PLANETA IZGNANSTVA

NAUNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN Knjiga II

Urednici Tanja Kragujevi-Vuji Aleksandar Postolovi Recenzent Zoran ivkovi Likovnografika oprema Zoran Brankovi

KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI (CIP)

Obraeno u Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd ISBN 86-331-0169-6

URSULA LEGVIN

Planeta izgnanstva
Preveli Mirjana ivkovi i Zoran ivkovi

NARODNA KNJIGA PARTIZANSKA KNJIGA

Naslov originala URSULA K. LEGUIN PLANET OF EXILE 1969, by Ace Books, Inc.

PREGRT TAME

Poslednjih dana poslednje meseeve mene jeseni vetar je duvao sa planinskih venaca kroz umirue ume Askatevara, hladan vetar koji je mirisao na dim i sneg. Tanka i senovita, poput kakve divlje ivotinje, u svojim lakim krznima, devojka Roleri promicala je kroz umu, kroz padanje uvelog lia, dalje od zidina koje su se kamen po kamen uzdizale na brdovitom obronku Tevara i od uurbanih polja gde je u jeku bila poslednja etva. Ila je sama i niko je nije pozvao natrag. Kretala se jedva vidljivom stazom koja je vodila prema zapadu, izbrazdana tragovima mnogobrojnih stopala koja su ila ka jugu, zapreena mestimino palim deblima ili ogromnim nanosima lia. Na mestu gde se staza ravala u podnoju graninog grebena nastavila je pravo, ali pre no to je prela desetak koraka hitro se okrenula zauvi iznenadno ukanje koje se pribliavalo otpozadi. Jedan glasnik dolazio je severnim puteljkom; bose noge tapkale su po prekrivci od lia, dok se dugaka vrpca kojom mu je bila vezana kosa vijorila za njim. Hitao je sa severa ujednaenim, tekim, dahtavim korakom; uopte nije primetio Roleri meu drveem, ve je samo promakao pored nje i otiao. Vetar ga je oduvao njegovim putem prema Tevaru zajedno sa vestima koje je nosio oluja, propast, zima, rat... Bez znatielje, Roleri se okrenu i nastavi svojom nejasnom stazom, koja je krivudala navie meu velikim, mrtvim, jeeim truplima sve dok joj konano na vrhu grebena pred oima nije pukao prizor neba, a ispod neba mora. Mrtva uma bila je odstranjena sa zapadne strane grebena. Sedei u zaklonu jednog ogromnog panja, mogla je da gleda prema udaljenom i blistavom zapadu, ka beskrajnim sivim prostranstvima plimske ravnice; malo ispod nje, nadesno, oivien zidinama i crvenim krovovima na svojim morskim grebenima, uzdizao se grad dalekoroenih. Visoke, svetio obojene kamene kue sputale su se prozor ispod prozora, krov ispod krova, niz zakoeni vrh grebena do same ivice. Izvan zidina i ispod grebena tamo gde su oni postajali nii, juno od grada, pruale su se milje i milje panjaka i polja ispresecani jendecima i terasasti, slini pravilnim arama ilima. Od gradskih zidina na ivici grebena preko jendeka i dina, pa pravo preko obale i pola milje dugakog poteza glatkog i sjajnog peska zaostalog posle plime, poivajui na ogromnim kamenini lucima, pruao se nasip koji je povezivao grad sa neobinim crnim ostrvom usred peska. Hridina je trcala crna i crno osenena iz glatkih nizina i sjajnih zaravni peska, tmurna stena, tvrdokorna sa lucima i kulama na vrhu, tvorei toliko nestvarno kameno delo da ga ak ni vetar ni more ne bi mogli sazdati. Da li je to bila kua, tvrava, kamena humka? Kakva ju je tamna vetina izdubila i sagradila neverovatni most u prolovremenu kada su dalekoroeni bili moni i vodili rat? Roleri nikada nije obraala mnogo panje na nejasne prie o arobnjatvu koje je pratilo pominjanje dalekoroenih, ali sada, posmatrajui to crno mesto na pesku, shvatila je da je bilo udno prva uistinu udna stvar koju je ikada videla: sagraena u

prolovremenu koje s njom nije imalo nikakve veze, rukama koje nisu bile od njenog mesa i krvi, smiljena tuim umovima. Bila je zloslutna i privlaila ju je. Opinjena, posmatrala je jednu siunu priliku koja je hodala po tom uskom nasipu, jo vie umanjena njegovom velikom duinom i visinom, mala taka ili potez tame koji pue ka crnim kulama sred sjajnog peska. Vetar je ovde bio manje hladan; suneva svetlost dopirala je kroz provedrice na prostranom zapadu, klizei ulicama i krovovima ispod nje. Grad ju je privlaio svojom udnovatou i ne zastavi da prikupi hrabrost ili donese odluku, lakomisleno, Roleri bezbrino i brzo side niz planinski obronak i proe kroz visoku kapiju. I unutra je nastavila da koraa bezbrino, nehajno i lepravo, ali to je bilo uglavnom zbog ponosa: srce joj je jako udaralo dok je koraala po sivim, potpuno ravnim kamenovima tuinske ulice. Prelazila je pogledom sleva nadesno i zdesna nalevo, uurbano, po visokim kuama koje su sve bile sagraene iznad tla sa otrim krovovima i prozorima od providnog kamena znai, ta pria je bila tana i po uskim komadima zemlje ispred pojedinih kua gde su se sjajnolisni kelem i hadunova loza, jarkocrveni i narandasti, peli uz zidove obojene u plavo ili zeleno, ivopisne meu sivilom i sumornou jesenjeg predela. U blizini istone kapije mnoge kue bile su prazne, dok se s njih boja ljutila i otpadala sa kamena, a svetlucavi prozori nestali. Ali malo dalje niz ulicu i stepenice, u kuama se ivelo i ona ubrzo stade da prolazi pored dalekoroenih. Pogledavali su je. ula je da dalekoroeni gledaju pravo u oi, ali nije proveravala tu priu. Bar je niko nije zaustavio; odea joj se nije razlikovala od njihove, a primetila je, bacajui brze poglede unaokolo, da se neki od njih nisu mnogo razlikovali od ljudi. Ali na licima koja nije gledala nasluivala je nezemaljsku tamu oiju. Odjednom, ulica kojom je ila zavri se ogromnim, otvorenim prostorom, irokim i ravnim, proaranim zlatnim i senovitim prugama zalazeeg sunca. Oko ovog trga stajale su etiri kue, kue veliine omanjih brda, s proelja ukraene velikim nizovima lukova iznad kojih se naizmenino smenjivalo sivo i providno kamenje. Samo etiri ulice vodile su na ovaj trg, a svaka se mogla zatvoriti kapijom privrenom za zidove etiri velike kue; tako je trg predstavljao tvravu u tvravi ili grad u gradu. Iznad svega toga deo jedne zgrade uzdizao se pravo u vazduh, uznosei se tu, jarko obasjan suncem. Bilo je to mono mesto, ali gotovo prazno. U jednom peskovitom uglu trga, i samom velikom poput polja, igralo se nekoliko deaka dalekoroenih. Dva momia su se ustro i vesto rvala, a skupina mlaih deaka u postavljenim kaputima i sa kapama isto tako ustro vebala je drvenim maevima. Divno je bilo posmatrati rvae kako se njiu u laganom, opasnom plesu jedan oko drugog da bi se iznenada vesto i skladno dohvatili. Roleri se zaustavila i stala da promatra zajedno sa jo dvoje dalekoroenih, visokih i tihih u svojim krznima. Kada se najednom vei rva izvio unazad i opruio

na mrka leda njoj se ote uzdah koji se stopi s njegovim, a zatim se ona iznenaeno i zadivljeno nasmeja. Dobar zahvat, Jonkendi! povika dalekorodeni pored nje, a ena s drugog kraja borilita pljesnu rukama. Potpuno obuzeti borbom, mlai deaci nastavie da se bore, gurajui se, udarajui i parirajui. Nije znala da vradbinari odgajaju ratnike ili da cene snagu i vetinu. Mada je ula za njihovo rvanje, uvek ih je neodreeno zamiljala kao grbave i sline paucima u mranoj izbi za grnarevim tokom, kako izrauju tanane komade grnarije i bistrokamena koji bi posle stizali u atore ljudi. Bilo je pria i glasina, odlomaka predanja: lovac je bio srean kao dalekoroeni; odreena vrsta zemlje nazivala se vradbinarska rudaa jer su je vradbinari cenili i trampili za nju. Ali bili su joj poznati samo odlomci. Mnogo pre njenog roenja ljudi iz Askatevara odlutali su na istok i sever od svog podruja. Jo nijednom nije dola sa letinom do itita ispod brda Tevar, tako da nikada nije bila na ovoj zapadnoj granici sve do ove meseeve faze kada su svi ljudi iz podruja Askatevara zajedno poli sa svojim stadima i porodicama da sagrade Zimski grad preko ukopanih ambara. Ona odista nita nije znala o tuinskoj rasi, a kada je postala svesna da je pobednik u rvanju, vitak mladi koga su zvali Jonkendi, netremice posmatra, ona okrenu glavu i povue se u strahu i gnuanju. On joj prie, nagog tela koje se crno presijavalo od znoja. Dolazi iz Tevara, zar ne? upita on, govorom ljudi, ali polovina rei zvuala je pogreno. Srean zbog pobede, otirui pesak sa gipkih ruku, on joj se osmehnu. Da. ta moemo ovde da uinimo za tebe? Ima li neto to bi elela? Ona, svakako, nije mogla da gleda u njega iz takve blizine, ali njegov ton bio je i prijateljski i podrugljiv. Bio je to deaki glas i ona pomisli da je verovatno mlai od nje. Nee dozvoliti da joj se podsmeva. Da ree ona hladno. elim da vidim onu crnu stenu na pesku. Poi. Nasip je otvoren. inilo joj se da nastoji da se zagleda u njeno pognuto lice. Ona se jo vie okrenu od njega. Ako te bilo ko zaustavi kai im da te je poslao Jonkendi Li ree on; ili da poem s tobom? Ona ak nije ni odgovorila na ovo. Uzdignute glave i oborena pogleda krenula je ulicom koja je vodila sa trga prema nasipu. Niko od ovih iskeenih crnih lanoljudi ne srne se ni usuditi da pomisli kako se ona plai... Niko je nije sledio. Niko kao da je nije ni primeivao, prolazei pored nje u toj kratkoj ulici. Stigla je do velikih stubova nasipa, osvrnula se, pogledala napred i zastala. Most je bio ogroman, pravi put za divove. Sa grebena izgledao je krhak, premoujui polja, dine i pesak laganim ritmom svojih lukova; ali odavde je videla da je bio dovoljno irok da dvadeset ljudi uporedo proe njime i vodio je pravo do nadnetih crnih dveri kulostene. Nikakva ograda nije odvajala veliki

hodostup od vazdune provalije. Zamisao da se krene njime bila je naprosto pogrena. Ona to nije mogla da uini; nije to bio put za ljudska stopala. Jedna bona ulica odvede je do zapadne kapije u gradskim zidinama. Ona pouri pored dugakih, praznih obora i staja i promae kroz kapiju, s namerom da obie zidine i krene kui. Ali ovde gde su stene bile nie, sa mnogim stepenicama useenim u njih, polja u nizini leala su utihla i pravilno razmetena u ukastom poslepodnevu; a tamo, preko dina pruala se iroka plaa, gde bi mogla pronai dugake, zelene morske cvetove koje su ene iz Askatevara uvale u svojim krinjama, a o svetkovinama plele od njih vence kojima su uresa vale kosu. Omirisala je udan miris mora. Nikada u ivotu nije koraala morskim peskom. Sunce jo nije zalo. Ona se spusti stepenitem u grebenu i krenu kroz polja, preko jendeka i dina i konano izbi na ravan i sjajan pesak koji se prostirao unedogled prema severu, zapadu i jugu. Duvao je vetar, bledo sunce je sijalo. Veoma daleko napred, na zapadu, ona zau neki neprekidni zvuk, neki neizmeran, udaljeni glas koji je napevno mrmljao. Pod nogama joj je leao vrst, ravan i beskrajan pesak. Potrala je, jer joj je tranje priinjavalo zadovoljstvo, a onda je zastala i pogledala uz razdragani smeh lukove nasipa koji su se, sveani i ogromni, pruali pored siunog, vijugavog traga njenih stopala. Opet je potrala, pa se opet zaustavila da bi sakupila srebrnaste koljke koje su leale napola zakopane u pesku. Sjajan poput pregrti raznobojnih oblutaka grad dalekoroenih gnezdio se na vrhu grebena iza nje. Pre no to se umorila od slanog vetra, prostranstva i samoe, udaljila se ve gotovo do stenokule, koja se sada uzdizala gusto crna izmeu nje i sunca. Hladnoa je vrebala u toj dugakoj senci. Ona zadrhta i stade ponovo da tri kako bi izila iz senke, zaustavivi se tek podalje od crne mase stene. elela je da vidi koliko je sunce nisko, koliko daleko mora da tri da bi ugledala prve talase mora. Slabaan i dubok na vetru u uima joj odjeknu jedan glas, izvikujui neto, dozivajui tako udno i urno da je zastala u mestu i pogledala unazad sa teskobom i strahom prema velikom crnom ostrvu koje se uzdizalo iz peska. Da li je to vradbinsko mesto nju pozivalo? Na neograenom nasipu, povrh jednog od stubova koji su uranjali u kamenito ostrvo, visoko i udaljeno tamo gore, stajala je jedna crna prilika i dozivala je. Ona se okrete i potra, zatim zastade i osvrnu se. Obuzimao ju je uas. Sada je elela da tri, a nije. Uas ju je skolio i nije mogla da pokrene ni ruku ni nogu ve je stajala drhtei, dok joj je u uima tutnjalo. Vradbinar crne kule pleo je svoje paukovske arolije oko nje. Maui rukama on je ponovo pozva prodornim, urnim recima koje nije razumela, slabanim na vetru poput galebovog poziva, staak, staak! Tutnjava u uima postajala je sve jaa i ona se uuri na pesku.

Tada, odjednom, jasan i tih u njenoj glavi, jedan glas ree: Tri. Ustani i tri. Ka ostrvu... odmah, brzo. I pre no to je toga bila svesna, podigla se i potrala. Tihi glas ponovo se javi kako bi je vodio. Ne gledajui kuda ide i dahui, ona stie do crnih stepenica isklesanih u steni i stade da se hitro uspinje njima. Na jednom okretitu crna prilika dotra joj u susret. Ispruila je ruke da bi zatim bila napola voena napola vuena, uz jo jedno stepenite, a zatim putena. Ona pade uza zid, jer je noge vie nisu drale. Crna prilika je prihvati, pomoe joj da ustane i prozbori glasom kojim joj se obratila u lobanji: Pogledaj ree on eno dolazi. Voda ispod njih se rasprskavala i kljuala uz tutnjavu od koje se tresla i vrsta stena. Voda razdvojena ostrvom ponovo se spajala bela i tutnjava i nastavljala dalje, itei, penuajui se i razbijajui o dugaku padinu to je vodila ka dinama, od ega se smirivala u njihanje svetlih talasa. Roleri je stajala oslonjena o zid, drhtei. Nije mogla da prestane da drhti. Plima ovde nailazi neto malo bre no to ovek moe da tri ree tihi glas iza nje. A kada doe, voda je oko dvadeset stopa duboka ovde oko hridine. Poimo ovuda gore... Vidi, zato smo ak ovde ive li u starim danima. Polovinu vremena ovo je ostrvo. Obiavali smo da namamimo neprijateljsku vojsku ovamo na pesak malo pre plime, a ako nisu mnogo znali o plimi i oseci... Jesi li dobro? Roleri blago slegnu ramenima. Izgleda da nije razumeo taj pokret, te ona ree: Da. Mogla je da razume ono to govori, ali upotrebljavao je veoma mnogo rei koje nikada nije ula, a veinu ostalih je pogreno izgovarao. Dolazi iz Te vara? Ona ponovo slegnu ramenima. Oseala je muninu i elela je da plae, ali nije to uinila. Penjui se uz naredno stepenite useeno u crnu stenu, ona raspusti kosu i zaklonjena njome na trenutak postrance odmeri lice dalekoroenog. Bilo je snano, grubo i tamno, sa strogim, sjajnim oima, tamnim oima tuinca. ta si radila na pesku? Zar te niko nije upozorio na plimu? Nisam znala proaputa ona. Vai Stari znaju. Ili bar jesu do poslednjeg Prolea kada je tvoje pleme ivelo ovde du obale. Ljudi imaju prokleto kratka seanja. Ono to je rekao bilo je oporo, ali glas mu je i dalje zvuao tiho i bez oporosti. Ovuda sada. Ne brini: nema nigde nikog. Prolo je mnogo vremena od kada je neko od tvojih kroio na hridinu... Prooe kroz tamna vrata i tunel i stigoe do jedne prostorije za koju je mislila daje ogromna sve dok nisu stupili u sledeu. Prooe kroz kapiju i otvorena dvorita, pa du lunih galerija koje su se nadnosile duboko nad morem, kroz odaje i zasvoene dvorane, sva utihla, prazna prebivalita morskog vetra. More je ljuljalo svoje namrekano srebro daleko se oamueno, nestvarno. Zar ovde niko ne ivi? upita ona jedva ujno.

 Sada ne. To je va Zimski grad? Ne. Mi i prezimljujemo tamo. Ovo je sagraeno kao tvrava. U starim godinama imali smo mnogo neprijatelja... Zato si dola na pesak ? elela sam da vidim... ta da vidi? Pesak. Okean. Bila sam prvo u vaem gradu, elela sam da vidim... U redu! Nema nita loeg u tome. Vodio ju je kroz tako visoke galerije da joj se za vrte lo u glavi. Kroz visoke, iljate lukove koji su odzvanjali od leta galebova. Zatim proavi kroz poslednji uzani hodnik izbie ispod jedne kapije i, preavi zveketavi most od mametala, dospee do nasipa. Koraali su izmeu kule i grada, izmeu neba i mora, u tiini, praeni vetrom koji ih je stalno gurao nadesno. Roleri je bilo hladno, smetala joj je visina i udnovatost puta, prisustvo tamnoputog dalekoroenog pored nje, koji je iao ukorak s njom. Kada su uli u grad, on iznenada ree: Neu ti se vie obratiti govorom uma. Onda sam morao. Kada si rekao da trim... zapoe ona, pa zastade, jer nije bila sigurna o emu on govori, ni ta se dogodilo tamo na pesku. Pomislio sam da si jedna od naih ree on pomalo ljutito, ali se odmah pribra. Nisam mogao samo da stojim i promatram kako se davi. Mada si to zasluila. Ali ne brini. Neu to ponoviti i nisam time stekao nikakvu mo nad tobom. Bez obzira na to ta ti tvoji Stari mogu rei. Poi stoga, slobodna si poput vazduha i neprosveena kao i pre. Njegova oporost bila je stvarna i to zaplai Roleri. Ljuta na sebe zbog tog straha ona upita, drhtavo ali drsko: Da li sam takoe slobodna da doem ponovo? Dalekoroeni je na to pogleda. Bila je svesna, mada nije mogla da mu uzvrati pogled, da mu se izraz promenio. Da. Jesi. Mogu li znati tvoje ime, keri od Askatevara? Roleri od Voldovog roda. Void ti je deda? Otac? Je li jo iv? Void zatvara krug pri udaranju kamena O kamen ree ona oholo, pokuavajui da se suprotstavi njegovom dranju potpune premoi. Kako moe jedan dalekoroeni, jedan lanoovek, bez roda i ispod zakona da bude tako starog i ponosan? Prenesi mu pozdrave od Jakoba Agata Altere. Reci mu da u sutra doi u Tevar da govorim s njim. Zbogom, Roleri. I on isprui ruku u znak pozdrava sa jednakima tako da je ne razmiljajui ona uinila isto, poloivi svoj otvoreni dlan naspram njegovog.

Zatim se okrenula i pohitala uz strme ulice i stepenice, navukavi krznenu kapuljau preko glave i okrenuvi se od nekolicine dalekoroenih pored kojih je prola. Zato tako zure u lice, poput leeva ili ribe? Toplokrvne ivotinje i ljudska bia ne zure na taj nain jedni u druge. Prola je kroz kapiju koja je vodila prema kopnu, osetivi silno olakanje i urno se uspela uz greben pri poslednjim crvenkastim sunevim zracima, zatim nanie kroz umirue ume, pa stazom koja je vodila do Tevara. Dok se sumrak pretapao u tamu, ona ugleda preko strnita male zvezde ognjita iz atora koji su okruivali nedovrenih Zimski grad na brdu. Ubrzala je korak ka toploti, veeri i ljudskom rodu. Ali ak i u velikom sestrinskom atoru njenog roda, kleei pored vatre i utoljujui glad kaom od mesa, medu enama i decom, jo je oseala prisustvo neeg udnog u svom umu. Stisnuvi desnu aku uinilo joj se da na dlanu dri pregrt tame i to na mestu gde ju je dodirnula njegova ruka.

U CRVENOM ATORU

 Ovaj bukuri je hladan zabrunda on odgurnuvi ga. A onda primeti strpljivi pogled stare Kerli dok je uzimala iniju da je podgreje i nazva sam sebe zlovoljnom, starom budalom. Ali nijedna od njegovih suprug a samo mu je jo jedna ostala nijedna od njegovih keri, nijedna od ena, nije umela da skuva iniju bana onako kako je to akatani inila. Kakva je to kuvarica bila, pa jo i mlada... njegova poslednja mlada ena. A umrla je, tamo u istonom podruju, umrla je mlada dok je on nastavljao da ivi i ivi, ekajui da stigne gorka Zima. Proe jedna devojka u konoj tunici ukraenoj trolisnim znakom njegovog roda, verovatno unuka. Pomalo je liila na akatani. On joj se obrati, mada se nije seao njenog imena. Jesi li ti to sino kasno dola, roakinjo? Prepoznao je nain na koji je okrenula glavu i osmeh. Ona je bila ta koju je uvek zadirkivao, koja je bila nehajna, drska, blage naravi, usamljenik; dete roeno u pogreno vreme. Kako se, do avola, zvae? Donosim ti poruku, Najstariji. iju poruku? Nazvao je sebe dugakim imenom: Gakat abot boltera? Ne mogu celog da se setim. Altera? Tako dalekoroeni nazivaju svoje poglavare. Gde si videla tog oveka? Nije to bio ovek, Najstariji, ve dalekoroeni. alje pozdrave i poruku da e danas doi u Tevar na razgovor sa Najstarijim. Stvarno, sada? ree Void, lagano klimnuvi, divei se njenoj drskosti. A ti si njegov glasonoa? Uluio je priliku da razgovara sa mnom... Da, da. Da li si znala, roakinjo, da meu ljudima u podruju Permek neudata ena koja razgovara sa dalekoroenim biva... kanjena? Kako kanjena? Nije vano. Ljudi iz Permeka predstavljaju gomilu kloboderaca, a i briju glave. ta oni, uostalom, znaju o dalekoroenima? Uopte ne dolaze na obalu... Jednom sam ula u nekom atoru da je Najstariji iz mog roda imao dalekoroenu za enu. U drugim danima. Istina je. U drugim danima. Devojka stade da eka, a Void se zagleda unazad, daleko unazad u jedno drugo vreme: prolovreme, Prolee. Boje, davno iezli miomirisi, cvee koje nije cvetalo ve etrdeset meseevih faza, gotovo zaboravljeni zvuk jednog glasa... Bila je mlada. Umrla je mlada. Pre no to je uopte Leto dolo. Posle kraeg vremena on dodade: Osim toga, nije isto kada jedna nevenana devojka govori sa nekim dalekoroenim. Postoji razlika, roakinjo. Zato je to tako? Mada je bila drska, zasluivala je odgovor.

 Ima vie razloga, a neki od njih su vaniji od ostalih. Ponajpre ovaj: dalekoroeni uzima samo jednu enu, tako da prava ena udavi se za njega ne bi nikada rodila sinove. Zato ne bi, Najstariji?. Zar ene vie ne razgovaraju u sestrinskom atoru? Zar ste sve tolike neznalice? Jer ljudi i dalekoroeni ne mogu da zanu zajedniko potomstvo. Zar nikada nisi ula o tome? Ili jalovo sparivanje ili pobaaji, izobliena udovita koja ne doekaju vreme raanja. Moja ena, Arilija, koja je bila dalekorodena umrla je pri pobaaju. Kod njenog naroda nema pravila; njihove ene su poput mukaraca, udaju se za onog ko im se dopada. Ali meu ljudima postoji zakon: ene leu s ljudskim mukarcima, udaju se za ljudske mukarce, raaju ljudsku decu! Na licu joj se pojavi izraz blage munine i tuge. A onda pogledavi prema guvi i komeanju na zidinama Zimskog grada, ona ree: Dobar zakon za ene koje imaju ljudske mukarce s kojima e lei... Izgledala je stara oko dvadeset meseevih faza, to je znailo da je bila roena u pogreno vreme, usred Letnjeg ugara kada se deca nisu raala. Sinovi Prolea su sada dvaput ili triput stariji od nje, oenjeni, ponovo oenjeni, plodni; roeni u Jesen jo su svi deca. Ali neko roen u Prolee uzeo bi je za treu ili etvrtu enu; nema potrebe da se ali. Moda bi mogao da ugovori venanje, mada je to zavisilo od njenih rodbinskih veza. Ko ti je majka, roakinjo? Ona pogleda pravo u njegovu kopu na opasau i ree: akatani je bila moja majka. Zar si je zaboravio? Ne, Roleri odgovori on posle kraeg vremena. Nisam. uj, keri, gde si razgovarala sa tim Alterom ? Da li mu je ime bilo Agat ? To je bio deo njegovog imena. Poznavao sam njegovog oca i oca njegovog oca. On je iz roda ene... dalekoroene o kojoj smo govorili. On bi moda mogao biti sin njene sestre ili sin njenog brata. Tvoj neak znai. Moj roak ree devojka i iznenada se nasmeja. Void se takoe isceri zbog groteskne logike ovog srodstva. Srela sam ga kada sam ila da vidim okean objasni ona tamo na pesku. Pre toga sam videla glasnika koji je dolazio sa severa. Nijedna ena to ne zna. Ima li novosti? Da li e zapoeti Najezda na jug? Moda, moda ree Void. Ponovo je zaboravio njeno ime. Pouri, dete, pomozi sestrama tamo na polju ree on i zaboravivi na nju i na iniju bana koju je ekao, on teko ustade i obie oko svog velikog crveno obojenog atora da baci pogled na uurbane radnike na zemljanim kuama i na zidinama Zimskog grada i iza njih prema severu. Severno nebo je ovog jutra bilo veoma plavo, vedro, hladno nad ogolelim brdima. ivo se seao ivota u tim jazbinama iljatih krovova iskopanih u zemlji: uurena tela stotinu spavaa, starice koje se bude i pale vatre ija toplota i dim

dopiru u sve njegove pore, prokljuale zimotrave, buka, smrad, bliska toplota zime u tim ukopinama pod smrznutim tlom. I hladna, jasna mirnoa gornjeg sveta, razvetrenog i snegom pokrivenog, kada su on i ostali mladi lovci krstarili daleko od Tevara lovei planinske zebe, korije i debele vesprije koje su pratile zamrznute reke iz najudaljenijih severnih krajeva. A tamo, pravo preko doline, iz ipraja snenog useva dizala se povijena bela glava snenog demona... A pre toga, pre snega, leda i belih zveri Zime, bilo je jednom ranije vedro vreme poput ovog: vedar dan zlatnog vetra i plavog neba, hladan iznad brda. A on, jo ne ovek, samo deran meu deranima i enama zagledan prema pljosnatim belim licima, crvenim perjanicama, kapama od udnog, pernatog, sivkastog krzna; glasovi su lajali poput zveri recima koje nije razumeo, dok su ljudi iz njegovog roda i Najstariji iz Askatevara odgovarali odsenim glasovima, nalaui pljosnatim licima da produe. A pre toga trei je doao jedan ovek sa severa ije je lice s jedne strane bilo spaljeno i krvavo, viui: Gaali, Gaali! Proli su kroz na bivak u Pekni!... Jasnije od bilo kog sadanjeg glasa on zau taj promukao povik kako odzvanja kroz njegov ivotni vek, kroz ezdeset meseevih faza to lee izmeu njega i tog zagledanog, u uvo pretvorenog derana, izmeu ovog vedrog dana i onog vedrog dana. Gde bee Pekna? Izgubljena pod kiama, snegovima; otapanja Prolea sprala su kosti masakriranih, istrulele atore, seanje, ime. Ovog puta nee biti masakra kada Gaali pou prema jugu kroz podruje Askatevara. Pobrinuo se za to. Bilo je i neeg dobrog u dugom ivljenju i seanju na stara zla. Nijedan klan ni porodica ljudi iz celog ovog podruja nije bila ostavljena u letnjozemljama gde bi im zbog neopreznosti glave doli Gaali ili prve snene meave. Svi su bili ovde. Dve hiljade njih, sa malianima roenim u Jesen kojih je bilo poput lia to se razlee naokolo pod nogama i enama koje avrljaju i pabire na poljima poput jata ptica selica i mukarcima koji se trude da podignu kue i zidine Zimskog grada od starog kamenja, na starim temeljima, da ulove poslednje ivotinje zaostale u seobi, da poseku i uskladite silno drvo iz uma i treset iz Suve kaljue, da prikupe i smeste hanove u velike staje i nahrane ih dok ne pone da raste zimotrava. U ovom poslu koji je ve potrajao pola meseeve faze, svi su se drali njegovih nareenja, a on se drao starog Puta oveka. Kada Gaali budu doli zatvorie gradske kapije; kada snene meave budu dole, zatvorie vrata na zemljanicama i preivee do Prolea. Preivee. On sede na tie iza svog atora, spustivi se teko i ispruivi svoje vornovate noge pune oiljaka na suncu. Sunce je izgledalo sitno i bledoliko, mada je nebo bilo potpuno vedro, inilo se da je upola manje od Letnjeg sunca, manje ak i od meseca. Sunce se smanjilo kao mesec, uskoro e doi hladnoa... Tie je bilo natopljeno od dugotrajnih kia koje su ih morile cele ove meseeve faze, a tu i tamo izbrazdano malim koloteinama ostalim posle seobe korenoga. ta ga je ono devojka pitala: o dalekoroenima, o glasniku, da, tako je. Momak je stigao zadihan jue... da li je to bilo jue?... sa priom o napadu Gaala

na Zimski grad Tlokna, gore na severu blizu Zelenih planina. U toj prii krila se la ili bar panika. Gaali nikada nisu napadali kamene zidine. Varvari pljosnatih noseva, u svom perju i prljavtini, hitajui put juga kao beskune ivotinje pred nadolazeom Zimom... oni nisu bili u stanju da zauzmu grad. U svakom sluaju, Pekna je bila samo mali lovaki bivak, ne grad opasan zidinama. Glasnik je lagao. Sve je bilo u redu. Preivee. Gde li je samo ta glupaa sa njegovim dorukom? Ovde je sada bilo toplo, ovde na suncu... Voldova osma supruga ispuza sa kotaricom bana koji se puio, vide da je zaspao, zlovoljno uzdahnu i ponovo otpuza do ognjita. Tog popodneva kada je dalekoroeni doao do njegovog atora okruen strogim straarima i svetinom koja ga je gledala ispod oka, te decom koja su mu se rugala vukui se za njim. Void se priseti onoga to je devojka rekla kroz smeh: Tvoj neak, moj roak. Stoga se on pridie i uspravi da pozdravi dalekoroenog odvrativi pogled i ispruivi ruku u znak pozdrava sa jednakima. Tuinac ga bez oklevanja pozdravi kao sebi ravnog. Uvek su bili nadmeni, uvek su sebe smatrali jednakima ljudima, bez obzira na to da li su u to stvarno verovali. Ovaj momak bio je visok, dobro graen, jo mlad; koraao je kao poglavar. Neko bi mogao da pomisli da je ovek da nije bio tamnoput i imao tamne nezemaljske oi. Ja sam Jakob Agat, Najstariji. Dobrodoao u moj ator i u atore moga roda, Altera. Sluam srcem ree dalekoroeni, nagnavi Volda da se osmehne; jo od vremena svoga oca nije uo nikoga da izgovara te rei. udno je bilo to kako su se dalekoroeni uvek seali starih puteva, iskopavajui stvari zapretene u prolovremenu. Kako je mogao ovaj mladi znati za izreku koje se jedino Void i moda nekolicina najstarijih mukaraca Tevara sea? Bio je to deo udnovatosti dalekoroenih, koju su nazivali vradbinarstvom i zbog ega su se ljudi plaili tamnoputog naroda. Ali Void ih se nikada nije plaio. Plemkinja tvog roda prebivala je u mojim atorima, a ja sam mnogo puta kroio ulicama vaeg grada u Prolee. Seam se toga. Zato izjavljujem da nijedan ovek iz Tevara nee naruiti mir meu naim narodima za moga ivota. Nijedan ovek iz Landina nee ga naruiti dok ja budem iv. Starog poglavara poneo je vlastiti kratki govor jo dok ga je izricao; u oima mu se pojavie suze i on sede na svoj sanduk presvuen obojenom koom iskalj avaj ui se i trepui. Agat je stajao uspravno, u crnom ogrtau, tamnih oiju na tamnom licu. Mladi lovci koji su ga uvali vrpoljili su se, a deca su zurila doaptavajui se i tiskajui se na otvorenom kraju atora. Jednim pokretom ruke Void ih sve otera. atorsko krilo bilo je sputeno, a stara Kerli zapali atorsku vatru i ponovo otapka napolje, tako da on ostade sam sa tuincem. Sedi ree on. Agat ne sede. Ree: Sluam i ostade da stoji. Poto ga Void nije ponudio da sedne pred drugim ljudima, on sada nije hteo da sedne kada ga niko ne vidi. Void nije razmiljao o ovome niti je doneo odluku o tome; on je

jednostavno to oseao preko koe koja je postala osetljiva tokom dugog ivota provedenog u voenju ljudi i upravljanju ljudima. On uzdahnu i ree: eno! svojim pucketavim napuklim basom. Stara Kerli se ponovo pojavi, zurei. Sedi ree Void Agatu, koji sede prekrstivi noge pored vatre. Odlazi zarea Void na svoju enu, koja nestade. Tiina. Pomno i marljivo, Void razveza spone na maloj konoj vrei koja mu je visila za pojasom tunike, izdvoji siuan grumen ovrslog gesinulja, odlomi od njega jo tanuniji komad, vrati grumen, ponovo sveza vreicu i poloi otkinuti deo na vreli ugalj na ivici vatre. Mali pramen oporog zelenkastog dima stade da se uzdie; i Void i tuinac duboko udahnue i zatvorie oi. Void se nasloni o veliku katranom obloenu korpu za mokrau i ree: Sluam. Najstariji, dobili smo vesti sa severa. I mi smo. Bio je glasnik jue. Da li to bee jue? Da li je pomenuo Zimski grad u Tlokni? Starac je neko vreme samo sedeo posmatra- jui vatru, duboko diui kao daje eleo da udahne i poslednje tragove gesina, nagrizajui unutranjost usana, lica (kao to je dobro znao) bezizraajnog poput pareta drveta, praznog, senilnog. Vie bih voleo da ne donosim loe vesti ree tuinac mirnim, ozbiljnim glasom. I ne donosi. Ve smo ih uli. Veoma je teko, Altera, prepoznati istinu u priama koje dolaze izdaleka, od drugih plemena i drugih oblasti. To je osmodnevno putovanje ak i za glasnika od Tlokne do Tevara, a dvostruko due sa atorima i hanom. Ko zna, Kapije Tevara moi e da se zatvore kada stigne Najezda. A vi u svom gradu koji nikada ne naputate, jeste li sigurni da su vam kapije dovoljno jake? Najstariji, ovog puta bie potrebne vrlo jake kapije. Tlokna je imala zidine, kapije i ratnike. Sada ih vie nema. Ovo nisu glasine. Ljudi iz Lansina bili su tamo, pre deset dana; osmatrali su granice oekujui prve Gaale. Ali Gaali dolaze svi odjednom... Altera, sluao sam... Sada ti sluaj. Ljudi se ponekad uplae i pobegnu pre no to se neprijatelj i pojavi. I mi smo uli svakojake prie. Ali ja sam star. Dvaput sam video Jesen, video sam dolazak Zime, video sam Gaale kako nadiru na jug. Ja u ti rei istinu. Sluam prozbori tuinac. Gaali ive na severu, dalje i od najudaljenijeg podruja ljudi koji govore naim jezikom. Oni tamo imaju velike travnate letnjozemlje, tako kae pria, ispod planina na ijim su vrhovima reke leda. Kad proe polovina Jeseni hladnoa i zveri snega poinju da silaze u njihove zemlje sa najudaljenijeg severa gde je uvek Zima i tada, poput naih zveri, Gaali kreu na jug. Nose atore, ali ne grade gradove i ne skladite ito. Proie kroz podruje Tevar dok se zvezde Drveta podiu u smiraj dana, a pre no to se Snena zvezda podigne na prelasku iz Jeseni u Zimu. Ako naiu na porodice koje putuju nezatiene, lovake bivake,

neuvana stada ili polja, ubijae i krasti. Ako ugledaju podignut Zimski grad i ratnike na njegovim zidinama, proie maui kopljima i urlajui, a mi emo odapeti poneku strelu u leda poslednjih... Nastavie dalje i zaustavie se tek negde daleko na jugu; neki ljudi kau da je toplije tamo gde oni provode Zimu... Ko zna? Ali to je Najezda. Ja znam. Video sam to, Altera, i video sam ih kada su se vraali ponovo na sever u doba otapanja kada ume rastu. Oni ne napadaju kamene gradove. Oni su poput vode, vode koja huno tee, ali koju kamen razdvoji uopte se ne pomerivi. Tevar je kamen. Mladi dalekoroeni sedeo je zamiljeno pognute glave, dovoljno dugo da ga je Void mogao pogledati pravo u lice na trenutak. Sve to kae, Najstariji, je istina, cela istina i uvek se pokazala kao takva proteklih Godina. Ali ovo je... jedno novo vreme... ja sam voa mog naroda kao to si ti tvog. Dolazim kao poglavar poglavaru, traei pomo. Veruj mi... posluaj me, nai narodi moraju pomoi jedan drugome. Ima jedan veliki ovek meu Gaalima, voa, zovu ga Kuban ili Koban. Ujedinio je sva njihova plemena i od njih nainio vojsku. Ovi Gaali ne kradu zalutale hane uz put, oni opsedaju i zauzimaju zimske gradove u svim podrujima du obale, ubijajui ljude roene u Prolee, porobljavajui ene, ostavljajui gaalske ratnike u svakom gradu da ga dre u svojim rukama i upravljaju njime tokom Zime. U Prolee, kada Gaali krenu ponovo na sever, oni e ostati ovde, te zemlje bie njihove zemlje... te ume, polja, letnjozemlje, gradovi i svi ljudi u njima... ono to ostane od njih... Starac nakratko pogleda u stranu, a zatim ree tvrdo, besno: Ti govori, ja ne sluam. Kae da e moji ljudi biti potueni, pobijeni, porobljeni. Moj narod su ljudi, a ti si dalekoroeni. Zadri svoju crnu priu za vlastitu crnu sudbinu! Ako su ljudi u opasnosti, mi smo jo u goroj. Zna li koliko nas ima sada u Landinu, Najstariji? Manje od dve hiljade. Samo toliko? ta je sa ostalim gradovima? Tvoj narod je iveo du obale sve do severa, kada sam bio mlad. Nema ih vie. Preiveli su doli k nama. Rat? Bolest? Vi dalekoroeni ne poboljevate. Teko je preiveti na svetu za koji nisi sazdan ree Agat jezgrovito i smrknuto. U svakom sluaju malo nas je, brojano smo slabi: traimo da budemo saveznici Tevara kada Gaali dou. A doi e za tridesetak dana. Ranije, ako su Gaali sada u Tlokni. Ve kasne, sneg e pasti svakog dana. Pourie. Ne uri im se, Najstariji. Dolaze polako, jer dolaze svi zajedno... pedeset, ezdeset, sedamdeset hiljada. Iznenada i u najgorem svetlu, Void uvide ta mu ovaj predoava: vide beskrajne horde kako nadiru preko planinskog prevoja, predvoeni jednim visokim poglavarom pljosnata lica, vide ljude Tlokne... ili je to bio Tevar?... kako lee poklani pod razruenim zidinama svog grada, dok se led obrazuje preko

usirene krvi... On zatrese glavom ne bi li odagnao ova prikazanja. ta ga je to spopalo? Na trenutak je sedeo u tiini grickajui unutranjost usana. Pa, uo sam te, Altera. Ne u potpunosti, Najstariji. Bila je to varvarska neotesanost, ali on je bio tuinac, ali i poglavar meu svojima. Void mu dozvoli da nastavi. Imamo vremena da se pripremimo. Ako ljudi od Askatevara i ljudi od Alakskata i Pernmeka sklope savez i prihvate nau pomo, moemo stvoriti vlastitu vojsku. Ako ekamo s vojskom, spremni za Gaale, na severnoj granici vaa tri podruja, onda bi moda cela Najezda, ne elei da se sukobi s tolikom silom, mogla skrenuti i otii niz planinske staze ka istoku. Prema naim zapisima u dva navrata su ranijih Godina koristili istoni put. Budui da je kasno i postaje hladnije, a i vie nema mnogo divljai, Gaali bi mogli skrenuti i pouriti dalje ako susretnu ljude spremne da se bore. ini mi se da Kuban sem iznenaenja i mnotva nema nikakvu pravu taktiku. Moemo ga odvratiti. Ljudi od Pernmeka i Alakskata ve su u svojim Zimskim gradovima, poput nas. Zar jo nisi upoznao Put ljudi? Zimi se ne vode bitke. Saopti taj zakon Gaalima, Najstariji! Radi po svome, ali veruj mojim recima! Dalekoroeni ustade, nagnan na to jainom svoje molbe i upozorenja. Voldu ga bi ao, kao to mu je esto bilo ao mladia koji jo nije video kako se strast i namere stalno iznova troe, kako njihovi ivoti i postupci bivaju proerdani izmeu elje i straha. Sasluao sam te ree on nepopustljivo i utivo. Najstariji mog naroda ue ono to si rekao. Mogu li onda doi sutra da ujem... Sutra, narednog dana... Trideset dana, Najstariji! Najvie trideset dana! Altera, Gaali e doi i otii. Zima e doi i nee proi. Kakvo dobro eka ratnika pobednika ako se vrati u nezavrenu kuu, kada se zemlja pretvori u led? Kada budemo spremni za Zimu brinuemo o Gaalima... Sada ponovo sedi. On opet posegnu u vreicu kako bi uzeo novi mali grumen gesina za njihov oprotajni dim. Da li je i tvoj otac bio Agat? Poznavao sam ga dok je bio mlad. A jedna od mojih bezvrednih keri ree mi da te je srela dok je hodala po pesku. Dalekoroeni prilino brzo podie pogled, a zatim ree: Da, tako smo se sreli. Na pesku usred plime.

PRAVO IME SUNCA

ta izaziva plime i oseke du obale, veliko dnevno nadolaenje i povlaenje od petnaest do pedeset stopa vode? Nijedan od Najstarijih iz grada Tevara ne bi mogao da odgovori na to pitanje. Ali svako dete u Landinu bi moglo: uzrok plime i oseke jeste mesec, privlana sila meseca... A mesec i zemlja krue jedno oko drugog, gizdavi krug kome je potrebno etiri stotine dana da bi se zatvorio, jedna meseeva faza. A zajedno, dve planete krue oko sunca, u velikom i sveanom okretnom plesu usred nitavila. Taj ples traje ezdeset meseevih faza, dvadeset etiri hiljade dana, jedan ivotni vek, jednu Godinu. A ime sredita i sunca ime sunca glasi Eltanin Gama Drakonis. Pre no to je zaao pod sive granice ume, Jakob Agat podie pogled prema suncu koje je tonulo u sumaglicu iznad zapadnog lanca brda i u svom umu nazva ga njegovim pravim imenom, koje je oznaavalo da ono nije naprosto sunce, ve jedno sunce: jedna zvezda meu zvezdama. Glas nekog zaigranog deteta odjeknu iza njega na padinama brda Tevar, podsetivi ga na podsmeljiva lica koja su ga posmatrala ispod oka, na podrugljive apate koji su skrivali strah, povike iza lea: Doao je dalekoroeni! Doite da ga vidite! Agat, sam pod drveem, poe bre, pokuavajui da pretekne ponienje. Bio je ponien medu atorima Tevara, i obrvalo ga je oseanje izdvojenosti. Proivevi ceo svoj dotadanji ivot u maloj zajednici svojih sunarodnika, gde je znao svako ime, lice i srce, bilo mu je teko da se suoi sa strancima. Naroito sa neprijateljskim strancima razliitog soja, kada su bili u gomili, na vlastitom terenu. Obuze ga sada strah i ponienje te tako zastade na trenutak. Neka sam proklet ako jo odem tamo! pomisli on. Neka stara luda ini po svome, neka sedi, pui i sui se na dimu u svom smrdljivom atoru dok Gaali ne dodu. Neprosveeni, zatucani, prljavi, bledoliki, utooki varvari, tvrdoglavi hilfovi, nek' svi sagorel Altera! Devojka je bila pola za njim. Stajala je nekoliko jardi iza njega na stazi, ake poloene na izbrazdano belo truplo drveta basuk. ute oi plamtele su od uzbuenja i ruganja na glatkom belilu njenog lica. Agat je nepomino stajao. Altera? ponovi ona svojim laganim, slatkim glasom, gledajui postrance. Sta eli? Ona se malo povue. Ja sam Roleri ree ona. Na pesku... Znam ko si. A zna li ti ko sam ja? Ja sam lanoovek, dalekoroeni. Ako te tvoji saplemenici vide sa mnom oni e ili mene kastrirati ili tebe obredno silovati: ne znam koja pravila kod vas vae. A sada, vrati se natrag. Moj narod ne radi to. A ti i ja smo i inae u srodstvu ree ona tvrdoglavo, ali nesigurnim tonom. On se okrete da poe. Sestra tvoje majke umrla je u naim atorima...

 Na nau sramotu ree on i produi. Nije pola za njim. Kada je na ravalitu krenuo levom stazom uzbrdo on se zaustavi i pogleda unazad. Nita se nije micalo u celoj umiruoj umi, sem jedne okasnele korenoge tamo dole meu uvelim liem; gonjena tegobnom biljnom upornou vukla se, ostavljajui urezan tanuan trag iza sebe. Rasni ponos branio mu je da oseti bilo kakav sram zbog naina na koji se poneo prema devojci, a u stvari oseao je olakanje i vratilo mu se pouzdanje. Morae da se navikne na uvrede hilfova i da prenebregava njihovu zatucanost. Oni tu nisu mogli nita da promene; bio je to njihov vlastiti nain izraavanja upornosti, bila je to njihova priroda. Stari poglavar pokazao se, prema vlastitim merilima, odista predusretljiv i strpljiv. On, Jakob Agat, mora biti isto tako strpljiv i isto tako uporan jer sudba njegovog naroda, ivot oveanstva na ovom svetu zavisio je od toga ta e uiniti i ta nee uiniti ova plemena hilfova tokom sledeih trideset dana. Pre no to se podigne meseev srp, istorija jedne rase koja traje ve est stotina meseevih faza, deset Godina, dvadeset pokolenja, duga borba, dugi napori i muke mogli bi zavriti ukoliko ne bi imao sree, ukoliko ne bude strpljiv. Suvo, bezlisno, polomljenih grana, ogromno drvee stajalo je zbijeno i u pravilnim redovima nizalo se miljama po ovim brdima, korenja usahnulog u zemlji. Bilo je spremno da padne pod naletom severnog vetra, da prelei pod mrazom i snegom hiljade dana i noi, da trune u dugom, dugom otapanju Prolea, da obogati svojom neizmernom smru zemlju u kojoj, veoma duboko, veoma duboko usnulo sada lei zapreteno njihovo semenje. Strpljenja, strpljenja... Praen vetrom spustio se niz svetle kamene ulice Landina do trga i proavi pored aka koji su vebali u areni, ue u nadsvoenu zgradu sa kulama koja je nosila starinski naziv: Dvorana Lige. Poput ostalih zgrada oko trga i ova je bila sagraena pre pet Godina kada je Landin predstavljao prestonicu jednog snanog i naprednog malog naroda, u vreme snage. Ceo prvi sprat zauzimala je prostrana dvorana za sastanke. Svuda unaokolo na sivim zidovima stajali su veliki tanani crtei ureeni zlatom. Na istonom zidu jedno stilizovano sunce koje je okruavalo devet planeta sueljavalo se sa ustrojstvom na zapadnom zidu od sedam planeta koje oko svog sunca krue po veoma izduenim elipsama. Trea planeta svakog sistema bila je dvostruka sa umetnutim kristalom. Iznad vrata i na udaljenom kraju, kruni brojanici asovnika sa krhkim i ukraenim kazaljkama pokazivali su da je tog dana bio tri stotine devedeset prvi dan etrdeset pete meseeve faze desete lokalne godine kolonije na Gami Drakonis III. Takode su pokazivali da je dve stotine i drugi dan hiljadu etiristo pete godine Lige svih svetova; kao i daje na matinom svetu dvanaesti avgust. Veina ljudi sumnjala je da Liga svih svetova jo postoji, a nekolicina paradoksalista rado je volela da raspravlja o tome da li je ikada uopte i bilo matinog sveta. Ali asovnici, ovde, u velikoj skuptini i dole ispod zemlje u

Arhivi, koji neprekidno rade ve est stotina godina Lige, neumoljivo su pokazivah' svojim poreklom i svojom postojanou da je Liga postojala, ba kao i matini svet, rodno mesto rase oveka. Strpljivo su merili asove jedne planete izgubljene u ponoru tame i godina. Strpljenja, strpljenja... Ostali Alterani ekali su ga gore u biblioteci ili su ubrzo pristigli okupivi se oko ognjita u kome je gorelo naplavljeno drvo: njih desetoro ukupno. Seiko i Ala Pasfal palile su jasne mlaznice i podeavale ih na najslabije. Iako Agat ba nita nije rekao, njegov prijatelj Huru Pilotson pridruio mu se pored vatre i obratio: Ne dozvoli da te slome, Jakobe. Stado glupih, tvrdoglavih nomada: nikada nee nauiti. Zar sam odailjao? Ne, svakako da ne zakikota se Huru. Bio je hitar, slabaan, stidljiv momak, odan Jakobu Agatu. Njih dvojica, ba kao i svako unaokolo, pa i svi u Landinu dobro su znali da je on homoseksualac dok Agat to nije. Svako je u Landinu sve znao i iskrenost, mada muna i teka, predstavljala je jedino mogue reenje tog problema prekomerne komunikacije. Stvar je u tome to si previe oekivao kada si krenuo. Vidi se da si razoaran. Ali ne dozvoli da te slome, Jakobe. Oni su samo hilfovi. Videvi da i ostali sluaju, Agat glasno ree: Kazao sam starcu ta sam nameravao; on je pak rekao da e obavestiti njihov savet. Koliko od toga je razumeo i koliko je poverovao, ne znam. Ako je uopte sasluao i to je vie no to sam se nadala ree Ala Pasfal, koata i krhka, plavocrne koe i sede kose koja je kao kruna stajala nad njenim izmodenim licem. Void je na ovom svetu podjednako dugo kao i ja ako ne i due. Ne oekujte od njega da pozdravlja dobrodolicom ratove i promene. Ali trebalo bi da nam bude sklon: oenio se jednom ljudskom enom ree Dermat. Da, mojom roakom Arilijom, Jakobovom tetkom: egzotini primerak u Voldovom enskom zoolokom vrtu. Seam se prosidben ree Ala Pasfal; njene rei priguie svaku nadu u Dermatu. Nije doneo ba nikakvu odluku o tome da nam pomogne? Da li si mu saoptio svoj plan da ode do granice i presretne Gaale? promuca Jonkendi Li, naprasito i razoarano. Bio je veoma mlad i nadao se jednom dobrom ratu sa mariranjem i trubama. Kao i ostali. Bilo je to bolje nego umreti od gladi ili iv izgoreti. Daj im vremena. Odluie ree Agat ozbiljno mladiu. Kako te je Void primio? upita Seiko Esmit. Bila je poslednja iz velike porodice. Samo su sinovi prvog vode kolonije nosili to ime Esmit. S njom e se ono ugasiti. Bila je Agatovih godina, lepa i nena ena, nervozna, srdita, puna potiskivanja. Kada bi se Alterani sastajali, njene oi uvek su poivale na Agatu. Bez obzira na to ko je govorio, ona je posmatrala Agata.

 Primio me je kao sebi ravnog. Ala Pasfal klimnu odobravajui i ree: Uvek je imao vie pameti od ostalih svojih mukaraca. Ali Seiko nastavi: A ostali? Da li si mogao jednostavno proi kroz njihov bivak? Seiko je uvek bila u stanju da ieprka ponienje koje je doiveo bez obzira na to koliko duboko ga je sakrio i zaboravio na njega. Njegova roaka na sto naina, njegova sestra, drugarica, ljubavnica, prijateljica, posedovala je sposobnost da istog asa shvati svaku njegovu slabost i svaki bol koji je osetio, a njena naklonost i saaljenje obuhvatali su ga poput zamke. Bili su suvie bliski. Suvie bliski, Huru, stara Ala, Seiko, svi oni. Izdvojenost koja ga je danas obeshrabrila takoe mu je naas doarala udaljenost, samou, moda je ak probudila enju u njemu. Seiko ga pogleda, posmatrajui ga jasnim, mekim, tamnim oima, osetljivim za svako njegovo raspoloenje, re. Devojka hilf, Roleri, jo ga nijednom nije pogledala, jo im se nikada oi nisu srele. Uvek je gledala postrance, mimo njega, svetlucavim, zlatastim, tuinskim oima. Nisu me zaustavljali odvrati on okratko Seiki. Moda u sutra odluiti o naem predlogu. Ili prekosutra. Kako je prolo poslepodnevno opskrbljivanje Hridine? Razgovor postade uopten, mada je stalno teio da se usredsredi i ponovo vrati na Jakoba Agata. Bio je mlai od veine njih, a sve desetoro Alterana imalo je ravnopravan poloaj tokom desetogodinjeg lanstva u savetu, ali on je oigledno i optepriznato predstavljao njihovog vou, njihov stoer. Nije se mogao razabrati nikakav poseban razlog za to, sem ako posredi nije bila otresitost kojom se kretao i govorio; da li se autoritet ispoljava u oveku ili u ljudima koji ga okruuju? Posledice toga, meutim, iskazivale su se u njemu kao izvesna napetost i sumornost, to je predstavljalo ishod tekog bremena odgovornosti koji je dugo nosio i koji je svakim danom postajao sve tei. Potkrala mu se jedna omaka ree on Pilotsonu, dok su Seiko i ostale ene saveta pripravljale i sluile u malim oljama topli, svetkovinski napitak zvani ij, koji se dobij ao potapanjem u toplu vodu lia basuke. Toliko sam se silno trudio da ubedim starca da Gaali stvarno predstavljaju opasnost, da mi se ini da sam odailjao za trenutak. Ne govorimo; ali izgledao je kao da je video duha. Poseduje veoma monu ulnu projekciju, a slabu kontrolu kada si napet. Verovatno i jeste video duha. Tako dugo nismo dolazili u dodir sa hilfovima: ovde smo pustili korenje, prokleto smo izdvojeni. Ne mogu se uzdati u svoju kontrolu. Prvo sam se mentalno obratio toj devojci dole na plai, zatim sam projektovao Voldu: okomice se na nas kao na vradbinare ako se to nastavi, onako kako su to uinili prvih Godina... moramo ih nagnati da nam veruju. A vremena je tako malo. Da smo bar neto ranije saznali za Gaale! Pa ree Pilotson na svoj obazriv nain budui da uz obalu nema vie ljudskih naselja, samo zahvaljujui tvojoj dalekovidosti, to si poslao

izviae na sever, uopte imamo neko upozorenje. U tvoje zdravlje, Seiko dodade on, prihvatajui malu solju s vrelim napitkom koji mu je ponudila. Agat uze poslednju solju s njenog posluavnika i iskapi je. Svee pripremljen ij bio je zainjen blagim podsticajnikom ula, tako da je namah ivo postao svestan njegove otrine, iste toplote u svom grlu, Seikinog prodornog pogleda, prazne, velike, vatrom osvetljene, odaje i sumraka s one strane prozora. olja u njegovoj ruci, od plavog porculana, bila je veoma stara, poticala je iz pete Godine. Runo tampane knjige u sanducima ispod prozora bile su stare. ak je i staklo u prozorskim okvirima bilo staro. Sav njihov rasko, sve ono to ih je inilo civilizovanima, sve to ih je odravalo Alteranima, bilo je staro. Za vreme Agatovog ivota i mnogo pre toga nije bilo energije ili slobodnog vremena za tanano i sloeno potvrivanje ovekovog umea i duha. Sve u emu su sada bili vini bilo je puko ouvanje, ivotarenje. Postepeno, iz Godine u Godinu, tokom bar deset pokolenja broj im se smanjivao; veoma postepeno, ali uvek se raalo nekoliko dece manje. Osipali su se, suavao im se ivotni prostor. Stari snovi o prevlasti bili su potpuno zaboravljeni. Vraali su se... ako Zima i neprijateljska plemena hilfova ne bi prvi iskoristili njihovu slabost... u staro sredite, prvu koloniju, Landin. Uili su decu starim znanjima i starim putevima, ali niem novom. iveli su sve poniznije, poinjui da cene jednostavnost vie od sloenosti, mir vie od borbe, hrabrost vie od uspeha. Povlaili su se. Zurei u oljicu u svojoj ruci, Agat vide u njenoj jasnoj, istoj providnosti, savrenu vetinu kojom je napravljena i krhkost njene tvari, svojevrsno olienje u malom njegovog naroda. Vazduh s one strane visokih prozora bio je takoe providno plav. Ali hladan: plavi sumrak, ogroman i studen. Stari uas njegovog detinjstva preplavi Agata, uas o kojem je, kada je odrastao, ovako razmiljao: ovaj svet na kojem je roen, na kome su njegov otac i dedovi ve dvadeset tri pokolenja bili raani, nije predstavljao njegov dom. Njegova vrsta bila je tuinska. Duboko u sebi, uvek su bili svesni toga. Oni su bili dalekoroeni. I malopomalo, kraljevskom sporou, biljnom upornou procesa evolucije, ovaj svet ih je ubijao... odbacivao je nakalemljeno. Moda su bili i previe podloni ovom procesu, suvie voljni da izumru. Ali vrsta podlonosti... njihova gvozdena potinjenost zakonima Lige... predstavljala je njihovu snagu od samog poetka i jo su bili snani, svaki od njih. Ali nisu posedovali ni znanje, ni vetinu da se bore protiv jalovosti i pobaaja koji su smanjivali njihova pokolenja, jer nije sva mudrost bila zapisana u knjigama Lige i iz dana u dan i iz Godine u Godinu uvek bi se pomalo znanja gubilo; istisnula bi ga neka neposredno korisnija informacija u vezi sa svakodnevnim postojanjem ovde i sada. I na kraju, nisu ak bili u stanju ni da razumeju mnogo od onoga to su im knjige govorile. Sta je sada stvarno ostalo od njihovog naslea? Ako bi ikada brod, kao u starim nadanjima i priama, sleteo okruen vatrom sa zvezda, da li bi ljudi koji bi izili iz njega prepoznali u njima ljude?

Ali nikakav brod nije doao, niti e doi. Izumree; njihovo ovdanje prisustvo, njihovo dugo izgnanstvo i borba na ovom svetu, bie svreni, slomljeni poput komada suve ilovae. On veoma paljivo spusti oljicu na posluavnik i otra znoj sa ela. Seiko ga je posmatrala. On se naglo okrete od nje i stade da slua Jonkedija, Dermata i Pilotsona. Sred te sumorne plime zlih slutnji, naas se prisetio, nevano na izgled, ali kao objanjenja i znaka, lagane, okretne, preplaene prilike devojke Roleri, kako podie ruku ka njemu iz tamnog, morem zarobljenog kamenja.

VISOKI MLADII

Zvuk udaranja kamena o kamen, teak i potmuo, odzvanjao je meu krovovima i nezavrenim zidinama Zimskog grada do visokih crvenih atora podignutih svuda oko njega. Ak ak ak ak, zvuk se dugo uo, sve dok mu se iznenada ne pridrui u kontrapunktu novo udaranje, kadak ak ak kadak. Stie jo jedan zvuk, neto vii, stvarajui trostruki ritam, zatim jo jedan, pa jo jedan, jo, sve dok merenje nije postalo nemogue u odzvanjanju stalnog zvuka, lavini visokog suvog udaranja jednog kamena o drugi u kome je svaki pojedinani udaraki ritam postajao potisnut, neraspoznatljiv. Dok se zvuklavina neprekidno nastavljao, Najstariji ovek meu ljudima Askatevara lagano izie iz svog atora i krenu prolazom izmeu atora i vatri na kojima se kuvalo i sa kojih se dim uzdizao kroz zakoenu svetlost poznog popodneva kasne jeseni. Ukruen i nezgrapan starac sam proe bivakom svog naroda i ue kroz kapiju Zimskog grada; uputio se krivudavom stazom ili ulicom meu drvenim krovovima kua nalik na atore koje nisu imale bone zidove iznad zemlje i stie do praznog prostora u sreditu vrhova krovova. Tamo je sedelo stotinak mukaraca brada priljubljenih uz kolena, udarajui kamen o kamen, udarajui u hipnotikom bestonskom transu dobovanja. Void sede, zatvorivi krug. On podie manji od dva, vodom istroena, kamena ispred sebe i sa zadovoljavajuom teinom spusti ga na onaj vei: Klak! Klak! Klak! Sleva i zdesna od njega lupa se nastavljala i nastavljala, zveea grmljavina nasumine buke, kroz koju se s vremena na vreme nakratko mogao razaznati odlomak izvesnog odreenog ritma. Ritma bi potom nestalo, zatim bi se ponovo vratio, sluajno osmiljavanje buke. Void ga pri povratku uhvati, stopi se s njim i zadra ga. Sada je on predvodio dobovanje. A onda njegov sused s leve strane ija su se dva kamena skladno podizala i sputala; zatim sused zdesna, pa drugi s naspramne strane koji su slono udarali. Dobovanje se jasno razdvojilo od buke, potinilo je, nagnalo sve sueljene glasove da se pokore njegovom jedinstvenom, neprekidnom ritmu, saglasju, tekim otkucajima srca ljudi iz Askatevara koji su udarali i udarali. Bila je to sva njihova muzika, sav njihova ples. Konano jedan ovek poskoi i krenu ka sreditu prstena. Bio je do pojasa nag, sa crnim prugama iscrtanim po rukama i nogama, dok mu je kosa predstavljala crni oblak oko lica. Ritam postade laki, a zatim oslabi i zamre. Tiina. Glasnik sa severa doneo je vesti da Gaali idu du obale i nadiru sa velikom silom. Doli su do Tlokne. Da li ste svi uli za ovo? amor potvrivanja. Sada sasluajte oveka koji je sazvao ovo udaranje kamena o kamen objavi aman-vesnik; Void teko ustade. Stajao je na svom mestu, zagledavi se pravo pred sebe, ogroman, pun oiljaka, nepokretan, stara gromada od oveka.

 Jedan dalekoroeni doao je u moj ator ree on konano svojim dubokim glasom, oslabljenim od starosti. On je njihov poglavar u Landinu. Rekao je da je dalekoroenih malo preostalo i zatraio je pomo ljudi. Zau se mrmljanje svih stareina klanova i porodica koji su sedeli nepokretno, sa kolenima uz bradu, u krugu. Iznad kruga, iznad drvenih vrhova krovova oko njih, veoma visoko u hladnoj, zlatnoj svetlosti, kruila je jedna bela ptica, vesnik zime. Dalekoroeni je kazao da Najezda ne dolazi po klanovima i plemenima, ve svi u jednoj hordi, mnoge hiljade predvoene velikim poglavicom. Otkud on zna? zarea neko. Za tevarsko udaranje kamena o kamen protokol nije bio strog; Tevarom nikada nisu vladali amani kao to je to bio sluaj sa nekim drugim plemenima. Slao je izviae na sever! reanjem odvrati Void. Rekao je da Gaali opsedaju Zimske gradove i pokoravaju ih. To je rekao i glasnik iz Tlokne. Dalekoroeni kae da ratnici Tevara treba da se udrue sa dalekoroenima i da, sa ljudima Permeka i Alakskata, odu na sever naeg podruja i skrenu Najezdu u stranu na Planinski trag. To je rekao i ja sam ga uo. Da li ste svi uli? Potvrivanje nije bilo jednoglasno; zavladalo je komeanje, a onda je poglavar jednog klana skoio na noge. Najstariji, iz tvojih usta uvek sluamo istinu. Ali kada je jedan dalekoroeni govorio istinu? Kada su ljudi sluali dalekoroene? Ne ujem nita od onog to je taj dalekoroeni rekao. Pa ta ako njegov grad nestane u najezdi. U njemu ni sada nema ljudi! Neka nestanu, a mi ljudi emo tada preuzeti njihovo podruje. Govornik, Valmek, bio je krupan, tamnokos ovek, veoma govorljiv; Voldu se nikada nije dopadao, te je ta odbojnost uticala i na njegov odgovor. uo sam Valmeka. Ne prvi put. Da li su dalekoroeni ljudi ili ne: ko zna? Moda su pali sa neba kao to kae pria. Moda nisu. Ove Godine niko nije pao sa neba... Lie na ljude; bore se kao ljudi. Njihove ene su kao nae ene, to vam ja kaem! Poseduju i izvesnu mudrost. Bilo bi bolje da ih posluamo... Njegova opaska o enama dalekoroenih nagna ih sve da se iscere dok su sedeli u sveanom krugu, ali on poele da je nije izrekao. Bilo je glupo podseati ih na njegove stare veze sa tudincima. 1 bilo je pogreno... ona mu je ipak bila supruga... On sede, zbunjen, to je znailo da nee vie govoriti. Na neke od ostalih mukaraca, meutim, glasnikova pria i Agatovo upozorenje ostavili su dovoljan utisak da se suprotstave onima koji su umanjivali znaaj ili izraavali nepoverenje u novosti. Jedan od Voldovih prolenih sinova, Umaksuman koji je voleo pohode i borbu, smesta se sloi sa Agatovim planom o odlasku do granice. To je trik kojim bi nae ljude odvukli u severni deo podruja gde bi ih zarobio prvi sneg, dok bi dalekoroeni pokrali ovde stoku i ene i opljakali itnice. Oni nisu ljudi, u njima nema nieg dobrog! osu Valmek tiradu kad mu se za to ukazao tako dobar povod.

 To je ono to su oduvek eleli, nae ene. Nije ni udo da se proreuju i izumiru, kada im se raaju sama udovita. ele nae ene kako bi podizali ljudsku decu kao svoju! Ovo je bio jedan od mladih glava porodice, veoma uzbuen. Aah zabrunda Void, kome se smuilo od ove zbrke pogrenih obavetenja, ali ostao je da sedi i prepustio Umaksumanu da uzme momku meru. A ta ako je dalekoroeni govorio istinu? nastavi Umaksuman. ta ako Gaali prou kroz nae podruje svi zajedno, na hiljade njih? Da li smo spremni da im se suprotstavimo? Ali zidine nisu dovrene, kapije nisu podignute, poslednja letina nije prikupljena ree jedan stariji ovek. Ovo je, vie od nepoverenja prema tuincima, predstavljalo sr spora. Ako sposobni mukarci krenu na sever, mogu li ene, deca i starci zavriti ceo posao oko sreivanja Zimskog grada pre no to stigne Zima? Moda da, a moda i ne. Bio je to prevelik ulog koji je trebalo staviti na re jednog dalekoroenog. Sam Void jo nije bio doneo nikakvu odluku i gledao je da se prikloni onoj koju e doneti Najstariji. Dopadao mu se Agat dalekoroeni i pretpostavljao je da ovaj nije bio ni varalica ni laov; ali ko to zna. Svi ljudi su, ponekad, tui jedni drugima, ne samo tuinci. Nisi mogao biti siguran. Moda Gaali dolaze kao vojska. Jedino je bilo izvesno da Zima dolazi. Koji e neprijatelj biti prvi? Najstariji su bili za to da se nita ne preduzima, ali Umaksumanova klika odnela je prevagu bar u toj meri da se glasnici poalju u dva susedna podruja, Alaksakat i Pernmek, da vide ta tamo kau o planu za zajedniku odbranu. To je jedino i odlueno. aman je oslobodio mravog hana koga je uhvatio za sluaj da se donese odluka o ratovanju koju je valjalo zapeatiti kamenovanjem i Najstariji se razioe. Void je sedeo u svom atoru sa mukarcima svoga roda nad toplim loncem dobrog bana, kada napolju nastade neko komeanje. Umaksuman izie, povie ostalima da se raziu i ponovo se vrati u veliki ator iza Agata dalekoroenog. Dobro doao, Altera ree starac i okrznuvi prepredenim pogledom svoja dva unuka dodade: Hoe li nam se pridruiti u jelu ? Voleo je da iznenauje ljude; oduvek je to voleo. Zato je u minulim danima uvek beao k dalekoroenima. Ovaj potez ga je oslobodio iznutra, odagnao mu neodreeni sram koji ga je titio od kada je pred ostalim mukarcima govorio o dalekorodenoj devojci koja mu je pre toliko vremena bila supruga. Agat, miran i ozbiljan kao i ranije, prihvati ponudu; posluio se taman toliko kako bi pokazao da je ozbiljno shvatio ukazano gostoprimstvo; saekao je da svi zavre sa obedom i Ukvetova ena urno, pokupi ostatke, a zatim ree: Najstariji, sluam. Nema bogzna ta da uje odvrati Void i podrignu. Glasnici idu do Pernmeka i Alakskata. Ali malo ih je za rat. Iz dana u dan je sve hladnije: bezbednost je unutra, pod krovovima. Mi ne hodimo po prolovremenu kao tvoj narod, ali znamo kakav je oduvek bio i jeste Put oveka i drimo se toga.

 Va Put je dobar ree dalekoroeni. Toliko dobar, moda, da su ga i Gaali nauili. Proteklih Zima bili ste jai od Gaala jer su vai klanovi bili ujedinjeni protiv njih. Sada su i Gaali nauili da snaga lei u brojnosti. Ako su te vesti tane ree Ukvet, jedan od Voldovih unuka, iako stariji od Voldovog sina Umaksumana. Agat ga bez rei pogleda. Ukvet istog asa odvrati oi od tog prodornog, tamnog pogleda. Ako nisu tane, zato onda Gaali tako kasno dolaze na jug? Da li su ikada ranije ekali da se letina pokupi? Ko zna? ree Void. Prole Godine doli su mnogo pre no to se podigla Snena zvezda, seam se toga. Ali ko se sea pretprolih Godina? Moda idu preko planina ree drugi unuk i uopte nee proi kroz Askatevar. Glasnik je rekao da su preuzeli Tloknu ree otro Umaksuman a Tlokna se nalazi severno od Tevara na njihovom putu du obale. Zato ne verujemo ovim vestima, zato nita ne preduzimamo? Jer mukarci koji se bore Zimi ne doekaju Prolee proguna Void. Ali ako dou... Ako dou, boriemo se. Nastade kratka pauza. Agat prvi put ne uputi pogled nijednom od njih, ve mu tamne oi ostae oborene kao u oveka. Ljudi kau primeti Ukvet podrugljivim glasom zbog oseanja pobede da dalekoroeni poseduju udne moi. Ja ne znam ba nita o tome; roen sam u letnjozemljama i pre ove meseeve faze nisam video dalekoroene, a kamoli da sam jeo s nekim. Ali ako su vradbinari i poseduju takve moi, zato bi im bila potrebna naa pomo protiv Gaala? Ne ujem te! zagrme Void, zajapurenog lica i iskolaenih oiju. Ukvet se udari po licu. Besan zbog ove drskosti prema atorskom gostu i zbog svoje zbunjenosti i neodlunosti koja ga je nagnala da se spori sa obe strane, Void sede teko diui, zurei zaarenog pogleda u mladog oveka koji je skrivao lice. Govorim ree konano Void, iji je glas jo bio jak i dubok, na trenutak lien promuklosti od starosti. Govorim: sluajte! Glasnici e poi du obalnog puta dok ne naiu na Najezdu. A za njima, na dva dana iza njih, ali ne dalje od granica naeg podruja, pratie ih ratnici: svi mukarci roeni izmeu sredine Prolea i Letnjeg ugara. Ako Gaali nastupaju kao vojska, ratnici e ih odvui na istok prema planinama; ako ne, vratie se u Tevar. Umaksuman se glasno nasmeja i ree: Najstariji, samo nas ti vodi od svih ljudi! Void zabrunda, podrignu i sede: Mada e ti voditi ratnike ree on strogo Umaksumanu.

Agat, koji neko vreme nije govorio, ree na svoj miran nain. Moj narod moe poslati tri stotine pedeset ljudi. Poi emo starim putem uz obalu i pridruiti se vaim ljudima na granici Askatevara. On ustade i prui ruku. Zlovoljan to je bio uvuen u ovu obavezu i jo uzbuenih oseanja, Void se napravi da ga ne primeuje. U tren oka Umaksuman skoi na noge i njegova ruka se nae uz ruku dalekoroenog. Na trenutak su stajali osvetljeni sjajem plamena nalik na dan i no. Agat tamnoput, tamnook, mrk, Umaksuman bledoput, svetlih oiju, blistav. Odluka je doneta i Void je znao da je moe nametnuti ostalima. Najstarijima. Takoe je znao da je to poslednja odluka koju je doneo. Mogao ih je poslati u rat: ali u oba sluaja Umaksuman e se vratiti kao voda ratnika, te stoga i kao najjai voda meu ljudima Askatevara. Voldov potez predstavljao je njegovu abdikaciju. Umaksuman e biti mlad poglavar. On e zatvarati krug pri udaranju kamena o kamen, on e predvoditi lovce u Zimu, pohode u Prolee, velika lutanja za dugih Letnjih dana. Njegova Godina upravo je poinjala... Poite zareza Void na sve u atoru. Sazovi udaranje kamena o kamen za sutra, Umaksumane. Reci amanu da uhvati hana, debelog, sa dosta krvi u sebi. Nije se obratio Agatu. Oni izioe, svi visoki mladii. Ostao je zgureno da sedi na ukoenoj zadnjici uz vatru, zurei u ute plamenove kao da zuri u srce jednog izgubljenog sjaja, nepovratnu toplotu Leta.

SUMRAK U UMAMA

Dalekoroeni izie iz Umaksumanovog atora i na minut zastade u razgovoru sa mladim poglavarom; obojica su gledali prema severu, gotovo sputenih onih kapaka kojima su se branili od udara sivog vetra. Agat je arao ispruenom rukom kao da govori o planinama. Nalet vetra odnese redve od onoga to je govorio do Roleri koja je posmatrajui stajala na stazi to je vodila do gradske kapije. Kada ga je ula da govori drhtaj proe njome, mala plima straha i tame kroz vene; prisetila se kako se taj glas javio u njenom umu, njenom telu, zovui je k sebi. Posle toga poput izoblienog odjeka u njeno seanje izbi otra zapovest, opipljiva poput amara, kada se na umskoj stazi okrenuo ka njoj govorei joj da ide, da ode od njega. Sasvim iznenada ona spusti korpe koje je nosila. Danas su se selili iz crvenih atora njenog nomadskog detinjstva u ograen prostor iljatih krovova i podzemnih dvorana, tunela i prolaza Zimskog grada; sve njene sestreroake, tetke i neakinje, vrzmale su se, dovikivale i trkarale goredole po stazama, ulazile u atore i izlazile iz njih i prolazile kroz kapije nosei krzna, kutije i grane koje su joj cepale odeu, zakainjale kapuljau. Ona ostavi korpe pored staze i ode prema umi. Roleri! Roooleri! vikali su glasovi koji su uvek vikali za njom, optuujui, dozivajui, kretei iza njenih lea. Uopte se nije okrenula, ve je nastavila putem. im je zala dovoljno u umu ona poe da tri. Kada se svi glasovi izgubie u uteoj, jeeoj tiini vetrom napadnutog drvea i kada je nita vie nije podsealo na bivak njenog naroda, sem slabog, oporog mirisa spaljenog drveta koji je raznosio vetar, ona uspori. Tu i tamo velika pala debla prepreila bi se po stazi, tako da se morala penjati preko njih ili puzati ispod, dok su joj krute, mrtve grane cepale odeu i kaile se za kapuljau. uma nije bila bezbedna na ovom vetru; ak i sada, negde daleko uz greben ona zau prigueni tresak drveta koje je padalo pod naletom vetra. Nije marila za to. Oseala se kao da ponovo odlazi na onaj sivi pesak, stoji nepomino, potpuno nepomino i promatra zapenuani zid vode visok trideset stopa kako se obruava na nju... Kao to je naglo krenula, tako je i stala i stajala je mirno na smrknutoj stazi. Vetar je duvao, prestajao, pa opet duvao. Mrano nebo pomicalo se i sputalo nad mreom bezlisnih grana. Ovde je ve napola pao mrak. Sav bes i odlunost iilee iz devojke ostavivi je da stoji u svojevrsnoj zaplaenoj ukoenosti, povijenih ramena pod naletima vetra. Neto belo promae ispred nje i ona viknu, ali se ne pomeri. Belo kretanje se ponovi, a zatim se umiri iznad nje na jednoj krzavoj grani: neka velika zver ili ptica, krilata, potpuno bela, bela iznad i ispod, sa kratkim, otrim povijenim kljunom koji se otvarao i zatvarao i sa netreminim, srebrnastim oima. Drei se za granu s etiri gole kande stvorenje je zurilo odozgo u nju, a ona odozdo u njega i nijedno se nije micalo. Srebrnaste oi uopte nisu treptale. Odjednom, velika bela krila se rairie, ira od ovekove

visine i zaleprae meu granama lomei ih. Stvorenje zamaha svojim belim krilima i zakria, a onda ga nelet vetra podie u vazduh i ono stade da kri sebi put kroz grane ka uskomeanim oblacima. Olujonosac prozbori Agat stojei na stazi nekoliko jardi iza nje. Smatra se da donose meave. Veliko srebrnasto stvorenje odnese joj svu pamet. Mali potok suza koji je pratio sva jaka oseanja u njenoj rasi zaslepi je za trenutak. Nameravala je da stoji i ismeje ga, da mu se naruga kada je zapazila zlovolju pod njegovom lakom nadmenou za vreme dok su ga ljudi u Tevaru omalovaavali, ophodei se prema njemu kao to dolikuje, kao prema biu nie rase. Ali belo stvorenje, olujonosac, uplailo ju je i ona je briznula u pla, dok je zurila pravo u njega kao to je zurila i u to stvorenje: Mrzim te, ti nisi ovek, mrzim te! Suze prestae da teku, ona odvrati pogled i oboje ostae da stoje bez rei izvesno vreme. Roleri zau se miran glas pogledaj me. Nije posluala. On se priblii, a ona se povue, plaui. Ne dodiruj me! povika ona glasom nalik na olujonoevo krianje, izoblienog lica. Priberi se ree on. Evo: uhvati me za ruku, uhvati! On je epa dok se borila da se izvue i uhvati je za oba zglavka. Opet su stajali bez pokreta. Pusti me ree ona konano normalnim glasom. On je smesta oslobodi. Ona duboko udahnu. Govorio si... ula sam te kako govori u meni. Tamo dole na pesku. Moe li to da ponovi? On ju je posmatrao, na oprezi i miran. Zatim klimnu. Da. Ali rekao sam ti tada da to vie nikada neu uiniti. Jo te ujem. Oseam tvoj glas. Ona poloi ruke preko uiju. Znam... ao mi je. Nisam znao da si hilf... Tevaranka, kada sam te pozvao. To je protivzakonito. I u svakom sluaju nije trebalo da uspe... ta je to hilf? Tako vas zovemo. Kako sebe zovete? Ljudi. Ona se osvrnu oko njih po jeeoj, sumranoj umi, sivim prohodima i uskomeanom pokrovu oblaka. Ovaj sivi svet u pokretu bio je veoma udan, ali ona se vie nije bojala. Njegov dodir, stvarni dodir njegovih aka koji je potirao postojano, neopipljivo oseanje njegove prisutnosti, podario joj je mir koji je bivao postojaniji tokom njihovog razgovora. Ona tada shvati da je bila napola van sebe poslednjeg dana i noi. Moe li tvoj narod to da ini... da govori na taj nain? Poneki mogu. To je vetina koja se moe nauiti. Potrebna je veba.

Doi, sedi malo. Prepala si se. Bio je uvek grub, ali sada se oseao prisenak, nagovetaj neeg sasvim razliitog u njegovom glasu. Kao da je hitnja kojom ju je pozvao na pesku bila pretoena u beskrajno obuzdan, nesvestan priziv, posezanje. Sedoe na palo drvo basuka, nekoliko jardi od staze. Ona primeti da se on drugaije kree i seda od ljudi njene rase; uvebanost njegovog tela, ukupnost kretnji, bili su sasvim malo, ali potpuno razliiti. Naroito je bila svesna njegovih tamnih aka, priljubljenih izmeu kolena. On nastavi: Tvoj narod je mogao nauiti govor uma da je hteo. Ali nikada nisu, nazivaju to vradbinarstvom, mislim... Nae knjige kau da smo mi sami to nauili od neke druge rase, veoma davno, na svetu zvanom Rokanon. To je, kako vetina, tako i nadarenost. Moe li uti moj um kad zaeli? To je zabranjeno ree on tako neopozivo da se rasprio njen strah u vezi s tim. Naui me toj vetini ree ona odjednom detinjasto. Bila bi nam potrebna cela Zima. Da li je tebi bila potrebna cela Jesen? I deo Leta nasmei se on blago. ta znai hilf? To je re iz naeg starog jezika. Znai visoko inteligentni oblik ivota. Gde je taj drugi svet? Pa... ima ih mnogo. Tamo gore. S one strane sunca i meseca. Onda znai da ste ipak pali s neba? Zato? Kako ste dospeli s one strane sunca na ovdanju morsku obalu? Ispriau ti ako te zanima, ali to nije samo pria, Roleri. Ima mnogo toga to ne razumemo, ali ono to znamo o naoj istoriji, pouzdano je. Sluam proaputa ona obrednu frazu, pod utiskom, ali ne potpuno predano. Pa, postojalo je mnogo svetova tamo meu zvezdama i mnogo vrsta ljudi na njima. Pravili su brodove koji su bili u stanju da plove kroz tamu izmeu svetova i putovali su unaokolo trgujui i istraujui. Ujedinili su se u Ligu kao to se vai klanovi ujedinjuju jedni s drugima da bi stvorili podruje. Ali postojao je neprijatelj Lige svih svetova. Neprijatelj koji dolazi izdaleka. Ne znam koliko daleko. Knjige su bile pisane za ljude koji su znali vie od nas... Uvek je koristio rei koje su zvuale kao rei, ali nita nisu znaile. Roleri se pitala ta je to brod, ta je knjiga. Ali ozbiljan, enjiv ton kojim je priao svoju priu delovao je na nju i ona ga je zadivljeno sluala. Dugo se Liga pripremala za borbu s tim neprijateljem. Jai svetovi pomagali su slabijima da se naoruaju protiv neprijatelja, da se pripreme. Pomalo nalik na ovo nae pripremanje za susret sa Gaalima ovde. Jedna od vetina koju su uili, bila je sluanje misli, znam to, a bilo je tu i oruja, knjige pominju vatre koje su mogle da sagore itave planete i razore zvezde... I tako, u to vreme moj

narod je stigao sa svog matinog sveta na ovaj. Nije ih bilo mnogo. Nameravali su da se sprijatelje sa tvojim narodima i otkriju da li ovi ele da budu svet Lige i pridrue se protiv neprijatelja. Ali neprijatelj je doao. Brod koji je doveo moj narod vratio se odakle je poao, kako bi pomogao u ratu; neki su se vratili s njim, ponevi sa sobom i... dalekozborac putem koga su mogli da razgovaraju sa drugim svetovima. Ali drugi su ostali ovde ili da pomognu ovom svetu ako bi neprijatelj stigao ovamo ili zato to se nisu mogli vratiti: ne znamo. Njihovi zapisi kau jedino da je brod otiao. Belo metalno koplje, due od jednog celog grada, koje stoji uspravno na pramenu vatre. Postoje slike. Mislim da su verovali kako e se brod uskoro vratiti... To je bilo pre deset Godina. Kakav je bio ishod rata sa neprijateljem? Ne znamo. Ne znamo nita o onome to se dogodilo od dana kada je brod otiao. Neki od nas pretpostavljaju da rat mora da je bio izgubljen, a drugi da je dobijen, ali na jedvite jade i da je nekolicina ovde ostavljenih ljudi zaboravljena tokom godina vojevanja. Ko zna? Ako preivimo, jednog dana emo otkriti, ako niko nikada ne dode, napraviemo brod i otii da otkrijemo... Bio je pun enje, ironian. Roleri se vrtelo u glavi od tih bezdana vremena, prostora i nerazumevanja. S tim je teko iveti ree ona posle nekog vremena. Agat se nasmeja kao da je iznenaen. Ne... to nam podstie ponos. Ono to je teko jeste preiveti na svetu kome ne pripada. Pre pet Godina bili smo veliki narod. Pogledaj nas sada. Pria se da dalekoroeni nikada ne boluju, je li to istina? Da. Ne dobivamo vae bolesti, a nismo doneli svoje. Ali krvarimo kada se poseemo, zna... a i starimo, umiremo poput ljudskih bia... Pa naravno ree ona s odvratnou. On napusti dotadanji sarkazam. Naa nevolja je u tome to ne raamo dovoljno dece. Toliko pobaaja i mrtvoroenih, a tako malo ih se rodi. ula sam za to. Razmiljala sam. udno se ponaate. Zainjete decu u bilo koje doba godine, ak i za vreme zimskih ugara... zato je to tako? Nita mi tu ne moemo, takvi smo. On se ponovo nasmeja, posmatrajui je, ali ona je sada bila veoma ozbiljna. Ja sam roena u nevreme, za vreme Letnjeg ugara ree ona. I kod nas se to deava, ali veoma retko; shvata... kada se Zima zavri biu prestara da rodim Proleno dete. Nikada neu imati sina. Jednog od ovih dana neki starac e me uzeti za petu enu, a zimski ugar je zapoeo, kada doe Prolee biu stara... Tako u umreti bez dece. Za enu je bolje da se uopte ne rodi nego da se rodi u nevreme kao to je to bilo sa mnom... I jo neto, je li istina to kau, da dalekoroeni imaju samo po jednu enu? On klimnu. Oigledno je to za njega imalo isto znaenje kao za nju sleganje ramenima.

 Pa, onda nije ni udo to izumirete! On se nasmei, ali ona je navaljivala: Mnogo ena... mnogo sinova. Da si Tevaranin ve bi imao petoro ili desetoro dece! Ima li koje? Ne, nisam oenjen. Ali zar nikada nisi bio sa enom! Pa, jesam ree on, a zatim odsenije: Svakako! Ali kada elimo decu, venavamo se. Da si jedan od nas... Ali ja nisam jedan od vas ree on. Tiina dugo potraja. Konano on ree, prilino neno: Nisu navike i obiaji ti koji prave razlike. Ne znamo ta nije u redu, ali problem je u semenu. Neki lekari su mislili da je to zbog toga stoje ovo sunce drugaije od sunca pod kojim je roena naa rasa, da ono utie na nas, menja malopomalo seme u nama. A ta promena je pogubna. Ponovo meu njima zavlada tiina izvesno vreme. Kakav je bio taj drugi svet... tvoj dom? Postoje pesme koje ga opisuju ree on, ali kada ga ona stidljivo upita staje to pesma, on ne odgovori. Posle izvesnog vremena ree: Kod kue, svet je bio blii svom suncu i cela godina nije iznosila koliko jedna meseeva faza. Tako kau knjige. Pomisli samo, cela Zima traje samo devedeset dana... To ih oboje nagna da se nasmeju. Ne bi imao vremena ni vatru da zapali ree Roleri. Prava tama uranjala je u mranu umu. Staza pred njima postala je nerazluiva, majuan proek meu drveem koji je nalevo vodio ka njenom gradu, a nadesno ka njegovom. Ovde, izmeu, bio je samo vetar, suton, samoa. No se brzo sputala. No, zima, rat, vreme umiranja. Plaim se Zime ree ona veoma tiho. Svi se plaimo ree on. Kakva li e biti?... Poznavali smo samo sunevu svetlost. Niko meu njenima nikada nije prodro u njenu neustraivu, nehajnu samou uma; nemajui vrnjake, a i hotimice se izdvajajui, uvek je bila potpuno sama, ila svojim putem i nije joj bilo nimalo stalo ni do koga. Ali sada kada je svet postao siv i nita sem smrti nije bilo izvesno, sada kada je prvi put upoznala strah, srela je njega, tamnu priliku blizu kulostene iznad mora i zaula glas koji joj je prozborio u krvi. Zato me nikada ne pogleda? upita on. Pogledau ree ona ako ti to eli. Ali nije to uinila, mada je znala da njegov udan, senovit pogled poiva na njoj. Konano ona isprui ruku i on je prihvati. Oi su ti zlatne ree on. elim, elim... Ali da znaju da smo zajedno, ak i sada... Tvoj narod? Tvoji. Moji ne mare za to.

 A moji ne moraju da saznaju. Oboje su gotovo aputali, ali uurbano, bez zastajkivanja. Roleri. za dve noi od sada odlazim na sever. Znam. Kada se vratim... Ali ako se ne vrati! viknu devojka, pod pritiskom uasa koji ju je obuzeo sa krajem Jeseni, straha od hladnoe, smrti. Drao ju je uza se tiho joj govorei da e se vratiti. Dok je govorio oseala je otkucaje njegovog srca kao i otkucaje svoga. elim da ostanem s torbom ree ona, dok je on govorio: elim da ostanem s tobom. Oko njih je bilo tamno. Kada su ustali lagano se uputie u sivkastu tminu. Pola je s njim, prema njegovom gradu. Kuda moemo da odemo? ree on gorko se nasmejavi. Ovo nije kao ljubav u Leto... Postoji zaklon za lovce tamo niz greben... Nedostajae im u Tevaru. Ne proaputa ona neu im nedostajati.

SNEG

Glasnici su razaslati; sutra e ljudi Askatevara krenuti ka severu po irokom, nejasnom, utrtom putu koji je razdvajao njihovo podruje, dok e mala grupa iz Landina poi starim putem uz obalu. Poput Agata i Umaksuman je procenio da je bolje da se dve sile dre razdvojene do vee pred borbu. Povezivao ih je samo Voldov autoritet; Veina Umaksumanovih ljudi, mada veterani iz mnogih sukoba i okraja od pre zimskog mira, bili su nevoljni da pou u ovaj rat u nevreme; a jedna povea klika i to u njegovom rodu, toliko je prezirala ovaj savez sa dalekoroenima da su bili spremni da priinjavaju svakojake nevolje. Ukvet i ostali otvoreno su rekli da kada budu zavrili sa Gaalima svrie i sa vradbinarima. Agat se nije obazirao na ovo, predviajui da e pobeda izmeniti, a poraz okonati njihove predrasude; ali Umaksuman koji nije gledao toliko unapred bio je zabrinut. Nai izviai drae vas sve vreme na oku. Konano, Gaali nas moda nee ekati na granici. Dugaka dolina ispod Vrholitice bila bi pogodna za bitku ree Umaksuman svojim blistavim osmehom. Sreno, Altera! Sreno tebi, Umaksumane. Rastali su se kao prijatelji, ispod blatom obloene kamene kapije Zimskog grada. Dok se Agat okretao neto zalepra u sumranom poslepodnevnom vazduhu s one strane luka, jedna talasava, lelujava kretnja. On podie pogled zbunjen, a zatim se okrenu natrag. Pogledaj. Domorodac izie iz zidina i stade pored njega na trenutak, ugledavi prvi put ono o emu govore prie staraca. Agat je drao ispruenu ruku sa dlanom okrenutim navie. Treperava bela estica dodirnu mu zglavak i nestade. Dugaka ledina strnita i iskoritenih panjaka, potok, tamni poetak ume i udaljena brda ka jugu i zapadu, sve ovo kao da je sasvim lako podrhtavalo, kao da se povlailo, kada su retke pahulje pale s niskog neba, kovitlajui se i pomalo koso padajui, mada nije bilo vetra. Deji glasovi uzbueno su ciali iza njih meu visokim, iljatim, drvenim krovovima. Sneg je manji no to sam zamiljao ree konano Umaksuman sanjalaki. Mislio sam da e biti hladnije. Vazduh kao da je topliji nego ranije... Agat se tre iz zlokobne i arobne opinjenosti uskovitlanog padanja snega. Do skorog susreta na severu ree on i zatitivi vrat podizanjem krznenog okovratnika od udnog, istraivakog dodira siunih pahulja, krenu stazom ka Landinu. Zaavi na pola kilometra u umu on ugleda jedva oznaenu bonu stazu koja je vodila do lovakog zaklona i prolazei pored nje oseti kao da mu ilama struji tena svetlost. Hajde, hajde ree on sebi, nestrpljiv usled ponovljenog gubitka samokontrole. Raskrstio je do kraja sa elom stvari u kratkim razmacima koje je danas imao za razmiljanje. Sino je bilo sino. U redu, to je bilo to i nita vie. Pored injenice da je ona bila, ipak, hilf a on ljudsko bie, te stoga cela stvar nije imala budunosti, bilo je budalasto i zbog drugih stvari. Od kada je prvi put

ugledao njeno lice, na crnim stepenicama iznad plime, mislio je na nju i udeo da je vidi, kao kakav junoa koji ezne za prvom devojkom; a ako je postojalo ita to je mrzeo bila je to glupost, jogunasta glupost neobuzdane strasti. Ona je navodila ljude da preduzimaju slepe rizike, da se kockaju odista vanim stvarima zbog jednog jedinog trenutka poude, da gube kontrolu nad onim to ine. I tako, ba da bi sauvao kontrolu poao je sino s njom; bilo je to najpametnije to je mogao uiniti da bi se stvari sredile. Tako je to sebi jo jednom ponovio, hodajui veoma brzo, visoko uzdignute glave, dok je redak sneg poigravao oko njega. Noas e je ponovo sresti, iz istog razloga. Pri pomisli na to, bujica tople svetlosti i bolna radost prostrujae mu telom i umom; nije se obazreo na to. Sutra e biti na putu ka severu i ako se vrati, imae dovoljno vremena da objasni devojci kako sline noi vie nee biti mogue, kako vie nee biti zajednikog leanja na njegovom krznenom ogrtau u zaklonu u srcu ume, sa zvezdama nad glavom, hladnoom i dubokom tiinom svuda unaokolo... ne, ne vie... Potpuna srea koju mu je pruila stade da raste u njemu poput plime u kojoj su se gubile sve misli. On prestade da sebi bilo ta govori. Hodao je urno dugakim koracima kroz sve veu tamu ume i dok je koraao, tiho je pevuio, nesvestan da to ini, neku staru ljubavnu pesmu svoje izgnane rase. Sneg se jedva probijao kroz granje. Vrlo rano poelo je da se smrauje, mislio je pribliavajui se mestu gde se staza ravala i to je bila poslednja njegova misao kada ga neto epa za lanak u pola koraka i baci ga napred. Doekao se na ruke i ve se bio napola pridigao kada senka s njegove leve strane postade ovek, srebrnasto beo u sumraku, koji ga obori pre no to se uspravio. Pometen zvonjavom u uima, Agat stade da se otima neemu to ga je dralo i ponovo pokua da ustane. Postao je sasvim oamuen i nije razumeo ta se deava, mada je imao utisak da se to ve ranije dogodilo, kao i da se uopte ne dogaa. Bilo je jo nekoliko srebrnastih ljudi sa prugama po rukama i nogama koji su ga drali za ruke dok je jedan drugi doao i udario ga neim preko usta. Osetio je bol, tama je bila puna bola i besa. Divljim i vetim okretanjem celog tela on se oslobodio srebrnastih ljudi, zakaivi jednog pesnicom ispod vilice i odbacivi ga sa poprita okraja: ali bilo ih je sve vie i vie i drugi put nije uspeo da se oslobodi. Udarali su ga, a kada je lice zaklonio rukama i zagnjurio ga u blatnjavu stazu stali su da ga mlate po bokovima. Leao je priljubljen uz blagosloveno, bezopasno blato, pokuavajui da se sakrije, kada zau nekoga ko je veoma udno disao. Kroz tu buku takoe je uo Umaksumanov glas. ak i on, znai... Ali bilo mu je svejedno, samo da odu i ostave ga. Smrkavalo se vrlo rano. Bilo je mrano: potpuno mrano. Pokuao je da puzi napred. eleo je da stigne kui svojim ljudima koji bi mu pomogli. Bilo je toliko mrano da nije video svoje ake. Beumno i nevieno u potpunom crnilu sneg je padao na njega i oko njega na blato i plesnivo lie. eleo je da stigne kui. Bilo mu je veoma hladno. Pokuao je da ustane, ali za njega nije postojao ni istok ni zapad i obrvan bolom on spusti glavu na ruku. Doi pokuao je da pozove govorom uma

Alterana, ali bilo je teko dozvati toliko daleko u tamu. Izgledalo je lake mirno leati upravo ovde. Nieg lakeg. U jednoj visokoj kamenoj kui u Landinu, kraj vatre u kojoj je gorelo naplavljeno drvo, Ala Pasfal iznenada podie glavu sa knjige. Imala je jasan utisak da joj Jakob Agat odailje, ali nikakva poruka nije stigla. Bilo je to udno. Postojalo je premnogo udnih nusproizvoda, posledica i neobjanjivosti u vezi sa govorom uma; mnogi ljudi ovde u Landinu nisu ga nikada nauili, a i oni koji jesu upotrebljavali su ga veoma retko. Severnije, u koloniji Atlantika koristili su govor uma mnogo slobodnije. Ona sama bila je izbeglica iz Atlantike i seala se kako je za vreme Zime njenog detinjstva sve vreme razgovarala sa ostalima na taj nain. A posle smrti njene majke i oca od gladi, celu jednu meseevu fazu kasnije, stalno iznova, oseala je kako odailju k njoj, oseala je njihovo prisustvo u svom umu ali bez poruke, bez rei, tiina. Jakobe! Oslovila ga je, dugo i snano, ali odgovora nije bilo. U isto vreme u oruarnici, proveravajui jo jednom zalihe za ekspediciju, Huru Pilotson odjednom dade maha nelagodnosti koja ga je titala celog dana i povika: ta, do avola, Agat radi! Dosta kasni potvrdi jedan od momaka iz oruarnice. Da li je opet otiao u Tevar? Utvruje odnose sa bledolikima ree Pilotson, neveselo se zakikota, a zatim namrgodi. U redu, hajde da proverimo krznene kapute. U isto vreme, u sobi obloenoj drvetom nalik na saten boje slonovae Seiko Esmit brinu u beumni pla, krei ruke i borei se da mu ne odailje, da ga ne oslovi, ak i da ne izgovori glasno njegovo ime: Jakob! U isto vreme Rolerin um za trenutak preplavi potpuna tama. Ona jednostavno unu i ostade nepokretna tamo gde se zatekla. Nalazila se u zaklonu za lovce. Mislila je da je njeno odsustvo i veoma kasni povratak proao sino nezapaeno usled zbrke oko prelaska iz atora u ograen prostor rodovskih kua grada. Ali danas je bilo drugaije; ponovo je uspostavljen red i njen odlazak bio bi primeen. Stoga je otila jo za videla kao to je to esto inila, verujui da niko nee na to obratiti naroitu panju; uputila se zaobilaznim putem do zaklona, sklupala se tamo u svom krznu i ekala da padne mrak kada e on konano doi. Sneg je poeo da pada; gledajui ga, prispavalo joj se; posmatrala ga je pitajui se pospano ta e raditi sutra. Jer on e otii. A svi iz njenog klana znae da je odsustvovala celu no. Ali to je bilo sutra. Ve e se nekako samo od sebe srediti. Sada je noas, noas... i ona zadrema, ali iznenada se probudi i silno tre; uuri se na trenutak dok joj je um bio prazan, taman. Zatim se naglo uspravi i sa kremenom i kutijom kresiva zapali fenjer u kotarici koju je ponela sa sobom. Pri njegovom slabom sjaju uputila se nizbrdo dok nije nabasala na stazu, gde je zastala, a potom zavila ka zapadu. Jednom se zaustavi i ree: Altera... apatom. uma je bila potpuno tiha u noi.

Nastavila je dok ga nije nala, kako lei preko staze. Sneg, koji je sada gue padao, arao je prigueni sjaj fenjera, hvatao se za tlo umesto da se topi i ve je svojim belilom prekrio njegov iscepani kaput, pa ak i kosu. Njegova ruka, koju je prvu dotakla, bila je hladna i ona shvati da je mrtav. Sede na mokro, snegom uokvireno blato pored njega i poloi mu glavu na svoja kolena. On se pokrenu i zacvile to povrati Roleri. Prestade da glupim pokretima skida pranjavi sneg sa njegove kose i okovratnika i itav minut ostade ukoeno da sedi. Zatim ga ponovo spusti, ustade, automatski pokuavi da otre lepljivu krv sa ruke i uz pomo fenjera poe da se osvre oko staze traei neto. Nae ono to joj je bilo potrebno i dade se na posao. Meka, slaba suneva svetlost iskoeno se slivala u sobu. U toj toplini bilo je teko probuditi se i on nastavi da klizi nazad u vode sna, u duboko jezero bez plima i oseka. Ali svetlost bi ga uvek vraala; najzad se probudio, ugledavi visoke, sive zidove oko sebe i kosinu suneve svetlosti kroz staklo. Leao je mirno dok je snop vodenozlatne svetlosti bledeo i vraao se, klizio sa poda i sjedinjavao se na udaljenijem zidu, penjui se vie, crvenei. Ala Pasfal ue i videvi da je budan dade znak nekome iza sebe da ostane napolju. Zatvori vrata i kleknu pored njega. Alteranske kue bile su oskudno nametene; spavali su na slamaricama na podu sa prekrivkama, a kao stolice su uglavnom koristili tanke jastuke. Tako je Ala kleala i posmatrala Agata, smeuranog, crnog lica, jako osvetljenog crvenkastim snopom sunca. Na njenom licu nije se moglo proitati saaljenje dok ga je posmatrala. Premnogo toga je podnela, kao suvie mlada da bi ikada duboko iz nje izbili milosre i obzir, a u starosti je bila potpuno nepodlona saaljenju. Malo je zatresla glavom s jedne na drugu stranu dok je meko rekla: Jakobe... ta si uinio? On otkri da ga glava boli kada je pokuao da govori, te kako nije imao pravog odgovora ostade nem. ta si uinio... Kako sam stigao kui? upita on konano, tako jadno oblikujui rei razbijenim ustima da ona podie ruku kako bi ga zaustavila. Pita: kako si stigao ovamo? Ona te je donela. Hilf devojka. Napravila je neku vrstu nosiljke od grana i svog krzna, zavila te u to i vukla te preko grebena do kopnene kapije. Po noi i snegu. Na njoj nita nije ostalo sem rublja... morala je da iscepa tuniku kako bi te zavezala. Ti hilfovi su ilaviji od koe u koju se oblae. Ree da joj je sneg olakao da te vue... Vie nema snega. To je bilo preksino. Sve u svemu dobro si se odmorio. Ona mu nasu solju vode iz kraga i pomoe mu da pije. Nagnuto nad njim lice joj je izgledalo veoma staro, meko od starosti. Ona mu ree govorom uma, sa nevericom. Kako si mogao to da uini? Uvek si bio ponosan ovek, Jakobel On odgovori na isti nain, bez rei. Prevedeno u rei ono to joj je rekao glasilo je: Ne mogu vie bez nje.

Starica fiziki ustuknu od siline njegove strasti i kao da se brani glasno progovori: Kakvo si samo vreme izabrao da se upusti u ljubav, u romansu! Sada kada svi zavise od tebe... On ponovi ono to je rekao, jer to je bila istina i sve to joj je mogao rei. Ona ga grubo oslovi govorom uma. Ali ti je nee oeniti, tako da se mora nauiti da bude bez nje. On jedino odvrati. Ne. Ona ponovo zakratko sede na pete. Kad joj se um ponovo otvori prema njegovom, bilo je to puno gorine. Dobro, nastavi, uostalom svejedno je. U ovom asu ta god da uinimo, bilo ko od nas, sam ili svi skupa, pogreno je. Ne moemo uraditi ono to je ispravno, ono to donosi sreu. Moemo samo nastaviti da izvravamo samoubistvo, malopomalo, jedan po jedan. Dok svi ne nestanemo, dok Alt ere ne nestane, dok svi izgnanici ne budu mrtvi... Ala upade joj on glasno u re, potresen njenim oajanjem Iju... ljudi su otili... ? Koji ljudi? Naa vojska? izgovori ona sarkastino. Da li su odmarirali jue na sever... bez tebe? Pilotson... Da ih je Pilotson ikuda poveo to bi onda bilo da napadnu Tevar. Da te osvete. .lue je bio lud od besa. A oni... Hilfovi? Ne, svakako da nisu otili. Kada je obelodanjeno da se Voldova ker iskrada da bi spavala sa jednim dalekoroenim u umi, Voldova klika je bila ismejana i iskazano joj je nepoverenje... to ti je valjda jasno? Svakako, lake je videti stvar naposletku; ali trebalo je da pomislim... Za ime boje, Ala. U redu. Niko nije otiao na sever. Sedimo ovde i ekamo da Gaali stignu kada im se prohte. Jakob Agat leao je veoma mirno, upirui se da ne padne naglavce, unazad u prazninu koja je leala ispod njega. Bila je to prazna i stvarna provalija njegovog vlastitog ponosa: samozavaravajua nadmenost iz koje su proizlazili svi njegovi postupci: la. Ako potone, ne mari. Ali ta e biti sa njegovim narodom koga je on izdao ? Ala ga oslovi posle kraeg vremena: Jakobe, to je ionako bila vrlo mala nada. Uinio si to si mogao. ovek i neovek ne mogu delati zajedno. Sest stotina zemaljskih godina pogreaka trebalo je to da ti kau. Tvoja ludost predstavljala je samo izgovor za to. Da se nisu okomili na nas zbog toga morali bi uskoro neto drugo da izmisle. Oni su nai neprijatelji isto koliko i Gaali. Ili Zima. Ili sve ostalo na ovoj planeti koja nas ne eli. Moemo sklopiti savez samo meusobno. Preputeni smo sami sebi. Nikada ne prui ruku nijednom stvorenju koje pripada ovom svetu. On odvrati svoj um od njenog, nesposoban da podnese konanost njenog

oajanja. Pokuao je da lei zatvoren u sebe, povuen, ali neto ga je neprekidno brinulo, optereivalo mu savest, dok mu iznenada ne postade jasno te promuca napreui se da ustane: Gde je ona? Niste je valjda poslali nazad... Odevena u belu alteransku odoru, Roleri je sedela prekrtenih nogu, malo dalje od njega nego to je Ala sedela. Ala bee otila; Roleri je sedela tamo neim zaposlena, kako se inilo popravljajui sandalu. Izgledalo je da nije primetila da je govorio; moda je govorio samo u snu. Ali ona onda ree svojim lakim glasom: Ta starica te je uznemirila. Mogla je da prieka. ta sad moe uiniti?... Mislim da niko od njih ne zna da napravi ni est koraka bez tebe. Poslednje rumenilo suneve svetlosti sjalo je zatamnjenom raskoi na zidu iza nje. Sedela je smirenog lica, oborenih oiju kao i uvek, udubljena u popravljanje sandale. I krivica i bol iilee u njenom prisustvu i poprimie svoje odgovarajue razmere. Sa njom, bio je ono to jeste. On izgovori glasno njeno ime. Oh, spavaj sada; boli te kad govori ree ona uz iskru svog bojaljivog ruganja. Hoe li ostati? upita on. Da. Kao moja ena bio je uporan, sveden usled potrebe i bola na golu sutinu. Zamiljao je da bi je njeni ubili kada bi im se vratila, a nije bio siguran ta bi joj njegovi mogli uiniti. Predstavljao je njenu jedinu odbranu i eleo je da ta odbrana bude pouzdana. Ona pognu glavu kao da prihvata, no nije dobro poznavao njene kretnje da bi mogao biti siguran. Razmiljao je malo o njenoj sadanjoj mirnoi. Ovo malo vremena to ju je spoznavao uvek je bila brza u pokretima i iskazivanju oseanja. Ali to je uistinu bilo malo vremena... Dok je sedela tamo radei njena mirnoa ue u njega i sa njom je oseao kako snaga poinje da mu se vraa.

NAJEZDA

Iznad vrhova krovova jarko je gorela zvezda ije uzdizanje je nagovetavalo poetak Zime; bila je isto onako neveselo jarka kao to je se Void seao iz svog deatva pre ezdeset meseevih faza. ak se i veliki, vitki meseev srp na naspramnoj strani neba inio bledim od Snene zvezde. Nova meseeva faza je poela, kao i novo godinje doba. Ali ne s povoljnim znamenjem. Da li je bilo tano ono to su dalekoroeni obino govorili, da je mesec svet poput Askatevara i drugih podruja, mada bez ivih stvorenja; a zvezde svetovi, gde su ljudi i zveri iveli i gde su se leta i zime smenjivali?... Kakva bi vrsta ljudi prebivala na Snenoj zvezdi? Uasna bia, bela kao sneg, sa bledim, bezusnim ustima i uarenim oima, nahrupie kroz Voldovu matu. On zatrese glavom i pokua da obrati panju na ono to su ostali Najstariji govorili. Glasnici su se vratili posle samo pet dana sa razliitim glasinama sa severa; i Najstariji su zapalili vatru u velikom dvoritu Tevara i odrali su udaranje kamena o kamen. Void je doao poslednji i zatvorio je krug, jer se niko drugi nije usuivao da to uini; ali to nije imalo znaaja, bilo je za njega poniavajue. Jer rat koji je objavio nije odvojevan, ljudi koje je poslao nisu otili, a savez koji je sklopio bio je raskinut. Pored njega, isto tako tih kao i on, sedeo je Umaksuman. Ostali su vikali i svaali se to ih nikuda nije vodilo. ta su oekivali? Nikakav ritam nije proisticao iz udaranja kamena o kamen, ve se sve svrilo na lupi i neslaganju. Posle toga, da li su mogli da oekuju da se u bilo emu sloe ? Budale, budale, mislio je Void, zurei u vatru koja je bila predaleko da bi ga zagrejala. Ostali su bili uglavnom mlaarija, mogli su da zadre toplotu mladou i viui jedan na drugog. Ali on je bio starac koga krzna nisu grejala kada je bio napolju ispod blistave Snene zvezde na zimskom vetru. Noge su ga sada bolele od zime, u grudima je oseao smetnje i nije znao niti ga se ticalo zbog ega se svi oni svaaju. Umaksuman iznenada skoi na noge. Sluajte! ree on, i grmljavina njegovog glasa (To je nasledio od mene, pomisli Void) obuzda ih, mada su se jo ula mrmljanja i ruganja. Do sada, mada je svima bilo jasno ta se dogodilo, o neposrednom razlogu ili izgovoru za njihovu svau sa Lansinom jo nije bilo govora van zidina Voldove rodovske kue; jednostavno je bilo objavljeno da Umaksuman nee predvoditi vojsku u napad, da nee biti napada, da e moda doi do napada dalekoroenih. Oni iz ostalih kua koji nisu nita znali o Roleri ili Agatu znali su ta je stvarni povod: borba za mo izmeu klika u najmonijem klanu. To se prikriveno provlailo kroz svaiji govor u dananjem udaranju kamena o kamen, iji je povod bio, nominalno, da li se prema dalekoroenima treba odnositi kao prema neprijateljima kada ih sretnu van zidina. Tada progovori Umaksuman: Sluajte Najstariji od Tevara! Kaete ovo, kaete ono, ali nita vam vie nije ostalo da kaete. Gaali dolaze: za tri dana bie ovde. Uutite i naotrite koplja, uvajte kapije i zidine, jer neprijatelj dolazi, idu na nas... shvatate! On isprui ruku ka severu i mnogi se okrenue i zagledae

tamo gde je pokazao, kao da oekuju horde Najezde da prodru tog trenutka kroz zid, toliko je estok bio Umaksumanov govor. Zato nisi uvao kapiju kroz koju je izila tvoja roakinja, Umaksumane? Sada je izreeno. Ona je i tvoja roakinja, Ukvete ree Umaksuman gnevno. Jedan od njih bio je Voldov sin, drugi njegov unuk; govorili su o njegovoj keri. Prvi put u ivotu Void je upoznao stid, opipljiv, bespomoan stid pred svim najboljim ljudima svog naroda. Sedeo je nepomino, pognute glave. Da, jeste; ali zahvaljujui meni na rod nije osramoen! Ja i moja braa izbili smo zube s prljavog lica onog s kojim je legla i taman sam hteo da ga kastriram kao to se kastriraju mujaci ivotinja, ali onda si nas ti, Umaksumane, zaustavio. Zaustavio si nas svojim bezumnim govorom... Zaustavio sam te da nam dalekoroeni ne bi postali neprijatelji kao i Gaali, ti budalo! Ona je dovoljno stara da spava sa ovekom ako to eli, a ovo nije... On nije ovek, roae, a ja nisam budala! Jesi budala, Ukvete, jer si ovo iskoristio kao mogunost da izazove svau sa dalekoroenima i tako si proigrao nau jedinu priliku da skrenemo Gaale! Ne ujem te, laljive, izdajnice! Sreli su se uz pokli u sredini kruga, sa isukanim sekirama. Void ustade. Ljudi koji su sedeli blizu njega podigoe poglede oekujui da e on, kao Najstariji i kao poglavar klana, spreiti borbu. Ali on to nije uinio. Okrenuo se od prekinutog kruga i u tiini, ukrueno vukui svoje nezgrapne noge ode niz prolaz izmeu visokih, strmih krovova, ispod nadnetih streha, do kue svog roda. Tegobno se spustio niz zemljane stepenice u zaguljivu toplotu ogromne ukopane odaje. Deaci i ene stadoe da ga zapitkuju da li je udaranje kamena o kamen zavreno i zato je doao sam. Umaksuman i Ukvet se bore ree on da bi ih se oslobodio i sede pored vatre, nogu smetenih tik uz vatrenu jamu. Ovo nee na dobro izii. Nita dobro vie ni iz ega nee izii. Kada su uplakane ene unele telo njegovog unuka Ukveta, debeo trag krvi kapao je za njima iz lobanje prepolovljene sekirom, a on je samo i dalje nastavio da zuri ne pokrenuvi se i ne progovorivi ni rei. Umaksuman ga je ubio, njegov roak, njegov brat vritala je Ukvetova ena na Volda, koji uopte nije podigao glavu. Konano je polagano pogledao unaokolo ka njima poput neke stare ivotinje koju su opkolili lovci i rekao promuklim glasom: utite... zar ne moete da utite... Sledeeg dana ponovo je padao sneg. Sahranili su .Ukveta, prvog mrtvaca Zime, a sneg je pao na lice lea pre no to je grob bio zatrpan. Void je tada i

kasnije mislio na Umaksumana, otpadnika, samog u brdima, na snegu. ta je bilo bolje? Jezik mu je bio oteao i nije eleo da govori. Ostao je pored vatre i ponekad nije bio siguran da li je napolju dan ili no. Nije dobro spavao; nekako se inilo da se stalno budi. Upravo se budio kada je napolju, iznad povrine, zapoela buka. ene utrae vritei iz pobonih soba, podiui u naruja svoje maliane roene u Jesen. Gaali, Gaali! kretale su. Ostale su bile tihe onako kako dolikuje enama velike kue, sredile su nered i sele da ekaju. Nijedan mukarac nije doao po Volda. Znao je da vie nije bio poglavar; ali zar vie nije bio mukarac? Mora li ostati uz vatru sa bebama i enama, u rupi u tlu? Podneo je javnu sramotu, ali nije mogao da podnese gubitak samopotovanja; tresui se pomalo on ustade i stade da premee po svojoj staroj obojenoj krinji traei konu odeu i teko koplje, koplje kojim je ubio snenog demona bez iije pomoi, jednom vrlo davno. Sada je bio ukoen i teak i od tada su prola mnoga blistava doba, ali bio je isti ovek, onaj isti koji je ubijao tim kopljem u snegu jedne druge zime. Zar nije bio isti ovek? Nisu smeli da ga ostave ovde pored vatre, kada je neprijatelj doao. Glupave ene iz njegovog roda okupie se oko njega cvilei, te ga pometoe i razljutie. Ali stara Kerli ih je sve odvukla, vratila mu koplje koje mu je jedna od njih oduzela i privrstila mu uz vrat kep od sivog krzna korija koji mu je jesenas izradila. Postojala je bar jedna koja je znala ta znai biti mukarac. Posmatrala ga je bez rei i on je oseao njen aloban ponos. Tako je otiao veoma uspravnog dranja. Ona je bila zlovoljna starica, a on budalasti starac, ali ponos je sauvan. Ispeo se napolje u hladno, jasno podne i odmah zauo s one strane zidina povike na nepoznatom jeziku. Mukarci su bili okupljeni na etvrtastom uzdignuu iznad dimnjare kue odsutnosti. Oslobodie mu prolaz kada se pomolio na vrhu merdevina. Dahtao je i tresao se tako da u prvi mah nita nije mogao da vidi. Tada ugleda. Naas zaboravi na sve drugo opinjen neverovatnim prizorom. Dolina koja je krivudala sa severa ka jugu du podnoja brda Tevar do rene doline istono od ume bila je ispunjena ispunjena poput reke za vreme poplava, vrvela je, prenatrpana ljudima. Kretali su se ka jugu, sporo, neuredno, poput tamne bujice, koja se irila i skupljala, zaustavljala i kretala uz poklike, povike, dozivanja, kripu, fijukanje bieva, promuklo njakanje hanova, pla beba, nemelodino pojanje onih koji su vukli travoise; blesak boje iz smotanog crvenog atora od pusta, sa obojenih grivni jedne ene, jednog crvenog pera, vrha koplja; smrad, buka, kretanje stalno kretanje, kretanje ka jugu, Najezda. Ali u svom prolovremenu nikada nije bilo ovakve Najezde, nikada ih nije bilo ovoliko zajedno. Dokle god je pogled sezao uz dolinu koja se irila prema severu dolazilo ih je jo vie, a iza ovih jo, i opet jo. A to su bile samo ene, maliani i prtljag...

Spram te spore bujice ljudi Zimski grad od Tevara nije bio nita. Tek oblutak na ivici nabujale reke. U prvi mah Void oseti muninu, zatim skupi hrabrost i ree: Ovo je divno... I bilo je, ta seoba svih naroda severa. Bilo mu je milo to je to video. ovek pored njega, jedan Najstariji, Anveld od roda Siokmana, slegnu ramenima i mirno odgovori: Ali to je na kraj. Ako se ovde zaustave. Ovi nee. Ali iza njih dolaze ratnici. Bili su toliko snani, toliko brojano nadmoni, da su im ratnici ili pozadi... Bie im noas potrebne nae zalihe i naa stada da nahrane sve ove nastavi Anveld. im ovi prou, napae. Poalji, onda, nae ene i decu u brda prema zapadu. Ovaj grad predstavlja samo zamku protiv takve jedne sile. Sluam ree Anveld i slegnu ramenima u znak da se slae. Odmah... brzo... pre no to nas Gaali opkole. Ovo je reeno i sasluano. Ali ostali kau da ne moemo poslati ene napolje da se same brane dok mi ostajemo u zaklonu zidina. Poimo onda s njima zareza Void. Zar mukarci Tevara ne mogu da donesu odluku? Nemaju vou ree Anveld. Slede as ovog mukarca, as onog, pa nijednog. Rei neto vie znailo bi da krivi Volda i njegove roake; nije rekao nita vie sem: Ostaemo ovde i ekaemo da nas unite. Idem da poaljem svoje ene napolje ree Void, razljuen Anveldovom hladnom bespomonou, i napusti velianstven prizor Najezde, da bi se spustio niz merdevine i otiao da kae ljudima svog roda da se spasu dok postoji makar mala mogunost za to. Mislio je da poe s njima. Jer nije imalo svrhe voditi tako neravnopravnu borbu, a neki, bar neki od ljudi iz Tevara moraju preiveti. Ali mladi mukarci iz njegovog klana nisu se sloili i nisu eleli da posluaju njegovo nareenje. Ostae i borie se. Ali izginuete ree Void a vae ene i deca mogli bi slobodno otii... ako ne budu ovde s vama. Jezik mu je opet bio odebljao. Jedva su se strpeli da zavri. Pobediemo Gaale ree jedan mladi unuk. Mi smo ratnici! Tevar je snaan grad, Najstariji ree drugi, uverljivo mu laskajui. Rekao si nam i uio si nas da ga dobro sagradimo. Odolee Zimi ree Void. Ali ne i mnotvu od deset hiljada ratnika. Radije bih da vidim svoje ene kako umiru od zime u golim brdima, nego kako ive kao nalonice i robinje Gaala. Ali nisu ga sluali, ve su samo ekali da zavri sa priom. On ponovo izie, ali bio je suvie klonuo da bi se opet popeo uz merdevine do izdignua. Pronaao je sebi mesto za ekanje van puta onih koji su dolazili i

odlazili uskim prolazima: jednu niu pored potpornog stuba junog zida, nedaleko od kapije. Da se popeo na kosi stub od blata i cigle mogao je da pogleda preko zida i posmatra Najezdu kako prolazi; kada bi vetar prodro ispod kepa mogao je da une, brade uz kolena i tako se zakloni u uglu. Izvesno vreme tu ga je i sunce grejalo. uurio se na njegovoj toploti i nije mnogo razmiljao. Jednom ili dvaput pogledao je sunce, sunce Zime, staro, slabo u svom poznom dobu. Zimske trave, kratkovene, naglo procvetale siune biljke, koje e rasti izmeu meave i sredine Zime, kada se sneg nije topio i nita nije ivelo do snenih useva bez korena, ve su nicale kroz izgaeno tlo ispod zida. Uvek je neto ivelo, svako stvorenje je ekalo svoje vreme tokom velike Godine, cvetajui i umirui da bi ponovo ekalo. Protekoe dugi asovi. uo se pla i vika u severozapadnom uglu zidina. Ljudi su protravali putevima malog grada, prolazima dovoljno irokim za jednog oveka i ispod streha koje su strile. Zatim je grmljavina povika bila Voldu iza leda i van kapije s njegove leve strane. Visoka drvena sklizna kapija, koja se podizala iznutra pomou dugakih koluturnika, kripala je u svom okviru. Udarali su o nju ovnom. Void se s mukom podie; tako se ukoio sedei tamo na hladnoi da nije oseao noge. Na trenutak se osloni o koplje, zatim se osloni leima o stub i pripravi koplje, ne za bacanje ve za upotrebu na maloj udaljenosti. Gaali mora da su upotrebljavali lestve, jer ve su bili u gradu na severnoj strani; mogao je to da utvrdi po buci. Iznad krovova promae jedno prejako hitnuto koplje. Kapija ponovo zakripa. U starim danima nisu imali lestve i ovnove, nisu dolazili u hiljadama ve kao odrpana plemena, kukaviki varvarska, koja su beala prema jugu ispred Zime, ne ostajui da ive i umru na vlastitom podruju kao to su to inili pravi ljudi... Naie jedan irokog, belog lica i crvenog pera u rogu, blatom namazane kose, trei da otvori kapiju iznutra. Void istupi jedan korak i ree: Stani tamo! Gaal se osvrnu, a starac zari svoje est stopa dugako koplje gvozdenog vrha u neprijateljev bok ispod rebara. Jo je pokuavao da ga izvue iz drhtavog tela kada, iza njega, kapija grada poe da se raspada. Bio je to straan prizor, drvo koje se raspada poput istrulele koe, prednji deo debelog balvana koji se pomalja. Void ostavi svoje koplje u Gaalovom stomaku i otra prolazom, tromo, spotiui se, prema kui svoga roda. iljati, drveni krovovi grada goreli su ispred njega.

U TUINSKOM GRADU

Najudnija stvar u svoj udnovatosti ove kue bio je crte na zidu velike odaje u prizemlju. Kada je Agat otiao i odaje postale samrtno mirne stajala je zurei u ovu sliku dok slika nije postala svet, a ona zid. A taj svet bio je mrea: duboka mrea, poput isprepletenih grana u umama, poput izukrtanih vodenih struja, srebrnasta, siva, crna proarana zelenim, ruiastim i utim kao sunce. Kada je neko posmatrao njihovu duboku mreu video je u njoj, kroz nju, utkano u nju i spleteno, male i velike are i oblija, ivotinje, drvee, trave, mukarce i ene i ostala bia, od kojih su neka liila na dalekoroene, a neka ne; i udne oblike, kutije postavljene na okrugle nogare, ptice, sekire, srebrna koplja, vatrena pera, lica koja to nisu bila, kamenje s krilima i jedno drvo ije lie su bile zvezde. ta je to? upita ona dalekorodenu enu koju je Agat zamolio da pazi na nju, njegovu roakinju. Ova uzvrati ljubazno, ali bilo je oigledno da ju je to stajalo truda: Crte, slika... tvoj narod pravi slike, zar ne? Da, pomalo. O emu govori? O drugim svetovima i naem domu. Vidi ljude na njoj... Naslikao ju je odavno, prve Godine naeg izgnanstva, jedan od Esmitovih sinova. ta je ono? upre prstom Roleri, sa pristojne udaljenosti. Zgrada... velika dvorana Lige na svetu zvanom Davenant. A ono? Vazkol. Sluam ponovo ree utivo Roleri, ovde se sve vreme ophodila najutivije to je znala, ali kada joj se uini da Seiko Esmit nije razumela tu utivu frazu, ona upita: ta je to vazkol ? Dalekoroena ena napui malo usne i ree nemarno: Jedna... stvar u kojoj se vozi, poput... pa, vi ak ne koristite ni tokove, kako da ti objasnim? Videla si naa kola na tokove? Da? Pa, ovo su bila kola u kojima se vozilo, s tim to su letela po nebu! Moe li tvoj narod danas napraviti takva kola? upita Roleri iz iste znatielje, ali Seiko pogreno protumai pitanje. Ogoreno odvrati: Ne. Kako smo mogli ovde da odrimo takve vetine, kada nam Zakon zabranjuje da se uzdignemo iznad vaeg nivoa? Za est stotina godina va narod nije uspeo da shvati upotrebu tokova! Usamljena na ovom udnom mestu, izgnana od svojih i sada sama bez Agata, Roleri se plaila. Seiko Esmit, svake osobe i svake stvari koju je srela. Ali nije htela da dopusti da je omalovaava jedna ljubomorna ena i to starija ena. Ona ree: Pitam da bih nauila. Ali mislim da tvoj narod nije ovde ve est stotina godina. est stotina naih godina je ovdanjih deset Godina. Trenutak kasnije Seiko Esmit nastavi: Shvata, mi ne znamo sve o vazkolima kao ni o mnogim drugim stvarima koje su nekada pripadale naem narodu, jer kada su nai preci doli ovamo poloili su zakletvu da e se pridravati zakona Lige, koji im je

zabranjivao da upotrebljavaju mnoge stvari koje su bile razliite od stvari to ih je koristio domorodaki narod. To se nazivalo kulturni embargo. S vremenom bismo vas nauili kako da pravite stvari kao to su kola sa tokovima, ali brod je otiao. Nekolicina nas je ostala ovde, od Lige nije bilo ni glasa, a u to vreme smo medu vaim narodima imali mnogo neprijatelja. Bilo nam je teko da se pridravamo Zakona, a i da zadrimo ono to smo imali i znali. Tako smo moda izgubili mnogo vetine i znanja. Ne znamo. Bio je to udan Zakon promrmlja Roleri. Stvoren je za vae dobro... ne nae ree Seiko svojim uurbanim glasom sa tvrdim upadljivim naglaskom dalekoroenih kao to je bio i Agatov. U kanonima Lige, koje smo prouavali kao deca, napisano je: Nikakva religija niti kongruenca ne srne se iriti, nikakva tehnika niti teorija ne srne biti poduavana, ni kakav kulturni milje niti obrazac ne srne se izvesti, paraverbalni govor ne srne se koristiti sa neupuenima visokointeligentnim oblicima ivota, na bilo kojoj kolonijskoj planeti sve dok oblasno vee ne presudi uz pristanak ili sa plenumom da je jedna takva planeta spremna za kontrolu ili za lanstvo... To znai, shvata, da je trebalo da ivimo upravo onako kako vi ivite. A ako to ne bismo, znailo bi da smo prekrili vlastiti Zakon. Nama nije naudio ree Roleri ni vama koristio. Ne moe prosuivati o nama ree Seiko s hladnim gnevom; zatim ponovo ovlada sobom. Poslovi ekaju. Hoe li poi? Roleri pokorno krenu za Seiko. Ali jo jednom baci pogled na crte dok su odlazile. Posedovao je veu celovitost od bilo kog predme: ta koji je ikada videla. Njegova tmurna, srebrnasta, rastrojavajua sloenost uticala je na nju poput Agatovog prisustva; a kada je on bio s njom, plaila se njega, ali nieg drugog. Nieg, nikog. Borci Landina su otili. Polagali su neku nadu u gerilske napade i zasede, u pourivanje Gaala prema jugozapadu, ka manje agresivnim rtvama. Bila je to puka nada; i ene su radile na pripremanju grada za opsadu. Seiko i Roleri javile su se u dvoranu Lige na velikom trgu i bile su dodeljene da ispomau oko stada hana sa dugakih polja juno od grada. Dvadeset ena ode zajedno; svaka koja je kao i ona napustila dvoranu dobila je jedno pakovanje hleba i hanskog sira, jer e biti odsutne celog dana. Kako je stone hrane bilo malo stada su bila daleko na jugu izmeu plae i obalskih grebena. ene su peaile oko osam milja na jug, a zatim su krenule natrag, krivudavo skupljajui i terajui mala, tiha kudrava stvorenja u sve veem i veem broju. Roleri je sada sagledala ene dalekoroenih u novoj svetlosti. Izgledale su nene, detinjaste u svojoj mekoj, lakoj odei, brzo su govorile i brzo mislile. Ali ovde su bile napolju, na ledom oivienom strnitu brda, u krznima i pantalonama kao ene, ljudi, terajui spora, kudrava stada ka severnom vetru, radei zajedno, mudro i odluno. Bile su sposobni gonii, izgledalo je kao da predvode, a ne teraju ivotinje, kao da su imale neku vlast nad njima. Stigle su do puta ka

morskoj kapiji posle zalaska sunca, aica ena u kudravom moru kaskanja, ivotinja visokih bedara. Kada se na vidiku pojavie zidine Landina jedna ena podie glas i zapeva. Roleri nikada nije ula da glas igra ovu igru sa visinom i ritmom. Oi joj zatreptae, u grlu oseti bol, a stopala stadoe da daju ritam te muzike po tamnom putu. Pevanje se prenosilo od glasa do glasa goredole po putu; pevale su o izgubljenom domu koji nikada nisu upoznale, o istkanoj odei i uivenim draguljima na njoj, o ratnicima ubijenim u ratu; bila je tu i pesma o devojci koja je poludela od ljubavi i skoila u more: O, talasi kotrljaju se daleko pred plimom... Slatkih glasova, pretakajui tugu u pesmu, dole su sa stadima, dvadeset ena koje su hodale po vetrovitoj tami. Naila je plima, mekana tmina povrh dina s njihove leve strane. Baklje na visokim zidinama svetlele su pred njima, stvarajui od grada Izgnanstva ostrvo svetlosti. Sada se sva hrana u Landinu strogo racionalisala. Ljudi su jeli zajedno u jednoj od velikih zgrada oko trga ili ako su eleli nosili su svoja sledovanja kuama. ene koje su gonile stada, zakasnile su. Posle urne veere u udnoj zgradi zvanoj pazorite Roleri ode sa Seiko Esmit u kuu ene Ale Rasfal. Radije bi otila u Agatovu praznu kuu i bila tamo sama, ali inila je sve to se od nje trailo. Vie nije bila devojica i vie nije bila slobodna. Bila je ena jednog Alterana i zatvorenik na izdravanju kazne. Prvi put u ivotu ona je posluala. U ognjitu nije gorela vatra, pa ipak je visoka soba bila topla; svetiljke bez fitilja gorele su u staklenim kavezima na zidu. U ovoj kui velikoj kao to je bila kua celog jednog roda u Tevaru, ivela je sama jedna starica. Kako li su podnosili usamljenost? I kako su odravali toplotu i svetlost Leta unutar zidina? Preko cele Godine iveli su u tim kuama, ceo ivot, nikada nisu lutali, nikada iveli u atorima napolju u brdima, u prostranim letnjozemljama, lutajui... Roleri uspravi uspavanu glavu i baci pogled na staricu, Pasfal, da bi videla je li opazila njenu pospanost. Jeste. Starica je sve videla; i mrzela je Roleri. Kao i svi ostali Alterani, ti Najstariji od dalekoroenih. Mrzeli su je jer su ljubomorno voleli Jakoba Agata; jer ju je uzeo za enu; jer je ona bila ljudsko bie, a oni nisu. Jedan od njih je govorio neto o Tevaru, neto vrlo udno u ta nije mogla da poveruje. Ona obori pogled, ali strah mora da se pokazao na njenom licu, jer je jedan od mukaraca, Dermat Altera, prestao da slua ostale i rekao joj: Roleri, zar nisi znala da je Tevar izgubljen? Sluam proaputa ona. Nai ljudi pouruju Gaale sa zapada celog dana objasni dalekoroeni. Kada su gaalski ratnici napali Tevar, mi smo napali njihove nosioce prtljaga i bivake koje su podizale njihove ene istono od ume. To je neke od njih odvuklo, tako da je izvestan broj Tevarana umakao... ali su se oni i nai ljudi ratrkali. Neki su sada ovde; u stvari, ne znamo ta je sa ostalima, sem da je no hladna i da su napolju u brdima...

Roleri je sedela bez rei. Bila je vrlo umorna i nije razumela. Zimski grad je zauzet, uniten. Moe li to biti istina? Napustila je svoj narod; sada su svi bili mrtvi ili bez doma u brdima ove zimske noi. Ostala je sama. Tuinci su govorili i govorili svojim tekim glasovima. Na trenutak Roleri je imala privid za koji je znala da je privid, da joj se na akama i zglobovima uhvatila tanka skrama krvi. Osetila je izvesnu muninu, ali vie nije bila pospana; povremeno je imala utisak kako ulazi u granino podruje, prvi stepen Odsutnosti. Jasne, hladne oi starice, vetice Pasfal, zurile su u nju. Nije mogla da se pokrene. Nije znala kuda da ide. Svi su bili mrtvi. Zatim nastupi promena. Liilo je na neku malu svetlost daleko u tami. Ona ree glasno, mada tako blago da su je samo oni najblii uli: Agat dolazi ovamo. Da li ti se obraa umom? upita otro Ala Pasfal. Roleri se na trenutak zagleda u vazduh pored starice koje se plaila; nije je videla: On dolazi ovamo ponovi ona. On verovatno ne odailje, Ala ree jedan koga su zvali Pilotson. Oni su u postojanoj vezi do izvesnog stepena. Gluposti, Huru. Zato gluposti? Rekao nam je da je veoma snano odailjao ka njoj na plai i da se probio; mora da je prirodna. I to je uspostavilo vezu. Dogaalo se to i ranije. Meu ljudskim parovima, da ree starica. Neobueno dete ne moe da prima ili odailje paraverbalnu poruku, Huru; prirodni je najreda stvar na svetu. A ovo je hilf, ne ljudsko bie! Roleri je u meuvremenu ustala, skliznula iz kruga i otila do vrata. Otvorila ih je. Napolju je bila prazna tama i hladnoa. Pogledala je uz ulicu i za trenutak razaznala nekog oveka kako dolazi niz nju iscrpljen, laganim korakom. On ue u snop ute svetlosti koji je dopirao kroz otvorena vrata, ispruivi ruku da bi dohvatio njenu i bez daha, izgovori njeno ime. Njegov osmeh pokaza da mu nedostaju tri prednja zuba; oko glave mu je bio obavijen pocrneo zavoj pod krznenom kapom; bio je posiveo od umora i bola. Bio je napolju u brdima od kada su Gaali uli u podruje Askatevara, pre tri dana i dve noi. Daj mi malo vode da popijem ree on meko Roleri, a zatim ude na svetlost, dok su se ostali okupljali oko njega. Roleri pronae prostoriju za kuvanje i u njoj metalni pisak sa cvetom na vrhu koji se okree da bi iz piska tekla voda; u Agatovoj kui nalazio se isti takav ureaj. Nigde nije videla nikakve inije ili olje, stoga uhvati vodu u zadignutu konu tuniku i tako je odnese svom muu u drugu prostoriju. On dostojanstveno ispi iz njene tunike. Ostali su samo zurili, a Pasfal otro ree: U kredencu ima olja. Ali ona vie nije bila vetica; njena zloba je splasla poput proerdane strele. Roleri kleknu pored Agata i zau njegov glas.

GERILCI

Vreme je ponovo otoplilo posle prvog snega. Bilo je sunca, malo kie, severozapadnog vetra, blagog mraza nou, onoliko koliko ga je bilo i cele poslednje meseeve faze s Jeseni. Zima nije bila toliko drugaija od onoga to je ranije bilo; bilo je pomalo teko verovati izvetajima o prethodnim Godinama koji su govorili o snenim padavinama od deset stopa i o itavim meseevim fazama tokom kojih se led nikada nije topio. Moda to dolazi kasnije. Problem su sada bili Gaali... Gotovo ne obraajui panju na Agatove gerilce, mada je naneo izvesne ozbiljne rane bonim delovima njihove vojske, severnjaci su se u brzom maru slivali kroz podruje Askatevara, ulogorili se istono od ume i sada, treeg dana, opsedali Zimski grad. Meutim, nisu ga unitavali; oigledno su pokuavali da spasu od vatre ambare, kao i stada i moda ene. Ubijali su jedino mukarce. Moda su, kao to je bilo javljeno, pokuavali da zaposednu mesto i ostave ga na upravu nekolicini svojih ljudi. Kada doe Prolee Gaali koji e se vraati s juga mogli bi da mariraju iz grada u grad carstva. Nisu se ponaali kao hilfovi, pomisli Agat dok je leao sakriven ispod ogromnog palog drveta, ekajui da njegova mala vojska zauzme poloaje za vlastiti napad na Tevar. Bio je na otvorenom, borei se i krijui se, ve dva dana i noi. Bolelo ga je polomljeno rebro od batina koje je dobio u umi, mada je bio dobro povezan, kao i plitka rana na glavi koju mu je jue zadala gaalska praka; ali kako je bio imun na infekcije rane su veoma brzo zarastale i Agata nije brinulo nita to bi bilo manje ozbiljno od preseene arterije. Oborio ga je tek udarac koji je zadobio po glavi. Bio je edan tog trenutka i pomalo ukoen, ali um mu je bio prijatno budan kada se silom prilika na ovaj nain odmorio. Ovo planiranje nije liilo na hilfove. Hilfovi nisu poimali ni vreme ni prostor linearno to je predstavljalo carsku povlasticu njegove vlastite vrste. Vreme je za njih bilo svet i lj ka koja obasjava naredni korak napred i korak pozadi ostalo je bilo neprobojna tama. Vreme je bilo ovaj dan, ba ovaj dan ogromne Godine. Nisu imali istorijski renik; postojalo je samo danas i prolovreme. Gledali su unapred, najvie do narednog godinjeg doba. Nisu gledali dole preko vremena ve su bili u njemu poput svetiljke u noi, poput srca u telu. A tako je bilo i sa prostorom: prostor za njih nije predstavljao povrinu na kojoj se iscrtavaju granice, ve podruje, srcezemlja, usredsreena na pojedinca, klan i pleme. Oko podruja postojale su oblasti koje su svetlele kada bi im se neko pribliio i tamnele kada bi se udaljavao; to dalje, to slabije. Ali nije bilo linija, ni ogranienja. Ovo planiranje, ovaj pokuaj da se zadri osvojeno mesto kroz prostor i vreme, bilo je netipino; pokazivalo je ta? Autonomnu promenu u hilfovskom kulturnom ustrojstvu ili zarazu dobijenu od starih severnih kolonija i napada oveka? Bilo bi to prvi put, razmiljao je zlobno Agat, da su usvojili neku nau ideju. A mi emo zauzvrat da usvojimo njihove prehlade. A to e nas sve pobiti; kao to bi i nae ideje mogle njih...

U njemu je postojala duboka i uglavnom nesvesna ogorenost na Tevarane koji su mu razbili glavu, polomili rebra i razvrgli savez; i koje je sada morao da gleda kako ginu u svom malom, glupom, blatnjavom gradu. Bio je nemoan da se bori protiv njih, a sada je bio gotovo nemoan da se bori za njih. Mrzeo ih je to se zbog njih oseao bespomoan. U tom asu upravo onda kada je Roleri kretala nazad put Landina iza stada zau se suanj u praini od suvog lia, u udubljenju iza njega. Pre no to je zvuk iezao on podie svoj napunjen pitolj sa strelicama ka udubljenju. Eksplozivi su bili zabranjeni Zakonom kulturnog embarga koji je postao osnovni etos izgnanika; ali neka domorodaka plemena, u ranim Godinama borbe, koristila su otrovna koplja i strelice. Poto ih je ovo oslobodilo tabua, doktori Landina stvorili su neke vrlo delotvorne otrove koji su jo bili u upotrebi za vreme lova ili borbe. Bilo je tu oamuivaa, paralizatora, sporih i brzih ubica; ovaj je bio smrtonosan i bilo mu je potrebno pet sekundi da zgri nervni sistem neke velike ivotinje kao to je bio jedan Gaal. Mehanizam pitolja za strelice bio je zgodan i jednostavan, precizan na udaljenosti do neto vie od pedeset metara. Izii pozva Agat prema utihlom udubljenju i njegove jo nateene usne razvukoe se u osmeh. Kada se sve uzme u obzir, bio je spreman da ubije hilfa. Altera? Hilf se ispravi u punoj visini meu mrtvim, sivim grmovima udubljenja, sputenih ruku niz bokove. Bio je to Umaksuman. Do avola! ree Agat sputajui pitolj, ali ne sasvim. Potisnuta estina protrese ga na trenutak spastikim drhtajem. Altera ree Tevaranin promuklo u atoru moga oca bili smo prijatelji. A posle... u umi? Domorodac je bez rei stajao, velika, krupna prilika, blatne svetle kose, lica glinenog od gladi i iscrpljenosti. uo sam tvoj glas sa ostalima. Ako ste morali da osvetite ast svoje sestre, mogli ste to da uinite jedan po jedan. Agatov prst jo je bio na okidau; ali kada je Umaksuman odgovorio, izraz mu se izmenio. Nije se ni nadao odgovoru. Nisam bio sa ostalima. Pratio sam ih i zaustavio. Pre pet dana ubio sam Ukveta, svog neakabrata, koji ih je predvodio. Od tada sam u brdima. Agat zakoi pitolj i skloni pogled. Doi ovamo gore ree on posle izvesnog vremena. Tek tada obojica shvatie da uspravno stoje i glasno razgovaraju u ovim brdima punim gaalskih izviaa. Agat se dugo, bezglasno nasmeja kada Umaksuman zajedno s njim skliznu u niu ispod debla. Prijatelj, neprijatelj, zar je vano ree on. Evo. On dodade hilfu komad hleba iz svoje torbe. Roleri je moja ena od pre tri dana. Umaksuman bez rei uze hleb i stade da ga jede kao izgladneo ovek.

 Kada zviznu tamo sleva, ui emo unutra svi zajedno, pravo prema onoj pukotini u zidinama na severnom uglu i projuriemo gradom da bismo pokupili svakog Tevaranina na koga naiemo. Gaali nas trae oko movara gde smo jutros bili, ne ovde. To je jedino mogue vreme da uemo u grad. eli da poe? Umaksuman klimnu. Jesi li naoruan? Umaksuman podie sekiru. Jedan do drugoga, bez rei, uureni, posmatrali su zapaljene krovove, zbrku i ikljanje pokreta u razruenim prolazima malog grada na brdu nasuprot njima. Sivo nebo zaklanjalo je sunevu svetlost; vetar je donosio opor miris dima. S njihove leve strane oglasi se zviduk. Padine brda zapadno i severno od Tevara oivee od ljudi, malih, ratrkanih oblija koja su pognuto trala nadole u ravnicu pa uz obronak, uspinjui se preko razruenog zida i prodirui u razvaljeni, pometeni grad. Kada su se ljudi Landina sastali na zidinama udruili su se u vodove od pet do dvadeset ljudi; a ti vodovi drali su se zajedno, bilo u napadanju na grupe gaalskih pljakaa sa pitoljima za strelice, bolama i noevima ili u okupljanju tevaranskih ena i dece koje su pronali ili pak u prodiranju ka. kapiji sa njima. Kretali su se tako brzo i sigurno kao da su uvebavali upad; zaokupljeni suzbijanjem poslednjeg otpora u gradu, Gaali su bili zateeni. Agat i Umaksuman drali su korak i jedna grupa od osam do deset ljudi im se pridruila dok su trali kroz trg udaranja kamena o kamen, pa niz uski tunelski prolaz do jednog manjeg trga gde se sjurie u jednu od velikih rodovskih kua. Jedan za drugim poskakae niz zemljano stepenite u tamnu unutranjost. Bledoliki ljudi sa crvenim perima upletenim u kosu nalik na rog naioe vritei i maui sekirama, branei svoj plen. Strelica iz Agatovog pitolja pogodi jednog pravo u otvorena usta; on vide kako je Umaksuman otkinuo jednom Gaalu ruku iz ramena kao to drvosea odseca granu sa drveta. Zatim nastupi tiina. ene se uurie u tiini i polutami. Jedna beba neprekidno je plakala. Poite s nama! povika Agat. Neke ene krenue ka njemu, ali kada ga ugledae, stadoe. Umaksuman se pojavi pored njega na priguenoj svetlosti vrata, sa nekim tekim teretom na leima. Poite, ponesite decu! zagrme on i na zvuk njegovog poznatog glasa svi se pokrenue. Agat ih prikupi na stepenitu gde ih ljudi opkolie kako bi ih zatitili, a zatim dade znak. Provalie iz rodovske kue i uputie se ka kapiji. Nijedan Gaal nije pokuao da sprei njihov beg tu udnu gomilu ena, dece, mukaraca, koju je predvodio Agat titei gaalskom sekirom Umaksumana i njegov veliki, njiui teret prebaen preko ramena starog poglavara, njegovog oca Volda. Uspee da prou kroz kapiju, projurie kroz palir Gaala u starom bivaku i sa ostalim takvim leteim vodovima landinskih mukaraca i sa izbeglicama ispred njih i iza njih, ratrkae se po umi. Ceo trk kroz Tevar trajao je oko pet minuta.

U umi nije bilo sigurno. Gaalski izviai i njihove ete bile su rasute du puta za Landin. Izbeglice i spasioci rasprie se na pojedince ili parove prema jugu kroz umu. Agat ostade sa Umaksumanom, koji nije mogao da se brani nosei starca. Probijali su se kroz ikaru. Ne naidoe ni na jednog neprijatelja meu sivim prolazima i uzdignuima, palim deblima, zapletenim mrtvim granama i sasuenim bunjem. Negde daleko iza njih neki enski glas je vritao i vritao. Dugo im je bilo potrebno da stignu juno i zapadno u polukrugu kroz umu, preko grebena, pa opet nazad na sever i konano do Landina. Kada Umaksuman vie nije mogao dalje, Void je hodao, ali mogao je da ide samo vrlo sporo. Kada su izili ispod drvea najzad ugledae svetla grada Izgnanstva kako se ire u vetrovitoj tami iznad mora. Napola vukui starca izborie se du padine brda i stigoe do kopnene kapije. Hilfovi dolaze! oglasie se straari pre no to su im se jasno ukazali, uoivi Umaksumanovu svetlu kosu. Zatim ugledae Agata i povikae: Altera, Altera! Izioe mu u susret i unese ga u grad, ljudi koji su se borili uz njega, sluali njegova nareenja, spasli mu glavu za ova tri dana gerilskog ratovanja u umama i brdima. Uinili su ta su mogli, njih etiri stotine protiv neprijatelja koji se rojio poput nepreglednih migracija zveri petnaest hiljada mukaraca, Agat je nagaao. Petnaest hiljada ratnika, izmeu ezdeset ili sedamdeset hiljada Gaala ukupno, sa atorima, loncima, travoisima i hanima, krznenim prostirkama i sekirama, grivnama i kolevkama, kremenim kutijama, svim svojim oskudnim posedom, strahom od Zime i neutaivom glau. Video je gaalske ene u logoritima kako skupljaju mrtve liajeve sa debala i jedu ih. Izgledalo je neverovatno da taj mali grad Izgnanstva jo stoji, nedirnut ovom bujicom nasilja i gladi, sa upaljenim bakljama iznad kapija od gvozda i izrezbarenog drveta i sa ljudima koji mu ele dobrodolicu. Pokuavajui da ispria priu o tri poslednja dana, on ree: Zaobili smo iza njihovih redova, jue posle podne. Rei nisu zvuale stvarno; kao ni ova topla soba, lica mukaraca i ena koja je poznavao celog ivota i koja su ga sluala. Tlo... tlo iza njih, gde je cela migracija prola nekom od uskih dolina... liilo je na tlo posle odrona zemlje. Sirova prljavtina. Nita. Sve izgaeno u prainu, u nita... Kako mogu da napreduju? ta jedu? promrmlja Huru. Zimske zalihe iz gradova koje osvoje. Zemlja je sva ogoljena do sada, usevi su pokupljeni, velika divlja preselila se na jug. Moraju da pljakaju svaki grad na svom putu i da desetkuju stada hana ili da pomru od gladi pre no to napuste snene zemlje. Znai, doi e ovamo ree mirno jedan od Alterana. Mislim da hoe. Sutra ili prekosutra. Ovo je bila istina, ali nestvarna. On prede rukom preko lica, oseajui prljavtinu. ukruenost i

nezaceljene, ispucale usne. Oseao je da mora podneti izvetaj upravi ovog grada, ali sada je bio toliko umoran da nita vie nije mogao rei kao to nije ni uo ta oni govore. On se okrenu ka Roleri koja je bez rei kleala pored njega. Ne podiui ilibarne oi, ona ree veoma neno: Trebalo bi da pode kui, Altera. Nije na nju mislio tokom svih tih beskrajnih asova borbe, tranja, pucanja i skrivanja po umama. Poznavao ju je dve nedelje; razgovarao je s njom iole due moda tri puta; legao je s njom jedanput; uzeo je za enu u Dvorani zakona u rano jutro pre tri dana i sat kasnije otiao sa gerilcima. Nije znao mnogo o njoj, a ona ak nije pripadala njegovoj vrsti. A za nekoliko dana verovatno e oboje biti mrtvi. On se bezglasno nasmeja i neno spusti svoju ruku na njenu: Da, povedi me kui ree on. Tiho, paljivo, tuinski, ona ustade i ostade da ga eka dok se opratao od ostalih. Rekao joj je da su Void i Umaksuman, sa oko dve stotine njenih sunarodnika, pobegli ili bili spaeni iz razruenog zimskog grada i da su se sada nalazili u delu za izbeglice u Landinu. Nije traila da poe k njima. Dok su koraali zajedno strmom ulicom iz Aline kue ka njegovoj, ona upita: Zato si upao u Tevar da spasi te ljude? Zato? pitanje mu se uini udnim. Jer se oni sami ne bi spasli. To nije razlog, Altera. Izgledala je kao krotka, stidljiva domorodaka ena koja izvrava zapovesti svoga mua. U stvari, on je uio, bila je tvrdoglava, svojevoljna i veoma gorda. Govorila je neno, ali je rekla tano ono to je mislila. To je razlog, Roleri. Ne moe samo sedeti tamo i gledati kako ta kopilad lagano istrebljuje tvoj narod. U svakom sluaju, eleo sam da se borim... da uzvratim... Ali tvoj grad: kako ete hraniti te ljude koje ste doveli ovamo? Ako vas Gaali opsednu, ili posle toga, tokom Zime? Imamo dovoljno. Hrana nas ne brine. Sve to nam je potrebno to su mukarci. On se malo zatetura od premorenosti. Ali sveza, hladna no razbistri mu um i on oseti nadolaenje jednog malog izvora radosti koji nije iskusio ve dugo. Na izvestan nain je oseao da mu je ovo malo olakanje, ovu lakou duha, podarilo njeno prisustvo. Tako dugo za sve je on bio odgovoran. Ona strankinja, tuinka, drugaije krvi i uma, nije delila njegovu mo, savest, znanje ili izgnanstvo. Nije ba nita imala zajedniko s njim, ali ga je srela, sjedinila se s njim potpuno odmah premostivi bezdan njihove ogromne razliitosti: kao da ih je ta razlika, to to su bili strani jedno drugom nagnala da se sretnu i da ih je, sjedinivi oslobodila. Oni uoe kroz njegova nezakljuana prednja vrata. U visokoj, uskoj kui od grubo obraenog kamena nije gorela svetlost. Ona je stajala ovde ve tri

Godine, sto osamdeset meseevih faza; njegov pradeda se rodio u njoj i njegov deda i otac i on sam. Bila mu je bliska kao i vlastito telo. Ulazak u nju sa njom, nomadskom enom iji su jedini dom bili ovaj ili onaj ator na ovoj ili onoj padini brda ili krcate jazbine ispod snega, prui mu naroito zadovoljstvo. Osetio je nenost prema njoj koju jedva da je znao da iskae. Bez ikakve namere on izgovori njeno ime, ne glasno ve paraverbalno. Istog asa ona se okrenu ka njemu u tami dvorane; zagleda se u njegovo lice kroz tamu. Oko njih su kua i grad bili tihi. U svom umu on je zau kako izgovara njegovo ime, poput apata u noi, poput dodira preko provalije. Odailjala si mi ree on glasno, uzbueno, zaueno. Ona nita ne ree, ali on jo jednom zau u svom umu, u svojoj krvi i nervima, njen um kako posee ka njemu: Agate, Agate...

STARI POGLAVAR

Stari poglavar bio je ilav. Preiveo je kap, potres mozga, iscrpljenost, izlaganje opasnosti i nesreu sa neokrnjenom voljom i gotovo neokrnjenom inteligencijom. Neke stvari nije razumeo, a druge mu nisu uvek bile prisutne u umu. Bio je veoma zadovoljan to je napustio zaguljivu tamu rodovske kue; sedenje pored vatre napravilo je od njega pravu enu; to mu je bilo sasvim jasno. Dopadao mu se uvek mu se dopadao ovaj kameni, suncem obasjan, vetrometan grad dalekoroenih, podignut pre no to je roen iko sada iv, a jo je nepromenjen stajao na istom mestu. Bio je to grad mnogo bolje sagraen od Tevara. to se tie Tevara nije uvek bio naisto. Ponekad se seao povika, krovova u plamenu, raskomadanih leeva sa povaenom utrobom njegovih sinova i unuka. Ponekad se nije seao. U njemu je bila veoma jaka elja da preivi. Ostale izbeglice su pristizale; neki od njih bili su iz opljakanih zimskih gradova na severu; sve u svemu bilo je sada oko tri stotine pripadnika Voldove rase u gradu dalekoroenih. Izgledalo je tako udno biti slab, malobrojan, iveti od milostinje odbaenih, da neki Tevarani, pogotovo sredoveni mukarci, nisu mogli to da podnesu. Sedeli su u Odsutnosti, prekrtenih nogu, enica suenih u taku, kao da su se trljali gesinskim uljem. I neke ene koje su videle svoje mueve iseene na komade po ulicama i pored tevarskih ognjita ili koje su izgubile decu, od alosti su se razbolele ili zapale u Odsutnost. Ali za Volda propast tevarskog sveta predstavljala je samo deo propasti njegovog vlastitog ivota. Znajui da je preao ve veliki deo puta do smrti, gledao je krajnje blagonaklono na svaki dan i na sve mlade mukarce, bilo ljude bilo dalekorodene: oni su bili ti koji su morali da nastave borbu. Suneva svetlost sijala je sada na kamenim ulicama, blistala na oslikanim proeljima kua, mada se du neba iznad dina na severu protezala neodreena, prljava mrlja. Na velikom trgu, ispred kue koju su nazivali pazorite i gde su bili smeteni svi ljudi, Volda pozdravi jedan dalekoroeni. Bio mu je potreban trenutak da prepozna Jakoba Agata. Zatim se malo zahihota i ree: Altera! Nekada si bio lep momak. Sada lii na Pernmeka amana sa izvaenim prednjim zubima. Gde je... (nije se seao njenog imena) gde je moja roakinja? U mojoj kui, Najstariji. To je sramota ree Void. Nije ga bilo briga da lije uvredio Agata. Agat je sada, svakako, bio njegov gospodar i voa; ali ostajala je injenica da je bilo sramotno drati nalonicu u vlastitom atoru ili kui. Dalekoroeni ili ne, Agat bi trebalo da ima obzira prema osnovnim drutvenim normama ponaanja. Ona je moja ena. Je li to sramotno ? Pogreno ujem, ui su mi stare ree Void oprezno. Ona je moja ena. Void podie pogled i prvi put susrete Aga-1,ove oi. Voldove oi behu tamnoute poput zimskog sunca, a ispod iskoenih kapaka nisu se nazirale

beonjae. Agatove oi bile su tamne kao i duica i enica, sa belim uglovima na tamnom licu: udne oi sa kojima je trebalo ukrstiti pogled, neprirodne. Void odvrati pogled. Velike kamene kue dalekoroenih uzdizale su se svuda oko njega, iste, svetle i drevne na suncu. Uzeo sam enu od vas, dalekoroeni ree on konano ali nikada nisam pomislio na to da ete vi uzeti i jednu od mene. Voldova ker udata za lanooveka, da ostane bez sinova. Nema razloga za tugu ree mladi dalekoroeni ne pomerivi se, vrst kao stena. Ravan sam ti, Volde. Po svemu, sem po godinama. Jednom si imao enu dalekoroenih. Sada si dobio dalekoroenog za zeta. Ako si prvo od toga dvoga eleo onda ovo drugo moe progutati. Teko je ree starac ozbiljno i jednostavno. Nastade pauza. Nismo jednaki, Jakobe Agate. Moj narod je mrtav ili slomljen. Ti si poglavar, gospodar. Ja nisam. Ali ja sam ovek, a ti nisi. Po emu smo onda slini? Bar meu nama nema ljutnje, mrnje ree Agat, jo se ne pomerivi. Void ga postrance pogleda i konano, lagano, slegnu ramenima u znak slaganja. Dobro, onda moemo zajedno umreti ree dalekoroeni uz svoj iznenadni smeh. Nikada ne moete znati kada e se dalekoroeni nasmejati. Mislim da e Gaali napasti za nekoliko sati, Najstariji. Za nekoliko...? Uskoro. Moda kada sunce odskoi. Stajali su pored prazne arene. Jedan lagani disk stajao je naputen pored njihovih stopala. Agat ga podie i bez ikakve namere, poput kakvog dearca, baci ga preko arene. Pogledavi gde je pao, ree: Ima ih otprilike dvadesetorica na jednog naeg. Stoga, ako se prebace preko zidina ili prou kroz kapiju... aljem svu decu roenu u Jesen i njihove majke na Hridinu. Sa podignutim pokretnim mostovima nema naina da se ona zauzme, a tamo ima vode i zaliha dovoljno da potraju priblino jednu meseevu fazu skupini od pet stotina ljudi. Sa enama treba da poe i nekolicina mukaraca. Da li bi izabrao trojicu ili etvoricu tvojih i prikupio ene sa malom decom te ih poveo tamo? Moraju imati poglavara. Da li ti se ovaj plan dopada? Da. Ali ja ostajem ovde ree starac. Dobro, Najstariji ree Agat bez i nagovetaja neslaganja, a njegovo strogo, mlado lice puno oiljaka ostade nepomino. Molim te odaberi ljude koji e poi s tvojim enama i decom. Trebalo bi uskoro da krenu. Kemper e izvesti nau grupu. Poi u s njima ree Void potpuno istim glasom; na Agatu se moglo primetiti da ga je ova izjava ipak malo pomela. Znai bilo je mogue pomesti ga. Ali sloio se bez rei. Ono po emu se razlikovao od Volda bilo je ljubazno pretvaranje, svakako kakav je razlog imao da se suprotstavlja oveku na umoru koji vie ni meu svojim saplemenicima nije bio poglavar? Ali on nastavi s tim

bez obzira na to kako je Void budalasto odgovarao. Zaista je bio stena. Nije bilo mnogo takvih ljudi. Moj gospodaru, moj sine, moj drue ree starac cerei se i poloivi ruku na Agatovo rame poalji me tamo gde eli da budem. Vie od mene nema koristi, sve to mogu da uinim jeste da umrem. Tvoja crna stena lii na neko opako mesto za umiranje, ali obaviu to tamo ako eli... U svakom sluaju poalji nekolicinu mukaraca da ostanu sa enama ree Agat, Dobre, pouzdane momke koji su u stanju da spree paniku meu enama. Ja moram da odem gore do kopnene kapije, Najstariji. Hoe da pode? Agat, okretan i brz, ode. Oslanjajui se o jedno dalekoroensko koplje od sjajnog metala Void je lagano napredovao svojim putem uz ulice i stepenice. Ali kada se naao tek na pola puta morao je da zastane kako bi povratio dah, a tada shvati da treba da se vrati i poalje mlade majke i njihove maliane na ostrvo, kao to je Agat zatraio. On se okrete i krenu nizbrdo. Kada je video kako strue nogama po kamenju shvati da treba da poslua Agata i poe sa enama na crno ostrvo, jer bi ovde samo bio na teretu. Svetle ulice bile su prazne sem to bi povremeno, urei negde, proao koji dalekoroeni. Svi su bili spremni ili su se pripremali za svoja rrlesta ili zaduenja. Da su ljudi iz klana Tevara bili spremni, da su odmarirali na sever da sretnu Gaale, da su ranije gledali napred u vreme to dolazi kao to to Agat izgleda ini... Nije udo to ljudi dalekorodene nazivaju vradbinarima. Ali sa druge strane Agatova je greka to nisu odmarirali. Dozvolio je da se ena isprei medu saveznicima. Da je on, Void, znao da je devojka ikada ponovo razgovarala s Agatom, naredio bi da je ubiju iza atora i njeno telo bace u more, a Tevar bi moda jo stajao... Ona izie kroz vrata jedne visoke, kamene kue i ugledavi Volda, stade. Primetio je da iako je privrstila kosu pozadi kao to to ine udate ene, jo nosi konu tuniku i kratke pantalone sa utisnutim trolisnim dnevnim cvetom, klanovskom oznakom njegova roda. Nisu se gledali u oi. Ona nije govorila. Void najzad ree jer prolost je bila prolost, a on je Agata nazvao sinom: Ide li na crno ostrvo ili ostaje ovde, roakinjo? Ostajem ovde, Najstariji. Agat me alje na to crno ostrvo ree on, pomalo dvosmisleno, premetajui svoju ukoenu telesinu dok je stajao tu na hladnom suncu, u svom okrvavljenom krznu, oslanjajui se na koplje. Mislim da se Agat boji da ene nee hteti da podu ako ih ti ne povede, ti ili Umaksuman. A Umaksuman predvodi nae ratnike koji tite severni zid. Izgubila je svu svoju poletnost, svoju nehajnu, umiljatu drskost; bila je uurbana i blaga. Odmah se prisetio njene ivosti kada je bila dete, jedino dete u svim letnjozemljama, akatanina ker, roena u nevreme. Znai sada si

Alterina ena? ree on i ova pomisao koja isprednjai ispred seanja na nju kao divlje, nasmejano dete, ponovo ga zbuni tako da nije uo ta je odgovorila. Zato svi iz grada ne poemo na ostrvo ako je neosvojivo? Nema dovoljno vode, Najstariji. Gaali bi se naselili u gradu, a mi bismo pomrli na steni. Mogao je da vidi, preko krovova Dvorane Lige, odsev nasipa. Nastupila je plima; talasi su bleskali s one strane crnog bedema tvrave na ostrvu. Kua podignuta iznad mora nije kua za ljude ree on ozbiljno. Suvie je blizu tlu ispod mora... Pouj me sada, ima neto to sam eleo da kaem Ariliji... Agatu. ekaj. ta to bee, zaboravio sam. Ne mogu da ujem svoj um... Razmiljao je, ali nita mu nije dolo. Pa, nije vano. Misli starca su poput praine. Zbogom, keri. On nastavi, vukui noge, zamiljeno, preko trga do pazorita gde naredi mladim majkama da sakupe decu i pou. Zatim povede svoj poslednji pohod gomila zaplaenih ena i male, uplakane dece, krenu za njim, kao i tri mlaa mukarca, preko prostranog, vrtoglavog vazdunog puta do crne i uasne kue. Tamo je bilo hladno i tiho. U visokim, zasvodenim odajama nije bilo uopte zvuka sem zvuka mora koje kao da je usisavalo i gutalo donje stenje. Njegov narod se zbio sav u jednu ogromnu prostoriju. Poeleo je da je stara Kerli tu, bila bi od pomoi, ali ona je leala mrtva u Tevaru ili u umama. Par hrabrijih ena pokrenu najzad i ostale; pronale su ito za spravljanje bana, vodu da se on skuva, drvo da zagreju vodu. Kada su ene i deca dalekoroenih stigli u pratnji desetorice mukaraca, Tevarani su mogli da im ponude toplo jelo. Sada je ovde, u tvravi, bilo pet ili est stotina ljudi koji su je dobrano ispunili tako da je odzvanjala od glasova, a posvuda su po tlu puzali maliani; liilo je gotovo na ensku stranu rodovske kue u Zimskom gradu. Ali kroz uske prozore, kroz providnu stenu koja je titila od vetra, pogled se probijao nanie i nanie do vode koja je udarala po stenama ispod, do talasa koji su se puili na vetm. Vetar je menjao pravac i prljavtina na severnom nebu pretvori se u izmaglicu, tako da je oko malog, bledog sunca poivao veliki, bledi krug: snegokrug. To je bilo ono, to je eleo da kae Agatu. Pae sneg. Ne susneica kao proli put, ve sneg, zimski sneg... Meava... Re koju nije uo ili izrekao tako dugo natera ga da se udno osea. Da bi umro, znai, mora se vratiti preko ogoljenog, nepromenjenog predela njegovog deatva, mora ponovo ui u beli svet oluja. Jo je stajao kod prozora, ali nije video bunu vodu ispod. Seao se Zime. Mnogo je vredelo Gaalima to su zauzeli Tevar i to e zauzeti Landin. Noas i sutra mogu se gostiti hanima i itom. Koliko e daleko stii kada sneg pone da pada? Pravi sneg, meava koja poravnava ume i ispunjava doline, a i vetrovi koji slede, vraki studeni. Razbeae se kada se taj neprijatelj sjuri niz puteve na njih! Suvie dugo su ostali na severu. Void se iznenada glasno zakikota i okrete od prozora iza kojeg je tamnelo. Nadiveo je svoje poglavarstvo, svoje sinove, svoju

korisnost i morao je da umre na steni u moru; ali imao je velike saveznike, veliki ratnici su ga sluili vei od Agata ili bilo kog oveka. Oluja i Zima borili su se za njega i on e nadiveti svoje neprijatelje. Otiao je zamiljeno do ognjita, razvezao vreicu sa gesinom, spustio jedan komad na ugljevlje i udahnuo duboko tri puta. Posle toga se razdra: Pa, ene! Da li je meso spremno? ene ga pokorno posluie i on zadovoljno poe da jede.

OPSADA GRADA

Celog prvog dana opsade Roleri je radila sa onima koji su snabdevali mukarce na zidinama i krovovima kopljima dugakim, grubim, neobraenim trskama od trave holn koji su teili oko dve funte, a na jednom kraju bili stesani u izdueni iljak. Dobro usmereno koplje je moglo da ubije, a ak izbaena iz nevetih ruku kia kopalja predstavljala je dobro sredstvo za zastraivanje grupa Gaala koje bi pokuale da prislone lestve uz kopneni deo zakrivljenog zida. Uznela je svenjeve tih kopalja uz beskrajan niz stepenica, predala ih kao jedna karika u lancu do naredne na drugom stepenitu, trala je s njima kroz vetrovite ulice, a ruke su joj bridele od bockavog iverja tankog kao vlas. Ali sada, od svitanja vukla je kamenje za katapulte, sprave za bacanje kamenja sline ogromnim prakama koje su bile postavljene unutar kopnene kapije. Kada su se Gaali okupili kod kapije kako bi upotrebili svoje ovnove, veliko kamenje se uz zvidanje i lupu obruavalo na njih i stalno ih iznova rasprivalo. Ali za potrebe katapulta valjalo je sakupiti ogromnu gomilu kamenja. Deaci su polugama vadili kamenje iz oblinjih ulica, a njena posada ena, nosila je osam do deset odjednom u malim kutijama sa okruglim nogama do ljudi koji su radili na katapultima. Osam ena vuklo je zajedno spregnuto kanapima. Teka kutija sa svojim mrtvim teretom kamenja izgledala je nepokretna, sve dok, na kraju, kada bi sve povukle, njene okrugle noge ne bi iznenada stale da se okreu; vukle bi je uzbrdo do kapije u jednom zaletu, dok se iza njih razlegalo kloparanje i truckanje, ispraznile je, pa zastale dahui na trenutak, otklonile kosu s oiju i krenule nazad vukui buno prazna kola po jo kamenja. Radile su to celo jutro. Kamenje i konopci izazvali su plikove na Rolerinim tvrdim akama. Otkinula je etvrtaste komade sa svoje tanke kone suknje i privrstila ih preko dlanova sa remenovima sandala; pomoglo je, tako da su se i druge ene ugledale na nju. Volela bih da niste zaboravile kako se prave vazkoli doviknu ona Seiko Esmit dok su se buno sputale ulicom vukui nezgrapna kola koja su se truckala iza njih. Seiko nije odgovorila; moda nije ni ula. Radila je ovaj naporan posao izgledalo je da nema slabia medu dalekoroenima ali napetost pod kojom su bili primeivala se na Seiki; radila je kao u transu. Jednom kada su prile kapiji, Gaali zapoee da ispaljuju buktinje koje su padale puei se i tinjajui na kamenje i ciglene krovove. Seiko se borila sa konopcima poput zveri u stupici, skrivajui glavu kada bi plameni predmeti preletali preko njih. Padaju napolje, ovaj grad se nee zapaliti ree Roleri neno, ali Seiko okrenuvi glavu u stranu da ne bi gledala, uzvrati: Bojim se vatre, bojim se vatre... Ali kada je jedan mladi mukarac sa samostrelom bio odbaen sa svog uskog ispusta na zidu pogoen posred lica kamenom iz gaalske prake i kada se razbio o tie pored njih, oborivi dve upregnute ene i uprskavi njihove suknje svojom krvlju i mozgom, Seiko je bila ta koja mu je prila i poloila tu razmrskanu glavu sebi na kolena, apui zbogom mrtvom oveku. Bio je iz tvog roda? upita Roleri kada se Seiko ponovo upregnu i one nastavie.

Alteranka odgovori: Svi smo iz istog roda u gradu. Bio je to Jonkendi Li, najmlai u veu. Mladi rva iz arene na velikom trgu koji je sijao u znoju i likovanju i koji joj je kazao da slobodno eta gradom kuda god poeli. Bio je prvi dalekoroeni koji joj se obratio. Nije videla Jakoba Agata od preksino, jer je svaka osoba, ovek ili dalekoroeni, koja je ostala u Landinu imala svoje zaduenje i mesto, a Agatovo je bilo da se svuda nade, da odri grad sa hiljadu pet stotina ljudi protiv sile od petnaest hiljada. to se dan vie bliio kraju umor i glad umanjivali su joj snagu i on poe da joj se privida, opruen na krvavom kamenju dole na drugoj glavnoj taki napada, morskoj kapiji iznad stena. ene koje su vukle sa njom prestale su sa radom da bi pojele hleb i sueno voe to ga je doneo jedan veseo momak koji je vukao kola sa okruglim nogama puna hrane; jedna ozbiljna mala devojka koja je s mukom vukla kou s vodom dade im da piju. Ovo je okrepilo Roleri. Bila je ubeena da e svi umreti, jer je videla, sa vrhova krovova, kako se okolna brda crne od neprijatelja: nije im bilo kraja, a jedva da su poeli sa opsadom. Takoe je bila sigurna da Agat ne moe biti ubijen i da e i ona iveti dok on bude iveo. Kakve veze ima smrt sa njim? On je bio ivot; njen ivot. Sedela je na kaldrmi ulice s uivanjem vaui tvrd hleb. Sakaenja, nasilje, muenje i uas okruavali su je sa svih strana na udaljenosti baenog kamena, ali ona je sedela vaui hleb. Tako dugo dok budu uzvraali svom raspoloivom snagom, svim svojim srcem kao to su do sada inili, bili su zatieni bar od straha. Ali nedugo potom usledie teki trenuci. Dok su vukle svoj preteak teret prema kapiji, zvuk kloparanja kola kao i ostali zvui behu ugueni neverovatnim urlikanjem s druge strane kapije, tutnjavom nalik na zemljotres, tako dubokom i bunom da se oseala i u kostima, a ne samo u uima. I kapija poskoi na gvozdenim arkama, zatrese se. Tada ugleda Agata, na trenutak. Trao je predvodei veliku grupu mukaraca naoruanih lukovima, strelama i pitoljima za strelice iz nieg dela grada i uzvikujui nareenja drugoj grupi na zidinama dok je hitao. Sve ene se rasprie dobivi nareenje da se sklone blie centru grada. Hau, haiu haul razli se glas gomile na kopnenoj kapiji, buka toliko jaka da se inilo kako je sama brda stvaraju i da e podii i stresti grad sa stene u more. Vetar je bio britko hladan. Grupa joj se raspala, svuda je vladala pometnja. Nije imala ime da uposli ruke. Sputao se mrak. Dan jo nije bio toliko star, jo nije bilo vreme za tamu. Iznenada ona shvati da e, u stvari, umreti, poverova u smrt; stajala je nepokretna i tiho plakala, tamo u praznoj ulici izmeu visokih, praznih kua. U jednoj bonoj ulici nekoliko deaka vadilo je kamenje i nosilo ih dole za podizanje barikada koje su bile izgraene preko etiri ulice to su vodile na glavni trg, podupirui kapije. Ona im se pridrui da bi se ugrejala, da bi neto radila. Radili su utei, njih petest, obavljali su posao preteak za njih.

 Sneg ree jedan od njih blizu nje, prekinuvi rad. Ona podie pogled sa kamena koji je gurala stopu po stopu niz ulicu i ugleda bele pahulje kako se kovitlaju ispred nje i svakog asa postaju sve gue. Svi se zaustavie. Vie nije bilo vetra, a i udovian zavijajui glas kod kapije je zamukao. Sneg i tama nastupie zajedno, donosei tiinu. Pogledajte ovo ree jedan deak u udu. Vie nisu mogli da vide kraj ulice. Nejasan, ukasti sjaj predstavljao je svetlost iz Dvorane Lige, udaljene svega jedan blok odatle. Imamo celu Zimu da gledamo ovo ree drugi momak ako toliko poivimo. Hajdemo! Mora da dele veeru u dvorani. Ide? najmlai ree Roleri. Moj narod je u drugoj kui, pazoritu, mislim. Ne, svi jedemo u dvorani, lake je. Hajde. Deaci su bili stidljivi, grubi, prijateljski raspoloeni. Ona poe s njima. No je rano pala; dan je kasno svanuo. Probudila se u Agatovoj kui, pored njega i ugledala sivu svetlost na sivim zidovima, pruge tame prodirale su kroz kapke koji skrivaju staklene prozore. Sve je bilo mirno, potpuno mirno. U kui i van nje nije bilo uopte nikakve buke. Kako moe jedan opsednuti grad da bude toliko tih? Ali inilo se da su opsada i Gaali veoma daleko i da ih tamo dri ovaj udan tajac u osvit. Ovde je bilo toplo, a Agat pored nje duboko usnuo. Leala je veoma mirno. Kucanje dole, lupanje na vratima, glasovi. arolije je nestalo; najbolji trenutak je proao. Zvali su Agata. Ona ga probudi, bio je to teak posao; konano, jo slep od sna, on ustade i otvori prozor i kapak, putajui unutra dnevnu svetlost. Trei dan opsade, prvi dan oluje. Na ulicama je sneg bio debeo jednu stopu i jo je padao, bez prestanka, ponekad gust i miran, ali uglavnom noen jakim severnim vetrom. Sve je bilo utihlo i preobraeno snegom. Brda, ume, polja, sve je nestalo; neba nije bilo. Oblinji vrhovi krovova gubili su se u blizini. Bilo je tu palog snega i snega koji pada, koji sve zamee, a zatim se vie nije moglo uopte videti. Prema zapadu, plima se povlaila unazad u utihlu oluju. Nasip je nestajao u praznini. Hridina se nije videla. Nije bilo neba, nije bilo mora. Sneg je napadao preko tamnih stena, skrivajui pesak. Agat zabravi kapak i prozor i okrete se ka njoj. Lice mu je jo bilo smireno od spavanja, glas promukao. Nemogue da su otili promrmlja. Jer to je bilo ono to su mu dovikivali sa ulice. Gaali su otili, izvukli su se, bee na jug... Nije se moglo znati. Sa zidina Landina nita se nije moglo videti sem oluje. Ali malo dalje u oluji moglo je stajati hiljadu atora podignutih da se ona prebrodi ili moda nijedan.

Nekoliko izviaa prelo je zidine pomou konopaca. Trojica su se vratila rekavi da su ili uz greben do ivice ume i da nisu nali nijednog Gaala; ali vratili su se, jer nisu bili u stanju da vide ak ni grad sa udaljenosti od stotinu jardi. Jedan se nikada nije vratio. Zarobljen ili izgubljen u oluji? Alterani se sastae u biblioteci dvorane; kao to je bio sluaj, bilo koji graanin koji je to eleo mogao je da doe da slua i razmilja sa njima. Vee Alterana se sada sastojalo od osam lanova, ne deset. Jonkendi Li je bio mrtav kao i Haris, najmlai i najstariji. Samo sedmoro ih je bilo prisutno, jer se Pilotson nalazio na strai. Ali prostorija je bila pretrpana nemim sluaocima. Nisu otili... Nisu blizu grada... Neki.,, neki jesu... Govorila je promuklo Ala Pasfal, dok joj je vratna ila pulsirala, a lice bilo blatnjavo sivo. Bila je najbolje obuena od svih dalekoroenih u onome to su nazivali sluanje umom: mogla je da uje ljudske misli na veoj udaljenosti od bilo koga i mogla je da slua um koji nije znao da ga ona uje. 'To je zabranjeno, rekao je davno Agat pre nedelju dana! i zaloio se protiv ovog pokuaja da se otkrije da li su Gaali jo bili ulogoreni blizu Landina. Nikada nismo prekrili taj zakon ree on nikada za vreme celog izgnanstva. I dodao je: Saznaemo gde su Gaali im to sneg dozvoli; u meuvremenu emo biti na oprezi. Ali ostali se nisu sloili s njim i nadglasali su ga. Roleri je bila zbunjena i pometena kad je videla da se povukao, prihvatajui njihov izbor. Pokuao je da joj objasni zato je morao; rekao joj je da on nije poglavar grada ili vea, da je desetoro Alterana izabrano i da su upravljali zajedno, ali za Roleri to nije imalo smisla. Ili je bio njihov voa ili nije; a ako nije bio, onda su izgubljeni. Starica se sada uvijala, odlutalog pogleda i pokuala je da izrazi recima svoje neiskazive poluprodore u tuinske umove ije su misli bile na tuem jeziku, zatim kratak neodreen stisak neega to su dodirivale ruke drugog bia: Drim... Drim... prva linija... konopac... zamuckivala je. Roleri se strese od straha i gnuanja; Agat je sedeo okrenut od Ale, povuen. Na kraju se Ala umiri i dugo ostade da sedi pognute glave. Seiko Esmit nasu svakome od sedmoro Alterana i Roleri malu obrednu solju ija; jedva ih dodirnuvi usnama svako od njih doda je dalje nekom od posmatraa, a ovaj drugom dok se nisu ispraznile. Roleri je opinjeno gledala u inijicu koju joj je Agat dao, pre no to je popila gutljaj i predala je dalje. Plava, krhka poput lista, proputala' je svetlost poput dragulja. Gaali su otili ree glasno Ala Pasfal podiui svoje staro lice. Sada su u pokretu, u nekoj dolini izmeu dva venca brda... dolazi sasvim jasno. Dolina Giln promrlja jedan mukarac. Oko deset kiloa juno od movara. Bee pred Zimom. Zidine grada su sigurne.

 Ali zakon je prekren ree Agat svojim promuklim glasom, presecajui amor nade i slavlja. Zidine se mogu popraviti. Pa, videemo... Roleri sie s njim niz stepenite i proe kroz praznu dvoranu za sastanke ispunjenu nogarama i stolovima, jer se sada javna trpezarija nalazila tu ispod zlatnih satova i kristalnih ustrojstava planeta koje krue oko svojih sunaca. Hajdemo kui ree on i navukavi velike, krznene kapute sa kapuljaama koji su bili podeljeni svima iz skladita ispod stare dvorane, oni izioe zajedno na zaslepljujui vetar trga. Nisu preli ni deset koraka kada iz meave banu pred njih jedna groteskna prilika optoena belim sa crvenim prugama, viui: Morska kapija, oni su unutar zidina, kod morske kapije... Agat baci pogled ka Roleri i ode u oluju. U trenu zveket metala o metal grunu odozgo sa kule, tutnjei priguen snegom. Tu veliku buku nazivali su zvono i pre no to je zapoela opsada svi su nauili znake: etiri, pet udara, pa tiina, pa opet pet, pa opet: svi ljudi na morsku kapiju. Morsku kapiju. Roleri povue glasnika s puta, pod lukove Dvorane Lige, pre no to su mukarci stali da izleu na vrata, bez kaputa ili borei se sa njima dok su trali, naoruani ili nenaoruani, jurei u uskovitlani sneg, nestajui u njemu pre no to bi preli trg. Niko vie nije poao. Mogla je da uje neku buku iz pravca morske kapije koja je izgledala veoma udaljena kroz zvuk vetra i kripu snega. Glasnik se osloni na nju u zaklonu arkada. Krvario je iz duboke rane na vratu i pao bi da ga je pustila. Prepoznala mu je lice; bio je Alteranin po imenu Pilotson i ona se poslui njegovim imenom da bi ga podigla i naterala da hoda dok je pokuavala da ga uvede u zgradu. On je posrtao od slabosti i mrmljao je kao da pokuava da joj preda poruku. Prodrli su unutar zidina...

OPSADA TRGA

Visoka uska morska kapija se zalupi i zasuni behu navueni. Bitka u oluji bila je zavrena. Ali kada su se ljudi iz grada okrenuli, ugledali su kako preko crvenih pruga na ulici i kroz sneg koji je jo padao, promiu senke. Pokupie urno svoje mrtve i ranjene i vratie se na trg. U ovakvoj meavi nije bilo mogue paziti na lestve, penjae; nije se videlo du zidina dalje od petnaest stopa na bilo koju stranu. Jedan Gaal ili cela grupa uvukla se unutra, ispred nosa straarima i otvorila morsku kapiju napadaima. Taj napad bio je odbijen, ali do sledeeg je moglo doi bilo gde, u bilo koje vreme i s veom estinom. Mislim ree Umaksuman, hodajui s Agatom prema barikadi izmeu pazorita i kole da je veina Gaala otila danas na jug. Agat klimnu. Morali su. Da nisu, pomrli bi od gladi. Suoeni smo sada sa grupom osvajaa ostavljenom da nas dokraji i ivi od naih zaliha. ta misli, koliko ih je? Na kapiji ih nije bilo vie od hiljadu ree domorodac sumnjiavo. Ali moda ih je vie. I svi e biti unutar zidina... Pazi! Umaksuman upre prstom u jednu hitru priliku u senci koju je na trenutak otkrila snena zavesa na pola puta uz ulicu. Ti onuda promrmlja domorodac i iznenada nestade nalevo. Agat obie blok zdesna i srete se ponovo s Umaksumanom na ulici. Nisam imao sree ree on. Ja jesam ree kratko Tevaranin i podie gaalsku sekiru sa izrezbarenom kosti koju pre samo jedan minut nije imao. Nad njihovim glavama zvono sa kule stalo je da odailje svoju meku, jednolinu zvonjavu kroz sneg: jedan, dva jedan, dva jedan, dva povlaenje na trg, na trg... Svi koji su se borili kod morske kapije i oni koji su straarili na zidinama kod kopnene kapije, ili spavali u kuama, ili pokuavali da osmatraju sa krovova, doli su ili dolazili u srce grada, na trg izmeu etiri velike zgrade. Putali su ih jednog po jednog kroz barikade. Umaksuman i Agat stigoe poslednji, znajui da bi bila ludost sada ostati napolju u tim ulicama kojima promiu senke. Hajdemo, Altera! pourivao ga je domorodac i Agat poe, mada nevoljno. Bilo je teko prepustiti grad neprijatelju. Vetar se sada smirio. Ponekad, kroz udno, zamreno, olujno zatije, ljudi na trgu mogli su da uju tresak stakla, poputanje vrata pod udarcima sekire, na vrhu jedne od ulica koje su vodile u sneg koji je padao. Mnoge kue ostavljene su nezakljuane, otvorene za pljakae: oni e u njima pronai malo ta drugo do zaklona od snega. Svaka mrvica hrane prebaena je u zajednike prostorije ovde u dvorani jo pre nedelju dana. Vodovod i gasovod za sve zgrade sem za etiri oko trga bili su iskljueni prole noi. Vodoskoci Landina su presuili ispod prstenova ledenih siga i snenog tereta. Sva skladita i silosi bili su pod zemljom, u podzemnim prostorijama i podrumima iskopanim pre mnogo pokolenja izmeu stare dvorane, Dvorane Lige. Kue su stajale prazne, ledene, neosvetljene, ne nudei nita osvajaima.

 Mogu iveti od naih stada jednu meseevu fazu... ak i bez hrane za njih, poklae hane i osuiti meso... Dermat Altera sreo je Agata na samim vratima Dvorane Lige, ispunjene panikom i sramotom. Prvo e morati da pohvataju hane zabrunda Agat u znak odgovora. ta hoe da kae? Hou da kaem da smo otvorili staje pre nekoliko minuta, dok smo bili kod morske kapije i pustili ih. Paol pastir bio je sa mnom i odaslao im je paniku. Potrali su kao iz puke, pravo u meavu. Pustili ste hane da odu... stada? Od ega emo iveti ostatak Zime... ako Gaali odu? Da li je Paolovo umoodailjanje hanima uspaniilo i tebe, Dermate? Obrecnu se Agat na njega. Misli da ne moemo pohvatati vlastite ivotinje? ta je sa naim skladitima ita, lovinom, snenim usevima... ta je, do avola, s tobom? Jakobe promrmlja Seiko Esmit ispreivi se izmeu njega i starijeg mukarca. On shvati da je vikao na Dermata i pokua da se sabere. Ali bilo je prokleto teko vratiti se iz krvave bitke kao to je bila odbrana morske kapije i biti prisiljen hvatati se ukotac sa sluajem muke histerije. Glava ga je uasno bolela; jo mu je bridela rana na temenu koju je zadobio u jednom od pohoda na gaalski bivak, mada je ve trebalo da zaceli; iziao je nepovreen sa morske kapije, ali bio je poprskan tuom krvlju. Sneg je udarao i aputao o visoke prozore biblioteke preko kojih nisu bili zatvoreni kapci. Bilo je podne; inilo se da je suton. Ispod prozora leao je trg sa dobro uvanim barikadama. Iza ovih nalazile su se naputene kue, zidine bez branilaca, grad snega i senki. Tog dana kada su se povukli u unutranji grad, etvrtog dana opsade, ostali su unutar barikada; ali ve te noi, kada sneg postade nakratko redi, izviaka druina skliznu napolje preko krovova kole. Snena meava ponovo stade da besni pred svitanje ili se druga oluja moda nastavila na prvu; pod zatitom snega i hladnoe mukarci i deaci Landina igrali su se gerilaca po vlastitim ulicama. Izlazili su po dvojica ili trojica, unjali se ulicama, po krovovima i prostorijama, senke meu senkama. Koristili su noeve, otrovne strelice, boloe, strele. Upadali su u vlastite domove i ubijali Gaale koji su se tamo sklonili ili su bivali ubijeni. Ne plaei se visine, Agat je bio jedan od najboljih u igri po krovovima. Strmo postavljeni crepovi prekriveni snegom postali su veoma klizavi, ali prilika da se Gaali pogode strelicama bila je neodoljiva, a mogunost da se pogine nimalo vea do u drugim oblicima ovoga sporta, saekivanju iza ugla ili lovu po kuama. Trei dan opsade, etvrti dan oluje: ovog dana padao je fin, redak sneg noen vetrom. Termometri koji su se nalazili u arhivi koja se nalazila u suterenu stare dvorane i koja se sada koristila kao bolnica, pokazivali su 4C napolju, a prema anemometrima brzina vetra bila je vea od sto kilometara na as. Napolju je bilo uasno, vetar je ibao taj divan sneg u ovekovo lice kao da ga gaa

ljunkom u kovitlacima ga nosei kroz razbijeno staklo prozora ije su kapke otkinuli da bi naloili logorsku vatru, razvejavajui ga po razvaljenim podovima. Bilo je malo toplote i malo hrane u elom gradu, sem unutar etiri zgrade oko trga. Gaali su se nagomilali u praznim odajama loei prostirae, polomljena vrata, kapke i krinje na sredini poda, ekajui da proe oluja. Nisu raspolagali zalihama ono hrane to su imali otilo je sa Najezdom. Kada se vreme promeni moi e da love, dokrajie stanovnitvo grada i nastavie da ive od gradskih zaliha za Zimu. Ali dok je oluja trajala, napadai su gladovali. Drali su nasip, ako su od toga imali bilo kakve koristi. Osmatrai u kuli Lige videli su njihov oklevajui napad na Hridinu, koji se ubrzo zavrio u kii kopalja i podizanjem pokretnog mosta. Samo nekolicina je viena kako luta po plaama sa kojih se povukla plima, verovatno su videli plimu kako grmei nadolazi i nisu imali pojma koliko esto i kada e naii naredna, jer poticali su iz unutranjosti kopna. Tako je Hridina bila bezbedna, a neki od uvebanih paraverbalista u gradu bili su u dodiru sa ovim ili onim mukarcem ili enom na ostrvu, to je bilo dovoljno da znaju da im je dobro i da obaveste brine oeve da nijedno dete nije bilo bolesno. Sa Hridinom je bilo u redu. Ali grad je bio razruen, osvojen, zauzet; vie od stotinu njegovih graana bilo je ve ubijeno za vreme odbrane, a ostatak je bio opkoljen u nekoliko zgrada. Grad snega, senki, krvi. Jakob Agat se uurio u jednoj odaji sivih zidova. Bila je prazna sem to se na podu nalazila dronjava prostirka od pusta i razbijeno staklo povrh ega je polegao tanak sloj snega. Kua je bila utihla. Tamo, ispod prozora gde se ranije nalazila slamarica, on i Roleri spavali su jedne noi; probudila ga je ujutro. uuren tu, provalnik u vlastitoj kui, mislio je na Roleri s gorkom nenou. Jednom inilo se da je bilo davno, moda pre dvanaestak dana rekao je u ovoj istoj sobi da vie ne moe bez nje, a sada ak nema vremena ni danju ni nou da misli na nju. Hajde sada da mislim o njoj, bar da mislim na nju, ree on besno tiini; ali sve o emu je mogao da razmilja bilo je da su ona i on roeni u pogreno vreme. U pogreno godinje doba. Ne moe zaeti ljubav na poetku doba smrti. Vetar je svadljivo zvidao kroz slomljene prozore. Agat se strese. Bilo mu je toplo celog dana kada se nije smrzavao od hladnoe. iva u termometru je jo padala i mnogi gerilci koji su se borili po krovovima imali su muke sa neim to su starci rekli da se nazivaju promrzline. Oseao se bolje kada se kretao. Od razmiljanja nije bilo koristi. On pode prema ulaznim vratima iz navike, a zatim pribravi se lagano ode do prozora kroz koji je uao. U odaji u prizemlju susedne kue kampovala je grupa Gaala. Mogao je da vidi leda jednog Gaala blizu prozora. Bio je to narod svetle koe; kosa im je bila potamnjena i ukruena nekom vrstom smole ili katrana, ali pognut miiav vrat u koji je Agat gledao odozgo bio je beo. Bilo je udno to da je, u stvari, vrlo retko imao priliku da vidi svoje neprijatelje. Strele odapinje sa udaljenosti, udari pa bei ili, kao kod morske

kapije, bori se iz prevelike blizine i suvie hitro da bi bilo vremena za gledanje. Pitao se da li su im oi bile ukaste ili ilibarne kao u Tevarana; ali imao je utisak da su sive. Ovo nije bio trenutak da se to otkrije. On se uspe na dasku prozora, prebaci se na zabat i napusti svoj dom preko krova. Put kojim se obino vraao na trg bio je prepreen: i Gaali su poeli da igraju igru po krovovima. Dosta brzo je izmakao svim svojim progoniteljima sem jednom, ali taj jedan, naoruan duvaljkom za strelice, iao je tik za njim, preskoivi prostor od osam stopa izmeu dve kue koji je zaustavio ostale. Agat je morao da skoi ujedan prolaz, da se pridigne i potri njime. Straar na barikadi ulice Esmit, pazei upravo na ovakva bekstva, spusti mu lestvice od konopaca i on se uspentra uz njih. Upravo kada je stigao do vrha strelica mu se zabode u desnu ruku. On skliznu dole unutar barikade, izvue je, isisa ranu i pijunu. Gaali nisu umakali svoje strelice i strele u otrov, ali su skupljali i koristili one koje su ljudi Landina izbacivali na njih, a neke od tih su svakako bile otrovane. Bio je to upeatljiv primer zbog koga je uveden zakon o embargu. Agat je proveo nekoliko veoma tekih minuta ekajui da ga uhvati prvi gr; kad se to ne dogodi ree sam sebi da je imao sree, ali ubrzo potom poe da osea bol u maloj, neistoj rani na aci. Saci kojom je odapinjao. Veera je bila posluena u Dvorani skuptine, ispod pozlaenih satova. Nita nije jeo od svitanja. Umirao je od gladi dok nije seo za jedan od stolova sa inijom toplog bana i usoljenim mesom; onda nije mogao da jede. Nije eleo ni da pria, ali i to je bilo bolje od jela, tako da je priao sa svima koji bi se okupili oko njega, dok zvono ne zazvoni na uzbunu na kuli iznad njih: novi napad. Kao i obino, nasrtaji su se premetali sa barikade na barikadu; kao i obino nisu bili mnogo uspeni. Niko nije bio u stanju da izvede dui napad po ovako loem vremenu. Ono to su teili da postignu ovim premetanjem, upadima u sumrak, bila je mogunost da bar jedan ili dvojica njihovih ljudi sklizne preko trenutno neuvane barikade na trg, kako bi otvorili teka gvozdena vrata sa stranje strane stare dvorane. im se spustila tama, napadaa nestade. Strelci koji su gaali sa viih prozora stare dvorane i kole nisu prestajali sa vatrom i uskoro javie dole da su ulice iste. Kao i obino, nekoliko branilaca bilo je ranjeno ili ubijeno: jedan ovek sa samostrelom pogoen je na prozoru strelom odozdo, jedan deak koji se suvie visoko popeo na barikadu da bi gaao na drugu stranu, pogoen je u stomak kopljem sa gvozdenim vrhom; nekoliko manjih povreda. Svakog dana po nekoliko ih je bilo ubijeno ili ranjeno i tako se smanjivao broj straara i boraca. Oduzimanje nekolicine od nekoliko... Opet topao i drhtei, Agat se vrati iz ove akcije. Veina mukaraca koji su jeli kada je zazvonilo na uzbunu vratila se i zavrila obed. Agata sada nije zanimala hrana sem to je eleo da izbegne njen miris. Ogrebana ruka bi mu svaki put nanovo prokrvarila kada bi je upotrebio, to mu poslui kao izgovor da ode do arhive, ispod stare dvorane, kako bi mu je vidar koji nameta kosti previo.

Bila je to veoma velika odaja sa niskom tavanicom koja je i danju i nou bila podjednako topla i podjednako osvetljena; bilo je to dobro mesto da se uvaju stari instrumenti, karte i hartije i isto tako dobra za ranjenike. Leali su na improvizovanim slamaricama na podu prekrivenom pustom, mala ostrva sna i bola razbacana unaokolo u tiini dugake odaje. Meu njima on ugleda svoju enu kako mu prilazi, kao to se i nadao da e je videti. Pogled na nju, stvarni pogled na nju, nije izazvao u njemu onu gorku nenost koju je osetio kada je razmiljao o njoj: umesto toga stvarni prizor prui mu neizmerno zadovoljstvo. Zdravo, Roleri promrmlja on i smesta se okrenu prema Seiko i vidaru Vatoku, raspitujui se za Hurua Pilotsona. Vie nije znao ta da ini sa blaenstvom koje ga je obuzelo. Rana mu se pogorava proaputa Vatok. Agat se zagleda u njega, a zatim shvati da on to govori o Pilotsonu. Pogorava? ponovi on ne shvatajui i ode da klekne pored Pilotsona. Pilotson podie pogled ka njemu. Kako je, Huru? Napravio si opasnu greku ree ranjenik. Poznavali su se i bili prijatelji odmalena. Agat odmah nepogreivo shvati ta je Pilotson pod tim mislio: njegova enidba. Ali nije znao ta da odgovori. Uostalom bilo bi svejedno on konano poe, zatim uuta: nije eleo da se opravdava. Pilotson ree: Nema dovoljno, nema dovoljno. Tek tada Agat shvati da njegov prijatelj bunca. Sve je u redu, Huru! ree on tako autoritativno da Pilotson sledeeg trenutka uzdahnu i zatvori oi kao da prihvata ovo prazno uveravanje. Agat ustade i ponovo se pridrui Vatoku. Previj mi ovo, molim te, da zaustavimo krvarenje... ta je sa Pilotsonom? Roleri donese tkaninu i traku. Vatok zavi Agatovu ranu s nekoliko vetih pokreta. Altera ree on ne znam. Gaali mora da upotrebljavaju otrov otporan na nae protivotrove. Sve sam ih isprobao. Pilotson Altera nije jedini. Rane se ne zatvaraju, gnoje se. Pogledaj ovog deaka ovde. Ista stvar. Deak, ulini gerilac od svojih esnaest godina, stenjao je i borio se kao da je u komaru. Rana od koplja na bedru nije krvarila, ali su crvene pruge vodile od nje pod kou; cela rana je izgledala udno i bila topla pri dodiru. Isprobao si protivotrove? upita Agat, skrenuvi pogled sa deakovog namuenog lica. Sve. Altera, ovo me podsea na ranu koju ti je zadao u ranu Jesen, klois koga si saterao na drvo. Sea se toga? Moda prave neki otrov od krvi ili lezda kloisa. Moda e ove rane proi kao to je tvoja prola. Da, to je taj oiljak. Kada je bio mlad momak kao ovaj ovde objasni Vatok Seiko i Roleri uspentrao se na drvo za jednim kloisom i ogrebotine koje mu je ovaj zadao nisu izgledale opasne, ali su otekle, zapalile se i zbog njih se razboleo. No za nekoliko dana sve je prolo.

 Ovo nee proi ree Roleri vrlo tiho Agatu. Zato to kae? esto sam... posmatrala vraarku iz mog klana. Poneto sam nauila... Te pruge na njegovoj nozi nazivaju stazama smrti. Znai ti poznaje taj otrov, Roleri? Ne mislim da je to otrov. Svaka duboka rana moe postati takva. ak i mala rana koja ne krvari ili koja se zaprlja. To je zlo oruja... To je sujeverje ree besno stari vidar. Na nas ne deluje zlo oruja, Roleri ree joj Agat, odvlaei je zatitniki od ljutitog, starog doktora. Mi imamo... Ali deak i Pilotson Altera ga imaju! Pogledaj... Ona ga povede do mesta gde je sedeo jedan od ranjenih Tevarana, veseo, sredovean ovek, koji voljno pokaza Agatu mesto gde mu se nalazilo levo uvo pre no to ga je odsekla sekira. Rana je zarastala, ali bila je oteena, uprljana, curela je... Nesvesno, Agat spusti ruku na vlastitu, pulsiraj uu, neobraenu ranu na glavi. Vatok ih je pratio. Zurei u bezazlenog hilfa, on ree: Ono to lokalni hilfovi nazivaju zlom oruja je, svakako, bakterijska infekcija. Uio si o tome u koli, Altera. Kako su ljudska bia nepodlona zarazama od bilo kog lokalnog bakterijskog ili virusnog oblika ivota, jedino to nam moe nauditi jeste oteenje vitalnih organa, iskrvarenje ili hemijsko trovanje za koje posedujemo protivotrove... Ali momak umire, Stariji ree Roleri svojim mekim, popustljivim glasom. Rana nije bila isprana pre no to je uivena... Stari doktor se ukruti od besa. Vrati se medu svoje i nemoj meni govoriti kako da vodim brigu o ljudskim biima... Dosta ree Agat. Tiina. Roleri ree Agat ako ovde nisi trenutno potrebna, mislio sam da bismo mogli... Upravo je hteo da kae da poemo kui. Moda da veeramo zavri on neodreeno. Ona nije jela; sedeo je s njom u odaji skuptine i malo prezalogajio. Zatim navukoe kapute kako bi preli preko neosvetljenog trga kojim je zvidao vetar do zgrade kole u kojoj su delili jednu uionicu sa jo dva para. Spavaonice u staroj dvorani bile su udobnije, ali veina venanih parova, gde ena nije otila na Hridinu vie je volela ovu poluprivatnost, kada su mogli da je iskoriste. Jedna ena je vrsto spavala iza reda klupa, umotana u kaput. Stolovi su bili preokrenuti kako bi zatitili polomljene prozore od kamenja, strelica i vetra. Agat i njegova ena spustie kapute na nezastrt pod spremajui se za spavanje. Pre no to mu je dopustila da zaspi, Roleri sakupi isti sneg sa prozorske daske i ispra mu njime rane na aci i glavi. Bolelo je i on se bunio, razdraen umorom; ali ona ree: Ti si Alteranin... ne moe se razboleti... ali ovo ti nee nauditi. Nee nauditi...

DAN POSLEDNJI

Agat je ponekad u grozniavom snu, u hladnoj tami pranjave sobe, glasno govorio, a jednom ju je dok je spavala pozvao iz vlastitog sna, posegnuvi ka njoj preko neosvetljene provalije, pozvavi njeno ime sa sve vee udaljenosti. Njegov glas razbi joj san i ona se probudi. Jo je bio mrak. Jutro je rano svanulo: svetlost je prodrla oko preokrenutih stolova, u obliku belih pruga na tavanici. ena koja je bila tu kada su sino uli jo je spavala od iscrpljenosti, ali drugi par koji je spavao na jednom od pisaih stolova da bi izbegao promaju, ustao je. Agat sede, pogleda unaokolo i ree svojim promuklim glasom uz grozniav pogled: Oluja je prola... Pomerivi malo u stranu jedan od stolova provirie napolje i ponovo ugledae svet: izgaen trg, barikade zatrpane snegom, velika proelja sa kapcima na prozorima etiri zgrade, snegom pokrivene krovove s one strane, kao i traak mora. Beo i plavi svet, blistavo jasan, plave senke; a sve je to dodirnuto rano sunce zaslepljujue beline. Bilo je predivno; ali inilo se kao da su zidovi koji su ga titili bili otkinuti tokom noi. Agatu pade na um isto to i njoj i ree: Bie bolje da preemo u dvoranu pre no to shvate da mogu posedati na krovove i iskoristiti nas kao mete za vebu. Moemo koristiti podrumske tunele da stignemo iz jedne u drugu zgradu ree jedan od ostalih. Agat klimnu. Hoemo ree on. Ali na barikadama moraju biti ljudi... Roleri je odugovlaila dok drugi nisu otili, a zatim je uspela da ubedi nestrpljivog Agata da joj dopusti da mu ponovo pregleda ranu na glavi. Izgledala je bolje ili bar se nije pogorala. Na licu su mu se jo videli tragovi udaraca koje je zadobio od njenih roaka; njene vlastite ruke bile su u modricama od prenoenja kamenja i vuenja konopaca i pune posekotina ije se stanje pogoralo na hladnoi. Ona poloi svoje izranjavljene ake na njegovu ranjavu glavu i poe da se smeje: Poput dva stara ratnika ree ona. O, Jakobe Agate, kada poemo u zemlju pod morem, da li e ti se vratiti prednji zubi? On pogleda u nju, ne razumevi i pokua da se osmehne, ali nije uspeo. Moda se dalekoroeni vraa meu zvezde kada umre... na druge svetove ree ona i prestade da se smeje. Ne ree on, ustajui. Ne, mi ostajemo ovde. Hajdemo, eno. I pored svekolike blistave svetlosti sunca, neba i snega, vazduh napolju bio je tako hladan da se s mukom disalo. Zurili su preko trga do arkada Dvorane Lige kada ih buka iza njih natera da se okrenu. Agat izvue pitolj za strelice i oboje se spremie da se prignu i potre. Jedna udna prilika, sa krikom na usnama, kao da je preletela preko barikada: sruila se naglavce unutar njih na nepunih dvadeset stopa od Agata i Roleri: jedan Gaal sa dva koplja koja su mu trcala izmeu rebara. Straari na barikadama zurili su i vikali, strelci su uurbano napinjali samostrele, bacajui povremeno poglede na oveka koji je vikao na njih sa

zatvorenog prozora na istonoj strani zgrade. Mrtvi Gaal leao je licem okrenut prema zemlji u krvavom, utabanom snegu, u plavoj senci barikada. Jedan od straara doe trei do Agata i povika: Altera, mora da je znak za napad... Jedan drugi ovek, izletevi kroz vrata kole, prekide ga: Ne, video sam, progonilo ga je, zato je onako vritao... ta si video? Da li je tek tako napao, sasvim sam? Beao je... pokuavao da spase ivot! Zar niste videli, vi na barikadama? Nije ni udo to je vikao. Belo je, tri kao ovek, sa vratom koji je... Blagi boe, inio ovako, Altera! Pojavilo se iza ugla za njim, a zatim se vratilo. Sneni demon ree Agat i okrete se da mu to i Roleri potvrdi. Ona bee ula Voldove prie, te klimnu: Beo i visok, sa glavom koja se njie s jedne na drugu stranu... Ona stade da oponaa Voldovo sablasno oponaanje, a ovek koji je tu prikazu video sa prozora povie: Tako je. Agat se pope na barikadu ne bi li ugledao udovite. Ona ostade dole, posmatrajui mrtvog oveka koji je bio toliko uasnut da je poleteo na neprijateljska koplja u elji da pobegne. Jo nije videla nijednog Gaala izbliza jer zarobljavanja nije bilo, a posao ju je vezivao za prostorije ispod tla gde su bili ranjenici. Telo mu je bilo nisko i mravo, istrljano masnoom tako da se koa, belja od njene, presijavala poput sala; namaena kosa bila je ukraena crvenim perima. Slabo obuen, sa krpom od pusta umesto kaputa, mrtvi ovek leao je ispruen u svojoj iznenadnoj smrti kao da se jo krije od bele zveri koja ga je progonila. Devojka je nepomino stajala blizu njega u svetloj, ledenoj senci barikada. Tamo! Ona zau Agata kako vie iznad nje na kosom, stepenastom, unutranjem zidu sagraenom od kamenja povaenog sa ulica i stenja sa morskog grebena. On sie do nje; oi su mu plam tele; pourio je pored nje do Dvorane Lige. Video sam to na trenutak dok je prelailo ulicu Otak. Tralo je. Njihalo je glavom prema nama. Da li ta utvara lovi u oporu? Nije to znala; jedino je poznavala Voldovu priu o tome kako je ubio snenog demona bez iije pomoi, medu mitskim snegovima poslednje Zime. Donese vesti i pitanje u natrpanu trpezariju. Umaksuman potvrdi da sneni demoni esto idu u oporu, ali dalekoroeni nisu verovali hilfu na re i morali su da provere u svojim knjigama. U knjizi koju su doneli stajalo je da su sneni demoni vieni posle prve oluje devete Zime kako jure u oporu koji je brojao dvanaest do petnaest ovih ivotinja. Kako knjige kau? Ne proizvode zvuke. To lii na govor uma kojim se ti meni obraa? Agat je pogleda. Sedeli su za jednim od dugakih stolova u skuptini, pijui toplu, retku supu od trava koje su dalekoroeni voleli; zvali su je ij. Ne... pa, da, pomalo. uj, Roleri, idem napolje na trenutak. Vrati se u bolnicu. Ne obaziri se na Vatokovo neraspoloenje. On je star i umoran. Zna, meutim, mnogo. Ne prelazi preko trga ako bude morala da ide u drugu zgradu,

koristi podzemne prolaze. Izmeu gaalskih strelaca i tih stvorenja... On se na neki udan nain nasmeja. Pitam se ta e biti sledee? ree on. Jakobe Agate, elela sam da te pitam... Za kratko vreme koliko ga je poznavala nije uspela da naui zasigurno iz koliko mu se delova sastoji ime i koji deo bi trebalo da upotrebljava. Sluam ree on ozbiljno. Zato se ne obrati govorom uma Gaalima? Reci im da... da odu. Kao to si meni na plai kazao da trim ka Hridini. Kao to je tvoj pastir rekao hanima... Ljudi nisu hani ree on. Sinu joj da je on bio jedini od njih svih koji je govorio za njen narod, za svoj i za Gaale da su svi ljudi. Starica... Pasfal... sluala je Gaale, kada je velika vojska krenula ka jugu. Da. Obdareni i izvebani ljudi mogu da sluaju, ak i sa udaljenosti, a da to drugi umovi ne znaju. To pomalo lii na ono to svako ini kada se nae u gomili ljudi, osea njihov strah ili radost; sluanje uma je neto vie, ali ne ukljuuje rei. Govor uma i primanje govora uma je drugaije. Neobuen ovek ako mu se neko obrati umom, zatvorie svoj um pre no to sazna da je neto uo. Naroito ako ono to uje nije i ono to on sam eli ili u ta veruje. Oni koji ne opte umom obino imaju savrene odbrane. U stvari, nauiti para verbalno saobraanje predstavlja uglavnom uenje kako da se razbije vlastita odbrana. Ali ivotinje uju? Do izvesnog stepena. To se opet radi bez rei. Neki ljudi poseduju tu vetinu da prenose ivotinjama. Korisno je pri teranju stoke i u lovu, svakako. Zar nikada nisi ula da su dalekoroeni lovci srene ruke? Da, zato ih zovu vradbinarima. Ali zar sam ja kao han? ula sam te. Da. I odvratila si mi umom... jednom, u mojoj kui... To se ponekad dogaa izmeu dva oveka: ne postoje prepreke, ni odbrane. On iskapi solju i zamiljeno pogleda prema ustrojstvu sunca i svetova optoenih dragim kamenjem to krue oko njega na dugakom zidu preko odaje: Kada se to dogodi ree on potrebno je da se oni vole. Potrebno... ne mogu poslati svoj strah ili mrnju protiv Gaala. Oni ne bi uli. Ali ako je okrenem protiv tebe, mogao bih te ubiti. Kao i ti mene, Roleri... Tada dooe da mu jave da je potreban na trgu i morao je da je ostavi. Ona sie dole da se pobrine oko Tevarana u bolnici, to je i bio njen posao i da pomogne ranjenom deaku dalekoroenih da umre: bilo je to teko umiranje i potrajalo je celog dana. Stari vidar dopusti joj da se brine o deaku. Vatok je bio ogoren i besan, jer sva njegova vetina nije pomagala. Mi ljudi ne umiremo od vaih glupih smrti! zagrmeo je jednom. Deak je roen sa nekim nedostatkom u krvi! Nije marila za ono to je rekao. Kao ni deak koji je umro u mukama, drei je za ruku.

Novi ranjenici donoeni su dole u prostranu, tihu odaju, po jedan ili dvojica. Samo prema ovome znali su da napolju na suncu i snegu mora da se vodi ogorena borba. Donese dole i Umaksumana koji je izgubio svest od udarca koji mu je zadala gaalska praka. Onako dugonog leao je mirno i ona ga je promatrala s glupim ponosom: ratnik, brat. Mislila je da je na pragu smrti, ali posle kraeg vremena on se pridie, protrese glavom, a zatim ustade. Kakvo je ovo mesto ? upita on i ona se gotovo nasmeja kada mu odgovori. Teko je bilo ubiti nekog iz Voldovog roda. On joj ree da Gaali napadaju sve barikade odjednom, bez prestanka navaljuju, poput velikog napada na kopnenu kapiju kada je sva sila njih pokuala da se uzvere uz zidine tako to su se jedni drugima peli na ramena. Glupi su to ratnici ree on, trljajui veliku oteklinu iznad uveta. Da presede nedelju dana na krovovima oko ovog trga i da nas gaaju strelama, ne bi nas ostalo dovoljno da titimo barikade. Jedino znaju da svi zajedno nasrnu, viui... On ponovo poea glavu i ree: ta uinie s mojim kopljem? i vrati se u bitku. Mrtve nisu donosili ovamo dole, ve su ih slagali u otvoreno spremite na trgu dok se nije ukazala prilika da ih spale. Da je Agat ubijen ona to ne bi znala. Kada su nosai dolazili s novim bolesnikom ona je podizala pogled pun nade: ako je Agat bio ranjen, znai da nije bio mrtav. Ali nikada nije bio on. Pitala se, kada bi bio ubijen, da li bi je pre no to umre pozvao umom: i da li bi je taj poziv ubio. Kasno tog dana bez kraja donesoe staricu Alu Pasfal. Sa nekim drugim starcima i enama dalekoroenih, zahtevala je da im se poveri opasan zadatak donoenja oruja braniocima barikada to je zahtevalo da se preko trga pree trei, bez ikakve zatite od neprijateljske vatre. Gaalsko koplje joj je probolo grlo s jedne na drugu stranu. Vatok je mogao vrlo malo da uini za nju. Mala, crnomanjasta starica leala je na umoru meu mladiima. Uhvativi njen pogled, Roleri joj prie sa lavorom krvavih izbljuvaka u rukama. Tvrde, tamne i neprozirne poput stene stare oi zagledae se u nju; Roleri joj spremno uzvrati pogled mada njen narod to nije inio. U previjenom vratu joj neto zakrklja, a usta se zgrie. Slomiti vlastitu odbranu. Sluam! ree Roleri glasno formalnom frazom svog naroda, drhtavim glasom. Otii e, glas Ale Pasfal, umoran i slab, ree u njenom umu: Pokuae da krenu za ostalima ka jugu. Boje se nas, snenih demona, kua i ulica. Uplaeni su, otii e posle ovog napada. Reci Jakobu da ih mogu uti, mogu uti. Reci Jakobu da e otii... sutra... Rei u mu odvrati Roleri i brinu u pla. Nepokretna, nema, ena na umoru zurila je u nju oima poput tamnog kamena. Roleri se vrati svom poslu, jer je ranjenicima bila potrebna panja, a Vatok nije imao drugih pomonika. A i kakva korist od toga da potrai Agata tamo gore

na krvavom snegu, u buci i guvi, da bi mu rekla, pre no to bude ubijen, da je jedna luda starica na umoru rekla da e preiveti ? Ona se posveti poslu dok su joj suze jo tekle niz lice. Jedan od dalekoroenih, teko ranjen, ali kome su muke ublaene udesnim lekom koji mu je Vatok dao, jednu lopticu koja bi, kada se proguta, ublaavala ili uguivala bol, upita je: Zato plae? Upitao ju je to dremljivo, znatieljno, kao to bi jedno dete pitalo drugo. Ne znam odgovori mu Roleri. Spavaj. U stvari, znala je, mada neodreeno, da plae jer je nada bila nepodnoljivo bolna i jer je prodrla kroz otupelost u kojoj je ivela danima; a bol, budui da je bila samo ena, natera je na pla. Ovde dole nije bilo nikakve mogunosti da se to sazna, ali dan mora da je bio pri kraju, jer je Seiko Esmit dola nosei toplu hranu na posluavniku za nju i Vatoka kao i za one ranjenike koji su mogli da jedu. Saekala je da ponese nazad inije i Roleri joj ree: Starica Pasfal Altera je umrla. Seiko samo klimnu. Lice joj je bilo zategnuto i udno. Ona ree visokim glasom: Sada ispaljuju ugarke i sa krovova bacaju zapaljene stvari. Ne mogu da provale unutra te e spaliti zgrade i skladita pa emo onda moi zajedno da pomremo od gladi na zimi. Ako dvoranu zahvati vatra biete uhvaeni u zamku ovde dole. ivi spaljeni. Roleri pojede svoju hranu i ne ree nita. Topli obrok bana bio je posut sokom od mesa i seckanih trava. Dalekoroeni pod opsadom bili su bolji kuvari nego njen narod tokom plodne Jeseni. Ona pojede svoje sledovanje kao i pola inije koju je ostavio neki ranjenik i jo neto ostataka, a zatim vrati posluavnik Seiko, alei to nije bilo jo hrane. Dugo niko drugi nije siao. Mukarci su spavali i stenjali u snu. Bilo je toplo: toplota se podizala sa plinskih ognjita kroz reetke, irei prijatnost kao u atoru koji se grejao vatrom. Kroz disanje mukaraca Roleri je ponekad mogla uti tik, tik, tik koje je dolazilo od okruglih predmeta na zidovima, a oni kao i stakleni sanduci prislonjeni uza zid, te visoki redovi knjiga, trepereli su zlatnim i smeim odsjajem pri. mekoj, postojanoj svetlosti gasnih baklji. Da li si mu dala analgetik? proaputa Vatok i ona potvrdno slegnu ramenima ustajui od postelje jednog mukarca. Stari vidar izgledao je pola godine stariji no to je bio kada sede podavijenih nogu pored Roleri za radni sto da see zavoje koji su im ponestali. Bio je veliki doktor u Rolerinim oima. Da bi ga onako umornog i obeshrabrenog udobrovoljila, upita ga: Stariji, ako to nije zlo oruja koje izaziva trulenje rana, ta je onda? Oh... stvorenja. Male zveri, suvie male da bi se videle. Mogao bih ti ih pokazati samo kroz naroito staklo kao to je ono u onom tamo kovegu. Ona ive gotovo svuda, nalaze se na oruju, u vazduhu, na koi. Ako dospeju u krv, telo im se odupire i bitka je ta koja izaziva zapaljenje i sve to. Tako kau knjige. Ja, meutim, u svojoj praksi nisam nailazio na te sluajeve. Zato ta stvorenja ne grizu dalekoroene ?

 Jer ne vole strance. Vatok dunu kroz nos na svoju malu alu. Zna, mi smo stranci. Ne moemo ovde ak ni da varimo hranu ako povremeno ne uzmemo izvesnu dozu jednog enzimoida. Naa hemijska struktura veoma malo se razlikuje od lokalne organske norme i to dolazi do izraaja u citoplazmi... Ti ne zna ta je to. Pa, to znai, da smo sazdani od malo drugaijih tvari nego vi hilfovi. Znai zato vi imate tamnu kou, a mi svetlu? Ne, to je nevano. Potpuno su nebitne razlike kao to su boja i sklop oka i sve to. Ne, razlika je na jednom niem nivou i neznatna je... jedan molekul u lancu naslea ree Vatok ponesen i zagrejan za predavanje ne uzrokuje nikakva krupna odstupanja vas hilfova od opteg hominidnog tipa; tako su prvi kolonisti zapisali, a oni su znali. Ali to znai da se ne moemo meusobno sparivati ili svariti lokalnu organsku hranu bez pomoi; ili reagovati na vae viruse... Mada, istini za volju, sa tim enzimoidima se ve prilino preteruje. Posredi je deo napora da se oponaa u potpunosti prvo pokolenje, isto sujeverje, tako neto. Video sam ljude koji su doli sa dugih lovakih pohoda ili izbeglice iz Atlantike prolog Prolea koji nisu uzeli injekciju ili pilulu enzimoida po dve ili tri meseeve faze, a nisu imali muke s varenjem. Uostalom, ivot tei da se prilagoava. Na Vatokovom licu pojavi se veoma udan izraz kada je to rekao i on se zagleda u nju. Oseti se krivom, iako nije imala pojma o tome ta joj on to objanjava: nijedna od kljunih rei nije pripadala njenom jeziku. ta ivot? stidljivo upita. Prilagoava se. Reaguje. Menja se! Pod dovoljno velikim pritiskom i posle dovoljnog broja pokolenja, povoljno prilagoavanje odnosi prevagu... Da li bi sunevo zraenje na duge staze moglo da dovede do svojevrsne lokalne biohemijske norme... svi mrtvoroeni i pobaeni onda bi predstavljali preprilagodljivost ili moda nesaglasnost izmeu majke i normalizovanog fetusa... Vatok prestade da mae makazama i ponovo prionu na posao, ali ve sledeeg trenutka opet podie pogled na svoj negledajui, prodoran nain, promrmljavi: udno, udno, udno!... To bi znailo, zna, da bi moglo doi do unakrsne oplodnje. Sluam ponovo promrmlja Roleri. Onda bi se ljudi i hilfovi mogli sparivati. To je konano razumela, ali nije razumela da li je to rekao kao injenicu, elju ili bojazan. Stariji, suvie sam glupa da te ujem ree ona. Dobro ga razume ree jedan slabi glas u blizini: Pilotson Altera leao je budan. Znai ti misli da smo se konano pretvorili u kap u moru, Vatoe? Pilotson se pridigao na lakat. Tamne oi sijale su mu na omravelom, vrelom, tamnom licu. Ako su tvoja rana i rane nekolicine drugih odista zagaene, onda se ta injenica mora nekako objasniti. Znai prokleto prilagoavanje. Prokleto tvoje ukrtanje i plodnost!

ree bolesnik i pogleda Roleri: Sve dok smo se medu sobom razmnoavali bili smo ljudi, izgnanici, Alterani, ljudska bia. Odani znanju i zakonima oveka. Sada, ako budemo u stanju da se parimo sa halfovima, kap nae ljudske krvi izgubie se pre isteka naredne Godine. Bie razreena, razvodnjena do nitavila. Niko nee podeavati ove instrumente ili itati ove knjige. Unuci Jakoba Agata sedee udarajui kamen o kamen i viui do isteka vremena... Prokleti da ste, vi glupi varvari, zar ne moete da ostavite ljude na miru... na miru! Tresao se u groznici i besu. Stari Vatok, koji se poigravao jednom od svojih upljih strelica punei je, isprui je na svoj vest doktorski nain i ubode jadnog Pilotsona u nadlakticu. Lezi, Huru ree on i ranjenik poslua zbunjenog izraza lica. Nije me briga ako umrem od vaih prljavih zaraza ree on glasnije ali drite svoje prljave potomke podalje odavde, drite ih van... van grada. To e ga primiriti za izvesno vreme ree Vatok i uzdahnu. Sedeo je utei dok je Roleri nastavila da priprema zavoje. Bila je spretna i priljena u takvom poslu. Stari doktor promatrao ju je zamiljenog lica. Kada se ispravila da bi se malo odmorila ona vide daje i starac zaspao: liio je na tamnu gomilu koe i kostiju zgurenu u uglu iza stola. Ona nastavi sa poslom pitajui se da li je razumela ta je rekao i da li je on to ozbiljno mislio; da bi mogla roditi Agatovog sina. Potpuno je zaboravila da je Agat mogao ve biti mrtav; nita nije znala o njemu. Sedela je meu usnulim ranjenicima, ispod razruenog grada punog smrti i nemuto je razmiljala o izgledima za ivot.

DAN PRVI

S dolaskom noi hladnoa stee jae. Sneg koji se otopio na suncu zamrznuo se i postao gladak led. Sakriveni na oblinjim krovovima ili na tavanima, Gaali su izbacivali svoje strele, sa vrhovima zamoenim u smolu, koje su letele ostavljajui za sobom crveni i zlatni luk poput plamenih ptica kroz hladan vazduh sumraka. Krovovi etiri opsednute zgrade bili su od bakra, zidovi od kamena; vatra ih nije mogla zahvatiti. Napadi na barikade su prestali, vie nisu letele gvozdene ni upaljene strele. Stojei na barikadi Jakob Agat je posmatrao prazne ulice koje su tonule u tamu, prazne izmeu tamnih kua. U prvi mah ljudi na trgu ekali su noni napad, jer su Gaali bili potpuno oajni; ali postalo je hladnije, pa jo hladnije. Na kraju Agat naredi da se postavi samo najneophodnija straa i raspusti veinu ljudi da se neko pobrine o njihovim ranama, da se najedu i odmore. Ako su oni bili iscrpljeni mora biti da su i Gaali; a oni su bar bili dobro obueni na ovoj studeni to nije bio sluaj sa Gaalima. ak ni oaj nije mogao da izvue severnjake napolje na uasnu vedrinu pod sjajem zvezda u njihovim oskudnim krznenim i pustenim ritama. Tako su branioci spavali, mnogi na dunosti, zbijeni u dvoranama i pored prozora toplih zgrada. A opsadnici bez hrane, uureni oko logorskih vatri zapaljenih u visokim kamenim odajama dok njihovi mrtvi lee ukoenih udova ispod barikada u snegu preko koga se uhvatila ledena kora. Agat nije eleo da spava. Nije mogao da ue u zgradu i ostavi trg gde su se celog dana borili za gole ivote, a koji sada lei tako miran pod zimskim sazvedem. Drvo: Strela; i Trag pet zvezda; a i sama Snena zvezda uarena iznad istonih krovova: zvezde Zime. Gorele su poput kristala u dubokoj, hladnoj tami iznad glava. Znao je da je ovo bila poslednja no njegova vlastita poslednja no ili njegovog grada ili poslednja no bitke koja, to nije znao. Kako su asovi prolazili, a Snena zvezda se uzdizala sve vie, mukla tiina ovlada trgom i okolnim ulicama, a njega obuze svojevrsna radost. Spavali su, svi neprijatelji unutar gradskih zidina, a kao da je jedino on bio budan; kao da je grad sa svim svojim spavaima i svim mrtvima pripadao njemu. Ovo je bila njegova no. Nije eleo da je provede zatvoren u zamci unutar zamke. Javivi se uspavanom straaru, on se pope na barikadu prema ulici Esmit i prebaci se na drugu stranu. Altera! pozva ga neko promuklim apatom; on se samo okrenu i dade znak rukom da ostave za njega jedan konopac u pripravnosti kako bi se popeo nazad i produi pravo napred sredinom ulice. Bio je ubeen da je neranjiv emu nije bilo preporuljivo protivusloviti... Prihvatio je to i hodao uz mranu ulicu meu neprijateljima kao da je krenuo u etnju posle veere. Proao je pored svoje kue, ali se nije osvrnuo. Zvezde su nestajale iza crnih vrhova krovova, a zatim se ponovo pojavljivale dok su im odrazi svetlucali na ledu ispod njegovih nogu. Blizu gornjeg kraja grada ulica se suavala i malo zavijala izmeu kua koje su bile naputene pre no to se Agat i rodio, a zatim je iznenada izbijala na mali trg ispod kopnene kapije. Katapulti su jo tamo stajali,

delimino polomljeni i rastavljeni da bi Gaalima posluili za potpalu; pored svakog se nalazila gomila kamenja. Same visoke kapije behu jedno vreme otvorene, ali sada su ponovo stajale zabravljene i zamrznute. Agat se ispe stepenicama pored jedne od kula kapije do straarskog mesta na zidinama; setio se kako je gledao upravo s tog straarskog mesta, ba pre no to je sneg pao, celu borbenu snagu Gaala, grmeu plimu ljudi nalik na morsku plimu dole na obali. Da su imali vie lestvica sve bi bilo gotovo jo tog dana... Sada se nita nije pokretalo; nita nije proizvodilo zvuke. Sneg, tiina, svetlost zvezde iznad padine brda i mrtvo, ledom bremenito drvee poput krune stajalo je na njoj. On pogleda unazad prema zapadu, preko celog grada Izgnanstva; malo razbacanih krovova koji su se sputali u daljinu od visokog straarskog mesta do zida iznad morskih grebenova. Iznad te aice kamenja zvezde su se lagano kretale prema zapadu. Oseajui studen ak i u odelu od koe i tekom krznu, Agat je nepomino sedeo i sasvim tiho zvidukao neku vedru melodiju. Konano oseti kako ga sustie celodnevni umor i side sa svoje osmatranice. Stepenice su bile zaleene. On se okliznu na pretposlednjoj pri dnu, zadra se da ne padne uhvativi se za neravan kamen zida i tada jo posrui podie pogled ka nekom pokretu koji opazi na malom trgu. U crnom drelu ulice koja je izranjala izmeu dva zida kua, pokrenu se neto belo, jedan slabaan, njiui pokret nalik na talas vien u tami. Agat ga pogleda zbunjen. A onda se iznenada pojavi pri mutnom sivilu svetlosti zvezde: visoko, mravo, belo oblije koje je tralo prema njemu veoma brzo kao to to ovek ini; glava na dugakom, povijenom vratu pomalo se klatila sjedne na drugu stranu. Prilazei isputalo je kratke, kretave, cvrkutave zvuke. Pitolj sa strelicama mu je sve vreme bio u ruci, ali aka mu je bila ukoena od jueranje rane, a smetala mu je i rukavica: on opali i strela se zabi, ali stvorenje je ve bilo na njemu, ispruenih prednjih apa sa kratkim kandama, isturene glave koja se klatila i njihala, sa okruglim ustima koja su zjapila puna zuba. On mu se baci ka stranjim nogama u pokuaju da ga obori i da izbegne prvi nasrtaj tih kljocavih usta, ali oblije je bilo bre od njega. Samo to se bacio stvorenje se okrenu i zgrabi ga; on oseti kako kande na na izgled slabanim, malim prednjim apama razdiru kou njegovog kaputa i odee i oseti da je prikovan. Neka uasna sila savi mu glavu unazad, ogoljujui mu grlo; i on vide kako se zvezde kovitlaju na nebu daleko iznad njega i kako nestaju. Zatim je pokuavao da se podigne na ruke i kolena, na zaleenom kamenju, pored neke velike, smrdljive gomile belog krzna koja se uvijala i drhtala. Otrovu sa vrha strelice bilo je potrebno pet sekundi da pone da deluje; gotovo da je za sekundu bilo prekasno. Okrugla usta jo su kljocala otvarajui se i zatvarajui, a noge sa ravnim, pljosnatim, krpljastim stopalima pokretale su se kao da sneni demon jo tri. Sneni demoni love u oporu, odjednom Agatu sinu kroz svest, kada ustade pokuavajui da povrati dah i pribere se. Sneni demoni love u oporima... On ponovo napuni pitolj, nespretno ali paljivo i tako pripremljen,

krenu nazad ulicom Esmit; nije trao kako se ne bi okliznuo na ledu, ali nije ni otezao sa odlaskom. Ulica je jo bila prazna, mirna i veoma dugaka. Ali im se pribliio barikadi, ponovo je poeo da zvidi. Spavao je vrstim snom u jednoj odaji kole kada je mladi evik, njihov najbolji strelac, doao da ga probudi, uurbano apui: Hajde, Altera, hajde, probudi se, mora poi... Roleri nije dola tokom noi; ostali s kojima su delili odaju jo su spavali. ta je, ta nije u redu? promrmlja Agat, ve na nogama pokuavajui da se uvue u svoj pocepani kaput. Doi na kulu bee sve to je evik kazao. Agat krenu za njim, u poetku posluno, ali im se rasanio, poeo je da shvata. Preli su preko trga, sivog na prvoj bledoj svetlosti, ustrali uz kruno stepenite kule Lige i pogledali preko grada. Kopnena kapija bila je otvorena. Gaali su se okupili unutar nje i izlazili kroz nju. Teko su se mogli razaznati na polusvetlosti pre no to je sunce izilo; bilo ih je izmeu hiljadu i dve, nagaali su ljudi koji su ih posmatrali sa Agatom, ali nije se moglo pouzdano odrediti. Predstavljali su samo senovite, pokretne mrlje ispod zidina i na snegu. Prolazili su kroz kapiju u manjim i veim skupinama, jedan za drugim nestajui ispod zidina, a zatim se ponovo pojavljujui malo dalje na obronku brda, kreui se uurbano u dugom nepravilnom nizu prema jugu. Pre no to su daleko odmakli sakrie ih priguena svetlost i prevoji brda; ali pre no to je Agat prestao da osmatra na istoku je zarudelo i hladno zraenje dosegne do polovine nebeskog svoda. Kue i strme ulice grada leale su veoma utihle na jutarnjoj svetlosti. Neko poe da zvoni, tano iznad njihovih glava na kuli. Bilo je to postojano, brzo i zveketavo udaranje bronze o bronzu, zagluilo je ljude na kuli koji trcae dole, susreui se s drugim mukarcima i enama uz put. Smejali su se i vikali za Agatom, hvatali ga, ali on je nastavljao da tri niz klimavo stepenite, dok je u njemu jo odzvanjalo prodorno klicanje zvona. Uputio se ka Dvorani Lige prepunoj, bunoj prostoriji, gde su zlatna sunca plivala po zidovima, a zlatni brojanici pokazivali protok zemaljskih i ovdanjih godina i stade da traga za tuinkom, strankinjom, svojom enom. Konano ju je pronaao i uhvativi je za ruke ree: Otili su, otili, otili... Zatim se okrete i zagrme koliko god su mu plua doputala, obrativi se ostalima: Otili su! Ljudi stadoe da mu mahnito dovikuju kao i da se meusobno dovikuju, smejui se i plaui. Posle jednog minuta on ree Roleri: Poi sa mnom... Na Hridinu. Nemiran, razdragan i pometen, eleo je da bude u pokretu, da izie u grad i uveri se da je ponovo samo njihov. Niko drugi jo nije napustio trg. im su preli zapadnu barikadu, Agat izvue pitolj sa strelicama: Doiveo sam prole noi jednu pustolovinu ree on Roleri, a ona, gledajui u poderotinu koja je zjapila na njegovom kaputu uzvrati: Znam. Ubio sam ga.

 Snenog demona? Tano. Sam? Da. Obojica smo bili sami. Sveani izgled na njenom licu dok je urila pored njega natera ga da se nasmeje glasno i sa zadovoljstvom. Izbie na nasip koji se pruao na ledenom vetru izmeu jasnog neba i tamne, penom prekrivene vode. Vesti su, svakako, vee prenete, zvonjavom i govorom uma te je tako pokretni most Hridine bio sputen im mu se Agat pribliio. Mukarci i ene i mala, sanjiva, u krzna umotana deca izioe trei da ih doekaju, sa novim povicima, pitanjima i zagrljajima. Iza ena Landina, ene Tevara su oklevale, uplaene i nevesele. Agat vide Roleri kako prilazi jednoj od ovih, mladoj eni raupane kose i umrljanog lica. Veina ih je kratko podsekla kosu i izgledale su neoeljane i prljave kao i nekolicina njihovih mukaraca koji su boravili na Hridini. Osetivi gaenje zbog ove blatne mrlje na njegovom vedrom jutru pobede, Agat se obrati Umaksumanu koji je doao da sakupi svoje saplemenike. Stajali su na pokretnom mostu, ispod strmog zida crne tvrave. Mukarci i ene hilfova okupili su se oko Umaksumana, te Agat podie glas kako bi ga svi mogli uti. Mukarci od Tevara branili su nae zidine rame uz rame sa mukarcima Landina. Slobodno mogu da ostanu sa nama ili da odu, da ive sa nama ili da nas napuste, kako god budu eleli. Kapije moga grada su vam otvorene tokom cele Zime. Slobodno moete izii kroz njih, ali ste i dobrodoli unutar njih! Sluam ree domorodac pognuvi svoju svetlu glavu. Ali gde je Najstariji, Void? eleo sam da mu kaem... Tada Agat ugleda pepelom umazana lica i neuredne glave u novoj svetlosti. Bili su u alosti. Shvativi to on se seti svojih mrtvih, svojih prijatelja, pripadnika svog roda; i nadmenosti likovanja nestade. Umaksuman ree: Najstariji moga roda otiao je pod more sa svojim sinovima koji su poginuli u Tevaru. Jue je otiao. Upravo su raspirivali lomau danas u zoru kada su uli zvono i videli Gaale kako odlaze ka jugu. Posmatrao bih tu vatru ree Agat traei od Umaksumana dozvolu. Tevaranin je oklevao, ali jedan starac pored njega odluno ree: Voldova ker je ena ovoga ovde: on ima klanovsko pravo. Tako su mu dozvolili da doe, sa Roleri i onim to je ostalo od njenog naroda do visoke terase kraj jedne galerije sa one strane Hridine koja je bila okrenuta prema moru. Tamo na lomai od izlomljenog drveta lealo je telo starca koje su godine izobliile, ali koje je i dalje izgledalo snano, umotano u crvenu tkaninu, boju smrti. Jedno dete prinese baklju i vatra se rasplamsa crveno i uto, treperei vazduhom bledim od hladne, rane svetlosti sunca. Plima se povlaila, meljui, grmei na stenju ispod potpuno crnih zidina. Istono od brda podruja

Askatevar i zapadno iznad mora nebo je bilo vedro, ali nad severom se nadnosio plavkasti suton: Zima. Pet hiljada noi Zime, pet hiljada dana: ostatak njihove mladosti i moda ostatak njihovih ivota. Spram te udaljenosti plaviaste tame na Severn uopte nije moglo biti rei o nekom likovanju. Gaali su liili na malu uurbanu gamad koja je ve nestala, beei pred pravim neprijateljem, pravim gospodarom, belim gospodarom oluja. Agat je stajao pored Roleri ispred lomae koja je tinjala u visokoj tvravi opkoljenoj morem i tada mu se uinilo da su smrt starca i pobeda mladia ista stvar. Ni tuga ni ponos nisu u sebi sadrali toliko istinitosti kao radost, radost koja je treperela na hladnom vetru izmeu neba i mora, jarka i kratkotrajna poput vatre. Ovo je bila njegova tvrava, njegov grad, njegov svet; ovo je bio njegov narod. On ovde nije bio izgnanik. Doi ree on Roleri, dok se vatra pretvarala u pepeo doi, hajdemo kui.

NAUNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN Knjiga II 1987 prvo izdanje

Izdaju NARODNA KNJIGA afarikova 11, Beograd PARTIZANSKA KNJIGA Bulevar vojvode Miia 17/VII, Beograd

Za izdavae Radomir Nikoli, direktor Mihailo elovi, direktor

Tehniki urednik Stjepan Mimica

Lektor Nada Vukajlovi Korektori Stasa Radovi Buba Stevanovi-Baki

Tira 5000 primeraka tampa Mladinska knjiga, Ljubljana