Geneza bosanske heterodoksije: Autohtonost zakriljena koprenom dualizma

Pobijte ih sve, Bog e, ve, prepoznati svoje - neimenovani dominikanski inkvizitor -

Namere

Dva akta abjuracije bosanskih krstjana, dva iznuena izraza privrenosti i lojalnosti bosanskog vladara episkopu Rima i hrianskom pravoverju, Bilino polje 1203. g. i Rim 1461 g. Uvodno i zavrno poglavlje prokaenog, stigmatizovanog saputnitva bosanske drave i crkve. Teatralno prenaglaeni inovi odricanja od jeresi i pokornosti apostolskom autoritetu zapadne crkve, razliitog ishoda, odvojeni vekovima, povezani kontinuitetom sumnjienja i optubi. Vremenski okvir jedne krajnje osobene istorije, udnovate povesti odbijanja i otpora jedne srednjovekovne evropske drzave da Hristovu nauku ispoveda na konvencionalan nacin. Uznemirenost manihejskim opsenama, buka i bes prouzrokovani religijskim nonkonformizmom Bonjana, bili su povodom nastanka relativno brojnih i sadrajem raznovrsnih antijeretikih, kontrakrstjanskih spisa. Praktina dela preduzeta, i prekorne rei upuene protivu omraenih bosanskih babuna i patarena, dominiraju u dobrom delu izvornih vesti o bosanskom srednjovekovlju, prikazujui ga u preovlaujue dualistikim nijansama. Nasluen, ve, od dubrovakih humanista, Orbinija i Lukarevia, problem Crkve bosanske trajno e okupirati akademsku znatielju i inspirisati istraivake napore. Susret medievista sa ovom sugestivnom pisanom tradicijom imae predvidiv ishod, nastanak vanredno plodne istoriografske struje. Traganju za istini najvernijom interpretacijom crkvenih prilika u srednjovekovnoj Bosni pristupie se sa strau, gotovo istovetnom onoj strasti koju su pravoverni savremenici iskazivali u obraunavanju sa bogomrskim jereticima. Ipak, zakljuci do kojih se dolo, i odgovori koji su ponueni, u zaista impresivnom broju radova posveenih istoriji bosanskih krivoveraca jos uvek su daleko od konanih. Istrazivaki domet i nauna ambicija autora ovih nekolikih redova nevelikog su obima. Pokuaj sveobuhvatnog, utemeljenog prikaza fenomena jeretike Crkve bosanske, i ozbiljan iskorak u odnosu na dosadanja poimanja istog, za sada, ostaju van intelektualnog domaaja autora. Prihvatamo za neosporno dokazanu, i uverljivo argumentovanu, tezu o svakako heterodoksnom karakteru doktrine i kulta Crkve bosanske. Intencija nam je da uinimo tek nepretenciozan ogled, skroman pokuaj promiljanja problema nadahnua i zauujue vitalnosti krstjanske heterodoksije. Izdanak misionarskog semena neomanihejskog pokreta, ili posledica osobenih lokalnih verskih i drutvenih okolnosti? Ogranak misteriozne, panevropske anticrkve, ili religijska zajednica strogo posveena duhovnim potrebama, vrlo iroko shvaenim, plemenitih stanovnika bosanske drzave? Razreavanje, na ovaj nain postavljenih, nedoumica vodilo nas je odreenim zakljucima, koje emo pokuati da obrazloimo i odbranimo na sledeim stranama, uz punu svest da oni zasigurno pate od poetnikih naivnosti i ishitrenih uoptavanja. Moramo priznati, istiografske savesti radi, i brojne, metodoloki nedopustive, propuste koji su uticali na znaajne nadostatke u konanoj sadrini i kompoziciji naseg rada. Pre svega, izostalo je neposredno korienje izvornih tekstova, osnovni zahtev koji se postavlja pred

kritiki nastrojenog istoriografa. Usled te neprijatne injenice, uspela kompilacija najvii je domet, kome se moemo nadati i stremiti. Vii stepen erudicije i naune akribije, naalost, nije postignut ni u poznavanju bibliografije, iako potpuno oslonjeni i zavisni od literature, dostupan nam je bio njen tek neznatnan deo. Ostali smo uskraeni za izuzetno znaajne radove A. Babia, A. Solovjeva, D. Kniewalda i niza drugih autora. Deo njihovih hipoteza i stavova o problemu Crkve bosanske upoznali smo samo posredno, kroz navode. Primorani na selektivan pristup postojeoj naunoj literaturi, opredelili smo se da dela F. Rakog1, S. irkovia2, J. idaka3 i D. Dragojlovia4 budu stubovi na kojima emo graditi sopstveno vienje o poreklu Crkve bosanske, kao i o njenom delovanju i ulozi u najranijem, istoriografiji poznatom, periodu srednjovekovne bosanske povesti. Svesni da ovakav metod u najveoj moguoj meri ograniava autonomiju miljenja, pokuaemo, ipak, da uinimo minijaturan iskorak u odnosu na stavove pomenutih autora. Opravdanje za tu nadu moe nam pruiti odnos srednjovekovnih sholastika prema njihovim antikim uzorima, oni su, naime, smatrali sebe patuljcima koji su se sreno zadesili na ramenima umnih divova, nalazei da im takav poloaj daje za pravo da u poneemu isprave inae neosporive autoritete. Navedene manjkavosti i nedostaci u metodolokom pristupu onemoguili su eljeni osvrt na mnoga relevantna pitanja, neumitno osuujui nae napore na nedovrenost i nedoreenost. Teoloko uenje, obredna praksa i hijerarhijska organizacija bosanske crkve bie stoga dotaknuti tek povrno, sa razoaravajuom turou. Predmet naeg interesovanja i analize prevashodno su poloaj krstjanske zajednice unutar ranosrednjovekovnog bosanskog drutva, kao i intezitet veza i priroda odnosa ove heterodoksne crkve sa arenolikim jeretikim pokretom, koji u periodu od X do XIII veka izaziva i potkopava, do tada, neprikosnoveni monopol pravovernih crkava na tumaenje i propovedanje Hristove rei. Navedena usmerenost ka, pre svega, postanku, te ocrtavanju dometa religijskog i drutvenog uticaja Crkve bosanske, uslovila je da naa panja bude posveena najveim delom okruenju, koje je iznedrilo krstjane, i omoguilo vievekovno egzistiranje njihove zajednice, a tek u manjoj meri pitanjima teolokih nazora kojih su se drali. Ve je F. Raki upozorio5 na mnogostruka religijska strujanja koja su tokom IX i X veka zapljuskivala jugoistone delove balkanskog poluostrva. Trakija i Makedonija bile su odredita na koja su, voljom vizantijskih vasilevsa, prisilno upuivane zajednice Jevreja, monofizitskih Jermena, dualistiko-gnostikim uenjima privrenih pavlikijanaca i mesalijana. Dodir jeretikih skupina i vizantijskog monatva, uvek sklonog hristolokim raspravama i misticizmu, doveo je do preplitanja raznolikih hrianskih i psevdohrianskih teolokih sistema. Na ovaj nain sinkretizovana heterodoksna strujanja, pronalazila su svoj put dalje ka zapadu, postajui osnovom uenja raznorodnih, od katolicizma, otpadnikih grupa. Razluiti smer u kome su ile brojne idejne i obredne pozajmice izmeu njih i prepoznati neki eventualni idejni odraz na uenje bosanskih krstjana vanredno je teak izazov, daleko iznad nevelikog domaaja ovog rada. Skromna znanja, steena prilikom uinjenih nastojanja da se poblie upoznamo sa intrigantnim fenomenom bosanskih religijskih prilika, stvorila su uverenje da bi, od nas, uinjen pokuaj rekonstruisanja verskih istina, ispovedanih i propovedanih od bosanske crkve, imao zasigurno besplodan ishod. Otuda i naa uzdranost prilikom zauzimanja stava o karakteru uenja Crkve bosanske, ostajui pri tome ipak skloniji miljenju da pomenuto uenje pokazuje pre znake sporadinih devijacija negoli sistematinog, teoloki promiljenog otklona od ortodoksnih dogmi.

1. F. Raki, Bogomili i patareni, Rad JAZU 7,8,10, Zagreb 1869/70, posebno izdanje SAN 1931; ovde koriteno izdanje Golden marketing-Tehnika knjiga, Zagreb 2003. sa uvodnim prilogom F. anjeka; svi navodi prema izdanju iz 2003.

2. S. irkovi, Istorija srednjovekovne bosanske drave, Beograd 1964.; Dualistika heterodoksija u ulozi zemaljske crkve: Bosanska crkva, Glasnik Odjeljenja drutvenih nauka CANU, knj. 9, Podgorica 1995, 7-34.; pretampano u Rabotnici, duhovnici, vojnici, Beograd 1997, 214-239. 3. J. idak, Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilstvu, Zagreb 1975. 4. D. Dragojlovi, Krstjani i jeretika Crkva bosanska, Beograd 1987. 5. F. Raki, Bogomili, str. 39-41.

2. Pogled na puteve istoriografije

Neuobiajene okolnosti u kojima je delovala katolika bosanska biskupija sa seditem u akovu, te napori Rima da svetlu istine privede bosanskog vladara i njegove podanike, opisani su ve u monumentalnom delu6 grupe jezuita, posveenom istoriji katolike crkve na junoslovenskom prostoru. Poslovino ueni i metodini isusovci, otrgnuli su od zaborava stare osude bosanskih maniheja, pohranjene u arhivama Vatikana i biskupskih stolica Ilirika, postajui time pretee i pioniri u izuavanju jednog od najizazovnijih problema balkanskog srednjovekovlja. Plodan rad na izdavanju domaih istorijskih spomenika, u drugoj polovini XIX veka, te nacionalnim romantizmom nadahnuto interesovanje za srednjovekovnu prolost dali su snaan zamah junoslovenskoj medievistici. Istraivanje bosanskih crkvenih prilika, sada zasnovano na bitno proirenoj izvornoj grai, nastavljeno je ogledanjem koncepcija pravnika Boidara Petranovia7 i Franje Rakog, teologa i istoriara. Polemika zastupnika pravoslavnog karaktera krstjanske zajednice i zagovornika njene neomanihejske orijentacije iznedrila je klasino delo Bogomili i patareni, nenadmano i nezamenjeno (S. irkovi), i ukazala na sutinski problem - jasno uoljiv nesklad izmeu kanonske pravovernosti verskih tekstova nastalih u krilu Crkve bosanske i vrlo odreenog i nedvosmislenog stava latinskih polemiara i kontroverzista, koji nisu gajili ni zrno sumnje da svojim traktatima vojuju protivu dualista. Oprena ocena o verodostojnosti katolikih optubi, taka razilaenja Petranovia i Rakog, predstavljae kamen spoticanja i za potonje generacije istraivaa, upuujui ih na razliita polazita u razreavanju problema Crkve bosanske. Zaetnik, uslovno reeno, pravoslavne struje u literaturi, B. Petranovi, imajui nameru da izradi jedan celovit nacrt o bosanskoj crkvi, oslonio se na, do tada poznato, bosansko rukopisno naslee i diplomatiku grau. Na temelju reenog pristupa izveo je zakljuak da je re o crkvi istonog obreda, sa bogosluenjem na narodnom jeziku, iji klir su sainjavali monasi-krstjani. Uveren u njenu dogmatsku istou ipak je ostavio izvesnu ogradu, doputajui mogunost postojanja neznatnih jeretikih uticaja na njeno uenje. Ocrtavajui poloaj krstjana u bosanskoj dravi, video je pokroviteljstvo vlastele kao presudnu okolnost za dugotrajno egzistiranje i delovanje njihove religijske zajednice. Misao, pokazae se, inspirativna, i kao takva prihvaena i od veine kasnijih pisaca bosanske istorije. Sledei Petranovia, sa jos veom iskljuivou, na pravoslavlju krstjana insistirali su i slavist Sima Tomi Atom8 i Vaso Gluac9, profesor banjaluke bogoslovije. Pomirljiviji i manje rigidan u svojim stavovima, Tomi je sugerisao da treba nainiti distinkciju izmeu strogo pravoverne Crkve bosanske i zasebne drube bogomilske. Gorljivi Gluac, pak, doveo je svoja stajalita do krajnosti, negirajui postojanje neomanihejskog verskog pokreta uopte, nalazei samo smutljivu kaluersku mistifikaciju, i prebacujui Rakom da ga je fratarski habit sputao u zauzimanju objektivnog stava prema izvorima pisanim od strane katolikih inkvizitora i hereziologa. Privrenost bosanske crkve pravoverju, ali zapadnom, zastupali su F. Milobar i franjevac ___________________________________________________________________________

6. D. Farlati-J. Coleti, Illyricum sacrum I-VIII, Venetiis, 1751-1819. 7. B. Petranovi, Bogomili, Crkva bosanska i krstjani, Zadar 1867. 8. Atom, Kakva je bila srednjevjekovna crkva bosanska, vjera bosanska? Bosanska Vila VII, 1892, IX, 1894. 9. V. Gluac, Srednjevekovna bosanska crkva, Prilozi za KJIF IV, 1924, 1-55.; Istina o bogomilima, Beograd 1945.; Problem bogomilstva i pravoslavlje Crkve bosanske, Godinjak ID BiH V, 1953, 105-138. L. Petrovi, nedostatak nekog vrstog oslonca u izvorima nije im bio preprekom da u krstjanima prepoznaju, iz hrvatskih samostana, izbegle benediktince-glagoljae, koji su predvoeni djedom Hrvata na tlu Bosne pronali utoite za svoje slovensko bogosluenje i glagoljsku pismenost. Pokuaji da se dokae, od savremenika neshvaeno, pravoslavlje ili katolicizam Crkve bosanske, nisu se mogli podiiti znaajnijim prijemom u kritikoj istoriografiji, ostajui tek sporedne struje u naunoj literaturi, ali i dobrodoao oslonac u rasprama o hrvatstvu ili srpstvu srednjovekovne Bosne. Znaajno otpornijim na rezultate kasnijih istraivanja, pokazali su se stavovi koje je zauzeo F. Raki. Arhivski rad u Veneciji i Rimu, krunisan pronalaskom dva kontrakrstjanska rukopisa10, hronoloki podudarna sa poetkom i krajem navodnog jeretikog prisustva u Bosni, obezbedio je hrvatskom historiku potrebno izvorno uporite na kome je izveo celovitu koncepciju o bosanskoj crkvi kao jeretikoj, svojim karakterom, i umereno dualistikoj, svojim uenjem, nastaloj direktnom filijacijom od bugarskih bogumila. Dvojbi, ipak, nije u potpunosti bio lien ni Raki, zbornik krstjanina Hvala (1404. g.) jedini bosanski rukopis koji mu je bio poznat u originalu i celini, protivureio je svojim likovnim ukrasom i sadrajem pretpostavljenoj jeresi svog sastavljaa. Problem, ije je prevazilaenje pokuao uvoenjem ideje o evolutivnom pribliavanju bosanskih krstjana ortodoksnoj teologiji, zanemarujui injenicu da hronoloki mlai Torkvemadin spis ne daje potvrdu takvog procesa. Iznaeno reenje, u mnogome simplicistiko, kojim je prevladao dihotomiju latinski-bosanski izvori, kao i ini se suvie ishitreno poistoveivanje ustrojstva Crkve bosanske sa hijerarhijskom organizacijom katara11, ostavili su prostor za osnovane primedbe njegovih oponenata i uvrstili uverenje o neophodnosti daljih istoriografskih nastojanjanja. Navedene slabosti, naknadno uoene, ipak nisu mogle osporiti vrednost Bogomila i patarena, prilog za razjanjenje jednoga znatnijih pitanja narodne nam prolosti iznesen na stranama ovog klasinog dela ispravljan je u detaljima, a usvajan u celini. Idejni putokazi naznaeni od Rakog davali su smer diskusiji koja se nastavljala, zadravajui dalekosean uticaj na sve docnije istraivae Crkve bosanske. Osobitu istrajnost u odbrani dualistike koncepcije, iskazao je A. Solovjev12, neumorno tragajui za naznakama neomanihejske teoloke misli u bosanskim etvoroevaneljima i simbolici steaka. Smatrajui Hvalov zbornik tek usamljenim sluajem oportunizma, ukazivao je da glose Srekovievog etvoroevanelja, i izrazi inoedni i inosuni Nikoljskog i Daniievog etvoroevanelja nose nepobitno dualistiko obeleje. Tvrdnje ija e utemeljenost biti predmetom sporenja, pored sve irine argumentacije i invecioznosti kojom je Solovjev branio svoja gledita. Osporavanju nije izbegla ni njegove hipoteza o Zadraninu Aristodeju kao ocu bosanske jeresi, oslonjena na zapis Batalovog etvoroevanelja , neuspeo pokuaj da se nadomesti, takoe nesigurna, konstrukcija Rakog o bogumilskom nadahnuu bosanskog krivoverja. Niz njegovih problematinih domiljanja nije time okonan, dokazivao je i navodno prebegavanje antipape Belizmenca iz Verone u Bosnu, dualistiku inspiraciju iluminacija ___________________________________________________________________________

10. Disputatio inter christianum romanum et patarenum bosnensemRasprava izmedju rimokatolika i bosanskog patarena (nastala sredinom XIII veka, iz pera dominikanca Pavla Dalmatinca, predavaa na Bolonjskom univerzitetu i prvog inkvizitora u Dalmaciji); Symbolum pro informatione manichaeorum regni BosnaeObjanjenje verskih istina Rimske crkve o manihejima Bosanskog kraljevstva( sastavljen 1461, od kardinala Huana Torkvemade) 11. F. Raki, Bogomili, str. 142-150. 12. A. Solovjev, Vjersko uenje bosanske crkve, poseban otisak iz 270 knj. Rad JAZU, 1948, str. 5-46. bosanskih jevanelja i reljefnih ukrasa na stecima, te odnos prema krstu nadahnut pavlikijanskom ezoterijom. Primetno prenagljen u zakljuivanju, Solovjev je svoj trajni doprinos, pre svega, dao sveobuhvatnou pristupa, insistiranjem na sistematinom prouavanju bosanskih rukopisa, krei nove puteve ka nekom konanom razreenju krstjanske enigme, koje je njemu samom uporno izmicalo. Osetne praznine u interpretacijama, zasnovanim na pomenutim premisama o pravovernosti odnosno neomanihejsvu Crkve bosanske, navele su nekolicinu autora da potraze via media, most izmedju krajnosti, uverljiv nain za izmirenje izriitosti stava rimokatolika i pravoslavnih da su Bonjani tvrdokorni jeretici i odsustva neposredne potvrde takvih nazora u verskim tekstovima nastalim u krilu prokaene crkve. Kao ishod nazirala se misao o autohtonosti krstjanske zajednice, njenoj ekleziolokoj osobenosti i distanci koju je odravala kako prema pravovernima tako i prema bogumilima i patarenima. Viedecenijsko istraivanje J. idaka, zapoeto kao odgovor na obraun V. Gluca sa postavkama F. Rakog, obeleeno je konstantnom nadogradnjom poetne teze o crkvi katolikog porekla, monaki organizovanoj, primoranoj na izmu radi odbrane slavenskom tradicijom osvetanih ustanova i tradicija. Direktno podvrgavanje bosanske biskupije papskoj kuriji, uinjeno 1233. g. video je kao momenat konanog raskida, koji je doneo promenu odnosa prema katolikoj crkvi, ali ne i njenom uenju. Podstaknut radovima Solovjeva, korigovao je unekoliko svoje stavove, prihvatajui da teologija bosanske crkve, moda, nosi izvesne naznake umerenog dualizma i doketizma, ali odustajui od nedvosmislenog izjanjavanja u korist dualistikog koncepta. Metodian hroniar svih zbivanja u literaturi, drao je da koncepcija Rakog ostaje najpogodniji opti okvir za istraivanja, u kome treba traiti reenja za pojedinane probleme, dok osnovno pitanje krstjanskog uenja mora saekati zadovoljavajue objanjenje kontradiktornosti izmeu latinske i slovenske grae. Izdvojeno miljenje o pomenutoj kontradiktornosti imao je profesor S. irkovi, smatrajui da je napravljen vetaki jaz i da se u osnovne take optubi ne moe principijelno sumnjati kao sto se inilo i jo povremeno ini13. Produbljenom analizom14 glosa Srekovievog etvoroevanelja stekao je uverenje da njihov sadraj potvruje prisustvo dualistike kosmogonije i netrpeljivosti prema Starom zavetu i Jovanu krstitelju u krstjanskoj teolokoj misli. Podvrgavajui kritici traktat Anselma Aleksandrijskog doao je i do originalne, izuzetno elegantne ideje o postanku bosanske crkve. Pripadnike ecclesiam Sclavoniae, istisnute inkvizitorskom akcijom iz dalmatinskih komuna, oznaio je nosiocima manihejskog misionarskog semena, koje je u mlitavom i slabom telu bosanske biskupije pronalo povoljno tle za svoj razvoj, izrastajui u bosansku pravu veru apostolsku. Prvobitno, zagovarao je diskontinuitet izmeu uesnika bilinopoljske abjuracije i kasnijih krstjana, tvrenje koje e kasnije korigovati usled injenice da se tri imena Dragi, Ljubin i Draeta pojavljuju i u aktima abjuracije i u zapisu Batalovog zbornika iz 1393. g. Mnogo neodreeniji bio je u opisivanju njenog ustrojstva, s tim da je odluno odbacivao bilo kakvu mogunost postojanja parohijalne organizacije i poistoveivanja krstjanske hijerarhije sa katarskom, ali i onom istonog monatva. Shodno svemu tome, uobliio je

gledite o Crkvi bosanskoj kao nesumnjivo jeretikoj, ije bi uenje najvie odgovaralo onom radikalnih dualista. Posebnost krstjana, po irkoviu, leala je iskljuivo u poziciji koju su izborili, dominantne zemaljske crkve, ime su izbegli sumornu sudbinu svoje duhovne sabrae. Naklononost bosanskih vladara i barona, koju su uivali, i nepostojanje ni najmanjeg znaka drustvene subverzivnosti krstjana, tako karakteristine za sledbenike dualizma, naveli ___________________________________________________________________________ 13. S. irkovi, Rabotnici, str. 223. 14. S. irkovi, Glose Srekovievog jevanelja i uenje bosanske crkve, Zbornik radova Bogomilstvoto na Balkanot vo svetlinata na najnovite istrauvanja, Skoplje 1982., str. 207-222. su D. Dragojlovia da, u jednom od poslednjih monografskih dela o crkvi bosanskoj, predloi, u znaajnim pojedinostima, drugaiji pogled na prirodu njihovog krivoverja, koje nije dovodio u sumnju. Podozrenje uvara pravovernosti ocenio je opravdanim, ali uz primedbu da je bilo zasnovano na zabludi. Monaka zajednica anahoreta, izgubljena u planinskoj unutranjosti poluostrva, odana jednoj specifinoj, delom heterodoksnoj mistici, iritantno konzervativna u svom odnosu prema crkvenim reformama Dragojlovievo vienje Crkve bosanske navela je zabrinute katolike i pravoslavne savesti na krivi zakljuak, da je gnusna manihejska jeres stvorila pretee uporite u dolini Bosne. Izuzetno privlana ideja o jednom trajnom nerazumevanju, koje je za ishod imalo zbunjujui raskorak izmeu iznetih optubi i stvarnog greha krstjana. Misao o traginom, verovatno i maliciozno stvorenom, nesporazumu prevagnula je i u nasim razmiljanjima, ineci nas sklonim da izmeu predoenih najuticajnijih naslova i stavova odaberemo pristup vrlo blizak onom J. idaka i D. Dragojlovia. Naglasak, smatramo opravdano, stavljen na samobitnost i osobenost bosanske crkvene anomalije, usvojili smo za polazite, ispravnu smernicu da odgovore o korenu i istinskom karakteru crkve dobrih Bonjana treba potraiti u procesima formiranja i hristijanizovanja bosanske drave i njenog feudalnog stalea, kao i okolnostima dugotrajne samoizolacije i autarhinosti, koje su bosanske krstjane, njihovo versko uenje i obrednu praksu neminovno suprotstavile univerzalnim pretenzijama Rima, nesreno povezanim sa osvajakim ambicijama ugarske krune. Sumnjienja pokrenuta u veoma nepovoljan as, u vremenu kada energini Inokentije III (1198-1214) provodi konani obraun sa patarensko-katarskom sablau, ve postojea tradicija da mrska jeres ima svoje izvorite negde na istoku, u sklavonskim stranama, bacili su dalekosenu, zlokobnu senku na odnos zapadne crkve prema ljudima koji su sebi pridrali iskljuivo pravo da se nazivaju hrianskim imenom. Lojalnost starim obrascima ponaanja i poverenoj ulozi u srednjovekovnom bosanskom drustvu stoga ini nam se verodostojnijim razlogom za utiskivanje jeretikog iga, negoli neka revolucionarna odstupanja od ortodoksne kosmogonije, antropologije i eshatologije. Politika i drutvena uloga krstjana izazvala je znatno manje ui u voenoj polemici, bosanska i dubrovaka diplomatika graa mahom je potvrivala, ve pomenuto, poetno stanovite B. Petranovia, da je srednjovekovni bosanski drutveni poredak imao vrst temelj u trojstvu - vladar, vlastela i Crkva bosanska. Visok stepen saglasja u naunoj literaturi, postignut oko postojanja znatnog uticaja djeda i njegovih strojnika na svetovne poslove bosanskih vladara i barona, remeti jedino stav koji je zauzeo J. Fine15, tvrdnjom da nema uporita za shvatanje Crkve bosanske kao znaajnog drutvenog faktora, i da stanje iz 1403. i 1405. g. svedoi jedino o navodno posebnoj naklonosti kralja Ostoje prema krstjanima, oseanje koje, po Fine-u, nisu delili ostali bosanski vladari. Radikalno miljenje, odbaeno u domaoj istoriografiji, uz primedbu J. idaka da metodoloki postupak Fajna stoji daleko od besprekornog.

___________________________________________________________________________ 15. John V.A. Fine jr., Bosnian Church: a new interpretation, New York-London 1975.; Zakljuci mojih poslednjih istraivanja o pitanju bosanske crkve, Bogumilstvoto, str. 127-133. (prevod prof. Mustafe Imamovia)

3. Zamiljenost nad nesaznatljivim

Nije neophodno biti nadaren nekim izuzetnim talentom za uoavanje oiglednog da bi se, ak i na osnovu tek letiminog uvida u naunu literaturu, izveo zakljuak da je i kod problema postanka Crkve bosanske, neminovno, prisutna sutinska suprotstavljenost pronenata i oponenata njene dualistike usmerenosti. ture izvorne vesti o politikim i crkvenim prilikama, koje su vladale u Bosni i njenom susedstvu, na prelomu XII i XIII veka i u prvoj polovini XIII veka, mahom su prilagoavane i saobraavane ve zauzetim stavovima o teolokim nazorima pripadnika bosanske crkve. Pretpostavka da su krstjani verovali u dva naela, neumitno je iziskivala pronalaenje misionara, nevoljnih prognanika, koji su na bosansko tle preneli manihejsku opainu, kao i duboku, razornu mrnju prema svojim progoniteljima, pravoslavnim i rimokatolikim klericima. Skeptinost, s druge strane, prema dualizmu bosanske crkve, upuivala je zagovornike drugaijih pogleda, pak, na odluno negiranje mogunosti misionarskog upliva, i ka dokazivanju da neomanihejstvo stupa na teritoriju bosanske drave tek kao deo prtljaga papskih legata, upuenih da ispitaju poneto sumnjive verske oseaje bosanskog vladara i njegovih podanika. Sukobljene usvojenim polazitima, pogleda upuenog preko ivice krtih i nejasnih izvornih tekstova, obe idejne struje, krajnjim spekulativnim naprezanjem, pokuavale su da nazru i ocrtaju pretpostavljeni dramatini poetak - bilo najdugovenije dualistike crkve, bilo nepokorne, osamostaljene biskupije - dostojan prvi korak potonjeg prkosnog hoda krstjana trnovitom, samotnom stazom crkvenog otpadnitva. Shvatanje16 da zaeci bosanske jeresi stoje pod nesumnjivim uticajem bogumilstva, odnosno da istorija bosanskih krivoveraca predstavlja neodvojivi deo ire povesti neomanihejskog pokreta, izneo je ve D. Farlati u svom vietomnom delu. Prigodni podsticaj da se nastavi tragom jezuitine misli ponudio je, vek docnije, Carl Schmidt17, istraiva francuskog katarizma, u vidu tvrdnje o, navodno, osobitoj prijemivosti Slovena za dualistike teozofske sisteme, usled dualistikog karaktera staroslovenskog paganstva, tvrenje koje, inilo se, nosi u sebi i sasvim pogodno objanjenje izuzetnog uspeha neomanihejstva na, tek prividno hristijanizovanom, slovenskom jugu. Stupajui pomenutom, vec utabanom, idejnom stazom, F. Raki, kao prvi znaajni domai prouavalac bosanske crkve, preuzeo je na sebe zahtevan nauni izazov, da teorijski nasluenu i naznaenu vezu krstjana sa bugarskom kolevkom potvrdi i osnai i sa uverljivim uporitem u izvorima. Ipak, i pored sve irine njegova umovanja, zasnovanog na erudiciji biblijskih razmera, vidljivi optimizam, s kojim je pristupio toj nakani, nije pretoen u nita ubedljivije do u nesigurnu konstrukciju, o kojoj je ranije bilo rei. Nadahnutost i podrobnost, koje krase prianje F. Rakog o delatnosti utemeljivaa bugarske nauke popa Jeremije-Bogumila i satanaelovog arhisatrapa Vasilija-Petra, glave i vrhovnog uitelja konstantinopoljskih maniheja, te irenju krivovernih strujanja po provincijama bugarskog i romejskog carstva, naglo gube zamah,

presahnjuju i prelaze u nesigurnost kada pristupi izvoenju svog osnovnog nauma, rekonstruisanju18 puteva, kojima reena strujanja dopiru do zabaene bosanske banovine. Poetak XI veka, i irenje drugog bugarskog carstva na zapad, ini se F. Rakom kao trenutak u kom jeretici, pod blagonaklonim okriljem Samuilovog naslednika Gavrila Radomira, po prvi put doseu granice Bosne, tvrdei da se u Duklji Jovana Vladimira ukazuju stalni i nesumnjivi tragovi ove dualistike sekte. Opreznost i gusta tmnina nadvijena nad bogumilskim pokretom, neprozirna tokom itavog XI veka, navode ga da vreme susreta jeresi ___________________________________________________________________________ 16. J. idak, Heretika Crkva bosanska, str. 149. i 151. 17. C. Schmidt, Historie et doctrine de la secte des Cathares au Albigeois I-II, Paris 1849. 18. F. Raki, Bogumili, str. 56/8. sa Bosnom odgodi, ipak, za kraj XII veka, i stazu bugarske nauke preusmeri kroz Raku i Hum. Nesrena okolnost, da oci bosanske hereze nisu zavredeli panju nekog uenog i reitog protivnika, poput prezvitera Kozme19 ili Ane Komnine, primorava ga da teite svog dokazivanja osloni na skrueno priznanje izvesne pokajnice, u jeres zabludele keri nepoznatog rakog velmoe. Veto prilagoavajui svojoj hipotezi poznatu epizodu iz itija20 Stefana Nemanje, njegov obraun sa trikletom jeresi u Rakoj, i nesuglasice pape Aleksandra III sa humskim knezom Miroslavom, F. Raki uspeva da pronadje eljeni, mada krhki, most izmeu bugarskih i bosanskih sektiraca. Hronoloku bliskost Nemanjine(11681196) i Miroslavljeve vladavine sa vestima o Kulinovom renegatstvu (1199/1200), smatra sasvim zadovoljavajuim uporitem za uspostavljanje korelacije izmedju progona rakih krivoveraca i novonastalih verskih prilika u dolini Bosne. Nesumnjivo domiljata pretpostavka, ali temeljena iskljuivo na verovatno neosnovanom poverenju u prianje Stefana Prvovenanog. Dravno-crkveni sabor na kom bogobojaljivi Nemanja beskompromisno staje u odbranu pravoslavlja, od onih koji dele nedeljivo boanstvo i slue samom sotoni, suvie podsea na hagiografski ukras izraen po komninovskom uzoru, da bi bio prihvaen bez izvesnih rezervi. Takodje, blasfemino uenje, koje rakom upanu i okupljenima na saboru opisuje iz kandi neastivog izbavljena vlastelinka, F. Raki suvie lako oznaava bogumilskim, zanemarujui deo teksta koji sasvim direktno nagovetava da raki krivoverci slede nauku bezumnog Arija. Napokon, razmirice kneza Miroslava sa Rimom, tacnije primorskim nadbiskupijama, uzrokovane su njegovom podrkom ustrojavanju srpske crkve u Humu, a ne nekim navodnim neprijateljstvom prema katolicizmu, koje je kao jeretik gajio. Podatak kojim je, moda, mogao potvrditi verodostojnost dogaaja navedenih u itiju svetog Simeona, i time posredno uvrstiti sopstvenu hipotezu, F. Raki je preutao. Naime, u noticiji jeretikog sabora, odranog 1167. g.,u zamku Saint Felix de Caraman, redaktor noticije zapisao je besedu konstantinopoljskog hereziarha Nikete - prispelog na jeretiki koncil radi izmirenja zavaenih katarskih episkopa - o nainu na koji su ureeni odnosi izmeu crkava Romanije, Drogometije, Bugarske i Dalmatije. Navedena kao poslednja od dualistikih crkava istoka, misteriozna ecclesia Dalmatiae, inae nepoznata drugim izvorima, svojim imenom navodila je F. Rakog, kao i veinu kasnijih istraivaa, na zakljuak da njenim seditem treba smatrati dalmatinske gradove. Glasovi o jeretikom komeanju na istonoj obali Jadrana dobijali su nov sadraj sa saznajem da na tom prostoru postoji organizovana jeretika crkva, starija od crkve bosanskih krivoveraca, ruei time i shemu koju je F. Raki tako briljivo gradio, usled ega je njegov jedini izbor bio da previdi njeno postojanje. Pri tome je prevideo i dve injenice koje, nakon paljivije analize21

Niketinih rei, sugeriu da je sedite crkve Dalmatije dosta daleko od morske obale. Prva, podruje na kom deluje crkva Dalmatije granii se sa onim crkve Bugarske, stoga ispravno bi bilo ubicirati ga negde u sreditu poluostrva. Druga, Romej XII veka pod Dalmatijom podrazumeva zemlju rakog zupana a ne teritoriju nekadasnje rimske provincije, shodno pomodnom vizantijskom maniru da savremene im varvarske narode nazivaju imenima iz klasine starine. U svetlu navedenog pomalja se mogunost, i dalje hipotetika, da u jeretikoj optini koju surovo unitava Stefan Nemanja prepoznamo upravo ecclesia Dalmatiae, ime bi se, u izvesnoj meri, razvejala, naa, ukorenjena sumnja da je sin zapostavio istinoljubivost zarad velianja oinske uspomene i zadovoljavanja svih zahteva knjievnog anra. Nerazvejana, pak, ostaje sumnja u spremnost bana Kulina da narui svoje dobre odnose22 sa rakom dinastijom izazivakim 19. M. G. Popruenko, Kozma presviter, bolgarski pisatel X. v., Bolgarski starini XII, Sofia 1936. 20. Stefan Prvovenani, itije sv. Simeona, ed. V. orovi, Svetosavski zbornik II, Izvori, Beograd 1938. 21. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 127. 22. S. irkovi, Istorija, str. 47. inom davanja utoista nevoljnicima izbeglim pred Nemanjinim pravednikim gnevom. Sav neosporni autoritet F. Rakog nije mogao zabauriti sve brojne slabosti i proizvoljnosti od kojih boluje njegova hipoteza o rakim prognanicima, zadojenim bogumilskim uenjem, kao inspiratorima bosanskog pada u jeres. Nepremostive tekoe, iskrsle u dokazivanju da je jeres preneta u Bosnu neposredno sa bugarskog vrela, kao i vesti izvora koje Raki nije poznavao ili ih je, kako je ve napomenuto, zanemario, navele su potonje istraivae, sledbenike njegove osnovne zamisli, da svoju potragu za korenima krstjanskog krivoverja usmere ka zapadu, prema lukama dalmatinske obale. Pored postojanja ecclesia Dalmatiae, i uoptena osuda svih jeresi, doneta na provincijalnoj sinodi dalmatinskih biskupa, odranoj 1185. g., u Splitu, pruala je dovoljno osnova za razmiljanja o dalmatinskim komunama, kao polazitem, iz koga se karavanskim putevima jeres uspinjala ka planinskom zaleu. Prvi takav pokuaj, da se dalmatinskom vezom nadomesti teorija Rakog uinjen je od M. Barade23, koji je drao patarene iz Splita i Trogira, na izbeglitvo primorane silovitom antijeretikom delatnou splitskog nadbiskupa Bernarda, a kojima je ban Kulin pruio gostoprimstvo i zatitu, utemeljivaima bosanskog krivoverja. Oinski prekor Inokentija III upuen banu Kulinu, insistirao je M. Barada, usmeren je iskljuivo na neprihvatljivo blagonaklon, ak pokroviteljski, odnos koji je bosanski vladar zauzeo prema splitskim i trogirskim prognanicima, osvedoenim i zvanino izoptenim neprijateljima rimske crkve. Jedan od najglasovitijih pastirskih uspeha neumornog gonitelja dalmatinskih jeretika, nadbiskupa Bernarda, preobraenje zadarske brae Aristodeja i Mateja, posluie A. Solovjevu da naini i korak dalje, odnosno da, kako je smatrao, ukae i na samu linost predvodnika patarenske dijaspore u Bosni i ujedno prvog bosanskog hereziarha. Voen sugestivnom fonetskom slicnou imena, identifikovao je jednog od brae, Aristodeja, sa Rastudijem bosanskim, na koga se anatemom obaraju prireivai srpskih redakcija sinodika iz XIII veka, i gospodinom Rastudijem, spomenutim u zapisu na marginama Batalovog etvoroevanelja (1393.) zapis24 za koji se pretpostavlja da sadri popis bosanskih djedova. Izvrena identifikacija dala je oslonac A. Solovjevu da iz tegobne sudbine brae

iita i rekonstruie zaboravljene prve korake neomanihejstva u bosanskoj banovini. Period boravka dvojice Zadrana u Bosni, negde na prelomu XII i XIII veka pouzdano posvedoen perom splitskog hroniara Tome arhiakona video je kao vreme u kom dolazi do organizovanja i uzdizanja tamonje jeretike crkve. Sam Aristodej, vet zanatlija i obrazovani poznavalac latinske i slovinske knjige odgovarao je zamiljenom i traenom portretu darovitog propovednika, harizmatinog arhijeretika, zaslunog za odlunu pobedu uenja o dva veito sukobljena naela u dolini Bosne. Neprijatno saznanje da su braa ustuknula pred pretnjama salonitanskog nadbiskupa, radije odbacivi svoja religijska ubeenja nego da se suoe sa ekskomunikacijom iz crkve i konfiskacijom imovine, A. Solovjev je objasnio, opet, kao in oportunizma, usko povezan sa odricanjem od raskola uinjenim na Bilinom polju. Odlazak papskog legata iz Bosne i okonanje opasnosti od ugarskog napada, oznaili su trenutak za povratak Aristodeja meu njegove bosanske sledbenike, ugleda neokrnjenog zbog, samo prividno uinjenog, preobraenja. Pomenuto, problematino razjanjenje izostanka oekivanog stoicizma i spremnosti na stradanje od strane oveka koga je proizveo u oca bosanskih jeretika nije jedino slabo mesto u navedenoj teoriji. Predmet sporenja su i helensko poreklo brae, kao i tumaenje zapisa Stanka Kromirijanina, prepisivaa Batalovog etvoroevanelja. Ne ini se nemoguim da je odanost istonoj crkvi, kojoj su braa, kao 23. M. Barada, idakov problem Bosanske crkve, Nastavni vjesnik, 49, 1940/41, 398-411. 24. Lj. Stojanovi, Jedan prilog k poznavanju bosanskijeh bogumila, Starine XVIII, 1886., str. 230/2. apulijski Heleni, verovatno pripadala, bila pravim razlogom za skretanje panje Bernarda, uverenog provodioca nulte verske tolerancije. Jeretiki nauk, kojeg su se braa drala, moglo je biti i pravoslavlje, mrsko rigidnom Latinu Bernardu gotovo podjednako kao i manihejstvo. Znatno veu teinu ipak ima primedba J. idaka, da Solovjev nije ispravno proitao i razumeo zapis na osnovu kog je gradio identifikaciju Aristodej-Rastudije. Formulacija upotrebljena u zapisu, zakljuak je J. idaka, ukazuje da je Rastudije savremenik pisca zapisa, ime iezava mogunost njegovog poistoveivanja sa zlosretnim Zadraninom. Stoga se, kao konaan i potpuno umestan, moe se navesti sud25 S. irkovia, saglasnog da gospodinu Rastudiju pripada zasigurno istaknuta uloga u povesti Crkve bosanske, ali svakako ne i ona koju mu je pripisao A. Solovjev, te da se ovo traganje za zasnivaem bosanske jeresi moe smatrati sasvim jalovim. Nainjeni otklon od idejnih pogleda F. Rakog, ipak, dugo e se sueljavati sa ilavom otpornou njegovog trajno prisutnog upliva na problematiku bosanske crkve. Odjek tog duboko ukorenjenog poverenja u stajalita uenog franjevca nee biti odstranjen iz istoriografije ni nakon nekoliko decenija glasne kritike. Istrajavanje na vienju Bosne kao hridine koju konstantno zapljuskuju naizmenini jeretiki talasi, as sa istoka, as sa zapada, dugo e biti preprekom za proboj novih pristupa, iznijansiranijih i bliih istorijskoj istini. Karakteristian i izuzetno ilustrativan primer te akademske konzervativnosti je i pokuaj26 Ante Babia, izuzetno znaajnog imena bosanske medievistike, da izmiri shemu F. Rakog sa brojnim hipotezama o dalmatinskoj inspiraciji bosanskog verskog otpadnitva. U svom delu izneo je prilino slobodnu zamisao da Bosna, druge polovine XII veka, predstavlja mesto fizikog dodira pripadnika istonog i zapadnog krila neomanihejskog pokreta. Organizovana jeretika crkva, koja nastaje na mestu susreta dualistike sabrae, po A. Babiu, usvojie ustrojstvo i obred patarenskih optina Dalmacije, dok e obredni jezik i knjige preuzeti od

makedonskih i rakih bogumila. Uenje bosanskih krstjana, pak, osnovano na religijskim tekstovima nastalim na istoku, poprimie, sasvim razumljivo, preovlaujue bogumilski sadraj. Hipoteza S. irkovia o zaecima krivoverja u bosanskoj dravi zasnovana je na slinom polazitu, s tim da je on stvaranje bosanske crkve video kao ishod proimanja novopridole patarenske zajednice sa domaom slovenskom biskupijom. Sugeriui da pravac irenja jeretikog uenja, koji se da naslutiti iz izvora, moe biti samo iz Dalmacije u unutranjost27, i da ovaj proces nesumnjivo stoji u vezi sa dolaskom neumoljivog Bernarda na stolicu svetog Dujma. Posrednu potvrdu za svoju pretpostavku S. irkovic pronaao je u spisima28 Petra Svipertijusa i Anselma Aleksandrijskog, domiljatih dominikanaca, koji su prilagoavajui tradiciju savremenim im okolnostima, posegnuli za konstrukcijom, potrebnom radi pomirenja injenice da je, u njihovo vreme, bosanska drava oznaena aritem jeresi u Sklavoniji prostorna odrednica pod kojom se podrazumevala teritorija od Istre do Bugarske sa saznanjima o postojanju jedne, neto starije crkve Sklavonije na tom podruju. Spekulativnom kombinacijom ugarski i pijemontski dominikanac su ecclesia Sclavoniae smestili u Bosnu, stvorivi time oslonac za neosnovano izjednaavanje dualistike Ecclesia Sclavoniae sa Crkvom bosanskom, zabluda29, kako je smatrao S. irkovi, koja se suvie dugo provlaila u nauci. Smatrajui da se tradicija zapisana od Anselma o trgovcima ___________________________________________________________________________ 25. S. irkovi, Istorija, gl. II-3, nap. 5., str. 356/7. 26. A. Babi, Iz srednjovjekovne Bosne, Sarajevo 1972., str. 178-304. 27. S. irkovi, Istorija, str. 55. 28. Suibert, Commentariolum de provinciae Hungariae originibus (1259.); izd. N. Pfeiffer, Die ungarische Dominikaneprovinz von Grundung bis zur Tatarenverwustung 1241-1242, Zurich 1913.; Anselmo de Alessandria, Tractatus de haeretici (oko 1270.), fol 1r; izd. A.Dondaine, La hierarchie cathare en Italie, Archivum Fratrum Praedicatorum XX, 1950. 29. Sima irkovi, Istorija, gl. II-2, nap. 5.,str. 354. koji su upoznali jeres na trnicama Konstantinopolja i kasnije u domovini izabrali sopstvenog episkopa Sklavonije ili Bosne odnosi na merkantilno nastrojene stanovnike jadranske obale, a ne na bosanske gortake, S. irkovi je izveo zakljuak da se ispod konstrukcije naziru i stvarni dogaaji, odnosno jasan nagovetaj da crkva Sklavonije nije istovetna sa Crkvom bosanskom, ali da jeste donosilac dualistikog impulsa u dolinu reke Bosne. Shodno tome, raanje crkvene organizacije, tako nametljive u izvorima XIV i XV veka, datirao je u etvrtu i petu deceniju XIII veka, doba bosansko-ugarskog ratovanja, kada pod senkom ugarskog maa, dolazi do konanog stapanja30 domae slovenske biskupije i ogranaka ecclesia Sclavoniae, prvobitno ponikle unutar zidina dalmatinskih gradova, a na tlu Bosne prisutne nakon Bernardovih progona. Osloboen od nedoumice - da li postoji kontinuitet izmeu monake zajednice, suoene sa papinim legatom na Bilinom polju, i potonje jeretike crkve a koja je morila31 S. irkovia, J. idak preobraaj pravoverne, redovnike ecclesia bosnensis u otpadniku ecclesia Sclavoniae stavlja u 1233/34. g., i vezuje za delatnost papskog legata Jakova Pekorarija. Nastojanja, od legata preduzeta, da se nametne ispunjavanje obaveza, preuzetih na Bilinom polju, i na bosansku biskupsku stolicu postavi Johanes Vildeshauzen, nemaki dominikanac, bila su, po miljenju J. idaka, takom preloma, trenutkom u kom su prekinute i one poslednje, tanke spone, koje su domaeg bosanskog biskupa vezivale sa dubrovakom metropolom, a preko nje, i katolicizmom.

Argumentaciju i zakljuke - o prevashodno ekleziolokoj a ne teolokoj prirodi spora, krstjana sa zapadnom crkvom, koji je za posledicu imao institucionalni prekid odnosa 1233. g., i oglaavanje bosanskih monaha za jeretike - iznete u idakovim Studijama o crkvi bosanskoj i bogumilstvu, gotovo u celosti preuzeo32 je i D. Dragojlovi. Nespremnost da se u ivot provedu crkveno-organizacione reforme, zacrtane 1203. g., smatrao je jedinim, iskljuivim razlogom za papsko-ugarsko-dominikansku akciju u etvrtoj deceniji XIII veka. Smena bosanskog biskupa, neobrazovanog simonijaka, po njemu, osnovni je motiv Grgura IX da 1232. g. ponovo pokrene pitanje jeretika u bosanskoj banovini. Naum, za ije e ostvarenje biti neophodno pokretanje krstakog pohoda, nalik onom pohodu koji je neku deceniju ranije usmeren na katare i njihove patrone u Langdoku. Kontinuitet izmedju monake zajednice, odnosno slovenske biskupije na koju se obruio napad 1233/4., i ecclesia Sclavoniae, koja se pojavljuje u delima latinskih hereziologa nakon preokreta ratne sree 1240. g., za Dragojlovia je nesumnjiv fakt. Dotadanji oblik religijskog ivota opstae, uprkos krstakom iskuenju, u istoj formi, zadravajuci svoju vitalnost i otpornost, ali sada trajno sueljen sa nepomirljivim neprijateljstvom Rima i ugarskog klera. Posledica novonastalog animoziteta prema Bonjanima bie i produkovanje i irenje klevetnikih glasina, koje e konzervativne bosanske anahorete i njihovog biskupa svrstati meu ozloglaene maniheje, dodeljujui im ak i laskavu titulu uitelja jeresi. Primetno saglasje postignuto, u dobrom delu literature, oko bar priblinog datiranja perioda izmedju dolaska Bernarda(1200. g.) na salonitansku stolicu i kraja vladavine bana Mateja Ninoslava(oko 1250. g.) - u kom krstjani bespovratno zapoinju svoj zasebni put, odeljen, i van okrilja i istone i zapadne crkve, samo podvlai takoe vidljivo odsustvo nespornog i opsteprihvaenog tumaenja tog radikalnog ina. Uneti daak originalne misli i pruiti sopstveni obol u razvejavanju nepoznanica o razlozima i motivima bosanskog religijskog odmetnitva, a bez novih izvora, ini se poduhvatom unapred osuenim na neuspeh. Uprkos tim posve pesimistinim izgledima, autor ovih redova odvaio se na ___________________________________________________________________________ 30. S. irkovi, Rabotnici, str. 221. 31. S. irkovi, Istorija, gl. II-2, nap.10, str. 355. 32. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 127-133. umovanje o problemu postanka Crkve bosanske bolno svestan da e ono ostati u okviru pukog, manje ili vie uspelog, domiljanja, ali voen dobrom verom da svako preispitivanje i reinterpretiranje, ma kako neznatno bilo po svom domaaju, predstavlja makar minimalan napredak i doprinos mukotrpnom istoriografskom traganju za to vernijom slikom prolosti.

4. Izgubljeni poetak: bosanska drava i crkva

Tokom dosadanjeg izlaganja ponudili smo jasan, vise nego vidljiv, nagovetaj nae duboko ukorenjene podozrivosti spram naune opravdanosti sagledavanja Bosne s kraja XII veka kao obeane zemlje svih progonjenih radi vere, poslednjeg pribeista svih jeretika balkanskog poluostrva, kope koja spaja dva krila jedinstvene anticrkve. Pod utiskom nesporno utemeljene kritike33 svih nastojanja uinjenih u literaturi, da se upliv dualista na religijski ivot bosanske banovine dokae i nekim nedvosmislenim izvornim podatkom, u nasim gleditima o postanku bosanske crkve nainili smo otklon od te, nesumnjivo dopadljive, slike prkosnog neomanihejskog bastiona, koji se uzdie u sredistu balkanskog poluostrva, u trenutku kada na drugim stranama inkvizitorske vatre poinju da bacaju svoje pretee plamenove.

Spomenuli smo, ve, sve potekoe s kojima su se susreli F. Raki i njegovi sledbenici, prilikom prosecanja nesigurnih staza kojima su bugarske bogumile dovodili do bosanskih granica. Zamisao da se bugarsko-makedonski bogumili istisnu sa mesta uitelja bosanskih krstjana, i smene dalmatinskim patarenima, ime bi se prevladale pomenute potekoe, i ujedno neuzdrmanom sauvala misionarska shema Rakog, takoe nije bila bez sopstvenih, prilino neugodnih, manjkavosti. Ukoliko bi se za verodostojnu prihvatila tvrdnja da se patareni pre terminoloki nego stvarno sreu u gradovima Dalmacije34, to smo inae skloni da uinimo, jedna onespokojavajua senka sumnje u potpunosti bi prekrila i sve teorije o patarenskom misionarskom semenu iz koga su se razvile bosanske jeretike zablude. Zaista je indikativno da do prave pandemije jeresi i jeretika u dalmatinskim komunama dolazi tek nakon odravanja III Lateranskog koncila 1179. g. i izdavanja znamenite bule Lucija III (1181-1185) - Ad abolendum (1184.) - kojom je ustanovljena biskupska inkvizicija. Dalmatinski biskupi okupljeni na provincijalnoj sinodi u Splitu, tokom maja 1185. g., samo se pridruuju, svojom osudom svih jeresi, ostatku katolikog sveta u oduevljeno prihvaenom razraunavanju sa svim stvarnim ali i umiljenim neprijateljima svete rimske crkve i njenog uenja. Najglasniji u raskrinkavanju jeretika, Toma arhiakon35, ipak, nema saznanja, ili o njima ne pie, da postoji organizovana paterenska optina ili crkva u dalmatinskim gradovima. Takva informacija se zasigurno nije dala skriti od sveznajueg kanonika u tako malim sredinama, od tek par hiljada dua. Stoga se namee pitanje, kakva je istinska krivica onih ljudi koje, kao patarene, nadbiskup Bernard proteruje iz Splita i Trogira, a o emu slavodobitno izvetava Inokentija III, napominjui pri tome da bosanski ban prua utoite njegovim rtvama. Da li se bezuslovno moe prihvatiti da je re o vernicima dualistike ecclesiae Sclavoniae, o kojoj u Historia Salonitana nema ni pomena, ili pak u njima treba videti stradalnike u politikim borbama voenim unutar gradskih zidina, ili moda graane neromanskog porekla, izoptene od ksenofobne romanske sredine. Prokuano oruje latinskog klera, navlaenje kune jeretike halje politikim ili ekonomskim suparnicima, u bosanskom sluaju, moglo je biti rabljeno kao sredstvo odmazde nad drskim varvarima iz planinske unutranjosti, koji su se pokazali dovoljno nerazumnim i

33. Dragoljub Dragojlovic, Krstjani, str. 128-131. 34. nav. delo, str. 129. 35. Thomas archidiakonos, Historia Salonitana, ed. F. Raki, MSHSM 26, Scriptores III, Zagreb 1894. neopreznim da otvoreno prihvate ljude kojima je zapadna crkva, oliena u Bernardu iz Perue, iz krajnje upitnih pobuda, uskratila pravo na prebivanje meu pravovernima. Razobliavanjem patarenskih utvara istonojadranske obale neminovno se uruavaju i tvrdnje o eksternom, neomanihejskom podsticaju odgovornom za pad Bosne u ponor jeretikog bezumlja. Alternativna pretpostavka, da akefalnost bosanske crkve i tvrdokorni animozitet prema istonoj i zapadnoj ortodoksiji predstavljaju posledicu jednog dugotrajnijeg procesa, zapoetog u mranim stoleima koja lee ispred poznatih zapleta iz doba vladavine bana Kulina, sa kulminacijom u vremenu bana Mateja Ninoslava, iako istine radi i sama ophrvana prilino tugaljivim slabostima, nudi neto prihvatljiviji oslonac za na poduhvat, koji i pored svih napora, u svom krajnjem ishodu, ostaje tek nezgrapno teturanje kroz gotovo neprozirnu tamu, zgusnutu nad prvim vekovima srednjovekovne Bosne. Pratei ideju vodilju, da u verskom ivotu Bosne postoji neprekinuti kontinuitet, od herojskih dana hristijanizovanja doseljenih Slovena do konanog pada pred nadiruim polumesecom, odvaili smo se na pokuaj rekonstruisanja, izveden najgrubljim potezima,

okolnosti u kojima se formirala bosanska biskupija odnosno potonja bosanska crkva, voeni uverenjem da sve one specifinosti, koje odvajaju Crkvu bosansku od ortodoksnih crkava, svoj koren imaju upravo u ovom, mladenakom dobu hrianstva na bosanskom prostoru. Postojei, esto fundamentalno suprotstavljeni, nacrti36 najranijeg perioda srednjovekovne bosanske istorije proeti odmerenom opreznou (A. Babi, S. irkovi i P. Andjeli), svadljivom plahovitou (N. Klai), zanesenom neobuzdanou (M. Vego) naveli su nas da se usresredimo na jednu, verovatno i jedinu, zajedniku nit koja povezuje sve ove, mahom razliite, poglede na prve vekove bosanske dravnosti. Poveznica o kojoj govorimo je stav, prisutan kod svih pomenutih autora, da unutranji razvoj Bosne, tokom poslednjih vekova prvog i prvih vekova drugog milenijuma hrianske ere, ima sopstveni, samosvojni tok, neometen i nenaruen povremenim periodima, samo formalne, prevlasti susednih vladara nad ovom teritorijom. Hrvatski kralj Mihailo Kreimir II, bugarski car Samuilo, dukljanski kralj Bodin, ugarski Arpadovci i napokon vasilevs Manojlo Komnin mogli su, kratkotrajno, iznuditi zakletvu vernosti od bosanskog vladara, ali ne i otrgnuti bosansko drutvo od njegovih arhainih tradicija. Poznata napomena37 Jovana Kinama, da narod u Bosni ima poseban nain ivota i upravljanja, koja je trebalo, pre svega, da naglasi injenicu da bosanske zemlje polovinom XII veka ne potpadaju pod vlast rakog arhiupana, kao da nagovetava i izvesnu, snano izraenu, osobenost te oblasti, njenu nesklonost da podraava i usvaja dravno-pravne norme i kulturne obrazce vizantijske civilizacije, za razliku od susedne joj Rake, vrsto inkorporirane u romejski civilizacijski krug. Ne postoje naznake ni da su uticaji koji su mogli stizati preko dinarskog masiva i reke Save, iz Hrvatske i Slavonije, u ovom razdoblju, bili iole plodotvorniji. Shodno tome, teritorij rane bosanske drzave bi se mogao smatrati svojevrsnim civilizacijskim i kulturnim karantinom, unutar koga su se dugotrajni, puzajui procesi stvaranja rudimentarne, protodravne organizacije i izgradnje novih drutvenih odnosa odvijali u blaenoj tiini umale izolovanosti, slobodni od nekog odreujueg uticaja, koji bi dolazio bilo iz zapadnog bilo iz istonog sredita raspoluene ___________________________________________________________________________ 36. Anto Babi, O pitanju formiranja srednjovekovne bosanske drzave, Radovi ND BiH 2 (1955), str. 57-79.; Sima irkovi, Postanak bosanske drzave, Istorija, str. 37-43.; Pavao Andjeli, Studije o teritorijalnopolitikoj organizaciji srednjovekovne Bosne, Sarajevo 1982.; Nada Klai, O postanku bosanske drave ili tonije o poecima politike organizacije na bosanskom prostoru, Srednjovekovna Bosna: Politiki poloaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377.), Zagreb 1994., str. 5-28.; Marko Vego, Postanak srednjovekovne bosanske drave, Sarajevo 1982. 37. Vizantijski izvori IV, str. 28. hrianske vaseljene. Moemo sasvim osnovano pretpostaviti da se prvi zasad spasonosne Hristove rei u tako negostoljubivom vrtu, lien stalne brige i predane podrke pravovernih vrtlara, nesumnjivo morao suoiti sa opasnou od izvitoperenja i poprimanja krajnje atipinog i nekarakteristinog oblika. Besputna, beznadno primitivna i siromana, predkulinovska Bosna svakako je pruala vie izgleda za sticanje martirskog oreola negoli za ustrojavanje uzorne crkve. Hrianska crkva, istina, nije bila potpuno bez korena na bosanskom prostoru, njena prisutnost otpoinje sa kasnoantikom episkopijom38 ecclesiam Bestoensis, ije sedite se nalazilo u municipiji Bistue Nova (Vitez na Lavi), potinjenom salonskoj stolici, ali ini se malo verovatnim da je srednjovekovna Crkva bosanska batinila tradicije ove drevne episkopije iz apostolskih vremena, kako su to pretpostavljali polihistor iro Truhelka i arheolog uro Basler. Stareina bestoenske crkve, episkop Andrija, stavlja svoj potpis na zavrna akta39 dva lokalna sabora, odrana u Saloni 530. i 533. godine, i potom, skupa sa

svojom episkopijom, iezava iz izvora. Rezultati40 arheolokih iskopavanja na lokalitetima ranohrianskih bazilika u irem dalmatinskom zaleu i u unutranjosti balkanskog poluostrva snano sugeriu da je u prvim decenijama VII veka crkva kasne antike ustuknula pred nadolazeom paganskom plimom, njeni sakralni objekti bespovratno su naputeni i trajno je prekinuta nit dotadanjeg religioznog ivota. Sklonost ka upoznavanju istina hrianske crkve novodoseljeni Sloveni e iskazati tek onda kada iza crkve budu stale snage konsolidovanog Istonog carstva i monog franakog kraljevstva. Prvi pisani tragovi o postojanju srednjovekovne bosanske biskupije datiraju iz XI veka, dva latinska izvora41 navode je imenom, i ujedno svedoe da je ve u ovom ranom periodu postala jabukom razdora meu primorskim nadbiskupijama. Njenu ranu povest najprikladnije je opisao S. irkovi, u dve rei, tamna i nejasna. Izvesno je samo to da ova teritorija, zajedno sa oblastima susednih biskupija Zahumlja i Travunije, postaje predmetom ogorenog spora42 oko jurisdikcionog podruja, koji sa tvrdoglavom upornou, pred papskom kurijom, vode nadbiskupi Bara, Dubrovnika i Splita. Upravo se u reenim gloenjima oko nadlenosti, moda, nazire jedan od uzroka odvraanja bosanske crkvene organizacije, ma kakva ona u ovom periodu bila, od matine crkve. Izmeu latinskih prelata i podreenih im slovenskih biskupa Bosne zjapio je irok jaz. Interes primorskih nadbiskupa zaustavljao se na podizanju prestia sopstvene stolice i komune, eventualno na materijalnom benefitu, u vidu poklona na posveenju, bez elje za nepotrebnim i suvinim uplitanjem u verski ivot sufraganove dijeceze. Skandalozna popustljivost dubrovakog nadbiskupa - prema nakaradnom nepoznavanju osnovnih formi obreda i temeljnih naela vere, demonstriranom od strane bosanskog biskupa, koga je ipak uveo u zvanje a nad kojom se zgraava Grgur IX, u svom pismu iz 1232. g., upuenom kalokom i zagrebakom nadbiskupu, slikovito doarava pravu meru brige dubrovake metropole o istoti i dobrobiti hrianske vere u ruralnoj unutranjosti. Zanemarena od nadreenih latinskih nadbiskupa, nevidljivom, ali i neprelaznom eklezioloko-civilizacijskom granicom odseena od najzapadnijih episkopija Ohridske arhiepiskopije sa kojima je delila bogoslubeni jezik, knjige i obred bosanska crkvena ___________________________________________________________________________ 38. S. irkovi, Istorija, str. 32. 39. R. Dodig, A. kegro, Akti crkvenih sabora odranih 530. i 533. u Saloni, Povijesni prilozi XXXV, 2008. 40. T. ivkovi, Crkvena organizacija u srpskim zemljama ranog srednjeg veka, Beograd 2004., str. 44. 41. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 54.; Desanka Kovaevi-Koji, Gradska naselja srednjovekovne bosanske drave, Sarajevo 1978., str. 19-20. 42. S. irkovi, Rabotnici, str. 215/6. organizacija, ini se, bila je predodreena na postepeno udaljavanje od konvencionalnih, ortodoksnih tokova. Udaljavanje koje e, usled izolovanosti, ostajati neprimeeno sve do momenta kada, poetkom XIII veka, sveta stolica ne uputi svoj sumnjiavi pogled ka toj nepoznatoj zemlji, i upusti se u ispitivanje neobinih verskih obiaja njenih stanovnika. Pitanje koje dobija na vanosti nakon ovakvog zakljuka je: ko su nosioci tog svakako netipinog crkvenog ivota, svojstvenog iskljuivo Bosni? Preovlaujua miljenja u literaturi bila su ona koja su u klericima bosanske biskupije prepoznavala od sopstvenog reda otuene benediktince, ili pak monahe-vasilijance. Stanovita, iju slabu taku predstavlja injenica da nam nije poznat nijedan benediktinski samostan ili vasilijanski manastir iz ovog perioda polovina IX kraj XII veka na podruju koje je prvobitno obuhvatala jezgra bosanske drave. Zamka, koju je uoio D. Dragojlovi, predloivi kao alternativno reenje identifikovanje43 bosanskih krstjana sa anahoretima-pustinjacima, takoe ogrankom istonog

monatva, ali ije duhovno delovanje nije pretpostavljalo postojanje ureenih manastira. Dragojlovieva hipoteza u sebi je, takoe, skrivala jednu kontradiktornost, naime teko je poistovetiti u svetovna zbivanja duboko upletene krstjane sa pustinoiteljima, bezrezervno okrenutim od Hrista obeanoj venosti. Razmatrajui sve pomenute probleme u rasvetljavanju porekla i prave prirode reda krstjana u naim razmiljanjima oblikovala se prilino nekonvencionalna teorijska zamisao rezultat jednog krajnje neopreznog hoda po skliskom i nepouzdanom terenu spekulacije naalost, izvorima teko dokaziva. Odbacujui, nevoljno, ugodni zaklon uzdranosti, moramo, napokon, na ovom mestu, obelodaniti tu zamisao, koju, sa bestidnom drskou, elimo smatrati sopstvenim pogledom na problem postanka Crkve bosanske. Razumno je, po nama, pretpostaviti da su prvi iritelji blage jevaneoske rei meu Slovenima, naseljenim izmedju Drine i Borove glave, podrku za svoju tegobnu misiju potraili kod rodovskih stareina44, gospodara upa ili podruja (civitas), koja e tvoriti kasniju bosansku banovinu. Utvrena sedita staraca upana, iz kojih se upravljalo pojedinim upama, predstavljala su jedina odredita45, u toj surovoj zemlji, na koja su se krotki misionari mogli uputiti. Setva spasonosne Hristove rei jednostavno nije bila mogua bez materijalne potpore i oruane zatite. Zapoeta drutvena diferencijacija unutar doseljenog slovenskog stanovnitva mogla je pojavom nove religije biti samo dodatno utvrena. Ambiciozne glaveine vladajuih rodova izvesno su prigrlile pobedniko, ekspanzivno hrianstvo, dok je zavisnim ljudima ostavljeno da duhovnu utehu potrae bilo u starim verovanjima, bilo u nekoj vrsti sinkretistike puke duhovnosti. Odraz skromnog dosega prvog talasa hristijanizacije moemo prepoznati u brojnim primerima pokrtavanja46 prostog bosanskog puka tokom XIV i XV veka. Od preobraenika nije zahtevan iskaz o odricanju od jeresi, ak ni ispovest, u zagrljaj prave vere primani su kao bezazleni pogani, ili naprosto nevernici (infideles). Bosanski franjevci, najzagrieniji posveenici te borbe za izgubljene due, znali su i da monstruozno preteruju o razmerama svojih pastirskih postignua. U izvetaju47 iz 1402. godine, upuenom Bonifaciju IX (13981404), bosanski vikar Bartolomej iz Pize govori o pola miliona novih vernika, za rimsku crkvu pridobijenih propovednikim arom i revnou male brae. Navedena neobuzdanost u brojevima egzaltiranog vikara ne dovodi u sumnju, pre naglaava, injenicu da se ogroman procenat bosanskog stanovnitva, u trenutku kada franjevci inteziviraju svoje misionarske ___________________________________________________________________________ 43. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 26. 44. S. irkovi, Istorija, str. 38. 45. T. ivkovi, Juni Sloveni pod vizantijskom vlau 600-1025, Beograd, str. 189-214. 46. S. irkovi, Istorija, str 107/8. 47. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 40.; Acta Gregorii PP XI (1370-1378), Fontes, Ser. III, Vol. XII, Rome 1966., ed. A. Tautu napore, krajem XIV veka, nalazi van svakog oblika organizovane religije. Nasuprot te zaputene, verski indiferentne mase nalazimo povlaeni sloj bosanskog drutva, plemenite ljude, dobre Bonjane, kako ih imenuju sastavljai bosanskih povelja. Prihvatajui, u nauci, ustaljeno shvatanje da ovaj termin nosi strogo staleko znaenje, nalazimo se u iskuenju da u njemu, osim staleke, prepoznamo i oznaku religijske pripadnosti. Radikalno i smelo stajalite, zaista, ali, jednostavno, putokazi koji su nas usmerili ka njemu, razasuti u obimnoj literaturi posveenoj bosanskoj religijskoj enigmi, bili su suvie brojni da bi bili ignorisani. Domicilna bosanska religijska zajednica i lanovi njene hijerarhije optuivani su tokom tri veka svog delovanja za mnoga nepoinstva i nepodobtine ali nikad i za to da su prijatelji i

uteitelji niskih rodom. Krstjanska re nikada nije pozivala uboge na buntovnitvo ili na okretanje od varljive i pogubne tvorevine kneza ovoga sveta. Sudei po uvek pouzdanoj dubrovakoj grai, bosanski krstjani se najlagodnije oseaju, barem po vestima iz XIV i XV veka, u okruenju bosanskih barona, uvek spremni da ponude mudar savet i praktinu pomo u prizemnim, svetovnim poslovima, ne uznemiravajui ni svoju a ni savest svoga stada sumornim oseajem gnuanja prema sitnim ovozemaljskim zadovoljstvima. Domaa, bosanska, diplomatika graa, iako istine radi iritantno siromana i jednostrana, takoe sugerie da su djed bosanske crkve i njegovi strojnici preteni deo svog vremena posveivali bdenju nad zadatom vjerom gospodskom i ispravljanju krivica uinjenih bosanskim velmoama, zanemarujui, ini se, svoje pastirsko poslanje. Napokon, niti jedan glas o bosanskim krstjanima ne reprodukuje onu poznatu sliku ispoenih, mrzovoljnih asketa, zaogrnutih uzvienim prezirom prema materijalnom svetu, tako svojstvenu svim tekstovima koji govore o bogumilskim prvacima i katarskim savrenima. Sve navedeno, neminovno, budi veoma snanu sumnju u sud pravovernih savremenika, kao i istoriografa modernog doba, koji su Crkvu bosansku eleli da vide kao prevratniku, nihilistiku, kvazihriansku sektu. Odbacivanje dualistikog misionarskog doprinosa, te uverenje da je u bosanskim religijskim prilikama vladao tvrdokorni konzervativizam a ne ezoterijski duh istonjakog maniheizma naveli su nas da panju usmerimo na onih par vesti koje su izmakle tmini i tiini koje skrivaju poetke slovenske Bosne, ne bi li u njima nazreli bar obrise traenog odgovora na pitanje: kada je i zbog ega bosanska crkvena organizacija izala iz mirne i sigurne matice hrianske ortodoksije? Mora se, takoe, priznati i na to smo, ve, ukazali, da nita laki izazov nije ni odgonetanje zagonetke kada je i kako Bosna uvedena u zagrljaj hrianstva? Zakljuujui svoju monografiju o hristijanizaciji i stvaranju najranijih crkvenih organizacija kod Junih Slovena T. ivkovi je, prilino rezignirano, priznao48 da izvori doputaju tek grubo skiciranje tih procesa i gotovo nita vie od toga. Polazei od te ture, grubo izvedene skice moemo konstatovati da Hristovo ime postaje trajno prisutno na tlu Bosne negde nakon prve polovine IX veka, prispelo i oglaeno od latinskih svetenika, kako nam svedoe zapadna terminologija za sakralne predmete i objekte, preovlaujua u junoslovenskim jezicima, pretenzije primorskih nadbiskupija na ovu oblast, kao i jedan pronaeni pojas49, koji je pripadao franakom misionaru, a datira iz ovog perioda. Prvi i najmukotrpniji korak uinjen je, svakako, od strane Latina, ali kao da je nakon njega organizacijski zamah, potreban radi uvrivanja postignutog, naglo splasnuo. Na teritoriji Bosne izostaju arheoloki tragovi rane crkvene arhitekture. Znaajne crkvene reforme, koje se provode na severozapadnom delu poluostrva, pokrenute nakon splitskih koncila odranih 925. i 928. godine, potpuno zaobilaze podruje koje se nalazilo pod jurisdikcijom bosanske biskupije. Osim pukog imena ove ___________________________________________________________________________ 48. T. ivkovi, Crkvena organizacija, str. 202. 49. nav. delo, str 199. biskupije, na koje nailazimo u spiskovima sufragana primorskih stolica, nikakva druga vidljiva veza ne ukazuje se izmeu ecclesia Bosnenses i ostatka Hristove crkve. Periferna, suvie beznaajna da bi zavredela ak i usputni pogled Rima ili Konstantinopolja, najranija bosanska crkvena organizacija bila je, smatramo, primorana da oslonac za sopstveni opstanak potrai i pronae u lokalnim snagama, ma koliko one u tom vremenu bile neznatne. Ignoriui poriv, istrajno prisutan50 u istoriografiji, da Crkvi bosanskoj pronalazimo kakav egzotini koren Gotoarijanski, frontijanistiki, gnostiko-manihejski itd. skloniji smo da ovde zastupamo neto prozainije stajalite. Pragmatini savez novonastajueg vladajueg sloja i nejake i, u domaoj populaciji, neutemeljene religijske zajednice, toliko puta vien u ranom evropskom srednjovekovlju,

zacelo je bio na delu i u bosanskom sluaju. Ljudi od vere mogli su ponuditi blagoslov nadnaravne sile, formulisanu ideologiju novih drutvenih odnosa i pismenost, dok bi ulog gospodara zemlje bio u odanosti novom Bogu i materijalnom pokroviteljstvu nad Njegovim kultom. Siromatvo i izolovanost zemlje, pak, zasigurno nisu dozvolili nosiocima hrianske religije da ustroje biskupiju koja bi, osim nazivom, nalikovala drugim biskupijama tadanjeg hrianskog sveta. Namesto urbanih katedralnih centara i bogato obdarenih manastira/samostana, crkva se, u ovako primitivnom i pauperizovanom ruralnom drutvu, morala zadovoljiti sa ne tako pretencioznim seditima. Takoe, verujemo da su klerici, zlim usudom zadueni za duebrinitvo nad ovim necivilizovanim krajevima bili primorani da uine i neke druge ustupke, koji e sa sobom nositi dalekosenije posledice. U sredini okovanoj nematinom, u kojoj su jedino bolji ljudi bili voljni i u prilici da deo svoje oskudne imovine, kao i neke lanove svog roda, stave na raspolaganje veri, uvek je postojala opasnost da svetlo istine ne dosegne do svakog eljenog kutka. Prisna bliskost i proimanje izmeu dralaca politike moi i nosilaca duhovnog autoriteta mogli su dovesti do zanemarivanja injenice da je Hristova poruka univerzalna i upuena svakoj ljudskoj dui. Ogranieni na delovanje u uskom krugu hristijanizovane elite, iz koje su regrutovali i svoju novu sabrau, utemeljivai bosanskog biskupije i, pre svega, njihovi naslednici svakako su se, vremenom, nali pred kunjom da i sopstvenu versku zajednicu vide kao elitistiku grupu. Uaurena, zatvorena i prema spoljnom svetu i prema sitnom puku, ovakva crkvena organizacija imala je sve potrebne preduslove da razvije osobena shvatanja o svojoj posebnosti. Okamenjene tradicije, kojih se drala, davale su joj zasigurno i podsticaj da sebi prisvoji apostolsko poreklo i zvanje uvarke prave vere, ime se inae uporno hvastala. Sama, izgubljena u bosanskim umama i gorama, Crkva bosanska je mogla bezbrino ivotariti, lagodno uukana u iluzije o sopstvenoj izuzetnosti, meutim prvi iskorak Bosne iz beznaajnosti doveo ju je u dodir sa reformisanom, sada ve strogo institucionalizovanom, zapadnom crkvom, koja nije trpela nikakvo slobodno interpretiranje teolokih dogmi i ekleziolokog ureenja. Nestrpljenje latinskog klera, ali i ugarskog dvora, da ovu zemlju privedu od Boga i stolice Sv. Petra ustanovljenom redu stvorie otpor, a potom i konfrontaciju, iji e ishod biti trajna percepcija bosanske crkve kao ugledne lanice neomanihejskog jeretikog tabora. Stavovi, ovde izneti i zauzeti, zadobili bi, zasigurno, na uverljivosti kada bi postojala ikakva mogunost da se neto preciznije i poblie odredimo o teolokim i ekleziolokim temeljima na kojima je izrasla ecclesia bosnenses. Oslon naih zamisli na spekulacije o konzervativizmu i kontinuitetu, kao determinantama bosanskog religijskog ivota, uinjen je sa jasnom spoznajom da taj nuni oslonac ima vrlo uoljivu, zjapeu pukotinu u svojoj osnovi. Delo A. Hoffera51, koje se, pored ostalog, bavi i prvim danima bosanske biskupije, i koje je, moda, moglo ponuditi neke odgovore i reenja za slabosti u naem izlaganju, ostalo nam je, naalost, ovom prigodom, nedostupno. Upuenost, pre svega, na radove i stajalita J. idaka i S. irkovia primorala nas je da preuzmemo i njihovu utljivost52 o formi najranijeg crkvenog ivota kod bosanskih Slovena. Nagovetaj, istina posredan i slabaan, da naa razmiljanja, ipak, nisu ba potpuno bez osnova pronali smo na prilino neoekivanom mestu, u primedbama53 Sv. Radojia o minijaturama bosanskih rukopisa iz XIV i XV veka, a koje smo upoznali preko citata54 u raspravi J. idaka. Naime, piui o likovnom ukrasu pomenutih rukopisa Sv. Radoji zakljuuje da on podraava veoma stare uzore, romanike forme iz XI i XII veka, te da je re o izrazito konzervativnoj i nesamostalnoj umetnosti. Takoe, iako nesumnjivo oponaaju romaniku minijaturu, bosanski prepisivai dodatno pojednostavljuju i primitivno prestilizuju podraavani uzor, regresirajui ka jo starijim, predromanikim oblicima umetnikog izraza. Usudimo li se na jedno neoprezno uoptavanje, mogli bi ustvrditi da celokupni srednjovekovni bosanski duhovni i intelektualni ivot prati obrazac koji je uoio Sv. Radoji.

Ogrubeli i anahroni likovni ures bosanskih verskih rukopisa, pretpostavljamo, veran je odraz sredine u kojoj je nastao, duhom skuene i duboko suprotstavljene savremenom. Zadrimo li slobodu da nastavimo sa neopreznim pretpostavkama, moemo predloiti i oblast u kojoj je, po nama, prvotno sklopljena i zaivela ova sudbonosna alijansa Bosne i Crkve. Visoko polje, predeo u kom obitava politika mo kroz itavo bosansko srednjovekovlje, namee se kao sasvim prikladno rodno mesto kako bosanske drave, tako i bosanske crkve. Najplodniji agrarni region srednje Bosne, ugodno smeten u dolini istoimene reke kraj oko Visokog bio je, od veine medievista, oznaen za ishodino mesto dugog ___________________________________________________________________________ 50. L. Margeti, Neka pitanja abjuracije iz 1203., Zbornik radova Fenomen Krstjani u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, Sarajevo/Zagreb 2005., str. 27-105. 51. A. Hoffer, Dva odlomka iz poveeg rada o kranskoj crkvi u Bosni, Spomen knjiga iz Bosne, 1901., str. 57-142. 52. J. idak, Studije, nap. 108., str. 199.; S. irkovi, Istorija, II-2, nap. 2., str. 353. 53. Sv. Radoji, Stare srpske minijature, Beograd 1950. 54. J. idak, Marginalia uz jedan rukopis Crkve bosanske u mletakoj Marciani, Slovo VI-VIII, (Vajsov zbornik), 1957., str. 134-163.; pret. u Studije, str. 127-142., nap. 32., str. 135. procesa politike integracije okolnih upa, isprva u zemljicu Bosnu a potom i u znatno prostraniju bosansku banovinu. Gusta koncentracija vrlo znaajnih lokaliteta, sredita svetovne vlasti (Motre, Mila, Visoki) i duhovnog autoriteta (Biskupii), na ovom, povrinom relativno skromnom, teritoriju, iji opseg ne prelazi est kilometara kvadratnih, nudi prilino vrstu potvrdu za taj stav. Zakljuak do koga je u svojim istraivanjima55 doao P. Aneli, o moguem postojanju naselja i/ili nie upravne jedinice upravo na ovom prostoru, a ije e ime Bosna biti docnije preneto na celokupnu dravu, uputio nas je na razmiljanje da bi i crkva, koja se tako tvrdoglavo i prkosno diila svojim zemaljskim, bosanskim, imenom, zametak mogla imati upravo ovde, na izvoritu bosanske dravnosti. Pored samog imena, dva su nas posredna podatka navela na spomenutu primisao. Prvi56 dolazi od pape Grgura IX, i nalazi se u njegovom, ve pominjanom, pismu iz juna 1232. g. Naime, uz sva ostala nepovoljna saznanja o nedostojnom bosanskom biskupu, sveti otac mu prebacuje i to to je za svoje sedite odabrao nekakvo selo, u kojem je okruen samim jereticima, a koje, kao hereziarh, predvodi njegov roeni brat. Nalazimo se u iskuenju da u reenom selu prepoznamo Biskupie, mesto koje je posvedoeno kao jedno od sedita bosanskog djeda, i gde su, takoe, pronaeni ostaci crkve57 podignute staranjem bana Kulina. Ukoliko je naa spekulacija bliska istini, mogli bi smo govoriti o postojanju, istina slabanih, indicija da je stareina domae biskupije rezidirao u visokom podruju, imajui za selo neobinu, psevdomonaku naseobinu hiu? - kao i to da se jednostavna struktura te biskupije osnivala prevashodno na porodinim vezama lanova njene hijerarhije. Drugo58, kada tokom 1238. i 1239. godine dominikanci pokuavaju da sagrade katedralnu crkvu svetog Petra, za potrebe reformisane bosanske biskupije, ine to u Brdu, upa Vrhbosna. ini se vrlo zanimljivom njihova odluka da centar nove latinske biskupije izmeste iz politikog sredita zemlje. Objanjenje za ovakav postupak moe biti njihova elja da se uklone iz senke nepouzdanog bosanskog bana, ali jednako dobro je i ono da su prvenstveno eleli da naine jasan otklon od slovenske biskupije/crkve, iji su koreni bili duboki, i ije se prisustvo snano osealo, u upnim predelima Visokog polja. iva i nepomuena odanost plemenitih Bonjana drevnom paktu, sklopljenom izmeu prvobitne bosanske crkvene organizacije i vladajueg sloja upe/kneije Bosne, verujemo, stvarala je nelagodu u inae nepokolebljivim

dominikancima, terajui ih na uzmicanje u Vrhbosnu. injenica da su katedralu posvetili osnivau rimske crkve, dodatno podvlai njihovu oito nasunu potrebu za diskontinuitetom, brisanjem svih starih tradicija i to bliim povezivanjem novoreformisane biskupije sa glavom zapadne crkve. Na koncu izlaganja o izgubljenim poecima bosanske drave i crkve treba priznati da su nai zakljuci o tom problemu, izneti u prethodnim redovima, kao i argumenti izneti u odbranu tih stavova, sve samo ne peremptorni. Neodreenost, utnja nad brojnim otvorenim pitanjima, ispraznosti u izreenom i mnoge druge slabosti ugraeni su u na rad ravnopravno sa onim retkim mestima na kojima je postignut bar privid pristojne kritike istoriografije. Poraavajui muk izvora, sledstveno tome i literature, jednostavno nije dozvolio precizniji izraz, primereniji uzusima istoriografske nauke. Ipak, u svoju odbranu moemo navesti to da smo uvek nastojali da naglasimo da je re o radnoj hipotezi, pokuaju da se reenje posmatranog problema nazre u najirim crtama, a nikako u potpunosti spozna i rasvetli. Izloili smo i pokuali, mada prilino neveto, da obrazloimo jednu slobodnu interpretaciju koja je, pored svih svojih nedostataka, ostaje na predlog o smeru u kom treba ___________________________________________________________________________ 55. P. Aneli, Bobovac i Kraljeva Sutjeska, stolna mesta bosanskih vladara XIV i XV stoljea, Sarajevo 1973., str. 231/4. 56. D. Dragojlovi, Krstjani, str.61. 57. E. Haimbegovi, Prvi pomen krstjana u srednjovjekovnoj Bosni (Analiza izvora s kraja XII i poetka XIII stoljea), Fenomen Krstjani, str. 413-424., 421/3. 58. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 64/5. uputiti dalja istraivanja o poreklu tajanstvene bosanske heterodoksije. Znaajan deo naih zapaanja o ranim danima bosanske biskupije/crkve nastao je zakljuivanjem zasnovanim na vestima iz kasnijih vremena. Toliko puta spominjano utanje izvora jednostavno nije dopustilo drugaiji postupak. Stoga je i uputno zapoeti proveru verodostojnosti tih zapaanja suoavajui ih sa onim turim glasima o prvom bosanskom banu ije je ime umaklo zaboravu. U prvoj deceniji druge polovine XII veka ban Bori59, a sa njim i zemlja nad kojom je vladao, izlaze iz anonimnosti kao sporedni sudeonici u sukobu izmeu komninovske Vizantije i arpadovske Ugarske, voenom zarad prevlasti nad severnim delom balkanskog poluostrva. Svrha naeg rada ne zahteva da ulazimo u detaljnija razmatranja o tome u kakvom je poloaju Bori prema svojim ugarskim saborcima, saveznik ili vazal, ili o njegovom potonjem odnosu prema zakrvljenim arpadovskim pretendentima na presto Sv. Itvana. Interesovanje koje emo iskazati za Boria, zaustavlja se na saznanjima o njegovom dranju u verskim pitanjima. Svedok i hroniar herojskih poduhvata vasilevsa Manojla Komnina, Jovan Kinam, nijednim retkom svog spisa ne pokazuje da moda gaji sumnju o moguim jeretikim sklonostima ovog carevog neprijatelja. Bosanskog bana i njegove ljude naziva prosto Dalmatima, propustajui priliku da ih demonizuje kao manihejce, to svakako ne bi uinio da je u carevoj okolini postojao i najmanji trag podozrenja da u redovima Peonaca vojuju i gnusni jeretici. Kasnije, u godinama nakon vizantijsko-ugarskog ratovanja, Boria nalazimo zahvaenog vrtlogom ugarskih dinastikih borbi, u kojima e izgubiti poloaj u Bosni, ali ne i svoj glas besprekornog katolika. Kao dralac prostranih zemljinih poseda u poekoj upaniji, Bori se sudei po istraivanjima60 N. Klai iskazao i kao dareljiv donator zapadne crkve. Zemljom i prihodima od biveg bosanskog bana bili su obdareni red vitezova hramovnika, kojem je prepustio posed Zdelju u Podravini, i rudinska opatija Sv. Mihajla. Sve reeno ostavlja vrlo malo mesta sumnji da je Bori bio bilo ta drugo do posveeni vernik rimske crkve. Isto tako se sa odreenom sigurnou moe ustvrditi i da polovinom XII

veka Bosna, jo uvek, nije na zlu glasu kao zemlja u kojoj stanuje jeres, ali, naalost, i nita vie od toga. Dostignuti stepen hristijanizacije Bosne i organizaciona forma crkve u njoj ostaju nepoznanica i pored ovih par vesti koje govore o Boriu. Pitanje porekla ovog bosanskog bana takoe stvara izvesne nedoumice. Budui da su, u nauci, prisutna neslaganja61 o tome jeste li prvi, imenom poznati, bosanski vladar izdanak bosanske zemlje, ili tek slavonski ili humski velika, koji je nakratko uspeo da ovlada Bosnom, moe se polemisati o tome da li je Bori svoja ispravna religijska oseanja delio sa stanovnicima banovine kojom je, tokom jedne decenije, gospodario? Stranac u dolini Bosne ili ne, ban Bori zadubinarsku delatnost provodi iskljuivo na svojim slavonskim posedima, tragovi, pisani ili materijalni, o slinoj aktivnosti na bosanskom tlu nisu doprli do nas. Slabana, ali ipak, moda, naznaka da se crkveni ivot u bosanskoj banovini odvijao na neto drugaijim osnovama nego onaj preko reke Save. Izostanak malicioznih glasina o krivovernim navadama Bonjana u periodu Borieve vladavine mogao bi se dvojako tumaiti. Uvereni zastupnici dualistike teorije ponudili bi miljenje da, jednostavno, neomanihejska misao polovinom XII stolea jo uvek nije dospela do Bosne, treba saekati jo koju deceniju i dolazak bogumila koji bee pred besom Stefana Nemanje, ili pak patarena proteranih iz dalmatinskih komuna. Drugo, nama bliskije, tumaenje bi moglo biti da sumnjienja izostaju jer nedostaje ozraje ugroenosti jeretikom pretnjom, koje e se javiti tek krajem XII veka, sa izazovom koji su katarsko-patarenske crkve ___________________________________________________________________________ 59. S. irkovi, Istorija, str. 42/3. 60. N. Klai, Srednjovjekovna Bosna, str. 65/9. 61. S. irkovi, Istorija, gl. I-3, nap. 9., str.352. uputile rimskoj ortodoksiji. Zaputena biskupija u malo poznatoj zemlji, na krajnjoj jugoistonoj granici, katolikog sveta polovinom tog veka ne pobuuje istu panju, i ne predstavlja toliku opasnost, koliko to ini, i jeste, na njegovom kraju. Stoga ne udi to da se prvi glasovi o bosanskim jereticima uju tek u onom trenutku kada je unutar zapadne crkve buno oglaen poziv na potpuno iskorenjivanje svih onih koji u potpunosti ne slede put Petrove crkve. Pohod neomaniheizma na Langdok i Lombardiju doveo je do energine reakcije Rima, na udaru papskih legata pored najomraenijeg i najtvrdokornijeg neprijatelja nai se i drugi, razuzdani i simoniji sklon kler, samozvani asketi i mistici, i napokon bosanski krstjani.

5. Bilino polje Iznueni susret

Osmog aprilskog dana 1203. g. na Bilinom polju rimska crkva, oliena u papskom legatu Jovanu Kazamariju, dobila je priliku da poblie osmotri ljude koji su se na teritoriji bosanske banovine izdavali za hriane odnosno krstjane. Naspram legata nalazila su se sedmorica prvaka priores lokalne verske zajednice i njihov zatitnik ban Kulin, spremni da udovolje legatu i na sebi osete i izdre ispitivaki pogled izaslanika Inokentija III, reenog da povereni mu zadatak, privoenje ovih zalutalih jaganjaca stadu sv. oca, izvri po svaku cenu i to bezbolnijim nainom. Znameniti susret, uprilien na Bilinom polju, okonan srenim ishodom, doao je kao ishod dugotrajnog zapleta, pokrenutog etiri godine ranije. Staza koja je Kazamarija vodila do Kulinove Bosne zapoinjala je u susednoj Duklji. Vukan Nemanji, kralj Duklje i Dalmacije prvoroeni sin ali oevom voljom tek udeoni knez, a ne i naslednik rakog trona bio je onaj koji je odapeo prvu otrovnu strelu ka Kulinu i Bonjanima. Lien nasledstva ali ne i ambicija, gospodar Duklje potraivao je u Rimu i

Budimu ono to mu je sopstveni otac uskratio. Obimnu prepisku62 sa Inokentijem III, u kojoj je iskazivao odanost papi i iznosio svoje tenje za politikom i crkvenom afirmacijom dukljanske dravice, otpoeo je svakako pre januara 1199 g. Gotovo nerazmrsivi spor Bara i Dubrovnika zadavao mu je najvie briga. Uporno insistiranje dubrovake nadbiskupije na tome da barska stolica nema prava na nadbiskupski rang, te da je podlona stolici sv. Vlaha, potkopavalo je sve Vukanove napore da pod svojom vlau ima autonomnu crkvenu metropolu. Na dubrovaku upornost dukljanski kralj je odgovorio sopstvenom, njegova osnovna i uvek prisutna molba, u pismima upuenim Inokentiju III, je nadbiskupski pallium za barskog prelata i potvrda jurisdikcije Bara nad okolnim biskupijama. Zaokupljenost pomenutim problemom, ipak, nije spreila Vukana da pismom63, poslatim64 negde jula/avgusta 1199. g., upozori papu na nastajuu pogibelj po hriansku veru u njegovu susedstvu. Zakljuujui svoje misli gospodar Duklje, naizgled usputno, skree panju nasledniku sv. Petra na sramna deavanja u zemlji Bosni. Snishodljivo, i prilino neodreeno, Vukan pripoveda o padu bosanskog bana Kulina, njegove brane drubenice i sestre udove humskog kneza Miroslava u ralje neimenovane jeresi. Zloba bosanskog vladara nije se zaustavljala samo na tome, pored toga to je prokletstvu izloio svoju duu, on je na isto bezumlje podstaknuo jo deset hiljada hriana, njegovih podanika. Da bi prikrio svoja nedela Kulin se sluio i obmanama, u elji da zavara ugarskog kralja Emerika (1196-1204), kome je bio podloan kako tvrdi Vukan izmislio je tobonju potvrdu, izdatu navodno od rimske ___________________________________________________________________________ 62. E. Haimbegovi, Prvi pomen, str.415.; T. Smiiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II-XV, Zagreb 1904-1934., vol. II, str. 330/3. 63. CD II, str. 333/4. 64. E. Haimbegovi, Prvi pomen, nap. 12., str. 416. kurije, kojom su se odobravali tada vladajui verski obiaji u Bosni. Napokon, kao zabrinuti sin rimske crkve Vukan sugerie Inokentiju III da o svemu izvesti ugarskog kralja, koji bi, pak, trebao da, kao istinski branilac vere, istupi protivu svog vazala Kulina i sprei okuivanje okolnih pravovernih zemalja bosanskim zabludama. Papa je, i pored sve teine ovih optubi, odgovorio samo zloslutnom utnjom. Izuzetno neobina reakcija od strane, inae, vrlo preduzetnog Inokentija III. Stoga se moramo zapitati, koliko je poverenja odnosno nepoverenja Rim polagao u prianje dukljanskog kralja. Motivi koji su naveli Vukana da denuncira svog suseda, sa kojim je delio i familijarne veze, morali su biti sumnjivi poglavaru zapadne crkve, bar u onoj istoj meri koliko su to modernom istoriografu. Svojim inkriminacijama dukljanski vladar ciljao je ne samo Bosnu, ve i uglednu dubrovaku stolicu, ogorenu suparnicu njemu dragog Bara. Dubrovaki nadbiskup, a ne ugarski kralj, bio je nadlean da ukoliko zaista postoje neke devijacije na podruju bosanske banovine iste ispita i istrai. Dokazavanjem latentne nebrige Dubrovnika za stanje podreenih mu biskupija stekao bi se sasvim pristojan argument koji bi govorio u prilog neophodnosti da Bar bude nadbiskupija, ak ta vie, da bi bilo uputno, zarad dobrobiti vere, proiriti mu jurisdikciju dublje u unutranjost. Voen, verovatno, opreznou Inokentije III je odabrao ekanje, dovoljno strpljiv da reavanje pomenute neprijatnosti odgodi do prispea jo neke vesti o jeretikom komeanju u Kulinovoj banovini. Otvoreni sukob Bara i Dubrovnika, te mutni odnosi u trouglu Emerik, Kulin i Vukan iskljuivali su mogunost ishitrenog delovanja rimske crkve. Mlak utisak, koji je na sv. oca ostavilo Vukanovo dobronamerno pisanije, ne spreava nas da zakratko promislimo nad njim. Poznat je fakt da ljudi srednjeg veka iskazuju znatnu nesigurnost prilikom upotrebe krupnih cifara, otuda se ini zanimljivim kako je kralj Duklje

doao do tako preciznog broja od deset hiljada Bonjana, verskih otpadnika. Takoe, termin koji upotrebljava da opie one koji su zavedeni, hriani krstjani? ini se interesantnim. Ma kakvi bili krajnji Vukanovi ciljevi, o emu e jo biti rei, izvesno je da on svoje optube gradi na odreenim saznanjima o bosanskom religijskom ivotu, za koji je, svakako, bio uveren da ne odgovara sitniavim kanonskim standardima Rima. Ureujui crkvenu organizaciju na sopstvenim posedima, Vukan je imao dobru priliku da se upozna s tim koliko je njeno ustrojstvo daleko od eljenog i propisanog, dalje u planinskom zaleu stanje je moglo biti samo jo alosnije. Neprijateljski nastrojen prema Kulinu i Dubrovniku, u potrazi za efikasnim orujem, kojim bi se obraunao sa njima, mogao je lako doi do spoznaje da su nesreene bosanske crkvene prilike upravo ono za im je tragao. U atmosferi uzavrelih strasti, kada je odsudni boj sa dualistikom morom ve otpoeo, navesti uvek sumnjiavi pogled rimske crkve ka Bosni nije se inilo prezahtevnim poduhvatom. Tim pre, ako je kod Vukana postojalo snano uverenje da papa nikako nee sa odobravanjem primiti ono to dozna o verskim obiajima Kulina i njegovih podanika. Stoga se, ako su nae pretpostavke tane, vladar Duklje ne ustee da za pripadnost krivoverju okrivi Kulinovu uu porodicu, i ceo bosanski vladajui stale, jer to je, po naem miljenju, ona spominjana skupina od deset hiljada preobraenih, znajui da e svaki ueni Latin, odaslat kao papski emisar u Kulinovu zemlju, bosansku biskupiju i njene vernike videti kao ruglo crkve, i uz malo sree kao jeretiko leglo. Deset hiljada, iako ne postoje uverljive demografske procene za Bosnu s kraja XII veka, ne zvui kao broj kojim bi se obuhvatilo celokupno stanovnitvo tadanje bosanske banovine, ali bi sasvim dobro odgovarao da iskae brojnost onih koji su sebe drali za plemenite i za hriane. Tek, plodove svojih nastojanja Vukan nee ubrati odmah, bie potreban podsticaj od pouzdanijeg izvora da bi se Inokentije III odluio na delovanje. Iekivanu potvrdu da se u bosanskoj zemlji odigrava neto odista neuobiajeno papa e dobiti iz Splita. Originalni redovi splitskog nadbiskupa Bernarda, s kojima se on svrstao u krug Kulinovih gonitelja, nisu sauvani, ali je njihov sadraj preneo papa u sopstvenom pismu65, odaslatom 11. X 1200. godine, upuenom kralju Emeriku. Potpuno zanemarujui raniji Vukanov izvetaj, Inokentije III saoptava Emeriku samo one uznemirujue novosti, koje su do njega prispele iz Dalmacije. Novoustolieni nadbiskup Splita izabran66 jo 1197/8. ali u zvanje uveden tek 1200. g. obavestio je Rim da je prilikom dolaska u dodeljenu mu dijecezu u njoj zatekao mnotvo mrskih patarena. Postupajui shodno uputima svete i apostolske rimokatolike crkve, prema tim sektircima poneo se strogo, oduzimajui im imovinu i proterujui ih iz njihovih domova u Splitu i Trogiru. No, i pored svih nastojanja asnog Bernarda da im uskrati slobodu i mogunost da i nadalje ire svoje opaine, oni su uspeli da pronau utoite, u kom neometano nastavljaju sa svojom bogohulnom delatnou. Gospodar Bosne, ban Kulin, primio ih je pod svoje okrilje, naziva ih hrianima, i ak im ukazuje vee asti negoli pravovernima. Sam ban jo uvek, po papi, nije prigrlio jeretiki nauk, ali i pruanje zatite tim ljudima je ve, samo po sebi, sramotno i pogubno. Papa, jasno, od ugarskog kralja zahteva samo jedno, da se toj blasfemiji stane na put. Ipak, ni ovom prilikom Inokentije III ne odustaje od odmerenosti i taktinosti. On izbegava da eksplicitno ponovi Vukanovu tvrdnju o Kulinovoj podlonosti Emeriku. Ugarskom kralju savetuje da najpre utivo podseti bosanskog bana na njegove obaveze prema Bogu i crkvi, a da tek u sluaju ako se Kulin pokae suvie tvrdoglavim primeni, prema njemu i onima koji se nalaze pod njegovim skutom, neto drastinije mere, poput konfiskacije imovine i izgona iz kraljevstva. Na prvi pogled, Bernardov iskaz, prenet od strane Inokentija III, ne ostavlja suvie prostora za dvosmislena tumaenja. Splitski prelat raskrinkao je jednu jeretiku optinu/crkvu na jadranskoj obali, koja je, pak, nala naina da preivi progon, povukavi se u unutranjost. Prostrana bosanska banovina pokazae se gostoljubivim mestom za ispovedanje krivovernog patarenskog uenja, te u njenim granicama ono dostie zamah kakav nikad nije moglo postii

u skuenim dalmatinskim komunama. Ovo bi, ukratko, bio zakljuak onih medievista M. Barada, A. Babi, S. irkovi i dr. koji su Bernardovo pisanje shvatili i uzeli kao kljuni dokaz za teoriju da se bosanska jeres napajala na dalmatinskom izvoru. Da li se, ipak, splitskom nadbiskupu moe ukazati tako bezrezervno poverenje? Na odgovor bi bio ne. Istakli smo, ve, na prethodnim stranama, da gajimo duboku sumnju spram istinitosti Bernardovih rei. Ni pre, a ni posle, perioda Bernardovog stolovanja u Splitu 1200-1217. u dalmatinskim gradovima se ne uje za druge patarene do onih bosanskih. Crkveni oci na istonoj obali Jadrana kao jeretike gone promiskuitetne redovnike i redovnice, prelate uvedene u zvanje bez valjane potvrde, morske razbojnike, ali ne i neomanihejce. Statuti67 Splita i Trogira poznaju, istina, odredbe protivu jeretika, no nema dokaza da su one unesene iz bilo kojih drugih razloga osim preventivnih. Plamen lomae se tokom srednjeg veka nikada ne ogleda u dalmatinskim vodama, jauk spaljenog maniheja nije zvuk koji poznaju pjace dalmatinskih komuna. Upravo izreeno ostavlja dve mogunosti, ili je nadbiskup Splita za samo par meseci tako temeljno razorio patarensku sektu, da joj se gubi svaki trag u dalmatinskim gradovima, ili je, pak, imao odreenih motiva u ta je autor ovih redova voljniji da veruje da sv. ocu poalje laan izvetaj o velikoj jeretikoj pretnji, kojoj se uspeno suprotstavio u svojoj dijecezi. Izneti stav da je splitski nadbiskup svesno iskrivljivao istinu, u svojoj prepisci sa Inokentijem III, zahteva i ubedljiv odgovor na pitanje zato je to inio. Objanjenje kom smo skloni, koje emo zastupati, i za koje se nadamo da poseduje izvesnu utemeljenost, ilo bi ka tome da se i iza Bernardove naprasne pastirske revnosti, ali i Vukanove brige za stvar hrianske vere, pomalja ugarska veza. Obe optube na Kulinov raun dolaze u relativno kratkom vremenskom intervalu. Otrica ___________________________________________________________________________ 65. CD II, str. 350/2. 66. S. Kovai, Toma arhiakon, promicatelj crkvene obnove,i splitski nadbiskupi, osobito njegovi savremenici, Zbornik radova-Toma arhiakon i njegovo doba, Split 2004., str. 4170., 48. 67. F. anjek, Papa Inocent III (1198-1216) i bosansko-humski krstjani, Fenomen Krstjani, str. 425-439., nap. 11, str. 428.; Statuti di Spalato, Rubrica deli heretici, c. 4., Statut grada Splita, prir. V. Rizmondo, Split 1987., str. 7/8.; Statutum et Reformationes civitatis Tragurii, Statut grada Trogira, prir. V. Rizmondo, Split 1988., str. 7/8. krivnje vrlo je precizno usmerena ka linosti bosanskog bana. Jedina razlika izmeu dve denuncijacije lei u formi kojom su izloene. Dukljanski kralj grubo optuuje, kao jeretike igoe bana, porodicu mu i hiljade drugih, ali ipak zaboravlja, ili nije u stanju, da poblie pojasni kakvo je to krivoverje Kulin prihvatio. Teoloki obrazovan Latin, Bernard, bivi predava na Bolonjskom univerzitetu i pisac68 izgubljenog antijeretikog traktata, ini to znatno suptilnije. On vrlo dobro zna o kojoj se jeresi radi, patarenskoj, onoj koja marira kroz Lombardiju, nadomak samog Rima. Nee direktno optuiti bosanskog bana da je i sam pataren, ali nee ostaviti ni zrna sumnje Inokentiju III da je ono to Kulin ini, da li iz nemara ili neznanja, da li iz zle namere, neoprostivo. Jeres koju je on uguio u korenu, sada cveta na drugom mestu, van njegovog domaaja i moi. Bernard, takoe, podrazumeva ali ostavlja neizgovorenim ono to Vukan tako direktno predlae, da je jedini nain da se Kulin i njegovi sunarodnici urazume papin poziv nekom svetovnom moniku da uzme znak krsta i u Bosni istupi u ime jedine i prave katolike vere. Za tu ulogu, kao logian izbor, nametao se bogobojazni Emerik.

Igrom sluaja, ili ipak ne, ugarski kralj je pokrovitelj obojici Kulinovih tuitelja, koji posredno i neposredno prizivaju ugarsku intervenciju u bosanskim poslovima. astohlepni Vukan je sam i slobodnom voljom odabrao da postane ugarsko orue u rakim previranjima. Arpadovci su imali potrebu za lokalnim pretendentima, koji bi mogli posluiti kao korisni pioni u njihovim krupnim planovima na jugu, dukljanski vladar pronaao je sopstveni interes u preuzimanju te pozicije, i plodonosna saradnja, na obostrano zadovoljstvo, lako je zasnovana. Nadbiskupa Bernarda povezivale su, pak, neto intimnije veze sa nosiocem krune sv. Itvana. Kao zareeni benediktinac Bernard je boravio na ugarskom dvoru i bio mentor i uitelj tadanjem prestolonasledniku, Emeriku. Izbor na stolicu sv. Dujma dugovao je takoe svom negdanjem ueniku. Bile su potrebne pune dve godine da se Inokentije III privoli69 na davanje blagoslova za njegovo postavljenje, ak i kada je pristao, papa nije propustio da Bernardu uini poslednju pakost, postavivi pred njega dodatni uslov, da se nakratko vrati u matini samostan i dobije dozvolu tamonjeg opata. Nije, dakle, neosnovano pomisliti da ni Vukan ni Bernard, svakako, ne bi odbili uslugu ugarskom kralju ukoliko bi je on zatraio. Ostaje nam, jo, da pronaemo Emerikov motiv da kod naslednika sv. Petra, posredno, inkriminie bosanskog bana, ime bi konano zaokruili nau hipotezu o iznenadnom jeretikom talasu koji je zapljusnuo Bosnu. Kulin, bosanski ban ije e ime najdugovenije odjekivati u folklornoj tradiciji, pojavljuje70 se u izvorima neposredno nakon smrti Manojla Komnina (1180), u trenutku dramatine oseke vizantijske moi. Komninovski tit, pod kojim je zapoeo svoje banovanje, nepovratno je nestao, te je Kulin, zasigurno, tada morao raunati sa ugarskim aspiracijama. Od etvrte decenije XII veka ugarski dvor ubraja Bosnu odnosno Ramu meu zemlje potinjene kruni sv. Itvana. Smrt velikog protivnika otvarala je mogunost da se pretenzije napokon pretoe u realnost. Ipak, ne postoje neki, osim Vukanove izjave, direktni nagovetaji da se Kulin odmah, bespogovorno potinio severnom susedu. Stav71 V. orovia da je bosanski ban morao biti vazal ugarske krune, ponavlja se u literaturi, ali bez nekih novih uporita za to stajalite. S druge strane, ne postoje ni argumenti koji bi dokazivali da je Kulin u potpunosti bio nezavistan vladalac. On, istina, 29. VIII 1189. g. izdaje dubrovakoj optini povelju72 kojom Dubrovanima garantuje slobodu kretanja i trgovine u svojoj dravi, ali to je ___________________________________________________________________________ 68. S. Kovai, Toma Arhiakon, str. 55. 69. nav. rasprava, str. 48. 70. S. irkovi, Istorija, str. 46. 71. V. orovi, Ban Kulin, Godinjica Nikole upia XXXIV, Beograd 1921., str.13-41., 17. 72. Lj. Stojanovi, Stare srpske povelje i pisma I, Beograd-Sr. Karlovci, 1929. postupak koji su inili i humski knezovi XIII veka, jasno posvedoeni kao ljudi rakog vladara. Tek, utnja izvora u ovom sluaju, moda, upuuje na to da i ako je odnos seniorvazal postojao izmeu Bele III, kasnije Emerika, i Kulina, on svakako nije bio srdaan i obeleen meusobnom vernou. Konano, umoran od jalovih pokuaja da ukroti svojeglavog vazala ukoliko smo na tragu istini Emerik pokree svoje lojalne saradnike, Vukana i Bernarda, ne bi li preko ishoenog pritiska od strane crkve primorao Kulina da prieljnije pristupi ispunjavanju svojih vazalskih obaveza. Suoen sa dvostrukom pretnjom, bosanski ban bi svakako nanovo razmislio o ceni svoje muiavosti. Voljan da okona mogue jeretike smutnje, ali ne po ugarskim zamislima, Inokentije III bira sopstveni put za presecanje tog bosanskog vora. Brevom73 Illam Gerimus, izdatom 21. XI 1202. g., daje ovlast svom kapelanu Jovanu Kazamariju i splitskom nadbiskupu Bernardu da pou u Bosnu, i kao papski legati ispitaju tamonje verske prilike. Osnovna svrha njihovog putovanja imala je biti provera verodostojnosti tvrdnji da se u zemlji plemenitog

mua Kulina nalazi mnotvo nekih ljudi zaraenih katarskom herezom. Istraioci su osobitu panju trebali da posvete pobonosti samog Kulina, njegove ene i ue okoline, to govori da Vukanovo pisanje nije bilo potpuno besplodno. Iz papskog ovlaenja doznajemo da je ban Bosne, u mesecima pre novembra 1202. g., inio sve ne bi li sv. oca ubedio u to da je re tek o neosnovanim podmetanjima. Skruen i ponizan, Kulin je naslednika sv. Petra obavestio da on ljude prokaene kao jeretike smatra pravovernim katolicima, ipak, kako ne eli da u sumnju dovodi papsku re, nenametljivo moli Rim da ispita njihova verovanja, te ako ih nae valjanim da ih potvrdi, ili ako se, pak, pronae ta jeretiko u njima to ispravi i pravoj veri saobrazi. Kao jamci ispravnog dranja oklevetanog Kulina pred papino lice izlaze stareina metropole nadreene Bosni, dubrovaki nadbiskup Bernard74, njegov arhiakon Marin, i skupina bosanskih klerika krstjana? Jamstva ove deputacije, kao ni Kulinova objanjenja, oigledno nisu zadovoljila Inokentija III, stoga je stvar, u konanom ishodu, morala biti poverena na staranje njegovom oveku od poverenja, Kazamariju, i Bernardu splitskom. Prisutnost dubrovakog mitropolita u Rimu ukazuje na to da su i on i bosanski ban vrlo dobro shvatili svu ozbiljnost zavere koja se plela oko Bosne. Napor koji su uloili da preduprede nastavak papske istrage pokazao se, istina, na kraju neuspenim, papin ovek imao je prosuditi ispovedaju li Bonjani hrianstvo na pravoveran nain i brine li Dubrovnik uistinu valjano o svojim sufraganima, ali jo uvek nije bilo kasno za sticanje jedne sitne, ali itekako znaajne, prednosti. Vodi i saputnik papskom legatu, na njegovom putovanju u srce poluostrva, ipak nee biti nadbiskup Splita. Ne postoje sigurne naznake kako je do ove promene dolo. Kazamarije se u drugoj polovini novembra 1202. nalazi u Splitu, ali grad naputa sam. Moe se samo pretpostavljati da je zajedniki pritisak Bernarda dubrovakog i bana Kulina naveo papskog legata na zakljuak da bi za uspeh njegove misije bilo uputnije da pored sebe nema Bernarda splitskog. Napokon, etiri godine nakon prispea Vukanovog pisma u Rim, aprila 1203. g. papin emisar izlazi na Bilino polje. Zborovanje koje e biti odrano tog osmog aprilskog dana umnogome e obeleiti i obojiti celokupno bosansko srednjovekovlje. Krhki kompromis izmeu Bosne i Rima bie postignut, ali puka abjuracija, makar izvrena pred linim _______________________________________________________________________ 73. F. anjek, Papa Inocent III (1198-1216), str. 434.; Reg. Vat. 5, fol. 55v; CD III, str. 14/5. 74. Mora se napomenuti da u literaturi vlada znatna konfuzija ko je od dva nadbiskupa istovetnog imena, Bernard, zaista zastupao bana Kulina pred kurijom. Autor se priklonio miljenju da je re o nadbiskupu Dubrovnika. izaslanikom poglavara zapadne crkve, i uobliena u pisanoj formi, nee biti dovoljna da zaustavi ve nadolazeu oluju malicioznih glasina i predrasuda. Utisnuti jeretiki ig nije se dao prekriti nikakvim odricanjem. Dokument75 sastavljen na Bilinom polju postae najnejasniji i najproblematiniji izvor za bosansku povest kako je to primetio S. irkovi76. Metaforiki reeno, ponaae se poput ogledala. Svaki istraiva bosanske crkve koji se zagledao u njega pronaao je u njemu sopstveni odraz odnosno potvrdu sopstvenih shvatanja o naravi bosanskih religijskih prilika. Najdalje je otiao D. Kniewald77, koji je iz bilinopoljske abjuracije, metodom inverzije, uspeo da rekonstruie celokupan neomanihejski teoloko-hristoloki sistem krstjanske crkve, kao i njenu organizacionu shemu. Drugi su, pak, videli neto sasvim suprotno. Na primer, M. Mileti78 je u Kazamarijevim formulacijama pronala tragove regule sv. Vasilija, i naznake da su krstjani bili zaboravljeni ogranak istonog monatva, koji je obitavao u dvostrukim, muko-enskim manastirima, praktikujui tako, na istoku, davno odbaeni oblik monakog

ivota. Navoenje i drugih, zaista brojnih, analiza iste noticije ne bi nas daleko odvelo, suvie prostora bi bilo potroeno na prikazivanje raznolikih tumaenja koja, u konanici, i pored razliitih intencija svojih autora, imaju vrlo slian zakljuak. Sedmorica prvaka, popisanih pod njihovim slovenskim imenima Dragi, Ljubin, Draeta, Pribi, Ljuben, Rado i Vlado koje je pred papskog legata izveo ban Kulin, gotovo potpuno je saglasje u literaturi, pripadnici su monakog ili kvazimonakog reda, po standardima vremena poprilino nekonvencionalnog. Pravi jeretici, ukoliko ih je zaista tada bilo u dolini Bosne, nisu svojim prisustvom udostojili papskog izaslanika. Nesporazum nastaje kada se treba odrediti prema teolokim nazorima prisutnih na Bilinom polju. Dilema oko koje se, u ovom sluaju, lome krta istoriografska koplja glasi: da li su oni tek zaputeni, bezazleni monasi ili otpadnici od ortodoksnog hrianstva, koji su i pored svojih novih, dualistikih, verovanja zadrali neke stare monake navike? Uvodni deo njihovog izkaza, u kom se zaklinju da je jedan veiti Bog stvoritelj svih stvari i iskupitelj ljudskog roda, mogao bi govoriti u prilog tome da su imali stanovitih nedoumica oko tvorca materijalnog sveta i prirode bojeg sina i njegove misije u ovoj dolini plaa. Nastavak teksta, ipak, snano sugerie da je prva briga papskog legata bila da ih odvrati od izme i njihov svakodnevni, monaki ivot dovede u sklad sa normama zapadnog redovnitva, a ne da ih ubedi u to da je i vidljivo i osetilno boje delo. Formula, kojom je odricanje zapoeto, mogla se tu nai iz puke opreznosti, naime, ve nekoliko redova nie priori se distanciraju od jeretika, obeavajui da u svoje redove nee primati nikoga za koga bi se moglo posumnjati da je manihej ili kakav drugi krivoverac. Sve to im se stavlja na teret da nemaju zidanih bogomolja, ureen liturgijski ivot i kalendar, rukopoloene svetenike, zasebna groblja, prikladnu odedu ne mora, nuno, biti izraz nekog smiljenog revolta protivu crkvenog ivota okovanog formalizmom, nadahnutog radikalnim verskim shvatanjima, prilino dobro se moe razumeti, i objasniti, kao odraz siromatva i primitivnosti ondanje Bosne. Pored dvojbi jesu li uesnici bilinopoljskog skupa zaista uvereni jeretici ili ne, postoje i sporenja79 oko njihovog odnosa prema bosanskoj biskupiji. Podatak, da su iste 1203. ___________________________________________________________________________ 75. F. Raki, Bogomili, str. 66/7.; CD III, str. 29. 76. S. irkovi, Rabotnici, str. 216. 77. D. Kniewald, Vjerodostojnost latinskih izvora o bosanskim krstjanima, Rad JAZU 270, Zagreb 1949., str. 127-144. 78. M. Mileti, I krstjani di alla luce dei loro monumenti di pietra, Orient, christiana analecta 149, Roma, 1957. 79. S. irkovi, Istorija, II-2, nap. 9 i 10, str. 355 godine preminuli magistar krstjana, kako oni sami navode u abjuraciji, i bosanski biskup, kako legat Kazamarije izvetava papu, promiljan je na razliite naine u literaturi. Stav80 J. idaka da je, ipak, re o istoj osobi i jednom poloaju, za koji su upotrebljena dva izraza, shodno drugojaijoj terminologiji onih koji su ih izrekli, bio bi onaj kome smo lino naklonjeni. Pitanje zato na Bilinom polju nema predstavnika domae bosanske biskupije, smatramo, izlino je. Priori, koji u ime ostale brae primaju uslove rimske crkve, jedini su potvreni nosioci verskog ivota u Bosni, i ne postoji nikakav nagovetaj podvojenosti izmeu njihove zajednice i ecclesiam Bosnenses. Jovan Kazamarije mogao je nazvati umrlog magistra biskupom, ali to nije moglo izbrisati injenicu da je crkvena organizacija koju je pokojnik predvodio delila malo toga sa ostalim biskupijama tadanjeg katolikog sveta.

Zanimljivo je poreenje 81 izmeu bilinopoljskih hriana, sa jedne, i humilijata, valdeana i siromanih katolika, sa druge strane, koje je nainio F. anjek. Jednostavnost pracrkve bila je, po njemu, zajednika tenja svih ovih heterodoksnih zajednica, ideal kome su stremile, svaka na svoj nain. Gizdava ceremonijalnost savremene im crkve zbunila je ove krotke umove, bojazan da put ka rajskim vratima ne vodi kroz raskone hramove rimske crkve ohrabrila ih je da spas potrae u linoj pobonosti, u samoorganizovanju van kruto institucionalizovanog okvira zvaninog hrianstva. Potvrdu strukturalne slinosti izmeu crkve bosanskih krstjana i pokreta uzbunjenih laika na zapadu, F. anjek pronalazi u leksikoj podudarnosti abjuracije iz 1203. g. sa onim koje su izrekli Durand iz Hueske (1207.) i Bernard Prim (1210.), predvodnici siromanih katolika odnosno humilijata, smatrajui, ak, da bi Kazamarijev tekst mogao biti podlogom i uzorom za dva potonja. Svakako se moe prihvatiti da su, bar u oima papskih legata koji su se njima bavili, ove zajednice delimino sliile i nalikovale jedna drugoj. Ueni klerici videli su u svima njima skupine laika, okupljenih u drube koje neveto oponaaju i karikiraju posveeni ivot zavetovanih redovnika, pri tome uzurpirajui neotuivi monopol crkve na bavljenje pitanjima vere. No, iako spoljnja forma njihovog organizovanja i ponaanja pokazuje izvesne podudarnosti, polazite im je, verujemo, dijametralno suprotno. Pripadnost nekom od zapadnih pobonih pokreta predstavlja svestan in pobune, naivan pokuaj da se nanovo oivi ona davno nestala crkva Isusa Hrista i njegovih neposrednih uenika, a iji se opis moe nai u jevaneljima i apostolskim poslanicama. Bosanski krstjani, pak, ne poznaju drugu crkvu do one kojoj pripadaju, kako sami veruju, od apostolskih vremena. Sve one reforme, koje su rimskoj crkvi podarile onakav oblik, kakav ona ima na poetku XIII veka i protiv koga se diu humilijati i dr. prohujale su ne okrznuvi Bosnu. Tanka, povrna spona sa dubrovakom stolicom nije mogla bosanskoj biskupiji obezbediti korak sa vremenom i pripremu za susret sa Rimom, do koga je neumitno moralo doi. I stoga, dok, u istom periodu, ulini propovednici latinskog zapada rade na prevratu, kojim bi modernu crkvu vratili u apostolsko doba, krstjani se suoavaju sa pokuajem te iste crkve da naini prevrat, koji bi ih odvojio od crkvenog ivota za koji smatraju da datira i nalikuje onom iz prvih dana hrianstva. Idealistiko buntovnitvo i mrzovoljni tradicionalizam, razliiti pristupi protiv istovetnog protivnika, zaogrnuti u slinu formu zarad istovetnog cilja. Povrnom i nestrpljivom posmatrau sasvim dovoljno za njihovo poistoveivanje. Razmatrajui dogaaje iz aprila 1203. odustali smo, svesno, od ulaska u neku sveobuhvatnu analizu tada zapisane izjave, red po red. Nakon vie od dva veka iitavanja pomenutog teksta zaista bi bilo iluzorno oekivati da doemo do nekog zapaanja, koje je do ___________________________________________________________________________ 80. J. idak, Ecclesia Sclavoniae i misija dominikanaca u Bosni, Zbornik FF u Zagrebu III, 1955. str. 11-40. i 245.(Dodatak); pretampano u Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilstvu, Zagreb 1975., str. 177-209., str. 180. 81. F. anjek, Papa Inocent III, str. 435/7. sada, nekim volebnim nainom, izmicalo svim onim velikim istoriografskim imenima, pre nas zamiljenim nad problemom Crkve bosanske. Izbegavajui bavljenje celinom, ipak nismo odoleli porivu da zastanemo na jednom detalju, smatrajui da on zavreuje, bar, uzgredan osvrt. Stvar koja nas je zaintrigirala je sastav prisutnih prvaka-priora, njih sedmorice, navedenih imenom, a koji ovde predstavljaju optuenu bosansku stranu. Koji kriterijum je vodio bana Kulina da ba ove ljude i u ovom broju izvede pred papinog emisara? Najmudriji, najugledniji, stareine pojedinih hia, moe se nagaati unedogled. Odbacujui mogunost da su odabrani nasumino, voljni smo da iznesemo pretpostavku da svaki od njih predstavlja ili

odreenu teritorijalnu oblast upu? bosanske banovine ili odreeni rod kome pripada i o kome duhovno brine. Na ovu zamisao uputile su nas bosanske vladarske povelje XIV i XV veka, koje, skoro uvek, zahtevaju reprezentativnost potpisanih svedoka, svaka oblast bosanske banovine ili kraljevine zastupljena je u njima sa makar jednim potpisnikom. Navedena potreba da pravnoj ili nekoj drugoj radnji, preko zastupnika, svedoi celokupna drava dobila je, moda, na Bilinom polju, prvi put pisani izraz. Pored bosanskog bana, koga nazivaju svojim pokroviteljem, i sedmorica prisutnih priora, u ime cele crkve i svih vernika, obeavaju i preuzimaju odgovornost da e se uslovi dogovoreni sa Kazamarijem potovati ime, tek, sama abjuracija, po bosanskim obiajima, dobija punu valjanost. A dobar poznavalac bosanskih obiaja, i njihov tuma papskom legatu, mogao je biti samo arhiakon Marin. Kada se u istoriografiji pie o bilinopoljskim deavanjima pravilo je da se uznose diplomatska vetina Kazamarija te prilagodljivost i lukavost Kulinova, uloga nenametljivog Raguanina se mahom zapostavlja, ini nam se, potpuno neopravdano. Jezika barijera izmeu istraioca i istraivanih prevaziena je, verovatno, arhiakonovim lingvistikim sposobnostima. Klerik latinske crkve, u gradu okruenom s jedne strane Jadranskim s druge slovenskim morem, Marin je morao, zasigurno, vladati i jezikom kaptola i jezikom okolnih brda. Tanane formulacije uobliene u aktu abjuracije, kojima je izbegnuta eksplicitna osuda krstjana kao neomaniheja i pomirljivo upuen poziv da se poprave i vrate u majinsko okrilje Petrove crkve, verujemo, zajedniko su delo papinog oveka i predstavnika dubrovake mitropolije. Nekih etrnaest godina ranije Kulin gradu daruje velikodune trgovake privilegije, sada, kada je Bosna izloena, a sa njom i Dubrovnik, krajnje neprijatnim opadanjima, odlina je prigoda da se na velikodunost uzvrati, a pri tome sauva i dobar glas sopstvene nadbiskupije. Svako nerazumevanje izmeu legata i bosanskih prvaka, i semantiko i teoloko, moglo je biti glatko premoeno trudom uslunog arhiakona, ukoliko je on imao elju da to uini, to je ovom prilikom, mislimo, bio sluaj. Tek, epilog prvog dodira rimske crkve sa Bosnom bio je zadovoljavajui po obe strane. Papin emisar mogao je izvestiti82 svog poglavara da su bivi bosanski patareni legatove rei uspeno redresirani i da se uz nekoliko mera, koje predlae, ta zemlja ima smatrati nepovratno osvojenom za stvar prave vere. S druge strane, Kulin je titom od rei otklonio sa svoje drave neprijateljstvo tako nepoeljnog protivnika kakav je bila zapadna crkva, smrtni duman svakome ko dovede u pitanje integritet svete i apostolske katolike vere. Ipak, njegov entuzijazam da u delo provede ugovoreno na Bilinom polju ni priblino nije odgovarao onom iskazanom prilikom nastojanja da do kompromisa sa Rimom doe. Crkveni ivot u Bosni nastavio je istim starim bogazama, o emu govori nastavak prakse posveivanja slovenskih biskupa Bosne od, i nadalje, susretljivih dubrovakih nadbiskupa. est godina nakon Bilinog polja, nadbiskup Leonard u zvanje uvodi biskupa Dragonju, uprkos jasnoj Kazamarijevoj preporuci da to mesto svakako preuzme Latin. Svoje zadovoljenje, napokon, dobio je i Emerik ugarski. Na epelu (Kraljevom ostrvu), dunavskoj adi pokraj Budima, 21. IV 1203., Kulinov sin i naslednik, skupa sa dvojicom priora Ljubinom i Draetom ponavlja pred ugarskim kraljem i najuglednijim glavama ugarskog klera zadato obeanje da se u bosanskoj zemlji nee trpeti nikakvi krivoverci. Kulinovu re Emerik utvruje pretnjom da e oglobiti bosanskog bana sa 1000 maraka srebra, ukoliko odstupi od onoga na ta se zakleo. Kratkotrajni predah, koji e potrajati jednu generaciju, je izboren. Kunja koja e doi za dve decenije nee se dati tako jednostavno ukloniti. Umesto sa blagim i razumnim papskim legatom bosanski vladar i krstjani morae da se suoe sa najbezobzirnijim goniteljima jeretika, besnim psima crkve, novouspostavljenim redom dominikanaca, kojima e potporu davati poduzetni herceg Slavonije i Hrvatske, Koloman. ___________________________________________________________________________

82. CD III, str. 36.

6. Pod krstakim udarom

Novi val previranja i potresa, koji e plaviti bosansku zemlju, tokom pune dve decenije, ponovo, nije svoj zaetak imao na onom prostoru koji se potinjavao autoritetu bosanskog bana. Namesto dukljanskog kralja i splitskog nadbiskupa, sada su nepopravljivo razuzdani i razulareni Kaii pruili povoda kuriji da izailje svog legata na bosanske granice. Odazivajui se molbama grada Splita, papa Honoruje III upuuje svog izaslanika da se obrauna sa nekim Slovenima i Dalmatincima(Kaiima), koji zaslepljeni piratskim besnilom robe plemenite hodoasnike na njihovom hvale vrednom putovanju ka Palestini. Bolno iskustvo, koje je crkva imala sa ovim oholim rodom, naime njima je polo za rukom da, avgusta 1180. g., na smrt kamenuju83 splitskog nadbiskupa Rajnerija navodno je povredio posedovna prava bratstva upuivalo je Rim da se hitro postara o ovim razbojnitava, dok se ona ne izrode u neto jo gore. Prispevi na istonu obalu Jadrana, tokom 1221. g., legat Akoncije luta izmeu Splita i Zadra, gonjen besom pomamljenih Kaia, uzaludno iekujui podrku za svoju misiju. Krajem iste godine dobija nove upute84, razbojnici su zaboravljeni, a legatova briga postaju perfidni jeretici, koji golim grudima hrane svoju mladunad u susednoj Bosni. Kakav je tano podsticaj naveo Honorija III da se vrati bosanskom problemu, navodno razreenom 1203. g., nije poznato, sam, prilino neodreeno, kae da je douo o pomenutim grozotama. Tek, svog legata preporuuje85 ugarskom kralju Andriji II i ostrogonskom nadbiskupu Ivanu, upuujui ih da, skupa s njim, odvano pristupe progonu krivoveraca u bosanskim stranama. Zatraena ugarska podrka, kao ni u prethodnom sluaju, nikada se nee pojaviti u Dalmaciji, te je legatu preostalo da svoje napore posveti smeni dubrovakog nadbiskupa, koga je drao nedostojnim. U tome je uspeo, s jeseni 1222. g., ali ni novi dralac stolice sv. Vlaha nije mu mogao pomoi da ispuni ono to je pred njega postavio sv. otac. Smrt dolazi po legata Akoncija 1225. g., trajno ga spreivi da ispuni svoja prieljna nastojanja, dolina Bosne ostae, time, zauvek skrivena legatovom pogledu. Nameru, ne da joj uputi pogled, ve da potpuno zagospodari njome izrazie, ubrzo, nadbiskup Kaloe, Ugrin. Poglavar kaloke crkve dobija, od kralja Andrije II, u veni posed Bosnu, Usoru i Soli. Jedini uslov koji je postavljen pred njega je da primljeni posed oslobodi jeresi. Saglasnost86 daje i Honorije III ovog puta Rim nema nedoumica o odnosu Ugarske i bosanske banovine odobravajui izvreno darovanje 15. V 1225. godine. U svojoj potvrdi, papa ne zaboravlja da se osvrne na uspomenu poiveg legata Akoncija, nagovetavajui da je njegov rad potaknuo Ugrina na preuzimanje ove nezahvalne zadae. Kalokom prelatu odobrava se i mogunost podizanja krstake vojne i deljenja odreenja, sve u svrhu to ___________________________________________________________________________ 83. V. orovi, Ban Kulin, str.15. 84. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 59-60. 85. CD III, str. 196/7. 86. CD III, str. 242/3. uspenijeg provoenja onih ciljeva na kojima je zlosretni Akoncije tako bezuspeno nastojao. Ozbiljnost sopstvenih namera Ugrin je dokazao kupovinom poeke utvrde 1226. g. koja je imala posluiti kao bastion za dalje napredovanje ka jugu, i uzimanjem bana Mave

ulterior Sirmia, latinskih izvora Jovana Kalojana Anela za junaka kaloke crkve. Nagraen sa 200 maraka srebra, mavanski ban imao je da poradi na praktinom ostvarivanju Ugrinovih zamisli. Rad da ponueni novac primi, kraljev sestri ni priblino nije bio tako revan da put Bosne odista i krene. Ni opomena87 koju mu 15. I 1227. g. upuuje Honorije III, podseajui ga na svu vanost obaveze koju je preuzeo, nije doprinela da Jovan Kalojan odri zadatu re. Poput svog legata, ni Honorije III nee doiveti razvoj neke zamanije aktivnosti koja bi ga oslobodila bosanske brige, iste 1227. g. njegov ivot i pontifikat bie okonani. Prekor neodgovornom mavanskom banu, poslednji je Honorijev akt posveen toj jeretikoj nedai. Nesvrene poslove svog prethodnika na tronu sv. Petra preuzee na sebe, potom, ovek neto drugaijeg kova, Grgur IX, papa smelih vizija i gvozdene volje, neophodne da bi se krupne zamisli zaista i pretoile u delo. Izmirenje sa Fridrihom II, uinjeno 1230. g., ime je zakljuen titanski dvoboj nemakog carstva i papstva, donee Grguru IX preko potrebnu slobodu u delovanju. Osloboen nemake pretnje papa se, sada, u potpunosti mogao posvetiti zapostavljenim i zaputenim problemima. Jo 1229. g. obnavlja drevnu sremsku dijecezu, podiui tako novu rimsku predstrau prema izmaticima. Nespreman da se pomiri sa ve uspostavljenim civilizacijskim meama, kuje88 promiljene, dugorone planove o vraanju zabludelih Slavena i Grka u krilo zapadne crkve. Sasvim razumljivo, i Bosna je imala svoje, visoko pozicionirano, mesto u mislima ovog poduzetnog pontifeksa. U prvoj polovini 1232. g. do njega dolaze glasovi89 o, ve spominjanom, nesrenom i nepismenom bosanskom biskupu, okruenom samim jereticima. Ignoriui prava nepouzdane dubrovake stolice, Grgur IX nalae nadbiskupima Kaloe i Zagreba da se obaveste o navedenom prelatu i izveste ga o svojim saznanjima. Izvetaj koji su nadbiskupi podneli svakako nije mogao biti povoljan po prokaenog biskupa, nakon njegovog prispea, papa 30. V 1233. g. imenuje Jakova Pekorarija, biskupa Preneste, svojim legatom, ovlaujui ga da ispita bosanskog simonijaka i preduzme neophodne mere, shodne onome to u svojoj istrazi utvrdi. Odbrana90 optuenog biskupa umnogome je nalikovala onoj Kulinovoj, koju deceniju ranije, sve to mu se prebacivalo opravdavao je svojom prostodunou i neznanjem. Ipak, ovom prilikom, to nije bilo dovoljno. Biskupu je, moda, nedostajalo Kulinove diplomatske vetine, ili naprosto nije imao sreu da ispred sebe ima popustljivog sagovornika, tek, Pekorarije insistira na smeni i reformisanju sporne biskupije. U legatovim predlozima Grguru IX uje se jasan odjek Kazamarijevih preporuka, podeliti ovu odvie prostranu dijecezu na nekoliko novih, i instalirati proverene latinske biskupe, koji bi svojim svetakim ponaanjem i brinou konano priveli tu divlju zemlju istinskom hrianstvu. Prepiska izmeu pape i njegovog izaslanika pokazala se prilikom i da se, u jednoj reenici, saini minimalistiki, ali vrlo upeatljiv i plastian, opis bosanske banovine zemlja siromana sredstvima ali bogata nevaljalstvom iskaz koji, zaista, kazuje puno toga. Saglasan sa namerama svog legata, poglavar rimske crkve, ipak, i dalje pokazuje obzir prema nadlenosti dubrovake crkve. Uvoenje novih biskupa u zvanje, trebalo bi, po njemu, sprovesti uz znanje i odobrenje dubrovakog nadbiskupa, uprkos svim dokazima o njegovoj nemarnosti. Grgurovu obzirnost i obazrivost, pak, nije delio i Jakov Pekorarije. Uveren da samo korenite reforme mogu doneti dobrobit katolikoj veri na nesigurnom bosanskom tlu, imenovae novog biskupa ne osvrui se na lokalne tradicije, stvarajui tim postupkom, nesvestan uinjenog, trajan raskol, koji se nee dati prevazii do samog konca bosanskog ___________________________________________________________________________ 87. J. idak, Studije, str. 183.; CD III, str. 264/5. 88. J. idak, Studije, str. 184. 89. nav. delo, str. 185.; CD III, 361/2.

90. CD III, str. 379-80. srednjeg veka. Grozniava aktivnost papskog legata, tokom 1233. g., kao i agresivni istup91 Kolomana,hercega Slavonije, protivu Bosne, primorali su i tadanjeg bosanskog bana na delanje. Gospodar Bosne, imenom Matej Ninoslav, iskrsava u papskim pismima pomenute godine, isprva kao smerni pokajnik i voljeni tienik Grgura IX. Same okolnosti, pod kojima se Matej Ninoslav domogao vlasti nad bosanskom banovinom, nasleem, prevratom ili nekom vrstom izbora, nerazjanjene su. Na osnovu njegovog gordog hvalisanja pred Dubrovanima, da su tom zemljom vladali i njegovi stari, zakljuuje se da je, svakako, bio pripadnik bosanskog vladarskog roda, ali u kakvom je, tano, rodbinskom odnosu bio sa svojim prethodnikom ostaje nedokuivo. Iako nesumnjivo ponosan na ovozemaljska dostignua svojih predaka, bosanski ban naao je za shodno da skrueno prizna papi i neprijatnu injenicu da su svi oni od reda bili tvrdokorni jeretici. Prosvetljen i osloboen od njihovih zabluda Matej Ninoslav, skupa sa svojim srodnikom Prijezdom udeonim knezom u banovoj dravi obavetava Grgura IX da je spreman i odluan da toj nedostojnoj praksi svojih roditelja stane na kraj. Smetnju, pak, u provedbi njegove plemenite namere da proe munom stazom iskupljenja, ine mu pohlepni bosanski velikai, verovatno i sami krivoverci, ali i, na banovu sablazan, plemeniti sin ugarskog kralja, herceg Koloman. Krei stare obiaje firmitur observari odnosno prisvajajui sebi drevno vladarsko pravo na raspolaganje selima i upama, buntovni bosanski baroni podrivaju banov poloaj, spreavajui ga, time, da istraje u asnim naporima i svoju nesretnu zemlju konano izbavi iz jeretike tame. Neprijateljsko dranje slavonskog hercega samo dodatno oteava, i onako nesiguran, poloaj ovog, sada, odanog sina rimske crkve. Odluka Mateja Ninoslava da papu podrobno izvesti o sopstvenim nedaama pokazae se vrlo mudrim gestom. Pun razumevanja i zabrinut zbog nevolja koje su ophrvale njegovog novoroenog duhovnog sina, Grgur IX sainjava tri pisma92, odaslata 10. X 1233. g., nameran da njima ukloni sve pretnje koje su se nadvijale nad vernim bosanski banom. Prvo je upueno samom vladaru Bosne, toplim hrianskim reima sv. otac stavlja pod apostolsku zatitu linost bosanskog bana, kao i njegovu dravu. Drugo pismo je u neto hladnijem tonu, hercegu Kolomanu papa poruuje da odustane od injenja daljih neprijatnosti Mateju Ninoslavu, te da mu, kao pravi sabrat hrianin, pomogne u nastojanjima da svoje udljive podanike primora na potovanje starih obiaja. Napokon, treim pismom papa zapoveda dominikancima to je prvi pomen ovog propovednikog reda u Bosni da banovom roaku Prijezdi vrate sina, koga su drali za taoca. Deakovi srodnici promenili su svoje vladanje na bolje, tvrdi pontifeks, neumoljivo progone jeretike, ime je i potreba za dranjem taoca nestala. Novi, srdaniji odnosi, izmeu bosanske vladarske kue i dominikanskog reda, potvreni su predavanjem banovog novanog poklada dominikanskom samostanu u Peuju, namenjenog buduim radovima na podizanju katedralne crkve za reformisanu bosansku biskupiju. U krugu uenika Dominika de Guzmana pronaen je i novi biskup. Redovnik iz Vestfalije, Johan Vildeshauzen, zbog svog germanskog porekla prozvan Tevtoncem od 1232. g. provincijal ugarskih dominikanaca odabran je od strane papskog legata Pekorarija, kao najpogodniji kandidat za preuzmanje upranjene bosanske stolice. Legatov izbor nee se, ipak, pokazati najsrenijim. Vildeshauzen je, istina, posedovao izvesnu blagorodnost i krotkost ali, to e biti daleko znaajnije za odranje odnosno neodranje na dodeljenom mu poloaju, ni zrno one znamenite estine, tako imanentne njegovoj dominikanskoj sabrai. Dogaaji iz, deavanjima odista bremenite, 1233. g. potakli su nas na odreena razmiljanja, tanije domiljanja, o smislu skrivenom unutar ovde, ukratko, iznete pripovesti o ___________________________________________________________________________

91. J. idak, Studije, nap. 40., str. 187. 92. CD III, str. 388-90. pomenutoj godini bosanske prolosti. Iznenadna, nanovo probuena, zainteresovanost kurije za bosanske verske prilike (1232.) i, takoe, iznenadna potreba Mateja Ninoslava da papi obznani svoju indignaciju prema nakaradnim verovanjima svojih predaka (1233.), pri tome ga molei za pomo u odravanju starih obiaja, ustanovljenih, verovatno, od tih istih, jeretiki nastrojenih, starih, suvie blisko stoje jedna prema drugoj, da se ne bi mogla pretpostaviti neka zajednika veza izmeu njih. Pozivanje na stare obiaje i prava u srednjem veku, a i kasnije, najee je, tek, antikvarnom patinom ureena krinka za krajnje neosnovane zahteve onog koji se na njih poziva. Prihvatajui primedbu93 da sve to se zna o unutranjim odnosima u Bosni ve od poetka XIV veka protivrei Ninoslavljevoj albi, moemo zakljuiti da je i u ovom sluaju o gore navedenoj pojavi re. Primenom, ve spominjanog, metoda inverzije proizilazilo bi da je Matej Ninoslav zapravo taj koji rui stare obiaje, eljom da vladarskim autoritetom i silom zbrie drevna posedovna prava velikaa. Ako nas je inverzija dovela neto blie istini, usudiemo se i na sledeu pretpostavku, da je bosanski ban svojim nasilnikim ponaanjem izazvao negodovanje domae crkvene organizacije, ne samo usko povezane sa bosanskim plemenitaima, ve i vrlo osetljive na potovanje odnosno nepotovanje starih tradicija. Sueljen sa tvrdoglavou svojih plemenitih podanika i njihovih duhovnika, ban, podran od svog srodnika Prijezde, u zapadnoj crkvi i njenom poglavaru trai saveznika za dovrenje svojih centralistikih planova. Uspostavljanje ureene latinske biskupije u njegovoj zemlji, moglo mu je doneti neto, preko potrebnog, prestia ali i obezbediti mu upotrebljive saradnike, lojalne i posveene njegovim zamislima, za razliku od svojeglavih lanova domae crkve. Pored toga, zadobijanjem blagonaklonosti Grgura IX podie se i sigurna brana pred nadolazeim Kolomanovim pretenzijama, nadahnutim neutaivim astohlepljem drugoroenog kraljevskog sina. Stoga, na osnovu posrednog zakljuivanja, moglo bi se ustvrditi da postoji, mutna ali ipak, mogunost da je zamajac deavanjima 1232. i 1233. g. dao sam Matej Ninoslav denuncirajui svog sunarodnika bosanskog biskupa, i molei za papsku pomo u lokalnom obraunu izmeu vladara i plemenitih sinova zemlje. Dalji tok dogaaja, pak, osporio je valjanost i promiljenost banovih kombinacija. Na tlu Bosne domae snage su, jo uvek, imale veu teinu od propovednika rimske crkve i ugarskih konjanika. Matej Ninoslav hladnokrvno menja stranu, naputa ulogu dragog tienika Grgura IX i preobraava se u stegonou jeresi, gubei trenutno papsku milost ali zadobijajui onu istoriografsku. Uvek slaba na branioce narodne slobode, skoro uvek ugroene nasrtajima mrskog zavojevaa, domaa istoriografija proglasie bana Mateja zatonikom i braniocem mlade bosanske drave i njene vere, mahom romansirano opisujui nastali preokret u njegovom delovanju, na prelasku iz 1233. u 1234. godinu. Prizemniji ali, po nama, verodostojniji, reima oslikan, portret ovog bosanskog bana bi, pak, prikazivao osionog i ilavog gospodara, bar formalno, zavisne zemlje, slobodnog od suvinih skrupula, zabavljenog upornom potragom za putevima kojima bi bansku vlast utvrdio i uzneo i prema spoljnjim i prema unutranjim takmacima. Ovaj bosanski ban, svakako, nije olako odbacio papsku podrku i izazvao razornu ugarsku reakciju, ponet nekim rodoljubnim oseajem i kasno probuenim verskim zanosom. Uvidevi da njegov poloaj postaje nestabilan kada popuste domai, bosanski temelji u njegovoj osnovi, i da nikakva rimska kolonada ne moe nadomestiti taj izgubljeni oslonac, sa istom pragmatinom lakoom odbacuje katolicizam, kao to je to, tek godinu dana ranije, uinio i sa krivovernim bludnjama svojih starih, i okree se protivu onih kojima je, moda, sopstvenim pozivom otvorio vrata bosanske drave. U mesecima izmeu oktobra 1233. g. i februara 1234. g. do Rima su stigli prilino ___________________________________________________________________________

93. S. irkovi, Istorija, II-3, nap. 4., str.356. razoaravajui glasi, bosanska travestija nije se dala okonati mirnim i razumnim putem. Iznevereni Grgur IX, ipak, nije bio ovek koji bi dopustio da ga poetni neuspeh pokoleba. Okrunicom94, izdatom 13. II 1234. g., preporuuje svog novog legata, Jakova, priora kartuzijanskog samostana sv. Bartolomej de Trisulto, prelatima iz bosanskog susedstva. Opskrbljen uobiajenim arsenalom oprotajnica95, apostolski izaslanik imao je da sprei dalje irenje krivovernog korova i koprive na okolne, neokuene oblasti. Pozivu da ponese asni znak krsta prvi se odazvao mladi kralj Bela, on ve 19. II sveano prisee96 pred legatom Jakovom da nee trpeti jeretike u kraljevstvu svog oca, te da e uiniti sve kako bi potpuno istrebio te bezumnike iz arpadovske drave. Zloslutne ugarske pretnje ne spreavaju bana Mateja da se lino, poetkom 1234. g., spusti do grada pod Srem, praen sjajnom svitom svojih sinova i bojara. Dubrovakoj optini bosanski ban obnavlja trgovake privilegije97, ali i jami oruanu pomo, ukoliko se raki kralj drzne da napadne grad. Postoje dva, izuzetno zanimljiva, detalja vezana za ovu prvu, nedatiranu, povelju Mateja Ninoslava Dubrovniku. Prvo, ban naglaava da je njegov peat na povelji autentian, iako to nije originalan banski peat, koji mu je, pak, nasiljem otet u prethodnom periodu. Izjava koja jasno ukazuje na neke borbe, voene u Bosni krajem 1233. g., i to u samom srcu banove zemlje, kada je neimenovani neprijatelj, verovatno Ugri, uspeo da se domogne jednog od simbola njegove vlasti. Drugi detalj tie se Ninoslavljevog odnosa sa rakim kraljevstvom. Prijateljski odnosi iz vremena Stefana Nemanje i Kulina, ini se, stvar su daleke prolosti, bosanski ban, ispunjen nekim novopronaenim samopouzdanjem, ne libi se da obea otvaranje neprijateljstava sa Raanima, ak i u sluaju napad na Dubrovnik koji se njega neposredno ne dotie. Dva su mogua objanjenja ove neoekivane gotovosti bosanskog vladara da ukrsti oruje sa rakim kraljem. Teritorijalni spor sa Rakom, moglo bi biti prvo, sudar interesa dva vladara negde u dolini Drine ili, moda, u Humu? Drugo objanjenje bi ilo ka tome da je, u ovom periodu, i reformisana srpska crkva poela da iskazuje animozitet prema udnim verskim navadama Bonjana. Ureena u strogom duhu istone ortodoksije, Savina arhiepiskopija zasigurno je stekla odreeni oseaj istunstva u pitanjima vere, ne izostajui u tome iza zapadne crkve. Nesreene bosanske religijske prilike, svakako, nisu mogle, izazvati oduevljenje meu srpskim jerarsima. Isturena, na prvoj liniji odbrane prema latinskoj jeresi, raka crkva verovatno je od svojih vernika, rakih vladara, zahtevala i zauzimanje odbojnog stava prema heterodoksnim bosanskim krstjanima i krstjanicama, kako to reito svedoe srpske redakcije sinodika i ponaanje kasnijih Nemanjia. Misijom legata Jakova i Belinim obeanjem nije iscrpljena sva papska delatnost, posveena Bosni, u 1234. godini. Pisari papske kancelarije bili su poprilino angaovani polovinom oktobra te godine, sastavljajui est pisama98, adresiranih na hercega Kolomana, zagrebakog prelata Stefana i ve iznurenog bosanskog biskupa Vildeshauzena. Nestrpljenje Grgura IX postajalo je vrlo oevidno, pontifeks ustro podstie i obeava mnogo toga, odobravajui, ak, da se odreenja ponude i onima koji su inili tako sramna dela poput paljenja hramova i robljenja klera, ne bi li se i tim, oajnikim, potezom dolo do ljudi voljnih da pou u bosanske strane i stanu na put tamonjoj zloi. Papsku ogorenost iskoristio je Andrija II, prelazei preko sopstvene darovnice, izdate nekih deset godina ranije kojom je Bosnu, Usoru i Soli, predao u veni posed nadbiskupima Kaloe ugarski kralj odluuje da okonavanje nereda na junim meama poveri svom mlaem sinu Kolomanu. Kao i u prethodnom sluaju, kurija potvruje99, 9. VIII 1235. g., akt ugarskog vladara, polaui poslednje nade u krstaku odlunost i ratniku vetinu slavonskog hercega. Stanje u Bosni bilo je daleko od dobrog, mekoputni biskup Johan ___________________________________________________________________________

94. CD III, str. 396/8. 95. J. idak, Studije, str. 189. 96. A. Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia, I-II, 1859-62., vol. I, br. 209., str.124. 97. Lj. Stojanovi, Stare srpske povelje, I, br. 10., str. 7. 98. CD III, str. 415/9. 99. CD III, str. 443. zasipa molbama sv. oca, ponizno traei dozvolu da odstupi. Slabost, koja, predvidivo, nije mogla naii na razumevanje kod tako posveenog apostolskog namesnika, kakav je bio Grgur IX. U svom odgovoru100, od 20. IX 1235. g., posustalom dominikancu, papa ga bodri da izdri, podseajui ga da e mir i zadovoljenje za proivljene tegobe zadobiti tek u venom ivotu. Sledee godine Rim iznova uspeva da pronae miljenika meu bosanskim velmoama. Usorski knez Sibislav stekao je ispravnim dranjem panju i naklonost kurije, koja ni za trenutak ne okleva pri branju ovog retkog cveta, ljiljana izniklog me trnjem. Avgusta 1236. g. oglaeno101 je od rimske stolice da su knez Usore Sibislav i mati mu Ancila, udova poiveg bana Stjepana, stavljeni pod njeno zatitniko okrilje. Napomena da se radi o razvlatenom i degradiranom potomku biveg bana upuuje na to da su dominikanci, ili neki drugi emisari zapadne crkve, pored ugarskog, tragali za, i napokon ga pronali, jo jednim korisnim oruem protivu otpadnutog Mateja Ninoslava. Potpirivanje unutardinastikog sukoba sve to znamo o bosanskim dinastikim odnosima kazuje da su vladajui ban i sin njegovog prethodnika morali, svakako, biti u krvnoj vezi otvaralo je sasvim izgledne mogunosti za dublji upliv katolike crkve, dakako uz nadu da e se novi tienik pokazati neto postojanijim nego li njegov srodnik i prethodnik. Ipak, poverenje poklonjeno Sibislavu, ini se, nije donelo oekivanu polzu latinskoj stvari, tek, ostalo je na hercegu Kolomanu da, prilikom preuzimanja oevog dara, bilo to ba po intimnoj volji Grgura IX ili ne, poradi i na toj, naizgled neostvarivoj, elji sv. oca, uvoenju Bosne u krug pristojnih i poslunih katolikih zemalja. Kolomanova vojna102 bila je u zamahu, ili je otpoinjala, maja 1237. g., naime polovinom tog meseca dubrovako vee prohibira svaku trgovinu u bosanskim stranama. Tok samog vojevanja ostaje nepoznanica ali ishod je sasvim izvestan, do kraja naredne 1238. g. ban i njegovi sledbenici bie odbaeni iz sredinjih delova banovine, te primorani da utoite potrae u perifernim oblastima Bosne, i nadalje nedodirnutima oklopljenom Kolomanovom akom. Svoj prodor slavonski herceg nije ograniio na dolinu Bosne, noene pobedom njegove snage prelaze i u Hum, sledei davnanje aspiracije nosilaca krune sv. Itvana. Krstake (ugarske) kolone sledili su nita manje borbeni dominikanci. Napokon je ta, suvie dugo jogunasta i nedostupna, zemlja leala u njihovim hladnim inkvizitorskim rukama. Vuji opor razdraenih dominikanskih propovednika zahtevao je i dostojnog predvodnika. Bezvoljnom i izmuenom Vildeshauzenu udovoljeno je i on okree lea bosanskim patnjama negde s prolea 1237. g., na samom poetku ratovanja. Papskom odlukom Teodorih, biskup ugarskih Kumana, u upranjeno zvanje 26. IV 1238. g. uvodi Ponsu, ugarskog dominikanca, znatno vreg i nemilosrdnijeg duha, istinskog i nepokolebljivog sledbenika misli i dela Dominika de Guzmana. Pored paljivog izbora linosti koja e dobiti biskupsku palicu u Bosni, papa je vrlo briljivo odabrao i onoga koji e mu je, u njegovo ime, predati. Pristupajui svojoj svetoj misiji Ponsa se odmah suoio sa latentnim nedostatkom sredstava, sem Ninoslavljevog poklada, zarobljenog u Peuju, bosanska biskupija nije na raspolaganju103 imala nikakvih drugih vrednosti, zemljinih poseda ili dragocenosti. Podizanje

katedralne crkve, nabavka knjiga i sakralnih predmeta, izdravanje brae i brojni drugi izdaci iziskivali su, nesumnjivo, znaajne sume. Stoga se, decembra 1238. g., upuuju zahtevi Ostrogonu, Peuju, ali i ve dovoljno zaslunom hercegu Kolomanu da pomognu i obezbede sve neophodno za preivljavanje uskrsle biskupije. Peujski samostan pokazae se krajnje neosetljivim na vapaje bosanske sabrae, ni do decembra naredne 1239. g. drani poklad nee ___________________________________________________________________________ 100. CD III, str. 445/6. 101. CD IV, str. 15/6. 102. J. idak, Studije, nap 64., str. 192. 103. nav. delo, nap. 73., str. 193. biti isplaen. Namesto banovog novca bosanski biskup dobie potporu od, do tada pomalo skrajnute, kaloke nadbiskupije. Ratnici, kovanice ali i zanatlije, koje bosanski krajolik menjaju novopodignutim utvrdama, pristiu iz Kaloe, to bi navodilo na zakljuak da tamonji nadbiskup nije zaboravio na Andrijinu darovnicu, uprkos kasnijoj promeni kraljevske volje. Ni pobedom ovenani herceg nije izneverio nade biskupa Ponse. Novouspostavljenom bosanskom kaptolu Koloman predaje posede akovo i Bliznu, u vukovskoj upaniji potvreno104 papskim aktom 7. XII 1239. g. slobodan od svake pomisli da e ti feudi biti budue, trajno sedite ove zlosrene biskupije. Brige oko stvaranja stabilne, kanonima i koncilskim odlukama propisane, organizacione strukture i pribavljanja stalnih izvora prihoda, nisu omele Ponsu i njegovu sabrau da se, u kratkom vremenu koje im je dato, pozabave i duama svog stada. U svojoj Hronici Petar Svipertijus, prior dominikanskog manastira u Bodrogu, zapisao je izvesne remininscencije105 o tim podvinikim danima, uvajui time te plemenite napore od nesnosne tiine zaborava. Pratei rei bodrokog priora saznajemo da su i bosanski dominikanci, poput svoje provansalske i lombardske brae, gajili snanu strast prema proiavajuim plamenovima lomae, krici spaljenog jeretika bili su, po njima, najsigurniji dokaz njegovog pokajanja i spasenja. Ne sumnjajui u njihovu privrenost prokuanim inkvizitorskim metodima, moramo se, ipak, zapitati da li su Ponsini klerici predavali ljude vatri iz istih razloga zbog kojih su to inili dominikanci u junofrancuskim i severnoapeninskim oblastima. Kako smo, ve, izrazili skepsu u mogunost njihovog susreta sa neomanihejcima u bosanskim stranama, moramo pretpostaviti da su oganj hranile najgorljivije pristalice svrgnutog bana i najglasniji protivnici novouvedene desetine. Nikakva druga mera nije mogla izazvati, ni priblino, takav otpor i revolt poput uvoenja ovog, izuzetno tekog i nepopularnog, nameta, ak i u temeljno katoliciziranim zemljama, njen efekat na trusnom bosanskom tlu mogao je biti samo jo destruktivniji. Surovost latinskih redovnika ali i, pre svega, nenadana pomo, pristigla sa dalekih azijskih stepa, omoguili su Mateju Ninoslavu da relativno brzo i u potpunosti restaurira sopstvenu mo. Tatarski olujni oblak, koji se nazirao na istoku i zaslepljujuom brzinom hitao ka srcu hrianskog sveta zahtevao je svu moguu panju, kako ugarskog dvora, tako i rimske kurije. Upadljiva je utnja papske kancelarije, tokom 1240. i 1241. g., sva ona uurbana aktivnost oko neodlonih bosanskih poslova kao da je namah zamrla. Jedini koji jo uvek ima interesa i vremena da se zabavlja sudbinom bosanske biskupije, Benedikt, nadbiskup Kaloe, gorko se tui da, ak, ni utvrenja, podignuta staranjem njegove crkve, nisu bila dovoljna da odbrane pravu veru i njene zastupnike od pomamnog jeretikog besa. Dubrovaki analisti kasnijeg vremena uspeli su da sakupe par nejasnih, vremenom umrljanih, vesti o nekoliko desetina dominikanaca koji su bili blagosloveni muenitvom, zadobijenim prilikom obraanja bosanskih patarena. Postoji nedoumica106, da li su u ovom sluaju ljubopitljivi ali i nebriljivi dubrovaki pisci beleili zaista utemeljenu tradiciju ili, pak, romansiranu martirologiju dominikanskog reda, no sasvim je izgledno da bes bosanske zemlje nije

mimoiao one propovednike koji su zadocnili da Bosnu napuste skupa sa Kolomanovim ratnicima. Izaavi iz neprijatne Kolomanove senke, ban Matej se odluuje na jo jedan pompezan silazak da obale, do zidina svojih dubrovakih prijatelja, i ovom prilikom nimalo gadljivih na njegova verska oseanja. Svoju drugu povelju107 knezu i optini izdaje 22. III 1240. g., zapoinjui svoju intitulaciju sasvim pravovernom formulacijom po milosti boijoj. Tatarska groza, praena kratkotrajnim krahom arpadovske sile, omoguie vladaru Bosne i da se, kao nezavisna sila, umea u trvenja izmeu srednjedalmatinskih komuna, ime je banski uticaj po prvi put iskoraio iz dotadanjih, posve skromnih, okvira. Sukob Trogira i ___________________________________________________________________________ 104. CD IV, str. 94. 105. J. idak, Studije, nap. 122., str. 205. 106. A. Zaninovi, Pogled na apostolsko-znanstveni rad Dominikanaca u hrvatskim zemljama, Bogoslovska smotra VIII, 1917., str. 262-85. 107. Lj. Stojanovi, Stare srpske povelje I, br. 11. Splita, u kome je Matej Ninoslav vrlo voljno uzeo uea, uzrok je imao u razliitom odnosu dveju optina prema njihovom zakonitom gospodaru i zatitniku kralju Beli IV. Progonjen od tatarskih jahaa 1241. g. ugarski kralj je sklonite potraio u Dalmaciji, verujui da zidine tamonjih gradova mogu zadrati, do tada, nezaustavljivi tatarski potop. Split se poneo nepromiljeno i uskratio je traenu galiju za kralja nevoljnika. Trogirani su, pak, iskazali neto vie razuma i proroke sposobnosti, te su potvrdno odgovorili na sve zahteve svog vladara. Iznenadno povlaenje Tatara ostavilo je Belino kraljevstvo u krhotinama ali kralj je i dalje imao dovoljno snage da svima plati za uinjeno mu, dobro ili loe, u trenucima katastrofe. Trogirski lojalisti dobili su kraljevom zahvalnou108, u prolee 1242. g., nekoliko sela koja su do tada pripadala splitskoj optini. Smatrajui da jedna glupost nije dovoljna, splitski patriciji uli su u oruani obraun sa Trogirom, uzimajui za saveznike prononsirane kraljeve neprijatelje, humskog kneza Andriju i bosanskog bana Mateja Ninoslava. Uprkos savetima opreznog Tome arhiakona, splitsko vee je, ak, izabralo vladara Bosne za gradskog kneza, predajui sudbinu grada u njegove prevrtljive ruke. Ishod te nepromiljene odluke, sasvim predvidivo, nije mogao biti srean. Osloboen stepske pretnje Bela IV uspeno konsoliduje svoju dravu i priprema odgovor onima koji su doveli u pitanje njegov autoritet, koristivi zli usud koji se nad njim nadvijao dve godine. Kanjavanje drskog bosanskog bana zadrao je za sebe, dok je ka Trogiru upuen hrvatsko-dalmatinski ban Dionizije. Odlazei u susret gnevnom ugarskom kralju Matej na elu splitske komune, kao kneza, ostavlja svog normanskog roaka Rizarda i jednog od svojih sinova, kao zapovednika ete, koja je trebalo da odbrani gradsko podruje od ugarskih snaga. Splitska epizoda donosi dva neobina detalja koja zahtevaju osvrt. Prvi je neoekivana spremnost splitskih Romana da uu u saveznitvo sa slovenskim vladarom vrlo loeg glasa. Sem mrzovoljnog Tome, niko od tih dobrih katolikih dua ne brine o moguim posledicama saradnje sa osumnjienim jeretikom. Drugo, bosanski ban ima normanskog roaka, pripadnika etnike grupe koja je sve dugovala svojoj ulozi maonosaca papstva. Nepoznato je u kakvom je, tano, odnosu ban bio sa ovim kalabrijskim Normaninom, da li odista postoje neke srodniko-brane veze koje ih spajaju ili je samo re o pustolovu koji je svojim maem zadobio ast da bude adoptiran u banov rod. Tek, kakav god bio odgovor, prilino je iznenaujue da se potomak najsranijih boraca za veru nalazi meu jereticima. Sve reeno upuuje, iako posrednim putem, da je percepcija Bonjana kao nepopravljivih jeretika, u prvoj polovini XIII veka, prisutna u prilino uskom krugu. Dok papska i pisma ugarskog klera grme o koprivama, korovu i trnju, bosanski susedi, Spliani, i jedan kalabrijski avanturista, koji ivi

meu njima, ini se, nemaju taj utisak i saznanja da ban i njegovi podanici pripadaju bogohulnoj patarenskoj sekti. Dvosmerni ugarski napad, zapoet s jeseni 1243. g., trijumfalno je okonan jula 1244. g. Bosanski ban iznova je pronaao svoju izgubljenu smernost i poniznost te trpeljivo prima sve zapovesti koje mu iznosi njegov, ovaj put nesumnjivo, sizeren Bela IV. Razorenoj i napaenoj bosanskoj biskupiji ugarski kralj izdaje 20. VII 1244. g. povelju109 u Glau, na granici Usore koja je trebalo da zalei sve rane i uvrede nanete joj od nevernog bana i ostalih, divljanih stanovnika zemlje. U vlasnitvo kaptola preneti su brojni zemljini posedi110, razbacani po svim bosanskim upama, uz to privilegovani potpunim sudskim i fiskalnim imunitetom, takoe, zloglasna desetina je ponovo uvedena, uprkos prethodnim loim iskustvima. Motive za ovo izdano darivanje latinske biskupije bosanskom zemljom nije teko pogoditi. Sve do tada primenjeno nije poluilo zadovoljavajui rezultat, propovednika re, lomae, fizika sila i sve drugo nisu doveli do pacifikovanja te nesnosne oblasti. Ukorenjena biskupija, pak, ___________________________________________________________________________ 108. S. irkovi, Istorija, str. 66/7. 109. CD IV, str. 236-40. 110. J. idak, Studije, str. 197. finansijski i pravno zbrinuta, sa klerom spremnim da se grevito bori za ouvanje steenog, mogla je postii uspeh tamo gde je on ve toliko puta izostao. Ozbiljne i promiljene Beline namere, meutim, bile su zasnovane na pogrenoj premisi, opstanak biskupa Ponse i njegovog kaptola zavisio je iskljuivo od kraljeve sposobnosti da nemirnog bosanskog bana odri u potpunoj pokornosti, a to je, pokazae se, bilo van arpadovske moi.

7. Od

ecclesia bosnenses ka ecclesiam Sclavoniae

Sve iskazano razumevanje, za bogougodno poslanje i potrebe bosanske biskupije, napustilo je bana Mateja Ninoslava, onog trenutka, kada se kralj Bela povukao iz Bosne. Nadbiskup Kaloe, Benedikt ve krajem 1244. g. pie111 papi Inokentiju IV o potrebi da se nastavi obraun sa bosanskim jereticima. Istrajavajui, i dalje, u ovom mukotrpnom radu, na kojem je njegov veliki prethodnik tako uzaludno iscrpljivao svoje vreme i snagu, papa, ovog puta, poloaj legata poverava samom nadbiskupu Benediktu. Tokom naredne, 1245. g., papska kancelarija upuuje niz pisama112 ugarskim uglednicima kralju, kraljici Mariji, palatinu Matiji i prioru ugarskih dominikanaca - u elji da nanovo raspiri njihov krstaki ar i tako obezbedi pomo imenovanom legatu. Obraajui se, pak, iste godine, Benediktu pontifeks iznenada preinauje svoje upute. Kaloki nadbiskup izveten je od Inokentija IV o pristizanju povoljnih glasa iz same Bosne, biskup Ponsa i dominikanac Tiberije potvrdili su primerno dranje bana i njegovog roaka Sibislava, te papa sugerie ugarskom prelatu da to ispita i pomenutu bosansku gospodu odrei od interdikta, ukoliko pronae da je njihov stav prema veri zaista promenjen. Regesta pomenutih papskih pisama iz 1245. g. nisu precizno datirana, stoga se ne moe razluiti da li je ban u 1245. g. izveo jo jedan, od brojnih, nagli preokret u svom ponaanju i delovanju, ili su se Ponsine pohvalne rei odnosile na godinu 1244.g. banovog poraza. Neto je izglednija druga mogunost, jer u papskom pismu, od 19. VIII i. g., namenjenom oima bosanskog biskupa, Inokentije zapoveda da se bosanski hereziarh i njegovi neverni sinovi

ekskomuniciraju, a njihova zaplenjena imovina dodeli hrabrim borcima protivu jeresi, meu hereziarhovim sinovima poasno mesto zauzimao je i nepredvidivi Matej Ninoslav. Navedena konfuzija u papskoj prepisci prilino slikovito doarava svu zamuenost bosanskih prilika, latinska biskupija, i pored sve sile koja je stajala iza nje, oigledno, vodila je unapred izgubljenu bitku. Domaa crkva teko je gubila svoje pozicije, o emu svedoi i nepostojanost karaktera usorskog ljiljana, koji je izmeu 1236. i 1245. g. nekako uspeo da izgubi svoj pravoverni miomiris. Put, kojim bi, moda, mogla biti izbegnuta stranputica neuspeha, nadbiskup Benedikt je pronaao u formalnom podvrgavanju uzdrmane bosanske biskupije njegovoj jurisdikciji. Od 1232. g., odnosno Pekorarijevog zanemarivanja dubrovakih prava, kurija je za sebe zadravala neposrednu nadlenost nad bosanskom dijecezom. Papa Grgur IX 1238. g. priznaje, u naelu, nadlenost stolice sv. Vlaha, ali novog biskupa, Ponsu, u zvanje uvodi papski izaslanik Teodorih. U meuvremenu, sve pritube Dubrovnika, kao i svi zahtevi ugarskog klera, odlagani su na stranu, te ostavljani sa povoljniji trenutak, sve do onog srenog vremena kada se kurija konano uveri da je prava vera odista uvrena u toj nesretnoj dijecezi. Dani mirnog i sreenog hrianskog ivota, pak, uporno su odbijali da osvanu nad dolinom Bosne, te je dopalo Inokentiju IV da se, mada nevoljno, ponovo zamisli nad __________________________________________________________________________ 111. J. idak, Nova graa o akciji rimske kurije u Bosni 1245., HZ XXVIIXXVIII, 1974/5., str. 319-29. 112. Paulus Sambin, Letere inedite de Innocenzo IV, Padova 1961., 157., ( Italia sacra 5) kalokim zahtevima. Benediktovu zamolbu podupirali su i kralj Bela IV, zakoniti gospodar bosanskih strana, kao i mesni biskup Ponsa, uvezujui svoje argumente u jedan stav, da se latinski ig ne moe utisnuti dalekim papskim peatom ve da se to mora prepustiti znatno blioj i sigurnijoj ruci ugarskog prelata. Nisu izostala ni podseanja na sve one nebrojene ljudske i materijalne rtve, koje je kaloka crkva podnela postupajui po papskim instrukcijama. Predavanje jurisdikcije bilo je tek malena nagrada za tako nesebinu portvovanost. Odluka o opravdanosti iznetih tvrdnji i potraivanja preputena113 je, 26. VII 1246. g., opatu benediktinskog samostana sv. Martina u Pannonhalmi. Poput svojih prethodnika i Inokentije IV se pokazivao vrlo neaurnim u uspunjavanju ugarskih molbi. Uskraeni pristanak papa je nadomestio znakom krsta, ve 3. VIII i. g. nadbiskup Benedikt dobija odobrenje za pokretanje nove krstake vojne, koja je trebalo da zaokupi nadbiskupovu panju, dok benediktinski opat ne istrai povereni mu sluaj. No, kako su snage ugarskog kraljevstva bile vezane borbom na zapadu, gde je Bela IV nastojao da se domogne babenberkih poseda, malo je verovatno da je Bosna, pomenute godine, zaista videla isukano ugarsko oruje. Izostanak vojnog angaovanja, nije zaustavio i rad na podreivanju bosanske biskupije, sluaj se, ini se, pokazao suvie zahtevnim za sposobnosti opata sv. Martina, pa je bulom114 od 26. VIII 1247. g. naloeno urskom biskupu Artolfu i priorima ugarskih cistercita i dominikanaca da stvar preuzmu na staranje, i u konanici podloe bosansku biskupiju, sa svim njenim posedima i pravima, glavi kaloke crkve. Nedugo nakon ovoga, krajem 1247. ili poetkom 1248. g., u papskim dokumentima iznova se javlja neumorni, i sva je prilika, nesalomivi Matej Ninoslav, koji nanovo uvereva sv. oca da on nikad nije bio, nije i nita drugo nee biti do pokorni sin rimske crkve. Za ovu priliku uspeo je da pribavi i odreene pisane dokaze, koji su svedoili o njegovom besprekornom dranju. Pomalo iznenauje injenica da su i papski savetnici pronali da

pomenuta dokumenta zaista govore u prilog njegovih tvrdnji. Ostalo je nepoznato kakve je to potvrde Ninoslav podneo na uvid kuriji, ali nesumnjivo je da su u njima zapisani redovi podvueni i odreenom koliinom plemenitih metala. Tek, ve notorna popustljivost stolice sv. Petra prema bosanskom banu ni ovaj put nije izostala. Sada i formalno nadlenom nadbiskupu Kaloe naloeno115 je da obustavi sva neprijateljstva protivu banove linosti i zemlje, sve dok dalmatinski klerici, senjski biskup Filip i prior splitskih franjevaca, ne ispitaju da li je napokon Ninoslavljev duh prosvetljen istinom. Dogaaji iz 1247. i 1248.g., sa punim pravom, a ne tek iz pukog verbalizma, mogu se nazvati odluujuom prekretnicom. Bosanska zameateljstva bila su suvie minorna i postojala su suvie optereujua da bi papstvo nastavilo da trati sopstveno vreme bavei se njima. Veliki as neomaniheizma nepovratno je otkucao. Maem Simona de Monfora i dominikanskim vatrama juna Francuska uspeno je vraena majci crkvi. Blasfemina dualistika re, posle 1244. g., uje se jo samo u mranim uliicama lombardskih varoi i zaboravljenim alpskim dolinama, tamo gde za nju niko vie ne mari. Kurija, stoga, sada ima slobodu da, istina okoliajui, prizna benigni poraz i sudbinu bosanske katolike biskupije trajno poveri Kaloi, ostavljajui Ugrima da brinu o toj slabanoj jeretikoj iskri. Takoe, poveravanje istrage o banovom vladanju prioru franjevakog samostana u Splitu, navee red prosjake brae put Bosne. Strpljiviji i suptilniji od sledbenika Dominika de Guzmana, uenici Franje Asikog doi e u bosansku zemlju, odluni da tamo i ostanu. Kako nametanje konvencionalne latinske biskupije nije uspelo, mala braa zauzee neto drugaiji pristup, irei mreu samostana i nadmeui se sa lokalnim duhovnicima, krstjanima, za naklonost onih ija se re potovala u bosanskoj dravi, ali to je ve stvar daleke budunosti, stvorene istrajnim radom samopregornih franjevaca. ___________________________________________________________________________ 113. J. idak, Studije, str. 199.; CD IV, str. 298. 114. nav. delo, nap. 109., str. 200.; CD IV, str. 322/3. 115. nav. delo, str. 201.; CD IV, str. 341/2. Odstupanjem116 biskupa Ponse u njegovu novu, sada stalnu, rezidenciju, u akovu, negde pre 1252. g. okonano je iskuenje dugo gotovo tri dekade. Isprepletane religijsko-politike borbe koje su harale Ninoslavljevom dravom dovele su jedan, davno, zapoet proces do konanog, po zapadnu crkvu nezadovoljavajueg, ishoda. Piui117 o prelomu uinjenom 1232-1238. g. i S. irkovi i J. idak naglaavaju da prekid veza sa Dubrovnikom oznaava kraj dotadanje, slovenske ecclesia Bosnenses, koja, pak, nije smenjena kanonski organizovanom katolikom biskupijom. Otpor latinskom obredu, desetini i drugim novotarijama bio je previe snaan i previe uporan da bi nosioci tih neeljenih novina uspeno sproveli svoje namere. Ranije, miroljubivo reenje na Bilinom polju 1203 g. uspelo je da odri Bosnu, bar naizgled, u okrilju rimske crkve naredne dve decenije, nasilja poinjena tridesetih i etrdesetih godina XIV veka i podreivanje pod vritelja tih nasilja, kaloku nadbiskupiju, pak, presekla su potpuno, za dugi period, tu i onako odve tanku vezu. Nastali raskol, po S. irkoviu, iskoristie hitro patarenska zajednica, prisutna u Bosni, koja navlai obrazinu usahle biskupije, preuzimajui njeno ime i ugled u zemlji, i ispunjavajui staru, preivelu formu novim, dualistikim sadrajem. Ma koliko nevoljno to inili, na ovom mestu moramo uiniti otklon od navedenog shvatanja prof. irkovia. Do preobraaja bosanske biskupije u neomanihejsku crkvu dolo je, po nama, samo u svesti, i u traktatima, latinskih kontroverzista. Zatoena u starinom osvetanim tradicijama Crkva bosanska, i nakon 1248. g., nastavila je sa ivotom po starim obrascima. Jednostavno, smatramo, u Bosni tog vremene nije bilo sledbenika neomanihejskog uenja koji bi je preobrazili.

Rajnerije Sakoni118 (oko1250.) i Anselmo Aleksandrijski (1270.) kada piu o crkvi Sklavonije samo prenose sliku podele119 patarenskih crkava severne Italije na Balkan, pri tome, imajui tek mutnu predstavu o geografiji poluostrva. injenica da patareni Konkoreca slede sklavonsko uenje za razliku od njihove ostale sabrae, koja su ostala privrena dragovikom (radikalnom) ili bugarskom (umerenom) dualizmu, verovatno je bila dovoljna ovim polemiarima da stvore i sklavonsku crkvu, izvor konkoreanskog uenja. Povezati Bosnu sa pomenutim krivovernim uenjem takoe nije iziskivalo preveliki intelektualni napor. Izbegla Ponsina biskupija zadrala je bosansko ime u latinskim izvorima, dok je bosanskoj crkvenoj organizaciji dodeljeno ime znatno ireg podruja odnosno etnikuma, ime je u antijeretikoj literaturi roena dualistika eccclesia Sclavoniae. ___________________________________________________________________________ 116. A. uljak, Bosansko-humski krstjani i prijenos rezidencije bosanskog biskupa u akovo, Fenomen Krstjani, str. 441-454., str. 448/9. 117. S. irkovi, Rabotnici, str. 221.; J. idak, Studije, str. 202. 118. Sacconi, Summa de catharis et leonistis seu pauperibus de Lugduno; izd. D. Kniewald, Vjerodostojnost, str. 214/6. 119. D. Dragojlovi, Krstjani, str. 47/9.

***
Nesmotrenost i naivnost, moramo glasno priznati, naveli su nas na zlosretnu odluku da se odazovemo sireninom zovu Crkve bosanske. Faustovski poriv za saznanjem, na nau nesreu, prevagnuo je nad opreznou i racionalno postavljenom pretpostavkom da sposobnosti i znanja, kojima trenutno raspolaemo, nee dostajati za uspeno suoavanje sa ovim izuzetno izazovnim akademskim pitanjem, na kome su snage iscrpljivala i najglasovitija imena domae istoriografije. I zaista, vrlo brzo, nakon prevazilaenja poetne, krajnje povrne, upoznatosti sa bosanskom crkvenom kontroverzom, nastupila je gorka spoznaja da, ak, ni nae najcrnje slutnje ne anticipiraju svu zahtevnost poduhvata u koji smo, lakomisleno, nameravali da se upustimo. No, kako je ve reeno, svi argumenti razuma ostali su zaglueni dijaboliki zavodljivim zovom krstjanske misterije, te je tegobni rad na stvaranju linog pogleda na istu, i pored svih obeshrabrujuih okolnosti, zapoet. Izvesni ustupci su, ipak, neminovno, morali biti uinjeni. Odbacujui, isprva prisutnu, preambicioznu tenju da nainimo jedan iri ogled, u kom bi problem bosanske heterodoksije bio zahvaen u totalitetu, sveli smo nau ljubopitljivost na znatno ue pitanje njenog postanka. Konani, posve skromni, i vrednosno upitni, rezultati tih, od nas, preduzetih istoriografskih nastojanja uoblieni su i izneti na stranama koje prethode ovim redovima. Na

stranama na kojima je pokuano, istina sa ne ba velikim uspehom, da se nezaokruenim i prilino rasplinutim razmiljanjima o poreklu Crkve bosanske pribavi bar neki privid konzistentnosti. Kroz sve nedoreenosti, neodreenosti, metafore i tautologije, kojima smo ekscesivno uresili nae pisanije, promalja se, bar se nadamo, osnovna, u sutini eklektika, zamisao o autohtonosti bosanske, heterodoksne ali ne i dualistike, crkvene organizacije.

Sadraj
1. 2. 3. 4. 5. 6. Namere Pogled na puteve istoriografije Zamiljenost nad nesaznatljivim Izgubljeni poetak: bosanska drava i crkva Bilino polje iznueni susret Pod krstakim udarom 7. Od ecclesia bosnenses ka ecclesiam Sclavoniae

Literatura
1. Fenomen Krstjani u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, Zbornik radova,

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Sarajevo-Zagreb 2005. Bogumilstvoto na Balkanot vo svetlinata na najnovite istrauvanja, Zbornik radova, Skoplje 1982. Toma arhiakon i njegovo doba, Zbornik radova, Split 2004. Franjo Raki, Bogumili i patareni, Zagreb 2003. Sima irkovi, Istorija srednjovekovne bosanske drave, Beograd 1964. Sima irkovi, Rabotnici, duhovnici, vojnici, Beograd 1997. Dragoljub Dragojlovi, Krstjani i jeretika crkva bosanska, Beograd 1987. Jaroslav idak, Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilstvu, Zagreb 1975.

9. Jaroslav idak, Bosna i zapadni dualisti u prvoj polovici 13.

stoljea, Zgodovinski asopis (Kosov zbornik), VI-VII, Ljubljana 195253., str. 285-300. 10. Jaroslav idak, Nova graa o akciji rimske kurije u Bosni 1245., Historijski zbornik, XXVII-XXVIII, 1974-75., str. 319-329. 11. Muhamed Hadijahi, Zemljini posjedi crkve bosanske (Nacrt za jednu studiju), Historijski zbornik, XXV-XXVI, 1972-73., str. 461480. 12.Miodrag M. Petrovi, Kudugeri-bogumili u vizantijskim i srpskim izvorima i Crkva bosanska, Beograd 1998. 13.Salih Jalimam, Historija bosanskih bogomila, Tuzla 1999. 14.Dmitri Obolenski, Bogumili: studija o balkanskom neomaniheizmu, Zagreb 2009. 15. Tibor ivkovi, Crkvena organizacija u srpskim zemljama ranog srednjeg veka, Beograd 2004. 16.Tibor ivkovi, Juni Sloveni pod vizantijskom vlau 600-1025., Beograd 2002. 17.Pavao Aneli, Studije o teritorijalno-politikoj organizaciji srednjevjekovne Bosne, Sarajevo 1982. 18.Desanka Kovaevi-Koji, Gradska naselja srednjovjekovne bosanske drave, Sarajevo 1978. 19. Vladimir orovi, Ban Kulin, Godinjica N, XXXIV, str. 13-41. 20.Nada Klai, Srednjovjekovna Bosna: Politiki poloaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377. g.), Zagreb 1994. 21.Marko Vego, Postanak srednjovjekovne bosanske drave, Sarajevo 1982.