1

MOMO KAPOR IVANA

Copyrights by Momo Kapor Urednik Despot Despotovi Likovni urednik Pera Stanisavljev Bura

Ovo je prva knjiga o ljivovici. Proitao sam gomilu knjpga o francuekim konjacima i ampanjcima, panskim vinima, kotskim i kanadskim viskijima, ali jo nisam sreo knjigu o naem nacionalnom piu koje nas vie od bilo ega izdvaja od ostalih naroda. Jer kada se napijemo prepeenice zaista postajemo nebeski narod; itavo nebo nam se zavrti u glavi..." Iz intervjua Mome Kapora listu Blic (13. januar 2001)

1.

- Rat je zavren! - kazao je Major. - Naa jedinica je rasputena. Moete zadrati samo lino naoruanje, ostalo predajte... Znai, to tako izgleda, mislila je Ivana, stojei u stroju Crvenih beretki. Bila je, kao i ostali, odevena u maskirnu uniformu koja je na svojim izbledelim arama nosila tragove gara, kie i praine mnogih bitaka. Na nekoliko mesta nogavice i peevi bluze bili su pocepani tragovi kuruma koji su kroz njih proli. O boku joj je visio pitolj - duga devetka, a o pasu, dve rune bombe, kaikare. Oslanjala se na poluautomatski karabin, iji joj je kundak dodirivao crnu izmu to je ve odavno izgubila sjaj. Njena crna, kovrdava kosa, bila je kratko podiana, kao u deaka, a pogled, krupnih zelenih oiju, odavao je i tugu i razoaranje i bes, ali i zrelu lepotu dvadesetsedmogodinje ene ije se bledo lice, istaknutih jagodica, veoma razlikovalo od ogrubelih, preplanulih lica njenih drugova, ratnika. Svi su gledali u vrhove izama. Po padinama planine, dogorevale su kue seljaka koji su ih sami zapalili, pre naputanja i odlaska u neizvesnost izbeglitva. Cesta uz planinu bila je zakrena traktorima s prikolicama, konjskim i volovskim zapregama, natovarenim oskudnim pokustvom, decom i enama. Kroz tu oajniku kolonu probijali su se, brundajui, vojni dipovi, tenkovi, borna kola i vojska u povlaenju. Dim se sputao ka gradu u kotlini to je blistao staklima i krovovima kao veliki, prostrti sag. Prva linija na kojoj su se nalazili zvala se Zlatite, a grad, u dolini, Sarajevo. Dan je bio prozrano vedar i prohladan. Na nagnutom, zaglavljenom i nagorelom tenku, pisalo je ispod zarale kupole, belom bojom: NE PRILAZI MI, MOGU DA UMREM I SAM. Pokraj Majora, ljudeskare s velikim, monakim krstom na crnoj pantljici oko vrata, sedei na prevrnutoj konzervi, demekasti bataljonski pisar je prozivao sa spiska poloenog na sanduk municije, jednog po jednog borca. Iza njega, u nestvarno belim kombinezonima, s bedevima na grudima, stajala su tri posmatraa Ujedinjenih nacija; dva visoka plavokosa mukarca i krupna riokosa ena s pegama na licu - zapadni aneli, sleteli sa neba na ovo zgarite sveopte nesree. Mukarci su u rukama, na podmetaima sa tipaljkama, drali spiskove, a ena je prevodila. Crvene beretke su jedna po jedna prilazili pisaru i polagali na zemlju pred njim duge cevi koje je jedan vojnik slagao u kupe. Prozvani bi priao, poloio oruje, odgovorio na pitanja iz formulara, pa bi mu pisar izbrojao sveanj novanica - tri zaostale plate. Pokraj Ivane je stajao visok, mrav, povijen mukarac dugih, tuno oputenih riih brkova, ekajui na red da bude pozvan i da preda svoju puku. - Orlovi Pavle! Pogledavi sauesniki u Ivanu, istupio je dva koraka i poloio puku kao i drugi. Jedan od posmatraa apnu neto eni u belom, pokazavi na pas crvene beretke, pa ova upita pisara zato taj vojnik ne preda i municiju u plitkim konim fieklijama oko pasa? - To nije municija, gospo o - ree joj pisar. - Nego ta je? 4

Rekli ste da se moe zadrati lino naoruanje. To je eksploziv za linu upotrebu nasmeja se. - Svejedno, neka ga preda. - Ako elite da mu ga oduzmete, moraete to da uradite sami. ena prevede njegove rei posmatraima koji prebledee i ustuknue dva koraka od brkajlije. - Oh, my god! - promuca jedan od posmatraa. - Walking bomb. - Zato to nosi? - upita ena. - Da ne padne iv u ruke neprijatelju - odgovori pisar. - Ali rat je zavren! .. - Jeste, ali njega e juriti i u miru. Saaptavi se sa kolegama, ena naredi da nastave sa radom, a Orlovi skide ruku sa detonatora na pasu i uze platu. Posmatrai, sa vidnim olakanjem, odahnue. - Jovanovi Ivana! Prila je i poloila karabin. - Godina roenja? - To dame nikad ne pitaju. Beretke u stroju se grohotom nasmejae. ena u belom je tiho prevodila posmatraima svaku re. - Mesto roenja? - nastavi pisar da ita pitanja sa formulara. - Sarajevo. Pogledala je u grad ispod poloaja, koji se lagano nalivao dimom izgorelih kua. - Narodnost? - Srpska. - Zanimanje? Setno se osmehnula: - Crvena beretka. - in? - Instruktor. - U emu? - U streljatvu. - Odlikovanja? - Zlatna medalja za gaanje malokalibarskom pukom na svetskom prvenstvu u Briselu i dve srebrne na evropskom, u Parizu i Atini, za gaanje iz pitolja. - Nisam mislio to. Jesi li odlikovana u ovom ratu? - Bila bih, da se nije ovako zavrilo! - Koliko si provela u ratu? - Od - do! - Budua adresa? - Nemam je. - Potpii ovde - ree pisar, poturivi joj formular. Potpisala se i primila, kao i ostali, tri zaostale plate. - Mirno! - komandovao je Major stroju beretki. Svi se ispravie. - Pomae Bog, junaci! - pozdravi Major gromko, tako da brda odjeknue. - Bog ti pomogo! - odgovorie kao jedan. Planinski eho ponovi nekoliko puta njihov otpozdrav. - Voljno! - komandovao je Major, pa se razioe po grupicama. Niz Ivanino lepo lice tekle su suze.

kripei gumama dipova, oficiri se odvezoe uz planinu izlokanim putem. Posmatrai ostadoe da kontroliu utovar oruja na kamion. - Ne plai - poloi joj Orlovi ruku na rame. - Vratiemo se mi opet... - Ne plaem zbog toga... - Nego zbog ega? - Dojadilo mi je da stalno gubim. - Nismo ovo izgubili na oruje! Nego na usranu diplomatiju. Seli su na balvan pokraj puta. Sarajevo im je lealo pod nogama. Orlovi izvadi iz futrole dvogled i prui ga Ivani: - Ako plae, nee moi poslednji put da vidi svoju batu. Ona podesi okulare i pronae kroz izmaglicu vrt na terasi desetog sprata novogradnje. inilo se da joj je pred nosem i da moe, ispruivi ruku, gotovo da dodirne svako stablo, ali trenutak kasnije, zamagljen suzama, vrt ieze. Kao u kakvom kaleidoskopu, zamagljenih staklia, ugledala je ponovo svoj jueranji svet. Videla je deseti sprat novogradnje na Marindvoru, svoj vrt i mua Olega. Bio je arhitekta, druga generacija Ivanova ro enih u Sarajevu gde je posle Oktobarske revolucije izbegao njegov deda Vsevolod, pukovnik ininjerije u carskoj vojsci. Krhke grae i veoma svetle kose, liio je na Sergeja Jesenjina, ije je stihove oboavala kao gimnazijalka. Kao da je sve svetlo, koje je uspevalo da se probije u ovaj maglovit grad, skupljeno u jedan zrak, padalo na njegovu zlatnu kosu, izbijajui mu ak i iz svetloplavih oiju neki posebai ruski sjaj. Svi koji su ga poznavali, zvali su ga jednostavno - Rus; pa ak, ponekad, i ona sama. Znali su se jo iz kolskih dana. Odrastali su zajedno, drei jedno drugo ia oku, da bi se, na kraju, i uzeli. Ta preduga ljubav krila je u sebi, zahvaljujui bliskosti i slinim pozivima, gotovo incestuoznu crtu. Zajedno su stvarali svoj dom, svijajui gnezdo, poput ptica, na krovnoj terasi desetospratnice na Marindvoru, nazivajui ga ponosno - penthausom ili superatikom. Okruivao ga je pravi Semiramidin vrt od stabala to su rasla iz buria i ardinjera. Vitki empresi, oleandri, koji su, zaudo, uspevali u ovom gradu prilino surove klime, pa ak i jedno limunovo stablo - davalo je pet - est plodova godinje; itava ta mala uma uspevala je da zakloni pogled na sumorne zgrade i stambene blokove to su ih okruivali, predstavljajui pravu mediteransku oazu na krovu. Negovala je svaku nenu stabljiku, a drvee i bilje, kao da je vraalo ljubav to im se posveivala. Kada bi prola kroz svoj visei vrt, okaen o nebo u senci Trebevia, on bi ivnuo. Biljke, koje bi pomilovala u prolazu, treperile bi liem ponosnije od ostalih. Razgovarala je esto s njima i nadenula im imena: Botieli, ak Prever, Vasko Popa, Serjoa, a breza se zvala Vasilisa Prekrasnaja. Pratila je rast svake nene stabljike koju je donosila na terasu kao to se prati odrastanje dece, koje nisu imali. Vodei pravi mali rat sa ostalim stanarima, uspeli su, dovla ei materijal na deseti sprat, da proire skuenu prostoriju za pranje i suenje vea u prostran superatiko, prepun biljaka i slika na zidovima. Fotosi tog izuzetno oblikovanog enterijera, objavljivani su vie puta po asopisima za unutranju dekoraciju, izazivajui zavist i mrnju. esto je, za prijatelje, prireivala garden - partije na terasi i svi su se divili, koliko njenom ukusu, toliko i predivnom spoju tog gotovo japanski rafinovanog vrta i snegova to su se odatle mogli videti sve do kasnog prolea na vrhovima brda iznad grada. Odrasla u sumornom stanu oca, udovca, koji nije dozvoljavao da se ita promeni u njihovim sobama, niti da im bilo ko od njenih prijatelja doe u goste, uivala je u svakom minutu provedenom u tom svom gnezdu na krovu, gde je bila potpuno osloboena svih zabrana. Njen otac, oficir, prava vojniina i Srbenda, eleo je sina, a dobio erku. Jo od detinjstva, podvrgao ju je pravom vojnikom drilu. Ve sa deset godina nauio je da puca iz pitolja, a sa etrnaest osvajala je klupske i republike nagrade u gaanju pukom. Zahvaljujui svom daru, proputovala je Evropu, a ceo jedan zid dnevne sobe bio je prekriven osvojenim diplomama, plaketama, medaljama i peharima. Na poasnom mestu stajala je

skupocena malokalibarska puka sa snajperom - nagrada kralja Boduena - sa njenim imenom ugraviranim na magacinu za municiju. ivela je kao u snu. Oleg je gradio kue a ona u njima, kao profesionalni dekorater, pravila enterijere. Ali sve vreme, kao da je neka nevidljiva senka lebdela nad njihovom sreom. Nije mogla da otkrije poreklo te zle slutnje, tumaei je nasleenom od predaka, ali i iznad njenih biljki, inilo joj se, lebdela je neka opasnost. I kao da je tim oseanjem prizvala zlo - ono se zaista i dogodilo. Kada je zapoelo masovno ratno ludilo po trgovima i ulicama Sarajeva, Oleg je postajao sve vie Rus, sutinski ponovo tuinac, i nije eleo da se mea ni u ta. Vie nije naputao vrt. Pao je u depresiju. Bio je graditelj, a zapo injalo je vreme ruenja. Ivana je tada postala neka vrsta spoljnjeg momka. Pretravala je, kao i druge sarajevske ene, brisane prostore pod snajperskim hicima, pokuavajui, da i pored ratne nestaice, nabavi neto za jelo. I toga dana, koji e iz osnova izmeniti njen dotadanji ivot, uspela je da, prodavi svoju zlatnu narukvicu na Baariji, nabavi bajatu veknu hleba, bocu mineralne vode, sto grama kafe i dragocenu vezu mladog luka. Nosila je taj skupoceni plen u plastinoj kesi, kao i ostali. Kese, koje su postale retkost, bile su njihov jedini prtljag. Pred novogradnjom gde je ivela zatekla je grupicu radoznalaca, okupljenu oko male lokve krvi na asfaltu. I pre nego to joj je iko ita rekao osetila je, po stranom bolu u utrobi, ta se desilo. Predoseala je jo od samog po etka rata da e se to kad - tad dogoditi u njenom rodnom gradu, u kome je vladalo sveopte bezvla e, tanije, vladavina rulje. Sve ee se deavalo da nekog pojede mrak i usred bela dana. Ljudski ivot je vredeo manje od pakle cigareta. Komija ispod njih, jedan stari musliman prefinjenog begovskog lica, dade joj znak da mu prie u stranu. vrsto joj je stegao miicu i, prestravljen, apatom ispriao ta se dogodilo. Grupa mladih mudahedina upala je u njihov stan i bacila gospodina Rusa sa terase dok je ona bila na pijaci. Zatekao se sluajno prekoputa, na ulici, i video kako ga guraju preko ograde. A, gospodin Rus se uope nije otimo! Nije ni viko! Nita! Ko da je sam skoio!" Zato njega? Kome je on smetao? Ko zna? Moda je neko od stanara naruio mudahedine - ubice, optuujui njenog mua da je srpski snajperista koji puca po prolaznicima, zaklonjen svojom gustom batom na krovu? Pronali su sigurno karabin, koga nije ni skrivala, i to je bilo vie nego dovoljno. Glava se u to vreme gubila i za manje stvari. A moda je to bio i ovaj lukavi, na izgled dobri starac, to je stanovao u skuenoj garsonjeri, dok su oni imali itav sprat, zavidei im na toliko velikom prostoru? Pobiti Srbe - najjednostavniji nain da se doe do njihovih velikih stanova. Ko zna? Upitala je starca gde su odneli telo, a on joj ree da ne zna, verovatno ih bacaju u Kazane, jame na uzvienju iznad grada. Svi su znali da su stotine njih zavrili u toj zajednikoj grobnici o kojoj se samo aputalo. - Ne penjite se gore! - upozorio je. - I vas e baciti ozgo. Bjeite kud znate! Najvanije je da insan sauva ivu glavu! Prola je, tako, pokraj svoje zgrade, kao da se, kao i ostali, samo naas zadrala da vidi lokvu krvi. Oseala je kako joj lea probadaju pogledi onih ispred kue. inilo joj se da je gledaju kroz snajpere. Koraala je naizgled odmerenim hodom, dok joj je srce udaralo kao ludo, a hladan znoj klizio niz kimu. Prolazila je pored barikada i naoruanih momaka u konim jaknama, trenerkama i prljavim patikama debelih onova. Nosili su minue u uima i zelene poveze preko ela. Niko nije nalazio nita posebno sumnjivo u eni to se, o igledno, vraala sa trnice, nosei plastinu kesu iz koje su izvirivala pera mladog luka. Verovatno je jedna od njihovih, onih to stanuju u oblinjim zgradama. Koraala je potpuno nesvesna da uopte hoda, kao dnevni somnambul, lica sleenog od uasa, ali bez ijedne jedine suze. Nije znala kuda ide; same noge nosile su je uzbrdicom to vodi ka Trebeviu. U brda. U umu. to dalje od ove kotline, pune ubica. Takoe nije znala

da li je prema planini vuku uas i strah ili nepodnoljivo gaenje, samo da se to pre izvue iz ovog runog sna. Ne isputajui kesu, prola je, tako, kroz sve kontrolne punktove i strae i najzad, posle dugog peaenja niijom zemljom, preicama i opustelom planinskom cestom, kojom je, nekad, odlazila na skijanje, a niz koju se sputala sankama u grad, kada je bila mala, ba ovde, na Zlatitu, naila je na prvu patrolu sa oznakama vojske Srpske Republike. I tek tada iz nje provali oajanje. Zavitlala je kesu dole u pravcu grada, pala na kolena, i poela da udara akama o drum, a iz njenih grudi izvio se straan jauk, koji prenerazi i vojnike, ve navikle na sline prizore. A zatim je izgubila svest. Probudila se u drvenoj planinskoj kui, pretvorenoj u vojnu bolnicu, gde je dobila injekciju za smirenje. Provela je u njoj nekoliko dana, ne progovorivi ni jedne jedine rei. Ostala je bez ikoga i iega na svetu. Oteli su joj mua, vrt, knjige, slike, diplome i medalje, uspomene, pa ak i fotografije u porodinom albumu, iz kojih bi, moda, jednoga dana, mogla da rekonstruie svoj bivi ivot; ostala je bez prolosti i bez budunosti. Onemela je. Susrela je mnoge poznanike koji su, kao i ona, izbegli iz Sarajeva. Bilo je meu njima lekara, profesora univerziteta, pesnika i filozofa, ali i profesionalnih vojnika, kolega njenog oca. Otac je poginuo, pogoen snajperom na Obali, dok je izvlaio jedinicu iz opsednute kasarne. Primila je tu vest, gotovo hladno, bez ijedne suze. Ve ih je potroila. Tek ovde, u planini, otkrila je da je poznata, gotovo slavna - dole, u Sarajevu, njeni uspesi u streljatvu znaili su mnogo manje od onih, dekoraterskih. Streljatvo je, zapravo, prilino sklonjeno od oiju javnosti, ali ovde, na ratitu, ono je bilo mnogo vie od sporta nain da se opstane. Zamolie je da bude instruktor u gaanju i da obuava budue Crvene beretke rukovanju orujem, to ona oberuke prihvati, ostajui s njima do kraja rata. Ivana vrati dvogled Orloviu. - Znai, ne vraa se dole? - Ne - odgovorila je - veali bi me na bis. A i da se vratim, ime bih se bavila? - Pa, ureivala bi enterijere ili tako neto? - Izgubila sam veru u taj posao... - ree ona, briui krajiak oka ogaravljenim prstima. Da bi ureivao neiji stan, mora da ima poverenje u trajnost kue, u tome je stvar. Videla sam ih i suvie mnogo sruenih. - ta e? - ree filozofski Orlovi. - Cigaru. On joj je zapali. - Sluaj, oduvek si mi zavidela na njemu - ree izvlaei iz dubokog depa uniforme blistavi, s jedne strane seiva nazubljeni no. - Uzmi ga za uspomenu, meni vie nee trebati ree, opipavi pojas sa eksplozivom. - Otkud zna da sam ga elela? Propela se na prste i poljubila ga u obraz. - Kuda e sad? - Ne znam - ree ona i jo jedanput se okrenu da poslednji put vidi svoj grad.

2.

Stari, olupani autobus, neuverljivog naziva Strela ispisanog na bokovima, na ijem

krovu je bilo brdo prtljaga, kofera, sanduka, zaveljaja i korpi, ak i jedna deija kolica, brundao je i kripao prolazei dombastim drumom u oblaku praine pokraj dugakog reda sruenih kua to su podseale na krnjatke istrulelih zuba. Temeljno oglodane; sa njih su odneseni crepovi, prozorska krila, vrata, ak i dovratnici. Iz nekih, sruenih do temelja, iz zgarita, ko zna kako, poput spomenika iezlim domovima, dizali su se samo poaaveli ogoljeni dimnjaci. Na onim o uvanijim mogli su se videti ljudi u dotrajalim uniformama kako popravljaju krovove; rastezali su preko njih atorska krila i plastiku. Naokolo su trala bosonoga deca, igrajui se rata. Ivana je gledala taj prizor kroz mutnoprljavo staklo prekriveno prainom. Autobus je bio dupke pun sirotinjski odevenog naroda. Nekoliko starica, ubraenih u crno, oigledno je putovalo na neiju sahranu. Nosile su venac od vetakog cvea. Jedna mlada majka dojila je bebu. Mukarci odeveni napola seljaki a napola vojniki spavali su izmoreni ili su smrknuto gledali predeo kroz koji su prolazili. Invalid, praznog desnog rukava na vojnikoj koulji, naginjao je levom rukom bocu rakije, nude i je saputnicima. Bilo je pretoplo i zaguljivo. Kad jedan putnik pokua da otvori prozor, nekoliko njih povika: Zatvaraj to, ubi nas promaja!", pa on odsutade od svog nauma. Voza je do daske otvorio radio iz koga se, uz cilik harmonika, prosula pesma: Ko to kae, ko to lae, Srbija je mala, Nije mala, nije mala, triput ratovala, I opet e, i opet e, ako bude sree... Kooperni iica sa ufitiljenim brkovima, koji je sedeo na seditu pored Ivane, samo je uzdisao i ponavljao: E, nesree, e, nesree!" - Dokle putuje, eri? - upita je. - Ne znam... - Kako, jadna, ne zna? - U Srbiju - ree ona posle krae pauze. - To ti je pametno, dijete - pohvali je. - Kad god se ovdje ta desi, samo bjei u Srbiju! Samo u Srbiju! To mi je govorio jo i pokojni ed. I on je tri puta bjeao! Ali, velika je Srbija! Zna li kod koga e? - Imala sam dedu u ljivovu, kod Varoi. Ali ne znam da li je jo iv. Idem da vidim. - Tamo se pee najbolja rakija u Srbiji! - ree ia. - Bio sam ja u ljivovu. Nema e nisam bio. Svue me je bilo po svijetu. Prije onog rata znao sam stizati i do Uica! Jesi li udata? - Bila sam. - Ima li ece? - Nemam. - Jesi li gladna? 9

- Nisam. - Ajde, uzmi, zaloi se malo, daleko je Srbija. Ako nas i pute tamo... ujem da ne putaju. Stari poloi svoj mali kofer na kolena, razvije istu maramicu kao stolnjak, i izvadi komad slanine, okrajak hleba i glavicu crnog luka. Iz depa izvue malu akiju - zakrivljeni noi na sklapanje, a Ivana poklonjeni no. - Vii ljepote! - zadivi se starac uzevi ga od nje da ga bolje razgleda obrui seivo prema svetlu. Potom poe da ree slaninu nutkajui Ivanu da jede. - Za Srbina ti je, dijete, no najvanija stvar u ivotu! - govorio je punim ustima. Njime, rjeemo, sijeemo kruv, luk, lubendinju, a more se njim i eljati tap ili sjei nokti, podsjecati brkovi, a neki, gledao sam i to, njim akaju i zube... njim se siroma oek brani od napasnika, a evo, i slanina se more jesti, to narod pjeva ep, ep u slavinu, no, no u slaninu!" Svata se more sa dobrijem noem! A, ovaj tvoj, Boga mi, najljepi je to sam ga dosad drao u rukama... vakala je odsutno, gotovo mehaniki, putujui drumom na kraju rata, na poetku neizvesnog mira.

10

3.

Izanala "Strela", ije je delove izgleda jo samo boja drala na okupu da se ne

raspadnu, brekui i dimei, zaustavi se pokraj puta to prolazi kroz valovite breuljke sa poljima malina. Na sprejovima iaranoj plavoj metalnoj tabli, ko zna zbog ega izreetanoj kurumima, jedva se naziralo ime sela: LJIVOVO. Jedini putnik koji je izaao na ovoj stanici po potrebi" bila je Ivana. U tom trenutku dva velika crna nisanova dipa, urliui snanim motorima, dojurie do zaustavljenog autobusa. Delovali su zlokobno, crni i blistavi, usred osunanog proletnjeg predela. Dok su usporivi obilazili autobus, Ivana vide i njihove putnike - do glave oiane snane mukarce u konim vindjaknama i sa debelim zlatnim lancima prebaenim preko koulja. U nju se zagledae i dva blago osmehnuta Japanca, pored kojih je sedeo krupan plavokos ovek u belom prsluku, a zatim dipovi punom brzinom odjurie niz drum, ostavljajui za sobom oblake guste, bele praine. Nosei na leima mali sivomaslinasti ruksak, skrenula je jedva vidljivim puteljkom to je kroz polja vodio prema plaviastim breuljcima u daljini. Koraala je stazama kojih se seala kao kroz maglu; lipe, to su nekada, kada je jo kao devojica dolazila ovamo, bile vitka mlada stabla, sada su se pretvorile u visoko drvee gustih kronji i irokih debala. Pokraj ve gotovo iezlog u travu zaraslog puta stajali su nahereni krajputai sa likovima brkatih seljaka i vojnika pod ajkaama. Zaustavi se pokraj jednog, dodirnuvi ga prstima. Ispod figure brkajlije bile su uklesane rei: OVDE POIVA SEKULA JOVANOVI. ISPUSTI LETA GOSPODNJEG 1875. PLEMENITU DUU U PRISUSTVU VLASTI. Kao da je zaronila u kakvu izgubljenu, zelenu oazu, nestvarnu po sveini, miru i tihom spokojstvu. Ovde je vreme, izgleda, stalo. Pela se kroz ljivik dobro poznatom stazom prema kui, kroz travu koja joj je sezala do pasa. Izgleda da se niko nije koristio ovim starim putem na kome je pod nogama oseala dve plitke utisnute brazde kolskih tokova. Prolazila je kao kroz zeleni tunel ispod zapletenih kronji starih ljivovih stabala. Jedini koji joj poelee dobrodolicu bili su rojevi muica to je, kao zunzarajua pratnja, dopratie do vrha brega gde je stajala oronula kua Jovanovia obrasla u brljan, ija se silueta avetinjski ocrtavala prema nebu. Zelene puzavice, to ne gube lie ni usred zime, obmotavale su ovo trono drveno zdanje na temeljima od kamena, poput dotrajalog, mestimino pocepanog, kunog ogrtaa, izdaleka nalik na zelene halate starih ruskih spahija. Na prozorima gornjeg sprata, na maloj krovnoj sobi kose tavanice, gde je nekada spavala i sanjarila itajui raskupusane ljubavne romane, stakla su bila polomljena a plave aluzine tuno su visile sa izvaljenih arki. Puzavice iz vrta, koje se ikljale uz kuu, obavijale su poput zmija drveni trem koji su nosili troni razjedeni stubovi kapitela izrezbarenih, ko zna zbog ega, u kitnjastom, mavarskom stilu. Ovo naputeno zdanje, obraslo u trnovite ivice, kao da se branilo svojim 11

bodljama od neeljenih posetilaca, ekajui neku princezu da poljupcem razbudi usnulog ljivovskog princa. Na blagom, prolenom povetarcu kua je treperila liem to joj je prekrivalo zidove i trem, kripei, gotovo cvilei, otrgnutim drvenim alonima. Nasred staze, obrasla u korov i gustu travu, leala je razvaljena zarala kapija od kovanog gvoa, a pokraj nje gubili su se u iblju i ostaci ograde. Kao nemi svedoci, preostali iz doba moi jo su uvek ponosno trali samo kameni stubovi od peara. Prolazei kroz njih, kao kraj jedinih uvara, Ivana spazi veliki starinski klju, besmisleno okaen o zarali klin. Skide ga i odmeri njegovu teinu na dlanu, a zatim ga gurnu u dep. Nenavikla na ljude, uznemirena Ivaninim koracima, sa raspuklog kamena praga, kroz travu lenjo otpuza jedna duga belouka prema potoku iji je ubor ispunjavao proleni vazduh spokojnog seoskog podneva. Popela se na crvotoni trem, dotrajale daske zacvilee pod njenim izmama kao bolestan pas. Kao da joj brane ulazak u dedinu kuu, kanjavajui je za toliko dugo odsustvo, puzavice joj se zapletoe oko nogu. Jedva ih se otresla i prila vratima polomljenih stakala, ali i ona su bila branjena; bodljikave puzavice kaile su joj se za ruke, za svaki komad odee, ne dozvoljavajui joj da ue. Izvukla je no i, kao maetom, raistila prolaz. Odkrinula je paljivo dvostruka vrata, navikla u ratu da, uvek na oprezu, ulazi u naputene kue oekujui da je za njih zakaena potezna mina. Na kripavi jauk vrata gostinska soba prasnu u lepetu krila uznemirenih ptica koje izletee kroz razvaljeni prozor, usput kidajui velike paukove mree i niti to su premreavale Veliku sobu. Preko lica joj se, kao veo, zalepi pokidana pauina dok je obilazila tu pranjavu prostoriju punu vonja, bui i prolosti. Okrenula je starinski prekida na zidu, ali ovde oigledno ve dugo nije bilo struje. Pootvarala je prozore prema tremu, pa raskona prolena svetlost pokaza u punom sjaju svu propast ove kue. Na sredini Velike sobe, nasukan kao koveg posle brodoloma, stajao je teki bilijarski sto pocepane zelene oje, na pompeznim nogama u obliku lavljih apa, zatrpan liem i krhotinama lustera. U uglu se ponosno uzdizala neobino glomazna kraljica pei. Prila joj je i pogladila njeno kitnjasto, trbuasto tuano telo, zagledavi se u reetku na vratima loita koja bi, kada je osvetli plamen, oivljavala kolo nagih ena to bi senkama zaigrale po tavanici. Na suprotnoj strani prostrani veliki krevet, bez madraca, jo uvek se zlatio svojim mesinganim kuglama i ornamentima na uzglavlju. Iznad njega su je, ispod nakostreenih obrva, prekorno gledale oi deda Gvozdena, iju strogost kao da je pokuavala da ublai baba Dafina pomirljivim osmehom na licu sa uramljene retuirane brane fotografije, umrljane ispljuvcima muva na napuklom staklu. Du zidova, stajalo je poreano dvanaest stolica pranjavog tapacirunga - provincijski alt-daj s poetka veka - nametaj bez koga se nije mogla zamisliti nijedna imunija kua. Te stolice, izlizanih konih sedita, kao da su ekale zvanice za bal vampira. Nalazio se tu i trpezarijski kredenac, kroz ija su se bruena stakla, iza zavese od pauine, nazirale porodine relikvije: slavski irak i kristalni servis za rakiju, posrebrene inije i ae okovane alpakom. Fioke su bile prazne. Neko je ili prodao srebrni pribor za jelo, ili ga negde sklonio. Na zidu je visio veliki stari zidni asovnik, posiveo od praine kao pod pepelom vremena. Pompezni izrezbareni stubii nosili su kitnjasti krov, ispod koga se nalazio brojanik sa rimskim brojevima na kome je, nekada, uila da ita vreme. Ve dugo ono je bilo zaustavljeno. Oduvala je prainu, otvorila staklena vrataca i u dnu pronala kljui koji je tu uvek leao. Navila je asovnik i pokrenula mesingano klatno. Stajala je pred satom kao pred oltarom, oslukujui njegovo kucanje, sve dok ne saeka pun sat, kada se odnekud iz njegove dubine pokrenue zvona. Seala se tog melodinog zvuka iz detinjstva kada je dolazila na letnje raspuste u ljivovo. Uspavljivao je, dopirui iz Velike sobe do njenog sobika kosog krova, na spratu. Zamiljala je da su to zvona potopljene katedrale koja su pokretale plima i oseka, o emu je itala u knjizi Mali kralj od Isa.

12

Izala je na dvorite, dok se ne slegne praina koju je podigao njen ulazak meu senke predaka. Nekadanje imanje delovalo je jadno i zaputeno. Neke od pomo nih zgrada, ambar i upe, uruile su se, izgleda, same od sebe. Pomalo nakrivljene i ulegnutih krovova od starosti, jo su se nekako drale Stara kua, tala i upa za peenje rakije, okupljene oko porodinog doma kao siro ad oko ostarelog, oronulog patrijarha. Poznavala je svaku od tih zgrada, vinjagu, obore, kokoinjac - igrala se, sama sa sobom, murke, traei se po tamnim uglovima ispod slamnatog stoga pod kojim su drane alatke i razliita poljska orua, gde sada zatee zarale i polomljene: krunilicu za kukuruz, plug, drljau, sejaicu i zapletene lance ravnjae. Po zemlji su leale kose bez dralja i polomljeni srpovi. Na sredini dvorita nalazio se polusrueni bunar sa vitlom ispod razvaljenog krova. Njegove cigle, mestimino ispucale i plesnive, tugovale su to predugo nije bio korien. Ostavila je svoj ruksak na tremu i poela da razgleda ostatke nekadanjeg blagostanja. Iznenada, ba dok je otvarala vrata tale, Ivana na temenu oseti hladan dodir puane cevi. Zastala je i podigla ruke. - ta trai ovde? - dopre do nje hrapav staraki glas. Zateena, nije znala ta da odgovori. - Okreni se, al' lagano! - usledi nareenje i ona se okrenu. Pred njom je, sa lovakom dvocevkom u rukama, stajao pogrbljen starac u pohabanom seljakom odelu sa ajkaom na glavi i okruglim cvikerima na nosu zakaenim icom za ui, iza ijih su debelih stakala mirkale male suzne oice. - Seveda! - uzviknu ona spustivi ruke. - Zar je ovo dobrodolica, sa pukom? Starac je trenutak gledao u nedoumici, a onda, odbaci puku, i pohrli joj u zagrljaj: - Ivana! Punka... Jesi li to ti? Zar si iva? Stajali su zagrljeni na ruevinama jueranjeg ivota - stari sluga Franc i unuka, nekada najimunijeg oveka u kraju.

13

4.

- Kada su umrli? - upita ga Ivana dok su sedeli za drvenim astalom uz mirkavu petrolejku u Francovom sobiku u Staroj kui koja je bila podignuta mnogo ranije od glavne zgrade, napravljena od naboja i dasaka, pokrivena aom. Oskudna odea, visila je na klinovima zabijenim u drvene zidove. Mala pe, na kojoj se i grejao i kuvao, i gvozdeni vojniki krevet sa ebadima u neredu, veoma su odudarali od besprekorno odravane police ispunjene do poslednjeg santimetra knjigama, meu kojima je bilo najvie onih Antona Pavlovia ehova. Jeli su kuvane krompire, stvrduti sir i ena belog luka umaui ih u so na tanjiriu. Drugoga nieg nije bilo. - Pre etiri godine. Nisam znao na koju adresu da ti javim. - etiri godine nisam imala adresu. - Najpre ti je umro deda Gvozden, a Dafina ga nije nadivela ni mesec dana. Sahranio sam ih, gore, kod Manastira. Iguman Mojsije obavio je ta treba. Ustao je od stola i iz ugla dohvati aov. - Imam neto za tebe, ponesi petrolejku - kazao je uzevi je za ruku i izveo je na avliju. Uli su pod upu i ona mu pomoe da odmakne veliku praznu kacu. Raistio je zemlju aovom, a zatim podie etiri cigle ispod kojih se pojavi etvrtast predmet uvijen u navoteno platno. Vratili su se u Staru kuu i odmotali platno. Ispod njega je bila metalna kutija za municiju. Franc otvori njen poklopac i poe da vadi srebrni pribor za jelo za dvanaest osoba, koverat i dva svenja novanica. - Tu sve pie ta treba! Ivana polako otvori koverat i meu prstima joj se naoe posivele hartije ispisane mastilom sa kitnjastim potpisima i datumima. MOJA POSLEDNJA VOLJA - Sve je tvoje! - nastavi Franc. - Ti si jedina naslednica, ali... Ne dovri reenicu. - ta, ali? - Hoe da ti uzmu zemlju. Nisam uspeo da te pronaem, pa je optina izdala imanje kao naputeno. - Kome? - Zna li onog malog Manojla iz Donjeg ljivova? On je sada veliki gazda, najvei proizvoa malinau Srbiji! Svi su poludeli za malinama! Nije se sa njim aliti. Idu e nedelje idem i ja odavde. - Ali, ti si ovde ve vie od pedeset godina! - Ne vredi. Seveda, svi znaju da sam kod gazda Gvozdena od etrdeset i prve, kada su nas Nemci proterali iz Slovenije, i da sam im bio kao najroeniji. Kau: ta e, ovde, u Srbiji? Ti si Slovenac! Idi u Sloveniju! Sada imate svoju dravu! Kuda da idem, kad tamo nemam nikog ivog? 14

Mada je najvei deo ivota proveo u ljivovu, Francov akcenat jo uvek je bio nepopravljivo slovenaki. Niko mu nije znao prezime i zvali su ga, jednostavno, Gvozdenov Slovenac, ili Seveda, zbog uzreice koju je najee upotrebljavao u razgovoru. - Neu da kaem, ima i ovde dobrih ljudi... - nastavi on okreui meu prstima eno belog luka. - Smestie me, vele, u staraki dom u aku. Bie mi tamo dobro, kau... Moje je bilo, pa prolo! Sedeli su obasjani lampom i utali. - Nee ti nikuda odavde! - kazala je Ivana, spustivi dlan na izboranu Francovu aku. Samo preko mene mrtve!

15

5.

Raieni bilijarski sto u Velikoj sobi bio je celom povrinom prekriven rasutim
novanicama. Ivana ih je rasporeivala kao da rea neku posebnu vrstu pasijansa. Bilo je tu krupnih dinarskih novanica, koje su ve davno izgubile vrednost, nemakih maraka, vajcarskih franaka i amerikih dolara. Poela je da se smeje. Najpre tiho, a onda sve jae i glasnije. Obuzeo je neodoljiv, grevit smeh, koji bi nekome sa strane mogao da izgleda kao nastup ludila ili pla, jer su joj se suze kotrljale niz lice. itavo telo treslo se od stranog smeha, dok se rukama drala za trbuh a glavom udarala o bilijarski sto sa prekrivaem od novanica. - A, ja, budala, poverovala da sam najzad bogata! - ridala je kroz smeh. - Kad ste ovo ti i deda sakrili? - upita Franca briui suze, poto se malo smirila. On je, poput filateliste, zagledao i okretao prema svetlu prozora stari novac, mirkajui u neverici svojim kratkovidim oima iza naoara vezanim icom za uvo. - Pa, ima jedno petnaest - dvadeset godina - odgovori. - I, ta, zar to sada nita ne vredi? - Ba nita - kazala je - sve u svemu imamo trista pedeset dolara. Ostale pare su ve odavno zamenjene. Morale bi se odneti u Nemaku ili vajcarsku. Tamo bi ih, moda, promenili u banci. Ali, kako stii do tamo? Kako dobiti vizu, kada su nas zatvorili sa svih strana? Nemamo ak ni pasoe, a ja ni linu kartu! Uzela je banknotu od hiljadu starih francuskih franaka, savila je u trubu, prila kraljici pei na kojoj se kuvala orba, prinela je vatri i zapalila s njom cigaretu, odbijajui dugi dim.

16

6.

Manastir Vavedenja Bogorodiinog pokraj ljivova, zadubina nepoznatih vlastelina s

kraja etrnaestog veka, okruen gustom hrastovom umom, leao je u zelenoj dolini kao da se vekovima skriva od radoznalih pogleda. Siuna crkvica, graena od peara i opeke, sa pozelenelim bakrenim oplatama kupole, mogla je mirno da stane na dlan ktitora naslikanih na zidovima priprate ispod kojih su pisala imena Oliver, Dejan, Bratan i Konstantin. Okruivale su je tri prastare divovske lipe, pravei dubok hlad u porti svojim gustim kronjama, nalik na tri zelena suncobrana. etvrta, nekada najvea meu njima, bila je sasuena, a njene debele grane odseene odmah iznad suvog stabla, kao da su se pretvarale u ruke stegnutih pesnica, uzdignute ka nebu. Iz tog debla dopiralo je ujednaeno kuckanje nalik na udaranje detlievog kljuna, pa Ivana, privuena neobinim zvukom, prie blie sasuenoj lipi i otkri da su one poseene grane zaista ruke i da pripadaju izmravelom Hristovom telu ije je lice u gru, okrenuto nebu, izraavalo neizrecivu patnju. Hristos je izranjao iz mnotva izdeljanih likova koji su ostatak stare lipe pretvarali u predivnu ipku od drveta. Razgledala je, opinjena, iskonske oblike tih figura reljefno izdubljenih kao na totemima afrikih plemena; u toj komarnoj kompoziciji, punoj mrane fantastike, preplitale su se zmije sa pticama grabljivicama, koje su sekli brkati junaci vrstih vilica i dugih brkova, dok su ih nadletali zmajevi sa krilima slepih mieva, a vukovi klali ovce. Obilazei tako stablo, voena izrezbarenom priom na njemu, ona otkri i poreklo kuckavog zvuka: veoma mrav, ali izuzetno ilav i miiav mlad ovek, odeven u dronjke, drao je levom rukom dleto a desnom udarao po njemu malim drvenim batom, potpuno zanesen svojim radom. Bievi njegove dugake, sivkaste kose, posute trunjem piljevine, lepili su mu se za oznojeno visoko elo i lice. Dugi, vretenasti prsti vrsto su stezali primitivni alat, vezui are u drvetu neverovatnom brzinom i vetinom, kao da je u pitanju kreda, a ne staro stablo. Nije ni primetio da ima posmatraa, i tek onda kada njena senka pade na figuru ribe - devojke, ije je krljuti upravo rezbario, on se okrenu prema njoj i Ivana se sledi pred pogledom njegovih krupnih, kestenjastih oiju iz kojih je svetleo zanos pun bola. Izgleda da je i sam bio uasnut praoblicima koje je njegovo dleto, samo od sebe, oslobaalo iz skrivene sutine tog svetog slovenskog stabla, koje ih je, nekada davno, dok je bilo mlado, gledalo izbliza, zadravi im ivote u svojim godovima. Sada ih je ovaj mladi ovek oslobaao iz tame vremena zato enog u drvetu, pa se itava ta duga istorija strave i uasa pojavljivala na suncu, izrastajui u Hristov nemi krik. Sve to, u drvetu koje je bilo poteeno seenja do korena, ostajui da golo tri iz manastirske porte, kao uspomena na neka pradavna vremena i posle svoje smrti. Ivana i naivni vajar gledali su se jedno vreme bez rei, kao da se poznaju, odnekud, iz prapamenja. Tako je zamiljala starozavetne proroke u njihovoj mladosti, svetog Iliju, na primer, dok ga je hranio gavran u pustinji; iste, isturene jagodine kosti, paperjasta sivkasta brada i orlovski nos, gole, pocrnele miice i neni, krhki zglavci na rukama... Nije prozborio ni rei niti odgovorio na njen pozdrav, kao da je zavetovan na utanje dok ne obavi svoj posao zavetan od Boga. Onda se, bez rei, ponovo posvetio svom radu, a ona zakorai u crkvu.

17

Miris tamjana iz oblaka to se dizao iz kadionice, pucketanje nekoliko tankih votanica, vratie Ivanu istog asa, kada je zakoraila sa Francom u hram, u davne dane dok je sa bakom Dafinom uzbuena odlazila na jutrenje. Zapalila je dve svee - jednu za ive, drugu za mrtve. Prekrstila se i poljubila Bogorodiinu ikonu, stavivi papirnatu novanicu meu sitni to je leao na njoj. Franc se krstio po katoliki. Visoki, nestvarno mravi, pogrbljeni starac u crnoj rizi, bele brade, iguman Mojsije, obavio je pomen njenoj babi i dedi izgovarajui molitve za pokoj due unjkavim starakim glasom. Poto je izgovorio Oe na, nastavi molitvu. Razumevala je tek po neku re. Blagosloveni Bog na, svagda, sada i vo vjeki vjekova, amin. Jer je tvoje carstvo i sila i slava Oca, Sina i Svetoga Duha, amin. Sa svima svetim upokoji, Hriste, due slugu Gospodnjih, Gvozdena i Dafine, tamo gde nema bolesti, alosti i uzdisanja, ve gde je ivot beskonaan. Jedini si ti, Gospode, besmrtan, koji si stvorio i sazdao oveka a mi zemni, od zemlje sazdani u istu emo zemlju otii, kao to si Ti, Stvoritelju zapovedio i rekao: Zemlja si i u zemlju e otii... Sa freski, na zidovima, Ivanu su gledali aneli sa maevima u rukama, davno iezli vlastelini, monasi i sveti ratici sa kojih se neuteno ljutio malter. Po prvi put oseti u njihovim pogledima da su jo pre mnogo vekova shvatili sutinu ivljenja i prolaznosti na ovoj zelenoj zatalasanoj zemlji iji je potomak bila. inilo joj se da oni takoe znaju i kako e se, i kojim putem, odvijati njen budui ivot; dani, meseci i godine to su joj sueni da provede ovde. Ispruila je ruku i prstima dodirnula neravnu povrinu oslikanog zida usjajenu mnogim ranijim dodirima - dotakla je bosu nogu u sandali jednog anela, u kome prepozna svog uvara. On joj se osmehnu. Kako su joj samo jalovo izgledala sva njena predratna putovanja, obilasci znamenitosti, tvrava, crkava; hodoaa ka uvenim slikama i dvorcima... Seajui se sebe, inilo joj se da vidi neku potpuno stranu osobu. A za sve to vreme, ovde, na dohvat oiju i ruku, stajao je manastir Vavedenja Bogorodiinog, skriven od pogleda sveta u zelenoj dolini okruenoj gustom umom i stenovitim bregovima, kao da se krije od skrnavljenja slave i tatine, sa svom svojom tako jednostavnom i prisnom lepotom. Kako su samo prazno i izveta eno izgledale razglednice koje je slala, pompezni barokni ramovi uvenih platana, nalik na torte od silnih pozlata! Livrejisani uvari. Senzori koji pite kada se prie isuvie blizu remekdelu? Plaanje ulaznica? Prospekti? Zabranjivanje dodirivanja prstima. A, posle, zna se, oping sa kesama uvenih firmi. Ovde je sve tako jednostavno i prirodno, toplo, skoro porodino. Posle pomena iguman ih pozva da popiju rakijicu i kafu na verandi manastirskog konaka. Iguman Mojsije, poslednji preostali kaluer u Manastiru ije je bratstvo nekada brojalo i do trideset monaha, gledao je Ivanu sa nenou. Znali su ga po itavoj Srbiji. Dok je bio u snazi, obarao je ruku svakom deliji u ljivovu. Ostaci te snage jo su se nazirali u njegovim tromim rvakim pokretima. Kada bi drao Sveto pismo, ruke su mu vidno podrhtavale, ali kada dohvati maarske karte za koijaku igru raub, drao ih je vrsto, savreno smireno. Zamonaio se pre ezdesetak godina u Studenici, proveo punu deceniju u Hilandaru, da bi se posle Drugog svetskog rata vratio u rodno ljivovo gde nije zatekao nikog od svojih. Otpoeo je da obnavlja zaputeni manastir i njegovo preostalo dobro koje drava jo nije stigla da oduzme. ljivovani, nenavikli na ovakve kaluere, udili su se i krstili kada bi ga ugledali na starom cindapu kako prai drumom dok mu se mantija vijori na vetru, ili kako ore, sa anterijom podvrnutom i zakaenom za vojniki opasa. U to vreme liio je vie na hajduka nego na kaluera. Gajio je pele i imao najbolji livadski med u kraju. Uspeo je

18

nekako da ubedi nove vlasti, nesklone pravoslavlju, koje su raskrstile sa religijom, da uzmu pod zatitu freske ivopisca Makarija u manastirskoj crkvi i spasu ih od propadanja. Kie su, naime, lile kroz napuklu kupolu i vlaile zidove, ali Mojsije je uspeo da mu drava popravi krov i oluke i da konzervie oteeni ivopis. Uspeo je takoe i da malo po malo vrati pastvu pod okrilje crkve. Vie od pola veka bezboja izbrisalo je mnogima veru. Tridesetak godina mogli su se na prste izbrojati oni to su dolazili na nedeljnu slubu, a meu njima je tu najredovniji bio Ivanin deda Gvozden, neka vrsta preutnog zatitnika Manastira. Posle bogosluenja odlazili bi u trepezariju Konaka, pa niko nije mogao da vidi kako po astalu, sa koga je za tu priliku bio sklanjan stolnjak, pljute izlizane karte i kako, ne retko, gazda Gvozden, kada izvue slabe, ume da opsuje ak i Boga pred Igumanom, koji je blago prelazio preko toga. Na ova dva ispisnika i prijatelja kao da je na dva stuba stajalo itavo ljivovo. Njihova je bila poslednja. .. Sluila ih je pogrbljena starica u crnom ije su se ruke vidno tresle dok je nosila posluavnik sa rakijom u malim zvoncavim aicama, slatko od ljiva i hladnu izvorsku vodu. Zato ne bih ostala zauvek ovde i najzad se smirila?" pomisli Ivana. Koliko je samo godina prolo da je niko nije posluio slatkim i vodom? Iz porte je do njih dopiralo kuckanje bata i dleta, pa Ivana upita Igumana ko je taj udni ovek to delje stablo? Starac joj ukratko ispria njegov ivot. Zove se Milun i bio je sin pokojnog crkvenjaka, Tanasija Boia; inae, dobar i poten momak, ali pomalo udan i na svoju ruku. Nije ba sa sobom, kazao je. Nije se enio, niti sluio vojsku. Ve tri pune godine dubi i delje onu staru lipu. Nismo je posekli jer je pod njom, dve godine pre Karaora, 1802, tvoj predak, ivadin Jovanovi, okupio narod i poveo bunu protiv Turaka u kojoj je pola ljivova poseeno. Crkvenjakov sin, Milun, sluio je nekoliko godina kod uvenog Bogosava ivkovia iz sela Leskovca kod Stepojevca, pa je usput izuio od njega drvodeljski zanat. Uvrteo je sebi u glavu da izdelje i izdubi u toj lipi itavu istoriju ljivovskog kraja, a kada e to zavriti, ne zna se. Dolazili su neki iz Beograda i slikali ga za novine. Poto je ubog i siromaan i ivi bez igde ikoga, kad delje, pojede neto u manastiru, a jede - malo. Spava ko zna gde i ivi niodega. Iguman nikako da ga odvikne od paganskih obiaja i verovanja, koje je pokupio ko zna gde, a koje crkva ne odobrava. Bavi se gatanjem, vraanjem, skidanjem ini i uroka i isterivanjem zlih duhova, a lei, kau, i crveni vetar i srdobolju. Tvrdi da njegovi Boii potiu od Tarabia iz Kremne i da je od njih nasledio taj dar. - Svima pomae, sem sam sebi - kazao je Iguman, iskapivi rakiju. - esto ga uhvati, pa nasred sela pone da prorie! - Pa, je l' pogodi? - upita Ivana. - Ko prorie najgore stvari, uvek pogodi! - odgovori iguman. - Teko je prorei dobre... Starac je paljivo pro itao testament i vratio ga Ivani. - Poznavao sam tvoga dedu Gvozdena vie od pedeset godina... Bio je veliki vernik i darodavac. Popravio nam je Konak, a svake godine smo od njega dobijali dva bureta najbolje prepeenice... Jeste, ja sam, zajedno sa Francom, svedok da ga je Gvozden napisao pri punoj svesti. O tome svedoe nai potpisi. Ovo niko ne moe da obori. Mada, kakva su vremena nastupila, sve je mogue! Novac je Sotona... Izlazei iz porte presretnu je Prorok i prui joj neto slino malom svadbenom buketu, ali ne od cvea ve od trava. - Zaklela se trava iva, da od mrtog pravi iva! - ree i izgubi se u bunju. Prinela je nozdrvama mali buket i osetila miris neke vradbine.

19

7.

Tri dana su od jutra do duboko u no Ivana i Franc izbacivali ubre iz naputene kue i
upali korov oko nje, menjali napukle crepove na krovu i opravljali patos na tremu, zamenjujui istrulele daske novima. Bio je to za nju, koja je najpre gradila, a potom ruila, prilino udan posao - dizati staro zdanje iz mrtvih, osetiti sopstveno korenje i vezu sa precima. Oseti kako joj se, posle ko zna koliko vremena, vraa ona dragocena, ve odavno zaboravljena, energija. Napraviti svoje gnezdo, log, jazbinu! Omela je sobe brezovom metlom. (Druge nije bilo). Zalepila je pocepanu oju na bilijarskom stolu i na njega postavila veliku suvu tikvu u koju je nasula vodu i stavila dobijeni buket trave ive. Kakav - takav, sada je to, ipak, bio dom; ne ba onakav, iz asopisa La Maison Francais, ali ipak njen jedini krov nad glavom koji joj je preostao. Dve rune bombe sakrila je u jasle, ispod jaja u slami na kojima je leala kvoka. Rastavila je paljivo i podmazala pitolj i, umotavi ga u krpu, smestila u fioku kredenca. Naviknuta na mnoge opasnosti kroz koje je prola, nita nije preputala sluaju. Mada je to bila njena, dedovska kua, kretala se po njoj oprezno, kao maka, osmatrajui neprestano ljivik i prilaz sruenoj kapiji. Trzala se na svaki uanj sputajui mahinalno prste na drku noa od koga se nije razdvajala. etvrtog dana odluie da oiste zaputeni bunar. Franc je, naime, bio i suvie star da odlazi i da se vraa sa kofom vode iz potoka, a nije mogao sam da ga oisti. Kao i za ljubav, za taj posao je potrebno najmanje dvoje. Taj izvor bio je pitanje opstanka. Dok se svlaila, posle ko zna koliko vremena, ona se uzbudi sopstvenom golotinjom; pogladila je rukom kou vitkih belih bedara osetivi blago uzbuenje pri susretu bosih stopala sa travom. Sa aovom kratke drke starac spusti vitlom Ivanu okaenu za lanac od kofe na njegovo dno. Sputala se u vlanu i hladnu dubinu bunara, kao da se sputa u neki tamni tunel to vodi do srca tajne. Lanac je kripao a vitlo cvilelo, ali ipak izdra njenu teinu. Iz vode, koja joj je dosezala do kolena, gledala je izlaz iz tog mranog tunela koji kao da je bio metafora itavog njenog ivota. Nebo je provirivalo kroz srueni krov iznad bunara. - Jesi li itava, punka? - dopre do nje Francov zabrinuti glas, odozgo, sa drugog sveta. - Jesam, itava sam! - doviknu mu, a sopstveni glas joj se uini udnim u akustici podzemlja. - Kako je dole? - Isto tako mrano kao i gore. Ceo dan je grabila lopatom otpatke, pesak i mulj i tovarila u kantu koju bi Franc izvlaio i prosipao u oblinju jamu. Razgrui pesak i mulj u jednom trenutku napipa neki mali, otar i vrst predmet. Oprala ga je u vodi i na dlanu joj zablista Obilia medalja za hrabrost. Sigurno je deda Gvozden bacio u bunar da je ne pronau okupatori, ili kasnije, da je ne otkriju oslobodioci. Osmehnu se u tami; kao da je, najzad, na dnu svoje sudbine, bila odlikovana za hrabrost. Odlui da joj to staro odlikovanje od sada bude amajlija.

20

Zabavljen sputanjem prazne kofe na dno bunara, Franc i ne primeti visokog mravog mukarca sa hozn - tregerima preko koulje sa takastom leptir manom, koji mu je pomalo se klatei priao s lea, nosei preko ruke sako. Obua mu je bila pranjava od peaenja. Nosio je cipele na bosu nogu. Prosedi etrdesetogodinjak, sa kosom skupljenom u perin, bio je oigledno malo pripit. Njegov duboki, prozukli glas, kojim je pozdravio Franca, odavao je oveka sklonog piu. Pa, ipak, taj glas je na neki nain smirivao kao i pogled njegovih zelenih oiju, zenica proaranih pegama kao u make, pogled nekoga ko sa blagim umorom i setom posmatra svet oko sebe, poznajui isuvie dobro ljude i sve to mogu da uine jedni drugima. Klatei se ree Francu da je uo da se vratila mlada gospoa Jovanovi i upita ga gde je sada? - Tukaj je - odgovori Franc i poe da okree vitlo sa lancem. Iz srca tame poe da se pojavljuje Ivana, najpre njena kratka crna kosa, a zatim ogromne zelene oi, koje su izgledale jo svetlije zbog lica prekrivenog sivim blatom, a onda i njeno uzbudljivo, zrelo telo u mokroj majici koja se lepila za kou - sve do zategnutih bedara i bosih nogu sa dugim prstima, koji su bili tako neverovatno dugaki da se inilo da bi njima mogla da svira klavir. Neoekivani gost bio je sleen od zaprepaenja pred ovim enskim udom; kao da je video podzemnu Vestalku iz bajke koja je upravo izronila iz same utrobe zemlje. - Ja sam advokat Oliver Markovi - predstavi se, prilino ceremonijalno za ovu priliku. Poslao me je iguman Mojsije da razgovaram sa vama. Upravo dolazim iz manastira. Inae, ja im sreujem neke sporove oko nacionalizovanog manastirskog dobra. - Drago mi je, Ivana Jovanovi - prui mu ruku. - Oprostite, samo trenutak! Uzela je ruicu vitla od Franca, spustila kofu u bunar i odatle je izvukla punu bistre vode, a zatim je podie iznad glave i srui na telo, od ega se majica jo vie zatee preko njenih grudi i stomaka. Odmah u da doem, samo da se presvuem. Oliver je ispratio pogledom njenu mokru figuru koja se izgubi u vratima trema. Nije znao da li mu se od alkohola privia ili je stvarna. Sedeli su na tremu. Ivana ga upita hoe li moda au vode - to je jedino ime moe da ga ponudi. - Hvala. Da je voda dobra, ne bi je vadili iz kolena, i iz plua, naravno! - odbi on sa osmehom ponudu izvukavi iz depa izguvanog sakoa pljosku koju otvori i potegnu dug gutljaj, a zatim protrlja dlanom njen grli i prui je Ivani. - Dezinfekcija, a? Ovako to rade Srbi. Zar nije smeno? Zamislite, dlanom! Ivana se osmehnu odbivi pie. Dopao joj se njegov glas i neposredni, nenametljivi nain na koji se ponaao sedei na stepenicama. - Znam ta sada mislite - ree on. - Sigurno mislite da sam pijanac, zar ne? Ne, gospoo Jovanovi, zaista nisam, mada to mnogi tvrde. Uostalom, i da je tano, ta bi ovek i mogao pametnije da radi, tamo dole, u onoj palanci od Varoi, sem da pije? Moete li da zamislite kako je tamo dok padaju kie? Ali, stvar je u ovome: budui da po prirodi svoga posla svaki dan moram da obiem mnogo kua, svuda me, naravno, ponude domaom rakijom - a i ime bi drugo? Evo, sad su me nudili i u Manastiru... I sve su to, naravno, zaista sjajne domae rakije, samo je problem u tome to su jedne od dunja, druge od ljiva, tree od kruke, a etvrte... od ega ono bee, da, od kajsija... To vam je kao da ste pre podne meali votku, din i konjak, a to je jako opasno. Zbog toga sam prisiljen da nosim sam svoje pie... - A to je, naravno, vaa rakija, zar ne? - upita Ivana. - Ne, gospoo! To je viski. - Bez leda?

21

- Da je led potreban viskiju, kau kotlanani, oni bi ga tako i flairali! Led su izmislili Englezi! - nasmeja se ustima punim krupnih belih zuba. - Ali, nevolja je u tome to je traiti ovde viski, nepristojno, ba kao i ampanjac u kotskoj ili sko u ampanji! Ovo je zemlja rakije. Narodi se ne dele po nacijama, ve po tome ta piju - kazao je posle kraeg razmiljanja. - Oni koji piju vino, psuju posle toga uglavnom ene, a pivopije - ivot; rakijai, i ene i ivot, i dravu, ak i Boga! - A ta se psuje posle viskija? - upita Ivana, privuena ovom podelom. - to ga nema vie - odgovori - znate, ne kae se uzalud: jedan viski je dovoljan, dva su previe, atri, je premalo... Bio joj je zanimljiv ovaj ovek tunih oiju oko ijih je bledih senzualnih usana neprestano lebdeo smeak. Kao da je, zaista, izvukao iz bunara. Nije je pitao ni kako se nala ovde, ni im se bavi, niti ta namerava da preduzme. Nije je uopte nita pitao. Nastavljao je da glasno vodi neki svoj monolog, savreno dovoljan sam sebi. I pored pia, bio je utiv i na okupu, a gledao je sa nenou. Ve je zaboravila da tako neto zaista postoji.

22

8.

Ve nedelju dana posle dolaska u ljivovo poela je da obrauje svoj mali vrt iza kue.
Znala je: od neega treba iveti i preiveti. Prijao joj je fiziki rad, kopanje stvrdnute zemlje koja dugo nije raala i sa koje je trebalo najpre po upati korov i iblje i poravnati je, i pod bosim nogama osetiti njenu pitomu podatnost, gotovo zahvalnost to joj je povraena sposobnost da ponovo raa. Lea su joj pucala od napora dok je prekopavala taj komad zemlje Jovanovia na kome je, nekada, davno, njena baka imala najlepu i najbogatiju batu u itavom selu. Taj rad je pomalo shvatala i kao neku vrstu molitve za baku Dafinu, a sebe samu videla je kao skruenu iskuenicu koja pokuava da se odrekne i sveta i sopstvenog tela. Dok je kopala speenu zemlju motikom i riljala je aovom, nije stizala da misli na sebe i svoj raniji ivot, i to je bilo dobro. Pred njom se nalazilo samo pare zemlje koje je trebalo savladati i oploditi, nita vie. Zaspala bi sa prvim mrakom i spavala sve do zore, bez snova. Rasklimatani starinski krevet sa mesinganim kuglama, jo je bio neupotrebljiv; nedostajao mu je madrac i ostalo, pa joj je bilijarski sto u prvo vreme zamenio postelju. U tom leaju krilo se neto simbolino; zar i sama nije bila samo jedna od obojenih kugli to su se sudarale na zelenoj povrini ivotnog bilijara, nemilosrdno udarane dugim tapovima sudbine ije su krajeve drali u rukama neki daleki, nepoznati ljudi. Evo, sada je i doslovno leala na toj zelenoj mapi - popritu istorijskih zbivanja, pokrivena vojnikom bluzom, sa ruksakom umesto jastuka pod glavom, i noem pod njim. Franc je iz zadrune prodavnice nabavio seme i pokazao joj kako se sadi. Nije se meao u njen rad. Kao da je osetio da je treba ostavljati to due samu, bdeo je nad njenim poslom sa strane, paljivo, kao uitelj starinskog kova. Uz to, za sve ove godine u ljivovu, primio je mnoge osobine srpskog seljaka, a da toga nije bio ni svestan, a domaini su, po tim nepisanim pravilima, brigu o okunici i batama uvek preputali enama. Dan za danom savladavala je tako najteu lekciju, onu o zemlji, po injui da osea njenu sutinu pod bosim tabanima. Kao da je disala i izvlaila iz itavog njenog bia, iz svake pore, sve loe nataloeno u njoj. Prislanjala bi glavu sasvim uz zemlju i oslukivala njeno disanje, a uskoro primeti kako se pojavljuju prvi siuni nenozeleni listii. Gledala je izbliza neujno nicanje ivota iz malog vrta, i to joj je vraalo davno izgubljenu nadu. Ponovo je nadevala imena biljkama. Boraniju je nazvala Lejdi Dajanom, paradajz, Pikvikovim klubom, celer, lordom Karingtonom, a argarepu, Alisom u zemlji graka... Tikvice su bile matrjone, a bundevu je zvala, Alfred Hikok. Koliko je sve to bilo razliito od artificijelnosti njenog nekadanjeg vrta na betonskoj ploi terase desetog sprata u Sarajevu! To vie nisu bili minijaturni empresi, bonsai drvca i oleanderi, ve povre, koje e joj omoguiti da preivi. Drvee vie nije raslo iz ardinjera, ve prirodno, iz zemlje. Njen raniji ivot uini joj se pogrenim i izvetaenim; ovom batom nije pokuavala nikome da se dopadne i pokae svoj istanani ukus, da zadivi ili da se prikae u nekom drugom svetlu; pasulj je postao sutina, prosta kao pasulj! Ova bata se takoe razlikovala i od pnj janog obilja gradskih trnica. Tamo je uzimala vezu zeleni ili plavi patlidan, ravnoduno, bez ikakvog uzbuenja, ne znajui ni gde je 23

rastao, ni ko ga je zasadio i uzgajao. Zahvaljujui sopstvenoj bati njen ivot je povratio svoje izgubljene ukuse.

24

9.

Najvie slobodnog vremena provodila je na tremu, za dugim hrastovim stolom kome je

popravila klimave noge. Odatle se pruao lep pogled na ljivik i dolinu koju je presecala vijugava bela linija druma. Niko nije znao da je ovde. Najzad, bila je savreno spokojna. Poali to nije sa sobom povela i Orlovia: ovde ga niko ne bi pronaao do kraja sveta. Mogao bi mirno da otkai svoj dinamitni pojas i da se poteno odmori. Ko zna gde se sada krije i lomata? I sve do druma, bilo je samo njeno! Samo njeno! I drvee, i vrt i trava, i oblaci i deo potoka. Oseti se kao junakinja iz obimnih romana sestara Bronte, koje je oboavala u mladosti i ije je likove podraavala. Iznenada, iz sanjarije je tre prasak iblja kroz koje se sa mukom provlaila neka zver. Iz daljine se ula vika hajkaa koji su je gonili. Trenutak kasnije pred nju se na istinu dvorita dovue, gotovo puzei i cvilei od bola, iznemogli veliki sivi pas, meavina arplaninca i vujaka. Kada im se susretoe pogledi, ona u njegovom prepozna predznak bliske smrti; mnogo puta videla je takav isti pogled kod svojih ratnih drugova - meavinu bola, udnje za samilou i uasa pred naputanjem sveta i ivota. Ne oklevajui ni asa potra prema vratima mlekara, otvori ih i pozva ranjenog psa kome su, izgleda, bile prebijene dve noge. Prednja leva i zadnja desna. Krv na dlaci jo nije stigla da se skori. Rane su bile svee. - Doi ovamo! Doi brzo! Brzo! Kao da je iznenada ponovo srela jednog od svojih ranjenih drugara koje su pod snajperskom vatrom izvlaili preko brisanog prostora Nedaria u Sarajevu. Pas je izgleda shvatio svojim vujim instinktom da eli da mu pomogne, pa poslednjom preostalom snagom dopuza do vrata mlekara i nestade u pomrini. Zatvorila je vrata, otrala do Velike sobe, izvukla pitolj iz fioke, odmotala ga, profesionalnim pokretima repetirala svoju devetku ubacivi metak u cev, a zatim ga zadenula za pojas pantalona i preko njega navukla majicu. - Hej, ima li koga? - vikao je krupan brkajlija sa vilama u ruci. Izala je lagano na trem, podboivi se rukama. Pod prstima oseti pouzdanu toplinu drke a na koi smirujui hladnou elika. Oi joj vie nisu bile iroke i blage, ve samo dva opasna svetlea proreza na licu - pukarnici. Ponovo je bila ena - ratnik. Za ovekom sa vilama, zadihani i oznojeni, dotrae jo dvojica seljaka. Jedan je u rukama imao lovaki karabin, a drugi sekiru. vrste vilice i ekinjaste brade, stare nedelju dana, vratie je u blesku meu lica koja je sretala u ratu. - Jesi li videla neku dukelu da je prola ovuda? - upita je onaj s pukom. utei, ona pokaza rukom prema ljiviku. - to ga gonite? - upita ih Franc, izaavi na dvorite iz Stare kue. - Zakl'o kokoku! Trei mukarac, najmanji meu njima, lukavih ispranih oiju pod gustim obrvama, nakiljivi ih, zastade pred Ivanom: - Izbeglica, a? - upita je otkrivi zlatni zub. 25

- To je Gvozdenova unuka! - ree mu Franc, nata se sva trojica gotovo skamenie, kao u deijoj igri ivih slika, a onaj najmanji skide s potovanjem ajkau s glave. - Ajdemo, ljudi, da ga dotuemo! - doviknu im brkajlija sa vilama. - Ne moe on daleko sa prebijenim nogama... Sva trojica otrae niz ljivik. Kada glasovi gonia utihnue, otvorila je oprezno vrata mlekara, navikavajui se nekoliko trenutaka na polumrak. Iz najdubljeg i najmranijeg ugla ula je isprekidano dahtanje i videla iskree zenice ivotinje. Prilazila mu je polako, da ga ne uznemiri, ali na dva koraka od njega, on pretei zarea. Bio je to krupan pas, ne stariji od dve godine, nakostreene sive dlake, skupljenih uiju i podvijenog repa. Pokuao je da se uspravi, spreman da se brani, ali posle nekoliko trenutaka pade na prebijene noge i bolno zacvile. Trebalo joj je puna dva sata da ga smiri i stekne njegovo poverenje. Najpre je donela plitku asu sa vodom i lagano mu je primakla. Izmuen eu, poeo je da pije lapui jezikom, ba kao to to rade vukovi. Psi, naime, vodu piju, liui je. Oigledno, zakljui, bio je blii vuku nego psu. Nije mu znala ime, pa ga nazva Vuk. Protekli su sati i sati; nastupila je ve i no kada je uspela najzad da ga pomiluje po skorenoj dlaci i da pozove Franca da joj pomogne. Starac se bunio to se toliko bavi njim: - Na psu rana, na psu i zarasla - govorio je. Ipak, doneo je sve to je imao od lekova, a to je, kao i kod mnogih staraca, bila itava mala apoteka. Bilo je tu boica sa jodom, zavoja, flastera i antibiotika u prahu i nekoliko vrsta lekovitih trava za obloge: bokvica, podbel i kantarion. Skinuli su talska vrata sa arki i poloili ih na zemlju, vezali mu kaiem njuku, da ih ne ujede, a sa dva konopca, oko grudi i stomaka, zavezali ranjenu ivotinju na vrata, kao na kakav hirurki sto. Vuk je reao, dahtao i grio se od bolova, pokuavajui da se otme, mada je ve, izgleda, shvatao da mu ovo dvoje ljudi ele samo dobro. Najpre su mu oprali rane, posuli ih lekovima i obloili listovima bokvice, a onda mu privezae letvice oko dve slomljene noge. Oporavljao se teko i sporo. Danima je leao zatvoren u mlekaru gde su ga hranili surutkom i mladim sirom koji su kupovali po selu - starim srpskim lekom za brzo zarastanje rana, zbog kalcijuma kojeg sadri u sebi. tedljivom Francu teko je padao taj izdatak: - Prokleti Hudi - gunao je - kao da je, seveda, kokoka, pa e da nam nosi jaja! Srpski seljaci, od kojih je Franc za sve ove godine mnogo toga poprimio, imaju poseban odnos prema psima i makama (to li ih Bog stvori, kad niemu ne koriste? - znaju da kau). Make dre da bi lovile mieve, a pse, kao uvare, ne obraajui nikakvu panju na njih, nikada ih ne putajui u kuu. Ako nisu slobodni, obino su vezani dugim lancima koji im izjedaju vratove, pretvarajui ih u ive rane. Od izgladnelosti vidi im se svako rebro, dlaka im je skorena od blata, a oko otvorenih rana roje se muve. Hrane ih retko, samo otpacima i ostacima sa trpeze. ak se ni deca ne igraju sa njima kao po gradovima gde su psi ku ni mezimci i ive okrueni negom, panjom i ljubavlju i gde im se kupuje posebna, psea hrana, a veterinari bdiju nad njihovim zdravljem. Teko je biti pas u Srbiji. Ne kae se uzalud za lo ivot da je psei. Franc nije mogao da razume toliku panju koju je Ivana posveivala ranjenom Vuku, jer je, za razliku od njega, odrasla u gradu i nije na pse gledala na seljaki nain. A onda se Vuk jednog jutra hramljui izvukao na dnevno svetlo i kao da se neko vreme dvoumio da li da prihvati zov divljine ili da ostane; s mukom se popeo na trem, i izmoren tim naporom, istog asa skljokao i zaspao. Sedei na klupi, Ivana bi satima razgovarala s njim, priajui mu itav svoj ivot, poveravajui se nekome bez ostatka po prvi put. Isplaenog jezika gledao je svojim pametnim oima kao da sve shvata i odobrava, sa ljubavlju i bezmernom pseom odanou. I mada onemoao, pronalazio je u sebi dovoljno snage da

26

krupnim glasom zalaje na sve to bi prolo ispred trema ili se nasluivalo u daljini kao opasnost, ak i na Franca koji nije mogao da sakrije svoju ljubomoru. Kada za to doe vreme, skinuli su mu daice i zavoje, pa su Ivana i Vuk po eli, korak po korak, da otkrivaju imanje njenog dede u sve duim etnjama. ak ni kokoke Vuka nisu mogle da odvoje od njegove gospodarice. Najzad, nije bila vie sasvim sama. Mogla je nekoga da ljubi kada bi je obuzela iznenadna nenost izmeana sa tugom za izgubljenim ljubavima. I tako, zahvaljujui dugim etnjama sa Vukom, koji se sve bre oporavljao, Ivana poe da otkriva predele svojih predaka. Jovanovii kao da su iznicali zajedno s travama i ibljem iz same zemlje i vremena. Njihovi krajputai, nadgrobni spomenici od peara izbledelih boja i jedva itljivih natpisa, pojavljivali su se iznenada poput okamenjenih duhova du starog rimskog puta, a potom, turskog druma. Jedva vidljiva, zarasla u trave i mahovinu, ova naputena cesta kao da je stoleima spavala pod naslagama zemlje koju su sa brda spirale vekovne kie. Koata, u plitkom reljefu neveto uklesana lica, sa obaveznim brkovima i obino sa pukama ili jataganima u rukama, gledala su je irom razrogaenih tamnih oiju. Bile su to prave kamene tapije na njihovu zemlju, i ma ko da je osvajao, ma kome da je pripadala izvesno vreme, godinu, deceniju ili ceo vek, mogao je posedovati samo privremeno. Odvajkada se znalo: uvek e se vratiti neki preostali, preiveli Jovanovi i povratiti svoj posed i imetak praotaca. Ovaj put to je bila sluajno ena, a ne neki brkati ratnik, ali vratila se i postajalo joj je sve jasnije zbog ega su se mnogi osvajai otimali za ovaj deo sveta, Evrope, Srbije - prelep komad zemlje, zbog koga je vredelo boriti se do smrti. Brda obrasla hrastovim i bukovim umama iz daljine su podseala na podatna tela ena koje su se izleavale omamljene toplim letom. Obuzimala je elja da pomazi dlanom njihove hrbate, kao to je mazila gustu dlaku Vukovih lea. Kao posle neke duge, dosadne bolesti tonula je u slatki umor od te raskone lepote to je bujala i ikljala iz tame zemlje prema nebu ne obazirui se na smenjivanje civilizacija, ratove, osvajanja, istorijske promene i politiku, oseajui nekim svojim tajnim ulima da e sve preiveti i nadiveti. Svojim nezaustavljivim ivotnim sokovima razjedala je ostatke carskih drumova i kamene temelje tvrava i karaula izgubljenih u iblju i drau. Odrasla meu sivim stambenim blokovima Novog Sarajeva i jo sivljem stanu svoga oca oficira, udovca, ono to se naziva prirodom viala je samo preko kolskih raspusta u ljivovu, kod babe i dede. eznula je za morem, gde su na letovanje odlazile njene srenije vrnjakinje, a ona, inilo joj se, bila nepravedno kanjena i osuena na seoske muve zunzare i veiti zadah prevrelih ljiva u kacama. Tada jo nije bila zrela da shvati lepotu koja joj se nudila. Ratne godine provela je po prigradskim sarajevskim naseljima to su jo uvek pripadala Srbima, na obodu potkovice koja je okruivala njen rodni grad, nemaju i ni as mogunost da se opusti i udubi u lepotu nekog drveta ili busena trave. Uvek u opasnosti i pokretu, sa Crvenim beretkama koje su se borile za goli opstanak na ovom opakom smrtonosnom terenu, prolazila je kroz predele bez ikakvog drugog zanimanja za njih sem kao za mogui zaklon ili zasedu. Uostalom, boja onih bosanskih brda bila je potpuno drugaija od ovih u ljivovu; potmulo modra i tamna, maglovita ak i usred leta, ba kao i due njihovih stanovnika. I rakija, koju pokatkad nije mogla da odbije, najee na seoskim sahranama, kada se prosipa jedna kap na zemlju za pokoj due, imala je sasvim drugaiji ukus. Mnogo meka od srbijanske, imala je u sebi neto podmuklo, to je savlaivalo izgleda i najsnanije ljude. Bosanska ljivovica (nisu je uzalud zvali brlja) izazivala je, kao posledicu, teku tugu koja se posle nekoliko okanja razgorevala u dert, inat i elju da se potegne no na bilo koga. Nisu sluajno pevali lokomotivama: Stoj, maino, akija e u te, to ti vozi bosanske regrute."

27

Mrzela je rakiju, vie od ostalih pia, prepoznavajui u njoj zlo kojeg se seala jo iz najranijeg detinjstva. Vraajui se nou kui, njen otac bi se naginjao nad nju u postelji da je poljubi, a ona se pretvarala da duboko spava. Bockala je i grebala njegova strnjika, izrasla u toku dana, sa zadahom duvana i rakije. Ujutru bi ga nalazila kako obuen spava na neraspremljenoj postelji, u pranjavim izmama koje bi mu s naporom svlaila s nogu, dok se on opirao u dubokom snu. Gledala je esto kako bi se oi i pogledi od rakije mutili i zamagljivali. Gasila bi se i poslednja preostala iskra ivotne radosti - kapci na o ima bi oteali a beonjae nalivale krvlju. Dok bi sedela sa svojim ratnim drugovima za stolom, potpuno trezna, mogla je da vidi kako im se lica izobliuju, a da toga niko od njih nije bio svestan. Poinjali bi da govore glasnije, na vratovima bi im iskoile ile, a znoj, pun rakijskih isparenja, potekao bi im niz ela. Znala je tano as kada e poeti da zapliu jezicima ili da urlaju svoje vuje pesme, i kada e, mada se zbog toga mogla izgubiti glava, pijani, izazivajui sudbinu, da izlaze iz zaklona na vatrenoj liniji i razdrljenih grudi dozivaju smrt, psujui neprijatelja to se nalazio na razdaljini manjoj od pukometa. Kao elitnoj jedinici, Beretkama je, inae, bilo najstroe zabranjeno da okuse alkohol, i ko bi bio uhvaen da pije, bivao bi kanjavan i poslan na najopasnije zadatke. Pa, ipak, oni su, i pored toga, pili kad god im se za to ukazala prilika. Srbijanska prepeenica, za razliku od ove meke, bosanske, imala je, inilo joj se, sasvim drugi ukus i posledice. Ta zlaano uta tenost, koja je u boci pravila svetli, iskriavi venac, bila je slinija neemu to bi se moglo nazvati eliksirom ili onom to su u kaubojskim filmovima Indijanci nazivali vatrenom vodom, a Francuzi l'eau de vie. Usred pijanke, u ljivovu bi najee pevali otegnute pesme o rekama i rastancima ili se hvatali u kola, prepliui nogama u sitnom vezu tresui se itavim telom, a i kada bi se pobili, retko bi sevnuli noevi; pre bi uvreeni otiao po puku i ispalio je u onoga ko mu se zamerio. Sve je bilo nekako istije i jednostavnije. - Ali, od ega iveti, ovde, u ljivovu? - pitala je Vuka. Istina, imala je mali vrt, ali on jo nije poeo da raa. Kao da se budi iz dubokog zaborava, povratila je i seanje na kuhinju svoje bake Dafine; brala je koprivu koja je ikljala svuda naokolo, kuvala od nje orbe i pekla posne pite sa divljim zeljem. Naokolo su svuda mileli puevi - hiljade njih, pekla ih je u maloj rerni kraljice pei, prethodno ih prokuvavi i oistivi, smejui se u sebi udnim obrtima u svom ivotu. Koliko do jue, pre rata, naruivala je escargot kod arla na Kliiju u Parizu i plaala za tuce itavo malo bogatstvo. Ovi njeni spremani su bez maslaca i zaina, samo sa po kojom kapi ulja, solju, i sitno seckanim perunom sa enjakom. Ali, bili su neuporedivo krupniji i soniji od onih francuskih. Kao i sa ostalim, ivot se poigravao s njenom trpezom. Posle ko zna koliko vremena dorukovala je sama to joj nije priinjavalo nikakvo zadovoljstvo. Ratnih godina jeli su svi za zajednikom trpezom, kada bi neeg bilo, rame uz rame, delei ono to bi zatekli, zaplenili ili to bi im neko izneo na sto. Razgovarali su i smejali se, utali smrknuto, ili vakali sa suzama u o ima kada bi mesto nekog od ratnih drugova ostalo prazno, ali bili su svi zajedno - velika porodica Crvenih beretki. ,Covek moe da pije sa svakim - kazao je jedan pisac - ali moe da jede samo s onima koje voli!" Sada je jela sama i Oleg joj je nedostajao vie nego ikad - kao to rane bole jae kada se ohlade. Ruali su i veeravali kad ko stigne, ali doruak je bio njihov neprikosnoveni ritual sveti obrok. Novine i velike olje kafe uz prve jutarnje cigarete. Ivana je, po preutnom dogovoru, dobijala prve strane, one sa politikom, a Oleg poslednje: kulturu, feljtone i programe bioskopa i pozorita. Ona je kuvala prvu kafu, on drugu. I to je postalo neprikosnoveno pravilo. Izmenili bi tek po koju re preko otvorenih novinskih stranica ili se prepirali ija je koja cigareta zaboravljena u pepeljari. Oekivao ih je uzbudljiv dan, a jutra su bila nalik na start trkaa na duge pruge. Oboje su vie od svega mrzeli nedelju - mrtav dan,

28

kada se nikom nita ne deava. Tada su liili na dokonu ekipu takmiara koji hvataju snagu za budui okraj. Seti se njihovih veernjih izlazaka. Bili su dovoljni sami sebi. Jedan poznanik joj je priznao da se svih tih godina udio gledajui ih esto kada sede sami za stolom u nekom klubu ili restoranu ne prestajui ni asa da razgovaraju. Toliko su se razlikovali od branih parova koji utei sede u kafani i gledaju druge nemajui vie ta da kau jedno drugome. O emu toliko razgovarate?" pitao je taj ovek. Nije znala da mu odgovori. Zaista, nije znala. Kao da je razgovarala sa samom sobom. Ali sada, kada nikoga nije bilo pokraj nje, sem Franca koji je pratio neki samo njemu znani uhodani sled dana, sada kada se, kao iznenada ogluvela, nala u potpunoj tiini ljivova, tiini koja je bila tako duboka da je mogla gotovo da se opipa prstima, Oleg joj je nedostajao vie nego ikada. Vie nije imala ni sa kim nita da deli. Novac koji su zaraivali stajao je u fioci starog kredenca i svako bi uzimao onoliko koliko mu je trebalo u zavisnosti od toga koliko ga je bilo. Nikada nije, kao ostale supruge, pitala svog mua moe li da kupi ovo ili ono, da ode tamo ili ovamo, koliko da da kome.I nikad niko od njih dvoje nije uspeo da ostavi na stranu ili rasporedi novac za stanarinu, struju ili telefon, ne zbogtoga to su mnogo zaraivali (znali su da ostanu i bez para u kui) ve zbog toga to im je to bio stil od samog poetka zajednikog ivota. Tri poslednje zaostale plate koje je primila bile su ve na izmaku, a trista pedeset dolara, koje jo nije razmenila, nee moi da traju veno. Trebalo je obezbediti neki, kakav - takav prihod. Da nae posao? Kome je trebao dekorater u ovom zabitom kraju, gde niko nije ni uo da postoji neko slino zanimanje? Bez linih isprava, sem onih vojnih, sa peatima Republike Srpske koji ovde nisu vaili, nije imala ak ni dravljanstvo. Bilo joj je poniavajue da trai izbegliku legitimaciju, ona, istokrvna Jovanovika, izbeglica u kraju to je nekada itav pripadao njenoj porodici i prezimenu! Nikada! Jovanovii bi se sigurno prevrtali u grobovima ispod krajputaa. Pa, ipak, novac za hleb, koji nije umela sama da mesi i pee, za ulje, eer, so, brano, neophodnu hranu i odeu (nije mogla itavog ivota da ide u pantalonama maskirne uniforme), na kraju i za cigarete (znala je da se njih ne moe odrei) - sve je to zahtevalo da se neto hitno preduzme. - Lepo je ovde - kazala je Francu dok su u sumraku sedeli za stolom na tremu a kronje ljivika modro treperile na blagom veernjem povetarcu. - Ali, od ega iveti? - Od ega iveti? - Jeste, od ega? - Ba gleda od ega - ree Franc, pokazujui rukom ka ljiviku. ljive nikada nisu rodile kao te godine. Grane su se savijale gotovo do zemlje pod modrim zrelim plodovima poegae. - Od ljiva i rakije su iveli Jovanovii od kako se zna za njih. - Ali ko e da je pee? Ima li jo ko da to ume? Franc se ispravi i ponosno upre prstom u svoje grudi: - Ja, punka. Ja to jo uvek znam, bio sam najpoznatiji lampekdija u ljivovu. Uio sam taj zanat jo od etrdeset prve od tvog dede. - A kazan i ostalo? - Sve je u podrumu. - A kapital? Potreban je poetni kapital. Gde ga pronai? - Ne treba ga nigde traiti, punka! - ree Franc, stavivi prst na glavu. - Sve je u glavi! Ve sutradan Ivana i Franc poee da pune vodom kace pod tremom upe u avliji. Bile su rasuene i obrui se olabavili. Oigledno, godinama ih niko nije koristio, a bile su suvie teke i glomazne da ih neko odnese. Bio je pravi kuluk vaditi kofom vodu iz bunara i sipati je u est kaca, koje, kao da nisu imale dna.

29

Nakon tri dana Franc, kao pravi pinter, ekiem nakuca metalne obrue na zabrekle kace i prosu vodu iz njih. Sada su bile spremne da prime ljive od kojih e se pei najbolja rakija u kraju. - Seveda - rekao je Franc pomilovavi je po kratko oianoj kosi - preiveemo nekako, punka... Zlo za zlo a ljive za brano! Osim toga, imam i ja neto uteevine, a tu je i moja penzija. Nije vano kolika je, ve koliko dugo u da je primam...

30

10.

Leto je bilo zrelo.

Ivana odlui da preuzme domainstvo u svoje ruke. Ispostavilo se, naime, da u kui nema gotovo niega za jelo, ni za pranje. Franc Seveda kao da je iveo ni od ega, a komadi istanjenog sapuna, pokraj lavora u Staroj kui, bio je ve providan. Kao da se kloni sveta, trudio se da bude to neupadljiviji; itava njegova pogrbljena pojava, od mirkavih plavih oica iza naoara, do neujnog epesavog hoda, kao da se izvinjavala to uopte postoji na svetu i nekom vanijem, moda, zauzima mesto. Deset punih godina nije video oblinju Varo, a u ljivovo je odlazio jedanput meseno, rano izjutra, do pote, po penziju i da kupi neophodne stvari u zadrunoj prodavnici, izbegavajui pitanja i razgovore koliko god je mogao. Jedva ga je nagovorila da iz tale izvede Putka, mravog konjia sa belom zvezdom na elu, kome su se rebra ocrtavala ispod dlake boje divljeg kestena i da ga upregne u stara kola, za koja je tvrdio da e se na putu raspasti, da im ne valja ovo i ono, i da nedostaje potrebna oprema. Ipak, uspela je, pa su se spustili starim putem na drum i povezli se kroz polja. Taj poljski put, meki drum kako su ga nazivali seljaci, dve pranjave duboke brazde utabane tokovima izmeu kojih je rasla trava, vodio je preko valovitih breuljaka kroz malinova polja oiviena drvoredom dudova ije ih je gusto, poleglo granje milovalo po glavama. Vazduh je bio kristalno proziran, pun ptiijeg poja i zujanja insekata: muzika koju je Ivana ve odavno zaboravila. Sve one godine, na ratitu, ona nije ula ptice. Od neprestane pucnjave i artiljerijske grmljavine one su napustile nesrenu Bosnu i razbeale se svud po svetu, odletevi u neke srenije krajeve. Bila je to zemlja bez ptica. Ostale su samo zmije, namnoivi se vie no ikada. Nakon manje od pola sata klimave i kripave vonje uoe u ono to se nekada nazivalo centrom sela. Oko naputene i zaboravljene crkve okupilo se desetak poleglih straara; prozori i vrata na nekima od njih bili su zatarabljeni, malter opao, a oluci pokidani. Na zidovima su jo bile vidljive izbledele predratne firme i posleratne parole: SMRT FAIZMU SLOBODA NARODU, SVI NA IZBORE. Tu se nalazila, kako joj ree Franc, i Gospodska kafana - sada razvaljenih vrata i zjapeih prozora bez stakala. U njoj je svako jutro pio kafu njen deda Gvozden, kazao je, sa uglednim ljudima, ekajui da stigne Politika iz Beograda koju bi prelistao tek poto mu je donesu na okviru od trske. Radila je samo bakalnica u Zadrunom domu - trapavom sanduastom zdanju podignutom neposredno posle Drugog svetskog rata, u vreme kada su nekoliko istaknutih ljivovana - komunista stvorili prvu zadrugu po uzoru na sovjetske kolhoze u Srbiji. Sa betonskog postolja trala je u nebo skulptura nalik na mermernu zvunu viljuku iji je jedan krak neko polomio - spomenik Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu. Franc zaveza Putka za taj krak, pa pooe u prodavnicu pokraj dokonih seljaka to su se dosaivali sedei na prevrnutim praznim gajbama od piva ili uei na vrhovima prstiju, lea oslonjenih na zid. Dok su ulazili, oni zautae. ulo se jedino zunzaranje muva i glas gugutke: ku-puj kruv, ku-puj kruv...

31

Uli su u polutamu bakalnice ispunjenu mirisima petroleja, cimeta, prene kafe i kolomasti. Ispred tezge stajali su otvoreni dakovi brana, kukuruza u zrnu, eera i soli, a na njoj iskoene staklene tegle pune mentol - bombona. Na rafovima su leale sveske, olovke, materijali od cica i pakovanja slatkog okoladnog keksa - napolitanki, ispod pranjavih i ulepljenih boca likera i estokih pia. Od elavog debeljka u umaenoj beloj kecelji Ivana kupi gajbu piva i tresnu je pred zanemele ljivovane: - Popijte, ljudi, za pokoj due mog dede Gvozdena! - rekla je i vratila se u duan odakle Franc i ona natovarie na kola dak brana i pune kartonske kutije bakaluka. Odjedanput, kao da se stvorila ni iz ega, iz zemlje, u kovitlacu seoske ulice, uzvitlane vrelim vetrom, pred bakalnicom se stvori mrava figura naivnog vajara, nata seljaci ivnue i poee da viu: Hajde, Prorok, reci ta e da bidne?" Ivana, koja se upravo pela na kola, zastade i osvrnu se ka oveku koga je upoznala u Manastiru to se sada klatio naprednazad, u nekom sumanutom ritmu, poput zveri u kavezima zoolokog vrta kada ih obuzme oajanje zbog skuenog prostora u kome su zatoene. Svet je, izgleda, bio pretesan za njega. - Pokajte se grenici - vikao je sa prstom uzdignutim ka nebu. - Pokajte se dok nije kasno! Sudnji e as! Klju na nebu, katanac u moru! Crni e amrel od elika da zakrili svo nebo, vode e presuiti, deca e se raati sa dve glave, bez ruku i nogu, kaem vam! Kad Beli car, preko Velike vode, udari na utog cara, uti mravi ima sve da izedu i jedan drugom preko lea da preu uto more. A pre toga e da udare na nas, pa na Crvenog cara... - Ko e da udari, crni Tarabiu? Beli ili uti car? - upita ga seljak sa zlatnim zubom, crvenog lica proaranog ispucalim kapilarima. - Beli car e udari, najpre na nas, pa na Crvenog cara! to se kae, zna se! - odvrati Prorok, cupkajui po drumu. - Sve e se zatruje! Reke e se zabele od riblji trbusi, a narod da se, ko krtice, zavue pod zemlju! - A ta e da bidne sa nama, Srbima? - upita ga seljak u crnom zarastao u bradu, oigledno u alosti, istresajui nos prstima u stranu. - to kazo deda Miloje - nastavi Prorok klatei se neprestano kao u transu - svi Srbi ima da stanu pod jednu ljivu! Aleluja, aleluja, aleluja... Klju na nebu, katanac u moru! - Pa ta e radimo pod tom ljivom? - upita ga Zlatni zub. - Da peemo rakiju, pijemo, i gledamo kako se tamani ostali narod? .cz.g - Pokajte se, pokajte se, greni! Stie Spasitelj! Bie od gvoa, pupak e mu odseku noem, a okupae ga u rakiji! Svuda hladni zraci, a topli oblaci... Nem gluvome apue: iveli mrtvaci! Nema vie da se ore. Sa neba e sve da bidne poorano i poravnjano. Klju na nebu, katanac u moru! - urlao je Prorok, padajui na kolena. Dugim, tamnim prstima, kao da je naboran stolnjak, poravnavao je prainu na drumu, a onda se, zabadajui kaiprste u nju i putajui hroptave, nerazgovetne zvuke, srui na drum, trzajui se u napadu padavice. Ljudi, ima li ko klju? - povika jedan seljak. - Dajte mu klju u aku! - ali se niko ne pomeri. Ivana skoi sa kola i pritra mladiu u praini. Iz dubokog depa izvadi veliki klju od kapije i ugura ga oveku u aku to se grila, jedva mu razdvojivi prste. I, zaudo, on se odjedanput smiri, a telo mu se opusti. Odozdo, sa zemlje, gledale su je velike, tamne, zaarene oi preko kojih se navlaila mrena. Klju na nebu..." promucao je sa penom na krajevima bledih usana. Ivana ga pomilova po pranjavoj, zamrenoj kosi. - More da bidne, al ne mora da znai... - ree filozofski, vie za sebe, seljak zarastao u bradu zbog alosti, gledajui za kolima koja su se udaljavala. Niko od seljaka ne dodirnu pivo sve dok kola ne zamakoe iza krivine, a onda se bacie svako na svoju bocu otvarajui je na vrata bakalnice, kao to se to obino ini.

32

11.

Pojavio se narednog jutra na ivici ljivika. Stajao je poput straila za ptice, a dronjci su
mu leprali na blagom jutarnjem povetarcu. U vazduhu se oseala zrelina poznog leta, miris polja i opalih ljiva za koje su se lepile ose. Kada je Ivana izala, on joj prie sporim, klatareim hodom i bez rei isprui aku. Vratio joj je klju kapije neba. Dok je prilazio, gotovo se ulo kako mu kloparaju i kripe kosti ispod zategnute mrke koe. - Jesi li gladan? - upita ga. utao je, gledajui je svojim krupnim plamteim oima. - Hoe li neto da zaradi? Klimnuo je glavom, s druge strane gladi. Franc iznese iz podruma dve velike, poluraspadnute pletene korpe, pa sve troje krenue da sakupljaju opale ljive. Najpre bi dugom motkom - mlataem - otresli stablo, a onda, kleei na zemlji, sakupljali opale plodove, paljivo ih birajui. Prorok se pokazao kao veoma vet skuplja ljiva. Puzao je neverovatno brzo, a njegove krupne ake hitro su pronalazile najbolje plodove i ubacivale ih u korpu. - Kad cvatu u martu, ima ih i u blatu... - ree Ivani pokazujui joj pune ake zrelih ljiva. - Kad cvatu u aprilu, nema ih ni u krilu! Usput je upao korov oko drvea i odnosio ga na rub ljivika. Nenavikla na naporno, puzee, dosadno dirinenje, Ivana se brzo zamarala. Bolela su je savijena lea a miii na nogama kao da su hteli da popucaju od zategnutosti. Na ulepljenim rukama korila se zemlja pomeana sa sokom od ljiva. Briui znoj sa lica dobila je sivomodru masku, nalik na one koje su joj, nekada davno, stavljali kozmetiari. I dok s Franc i Prorok odmicali u dubinu ljivika, ona bi se opruila as - dva na travu, ruku podvijenih pod glavu, i gledala u nebo kroz treperavu igru lia. Oj, Srbijo, meu ljivama pesmo meu narodima...", izronie joj iz seanja stihovi poznatog pesnika. Ponavljala ih je neujno miui usnama, kao molitvu. A onda se s naporom dizala na kolena i nastavljala ponovo da puni svoju korpu poslednjim ostacima snage. Radili su tako sve do sumraka, istresajui ljive iz korpi u velike kace. Veerali su sa srebrnim priborom za jelo iz tanjira od ekog fajansa, kuvani krompir, paradajz i sir. Zaudo, Prorok je jeo sa uroenom otmenou, vaui sitne zalogaje, gotovo mrvice, poput ptice, prethodno se prekrstivi nad ovom skromnom trpezom. Pre veere Franc otvori pranjavu bocu rakije na kojoj je bila zalepljena nalepnica sa ve izbledelim datumom: 2. 2. 1968. IVANA. Otpeatio je crveni vosak na zapuau i nasuo rakiju u tri kristalne aice. - Ovo smo, Gvozden i ja, zapeatili kada si se rodila. ekali smo da je otvorimo za tvoje venanje. Ali nisi dola. - Nikad nije kasno. Danas sam se venala sa ljivikom.

33

Kucnue se aama i ispie ih, sem Proroka koji utke prekri svoju au dlanom oigledno, bio je svestan da mu kodi pie. Od tog dana postao je lan ovog malog domainstva. Ko zna gde je provodio noi, ali svakog jutra pojavljivao bi se natremu i sedei na drvenom stepeniku zajedno sa Vukom ekao da se probudi Ivana. Najzad, dobila je svoju etvorolanu porodicu: ona, Franc, Prorok i Vuk.

34

12.

Od kada je Ivana stigla na imanje, stari Franc Seveda kao da se vidljivo podmladio.
Odea mu je postala istija i urednija, pokreti i hod ivlji, a i brijao se redovno. Najvanije, posle dugog pustinjatva, imao je s kim da pria. Poto bi skromno obedovali, nakon rada, sedeli bi dugo na tremu za hrastovim stolom. Ivana je odbijala dimove cigarete u ljubiastu izmaglicu ljivika iz koga je u blagim talasima stizao sve vazduh pun saaptavanja kronji. Jedva ujnim udarcima zreli plodovi odbrojavali su proticanje leta. Spokojno i tiho predveerje. Bila je mirna. Svoja na svome. Kroz priu od starog Slovenca saznavala je istoriju Jovanovia, loe i dobre godine, razdoblja mravih i debelih krava - neto o emu ranije nikada nije mislila, niti na to obraala bilo kakvu panju. Tako je saznala da je njen deda, Gvozden, kao etrnaestogodinjak pobegao od kue u Prvi svetski rat, gde je regrutnoj komisiji slagao da je napunio esnaest, pa su ga primili za tapskog kurira. Njegovo poreklo otvaralo mu je svuda vrata. Sa srpskom vojskom u povlaenju preao je albanske planine i, teko bolestan, kao mladi kaplar, sa Krfa, prebaen francuskim brodom ozefina sa stotinama drugih mladia u ratnu luku Tulon. Tada je prvi put uo za udo koje vreba ispod mora i zove se sumaren; mnogi slini brodovi leali su na dnu Plave grobnice, potopljeni torpedima vapskih podmornica. U vojnoj bolnici sprijateljio se sa etrdesetogodinjim ranjenim francuskim vojnikom koji je leao u postelji do njegove. Zvao se Pjer Maglua i bio je iz Normandije. Po zavretku rata odveo je Gvozdena sa sobom u Pon Levak, selo u blizini luke Avr, da se sasvim oporavi i ojaa, ali budui da on i njegova ena Ivet nisu imali dece, postao im je gotovo kao sin. Pjer Maglua, potomak porodice uvenih proizvoaa kalvadosa Per Maglua - najboljeg u itavoj Francuskoj, i sam je proizvodio ovo pie za firmu Debrife - Dulac. Pjer se nije mogao udom nauditi da u Srbiji, o kojoj mu je priao Gvozden, svaka seljaka kua pee svoju rakiju i da to drava uopte ne kontrolie, niti ima na to monopol. Ovde, u Francuskoj, dravna komisija izlazi na svako imanje i tano, gotovo u zrno groa, odreuje koliko e, na primer, na kraju, biti boca ampanjca, a svako jabukovo stablo treba da donese tano odreen broj litara kalvadosa. On sam uspeva godinje da utaji za sebe najvie desetak flaa. Kakva je to udna zemlja u kojoj svako pee estokog pia koliko eli? Dve pune godine Gvozden je pomagao Pjeru da pravi kalvados, otkrivi tako do u tanine tajne naine spravljanja ovog plemenitog pia po kojima se razlikuje od ostalih jabukovaa na svetu, pre svega po boji starog zlata koja ne potie, kao to se to obino smatra, samo od dudove buradi. Poto je ovaj bistri, nao iti deak neverovatno brzo savladao francuski, Maglua ga je o svom troku poslao u Pariz da studira na katedri za enologiju nauku o vinima i ostalim alkoholnim piima, elei da on, budui da nije imao naslednike, jednoga dana nastavi njegov posao. Uspeo je da se javi svojima tek po svretku rata kad su ga ve oalili zajedno sa njegova dva uistinu poginula brata. Ne zna se pouzdano kako je, kada, i zbog ega, daleko zeleno ljivovo poelo da svojim nevidljivim nitima vue k sebi mladog, stasitog i pleatog dina koji je vladao pariskim kafanama i lepoticama. Bio je pravi vo a mlade horde Srba, meu 35

kojima su se nalazila i docnije slavna spisateljska i slikarska imena. Brz na pesnicama u tuama to su u to vreme esto izbijale po Latinskom kvartu, pouzdan prijatelj, ljubimac bogatih devojaka u lovu za muevima koje su tih godina, posle Prvog svetskog rata, pohrlile u Pariz sa raznih strana sveta, Gvozden je naprosto vladao Domom, Rotondom, Selektom i Kupolom, gde su ga konobari oslovljavali sa Prince de Serbie zbog njegovog dranja, lepote i otmenih manira. Tek, izgleda, miris zrelih ljiva bio je jai od mirisa jabuka i kalvadosa; vratio se u Srbiju da od ljivovice napravi ono to je u Evropi znaio kalvados. Pourquoi pas? Probao je, do tada, sva svetska pia, ali ni u jednom od njih nije uspevao da pronae dovoljno estine i posebnog ukusa, to sa zadrkom, tek nekoliko asaka posle gutljaja koji klizne milujui nepca, pali utrobu - miris svoje daleke male zemlje koja se hrabrou proslavila u svetu, ukus njenih plodova, sunca i prolivenih suza pie koje istovremeno izaziva beskrajnu tugu, obest i ratobornost. Daleko od Srbije shvatio je da je prepeenica retka i po tome to se njom lei gotovo sve u njegovom kraju; skida vruica kod dece, lei zubobolja, sve dok ne utrnu desni, stavljaju oblozi, a kada se popije, nestaju goruica i bolovi u elucu. Bez nje se ne mogu zamisliti ni svadbe, kada se nazdravlja mladencima, ni sahrane, kada se pije za pokoj due. Oca, ora, nije zatekao ivog, a kratko vreme posle njegovog povratka u ljivovo, umre mu i majka Stamena, iz uvene porodice Sinelia. Imanje je zatekao u jadnom stanju, sasvim zaputeno, ljivik zarastao u visoki korov i iblje koje je danima krio kosirom, odviknut od seljakog rada. Pokojni otac, ore, bio je zakleti pristalica Karaorevia i obogatio se u vreme ove dinastije. Dugi karavani volovskih zaprega natovareni suvim ljivama u gajbama od amovih letvica na kojima se nalazio njegov grb i prezime Jovanovi - Srbija putovali su drumovima do renih luka na Savi gde su tovareni na lae, a potom, Dunavom, dospevali ak do Pete i Bea. Izvozio ih je i u Grku, zajedno sa kacama pekmeza od ljiva, ali je taj, dobro uvedeni posao, propao 1907, nakon izbijanja Carinskog rata kada je Austrougarska zaustavila uvoz stoke, penice i ostalog iz Kraljevine Srbije. Prvi svetski rat razneo je ono to je ostalo od tog velikog imanja. Gvozden je poeo gotovo ni od ega i ubrzo stao na noge. Dobro uhodanim, starim kanalima obnovio je izvoz sveih i suvih ljiva i pekmeza, dodavi im i rakiju prepeenicu, koju je izvozio u Evropu preko Nemaca, jer su izmeu dva rata oni jedini imali pravo na to. Godine 1932. podigao je novu kuu na sprat, do tada nevienu u ljivovu, a njegova biblioteka, prialo se, bila je vea i bogatija od one koju je imao paroh u Varoi. Dobio je i tri sina, ba kao i njegov otac; biran je za narodnog poslanika u svom kraju, a 1939. njegova rakija La Prince de Serbie osvojila je zlatnu medalju na sajmu alkoholnih pia u Briselu. I, ponovo, Drugi svetski rat je unitio gotovo sve to je stekao, a ostatak je dokrajila nova vlast, mada su mu dva sina poginula u partizanima. Nemogavi da se skrasi u ljivovu, najmlai sin ore, Ivanin otac, stupio je u vojnu slubu i selio se od Maribora sve do Sarajeva gde je i poginuo na Obali, prilikom povlaenja vojske iz kasarne. A sve to vreme, meu brojnom poslugom i radnicima, nadniili su na imanju Jovanovia i najsiromaniji u ljivovu, Petrovii. Njihova pritajena mrnja i zavist bili su tim jai to su vaili za pristalice Obrenovia. Ukleta podela koju Srbi, ini se, nasleuju od svojih predaka. I Manojlo Petrovi, zvani Maki, posisao je, izgleda, jo sa majinim mlekom, dugogodinju mrnju prema Jovanoviima i njihovom imetku. Prvi put u ivotu, u jedinoj odei koju je nosio do desete godine - dugoj platnenoj halji - stao je bosonog na tepih uvukavi se kriom u njihovu Veliku sobu, a kasnije, virei kroz prozor, sluao u udu kako iz jedne kutije svira muzika. Jo kao sasvim mali, odluio je da e, jedanput, kad odraste, imati sve te stvari. Nije trebalo dugo da eka; ve sa dvadeset pet godina, prvi je u ovom kraju

36

predvideo da se u malinama krije bogatstvo. Ostalim seljacima, naime, koji su po ustaljenim navikama nastavljali da gaje ono to i njihovi preci, nije padalo ni na pamet da pridaju bilo kakvu vanost malinama koje su do tada jedino brala i jela deca. Smatrali su da je Maki poludeo kada je malo imanje svoga oca zasadio samo malinama. Prodao je itav rod prvom otkupljivau na koga je naleteo i delom tog novca otkupio, budzato, dve, tri zaputene parcele, zasadivi i na njima maline. Gotovo da niko nije ni primetio da se itav taj kraj pretvara u veliki malinjak; kupovao je zemlju, plaajui je vie od ostalih, a nje je bilo na pretek poto su na imanjima ostajali samo starci, dok se mlade sputala i zapoljavala u Varoi. Niko takoe nije mogao da zna da su njegove maline stigle do Holandije, Nemake i Francuske, i da su ve na putu za daleki Japan. Kada su to saznali, bilo je ve kasno, malinasto obojeno ludilo zahvatilo je itavu Srbiju. Maki je postao nekrunisani kralj malina. Posedovao je nekoliko kua u Varoi, najvei kafi Havana i mesni dudo klub. Kada je shvatio da mnogo gubi iznajmljujui tue hladnjae, podigao je svoju sopstvenu. Na njegovim poljima malina radile su stotine nadniara - mnogo vie nego to je Gvozden Jovanovi mogao i da sanja da zaposli u svoje vreme. U tom beskrajnom polju malina preostala je jo samo jedna jedina usamljena ljivova oaza i dva njena jo usamljenija uvara. - Seveda, duga je to istorija... Sada, ujem, Maki pria svuda po Varoi da e pokazati svima ko su Petrovii; poseie, kau, ljivik i zasaditi maline, a od ove kue napraviti, veli, kafanu i dovesti Ruskinje da gole igraju u njoj. Da je samo Gvozden iv, bila bi to druga pria, ili bar tvoj otac. Nisi mi ni priala ko ga je ubio? - ta tu ima da se pria! Videla je to itava Jugoslavija na televiziji. Izvlaio je svoju jedinicu iz kasarne u Sarajevu. I to pod zatitom Ujedinjenih nacija. Priao mu je jedan sa zelenom beretkom i ispalio u njega itav arer. Pred svima. I sve je to snimljeno. - Pa je li uhvaen? - Nije! Ali je posle dobio dva arera u glavu. Al' ta to vredi? - Da, ta vredi? Bio je poslednji ivi Jovanovi. - A, ja? Valjda sam i ja Jovanovi. - Seveda. Neu da kaem. Ali nisu muko. - To emo tek da vidimo!

37

13.

Svakog jutra, Ivanu je budilo ravnomerno kuckanje ispred trema kao da je budi kakva
ptica. Pokraj kue nalazila se bandera od starog mrkog drveta. Otkako je doao na imanje, Prorok je otpoeo da je dubi i delje od samog podnoja, gde su iz zemlje iznikli prvi Jovanovii, snani i zdepasti, ogrnuti kousima. Iz njihovih usta raali su se drugi, u oklopima, pa oni sa plugovima u rukama ili okrueni stadima ovaca, sve do onih, pri vrhu, to su brali ljive i pekli rakiju. Donji, najstariji, drali su u akama maeve, helebarde i lukove sa strelama, a oni, iznad njih, jatagane i puke. Iz dana u dan ovaj duborez, sa mnotvom likova, napredovao je sve vie i vie, kao da se Jovanovii penju ka nebu - znak zahvalnosti samoukog vajara za malo nenosti, na koju nije bio navikao, i potovanje sa kojim su ga primili u ovoj kui. Ivana je izrezbarenu banderu nazvala beskonanim stubom i to se ime dopade Proroku. Jednog jutra, umesto Prorokovog kuckanja, probudi je, istovremeno, izbezumljeno Vukovo lajanje i prodorni zvuk motornih testera koji je probijao ui. Sko ila je sa bilijarskog stola i pogledala kroz prozor. Vuk gotovo da je otkinuo gredu na tremu pokuavajui da se otrgne sa kone kajase kojom je bio vezan i da nasrne na doljake. Pri vrhu ljivika, na kraju starog zaraslog puta koji je vodio do njene kue ugledala je dva crna nisanova dipa i ljude ispred njih. Nalazio se tu i traktor sa rovokopaem, a dva su oveka, pre no to on povadi preostale panjeve, sekli ljivova stabla. Upravo je mogla da vidi kako kronja jednog od njih, umno i lagano, kao na usporenom filmu, pada meu neposeeno drvee i ostaje tako iskoeno oslonjena, kao da odgaa konani pad. Stee je gr u dubini stomaka, a iznenada suvo grlo i nepca zaustavie joj krik. Oseti dobro poznato nadiranje adrenalina, kao nekada kada je sa Beretkama kretala u napad. Iz dubine avlije ka ljudima je iao, hramljui, Franc. Navukla je polako maskirne pantalone, a na glavu stavila, posle ko zna koliko vremena, crvenu beretku koja je visila na zidu, okaena o klin. Odnekud se pojavi i Prorok. Uzdiui ruke prema nebu, vikao je: - ta to inite, brao? Greh je sei ljive! To je sveto srpsko drvo! Ula je u talu i ispod kvoke, to je leala na jajima, izvukla bombu a zatim, unjajui se pognuto, uputila gipkim koracima kroz ljivik prema ljudima ispred crnih dipova koji su podseali na pogrebna kola. Koraala je oprezno, kao da ide kroz minsko polje ili preko brisanog prostora, a oi su joj se ponovo suzile u opasne svetlee proreze pukarnice. Najzad, ovo je trebalo da bude poslednja odbrana. Vie nije mogla da dozvoli sebi da gubi. Izgubila je, inilo joj se, vie nego iko: roditelje, ljubavi, mua, kue u kojima je odrastala, etvrti i rodni grad, plae na kojima je nauila da pliva i da voli, zemlju, dravu i najbolje godine svog ivota... Sada je tome, najzad, doao kraj. No, i pored svih bitaka u kojima je uestvovala, do sada nije ni jedanput izbliza videla lica svojih neprijatelja: nikad nisu bili blie od pukometa, ili su se nalazili visoko, na nebu, odakle su bacali bombe. Neprijatelj je, sve one godine rata, bio nevidljiv, sem onih nesrenika koje su hvatali kao ive jezike. Ali, kada bi im prila, to vie nisu bili nikakvi protivnici dostojni potovanja, ve ljudske krpe - bedna, drhtea uplaena stvorenja to su mucala i 38

preklinjala za milost. Evo, najzad, prilike da vidi boju oiju svih onih to su joj godinama radili o glavi. Izaavi iz granja, Ivana je ugledala ispred sebe, u svetlu sunca, siluetu krupnog mukarca irokih grudi to je vikao u mobilni telefon: - Alo, alo, ostani na vezi... Dodirujui mu kaiprstom beli prsluk, Prorok je zagrcnuto govorio: - Nee doiveti etrdesetu! - ta kae? - upita ga ovek, zagluen bukom testera. - Kaem ti da nee doekati etvrte maline - vikao je Prorok. - Uzee te smrt iz belog auta, kazato mi je! I jo mi je kazato da e dobiti sina i da ga nee nikada videti, niti e se zvati kao to se ti zove... - Sklonite mi ovog ludaka - doviknu ovek dvojici svojih ljudi odevenih u fosforoscentne trenerke i teke patike istih takvih boja. Manji od njih, oian do glave, sa debelim zlatnim lancem preko trenerke, prie Proroku i gurnu ga tako snano u grudi da ovaj pade na poseenu ljivu. - Klju na nebu, katanac u moru, klju na nebu, katanac u moru - vikao je Prorok. U tom trenutku pokraj Ivane u skokovima prolete Vuk koji se otrgao sa kaia. Sve se dogodilo kao u magnovenju. Dvojica ljudi u panici bacie testere pred iznekadnim naletom raspomamljene nakostreene zveri iji su onjaci zlokobno blistali na suncu. Testere nastavie da siku i urliu, vrtei se oko sebe na zemlji. Seti se da ga je videla kroz stakla dipa kada je izala iz autobusa na stanici ispod ljivova - sada su etiri stabla ljiva leala pred njim poput etiri preklane lepe devojke u zelenim haljinama. Upravo je urlao u mobilni telefon: Alo, alo, ne ujem te, ovde sam, u ljivovu!" Obuhvativi ga jednim jedinim pogledom, nozdrve joj se rairie od gaenja. Dakle, tako oni izgledaju izbliza! Svi njeni neprijatelji u ivotu, stopili su se tog asa u jedan jedini lik koji e platiti za sve njih, ako bude trebalo? Otkaila je osigura bombe i, sa prstom na detonatoru, u dva brza i elastina skoka make koja se ustremljava na plen, bacila se na tog mladog plavokosog dina, pribivi se uz njegov beli prsluk. Njegovi prsti od straha i zaprepaenja ispustie mobilni telefon na zemlju. Koliko dugo nije bila priljubljena uz muko telo! Ali, zaudo, i pored besa koji je kipteo u njoj, Ivana ne oseti gaenje koje je oekivala i za koje se ve pripremila - mladi div bio je zaista pleat, lep tip srpskog mukarca tamnosmeih oiju, glatko izbrijanog lica i svilaste svetlosmee kose koja mu je u kovrdama padala na elo i bikovski vrat. Uzbudi je ta iznenadna bliskost, miris mukog znoja pomean sa mirisom nekog losiona, blizina nabreklih golih miica i podrhtavanje trbunih miia i grudnog koa; oigledno, delija se smrtno uplaio ovog iznenadnog napada; njegove oi, ispod dugih tamnih trepavica, zurile su razrogaeno u njen prst na detonatoru. udno, odvikla se od blizine i smrti i mukarca, pa su se sada ta dva oseanja meala u njoj, draei joj sva ula svojom izmeanom uzbudljivou. Bio je za dve glave vii od nje; pripijena uz njega, oseala je njegovu nabreklu mukost, ali enu, ipak, pobedi ratnik. Setila se tela ovakvih i slinih orijaau crnim plastinim navlakama sa rajsferlusima, kako lee poreana nasred druma, s jedne i druge strane kontejnera u kojima su ih menjali jedne za druge, pregovarajui sa neprijateljskim oficirima, u prisustvu meunarodnih posmatraa. Niko Perov miljae da mu ni top ne mogade nita - govorio je tada Orlovi, - "a ubi ga puka od dva pedlja!" Ovaj veliki drkadija nije omirisao ni smrt ni slina mesta na kojima je bila; imao je prea posla od rata - bogatio se za to vreme! Smrt je viao samo na televiziji. Moda se i upia u gae od straha? Ona podie glavu prema njemu i mirno, polutiho, tako da se nije znalo da li se obraa smrti ili njemu, ree muklim glasom: - Gde si, ljubavi? Jutros emo leteti zajedno u nebo. Vide kako mu krupne grake znoja izbijaju na elu. Jedna od njih pade joj na lice.

39

- ta je? Ne svia ti se da malo letimo zajedno, a? Istovremeno, na dva koraka iza njega, videla je i dvojicu njegovih oianih pratilaca. Jedan od njih petljao je neto oko rajsferlusa koji se zaglavio, oigledno pokuavajui da izvue oruje. Provincijski amater, proceni ga. Konano, uspeo je da ga nekako izvue nevetim pokretima palanakog telohranitelja. Krajikom oka, jer je njen pogled bio uperen u gazdine oi, proceni da bi mu ef do sada bio ve pet puta mrtav, dok bi on uspeo da opali i jedan metak. Oigledno, hteo je da puca na Vuka, ali pas se divlje okretao oko sebe u skokovima, lajui na testere koje su, okreui se oko sebe, uzvitlale oblak praine i iskidane trave. - A, sad, kai onom dukcu da baci pitolj i da se odmakne od njega - naredila je tiho glasom koji nije trpeo prigovor. Okrenuo je glavu od nje i mucajui rekao: - Baci ga i odmakni se - to ovaj i uini. Neko ko bi posmatrao ovaj par, krupnog mukarca i mladu enu u njegovom zagrljaju, mislio bi da je to susret ljubavnika u nekom vonjaku, jer ne bi mogao da vidi da se Ivanina ruka lagano podizala i da smrtonosna kugla sada dodiruje jabuicu na delijinom grlu. ula je iza sebe Prorokovo naricanje: - Svi e Srbi stati pod jednu ljivu! - vikao je. - Pokajte se, brao, pokajte se dok ne bude kasno! Franc je s velikom mukom drao za ogrlicu Vuka, koji se otimao i lajao, a prestravljeni ljudi su u nedoumici stajali zaustavljenih pokreta, ne shvatajui ta se zbiva. Samo su odbaene testere, iji su motori jo radili, zavijale prskajui na sve strane zemlju oko sebe. - A, sad, macane, naredi svojim dripcima da se pokupe i nestanu! Ti, ostaje ovde! Okrenula ga je, drei mu bombu pod grlom kao u okretu laganog valcera, tako da su njegovi ljudi, koji su mu do tada stajali iza lea, mogli da shvate u emu je stvar. Skamenie se od straha kada ugledae kaikaru. - ... iveli mrtvaci... Aleluja! - vikao je Prorok iz poseene ljive. - Palite motore i idite! - naredi im ovek sa bombom pod grlom. - Da ponesemo testere? - upita drvosea u radnikom kombinezonu. - Da uzmu testere? - promuca joj partner u zagrljaju. - Neka ih nose. Dvojica radnika ugasie motore i natovarie testere na traktor sa kopaem, pa se i sami, huknuvi sa vidnim olakanjem, popee na njega. Ljuljajui se kao pijani na neravnom putu crni dipovi i traktor spustie se niz breuljak prema drumu. Tiina puna napetosti zameni buku testera i motora. Ostali su sami na istini pokraj poseenih ljiva, jo uvek na detonatoru. - Idi! - naredila je. - I ne vraaj se vie nikad ovamo! ovek se povlaio unatrake klecavih kolena, bled od uasa blizine smrti, a onda, nakon nekoliko koraka, zastade i upita: - Ko si, kog avola, pa ti? - Gvozdenova unuka. Oteturao je niz padinu ka dipu to ga je ekao na drumu. Obgrlivi ga oko pasa, sa rukom prebaenom oko svog vrata, Franc je kroz ljivik, prema kui, odvodio Proroka, koji je jo uvek se tresui, nepovezano mrmljao. Vuk se smirio i dahui pratio svaki Ivanin pokret. Ona se sae i podie baeni pitolj.Lep primerak kicokog, niklovanog revolvera Smith & Wesson. Sa zemlje u travi ula se zvoncava muzika tema Pink pantera iz mobilnog telefona. Zgazila ga je petom kao runu crnu bubu, i on zamuknu.

40

14.

Dok je zajedno sa Oliverom, koji je i zvanino postao njen advokat, koraala kroz Varo prema Sudu, gotovo da nije prepoznavala ariju iz detinjstva. Istina, sve je bilo tu, niz jednospratnica i potleuica, stari hrast na trgu iznad javne esme, pranjavi spomenik Milou Obrenoviu, ali umesto zelenih brda, koja su se u svakom trenutku mogla videti dok se ovuda nekada prolazilo, sada kao da je betonski obru visokih novogradnji okruio i zaklonio ovu pitomu palanku od zelenog zalea. I radnje su se promenile. Jedan do drugog, stajali su butici puni trenerki, patika i konih vindjakni, kockarnice sa automatima (jedna je nosila naziv Do jaja) i kafii nalik na staklence iz kojih je grmela turbo - folk muzika, a njihove firme, mada je bio dan, treperile, palei se i gasei, neonskim svetlom. Pravi luna - park. Kao da je prolo sto, a ne samo nekoliko godina od njenog poslednjeg boravka u Varoi, vie ovde, izgleda, nikoga nije poznavala izuzev pogrbljenog Goranca, Rede, koji je brezovom metlom, jo pogrbljeniji nego ranije, melanholino i odsutno meo trotoar ispred izloga prodavnice Stop & Shop, punog svo satova i vokmena. Odmah pokraj bilijarnice Kazablanka jo uvek je nekako tavorila voskarska radnja sa izlogom punim svea, ispred koje je na amlici sedela starica u crnom, kao preostala vrana iz odbeglog jata, odbrojavajui svoje poslednje dane. I bojadijska radnja je, zaudo, jo bila tu, sa raznobojnom vunom to se suila na suncu, odmah pokraj hamburgeraja Njujork iz kojeg je kuljao teak i lepljiv dim pljeskavica. Priljubljena, kao da se spasava od ruenja, uz Njujork je stajala Radionica za izradu narodnog odela, zatrpana ajkaama. Iznenada, njenom advokatu baci se u zagrljaj oko vrata devetogodinja devojica duge zlatne kose na rolerima. - Kai teti kako se zove - predstavi je on. Devojica je gledala sa nepoverenjem. - Olivera - procedi, izgleda ve naviknuta da procenjuje moguu ensku opasnost. - Koga vie voli, mamu ili tatu? - upita je Ivana, tek da neto pita. Glupo pitanje koje je mrzela iz dubine due jo od detinjstva. - Mama ne ivi sa nama, jer tata pije! - ree devojica umesto odgovora. Oliver je duboko uzdahnuo. - Kuda ete? - U sud - kazao je Oliver. - Opet tvoji prljavi poslovi! - zakljui ona starmalo i odjuri na rolerima na dugim trkljastim nogama niz ulicu. Ivana je isprati pogledom u kome se oseala blaga zavist. Na kraju Glavne ulice, na ledini iza Suda, leao je nestvarno blistav, nov kompleks belih zgrada i hangara okruen metalnom ogradom. Iznad cinovske gvozdene kapije pisalo je velikim slovima: MAKI TRADE - COLD STORE VARO. Na prostranom parkingu, velikom kao fudbalsko igralite, ispred hala to su se pruale u dubinu prema brdima, stajali su kamioni - hladnjae, crni dipovi i viljukari. Sve to uokvirivale su prave kule naslaganih raznobojnih gajbica oko kojih su se vrzmali radnici u kombinezonima sa ispisanom firmom na
41

leima. Ogromna zelena vrata komora za zamrzavanje otvarala su se i zatvarala uz potmulu grmljavinu. - Sve je to njegovo! - rekao je Oliver. - Prava imperija! Hladnjae, kamioni, avioni, milioni... Usto, dva najvea kafia u Varoi, dudo klub i uticaj na sve tri vodee partije. - On, izgleda, misli da e iveti devet ivota? - ree Ivana. - A i ovaj, jedini, ivi glupo! - Je li oenjen? - Jeste, sa lovom! U odnosu na oblinju hladnjau i hangare, oronula, troma i polegla zgrada Suda, sa pompeznim stubovima koji po svojoj veliini nisu odgovarali tom zdanju, izgledala je staro i siuno, kao starovremenska kulisa za Gogoljeve Mrtve due. Zakoraie u dugi, slabo osvetljeni poploani hodnik gde ih zapahnu teak vonj seljakih gunjeva izmean sa jeftinom krdom i zadahom znoja. Seljaci su sedeli na dugim klupama ili uali uz zidove oblepljene uramljenim propisima i pounim plakatama o tetnosti puenja. Dok su ekali da budu prozvani, Oliver joj prizna da u Varoi ive najgori ljudi u Srbiji. Oni rade samo tri stvari u ivotu: piju mlako pivo, bistre politiku i tue se. - Jedanput je neki Varoanin dobio velike pare na lutriji - priao joj je polutiho. - Pitali ga ta e da uradi s tolikim bogatstvom? Hoe li da kupi kuu? Nee. ta e mu? Ima ve jednu. Hoe li zemlju? Nee. Auto? Nee ni auto. Pa ta e da uradi s tolikim parama? Sve e ve tuim, majke vi ga nabijem!" - Sluaj Jovanovi - Petrovi! - viknu neko iza poluotvorenih vrata u dubini hodnika. U maloj sudnici, zakrenoj rolo - ormarima i rasparenim stolicama, koja nije nimalo liila na one sa filma, Ivanu zapahnu pranjava bu starih hartija i olajisanog patosa. Prvi put u ivotu bila je na sudu, pa je sa zanimanjem posmatrala sudiju i dva porotnika koji su ulazili u prostoriju nosei fascikle i bocu kisele vode. Gojazna daktilografkinja, sedei za ogromnom pisaom mainom ruske proizvodnje, piljila je ravnoduno u nju kroz naoare, poput pospane buljine. Za sudijom i porotnicima, posle nekoliko minuta, ue i Maki sa dvojicom telohranitelja u onim istim trenerkama u kojima ih je i prvi put videla. Za njima, izvinjavajui se to malo kasni, utra i njegov advokat, briui u hodu maramicom znoj sa debelog vrata. Koulja na ogromnom trbuhu, ije se salo talasalo, samo to mu se nije raspukla, a izmeu dugmadi provirivali su pramenovi crne dlake. I tako zapoe pretres. - Optueni Petrovi? - prozva sudija Makija. Ustao je sa stolice i utivo se naklonio: - Izvolite, gospodine sudija - ree, dok mu je ironian osmeh lebdeo u uglu usana. - Datum roenja? - Osmi etvrti hiljadu devesto ezdeset i este, u znaku Ovna. - Molim da budete ozbiljni - upozori ga sudija i nastavi. - Mesto roenja? - Selo ljivovo. Zadnja pota, Varo. - Ime oca? - Sredoje. - Zanimanje? Smeei se, Maki pree pogledom prisutne: - Mali privrednik. Svi u sudnici se nasmejae. - Godinji prihod? - Ko e to izraunati? - Da li ste ranije osuivani? - Jesam.

42

- Kada i zbog ega? - Krao sam ljive kad sam bio mali, pa mi nisu kupili bicikl. Sudija pree preko toga i prozva Ivanu: - Ime i prezime? - Ivana Jovanovi. - Datum roenja? - Drugi, drugi, hiljadu devesto ezdeset i osme. Odgovarala je mirno, dubokim ulnim glasom. Na pitanje koliki su joj godinji prihodi, odgovori da nema nikakvih prihoda, a na pitanje da li je osuivana, ree da jeste, i to u Sarajevu, u odsustvu, na dvadeset godina, kao i najvei broj pripadnika Crvenih beretki. Sudija dade re Oliveru, kao zastupniku optube. - Predloio sam da se ovaj predmet uzme to hitnije u razmatranje - rekao je Ivanin advokat poto je sudija, siv i zaputen kao i sudnica u kojoj se nalazio, otvorio pretres - zbog toga to postoji osnovana opasnost da se sporna nepokretnost oteti ili potpuno uniti, jer je gospodin Petrovi poeo da see stabla ljiva, pa postoji opravdana bojazan da ljivik potpuno uniti. Moja klijentkinja je, naime, stekla svojinu nad imovinom svog dede, Gvozdena Jovanovia, tako to joj je on, kao jedinom nasledniku, ostavio celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu svojeruno napisanim testamentom, koji je deponovao kod Jerneja Stanovnika, a potpisao ga je i iguman manastira, Mojsije. Originali tekst testamenta predajem sudu. Molim da se to unese u zapisnik. Svojim debelim prstima, nalik na valjuke, sudska daktilografkinja je iznenaujue brzo kucala na maini iji zvuk podseti Ivanu na tektavi rafal automata. - Moj klijent nema nita sa Ivanom Jovanovi - rekao je piskavim tenorom, neobinim za tako krupno telo, zastupnik malinara - i ona nas, sa svim uvaavanjem, uopte ne zanima. Mi imamo potpuno legalan i ispravan ugovor o zakupu sa optinom Varo, koja nam je iznajmila imanje Gvozdena Jovanovia na deset godina. Taj ugovor, izmeu optine Varo i mog klijenta, predajem sudu. Molim da se to unese u zapisnik. - Optina Varo, po zakonu, nije mogla da raspolae imovinom Gvozdena Jovanovia presee ga Oliver. - Optina Varo je sa imovinom Gvozdena Jovanovia raspolagala na osnovu lana 36 stav 3 Zakona o osnovnim svojinsko - pravnim odnosima, gde stoji: Naputena nepokretnost prelazi u drutvenu svojinu u trenutku njenog naputanja." - Ja se zahvaljujem mom cenjenom kolegi to me je upoznao sa stavom 3 lana 36 Zakona o osnovnim svojinsko - pravnim odnosima, koji sam polagao na ispitu kod profesora Gamsa u Beogradu, koji je i njegov autor - nakloni se Oliver ironino. - Meutim, po pravnim pravilima Srpskog graanskog zakonika predvieno je da naputena nepokretnost ne prelazi u drutveno vlasnitvo ako nasledniku nije bilo mogue da se vrati ili javi, a moja klijentkinja je bila spreena da doe u selo ljivovo i ostvari svoja prava, koja joj po testamentu pripadaju. - ime ste bili spreeni? - upita sudija Ivanu. Podigla se sa stolice i mirno rekla: - Sluajno je izbio jedan mali rat i trajao vie od tri godine. - ta ste vi radili u ratu? - Borila sam se u Interventnoj brigadi Crvenih beretki Republike Srpske. - Zar vas niko nije mogao da obavesti o smrti vaeg dede? - Nije. - Zbog ega? - Nisam imala adresu. Sudija predade re zastupniku malinara.

43

- Moj cenjeni kolega je u pravu, ali pravna pravila Srpskog graanskog zakonika iz 1884. godine se ne primenjuju u Srbiji od kako je donet Zakon o osnovnim svojinsko pravnim odnosima, koji je objavljen u Slubenom listu broj 6 kroz 80. - Kolega zaboravlja - suprostavi mu se Oliver - da je jedno od osnovnih naela svih zakona iz graanskog prava da niko ne moe biti lien nekog svog prava, ako su postojale objektivne okolnosti koje su spreavale da za to svoje pravo sazna. U sluaju moje klijentkinje, Ivane Jovanovi, nedvosmisleno i nesumnjivo je jasno da ona zbog boravka u Sarajevu i rata u Bosni, u kojem je uestvovala, o emu imamo uverljive dokaze, nije mogla da sazna ni za dedinu smrt, ni za njegov testament, i da se zbog te okolnosti ne moe smatrati imanje Gvozdena Jovanovia naputenom nepokretnosti u smislu lana 46 stav 3 Zakona o osnovnim svojinsko - pravnim odnosima, kako to istie kolega. Dok su ekali da se u sudnicu vrate sudija i porotnici koji su izali da donesu presudu, kroz otvoren prozor unutra ulets ptica, pa su je svi posmatrali kako panino pokuava da se vrati napolje udarajui izbezumljeno o stakla drugog, zatvorenog okna. Ivana se oseti kao ta mala ptica, to je, lepeui krilima, o ajniki pokuavala da proe kroz staklo. Nedostajalo joj je otvoreno, slobodno, zeleno prostranstvo ljivova. Odvikla se od zatvorenog prostora, pa joj itavo bie, za trenutak, obuze klaustrofobini drhtaj nelagodnosti. Najzad sudija i porotnici zauzee svoja mesta: - Usvaja se tubeni zahtev - poe da ita sudija presudu - tuilje Ivane Jovanovi, pa se raskida ugovor o zakupu izmeu optine Varo, kao zakupodavca, i Manojla Petrovia, kao zakupca na zemljitu pokojnog Gvozdena Jovanovia zasaenog stablima ljive, zbog toga to optina Varo nije u skladu sa zakonom stekla vlasnitvo nad tim zemljitem. Naime, tuilja, Ivana Jovanovi, pred sudom je dokazala da iz opravdanih razloga, zbog rata u Bosni, nije mogla da sazna da je njen deda umro i da je njoj, kao jedinom nasledniku, svojeruno napisanim testamentom, ostavio to zemljite. Nalae se optini Varo i gospodinu Petroviu da u roku od petnaest dana, od pravosnanosti ove presude, predaju zemljite u posed tuilji Ivani Jovanovi pod pretnjom prinudnog izvrenja. alba ne odgaa izvrenje presude. Ovim je pretres zavren. Izlazei iz sudnice, posle Makija i njegovih pratilaca, sudija stavi ruku Ivani na rame: - Tvoj deda Gvozden me je kolovao u Beogradu - ree - neka si se ti nama samo vratila! Na stepenitu Suda, ispod monumentalnih stubova, Ivanu saeka Makijev advokat. Prie joj i odvoji je u stranu. - Draga gospoo Jovanovi - ree joj - ovo ste dobili u prvoj instanci. Tanije, ako me razumete, dobili ste jednu bitku, ali ne i rat! Hou samo da vas upozorim da je moj klijent, gospodin Petrovi, danas jedan od najmonijih ljudi u itavom ovom kraju. - I? - ... i da ima mnogo naina da ostvari ono to eli. - Je li to pretnja? - Ne, samo upozorenje. I ja sam poznavao vaeg dedu. On i moj pokojni otac bili su prijatelji. Nikada mi ne bi oprostio kada bi vam se ta desilo... Ivana se vrati Oliveru koji je ekao. - ta je hteo? - Nita! Potom su proli pokraj najveeg kafia u Varoi sa ogromnom reklamom uokvirenom vetakim palmama na kojoj je pisalo HAVANA. Za stolom na trotoaru uno su se prepirali Maki i njegove gorile. Gorile su pile pivo iz limenki, Maki koka - kolu, dok su dva Japanca, u odelima sa kravatama, pored njih, mirno srkutali ajeve. Ivana se zaustavi, i drei desnu ruku duboko u depu maskirnih pantalona kao da jo uvek u njoj dri bombu, izvue levu iz drugog

44

depa pred iznenada zanemelim ljudima. Samo se Japanci podigoe uz naklon kad im je prila; ostali zautae, ne diui se sa stolice. Bacila je pred Makija na sto razmrskani mobilni telefon, iskrivljene antene. - Ovo si zaboravio u ljiviku... - kazala je i otila niz ulicu. - Ni lepe okoline, ni gore sredine - ree joj Oliver narastanku. Uskoro, jednog jutra, na imanju se pojavie dva oveka sa geodetskim spravama. Merili su neto itav dan. Jedan je drao motku a drugi zurio kroz teodolit, zapisujui podatke u crno ukorienu knjigu. Franc, koji je razgovarao sa njima, ispria Ivani da su to geometri iz Varoi i da premeravaju trasu budueg asfaltnog puta to e prolaziti ba preko njihove kue i ljivika. Posetioci utivo zamolie Ivanu da vee svog psa i da im da vode. Kao usput, ispriae da ovde jo uvek postoje tragovi starog rimskog, a kasnije, turskog druma i da su, zanimljivo, ti stari graditelji, ve tada, najbolje znali za najkrai put to vodi sa juga na sever. Uz to, novi put nee kotati mnogo, kazali su, podloga mu je jo uvek jako dobra, od kamena je, kako se to nekada radilo; bie potrebno samo da se preko nje prevue nekoliko slojeva asfalta. Naravno, sve vlasnike obetetie drava koja zbog budueg puta eksproprie njihove kue i imanja. - Jedina je nevolja to, ako i uopte plati, drava plaa bedno - ree joj jedan od njih u poverenju. - Evo, gore u Mitrovcima, uzeli oveku kuu i vonjak. Nije mogao sa tim parama ni novu upu da podigne. - Da sam ja na vaem mestu - rekao joj je njegov kolega - prodao bih sve ovo prvome ko naie, pa nek se on gomba sa njima! - to ree Cviji, ko nam je kriv, kad smo kuu pravili nasred druma - kazao je Franc, citirajui misao velikog naunika o srpskoj sudbini. Ivana im je priznala da je oduvek potajno eznula da joj auto - put prolazi kroz spavau sobu, nita ne mari, sklonie se u desnu stranu kreveta, kad njom protutnji neka hladnjaa sa malinama. - ta misli, kome da prodamo? - upita je Franc poto su geometri otili. - Ne znam - odgovori Ivana - ali, skupo e ga kotati! Nisu vie dolazili da mere. A onda su se pojavile izbeglice. Skoro da nije bilo dana da ne doe njih dvoje - troje raspitujui se pod kojim uslovima Ivana ustupa kuu i ljivik. Stizali su u starim kolima ili na traktorima sa prikolicama na kojima su ih na drumu ekale ene sa decom, a neki bi dolazili i peke. Prepoznavala je otvrdla, preplanula lica Krajinika, Bosanaca i Hercegovaca to su posle rata jo uvek tumarali Srbijom i spavali u prinudnim smetajima, po halama sportskih centara i naputenim magacinima, traei bilo kakav krov nad glavom. Pokazivali su joj izguvani primerak lista Oglasi, gde je, crno na belo, pisalo kako se u blizini Varoi u selu ljivovu daje izbeglicama iz prolog rata veoma povoljno ku a sa pomonim zgradama...", u potpisu je stajalo njeno ime. Gledala je ta izmuena lica, njihovu pohabanu sirotinjsku odeu i itala im u oima glad za bilo kakvim estitim poslom kojim bi mogli izdravati svoje porodice. Poto bi im objasnila da je u pitanju sigurno neki nesporazum, pozivala ih je sve da se odmore i podele sa njom ono malo hrane to je imala u kui. Mukarci bi popili po rakiju, podiui pobono kristalne aice nezgrapnim rukama otvrdlim od rada, a ene su uglavnom utale, ve pomirene, naviknute na mnoge nesree. Neke je zadravala i na spavanju jer su dolazili iz daleka. Sluala je njihove prie o ratu i potucanjima. Kroz mnoge opasnosti doli su bez igde iega u majku Srbiju, u koju su im oduvek bile uprte oi, a ona se pokazala kao maeha. Vie nisu mogli da se vrate u svoje

45

domove - razoreni su ili spaljeni, a nisu mogli ni da ostanu ovde. Ovaj mali oglas predstavljao im je poslednju nadu, prevalili su do ljivova dug put, meutim, ispostavilo se da se to neko grubo naalio sa njima. Kako da im objasni u emu je stvar? Maki, izgleda, nije odustajao. No, posle izvesnog vremena, prestadoe da dolaze. Jedne noi probudie ih rafali iz automatskog oruja. Izvukla je pitolj i izletela u mrak na avliju. ula je lomljenje grana i bat neijih nogu u bekstvu niz ljivik pa zapuca nasumice u tom pravcu. I Franc, koji je takoe istrao, opali dva metka iz dvocevke. Posle izvesnog vremena zaue sa druma zvuk kola koja su se udaljavala. Ujutru, kada se razdanilo, otkrili su da je neko izreetao kace sa cibrom. Sreom, pucao je isuvie visoko da bi ljivov sok iscureo. Franc je itav dan drvenim klinovima zapuavao rupe na njima. Vie nisu spavali spokojno. Otada nisu vezivali Vuka. I to se ispostavilo korisnim. Nakon nekoliko mirnih noi, Ivanu probudie njegov lave, reanje i neiji jauci. uli su se lomljava grana, zvuk cepanja tkanine i kidisanje njene maze koja se izgleda pretvorila u divlju zver. Skoro da nije prepoznala Vukijevo lajanje; kao da se u njemu probudio pravi vuk, reao je i kljocao zubima, njoj potpuno nepoznat. Neko se oigledno branio od ujeda; ula je jauke i paninu viku kojom je pokuavao da otera Vuka od sebe. Nije bilo potrebno da potee oruje, pas je poinjao da odrauje svu hranu i negu uloenu u njega. Kada se vratio sa komadima neije iscepane odee u zubima, poloivi ih ponosno pred Ivanine noge, uli su ponovo paljenje automobilskog motora na drumu. - Sigurno je hteo da zatruje bunar! - kazao je Franc podiui sa zemlje kraj bunara uginulu maku koja je strano zaudarala. Narednog dana pred tremom se stvorio policajac sa karabinom na ramenu u pratnji nekog oveka koji ree da je iz optine. Pokazao je nalog da se ustreli pobesneli pas koji je izujedao nekoga iz Varoi. - Koga je ujeo? - upita Ivana policajca. - Nije nam reeno - odgovori on. - Da je besan - kazala je mirno Ivana - najpre bi, valjda, ujeo mene, a ja bih onda, kad pobesnim, napravila spisak koga ja da ujedem! - Gde je taj pas - pitao je smrknuti policajac, skidajui karabin s ramena. - Koji pas? - upita Franc. - Onaj to nekada doe da pije vode - objasni mu Ivana - ovih dana ga nismo viali. Ko zna gde taj luta? Ali kad ste ve tu, prijavila bih da je pre tri noi neko pucao na nas... Odvela je policajca i pokazala mu izreetane kace, dajui mu punu aku aura koje je sakupila po dvoritu. - Sigurno ete znati ko u Varoi ima dozvolu za ovaj kalibar - rekla je policajcu, koji sumnjiavo pogleda optinara i zapisa sve to u belenicu. Popili su po rakiju s nogu, pa se zaputie na drum, gde su ih ekala patrolna kola. Vuk je spokojno spavao, uivajui u privilegiji to je u Ivaninoj sobi. Kurumi su rali meu ljivama koje su ekale da budu pretvorene u rakiju posebnog ukusa. Iste noi, usiljenim marevskim korakom, pod okriljem mraka, Ivana je stigla u Varo koja je spavala dubokim, palanakim snom. Hitro, kao senka, izbegavajui osvetljena mesta, stigla je do Havane i noem isekla sve gume na nisanovim dipovima. ak i one rezervne, u belim navlakama, kicoki zakaene za stranji deo vozila. Uz dubok uzdah, dipovi se lagano spustie na felne. Ujutru je arija imala prilike da izbliza vidi neuven napad besa u kome je Maki nemilice udarao i utirao svoja dva telohranitelja i no nog uvara Havane. Po nove, specijalne gume, moralo se ii ak u Beograd.

46

I tako se nastavio stari, bespotedni rat izmeu Petrovia i Jovanovia, u kome su, za svaku od zaraenih strana, navijali njihovi preci, gore, visoko iznad oblaka. itav dan proveli su u umi skupljajui i sekui drva. Vuk je bio razdragan to je ponovo u divljini, pa je izbezumljeno njuio tragove lisica i zeeva, provlaei se kroz gustu paprat. Tek ovde u umi, kao da je pokazivao pravu prirodu. Ivana i Prorok su donosili drva, a Franc ih je spretno slagao na kola. Radili su predano sve do popodneva, prekinuvi posao samo da pojedu po pare slanine i hleba i da se napiju na izvoru ispod korenja stoletnog hrasta. Voda je bila najhladnija koju je Ivana pila u ivotu. Blistavo, malo okce izgubljeno u zelenoj praumi. Vraali su se polako idui pored kola natovarenih drvima, tako da stigoe kui tek predvee. Ivana ode do vrta da naupa luk i rotkvice za veeru, ali tek to je zakoraila iza kue, ostade bez daha; neko je upropastio njenu batu. Leje su bile izgaene i prerovane - zelena haljina Lejdi Di leala je iskidana pokraj polomljenih pritki koje su je drale, Alfred Hikok unakaen. itav njen dugi trud, od koga su trebali da preive, bio je potpuno upropaen. Pala je na kolena i milujui pokidane tikvice poela neuteno da plae. Suze su provalile iz nje kao da je neko podigao branu iza koje su se sve ove nedelje sakupljale, pa su sada poele da zalivaju zelen i celer kojima vie nije bilo pomoi. Ni Franc, koji je na sve budno motrio, nije primetio te noi senku koja se iskrala sa trema i iezla u dubinu ljivika prema drumu. Ovaj put nije hodala, ve je trala ujednaenim tempom trkaa na duge pruge, utvrdivi da se nalazi jo uvek u dobroj kondiciji. Pretrala je osam kilometara do Varoi za manje od pola sata. Profesionalnom lakoom presko ila je visoku gvozdenu ogradu MAKI TRADE-a i nala se na parkingu skrivena kulom od plastinih gajbi. Izula je patike. Sve je bilo tiho, samo se ulo potmulo brundanje agregata iz hladnjae. Svetla su bila pogaena ak i u kuici nonog uvara. Prikrala se prvom kamionu - hladnjai i bosa se neujno popela na njegovu kabinu gde se nalazio Termo - king, ureaj za hlaenje. Podigla je njegov plastini poklopac i iskljuila ga, a zatim je istu stvar obavila i na preostala dva kamiona - hladnjae. - To je trebalo da vidite! - priao joj je Oliver koji je svratio posle nekoliko dana do ljivova. - Sluajno sam prolazio tuda, prema Sudu, kad zaujem neopisivu viku. Zastanem pokraj ograde da vidim ta se deava, profesionalna radoznalost, znate, kad imam ta da vidim: iz tri kamiona - hladnjae na sve strane cure crveni potoci soka od malina! Neko im iskljuio hladnjae. Maki udara koga stigne na parkingu i vie da su stoka i da su upropastili dvesta hiljada maraka. Hej, dvesta hiljada! itavo bogatstvo. ta se desilo? Tri dana se nije radilo zbog dravnog praznika a uvar se, izgleda, zapio i, valjda, otiao na selo, kod svojih... Katastrofa!

47

15.

Poslednje nedelje oktobra, poto su ljive previrale vie od mesec dana u kacama,
poeli su da peku rakiju - poslednja ansa da nekako preive. Mora da e se to osetiti i u ukusu budue rakije, ta bitka na ivot i smrt jedne osamljene ene. Njeni bosi tabani izgnjeili su svaki plod u kacama; otvrdlim dlanovima platila je njihovo sakupljanje po zemlji, a ako suze imaju ikakvog ukusa, nije malo puta iscrpljena plakala od oajanja i samoe pod upom, da je niko ne vidi. Nije, dakle, nikakvo udo ako se sve to oseti u bukeu rakije koju je nameravala da ispee. itavog ivota sluala je o toj rakiji kao o udesnom eliksiru; stariji ljudi po Srbiji merili su vrednost novih rakija jo uvek po Gvozdenovoj. A sreom, bio je tu i Franc - uvar skrivenih tajni. Pekli su je punih deset dana i noi prekidajui rad samo po etiri sata nou da nagrade kazan", kako je govorio Franc, i malo odspavaju, a zatim su ponovo palili vatru. Siva perjanica, koja se uzdizala visoko u nebo iz upe, kao da je bila dimni signal da se u Jovanovia kui ponovo pee uvena rakija, pa su, onako kao usput, svraali seljaci, ak i iz najudaljenijih zaselaka ljivova da je probaju i ne propuste to udo. Pre toga je Franc iz podruma preneo kazan - itavo malo postrojenje od dve meusobno lulom povezane posude. Ona manja imala je u sebi tabarku - bakarnu posudu za kondenzaciju u obliku valjka. Peskom iz potoka starac je dugo ribao bakar, sve dok se ispod dugogodinje prljave skrame ne poe da pojavljuje mukli sjaj tog plemenitog metala. istio je paljivo deo po deo, sklapao ih i gunao to ne moe da pronae neki zatureni deli, potpuno posveen tom poslu kao da restaurira kakav oltar. Na kraju, nasred upe, koja je jednom svojom stranom bila otvorena prema ljiviku, stajalo je to trbuasto blistavo postrojenje poput svemirskog putnika zalutalog u ove krajeve, a Franc je sedeo preko puta divei se njegovoj lepoti. Ivana je, tako, do u tanine upoznavala nain na koji se pee rakija. Krajnje jednostavan postupak, ali su samo najvetiji uspevali da na tom instrumentu izvedu remek - dela; sve se zapravo sastojalo u nijansama i krajnjoj istananosti ula, postupaka i redosleda u kom e se trenutku obaviti ova ili ona radnja. Prorok je bio zaduen da donosi drva za vatru i vodu za hlaenje tabarke. Franc je tvrdio da vrsta drveta koje se loi ispod kazana mora da bude u skladu sa dibrom u njemu. Koristio je zbog toga iskljuivo ljivovo drvo koje, kao hrast, proizvodi dugotrajnu i postojanu vatru. - Seveda, mnogi loe bilo ta! - poduavao je Ivanu. - amovinu, na primer! A ona, samo plane i zaas izgori. Bukva, opet, daje prejaku vatru, pa kazan moe da zagori. U emu je tajna nae rakije? U vatri! Ja loim samo ljivu! A, ljiva je majka! ljivu pee, ljivom loi! Najpre su, uz Prorokovu pomo, presipali dibru iz kacau kazan. Imala je kiselkasto sladak opojni miris rane jeseni, a njena slatka trule lepila se po prstima i dlanovima. Kap po kap, a zatim, tankim, na kraju jakim mlazom, potekoe prve litre prvenca u bure zvano kapalica. A onda, inilo joj se da je mogla da vidi kroz bakarnu lulu i tabarku kako se ohlaen ispareni alkohol pretvara u bistru rakiju; potekla je meka ljivovica koju e prepei i od nje napraviti teno zlato. Podmlaen i napet poput strune, Franc je hramljui skakao oko 48

ovih posuda kao alhemiar koji upravo otkriva eliksir vene mladosti; podsticao je vatru, dugakim gradom svaki as merio jainu rakije, s vremena na vreme probao bi je iz aice iz koje nikom nije dao da pije kao da je u pitanju posveeni putir. Posle peenja na dnu kazana ostajao je trop - tamni talog mulja od ljiva i kotica iz kojih su bili izvueni svi sokovi i plemeniti rakijski duh. Seljaci su ga odvozili u kacama da ga daju svinjama. Kada su ispekli svu dibru, poee da peku prepeenicu jaine dvadeset gradi. A za sve to vreme pristizali su, jedan po jedan, ljivovani da probaju Francovo pie, posede ili pijani prespavaju no sklupani kraj vatre. Ulazili bi pod upu utivo, kao da je u pitanju crkva, skidali s potovanjem pred kazanom ajkae, gucnuli iz aice, prethodno se prekrstivi, i posedali na panjeve i drvene gajbe dajui mnotvo saveta oko peenja. Mezetili su peene krompire u ljusci ili mlade mlene klipove kukuruza koje bi gurnuli pokraj vatre u pepeo i okretali ih nabijene na tapove da se podjednako ispeku sa svih strana. Jo gotovo uarene lomili su ih otvrdlim akama i jeli, krunei ih zrno po zrno u bledo - zelene salvete od uki. - Eh, da je iv pokojni Gvozden da ovo vidi! - iskaljavajui se govorio je starac dugih sedih brkova, koji je imao drvenu nogu. Svi su ga zvali ed, a dolazio je svake noi kod kazana. - Koliko ima gradi, Seveda? - pitao bi povremeno Franca za jainu rakije. - Osamnaest - odgovorio bi ovaj poto bi je izmerio. - Bogumi, pokojni Gvozden nije nikad peko ispod dvaest, pojaaj to! - kucnuo bi drvenom nogom o kazan. Pokraj njega, na panju, sedeo je svako vee, i Zlatni zub. Stizao je uvek s neobinim priama: - A, u Ameriku, pria mi jedan to je odonuda onomadne doao, ima, kae, jedno drvo u Kaliforniji kroz koje prolazi put. Sekvoja se zove, kae, a u njemu je tolika rupa da kroz nju prolaze i autobusi i kamioni! - Lae! - ree ed. - e moe kroz drvo da proe kamion? To nema nie! Lae ko pas! Kao da se neeg iznenada setio, okrenu se Ivani koja je stajala prekrtenih ruku naslonjena na zid pokraj kazana. - Je li, erko, ta misli, o e li ove godine Amerikanac udariti na Rusa? Ti si viela svijeta... ujem da si i ratovala. Alal ti vjera! ta misli, ko e da nadjaa? - Ne znam, ede - ree Ivana. - E, ako nee na Ruse, sigurno e na nas. - to na nas ede? - Pa zbog rakije, erko! ta bi dali da imaju vaku prepeku? - Da je sree, pa da nam braa Rusi pomognu! - ree Zlatni zub, uzimajui bocu pokraj kazana da natoi au. - Ne - zaustavi ga Franc - to je prvenac, prva litra! Ona se ne pije! U njoj je avo. - A u kojoj nije? - dobaci Prorok koji je svu no dubio utke jedan panj. Dovlaio je pod upu stare panjeve i od njih pravio uda sledei svojim dletom njihove fantastine oblike to su se pretvarali u izvijena tela mladih ena ili udovita iz snova, vilenjake i zmajeve, ume i vetice. Kada bi zavrio koju skulpturu, Ivana mu je pomagala da je obajcuje i pree bezbojnim lakom, a neke su premazivali vie puta i bitumenom, kao onu gde sveti ore na konju ubija adaju. - Ama i oni, Rusi, zabavili su se o svom jadu! - zakljui ed ispivi novu rakiju - to kau: Bog visoko, a Rusija daleko... - Nas i Rusa, kao i bez Rusa! - dobaci seljak iz senke u jakni na ijim je leima pisalo MAKI TRADE - COLD STORE VARO.

49

- A Makiju - ree Zlatni zub, zakiljivi u Ivanu - neko prije tri noi sjebo, da prostite, pola berbe malina. Da mi je samo znati ko bi to mogao da bidne? - Kom Makiju? - upita ed nagluvo. - Onom, pokojnog Sredoja Petrovia, Ilijinog sina, to dri maline. - ta dri, jadan? - Maline, ede! Dri maline! Pa mu neko, da prostite, sjebo pola berbe. - Je l' zapalio? - Nije, no ugasijo! - ta ugasio, jadan? - Ugasijo ladnjae... Istopi se trista iljada maraka ko nita... Koje su to pare? - More bit da jesu, ali ono da auto ide kroz drvo, to lae ka pas, ko ti je reko! Tu upu je inae najvie koristio Prorok kao svoje prebivalite. Do njega su ponekad seoske ene dovodile bolesnu decu da ih lei svojim vracbinama i bajalicama, da im prorie sudbinu ili skida zle ini. Tako je Ivana doznala za mnoge muke i skrivene nesree u ovom prelepom selu koje je spolja, odiui zelenim spokojstvom, izgledalo kao pravi raj. A stizale su i nesreno zaljubljene seoske devojke da im baje ne bi li nekako privukle momke kojih je malo ostalo u ljivovu. Prorok je, izgleda, imao veliki ugled kao vraar i gatar. Najzad, imao je gde da prima taj nesreni svet, pa je od upe napravio neku vrstu ordinacije. Ivana je gledala kako skida zle ini sa nekog izmravelog deaka bele providne koe i ogromnih, uagrenih oiju, koga je majka drala u naruju. Sedeli su na zemlji. Prorok je najpre doneo bakra do vrha napunjen vodom. Bacio je u njega metalni novi i mali crni krst, kakve monasi rezbare po manastirima, a zatim hitrim pokretom otkide dugme sa deakove ionako ve iscepane koulje, i baci ga na dno bakraa. Beleg. Malian se zagrcnu od straha i pribi glavu uz majku. Potom je Prorok golim prstima izvukao nekoliko uarenih ugaraka, devet njih, pa baci prvi u vodu, dok su se ostali jo uvek arili i dogorevali. Ivani se uini da je zatreperio i ustalasao se ak i sam vazduh pod upom u trenutku kada voda zaita, a ugljen zacvra. Prorok okrenu glavu prema tavanici i povika: Sveti Jovane Krstitelju, pomozi Petru, sinu Marijinom!" I baci drugi ugljen. Spustio je glavu nad samu povrinu vode i napeto pratio kretanje ugaraka. Jedan od njih odmah potonu na dno posude; dete je, znai, bilo pod zlim inima. Neko je na njega bacio uroke. Na duu mu je pala teka nevolja!" kazao je eni. Sedei prekrtenih nogu, klatio se napred - nazad sve dok posle izvesnog vremena ne pade u trans. Tada iz njegovih usta potee nerazgovetna bujica rei. elo mu je bilo oroeno znojem, a o i poluzatvorene. Napregnuvi se, Ivana je tek poneto razaznavala iz njegovog motorikog govora: Crne oi to uroie, beli luk im u oima. Zelene oi to uroie, beli luk im u oima. Plave oi to uroie, beli luk im u oima... Prenuvi se iz zanosa, bacio je preostalih sedam ugljena u vodu, a zatim, ponovo kriknu: Sveti Jovane Krstitelju, pomozi Petru, sinu Ignjatovom!" i spusti detetu obe ake u vodu, a onda mu naloi da ih izvue iz nje i popije devet gutljaja, u emu mu je pomagala majka. Poto to obavi, umi deaka, izvadi dugme iz vode i hitro ga odnese do prve ljive gde ga postavi visoko na granu. Vrativi se, prui im paru, odbijajui njihov ponuen novac, i naloi da je odmah odnesu u crkvu. Ivana je prisustvovala udu! Do maloas utueni deak veselo odskakuta za majkom prema drumu.

50

Drugi put doveli su mu trudnu mladu Ciganku, ak iz Varoke Cigan - male, koja je, rekli su, patila od nonih mora. - Nesrea, velika nesrea... - jadao se stari Ciganin, izmodenog i sasuenog lica orlovskog nosa i potpuno bele, duge kovrcave kose. - Ovo mi je erka... Azra joj je ime. Celo leto ne spava, ne moe oka da sklopi. Niko od nje ne moe da poine. More je snovi. Samo kuka. I dete e izgubi zbog toga. Vodili je doktorima na lengere. Nita. Ne pomae apoteka. Dali joj pilulelilule. Nema druge - doli do Prorok, kau, ako on ne pomogne, nema koj drugi. Nek joj je Bog na pomo i! Ukoenog staklastog pogleda Prorok je utao i gledao u neku samo njemu poznatu daljinu. - Moe li da joj pomogne? - upita ga Ivana. Iz ljivika se pojavi jo nekoliko Cigana koji su dopratili mladu bolesnicu ustruavajui se da uu u upu. Devojka je imala dugu, crnu bujnu kosu. Lice joj je bilo bledo, a oi zamuene od nekog tajnog sna. - Ako treba pari, u da dam! - kazao je njen otac. - Na to neu da tedim. Poteni smo ljudi, svejedno to smo Cigani. Pare imamo koliko treba... Krpimo lonce, erpe, korita. Ako treba e ti zakrpimo sve to o e! - Treba li ti neto? - upita Ivana Proroka. utao je a onda jedva ujno ree da e mu trebati neto olova. Pronali su ga meu starudijom u upi i on ga stavi u veliku bakarnu cezvu da ga istopi na vatri. Kada se olovo istopilo, bacio ga je u iniju sa vodom i, poto se ohladilo, izvlaio maicama i iz zagonetnih oblika poeo da tumai snove. Jedan grumeni je liio na avion, a drugi, na bombu. Trei je bio u obliku slova C. - Cigan - mala... - promucao je. Mlada Ciganka je sklopljenih oiju drhtala itavim telom, povremeno jecajui kao u bunilu. - Kako ree da se zove? - upita starog Ciganina. - Azra - odgovori ovaj. Prorok je, izgleda, mogao da padne u trans kad god bi to poeleo. Poto se neko vreme klatio, poe da izgovara rei neke stare bajalice: u se do Boga, i bog se saali. u se do cara, i car se zaplaka; za plakanje i jeste, Teku bolest boluje naa Azra. Svojoj tekoj boljci pola je da trai leka. Sreli su je vilenjaci, glave im od slame, oi od snega, zubi od pamuka. Glavama je uplaili, oima prostrelili, zubima izeli. Na poslednje rei Azra sa uzdahom olakanja otvori oi koje su se izbistrile.

51

Prorok, izmoren isterivanjem avola, klee na zemlju uhvativi se obema rukama za trbuh kao da je zle duhe primio na sebe. I oko kazana rojile su se vradbine, duhovi, vampiri, vile i vilenjaci, vetice i vukodlaci, priale se stare seoske legende podgrevane prepeenicom koja je curei iz slavine na tabarki punila do vrha sve pletare, zatim burad, a onda ak i prazne boce od raznih pia. Pred jutro, seljaci bi tuno polupijani zapevali: Oj, rakijo, rako, ja te volim jako, a ti mene rako, u jendek polako. Kriom, da ga niko ne vidi, Franc je iz neke svoje tajanstvene fioke izvadio tri crne ipke vanile i sastrugao ih na najsitnijoj strani rendeta pa potopio u zatvorenoj tegli punoj rakije, ostavivi ih tri dana da se rastvore. Otkrio je tajnu samo Ivani, rekavi da je star i da nee jo dugo, pa treba da zna kako se tek ispeena rakija moe uiniti starom, kao da je odleala najmanje pet godina, kada se u nju uspe malo rastvorene vanile. Ni najvei strunjaci za rakiju, ak ni oni doktori iz samog Beograda, ne bi mogli da veruju da je ovogodinja! Otkrio joj je takoe i tajne postupke vezane za boju prepeenice. Najpre, to je hrastovo bure, koje ne sme biti starije od dvadeset godina, a onda, kada rakija potekne iz cevice, treba na njen otvor staviti dudov list ili razmrvljenu peurku u gazi, ako eli da se dobije boja starog zlata, a koprivu, ako se hoe uto - zelenkasta boja ulja. - Zapamti to, punka! - rekao je Ivani poluapatom. - Jednoga dana ova rakija e te hraniti. Poslednjeg dana peenja do kazana se doklatio i Oliver. Franc mu prui aicu da proba rakiju i za tu priliku, na Ivanino iznenaenje, dade mu i svoju svetu au. Kada rakija bi usuta u nju, Oliver je, drei je za noicu, najpre protresao i promukao, gledajui kako se po njenom obodu hvata venac. Omirisao je i otpio mali gutljaj, kao to to rade profesionalni degustatori pia, a onda je, poto mu prvi gutljaj odstoja jedno vreme na nepcima, istrese do dna, namrtivi se pritom. - Nevolja je u tome - kazao je - to se uvek od prve namrtim a od poslednje napijem! Izvukao je iz zadnjeg depa pljosku obloenu koom, odvrnuo joj zapua i prosuo sav viski na zemlju, pruivi je Francu da je napuni. - Ovde se ne zna tano - rekao je Oliver - kad prestaje zadovoljstvo, a kad poinje srea!

52

16.

Srbi su narod koji, od kako zna za sebe, pee rakije od svega to mu padne pod ruku.
Neki aljivdija je primetio da je ne peku jo samo od balege. Od dunja se pee dunjevaa, od kajsija - kajsijevaa, od treanja - trenjevaa, od bresaka - breskovaa, a od vianja vinjevaa ili kir, kako se to pie zove na Severu. Peku je i od duda - dudovaa, najea od svih, pa je jo zovu i ludara jer se ljudi posle nje najlake potuku. Od plemenite kruke, koja se odomaila kod nas, a koja nosi ime Engleza Vilijamsa, peku viljemovku. Kada su plodovi te kruke siuni, oni ih uvlae kroz grlie praznih boca koje kae o grane i skidaju tek poto kruke na suncu narastu i sazru tako da se vie ne mogu izvaditi. Onda u njih sipaju rakiju koja poprimi poseban ukus zarobljenih plodova. Tu su, naravno, i lozovae i komovice to se peku od komine preostale posle spravljanja vina. A posebno mesto zauzimaju razliite klekovae i travarice nazvane po lekovitim i miriljavim travama koje im daju poseban ukus magije. Srpska jabukovaa ne zaostaje nimalo za proslavljenim kalvadosom, kao to ni vinjak nije loiji od konjaka, ali nije dozvoljeno da se tako zove, jer je to ime zatieno samo za brendije koji se prave u francuskom gradu Konjak. Kalueri su izmislili i posebnu vrstu rakije koja se zove krstovaa jer kroz grli, kao graditelji brodova u boci, pincetom sastavljaju od delova prethodno izrezbarene krstove i posle ih nalivaju rakijom, tako da ona, sem boje tamnog zlata, dobija, kako mnogi tvrde, i isto pravoslavni buke. ovek koji pije krstovau lien je bilo kakvog oseanja krivice jer ga hrastov krst oslobaa od greha. e za rakijom slina je fantaziji", napisao je jedan pesnik, a ta udnja za snovima nagoni ljude da piju bilo ta, samo da se utope u zaborav. Najbednija i najjeftinija od svih je rakija od kukuruza - kukuruzovaa, a gora od nje je jo samo daskovaa, puna metil alkohola, koja se pee ponekad i od hrastovih uki i piljevine. Nemogue je pobrojati od ega se sve jo ne peku rakije! Sve one, sem vetine i dovitljivosti, pokazuju i neiscrpnu matu Srba u odnosu na Anglosaksonce, na primer, koji svoje viskije prave samo od itarica, ili od ostalih slovenskih naroda, to votku peku od krompira. Ono to nas ini jedinstvenim u svetu estokih pia svakako je ljivovica, i to ona to se pee od uvene ljive poegae, to najbolje uspeva oko Valjeva, Kraljeva i aka, mada je ima, dodue ne tako dobre, i oko Gornjeg Milanovca i u Podrinju, kod apca. Zovu je jo i madarka jer je poetkom prolog veka njene sadnice iz Ugarske u Srbiju, preko Save, prevezao svojim laama znameniti trgovac i dobrotvor, Sava Tekelija. U Maarsku je stigla iz Azije, iz dalekog Turkestana, a u Srbiji okonala to dugo putovanje. Zaudo, primivi se kod nas, ova ljiva kao da je najzad nala najpogodnije tlo da razvije sve svoje skrivene vrednosti; njeni tamnomodri plodovi sadre u sebi mnogo vie mesa i slatkog soka od drugih vrsta, kao i neobinu aromu to potie od njene koice i kotice (iji miris podsea na badem), poklanjajui rakiji poseban buke. Jednostavno, od ljiva u Maarskoj, od kojih je madarka potekla, nemogue je ispei ni priblino dobro pie kao od ove, izbegle.

53

Uglavnom, niko na svetu, osim Srba, ne pee rakiju od ljiva, a i ako je pravi, ona je samo blaga, neuspela senka ove izvorne, ije se ime u velikoj Larusovoj enciklopediji, zajedno sa imenima petorice istorijskih velikana, pominje kao jedina odrednica koja ovaj mali narod na Balkanu izdvaja posebnou od ostalih. Zbog ega je to ba ljivovica, a ne neto drugo? Verovatno zbog toga to se u svakom gutljaju ovoga pia krije neponovljiv ukus plodova poegae. Sunce, kia i vetar, lepota ljivovog belog cveta u prolee i uukanost snegovima zimi. U njenoj estini skriven je karakter naroda koji je spravlja. Slovenska seta i melanholija (zanimljivo, Srbi nemaju odgovarjuu re za splin - Zapadnjaci, opet, nemaju svoju re za inat - to neprevodivo stanje duha) i nain na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a krgut zuba sprale suze pokajnice. Ima u ljivovici i neeg isto pravoslavnog, to je razlikuje od ostalih pia na svetu. Kao i Rus i srpski seljak se, pre nego to ispije au rakije, pobono prekrsti. Da su kojim sluajem Srbi izmislili hrianstvo, sigurno bi, umesto crvenog vina, za priee, uz naforu, popili gutljaj rakije. I samo njeno peenje u kazanu predstavlja magijski ritual. Oko kazana ispevane su mnoge narodne pesme, a iz mirisa rakijskih isparenja ro en je i poseban pripovedaki stil. U pripoveci "Rakijo, majko" Petar Koi pie o grupi seljaka, koji u manastiru Gomjenici peku rakiju i po vascelu no pripovedaju. Sami Car svega pravoslavlja, Car nad carevima - veli jedan od njih, Simeon ak popije svaki dan, ne laem te, ve tako u knjigama stoji, pet, est oka votke. Tako se u njih rakija zove, belim, to nije jaka kao naa, to je, da reemo, mlogo vodena. .. .Bolan, bolan, kada bi se sva sveta i pravoslavna Rusija podobro napila ove nae snane i estoke prepeke, sve sedam bi carevina od stra zadrhtalo!" Tek, bilo kako bilo, gotovo da u srpskoj istoriji nije bilo nijedne znaajnije linosti koja, na konju ili u kabinetu, nije drala uz sebe, pokraj oruja ili pera, i uturu napunjenu ljivovicom. Vod Karaore, zapisano je kod Vuka, ne moe bez nje, i pod njenim dejstvom najee see Turke. Knjaz Milo ne pije nita drugo osim rakije, koju e njegovi pogospoeni naslednici, Mihailo i Milan, zameniti francuskim ampanjcem. Ova rakija verna pratilja istorije - provlai se sve do kraja Drugog svetskog rata, kada onu istu uturu, ovaj put vojniku, limenu, ia svojoj poslednjoj fotografiji pred pogubljenje, dri i kraljevski general Draa Mihailovi, itajui mirno Sinklerovog "Doktora Aronsmita", dok sedi na zatvorskom krevetu, prekrivenom vojnikim ebetom. Dalje je teko pratiti uticaj ljivovice na srpsku istoriju jer se u novom dobu gubi u sveoptoj poplavi viskija, kojeg iskljuivo pije i novi ef drave. Ne zna se pouzdano kada su Srbi poeli da peku rakiju, ali je to bilo sigurno onih davnih vremena kada su, iz prapostojbine, jo kao stari Sloveni, stigli na ovu zemlju pomalo pripiti od medovine, koju su, tamo, iza Karpata, nauili da prave, a ovde zatekli vinograde koje su zasadili jo stari Grci i Rimljani, a Vizantinci nastavili da neguju. Ve Duanov zakonik iz 1354. godine, u paragrafu 166, propisuje otre kazne za pijanenje. Ne za se ni ko je, ni kada, doneo prvi bakarni kazan za peenje rakije u Srbiju, ali su sauvani turski zakoni, od 1389. do 1878. po kojima se za svaki kazan plaa porez od dvanaest aspri. Kada su Turci poeli da se povlae iz ovih krajeva, a velika Otomanska imperija izdisala kao samrtnik na Bosforu, rakija je postala simbol slobode, pobede nad islamom, koji je zabranjivao alkohol. Srbi su je oduvek cenili vie od vina, jer se do blagoslovenog stanja pijanstva s njom stie bre. Ne kae se uzalud: Vino trai slugu a rakija gospodara!" Nije jasno na ta se ova stara srpska izreka odnosi: da li na mukotrpni, danono ni rad bez prestanka oko gajenja vinove loze, dok je za gajenje ljiva i peenje rakije potrebno mnogo manje vremena, ili na to da vino esto ovlada ovekom a da je u pijenju rakije potrebno biti

54

gospodar i potiniti je sebi. Srbima je, izgleda, dojadilo petstogodinje ropstvo pod Turcima, pa ako esto i nisu mogli da vladaju sobom - vladali su bar rakijom. to se tie posledica, mamurluk od rakije je, naravno, mnogo tei nego od prefinjenih francuskih vina, na primer, ali je i ivot ovde bio uvek mnogo tei nego onaj u zemlji iz koje ta vina potiu. U srpskom jeziku, koji je seljaki, nedostaje mnotvo rei za urbane pojmove, ali to se tie rakijskih, tu je nenadmaan: samo za staklenku iz koje se pije rakija i ije se ire dno suava u duguljasti grli (da ne bi lapila), imaju bezbroj naziva: fi ili fiok, okanj, okanji, satlik, unue, i, ia ili poli... piju je jo i iz utura, pljoski i bardaka a esto, i iz natege, pravo iz bureta. Rakijo, majko! S rakijom se dolazi i odlazi sa sveta. Rakijom se proslavi ro enje deteta i to rakijom iz bureta koje je godinama bilo zakopano u zemlju ekajui tu priliku. Bez nje se ne polazi ni u vojsku, ni u rat, ni u crkvu, ni u goste, ni na put, na kome je, esto, pljoska jedini prtljag. Siromah seljak, samo nju moe da ponudi ili ponese na poklon lekaru, policajcu, sudiji, umaru, porezniku ili ministru, a neretko i samom kralju, u boci zapuenoj komadom koanja - okrunjenog klipa kukuruza. Srbi su verovatno jedini narod koji rakiju pije i kao aj. To je meka vrua rakija koja se kuva na prepeenom eeru i kojoj se, radi arome, moe dodati karanfili, a zovu je umadijski aj. Na kraju, red je i da se jedna boca ostavi i na grobu pokojnika koji je voleo da je pije, ili da se na sahrani i parastosu prospe po kap, dve za pokoj njegove due.

55

17.

Plaei se da ga neko ne otruje, Ivana je vremenom uspela da naui Vuka da ne jede

nita sa zemlje. Jeo joj je samo iz ruke. Ako bi nekim udom nabavila od nekog kost, morala je da je dri sve dok je on do kraja ne ogloe i ne skrcka. Tog jutra ba joj je jeo iz ruke veliku kost od jagnjee pleke, koju je odnekud doneo Prorok, kad se iz ljivika sa uzdignutim rukama, kao da se predaje, pojavi Maki. Prepusti kost Vuku, a sama krenu ka kui da uzme pitolj. - Nemam oruja! - doviknu joj Maki. - I doao sam sam! Zastala je na vratima u nedoumici. Dok se penjao na trem, daske zakripae pod njegovom teinom, a Vuk zarea. - Je l' ujeda? - upita Maki. - Samo kad mu se naredi! Seo je na klupu stavivi na sto pakovanje zamrznutih malina. - Nisam ti doneo cvee... Ovde to nije obiaj, a i da jeste, nema gde da se kupi. Pogledao je sa podozrenjem na nakostreenog Vuka. - Stvarno ne ujeda? Kad sam bio mali tvoj pas me je ujeo, ba ovde, na tremu... Deki... - Ne, zvao se uko. - Jeste, uko. Od tada se bojim pasa. - Hajde i ti da se nekog boji! - Da ti pravo kaem, pribojavam se i tebe - nasmeja se. - Ba se pribojavam. ta bi od one devojice? - ta bi? - Ne znam... Bila si tako nena i plava. - Nikada nisam bila plava. Mora da si me sa nekim pobrkao! - Ja tebe da pobrkam, da samo zna kako sam bio zaljubljen u tebe? - to mi nisi rekao? - to ti nisam rekao? Ja da ti kaem? Ne verujem da sam uopte umeo da govorim. Mislim da sam progovorio teku estoj godini... - ta? Bio si zadovoljan uslugom? Nisi imao primedbi. - Ja? Nisam imao primedbi! Itekako sam ih imao, samo nisam smeo da kaem. Bio sam vie gladan nego sit. Proja svaki dan, sve dok ti ne izae na ui. A ti si bila ba lepo gospodsko dete? Tata pukovnik. Svaki dan palainke! - Tada samo kapetan - ispravi ga Ivana. Pokuala je da razgrne mrenu vremena i da spoji ovog lepog stasitog mukarca sa onim davnim musavim deakom koji se leti vrzmao oko njihove kue, bos, pocepanog tura. - Kapetanova ki - ree Maki setno. -Imala si prvi deji bicikl u selu. - Je si li mi zbog toga iskidao ice na tokovima? - Znai, ipak me se sea? - Seam te se, kako te se ne bih seala! Imao si oko sebe telohranitelje - dukce, motorne testere, rovokopa i nisane. - Jesi li nam zbog toga izbuila gume? 56

- Dobro da vam nisam izbuila glave. - Polako, polako... Nisam doao da se svaamo. Ima li koka - kolu? - Pie s avolovim repom? Ne drim to. - Narodni heroj Ivana Jovanovi, zvana ljiva, ne troi koka - kolu. Ratovala etiri godine. I ta, na kraju? Pobeda, a? Napunila Srbiju izbeglicama! Ne moe nigde da makne, a da ne naleti na njih. - Kako zna da su izbeglice? - Kako znam? Kako znam da su izbeglice? Bosanerosi! Govore ijekavski. - A, ti? Odakle si pa ti? - Ja? Odakle sam ja? Odakle bih bio? Iz ljivova. I otac mi je iz ljivova. I deda... - A pradeda? - ta, a pradeda? - Kau da su Petrovii doli iz Hercegovine... - Znai izbeglice, a? - Otkud znam to su doli? Davno je to bilo. - Bilo je prekjue. - Nek je bilo i jue! Manimo se toga. Ima ko o tome da misli... Da mi malo popriamo o nama, ako hoe? Ivana, koja je do gada stajala iznad stola, sede na klupu i ree: - I ja mislim da je vreme. - Ovo meu nama postaje ozbiljno i hteo bih da raistimo tu stvar - kazao je Maki lupkajui prstima po stolu. - ta predlae? - Pazi ovako! - ree. - Nismo vie deca. ta je bilo, bilo je. Ne bih hteo da neko zbog ovoga izgubi glavu. Jebe maline. Rodie one opet... Ali ti moda ne zna, dugo nisi ivela ovde. Maline su budunost Srbije. Od itave svetske proizvodnje na Srbiju otpada celih osamdeset posto. Ostalo su ile i Poljska, a njihove maline nisu ni prineti naima! Nema kolaa na Zapadu u kome nisu nae maline! Ni torte, ni soka, ni preliva. ak su i u francuskom ampanjcu Don Perinjon, a sada e i u Japan! Ivana pomilova Vuka po glavi: - uje Vuki, biemo i u Japanu! - Zezaj se ti, zezaj! Ali, raunica je prosta - nastavi Maki vadei raunar iz cepa na prsluku. Poeo je da rauna na njemu. - Za trista kila sveih ljiva u hladnjaama se, ako ima sree, moe dobiti najvie devedeset maraka. Sa malinom je potpuno drukije; sa iste povrine dobija se stopedeset kilograma, to je vie nego duplo - itavih dvesta maraka. - ljivama je, dakle, odzvonilo? - upita Ivana. - Tano, odzvonilo im je. Ko jebe ljive, imaju kotice! - zasmeja se on svojoj dosetki. - I ljivovici, znai? - Neu da kaem, ljivovica se moe pei i od ljiva, ali ko je danas pravi, sigurno je pravi od eera! Jeftinije je... - I Gvozdenovoj kui je, znai, odzvonilo. - Oi joj se suzie u proreze. - I to sve, zbog ega, da se najzad osveti Jovanoviima, da ih stigne i prestigne; da naplati nadnice i za oca Sredoja i za dedu, kako se ono zvae? - Moe to da shvati kako god hoe - rekao je - ali ne vidim po emu su to Jovanovii bolji od Petrovia? Gde ti, u stvari, ivi? ta ste vi? Plemii? I to je moj pradeda, kako li se ono zvae", gori od tvog dede ora? Bar nije krao i pljakao kao on. Argatovali su mu za pare proje i teglili ljive sve do Save da ih natovare na lae i poalju u Be i Petu, da bi on kupio bilijar, na kome niko nije umeo estito ni da igra. Plemii! Plemii i Grebii! Plemii u zemlji u kojoj je prvi vod bio svinjarski trgovac i pljakao Turke i trgovce. Karaorevii! Obrenovii! I to mi je neko plemstvo!

57

- I Nemanji i, naravno, za tebe nisu nikakvo plemstvo? - Da ne zna, moda, nekog ivog Nemanjia? - upilji joj se on u lice. - Svi ste vi ista bagra! Pa samo jedan moj nisan ima vie volovskih snaga, nego svi volovi u istoriji tvoje familije! - Zna ta, Petroviu? Nema tih para od malina, kafia i Japanaca s kojima e moi da zaboravi ko si i iji si! Koga je pravio gladan otac, nikada se nee najesti, i sve te firme koje nosi po sebi nikada nee moi da pokriju pocepane pantalone u kojima si dolazio da viri u nau kui iz ljivika! Bledi od srcbe uneli su se jedno drugom u lice preko stola. Ne volim kod sebe taj oseaj, pomisli Ivana, ovo se nee svriti dobro. - I da te vidim kako gola eta po sobi, a zna da te gledam - nastavi on. - Mala gradska kurvica zavodi siroto seljae koje nije videlo ni bioskop. A posle se pravi da ga i ne poznaje! Zadrhtala je od besa. Skoila je sa klupe, oborivi je, i utrala u Veliku sobu. Maki je mirno dobovao prstima po stolu. Vratila se sa magnumom uperenim u njega. Gledao je mirno svojim lepim tamnim oima kao neko veliko plavokoso dete. Iznerviralo je to se nije uplaio. A imao je mnogo vie da izgubi od nje. - Nee valjda pucati u nenaoruanog oveka? - upita je tiho. - Neu! - ree ona. - Pucae sam u sebe! Jesi li nekad uo za ruski rulet? - Jesam. - E pa ovo je ruski rulet na srpski nain... Postavila je magnum izmeu njih na sto i zavrtela ga kao da je rulet. Poto se nekoliko puta revolver okrenuo oko sebe, cev se zaustavila na njoj. - U redu. Pokazao je na mene... Podigla je revolver i zavrtela burence dlanom a zatim prislonila cev na slepoonicu. Uasnut, Maki je gledao otvorenih usta. Povukla je obara. kljoc. Odahnula je i gurnula magnum prema Makiju. - Na tebi je red! - to na meni? - Ovo je revolver tvog oveka, ili e mu ga vratiti ili e i ti ostati ovde - kazala je. Hajde da vidimo ima li muda? Lice mu se nali crvenilom a ake stegnue u pesnice. Pogledao je najpre nju a onda revolver na stolu pa se okrenuo prema ljiviku kao da trai neiju pomo, ali tamo se ula samo gugutka: ku-puj kruv, ku-puj kruv... Ponovo je pogledao magnum, a onda, lagano isprui ruku, dok mu je lice bledelo, i drhtavim prstima uze revolver. Zavrteo je dlanom burence i gledajui Ivanu pravo u oi saekao da se zaustavi. A zatim je povukao oroz. kljoc. Odahnuo je i spusti elo na sto ostavi tako jedno vreme. Ivana poe grohotom da se smeje. Podigao je glavu i video kako iz cepa vadi i na astal prosipa punu aku metaka. - Nisi ti ba tako lo kao to sam mislila - kazala je dok je on skupljao metke a revolver zatakao za pas. - Videemo se jo - rekao je, ali ovaj put bez pretnje i otiao niz ljivik. Ivana zagnjuri glavu u Vukovo krzno i poljubi ga u vlanu njuku.

58

18.

Prvo bure prepeenice namenila je Manastiru i, upregavi Putka, odvezla ga tamo na

kolima. U opusteloj manastirskoj porti zatee postarijeg slikara u haljetku umazanom bojama, kako, na platnu postavljenom na poljski tafelaj, uljem slika crkvu na neijem dlanu. Otkad nije videla ivog slikara? Nekada se druila sa njima i oni bi joj esto poklanjali svoje radove. Poto je poljubila ruku igumanu Mojsiju, on je predstavi umetniku kao Gvozdenovu unuku. - Kog Gvozdena? Onog to je pravio rakiju ? Nikad u ivotu nisam pio bolju.Posle nje, slikao sam samo anele... Eee... bila su to vremena! Ako ti je rakija i blizu njegovoj, kupujem odmah deset litara. - Imam bolju ideju - predloila je Ivana. - Kako bi bilo da mi nacrtate etiketu za boce? Vi meni crte, a ja vama rakiju! - Aneli s tobom, nikad bolji posao nisam sklopio. Blagoslovi, oe igumane. Slikar im pomoe da istovare bure i da ga odguraju do manastirskog podruma. Iguman Mojsije se otuda vrati sa bardakom punim prepeenice, pa svi, sem Ivane, uzee po aicu, ak i stara monahinja koja ih donese na posluavniku sa slatkim od ljiva i vodom. Poto je iskapio aicu, slikar obrisa dlanom usne i upita Ivanu da li je ona sama pee. Potvrdila je. - Pio sam, davno, rakiju tvog dede - kazao je podigavi novu au prema suncu da osmotri boju ljivovice - ova nije loija od njegove. ak je na neki nain i bolja, rekao bih, enstvenija. Bistra je i ista. Kao suza... Kako ti ono bee ime, anelu? - Ivana. - Prava suza Ivanina! - rekao je oduevljeno, krstivi tog trenutka njenu prepeenicu. Prodaje li je, moda? - ivim od nje. Popio je i treu au. - Bolje bi ti bilo da manje pije... - ree Mojsije zabrinutim glasom. - to? Ko da e mi neko rei hvala - odvrati slikar. - Ne mislim da ivim sto godina. On uze Ivanu za ruku i posadi je na klupu za stolom u dvoritu po kome su bile razbacane boje, etke, olovke i hartije na kojima je pravio skice za sliku. Uzeo je krejon i na istoj strani bloka, pevuei neto sebi u bradu, po eo da je crta iz profila. - Neverovatno! - mrmljao je. - Podsea me na nekoga... da, na Jovanku Orleanku! I na Mariju Falkoneti koja je dvadesetdruge igrala u Drajerovom filmu. Ista Jovanka Orleanka! Guvao je besno listove sa prva tri pokuaja i nervozno ih bacao na stranu, pre no to mu poe za rukom, da u gotovo jednom potezu, elegantnom i jednostavnom linijom koja je podseala na crtee ana Koktoa, postigne ljupki obris njenog profila. Posle kraeg razmiljanja, kiljei na jedno oko, docrta joj na obrazu i krupnu suzu. Oko portreta ispisa, poput veza, u obliku potkovice, pisanim slovima svojim lepim namerno nevetim rukopisom, takoe u neprekidnoj liniji:

59

SUZA IVANINA Istrgao je list iz bloka i pruio joj ga rekavi: Dobar posao anele, i za tebe i za mene", a zatim, s olakanjem, iskapi novu au i strese se od njene estine. U svakom Srbinu, ma kako bio dobar hrianin i pravoslavac, jo uvek ivi paganin koji deli zemaljska dobra sa svojim mrtvima kao da su jo ivi. Tako i Ivana nato i prepeenicu u aicu i odnese je do oblinjeg groba dede Gvozdena, gde je postavi na kameni spomenik pa se prekrsti Zapalila je i cigaretu i, povukavi dva - tri dima, ostavi je zapaljenu da dogoreva pokraj aice. Deda je bio strastan pua.

60

19.

Odnela je crte u jedinu malu varoku tampariju koja je uglavnom tampala

podsetnice, kese, osmrtnice i plakate. Primio je postariji tampar sa razbaruenom umetninkom bradom i iritom za zatitu od prejakog svetla i paljivo razgledao crte koji mu je pokazala. - Koliko si mu platila za ovo? - upita je. - Dvadeset litara rakije. - Zna li ti ko je to? - Ne znam. Poznavao je mog dedu. - On je jedan od najveih srpskih slikara. Dau ti petsto maraka za ovaj crte! - Nije na prodaju! - odbi Ivana ponudu. - Koliko trai da odtampa hiljadu etiketa? - Dvaest litara rakije. Rukovali su se. Dok su se dogovarali oko oblika etikete, u tampariji se pojavi Maki i baci na sto karton prekriven folijom sauarenjenim nacrtom etikete za pakovanje malina. tampar se presamiti od potovanja pomeanog sa divljenjem i strahom. - Kad ovo treba da bude gotovo? - upita Makija snishodljivo. - Jue - odbrusi ovaj. - Gospodina Makija ne treba posebno predstavljati - ree smeei se servilno. - Kako ne treba posebno? - pobuni se ovaj. - Ubih se sve ove godine da me neko posebno predstavi, a sad, ne treba! ta sam onda, kog avola, radio u ivotu? Ne treba posebno predstaviti..." - Ovo je gospodin Manojlo Petrovi - Maki. A ovo je gospoa... - Ve smo se upoznali - kazala je Ivana. - Ali jo nismo popili pie da to proslavimo - ree Maki. - Otkad ti pije? - Samo ono sa avolovim repom. Odveo je u Havanu, otpustivi pre toga dvojicu telohranitelja koji su ga ekali pred tamparijom. Ivana tako zakorai u njegovo carstvo kia, izmeanih stilova i materijala, u kome su se ogledala borila sa neprikladnim, tapaciranim plastinim ankom, a drvo i kamen svaali sa kovanim bakrom i obojenim neonskim cevima, sve to, u grmljavini turbo - folk muzike kroz koju je zavijao orijentalni lelek pevaa: Ne plai mi na kunome pragu, da mi vrata ne povuku vlagu..." Tri konobara kao bez due pritrae njihovom stolu da ih uslue. Ivana uze sladoled, a Maki koka - kolu. - Je l' ti se svia muzika? - upita je ponosno. - I to ti zove muzikom? Zapucketao je prstima i anker istog asa promeni pesmu utiavi razglas. - I sve je ovo tvoje? - upita Ivana razgledajui Havanu, koja je mnogo podseala na kitnjasti cuboks iz pedesetih - Mermer i zvuci. - Sve je iz Italije! - kazao je ponosno. - Ko ti je radio? Neko iz Beograda? 61

- Sve sam ja! Ne jebem arhitekte! Ivana se zagrcnu od smeha. - Stvarno, ti si genije! - Svi to kau! ta fali? Ovo bi moglo da stoji i usred Pariza! ta misli, a? - Moglo bi, videla sam tamo i gora mesta. Jela je svoj prvi sladoled posle mnogo godina. Citron, vanila, malaga, tuti - fruti. Neki su to jeli sve ove godine", pomisli, ta sam sve propustila?" - Lako je tebi - uzdahnu. - Jeste, lako je meni". Svi kau lako je Makiju". Lako je Makiju! Ja najbolje znam koliko mi je lako. ta misli koliko ljudi ivi od mene? Mislim, koliko njih prima svakog meseca platu? - Pa, izmeu deset i sto pedeset. - Dvesta!A svako od njih izdrava jo najmanje po troje od mojih para. Pa ti sad vidi! Uzmimo tebe, na primer. Izdrava samo Sevedu. - On izdrava mene. - ...i svi misle da je to Makiju palo s neba - nastavi on - gde su bili da vide kad je Maki kopao kanalizaciju u Beu. Jesu li ikad pitali ta je Maki jeo u Frajburgu i pod kojim je sve usranim mostovima spavao. I je li uopte spavao dok je sve ovo stvorio sa samo, evo, ovih deset prstiju? I zna li iko kako Maki uspeva sve to da odri. Koliko njih proba da mu sve to otme; politiari, mafije, reketi... - uneo joj se u lice preko stola - ti si ta kojoj je uvek bilo lako i koja je uvek bila zatiena - prezimenom, kolama i... - ... i pancirom? - Otkud zna? - ta otkud znam? - Otkud zna da ga nosim? - rastvorio je svoj beli prsluk ispod koga se ukaza pancirna mrea. - Ovakav u Srbiji imaju samo dvojica! Ja i... bolje da ti ne kaem ko. Ne probija ga ni devetka. - Stvarno, nita ga ne probija? - Nita! - Ni ljubav? - Kakva ljubav? - Ljubav. - Ljubav? Ma, ta je ljubav? - Jedan francuski pisac je napisao da je ljubav sve ono to se deava izmeu dvoje koji se vole". - Poslednje to sam itao bila je Druina Pere Kvrice. - Hvala ia sladoledu, bio si sjajan domain - rekla je Ivana ustajui. - Sad zna gde sam, pa svrati... - kazao je pratei je do izlaza. - Stvarno, zaboravih da te pitam, im si se ono bavila pre rata? - Ureivala sam ovakve kafie, samo mnogo bolje - kazala je. - Zna, ja sam arhitekta... im je izala iz Havane, anker ponovo pusti ubitano glasnu muziku: Ja sam celo selo, navuko na belo..."

62

20.

itave te jeseni Ivana i Franc su prodavali rakiju po okolnim selima i na varokoj

pijaci. Zalepila je nalepnice na sve boce koje je uspela da dobavi, prethodno ih potopivi u vodu da bi se odlepile stare etikete. Najtee su se odlepljivale i skidale one sa flaa Doni Vokera, a njih je bilo najvie. Dobila ih je od Olivera, koji ih je imao napretek - pun podrum. Natovarili bi burad, pletare i boce na kola i s upregnutim Putkom izazivali prilino uenje kod metana koji ko zna od kada nisu videli konjsku zapregu. - Mama, vidi konj! - vikala su za njima deca. Zaista je bilo neobino videti Putka kako mirno vae seno na parkingu, izmeu kakvog kombija i poslednjeg tipa BMW - a. Kola s jednom konjskom snagom. im bi postavili pie na iznajmljenu tezgu, oko njih bi poeli da se okupljaju mesni pijanci. Kao to je Franc predvideo, iveli su od svoje rakije. Lokalne kafecije otkupljivale su od njih po koju litru prepeenice za starije goste, dok su ih vlasnici kafia, u kojima su se iskljuivo pili koka - kola ili pivo, prezrivo odbijali. Poeli su od ljivova. Zavezali su Putka za Karla Marksa i Fridriha Engelsa i prodavali rakiju direktno sa kola kao iz kakve pokretne to ionice. Prodavali su je i na ae (jedna mala, metalna, bila je privezana tankim lancem za bure), na boce i na pletare. Seljaci bi se okupili oko kola i ostajali tu po ceo bogovetni dan pijuckajui. Bez rakije, razgovora nema! - A Gvozden, bogumi, nikad nije vako prodavao - priseao se ed. - Seveda - kazao je Franc - imo je ko da prodaje mesto njega. - E za sve te je Bog stvorio - pohvali starac Ivanu. - I da ratuje, i da pee rakiju i da prodaje... Jo samo da te udamo, da ne plete sede! - Neka, ede, ima za to vremena, a i nemam ta da pletem, vidi da mi je kratka kosa zato sam se i oiala - odvrati ona toei mu rakiju. - Bogumi, nema vremena, dijete, oas to proleti! Zna li kako narod kae: Izbira nae otira! - A jedan, onomad, vrnuo se iz Amerike - poe da pria Zlatni zub - kae da u Kaliforniju ima drvo, zovu ga sekvoja, u kome je tolika rupa da kroz nju idu... - Ma, jebala te sekvoja? - prekinu ga Brkajlija. - Gledaj od ega ivi! Posle ljivova doe na red osvajanje Varoi. Iznajmili su tezgu oko koje se okupi pravi mali klub pijanaca i gradskih kloara. Naoe se tu i dva sredovena mukarca u dotrajalim maskirnim bluzama zarasli u dvonedeljne brade. Ivana ih poasti rakijom nata je jedan varoki odrpanac upita to im to i besplatno? - Oni su izbeglice. Njima je najtee! - objasnila je. - Biemo i mi uskoro, kako nam je krenulo - ree ovaj. - Daj i nama po jednu! Rakija je sve bolje ila. I seljaci, koji su prodavali voe i povre na drugim tezgama, skoknuli bi na aicu, da se odmore i zaliju duu po kojom Suzom Ivaninom. Postariji gospodin, pisac Hronike Varoi i upravnik Zaviajnog muzeja, koji se upravo pripremao da 63

poseti sinove, kompjuteriste, u Kanadi, kupio je tri boce, najpre se raspitavi da li je ta rakija zaista iz ljivova? Znate, kazao je, moja deca tamo imaju sve to im srce poeli. Lepo su se snali, zaposlili i poenili, ali ta ovek da im odnese? Postoje samo dve stvari, tamo u Kanadi, koje ne mogu da kupe: kajmak i prepeenicu! Evo, pokazao je Ivani, kupio sam kaicu kajmaka, a rakiju u im odneti da poaste svoje prijatelje Kanaane kad im dou u goste. Neka vide da nismo tikve bez korena. - Uzgred, ako niste znali - objasnio je Ivani - rakija je stara turska re nastala od arapske arak i znai znoj. Pekli smo je jo dok su Kanaani imali rogove i iveli po umama. Izlazak na pijacu predstavljao je za Ivanu i neku vrstu drutvenog ivota. Oko njene tezge, kao oko kakvog pijanog anka, bilo je uvek najivlje; ponekad bi se i zapevalo a mogle su se uti i neobine prie i jo neobiniji ljudi. Franc je uredno razvrstavao i slagao zaraen novac. U novembru su zakiselili veliku bavu punu kupusa u koju je Franc stavio i nekoliko cvekli da rasol dobije ruiastu boju. Pretakao je svaki dan rasol i bdeo nad glavicama kupusa kao da su iva bia, esto razgovarajui s njima. Platili su da im ponovo ukljue struju, i prve noi kada kua na osami zablista svetlima, pred njom, na dvoritu, uhvatie se za ruke i zaigrae kolo - dvojac. Od starog kolskog toka Ivana je napravila luster po ijem su rubu okaeni mali rakijski okanji prelamali svetlo kao da su od muranskog stakla. Vie nije spavala na bilijaru - kupila je udoban, neto tvri madrac i osposobila krevet sa mesinganim kuglama. Ponekad bi sebi dozvolila ak i oseanje sree.

64

21.

Na sredini nekog starinskog romana, nije znala kojeg jer je bio bez korica, proitala je
na poetku jednog poglavlja sledeu reenicu: Naredne tri godine nije se dogodilo nita vano i posebno znaajno." Kao da je ona bila glavna junakinja. Tanije: njoj se nita posebno nije dogaalo, ali jeste drugima. Lagano proticanje dana, nedelja, meseci i godinjih doba kao da je, poput kolskih tokova, koji urezuju dve brazde u zemlju, upisivalo i u njoj monotonu koloteinu. Gotovo da je ponekad uivala u toj dosadi ispunjenoj svakodnevnim obavljanjem uobiajenih poslova. Franc se brinuo za Putka, ona za sansku kozu, Palomu, koju su kupili da bi imali svee mleko. Jedan deo dana odnosili su batenski radovi, negovanje cvea i odravanje kue koju je polako obnavljala i doterivala. Menjali su krovove na upi i tali, malterisali zidove i popravljali kace i burad, jer je majstor - pinter iveo u Varoi i svaki njegov dolazak trebalo je skupo platiti. Kosili su travu i pripremali drva za zimu koja stie nenajavljeno, najpre gustim maglama to prekrie dolinu ispod njih, a zatim jutarnjim injem; na kraju, snenim smetovima koji su ih jedno vreme odvojili od sveta. Razgrtala je sneg dok ne bi pala od umora, ali on bi ve sledeeg dana ponovo napadao, zatrpavi sve to je prethodno raistila. U dugim veerima, kada se smrkavalo pre pet sati, otkrila je zaboravljenu lepotu itanja. Ne sea se kada je poslednji put drala knjigu u rukama! U pletenom kovegu, u tavanskoj sobici, otkrila je mnotvo pranjavih knjiga, uglavnom izdanja Srpske knjievne zadruge iji je zadubinar i jedan od prvih pretplatnika bio njen pradeda ore Jovanovi. Zaroni tako u dela ruskih i francuskih klasika devetnaestog veka, kao da ih po prvi put ita. Prevodi su bili pomalo arhaini, a listovi pouteli od vremena, ali je zapanji sveina pripovedanja kao da se za sve ovo vreme nita sutinski nije promenilo. Razliiti su bili samo kostimi, brzina i oruje. Sutina ivota ostala je ista. Proitala je ponovo Anu Karenjinu, udei se kako su mogli da je teraju da to ita kao obaveznu kolsku lektiru kada je imala sedamnaest godina? Kako je tada mogla da shvati dramu tridesetogodinje grofice. Pro itala je i Rat i mir, preskaui, kao to je preskakala i u koli, dosadna poglavlja na francuskom o oslobaanju kmetova i ekonomskim raspravama o carskoj Rusiji. Ostavljala je knjigu kasno u no, kao da naputa film na najnapetijem mestu, alei to se isuvie brzo primie kraju. Zbog niskog napona svetlo u ljivovu bilo je slabo i mirkavo; ni u Varoi nije mogla da se kupi sijalica jaa od ezdeset vati, a esto je i nestajalo struje, kada bi crkavala stara trafo - stanica, pa je itala uz petrolejku, to je davalo posebnu dra klasinim tivima. Negde daleko od ljivova svetleli su ekrani kompjutera dok su ona i Franc itali Prolene vode Turgenjeva, ba kao to ih je on i pisao - uz petrolejku. O Francu, kao o strasnom itau, kruila je legenda da ustaje u etiri sata izjutra samo da bi mogao itati do est, kada su zapoinjali poslovi na imanju. Budui da nije mogao do i do novih izdanja, itao je po ko zna koji put sabrana dela Antona Pavlovia ehova, od prvih tomova pria i humoreski do poslednje knjige - njegove prepiske sa glumicom Olgom Kniper, koju je optuivao da je upropastila njegovog omiljenog pisca. Knjigu bi paljivo uvijao u novine da joj ne oteti stari plavi platneni povez. 65

Dok su joj sati, dani, nedelje i meseci tekli monotono, a godinja doba se neosetno smenjivala kao u filmskim pretapanjima, olujni oblaci su se kovitlali nad Srbijom. Opasna svetska oma stezala se sve vie oko njenih granica. Kolone izbeglih Srba sa Kosova punile su Srbiju koja je ve li ina na prenatrpan brod koji samo to ne potone pod teretom mnogobrojnih pokupljenih brodolomnika. Zemlju su iznutra razdirale politike bitke; bilo je sve vie ubistava i pljaki, a narod je iveo sve bednije. Ispostavilo se da je tano staro pravilo: kad su vremena najtea - nita ne ide tako dobro kao rakija. Za nju se uvek nae. Ona je jedini spas i uteha. Meunarodna policija je sve ee hvatala i odvlaila u Holandiju njene ratne drugove. Drugi su se opet, u meuvremenu, kau, obogatili mutnim poslovima. Ponekad bi neko iz Sarajeva proao trgujui kroz Varo i ona se raspitivala za svoj rodni grad. Istina, priali su joj, grad je bogat i savreno ureen, ali na ulicama ima mnogo zarova, fereca i stranih vojnika. Rat kao da je odavno zaboravljen. I ona, takoe. Ko li sada zaliva njen visei vrt? Ili su ona majuna stabla poseena i poloena u vreme velike zime? Malo je ta od vesti stizalo do nje. Novine su neredovno dolazile u ljivovo i rano rasprodavane. Trebalo je peaiti po kii, kroz blato koje je prekrivalo Srbiju, uvlaei se, inilo se, i u due. A sva ta burna dogaanja po Srbiji i svetu, kao da nisu ni doticala kronje niz koje su se cedile kie, ni Ivanin ivot u kome je svaki dan liio na neki drugi... Veoma retko je odlazila do Varoi, koja se s jeseni povlaila u sebe zajedno sa stolovima i stolicama na kojima se leti sedelo po trotoarima. Odlazila je do Optine, u apoteku ili u neophodne nabavke, a i da, s vremena na vreme, s enjom gleda u dva semafora na Glavnoj ulici u ariji. Tada bi obido viala Olivera koji kao da nije izbivao iz Lanog svedoka, zadimljene kafanine u blizini Suda. Kad bi je ugledao, istravao je napolje ili udarao u staklo prljavog izloga pozivajui je na pie. Njeni jedini izlasci za sve ove godine. Jedanput joj, setno gledajui zelenim takastim oima, iznenada ree: - Znate, svaka ljubav u Srbiji morala bi da zapo ne stihovima: Boe mili, uda velikoga! Proslavio je tu misao ispivi do dna au. - Zar mi niste proli put rekli da ostavljate pie? - Jeste, priznajem, obeao sam. - Vi zaista nemate karakter - ree Ivana. - Varate se, imam ja karakter - ali lo! Bar to se tie pia. Ipak, imao sam sreu, zahvaljujui njemu ostavila me je ena. Sazreo je izgleda i as da se malo bolje upoznaju. - Istina, moj ivot nije bio ni iz daleka tako uzbudljiv kao va - kazao joj je arajui odsutno izgorelim palidrvcetom po stolnjaku pokraj prepune pepeljare. Ukratko, prosto mu je neprijatno da o tome uopte i govori. Pria koja se esto sree po ovakvim mestima. Kao mlad brani par, on i njegova ena, pomalo manekenka, pomalo koarkaica, a izvesno vreme i rokerka koja obeava, doli su ovde one godine kada mu je umro otac, ugledan advokat u Varoi, nasledivi njegovu dobro uvedenu kancelariju. U poetku, mislio je da e ovde ostati kratko, dok ne zaradi dovoljno para da se vrati u Beograd i zapone neto iznova, ali palanke truju, kao pritajena bolest, na najrazliitije naine, a jedan od njih je da svoje rtve podmuklo razjedaju iznutra i uine da zaborave na vreme to neosetno protie pokraj njih, sve dok, lagano, daleki velegrad, poput sna, ne postane jo dalji i blei. Okaio je o klin svoju gitaru iz ansambla Meteori, u kome je nekada svirao i pevao sve do diplomiranja, zaraujui na taj nain deparac, jer se tako nije mogla izdravati porodica i plaati iznajmljeni stan u Beogradu. Razraena advokatska praksa njegovog oca donosila je u poetku solidne prihode od kojih se moglo udobno iveti, ali ne i promeniti iz osnova bilo ta, to je i zadralo njegovu mladu enu da jedno vreme ostane u Varoi u kojoj, inae, nije imala s kim da se drui. Nagovorala ga je da to bre sve prodaju i u Beogradu otvore butik - kao

66

biva manekenka verovala je da ima dobre veze i da e u njega pohrliti otmena klijentela. On e se, naravno, za to vreme baviti bebom. Sve ee se pripit kasno vraao kui, pravdajui se da mora da sedi po kafanama sa klijentima, koje je, jednog po jednog, gubio i pored izrazitog dara za advokaturu. Na kraju, ena ga je ostavila samog sa jednogodinjom Oliverom i vratila se u Beograd. Savladao je prepovijanje, vezivanje pelena i pasiranje hrane za bebe, o ospicama i zaukama i da ne govorimo", a u svemu tome izdano mu je pomagao enski deoomiluka, koji je u njemu video idealnu priliku za udaju. Oliverina majka im se nije javila nekoliko godina, sve dok joj nije zatrebao pristanak za razvod. Poslao joj ga je bez rei, a da se nisu ni videli. Ponovo se udala, ovoga puta, izgleda, srenije, zaista za nekog butigdiju, i tek u poslednje vreme kao da se setila da ima erku koju treba povremeno viati. - Znate li kako poinje Ana Karenjina? - upita ga Ivana. Posle kraeg razmiljanja, Oliver ree: Sve srene porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrena porodica, nesrena je na svoj nain... Mada mi je profesionalno blii Zloin i kazna. Od toga zapravo i ivim. Poslovi nikad nisu ili gore, priznao joj je, narod se, istina, i dalje tui, ali niko nita ne plaa, sudije su potkupljene, a i svemogui Maki ga je uzeo na zub i odbija od njega i one retke, preostale klijente. Kako joj samo zavidi na njenom ljivovu? Tamo je bar sama. Ne zna ta bi dao samo da ima neto slino gde bi mogao da se povue. - Pakao - to su drugi! - citirao je Sartra. - Ali, u ljivovu nema viskija! - rekla je Ivana. - Viski nije vaan - kazao joj je. - Lako bih ga ja ostavio, ali mi je ao onog jutarnjeg oseanja krivice... Uostalom, preiu na rakiju, toga bar tamo ima dovoljno! Pozvala ga je kad god hoe da doe na njeno imanje, da se odmori, i od tada on, zaista, sve ee poe da svraa, to je Franca i Vuka ujedinilo u zajednikoj ljubomori. Kada je pokuala da plati pie, njegov viski i svoj aj, on je sprei, zaustavivi joj ruku kojom se maila sa dep. - Ali, ja sam vam ionako duna! - kazala je. - Bolje je da mi budete duni - rekao je - nego da mi nikada ne platite! Pozvao je da vidi gde ivi. - Nema smisla - rekao je - toliko puta sam bio kod vas, a vi nijedanput da se udostojite i doete da vidite moj brlog... Nije Bog zna ta, ali mi bar niko ne dosauje. ak ni klijenti. Lani svedok mi zamenjuje dnevnu sobu. .. - A Olivera? - upita Ivana. - Njena majka se najzad setila da ima erku pa je pozvala u Beograd na neko vreme. Moda se rtvuje, pa je ak odvede i u zooloki vrt. Neobrijan, u izguvanoj beloj koulji sa leptir - manom, odavao je utisak umornog oveka koji je ve odavno digao ruke od sebe. Podseao je na stranca sluajno zalutalog u ovu blatnjavu palanku, tu, ba kao i njegova takasta leptir - mana, u gradu u kome je retko ko nosio ak i obine kravate. Izaoe ba u trenutku kada se podie prava oluja. Prenuvi se iz popodnevne amotinje, Varo se najpre obmota zavitlanim oblakom praine i otpadaka, pravim vilinskim kolom, granje rahitinog drvoreda du Glavne ulice povi se do zemlje, nebo se potpuno smrai, mada je bio dan, i iz njega zadobovae prve krupne kapi. A onda, gotovo istog trena, kao da je Gospod Bog odozgo, sa zamraenog neba, prosuo nebesko vedro, spustio se pljusak, prava poplava, sa mutnim blatnjavim bujicama to potekoe sa breuljaka iznad Varoi spirajui utu zemlju i ubre sa sobom. Ivana je gledala niz ulicu. Kako e po ovom vremenu do ljivova? Kao da joj ita misli, Oliver se usprotivi; nema govora o njenom povratku u selo. Predloi joj da saekaju da prestane u njegovoj kancelariji ni na sto koraka odavde i ona, mada nerado, pristade. Trali su

67

kroz kiu, kao da protravaju ispod velikog nebeskog tua koji za nekoliko asaka smoi njihovu odeu do gole koe. Iznenada je zahladnelo, temperatura se spustila bar za deset stepeni, a ulica se pretvorila u plitku klokotavu reku. Popeli su se zaputenim stepenicama na prvi i jedini sprat do Oliverove kancelarije u koju se ulazilo pravo sa stubita ivrljanih zidova. Nametaj u kabinetu bio je starinski od uglaanog i tekog hrastovog drveta i stare izlizane koe, a na pisaem stolu, ispod police zatrpane spisima i fasciklama sa predmetima, calazila se ogromna muzejska pisaa maina marke adler. Zidove su prekrivale gusto okaene, uramljene diplome i priznanja, kao i grupne fotografije ljudi u tamnim odelima, ozbiljnih lica i dranja kao da su na kakvoj sahrani. Sa patosa zastrtog pranjavim tepihom, sa vrhova ormara i polica gledale su ih igrake male Olivere; ogromni pliani medved, irafa i nekoliko lutaka. Obeena o klin na zidu, visila je gitara. U itavoj prostoriji lebdeo je vonj pia i duvana izmean sa mirisom hartije spisa u neredu i svenjeva starih novina. Otvoreni prozori na promaji zaklepetae krilima, gurajui napolje grane kestena koji je rastao u dvoritu. Oliver ih pozatvara i iz kupatila donese veliki frotirski pekir. Prie Ivani i poe njim da trlja i sui njenu kratku kosu koju je, uavi, otresla kao kad se stresa mokar pas. Trljao je paljivo i neno, i po prvi put njoj ne zasmeta bliski zadah alkohola i duvana koji oseti u nozdrvama. Suio joj je glavu kao da je devojica dok su se sa njegove duge, prosede, u perin vezane kose, slivali mlazevi vode. Uzela mu je frotir, podigla ruke i po ela da mu sui gustu kosu, a da bi je sasvim osuila, skinula je crnu traku, oslobodivi tako perin, to istog asa u potpunosti izmeni njegov lik, preobrazivi provincijskog advokata u ostarelog rokera. Zapanjila je ta iznenadna promena. Zatvorio je oi i pognuo glavu, potpuno se prepustivi. I da je neko gledao sa strane, ne bi mogao da vidi poljubac, slian onim na zavretku ljubavnih filmova, jer je Ivana prebacila pekir preko njihovih priljubljenih glava. Mogao bi samo da se uveri da je trajao dugo, veoma dugo, due nego i na jednom filmu. - Svuci ovo - dodirnu joj mokru haljinu - moe da se prehladi. Tamo je kupatilo. Otvorio joj je vrata i ona se posle toliko vremena nae u pravom raju. Za razliku od potpunog haosa njegovog kabineta, kupatilo mu je zaudo, bilo iznenaujue udobno i uredno, sa ogromnom starinskom tuanom kadom na kitnjastim nogama. Prila je ogledalu. Prvo pravo ogledalo pred kojim je stajala nakon toliko godina! - Mogu li da se okupam? - doviknu mu kroz poluotvorena vrata. - Samo izvoli. Vrata su ostala poluotkrinuta. Oslukivao je grmljavinu gromova spolja i vodenog mlaza koji je punio kadu. Izvukao je pljosku, ali bila je prazna, pa otvori policu na ormaru sa spisima i odatle, iz praznog registra, izvadi bocu Doni Vokera, otepi je i nasu do vrha u au od vode iskapivi je u jednom jedinom gutljaju, a zatim nato i novu. Sruio se na veliki, ulubljeni divan od ispucale mrke koe sa mesinganim nitnama ne skidajui sa sebe mokru odeu. Ivana je leala opruena u kadi napunjenoj do vrha toplom vodom. Sa police na zidu gledao je Oliverin naduvani plastini aligator oiju razrogaenih od zaprepaenja. Uzela ga je i pustila da pliva, uivajui u potpunom oputanju tela i predugo nategnutih nerava. Ali njene ruke! Razgledala je dlanove, trljajui ih naizmenino otrom rukavicom. Ne samo da posle toga nisu postali meki nego se nisu ak ni zarumeneli - toliko su bili tvrdi - pa ih, oajna, spusti na dno kade. Opijena luksuzom kupatila ni sama ne zna koliko je dugo tako leala u vodi, moda sat, dva, a moda i vie? Ustala je i stala pred ogledalo.

68

Dosta je bilo uzdravanja i proputenih prilika! Onaj osamljeniki krevet - sprava za muenje od mesinga - ekae je ionako u ljivovu. Dodirnula je nabrekle bradavice. Hajde, jedanput da uradim to prva! - odlui i ue naga u sobu. Sa rairenim novinama preko lica Oliver je duboko spavao u mokroj koulji, pantalonama, ak i ne izuvi cipele s bosih nogu. U boci na sto iu pokraj njega ostalo je na dnu dva prsta viskija. Svukla mu je cipele, kao to je nekada svlaila ocu izme, a zatim, dok je neto mrmljao u snu, skinula s naporom i ostalo i okaila preko konopca na terasi da se sui. Obukla je svoju jo uvek vlanu odeu i izala na stepenite, paljivo zatvorivi vrata da ga ne probudi.

69

22.

I pored bitke za goli opstanak, i svih nevolja koje su je pratile, nikada je nije naputala
stara ideja iz rane mladosti o idealnoj ku i. ak i usred rata, kada bi ula meu nagorene i oprljene kamene zidove bez krova, traei zaklon, krajikom svesti obuhvatala bi taj prostor sa tavanicom od neba, mislei kako bi ga oblikovala i pretvorila, da prilike to dozvoljavaju, u prijatan i udoban enterijer. I pored razaranja u kome je uestvovala, jo uvek nije izgubila iskonski nagon enke da svija svoje gnezdo i profesionalnu elju dekoratera da ga oblikuje. Dedina kua, koju je zatekla u jadnom stanju, predstavljalaje za nju pravi izazov, a i pored svih poslova oko povra u vrtu i ljiviku, ostajalo joj je dovoljno vremena da se njom bavi. Trebalo je, pre svega, osetiti duh tog starog zdanja, graenog u tipinom provincijalnom pseudoumadijskom stilu (koji kao stil nikada nije ni postojao), a zatim u njega ugraditi sopstveno vienje i ukus. Na sreu, pokustvo je nije optereivalo; posedovala je veoma malo preostalog nametaja, to joj je i odgovaralo, jer je idealan okvir za stanovanje i ivot zamiljala istim, belim i asketski praznim prostorom elije monahinje, sa samo nekoliko stvari, u isto vreme neophodnih za ivot i za prepoznavanje njenog stila. Jo jedanput u ivotu, doterivala je kuu, ali ovoga puta ne na desetom spratu, ve na zemlji koja je pripadala njenim precima. Uz Francovu i Prorokovu pomo okreila je itavu kuu, a starom drvenom patosu povratila izgubljeni sjaj. Uivala je u skoro zaboravljenom mirisu svee okreenih zidova to joj je ispunjavao nozdrve, meajui se sa omamljujuim isparenjima laka kojim je premazivala prethodno obajcovane daske. Podsealo je to na njen nekadanji rad sa majstorima. Zidovi su bili neravni, i to im je davalo posebnu dra. Senke na njima su se neprestano menjale. Nisu bili dosadni. Gladila ih je prstima, elei da jagodicama oseti rustinu hrapavost. Na centralni zid Velike sobe okaila je stari pirotski ilim koji je, inae, kao i kod ostalog sveta, kod njenog dede leao na patosu - jedina slika u celoj kui - prepuna gustih ornamenata, stilizovanih biljnih i ivotinjskih oblika, slova i znakova. Ima li lepe i maginije, apstraktne tapiserije? Seti se Korbizjeove misli da su ilimi, freske za nomade". Najzad, igrala se, poput male devojice, sopstvene kue, i nikoga nije morala da pita za dozvolu kada bi poelela neto aavo. U njenom ranijem poslu, najvie su joj smetali oni naruioci to su zahtevali da im prepuni i gotovo zatrpa sobe ili kafie, nemogavi da se odreknu sopstvenog loeg ukusa niti najbeznaajnijeg i najmanjeg komada pokustva kojeg su posedovali. Svaka stvar ima svoj duh. On esto ume biti ak i opasan, a da to ljudi i ne primeuju. Ba kao neke od totemskih maski afrikih plemena koje su jedno vreme bile u modi i koje su, iz dalekih zemalja, obino donosili diplomate i poslovni ljudi, neznajui njihove prave namene. Mnotvo stvari, na patosu, zidovima i po tavanicama, inili su pravo vizuelno i duhovno nasilje i svojom negativnom energijom i prenatrpanou uticali na skladan ivot i spokojan san. udno, ali tek ovde, u ljivovu, pruila joj se prilika da se priblii idealnom enterijeru svog ivota; ne ba sasvim, jer je kua ve posedovala konani prostor, oblikovan ranije. Ipak, uspela je da ga prilagodi sebi; belo okreeni zidovi manastirske elije i tamni stari patos i tavanica od greda, sa tek po kojim toplim detaljom. I naravno, svee poljsko cvee u suvim 70

bundevama i tikvama pretvorenim u vaze na bilijarskom stolu. Ko bi joj, ikada, poruio, i jo platio, da napravi neto slino? Poali to nema fotoaparat da sve to slika, kao to je to ranije inila - sjajna naslovna strana za Casa Mia i Art & Decorations. Sve ega bi se dotakla, nretvaralo bi se tako u lepotu. Jedna stara Putkova potkovica nae se, za sreu, iznad ulaznih vrata. Petrolejka na stolu delovala bi kao rafiniran dekorativni detalj da se nije koristila kada bi nestajalo struje, a nestajalo je sve ee. I kitnjasta kraljica pei liila bi na eksponat u etnografskom muzeju, da se nije na njoj kuvalo i grejalo. Pored nje, u staroj pletenoj korpi za sakupljanje ljiva, uvek su leala iscepana drva, ali tu korpu i drva kao da je tu postavila, ne suta potreba ve neki dekorater istananog ukusa. Najzad, uz mnogo muka i truda, majstor, posebno za tu priliku doveden iz Varoi, podigao je i zavario sruenu gvozdenu ogradu i kapiju. Ivana ih oboji u zeleno, povrativi im izgubljeni sjaj. Nebeski klju ponovo je pronaao svoju bravu. U jesen su istesterisali, nacepali i naslagali drva za ogrev pod nadstrenicom, obloivi njima itav zid, sve do krova. Govorilo se da e predstojea zima biti duga i otra. I bila je. esto su, u pepelu kraljice pei, pekli raspolueni krompir u ljusci na koga su stavljali tanke renjeve slanine, kad ih je bilo. Franc je itao naglas ehovljeve prie, zaudo mladalakim, melodinim glasom za starca njegovih godina. Potom bi joj poeleo laku no i odlazio u Staru kuu. Ostajala je dugo budna. Gasila je svetlo i zurila u razigrani plamen vatre iz kraljice pei koji je bacao treperavo svetlo na zidove i tavanicu. Matala je, gledajui varnice i oslukujui iskriavo pu cketanje gorueg drveta - prizor daleko zanimljiviji od bilo koje televizijske slike to je sputavala matu i ograniavala snove. Ivana je, inae, verovatno bila jedina ena u Srbiji koja u kui nije imala ogledalo. Ni jedno jedino, ak ni najmanje ogledalce. Ogledala se pokatkad u tamnim staklima velikog kredenca. Opipavala je svoje lice - smrala je izgleda, sudei po jagodicama koje su se jo vie isticale nego ranije. Ali, ono to je bilo najvanije, i pored svega, svetlo u zenicama njenih oiju se jo nije ugasilo. Bila je, dakle, iva! Prola bi prstima kroz kosu i ona bi se istog asa vratila u prethodno stanje. iala se, inae, sama, sekui pramenove Orlovievim noem. Razgledajui odseenu kosu na dlanu, primetila je da su se u njenoj, inae crnoj kosi, pojavile i prve sede. Pa ta? - govorila je sebi - neu morati da plaam da me atiraju i da mi izvlae pramenove. Uostalom, u Varoi je postojao jedan jedini enski frizer, ali pretpostavljala je da nikada nije oiao nijednu muteriju tako kratko. Bio je, izgleda, majstor samo za natapirane kacige i pune lokalnih dama iz boljeg drutva. Mogla je da zamisli njegovo lice da je ula u salon i zatraila da je oia jo krae nego to je ve bila oiana! Ali, ruke! Njihovo stanje je zaista poraavalo, posebno dlanovi otvrdli od dugotrajnog rada; da se ne govori o upropaenim noktima i zanokticama. Umesto mekih, odnegovanih dlanova nekadanjeg crtaa, to su bili pravi onovi - svaiji tabani bili su neniji od njih. Najpre je tu propast zapoeo rat, nedostatak kozmetike i prsti crni od ulja za podmazivanje oruja, a onda je ljivovo dovrilo ostalo. Oajna, opipavala je ono emu vie nijedan manikir na svetu ne bi mogao da povrati nenost dlana jedne dame. Sreom, retko se s kim rukovala, a i oni, koji bi joj pruili ruku, imali su sline, ako ne i grublje dlanove, sem jednog. Bio je to Oliver, koji nije mogao da prikrije blagu nevericu dodirnuvi joj dlan. I to je najvie peklo. Zavukla ih je duboko u cepove pantalona i izala iz kue. Imalo je mnogo toga da se uradi tog dana. Pokupila je jaja po kokoijim leglima, pomuzla Palomu, istimarila i napojila Putka kome se povratio tamni plemeniti sjaj kestenjaste dlake, i sila u podrum da iz trapa uzme krompire za ruak. Iznenada, do Franca, koji je unosio drva u kuu, dopre njen krik. Ispustio je naramak i pojurio u podrum gde je nae kako uasnuta, kao da je videla avet, stoji bleda i unezverena na vrhu bureta s rakijom.

71

ta je ovu hrabru enu - ratnika toliko preplailo, pitao se, dok je ona ciala, molei da ga otera iz podruma. Koga? Mia. Obinog malog poljskog mia. Jedva je smirio, mislei, kako ena, ipak, ostaje uvek ena. Ponekad bi do nje, sasvim nenadano, dopro daleki, izbledeli, pramen enje za vremenima kada se iskljuivo bavila lepotom, pa bi se hvatala bilo ega to bi joj dolo pod ruku, pokuavajui da oplemeni komad kakvog zida, modelira batenskim makazama haotini oblik nekog buna, ili da razbijeni glineni krag pretvori u pepeljaru udnog oblika. Jedanput je, tako, rastavila stari iscepani kiobran, povadila mu ice i povezala ih u lebdeu konstrukciju kalderovske skulure mobile. Sakupila je raznobojne staklie polomljenih boca i komadie tankog lima od konzervi, nalik metalnom liu, i okaila itavu tu pokretnu skalameriju o icu na tremu, tako da je cela skulptura treperila i zvoncala i na najmanjem povetarcu. - Kako se to zove? - upita Oliver, koji je zavaljen u stolici pijuckao rakiju posmatrajui rad. - Skulptura mobile - odgovori. - Prvi ih je pravio Aleksandar Kalder. - Nisam mislio na to! - ree on. - Kako si je nazvala? - Nemam jo ime... - odgovorila je, seajui se svog slinog rada koji je nekada lebdeo u holu jednog od najveih sarajevskih hotela. Ko zna ta je sada s njim? I ako jo stoji, verovatno su sklonili njeno prokaeno ime na maloj mesinganoj ploici. - Neka se zove Rua vetrova!- predloi Oliver. Kao znak da odobrava svoje ime, skulura mobile se graciozno okrenu oko sebe. Sa bandere, na kojoj ih je urezao Prorok, izdubljeni i izdeljani Jovanovii gledali su sa podozrenjem ovog zvoncavog uljeza, zalutalog u njihov svet. Srpski totem i apstraktna vrteka u lenjom seoskom popodnevu kada se ini da vreme trune. Sedeli su utei, na samoj ivici da se poluapatom izgovore neke presudno vane rei za oboje, kad tu tihu magiju poremeti buni Makijev dolazak na trem, koji uskomea spokojstvo i sanjarije. Ivani nikada ne bi oiglednija slika slona u staklarskoj radnji"! - Nije vam loe ovde, a? - srui svoje teko telo na klupu koja jeknu pod njim. - Ne alimo se... - kazao je Oliver mirno. Ne, nikako ne bi eleo da smeta, poeo je Maki, uvek se najavi pre no to nekome ode u posetu, ali ovde, koliko zna, nema telefona. Naravno, ne kae da je velika srea imati ga; ovek nema ni asa mira, ustvari, ba i zavidi... Ali, ukoliko Ivana eli mobilni telefon, neka samo kae, nabavie joj koliko, koliko sutra! To nije nikakav luksuz, nego potreba savremenog oveka. Zahvalila mu se na ljubaznoj ponudi, ali ona nema nikoga na svetu kome bi telefonirala, kazala je, pa su utali jedno vreme. Posmatrala je dvojicu tih toliko razliitih mukaraca; jednog, koji je izgleda ve odavno digao ruke od sebe i sveta, i drugog, koji je kipeo od zdravlja i energije. Oi su mu sjajile glau za osvajanjem svega to vidi. Mesto ga prosto nije dralo. Sve je, izgleda, bilo i suvie malo za njegovu predstavu o prostoru i veliini. Glatko izbrijan, zdravoc preplanulog tena oveka koji najvei deo ivota provodi na otvorenom, bio je suta suprotnost ispijenom Oliveru, zaraslom u dvodnevnu bradu, umornih oiju sa velikim podonjacima ispod posivele prosede kose vezane u perin. Cinini intelektualac, uz to pijanac, koji je ve odavno shvatio da osvajanje i posedovanje ne vodi niemu, i velika muka preplanula beba koja bi da sve dohvati i uzme, a ako ne moe drukije, i da otme onima koji ne daju svoje igrake, novac, posede i imena.

72

Nevolja je kod ljudi, slinih Makiju u tome - kazao joj je jednom prilikom - to su nae osnovne kole sutinski pogrene; najpre se ui sabiranje, a tek na kraju deljenje... On nije stigao dalje od sabiranja..." Jedan, kao da je itavom svojom pojavom govorio da hoe sve, a drugi mu utke odgovarao: ,emu? ta vredi?". Jednoga bi bilo lepo imati za druga, a drugoga za ljubavnika. Zbog ega je potegao u ljivovo? Njegovi poslovni partneri, dvojica Japanaca, veoma vani ljudi u svojoj zemlji, uz to, radoznali kao i svi Japanci, samo obilaze i slikaju; bili ak i u Manastiru, i tamo ih poastili rakijom. Oduevili se. Zaboravili na ajeve. Saki, saki, saki give me a saki - stalno mi dosauju. Iguman Mojsije im rekao da je to njena rakija i od tada nema mira. eli da im napravi mali poklon, pa bi hteo da kupi desetak litara. - Na kom to jeziku pria s njima, molim te? - upita ga Ivana. - Lova govori sve jezike! Nego, ima li jo tih tvojih suza? - Suza nikad dosta... - ree filozofski Oliver, klatei se u stolici. Franc donese staro potamnelo burence iz podruma i stavi ga na sred stola. Maki ga kucnu, kao da kuca na vrata. - Napred - ree Oliver, ali on pree preko te upadice i vadei nekoliko novanica iz depa dodade da se, naravno, podrazumeva da dobija popust od dvadeset posto; nikada nita ne kupuje bez popusta - to je njegov princip! - Prima li jene? - upita. - Pare nemaju nacije... - odgovori Ivana, uzimajui novac. - I ti misli sa ovakvom ambalaom u svet? - ta da traim po svetu? Ovo je takoe svet! - Ovo, svet? - pokaza rukom na burence, trem i ljivik. - Ti ovo naziva svetom? Daleko smo mi, draga moja, i od sveta i od Evrope. - Zato bi bili daleko od Evrope? - upita mirno Oliver. - Kad smo ve Evropa! Ovde je sve zapoelo!... - I zavrilo! - ree Maki. - I mi smo za to krivi, je l' da? - upita Ivana. - Ne kaem da jesmo, ali da smo se malo vie potrudili... - ...svet nas ne bi mrzeo! - zavri mu ona reenicu. - Ti stvarno misli da nas svet mrzi? Zbog ega bi nas mrzeo? - Zato to smo nebeski narod! - kazao je ironino Oliver, sipajui novu au rakije. Maki, izgleda, nije imao mnogo smisla za finese: - Nebeski narodi lete avio - kompanijama, a mi jo uvek taljigamo po drumovima. Kakav smo to pa mi nebeski narod? - Kad su nam zabranili nebo! - rekla je Ivana. - Oni, oni, oni... oni ovo, oni ono! - prasnu Maki. - A gde smo mi tu, kog avola? Mi smo nevinaca, je l' da? I svi nas mrze. Ba nas, i nikoga drugog od ovolikog sveta? Ko nas mrzi? Reci ko? Amerika? Pa oni ne mogu ni da nas pronau na globusu! Evo ovolicki smo, nema nas nigde! I mi se tu neto drimo, umesto da kao knez Milo lepo kleknemo i poljubimo papuu sultanu. To je bio diplomata! Sa aom u ruci, sklopljenih oiju, Oliver je recitovao stihove poznatog pesnika: Lee Srbi po kafani, to pijani, to zaklani! A iz svake srpske glave, Teku mutne tri Morave... Otvorio je oi i pogledao ih: - Obrenovii i Karaorevii! Stara pria, pazite samo ovo:

73

Mesto gde je bilo klanje, Srbi zovu Radovanje! - I, ta sad? - zagleda se Ivana u Makija. - Treba, znai, da ih poljubimo u njihovo veliko leio belo ameriko dupe! - Ne kaem ba u dupe, ali i ovako se vie ne moe. - Jedva sastavlja kraj s krajem, jel da? - upita ga Ivana. - Lako je vama! - ree on. - Dvoje protiv jednoga! - to nisi poveo ona dva oiana intelektualca da ti pomognu? - upita ga ona. - I to su Srbi - kazao je. - Evo kako ja gledam na tu stvar: ne zanima me ko je gde i s kim je, ko je za Obrenovie, ko za Karaorevie, ko je bio etnik, ko partizan, ko za Ruse, ko za Amerikance, ko je u kojoj partiji ili stranci; za mene su sve to Srbi, braa. Evo, i ovaj tvoj advokat. I on je Srbin! Jesi li Srbin, brate? - Jesam - ree Oliver. - Nobody is perfect. - ta ree? - upita Ivanu. - Kae da niko nije savren. - Tano, i ba volim to je tu. Ne bih nikako hteo s tobom bez advokata... - Ali, ja sam skup advokat - ree Oliver. - Vidim, dobro te plaa! - pokaza Maki glavom bocu rakije. Ukratko, evo njegove poslednje ponude. Nudi joj petnaest hiljada maraka za kuu i imanje, i to na ruke, bez poreza. Neka joj njen advokat kae kolika je cena? On najbolje zna da je to najvie to je ikada ikome ponueno u itavom ovom kraju. Nisu to male pare. Sa njima se moe mnogo toga zapoeti u ivotu. Evo, na primer, kazao je, neka ih poveri njemu i u njegovim rukama e se za godinu dana garantovano uveati na sto hiljada. Ima lepo da ivi kao prava dama, od rente... - Znam samo jednu stvar na svetu koja s poveava u tuim rukama - ree Oliver. - A ti si jedini kome je manji,kad mu se digne! - uzvrati besno Maki. - Ako mu se uopte digne! - Gospodo - pokua da ih smiri Ivana. Oigledno, Oliver je duboko nervirao Makija, najpre svojim izgledom gubitnika, a posebno tim, bez razloga nadmo nim, sarkastinim osmehom, to mu je neprestano lebdeo oko usana. Ipak, on se savlada i nastavi: ta da radi jedna mlada, lepa, obrazovana, takorei svetska ena, ovde, Bogu iza lea? S kim da ivi ovde? S kim da porazgovara? Ovo ovde je za nas, seljake, kazao je. A sa petnaest hiljada ona moe gde joj srce eli: u Beograd, na primer, na Kipar, u Atinu, London; sve je pred njom. Prosto mu se srce cepa kad je vidi ovde u ovoj divljini, bez iega potrebnog jednoj kulturnoj eni. .. - Evo, neka tvoj ovek sastavi kakav hoe ugovor - rekao je na kraju - potpisau ga blanko! I njemu hiljadu, dve, pride, za njegov posao, da se razumemo. Uzmi ili ostavi! - Nije na prodaju - kazala je mirno Ivana ustajui od stola. - Razmisli, neka prespava - rekao joj je silazei sa trema. - Doi u jo jedanput... - A, bure? Zaboravio si bure. - Kako da ga odnesem? - upita. - Kotrljaj ga do Varoi!

74

23.

Gde god bi pola tog udnog leta, pratio je u stopu crni, zloslutni oblak. Negde, iza
brda, potmulo je grmelo, kao da do nje stiu daleki odjeci neke artiljerijske bitke. Sevalo je, ali ona na to nije obraala posebnu panju. Ve se odavno oprostila od nade da e ikada, ovde, pasti kia. Seljaci su prodavali budzato stoku. Nikada nije bila jeftinija. Nisu imali im da je prehrane. I ovi e oblaci, kao i oni od prole nedelje, otploviti negde drugde. I pored sparine, od koje su klonuli malinjaci, a trava po jendecima bila sprena, pretvorena gotovo u piljevinu, govorila je sebi da je sve u glavi, kao to je tvrdio Seveda, i da pored svega toga treba uivati u vrelini leta, znajui da dolaze dugi meseci hladne zime, kada e se na ovu jaru misliti sa enjom. Od vreline dana smirili su se ak i rojevi muica, vrane polegle po poljima, a drvored dudova, pomiren sa suom, mlitavo spustio svoje, inae, kooperno granje. Nepokretan i usijan vazduh bez i najmanjeg daka vetra zaustavio je sav ivot. ekala je uzalud no, da malo zahladi, ali no i su bile jo vrelije. Zemlja je isijavala dnevnu jaru. Plaila se za ljive; preduga sua pretila je da uniti sav rod. Uzalud je iguman Mojsije izneo najveu svetinju u crkvi, ikonu Bogorodice iz etrnaestog veka, koja se ne iznosi iz hrama dok ne dogori do nokata, i poneo je na elu litije pranjavim putem kroz suva polja, izgovarajui molitvu za kiu: Gospode, koji nareenjem svojim vri promene u vazduhu, daj zemlji obilnu kiu sa blago prijatnom promenom vazduha, da biljudima tvojim donela i obilne rodove i ishranila, po tvojoj dobroti, svako ivo bie. Molimo se Bogorodici, i svim svetim, Amin. Uzalud su odrpani seoski siromasi, lupajui u erpe i lonce, obilazili sve kue po ataru pevajui dodolske pesme: Mi idemo preko polja, Oj do-do, oj do-dole a' oblaci preko neba. Oj do-do, oj do-dole. Da nam daju rosnu kiu, Oj do-do, oj do-dole, Da nam trava pozeleni, Oj do-do, oj do-dole. Da nam voe porumeni, Oj do-do, oj do-dole. Padaj kio nadole! Kia se ogluila na sve seljake molbe i molitve. Ponekad bi se nebo natmurilo, ali iz njega bi pala tek po koja kap, nedovoljna ak ni da pokupi prainu. Oblaci su odlazili dalje. Uvelo je ak i cvee koje je negovala oko kue i kojim se toliko ponosila. Bunar je gotovo presuio, potok, takoe. 75

Noi su za nju bile prava mora. Leala je naga, prevrui se po starom kripavom krevetu, patei od nesanice. Muilo je telo. Paljivo ga je razgledala; jo uvek vitkom zategnutih bedara i uskih bokova kao u deaka, svakodnevni rad na imanju nije dozvolio da se pojavi nijedan suvian gram. Uzbuivalo je da se dodiruje u vrelini noi. Bradavice bi joj nabubrele od sopstvene nagosti. Koliko dugo nije bila sa mukarcem? Gospode, zar sve ovo treba da ostari i propadne tek tako? inilo joj se da u tim asovima itav svet, sem nje, vodi ljubav. Skoro da je videla sva ta isprepletana tela, blistava od znoja,u ljubavnom gru: slatke male ugrize, palacanje jezika i dodire prstiju. Kao da je ula udaljene vriske uivanja i zagrcnute ljubavne jecaje, i sve to preplitalo joj se u glavi sa njenim davnim ljubavnicima koje je, inilo se, mogla da dodirne, toliko su bili stvarni. Koliko ih je imala? Nikada ih nije prebrojala. Za razliku od mukaraca, ene to retko ine zbog toga to poslednji izbrie sve prethodnike. Sigurno je da ih nije imala onoliko koliko je mogla da ih ima. ta je sprevalo? Izbirljivost, ponos, sujeta, raznorazni strahovi, ko zna ta sve jo? I najvanije, strogo patrijarhalno vaspitanje, koje je ljubav smatralo grehom. Detinjstvo bez majke kojoj bi mogla da se poverava, i koja bi mogla da je nau i svemu to je potrebno jednoj eni, a zatim, tri i po godine rata. Na pamet joj padoe dva grafita na zidu jedne sruene sarajevske kole: VODITE RAT, A NE LJUBAV! i PRAVITE BOMBE, A NE DECU! Samo je ona noas na svetu ostala sama. Da je makar jedan od njih, ak i od onih usputnih, kojima je zaboravila ime, bio sada ovde? Zagnjurila je lice u Vukovu tamnosivu dlaku i poljubila ga kao da je oekivala da e se, tako, osloboen zlih ini, pretvoriti u prosedog sredovenog princa. Ali, nije. Primetila je da je pocrnela od sunca kao prava seljanka - samo su joj miice na rukama preplanule do ruba kratkih rukava majice - ostatak koe ostao je beo, kao i elo, na koje je padala senka irita bezbol kape kupljene na Vaaritu. U sred noi ustajala bi gola i oko grudi vezala vorom plahtu kojom se pokrivala, pa bi bosonoga zala u ljivik kao u dugoj, veernjoj haljini. Prolazila je, tako, kroz palir ljivovih stabala kao kroz zvanice ia koktel partiju prireenom u njenu ast: - Kako ste? Neobino mi je drago to vas vidim... Noas je strano vrue, zar ne? O, to je znai vaa lepa supruga? Drago mi je, Ivana. Oprostite, nisam dobro ula vae ime. Ne, hvala, ve sam popila dva pia. Vrlo ste ljubazni. - Ludim li polako - pitala se, uhvativi samu sebe kako podie ruku da je, uz naklon, ioljube ljivove grane. A onda se vraala ponovo u postelju, koja je oekivala kao sprava za muenje nesanicom u noi punog meseca.

76

24.

Tree noi punog meseca sa dna ljivika do nje dopre muzika tamburica i violine. Prvi
put neiji noni dolazak nije joj zvuao kao opasnost. Izgleda ni Vuku koji, umesto da rei, poe da zavija na meseini. Muzika je navirala iz vo njaka poput plime, najpre sasvim tiho, kao da su iani instrumeiti podastirali umesto podloge tepih od trava za usamljenog primaa, a uskoro se zau prozukao, hrapav ali barunast muki glas koji je na starinski nain pevao starogradsku romansu. Zato ne smem da te ljubim... Mada nikada neto slino nije doivela, njena baka, Dafina, doapnu joj da je to serenada i da je potrebno upaliti sveu, kao znak da je prima. Upalila je. Prozukli ciganski glas bio joj je sve blii... Ti si srena, a ja jadan, voleo sam tebe duom svom... Za glasom, iz tame ljivika, zasvetli i beli Makijev prsluk. Izaao je na istinu travnjaka. - Maki, to si ti? - upita Ivana polutiho, ne verujui svojim oima. - A ko bi drugi bio? Advokati ne naruuju serenade! Oni samo recituju, a ovi - pokaza na nevidljive muziare u senci - zato i slue nama, glupima, da otpevaju ono to oseamo a to sami ne smemo da kaemo. - Nisi na Kipru, ili tako negde? Svi bogati ve su tamo otperjali da sauvaju dragocene ivote. - Otiao bih i ja, ali pre toga moram neto da obavim... - Da skloni lovu pre nego to pone rat? - Ona je ve na sigurnom... - Pa ta eka? Da nema moda u ivotu neto vanije od love? - Da ti iskreno kaem, zadrao sam se zbog dve stvari. Ho e da uje najpre prvu ili drugu? - Hajde, najpre drugu. - Otkad sam se zamomio, nisam propustio nijedan Sabor trubaa u Gui! A ove godine sam jo i glavni sponzor za Zlatnu trubu. I prvi put, ako mi veruje, nije mi ao love. - Ti sponzor? - Nego ta? ta sve nisam sponzorisao? Davao sam pare ak i za pesme! - Ti i poezija? - Majke mi, malo, malo, evo ti nekog profesoria iz Varoi sa zbirkom pesmica da mu budem sponzor. Ni manje varoi, ni vie pesnika, a ja te stvari i ne itam. Ali dajem. Nek narod pie, valja se! ekam Guu i briem odavde! Na prolee e sigurno rat. - A ti ne bi da ratuje? - Bez mene! Nisam sluio ni vojsku. - Kako nisi? - upita Ivana. - Nisam, ima ko mora da slui! - Zato se nisi ni oenio? Srpske cure nee kartove... - To ti kae! Ne mogu da se odbranim od njih. Evo, sad me ba napada jedna Mis Jugoslavije. - Iz koje godine? 77

- Iz ove! Ali neu da se hvalim... - A ta je prva stvar koju si hteo da mi kae? - Da ti iskreno priznam, tee mi je to da prevalim preko usta nego bilo ta drugo! Lake bih izaao na kraj sa reketom, poreznicima, inspekcijama, dravom i policijom... - zautao je, a onda promuca. - Rei u, pa nek ide sve... - Kai! - Doao sam da te pitam da li bi se udala za mene? Pogledala ga je zapanjeno i prstima ugasila plamiak svee. - Nije na prodaju... - proaptala je. - Hou da kaem - nastavi Maki - mislim da si ti prava ena za mene! Gledam te pune tri godine. Borac si, kao i ja. - E, ti si pravo udo od oveka - kazala je. - Najzad si smislio kako da mazne ljivik, a da nita ne plati, osim muzike, ako si i nju uopte platio? Uporan si, nema ta. - Ma ko jebe ljivik! Kome je do toga? Prodajem i moju zemlju, sve sa malinama i hladnjaom. Ti si mi vanija od svega! Hou da ja budem taj koji e zavriti rat izmeu Petrovia i Jovanovia. - ijom pobedom? - Nema tu pobednika. Svi smo najebali! - ali se? - Nikad nisam bio ozbiljniji! Ti si jedina osoba sa kojom bi mogao da ivim, majke mi! Ivana mu prui obe ruke kao da mu se predaje i prihvata ponudu, ali, u stvari, elela je samo da joj opipa dlanove. - Pipni ih - ree. Opipao ih je. - Pa ta? - Nisu ni izbliza kao kod Mis Jugoslavije, a? - Ne smeta mi to su tvrdi, sem ako me ne bije sa njima! - ree on. - A prezime? - ta prezime? - Ako pristanem, hou li moi da zadrim svoje? - Da ti neto, iskreno, kaem - ree on - nema te ene koja se udala u Petrovie, a da se nije tako i prezivala. pa nee ni ti. Ni sama ne zna kako se to dogodilo? Nevidljivi Cigani iz ljivika veoma tiho zasvirae Jesenje lie ve opalo je... i ona se nae u njegovom zagrljaju. Noge im same od sebe poee da prate korake tog starog laganog valcera po kripavom patosu trema, koji kao da se za tu priliku i sam trudio da ne cvili previe i da ih ne budi iz tog lepog sna. Zaudo, ispostavi se da Maki ne igra tako loe kao to je oekivala. Drao je u rukama paljivo i neno, poput kakve retke dragocenosti koja lako moe da se polomi ili razbije, a ona se oseala kao da igra sa monim ivim stubom, sainjenim od miia, tetiva i uzbudljivog mirisa koe. Sklopila je o i i zagnjurila nos u zlatne malje na njegovim grudima, istovremeno elei i da muzika prestane i da nikada ne utihne. Vodio je u plesu lagano oko stola po tremu, a onda, u jednom trenutku, ona kao da izgubi svest, stopala joj se odvojie od zemlje. inilo joj se, kao kad je bila mala devojica, da sanja da propada i da se die, osloboena teine. Podigao je u naruje. Cigani se neujno povukoe u dubinu ljivika, odakle je njihova muzika dopirala kao cvranje cvraka, dok je unosio u Veliku sobu. Plahta vezana u vor na grudima razveza se i umno pade na patos, a on je poloi na zelenu bilijarsku oju. To je vie liilo na okraj nego na voenje ljubavi. Rat, koji su Petrovii i Jovanovii nastavljali da vode na bilijaru, voen je zubima, noktima, znojem, priguenim jaucima i kricima, napetim miiima ruku i nogu, stomacima skliskim od znoja, ali i jezicima u unim koljkama, grickanjem trepavica, tepanjem, skarednostima, kikotom i slatkim ugrizima. Na kraju - spermom. Bila je to prava bitka u kojoj su se meali ljubavna glad sa starim,

78

nenaplaenim raunima i jo starijim porodinim rivalstvom dugim na stotine godina. Obostrano preutna privlanost svojom magnetskom snagom spajala je ova dva tela. Ko e koga da nadjaa i pobedi? U tom ljubavnom gru dvoje nagih spletenih boraca, na kraju, pobedila je ljubav. Od poetka veka, kada je kupljen i doneen iz Pete, nikada udniji karambol nije odigran na ovom bilijarskom stolu. ilavi ivi bilijarski tap pokuavao je da probije oblu loptu i da je pribije za zelenu oju, a ona se trudila da ga polomi svojom beskrajnom putenou. - Probiu te! - urlao je tap. - Slomiu ti ga - vritala je kugla. Od tih silnih pokreta, kua je podrhtavala od temelja do tavana, a okanjii okaeni o luster zvoncali tresui se kao da je zemljotres. Ne zna se koliko dugo je trajao ovaj ljubavni duel, moda jo od onih davnih no i kada su Jovanovii povaljivali obanice Petrovike po vlanom senu, a Petrovii zadizali suknje Jovanovikama, prepadajui ih otpozadi kad su sagnute prakljaama udarale po arafima na potoku; sada je, po prvi put, plodno seme Petrovia palo na podatnu njivu Jovanovia. Izmoreni borci kao da su se prenuli iz tog starog sna i klonuli, oznojeni i umorni od ljubavne bitke. Maki se hitro spusti sa bilijarskog stola i stidljivo, na brzinu navue najpre beli prsluk, a potom i ostalu odeu, pa se poput senke izgubi meu kronjama. Muzika je ve odavno utihla, a umesto nje cvrci ponovo preuzee ulogu orkestra dok je bledela zora nad ljivkom. Samo je Prorok, skriven iza bunja, kroz otvoren prozor jo uvek virio u Veliku sobu, bled od uasa ta je sve video ove noi. Ivana naga izae na trem. Sve se odigralo tako neoekivano i toliko brzo, da nije bila sasvim sigurna da joj se od vreline noi i punog meseca nije sve to samo priinilo. Telo joj ree da nije. Boleo je svaki mii. Nasmejala se, setivi se stare porodine legende o pradedi oru koji je, trideset godina ostavivi duvan, prvi put zapalio cigaru one noi kada je doznao da mu se sin zaljubio u jednu lepu Petroviku iz komiluka. Prialo se da je tri dana i gri noi utke etao zatvoren u Staroj kui, palei jednu cigaru na drugu - toliko ga je ta nedolina veza pogodila. Mada je ve dve nedelje pokuavala da ostavi puenje, Ivana zapali prvu cigaretu i punim pluima udahnu duboko njen dim. U tom trenutku Mesec zae za oblake koji pogasie njegovu bledu svetlost i iz njih se prosu raskona kia a za njom i pravi pljusak praen potmulom grmljavinom. edna zemlja uzdahnu sa olakanjem primivi posle ko zna koliko vremena ovaj neoekivani dar. Ivana naga sie na travnjak kao da staje pod tu u nepostojeem kupatilu. Krupne kapi su joj dobovale po koi. Nije ni primetila da joj je kia ugasila cigaretu.

79

25.

Sva muka i bes, sva lepota i tuga, sva radost i muzika, koje se sakupe za godinu dana u
Srbiji, poslednje nedelje avgusta iknu u nebo kroz blistava grla truba na Saboru u Gui. To je dogaaj na koji seljaka Srbija nestrpljivo eka gtunih godinu dana. Tada Gua, mala varoica u brdima, postaje svetska prestonica trube. Ivana i Franc, putovali su do nje kolima, celu no, sporednim seoskim putevima, zaustavljajui se samo da napoje Putka. No je bila svea i vedra, a zvezde, koje je gledala leei na klimavim kolima, nikada blie zemlji. Tamo gde je prestajalo zvezdano nebo zapoinjalo je treperenje svitaca u travi. Dva od njih svetlucala su u Ivaninim zenicama dok je ponovo kretala na ratni pohod - ovaj put u bitku za svoju prepeenicu. Pred jutro poee da ih prestiu kombiji i kamioni puni tamnoputih muziara sa duvakim instrumentima. Trubili su im, ve pomalo pripiti, pozdravljajui retkog konja na drumu. Povorke naroda slivale su se na Sabor, jedni, sputajui se sa brda, drugi, penjui se iz ravnice. Nasred ledine Dragaeva, na kojoj se su sretnu, eksplodirae, u pisku truba, raskoni gejzir zvuka koji e rasparati nebo. Zadrhtae zemlja od grmljavine bubnjeva, doboa, tarabuka i potmule pratnje pozauna i suzafona. Malo po strani od varoice, u blizini crkve Svetih arhangela Mihaila i Gavrila, sa spomen - ploama na kojima je uklesano na stotine imena ratnika palih u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, na velikoj zaravni nadomak zelenih breuljaka, nicalo je naselje atri, i oni zakupie tezgu sa nadstrenicom i malim platnenim magacinom iza nje. Tu su se mogle ostaviti boce, pletare i burii, malo odspavati, ili skloniti, u sluaju kie. Sabor je velika narodna sveanost i puna tri dana jedinstvena muzika arena - san mnotva nepoznatih seoskih orkestara i duvaa i ispit za one, ve proslavljene, koji mogu da izgube slavu zlatnih truba, pobeeni od novajlija, za koje, ranije, niko nije uo. Ne zna se pouzdano kada su se i kako trube primile u Srbiji koja je od vajkada poznavala uglavnom gusle, pastirske svirale, frule i dvojnice, ali je to verovatno bilo posle srpsko - turskih ratova potkraj devetnaestog veka, kada su se etni i pukovski trubai vratili u svoja sela, donevi sa sobom olupane, ulubljene i izubijane, a esto i kurumima probijene trube, kojima su, do tada, pozivali na jurie i svirali poveerja. Ratovi koji su usledili poetkom novog veka znatno su poveavali, sem mrtvih, i broj truba. Zbog toga je u njihovom tonu jo uvek najizrazitiji ratniki zvuk, pokli na pobedu ili smrt - tanki, mesingani lim, naliven melanholinom mrenom poveerja. Donosili su ih kao dragocenosti, paljivo uvijene u krpe i futrole saivene od uvotenih atorskih krila, u svoja zabita sela. Odmotane i paljivo izglancane blesnule bi, usred bede siromanih izbi, sjajem zlatnog roga. uvali su ih briljivo i negovali, zasviravi katkad u sutonu kolce ili posmrtni mar, sve dok ne postadoe pravi virtuozi, ravni, ako ne i bolji od meksikih marijaija. Svojim instrumentima postizali su i najvie, gotovo nemogue tonove, ali su bili u stanju i da neno, trubama, bekrijama, apuu u uvo uspavanke. I kao to je ljiva madarka u ovom delu Srbije pronala najpogodnije tlo za svoje sokove, isto tako se primila i truba, do tada nepoznata srpskim muziarima. Pokazalo se da se nijednim muzikim instrumentom, ak ni violinom, za koju su bili majstori Cigani, ne moe bolje izraziti sutina 80

bia ovog naroda, ponekad kroz krik, esto kroz suze, jecaje ili promukli smeh, a najee kroz obesne taktove narodnih kola, punih razuzdane radosti. I sada su se sa svih strana Srbije, sjatili svi u Guu. I oni koji su tek nedavno prvi put dunuli u pisak, i oni to su iveli od sviranja po svadbama, sahranama, vaarima i zabitim krmama. Bilo je meu njima svakojakih; onih u seljakim gunjevima i opancima iljkanima, sa ajkaama na glavama, i drugih to su ve stekli ime, pa se odenuli u svilene koulje jarkih boja i irokih rukava, prsluke i lakovane cipele. Doli su tu odrpani orkestri bez sluha i imalo muzikalnosti, uvebani ansambli, koji su ve nastupali na televiziji i igrali po filmovima, ciganski orkestri sa rumunske i bugarske granice i druine sa imenima nagrada ispisanim na bubnjevima pozlanih inela - ak i jedan sastav bledolikih anglosaksonaca iz Pensilvanije u Americi koji nije znao nijednu re srpskog ali koji je isto tako veto i dobro, kao i ostali, izvodio urevdan i Mar na Drinu. Nadmetala se i limena glazba vatrogasaca iz Ptuja u Sloveniji, koja je toliko oduevila, inae, tedljivog Frnaca, da je svakom od njih odneo po bocu prepeenice. Posle ni sam ne zna koliko godina najzad je imao priliku da sa nekim porazgovara na svom maternjem jeziku, istina, sa primetnim srpskim naglaskom. U Guu su se sjatili i rojevi domaih i stranih filmskih i televizijskih ekipa da zabelee kamerama jo jedan nepredvidljivi uzlet srpskog duha nad porazima i siromatvom naroda u okruenju i blokadi. Ve prve noi, podanici prestonice trube, zaplitali su jezicima i provlaili se kroz stolove pod atrama u osmicama, opijeni raskonim zvukom i piem to se nemilice toilo na svakom koraku. Najbrojniji meu njima doli su iz oblinjih gradova i Beograda a nije bilo malo ni onih to su stigli ak iz Evrope i Amerike, da nedelju dana trae i pronalaze svoje zaboravljene korene. Samo na ovom mestu mogle su da se susretnu leptir - mane sa ajkaama, mlade lepotice sa slavnim, pijanim starcima; dame, odevene po poslednjoj pariskoj modi, sa zabraenim seljankama, pod atrama koje su bazdile po rakiji, peenom mesu i duvanskom dimu to je naprosto kuljao iz njih. Svaka atra postajala je improvizovana gostionica sa rasparenim stolicama i sastavljenim stolovima prekrivenim aravima, u kojoj su se smenjivala i nadmetala, naizmenino, po dva - tri orkestra duvaa. Pred jutro, iskolaenih oiju, okrenuli bi svoje trube jedni naspram drugih, poput tromblonskih bacaa zvuka, izduvavajui svu svoju nagomilanu snagu i bes kroz njih, nadmeui se ko e koga da nadjaa i otera sa poprita. Lepotice su se pele i igrale po stolovima (zvali su ih stolovae), a mukarci padali u dert, razvezivali kravate i oputali kaieve ispod nabreklih trbuha. Povremeno bi istravali iz atri da se ispovraaju, pa se ubledelih lica, oroenih znojem, vraali, i nastavljali da piju. Nita se, naime, ne slae i ne proima tako dobro kao ljivovica iz tog kraja i svirka duvaa - dragaevaca. Igrala je ak i meka Boana, uzdiui prednje ape od medveeg sevdaha, zaboravljajui da je na lancu dri omanji Ciganin - kao i ona, takoe, bez zuba. Oko atri su se okretali danonono ranjevi sa prasiima i jaganjcima a na nekoliko mesta i teki volovi sa kojih su veti majstori otrim noevima odsecali ispeeni sloj, i dok se pekao novi, prodavali jo vrele renjeve volujskog mesa u raseenim lepinjama. U velikim zemljanim loncima, na otvorenoj vatri to je neprestano podsticana, krkao se svadbarski kupus: red slanine, red kupusa, red suvog mesa, pa opet kupus i slanina. Oznojene rotiljdije pekle su brda kobasica, evapia, pljeskavica, ranjia, vealica i svinjskih krmenadli, kljukajui njima lepinje od posebnog tankog testa ispeenog na plotnama koje su, ko zna zbog ega, zvali tortiljama, mada im je sadraj bio izrazito srpski. A sa itave ove velike gozbe hrane i zvuka, dizao se toliko gust dim da je izgledalo da se nad Guu spustio teak, miriljavi masni oblak. Sve to vreme, skoro neujno, na uzvisini se, poput vrteke u glavama pijanih, okretao ringipil u jedva ujnoj mantovanijevskoj muzici. Leteli su u nebo parovi opijeni ljubavlju,

81

deca, usnuli pijanci i vojnici. ak se jedanput, vritei od uzbuenja, provozala i Ivana sa Oliverom koji je zabacivao njeno sedite visoko prema brdima. Pojavio se ve prvog jutra kada su namestili tezgu i zatraio joj jednu bocu Suza. - Da ti ne bude mnogo? - upita ga Ivana. -Jo je rano... - Zato rano? - odgovori Oliver uzimajui bocu. - U nekim atrama ve povraaju! Odneo je flau, a da ona nije imala pojma o tome, na recepciju Rakijade - velikog godinjeg takmienja proizvoaa rakije iz itave Srbije za Zlatnu krunu. Platio je hiljadu dinara za uee i dobio bec sa brojem 33. Na ovom nadmetanju uestvovalo je, inae, etrdeset pet uvenih proizvoaa, meu njima i nekoliko velikih dravnih destilerija sa mnogo osvojenih zlatnih medalja po izlobama i sajmovima u zemlji i svetu. I dok se tlo u Gui treslo i podrhtavalo od cupkanja i toptanja nogu, u koracima, od lupe u doboe, praskanja petardi i grmljavine duvaa to su neprestano kolali meu atrama u dugoj povorci, u profesorskoj zbornici stare kole, za tu priliku preputene strunjacima za estoka pia, vladala je grobna tiina, koju, kroz zatvorene prozore, nije mogla da poremeti ak ni sveopta kakofonija Sabora. Za dugakom stolom sedelo je dvanaest mukaraca u belim kouljama, a pored njihovih nogu nalazilo se dvanaest kofa ispunjenih piljevinom. Svako od njih upisivao je na hartiji ocenu za pie koje bi probao iz malih aa od najtanjeg stakla, poto bi, prethodno, pomirisao rakiju, promukao u ustima mali srk i ispljunuo ga u kofu. Mnogi bi popili i itavu au, to se ve moglo primetiti po njihovim zajapurenim licima. Za svako pie stizale su nove, blistavo iste ae. Degustirali su rakije, usredsreeno i pobono, u potpunoj tiini koju bi samo, s vremena na vreme, prekidao melodini glas devojaka odevenih u kostime Plejbojevih zeica to su, zavodljivo njiu i svojim mladim telima, prinosile posluavnike sa novim aicama prepeenice, izvikujui samo broj takmiara: - Sedamnaest, dvadeset jedan, dvadeset osam... Povremeno, iri je morao da se odmori i osvei nepca za nove ukuse, pa su devojke posluivale parie mladog sira, raanog hleba i kuvane krompire - zalogaje koji upijaju ukus prethodnih pia. Ocenjivali su se boja, bistrina, miris i ukus, a posebno, izraziti karakter rakije, ono to je izdvaja od ostalih, kako to kau oni koji se razumeju u taj posao. Svaki ovaj elemenat rakije, donosio je odreen broj bodova. Pobedie ona prepeenica koja osvoji najvei broj poena. Postarijim mukarcima, poznavaocima, nije bilo lako da degustiraju etrdeset pet razliitih rakija. Meu njima su se nalazili ugledni profesori univerziteta, tehnolozi, enolozi, hemiari i nekoliko uvenih degustatora kojima je to bilo jedino zanimanje. Degustacija e trajati pun dan i no, da bi se poslednje, najvanije veeri Sabora proglasila najbolja rakija u Srbiji, u isto vreme kad i Zlatna truba Dragaeva. Ispred zgrade u kojoj se obavljalo ocenjivanje muvali su se i nervozno etkali poslovni ljudi u odelima izmeani sa seljacima pod ajkaama. Podozrivo gledajui jedni druge ekali su ishod, vrebajui priliku da stupe u vezu sa nekim od lanova irija kada bi izaao da udahne malo sveeg vazduha. Zlatna kruna nije mala stvar; onaj koji je osvoji moe da bude siguran da e prodati svu rakiju koju proizvede, a uz to, ona e stajati i na etiketi, kao ulaznica za visoko drutvo. Inae, Suze Ivanine ile su bolje nego ikada! Jedva su stizali da je natoe onima koji su se tiskali oko tezge. Zahvaljuju i beloj slikarevoj etiketi sa ljupkim Ivaninim profilom, boce sa prepeenicom delovale su kao neko skupoceno strano pie. Suza Ivanina postade tako, za samo tri dana, najomiljenije pie Sabora u Gui. Obilazila je prvi put ovaj veliki vaar razgledajui radoznalo mnotvo atri i tezgi na kojima su se u sred leta prodavali debeli areni cemperi od vune, dela pletilja iz Sirogojna sa

82

Zlatibora, odmah pokraj vetrenjaa od hartije na tapovima, preslica, oklagija i buketa varjaa iz drvenog upa. Licitarska srca sa ogledalcima podsetie je na detinjstvo kada joj ih je sa vaara donosio deda; grickala je semenke od suncokreta i uzela za Franca, koji je ostao za tezgom, tapi sa kandiranim zrnima groa. Kao da je na ovaj Sabor Srbija iznela sve to je imala da proda: opanke i narodna odela, kikiriki, susam i leblebije, kuvane kukuruze, ilime i serdade, zemljane lonce, krage i uvee za prebranac, vence najljuih papriica i belog luka za jelo, ali i protiv uroka i vampira. Na rasklimatanim kolicima sa dva to ka pod suncobranom, tamnoputi prodavai gurali su pretee koka - kole u razmrvljenom ledu - boce kabeze i raznobojnih klakera sa keramikim zatvaraima - ve odavno zaboravljena osveavajua pia. Zlatile su se na tezgama tegle sa livadskim i bagremovim medom, suile se lekovite trave kojima se lee sve bolesti - od eerne do ivanih - kako je pisalo nevetim rukopisom na tabli iznad njih. Videla je i staricu bogomoljku u crnom, koja je nudila drvene krstie, monake brojanice i minijaturne ikone svetaca. Kada se jedanput zasedne u nekoj atri na Saboru, onda prestanu da se broje dani i no i. Mnogi tu provedu i po nekoliko dana neprekidno, dobijajui za to vreme sve to im je potrebno: peenje, vino, rakiju, pivo, salate, ak i ljubav, kao desert, a to je najvanije, muziku koja brie vreme. Kada se umore ili ih suvie uhvati pie, uvek je mogue odspavati sat - dva na sastavljenim stolicama, na stolu ili cakovima iza anka, dok se orkestri izmenjaju i odu do drugih atri da bi ustupili mesta za svirku i zaradu novima. Tako je bilo i pod atrom u kojoj je za dugim, glavnim stolom, kao neprikosnoveni vladar, sedeo Maki sa svojim drutvom poslovnih partnera i prijatelja. Pored telohranitelja, s leve i desne strane, sedela je tu, kao zalutala odnekuda, i prevodilac za Japance - elegantna mlada brineta u savreno skrojenom kostimu sa imenom agencije na reveru. Makijev beli prsluk ovoga puta bio je zakopan do grla, a pred njim je, za razliku od ostalih, stajala boca koka - kole. Japanci su za ovu priliku napustili ajeve i preli na pivo. Orkestar, iz Vladiinog Hana, duvao je iz petnih ila. Koliina buke bila je nepodnoljiva, pa Japanci, namrtivi se, zatvorie ui prstima. Jedan od njih vikao je neto devojci sa becom na uvo ali se nije ulo ta od prejakog zvuka truba. - ta kae? - doviknu Maki brineti. - Kae da su malo isuvie buni - odgovori ona. - Umeju oni i tie... Stani! - zagrme nadjaavi okrestar koji prestade da svira. - Sale! Miko! Dolazite ovamo! Dva crnpurasta trubaa hitro prioe njihovom stolu klanjajui se do pasa. Maki im znakom pokaza ta treba da rade, pa oni primakoe svoje instrumente uima Japanaca koji sa strahom, zbunjeno priljubie glave jednu uz drugu. U potpunoj tiini, koja je nastupila pod atrom, zau se najtii pijanisimo iz dve trube koje su izvodile Malagenju. Maki udari salvetom po glavi trubaa do sebe: - Budalo! - viknu. - Ovo nisu panci, nego Japanci! Trubai istog asa promenie temu, pa iz Malagenje neprimetno kliznue u Sajonaru Japanci se osmehnue zadovoljno. - Sve znaju, majku im jebem! - pohvali ih Maki, gurnuvi im dve krupne novanice u grla truba, koje ih progutae sa zahvalnou. Jedan beli iroki dip, zatamnjenih stakala, lagano je ulazio u Guu. Dok se probijala kroz guvu Sabora do Ivane dopre dobro poznati glas; progurala se kroz svetinu i ugledala Proroka kako stojei na prevrnutoj gajbi od piva, s uzdignutim rukama

83

prema nebu, zagrcnuto govori okupljenom narodu. Mada je bila tik ispred njega, njegove staklaste oi u zanosu niim nisu odavale da su je prepoznale. Kako li se samo ovde stvorio? Mora da je peaio ceo dan do Sabora. - Pokajte se! - urlao je svetini. - Pokajte se, greni, dok ne bude kasno! Spasitelj samo to nije stigao! Bie od gvoa, a pupak e mu bidne preseen noem. Roen u ognju, okupan rakijom... Pokajte se! - Otud ide crveni oblak - vikao je pokazujui prstom preko brda - u oblaku crveno gnezdo, u gnezdu crvena kvoka, pod kvokom crvena jaja, u jajima crveni crvii, na Srbiju crveni vetrii! Zalete se crveni kobac u crveni oblak, i odnese crveno gnezdo, i odnese crvenu kvoku, i ispod kvoke crvene jajie, i iz jajia crvene crvie, i nad Srbijom crvene vetrie. U najuem krugu oko njega, dok je bajao, kao da su i sami zapali u trans, lelekali su, kumili i bogoradili sa zemlje prosjaci ispruenih dlanova i kapa, kezile se i cerekale ko zna otkuda sve pristigle seoske lude, puzali sakati i bogalji... Prorokova Boja vojska. Prila mu je, uhatila ga za ruku i povela kao izgubljeno dete kroz gomilu koja je negodovala to ga prekida. Nije se opirao, koraao je uz nju bezazleno se smeei na sve strane. Franc je terao Ivanu da se malo odmori i proeta po Saboru (i sam je mogao da prodaje rakiju), pa ona pristade i ode sa Oliverom da vidi proglaenje Zlatne trube Dragaeva poslednje veeri Sabora. etajui se kroz gomilu pokraj tezgi, najpre je Oliver nabacivao prstenove na boce, i nije osvojio nita, a onda se zaustavie pred malim strelitem, onakvim kakva obino prate cirkuse i vaarita. - Sada e da vidi kako se to radi - rekla mu je Ivana. - Misli da si jo uvek u formi? - To se nikad ne zaboravlja... - ree ona - kao plivanje ili vonja bicikla! Posle mnogo vremena ponovo je osetila kundak puke uz obraz i na ramenu i udno uzbuenje, kao drhtavica, prostruji joj itavim telom. Gaala je najpre medveda u oko, da spase zelenog lovca na koga je nasrnuo, zatim tigra i pticu u letu, i sve ih je pogodila. Nekadanja prvakinja drave odstreli zatim tri limena zeca, osvojivi tako bocu vrueg ampanjca. Nianila je profesionalno i pucala brzo, pa se vlasnik strelita uznemiri; nije mu bilo jasno otkud jedna ena moe tako dobro da gaa. Predloi joj da pree na prave mete i promeni vazdunu puku, oigledno sa pomerenim nianom, kako se to obino radi na ovakvi mestima. Videla je istog asa u emu je stvar i poto je jedanput opalila, utvrdila je koliko cev baca ulevo, pa naniani i za redom pogodi pet desetki - sami centar mete, a zatim, da kazni vlasnika za pokuaj prevare, nastavi da pogaa desetke kao od ale u ve zabijene dijabole u centru. Oko atre i besnog vlasnika okupi se mnotvo radoznalaca koji su je bodrili i aplaudirali posle svakog pogotka. Osvojila je, tako, velikog plianog medveda, licitarsko srce, izrezbarenu drvenu uturu i cinovski opanak - suvenir od nove svetle koe. Sa rukama prepunim nagrada, ispraeni divljenjem, Ivana i Oliver odoe do sveane tribine da vide ko je pobednik Zlatne trube. Sa etiri strane proplanka okruenog umom zau se Dozivanje jagnjeta. etiri trubaa, izaoe na istinu dozivajui izgubljeno jagnje kristlano istim tonovima svojih instrumenata to su blistali na zalazeem suncu, a za njima se, iz ume, pojavie i orkestri koji su ih pratili, pa svi zajedno krenue prema centralnoj pozornici duvajui istu melodiju, koja je sve vie jaala i bivala glasnija, jer je prihvatie i ostali trubai rasuti meu atrama. Sve se to slilo u

84

jedan jedini, raskoni, zajedniki zvuk koji je slavio ponovno pronalaenje izgubljene nevinosti i nade ove kanjene zemlje. Prestadoe sa sviranjem, pod konac, kao jedan ovek, dok su se odjeci poslednjih taktova lomili po okolnim brdima, a vazduh jo dugo treperio od njihovog zvuka. Tada za mikrofon izae uparaeni prestoniki televizijski voditelj i objavi, spustivi mikrofon za polovinu, da e, kao uvod u proglaenje pobednika Rakijade i Zlatne trube, nastupiti najbolja uenica iz oblinje Varoi, Olivera Markovi, koja e odrecitovati pesmu Oskara Davia Srbija. Dovezavi se do mikrofona na rolerima, vaui gumu, koju zalepi na stalak, to izazva buran aplauz, Olivera je recitovala: Oj, Srbijo, meu pesmama, meu ljivama, Oj, Srbijo meu ljudima na njivama, Oj, Srbijo meu pesmama, meu stadima, Oj, Srbijo, buno meu narodima... Sa visoke bine pruao se pogled preko hiljada glava prema zelenim livadama Dragaeva, umarcima i plaviastim planinama u daljini. Zavrivi recitovanje, Olivera sko i sa bine u zagrljaj ocu. Ivana joj pokloni sve osvojene nagrade sa strelita. Tada duvai grunue tu, a do mikrofona stie pomalo pripito, zapliui se u hodu o televizijske kablove, postariji profesor sa kozijom bradicom - predsednik irija Rakijade, koji jedva pronae naoare i hartiju u cepu sa koje proita da je ovogodinju Zlatnu krunu osvojio takmiar sa brojem 33, sa maksimalnih dvadeset poena. Oliver izvadi bed i zakai ga zapanjenoj Ivani na majicu. Nasta sveopte slavlje i nevien aplauz dok se Ivana pela na binu da primi nagradu. Franc je plakao kao dete, a Prorok oduevljeno skakao grlei i ljubei sve oko sebe. Jedino je Putko mirno vakao seno, vezan za kola pored tezge. Slavlje je trajalo sve do zore. Pod Makijevom atrom, ludnica. Dva orkestra nadduvavaju jedan drugog u sveoptoj zaglunoj kakafoniji. Zjape e trube su im okrenute jedna prema drugima, na razdaljini ne veoj od pola metra, muziarima oi samo to ne iskoe iz glava od silnog napora, a obrazi ne raspuknu kao prenaduvani baloni. Devojke su na stolovima, igrajui gaze visokim tiklama ostatke peenja i torti, obarajui poluispijene boce vina. deronje i pijanci razvezali kravate, jedan istetoviran, ak go do pasa. Razbijaju jedni drugima ae o glave. Neki povadili pitolje i od prevelikog derta pucaju u vis, dok oko njih skae vlasnik i bogoradi da prestanu sa pucanjem - izbuie mu atru, ta e kad ponu kie? Igraju ak i Japanci sa prevodiocem, brinetom koja je izgleda napustila svoju prevodilaku uzdranost. Jedino je Maki miran; sedi, srkue koka - kolu i gleda sveopte ludilo oko sebe. Neki su popadali pod stolove, drugi teturaju ka izlazu iz atre, pozlito im. Lica se gotovo i ne vide od gustog dima koji ne moe napolje zarobljen vrelim platnom atre. Obuzeti sveoptom radou grle se i ljube i nepoznati i oni to se skoro jedva poznaju. I Makiju prilazi jedan, oigledno podnapit, sa kouljom umrljanom crnim vinom. eli da se rukuje sa njim, hoe, kae, da pozdravi tako velikog oveka. I dok Maki ustaje da mu prui ruku, sa boka mu prilazi mladi sa bezbol kapom, vadi pitolj iz kone jakne i puca mu u potiljak, to niko, sem zateenih telohranitelja, i ne primeuje u optoj buci i paljbi ostalih pitolja. Makijevo telo lagano tone u pilotinu na zemlji. Jo jedan koga je oborilo pie.

85

Telohranitelji ne uspevaju ni da izvuku oruje. Beli iroki dip velikom brzinom izlazi iz Gue. Praskozorje je donelo sveopti mamurluk. Makijeva smrt je bacila senku na sveopte narodno veselje, pa saborom koji se razilazio zavlada neki udan muk. Posle trodnevnog pijanenja, dolazilo je vreme trenjenja. Ivana, posle ko zna koliko vremena, ponovo oseti da joj neko upa srce. Svet joj se ponovo uini praznim; sem iznenadnog ljubavnika, koga joj je podarila no punog meseca, izgubila je i ilavog protivnika: bez borbe s njim, na koju se ve navikla, nije znala kako da nastavi. Zar je mogue da e to snano, miiavo glatko telo uskoro biti samo hrpa kostiju? Nije esto razmiljala o smrti; suvie joj je puta bila blizu. Ali ta znai ieznuti tako iznenada iz vrtloga u kome su se borili? Kao da je vojni begunac koji je napustio poprite ba onda kada je sve moda trebalo da pone ispoetka i na drugi nain. Pomisli zatim na vreme kroz sto godina kada e biti potpuno svejedno ko je otiao pre koga tamo odakle se niko ne vraa. Nae je da odigramo svoju igru poteno i do kraja, ree sama sebi tovarei preostale boce i burad na kola. Dok su se Ivana, Franc i Prorok tog jutra kolima vraali u ljivovo, potitena, spustie se na zemlju lelujava platna sruenih atri, koje su mnogo toga videle, a na neprodata brda lubenica i dinja, padoe prve kapi rane jesenje kie .

86

26.

Ponovo je oktobar pozlatio kronje i bregove ljivova i ponovo je iz slavine na tabarki

potekla prepeenica, ali ljudi to su se kao i ranijih godina okupljali oko kazana postali su smrknutiji i utljiviji, manje skloni alama i nadmetanju. Srbiju su pritisle velike nevolje. Sve ee su stizali Kosovci, raspitujui se da kupe kakvu kuu i imanje u ljivovu. Spremala se, izgleda, opet velika seoba Srba. Jedino to se nije promenilo bio je petak - pazarni dan na Vaaritu u Varoi. Posle dugog cenjkanja, za dve boce prepeenice, Ivana je tamo dobila polovni tranzistor na kome se moglo uhvatiti mnotvo radio - stanica i koji je, zaudo, imao dobar zvuk. U predugim veerima, i jo duim no ima, ta mala crna kutija bila joj je jedino drutvo i jedina veza sa svetom. Oslukivala je udaljeni eho sfera; cela ilaneta se izgleda tresla u istom, novom, zatupljujue ubitanim dum - dum ritmu. Ponekad bi se, istina retko, kroz tu divljaku disko i tehno muziku, pravljenu na kompjuterima, koja je izgleda zauzela sve radio - stanice, probio neni ton adaa nekog violinskog koncerta koji kao da je poticao iz iezle civilizacije, nalik tajnoj, zaverenikoj poruci da jo uvek negde postoje ljudi koji nisu zaboravili da oseaju. Rat u kome je uestvovala inio joj se udaljenim, kao da ga gleda kroz obrnuti dvogled. Mada je prolo tek nekoliko godina, bio je, izgleda, ve potpuno zaboravljen - rovove i ruevine prekrili su trava i korov, a ljudi se ponovo otimali i strasno borili za svoja mesta i poloaje u ivotu. Sve due je ostajala u postelji, bez odlunosti i snage da se digne i da neto radi. Pokreti su joj postali usporeni, a neka udna, blagoslovena tromost obuzimala joj je celo telo. Znala je - bila je trudna. Dobila je na teini; enu - ratnika najzad je pobedila blaga smirenost budue majke. I Vuk je gledao udno, njuei je kao da ispituje neto za njega nepoznato. Sreom, spolja se jo nita nije primeivalo, samo bi joj se pokatkad zavrtelo pomalo u glavi, neka vrsta slatke nesvestice, ili bi joj krenule suze bez razloga. esto je odlazila do Manastira, palila svee, i molila se Bogorodici da sauva nju i njeno budue dete. Kome bi drugom mogla da se poveri sem Bogorodici, ijem je ulasku u Hram i bila posveena ova crkva, njoj, koja je i sama pre dve hiljade godina prola kroz sline muke? Ko e je bolje razumeti od nje? Bez majke, bez ro akinja, bez prijateljica, bez ijedne ene koja bi joj pomogla savetima - ovde nije imala nikog. Sada je plaala ceh svog predugog druenja samo sa mukarcima. Oseala se kao prva ena na svetu koja treba da rodi. Pekla je rakiju i utala, skrivajui svoju muku. Povremeno bi svraao Oliver, i ona najzad jedne veeri odlui da mu se poveri. Kako ivot ume da se naali. Upravo je doao da joj ponudi brak, a ona mu je otkrila da eka bebu. Znala je, Oliver je bio jedina osoba koja je nee pitati sa kim. Poeli su da se smeju tom neoekivanom obrtu, a onda on neno poloi dlan na njenu ruku i ree da ipak ima mnogo sree: niko nije bolji od njega u povijanju, menjanju pelena i pasiranju hrane za bebe. To mi je izgleda sudbina!" kazao je filozofski, pomireno.

87

Noi su bile prohladne, pa je bilo prijatno pokraj kazana gde su sedeli oko vatre. Mirisalo je na rakiju, prisnost, na dobra stara vremena, i uke od drveta koje je deljao Prorok. Bdeli su i pijuckali dok je Franc gradom merio jainu rakije, primicao i odmicao sudove kapavicu sa prevagom i pletare. - Zna li iko to narod ovu prepeku zove muenicom? - upita ljude oko kazana. Niko nije znao. - Zbog toga to se namui u kazanu dok se prepee! - objasni im. Druge noi peenja edu, koji je malo vie popio, vatra pod kazanom zahvati drvenu nogu koju je neoprezno ispruio. - Ovo mi je, eco, ve peta u ivotu! Da ne uje zlo! - ree kucnuvi je ponosno. - E, da je pokojni Gvozden doekao Zlatnu krunu! - nastavi podigavi visoko au. - Ne dobija se to svaki dan! Jednu krunu smo davno izgubili, a drugu, evo, dobili! Je l' tako, Sekvoja? Zlatni zub pogleda sve prisutne, pa slavodobitno iz cepa izvue razglednicu na kojoj se zaista videlo kako kroz tunel proseen u sekvoji prolaze putem automobili. - ta sam vam kazo? Poslo mi, onomad, onaj iz Kalifornije, pa ti sad vidi ko lae! Razglednica, ve umaena od mnogih dodira, obie krug oko kazana. - Al' vreme leti... - uzdahnu Franc - evo, kao da smo jue pekli rakiju. ovek se i ne okrene, a proe godina. - Tako e i ivot - ree ed. - Kolko ono bjee od kad ubie nesrenog Makija? - Pa ima jedno dva meseca - odgovori Zlatni zub, prosuvi nekoliko kapi rakije iz aice u pepeo. - Mogli bi i da popijemo po jednu, za pokoj due? Svi se prekrstie i ispie rakiju. Bleda senka sete pree Ivaninim licem. Oliver, koji je stajao pokraj nje, uze istu aicu, nasu je do pola i prui joj bez rei. Prosula je jednu kap na zemlju, kao i ostali, a onda je, prekrstivi se, polako ispi. - Neka mu je laka zemlja! - prosu kap i bakalin iz zadrune prodavnice. - Nije ovo laka zemlja ni ivima, a kamoli mrtvima - rekao je ed. - Nego, doznade li se ko ga ubi? Je l' bilo u novinama? .cz.g - Ko zna, mnogo je bio alav. Nikad mu nije bilo dosta - ree bakalin. - Toliko se, brate, danas ubijaju meu sobom da novine vie i ne belee. - Bio sam mu na sahrani - ree ljivovski uitelj, mlai ovek tankih bria, odeven u svetlo odelo neodreene boje sa kravatom prevelikog vora i sandalama preko prugastih arapa. Prinosio je ustima aicu rakije sa otmeno odvojenim malim prstom koga je krasio zlatni prsten s crnim kamenom i dug, odnegovan mali nokat. - A e je zakopat? - upita Zlatni zub. - Gore ispod Manastira, kraj oca i dede. - Je l' bilo muzike? - upita ed. - Nije. - Pa ta mu onda vredi i to je umro! - zakljui ed. - I da vidite, udan sluaj! - nastavi uitelj. - Kad je pratnja stigla od Manastira, istra onaj Radovan Beirov pred Mojsija... - Koji Radovan? - upita ed nagluvo. - Onaj Beirov, to se nikad ne trezni. Podie ruke u vis, evo, ovako, pa viknu koliko ga grlo nosi Stanite ljudi!" Stadosmo. ta o e, crni Radovane?" upita ga otac Mojsije. Ou da otvorite sanduk da vidim ta Maki nosi na onaj svet". Tree noi Zlatni zub dovede mravog, u crno odevenog, sredovenog oveka tuno oputenog lica koji je uo za Suzu Ivaninu, pa je hteo da kupi dvadesetak litara a i da vidi prodaje li ko u blizini imanje. Ree da dolazi sa Kosova, iz Pei, odakle su ve gotovo svi Srbi izbegli. Ostao je tamo poslednji, zbog posla, a i on e uskoro, ako Bog da. - A su im se bavi, sinove, kad si ostao poljednji? - upita ed.

88

- Pravim mrtvake sanduke - odgovori ovaj skrueno. - Ne mogu da se poalim. Tamo je, inae, sve stalo, samo mi radimo u tri smene. - ta kae za ovo na Kosovu? - upita bakalin Olivera. - Stara pria... - odmahnu ovaj rukom. - Nema tu mira, kako ja vidim. Opet e se zaratiti - dodade ed. Ivana, koja je paljivo sluala razgovor s prekrtenim rukama na grudima, pokaza na Proroka koji je dubio drveni stub sa mnotvom ljudskih figura obmotanih velikom zmijom, ree: - to ne pitate njega? - Ja sam svoje reko, a svi su mi se smejali. Vidite li ovu zmiju? Ljuta guja Srbe opasala! - pogledao ih je s prekorom i tugom kako piju i dodao: - Jelo i pie vas nee pred Gospoda postaviti! - Izgleda, sprema se rat naprolee... - ree uitelj. - Nije nam ni prvi ni poljednji! - kazao je ed. Bakalin filozofski zakljui da ne moe ut sa rogatim. ed se seti stare prie o jagnjetu koje je na potoku, nizvodno, mutilo uzvodno vodu vuku, pa ga on zaklo, zakljuivi da je u pravu onaj to je kazo vuk na ovcu svoje pravo ima". - A lepo je govorio pokojni Maki, evo kao da ga sad sluam - ree Uitelj - trebalo se sagnuti i sultanu lepo poljubiti papuu, kao to je to radio knez Milo. To je bio diplomata! - Ma ljubio, ne ljubio, isto ti se pie, zna se kako je proao! - zakljui Zlatni zub. - Nego, e su mu oni aponezi? Ne viam ih vie ovuda? - Povukla ih njihova vlada, kau, zbog bezbednosti. - Neto se pitam - zamisli se ed - jel tim aponezima govno crno ili uto? - Nije ni crno ni uto, ede! Roze je... - odgovori mu Zlatni zub. - Kako, jadan, roze? Od ega? - Od malina, ede. Od malina.

89

27.

Po ljivovu se proulo da Gvozdenova unuka eka dete. Od koga?, saaptavale su se

ljivovanke kojima nita nije moglo da promakne. Sigurno od onog advokata iz Varoi. Ne izbija joj iz kue. Jedina haljina koju je imala, ona duga platnena, crna, postala joj je pretesna, pa vie nije skidala iroke pantalone maskirne uniforme. Ovo dete e sigurno biti vojnik", mislila je. Jednoga dana oseti dobovanje malih nogu o unutranju opnu stomaka. Novom, malom Jovanoviu (oseala je da je muko) urilo se da to pre stigne na svoj posed. Sluajui tranzistor u tami, doznala je i da je zapo eo rat. Leevi iz prolog jo se nisu estito ni ohladili, a ve je otpoinjao novi. U martu 1999, devetnaest Zapadnih zemalja na elu sa najveom, Amerikom, napale su Srbiju iz vazduha. Bombe bezbrojnih aviona zasue prolenu zemlju. Za razliku od prethodnih ratova, nije se imalo kuda pobei; mete su bile i najzabitije palanke, sela, mostovi i sporedni drumovi kojima se bealo od smrti. Svako mesto na koje bi se sklonili branioci, pruajui otpor, postajalo je cilj razaranja. Kao da se ispunilo Prorokovo kazivanje: nad srpskim nebom raskrilio se elini ambrel iz koga je sejana smrt. Pale su crne kie, a zatrovane reke se zabelele od trbuha uginulih riba. Kao krtice, ljudi su se zaista zavukli pod zemlju, u sklonita. Prorok nije likovao to su se njegova predskazanja ostvarila: nije ih uopte ni pominjao. I tako, Ivanu je pronaao novi rat. Izala iz jednog, pre samo nekoliko godina, nala se nenadano u drugom, koji je, izgleda, bio mnogo opasniji. Kao da je privlaila ratove. I dok su se otrovne crne peurke iz pogoenih rafinerija dizale iznad Srbije, a mostovi tonuli u zatrovane reke, u njenom ljiviku kao da se nita posebno nije dogaalo - preko noi olistale voke presijavale su se pod punim mesecom kao kakav srebrni nakit nenoblede zelene boje. - Zna li kada leti drvee? - upita je iznenada Prorok, dok je blagi povetarac raznosio mace poput kakve nene meave. - Kada? - uzvrati pitanjem. Kada je u semenu! ta se drvea tie rat? Poelela je da se pretvori u ljivin cvet, list, bubu ili travku. Moda u nekom sledeem ivotu, ako tako neto uopte postoji? Hrianska vera nije dozvoljavala neko tako verovanje. teta. Bila je dobra pravoslavka, ali joj se nije preterano dopadalo da milenijumima lei u grobu, ekajui sveopte vaskrsenje koje je obeavao otac Mojsije. Iz pogoenih aviona i helikoptera padali su katapultirani piloti na brda i njive, pa su seljaci hvatali preivele i predavali ih vlastima, prethodno im uzevi sve to su imali - od okolada, novca i oruja, do odee. Kao da se ostvarilo Kremansko proroanstvo u kome se kae da e na Poeko polje s neba padati ugljenisani ljudi iz gvozdenih vazdunih laa. 90

Nozdrve su joj se irile od starog, dobro poznatog uzbuenja. Miris rata bio je opet tu, svuda oko nje, a ona ovaj put nije uestvovala u njemu, sem kao mogua meta. I pored poodmakle trudnoe, u njoj se ponovo budila ena - ratnik. Nije se odvajala od pitolja zataknutog za pojas. Moda joj se posrei pa neki oboreni pilot padne i u njen ljivik? Neodoljivo je privlaio drum i sve to je prolazilo njim, a naroito vojska. Gledala je ta neispavana, umorna lica, gotovo jo deaka, zavidei im to igraju u filmu iz koga je ona bila iskljuena. Prepoznala je u njihovoj taktici neprestanog menjanja mesta, u tom stalnom ratu u hodu, nain na koji su nekada (kao da je otada prolo sto godina), ratovale Crvene beretke. Nikada dva puta ne noiti na istom mestu! Jedna amerika krstarea raketa promaila je staru, ve godinama naputenu kasarnu u Varoi i pogodila Cigan - malu, sravnivi je sa zemljom. Izgleda da su imali zastarele karte. Tlo se zatreslo ak i u ljivovu odakle se iznad Varoi mogao videti gust beli oblak. Ispod brda razmrvljenih cigala, erpia, izguvanih komada limova sa krovova, greda i smrskanog sirotinjskog pokustva, poginulo je jedanaest Cigana, meu njima i Azra sa svojim detetom. Po ceo dan neprijateljski avioni brujali su gore, visoko na nebu. S vremena na vreme neki od njih bi probio zvuni zid, kao da u cirkusu cepa na obruu razapeto modro nebesko platno. Zemlja se povukla u sebe, zanemevi od tog nebeskog ludila. Vuk bi predosetio dolazak aviona nekoliko minuta pre no to bi se pojavili. Skupljao je ui i cvileo, a kada bi nadleteli ljivovo, poeo bi da zavija. Drhtao je itavim telom, dlaka bi mu se nakostreila; beao je pod astal na tremu i tu bi se, kao da trai zatitu, sklupao od straha. Mnogi seoski psi uginue, poto su dobili sr ane udare od tog zastraujueg, nepoznatog zvuka; kao da ih je sa neba napala nevidljiva pobesnela ogromna zver kojoj nisu mogli da se suprostave. U tim asovima Vuk bi seo na zadnje ape, a prednjom bi grebao Ivanu, traei da mu pomogne. Dahtao je. Srce mu je udaralo kao ludo. Gledale su je uznemirene, preklinjue psee oi nalivene stravom. Navikloj da via poginule ljude i njihove predsmrtne trenutke, Ivani je ovo bilo sasvim novo iskustvo. Umirivala ga je, koliko je mogla, ekajui ga iza uva, to je, inae, najvie voleo, ali nita nije vredelo. Kao da predosea neku veliku nesreu, elo je napolje iz kue, ali nije hteo da ode sam, bez nje. inilo joj se da bi mogla neprijateljima oprostiti sve, i razaranje i nevine ljudske rtve, ak i da nju samu ubiju, ali im nikada nee oprostiti to su na smrt prestravili njenog ljubimca koji nije imao nikakve veze s tim ratom ljudi.

91

28.

Jednog jutra, na drumu ispod ljivika, zaostao iz konvoja, zaustavi se kamion koji je
vukao protivavionski top sa tri cevi. Oigledno je ili zalutao ili se pokvario, tek, ovde se retko ko zaustavljao iz drugih razloga. Drei rukama trbuh, Ivana se spusti niz padinu da vidi moe li da pomogne. Vojnici su bili rezervisti i sa zebnjom su gledali u nebo sa koga je dopirala potmula grmljavina aviona to su kruili nad njihovim glavama. Iz pregrejanog motora kamiona kuljala je para. Nije bilo nade da se uskoro popravi, a vazduna opasnost je bila sve prisutnija. Artiljerci su u udu gledali mladu, kratko oianu enu u maskirnim pantalonama sa stomakom do zuba i pitoljem za nabreklim pojasom, kao i velikog psa pored nje. Vuk, zaudo, nije nijednom zalajao na njih, kao da je shvatio da su na istoj strani. Iz dubine puta dojuri vojni dip; njegov voza - oficir, vratio se iz konvoja da vidi ta se dogodilo sa zaostalim kamionom i trocevcem. Zaustavio se cvilei gumamau oblaku praine. Skoio je sa dipa i Ivanau njemu prepozna, neto mravijeg i suncem opaljenog, svog ratnog druga Orlovia, ovaj put, bez dinamitnog pojasa. Sada je nosio maskirnu uniformu Vojske Jugoslavije. - ta e ti ovde, zaboga? - upita je zbunjen susretom. - Da privuem novi rat - ree mu ona, bacivi mu se u zagrljaj - ...otkad nismo ratovali, jebo te! - ...I opet e, i opet e, ako bude sree... - zapevui on. - Jebe kamion, vaan je top. Da postavimo trocevac, gore u ljivik? - upita ga. - Tamo mi je kua! I ponovo, kao nekad, izdavali su kratke naredbe i uputstva artiljercima protivavionskog topa i oferu kamiona koji im se pridrui. Opet su zajedno bili u ratu. - Udala si se? - pogleda joj trbuh dok su uzbrdo gurali trocevac. - Nisam jo, ali hou... - Hrani sina, pa alji na vojsku; Srbija se umirit' ne moe! - A, ti? - upita ga ona. - ena mi se napokon javila, razglednicom. Posle osam godina. - Odakle? - Iz Slovenije! Gurali su top zajedno uz travnatu stazu, padajui od naprezanja, dok im se znoj slivao niz lica i tela, ali se na pola puta zaglavie - dalje nisu mogli. Ivana doviknu Francu da dovede Putka i on ga dovede. - Jebem ti Srbiju! - ree upreui konja u trocevac. - Malo, malo, pa opet rat! Tako su uspeli da ga dovuku na breg zaklonjen ljivovim granama. Kao nagradu, Putku dozvolie da pase travu u blizini. Po prvi put Ivana oseti rezak bol u stomaku, kao da je neko probada iglom, ali nije obratila posebnu panju, mislei da je od toga to je gurala trocevac. Bol se ponovi, kao eho, ovoga puta slabije.

92

Dok je pripremala top za paljbu, posada je s podozrenjem gledala na Vukija koji se muvao oko njih njuei tu do tada nevienu, zver sa tri crna bubnja. Uskoro, on shvati da je bezopasna i popiki joj se na gumu to ka, overivi, tako, da je to njegova teritorija. Ivana iznese iz kue sve to je imala za jelo, prostre ist beo ubrus na travu i stavi na njega hleb, sir, slaninu, mladi luk i so. Izmoreni i gladni, vojnici sedoe da prezalogaje. Uzevi slaninu u ruke, Orlovi ree Ivani da nema no da je nasee. Izvukla je svoj iz korica za pasom, onaj isti koji joj je poklonio na rastanku iznad Sarajeva. - A, reko si da ti vie nee trebati... - kazala je. - Vidi, opet ti je zatrebao! Nasmeio joj se svojim irokim osmehom i taman kada je po eo da see slaninu, prva bomba pade u blizini kamiona i dipa na drumu. U prvom naletu ostadoe nepogo eni, ali na desetak metara od njih iz zemlje iknu ognjeni stub. Artiljerci otvorie vatru na dva aviona u briuem letu. Preneraen to se do malopre bezazlena troglava zverka iznenada razbesnela, Vuk odsko i u stranu reei. Druga letelica pogodi kamion, ali i ona sama bi pogoena, pa vojnici prekinue paljbu i poee da se grle i ljube, gledajui kako iza sebe ostavlja crni trag. - Fantja, ovo mora da se zalije - predloi Franc oduevljen pogotkom. - Odoh po rakiju! A za sve to vreme, dok je pomagala artiljercima dodajui posluiocu nove redenike municije, na Ivanu je skakao prestravljeni pas, vukui joj zubima nogavice, kao da eli da je negde odvue. Potrao je u pravcu druma i kamiona u plamenu, zastavi na desetak metara od nje i poeo da cvili. - Vuki, Vuki, dolazi ovamo! - uzalud ga je dozivala k sebi; on je ne poslua i ode jo dvadesetak metara prema drumu. Tada oseti trei nalet bola, mnogo jai nego dva prethodna. Plaei se da e geleri od eksplozije rezervoara povrediti njenog ljubimca, ona pojuri za psom da ga vrati, ali on joj ponovo izmae i zastade kao u kakvoj igri. Samo to vie nije bila nikakva igra; skupio je ui, nakostreio se i cvileo. Kada je, najzad, uspela da ga uhvati za ogrlicu, snaan i vreo vazduni udar odbaci ih zajedno niz kosinu ljivika - trea bomba pogodi protivavionski top, pa se njena kua naprosto odvoji od zemlje i polete visoko u vazduh, raspadajui se u letu. S obrazom priljubljenim uz vlanu Vukovu njuku videla je u magnovenju, kako leti i zidni asovnik, blesnuvi na trenutak svojim mesinganim klatnom. A onda itav ljivik nestade u gustoj tami. Vuk joj je spasio ivot. Bolovi u stomaku, postajali su sve nepodnoljiviji. Dovukla se, vie puzei nego hodajui, do mesta gde je nekada stajala njena kua i videla pet nepokretnih tela pokraj topa koji se, sa sve tri cevi naopake, zabio u zemlju. Pored jednog od njih, leao je njen no, iskrivljenog seiva i stopljene drke. Otrgla je Obilia medalju sa crne vrpce oko vrata, poljubila je, i prekrstivi se poloila na grudi mrtvog prijatelja Na desetak metara od njih, kao da je potpuno nepovreen, leao je mrtav Franc, drei desnom rukom jo uvek posluavnik na kome vie nije bilo aica rakije. Miris zemlje natopljene prepeenicom iz razbijene boce probijao se kroz zadah zgarita. Levo staklo njegovih nao ara bilo je slomljeno. Straan, razdirui bol cepao joj je utrobu, oborivi je na zemlju u sred ostataka kue koja je dogorevala. I sama bi zapanjena sopstvenim krikom koji joj probi branu stisnutih zuba. Zar ba sad, pomisli. Zar ovde? Kroz sumporasti dim koji je prekrivao ljivik i sporedne zgrade stvori se Prorok, oprljenog lica. NJegove unezverene ogromne oi traile su neto otro u blizini i on spazi iskrivljeni Orloviev no. Zgrabio ga je i presekao pupanu vrpcu novoro eneta, a zatim otra do upe, donese pletaru, i okupa ga rakijom.

93

- Neka bude Gvozden! - viknu diui ga visoko iznad glave. Ravnoduan prema svemu to se dogodilo meu ljudima, u dubini ljivika, Putko je mirno nastavljo da pase. ljive su stresale sa sebe krpice gara, i tiinom nalivale nove plodove.

94

29.

Kako ivot ume da se poigra ljudskim sudbinama?

Slovenac proteran od Nemaca iz svoje domovine, poginuo od amerike bombe dok je rakijom astio srpske vojnike, sahranjen je na groblju manastira Vavedenja Bogorodinog, kao jedini katolik u predugoj istoriji ovog svetog mesta. Prvi put na jednu sahranu dooe svi stanovnici ljivova i okolnih sela. Opelo, po pravoslavnom obredu, koji je jedino i poznavao, Francu je sluio njegov dugogodinji prijatelj, iguman Mojsije. - Je l' ne smeta to je Seveda bio katolik? - upita Zlatni zub eda. - Ako ne smeta njemu, to bi nama? - odgovori ovaj. Zlatni zub obrisa suzu: - Mlogo je dobar oek bio... - to mu to ne kaza za ivota? - Nekako, nije se stiglo... Tek sada, sa krsta, mnogi saznadoe za Sevedino pravo ime: pisalo je: FRANC STANOVNIK STANOVNIK ZEMLJE BOJE Bledog, izmuenog lica, Ivana poloi na humku stareve slomljene naoare; moda e mu zatrebati dok bude itao na onom svetu. "Ako ima raja - tvrdio je oduvek - onda je to itanje!" Preselila se u Staru kuu koja nije bila mnogo oteena, kao ni vajat sa bavama punim njenih Suza. Jo pre nego to se taj kratki udni rat zavrio, raskrila je s Oliverom i Prorokom, uz pomo oblinjih seljaka, ruevine starog dedinog doma i na izgorelom i pocrnelom komadu zemlje pobila etiri mala bela koia da oznai temelje nove kue. Da je Franc mogao da gleda s neba, video bi udnovat predeo - mali crni kvadrat na zelenoj osnovi ljivova. Nedugo po zavretku rata Oliver je uspeo da od optinskih vlasti Ivana dobije materijal, majstore i kredit za podizanje nove kue. Najzad, napravie idealni enterijer svog ivota dugaku zgradu od jedne jedine prostorije, sa krovom na dve vode, bez tavanice, gde e se istovremeno i jesti i raditi i primati gosti i spavati, ukratko, gde e se iveti na njen nain. I prostrano kupatilo, pre svega. Kua debelih zidova, bie polegla na uviku a imae velike prozore i u nju e se ulaziti pravo sa trema. Pravo mesto za odmor ratnika. U mrei razapetoj izmeu dve ljive spavao je mali Gvozden.Oliver ga je blago ljuljao jednom rukom dok je u drugoj drao pljosku. Ivana zagnjuri lice u to ruiasto i toplo stvorenje: - Zamisli - kazala je. - Kao da jo uvek mirie na rakiju. - Kako ne postati pijanac u Srbiji kad te zaliju rakijom im se rodi! - rekao je Oliver nategnuvi iz pljoske. 95

- ta si odluila da bude: Petrovi ili Markovi? - Ovde ive samo Jovanovii! - Aglj - sloi se beba.

96

Beleke o piscu

Beogradski pisac i slikar Momo Kapor (1937) autor je tridesetak knjiga romana, pripovedaka, putopisa, esejistike proze, objavljenih poslednjih trideset godina. Mnoga od tih dela nalazila su se, i jo uvek se nalaze na listama bestselera prevoena su na mnoge jezike. Pre nego to su ove knjige dobile korice objavljivane su po listovima i asoppsima, pa tako danas "Beleke jedne Ane" objavljivane u listu Bazar, itaju ve deca prvih italaca. Od kultnih "Foliranata", zatitnog znaka jedne generacije, preko romana "Zoe", "Una", "Ada", pa sve do "Ivane", kod Kapora su glavne linosti uvek bile ene, to se smatra prilinom retkou u istoriji savremene epske literature, koja se tradicionalno bavi mukim junacima. Poslednjnh desetak godina kritiari primeuju da Kaporova proza dobija dublje i traginije tonove, ne gubei pritom posebni arm i osmehnutost kroz suze ehovljevskog tipa. Razlog tome je svakako dramatini period kroz koji je prolazila itava zemlja, a posebno pievo uee u ratovima s onu stranu Drine o kojima je izvetavao kao ratni reporter. Tako je nastala i "Sarajevska trilogija" sastavljena od romana "uvar adrese", "Poslednji let za Sarajevo" i "Hronike izgubljenog grada", a pre nje objavljena je i zbirka pria "Smrt ne boli" i roman "Lep dan za umiranje" o sedamdeset i pet dana bombardovanja Beograda. Veliku popularnost kod italake publike dopvele su i Kaporove kolumne tampane u listu Politika, objavljene u dve knjige pod naslovima "Halo Beograd" i "Blokada 011", koje jo uvek doivljavaju nova izdanja. Najnovijim romanom "Ivana", Kapor se vraa enskim likovima u jednom neoekivano novom svetlu izmeane nenosti i surove bitke za opstanak.

97

Momo Kapor IVANA Glavni urednik Despot Despotovi Korektor Ivica Dolenc Priprema tampe Slobodan Jovanovi Izdava ZOGRAF Ni, Majora Gavrilovia 1 Za izdavaa Despot Despotovi tampa TIP BAKAR Bor Za ampariju Sibin Aleksi Tira 5000 Ni, 2001.

S1R - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 886.1-31 KAPOR, Momo Ivana : roman / Momo Kapor. - Ni: Zograf, 2001 (Bor : Bakar). - 244 str.; 21 st. - (Biblioteka Riznica) Tira: 5000. ID=89443084

98