You are on page 1of 1

"Kad promasis ljubav, promasices i zivot" recenica je koja se pretvorila u svakodnevicu jednog dervisa.

Taj covek ce u samo jednom trenutku sadasnjosti shvatiti proslost i prolaznost zivota, a sve ono sto proslost za njega biva dozivece intenzivnije, nanovo se suocavajuci sa tom svojom senkom. Njegov derviski poziv, postao mu je blizak tek nakon strasnih, ratnih razaranja. Ne samo zato sto je bio mlad vec i sto se u tim svojim godinama mladosti suocio sa bezanjem od ljubavi, sa bednim jurisanjem kroz rovove, sa slikom decaka koji ostaje siroce, povlaci se u sebe. Sjedinjavanje molitve sa zivotnim okolnostima za njega je predstavljalo kako utehu, tako i zastitu, paravan iza koga ce on mirno nastaviti sa svojim zivotom. I ziveo je Ahmed po tim tekijskim pravilima, polako tokom godina zapavsi u monotoniju i budeci u sebi zelju za zaboravom, povukao je granicu izmedju svog metafizickog i egzistencijalnog sveta. Izgubio je kontakt sa drugim ljudima, izgubio sposobnost opstajanja medju njima, iako je imao polozaj. Za njega sve to je predstavljalo neki drugaciji vid i kanon po kome ne bi trebalo da se zivi. Noseci svoju masku toliki niz godina, materijalno je za njega postalo bedno, nesto cemu ne treba teziti za zivota. Duhovnost i unutrasnji mir, medjutim, odavno nisu bila merila realnosti. Njegova sudbina mu nije dozvolila da nastavi zivot unutar svoje ideologije, vec on primoran tragedijom svoga brata biva bacen u svet od koga se toliko sklanjao. Ono sto je video da postoji u tom svetu, sada je osetio na svojoj kozi. Ljudi su bezosecajni za tudji bol, neshvatljivi u traganju za vecim, nesposobni da saosecaju. Ahmed Nurudin je padao na kolena, molio, bio u stanju da izda i da u svakom trenutku bira izmedju dervisa i bratske ljubavi, iako je nadasve svoju veru cenio i koliko ljudsko osecanje i zeleo da sacuva oba. U svim svojim pokusajima nalazio je kako mu svi ti ljudi od polozaja, prljavih ruku, drze propoved o moralu i grehu, o kazni sto u Ahmedu budi pitanje "je li covek rodjen da pati"? Nastavivsi tu mucnu borbu izmedju vere, vlasti i sebe, on saznaje da je u trenutcima njegove porazenosti njegov brat vec bio mrtav. I tada pocinje ona sustinska promena u njemu. "Taj moj brat je moja najveca tuga", odbacivsi svoju masku, spreman da svoju bol i krivicu podeli sa drugima, da svi oni iskvareni i neverni pogledaju taj gubitak sa njegovog gledista stvari. Na taj nacin on im postaje blizi, a njegova patnja postaje deo njihovih patnji. Sada on vise nije samo puki stranac vec jedan od njih. Nedugo zatim pocinje njegova borba za ideale, za prave vrednosti, na neki nacin sprema se njegova osveta. Da je nije pozeleo kako kaze i sam Selimovic mozda bi bio i ostvaren covek. No ipak, Ahmedov unutrasnji besmisao i tokom zivota i nakon smrti brata, podstice na neku vrstu i samozadovoljenja. Ta pobuna mu je bila kljuc za pronalazenje mira. "Dobri ljudi su sreca na ovome svetu", priznaje za Hasana, jer on je bio sve sto Nurudin nije. U sirem smislu bio mu je prijatelj, njegova dopuna i oslonac. Sama pomisao da tragedija coveka ne mora biti izdvojena, vec da se moze ostvariti kao okidac oslobodjenju koje donosi pravda. Nurudin svoju mrznju, zavist i tu potrebu za osvetom sprovodi u delo. u trenutku konacne pobede, shvativsi da je smrt blizu i da nakon toga nema mnogo od zivota, on uziva i u potpunosti predaje sebe cinjenici nadnosenja nad zlom, nad iskvarenim ljudima. U tome ne samo da pronalazi mir za sebe, vec i za sve svoje izgubljene ljubavi. Ahmed Nurudin je bio nesrecan covek. ipak tokom svog zivota, ostavio je dobar primer kako je ljubav najlaksi put do ostvarenja. Motv njegove pobune ostace zapisan ujedno i kao motiv ljudskosti u kome do izrazaja dolazi jedino mrznja iz ljubavi.