Problem slobode u romanu BRAA KARAMAZOVI

Goa autorka: Tijana Kondi

Fjodor Mihajlovi Dostojevski je 1868. zamislio svoj veliki i poslednji roman. Naziv romana je trebalo da bude Ateizam ili itije velikog grenika, a glavno pitanje ono koje je samog autora muilo celog ivota, problem postojanja Boga. U ovom romanu jedan ovek je trebalo da izgubi veru i krene u potragu za pozitivnim odgovorima koji e ga opet dovesti u ruski manastir, do nalaenja vere na viem nivou. Osnovu prie ini odvojenost od Boga.

Svoju ogromnu epopeju Dostojevski je poeo da pie u julu 1878. godine. Konaan oblik ove zamisli je roman Braa Karamazovi koji je objavljen 1880. godine. Roman je zamiljen kao roman-epopeja, odreivan je kao detektivski i drutveni roman, koji sadri i elemente melodrame. U romanu postoje etiri toka radnje. Pitanjem slobode i patnje najvie se bavi trei tok romana koji je ideolokog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj osnovi su dva na prvi pogled meusobno oprena vienja sudbine oveka i njegove budunosti. Jedno vienje jeste antiteistiko vienje Ivana Karamazova, u ijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom inkvizitoru, dok je drugo sadrano u religiozno-filozofskom traktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoe Karamazova. Braa Karamazovi sadre razliite modele pripovedanja: prisutna je autorska re na samom poetku romana, u predgovoru, zatim pismo, ispovest, filozofski traktat. Novina u romanu je stilizacija itija i apokrifa, koju u celini ilustruju poglavlja Kuni zadah i Kana Galilejska. Tehnika skaza koriena je u delovima Buna, Veliki Inkvizitor i Tajanstveni posetilac. Svojevrsnu iu itavog dela predstavlja Legenda o Velikom Inkvizitoru. Poema se moe razmatrati kao posebno delo. U njoj je problematizovano pitanje patnje, slobode, religije i ateizma, morala i prirode, Hristove ljubavi prema oveku. Prikazan je odnos Velikog Inkvizitora prema Hristu i njegovom uenju, kao i kritika Hristovih podviga. Inkvizitor veruje u Boga bez Hrista. Dostojevski postavlja pitanje kako se u dobrom svetu iji je tvorac Bog, javlja zlo. Pitanjem porekla zla u svetu, kao i opravdanjem Boga kao monog i dobrog tvorca, bavi se teodiceja. To pitanje postavlja itava hrianska ideologija. Prema Rozanovu, svaki ivot predstavlja spoj dobra i zla kad umire, izdvaja u sebi u istom vidu, kako dobro tako i zlo. Zlo koje mora da propadne posle uporne borbe s dobrimprikazano je u Ivanovoj poemi. Prema Dejmsu Bilingtonu, suprotstavljanje Hristovog primera zvaninom hrianstvu nalo je odjeka ne samo u romanu Braa Karamazovi, ve i u velikom delu izvitoperene misli ruskog radikalizma. Tema Hrista kao revolucionarnog drutvenog reformatora njegovog

vremena bila je opte mesto rane socijalistike misli. Prema Bilingtonu, socijalizam je kod Rusa imao reliogiozni znaaj. U itavom radu Dostojevskog centralna tema bila je hrianska ideja slobodnog sveoveanskog jedinstva, svetskog bratstva u ime Hristovo. Pored romana Braa Karamazovi, temom slobode i slobodne volje ovekove, bavi se i roman Zloin i kazna, objavljen 1866. Glavni lik, Rodion Romanovi Raskoljnikov, ambiciozan student prava, podstaknut bedom, odluuje da ubije i opljaka Aljonu Ivanovnu, omraenu staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Ubistvom planira da rei finansijske i porodine probleme, i smatra ga etiki opravdanim jer po njegovom miljenju, ivoti obinih ljudi koji mu se nalaze na putu ne vrede nita naspram plemenitih ideala kojima on tei. Raskoljnikov smatra da se on nalazi iznad moralnih pravila koja obavezuju ostale ljude. Prema Borisu Engeljgartu, Dostojevski nije pisao romane sa idejom, ve romane o ideji, zapravo, on je za svoj predmet uzimao ideju. Upravo Raskoljnikov predstavlja nesrenog junaka, oveka sa idejom koja ga zaokuplja i vlada njim. To se moe odnositi i na njegovog dvojnika Svidrigajlova. U svom tekstu Ideoloki roman Dostojevskog, Engeljgart navodi da je Dostojevski govorio kako se snane ideje obruavaju na ljude, gnjee ih i unakazuju kao ogromno kamenje, one lutaju drutvom i sele se iz due u duu. Zapravo, u Zloinu i kazni, Dostojevski razvija i temu ruskog natoveka. Meutim, nakon ubistva Raskoljnikov nije bio u stanju da podnese teret zloina i ostane iznad moralnih pravila poput Napoleona, koji je simbol oveka koji ubija po savesti. Nastupila je gria savesti, tj. oseaj krivice koji ga je muio i zbog ega je bio u raskoraku sa samim sobom. Pitanje slobodne volje, zloina i opravdanosti zloina koje junaci vre kao nosioci nekih ideja, u osnovi sadri pitanje vere. Potrebno je dokazati da u samoj veri i Bogu nema nieg to sadri element prisile i nasilja. Ljudi moraju slobodno verovati u Boga i na veru se ne mogu prisiliti, jer je vera stvar slobode. Upravo se zbog toga Ivan Karamazov i pita nije li Bog ovekova izmiljotina koja je nastala na osnovu ljudskih potreba? Legenda o Velikom Inkvizitoru pokazuje rascep izmeu materijalnog blagostanja i slobodno date ljubavi Hristove. Dostojevski je govorio o ideji pomirenja kroz ljubav i patnju, jer patnja je jedini uzrok saznavanja, ona iskupljuje zlo. Patnja je povezana sa slobodom. Proet ovenou, Dostojevski kao da je razumeo bunt protiv Boga. Prema Berajevu, on je bio najekstremniji zatitnik slobode oveka. O karakteru pojma slobode govori i Kant u Kritici praktinog uma: Sloboda je i jedina od svih ideja spekulativnog uma, za iju mogunost mi a priori znamo, a da je ipak ne uviamo, jer je ona uslov moralnog zakona koji mi znamo. No ideje o Bogu i besmrtnosti due nisu uslovi moralnog zakona, nego samo uslovi nunog objekta volje, tj. samo praktine upotrebe naeg istog uma koja je odreena tim zakonima. Prema Veri Janiijevi, Kant i Dostojevski bili su saglasni samo u jednom, da je pitanje vere i neverovanja, pitanje opredeljenja za ideale, samo to je za Kanta religioznost posledica nae moralnosti, a za Dostojevskog moralnost proizlazi iz nae religioznosti.

TIPINO KOD LIKOVA Dostojevski je izuzetan analitiar ljudske due. Njegova psiholoka analiza je analiza ljudske due uopte u njenim razliitim stanjima, stadijumima, prelazima. Likovi koje on prikazuje nisu zavreni, kao da su razliite transformacije i varijacije jednog duhovnog stvorenja. Osnovno kod Dostojevskog je prikazivanje ljudske patnje i njene veze sa optim smislom ivota. U duhovni sklop svojih likova, Dostojevski uvodi jo jednu dimenziju, a to je pokajanje. Ako ono postoji, uvek ima iskupljenja za greh. Tako recimo, itije Marije Egipanke, tj. pria o Zosiminoj gordosti i Marijinom pokajanju, sadri kao glavnu ideju dela da je u hrianstvu dragocenije pokajanje i najveeg

grenika, od ednog ivota bez iskuenja. Jedna od premisa na kojima poiva itije jeste da ne postoji greh koji se iskrenim i istrajnim pokajanjem ne moe okajati. Svi hristoliki likovi Dostojevskog se na kraju pokaju, kao to je to uinio Raskoljnikov. On je nakon izvrenog ubistva babe zelenaice nastavio da ivi kao nevin jer niko nije otkrio da je zapravo on poinilac zloina. Bez obzira na sve, Raskoljnikov pristaje da krene putem iskupljenja greha i priznaje da je ubio babu. Njegovo priznanje krivice jeste spremnost da na sebe primi patnju i pokaje se zbog izvrenog nedela. Priznanje krivice je znak moralnog preobraaja. Greniku e svi gresi biti oproteni ako je spreman da se pokaje. Kad je vera u Boga u pitanju, onaj ko izgubi Boga, postaje pravo nitavilo. Svi junaci koji ne veruju, kanjeni su ili ludilom (kao to je Ivan Karamazov) ili su se ubili. Najvee iskuenje oveka je suoavanje sa samim sobom. To moe da potvrdi pimer Ivanovog ludila koje nastaje u trenutku kad je nestao njegov alter ego, tj. kad se Smerdjakov obesio. Tada nastaje Ivanov ponovni susret sa avolom. Dostojevski esto u svojim romanima od jednog lika pravi dva, tanije najdublja tema njegovih romana je podvojenost ljudskog duha. Primer je upravo odnos Ivana i Smerdjakova, Ivana i avola, gde se jedna linost razlae na dva ja. avo je Ivanov dvojnik prema kome je nainjena kopija Smerdjakova, to znai da u samom Ivanu poiva sutina zla. Smerdjakov je ubica koji zavrava samoubistvom, dok se Ivan koleba izmeu ubistva oca i samoubistva. U poglavlju avo najbolje je prikazan proces dezintegracije linosti. Ivan razgovore sa Smerdjakovom opravdava potrebom da sazna ko je ubica. Iako Ivan postaje svestan svoje potisnute elje da ubije oca i da umesto njega to uradi Smerdjakov, on odbija to da prizna. Jo dok je Smerdjakov bio iv, poela su Ivanova halucinantna stanja. Razgovor sa avolom ustvari je razgovor sa samim sobom i simptom razdvajanja psihe. Ivanov komar prekida se Aljoinim dolaskom. Iskaz: Izjavie da si ubio oca, da je lakej ubio po tvom nagovoru... pripisuje avolu, iako on nita od toga nije kazao, ve je to bila Ivanova sopstvena ispovest, prekinuta naglim dolaskom Aljoe. Ispovest se nastavlja i Ivan govori u prezentu To on govori, a on zna ta govori, iako Aljoa pokuava da uveri Ivana da su to njegove rei koje izgovara u bunilu, muei sebe. Ivan i Smerdjakov zblieni su do dvojnita, iako se ne gubi jasan kontrast izmeu lakeja i mislioca. Bez obzira na to to je na poetku romana, u predgovoru, Aljoa odreen kao glavni junak, u samom romanu autentiniji i impresivniji su Ivan i Dimitrije. Postavlja se pitanje ko je uopte glavni junak romana i da li ga ima? Mnogi likovi kod Dostojevskog predstavljaju zagonetku. Takav je recimo Ivan, kojeg e Aljoa odgonetati. On je obdaren zagonetnom prirodom koja drugima zadaje muke. Ivan Karamazov je sam problem i enigma. Aljoa eksplicitno govori Ivanu da je on za njega zagonetka: Brat Dimitrije kae za tebe: Ivan je grob. A ja kaem za tebe: Ivan je zagonetka. Ti si sada za mene zagonetka, ali sam neto ve shvatio kod tebe i to od jutros! Prema Mihailu Bahtinu, Dostojevskog junak interesuje kao poseban ugao gledanja na svet i na sebe samog, kao smisaoni ovekov stav koji ocenjuje sebe samog i stvarnost koja ga okruuje. To je pitanje samosvesti kod likova. Problem slobode nastaje tamo gde se pred samosveu postavlja pitanje da li da se prihvati ivot ili ne. Samosvest predstavlja dominantu umetnike konstrukcije junaka Dostojevskog. Ona je dijaloki usmerena. U svakom iskazu junaka osea se borba dva glasa. Tanije, otvorene replike jednog odgovaraju zatvorenim replikama drugog. Tako, na primer, Ivan eli oevo ubistvo ali pod uslovom da on ne uestvuje u njemu. On eli da se ono dogodi kao sudbinska neminovnost. Smerdjakov gospodari Ivanovom voljom, tj. on njegovoj volji daje konkretne oblike; on ini ono to Ivan eli. U njihovom odnosu izgleda kao da Smerdjakov Ivanu ita misli i izgovara ono to Ivan sam pomisli. Dostojevski je u svoje junake projektovao sopstvene psiholoke i moralnoideoloke dileme. Psihiki ivot

junaka zavisi i od idejnog stava i stepena njegove moralnosti. Fjodor Karamazov je primer psihikog siromatva oveka koji sladostraem ispunjava svoju duevnu prazninu. On osea moralnu prljavtinu i zato eli da prlja sve oko sebe. Suprotan njemu je Aljoa. On nema lini konflikt iako uestvuje u svim tuim konfliktima. Njegovo ponaanje je ponekad protivreno. Iako odluuje da postane monah, on Lizi govori da moda u Boga i ne veruje. Prezime Karamazov, koje nose sva etiri brata, moglo bi se prevesti kao razvlaenje zla. Karamazovtina oznaava sladostrae pre svega vezuje se za oca Fjodora Karamazova ija elja da se svim nasladi, iskljuuje moral. Karamazovska sila, zemaljska karamazovska sila, kako ju je nazvao otac Pasije, jeste sila kojom braa upropauju sebe i druge sobom. To je sila koja e sve izdrati, kako tvrdi Ivan. U sutini svi sinovi Karamazovi su isti, ali se i razlikuju. Oni gaze moralne norme zbog strasti. Od etiri brata samo su Ivan i Aljoa braa po majci, dok su Dimitrije i Smerdjakov bili braa po ocu. Unutarnji odnos izmeu sva etiri brata potinjen je zakonu suprotnosti. Smerdjakov poslednji i nezakoniti sin kao da je suprotnost ednom Aljoi. On je religiozan ovek, omiljeni iskuenik starca Zosime. Trei sin, Ivan, predstavlja suprotnost i Dimitriju i Aljoi. Nesumnjiva je veza izmeu Ivana i Smerdjakova, oni se meusobno razumeju. Smerdjakov je neka vrsta Ivanovog alter ega, njegova produena ruka. Mrnju koju Ivan osea prema ocu i prieljkivanje njegove smrti, usadie i Smerdjakovu, koji e oca ubiti. Poto je bio osuen za ubistvo oca, koje je u stvari poinio Smerdjakov, Dimitrije e se proistiti kroz patnju; njemu kao da je sueno da se preporodi za nov ivot. Spremajui se da primi patnju, on je u sebi ve osetio novog oveka. Meutim, Dimitrije Karamazov se ipak odluuje za bekstvo u Ameriku sa Gruenjkom. Kao to Ivan predstavlja olienje antiteizma, tako je Dimitrije olienje rtve zarad drugih. O tome, zapravo, govori epitaf na poetku romana: Zaista, zaista vam kaem: ako penino zrno pavi na zemlju ne umre, onda ostane jedno; a ako umre-mnogo e ploda doneti (Jevanelje po Jovanu, XII, 24). Potrebno je da se dogodi zlo, da bi mnogo dobra donelo. Svaki od Karamazovih predstavlja jedno od moguih moralnih naela. Na dnu ljudske lestvice je Fjodor, on je olienje amoralizma i najdalji je od etike. Dimitrije je srodan ocu i po uivanju i po poroku, ali u njemu postoji e za idealom i to u trenucima najveeg razvrata. On govori ilerove stihove o tome kako ovek treba da bude plemenit. Ivan ivi po principu sve je dozvoljeno. Aljoa je antiteza karamazovtini, on sebi nikad nee sve dozvoliti. Ne uspevaju svi likovi da se odlue na pokajanje. Tako, na primer, Ivan Karamazov zavrava ludilom. Ovim je ostavljeno otvorenim pitanje spasenja ljudske due. Delovi iz Otkrovenja po Jovanu govore da spasenje mogu oekivati samo oni koji su ostali dosledni u svojoj veri. To pitanje zauzima centralno mesto u kompleksu antinomija u Velikom Inkvizitoru i razgovoru Ivana sa avolom. Na primer, teza broj dva: Ako Bog postoji, kako onda prihvatiti ovaj svet kao njegovo delo kad u tom svetu vlada zlo? Kao antiteza postavljeno je pitanje: Ako se zlo ne moe otkloniti, kako onda ostati s Bogom? Teza broj tri: Ako nema Boga, da li je sve dozvoljeno? Ova teza moe se smatrati krucijalnim pitanjem postavljenim u oba romana, kako u Brai Karamazovima, tako i u Zloinu i kazni. Kao antiteza ove teze pitanje je: Ako ima Boga da li je onda mogue proi nekanjeno?

BOG I IDEJA Sredinji dogaaj u Brai Karamazovima, ubistvo starog Fjodora Pavlovia, zasnovano je zapravo na negiranju Boga. Dakle, ubistvo je zloin poinjen zbog ideje. U romanu se moe napraviti razlika izmeu likova koji su takorei na strani Boga, i onih koji su na strani ideje. Aljoa je tip revolucionara, on se povukao u manastir kako bi naao istinu, ali je ne nalazi. On je ovek Boga, a ne ideje, jer on i ne ivi za ideju. On nema ideju, ali ima Boga. Zbog toga mu Ivan i kae: Ti stoji na vrstim nogama, zar ne? Volim takve vrste ljude. Za razliku od Aljoe, Ivan kao i Raskoljnikov ima ideju, zato e i poiniti zloin. Dakle, na jednoj strani mogu stajati Aljoa i Dimitrije, jer su se oni odluili za Boga i prave razliku izmeu Boga i ideje, a na drugoj Ivan i Raskoljnikov koji deluju u ime ljudske sree. Na kraju romana, Ivan sam

priznaje da je kriv za oevo ubistvo, viui kako nema oveka koji ne eli smrt svog oca. Ono to vodi Bogu jeste delatna ljubav. O tome govori Zosima i kae da poto se Bog ne moe dokazati, ovek se u njegovo postojanje moe uveriti samo putem delatne ljubavi prema svom blinjem. U poglavlju Glavica luka Gruenjka govori o tome kako nju Aljoa voli ni za ta, to upravo i jeste sutinsko odreenje delatne ljubavi. S druge strane, Rakitin se opravdava reima kako se uvek voli zbog neega. Delatna ljubav ne voli oveka kao realizaciju ideje, ili egzistenciju nego voli oveka kakav postoji i zato to postoji i nita vie. Delatna ljubav je bez uzroka i razloga, ne donosi nikakve koristi, niti se ispoljava kao korist, ve je ljubav ni za ta. Primer preobraja, tj. prelaska sa ideje na Boga jeste pria o Markelu, Zosiminom bratu. On je celog ivota bio ateista a tek pred smrt je poeo da veruje u Boga. Razbolevi se, poeo je da odlazi u crkvu i da se priprema za ispovest i poslednje priee. Markel je eleo pred svima da bude grean i da mu svi oproste jer jedino e tada nastati raj na zemlji. Uzrok preobraja kod Markela je svest o nitavilu. Misao o bliskoj smrti i nitavilu dovela ga je do preobraaja. Svojim preobraajem Markel se predao delatnoj ljubavi. Zosima je za delatnu ljubav govorio da je surova i zastraujua, a Aljoi je govorio da e mnoge patnje videti i da e u njoj biti srean, jer bez muke i uasa nema ni delatne ljubavi, ni Boga.

IVAN KARAMAZOV Ivan Karamazov je jedan od tri brata Karamazova, koji su moda simbolino predstavljali celo rusko drutvo. On je sredinja figura epopeje ruskog ivota. Ono to saznajemo o Ivanu to su njegove vlastite rei o sebi. Njegova dua najbolje je oslikana u Ivanovom bunilu koje je opisano u glavi avo. Podvajanjem svesti, Ivan vodi dijalog sa samim sobom. avo je deo njegove sopstvene due, deli njegovog ja. U liku avola pokazuje se sve ono to Ivan ne voli ili nije voleo kod samog sebe. Karakteristina crta njegovog stanja, jeste gubitak vere. On izraava sumnju u obaveznost moralnih normi koje nalau da se u ime ovog bezlinog progresa ili dobra drugih ljudi rtvuje sopstveno dobro i interesi. Zatim sumnja u ono to se moe nazvati cenom progresa, u kome se srea buduih pokolenja kupuje nesreom sadanjih. I na kraju sumnja u budunost tog istog oveanstva u ije ime se i prinose sve ove rtve. Iako govori i misli o samoubistvu, Ivan ipak voli ivot i ceni ga. To pokazuju njegove rei o lepljivim listiima u prolee, kao i o plavom nebu koje mu je milo. Mnogo ta u nainu na koji se Ivan ophodi, izgleda surovo odbojno, naroito u njegovim oseanjima. Ivan ne veruje u besmrtnost due. Tu misao ponovie njegov dvojnik, avo. Veruje da e ovek konano odbaciti veru u Boga i postati bogoovek. Poto Boga i besmrtnosti nema, sve je dozvoljeno. Ova ideja je omiljeni predmet razgovora Ivana Karamazova, i on je razvija i Aljoi, i Dimitriju, i Smerdjakovu. Ivanovi etiki pogledi mogu se definisati kao ateistiki amoralizam. Ideja o besmrtnosti due jo nije reena u njegovom srcu i mui ga. Prema reima starca Zosime, i muenik neki put voli da se zabavlja svojim oajanjem, tako se i Ivan zabavlja lancima po asopisima i svetskim raspravama, ne verujui ni sam svojoj dijalektici, i sa bolom u srcu, smejui joj se u sebi. U Ivanu to pitanje nije reeno i predstavlja njegov duevni teret. Ateistiki amoralizam umnogome podsea na traganja Fridriha Niea. Nieov natovek odgovara Ivanovom bogooveku. Duevna drama Niea i Ivana Karamazova ista je teorija amorala koja nije u skladu s moralnim tenjama linosti. Obojicu u ivotu snalazi ludilo. Lik natoveka je jedna od najkarakteristinijih moralnih izopaenosti koju je Dostojevski prepoznao i kojom se bavio pored Brae Karamazovih, u svom drugom najznaajnijem delu, romanu Zloin i kazna. Raskoljnikov, junak Zloina i kazne nosilac je ideje da postoje zloinci iji zloini mogu biti opravdani. On veruje u pojedince, ljude koji su drugaiji od ostalih, zato i razvija teoriju o pravu neobinih na zloin.

Njima je sve dozvoljeno, jer imaju ideju. Za razliku od njega, Ivan veruje da je svim ljudima sve dozvoljeno, ako Boga nema. Braco moj, neu ja tebe da pokvarim i da te gurnem sa tvog oslonca, ja bih moda hteo da tobom sebe izleim. Ove rei Ivan upuuje svom bratu Aljoi. Njih dvojica su sute opozicije, antipodi. Raspravljajui sa Aljoom o svojoj poemi Veliki Inkvizitor, Ivan pokuava da objasni da on nije nevernik, ateista, ve da Boga prihvata, samo svet koji je on stvorio, odbacuje. Zapravo, Ivan postavlja pitanje o poreklu i znaenju zla u svetu i opravdanosti svetskog poretka. Ovim pitanjem poeo se baviti Lajbnic u svom delu Teodiceja iz 1710. godine. On poput avola Ivana Karamazova smatra zlo nunim elementom savrenog poretka stvari koji kontrastom istie dobro. Scena u prljavoj krmi u kojoj sede Ivan i iskuenik Aleksej, i u kojoj se dva brata upoznaju prvi put, umnogome podsea na scenu u kojoj je Raskoljnikov sluao priu Marmeladova. Ivan bratu odgovara da ne eli svojim euklidovskim umom da prihvati opravdanost ljudskih patnji. On razvija ideju o nespojivosti Boga koji saosea sa napaenim oveanstvom i pravednog Boga sa nekanjenim zloinom. Citira misao koja se pripisuje Volteru koji je rekao da kada Boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti. udi se kako je takva misao mogla da se nae u glavi oveka, kojeg smatra divljom i zlom ivotinjom. Njega ne zapanjuje to da Bog moda postoji, ve misao o neophodnosti Boga. On Boga prihvata, kao i njegovu premudrost. Veruje u smisao ivota, u venu harmoniju, u kojoj e se svi ljudi ujediniti, ali ne prihvata svet koji je Bog stvorio. Ne uputa se u to da li su tvrdnje religije istinite, jer smatra da oveku nije dato da reava ono to nije od ovog sveta. Samobivstvovanje vidi kao glupo i besmisleno. On ne vidi smisao u tome da se zlo prvo dogodi, pa tek onda da bude kanjeno. Scena u krmi koja se javlja u Brai Karamazovima i u Zloinu i kazni tie se ljudske patnje. Raskoljnikov je sluao ivotnu ispovest Marmeladova, o njegovom bednom ivotu i pijanenju. Kako sam Marmeladov kae, beda je porok. Marmeladov je slabi koji pijanenjem svesno unitava svoju porodicu. On saaljeva svoju enu Katarinu Ivanovnu, svoju malu decu i stariju erku Sonju, koja se okree prostituciji kako bi zaradila novac. Meutim, Marmeladov se ne miri sa jadnim ivotom svoje dece. On kuka nad sudbinom i opravdava svoje pijanenje tugom koju pokuava da utoli, ali se kao ni Ivan Karamazov ne miri sa patnjom nevinih. A njegova porodica pati, zato on na kraju svog obraanja Raskoljnikovu kae: A poalie nas onaj koji je sve poalio i koji je sve i svakog razumeo, on jedini, on je sudija. Doie u sudnji dan i upitae: A gde je ki to je zloj i jektiavoj maehi, to je tuoj i maloletnoj deci sebe rtvovala? Gde je ki to je oca svoga zemaljskog, zaludnu pijanicu, poalila, ne uasavajui se zverstava njegovoga? Reie: Pristupi!...Prataju ti se sad tvoji mnogi gresi, zato to si mnogo volela....I oprostie mojoj Sonji, oprostie, znam da e oprostiti. Ono to Ivan Aljoi govori o nedopustivoj patnji dece, lii na ono to Marmeladov pria Raskoljnikovu. To je nepomirljivost sa patnjom nevine dece. Zato se Marmeladov nada da e Sonji svi gresi koje je poinila zbog svog razularenog oca biti oproteni. Sergej Bulgakov poredi Ivana Karamazova sa Faustom. To poreenje odnosi se na njihovu idejnu sadrinu. Jedan izraava sumnje i patnje XVIII, a drugi XIX veka. Prema Bulgakovu, Faust je drama o ogranienosti ljudskog saznanja, gnoseoloka drama. Prvi deo drame jeste tragedija sumnje u znanje. Ivan sa svojim sumnjama u veru ima paralelu u Faustu koji izraava sumnje svoje epohe. U tekstu Ivan Karamazov kao filozofski tip, Bulgakov govori i o slinosti Ivana Karamazova i Raskoljnikova. Rodion Romanovi Raskoljnikov predstavnik je istog pogleda na svet kao i Ivan Karamazov, prema kome je svaki ovek sam sebi gospodar i kome je sve dozvoljeno. Na osnovu toga, Raskoljnikov u ime sopstvene nadmoi smatra da ima pravo da izvri ubistvo, pa to i ini. Da li je dozvoljeno raspolagati tuim ivotima kao to Raskoljnikov oduzima ivot babi zelenaici, da bi preiveo i pomogao svoj majci i sestri? Da li e zaista jedno zlo doneti mnogo dobra? Svojim postupkom Raskoljnikov zapravo opravdava isto stanovite Ivana Karamazova, a to je da je sve dozvoljeno. Povratak veri, tj. religiozni ideal zasnovan na veri u Hrista bie izlaz za Raskoljnikova. Nasuprot njemu, za Ivana Karamazova izlaz nee biti u Hristu jer je on nevernik, antiteista koji Boga zbog postojanja zla u svetu, ne opravdava. Ivanu Karamazovu vera nikada ne moe biti

religiozni ideal.

O PATNJI Zato Ivan ne prihvata svet Boji? On govori kako ovek mora da se sakrije, da bismo ga zavoleli, jer se moe voleti samo izdaleka, a izbliza nikada. To je ustvari odgovor na pitanje Ivanovo, kako se moe uopte voleti blinji. Meutim, u nameri da Aljoi objasni svoju taku gledita, Ivan govori o patnji dece, i kako se deca mogu voleti ak i izbliza, i to sva deca, ak i ona runih lica, iako sumnja da deje lice uopte i moe biti runo. Ivan veruje da se deca razlikuju od ljudi, oni su sasvim druga stvorenja, sa sasvim drugaijom prirodom. Patnja dece za Ivana je nedopustiva, dok je patnja odraslih ljudi njemu dopustiva i razumljiva, jer odrasli umeju da naprave razliku izmeu dobra i zla, i zato Ivan njihovu patnju moe da prihvati. On Aljoi nabraja razne primere o zlostavljanju nevine dece. Jedna od pria o zlostavljanju dece je pria o obrazovanom gospodinu i njegovoj dami koji su tukli svoju erku ibama. Ona je jaukala i molila taticu da prestane. Roditelji su je utirali i zakljuavali preko noi u nunik. Mazali su joj lice izmetom i terali je da jede taj izmet! Devojica je tako zakljuana plakala i molila se Bogi da je on zatiti. Jo jedan, vrlo autentian primer muenja dece koji Ivan navodi, jeste pria o jednom deaku, sinu sluge nekog generala. Igrajui se, deak je bacivi kamen povredio jednog od generalovih hrtova. General je naredio da deaka uhvate i zatvore u podrum. Sutradan ga je izmorenog, skinuo golog i naterao da tri, a svoje hrtove nahukao na deaka, koji su ga na kraju rastrgli. Tom prizoru prisustvovala je i deakova majka. Ivan pokuava Aljoi da objasni kako ceo svet po njemu, ne moe da vredi tih dejih suza, upuenih Bogi. Ako svi moraju da pate da bi patili da bi patnjama platili venu harmoniju, kakve veze onda s tim imaju deca, reci mi molim te? Sasvim je neshvatljivo zato moraju da pate i ona, i zato bi ona patnjama plaala harmoniju? Ivan se najvie harmonije potpuno odrie, jer ona ne vredi nijedne jedine suzice izmuenog deteta. Suze tog deteta ostale su neiskupljene. On govori Aljoi kako majka rastrgnutog deteta ne sme da oprosti muitelju, makar mu i samo dete oprostilo. Harmonija je isuvie skupo procenjena za Ivana, i on eli da vrati ulaznicu. Nije da Boga ne prihvatam Aljoa, ja mu samo ulaznicu sa najveim potovanjem vraam. Iskupljenje se osporava. Postavlja se pitanje ko moe da oprosti krivicu za patnju dece? Sa kritikom ina iskupljenja, kod Dostojevskog povezana je i kritika katolike crkve. Poredei prirodu ovekovu sa Hristovim uenjem, Inkvizitor otkriva nemogunost da se po Hristovim naelima ivi, zato ovek mora ostati veito nesrean. Odgovor na patnju dece moe biti samo pobuna. Harmonija sveta suprotstavljena je patnji dece. Upravo je preko problema pobune Aljoa bio povezan sa Ivanom, preko problema odnosa prema svetskom zlu.

IVANOVA POEMA Sredinja tema Legende o Velikom Inkvizitoru je hrianska ljubav prema oveku i oveanstvu. Kod Dostojevskog je esta tema odricanja Boga u ime ovekoljublja, sree i blaenstva ovekovog u zemaljskom ivotu. Nuno sjedinjenje ljubavi i slobode dato je u liku Hrista. Kada se izgubi duhovna sloboda, kad nema u ljubavi, besmrtnosti i venosti, ljubav oveka prema oveku postaje bezbona. Radnja poeme odvija se u Sevilji, u XVI veku. U jednoj tihoj veeri pojavljuje se On, u istom ljudskom liku u kome se kretao trideset tri godine meu ljudima pre petnaest vekova. Narod se okuplja oko njega, a On sa smirenim osmehom, prolazi izmeu njih. ak i od dodira njegovog, kao i od dodira njegove odee, potie isceliteljska snaga. Hrist isceljuje starca, slepog od detinjstva, koji ga moli za izleenje, kako bi ga video; narod plae i ljubi zemlju po kojoj on hoda, a deca pred njega bacaju cvee. Nakon hoda kroz masu, On stie do Seviljske katedrale, gde ba u tom trenutku unose deji beli kovei u kojem lei sedmogodinja devojica. Narod uplakanoj majci dovikuje kako e on vaskrsnuti njeno dete. Devojica se

zaista, udom pridigla u kovegu, a u rukama je drala buket belih rua sa kojima je leala. U tom trenutku, pored katedrale, prolazio je devedesetogodinji starac, Veliki Inkvizitor, koji je iz daljine posmatrao ono to se dogaa. On je pozvao strau, koja je zatoenika odvela u mrane podrume. Nakon toga sledi Inkvizitorov monolog. On Hristu ne doputa da bilo ta kae, ve ga uutkuje, s objanjenjem da on nema prava da doda bilo ta onome to je ve ranije rekao. Inkvizitor optuuje Hrista kako je doao da smeta i pita ga zato se uopte i vraao. Osuuje ga spaljivanjem na lomai. Zamiljeni dijalog, u stvari, dat je u formi monologa, jer se Hristov glas ne uje, on je stavljen u poziciju sluaoca. Starev monolog predstavlja ideju-vodilju rimske crkve, prema Dostojevskom. Inkvizitor tvrdi da je Hristovo celokupno uenje veno i da je iz njega nemogue izuzeti bilo ta, kao to se njemu ne moe nita ni dodati. Novo otkrovenje bi bilo priznanje nedovoljnosti onoga to je ve reeno. Hrist je ostavio oveanstvu lik svoj, koji bi oni mogli da slede slobodnog srca, kao ideal koji odgovara njegovoj (potencijalno boanskoj) prirodi, odgovara njegovim nejasnim tenjama. Stupanje za Hristom mora da bude slobodno, u tome se sastoji njegova moralna vrednost. Inkvizitor s ironijom daje primedbu na Hristovu elju da uini ljude slobodnim. Kao i u Zapisima iz podzemlja, tako i ovde slobodna ovekova volja istie se kao glavna prepreka konanom ostvarenju ljudske sree na zemlji. Za razliku od prethodno navedenog romana, gde se govori o racionalnom ostvarivanju ljudske sree, koja se temelji na prouavanju zakona fizike prirode i drutvenih odnosa, u Legendi o Velikom Inkvizitoru, govori se o religioznom ostvarivanju koje se zasniva na pronicanju u psihiku strukturu oveka. Svaka tenja ka boanskom, moe se razmatrati kao ideja definitivnog ostvarenja ljudske sree. Veliki duh je razgovarao sa Isusom u pustinji i postavio mu tri pitanja, tanije, to su bila tri iskuenja. Inkvizitor govori o sudbini oveka, analizirajui smisao iskuenja. Prvo iskuenje: Tada Isusa odvede duh u pustinju da ga avo iskua. I postivi etrdeset dana i etrdeset noi, na posletku ogladne. I pristupi k njemu kua i ree: Ako si sin Boji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu. A on ree: Pisano je: ne ivi ovek samo od hlebova ve od svake rei koja izlazi iz usta Bojih(Jevanelje po Mateji IV, 1-4). Tri modusa drugaijeg spasenja koje kua predlae su hlebovi, uda i vlast. Iskuenja su se odnosila na celovito slubovanje Isusa Hrista. Duh je iskuao Hrista da pretvori kamenje u hlebove, i za njim e nagrnuti oveanstvo kao stado posluno. Isus je odbacio taj predlog i nije eleo oveka da lii slobode jer kakva bi to sloboda bila ako je poslunost kupljena hlebom. Prihvativi hlebove ovek bi zadovoljio individualnu i sveoptu ljudsku udnju, potrebu da se nekome poklanja. Mnogo vea briga za oveka koji je ostao slobodan je da nae to pre ono emu e se poklanjati. Inkvizitor osuuje Hrista koji je odbacio znamenje hleba zemaljskog u ime slobode i hleba nebeskog. Jer tajna postojanja ovekovog nije u tome da se samo ivi, ve u tome zato se ivi. Inkvizitor smatra da je Hrist umnoio ljudsku slobodu umesto da je njom ovladao. ovek je morao sam da reava ta je dobro a ta zlo, imajui jedino lik Hrista pred sobom kao putokaz, koji e na kraju moda i odbaciti, kao i njegovu istinu, pritisnut bremenom slobode izbora. Drugo iskuenje govori o tome kako avo odvodi Hrista u sveti grad, postavlja ga na vrh hrama i kae mu da skoi dole ako je sin Boji, jer je napisano: Anelima svojim zapovedie za te, i oni e tebe rukama prihvatiti da gde nogom svojom za kamen ne zapne na ta je Hrist odgovorio da je isto tako napisano da ne treba Gospoda Boga svoga iskuavati. Nakon toga avo Isusa odvodi na visoku goru sa koje mu pokazuje sva carstva sveta, obeavajui mu ih, ako padne i pokori mu se. Ovo je bilo tree iskuenje. Meutim, Isus ga otera, rekavi mu da se samo Gospodu Bogu treba klanjati i njemu sluiti. U Pievom dnevniku Dostojevski opravdava samounitenje, njegova misao je da e sloboda i slobodan um ljude odvesti u bespua i stavie ih pred uda i nerazreive tajne, da e nepokorni i svirepi, sami sebe unititi, a ostali nesreni, molie za spas od njih samih. Nakon zavrenog Inkvizitorovog govora usledilo je utanje zatvorenika. U jednom trenutku, On se pribliio i poljubio starca u njegova bela usta. Inkvizitor je Isusa proterao, rekavi mu da ne dolazi nikad vie. Time se poema zavrava. Hrist je odbacio iskuenja avola u ime slobode, carstva Bojeg i hleba nebeskog. Celokupan govor

Inkvizitora temelji se na ideji da oveanstvo nije sposobno da primi u sebe naelo novog, slobodnog i moralnog ivota. Njegove ideje su direktna negacija hrianstva. Filozofska poema Ivana Karamazova je pohvala Hristovoj uzvienoj viziji ljudske prirode iza koje stoji njegova elja da mu ljudi priu slobodno, a ne pod prinudom. Iako predstavlja pohvalu, poema ujedno predstavlja i osudu, jer data uzviena predstava o oveku ne odgovara stvarnosti. Legenda o Velikom Inkvizitoru sama po sebi nita ne razreava. Roman Braa Karamazovi obiluje citatima iz ilera. Prema Dejmsu Bilingtonu, Dimitrijeva oda radosti dostie ilerovski vrhunac. Njegovu veru u ivot iznenada vraa elja Katarine Ivanovne da sa njim poe u patnju i progonstvo. U poglavlju Ispovest vatrenog srca. U stihovima, Dimitrije se zaista ispoveda svom bratu Aljoi i otkriva mu koliko ga voli, da u stvari na celom svetu voli samo njega. Pria kako se zaljubio u jednu podlu i kako je od toga propao. Svoju ispovest poinje ilerovom Odom radosti. Govori kako je u najdubljem sramu razvrata uvek itao pesmu o Cereri i oveku, i da je uvek u sramoti poinjao da peva himnu, ali ga ona nikad nije popravila. I, eto, u toj sramoti ja odjednom poinjem da pevam himnu. Neka sam proklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ljubim kraj rize u koju se oblai Bog moj; neka ja u isto vreme idem za avolom, ja sam ipak i tvoj sin, gospode, i volim te, i oseam radost bez koje svet ne moe da ivi i postoji.(Braa Karamazovi, str. 118.) Dimitrije svoju ispovest zavrava priom o gamadima sladostraa, kao to su oni, Karamazovi, u njihovoj krvi postoje bure, zato to je sladostrae bura. Jo jedna aluzija na ilera, u ovom sluaju na njegove Razbojnike data je u sceni kod oca Pajsija, u kojoj Petar Aleksandrovi govori o Ivanu Karamazovu i o njegovoj izjavi da na celom svetu nema apsolutno nieg to bi ljude primoralo da vole sebi sline i da takav zakon u prirodi ne postoji, jer ljubav na zemlji postoji ne po prirodnom zakonu, ve zato to su ljudi verovali u svoju besmrtnost. Diskusija se vodila o moralnom zakonu prirode koji e se odmah promeniti ako ovek ne veruje u Boga ni u svoju besmrtnost, egoizam, pa e i zloini biti dozvoljeni, ak i najrazumniji. U jednom trenutku Fjodor Pavlovi skae sa stolice pokazujui na Ivana i govori o njemu kao svojoj najdraoj krvi. Na ovom mestu sam junak, Fjodor pravi paralelu sa Razbojnicima, uporeujui Ivana sa Karlom Morom (takoe se buni protiv oca) koji ga ne potuje, a Dimitrija sa Francom Morom (koji takoe oca ne potuje i ubija ga). Fjodor za sebe kae da je Gospodar grof fon Mor i moli za spas od optubi svoje dece, za molitve i proroanstva. U drami Razbojnici Karl je idealista i revolucionar, masovni ubica koji e se pobuniti i protiv oca. On nije tipini razbojnik, sebe smatra ubicom sa idejom. Franc je oceubica u drami, on je porodini zlikovac, zato Fjodor Karamazov Dimitrija uporeuje sa njim, strahujui da e mu Dimitrije naneti zlo. Franc je suti racionalista, smilja da psihiki deluje na oca i tako ga uniti. Fjodor Karamazov svoje sinove poredi sa sinovima grofa fon Mora, Karla i Franca, junaka ilerove drame. Dejms Bilington smatra da je Veliki Inkvizitor u sutini projekcija Inkvizitora u ilerovom Don Karlosu. Inkvizitor se prvi put pojavio ba u ovom delu i opisi u poemi i ilerovoj drami se gotovo podudaraju: to je starac od devedeset godina, slep, hoda oslanjajui se na tap. Pri njegovom prolazu svi velikai se bacaju na kolena pred njim, on ih blagosilja. Dord Stejner je pisao o uticaju ilera na Dostojevskog. Prema njemu, i Ivanova poema i Don Karlos usredsreeni su na dijalektiku slobode i snagu pojedinca. Jo jedan neizmenjen ilerov motiv nalazi se u Ivanovoj poemi: motiv prepoznavanja. Na isti nain na koji Filip za Markiza kae kako mu je pogledao u oi, Inkvizitor prepoznaje Hrista, zagledavi mu se u oi. Dord Stejner govori o jo jednom motivu koji se kod Dostojevskog ponavlja, a to je motiv ulaznice koji ukazuje na ilerovu alegoriju, poemu Rezignacija. U toj poemi junak govori kako je prodao mladost i ljubav za obeanje sklada i razumevanja u drugom ivotu, i optuuje Venost za prevaru, jer je ljudskim biima data ili nada ili blaenstvo. Isto tako, Ivan Karamazov nije spreman da plati cenu ulaznice, jer se ne miri sa crnilom sveta. Dord Stejner takoe ukazuje na slinost dijalektike slobode koja se javlja u u Zlim dusima i Brai Karamazovima. U ovim romanima, Dostojevski je tvrdio da je nemogue nainiti od duhovnog carstva

Hristovog, carstvo ovozemaljsko; takav pokuaj zavrie se unitenjem ideje o Bogu. igalov, junak romana Zli dusi govori o savrenom drutvu kojim upravlja mali broj usamljenih radi materijalnog blaenstva miliona bia lienih due. To ljude preobraava u zadovoljene zveri. Bez zla ne bi bilo slobodnog izbora. ovek moe da prihvati svoju slobodu samo ako ima mogunost da poini zlo. On polazi od apsolutne slobode i u skladu sa zemaljskim uslovima ljude deli na kategorije onih koji e dobiti neogranienu vlast i slobodu i onih koji e se pretvoriti u stado i izgubiti linost. igalov smatra da odabrani treba da komanduju masom. To je njegov plan ureenja drutva slobodnih ljudi. Dijalektika igalova, zapravo osuda socijalizma i njena satira, bliska je dijalektici Velikog Inkvizitora. Slian je zakljuak Velikog Inkvizitora sa idejama igalova, a to je da e ljudi upoznati sreu tek kada savreno ureeno carstvo bude nastalo na zemlji. Pojedini delovi romana kao to je Zosimino itije i pria o deacima daju poruku iskupljenja ili izmirenja. Susret Aljoe sa deacima zapoinje dogaajem sa deakom Iljuom koji je branei ast svog oca Aljou ujeo za ruku. Posebno je potresna pria o Iljui, veoma emotivnom deaku, koji se u poslednjim danima svog ivota mui jer ne moe sebi da oprosti to je nakodio psu uki stavivi mu iodu u pare hleba. On je iveo u uverenju da je pas zbog njega nastradao, i jedino to je eleo jeste da opet vidi uku. Pred Iljuinu smrt voa druine, deak Kolja, naao je psa i doveo ga Iljui. Kolja donekle podsea na Ivana Karamazova; smilja takoe zloin koji e drugi umesto njega izvriti. Kolja postavlja zamku koja uini da seljak ubije gusku i za to bude kanjen. Ovaj isti deak e pitati Aljou da li je istina da religija propoveda da e svi ustati iz mrtvih, iveti opet i videti jedan drugog, pa ak i Iljuu koji je umro. Aljoa deaku odgovara da e neizostavno svi vaskrsnuti, videti se i veselo ispriati jedan drugom ta je sve bilo. Oni odlaze drei se za ruke. Idemo sad slono, drei se za ruke kae Aljoa deacima, a Kolja ponavlja: I veno tako, celog ivota, drei se za ruke. Time se roman zavrava. Izmirenje deaka nad Iljuinim grobom ima znaenje epitafa na poetku romana, odlomka iz Jevanelja po Jovanu, a to je da nov ivot proizlazi iz smrti. U romanu postoje tri smrti: smrt oca Fjodora Karamazova, Zosime i deaka Iljue. Da se sloimo ovde, kod Iljuinog kamena, da neemo nikad zaboraviti, prvo Iljuu, a drugo jedan drugog. I ma ta se kasnije desilo s nama u ivotu, makar se i dvadeset godina od sada ne sreli, ipak da se seamo kako smo sahranjivali jadnog deaka, koga smo ranije gaali kamenjem, tamo kod mostia, seate li se? a zatim smo ga svi tako zavoleli. On je bio divan deak, dobar i hrabar, oseao je ljudsku ast i gorku oevu uvredu, protiv koje se i pobunio. (Braa Karamazovi, str. 483.) Slika izmirenja je duboko hrianska. Roman se zavrava ovozemaljskim usklikom radosti. Karamazove, mi vas volimo!... Mi vas volimo, mi vas volimo...Ura za Karamazova! I neka je vean spomen umrlom deaku! (Braa Karamazovi, str. 485.) Deo Zosiminog itija pod naslovom Tajanstveni posetilac, takoe nosi ideju iskupljenja. Tajanstveni posetilac simbolizuje nekog ko moli za oprotaj. On je veoma upeatljiv epizodan lik u romanu. Naime, jedno vee, pred zamonaenje Zosimi u posetu doao je stranac. Po njegovom opisu, to je bio ovek oko pedeset godina, utljiv. Bio je oenjen mladom enom sa kojom je imao troje dece. Posetilac je traio od Zosime da mu opie oseaj u trenutku kada je na jednom dvoboju u svojoj mladosti (koji je opisan u romanu) odluio da moli za oprotaj. Zosima je odgovorio da je putem oprotaja krenuo jo kod svoje kue, tako da mu je sve posle ilo lake, ak s radou. Posete su se nastavile skoro svako vee. ovek je sve vreme odavao utisak kao da eli neto da otkrije. Govorio je kako je svaki ovek kriv za sve ljude i za sve zlo, jer e carstvo nebesko nastati kada ljudi to shvate. Govorio je da se mora zavriti period ljudskog otuenja pre nego to se carstvo ostvari. Jedne veeri, neoekivano, posetilac je otkrio Zosimi da je ubio oveka. To je bio zloin izvren pre etrnaest godina. Radilo se o ubistvu mlade udovice, spahinice u koju je posetilac bio zaljubljen, iako je ona bila obeana nekom uglednom oficiru. Odbacila je njegovu branu ponudu i zamolila ga da je vie ne poseuje. Poto se u njemu probudio ljubomorni gnev, reio je da je

ubije. U trenutku kada nije bilo posluge, uao je u njenu spavau sobu i zario joj no u srce. Ovaj ovek je nastavio svoj ivot, zapoeo novi sa drugom devojkom, koja mu je postala i ena i rodila mu decu. Mislio je da e vremenom uspomene nestati. Muila ga je misao i potreba da proglasi svetu istinu o zloinu koji je poinio. Bio je uveren da e za njega nastati raj jer je etrnaest godina iveo u paklu. On je izloio sve prikupljene dokaze koje je svih tih godina uvao, kako bi dokazao da je on ubica. Tek poto se Bog smilovao na njega osetio je u svojoj dui raj, smelost da voli svoju decu i da ih ljubi. Primivi na sebe patnju, nakon nedelju dana je umro. Tajanstveni posetilac je pria o oveku koji nije uspeo da ivi sa svojim zloinom, ve je priznavi svoj greh, osetio olakanje, izmirenje sa samim sobom, i nakon toga umro.

O SLOBODI Hrist je uvek dolazio ljudima i priao im o nadzemaljskoj slobodi. Inkvizitor govori u ime crkve koja je negirala slobodu savesti, spaljivala jeretike i koja je stavljala autoritet iznad slobode. On ustaje protiv slobode Hristove i protiv poziva kojim upuuje u venost. Vena ovekova sloboda stoji iznad svakog ureenja. Stoga, Inkvizitor odbacuje slobodu u ime sree ljudi, kao to odbacuje Boga u ime oveanstva. On nagoni ljude da se odreknu slobode i da ne pomiljaju na venost. Sloboda i slobodna ljubav ovekova je ono to je Hrist voleo i cenio iznad svega, dok je Inkvizitor eleo oveka da lii slobode, nudei mu zemaljsku sreu, jer je smatrao da je ivot po Hristovim naelima isuvie veliko breme za ovozemaljskog oveka. Inkvizitor optuuje Hrista da je odbacio jedini put kojim je bilo mogue ljude uiniti srenim. Nema za oveka nieg primamljivijeg od slobode njegove savesti, ali nema u isto vreme nieg ni munijeg. I eto umesto tvrdih osnova da se jednom zauvek uspokoji ljudska svest, ti si uzeo sve to je neobino, neizvesno i neodreeno, uzeo si sve to je prevazilazilo ljudsku snagu, prema tome, postupio si prema njima kao da ih uopte ne volii to ko: onaj koji je doao da za njih da svoj ivot! Umesto da ovlada ljudskom slobodom ti si je jo i uveao i zauvek opteretio takvim mukama duhovno carstvo ovekovo. Nikad nita nije bilo u oveku nepodnoljivije od slobode, mislio je i govorio Inkvizitor. Ako se odreknu svoje slobode, ljudi e imati hleb zemaljski i ivee u blagostanju. Sutina Velikog Inkvizitora je mrnja prema slobodi. Tajna o kojoj on govori sastoji se u tome da e ljudi koji sebe budu proglasili bogovima i koji budu prihvatili zemaljski hleb umesto hleba nebeskog biti ne slobodna bia bogovi i titani nego slaba bia koja e se klanjati novom boanstvu, novom caru carstva zemaljskog. To e biti onaj nesrenik koji e usreiti milione dece oduzevi im slobodu. U Ivanovoj poemi snano je prikazana Hristova priroda zemaljskog carstva, i izreena je pohvala boanskoj slobodi, tj. slobodi duha Hristovog. Osnovna tema je sloboda ljudskog duha. Samo se u Hristu moe nai sloboda. Dva suprotstavljena principa u Legendi o Velikom Inkvizitoru su sloboda i prinuda. Inkvizitor ne veruje ni u Boga, ni u oveka. ovek ne moe da podnese svoje i tue patnje, a bez patnji je nemogua sloboda i poznavanje dobra i zla. Pred ovekom se pojavljuje dilema sloboda ili srea, spokojstvo i miran ivot; sloboda sa patnjom ili srea bez slobode. Sloboda ljudskog duha i ljudska srea su nespojive. Odbacujui Hrista, Veliki Inkvizitor i rimokatolika crkva, odabrali su da sklope savez sa njim, iskuavaocem i da isprave Hristovo delo tako to e ga temeljiti na udu, tajni i autoritetu. Ivanov Veliki Inkvizitor esto je tumaen kao jedan od dokaza smrti hrianskog Boga. Individualizmom i usamljenou zapoinje ovekov put u slobodu. ovekova priroda je iracionalna, donekle problematina, jer u oveku postoji tenja i prema slobodi i prema patnji. Sama sloboda je iracionalna, ona mui oveka, vodi ga u propast. Put slobode vodi u pobunu protiv Boga. Samovolja unitava oveka, vodi oveka u ropstvo. Ako je ovek slobodan onda je sve dozvoljeno, svaki zloin je opravdan u ime viih ciljeva, kao oceubistvo, u sluaju brae Karamazov. Sloboda sladostraa, koja se najvie pripisuje Fjodoru

Karamazovu, pretvara oveka u roba i liava ga slobode duha. ovek iz podzemlja je ovek koji se udubio u samog sebe koji je omrznuo ivot i koji zlobno kritikuje ideal racionalnih utopista na osnovu poznavanja ljudske prirode, do koga je doao u potpunoj samoi dugo i pomno razmiljajui o samom sebi i istoriji. Sloboda je takoe tematizovana u romanu Zli dusi. Zapravo, Kirilov, jedan od junaka pomenutog romana, pokree temu o samoubistvu i pita se zato se ljudi ne usuuju da se ubiju. On je jedan od uenika Stavrogina, lik ideje. Kirilov eli da obori tezu o postojanju Boga. Govori kako postoje dve predrasude, mala i velika koje ljude odvraaju od samoubistva. Mala predrasuda je bol, ali je i ona takoe velika. On govori o kamenu, velikom kao kua koji visi iznad oveka, i pita se da li e oveka boleti ako mu padne na glavu. ovek verovatno nee osetiti bol, ali e strahovati od njega. Kirilov govori kako je cela svrha ivota u potpunoj ovekovoj slobodi, koju e ovek postii kada mu bude svejedno hoe li iveti ili ne. Prema Kirilovu, ovek je nesrean zato to je ivot bol i strah, a ovek voli ivot zato to voli bol i strah, i sva obmana je u tome. ovek e tek postati nov i srean kada mu bude svejedno hoe li iveti ili ne. Onaj ko pobedi bol i strah postae sam Bog, jer pravog bola nema; pravi bol je u strahu od kamena, od samog kamena nema bola. Kada ovek postane nov i kada prevazie bol i strah, postae Bog i tada e nastati nov ivot, sve novo e nastati govorio je Kirilov. Svako ko hoe pravu slobodu, taj mora da se usudi da se ubije. Ko se usuuje da sebe ubije, taj je saznao tajnu obmane. Dalje od toga nema slobode; to je sve, a dalje od toga nema niega. Onaj ko se usuuje da sebe ubije taj je bog. Sada svako moe i initi da Boga ne bude, i niega da ne bude. Ali niko jo nijedanput to nije uinio. Smrt je za Kirilova postala smisao postojanja: ubiti se da bi dokazao ideju. Sloboda se tematizuje drugaije u Zlim dusima, govori se slobodnom ivotu i ovekovoj spremnosti da sebi oduzme ivot. To je ivot bez straha. ovek postaje Bog ako se oslobodi straha i bola jer tada jedino on rukovodi svojim ivotom. U tom sluaju ne postoji nijedna via sila iznad njega. Tematizovana slobodna volja u ovom romanu odnosi se dakle na grupu ljudi voenu idejom o prevratu kojim e preurediti svet po svojoj volji.

FILOZOFSKI ASPEKT I KRITIKA SOCIJALIZMA U BRAI KARAMAZOVIMA U romanu Braa Karamazovi postoje dve ideje: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima. Zosima budunost oveka vidi u bratstvu izgraenom na veri u Boga. Sa verom u Boga i sveu o grehu i krivici, opredeljujui se za oienje kroz patnju, ovek moe da u crkvidravi ostvari svoju sreu ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogata, vidi slugu svoga sluge. Takvo uenje u romanu zastupa i Aljoa. Istinitost ovog uenja trebalo je da se potvrdi na mistian nain. Negativan elemenat u itavom kompleksu znaenja Zosimine teze jeste umetnika i ivotna neuverljivost ba onih likova koji su u romanu protagonisti teistike hrianske filozofijeZosime i Aljoe. Poto je Dostojevski zamislio i treu knjigu romana Braa Karamazovi, u kojoj bi Aljoa trebalo da sasvim napusti uenje svog uitelja, smatramo da nije ispravno u Zosiminoj filozofiji traiti stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana. Nasuprot religioznoj ideji monaha Zosime stoji ateistika ideja Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju, koje izlae Inkvizitor, Hrist je pogreno procenio ovekove mogunosti. Breme slobode suvie je teko za ovekova nejaka plea. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu greku i da im obezbedi ono to jedino odgovara njihovoj porodicisreu dobro nahranjenog stada. Slina Dimitrijeva izjava ovek je irok, suvie irok, ja bih ga suzio odnosi se na lepotu i breme koje ona

zadaje. Za njega je lepota strana uasna stvar, jer je neodreena i ne moe se odrediti jer je Bog stvorio samo zagonetke. U lepoti sve protivrenosti ive zajedno. Lepota nije samo strana ve i tajanstvena stvar. Tu se avo bori s Bogom a bojno polje je ljudsko srce. U hrianskom uenju o patnji, Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari, onda emu tenja da se ovek nje oslobodi. Ako Bog ne ukida patnju, onda znai da ni on ne eli da se promeni tok sveta. Na taj nain dolazi se do najtemeljnije kritike hrianskog uenja: ako je patnja uslov ovekove slobode, put ka Hristu, onda je zlo veno. Zato Ivan trai druge puteve ka ljudskoj srei. Ako je ovek slab i zbog svoje prirode ne moe da se slobodan, priblii Hristu, onda treba njegovu sreu traiti u takvoj organizaciji koja poiva na principu stada. U tom sluaju, pak, oveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni tenja da se uzvisi do Hrista; ovek ima samo jedan ivot, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proivi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu oveka oznaio je Inkvizitor: ovek nije zao, on je samo slab, i u tome je razlika izmeu Ivanove i Inkvizitorove ocene oveka. Prema Slobodanu Tomoviu, Dostojevski je izradio apsurdni model ateistevernika, model ovekoboga, kardinala, Velikog Inkvizitiora. U poemi su objedinjeni gotovo svi glavni prirodni, istorijski, socijalni, egzistencijalni problemi vezani za ovekovu sudbinu. Inkvizitor je prototip svih tirana ovekove svesti, onih koji su bili i onih koji e eventualno nastati. Prema reima Tomovia, sutinski, Inkvizitor je apsurdna linost, izraz otuene svesti u uslovima klasnog antagonizma. Inkvizitor je savren oblik zemaljskih tirana koji svoju mrnju prema konkretnom oveku zamenjuju apstraktnom ljubavlju prema oveanstvu. Za razliku od Zosimine filozofije, iji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Meu njima je najmnogoznaniji svakako Dimitrije Karamazov. On je u odnosu na dve pomenute filozofije prividno neutralan lik. U romanu Dimitrijev lik u svakom pogledu ini samostalno, dinamiko jezgro, iz koga proistie odreena knjievna radnja. Dimitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji oveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako sposoban i za zloin i za velikodunost. Zamiljen kao priprost, ali i izrazito strasna priroda, on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak. Zapravo, Dimitrije nije spreman da na sebe uzme patnju i zato planira da pobegne u Ameriku. Aljoi otkriva ta je odluio. Evo ta sam izmislio i odluio: ako pobegnem, ak sa novcem i pasoem i ak u Ameriku, mene ipak hrabri misao da neu pobei za radost i sreu, ve zaista na drugu robiju, moda nita bolju od ove!...Ja tu Ameriku, avo da je nosi, ve sada mrzim. Iako e Grua biti sa mnom, ali pogledaj ti nju: zar je ona Amerikanka? Ona je Ruskinja, Ruskinja do sri, ona e poeti da tuguje za majkom otadbinom, i ja u svakog trenutka gledati da ona to tuguje zbog mene, da je zbog mene uzela na sebe takav krst, a ta je ona kriva? A zar u ja moi podneti tamonje seljake, iako su oni, moda, svi do jednog bolji od mene? Mrzim ja Ameriku ve sada! I neka su svi tamo neki veliki mainisti ili neto drugo neka idu doavola, nisu oni moji ljudi, nisu moje due! Volim Rusiju, Aljoa, ruskog boga volim, iako sam ja lino podlac! Pa ja u tamo skapati! (Braa Karamazovi, str. 473.) Prema Nikoli Miloeviu, Dostojevski vidi duboku povezanost katolicizma i socijalizma, iz perspektive ciljeva, tj. ideala. I katolici, i socijalisti veruju da je nasilno objedinjavanje ljudi ono najvie i najbolje emu treba teiti. Oni u oveku vide mrava, bie u kome ekonomske potrebe ine ono to je bitno. U Ivanovoj poemi dat je kritiki stav Dostojevskog prema utilitaristikoj doktrini socijalizma. Kao to junak Zapisa iz podzemlja odbacuje budue ureenje sveta zato to mu se ono ne svia zbog njegove apsolutnosti, zbog toga to mu izgleda nesaglasno sa ljudskom prirodom, tako i Inkvizitor odbacuje Hristova naela i zahteve po kojima bi ljudski rod trebalo da ivi, jer smatra da su u nesaglasnosti sa ljudskom prirodom. Ako ovek ne moe istovremeno da dobije i hleb, i lepotu, smatra Dostojevski, bolje je ustoliiti samo duhovni ideal.

Sutinsku osnovu socijalizma ini neverovanje u Boga, u besmrtnost i slobodu ljudskog duha. Zapise iz podzemljakonzervativna kritika tumaila je kao pamflet protiv ideja socijalizma. Tri iskuenja koja je Hrist u pustinji odbacio, religija socijalizma prihvata. Socijalizam je proizvod ovekove samovolje, i on ukuda slobodu oveka. Utopija drutvene sree unitava ovekovu slobodu. Religija socijalizma odbacuje sve to odie duhovnim bogatstvom, ona negira sve u ime praznine i nebia.

O ZLOINU Moe li se proliti krv u ime nove ideje? Raskoljnikov u svom lanku O zloinu govori o pravu neobinih na prestup. Rei nepoznatog studenta podudaraju se sa stavom samog Raskoljnikova: S jedne strane glupa, blesava, nitavna, zla, bolesna baba, koja nikome nije potrebna, naprotiv, svima je od tete, koja ni sama ne zna zato ivi i koja e ionako ve danassutra umreti. Razume li?...Jedna smrt u zamenu za sto ivota, pa to je ista aritmetika! A, uostalom, ta znai na optim terazijama ivot jektiave, glupe i zle babe? Nita vie od ivota jedne vai i bubavabe, ak ni toliko ne vredi, zato to je ta starica tetna. (Zloin i kazna, str. 66.) Raskoljnikov deli ljude na obine i neobine. Mnogo vie prava pripisuje neobinim ljudima, smatrajui ih bitnijim od neobinih i smatra da moralne granice za njih ne bi trebalo da vae jer oni imaju vie ciljeve. Prema njemu, obini treba da ive pokorno i ne bi trebalo da imaju pravo da gaze zakon, dok neobini imaju prava da ine svakojake zloine i da gaze zakon na sve mogue naine, oni mogu svojoj savesti dozvoliti da prekorai preko izvesnih prepreka, u sluaju da to zahteva ostvarenje neke ideje. Po mom shvatanju, kad Keplerovi i Njutnovi pronalasci, usled nekih kombinacija, ni na kakav drugi nain ne bi mogli postati poznati ljudi, sem ako bi se rtvovao ivot jednog, desetine i stotine ljudi koji bi smetali tom pronalasku ili bi mu stajali na putu kao prepreka, Njutn bi onda imao pravo. I ak bi bio duan....da ukloni tih desetine ili sto ljudi, da bi objavio oveanstvu svoja otkria. Uostalom, iz toga uopte ne izlazi da Njutn ima pravo da ubija koga hoe, svakog bez razlike, ili da krade svaki dan na pijaci...Jednom reju, ja dolazim do zakljuka da svi, ne samo veliki ljudi, nego i takvi koji makar i malo prerastaju opti nivo, to jest, oni koji su ipak u stanju da kau neto novo, da svi oni moraju, po svojoj prirodi, neminovno, biti zloincinaravno, ko vie, ko manje. (Zloin i kazna, str. 249.) Prema Nikoli Miloeviu, Raskoljnikov u Napoleonu vidi obrazac psihike snage i energije koja njemu lino nedostaje. Za njega biti Napoleon znai preovladati sopstveno oseanje nie vrednosti. Raskoljnikov je zamiljen kao monoman, kao neko ko je patoloki obuzet fiks idejom. Biti va znai biti bez ikakve psihike snage, a biti ovek znai posedovati autentinu psihiku mo, poput Napoleona. On uzima na sebe krivicu, poput Ivana Karamazova za poinjeni prestup, odnosno indirektno sauesnitvo u zloinu. Moralnu izopaenost Dostojevski je prikazao i u liku Ivana Karamazova. Ivanovo naelo sve je dozvoljeno, znai da je opravdano i ubiti oca. Tako isto i Raskoljnikov smatra da je zloin koji je on poinio opravdan. Veruje da jedan ivot sme biti oduzet ako e od toga vie ljudi imati koristi. Raskoljnikov je poput Ivana Karamazova, ovek ideje. Scena u kojoj Raskoljnikov pada na pod niice pred Sonju i ljubi njenu nogu, podsea na istu takvu scenu u romanu Braa Karamazovi, kada se Zosima klanja pred Dimitrijem. U ovim slinim scenama tematizovana je mogunost ovekovog iskupljenja. I Zosima, i Raskoljnikov svoj gest objanjavaju isto, a to je da su se poklonili sveukupnoj ovekovoj patnji. Sonja govori Raskoljnikovu da mora uzeti na sebe krst patnje i njome se iskupiti. Savetuje ga da ode na raskre, poljubi zemlju koju je oskrnavio, a posle da se pokloni celom svetu i kae glasno svima da je ubio, jer e mu tada Bog opet ivot povratiti. Primiti patnju i iskupiti se njome; eto ta valja initi. Njih dvoje e zajedno krenuti putem iskupljenja. Sonja, koja e spasiti Raskoljnikova, takoe je grena; novac zarauje sramno, bavei se prostitucijom. Ona je olienje bludnice koja ipak veruje u Boga. Sonja je nosilac hrianskih shvatanja, kao i Aljoa u romanu

Braa Karamazovi. Ona se pita kako bi bez Boga, on joj je potreban da bi bilo uda. ita parabolu o Lazarevom vaskrsnuu, to je udo u koje ona veruje jer samim tim veruje da se njoj kao grenici istota moe vratiti, kao i Raskoljnikovu posle zloina. Dakle, ona veruje u iskupljenje i okajanje greha. Sonja je umnogome slina Raskoljnikovu. Ona je grenica koja veruje u iskupljenje iskrenim pokajanjem. S druge strane, Ivan Karamazov se ne kaje zato to je eleo smrt svog oca i neposredno ga ubio. Religija i vera za njega nee biti spas kao za Raskoljnikova. Naprotiv, Ivana spopada ludilo i on ne moe biti spaen jer je izgubio veru u Boga. Moe se rei da je Dostojevski moralnu izopaenost prikazao i u liku Dunje. Ona odluuje da postane ena starijeg oveka, ne bi li spasila svoju porodicu i pomogla svom bratu. Raskoljnikov ne eli da se njegova sestra uda iz takvih pobuda. Da li je pozicija Raskoljnikova i njegove sestre Dunje ista? Da li oboje gaze preko sopstvenog morala zarad egzistencije? Dunja se opravdava, govorei kako se udaje zbog sebe, a ako uspe da pomogne i time bude od koristi svojoj majci i bratu, bie dobro, ali tvrdi da joj to nije glavna pobuda. Jednom reju udajem se za Petra Petrovia, zato to od dva zla biram manje. (Zloin i kazna, str. 222.) Raskoljnikov optuuje Dunju da sebe prodaje za novac. Meutim, ona se brani reima: Ja se neu udati za njega dok ne budem uverena da me potuje i visoko ceni; neu se udati za njega ako ne budem tvrdo uverena da i ja njega mogu potovati... A takav brak nije podlost, kako ti kae. A kada bi ti ak i bio u pravu, kad bih se ja odista odluila na podlost, zar nije bezduno s tvoje strane da tako sa mnom govori? Zato trai heroizam, kojeg, moda, ni u tebi nema? To je despotizam, to je nasilje! Ako ja nekoga i upropastim, upropastiu samu sebe... A time jo nikoga nisam zaklala! (Zloin i kazna, str. 223.) Dostojevski je u likovima Dunje, Raskoljnikova, Ivana Karamazova, Sonje Marmeladov prikazao crtu moralne izopaenosti. U izvesnom smislu, Ivan i Raskoljnikov mogu se nazvati makijavelistima, jer njihovi zloini potkrepljuju tezu cilj opravdava sredstvo. Meutim, Ivan ne veruje u islupljenje grehova poput Raskoljnikova i Sonje. Po malo ironino, grenica Sonja izvee Raskoljnikova na pravi put pokajanja. S druge strane, tu je i Dunja koja gazi preko svog morala zarad bolje egzistencije. Posledice zloina nisu iste kod Ivana i kod Raskoljnikova. Iako su obojica krivi, Ivan e zavriti ludilom, a Raskoljnikov e pokajanjem pronai spas i izlaz u religiji i veri u Boga.

ZAKLJUAK Roman Braa Karamazovi bavi se pitanjem hrianstva, slobodne volje, otuenosti i morala. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Pa ipak, konana poruka romana, ne iskljuuje svaku nadu za oveka. Ako ovek moe da bude i dobar, i zao, znai da moe da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o znaaju uspomena iz ovekovog detinjstva za kasniji ovekov moralni razvoj. Tako, na primer, roman poinje opisom detinjstva mladih Karamazovih, a o znaaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoa ba na kraju romana. Kao to se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvaiti kao poruka romana, tako se ni Zosimina filozofija ne moe odbaciti bez ostatka. Poglavlje Veliki Inkvizitor konstituie etikofilozofsku komponentu romana. Bavi se pitanjem religije, etike i metafizike. U koncepciji Ivana Karamazova znaajno mesto zauzima pitanje patnje i njenog smisla, naroito patnje nevine dece. Dok teologija patnju objanjava kao kaznu za grehove, Ivan Karamazov ne prihvata ovu tezu i tvrdi da je Bog koji se sveti na nevinoj deci gori od demona. Prema reima Leonida Grosmana, Dostojevski je na zalasku svojih dana, neobinim poletom misli i volje, stvorio monumentalan roman tipa horske tragedije koji je i postao mnogoglasan epilog celog njegovog burnog stvaralatva.

Tijana Kondi

LITERATURA

Dostojevski, Fjodor Mihajlovi, Braa Karamazovi, prev. M. Babovi, Rad, Beograd, 1981. Dostojevski, Fjodor Mihajlovi, Zloin i kazna, prev. M. Babovi , Rad, Beograd, 1981. Rozanov, Vladimir, Legenda o Velikom Inkvizitoru, prev. P.Bunjak, J. Maksimovi, Cid, Podgorica, 1988. Berajev, Nikolaj, Duh Dostojevskog, prev. M. orevi, Niro, Beograd, 1981. Berajev, Nikolaj, Ruska ideja, prev. B. Markovi, M. Markovi, Prosveta, Beograd, 1987. Miloevi, Nikola, Dostojevski kao mislilac, Partizanska knjiga, IRO, Beograd, 1981. Miloevi, Nikola, Bahtinovo tumaenje Dostojevskog, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1967, knj. 399. Miloevi, Nikola, Ideologija, psihologija, stvaralatvo, Duga, Beograd, 1972. klovski, Viktor, Dostojevski za i protiv, prev. P. Vujii, Grafos, Beograd, 1987. Bilington, Dejms, Ikona i sekira, prev. B. Vuievi, Rad, Beograd, 1988. tejnberg, Aron, Sistem slobode Dostojevskog, prev. M. Jovanovi, Delo, Beograd, 1981, br. 1112. Stejner, Dord, Tolstoj ili Dostojevski, prev. Lj. Popovi, Lj. Mirkovi, Knjievna zajednica Novog Sada, 1989. Solovjov Vladimir, Bulgakov Sergej, Dostojevski, prev. N. Uzelac, Slubeni glasnik, Beograd, 2009. Janiijevi, Vera, Veliki romani Dostojevskog i Kantove antinomije, FDS, Beograd, 1999. Kant, Imanuel, Kritika praktinog uma, prev. D. N. Basta, BIGZ, Beograd, 1990.