DRUGA STA*

Velika napast koja je opsedala XIX vek bila je, moe se rei, istorija tem razvoja i stagnacije, tem krize i ciklusa, taloenja prolosti, vika mrtvih, hlaenja koja prte svetu. U drugom z a konu termodinamike devetnaesti vek pronaao je sutastvo svojih mitskih izvora. Sadanja epoha verovatno je moda vie epoha prostora. Mi smo u veku istovremenog, mi smo u epohi naporednog, epohi bliskog i dalekog, susednog, ratrkanog. Nalazimo se u asu u kome je svet na kunji, verujem, ne toliko kao jedan veliki ivot koji se razvija tokom vremena, ve kao mrea koja vezuje take i koja stvara sopstveni nered. Moglo bi se moda rei da se izvesni ideoloki sukobi koji pobuuju rasprave dananjice odvijaju izmeu pobonih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika pro stora. Strukturalizam, ili ono to je objedinjeno pod tim poprilino uoptenim nazivom, jeste na por da se ustanovi, izmeu elemenata koji su to kom vremena bili razdvojeni, jedan skup odnosa koji se predoava kao slaganje, sueljavanje, podrazumevajui i jedno i drugo, i koji iskrsava kao jedna vrsta konfiguracije; uistinu, nije re tome da se porekne vreme; to je izvestan nain da

se razmotri ono to se zove vremenom i ono to se zove istorijom. Valja u meuvremenu napomenuti da prostor koji se sada pomalja na obzorju naih briga, naih teorija, naih sistema nije neka novost; sm prostor, u zapadnom iskustvu, ima istoriju, i nije moguno prenebregnuti sudbinsku ukrtenost vremena sa prostorom. Moe se rei da je, u jednom krajnje grubom ocrtavanju te istorije prostora, u srednjem veku postojao hijerarhijski sistem mest: mesta svetih i mesta profanih, mesta tienih, i zauzvrat, mesta otvorenih i nebranjenih, urbanih mesta i selita (svakako namenjenih stvarnom ivotu ljudi); u kosmolokoj teoriji, postojala su nadnebeska mesta sueljena mestu nebeskom; nebesko mesto se pak, sa svoje strane, razlikovalo od zemaljskog; bilo je mesta u koja su se stvari smetale dospevi tamo nasilno, i mesta g d e su one, naprotiv, nale svoje utoite i prirodni poinak. Sva ta hijerarhija, ta sueljenost, to proimanje mest inili su ono to bi se krajnje uopteno moglo nazvati srednjovekovnim prostorom: prostorom i lokalizacijom.

* Ovaj tekst predstavlja osnovu za predavanje koje je Miel Fuko odrao 14. marta 1967. godine u Tunisu, u okviru ciklusa Cercle d'tudes architecturale. Tekst je prvi put objavljen nekoliko meseci posle njegove smrti, oktobra 1984, u asopisu Architecture, Movement, Continu, bez njegove autorizacije, a potom je uvrten i u kritiko etvorotomno izdanje njegovih radova Dits et crits, Paris: Gallimar (prim. ur.).

29

SPISI Ovaj prostor lokalizacije otpoinje sa Galilejem, jer prava sablazan Galilejevog del nije toliko bilo otkrie, ili ponovno otkrie, da se Zemlja okree oko Sunca, koliko vaspostavljanje jednog beskonanog prostora, beskrajno otvorenog; takvog da su se mesta srednjeg veka obrela u svojevrsnoj rasplinutosti, da mesto neke stvari nije nita vie nego taka u njenom kretanju, da odmorite neke stvari nije nita do beskonano usporeno kretanje. Drugim recima, poev od Galileja, od sedamnaestog veka naovamo, lokalizaciju je zamenilo prostiranje. Danas, rasporeivanje dolazi na mesto prostiranja, koje je zamenilo lokalizaciju. Rasporeivanje se moe odrediti odnosima bliskosti izmeu taaka ili elemenata: formalno, oni se mogu opisati kao ni zovi, stabla, mree. S druge strane, dobro je poznat znaaj prob lema rasporeivanja u savremenoj tehnologiji: pothranjivanje podataka ili pojedinanih rezultata nekog prorauna u memoriju maine, kruenje dis kretnih elemenata, proizalih nasumino (kao to je kretanje automobila ili ponajpre zvukova koji se prenose telefonskim linijama); poloaj elemenata, obeleja ili kodova, unutar jednog nasumino podeljenog skupa, svrstanog u jednoglasnu klasu, ili u klasu vieglasnog, itd. Na mnogo odreeniji nain, problem smetanja i premetanja postavlja se povodom ljudi u domenu demografije; taj krajnji problem rasporeivanja oveanstva nije jednostavni upit da bi se saznalo hoe li biti mesta za oveka na svetu - problem koji je svakako od prvorazrednog znaaja - to je takoe problem spoznaje kojim odnosima blizine, kakvoj vrsti pohranjivanja, kretanja, oznaavanja i razvrstavanja ljudi se mora dati prvenstvo, u ovoj ili onoj situaciji, u zavisnosti od cilja ka kojem se tei. Mi smo u dobu u kojem nam se prostor predoava u obliku odnosa rasporeivanja. U svakom sluaju, verujem da se uznemireno st dananjice sutinski tie prostora, bez sumnje mnogo vie negoli vremena; vreme se verovatno predoava jedino jo kao jedna od igara moguih rasporeda izmeu elemenata rasutih u prostoru. No, uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju, uprkos svoj mrei znanja koja doputa da ga se odredi i formalizuje, sadanji prostor moda jo nije sasvim desakralizovan - za razliku od vremena desakralizovanog u devetnaestom veku. Svakako, postoji jedna izvesna teorijska desakralizacija pro stora (ona kojoj je Galilejevo delo dalo podsticaj), ali izgleda da jo uvek nismo dospeli do jedne praktine desakralizacije prostora. I mogue je da naim ivotima ponovo upravlja odreen broj protivreja koja se ne m o g u dotai, na koje instituci je i praksa nemaju hrabrosti da udare; suprotnosti koje podrazumevamo kao sve stoje dato: na prim er, suprotnost izmeu javnog i privatnog prostora, izmeu porodinog i drutvenog prostora, izmeu kulturnog i utilitarnog prostora, izmeu prostora dokolice i prostora rada; sve su one potaknute zarad jedne prikrivene sakralizacije. Balarovo velianstveno delo, opisi pojavnog nauili su nas da ne ivimo u jednom homogenom i praznom prostoru, ve, naprotiv, u prostoru koji je

30

DRUGA MESTA sav napunjen svojstvima, u prostoru koji je moda ak obavijen fantazmom; prostor nae primarne percepcije, naih snova, naih strasti rastoenih u njemu samom odlikama koje su mu gotovo svojst vene: to je prostor lak, eterian, proziran, ili pak pro stor mraan, hrapav, pretrpan; to je prostor visina, prostor vrhova, ili naprotiv prostor dna, blata, pro stor koji tee kao izvorska voda, prostor koji moe biti nepomian, stamenit kao kamen ili kao kristal. Ipak, ove se analize, ma kako znaajne za savremenu misao, odnose prvenstveno na unutranji prostor. 0 prostoru spoljanjosti bih, pak, eleo da govorim. Prostor u kojem ivimo, kojim smo zave deni da u njega izaemo iz sebe, u kojem se odvija erozija naih ivota, naeg vremena i nae istorije, taj prostor koji nas slama i troi i sam je isto tako raznorodan. Drugaije reeno, mi ne ivimo u nekoj vrsti vakuuma, u unutranjosti u kojoj se mogu razluiti osobe i stvari. Mi ne ivimo u unutranjosti kakve praznine oslikane raznolikim bljetavilom, mi ivimo unutar jednog skupa odnosa koji odreuje poloaje nesvodive jedne na druge, apsolutno nenadreene. Naravno, moglo bi se, bez sumnje, posegnuti za opisom tih razliitih razmetanja, u potrazi za sku pom odnosa kojima se ona m o g u objasniti. Na pri mer, opisati skup odnosa koji odreuju razmetanje prelaza, puteva, vozova (izvanredno klupko odnosa sadrano je u vozu, jer predstavlja stvar kroz koju se prolazi, pomou koje se moe prei s jedne take na drugu, i koja je i sama sposobna da prelazi). Moe se opisati, preko klupka odnosa koji doputaju da ih se opie, rasporeivanje privremenih odmorita: kafea, bioskopa, plaa. Mogli bi se isto tako odredi ti, preko njihovih mrea odnosa, rasporedi odmora, zatvorenih ili polu-otvorenih, od kojih se sastoji kua, spavaa soba, krevet itd. No ono to me zan ima, to su, meu svim ovim rasporeivanjima, ona meu njima koja imaju neobino svojstvo da budu povezana sa svim ostalim rasporeivanjima, ali na takav nain da ukidaju, obesnauju ili preokreu skup odnosa koje sami oblikuju i koji se u njima oituju, oznaeni, odraeni i odraavajui. Ovi pro stori koji su, na neki nain, povezani sa svima ostali ma, a ipak protivreni sa ostalim rasporeivanjima, dele se na dva glavna tipa.

Heterotopije
Pre svega utopije. Utopije, to su rasporedi bez stvarnog mesta. To su rasporedi koji stupaju u o d nos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim pros torom ili drutvom. Oni su samo drutvo dovedeno do savrenstva, ili pak nalije toga drutva, tek, u svakom sluaju, utopije su prostori koji su u svojoj sutini nestvarni. Postoje takoe, i to verovatno za sve kulture i civilizacije, mesta stvarna, zbiljska, mesta iji se obrisi naziru u svakoj ustanovi drutva, i koja su svojevrsni protiv-rasporedi, svojevrsne utopije uprostorene posredstvom stvarnih rasporeda, svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronai unutar kulture istovremeno kao predstavljeni, osporeni i preokrenuti, mesta koja su izvan svih mesta, no iji se poloaj ipak da stvarno odrediti. Ova mesta, budui apsolutno druga u odnosu na sva rasporeivanja koja odraavaju i kojima gov-

31

SPISI ore, nazvau, za razliku od utopija, heterotopijama; verujem da izmeu utopija i ovih rasporeivanja apsolutno drugih, heterotopija, postoji nesum njivo svojevrstan doivljaj meanja, granienja svojstvenog ogledalu. Ogledalo je, na koncu, isto tako utopija, budui da je mesto bez mesta. U ogledalu, vidim sebe tamo g d e nisam, u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza povrine, ja sam tamo, tamo g d e me nema, kao kakva senka koja daje meni samom moju vlastitu vidljivost, koja mi doputa da se gledam tamo g d e sam odsutan: utopija ogledala. Ali to je jednako tako heterotopija, u meri u kojoj ogledalo zaista postoji, i u kojoj ima, spram mesta koje zauzimam, neku vrstu povratnog dejstva; krenuvi ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam, zato to se vidim tamo. Poav od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraa, iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu stakla, ja se okreem sebi, iznova upuujui moj pogled ka sebi samom, rekonstituiui se tamo g d e stvarno jesam; ogledalo funkcionie kao heterotopija u znaenju da, kad g o d obuhvatim to mesto koje zauzimam u asu kada vidim sebe u staklu, ono zapravo post aje potpuno stvarno, u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okruuje, i potpuno nestvarno, jer je nuno, da bi bilo primeeno, da proe kroz tu virtuelnu taku koja se nalazi tamo, u ogledalu. to se tie heterotopija u pravom smislu rei, kako ih moemo opisati, kakvo je njihovo znaenje? Mogla bi se pretpostaviti, neu rei jedna nauka - zato stoje ta re odve rabljena - ve neka vrsta sistematskog opisa koji bi imao za predmet, u odnosu na jedno odreeno drutvo, prouavanje,
32

analizu, opis, "itanje" kako se danas rado veli, tih razliitih prostora, tih drugih mesta, u nekoj vrsti mitskog i, u isto vreme, stvarnog nadmetanja sa prostorom u kome ivimo; takav opis bi se mogao nazvati heterotopologijom.

Prvo naelo je da, verovatno, ne postoji nijedna

kultura u svetu koja nije sainjena od heterotopi ja. One su konstanta svih ljudskih grupa. No heterotopije poprimaju, oigledno, oblike koji su veo ma promenljivi, te verovatno ne postoji jedan jedini oblik heterotopije koji bi bio univerzalan. Mogu se ipak razluiti dva glavna tipa. U drutvima zvanim "primitivna", javlja se odreena vrsta heterotopije koju bih nazvao heterotopijom krize, to e rei da sadri povlaena ili sveta mesta, mukla, rezervisana za pojedince koji se nalaze, u odnosu na drutvo ili okolinu unutar koje ive, u stanju krize. Adoles centi, ene tokom menstrualnog perioda, trudnice, starci itd. U naem drutvu ove heterotopije krize lagano iezavaju, mada su im se zadrali neki ostaci. Na primer, kolei, u obliku kakav su imali u devetn aestom veku, ili vojna obuka za deake igrali su istu takvu ulogu, da se prvi znaci muke seksualnosti ispolje "drugde", izvan porodice. Za mlade devojke je, do sredine devetnaestog veka, postojala tradicija koja se zvala "voyage de noces"; ta je tema drevna. Defloracija devojke morala se dogoditi "nigde", i, u to vreme, voz ili hotel bili su to mesto-nigde, het erotopija bez geografskih koordinata. No ove heterotopije krize danas nestaju i bivaju zamenjene, kako mi se ini, heterotopijama koje

DRUGA MESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci ije ponaanje odstupa od uobiajenog proeka ili propisane norme. To su prihvatilita, psihijatrijske klinike; to su, razume se, i zatvori, a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i staraki domovi, koji su u izvesnom smislu na granici izmeu heterotopije krize i heterotopije odstupanja, zato to, na kraju krajeva, starost pred stavlja krizu, jednako kao i odstupanje, i zato to u naem drutvu, u kojem je uivanje pravilo, neak tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. jednostavna mermerna ploa ili grobnica sa stat uama. Groblje, smeteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drugaije obeleje u modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo odreuje kao "ateistiko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. U osnovi, bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnue tela i besmrtnost due posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika panja. Naprotiv, poev od asa u kojem nije vie bilo izvesno postojanje due, niti da telo vaskrsava, posveuje se izgleda mnogo vea panja posmrt nim ostacima, koji su, konano, jedini trag naeg postojanja u svetu, i u reima. U svakom sluaju, poev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje; no, s druge strane, tek od de vetnaestog veka poinje premetanje grobalja na periferiju grada. Uporedo sa ovom individualizaci jom smrti i buroaskim prisvajanjem groblja raa se jedna opsednutost smru kao "boleu". Mrtvi su, veruje se, ti koji prenose bolest na ive; prisus tvo, blizina mrtvaka tik uz kue, uz crkve, bezmalo nasred ulice, to je ta blizina koje seje smrt. Ova ve lika tema o irenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajae do kraja osamnaestog stolea; ali tek tokom devetnaestog veka otpoinje postu pak razmetanja grobalja ka predgraima. Groblja ne ine vie sveti i besmrtni dah grada, ve "drugi grad", u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom.

Drugo naelo u opisu heterotopija, jeste da, to

kom svoje istorije, neko drutvo moe na veoma razliite naine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji, i koja nikada ne prestaje da postoji; zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i odreenu funkciju unutar drutva, i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi, moe imati razliitu funkciju. Uzeu za primer neobinu heterotopiju gro blja. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobiajene kulturne prostore, ali je to prostor povezan sa skupom svih podruja grada ili drutva ili sela, budui da svaki pojedinac, svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U zapadnoj kulturi, groblje praktino postoji oduvek. Ali je pretrpelo znaajne promen, jer je do kraja osamnaes tog veka groblje smeteno u samo srce grada, tik do crkve. Tu je postojala itava jedna hijerarhija mogunih grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti, bilo je pojedinanih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obino podizani prema dva modela:

33

DRUGA M ESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci ije ponaanje odstupa od uobiajenog proeka ili propisane norme. To su prihvatilita, psihijatrijske klinike; to su, razume se, i zatvori, a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i staraki domovi, koji su u izvesnom smislu na granici izmeu heterotopije krize i heterotopije odstupanja, zato to, na kraju krajeva, starost pred stavlja krizu, jednako kao i odstupanje, i zato to u naem drutvu, u kojem je uivanje pravilo, neak tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. jednostavna mermerna ploa ili grobnica sa stat uama. Groblje, smeteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drugaije obeleje u modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo odreuje kao "ateistiko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. U osnovi, bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnue tela i besmrtnost due posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika panja. Naprotiv, poev od asa u kojem nije vie bilo izvesno postojanje due, niti da telo vaskrsava, posveuje se izgleda mnogo vea panja posmrt nim ostacima, koji su, konano, jedini trag naeg postojanja u svetu, i u recima. U svakom sluaju, poev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje; no, s druge strane, tek od de vetnaestog veka poinje premetanje grobalja na periferiju grada. Uporedo sa ovom individualizaci jom smrti i buroaskim prisvajanjem groblja raa se jedna opsednutost smru kao "boleu". Mrtvi su, veruje se, ti koji prenose bolest na ive; prisus tvo, blizina mrtvaka tik uz kue, uz crkve, bezmalo nasred ulice, to je ta blizina koje seje smrt. Ova ve lika tema o irenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajae do kraja osamnaestog stolea; ali tek tokom devetnaestog veka otpoinje postu pak razmetanja grobalja ka predgraima. Groblja ne ine vie sveti i besmrtni dah grada, ve "drugi grad", u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom.

Drugo naelo u opisu heterotopija, jeste da, to

kom svoje istorije, neko drutvo moe na veoma razliite naine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji, i koja nikada ne prestaje da postoji; zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i odreenu funkciju unutar drutva, i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi, moe imati razliitu funkciju. Uzeu za primer neobinu heterotopiju gro blja. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobiajene kulturne prostore, ali je to prostor povezan sa skupom svih podruja grada ili drutva ili sela, budui da svaki pojedinac, svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U zapadnoj kulturi, groblje praktino postoji oduvek. Ali je pretrpelo znaajne promen, jer je do kraja osamnaes tog veka groblje smeteno u samo srce grada, tik do crkve. Tu je postojala itava jedna hijerarhija mogunih grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti, bilo je pojedinanih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obino podizani prema dva modela:

33

SPISI

Tree naelo. Heterotopija ima mo da na jed

nom stvarnom mestu sueli vie prostora, vie razmetanja koja su meusobno nespojiva. Tako se u pozoritu, na pravouglu pozornice, smenjuje itav jedan niz mesta koja su jedna drugima strana; isto tako je i bioskop veoma neobina pravougla prostorija, iz ije se pozadine, na dvodimenzionalni ekran, projektuje trodimenzionalni prostor; no moda je jedan od najdrevnijih primera ovih het erotopija, u obliku nespojivih lokacija, drevni prim er bate. Ne treba zaboraviti da je bata, ta udesna, sada ve hiljadugodinja tvorevina, imala na Istoku veoma duboka znaenja, veoma slojevita. Tradicio nalni persijski vrt bio je sveto mesto koje je imalo da objedini unutar svog pravougla etiri strane, koje su predstavljale etiri strane sveta, jednim prostorom svetijim od svih ostalih, koji je bilo nalik uvali, pupku sveta na njegovoj sredini (ovde behu bazen i vodoskok); sva vegetacija vrta bila je oku pljena oko tog prostora, oko tog svojevrsnog mikrokosmosa. to se tie ilima, oni su bili, izvorno, re produkcija vrta. Vrt, to je bio ilim u kojem je svet u svojoj ukupnosti dostigao simbolino savrenstvo, a ilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. Vrt, to je najsitniji deli sveta i u isto vreme sveukup nost sveta. Vrt je, od poetka Antike, vrsta srene i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni nai zooloki vrtovi).

tradicionalnim vremenom; ovde se moe uoiti da je groblje mesto izrazito heterotopijsko, budui da groblje poinje s tom udnom heterohronijom koja je, za pojedinca, okonanje ivota, te navodna venost u kojoj ono ipak ne prestaje da se rastae i iezava. Uopte uzev, u drutvima poput naeg, heterotopija i heterohronija su organizovani i rasporeeni na relativno sloen nain. Ima ponajpre heterotopija vremena akumuliranih u beskonanosti, kao to su muzeji, biblioteke; muzeji i biblioteke su heterotopije kod kojih vreme ne prestaje da se gomila i uspinje ka sopstvenom vrhu, iako su, do kraja sedamnaestog stolea, muzeji i biblioteke bili izraz pojedinanog izbora. Zauzvrat, ideja sakupljanja svega, ideja da se sazda svojevrsna opta arhiva, elja da se zatoe na j e d nom mestu sva vremena, sva razdoblja, svi oblici, svi stilovi, zamisao da se saini jedno mesto za sva vremena no koje je, pak, van vremena, zatieno od sveopteg propadanja, nastojanje da se organizuje najzad svojevrsno neprekinuto i neogranieno sakupljanje vremena na mestu nepokretnom, sve je to, dakle, pripadajue naem modernitetu. Muzeji i biblioteke su heterotopije svojstvene zapadnoj kulturi devetnaestog stolea. Naspram ovih heterotopija, vezanih za akumu laciju vremena, ima heterotopija koje su povezane, naprotiv, sa vremenom najpovrnijim, najprolaznijim, najnestalnijim, onim u obliku svetkovine. To su heterotopije ne vie venujue, ve apsolutno prolazee.Takva su vaarita, ti udesni prazni pros tori smeteni na izmaku gradova, oljueni, jednom

etvrto

naelo.

Heterotopije

su

skopane,

najee, sa fragmentima vremena, one takorei otpoinju onim to se moe nazvati, po istoj simetriji, heterohronijama; heterotopija u potpu nosti obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nau u svojevrsnom potpunom prekidu sa svojim

34

DRUGA MESTA ili dvaput u godini, barakama, tezgama, neobinim predmetima, rvaima, enama-zmijama, gatarama. Nedavno je izumljena jedna nova heterotopija pro laznog, sela za odmor; polinezijska sela koja nude stanovnicima gradova tri tanune nedelje vene i primitivne nagote; moete videti da se, uostalom, ova dva tipa heterotopije, svetkovine i venog vre mena koje se akumulira, pribliavaju jedna drugoj, da su kolibe Derbe u izvesnom smislu srodne bib liotekama i muzejima, te da se, ponovnim otkrivan jem polineanskog ivota, vreme ukida, ali to je isto tako vreme iznova naeno, u kojem je sadrana sva istorija humanizma koja see do svojih prapoetaka kao do kakvog velikog, neposredovanog znanja. ta nisu vodila u glavni deo kue u kome je ivela porodica, i svako ko bi tuda prolazio, svaki putniknamernik imao je pravo da otvori ta Vrata, stupi u sobu i u njoj prenoi. Dakle, te sobe behu takve da onaj ko bi uao nije nikada mogao da dopre do sredita porodinog ivota, on bee vazda sluajni prolaznik, nikada pravi gost. Ovaj tip heterotopije, koji je danas praktino iezao iz nae civilizacije, mogao bi se moda prepoznati u uvenim sobama amerikih "motela", u koje se ulazi sa automobilom i partnerom i g d e je nezakoniti seks istovremeno potpuno skriven i potpuno zatien, skrajnut, bez da bude, uzasve, pod vedrim nebom.

Peto naelo. Heterotopije pretpostavljaju uvek je

dan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih, istovreme no, izoptava i ini prohodnim. Uopteno uzev, na heterotopijsko mesto ne dospeva se dragovoljno. Ili bolje, postoji prisila, to je sluaj sa kasarnom, za tvorom, ili se pak mora podvri obredima oienja. Ne moe se ui izuzev uz dozvolu ili po izvrenju izvesnog broja radnji. Postoje isto tako heterotopije koje su u potpunosti posveene tim aktivnostima oienja, oienja polu-religioznih, polu-higijenskih kao kod muslimanskih amama, ili pak oienja oigledno isto higijenskih, kao kod skandinavskih sauna. Ima onih drugih koje su, naprotiv, prividno ista i jednostavna otvaranja, no koje, uopteno, kr iju udna iskljuenja; svako moe da ue u neku od ovih heterotopijskih lokacija, no, pravo govorei, to nije nita doli iluzija: verujete da ste uli, no u asu kada ste unutra, iskljueni ste; mislim, na primer, na one uvene sobe kojih je bilo na velikim farmama u Brazilu, i, naelno, u Junoj Americi. Ulazna vra

esto naelo. Poslednja odlika heterotopija jeste

da su one, u odnosu na ostatak prostora, jedna funkcija, koja se ostvaruje izmeu dva suprotna pola. Ili bolje, one imaju ulogu da stvore jedan pro stor privida koji razobliava iznova svu iluzornost stvarnog sveta, sva ta razmetanja unutar kojih je ljudski ivot izpregraivan. Moe biti da je uloga, koju imaju da odigraju tokom dugog vremena sve te uvene javne kue, da prue ono ega se liava. Ili pak, naprotiv, da stvore drugi prostor, stvaran, isto tako savren, besprekoran i dobro ureen ko liko je ovaj na u neredu, loe zamiljen i manjkav. Ovo nije heterotopija privida ve kompenzacije, i pitam se nije li traak od ovoga prisutan i u funkcionisanju izvesnih kolonija. U izvesnim sluajevima one su, na nivou opte organizacije zemljinog prostora, igrale ulogu heterotopija. Imam na umu, na primer, u trenut ku prvog talasa kolonizacije, u sedamnaestom stoleu, puritanska drutva koja su Englezi os-

35

SPISI novali u Americi i koja behu druga mesta, apso lutno savrena. Mislim takoe na one izvanredne jezuitske kolonije koje su osnivane u Junoj Americi: divne, potpuno ureene, u kojima je ljudsko savrenstvo bilo stvarno dostignuto. Jezuiti Paragvaja osnovali su kolonije u kojima je ivot bio ureen do najsit nijih pojedinosti. Selo je graeno prema strogom pravilu, oko pravouglog trga u ijoj osnovi bee crkva, na jednom kraju kola, na drugom groblje, i, naspram crkve, ulica koja se sa drugom ukrtala pod pravim uglom; porodice su imale svaka svoju malu brvnaru du jedne od tih dveju osa, obrazujui tako tanu reprodukciju Hristovog znaka. Hrianstvo je, tako, sutinski oznailo svojim znakom prostor i geografiju amerikog sveta. Svakidanjicom pojedinaca upravljae ne pitaljka, ve zvono. Buenje bee utvreno za sve u isti as, posao je poinjao za sve u isto vreme; obroci u podne i u est sati; potom se ide na spa vanje, a u pono, odigravalo se ono to se zvalo brano buenje, to e rei da se, kad manastirsko zvono zazvoni, svako bacao na ispunjenje svojih dunosti. Javne kue i kolonije, to su dva ekstremna tipa heterotopije, i ako se pomisli, nakon svega, bro du, tom komadu plivajueg prostora, mestu bez mesta, koje ivi samo za sebe, koje je zatvoreno u sebe i koje istovremeno pluta po beskonanom moru te koji, od luke do luke, od mesta do mesta, od javne kue do javne kue, brodi ak do kolonija u potrazi za najskrivenijom dragocenou njihovih vrtova, shvatiete zato brod bejae za nau civi lizaciju, poev od esnaestog stolea pa do naih dana, ne samo najvee orue ekonomskog razvoja (to nije predmet mog dananjeg obraanja), ve i najvei izvor mate. Laa, to je heterotopija par ex cellence. U civilizacijama bez brodova snovi usahnjuju, pijunaa smenjuje avanturu, a policija stupa namesto gusara. Sa francuskog preveo Pavle Milenkovi Naslov izvornika: "Des espaces autres", Architec ture, Mouvement, Continuit, n 5, octobre 1984, str. 46-49.

36