siromaan, jednostavna re vera; drugi je Beatrie, slavna Beatrie koja je sila s neba i hodila pa klom ne bi li spasla Dantea. Ne znam da li je ispravna estertonova te za; znam da je alegorija bolja ukoliko ju je tee svesti na shemu, na hla dnu igru apstrakcija. Neki pisci misle u slikama (Sekspir ili Don ili Vik tor Igo, recimo), a neki pisci misle u apstrakcijama (Benda ili Bertrand Rasel); a priori, ijedni i drugi podjednako su vredni; meutim, kad ne ki apstraktni pisac, mislilac, poeli da bude i imaginativan, ili tako sebe doivljava, dogaa se ono sto je obelodanio Kroe. Tada primeujemo da je autor prenakitio i maskirao jedan logiki proces na sramotu i taoevog razuma", kako bi rekao Vordsvort. Naveemo oigledan primer te bolesti - sluaj Hosea Ortege i Gaseta, ija dobra misao ostaje za tomljena usiljenim i nasuminim metaforama; sto je, esto, i Hotornov sluaj. Po svemu ostalom, ova dva pisca su oprena. Ortega moe da razmilja, dobro ili loe, ali ne i da imaginira; Hotorn je bio ovek stal ne i neobine imaginacije, ali neprilagoen, da tako kaemo, za razmi ljanje. Ne kaem da je bio glup; kaem da je razmiljao u slikama, in tuitivno, kako obino razmiljaju ene, ne pomou dijalektikog apara ta. Jedna greka u sferi estetike nakodila mu je: puritanska elja da od svake slike naini fabulu podstakla gaje da im pridaje moralne pouke i ponekad da ih krivotvori i izvre. Sauvane su sveske u kojima je beleio, ukratko, sadraje; u jednoj od njih, iz 1836, zapisao je: Zmija je u ovekovom stomaku i on je hrani od petnaeste do trideset pete godine, dok ga ona jezivo mui". I to bi bilo dovoljno, ali Hotorn se smatra oba veznim da doda: Ona bi mogla biti znak zavisti ili neke druge podmu kle strasti". Drugi primer, iz 1838. godine: ,,U ivotu neke osobe dea vaju se udni, tajanstveni i strani dogaaji, koji naruavaju njenu sreu. Ta osoba ih pripisuje tajnim neprijateljima i na kraju otkriva da je onajedini krivac za sve to joj se deava. Moral, srea, duboko je u nama sa mima." Ili, iste godine:.Jedan ovek, najavi, dobro misli o drugom i ima potpuno poverenje u njega, ali uznemiravaju ga snovi u kojima se taj njegov prijatelj prema njemu ponaa kao smrtni neprijatelj. Na kra ju se vidi da je san otkrio njegov istinski karakter. Snovi su govorili isti nu. Objanjenje bi bilo instinktivno opaanje istine." Bolje su mu iste
47

fantazije koje ne trae opravdanje ili moralnu pouku i ija pozadina kao da je samo neki mrani uas. Recimo, ova iz 1838: Usred gomile za misliti oveka ija su sudbina i ivot skroz u vlasti drugog, poput usam ljenika u pustinji". Ili, ova, sto je varijacija prethodne i Hotom ju je zabeleio pet godina kasnije: Jedan ovek snane volje nareuje drugom, koji mu je moralno potinjen, da neto izvri. Naredbodavac umire, ali drugi, do kraja ivota, nastavlja da izvrava njegovu naredbu." (Ne znam kako bi Hotorn napisao ovu priu; ne znam da li bi izvreno delo bilo ne kakva banalnost ili neto pomalo jezivo, ili fantastino, ili moda poni avajue.) Evo nove slike, ija tema je takoe ropstvo, potinjenost dru gom: Jedan bogat ovek testamentom ostavlja svoju kuu siromanom paru. Oni se useljavaju u nju; zatiu mrgodnog slugu, ali im je testa mentom zabranjeno da ga izbace. On ih stalno kinji; na kraju se otkriva da je sluga ovek koji im je poklonio kuu." Naveu jo dve ideje ski ce, dovoljno neobine, ija je tema (ona nije bila nepoznata ni Pirandelu ni Zidu) podudarnost ili zbrka estetskog banalnog, umetnosti i stvar nosti. Evo prve: Dve osobe iekuju ulinu predstavu i pojavu glavnih glumaca. Predstava ve tee, a glumci su oni." Druga je neto sloeni ja: ovek pie priu i shvata da se ona razvija protivno njegovim namerama; da junaci ne postupaju kako bi on eleo; da se odvijaju doga aji koje on nije predvideo i da se pribliava katastrofa koju on, uzalu dno, nastoji da izbegne. Ta pria mogla bi da promeni njegovu vlastitu sudbinu, jer je jedan od junaka on sam." Takve igre, takva trenutna preplitanja imaginarnog i stvarnog sveta - sveta u koji toboe verujemo da je stvaran tokom itanja - jeste, ili nam se tako ini, neto veoma mo derno. Njihovo poreklo, njihovo drevno poreklo, moda je ono mesto u Ilijadi kada lepa Jelena iz Troje tka ilim, i istovremeno tka bitke i udes Trojanskog rata. Ova ideja je verovatno ostavila snaan utisak na Vergilija, jer je poznato da je u Enejidi Eneja, ratnik iz Trojanskog rata, pri stao u luku Kartaginu i ugledao na zidovima jednog hrama isklesane u mermeru prizore toga rata i, meu mnogim likovima ratnika, i svoj vlas titi lik. Hotorn je voleo dodire imaginarnog i stvarnog, kao odraze i udvajanja umetnosti; takoe se primeuje, na osnovu primera koje sam naveo, da mu je bilo blisko panteistiko poimanje da oveka ine drugi, da su u jednom oveku svi ljudi. Meutim, neto mnogo ozbiljnije od udvajanja i panteizma zapaa se u njegovim belekama, hou da kaem neto ozbiljnije po oveka ko48

ji eli da bude romanopisac. Uoava se da su Hotornov podsticaj, Hotornova polazna taka, uopteno govorei, situacije. Situacije, a ne ka rakteri. Hotorn bi prvo zamislio, moda ne svojevoljno, neku situaciju, a onda traio karaktere koji bije otelotvorili. Ja nisam romanopisac, ali sumnjam da ijedan romanopisac tako poinje: Mislim da je onberg stvaran", zapisao je Dozef Konrad za jednog od najnezaboravnijih ju naka svog romana Victory i to bi iskreno mogao da kae svaki pisac za svakog svog junaka. Dogodovtine u Don Kihotu nisu sasvim dobro za miljene, spori dijalozi puni suprotstavljanja - mudrovanja, mislim da ih tako naziva autor - imaju manu u vidu mnotva neverovatnosti, ali ne ma sumnje da je Servantes dobro poznavao Don Kihota i verovao u nje ga. Nae verovanje u verovanje romanopisca potire sve propuste i nedo statke. Sta nas se tiu neverovatne ili nespretne pojedinosti ako imamo na umu da ih je autor zamislio, ne da bi zbunjivao nau iskrenu veru ne go da bi definisao svoje junake. ta nas se tiu detinjasti skandali i kon fuzni zloini na pretpostavljenom danskom dvoru, ako verujemo u prin ca Hamleta. Hotorn bi pak prvo zamislio situaciju, a potom razvijao li kove po zahtevima tog plana. Ovakav metod moe da stvori, ili omogu i, zadivljujue prie, jer je u njima, zato to im je forma kratka, zaplet upadljiviji od protagonista, ali ne i zadivljujue romane, gde je opta forma (ukoliko je ima) vidljiva tek na kraju i gde samo jedan loe osmi ljen junak moe da zarazi nestvarnou sve ostale. Iz prethodnog bi se, unapred, moglo zakljuiti da su Hotornove prie vrednije od njegovih romana. Ja mislim da je tako. Dvadeset etiri poglavlja romana Skerletno slovo obiluju nenadmanim pasusima, sastavljenim u stilu dobre i prijemive proze, ali nijedno me u celosti nije ganulo kao izvrsna pria o Vejkfildu u Twice-Told Tales. Hotorn je proitao u nekom dnevniku, ili je zbog literarnih ciljeva izmislio da je proitao u dnevniku, o sluaju izvesnog engleskog gospodina koji je napustio enu bez ikakvog motiva, preselio se nedaleko od svoje kue i tamo, a da niko nije posumnjao u to, skriven iveo dvadeset godina. Tokom ovog dugog perioda, svakog da na prolazio je ispred svoje kue ili ju je posmatrao sa oka i esto bi ugledao svoju enu. Kada su ga proglasili mrtvim, poto je proteklo mnogo vremena i njegova ena se pomirila sa istinom da je udovica, ovek je, jednog dana, iznenada kroio u svoju kuu. Jednostavno, kao da je bio odsutan samo nekoliko sati. (Do kraja ivota bio je uzoran su prug.) Hotorna je uznemirila pria o ovom neobinom oveku i pokuao
49

je da ga razume, da ga zamisli. Mnogo je razmiljao o toj temi; pria Vejkfild, utemeljena na pretpostavkama, govori o tom svojevoljnom izg nanstvu. Tumaenja ove zagonetke mogu biti beskrajna; pogledajmo ka ko je tumai Hotorn. On zamilja Vejkfilda kao smirenog oveka, bojaljivog i tatog, egoistu, sklonog ka detinjastim misterijama, ka uvanju beznaajnih taj ni; on je bezvoljan ovek, veoma hrabar u mati i na mentalnom nivou, i samim tim sklon dugim i dokonim i nedovrenim i maglovitim medi tacijama; odan mu, usled lenjosti. U suton, jednog oktobarskog dana, Vejkfild se rastaje od svoje ene. Rekao joj je - ne treba zaboraviti da smo na poetku XIX veka - da diliansa stie po njega i da e se vrati ti, najkasnije, kroz nekoliko dana. ena ga, budui da zna da on voli detinjaste misterije, ne pita za razlog putovanja. Vejkfild je u izmama, ogrnut pelerinom; nosi kiobran i putnu torbu. Vejkfild - i to mi izgle da arobno - jo uvek nije svestan ta e se sve, sudbinski, dogaati. On izlazi, manje ili vie vrsto reen da uznemiri ili uplai svoju enu, tako to e celih nedelju dana biti odsutan. Izlazi, zatvara dvorinu ka piju, potom je odkrine i, na trenutak se nasmei. Nekoliko godina kas nije, ena e se setiti njegovog poslednjeg osmeha. Zamislie ga u san duku sa zamrznutim osmehom na licu, ili u raju, u nebeskoj slavi, kako se lukavo i spokojno smeka. Svi e poverovati da je umro, ali ona e se setiti tog osmeha i pomislie da, moda, i nije udovica. Posle kratkog kruenja koijom, Vejkfild stie u sobu gde je sve ve spremno za nje ga. Seda pored kamina i smeka se; nalazi se u blizini svoje kue, a isto vremeno je stigao na kraj svog putovanja. Samom sebi estita, ini mu se neverovatnim da je tu, ali i sumnja i strahuje da ga neko nije video i da ga ne oda. Gotovo kajui se, lee u krevet; u praznom prostranom krevetu iri ruke i glasno kae: Sledee noi neu spavati sam". Na rednog dana budi se ranije nego obino i pita se, dvoumei se, ta da ra di. Zna da ima neku nameru, ali ne moe jasno da je odredi. Na kraju, ot kriva da mu je namera da proveri kakav e utisak nedelju dana udovitva izazvati kod uzorne gospoe Vejkfild. Radoznalost ga nagoni da izae na ulicu. apue: Kriom u iz daljine posmatrati svoju kuu". Hoda, zbunjen; odjednom shvata da gaje navika, podmuklo, dovela do vlasti tog praga i da samo to nije preao preko njega. Tada se povlai uasnut. Da li su ga videli? Da li e ga pratiti? Skriva se iza ugla i posmatra ku u; izgleda mu drugaije, jer on je ve neko drugi, jer samo jedna no
50

delovala je na njega, mada on to ne zna, i izazvala promenu. U njegovoj dui dogodila se moralna promena koja e ga osuditi na dvadeset godi na izgnanstva. U tom trenutku, realno, zapoinje njegova duga avantu ra. Vejkfild nabavlja riu periku. Menja navike; posle izvesnog vreme na ustanovio je novu rutinu. Titi ga sumnja da njegovo odsustvo nije dovoljno potreslo gospou Vejkfild. Odluuje da se ne vrati dok je dob ro ne rastui. U njenu kuu jednog dana ulazi apotekar, a sledeeg, lekar. Vejkfild se rastuuje, mada strahuje da bi njegovo naglo pojavljivanje moglo da pogora njeno stanje. Skrhan, preputa vremenu da uini svo je; ranije je mislio: Vratiu se za nekoliko dana", a sada za nekoliko nedelja". I tako prolazi deset godina. On dugo ne primeuje da mu je ponaanje neobino. Celom svojim mlakim srcem Vejkfild i dalje voli svoju enu, dok ga ona polako zaboravlja. Jednog nedeljnog jutra njih dvoje se sreu na ulici, usred mnotva ljudi. Vejkfild je oslabio; hoda povijen, kao da se krije, kao da bei; njegovo nisko elo izbrazdano je borama; njegovo lice, nekada banalno, sada poseduje neto izuzetno, zbog izuzetnog poduhvata koji je preduzeo. Iz njegovih sitnih oiju po gled seva ili se gubi. ena se u meuvremenu ugojila; u ruci nosi mo litvenik i u potpunosti izgleda kao blaga, skruena udovica. Navikla se na tugu i ne bije, moda, menjala za sreu. Suoeni licem u lice, gleda ju se u oi. Gomila ih razdvaja, i oni se gube. Vejkfild bei u svoju iz najmljenu sobu, zatvara vrata okrenuvi klju dva puta i jecajui baca se na krevet. U trenutku sagledava svu bedu svoga ivota. Vejkfilde, Vejkfilde! Ti si lud!", kae sam sebi. Moda i jeste. Usred Londona on je prekinuo veze sa svetom. Premda nije umro, odbacio je svoje mesto i povlastice meu ivim ljudima. Mentalno on i dalje ivi sa svojom e nom, u svom domu. Ne zna, ili gotovo da nikad ne pomilja, da je dru gi ovek. On stalno ponavlja brzo u se vratiti" i ne pomilja da ve dvadeset godina ponavlja jedno te isto. U njegovom pamenju tih dva deset godina samoe lie na meuigru, na puko meuvreme. Jedne ve eri, jedne veeri poput bilo koje druge, poput hiljada ranijih veeri, Vejkfild posmatra svoju kuu. Kroz prozorsko staklo vidi da su na pr vom spratu naloili vatru; na ravnom plafonu plameni jezici groteskno bacaju senku gospoe Vejkfild. Poinje pljusak; Vejkfild osea ledene udare vetra. Deluje mu smeno da kine ispred sopstvene kue, doma. Tekim korakom penje se uza stepenice i otvara vrata. Na njegovom li cu titra utvaran, lukav osmeh koji poznajemo. Vejkfild se, napokon, vra51

tio. Hotorn nam ne saoptava njegovu potonju sudbinu, ali nas puta da naslutimo da je, na neki nain, on ve mrtav ovek. Prepisujem zavrne rei: ,,U prividnom neredu naeg tajanstvenog sveta, svaki ovek je stro go prilagoen odreenom sistemu - i ostalim sistemima, i svi oni izme u sebe - da se pojedinac koji samo na trenutak skrene, izlae uasnoj opasnosti da zauvek izgubi svoje mesto. Izlae se opasnosti da bude, poput Vejkfilda, parija univerzuma". U navedenoj kratkoj i zloslutnoj paraboli - koja datira iz 1835 - ve se nalazimo u svetu Hermana Melvila, u Kafkinom svetu. U svetu za gonetnih kanjavanja i nedokuivih krivica. Neko e rei da to nije ni malo sluajno, budui da je Kafkin svet svet judaizma, a Hotornov, svet gneva i kanjavanja iz Starog zaveta. Primedba je tana, ali ona ne prevazilazi etiku, jer izmeu uasne prie o Vejkfildu i mnogih Kafkinih pria ne samo da postoji zajednika etika nego i retorika. Postoji, reci mo, duboka trivijalnost glavnog junaka, koja je u suprotnosti sa velii nom njegove propasti koja ga bespomonog preputa Furijama. Postoji mutna pozadina na kojoj se iscrtavaju obrisi none more. U nekim dru gim priama Hotorn priziva romantinu prolost; u ovoj doarava buroaski London, ije gomile mu, izmeu ostalog, slue da progutaju glav nog junaka. Ovde bih, bez namere da umanjim vrednost Hotomovog dela, eleo da istaknem jedno zapaanje. Zbog okolnosti, neobine okolnosti, da Hotornova pria, napisana poetkom XIX veka, odie istim senzibilite tom kao Kafikine prie, a on je stvarao poetkom XX veka, ne smemo zaboraviti da je sam Kafka stvorio, odredio, sopstveni senzibilitet. Vejkfild slikovito predoava Franca Kafku, ali Kafka oblikuje, i ini istan anijim, itanje Vejkfilda. Jedan drugom uzajamno duguju; veliki pisac stvara svoje pretee. Stvara ih i na neki nain ih opravdava. Recimo, ta bi bilo od Marloa bez ekspira? Prevodilac i kritiar Malkolm Kauli vidi u Vejkfildu alegoriju o ne obinoj usamljenosti Natanajela Hotorna. uvene su Sopenhauerove re i da nema ina, nema misli, nema bolesti koji nisu svojevoljni; ako je to tano, treba pretpostaviti da se Natanajel Hotorn povukao na mnogo godina iz drutva ljudi kako ne bi nedostajao u univerzumu, iji cilj je moda raznolikost, poput izuzetne prie o Vejkfildu. Da je Kafka napi sao tu priu, Vejkfild nikada ne bi uspeo da se vrati svojoj kui; Hotorn
52

mu dozvoljava da se vrati, ali njegov povratak nije nita manje jadan niti manje straan nego njegovo dugo odsustvo. Jedna Hotornova parabola, koja je na ivici da bude izvanredna, ali ipak to nije jer joj je nakodila preokupacija etikom, naslovljena je Earth s Holocaust: Holokaust planete Zemlje. U toj alegorijskoj fikciji, Hotorn predvia trenutak u kojem ljudi, siti beskorisnih gomilanja, odlu uju da unite prolost. U zalazak sunca okupljaju se najednom od pros tranih predela na zapadu Amerike. Na tu ravnicu na zapadu stiu ljudi iz svih krajeva sveta. Na sredini pale neizmerno visoku lomau i u nju ba caju sve mogue genealogije, sve diplome, sve medalje, sve ordenje, sve povelje, sve grbove, sve krune, sva ezla, sve tijare, sve kraljevske odede, sve oltarnike, sva porodina stabla, sav alkohol, sve kesice kafe, sve sanduke aja, sve cigarete, sva ljubavna pisma, svu artiljeriju, sve maeve, sve zastave, sve ratnike bubnjeve, sve sprave za muenje, sve giljotine, sva veala, sve dragocene metale, sav novac, sve vlasnike listove, sve ustave i zakonike, sve knjige, sve mitre, sva obredna ruha, sve svete knjige koje preplavljuju i zamaraju planetu Zemlju. Hotorn zapanjeno i pomalo posramljen posmatra buktinju; neki mudar ovek kae mu da ne treba ni da se raduje ni da se rastuuje, budui da je og romna vatrena piramida progutala samo sagorive stvari. Drugi posmatra - demon - primeuje da su organizatori holokausta zaboravili da u vatrenu stihiju bace ono to je kljuno, ljudsko srce, jer je u njemu ko ren svekolikog greha, te su samo unitili nekoliko njegovih oblija. Ho torn tada zakljuuje: Srce, srce, ono je maleno jezgro u kojem je leglo krivice iji su simboli zloin i beda u svetu. Proistimo to zrno u nama, i mnogi oblici zla koji zamrauju ovaj vidljivi svet pobei e poput ut vara, jer ako ne nadmaimo inteligenciju i ne pokuamo da tim nesavr enim sredstvom razaznamo i ispravimo ono to nas pritiska, celokupno nae delo bie samo san. Toliko nebitan san da onda nita ne znai je li lomaa, koju sam verno opisao, stvarna injenica odnosno vatra koja pri ruke, ili imaginarna vatra i parabola." Hotorn je ovde dopustio da ga odvue hriansko uenje, a posebno kalvinistiko, o uroenoj izopaenosti ljudi, te kao da nije primetio da njegova parabola o prividnom unitenju svih stvari sadri filozofski smisao, a ne samo moralni. Zbilja, ako je svet samo Neiji san, ako postoji Neko ko sada sanja i sanja istoriju univerzuma, kako nas ui idealistika kola, ponitavanje religija i umetnosti, sveopta paljevina biblioteka, nije nita drugo do unitenje
53

nametaja u nekom snu. Um koji ga je jednom sanjao, sanjae ga pono vo; sve dok um nastavlja da sanja, nita nee biti izgubljeno. Ubeenje u ovu istinu, a ona deluje fantastino, uinilo je da openhauer, u svojoj knjizi Parega und Paralipomena, uporedi istoriju sa kaleidoskopom, jer se u njemu smenjuju slike, ali ne i komadii stakla u venoj i zbrkanoj tragikomediji u kojoj se menjaju uloge i kostimi, ali ne i glumci. Upra vo ta slutnja da je univerzum projekcija nae due i da je svetska istorija sadrana u svakom oveku podstakla je Emersona da napie pesmu History. to se tie fantazije da se ukine prolost, ne znam da li treba podsetiti da je to ve pokuano u Kini, sa ne ba srenim ishodom, tri stolea pre Hrista. Herbert Alen Dajls belei: Ministar Li Su predloio je da istorija pone s novim monarhom, i on je uzeo titulu Prvog cara. Da bi se presekle isprazne ambicije drevnih vremena, naredio je zaplenu i spa ljivanje svih knjiga, sem onih koje su poduavale ratarstvu, medicini i astrologiji. Ako bi neko sakrio svoje knjige, bio bi obeleen usijanim gvoem i primoran da radi na izgradnji Velikog zida. Tako su stradala mnoga vredna dela; zahvaljujui opiranju i hrabrosti nepoznatih uenih ljudi spaene su Konfuijeve kanonske knjige. Toliko je bilo pogublje no ljudi od pera zato to se nisu povinovali carevim naredbama da su, pria se, u zimu rodile dinje na mestu gde su ih pokopali." U Engleskoj, polovinom XVII veka, iznova se pojavila ista namera, meu puritancima, meu Hotornovim precima. U jednom od narodnih parlamenata koje je sazvao Kromvel - saoptava Semjuel Donson - predloeno je veoma ozbiljno da se spale arhivi u londonskom Taueru, da se izbrie celokupno pamenje prolih dogaaja te da celokupno ustrojstvo ivota pone ispoetka". Namera da se ukine prolost ve se dogodila u pro losti i - paradoksalno - ona je jedan od dokaza da se prolost ne moe ukinuti. Prolost je neunitiva; ranije ili kasnije sve se vraa, a jedna od ideja koja se vraa jeste ideja o ukidanju prolosti. Poput Stivensona, koji je takoe bio sin puritanaca, Hotorn je ne prestano oseao da je piev rad isprazan, ili ak, to je jo gore, da u njemu ima krivice. U prologu Skerletnog slova on zamilja senke pre daka i gleda jednu kako pie roman. Taj pasus je neobian. ta li to ra di? kae stara senka drugima. - Pie knjigu pria! Kakav lije to posao, kakav li je to nain da se velia Bog, ili da se bude od koristi ljudima, u svom vremenu i u svojoj generaciji? Isto bi vredelo kao kada bi taj ne54

zahvalnik bio violinista." Ovaj pasus je neobian, jer sadri neku vrstu poveravanja i govori o linim obzirima. On takoe govori o drevnom sukobu izmeu etike i estetike ili, ako hoete, izmeu teologije i esteti ke. Jedno od prvih svedoanstava tog sukoba nalazimo u Svetom pismu kad se zabranjuje ljudima da oboavaju idole. Drugo pripada Platonu, koji u desetoj knjizi Drave zakljuuje ovako: Bog stvara arhetip (pr vobitnu ideju) stola; stolar, simulakrum". Sledee pripada Muhamedu, koji je rekao da e svaka predstava neke ive stvari pokazati pred Go spodom na dan stranog suda. Aneli e narediti umetniku da je oivi; on nee uspeti u tome i bie baen u pakao, na izvesno vreme. Neki ue ni muslimani pokuavaju da objasne da su zabranjene samo slike koje mogu da projektuju senku (skulpture)... O Plotinu se pria da se gotovo stideo stoje prebivao u telu, pa nije dozvoljavao skulptorima da ovekovee njegove crte. Jednom gaje jedan prijatelj zamolio da dopusti da ga portretiu; Plotin mu je odgovorio: Dovoljno mi je muno to mo ram da teglim ovaj simulakrum u koji me je priroda zatoila. Da li jo treba da pristanem da se ovekovei slika slike?" Natanajel Hotorn razreio je taj problem (a on nije iluzoran) na poz nat nain; sastavljao je moralne pouke i prie; podario je, ili bar poku ao da podari, umetnosti ulogu svesti i savesti. Naveemo samo jedan konkretan primer, roman The House of the Seven Gables (Kua sa se dam zabata) u kojem je pokazao da zlo poinjeno u jednoj generaciji traje i prenosi se na sledee, poput neke vrste naslednog greha. Endru Lang je ovaj roman uporedio sa romanima Emila Zole, odnosno sa teo rijom o romanima Emila Zole; osim elje za okiranjem, ne znam kako se mogu dovesti u vezu te dve heterogene osobe. injenica da Hotorn uporno ima, ili prihvata, namere moralne prirode, ne umanjuje vrednost njegovog dela. Tokom svog ivota posveenog vie itanju a manje iv ljenju, esto sam se uverio da su namere i knjievne teorije puki podsticaji te da ih zavreno delo obino zanemaruje, pa ak im i protivrei. Ako autor poseduje neto, nikakva namera, ma kako bila loa ili pogre na, nee moi da nepopravljivo ugrozi njegovo delo. Autor moe da pati od besmislenih predrasuda, ali njegovo delo, ako je iskreno, ako odgovara iskrenom vienju, nee biti besmisleno. Negde oko 1616. go dine romanopisci u Engleskoj i Francuskoj mislili su (ili su mislili da misle) da su svi Nemci demoni; meutim, u svojim romanima oni su ih prikazivali kao ljudska bia. Kod Hotorna je uvek poetna vizija bila
55

istinska; ono lano, ono eventualno lano, jesu moralne pouke koje je dodavao u poslednjem pasusu ili likovi koje je uvodio ne bi li ih iskazao. Junaci Skerletnog slova - naroito Hester Prajn, glavna junakinja - vi e su nezavisni, autonomni, nego junaci u drugim njegovim fikcijama; oni su obino slini u veini njegovih romana, nisu iste Hotornove pro jekcije, blago preruene. Ta objektivnost, ta relativna i delimina ob jektivnost, moda je razlog to dva veoma pronicljiva (i veoma razlii ta) pisca kao to su Henri Dejms i Ludvig Luison, zakljuuju da je Skerletno slovo Hotornovo remek-delo, njegovo neumoljivo svedoanstvo. Ja se usuujem da se razlikujem od pomenutih autoriteta. Ako ne ko udi za objektivnou, ako je neko gladan i edan objektivnosti, ne ka je potrai kod Dozefa Konrada ili Tolstoja; ako neko trai poseb nost Natanajela Hotorna, pre e je nai na nekoj sporednoj stranici ili u laganim i patetinim priama nego u njegovim komplikovanim romani ma. Ne znam ba najbolje kako da potkrepim ovo to sam rekao; u tri amerika romana i u Mermemom Faunu ja vidim samo niz situacija, vesto uoblienih u profesionalnom smislu, ija je namera da ganu ita oca, a ne nesputano i ivo delovanje uobrazilje. Ona je (ponavljam) iznedrila opti sadraj i zaplet, ali ne i vezu izmeu epizoda i psihologiju - da je tako nazovemo - protagonista. Donson zapaa da nijedan pisac ne voli da bilo ta duguje svojim savremenicima; Hotorn ih je zanemarivao stoje vie mogao. Moda je dobro postupio; moda nai savremenici - uvek - previe lie na nas, te ako traimo novine lake emo ih nai kod starih pisaca. Sudei po nje govim biografima, Hotorn nije itao De Kvinsija, nije itao Kitsa, nije itao Viktora Igoa - ni oni meusobno nisu itali jedni druge. Grusak je poricao mogunost da neki Amerikanac moe biti originalan; kod Ho torna je primetio zapaen uticaj Hofmana"; izgleda da je ovaj sud ute meljen na podjednakom nepoznavanju oba autora. Hotornova imagina cija je romantiarska; njegov stil, uprkos nekim preterivanjima, odgo vara XVIII veku, slabostima na kraju zadivljujueg XVIII veka. Proitao sam nekoliko odlomaka iz dnevnika koji je Hotoni pisao kako bi se razonodio u dugoj samoi; pomenuo sam, makar ukratko, dve prie; sada u proitati jednu stranicu iz Mermernog fauna da biste u li Hotorna. Tema je bunar ili ponor koji se, prema latinskim istoriarima, otvorio nasred Foruma i u iji se mrani bezdan bacio jedan Rimljanin,
56

pod orujem i na konju, ne bi li umilostivio bogove. Evo kako to Hotorn opisuje: Recimo - kazao je Kenijon - da se ba na ovom mestu pilja otvo rila, i u nju se bacio junak sa svojim dobrim konjem. Zamislimo ogrom nu i mranu rupu, nedokuivo duboku, sa neznanim udovitima i groz nim licima koja gledaju odozdo i ispunjavaju uasom graane nagnute nad ponorom. Unutra su bile, nema sumnje, proroke vizije (objave svih nesrenika iz Rima), senke Gala i vandala i francuskih vojnika. Kakva teta to su je tako brzo zatvorili! Sve bih dao da bacim jedan pogled na nju. Ja mislim - nastavio je Mirijam - da nema osobe koja ne bi bacila pogled na tu pukotinu, u trenucima senke i klonulosti, to jest, slutnje. Ta pukotina - odgovorio mu je prijatelj - bile su samo eljusti po nora tame koji je ispod nas, svuda. Najvra supstanca ljudske sree je metalna ploica stavljena iznad tog ponora; ona odrava na varljivi svet. Nije potreban zemljotres da se ona slomi; dovoljno je nagaziti je. Treba paljivo gaziti. Na kraju emo, neminovno, potonuti. Kada je Kur io priao da se baci u ponor, napravio je budalastu paradu junatva, bu dui da je ceo Rim, kao to vidite, upao unutra. Upala je Palata Cezara, uz buku kamenja koje se stropotava. Upali su svi hramovi, a potom po vukli za sobom hiljade statua. U tu pilju upale su sve vojske u trijum falnom maru, i svirala je vojna muzika dok su se strmoglavljivali..." To je Hotorn. S take gledanja razuma (istog razuma koji ne treba da se uplie u umetnost) vatreni odlomak koji sam preveo ne moe se opravdati. Pukotina otvorena nasred Foruma znai mnogo toga. U ovom odlomku ona je pukotina o kojoj govore latinski istoriari, ali oznaava i eljusti pakla sa neznanim udovitima i groznim licima", a takoe oznaava i sutinski uas ljudskog ivota, takoe je i Vreme to prodi re statue i vojske, takoe je i Venost u kojoj su sadrana vremena. Re je o vieznanom simbolu, simbolu koji poseduje mnoga znaenja, mo da nespojiva. Za razum, za logiko poimanje, raznovrsnost znaenja moe da stvori haos, ali ne i za snove koji imaju svoju jedinstvenu, taj nu algebru, na ijoj dvosmislenoj teritoriji jedna stvar moe da oznaa va mnoge. Hotornov svet je svet snova. On je jednom naumio da napi e san, koji bi bio poput istinskog sna, i koji bi imao nepovezanost, ne obinosti i bio bez cilja, stoje svojstveno snovima", a onda se zaudio to niko, do danas, nije uradio neto slino. U istom tom dnevniku u ko57

jem je zapisao tu udnu ideju - koju celokupna naa moderna" knji evnost uzaludno nastoji da ostvari, a ostvario ju je, moda, samo Luis Kerol - zabeleio je hiljade banalnih utisaka, u sitnim konkretnim crta ma (kretanje neke kokoke, senka grane na zidu); oni obuhvataju est to mova, ije neobjanjivo obilje izaziva zaprepaenje svih biografa. Li e na ljupka, beskorisna pisma - pie neodluno Henri Dejms - koja je jedan ovek upuivao samom sebi pa je, zbog potajnog straha da ih ne otvore u poti, resio da u njima ne kae nita to bi ga moglo kompromitovati." Ja mislim da je Natanajel Hotorn godinama zapisivao te ba nalnosti ne bi li samog sebe uverio da je realan, ne bi li se, na neki na in, oslobodio utiska nerealnosti, utvaraosti, koji gaje povremeno obu zimao. Jednog dana, 1840. godine, zapisao je: Sedim u svojoj sobi i ini mi se da sam tu oduvek. Ovde sam napisao mnoge prie, i mnoge od njih sam potom spalio, da, mnoge, jer one nesumnjivo zasluuju da skonaaju u vatri. Ovo je zaaran prostor, budui da gaje naselilo hiljade i hiljade vizija, od kojih su neke sada vidljive svetu. Ponekad bih pomi slio da leim u grobu, leden i ukoen; drugi put pak pomislio bih da sam srean... Sada poinjem da shvatam zato sam toliko godina bio zatoe nik ove usamljene sobe i zato nisam mogao da polomim njene nevid ljive reetke. Da sam ranije uspeo da se izvuem, sada bih bio grub i otar i srce bi mi bilo prekriveno zemaljskom prainom... Mi smo, zais ta, samo senke..." U redovima koje sam upravo prepisao Hotorn pominje hiljade i hiljade vizija". Brojka moda i nije hiperbola; dvanaest tomova sabranih dela ine samo nekolicinu od mnotva ije je skice naz naio u svom dnevniku. (Meu zavrenim delima jedno - Mr. Higginbotham Catastrophe /Ponovljena smrt/-najavljuje krimi anr koji e izmisliti Po.) Gospoica Margaret Fuler gaje analizirala u utopijskoj zajednici Bruk Farm i kasnije napisala: Od tog okeana samo smo ima li nekoliko kapi", a Emerson, njegov prijatelj, mislio je da Hotorn nika da nije do kraja ispoljio svoje mogunosti. Hotorn se oenio 1842, tj. u trideset osmoj godini; njegov ivot, do tog datuma, gotovo da se odvi jao iskljuivo u sferi imaginativnog, mentalnog. On je radio na carini u Bostonu, bio konzul Sjedinjenih Amerikih Drava u Liverpulu, iveo u Firenci, u Rimu i Londonu, ali njegovu stvarnost uvek je inio tanani svet sumraka, ili meseine, fantastinih imaginacija.
58

Na poetku ovog asa pomenuo sam uenje psihologa Junga, koji poredi knjievne invencije i onirike invencije, knjievnost i snove. Ta teorija deluje neprimenjivo na knjievnosti pisane na panskom jeziku, pobornike renika i retorike, a ne fantazije. Za razliku od njih, primenljiva je na knjievnost Severne Amerike. Ona je (kao i engleska ili nemaka knjievnost) vie u stanju da izmisli nego da prepie, da stvori ne go da primeti. Iz te osobenosti proistie neobino duboko potovanje Severnoamerikanaca prema realistinim delima, zbog ega pretpostav ljaju, recimo, da je Mopasan vaniji od Igoa. To je zato to jedan severnoameriki pisac lako moe da bude Igo; ali na jedvite jade moe da bude Mopasan. U poreenju sa knjievnou Sjedinjenih Amerikih Dr ava, koja je iznedrila nekoliko genijalnih ljudi, koja je uticala na en glesku i francusku knjievnost, naa argentinska knjievnost izlae se opasnosti da deluje pomalo provincijalno; meutim, u XIX veku stvori la je nekoliko realistinih stranica - re je o zadivljujuim okrutnostima Eeverije, Askasubija, Ernandesa, zaboravljenog Eduarda Gutijeresa - i njih Severnoamerikanci nisu nadmaili (moda nisu ni dostigli) do sada. Fokner, primetie neko, nije nita manje okrutan nego naa gauo knji evnost. On to jeste, znam, ali na jedan halucinantan nain. Na pakleni nain, ne ovozemaljski. Na nain snova, na nain koji je zapoeo Hotorn. Hotorn je umro 18. maja 1864. u planinama Nju Hempira. Smrt mu je bila spokojna, budui da gaje zatekla u snu. Nita nas ne spreava da zamislimo da je umro sanjajui, pa ak moemo da izmislimo i priu koju je sanjao - poslednju u beskonanom nizu - i kako ju je smrt kru nisala ili izbrisala. Jednog dana u je, moda, napisati i pokuati da se tom priom iskupim za ovo nepotpuno predavanje, puno digresija. Van Vik Bruks u The Flowering of New England, D. H. Lorens u Studies in Classic American Literature i Ludvig Luison u The Story of American Literature analiziraju i procenjuju Hotornovo delo. Napisano je mnogo njegovih biografija. Ja sam koristio biografiju koju je Henri Dejms sastavio 1879. za Morlijevu ediciju English Men of Letters. Nakon Hotornove smrti, pisci su nasledili njegov podvig da sanjaju. Na sledeem asu prouiemo, ako vaa milost to dopusti, slavu i mu ke Edgara Alana Poa, u ijem delu se san uzneo do none more.

59

Valeri kao simbol

Povezati Volta Vitmena i Pola Valerija, na prvi pogled, proizvoljan je in i (to je jo gore) nepodoban. Valeri je simbol beskrajnog umea, ali i beskrajnih obzira; Vitmen, jedne gotovo nepovezane ali titanske vokacije za sreom; Valeri slavno personifikuje lavirinte duha: Vitmen, poklike tela. Valeri je simbol Evrope i njenog istananog sumraka; Vit men, amerike zore. Sveukupni svet knjievnosti ne poznaje dve toliko oprene primene rei pesnik. Ipak, jedna injenica ih povezuje: njihovo delo manje je dragoceno kao poezija, a vie kao simbol uzornog pesnika, stvorenog sopstvenim delom. Zato je engleski pesnik Leelz Aberkrombi veliao Vitmana, budui da je stvorio od raskoi sopstvenog plemenitog iskustva ivu i linu sliku koja je jedna od retkih zaista ve likih dometa poezije naeg vremena: sliku sebe samog". Ovaj sud je ne odreen i iskazan u superlativu, mada poseduje izuzetnu vrednost jer ne poistoveuje Vitmana, oveka od pera koga je Tenison oboavao, sa Vitmenom, poluboanskim junakom Vlati trave. Razlika je velika; Vitmen je sastavio svoje rapsodije u skladu sa nekakvim imaginarnim ja, koga ine delimino on sam, a delimino svaki od njegovih italaca ponao sob. Otuda potiu razilaenja koja su razbesnela kritiku; otuda obiaj da smesti svoje pesme u prostore koje nikada nije upoznao; otuda po datak na jednoj stranici da je roen u nekoj dravi na jugu, a na drugoj (takoe u stvarnosti) na Long Ajlendu. Jedna od namera Vitmenovih pesama jeste da definie mogueg o veka - Volta Vitmena - punog bezgranine i bezbrine sree; nita ma nje hiperbolian, nita manje varljiv, nije ni ovek koga definiu Valerijeve pesme. On, poput Vitmena, ne velia ovekove filantropske spo sobnosti, njegovu vatrenost i nadarenost za sreu; on velia duhovne vr line. Valeri je stvorio Edmona Testea; taj junak bio bi jedan od mitova naeg veka da ga svi, duboko iznutra, ne doivljavamo kao Valerijevog Doppelgnger. Za nas je Valeri Edmon Teste. Naime, Valeri je jedno
60

ravanje evaljea Dipea, Edgara Alana Poa i nepojmljivog Boga meu teolozima. Sto, verovatno, nije tano. Jejts, Rilke i Eliot napisali su nezaboravnije stihove nego Valeri; Dojs i Stefan George izvrili su dublje modifikacije unutar svog jezika (moda je francuski manje podloan modifikacijama nego engleski ih nemaki); ah iza dela tih istaknutih umetnika nema linosti uporedive sa Valerijevom linou. Okolnost da je ta linost, na izvestan nain, mo da projekcija samog dela, ne umanjuje ovu injenicu. Ponuditi ljudima lucidnost u poznom romantiarskom dobu, u melanholinom dobu na cizma i dijalektikog materijalizma, u vreme proroka Frojdove sekte i nadrealistikih trgovaca, upravo to je bila asna misija koju je ostvario (i dalje je ostvaruje) Valeri. Posle smrti, Pol Valeri ostao je simbol oveka beskrajno osetljivog na sve,.za koga sve moe biti podsticaj koji pobuuje beskonaan niz misli. oveka koji prevazilazi osobene crte, a one ga ine razliitim, i za koga moemo rei ono to je Vilijem Hazlit rekao za ekspira: He is nothing in himself. Za oveka iji nenadmani tekstovi ne iscrpljuju, pa ak i ne definiu, njegove sveobuhvatne mogunosti. On je ostao simbol oveka koji je, u veku kada se oboavaju haotini idoli krvi, tla i strasti, uvek vie voleo lucidne uitke misli i tajne avanture reda. BuenosAjres, 1945.

61

Zagonetka Edvarda Ficderalda

Jedan ovek, Omer ibn Ibrahim, raa se u Persiji u XI veku hrianske ere (taj vek je za njega bio peti vek hidre); on se posveuje ue nju Kurana i tradicije sa Hasanom ibn Sabahom, buduim osnivaem Asasina ili Ubica, i sa Nizamom el Molkom, buduim vezirom Alp Arslana, osvajaem Kavkaza. Tri prijatelja se, pola u ali a pola u zbilji, zaklinju da ako se jednog dana srea osmehne jednom od njih, taj srenik nee zaboraviti ostale. Posle nekoliko godina, Nizam stie dosto janstvo vezira: Omer mu trai samo jedno - kutak u senci njegove srene zvezde, gde bi se molio za dobrobit svog prijatelja i gde bi razmiljao o matematici. (Hasan trai i dobija istaknut poloaj i, na kraju, zariva no u lea veziru.) Omer dobija iz niapurske riznice godinju platu od deset hiljada dinara i moe da se posveti uenju. On prestaje da veruje u prognostiku astrologiju, ali se bavi astronomijom, uestvuje u refor mi kalendara koju podrava sultan i sastavlja uveni traktat o algebri sa numerikim reenjima za jednaine prvog i drugog stepena i geometrijs kim, pomou preseka kupe, za jednaine treeg stepena. Tajne brojeva 1 zvezda ne iscrpljuju njegovu panju; u osami svoje biblioteke on ita Plotinove tekstove - odnosno Platona Egipatskog ili Grkog Uitelja, govorei renikom islama - i preko pedeset epistola jeretike i mistiarske Enciklopedije Brae Cistote, u kojoj se kae da je univerzum emanacija Jedinstva, i da e se vratiti Jedinstvu... To tvrde prozeliti Alfarabi, koji je smatrao da opti oblici ne postoje izvan stvari, i Avicena, koji je uio da je svet vean. Jedna hronika nam veli da je verovao, ili se pretvarao da veruje, u seobu due, iz ljudskog tela u telo ivotinje, i da je razgovarao sa magarcem kao stoje Pitagora razgovarao sa psom. On je ateista, ali zna da na pravoveran nain tumai najtee delove iz Ku rana, jer je svaki uen ovek teolog i za to mu nije neophodna vera. U predasima izmeu astronomije, algebre i apologetike, Omer ibn Ibra him Hajjam pie pesme od etiri stiha, od kojih se prvi, drugi i poslednji
62

rimuju izmeu sebe; najbogatiji rukopis sadri pet stotina takvih kvar teta, to je zanemariv broj da bi se stekla slava, budui da u Persiji (kao i u paniji u doba Lopea i Kalderona) pesnik mora biti plodan. Godine 517. hidre, Omer ita traktat iji je naslov Jedno i mnotvo; klonulost ili predoseaj ga prekida u itanju. On ustaje, obeleava stranicu koju njegove oi vie nee videti i predaje se Bogu, onom Bogu koji moda postoji i za iju naklonost je preklinjao na tekim stranicama svoje al gebre. Umire istog dana, u zalazak sunca. Tih godina, na zapadu i na severu, najednom ostrvu za koje kartografi islama ne znaju, saksonski kralj, pobedivi prethodno kralja Norveke, biva poraen od norman dijskog vojvode. Protie sedam stolea u sjaju i agonijama i promenama i u Engleskoj se raa jedan ovek, Ficderald, manje uman od Omera, ali verovatno oseajniji i tuniji. Ficderald zna da je knjievnost njegova istinska sudbina; bavi se njom nemarno ali uporno. Po ko zna koji put iitava Don Kihota, moda najbolju od svih knjiga po njegovom miljenju (ma da ne eli da bude nepravedan prema ekspim i prema dear old Virgil); njegova ljubav se protee i na renike u kojima trai rei. Jasno mu je da svaki ovek u ijoj dui treperi muzika moe da sastavi stihove deset do dvanaest puta u ivotu, ako su mu zvezde naklonjene, ali nema nameru da zloupotrebi tu skromnu privilegiju. On je prijatelj slavnih linosti (Tenisona, Karlajla, Dikensa, Tekerija); u odnosu na njih ne osea se in feriorno, uprkos svojoj skromnosti i uljudnosti. Objavio je jedan dijalog pristojno napisan, Euphranor, i osrednje verzije Kalderona i velikih gr kih tragiara. Sa studija panskog preao je na studije persijskog i zapo eo prevod Mantiq al-Tayr, mistinog speva o pticama koje trae svog kralja, Simurga, da bi na kraju sletele na njegovu palatu, iza sedam mo ra, i otkrile da su Simurg one, da su Simurg svi i svako ponaosob. Oko 1854. dobija na pozajmicu rukopis Omerovih pesama, sastavljenih samo po zakonu abecednog reda rima; Ficderald nekolicinu pesama prevodi na latinski i nazire mogunost da od njih izatka jednu organsku knjigu na ijem bi poetku bile slike jutra, rue i slavuja, a na kraju, noi i gro ba. Tom neverovatnom pa ak i nepojmljivom cilju Ficderald posve uje ceo svoj ivot nemarnog i zanesenog usamljenika. Godine 1859. objavljuje prvu verziju Rubaija, a potom slede druge, sa obiljem varija cija i nedoumica. Tada se dogaa udo: iz sluajnog spoja jednog per sijskog astronoma popustljivog prema poeziji i jednog ekscentrinog
63

Engleza koji ita, moda i ne razumevajui ih u celim, istonjake i hispanske knjige, raa se izuzetan pesnik, i on ne lii na njih dvojicu. Svinbern pie da je Ficderald podario Omeru Hajjamu stalno mesto meu najveim pesnicima Engleske", a esterton, osetljiv na romantini i kla sini sadraj te knjige bez premca, primeuje da u njoj istovremneno postoje neuhvatljiva melodija i trajan zapis". Neki kritiari smatraju da je Ficderaldov Omar, u stvari, engleska poema sa persijskim aluzi jama; Ficderald je interpelirao, intonirao i izmislio Rubaije, ali one zahtevaju od nas da ih itamo kao verodostojne drevne persijske rubaije. Ovaj sluaj pobuuje pretpostavke metafizike prirode. Omer je ispovedao (to znamo) platonsko i pitagorejsko uenje o seobi dua u mnoga tela; nakon dva veka, njegova se dua moda otelotvorila u Eng leskoj da bi u jednom dalekom germanskom jeziku, proaranom latin skim, ispunila knjievnu sudbinu koju je u Niapuru potisnula matema tika. Isak Luria Lav poduavao je da dua pokojnika moe ui u duu nekog nesrenika ne bi li joj pomogla i uputila je; moda se Omerova dua nastanila, negde oko 1857. godine, u Ficderaldovoj dui. U Rubaijama se ita da je sveopta istorija spektakl koji Bog osmiljava, predstavlja i posmatra; ova spekulacija (ije je tehniko ime panteizam) doputa nam da pomislimo kako je Englez mogao ponovo da stvori Persijanca, budui da su obojica, sutinski, bili Bog ili trenutna lica Boga. Verovatnija i nita manje udesna od ovih pretpostavki sa prizvukom natprirodnog jeste pomisao o blagotvornom usudu. Oblaci, ponekad, stvaraju oblike planina ili lavova; slino tome, tuga Edvarda Ficderalda ijedan pouteli rukopis sa purpurnim slovima, zaboravljen na nekoj polici u bibilioteci Bodleian u Oksfordu, stvorili su, za nae dobro, poe mu. Svaka saradnja je tajnovita. Ova, izmeu jednog Engleza i jednog Persijanca, bila je to vie nego ijedna druga, jer su njih dvojica bili veo ma razliiti i moda u ivotu ne bi sklopili prijateljstvo, ali smrt i promene i vreme uinili su da jedan sazna za drugog i stope se u jedinstve nog pesnika.

64

Oskar Vajld

Pomenuti Vajldovo ime znai pomenuti jednog dendija i pesnika istovremeno, znai prizvati sliku gospodina posveenog jadnom cilju da zapanji svojim kravatama i metaforama. Takoe znai i prizvati u mislima pojam umetnosti kao odabrane ili tajne igre - poput goblena Hjua Verekera ili goblena Stefana Georgea - i pesnika kao postojanog monstrorum artifex (Plinije, XXVIII, 2). Znai prizvati klonuli sumrak XIX veka i munu pompu staklenih bati ili plesa pod maskama. Nije dno od ovih prizivanja nije lano; sva ona odgovaraju, to tvrdim, deliminim istinama i protivree ili zanemaruju oigledne injenice. Razmotrimo, recimo, injenicu da je Vajld bio neka vrsta simboliste. Gomila okolnosti to potvruje: Vajld je, oko 1881. godine, predvodio estete, a deset godina kasnije dekadente; Rebeka Vest ga perfidno optu uje (Henry James, III) da je potonjoj od tih sekti dao peat srednje klase"; renik poeme Sphinx je studiozan i velianstven; Vajld je bio prijatelj vaba i Malarmea. Meutim, tu injenicu pobija jedna krucijalna istina: u stihu ili u prozi, Vajldova sintaksa uvek je izuzetno jed nostavna. Od mnogih britanskih pisaca, nijedan nije tako prijemiv strancima. itaoci koji nisu u stanju da rastumae nijedan Kiplingov pa sus ili nijednu strofu Vilijema Morisa za dan proitaju Lepezu Ledi Vindermir. Vajldova metrika je neusiljena, ili eli da deluje neusiljeno; nje govo delo ne sadri ni jedan jedini eksperimentalni stih, poput vrstog i mudrog aleksandrinca Lajonela Donsona: Alone with Christ, desolate eise, left by mankind. Vajldova tehnika beznaajnost moe da bude argument u korist nje gove unutarnje veliine. Ako bi Vajldovo delo bilo u skladu sa karakte rom njegove slave, inile bi ga puke artificijelnosti tipa Les Palais No mades ili Los Crepsculos del Jardn. U Vajldovom delu artificijelnosti ima u izobilju - stimo se jedanaestog poglavlja Dorijana Greja ili The Harlot's House ili Symphony in Yellow - ali njihov pridevski karakter
65

je oigledan. Vajld moe da zanemari te purplepatches (grimizne zakr pe); izum ove fraze pripisuju mu Rikets i Hesket Pirson. Ona ve doka zuje naviku da se uz Vajldovo ime vezuje pojam dekorativnih pasusa. Dok iznova itam Vajlda, godinama, primeujem jednu injenicu koju njegovi panegiriari izgleda da nisu ak ni naslutili: dokazivu i ele mentarnu injenicu da je Vajld gotovo uvek u pravu. The Soul ofMan under Socialism ne poseduje samo elokvenciju nego i tanost. Razno vrsne beleke kojima je obilato zasipao Pali Mali Gazette i Speaker pre pune su jasnih zapaanjima koja premauju najbolje mogunosti Lesli Stiven ili Saintsberi. Vajld je bio optuen da se bavio nekom vrstom kombinatorike umetnosti, u stilu Raimunda Lulia; to se, eventualno, moe rei za neke od njegovih dosetki (jedno od onih britanskih lica koja, jednom kad vidite, zauvek zaboravite"), ali ne i za stav da nam muzika otkriva nepoznatu prolost a moda i stvarnu {The Critic as Ar tist) ili za tezu da ljudi ubijaju ono to vole (The Ballad of Reading Gaol) ili za miljenje da pokajati se zbog nekog ina znai modifikovati prolost (De Profundis) ili za tezu*, dostojnu Leona Bloa ili Svedenborga, da nema oveka koji nije, u svakom trenutku, ono to je ve bio i to e tek biti (ibidem). Ne prepisujem ove redove da bih zadivio i taoca; navodim ih da naznaim duhovnost veoma razliitu od one koja se, uopteno, pripisuje Vajldu. On je, ako ne greim, bio mnogo vie od irskog Moreasa; bio je ovek XVIII veka, koji je ponekad pristajao da se igra simbolizma. Poput Gibona, Donsona, Volter bio je genije i, sem toga, bio je u pravu. Bio je , jednom reju - klasik"**. Dao je veku ono stoje vek zahtevao - comdies larmoyantes, posveene veini i verbal ne arabeske, posveene manjini - i ostvarivao te dve veoma razliite stvari sa nekom vrstom nemarne radosti. Nakodilo mu je savrenstvo; njegovo delo toliko je harmonino da nam se ini neizbenim, ak ne vanim. Teko nam je da zamislimo svet bez Vajldovih epigrama; ta te koa ne ini ih manje neverovatnim.

* Cfr. Neobina Lajbnicova teza koja je izazvala pravi skandal u Arnauld (?): Po jam svakog pojedinca sadri a priori sve injenice koje e mu se dogoditi. Po tom di jalektikom fatalizmu, injenica da e Aleksandar Veliki umreti u Vavilonu jeste jedan od kvaliteta tog kralja, kao i oholost. ** Misao pripada Rejesu; on je primenjuje na meksikog oveka (Reloj de Sol, str. 158).

66

Jedno usputno zapaanje. Ime Oskara Vajlda povezano je sa ravni arskim gradovima; njegova slava, sa osudom i zatvorom. Ipak, (to je veoma dobro osetio Hesket Pirson) njegovo delo sutinski odie sreom. Za razliku od njega, dragoceno Cestertonovo delo, a on je prototip fizi kog i moralnog zdravlja, uvek je na ivici da pree u nonu moru. Iz njega vrebaju svet dijabolinog i jeza; moe da poprimi, na najbezazle nijoj stranici, oblike uasa. esterton nastoji da ponovo oivi detinjstvo; Vajld je sauvao, uprkos tome to ga prate zlo i nesree, neranjivu ed nost. Poput Cestertona, Langa, Bosvela, Vajld je jedan od onih srenika koji mogu da zanemare uspeh kod kritike, pa ak, ponekad, i uspeh kod italaca, budui da je uitak koji nam priinjava njegovo ponaanje ne odoljiv i postojan.

67

O estertonu
Because He does not take away The terror from the tree... Chesterton: A Second Childhood Edgar Alan Po je pisao prie pune fantastinog horora ili bizarnosti; Edgar Alan Po je izmislio krimi priu. To je nesumnjivo poput injeni ce da je kombinovao dva anra. On nije nametao vitezu Agistue Dipeu zadatak da utvrdi drevni zloin oveka Gomile ili da objasni simulakrum koji je, u crnoj i skerletnoj sobi, ubio maskiranog princa Prosp ra. Za razliku od njega, esterton se rasipao strasno i sa uivanjem tim tours de force. Svaki od nastavaka sage o ocu Braunu saoptava neku misteriju, nudi objanjenja demonskog ili magijskog tipa i, na kraju, umesto njih dobijamo objanjenja koja su od ovoga sveta. Majstorstvo ne iscrpljuje snagu njegovih kratkih formi; mislim da sam u njima za pazio jednu ifru Cestertonove istorije, jedan Cestertonov simbol ili ogledalo. Ponavljanje odreene sheme godinama i u mnogim delima (The Man who Knew Too Much, The Poet and the Lunatics, The Para doxes of Mr. Pond) kao da potvruje da nije re o retorikom umeu, nego o sutinskoj formi. Ovaj esej eli da protumai tu formu. Prethodno bi trebalo razmotriti neke previe oigledne injenice. esterton je bio katolik, esterton je verovao u srednji vek prerafaelista (Of London, small and white, and clean), esterton je mislio, kao i Vitmen, da je puka injenica bitisanja sama po sebi toliko udesna, te ni kakva nesrea ne sme da nas lii nekakve komine zahvalnosti. Takvo uverenje moe biti ispravno, ali dobit koju promovie je ograniena; pretpostaviti da ono podrobno objanjava estertona znai zaboraviti da je svako verovanje konani termin u jednom nizu mentalnih i emo cionalnih procesa, ali da je ovek ceo taj niz. U ovoj zemlji, katolici ve liaju estertona, slobodni mislioci ga poriu. Poput svakog pisca koji
68

iznosi vlastito verovanje, o estertonu se sudilo na osnovu njega, on je bivao osuivan ili prihvatan na osnovu sopstvenog verovanja. Njegov sluaj slian je Kiplingovom, koga uvek procenjuju u funkciji Britanske imperije. Po i Bodler su naumili, kao izmueni Urizen de Blake, da stvore straan svet; onda je sasvim prirodno to njihovo delo obiluje raznim oblicima uasa. esterton, ini mi se, ne bi voleo da ga proglase za tkaa nonih mora, da bude monstrorum artifex (Plinije, XXVIII, 2), ali nesavladivo ima obiaj da pribegne jezivim znamenjima. On se pita da li neki ovek moda ima tri oka, ili ptica tri krila; pria, nasuprot panteistima, o mrtvacu koga otkriva u raju; da duhovi aneoskih horova imaju beskonano umnoeno njegovo lice*; pria o zatvoru od ogleda la; pria o lavirintu bez sredita; pria o oveku koga je progutao metalni automat; pria o drvetu to prodire ptice, pa umesto lia ima peruke; zamilja (The Man who was Thursday, VI) da na istonim granicama sveta moda postoji drvo koje je neto vie, ali i manje, od drveta, a na zapadnim kula ija je sama arhitektura zlokobna. Ono to je blizu definie pomou dalekog, pa ak i stranog; ako govori o oima, naziva ih Jezekiljevim recima (1: 22) straan kristal, a no naziva udovite puno oiju, dovodei do savrenstva drevnu sliku uasa (Otkrovenje, 4: 6). Nita manje ilustrativna nije pria How I found the Superman. esterton razgovara sa Supermenovim roditeljima; upitani o lepoti svoga sina, ko ji ne izlazi iz mrane sobe, oni ga podseaju da Supermen ima vlastita naela i da ga treba procenjivati po njima (Na tom nivou lepi je od Apolona. Gledano iz naeg nieg nivoa, naravno..."); potom priznaju da nije lako stegnuti mu ruku (Vi razumete; njena struktura sasvimje dru gaija"); potom, ne mogu jasno da kau ima li dlake ili perje. Promaja ga ubija i nekoliko ljudi vuku sanduk, ali on nije ljudskog oblika. Ces terton nam podsmeljivim tonom saoptava ovu teratoloku fantaziju. Takvi primeri, a njih je mnogo, dokazuju da se esterton opirao da bude Edgar Alan Po ili Franc Kafka, premda je neto u glini njegovog ja osealo naklonost prema nonoj mori, neto tajno, i slepo, i sutinsko.
* Proirujui jednu misao Atara (Na sve strane vidimo samo Tvoje lice"), Delaluddin Rumi sastavio je nekoliko stihova koje je preveo Rckert (Werke, IV, 222), u kojima se kae da na nebu, na moru i u snovima postoji Samo Jedan te se slavi taj Jedi ni, jer su svedena na jedno etiri otmene ivotinje koje vuku koije svetova: zemlje, va tre, vazduha i vode.

69

Nije on sluajno svoja prva del posvetio odbrani dvojice velikih gotskih umetnika, Brauninga i Dikensa; nije sluajno ponavljao da su bajke bra e Grim najbolja knjiga koju je Nemaka iznedrila. Kritikovao je Ibzena, a branio (moda neodbranjivo) Rostana, ali junaci Per Ginta obli kovani su od grae njegovih snova, the stuff his dreams were made of. Taj razdor, ta riskantna povremena potinjenost demonskoj volji, definiu estertonovu prirodu. Simbol te unutranje borbe su, po mom mi ljenju, avanture oca Brauna, od kojih svaka eli da objasni, pomou ra zuma, neku neobjanjivu injenicu*. Zato sam rekao, u prvom pasusu ovog eseja, da su te fikcije ifra Cestertonove istorije, Cestertonovi sim boli i ogledala. To je to, osim to razum" kojem esterton podreuje svoje imaginacije nije doslovno razum nego katolika vera, ili moda, skup hebrejskih imaginacija podreenih Platonu i Aristotelu. Seam se dve oprene parabole. Prva je sadrana u prvom tomu Kafkinih del. U pitanju je pria o oveku koji moli da bude primljen po zakonu. Straar ispred prvih vrata kae mu da unutra ima jo mnogo vrata** i da nema sale ispred koje ne stoji straar, od kojih je svaki sledei snaniji od svog prethodnika. ovek odluuje da sedne i eka. Pro laze dani i godine, i ovek umire. U samrtnom ropcu pita se: Da li je mogue da za sve ove godine dok sam ekao niko nije poeleo da ue sem mene?" Straar mu odgovara: Niko nije poeleo da ue jer su ova vrata bila namenjena samo tebi. Sada u ih zatvoriti". (Kafka se osvre na ovu parabolu u devetom poglavlju Procesa, mada je jo vie zapet ljava.) Druga parabola nalazi se u Pilgrim 's Progress, iji je autor Banjan. Ljudi pohlepno posmatraju zamak ispred koga se kao uvari zam ka nalaze mnogobrojni ratnici; ispred kapije stoji straar sa knjigom u ruci da u nju upie ime onoga ko bi bio dostojan da ue. Jedan neustra iv ovek prilazi straaru i kae mu: Upiite moje ime, gospodine". Za tim izvlai ma i kree na ratnike; nemilice zadaje, ali i zadobija krva ve rane, sve dok uz zagluujuu buku ne raskri sebi put i ue u zamak. esterton je ceo svoj ivot posvetio pisanju ove druge parabole, premda je neto u njemu uvek naginjalo ka pisanju prve.
* Ne objanjenje neobjanjivog nego zamrenog, jeste zadatak koji sebi prevashodno nameu pisci krimi romana. ** Slika vrata iza vrata koja se postavljaju izmeu grenika i neba, nalazi se u o haru. Videti Glatzer: In Time and Eternity, 30; takoe, Martin Buber: Tales of the Hasidim, 92.

70

Rani Vels

Haris kae da je Oskar Vajld, kad su ga jednom pitali o Velsu, od govorio: Nauni il Vern. To miljenje izrekao je 1899. godine; slutimo da Vajldu nije ba bi lo na umu da definie Velsa, ili da ga porekne, koliko da pree na dru gu temu. H. D. Vels i il Vern su, danas, nespojiva imena. Svi to oseamo, ali ispitivanje zamrenih razloga na kojima se temelji nae oseanje moglo bi da ne bude beskorisno. Najoigledniji od tih razloga jeste tehnike prirode. Vels je (pre ne go socioloki mislilac) bio zadivljujui pripoveda, naslednik jezgrovitosti Svifta i Edgara Alana Poa; Vern - marljiv i srean radnik. Vern je pisao za adolescente; Vels - za sve uzraste. Postoji jo jedna razlika, ko ju je jednom otkrio i sm Vels; Vernove fikcije kreu se u domenu verovatnih stvari (brod podmornica, brod vei nego to su bili brodovi 1872. godine, otkrie Junog pola, fotografija koja govori, prelazak preko Af rike, krateri ugaenog vulkana to vodi do sredita zemlje); Velsove fik cije, kreu se u domenu pukih mogunosti (nevidljiv ovek, cvet koji prodire oveka, kristalno jaje koje odraava dogaanja na Marsu), ako ne i u domenu nemogueg: ovek koji se vraa iz budunosti sa cvetom budunosti, ovek koji se vraa iz drugog ivota sa srcem na desnoj stra ni, jer su ga u potpunosti preokrenuli, kao u ogledalu. itao sam da je Vem, zgranut slobodama koje sebi doputa The First Men in the Moon, rekao sa ogorenim negodovanjem: On izmilja!" Razlozi koje sam upravo naveo deluju mi valjano, ali oni ne obja njavaju zasto je Vels beskrajno superiorniji od autora del Hector Servadac, kao i od Roznija, Litona, Roberta Paltoka, Sirana ili bilo kog drugog pretee njegovih metoda*. Najvei uitak pri itanju njegovih ro* U The Outline of History (1931) Vels velia delo druge dvojice pretea: Fransisa Bekona i Lukijana iz Samosate.

71

mana ne svodi se na reavanje problema. U ne ba kratkim knjigama sadraj je samo izgovor, ili polazite. On je vaan za stvaranje del, ali ne i za uitak itanja. To vai za sve anrove; najbolji krimi romani nisu oni koji imaju najbolji zaplet. (Kada bi zaplet bio najvaniji, ne bi po stojao Don Kihot i o bi bio manje dobar nego O'Nil.) Po mom milje nju, znaaj prvih Vclsovih romana - The Island of Dr. Moreau, na pri mer, ili The Invisible Man - poiva najednom mnogo dubljem razlogu. Njihov sadraj ne samo da je duhovit nego je i simbolian u pogledu procesa koji su na neki nain nerazdvojivi od svekolike ljudske sudbine. Progonjeni nevidljivi ovek koji kao da ima otvorene oi i kada spava jer njegovi kapci ne iskljuuju svetlost jeste simbol nae usamljenosti i naeg straha; tajni noni skup udovita koja sede i unjkavo izgovaraju ropski kredo jesu Vatikan i Lasa. Delo trajnih vrednosti uvek poseduje nekakvu beskrajnu i plastinu mnogoznanost; ono je svima sve, poput apostola; ono je nalik na ogledalo koje obznanjuje itaoev lik, a takoe je i mapa sveta. To se mora dogoditi, ak na nekakav nevidljiv i skro man nain, gotovo uprkos autoru; njega ne zanima nikakav simbolizam. Sa tom lucidnom naivnou stvarao je Vels svoje rane radove pune fan tastike i oni su, po mom shvatanju, najvie vredni divljenja u odnosu na njegovo celokupno zadivljujue delo. Kad neko kae da umetnost ne sme da propagira nikakvu doktrinu, taj neko obino misli na doktrinu suprotnu njegovoj. Naravno, to nije moj sluaj; zahvalan sam Velsu na njegovim doktrinama i sm ih goto vo sve prihvatam, ali alim to ih je uneo u svoje naracije. Pravi naslednik britanskih nominalista, Vels iznova potvruje uobiajenu priu o ilavosti Engleske" ili o spletkarenju Prusije"; argumenti protiv ove tetne mitologije su neporecivi, ali to nije razlog da se ubace u priu o snu gospodina Parama. Dok se autor ograniava da pripoveda o doga ajima ili da skicira tanana zastranjivanja svesti, moemo da ga zami slimo kao sveznalca, moemo da ga poistovetimo sa univerzumom ili sa Bogom; im se spusti na nivo zakljuivanja, znamo da je pogreio. Stvarnost proistie na osnovu injenica, ne na osnovu zakljuivanja; prihvatamo da Bog tvrdi (2 knj. Mojsijeva, 3: 14) Ja sam Onaj to jeste, ali ne da proglaava i analizira, poput Hegela ili Anselma, argumentum ontologicum. Bog ne sme da teologizira; pisac ne sme da obesnai ljuds kim rezonovanjem trenutnu vera koju od nas zahteva umetnost. Postoji i drugi razlog; autor koji pokazuje odbojnost prema nekom junaku
72

ostavlja utisak da ga nije shvatio, on priznaje da taj junak za njega nije neizbean. Tada gubimo poverenje u njegovu inteligenciju, kao to bi smo izgubili poverenje u inteligenciju Boga koji bi pravio razliku iz meu raja i pakla. Bog, napisao je Spinoza (Etika, 5, 17), ne mrzi niko ga i ne voli nikoga. Poput Keveda, poput Voltera, poput Getea, i jo nekih, Vels je manje knjievnik, a vie knjievnost. Napisao je sirove knjige iz kojih uvek iznova izbija dinovska radost arlsa Dikensa, rasipao se sociolokim parabolama, stvorio je enciklopedije, proirio mogunosti romana, po novo, za nae vreme, napisao Knjigu o Jovu, tu veliku hebrejsku imita ciju platonskog dijaloga, sastavio bez nadmenosti i bez skruenosti uz budljivu autobiografiju, borio se protiv komunizma, nacizma i hrianstva, polemisao (uljudno i ubitano) sa Belokovom, napisao povest o prolosti, napisao povest o budunosti, zabeleio stvarne i imaginarne ivote. Iz iroke i raznolike biblioteke koju nam je ostavio, najvie mi se dopadaju njegove pripovesti o nekim stranim udima: The Time Mac hine, The Island of Dr. Moreau, The Plattner Story, The First Men in the Moon. To su bile prve knjige koje sam proitao; moda e biti i poslednje... Mislim da bi ih trebalo pridodati, kao obrazac o Tezeju ili o Ahasveru, sveoptem pamenju nae vrste, pa da budu umnoavane, da leko izvan granica slave njihovog autora, i dugo posle smrti jezika na kojem su napisane.

73

Biathanatos

De Kvinsiju (kome toliko mnogo dugujem da ako navedem deo iz gleda kao da odbacujem ili preutkujem ostalo) dugujem prvo saznanje o Biathanatosu. Taj traktat je napisan poetkom XVII veka i njegov au tor je veliki pesnik Don Don*, koji je ostavio rukopis ser Robertu Ka ni, pod uslovom da ga preda tampi ili vatri". Don je umro 1631; graanski rat buknuo je 1642; godine 1644. pesnikov sin prvenac predao je stari rukopis u tampu, ne bi li ga spasao od vatre". Biathanatos sa dri oko dve stotine stranica; De Kvinsi (Writings, VIII, 336) ih je saeo ovako: samoubistvo je jedan oblik ubistva; kanonisti razlikuju namerno ubistvo od opravdanog ubistva; shodno logici, ovu razliku treba primeniti i na samoubistvo. Isto kao to nije ubica svako ko ubije oveka, ni svaki samoubica nije poinio smrtni greh. Zaista, to je naizgled osnovna teza Biathanatosa; nju ve izraava podnaslov (That Self-homicide is not so naturally Sin that it may never be otherwise), a rasvetljava je, ili je zatamnjuje, spisak slavnih i neverovatnih primera, od Homera**, ko ji je napisao hiljadu stvari a nije mogao da razume jedno, jer kau da se obesio zato to nije razumeo predskazanje ribara", do pelikana, simbo la oinske ljubavi, i pela koje, kako je poznato iz Ambrozijevog Heksamerona, umiru kada pogaze zakone svoga kralja". Na tri stranice protee se taj spisak i u njemu sam primetio sledee pravilo: navoenje mranih primera (Festo, Domicijanov miljenik, ubio se da bi prikrio pogubne posledice kone bolesti), isputanje uverljivih primera - Seneka, Temistokle, K a t o n - koji su izgledali previe jednostavno.
* Da je zaista bio veliki pesnik mogu da pokau ovi stihovi: Licence my roving hands and let them go Before, behind, between, above, below. O my America! My new-found-land... (Elegies, XIX) " Cfr. nadgrobni epigram Alsea de Mesene (Grka antologija, VII, 1 ).

74

Epiktet (Seam se najhitnijeg: vrata su otvorena") i openhauer (Da li je Hamletov monolog razmiljanje jednog zloinca?") ispisali su mnoge stranice branei samoubistvo; unapred ubeeni da su ovi bra nioci u pravu ini da ih itamo nemarno. Meni se to dogodilo sa Biathanatosom sve dok nisam primetio, ili pomislio da sam primetio, jedan implicitan ili ezoterijski sadraj ispod onog oiglednog. Nikada neemo saznati da lije Don sastavio Biathanatos sa unapred smiljenim ciljem da nagovesti taj skriveni sadraj, ili gaje nasluivanje tog sadraja, u trenutku ili polusnu, pozvalo na zadatak. Verovatnije mi izgleda ovo drugo; pretpostavka o knjizi koja kae B da bi rekla A, na i frovan nain, vetaka je, to nije pretpostavka da je rad bio podstaknut intuicijom. Hju Fositje napomenuo da je Don svoju odbranu samoubistva mislio da krunie samoubistvom; mogue je, ili verovatno, da se Don poigravao tom idejom; ali, da ona dovoljno jasno objanjava Biat hanatos, to je, naravno, smeno. Don, u treem delu Biathanatosa, razmatra svojevoljne smrti o ko jima se govori u Svetom pismu; nijednoj ne posveuje toliko stranica kao Samsonovoj smrti. On zapoinje sa tvrdnjom da je taj uzorni ovek" simbol Hrista i da je po svoj prilici Grcima posluio kao arhetip Herkula. Fransisko de Vitorija i jezuita Gregorio de Valensija nisu eleli da ga uvrste meu samoubice; da bi ih opovrgao, Don prepisuje nje gove poslednje rei, izgovorene pre izvrenja osvete: Neka umrem s Filistejima (Knjiga o sudijama, 16:30). On odbacuje i pretpostavku svetog Avgustina, koji tvrdi da Samson, postoje slomio stubove hrama, nije bio kriv za tue smrti, kao ni za svoju, jer se povinovao uticaju Svetog duha, poput maa koji usmerava svoje otrice po volji maevaoca" (Boijigrad, I, 20). Dokazavi da je ta pretpostavka neosnovana, Don zavr ava poglavlje jednom milju Benita Pererija: da je Samson, kako u smr ti tako i u drugim svojim postupcima, bio simbol Hrista. Izvrui tezu svetog Avgustina, kvijetisti su smatrali da se Samson demonskom estinom ubio zajedno sa Filistejima" (Heterodoxos espanoles, V, I, 8 ) ; Milton (Samson Agonistes, in fine) nije dozvoljavao da mu se pripisuje samoubistvo; sumnjam da je Dan u tom kazuistikom problemu video ita drugo do jednu vrstu metafore ili simulakruma. Ni je mu bio vaan Samsonov sluaj a zato bi mu i bio vaan? - ili mu je samo bio vaan, recimo, kao simbol Hrista". U Starom zavetu nije bilo junaka koji nije bio proglaen za taj autoritet: po miljenju svetog
75

Pavla, Adam je slika onoga koji e doi; za svetog Avgustina, Avelj oli ava smrt Spasioca, a njegov brat Set vaskrsenje; za Keveda, udesan opis Hrista bio je Jov". Donje pribegao toj trivijalnoj analogiji ne bi li njegov italac shvatio: Prethodno reeno o Samsonu, lako moe biti la no; ali ono reeno o Hristu, nije. Poglavlje koje neposredno govori o Hristu nije izraajno. Ono se svodi na dva navoda iz Svetog pisma: reenica duu svoju polaem za ovce" (Jovan, 10:15) i udan izraz duu svoju poloio" koji koriste et vorica jevanelista da bi rekli umro". Polazei od tih rei, a njih pot vruje i reenica Nikoje ne otima od mene, nego je ja sam od sebe po laem" (Jovan, 10:18), on zakljuuje da nije raspee na krstu ubilo Isu sa Hrista nego da je on zaista umro udesnim i svojevoljnim isputa njem due. Don je napisao tu pretpostavku 1608. godine; 1631. ukljuio ju je u propoved koju je izgovorio, gotovo u agoniji, u kapeli palate Vajthol. Proklamovani cilj Biathanatosa jeste da ublai odnos prema samoubistvu; sutinski, da ukae na to da se Hristos ubio*. Da bi iskazao svoju tezu, Donu je bila dovoljna jedna reenica svetog Jovana i ponav ljanje glagola izdahnuti, to je neverovatno, pa ak i nepojmljivo; oi gledno nije voleo da previe insistira na ovoj bogohulnoj temi. Za hrianina, ivot i smrt Hrista sredinji su dogaaj u istoriji sveta; prethod ni vekovi su ga pripremili, potonji ga odraavaju. Pre nego stoje Adam bio stvoren od praha zemnog, pre nego to je nebeski svod razdvojio vode od voda, Otac je ve znao da e Sin morati da strada na krstu, pa je, kako bi imao pozornicu za tu buduu smrt, stvorio zemlju i nebo. Hristos je umro svojevoljnom smru, sugerie Don, a eli rei da su ele menti i svet i generacije ljudi i Egipat i Rim i Vavilon i Judeja bili izvu eni iz nitavila da bi ga unitili. Moda je gvoe bilo stvoreno zbog klinova i trnje zbog podrugljive krune i krv i voda zbog rana. Ta barok na ideja nasluuje se u pozadini Biathanatosa. Ideja o bogu koji stvara svet da bi stvorio stratite. Nakon ponovnog itanja ove beleke, pomislio sam na onog tragi nog Filipa Baca, u istoriji filozofije poznatog kao Filip Majnlender. On je, kao i ja, bio strasni italac Sopenhauera. Pod njegovim uticajem (ili

* Cfr. De Quincey, Writings, VIII, 398; Kant, Religion innehalb der Grenzen der Vernunft, II, 2.

76

moda pod uticajem gnostiara) doao je na zamisao da snio mi delovi Boga koji je na poetku vremena unitio sm sebe, udei da ne bude. Sveopta istorija je mrana agonija pomenutih delova. Majnlender je roen 1841; godine 1876. objavio je svoju knjigu, Filozofija iskupljenja. Iste godine je umro.

77

Paskal

Prijatelji mi kau da ih Paskalove misli podstiu na razmiljanje. Sasvim je izvesno, ne postoji nita u univerzumu to ne slui kao podsticaj razmiljanju; to se mene tie, nikada nisam u njegovim nezabo ravnim fragmentima primetio nekakav doprinos problemima, prividnim ili istinskim, o kojima govore. Vie su mi bili nalik na predikate sub jekta Paskala, na Paskalova obeleja ili epitete. Kao to nam definicija quintessence of dust ne pomae da shvatimo ljude nego princa Hamleta, ni definicija roseau pensant ne pomae nam da shvatimo ljude, ali pomae nam da shvatimo jednog oveka, Paskala. Mislim da Valeri optuuje Paskala za namernu dramatinost; inje nica je da njegova knjiga ne odraava sliku odreene doktrine ili dija lektikog procesa ve pesnika izgubljenog u vremenu i prostoru. U vre menu, jer ako su prolost i budunost beskrajne, onda realno ne postoji nikakvo kada; u prostoru, jer ako je svako bie podjednako udaljeno i od beskraja i od infinitezimalnog, onda takoe ne postoji nikakvo gde. Paskal s prezirom pominje Kopernikovo miljenje", ali za nas je njegovo delo odraz vrtoglavice jednog teologa koji je proteran iz sveta Almagesta, pa je skrenuo u kopernikanski svet Keplera i Bruna. Paskalov svet je Lukrecijev svet (takoe i Spenserov), ali beskraj to opija Rimljanina plai Francuza. Poznato je da on trai Boga, dok Rimljanin nastoji da nas oslobodi straha od bogova. Paskal je, kau, naao Boga, ali on manje reito govori o tome to kau nego o sopstvenoj usamljenosti. Bio je nenadmaan u njoj; do voljno mije da se setim uvenog 207. fragmenta (Combien de royaumes nous ignorent!) iz Brenvikovog izdanja u kojem govori o beskrajnoj neizmernosti prostora za koje ne znam i koja ne znaju za mene". Re irokog znaenja royaumes i zavrni glagol pun prezira ostavljaju du bok utisak; prvo sam pomislio da je taj uzvik biblijskog porekla. Preli stavao sam, seam se, Sveto pismo; nisam naao traeno mesto, jer ono
78

moda i ne postoji, ali jesam njegovo savreno nalije, drhtave rei oveka koji zna da je nag do sri pred budnim okom Boga. Apostol kae (I Kor. 13:12): Sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda emo licem k licu; sad poznajem neto, a onda u poznati kao to sam poznat'. Nita manje ilustrativan nije 72. fragment. U drugom pasusu, Paskal tvrdi da je priroda (prostor) beskrajna sfera iji centar je svuda, a kru nica nigde". Paskal je mogao da nae tu sferu kod Rablea (III, 13), a on je pripisuje Hermesu Trismegistu, ili u simbolikom Romanu o rui, gde se pripisuje Platonu. To je nevano; vano je da su metaforu koju Paskal koristi da bi definisao prostor ve upotrebljavali njegovi prethodnici (i ser Tomas Braun u Religio Medici) da bi defmisali boanstvo*. Paskal se ne osvre na velianstvenost Tvorca, nego na velianstvenost Tvari. Obelodanivi svevremenim recima haos i bedu (on mourra seul), on je jedna od najpatetinijih osoba u evropskoj istoriji; primenivi raun verovatnoe na apologetiku, jedna od najbeskorisnijih i najpovrnijih osoba. On nije mistik; pripada hrianima koje je raskrinkao Svedenborg, koji podrazumevaju da je raj nagrada a pakao kazna, i koji, navik li na setnu meditaciju, ne znaju da razgovaraju s anelima**. Njima je manje vaan Bog nego opovrgavanje onih koji ga poriu. Ovo izdanje***, posredstvom sloenog sistema tipografskih znako va, nastoji da reprodukuje nedovren, razbaruen i zbrkan" izgled ru kopisa; cilj je oigledno postignut. Nasuprot tome, pratee beleke su krte. Tako na 71. stranici prvog toma, objavljuje se fragment koji u se dam redova razvija poznati kosmologijski dokaz svetog Tome i Lajbnica; izdava ga ne priznaje i dodaje: Moda Paskal ovde govori neverniku".
* Koliko se seam, istorija ne belei konine, kockaste ili piramidalne bogove, ali belei takve idole. Nasuprot tome, oblik sfere je savren i odgovara boanstvu (Ciceron, De natura deorum, II, 17). Sferni je bio Bog za Ksenofana i za pesnika Parmenida. Po miljenju nekih istoriara, Empedokle (fragment 28) i Melis ga pojme kao beskrajnu sferu. Origen je shvatio da e mrtvi vaskrsnuti u obliku sfera; Fehner (Vergleichende Anatomie der Engel) je taj oblik, a on je oblik organa vida, pripisao anelima. Pre Paskala, slavni panteista ordano Bruno (De la causa, V) primenio je Trismegistovu misao na fiziki svet. ** De coelo et inferno 535. Za Svedenborga, kao i za Bemea (Sex puncto theosophica, 9, 34), raj i pakao su stanja koja ovek slobodno trai, ne kaznena ustanova i milosrdna ustanova. Cfr. takoe Bernard So, Man and Superman, III. *** Izdanje Zacharie Tourneur (Pariz, 1942).

79

Na kraju nekih tekstova izdava navodi pasuse srodnih misli, Montenjovih ili iz Svetog pisma; to bi se moglo proiriti. Za ilustraciju Pa rija, trebalo bi navesti tekstove Arnobija, Sirmonda i Algasela koje je naznaio Asin Palasios (Huellas del Islam, Madrid, 1941); za ilustraci ju fragmenta protiv slikarstva, odlomak iz desete knjige Drave, gde se kae da Bog stvara arhetip stola, stolar, simulakrum arhetipa, a slikar simulakrum simulakruma; za ilustraciju 72. fragmenta (Je lui veux pein dre l'immensit... dans l'enceinte de ce raccourci d'atome...), njegov proroki koncept mikrokosmosa, i potonje ponovno pojavljivanje kod Lajbnica (Monadologia, 67), i kod Igoa (La chauve-souris): Le moindre grain de sable est un globe qui roule Tranant comme la terre une lugubre foule Qui s'abhorre es s'acharne... Demokrit je smatrao da se do u beskraj nude istovetni svetovi, u ko jima istovetni ljudi ispunjavaju potpuno istovetne sudbine; Paskal (na koga su mogle uticati drevne Anaksagorine rei da je sve sadrano u jednom) smestio je te istovetne svetove jedne unutar drugih, tako da ne ma atoma u prostoru koji ne sadri univerzum niti univerzuma koji isto vremeno ne bi bio atom. Logino je pomisliti (premda to nije rekao) da je sebe video beskrajno umnoenog u njima.

80

Analitiki jezik Dona Vilkinsa

Ukazao sam na injenicu da etrnaesto izdanje Enciklopedije Britanike izostavlja lanak o Donu Vilkinsu. Omaka je opravdana, uko liko se setimo trivijalnosti prethodnog lanka (dvadeset redova pukih biografskih podataka: Vilkins se rodio 1614, Vilkins je umro 1672, Vilkins je bio kapelan Carlsa Luisa, dvorskog princa; Vilkins je bio ime novan za rektora koleda u Oksfordu, Vilkins je bio prvi sekretar Lon donskog kraljevskog drutva, itd.); ona je greka, ako imamo u vidu Vilkinsovo spekulativno delo. On se bavio mnotvom tema. Zanimale su ga teologija, kriptografija, muzika, izrada providnih konica, orbita neke nevidljive planete, mogunost putovanja na Mesec, mogunost i naela nekakvog svetskog jezika. Ovom poslednjem problemu posvetio je knji gu An Essay towards a Real Character and a Philosophical Language (600 stranica, 1668). Primerci ove knjige ne postoje u naoj Nacionalnoj biblioteci; da bih sastavio ovu beleku, konsultovao sam sledea del: P. A. Wright Henderson, The Life and Tim" s of John Wilkins (1910); Fritz Mauthner, Woerterbuch der Philosop!u (1924); E. Sylvia Pankhurst, Delphos (1935); Lancelot Hogben, Dangerous Thoughts (1939). Svi smo, bar jednom, prisustvovali nekoj od onih beskrajnih rasprava tokom kojih se neka dama, uz obilje uzvika i besmislica, kune da je re luna vie (ili manje) izraajnija od rei moon. Osim oiglednog za paanja da je jednoslona re moon moda prikladnija da predstavi je dan veoma jednostavan objekat nego dvoslona re luna, nita se vie ne moe dodati takvoj raspravi; kada se izuzmu sloene rei i izvedenice, svi jezici na svetu (ne iskljuujui volapik Johana Martina Slejera i Peanovu romantinu varijantu interlingua) podjednako su neizraajni. Ne ma izdanja Gramatike panske kraljevske akademije koje ne velia za vidnu riznicu ivopisnih, prigodnih i izraajnih rei neizmerno rasko nog panskog jezika", ali u pitanju je puko hvalisanje, bez osnova. i njenica je da ta ista Kraljevska akademija svakih nekoliko godina sa81

stavlja novi renik, koji definie rei panskog jezika... U svetskom je ziku koji je Vilkins zamislio polovinom XVII veka, svaka re definie samu sebe. Dekart je u jednom pismu iz novembra 1629. ve primetio da, koristei decimalni sistem brojeva, samo za jedan dan moemo nau iti da imenujemo sve koliine do u beskraj i da ih napiemo jednim no vim jezikom, jezikom cifara*; takoe je predloio stvaranje slinog, opteg jezika koji bi organizovao i obuhvatio sve ljudske misli. Don Vil kins je, oko 1664, preduzeo taj poduhvat. Podelio je svet na etrnaest kategorija ili klase, njih na diferencije, a diferencije na vrste. Za svaku klasu oznaio je po jedan slog od dva slo va; za svaku diferenciju, po jedan konsonant; za svaku vrstu, po jedan vokal. Na primer: de, znai element; deb, prvi od elemenata, vatru; de bet, deo elementa vatre, tj. plamen. U slinom jeziku koji je izmislio Letelije (1850), a je ivotinja; ab, sisar; abo, mesoder; aboj, porodica ma aka; oboje, maka; abi, biljoder; abiv, konj, itd. Kod Bonifasija Sotos Oanda (1845), imaba, znai zgrada; imaca, harem; imafe, bolnica; imafo, leprozorij; imari, kua; imaru, letnjikovac; imedo, stub;pilar, potpo ranj; imego, tlo; imela, svod; imogo, prozor; hire, knjigovezac; birer, uvezivanje knjige. (Ovaj poslednji spisak naao sam u knjizi tampanoj u Buenos Ajresu 1886. godine: Curso de lengua universal, doktora Pedra Mate). Rei analitikog jezika Dona Vilkinsa nisu proizvoljni trapavi sim boli; svako slovo u njima ima svoje znaenje, kao u Svetom pismu za kabaliste. Mautner primeuje da bi deca mogla nauiti taj jezik ne zna jui da je vetaki; kasnije, u koli, otkrili bi da je on istovremeno i uni verzalni klju i tajna enciklopedija. Poto smo definisali Vilkinsonov postupak, sad treba ispitati pro blem koji je nemogue ili teko zanemariti: vrednost ove etvoroslojne tabele kao osnove jezika. Pogledajmo osmu kategoriju koja se odnosi na kamenje. Vilkins pravi podelu na obino kamenje (kremen, ljunak, kriljac), modifikovano (mermer, ilibar, koral), drago kamenje (biser, opal), prozirno (ametist, safir) i nerastvorivo (ugljen, glina, arsenik).
* Teorijski, broj sistema numeracije je neogranien. Onaj najsloeniji (koji upotre bljavaju boanstva i aneli) registrovao bi beskrajan broj simbola, po jedan za svaki ceo broj; najjednostavnijem bi bila potrebna samo dva. Nula se pie 0, jedan , dva 10, tri 11, etiri 100, pet 101, est 110, sedam 111, osam 1000... To je Lajbnicovo otkrie, koga su (izgleda) podstakli zagonetni heksagrami Ji Dinga

82

Gotovo poput osme, iznenaujua je i deveta kategorija. Ona nam ot kriva da metali mogu biti nesavreni (cinober, iva), vetaki (bronza, mesing), otpadni (opiljci, ra) i prirodni (zlato, kalaj, bakar). U esnaes toj kategoriji pojavljuje se lepota; re je o jednoj ivorodnoj ribi, dugu ljastoj. Ove nejasnoe, preterivanja i nedostaci podseaju nas na slina svojstva izvesne kineske enciklopedije iji je naslov Emporio celestial de conocimientos benvolos (Nebeska kolevka dobronamernih znanja) na staje ukazao doktor Franc Kun. Na njenim neverovatnim stranicama zapisano je da se ivotinje dele na: a) one koje pripadaju caru, b) balsamovane, c) ukroene, d) prasie sisanad, e) sirene, f) bajkovite, g) pu tene pse, h) one ukljuene u ovu klasifikaciju, i) sumanute, j) mnogo brojne, k) naslikane najfinijim kistom od kamilje dlake, 1) itd., m) koje su upravo razbile vazu, n) koje izdaleka lie na muve. Bibliografski in stitut u Briselu takoe unosi haos: podelio je univerzum na 1000 niih podela od kojih se 262. odnosi na papu; 282, na Rimokatoliku crkvu; 263, na Dan Gospodnji; 268, na dominikanske kole; 298, na mormone i 294, na bramanizam, budizam, intoizam i taoizam. Ne odbacuje ni dalje raznorodne podele, recimo 179: Okrutnost prema ivotinjama. Zatita ivotinja. Dvoboj i samoubistvo sa moralne take gledanja. Raz ni poroci i mane. Razne vrline i kvaliteti". Naveo sam Vilkinsove proizvoljnosti, kao i nepoznatog (ili lanog) kineskog enciklopediste i Bibliografskog instituta iz Brisela; oigledno je da nema klasifikacije univerzuma koja ne bi bila utemeljena na proiz voljnosti ili pretpostavkama. Razlog je veoma jednostavan: ne znamo staje univerzum. Svet je - pie Dejvid Hjum - moda uproena ski ca jednog detinjastog boga i on ju je ostavio poludovrenu, posramljen svojim nevetim delom; svet je delo jednog podreenog boga kome se podsmevaju nadreeni bogovi; on je zbrkano delo ostarelog i penzionisanog boanstva koje je ve umrlo" (Dialogues concerning natural re ligion, V, 1779). Mi emo ii jo dalje; moemo sumnjati da nema uni verzuma u organskom, ujedinjujuem smislu, koje sadri ta ambiciozna re. Ako ga ima, njegov cilj jo nije dokuen; jo nismo dokuili rei, definicije, etimologije, sinonime u tajnom reniku Boga. Nemogunost da se prodre u boansku shemu univerzuma ne moe, meutim, da nas odvrati od smiljanja ljudskih shema, ak i ako znamo da su one provizorne. Vilkinsov analitiki jezik nije najmanje zadivlju jua meu tim shemama. Klase i vrste unutar nje oprene su i neodre83

ene; domiljatost da slova unutar rei nagovetavaju dalje podele i sek cije je, sasvim nesumnjivo, genijalna. Re salmon (losos) ne kae nam nita; zana, takoe re, definie (za osobu koja je upuena u etrdeset kategorija i u rodove tih kategorija) renu ribu prekrivenu krljutima, crvenkastog mesa. (Teorijski, nije nemogue osmisliti jezik u kojem bi ime svakog bia nagovetavalo sve detalje njegove sudbine, prole i bu due.) Ako ostavimo po strani utopije i nade, moda su ove estertonove rei neto najlucidnije to je o jeziku napisano: ovek zna da su nijan se u dui raskonije, neuporedivo brojnije i neopisivije nego boje jese nje ume... Ipak, on misli da se sve te nijanse, sva njihova stapanja i pro men, jasno mogu doarati proizvoljnim mehanizmom rezanja i cianja. Misli da iz due jednog berzijanca izlaze povici koji stvarno znae sve tajne pamenja i sve agonije udnje." (G. F. Watts, str. 88, 1904).

84

Kafka i njegove pretee

Jednom sam smislio da napravim analizu Kafkinih pretea. O njemu sam u poetku mislio da je jedinstven, da je feniks retorikih pohvala; malo kasnije, poto sam ga esto poseivao, poverovao sam da sam pre poznao njegov glas, ili njegove navike, u tekstovima razliitih knjiev nosti i razliitih epoha. Naveu ovde nekolicinu, hronolokim redom. Prvi je Zenonov paradoks o kretanju. Putnik koji se nalazi u taki A (kae Aristotel) nee moi da stigne u taku B, jer prvo e morati da pree polovinu puta izmeu te dve take, a prethodno, polovinu polovi ne, prethodno, polovinu polovine polovine, i tako do u beskraj; forma ovog slavnog problema je, tano, forma Zamka; putnik i strela i Ahil su prvi kafkijanski knjievni junaci. U drugom tekstu koji mi je sudbina knjiga podarila slinost se ne ogleda u formi nego u tonu. Re je o jed noj prii Han Jua, pisca iz IX veka, koja se nalazi u arobnoj Anthologie raisone de la littrature chinoise (1948), iji je autor Margoal. Evo za gonetnog pasusa koji sam obeleio: Opte je poznato da je jednorog natprirodno bie i vesnik dobra; tako ga oznaavaju ode, letopisi, bio grafije slavnih ljudi i drugi tekstovi iji je autoritet neosporan. ak i de i ene u selu znaju da jednorog dobar predznak. Ali ova ivotinja ne pripada domaim ivotinjama, nije ga uvek lako sresti, ne svrstava se ni u jednu klasifikaciju. Ona nije poput konja ili bika, vuka ili jelena. Zato bi moglo da se desi da se naemo ispred jednoroga, a da ne znamo sa sigurnou da je to on. Znamo da je ivotinja sa grivom konj i da je ivotinja sa rogovima bik. Ne znamo kako izgleda jednorog."* Trei tekst potie iz predvidljivijeg izvora: Kjerkegorovog del. Mentalna bliskost dvojice pisaca svima je poznata; ono to jo nije bilo istaknuto, koliko je meni poznato, jeste injenica da je Kjerkegor, kao i
* Nepoznavanje te svete ivotinje i bezono ili sluajno ubistvo jednoroga od strane svetine jesu tradicionalne teme kineske knjievnosti. Pogledajte poslednje poglavlje u Jungovoj Psychologie und Alchemie (Cirih, 1944) koje sadri dve neobine ilustracije.

85

Kafka, obilato koristio religiozne parabole za savremene, graanske te me. Louri, u svom delu Kierkegaard (Oxford University Press, 1938), navodi dve. Jedna je pria o falsifikatoru koji, pod neprestanim nadzo rom, proverava novanice Engleske banke; Bog, na isti nain, ne bi imao poverenja u Kjerkegora i poverio bi mu misiju, upravo zato to zna da je on naviknut na zlo. Tema druge su ekspedicije na Severni pol. Danski svetenici su sa propovedaonice govorili da je uestvovanje u takvim ekspedicijama blagorodno za veno zdravlje due. Meutim, verovatno su pretpostavili da je teko i moda nemogue stii na Severni pol, te da ne mogu svi sebi priutiti takvu avanturu. Na kraju, izjavie da je svako putovanje - od Danske do Londona, brodom ili kopnom - ili jedna nedeljna etnja u koiji na trgu, ako se bolje razmisli, istinska ekspedicija na Severni pol. etvrta anticipacija do koje sam doao je Brauningova pesma Fears and scruples, objavljena 1876. godine. Je dan ovek ima, ili misli da ima, slavnog prijatelja. Nikada ga nije vi deo, pa on nikada nije mogao ni da mu pomogne, ali se opisuju njego ve osobine, veoma otmene, i navode njegova verodostojna pisma. Neko dovodi u sumnju postojanje tog oveka, ali grafolozi potvruju apokrifnost pisama. ovek se, u poslednjem stihu, pita: A ta ako je taj moj prijatelj... Bog?" Zabeleio sam i dve prie. Jedna je iz Histoires dsobligeantes Leona Bloa i govori o nekim osobama koje imaju gomile globusa, atlasa, tu ristikih vodia i kofera, ali umiru a da nikada nisu uspele da izau iz rodnog mesta. Naslov druge je Carcassonne i nju potpisuje Lord Danseni. Nepobediva vojska ratnika kree u rat iz ogromnog zamka, osva ja kraljevine i sree udovita; u iscrpljujuim pohodima prevaljuje pu stinje i planine, ali nikada ne stie u Karkasonu, iako je povremeno na ziru. (Ova pria je, to se lako moe primetiti, doslovno, nalije pretho dne; u prvoj se nikada ne izlazi iz jednog grada; u ovoj se nikada ne sti e u njega.) Ako ne greim, navedeni raznovrsni primeri lie na Kafku; ako ne greim, meusobno ne lie jedni na druge. Ova druga injenica je naj znaajnija. U svakom od pomenutih tekstova prisutna je Kafkina idiosinkrazija, u veem ili manjem stepenu; ali da Kafka nije pisao, ne bis mo je primetili; valja rei, ne bi postojala. Pesma Fears and scruples Roberta Brauninga proroki najavljuje Kafkino delo, ali nae itanje Kafke izotrava i prilino usmerava nae itanje te pesme. Brauning je
86

nije itao onako kako je mi danas itamo. Govorei renikom kritike, re pretea je preko potrebna, ali trebalo bije proistiti od svega to no si obeleje poleminosti ili suparnitva, ili bar to pokuati. injenica je da svaki pisac stvara svoje pretee. Njegovo delo nijansira nau kon cepciju prolosti, kao to neminovno nijansira i budunost*. U tom uza jamnom odnosu potpuno je nevana istovetnost ili razliitost izmeu ljudi. Rani Kafka iz Betrachtung manje je pretea Kafke mranih mito va i groznih institucija nego Brauning ili Lord Danseni. Buenos Ajres, 1951.

* Videti T. S. Eliot: Points ofView (1941), str. 25 26.

87

O kultu knjiga

U osmoj knjizi Odiseje ita se da bogovi ispredaju nesree kako bi budue generacije imale o emu da pevaju; Malarmeova izjava: Svet postoji da bi stigao do jedne knjige, kao da ponavlja, nekih trideset stolea kasnije, istu ideju o estetskom opravdanju zla. Pomenute dve teleo logije ipak se ne podudaraju u celosti; misao grkog pesnika odgovara epohi usmene rei, a francuskog - epohi pisane rei. U prvoj se govori o pevanju, a u drugoj o knjigama. Knjiga, svaka knjiga, za nas je sakral ni predmet; jo je Servantes, koji moda nije sluao sve to je svet go vorio, itao ak i iscepane papire po ulicama". U jednoj od drama Ber narda oa vatra preti Aleksandrijskoj biblioteci; neko je povikao da e izgoreti pamenje oveanstva, a Cezar mu odgovara: Neka izgori. To je pamenje beaa. Istorijski Cezar bi, po mom miljenju, potvrdio ili porekao ove rei, ali ih ne bi, poput nas, smatrao bogohulnom alom. Razlog je jasan: za antiki svet napisana re nije bila nita drugo do su rogat usmene rei. Poznato je da Pitagora nije pisao; Gomperc (Griechische Denker, I, 3) ga pravda to je tako postupao, jer je vie vere polagao u mo usme ne pouke. Jo snanije od Pitagorinog uzdravanja je neoborivo Plato novo svedoenje. On je, u Timeju, rekao: Teak je zadatak da se otkri je tvorac i otac ovog univerzuma i, kad se otkrije, nemogue je to saoptiti svim ljudima", a u Fedru je ispriao jednu egipatsku bajku protiv zapisanog teksta (ije je svojstvo da ljudi zanemaruju vebe pamenja i postaju zavisni od simbola) i kazao da su knjige isto to i naslikani li kovi, koji deluju da su ivi, ali ne progovaraju ni re na pitanja koja im postavljamo". Da bi ublaio ili uklonio taj nedostatak, izmislio je fi lozofski dijalog. Uitelj bira uenika, ali knjiga ne bira svoje itaoce, a oni mogu biti zli ili glupi; Platonova sumnjiavost prepoznaje se i u re cima Klementa Aleksandrijskog, oveka paganske kulture: Najvea mudrost nije pisati, nego uiti od ive rei i poduavati pomou nje, jer
88

ono napisano zauvek ostaje" (Stromateis), ili u slcdeim iz istog del: Sve zapisati u knjizi znai staviti ma u ruke detetu", to se takoe za kljuuje i iz jevanelskih rei: Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bi sera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvi se ne rastrgnu vas". Ova misao pripada Isusu, najveem meu usmenim uiteljima, koji je samo jednom napisao nekoliko rei, na zemlji, ali njih nije nijedan ovek proitao (Jovan, 8:6). Klement Aleksandrijski zabeleio je svoju sumnju u pisanje krajem II veka; krajem IV veka zapoeo je mentalni proces koji e, nakon mno gih pokolenja, kulminirati u vidu prevlasti pisane rei nad usmenom, prevlasti pera nad glasom. udesan sluaj hteo je da jedan pisac zabelei trenutak (jedva preterujem nazvavi to trenutkom) kada je poeo taj i roki proces. Sveti Avgustin pria, u estoj knjizi svojih Ispovesti: Kada je Ambrozije itao, pogled mu je leteo preko stranica dok mu je dua prodirala u njihov smisao, ne progovarajui nijednu re, niti pomiui jezik. esto smo ga - poto nikom nije bilo zabranjeno da ue, niti je bio obiaj da ga pozdravi onaj ko bi uao - posmatrali kako utke ita, i ni kada drugaije; posle izvesnog vremena bismo se udaljili, pretpostav ljajui da u tom kratkom periodu koji mu je bio doputen da okrepi duh, osloboen od buke drugih, nije eleo da mu bilo ta odvraa panju, moda strepei da bi ga neki slualac, pomno usredsreen na nejasnoe u tekstu, zamolio za objanjenje ili poeleo da razgovara s njim, zbog ega on ne bi mogao proitati onoliko knjiga koliko je eleo. Shvatam da je tako itao kako bi zadrao re koju je lako shvatao. U svakom slu aju, kakva god bila namera tog oveka, sigurno je bila dobra." Sveti Avgustin bio je uenik svetog Ambrozija, milanskog biskupa oko 384. godine; trinaest godina kasnije, u Numidiji, napisao je svoje Ispovesti, ali i dalje ga je uznemiravao taj neobian prizor: ovek u sobi, sa knji gom, ita ne prozborivi ni re*. Taj ovek je neposredno prelazio put od napisanog znaka do slut nje, izostavljajui zvuni znak; neobina umetnost koju je zapoinjao, umetnost itanja u sebi, dovee do udesnih posledica. Dovee, na kon mnogo godina, do koncepta o knjizi kao cilju, a ne kao sredstvu do
* Komentatori upozoravaju da je, u to vreme, bio obiaj da se ita naglas, da bi se bolje dokuio smisao, jer nije bilo znakova interpunkcije, ak ni podele rei; italo se za jedniki da bi se ublaila ili premostila oskudnost zbornika. Dijalog Lukijana iz Samosate Protiv neukog kupca knjiga, sadri svcdoanstvo o tom obiaju iz II veka.

89

cilja. (Taj mistini koncept, premeten u svetovnu knjievnost, stvorie jedinstvene sudbine Flobera i Malarmea, Henrija Demsa i Demsa Dojsa.) Ideji Boga koji razgovara s ljudima da bi im neto naredio ili im neto zabranio, namee se ideja Apsolutne Knjige, Svetog pisma. Za muslimane, Kuran (takoe se naziva i Knjigom, Al Kitab) nije samo pu ko delo Boije, poput ljudskih dua ili univerzuma; on je jedan od atri buta Boga kao i venost ili srdba. U XIII poglavlju, itamo kako je pr vobitan tekst, Majka Knjige, smeten na Nebu. Muhamed al Gazali, Algazel kako su ga zvali sholastiari, kazao je: ,Kuran se umnoava u jed noj knjizi, izgovara se pomou jezika, pamti se u srcu a, ipak, nastavlja da traje u sreditu Boga i njegov sadraj ne menjaju napisane stranice i ljudsko razumevanje". Dord Seji primeuje da taj nestvoreni Kuran nije nita drugo do ideja o njemu ili platonski arhetip; Algazel je verovatno pribegao arhetipovima, a njih su u islam uneli Enciklopedija Bra e istote i Avicena, da bi opravdali pojam Majke Knjige. Jo neumereniji od muslimana bili su Jevreji. U prvom poglavlju njihove Biblije nalazi se uvena reenica: I Bog je rekao: neka bude svetlost, i bi svetlost"; kabalisti su zakljuili da je snaga te naredbe Go spodnje poticala iz slova u recima. Delo Sefer Yetsirah (Knjiga o stva ranju), napisano u Siriji ili Palestini negde oko VI veka, otkriva da je Jehova nad Vojskama, Bog Izrailja i Svemoni Bog, stvorio svet pomo u osnovnih brojeva, od jedan do deset, i dvadeset dva slova azbuke. Da su brojevi sredstvo ili elementi Stvaranja, Pitagorino je uenje i Jamblihovo; ali, da su to slova, jasan je pokazatelj novog kulta - pisane re i. Drugi pasus u drugom poglavlju glasi: Dvadeset dva osnovna slova: Bog ih je nacrtao, urezao, sloio, odmerio, premestio, i pomou njih stvorio sve to jeste i sve to e biti". Zatim se otkriva da slovo ima mo nad vazduhom, kao i nad vodom, nad vatrom, kao i nad znanjem, nad mirom kao i nad blagodati, nad snom, kao i nad srdbom, poput (na pri mer) slovo kaf koje ima mo nad ivotom, pomou njega su stvoreni: sunce na svetu, dan sreda u godini i levo uvo na telu. Jo dalje otili su hriani. Ideja da je boanstvo napisalo knjigu po krenula ih je da zamisle da je ono napisalo dve knjige, i da je druga knji ga sm univerzum. Poetkom XVII veka Frensis Bekon kazao je u Advancement of Learning da nam je Bog ponudio dve knjige, kako ne bismo poinili greku: prvu, knjigu Svetog pisma, koja otkriva Njegovu volju; drugu, knjigu svestvorene tvari, koja otkriva Njegovu mo i ona
90

je istovremeno klju prve. Bekon je imao na umu neto mnogo vie ne go samo da stvori metaforu; smatrao je da se svet moe svesti na su tinske oblike (temperatura, gustina, teina, boja) koji ine, u ogranie nom broju, abecedarium naturae ili niz slova pomou kojih se pie sveopti tekst*. Ser Tomas Braun je, oko 1642, potvrdio: Dve su knji ge iz kojih obino uim teologiju: Sveto pismo i onaj sveopti i javni rukopis koji je dostupan svim oima. Oni koji Ga nikada nisu prepoznali u prvoj, otkrili su Ga u drugoj" (Religio Medici, I, 16). U istom pasusu moe se jo proitati: Sve stvari su vetake, jer je priroda Umetnost Boija". Dva stolea su protekla i Skotlananin Karlajl, na nekoliko mesta u svom delu, a naroito u eseju o Kaljostru, prevazilazi Bekonovu pretpostavku; napisao je da je celokupna istorija Sveto pismo, knji ga koju nepouzdano deifrujemo i ispisujemo, i u kojoj takoe nas ispi suju. Kasnije je Leon Bio napisao: Nema na zemlji jednog jedinog ljud skog bia sposobnog da kae ko je. Niko ne zna ta trai na ovom sve tu, sa im su u skladu njegova del, njegova oseanja, njegove ideje, ni koje je njegovo istinsko ime, njegovo neprolazno Ime u zborniku Svetlosti... Istorija je ogroman liturgijski tekst, u kojem jote i take nisu ma nje vredne od redova i celovitih poglavlja, premda je znaaj jednih i drugih neodreeno i duboko skriveno" (L'Ame de Napolon, 1912). Po Malarmeu svet postoji radi jedne knjige; po Blou, mi smo redovi, ili re i, ili slova jedne magine knjige, i ta nepresuna knjiga jeste jedino to postoji na svetu: ona je, bolje reeno, sm svet. Buenos Ajres, 1951.

* U Galilejovim delima esto se pojavljuje koncept univerzuma kao knjige. Drugi odeljak Favarove antologije (Galileo Galilei: Pensieri, motti e sentenze, Firenca, 1949) nosi naslov // libro delta Natura. Prepisujem sledei pasus: Filozofija je zapisana u toj ogromnoj knjizi, koja je neprestano otvorena pred naim oima (hou da kaem, uni verzumom), ali koja se ne razume ako se prethodno ne proui jezik i ne upoznaju karak teri kojima je napisana. Jezik te knjige je matematika, a karakteri su trouglovi, krugovi i druge geometrijske figure."

91

Kitsov slavuj

Ko god je esto itao englesku poeziju, nee zaboraviti Odu slavu ju koju je Don Kits, jektiav, siromaan i moda nesrean u ljubavi, spevao u jednom vrtu u Hempstedu, u dvadeset treoj godini, neke aprilske noi 1819. godine. Kits je u vrtu u predgrau uo Ovidijevog i ekspirovog venog slavuja i osetio vlastitu smrtnost, a onda je doveo u suprotnost sa tananim, neprolaznim glasom nevidljive ptice. Kits je ra nije napisao da pesnik mora da, po svojoj prirodi, stvara poeziju, kao to drvo stvara lie; dva ili tri sata bila su mu dovoljna da stvori tu stra nicu nepresune lepote, koju jedva da je kasnije doterivao; koliko ja znam, njenu snagu niko nije doveo u pitanje, ali jesu njeno tumaenje. vor problema nalazi se u pretposlednjoj strofi. Prolazan i smrtni o vek obraa se ptici recima da ne pogaze gladne generacije"; taj glas je na poljima Izrailja, jednog davnog popodneva, ula Ruta Moavka. U svojoj monografiji o Kitsu, objavljenoj 1887, Sidni Kolvin (do pisnik i Stivensonov prijatelj) zapazio je, ili izmislio, jednu nejasnou u strofi o kojoj govorim. Prepisujem njegovu neobinu izjavu: Uz logi ku greku koja je, kako mi se ini, istovremeno i poetska pukotina, Kits suprotstavlja prolaznosti ljudskog ivota, pod kojim podrazumeva ivot pojedinca, trajnosti ivota ptice, podrazumevajui pod tim ivot vrste". Godine 1895. Bridis je ponovio ovu osudu; F. R. Livis ju je prihvatio 1936. i dodatno objasnio: Prirodno, varljivost ukljuena u taj koncept potvruje snagu oseanja koje ju je usvojilo". Kits je, u prvoj strofi svo je pesme, slavuja nazvao drijadom, umskom vilom; jedan drugi kritiar, Garod, ozbiljno se pozvao na taj epitet kako bi zakljuio da je u sedmoj strofi ptica besmrtna zato to je drijada. Ej mi Louel je bila blia istini kad je napisala: italac koji poseduje iskru imaginativnog ili poetskog odmah e intuitivno osetiti da se Kits ne obraa slavuju koji peva u tom trenutku, nego celoj vrsti".
92

Naveo sam pet miljenja petoro dananjih i nekadanjih kritiara; shvatam da je od svih njih najmanje isprazno razmiljanje Amerikanke Ejmi Louel, ali poriem da je u pitanju suprotnost izmeu prolaznog slavuja u toj noi i generikog slavuja. Klju, pravi klju te strofe je, slutim, u jednom openhauerovom metafizikom pasusu, premda je on nikada nije proitao. Oda slavuju datira iz 1819. godine; godine 1844. pojavio se drugi tom Sveta kao volje i predstave. U 41. poglavlju moe se proitati: Za pitajmo se iskreno da li je ovogodinja lastavica neka druga u odnosu na onu od prethodnog leta i da li se udo da se iz niega izvue neto iz meu njih dve dogodilo milion puta da bi jo toliko puta bilo ismejano potpunim ponitavanjem. Ko god me uje kako tvrdim da je ova maka koja se ovde igra ista ona koja je ovde skakala i trkarala ovuda i pre tri stotine godina, ko zna ta e pomisliti o meni, ali je najneverovatnija lu dost pomisliti da je ona sutinski neka druga maka." To jest, pojedinac je na neki nain i vrsta, i Kitsov slavuj je takoe i Rutin slavuj. Kits, koji je ne bez velikog preterivanja mogao da napie: Ne znam nita, nita nisam proitao", naslutio je sa stranica nekog kolskog renika grki duh; najsuptilnije svedoanstvo te slutnje ili ponovnog stva ranja je to stoje intuitivno osetio u slavuju, u jednoj konkretnoj mranoj noi, platonskog slavuja. Moda nesposoban da definie re arhetip, Kits je etvrt veka ranije predvideo openhauerovu tezu. Poto smo razjasnili ovu nejasnou, ostaje da se razjasni jo jedna, sasvim drugaije prirode. Kako nam to oigledno tumaenje nisu dali Garro i Livis i ostali*? Livis je profesor na koledu u Kembridu - gra du koji je, u XVII veku, okupio Platoniste s Kembrida; Bridis je na pisao jednu platonsku pesmu pod naslovom The fourth dimension; pu ko nabrajanje ovih injenica zagonetku ini jo teom. Ako ne greim, re je o sutinskoj osobenosti britanskog uma. Kolrid primeuje da se svi ljudi raaju kao aristotelovci ili platoniari. Ovi drugi oseaju da su klase, poreci i rodovi realiteti; prvi, da su generalizacije; za njih jezik nije nita drugo do priblino odreena igra simbola; za druge, on je mapa univerzuma. Platoniar zna da je univer zum kosmos, poredak; taj poredak, za aristotelovca, moe biti nekakva
* Njima bi trebalo dodati jo i genijalnog pesnika Vilijema Batlera Jejtsa koji, u pr voj strofi Sailing to Byzantium, govori o umiruim generacijama" ptica, sa ciljanom ili nenamernom aluzijom na Odu. Videti T. R. Henn: The Lonely Tower, 1950, str. 211.

93

greka ili fikcija naeg deliminog znanja. Kroz prostor i epohe dva bes mrtna suparnika menjaju maternji jezik i ime: jedan se pojavljuje kao Parmenid, Platon, Spinoza, Kant, Frensis Bredli; drugi, kao Heraklit, Aristotel, Lok, Hjum, Vilijem Dejms. U ozbiljnim srednjovekovnim kolama, svi prizivaju Aristotela, uitelja ljudskog razuma {Convivio IV, 2), ali i nominalisti su Aristotel; realisti - Platon. Engleski nominalizam XIV veka vaskrsava u strogom engleskom idealizmu XVIII veka; kr tost Okamove formulacije, entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem doputa ili najavljuje nita manje taksativno esse estpercipi. Lju di se, rekao je Kolrid, raaju kao aristotelovci ili platoniari; za engles ki duh moe se rei da se rodio kao aristotelovski. Ono to je realno, za taj duh, nisu apstraktni koncepti, nego pojedinci; ne generiki slavuj ne go konkretni slavuji. Prirodno je, moda je i neminovno, to u Engleskoj nije na pravi nain shvaena Oda slavuju. Neka niko ovo ne doivi kao osudu ili prezir. Englez odbacuje ge neriko, jer osea da se individualno ne moe suziti, asimilirati, jer je ono jedinstveno. Stroga etinost, a ne spekulativna nesposobnost, spre ava ga da barata apstrakcijama, poput Nemaca. On ne razume Odu sla vuju; to dragoceno nerazumevanje omoguava mu da bude Lok, da bu de Berkli i da bude Hjum, te da sastavi, nakon sedamdeset godina, do ta da neuvena, proroka upozorenja Pojedinca protiv drave. Na svim jezicima irom sveta slavuj ima melodina imena {nightin gale, nachtigall, usignolo), kao da su ljudi instinktivno eleli da ta ime na ne budu nita manje muzikalna od njegove zadivljujue pesme. Pe snici su ga toliko veliali da je sada pomalo nestvaran; manje je srodan evi, a vie anelu. Od saksonskih zagonetki iz Knjige iz Eksetera (,ja, drevni rapsod, u zalazak sunca, donosim plemiima radost u varoima") do tragine Svinbernove Atalante, veni slavuj pevao je u britanskoj knjievnosti; oser i ekspir su ga slavili, Milton i Metju Arnold, ali njegova slika je sudbinski neodvojiva od Dona Kitsa, kao stoje slika ti gra neodvojiva od Blejka.

94

Ogledalo zagonetki

Miljenje da Sveto pismo poseduje (sem knjievne vrednosti) i sim boliku vrednost nije iracionalno ve postoji od davnina: nalazimo ga kod Filona Aleksandrijskog, kabalista, Svedenborga. Budui da su i njenice o kojima govori Sveto pismo istinite (Bog je Istina, Istina ne moe da lae, itd.), moramo pretpostaviti da su ljudi, kada su im se povinovali, naslepo izvodili tajnu dramu, odreenu i unapred smiljenu od strane Boga. Otuda misao da istorija sveta - i u njoj nai ivoti i najsit niji detalj u naim ivotima - ima nedokuivu vrednost, simboliku, da nema beskrajnog puta. Mora da su mnogi ve hodili njim; niko tako za panjujue, kao Leon Bio. (U Novalisovim psiholokim fragmentima i u tomu Maenove autobiografije iji je naslov The London Adventure, po stoji slina hipoteza: da je spoljni svet - oblici, temperatura, mesec jezik koji smo mi ljudi zaboravili, ili ga jedva sriemo... To tvrdi i De Kvinsi*: ak i iracionalni zvui zemljine kugle verovatno su nove al gebre i jezici sa odgovarajuim kljuem, strogom gramatikom i sintak som, pa tako najmanje estice univerzuma mogu biti tajna ogledala ne eg krupnijeg". Jedan red kod svetog Pavla (I, Kor., 13, 12) inspirisao je Leona Bloa. Vldemus nunc per speculum in aenigmate: tunc autem facie ad faciem. Nunc cognosco ex parte: tunc autem cognoscam sicut et cognitus sum. Tores Amat loe prevodi: Sada ne vidimo Boga sem kao u ogledalu, i u mranim slikama: ali onda emo ga videti licem u lice. Ja ga sada sa mo nesavreno poznajem: ali onda u ga poznati jasnim vienjem, kao to sam ja poznat." Trideset osam rei umesto dvadeset dve; nemogue je biti brbljiviji i beivotniji. Siprijano de Valera da je verniji prevod: Sada vidimo u ogledalu, u tami; ali onda emo videti licem u lice. Sa da poznajem delimino; ali onda u poznati kao to sam poznat." Tores
* Writings, 1896, tom I, str. 129.

95

Amat smatra da se ovaj odlomak odnosi na nae vienje boanstva; Siprijano de Valera, (i Leon Bio), na nae vienje uopte. Koliko je meni poznato, Bio svojoj pretpostavci nije dao definitiv nu formu. U njegovom fragmentarnom delu (koje obiluje, kao to sva ko zna, jadikovanjem i uvredama) pojavljuju se razliite verzije ili fasete. Evo nekoliko preuzetih iz Le mendiant ingrat, iz Le Vieux de la Mon tagne i iz L'invendable. Ne verujem da sam ih sve sabrao: nadam se da e ih neki strunjak za Leona Bloa (ja to nisam) upotpuniti i ispraviti. Prva verzija nosi datum jun 1894. Prevodim je ovako: Misao sve tog Pavla: Videmus nunc per speculum in aenigmate bila bi otvor da se uroni u istinski Ponor, ovekovu duu. Zastraujua neizmernost pono ra nebeskog svoda je iluzija, spoljni odraz naih ponora, opaenih 'u ogledalu'. Moramo da okrenemo oi i pozabavimo se velianstvenom astronomijom u beskraju naih srca, zbog kojih je Bog eleo da umre... Ako vidimo Mleni put, to je zato to on istinski postoji u naoj dui." Sledea je iz novembra meseca iste godine: Seam se jedne od svo jih najstarijih ideja. Car je ef i duhovni otac sto pedeset miliona ljudi. Strana odgovornost, ali ona je samo prividna. Moda je pred Bogom odgovoran samo za nekolicinu ljudskih bia. Ako su siromani u njego vom carstvu potlaeni, ako se tokom njegove vladavine dogode ogrom ne katastrofe, ko zna, moda je sluga zaduen da mu glanca izme istins ki i jedini krivac za sve to? Prema tajanstvenoj promisli Dubine, ko je zaista car, koje kralj, ko moe da se hvali da je samo puki sluga?" Trea je iz pisma napisanog u decembru: Sve je simbol, ak i razdirui bol. Mi smo snevai koji viu u snu. Ne znamo da lije neto to nas alosti tajni poetak nae potonje radosti. Sada vidimo, kae sveti Pavle, per speculum in aenigmate, doslovno: 'u zagonetki pomou ogle dala' i neemo videti na drugi nain sve do dolaska Onoga koji je sav u plamenu i koji treba da nas naui svemu." etvrta je iz maja 1904. godine: Per speculum in aenigmate, kae sveti Pavle. Sve vidimo izvrnuto. Kada mislimo da dajemo, dobijamo, itd. Onda emo (kae mi jedna draga teskobna dua) mi biti na nebu, a Bog e se patiti na zemlji." Peta je iz maja 1908. godine: Zastraujua Huanina ideja o tekstu Per speculum. Uici ovoga sveta bili bi paklene muke, viene obrnuto, u ogledalu."
96

esta je iz 1912. Na svakoj stranici L'me de Napolon, knjige iji je cilj da odgonetne simboliku Napoleona, kao pretee jednog drugog heroja - oveka i simbola takoe - koji je skriven u budunosti. Do voljno je da navedem dva pasusa. Prvi: Svaki ovek je na zemlji da bi simbolino predstavljao neto to ne zna i da bi dodao mrvicu, ili plani nu, nevidljivog materijala koji e sluiti za izgradnju Boijeg Grada". Drugi: Nema na zemlji jednog jedinog ljudskog bia sposobnog da ka e ko je. Niko ne zna ta trai na ovom svetu, sa im su u skladu njego va del, njegova oseanja, njegove ideje, ni koje je njegovo istinsko ime, njegovo neprolazno Ime u zborniku Svetlosti... Istorija je ogroman li turgijski tekst, u kojem jote i take nisu manje vredne od redova i celovitih poglavlja, premda je znaaj jednih i drugih neodreeno i duboko skriveno." Prethodni pasusi moda e delovati itaocu kao puka Bloova priz nanja. Koliko ja znam, nikada se nije trudio da ih obrazloi. Usuujem se da ih smatram verodostojnim, i moda nezaobilaznim unutar hrianske doktrine. Bio (ponavljam) nije uinio nita drugo sem stoje na sveukupno Stvaranje primenio isti metod koji su jevrejski kabalisti primenili na Sveto pismo. Oni su smatrali da je delo koje je izdiktirao Sve ti duh bio apsolutan tekst: treba rei tekst u kojem se uee sluaja svo di na nulu. Ta udesna premisa o knjizi nepropustljivoj za sluajnost, o knjizi kao mehanizmu beskonanih tema, pokretala ih je da permutuju rei rukopisa, da sabiraju numeriku vrednost slova, da se bave njenom formom, da posmatraju odnos malih i velikih slova, da trae akrostihove i anagrame i ostale egzegetike zakonitosti kojima nije teko podsmevati se. Njihovo opravdanje je da nita nije sluajno u delu iji je tvorac beskrajna inteligencija*. Leon Bio trai hijeroglifsko obeleje obeleje boanskog pisma, kriptografije anela - u svakom trenutku i u svakom biu na svetu. Praznoveran ovek misli da je prodro u to or gansko pismo: trinaest zvanica za veerom izraava simbol smrti; uti opal - simbol nesree...

* Staje beskrajna inteligencija? To e moda istraiti italac. Nema teologa koji je ne definie; ja vie volim jedan primer. Koraci koje ini jedan ovek, od roenja do sm rti, iscrtavaju u vremenu nepojmljivu sliku. Boanska Inteligencija odmah nasluuje tu sliku, kao to ljudska inteligencija odmah nasluuje sliku trougla. Ta slika (moda) ima svoju odreenu ulogu u ekonomiji univerzuma.

97

Sumnjivo je da svet ima smisla; jo vie je sumnjivo da ima dvos truki ili trostruki smisao, primetie nevernik. Shvatam da je tako; ali shvatam i da hijeroglifski svet koji trai Bio najvie odgovara dostojans tvu intelektualnog Boga kod teologa. Nijedan ovek ne zna ko je, rekao je Leon Bio. Niko kao on, i niko kao on nije prikazao to duboko unutranje neznanje. Za sebe je mislio da je strogi katolik, a bio je sledbenik kabalista, tajni Svedenborgov i Blejkov brat: jeretik.

98

Dve knjige

Poslednja Velsova knjiga - Guide to the New World. A Handbook of Constructive World Revolution - na prvi pogled moe delovati kao prava enciklopedija uvreda. Njene veoma itke stranice kau za Firera da cii kao zec dok ga deru"; Geringa, da je unititelj gradova u koji ma se sledeeg dana iste slomljena stakla i vre pripreme za veernju molitvu"; Idna, da je neuteni udovac, kvintesencija Lige naroda"; Josifa Staljina, da na nestvarnom dijalektu nastavlja borbu za diktaturu proletarijata, iako niko ne zna staje proletarijat, ni kako ni gde diktira"; besmisleni Ajnsajd"; za generale francuske vojske, da su ih porazili svest o sopstvenoj nesposobnosti, tenkovi proizvedeni u Cehoslovakoj, radiofonijski glasovi i glasine i nekolicina kurira na biciklima"; oi gledna volja za porazom" (willfor defeat) odlikuje britansku aristokratiju; zlokobni bordel" June Irske; za englesko Ministarstvo spoljnih poslova da ni najmanje nije tedelo truda da Nemaka dobije rat koji je ve izgubila"; da je ser Semjuel Hor mentalna i moralna budala"; da su Amerikanci i Englezi izdali liberalnu stvar u paniji"; potkazuje one koji misle da je ovaj rat ideoloki rat", a ne zloinaki obrazac sada njeg haosa" i naivce koji veruju da je dovoljno isterati zle duhove, od nosno unititi demone Geringa i Hitlera, pa da svet postane rajsko mesto. Sakupio sam nekoliko Velsovih estokih optubi: u knjievnom po gledu one nisu vredne pomena; neke mi deluju nepravedno, ali pokazu ju nepristrasnost njegove mrnje ili srdbe. Pokazuju takoe i slobodu koju uivaju pisci u Engleskoj, u kljunom trenutku bitke. Mnogo va nija od ove epigramske zlovolje (od koje sam naveo tek nekolicinu pri mera, a njihov broj bi se veoma lako mogao utrostruiti ili uetvorostruiti) jeste doktrina njegovog revolucionarnog prirunika. Ona se mo e svesti na preciznu iskljuivost: ili Engleska poistoveuje svoju stvar sa optom revolucijom (federalno ureenog sveta), ili je pobeda nedo99

kuiva i beskorisna. Poglavlje XII (stranice 48-54) utemeljuje osnove novog sveta. Tri zavrna poglavlja raspravljaju o nekim manje vanim problemima. Vels nije nacista, sto je neverovatno. Neverovatno, jer su to gotovo svi moji savremenici, ak i oni koji poriu ili nisu toga svesni. Od 1925. nema publiciste koji ne smatra da neumitna i banalna injenica roenja u odreenoj zemlji i pripadnosti odreenoj rasi (ili odreenoj dobroj meavini rasa) nije jedinstvena privilegija i dovoljan talisman. Branitelji demokratije, koji misle da se veoma razlikuju od Gebelsa, uporno zahtevaju od svojih italaca, govorei istim jezikom kao i njihovi neprija telji, da sluaju otkucaje srca, jer su u njemu duboke zapovesti krvi i tla. Seam se, tokom Graanskog rata u Spaniji, nekih komplikovanih ras prava. Jedni su se izjanjavali kao republikanci; drugi kao nacionalisti; trei kao marksisti; svi su, koristei leksiku gaulajtera, govorili o Rasi i Narodu. ak su i ljudi sa srpom i ekiem bili rasisti... Takoe se seam, i sad sam zapanjen, neke skuptine sazvane da se osudi antisemitizam. Postoji nekoliko razloga zbog kojih ne bih bio antisemita; glavni je ovaj: razlika izmeu Jevreja i onih koji to nisu izgleda mi, uopteno, bez naajna; ponekad, prividna ili neprimetna. Niko, tog dana, nije delio moje miljenje; svi su se zaklinjali da se nemaki Jevrejin neizmerno razlikuje od Nemca. Uzaludno sam pokuavao da ih podsetim da to upravo kae i Hitler; uzaludno sam isticao da skuptina protiv rasizma ne sme da prihvata doktrinu o izabranoj rasi; uzaludno sam navodio mu dru izjavu Marka Tvena: Ja ne pitam koje je rase neki ovek; dovoljno je da je ljudsko bie; niko ne moe da bude nita gore od toga" (The Man that Corrupted Hadleyburg, str. 204). U ovoj knjizi, kao i u drugim - The Fate of Homo Sapiens, 1939; The Common Sense of War and Peace, 1940. - Vels nas opominje da se setimo nae sutinske ovenosti i da obuzdamo nae jadne razlike, ma koliko one bile patetine ili ivopisne. To obuzdavanje zaista nije preterano: svodi se na zahtev upuen dravama, radi njihovih boljih odno sa, za onim to elementarna uljudnost zahteva od pojedinaca. Niko ko ispravno rasuuje - kae Vels - ne misli da su itelji Velike Britanije izabran narod, jo otmenija vrsta nacista, koji se sa Nemcima bore za prevlast nad svetom. Oni su na elu bitke za oveanstvo. Ako nisu na elu, nisu nita. Ta dunost je privilegija."
100

Let the People Think naslov je jednog izbora eseja Bertranda Rasela. U prethodno pomenutom delu Vels trai od nas- da ponovo razmisli mo o svetskoj istoriji bez pristrasnosti geografskog, ekonomskog ili et nikog karaktera; Rasel takoe da je savete univerzalnog karaktera. U treem lanku - Free thought and official propaganda predlae da se u osnovnim kolama predaje umetnost kritikog itanja novina. Shvatam da ta sokratovska disciplina ne bi bila beskorisna. Od osoba koje poz najem, samo je nekolicina savladala poetna znanja te discipline. Ljudi doputaju sebi da ih obmanu tipografska ili sintaksika lukavstva; misle da se neto dogodilo jer je objavljeno krupnim crnim slovima; brkaju istinu i font dvanaesticu; ne ele da shvate da izjava: Svi pokuaji agre sora da napreduje dalje od take B doiveli su krvavi neuspeh, jeste pu ki eufemizam kojim se saoptava gubitak take B. Jo gore: bave se ne kom vrstom magije, misle da ispoljiti strah znai saraivati s neprijate ljem... Rasel predlae da se drava potrudi da zatiti ljude od tih lai i sofizama. Recimo, predlae da uenici prouavaju poslednje Napoleonove poraze, kroz biltene Monitera, gde su prikazani kao trijumfi. Potom predlae domae zadatke: poto se proui istorija ratova s Francuskom na osnovu engleskih tekstova, napisati ponovo tu istoriju, ali vienu iz francuskog ugla. Nai nacionalisti" ve primenjuju taj paradoksalni metod: predaju argentinsku istoriju gledano iz panskog ugla, a ne iz ugla naroda Keua ili Kerandi. Sto se tie ostalih lanaka, prilino je dalekovid lanak pod naslo vom Genealogija faizma. Autor poinje opservacijom da politike injenice proistiu iz prethodnih spekulacija, te da obino protekne mno go vremena izmeu pojave neke doktrine i njene primene. Recimo: bli stava dananjica", koja nas iritira ili oduevljava i koja nas esto uni tava, nije nita drugo do nesavren odsjaj starih rasprava. Straan, sudei po broju javnih vojnih jedinica i tajnih pijuna, Hitler je pleonazam Karlajla (1795-1881), pa ak i Fihtea (1762-1814); Lenjin, transkripcija Karla Marksa. Otuda se verodostojni intelektualac kloni savremenih po lemika: stvarnost je uvek anahrona. Rasel pripisuje teoriju faizma Fihteu i Karlajlu. Prvi, u etvrtom i petom govoru uvenih Reden an die deutsche Nation, temelji superior nost Nemaca na neprekinutom posedovanju jednog istog jezika. Taj razlog je neizmerno varljiv; moemo pretpostaviti d a n a zemljinoj kugli nema nijednog istog jezika (ak i da su rei takve, nisu takve predsta101

ve; ak i da istunci kau nogomet, oni imaju predstavu fudbala); podsetiemo da je nemaki jezik manje ist" nego baskijski ili jezik Hotentota; moemo postaviti pitanje zato je poeljniji jezik bez meavina... Mnogo sloeniji i reitiji je Karlajlov doprinos. On je, 1843. godi ne, napisao da je demokratija oaj jer nisu pronaeni heroji koji bi nas vodili. Godine 1870. klicao je pobedi miroljubive, otmene, duboke, vrste i pobone Nemake" nad hvalisavom, tatom, gestikulirajuom, svaalakom, nervoznom, hipersenzibilnom Francuskom" (Miscella nies, sedmi tom, str. 251). Veliao je srednji vek, osuivao parlamentar ne brbljarije, branio uspomenu na boga Tora, Vilijema Bastarda, Knoksa, Kromvela, Fridriha II, utljivog Doktora Francuske i Napoleona, udeo za svetom koji ne bi bio haos ureen glasakim kutijama", pro klinjao ukidanje ropstva, predloio pretvaranje statua - stranih solecizama od bronze" - u korisne kade za kupanje, veliao smrtnu kaznu, radovao se da cela drava bude kasarna, dodvoravao se, i izmislio ju je, tevtonskoj rasi. Ako neko arko eli da proita i ostala njegova prokli njanja ili velianja, moe da prelista Past and Present (1843) i Latterday Pamphlets iz 1850. godine. Bertrand Rasel zakljuuje: U izvesnom smislu moe se tvrditi da je ambijent s poetka XVIII veka bio racionalan, dok je u nae vreme on duboko antiracionalan". Ja bih odstranio stidljivu uvodnu frazu kojom poinje ova reenica.

102

Beleka o 23. avgustu 1944.

Taj dan, krcat dogaajima, izazvao j e u meni tri razliita duevna stanja zbog: fizike radosti kad sam uo za osloboenje Pariza; spoznaje da neka kolektivna emocija moe da ne bude neplemenita; zagonetnog i oiglednog oduevljenja mnogih Hitlerovih pristalica. Znam da poku aj da istraim to oduevljenje podrazumeva mogunost rizikovanja da liim na umiljene hidrografe koji su ispitivali zasto je dovoljan samo je dan rubin da bi se zaustavio tok reke; mnogi e me optuivati da se ba vim sablasnom injenicom. Ona se, ipak, dogodila i hiljade osoba u Buenos Ajresu moe to potvrditi. Odmah mije bilo jasno da je beskorisno baviti se protagonistima. Ti prevrtljivci, silom svoje nedoslednosti, izgubili su svaku predstavu da opravdaju sopstveni zanos: slave germansku rasu, a mrze saksonsku" Ameriku; osuuju lanke iz Versaja, a aplaudiraju udima blickriga; oni su antisemiti, a ispovedaju religiju hebrejskog porekla; blagosiljaju rat podmornicama, a estoko osuuju britansku pirateriju; potkazuju impe rijalizam, a zastupaju i promoviu tezu o ivotnom prostoru; oboavaju generala San Martina, borca za nezavisnost, a misle da je nezavisnost Amerike bila greka; na postupke Engleske primenjuju Isusova pravila, a na postupke Nemake Zaratustrina. Pomislio sam da je svaka neizvesnost bolja od dijaloga sa tom braom haosa, jer njih beskrajno ponavljanje zanimljive formulacije ja sam Argentinac oslobaa asti i milosti. Sem toga, zar nije Frojd govo rio, i zar to nije naslutio Volt Vitmen, da ljudi malo znaju o dubokim pokretaima sopstvenog ponaanja? Moda, kaem sebi, magija simbo la Pariz i osloboenje jeste toliko mona, te su Hitlerove pristalice za boravile da ona znai poraz njihovog oruja. Umoran, zakljuio sam da sklonost ka mitovima i legendama, strah i jednostavna prijemivost za stvarnost jesu prava objanjenja ovog problema.
103

Nekoliko noi kasnije, doiveo sam prosvetljenje zahvaljujui jed noj knjizi i jednoj uspomeni. Knjiga je bila Man and Superman Bernar da Soa; re je o odlomku koji se odnosi na metafiziki san Dona Tanera u kojem se kae da je uas pakla u njegovoj nestvarnosti; ovo shvatanje moe da se uporedi sa uenjem jednog drugog Irca, Jovan Skot Erigena, budui da je on poricao sutinsko postojanje greha i zla i tvrdio da e se sva stvorenja, ak i avo, vratiti Bogu. A uspomena se odnosi na dan koji je savreno i odurno nalije 23. avgusta: 14. jun 1940. godine. Jedan germanofil, ijeg imena ne elim da se seam, uao je tog dana u moju kuu; stojei, s vrata, saoptio mi je vanu vest: nacisti su zauzeli Pariz. Osetio sam meavmu tuge, gaenja, uznemirenosti. Neto to ni sam razumeo paralisalo me jc: bezobrazluk njegovog likovanja nije se mogao sakriti. Dodao je da e veoma brzo ta vojska ui u London. Sva ko suprotstavljanje bilo bi beskorisno, njenu pobedu nita nee zausta viti. Tad sam shvatio da je i on bio zaprepaen. Ne znam da li pomenute injenice zahtevaju objanjenje. Mislim da ih mogu ovako tumaiti: za Evropljane i Amerikance postoji - jedan je dini - mogui poredak: onaj koji se nekada zvao Rim, a sada, kultura Zapada. Biti nacista (igrati se energinog varvarstva, igrati se Vikinga, Tatarina, osvajaa iz XVI veka, gaua, crvenokoca) jeste, na duge sta ze, mentalna i moralna nemogunost. Nacizam pati od nestvarnosti, kao Erigenin pakao. Nemogue je nastaniti se u njemu; ljudi mogu samo da umiru zbog njega, lau zbog njega, ubijaju i prolivaju krv zbog njega. Niko, u sredinjoj usamljenosti svoga bia, ne moe da prieljkuje nje govu pobedu. Izneu smelu pretpostavku: Hitler eli da bude poraen. Hitler, nekako naslepo, sarauje sa vojskama koje e ga neminovno po tui, kao to su metalni gavranovi i zmaj (ni oni, verovatno, nisu smet nuli sa uma da su udovita), misteriozno, saraivali s Herkulom.

104

O Vateku Vilijema Bekforda

Vajld pripisuje sledeu duhovitost Karlajlu: nainiti Mikelanelovu biografiju izostavljajui bilo kakvo pominjanje Mikelanelovih del. Stvarnost je toliko sloena, a istorija toliko fragmentarna i toliko pojednostavljena, da bi neki sveznajui posmatra mogao sastaviti mnotvo, skoro bezbroj, biografija jednog oveka, koje bi isticale nezavisne inje nice i njih bismo proitali bezbroj, pre nego to shvatimo da je njihov protagonista isti ovek. Pojednostavimo do krajnosti neiji ivot: zamis limo da ga ini trinaest hiljada injenica. Jedna od hipotetinih biogra fija registrovala bi niz 11, 22, 33...; druga, niz 9, 13, 17, 21...; trea, niz 3, 12, 21, 30, 39... Nije nepojmljiva istorija snovajednog oveka; dru ga, organa njegovog tela; trea, prevara koje je poinio; etvrta, svih trenutaka u kojima je zamiljao piramide; peta, njegovog odnosa prema noi i zorama. Sve ovo moe delovati potpuno sablasno; naalost, nije. Niko ne pristaje da napie knjievnu biografiju nekog pisca, vojnu bio grafiju nekog vojnika; svi vie vole genealoku biografiju, ekonomsku biografiju, psihijatrijsku biografiju, hirurku biografiju, tipografsku bio grafiju. Sedam stotina stranica obuhvata jedan vid Poovog ivota; fa sciniran njegovim promenama doma, autor jedva uspeva da pomene Melstrem i kosmogoniju Eureke. Drugi primer je zanimljivo otkrie u predgovoru jedne od Bolivarovih biografija: U ovoj knjizi govori se veoma krto o bitkama kao i u knjizi istog autora o Napoleonu". Karlajlova ala nagovestila je nau savremenu knjievnost: godine 1943. bila bi paradoksalna Mikelanelova biografija u kojoj bi uopte bila pomenuta Mikelanelova del. Istraivanje najnovije biografije Vilijema Bekforda (1760-1844) nametnulo mije prethodna zapaanja. Vilijem Bekford, iz Fonthila, bio je otelovljenje prilino banalnog tipa milionera, velikog gospodina, putni ka, bibliofila, graditelja palata i libertinca; epmen, njegov biograf, pronikao je (ili nastoji da pronikne) u njegov lavirintski ivot, ali previa
105

analizu romana Vatek, jer je zahvaljujui njegovim poslednjim stranica ma, tanije poslednjih deset, Bekford stekao slavu. Uporedio sam nekoliko prikaza Vateka. Predgovor koji je Malarme napisao povodom ponovnog objavljivanja tog del 1876. obiluje pronicljivim zapaanjima (recimo: on primeuje da roman poinje na krov noj terasi jedne kule sa koje se tumai nebeski svod, a zavrava se u za nosnoj podzemnoj eleznici), ali je napisan etimolokim dijalektom francuskog jezika, a njega je teko ili gotovo nemogue proitati. Belok {A Conversation with an Angel, 1928) razmilja o Bekfordu ne osvrui se na injenice; poredi njegovu prozu sa Volterovom i zakljuuje da je on jedan od najpodlijih ljudi svoje epohe, one of the vilest men of his ti me. Moda je najlucidniji sud izrekao Sejntsberi, u jedanaestom tomu Cambridge History of English Literature. Fabula romana Vatek, u sutini, nije sloena. Vatek (Harun Benalmotasim Vatik Bila, deveti kalif Abasida) gradi vavilonsku kulu ne bi li otkrio tajnu planeta. One mu proriu niz uda, posredstvom jednog oveka bez premca, koji e doi iz nepoznate zemlje. Izvesni trgovac stie u carsku prestonicu; njegovo lice je toliko grozno da ga straari zatvorenih oiju dovode pred kalifa. Trgovac prodaje sablju kalifu, a on da nestaje. Na seivu su ugravirana zagonetna slova, promenljiva, koja se ismevaju Vatekovoj radoznalosti. Neki ovek (koji kasnije opet ne staje) uspeva da ih odgonetne; jednog dana ona znae: Ja sam najmanje udo u oblasti u kojoj je sve udesno i dostojno najveeg princa na zem lji; drugog: Teko onom ko nepromiljeno udi da zna ono to ne bi smeo da zna. Kalif se predaje magijskim vetinama; glas trgovca, u tami, predlae mu da se odrekne muslimanske vere i da se pokloni silama ta me. Ako to uini, bie mu podaren Alkazar Podzemne Vatre. Pod nje govim svodovima moi e da posmatra blaga to su mu zvezde obea le, talismane kojima se dri u pokornosti svet, dijademe preadamskih sultana i Sulejmana Bendaula. Pohlepni kalif pristaje; trgovac od njega zahteva etrdeset ljudskih rtava. Protiu mnoge krvave godine; Vatek, due crne od strahota, stie do puste planine. Zemlja se otvara; ispunjen strahom i nadom, Vatek se sputa do dna sveta. Cutljiva i bleda gomila ljudi luta, ne gledajui se, prekrasnim galerijama neizmerno ogromne palate. Trgovac ga nije slagao: Alkazar Podzemne Vatre obiluje rasko ima i talismanima, ali je takoe i pakao. (U istovetnoj povesti o dokto ru Faustu, i u mnogim srednjovekovnim legendama, pakao je kazna za
106

grenika zato to sklapa savez sa bogovima Zla; u ovoj prii je i kazna i iskuenje.) Sejntsberi i Endru Lang smatraju da je ideja o Alkazaru Podzemne Vatre najsjajnija Bekferdova zamisao. Ja tvrdim da je re o prvom zbi lja stranom paklu u literaturi*. Rizikujem da iskaem ovaj paradoks: najslavniji od knjievnih paklova, dolente regno iz Boanstvene kome dije, nije strano mesto; on je mesto na kojem se dogaaju strane stva ri. Razlika je bitna. Stivenson (A Chapter on Dreams) kae da gaje u snovima tokom detinjstva proganjala jedna odvratna nijansa smee boje; esterton [The Man who was Thursday, VI) zamilja da na zapadnim granicama sveta moda postoji drvo koje je vie, ali i manje, od drveta, dok se na isto nim granicama nalazi kula, ija je sama arhitektura zlokobna. Po, u Ru kopisu pronaenom u boci, govori o junom moru gde telo broda raste kao ivo telo mornara; Melvil posveuje mnoge stranice u Mobi Diku da opie uas nepodnoljive beline kita... Naveo sam mnotvo primera; mo da bi bilo dovoljno rei da Danteov pakao velia pojam zatvora; Bekfordov, tunele none more. Boanstvena komedija je najopravdanija i najsolidnija knjiga u celokupnoj literaturi: Vatek je samo zanimljiva knji ga, the perfume and suppliance of a minute; ipak verujem da Vatek pred via, makar na rudimentaran nain, satanski sjaj Tomasa de Kvinsija i Poa, Sarla Bodlera i Uismana. Postoji jedan neprevodiv engleski epitet, epitet uncanny, da se oznai natprirodni uas; taj epitet {unheimlich na nemakom) primenjiv je na neke stranice romana Vatek; koliko se seam, ni na jednu drugu prethodno pomenutu knjigu. Cepmen navodi neke knjige koje su uticale na Bekforda; Biblioth que Orientale iji je autor Barthelemo d'Erbelo; Quatre Facardins Hamiltona; Volterova Vavilonskaprinceza; uvek kritikovanu i zadivljujuu Hiljadu ijednu no Galana. Ja bih ovaj spisak dopunio sa Carceri d'invenzione Piranezija; zatim bakroreze, njih je hvalio Bekford, sa prika zima monih palata koje su istovremeno i nerazmrsivi lavirinti. Bek ford, u prvom poglavlju Vateka, nabraja pet palata posveenih ulima; Marino je, u delu Adone, ve opisao pet slinih vrtova. Samo tri zimska dana i dve noi 1782. godine bilo je potrebno Vilijemu Bekfordu da napie traginu istoriju svog kalifa. Napisao ju je na
* U literaturi, kaem, ne u mistici: izborni pakao Svedenborga - De coelo et infer no, 545, 554 - ranijeg je datuma. 107

francuskom jeziku; Henli ju je preveo na engleski 1785. Original nije veran prevodu; Sejntsberi primeuje da je francuski jezik XVIII veka manje izraajan nego engleski za opisivanje neodreenih strahota" (Bekfordov izraz) te jedinstvene povesti. Henlijeva engleska verzija pojavljuje se u 856. tomu Everyman Li brary; pariki izdava Peren objavio je originalni tekst, a reviziju i pred govor uradio je Malarme. udno je da epmenova iscrpna bibliografi ja zanemaruje tu reviziju i taj predgovor. Buenos Ajres, 1943.

108

O Purpurnoj zemlji

Ovaj Hadsonov roman prvenac moe se svesti na toliko drevan obrazac koji gotovo da moe obuhvatiti i Odiseju; toliko elementaran, da mu suptilno obezvreuje naziv obrazac. Junak kree u pohod i na tom putu mu iskrsavaju dogodovtine. Ovom nomadskom anru, punom sluajnosti, pripadaju Zlatni magarac i delovi Satirikona; Pikvik i Don Kihot; Kim iz Lahora i Arekova Druga senka. Nazvati pikarskim roma nima te fikcije ini mi se neopravdanim; kao prvo, zbog siunog znae nja te rei; drugo, zbog njenih lokalnih i vremenskih ogranienja (panija, XVI i XVII vek). Sem toga, re je o sloenom anru. Nered, nepo vezanost i raznolikost nisu neshvatljivi, ali je nuno da njima vlada izvesno tajno ustrojstvo i ono se postepeno otkriva. Setio sam se nekih slavnih primera; moda nema nijednog koji ne bi pokazao oigledne ne dostatke. Servantes uvodi dva lika: jedan je idalgo ,,suv kao grana", vi sok, asketski, lud i patetian; drugi je debeljukasti seljak, onizak, izelica, zdrave pameti i neotesan: taj simetrian i trajan nesklad zavrava se tako to im oduzima stvarnost, to ih svodi na cirkuzante. (U sedmom poglavlju Elpaydor na Lugones je ve nagovestio ovu zamerku.) Kip ling izmilja Prijatelja Celog Sveta, posve slobodnog Kima: posle ne koliko poglavlja, pritisnut ne znam kakvom patriotskom perverzijom, poverava mu uasnu ulogu pijuna. (U knjievnoj autobiografiji, napi sanoj nekih trideset pet godina kasnije, Kipling se nimalo ne kaje zbog toga, ak nije ni svestan.) Ove nedostatke navodim bez elje da budem preterano kritian; to inim da bih bio iskren u proceni Purpurne zem lje. Najnerazvijeniji oblici anra romana koji razmatram sadre puki sled avantura, samo dogodovtine; sedam putovanja Simbada More plovca moda su najjasniji primer. U njima je junak puki subjekat, bez lian i pasivan kao i italac. U drugim (jedva neto sloenijim) injeni ce slue da pokau karakter junaka, njegove besmislice i manije; takav
109

je sluaj prvog del Don Kihota. U ostalim (koji odgovaraju potonjoj etapi) kretanje je dvostruko, reciprono: junak oblikuje okolnosti, okol nosti oblikuju karakter junaka. Takav je drugi deo Don Kihota, roman Haklber Fin Marka Tvena, ili Purpurna zemlja. Ova fikcija ima, u stva ri, dva zapleta. Prvi, vidljiv: avanture engleskog mladia Ricarda Lema. Drugi, dubinski, nevidljiv: uspeno prilagoavanje Lema domorocima, njegovo postepeno preobraanje u plemenitog divljaka to pomalo podsea na Rusoa i pomalo predvia Niea. Njegovi Wanderjahre su takoe Lehrjahre. Na vlastitoj koi Hadson je osetio surovosti poludivljeg, pa storalnog ivota; Ruso i Nie, samo putem tomova Historie Gnrale des Voyages i Homerovih epova. Sto ne znai da je Purpurna zemlja bez mane. Roman pati od jedne oigledne greke, koja se mora pripisa ti usudu improvizacije: isprazna i naporna sloenost izvesnih avantura. Mislim na zavrne: prilino su komplikovane, pa zamaraju, ali nisu ne zanimljive. U tim napornim poglavljima, Hadson kao da nije razumeo da knjiga ima sukcesivan sled (toliko sukcesivan kao Satirikon ili ivo topis lupea), a on je usporava beskorisnim zapletima. Re je o veoma estoj greci: Dikens je u svim svojim romanima na istovetan nain preopiran. Moda u gauo knjievnosti nema boljeg del od Purpurne zemlje. Bilo bi jadno da nam neka topografska proizvoljnost i tri do etiri gre ke, tj. slovne greke (Camelones umesto Canelones, Aria umesto Arias, Gumesinda umesto Gumersinda) zasene ovu istinu... Purpurna zemlja je sutinski kreolski roman. Okolnost stoje pripoveda Englez opravdava pojedina objanjenja i preterane zanose upuene itaocu, to bi bilo ne uobiajeno za jednog gaua, naviknutog na to. U 31. broju asopisa Sur, Esekijel Martines Estrada kae: Nae podneblje nikada nije imalo pesnika, slikara ni tumaa poput Hadsona, niti e ga ikad imati. Ernandes je trun kosmorame argentinskog ivota koju je Hadson opevao, opisao i protumaio... Poslednje stranice Purpurne zemlje sadre najdublju fi lozofiju i vrhunsko opravdanje Amerike nasuprot zapadnoj civilizaciji i vrednostima akademske kulture". Martines Estrada, kao to se vidi, ni je oklevao da iskae svoju naklonost prema celokupnom Hadsonovom delu, poredei ga sa najslavnijim kanonskim knjigama nae gauo knji evnosti. Zato stoje prostor koji obuhvata Purpurna zemlja neuporedivo vei. Martin Fijero (uprkos Lugonesovom pokuaju kanonizacije) manje je epopeja o naim korenima-iz 1872! - a vie autobiografijaje110

dne protuve, krivotvorena hvalisavim junaenjem i kuknjavom koji go tovo proroki najavljuju tango. Askasubi ima vie ivosti, srenija reenja, vie sranosti, ali sve to je fragmentarno i skriveno u tri prigodna to ma, svaki od po etiri stotine stranica. Roman Don Segundo Sombra, uprkos verodostojnosti dijaloga, upropaen je eljom da se veliaju naj bezazleniji podvizi. Niko ne zna da je njegov pripoveda gauo; otuda dvostruka neopravdanost tog teatralnog preterivanja, koje od stada ju nadi pravi ratnu predstavu. Gviraldes svom glasu da je ozbiljan ton da bi priao o svakodnevnim poljskim poslovima; Hadson (kao Askasubi, kao Ernandes, kao Eduardo Gutijeres) pria potpuno prirodno o moda groz nim injenicama. Neko e primetiti da u Purpurnoj zemlji gauo postoji samo kao sporedna, drugorazredna pojava. Ali, to je jo bolje za autentinost nje govog portreta, treba odgovoriti. Gauo je utljiv ovek, gauo ne poz naje, ili prezire, komplikovane ari pamenja i introspekcije; zato, pri kazati ga autobiografski i kao veselog oveka, znai deformisati ga. Drugi Hadsonov pogodak je geografski. Iako roen u provinciji Buenos Ajres, u arobnom krugu pampe, ipak bira modru zemlju gde je gerilski konjiki odred izgubio svoje prvo i poslednje koplje: Istonu dravu. U argentinskoj knjievnosti nema gaua iz provincije Buenos Ajres; paradoksalan razlog je postojanje velikog grada Buenos Ajresa, majke slavnih gauo" knjievnika. Ako se umesto literature drimo istorije, uveriemo se da su ti proslavljeni gauosi malo uticali na sud binu svoje provincije, a nimalo na sudbinu zemlje. Tipina institucija gauovskog rata, gerilski konjiki odred, samo se sporadino pojavlju je u Buenos Ajresu. Grad zapoveda, zapovedaju gradske glaveine. Je dva da neki pojedinac - Crni mrav u sudskim dokumentima, Martin Fijero u literaturi - postie, lukavom pobunom, izvesnu vojnu pobedu. Hadson, rekao sam, bira za iznenadne pljakake upade svoga ju naka planine sa druge strane. Taj dobar izbor doputa mu da obogati put Ricarda Lema nepredvidivim situacijama svojstvenim promenljivosti rata - nepredvidivim situacijama koje idu u prilog avanturistikoj lju bavi. Makoli, u lanku o Banjanu, zadivljen je to se imaginacija jednog oveka s vremenom pretvara u line uspomene mnogih drugih ljudi. Hadsonova imaginacija se pamti: britanski meci to grme u noi u oblas ti Pajsandu; duboko zamiljen gauo koji sa uivanjem pui crni duvan,
111

pre bitke; devojka koja se podaje strancu, na tajnovitom mestu uz oba lu reke. Dovodei do savrenstva uvenu Bosvelovu reenicu, Hadson kae da je mnogo puta u ivotu zapoinjao da ui metafiziku, ali gaje uvek srena okolnost prekidala. Ova reenica (jedna od najnezaboravni)ih ko ju m i j e bavljenje knjievnou podarilo) tipina je za tog oveka i tu knjigu. Uprkos estoko prolivenoj krvi i rastancima, Purpurna zemlja spada u retke radosne knjige. (Druga, takoe amerika, takoe sa goto vo rajskim prizvukom, jeste Haklberi Fin Marka Tvena.) Ne mislim na zamrenu raspravu izmeu pesimista i optimista; ne mislim na doktri narnu radost koju je neizbeno spoznao patetini Vitmen; mislim na ra dostan karakter Ricarda Lema, na njegovu spremnost da prihvati sve promen bia, prijatne ili neprijatne. I, poslednje zapaanje. Uoiti ili ne uoiti kreolske nijanse moda je nevano, ali injenica je da ih od svih stranaca (ne iskljuujui, nara vno, ni pance) niko nije primetio sem Engleza. Miler, Robertson, Bar ton, Kaningejm, Graham, Hadson. Buenos Ajres, 1941.

112

Od nekog do nikog

U naelu, Bog je Bogovi (Elohim), mnoina koju neki nazivaju ve lianstvom a neki punoom, u emu se ogleda eho ranijih politeizama ili slutnja doktrine, proglaene u Nikeji, da je Bog Jedan i Trojica; tako se verovalo. Elohim zahteva glagol u jednini; prvi red Zakona doslovno kae: U poetku stvori Bogovi nebo i zemlju. Uprkos neodreenosti ko ju namee mnoina, Elohim je konkretan; zove se Bog Jehova i itamo da je etao po vrtu po vetrovitom danu, ili, kako kau engleske verzije, in the cool of the day. Krase ga ljudske crte; najednom mestu u Svetom pismu moemo proitati Pokaja se Jehova to je stvorio oveka na zem lji i bi mu ao u srcu, a na drugom, Zato to ja Jehova, tvoj Bog, jesam ljubomorni Bog, a na sledeem, Govorio sam u vatri svoga gneva. Subjekat ovih izraaje neosporno Neko, jedan telesni Neko koga su vekovi uveavali ili mu rasplinjavali obrise. Njegova imena su se menjala: Snaga Jakovljeva, Kamen Izrailja, Ja Sam Onaj Koji Jesam, Bog nad Vojskama, Kralj nad Kraljevima. Poslednje, nesumnjivo nadahnuto suprotnou Sluge nad Slugama Boijim Grgura Velikog, u prvobitnom tek stu je superlativ kralja: osobina je hebrejskog jezika - kae fra Luis de Leon - da udvostrui jednu istu re kada eli da prtera u neemu, u dobru ili u zlu. Tako, rei Pesma nad pesmama isto je kao kad mi na kastiljanskom kaemo Pesma meu pesmama, ovek meu ljudima, to znai, upadljiv i istaknut meu ostalima i neuporedivo bolji od mnogih drugih". U prvim vekovima nae ere, teolozi koriste prefiks sve, ranije rezervisan samo za prideve koji su se odnosili na prirodu ili Jupitera; stoga se ire rei svemoan, sveprisutan, sveznajui, koji od Boga ine potovanja dostojan haos nezamislivih superlativa. Ta nomenklatura, kao i druge, ini se da ograniava boanstvo: krajem V veka, nepozna ti autor Corpus Dionysiacum izjavljuje da nijedan afirmativni predikat ne odgovara Bogu. Nita se ne moe potvrdno izjaviti o Njemu, sve se moe negirati. Sopenhauer turo belei: Ta teologija je jedina istinita, ali ona nema sadraja". Napisani na grkom, traktati i pisma del Cor113

pus Dionysiacum u IX veku nailaze na itaoca koji ih prevodi na latins ki: njegovo ime je Johanes Erigena, ili Skotus, to jest Johanes Irac, ije ime je u istoriji zabeleeno kao Skotus Erigena, ili, Irac Irac. On formulie doktrinu panteistike prirode: pojedinane stvari su teofanije (ot kria ili prikazanja boanskog), iza njih je Bog koji je jedina stvarnost, ali on ne zna koje, zato to nije nikakvo koji, te je nepojmljiv samom sebi i sveukupnoj inteligenciji". On nije mudar, on je vie nego mudar; nije dobar, on je vie nego dobar; nedokuivo premauje i odbacuje sve atribute. Da bi ga definisao, Johanes Irac pribegava rei nihilum, to znai nita; Bog je iskonsko nita, creatio ex nihilo, ponor u kojem su zaeti prvo arhetipovi, a potom konkretna bia. On je Nita i Niko; svi koji su ga tako zamislili oseali su da je to vie nego Ko ili ta. Slino tome, Samkara ui da su ljudi, u dubokom snu, sm univerzum, da su Bog. Proces koji sam upravo naveo nije se, sasvim sigurno, nasumice odvijao. Uzdizanje do nitavila dogaa se, ili ima tendenciju da se do godi, sa svakim kultom; nepogreivo ga uoavamo kod ekspira. Nje gov savremenik Ben Donson ga voli, ali ne idolatrijski, on this side Idolatry; Drajden ga proglaava Homerom dramskih pesnika Engleske, ali priznaje da ume da bude dosadan i uobraen; diskurzivan XVIII vek nastoji da istakne njegove vrline i ukae na njegove mane; Moris Mor gan 1774. godine tvrdi da Lir i Falstaf nisu nita drugo do modifikacije duha njihovog tvorca; poetkom XIX veka taj stav ponovio je Kolrid, za koga Sekspir nije ovek nego knjievna varijacija Spinozinog be skrajnog Boga. Osoba Sekspir - pie - bila je natura naturala, posledica, ali ono univerzalno, to se potencijalno nalazi u pojedinanom, bi lo mu je otkriveno, ne kao neto izdvojeno iz opaanja pluraliteta sluajeva, nego kao supstanca sposobna za beskrajne modifikacije, od kojih je njegova lina egzistencija bila samo jedna." Hezlit to iznova potvruje: Sekspir je liio na sve ljude, osim u tome da lii na sve lju de. Duboko iznutra nije bio nita, ali bio je sve ono to su i ostali, ili to mogu da budu". Igo e ga, kasnije, uporediti sa okeanom, mrestilitem moguih oblika*.
* U budizmu se ponavlja ta slika. Prvi tekstovi kau da Buda, dok sedi ispod smok ve, osea isprepletanost svih uzroka i posledica u univerzumu, prole i budue inkarna cije svakog bia; potonji tekstovi, zapisani nekoliko vekova kasnije, zakljuuju da ni ta nije stvarno i da je svako znanje lano i kada bi bilo toliko reka Gang koliko ima zr naca peska na obali Ganga i jo toliko novih reka koliko je zrnaca peska na obalama svake nove reke Gang, broj zrna peska bio bi manji od broja stvari koje Buda ne zna.

114

Biti jedno, neumitno znai ne biti sve ostalo; maglovita slutnja ove istine podstakla je ljude da zamisle da je ne biti nita vie nego biti ne to i da, na odreeni nain, znai biti sve. Ta varljivost sadrana je u reci ma legendarnog kralja Hindustana; on odbacuje krunu i izlazi na ulicu da prosi: Od sada nemam kraljevstvo, odnosno moje kraljevstvo je bez granino, od sada mi vie ne pripada moje telo, odnosno pripada mi sva zemlja". openhauer je napisao da je istorija beskrajan i zbrkan san mnogih pokolenja; u tom snu postoje oblici koji se ponavljaju, moda i nema nieg drugog do oblika; jedan od njih je proces ije naznake sa dre ove stranice. Buenos Ajres, 1950.

115

Oblici jedne legende

Ljudi se opiru da vide starca, bolesnika ili mrtvaca, a ipak su pod vrgnuti smrti, bolestima i starosti; Buda je rekao da gaje ta misao pods takla da napusti svoju kuu i roditelje i obue utu odeu asketa. Ove njegove rei, one su prvo svedoanstvo, nalaze se u jednoj od kanon skih knjiga; drugo je zabeleena parabola o pet tajnih poklisara koje bo govi alju; oni su dete, pogureni starac, bogalj, osueni zlikovac i mrt vac, i oni upozoravaju da nam je sudbina roenje, nemo, bolest, trplje nje odreene kazne i smrt. Sudija Senki (u hindustanskim mitologijama tu ulogu preuzima Jama, jer je bio prvi ovek koji je umro) pita grenika da lije video poklisare; on odgovara da jeste, ali nije odgonetnuo nji hovu poruku; biri ga zatvaraju u kuu punu vatre. Moda Buda nije iz mislio ovu zastraujuu parabolu; dovoljno nam je da znamo da ju je is priao (Majjhima nikaya, 130) i da je, moda, nikada nije povezao sa svojim ivotom. Stvarnost moe biti previe sloena za usmeno predanje; legenda je na neki nain iznova stvara, te je ona samo na prvi pogled lana, to joj omoguava da ide svetom, od usta do usta. I u paraboli i u Budinim reci ma pojavljuju se star ovek, bolestan ovek i mrtav ovek; vreme je od ta dva teksta stvorilo jedan, spajajui ih u novu priu. Sidarta, Bodisatva, pre-Buda, sinje velikog kralja, Sudodana, pri padnika loze sunca. U noi kada je zaet, njegova majka sanja da sa nje ne desne strane ulazi slon, snenobele boje, sa est kljova*. Proroci tu mae da e njen sin vladati svetom ili e zavrteti toak uenja** i naui* Taj sanje, za nas, ista rugoba. Za Induse nije; slon, domaa ivotinja, simbol je blagosti; umnoavanje kljova ne moe biti neprijatno posmatrau ija umetnost, da bi prikazala da je Bog sveukupnost, izrauje likove sa mnogo ruku i lica; est je uobiajen broj (est puteva seobe; est Buda pre Bude; est strana sveta, raunajui zenit i nadir; est boanstava koje Ajurveda naziva estoro vrata Brame). ** Ova metafora je moda podstakla Tibetance na izum maina za molitvu, tokova ili cilindara koji se okreu oko svoje osovine, puni smotanih papirnih traka na koji-

116

ti ljude kako da se oslobode ivota i smrti. Poto kralj vie voli da Sidarta stekne ovovremenu slavu a ne svevremenu, zatvara ga u palatu iz koje su otklonjene sve stvari koje mogu da mu otkriju da je podloan propadanju. Tako protie dvadeset devet godina varljive sree, po sveene ulnim uicima; ali, jednog dana Sidarta izlazi iz palate i ugle da, zauen, pogurenog oveka, ija kosa nije kao kod drugih, ije te lo nije kao kod drugih", koji se oslanja o tap pri hodu i ije telo podrh tava. Pita koje taj ovek; koija mu objanjava da je on starac, i da e svaki ovek na zemlji biti kao on. Uznemiren, Sidarta nareuje da se odmah vrate; pri sledeem izlasku vidi gubavca prekrivenog irevima koga trese groznica; koija mu objanjava da je to bolesnik i da niko ni je poteen bolesti. Pri narednom izlasku vidi oveka koga nose u san duku; taj nepomian ovek je mrtvac, objanjavaju mu, a smrt je zakon svemu to se rodi. Pri sledeem, poslednjem, izlasku vidi monaha pro sjakog reda koji ne eli ni da umre ni da ivi. Na licu mu se.ogleda spokoj; Sidarta je pronaao put. Hardi je (Der Buddhismus nach lteren Pali-Werken) hvalio kolorit ove legende; jedan savremeni indolog, A. Fuse, iji podsmeljiv ton ne deluje uvek inteligentno, ili urbano, pie da istorija, ukoliko se prihvati Bodisatvino neznanje, nije liena dramatine gradacije niti filozofske vrednosti. Poetkom V veka nae ere, monah Fa-Hien lutao je po kra ljevstvima Hindustana u potrazi za svetim knjigama i ugledao ruevine grada Kapilavastu, i etiri slike koje je Aoka podigao, na severu, na ju gu, na istoku i na zapadu zidina, da bi pamtio susrete. Poetkom VII ve ka jedan hrianski svetenik napisao je roman iji je naslov Varlaam y Joasaf; Josafat (Josafat, Bodisatva) sin je jednog indijskog kralja; astro lozi mu predviaju da e vladati veim kraljevstvom, kraljevstvom Sla ve; kralj ga zatvara u palatu, ali Josafat otkriva nesrean poloaj ljudi zahvaljujui jednom slepcu, jednom gubavcu i jednom samrtniku; na kraju se priklanja veri, zahvaljui pustinjaku Barlaamu. Ova hrianska verzija legende bila je prevedena na mnoge jezike, ak i na holandski i latinski; na molbu Hakona Hakonarsona, na Islandu je napisana, polo vinom XIII veka, Barlaams saga. Kardinal Sesar Baronio ukljuio je Josafata u svoju dopunu (1585-1590) Rimokatolike martirologije; Dijego de Kouto je 1615. otkrio, u Dekadama, analogiju izmeu izmiljema se ponavljaju magine rei. Neke su rune; druge su nalik na velike mlinove i pokre u ih voda ili vetar.

117

ne indijanske prie i istinske, pobone povesti o svetom Josafatu. Sve ovo i mnogo vie nai e italac u prvom tomu Origenes de la novela Menendesa i Pelaja. Legenda koja je u zapadnim zemljama odredila da bi Rim kanonizovao Budu ipak ima jedan nedostatak: susreti o kojima pripoveda su delotvorni, ali i neverovatni. etiri Sidartina izlaska i etiri pouna lika nisu u skladu sa uobiajenim delovanjem sluajnosti. Manje zainteresovani za estetsko, a vie za preobraanje ljudi, umne crkvene glave elele su da opravdaju ovu anomaliju; Kepen (Die Religion des Buddha, I, 82) belei da su u poslednjem obliku legende gubavac, mrtvac i monah simulakrumi koje stvaraju boanstva ne bi li pouila Sidartu. Ili, u tre oj knjizi epopeje na sanskritu Buddhacarita, kae se da su bogovi stvo rili mrtvaca i da ga nijedan ovek nije video dok su ga nosili, sem koijaa i princa. U legendarnoj biografiji iz XVI veka, etiri prikazanja su etiri metamorfoze jednog boga (Wieger: Vies chinoises du Bouddha,
37-41).

Najdalje se otilo u knjizi Lalitavistara. O toj kompilaciji u prozi i stihu, napisanoj na neistom sanskritu, obino se govori prilino ironi no; na njenim stranicama povest o Spasitelju vrtoglavo se naduvava do pucanja. Taj tekst nam otkriva da Budu okruuje dvanaest hiljada mo naha i trideset dve hiljade Bodisatva; sa etvrtog neba on odreuje vreme, kontinent, kraljevinu i kastu u kojoj e se ponovo roditi da bi poslednji put umro; zvui osamdeset hiljada talambasa prate njegove rei, dok je u telu njegove majke snaga deset hiljada slonova. U tom udnom spevu, Buda upravlja svakom etapom svoje sudbine; ini da boanstva projektuju etiri simbolika lika i, kada upita koijaa, ve zna ko su i ta znae. Fue u tome vidi puku servilnost autora, jer oni ne prihvataju da Buda ne zna ono to zna sluga; ipak, po mom miljenju, reenje ove za gonetke je drugaije. Buda stvara slike i potom pita treu osobu za nji hovo znaenje. Teoloki odgovor bi moda bio: knjiga je iz kole Mahayana, koja ui da je ovovremenski Buda emanacija, odnosno odraz, venog Bude; onaj na nebu ureuje stvari, ovaj na zemlji trpi ili izvra va. (Na vek, sa drugaijom mitologijom i renikom, govori o nesvesnom.) oveanstvo Sina, drugog lica Boga, zavapilo je s krsta: Boe moj, Boe moj, zato si me ostavio?; oveanstvo Bude, po analogiji, moglo bi se uasnuti oblicima koje je stvorilo njihovo vlastito boans tvo... Da bi se razmrsio problem, nisu neophodne takve dogmatske sup118

tilnosti; dovoljno je setiti se da sve religije Hindustana, a posebno budi zam, ue da je svet prividan. Detaljan izvetaj o igri (jednog Bude) e li da prenese Lalitavistara, prema Vinternicu; igra ili san, za Mahayanu, Budin ivot na zemlji je novi san. Sidarta bira naciju i roditelje. Sidarta stvara etiri oblija koja e ga zapanjiti. Sidarta ureuje da novo oblije iskae smisao prethodnih; sve je logino ako to shvatimo kao Sidartin san. Jo bolje ako to zamislimo kao san u kojem se pojavljuje Sidarta (kao to se pojavljuju gubavac i monah) te da niko ne sanja, jer u oima budizma sa severa, svet i prozeliti i nirvana i toak seoba i Buda, svi su podjednako nestvarni. Niko ne utrne u nirvani, itamo u jednom slav nom traktatu, jer utrnue bezbrojnih bia u nirvani liilo bi na nestanak odreene fantazmagorije koju neki arobnjak magijskim vetinama stva ra na raskrsnici i, dalje, pie da je sve puka praznina, puko ime, i knjiga koja to kae i ovek koji je ita. Paradoksalno, numerika preterivanja u tom spevu odbacuju stvarnost, ne slue njenom uveanju; dvanaest hiljada monaha i trideset dve hiljade Bodisatva manje su stvarni nego je dan monah i jedan Bodisatva. Obilje oblija i obilje cifara (XII poglav lje sadri niz od dvadeset tri rei koje oznaavaju neprekinuto jedinstvo rastueg broja nula, od 9 do 49, 51 i 53) obilje su grotesknih mehuria, emfaza Nieg. Tako je irealno stvaralo pukotine u istoriji; prvo je juna ke uinilo fantastinim, potom princa i, sa princem, sve generacije i uni verzum. Krajem XIX veka Oskar Vajld ponudio je novo vienje; sreni princ umire zatoen u palati, ne otkrivi bol, ali njegov posthumni lik ga spoz naje sa visine pijedestala. Hronologija Hindustana je nepouzdana; moja uenost jo vie; Kepen i Herman Bek su moda isto skloni greci, kao i potpisnik ovih re dova; ne bi me iznenadilo da moja pria o toj legendi postane legendar na, sainjena od sutinske istine i sluajnih greaka.

119

Od alegorija do romana

Za nas je alegorija estetika greka. (Prvo sam hteo da napiem ni je nita drugo do greka estetike", ali kasnije sam primetio da moja re enica sadri alegoriju.) Koliko ja znam, alegorijski anr analizirali su Sopenhauer (Svet kao volja i predstava, I, 50), De Kvinsi (Writings, XI, 198), Franesko de Sanktis (Storia dlia letteratura italiana, VII), Kro e (Estetika, 39) i esterton (G. F. Watts, 83); u ovom eseju ograniiu se na dvojicu poslednjih. Kroe porie alegorijsku umetnost, esterton je brani; mislim da je Kroe u pravu, ali voleo bih da odgonetnem kako je forma koja nam deluje neprihvatljivo mogla uivati toliku naklonost. Kroeove rei su kristalne; dovoljno mi je da ih ponovim na panskom: Ukoliko se simbol shvata kao neto neodvojivo od umetnike in tuicije, on je sinonim same intuicije, a ona uvek ima obeleje idealnog. Ukoliko se simbol shvata odvojeno, ako se sjedne strane moe izraziti simbol, a s druge stvar koju simbolie, ponovo se upada u intelektualis tiku greku; tako shvaen simbol je pokazatelj apstraktnog koncepta, on je alegorija, on je nauka, ili umetnost koja oponaa nauku. Ipak, mo ramo biti poteni prema alegoriji i naglasiti da je u pojedinim sluajevi ma ona bezazlena. Iz Osloboenog Jerusalima moe se izvui mnotvo moralnih pouka; iz Marinovog Adonisa, pesnika lascivnosti, misao da neumereni uitak skonava u bolu; ispred svoje statue vajar moe staviti napis Milosre ili Dobrota. Takve alegorije naknadno dodate nekom za vrenom delu nisu tetne. One su samo izrazi spolja pridodati drugim izrazima. Jerusalimu je dodata jedna stranica u prozi koja izraava dru gu pesnikovu misao; Adonisu, stih ili strofa sa sadrajem onog to pes nik eli da d na znanje; statui, re milosre ili re dobrota." Na strani 222. knjige Poezija (Bari, 1946) njegov ton je otriji: Alegorija nije neposredan nain duhovnog ispoljavanja nego jedna vrsta pisma ili kriptografije". Kroe ne priznaje razliku izmeu sadraja i forme. Sadraj je forma i forma je sadraj. Alegorija mu izgleda udovino jer tei da same u
120

jednoj formi dva sadraja: neposredni ili doslovni (Dante, uz Vergilijevu pomo, stie do Beatrice) i figurativni (ovek na kraju stie do vere, voen razumom). Zakljuuje da ovakav nain pisanja podrazumeva na porne zagonetke. Odbranu alegorije esterton poinje poricanjem da se pomou jezi ka moe u potpunosti iskazati stvarnost. ovek zna da su nijanse u du i raskonije, neuporedivo brojnije i neopisivije nego boje jesenje u me... Ipak, on misli da se sve te nijanse, sva njihova stapanja i promen, jasno mogu doarati proizvoljnim mehanizmom rezanja i cianja. Misli da iz due jednog berzijanca izlaze povici koji stvarno znae sve tajne pamenja i sve agonije udnje." Poto je jezik proglaen za nedovoljan, ima mesta za druge izraze; alegorija moe da bude jedan od njih, poput arhitekture ili muzike. Ona je sainjena od rei, ali nije jezik jezika, znak meu znakovima delotvorne snage i tajnih iluminacija na koje upuuje re jezik. Ona je znak precizniji od jednoslone rei, raskoniji i delotvorniji. Nisam siguran ko je od ove dvojice slavnih protivrenih linosti u pravu; znam da je alegorijska umetnost nekad izgledala zanosno (lavirintski Roman o rui, koji postoji u dve stotine rukopisa i sadri dvade set etiri hiljade stihova), a da je sada nepodnoljiva. Oseamo da je, sem stoje nepodnoljiva, jo i glupa i banalna. Ni Dante, koji je povest o svojoj strasti uobliio u Novom ivotu; ni Rimljanin Boetije, sastav ljajui De consolatione u kuli u Paviji, pod senkom maa svog delata, ne bi shvatili takvo oseanje. Kako objasniti taj nesklad a da se ne naelu o ukusima koji se menjaju? Kolrid primeuje da se svi ljudi raaju kao aristotelovci ili platoniari. Ovi drugi oseaju da su klase, poreci i rodovi realiteti; prvi, da su generalizacije; za njih jezik nije nita drugo do priblino odreena igra simbola; za druge, on je mapa univerzuma. Platoniar zna da je univer zum kosmos, poredak; taj poredak, za aristotelovca, moe biti nekakva greka ili fikcija naeg deliminog znanja. Kroz prostor i epohe dva bes mrtna suparnika menjaju maternji jezik i ime: jedan se pojavljuje kao Parmenid, Platon, Spinoza, Kant, Frensis Bredli; drugi, kao Heraklit, Aristotel, Lok, Hjum, Vilijem Dejms. U ozbiljnim srednjovekovnim kolama, svi prizivaju Aristotela, uitelja ljudskog razuma (Convivio IV, 2), ali i nominalisti su Aristotel; realisti, Platon. Dord Henri Luis smat rao je da jedino srednjovekovna rasprava izmeu nominalizma i realiz121

ma ima neku filozofsku vrednost; njegov sud je previe smeo, ali istie znaaj te estoke polemike koju je jedna Porfirijeva misao, u prevodu i uz komentar Boetijea, izazvala poetkom IX veka, da bi je Anselmo i Roscelino podrali krajem XI veka, a Vilijem Okam oiveo u XIV veku. Kao to se moe pretpostaviti, silne godine umnoile su razlike do u beskraj ; ipak, treba rei da su za realizam prvostvorene bile univerzalije (Platon bi rekao ideje, oblici; mi, apstraktni koncepti), a za nominalizam, individue. Istorija filozofije nije isprazan muzej razonode i verbal nih igara; ove dve teze podudaraju se sa dva naina nasluivanja stvar nosti. Moris de Vulf pie: Ultrarealizam je preuzeo prvostvorene real nosti. Hroniar Heriman (XI vek) naziva antiqui doctores one koji po duavaju dijalektici in re; Abelar govori o njoj kao o antikoj doktrini, i ak se krajem XII veka na njene protivnike primenjuje naziv moder nisti." Jedna, danas nepojmljiva teza, bila je izgleda oigledna u XIV veku. Nominalizam, ranije novina nekolicine, danas proima sve ljude; on je izvojevao toliko iroku i sutinsku pobedu, da je njegov naziv po stao beskoristan. Niko se ne proglaava nominalistom, jer nema drugih koji bi bili neto drugo. Meutim, pokuajmo da shvatimo da za srednjovekovno poimanje sutinsko nisu bili ljudi nego oveanstvo, ne pojedinci nego vrsta, ne vrste nego rod, ne rodovi nego Bog. Takvo poi manje (ija je moda najjasnija manifestacija Erigenin etvoroslojni si stem) podstaklo je, po mom shvatanju, alegorijsku knjievnost. Ona je fabula apstrakcija, kao stoje roman fabula individua. Apstrakcije su personifikovane; zato u svakoj alegoriji ima neeg romanesknog. Indivi due koje prikazuju romanopisci tee uoptavanju (Dipe je Razum, Don Segundo Sombra je Gauo); u romanima je prisutan elemenat alegorij skog. Prelaz od alegorije ka romanu, od vrsta ka pojedincima, od realizma ka nominalizmu, zahtevao je nekoliko vekova, ali usudiu se da nave dem kljuni trenutak. Dogodio se onog dana, 1382. godine, kada je Defri Coser, koji za sebe moda nije mislio da je nominalista, poeleo da prevede na engleski Bokaov stih E con gli occulti ferri i Tradimenti (I sa skrivenim igovima Izdaja); ponovio ga je ovako: The smyler with the knyf under the cloke (Smeljivac, s noem ispod plata"). Original se nalazi u sedmoj knjizi Teseida; engleska verzija, u Knight's Tale. Buenos Ajres, 1949.
122

Beleka o Bernardu Sou

Krajem XIII veka, Raimundo Lulio (Rajmindo Lulio) hteoje da re si sve tajne pomou konstrukcije sastavljene od koncentrinih diskova, nejednakih i rotirajuih, podeljenih na sektore recima na latinskom; Don Stjuart Mil, poetkom XIX veka, strahovao je da e se jednog da na iscrpeti broj muzikih kombinacija, te da u budunosti nee biti mesta za nove Vebere i Mocarte; krajem XIX veka, Kurd Lasvic igrao se sanjajui o jednoj sveoptoj biblioteci, u kojoj bi bile popisane sve va rijacije preko dvadeset ortografskih simbola, odnosno, koliko god ih je mogue izraziti, na svim jezicima. Lulijeva maina, Milov strah i Lasvicova haotina biblioteka mogu da budu predmet ala, ali one ipak, do due u preteranom obliku, govore o jednoj optoj sklonosti: da se meta fizika, i umetnost, pretvore u neku vrstu kombinatorijske igre. Prakti ari te igre zaboravljaju da je knjiga neto vie od verbalne strukture, tj. od niza verbalnih struktura; ona je dijalog sa itaocem, i intonacija ko ju namee njegovom glasu, i promenljive i trajne slike koje mu ostavlja u pamenju. Taj dijalog je beskonaan: rei amica silentia lunae sada oznaavaju nizak mesec, utljiv i blistav, a u Eneidi su znaile no bez meseine, tamu to je omoguila Grcima da prodru u citadelu Troju...* Knjievnost je nepresuna, zbog jednog jedinog i dovoljnog razloga, jer knjiga nije samo knjiga. Ona nije zaseban entitet: ona je odnos, ona je osa bezbrojnih odnosa. Odreena knjievnost se razlikuje od prethodne
* Tako su ih tumaili Milton i Dante, sudei po nekim odlomcima koji deluju imitativno. U Boanstvenoj komediji (Pakao, I, 60; V, 28) imamo: d'ogni luce mu to y dove U sol tace kao oznaku za mrana mesta; u Samson Agonistes (86-89): The Sun to me is dark And silent as the Moon, Wien she deserts the night Hid in her vacant inlerlunar cave. Cfr. E. M. W. Tillyard. The Miltonic Selling, 101.

123

ili potonje, ne toliko po tekstu koliko po tome kako se on ita: ako bih mogao da itam bilo koju stranicu savremene knjievnosti - recimo, ovu - onako kako e je itati dve hiljadite godine, znao bih kakva e biti knjievnost dve hiljadite godine. Koncepcija o knjievnosti kao igri for me dovodi, u najboljem sluaju, do marljivog rada na reeninom sklo pu i strofi, do zanatske raskoi (Donson, Renan, Flober), a u najgorem do pojave dosadnog del stvorenog od neoekivanih konstrukcija dikti ranih tatinom i sluajnou (Grasijan, Erera, Rajzig). Ukoliko bi knjienost bila samo verbalna algebra, mogla bi se stvo riti svakakva knjiga, silom kombinovanja varijacija. Saeta formulacija Sve tee svodi Heraklitovu filozofiju na dve rei. Raimundo Lulio bi nam rekao da, ukoliko imamo prvu re, dovoljno je kombinovati neprelazne glagole da bi se otkrila druga, te tako dobiti, zahvaljujui metodu sluaja, naelo njegove filozofije, i jo mnogih drugih. Trebalo bi mu odgovoriti da bi formulacija dobijena eliminacijom, bila liena vrednosti, pa ak i smisla; da bi imala izvesnu vrednost moramo je pojmiti u odnosu na Heraklita, u odnosu na Heraklitovo iskustvo, makar Heraklit" ne bio nita drugo do pretpostavljeni subjekat tog iskustva. Rekao sam da je knjiga dijalog, oblik odnosa; u dijalogu, jedan sagovomik ni je zbir ili proek onoga to kae: on moe da ne govori, ali da odaje uti sak pameti, a moe da iskazuje pametna zapaanja, ali da ostavlja utisak gluposti. Sa knjievnou se deava isto; D'Artanjan ostvaruje mnogo brojne podvige, dok Don Kihota mlate i rugaju mu se, ali osea se vea vrednost Don Kihota. To nas dovodi do jednog estetikog problema nerazmatranog do sada: moe li autor da stvori junake superiornije od nje ga? Ja bih odgovorio da ne moe i u toj negaciji sadrani su intelek tualni i moralni razlozi. Mislim da ne moemo iznedriti stvorenja lu cidnija ili plemenitija od naih najsvetlijih trenutaka. Na tom stavu te meljim svoje ubeenje o superiornosti Bernarda oa. Esnafski i optinski problemi iz njegovih ranih del postae nezanimljivi, ili su to ve po stali; ale iz Pleasant Plays moda e, jednog dana, biti neduhovite po put Sekspirovih (humor je, bojim se, usmeni anr, iznenadni plod kon verzacije, a ne pisana stvar); ideje iz prologa i nadahnute tirade traie se kod Sopenhauera i Samuela Batlera*; ali Lavinija, Blanko Posnet,
* Takoe kod Svedenborga. U Man and Superman ila se da pakao nije kaznena us tanova nego stanje koje mrtvi grenici biraju, zbog unutranje srodnosti, kao to blaeni biraju raj; Svedenborgovo delo De Coelo et Inferno, objavljeno 1758, izlae isto uenje.

124

Krigan, otover, Richard Dudgeon i, naroito, Julije Cezar, nadmauju sve junake umetnosti naeg vremena. Pomisliti na gospodina Testea u poreenju sa njima, ili na Nieovog histrionskog Zaratustru, znai preneraziti se, pa ak i sablazniti se, uoivi Soovu superiornost. Godine 1911. Albert Sergel je napisao, ponavljajui opte mesto toga doba: Bernard So je unititelj herojskog koncepta, ubica heroja" (Dichtung und Dichter der Zeit, 214); on nije shvatao da herojsko vie nema ro mantiarske elemente, i da je otelotvoreno u kapetanu Blanliju iz Arms and the Man, a ne u Sergeju Saranovu... Biografija Bernarda oa, iji je autor Frank Haris, navodi jedno nje govo divno pismo, iz kojeg prepisujem sledee rei: Ja shvatam sve i svakog i ja sam niko i nita". Iz tog nita (tako uporedivog sa Bogom pre nego stoje stvorio svet, tako uporedivog sa iskonskim boanstvom ko je je jedan drugi Irac, Johanes Eskotus Eriugena, nazvao Nihil), Berna rd So je izveo bezbroj junaka, odnosno dramatis personae: od svih njih najprolazniji je, bojim se, D. B. . koji gaje predstavljao pred ljudima i koji se kao iz rukava rasipao po novinama pronicljivim zapaanjima. oove osnovne teme su filozofija i etika: prirodno je i neizbeno da nije cenjen u naoj zemlji, ili da se cene samo neki njegovi epigrami. Argentinac osea da je svet samo manifestacija sluaja, Demokritovo sluajno okupljanje atoma; filozofija ga ne zanima. Ni etika: drutveno se, za njega, svodi na sukob pojedinaca, ili klasa, ili nacija, u kojem je sve doputeno, sem da ovek bude izvrgnut ruglu ili pobeen. ovekov karakter i njegove varijacije glavna su tema romana naeg vremena; poezija je prijatno velianje ljubavnih zgoda i nezgoda; Hajdegerova ili Jaspersova filozofija pretvaraju svakog od nas u zanimlji vog sagovornika u tajnom i neprestanom dijalogu sa nitavilom ili sa boanstvom; te discipline, koje formalno mogu biti zadivljujue, pot hranjuju iluziju o ja, a nju Vedanta osuuje kao najvei greh. One obino igraju oajanje i teskobu, ali u sutini ugaaju tatini; u tom smislu, one su nemoralne. oovo delo, naprotiv, odie oslobaanjem. Odie doktri nama Portala i odie sagama. Buenos Ajres, 1951.

125

Istorija odjeka jednog imena

Izolovani u vremenu i prostoru, jedan bog, jedan san i jedan ovek, koji je lud i koji je svestan toga, ponavljaju istu nedokuivu izjavu; po vezati i analizirati te rei, kao i njihova dva odjeka, jeste cilj ove beleke. Izvorna lekcija je slavna. Zabeleena je u treem poglavlju Druge Mojsijeve knjige, nazvane Izlazak. Tu itamo da je pastir od ovaca, Mojsije, autor i glavni junak knjige, pitao Boga za Njegovo Ime i On mu je rekao: Ja sam onaj to jest. Pre nego to istraimo ove zagonetne rei moda nije suvino podsetiti da za magijski, ili iskonski, nain razmi ljanja imena nisu proizvoljni simboli nego vitalni deo onoga to definiu*. Tako australijski Aboridini dobijaju tajna imena koja ne smeju uti pripadnici susednog plemena. Meu drevnim Egipanima postojao je slian obiaj; svaka osoba dobijala je dva imena: malo ime koje je svima bilo poznato i istinsko ili veliko ime, koje se krilo. Na osnovu li terature vezane za zagrobni ivot, dua se izlae mnogim opasnostima nakon telesne smrti; zaboraviti njeno ime (izgubiti lini identitet), mo da je najvea od njih. Takoe je vano znati istinska imena bogova, de mona i vrata drugog sveta**. Zak Vandije pie: Dovoljno je znati ime jednog boanstva ili jednog oboenog stvorenja, pa da ga ovek ima u svojoj vlasti" (La religion gyptienne, 1949). Slino tome, De Kvinsi nas podsea da je istinsko ime Rima bilo tajna; u poslednjim danim Re publike, Kvinto Valerije Sorano poinio je svetogre jer gaje otkrio i zbog toga bio pogubljen... Divljak skriva svoje ime da ne bi bio podvrgnut magijskim radnja ma koje bi mogle da ga ubiju, uine ludim ili robom. U konceptu pro* U jednom od Platonovih dijaloga, Kratil, kao da se porie neophodna veza izmeu rei i stvari. ** Gnostici su nasledili, ili ponovo otkrili, to jedinstveno miljenje. Tako je nastao obiman renik vlastitih imena koje je Basilides (prema Irineju) sveo na kakofonijsku ili ciklinu re Kaulakau, koja je neka vrsta univerzalnog kljua za sva nebesa.

126

klinjanja istrajava ovo sujeverje, ili njegova senka; ne prihvatamo da se uz zvuk naeg imena vezuju neke rei. Mautner je analizirao i osuivao tu mentalnu naviku. Mojsije je upitao Gospoda koje je Njegovo ime: razlog nije bila, kao to smo videli, radoznalost filoloke prirode, nego da utvrdi koje Bog, ili jo preciznije, sta je. (U IX veku Eriugena bi napisao da Bog ne zna ko je ni ta je, jer On nije ni ko ni ta.) Kako je tumaen strahovit odgovor koji je uo Mojsije? Po hrianskoj teologiji, Ja sam onaj to jest znai da samo Bog stvarno postoji ili, kako je uio Magid de Mesri - re ja moe samo Bog da izgovori. Spinozino uenje, koje od ekstenzije i razmiljanja ini puke atribute vene supstance, a ona je Bog, takoe moe da se shvati kao velianje ove ide je: Da, Bog postoji; mi smo ti koji ne postojimo", napisao je jedan Me ksikanac, u istom stilu. Na-osnovu prvog tumaenja, Ja sam onaj to jest, jeste ontoloka afirmacija. Drugi su razumeli da odgovor izbegava pitanje; Bog ne ka e ko je, jer nadmauje mo poimanja njegovog sagovornika, oveka. Martin Buber istie da Ehych asher ehych moe da se prevede i kao Ja sam onaj to e biti ili Biu tamo gde u biti. Mojsije je, poput egipat skih magova, verovatno pitao Boga kako se zove da bi ga imao u svojoj vlasti; Bog bi mu verovatno zaista odgovorio: Danas razgovaram s to bom, ali sutra se mogu zaodenuti bilo kojim drugim oblijem, pa i obli jem ugnjetavanja, nepravde i neprijateljstva. To itamo u Gog und Magog
*

Umnoavano ljudskim jezicima - Ich bin der ich bin, Ego sum qui sum, I am that I am - mudro ime Boga, ime koje, uprkos tome to sadr i mnoge rei, jeste nedokuivije i vre nego imena od samo jedne rei, raslo je i iskrilo kroz vekove, sve dok 1602. Vilijem Sekspir nije na pisao svoju komediju. U toj komediji vidimo vojnika razmetljivca i ku kavicu, jednog miles gloriosus, koji je uspeo, zahvaljujui lukavstvu, da dogura do zvanja kapetana. Njegova prevara se otkriva, ovek biva jav no degradiran; tada se uplie Sekspir i stavlja mu u usta rei u kojima se, kao u razbijenom ogledalu, odraavaju rei to ih je boanstvo izgovo rilo na planini: Vie nisam kapetan, ali moram da jedem i pijem i spavam
* Buber (Was ist der Mensch?, 1938) pie da iveti znai prodreti u neobinu pros toriju duha, iji pod je ahovska tabla po kojoj igramo neizbenu i nepoznatu igru pro tiv jednog neprijatelja koji se svaki as menja i ponekad je straan.

127

kao kapetan; to to jesam uinie me ivim. Tako govori Paroles i odjed nom prestaje da bude konvencionalni junak komine farse i postaje ovek i svi ljudi skupa. Poslednja verzija stvorena je oko hiljadu sedamsto etrdeset i neke, u jednoj od godina dok je trajala Sviftova duga agonija; za njega, ona je bila moda samo jedan nepodnoljiv trenutak, jedan oblik paklene venosti. Svift je iveo od ledene inteligencije i ledene mrnje, ali uvek bi ga fascinirao idiotizam (kao to e fascinirati i Flobera), moda zato to je znao da ga ludilo vreba iz prikrajka. U treem delu Gulivera zamislio, sa mrnjom do u detalje, jedan soj oronulih, besmrtnih staraca, slabih apetita koje ne mogu da zadovolje; oni nisu u stanju da razgovaraju sa svojim blinjima, jer se s vremenom jezik promenio, ni da itaju, jer im memorija ne dosee od jednog do drugog reda. Treba sumnjati da je Svift zamislio ovaj uas budui da je strepeo od njega, ili moda da bi ga magijski spreio. Godine 1717. rekao je Jangu, onom iz Night Thoughts: Ja sam kao to drvo; poeu da umirem od kronje". Vie nego u sledu svojih dana, Svift traje u nekoliko jezivih reenica. Saetost i crnilo po vremeno boji i ono to je reeno o njemu; ini se da su njegovi kritia ri hteli da mu budu ravni. Misliti na njega je kao misliti na ruevine ogromnog carstva", napisao je Tekeri. Ipak, nita nije tako patetino po put njegove primene zagonetnih rei Boga. Gluvoa, vrtoglavica, strah od ludila i na kraju idiotizam, pojaava li su i produbljivali Sviftovu melanholiju. Poeo je da gubi pamenje. Nije hteo da koristi naoare, nije mogao da ita i ve vie nije bio u sta nju da pie. Iz dana u dan preklinjao je Boga da mu podari smrt. A on da su, jedne veeri, uli ludog starca, ve na samrti, kako ponavlja, ne znamo da li spokojno, oajno, ili kao neko ko se potvruje i ko se ukot vio u svojoj dubokoj, neranjivoj sutini: Ja sam onaj to jest, ja sam onaj to jest. Biu nesrea, ali jesam, verovatno je osetio Svift, i takoe, Ja sam deo univerzuma, neumitan i neophodan kao i ostali, i takoe, Ja sam ono to Bog eli da budem, ja sam ono to su od mene uinili zakoni univerzuma, i moda Biti znai biti sve. Ovde se zavrava istorija te sentence; dovoljno mi je da dodam, u obliku epiloga, rei koje je izgovorio Sopenhauer Eduardu Grizbahu, pred sam kraj ivota: Ako sam ponekad mislio da sam nesrean, to je zahvaljujui zabuni, greci. Smatrao sam da sam neko drugi, recimo,
128

rezervni igra koji ne moe da doe do titule, ili optuenik za klevetu, ili zaljubljeni koga draga prezire, ili bolesnik koji ne moe da izae iz svo je kue, ili neka druga osoba koja pati od slinih nedaa. Ja nisam bio ni jedna od tih osoba; sve one bile su odea koju sam oblaio i, potom, od bacivao. Ko sam ja zbilja? Ja sam autor Sveta kao volje i predstave, ja sam onaj ko je dao svoj odgovor na zagonetku Bia, kojim e se baviti mislioci buduih vekova. To sam ja, i ko e moi to da ospori u mojim jo preostalim godinama ivota?" Upravo zato sto je napisao Svet kao volja i predstava, Sopenhauer je veoma dobro znao da je biti mislilac isto toliko varljivo kao biti bolesnik, ili prezrena osoba, te da je on, du boko, bio neto drugo. Neto drugo: volja, mrani koren Parolesa, ono sto je bio Svift.

129

Stidljivost istorije

Dvadesetog septembra 1792. Johan Volfgang fon Gete (pratei voj vodu od Vajmara u vojnom pohodu do Pariza) video je prvu vojsku Ev rope kako su je neobjanjivo zaustavile u Valmiju malobrojne snage francuskih milicija, pa rekao svojim zbunjenim prijateljima: Na ovom mestu i na dananji dan, otvara se nova epoha u istoriji sveta i moemo rei da smo prisustvovali njenom poetku. Od tog dana dogodilo se mnotvo istorijskih dana; jedan od zadataka vlada (osobito u Italiji, Nemakoj i Rusiji) bio je da ih fabrikuje ili simulira, obilato, zahvaljujui prethodnoj propagandi i neumornom publicitetu. Takvi dani, u kojima se opaa uticaj Sesila B. de Mila, imaju manje veze sa istorijom nego sa novinarstvom: posumnjao sam da je istorija, istinska istorija, stidljivija i da njeni kljuni datumi dugo mogu biti skriveni. Jedan kineski prozni pisac primetio je da jednorog, upravo zbog toga stoje neobian, nemi novno biva neprimeen. Oi vide ono to su navikle da vide. Tacit nije primetio Raspee, iako ga registruje njegova knjiga. Na ovu misao navela me sluajna reenica koju sam ugledao lista jui jednu istoriju grke knjievnosti; ona me je zainteresovala budui da je bila pomalo zagonetna. Evo te reenice: He brought in a second ac tor (Doneo je drugog glumca). Zastao sam, proverio i utvrdio da je subjekat ove misteriozne radnje Eshil i da je on, kako se ita u etvrtom po glavlju Aristotelove Poetike, povisio sa jednog na dva broj glumaca". Poznato je da je drama roena iz kulta boga Dionizija; prvobitno, samo jedan glumac, hipokrit, na koturnama, odeven u crnu ili purpurnu boju i pomou maske uveanog lica, delio je scenu sa dvanaest osoba, la nova hora. Drama je bila jedna od ceremonija kulta i, kao sve to se od nosi na ritual, pretila je mogunost da ostane nepromenljiva. To je mog lo da se dogodi, ali jednog dana, pet stotina godina pre hrianske ere, Atinjani zapanjeni, ili moda sablanjeni (Viktor Igo je pretpostavio ovo
130

drugo), ugledali nenajavljenu pojavu drugog glumca. Tog dalekog prolenog dana, u pozoritu boje meda, ta li su pomislili, ta li su oseali? Moda ne ni zapanjenost, ni sablazan; moda su bili zadivljeni. U Tusculanas se kae da je Eshil uao u pitagorejski red, ali nikada neemo saz nati da li je predosetio, bar maglovito, vanost prelaza sa jednog na dva glumca, sa jedinstva na mnotvo i tako do u beskraj. Sa drugim glum cem uveden je dijalog, a samim tim i neograniene mogunosti reagovanja jednih likova na druge. Neki proroki nastrojen gledalac video bi da ga je pratilo mnotvo buduih junaka: Hamlet i Faust i Sehismundo i Makbet i Per Gint, i drugi koje, jo uvek, ne mogu da razaznaju nae oi. Sledei znaajan istorijski dan otkrio sam u svojoj lektiri. On se do godio na Islandu, u XIII veku nae ere; preciznije, 1225. godine. Za pou ku buduim generacijama, istoriar i poligraf Snori Sturluson, na svom imanju u Borgarfjordu, zabeleio je poslednji podvig slavnog kralja Haralda Sigurdarsona, nazvanog Neumoljivi (Hardrada), koji je ranije ra tovao u Vizantiji, Italiji i Africi. Tostig, brat saksonskog kralja Engleske, Harolda Sina Godvinovog, prieljkivao je vlast i uspeo je da dobije po drku Haralda Sigurdarsona. Sa norvekom vojskom iskrcao se na istonoj obali i osvojio zamak Jorvik (Jork). Juno od Jorvika presrela ih je saksonska vojska. Postoje izneo prethodne injenice, Snori dalje na stavlja: Dvadeset konjanika pribliilo se redovima osvajaa; ljudi, i ko nji, bili su prekriveni oklopima. Jedan od konjanika je viknuo: - Da li je tu grof Tostig? - Ne poriem da jesam - odgovorio je grof. - Ako si zaista Tostig - kazao je konjanik - donosim ti vest da ti brat nudi oprotaj i treinu kraljevstva. - Ako prihvatim - odgovorio je Tostig - ta e kralj za uzvrat dati Haraldu - Sigurdarsonu? - Ni njega nije ga zaboravio - uzvratio je konjanik. - Dae mu est stopa engleske zemlje odnosno, postoje veoma visok, i jo neku pride. - Onda - rekao je Tostig - porui tvom kralju da emo se boriti do smrti. - Konjanici su otili. Harald Sigurdarson je zamiljeno upitao: - Ko je bio taj vitez koji je tako dobro govorio?
131

- Harold Sin Godvinov." Kasnija poglavlja kazuju da je, pre nego to je sunce zalo tog dana, norveka vojska bila poraena. Harald Sigurdarson poginuo je u bici, kao i grof (Heimskringla, X, 92). Postoji jedan ukus koji nae vreme (sito, moda, glupih imitacija profesionalnih patriota) uglavnom ne moe da oseti bez izvesne sum njiavosti: elementarni ukus herojskog. Tvrde mi da Pesma o Sidu sadri taj ukus; ja sam ga osetio, sasvim jasno, u stihovima Enejide (Sine, naui od mene, staje hrabrost i istinska postojanost; od drugih, staje uspeh"), u anglosaksonskoj baladi o Maldonu (Moj narod e platiti da nak kopljima i maevima starim"), u Pesmi o Rolanu, kod Viktora Igoa, kod Vitmena i Foknera (lavanda, jaa od mirisa konja i hrabrosti"), u Hausmanovom Epitafu za jednu vojsku plaenika, i u est stopa engle ske zemlje" iz Heimskringla. Iza prividne jednostavnosti istoriara kri je se tanana psiholoka igra. Harold se pretvara da nije prepoznao bra ta, da bi ga istovremeno upozorio da ni on njega ne sme da prepozna; Tostig ga ne izdaje, ali takoe nee izdati ni svog saveznika; Harold, spreman da oprosti bratu, ali ne i da prihvati uplitanje kralja Norveke, postupa potpuno razumljivo. Nita neu rei o verbalnom umeu nje govog odgovora: dati treinu kraljevstva, dati est stopa zemlje*. Samo jedno zavreuje vee divljenje od zadivljujueg odgovora saksonskog kralja: okolnost da ga je ovekoveio Islananin, ovek u ijim venama je tekla krv pobeenih. Kao kada bi nam neki Kartaginjanin predao u naslee uspomenu na Regulove podvige. S pravom je zapisao Sakso Gramatikus u svojim Gesta Danorum: itelje Thle (Island) za bavlja da ue i belee istoriju svih naroda; oni ne misle da je manje slav no obelodanjivati izvanredne podvige stranaca nego svoje". Ne dan kada je Saksonac izrekao svoje rei, nego dan kada ih je ne prijatelj ovekoveio jeste istorijski datum. Proroki datum neega to jo uvek pripada budunosti: zaboravljanje krvi i nacija, solidarnost ljudskog roda. Taj zalog zavisi od koncepta otadbine; Snori, zbog inje nice da gaje saoptio, prevazilazi ga i nadmauje. Pamtim jo jednu pohvalu neprijatelju u poslednjim poglavljima Lorensovih Sedam stubova mudrosti; on velia hrabrost nemakog odreda

* Karlajl (Early Kings of Norway, XI) pomou jednog nesrenog dodatka naruava tu jezgrovitost. On izrazu est stopa engleske zemlje" dodaje for a grave (za grob").

132

i zapisuje sledee rei: Tada sam, prvi put tokom bitke, bio ponosan na ljude koji su ubili moju brau". I kasnije dodaje: They were glo rious". Buenos Ajres, 1952.

133

Novo opovrgavanje vremena

Vor mir war keine Zeit, nach mir wird keine seyn. Mit mir geviert sie sich, mit mir geht sie auch ein. Daniel von Czepko, Sexcenta monodisticha sapientum, III (1655)

UVODNA NAPOMENA Da je objavljeno polovinom XVIII veka, ovo opovrgavanje (ili nje gov naziv) ostalo bi zabeleeno u Hjumovoj bibliografiji, a moda bi za sluilo ijedan red kod Hakslija ili Kempa Smita. Budui da je objavlje no 1947 posle Bergsona ono je anakroni reductio ad absurdum jed nog prolog sistema ili, to je jo gore, slabo umee jednog Argentinca koji je zalutao u metafiziku. Obe pretpostavke su verovatne i moda isti nite; da bi ih ispravio, ne mogu obeati, za uzvrat, u odnosu na moju ru dimentarnu dijalektiku, nekakav epohalan zakljuak. Teza koju u obelodaniti stara je kao Zenonova strela ili kao kola onog grkog kralja u delu Milinda Panha; novina, ukoliko je ima, ogleda se u priment klasi nog Berklijevog sredstva. On i njegov sledbenik Dejvid Hjum obilato navode paragrafe koji protivree mojoj tezi, ili je iskljuuju; mislim da sam, uprkos tome, doao do zakljuka o neizbenoj posledici njihovog uenja. Prvi lanak (A) je iz 1944. i pojavio se u 115. broju asopisa Sur; drugi, iz 1946, revizija je prvog. Namerno nisam od ta dva lanka na pravio jedan, zbog uverenja da itanje dva slina teksta moe olakati razumevanje neposlune materije. Jedna re o naslovu. Svestan sam da je on primer udovita, to bi logiari nazvali contradictio in adjecto, jer rei da je novo (ili staro) opovrgavanje vremena znai tom opovrgavanju pripisati vremensko svojstvo, ime se uspostavlja pojam koji subjekat eli da pobije. Ipak,
134

ostavljam ga kako bi njegova blaga podsmeljivost dokazala da ne pri dajem preveliki znaaj ovim verbalnim igrama. Sem toga, na jezikje to liko zasien i podstaknut vremenom, te je veoma mogue da na ovim stranicama nema nijedne mudrosti koja ga na neki nain ne zahteva ili ne priziva. Posveujem ove vebe svom pretku Huanu Krisostomu Lafinuru (1797-1824); on je argentinskoj knjievnosti ostavio nekoliko nezabo ravnih jedanaesteraca i pokuao da reformie nastavu fozofije, isteije od teolokih senki i izlaui za katedrom principe Loka i Kondijaka. Umro je u progonstvu; zadesilo ga je, kao i sve ljude, da ivi u loim vremenima*. H. L. B. Buenos Ajres, 23. decembar 1946.

* Nema tumaenja budizma koje ne pominje Milinda Panha, apologetsko delo iz II veka; u njemu se govori o raspravi iji su uesnici kralj Baktrijana, Menandro, i monah Nagasena. Monah razmilja da kao to kraljeva kola nisu tokovi, ni kutija, ni osovina, ni ruda, ni jaram, tako ni ovek nije materija, oblik, impresije, ideje, nagoni ili svest. On nije kombinacija tih delova niti postoji izvan njih... Posle dugog perioda razilaenja u miljenju, Menandro (Milinda) prihvata Budinu veru. Milinda Panha je preveden na engleski, autor prevoda je Phys Davids (Oksford, 1890-1894).

135

A I Tokom ivota posveenog knjievnosti i (ponekad) metafizikoj ne odlunosti, naslutio sam ili predosetio opovrgavanje vremena, u koje ja lino ne verujem, ali ono ima obiaj da me poseti nou i u umorna svanua, sa varljivom snagom aksioma. Opovrgavanje vremena se na neki nain nalazi u svim mojim knjigama: slikovito ga predoavaju pesme Natpis na bilo kom grobu i Trik, u aru Buenos Ajresa (1923); obelodanjuje ga poneka stranica u Evaristu Karijegu (1930) i pria Sentirse en muerte (Osetiti se u smrti) koju kasnije navodim. Nijedan od pomenutih tekstova me ne zadovoljava, ak ni pretposlednji, manje uverljiv a vie proroki i patetian. Svima njima pokuau da dam utemeljenje ovim zapisom. Dva argumenta su me usmerila ka opovrgavanju: Berklijev ideali zam, i Lajbnicovo naelo neraspoznatljivosti. Berkli je (Principles of Human Knowledge, 3) primetio: Svi e se sloiti da ni nae misli ni nae strasti ni ideje koje je stvorila naa uo brazilja ne postoje bez uma. Nita mi nije manje jasno ni da razliite senzacije, ili ideje utisnute u ula, ma kako da se kombinuju (id est, bi lo ta da je objekat koji formiraju), ne mogu postojati sem u umu koji ih opaa... Tvrdim da ovaj sto postoji; to jest, vidim ga i dodirujem ga. Ako bih se nalazio daleko od svog pisaeg stola, i tvrdio isto, samo e lim rei da bih ga opazio kada bih bio ovde, ili da ga sada opaa neki drugi duh... Govoriti o apsolutnom postojanju beivotnih stvari, bez ve ze sa injenicom da li ih neko opaa ili ne, po mom miljenju je neraz borito. Za njih vai esse es percipi; nije mogue da postoje izvan uma koji ih opaa." U 23. paragrafu dodao je, predviajui primedbe: Ali, 136

reklo bi se, nita nije lake nego zamisliti drvee na livadi ili knjige u bi blioteci, i kada nema nikog da ih zapaa. Zaista, nita lake. Ali, pitam vas, ta ste uradili sem to ste u umu stvorili ideje koje ste nazvali knji gama ili drveem, a istovremeno prevideli ideju o nekom ko ih opaa? Meutim, zar ih niste vi u meuvremenu promiljali? Ne poriem da je um u stanju da zamisli ideje; poriem da objekti mogu postojati izvan uma." U drugom paragrafu, broj 6, ve je izjavio: Postoje toliko jasne istine da je dovoljno, da bismo ih videli, samo da otvorimo oi. Jedna od njih je vana istina: ceo nebeski hor i zemaljski dodaci - sva tela to ine mono zdanje univerzuma - ne postoje izvan uma; nemaju drugo bie sem bia koje je opaeno; ona ne postoje kada o njima ne razmi ljamo, ili postoje samo u umu Venog Duha." To je, po recima njegovog izumitelja, idealistiko uenje. Lako je shvatiti ga; teko je razmiljati unutar njegovih granica. I openhauer, kada ga izlae, ima propuste za osudu. U prvim redovima prve knjige njegovog del Svet kao volja i predstava - 1819. godine formulie ovu izjavu koja ga ini dostojnim poveriocem vene nedoumice svih ljudi: Svet je moja predstava. ovek koji priznaje ovu istinu jasno zna da ne poznaje sunce i zemlju, ve samo oi koje vide sunce i ruku koja osea dodir zemlje". Naime, za idealistu openhauera ovekove oi i ruka su manje varljive ili prividne od zemlje i sunca. Godine 1844. on objav ljuje dopunski tom. U prvom poglavlju ponovo otkriva i poveava sta ru greku: definie univerzum kao cerebralni fenomen i razlikuje svet u glavi" od sveta izvan glave". Berkli je, meutim, rekao Filonosu 1713. godine: Mozak o kojem govori, budui da je osetljiva stvar, mo e samo da postoji u umu. Ja bih voleo da znam da li ti deluje razumno pretpostavka da jedna ideja ili stvar u umu uzrokuje sve ostale. Ako od govori da, kako e objasniti poreklo te prvobitne ideje odnosno moz ga?" openhauerovom dualizmu ili cerebralizmu, takoe je poteno su protstaviti Spilerov monizam. On zakljuuje (The Mind of Man, po glavlje VIII, 1902) da mrenjaa i povrina koe, prizvane da objasne vizuelno i taktilno jesu dva sistema, taktilni i vizuelni, te da prostorija ko ju vidimo (objektivna") nije vea od zamiljene (cerebralne") i ne sa dri je, budui da je re o dva nezavisna vizuelna sistema. Berkli je (Principles of Human Knowledge, 10 i 116) negirao i primarne kvalite te vrstinu i obim stvari - kao i apsolutni prostor.
137

Berkli je potvrdio neprestano postojanje objekata, jer i kad ih poje dinac ne opaa, Bog ih opaa; Hjum, sa vie logike, porie njihovo ne prestano postojanje (Treatise of Human Nature, I, 4, 2); Berkli je afirmisao lini identitet, poto ja nisam samo moje ideje, nego neto dru go: aktivan i mislei princip" (Dialogues, 3); Hjum, skeptik, ga opovr gava i od svakog oveka ini zbirku ili vezu percepcija, koje slede je dna za drugom nepojmljivom brzinom" (isto, I, 4, 6). Obojica potvru ju vreme: za Berklija, ono je sied ideja koji jednolino tee i u kojem uestvuju sva bia" (Principles of Human Knowledge, 98); za Hjuma, ono je sied nedeljivih trenutaka" (isto, I, 2, 2). Nagomilao sam rei apologeta idealizma, obilato navodio njihove kanonske pasuse, ponavljao sam ih i bio izriit, kritikovao sam openhauera (ne bez nezahvalnosti), kako bi moj italac polako prodirao u ne stabilan mentalni svet. Svet utisaka koji uzholuju; svet bez materije i duha, ni objektivan ni subjektivan; svet bez idealne arhitekture prosto ra; svet satkan od vremena, od apsolutnog, jednolinog vremena iz Principia; neiscrpan lavirint, haos, san. Do tog gotovo nesavrenog rasipanja doao je Dejvid Hjum. Ukoliko se prihvati idealistiki argument, shvatam da je mogue moda i neizbeno - ii i dalje. Hjum smatra da nije doputeno govori ti o obliku meseca ili o njegovoj boji; oblik i boja jesu mesec; takoe se ne moe govoriti o percepcijama uma, budui da um nije nita drugo do niz percepcija. Kartezijansko mislim, dakle postojim postaje bezvredno; rei mislim znai pretpostaviti ja, znai pretpostaviti poetak; Lihtenberg je, u XVIII veku, predloio da umesto mislim kaemo bezlino mi sli, kao kad se kae grmi ili seva. Ponavljam: iza lica ne postoji nekakvo skriveno ja koje upravlja postupcima i prima utiske; mi smo samo niz imaginarnih postupaka i lutajuih utisaka. Niz? Poto su negirani duh i materija, a oni su kontinuiteti, postoje takoe negiran i prostor, ne znam kakvo pravo imamo na kontinuitet pod nazivom vreme. Zamislimo ne ki trenutak u sadanjosti. Jedne noi na Misisipiju, Haklberi Fin se bu di; splav, izgubljen u polutami, nastavlja nizvodno; moda je i pomalo hladno. Haklberi Fin prepoznaje tihi ubor vode; nehajno otvara oi; vi di mnotvo zvezda, vidi nejasne obrise drvea; potom uranja u pradavni san, kao u mranu vodu*. Idealistika metafizika izjavljuje da je doda* Da bih olakao itaocu, izabrao sam trenutak izmeu dva sna, knjievni, a ne istorijski trenutak. Ako neko sumnja da je prevara, moe da uzme drugi primer; iz sopstvenog ivota, ako eli.

138

vanje materijalne supstance (objekta) i duhovne supstance (subjekta) tim percepcijama riskantno i beskorisno; ja tvrdim da nita manje nelo gino nije misliti da su one zavretak jednog niza iji poetak je pod jednako nepojmljiv kao i kraj. Dodati reci i obali koje Hak opaa po jam druge supstancijalne reke i druge obale, dodati novu percepciju toj neposrednoj mrei percepcija jeste, za idealizam, neopravdano; za me ne, nita manje neopravdano nije dodati hronoloku preciznost: injeni cu, recimo, da se to dogodilo u noi 17. juna 1849, izmeu etiri i deset i etiri i jedanaest. Reeno drugim recima: poriem, argumentima idea lizma, ogroman vremenski niz koji idealizam doputa. Hjum je poricao postojanje apsolutnog prostora, u kojem svaka stvar ima svoje mesto; ja, postojanje samo jednog vremena, u kojem se nadovezuju sve inje nice. Poricati istodobno postojanje nije nita manje komplikovano nego poricati uzastopnost. Poriem, u neizmernom broju sluajeva, uzastopnost; poriem, u neizmernom broju sluajeva, i istovremenost. Ljubavnik koji razmilja Dok sam ja bio beskrajno srean, verujui u odanost moje drage, ona me je varala, obmanjuje samog sebe: ukoliko je svako stanje koje pro ivljavamo apsolutno, njegova srea nije bila istovremena sa njenim neverstvom; otkrie neverstva novo je stanje, i ono nije u stanju da obli kuje prethodna", ak ne ni uspomenu na njih. Dananja nesrea nije vie stvarna nego jueranja srea. Traim konkretniji primer. Poetkom avgusta 1824. godine, kapetan Isidoro Suares, na elu eskadrona pe ruanskih husara, odluio je pobedu u bici kod Hunina; poetkom avgus ta 1824. De Kvinsi objavljuje unu kritiku upuenu Wilhelm Meisters Lehrjahre; te dve injenice nisu bile istovremene, budui da su ljudi umrli, prvi u gradu Montevideu, drugi u Edinburgu, ne znajui jedan za drugog... Svaki trenutak je nezavistan. Ni osveta ni oprotaj ni zatvori, a moda ni zaborav, ne mogu promeniti nedodirljivu prolost. Nita ma nje uzaludno ne izgledaju mi ni nada ni strah, koji se uvek odnose na bu due injenice; naime, na injenice koje nam se nee dogoditi, jer mi smo do tanina sadanjost. Kau mi da sadanjost, speciouspresent ka ko bi rekli psiholozi, traje izmeu nekoliko sekundi i majunog delia sekunde; toliko traje istorija univerzuma. Bolje reeno, te istorije nema, kao to nema ovekovog ivota, ak ni jedne jedine njegove noi; po stoji samo svaki trenutak koji proivljavamo, a ne njegov imaginarni zbir. Univerzum, zbir svih injenica, nije nita manje idealan zbir od
139

zbira svih konja o kojem je Sekspir sanjao - on, mnogi, niko? - izmeu 1592. i 1594. I jo dodajem: ako je vreme mentalni proces, kako ga on da mogu deliti hiljade razliitih ljudi, ili ak dva razliita oveka? Sadraj prethodnih pasusa, prekidan i pomalo otean primerima, moe delovati zamreno. Traim direktniji metod. Zamislimo ivot ko ji obiluje ponavljanjima: na primer, moj. Ne proem ispred Rekolete a da se ne setim da su tu sahranjeni moj otac, moji dedovi i pradede, kao to u biti i ja; onda se setim da sam se toga ve setio, bezbroj puta; ne mogu da hodam periferijom u tiini noi, a da ne pomislim kako nam ona prija, jer potiskuje dosadne detalje, poput pamenja; ne mogu da alim zbog gubitka neke ljubavi, ili prijateljstva, a da ne pomislim kako se samo gubi ono to se realno nije ni imalo; svaki put kada prolazim po red nekog kutka na jugu, mislim na Vas, Helena; svaki put kada mi vetar donese miris eukaliptusa, mislim na Adroge, na moje detinjstvo; sva ki put kad se setim Heraklitovog 91. fragmenta: Ne moe dva puta ui u istu reku, divim se njegovoj dijalektikoj vetini, jer lakoa sa kojom prihvatamo prvo znaenje (Reka je drugi") kriom nam namee drugo (Ja sam drugi") i doputa nam iluziju da smo ga ba mi otkrili; svaki put kada ujem nekog gennanofila da kritikuje jidi, razmiljam kako je jidi, pre svega, nemaki dijalekat jedva uprljan jezikom Svetog duha. Te tautologije (i druge koje preutkujem) ine ceo moj ivot. Naravno, one se ponavljaju bez utvrenog reda; postoje razlike u zanosu, tempe raturi, svetlosti, optem fiziolokom stanju. Sumnjam, meutim, da broj prigodnih varijacija nije beskrajan: moemo pretpostaviti, u umu jed nog pojedinca (ili dva pojedinca koji se ne poznaju, ali u kojima deluje isti proces), dva istovetna trenutka. Poto je pretpostavljena ova istovetnost, treba se pitati: Ti istovetni trenuci, zar oni nisu jedan te isti tre nutak? Nije li dovoljan samo jedan ponovljeni trenutak, pa da se preki ne i pobrka vremenski niz? itaoci koji se strasno preputaju jednom Seskpirovom redu, zar oni nisu, doslovno, Sekspir? Jo uvek ne znam etiku ovog sistema. Ne znam ni da li ona postoji. Peti pasus etvrtog poglavlja traktata Sanhdrin u Misni kae, govorei o Boijoj Pravdi, da onaj ko ubije samo jednog oveka, unitava svet; ako nema mnotva, onaj ko uniti sve ljude nee biti vie kriv od prvo bitnog i usamljenog Kaina niti, to je ortodoksno, vie univerzalan u destrukciji, to moe da bude magino. Ja shvatam da je tako. Opte gromoglasne katastrofe - poari, ratovi, epidemije - samo su jedan je140

dini bol prividno umnoen u mnogim ogledalima. Tako zakljuuje Ber nard o (Guide to Socialism, 86): Onoliko koliko ti moe da trpi, je ste najvie koliko se moe trpeti na zemlji. Ako umre od iscrpljen glau osetie sveukupnu iscrpljenost glau koja je postojala ili koja e po stojati. Ako deset hiljada osoba umre s tobom, njihovo uee u tvojoj sudbini nee uiniti da bude deset hiljada puta vie gladan, niti e se de set hiljada puta umnoiti vreme tvoje agonije. Ne dozvoli da te optereti strahovit zbir ljudskih patnji; taj zbir ne postoji. Ni siromatvo ni bol nije mogue zbrajati". Takoe The Problem of Pain, VII, K. S. Luisa. Lukrecije (De rerum natura, I, 830) pripisuje Anaksagori uenje o tome da se zlato sastoji od estica zlata; vatra, od iskri; kost, od nevid ljivih koica. Dosaja Rojs, moda pod uticajem svetog Avgustina, zak ljuuje da je vreme sainjeno od vremena i da je svaka sadanjost u kojoj se neto dogaa takoe uzastopnost" (The World and the Indivi dual, II, 139). Takvo gledite u skladu je sa gleditem izraenim u ovom radu.

II Svaki jezik je uzastopne prirode; nije u stanju da prosuuje o venom, bezvremenom. Ako je neko sa negodovanjem pratio prethodni deo teksta, moda e mu se vie dopasti ova stranica iz 1928. Ve sam je pomenuo; re je o prii iji je naslov Osetiti se u smrti: elim da zabeleim iskustvo od pre nekoliko noi: re j e o sitnici previe nedostojnoj pamenja i zanosnoj da bih je nazvao avanturom; previe nerazumnoj i sentimentalnoj da bi bila misao. U pitanju je jedna scena i njena re: re koju sam ve izgovorio ranije, ali je do tada nika da nisam doiveo sa potpunom posveenou. Sada u vam je ispriati, uz neophodne detalje vezane za vreme i mesto. Seam se, bilo je ovako. Popodne koje je prethodilo toj noi proveo sam u Barakasu: do tada nisam posetio to mesto, ija je udaljenost od ra nije poseenih mesta ve dala neobian ukus tom danu. ekala me je besciljna no; budui da je bila vedra, posle veere, izaao sam da se proetam i prepustim uspomenama. Nisam eleo da odredim pravac svo je etnje; dao sam sebi maksimalnu irinu mogunosti, ne elei da se zamaram obaveznim izborom jedne. Hodao sam nasumice; svesno sam pristao na predrasudu da vrljam avenijama i bulevarima, da prihvatim
141

najmranije pozive sluajnosti. Sve u svemu, usud porodine gravitaci je odveo me je put predgraa, ije ime elim da zauvek zapamtim, jer mi ispunjava srce dubokim potovanjem. Ne elim tako da predstavim svo je predgrae, prostor mog detinjstva, nego njegovu jo uvek tajanstve nu okolinu: kutak koji sam posedovao u celosti na recima i malo u stvar nosti, susedni i mitoloki istovremeno. Nalije poznatog, njegova lea, za mene su te pretposlednje ulice, gotovo isto toliko zbilja nepoznate kao zakopani temelji nae kue ili na nevidljivi kostur. Zaustavio sam se najednom oku. Udahnuo sam no, u neizmerno spokojnom preda hu od razmiljanja. Slika, sasvim sigurno nimalo sloena, delovala je uproeno zbog mog umora. Tipinost ju je inila nestvarnom. Ulica sa niskim kuama koje na prvi pogled svedoe o siromatvu, ali ukazuju i na sreu. Bila je jedna od najsiromanijih i najlepih. Nijedna kua se ni je nametala u ulici; na oku se nadvijalo stablo smokve; malene kapi je - iznad linije ograda - kao da su bile nainjene od iste beskrajne supstance noi. Sredinom ulice vodila je staza; ulica je bila od zemlje, jo ne osvojene amerike zemlje. Pri dnu, ulica se pretvarala u pampu, rasipa la se ka Maldonadu. Na pranjavoj zemlji, ruiasti zid jedne ograde kao da nije bio obasjan meseinom ve je isijavao vlastitu unutranju svetlost. Verovatno je nemogue bolje imenovati nenost od te ruiaste boje. Zastao sam posmatrajui arobnu jednostavnost. Pomislio sam, si gurno naglas: Sve je isto kao i pre trideset godina... Pretpostavio sam datum: re je o nedavnom dobu u drugim zemljama, ali dalekom u ovom delu sveta sklonom estim promenama. Moda je pevala neka ptica i ja sam osetio prema njoj detinju ljubav, malenu kao stoje i ona; ipak, najizvesnije je da u toj vrtoglavoj tiini nije bilo nikakvog uma sem ta koe bezvremene pesme zrikavaca. Leprava misao Ja sam u hiljadu osamsto i nekoj prestala vie nije bila nekolicina priblino tanih rei i produbila se u stvarnost. Osetio sam se mrtvim, osetio sam da sam ap straktni posmatra sveta; neodreeni strah proet sveu da je najbolju metafiziku jasnost. Ne, nisam pomislio da sam se uzdigao iznad zami ljenih voda Vremena; ak sam posumnjao da sam posednik preutanog ili odsutnog smisla nepojmljive rei venost. Samo sam kasnije uspeo da defmiem tu imaginaciju. Sada je opisujem ovako: Ta ista slika istorodnih injenica - vedra no, proziran predeo, provincijski miris cvetova orlovih kandi, iskon142

ska zemlja - nije jednostavno istovetna slici koja je postojala na tom uglu pre mnogo godina; ona je, bez slinosti i ponavljanja, potpuno ista. Ukoliko moemo intuitivno osetiti tu istovetnost, vreme je obmana: nerazluivost i neodvojivost jednog trenutka od njegovog prividnog jue i drugog od njegovog prividnog danas, dovoljno je da dezintegrie vreme. Oigledno je da broj takvih ljudskih trenutaka nije beskrajan. Oni elementarni - fizike patnje i fizikog uitka, trenuci kada se pribliava san, kada se slua odreena muzika, trenuci snanog intenziteta ili veli ke klonulosti - jo su bezliniji. Unapred izvodim sledei zakljuak: i vot je previe jadan da ne bi istovremeno bio i besmrtan. Ali ak nema mo ni pouzdano svedoanstvo o naem jadu, budui da vreme, lako porecivo u sferi senzitivnog, nije lako porecivo u sferi intelektualnog, od ije sutine kao da je neodvojiv koncept uzastopnosti. Stoga ostaje u sferi emotivne duhovitosti nasluena ideja i iskrene neodlunosti u istin ski trenutak zanosa i mogui nagovetaj venosti koje mi je ta no netedimice poklonila."

B Meu mnogim uenjima zabeleenim u istoriji filozofije, idealizam je verovatno najstarije i najrasprostranjenije. Ovo zapaanje pripada Karlajlu (Novalis, 1829); filozofima koje navodi treba dodati, bez oe kivanja da e biti upotpunjen beskrajni spisak, platoniare, jer su za njih prototipovi jedina realnost (Noris, Huda Abravanel, Gemisto, Plotin), teologe, jer je za njih mogue sve to nije boanstvo (Malbran, Johanes Ekharf), moniste, za koje je univerzuma besposlen pridev Apsolutnog (Bredli, Hegel, Parmenid)... Idealizam je drevan kao i metafiziki ne mir: njegov najvispreniji apologeta, Dord Berkli, stvaralaki vrhunac doiveo je u XVIII veku: nasuprot Sopenhauerovim tvrdnjama (Svet kao volja i predstava, II, 1), njegova zasluga ne ogleda se u nasluivanju tog uenja nego u argumentima pomou kojih ju je obrazloio. Berkli je ko ristio svoje argumente protiv pojma materije; Hjum ih je primenio na svest; moja namera je da ih primenim na vreme. Prethodno u ukratko ponoviti razliite etape te dijalektike. Berkli je poricao materiju. Da se razumemo, to ne znai da je pori cao boje, mirise, ukuse, zvuke i dodire; on je poricao da, sem ovih per cepcija, koje ine spoljni svet, mogu postojati i bolovi koje niko ne
143

osea, boje koje niko ne vidi, oblici koje niko ne dodiruje. Zakljuio je da dodati materiju percepcijama, znai dodati svetu jo jedan, nepojm ljiv, suvian svet. Verovao je u prividni svet ula, ali je smatrao da ma terijalni svet (recimo, Tolandov svet) iluzorno udvajanje. Njegove su rei (Principles of Human Knowledge, 3): Svi e se sloiti da ni nae misli ni nae strasti ni ideje koje je stvorila naa uobrazilja ne postoje bez uma. Nita mi nije manje jasno ni da razliite senzacije, ili ideje uti snute u ula, ma kako da se kombinuju (id est, bilo ta da je objekat ko ji formiraju), ne mogu postojati sem u umu koji ih opaa... Tvrdim da ovaj sto postoji; to jest, vidim ga i dodirujem ga. Ako bih se nalazio da leko od svog pisaeg stola, i tvrdio isto, samo elim rei da bih ga opa zio kada bih bio ovde, ili da ga sada opaa neki drugi duh... Govoriti o apsolutnom postojanju beivotnih stvari, bez veze sa injenicom da li ih neko opaa ili ne, po mom miljenju je nerazborito. Za njih vai esse es percipi; nije mogue da postoje izvan uma koji ih opaa". U 23. pa ragrafu dodao je, predviajui primedbe: Ali, reklo bi se, nita nije la ke nego zamisliti drvee na livadi ili knjige u biblioteci, i kada nema ni kog da ih zapaa. Zaista, nita lake. Ali, pitam vas, ta ste uradili sem to ste u umu stvorili ideje koje ste nazvali knjigama ili drveem, a isto vremeno prevideli ideju o nekom ko ih opaa? Meutim, zar ih niste vi u meuvremenu promiljali? Ne poriem da je um u stanju dzamisli ideje; poriem da objekti mogu postojati izvan uma." U drugom para grafu, broj 6, ve je izjavio: Postoje toliko jasne istine da je dovoljno, da bismo ih videli, samo da otvorimo oi. Jedna od njih je vana istina: ceo nebeski hor i zemaljski dodaci - sva tela to ine mono zdanje uni verzuma - ne postoje izvan uma; nemaju drugo bie sem bia koje je opaeno; ona ne postoje kada o njima ne razmiljamo, ili postoje samo u umu Venog Duha." (Berklijev bog je sveprisutni posmatra iji je cilj da podari smisao svetu.) Doktrina koju sam upravo izloio bila je pogreno tumaena. Her bert Spenser misli da ju je porekao (Principles of Psychology, VIII, 6), obrazloivi da, ukoliko nema nieg izvan svesti, onda ona mora biti beskrajna u vremenu i prostoru. Prvo je tano ako shvatamo da je sveu kupno vreme vreme koje je neko opazio, a pogreno ako zakljuimo da to vreme mora, nuno, obuhvatiti beskrajan broj vekova; drugo je nedo pustivo, budui da je Berkli (Principles of Human Knowledge, 116; Si ri, 266) vie puta porekao apsolutni prostor. Jo je zagonetnija greka u
144

koju upada openhauer (Svet kao volja i predstava, II, 1) kada ui da je za idealiste svet cerebralna pojava; Berkli je, meutim, napisao (Dialo gues between Hylas and Philonous, II): Mozak o kojem govori, bu dui da je osetljiva stvar, moe samo da postoji u umu. Ja bih voleo da znam da li ti deluje razumno pretpostavka da jedna ideja ili stvar u umu uzrokuje sve ostale. Ako odgovori da, kako e objasniti poreklo te pr vobitne ideje odnosno mozga?" Mozak, zaista, nije nita drugo do deo spoljanjeg sveta ba kao i sazvee Kentaur. Berkli je negirao postojanje objekta izvan ulnih utisaka; Dejvid Hjum, postojanje subjekta izvan percepcije promena. Berkli je negirao materiju, Hjum je negirao duh; Berkli nije voleo da sledu utisaka doda mo metafizki pojam materije, Hjum nije hteo da sledu duhovnih stanja dodamo metafizki pojam nekog ja. Toliko je bilo logino proirivanje Berklijevih argumenata da gaje i sam predvideo, kako belei Aleksander Kempbel Frejzer, pa ak nastojao da ga porekne pomou kartezijanskog ergo sum. Ako su tvoja naela valjana, ti sm nisi nita drugo do sistem nestalnih ideja, koje ne podrava nikakva supstanca, jer je po djednako besmisleno govoriti o duhovnoj kao i o materijalnoj supstanci", zakljuuje Hilas, anticipirajui Dejvida Hjuma, u treem i poslednjem Dijalogu. Njegove rei Hjum potkrepljuje (Treatise of Human Na ture, I, 4, 6): Mi smo zbir ili skup percepcija, koje slede jedna za dru gom nepojmljivom brzinom... Um je neka vrsta teatra, u kojem se per cepcije pojavljuju, nestaju, vraaju se i kombinuju na bezbroj naina. Metafora ne sme da nas zavara. Percepcije ine um, a mi ne moemo na zreti gde se dogaaju te scene, niti od ega je sainjeno to pozorite". Prihvatam idealistiki argument, ali mislim da je mogue - moda i neizbeno - ii jo dalje. Za Berklija, vreme je sled ideja koji tee jed nolino i u kojem uestvuju sva bia" (Principles of Human Knowled ge, 98); za Hjuma, sied nerazdvojivih trenutaka" (Treatise of Human Nature, I, 2, 3). Meutim, ako poreknemo materiju i duh, a oni su kon tinuiteti, ako poreknemo i prostor, ne znam sa kojim pravom emo za drati kontinuitet pod nazivom vreme. Izvan percepcije (stvarne ili pret postavljene) ne postoji materija; izvan mentalnog stanja ne postoji duh; onda ni vreme nee postojati izvan sadanjeg trenutka. Izaberimo jedan maksimalno jednostavan trenutak: na primer, trenutak sna uang Cea (Herbert Alen Dajls: Chuang Tzu, 1889). On je, pre nekih dvadeset etiri veka, sanjao da je leptir; kada se probudio nije znao da li je on
145

ovek koji je sanjao da je leptir ili je on leptir koji sada sanja da je ovek. Neemo razmatrati buenje, razmatraemo trenutak sna odnosno, ili je dan od trenutaka. Sanjao sam da sam leptir koji leti u vazduhu i nita ne zna o uang Ceu", kae drevni tekst. Nikada neemo saznati da li je uang Ce video vrt iznad kojeg mu je izgledalo da leti ili pokretan uti trougao, to je on nesumnjivo bio, ali nam je poznato da je slika bila subjektivna, iako ju je pamenje potkrepilo. Uenje o psihofizikom pa ralelizmu objasnie nam da je toj slici verovatno odgovarala izvesna promena u nervnom sistemu snevaa; po Berkliju, u tom trenutku nije postojalo telo uang Cea, ni crna soba u kojoj je sanjao, sem kao per cepcija u boanskom umu. Hjum jo vie pojednostavljuje taj dogaaj. Po njemu, u tom trenutku nije postojao ni duh uang Cea; postojale su samo boje sna i izvesnost da je leptir. On je postojao kao trenutni zavr etak u zbiru ili skupu percepcija" , jer to je bio, nekih etiri veka pre Hrista, um uang Cea; postojao je kao zavretak n u beskrajnom vre menskom nizu, izmeu n - 1 i n + 1. Za idealizam nema druge stvarno sti sem stvarnosti mentalnih procesa; dodati leptiru opaanje objektiv nog leptira ini mu se beskorisnim udvajanjem; dodati procesima neka kvo ja, ini mu se podjednako preteranim. Idealizam zakljuuje da je postojalo sanjanje, opaanje, ali ne i sneva, pa ak ne ni san; zakljuuje da govoriti o objektima i subjektima znai upasti u prljavu mitologiju. Dobro, ako je dovoljno psihiko stanje, ako je nedoputeno i dokon po sao da se ono povee sa izvesnom okolnou ili sa nekim ja, sa kojim emo mu onda pravom nametnuti mesto ili vreme? uang Ce je sanjao da je bio leptir i tokom tog sna on nije bio uang Ce, bio je leptir. Ka ko emo, ako smo ukinuli prostor i ja, povezati te trenutke sa trenutkom buenja i feudalnim dobom u istoriji Kine? To ne znai da nikada neemo saznati, makar priblino, datum tog sna; to samo znai da je hronoloko preciziranje jednog dogaaja, bilo kog dogaaja na svetu, njemu strano i spoljanja u odnosu na njega. U Kini je san uang Cea ve poslovian; zamislimo da od njegovih bezbrojnih italaca jedan sa nja da je leptir, a potom da je uang Ce. Zamislimo da taj san, ne sasvim nemoguom sluajnou, do tanina ponovi uiteljev san. Poto se pret postavi ova istovetnost, treba postaviti pitanje: zar ti trenuci koji se po dudaraju, nisu jedan jedini? Zar nije dovoljan samo jedan ponovljen za vretak, pa da se prekine i zbrka istorija sveta, da se otkrije da ta istori ja ne postoji?
146

Negiranje vremena su dve negacije: negiranje uzastopnosti zavre taka u jednom nizu, negiranje postojanja istovremenosti zavretaka u dva niza. Zaista, ako je svaki zavretak apsolutan, njegove relacije se svode na svest da te relacije postoje. Jedno stanje prethodi drugom ako se zna prethodno; stanje G je istovremeno sa stanjem H ako se spozna istovremeno. Suprotno onome to kae Sopenhauer* u svojoj tabeli osnovnih istina (Svet kao volja i predstava, II, 4), svaki deo vremena ne ispunjava istovremeno celokupan prostor, vreme nije svestrano. (Jasno je da na ovom nivou argumenta vie ne postoji prostor.) U svojoj teoriji opaanja Majnong prihvata teoriju o imaginarnim objektima poput: etvrte dimenzije, ili oseajne Kondijakove statue, ili Locove hipotetike ivotinje, kvadratnog korena od - 1 . Ako su razlozi koje sam naveo valjani, tom maglovitom svetu pripadaju i materija, spoljni svet, svetska istorija, nai ivoti. Sem toga, izraz poricanje vremena je dvosmislen. Moe da znai Platonovu ili Boetijeovu venost kao i dileme Empirijske kanonske knji ge. Ona (Adversus mathematicos, XI, 197) porie prolost, koja je ve bila, i budunost, koja jo nije bila, i zakljuuje da je sadanjost deljiva ili nedeljiva. Nije nedeljiva, jer u tom sluaju ne bi imala poetak koji bi je povezivao sa budunou, pa ak ni sredinu, jer nema sredinu neto to nema poetak ni kraj; takoe nije ni deljiva, jer bi se u tom sluaju sastojala od jednog del koji je bila i od drugog koji nije bila. Ergo ne postoji, ali, budui da ne postoje ni prolost ni budunost, vreme ne po stoji. F. H. Bredli ponovo otkriva i poboljava ovu nedoumicu. On primeuje (Appearance and Reality, IV) da ukoliko je sadanjost deljiva na druge sadanjosti, onda ona nije nita manje sloena nego vreme, a uko liko je nedeljiva, onda je vreme puka relacija izmeu bezvremenih stva ri. Takva razmiljanja, kao to se vidi, negiraju delove ne bi li potom negirala celinu; ja odbijam celinu da bih veliao svaki njen pojedinani deo. Preko Berklijeve i Hjumove dijalektike stigao sam do openhauerovog suda: Oblik pojavljivanja volje jeste samo sadanjost, ne prolost ili budunost; one postoje samo kao ideja i zbog povezivanja svesti, po dvrgnute principu razuma. Niko nije iveo u prolosti, niko nee iveti u budunosti: sadanjost je oblik sveukupnog ivota, ona je u njegovom posedu i nikakvo zlo ne moe da mu je otme... Vreme je poput kruga
* Ranije, od strane Njutna, koji je tvrdio: Svaka estica prostora je vena, svaki nedeljivi trenutak trajanja je u svim delovima" (Principia, III, 42).

147

koji e se beskrajno okretati: luk u opadanju je prolost, onaj koji se uz die je budunost; na vrhu je nedeljiva taka koju dodiruje tangenta sa danjosti. Nepomina poput dodira, ta stisnuta taka obeleava dodir objekta, iji oblik je vreme, sa subjektom, a on je lien oblika, jer ne pripada spoznajnom kao prethodni uslov znanja" (Svet kao volja i pred stava, I, 54). Jedan budistiki traktat iz V veka, Visuddhimagga (Put is to te), ilustruje isto uenje pomou iste slike: Strogo gledano, ivot jed nog bia traje koliko i jedna ideja. Poput toka na kolima, kada se okree, dodiruje zemlju u samo jednoj taki; ivot traje koliko traje sa mo jedna ideja" (Radakrinan: Indian philosophy, I, 373). Drugi budis tiki tekstovi kau da se svet ponitava i iznova oivljava est hiljada pet stotina miliona puta na dan i da je svaki ovek iluzija, koju vrtogla vo stvara mnotvo trenutnih, usamljenih ljudi. ovek od prolog tre nutka - opominje nas Put istote - je iveo, ali sad ne ivi niti e iveti u budunosti; ovek od budueg trenutka ivee, ali nije iveo u pro losti, niti sada ivi; ovek od sadanjeg trenutka ivi, ali nije iveo ni ti e iveti" (isto, I, 407); ovu misao moemo uporediti sa Plutarhovom milju (De E apud Delphos, 18): ovek jueranjice umro je u oveku dananjice, a on umire u oveku sutranjice". And yet, and yet... Negirati vremenski sled, negirati ja, negirati astro nomski univerzum, obelodanjuju oigledan oaj i potajnu nadu. Naa sudbina (za razliku od Svedenborgovog pakla i pakla iz tibetanske mi tologije) nije strana zato to je nestvarna; strana je zato to je nepo vratna i gvozdena. Vreme je supstanca od koje sam satkan. Vreme je re ka koja me je povukla, ali ta reka sam ja; ono je tigar koji me rastre, ali taj tigar sam ja; ono je vatra koja me guta, ali ta vatra sam ja. Svet je, na alost, stvaran; ja sam, naalost, Borhes. Freund, es ist auch genug. Im Fall du mehr willst lesen, So geh und werde selbst die Schrift und selbst das Wesen. Angelus Silesius: Cherubinischer Wandersmann, VI, 263 (1675).

148

O klasicima

Retke su discipline koje su, moda, zanimljivije od etimologije; raz log su nepredvidive promen prvobitnog znaenja rei tokom vremena. Budui da su takve promen, a one se nekada granie sa paradoksalnim, oigledne, gotovo nimalo ili veoma malo e nam biti od pomoi poreklo rei radi rasvetljavanja odreenog pojma. Znati da je clculo (raun) na latinskom znailo kameni i da su pitagorejci koristili kamenie pre pronalaska brojeva, nee nam biti od koristi da savladamo tajne algeb re; znati da je hipcrita (licemer) bio glumac, i dramski lik, maska, nee biti pouzdano sredstvo za prouavanje etike. Slino tome, da bi se utvr dilo sta je to to danas podrazumevamo pod klasikom, beskorisno nam je to znamo da ta re potie od latinskog classis, flota, a kasnije e po primiti znaenje reda. (Setimo se usput, sline promen ship-shape.) Sta je, danas, klasina knjiga? Pri ruci su mi definicije Eliota, Arnolda i Sent-Beva, bez sumnje mudre i sjajne; iako bi mi bilo drago da se sloim sa ovim slavnim autorima, neu ih konsultovati. Napunio sam ezdeset i neku godinu; u mojim godinama, podudarnosti ili novine ma nje su vane od onoga to ovek misli da je istinito. Ograniiu se, za to, da kaem kako sam ja o tome razmiljao. Prvi podsticaj pruila mi je Istorija kineske knjievnosti (1901) Her berta Alena Dajlsa. U njenom drugom poglavlju proitao sam da je je dna od pet Konfuijevih kanonskih knjiga Knjiga promena ili Ji Ding. Ona je sastavljena od 64 heksagrama, kojima se iscrpljuju mogue kom binacije est linija, izlomljenih ili punih. Jedna od shema, recimo, sastoji se od dve pune linije, jedne izlomljene i tri pune, vertikalno poloene; njih je otkrio jedan preistorijski car na oklopu svete kornjae. Lajbnic je u heksagramima video binarni sistem brojanja; neki drugi mislilac, za gonetnu filozofiju; Vilhelm, sredstvo za proricanje budunosti, jer se 64
149

slike podudaraju sa 64 etape bilo kog poduhvata ili procesa; neki su u njima videli renik izvesnog plemena, a neki, kalendar. Seam se da je Ksul-Solar rekonstruisao taj tekst pomou drvaca ibice. Strancima Knjiga promena moe da deluje kao puka chinoiserie; ali, nju su milenijumima itale generacije veoma uenih ljudi, i danas je itaju po sveeno, a itae je i u budue. Konfuije je rekao svojim uenicima da bi, kada bi mu sudbina poklonila jo sto godina ivota, polovinu posve tio prouavanju te knjige i njenih komentara ili krila. Namerno sam izabrao ekstremni primer, itanje koje zahteva in ve re. Sada dolazim do svoje teze. Klasina je ona knjiga koju su jedna na cija ili grupa nacija tokom dugog vremena odluili da itaju, kao da je na njenim stranicama sve paljivo promiljeno, fatalno, duboko poput kosmosa i podsticajno za beskonana tumaenja. Naravno, ta odluka podlee promenama. Za Nemce i Austrijance Faust je genijalno delo; za druge, jedan od najslavnijih oblika dosade, kao to je drugi Miltonov Raj ili Rableovo delo. Knjige poput Knjige o Jovu, Boansh'ene kome dije, Makbeta (i, za mene, neke od saga sa severa) obeavaju dugu bes mrtnost, premda o budunosti ne znamo nita, sem da e se razlikovati od sadanjosti. Prednost lako moe da bude praznoverica. Ne oseam se pozvanim da budem ikonoklasta. Do tridesete godine mislio sam, pod uticajem Masedonija Fernandesa, da je lepota privile gija nekolicine autora; sada znam da je svojstvena svima i da nas vreba na sluajno okrenutoj stranici osrednjeg pisca ili u ulinom dijalogu. Zato, iako je moje nepoznavanje malajskog ili maarskog pisma potpu no, uveren sam da bih, kad bi mi vreme pruilo priliku, naao u njima svu duhovnu hranu. Osim lingvistikih prepreka nadovezuju se i politi ke ili geografske. Berns je klasik u kotskoj; juno od Tvida on je ma nje zanimljiv nego Danbar ili Stivenson. Sve u svemu, slava jednog pesnika zavisi od oduevljenja ili ravnodunosti generacija anonimnih lju di koji je stavljaju na probu, u samoi svojih biblioteka. Emocije koje knjievnost pobuuje moda su vene, ali sredstva se moraju stalno menjati, makar i izuzetno blago, kako one ne bi izgubile snagu. Emocije se troe im ih italac prepozna. Stoga je opasno tvrdi ti da postoje klasina del i da e ona to biti zauvek. Svako sumnja u svoju umetnost i u svoje umee. Ja, koji sam pristao da dovedem u sumnju dugotrajnost Voltera ili ekspira, verujem (ovog
150

popodneva, jednog od poslednjih dana 1965. godine) u dugotrajnost openhauera i Berklija. Klasina knjiga (ponavljam) ne poseduje nuno neke konkretne vrednosti; klasina knjiga je knjiga koju generacije ljudi, usled najrazliitijih pobuda, itaju sa oduevljenjem i tajanstvenom odanou.

151

Epilog

Ispravljajui greke, otkrio sam dve tendencije u arolikom sadra ju ove knjige. Jedna je, procena religioznih i filozofskih ideja na osnovu njihove estetske vrednosti, pa ak i na osnovu njihovog jedinstvenog i udesnog sadraja. Moda je to znak sutinskog skepticizma. Druga se ogleda u pretpostavci (i njenoj proveri) da je broj pria ili metafora za koje je sposobna ljudska imaginacija ogranien, ali da te ispriane matarije mogu biti svima sve, poput apostola. elim takoe da iskoristim ovu stranicu da ispravim svoju greku. U jednom eseju pripisao sam Bekonu misao da je Bog sastavio dve knjige: svet i Sveto pismo. Bekon je samo ponovio opte mesto sholastiara; u delu Breviloquium ono datira iz XIII veka - iji je autor sveti Bona ventura pie: creatura mundi est quasi quidam liber in quo legitur Trinitas. Videti Etienne Gilson: La philosophie aumozen ge, str. 442, 464. H. L. B. Buenos Ajres, 25. jun 1952.

HORHE LUIS BORHES NOVA ISTRAIVANJA

Lektor Sneana ukanovi Kompjuterska obrada Studio Jari tampa Topalovi, Valjevo