Sie sind auf Seite 1von 33

Prof.

dr Todor Kulji Filozofski fakultet Beograd

Izmiljanje prolosti na Zapadnom Balkanu Der Zusammenfassung: Die Erfundung der Vergangenheit auf West Balkan In disem Aufsatz wurden E.Hobsbawns Thesen ber den sozialen Bandit und ber die erfundenen Traditionen in der Aufklrung der Vergangenheitspolitik auf West Balkan genutzt. Auf dem Balkan sind nicht alle Traditionen und Symbolen erfunden, sondern ist zwischen alten und neuen Traditionen, zwischen Mischformen und bernahmen zu unterscheiden. Obwohl die erfundene Traditionen keine blosse historische Fiktionen sind, wird noch heute die Vergangenheit sehr oft im Dienste der verschiedenen Gruppen und Klasseninteressen verflscht. Dabei die verwandte Narration und Fuguren (die Form) bei verschiedenen Nationen verschiedene Inhalten bedecken. Es sind hier die positive wie auch die negative nationale Stereotypen und Konstruktionen, die Rhetorik der erfundenen Traditionen und ihre Symbolen, der grenzenhafte Antiorientalismus bei den Serben, den Kroaten und den Slowenen, wie auch die Erfindung der Traditionen in der heutigen mazedonischen Geschichtspolitik dargestellt. Die erfundene Traditionen steigern durch die Kollektivsymbolik das nationale Zusammengehrigkeitsgefhl von der westbalkans Nationen, legitimieren vorhandene Institutionen und Autoritten und etablieren wesentliche Wertstrukturen. Der retrospektive Fatalismus ist als Grundkontext bei der Erklrung des Zusammenbruchs von echemaligen multinationalen Jugoslawien und in der Erfundung der Traditionen bei allen neuen Westbalkansstaaten bemerkbar.

Die Schlsselworter: Die erfundene Vergangenheit, die Narration, die Figuren, die nationale Stereotypen, der grenzenhafte Antiorientalismus, der retrospektive Fatalismus Saetak: U izlaganju su primenjene Hobsbomove teze o socijalnom banditu i o izmiljanju tradicija kod tumaenja iskrivljavanja prolosti na Zapadnom Balkanu. Prolost je iskrivljavana u slubi razliitih grupnih i klasnih interesa, a srodna naracija (forma) pokrivala je najrazliitije sadraje. Prikazani su pozitivni i negativni nacionalni stereotipi,retorika izmiljene prolosti i njeni najvaniji simboli, graniarski antiorijentalizam kod Srba, Hrvata i Slovenaca, izmiljanje tradicije u BJRM, a retrospektivni fatalizam uoen je kao osnovni kontekst tumaenja sloma SFRJ i izmiljanja prolosti kod svih novih drava zapadnog Balkana. Kljune rei: izmiljanje prolosti, naracija i figure, nacionalni stereotipi, graniarski antiorijentalizam, retrospektivni fatalizam

Moda razumevanje vanosti problema iz naslova ve na poetku moe olakavati pominjanje injenice da je pre nepunih stotinu godina na prostoru od Trsta do Urala postojalo samo 6 od dananjih 23 drava (Hobsbaum, 2003, 287). A s obzirom na to da je novim dravama uvek potrebna i nova prolost, to ovaj podatak sam po sebi donekle objanjava rasprostranjenost istorijskog matanja. Da pomenutu aktivnost nisu pratili genocidi i progoni, najee pravdani istorijskim pravom na teritoriju, izmiljanje prolosti bilo bi svakako manje dramatina, a vie zabavna okolnost. Zbog otvorenog ili latentno prisutnog revanizma politizovana prolost moda je nasutinskiji elemenat nacionalistikih ideologija. Ako ne postoji odgovarajua prolost, ova uvek moe biti izmiljena. Prolost pravda sadanjost i na taj nain to prua slavniju pozadinu sadanjici koja nema ta da slavi (Hobsbaum 2003,16; Nie 1979, 21). Stanovnici zapadnog Balkana krajem 20. veka brutalno su se osvedoili kako kolektivno pamenje proizvoljno kroje strateke politikih elite. Fabrikovani oseajni moralistiki

mitovi uspeno su preokrenuli masovnu svest i aktivirali latentnu konfliktnost ovoga prostora. Istraivanja istorijsko stratekih konstrukcija nove prolosti mogu pomoi razumevanju uslova pod kojima razliite kognitivne mape postaju dominantne u razliitim drutvima i stvaraju razliite kulture seanja izmeu irokih emotivnih amplituda - izgona i bratimljenja. Da bi se objasnila permanentna revizija slike prolosti treba uoiti polje stratekih akcije politikih elite, gde se suoava i sukobljava kolektivno pamenje jedne nacije sa pamenjem drugih. Dakle, pitanje je koji drutveni akteri su kadri da legalno menjaju kolektivno pamenje? Koliko su ti napori legitimni, odnosno koliko su u skladu sa zatitom nadpolitikih vrednosti meunacionalne tolerantnosti, uzajamnog uvaavanja, jednakosti i mira ? Kakva je saznajna vrednost novih dekretiranih prolosti ? Kojim mehanizmima i simbolima se namee novo pamenje ? Kakva je uloga kolektivnog pamenja kada grupa od sukoba prelazi na saradnju ? Koji udeo pamenja moe konstruisati politika elita, koji deo moe menjati, a koji deo je otporan manipulaciji? U kojim uslovima su pojedinci spremniji da izmene vlastito vidjenje istorije ? Snana revizija slike prolosti na Zapadnom Balkanu krajem 20. veka najbolja je laboratorija za istraivanje pravilnosti kolektivnog pamenja. Odmah treba rei da se nova revizija prolosti odvija u novom optem sklopu globalizacije. Multinacionalnom kapitalu, kao stratekoj eliti globalizacije, nije nuna objektivna istina o prolosti, ve dozirana idejna saglasnost, koja ne bi remetila irenje EU. U razliitoj meri izraeno novo balansiranje prolosti izvana ide naruku rehabilitovanju najrazliitijih konzervativnih i reakcionarnih struja (kvislinkih). Interesi globalizacije u osnovi glajhaltuju balkansku prolost i diktiraju reviziju istorije, a vreme e pokazati uspeh ovog napora. Ameriki istoriar Toni Dad sumnja u mogunost ujedinjenja Evrope upravo zbog neugasive snage njene ive istorije. injenica je da istorijsko seanje danas vie deli nego to ujedinjuje prostor koji multinacionalni kapital nastoji da povee. U odgovoru na pitanje kako drutva stvaraju prolost prilino jasno se razlikuje konstruktivizam od nehomogenih ideolokokritikih teorija o kulturnoj hegemoniji. Ova napetost moe se delom razumeti razlikom izmeu Dirkema i Marksa. Dirkem je prouavao klasno neutralni uticaj kolektivne

svesti, a Marks je isticao ulogu interesa vladajue klase kod formiranja slike o prolosti. Na njihovom nasleu Albva i Grami branili su oprene teorije drutvene proizvodnje znanja. Za razliku od klasno neutralnog konstruktivizma, ideolokokritiki pristup istie plansku dravnu instrumentalizaciju prolosti, a ne toliko spontanu aktivnost organizovanih ili neorganizovanih grupa koje preko prolosti tite identitet. Kolektivno pamenje planski kroje i usmeravaju pre svega strateke politike elite, a ne obine grupe.To ine direktno ili indirektno radi zatite interesa vlasti, a ne zbog osiguranja identiteta grupe. U cilju odranja klasne vladavine fabrikuju se oseajni moralistiki mitovi koji osiguravaju lojalnost podvlaenih. Slubena istorija nije konstrukcija koja osigurava identitet grupe niti se prihvata manje ili vie spontano, nego se oblikuje i monopolski namee radi zatite interesa vladajuih grupa. Da bi se objasnila permanentna revizija slike prolosti treba uoiti najpre polje strateke akcije politike elite, gde se antagonistiki sukobljava pamenje jedne klase sa pamenjem druge, a zatim i izmenjenu globalnu epohalnu svest. Na pitanje koje drutvene snage mogu menjati prolost, ovaj pristup daje konkretniji odgovor od konstruktivista? To su preteno vladajue grupe manje ili vie antagonistiki suprotstavljene podvlaenima. Glavni mehanizam koji utie na kolektivno pamenje jeste drava. Pri tome treba razlikovati sadraje prolosti koje moe konstruisati vladajua klasa ili elita, od onih koje moe samo menjati, kao i "ostatke prolosti" koji su otporni prema manipulaciji. Od vrste krize zavisi spremnost pojedinaca da izmene vlastito vienje istorije. Glavno delo iz ideoloko-kritike struje, gde su izneta naela ovog pristupa, je zbornik "Izmiljanje tradicija" iz 1983 (Hobsbom, Rejnder 2002), a slian pristup uoljiv je i u radovima drugih pisaca (Konerton 2002; E.Zerubavel 2003; Shida 1999; H.Walton 2000; Riegel 2000). Na slian nain pokazano je kako su u raznim dravama izmiljane tradicije kao vaan sadraj klasnih ideologija. Tradicije, ceremonijali i jubileji izmiljani su da bi se osigurao kontinuitet sa prolou i podstakla mobilizacija razliitih grupa, slojeva i klasa. Izmiljanje prolosti po pravilu je neodvojivo od isticanja neprijatelja. Na etniki izmeanom prostoru Zapadnog Balkana prolost se krajem 20. veka podjednako izmiljala i rekonstruisala (1) u cilju razgranienja

od srodnih nacija, i (2) radi predstavljanja svetu u naroitom misionarskom svetlu. Nacionalizmi na razliite naine kombinuju razliite obrasce izmiljanja prolosti. Izmilja se ili doteruje (1) objanjenje porekla nacije, (2) nain njenog opstanka i (3) istorijski rtveni uinak. Kod pomenutih nastojanja smiljeni zaborav tamnih senki prolosti nacije prati izmiljanje njenih svetlih strana, pa je to razlog zato napredak istorijskih prouavanja esto ugroava nacionalna oseanja (E.Renan). Pri tome se istovremeno drugima prebacuje izmiljanje, pa prigovor o "izmiljenim" nacijama odrie utemeljenost u prolosti rivalskoj naciji (Milosavljevi 2002, 199). Mitove koji se koriste kao razgraniavajui mehanizmi u balkanskim drutvima norveki istoriar Pal Kolsto podelio je na mitove o samosvojnosti (sui generis), o predziu (ante murale), i o starini (witiquitas) (Kolsto 2003, 13). Drugim reima vlastiti narod predstavlja se kao potpuno razliit od susednih, jer je imao sudbinsku ulogu u odbrani danas priznatih vrednosti i civilizacija i duboke istorijske korene. Ideoloke vrednosti ove vrste treba ipak sagledavati u sklopu ire globalne celine nove izmiljene istorijske polarizacije. Novostvorena prolost bila je potrebna novim balkanskim dravama (nema suvereniteta bez istorijskog kontinuiteta), ali je bila i odgovor mnogim negativnim stereotipima koji su o Balkanu takoe smiljeno stvarani u Zapadnoj Evropi i SAD. Naime, krajem 20. veka sukobila su se dve neobino aktivne istorijsko politike retorike: s jedne strane ona koja je izmiljala i doterivala antiorijentalnu prolost novih balkanskih drava, i s druge retorika balkanizma koju je oiveo Zapad, a u ijem je sreditu stereotip o iracionalnoj varvarskoj periferiji civilizovane Evrope. S jedne strane je prolost Balkana predstavljana kao kontinuitet varvarstva ime je zapadni kapitalizam gradio utisak o vlastitoj beskonfliktnosti, a s druge su balkanski narodi sebe predstavljali kao uvare kapije zapadne civilizacije traei priznanje i podrku u dravnom osamostaljenju od srodnih naroda. Na jednoj strani je Balkan vien kao izvor nestabilnosti i opasno "bure baruta", a na drugoj kao rtva. Kod oba nastojanja vidljiv je napor izmiljanja, a neobian znaaj ima pripovedaki nain izlaganja naracija. Instrumentalizacija prolosti nezamisliva je bez osmiljavanja, razliitog akcentiranja, selektivnog odbira po dramskom obrascu i obaveznog emocionalizovanja izabrane prolosti. Ubedljiva naracija uklanja zbunjenost publike, glaa sklad iznetih sadraja, neutralizuje sluajno i

uspeno prevodi nepregledno i kontingentno u logiki i smisaono razumljivi "deterministiki" sklop. Pomenuto nastojanje podjednako je prisutno kod naracija o Balkanu i kod unutarbalkanskih naracija. Govor obalkanskom mentalitetu, balkanskom primitivizmu, balkanizaciji, vizantizmu i pravoslavlju" ne koristi se samo na Zapadu, ve i u unutar Balkana za meusobno razgraniavanje. Te termine, kao i orijentalistiki okvir uopte, esto koriste ak i oni koji njima bivaju omalovaavani, to ukazuje na hegemonistiku prirodu pojmova o kojima je re (Baki Hejden 1999). Iako su prvobitno bile zaete u jednom poetskom sklopu, mnoge epske predstave o "nama" i "njima" i stavovi prema "nama" i "njima" stavljani su u politiki kontekst nacionalistikih diskursa 19. i 20. veka. Ovi novi, van-literarni sklopovi otkrili su odreene strane epske prie i heroje koji su izgleda najneposrednije "govorili" o problemima naroda u datom istorijskom trenutku (Baki-Hejden 1999). Kod tumaenja ovih sklopova ne moe se zastati samo na odgonetanju semantikih mogunosti ili dvosmislenosti narativne strukture, nego ovu treba tumaiti uticajnim interesima vladajuih grupa. Liena kritika ideologije dekonstrukcija mitova ostaje knjievna kritika.

Izmiljanje pozitivnih stereotipa Bilo bi pogreno misliti da su samo negativni stereotipi dokaz o lakoj instrumentalizaciji prolosti.To mogu biti i pozitivni. Britanskim vojnicima u Prvom svetskom ratu nije ba bilo sasvim jasno zato su im Srbi najprirodniji saveznici na Balkanu, jer je do tada u V.Britaniji bio aktivan stereotip o Srbima kao primitivcima i kraljeubicama. Naime, jo od 1830-tih godina, kada se Rusija pojavila kao kljuni akter balkanske politike, V.Britanija je sledila prilino doslednu politiku podrke najveem neprijatelju Srbije - Osmanskom carstvu. Nije se bez razloga slutilo da bi junoslovenske nacionalne drave bile prirodni saveznici britanskog rivala, Rusije. Zato su Turci u britanskom javnom mnjenju dugo predstavljani kao plemenite i civilizirane aristokrate, dok su pravoslavci, njihovi slovenski podanici, prikazivani kao sirovi banditi (Kolsto 2003, 32). Meutim, tokom Prvog

svetskog rata, V.Britanija iznenada sklapa savez sa Srbijom i Rusijom protiv Turaka, pa je na brzinu valjalo sklopiti sasvim drugu priu. U sklopu novog saveznitva mala Srbija ocenjena je kao zemlja koja stoji na poziciji od svetskog znaaja: ona je uvar kapija izmeu planinskih lanaca, i stoga je izuzetno ugroena. Novi poloaj Srbije sada je poreen je sa mitskim prizorom otpora Davida Golijatu (Kolsto 2003,32). Naravno da nije kritika nauka traila reviziju prolosti Balkana, nego su presudni bili britanski interesi. Liena tradicionalizovanih i mitiziranih etnikih spona sa Evropom V.Britaniji bilo je lake nego drugima da izgradi pragmatino naelo: nema veitih neprijatelja, veiti su samo britanski interesi. Po svemu sudei i danas je to okvir britanske prerade prolosti evropskih naroda. Slina pragmatika graniarska metafora sree se znatno ranije. Kada je 1521. Beograd, klju Ugarske, pao u turske ruke, ve idue godine je na Saboru hrianskih zemalja u Nirnbergu u novembru 1522. za Hrvatsku upotrebljen naziv Zwingermaurer (tvrava), a nadvojvoda Ferdinand Habsburki je rekao da "viteki hrianski narod" Hrvata "poput tita" stoji ispred tajerske, Koruke i Kranjske, i cele srednje Europe i zapadnoga hrianskog svijeta (ani 2003,167). Sugeriranje Hrvatima njihove sudbinske misije bilo je u slubi buenja svesti o izuzetnoj ulozi Hrvata i instrumentalizacije hrvatskog hilijazma u odbrani hrianske Evrope. Kod svakog emotivnog vrednovanja Balkana, bilo u obliku pozitivnih ili negativnih stereotipa, prepoznatljivi su interesi hegemonih sila. Pri tome je truizam rei da moni mediji tvore i nameu ne suvoparnu nego dramski uoblienu sliku prolosti. Svaka istorijska svest formira se kao unutranja povezanost tumaenja prolosti, poimanja sadanjice i oekivanja od budunosti (K. Jeismann 2002). Jeziko simbolika konstrukcija ova veze po pravilu ima drutveno prihvatljivu narativnu strukturu (Straub 1998, 117). U krizama pojaane nade uprte u budunost jo vie oblikuju ovu vezu struktuirajui nepregledno i nepredvidljivo po dramskim obrascima pozitivnih i negativnih junaka. Kod toga treba dodati da na ovaj nain prolost ne izmiljaju samo vladajue nego i podvlaene grupe. I ovde vai pravilo da ne samo to se skoro uvek seamo znaajnih deavanja kao lanovi grupe, nego i vlastitu grupu poimamo inom seanja. Jo 1959. E. Hobsbom je razvio model "Socijalnog bandita" kao obrazac klasno uslovljene

izmiljene prolosti podvlaenih. Ameriki gramijanski sociolog Riard Sleta pokazao je oblike primene ovog Hobsbomovog idealnog tipa (Slatta 2004). Socijalni bandit (buntovnik, odmetnik, hajduk) bio je uvek za dravu i feudalne gospodare zloinac, ali za podvlaene slojeve junak, osvetnik i borac za pravdu. Na jednoj strani bila je kriminalizacija otpora, a na drugoj izmiljena ili selektivna idealizacija, ulepani mit o zatitniku borcu, koji je zadovoljavao psiholoku potrebu sirotinje za zatitom od pljake i krize. Vizija socijalnog bandita iskazivala je klasni otpor seljaka vlasti. Slika zatitnika koji oduzima monima i pravedno deli sirotinji uvek je bila simptom nezadovoljstva seljatva. Hajduci nisu imali socijalni program, niti su teili klasnom oslobaanju, ve su se pojedinano svetili ubijajui lokalne tirane. Ovaj tip idealizovanog klasnog zatitnika, zapaa Sleta, sree se irom sveta, od Kine do SAD: balkanski hajduci, Robin Hud, Bili Kid, Pano Vila, itd. U etikom pogledu slika socijalnog bandita iskazuje prirodnopravnu formulu da nasilje protiv nasilja i nije nasilje. Kod narodnog pamenja irom sveta sreu se ulepane predstave etniko-klasnih odmetnika koje su jataci seljaci titili i o kojima su pleli mitove. Izmiljeni i stilizovani plemeniti buntovnici iskazivali su nostalgino mitiziranje "slobode, herojstva i sna o pravdi". Pozitivne slike socijalnih bandita u baladama i epovima uglavnom su usmeno negovane kao plod mate. Romantiziranje odmetnika-zatitnika teklo je i u sklopu nacionalistike retorike koju su vlasti katkad podsticale, ali i sputavale. Stereotip o plemenitom banditu bio je s jedne strane plod gradskog romantizovanja seljake usmene tradicije za vlastite knjievne i politike ciljeve. Prenosio se se preteno usmenim pamenjem, prepriavanjem i opevavanjem. Osnovno je selektivno pamenje, iji se izbor stalno menja. Brazilsko urugvajske mitovi o kaudilju heroju skrojili su pogranini federalisti, ulepanu pripovest o Panu Vili meksiki gauosi, Robina Huda deklasirani engleski seljaci, Marka Kraljevia i Starinu Novaka srpska podvlaena raja. Seoske legende vremenom su se menjale, ali su uvek iskazivale tenju sirotinje i podvlaenih etnikih grupa za pravdom. Poznato je da je za razumevanje svakog mita bitan kontekst, tj. prepoznavanje potreba konkretnih grupa za isticanjem odreenih vrednosti u

odreenom dobu. U dramskom, narativnom ili muzikom obliku mitovi i balade deluju jo ubedljivije i bude oseanja koja dodatno uvruju "uverljivost" i bude nadu. I kod izmiljanih i idealizovanja klasnih zatitnika teme su univerzalne: smrt, izdaja, napad, ljubav, itd. Mit o "Bili Kidu" stvoren krajem 19. veka u SAD bio je donekle ekvivalent britanskom mitu o plemenitom hajduku Robinu Hudu. Pri tome je, po pravilu, odnos vlasti i podvlaenih prema idealizovanim zatitnicima bio razliit. Vlast je uvek osuivala politike buntovnike kao bandite, od gauosa Rio de la Grande do Pana Vile i e Gevare. U holivudskoj flmskoj produkciji je npr. upadljivo mitiziranje agresivnih napada Indijanaca na vozove, kojih u stvarnosti skoro da i nije nije bilo (Slatta 2004). Pod uticajem Hobsboma i M. Mendelzon je rekonstruisao klasnu osnovu mita argentinskog nacionalizma u 19. i 20. veku u ijem sreditu je seoski heroj - gauo (Mendelzon 2002). Na jednoj strani bio je gauo, kao seoski heroj koji se protivio gradu, a na drugoj gauo kao simbol nacionalnog heroja. Iako su ovaj lik romantinog zatitnika seljaka stvorile nie klase, ipak su ga uspenije iskoristile vladajue klase, jer je gauo postao manipulativni simbol elita u nostalginom podsticanju nacionalizma. Na slian nai je i legenda o hrvatskom mitskom istarskom dobrodunom dinu Velom Joi u izvornom obliku iskazivala otpor kmetova i robova protiv domaih i mletakih plemia i glavara, da bi danas van klasnog konteksta bila instrumentalizovana u slubi mladog hrvatskog suvereniteta. Izmiljenu legendu uvek i svuda u razne svrhe koriste razliite klase. Pri tome je retorika struktura legendi (stilizovanje poeljnih vrednosti i njihovo saobraavanje pojedinim slojevima) esto indikativnija nego udeo mitskog u njima. U tom pogledu na Balkanu je hajduija dugo epski mitizirana uz gusle kao patriotski, plemeniti i socijalni otpor vladajuim turskim feudalnim grupama, iako je nakon toga i knez Milo gonio hajduke.To to kod Srba nema pesama o hajdukom otporu vlasti svog naroda, nego samo o otporu strancima, svedoi o tome da je stereotip o plemenitom hajduku vlast irila samo kada je bio uperen protiv strane, a ne i protiv domae vlasti. Skupljajui ove pesme V.Karadi je dizao moral ustanikoj srpskoj vojsci, ali je preko heroiziranja prolosti pravdao i kasniju srpsku vlast. Kostur Kosovskog i hajduko-uskokog epskog ciklusa je mitska dramatizacija nacionalnog osloboenja i socijalne pravde uokvirena ponajvie biblijskom naracijom. Kod raznih zemalja je socijalni otpor seljaka protiv vlasti mitiziran kao plemenita pobuna. Raznovrsne

neutralizacije nelegalnosti odmetnika vane su za razumevanje vrednosti drutva sadranih u modelima o "socijalnom banditu" (Slatta 2004). Veberovski reeno, premda nelegalni, hajduci su bili legitimni. Dakle izmiljanje plemenitih hajduka nije konstrukcija radi jaanja identiteta, nego se javlja u periodima razoarenja i kriza kao simbol zatite siromanih. Siromani su koristili hajduiju kao "oruje slabih". Nasilje protiv nasilja nije poimano kao nasilje. Provokativni Hobsbaumov model "socijalnog bandita" nije primer konstruktivistikog nego ideoloko kritikog tumaenja mitiziranih tenji podvlaenih. Graniarska martirologija Nacionalizam je verovatno najsloeniji i najmanje prozirni idejni sklop kod izmiljanja mitova jer iskazuje najrazliitije klasno slojne interese. Ovde e biti razmotrena samo jedna karakteristina verzija izmiljanja prolosti na Balkanu. Kao to zanimanje za Balkan traje samo onoliko koliko i ratovi (Goldsvorti 2003, 46), na slian nain su isti ratovi brutalno podstakli kritiku izmiljanja prolosti u nizu novih istraivanja. Da nije bilo rata moda bi ostale neistraeni neke vani obrasci kod instrumentalizovanja prolosti, ije razjanjenje mir ne bi toliko iziskivao. Koliko god da je rat na Balkanu bio idealni tip instrumentalizovanja prolosti, toliko je bio i snaan podsticaj razjanjenja ove instrumentalizacije. Nije teko uoiti da je kod priprema za rat i u ratnoj propagandi upotreba prolosti mnogo prozirnija nego u miru gde je ideologizacija ove vrste posrednija i skrivenija U ratu je brutalno obelodanjena injenica da je upravo onaj deo Zapadnog Balkana, koji je najvie trpeo etniko ienje, ustvari stoleima bio vojna granica dve imperije. U ovom graninom prostoru stvoreni su i dugo nepriznati nacionalni mitovi sredinom 19. veka u kom su prisutni motivi spaavanja Habzburke imperije (Slovenci), katolianstva (Hrvati, Maari) ili hrianstva (Srbi). Sa stanovita dugih procesa (u kojima se mitizacija taloila u raznim oblicima kulturne svesti, od fresaka do gusala) i poslednje etniko ienje je u odreenom smislu posredna posledica pomenutog imperijalnog naslea i graniarskog mentaliteta. Kod pomenutih mitova treba uoiti napor za radikalnim razgraniavanjem od Osmanskog

carstva i strah od islamizacije koji se prevazilazi pojaanim poistoveivanjem sa Zapadom preko vlastitih misionarski rastumaenih ante murale mitova. Stoleima nagomilano iskustvo koje je na razliite naine osmiljavano u kolektivnoj graniarskoj oslobodilakoj i martirolokoj svesti nije mogue brzo niti dekretima izmeniti. U tom pogledu teko je verovati u bru delotvornost novih kulturnih naloga iz Brisela. Naime, 1997. Savet Evrope preporuio je da prolost Balkana treba u udbenicima istorije prikazivati na novi nain. Sr preporuka je da teite prolosti ne treba da budu osetljivi momenti balkanske istorije, nego bi udbenici istorije trebalo da istiu kulturno-istorijske spone i proimanja na Balkanu, a ne ratove i oslobodilake mitove. Trebalo bi izbegavati "teko seanje" na taj nain to e se "rastegnuti" didaktiki okvir prolosti: ratove treba pomeriti iz jezgra naracije na njene rubove da bi se kao glavni okvir istakle istorije kulture, civilizacije i umetnosti. Na taj nain bi trebalo oslobodili itanke vekovima gomilanih mrnji, koje olakaavaju obnove nacionalnih mitova. Koliko god bila razumna, nije teko uoiti da ova evopska preporuka nije liena iluzija. Postavlja se, naime, pitanje kako preakcentovati balkansku svest o prolosti, ako se ima na umu da su mitski oslobodilaki sadraji duboko utkani u glavne oblike kulturne svesti njenih naroda (umetnost, knjievnost, kinematografija i sl.). Komunistiko dekretiranje prolosti sledilo je drugi obrazac. Tu je oslobodilaka nacionalna kultura preusmerena u klasnu, borbenost se nije izgubila nego je nadnacionalna solidarnost radnike klase kanalisala mnoge stare mrnje u drugom pravcu. Sa uruavanjem socijalizma propalo je dekretirano komunistiko potiskivanje konfliktnog potencijala balkanske prolosti i uz to dodatno izazvalo reaktivni eksplozivni udar potisnutog nacionalizma. Premda su komunisti drali Balkan u nezamislivom meunacionalnom miru skoro pola stolea, njihova radikalno sekularizovan a svest o klasnoj prolosti nije ublaavala nego negovala opti boraki mentalitet koji je na prvoj burnoj evropskoj prekretnici razvoja iznova eksplodirao. Po svemu sudei poluvekovni meunacionalni mir na Zapadnom Balkanu bio je odve kratko razdoblje da bi se trajnije ublaili ili presekli dugi ritmovi vekovima taloenih konfliktnih oslobodilakih pretenzija malih slovenskih naroda.

O tome ne svedoi samo nova dekretirana restauracija prekomunistikih mitova, nego i brzina njihovog oivljavanja i prihvatanja. Graniarski antiorijentalizam je okvir prerade prolosti kod Maara, Hrvata, Slovenaca i kod Austrijanaca: u sreditu je nacija koja se rtvuje branei imperiju ili konfesiju. U Maarskoj je ova politika mitizacija bila neto ambivalentnija jer i novi maarski istoriari (slino romantiarima iz 19. veka) pokazuju interesovanje za azijsko poreklo Maara. U mitu o Atili, maarski nacionalisti svoju naciju predstavljaju kao naslednike ponosnih, surovih i zastraujuih Huna, dok u mitu o Svetom Stefanu ovog blagog i pobonog sveca prikazuju kao samo otelovljenje svoje nacije. Opreni mitovi ipak se zajedno spreu u nacionalnoj doktrini: mit o Atili daje Maarima "pravo" na potinjavanje drugih naroda, dok im mit o Svetom Stefanu daje mandat da ih civiliziraju (Kolsto 2003, 25). Azijski Huni okrueni slovenskim morem koristili su razliite mitove da bi ouvali maarski identitet i oduprli se asimilaciji. Uprkos vlastitom azijskom poreklu, Maari mitologiziraju Moha kao sudbinsku bitku za odbranu Zapada od Istoka. Graniarski antiorijentalizam uoava se kod rtvenih mesta seanja (predzia) raznih naroda: Poatje, Kosovo, Moha, Sisak, Krbavsko polje. Da bi granice bile samorazumljive i prirodne biraju se reke: Kupa je granica (za Slovence), Drina (za Hrvate), Dunav (za Maare)i sl. U sklopu antiorijentalizma kod Hrvata i Srba javlja se ak turkofilna crta u pokuaju da Muslimane integriu u hrvatstvo i srpstvo. Banalnost je u jezgru geografije nacionalnog pamenja i topografskog struktuiranja prolosti. Izgleda da je u slovenakoj varijanti graniarski antiorijentalizam kod izmiljanja prolosti postao vaan tek 1990-ih, ali ne trajno. Tako je 1993. slovenaka desniarska vlada slubeno obeleila etiristo godina bitke kod Siska (1593), gde su austrijske jednice sastavljene preteno od Hrvata i Slovenaca pobedile vojsku Hasan Pae (Baskar 2003). Na ovom jubileju grupa slovenakih oficira promovisana je u "heroje desetodnevnog rata". Jubilej je iskorien da se uputi poruka Evropi da su je upravo slovenaki vojnici, a ne neki drugi, svojevremeno spasili, upozorava antropolog iz Ljubljane Bojan Baskar. Ovaj jubilej korien je poslednjih godina i kao "argument" za zabranu gradnje damije u Ljubljani. Ipak izgleda da ante murale metafora u Sloveniji danas vie nije aktuelna.

Kod prekrajanja prolosti treba uoiti jo jednu pravilnost. Naime to je manja kulturna razlika izmeu dve nacije koje tee razdvajanju (Srbi i Hrvati, Rusi, Belorusi i Ukrajinci), to je isticanje razlika istrajnije ("narcizam malih razlika"). Hrvati se antiorijentalnim "argumentima" uporno distanciraju od Srba (a i jedni i drugi od Bonjaka), a na slian nain to ine i beloruski i ukrajinski nacionalisti izmiljanjem mitologiziranih pria. Obe nacije dugo su u prolosti bile pod jakim uticajem ruske kulture, a da bi dokazali postojanje zasebne beloruske i zasebne ukrajinske nacije, graditelji nacije u obe drave estoko su insistirali na tome da je njihova nacionalna kultura bila oduvek razliita od ruske. Da slian odnos prema Srbima imaju Hrvati i Bonjaci skoro da i ne treba pominjati jer se analogija sama namee. Premda globalizaciji smeta nacionalizam, ona ipak podstie fragmentizaciju i povratak korenima. Nova prolost otkrivena u procesu obnove kapitalizma s kraja 20. veka ne pokazuje samo raznovrsnost lokalnih konjuktura u traganju za identitetom, ve nametnute lokalne istorije i mitovi snae ili koe raznovrsne puteve ka demokratskom kapitalizmu. Haos revidiranih seanja u svim segmentima ne ide na ruku globalizaciji, ali se tolerie, a iz njega mediji izdvajaju i nameu sadraje koji pravdaju interese novih multinacionalnih i nacionalnih elita. Jedan od naina neutralizovanja demokratski razbuene nove prolosti je briselska direktiva o zatiti manjina. Nacionalizam u vueartijskom reimu nije mogue zabraniti, ali se zato manjine mogu tititi. To je novo naelo politike sa prolou EU. Nove drave je nemogue spreiti u izmiljanju prolosti. Ova je kontekst eljenom pravcu razvoja. Savremene balkanske drave ipak se razlikuju u pogledu raspolaganja realnom monumentalnom istorijskom prolou. Za razliku od neherojske tradicije Slovenije, Makedonije i Federacije BiH, Hrvatska i Srbija obilno koriste srednjevekovnu ratnu prolost. Bosanski Hrvati mitiziraju svog kralja Budimira, koji se navodno okrunio na Duvanjskom polju (Bosna i Hercegovina) i spore se sa Srbima oko svojatanja Tvrtka Kotromania (ani 2003, 161-203). Hrvatski Leonida" je ban Nikola ubi Zrinski, a bitka na Krbavskom polju 1493. je "hrvatsko Termopile". Srpska monumentalna geografija seanja jo je bogatija jer, za razliku od drugih balkanskih naroda, raspolae neuvezenim ratnikim dinastijama (iako su i pragmatiki ustanici 1804. nudili srpsku krunu Habzburzima). Nije teko uoiti da je nova

geneaologija i geografija seanja bila aktivni inilac dravnog preoblikovanja Balkana krajem 20 veka. Nacionalizovani Knin, Siget, Tomislavgrad, Oraac, Kosovo i Kruevo lako su potisnuli komunistiku Belu Crkvu, Sutjesku, Neretvu i Jajce. Poslednji talas slubene revizije istorije u Srbiji preko udbenika oktroisao je sliku nacionalnog antifaizma, sa etnicima kao borbenim jezgrom. Cilj je razbiti tobonji privid da je dosledni antifaizam na ovim prostorima bio antinacionalistike prirode. Poto je Tita, kao vou narodnooslobodilakog pokreta, teko iskljuiti iz antifaizma, sada se govori o dva ravnopravna antifaistika pokreta. Ipak Oraac 1804. i Bela Crkva 1941. vie ne pripadaju istoj vertikali. Ravna Gora je novooktroisano ustaniko mesto seanja. Oslobodilaki poredak seanja je suen i proien nacionalizovan. Oraac 2004. umesto Gazi Mestana 1989. pomera mesto seanja kolektivnog identiteta nacije severno od izgubljene "kolevke srpstva". Ritualno seanje okrenuto je ka novovekovnom politikom, umesto ka mitskom srednjevekovnom mestu seanja. Mesto seanja je pobednika buna iz koje je istekla nacionalna drava. Ono treba da zameni Kosovo- mesto nacionalne golgote, simbol mitskog kontinuiteta i vaskrsenja iz poraza. Obeleavanje 600 godina Kosovskog poraza 1989. bio je pokuaj nacionalne homogenizacije u cilju centralizacije Srbije i odranja svih Srba u SFRJ kojoj je pretio raspad. Dvestogodinjica Prvog srpskog ustanka 2004. treba da iznova ojaa identitet poraene, prognane i u svetu stigmatizovane nacije u graanskom ratu 1991-95. i bombardovanju 1999. Monumentalizacija bune protiv Turaka treba da povrati veru u dravotvornu snagu nacije ije su se dravne granice dramatino menjale krajem 20.veka i koja je u neprekinutoj beaniji i nestabilnim i nedefinisanim granicama ula u naredno stolee. Kod svake retorike izmiljene prolosti naroitu ulogu imaju simboli odbrane: bedem, tit, vrata, predstraa, i sl. Oni treba da sugeriraju sudbinsku misiju vlastite nacije. Njego i Nikolaj Velimirovi pisali su o Srbima kao predstrai koja uva hriansku Evropu, a sline metafore obilno su koriene u raznim periodima hrvatske istorije (ani 2003, 167-184; Baki 2004,68). Kosovo je u ante murale smislu kod Srba postalo glavna metafora u kasnijim tumaenjima kljunih istorijskih dogaaja u 19. i 20.veku i idejno orue osveivanja Srba kao nacije u sklopu drugih evropskih nacija, a za razliku od bedne "raje" iz Otomanskog carstva (Baki-Hejden 1999).

Na drugaiji nain NDH je tumaena kao "predstraa Evrope", ali ne hrianske, jer bi se to kosilo sa naporom za integracijom bosanskih muslimana u hrvatsku naciju. Zato se metafora predzia, kljuna u ustakoj simbolinoj geografiji, ukorenjuje u znaenjskom polju bitke s Mongolima na Grobnikom polju, a ne u otporu Turcima. Misija hrvatske legije na istonom frontu 1940-ih u sklopu osovinskih snaga pravda se kao "bedem provali Azije s boljevikom najezdom u zapadno-evropski krug". "Opet smo predzie vjere, sinovi krvavog plota", peva jedan legionar, videi sebe i drugove kao one koji su otili pod Staljingrad braniti kulturu od "crvene aveti" i biti "novi klanac Termopila" za zapadnu Europu, pa e im na grobovima stajati to i Leonidi (Cit. prema anic 2003, 186). Krajem 20. veka sadraj metafore predzia opet se menja: sada je Hrvatska demokratski bedem protiv vizantijske Srrbije i komunizma. Opirui se ovim politicko geografskim simbolima M.Krlea je, kritikujui svaki militarizam 1926, ukazivao na to da su nacionalni mitovi, zasnovani na apoteozi junatva, u stvari malograanska "zaljubljenost u aristokratsku prolost" : "Da smo 'Ante murale Christianitatis', to nisu govorili samo nama, nego svim nacionalnim bijedama katolikim na Dunavu i na Visli, koje su ginule na krvavoj predstrai evropskih interesa, dok se u centru civilizacije banilo (...) Mi se hvalisavim citiranjem tih glupih lai sputamo do onog najnieg stepena provincijalne zatucane svijesti, na kome nam pamet mae repom pred strancima ropski servilno.." (Cit. prema anic 2003, 184). Pomenute oseajne mitske istorijske metafore u osnovi sugeriraju pogrean kontinuitet. Velike drave i narodi koristili su ih da bi hrabrili male narode i usmeravali ih protiv neprijatelja velikih (Austrijanci, Britanci i Rusi sokole male slovenske narode). Mali narodi su, s druge strane, stalno pokuavali da stvore imaginarnu monumentalnu prolost iz manje ili vie vazalne istorije (Srbi, Hrvati, Maari). U hijerarhijski struktuiranim istorijskim epohama krae faze herojskog otpora smenjivali su dugi periodi vazalstva. Pretvaranje duge vazalne u neprekinutu monumentalnu prolost jeste karakteristian izvor i ogledalo iskrivljene svesti malih naroda. Kod reenog treba imati na umu da su srodne metafore bedema i predzia vrlo uoptene i rastegljive retorike forme koje pokrivaju najrazliitije sadraje: Tito je 11. juna 1952 u Sloveniji opominjao Zapad da FNRJ ima snanu oruanu armiju i da "stoji kao stijena koja brani i sam Zapad

od SSSR-a i njegovih satelita", a S.Miloevi je u svom predizbornom govoru u Beranama, u Crnoj Gori, septembra 2000. godine, opisivao SR Jugoslaviju kao "najistrajniji, najozbiljniji i najopasniji centar otpora u Evropi amerikoj antievropskoj tiraniji i Novom svetskom poretku" (cit. prema Anti 2003, 266). Jedva da je potrebno i pominjati da su sadraj i istorijska funkcionalnost pomenutih apela razliiti: premda je u oba sluaja re o prkosu, prvi je bio bolje proraunat i uspean, a drugi iracionalan i tetan. Dakle, istorino razmatranje narativnog sklopa i metafora treba da vodi rauna o razliitim kontekstima i interesima koji se pravdaju slinim metaforama. Opte politike metafore esto zavode i sugeriraju pogrean kontinuitet. Osim toga, treba imati na umu da je u pomenutim mitovima prisutan razliit udeo istinitog. Pomenuto je da su mali narodi odista katkada bili brana velikih. to su, pri tome, sami mali narodi misionarski stilizovali vlastitu vazalnu ulogu kao providnosnu misiju, dokaz je s jedne strane sraunate ideologizacije njihovih elita, ali i provincijalne spontano iskrivljene svesti podvlaenih s druge strane. Uopte je Balkan bogat teorijskim potencijalom "imperijalizma preko metafore" kao hegemonog ideolokog govora velikih sila.V. Britanija je npr. slikama Balkana snabdevala svoju knjievnu produkciju i industriju zabave, pa E.Fleming i V.Goldsvorti ovaj odnos nazivaju metaforikim kolonijalizmom. Na drugoj strani ne manje je upadljiva graniarska retorika kod misionarskog poimanja samih balkanskih naroda. U oba sluaja ideolokog govora raspoznaje se kolonijalna retorika, ali i jaz izmeu izmeu takve slike o sebi (kao bedema i dela Evrope) i naina na koji je Zapadna Evropa opisivala Istonu i Jugoistonu Evropu. Izmiljanje tradicija kod novih drava Da su pomenute metafora predzia prestale da budu aktuelne kod novih balkanskih drava prethodno izlaganje bilo bi samo kritika istorijskog uma. Meutim, one i dalje opstaju kao nuni strukturni segment nacionalistikog poimanja prolosti koje poiva na anahronizmima, zaboravu, neistorinosti i izmiljanju. Zato njihova aktuelnost daje ovom izlaganju ideolokokritiki ton. Istini za volju objektivnu sliku dublje prolosti na ovim prostorima teko je dati jer je Balkan bio nerazluiva meavina etniciteta koja je u ratovima i osvajanjima menjala strukturu. Otuda i velika uloga mate kod istoriara koju

je teko dokazati, ali i osporiti. Pri tome vai pravilo da to je priznata dravnost mlaa, to je izmiljanje prolosti prozirnije. Makedonija (BJRM) je 1992. stekla dravni suverenitet, uzimajui za osnivaki dogaaj Ilinden i Kruevsku republika iz 1903, iako neki osmanski izvori ovu bunu nazivaju bugarskom (Brunnbauer 2003, 311). Da bi se osavremenila slika ovih zbivanja izuzetnost makedonskog mita o viktimizaciji obrazlae se time da je makedonski narod bio rtva prvog masovnog ienja na Balkanu nakon Balkanskih ratova (Brunnbauer 2003,314). Ova izuzetnost uklopljena je u mit o izgubljenoj domovini. Slino hrvatskim i slovenakim revizionistima, i makedonski vide Jugoslaviju kao nametnuto skretanje s puta vlastite nacije. Ipak makedonska istoriografija, za razliku od ostalih novih drava zapadnog Balkana, istie beskonkurentsko herojstvo Titove borbe, ali naglasak pomera sa komunista na nekomunistike partizane. Ameriki antropog K.Braun uoila je da savremena Makedonija gradi vlastiti identitet preko istorijske mate. Makedonci teko mogu racionalno dokazati poreklo, ali je sigurno da znaju ta ne ele da budu, ni Bugari, ni Srbi ni Albanci ni Grci (Cit. prema Troebst 2001). Zadatak nije bio lak trebalo je preko noi istorijski utemeljiti novu autarhinu sliku prolosti (na vrlo tronim istorijskim temeljima) koja bi pravdala krhku dravnu nezavisnost. Kao kljuni osnovni novovekovni dravotvorni dogaaj izabrana je Kruevska republika iz 1903, ali se zato etniko utemeljenje potrailo u Starom veku svojatanjem Filipa i Aleksandra Makedonskog kao autentinih neslovenskih predaka dananjih Makedonaca. Kao osnovni dogaaj nove makedonske istorije izabran je Ilinden 1903 (efemerni ustanak protiv Turaka), na koji se nadovezuje tzv. drugi Ilinden odnosno Prvo zasedanje ASNOM 1944. i konstituisanje republike Makedonije unutar DFJ. Ovaj dogaaj tumai se kao direktni kontinuitet Kruevske republike. Do modifikacije ove glavne linije dolo je tek 1998. kada nacionalni konzervativci osvajaju vlast. Oni uvode Trei Ilinden. To je 8.12.1991. kada je odran referendum za nezavisnost Makedonije. Makedonski istorijski kontinuitet je iskonstruisan, izriito tvrdi nemaki istoriar Stefan Trebst (Troebst 2001). Znatno dublje izmene u poimanju prolosti odvijaju se na planu tumaenja etnikih korena nacije. Dok su u SFRJ Makedonci bili jedan od junoslovenskih naroda, ve 1991. menja se perspektiva. Makedonska istoriografija trai antike preslovenske korene nacije i nalazi ih kod slavnog Grka Aleksandra Makedonskog koji se prikazuje kao nacionalni heroj.

Makedonski politiari su mudro utali jer im je odgovaralo svako utemeljenje u prolosti koje je jaalo nezavisnost mlade i nepriznate drave. Kroji se neslovenska etnika linija od Starog veka do dananjice. Slubeno se govori o asimilaciji i slovenizaciji antikih Makedonaca, a potom i njihovoj hristijanizaciji. Visoka politizacija makedonske istorije uslovljena je mladou i neodreenim statusom drave i nacije i prekom potrebom da se stvori idejnopolitika legitimnost dravi u sloenoj i nestabilnoj situaciji. Samo naizgled je neobino to u ovom potpuno novom i iskonstruisanom sklopu Tito opstaje kao vana istorijska linost i to to glavne ulice u vie makedonskih gradova, ukljuujui i Skopje, jo nose njegovo ime. Tito u Makedoniji nije simbol veze sa multinacionalnom Jugoslavijom, niti znamen socijalizma i junoslovenstva, ve prvi vladar koji je slubeno priznao makedonsku naciju. Izmiljena prolost ne zaboravlja svog legalizatora. Koliko god bilo teko prihvatiti novu makedonsku konstrukciju, treba imati na umu da i grko svojatanje Makedonije nije lieno dekretiranih fikcija. Stari Grci su makedonske vladare smatrali varvarima, a ne Grcima, iako je grkim istoriarima potrebno mnogo hrabrosti da to danas priznaju (Hobsbaum 2003, 18), kao i okolnost da je Solun dugo bio grad u kojoj su Grci bili manjina. U etniki izmeanim prostorima, rezidualnim obodima bivih imperija, danas je svaka pretenzija na istorijsko pravo nuno matovita. Zato je i savremene granine regione, rubove novih balkanskih drava, nemogue do kraja pravdati istorijskim pravom. Tu jedna nacionalnost gotovo nikada nije trajno prevladavala, pa ova okolnost objektivno prua iroki manevarski prostor raznim izmiljotinama. Ne manje patetino se u savremenoj albanskoj istoriografiji insistira na neprekinutom i kontinuiranom nacionalnom identitetu i nacionalnoj svesti poev od Ilira pa sve do dananjih dana. Verovatno je ovde najprozirnije nastojanje za pravdanjem nacionalne drave i polaganjem prava na odreenu teritoriju, odnosno na "albansko tlo". U ovoj politikoistorijskoj retoriki ne manje su trivijalne figure "ratnika", "legendarnog borca" i "prolivene krvi", koje zajedno sa prethodnim uglavnom funkcioniu u okvirima balkanskog herojskog koda (Berishaj 2001) Od 1990-ih nacionalna istorija vie se ne naziva "istorija Albanije" nego "Istorija albanskog naroda", jer je u obrazovne programe svrstana i istorija albanskih oblasti na Kosovu, u Makedoniji i u Crnoj Gori

koje nisu ukljuene u albansku dravu 1913 (Duka 2004, 52). Ova didaktika promena prolosti ne slui samo polaganju pravu na teritoriju nego i pripremi pravdanja pripajanja novih teritorija. U BiH je proces bio obrnut. Pripajanje teritorija obavljeno je 1992-1995, a nakon toga usledilo je njegovo pravdanje. Poslekomunistiki mitovi o prolosti konstruisani su nakon graanskog rata iz tri jasna i do kraja prepoznatljiva ekskluzivna posezanja za BiH kao vlastitim nacionalno-konfesionalnim lenom. U prvom sluaju je to velikosrpska (karaordjevievska ili radikalska) ideja o delu srpskih zemalja, u drugom velikohrvatska ideja (starevianska, ustaka ili tumanovska) o hrvatskom nacionalnom prostoru, a u treem sluaju je oiveo bonjaki (SDA) hegemonizam kao bosanski recidiv islamskog naftnog i populacijskog buma. Ovde vai pravilo da bez entiteta nema identiteta (D. Lovrenovi). Nove mitske slike prolosti prihvaene su kao sastavni deo slubenog pamenja uprkos tome to kritika istoriografija upozorava da se bosansko srednjovekovlje ne moe uklopiti ni u jednu od tri vladajue nacionalistike slike prolosti, kako zbog toga to se Bosna daleko due razvijala kao rezidualni okrajak monih drava nego kao zaseban politiki i kulturni entitet, tako i zbog injenice da je bosanskohercegovaka istorija bivala izloena neprestanim diskontinuitetima, snanim idejnim i verskim proimanjima i konverzijama. Svuda su intelektualci iz akademija nauka aktivno uestvovali u politizaciji prolosti (Milosavljevi 2002; ani 2003), pa je na Balkanu banalizacija istorije tekla u spoju "vrhunske" uenosti i rata. Malo je istoriara uspelo da se odgovorno izdigne iznad strasti politike identiteta, tj. do hladnog prikazivanja prolosti izvan vruih oseanja Mi grupe. Dodue i van Balkana prolost se koristi kao pravo na prostor. Mitovi o spasavanju Drugoga svuda su sredstvo razgraniavanja zasebne prolosti i osiguravanja oznaivaa granice. to je drava manja to joj je vanije spoljno priznanje (Srbiji vie nego Francuskoj, a ovoj potonjoj opet vie nego Rusiji), a vazalnost u traenju ove vrste legalnosti takoe je srazmerna snazi drave. Ovde treba samo dodati da mitove o vlastitom znaaju mogu stvarati i drugi, a ne sama nacija. Prema britanskom istoriaru Lafenu (Laffan), Srbija je u Prvom svetskom ratu bila branitelj hrianstva i civilizirane Evrope. Srbi su "oduvijek davali sve od sebe da slue hrianstvu, jer je njihova zemlja na samoj kapiji civilizirane Evrope" (Cit. prema Kolsto

2003, 33). Na slian nain je i eril pruao podrku beogradskim puistima marta 1941, a kasnije Titu. Ipak su ei negativni mitovi o Balkanu koji poivaju na tvrdim stereotipima Zapada. arolika istraivaka struja M. Todorove, pokazala je kako su tokom ratova za nasledstvo Jugoslavije zapadni politiki lideri dugo koristili mit o izuzetno krvoednim balkanskim narodima kao izgovor za nedostatak aktivnog angamana i za sugeriranje civilizacijske nadmoi Zapada. Balkan je krajem 20. veka postao metafora haosa i time mono sredstvo nove neokolonijalne retorike (Bjeli, Savi 2003). Slika naravi balkanskih naroda i hegemona predstava u svetu o njihovoj civilizacijskoj ili varvarskoj prolosti uvek je preteno zavisila od sposobnosti njihovih vodeih krugova da se uklope u interese velikih sila. Sam Balkan jo uvek je rastegljiva metafora, u pojmovnom i geografskom smilu. Meternih je govorio da Azija poinje na Landstrasse (naistonija ulica Bea), a razna razgranienja Balkana ( koja su ila su linijom Save do Zagreba, a onda po Kupi i na kraju preko Gorskog Kotara do Rijeke), prisutna su u 19. veku u austro-ugarskoj geografiji. Hrvatski nacionalisti su ovu granicu pomerali do Drine, a Balkan je bio preteno politiki, a ne geografski. Najee je Balkan tuin u evropskoj kui, unutranji drugi koji vrea i izaziva svojom pretenzijom da bude deo Zapada, kao i svojom oiglednom sposobnou da dramatino utie na zapadnu istoriju (E.Fleming). Sarajevo 1914. i 1992-95. jeste dramsko mesto sudara Zapada, Balkana i Orijenta. O tome svedoi geografska metafora propalog susretanja: "Sarajevo je mesto gde je Istok pruio ruku Zapadu, a ovaj je nije prihvatio". Uprkos stigmatizovanju od strane Zapada balkanski narodi jo neguju metaforu granice istiui da vlastita nacija predstavlja najistaknutije uporite odbrane Zapada. U martirolokoj verziji mit ante murale dobija mesijanske prizvuke: nacija se doivljava kao kolektivni Isus Krist, koji svoj ivot rtvuje za druge (Colsto 2003, 29). Tako su kod raznih verzija antiorijentalnog mita Austrijanci prikazani kao nezahvalni prema vlastitim spasiocima - graniarima: Poljacima, Hrvatima, Maarima, Slovencima ili Srbima. Slovenaka nacionalna proza iz 19.veka sadri motive spasavanja Bea od Turaka (Baskar 2003), a slian motiv prisutan je i u "Seobama" Miloa Crnjanskog. Prisustvo

pomenutog motiva Baskar je pokazao na stilizaciji knjievnog junaka Martina Krpana, lukavog i hrabrog slovenakog seljaka koji je na megdanu savladao nasilnika Brdavsa i spasao Belije. Ovim likom M.Levstik je postavio obrazac pisanja nacionalne proze ne za gradsku buroaziju, niti za nie seosko plemstvo plemstvo, nego za seoske prie. Drevna legenda o istarskom gorostasu Velom Joi (socijalnom i nacionalnom simbolu slobodnog hrvatskog Jadrana), koju je zapisao Vladimir Nazor, slian je primer hrvatske izmiljene oslobodilake prolosti. Kod Kosovskog mita takoe postoji opomena na nezaborav stradanja kao na izvor oslobobodilkih pregnua, osvete i nacionalnog identiteta. U svakom mitu struktuiranom po biblijskom obrascu seanje je imperativ koji obavezuje na lojalnost kolektivu (zajednika vera, rtve, borba). to su u seanju prisutniji oseajniji sadraji (smrt, krv, rtva) to njegova upotreba ima naglaeniji harizmatski ton, a nepridravanje imperativa seanja lake je prokazati kao izdaju. Sadraji neharizmatske politike seanja (npr.radne pobede) bre blede i tee se pamte. Politika osmiljava vezu prolosti i sadanjosti. Taj smisaoni sklop je koherentna pria o prolosti i sadanjosti, koja nastoji da objasni kako se sadanjost nastavlja na prolost. Potrebe sadanjice su osnova kohezivnosti i selektivnosti i klju objanjenja ove veze. U krizi se potrebe sadanjice lake vezuju za autentino tumaenje prolosti. Neto jeste tako, ukoliko veruje u to. Prisustvo mitova ukazuje na snani tradicionalizam, pa otuda Slovenci tvrde da oni nemaju mitove. Ljubljanski publicista Igor Mekina tvrdi da je upravo ovo poricanje jedan od najveih mitova u osamostaljenoj Sloveniji. tavie, slovenacka istorija mitova u saglasnosti je sa junoslovenskim modelom osloboditeljstva (Mekina 2001). Da je u ovom pogledu Slovenija neodvojiva od Balkana svedoi nova podela istorijskog razvoja naroda na etiri faze. Prva obuhvata period naseljavanja i zlatnog doba slovenakog narodnog jedinstva. Sledi vojno-politiki, ali ne i kulturni poraz u borbi protiv jaih suseda i vievekovna podreenost u koju spada i 73-godisnja jugoslovenska etapa. Tek krajem 20 veka, steena je u borbi konana nezavisnost. Borba protiv Turaka i njihove najezde ojaala je oseaj pripadnosti hrianskoj Evropi. U to doba nastale su najpoznatije slovenake mitske prie o ivotu ispod ona stranih zavojevaa. Tokom XX veka, mit o katolikoj Sloveniji bitno je oslabljen, iako se kroz ritual posveenja

slovenakog naroda Majci Bojoj od 1992. godine Katolika Crkva trudi da ga obnovi i ponovo uini aktuelnim (Mekina 2001). Mladi slovenaki nacionalizam izmislio je jo polovinom 19. veka M. Krpana, koji je u nacionalnu knjievnost ukljuen poetkom 20.veka, a 1990-ih postao je nacionalna ikona, politiki i turistiki (Baskar 2003), na slian nain kao i Veli Joe. Dok su stranci moni i brutalni, Krpan je lukav, a Veli Joe prostoduni hrvatski div (Profaca 1998). Krpan je vie nalik jevrejskom Davidu nego srpskom Kraljeviu Marku, a njegovo tumaenje kao buntovnika ili kompromisera zavisilo je od situacije, upozorava Baskar. Na slian nain je i Veli Joe, buntovnik protiv nasilja nad hrvatskim primorskim ivljem, bio deo oslobodilake komunistike, ali i nacionalistike hrvatske lektire. Kad je breme tuinskog nasilja postalo nepodnoljivo - bilo da se lomilo preko lea ubogog istarskoga kmeta ili bivalo natopljeno krvlju i znojem "galiota" - Veli Joe se probudio iz toga sumanutoga sna i oslobodio ih jarma mletake vlastele (Profaca 1998). Ipak su Slovenci svoju legendu raznovrsnije koristili od Hrvata verovatno otuda to su bili oskudniji u nasleu ove vrste. Po jednom savremenom tumaenju Krpan je simbol pragmatinog zatitnika nacionalnih interesa u Beu: "teta to Miloevi i Bin Laden nisu itali Krpana". Po drugom maoistikom tumaenju Krpan je bio lenjinist koji je pobedio Brdavsa, orijentalnog despota. Brdavs je kod Slovenaca bio stranacgorostas, nalik Beu. Pria o Krpanu vie je iroki rastegljivi okvir u kom se mogu isticati razne vrline Slovenaca u raznim vremenima, iri od konkretnog lika (Baskar 2003). Naravno da je za pragmatino tumaenje prolosti okvir funkcionalniji to je gipkiji, jer je samim prihvatanjem istog lika, uprkos njegovom razliitom tumaenju, ve olakana odreena saglasnost. Drugim reima i razliitim tumaenjem i akcentiranjem aktivnosti istog izmiljenog lika - simbola mogue je, uprkos raznolikosti, uspostaviti jedinstvo. Uprkos tome to je Levstik bio kulturni nacionalista, M.Krpan je uklapan i u oprena lojalistika habzburka tumaenja (Baskar 2003). Naravno da su nacionalistika tumaenja mitskih predanja jaa od nadnacionalnih, iako izvor doputa oba itanja. Lojalistiko tumaenje Krpana bilo je najnepopularnije u socijalistikoj Jugoslaviji kad je Krpan bio tumaen kao metafora i simbol

buntovnog slovenstva. Baskar uoava da se nakon 1991. Krpan koristi na razliit nain: jo uvek se tumai kao buntovnik ali i "kompromiser", to se u mladoj dravi vie jednoznano ne osuuje. Tako je lojalistiko tumaenje Krpana bilo nepopularno i 1991, kada se Slovenija ocepila od Jugoslavije, pa joj je bila nuna i herojska prolost. Sa ulaskom u EU Krpan prestaje da bude funkcionalan kao heroj, a mit o Krpanu danas je prisutniji u ironinom nego u autentinom antiorijentalnom ante murale sklopu. Mitovi s jedne strane opstaju u obliju dugih procesa, ali imaju i aktivnu aktuelnu funkciju. Martin Krpan je pomeren od graniarskog simbola bitke za Sisak na simbol nacionalne pobede 1993. Instrumentalizacija ovog simbola prisutna je u usmenoj tradiciji, narodnoj kulturi, ali i u graniarskom, habzburkom i nacionalistikom mitu. Dugi proces izmiljanja i reakcentovanja prolosti moe se pratiti jedino ako se poznaju protivrenosti svake njegove etape. Ipak, za razliku od drugih balkanskih mitova, kod slovenakih nema apela na oslobaanje tzv. slovenake etnike kolevke, koja je u periodu od 10. do 12. veka teritorijalno suena na jednu treinu prvobitne drave. Kao surogat jo 1980-ih roen je novi mit "Evropa zdaj". Mekina zapaa da je izgraen na istoj mitskoj osnovi koja je u Sloveniji oduvek prisutna o sutinskoj civilizacijskoj razlici Slovenaca od naroda juno od Kupe. Stari sadraj danas nije vie toliko uklopljen u katoliki misionarski sklop, nego vie u novu neobuzdanu veru o udruenoj Evropi bez granica i u argon nove epohalne svesti. Nedostatak herojske tradicije kompenzuje se kulturtregerstvom i sintagmom o "etiri miliona slovenakih vrednih ruku". Retrospektivni fatalizam: deterministiki okvir izmiljanja prolosti Izmiljene prolosti novih drava zapadnog Balkana ne mogu se razumeti bez uoavanja osnovnog sklopa u kom se tumai slom bive zajednike drave SFRJ. To je retrospektivni fatalizam, deterministiki sklop blii mitskom pamenju nego kritikoj istoriografiji: Jugoslavija se toboe nuno morala raspasti, nije bilo alternative. Ova teza se na razliite naine obrazlae. Ovde bi trebalo skrenuti panju na to da slika prolosti ne zavisi samo od potreba dananjice, nego i od poimanja istorijskog determinizma.

Jo je Nie uoio da postoje tri naina tumaenja istorije: monumentalno, antikvarno i kritiko (Nie 1979, 18-21) . Kada je u pitanju npr.Tito, na monumentalan nain titila je njegov lik komunistika istoriografija, antikvarnom poimanju nacionalnog, u kojem je Tito uljez, vraa se istoriografija nakon sloma socijalizma, a tree kritiko je ponajmanje mogue instrumentalizovati. Ovde treba samo dodati da je prostor za izmiljanje kod pomenute tri verzije razliit. Izmiljanje nove prolosti najlake tee unutar herojskog monumentalnog poimanja nacionalne prolosti. Moda je suvino podseati da kritiko poimanje socijalistike prolosti, nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgina seanja na socijalistiku prolost, ve nastoji da proceni racionalnost socijalizma u vlastitom dobu i aktivnu ulogu razliitih seanja na socijalizam nakon smene epoha. Drugim reima, zbivanja i linosti jesu uticajna, ali aktivnu ulogu imaju i izmiljene slike koje se o njima stvaraju. Tito nije bio upropastitelj, nego vet dravnik koji je i greio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon sloma socijalizma demonizacija Tita bila je vaan segment razbuenih nacionalizama i samorazumljiva premisa svih dodatnih izmiljanja. Iako Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, uvek imati na umu i ulogu njegove slike u savremenosti. Tek oba aspekta ine celinu Titove uloge. Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa i pojedinaca u Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.

Naravno da nove izmiljene istorije ne vode rauna o pomenutom oprezu, nego preteno brane fatalistiko tumaenje sloma SFRJ. Nacionalisti svih boja rado tvrde da je slom SFRJ bio neizbean, i da e ova drava u istoriji ostati tabula rasa, tj. period iza ega nije nita ostalo. U sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito, kao simbol SFRJ, javlja se kao autoritarni ili totalitarni vladar koji je iao istoriji uz nos. Tome nasuprot, u manjini su miljenja koja upozoravaju da je u slomu SFRJ bilo dosta kontingentnog, nepredvidljivog i sluajnog. Kontingentnost je mogunost drugaijeg poimanja dogaanja, ali i nemogunost da se zbivanje izvede iz globalnog sklopa prethodne situacije. Ukljuivanje kontingentnosti omoguuje da se retrospektivna iluzija fatalizma prevlada, ali bitno naruava narativni kontinuitet izmiljene prolosti. Premda je malo ko predvideo slom Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakon tog dogaaja, skoro svi slom shvatili kao neizbeni sled (Jovi 2003, 91-92). U domaoj misli o drutvu prevladava retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono to se moralo desiti. Oslobaanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogunost sloma i uvrivanje novih premisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noi. Ova konverzija gotovo podjednako je prisutna u nauci i politikoj kulturi. Niko nije priznavao iznenaenje u svojim prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti dosledni pristanak uz novo. Svaka sumnja u tronost starog je u poslejugoslovenskom poretku seanja lako etiketirana kao nostalgina iluzija. Novim antikomunistima bilo je sve jasno jo poodavno i ova naknadna svest jo jedan je dokaz nove pravovernosti. Ex post facto svest o nunom slomu socijalizma i Jugoslavije uvruje se pod pritiskom drutveno prihvatljivog novog sklopa izmiljanja i glaanja prolosti. Imperativi novog pamenja, posredovani grupnim i linim interesima, glaaju drutveno prihvatljivu verziju prolog lienu kontingentnog koja neretko ide do iskljuive dogme: Jo za vreme Tita Jugoslavija je bila mrtva. Premda malo ko ima dokaza da je ranije sumnjao u postojanost socijalizma i Jugoslavije, novi dokazi se u aktuelnom poretku seanja lako konstruiu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i jednodimenzionalno konstruisan, jednako kao to je ranije ex ante bio zacrtan put u propisanu komunistiku budunost. Antikomunistiki pogled na prolost nije manje iskljuiv od ranije ortodoksne komunistike vizije budunosti. Eshatoloko miljenje ne trpi diskontinuitete, niti razliite faze ili

kontingentnost. Dominira lagodni teleoloki obrazac naknadne pameti. Socijalizam se brie iz istorije nacije, vie to nije organski deo prolosti. To je totalitarni reim uvezen spolja. Komunistike voe su stranci koji su se na vlasti odravali uz pomo terora, partije i SSSR-a. Godina 1945. je toboe radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojili od tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao to je ranije propast kapitalizma proglaavana sudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglaena za neizbenu i nunu. Kod novog poretka seanja prepoznaju se prerueni ili modifikovani obrasci ranijih ortodoksija. Retrospektivni fatalizam je strukturni kontekst poslesocijalistikog izmiljanja prolosti.

Period proveden u Jugoslaviji nacionalisti u novim dravama Zapadnog Balkana danas tumae kao doba nacionalne i ideoloke porobljenosti. Kriteriji istorijske normalnosti iz temelja su izmenjeni. U prvi plan izbila je iskonstruisana napetost izmedju jugoslovenstva i nacionalne drave. Za nosioce prvog proglaeni su stranci (katolici u srpskom ili komunisti u hrvatskom revizionizmu). Odbacivanjem jugoslovenstva kao ideje nametnute spolja spontano se normalizuju razne nacionalistike struje, sve do kvislinkih i faistikih. Ovo je katkad otvorena, a katkad latentna namera prerade istorije. Markiranjem novih kljunih sudbonosnih unitarnih katastrofalnih taaka (1918. i 1945.) automatski su rehabilitovani i proglaeni patriotskim do jue stigmatizovani ovinistiki zaokreti. Istorija Jugoslavije odvaja se od istorija njenih nacija, a ovi tokovi prikazuju se kao asimetrini i nesreno izmeani paralelni, ali radvojeni istorijski procesi. U poreenju sa toboe nesreno proputenim ansama stvaranja nacionalnih drava jo krajem Prvog svetskog rata Jugoslavija ispada kao unazaujua tvorevina. Bila je to toboe paternalistika drava lane nacionalne jednakosti. U celini uzev, propast Jugoslavije i razvijenog socijalizma ispada kao nuna istorijska pobeda prava nad nasiljem, prirodnih nacionalnih drava nad vetakim vienacionalnim tvorevinama, ili trine nad komandnom ekonomijom. Normalizovani nacionalizam je u novom poretku seanja izmenio i vrednovanje vienacionalne Jugoslavije. To vie nije dravna zajednica srodnih naroda, ve nasilna i vetaka tvorevina. U tom sklopu i njen prvi vladar A.Karaorevi shvaen je kao rtva protivnika neprirodne drave, a drugi vladar,Tito, kao delat njenog najbrojnijeg naroda. U Hrvatskoj su rtve Stjepan Radi i A.Hebrang, a delati Srbi i komunisti. Preraena martirologija je moralna osnova izmiljanja ili prerade prolosti. Pored uzroka trebalo bi rei neto i o posledicama nove izmiljene prolosti. "Teko optereeno seanje" ine oivljene uspomene na masovna meunacionalna ubijanja, dok se demonizira poluvekovni relativno beskonfliktni period mira u socijalizmu. Ustoliene su nove hegemone perspektive u ijem su sreditu "bolna mjesta seanja" (Jasenovac, Blajburg, Koevski Rog) a izbrisana doba meunacionalne saradnje. Nova "oslobodilaka kultura seanja" je na hazardan i osvetniki nain selektivnu prolost povezala sa konkretnim i trajnim predrasudama o Drugome: najee

beskompromisna kultura seanja projektuje uvek krivicu na druge, proglaava vlastitu naciju za rtvu da bi legitimisala pravo na naknadu ili je oslobodila odgovornosti za zloine u minulom graanskom ratu. Da je prevladala samokritinost tipa "svi smo krivci" (Havel), ili "treba poi od zlodela koja je moj narod poinio" prostor za izmiljanje slavne nacionalne prolosti na Zapadnom Balkanu bio bi drastino suen. Jo nije sazrela svest da je bolja istina koja kodi nego mit koji godi. Bez otvorenog suoavanja sa prolou nema obnove poverenja niti saradnje. Lako je pojmljivo da se kod "teko optereenog seanja" racionalna istorija teko probija, jer oseanja vezana za minula zbivanja ne slabe. Srbi su opsednuti Jasenovcem, Hrvati Blajburgom, a Bonjaci Srebrenicom. Veno prisutna daleka prolost (kosovski poraz, gubitak hrvatske dravnosti u Srednjem veku), a zatim i blia (ustaki zloini, etnika etnika ienja) ne blede, zato to oivljavanje ovih neuralginih mesta seanja jeste skopano sa pravdanjem raznovrsnih aktuelnih interesa. Obnova seanja moe biti vrlo burna i konfliktna, a Balkan na raskru dva stolea primer je ivog brisanja razlike izmeu mita i istorije. Danas smo suoeni sa tritem prolosti koja nas zabavlja, politizira i traumatizira. Naravno da nije lako nai prikladnu ars memorativa, tj. vetinu seanja da se budunost oslobodi tereta prolosti a da se istovremeno prolost ne zaboravi. To je problem istoriografske kulture u ijem sreditu ne treba da bude buenje eksplozivnih, revanistikih strasti, nego njihovo stiavanje. U idejnoj neutralizaciji razornih, najee ovinistikih strasti, vano je suoavanje sa iracionalnostima Mi grupe koju istoriografija osmiljava. Krajem 20. veka, Balkan je suoen s restauracijom presocijalistike nacionalne i konfesionalne svesti. Nije to prosvetiteljski odnos koji ui iz iracionalnosti prolosti, nego pre pragmatina fikcija rastegnute sadanjice, koja iz prolosti izvodi kriterije identiteta, uglavnom mitske i rtvene. Izmiljenu prolost treba osporavati dok je u fazi formiranja. to vreme odmie i to se upornije ponavlja izmiljena prolost, slabi njen fiktivni karakter pa se lake prihvata kao autentina. Fazit U istraivanju su primenjene Hobsbomove teze o socijalnom banditu i o izmiljanju tradicija kod tumaenja iskrivljavanja prolosti na Zapadnom Balkanu. Prolost je iskrivljavana u slubi razliitih grupnih i klasnih interesa, a srodna naracija (forma) pokrivala je najrazliitije sadraje. Prolost su

izmiljale elite i podvlaeni, u cilju klasnog i nacionalnog oslobaanja: leviarske i desniarske, projugoslovenske i nacionalistike. Vano je uoiti da je konfliktni potencijal izmiljanja bio razliit. Najkonfliktinije verzije su samosvojnost nacija Zapadnog Balkana istorijski pravdale i time se meu sobom razgraniavale. Za razliku od projugoslovenskih slika prolosti, koje su isticale faktore zajednike ugroenosti i zajednike neprijatelje (hegemone imperije), danas su prioritetni oni sadraji prolosti koji navode pripadnike raznih nacija da druge vide kao razliite. Ako smo razliiti, onda su nam razliiti i neprijatelji, pa nas i oseajna komponenta prolosti, pored saznajne, dodatno razdvaja. Ukoliko nas ne spaja mrnja prema istom neprijatelju, utoliko je i ljubav meu nama slabija. Uprkos iznova podeljenoj prolosti i novim likovima, koji su za jedne heroji, a za druge zloinci, kao i oprenim spoljnim neprijateljima, opstaje vrlo slian obrazac meusobnog razgraniavanja i instrumentalizacije prolosti (Milosavljevi 2002, 321-325), koji ubedljivije skree panju na srodnost naroda Zapadnog Balkana, nego na njihove razlike. Prikazivanje vlastite nacije kao rtve jedne i istovremenog spasioca druge imperije, vere ili konfesije s druge strane jeste svedoanstvo provincijalnog kompleksa istorijske svesti malih naroda i njihove iluzije u mogunost nezavisnog i ravnopravnog razvoja samo u obliku etniki istih drava. Na Balkanu nisu sve nove dravne tradicije jednostavno izmiljene nego su ee doraivane i domiljane stare. Ne radi se toliko o izmiljanju nove prolosti koliko o izboru i saobraavanju starih sadraja novim naracijama. Antiorijentalizam je jo uvek vaan rastegljivi ideoloki okvir izmiljanja prolosti, a graniarstvo njen misionarski segment. Do kraja balkanskih ratova bila je to odbrambena ideologija slovenskih naroda protiv Osmanskog carstva. Nakon osnivanja Kraljevine SHS 1918. antiorijentalizam kod Hrvata vie nego kod Slovenaca delom prelazi u antisrpstvo (Baki 2004, 509-510), ali i dalje ostaje okvir izmiljanja i rekonstrukcije prolosti i isticanja naroitih zasluga malih balkanskih naroda za ouvanje zapadne civilizacije. Slini simboli, prisutni kod razliitih naroda, svedoe o slinom nacionalistikom osmiljavanju prolosti. Odavno je poznato da je nacijama i etnikim grupama neophodna homogena prolost. Bez nje bi bilo nemogue stvoriti identitet i solidarnost.

Zajednika prolost stvara kontinuitet i jedinstvo u iskustvu koji su nuni za integraciju grupe. Nema identiteta bez kontinuiteta. Zajednika prolost grupe iskazuje se u prii koja stvara episteminu osnovu postojanja grupe. Ispriano kolektivno seanje iskazuje istoriju prolosti grupe. Verovanja u kolektivno seanje tvore priu, stvaraju oseaj trajne veze sa prolou, objanjavaju sadanjost i slue kao osnova za planiranje budunosti. Kolektivno seanje nije nuno istinito vienje prolosti, ve vie funkcionalno, tendenciozno i selektivno organizovanje prolosti koje pomae odranje i funkcionisanje grupe. Kolektivno seanje je deo samopoimanja i identiteta lanova grupe. Ono je jedinstveno, distinktivno i i ekskluzivno (D.Bar-Tal). E.Hobsbom je pokazao da su tradicije kao vaan drutvenointegrativni segment pamenja izmiljane. Tradicije, ceremonijali i jubileji treba da obezbede kontinuitet sa prolou. To su idejne osnove mobilizacije lanova grupe. to je prostor vie optereen prolou, to raste znaaj vizije javnog neprijatelja u konstruisanju osnovne prie. Oko neprijatelja se dramski centrira slika prolosti, neprijatelj je mehanizam redukcije sloene prolosti, kriterij odbira sadraja iz prolosti i oseajni potencijal preraene prolosti. Nacionalni neprijatelji (Turci i Nemci) dugo su bili kostur balkanskih oslobodilakih mitova i kolektivnog pamenja koje je uticalo i na istoriografiju. Pamenje utie na nauno istraivanje prolosti ne samo kao istraivaki prioritet nego i kao pozadina oseajnih mesta seanja. Osim spoljnih bili su aktivni i unutranji socijalni neprijatelji (buroazija, birokratija), a danas su komunisti sinonim istovremenog nacionalnog i socijalnog neprijatelja. to je kriza akutnija to je prisutnija spremnost da se razliiti neprijatelji spoje u jednog jedinstvenog. Izmiljena homogena prolost tu je ubedljiviji primer od diferencirane i vieslojne istorijske slike. Literatura: Anti, Ana (2003), Evolucija i uloga tri kompleksa istorijskih mitova u srpskom akademskom i javnom mnjenju u poslednjih deset godina, u Historijski mitovi na Balkanu, str. 259-290

Baki Jovo (2004), Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918-1941, Zrenjanin, Gradska narodna bibl. ".Zrenjanin".

Baki Hejden, Milica (1999), Kosovo : Vanvremena metafora sred vremenitog prozivanja Nova srpska politika misao, god. VI , br. 3-4, str. 185200.
Baskar, Bojan (2003) Ambivalent Dealings with an Imperial Past: the Habsburg Legacy and new Nationhood in Ex-Yugoslavia http://www.oeaw.ac.at/sozant/workpaper/band010.pdf Bjeli, D.,Savi, O. (ur.) (2003), Balkan kao metafora: izmeu globalizacije i fragmentacije (prevod s engleskog), Beograd, Beogradski krug. Berishaj, Anton (2001),Opasna banalnost mitotvorake delatnosti, Republika, br.268. Brunnbauer, Ulf (2003), Drevna nacionalnost i vjekovna borba za dravnost: historiografski mitovi u Republici Makedoniji (BJRM), u Historijski mitovi na Balkanu. 291-328. Duka, Valentina (2004), Reflections on the Past in Albania in the 1990s, u Brunnbauer, Ulf (ed.) (Re)Writing History Historiography in Southeast Europe after Socialism, Mnster, Lit Verlag. Fleming, Kathryn (2001), Orijentalizam, Balkan i balkanska istoriografija, Filozofija i drutvo XVIII Goldsvorti, Vesna (2003) Invencija i In(ter)vencija: retorika balkanizacija, u D.Bjeli, O.Savi (ur.), Balkan kao metafora, str. 42-57. Historijski mitovi na Balkanu - Zbornik radova (2003), Istorijski Institut, Sarajevo.

Hobsbaum, Erik (2003), O istoriji O teoriji, praksi i razvoju istorije i njenoj relevantnosti za savremeni svet (prevod s engleskog), Beograd , Otkrovenje (1.Edit. 1997) E.Hobsbom,T.Rejnder ur.(2002), Izmiljanje tradicije (prevod s engleskog), Beograd, Biblioteka XX vek. Jeisman, Karl-Ernst (2002), Geschichtsbilder: Zeitdeutung und Zukunftsperspektive, Aus Politik und Zeitgeschichte B 51-52/2002 Jovi, Dejan (2003), Jugoslavija drava koja je odumrla, Zagreb, Prometej. Konerton, Pol (2002), Kako drutva pamte (prevod s engleskog), Beograd, Samizdat (1.Edit. 1989. Mekina Igor(2001), Mitovi se dogaaju drugima, Republika, br.268. Mendelzon, Manuel (2002), Reinventing the Gaucho: Civilization, Barbarism and the Mythic Argentine Cowboy http://www.ausmcgill.com/idssa/latitudes/pdf/gaucho-mendelzon.pdf Mihelj, Sabina (2003), Continuities and Discontinuities in Contemporary Mass Media Discourses in Slovenia: Back to 19th Century? Cahiers de l Echnox: Symbolic Geographies / Gographies symboliques, Vol. V (2003), pp. 115-136. (Cluj, Budapest) Milosavljevi, Olivera (2002), U tradiciji nacionalizma, Helsinki odbor za ljudska prava, Beograd. Nie, Fridrih (1979). O koristi i teti istorije za ivot ( prevod s nemakog), Grafos Beograd 1979 (1.Edit.1874) Profaca,Bruno (1998), Dobri div Hrvatskoga Jadrana Prie o Velom Joi, Hrvatsko slovo, god IV, br 152. 19.03.1998

Riegel, Klaus-Georg (2000), "Inventing Asian Traditions: The Controversy Between Lee Kuan Yew And Kim Dae Jung," Development and Society , Volume 29 Number 1. Shida, Kiyoshi (1999) (Yokohama) The Shintoist wedding ceremony in Japan: an invented tradition Media,Culture, Society, Vol 21 (No 2), p.195-204. Slatta,Richard (2004) Eric J.Hobsbaw's Social Bandit: A Critique and Revision, Contracorriente Vol 1., No.2, pp. 22-31. Straub, Jrgen (1998), Geschichten erzhlen, Geschichte bilden. Grundzge einer narrativen Psychologie historischer Sinnbildung, u J.Straub (hg.), Erzhlung, Identitt und historisschen Bewusstsein, Frankfurt, Suhrkamp S. 81170. Troebst, Stefan (2001), Historical Politics and Historical Masterpieces in Macedonia before and after 1991, New Balkan Politics - Journal of Politics (ISSUE 6) Walton John (2000),Narrative, Action, and Collective Memory: The Production of California History (2000) http://www.sscnet.ucla.edu/soc/groups/ccsa/walton.PDF Zerubavel E. (2003), Calendars and History: A Comparative Study of the Social Organization of National Memory, Forthcoming in Jeffrey K. Olick (ed.), Memory and the Nation (Durham, NC: Duke University Press) 2003. http:www.sscnet.ucla.edu/soc/groups/ccsa/zerubavel ani, Ivo (2003), Simboliki identitet Hrvatske u trokutu raskrije-predziemost, u Historijski mitovi na Balkanu str.161-203.