itajui dobre pisce, deavaju se pred nama uda

U svetu koji nas veito zatvara iza sivih reetaka tuge i razoaranja lepo je imati nekoga ko nas potpuno razume a ne uje ni jednu nau re. To je osoba, ili moda neko drugo bie, koje se krije izmeu korica neke knige na polici i eka da ga upoznamo. To moe biti Ana, Julija, moe biti ak i uvar starog kamenog mosta. Bilo ko i bilo ta. Taj prijatelj moe biti ak i lisica. Da li se seate te lisice i njenog malog prijatelja sa jedne, isto tako, male planete? Oni ive izmedju korica knjige koju bih mogla itati svakoga dana i da mi nikada ne dosadi. Svaka njihova re je tako topla i iskrena, bez ikakvih tragova sebinosti i zlobe. To je jednostavan ivot koji ne poznaje materijalnu stranu svemira i predstavlja neto mi vie ne moemo da razumemo. Medju tim koricama je svet u kome je pripitomljena ru a najveca briga a um vetra u itu najvrednije bogatstvo. Da, to je svet koje je moje srce izabralo nakon prve stranice. Postoji li ita lepe od toga da nekoga pripitomimo i da on nas, isto tako, pripitomi? Da se seamo zlatnih pramenova kose dok gledamo itna polja u daljini? Da svake veeri sa osmehom na licu gledamo zvezde jer znamo da se neko, tamo daleko, isto tako smei i sanja? Lisica je sa nama podelila tu jednostavnu tajnu, ali kako vreme prolazi za ljude najjednostavnije stvari postaju teke i neshvatljive. Niko od njih nema ru u zbog koje je spreman da ubije sve gusenice i da je stavi pod stakleno zvono. Lisica govori rei koje bih i ja glsano rekla, ali niko ne mo e ili ne ume da ih uje. Te rei odavno ne pripadaju ovom svetu. Mali princ nije knjiga o razlikama izmedju odraslih i deteta, ve izmedju ljudi i oveka. Sami moemo da biramo gde elimo da pripadamo. Zbog ega onda svi svesno biraju da budu kralj planete, ovek sa brojevima i uobraenko, a ne lisica ili mali princ? Moda su samo zaslepljeni onime to vide. Ne znaju da se samo srcem dobro vidi i da se su tina oima ne da sagledati. Misle da e im novoc pomoi da budu sreni. Ne samo da to nije srea, nego i ne traje suvi e dugo. Rasprsne se za tren oka i tera ih da otimaju jo. Budi u njima neto neljudsko, okrutno. Samo bi se zlokobno nasmejali kada bi im neko rekao da je tajna sre e biti pripitomljen. Rekli bi da je to glupo, a zapravo su oni glupi. U svetu kao to je na teko je biti lisica, a jo tee mali princ. Ne smem ni da pomislim ta bi im se desilo i koliko bi se razo arali kada bi iskoili iz njihovih plavih, pocepanih korica. Srena sam to su skriveni od onog neljudskog to nas okruuje, a opet su uvek blizu, uz mene, kada su mi najpotrebniji. itajui dobre pisce deavaju se pred nama uda, a moje udo je lisica koja govori moje misli i rei malom deaku kose boje ita. Sa nevericom se pitam: Da li je mogu e? Da li je zaista jo neko sanjao moje snove, i sve ih pretoio u jednu malu knjigu? Izgleda da jeste. To je spasonosno. Katarina Anti IV2