Rudolf tajner GA 16 JEDAN PUT ZA SAMOUPOZNAVANJE OVEKA U OSAM MEDITACIJA SADRAJ

UVODNE NAPOMENE PRVA MEDITACIJA Onaj koji meditira pokuava da stekne pravu predstavu o fizikom telu DRUGA MEDITACIJA Onaj koji meditira pokuava da dobije istinitu predstavu o elementarnom ili eterskom telu TREA MEDITACIJA Onaj koji meditira pokuava da predstavi sebi kako se upoznaje elementarni svet na vidovit nain ETVRTA MEDITACIJA Onaj koji meditira nastoji sebi stvoriti predstavu o uvaru praga PETA MEDITACIJA Onaj koji meditira nastoji stvoriti predstavu o astralnom telu ESTA MEDITACIJA Onaj koji meditira pokuava stvoriti predstavu o telu ljudskog ja, ili telu misli SEDMA MEDITACIJA Onaj koji meditira pokuava da shvati kako se doivljava u nadulnim svetovima OSMA MEDITACIJA Onaj koji meditira pokuava da zamisli gledanje ovekovih ponovnih ivota na Zemlji POGOVOR UZ PONOVNO IZDANJE /1918/ 2 4

UVODNE NAPOMENE

13

20

Nastojao sam da u ovome spisu dam saznanja o ovekovom biu. Izlaganje je podeeno tako, da ovek moe da uraste u ono to je izloeno, tako da mu ono u toku itanja postane kao neki razgovor sa samim sobom. Ako se taj razgovor sa samim sobom oblikuje tako, da se pri tome otkriju snage, koje se u svakoj dui mogu probuditi, onda itanje dovodi do stvarnog unutarnjeg rada due. A on se posebno moe osetiti podstaknut ka duevnom putovanju, koje oveka stvarno unosi u gledanje duhovnog sveta. Zbog toga je ono to je saopteno, dato u obliku osam meditacija, koje se stvarno mogu izvesti. Ako se to dogodi, onda one mogu biti podesne da dui, kroz njeno sopstveno unutarnje udubljivanje, posreduju ono, o emu se u njima govori. Teilo se, s jedne strane, da se onom itaocu prui neto koji se podrobno upoznao sa literaturom i radovima iz oblasti nadulnoga, o takvom nadulnom kakvo se ovde podrazumeva. Tako e ovde, moda, poznavalac nadulnog ivota, kroz nain prikazivanja, kroz saoptenje koje je neposredno povezano sa doivljajem due, nai neto, to e mu izgledati da je vano. S druge strane moe poneko nai, da ba taj nain prikazivanja moe biti koristan i za onoga, koji stoji daleko od rezultata duhovne nauke. Za moje ostale spise na duhovno-naunom podruju ovo treba da bude dopuna i proirenje. Ali treba da bude i mogue da se ono zasebno moe itati. 2

28

36

42

51

60

66

U mojoj Teosofiji i u mojoj Tajnoj nauci u osnovama teilo se, da se stvari prikau tako, kako one proizlaze iz gledanja, koje je usmereno na duhovno. Izlaganje je u tim spisima opisano, a njegov tok je bio propisan zakonitou, koja proistie iz stvari koje se otkrivaju. U onom Putu za samoupoznavanje oveka prikazivanje je drugojaije. U njemu je reeno ta neka dua moe da doivi, koja krene na put ka duhu, na jedan odreen nain. Spis se stoga moe smatrati prikazivanjem duevnih doivljaja. Samo treba imati na umu da doivljaji kroz koje se moe proi na takav nain, kao to je to ovde opisano, kod pojedinane due, moraju poprimiti i individualni oblik, prema njenoj naroitoj osobenosti. Nastojalo se, da se o toj injenici vodi rauna, tako da ovek sebi moe i da predstavi, da je ono to se opisuje onako, kako je prikazano, tano tako, proivela jedna odreena dua. /Zato naslov glasi Jedan put za samo-upoznavanje./ Ba za to spis moe sluiti i tome, da se i druge due mogu uiveti u ono to je izloeno i da mogu doi do odgovarajuih ciljeva. Na taj nain je ovaj spis i dopuna i proirenje onoga, to se nalazi u mojoj knjizi Kako se stiu saznanja o viim svetovima?. Prikazani su samo pojedini osnovni duhovno-nauni doivljaji. Za sada se odustaje od saoptenja ove vrste o daljim podrujima duhovne nauke.

PRVA MEDITACIJA /Onaj koji meditira pokuava da stekne pravu predstavu o fizikom telu/

Mnchen, avgusta 1912. Rudolf Steiner

Kada se dua pomou ula i predstava predala pojavama spoljanjeg sveta, ako je zbilja svesna sama sebe, ne moe rei da to opaa ona te pojave ili da ona doivljava stvari spoljanjeg sveta. Jer za vreme dok se predala spoljanjem svetu ona zaista ne zna nita o sebi. Sunana svetlost, koja se u arenilu boja iri sa raznih stvari u prostoru, doivljavaju se zapravo u dui. Kada se dua raduje nekom dogaaju, tada je u asu radosti sama dua ta radost, u koliko o tome zna. Radost se doivljava u njoj. Dua je jedno sa svojim doivljavanjem sveta; ona se ne doivljava kao neto, to se raduje, to se divi, to uiva ili strahuje. Ona je radost, divljenje, uivanje, strah. Kada bi to dua htela uvek sebi da prizna, onda bi joj tek sinuli u pravoj svetlosti oni asovi, u kojima se povlai od doivljavanja spoljanjeg sveta i posmatra samu sebe. Ti asovi bi joj se ukazali kao ivot sasvim naroite vrste, koji se ispoetka ne moe ni sravnati sa obinim duevnim ivotom. Sa tom naroitom vrstom ivota poinju iskrsavati u svesti zagonetke duevnog bitisanja, a te su zagonetke u osnovi izvor za sve druge zagonetke. Spoljanji svet i unutranji svet stoje pred ovejim duhom kada dua za krae ili due vreme prestaje biti jedno sa spoljanjim svetom i povlai se u samou sopstvenog bia. To povlaenje nije jednostavan dogaaj, koji se jednom izvri i onda na isti nain opet ponavlja. To je naprotiv poetak

putovanja u ranije nepoznate svetove. Ako je ovek putovanja zapoeo, onda je svaki uinjeni korak pobuda za dalje korake; a ujedno i priprema za dalje. On tek osposobljuje duu za dalje korake. Sa svakim korakom saznaje ovek vie o odgovoru na pitanje: ta je ovek u pravom smislu rei? Otvaraju se svetovi, koji su skriveni pred obinim posmatranjem ivota. A ipak se samo u njima nalazi ono, to i o tom posmatranju ivota moe da otkrije istinu. Premda nijedan odgovor nije konaan i iscrpan, ipak su odgovori, koje stiemo na unutranjem duevnom putovanju takvi, da nadmauju svaki odgovor, to ga mogu dati spoljanja ula i uz njih vezani razum. A to je oveku potrebno. Da je to tako ovek primeuje kada valjano o sebi razmisli. Za to putovanje najpre su potrebne trezvena i suva rasuivanja. Ona pruaju sigurnu polaznu taku za dalje prodiranje u nadulne oblasti, do ega je na posletku dui i najvie stalo. Ponekoja dua bi htela da izbegne polaznu taku i da odmah prodre u nadulno. Ali zdrava dua, ak i da je izbegla i takovo rasuivanje zbog nenaklonosti prema njemu, morae ga ipak docnije preduzeti. Jer, ma koliko se o nadulnom saznalo sa jedne druge polazne take, ipak se sigurno tlo pod sobom dobije samo pomou rasuivanja, kao to su sledea. Mogu u ivotu due da nastupe trenuci, kada dua sama sebi ovako govori: Mora imati mogunosti da se otkine od svega, to ti moe dati spoljanji svet, ako nee da ti se nametne priznanje, sa kojim se ne moe iveti, tj. da si ti samo besmislica, koja sama sebe doivljava. To, to ti napolju doivljava, postoji i bez tebe, postojalo je bez tebe i postojae bez tebe. Zato se oseaju boje u tebi, kada tvoje oseanje za 5

njih moe biti bez vanosti? Zato tvari i snage spoljanjeg sveta obrazuju tvoje telo? Ono oivljuje i stvara tvoju spoljanju pojavu. Spoljanji svet se pretvara u tvoj oblik. Primeuje da tebi to telo treba, jer bez tvojih ula, koja ti samo ono moe obrazovati ne bi mogao nita doiveti. Bez ovog tela bio bi prazan, kao u poetku. Ono ti daje unutranju punou i sadraj. A onda mogu da nastupe sva ona razmiljanja, bez kojih ljudsko bie ne moe ostati, ako nee u izvesnim asovima, koji svakom oveku dou, da dospe samo sa sobom u nepodnoljivu protivurenost. To telo, ivi tako, da je sada izraz duevnog doivljavanja. Procesi u telu omoguuju dui, da u njemu ivi i da se u njemu doivljava. Jednom to nee biti tako. Jednom e ono, to u telu ivi, biti podvrgnuto sasvim drugim zakonima nego sada, dok jo slui meni, mom duevnom ivotu. Ono e biti podvrgnuto zakonima, po kojima se vladaju tvari i sile napolju u prirodi; zakonima koji nee vie imati niega zajednikog sa mnom i sa mojim ivotom. Telo, kome zahvaljujem za svoje duevno doivljavanje, ui e u opti tok sveta i u njemu e se vladati tako, da nee imati vie niega zajednikog sa svim onim, to ja doivljavam u sebi. Takvo rasuivanje moe pred unutranje doivljavanje doneti svu grozotu misli o smrti, a da se u taj utisak ne umeaju ona isto lina oseanja, koja su obino u dui vezana sa tim mislima. Takva oseanja dejstvuju da se kod te misli lako ne postie mirno i pribrano raspoloenje, koje je potrebno da bi se neto saznalo. Sasvim je razumljivo, to ovek eli da stekne znanje o smrti i o ivotu due, nezavisnom od rastvaranja tela. Nain, kako ovek stoji prema ovim pitanjima, pogodniji je od ma ega drugog na svetu da zamuti stvaran pogled, pa da ovek prihvati odgovore, koje mu elja doaptava. Ali ovek ne moe 6

nita sigurno saznati u oblasti duha, ako nije u stanju da kao potpuno nezainteresovan pristane na ne isto tako dragovoljno kao i na da. I treba samo savesno pogledati u sebe, pa da postane sasvim jasno da je nemogue sa istom ravnodunou primiti saznanje, da se sa smru tela gasi i duevni ivot, kao i saznanje, koje govori o postojanju due i posle smrti. Svakako ima ljudi, koji potpuno poteno veruju da se dua unitava raspadanjem telesnog ivota i koji prema takovom miljenju udese svoj ivot. Pa i za njih vredi, da sa svojim oseanjima nisu ni najmanje ravnoduni prema tim mislima. Svakako oni ne daju da ih uas od unitenja zavede, da njihove razloge potekle iz saznanja, a koje za njih jasno govore, nadjaa elja za produenjem ivota. Po tome su predstave takvih ljudi esto stvarnije od predstava onih drugih koji, ma da to ne znaju, opsenjuju sebe razlozima, da postoji ivot posle smrti, ili doputaju da ih ti razlozi obmanjuju. Jer u njihovim tajnim dubinama plamti udnja za ivotom posle smrti. Ipak kod onih, koji poriu besmrtnost, nije pristranost ni malo manja. Ona je samo druge vrste. Neki su meu njima napravili sebi izvesnu predstavu o tome, ta je ivot i opstanak. Ta ih predstava dovodi, da moraju zamiljati odreene uslove, pod kojima je ovaj ivot jedino mogu. A iz toga, kako ti ljudi sada zamiljaju opstanak, sleduje za njih, da ne mogu postojati uslovi za duevni ivot, kad nestane tela. Oni ni ne primeuju da su sebi obrazovali prvo neku odreenu predstavu o ivotu, i da samo zbog te predstave ne mogu verovati da ivot traje i posle smrti. Jer, sa njihovim predstavama nemogue je zamisliti ivot bez tela. Dodue njih nisu zavele njihove elje, nego predstave, od kojih se ne mogu osloboditi. U ovoj oblasti ima jo mnogo obmana, ali uvek se mogu navesti samo pojedini primeri od svega slinog to postoji. 7

Misao, da e telo, u ijim se zbivanjima dua iivljava, jednom pripasti spoljanjem svetu, i da e se podvri zakonima, koji ne stoje ni u kakvoj vezi s unutranjim doivljajima, ta misao doputa da doivljaj smrti istupi pred duu, tako, da se nikakva elja, nikakav lini interes, ne umea u to promatranje; da nas taj doivljaj dovede do istog bezlinog problema saznanja. Ali tada e se uskoro pojaviti i oseaj da misao smrti nije vana radi sama sebe, ve zbog toga to moe da osvetli problem ivota. I ovek e uskoro doi do shvatanja, da se kroz sutinu smrti upoznaje zagonetka ivota. elja za venim traganjem trebalo bi u svakom sluaju, da stvori duu nepoverljivom prema svakom mnjenju, koje ona sebi obrazuje u tom venom trajanju. Jer, zato bi se injenice sveta brinule o tome, ta osea dua. Moe ona prema svojim potrebama smatrati sebe besmislenom, mislei da bi mogla kao neki plamen na gorivu, planuti iz materije svoga tela i onda se opet ugasiti. Ipak bi to moglo biti tako, i kad bi se osealo kao besmislica. Kada dua obrati pogled na telo, onda treba da rauna samo s onim, ta joj ono moe pokazati. Tu izgleda kao da u prirodi deluju zakoni, koji dovode u uzajamnu igru tvari i sile, i kao da ti zakoni vladaju telom, da bi ga posle izvesnog vremena razneli u optu uzajamnu igru. Moe ovek okretati tu misao kako hoe, ona je u prirodnoj nauci upotrebljiva, ali je ipak sasvim nemogua pred istinskom stvarnou. Moe neko nai da je samo ta misao nauno jasna, oprezna, a sve ostalo, da je samo subjektivno verovanje; to moe ovek uobraziti. Ali kod stvarne nepristrasnosti, to se gledite ne moe odrati. A o tome se ba i radi. Ne dolazi u obzir ono to dua svojim biem osea da je nuno, nego ono to otkriva spoljanji svet, iz koga je telo i 8

stvoreno. Posle smrti taj spoljanji svet uzima natrag svoje tvari i sile. Te tvari i sile onda sleduju u tom svetu zakonima, za koje je sasvim ravnoduno ono, to se zbiva u ljudskom telu za vreme ivota. Ti zakoni /fiziki i hemijski/, u istom su odnosu prema telu, kao i prema svakoj neivoj stvari spoljanjeg sveta. Nemogue je zamisliti da taj ravnoduni odnos spoljanjeg sveta prema ljudskom telu dolazi tek u asu smrti. On mora postojati i za vreme ivota. Ne dobija ovek posmatranjem ivota predstavu o udelu ulnog spoljanjeg sveta u ljudskom telu; nego jedino tako da misli: Sve to je na tebi kao nosilac tvojih ula, kao posrednik u zbivanju, kojim tvoja dua ivi, podlee dejstvu sveta, to ga oko sebe zapaa. Onako kako ti to prikazuje predstava, koja premauje konac tvog ivota. Ta predstava rauna s tim, da e doi jedno vreme, kada vie nee imati na sebi sve ono, u emu se sada doivljava. Svaka druga predstava u odnosu spoljanjeg ulnog sveta prema telu, sama po sebi govori da je pred stvarnou neodriva. Ali predstava, da tek posle smrti dolazi na videlo stvarni udeo spoljanjeg sveta na telu, ne dolazi u sukob s niim, to se zaista doivljava u spoljanjem svetu. Dua ne osea nita nepodnosivo kod pomisli, da e njene tvari i sile pripasti zbivanjima spoljanjeg sveta, koja nemaju nieg zajednikog sa njenim vlastitim ivotom. Ako je dua potpuno nepristrasno predana ivotu, onda ona ne moe u svojim dubinama otkriti nijednu elju tela, koja bi joj uinila neprijatnom misao o raspadanju posle smrti. Neprijatnost nastupa tek onda, kada bi trebalo obrazovati predstavu, da tvari i sile uzimaju sa sobom pri povratku u spoljanji svet i duu, koja ih oivljava. Takva bi predstava bila nepodnosiva iz istog razloga kao i svaka druga predstava koja ne sledi prirodno iz predanog posmatranja onog, to nam spoljanji svet otkriva. 9

Pripisati spoljanjem svetu za vreme ivota drugi udeo u ivotu tela nego posle smrti, to je misao, koju bi morali stvoriti iz niega. Kao besmislica mora ona uvek pred stvarnou da ustukne. Dok je nasuprot sasvim zdrava predstava, da na telu spoljanji svet ima isti udeo za vreme ivota, kao i posle smrti. Dua, negujui tu misao osea se sasvim u saglasnosti sa injenicama iskustva. Ona moe osetiti da se tom predstavom ne dolazi u protivurenost sa tim injenicama, koje same govore, i kojima se ne sme dodavati nikakva vetaka misao. ovek ne pazi uvek u kakvoj je lepoj harmoniji prirodni zdravi oseaj due sa otkrovenjima prirode. Moglo bi sve to izgledati toliko razumljivo samo po sebi, da ne bi bilo vredno naroite panje. Pa ipak, ba to na oko nevano donosi svetlost. Nieg nepodnosivog nema u misli, da se telo raspada u elemente; besmislensa je naprotiv ona druga misao da to biva i sa duom. Ima mnogo ljudskih linih razloga, po kojima to izgleda besmisleno, ali njih objektivno posmatranje ne moe uzeti u obzir. Potpuno bezlino prouavanje spoljanjeg sveta pokazuje, da se ni za vreme ivota tom spoljanjem svetu ne moe pripisivati nikakav drugi udeo, nego li posle smrti. Merodavno je to, da ta misao nuno sledi, da se odrava protiv sviju prigovora, koji se mogu podii protiv nje. Tko tu misao sasvim svesno misli, taj ju osea kao neposrednu izvesnost. Ali u stvari tako misle i oni, koji veruju u besmrtnost kao i oni koji besmrtnost poriu. Ovi poslednji dodue kau, da su u zakonima, koji deluju na telo posle smrti, sadrani ujedno i uslovi zbivanja u njemu za vreme ivota. Ali oni su u zabludi kada veruju da mogu stvarno sebi predstaviti, da ti zakoni za vreme ivota, kao nosioci due stoje prema telu u drugim odnosima, nego posle smrti. 10

Po sebi je mogua samo ona predstava, po kojoj je i taj naroit sklop sile, koji se pojavljuje u obliku tela, isto tako ravnoduan prema telu kao nosiocu due, kao i onaj sklop sila, koji uzrokuje pojave u mrtvom telu. Ta ravnodunost ne postoji za duu, nego za stvari i sile tela. Dua sebi doivljava na telu, telo pak ivi sa spoljanjim svetom, u njemu, i kroz njega, pa se prema duevnome ne odnosi drugaije, nego prema pojavama spoljanjeg svea. Moramo doi do gledita da je za optok krvi u telu isto tako merodavna toplota i hladnoa iz spoljanjeg sveta kao i strah i oseaj stida, koji se odigravaju u dui. Tako oseamo zakone spoljanjeg sveta u sebi naroito u oblikovanju ljudskog tela. Oseamo to telo kao deo spoljanjeg sveta. Ali nam ostaje stran njegov unutranji sastav. Spoljanja nauka razjanjava danas jednim delom kako se zakoni spoljanjeg sveta spajaju u ljudskom telu. Moemo se nadati da e u budunosti ta nauka napredovati sve dalje i dalje. Ali ta dua treba da misli o svom odnosu prema telu na tom ta nauka, ma koliko napredovala, ne moe da izmeni nita. Naprotiv, ta nauka e pokazivati sve jasnije, da zakoni spoljanjeg sveta stoje u jednakom odnosu prema dui i pre i posle smrti. Iluzija je, kad se oekuje da e se sa napretkom prirodne nauke pokazati iz zakona spoljanjeg sveta u koliko su telesna zbivanja posrednici duevnog ivota. Saznavae se sve jasnije, ta se dogaa u telu za vreme ivota. Ali uvek e se pokazati, da odgovarajue dogaaje dua osea kao neto izvan nje, isto kao zbivanja u telu posle smrti. Dakle moramo shvatiti telo u spoljanjem svetu kao sklop tvari i sila, koji postoji za sebe i objanjiv je u sebi kao deo spoljanjeg sveta. Priroda daje, da se stvori biljka; ona ju 11

opet rastvara. Ona vlada ljudskim telom, pa ini se, da se ono u njenom biu razie. Ako ovek stane pred prirodu sa takvim razmatranjem, onda on moe da zaboravi sebe i sve to je u njemu i da svoje telo oseti kao deo spoljanjeg sveta na sebi. Ako tako razmisli o svom odnosu prema sebi i prirodi, onda doivljava na sebi ono, to se moe nazvati njegovo fiziko telo. ***

12

DRUGA MEDITACIJA /Onaj koji meditira pokuava da dobije istinitu predstavu o elementarnom ili eterskom telu /

Predstava o smrti moe duu dovesti u potpunu neizvesnost; tako da ona vie ne zna ta da misli o svom vlastitom biu. To e se desiti onda, ako veruje da nita ne moe saznati o kakovom bilo drugom svetu, osim jedino o ulnom svetu i o svemu, to razum o tom svetu saznaje. U obinom duevnom ivotu posmatra ovek svoje fizko telo. On vidi kako se telo posle smrti razilazi u prirodi, koja je ravnoduna prema ivotu due pre smrti. Dua, istina, moe znati /iz prole meditacije/ da fiziko telo stoji prema njoj u istom odnosu za vreme ivota kao i posle smrti. Ali to ju dovodi dalje nego da prizna unutranju samostalnost svog doivljavanja do smrti. ta se sa fizikim telom deava posle smrti, to joj kazuje posmatranje spoljanjeg sveta. Ali za unutranje doivljavanje, takovo posmatranje ne postoji. Obini duevni ivot, onakav kakav je, ne moe upravljati pogled iza granice smrti. Ako dua nije u stanju da obrazuje predstave, koje prevazilaze svet u kom se telo razilazi posle smrti, onda joj je jedino mogue da u onome to je iza smrti, vidi prazno nita, u pogledu na sve duevno. Kad bi to bilo drugaije, dua bi morala opaati spoljanji svet sasvim drugim sredstvima, nego to su ula, i razum, koji je vezan za ula. ula i razum pripadaju telu i propadaju s njim. to oni kau ne moe nikad dovesti do neeg 13

drugog, nego do rezultata prve meditacije. A taj se rezultat sastoji u tom, da dua mora priznati: Ti si vezana za svoje telo i podvrgnuta prirodnim zakonima, koji stoje prema tebi kao i svi drugi prirodni zakoni. Ti si preko tih prirodnih zakona lan spoljanjeg sveta i on ima na tebi svoj udeo. Taj udeo ti se najjasnije otkriva, kada posmatra ta radi spoljanji svet sa tvojim telom posle smrti. Za vreme ivota on ti daje ula i razum, koji ti onemoguuju da vidi kako stoji s duevnim ivotom iza granice smrti. To priznanje moe dovesti samo do dva zakljuka. Ili ovek prekida svako dalje istraivanje o zagoneci due, odrie se elje da u toj oblasti neto sazna. Ili ovek ini napore da u duevnim doivljajima u sebi postigne ono, to mu ne daje spoljanji svet. Ti napori mogu dovesti do toga da unutranje doivljavanje postane snanije, energinije, nego to je u obinom ivotu. U obinom ivotu ima ovek izvesnu jainu svojih unutranjih doivljaja, svoga oseajnog i misaonog ivota. Npr. on razvija neku misao svaki put, kad se za nju javi spoljanji ili unutranji povod. Ali ovek moe da izvodi bilo koju misao iz mnogih drugih, i da ju bez daljeg povoda uvek nanovo promilja i u sebi na najintenzivniji nain proivljava. ovek moe takovu misao uvek ponovo uiniti jedinim predmetom svog unutranjeg doivljavanja. A dok to ini moe drati daleko od sebe sve spoljanje utiske i seanja, koja bi rado iskrsla u dui. Takvu potpunu predanost nekim mislima ili moda i oseanjima, koja sve ostalo iskljuuje, moemo pretvoriti u svoju redovnu unutranju aktivnost. Da takovo unutranje doivljavanje dovede do zaista vanih rezultata, mora se ono na svaki nain preduzimati prema odreenim, prokuanim zakonima. Takve zakone propisuje nauka o duhovnom ivotu. Ovei broj ih se 14

moe nai u mom spisu: Kako se stii saznanja viih svetova. Takvim postupkom postie ovek jae snage unutranjeg doivljavanja. To doivljavanje se na neki nain zgunjava. Do ega ovo vodi, saznaje ovek posmatranjem samoga sebe i pojava koje nastupaju, kada se ova unutranja aktivnost nastavi kroz dovoljno dugo vreme. U najvie sluajeva treba oveku, svakako, mnogo strpljenja dok se ne pojave sigurni rezultati. I ko nije sklon da se godinama strpi, taj nee postii nita naroito. Ovde moemo navesti samo jedan primer takvih rezultata. Oni su najraznovrsniji. A to ovde navodimo, moe da produi meditacioni put, koji smo ovde poeli da opisujemo. Neki ovek moe dugo da se veba u pomenutom jaanju svog unutranjeg duevnog ivota. Moda nee u sebi doiveti nita, to bi ga moglo navesti da misli o svetu drugaije, nego to je dotle navikao. Ali onda najedanput moe doi ovo. Prirodno je da se to, to ovde opisujemo nee kod dva oveka pojaviti tano na isti nain. Ali ko trai predstavu o jednom takvom doivljaju taj je sebi objasnio celu oblast, koja ovde dolazi u obzir. Moe doi trenutak kada se dua u sebi doivljuje sasvim drugaije nego obino. To e se u poetku najee deavati tako, da dua oivljuje iz spavanja kao u neki san. Samo, to se odmah pokazuje da se taj doivljaj ne moe ni sravniti s onim, to se inae zove, snovi. ovek je tada sasvim odeljen od sveta ula i razuma, a ipak to doivljava tako, kako doivljava u obinom ivotu onda, kada budan stoji pred spoljanjim svetom. I ovek osea potrebu da taj doivljaj sebi predstavi. Za predstave on uzima pojmove kakve ima u obinom ivotu, ali zna vrlo jasno da je doivljaj drugaiji od onoga, na to se ti 15

pojmovi obino odnose. Te pojmove smatra samo kao sredstvo da izazi doivljaj, kakav ranije nije imao, i za koji zna da je u obinom ivotu nemogu. Oseamo se npr. kao okrueni sa svih strana olujama. uje se grmljavina i vide se munje. Smatramo se u sobi neke kue. Oseamo da nas proima neka mo o kojoj ranije nita nismo znali. Onda primeujemo pukotine na zidovima oko sebe. Oseamo povod da kaemo sebi ili nekoj osobi, koju mislimo da je pored nas: Sada dolazi neta teko; munja prolazi kroz kuu, zahvata me; oseam kako me je zahvatila. Rastvara me. Kada je takav iz predstava priao, ta unutranje doivljavanje prelazi opet u obino duevno stanje. ovek se osea u sebi, i sea se na to, to je malopre proivio. Ako je to seanje toliko ivo i verno kao i druga seanja, onda ono oveka osposobljava da o tom doivljavanju stvori sud. Onda znamo neposredno da smo doiveli neto, to se ne moe doiveti nikojim telesnim ulom, a ni obinim razumom. Jer oseamo da je to to smo netom opisali, tek sredstvo da se doivljaj izrazi. Taj izraz je dodue sredstvo za sporazumevanje o stvari, ali s njom nema nieg zajednikog. Znamo da za takav doivljaj ne trebamo ni jedno svoje ulo. Ko bi moda hteo govoriti o nekom skrivenom delovanju ula ili mozga, taj ne poznaje pravi oblik ovog doivljaja. Taj se dri opisa, koji govori o munji, grmjavini, pukotinama na zidu, pa zato misli da dua nije doivjela nita drugo do odjelo iz obinog ivota. On mora smatrati taj doivljaj za viziju, u obinom smilu rei. On mora tako misliti. Samo to ne uzima u obzir, da onaj koji takav doivljaj opisuje, u reima munja, grmljavina, pukotina, vidi samo slike za ono to je doiveo. I on doivljaj ne zamenjuje sa slikama. Tano je da mu stvar izgleda tako, kao da te slike zaista opaa, ali on se u tom sluaju prema pojavi munje ne dri kao da svojim oima vidi munju. Za njega je vizija munje samo neto, 16

to se na neki nain prostire preko istinskog doivljaja. On gleda kroz munju neto sasvim drugo, neto to se u spoljanjem ulnom svetu ne moe doiveti. Da bi se stvorio pravilan sud, potrebno je da se dua, koja tako neto doivi, onda kada je doivljaj proao, odnosi prema spoljanjem svetu na potpuno zdrav nain. Ona mora biti u stanju da pravilno sravnjuje svoje osobite doivljaje sa ivotom u obinom spojanjem svetu. Onaj ko je ve u obinom ivotu sklon da se preda svakojakim matanjima, slabo je sposoban za takav sud. U koliko ovek ima zdraviji, tako rei trezveniji smisao za stvarnost, u toliko je njegov sud bolji, kada se radi o istinitom i valjanom prosuivanju takvih stvari. Poverenje u nadulne doivljaje moemo sami sebi pripremiti, samo, ako smemo rei da dogaaje i stvari obinog ivota uzimamo jasno, tako kao to jesu. Ako su tako ispunjeni svi nuni uslovi, i ako imamo osnova da verujemo da nismo rtva obine vizije, onda znamo da smo doiveli neto u emu nije posredovalo telo. Opaali smo bez tela, neposredno pomou due, koja je u sebi postala jaa. Dobili smo predstavu o jednom doivljaju izvan naeg tela. Bie nam jasno da se u ovoj oblasti ne mogu u drugaijem smislu navesti razlike izmeu sanjalatva ili iluzije, i istinskog posmatranja izvrenog van tela, nego to se to moe u oblasti spoljanjeg ulnog opaanja. Moe se dogoditi da neko im tako ivahnu fantaziju ukusa da ve kod same predstave o limunadi, osea slino kao kada je pije. Ali razliku izmeu jednog i drugog pokazuje nam ipak cela povezanost dogaaja u ivotu. Pa tako je i sa doivljavanjima, koje imamo izvan tela. 17

Da bi doli do predstave, koje potpuno uveravaju u ovoj oblasti, potrebno je da se na zdrav nain uivimo u tu oblast; da steknemo sposobnost posmatranja sviju veza doivljaja, i da tako jedno korigujemo pomou drugog. Doivljavima kao to je ovaj ovde opisani, stiemo mogunost da i drugaije promatramo ono to pripada naem sopstvenom biu, a ne samo pomou ula i razuma, tj. pomou telesnog orua. Sada znamo o svetu ne samo neto razliito od onoga, to nam telesno orue doputa, nego znamo neto i na drugi nain. Ba to je vano. Dua, koja se unutarnje preobraava, uvia sve vie da se u ulnom svetu teke ivotne zagoneke samo zato ne mogu reiti, jer ula i razum ne mogu dosta duboko da prodru u svet. Dublje prodiru due, koje se tako preobraze da doivljuju i izvan tela. U onome to one saoptavaju o svojim doivljajima, nalazi se ono, to je u stanju da rei duevne zagonetke. Meutim, neki doivljaj, koji protie izvan tela, potpuno je druge vrste nego onaj koji se vri u telu. To nam ba razjanjava sud, koji stvaramo u opisanom doivljaju, kada se posle njega vratimo u obino budno duevno stanje i kada nam je seanje dosta ivo i jasno. Svoje ulno telo osea dua odeljeno od ostalog sveta. Opaa ga kao neto, to samo njoj pripada. Kod onog to ovek u sebi i na sebi doivljuje izvan tela, nije tako. Tu se oseamo spojeni sa svime, to se moe nazvati spoljanji svet. Ono to je u naoj okolini, oseamo sa nama spojeno, kao u ulnom ivotu nau ruku. Tu spoljanji svet nije ravnoduan prema unutranjem svetu. Sebe oseamo u punoj meri kao srasle, protkane svetom. Uticaji sveta prolaze primetno kroz vlastito bie. Ne postoji otra granica izmeu 18

unutranjeg i spoljanjeg sveta. Kada dua tako posmatra, pripada joj i cela okolina sveta izvan nje, kao to fizikoj glavi pripadaju obe telesne ruke. Ipak moemo govoriti o jednom delu tog spoljanjeg sveta koji pripada sopstvenom biu vie nego ostala okolina, kao to se govori o glavi, kao samostalnom delu, prema rukama i nogama. Dua naziva jedan deo spoljanjeg ulnog sveta svojim telom. Kada dua doivljuje izvan toga tela, moe isto tako lepo smatrati jedan deo natulnog spoljanjeg sveta, kao da pripada njoj. Ako ovek prodre do opaanja te oblasti s one strane ulnog sveta, tada moe rei i da mu pripada jedno telo, koje se moe ulima opaati. To telo moemo nazvati, elementarno ili etersko telo. Pri tom kod rei etersko ne treba pomiljati na poznatu finu tvar, nazvanu u fizici eter. Kao to prosto razmiljanje o odnosu oveka prema spoljanjem svetu prirode prua predstavu o fizikom telu, takvu da ona odgovara injenicama, tako isto, putovanje due, u oblasti koje postaju vidljive izvan ulnog tela, vodi do priznavanja elementarnog ili eterskog tela, ili tela snaga koje tvore oblike. ***

TREA MEDITACIJA /Onaj koji meditira pokuava da predstavi sebi kako se upoznaje elementarni svet na vidovit nain /

Kada ne opaamo pomou ulnog tela, nego izvan njega, pomou elementarnog tela, tada doiljvamo svet, nepoznat ulnom opaanju i obinom miljenju pomou razuma. Ako emo da sravnimo taj svet sa neim iz obinog ivota, prua nam se za to svet seanja, svet predstava iz naeg pamenja. Kao to se seanja uzdiu iz dubine due, tako i naduni doivljaji koji dolaze pomou elementarnog tela. Samo to dua za predstavu seanja zna da se odnosi na neki proli doivljaj u ulnom svetu. Tako se i nadulna predstava odnosi na neto. Kao to se predstava seanja sama sobom javlja neto, to ne moemo smatrati za puku sliku fantazije, tako je i sa nadulnom predstavom. Ta predstava se probija iz duinog ivota i pokazuje se odmah kao unutarnji doivljaj, koji se odnosi na neto spolja. U predstavi seanja javlja se u dui neto, to smo doiveli. U nadulnoj predstavi doivljava dua neto, to postoji u nadulnom svetu, kada bilo, i gdje bilo. Dakle, samim biem nadulnih predstava objavljuje se to, da ih smemo uzeti za saoptenja iz nadulnog sveta, koja se otvaraju u nama. U naim doivljajima, u nadulnom svetu, dolazimo na ovaj nain tim dalje, to energinije radimo na jaanju duevnog ivota. Bilo da dobijamo samo pojam o tome da biljka nije samo ono, to se vidi u ulnom svetu, bilo da steknemo slian pojam i o celoj zemlji, oboje pripada istoj oblasti nadulnog

19

20

doivljavanja. Kada neko posmatra biljku, a stekao je sposobnost da posmatra izvan svog ulnog tela, tada moe opaziti, osim onog, to mu ula pokazuju, da celu biljku proima neka fina pojava. Ta pojava mu se pokazuje kao neko bie, koje je u sutini snaga. I on poinje da smatra to bie puno snage, onim to iz stvari i sila ulnog sveta biljku oblikuje, to pokree kruenje njenih sokova. Moe se ovde primeniti sledei opis, ma da nije sasvm prikladan: u biljci je neto, to sokove stavlja u optok isto tako kao to mi dua podie moju ruku. On u biljci gleda neto unutranje. I tom unutranjem u biu biljke mora priznati samostalnost u odnosu spram onoga, to na biljci vide ula. Tome unutranjem mora priznati da je postojalo i pre ulne biljke. ovek postaje sposoban da posmatra kako neka biljka raste, vene, raa semenke, i kako iz njih niu nove biljke. Ono nadulno bie puno snage naroito je mono onda, kada se posmatra seme. Tu je u nekom smislu ulno bie beznaajno, nadulno je bie nasuprot mnogostruko. Ono sadri sve, to sudjeluje iz nadulnog sveta u izgraivanju, raenju biljke. Kod naduog posmatranja cele Zemlje sagleda se bie puno snage, o kome moemo znati sasvim sigurno da je bilo pre nego je sve ono postalo, to ula mogu videti na Zemlji i u njoj. Tim putem dolazimo do toga da doivljavamo nadulne sile, koje su saraivale u stvaranju Zemlje, pre njenog postanka. To to tako doivljavamo, moemo nazvati eterskim ili elementarnim prabiem ili telom biljke ili Zemlje, isto onako kao to telo kojim opaamo izvan fizikog tela, nazivamo svojim elementarnim ili eterskim telom. Ve u poetku sposobnosti za nadulno posmatranje moi emo izvesnim stavarima i dogaajima ulnog sveta pripisivati osim njihovih ulnih osobina jo i ovakova 21

elementarna prabia. Govoriemo o eterskom biu biljke ili Zemlje. Ali elementarna bia, koja ovako posmatramo, nisu nikako jedina za nadulno posmatranje. O elementarnom telu neke biljke rei e se da daje oblik tvarima i silama ulnog sveta i da tako izraava sebe u nekom ulnom telu. Ali, mogu se opaziti i bia koja ive elementarno a da se ne izraavaju u ulnom telu. Dakle, za nadulno opaanje postoje i isto elementarna bia. Ne doivljavamo samo neto uz ulni svet, doivljavamo svet u kome izleda ulni svet kao sante leda, to plivaju u vodi. Kad bi neko vidio samo led a ne vodu, mogao bi rei da postoji samo led, a ne voda. Tko se hvata samo za ono, to se otkriva ulima, taj porie nadulni svet, u kome je ulni svet samo deo, kao to je komae leda u vodi samo deo cele vodene mase. Meutim, nai e se da oni ljudi koji umeju nadulno opaati, opisuju to to gledaju tako, da upotrebljavaju izraze, koji oznauju ulne oseaje. Tako moemo za elementarno telo nekog bia iz ulnog sveta ili za neko isto elementarno bie, nai opis gde se kae: Ono se objavljuje u obliku omeenog raznobojnog tela, satkanog od svetlosti. To telo seva u bojama, tinja i sjaji i pokazuje da je ta pojava boja ili svetlosti izraz njegovog ivota. To o emu posmatra u stvari tu govori, potpuno je nevidljivo i on je svestan da slika u svetlu i bojama nema sa onim to opaa, druge veze, nego recimo, slova, kojima je neka stvar saoptena, sa samom tom stvari. Ipak nismo izrazili neto nadulno na proizvoljan nain, kad se sluimo predstavama ulnih oseta. Za vreme posmatranja imali smo zaista doivljaj slian nekom ulnom utisku. To dolazi odatle to u nadulnom doivljavanju, osloboenje od ulnog tela nije potpuno. ulno telo ivi ipak jo vezano sa elementarnim telom, 22

te dovodi nadulni doivljaj u ulni oblik. Opis to ga tako dajemo o nekom elementarnom biu, zaista je tada takav da izgleda kao da je vizionarno, fantastino sastavljen iz ulnih utisaka. Ali ma da je takav, taj opis je ipak istinita slika onog, to je doivelo. Jer to se opisuje to se i videlo. Nije pogreka u tom da sliku kao takovu opisujemo. Pogreka je tek onda kada sliku drimo za stvarnost a ne ono na to slika samo upuuje. Ako ovek, koji nije nikada video boje, od roenja slep stekne ovu sposobnost, on nee opisivati elementarna bia tako da kae: Zasvetle u bojama. Posluie se za izraavanje onim oseajnim predstavama, kojima je vian. Ali ljudima, koji ulno vide, potpuno odgovara opisivanje, koje se slui recimo izrazom: pojava zasvetli u bojama. Na taj nain ti ljudi mogu osetiti, ta je posmatra elementarnog sveta gledao. A to ne vredi samo za saoptenja vidovitog oveka nazovimo tako oveka koji ume da opaa pomou svog elementarnog tela nekom nevidovitom, nego i za uzajamno sporazumevanje vidovitih. Jer u ulnom svetu ovek ivi u svom ulnom telu. Ono odeva njegova nadulna opaanja u ulne oblike. Zato je za vreme ljudskog ivota na Zemlji izraavanje nadulnih opaanja pomou ulnih slika, koje ta opaanja stvaraju, ipak za sad pogodan nain saoptavanja. Radi se o tom, da ovek, kada mu se tako to saopti, doivi u svojoj dui neto, to se pravilno odnosi prema odgovarajuoj injenici. ulne se slike saoptavaju samo zato, da se kroz njih neto doivi. Takve kakve su, slike se ne mogu sretati u ulnom svetu. To je ba njihova osobenost. A zato ba prouzrokuju doivljaje, koji se ne odnose ni nata ulno. 23

U poetku svoje vidovitosti ovek e se samo s mukom oslobaati od izraza ulne slike. Kad mu sposobnost bude prodrla dalje, nastae svakako potreba za samostalnim nainom opisivanja u saoptavanju onog, to se videlo. Tad se uvek ukazuje potreba da se prvo protumae odreeni znakovi, kojima se sluimo. U koliko kultura vremena bude vie zahtevala da nadulna saznanja postanu opte poznata, u toliko e se jae osetiti potreba da se ta saznanja prue izrazima iz svakodnevnog ivota u ulnom svetu. Nadulni doivljaji mogu doi tako, da se pojave u odreenim asovima. Tada oveka obuzimaju, i ovek ima tada prilike da iz sopstvenih doivljaja iskusi neto o nadulnom svetu. On saznaje onoliko, koliko mu taj svet ee ili ree tako rei milou, unosi svetlost u obini duevni ivot. Meutim, via sposobnost postoji u tome, da se vlastitom voljom dovodi vidovito gledanje. Opti put, kojim se ta sposobnost stie nalazi se onda kada se u sebi energino nastavlja jaanje duevnog ivota. Ali mnogo zavisi i od toga da li se dostie izvesno raspoloenje due. Nuan je miran neusiljen odnos prema nadulnom svetu. Odnos koji je isto tako daleko od vatrene elje da se to vie ili to jasnije upozna, kao i od linog interesovanja za nadulni svet. Vatrena elja dejstvuje tako da se pred bestelsno gledanje rairi kao neku nevidljivu maglu. Neinteresovanje ini da se nadulni doivljaji, prosto, ne primete, ni onda kada se zaista jave. To neinteresovanje dolazi ponekad u naroitom obliku. Ima ljudi koji bi najpotenije eleli doivljaje vidovitosti, ali oni si unapred stvaraju potpuno odreenu predstavu, kakvi moraju biti ti doivljaji, kad bi u njihovu istinitost verovali. Onda dou istinski doivljaji. Ali oni 24

prolete mimo njih, a da im se ne obrati panja. Jer nisu bili onakvi kako su ti ljudi predstavljali. Kod vidovitosti, koju smo doista postigli, dolazi u toku duevnog nastojanja jedanput do trenutka, kada znamo: Sada doivljava dua neto, to do sada nije doiljavala. Doivljaj nije odreen, nego je to samo neko oseanje da pred sobom imamo spoljanji ulni svet, da nismo u tom svetu, ali da nismo ni u sebi kao to smo u obinom duevnom ivotu. Doivljaj spoljanjega i unutranjega slivaju se u jedno, u neko ivotno oseanje, koje je dotle dui bilo nepoznato. I dua zna da to oseanje ne bi mogla imati kada bi ivela samo od ula i od spoljanjeg sveta, ili kada bi ivela samo u svojim obinim oseanjima i predstavama seanja. Dalje oseamo da se u to duevno stanje uvlai neto iz nekog do tada nepoznatog sveta. Ali nesposobni smo da doemo do predstave o tom nepoznatom. Doivljujemo, ali ne moemo predstavljati. Naprotiv, onog, ko tako doivljuje, obuzima oseaj da je njegovo fiziko-ulno telo zapreka, usled koje mu je nemogue da predstavi ono, to mu ulazi u duu. Ako pak nastavi uvek nanovo da ini duevne napore, osetie posle nekog vremena sebe kao pobednika svoje telesne zapreke. Aparat fizikog razbora bio je do sada podesan jedino da stvara predstave, koje se dovezuju na doivljaje u ulnom svetu. Za sada je nesposoban da uzdigne do predstave ono, to iz nadulnog sveta hoe da se pojavi. Razbor se prvo mora da preobrazi, tako da za to bude sposoban. Kao to dete oko sebe ima spoljanji svet, a razbor mu tek u ulnim doivljajima postaje sposoban da stvara predstave o toj vanjskoj okolini, tako je i ovek uglavnom nesposoban da sebi predstavi nadulni svet. Ko postaje vidovit, vri na aparatu svog razbora, na viem stepenu ono, to biva u detetu. On deluje svojim 25

pojaanim mislima na taj aparat. Time se ovaj postepeno preobraava i postaje sposoban da primi nadulni svet u ivot predstava. Oseamo kako delatnou svoje due preobraavamo sopstveno telo. Telo nam se prvo javlja kao teak teret za duevni ivot. Oseamo ga kao neto strano u nama. Zatim opaamo kako se telo sve vie prilagouje duevnom doivljavanju. Na posletku ga vie ne oseamo, ali je zato pred nama nadulni svet. /Kao to ne opaamo svoje oi, kojima gledamo svet boja./ Telo mora da postane nevidljivo pre nego to dua progleda u nadulni svet. Ali ako smo tako postigli da svojom voljom duu nainimo vidovitom, moi emo obino vratiti to stanje uvek kad se koncentriemo na neku misao, koju smo sposobni da doivimo sa osobitom snagom. Kao posledica predavanja ovoj misli vratie nam se vidovito gledanje. U prvi as jo neemo biti u stanju da vidimo tano ba ono, to bi hteli, U duu e dopirati uticaj nadulnih stvari i zbivanja, koje nismo traili i kojima se nismo nimalo nadali. Ali, ako produimo unutranji napor, uspeemo da upravljamo duhovni pogled i na one stvari, koje smo hteli da upoznamo. Kao to traimo da se setimo nekog zaboravljenog doivljaja time, to doivimo u duu neto srodno, tako moemo i u vidovitosti poi od nekog doivljaja, o kome imamo razloga da mislimo, da sa traenim doivljajem stoji u nekakvoj vezi. Kada intenzivno upremo misli u to poznato, pridoi e esto, posle dueg ili kraeg vremena i ono to smo eleli znati. Ali u optem pogledu treba uzeti u obzir da je za vidovitost najvanije mirno ekanje na povoljne trenutke. Ne treba nita silom dovlaiti. Ne dolazi li traeni doivljaj, tada je dobro privremeno odustati i upotrebiti drugi put novu priliku.

26

Aparatu ljudskog saznavanja treba mirnog sazrevanja, za svaki odreeni doivljaj. Ko nema strpljenja da doeka takovo sazrevanje, opaae lano ili netano. ***

ETVRTA MEDITACIJA /Onaj koji meditira nastoji sebi stvoriti predstavu o uvaru praga/

Ojaa li dua da opaa neto izvan svog ulnog tela, tada u ivotu njenih oseanja moe doi do izvesnih potekoa. Ona moe uvideti da mora uzeti sasvim drugi stav spram sebe same, razliit od preanjih navika. ulni svet je dua smatrala za spoljanji svet, a svoje unutanje doivljaje za svoju sopstvenost. Prema nadulnome spoljanjem svetu, ne moe se odnositi tako. im opaa nadulni svet, sliva se dua na neki nain s njime u jedno. Ne osea se odvojeno kao od ulnog sveta. Ono, to za razliku od spoljanjeg nadulnog sveta dua naziva svojim nadulnim biem, dobija sada izvesnu osobinu, koja se teko slae s pojmom unutranjosti. Ne moemo vie rei: ja mislim, ja oseam, ili ja imam svoje misli i te misli izgraujem. Moramo rei: U meni neto misli, neto u meni ini da zasvetle oseanja, neto izgrauje moje misli, te se one javljaju na odreeni nain i doivljavaju u svesti. Taj oseaj moe imati u sebi neto, to neizmerno titi. To biva onda, ako su nadulni doivljaji takvi, da iz njih sigurno znamo, da doivljujemo doista neto stvarno i da se ne gubimo u fantaziranju i u iluziji. Kad se taj oseaj javlja, on pokazuje da nadulni svet hoe da ue u naa oseanja, u nae misli; ali da u tome biva spreavan. Istodobno oseamo, da je to, to hoe da ue u duu, prava istina i da to jedino moe da razjasni sve, to smo do sada smatrali za stvarnost. Pa i oblik tog oseanja je 27 28

takav da nam pokazuje nadulnu stvarnost, kao neto to svojom vrednou beskrajno prevazilazi onu stvarnost, koju je dua do tada poznavala. Taj oseaj tii zato, jer pomiljamo da sledei korak, koji nam sada preostaje, moramo hteti. Usled unutranjeg doivljavanja mi smo postali takvi da emo taj korak uiniti. Kad taj korak ne bi preduzeli, oseali bi to kao negaciju sebe, kao samounitenje. A ipak oseamo da smo za taj korak nesposobni, a kad bi ga uinili onako kako mi to moemo, ostao bi on nepotpun. Sve se to pretvara u ovu predstavu: Dua se nalazi pred zadatkom, kome nije dorasla; jer nju ovakvu kakva je nadulni svet ne prima. Tako se dua osea u protivnosti sa nadulnim svetom i ona mora rei: Ti nisi takva da bi se mogla sjediniti sa nadulnim svetom. A samo taj svet moe da ti dokae pravu stvarnost i kako se ti odnosi prema toj stvarnosti. Ti si se dakle odcepio od gledanja prave istine. Taj oseaj predstavlja iskustvo, koje postaje sve odsudnije u ocenjivanju sopstvene due. Oseamo sebe sa celokupnim svojim ivotom u zabludi. Druge zablude doivljavaju se u mislima, ali ova se proivljava. Zabluda u mislima se odstranjuje kad se namesto netane misli stavlja tana misao. Zabluda, koja se doivljava, postala je deo samog ivota due. Mi smo sami zabluda; tu zabludu ne moemo jednostavno popraviti. Jer moemo misliti kako god hoemo, zabluda je tu, ona ostaje deo stvarnosti i to sopstvene stvarnosti. Takav doivljaj ima u sebi neto to nas poraava. Svoje bie oseamo bolno odbaeno od svega za im udimo. Taj bol, koji doivljavamo na nekom stepenu duevnog putovanja, mnogo je dublji od sviju bolova, koje moemo osetiti u ulnome svetu. Zato moe biti dublji i od svega onoga, emu smo u dosadanjem duevnom ivotu dorasli. Moe nas prosto 29

omamiti. Dua stoji pred nesnosnim pitanjem, odakle da uzmem snage, da podnesem, to mi je ovde zadano? I u sopstvenom ivotu mora nai te snage. One se sastoje u neem, to moemo nazvati unutranjom hrabrou, unutranjom neustraivou. Da bi doli dalje u duevnom razvoju moraju se iz nas samih razviti snage za podnoenje naih doivljaja; snage koje daju unutranju hrabrost i neustraivost, a kakove nismo ni trebali u ulnom ivotu. Takve snage proizlaze jedino iz pravog poznavanja sopstvenog bia. U stvari tek na ovom stepenu razvoja uviamo kako smo malo znali o sebi. Preputali smo se duevnom ivotu, a da ga nismo posmatrali, kao to se posmatra neki deo spoljnjeg sveta. Meutim, koraci, koji su nas osposobili za doivljavanje izvan tela, daju nam naroita sredstva za samopoznavanje. Uimo tako rei posmatrati sebe sa stanovita, koje se ukazuje samo kad smo izvan ulnog tela. I ve opisano bolno uvstvo poetak je prave spoznaje samoga sebe. Doiveti sebe u zabludi u odnosu prema vanjskom svetu, zapravo pokazuje vlastito duevno bie, kakovo ono uistinu jest. Ali po prirodi ljudske due njoj je muno takvo saznanje o sebi. Tek kad oseamo ovu muku saznajemo koliko je silna sasvim razumljiva tenja da sebe, oveka kakvim jesmo, smatramo vrednim i dragocenim. Moe to izgledati runo, ali treba se slobodno postaviti pred tu runou sopstvenog bia. Ranije te runoe nismo oseali zato, jer nikada nismo istinski prodirali sveu u sebe samoga. Tek u ovakvom trenutku opaamo koliko volimo u sebi ono, to sada oseamo runim. U svoj svojoj veliini pokazuje se mo samoljublja. A istoobno pokazuje se kako malo volje imamo da to samoljublje napustimo. Ve kada se radi o duevnim osobinama u obinom 30

ivotu, u odnosu prema drugim ljudima, ve onda je tekoa dosta jaka. Pravim upoznavanjem sebe doznajemo npr. gde smo do sada verovali da nekom oveku elimo dobro, da ipak u temeljima due gajimo skrivenu zavist, mrnju ili neto slino. Saznajemo da e se ti oseaji, koji do sada nisu izlazili na videlo, jednom sigurno hteti da ispolje i znamo da bi bilo sasvim povrno rei: Sada si doznao ta je u tebi, dakle istrebi zavist i mrnju. Jer uviamo da emo s takvom milju biti jednom sigurno i suvie slabi, kada nagon da zadovoljimo mrnju, da iivimo zavist, izbije kao prirodna sila iz due. Ovakva se spoznaja samoga sebe pojavljuje kod pojedinih ljudi prema osobinama njihove due. Ona dolazi, kad se pojave doivljaji van ulnoga tela, jer upoznavanje sebe postaje tada istinito i tada vie nije pomueno eljom da izgledamo sami sebi onako, kako bi voleli. Ta saznanja o sebi bolna su i tite duu. Ko hoe da postane sposoban da doivljava izvan tela, ne moe ih izbei, jer ona se nuno pojavljuju usled toga, to se ovek mora staviti u naroit odnos spram roene due. A potrebne su najjae duevne snage, kada se radi o potpuno optem ovekovom poznavanju sebe. Posmatramo npr. sebe sa stanovita, koje je izvan dosadanjeg duevnog ivota. Velimo sami sebi: Posmatrao si stvari i pojave sveta sa svog ljudskog stanovita i tako si o njima sudio. Pokuaj jednom da predstavi da ih ne moe tako posmatrati i o njima tako suditi. Tada ti uopte ne bi bio to to jesi. Ne bi imao unutranjih doivljaja. Bio bi nita. Tako govoriti o sebi, ne bi morao samo ovek, koji se izgubio u svakidanjosti i koji samo retko misli o svetu i ivotu. Tako mora govoriti i svaki nauenjak i svaki filozof. Jer i filosofija je posmatranje sveta i rasuivanje o svetu srazmerno osobinama 31

obinog ljudskog duevnog ivota. Ali takvo rasuivanje ne podudara se sa nadulnom osobinom. Taj svet odbija takvo rasuivanje. A time se odbija sve ono, to smo bili do sada. Mi sada gledamo na svoju duu, na svoje ja, kao na neto, to treba odbaciti, ako hoemo da stupimo u duhovni svet. Ali pre nego to stupimo u nadulni svet dua nam ne moe drugo, nego da taj svoj ja smatra sopstvenim biem. U njemu ona mora da vidi pravo ljudsko bie. Mora sebi rei: Pomou tog mog ja stvaram ja predstave o svetu. Ja taj svoj ja ne smem izgubiti, ako neu da se kao bie sama izgubim. Najjai nagon due jest, da si svuda sauva svoje ja, da pod nogama ne bi izgubila svako tlo. to se dui tako u obinom ivotu ini opravdanim, to ona sada stupajui u nadulni vanjski svet ne sme vie da oseti opravdanim. Ona sad mora da prekorai prag, na kome ne mora samo ostaviti ovaj ili onaj svoj omiljeni posed nego i ono, to je ona do sad bila. Ona mora da bude dosta jaka da sebi kae: Ono, to ti je do sada bila najjaom istinom, to ti se sada s onu stranu praga nadulnoga sveta mora, ako to bude potrebno, pokazati najjaom zabludom. Pred takvim zahtevom moe dua protrnuti i uzmaknuti. Ona moe ono, to bi joj bilo uiniti, osetiti tako jakim rtvovanjem, tako jakom negacijom vlastitog bia, da na spomenutom pragu manje ili vie prizna da ne moe udovoljiti zahtevu. To priznanje moe zauzeti sve mogue oblike. Ono moe da nastupi instinktivno i da se oveku, koji u duhu toga priznavanja misli i dela, prii i neim sasvim drugim, nego to uistinu jest. Moe on npr. da osea duboku antipatiju prema nadulnim istinama. Moe ih drati sanjama i fantazijama. On to 32

ini samo zato, jer u dubinama due i njemu samom nepoznatim osea tajni strah pred tim istinama. On osea, da moe da ivi, samo s onim, to mu se otkriva kroz ula i po zakljucima razuma. Zato se on kloni praga nadulnog sveta. To svoje mimoilaenje praga on sebi objanjava time da veli: to je s onu stranu praga, ne moe da se obrani razumom i naukom. Ali se ipak samo radi o tome da on razum i nauku, kakve ih on poznaje zato ljubi, jer su vezane za njegov ja. Tu se radi o sasvim optem i ljudskom obliku samoljublja, ali u nadulni svet ono se ne moe poneti sa sobom. Moe se i to desiti da ovek ne ostane pred tim instinktnim zastajanjem na pragu duhovnog sveta. Da ovek svesno doe do praga i da se onda vrati, jer ga je strah onoga, to ga sada eka. Tad on nee lako moi da izbrie dejstva na njegov svakidanji duevni ivot koja su nastala time, to se je pribliio pragu. Ta e se dejstva sastojati iz posledica, to e ih nemo, koju je osetio, razliti preko celog njegovog duevnog bia. Ono to treba da nastupi sastoji se u tome da ovek treba da bude sposoban da odloi kod stupanja u nadulni svet ono, to je u obinom ivotu osetio najjaom istinom. Sad mora na drugi nain da oseti i prosuuje stvari. Samo mora da mu bude jasno, da e kad bude opet stajao elom u elo s ulnim svetom, opet morati da upotrebi onaj nain oseanja i prosuivanja, koji su za taj svet potrebni. On mora da naui kako e iveti ne samo u dva sveta, nego kako e u svakome od ta dva sveta da ivi na drugi nain. On ne sme da krnji zdravo rasuivanje, svakidanjeg ivota u ulnom svetu i u svetu razuma, za to jer je 33

prinuen da u jednom drugom svetu upotrebi drugi nain rasuivanja. Ljudskome je biu teko zauzeti takvo stanovite. Sposobnost za nj stie ovek samo ustrajnim energinim i strpljivim pojaavanjem duevnog ivota. Ko je stekao iskustva na pragu taj osea, da je za obini ljudski duevni ivot upravo blagodat da ovek ne doe do toga praga. Oseaji koji u njemu nastaju, takvi su da ovek i ne moe drukije, nego da to dobroinstvo zamilja inom jednog monog bia, koje titi oveka od opasnosti, da doivi strahote unitavanja samoga sebe na pragu. Iza spoljnjeg sveta, koji je dan obinom ivotu, lei jedan drugi svet. Pred njegovim pragom stoji strogi uvar, koji ini te ovek nita ne saznaje o zakonima nadulnog sveta. Jer sve sumnje, sve neizvesnosti o tome svetu podnose se mnogo lake, nego pogled na ono, to ovek mora da ostavi, ako u taj svet hoe da korakne. ovek je zatien od doivljaja koje smo opisali sve dotle, dok sam ne doe k tome pragu. Ako prima vesti o doivljajima onih, koji su na taj prag stali ili ga prekoraili, to ne menja nita na tome da je on jo uvek zatien. Ali mu takvo primanje moe da poslui u dobrome smislu, ako se primie pragu. I u tome sluaju kao i u mnogim drugima vlada zakon da se jedno delanje moe bolje da izvede, ako smo pre toga ve o njemu imali neku predstavu, nego inae. Ali se predznanjem nita ne menja na onome spoznanju samoga sebe, to ga putnik u nadulnom svetu treba da stekne. Zato ne odgovara nimalo injenicama kad neki vidoviti ljudi ili oni, kojima je vidovitost svojim biem znana, tvrde, da o tim stvarima ne treba uopte govoriti u krugu takvih ljudi, koji ne stoje neposredno pred 34

odlukom da se upute u nadulni svet. U sadanjosti ivimo u jednom dobu, u kome ljudi treba da sve vie upoznaju bie nadulnoga sveta, ako svojom duom hoe da budu dorasli zahtjevima, to im ih ivot postavlja. Zadaa je sadanjice i najblie budunosti da rairi nadulnu spoznaju, a time i spoznaju o uvaru praga. ***

PETA MEDITACIJA /Onaj koji meditira nastoji stvoriti predstavu o astralnom telu/

Doivimo li elementarnim telom nadulni spoljanji svet, tad smo od toga nadulnog sveta manje odeljeni nego kod doivljavanja ulnim telom od fizike okoline. Odnos, u kome ovek stoji prema tome nadulnom vanjskom svetu, moe se izraziti reima: ovek se je spojio s izvesnim supstancama elementarnog sveta, stvorivi sebi naroito elementarno telo, kao to ovek u svom fizikom telu nosi tvari i sile fizikoga spoljnjega sveta. Da je to zaista tako, opaamo onda, kad lieni ulnoga tela hoemo da se orijentiramo u nadulnom svetu. Moe se desiti da pred nama stoji neka injenica ili neko bie nadulnoga sveta. Ona je tu, moe se u nju gledati, pa ipak se ne zna ta je ona. Ako je ovek dosta jak, on moe takovu pojavu rasterati. No on to moe samo na taj nain, da se energinim seanjem na vlastita iskustva iz ulnoga sveta vrati u taj svet. Ali on ne moe ostati u nadulnome svetu da tamo tu injenicu ili to bie uporedi sa slinima. A on bi se samo time mogao orijentirati i saznati ta to vienje znai. Gledanje nadulnoga sveta moe se dakle ograniiti na to, da ovek opaa pojedinosti, ali da se ne moe slobodno kretati od jednoga ka drugome. oveku se ini kao da je vezan uz pojedine pojave. Moemo pitati koji je uzrok takovom ogranienju. Mi emo taj uzrok samo onda moi da naemo, kad unutarnjim razvojem, po kome duevni ivot jo vie ojaava, doemo do

35

36

toga da u jednom naroitom sluaju vie nema toga ogranienja. Tad se meutim opaa da je razlog, zato se od jednog vienja nismo mogli kretati k drugome, leao u vlastitoj dui. Tako ovek spoznaje, da se gledanje nadulnoga sveta jo i po tome razlikuje od zameivanja u ulnome svetu, to se u ovom potonjem npr. sve vidljivo moe videti kad ovek ima ispravno oko. To nije tako u nadulnome svetu. Organ za nadulno promatranje u elementarnom telu moe biti tako razvijen te ovek moe da vidi ovo ili ono. Ako treba da vidimo neku drugu injenicu, tad za nju treba naroito razviti to ulo. Prema takovom razvijanju mi imamo oseaj, koji je jednak oseaju, kad se budi organ za jedan stanoviti deo nadulnoga sveta. ovek osea kao da je elementarno telo u nekom snu i kao da ono treba tek da se probudi za svaku pojedinanu injenicu. Moe se zaista govoriti o nekom spavanju ili bdenju u elementarnom svetu. Samo to za taj svet spavanje i bdenje nisu izmenina stanja, kao to su to u ivotu u ulnome svetu. Ta su stanja kod oveka uporedna. Tako dugo dok ovek nije stekao sposobnost da svojim elementarnim telom neto doivi, tako dugo to telo spava. ovek to telo nosi sobom, ali ono spava. Kad duevni ivot ojaa, tad poinje probuivanje, ali se ponajpre probudi samo jedan deo toga tela. ovek se sve vie i vie uivljava u elementarni svet, time to se sve vie i vie budi u svom vlastitom elementarnom biu. U elementarnom svetu dui nita ne moe da pomogne da bi se lake probudila. Kolikogod se gledalo, jedno vienje ne pridonosi nita tome da se uzmogne gledati i drugo. Dua ne moe da stekne slobodno kretanje u nadulnome svetu niim, to bi se moglo nai u elementarnoj okolini. Kad ovek nastavi s vebanjemu svrhu duevnog ojaanja, tad dua sve vie stie za 37

izvesna podruja tu pokretljivost. Svim tim u oveku se budi pozornost za neto, to ne pripada elementarnom svetu, ali se samo otkriva vlastitoj dui, kad ovek taj elementarni svet doivljava. Tu mi saznajemo da smo posebno bie u nadulnome svetu i sami se sebi priinjemo upravljaima vlastitog elementarnog tela, vladarima elementarnog tela, koji to telo postepeno bude k nadulnoj svesti. Kad je ovek doao do te spoznaje, tad se u duu uvlai oseaj neizmerne usamljenosti. ovek se sada gleda u jednom svetu, koji je na sve strane elementaran; unutar tog beskrajnog elementarnog sveta ovek samo sebe samoga gleda kao neko bie, koje nigdje na daleko ne moe da spazi sebi ravno. Ovde se ne tvrdi da svaki razvoj k vidovitosti vodi do te jezive samoe; ali e onaj doi do nje, koji svojom vlastitom snagom svesno nastoji oko jaanja duevnih snaga. A onaj koji stopu uz stopu sledi naputke uitelja, da bi u svome razvoju dopro dalje, taj e moda dockan, ali ipak jednog dana morati uvideti, da ga je uitelj prepustio samome sebi. Nai e najednom, da ga je uitelj napustio i da ga je predao samoi u elementarnome svetu. Tek naknadno on e upoznati da je njegov uitelj s njime mudro uradio, i da ga je morao uputiti na samog sebe, kad se je jednom pokazala potreba za takvom samostalnou. Na tome stepenu duevnog putovanja ovek se sam sebi ini progranikom u elementarnom svetu. Sad on moe ii dalje, ako u njega ima dovoljno duevne snage, koju je stekao unutarnjim vebanjem. On moe poeti dodue ne u elementarnom svetu, ali u samome sebi da gleda jedan novi svet, kako se pred njime pomalja, koji nije istovetan s ulnim svetom, niti s elementarnim. Takovom oveku javlja se sada 38

drugi nadulni svet pored prvog spomenutog. Taj drugi nadulni svet u poetku je potpuno unutarnji. ovek osea da ga nosi u sebi i da je s njime sam. Hoemo li da to stanje uporedimo s bilo ime u ulnome svetu, tad se moemo posluiti ovim: Recimo da je netko smru izgubio sve svoje mile srodnike, i oni samo jo kao uspomene postoje u njegovoj dui. Za nj oni ive jo samo kao njegove misli. Na taj nain ovek se snalazi u drugome od dva spomentua nadulna sveta. ovek taj svet nosi u sebi; ali on zna da je od realnosti toga sveta ipak odeljen. Samo ono, to kao deo te realnosti ivi u dui, sasvim je drukije realno, nego predodbe seanja u ulnome svetu. U vlastitoj dui taj nadulni svet ivi samostalnim ivotom. Sve to je tu, htelo bi izai iz due, htelo bi k neemu drugome. Tako ovek u sebi osea jedan svet, ali tako, te mu se ini da taj svet ne bi hteo ostati u njegovoj dui. I ta injenica budi u njemu oseanje kao da e ga svaka pojedinost toga sveta rasprsnuti. Moe se dogoditi da se te pojedinosti same od sebe oslobode, da raskinu neki duevni kao ovoj i da pobegnu iz due. Tad se ovek moe osetiti osiromaen, zbog svega onoga, to se je tako otkinulo iz due. ovek, dakle, saznaje da se ono na odreeni nain ponaa, to ovek od nadulne duevne sadrine voli, tako da to ovek voli zbog te stvari same, a ne za to to se ona nalazi u vlastitoj dui. Ono, to se moe ljubiti na tako predani nain, ne otkida se iz due. To dodue prekorauje granice due, ali sa sobom povlai i samu duu. Ono vodi duu tamo, gde ono u svojoj sutini samo ivi. I nastaje neka vrsta sjedinjenja s pravim biem, dok je ovek pre toga nosio u sebi samo neto, to je liilo na pasliku toga bia. Ali ljubav, o kojoj je govor, treba da bude takova, kako se doivljuje u nadulnom svetu. U ulnome 39

svetu ovek se za takovu ljubav moe samo da priprema. A priprema se, ako jaa sposobnost za ljubav u ulnome svetu. to je sposobniji ovek za ljubav u ulnome svetu, to vie od te sposobnosti za ljubav preostaje dui za nadulni svet. Sve se to odnosi na pojedinosti nadulnoga sveta, tako da se npr. ne moe dopreti do onih zbiljskih nadulnih bia, koja su u vezi s biljkama ulnoga sveta, ako ovek ne ljubi biljke u ulnome svetu. Ali tu moe da nastupi ba s obzirom na te stvari jedna obmana. Moe se dogoditi da neki ovek u ulnome svetu prolazi bez ikakve ljubavi pokraj biljnoga carstva. Ali usprkos toga moe u njegovoj dui biti sakrivena njemu nesvesna simpatija za biljni svet. I ta se ljubav moe probuditi u asu, kad on prekorai prag nadulnoga sveta. Sjedinjavanje s biima nadulnoga sveta moe da bude ovisno ne samo o ljubavi nego i o potovanju ili strahopotovanju, to ga u nadulnome svetu dua osea za neko bie, kad oseti da se u njoj pomalja paslika seanja na to bie. Ali te e sposobnosti biti uvek neke nutarnje sposobnosti due. Tako e ovek upoznati ona bia nadulnoga sveta, ka kojima si dua otvara sebi put takovim sposobnostima. A otvara se siguran put za orijentaciju u nadulnome svetu na taj nain, da ovek svojim odnosima k paslikama seanja na ta bia kri put k njima samima. U ulnome svetu ovek ljubi jedno bie iza kako ga je upoznao; u drugom nadulnom svetu ovek moe, pre nego e se sresti s realnou, ljubiti otisak, - jer taj se otisak i javlja pre sretanja s realnou. Dua na taj nain u sebi ne upoznaje elementarno telo. Jer to se odnosi prema elementarnom telu, kao budilac. To je bie koje ivi u dui, a doivljava se onako, kako bi ovek 40

doivio sebe, kad u snu ne bi bio bez svesti, nego kad bi se oseao u snu van svog fizikog tela i kad bi se kod buenja sam oseao kao neki budilac. Tako dua upoznaje bie, koje u njoj postoji, koje je neto tree, uz fiziko i elementarno telo. Nazovimo to bie astralnim telom i neka tom rei ne bude ovde oznaeno nita drugo, do onog to se u ivotu due doivljava na gore opisani nain. ***

ESTA MEDITACIJA /Onaj koji meditira pokuava stvoriti predstavu o telu ljudskog ja, ili telu misli/

Doivljavajui u astralnom telu, ovek jae osea da je izvan svoga ulnog tela, nego kad doivljava u elementarnom telu. U elementarnom telu osea se on izvan oblasti ulnoga, ali usput osea i to telo. No u astralnom telu osea se ulno kao neto spoljanje. Prelazei u elementarno telo oseamo kao neko proirenje vlastitog bia, uivljavajui se u astralno telo, oseamo naprotiv kao da preskakujemo u neko drugo bie. I ovek osea da u to bie deluje neki duhovni svet pun bia. On osea da je na ovakav ili onakav nain, spojen pa i srodan s tim biima. Po malo upoznaje kako sama ta bia stoje jedno naprama drugome. Za ljudsku svest proiruje se svet prema duhu. ovek gleda duhovna bia, koja su npr. uzrokom odreenog karaktera razvojnih epoha oveanstva, koje slede jedna za drugom. To su Duhovi Vremena ili Prasnage. ovek upoznaje i druga bia, iji ivot duevno protie tako, da su im misli u isto vreme delotvorne prirodne sile. ovek dolazi do toga da sad priznaje da su prirodne sile samo za ulno zameivanje onakve, kako to ulno zameivanje misli. Da uistinu svuda onde, gde deluje neka prirodna sila, ivi misao nekoga bia, kao to se u kretnji ruke iivljava ljudska dua. Ali to nije tako da ovek sada po nekoj teoriji zamilja, da iza prirodnih procesa stoje duhovna bia; onaj koji sebe doivljava u astralnome telu, stupa prema tim biima u takav konkretan, od pojmova osloboen, odnos, kao to se ovek ve u ulnome 42

41

svetu odnosi prema drugim individualnm ljudima. Meu biima, u ije podruje zalazimo na taj nain, moemo da razluimo stepene, moemo da govorimo o nekom svetu viih hijerarhija. Ona bia, ije misli nam se u ulnom zameivanju oituju kao prirodne snage, moemo nazvati Duhovima Oblika. Takovo doivljavanje u tome svetu donosi sobom injenicu da ovek svoje vlastito bie u ulnome svetu osea kao neto izvanje, kao to u ulnom ivotu neku biljku smatra spoljanjim biem. Taj nain da je ovek sada van svega onoga, to u obinom ivotu mora da osea celinom vlastitog bia, on e tako dugo oseati neim neizmerno bolnim, dogod se tome doivljavanju ne pridrui jedno drugo. Kod energinog nutarnjeg duevnog rada, koji vodi k pravom zguivanju i jaanju duhovnog ivota, nije potrebno da se ba ova bol pojavi u jakoj meri. Jer se moe dogoditi da se postepenom ulaenju u to drugo doivljavanje odmah pridrui uivljavanje u astralno telo. To drukije doivljavanje u tome je da ovek sve to je pre toga bilo u vlastitoj dui i na vlastitoj dui, moe oseati kao neku vrstu seanja. On se dakle prema svome ja kakovo je bilo ranije odnosi tako, kako se svi odnosimo u ulnom svetu prema seanjima. ovek tek usled takovog doivljavnja stie punu svestan da on to doista nekako s vlastitim biem sam ivi u jednom posve drugom svetu, nego je ulni. Sad on zna da svoje preanje ja nosi u sebi kao neto drugo, a da ono nije isto to i on. ovek se sad moe postaviti sam sebi nasuprot. On stie predstavu o neemu to sad stoji pred njegovom vlastitom duom, a o emu je dua ranije govorila: to sam ja. Sad dua vie ne veli: to sam ja, nego: ja to nosim nekako sa sobom. Kako 43

se ja u obinom ivotu osea samostalnim naprama svojim seanjima, tako se samostalnim osea netom steeni ja prema preanjem ja. On osea da pripada svetu isto duovnih bia. I tako ovek upoznaje na osnovu tog iskustva i opet iskustva, a ne neke teorije ta je do sada smatrao biem svoga ja. Prikazuje se to nekim tkivom od predstava seanja, to ih tvore ulno, elementarno i astralno telo, kao sliku u nekomu ogledalu. Kako se ovek ne dri jednim sa svojom slikom u ogledalu, tako se i dua, koja se doivljava u duhovnom svetu, ne dri jednim s doivljajem same sebe u ulnom svetu. To se naravno mora uzeti samo kao poredba sa slikom u ogledalu. Jer slika u ogledalu preostaje kad ovek svoj poloaj promeni prema ogledalu. To tkivo iz predstava seanja, koje u ulnom svetu smatramo svojim vlastitim biem, samostalnije je nego slika u ogledalu. Ono je na svoj nain posebno bie. A ipak je s obzirom na istinsko bie due kao neka slika vlastitog bia. Istinsko bie due osea da mu ta slika treba da objavi samo sebe. Zna da je ono samo neto drugo, ali da nikada ne bi moglo postii da o sebi neto doista zna, kad se ne bi najpre kao svoja vlastita slika shvatilo u onom svetu, koji mu je iza uspona u duhovni svet postao spoljanjim. Tkivo od predstava seanja, koje ovek sada smatra svojim preanjim ja, moemo nazvati telom ljudskog ja ili telom misli. Re telo u ovakvom sklopu valja uzeti u proirenom znaenju prema onome to smo inae navikli smatrati nekim svojim telom. Telo znai ovde sve to ovek kod sebe doivljava, a o emu ne kae da je to on, nego da to nosi na sebi. Tek onda kada vidovita svest doe do toga da ono, to je dotle smatrala da je ona sama, doivi kao sumu predstava seanja, moe doista iskusiti to se krije iza pojave smrti. Jer ona 44

je sad dola do bia jednog uistini zbiljskog sveta, u kom sama sebe osea biem, koje moe da zadri kao u nekom seanju ono, to se doivljava u ulnom ivotu. Da bi ono to se doivelo u ulnom ivotu moglo iveti dalje, treba mu jedno bie, koje e ga moi zadrati tako, kako obini ja u ulnom ivotu zadrava predstave seanja. Nadulno saznanje kazuje da oveku ima ivota u svetu duhovnih bia i da je to on sam, koji u sebi svoj ulni ivot pohranjuje kao seanje. Na pitanje: to e od svega toga, to sam ja sada, biti iza smrti, odgovara vidovito ispitivanje ovo: Bie ono to e sam od sebe sauvati snagom tvog ivota kao jedno duhovno bie meu drugim duhovnim biima. ovek upoznaje prirodu tih duhovnih bia i meu njima svoju vlastitu. A to saznanje neposredni je doivljaj. Preko njega znamo da duhovna bia a s njima i vlastita dua ive ivot, za koji je ulni bitak prolazno objavljenje. Ako se pokazuje obinoj svesti u smislu prve meditacije, da telo pripada svetu, iji se pravi odnos k ljudskom telu oituje u rastvaranju iza smrti, a ono se pokazuje vidovitom posmatranju da bie ljudskog ja pripada svetu, uz koji je vezano posve drugim sponama, nego telo uz prirodne zakone. Spone kojima je bie ljudskog ja vezano s biima nadulnoga sveta ne dotiu u njihovom najunutarnjijem biu ni roenje ni smrt. Tek u ulnom telesnom ivotu oituju se te veze na naroiti nain. Ono to se pojavljuje u tom ivotu, izraz je suvislosti, koje su nadulne vrste. Poto je ovek sam po sebi nadulno bie i takvim se pokazuje nadulom posmatranju, to veza izmeu ljudske due i ljudske due i u nadulnom nije ometena smru. I na teskobno pitanje due, koje se pojavljuje pred obinom sveu u primitivnoj formi: hou li ja one, s kojima sam bio vezan u 45

ulnom ivotu, opet videti iza smrti, mora zbiljski ispitiva, koji s pravom moe u toj oblasti da sudi iz iskustva, odgovoriti sa da. Sve to je ovde pomenuto o doivljavanju duevnog bia i oznaeno duhovnom zbiljom u svetu drugih duhovnih bia, moe se gledati usled esto pomenutog pojaanja duevnog ivota. No ovek moe to doivljavanje podupreti razvivi jo i naroita oseanja. U obinom doivljavanju u ulnom svetu postavljamo se prema svojoj sudbini tako da je sad oseamo simpatinom sad antipatinom. Ko se posve nepristrasno seti sam sebe, morae si priznati da te simpatije i antipatije padaju meu najjae, to ih ovek moe osetiti. Obino razmiljanje, recimo u tom smislu, da je ipak sve u ivotu moralo biti, da ovek svoju sudbinu mora snositi, moe uveliko stvoriti smireno ivotno raspoloenje. Ali za razumevanje istinskog ljudskog bia nuno je jo vie. Oznaeno razmiljanje posluie duevnom ivotu na najbolji nain. Ipak e ovek esto zapaziti da je simpatije i antipatije, kojih se je reio na gore spomenuti nain, izbacio iz svoje neposredne svesti. One su se povukle u dublje osnove ljudskog bia te se iivljavaju kao duevno raspoloenje, ili kao oseanje umornosti ili kakvo drugo telesno oseanje. Istinski duevni mir na pogled sudbine, stie ovek samo onda, ako i tu postupi tano onako, kao kad se uvek iznova i sve jae predaje u optem smislu mislima i oseanjima da ojaa duu. Nije dovoljno razmiljanje, koje sie dotle da neto uvidimo razumom, nego je nuno i da se intenzivno saivi s takovim razmiljanjem, da ga ovek trajno kroz dulje vreme zadri u dui i u isti as da odstrani ulne doivljaje i ostala seanja na ivot. Usled takvog vebanja postie ovek izvesno osnovno duevno raspoloenje naprama svojoj ivotnoj sudbini. 46

ovek moe s temelja iz sebe istrebti antipatije i simpatje na tome polju. On moe naposletku sve, to mu se dogodi, promatrati tako kao to moe vanjski promatrati vodopad, koji se rui preko stene i pada na zemlju. Ali se time ne veli, da oveku treba na taj nain doi dotle, da bez oseanja prima svoju sudbinu. Onaj, koji doe dotle, da ravnoduno pogleda na sve, to se s njime dogaa, taj zaista nije na spasonosnom putu. Ali ovek zato ipak ne stoji ravnoduno prema vanjskom svetu s obzirom na sve ono, to vlastitu duu karmiki ne dodiruje. ovek na ono, to se odigrava pred njegovim oima, gleda s radou ili antipatijom. Onaj, koji stremi k nadulnoj spoznaji, neka ne trai ravnodunost prema ivotu, ve preobrazbu onoga dela svojih oseanja, to ih ja ima prema svemu onome, to se tie njegove sudbine. Moe se dogoditi da se tom preobrazbom realnost oseajnog ivota to vie jo i pojaa, a ne oslabi. U obinom ivotu oveku mnogo ta natera suze na oi, to se odnosi na vlastitu duu, a dolazi po sudbini. Ali ovek moe da prodre i do onog gledita, te on tada isti ivi oseaj poklanja svojoj vlastitoj nedai, koji osea, kad ona pogodi drugog oveka. Ali ovek e lake doi do takovog naina doivljavanja s obzirom na one dogaaje, koji ga po karmi pogaaju, nego to e to oseanje imati prema svojim vlastitim sposobnostima. Misao, koja bi se isto tako mogla iiveti prema nekoj sposobnosti drugoga, kao kad bi ovek tu sposobnost drugoga, kao kad bi tu sposobnost imao sam, tu je misao mnogo tee postii. Kad osveivanje samoga sebe nastoji da prodre u najdublje dubine due, tad moe da otkrije mnogu sebinu radost nad kojeim, to ovek sam umije. Intenzivno, esto ponovljeno, /meditativno/ saivljavanje s milju da je u mnogom pogledu za tok ljudskog ivota i relevantno moe li ovek neto sam, ili to moe neko drugi, to moe oveka odvesti daleko na 47

putu prave smirenosti naprama onome, to ovek osea kao najunutarnjiju ivotnu sudbinu. Takvo unutarnje, milju ojaano, podstrekivanje duevnog ivota, ako je ispravno provedeno, nikad ne moe dovesti dotle da ovek sada oseaj za svoje vlastite sposobnosti jednostavno otupi: ovek to oseanje sada samo preobraava. ovek osea potrebu da se prema tim sposobnostima odnosi onako kako to one zasluuju. Time smo uputili na smer, kojim e se kretati takvo milju proeto oseanje duevnog ivota. ovek u sebi upoznaje neto, to se vlastitoj dui ini drugim biem. Osobito se to oituje onda, kad se sa tim spoje misli koje pokazuju kako se u obinom ivotu ovo ili ono u vlastitoj sudbini izaziva. Ali ovek moe da zameti kako se ovo ili ono s njime ne bi dogodilo da se on ranije nije ovako ili onako vladao. Ono, to se oveku dogaa danas, esto je posledica onoga, to je jue uinio. Moe se pogledati unatrag proivljeni vlastiti ivot, s ciljem da se duevno doivljavanje povede dalje, nego to je ono u jednom stanovitom razdoblju. I ovek moe tu potraiti sve, to pokazuje kako je kasnije dogaaje sudbine sam pripravio. Moe se pokuati, ne bi li se takvim osvrtanjem na ivot dolo do onog vremena, u kojem se kod deteta budi svest, te se ono u kasnijem ivotu sea svojih doivljaja. Kad ovek takvo osvrtanje provede na taj nain, da se doe do duevnog raspoloenja, koje iskljuuje uobiajene egoistine simpatije i anipatije prema sluajevima sudbine, tad ovek pribliavajui se seanjem navedenom vremenu detinjstva, stoji prema sebi tako, da si kae: Tu je oito poela mogunost da ti u sebi, sebe osea i da na svom duevnom ivotu aktivo sarauje. Ali je tvoje ja postojalo ve i pre toga, ono je u tebi radilo besvesno, ono te je to vie dovelo do tvoje mogunosti saznanja kao i do svega 48

drugoga, to ti je poznato. Opisani stav prema vlastitoj sudbini dovodi do onoga, do ega ne moe da dovede nikakvo drugo razumno razmiljanje. ovek ui da gleda na dogaaje sudbine smireno. On gleda nepristrasno kako mu se oni pribliavaju. Ali ovek gleda sam sebe u onome biu, koje te dogaaje privodi. I kad ovek sebe posmatra na takav nain, tad vidi da su uslovi vlastite sudbine bili dani ve pri roenju i da su vezani s vlastitim ja. I mi se probijamo do toga tako da si moemo rei: Onako, kako si radio sam na sebi u ono vreme, kad se je probudila tvoja svest, tako si radio sam na sebi i pre nego se je probudila tvoja sadanja svest. Takvo traenje vieg bia ja u obinome ja, ne vodi samo do toga, da si ovek sada moe rei: moja me misao dovodi do toga da teoretski izmislim takovo neko vie ja, ve on kae: moja me misao vodi do toga, da ivo bie toga ja osetim u svoj njegovoj realnosti kao mo u samome sebi, a da svoje obino ja osetim kao tvorevinu toga drugog u sebi. Takovo seanje poetak je gledanja duhovnog bia due. A ako to dovede ni do ega, tad razlog tome lei tu, da je ovek zastao na poetku. Taj poetak moe da bude jedva zametljivo muklo oseanje. Takvo ono moe dugo ostati. Ali kad se snano i mono produi ono, to je dovelo do toga poetka, tad ovek naposletku dolazi do gledanja vlastite due, kao duhovnog bia. I onaj, koji je dospeo do takovog gledanja, lako e razumeti da neko, ko nema iskustva na tome polju, moe rei kako je onaj, koji veruje u takovo gledanje, posredstvom duevnih pokreta doao do toga, da si sada utvaranjem, autosugestijom, predstavlja vie ja. Ali onaj koji poseduje takovo gledanje, taj znade da se je taj prigovor rodio iz nedostatka iskustva. Jer onaj, koji ozbiljno prolazi kroz ovo, to je ovde prikazano, stie ujedno sposobnost da fikciju raspoznaje od realnosti. Unutarnji doivljaji, koji su potrebni za 49

takovo duevno putovanje, ako ono hoe da bude ispravno, vode dotle, da ovek prema sebi, s obzirom na fikciju i realnost bude strog i oprezan. Ako ovek s ciljem stremi tome, da u viem ja doivi sebe kao duhovno bie, tad e glavni doivljaj videti u onome, to je u poetku ove meditacije karakterizirano, a ono to je navedeno na drugome mestu, priznae kao pomo na duevnom putovanju. ***

50

SEDMA MEDITACIJA /Onaj koji meditira pokuava da shvati kako se doivljava u nadulnim svetovima/

oseanja stvaraju se sile za spoznajni put. To su klice, koje e uroditi nadulnim saznanjima. Svi ti rezultati nose u sebi tako rei neto duboko skriveno. A kad se oni proivljuju, to skriveno dolazi do punog napona. Oseaj samoe, koji je kao ovoj oko tog neega, raspruje se i javlja se u ivotu due kao sredstvo saznanja. No treba uzeti u obzir da na svaki takav doivljaj, ako smo na pravome putu, stopu u stopu sledi drugi. Kad je jedno tu, drugo ne moe da izostane. Doivljaju, to ga treba podneti, pridruuje se u isti mah snaga da se doivljaj zaista podnese. Samo treba da ovek tu snagu u miru osvesti i da zaista strpljivo saeka ono, to hoe da se objavi u dui. I kad se pojavi neto to mui duu, a kad u isto vreme ivi u dui i oseanje sigurnosti da ima sila pomou kojih se muka moe podneti i da se ovek moe sjediniti s tim silama, tad se moemo prema tim doivljajima postaviti kao gledaoci. Kad bi se ti doivljaji javljali u svakdanjem ivotu, kad se ovek prema njima ne bi mogao odnositi kao da je posmatra vlastitih doivljaja, oni bi bili nepodnosivi. Usled toga ljudi koji idu putem nadulne spoznaje, ma da u svojoj nutrini doivljavaju talasanje kojekakvih oseanja, ipak pokazuju potpunu sreenost i mir u svom ulnom ivotu. Jer postoji mogunost da doivljaji, koji se odigravaju u nutrini, utiu na raspoloenje u spoljanjem ulnom ivotu. Tad se ovek ne moe snai u ivotu, kako se je mogao pre nego je poao putem saznanja. I tad mu ne ostaje, nego da u svojoj nutrini potrai ve steene snage, pa e njima opet svladati sve zapreke. Jer nema zapreka na pravilnome putu spoznaje, koje se ne bi dale svladati.

Doivljaji to ih dua treba, prodirui u nadulne svetove, mogu da zastrae oveka. Takav ovek moe rei: Ne znam ta e se sa mnom dogoditi i kako u sve to podneti, ako smelo potraim takove doivljaje. Uticajem takovog oseanja ovek lako moe pomisliti da je bolje ne dirati na vetaki nain u razvoj due i predati se nepoznatom nesvesnom vodstvu, pa saekati kuda e ono s vremenom dovesti duu. No tu e misao odbiti svaki, ko moe ispravno oiveti ovu. U ovekovom biu ima priroeno nastojanje da samog sebe povede napred. Znailo bi stoga ogreiti se o dunosti, ostaviti da usahnu sile, koje u dui ekaju svoj razvoj. U dui svakog oveka lee snage razvijanja samog sebe. I nema due, koja ne bi htela da slua glas, koji tei za razvojem tih snaga, ako bilo kako moe da neto sazna o tim silama i njihovom znaenju. I niko si nee dati spreiti uspon u vie svetove, ako se unapred nije postavio u neki neispravan odnos prema doivljajima, kroz koje mu je proi. Ti su doivljaji prikazani u preanjim meditacijama. Kad ih izraavamo reima, koje su razume se uzete iz obinog ljudskog ivota, moemo ih ispravno opisati samo opisujui neto kao iz obinog ivota. Jer doivljaji nadulnog puta saznanja deluju na ljudsku duu slino kao npr. neizrecivo veliki oseaj samoe ili oseanje da ovek lebdi nad bezdanom ili neto slino. U doivljavanju takovih 51

52

Najbolji put saznanju biti e uvek onaj, koji vodi u nadulni svet jaanjem i zguivanjem duevnog ivota pomou udubljivanja u sebe snagom misli i snagom oseanja. Nije kod toga vano da se misao i oseaj doive tako, kako ih doivljuje ovek snalazei se u ulnome svetu. Radi se o tome da ovek intenzivno ivi u mislima i sa mislima ili oseanjima i da u njima skupi sve svoje duevne snage. Za vreme unutarnjeg produbljivanja treba da one sasvim ispune svest. Pomislimo npr. na jednu misao, koja je u dui rodila neko uverenje. Zasada pustimo s vida nae uverenje i vrednost takove misli i ivimo posve sjedinjeni s njom. Ne mora to biti neka misao, koja bi se odnosila na stvari vieg reda u svetu. Ipak nam takva misao moe najbolje posluiti. Za unutarnje produbljivanje moe ovek uzeti i neku misao, koja ocrtava obian doivljaj. Plodna su npr. i oseanja, koja predouju namere nekih ina iz ljubavi, kad ih ovek oivi kolikogod moe u toplom i iskrenom doivljaju. Nada sve deluju, kad se radi o spoznaji, simbolike predstave iz ivotnog iskustva ili takove, kojima se podajemo po savetu. Savetovati nas mogu ljudi, koji su na tom polju tako rei strunjaci, jer poznaju plodnost upotrebljenih sredstava iz iskustva na samima sebi. Takovim zadubljivanjem, koje mora postati ivotnim obiajem, pa i uslovom za ivot, kao to je disanje uslov telesnog ivota, skupie se ivotne snage i u skupljanju one e se pojaati. Ali nam mora uspeti da se za vreme tog unutarnjeg udubljivanja vladamo tako da nikakvi vanjski ulni utisci, pa ni seanja na njih, ne prodiru u nas. I seanje na sve ono, to je ovek doiveo u svakidanjem ivotu, to je dui bilo na radost ili na bol, mora da uti, da se dua moe podati jedino onome, to sama hoe da bude u njoj. Snage nadulne spoznaje bude se 53

na ispravan nain samo iz onoga, to je ovek stekao produbljujui se tako unutarnje. A sadraj i oblik tog unutarnjeg produbljivanja stvorio je ovek sam naporom vlastitih duevnih snaga. Ne radi se o tome odakle nam sadraj udubljivanja. ovek ga moe dobiti od strunjaka u toj oblasti ili uzeti iz duhovno-znanstvene literature, treba ga samo uiniti vlastitim unutarnjim doivljajem. Pri tome ne smemo birati samo ono to potie iz vlastite due, i to moda mi sami drimo najboljom sadrinom produbljivanja. Jer takav je sadraj ve radi toga slab, to se dua ve unapred osea srodna s njime i zato nema prilike da se dovoljno napree da s njime postane jedno. A ba u tom naporu i jeste ono, to deluje na nadulne snage spoznaje. Jer ne deluje samo po sebi sjedinjavanje sa sadrajem produbljivanja. ovek se moe i na drugi nain vinuti do nadulnog gledanja. Svojim priroenim sklonostima unutarnjem produbljivanju ljudi mogu doi do usrdnog doivljavanja. Time se mogu u njihovoj dui osloboditi nadulne spoznajne snage. A katkada se takove snage mogu pojaviti u dui iznenada, pa nam se moe initi da nikako nisu bile odreene za takovo doivljavanje. Nadulni duevni ivot moe se pojaviti na najrazliitije naine. Ali do doivljavanja, koje vlada samim sobom, kako vladamo sobom u obinom ulnom ivotu, do toga moe ovek doi samo ako poe opisanim spoznajnim putem. Ako nadulni svet provali u doivljaje due na ma kakav drugi nain, tad e se ti doivljaji nametnuti kao silom i ovek e se lako u njima izgubiti. A moe se ovek predati i svim moguim obmanama o njihovoj vrednosti i njihovom pravom znaenju u istinskom nadulnom svetu.

54

Treba svakako drati na umu da se dua na nadulnom putu spoznaje menja. Moe se dogoditi da neki ovek u svom ulnom ivotu nimalo nije sklon obmanama ili iluzijama; ali on moe da se na najlakoverniji nain poda takovim obmanama i iluzijama im prekorai nadulni svet. Moe se dogoditi npr. i to da neki ovek u ulnome ivotu ima zdrav smisao za istinu, i da mu taj veli: Ne sme o nekoj stvari ili nekom dogaaju verovati ono, to zadovoljava tvoj egoizam. Pa ipak, ma da je tako, moe ta dua u nadulnom svetu da zapaa samo ono, to pogoduje sebinosti. Treba razmisliti kako se prema onome, to se ukazuje, odnosi egoizam. ovek gleda na ono to smera egoizam svojim sklonostima. I ovek ne zna da to egoizam upravlja duhovnim pogledom. Prema tome je sasvim razumljivo, da e ovek ono to je ugledao uzeti za istinu. Obraniti nas ovde moe samo dobra svest o tom da valja energinom voljom za upoznavanje samoga sebe na nadulnome putu spoznaje, sve vie i vie razviti sposobnost da opazimo koliko jo ima u naoj dui egoizma i gde se javlja. Ako ovek u unutarnjem uronjavanju bezobzirno i energino sam sebi predoi mogunosti due da zapadne u egoizam, moi e se postepeno osloboditi vodstva svog egoizma. Da bi dua u viim svetovima postala zaista pokretna, nuno je da stekne pojam o tome, kako se stanovite duevne osobine sasvim drukije odnose prema duhovnom svetu, nego prema fizikom. To se naroito jasno pokazuje onda, ako se pogled upravi na moralne osobine. U ulnome ivotu treba razlikovati prirodne i moralne zakone. Kad ovek hoe da si razjasni tok prirodnih pojava, on se ne moe drati moralnih predstava. Otrovna biljka tumai se prirodnim zakonima i ona se ne sme smatrati nemoralnom zato, jer je otrovna. I treba biti svestan toga da se i u ivotinjskom carstvu jedva moe govoriti o dozvucima moralnoga. Ali moralno 55

prosuivanje u pravom smislu moe samo da smeta ono, to kod prirodnih zakona zapravo dolazi u obzir. Tek u vezi s ljudskim ivotom poinje neto znaiti moralno prosuivanje o vrednosti ivota. O to prosuivanje ovek vezuje svoju vlastitu vrednost uvek kad sam o sebi misli bez predrasuda. Ali kod ispravnog posmatranja ulnog sveta nikome ne moe pasti na pamet da prirodne zakone postavi u isti red sa moralnima, pa ni to da u njima nazire samo neto slino. im zakoraknemo u vie svetove, sve se to menja. to duhovniji su svetovi u koje zalazimo to vie se stapaju moralni zakoni i ono to u tim svetovima moemo nazvati prirodnim zakonima. U ulnome svetu ovek je svestan toga da govori u prenesenom smislu kad veli npr. za neko zlo delo da ga u duu pee. On zna da je prirodna opeklina neto sasvim drugo. Ali za nadulni svet takova deoba ne postoji. Mrnja i zavist sile su, koje deluju tako da se delovanja, koja im odgovaraju, mogu nazvati prirodnim pojavama tih svetova. Mrnja ili zavist deluju tako da omraeno ili zaviu progonjeno bie deluje na onoga, koji mrzi ili zavidi kao da ga sie, kao da ga hoe ugasiti, i tako nastaju procesi razaranja koji kode duhovnome biu. Ljubav deluje u duhovnome svetu tako da se delovanje mora proglasiti za neko zraenje topline, koja podupire i potie ivot. To se ve moe opaziti i na ovekovom elementarnom telu. U ulnome svetu treba delo ruke, koja ini neki nemoralni in po prirodnim zakonima, objasniti isto onako kao to se prosuuje ruka, koja ini neto nemoralno. Ali stanoviti elementarni delovi oveka ne razvijaju se, ako u njima nema moralnih oseanja, koja im odgovaraju. I treba nepotpuni razvoj elementarnih organa svesti na moralne osobine, ba onako kako se u ulnome svetu prirodni procesi tumae prirodnim zakonima. Tek nikad ne 56

smemo iz nerazvijenog ulnog organa da zakljuujemo neto o nepotpunom razvoju onog dela elementarnog tela, koji tome organu odgovara. Jer treba biti svestan toga da za razne svetove vrede i posve razliiti zakoni. Moe neki ovek da ima neki nepotpuni fiziki organ; odgovarajui elementarni organ moe kraj toga, ne samo da bude potpuno normalan, ve on moe da bude u onoj meri savren, u kojoj je fiziki nepotpun. Znatna je razlika i u tom kako se pojavljuje u nadulnim svetovima a kako u ulnome sve ono, to suvisi s predstavama lepoga i runoga. Nain kako ovek te pojmove upotrebljava u ulnome svetu gubi svako znaenje, im prekoraimo nadulni svet. Lepim se moe, ako se setimo znaenja te rei u ulnome, nazvati samo takovo bie, kome uspeva da sve ono to doivljava u sebi, objavi i drugim biima svog sveta, te da tako i ti drugi postaju deonicima celog doivljavanja. U viim svetovima bi se mogla nazvati lepom sposobnost da se neto to je potpuno u unutranjosti, objavi, da se nita ne mora sakrivati u sebi. Taj pojam se potpuno pokriva s onim bezobzirne iskrenosti, iskrenog otvorenog iivljavanja onoga, to neko bie nosi u sebi. Runim bi se moglo nazvati ono to svoju nutarnju sadrinu nee da oituje u vanjskoj pojavi, to svoje vlastito doivljavanje sustee u sebi, skriva stanovite svoje osobine pred drugim biima. Takvo se bie izdvaja iz svoje duhovne okoline. Taj pojam poklapa se s onim neiskrenog vladanja. La i runoa u duhovnom svetu ista su realnost, tako da je laljivo bie ono, koje je runo.

A i pouda ili elja fizikog sveta imaju potpuno drugo znaenje za duhovni svet. Poude, koje se u fizikome svetu pojavljuju iz unutarnje prirode ljudske due, u duhovnom svetu ne postoje. to ovde zovemo poudom, to se uie na onome, to je izvan bia koje eli. Bie koje mora da oseti kako mu nedostaje ova ili ona osobina, koju bi po svojoj prirodi moralo da ima, gleda drugo bie, koje tu osobinu ima. Ono ne moe da se oslobodi toga da mu to drugo bie stalno lebdi pred oima. Kao to u ulnome svetu svako oko po svojoj prirodi vidi ono, to je vidljivo, tako nedostatak jedne osobine, kod nekog bia u nadulnom svetu, stalno privlai to bie k onome biu, koje je u tome smislu savrenije. Gledanje u takovo savrenije bie postaje neprestanim predbacivanjem. To predbacivanje deluje realno i snano i bie s odnosnim nedostatkom gledajui drugo savrenije udi da pogreku popravi. To je sasvim drukiji doivljaj, nego udnja u fizikome svetu. Slobodna volja se takvim odnosima nimalo ne ograniuje u duhovnom svetu. Svako se bie moe obraniti od onoga, to u njemu izaziva neki pogled. Na taj nain ono e pomalo moi da se udalji od drugoga bia, koje mu je uzorom. Posledica meutim bie to, da e bie, koje odbija svoj uzor samo sebe dovesti u takve svetove, u kojima e za nj biti gori uslovi ivota. U onome svetu, za koji je to bie na neki nain bilo unapred odreeno bili bi ti uslovi kud i kamo bolji. Sve to govori ljudskoj dui da kod stupanja u nadulni svet treba preobraziti svoje predstave. Treba metamorfozirati, rairiti predstave, treba ih s drugima stopiti, ako hoemo na ispravan nain opisati nadulni svet. Odatle dolazi to da je uvek poneto netano svako opisivanje nadulnog sveta, koje bi htelo da bez svake promene upotrebi pojmove, koji su kovani za 58

57

ulni svet. Treba se samo setiti, to nam ispravni ljudski oseaj veli, da se pojmovi, koji tek za nadulni svet dobivaju svoje pravo znaenje, moraju u ulnome svetu upotrebiti manje ili vie slikovito ili tako da ba zbilja oznauju stvar. Tako neko moe laljivo osetiti doista kao runo. Nasuprot onome, kako valja shvatiti taj pojam u nadulnome svetu, on je u takvim reenicama u ulnome svetu, ipak samo dozvuk, koji nastaje jer su svi svetovi u meusobnoj vezi. Mi te veze u ulnome svetu oseamo kao tapajui u mraku i nesvesno o njima mislimo. Ali treba uzeti u obzir da u ulnome svetu laljivo, koje oseamo kao runo, ne mora da bude runo po svojoj vanjskoj pojavi. ovek bi to vie pobrkao predstave, kad bi runo u ulnome hteo da tumai laljivou. U nadulnom svetu postoji zakon, da se lano, ako se ispravno vidi, i spoljanje oituje kao runo, I tu se opet radi o obmanama, kojih se treba uvati. U nadulnome svetu moe se pojaviti pred vama neko bie, koje s pravom treba nazvati zlim, a koje se ipak objavljuje u slici, koju moemo nazvati lepom, ako upotrebimo predstavu o lepom, koju smo poneli iz ulnoga sveta. U takovu sluaju moi emo da ispravno gledamo tek onda, ako prodremo do najdubljeg dna toga bia. Tad e ovek doiveti da je lepa pojava maska, koja ne odgovara tome biu. A ono to je prema predstavama iz ulnoga sveta hteo da oseti kao lepo, proglasie naroito runim. Tad zlo bie ne moe vie da nas obmane lepotom. Pred takovim posmatraem ono se mora objaviti u svome pravom liku, koji je inae samo nepotpuni izraz njegove unutrine. Na takovim pojavama nadulnog sveta pokazuje nam se naroito jasno, da se ljudske predstave moraju promeniti, kad ovek zakorai u nadulni svet. *** 59

OSMA MEDITACIJA /Onaj koji meditira pokuava da zamisli gledanje ovekovih ponovnih ivota na Zemlji/

Putuje li ovekova dua u nadulne svetove kako valja, tad se ne sme govoriti o opasnostima takovog putovanja. Dua i ne bi postigla svoj cilj kad bi neki njeni postupci bili opasni po oveka. to vie cilj je takovog nastojanja to da se dua uini to jaom, da ona svoje sile same i da ovek postane sposoban da podnese duevne doivljaje, koji su mu nuni, hoe li da ugleda i shvati druge svetove poput ulnog sveta. ulni svet se bitno razlikuje od nadulnih svetova i po tom, to u nadulnim svetovima gledanje, opaanje i shvaanje stoje u drukijem meusobnom odnosu, nego u ulnom svetu. Ko uje pripovedati o nekom delu ulnog sveta, osetie donekle s pravom da e se do potpunog shvatanja vinuti ipak samo pomou gledanja, opaanja. Draemo da smo razumeli neki kraj zemlje, ili neku sliku, kad ih ugledamo. Nadulni svet se moe potpuno shvatiti, kad se nepristrasno saslua znalaki opis. oveku treba samo opis onih, koji mogu videti, pa da shvati i doivi sve sile duhovnih svetova, koje podstiu ivot i dovoljno ga hrane. Zbiljska saznanja o takovim svetovima mogu dodue stei samo oni, koji su u stanju posmatrati izvan ulnog tela. Opisi duhovnog sveta moraju na kraju krajeva uvek poticati od posmatraa tih svetova. No i shvatanjem mogu se postii saznanja tih svetova potrebna za duevni ivot. Svakako je mogue da neko nema nikakvog vlastitog uvida u nadulne 60

svetove, a ipak potpuno razume nadulne svetove i njihove osobitosti. Razume ih tako, kako to pod izvesnim okolnostima dua mora zahtevati. Zbog toga moe biti i to da neko sredstva svoga unutarnjeg udubljivanja uzme iz blaga predstava, to ih je stekao o duhovnim svetovima. Takova je graa za udubljivanje najbolja. Najsigurnije vodi cilju. Netano je miljenje, da smeta sticanju nadulnoga gledanja, kad neko unapred sazna o tim svetovima putem shvaanja. Istina je ta vie protivno: ovek sigurnije i lake dolazi do gledanja, ako je pre toga shvatio nadulne svetove. Da li neko zastane kod shvaanja, ili se trudi da doe do gledanja, to ovisi o tom da li je kod nekoga nastupilo stremljenje za vlastitim posmatranjem, ili nije. Ako je kod nekoga nastupilo stremljenje, on ne moe drukije nego trai priiku da doista krene u duhovne svetove. A poevi od naeg vremena uvek e sve vie i vie ljudi traiti razumevanje tih svetova, jer istinsko posmatranje ivota pokazuje da ljudske due u nae doba dolaze u takovo stanje, te one bez shvatanja nadulnih svetova ne mogu doi u onakav odnos prema ivotu, u kakav bi trebalo. *** Ako je ovek na duevnom putovanju doao tako daleko, da nosi u sebi seanje na sve ono im je nazivao sebe, svoje bie u ulnom svetu, a sebe sad doivljava u nekom netom steenom ja viega reda, tad postaje sposobnim da se vine i do gledanja ivotnog toka vie ulnog zemaljskog bitka. Pred njegovim duhovnim pogledom pojavljuje se injenica da je pre ovog ulnog ivota postojao drugi bitak njegovog ja u 61

duhovnom svetu. I da u tom duhovnom ivotu lee pravi uzroci, koji su izgradili njegov sadanji ulni bitak. ovek upoznaje injenicu da je pre ovog ulnog ivota u koji je stupio kad je stekao ulno telo, ve ivio posve duhovno. Ove ili one sposobnosti i nagone i ostalo, to on ima sada kao ovek, vidi pripremljeno u bitku, to ga je proivio pre u jednom posve duhovnom svetu. ovek se gleda kao bie u duhovnom ivotu pre ulaska u ulni svet. On vidi kako to bie nastoji da ivi kao ulno, s onim sposobnostima i osobitostima due, koje je imalo i razvijalo od roenja. Greio bi, ko bi rekao: Kako bih ja u duhovnom ivotu mogao teiti za sposobnostima i nagonima, koji mi se sada, kad ih imam, nikako ne dopadaju. Ne radi se o tom, da li se dui u ulnom ivotu neto svia ili ne. Dua razvija svoje tenje u duhovnom ivotu s posve drugih gledalita, nego docnije u ulnom bitku. Znanje i htenje u oba ivota posvema je drukije. ovek zna u duhovnom svetu da mu za njegov celokupni razvoj treba jedan ulni ivot, koji onda u ulnom bitku protie moda nesimpatino i teskobno. No on ipak tei za tim ivotom, jer ovek u duhovnom ivotu ne trai simpatino i prijatno, nego ono, to mu treba da bi ispravno razvio svoj vlastiti bitak. Slino je tako i s onim, to se oveku deava u ivotu. ovek vidi svoju sudbu i gleda kako si je pripremio u duhovnom ivotu simpatine, ali i nesimpatine uzroke, usled kojih proivljava u ulnom ovaj ili onaj sretni ili bolni doivljaj. Moe oveku, dok se doivljava samo u ulnom ivotu, izgledati neshvatljivo i to, da je ovaj ili onaj ivotni poloaj sam izazvao. No on je u duhovnom ivotu imao ono, to se naziva nadulnim uvidom, i taj ga je doveo do toga da si je rekao: Ta mora proiveti i jako bolne i nesimpatine stvari, jer e te samo takovi 62

doivljaji dovesti za stepen dalje. Iz pukog prosuivanja po ulnom ivotu nikad ne moe ovek saznati, to prinosi neki zemaljski ivot napretku njegovog celokupnog razvoja. Tek kad ovek upozna duhovni ivot, koji je prethodio zemaljskom ulnom ivotu, pred njegovim se gledanjem pojavljuju razlozi, zbog kojih je, dok je bio u duhovnom ivotu, teio za ovakovim nainom ivota ili onakovom sudbinom u ulnom bitku. Ti razlozi nas vode k nekom preanjem zemaljskom ivotu, koga smo proiveli u prolosti. Prema tome, kako je protekao taj ivot, kakova je iskustva i sposobnosti ovek stekao u njem, teio je on u sledeem duhovnom ivotu, da u jednom novom zemaljskom ivotu popravi nepotpuna iskustva, da izgradi neizgraene sposobnosti. ovek osea u duhovnom ivotu pre roenja nepravdu, koju je npr. naneo nekom oveku na taj nain da je poremetio red u svetu, i da je sada potrebno u jednom daljem ivotu iveti s tim ovekom u isto vreme. Tako e se u stanovitim odnosima prema njemu nepravda popraviti. Kad se dua dalje razvije, proiruje se pogled na niz proteklih ivota. Na taj se nain dolazi promatranjem do spoznaje pravog toka ivota vlastitog ja, kome smo podreeni. oveku se otvara pogled na to, kako u ponovnim ivotima na zemlji prolazi kroz svoj celokupni ivot, i kako se izmeu ponovnih ivota na zemlji nalaze isto duhovni ivoti, koji su vezani sa ivotom na zemlji zakonitou. Na taj nain spoznaja ponovnih ivota postaje doista posmatranjem. /Samo treba spomenuti, da bi se mimoili esti nesporazumi, ono to sam prikazao u svojim ranijim spisima. Celokupni ivot ovekov ne protie na taj nain, da se ivot uvek ponavlja. Izvestan broj puta se dogaaji tu ponavljaju, ali 63

se pred njih i na njih nastavljaju sasvim drugi naini postojanja, i sve se to pokazuje u svom celovitom toku kao razvoj pun mudrosti./ Spoznaja da se ovek razvija kroz ponovne ivote moe da se stekne razumnim promatranjem ulnoga sveta. U mojoj knjizi Teosofija i u mojoj knjizi Nacrt Tajne Nauke, kao i u nekim manjim spisima, pokuao sam dati dokaze za ponovne ivote i njihovu meusobnu vezu. Ti su dani u onom obliku, u kome je pisana prirodo-znanstvena nauka o razvoju i njezina znanstvena razmatranja. Trebalo je pokazati da dosledno miljenje i ispitivanje, koje zaista konsekventno do kraja vodi prirodo-znanstveno istraivanje, i ne moe drugo nego da misao o razvoju, to su je donela poslednja vremena, na taj nain primeni na oveka da veli: Pravo se bie, duevna se individualnost ovekova, mora smatrati neim, to se kroz ponovne ivote u ulnome svetu razvija dalje, a da izmeu tih ivota lee isto duhovni ivoti. Dokazi, koje sam tamo1 pokuao dati, mogu se prema svojoj prirodi mnogo dalje izgraditi i upotpuniti. Ali se s pravom moe tvrditi da dokazi na tome polju imaju sasvim istu znanstvenu i spoznajno teoretsku vrednost, kao oni, koji se inae nazivaju prirodo-znanstvenim dokazima. Nema niega u znanosti o duhovnome, to se ne bi takvim dokazima moglo podupreti. Dodue treba rei da ti duhovno-znanstveni dokazi mnogo tee nailaze na priznanje od prirodo-znanstvenih, ali to nije zato, jer bi oni bili manje strogi, ve zato jer ovek stojei pred njima ne osea tlo ulnih injenica, koje mu u prirodnoj znanosti olakava priznanje tih dokaza. Ali to nema nita zajedniko s dokaznom moi samom.
Vidi npr. knjigu Dr. Rudolfa tajnera Reinkarnacija i karma koja je izala na naem jeziku u izdanju Antropozofske biblioteke.
1

64

I onaj koji moe nepristrasno da prirodo-znanstvene dokaze uporedi duhovno-znanstvenim dokazima, koji su mu dani na isti nain, taj e moi da se uveri o vrednosti njihove dokazne moi. Tako se onome opisu, ponovnih ivota to ga posmatra duhovnih svetova moe da dade iz svojih gledanja, moe pridruiti i ono, to se takvim dokazima moe potvrditi. Jedno moe pomoi drugome, da bi ovek samim shvaanjem stekao osvedoenje o ponavljanju celog ljudskog ivota. Pokuao sam ovde pokazati put, koji prevazilazi samo shvaanje vodi nadulnom gledanju toga ponavljanja. ***

POGOVOR UZ PONOVNO IZDANJE /1918/

Ve se iz samih navoda druge meditacije moe videti, a to e se iz sledeih navoda jo jasnije pokazati, da duevni put, o kome je bilo govora u ovom spisu, najenerginije odbija svaku takozvanu vidovitost, koja se temelji na bolesnim ili neobinim telesnim prilikama. Na tome se putu iskljuuje sve vizionarno ili medijumistiko, to nastaje iz gore pomenutih abnormalnih prilika. Takvi duevni sadraji izlaze iz jednog raspoloenja ovekove nutrine, prema kojima ulno zameivanje i miljenje, koje se na takvo zameivanje oslanja, predstavljaju jedno vie podruje. Tim se zameivanjem i takvim miljenjem vie ivi u nadulnome podruju i ovek je vie neovisan od svoga tela, nego to je to onda, kad nepravilni ustroj tela postavlja pred duu obmanjivi sadraj. Takav obmanjivi sadraj izvire iz procesa, koji bi zapravo trebali da slue telu, a koji na bolestan nain odlutaju od svog prirodnog zadatka, te tako oveka dovode do predstava, koje nemaju podloge ni u vanjskom zameivanju, ni u vlastitoj delatnosti volje. Meu duevnim delovanjima, koja se nalaze u obinoj svesti jedino je miljenje sposobno za to, da se odcepi od zameivanja i da dovede do samostalnog delovanja, koje nije vezano na abnormalne pojave u telu. Ovo, na to se ovde misli, kad se govori o vidovitom gledanju, ne vodi pod te duevne ugoaje, dublje u organske funkcije, ve se tu prodire u via podruja, koja poinju sa miljenjem, to ga dua unutarnje obasjava i koje je ovladavano voljom. Iz tog miljenja kojim sam ovek vlada razvija dua vidovito gledanje. Miljenje slui

65

66

gledanju na uzor. Ono to se u ovim meditacijama opisuje kao gledanje razlikuje se sasvim bitno od pukog miljenja. Ono vodi iskustva o nadulnim svetovima, do kojih miljenje ne moe prodeti. Ali ivot to ga dua u tom gledanju razvija, ne sme da bude drugi, nego to je bio onaj, koji je dua bila razvila u misli. S istom svesnou, s kojom dua ivi u jednoj misli, s kojom prelazi od jedne misli k drugoj, ona mora da ivi u gledanjima, i u svojim prosvetljenjima. Dodue, dua se k tim gledanjima odnosi potpuno drugaije nego to se odnosi k obinoj misli. Duevni odnos jednog vienja prema zbilji, koja tome gledanju odgovara, slian je odnosu, to ga predstava seanja ima prema zbilji, na koju se sea. Ali ma da je tako, ipak je u gledanjuu vano, da za vreme dok to gledanje postoji u dui uopte ne deluje snaga seanja. Ono, to je ovek jednom sebi predoio, on moe obnoviti u svome seanju, pa makar ta predstava bila puka slika fantazije. Ono, to je ovek saznao vidovitim gledanjem, to u onom momentu nestaje iz svesti, kad prestaje gledanje. To se dogaa uvek onda, ako se duevnoj snazi gledanja nije pridruila ona druga, koja e u dui opet razviti iste uslove gledanja, koji su doveli do samog tog gledanja. ovek se moe setiti na te uslove i tako moe ponoviti gledanje; ali se ovek ne moe neposredno setiti na to gledanje. Onome koji je doao do potrebnog uvida u te stvari, upravo se tim uvidom daje sredstvo da upozna injenice, koje odgovaraju njegovom gledanju. Kao to se ovek moe setiti na jedno opaanje, na jedan doivljaj, a da tim seanjem nije sam proiveo to opaanje, tako je to i s onim, to pri gledanju ostaje za seanje. U seanju ne ostaje uporite toga gledanja. Na taj nain prepoznajemo da, kako pravo zameivanje u ulnom svetu nije samo iluzija, tako nije ni 67

nadulna injenica, koja tome gledanju odgovara. Ovde zapadaju u zabludu ljudi, koji se nisu dovoljno upoznali s biem vidovitosti, o kojoj se ovde govori, koji ono to se ovde govori posmatraju samo izvana prema unapred utvrenim predrasudama. Oni misle da ono, to se javlja u vidovitoj svesti, poiva na igri fantazije, ili na nekom tkivu iz samih predstava, koje se kao val uzdiu iz podsvesnih dubina due kao neko nejasno seanje. Takvi prosuivai neznaju da zaista vidovita svest ivi samo u takvim sadrajima due, koji nikad ne poniru u organske dubine, koji sami po sebi i ne mogu da poniru, jer se ve u nastajanju opiru sudbini da budu zahvaeni bilo kakvom snagom oseanja. Dalja osobina vidovitog ivota sastoji se u tom da se njegov tok vanim oznakama odvaja od obinog duevnog ivota. U obinom duevnom ivotu vebanje igra plodnu ulogu. Onaj, koji ponavljajui obavlja neki posao, taj uveava svoje sposobnosti i on e to dalje to spretnije izvesti taj posao. Jer, zar bi bio mogu napredak u ivotu, zar bi bila mogua umetnost, ili ma kakvo uenje, kad se spretnost ne bi mogla postii vebanjem? Ali to ne vredi za sticanje nadulnog gledanja. Onaj, tko je jednom doao do nadulnog iskustva, taj time nije postao spretniji, da bi ponovo mogao doi do toga iskustva. Kad je jednom doao do njega, tad to postaje razlogom da mu se to iskustvo uklanja s puta. Ono ga na neki nain izbegava i on mora pribei k stanovitim duevnim vebama, koje e njegovoj dui dati jau snagu za ponovno iskustvo, nego to je bila ona snaga, kojom je ovo prvi puta doivio. Poetnici u nadulnome duhovnome svetu doiveti e na toj injenici izvor tekih razoarenja. Srazmerno se vrlo lako mogu stei prva nadulna iskustva, ako se upotrebe vebe, koje e u smislu, u 68

kome su u ovoj knjizi navedene, dovesti do jaanja due. I ovek se veseli svome napretku. Ali e ovek brzo opaziti kako se ista iskustva ne ponavljaju. I ovek e se u svojoj dui prema nadulnome osetiti kao prazan. Ovde se radi o tome da ovek bude svestan: Napori, koji su prvi puta doveli do tog rezultata, ne deluju i drugi put, ve treba da deluju jai, esto sasvim drugojaiji. Treba prodreti do uverenja da su zakoni nadulnog doivljavanja u mnogim sluajevima drugi, a esto i suprotni od fizikih. Ali se treba s druge strane uvati toga, da ovek stvori zakljuke da se o nadulnom doivljavanju moe togod saznati tako da se dogaaji tamo zamiljaju kao nalije /Umkehrung/ odnosnih ulnih procesa. Kakve su te stvari u pojedinanom sluaju, to treba prozreti nadulnim iskustvom. Trea oznaka nadulnog iskustva jest to, da gledanja zasvetlucaju pred vidovitom sveu u jednom momentu, koji se vremenski jedva moe meriti. Moe se rei u momentu, u kojem se pojavljuju, ve su opet i nestali. Samo brzo osveivanje, pozornost, koja se brzo moe uperiti na promatranje, mogu da dovedu do gledanja. Onaj koji u svojim duevnim sposobnostima ne razvije brzu prisutnost duha, brzo obraanje pozornosti, taj dodue moe imati vienja, ali on o tome nita ne e znati. Tu lei razlog zato ljudi nadulni svet u tako velikom opsegu negiraju, kao to to ine. Jer nadulno doivljavanje zaista je mnogo vie raireno, nego bi ovek obino mislio. Optenje oveka s duhovnim svetom u svojoj je sri neto opte ljudsko. Ali treba mukom stei sposobnost kako bi se hitrom snagom svesti prepoznao i sledio taj odnos. U obinom ivotu ovek se moe osposobiti u tome smislu, ako se veba da u stanovitim poloajima ivota brzim prosuivanjem onoga to je pred njime stvori odluku za in. Tko se u takvim ivotnim 69

poloajima privikne na to, da uvek promeni svoju odluku, ko se privikne na oklevanja, koje ne vodi nego do gubitka vremena, ko se privikne na to da uvek veli bi li to uinio ili ne bi? taj e se iz tog obinog ivota na vrlo lo nain pripraviti za promatranje duhovnog sveta. Onaj koji doe do toga da ve u ovome ivotu, ako je to potrebno razvije prisutnost duha, taj e tu prisutnost duha uneti u nadulno doivljavanje, u kome je ona neminovno potrebna. Kad bi ovek onakav, kakav je u obinom ivotu, imao sposobnost nadulnog doivljavanja, tad bi on bio nesposoban za svoju zadau u nadulnome svetu. Na blagotvoran nain moe on doi do nadulnih sposobnosti samo tako, ako ih razvije iz jednog zdravog ivota u ulnoj zbilji. Onaj, koji misli da e se pribliiti nadulnome svetu tako da se odvrati od ovoga ivota osobinama osobenjaka, taj je na krivome putu. Pravo vidovito gledanje odnosi se prema zdravim delovima obine svesti, kao to se ta svest odnosi prema svesti sna, iji sadraj stupa pred duu u oblicima snova. Ali kao to nezdravi san smeta obinoj svesti potkopavajui je, tako se na temelju ivotu neprijateljskog, nepraktinog vladanja u ivotu obine zbilje, ne moe razviti zdravo vidovito gledanje. to vre ovek stoji u ivotu, to razumniji je on prema zadaama obinog intelektualnog, oseajnog, moralnog i socijalnog ivota, to zdravije e biti sposobnosti due, koje e se razviti iz takvog ivota, koje e ga dovesti do doivljavanja nadulnog sveta. Ove meditacije htele bi da govore o takvom zdravom vidovitom gledanju. Na putu, to ga one opisuju, i koji uvire u spoznaju nadulnog sveta, ne moe se nai ono bolesno, u zlom smislu vizionarno i fantastino. *** 70