Milan Uzelac

ISTORIJA FILOZOFIJE I-II

2011

Milan Uzelac

Istorija filozofije

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Milan Uzelac

ISTORIJA FILOZOFIJE I
(Istorija filozofije do Dekarta)

Vrac 2003

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

UVOD Svaki razgovor o filozofiji pretpostavlja da ve neto znamo o tome ta je filozofija; do takvog znanja moe se doi samo uvidom u ono to nam donosi filozofska tradicija; ali, kako je re o tradiciji dugoj preko dve i po hiljade godina, jasno je da znanja koja dolaze do nas, iz najrazliitijih razloga ne mogu biti u nekom velikom meusobnom saglasju, a istovremeno, daleko su od toga da budu jednoznana. Istorija nas ui da bitna znanja ne bivaju nikad u celosti sauvana za budue generacije ve je zadatak svake od njih da ta znanja iznova otkriva, da ih na svoj nain i iz sopstvenog iskustva uvek iznova oblikuje. Bitno svojstvo filozofskog miljenja poiva u venom traenju, u preispitivanju onog to nam je najblie i to je po prirodi stvari najprisutnije ali istovremeno i najdalje; svako misli da zna ta je filozofija i svako se bez imalo ustruavanja uputa u razgovor o njoj; previa se da su ve u najstarija vremena zbog bavljenja filozofijom Atinjani Sokrata osudili na smrt, zaboravlja se Platonovo upozoravanje o pogubnosti sofistike i svim opasnostima koje dolaze usled zloupotrebe filozofije, ne shvata se rezignacija Boetija koji u svom poslednjem spisu, na samom zavretku antike epohe, pie o tome kako je nastupilo doba koje za filozofiju vie nema razumevanja. Ni nae vreme nije bitno drugaije; moda je tome delom doprinela i sama filozofija; ponajvie, ipak, sami filozofi. Jo pre samo dva stolea Hegel je s dubokim uverenjem govorio o tome da istina prebiva u pojmu i da je filozofija najvii izraz duha; danas su se stvari izmenile; mi ivimo u vremenu iz kog su, kako jedan pesnik kae, odbegli bogovi; sa njima je nestala i istina; u doba koje odlikuje simuliranje stvarnosti, istinito, dobro i lepo se vie ne vide kao najvie vrednosti a odsustvo svake hijerarhije vrednosti, svaki razgovor o filozofiji i njenom vekovnom stremljenju, onom venom i nepromenljivom, ine se sve vie anahronim, sve manje smislenim. Odluiti se za izuavanje filozofije znai odluiti se za ulazak u duhovni svet koji su stvarali veliki mislioci prolosti, a to je u isto vreme i izazov i izraz najvie odgovornosti; bogatstvo tog sveta nije

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bogatstvo ovog sveta i nije do kraja "od ovog sveta" i zato ne sme biti uspean svaki "nagovor" na filozofiju, budui da ne bira uvek ovek filozofiju ve i filozofija oveka. Ova je knjiga napisana s namerom da se ukae na neke od tema koje su tokom istorije presudno odreivale filozofsko miljenje; ona stoga ne moe biti "originalna" u savremenom znaenju te rei; ovde se prepliu stavovi filozofa i njihovih interpretatora a samo s jednim ciljem: da se o filozofiji kae ono to je ve bilo na najbolji nain reeno, kako bi se makar neke od misli koje nam dolaze iz prolosti sauvale za budunost. Ako tu ima i neeg to je moje, onda se to ogleda samo u nainu izlaganja, u nainu na koji je ova knjiga sastavljena; svi njeni elementi nalaze se u drugim knjigama, ponekad moda i lepe kazani; nainom izlaganja ja daleko vie pripadam svetu visoke sholastike, svetu Tome i Bonaventure, ali svetu prepunom istinske svetlosti, jer pravi mrak, kao to znamo, nastupio je tek sa "svetlou" koja se poela iriti oko lomaa u doba pozne renesanse i to je mrak po kojem mi i danas tumaramo. Mnogi oekuju da nas filozofija neem poui, da nam bude oslonac u ivotu, da od nje imamo neku korist; ali davno je reeno da Minervina sova zapoinje svoj let u predveerje, u smiraj dana; sva znanja nam obino dolaze prekasno; naavi se u ovom ivotu, baeni u postojanje ne moemo ne misliti svoj usud i ne znamo da li da ga hvalimo ili kudimo; jedina prava ocena je ona koja se izrie na kraju; no, i za taj kraj treba se pripremiti, treba se snabdeti raznim znanjima jer znanje je univerzalnija moneta i od samog novca koji se menja za sve; ima neeg to prevazilazi i ono to mi vidimo kao sve, a to je daleko od sveg dnevnog i prolaznog. Put ka tom najvrednijem, najdostojnijem, put ka ivotu ispunjenom najviim smislom put je filozofije. A filozofija, govorio je Platon, jeste ljubav ka mudrosti, tenja da se dospe do mudrosti ak i onda kad ovek vie niem ne tei sem da bude mrtav; to podrazumeva uverenje o besmrtnosti due koja stremi onom venom i nepromenljivom, te je s razlogom Aristotel pisao da je posedovanje filozofije neto vie no ljudsko, da se filozofija ogleda u jednaenju s boanskim i da se ona sastoji u traenju poela i uzroka. Filozofi iz vremena helenistike epohe

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

isticali su kako je filozofija tenja za sreom, vebanje u vrlini u nastojanje da se ova postigne, trajno nastojanje da se pokae u emu je bit sveta i ta ovek moe da radi. U novo doba isticalo se kako je filozofija ideja potpunog znanja koja nam pokazuje poslednje svrhe ljudskog uma i da se ne moe uiti filozofija (koja nam nigde nije kao takva ve unapred data) ve samo filozofiranje. Fihte je govorio da kakva se filozofija bira zavisi od toga kakav je ko ovek, da za filozofiju neko mora biti roen, da se za nju odgaja i da nikakvim ljudskim umeem ovek ne moe postati filozof. Polazei od toga da je filozofija misaono razmatranje predmeta i vreme obuhvaeno mislima, Hegel je isticao kako je filozofija misao sveta koja uvek dolazi prekasno da pouava kakav svet treba da bude, ali da se, iako je najvia, bavi upravo onim to se obino smatra poznatim. I dok je Martin Hajdeger smatrao da je filozofija univerzalna fenomenoloka ontologija a Ludvig Vitgentajn da je njena svrha logiko razjanjenje misli, jedan od najznaajnijih mislilaca XX stolea, Teodor Adorno, naglaavao je kako je filozofija permanentan, oajniki napor da se kae ono to se zapravo ne moe kazati i da se ne moe utati o onom o emu se ne moe govoriti. U filozofiji koja je nastala iz uenja pred pitanjem zato je uopte neto a ne nita, ne moe se traiti samo krepljenje due; ono to ljudskom duhu ne da da miruje upravo je sadrano u pitanju o tom neto i o nita koje se ne da odrediti ve samo moe misliti kao neka pesnika metafora, kao znak za ono to nije. Ne moemo a ne doi do pitanja temelja sveta i razlono je pitanje o tome ima li svet ikakav temelj, posebno u nae vreme kad se zagovara ideja o nesupstancijalnosti sveg to jeste. Za razliku od svih nauka, koje stalno neto otkrivaju nastojei da nam ivot uine udobnijim i boljim (istina, ponekad i opasnijim), filozofija ne ini nikakva otkria te vrste; njena tema je ono to je poznato, ono to nam je najblie i najoiglednije, no to to se ini najprisutnijim esto se pokazuje i najmanje oiglednim. S velikim razlogom Aristotel je u spisima koji su do nas doli pod nazivom Metafizika pisao da "kao to dnevno svetlo zaslepljuje oi slepih mieva, tako i ono najoiglednije od svega zastire miljenje u naoj dui", a da je

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofija zapravo uenje o bivstvujuem ukoliko ono bivstvuje, uenje o bivstvujuem kao takvom. Ovo pitanje o bivstvujuem je tema posebne filozofske discipline, ontologije, a koju odreuje pitanje o bivstvujuem kao bivstvujuem pa ukoliko filozofija posmatra bivstvujue kao takvo ona se u kasnijem govoru naziva ontologija, a ukoliko pita o poelima i uzrocima sveg bivstvujueg, naziva se matafizika. Aristotel je ova dva pitanja: (a) uenje o bivstvujuem kao takvom i (b) saznanje poela i uzroka - video kao jedno pitanje. Mi ih danas ipak razlikujemo i esto se istie kako u pitanju ta je bivstvujue nije re o poelima i uzrocima; ali nije iskljueno da metafizika moda to pitanje o poelima i uzrocima postavlja u svetlu pitanja o bivstvujuem kao bivstvujuem? Moda, isto tako, pitanje ta je bivstvujue, shvaeno kao pitanje po emu bivstvujue bivstvuje, ve sadri u sebi i pitanje o poelima i uzrocima? Sve to vodi tome da je ontologija moda obuhvaena metafizikom, mada moe se tvrditi i suprotno, da je metafizika obuhvaena ontologijom. Pokazuje se da na samom poetku, jo pre bilo kakvog izlaganja o filozofiji nastaje mnotvo problema; ine nam se jednako valjanim najrazliitije tvrdnje i s razlogom se postavlja pitanje gde je tu istina; na to da s istinom nije sve najjasnije podsea nas i in Pontija Pilata tokom razgovora s Hristom koji govori da je doao da donese istinu, dok rimski namesnik istinu smatra neim prolim, neim zavrenim pa stoga i odlazi da opere ruke. A moda su mu se ruke samo previe znojile? Ve mnogo ranije Aristotel je rekao da se filozofija moe odrediti i kao nauka o istini, premda je razmatranje problema istine istovremeno i teko i lako jer "niko ne moe potpuno da dostigne istinu ali ona ne moe ni potpuno da mu izmakne". Nije stoga nimalo sluajno to filozofija sve vreme podrazumeva istinski ivot u teorijskom stavu; ona se ne moe svesti na neku privatnu stvar pojedinca budui da razumevanje sveta iz duha podrazumeva napor niza ljudi koji u filozofiji vide jednu "radnu filozofiju", jer se kao sveobuhvatni pogled na bivstvovanje i svet ona uzdie naspram svih parcijalnih znanja koja nalazimo u posebnim naukama, pa joj se kao najprei i ujedno jedini zadatak postavlja pitanje o svetu kao svetu.

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kako se kao zadatak filozofije javlja nastojanje da oveka oslobodi od izgubljenosti unutar stvari, ona se manifestuje i kao najradikalnija refleksija koja osvetljava ono skriveno i ide u susret onom "prirodnom" i "obinom". u Hegelovom stavu kako se ona bavi onim to se obino smatra poznatim, naglasak bi trebalo staviti na to obino: neto se u prirodnom stavu vidi kao obino i neproblematino, a upravo je ono izvor svih pitanja i svih tekoa pa kad u poznatom poinjemo da sa-gledamo svu njegovu nepoznatost, mi zapravo traimo temelj poznatosti tog poznatog a time i temelj svih nam poznatih stvari. "Ono to se upotrebljava i ime se nasumice rukuje, ono ime se ovek svuda u ivotu potpomae jeste zapravo neto nepoznato, ako se nema filozofskog obrazovanja", kae Hegel u predavanjima iz istorije filozofije; ono to nam je pri ruci, ono to ak navodno i posedujemo, mi zapravo nemamo i bez filozofskog obrazovanja ne moemo dokuiti ono to odista jeste. Cilj filozofije bio bi u tome da duh dovede do njegove slobode a tako neto mogue je samo na putu miljenja. Paradoksalnost situacije u kojoj se mogu nai oni koji poinju istinski da misle najlepe je okarakterisao Kant na samom poetku svog predgovora za prvo izdanje Kritike istog uma: "U jednom rodu svog saznanja ljudski um ima udnu sudbinu: to ga uznemiravaju pitanja o koja ne moe da se oglui, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja on ipak ne moe da rei, jer ona premauju svu mo ljudskoga uma"; kad sve nije vie samorazumljivo, kad sve postaje po sebi problematino, poinjemo u sve da sumnjamo i kritikom iskustvenog znanja nastojimo dospeti do jedne nove, temeljnije izvesnosti. Traei temelj mogunosti da se neto istinski zna, da se to neto pokae u svoj svojoj neskrivenosti, ovek u svojoj sumnji moe biti u razliitom stepenu radikalan. Jedan od najveih hrianskih pisaca prvog milinijuma nae ere, Aurelije Avgustin, u spisu o boijem trojstvu kae: "Ko bi mogao da sumnja da ivi, hoe, misli, zna, sudi? Kad neko sumnja, on ivi; kad sumnja, sea se po emu sumnja; kad sumnja, vidi da sumnja; kad sumnja, hoe da bude siguran; kad sumnja, misli; kad sumnja, zna, da neto zna; kad sumnja sudi da ne treba olako dati na neto saglasnost; da neko uvek moe sumnjati, u to nije

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

potrebno sumnjati. Kad tako ne bi bilo, ne bi se moglo ni u ta sumnjati". Tako se pokazuje da radikalna sumnja dolazi do nesumnjive injenice svesti jer, sumnjive su iskustvene datosti koje mi vidimo "telesnim oima", dok bi nesumnjivo bilo ono to pretpostavku svoje datosti ima u "unutranjem znanju." U onoj meri u kojoj filozofija pretpostavlja otvoreni svet iskustva koji se moe zahvatiti obinim jezikom, u toj meri mogue je govoriti i o bezpretpostavnosti filozofije koja se ogleda u tome da filozofija ne moe ve unapred pretpostaviti neke svoje odreene metode jer je metoda filozofije poseban metodski i filozofski problem. Na pitanje: kako prethodi filozofiranje, moe odgovoriti samo filozofija budui da je "bezpretpostavna", a time i prva nauka jer njoj metode ne dolaze spolja (od pojedinih posebnih nauka), ve se njene metode filozofiranja moraju zadobiti kroz filozofsko propitivanje. injenica je da je matematiki formalizam fascinirao mnoge filozofe tokom istorije, posebno u vreme vladavine njutnovske mehanike; meu njima se isticao Spinoza, pre svega svojim pokuajem da filozofiju izloi na matematiki nain (more geometrico); ne bez njegovog uticaja, i Lajbnic je imao san o jednoj univerzalnoj nauci (mathesis universalis) i taj san su potom sanjali mnogi, a u nae vreme i Ludvig Vitgentajn. Uz sve potovanje matematike i njenih metoda tu se previa da formalizam matematike poiva na jednoj sasvim odreenoj apstrakciji i da ako filozofija hoe da zapone svoj put bez pretpostavki koje bi je ve unapred, a potom i dalekoseno odreivale, ona ne sme biti nekritina te mora (kao filozofija matematike, odnosno logika) da pita ta te apstrakcije uopte znae i kako se do njih dolazi. Ako se o filozofiji ponekad govori kao o nauci, onda se tu pojam nauke uzima u jednom sasvim specifinom smislu, bitno razliitom od onog kakav nalazimo u naukama koje nastaju sredinom XIX stolea; drugim reima, filozofija se moe odrediti i kao nauka, ali u tom sluaju ona je (a) fundamentalna nauka, jer time to postavlja pitanje o poelu, ona pita za poslednje ne-empirijske temelje, za temelj sveg empirijskog; ona moe biti odreena i kao (b) univerzalna nauka budui da ne posmatra svet iskustva pod samo jednim uglom, voena samo jednom odreenom metodom, ve to ini celovito, i pitajui za mogunosti iskustvene stvarnosti u

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Istorija filozofije

celini, ona je univerzalna a ne neka posebna nauka; konano, filozofiju moe biti shvaena i kao (c) kritika nauka, kao univerzalna kritika koja svoje mnenje i sliku sveta podvrgava suenju. Filozofija je na taj nain kritika ideologije, religije, nauke, tehnologije, drutva; ona se bori protiv svakog nekritikog dogmatizma i u drutvu preuzima prosvetljujuu funkciju pa nije nimalo sluajno to i oni koji se njom ne bave vole da se na nju pozivaju, spremni da je, ako je potrebno, i zloupotrebe. Ovaj kratak pregled filozofskih uenja niza mislilaca koji su svojim delom na odluujui nain odredili tok i sudbinu istorije filozofije trebalo bi da pokae kako od samih poetaka filozofije postoji niz pitanja koja ni nakon niza vekova nisu izgubila svoj znaaj, budui da govorei o njima sve vreme govorimo o sebi i svom mestu u svetu. Postaviti pitanje o sebi i smislu svog opstanka u svetu ne moemo a da nemamo u vidu i neke od odgovora na pitanje: ta je poelo, ta je uzrok, ta je bivstvujue kao bivstvujue ukoliko ono bivstvuje, jer nai emo se u situaciji da se zapitamo da li se uopte moe postaviti pitanje bivstvovanja ako je problematian kako njegov smisao tako i samo postavljanje pitanja njegovog smisla. Bilo bi odvie jednostavno rei kako je istorija filozofije istorija razliitih odgovora na ista pitanja koja ovek sebi postavlja tokom itave istorije, jer danas jednako malo znamo i ta je to istorija; moda emo doi do zakljuka da odgovori i nisu toliko vani koliko sama pitanja i pravilan nain njihovog postavljanja; ali, kako postaviti pitanje kad nismo sigurni ni u ono o emu pitamo? Sve to nas okruuje krhko je kao i nae znanje o njemu i sve to znamo samo je trag u pesku izmeu dva talasa kojima ne znamo ni vreme ni uzrok.

www.uzelac.eu

10

Milan Uzelac

Istorija filozofije

HELENSKA FILOZOFIJA Filozofija nastaje u VI st. pre nae ere na istonoj obali Egejskog mora, i to kod onih grkih plemena koja behu u dodiru s drugim narodima - u maloj Aziji u blizini slovenskih plemena, a u junoj Italiji u blizini Etruraca; jedan od prvih mislilaca, Tales, ponosio se time to je Grk, iako je njegov otac (Eksamies) bio fenianskog porekla; Pitagora (putujui svim znanim zemljama staroga sveta gde je bio uveden u sve misterije toga doba) je do mudrosti doao uei kod Egipana, Haldejaca, Feniana i Asiraca. Sve to je jo u najstarija vremena davalo povod tvrdnjama kako su Pitagora, Demokrit i Platon svoja uenja preuzeli od istonih naroda, da bi ve u doba Herodota Egipani nastojali da dokau kako su kod njih koreni grke religije. Te tendencije kulminirale su u III stoleu pre nae ere u stavovima kako sva najpoznatija filozofska uenja svoje poreklo imaju na Istoku. injenica je da su preci Helena iz svoje ranije postojbine doneli na Balkansko poluostrvo, zajedno s drevnim oblicima jezika, neke religiozne i moralne predstave koje su zajednike veini indoevropskih naroda; isto tako, injenica je da se tek u novoj postojbini, a i pod uticajem istonih suseda, formirao helenski narod. Najvei uticaj bio je fenianski: od Feniana Grci su dobili alfabet i pismenost, a s merama i monetama, s Istoka dolaze prva znanja iz aritmetike, geometrije i astronomije, ali ne i filozofska znanja, kao to su esto govorili aleksandrijski pisci. Ova nekritika tendencija nastavila se i kasnije, sredinom XIX stolea, delimino pod uticajem starih helenistikih autora koji su imali sklonost da istiu kako je sva mudrost dola s Istoka; u pokuaju da se to dokae pisano o odnosu Pitagorejaca i Kineza, Elejaca i Indusa, Empedokla i Egipana, Heraklita i Zaratustre, izazvalo je reakciju pa se poela zastupati teza kako je sva filozofija apsolutno grka i potpuno autohtona. Istina e biti negde na sredini: filozofiju dugujemo Grcima, ali ona je nastala u njihovom suprotstavljanju drugim narodima a iz njihove tenje da to bolje odrede

www.uzelac.eu

11

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sebe i svet u kome ive. Ako je ve re o uticajima sa Istoka, onda su oni svakako dominantni u matematici i astronomiji; prvi mislioci, bez obzira na to to im se pripisuju odreene teoreme (Tales, Pitagora), svoja znanja duguju Egipanima, Fenianima i Haldejcima. Geometrijom su se, kae Porfirije, od drevnih vremena bavili Egipani, brojevima i raunima Feniani, a Haldejci naunim prouavanjem nebeskog svoda (Diels, 14, 7). Meutim, istoni narodi s kojima su do vremena Aleksandrovih pohoda Grci dolazili u dodir, imali su mitologiju i mitsku kosmogoniju, ali nijedan od njih nije imao filozofiju; nijedan od istonih naroda nije nastojao da prirodno objasni postojanje stvari, a to bi Grcima u tom sluaju moglo da poslui kao izvor ili paradigma za stvaranje njihovih teorija. Uzrok nastanku filozofije kod Grka treba traiti kako u njima uroenoj radoznalosti tako i u geografskom poloaju i vremenu u kome su se nali. ivei u malim gradovima du razuene obale Egejskog mora i po ostrvima, Grci su prosto bili "osueni" na trgovinu i stalnu komunikaciju; ve u VII stoleu pre nae ere vodei trgovaki grad jonskog saveza drava bio je Milet; nekoliko desetina kilometara dalje bee Efes, dok je od oba grada isto toliko bilo udaljeno ostrvo Samos. Ako se u drugim krajevima grkog sveta jo uvek teko ivelo, u ovim gradovima se nagomilava veliko bogatstvo, rasko prodire sa istoka, poinje da se uiva u lepotama ivota i porast blagostanja dovodi do stvaranja jedinstvene pojave kulture. Slobodno vreme i dokolica koriste se za savladavanje slobodnih vetina - umetnosti i nauka, kako bismo mi danas rekli, a pogledi na prirodu bivaju sad etiki produbljeni i umetniki preoblikovani; bogovi se izjednauju s moralnim moima i principima, sa idealima ljudske delatnosti. Budui da nije postojao poseban sveteniki stale, religija nije spreavala razvoj miljenja. U to vreme vlast aristokratije potiskuju demokratske tendencije koje esto koriste istaknuti ali i astoljubivi ljudi, a u nastojanju da uravnotee interese svih drutvenih slojeva, te je tiranija uspostavljena na demokratskim temeljima tipina forma drutvenog ureenja u tim krajevima. Poznata su nam i imena tirana iz tih vremena: to su Trasibul u Miletu, Polikrat na Samosu, Pitak na Lesbosu, Periandar u Korintu, Pizistrat u Atini, Helon i Hieron u Sirakuzi. Njihovi dvorovi postaju sredita intelektualnog

www.uzelac.eu

12

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ivota dok aristokrate, liene politike vlasti, ine opoziciju koja utehu nalazi u bavljenju umetnostima. Heraklit je tipian primer aristokrate (i po duhu i po poreklu) koji se povlai iz drutvenog ivota i odaje filozofiranju. Konano, to je vreme procvata lirske poezije, potom i satirike, zatim gnomske (u kojoj nalazimo neka razmiljanja na moralne teme), ali i basni; sve vie raspravlja se o moralnim normama i pravilima ponaanja a to je samo znak da su osnove tih normi dovedene u pitanje i sve vie istie se umerenost i princip mere. S punim pravom moe se rei kako je to vreme etikih ideja, vreme kad je naruen sistem vrednosti koji dolazi iz starine i kad pojedinci poinju da trae sopstvene puteve kroz ivot, te se javlja sve vea potreba za mudrim savetima i preporukama. Nama je to vreme poznato kao vreme sedmorice mudraca od kojih se uvek javljaju imena etvorice: Tales, Solon, Pitak, Bijant, dok se ostala imena1 menjaju, budui da spisak sedmorice mudraca nije pouzdan i nepromenljiv, poto se u to vreme se ne vodi mnogo rauna o hronologiji niti o verovatnoi. Prvo svedoenje o njima nalazimo kod Platona (Protag. 343a) i ono je istorijski malo verodostojno. Politika i drutvena uloga koja se njima pripisuje, maksime koje se za njih vezuju, omoguavaju da poveemo Talesa, koji, uz mnoge druge, ima i dravnike nadlenosti, Solona, elegijskog pesnika, arbitra politikih borbi u Atini koji odbacuje tiraniju, Perijandra, tiranina sa Korinta; Epimenida, koji je pravi nadahnuti mag... Ovi mudraci se javljaju u vreme krize koja poinje krajem VII i poetkom VI stolea pre nae ere, u vreme kad je kod Grka temeljno uzdrman njihov sistem vrednosti kao i sam poredak sveta. Sve pomenute mudrace odlikuje praktina ivotna mudrost, poduprta znatnim politikim iskustvom i autoritetom i sasvim je razumljivo to im se poinje pripisivati niz sentenci meu kojima je dominantna nieg previe. U svojim izrekama ili pesmama oni su istakli i verbalno izrazili vrednosti koje su u ponaanju i drutenom ivotu graana ostale vie ili manje eksplicitne. Ali, njihov mislilaki napor nije samo doveo do formulisanja pojmova, on je moralni problem postavio u politiki kontekst,
1

Zna se za 22 imena mudraca iz najrazliitijih epoha; veza te ivotne mudrosti o kojoj oni govore i poetaka grke nauke vidi se u tome to se na elu "sedmorice mudraca" nalazi Tales sa kojim poinje niz grkih "fiziara".

www.uzelac.eu

13

Milan Uzelac

Istorija filozofije

povezao ga sa razvojem drutvenog ivota. Ukljueni u graanske borbe, a eljni da ih zaustave svojom zakonodavnom delatnou, mudraci su razradili etiku koja je bila u funkciji stvarne drutvene situacije, u okviru istorije obeleene sukobom sila, sueljavanjem grupa, i na pozitivan nain definisali uslove za postavljanje poretka u svetu grada (Vernan, 1990, 88). Kao posledica velike koliine nakupljenih znanja sve vie se javljala potreba za njihovom sistematizacijom; to su inili ueni ljudi ili grupe znalaca i ne sluajno u velikim i slavnim, monim gradovima kao to su Milet, Kroton, Eleja ili Abdera. Njima su se pridruivali i pesnici koji su u svojim epskim delima nastojali da izgrade obrazce pravog, moralnog ivota ali i da daju mitsko objanjenje prirodnih pojava. U ovom drugom sluaju imali smo kosmogonijsku poeziju koja je sve vie nastojala da neto kae i o poreklu stvari i uticaju prirodnih sila na ivot ljudi. Mnogi od tih pesnika, koje Aristotel naziva teolozima to sve tumae iz mraka, kao to su Hesiod i Epimenid, kao prvobitnu silu vide haos ili no; njih bismo mogli shvatiti i kao prve predstavnike ideje evolucionizma budui da poreklo stvari trae "idui unazad", u tamnim poelima. Uporedo s njima Ferekid iz Sira, savremenik prvih mislilaca, istie Zevsa, Vreme i Zemlju kao prva poela; ve to nam jasno govori da se sve vie trae racionalna poela i da se ova hoe objasniti na razumu pristupaan nain. Konano, poela su se mogla videti u svemu to nas okruuje - u vatri ili zemlji, u vodi ili vazduhu, a Pitagora, sin peatoresca Mnesarha sa Samosa, prvi je uveo izraze filozof i filozofija, objasnivi ih pritom kao oznake aktivnosti usmerene na isto saznavanje i posmatranje boanskih stvari (unji, 1995, 8/19), a za poelo (temelj svega to jeste) oznaio brojeve. Pitagora i pitagorejska kola Pitagora sa Samosa, Ferekidov uenik, iveo je u VI stoleu pre n. e; prvi je filozofiju nazvao tim imenom (Diels (58 B 15) i prvi za sebe rekao da je filozof, onaj koji trai istinu (D. Laert., VII, 1, 8); sa njim poinje italska filozofska kola kao to u Miletu, sa Anaksimandrom, Talesovim uenikom, poinje jonska filozofska

www.uzelac.eu

14

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kola (D. Laert., I, 13). Neopitagorejci i neo-platoniari su Pitagori pripisivali najvie ideje grke filozofije i tako ga nainili krajnje tajanstvenom linou. Smatrali su ga udotvorcem, Apolonom Hiperborejskim, sposobnim da uje glasove s drugog sveta kao i harmoniju nebeskih sfera. Heraklit je kritikovao njegovo mnogoznalatvo dok je Empedokle veliao njegovo znanje i mudrost; ve Platon i Aristotel, ivei dva stolea kasnije, nisu znali mnogo o samom Pitagori i nisu mogli jasno da razlikuje misli Pitagore od misli njegovih uenika pa je Aristotel bio prinuen da govori o "takozvanim pitagorejcima". ini se nemoguim odrediti sadraj Pitagorine filozofije; neki mu ne pripisuju ni uenje o brojevima i veliko je pitanje da li mu pripada otkrie iste i teorijske geometrije kako je to tvrdio Proklo. Najverovatnije on nije nita ni napisao i ima osnova tvrdnja kako prvi spisi potiu od Filolaja (savremenika Anaksagore, Sokrata i Demokrita). Sm Pitagora, po svemu sudei, bio je tvorac nekog religioznofilozofskog uenja i bie da je zauzimao visoko politiko i moralno mesto u naunom ivotu Grke njegovog vremena, pri emu ovde nauku treba razumeti u njenom posebnom znaenju. O njegovom ivotu poznato nam je veoma malo; bio je iz tirensko-fliuntskog roda koji se s njegovim dedom preselio na ostrvo Samos gde se Pitagora rodio oko 584. godine (neki navode ak 580-570) kao sin bogatog trgovca Mnesarha. Verovatno neslaganje s tiraninom Polikratom ili mrnja aristokrata prema tiraninu bila je uzrok tome da on ode sa Samosa; istovremeno, due putovanje na koje je poao imalo je i obrazovni cilj: upoznavanje sa svetinjama i kultovima Grke: tada je sreo i Ferekida da bi potom put produio i iza granica grkoga sveta, u Egipat, gde se upoznao sa tajnim uenjima egipatskih svetenika; nakon toga, bio je kod Haldejaca a potom osnivao tajne sekte, kako meu Grcima tako i meu varvarima. Sa etrdesetak godina odselio se u Kroton, grad u Junoj Italiji, koja je, i njegovom zaslugom, dola na dobar glas pa je nazvana Velika Grka, a u vreme kad se Velika Jonija uveliko borila s Persijancima za svoj opstanak; sakupivi veliki broj pristalica, Pitagora je osnovao kolu.

www.uzelac.eu

15

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Nakon dvadeset godina provedenih u Krotonu preselio se Pitagora u Metapont gde je i preminuo; tu su mu se toliko divili da su od njegove kue napravili hram. Ne znamo sadraj Pitagorinog uenja jer je on ovo izlagao u tajnosti u zatvorenom krugu uenika i prijatelja, ali, moemo rei da je ono bilo veoma uticajno jer su neke od njegovih ideja (ili ideja pitagorejaca) delovale sve do novoga doba. U svakom sluaju, zna se za njegovo kazivanje da je dua besmrtna i da prelazi u druge oblike ivih bia, u odreenim, pravilnim vremenskim razmacima (Diels, A 8a). Kazivali su da je Pitagora metempsihoze koje su mu se izvrile prolazio u razmacima od 216 godina, da je jednom iveo kao Etalid, Hermesov sin, da mu je Hermes dozvolio da izabere sve osim besmrtnosti i da je on poeleo da za ivota i za smrti zadri u seanju sve to mu se zbiva. U ivotu se, kazuje legenda, mogao svega priseati a kad je umro zadrao je isto seanje: Etalid se rodio potom kao Euforb, Hermotim, Pir (delski ribar koji se svega ranijeg seao) a potom kao Pitagora (Diels, A 8)2. Premda je nesporno da je re o jednoj od najveih linosti ne samo antikog sveta, ve i itave zapadne kulture, krajnje je teko rei u isto vreme o Pitagori i neto apsolutno verodostojno; zato je iroko prihvaeno da se istovremeno govori o Pitagori i pitagorejstvu. Filozofiju Pitagora i njegovi sledbenici grade po ljudskom uzoru; svoenje sveta na red, meru i njegovo srodstvo s umom sadrano je u njihovom uvenom stavu Broj, to su sva nebesa (Met., 986a). Moda se do toga dolo polazei od uverenja da matematika moe da izrazi prirodu nebeskih pojava. Pitagorejci su smatrali da su iz brojeva sastavljene ulno opaljive stvari, da je itavo nebo obrazovano iz brojeva koji sami imaju veliinu (Met., 1080b). Treba istai da brojevi imaju ne samo gnoseoloki ve i ontoloki karakter: ako je bivstvovanje celina svega to jeste,
2

Oko Pitagorinog lika i uenja od davnina se plete niz legendi: mnogi piu kako se jednom Pitagora pojavio u Krotonu i Metapontu istog dana i sata a jednom, kazuje Aristotel, dok je u pozoritu ustajao sa stolice, razotkrio je vlastito bedro i gledaoci su videli da je zlatno. Po kazivanju Jambliha, koje je splet injenica i najneverovatnijih vesti o Pitagori, ovog su jo za ivota Krotonjani pozdravljali kao Apolona Hiperborejskog pa ne iznenauje to je meu strogim tajnama pitagorejske nauke bilo razlikovanje po kome "od razumnih bia jedno je bog, drugo ovek, a tree kao Pitagora" (Met. A 5 986).

www.uzelac.eu

16

Milan Uzelac

Istorija filozofije

odreena kao peiron, kao neto neogranieno, onda je granica, oblik (edos), ono to spreava da se fenomeni rasplinu u neogranienom. Ako bi sve bilo neodreeno, bez granica, tada, saglasno Filolaju, ne bismo mogli imati ni predmet saznanja. Granica je princip ralanjivanja, oblikovanja pa upravo zato odreeno i neodreeno (ogranieno i bezgranieno) sazdaju broj i sve to se uopte moe saznati ima broj (odnosno meru, razmer). Bezgranino ima osobinu da se produava, prostire u beskonanost; granica zaustavlja to prostiranje, omeuje ga, ocrtava odreene obrise; samo bezgranino se ne moe spoznati jer svako saznanje treba da razlui predmet koji se saznaje od svega drugog te da ga tako ogranii, omei. Upravo to - sinteza bezgraninog i granice - to razgraniava predmete i ini ih razdvojenim, jeste broj (Losev, 1963, 269). To je i razlog to su pitagorejci, kako primeuje Losev, mislili brojeve strukturno, figurativno budui da su do njih dospeli ocrtavanjem stvari, misaonim kretanjem po granicama stvari pa se u brojevima nalazi i neto geometrijsko, premda su oni razlikovali geometrijske brojeve od geometrijskih figura. Brojevi su geometrijski, ali geometrijski u ne-prostornom smislu; oni su bit i umni oblik stvari. Ako je broj inilac koji postavlja granice, onda je on izraz optevaeeg ontolokog poretka. Pomou broja koji odreuje merljivi oblik i sklop kosmos se tumai kao ureeni sklop stvari; u broju koji unosi red u tok fenomena lei spas od haosa. Broj je ono to omoguuje da se jedna stvar razlikuje od druge a harmonija je sama struktura stvari, ono zahvaljujui emu dolazi do identiteta bezgraninog i granice, pa je upravo zahvaljujui harmoniji mogua spoznaja i miljenje stvari. Ako bi se jednom reju htelo izrei ta je to zapravo pitagorejstvo, tada bi se sve uenje zapravo moglo svesti na uenje o broju i pritom razlikovalo: uenje (a) o samim brojevima, tj, o bogovima kao brojevima, (b) o kosmosu kao broju, (c) o stvarima kao brojevima, (d) o duama kao brojevima i (e) o umetnosti kao broju. Pitagora i njegovi uenici ili su u svom tumaenju brojeva tako daleko da su i vrline svodili na brojeve istiui kako je "smisao stvari u brojevima kao poelu koje je materija postojeeg, izraz njihovog svojstva i njihovog stanja; elementima broja

www.uzelac.eu

17

Milan Uzelac

Istorija filozofije

smatrali su parno i neparno; od toga pak da je prvo neogranieno, a drugo ogranieno, a broj jedan da je paran i neparan); broj proizlazi iz jedinice, a nebo, to su brojevi" (Met., 986a). Nama ovo moe izgledati udno, ali moramo imati u vidu da su pitagorejci brojeve videli kao stvari, potom kao sutine, principe i uzroke stvari, a nakon toga kao strukture koje u sebi sadre ideju poretka, pa su brojeve delili na linearne, kvadratne, pravougle, trodimenzionalne (kubne). To nam kazuje da su oni imali skulptoralne predstave o brojevima, pa je vajar Poliklet svoje skulpture objanjavao brojevima a pitagorejac Filolaj je govorio kako su zvukovi trodimenzionalna tela ((44 A 26). Kasnije su brojevi shvatani kao platonovske ideje i boanska bia. Iako je svim pitagorejcima zajedniko da su sve to postoji izvodili iz brojeva pa je Aristotel s razlogom u njihovim brojevima video svojevrsnu materiju (58 B 5), ne treba gubiti iz vida da su pitagorejci u poetku bili bliski staroj filozofiji prirode: za pitagorejca Hipona (kao i za Talesa) poelo je voda, a za pitagorejca Hipasa (kao i za Heraklita) poelo je vatra; sve to vodilo je shvatanju da je i samo nebo broj. injenica je da pitagorejsko uenje dolazi do nas kroz prizmu Platonove Akademije, kroz uenje Platonovih uenika Speusipa i Ksenokrata. Sam Platon je pod uticajem Pitagore ritam nazivao poretkom kretanja (Zakoni, 665a), videi broj kao izraz usklaujue moi praiskonskog, moi koja dovodi u red tonove (muzika), proporcije (vajarstvo) i ljudske pokrete (ples) pa tako umeima daje dostojanstvo i visoko potovanje. Brojevi nisu predmeti za gledanje, neka neobavezna "lepa umetnost, nego tela, boje, tonovi, pokreti ureeni po broju i meri, prikazi onoga to za oveka ima veitu vanost". Saglasno brojevima i reima svi delovi kosmosa se sjedinjuju i na taj nain postaju lepi, pa je zato, po miljenju Pitagore, mudrost znanje lepog, prvobitnog, boanskog, onog uvek u sebi identinog koje deluje tako da sve to na ma koji nain dospe s njim u odnos postaje lepo, te filozofija i nije nita drugo do saznanje toga i briga o vaspitanju koje ima za cilj popravljanje ljudi (Jamblih, XII/58). Ako je, kako jedan Pitagorin uenik kae, sve slino broju, broj je, kao znak koji uspostavlja red, upuen na ono to ostaje jednako,

www.uzelac.eu

18

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to se smatra stvarnim, iskonskim, optevaeim. Aristotel istie da su pitagorejci brojeve povezivali sa sutinom stvari, jer su u telima nalazili brojne odnose; istovremeno, brojevi su po njihovom shvatanju bili ne samo formalni, nego i materijalni uzroci stvari (Met. 987a 15), a ove su, nita vie do mimeza brojeva (Met. 985b 23); to znai da je predmet uenja o brojevima zapravo sam sklop stvarnosti, pri emu je odnos prema vidljivom svetu izvor sakralnog i ontolokog uenja o srazmerama i simetrijama. Videi broj kao dijalektiku sintezu neodreenog i odreenog Pitagora i njegovi uenici su matematike elemente smatrali elementima svega postojeeg i sve stvari odreivali polazei od brojeva, pa su ove smatrali u daleko veoj meri elementima no to to behu voda, vatra ili zemlja; zato, iz brojeva ne nastaje samo muzika simetrija ve su oni vladajua, iz sebe same raajua povezanost stvari u svetu. Imamo li u vidu da uenje o brojevima ima istoriju jednako dugu koliko i filozofija, jasno je da se ono menjalo tokom vremena i ako su u poetku brojevi identifikovani sa stvarima a potom sa principima stvari i nainom njihovog kretanja, kasnije su oni tumaeni kao strukture, kao spoj ogranienog i neogranienog (Filolaj). Upravo zato su pitagorejci sintezu ogranienog i neogranienog videli u harmoniji, pa muzika nije izraz samo nekog nastajanja (u smislu kretanja svega) ve brojano nastajanje, i njena sutina nije ni u em drugom do u numerikom nastajanju oblikovanog predmeta, pre svega kosmosa u celini, a potom i svih stvari u njemu (Losev, 1960, 31). To objanjava zato kod pitagorejaca matematika nije nauka s praktino-tehnikom i estetskom namenom, ili sredstvo kojim se ovladava prirodnim pojavama (Galilej), niti je pomono sredstvo za uobliavanje estetski lepog (kao kod renesansnog umetnika). Iako se ne pominju likovne umetnosti, u jednom od kasnijih izvora (Sekst Empirik) saznajemo o zakonu simetrije: nikakve umetnosti nema bez analogije, a analogija se zasniva na broju. Svaka umetnost, prema tome, postoji kroz brojeve. Pitagorejci su isticali simetriju i bili neskloni svemu to se brojevima ne da sameriti. Platon kae da je nauka o brojevima i merenju neraskidivo povezana sa svim umetnostima, jer bez nje one bi bile samo neke bezvredne vetine (Hipija). Aristotel za oktavu kae da je lepa jer

www.uzelac.eu

19

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se njeni odnosi mogu izraziti celim brojevima. U vreme procvata pitagorejske filozofije lepim se oznaavalo sve to je bilo jednostavno i ureeno; ako je neto savreno ono je moralo biti i lepo; merilo savrenosti, a prema tome i lepote, bila je pravilnost, esto i odnos prema sredinjoj taki, pa jednoobraznost razliitih aspekata postie svoj vrhunac u krugu i lopti. Shvatanje da je broj supstrat stvarnosti nalazilo je najbolju potvrdu u muzici i zato su ispitivani priroda i meusobni odnosi muzikih zvukova koji se izraavaju brojanim proporcijama; to istraivanje je ilo u dva smera: jednom u pravcu akustike muzike (Arhita je smatrao da se ton sastoji od delova koji se moraju izraziti u brojanoj proporciji) a drugi put izuavanja su dobijala istovremeno i kosmiki i moralni smisao i to je razlog tome da su pitagorejci sve to se dogaalo na nebu traili i na zemlji, pa su naelo koje vlada svemirom nalazili i u ljudskoj prirodi. Zato su u zanatskim vetinama videli otelovljenje broja, odnosa i proporcije, a ritam svog ivota podeavali su sa skladom koji su nalazili u kretanju zvezda i nebeskih tela. Uenje o harmonskoj proporciji pripada Arhiti; on je prvi uoio kako visina tona zavisi od duine strune i kako su duina strune i visina tona obrnuto proporcionalni, premda mehaniko deljenje duine strune ne daje neposrednu predstavu o visini tona. Arhita je tako doao i do tri tipa proporcija i razlikovao aritmetiku, geometrijsku i harmonsku proporciju; na taj nain pitagorejci su postavili empirijske osnove muzike akustike i prvi formulisali neke od pojmova i principa muzike teorije; razume se, ako je rani pitagoreizam izraavao vei interes za praksu i eksperiment ("pitagorejci su valjani ljudi koji daju posla icama i ispituju ih" (Drava, 531a)), to je samo znak toga da su stariji pitagorejci muzikim fenomenima pristupali empirijski a to e se kasnije izgubiti u neopitagoreizmu i kod Platona koji muziku misli apriorno matematiki: "Svakako misli" - pie Platon u Dravi - "da ovek koji die glavu i posmatra slike na tavanici i neto zna, posmatra duhom a ne oima. Moda je to tvoje miljenje i tano, a ovo moje naivno. Ali ja ipak ne mogu verovati kako neka druga nauka uzdie pogled due, a ne ona o biu i nevidljivom; moe neko stalno da blene u stvari koje su gore, ili da, ne obazirui se na stvari koje su dole, pokuava da sazna neto to

www.uzelac.eu

20

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se ne moe saznati, pa da ipak, po mome miljenju, nikad nita ne sazna, jer saznanje nema nikakve veze sa svim tim (...). Ove divne nebeske slike, zato to su naslikane kao vidljive, treba smatrati za najlepe i najsavrenije od svih takvih stvari, a ipak treba znati da su one daleko iza onih istinskih slika ija se istinska brzina i istinska sporost, a sa njima i sve ono to je u njihovom krugu, upravljaju i pokreu po istinitom brojnom odnosu u istinitim poloajima kao i da se one mogu shvatiti samo razumom i razmiljanjem a nikako oima. (...) Da bismo se pouili i u onim drugim stvarima, moramo kao primer uzeti nebeske slike kao da smo u njima nali uzore koje je Dedal, ili koji drugi umetnik ili crta, lepo nacrtao ili izradio. A kad bi njih video neki ovek vet geometriji, mislio bi kako su veoma lepo izraene, ali i da je smeno baviti se njima ozbiljno i sa namerom da se na njima shvati istina o jednakom i dvostrukom, ili o nekom drugom odnosu. (...) Mi emo postavljajui sebi probleme, prouavati astronomiju kao i geometriju; ali emo ostaviti ono to se zbiva na nebu, ako zaista elimo da uinimo korisnim onaj deo due koji je po prirodi razborit, a koji je ranije bio nekoristan" (Drava, 529b-530b). U spisu o ivotu Pitagore, neoplatoniar iz IV stolea nae ere, Porfirijev uenik Jamblih iz Halkide, istie da je Pitagora, polazei od toga da ljudi svoje predstave dobijaju ulnim putem i to kada posmatraju lepe oblike i likove ili sluaju lepe pesme i ritmove, smatrao kako muziko vaspitanje treba smatrati glavnim te je pribegavao odreenim melodijama i ritmovima pomou kojih je leio loe ljudske navike i strasti uspostavljajui iskonsku ravnoteu duevnih sila (XV/64). Ovaj antiki pisac u prvi plan istie Pitagorino uenje o muzikom katarzisu, o moralnom i praktinomedicinskom znaenju muzike. esto se preputajui mitovima i legendama, Jamblih navodi kako je Pitagora prvi vaspitavao pomou muzike i poeo da lei strasti i ispravlja ljudsku narav tako to je uspostavljao harmoniju ljudske due. Pitagora je smatrao da muzika moe da odrava zdravlje ako se njom pravilno sluimo. Jamblih pominje melodije koje su smirivale strasti, gnev, potitenost i unutranju muninu. On pria anegdotu o Pitagori koji je jednog razjarenog mladia smirio prevoenjem frigijske u dorsku melodiju.

www.uzelac.eu

21

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Tako je ideja muzike katarze postala ideal svih antikih autora. Treba imati u vidu da je tu pojam katarze jo neizdiferenciran i da ima drugaije znaenje no kasnije kad se tim pojmom ukazuje na moralno oienje. Kod pitagorejaca je muzika bila u istom redu s medicinom pa je oienje imalo fizioloki, medicinski, praktini karakter, a ne strogo etiki ili estetiki, budui da muziki katarsis kod pitagorejaca nije estetski, odnosno, nezainteresovan, poto se postie i muzikom, i medicinom i mantikom. S druge strane, katarsis kod pitagorejaca zahvata celog oveka (a ne samo njegovu moralnu stranu), pa je tu re o "oienju" ne u smislu nekog moralnog napora, ve u smislu prosveenja instikata ivota pri emu je nemogue odvojiti duu od tela, moral od instinkta i lepotu od zdravlja (Losev, 1963, 19); tako katarsis kod pitagorejaca ima prirodni, fizioloki karakter, iji je koren u ovozemaljskom a ne u spiritualnom (kao to je to sluaj potom u hrianstvu). Harmonija nastaje iz suprotnosti a muzika je harmonino spajanje suprotnosti, dovoenje mnotva do jedinstva i - saglasnost raznoglasja. Broj je dua harmonije, mada se moe rei da je i dua harmonija budui da ona kao i sve stvari poseduje kvantitativnoharmoninu strukturu. Kod poznijih pitagorejaca koji su vei znaaj pridavali metafizikoj i etikoj dimenziji njihovih ideja razvila se teorija muzike koja je sadravala pojam "muzike sfera". Prema ovom uenju (koje traje tokom starog i srednjeg veka, kroz renesansu sve do novog doba (Kepler) i koje je koliko najpopularniji toliko i najtamniji momenat pitagorejskog uenja) ljudska muzika (koja prua samo uivanje) u sutini je podraavanje. Uzor ljudskoj muzici je harmonija koja postoji meu nebeskim telima. Visina tona odreena je njihovim brzinama, a ove rastojanjima meu tim telima koja su u istom odnosu kao sazvuni intervali oktave. Pri tom, ne proizvodi muziku kretanje nebeskih tela, ve je samo kretanje muzika. Taj pitagorejski svemir lii na boansku muziku kutiju: zvezde se kreu na odreenim rastojanjima a etar, uznemiren njihovim kretanjem, proizvodi najmoniju od svih melodija. Za ljudsko uho ta melodija je samo tiina. O tome nalazimo svedoenje kod Aristotela (de caelo, 290b): "Nekima se naime ini da je nuno da

www.uzelac.eu

22

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pri kretanju tako velikih tela nastaje zvuk, jer i (pri kretanju) ovih tela kod nas (nastaje zvuk) iako nemaju jednaku teinu i ne kreu se tolikom brzinom: nije naime mogue da ne nastaje neki zvuk neizmerne veliine od kretanja Sunca i Meseca i jo k tome tolikih mnogih velikih zvezda koje se kreu tolikom brzinom. A postavivi to sebi kao temelj, i da brzine prema razmacima imaju razmere muzikih akorda, kazuju da je zvuk zvezda koje se kreu u krugu harmonian. A budui da se injenica da mi ne ujemo taj zvuk inila bezrazlonom, kazuju da je razlog tome to to smo odmah ve od roenja okrueni tim zvukom tako da (nam) ne moe biti posve jasan naspram protivne tiine: razabiru se naime zvuk i tiina naizmenino jedno naspram drugoga: stoga kao to se kovaima zbog naviknutosti ini da nema nikakve razlike, dogaa se isto i ljudima." (Diels, 58, A 35). Na taj nain biva jasnije uenje o harmoniji due, uenje o njenoj usaglaenosti zasnovanoj na brojanoj proporciji; zahvaljujui tome mogue je razumeti nae uivanje u muzici: prema naelu da "slino saznaje slino" naa se dua radosno odaziva na skladna treptanja koja utiu na srodne elemente to postoje meu krueim svetovima pokreui ih. Usaglaenost due moe se uporediti sa saglasjem ica na liri. Kao to se lira ratimuje kad je dotakne neveta ruka, tako je i skladni sastav due osetljiv na neveto rukovanje. Dua se moe poboljati ako se njom veto rukuje. Muzika, koja je i sama podraavanje i prenoenje boanske melodije, moe usaglasiti duu sa onom venom harmonijom koju muziar treba (po svom zadatku) da spusti sa neba na zemlju. Tu se vidi paralelnost neba i due. Ako je muzika podraavanje pojedinane a ne nebeske due, jasno je zato imamo razliite melodije (budui da ove odgovaraju razliitim etikim sastavima i temperamentima). Tako su razlikovana dva tipa muzike: (1) otra i okrepljujua muzika koja izraava muevno i ratniko raspoloenje i (2) muzika nenih tonova, karakteristina za blagu narav. Kako te melodije mogu u drugima da menjaju raspoloenje, njima se na druge moe uticati pa je muzika istovremeno i terapeutsko sredstvo kojim se moe menjati ljudska narav. Zato su pitagorejci, kako istie Aristoksen, za oienje tela koristili medicinu, a za oienje due

www.uzelac.eu

23

Milan Uzelac

Istorija filozofije

muziku i ovu e misao kasnije razviti Platon za koga je muzika ista i uzviena ljubav ka lepom, nena i beskorisna, liena grubosti i niskih strasti - gimnastika due. ta bi se moglo zakljuiti iz svega ovog? Jasno je da Pitagora i njegovi uenici nastoje da obnove i oiste religiozne predstave svoga doba; bore se protiv verovanja koja se sreu kod pesnika, jer u tim verovanjima nema moralne strogosti, premda su ona u to vreme znatnim delom ve naputena; istovremeno, pitagirejci otro kritikuju moralnu rasputenost svoga doba i to je izraz aristokratske reakcije protiv demokratskih tendencija u tadanjem drutvu; Pitagora i njegova kola oliavaju konzervativni duh dorskih plemena i time se ova kola suprotstavlja jonskim filozofima prirode u Miletu i Efesu. U prvo vreme pitagorejsko uenje se irilo usmeno, emu je doprinelo i unitavanje pitagorejskog saveza na prelazu iz VI u V stolee pre n.e; najverovatnije, prvo izlaganje pitagorejskog uenja u pisanom vidu nalazimo kod Filolaja, a to je druga polovina V stolea pre n.e. Nakon toga dolazi do zbliavanja pitagorejstva i sokratsko-platonovskih krugova te se o definitivno oformljenom pitagorejstvu moe govoriti tek u vreme poznog Platona i stare Akademije (Speusip), a nakon Arhite iz Tarenta (prva polovina IV stolea pre n.e.) pitagorejstvo zamire za najmanje 300 godina. Dok su Pitagora i pitagorejci razvijali filozofiju brojeva, prvi grki mislioci na istonoj obali Egejskog mora, na zapadu Male Azije, u tada bogatim gradovima kao to behu Milet i Efes, nastojali su da sve bivstvujue svedu na materijalne elemente istiui njegovu ulnu raznovrsnost (voda, vatra, zemlja, vazduh). Tu je ve vidna razlika koja nastaje izmeu pitagorejaca i prvih jonskih mislilaca (o kojima e sad biti rei): dok su pitagorejci naglasak stavljali na to kako elementi nastaju, kakva je njihova aritmetiko-geometrijska struktura koju su oni sjedinjavali s astronomijom i muzikom, potinjavajui ovoj poslednjoj ak i gramatiku, Jonjani su svoja istraivanja usmeravali na same elemente. Miletska filozofija prirode

www.uzelac.eu

24

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Aristotel pie da je Tales, sin Eksamiesa iz Mileta (oko 625548), kao poelo svega postavio vodu (Diels, 11, A 27); Talesu se pripisuje da je prvi raspravljao o prirodi, da je rekao da su due besmrtne, da je svet iv i pun boanstava, da neive stvari imaju duu, da je prvi izmerio visinu piramida i da je prvi upisao u krug pravougli trougao (i nakon toga bogovima rtvovao vola!), da je otkrio godinja doba i godinu podelio na 365 dana, da je na pitanje: ta je teko? odgovorio: spoznati samoga sebe, a na pitanje: ta je lako? rekao: dati drugome savet; tvrdio je da nema razlike izmeu ivota i smrti, i navodno, prvi je bio nazvan mudracem; umro od ege i ei, u dubokoj starosti, posmatrajui atletsko takmienje (Diels, 11, A 24-39). Hegel je istoriju filozofije zapoeo sa Talesom, polazei od toga da se veina slae sa tim da je Tales "prvi filozof prirode" (Hegel, 1970, I/143) i on se pritom poziva na Aristotela koji u Metafizici pie da je "veina prvih filozofa smatrala poelima svih stvari samo ona u obliku tvari (materije) (...) a da Tales, zaetnik takve filozofije, tvrdi da je (to) voda..." (Met., 983b). Trebalo bi ovo imati u vidu: Aristotel Talesa ne vidi kao zaetnika filozofije, nego kao zaetnika takve filozofije, tj. filozofije koja poelo tumai kao tvar (u ovom sluaju, kao vodu), a ne kao broj (to je, videli smo, smatrao Pitagora). Drugim reima: Stagiranin ne tvrdi da s Talesom poinje filozofija, ve da s njim poinje jedna odreena vrsta filozofije koju bismo mi mogli nazvati filozofijom prirode. Talesova odluka da vodu izdvoji kao poelo moe se tumaiti na mnogo naina: ve se kod Homera govori o tome kako je Okean otac bogova i ljudi i da se bogovi kunu u vode Stiksa (u ono to je najstarije). Nadalje, u to vreme vladalo je verovanje da zemlja pliva na vodi a da Neptun, bog mora (tj. more), stvara zemljotrese. Tales je verovatno poao od toga da voda bez koje nema organskog ivota igra najvaniju ulogu u promenama zemnog ivota zahvaljujui svojoj itkosti kao i da moe da se kree od tvrdog ka vazduastom (led - para). Ali, to ga jo ne bi inilo znaajnim, niti zaetnikom jednog pravca filozofije. Epohalno u tom Talesovom isticanju vode kao principa jeste to to se on, u tumaenju sveta i osnove stvari, vie ne poziva na mitove, to nastoji da ukae na neto to je trajno i zajedniko svim stvarima i istovremeno njihov

www.uzelac.eu

25

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nosioc. Drugim reima, prinuen da govori u slikama, kao i svi prvi grki mislioci, nemajui razvijenu apstraktnu terminologiju, kakvom e kroz dva stolea raspolagati Aristotel, Tales je imenujui vodu verovatno upuivao ne na neku konkretnu vodu (kakva je ona u ai ili reci), ve je mislio ono to mi imamo u vidu kad mislimo na vodenastost vode. Ako je Tales prvi fiziar jer nastoji da odgovori na pitanje o prirodi prirode, odnosno da kae neto o onom to je u osnovi physis, njegov sugraanin Anaksimandar (611-545) bio bi prvi metafiziar u bukvalnom znaenju te rei, jer za razliku od svog prethodnika koji je meu konkretnim stvarima imenovao onu za koju mu se uinilo da moe prolaziti najsvestranije promene, Anaksimandar je kao poelo (arch) (tu re po prvi put sreemo kod njega) postavio peiron, tj. neto neogranieno, ne odreujui ga ni kao vodu, vazduh ili ma ta drugo (Diels, 12 A 1), jer, bit stvari mora biti beskonana da se ne bi iscrpla u stvaranju. Zato osnova stvari ne moe biti stvar do koje se dospeva empirijski, poto su sve stvari ograniene; jedino svojstvo tog poela moe biti beskonanost u vremenu i prostoru, dakle neto to nema granica. Anaksimandar je smatrao da se delovi poela menjaju, ali da je celina nepromenljiva, da zemlja, loptastog oblika, lei u sreditu svemira i da miruje bez ikakvog oslonca zato to se nalazi na istoj razdaljini od svih taaka nebeskog kruga, da je meseev sjaj laan jer je odsjaj sunca, a da sunce nije manje od zemlje i da je najistija vatra. Naspram ranije, mitske slike sveta u kojoj su boanske sile prikazane strogo hijerarhijski, Anaksimandar smeta kosmos u jedan matematizovan prostor koji se sastoji od isto geometrijskih odnosa. Kosmos za Anaksimandra ima geometrijsku strukturu i to znai da nijedan deo sveta nije povlaen u odnosu na neki drugi, da nijedan deo sveta nema prevlast nad drugim; taj novi poredak odlikuje se jednakou i simetrijom razliitih sila koje ine kosmos. To je razlog to se naelo prvenstva (arch) ne pripisuje nijednom pojedinanom elementu; prvobitna osnova iz koje sve proistie je neograniena, besmrtna, boanska, obavija sve i upravlja svim; ona je posebna stvarnost, razliita od svih elemenata, kao njihovo zajedniko poreklo i nepresuni izvor na kome se svi napajaju. Poredak se tu vie ne razume hijerarhijski ve kao uspostavljena ravnotea izmeu jednakih sila od kojih

www.uzelac.eu

26

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nijedna nema nad nekom drugom konanu prevlast koja bi mogla dovesti do razaranja kosmosa (Vernan, 1990, 115). Za Anaksimandra kau da je prvi konstruisao sunani sat koji je pokazivao ravnodnevice i kratkodnevice, da je nainio prvu geografsku kartu, da naputa poetski stil negovan u tada popularnim spevovima o nastanku bogova (teogonije) i da piui prvi u prozi uvodi novi knjievni rod; njemu se pripisuje i prvi objavljeni spis O prirodi. Anaksimandru dugujemo i prvi sauvani fragment: "... iz ega stvari nastaju u to i propadaju, po nunosti; jer one jedna drugoj plaaju kaznu i odtetu, zbog nepravde, po redu vremena" (Diels, 12 B 1). U navedenom fragmentu nailazimo na odluan korak od konkretnog ka apstraktnom; ulno se objanjava misaonim; peiron se razlikuje od svih vidljivih stvari i on je beskonaan u prostoru i vremenu. peiron je princip postojanja i propadanja; iz njega nastaju bezbrojni svetovi i gube se u njemu (ovo Hegelu zvui "sasvim istonjaki" (Hegel, 1970, I/154) i on je tu u pravu: ovo podsea na drevne istonjake religiozne predstave kojima se ukazuje na akt iskupljenja za nepravednost usled pojedinanog postojanja; konano u pomenutom fragmentu mogue je nai jo jedan istonjaki momenat, ideju o biti sveta koja iz sebe proizvodi svetove i zatim ih guta); apeiron je boanski, besmrtan i nepropadljiv. Anaksimandrov uenik, Mileanin Anaksimen (585-525), vratio se fizikom tumaenju poela (arch); umesto vode kao poelo istakao je vazduh (ar) a to nije uinio nemajui u vidu Anaksimandra budui da je za vazduh rekao da je bezgranino poelo (aperos arch) iz kojeg se raa ono to nastaje, to je nastalo i to e nastati, bogovi i boanske stvari, a ostalo (se raa) iz njegovog potomstva (Diels, 13, A 7). Plutarh je pisao za Anaksimena kako je ovaj tvrdio da je poelo svega vazduh koji je veliinom bezgranian a po svojim kakvoama ogranien, da sve se raa nekim njegovim zgunjavanjem i ponovnim razreivanjem, da kretanje postoji od venosti (Diels, 13 A 6). Ovu poslednju misao nai emo i kod Heraklita ali, bilo bi pogreno u Heraklitu videti direktnog nastavljaa Anaksimena; prvo to ih deli vei vremenski period (jedna generacija), drugo, to uenju Heraklita

www.uzelac.eu

27

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prethodi uenje Ksenofana a tree, i to je svakako najvanije: Heraklitovo vreme (i Parmenidovo) reava posve druge metafizike zadatke (ostajui i dalje unutar prostora obeleenog pitanjem o prirodi arch). U svakom sluaju, s padom Mileta (494.) pod vlast Persijanaca prekida se i ova prirodno-filozofska orijentacija. c. Osnovna metafizika suprotnost Dalji korak od spekulacije Mileana, korak ka apstraktnom promiljanju odnosa bivanja i bivstvovanja (a u emu je nastala suprotnost izmeu elejaca i Heraklita) bio je uslovljen delovanjem jonskih mislilaca na religiozni pogled na svet kakav su imali u to doba Grci; ta monistika tendencija Mileana oliena u nastojanje da se sve svede na jedno poelo (arch) bila je u protivrenosti s politeistikom mitologijom. Predstavnik ovog protivreja izmeu politeistikih narodnih predstava i miletske filozofije prirode i prethodnik sistema Heraklita i Parmenida bio je Ksenofan (570-478), rapsod iz Kolofona, koji je ovu filozofiju preneo u Veliku Grku (junu Italiju). Obino ga istoriari imenuju rodonaelnikom elejske kole, ali poto po vremenu i predmetu Ksenofanovo uenje prethodi uenju Heraklita, i kako Heraklitovo uenje prethodi Parmenidu, a sam Ksenofan nije rodonaelnik elejskog uenja o biu, ve Parmenid, opravdano je da se o njemu govori posebno. Ve u drevna vremena Ksenofanu je pripisivano da je prvi koji se borio protiv antropomorfnih elemenata u narodnoj religiji i da je ismejavao prikazivanje bogova u ljudskom obliju, te je estoko napadao pesnike koji su nebesnicima pripisivali ljudske grehove i strasti, govorei o jednom i najviem bogu. Prisiljen da napusti Siciliju, Ksenofan je uestvovao u naseljavanju Eleje; po svedoenju nekih pisaca bio je savremenik Anaksimandrov i nije bio niiji uenik; pisao je u epskim stihovima (o osnivanju Kolofona i o kolonizaciji Eleje - ukupno oko 2000 stihova); posebno je bio poznat po elegijama i jambima ispevanim protiv Hesioda i Homera, kudei njihova kazivanja o bogovima; isto tako kau da se protivio uenjima Talesa i Pitagore i da je

www.uzelac.eu

28

Milan Uzelac

Istorija filozofije

napadao Epimenida (Diels, 21 A 1); umro je u dubokoj starosti sahranivi prethodno svoje sinove kao i Anaksagora. Po reima Diogena iz Laerta Ksenofan je smatrao da su u osnovi svih stvari etiri elementa i da svetovima nema broja, ali da se ne menjaju. Oblaci nastaju zbog podizanja isparenja koja struje od sunca kad izlazi nagore i podie vazduh koji ga okruuje. Sutina boga je loptastog oblika i nipoto ne lii na oveka. On sav vidi i sav uje, ali ne die. On je u potpunosti i um (nos) i razum (frnesis), i vean je. Ksenofan je prvi uio da sve to se stvara biva osueno na propast, i da je dua - duh (pnema). Isto tako, rekao je da su sve stvari u poreenju s umom (nos) manje vredne, a da sa tiranima treba biti ili ni u kakvim odnosima ili u najboljim. Kad mu je Empedokle rekao da je nemogue nai mudra oveka, odgovorio je: "Razume se, jer je potreban mudar ovek da bi prepoznao mudra oveka" (D. Laert., IX, 3, 18-20). Ksenofan je znaajan po svom posve novom teorijskom utemeljenju monoteizma koji razvija polazei od rezultata koje su postigli miletski fiziari; ako bismo sumirali ovo njegovo uenje, mogli bismo rei: arch (prapoelo) je boanstvo. Bog je prvi uzrok svih stvari i njemu pripadaju sva svojstva koja su prvi fiziari pripisivali prvobitnoj materiji. Bog niti nastaje niti propada (jer bi u oba suprotna sluaja sledilo da ga u nekom vremenu nema); bog je identian sa celinom sveta; on sadri sve stvari u sebi i on je jedno i sve (hn t n ka pn) (Diels, 21 B 31). Taj filozofski monoteizam koji estoko ustaje protiv politeizma u mitovima, savremenim jezikom govorei, vie je panteizam no teizam; svet i bog za Ksenofana su jedno i sve pojedinane stvari koje opaamo rasplinjuju se u jednoj sveoptoj sutini koja je uvek jednaka sebi samoj. Jednom Ksenofan pripisuje i jedinstvenost na taj nain to svetu-bogu pripisuje kvalitativno jedinstvo i unutranju jednorodnost; meutim, u emu se ova poslednja sastoji, On jednako malo kae, kao i Anaksimandar o svojstvu apeirona. Najvanije ipak lei u injenici to je Ksenofan promislio tu karakteristiku kvalitativnog jedinstva sa svim konsekvencama koje iz nje slede i preneo je na razlike u vremenu tako to je boanstvu pripisao apsolutnu nepromenljivost. Na taj nain on je dospeo u bitno nesaglasje s ranim jonskim fiziarima budui da se

www.uzelac.eu

29

Milan Uzelac

Istorija filozofije

iz pojma boanskog poela (arch) gubi obeleje izmenjivosti. U postavljanju zahteva da poelo (arch), kao nenastalo i nepropadljivo, bude istovremeno nepromenljivo, da iskljuuje i kretanje i promenu - poiva i temeljna novina koju uvodi Ksenofan; neposredna posledica toga jeste to to je poelo (arch) izgubilo mogunost da bude korieno za tumaenje empirijskog postojanja. Sam Ksenofan verovatno nije ni primetio kako je nainio provaliju izmeu, s jedne strane, metafizikog principa i s druge strane, sveta mnotvenosti, sveta pojedinanih, promenljivih stvari. Ako je u promeni pojedinih stvari trebalo traiti neku trajnu osnovu iz koje sve one nastaju a koja pritom ostaje jednaka i nepromenljiva sveobuhvatna delatnost, postalo je nejasno kako je ta nepromenljiva osnova mogla da stvara promenljive pojedinane stvari. Na taj nain razdvojila su se dva motiva koja su se nalazila u prvobitnom shvatanju poela: (a) promiljanje osnovne injenice nastajanja, promene i propadanja i (b) promiljanje osnove na kojoj su mogue promene a koja je u sebi nepromenljivo bie (arch). Dalje se moglo poi samo tako to e se do krajnjih konsekvenci promisliti svaka od ovih dveju mogunosti, a da se pri tom ona druga ne uzme u obzir. Iz te spremnosti da se zastupa jednostrano stanovite, a po cenu da se ne odstupa ni pred paradoksalnim zakljucima, nastala su dva metafizika stanovita ija je opreka dalekoseno odredila budue miljenje. Heraklit Teza o apsolutnoj promenljivosti svih stvari od davnina se smatrala heraklitovskom i ako stavu da se sve menja, Platon dodaje kako se sve kree i nita ne biva, time je formulisan suprotan stav od onog kojim se odbacuje promenljivost bivstvovanja. Time se Heraklit razlikuje od jonskih fiziara i ne treba ga ubrajati u "jonske filozofe prirode". U svetu koji je dostupan saznanju Heraklit ne nalazi nita to bi bilo nepromenljivo i odustaje od potrage za tako neim. Osnovnu misao da se sve menja tako to stvari prelaze jedne u druge, Heraklit je izrazio na mnogo naina, pre svega tako to je iz raznih oblasti

www.uzelac.eu

30

Milan Uzelac

Istorija filozofije

stvarnosti uzimao primere o tome kako stvari prelaze u svoje suprotnosti; bit sveta je u promeni i ona se ni iz ega ne moe izvesti; nema neke postojee stvari, jer svaka stvar nastaje i nestaje u venoj svetskoj igri. Na taj nain, za Heraklita poelo nije neka stvar koja se ne menja a sama po sebi se nalazi u pokretu (kao kod Mileana), ve je poelo to samo kretanje iji su proizvod sve stvari. Treba rei da ni Heraklit nema razvijenu apstraktnu filozofsku ideju i ova misao se kod njega ne javlja u apstraktnoj jasnosti ve kao ulna slika. Moda ovde treba jo jednom istai kako su svi fragmenti presokratovaca jo u XIX stoleu imali vie filoloki znaaj no filozofski. Ako se ima u vidu shvatanje koje sreemo u najotrijem vidu kod Hegela, da istina prebiva u pojmu, jasno je da e miljenje koristiti pojmove a ne slike; ovo to nalazimo kod Heraklita i veine presokratovaca jeste miljenje u slikama. Bie potrebno jo itavo stolee da, poev od F. Niea, preko M. Hajdegera pa do E. Finka, filozofija dospe do samosvesti kako se ne mora misliti samo u pojmovima ve i u slikama, a takvi su u znatnoj meri egzistencijali (Hajdeger) ili temeljni fenomeni (Fink); nimalo sluajno i Hajdegeru i Finku ostajemo trajno zahvalni na tome to su omoguili jedno novo itanje presokratovaca, iji tekstovi nisu vie samo predmet interesa klasinih filologa ve temelj iz kog izrasta itava filozofija. Mileani su govorili o tome kako je svako kretanje i svaka promena pod uticajem toplote; to je uticalo na Heraklita da kretanje sveta vidi kao vatru; tako je za njega vatra poelo (arch), no ne neka vatra kao konkretna stvar (vatra u pei, ili plamen zapaljenog drveta), ve vatra kao neto to uvek ostaje identino sebi, kao proces, u kome uvek nastaju i iznova nestaju stvari; vatra je svet u njegovoj nenastaloj i nedovrenoj promenljivosti. Sve ovo ve je za stare mislioce predstavljalo veliku tekou i zato su Heraklita jo u stara vremena nazivali mranim.Inae Heraklit (540-480), sin Herakontov, bio je kraljevskog porekla i kau da se prestola odrekao u korist svog brata; u Efesu je vladala demokratija koju Heraklit nije cenio; bio je ponosan i ohol, govorei da "mnogoznalatvo ne ui mudrosti jer bi nauilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja" (Diels, 22 B 40). Kada

www.uzelac.eu

31

Milan Uzelac

Istorija filozofije

su ga molili da napie zakone, nije za to mario rekavi da je grad ve u vlasti loe uprave pa se radije sa decom igrao kocke u Artemidinom hramu. Kad su Efeani stali oko njega posmatrajui igru on je navodno rekao: "ta se udite, nevaljalci? Nije li bolje da radim to nego da uzmem uea s vama u dravnim poslovima?" Heraklit je za sebe govorio da nije imao uitelja, da sam istrauje i da je sve nauio od sebe sama. Dok je bio mlad govorio je da nita ne zna, a kao odrastao govorio je da zna sve. Heraklitu se pripisuje spis O prirodi koji je navodno imao tri dela: O kosmosu, Politika i Teologija i koji je on, po predanju ostavio u Artemidinom hramu potrudivi se da ga nejasno napie kako bi mu mogli pristupiti samo sposobni ljudi i kako ne bi bio lako preziran od prostog naroda (Diels, 22 A 1). Dok je Teofrast smatrao da je Heraklitov spis teko razumljiv zbog njegovog melanholinog karaktera, Sokrat je navodno rekao Euripidu: "Ono to sam razumeo izvrsno je; a mislim da je tako i ono to nisam razumeo: samo je za to potreban delski ronilac kako bi se dolo da njegovog dna". U svakom sluaju, spis koji je do nas doao u fragmentima izazivao je nedoumice ve u antiko vreme. Danas ne znamo ni oblik u kome ga je Heraklit pisao; da li ga je pisao u aforizmima, ili su sauvani fragmenti samo delii teksta koji su kod savremenika izazivali najvie sporova. U ovom drugom sluaju, ako je tano da su do nas dola samo ona mesta koja nisu bila predmet opteg slaganja (a tako je izgledala i sa veinom fragmenata presokratovaca), istorija filozofije presokratovaca bila je u najveoj meri istorija "pogrenih" mesta, istorija onog to je vodilo u sumnju, a van naeg domaaja ostaje sve ono u emu je postojala opta saglasnost. Konano, moda je ta Heraklitova tajanstvenost posledica neke udne meavine apstraktnog i konkretnog, neposrednog i simbolikog; moda to nije neka namerna tajanstvenost ve se javlja kao posledica njegovog slikovnog miljenja koje mi uporno pretaemo u pojmove. Heraklit nije bio u mogunosti da misli koja stremi apstrakciji nae uvek i adekvatnu formu; zato kod njega nalazimo i sveani sveteniki ton kao i onaj retoriki, s mnogo slika koje su izraz velianstvene fantazije.

www.uzelac.eu

32

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ako se poe od toga da vatra/kretanje jeste poelo svih stvari, moglo bi se pomisliti da je Heraklit samo na mesto jednog poela (voda, vazduh, apeiron) stavio drugo, no nije tako; kod Heraklita poelo (arch) ima drugi smisao no kog Jonjana, jer vatra je s jedne strane identina sa kosmosom, a s druge s boanstvom, premda kod njega moemo nai i izrazite elemente hilozoistikog panteizma. Mada Heraklit kao krajnji uzrok svih stvari, kao poelo, istie vatru u ijoj osnovi se ne nalazi neko neprolazno bie, on ipak u njoj vidi i neto to ostaje bivajue u svakoj promeni, te ona i moe biti predmet naunog istraivanja upravo stoga to nema nieg postojanog osim promene, kao to se i veno kretanje odvija u odreenim oblicima koji se uvek ponavljaju. Iz toga sledi metafiziki zadatak: nai trajni poredak promena, ritam kretanja, zakon promene. Tu se, u jo nerazvijenom obliku javlja pojam zakon prirode u liku mitololokog heimarmene (sudbina, kob) kao to su sve odreene sudbine, ili u obliku svevladajue dke (pravda, sud) koja kanjava za svako odstupanje/prekoraenje. Za Heraklita najoptija forma postojanja jeste suprotnost i njeno prevladavanje. Iz toga to "sve stvari teku" sledi da svaka pojedina stvar pri svom neprestanom menjanju sjedinjuje u sebi stalno suprotstavljene atribute. Sve je samo prelaz, granina taka izmeu nastajanja i nestajanja, a ivot prirode je trajno preplitanje suprotnosti u ijem sukobu nastaju pojedine stvari (sukob je otac svega i svega kralj; B 53). No, kao to te suprotnosti nastaju, na kraju krajeva iz ive vatrene svetske moi, tako isto u njoj nalaze ravnoteu i spokoj. Vatra je nevidljiva harmonija: "suprotno se sjedinjuje i iz razliitog nastaje najlepa harmonija" (B 8); vasiona je jedinstvo koje se raspada i potom vraa u sebe; ona je u isto vreme i razdor i mir - nedostatak i obilje (B 67). Prelazak jedne stvari u drugu i obratno odvija se tako to oba procesa delujui, neprestano prelaze jedan u drugi. Tako se kod pojedinanih stvari, misli Heraklit, dobija privid trajanja, a to je u sluaju kad dve suprotne sile uvaju ravnoteu u svojim rezultatima, na primer: reka se ini nepromenljivom, jer koliko vode otekne, toliko i dotekne. Ritam promene Heraklit vidi kao dva puta pa stoga i kae: "Put prema gore i put prema dole jedan je i

www.uzelac.eu

33

Milan Uzelac

Istorija filozofije

isti" (B 60). Pri tom treba imati u vidu da ovde izrazi "gore - dole" imaju prostorni, ali isto tako i vrednosni smisao. Ako je verovati onom to kae Diogen iz Laerta, da je Heraklitov spis imao tri dela od kojih je srednji o "politici", onda ve kod ovog mislioca imamo pokuaj da se ne samo usput misli smisao ovekovog postojanja (kao to to bee sluaj kod Mileana), ve da se ovek postavi u sredite istraivanja. U oveku se, po miljenju Heraklita, ponavlja suprotnost izmeu iste vatre i niih stvari u koje se ona pretvara; kao ivotni princip dua je vatra; ona je zarobljenik tela koje je sastavljeno od vode i zemlje i koje je dui ne tako drag predmet. Tu je izgleda Heraklit prihvatio uenje o putovanju due, ime je blizak Pitagori i nekim misterijama. Uopteno gledano, ako je na religioznom planu Heraklit bio blizak Pitagori, bio je daleko od narodnih verovanja pribliavajui se monoteizmu koji je imao etiki karakter. Besmrtnost due i njeno savrenstvo Heraklit je tumaio time to ona svoju hranu dobija od svetske vatre, od sveopteg uma, od logosa koji joj je svojstven (B 115); to se zbiva i fiziki - disanjem, ije zaustavljanje prekida svaku delatnost, a i psihiki - radom ula koja usisavaju venu vatru pomou unutranje (to je razlog to duevna delatnost slabi za vreme sna, premda "i oni koji spavaju radnici su i saradnici onog to se zbiva u kosmosu" (B 75)). to je dua "vatrenija" i suvlja, tim je bolja i umnija ("Suva dua je najumnija i najbolja" (B 118)) i time vie uestvuje u svetskom umu. Ali, kako je svetski um istovremeno svetski zakon, umnost oveka je u zakonitosti, u svesnom potinjavanju oveka tom zakonu. Zato Heraklit vidi etiki i politiki ivot oveka u vladavini zakona i zato je on protiv anarhije masa (koju donosi demokratija); potinjavanje svetskom zakonu je potinjavanje poretku; na taj nain dua dolazi do jasnosti i sree. U tome Heraklit vidi teorijski zadatak oveka koji se ne moe dostii ako je ovek voen samo ulima a ne umom: "Oi i ui su loi svedoci ljudima ako imaju varvarske due" (B 107). Parmenid

www.uzelac.eu

34

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Jedinstvo i jedinstvenost onog identinog sebi sa boanskim svetom, o emu je na religiozan nain ve uio Ksenofan, razvija Parmenid (oko 500.3), sin Piretov iz Eleje. Sluao je Ksenofana a uio i od pitagorejca Aminija. Prvi je navodno uio da je zemlja loptastog oblika, da je u centru sveta i da postoje dva poela, odnosno elementa: toplo i hladno koje on naziva vatra i zemlja; jedan ima funkciju stvaraoca a drugi materije. Isto tako, rekao je da postoje dve filozofije: jedna koja se zasniva na istini, a druga na mnenju, da je razum kriterijum, a da ula nisu pouzdana. Svoju filozofiju izlae u stihovima i sauvano nam je nekoliko odlomaka iz njegove poeme O prirodi. Pojam koji je Parmenid postavio u centar svojih istraivanja i uzdigao ga nad sve druge pojmove jeste pojam bivstvovanja /enai/ a do tog je doao razmiljanjem koje ima isto logiki karakter. Jo relativno nejasno vidi on odnos saznanja i bivstvovanja: svaka misao odnosi se na neto to je miljeno i na taj nain misao za svoj predmet ima nekakvo bivstvovanje; misao koja se ni na ta ne bi odnosila bila bi bez sadraja i ne bi mogla postojati. Zato je nemogue misliti nebivstvovanje, a jo je manje mogue da ono postoji. Parmenid ide i dalje: nemogue je govoriti o nebivstvujuem uopte, jer kad o njemu tako govorimo, govorimo kao o neem to je sadraj misli, kao o neem to postoji a to je ve po prirodi stvari protivreno. Na taj nain Parmenid kritikuje Heraklita koji je pripisivao stvarima koje su u procesu da istovremeno postoje i ne postoje. Ako se svako miljenje odnosi na neto postojee, to znai da je bivstvovanje uvek jedno i isto; bivstvovanje jeste - to je poslednji rezultat apstrakcije koja poredi pojedine sadraje miljenja; ostaje jedino bivstvovanje ako se odstrane svi pojedinani sadraji stvarnosti, a iz toga sledi da samo Jedno jeste apstraktno bivstvovanje. Tim stavom: bivstvovanje jeste (estn enai) bila bi i zavrena filozofija Parmenida kada, s jedne strane, iz tog odreenja pojma
3

Po nekim svedoenjima Parmenid je imao akme (dakle bio je u punoj zrelosti - 40 godina) oko 500. godine, pa bi to znailo da je roen oko 540. i da je bio Heraklitov vrnjak; ali mogue je da je istinito i Sokratovo (469-399) svedoenje o tome kako je kao mlad upoznao Parmenida u Atini gde je ovaj doao sa Zenonom i tada imao oko 65 godina. U tom sluaju Parmenid je roen oko 515. godine a njegov spis kao odgovor Heraklitu nastao je 470. ili neto kasnije.

www.uzelac.eu

35

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bivstvovanja ne bi sledili neki, pre svega negativni predikati postojeeg (bivstvovanja), a koji mogu pozitivno biti odreeni samo disjunktivnim putem i kad, s druge strane, filozof ne bi odstupio od posledica izvedenih iz svog sopstvenog postulata. to se prvog tie trebalo bi, s obzirom na bivstvovanje, poricati svako vremensko i kvalitativno razlikovanje; ono je nenastalo i nepromenljivo: ono nije bilo niti e biti, postoji samo u bezvremenoj venosti, jer, vreme nije nita razliito od neeg postojeeg u emu bi postojee kad bi bilo na poetku bivalo i menjalo se. Bivstvovanje je i neizmenjivo, naskroz jednorodno i kvalitativno jedno (jedinstveno); ono nema mnotvenost, ve je samo Jedno koje je jedinstveno i nedeljivo, apsolutno nepokretno bivstvovanje. Svaka mnotvenost, svako kvalitativno razlikovanje, svako nastajanje, izmena u sebi ili nestajanje, iskljueni su iz istinskog bivstvovanja. Tako je Parmenid ideju bivstvovanja doveo do pune jasnosti i razgovetnosti. Ali, stvar je u tome to je ta apstraktna Parmenidova ontologija sa svim njenim odreenjima ipak smea injenica /datosti/ unutranjeg i spoljanjeg iskustva i to se zbiva u dva smera zavisno od naina na koji je Parmenid dobio pojam bivstvovanja iz identiteta objekta miljenja sa samim miljenjem. To bivstvovanje, na koje se po elejskim predstavama odnosi miljenje kao prema svome neophodnom sadraju, jeste predmetna stvarnost. Tako je kod Parmenida bivstvovanje identino s apsolutnom stvarstvenou, i polemika protiv priznavanja ne-stvarnog, dobija novi obrt: on (bivstvujue) se identifikuje s plen (puno, potpuno) a m n (nepostojee, nebivstvujue) sa kenn (prazno) i elejci su stoga tvrdili da prazan prostor ne postoji. Zato je bivstvovanje nedeljivo, i zato je nepokretno (jer nema u emu da se kree) i zato iskljuuje mogunost svake promene mesta. Ta apsolutna stvarstvenost nije beskonana, ve je konana u sebi, nepromenljivo odreeno bivstvovanje, ogranieno u sebi kao ravnomerno okrugla, nepromenljiva lopta. S druge strane, za Parmenida nema bivstvovanja koje ne bi bilo i svesno, odnosno, koje ne bi bilo i mislivo (jer isto je misliti i ono to se misli); za njega, kao i za Ksenofana, u ovom svetuboanstvu, u apstraktnom bivstvovanju potpuno su podudarni

www.uzelac.eu

36

Milan Uzelac

Istorija filozofije

stvarstvenost i duhovnost (i zato je misao punina). Ali, premda Parmenid jo vie nego Ksenofan istie taj univerzalni princip nastao iz potrebe da se svet dokui miljenjem iz pojma, isto je tako svestan tekoa koje nastaju kad treba da objasni empirijski svet koji on u potpunosti porie: svaka mnotvenost i razlika, svako nastajanje, bivanje i iezavanje samo je obmana ula i sve to samo su netani pojmovi kojima smrtnici hoe da odrede istinsko bivstvovanje. Istina se moe dokuiti samo miljenjem iz pojmova ali ne u ulnom svetu. Re je o ontologiji koja poiva na svesnom racionalizmu a odbacuje svako iskustvo i svaki njegov sadraj. Nezavisno od toga Parmenid je smatrao da uporedo s ontologijom (koju je izloio u prvom delu svoje poeme o prirodi) mogue je govoriti i o fizici i to ini u drugom delu svog didaktikog spisa. Njegova fizika teorija je dualistika teorija suprotnosti, i ako i podsea na Heraklita jo je s njim u veem saglasju kad izjednaava postojee sa svetlou a nepostojee s tamom. Ako se taj par kasnije identifikuje s parovima retko-gusto, lako-teko, vatra-zemlja, to znai da je tu uzeto u obzir i uenje Anaksimandra, no u svakom sluaju prihvaeno i uenje Heraklita koje je svim drugim elementima suprotstavljalo vatru kao odreujui, formirajui elemenat. Ako time Parmenid i nije nameravao da odnos tih dveju suprotnosti tumai kao odnos delatnog i trpnog principa, Aristotel je, u svakom sluaju, tako tumaei Parmenida bio u pravu rekavi da je za ovoga "postojea" vatra imala znaenje oivljujueg, pobuujueg principa naspram "nepostojeoj" tami. Kad je re o Parmenidovom astronomskom uenju, ono je u velikoj meri u zavisnosti od pitagorejskog; ali nepostojanje uenja o brojevima govori da je ovo moda kasnije nastalo i razvijeno unutar pitagorejske kole. Zenon iz Eleje Kao posledicu prihvatanja apstraktnog miljenja, kod Parmenidovog uenika Zenona iz Eleje (oko 490-430) nalazimo potpuno odbacivanje tada vladajue sklonosti za fizikalnim istraivanjima. Zenon ne tei tome da prihvati ili razume

www.uzelac.eu

37

Milan Uzelac

Istorija filozofije

empirijsku stvarnost, ve da pre svega najrazliitijim pojmovnim operacijama zatiti Parmenidovo uenje i zato, kad analizira protivreja na koja se nailazi u svakodnevnom mnenju o mnotvenosti i promenljivosti stvari, on se ne koristi injeninim, empirijskim argumentima ve iskljuivo formalnim i logikim. Njegovo osnovno delo koje mnogi pominju bilo je napisano u prozi i podeljeno na poglavlja u kojima su pojedine hipoteze bile dokazivane svoenjem na apsurd (deductio ad absurdum); ako je to, shodno svom polemikom karakteru bilo izloeno u obliku pitanja i odgovora, onda moda tu lei poetak forme poznate kasnije kao filozofski dijalog. Zenon iz Eleje bio je estit ovek a velike je prezirao isto kao i Heraklit; kau da je pogubljen nakon neuspele pobune protiv tiranina Nearha. Diogen iz Laerta kae da su njegovi pogledi bili sledei: "postoje svetovi (ksmoi), praznina ne postoji. Sve u prirodi sastoji se od toplog i hladnog, suvog i vlanog, i ovo se pretvara jedno u drugo. Poreklo ljudi je iz zemlje, a dua je stvorena od svih ovih elemenata, koji su tako pomeani da nijedan nema prevagu" (Diogen Laert.; IX, 5, 29; Diels, 29 A 1). Ovde imamo niz stavova koje je Zenon preuzeo od Parmenida i on ne bi bio znaajan u istoriji filozofije da to nije metodski razradio i sazdao jednu novu formu dokazivanja koja samostalnim isticanjem protivreja nastoji da pokae kako se to protivreje nikad ne ukida kod onog to nam izgleda oigledno. Moda je, zahvaljujui ovom nainu dokazivanja voenom zakonom protivrenosti, Zenon prvi doao do misli o formalno-logikim odnosima pa ga stoga Aristotel oznaava kao tvorca dijalektike. Sve tekoe koje Zenon otkriva u pojmovima mnotva i kretanja odnose se na beskonanost prostora i vremena, delom na beskonano malo, delom na beskonano veliko; u poslednjoj instanciji on dokazuje samo nemogunost da se predstavi neprekidna veliina prostora i vremena koji su podeljeni na odvojene delove, tj. dokazuje nemogunost da se beskonanost misli kao dovrena, onakva kakvu bismo hteli sebi da je predstavimo. Zato Zenonove aporije i nisu mogle da budu opovrgnute poto se problemi koji se u njima izlau nisu razmatrali s obzirom na raun beskonano malih veliina.

www.uzelac.eu

38

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Postoje dva Zenonova dokaza protiv mnotvenosti postojeeg i oni se delom odnose na veliinu a delom na broj postojeih. Ako se postojee sastoji iz mnotva, s obzirom na veliinu ono mora biti, s jedne strane, beskonano malo, a s druge, beskonano veliko. Prvo, to ukupnost bilo kog mnotva delova iz kakvih je i sama sastavljena, kao nedeljiva ne moe imati veliinu; drugo, to spoj dva dela pretpostavlja meu njima granicu koja, kao neto realno, i sama treba da ima prostornu veliinu, i sama mora biti odvojena od delova koje rastavlja granicama. Tako, ako bi neto postojee brojano bilo mnotvo, ono bi moralo da se misli kao konano ili kao beskonano. Prvo, zato to se sastoji od toliko delova od koliko se sastoji, a drugo, to dve razliite postojee stvari treba da budu odeljene granicom koja se i sama, kao neto tree, razlikuje od njih i odvojena je od njih etvrtom, petom granicom... i tako u beskonanost. Ovo poslednje (dichotoma - dvolano deljenje) ne uzima se u logikom ve u prvobitnom, fizikom smislu. Mogue je (hronoloki gledano) da su ovi dokazi bili upereni protiv zaetnika atomizma, naime, da se svet ne moe misliti sastavljen iz atoma; tome u prilog ilo bi i to to se svi Zenonovi dokazi protiv predstave o promeni postojeeg tiu samo kretanja a ne i kvalitativnih promena (atomizam je upravo priznavao kvantitativne ali ne i kalitativne promene); konano, trei argument usmeren protiv mnotvenosti postojeeg (koji je Zenon vie nagovestio no razvio) dobija smisao samo u polemici s atomistima koji bi hteli da izvedu kvalitativna odreenja iz uzajamnog delovanja atoma. Istovremeno, Zenonovo pozivanje na pojmove beskonanog i konanog, neogranienog i ogranienog ukazuje na odnos spram pitagorejaca u ijim su istraivanjima ti pojmovi igrali veliku ulogu. Ako se prihvati da je Zenon iveo izmeu 490. i 430. godine pre n. e. tada je on savremenik Empedokla, Anaksagore, Leukipa i Filolaja, i to bi znailo da on upravo protiv njih eli da uvrsti Parmenidovo uenje u njegovoj apstraktnoj formi pa bi stoga u Zenonovim tumaenjima elejska filozofija imala i svoj najvii izraz. Uobiajeno je da se elejskom uenju suprotstavlja Heraklitovo; elejsko uenje je ontoloko: ono zna samo za nenastalo i nepropadljivo bie i odbacuje realnost mnotvenosti i nastajanja ne

www.uzelac.eu

39

Milan Uzelac

Istorija filozofije

objanjavajui njihovu vidljivost. Heraklitovsko uenje je genetiko (gnesis, razvoj): ono fiksira postajanje i njegove prelazne oblike ne nastojei da ga pokae i kao krajnji rezultat stvarnosti. Ali, pojam bivstvovanja je misaono neophodan postulat, a samo postajanje neporeciva injenica. Zato se iz protivreja ovih dveju pozicija javlja jedan novi zadatak koji je na neodreen nain postojao ve u prvom pokuaju da se odredi poelo (arch): da se iz bivstvovanja objasni postajanje. Pokuaji izmirenja Na tragu sukoba Heraklita i elejaca nastalo je niz uenja, niz pokuaja da se nastali jaz prevazie i ta uenja imaju kako fiziki tako i metafiziki karakter poto svi njihovi predstavnici nastoje da preformuliu elejski pojam bivstvovanja kako bi na osnovu njega objasnili zakonomerni proces nastajanja. Pri reavanju ovog problema mogua su dva puta: jedan, koji polazi od Parmenida a drugi, od Heraklita. Elejska ideja bivstvovanja priinjavala je tekoe jer je pretpostavljala jedinstvo i prostornu nepokretnost. Ako se od tih svojstava odustane a zadre ostala (nenastalost, nerazorivost i kvalitativna nepromenljivost), tada se pomou kretanja u prostoru i iz mnotvenosti postojeeg moe objasniti postajanje i promena. Tim putem poli su Empedokle, Anaksagora i atomisti (Leukip i Demokrit). Svima im je zajedniko (a) mnotvenost poela i (b) mehanicistiki nain objanjenja po kojem nastajanje, promena i nestanak empirijskih stvari treba da budu izvodljivi na jedinstven nain iz tih samih po sebi nepromenljivih poela. Time oni predstavljaju krajnju suprotnost hilozoistikom monizmu Mileana. Ta tri sistema razlikuju se meusobno po koliini i kakvoi supstancija, razliitim shvatanjem odnosa tih poela spram kretanja i pokretake sile. S druge strane, nedostatak Heraklita bio je u tome to on, mada je uspostavio zakon postojanja, nije uspeo da sauva nikakav osnov, nikakvo bivstvovanje koje bi ulo u te promene. Heraklit kao bivstvovanje nije priznavao ni empirijsku stvar, niti apstraktno-misaonu stvar; iz toga bi sledilo da je za bivstvovanje priznavao - nita.

www.uzelac.eu

40

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kada je Parmenid pokazao da miljenje u svakom sluaju pretpostavlja bivstvovanje, tada je bivstvovanje trebalo pripisati onim formama meudelovanja koje je Heraklit ostavio kao jedinstveno neprelazne. Tako neto uinili su pitagorejci svojim uenjem o brojevima. Ako bismo Empedoklu, Anaksagori i atomistima dodali pitagorejce, onda bismo dobili zapravo etiri naina kako da se prevlada protivreje Parmenid - Heraklit. To je i razlog to prilikom izlaganja istorije filozofije ima razliitih pristupa: neki (Hegel, Celer, Iberveg) nastoje da posebno istaknu Anaksagoru, drugi (lajermaher) atomiste sjedinjuju sa sofistima, a neki opet pitagorejsko uenje izlau neposredno pre sofista. Ovde je s pitagorejcima zapoeto izlaganje jer se zapoelo s Pitagorom; druga je stvar to to je njegova kola trajala i nekoliko narednih stolea; to samo govori o veliini njenog rodonaelnika a njegovo postojanje ostaje nesporno. Empedokle Prvi i najneuspeliji pokuaj sinteze koju smo ovde govorili nalazimo kod Empedokla iz Agrigenta (Sicilija) (490/484430/424), prvog Doranina u istoriji filozofije. On direktno polazi od Parmenidovog stava da ne moe biti nastajanja i iezavanja, ali istovremeno nastoji da objasni injenicu nastajanja i nestajanja i objanjenje vidi u tome da svako nastajanje treba shvatati kao spajanje a svako nestajanje kao razdvajanje; te osnovne elemente naziva korenima svega; jo uvek nije koristio izraz stihija (stoichea, elemenat). Elementima pripadaju svojstva (predikati): neponiklost, neprelaznost, neizmenjivost, oni su veno bivstvovanje a raznovrsnost i smena pojedinih stvari treba da se objasni kretanjem u prostoru gde se ti elementi meaju jedan s drugim u razliitim odnosima. Empedoklu pripada prvenstvo u tome to uvodi pojam elementa kao pojam o jednorodnoj stvari kvalitativno nepromenjivoj i do koje se dolazi samo promenom stanja kretanja i mehanikim delenjem. Do tog pojma on je doao nastojei da Parmenidovu ideju o bivstvovanju uini pogodnom za objanjenje

www.uzelac.eu

41

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prirode. Daleko manje sree je imao u odreivanju koja su to etiri elementa; polazei od tradicije imenovao je: zemlju, vodu, vazduh i vatru. Voda, vazduh i vatra igrali su vanu ulogu kod Jonjana, zemlja se javlja u hipotetikoj fizici elejaca, a kako je Empedokle vatru suprotstavljao trima ostalim elementima, to podsea na heraklitovski pokuaj da se ouva dvojstvo. Konano, kako je Empedokle bio odista i interesantna pojava, lekar i pesnik, ova etiri elementa mogu se zamisliti i pesniki: postoji zemlja kojom hodamo, okruena vodom, nad njom je vazduh a dalje, na nebeskom svodu - sjaj zvezda. Problem koji je odmah iskrsao pred Empedokla glasio je: kako razliiti kvaliteti pojedinih stvari nastaju iz meavine ova etiri elementa; na to on verovatno nije mogao nita da kae. Empedokle je naglasak stavljao na proces spajanja i razdvajanja, jer to je vie pomenutim elementima pripisivao karakter elejskog bivstvovanja, tim je manje u njima samima uspevao da nae osnov kretanja u kome su oni morali biti po njegovoj teoriji spajanja i razdvajanja. Kao ista nepromenljiva bivstvovanja elementi ne mogu da se kreu ve mogu samo da budu pokretani; zato je za objanjenje sveta bilo neophodno da teoriji o etiri elementa budu dodate i pokretake sile. U tome se zapravo vidi razlika koja postoji izmeu Empedokla i hilozoizma Mileana. Empedokle je prvi mislilac kod koga su razdvojeni sila i tvar; ako je i uveo taj dualizam, ovaj jo uvek nema nauno-apstraktnu ve mitsko-poetsku formu poto je on kao svetske sile koje uzrokuju spajanje i razdvajanje imenovao ljubav i mrnju. Mitski i poetski karakter tih sila ne ogleda se samo u njihovim nazivima, ve u tome to njihova predstava nije dospevala do potpune pojmovne odreenosti, nego se meala s ulnim slikama. Kod Empedokla ostaje nejasno delovanje pomenutih dveju sila kao i njihov karakter, jer one ne samo da su sile spajanja i razdvajanja, ve, istovremeno, i uzroci dobra i zla. Na taj nain Empedokle je nastojao da objasni smo bivanje i da zadovolji heraklitovski zahtev da u svetu postoji kruni tok u kome stvari periodino nestaju i iznova se raaju. etiri elementa delovanjem mrnje (nekos) potpuno se razdvajaju a delovanjem ljubavi (phyltes) dospevaju u stanje potpunog proimanja. Tako kruni

www.uzelac.eu

42

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tok sveta ima etiri faze: (a) neograniena vlast ljubavi i potpuno sjedinjenje svih elemenata to Empedokle naziva lopta (sfaros), jedno (to hen) ili bog (thos); (b) proces postupnog razlaganja koji je posledica delovanja mrnje; (c) apsolutna razdvojenost sva etiri elementa kao posledica potpune vladavine mrnje; (d) proces postupnog ponovnog meanja elemenata usled prevage ljubavi. Svet pojedinanih stvari postoji samo u drugom i etvrtom sluaju (b, d) i odlikuje se suprotnou i borbom izmeu naela spajanja i razdvajanja; ovde je vidan uticaj Heraklita - re je o svetu ispunjenom polemosom; ali u preostala dva sluaja (a, c) imamo jedno akosmiko tumaenje sveta u duhu elejaca. Anaksagora Jednu stranu tog racionalnog kretanja o kome je govorio Empedokle doveo je do kraja Anaksagora iz Klazomene (500/497-428) koji je svojom otadbinom smatrao nebo a svojim ivotnim zadatkom izuavanje zvezda. Smatrao je da nije ispravno govoriti o nastajanju i nestajanju jer masa sveta mora ostati ista i jednaka sebi, ve da je bolje govoriti o spajanju i razdvajanju. Ono to ulazi u proces spajanja ili trpi razlaganje nazivao je stvarima ili semenima (hremata, spermata) odbacujui Empedoklovo uenje o samo etiri elementa na osnovu kojih se ne moe razumeti kvalitativna razlika meu stvarima. Budui da Parmenid porie nastajanje novih kvaliteta, Anaksagora smatra da postoji kvalitativno toliko meusobno razliitih prvobitnih stvari (hremata) koliko u empirijskim stvarima ima razliitih svojstava. Sve stvari dostupne naim ulima sastavljene su od osnovnih elemenata i dobijaju naziv po onom koji u njima preovladava; kvalitativno se mogu izmeniti ako se pomeaju s drugim stvarima ili neke stvari istupe iz njih. To znai da prvobitne stvari (hrmata) treba da budu misaono deljive ali, nasuprot ulnih stvari koje su izgraene iz raznih elemenata, ovi sastojci stvari moraju biti jednaki sebi ma koliko se delili; zato ih je kasnije Aristotel nazvao homeomerijama (estice jednakih delova) koje se meusobno razlikuju po izgledu, boji i ukusu; tako Anaksagora anticipira hemijski pojam elementa.

www.uzelac.eu

43

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to se tie kretanja tih poela, Anaksagora odbacuje mitska i poetska tumaenja Empedokla i naspram heraklitovske ideje o borbi suprotnosti obnavlja misao o jedinstvu svetskog procesa. Budui da sve postojee moe da predstavi sebi samo kao svet materijalnih stvari, on nastoji da u mnotvu prvobitnih stvari pronae onu koja bi bila zajedniki uzrok sveg kretanja. To treba da je sila koja uspostavlja poredak meu stvarima i po analogiji s ivim biima (koja poseduju um), Anaksagora je rekao da u prirodi kao uzrok sveta i sveg reda vlada um (nos) (Met., 984b). Zato e mnogo stolea kasnije, u predavanjima iz istorije filozofije, izlaganje o Anaksagori Hegel zapoeti reima "tek ovde poinje da se raa jedna svetlost (ona je dodue jo slaba): razum se priznaje kao princip" (Hegel, 1970, I/281) i poziva se na upravo pomenuto mesto iz Metafizike gde Aristotel za Anaksimandra kae kako je "u poreenju sa onima koji su ranije govorili nasumice izgledao kao jedini razboriti ovek" (Met., 984b). Nos treba razumeti kao supstrat misli; u makro- i mikro-kosmosu nos je jednak Heraklitovom logosu i ima ulogu vatre. Poredak (ksmos) i svrsishodnost empirijskog sveta (to je Anaksagori potvrda postojanja uma koji sve dovodi u red) Anaksagora ne nalazi samo u odnosima pojedinanih stvari ve i u harmoninom kretanju nebeskih tela. Tako se njegov monistiki i teleoloki nain izraavanja zasniva na astronomskim motivima. Njegovo tumaenje je isto naturalistiko i nema nieg zajednikog s religioznim tendencijama. Ako neki antiki autori izvetavaju kako je Anaksagora um nazivao bogom, tu bi re bila samo o metafizikom nainu izraavanja kakav se sree ve kod Mileana. Um je nematerijalno naelo - duh; kao to je kod Anaksimena vazduh, ili kod Heraklita vatra; on je zapravo poslednja re dosokratovske filozofije. Jedino taj um je iv i pokree se sam od sebe, suprotstavljen svim drugim stvarima. Anaksagora smatra da "sve ostale stvari imaju udela u svemu, ali um je neto neogranieno i nezavisno, i nije pomean ni sa jednom stvari, nego je sam, samostalan, za sebe (...) Um je najnenija i najistija od svih stvari i poseduje potpuno znanje o svemu i ima najveu mo; nad biima koja imaju duu, koja su vea i manja, nad svima njima vlada um. Nad celokupnim kretanjem um je preuzeo vlast tako da je tom kretanju/obrtanju dao poetni udarac. Prvo je to obrtanje

www.uzelac.eu

44

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poelo od neke male take, zatim je postajalo sve vee i postae jo vee. I ta se tu mealo i odvajalo i razdvajalo, sve je to spoznao um. I kakvo je trebalo da bude i kakvo bee ono to sad vie nije, i sve to sad postoji i kakvo e biti, sve je rasporedio um pa i ovo obrtanje koje sad izvode sunce, mesec, vazduh i etar koji se odvajaju. A upravo to obrtanje uzrokovalo je da su se odvajali. I odvaja se od retkog gusto, od hladnog toplo, od tamnog - svetlo, od vlanog - suvo. Pri tom postoje mnogi delovi mnogih stvari. A nita se potpuno ne odvaja niti ne razdvaja jedno od drugoga, osim uma. A um je uvek jednak, i onaj vei i onaj manji. A inae nijedna stvar nije jednaka drugoj, nego ega u nekoj stvari najvie ima, to je svaka pojedina stvar kao najoiglednija bila i to jeste" (Diels, 59 B 12). Um kao misaono poelo Anaksagora uvodi da bi, objasnio naelo kretanja uopte, ali i takve pojave u pojedinim stvarima koje se nisu mogle objasniti iz mehanikog toka jednom pokrenutog kretanja sveta. Aristotel e kasnije zameriti Anaksagori to nije razdvojio princip miljenja (nos) od oivljujueg principa (psyh) (O dui, 404b). Sredinom V stolea pre nae ere Anaksagora je prvi od velikih filozofa koji se nastanio u Atini; oko sebe je okupio najznaajnije ljude a meu njegovim prijateljima bee i Perikle; iako jedan od najumnijih ljudi tog doba, Anaksagora je 434. godine bio optuen za neverovanje u bogove koje slavi drava (asebeia) te je prognan iz Atine; otiao u Lampsak gde je umro nakon nekoliko godina. Na pitanje: "Osea li nedostatak drutva Atinjana?" - Anaksagora je odgovorio: "Nisam ja lien njih, nego oni mene." A nekom oveku koji se alio da e umreti u stranom svetu odgovorio je: "Sa svih mesta jednak je put u Had" (D. Laert., II 3, 10-11). U odsustvu Anaksagora je u Atini bio osuen na smrt; kad mu je to bilo javljeno, kao i da su njegovi sinovi mrtvi, on je za suenje rekao: "Ve odavno je priroda, kao i vi (sudije) mene osudila na smrt." A u vezi sa sinovima: "Znam da sam ih rodio tako da e umreti" (II 3, 13). Atomizam

www.uzelac.eu

45

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Da bi se izbegle konsekvence Empedoklovog uenja o etiri elementa moglo se ili tvrditi da su sva kvalitativna odreenja poela (to je smatrao Anaksagora), ili tvrditi da nijedan od tih kvaliteta nije poelo. Ovaj drugi put izabrali su atomisti koji su empirijsko postojanje objanjavali mnotvom nepromenljivih bia/sutina ali su pritom sve kvalitativne razlike u svetu sveli na kvantitativne. Uenje atomista se obino izlae zajedno s dosofistikim sistemima; to se ini polazei od toga to nema nikakvih pouzdanih svedoanstava o njenom rodonaelniku Leukipu (koji je savremenik Zenona, Empedokla i Anaksagore), ve da o atomizmu znamo na osnovu toga kako ga je izloio Demokrit (koga od Leukipa dele etiri decenije i koji je savremenik Sokrata a u starosti i Platona). Tako se i moe objasniti injenica da je osnovna atomistika misao nastala kao metafiziki postulat iz heraklitovsko-parmenidovskog postavljanja problema, a da je izvoenje, kakvo imamo kod Demokrita, bilo mogue samo na osnovu sofistikih teorija (posebno Protagore). I dok je uenje Leukipa pre jedna metafiziko-fizika teorija u duhu njegovih savremenika Empedokla i Anaksagore, Demokritovo uenje ve lii na sistem kakav imamo kod Platona. To je i razlog to treba razlikovati metafiziki smer Leukipa od Demokritovog uenja koje je uveliko zahvaeno subjektivistikom problematikom u grkom miljenju. Leukip iz Eleje (ili Abdere, ili Mileta, oko 450), uenik Zenonov, prvi je zastupao atomistiko uenje; nalazei se pod uticajem elejaca, smatrao je da bivstvovanje iskljuuje svako nastajanje i nestajanje kao i svaku kvalitativnu promenu te se po njegovom miljenju bivstvovanje podudara sa supstancijalnou (n sa plon, tj, postojee sa puninom). Zbog tog identiteta Parmenid je bio prinuen da negira realnost praznog prostora a isto tako i realnost mnotvenosti i kretanja. Ali, ako su mnotvo i kretanje, kao to to istie fizika, realni, tada i nauno shvatanje sveta stvari to nas okruuju treba da bude mogue, a najbolje bi bilo kad bi se kao mogue pretpostavilo nepostojee, praznina (t kenn) kao neto to je ipak, na neki nain, postojee. Postojanje

www.uzelac.eu

46

Milan Uzelac

Istorija filozofije

praznog prostora koje su svi osporavali (Zenon, Anaksagora) jeste karakteristina crta atomistikog uenja. Leukip to ini stoga da bi dobio mogunost da opravda mnotvenost i kretanje postojeih stvari; to je nain da se empirijski svet uzdigne iz praznine i iz punine koja se kree u njoj, iz "nepostojeeg" i iz mnotva "postojeih stvari". Hipotetiku fiziku Parmenida sad nasleuje kategorika, a problematiku asertorika i apodiktika. Ipak, da bismo bolje razumeli Leukipa, dobro bi bilo navesti sam izvor na koji se svi pozivaju; opet je to Diogen iz Laerta: Leukip je smatrao "da je sveukupnost stvari beskrajna i da se sve pretvara jedno u drugo a da je vasiona praznina prepuna tela. Svetovi nastaju padanjem tela (atoma) u praznom prostoru i meanjem jednih s drugima. Njihovim kretanjem, poto se nagomilavaju, nastaje tvar zvezda. (...) On je prvi postavio atome za poela" (D. Laert., VIII 6, 30). Dakle, Leukip je, po miljenju Diogena, prvi odredio atome kao poela; po njegovom miljenju vasiona je beskrajna: jedan njen deo je ispunjen a drugi je prazan prostor; to on naziva elementima iz kojih nastaju svetovi, neogranieni po broju, i svetovi se ponovo raspadaju na elemente. Odstupivi od parmenidovskog pojma bivstvovanja a s namerom da objasni mnotvenost i kretanje, Leukip se pridrava ne samo nepromenljivosti (nenastalosti i nepropadljivosti) ve i kvalitativne jednorodnosti sveg postojeeg. Nasuprot Enpedoklu i Anaksagori, Leukip ui da sve mnotvo bivstvujueg jeste jednorodno po kakvoi, a kakvoa (kao i kod Parmenida) je kod njega apstraktna, u sutini liena kakvoe, dakle telesnost, punina (t plon). Tako se, po uzoru na elejce, svaka razlika odjanjeva prodiranjem nepostojeeg u postojee, te za Leukipa, s jedne strane, razlike meu pojedinim postojeim jesu samo razlike u svojstvima kojima su oni "ogranieni" "nepostojeim" praznim prostorom, tj. kvantitativno se razlikuju oblikom, veliinom i kretanjem, a s druge strane, svako nepromenljivo bivstvujue treba da se zamilja kao identino samome sebi, kao potpuna, nerazoriva, nedeljiva tvar. Zato je Leukip smatrao da se pokretno bivstvovanje u praznom prostoru sastoji iz bezbrojnog mnotva malih, nedeljivih tela koja je nazvao atomima (atmoi). Svaki od tih atoma, kao i bivstvovanje kod Parmenida, nije nastao,

www.uzelac.eu

47

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prolazan, promenljiv, deljiv, ve je jednorodan sa sobom i svim ostalim biima. Parmenidovo jedinstveno svetsko bivstvovanje razdrobljeno je na beskonano mnotvo malih prastvari koje, da nisu razdeljene praznim prostorom, obrazovale bi jedinstveni elemenat u duhu Empedokla, odnosno apsolutno jedno, lieno kvaliteta, kao to je to kod Parmenida. Na taj nain Leukipovo uenje odlikuje se jednostavnou i krajnje je konsekventno kad se hoe protumaiti pojavni svet; ovde ipak treba istai da atomistika (vana za kasniji razvoj prirodnonaune teorije) nije nastala na tlu iskustva i posmatranja, ve iz apstraktnih metafizikih pojmova a s namerom da se objasni postojei svet. Atomistika filozofija nije samo pokuaj transformisanja metafizike elejaca s namerom da se objasni priroda nego i posledica nastojanja da se uzrok kretanja ne trai u sili nezavisnoj od tvari, ve razmatra prostorno kretanje kao svojstvo tvari. Mada je ta stvarnost jednorodna u svim atomima, ona se kvalitativno ne menja ve u sopstvenoj biti poseduje kretanje (knesis). Sve jedno da li se pod tim kretanjem ima u vidu teina koja deluje odozgo nadole ili neko haotino kretanje, bitno je da to kretanje atomisti misle kao bezuzrono kretanje koje se treba razumeti samo po sebi i u tome treba videti sintezu Heraklita i elejaca: svi jednorodni elementi bia misle se kao nepromenljivi ali tako to se sami po sebi nalaze u neprestanom kretanju. Atomisti nastoje da objasne svet pomou atoma koji se od iskona kreu u praznom prostoru. Leukipu verovatno pripada i mehanicistiki deo atomistikog uenja o tome kako sve nastaje iz mehanikog sudara atoma koji se nalaze u vihoru. Odgovor na pitanje: kako iz tih kombinacija atoma nastaju razliita empirijska svojstva, tj. kako kvalitativna svojstva prelaze u kvantitativna, najverovatnije pripada Demokritu za ta je ovaj metod mogao nai tek kod Protagore. Leukip je najverovatnije nastanak kvalitativnih iz kvantitativnih svojstava isticao kao metafiziki postulat, a moda je, kao i Empedokle (koji je iz meavine etiri elementa izvodio sve ostale oblike tvari), empirijske stvari, sastavljene iz atoma, nastojao da razlikuje po obliku i veliini; u svakom sluaju nejasan je njegov prelaz (ako ga je i nainio) od

www.uzelac.eu

48

Milan Uzelac

Istorija filozofije

metafizikog zasnivanja uenja o atomima na njegovo fiziko obrazlaganje. Grka prosveenost Ako je u svoj dotadanjoj filozofiji dominantno nastojanje da se istrae osnovni pojmovi prirode, sredinom V stolea pre n.e. zapoinje kretanje u suprotnom smeru, pa sklonost metafizikom miljenju sve vie slabi; hipoteza je ve bilo dovoljno i sad se ukazala potreba da se one dokazuju primenom u pojedinim oblastima znanja. Razmena znanja meu pojedinim kolama bila je do te mere jaka da su se meu njima poele gubiti razlike i njihova otrina a time i njihova energija. Kako su se ispitivanja usmerila na pojedinana pitanja, nastupilo je doba specijalnih istraivanja i eklekticizma. Meu tim eklektiarima isticao se Diogen iz Apolonije (oko 440) koji je iveo u Anaksagorino vreme a bio pod uticajem Anaksimenovog uenja; on polazi od hilozoistikog monizma miletskih mislilaca i nastoji da ga odbrani od pluralizma Anaksagore i moda Empedokla. Njegovo uenje bi se sastojalo u sledeem: "Vazduh je praelemenat. Postoje bezbrojni svetovi i neogranien prazan prostor. Vazduh stvara svetove zgunjavanjem i razreivanjem. Nita ne nastaje od onog to ve postoji niti se pretvara u ono to ne postoji. Zemlja je sferinog oblika, vrsto se dri u sreditu, a njen oblik je odreen zamahom koji dolazi usled toplote i koenjem, to dolazi od hladnoe" (D. Laert, VIII 9. 57). Bitna svojstva svog poela Diogen iz Apolonije vidi u ivotnosti i pokretljivosti (poput Jonjana), kao i u razumnosti i svrhovitosti (Anaksagora). Na taj nain on Anaksimenovim predikatima vazduha dodaje Anaksagorine predikate uma (nos) i taj duh-vazduh odreuje kao veliki, moni, veni, besmrtni, sveznajui. Na taj nain vazduh, koji se kao nosilac ivota i misli takoe naziva i duh - pnema, jeste jednakovrsna tvar kako u makro- tako i u mikrokosmosu. Zgunjavanjem i razreivanjem vri se preobraanje u pojedinane stvari, a delovanjem teine koja lake stari vodi navie a tee nanie odreena je struktura i kretanje vasione koja se periodino gradi i razgrauje. U organizmu vazduh ima ulogu due; biljke ga nemaju a ivotinje

www.uzelac.eu

49

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ga poseduju u krvi; od prodiranja vazduha u krv zavisi ivot a od meaja krvi i vazduha psihiko stanje organizma; tako Diogen anticipira razliku izmeu venske i arterijske krvi. Arhelaj, sin Apolodora iz Atine (ili Mileta) (oko 450), uenik Anaksagorin i uitelj Sokratov, preneo je miletsko uenje o prirodnoj filozofiji u Atinu, ali je s njim prirodna filozofija dola i do svoga kraja; izgleda da se bavio i etikom jer je raspravljao o zakonima, dobroti i pravinosti pa se smatra da je interes za etike probleme Sokrat nasledio od njega. U Efesu je u isto vreme postojala kola koja je negovala Heraklitovo uenje; ali ona ne samo da nije umanjivala njegove paradokse ve ih je izotravala i to je potom izazivalo Platonovu kritiku. Najpoznatiji heraklitovac bio je Kratil koji je prigovarao Heraklitu to je rekao da nije mogue dva puta ui u istu reku [22 B 91] jer je smatrao da nije mogue ui niti jednom (jer se voda u reci neprestano menja i svakog je asa nova i druga). S druge strane, pitagorejac Hipas iz Metaponta (IV vek pre n. e.), savremenik Filolaja, dao je nov smer pitagorejskoj koli koja se jo u stara vremena suprotstavljala Heraklitu. On je uio da postoji odreeno vreme koje je potrebno da se izvre promene u vasioni, da je vasiona ograniena i da se nalazi u stalnom pokretu. Vatru je Hipas shvatao kao poelo (arch) u jonskom smislu a drevna predaja ga naziva voom egzoterikih "akosmatika", tj. voom onih koji nisu bili upueni u teoriju brojeva. U eklektike moemo ubrojati i Ekfanta koji je pitagorejsko uenje povezivao s atomistikim za to mu je kao motiv posluila stereometrijska struktura pitagorejskih elemenata. Kod njega se nalaze i odjeci Anaksagorinog uenja o umu (nos), posebno kad tvrdi da se atomi (razliiti po veliini, obliku i snazi) dovode u kretanje pomou uma i tim kretanjem se obrazuje i odrava aroliki svet. Sve ovo ukazuje kako se u to vreme prevashodno tei kompromisima meu razliitim metafizikim teorijama, da je u to doba akcenat bio stavljan posebno na specijalna istraivanja te se iz filozofije izdvajaju pojedine oblasti znanja, meu kojima je prva i najvea matematika. Matematiku nisu negovali samo pitagorejci, ve isto tako i Anaksagora a potom Demokrit i Platon. U to vreme najvie se reavaju zadaci kao to su delenje ugla na tri dela,

www.uzelac.eu

50

Milan Uzelac

Istorija filozofije

udvostruavanje kuba, kvadratura kruga, itd. Hipokrat sa Hiosa prvi pie udbenik matematike i koristi slova za nazive figura; tu se jo ne nalazi i logiki izdiferenciran sistem dokaza, ali se empirijski, eksperimentalno i intuitivno dolazi do znaajnih rezultata. Isto tako, i astronomija belei veliki napredak i to ponajvie zahvaljujui pitagorejcima. Moda zahvaljujui i iskustvu, tek, naputa se hipoteza o sredinjoj vatri i antizemlji i zastupa hipoteza o kretanju zemlje oko njene ose. Istraivanja organskog sveta sve vie potiskuju istraivanja iz meteorologije pa u prvi plan dospeva fiziologija ula. To pomae i razvoj medicine koja je takoe pod uticajem pitagorejaca, posebno Filolajevog neto mlaeg savremenika Alkmeona koji se distancirao od pitagorejske teorije brojeva ali je zastupao shvatanje o suprotnostima kao i o boanskom savrenstvu i ljudskom nesavrenstvu i odreivao zdravlje kao harmoniju suprotstavljenih sila. Ako se stanje zdravlja u to vreme ponajee odreuje odnosom tenosti u organizmu, treba ipak istai znaaj Alkmeona koji ukazuje na mozak kao sredite miljenja, na nervna vlakna kao puteve organa ula i koji prvi uvodi seciranje leeva. Nasuprot u to vreme snanih naturfilozofskih tendencija, Hipokrat (460-377) izdvaja medicinu iz filozofije i shvata je kao vetinu (tehn), kao umee kojim se telu vraa lepota koja je izgubljena usled bolesti. On naglasak stavlja na empirijske uzroke bolesti i u tome ga sledi Diokle iz Karista koji kao uzroke istie klimu, vodu, godinja doba, kao i nain ivota. Hipokratova kola je znatnu panju posveivala anatomiji i fiziologiji. Zadatak prve je izuavanje mozga i nervnog sistema, dok se druga bavi organizmu uroenom toplotom u kojoj su videli uzrok ivota a iji je nosioc bio duh (pnema) - tvar obrazovana vazduhom to se kree ilama (u ovoj hipotezi kao i onima Diogena iz Apolonije treba videti intuitivno nasluivanje znaaja kiseonika). Slino prirodnim naukama u V stoleu pre n. e. se intenzivno razvija istorija. Ako se kod Herodota injenice jo uvek prepliu sa mitovima i priama, ovo poslednje je potpuno otklonjeno kod Tukidida ijim delom vlada atika prosveenost. Nakon ratova s Persijancima naglo se razvija grki nacionalni duh, a nauka izlazi iz zatvorenih drutvenih krugova u kojima je ranije negovana i prodirui u praktini ivot ljudi postaje deo drutvenog ivota. Dok je pogled na svet u pesnitvu Eshila,

www.uzelac.eu

51

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Sofokla, Pindara i Simonida pod uticajem ranije gnomske poezije, Empedokle i Epiharm, koji su bili bliski pitagorejskoj koli, ve izraavaju filozofske stavove svojih savremenika, dok su komediografi Epiharm i Kratin poeli da napadaju antropomorfne prikaze bogova i sve vie se nastoji da se verovanje zameni pravim znanjem. Sve to dovodi do rasta potrebe za obrazovanjem, do sve vee elje za prosveenou, do saznanja to su ga davale kole koje su miljenjem nastojale da prodru u prirodu stvari. Tada su se pojavili ljudi spremni da saopte rezultate do kojih su dospele nauke: filozofija je iz kola izala na trg a njeni javni uitelji behu sofisti koji su kao svoj zadatak videli rasprostiranje grke prosveenosti i stoga je njihovo vreme - vreme irenja kruga obrazovanja. Sofisti Sokrat, Platon i Aristotel kritikovali su sofiste jer su ovi nauku pretvorili u zanat i oduzeli joj dostojanstvo bezinteresnog istraivanja; ako se i ne sloimo s njihovim kritikama, injenica da su sofisti prvi koji su poduavanje naplaivali, jasno govori da je nauka zauzela sasvim drugaiji drutveni poloaj. Ovo se najvie osealo u Atini koja je sredinom V st. pre n.e. postala sredite grkoga sveta gde su se slili svi umetnici, arhitekte i zanatlije da bi uestvovali u obnovi Atine razorene u ratu s Persijancima. I najobiniji graanin u to vreme osea potrebu za obrazovanjem; znanje postaje drutvena i politika snaga, a pre svega prosveenost otelotvorena u Periklu. Ve je Anaksagora iveo u Atini; verovatno su u njoj boravili Parmenid i Zenon a predstavnik Heraklitovog uenja u Atini bio je Kratil. Za sve velike sofiste to je bio grad u kome su morali zadobiti uspeh i slavu i sa njima poinje atiki period grke filozofije. Ako sofistiku i ne odlikuje veliko originalno stvaralatvo, treba rei da je ona svu svoju energiju usmerila na obradu i saimanje ve postojeih teorija. Sofisti su kao svoj osnovni zadatak videli saoptavanje rezultata nauka irokim masama ljudi i prilagoavanje tih rezultata njihovim potrebama. U tome je

www.uzelac.eu

52

Milan Uzelac

Istorija filozofije

njihov znaaj i njihova opravdanost, ali i opasnost u koju su dospevali svojim delovanjem. U poetku re sophists je oznaka za "oveka od nauke", ali posle Protagore koji je prvi sebi pripisao taj naziv, re je dobila znaenje "uitelj nauke" i politiki dobroinitelj; jo kasnije taj naziv se koristi u govoru o plaenim uiteljima retorike. Negativno znaenje ovog pojma je rezultat polemike Sokrata i Platona sa sofistima i tek nakon dva milenijuma, Hegel je ukazao na istorijski znaaj sofista. Ako u Platonovom dijalogu Protagora imamo relativno vernu optu sliku delatnosti sofista i plastinu karakteristiku predstavnika sofistike, u dijalogu Sofist slika (kakvu e preuzeti i Aristotel (Met., IV 3; VI 2; IX 3) je izrazito negativna. Sofistika se pokazuje kao prividna a ne istinska mudrost a sofist je pohlepan ovek koji se slui lanom a ne pravom mudrou. Kada je re o popularizaciji naunih znanja tako neto najizrazitije nalazimo kod polihistora Hipije iz Elide koji je nastojao da okolinu zaseni svojim znanjima iz oblasti matematike, istoriografije gramatike i prirodnih nauka. U Platonovom dijalogu Hipija stariji vidno je nastojanje sofista da se doe do jeftinog uspeha kod obinog sveta a to je karakteristino i za Prodika sa Keosa. Obuka koja se mogla dobiti kod sofista imala je sasvim odreen karakter i stremila je sasvim konkretnom cilju; demokratska vlast u Atini i drugim gradovima zahtevala je aktivno uee u javnom ivotu a ovo je zavisilo od govornike sposobnosti. Sa poveanjem obrazovanosti irih drutvenih slojeva poveavali su se i zahtevi za onog ko je eleo da deluje na njih; mladii su od sofista oekivali da ih ovi naue lepom govoru i osnovna delatnost sofista sad je bila retorika priprema za politiku delatnost pri emu se sofistika obuka usmeravala na tehniko, formalno razvijanje govora, ali i na saoptavanje onih znanja koja su bila najkorisnija za tu svrhu. Praktino-politiki ciljevi vaspitanja udaljili su sofiste od metafizikih razmiljanja te su se oni poeli zadovoljavati popularnim izlaganjima raznih teorija kako bi postigli kod slualaca to vei efekat. S druge strane, usled zadatka koji su sebi postavili (obuavanje vetini ubeujueg govora) sofisti su poeli vie da se

www.uzelac.eu

53

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bave samim ovekom i njegovom psiholokom strukturom; za razliku od ranije nauke sofistika se obraa unutranjem iskustvu i raniju nauku dopunjuje uenjem o ljudskoj dui. Usled ove antropoloke tendencije sofistika je usmerila filozofiju na put subjektivizma. Ova nova delatnost poela je od jezika i u tome je posebno zasluan bio Protagora iz Abdere (oko 480-411) koji je poao od stava da je teorija bez praktinih vebi beskorisna kao to su beskorisne i vebe bez teorije, pa je praktino obuavanje (na kojem se zaustavio Gorgija iz Leontine (483-375)) spajao s naunim istraivanjima jezika te u svojim radovima razmatra pravilnu upotrebu govora (Phaedr., 267c). Protagora je bio blizak atomistima iz Abdere; bio je mlai od Leukipa a dvadesetak godina stariji od Demokrita te tako inio sponu meu njima. Shvativi potrebe svoga vremena putovao je u mnoge grke gradove kao proslavljeni uitelj mudrosti; u Atini je boravio vie puta. Diogen Laertije istie kako je "Protagora prvi izjavio da o svakoj stvari postoje dva suprotna iskaza" (lgous); on se njima i sluio u svojim zakljucima a to je bio postupak koji je on prvi uveo. Jedno od njegovih dela poinje ovako: "ovek je merilo svih stvari: onih koje postoje da postoje, a onih to ne postoje da ne postoje" (D. Laertije, IX 8, 51), a jedno drugo delo poinje reima: "to se tie bogova, ja nemam naina ni da znam da li oni postoje, ili da ne postoje. Jer, ima mnogo prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoa pitanja i kratkoa ljudskog ivota" (IX 8, 51-2). Zbog ovog dela Atinjani ga prognae iz grada, a njegov spis spalie javno na trgu. Sa izuavanjem gramatike usko je kod sofista bilo povezano i istraivanje logike jer je lepota besednitva zavisila i od naina dokazivanja i opovrgavanja; to je razlog to se u poetku formalna logika i razumela kao tehnika sporenja, opovrgavanja i dokazivanja. Ako danas raspolaemo sa premalo podataka da bismo mogli znati do kog je stepena logika bila razvijena, kod sofista daleko vie znamo o njihovim pogledima na ljudsko saznanje. Sofist je morao da se oslobodi svake vere u neku sveoptu istinu i mogunost pouzdanog saznanja i to pre svega stoga to je sve vie i vie naputao preanje metafizike i fizike teorije i to je svoje

www.uzelac.eu

54

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sluaoce uio kako se o svakoj stvari moe govoriti na dva suprotna naina: za i protiv, a to je sofiste vodilo u skepticizam. Protagora je svoje skeptike poglede na oveka zasnivao na Heraklitovom uenju o venoj promeni stvari; odbacivanje apsolutnog bia stvari podrazumevalo je da svojstva svake stvari proistiu iz njegovog prolaznog meuodnosa. Svako svojstvo je rezultat kretanja (tu Protagora misli potpuno u duhu Heraklita), rezultat dva kretanja koja se susreu, nakon ega jedno od tih kretanja je delovanje a drugo trpljenje. Zato se ni o jednoj stvari ne moe govoriti ta je ona po sebi, ve u najboljem sluaju moe se rei ta ona postaje u svojim promenama pri susretu s drugim stvarima. Taj Protagorin relativizam ima veliki znaaj jer on pod svoje uenje o sveoptem kretanju podvodi i ovekovo opaanje. Kako je, po miljenju Protagore, ulno opaanje jedini izvor saznanja i celokupnog duhovnog sveta, on ne govori o nekoj (od opaanja nezavisnoj) sutini stvari niti o stvarima ta bi one mogle biti same po sebi; stvari su takve kakve se oveku pokazuju i to je smisao njegovih rei o tome kako je ovek mera svih stvari. Ako se Protagora pribliava Heraklitu, Gorgija inspiraciju nalazi u uenju predstavnika elejske kole; ako je prvi doao do uverenja da je svako saznanje relativno, drugi je nastojao da dokae nemogunost saznanja uopte. Ali, ako je istraivanje Protagore obogatilo potonju filozofiju (Demokrit, Platon), Gorgija je ostao zarobljenik otroumne ali besplodne dijalektike. U spisu O nebiu ili o prirodi razvija Gorgija tri temeljne postavke: (1) niega nema; nepostojee ne moe postojati: a takoe ne moe postojati i postojee: ili postojee ne moe biti mislivo ni kao nenastalo i neprolazno, ni kao nastalo i prolazno. Takoe, ne moe da se misli ni kao jedno, ni kao pokretno a da odmah ne nastanu protivreja, a nemogue je i da istovremeno bude neto postojee i nepostojee. (2) Ako bi neto i postojalo, ono bi bilo nesaznatljivo, jer postojee i mislivo treba da budu razliiti, inae, zabluda bi bila nemogua. (3) Ako bi i postojalo saznanje, ne bi ga trebalo saoptiti drugom jer je saoptavanje mogue samo putem znakova koji se razlikuju od samog predmeta, a za njihovo jednako znaenje kod dva oveka ne moe se jamiti.

www.uzelac.eu

55

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Iako su skeptike teorije, na primer, kod Protagore, izlagane u strogom naunom duhu, ipak su one vodile razlaganju nauke i postale su igrarija u svakodnevnom ivotu; zato ve Gorgija smatra sumnjivim svako suenje u kome subjekt i predikat nisu meusobno identini, tj. odbacuje sve sintetike sudove. Protagora je sumnjao ak i u matematiko saznanje; u duhu njegovog relativizma Eutidem zakljuuje da je svemu svojstveno sve: zablude su nemogue zato to sve zamislivo ipak postoji kao neto mislivo. Stoga ne treba ni protivreiti sebi; ako se ponekad i ini da protivreimo sebi, to znai da govorimo o razliitim stvarima. Umenost govora pro et contra sofisti su prenosili na svoje uenike; cilj je bio da se slualac izgubi u argumentaciji, da se nagna na suprotni odgovor i tako opovrgne. Ako su jo od vremena sedam mudraca Grci i razmiljali o sadraju i ispunjavanju graanskih i prirodnih zakona, tek s pojavom sofista, u vreme jaanja individualizma, poinju postavljati pitanje o njihovoj pravilnosti; kako je sad ovek postao mera svih stvari, snaga zakona kao i teorijska istina postala je rtva relativnosti. Sofisti postavljaju pitanje razlike izmeu prirodnog i moralnog ovekovog odreenja; uviajui promenljivost ne samo zakona ve i moralnih pravila, sofisti dolaze do zakljuka da je veina njih uslovna i doneta uz saglasnost ljudi (thsei) a da opteobavezujui zakoni mogu biti samo oni koji su u ljude ugraeni od prirode (phsei). Tako je sve prirodno u oveku dobijalo vee znaenje i inilo se obaveznijim no ono drutveno, pa se prirodno pravo smatralo pozitivnijim. Protagora je uio da su oseaj prava i savest (dke i ados) dar bogova svim ljudima. Ali, kako su sofisti pod prirodom mislili pre svega na ljudsku prirodu shvaenu kao izraz individualnih manifestacija, zakoni su se sve vie tumaili kao ogranienje, kao sputavanje prirodnog oveka. Anaksagorin uenik Arhelaj govorio je kako do razlika u shvatanju morala dolazi ne po prirodi nego usled razliitih tvrenja, a Kalikle da je jedino pravo pravo jaeg koje priznaju slabiji jer oekuju zatitu jaih. Tako je sofistika ustajala protiv mnogih ustaljenih obiaja da bi na kraju teila unitenju svih moralnih temelja i obiaja. Samostalnost individualnog miljenja razbila je sve autoritete i dovela do raspada narodne samosvesti.

www.uzelac.eu

56

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Borbu protiv razarajueg delovanja sofistike zapoee Sokrat; istina, on e se sa svojim protivnicima nai na istom tlu prosveenosti, zajedno s njima isticae princip samostalnosti miljenja ali e, za razliku od njih, nepokolebljivo verovati u mogunost da se miljenjem dospe do istine koja e biti obavezujua za sve. Sokrat Glavna svedoenja o Sokratu nalazimo kod Ksenofonta, Platona i Aristotela. Ksenofont je u Sokratovom ivotu i karakteru istakao trezvenu, praktinu, popularnu crtu; ali dok on nastoji da d istorijsku i pravu sliku Sokrata, Platon u velikoj meri idealizuje svog uitelja, opisuje dubinu njegovog duhovnog ivota i snano delovanje na mlade ljude, pa kad se ita njegov rani spis Odbrana Sokratova i nije uvek najjasnije da, ako je sve bilo odista tako, kako to on opisuje, zato je Sokrat uopte i bio osuen; kad je re o kasnijim njegovim dijalozima tu Platon u usta Sokrata stavlja svoja uenja sa kojima istorijski Sokrat nema mnogo zajednikog. Zato je od odluujueg znaaja ocena Aristotela koji o Sokratu pie sa dovoljne istorijske distance da je mogue jasno spoznati sve to je bitno u uenju ovog filozofa. Sokrat (469-399), sin Sofroniska, prvi je filozof roen u Atini; u mladosti je uio vajarski zanat kod svoga oca ali je primio i sva druga znanja njegovog vremena; poznanstvo sa sofistima uvrstilo je Sokratovo uverenje o njihovoj tetnosti te se osetio pozvanim na samopreispitivanje i trajnu delatnost nad moralnim usavravanjem kako sebe tako i svojih sugraana; njegova istraivanja temeljila su se na dubokom religioznom oseanju i visokoj moralnosti to behu u osnovi celokupne njegove delatnosti na poetku peloponeskih ratova. Sokrat nije pripadao nijednoj koli i sam nije teio osnivanju bilo kakve kole; ali, koristio se javnim karakterom atinskog ivota koji mu je omoguavao da doe u priliku da sa svakim komunicira. Privlaio je panju drugih svojom runoom, britkim humorom i nepobedivom otroumnou; njegovo ophoenje i njegova srdanost, kao i velikodunost, oarali su sve vodee linosti Atine a posebno omladinu. Zapostavljajui

www.uzelac.eu

57

Milan Uzelac

Istorija filozofije

domae obaveze predavao se viim zadacima i oko njega se uskoro obrazovao krug potovalaca; u politici nije posebno uestvovao, ali je ispunjavao sve graanske dunosti. Kada je imao sedamdeset godina okrivljen je da uvodi nova boanstva i da kvari omladinu. Prvobitno, optuba je bila posledica niskih strasti njegovih tuilaca, ali tokom suenja na njega se, budui da je bio aristokratskih ubeenja a i da se druio sa sofistima (bez obzira to se s njima sporio), sruila krivica od strane reakcionarnih demokrata da je odgovoran za opadanje moralnosti u narodu. Suenje se po njega ne bi zavrilo pogubno da svojom gordou nije razdraio sudije koje su ga u drugom glasanju osudile na smrt i on je ispio otrov maja 399. pre n.e. Iako nikog nije oznaavao kao svog uitelja, Sokrat je bio upoznat s mnogim uenjima, pre svega Heraklita i Anaksagore. Iako nam je, sem opisa ivota Sokrata od Ksenofonta u njegovom spisu Uspomene na Sokrata, sauvana samo Platonova Odbrana Sokratova, iz injenice da je u vreme neposredno nakon smrti Sokrata bilo napisano vie odbrana ali i vie optubi Sokrata, bie da nije na sudu sve bilo ba tako kao to se navodi kod Platona. Sokrat je najverovatnije bio rtva nezadovoljstva kivne atinske demokratije koja je nakon poraza Atine u peloponeskom ratu (431404) morala u nekome nai krivca za sve nedae, a Sokrat kao jedan od najvienijih Atinjana koji je sve vreme raspravljao upravo o moralu a druio se s aristokratama i sofistima za to se naao najpogodniji. Tome je verovatno i nehotino doprineo i Aristofan koji je u komediji Oblaci (423. pre n.e.) Sokrata prikazao kao pobornika upravo onih sofistikih ideja protiv kojih se ovaj borio. U vreme kad teorija saznanja sofista vodi u relativizam individualnih mnenja, Sokrat je teio trajnom sveoptem znanju; on linom mnenju (dxai) suprotstavlja znanje (epistme), i to ne znanje koje bi se moglo pomou nauke predati drugima, ve znanje kao ideal kojem se trajno mora teiti zajednikom delatnou. Ta delatnost nije bila usmerena na saoptavanje znanja drugima, ve na zajedniko traenje istine; u njenoj osnovi lealo je ubeenje da postoji neko merilo koje nadilazi individualne razlike. To je za posledicu imalo da se Sokratova delatnost odvijala u formi dijaloga gde se posredstvom uzajamne kritike i razmene misli

www.uzelac.eu

58

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dolazi do onog to su svi obavezni da prihvate. U vreme kad su sofisti izuavali psiholoki mehanizam koji stvara lina mnenja, Sokrat ukazuje na zakon uma koji odreuje istinu te svoje savremenike stalno nagoni da mu pomau u traenju istine. U tome treba videti njegovo isticanje sopstvenog neznanja ime se on istovremeno i distancira od ideala mudrosti (sopha). On takvo samosaznanje ne trai i od drugih zato to nita ne kvari istinsko znanje kao prividno znanje koje se kod ljudi raa kao posledica sofistikog poluobrazovanja. Zato on u svojim razgovorima snagom neumoljive logike razara ona mnenja koja u poetku nalazi kod sabesednika; u tom vladanju dijalektikom se i krije ona uvena Sokratova ironija. Uklonivi tu poetnu prepreku Sokrat nastoji da u daljem razgovoru iz sveg to je reeno izdvoji neko zajedniko stanovite. U tome bi se sastojalo zapravo sokratovsko istraivanje. Cilj njegove naune aktivnosti bio je pojam suprotstavljen pojedinanim predstavama do kojih se dolo individualnim opaanjem; odreujui znaenje pojedinim reima, Sokrat se nalazio na istom tlu na kome i sofisti, ali je bio voen drugom nadom: smatrao je da e na taj nain pomou opteg pojma dospeti i do same sutine predmeta i zakona koji vlada svim pojedinim sluajevima i tako, na mesto metode nagaanja Sokrat postavlja metodu sistematskog istraivanja. Oblast u kojoj je Sokrat koristio svoju induktivnu metodu odreivanja pojmova, kao i kod sofista, bee pitanje ljudskog ivota a opteobavezujua istina koju je trebalo nai u dijalogu nalazila se u jasnosti moralne svesti dok se krajnji cilj nauke video u moralnom samousavravanju. To je razlog tome to su ve i stari autori isticali kako se kod Sokrata filozofija ograniava na etiku problematiku, na pitanje oveka i to je razlog to s njim poinje jedno novo poglavlje u istoriji filozofije - antropoloki period. Ta etika usmerenost Sokratova sledi osnovnu psiholoku tezu koja jasno izraava racionalistiki karakter celikupne epohe prosveenosti a to je teza o identitetu vrline i znanja. Usled uslonjavanja kulturnih odnosa i mnotva razliitih obiaja u raznim krajevima helenskog sveta osetila se potreba da se racionalnim prosuivanjem naini pravi izbor a u tome su najvie uspeha imali oni koji su bili pritom i najobaveteniji. To je uticalo

www.uzelac.eu

59

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na Sokrata da utvrdi kako se istinska vrlina sastoji u znanju i da istinsko znanje ve samo po sebi vodi ispravnom postupanju. Na taj nain znanje o dobru postalo je vrlina a promiljanje - princip ivota. Filozofija se sastoji u promiljanju dobra koje bi bilo opteobavezujue. Saznanje je isto to i ovladavanje moralnou, a saoptavanje znanja izraz posebnog odnosa meu ljudima koji je Sokrat video kao ljubav (ros). Tako su bili spojeni deterministiko i intelektualistiko posmatranje na voljnu delatnost; moralna svojstva nala su se u zavisnosti od intelektualne razvijenosti, a odluke u zavisnosti od jasnosti i zrelosti intelekta. Ako je Sokrat tvrdio da su svi negativni postupci posledica neznanja i nepromiljenosti, tada je bilo potpuno u duhu prosveenosti proglaavanje znanja etikim idealom. Sve ostale vrline deo su naunog znanja (epistme) i mogu se dosegnuti izuavanjem nauke. Tako se sa Sokratom zavrava proces koji je zapoeo sa sedmoricom mudraca a koji se nalazio u opasnosti da se pod udarem individualne kritike razore sve norme; sada se, zahvaljujui metodskom miljenju iznova poelo teiti neem to je bilo opteobavezujue. Sokrat nije sistematski izloio znanje iz kog bi se sastojala vrlina. Polazei uvek od date situacije bio je prinuen da pitanje: ta je dobro? - zameni pitanjem: ta je dobro u odreenim uslovima za odreenog oveka? Odgovor bi uvek bio: dobro je ono to je saglasno s naim ciljevima, ono to zadovoljava ovekove tenje i to ini njegovu sreu. Ako kod Ksenofonta etiki pogledi Sokrata prelaze u teoriju koristi, kod Platona, koji je daleko suptilniji, korisno se identifikuje s lepim i dobrim i odnosi se na duevno zdravlje, na brigu o stvarnom dobru due. U oba sluaja, vrlina koja se sastoji u znanju, identifikuje se s blaenstvom i osnovna pozicija Sokrata ostaje eudaimonistika, a to nije mogla da prevlada sva antika filozofija. Nepoverenje u metafizike i fizike teorije Sokrat je kompenzovao dubokim verovanjem u vladavinu boanskog bia nad prirodom i ovekom dok se racionalistika jednostranost njegove etike dopunjavala njegovim poverenjem u unutranji glas (daimnion) koji je video kao boanski. Suprotstavljajui ideal uma tada vladajuem relativizmu Sokrat tei moralnom preobraaju ivota uz pomo nauke i ta je tendencija kasnije dala znaajne rezultate; meutim, princip

www.uzelac.eu

60

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razmiljanja o unutranjem svetu i oduevljenje s kojim je Sokrat odbacivao drai realnog sveta bili su novi i strani grkom duhu i to je moda i osnovni razlog to je njegovo uenje kod njegovih nastavljaa dobilo tako razliite oblike. Ve injenica da su nakon njegove smrti nastale etiri razliite filozofske kole vie no jasno govori da njegovo uenje nije bilo jednoznano i da se moglo na vie naina interpretirati. Isto tako injenica je da su Sokratovi uenici vie imali sofistikog no sokratovskog duha (koji se jo oseao kod Euklida, Antistena i Aristipa), da takozvane "sokratovske kole" pre treba videti kao posledicu razgranavanja sofistike no kao nastojanje da se dalje ide putem na koji je ukazivao Sokrat. Postojale su etiri kole: megarska, elidsko-eritrejska, kinika i kirenska. Sokratovske kole a. Megarska kola. Osniva Megarske kole bio je Euklid iz Megare koji je smatrao da se elejskom pojmu bia moe pridati sadraj ako se bie identifikuje sa sokratovskim pojmom dobra; u svakom sluaju, pokazalo se da nije uspeo da prevlada apstraktnu prazninu parmenidovskog principa. Odredio je dobro kao jedino postojee, veno, jednako sebi, premda ga ljudi razliito nazivaju; razliite vrline tumaio je jednom jedinom vrlinom koja samo menja nazive a ta vrlina je znanje koje je identino s biem (kao kod elejaca); odbacivao je bie svega osim dobra. Sve to nije pomoglo ni razvoju etike ni razvoju teorije saznanja ve samo svedoi o produenju besplodne dijalektike sofistike koja zadrava elejski smer. U oblasti etike megarani nisu uradili skoro nita; jedino Stilponu (380-300), koji je na kraju postao voa kole, pripisivana je etika teorija; on je spojio megarsku dijalektiku i etiku kinika i time je uticao na osnivaa stoike kole - Zenona. U metafizici megarani su se ograniili na utvrivanju jedinstva sveg postojeeg i svojim dokazima sledili su argumentaciju elejaca. Ono to je istinski doprinos megarske kole sastoji se u razvijanju sofistikog umea - eristik. Njihovo apstraktno uenje o jedinstvu postojeeg imalo je za posledicu skeptiki pogled na sva pojedinana saznanja a isto tako i negativni odnos spram uiteljs-

www.uzelac.eu

61

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ke delatnosti. Za Euklida kau da je u opovrgavanju protivnikih stavova koristio poseban postupak: nije napadao pretpostavke nego je dokazivao apsurdnost zakljuaka (deductio ad absurdum). Ovde treba jo jednom pomenuti Stilpona (koji je smatrao da na osnovu principa identiteta nijednom subjektu ne treba pripisati predikat koji je od njega razliit), kao i Eubulida i Aleksina koji su bili veoma popularno tzv. "zaarano zakljuivanju" u kome sve mislivo i uzajamno iskljuujui odgovori na pitanja moraju u sebi sadrati protivrenost (najpoznatiji su sofizmi: laljivac, rogati, gomila...). b. Elidsko-eritrejska kola. Jo manji znaaj od Megarske kole imala je Elidsko-eritrejska kola koju je osnovao Sokratov uenik Fedon iz Elide u svom rodnom gradu a koju su potom Menedem i Asklepijad preselili u Eritreju gde je kola kratko trajala i ugasila se ve poetkom treeg stolea pre n.e. Ova se kola, u svojoj biti eklektika (oslanjajui se na pojedina Sokratova uenja), razvijala slino megarskoj. Mada od Fedona nita nije sauvano (pa je ve Panetije sve spise njemu pripisivane smatrao neautentinim), ini se da je u onom bitnom Fedon bio saglasan sa Euklidom, a Menedem, koji je proao Akademiju i kolu Stilpona, zajedno sa ovim poslednjim posvetio se etici kinika te su se tako obe kole, zajedno s Kinikom, slile u stoiku. Daleko vei znaaj imale su Kirenska i Kinika kola u kojima su pod neposrednim uticajem Sokrata i njegovog etikog uenja protivreja u moralnim i socijalnim pogledima Grka poprimila sasvim odreene forme. Obema kolama je svojstvena ravnodunost spram teorijske nauke i shvatanje filozofije kao ivotnog iskustva. Uenje i jedne i druge kole izrasta iz sofistikog vidokruga i tek se povremeno oslanja na Sokrata. Kada je re o odreenju oveka i odnosu individue spram drutva, ovde je re o smeru koji je suprotan onom uobiajenom koji sreemo u antikom svetu. Oba uenja su posledica kulturno-filozofskog pokreta sofistike i sadre u sebi razmiljanja drevnih Grka o vrednosti civilizacije za pojedinca. Ovaj opti pogled zbliio je ove dve orijentacije bez obzira koliko su im bili razliiti odgovori na postavljena pitanja.

www.uzelac.eu

62

Milan Uzelac

Istorija filozofije

c. Kinika kola. Kiniku kolu je osnovao Antisten iz Atine (440-368) (u poetku uenik Gorgije) koji je nakon smrti Sokrata otvorio kolu u Kinosargu u Atini. Ona je svoju veliku popularnost stekla zahvaljujui originalnoj linosti Diogena iz Sinope (404323) koji je zbog falsifikovanja novca morao da pobegne iz svog rodnog grada da bi u Atini praktikovao filozofiju Antistena. Treba jo pomenuti Krateta, savremenika Stilpona, koji je razdelio svu svoju imovinu kako bi se mogao posvetiti kinikom nainu ivota, zatim njegovu suprugu Hiparhiju, bogatu i uenu, koja je s njim negovala kiniki nain ivota i njenog brata Metrokla o kome svedoenja imaju iskljuivo anegdotski karakter. Kao to su megarani postojeem pripisivali iskljuivo dobro, tako je za kinike jedinstveni sadraj i cilj ivota bila vrlina i s elejskom iskljuivou su odbacivali sve druge ciljeve. Ako su i smatrali da se vrlina sastoji u znanju, oni su najvei znaaj pridavali praktinoj strani - dobrim postupcima i sistematskom sprovoenju moralnih pravila u ivot; naunim zahtevima pripisivali su znaaj samo u onoj meri u kojoj su sluili ostvarenju etikih ciljeva. To je, uostalom, bila posledica i toga to je s obzirom na gnoseologiju Kinika kola stajala na tlu sofistikog skepticizma. Objanjavajui bit stvari pomou odreenja, Antisten je sledio Sokrata, ali se kasnije, razvijajui svoje stavove, pribliavao Gorgijinoj tvrdnji da je nemogue pripisivati nekom subjektu predikate razliite od njega te da su mogui samo stavovi identiteta. Odredljivo moe biti samo ono to je sloeno, dok se sve prosto (pojedinano) moe odrediti samo pomou njegovog naziva kojim se ne moe dosegnuti sutina stvari. Tako je kinika teorija saznanja zavrila u skepticizmu pa je Antisten zastupao sofistiko shvatanje o nemogunosti protivrenosti. Ovo sofistiko ograniavanje saznanja granicama jednostavnih naziva, kao nominalizam, dobilo je polemiku dimenziju istupanjem protiv teorije ideja. Za Antistena i Diogena postojali su samo pojedinani predmeti, dok su rodni pojmovi bili rei bez sadraja. Smatrajui da se logiki ne moe odrediti sutina predmeta ve samo ulno, za stvarno su priznavali samo ono to se moe dosegnuti rukama.

www.uzelac.eu

63

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ovo je uticalo na njihovo uenje o vrlini: vrlina je dovoljna da bi se zadovoljio nagon za blaenstvom; vrlina nije samo najvie ve i jedino dobro, jedino sredstvo za dostizanje sree. Osim ovog duhovnog dobra koje nije podlono spoljnim uticajima, kinici su odbacivali i prezirali sve ostale vrednosti koje su cenili drugi ljudi. Jedino vrlina ima vrednost i jedino porok treba izbegavati - sve ostalo je beznaajno, indiferentno. To je razlog to su kinici prezirali bogatstvo, rasko, slavu, ast, ulnu nasladu i patnju; sledei ovu misao do kraja, oni su prezirali i svaku radost, stid i obiaje, porodicu i otadbinu. To je razlog to nam je sauvano mnogo anegdota (posebno o Diogenu), a malo ozbiljnih razmiljanja. Osnovna misao kinika bila bi u tome da pojedinac zavisi jedino od sebe i da mudrac, ovladavi vrlinom koja se sastoji u samodovoljnosti, stoji nasuprot ogromne mase glupaka. Da bi to manje zavisio od spoljnih dobara, mudrac do krajnosti ograniava svoje potrebe: to manje elja to vie sree. Isto tako slobodnim osea sebe mudrac i spram drutva: moe da sagleda drutvene predrasude i zato ga ne obavezuju ni obiaji, ni moral, ni zakoni. Mudracu koji poseduje vrlinu civilizacija nije potrebna i on je se odrie. Sofistiko suprotstavljanje prirode i zakona (phsis - nmos) pretvara se u princip: sve to je stvorio ovek smatra se neprirodnim i izlinim te kinici propovedaju povratak prirodnom stanju koje oslobaa od opasnosti to ih donosi kultura kao i njena dobra. Ako se danas neki teoretiari4 okreu kinikoj filozofiji, to je delom zasluga i cinizma koji se nalazi u temelju savremene politike. Re je o sasvim odreenoj filozofiji ivota koja je sm ivot smatrala neim daleko vanijim od pisanja knjiga. Da li je Diogen iz Sinope napisao Politiku i sedam parodija na tragedije, to je manje vano od anegdota5 koje govore o njemu. Svojim postupcima
4 5

Sloterdijk, P.: Kritik der zynischen Vernunft, Suhrkamp, Frankfurt/M., 1983. Anegdote o Diogenu daju ne samo klju za razumevanje egzistencijalizma, feminizma (kao neokinizma), kao i savremene politike, ve i vremena u kome danas ivimo budui da kinika tradicija od Diogena do nas nije prekinuta iako se manifestovala na najrazliitije naine (srednjovekovni karnevali, univerziteti, dendizam u svemu tome prebiva znatna koliina kinizma). Treba razlikovati kinizam i cinizam; izraz cinizam rezervisan je za vlast bogatih i vladajue kulture, koja je odgovor na kiniku provokaciju. U tom smislu fenomen kinizma razlikuje se od svoje polazine take i javlja se tokom itave istorije u kriznim situacijama kad se sudaraju razliite vrste svesti. Kinizmom i cinizmom se oznaavaju dve razliite polemike svesti: "donja" i "gornja", sukob

www.uzelac.eu

64

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je zgraavao svoje sugraane; nazivali su ga psom, to je on s ponosom prihvatao, ali Aleksandar je rekao "da nije Aleksandar voleo bi da je Diogen", a najlepa hetera antikog sveta Mnesareta, zbog bledoe koe prozvana Frina, inila mu je ono to drugima, normalnim graanima, nije ni za pare. Diogen ivi na kraju helenske epohe; on svet vie ne shvata tragino i nije melanholian; njegovo oruje je smeh; on prezire sve ono to njegovi savremenici vide kao izraz visokih vrednosti; borei se protiv svakog drutvenog konformizma, odbacuje stid. U svetu gde sluajnost obesmiljava svako planiranje i gde stari poredak postaje tesan a politika jedina prava opasnost, Diogen sebe odreuje kao graanina sveta jer je otadbina uveliko izgubljena. Na njegovom tragu bie nekoliko stolea kasnije neuspeli skulptor, retor, potom satiriki pisac eseja na moralne teme, savremenik velikog rimskog istoriara i cara Marka Aurelija Lukijan iz Samosate (120-180). d. Kirenska kola. Potpunu suprotnost sumornoj vrlini kinika je kirenska filozofoja puna ivotne radosti. Njen voa je Aristip iz Kirene (435-360) koga je u mladosti u Atinu privukla Sokratova slava. Pred kraj ivota u svom rodnom gradu je osnovao kolu; njegovo uenje oslanja se na Protagoru, kao to se Antistenovo oslanja na Gorgiju. Aristip je razvio relativizam Protagorine teorije opaanja u jednu izuzetnu teoriju oseanja. ulno opaanje svedoi samo o naim sopstvenim stanjima /t pthe/ a ne o predmetima koji ta oseanja izazivaju i koji su nedostupni saznanju. Nae znanje tie se samo promena u naem sopstvenom biu i samo to je i vano za nas. Oseanja, kojima saznajemo sopstvena stanja uvek su istinita. Zato su se kirenjani skeptiki odnosili prema prirodnjakim istraivanjima. Sledei Protagorin individualizam kirenjani tvrde da svako moe znati samo sopstvena oseanja. Osnovno pitanje kirenjana (kao i mladih kinika) bilo je pitanje u emu se sastoji blaenstvo. Zato oni, istraujui duevna stanja, istrauju samo oseanje zadovoljstva i nezadovoljstva. Kao to je Protagora teoretske sadraje opaanja objanjavao razliitim kretanjima, tako su i kirenjani nastojali da oseanja objasne iz
suprotstavljene narodne i visoke kulture.

www.uzelac.eu

65

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razliitih kretanja u kojima se nalazi onaj koji ta oseanja ima: laganom kretanju odgovara zadovoljstvo, a brzom nezadovoljstvo; spokojstvo se postie odsustvom zadovljstva i nezadovoljstva. Na osnovu ove tri mogunosti postoje: prijatna, neprijatna i srednja stanja. Kako uvek treba teiti zadovoljstvu, to znai da je zadovoljstvo (hedone) jedini cilj (tlos) svih naih elja blaenstvo, najvie dobro. Ono to donosi zadovoljstvo to je dobro, ono to stvara nezadovoljstvo to je loe; sve je ostalo - indiferentno. Hedonizam je odgovor na pitanje o sadraju pojma dobra; na to pitanje Sokrat principijelno nije odgovorio; Aristip vrlinu identifikuje sa sposobnou uivanja i vrednost nauke bila bi u tome da ona priprema oveka za istinska zadovoljstva. Istinsko uivanje postie se samo posredstvom phrnesis; za to je neophodan razum koji oslobaa od predrasuda i ui kako da se koristimo dobrima ivota na najrazumniji nain. Na taj nain mudrac dolazi do uverenosti u sebe samog koja mu ne dozvoljava da se zadovolji nezadrivim tokom spoljanjeg sveta; to znai da i u uivanju mudrac mora biti svoj gospodar i gospodar onog to ga okruuje. I Kirenjani i Kinici nastojali su da oveka oslobode od toka svakodnevice: prvi su zahtevali vladanje nad uivanjem a drugi sposobnost samoodricanja; Aristip je prvo smatrao teim no drugo. Naspram kinika koji se udaljavaju od sveta, kirenjani slikaju ideal mudraca kao svetskog oveka koji uiva u ivotu, ceni telesna zadovoljstva, duhovne radosti, bogatstvo, ugled i promiljeno koristi predmete i ljude, a da pri tom u svom uivanju nikad ne eli nemogue, dok u manje srenim trenucima ume da sauva mir, spokojstvo i vedrinu duha. Izdvajanje individuuma iz ivota karakteristino je ne samo za kinike ve i za Kirenjane; to se posebno manifestuje u njihovoj ravnodunosti spram ivota u dravi. Aristip je voleo lutalaki ivot sofiste koji ga je oslobaao uea u dravnim poslovima. Teodor je svojom otadbinom nazivao svekoliki svet, a patriotsko samoportvovanje glupou nad koju se mudrac mora uzdii; svi ovi stavovi u saglasju su s kinikim i izraz su dekadencije grkoga duha. Epoha grke prosveenosti potkopala je naivno uverenje u mogunost ovekovog saznanja i tako zaustavila razvoj istraivanja prirode. Nauci je pretila opasnost da izgubi svoj ugled

www.uzelac.eu

66

Milan Uzelac

Istorija filozofije

i upravo zadobijenu samostalnost u pripremi za praktini ivot. S druge strane, krug naunih radova sve se vie irio pa su od preovlaujueg znaaja bila psiholoka istraivanja; fizici su se pridruile logika i etika. Osnovni pojmovi psihikog ivota nali su se u istoj ravni s pojmovima fizikog postojanja. Dolo se do saznanja o znaaju subjekta u formiranju ovekovog pogleda na svet; istraivanje pojmova otkrilo je sutinu naunih zahteva koja je formulisana kao zakon podvoenja pojedinanog pod opte. Dolo se do svesti o tome da nauka ne moe pruiti zadovoljstvo ako oveka ne naui tome da razume odreenje njegovog ivota u odnosu na spoljni svet. U poetku se razvoj subjektivnog momenta odvijao samostalno kao suprotnost objektivnom; potom, ova dva monenta poinju da proimaju jedan drugi i principi formulisani u ovim dvema orijentacijama streme svojoj sintezi. To je vreme kad grka nauka dolazi do svojih najdubljih uvida, vreme izmeu Peloponeskih ratova (431-404) i vladavine Filipa Makedonskog, vreme kada je grki ivot bio blizu svog raspada, vreme kad nastaju tri velika sistema oliena u imenima Demokrita, Platona i Aristotela. Demokrit Na najveeg prirodnjaka antikog doba Demokrita iz Abdere (460-353) uticala je Leukipova kola, verovatno u vreme kad je toj koli pripadao i Protagora koji je bio dvadesetak godina stariji od Demokrita. Osetivi sklonost za prirodnjaka istraivanja Demokrit je otiao na dugogodinji put: pet godina je bio u Egiptu (gde ui geometriju), upoznao je vei deo tadanje Azije, bio je kod Haldejaca u Persiji, zatim na Crvenom moru, kod gimnosofista (indijski uitelji mudrosti koji su iveli asketskim ivotom i pripadali svetenikoj kasti bramana) u Indiji, potom u Etiopiji. U Abderu se verovatno nije vratio pre 420. godine pre n. e. Demokrit je sav svoj ivot posvetio istraivanju, ali nije postao ni poznat ni slavan; Sokrat ga u Atini nije zapazio, a Platon ga nigde ne pominje, najverovatnije stoga to su se u vreme sofista i Sokrata Atinjani krajnje ravnoduno odnosili prema prirodnjakim

www.uzelac.eu

67

Milan Uzelac

Istorija filozofije

istraivanjima. Demokrit je poznavao Leukipa i Protagoru, bilo mu je poznato i uenje elejaca kao i sva uenja ostalih istraivaa prirode a to se vidi po njegovom filozofskom sistemu. Uenje pitagorejaca o brojevima bilo mu je strano a eventualno druenje s njima ticalo se najverovatnije samo matematike; pred kraj ivota druio se najvie s lekarom i prirodnjakom Hipokratom. U svakom sluaju, moe se rei da je Demokrit bio dobro upoznat s ranijim filozofijama prirode, premda su za izgradnju atomistikog sistema jo od vee vanosti bila njegova sopstvena prirodnjaka istraivanja, kao i teorija opaanja koju je naao kod Protagore. Ostali sofisti teko da su imali vei uticaj na Demokrita - bili su suvie daleko od njegovih metafizikih i prirodnjakih interesovanja ali okolnosti u kojima je izgraivao svoju antropologiju ukazuju da je bio zahvaen i duhom svog vremena: premda je u vreme dominacije subjektivnog smera u nauci Demokrit bio vatreni pobornik kosmoloke metafizike a uvodei u nju nove elemente i njenim poslednjim predstavnikom; to je osnovni razlog to njegov veliki savremenik Sokrat nije na njega ostavio nikakav uticaj. Demokrit je pisao mnogo i premda nam njegovi spisi najveim delom nisu sauvani, iz njihovog popisa moemo zakljuiti da su oni kasnije podeljeni na one iz oblasti matematike i medicine, metafizike i fizike, fiziologije i psihologije, teorije saznanja i etike, estetike i tehnike. Njegovi radovi bili su u stara vremena hvaljeni ne samo zbog bogatstva sadraja, ve i zbog savrenstva forme i jasnosti izraavanja; poredili su ga sa Platonom i drugim velikim autorima. Za razliku od Platona, iji su nam dijalozi sauvani u svom punom sjaju, Demokritovi radovi su izgubljeni izmeu III i V stolea n. e. i stoga nismo u mogunosti da imamo ni priblian uvid u njegovo delo. Metafiziki temelji Demokritovog atomistikog uenja nalaze se kod Leukipa: postoji prazan prostor u kome se kreu bezbrojni kvalitativno istorodni, ali po obliku i veliini razliiti atomi ijim spajanjem i razdvajanjem se objanjava svako postojanje. Kretanje se pretpostavljalo samo po sebi ali promena svojstava percipiranih stvari i njihova promena Leukipu je bila neshvatljiva kao i elejcima. Te probleme Demokrit je nastojao da rei pomou

www.uzelac.eu

68

Milan Uzelac

Istorija filozofije

protagorovske teorije opaanja. ulno opaena svojstva stvari rezultat su kretanja; ona ne pripadaju stvarima ve su naini predstavljanja odreenog bia koje te stvari opaa, te svojstva ne pripadaju realno biti stvari. Nasuprot apsolutnom biu, nasuprot atomima i prostoru, svojstva poseduju samo relativno postojanje. To relativno postojanje naina opaanja treba da bude izvedeno iz apsolutnog; drugim reima: svet Heraklita treba izvesti iz sveta elejaca. Sve relativne prolazne pojave ve je priznavao i Protagora kao subjektivne; objektivni je za Demokrita bio telesni svet i prostor, a kada je hteo da subjektivne pojave izvede iz kretanja atoma, tada se atomistika pretvarala u materijalizam. To pokazuje da Demokrit nije izmenio kosmoloke osnove atomizma, ali briljiva razrada antropologije koju ne moemo pripisati Leukipu, Demokritovo je delo. Ujedinjujui princip atomizma koji je razvio Demokrit, bio je u primeni pojma mehanike nunosti na prirodu i on ga naziva nunou (annke), ili u duhu Heraklita - sudbinom (heimarmne). Sve to se stvarno zbiva objanjava se mehanikom atoma: prvobitno, oni se meusobno sudaraju, trpe pritisak i udarce to za posledicu ima njihovo spajanje i razdvajanje to se manifestuje kao nastajanje i nestajanje svih stvari. Tako se objanjava sve to postoji: nema nieg to bi postojalo a da nije posledica mehanikog delovanja i time se odbacuje svako teleoloko tumaenje a to za posledicu ima tvrenje da organizacija organizama nije svrhovita. Atomi se meusobno razlikuju oblikom (schma, ida) i njih je beskonano mnogo; razliiti oblici su posledica razliite veliine, ali u svakom sluaju, atomi su toliko mali da su ulno nevidljivi. Oni se odlikuju kretanjem i u praznom prostoru se kreu bez ikakvog reda, ali, tamo gde se skupljaju i gomilaju pod njihovim uticajem nastaje vrtlog, u kome se meusobno sudaraju, i kruei u svim moguim pravcima, odvajaju se tako to se slini pribliuju slinima: tei i manje pokretni skupljaju se u sredini a laki i pokretljiviji udaljuju se ka periferiji; za stvaranje pojedinih predmeta neophodni su jo red i poloaj atoma. Svojstva stvari odreena su njenim prostornim oblikom, teinom i vrstinom. To su prvobitna primarna svojstva (kako bi rekao D. Lok) i ona se nalaze u stvarima po sebi. Sva ostala svojstva su prisutna u stvari

www.uzelac.eu

69

Milan Uzelac

Istorija filozofije

u onoj meri u kojoj ona deluje na bia koja je opaaju. Ta druga, sekundarna svojstva ne pripadaju biti stvari i u njih Demokrit ubraja boju, ukus, temperaturu a njihovu subjektivnost je dokazivao time to jedan isti predmet moe razliite utiske da proizvodi kod razliitih lica. Uenjem o subjektivnim ulnim svojstvima Demokrit je pod uticajem Protagore ali se od ovog razlikuje time to smatra da je uprkos relativnosti ulnih opaaja mogue saznanje apsolutne stvarnosti; stvarnost (i time je on blizak pitagorejcima) ine prostor i geometrijske telesne forme. Glavni elemenat kod Demokrita je vatra. Vatra je najsavrenija jer je najpokretnija i sastoji se iz najsitnijih atoma koji su glatki i okrugli; vatra je princip kretanja organizama i materija due jer je kretanje atoma vatre psihika delatnost. To omoguuje Demokritu da izgradi materijalistiku psihologiju koja se potom pokazuje kao temelj teorije saznanja i etike. Ovo Demokritovo uenje o vatri ima poreklo kod Heraklita, ali u to vreme vatra ima ono znaenje koje je Anaksagora pripisivao nos-u (umu). Kako je vatra najpokretniji elemenat koji svoje kretanje prenosi na tee elemente, jasno je da su, po shvatanju Demokrita, dua i razum rasprostrti po itavoj vasioni, da su boanski, kako ih on jo naziva, ali da nisu jo i dua sveta (to nalazimo tek kod stoika). U fiziolokom smislu Demokrit je smatrao da su atomi due rasprostrti po itavom telu (on je ak izmeu svaka dva atoma druge vrste stavljao po jedan atom vatre), da raznim delovima tela odgovaraju po veliini i kretanju razliiti atomi due pri emu razne psihike funkcije imaju u telu i razna sedita: centar miljenja je mozak, snanih duevnih kretanja - srce, a opaanja i percepcije pojedinih organa - jetra. Atomi vatre se u telu odravaju disanjem te prestankom disanja dolazi do unitenja psihikog ivota. Tako se smru rasejava i duhovna individualnost oveka. Za Demokritovu psihologiju je karakteristino da se sav duevni ivot sa svim njegovim kvalitativnim sadrajem svodi na kvalitativne razlike u kretanju atoma. Realnost duevnog ivota svodi se na kretanje atoma pa se kao zadatak javlja ukazivanje na razliite naine kretanja atoma koji ine istinsku bit razliitih psihikih funkcija. Kako je delovanje stvari u asu opaanja

www.uzelac.eu

70

Milan Uzelac

Istorija filozofije

mogue samo doticanjem, opaanje moe biti objanjeno samo kao dodirivanje, kao prodiranje malih atomskih estica koje dolaze s povrine tela u nae ulne organe gde izazivaju treperenje atoma vatre ije kretanje i jeste oseanje. Demokrit ovu teoriju razvija na primeru vida i sluha i kad je re o vienju slika koje se odvajaju od tela i kroz prostor dolaze do onog koji telo posmatra, on te slike naziva telesnim predstavama (eidola). Kada je re o vrednosti saznanja, Demokrit se opet pribliava Protagori time to tvrdi da stanje kretanja izazvano u nekom organu od strane nekog predmeta ne zavisi samo od njegovog delovanja, ve i od samostalnih pokreta atoma vatre u onom ko osea i u tome bi bila i subjektivna komponenta ulnog opaanja, to bi znailo da je nemogue da se dospe do istinskog saznanja. Zato je i mogue doi samo do kvalitativnih odreenja tih opaaja, kao to su boja, ukus ili temperatura, ali ne i o predstavi samih atoma i o njihovom spoju i praznom prostoru. Zato Demokrit kae kako nam se neto "po mnjenju ini slatko i po mnjenju gorko, po mnjenju toplo i po mnjenju hladno, po mnjenju obojeno, a u stvarnosti atomi i praznina" (Sext. Emp., VII 135). ulno iskustvo je lieno objektivne istine i prua samo tamni pogled na stvarnost: istinsko saznanje, opaanje atoma u praznom prostoru nedostupno je naim ulnim organima i zato se istini moemo pribliiti samo miljenjem; stoga se istinsko saznanje tie prostora i u njemu moguih matematikih odnosa. Ali, kako miljenje koje saznaje istinu svih stvari nije nita drugo do kretanje atoma, ono je identino oseanju; miljenje, kao i sve kretanje mora imati neki mehaniki razlog, pa Demokrit zakljuuje da miljenje (nesis) kao i oseanje (asthesis) pretpostavlja prodiranje u telo telesnih predstava (edola) iz spoljanjeg sveta. Demokritova etika kao i psihologija temelji se u njegovoj teoriji saznanja; oseanja i elje su rezultat kretanja atoma vatre. Blaenstvo (eudaimoni) je cilj (tlos) ovekovog ivota i da bi se ono postiglo neophodno je da se pravi razlika izmeu mnjenja i istine. ulna zadovoljstva obmanjuju a istinite su samo duhovne radosti i to pre svega stoga to nagla, estoka kretanja (u stanju

www.uzelac.eu

71

Milan Uzelac

Istorija filozofije

uzbuenosti) naruavaju ravnodunost due (tj. atoma vatre), pa neno kretanje misli vodi istinskom zadovoljstvu. ulna zadovoljstva su za Demokrita bila relativna, ona imaju pojavnu vrednost i ne pripadaju prirodi, te nemaju apsolutnu vrednost, ve kao i opaanje, razliita su kod raznih individua i zavise od njihovog privremenog stanja. Zato je svako zadovoljstvo uslovljeno prekidanjem nezadovoljstva i zato je istinsko blaenstvo u spokojstvu due, njeno dobro raspoloenje. Na taj nain Demokritova etika dosee visine Sokratove etike: i Demokrit dostojanstvo oveka dovodi u najtenju vezu s intelektualnim usavravanjem i osnovu loeg vidi u nerazvijenosti intelekta; zato se srea ne trai u spoljanjim dobrima ve u saznanju, u harmoninom nainu ivota, a to je mogue samo u umerenosti i samoograniavanju, i zato, po Demokritovom shvatanju, moralno dostojanstvo oveka nije odreeno samo postupcima ve i namerama, a istinsko blaenstvo jeste u spokojstvu oveka u samom sebi u odricanju od ulnih elja i u uivanju u duhovnom ivotu, jer, kako Demokrit kae: "Svet je pozornica, a ivot dolazak na nju: doe, vidi, ode" (Diels, B 115). Kada je Demokrit zavravao svoj metafiziki i prirodnjaki sistem i do kraja izveo svoju materijalistiku psihologiju, grka filozofija se uveliko kretala drugim putem i svoj puni izraz imala u Platonovom etikom i politikom uenju. Tako su isti elementi koji su uticali na formiranje Demokritove filozofije, pod uticajem Sokrata i njegove dijalektike, dobili sasvim drugu interpretaciju; i ovde je re o odluujuem uticaju Heraklita, Parmenida, Pitagore, Anaksagore, Filolaja i Protagore, ali tu se u sredite ispitivanja stavlja saznanje do kojeg se dolazi uz pomo pojmova. Platon i njegova Akademija Platon, sin Aristona i Periktione, poreklom iz bogate i slavne porodice (po ocu vodio je poreklo od Kodrida a po majci od Solona), rodio se 427. godine pre n. e. u Atini (ili na Egini); postoje svedoenja da se u ranoj mladosti bavio poezijom, slikarstvom, muzikom, kao i gimnastikom. Politike prilike tog vremena (Peloponeski rat, politika previranja u Atini) podsticale su u njemu

www.uzelac.eu

72

Milan Uzelac

Istorija filozofije

elju za politikom delatnou, istovremeno, imao je veliki interes i za umetnosti: bavio se raznim vrstama pesnitva (pisao je epske i dramske stihove). Sasvim je razumljivo to e obe ove tendencije duboko proimati svu njegovu filozofiju a to e se pokazati kako u njegovom filozofskom tumaenju drave, tako i u umetnikoj formi njegovih dijaloga. U prvo vreme i jedno i drugo bilo je manje vidno jer se nalo u senci Sokratove linosti iji je on bio najtalentovaniji uenik. Aristotel svedoi da se Platon u ranoj mladosti upoznao s filozofom Kratilom koji je Heraklitovo uenje doveo do krajnjih konsekvenci, ali je teko utvrditi u kom periodu ivota se upoznao s drugim filozofskim uenjima; iskljuujui atomiste na njega su, a to je vidno iz ranih spisa, uticali elejci (Hermogen), Protagora i sofisti, a kasnije Anaksagora i pitagorejci. Sledei porodinu tradiciju Platon je bio neprijateljski raspoloen prema demokratiji, ali se ne moe rei ni da je bio pristalica tadanje aristokratije te je to imalo za posledicu stalno izbegavanje da ue u politiki ivot. Ne moe se tano odrediti kada se upoznao sa Sokratom, ali ako je verovati Hermodoru, bie oko 407. godine pre n.e. Sasvim je izvesno da je posle Sokratove smrti s nekoliko njegovih uenika izbegao u Megaru kod Euklida a postoje i polulegendarna svedoenja da je potom otiao u Kirenu (gde se druio s Protagorinim uenikom, matematiarem Teodorom i gde je verovatno polemisao s Aristipom), zatim u Egipat, odakle se 395. vratio u Atinu. Tada poinje njegova delatnost, moda ne uiteljska ali u svakom sluaju spisateljska iji je predmet bila kritika raznih orijentacija unutar sofistike. Sasvim je izvesno da je 389. po prvi put putovao u Veliku Grku (junu Italiju) i na Siciliju (gde e ii jo u dva navrata) a s namerom da realizuje svoje politike ideje. To putovanje mu je omoguilo da se upozna s pitagorejskim uenjem ali i sa Dionisijem Starijim i posebno s Dionom, te je bio uvuen u dvorske spletke ime je na sebe navukao mrnju sirakukog tiranina a to se zavrilo Platonovom prodajom (kao roba) na trgu u Egini gde ga je prepoznao i otkupio kirenjanin Anikerid. Od novca za otkup koji je potom Anikerid odbio da primi, a s obrazloenjem da Platon treba da bude briga svih, Platon je sa uenicima kupio jedan vrt u Atini gde je osnovao svoju kolu 387. godine pre n. e. i gde je u popodnevnim satima itao svoje dijaloge

www.uzelac.eu

73

Milan Uzelac

Istorija filozofije

a pre podne, u zatvorenom krugu, za uenike drao predavanja. U poetku je Platon sledio sokratovski metod i njegov rad s uenicima se ograniavao na razgovore iji cij bee obrazovanje pojmova, dakle, traenje istine. Sa razvojem njegovih shvatanja njegovo pouavanje je sve vie bilo nalik predavanjima a to se moe pratiti i po dijalozima gde vremenom sve vie slabi uee sabesednika a raste samo izlaganje. Svoju uiteljsku delatnost prekidae samo dva puta (367; 361. godine), a oba u nadi da e na Siciliji ostvariti svoj politiki projekat; to e kao rezultat imati samo njegov pad u pitagorejsku mistiku ime e se stvarati sve vei jaz izmeu njega i njegovog najslavnijeg uenika Aristotela. Potovan od savremenika Platon je umro 347. pre n.e. i dugo bio slavljen u narednim vekovima. Najbolju predstavu o Platonovoj linosti danas nam pruaju njegova dela; odatle je vidno da je on u ivotu ostvarivao sokratovski ideal: nauno istraivanje proeto ozbiljnim moralnim tenjama. Istovremeno, svoje misli izlae na visok umetniki nain, u dijalozima (osim Odbrane Sokratove), gde se u veini sluajeva kao jedna od glavnih linosti javlja Sokrat koji ima i zavrnu re (ako se dijalog dovodi do kraja). U dijalozima se obino javlja po vie tema i ne mogu se stoga posmatrati kao nauni traktati, ve pre kao umetnika dela u kojima se nauni rezultati izlau u idealizovanoj formi. Ovo se posebno osea u mitovima koje koristi Platon za ono to ne moe ili nee da izrazi u pojmovima. Iako se u dijalozima javlja Sokrat, on tu u veini sluajeva ne izlae i sopstvene poglede, nego mu se u usta stavljaju neki obino idealizovani razgovori koji svoju realnu osnovu retko imaju u realnom ivotu Sokrata, ve najee u raspravama Platona i njegovih uenika. Platon u dijalozima esto pribegava podsmehu i iluzijama iji nam smisao danas u najveoj meri ostaje zagonetan. Ako u nesumnjivo autentinim dijalozima Platon svoje poglede i pripisuje Sokratu, treba rei da u poznim (Timaj, Kritija) Sokrat gubi znaaj, dok se u Zakonima i ne javlja kao jedan od sabesednika. Prvi dijalozi (kao i pozni) jednostavniji su i manje umetniki; u "najumetnikije" dijaloge moemo ubrojati one iz njegovog najzrelijeg perioda (Gozba, Fedon, Fedar, Drava).

www.uzelac.eu

74

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ne treba gubiti iz vida da su se Platonovi neposredni nastavljai oslanjali na njegovo "usmeno uenje" u istoj meri kao na dijaloge; danas je krajnje nejasno kakvu su ulogu uope igrali dijalozi u sklopu celokupnog Platonovog uenja. Zato su uopte napisani i nain njihovog publikovanja, danas krajnje nejasno. Moe se samo pretpostaviti da nam pozni dijalozi, budui da su u znatno veoj meri teorijski, ponajvie govore o miljenju Platona, a i njegovih saradnika, o nizu razliitih problema kao to su teorija saznanja, uenje o idejama, etika kao i kosmologija, ali ni u njima ne moemo nai poslednju Platonovu re. Osim dijaloga sauvano nam je niz svedoanstava o Platonovim pogledima; pre svega, tu se misli na Aristotela koji je i sam dvadesetak godina bio u Platonovoj Akademiji; ali iako je nesporno da je Aristotel imao najbolji uvid u Platonovo uenje, injenica je da je njegovo svedoenje fragmentarno, a u najveem broju sluajeva polemiko, pa se dolazi do zakljuka da su najpouzdaniji izvori Ksenokrat i Speusip. Neki autori su smatrali da je jedino svedoanstvo o Platonovom uenju njegovo predavanje O dobru u kome je on pokuao da izloi irokom auditorijumu svoju filozofiju; iako su mnogi i zapisivali to predavanje, ono, kao takvo, nije uspelo. Po svedoenju Aristotela Aristoksenu, mnogi su pogreno razumeli naslov predavanja i doli da uju neto praktino korisno (o tome kako stei bogatstvo, vlast, ouvati zdravlje), a Platon je govorio o matematici, geometriji i astronomiji, rekavi na kraju da je dobro Jedno, pa su mnogi, razoarani, napustili predavanje pre njegovog kraja (Dilon, 2002, 20-21). Svedoenja o tome kako je Platon razdelio filozofiju na dijalektiku, fiziku i etiku nemaju realnu osnovu ak ni kad je re o njegovoj poznoj delatnosti u Akademiji; kod njega se prepliu gnoseoloka, metafizika, etika i fizika naela tako tesno da je nemogue ukazati na neki od dijaloga kao nekakvo sistematsko delo ve se u svakom od njegovih spisa uvek preplie niz tema to njegovom delu vie daje poetski karakter no nauni. S druge strane, injenica je da su mnogi pozni platoniari Platonu pripisivali mnoge logike formule i termine koji uobiajeno pripadaju Aristotelu. Zna se da je Aristotel znatan deo svoje logike razradio jo kao lan Akademije i da je s tim bio upoznat i Platon,

www.uzelac.eu

75

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to se moe osetiti i iz njegovih poznih dijaloga, a to istie i Albin. Isto tako injenica je da Platon u nizu vanih pitanja nije eleo dati svoj krajnji odgovor i tako ostavljao uenicima da ih reavaju samostalno; to je u saglasju s njegovim shvatanjem filozofije. Dijalozima je svojstveno da se u njima izlae neka teorija, potom se izlau posledice a da oni pri tom ostaju otvoreni za vie moguih reenja. Platon nikad ne daje krajnje reenje i nikada se u dijalozima ne javlja kao neki od uesnika. Ako se tako ponaao i na predavanjima, jasno je da su uenici mogli imati krajnje razliita miljenja o istim problemima, a da ne govorimo o Platonovom autentinom uenju. Do nas su, osim Odbrane Sokratove, dola 23 autentina dijaloga, 11 sumnjivih u razliitom stepenu, 8 ija je autentinost osporavana jo u antiko doba kao i 13 pisama od kojih je vei deo autentian; Platonovo autorstvo nad ovih 35 osnovnih dela kao i nad pismima, istoriarima filozofije i filolozima ini predmet vekovnih rasprava koje i danas traju. Moe se samo zakljuiti da su do nas doli najverovatnije svi njegovi dijalozi, ali s njima i neki njemu pripisani. Uobiajeno je da se u autentine dijaloge (koje pominje i Aristotel) ubrajaju: Odbrana Sokratova, Kriton, Protagora, Gorgija, Teetet, Fedar, Gozba, Drava, Timaj, Fileb i Zakoni, a u dijaloge koji podleu sumnji: Parmenid, Sofist i Dravnik. Koliko je vano pitanje o autentinosti dijaloga, toliko je vano i pitanje njihovog vremenskog nastanka. Postoji jedno sistematsko shvatanje, po kome se svi dijalozi mogu razvrstati na osnovu ve ranije zamiljenog plana a s obzirom na ideju celine, kao i jedno drugo, genetsko, a po kome svaki dijalog treba posmatrati kao izraz odreenog shvatanju u razvoju Platona. Ovo drugo shvatanje ima vie pristalica iako smo daleko od toga da kaemo kako po pitanju klasifikacije Platonovih dijaloga postoji i minimalno saglasje. Platonova dela je u najstarija vremena priredio Aristofan iz Vizantije (podelivi ih u trilogije) a potom Trasil (koji ih je svrstao u tetralogije); u vreme renesanse preveo ih je Marsilio Fiino (1433-1499) i objavio na latinskom jeziku (1462-68) dok su na grkom objavljena 1513. u Veneciji. Kasnije je Platona izdao u Parizu Stefanius (1578) i po tom izdanju se Platon danas i citira.

www.uzelac.eu

76

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Imajui u vidu sve pokuaje klasifikacije Platonovih dijaloga, njih je mogue podeliti u nekoliko grupa: 1. Mladalaka dela. Ona su nastala pod najveim uticajem Sokrata, delimino i za njegova ivota, ali najveim delo neposredno nakon njegove smrti; tu ubrajamo dijaloge: Lisid, Lahet, Harmid, Hipija manji, Alkibijad I, kao i Odbrana Sokratova, Kriton i Eutifron. Lisid i Lahet imaju isto sokratovski sadraj kao i Hipija manji iju verodostojnost potvruje i Aristotel; sumnjive autentinosti je Harmid kao i neumetniki sastavljen Alkibijad I; Odbrana Sokratova, Kriton i Eutifron imaju apologetski karakter i nastali su verovatno sredinom devedesetih godina IV stolea pre n. e. u Atini kao odgovor na, u to vreme obnovljene napade na uspomenu o Sokratu. 2. Dela protiv sofista (u kojima se pored kritike sofista javljaju i Platonovi samostalni stavovi). Ovi dijalozi su nastali u Atini, verovatno izmeu Platonovih putovanja u Egipat i na Siciliju: Protagora, Gorgija, Eutidem, Kratil, Menon, Teetet; tu verovatno pripada i prva knjiga Drave (Trasimah). Svi ovi dijalozi (osim Menona) imaju polemiki karakter i ne sadre pozitivne zakljuke. U njima je izloen napad na sofistiku, na njenu lanost i nedovoljnost; u Protagori to se postie kritikom mogunosti izuavanja vrline, u Gorgiji kritikom sofistike retorike kojoj se suprotstavlja pravo filozofsko obrazovanje kao neophodni uslov ispravne politike delatnosti; u Eutidemu se ismeva eristika, u Kratilu pokuaj stvaranja rei od strane savremenih sofista, dok je Teetet kritika teorije saznanja raznih sofistikih kola. Ovde bi se mogao dodati i dijalog Hipija vei, ali postoji niz indicija da je taj dijalog napisao neko od Platonovih slualaca upoznat s optim njegovim uenjem. Kritka sofistike i njene naturalistike teorije drave sadraj je sada prve knjige Drave nastale u ovom periodu; po duhu knjiga je nalik dijalozima iz ovog perioda a malo je vezana za ostale knjige Drave. U Menonu se po prvi put nalazi pozitivno Platonovo uenje o saznanju; tu se sreu odjeci pitagorejskog uenja (kao i u Gorgiji), ali ovi ne ukazuju da je taj dijalog bio napisan nakon Platonovog prvog puta na Siciliju. 3. Dela Platonovog zrelog perioda. Ovde se ubrajaju Platonova najpoznatija dela: Fedar, Gozba, Drava. Neki autori smatraju da

www.uzelac.eu

77

Milan Uzelac

Istorija filozofije

u to vreme nastaju i dijalozi Parmenid, Sofist i Dravnik, najverovatnije napisani u Platonovom krugu. Dijalog Fedar bi trebalo razumeti kao Platonov program na poetku rada Akademije (386); u filozofskom smislu tu nalazimo mitski izloenu osnovnu misao tog perioda: teorije o dva sveta i o trojnoj prirodi due. U sporu Lisije i Isokrata on staje na stranu ovog drugog, ali kako pretpostavlja izgovorenu re napisanoj, on se u narednih dvadesetak godina posveuje usmenim predavanjima i u narednom periodu nije objavio nijedno delo. Dijalog Gozba ini vrhunac Platonovog stvaralatva; tu izlae svoj pogled na svet ukazujui na ljubav (eros) kao momenat koji povezuje sve njegovo stvaraslatvo te bi ovaj dijalog, kao svojevrsna erotologija mogao biti i istinski uvod u Platonovu ali i svaku drugu filozofiju; dijalog Meneksen napisan u ovom maniru teko da pripada Platonu i pre e biti da je re o nekom uenikom radu. Nakon Gozbe, u vreme "knjievnog utanja" Platon je, najverovatnije, pisao Dravu. Ovaj dijalog je doao do nas lien umetnikog i logikog jedinstva i grubo podeljen u dva dela: prvi ini prva knjiga u kojoj se raspravlja o pravednosti bez nekih odreenih zakljuaka, dok se u drugom delu (knjige 2-10) raspravlja o idealnoj dravi i neophodnom vaspitanju pomou kojeg se moe ostvariti ideal pravednosti; ovaj drugi deo ini neprekinuti tok misli. Najverovatnije u Dravi treba razlikovati vie slojeva: (a) rano sastavljen dijalog o pravednosti (327-367), (b) projekat idealne drave kao ostvarenje ideje pravednosti (nainjen u vreme uiteljske delatnosti, nakon dijaloga Fedar i Gozba (367-486 i 588 do kraja) i (c) uenje o ideji dobra (koje se odnosi na vreme kad su nastali ve Fedon i Fileb), kao i kritika uenja o dravi (487-587). Platon je verovatno nastojao da spoji ta tri dela pri emu je iznova obradio najranije delove ali nije uspeo da postigne potpuno organsko jedinstvo dela. Prilikom razvijanja uenja o idejama u Akademiji, pojavile su se i tekoe i o tome svedoe dijalozi Parmenid i Sofist; kada je re o prvom dialogu, najverovatnije je on delo nekog od najstarijih Platonovih uenika, pobornika elejske sofistike (koji odluujuu re daje Parmenidu a ne Sokratu), a daleko je manje verovatno da je to neki pozniji samokritiki Platonov dijalog. Daleko je tee reiti odnos Sofista i Dravnika.

www.uzelac.eu

78

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Po njihovoj formi bi se moglo rei da ih je napisao isti autor; u oba glavnu re ne vodi Sokrat (kao ni u Parmenidu) ve neki stranac i oba su na isti nain pisana pa nije mogue jedan pripisati Platonu a drugi ne; meutim, nain na koji se reava osnovni problem u ovim dijalozima nije platonovski; isto tako, treba primetiti da se odstupanje ovih dijaloga od platonovskog uenja u smeru metafizike i politike zbiva u vreme kad je Aristotel stupio u Akademiju (367). Konano, dijalog Ion u kome nalazimo platonovske misli o odnosu poezije i filozofije isto se tako ne moe pripisati Platonu. 4. Dela o teleolokom idealizmu (a koja se vremenski podudaraju s vremenom Platonovog treeg puta na Siciliju). U ovu grupu dijaloga pripadaju: Fedon, Fileb, odgovarajui deo iz Drave (487-587), kao i dopuna tome - odlomak iz Kritije i Timaj. Glavna karakteristika ovog perioda je u tome to se uenju o idejama dodaju elementi uenja pitagorejaca i Anaksagore, a glavni pojam tog perioda je pojam dobra. 5. U dela poznog perioda spadaju Zakoni, projekt manje savrene drave, ali zato vie realistian; neka mesta iz ovog dijaloga nesumnjivo pripadaju Platonu iako je postao ire dostupan tek nakon smrti filozofa, kao Dodatak Zakonima (koji je napisao najverovatnije neko od Platonovih uenika). U dela veoma sumnjivog porekla se ubrajaju Alkibijad I, Hiparh, Klitofont i Minos; nesumnjivo neautentina dela su: Alkibijad II, Protivnici i Teag, dok u dela koja nisu dola ak ni u antiko vreme na spisak retora Trasila iz I veka n.e. ubrajamo: Demodos, Sizif, Alkiona, Eriksih, Aksioh, O pravednosti, O vrlini, Definicije. *** Sredite Platonove filozofije ine njegovi gnoseolokometafiziki pogledi, poznati kao uenje o idejama koje nigde kod Platona nije izloeno sistematino ve se mora rekonstruisati pozivanjem na niz mesta iz celokupnog njegovog opusa. Koren ove koncepcije lei u Platonovoj zamisli da dospe van granica Protagorinog relativizma (koji znaenje ima samo u ulnom svetu i za njegovu percepciju) i da, istraivanjem pojmova o kojima je govorio

www.uzelac.eu

79

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Sokrat, dospe do istinskog i optevaeeg znanja o pravoj sutini stvari. Osnovni motiv ovog uenja leao je u etikoj potrebi da se doe do istinske vrline posredstvom istinskog znanja; polazinu taku za Platona, kao i za Sokrata, ini uverenje o nedovoljnosti obine vrline koja, poivajui na navici i zdravorazumskom rasuivanju, nesvesna svojih temelja, jeste uslovljena promenom obiaja i mnjenja. Kritikujui sofistiku Platon pokazuje kako se ona zaustavlja na pogledima obinog sveta a to je posledica odricanja sofistike od istinskog znanja te stoga ona i ne moe dospeti do istinske vrline. Tu se Platon poziva na Protagoru i prihvata njegovu tezu o tome kako je ulno saznanje zasnovano na mnjenju i istie relativnost takvog saznanja i njegovu nesposobnost da se dospe do istine stvari. Zato se etika ne moe zadovoljavati sofistikom i Platon se poziva na relativizam Protagore, ne da bi se na njemu zaustavio, ve naprotiv, da bi ga energino prevladao. Ako postoji vrlina, ona mora da se temelji na drugaijem saznanju a ne na relativnom, o kakvom samo govori sofistika Na put tog drugaijeg saznanja koje je nezavisno od svake sluajnosti oseaja ili mnjenja, ukazao je Sokrat i to je: saznanje pomou pojmova. Nain da se do takvog saznanja doe Platon je nazvao dijalektikom; dijalektiki metod je, kae Platon, onaj koji odbacujui pretpostavljeno dolazi ka poelu nastojei da ga utemelji, a dijalektiar je onaj koji poznaje bit svake stvari (Drava, 532ce). Njen cilj je (a) iznalaenje pojedinih pojmova a potom (b) utvrivanje njihovog odnosa. Da bi dostigao prvi cilj Platon se koristi Sokratovom induktivnom metodom i dopunjuje je hipotetikim izlaganjem koje podrazumeva izvoenje svih posledica iz konstituisanog pojma i utvrivanje njihove usaglaenosti s realnou. Naspram toga, analiza rodnih pojmova, je neto potpuno novo a to je uveo Platon kao metodsko sredstvo za otkrivanje logikih odnosa meu pojmovima i zato se tome pridruuje istraivanje povezivosti i nepovezivosti pojmova, a s tim i istraivanje o principima podele sudova. Na taj nain, krajnji cilj dijalektike je logiki sistem pojmova izgraen na principina superi subordinacije. Na taj nain relativizam Protagore nije za Platona samo predmet polemike ve i sastavni deo njegovog sistema; isto

www.uzelac.eu

80

Milan Uzelac

Istorija filozofije

logika i metodoloka istraivanja Platon nije izvodio, premda u njegovim dijalozima, na raznim mestima, nalazimo sporadine primedbe, pri emu je metod definisanja daleko ei no metod analize. Pojmovi do kojih se na ovaj nain dolazi, kako po svom sadraju tako i po svom poreklu, po miljenju Platona, ine sasvim drugaije saznanje od onog do kog se dolazi ulnim opaanjem; dok se ovim poslednjim saznaju samo relativne, promenljive pojave bia, u prvom sluaju mi saznajemo neprolaznu bit stvari - njeno bivstvo (ousa). Taj objektivni sadraj saznanja koji se sastoji iz pojmova Platon odreuje izrazom ideja. Ako se u pojmovima nalazi istinsko saznanje, tada je ono saznanje bivstvujueg. Tako, relativna istina ulnog opaanja jeste u stvaranju prolaznih i promenljivih odnosa u procesu postojanja, a apsolutna istina saznanja posredstvom pojmova (dijalektika) jeste u tome da mi u idejama dospevamo do istinskog bivstvujueg (ntos n), nezavisnog od bilo kakvih promena. Tim dvama razliitim nainima saznanja odgovaraju i dva razliita sveta: svet prave stvarnosti, svet ideja do kog se dospeva pomou pojmova i svet relativne stvarnosti nastajuih i propadajuih stvari, svet ulnog opaanja. Ideji kao predmetu istinskog sazanja pripadaju predikati elejskog bia: ona je sama po sebi, jednaka sebi, jednorodna, veno postojea; ona je nepromenljiva, nije ni u kakvom odnosu i ne trpi nikakve promene. Naspram toga, ulni predmeti su u veitoj promeni, u stalnom nastajanju i nestajanju, podvrgnuti heraklitovskom toku svih stvari. Gnoseoloko-metafiziki temelj platonovske filozofije bio bi u sledeem: treba razlikovati dva sveta: svet onog to uvek jeste i to se ne menja, i svet onog to se uvek menja a nikad nije; jedan svet je svet umnog miljenja (nosis) a drugi svet je svet ulnog saznanja (asthesis). Kao to postoje dva razliita naina saznanja, tako postoje i dve razliite oblasti predmeta saznanja: s jedne strane su tela koja se ulno opaaju, a s druge ideje, bestelesne forme (asmata ede) koje se ne mogu nai u prostoru ili u telesnom svetu; ideje postoje same po sebi i do njih se ne dospeva

www.uzelac.eu

81

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ulima ve miljenjem; one ine samo umom dokuiv svet (tpos netos). Sve ovo ima za posledicu da se racionalistiko uenje o saznanju moe tematizovati unutar imaterijalistike metafizike; imaterijalizam je novina koju uvodi Platon; u svim ranijim sistemima, ukljuujui i Anaksagorin gde se govorilo o duhovnom, uvek je duhovno bilo deo materijalnog sveta, pa tek Platon otkriva duhovni svet. Na taj nain uenje o idejama je jedan sasvim novi nain izmirenja heraklitovske i elejske metafizike i to na osnovu protivrenosti sokratovskog i protagorovskog uenja o saznanju; to je razlog to je Platon vie pribliio sofistiko uenje o opaanju heraklitovskom stavu da se sve menja, no to bi to uinio Protagora; s druge strane, tesnu vezu Sokratovog uenja o saznanju i elejske filozofije o biu ve su uoili megarani. To sve omoguuje da se pozitivna metafizika Platona okarakterie kao imaterijalistiko elejstvo i u tome je njen ontoloki karakter: ona u idejama saznaje bie a istraivanje o promenama preputa niim vrstama znanja. Ovo nisu do kraja razumeli neoplatoniari ve su smatrali da ideje nemaju samostalno postojanje te mogu biti samo forme miljenja i postojati iskljuivo u bojem duhu. Teorijom o dva sveta uslovljen je i nain na koji Platon opisuje saznanje ideja. U poetku pojmovi imaju logiki karakter rodnih pojmova i oznaavaju ono opte kod razliitih pojedinanih predmeta koji se podvode pod ono to je jo optije i zato su oni, po reima Aristotela, bit jednoga u mnogom (hn ep polln) (Met., 990b). Meutim, Platon ne misli kako je do tog saznanja opteg dolo analitikim putem, ili putem apstrahovanja, ve da je to pravo saznanje neposredno posmatranje (theora, contemplatio) sutine koja se razotkriva u pojedinanim stvarima. Sama ideja nije sadrana u svojim ulnim pojavama; ona je neto razliito od njih, to se u njima ne moe nai. Telesni predmeti dostupni opaanju ne sadre u sebi ideje ve su samo njihova kopija, njihov prozrani lik. Zato opaaji ne mogu u sebi sadrati ideje kao svoje samostalne delove, ve samo omoguuju da se spoznaju ideje. Kako ideja ne moe biti stvorena miljenjem, ona se moe razumeti kao neto to od samog poetka pripada dui i dua se prisea ideje kad vidi njenu kopiju u ulnom svetu. Saznanje ideja je seanje

www.uzelac.eu

82

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(anmnesis) i zato Platon uz pomo mita u dijalogu Fedar govori o tome kako dua pre no to dospe u zemno telo posmatra ideje svojim natulnim delom koji pripada svetu ideja pa stoga pri opaanju i moe da se sea ideja. Iz bolnog uenja pred razlikom izmeu ideje i njene pojave javlja se filozofska tenja, strasna ljubav ka natulnoj ideji, eros koji od prolazne biti ulnog vodi nazad k besmrtnom sadraju sveta ideja. Intuitivni karakter koji ima platonovsko saznanje ideja (pri emu veliku ulogu igra analogija saznanja ideja i ulnog saznanja) ini interesantnu paralelu s ulnim saznanjem kod Demokrita; u oba sluaja re je o neposrednom posmatranju (theora) istih formi (idai) apsolutne realnosti, ali se posmatranje ne doputa ulnom opaanju. Dijalektiko tumaenje nije mogue tamo gde je re o prolaznom procesu saznanja venog o nastajanju posmatranja apsolutnog bia. Kako su ideje hipostazirani rodni pojmovi, kod ranog Platona nalazimo toliko ideja koliko ima rodnih pojmova ili optih naziva za razliite predmete opaanja; stoga on govori o ideji sveg zamislivog, o ideji stvari, svojstava, odnosa, dela prirode i vetina, o ideji dobra i zla. U poznim dijalozima (Gozba, Fedon, Timaj) re je samo o takvim idejama koje poseduju i vrednost: o ideji dobra, lepog, ali i o takvima koje odgovaraju odreenim proizvodima prirode (vatra, sneg...), kao i o idejama matematikih odnosa (vee, manje, jedinstvo, dvojina). Aristotel svedoi da pod starost Platon nije prihvatao ak ni ideje proizvedenih stvari, negacije i odnosa, ve je pod idejama mislio prvenstveno prirodne rodne pojmove. Sada je, iz nae perspektive, teko odrediti doseg Platonovog pojma ideje. ini se da je u poetku Platon svoj svet ideja izgradio polazei od logiko-gnoseolokog aspekta rodnih pojmova a da je vremenom sve vie i vie dolazio do toga da u nadulnom svetu trai vie vrednosti i ontoloke osnovne forme po ijem je uzoru stvoren svet prolaznih stvari. Tako je iz sveta ideja nastao idealni svet: na mesto rodnih pojmova dole su vrednosti i etika crta tog naina filozofiranja sve je vie izbijala u prvi plan. to je vie uenje o idejama u svom prvobitnom obliku razdvajalo ova dva sveta, toliko je tee bilo Platonu da odredi

www.uzelac.eu

83

Milan Uzelac

Istorija filozofije

odnos ulne stvari i njene ideje. Jedan od naina na koji se moe dospeti do ideja bio bi na psiholokoj osnovi te bi pri opaanju trebalo da se javi seanje na ideju, ali kako se ideja nikad potpuno ne javlja u stvari, ne moe se govoriti o potpunoj slinosti. Zato taj odnos Platon odreuje kao mmesis i pritom se ideja razmatra kao pralik (pardeigma) a ulni predmet kao kopija (edolon). To je razlog malog stepena realnosti koju poseduje ulni svet u odnosu na svet istinski bivstvujueg (ntos n). S druge strane, posmatrana iz logikog aspekta, ideja je neto jedinstveno, koje postoji identino samom sebi, a u emu ulne stvari u svom nastajanju, promeni i nestajanju uestvuju (methxein) u razliitom stepenu; taj odnos se ontoloki tako razume da se promena svojstava ulnih stvari svodi na pripajanje ili udaljavanje ideje usled ega ona prisustvuje (parousa) na pojedinanim stvarima i iznova ih naputa. Ova poslednja orijentacija kod Platona sadri shvatanje koje je u poetku bilo strano njegovom uenju o idejama, tj. da u idejama lei uzrok toga po emu su ulni predmeti takvi kakvi jesu a ne drugaiji. Prvobitni cilj Platona bio je u tome da se sazna neprolazno, istinsko bivstvujue. U dijalozima Menon, Teetet, Fedar i Gozba on ne nastoji da uenjem o idejama objasni svet pojava; tako neto nalazimo samo u dijalogu Sofist gde, kritiki suprotstavljajui uenje o idejama drugim metafizikim sistemima, Platon postavlja pitanje na koji nain se moe dospeti do nieg sveta ulnih pojava i njemu svojstvenih promena iz natulnih formi lienih svakog kretanja, te pokazuje da elejstvo ako ima i imaterijalistiki karakter jednako je malo podobno za to kao i u svom prvobitnom obliku, budui da je za objanjenje ulnog sveta neophodno da i same ideje budu pokretne i ive, da imaju duu i um, a kretanje odriu upravo oni koji su prijatelji ideja (edos phloi) (Soph., 248). Reenjem ovog pitanja platonovska filozofija dolazi do svoje najvie take; u Fedonu Platon istie kako samo u idejama treba traiti uzrok (aitia) ulnog sveta pri emu odnos sveta ulnog i sveta ideja treba misliti tako to su ulne stvari svojim svojstvima zavisne od ideja; objanjenje toga je najvii zadatak dijalektike.

www.uzelac.eu

84

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ako ideje po svom osnovnom odreenju ne treba da uestvuju u procesu promene i kretanja, one mogu biti uzrok tog procesa samo kao svrhe koje se realizuju o pojavama. Zato jedini nain da se s obzirom na uenje o idejama objasni bivanje jeste teleoloki: pravi odnos izmeu ideje kao sutine (ousa) i onog pojavnog koje se manifestuje u nastajanju, bivanju (gnesis) jeste odnos svrha. Platon u Anaksagorinom uenju o umu (nos) nalazi pokuaj da se ovo objasni, ali istie kako je utemeljenje teleolokog principa mogue samo na tlu uenja o idejama. U svom daleko najrazvijenijem obliku ovo uenje nalazimo u Filebu i u njemu odgovarajuim delovima Drave gde se istie sistematsko povezivanje sutinskog (ousa) u ideji dobra koja obuhvata sve ostale ideje. Na taj nain piramida ideja je izgraena do vrha a to se postie i pomou formalno-logikog procesa apstrakcije ali i pomou ontoloke intuicije koja tu iskazuje svoju najviu hipotezu (hiptesis). Kako je sve postojee dobro za neto, ideja dobra uopte, ideja apsolutne svrhe treba biti ona ideja kojoj su potinjene sve druge i ta potinjenost pre ima teleoloki no logiki karakter. Ona je stoga i iznad svih bivstvujuih i nad njihovim saznanjem, ona je sunce u svetu ideja; sve ostalo dobija od nje svoju vrednost i realnost. Ona je svetski um i njoj pripadaju imena um (nos) i boanstvo. Na taj nain platonovsko teleoloko objanjenje sveta jeste u tome to on razmatra bivstvujue, tj. svet ideja istovremeno kao svrhu i kao uzrok prolaznog, telesnog sveta i uporedo s tim konanim uzrocima ne priznaje nikakav drugi uzrok u posebnom smislu te rei. Ideja se nikada ne realizuje u potpunosti u telesnim stvarima; ako je ova misao postojala kod Platona od poetka, s prihvatanjem pitagorejskih uticaja o suprotstavljanju dva sveta (savrenog i nesavrenog) ona dobija novi smisao; to vie svet ideja postaje idealni svet, svet savrenih bivstvujuih, carstvo vrednosti, tim manje moe biti uzrok nesavrenstva u ulnom svetu. Uzrok ovog poslednjeg pre se mogao nai u ne-postojeem: ulni svet kao veno postojei pripada ne samo onom bitno postojeem (idejama) ve i ne-postojeem (m n). Nepostojeim Platon smatra (kao i elejci) prazni prostor; taj prostor on vidi (poput pitagorejaca), kao neto

www.uzelac.eu

85

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bezoblino, nevidljivo, kao negaciju bivstvujueg. Ali to nepostojee moe uestvovati u oblikovanjima i to uz pomo matematikih odreenja. To je razlog to Platon u Filebu, u svoju teleoloku metafiziku uvodi osnovnu pitagorejsku suprotnost isticanjem dva osnovna principa empirijskog sveta neogranienog (peiron), tj. nevidljivog prostora i granice (pras), tj. matematikog ogranienja i formiranja tog neogrnienog. Iz njihove sinteze nastaje svet ulnih pojedinih stvari; uzrok te sinteze, tog "meanja" ini etvrti, najvii princip (atia), tj. ideja dobra ili svetski um (nos). To je razlog to i matematika kod Platona dobija ontoloko znaenje; matematike forme ine taj posredni lan pomou kog ideja svrhovito preobraava prostor u ulni svet. (Slino je bilo i kod Demokrita koji umesto svrhovitog tvorakog uzroka (atia) istie nunost (annke); zajedniko obojici je to praznina (kenn) i forma (shmata, demokitovske idai) stvaraju ulni svet). Poslednjih godina svog ivota Platon je smatrao da je u pitagorejskoj teoriji brojeva naao princip pomou kog bi se moglo reiti pitanje sistematskog tumaenja i ralanjivanja ideja. Isticanjem teleolokog principa i isticanjem najvie ideje, ideje dobra, naputeni su raniji logiki pokuaji i sad se Platonu dopala ideja pitagorejaca da se pojmovi razviju poput sheme nizova brojeva; prihvatajui ovo uenje pojedine ideje je video kao idealne brojeve. Kao elemente takvih brojeva je isticao neogranieno (peiron) i granicu (pras) pa idealne brojeve proizvodi iz jednog (hn) koje je po njemu identino s idejom dobra. Tragove takvih poznih Platonovih istraivanja imamo u Filebu i Zakonima, kao i kod Aristotela. Platonovsko uenje o idejama shodno svom prvobitnom cilju moglo bi se odrediti i kao etika metafizika; filozofska nauka koju je on vie no ma koju drugu razvio bee etika. Meu idejama, ije je odreivanje bilo predmet dijalektike, norme moralnih pojmova od samog poetka su imale prvenstvo i imaterializam teorije o dva sveta od poetka je sadrao Grcima stran moral neprijateljski nastrojen spram telesnog ivota. Konstatujui kako zlo ne moe propasti, jer je nuno da neto uvek bude suprotno dobru, Platon smatra da treba beati iz ovog sveta (Teet., 176a); isto je reeno i u

www.uzelac.eu

86

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fedonu (64be): do istinske filozofije dolazi kroz umiranje, oienjem due od ulnog taloga, njenim oslobaanjem od tela koje je njena tamnica a to se moe postii uz pomo znanja i vrline. Ovo gledite, nalik drevnim pitagorejskim etikim uenjima, dobilo je u metafizikom uenju o idejama posebnu formu koja je omoguila psiholoke temelje za pozitivnu etiku u Platonovom sistemu. U teoriji o dva sveta dua zauzima posebno, sredinje mesto a to se nije moglo eksplicirati bez tekoa i protivreja. Svojom idealnom prirodom dua je predodreena za saznanje ideja i zato im je srodna; ona pripada natulnom svetu i stoga joj pripadaju sva njegova svojstva: nenastalost, nerazorivost, jedinstvo, nepromenjivost. Ali, s druge strane, kako je dua nosioc ivota, uzrok kretanja i kako je sama u venom kretanju, premda je nalik idejama, nije im i identina. Iako dua prethodi zemnom ivotu i preivljava ga, pripadajui bivanju (genesis), ona je bliska nepromenjivom, od vremena nezavisnom bivstvujuem, ali ne istom to i ono. S druge strane, sokratovski princip podrazumeva da se uzrok dobra i zla nalazi u dui, a ne da se pripisuje njenoj spoljanjoj sudbini i kako dua ije je bie rodno svetu ideja ne moe biti kriva za lo izbor, to znai da se ona "saivela" s ulnim sklonostima koje su usmerene onom to je promenljivo. Otud sledi Platonovo uenje o tri "dela" due; u Fedru je ono, shodno predmetu, izloeno uz pomo mita, ali u Dravi je racionalno izloeno kao deo etike teorije; za vladajui i razumski deo due (hegemonikon, logistikon) vezana su druga dva obdarena oseanjem: jedan od njih je blagodarnija - energina preduzimljivost (thims, thimoeids afektivnost) a drugi nezahvalna - ulna udnja, pohlepa (epithymetikn, philochremton - ulnost, nagon). Ta tri "dela" due tumae se u pomenuta dva dijaloga kao manifestacije jedne due a u Fedonu su sliveni u jednu besmrtnu duu. U Fedru se ulnoj sklonosti due pripisuje izbor pre roenja a ija posledica su potonje zablude u ivotu; u Fedonu sudbina due nakon smrti zavisi od njenog odnosa k ulnom u zemnome ivotu; ali u oba sluaja, postojanje pre roenja kao i nakon smrti pripisuje se dui u celini. Tek u dijalogu Timaj ovi "delovi" se jasno razmatraju kao delovi (mere) iz kojih je sastavljena dua i koji su

www.uzelac.eu

87

Milan Uzelac

Istorija filozofije

meusobno odeljeni te je pritom jedan deo (um - nos) besmrtan, dok su druga dva smrtna (Tim., 69cd). Kao to je vidno iz mita u Timaju, Platonova psihologija se ne izvodi iz njegovog uenja o prirodi ve je metafizika pretpostavka tog uenja, zasnovana na etikim kao i gnoseolokim pretpostavkama. Pretpostojanje due treba da objasni saznanje ideja (pomou anmnesis - seanja) kao i njen pogrean izbor, usled ega je natulna ideja zatvorena u zemno telo. Kad je re o postojanju due nakon smrti, na tome Platon insistira ne toliko radi njenog potpunog izjednaavanja sa svetom ideja ve radi moralne kazne/nagrade koja oekuje duu. Ostaje ipak prilino nejasno pitanje o odnosu delova (mre, ede) i bia due. S jedne strane, sva tri dela treba da pripadaju pojedinanom biu (da bi bio razumljiv pad due u postojanje), a s druge strane, dva nia dela treba prvi da se pojave pri spajanju due s telom a potom i da se odvoje (kao posledica ivota ispunjenog vrlinom) od istinskog bia due (nos). Ovo je bilo posledica otrog razdvajanja dva sveta. Jednako je nejasan i trojni karakter due pri emu je ta trojnost posledica etikog odreenja vrednosti; mada ova Platonova podela due lii na onu kakvu nalazimo kasnije u empirijskoj psihologiji (predstavljanje, ulnost, volja), nije s njom ni identina jer, po Platonu, oseanja (asthesis) ne pripadaju razumnom delu (logistikn), pa bi trebalo da pripadaju drugim dvama delovima, no Platon o tome nigde jasno ne govori. S druge strane, u um (nos) ne spada samo znanje ideja, ve i njemu odgovarajui nagon za vrlinom. Moda emo Platonovo uenje o dui najbolje razumeti ako ivot due vidimo kao tri oblasti od kojih svaka ima svoje teorijske i praktine funkcije pri emu nii delovi deluju nezavisno od viih - dok se vii delovi u zemnom ivotu ravnaju s niim delovima. Svojom psiholokom teorijom Platon je daleko prevaziao apstraktnu jednostavnost sokratovskog uenja o vrlini ali i asketsku jednostranost svojih prvih odreenja; njegovo osnovno uverenje je da samo moralni ivot ini oveka istinski srenim u zemnom a i potonjem ivotu. Na tlu ove trojne strukture due nalazi se i Platonovo uenje o vrlini; ako u prvim dijalozima nastoji pojedine vrline da svede na sokratovski vid (edos) znanja, u kasnijim dijalozima istie njihovu

www.uzelac.eu

88

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pozitivnu samostalnost i meusobnu razdvojenost. Zavisno od toga koja strana due preovlauje u oveku, razvija se i odgovarajua vrlina, a svaki deo due poseduje sopstveno savrenstvo i ini njenu vrlinu. Otuda sledi Platonovo uenje o etiri glavne vrline: umu odgovara vrlina mudrosti (sopha), oseanju (thymoeids) muevnost (andra), udnji (ephytimetikn) samoovladavanje ili razboritost (sophrosne), i na kraju (imajui u vidu da savrensvo due zavisi od pravilne usaglaenosti svih njenih delova, u tome da svaki deo ispunjava ono to je njegov zadatak, kao i polazei od toga da razum ima upravljaku ulogu nad ostalim dvama delovima), ovim trima vrlinama se pripisuje i etvrta - pravednost (dikaiousne). Ako ovo poslednje i nije jasno sa stanovita etike pojedinca, ono ima smisao kad je re o razmatranjima odnosa u dravi; jer, obian, bukvalni prevod "pravednosti" ukazuje samo na politiki ali ne i na moralni smisao dela. Tako nam platonovska etika, ostajui verna uenju o idejama, daje vie ideal roda no pojedine linosti, vie opisuje savreno drutvo no savrenog oveka; zato je, po svojoj osnovnoj tendenciji, ona socijalna etika, i tu nije re o srei pojedinog individuuma ve o srei svih, kakvu je mogue postii samo u savrenom drutvu. Tako se pokazuje da je Platonova etika zapravo uenje o idealnoj dravi. Zadatak onih koji izgrauju dravu uvek bi se morao sastojati u tome da tako organizuju opti ivot ljudi da bi oni bili sreni uz pomo vrline. Ispuniti taj zadatak moe se samo potinjavanjem svih ivotnih principa moralnom odreenju oveka i zato, istinska drava kao i dua pojedinog oveka ima tri dela: zanatlije, vojnike i uene ljude. Veinu graana ine zemljoradnici i zanatlije; oni iz brige o svakodnevnim potrebama (nastalih iz ulne pobude) stvaraju materijalna dobra za ivot u zajednici. Vojniki stale (koji odgovara afektivnom delu due) treba da uva dravu od spoljanjih neprijatelja i da u dravi sprovodi zakon. Vladajui stale stvara naela zakonodavstva i vladanja. Savrenstvo drave, njena vrlina, jeste pravednost - uvanje prava svakog pojedinca; ona se sastoji u pravilnoj raspodeli zadataka izmeu tri stalea i u tome da svako radi svoj posao. Zato upravljai moraju imati vie obrazovanje (sopha), uvari muevnost (andra), a

www.uzelac.eu

89

Milan Uzelac

Istorija filozofije

narod pokornost (sophrosne), tj. obuzdavanje volje. Otud sledi da je najbolji oblik vladavine aristokratski, u izvornom znaenju te rei; to je drava najboljih, onih koji su obrazovani i koji poseduju vrlinu. Zakonodavstvo, kao i sve to se tie organizovanja zajednikog ivota graana, preputeno je obrazovanim ljudima (philosphoi); sprovoenje njihovih zamisli u praksu preputeno je drugom staleu, dok veina treba da radi i da bude pokorna. Cilj drave nije u stvaranju nekakve koristi ve vrlina svih graana pa se od oveka i oekuje da se stopi sa dravom, a od drave da obuhvati i odredi ivot svih graana. Zadatak drave je da vaspitava graane i njen najvii cilj jeste priprema ljudi za prelaz od ulnog ka natulnom, od zemaljskog ka boanskom ivotu; to je moralno-politiki ideal koji je imao u vidu Platon projektujui idealnu dravu. Kako su ovekovi najvii interesi u ukupnom drutvenom ivotu, stvar drave nije samo vaspitanje i nauka ve isto tako i umetnost i religija; doputena su samo ona umea koja podraavaju ideje a pre svega ideju dobra; a ako je smisao grkog izraza kalokagatha bio u tome da je sve lepo dobro, kod Platona se to menja: on smatra da samo ono to je dobro istovremeno je i lepo. Svoju dravu Platon nije zamislio kao nekakvu fantastinu utopiju, ve kao ozbiljno ostvarivi ideal, i u pojedinostima preuzima mnoge elemente iz realnog grkog dravnog ivota, s tim to prednost daje stroim aristokratskim institucijama dorskih plemena. Na kraju ivota Platon svoje shvatanje o dravi izlae u dijalogu Zakoni. Ovde nalazimo jedno kompromisno reenje: na mesto filozofije tu nalazimo religiju i matematiku, filozofsko obrazovanje zamenjuje se praktinim rasuivanjem, na mestu sokratovske vrline nalazimo potovanje starih obiaja; tu vie nije re o vladavini filozofije koja je (kako stoji u Dravi jedina sposobna da pomogne oveanstvu pa mesto vladara-filozofa zauzimaju najumniji graani; mesto dijalektike, kao naune spoznaje ideja, ovde zauzima as matematika as religija. Drava kakvu nalazimo u Zakonima jeste smea monarhijsko-oligarhijskih i demokratskih elemenata; re je tu o kompromisu s istorijskim uslovima; zato je pomenuti dijalog samo od istorijskog interesa a

www.uzelac.eu

90

Milan Uzelac

Istorija filozofije

njegov filozofski znaaj je veoma mali; tu imamo odstupanje kako od uenja o idejama tako i pad u pitagorejsku ritualnost. Odnos Platona prema religiji i umetnosti uslovljen je njegovim moralno-politikim pogledima; religija i umetnost bili su u tesnoj meusobnoj vezi tamo gde su pesnici zamenjivali svetenike i poput proroka kazivali religiozna otkrovenja a gde je pozorite bilo sastavni deo kulta, jer tu se, na sceni, odvijao sukob kosmikih sila. Platonova sopstvena religija pak, mogla bi se odrediti kao filozofski monoteizam u kome se boanstvo poklapalo s idejom dobra, vera u provienje sa ubeenjem da je svet umna tvorevina i odraz ideja, a potovanje bogova s vrlinom i znanjem. Takav karakter imaju i Platonovi popularni sudovi o bogu ili bogovima; uostalom, ti stavovi, posebno u odnosu na veru u provienje i teodiceju, prelaze granice u kojima se nalazi njegov sistem. Platonu je tako neto bilo lako jer on nije poredio kritiko-logiku i konkretnu formu te vere, niti je postavljao pitanje (koje e se javiti tek kasnije) o karakteru boanstva kao linosti. Uporedo s boanstvom u apsolutnom smislu, Platon ideje naziva venim bogovima, a kosmos i zvezde - vidljivom bogovima; istovremeno, ne krije da mitoloka boanstva smatra tvorevinama fantazije (Tim., 40d) i kritikuje mnoge mitove koji imaju nemoralni sadraj nedostojan bogova (Drava, 377e). Meutim, on istovremeno hoe i da sauva helensku religiju kao religiju svoje drave, i njene mitove uzima za osnov vaspitanja pod uslovom da budu oieni od tetnih delova; nije za odbacivanje, ve za reformu narodnih verovanja. to se umetnosti tie, Platon je ocenjuje kao i religiju, s obzirom na njeno etiko delovanje; zato to je istovremeno i umetnik i filozof, on nije sposoban da oceni istu umetnost koja ne bi sluila nikakvoj konkretnoj svrsi. Pojam lepog svodi na sokratovsku harmoniju, i pri tom bez preciznijih distinkcija, na pojam dobra; umetnost razmatra kao podraavanje (mmesis), ono zahteva na interes za lano i istinito, za dobro i loe, jer u mnogim svojim delima, posebno komedijama umetnost laska naim niim sklonostima i svojom arolikom igrom nanosi esto tetu jednostavnosti i principijelnosti karaktera.

www.uzelac.eu

91

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Da bi se mogla opravdati, umetnost mora biti potinjena zadacima filozofije; treba je posmatrati kao sredstvo moralnog vaspitanja; najvii zadatak umetnosti bio bi u tome da razvija ljubav prema vrlini i gnuanje spram poroka. Tim merilom treba da se rukovode vladari u upravljanju dravom i njima Platon potinjava i umetnost, pre svega poeziju i muziku, i to objanjava do tanina. To merilo Platon primenjuje kad zahteva da se iz idealne drave izbace nemoralne i rune prie o bogovima i herojima, ali i svaka muzika koja razneuje i slabi odvanost; izbacuje on i svu podraavalaku poeziju a na kraju i Homera, na ijim delima su se vaspitavale generacije i u njemu videle ne pesnika, ve pre stratega, istoriografa i filozofa. Nakon Platonove smrti Akademija je nastavila s radom. U njenoj istoriji obino se razlikuju tri perioda: (a) stari period, koji obino obuhvata stolee nakon smrti Platona, (b) srednji period, tj. naredno stolee (Arkesilaj i Karnead) i (c) period nove Akademije koji traje do vremena neoplatoniara, i tu se razlikuju dva perioda: dogmatiki (Filon iz Larise) i eklektiki (Antioh iz Askalona). Budui da je Platon za naslednika u Akademiji sebi odredio svog neaka Speusipa (407-339) i kako je Akademija sve vie zauzimala pitagorejski smer, nakon Platonove smrti, njegov najbolji uenik (koji je u Akademiji proveo dvadesetak godina) Aristotel, zajedno sa Ksenokratom (396-314), koji e kasnije doi na elo Akademije (339-314), napustio je Atinu. Stara Akademija je stajala na stanovitu Platonovih Zakona i potiskivala u drugi plan uenje o idejama a za raun uenja o brojevima. Iako je bio blizak Platonu, Speusip se od njega znatno razlikovao; istiui jedno ili dobro kao polazite u razvoju bia, on je u njemu video samo poelo a ne i kraj, ideal; negirajui Platonove ideje brojevima pripisuje natulnu realnost, ali ih ne smatra idealnim ve samo matematikim. Kako je od ideja prelazio neposredno na brojeve, zbog ega je morao da pravi razliku izmeu jednog po sebi i jednog kao poetka u nizu brojeva, Speusip je jedno odvajao kako od uma koji tvori svet (koji je shvatao kao duu sveta kombinujui ga s centralnom vatrom pitagorejaca), tako i od dobra i savrenstva; poslednje, po miljenju Speusipa, nije temelj sveg bivstvovanja, ve njegov rezultat i nije na poetku, ve na kraju razvoja. Uz sve

www.uzelac.eu

92

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nastojanje da brojeve misli matematiki a ne idealno, Speusip se bez svoje volje naao u situaciji da ih supstancijalizuje i tako iz njih izvodi idealni svet, to je itav njegov pokuaj udaljavanja od Platona i njegovu "reviziju" uenja velikog roaka inilo bezuspenim. Nalazei se pod velikim uticajem pitagorejaca on je zajedno s njima (ali i Platonom) uz etiri elementa dodao i peti: etar; moda zbog uenja o seobi due, smatrao je da nakon smrti ostaju sauvani i nii delovi due. U svojoj etici Speusip sledi etiku Platona i od ove se udaljuje kad nasladu smatra istinskim zlom. Kada je re o dravi Speusip je smatrao da ona treba da poiva na matematici i astronomiji koje oveka ue venim razmerama po kojima je bog uredio svet; zastupajui tu matematizujuu teologiju ( tes aritmetiki - bog rauna) on je empirijskom znanju pridavao vee znaenje no Platon i sistematizujui biljke i ivotinje intenzivno se bavio botanikom i zoologijom. Iako su do nas doli samo retki Speusipovi fragmenti, ima osnova tvrdnji da s njim poinje skepticizam koji e bitno odrediti potonji razvoj platonovske Akademije. Ksenokrat (396-314) nije u toj meri kao Speusip teio zbliavanju platonizma i pitagoreizma; bio je 25 godina na elu Akademije i prvi je isticao tri osnovna dela filozofije: etiku, dijalektiku i fiziku; Ksenokrat se pridravao uenja o idejama ali je i idejama i matematikim iskazima pripisivao realnost nasuprot ulnog sveta; to je razlog to je razlikovao tri oblasti saznanja: (a) sferu natulnog, (b) matematike, kosmosom odreene forme i (c) ulne stvari; svaka od tih oblasti je predmet posebnog saznanja (epistme, dxa, asthesis). Kao pranaela Ksenokrat je (pribliujui se takoe pitagorejcima) smatrao jedno ili nepar i neodreenu dvojinu ili par (prvo je nazivao ocem, a drugo, majkom bogova); jedno je poistoveivao sa umom (nous) ili Zevsom. Njihova prva tvorevina jesu ideje koje su istovremno i matematiki brojevi; za izvoenje veliina iz brojeva Ksenokrat se koristi hipotezom o najmanjim, nedeljivim linijama (protiv tog uenja bio je usmeren spis, pripisivan Aristotelu, O nedeljivim linijama). Spajanjem brojeva i istovetnog i razliitog nastaje dua (sveta) koju Ksenokrat, oslanjajui se na Timaja odreuje kao samopokretni broj; izgleda

www.uzelac.eu

93

Milan Uzelac

Istorija filozofije

da je pod uticajem Aristotela smatrao da to nastajanje due ne treba razumeti kao proces koji se odvija u vremenu. Snage koje deluju na razliitim krajevima sveta, na nebu, u elementima Ksenokrat je nazivao bogovima; uporedo s njima, kao i u narodnoj veri i kod pitagorejaca, veliku ulogu igrali su i dobri i zli demoni. Elementi, kojima je on dodao etar, sastoje se iz najsitnijih delia. Jednako kao i Speusip smatrao je da posle smrti ostaju i nerazumni delovi due a moda i due ivotinja; savetovao je da se ljudi uzdravaju od mesa jer kroz meso mogu na nas da utiu nerazumne ivotinje. Svoje etike poglede izloio je u mnogim delima, ali sve to o njima znamo svedoi samo o tome da se pridravao Platonovog etikog uenja; blaenstvo je video u ovladavanju vrlinom i sredstvima potrebnim za njeno postizanje. Treba jo rei da je Ksenokrat stupio u Akademiju jo u mladim danima, da je Platona pratio na putu za Siciliju (drugi ili trei put), a da je na elo Akademije doao kad je Aristotel bio van Atine. ini se da su i po povratku Aristotela 335. u Atinu meu njima bili dobri odnosi i da je teko govoriti o nekom suparnitvu ili borbi za prvenstvo u Akademiji, mada je u svojim radovima Aristotel uvek kritian prema Platonu i lanovima Akademije, a to bi moglo znaiti da meu njima i nisu bili ba najharmoniniji odnosi. Ali Aristotelov kritian odnos prema teoriji ideja i matematikoj slici sveta jo uvek nije dovoljan razlog da se on po povratku u Atinu ne nae na elu Akademije. Platon, za razliku od Epikura, nije uenicima nametao sopstvene stavove; zato su neki od starih platoniara, poev od Antioha, smatrali da su Akademija i Likej inili isti pokret; izbor je pao na Ksenokrata i on je svim svojim silama nastojao da sistematie ona uenja koja su po njegovom miljenju inila istinsko Platonovo uenje. Taj njegov rad bio je podstaknut i kritikama koje su dolazile iz Likeja pa je to ipak imalo za posledicu da je i mnogo novog pridodao tom uenju, te se upravo njemu i pripisuje da je prvi podelio filozofiju na fiziku, etiku i logiku; o svemu tome teko je suditi budui da nijedan od njegovih sedamdeset i est radova koje pominje Diogen Laertije nije dospeo do nas. Naslednik Ksenokrata bio je Polemon (oko 350-267) koji je kolom upravljao od 314. godine; za razliku od Ksenokrata

www.uzelac.eu

94

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Polemon je bio rodom Atinjanin, iz ugledne porodice. On nije mogao znati Platona, verovatno nije znao ni Speusipa; moda je u mladosti sluao Aristotela. Na elu Akademije bio je pedesetak godina i za to vreme s njim su bila druga dva platoniara, Krantor i Kratet; prvi od ove dvojice umro je 290. a drugi je nadiveo Polemona i nakon njegove smrti neko vreme upravljao Akademijom. Polemon je poznat po svojoj etikoj teoriji. O tome nam svedoi i jedan fragment u kome se kae da, po Polemonu, trebalo bi da se bavimo praktinom filozofijom a ne logikim spekulacijama koje nas ine slinim oveku koji napamet naui udbenik muzike a pri tom ne zna da svira ni na jednom muzikom instrumentu; takav ovek moe s velikim umeem da reava teorijska pitanja, ali mu to znanje ni na koji nain ne moe pomoi da rei nasune ivotne probleme. Ovde imamo temeljni princip koji e kasnije razviti njegov uenik Zenon, jedan od osnivaa stoike kole; Kliment Aleksandrijski navodi da je Polemon napisao spis O ivotu u saglasnosti s prirodom to bi trebalo da znai da Polemonov ideal nije bio samo harmonian ivot, ve ivot u skladu s prirodom, ali ta se pod tim ima u vidu ostaje do kraja nejasno (sem da takav ivot podrazumeva vegeterijanstvo). Ciceron Polemona navodi kao poslednjeg na spisku starih akademiara i peripatetiara (Speusip, Ksenokrat, Aristotel, Teofrast) i ovaj je, po Antiohu, najadekvatniji izraz i zavretak te tradicije budui da se kod njega slivaju sva znanja i mudrost. Sve ukazuje da je Polemon nastojao da usaglasi platonovske i aristotelovske poglede, to je na etikom planu i razumljivo, poto je na elu Aristotelove kole u to vreme bio Straton koji se, zanemarujui etiku, bavio iskljuivo fizikom. Istovremeno, naglaeni etiki rigorizam Polemona daje za pravo onima koji tvrde kako stoiku teoriju pre treba smatrati ispravljenom varijantom uenja akademiara, no nekom novom teorijom (Antioh). Imajui sve to u vidu, moe se zakljuiti da su platoniari kao glavni zadatak svoje metafizike videli teoloki poredak prelaznih stadijuma izmeu ulnog i natulnog. U reavanju ovog problema primeuju se dva suprotna puta: (1) Speusip je ostavio po strani

www.uzelac.eu

95

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teoriju ideja jer u savrenom i dobrom nije mogao da vidi uzrok ulno nesavrenog, odnosno njegov najvii smisao i rezultat. Zato je za poelo svega smatrao brojeve a kao njihove elemente jedinstvo i mnotvo, a najblie brojevima smatrao je geometrijske oblike i stereometrijske forme (stihije), ijoj je tetradi pridavao i etar pitagorejaca. Speusip je naao i princip kretanja svetske due koju je identifikovao s pitagorejskom centralnom vatrom; cilj sveg kretanja je dobro koje, kao najsavrenije, jeste i kraj razvoja. Toj evolucionistikoj predstavi suprotstavlja (2) Ksenokrat svoju emanacionistiku predstavu: on iz jedinstva i neodreene dvojine (aristos das) izvodi brojeve i ideje koje su s njima identine (a po Platonovoj shemi iz njegovog nenapisanog uenja /agrapha dogmata/); duu Ksenokrat odreuje kao broj i ona sebe pokree iz same sebe i tim putem on prelazi od jedinstva koje je identino s dobrim ka ulnom gde se izmeu due sveta i telesnih stvari nalazi niz kako dobrih tako i loih duhovnih bia. U razliitim smerovima unutar stare Akademije lei i nastojanje da se Platonov idealni pogled na svet spoji sa interesima grkog ivota i empirijskim naukama; sve to je ostajalo samo na pokuajima koliko zbog velikog uticaja pitagorejstva toliko i zbog nedostatka originalnosti kod filozofa u Akademiji; stoga, prvi veliki iskorak nainie tek Aristotel koji e osnovati u Atini sopstvenu kolu. Aristotel Aristotel je roen u Stagiri, na Trakijskom poluostrvu koje su naselili Halkiani; potie iz stare lekarske porodice; otac Nikomah bio je dvorski lekar makedonskog cara Aminte i njemu blizak. Ne znamo mnogo o njegovim ranim godinama ivota; pretpostavlja se da je ve sticajem okolnosti bio predodreen za lekara i da je bio u ranoj mladosti upoznat s vladajuom Hipokratovom medicinom ali i s prirodnjakim pogledima Demokrita. Posle smrti roditelja Aristotel je sa sedamnaest godina dospeo u Atinu i postao lan Akademije (367) u kojoj e biti narednih dvadesetak godina, sve do Platonove smrti. Kad je doao u Akademiju to nije vie vreme Gozbe, ve Teeteta (369), Sofista, Dravnika, to svedoi o nastrojenju Akademije u to

www.uzelac.eu

96

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vreme. Ideal Akademije vie nije Sokrat ve filozof-matematiar Pitagora. U Atinu se 367. godine preseljava Eudoks koji je upoznat s egipatskim i istonim matematikim i astronomskim uenjima. Aristotelu kao tipu naunika bliski su Demokrit i Eudoks. Ipak, na Aristotela u Akademiji najvei uticaj ima Platon kao filozof, religiozni mistiar i kao ovek. U Akademiji je Aristotel napisao itav niz radova u obliku dijaloga od kojih su nam ostali samo fragmenti. Sve to je napisao u literarnom obliku vezano je za vreme Akademije; kasniji spisi su beleke za predavanja i nemaju literarnu formu. Za Platona osnovno je da svojim mislima da formu; on ne pie da bi izloio neko uenje; njega privlai sama mogunost oslikavanja filozofa kao oveka koji se nalazi u aporijama i konfliktima. Filozofija nije za Platona polje teorijskih izuavanja ve proizvoenje svih osnovnih ivotnih elemenata. Podraavajui Platona svi su uenici pisali dijaloge a najznaajnije je pisao Aristotel (Eudem ili o dui). No, niko nije primeivao da je platonski dijalog neto neponovljivo i da se ne moe podraavati. Ciceron ukazuje da je Aristotel otkrio jednu novu formu dijaloga: anr naune rasprave. To ne behu sokratski dijalozi ve strogo metodika pitanja i odgovori - nekakva intelektualna palestra. Aristotelovi dijalozi su u doba helenizma bili ak cenjeniji od Platonovih i o njima pohvalno piu: Filisko, Kratet, Zenon, Hrisip, Posejdonije, Ciceron, Filon, Avgustin. Mnogi Aristotelovi dijalozi imali su naziv kao i Platonovi (Gozba, Meneksen, Sofist, Dravnik); Ali Aristotel tu nije hteo da kritikuje Platona i ispravlja njegovo uenje. Meu helenistikim doksografima vladalo je uverenje da se i Aristotelovi spisi mogu podeliti na ezoterike i egzoterike, no ini se da je to neopitagorejska mistifikacija. Dijalog Eudem napisan je pod uticajem smrti Aristotelovog druga Eudema s Kipra (oko 354); za neoplatoniare je kao Fedon bio izvor uenja o besmrtnosti due. Nain opovrgavanja predstave o dui kao harmoniji tela isto je aristotelovski: harmonija ima svoju suprotnost - disharmoniju; dua pak nema suprotnost pa sledi da ona ne moe biti harmonina (frg. 45).

www.uzelac.eu

97

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Platonsko-aristotelovsko dokazivanje besmrtnosti i nerazorivosti due u dogmatskom obliku preuzeo je Plotin (Enn. IV, 7, 8) koji je rekao da je dua sutina (ousia); harmonija se tu ne javlja. U svom poznom uenju o dui Aristotel je zauzeo sredinji stav izmeu ranog platonizma izraenog u Eudemu i materijalistikog uenja o dui kao harmoniji. U spisu O dui (De an. III 1, 412a 19-21) dua se javlja kao supstancija samo ukoliko je "entelehija fizikog tela koje ima ivot u potenciji". Dua je neodeljiva od tela i stoga je besmrtna; no, sjedinjena s telom ona je oblikujui princip organizma. U tom smislu moe se rei da Plotin kritikuje "poznog" Aristotela s pozicija "ranoga" Aristotela kad govori "Dua ne poseduje bivstvovanje zato to je forma neega (edos tins) ve je ona neposredna realnost (ousa). Ona svoje bivstvovanje ne poprima iz toga to se nalazi u nekom telu ve postoji i do asa od kojeg pripada telu" (IV 7, 8).U stvari, aristotelovski Eudem upravo i ui o predvenom postojanju due, to je jasno i po tome to je dua ousia u sebi. Ako je rani Aristotel u svojim uenjima zavisan od Platona u logici i metodologiji, ne samo da je od njega nezavisan ve ostvaruje i preimustvo nad njim. Dijalektiku Aristotel ne odreuje isto kao Platon: za njega je dijalektika argumentacija na osnovu verovatnih, subjektivno oiglednih pretpostavki. Cilj takve dijalektike je eristiki. Nemaki helenista Verner Jeger takoe smatra da je u Aristotelovim dijalozima potpuno ouvano uenje o idejama. U vreme boravka u Akademiji Aristotel je napisao i Protreptik koji se dotie niza pitanja, izmeu ostalog i umetnosti (IX gl): "Ne oponaa priroda umetnost, ve umetnost oponaa prirodu i umetnost postoji zato da bi dovrila ono to priroda ostavlja nedovreno". U ovom spisu imamo platonovski sadraj i aristotelovski metod. Tu se opisuje zadovoljstvo koje prua saznanje a na to na mnogo drugih mesta opominje Aristotel. Saznanje je lepo samo po sebi i biva lepe ukoliko se vie udubimo u njega; tu se nalazi i Aristotelov ideal ivota: teoretski ivot u tiini, u razgovorima sred akademskog vrta, na arobnom ostrvu blaenih filozofa odvojenih od sveta (fr. 58). U Protreptiku nalazimo i znaajnu napomenu o muzici: muzika je nastala kad su ljudi postali

www.uzelac.eu

98

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bogatiji i kad su se mogli prepustiti dokolici; rekli bi imuniji da muzika nije neophodna za oveka (fr. 53), no s druge strane, Aristotel muziku ubraja u prve filozofske discipline (fr. 52). Iste godine kad je umro Platon, vojska Filipa Makedonskog je razorila Stagiru (348/7) i Aristotel se nije mogao vratiti kui pa je otiao u Malu Aziju. Nakon to je neko vreme boravio u Mitileni, 343, na poziv Filipa Makedonskog on odlazi u Pelu privuen matom da se u liku Aleksandra, tada trinaestogodinjaka, moe ostvariti jedinstvo filozofije i vlasti. Aristotel je verovao da Helada, ako bi bila ujedinjena, moe ovladati celim svetom. Nakon tri godine, koliko je bio uitelj Aleksandra, Aristotel se povukao u svoj rodni grad i tu se bavio naunim radom; druio se s Teofrastom, a kad je Aleksandar poao u pohod na Aziju, Aristotel je bio potpuno slobodan; tada se, s Teofrastom, preselio u Atinu i tamo otvorio svoju kolu koja je svestranou naunog interesa, sistematinou u nastavi i pravilnim voenjem istraivanja uskoro pretekla Akademiju i postala uzor kasnijim kolama. Period koji je Aristotel proveo van Atine oznaavao se kao kao tamni deo u njegovom ivotu; to je svakako "prelazni" period, ali period ispunjen uenjem i organizovanjem filozofskih kola u raznim grkim gradovima. Tada nastaje spis O filozofiji u kojem Aristotel istupa protiv teorije idealnih brojeva i uspostavlja svoj, oieni platonizam. U tom spisu nalazimo i prvi dokaz o postojanju boga (fr. 16) koji sledi apodiktiko-silogistiki metod. "Moe se utvrditi da u svakoj oblasti gde postoji stupnjevitost, gde ima onog to je vie ili manje savreno, neophodno je da postoji i jednostavno savreno. Ako sred onog to jeste postoji stupnjevitost vie ili manje savrenih bia, neophodno je da postoji najsavrenije bie i ono je boansko". Aristotela interesuje i psiholoka strana ovog problema; on govori o unutranjem usredsreivanju /koncentraciji/ kao o biti svakog religioznog raspoloenja. Za Aristotela postoje dva subjektivna dokaza o postojanju boga: (a) doivljaj demonske snage due, kad se dua oslobaa od tela (u snu ili pred smrt), kad dobija svoju istinsku prirodu i proroki vidi budunost i (b) posmatranjem zvezdanog neba (fr. 2).

www.uzelac.eu

99

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to se Metafizike tie, ona nije proizvod pozne Aristotelove faze; zamiljena je i stvorena poslednjih godina ivota Platona i za vreme boravka Aristotela u Maloj Aziji; Aristotel je preraivao i dopunjavao svoj spis u poznim godinama; samo uenje o supstanciji dodato je kasnije. U ovaj period spada i Eudemova etika kao i Politika; u to vreme pada i nastanak spekulativne fizike i kosmologije (traktat O nebu). U Atinu je u to vreme na elu Akademije Ksenokrat (izabran 339/8) koji bi ga i primio u Akademiju, ali meu Aristotelom i Akademijom bee malo zajednikog. Aristotel je kolu osnovao u gimnazionu posveenom Apolonu Likejskom i ona je stoga nazvana Likej; tu su se svakog meseca odravali simpozijumi. Predavanja su bila strogo organizovana. Aristotel je drao tea, filozofska predavanja; posle ruka drao je predavanja iz retorike i dijalektike. Zajedno s njim predavanja su drali Teofrast i Eudem sa Rodosa. Veina slualaca nisu bili Atinjani. Likej je postao nauna, istraivaka, obrazovna ustanova. Aristotel svoje uenje izlae na predavanjima; tako je njegovo delovanje bilo u neposrednom uticaju na uenike, a njegovi spisi posle smrti bili su zaboravljeni i nakon dvesta godina grki uitelji filozofije ih vie nisu shvatali. U to vreme Aristotel se bavi istorijom filozofije i posebnih nauka, sa uenicima belei ustave 158 grkih drava; sastavlja spisak pobednika olimpijskih igara kao i pobednika na pitijskim igrama u Delfima; vodi letopis dramskih predstava u Atini, prikuplja izreke i poslovice; pie spise iz zoologije i meteorologije. Teofrast pie istoriju fizikih i metafizikih sistema (18 knjiga); Eudem sastavlja istoriju aritmetike, geometrije i astronomije; Menon istoriju medicine. Aristotelova biblioteka je prva znaajna biblioteka u Evropi. Kako posle smrti Aleksandra (323) Atinjani poinju Grke da bune protiv Makedonaca, poloaj Aristotela u Atini, budui da je bio blizak makedonskom dvoru, postao je opasan, te je blagovremeno otiao na Halkidu da se Atinjani ne bi, kako je on rekao "po drugi put ogreili o filozofiju"; tamo je i umro naredne, 322. godine p. n. e. ***

www.uzelac.eu

100

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Aristotelova filozofija na sveobuhvatni nain sabira sva znanja njegovog vremena i za razliku od Platona u osnovi njegovih istraivanja nije praktini ve teorijski interes. Naalost, do nas je doao tek jedan deo njegovih spisa i na osnovu njega teko je suditi o celini njegovog dela. Do nas nisu doli spisi koje je sam Aristotel objavio a koji behu namenjeni irokoj publici; tu je mahom re o dijalozima koji se, ako i nisu umetniki uvek na nivou Platona, odlikuju sveinom, jasnoom izraavanja, srenim izborom fabule, predivnim jezikom i bogatstvom ideja. Isto tako, nisu sauvani ni zbornici kritikih izvoda iz naunih dela kojima se Aristotel sluio za svoja nauna istraivanja i svoja predavanja. Do nas je doao samo jedan broj Aristotelovih naunih spisa pisan za potrebe nastave; u tim spisima imamo dosledno i precizno sprovedenu terminologiju, ali i odsustvo gracioznosti i estetske privlanosti u izlaganju. U svim tim spisima nalazimo istu shemu istraivanja i izlaganja: tano formulisanje pitanja, kritiku raznih stanovita koja postoje o nekom pitanju, briljivo istraivanje razliitih pogleda, obimno prikupljanje injenica kao i nastojanje da se na kraju doe do jasnog rezultata. U svemu tome aristotelovski spisi su u potpunoj suprotnosti spram platonovskih, a to je posledica razlike naunog i estetskog naina izlaganja. injenica je da u njegovim delima dolim do nas ima ponavljanja, nedoslednisti, nereda, neispunjenih obeanja; sasvim je sigurno da on ta dela u tom obliku ne bi objavio. Pre e biti da se Aristotel spremao da napie niz udbenika za svoje uenike, ali da je tek neka poglavlja uradio (moda delove Logike, posebno Topike), a da su potom praznine popunjavali uenici belekama s njegovih predavanja i da je zato u najstarija vremena i bilo vie redakcija njegovih spisa sve dok ih 60-50. godine p.n.e. Andronik s Rodosa nije definitivno redigovao. Sve sauvane Aristotelove spise mogue je podeliti u tri grupe: (a) Spisi iz logike i retorike (Kategorije, O tumaenju, Analitika, Topika, O lanim zakljucima; Retorika); (b) Spisi koji se odnose na teorijske nauke (Metafizika, Fizika, Zoologija, O dui, kao i manji spisi koji se odnose na ove probleme); (c) Spisi koji se odnose

www.uzelac.eu

101

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na praktine i poetike nauke (Etika /Nikomahova i Eudemova/, Politika i Poetika). ** Najvaniji cilj Aristotelove filozofije jeste pretvaranje sokratovsko-platonovske filozofije saznanja u teoriju koja objanjava pojavni svet; smatrao je da to moe biti uinjeno samo na putu kojim je poao Sokrat: pomou saznanja koje se temelji u pojmovima i to je razlog to je sebe i kasnije jo ubrajao u lanove Platonove kole. Aristotelova prednost u odnosu na Platona bee u tome to je on shvatio nedovoljnost Platonove teorije ideja za objanjenje empirijskog sveta. Mada je pri kraju ivota Platon ideje (koje je u poetku video samo kao nepromenjiva bia) odreivao kao uzroke ulnoga sveta, nije uspeo (a na ta ukazuje Aristotel) da tu misao usaglasi s ranijom o svetu ideja. Uzrok tome bee to to je Platon idejama na samom poetku pripisao samostalno postojanje, nezavisno od ulnoga sveta. Ta transcendencija ideja, koja nije nita drugo do ponavljanje empirijskog sveta morala je biti odbaena; ideje ne treba da budu shvaene kao neto nezavisno od stvari dostupnih opaanju, kao neto to postoji nezavisno od stvari. Naprotiv, ideje treba razumeti kao sutine koje postoje u samim stvarima i koje odreuju njihov sadraj. Slabost i veliina Platona sastoji se u toj njegovoj teoriji o dva sveta, a osnovna misao Aristotelova bee da su natulni svet ideja i ulni svet identini. Aristotelova polemika protiv Platonovog uenja o idejama zaklonila je njegovu zavisnost od Platona a ona je ipak kljuna za razumevanje Aristotela; na tu zavisnost sam Aristotel mnogo ne ukazuje jer je ona njemu i njegovim savremenicima sama po sebi bila razumljiva. Njegova kritika bila je usmerena prvenstveno na izdvajanje (horisms), hipostaziranje ideja, njihovo pretvaranje u jedan drugi svet, kao i na tekoe koje iz takve odluke slede. On istie kako nam ideje ne pomau da shvatimo ni kretanje, ni saznanje, niti je mogue dati zadovoljavajui odgovor o njihovom odnosu spram ulnog sveta. injenica je da i Aristotel deli miljenje sa ostalim grkim filozofima da je zadatak filozofije saznanje bivstvujueg i istie nemogunost da se do pravog saznanja doe pomou opaanja i to zato to su sve ulima dostupne stvari

www.uzelac.eu

102

Milan Uzelac

Istorija filozofije

promenljive i propadljive. Zato on opte, odnosno pojmove oznaava kao sadraj istinskog saznanja, kao sadraj istinskog sveta. Reavajui ontoloki problem Aristotel nastoji da rei i genetiki, nastoji da odgovori na pitanje porekla pojavnog iz bivstvujueg kao takvog. To je razlog to eli da ideje, poto su istinska bit ulnih stvari, istovremeno budu i njihovo objanjenje. Ako Aristotel taj problem do kraja i nije razreio, to bee stoga to je ostao trajno zarobljen osnovnim odreenjima Platonove filozofije. Nastojei da bit stvari objasni pomou njihovih rodnih pojmova, svoj osnovni zadatak Aristotel vidi u odreenju odnosa opteg i pojedinanog; taj princip naunog miljenja za njega je predmet prethodnog, pripremnog istraivanja i tako je nastala nauka logike, shvaena kao opta teorija naunih metoda koja je nadreena pojedinim injeninim istraivanjima. U tom samosaznanju nauke potpuno svesno se okonao istorijski proces osamostaljivanja saznanja. Kao "tvorac logike" Aristotel je istovremeno i vrhunac razvoja grke nauke. Mada Aristotel na istanan nain nastoji da razgranii pojedine naune discipline i da tano odredi odnos meu njima, u radovima koji su doli do nas podela znanja na discipline nije konsekventno sprovedena; na jednom mestu nalazimo podelu na logika, fizika i etika istraivanja (Top., I, 14) kakva je bila prihvaena u Akademiji, dok na drugom mestu on razlikuje teorijske, praktine i poetike nauke (Met., VI, 1). Meutim, u njegovoj koli koristila se podela na teorijske i praktine nauke (Met., II, 1; Eth. Eud., I, 1). Izvesno je u svakom sluaju da Aristotel pretpostavlja logiku (Analitiku i Topiku) kao pripremnu nauku (metodologiju) svim drugim disciplinama i stoga je ne uvruje u teorijske nauke, a u koje ubraja samo fiziku, matematiku i teologiju (tj. metafiziku). Osnovna misao aristotelovske logike bila bi u tome da kao to je u prirodi stvari (natura rerum) opte, tj. sutina to se izraava u pojmu stvari, uzrok i razlog odreenja pojedinanog, tako se i najprei zadatak nauke sastoji u tome da pojedinano izvodi iz opteg te da se na taj nain razume neophodnost empirijski postojeeg sveta (Analyt. Post., I, 2). Nauno objanjenje sastojalo bi se u tome da ono to nam je poznato pomou opaanja bude

www.uzelac.eu

103

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojmljeno iz njegovog uzroka te da proces saznanja u odnosima uzroka i posledica prikazuje stvarni odnos opteg uzroka i njegovog pojedinanog rezultata. Svako saznanje sastoji se iz spajanja pojmova i isto je tako kad je re o suenju gde se utvruje realna veza ili realna razlika izmeu pojmova koje mislimo, izmeu subjekta i onog to o njemu kazujemo. Zato je zadatak svakog saznanja izvoenje pojedinanih sudova iz optih i stoga je u sreditu Aristotelove logike uenje o zakljucima i dokazima koje je nazvao analitika. Samo usled nerazumevanja Aristotelove Analitike logika je u kasnije vreme dobila apstraktno-formalni vid, a zapravo je bila zamiljena kao metodologija tesno povezana sa faktikim zadacima nauke i zato su sasvim ispravno u kasnijoj peripatetikoj koli logiki spisi oznaavani kao organski (rganon, orue). Samo zato ona je prepuna bezbrojnim mnotvom gnoseolokih iskaza o bivstvujuem i odnosom miljenja k njemu. Glavno u svemu tome, a to Aristotel nikad nije jasno formulisao, bee identitet formi miljenja (zasnovan na pojmovima) s formama odnosa u realnosti (Met., V, 7). Na taj nain prvi deo logike sadri u sebi unutranje povezana tri aspekta iz kojih je mogue izlagati nauku: formalni, metodoloki i gnoseoloki. Spoljanja razlika izmeu Platona i Aristotela bila bi u tome to prvi polazi od pojma a drugi od suenja. Istinito i lano Aristotel trai u vezi pojmova jer se taj spoj potvruje ili negira; ako je to u prvi plan postavilo pitanje kakvoe sudova, silogistika kao nauka o dokazivanju iskaza traila je da se utvrdi njihova kolikoa, tj. da se razlui njihova optost i posebnost. Aristotel je bio daleko od toga da iskaze posmatra s obzirom na njihovu relaciju ili modalnost; sva njegova razmatranja iskaza tiu se njihovog znaaja za dokazivanje i zato je posebno razmatrao teoriju zakljuivanja. Silogistika je za Aristotela istraivanje o tome kakvi zakljuci (konkluzije) mogu s punom izvesnou biti izvedeni iz datih stavova. Tu se kao osnovna forma zakljuivanja razmatra izvoenje posebnog iz opteg (princip subalternacije); kao rezultat silogizma uvek se, po Aristotelovom miljenju, javlja pitanje moe li se i kako jedan pojam izvesti iz drugog i kako opte odreenje

www.uzelac.eu

104

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojma moe biti osnov za odreenje pojedinanog. Na taj nain silogistika sadri sistem pravila po kojima se pojedinani iskazi izvode iz ve utvrenih optih iskaza. Cilj filozofa bio bi u tome da utvrdi nain kako da se iz optih izvedu posebna znanja i da se objasni njihov sadraj. Dokazivanje i zakljuak, kao forma gotove nauke, pretpostavljaju postojanje pretpostavki koje same ne mogu biti izvedene iz jo optijih stavova ali su neposredno pouzdani; ti poslednji iskazi jesu aksiomi kojima je potinjeno svako znanje meu kojima Aristotel posebno istie zakon protivrenosti i zakon iskljuenja treeg. Na taj nain za najvie principe teorije nije neophodno dokazivanje. Za otkrie tih principa koristi se indukcija koja od injenica dobijenih iskustvom i od mnjenja dospeva do optih odreenja pojmova pomou kojih se injenice i mnjenja mogu objasniti. To istraivanje usmereno utvrivanju optih principa Aristotel naziva dijalektikom (Met., IV, 2; Top., I, 2) iji je metod razraen u Topici. Rezultati dijalektike nisu logiki nuni, ve su samo verovatni, ali oni imaju karakter znanja u onoj meri u kojoj objanjavaju mnjenja. S druge strane, ta dijalektika, bavei se verovatnim dokazima, kad stupi u praktinu slubu politikih interesa, jeste nauna osnova retorike. Tematizujui logiku taku posmatranja, Aristotel se distancira od psiholoke pozicije svoga uitelja: poslednji principi na kojima se zasnivaju svi dokazi logiki su nedokazivi, no to ne znai da su oni psiholoki uroeni ili dobijeni u prethodnom ivotu, ve se dobijaju iskustvom koje ih ne zasniva nego otkriva; prirodu tih najviih principa Aristotel ne istrauje; iz logikih zakona, obaveznih za sve nauke, izvodi samo zakon protivrenosti kao najoptiji i obavezujui zakon za sve; istovremeno, Aristotel pravilno istie kako pojedine nauke treba da imaju svoje posebne zakone. Aristotelov pojam indukcije treba razlikovati u odnosu na indukciju u savremenom znaenju te rei; pod tim pojmom nije mislio neki nain dokazivanja koji bi se razlikovao od deduktivnog, ve je je pod njim mislio na metod istraivanja i otkria. Taj metod se primenjuje u svim sluajevima kad saznanje nuno ne vodi apsolutno optem ve se zadovoljava relativno optim (onim to va-

www.uzelac.eu

105

Milan Uzelac

Istorija filozofije

i u veini sluajeva). Silogistiko objanjenje svega pojedinanog iz najoptijih principa za njega je krajnji cilj i ideal svake nauke; meutim, injenica je da materijal dobijen pomou iskustva esto je dovoljan samo za priblina odreenja koja zadovoljavaju potrebe objanjenja samo u okvirima iskustva; tu Aristotel istupa kao prirodnjak. Drugi aspekt posmatranja (nakon logikog) je politiki i u retorici zamenjuje naunu taku to se oslanja na opteobavezujue principe - ubeivanjem. Na taj nain retorika, premda je po svom zadatku pomona nauka politike, po sadraju i svojoj tehnici - ona je grana dijalektike i topike; to znai da svejedno je radi li se o politikom, sudskom ili epideiktikom govoru, ovaj u svakom sluaju mora da polazi od optih predstava slualaca da bi ih vodio nameravanom cilju. Najvanija tu je svakako misao da ljudsko saznanje moe dokuiti sutinu i ono neprolazno samo pomou temeljnog izuavanja stvarnosti; tu se vidi teorijsko izmirenje platonizma i empirijske nauke. U toj stvari Aristotel nije ni nominalista ni empiriar; nastoji da pokae da zadatak koji je postavio Platon, a ijem reenju i on tei, mogue je ispuniti samo nakon obrade sveg injeninog materijala. Po miljenju Aristotela, osnovno pitanje filozofije, pitanje biti bivstvujueg (bivstvujueg kao bivstvujueg, odnosno bivstvujueg kao takvog), ne moe biti reeno drugaije no s obzirom na injenice. Logika forma tih reenja kojima tei sva nauka jeste odreenje pojma - definicija (horisms), u kome se za svaku pojedinu pojavu utvruje i njena neprolazna bit (ousa, t t n enai), kao uzrok njenih promenljivih stanja i aktivnosti (ta simbebekta), pri emu se istovremeno ukazuje i na njenu zavisnost kao pojma od drugog, optijeg pojma; na taj nain definisanje je odreeno suenje u kome se subjekt odreuje pomou svog vieg, optijeg rodnog pojma i pomou svog specifinog svojstva. Ta odreenja pojma, zasnovana delimino na dedukciji a delimino na indukciji, na izvestan nain pretpostavljaju postojanje definicije najviih rodova pojmova, a da se te definicije ne izvode ve se samo objanjavaju. Treba istai da se sistem pojmova kod Aristotela ne zavrava jednim najviim pojmom, kao to je to sluaj kod Platona - pojmom

www.uzelac.eu

106

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dobra; Aristotel, kao mislilac vie sklon injeninom istraivanju, potpuno je prozreo raznovrsnost samostalnih i jedne od druge nezavisnih ishodinih taaka naune teorije i pri tom zahtevao da svaka grana znanja izrasta iz posebnih svojstava i principa. To je razlog to on i nije nastojao da sve te nedokazive stavove sakupi i sistematski izloi, kao to nije nastojao ni da izloi iz njih izvedene posledice. Najvie rodne pojmove, koje je u logikom istraivanju nemogue izvesti iz jo viih, Aristotel je odredio kao kategorije. Kategorije oznaavaju odreenja pomou kojih razliiti pojmovi zahvaljujui svojim realnim sadrajima mogu biti elementi iskaza ili zakljuka. Aristotel razlikuje deset kategorija: ousia (bivstvo, [lat. supstancija]), posn (koliina), poin (kakvoa), prs t (odnos), po (mesto), pot (odakle, vreme), poien (delovanje), pshein (trpljenje), kistai (poloaj), hksein (vladanje); kasnije je Ariastotel odbacio poslednje dve kategorije (Anal. post I, 22; Phys., V 1; Met., V 7). U Aristotelovom uenju o kategorijama nema vie metafizikih motiva no u logici koja polazi od najoptije pretpostavke: identiteta formi miljenja i formi postojanja (Met., V 7); sredinje pitanje u tom uenju bilo bi ono o tome kakav poloaj zauzimaju pri suenju elementi suda; ili su ono o emu se govori, a to moe biti ono podleee, podmet, nosilac neeg (ousa, bivstvo), odnosno ono ta nae misli (t est), ili ono ta neto kazuje o tom bivstvu i to moe da se misli kao neto to postoji samo na bivstvu. To suprotstavljanje bivstva (ousa) svem ostalom nalazimo u Analitici (Anal. post., I, 22). U to to pripada bivstvu (simbebekta) Aristotel ubraja svojstva i odnose. U nabrajanju tog to se moe pripisati bivstvu vidan je prelaz od kvantitativnih i kvalitativnih odreenja ka odnosima prostora i vremena a potom ka uzronim odnosima i zavisnostima. U svemu tome, gramatike razlike subjekta, predikata, priloga i glagola uticale su na to da li e biti deset ili osam kategorija, te su kasnije poslednje dve i bile izostavljene. U aristotelovskoj metafizici, kao i njegovom uenju o sutini, bivstvu (ousa) poiva tenja da se izmiri uenje o idejama s empirijskim pogledom na svet. Ubeenje da samo opte, kao pojam, moe biti predmet istinskog saznanja, tj. apsolutne

www.uzelac.eu

107

Milan Uzelac

Istorija filozofije

realnosti, ne doputa da se kao bivstvo smatra sadraj pojedinanog, prolaznog opaaja; s druge strane, shvatanje da optem ne moe biti pripisana neka posebna, od ulnih stvari nezavisna, via realnost - ne dozvoljava hipostaziranje rodnih pojmova, kao to je to uinio Platon. Istinski postojea je pojedinana stvar koja se misli u pojmu u protivstavljanju svom promenljivom stanju i odnosima (simbebekta) i to tako to se samo u njoj realizuje njeno opte odreenje (edos, vid, oblik). Aristotel vri sintezu ranijih principa: elejskog i heraklitovskog; za one koji prihvataju nepromenjivost bia ostalo je nejasno samo bivanje; za one koji prihvataju promenu kao neto oevidno ili joj ne mogu nai temelj (razlog) ili je ne mogu objasniti iz pojma o sutini bia (bivstva); Aristotel stoga sutinu bia, samo bivstvo, objanjava kao neto to se samo po sebi (iz sebe) realizuje, kao supstrat koji moe da iz mogunosti pree u stvarnost i smatra da na taj nain zadovoljava i ontoloke i genetike potrebe nauke; on razvija misao da (Phys., I, 6) bivanje ne moe biti objanjeno ni iz bia ni iz nebia, niti iz njihove sinteze, ve da se ono moe razumeti kao neto to je po svom unutranjem biu, po svojoj biti sklono razvijanju; pri tom, pojam bivanja treba razumeti kao prelazno stanje iz ve nepostojee u jo nepostojee stanje supstrata kojem je taj prelaz bitna karakteristika. Osnovni odnos materije i forme Aristotel razmatra s obzirom na pojedinane stvari, a s druge s obzirom na to kako se meusobno odnose i to tako to iz tog treba da proistekne razumevanje biti prolaznog. U svakoj pojedinano postojeoj stvari materija i forma se nalaze u takvom odnosu da ne postoji materija bez forme niti forma bez materije. Upravo zato na njih ne treba gledati kao na samostalne moi koje na poetku postoje nezavisne jedna od druge i koje se spajaju samo da bi nastala pojedinana stvar; naprotiv: jedna te ista sutina stvari jeste materija (ukoliko ona postoji kao sposobnost i razmatra se kao mogunost) i forma (ukoliko je ona pri tom i stvarnost). Zato nema ni iste mogunosti, ni potpuno ostvarenih formi. Sutina (ousa) nije samo obina mogunost (dinmei) ili ista stvarnost (enrgeia): ve pretpostavka to se nalazi u stalnom ostvarivanju. Povremena

www.uzelac.eu

108

Milan Uzelac

Istorija filozofije

promena njenih stanja odreena je stepenom njenog realizovanja. To to pripada samoj biti pojedine stvari i to se u njoj realizuje Aristotel odreuje kao poslednju tvar (shate hle); postoji po sebi graevinski materijal kao to postoji i ideja kue (u glavi arhitekte) i tek delovanjem te forme na tvar nastaje kua. Sasvim je drugaiji odnos meu pojedinanim stvarima; kad jedna stvar ini tvar koja prima oblik a druga obrazujuu formu, to one, iako se nalaze u odnosu meudelovanja, ne postoje nezavisno jedna od druge; i samo spojene ine neto novo i pritom jedna od njih je tvar (hle) a druga forma (morph, edos). U svim tim sluajevima odnos materije i forme je relativan tako to se jedno te isto u jednom sluaju javlja kao forma a u drugom kao materija za formiranje vieg oblika. Tako nastaje neto kao lestvica stvari pri emu je jedna te ista stvar tvar za obrazovanje viih a forma za obrazovanje niih stvari; taj sistem mora imati i dole i gore svoju granicu; dole se mora nalaziti materija koja vie ne moe biti forma, a gore forma koja vie ne moe biti materija. Dole je prva materija (prte hle), a gore ista forma ili boanstvo (t t n enai t prton, pra-forma). Kako je materija samo prosta mogunost, ona i ne moe postojati sama po sebi ve uvek u spoju s nekom formom, mada je ona osnova za realizovanje svake pojedinane forme. Pojam najistije forme, kao apsolutne realnosti, iskljuuje sve tvarno, sve to je samo mogue i na taj nain oznaava savreno bivstvo. Aristotel nije do kraja odredio ta dva razliita naina primene sheme mogunosti i stvarnosti, materije i forme (za ta su potom korieni i latinski pojmovi potentia i actus), ali se faktiki njima uvek koristio. Jedno od njih odgovara organskoj a drugo tehnikoj funkciji; jedino tako postaje jasno kako mogunost (dnamis) i stvarnost (enrgeia) po svojoj biti jesu identini i javljaju se kao razliiti naini shvatanja ili kao razliite faze razvoja jedne te iste biti (ousa) koja u sebi sjedinjuje tvar (hle) i oblik (edos) koji su tu kao dve razliite stvarnosti to jedna na drugu deluju. Prikazujui tvar kao neto jo ne sasvim stvarno i u isto vreme kao nenastalu, nepromenljivu osnovu (hypokeimnon, substrat) svih nastalih stvari i predstavljajui sistem ovih poslednjih kao neprekidni prelaz od mogueg ka stvarnom, konano, odreujui boanstvo kao istu stvarnost koja iz sebe iskljuuje sve mogue -

www.uzelac.eu

109

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Aristotelova filozofija slino platonovskoj utvruje razliite stepene i oblike metafizike realnosti. Najnii oblik jeste materija i odbacivi pri tom demokritovsko-platonovski termin m n (nepostojee), on joj priznaje pozitivan karakter i smatra njeno stresis (odbacivanje negacijom) samo utoliko ukoliko se u apstrakciji misli liena svake forme; najvii stepen jeste zavrena u sebi nepromenjena forma, koja odgovara platonovskoj ideji ili uzroku (atia). Izmeu materije i forme stavlja itav uzronoposledini niz stvari koje prenose kretanje sa nieg na vii nivo realnosti. Tako, tim razliitim stepenima postojanja odgovaraju razliiti stepeni saznanja: materija kao amorph (bezoblina), peiron (beskonana) i ariston (nevidljiva) ini takoe i aedes (nesaznatljivo) i agnton (neosetljivo) (Phys., III 6; Met., IV, 4; VII, 10; De coelo, III 8). Boansko je predmet najvieg i najsavrenijeg saznanja, poto svako saznanje podrazumeva formu (edos) i sutinu (ousa), a bog je najistiji oblik i prva sutina. Stvari koje nastaju mogu biti saznate s obzirom na razvoj njihovog oblika (edos) iz tvari (hle). Prelaz iz stanja mogueg u ono stvarno, uslovljen delimino sutinom samih pojedinanih stvari a delimino i uzajamnim odnosom, jeste kretanje, raanje i bivanje. Na taj nain kretanje pripada samoj prirodi stvari, i ono je veno, bez poetka i kraja (Phys., VIII, 1). Svako kretanje (knesis) pretpostavlja s jedne strane pokretnu materiju (naelo mogunosti) i s druge, pokretnu formu (svrha delatnosti). Zato, uzrok kretanja koji treba traiti u biu (Met., IX, 8) jeste pre svega forma a stvarnost (enrgeia), koja omoguuje proces nastajanja, Aristotel naziva entelehijom (entelheia). S druge strane, kretanje shvaeno kao prelaz odreuje se ne samo time to treba da se ostvari, nego i time iz ega treba da se ostvari (hle) a to je predodreeno za promene nosei u sebi mogunost promene. Mada se forma nalazi u tesnoj vezi sa svojom formom i ima tenju da je realizuje, ona je isto tako i mogunost ostvarenja svake druge forme; zato je materija uzrok nesavrenstva i sluajnosti u prirodi. Aristotel u objanjavanju kretanja razlikuje dve vrste uzroka: formalne i materijalne; prvi su teleoloki (n hneka, zbog ega) a drugi mehaniki (eks annkes, iz neophodnosti); svrhovita delatnost i prirodna neophodnost na isti nain jesu principi

www.uzelac.eu

110

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bivanja. Platonovsko i demokritovsko tumaenje prirode nalazi sad izmirenje i odnosima materije i forme. Aristotel ukazuje na etiri poela (arhi) za objanjenje kretanja: materija (hle), forma (edos), pokretaki uzrok (ehsho) i svrha (tlos). Ali uvek se poslednja tri suprotstavljaju prvom i ako ponekad ta tri poela istupaju odvojeno u oblasti pojedinanih pojava, oni obino obrazuju jedno poelo i pritom bit stvari (edos) jeste pokretaka sila (kinous) koja vodi ostvarenju (tlos). U tom smislu poela kao svrhe bivstvo ili bit i jeste entelehija; izrazi enrgeia i entelheia u veini sluajeva kod Aristotela se koriste sinonimno; odreena razlika meu njima, jedva je i primetna. Zahvaljujui toj suprotstavljenosti forme i tvari, kao dve realnosti, aristotelovsko uenje, uprkos svih napora da se sve dovede u sklad, dobija dualistiki karakter koji antiko miljenje nije uspelo da prevlada. Kako svako kretanje u svetu ima svoje relativno poelo u pokretnoj formi, ova poslednja usled tog to se spaja s materijom i sama biva pokretna i to bi moglo da se odvija u beskonanost (Met., XII 10) kad ne bi postojala, kao apsolutno poelo (arch) svakog kretanja, ista forma koja nije svojstvo nikakve mogunosti i ne pripada nikakvom kretanju - boanstvo. Ono, budui samo nepokretno, uzrok je svakog kretanja - prvi pokreta (prton kinon). Veno, kao i samo kretanje, jedno i jedinstveno, kao veza itavog sveta, nepromenjivo, ono stvara svo kretanje u vasioni, ali ne svojom delatnou ve time to sve stari tee ka tom boanskom i nastoje da realizuju venu formu koja je ostvarena u njemu. Kao objekat tog kretanja, ono je uzrok svakog kretanja. Sutina boga je imaterijalnost, potpuna bestelesnost, ista apstraktnost - um (nos). On je miljenje i za svoj sadraj (svoju materiju) moe imati sebe samog; on je miljenje miljenja (nesis noseos) (Met., XII, 9). To samoposmatranje (theora) jeste njegov veni blaeni ivot. Bog nita ne eli i nita ne stvara - on je apsolutna samosvest. To je razlog to e Aristotel svoju nauku o prvim poelima nazvati teologijom. Aristotelovo boanstvo ima sva svojstva koja je Platon pripisivao idejama i ono kao i Platonove ideje ima transcendentni karakter; na taj nain Aristotel dovrava Platonovo imaterijalistiko stanovite; miljenje je nalo svoj sadraj u samome sebi i hipostaziralo svoju samosvest kao sutinu boanstva.

www.uzelac.eu

111

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Priroda je za Aristotela iva veza svih pojedinanih bia koja u svom kretanju ostvaruju svoju formu i u svojoj celovitosti odreuju se istom formom kao najviom svrhom. Zato, po miljenju Aristotela, postoji samo jedan svet, koji deluje s postojanom svrhovitou kako u kretanju pojedinih stvari, tako i u njihovim odnosima. Ostvarivanje svrha odvija se uvek uz pomo kretanja materije (knesis ili metabol, kretanje ili promena) a ono se sastoji ili u promeni mesta ili u promeni svojsta, ili u rastu. Mada priroda (phsis) nije kod Aristotela ni bivstvo, ni pojedinano bivstvujue, ona se javlja kao neto jedinstveno, kao svrhovita celokupnost ivog telesnog sveta i u tom smislu Aristotel govori o delatnosti, o svrhama prirode". Zato u sklop uenja o prirodi ulazi i uenje o dui, koja sama nije telo, no, kao forma, ona je pokretako poelo; ali uenjem o prirodi nisu obuhvaena ona tela koja svoje poreklo ne duguju prirodi ve ovekovoj delatnosti. Tumaei duu kao poelo samostalnog kretanja pojedinane stvari, Aristotel joj pripisuje mnotvo funkcija (koje savremene nauke smatraju fiziolokim); smatra da dua po svojoj prirodi jeste bestelesna to ne znai da nije povezana s materijom kao mogunou svoje delatnosti pa se i ne moe javljati kao neto nezavisno. Sve delatnosti due obrazuju u oveku materiju za razvoj njemu svojstvene forme - uma (nos); ovaj nije forma tela ve forma due i potpuno je nematerijalan; um se ne mea s telom; kao ista forma on je nepromenjiv i nepodloan patnji. Um ne nastaje zajedno s telom (kao to je sluaj s ivotnim funkcijama kod ivotinja) ve dolazi spolja kao neto vie, boansko i zato jedino on moe preiveti smrt tela (De an. III, 5). Osnovna delatnost uma je miljenje (dianoesthai) iji predmet su najvii principi koji su izraz svakog bia i saznanja; kako umno posmatranje moe biti i uzrok elje koja se izraava kao htenje, um moe biti i praktini. Kada je re o Aristotelovoj praktinoj filozofiji, treba rei da je po njegovom miljenju cilj svakog ljudskog postupka dobro koje se ostvaruje njegovom delatnou; samo dobro jeste uvek sredstvo za dostizanje najvieg cilja - blaenstva, zbog kojeg se i eli sve ostalo. Savrenom blaenstvu pripadaju i telesna dobra spoljnog sveta i srea, no to su samo sporedni momenti ije bi odsustvo moglo biti prepreka dostizanju punog blaenstva.

www.uzelac.eu

112

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Zadatak uma je dvojak: s jedne strane njegov cilj je saznanje a s druge upravljanje eljama i postupcima na osnovu tog saznanja; Aristotel razlikuje dianoetike i etike vrline; bit prvih je via i ona se dokuuje umom kao ista delatnost forme; dianoetike vrline pruaju plemenito, savreno zadovoljstvo i pomou njih ovek uestvuje u boanskom blaenstvu. Kao to dianoetike vrline imaju svoje poelo u umu, etike vrline imaju u volji; zahvaljujui njima praktini um vlada nad eljama. Kao bie predodreeno za drutveni ivot ovek tek u zajednici moe da dospe do svog savrenstva; prirodni oblik tog zajednikog ivota je porodica a njegov savreniji oblik drava. Kako etika vrlina moe u potpunosti da se razvije tek u dravnom ivotu, drava, mada ponikla i zbog zajednike koristi njenih graana, po svom biu i pojmu jeste ostvarenje najvieg dobra za praktinog oveka. Mada na poetku Etike svu politiku filozofiju (koju naziva i filozofskom antropologijom) Aristotel odreuje kao politiku (politik) koju deli na etiku, kao uenje o delovanju pojedinca i na politiku (u uem znaenju rei) kao uenje o delatnosti cele zajednice, ne treba misliti kako etika utvruje ideal savrenog pojedinca a politika pokazuje kako da se taj ideal ostvari u zajednikom ivotu u dravi; on smatra da se ovek savrenije ostvaruje u dravnom ivotu no u linom ivotu. Na taj nain Aristotel deli etiko-teleoloke poglede na dravu s Platonom, ali i ovde njegova teleologija nije transcendentna ve imanentna; njegova drava nije institucija u kojoj e se ljudi vaspitati za neki nezemni ivot, ve dovrenje zemaljskog ivota; re je o potpunom ostvarenju prirodnih sposobnosti koje se nalaze u ljudskoj prirodi. S druge strane, Aristotel ne dozvoljava da ovek bude tako uniten kao u Platonovoj "dravi": uee u boanskom blaenstvu - mudrosti (sopha) ostaje ono ime se moe naslaivati pojedinac mada je zadatak dravnog vaspitanja da ga naui kako dianoetikim tako i etikim vrlinama. Moe se rei da, u krajnjoj liniji, Aristotelovo uenje o dravi ini sredinu izmeu platonovske socijalne etike i individualne etike ostalih kola, po emu je i postalo idealni izraz grkog ivota.

www.uzelac.eu

113

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Negde na sredini izmeu praktinih i poetikih nauka nalazi se retorika; s jedne strane, ona se odreuje kao uenje o umetnosti (tchne), a s druge, kao grana dijalektike i politike (ili etike), primena dijalektike u svrhe politike. Zadatak besednika jeste u ubeivanju slualaca pomou verovatnih stavova; zadatak retorike je tehniko rukovoenje u razliitim oblastima gde se koristi savetodavni, sudski i besedniki govor; zato glavni deo retorike ini uenje o besednikim dokazima, emu su posveene prve dve knjige Aristotelove Retorike. Od lepih umetnosti Aristotel pominje samo poeziju; ali kako je Poetika do nas dola u njenom nepotpunom obliku, ne treba izvoditi zakljuke ne samo o nekoj zavrenoj, definitivnoj estetikoj teoriji, nego ni o nekom zavrenom uenju o umetnosti. Osnovni pojam estetike, pojam lepog, ostaje kod Aristotela neodreen kao i kod Platona i ne razlikuje se mnogo od dobra; umetnost Aristotel podvodi pod pojam podraavanja (mmesis), ali to to sve objanjava koristei se ovim pojmom nije ulna pojava ve unutranja sutina stvari, ne ono to se faktiki desilo ve ono to treba da se desi saglasno prirodi samog predmeta, umetniki likovi su tipovi (paradigme) optih zakona; zato je poezija vrednija i blia je filozofiji nego istorija. Na primeru muzike Aristotel pokazuje kako umetnost moe biti viestruko koriena: moe da slui za (a) zabavu (paida), za (b) moralno vaspitanje (paidea), za (c) intelektualno zadovoljstvo (diagog) i za (d) oienje (ktarsis) i svaka umetnost moe biti koriena na jedan od ova etiri naina; jasno, prosta zabava ne moe biti krajnji cilj umetnosti, a ostala tri naina kazuju kako umetniko delo na pojedinanom primeru pokazuje oiglednim opte zakone. O religiji Aristotel govori samo usput; njegova sopstvena teologija je apstraktni monoteizam, koji iskljuuje svako meanje boanstva u tok sveta; ako on i vidi u prirodi nekakav cilj njene delatnosti ili u ovekovom duhu neto boansko, u svakom sluaju ostaje daleko od toga da uzrok pojavama vidi u neem natprirodnom i u njegovom sistemu nema mesta za sokratovsku veru u provienje, ak i u tom obliku kakav se moe nai kod Platona. Kod njega nema mesta ni vera u posmrtni ivot; u boanstvu vidi temelj kosmikog poretka i kretanja sveta, ali sve

www.uzelac.eu

114

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojedinane pojave objanjavaju se na isto prirodan nain; ne odbacuje postojanje boga, ali kod Aristotela nema mesta oboavanju, nema mesta voljenju boga, oekivanju ljubavi od boga ili neke boije brige za oveka. U religiji grkog naroda Aristotel je video i neto istinito: verovao je da nebo i zvezde imaju boansku prirodu; sve ostalo samo su mitske dopune koje filozof izvodi iz ljudske sklonosti antropomorfnim predstavama, ponekad i iz politikih razloga. U svakom sluaju, Aristotel nema nita protiv religije koja se sauvala u nekoj dravi, niti smatra da ovu treba reformisati, kako je to nastojao Platon. Posle Aristotelove smrti na elo kole doao je njegov dugogodinji prijatelj i saradnik Teofrast (371-286) koji se za svog dugog ivota, u mnogobrojnim radovima, dotakao svih oblasti filozofije, a zbog sauvanih spisa iz oblasti botanike bio je jedan od najveih autoriteta u toj oblasti tokom itavog srednjeg veka; Teofrast je mnogo doprineo uvrivanju kole a nakon smrti joj je ostavio i sopstveno imanje. Kao filozof bio je na tlu aristotelove filozofije, ali je nastojao da je dopuni i samostalnim istraivanjima; tako je, sa Eudemom, donekle proirio i ispravio aristotelovsku logiku; glavne izmene behu u pojedinim razmatranjima uenja o sudovima, u svoenju razlika u modalnom suenju na stepen subjektivne verodostojnosti, u obogaivanju silogistike hipotetikim zakljucima. Teofrast je razmatrao i neke tekoe u bitnim odreenjima Aristotelove metafizike, posebno kad je re o uslovljenosti ciljom delatnosti prirode i o odnosu sveta i prvog pokretaa; ne znamo kako je on razreio te tekoe, no u svakom sluaju, zbog uoenih tekoa nije se odricao Aristotelovog uenja. Teofrast je izmenio Aristotelovo uenje o kretanju a imao je primedbe na uiteljevo tumaenje prostora; u veini sluajeva sledi fiziku Aristotela a ponekad i titi (protiv stoika Zenona) uenje o venosti sveta; ljudsko miljenje objanjava kretanjem due; iscrpno razmatra tekoe u razgraniavanju pasivnog i aktivnog uma; njegova etika je plod velikog poznavanja ljudi. Kada je re o muzici, Teofrast je smatrao da je muzika telesno, odnosno, melodijsko kretanje due, koje nastaje u vezi sa oslobaanjem od zala koja izazivaju afekti. Kao i Aristotel, Teofrast pribliava muziko kretanje i kretanje due; moe se rei

www.uzelac.eu

115

Milan Uzelac

Istorija filozofije

da za njega muzika i dua nisu samo bliske jedna drugoj po svom procesualnom karakteru, ve su tavie identini. Teofrast potpuno aristotelovski vidi u muzici oslobaanje od raznih oblika afekata; u protivnom, ona ne bi bila umetnost ve ponavljanje procesa u naoj dui. Plutarh saoptava da Teofrast kao poela muzike izdvaja tri afekta: tugu, uivanje i nadahnue. Za Teofrasta se govori da je muzikom leio razne bolesti; svirkom na flauti leio je od ujeda zmije. Pored Teofrasta treba pomenuti drugog Aristotelovog uenika: Eudema sa Rodosa, koji je takoe predavao filozofiju, verovatno u svojoj domovini; on je velike zasluge stekao svojim istoriografskim spisima; u svojim radovima bio je toliko veran uitelju da su ga neki doksografi smatrali najvernijim Aristotelovim uenikom. U logici je delio shvatanja s Teofrastom, ali je u fizici bio najblii Stagiraninu; u oblasti etike nije do kraja sledio Aristotela ve se pribliavao Platonu vezujui etiku za teologiju; unutranje jedinstvo svih vrlina Eudem nalazi u ljubavi spram dobrog i lepog radi njih samih. Trei peripatetiar bee Aristoksen iz Tarenta; on je uio kod Aristotela nakon to je prethodno muziku uio u pitagorejskoj koli. Svi njegovi glavni radovi bili su posveeni muzici i kao muziar-teoretiar smatra se glavnim autoritetom u itavoj antici (kau da je iz oblasti muzike Aristoksen napisao 453 knjige). Preciznost, dubina, prirodno-nauni empirizam i metodinost istraivanja pribliavaju ga Aristotelu, no uenjem se udaljava od njega; Aristoksenova etika je pitagorejska - to je stroga etika dunosti. Aristoksen objedinjuje aristotelizam i pitagoreizam; uenjem o dui kao harmoniji tela vraa se uenju pitagorejca Simije koji nam je poznat iz Platonovog Fedona. Aristoksen je poricao postojanje bilo kakve due, ak i u ivom telu; kao to natezanjem struna nastaje saglasno zvuanje koje muziari nazivaju harmonijom, govorio je on, tako i u telima u kojima se sjedinjuje telesno i ivotni delovi nastaje sposobnost oseanja (frg. 120). Istovremeno, Aristoksen i njegova muzika kola razlikuju se i od tradicionalne pitagorejske kole. Ovu on napada zbog proizvoljnosti i apriornosti i vraa se istraivanju objektivnih

www.uzelac.eu

116

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojava i realnih datosti i na osnovu ulnih utisaka izvodi zakljuke o stvarnosti, te nastoji da uspostavi ravnoteu izmeu doivljaja i miljenja u muzikoj teoriji, pa je muzika suprotna geometriji (koja se zasniva samo na umnim zakonima). Teorija muzike shodno tome treba da se ogranii na jednu posebnu oblast. Aristoksen se ne zanima samo fizikim istraivanjima zvuka. Svoje uenje o harmoniji gradi na ljudskom glasu i to zato to je u obinom govoru kretanje glasa neprekidno, zbijeno /synechs/, tj. neprimetno prelazi od jednog tona drugom, a pri pevanju je stupnjevito, tj. zadrava se na jednom ili drugom tonu. Ustanovivi ovu isto strukturalnu razliku Aristoksen apstrahuje materijalnu prirodu glasa i zvuka kao i promenljivu visinu tona (koja je neizbena pri pevanju) i stvara svoju formalno muzikalnu skalu na istom sluanju prihvatajui za minimalni interval diez (1/4 tona) a za maksimalni 2 oktave s kvintom. U osnovu svog uenja Aristoksen lako ubacuje harmonino zvuanje kvarte i kvinte a da ne postavlja pitanje kakvi brojani odnosi lee u osnovi njihovog melodijskog sazvuja. Interval u jednom tonu ne postoji samostalno ve samo kao razlika izmeu kvarte i kvinte. Poluton je ono to je u kvarti osim dva tona (kvarta se sastoji iz dva tona i polutona). Oktava u tom sluaju ima est punih tonova. Na taj nain Aristoksen izvodi sve odnose iz kvarte i kvinte i tamo gde je to mogue izmeu la- i re-diez /1/4/ slua harmonski interval (kvintu) ne obraajui panju na minimalne razlike i stupa u oblast izravnjujue temperacije kako se ona primenjuje u savremenoj muzici. Za Aristoksena muzika je sredstvo drutvenog obrazovanja i slui za vaspitanje muevne blagorodne prirode. ovekova priroda vidi se kao odraz kosmike lepote i kosmikog poretka. Muzika moe delovati stoga to je sama proeta lepotom i poretkom. Nadalje, ako opijanje vodi u rastrojstvo, muzika "blagodarei svojstvenom joj poretku i simetriji" deluje obratno na oveka i umiruje ga; zato su Grci muziku koristili kao lek i ona moe da uva polis reguliui ga kao socijalni organizam. Ono to ovde treba rei jeste uloga terce u Aristoksenovoj muzikoj teoriji. Opte je poznato da antika tercu nije smatrala prijatnim intervalom kao to je takvima smatrala kvartu, kvintu i

www.uzelac.eu

117

Milan Uzelac

Istorija filozofije

oktavu. Takvo miljenje zastupa i Aristoksen, ali je njegova pozicija prilino sloena. Aristoksen je predloio da se pitagorejski niz tonova zameni podelom iste kvarte na pet jednakih polutonova. Praktino, to odgovara savremenom temperovanom nizu (ista kvarta jednaka je 498 centi; 498:5=99,6); ini se da ovde imamo prvi pokuaj osporavanja pitagorejskog reda i to najverovatnije zbog estine zvuanja izolovanih pitagorejskih terci i sekstina. Razvio se estoki spor o osobinama oba sistema meu sledbenicima Pitagore (kanoniari) i sledbenicima Aristoksena (harmoniari). Kako je u Grkoj tad negovano jednoglasje, izraajne mogunosti intoniranja melodije koje je omoguavao Aristoksenov pristup, nisu dole do izraaja pa su pitagorejci bili pobednici. Uprkos tome, Aristoksen ne samo da je osnovao sopstvenu grku muziku nauku, ve ga moemo smatrati teoretiarem muzike u savremenom smislu i utemeljivaem itave zapadne filozofije muzike. Kao osnovni muziko-teorijski doprinos Aristoksena treba videti ideju o promenljivom poloaju osnovnog tona pri promeni skale, o njegovom nepromenljivom poloaju unutar sistema i pojam o apsolutnoj visini tona. Aristoksen je podrobno opisao sistem transponovanja sazvuja (tnoi) kojih je kod njega bilo 13: hipodorski, hipofrisijski, dorski itd. Aristoksena neki istraivai smatraju i prvim autoritetom u oblasti temperacije, ali pokuaji da se Bah dovede u vezu s Aristoksenom nemaju osnova. Pod uticajem mlaih pitagorejaca Aristoksen je duu video kao harmoniju tela i poricao je njenu besmrtnost; u tome mu je bio blizak Dikearh iz Mesine koji se znatno udaljavao od Aristotela dajui prednost praktinoj nad teorijskom filozofijom.

www.uzelac.eu

118

Milan Uzelac

Istorija filozofije

FILOZOFIJA U DOBA HELENIZMA Sa vremenom Platona i Aristotela zavrava se u istoriji grke kulture klasini period. U drugoj polovini IV stolea pre nae ere, od vremena Aleksandra Makedonskog, nastaje jedna sutinski nova epoha antike kulture koja se oznaava izrazom helenizam. Sam termin je prilino uslovan i razni teoretiari razliito odreuju njegove granice. Mogue je razlikovati rani helenizam (od druge polovine IV stolea pre n.e. do I stolea n.e) i pozni helenizam u koji spada sav potonji period antike kulture, a koji obuhvata prevlast Rima i traje sve do pada Rimske imperije (476. n.e). Rani helenizam je epoha velikih osvajanja; prvo od strane Aleksandra Makedonskog, potom Rima; to je doba nastajanja velikih mnogonacionalnih drava gde se Grka javlja kao provincija. Ako se ranija epoha mogla okarakterisati kao klasini robovlasniki polis koji se odlikovao partikularizmom i gde je bilo srazmerno malo robova, gde su graani neposredno upravljali dravom i meusobno se poznavali, razvojem drutva klasini polis je bio razoren iznutra te nastupa epoha krupnog robovlasnitva, doba kada usled tekoa da se kontrolie veliki broj robova dolazi do toga da je lake jedan deo robova osloboditi, s tim da gospodaru plaaju danak delom prihoda sa zemlje (to je u stvari oblik kmetstva kakav u razvijenom obliku imamo u vreme feudalizma). Posledica toga je mali efekat koji imaju robovlasniki demokratski parlamenti u ovim novim uslovima, i tada, u vreme helenizma dolazi do stvaranja novog tipa drave koja je vojnikomonarhistikog oblika; na taj nain individuum dobija novu ulogu u drutvu i to je neophodno za razumevanje kulture i umetnosti helenizma. Kao prvo, pada u oi odsustvo jednostavnosti i neposrednosti kojima je bogata grka klasika. Graanin klasinog polisa je sve imao u svojim rukama: izaavi na trg svoga grada on je bio politiar, delatnik u pravom smislu te rei i uestvovao je u donoenju vanih odluka; ako bi izaao u polje, ili je sam radio ili je neposredno upravljao radom robova. U sluaju rata, bio je ili voa, ili vojnik, no u oba sluaja neposredni uesnik u pobedi ili porazu. Ta neposrednost grke klasike nestaje u vreme helenizma

www.uzelac.eu

119

Milan Uzelac

Istorija filozofije

i to je posledica pojava drutveno-istorijskih inicijativa sasvim drugaijih no ranije. Pod uticajem posve novih uslova u tom periodu formira se individua sa sasvim diferenciranom i izotrenom psihom. Nasuprot klasinom polisu helenizam je kultura krupnog robovlasnitva koja za sebe i svoju organizaciju trai tanano razvijenu linost kakva je nepoznata u doba klasike. Linost doba helenizma duboko je potinjena tadanjem politikom sistemu. Istovremeno, ona nije potinjena sistemu kad je re o unutranjem ivotu linosti ili stvaranju umetnikih i estetskih formi. Nastaje kultura koja poiva na subjektivnim oseanjima i koja ponire u dubine oveka. Neposredno uee u drutvenom ivotu potisnuto je u drugi plan. Tako se naputaju politiki i herojski ideali klasike. Nova umetnost je bezidejna i apolitina; strogi stil klasike biva smenjen pojedinim stilovima koji su rezultat raspada tog klasinog stila. Ako su u doba klasike sadraj i forma bili sliveni u jedno, u helenistikoj umetnosti dolazi do negovanja kulta forme odvojene od sadraja; dolazi do pojave manirizma i estetizma; u umetnosti i literaturi cvetaju fantastika, prenaglaena erotika i istanana retorika. Rani helenizam odlikuje se nekim crtama prosvetiteljstva kojim se odlikuju tri tada nastale kole: epikurejska, stoika i skeptika. Kasnije, u vreme poznog helenizma, kada se postavlja pitanje stvaranja novih duhovnih i kulturnih vrednosti, postalo je oigledno da je ta nova kulturna epoha pod uticajem subjektivizma i psihologizma sposobna samo za restauraciju starih ideala. Poev od I stolea tendencija restauracije zahvata svu literaturu. Zato je naredno stolee dobilo naziv "druga sofistika" jer se tada obnavljaju sve idejne i stilistike osobenosti pisaca drevne Atike. Ogromni filozofski pravci koji zahvataju poslednja etiri stolea antike (II-VI) a posebno neoplatonizam idu jo dalje: to je filozofska restauracija drevne mitologije. Klasino helenstvo je uvek smatrano viim u odnosu na period helenizma, pre svega zbog svoje spokojne veliine, zbog edne jednostavnosti svoje kulture, zbog odsustva u njoj svakog arenila, izotrenog psihologizma i subjektivne udljivosti. Iako je taj period trajao skoro osam stotina godina (etiri puta due no veliki period

www.uzelac.eu

120

Milan Uzelac

Istorija filozofije

antike), ne moe se umanjiti njegov znaaj za potonja stolea. Helenizam je preiveo pad republikanske Grke i republikanskog Rima, stvorio je dva velika simbola toga sloma: Demostena i Cicerona. Imperija koja je smenila grku i rimsku Republiku bila je sruena od takvih gigantskih figura kao to su bili Aleksandar Makedonski, Cezar, August. Helenizam je bio svedok osvajanja itavog sveta - od panije do Indije - svedok grandioznih trijumfa Imperator. Do vremena helenizma oveanstvo nije poznavalo tako grandiozna merila graenja, tako sloene forme drutvenog i subjektivnog ivota. Helenizam je video i velike ustanke robova koji su potresli Imperiju, pohode poludivljih varvara, konano i slom svetske Imperije na ijem je tlu potom nastao niz novih kultura. Na kraju krajeva, naslee takvih mislilaca klasike kao to su Heraklit i Parmenid, Platon i Aristotel postalo je vena inspiracija ljudskoga miljenja; s njima u red staju i takvi pravci helenistikog miljenja poput stoicizma, a ije moralne ideale teko moemo prihvatiti kao neto prolo. Seneku, Marka Aurelija ili Epikteta nisu nikada manje itali no Platona ili Aristotela, pre svega zato to su stoici umeli da jednostavnog, mudrog, dubokog i mranog Heraklita spoje s idealom samozadovoljnog i nepobedivog oveka u njegovoj unutranjoj bestrasnosti. Epikurejstvo nije osvojilo svet svojim prosvetiteljstvom ili svojim stremljenjem da se ljudski duh odbrani od tekih misli o smrti i zagrobnom ivotu, ve pre svega vaspitanjem tananih estetskih oseanja i isticanjem zahteva za duhovnom slobodom. Isto tako i skepticizam je preiveo svoju epohu i naao plodno tlo za razvoj svoje filozofije kod takvih mislilaca kao to su Montenj ili Volter. Aristotel i Platon bi mogli pozavideti logici helenizma. Helenizam je sazdao retoriku koja je inspirisala na stotine traktata o retorici veoma vanih za razumevanje antike estetike i antike teorije literature. Tome treba dodati da su stvaraoci iz doba helenizma prepisivali i izdavali sve klasine autore, da su sastavljali komentare njihovih dela, da su pisali bezbroj muzikih traktata, renike i gramatike.

www.uzelac.eu

121

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Epoha helenizma stvorila je mnotvo meusobno protivrenih estetikih koncepcija. Stoika estetika bezoseajnog i nepokolebljivog subjekta lako se meala s epikurejskim prosvetiteljstvom koje je bilo sazdano na unutranjem miru i samozadovoljstvu. Neoplatoniki skeptiki agnosticizam je odbacivao misao i isticao veno spokojstvo duha, ali se pretvarao u uenje o nemom odraavanju viih ideja, skrivenih tajni pogleda na svet. Neizbrojivi su retoriki tanani i knjievno-umetniki anrovi epohe helenizma, no s njima je jednako bila prisutna i tendencija podraavanja antike klasike. Filozofi poznog helenizma voleli su da lepotu vide u ekstazi i tako iskljuuju svako logiko osmiljavanje; no s druge strane, upravo su oni uzdizali um kao neto to se odnosi prema suncu i svetlosti i tako se pribliavali aristotelovskim stvarnosnim formama-eidosima. Taj individualno-imanentni kosmologizam nije ovde nicao iz prirode ve bee rezultat snaga koje su poivale u uslonjenom subektu i on e se javiti u vreme renesanse. Stoicizam Za stoike je karakteristino da se okreu filozofiji pre Sokrata; oni restauriu Heraklitovu kosmologiju i istiu vatru kao prapoelo iz kojeg proistiu sve stvari. Meutim, tu nije re o prostom obnavljanju neke od ranijih filozofija; Heraklitova filozofija nije mogla nakon nekoliko stolea u potpunosti da zadovolji i da odgovore na pitanja vremena; tadanji individuum je samouvereniji no u vreme Heraklita pa sebi pridaje daleko vei znaaj; pokazuje se da praoganj nije neka slepa sila niti heraklitovski logos ve tvoraka vatra (pr technicn) koja racionalno stvara svet i njime upravlja; ona je promisao, provienje. Taj tvoraki oganj (pr technicn) podrazumeva (1) tvoraki napor prvog pokretaa i (2) njegovo disanje tumai se kao izraz ivog bia; ta ognjena pneuma rasprostranjena je po celom kosmosu, a ideje i materija su samo emanacija ognjene pneume. Svaki ovek je otelotvorenje te pravatre i njenog toplog kosmikog disanja, (tj. duha) koje stoici oznaavaju izrazom pnema. Posledica toga je da sve to postoji mora biti telesno (ukljuujui ljude, bogove i sva svojstva i stanja due), mada su

www.uzelac.eu

122

Milan Uzelac

Istorija filozofije

neki od stoika zastupnici shvatanja da su prazan prostor, vreme i predmeti izricanja (lektn) - netelesni; posledica toga je panteizam i uenje o racionalnosti sveg postojeeg, pa je i sve nesavreno u ivotu tumaeno tako da ima svoju svrhu u sklopu celine. Zlo u svetu moe se odstraniti oienjem i u tu svrhu stoici su obnovili staru heraklitovsku ideju o tome kako se povremeno sve vraa u vatru (i tako oiuje) te se posle takvog "svetskog poara" sve ponavlja (stvari, lica, ceo kosmos) i sve to ima u sebi daleko vie tragizma no optimizma koji su nalazili stoici. Svojim rigorizmom stoici su se pribliavali kinicima ali za razliku od njih nisu prezirali nauku i kulturu, dok uenje o nesumnjivoj razumnosti oveka podsea na Sokrata, Platona i Aristotela. ovek o kome govore stoici je mudrac koji voli svoju sudbinu (amor fati), pa se tvoraka vatra, provienje i sudbina pokazuju kao jedno i isto; ko to ne zna ili ne razume, taj voli svoju nitavnu linost a ne svoju sudbu, on veno pati a ne shvata da osim sudbine ne postoji nita drugo; nema prelaznih stepena izmeu mudrosti i gluposti, i kako su za stoike glupi istovremeno i ludi, za stoike veina ljudi bee luda, dok je mudraca bio neznatan broj pa je antropocentrizam za njih imao veliku vrednost. Poto je najsavrenije bie u prirodi ovek, on kao svoju osnovnu vrlinu poseduje praktinu mudrost (phrnesis); stoici su je jo oznaavali izrazima mudrost i snaga duha; ovek poseduje i afekte koju mu pomuuju razum; njih ne treba prevaspitavati, ve iz korena ukloniti iz ljudske due. Bestrae ili otsustvo afekata (apathia), a s tim i uspravnost, nepokolebljivo moralno dranje, kao i obaveznost, asno ispunjavanje obaveza osnovne su kategorije stoike etike. Sve razne druge potrebe zasluuju samo prezrenje i u tome se sastoji poznati zahtev stoika da treba iveti u skladu s prirodom, koju su oni videli kao bestrasnog i idealnog tvorca ivota. Prvobitni, klasini stoicizam bio je izraz apsolutnog, rigoristikog morala; mudrac se moe nai izgubljen u haosu ivotnih relacija i ako ne moe da taj haos dovede u red, treba da izvri samoubistvo i tako sebe istrgne iz tog nerazumnog ivotnog haosa i spoji se s idealnim razumom svetske celine. Po predanju,

www.uzelac.eu

123

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dva osnivaa stoike kole (Zenon i Kleant) izvrili su samoubistvo, a govorilo se to i za mnoge druge stoike. Konano, sad postaje jasno kako je i ceo kosmos jedna svetska drava i kako smo svi mi graani te drave kosmopoliti; treba imati u vidu da su stoici prvi koji su kosmos poeli tumaiti kao dravu, jer do tog vremena kosmos je tumaen ili kao univerzalna porodica (mitologija) ili kao sukob kosmikih sila (filozofija prirode); tek stoici kosmos tumae kao svetsku imperiju. Kosmosom, kao ovekom i drutvom vlada neumoljivi zakon i to je jo jedna od kljunih stoikih kategorija; vano je istai da su, po shvatanju stoika, pred tim svetskim zakonom svi ljudi jednaki, bilo da su slobodni ili robovi, Grci li varvari, mukarci ili ene. Mada se, u poetku, posebno kod Hrizipa, stoicizam pokazuje kao savren i zavren filozofski sistem, on malo-pomalo gubi svoje specifine karakteristike i prelazi u bezbojno filozofsko moralisanje, i premda u stoicizmu od samog poetka nema one organske veze svih delova, a to e biti svojstvo poslednjih velikih sistema grke filozofije, injenica je da u uenju Zenona i Hrizipa nalazimo tesno vezane neke elemente stare grke nauke; ali kako ta veza nije uvek logina i nuna, jasno se pokazuje kako eklektiki razvoj stoicizma nije neto to bi bilo izazvano spolja, ve neto to je proizlazilo iz njegove prirode. kolska podela filozofije na logiku, fiziku i etiku otro se sprovodi i kod stoika, ali se akcenat njihovog uenja uvek nalazi na etici; uenje vrline, umea ivljenja, to je za sve njih osnovni cilj i bit filozofije pri emu svi oni vide vrlinu u pravilnom vladanju; i samo ukoliko se, u duhu Sokrata, vrlina identifikuje s pravim znanjem, utoliko logika i fizika bivaju nuni temelj etike. U sreditu stoikog uenja je ideal mudraca i ovaj se oslikava po uzoru na Sokrata i Antistena; nastoji se pokazati kako je ideal kome treba teiti savren ovek osloboen uticaja iz ivota koji ga okruuje. Taj ideal se prvenstveno odreuje negativno: kao nezavisnost od afekata. Mudrac istrauje strasti ali se za njima ne povodi, pa za njega kao i kod kinika, vrlina je najvie dobro, ali istovremeno i jedino dobro. Vrlina je razum, razum koji sebe odreuje praktino i teorijski a da li e se ovek prepustiti razumu ili afektima, zavisi od njega samog i to ne zavisi od spoljanjeg

www.uzelac.eu

124

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ivota ve od njegove unutranje sutine. Vrlina je, istie Kleant, harmonino stanje koje zasluuje da se odabere zbog njega samog, a ne zbog nadanja ili iz straha ili nekog drugog motiva spolja. tavie, nastavlja ovaj stoik, srea se sastoji u samoj vrlini, jer je ona ono stanje duha koje tei da itav ivot uini harmoninim (D. Laert., VII 89). Da bi se dostiglo blaenstvo, treba slediti miljenje iji je sadraj priroda (phsis) koja je identina s razumom (lgos). Pod prirodom neki stoici, kao Hrizip, podrazumevaju delom optu prirodu stvari, a delom ljudsku prirodu, dok drugi, kao Kleant, smatraju da je jedino priroda kosmosa ono ega se moramo pridravati, a ne i priroda pojedinca (D. Laert., VII 89). Potinjavanje svetskom zakonu jeste etiki princip Stoe koja kroz to potinjavanje poprima od samog poetka i religioznu boju. Etiki dualizam stoika koji se ogleda u suprotstavljanju prirodnog neprirodnom, a takoe i u izjednaavanju prirodnog i razumskog, polazi od antiteze priroda - civilizacija. Istiui pomenuti dualizam prirodnog i neprirodnog stoici su vrlinu odredili kao potinjavanje moralnim zakonima i u etiku su uveli pojam dunosti te tako jasno podvukli razliku izmeu onog to jeste i onog to treba da bude. Vrlina, istiu stoici, jeste harmonino stanje koje zasluuje da se odabere zbog njega samog, a ne zbog nadanja, iz straha ili nekog drugog motiva spolja. tavie, kazuje Kleant, srea se sastoji u samoj vrlini, jer je ona ono stanje duha koje tei da itav ivot uini harmoninim (D. Laert., VII 89). Stoici su posebno zasluni za razvoj logike; ali, dok je Aristotel fizici i etici posvetio itave traktate, videi ih (za razliku od logike) delovima filozofije, tek kod stoika se termin logika koristi kao oznaka odgovarajue filozofske discipline. U poetku su stoici logikom oznaavali nauku o umu u platonistikom smislu (a ne nauku o pojmovima, sudovima i zakljuivanju i dokazima (u aristotelovskom smislu)); logika za njih bee nauka o usmenom izraavanju (a to igra veliku ulogu u antikom shvatanju logosa); stoika logika delila se na retoriku i dijalektiku a dijalektika na uenje o oznaavajuem (poetika, teorija muzike i gramatika) i nauku o oznaenom, odnosno o predmetu o kojem se neto kazuje (tj. jezika predmetnost /lektn, znaenje/). Dijalektiku stoici

www.uzelac.eu

125

Milan Uzelac

Istorija filozofije

shvataju opisno-semantiki i jeziki; taj smisao imaju i etiri logike kategorije ukoliko se odnose na re: neto (bie i nebie), bivstveno svojstvo (opte i posebno), sluajno svojstvo i relativno svojstvo /trea kategorija se odnosi na strukturu, a etvrta na odnos jedne strukture s drugim strukturama u aristotelovskoj terminologiji kakvoa (kvalitet) i odnos (relacija)/. Stoici, kao tipini predstavnici ove epohe, smatrali su da ako sudovi mogu biti pozitivni ili negativni, samo suenje nije ni pozitivno ni negativno; tu neutralnu oblast subjektivnog miljenja stoici su shvatali kao znaenje koje je svojstveno svakoj rei. Znaenje rei i postoji, jer da re nema znaenja, ne bi ni postojala. Tu jeziku predmetnost stoici su nazivali lektn. Priroda tog lektona je irelevantna, odnosno neutralna. Predmet iskaza, sam po sebi, netelesan je (iako je inae sve telesno); to samo kazuje kako je kod stoika logika isto deskriptivna i da ona nije i nita drugo do deskriptivna fenomenologija koja sama jo nije povezana s problemima objektivne realnosti, Taj stoiki princip "lektona" je originalno dostignue antike filozofije. Kada se ovaj princip primeni na stvarnost, dobijaju se dva sloja: (1) materijalni, realni, faktiki i (2) znaenjski. "Biti" ili "ne biti" to samo po sebi nije i ono to "znai". Znaenje je iznad postojanja i nepostojanja, no ono je ono to ovima pridaje smisao i javlja se kao njihov oblikujui princip. Praktino, to je znailo da se vie ne govori samo o idejama i materiji i da se ove vie ne objedinjuju prosto u organizam; sad je obratno, na samom poetku stajao organizam ali kao neto neposredno dato, iskonsko, kojem ne treba nikakvih dokaznih principa. Tumaenje kosmosa kao ivog organizma nalazimo i ranije, kod presokratovaca, Platona, Aristotela. No kod njih je on uvek rezultat primene pojedinih logikih kategorija. I Platon i Aristotel kosmos vide kao ivi organizam, ali kod obojice kosmos je rezultat dijalektike ideja i materije; stoga prvobitno, ili prvonaalno za njih nije ivi organizam, nego kategorija ideje i materije. Kod stoika je sasvim drugaije: organizam nije za njih ishodina nego poetna kategorija; on se nalazi od poetka, u svom prerefleksivnom znaenju i u procesu refleksije ve je ivi

www.uzelac.eu

126

Milan Uzelac

Istorija filozofije

organizam. (Tako se svet ivota javlja kao pretpostavka prerefleksivnog miljenja i ovo se moe dovesti u vezu s poznim Edmundom Huserlom (E. Husserl, 1859-1938)). Kad je o stoicima re, moe se rei da kod njih stvarnost kao organizam nie kao rezultat objektivisanja irelevantnog principa "lekton". Manje je jasno stoiko tumaenje lepote (adiaphor); ona je takoe neto neutralno; ako su stvari dobre ili loe, korisne ili beskorisne, to nije sluaj sa lepotom. Ona se moe koristiti za dobre ili loe ciljeve, za zdravlje ili bogatstvo. Sama po sebi lepota nije ni dobro ni zlo; nije zainteresovana unutar ivotne strukture i u tom smislu je beskorisna. Kosmos, ivot kosmosa i ivot uopte to je za stoike carstvo lepote. Kod skeptika imamo do kraja razvijenu tezu o irelevantnosti: oni su smatrali da se ne moe govoriti ni da neto postoji ili ne postoji, ve je neophodno uzdravanje (epoch) od svakog suenja. To uzdravanje je imalo za cilj da sauva oveka od voljnih uticaja i da ga stvori bezoseajnim na sve ivotne pojave. Na taj nain stvarao se isto misaoni prostor. Odgovor skeptika je bio: lepota je spokojstvo duha. Princip irelevantnosti javlja se i kod epikurejaca kad god se kritikuju pojavni oblici ivota; no ako je estetika irelevantnost vodila stoike ataraksiji, epikurejce je vodila estetskom uivanju. Irelevantnost je iznad bivstvovanja i nebivstvovanja, istine i lai. a. a. Stara Stoa Prvi period stoicizma (III-II stolee pre n.e.) vezan je za imena osnivaa kole: Zenona i Hrizipa. Zenon s Kipra (340-265) bio je semitskog ili polusemitskog porekla; doavi u Atinu sluao je kinika Krateta, megarca Stilpona kao i Platonove sledbenike Ksenokrata i Polemona; posle duih priprema poeo je da dri predavanja etajui tremom koji bee islikao na atinskoj Agori Polignot (Sta poikle), a gde je za vreme vladavine atinske tridesetorice doneta odluku o pogubljenju vienih atinskih demokrata; po Stoi Zenonovi sluaoci su nazvani stoici (kao i njegovi uenici koji su se u poetku zvali zenonovci). Atinjani su Zenona izuzetno cenili te su mu bili predali i kljueve gradskih

www.uzelac.eu

127

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kapija i odlikovali ga zlatnim vencem i bronzanom bistom (D. Laertije, VII 6). Meu njegovim uenicima bili su Heril iz Kartagine, Kleant iz Asa, Persej iz Kitiona, Sfer sa Bosfora, Eratosten iz Kirene, Zenon Taraski, Diogen Vavilonski, a najvie se isticao Hrizip sa Sicilije (280-206). Posebnu panju privlai negrko poreklo ovih filozofa. Rekli smo da stoicizam ovog perioda karakterie strogi moralni rigorizam i stoiki principi bili su do te mere apsolutni da su ih i sami stoici naruavali. a. b. Srednja Stoa Stoici srednjeg perioda znatno su se udaljili od klasinog, dogmatskog, ortodoksnog stoicizma; s jedne strane to je rezultat kritike stoikog uenja od strane skeptika (Arkesilaj je napadao Zenona i Kleanta, a Karnead Hrizipa), ali i posledica pribliavanja vrednostima rimske kulture za koju su asocijalnost i nepatriotizam bili neprihvatljivi. Zato srednji stoici teite pomeraju s teorijskih promiljanja na probleme neposrednog ivota. Najznaajniji predstavnici ovog perioda stoicizma behu Panetije i Posejdonije. Reformator stoicizma u atikoj filozofiji, aristokrata, astronom, geograf, istoriar, istoriar filozofije i religije, pasionirani putnik, prijatelj Scipiona Mlaeg i uitelj Cicerona, Panetije (185-110. pre n.e.) rodom je sa Rodosa; u mladosti je boravio u Atini gde je sluao predavanja Diogena Vavilonskog, neposrednog Hrizipovog uenika. Ako je u prvo vreme bio vatreni pristalica stoikog uenja, budui da je pohaao i predavanja Karneada, njegovo prvobitno stanovite je poelo da se koleba i preplie sa platonizmom i skepticizmom peripatetike kole. Treba imati u vidu i Panetijeve veze sa Rimom: on je bio u onom poznatom atinskom poslanstvu sainjenom od predstavnika raznih atinskih filozofskih kola, poslatom u Rim, a koje su zbog Karneadovih beseda rimskoj omladini, na predlog Katona Starijeg (156/155) prognali iz Rima. Kako mrnja Rimljana nije bila uperena direktno protiv Panetija, on je u Rimu boravio ponovo 144. gde je bio u jednom helenistikom drutvu Scipiona Mlaeg (koji je Kartaginu razorio godinu dana ranije), da bi kasnije ak uestvovao i u jednom njegovom pohodu na Istok (140-139). Godine 129. Panetije je smenio Antipatra iz Tarsa na elu Stoe. Sle-

www.uzelac.eu

128

Milan Uzelac

Istorija filozofije

deih dvadeset godina, do njegove smrti (110), predstavljaju vrhunac njegove usmene i pisane delatnosti. Atiku je posebno voleo i isticao znaaj njene klime za duhovno obdarene ljude. Nisu ga mnogo interesovali stoika kosmologija i logika ali se daleko vie zanimao za svrhovitost u prirodi i lepotu u njoj; mnogobrojni njegovi spisi (meu kojima su: O dunosti, O ponaanju, O politici i dr.) bili su poznati jo dugo u itavom Sredozemlju. Panetije je omekao strogo, ortodoksno stoiko uenje tako to je u njega uneo platonovske i peripatetike ideje pa je kasnije bilo naunika koji su smatrali da je on vie bio platoniar no stoik, jer stoicizmu bee blizak kad se radilo o praktinoj filozofiji, a platonizmu kad se radilo o teorijskoj filozofiji; sigurno je, kad je re o fizici, da je zastupao aristotelovsko uenje o venosti sveta, ime se udaljio od stoikog uenja o sveoptem poaru koji periodino unitava kosmos koji se raa iz supstancijalnog ognja; Panetije se udaljio i od stoikog organicizma, tj. od tvrdnje da je kosmos ivo bie. Izmenivi uenje o sudbini, Panetije je opovrgavao i strogi stoiki determinizam koji je paralizovao oveka a to je bilo neprihvatljivo rimskom duhu; on je odbacivao i predskazivanje budunosti (ime su se stari stoici mnogo bavili), kao i astrologiju uenje o vezi izmeu poloaja planeta i ivota ljudi. Mantiku i astrologiju nije odbacivao, ali je u njih sumnjao. Religiju je delio na filozofsku, dravnu i poetiku i pri tom je otro napadao pesnike kao tvorce fantazije i obmane, dok je u filozofiji priznavao alegorije ali je odbacivao mitologiju u njenom istom obliku. Filozofska religija za njega nije imala vrednost; tako neto on je pridavao samo dravnoj religiji neophodnoj za vaspitanje graana i organizovanje drutvenog ivota. Za Panetija bog je isto to i svetski logos koji se manifestuje u lepoti prirode i drutva. U oblasti psihologije Panetije je bio pod veim uticajem platonizma, pa je naspram stoikog uenja o slivenosti tela i due, govorio o razdvojenosti due i tela ali ne i o besmrtnosti due u duhu Platona; pre e biti da je smatrao da je dua smrtna, jer budui da je roena mora biti i smrtna, poto sve to ima poetak ima i svoj kraj; a isto tako, kako je, sastavljena od vazduha i vatre, dua se vremenom gasi i tako umire.

www.uzelac.eu

129

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U nastojanju da stoiko uenje priblii irokim slojevima obrazovanih Rimljana, Panetije je napustio stoiki ideal vrline u samodovoljnosti i dopustio da je za sreu neophodno niz sitnih stvari kao to su dobro zdravlje, materijalno blagostanje, telesna snaga; na mesto stoikog nedelanja kao savrenog delovanja Panetije je poeo da istie graanske dunosti pojedinca pred dravom, to je bilo nespojivo s kosmopolitizmom grkih stoika. U svom uenju o dravi Panetije je priznavao razliite oblike vlasti sintetiui na aristotelovski nain demokratiju, monarhiju i aristokratiju i time se suprotstavljao zahtevu za apsolutnom monarhijom starih stoika. Od prvobitnog stoikog prosvetiteljstva Posejdonije Aramejski (oko 135-51. pre n.e.) je uz pomo platonskopitagorejske tradicije usmerio stoicizam ka jednom sakralizovanom pogledu na svet pa se i itava orijentacija koju on zainje oznaava kao stoiki platonizam. Posejdonije je imao tridesetak godina kad je umro Panetije, njegov uitelj kod kog je uio u Atini. Proputovao je Malu Aziju, Egipat, Sredozemlje, Galiju, paniju i ak Britaniju; interesovao se za geografiju, meteorologiju, obiaje; izuavao je delovenje meseca na plimu i oseku, zemljotrese, vulkanske erupcije, pojavu novih ostrva severno od Sicilije; silazio je u rudnike i opisivao metode njihovog isuivanja, pisao je o veliini zemlje, o klimatskim pojasevima, o tlu, rekama i planinama, vetrovima, dubini Sardinskog mora, iberijskim planinama, razlivanju Nila, mineralima, nafti, glini, o Fenianima, Galima, Etrurcima, Rimljanima... Pisao je istoriju od pada Grke do Suline diktature zahvatajui vreme od 145. do 82. godine pre n.e. Na njegove spise se u vie navrata pozivaju istoriari Strabon i Diodor sa Sicilije. Uostalom to je i razumljivo jer je Stoa poslednja antika kola u kojoj su vano mesto imala uenja Demokrita, Platona i Aristotela, mada upravo kod Posejdonija pod uticajem misticizma znaaj nauka poinje da opada. Mada nam, izuzev nekih fragmenata, nije sauvan nijedan od njegovih traktata, na osnovu pozivanja na njega koja se nalaze kod niza antikih autora (Ciceron, Lukrecije, Strabon, Diodor Sicilski, Seneka, Plinije Stariji, Sekst Empirik, Diogen Laertije, Atenej iz Naukratisa), oigledan je visok znaaj koji je jo u antiko doba

www.uzelac.eu

130

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pridavan Posejdoniju: Ciceron ga je smatrao najveim od svih stoika, Seneka je pisao kako je Posejdonije jedan od onih koji je filozofiji vie doprineo no ostali a Proklo ga na sedam mesta pominje kad je re o matematici. U novije vreme E. Celer je Posejdonija isticao kao najuniverzalniju glavu posle Aristotela, mislioca koji je hteo da ujedini filozofiju i nauku u sveobuhvatni sistem, dok e neki kasniji istraivai (V. Jeger) u Posejdoniju videti prethodnika neoplatonizma, odnosno, Platona po dubini misli a Aristotela po enciklopedinosti (A.F. Losev). Godine 97. postao je graanin Rodosa gde je otvorio sopstvenu retoriko-filozofsku kolu. Razume se, Rodos vie nije imao raniji znaaj, kao u vreme kad je Aleksandar razorio fenianski grad Tir, a Rodos bio pomorski trgovaki centar Sredozemlja; ezdesetak godina nakon to se u zemljotresu sruila kolosalna statua na Rodosu, koja u antiko doba bee jedno od sedam svetskih uda, zavidljivi Rimljali su davanjem povlastica Delosu, potisnuli ovo ostrvo u drugi plan. Posejdonijeva kola na Rodosu bila je slavna; njegovo nenadmano besedniko umee privuklo je mnogo uenika na to ostrvo koje bee i otadbina njegovog uitelja Panetija; desetak godina kasnije (86) kao ambasador Rodosa posetio je Rim i upoznao se sa rimskom aristokratijom. Na Rodosu je 78/77. boravio dvadesetosmogodinji Marko Tulije Ciceron koji je pred Sulom pobegao iz Rima i on e kasnije sebe s ponosom nazivati Posejdonijevim uenikom. Godine 62. pobedivi Mitridata VI, na povratku u Rim, Posejdonija je posetio Pompej. Sve ovo pominje se stoga da bi se pokazalo kako Posejdonije nije bio samo znaajan pisac, filozof, ve i uticajan savremenik. Od njegovih radova treba istai: O okeanu, O nebeskim pojavama, O kosmosu, O bogovima (u pet knjiga gde se kritikuje uenje o bogovima Epikura), Razmiljanje o fizici, O kriterijumima, Rasuivanje o etici... Posejdonije je, kao i svi stoici, filozofiju delio na fiziku, logiku i etiku, ali je ove discipline video u njihovom organskom jedinstvu; kao i njegov uitelj, i Posejdonije je prednost davao fizici; pisao je da je svet jedan, konaan a naizgled u obliku lopte i da je okruen prazninom koja je bestelesna; praznine nema u kosmosu ve samo van njega i tu praznina nije beskonana ve je ima toliko koliko je

www.uzelac.eu

131

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dovoljno za razlaganje kosmosa. Sam svet su stoici izgleda razumeli trojako: (a) bog, tj. izdvojena svojstvenost svih sutina, (b) tvorac ustrojstva sveta (koji ne nastaje niti propada) i (c) sama struktura sveta, ukupnost jednog i drugog; nebo je aktivni, a zemlja pasivni princip. Nebo je bog, kosmiki um, umna plamena pneuma, umna kosmika dua (sve to jedno je i isto) i to nebo proima sva etiri sveta kao to dua proima sve delove oveka blagodarei ta sve biva sagraeno uz pomo uma i provienja. Svo to mnotvo ideja i razliitih shvatanja koje uveliko proima duh eklekticizma, ukazuje jo na neto: Posejdonije je bio stoiki platoniar. Taj platonizam se prvenstveno ogledao u tome to Posejdonije nije samo uio o boansko-ognjenoj i pneumatinoj strukturi sveta, ve i o svetskom umu koji je i sveznajue boanstvo koje sve stavlja u kretanje; isto tako, on je govorio i o svetu ideja i brojeva i vatrenoj pneumi iz kojih nastaju po itavom svetu ognjene klice svih predmeta koje odreuju svaku stvar (i materijalno i smisleno); to su tzv. stoiki spermatiki smislovi (lgoi spermatiki). Boanstvo je mislei, vatreni dah koji nema nikakav lik no moe se pretvoriti u ta god hoe i sve stvoriti nalik sebi. Ta prvobitna boanska i umna pneuma rastvara se u svetu na delatnu bit i pasivnu materiju. Svetski um je neophodna granica svih moguih promena i kretanja stvari; to je je vidno i po tome to je svet po Posejdoniju loptastog oblika a to su prirodne moi konane budui da su maksimum koji se ne moe prei. Seneka, kasnije, o tom svetskom umu govori u duhu helenistikorimske epohe i koncepciju uma povezuje s unutranjim potrebama realnog oveka. Reeno je ve da sve to odie eklekticizmom; sam pokuaj da se objedini teorija ideja i brojeva s naturalizmom svetske vatre ukazuje na tendenciju koja e biti dugo prisutna u antikoj filozofiji, sve dok ne dobije svoj konaan oblik u neoplatonizmu. Ovo uenje vodi tome da platonovske ideje vie nisu neto to je iza svih granica, iza neba, ve da one poinju da se konkretno ostvaruju, zato to vatrena pneuma koja iz njih proistie, kao topli dah, nije nita drugo do ovek (kao i sva priroda). Sekst Empirik upravo to i kazuje: kao to oi da bi videle moraju imati oseaj za svetlo, tako i dua da bi opazila bestelesne forme i sama mora biti

www.uzelac.eu

132

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bestelesna; dua je, kae Posejdonije, tanani dah to se rasejava u atmosferi; tako su stoici razarajui platonovski dualizam due i tela, svojim shvatanjem o razlivanju pneume pripremali neoplatonistiku koncepciju emanacije. Ovde treba rei da postoje i drugi uticaji na Posejdonija a koji dolaze iz pitagorejskoplatonovske tradicije i tu se pre svega misli na njegovo preuzimanje uenja o harmoniji sfera (Timaj) kao i uenja o seobi due (Fedon). Posejdonijev platonistiki stoicizam nije imao samo teorijsku ve i praktinu i mistiku komponentu a to se ogleda u nainu na koji uvodi u filozofiju uenje o demonima i mantiku; demonologija i mantika (vetina proricanja) su iskonska svojina grke religije; novo to ini Posejdonije jeste njihovo uvoenje u oblast filozofije, to ih uzima za predmet filozofskog prosuivanja kao i za predmet tehnikog treninga; tako je kod Posejdonija demonologija objedinila teleoloki pneumatizam vatre, platonistiku teoriju ideja i uenje o besmrtnosti due; demon je vatreno, eterino telo (to je bilo potpuno u skladu sa starom mitologijom); teoriju mantike omoguavalo je shvatanje o svetskoj vatri koja sve proima i svuda prodire i u najmanje stvari i da je sve sa svim povezano; tako je na osnovu pojedinih stvari bilo mogue suditi o celini i potom o svim drugim pojedinim pojavama; sve pojave na nebu, let ptica, snovi, sve to bee vesnik optih pojava i osnov svakog gatanja. Proricanje sudbine bilo je po Posejdoniju mogue i na osnovu stoikog uenja o sveoptem zakonu i sudbini: ako su sve pojave u prirodi uslovljene nepromenljivim zakonom, sledei te zakone moemo proricati budue dogaaje; tako stare mitoloke predstave sad dobijaju nauni karakter. Sav taj materijal o bogovima i demonima Posejdonije je temeljno klasifikovao i nije sluajno to emo na takve klasifikacije naii i u poznom neoplatonizmu. Moe se zakljuiti da je Posejdonije temeljno stupio na tlo sinteze glavnih dostignua grke misli i kulture: mitologije, presokratovaca, Platona, Aristotela, pitagoreizma i stoicizma, a ta sinteza dobie nakon dva stolea svoj najvii izraz u neoplatonizmu.

www.uzelac.eu

133

Milan Uzelac

Istorija filozofije

a. c. Rimski, pozni stoicizam Ako je stoicizam kao tipina helenistika filozofija nastao u Atini na tlu temeljnih misli atike filozofije, od strane ljudi koji su mahom dolazili sa istoka, i ako je to u svojoj osnovi zapravo eklektiko uenje grkih epigona, stoicizam e se, budui u svom zenitu u II stoleu n. e. proiriti itavim Rimskim carstvom pridajui moralnim oseanjima religiozni smer i pretvoriti se u popularnu moralizatorsku filozofiju iji e predstavnici biti Seneka, Epiktet i Marko Aurelije, Musonije Ruf i Hierokle Stoik. To je period platonistikog stoicizma, vreme kad se u stoicizmu na mesto prosvetiteljske sekularizacije javljaju za Rimsku imperiju karakteristine crte sakralizacije (posebno pod uticajem Posejdonija). Pozni helenizam, kojem pripada Seneka, jeste daleko vie novina u istorijsko-kulturnom no u istorijsko-filozofskom smislu te ga pre svega karakterie: (a) moralizam: smatra se da je sam ovek proizvod umetnosti. Zadrava se i dalje stara stoika teorija mudraca. ovek je koliko proizvod prirode toliko i proizvod boga koji se malo razlikuje od kosmosa a ovaj je nalik univerzalnoj dravi. Onaj ko je shvatio svoje mesto u svetu osea se graaninom sveta - on je kosmopolit. Tu je teko nainiti razliku izmeu starih i poznih stoika (ideal i jednih i drugih je Herakle /koji je imao teak i naporan ivot/ i Diogen iz Sinope /koji se takoe proslavio prezirom svega spoljnog i nastojanjem da u sebi obrazuje apsolutnu nepomuenost i mir/); (b) povean interes za unutranje religiozne doivljaje jer, budui da oveku ostaje samo da se pokorava sudbini, on sada u tekom ivotu koji ivi oekuje neke od darova neba i otud se oekuje iskupljenje; no, da bi se prevladala takva jedna pozicija usmerena samo na subjekt bilo je neophodno okretanje estetici koja nee biti zavisna od ogranienosti subjekta i koja e istai natoveanski objektivni princip; bez tog momenta nije mogue razumeti znaaj poznog helenizma koji se ogleda upravo u njegovoj estetici. (c) zanemarivanje logike problematike koja je kod ranih stoika zauzimala izuzetno vano mesto a kod poznih prestala da bude jedna od tri filozofske discipline (logika, fizika, etika) /Losev, 307312/.

www.uzelac.eu

134

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Lucije Anej Seneka (4. g. pre n.e. - 65. g. n.e.), sin poznatog retora Marka (?) Aneja Seneke, roen je u junoj paniji, u Kordobi, ali je u mladosti doao u Rim, iveo kod svoje tetke, majine sestre iji je mu bio 16 godina prefekt Egipta, tadanje rimske itnice, odakle je u Rim stizalo kao danak godinje oko 7 miliona hektolitara ita. U mladosti je imao bronhijalnu astmu i razmiljao o samoubistvu, ali imao je dobre uitelje, Sotiona iz Aleksandrije (pod ijim je uticajem neko vreme bio vegeterijanac), kinika Demetrija i stoika Atala. U Rimu je uao u Senat, bio kvestor i blizak dvoru Kaligule; umalo da mu to nije dolo glave, jer ga je ljubomorni Kaligula (zbog jedne sjajne besede u Senatu) hteo pogubiti, ali ga je spasla jedna ena iz Kaliguline blizine koja je ovom rekla da je Seneka bolestan i da e i tako ubrzo umreti. U vreme Klaudija umalo da nije izgubio glavu zbog mlae sestre upravo ubijenog Gaja Kaligule, ali bio je prognan na Korziku na osam godina. Spasla ga je Agripina Mlaa i vratila na dvor da bi vaspitavao njenog dvanaestogodinjeg sina Nerona i on je bio ovome vaspita pet godina. Prvih pet godina vlasti Nerona behu blage (ne rauna se ubistvo majke i Britanika). Ovoga puta Seneka glavu nije spasao, izvrio je samoubistvo po presudi Nerona, u svojoj sedamdesetoj godini ivota. Samoubistvo je pokuala i njegova druga ena Paulina, dvadeset pet godina mlaa, ali ostala je iva i umrla nakon nekoliko godina bolesti. Seneka je bio jedan od najitanijih antikih filozofa; moralisti su u njegovim delima nalazili visoke moralne principe kojih se ovek treba drati u svakodnevnom ivotu. Od triju filozofskih disciplina Seneka je najvie panje posvetio etici; meutim, sm Seneka nimalo nije bio primer vrline, ve tipian proizvod svog amoralno vremena: bogatei se na neastan nain, prisvajanjem imovine u nemilost palih bogatih Rimljana pa i Britanika, bio je jedan od najbogatijih ljudi Rimske Imperije; on je primer raskoraka izmeu pogleda na svet i naina ivota; propovedao je siromatvo a sam stremio bogatstvu; tog protivreja izmeu ivota i dela bio je svestan i sam je o tome pisao u traktatu O srenom ivotu: "Govore mi da moj ivot nije u saglasju s mojim uenjem. Navode primere Platona, Epikura i Zenona. Svi filozofi ne govore o tome kako sami ive ve kako treba iveti. Ja govorim o vrlini, a

www.uzelac.eu

135

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ne o sebi i borim se s porocima pa i sa svojim sopstvenim: kad smognem snage iveu kako treba. Kad bih iveo saglasno s mojim uenjem, ko bi bio sreniji od mene, a sad me ne treba prezirati zbog dobre besede i zbog srca punog istih namera" (XVIII, l). Treba prezirati bogatstvo, ali ne i odricati ga se; najkrai put k bogatstvu je kroz njegovo preziranje, pisao je Seneka. Seneka je autor mnogih dela, i kao u sluaju Cicerona, pisao je kad nije radio, te je najvei deo njegovih spisa nastao u poslednje tri godine ivota. Mnogi spisi su izgubljeni, ali ostalo je dovoljno: devet tragedija (u kojima podraava velike grke tragiare), deset dijaloga (koji se bave filozofskim, etikim temama), Prirodna pitanja (spis u kojem podraava Prirodnu istoriju Plinija Starijeg, Pisma Luciliju (124 pisma) i po njima je on i najpopularniji. Seneka je veliki erudita i dobar znalac istorije filozofije; on govori o Pitagori, Heraklitu, Parmenidu, Zenonu, Ksenokratu, Sokratu, Platonu, Speusipu, Aristotelu, Ksenokratu, Teofrastu, Epikuru, Kratetu, Zenonu sa Kriza, Hrizipu, Panetiju, Posejdoniju, Ciceronu. Njegov odnos prema prethodnicima je izbirljiv, vie govori o njihovim etikim uenjima, manje o njihovom shvatanju due a najmanje o njihovom shvatanju sveta. Od starih stoika Seneka je preuzeo shvatanje da sve to postoji jeste telesno i da je sve na kraju krajeva vatra a da je i sama ovekova dua telesna; od starih stoika preuzima teleoloko i fatalistiko uenje o pravatri, oveku, bogu, sudbini i prirodi, kao i uenje o panpsihizmu; kada je o srednjoj Stoi re, Seneka je posebno blizak Posejdoniju, njegovom platonizmu (kako u ontologiji, tako i u psihologiji i etici). Od Posejdonija (koji je bio pod velikim uticajem magije i astrologije) Seneka se razlikuje time to ima veu sklonost za unutranje doivljavanje; ako Posejdonije spoljanjem pridaje vei znaaj to je stoga to ga vidi kao magiju i astrologiju. Seneka spoljne stvari doivljava duhovno; pritom se njegova pozicija ne moe odrediti kao isti moralizam. Seneka otro razlikuje mudrost i filozofiju, s jedne, i znanje, s druge strane. Za razliku od njegovog savremenika, apostola Pavla, koji je filozofiju i znanje video kao mudrost sveta dok je prava mudrost mudrost onoga sveta, Seneka je govorio o mudrosti ovog sveta, o mudrosti koja e oveka spasti od nesree u ovom zemnom

www.uzelac.eu

136

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ivotu. Znanje oveka stvara uenijim ali ne i boljim; biti ueniji ne znai biti bolji. Njegova filozofija je primenjena filozofija; znanje moe i smetati mudrosti jer zauzima mnogo mesta u glavi a nijedna nauka osim filozofije ne istrauje dobro i zlo; geometrija stoga nije deo filozofije. Slobodna umea su znanja, ali ona smetaju mudrosti, od slobodnih umea istinski je slobodno ono koje daje slobodu; put ka slobodi otkriva samo filozofija. Biti slobodnim, za Seneku, znai biti slobodan od tela; filozofija oslobaa duu od pritiska tela. Istinski zadatak filozofije je u formiranju ljudskog karaktera. Seneka u nizu svojih pisama opisuje bespomonost i slabost ljudskog bia, njegovo stalno padanje u greh i zlo i nemogunost da se izbavi iz takvog stanja; to je vodilo jednom shvatanju boga potpuno stranom u antikoj filozofiji, shvatanju o bogu koji voli, koji je brini otac i spasitelj. Platonovski demiurg je apstraktna kategorija kao i bogovi Demokrita i Epikura, s tom razlikom to se kod Demokrita i Epikura bogovi sastoje iz atoma vatre i oni su rezultat krajnjeg prirodnofilozofskog uoptavanja. Ni kod Posejdonija tvoraki, svetski vatreni um nema nikakve veze s monoteizmom; razume se ni Seneka ne govori o nekom linom bogu, on je jo uvek paganski filozof i njegova filozofija je panteistika; ali, Seneka je prvi antiki mislilac koji osea ljudsku bespomonost, elju za iskupljenjem i spasenjem koje je mogue samo uz boansko milosre. Ali, odnosei se negativno spram mitolokih verovanja i religioznih obreda, ispovedajui filozofsku religiju istoga uma, nemajui nieg zajednikog s religijom boijeg otelotvorenja, patnje zbog greha itavog sveta, smrti i vaskrsenja tog najvieg bia Seneka je bio beskonano daleko od hrianstva i navodna prepiska izmeu njega i apostola Pavla jeste jedna lepa izmiljotina, ali i znak sutona hiljadugodinje antike misli i traenja nekog novog filozofskog puta. Rimsku filozofiju je uopte odlikovao razvijen oseaj za sintezu, univerzalizam i individualizam koji je vodio do dubokog subjektivizma; Seneka jeste moralista, ali on nije nadnet nad idealom mudrosti, ve je duboko zaronio u ivot; njegov ideal je unutranja harmonija duha, zasnovana na preobraaju prirodnih afekata koja se moe dostii samo na putu filozofije kao dara

www.uzelac.eu

137

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bogova i koja podrazumeva stalnu borbu, razmiljanje o smrti koliko i o ivotu; na tom putu slabom oveku je potrebna uteha i podrka; zato je Senekin traktat o utehi moda bio i najpopularniji. Senekina filozofija sadri u sebi i mnoge protivurenosti: tako, kad govori o bogu on kae kako je bog, s jedne strane, vatra, tj. telo, a s druge, ideja, um, tvoraka mo; bogovi po Seneki ne mogu initi zlo, ali je svet iskvaren ve u svom korenu a ist je bio samo u poetku i to kratko vreme; zato je neophodno da svet proe kroz svetski poar i samo vlaga koja ostane posle tog poara jeste nada za novi ivot. Seneka obogotvoruje sudbinu i zakone prirode, a onda pie kako se zakoni prirode proteu na svu zemlju, pa i na bogove. Seneka pie i o tome kako su zemljotresi posledica prirodnih zakona a ne boijeg gneva i da bogovi ne mogu menjati materiju, ali s druge strane, zvezde odreuju sudbinu oveka. Mitologiju je Seneka smatrao nemoralnom, ali je opet bio i pristalica mantike nastojei da proricanjima po blesku munje ili iznutricama ivotinja da filozofsko objanjenje.Teorijski, filozofija ga je pozivala na kosmopolitizam i traila da prezire dravne poslove; s druge strane, Seneka je smatrao grehom preziranje domovine i drave, smatrajui istovremeno da je zemaljska drava samo deo kosmike drave. Okruen bogatstvom, dravnik, vaspita imperatora, znalac dvorskih intriga, umean diplomata u asovima kad vlast prelazi iz ruku u ruke, Seneka je isto tako i filozof i retor koji propoveda moral pratanja; osuuje gnev, poziva smirenju, govori o ljubavi k blinjem i poziva na milosre. Uostalom, on je umro na nain kako mu je to nalagala njegova filozofija: mada je postojala zapovest imperatora da izvri samoubistvo, to samoubistvo je vie odgovaralo zapovesti filozofije nego zapovesti imperatora i stoga se i moe rei da je Seneka umro kao stoik. Senekin uenik bio je Epiktet (oko 50oko 135), prvo rob (na ta ukazuje i njegovo ime koje zapravo i nije ime, jer epktetos znai kupljen, steen) a potom uitelj filozofije u Epiru. Epiktet je roen u Frigiji (unutranji deo Male Azije), u trgovakom gradu Hieropolisu; mati mu je takoe bila robinja; u Rim je dospeo kao rob Neronovog telohranitelja Epafrodita. U to vreme stoicizam je

www.uzelac.eu

138

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bio popularan u Rimu i predavanja je drao Musonije Ruf (koji tad jo ne bee prognan); Epafrodit i njegov rob su poseivali predavanja: gospodar je zadrao svoju ivotinjsku narav (u jednom nastupu besa Epiktetu je slomio nogu pa je ovaj ostao hrom), a rob je postao filozof. Epiktet je izgleda stvarno bio hrom, ali postoje dve verzije: po jednoj, koju nalazimo kod Origena (Contra Celsos, VII, 53), kad je gospodar poeo da mu uvre nogu, Epiktet je rekao: slomiete je, a kad mu je ovaj slomio nogu, ree: Zar ne vidite da ste je slomili; po drugoj verziji, Epiktet je bio hrom zbog reumatizma. Ne zna se kad je Epiktet postao slobodan; moda ga je otpustio i sam gospodar jer, kome je potreban hrom rob a jo i pametan? U svakom sluaju iz Rima je bio prognan 94. godine, zajedno sa svim filozofima, astrolozima i retoriarima. Tada je dospeo u Epir, u Nikopolis (koji je osnovao Oktavijan Avgust nedaleko od mesta Akcija, gde je odneo pobedu nad Markom Antonijem i Kleopatrom 31. godine p.n.e, ime je okonano pola veka graanskog rata u Rimskoj dravi). U Nikopolisu je Epiktet otvorio svoju kolu; imao je mnogo uenika, bogatih i siromanih. Sam je vodio kiniki nain ivota; od imovine je imao slamni krevet, drvenu klupu, asuru i glinenu lampu (koja je nakon smrti filozofa prodata na aukciji kao relikvija za tri hiljade drahmi /13 kg. srebra/). Poput Sokrata ni Epiktet nita nije pisao; mogue je da je bio i nepismen; ali za njega je praksa bila vanija od teorije, lini primer i iva re behu vaniji od pisane rei; za to to je Epiktetovo uenje sauvano, dugujemo njegovom ueniku Flaviju Arijanu (oko 96-oko 180) koji je u ranoj mladosti poseivao Epiktetova predavanja. Arijan je zabeleio Besede Epiktetove u 12 knjiga i na osnovu njih nainio veoma popularan izvod Prirunik Epiktetov (od osam knjiga sauvano nam je etiri). Nisu sauvane Besede kao ni Arijanov ivot Epikteta. Ropstvo je ostavilo snaan peat na Epikteta; on nije bio Spartak. Njegovo pitanje je glasilo: kako u uslovima spoljanjeg ropstva ostati iznutra, u sebi, slobodan? Epiktet poput Seneke zamenjuje drutveno ropstvo moralnim, ali prvi to ini s pozicije roba a drugi s pozivije robovlasnika. Glavni stav Epikteta je da se postojei poredak stvari ne moe izmeniti jer on od nas ne zavisi;

www.uzelac.eu

139

Milan Uzelac

Istorija filozofije

mogue je izmeniti samo na odnos spram postojeeg poretka stvari. Prirunik poinje reima: Od svih stvari jedne su u naoj vlasti a druge nisu. U naoj vlasti su naa mnenja, tenje naeg srca, nae elje i gaenja, jednom rei, sva naa delovanja. U naoj vlasti nije nam, telo, imanje, ugled, jednom rei, sve ono to nisu naa delovanja; Epiktet to dalje objanjava tako to ui da ako se ovek plai smrti ili bolesti, nikad ne moe biti spokojan; ljude ne potresaju stvari ve mnenja koja o njima imaju; ne trai da se neto zbiva kako ti hoe, ve trai da se ono zbiva kako se zbiva; bolje je umreti od gladi, a biti bez tuge i straha no iveti u spoljnom zadovoljstvu pomuena duha; ko hoe da bude zadovoljan ne treba ni da eli ni da se gnua od onog to od drugog zavisi... Epiktet ivot poredi s pozoritem a ljude s glumcima; ako bog eli da igra bednika, igraj tu ulogu to lepe moe; moe biti nepobediv samo ako ne stupa u borbu u kojoj pobeda ne zavisi od tebe. Epiktet je bio malo obrazovan ovek; teko da je o naukama ita znao; u svakom sluaju, nije im pridavao znaaj; filozofiju je delio, kao to je tada bilo uobiajeno, na fiziku, logiku i etiku; smatrao je da logika treba da slui fizici i etici jer moe pomoi da se izbegnu protivrenosti i druge logike greke, da se razlikuje istina od zabluda, ali ona ne moe da pomogne da se razdvoje istina i la, jer mnogi ljudi znaju logiku i ipak lau; nikakva logika ljude ne moe oduiti od laganja, niti logika iz ivota moe da odstrani la; to znai da je bez moralnog vaspitanja logika beskorisna u drutvu i da je etika vanija od logike, jer upravo ona ui da ne treba lagati i da je laganje nekorisno. Kakve koristi ovek ima od toga to je svet satkan od atoma ili homeomerija, od vatre ili zemlje, pita Epiktet; vanije je znati sutinu dobra i zla, veliinu ljubavi, mrnje, zadovoljstva i odvratnosti i koristei se time organizovati svoj ivot. Stoga, dovoljna je samo etika; ako i ima neke koristi od znanja fizike, ona je u tome da se svoj ivot lake usaglasi sa prirodnim tokom stvari. Epiktet je racionalist; smatra da je ovekova sutina u njegovom umu koji je estica svetskog, kosmikog uma i ta sutina je od oveka neodvojiva; oduzeti oveku razum, znai ubiti ga; ovek nije samo razumno bie, ve ima slobodu misli i slobodu

www.uzelac.eu

140

Milan Uzelac

Istorija filozofije

volje i to mu niko ne moe oduzeti; to je ono to je istinski u njegovoj vlasti (a ne imanje, telo ili slava). Tom svojom pasivnou, smirenou, pokornou i spremnou da se bez roptanja prihvati realni poredak stvari, stoicizam je imponovao hrianstvu i nije sluajno to se u svojim tumaenjima desete glave proroka Isaije Hijeronim poziva na Epikteta. Trei i poslednji znaajni stoiki filozof u vreme rane Rimske imperije bee imperator Marko Aurelije Antonin (121-180, vladao 160-180). Kako su s Trajanom zavrena rimska osvajanja njegovi naslednici su imali zadatak da osvojeno sauvaju, da ugue sporadine pobune i uvrste vlast; to prvo ini Hadrijan (vladao 117-138) koji gui ustanak u Judeji (132-5), razara Jerusalim a stanovnitvo prodaje u roblje, stvara imperatorski savet od izabranih senatora i pravnika, i obnavlja drevna zdanja u Atini i Tebi (Egipat). Njegov naslednik Antonije Pije (vladao 138-161) produava tu politiku, razvija vojno-birokratski aparat, gui ustanke u Ahaji i u Palestini, sa severnih granica odbija germanska plemena. U to vreme se menja odnos prema robovima: poto nema priliva novih robova, jer nema ratova, zabranjuje se ubijanje robova i ubiti roba tada je znailo isto to i ubiti slobodnog oveka. Godine 161. nakon smrti Antonija vlast preuzimaju dva njegova usvojena sina Lucije Ver i Marko Aurelije, koji, nakon smrti Vera, upravlja Imperijom samostalno. Marko Aurelije je bio energian vladar; brani Imperiju od Germana i Sarmata na Dunavu; najvea nesrea koja je tada zadesila Imperiju bee epidemija kuge od koje je umro i sam Marko Aurelije. Nakon smrti, naeni su zapisi Marka Aurelija koje je on pisao u obliku imaginarnog razgovora sa samim sobom i njihov naziv je Samome sebi; Imperator se bavio zapravo autosugestijom; njegovi pogledi na svet su protivreni: s jedne strane govori o prolaznosti i nitavnosti ivota, a s druge strane trai da ovek bude aktivan, energian uesnik u ivotu. On je oseao prolaznost i kratkou ivota kao i smrtnost ljudsku: Pogledaj iza sebe tamo je bezmerni ponor vremena, pogledaj napred, tamo je druga bezgraninost; pred tom beskonanou nitavan je i kratak i dug ivot; kakva je razlika, pita Aurelije, da li smo proiveli tri dana ili tri ivota. Svako ivi tek trenutak i to se tie prolosti i

www.uzelac.eu

141

Milan Uzelac

Istorija filozofije

budunosti, prva je prola i vie je nema a druga je nepoznata i jo je nema. Marko Aurelije govori o nitavnosti svega: nitavan je ivot svakog koji ivi, sva zemlja samo je jedna taka; nitavna je i besmrtna slava (koja ostaje samo u nekoliko pokolenja; sve je kratkotrajno i prelazi u mit, i potom u potpuni zaborav. I ja sam govorim o ljudima, kae Aurelije, koji su u svoje vreme bili okrueni neobinim oreolom; no ta je slava samo tatina. Nai potomci nee videti nita novo; ako je neki ovek doao do etrdesete godine ve je video i sve prolo i sve budue; odista, iza Marka Aurelija stajala je velika i jednovrsna istorija; Imperator u njoj nije video nikakve kvalitativne promene. Sve je bilo jedno i isto. Zapravo nita se ne menja. Pogledaj u vreme Vespazijana, kae Aurelije: ljudi ulaze u brak, odgajaju decu, boluju, umiru, vode ratove, slave, putuju, obrauju zemlju, sumnjaju, ele i smrt drugih, kritikuju postojee stanje, vole, dobijaju poasne dunosti i tron. ta je ostalo od njihovog ivota? On je nestao. Prei u vreme Trajana: sve je isto, smrt i ivot. Pogledaj i na druge narode: koliko je ljudi umrlo bre no to su dospeli do svog cilja, razloivi se na osnovne elemente. Re je o primerima linog i istorijskog pesimizma imperatora Marka Aurelija a koje je mogue umnoiti; razoaranje, zamor imperatora, i zamor same Rimske imperije ija budunost bee krajnje neizvesna. Marko Aurelije nije znao da e mu naslednika, njegovog sina Komoda, ubiti i da e se sa smru Komoda zavriti dinastija Antonina. Ali, tome je delom kriv i sam Marko Aurelije: on je prvi koji je za naslednika u Rimskoj imperiji (na nagovor svoje ene) naznaio svog sina (koji je imao razumevanje samo za konje, ali ne i za Imperiju), a ne najboljeg iz svoje okoline, to je do njega bilo pravilo. Stoga, nije nimalo sluajno to je Renan jednu svoju knjigu naslovio Marko Aurelije i kraj antikog sveta. Antiki svet se upravo zavrio u to doba; smutnoe vremja (kako lep izraz!) stvorilo je tada Plotina. Dioklecijan je pokuao da sastavi delove Imperije u celinu, ali to je ve bila sasvim druga Imperija. Principat je bio zamenjen dominatom i to ve bee otvoren vid istonjakog despotizma. Nakon toga Rimska imperija prihvatie

www.uzelac.eu

142

Milan Uzelac

Istorija filozofije

hriansto i poee nova epoha koja e biti simbol definitivnog sumraka antike kulture. a. d. Grko-rimski stoicizam Ovaj etvrti period stoicizma vremenski se razvija paralelno s treim periodom i tu spadaju eklektiki platonisti i pitagorejci I-II v.n.e. koji su se takoe nalazili pod velikim uticajem Posejdonija; tu treba ubrojati Filona Aleksandrijskog, razne uticaje gnostiara, autore pseudo-pitagorejskih Zlatnih stihova, Hierokla Aleksandrijskog koji je za te stihove napisao komentare. U to vreme se stoicizam potiskuje iz etike (Antioh iz Askalonska), logike (Gaj), psihologije (Amonije Sakas), prve filozofije (Plotin); sve to kazuje kako stoicizam evolura u smeru neoplatonizma da bi se rastvorio u platonsko-aristotelovskoj dijalektikoj sintezi ovog poslednjeg velikog filozofskog sistema antike. Epikureizam Na prvi pogled nema nieg to bi bilo tako meusobno suprotstavljeno kao to su to stoicizam i epikureizam. S jedne strane je fatalizam, a s druge filozofija zadovoljstva; kao to se kiniki pogled na svet razvija dalje u okviru stoike filozofije, tako se kirenska shvatanju razvijaju u epikurejstvu. Naspram eklektike rasplinutosti prisutne u stoicizmu, epikurejstvo, kako ga je utemeljio Epikur, predstavlja daleko vie zaokruenu filozofiju ivota koju su nastavljai relativno malo izmenili, te mimo Epikura druge predstavnike ove kole i ne treba navoditi, a to ne znai da kao knjievne predstavnike ne moemo pomenuti Metrodora iz Lampsaka, Zenona iz Sidona, Filodema iz Gadare, Ciceronovog uitelja Fedra, kao i rimskog pesnika Tita Lukrecija Kara. Epikur (342/1-270 ), iako mu je otac bio Atinjanin, roen je na Samosu i premda je odrastao u siromanoj porodici, sluao je platonovca Pamfilija a zatim je na Teosu sluao Demokritovog uenika Nausifana. Sa osamnaest godina doao je u Atinu zbog vojne slube a potom se posvetio prouavanju filozofije u Kolofonu.

www.uzelac.eu

143

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Oko 310. predavao je filozofiju u Mitileni, ali je ubrzo preao u Lampsak da bi se 307/6. preselio u Atinu gde je osnovao svoju kolu. itao je Demokrita ali nije imao temeljno nauno obrazovanje; njegovo uenje, budui da je bilo u duhu vremena, bilo je jasno i popularno kod obinog sveta; premda je mnogo pisao (pominje se oko 300 njegovih radova), sauvano je relativno malo njegovih spisa. Epikurovo uenje o zadovoljstvu ve je u stara vremena izazivalo nesporazume pa je i on esto prikazivan kao poroan ovek. Ima svedoanstava da je bio veoma skroman, umeren. Epikur nije posebno bio zainteresovan za dijalektiku ili logiku; jedino je poklanjao panju onom delu logike koji se bavi kriterijumima istine; zanimao se za dijalektiku u onoj meri koliko je bila povezana s fizikom a fizika ga je interesovala samo ukoliko je bila relevantna za etiku. Epikur se usredsredio na etiku vie no to su to inili stoici; omalovaavao je isto teorijska istraivanja, govorio da je matematika beskorisna, jer nema veze se naunim voenjem ivota; zamerao je matematici i to to nju ne potkrepljuje ulno saznanje, jer u stvarnom svetu se nigde ne mogu nai geometrijske take, dui i povri; za epikurejce je ulno saznanje temelj itavog saznanja a kriterijum istine opaanje kojim stiemo do onog to je jasno i oevidno; drugi kriterijum prua tzv. pretpostavke poimanja; re je o slikama pamenja; naime, poto smo ve opazili neki predmet (recimo, oveka) njegova slika nastaje u pamenju im pomenemo re ovek. Njegove pojmovne pretpostavke uvek su istinite, a pitanje istinitosti ili lanosti javlja se tek kad ponemo da stvaramo mnjenja ili sudove. Postoji i trei kriterijum istinosti, to su oseanja /pthe/ i ona su kriterijum naeg ponaanja; to znai da je oseanje zadovoljstva kriterijum onog to treba da izaberemo, dok oseanje bola pokazuje ta bi trebalo da izbegnemo; zato je Epikur mogao rei da "merila istine jesu opaaji, prethodna poimanja i oseanja". Epikurov izbor fizikalne teorije bio je odreen praktinom svrhom, svrhom oslobaanja oveka od straha, od bogova i ivota nakon smrti; on je smatrao da se uklanjanjem tog straha moe obezbediti duevni mir; iako nije poricao postojanje bogova, eleo je da pokae da se oni ne upliu u ljudske poslove i da ovek ne

www.uzelac.eu

144

Milan Uzelac

Istorija filozofije

treba da gubi vreme u molitvama i praznovericama; odbacujui besmrtnost Epikur je verovao da e oveka osloboditi straha od smrti: smrt je za nas nita: ono to se rastvara ne osea se, a ono bez oseta za nas je nita; iz niega ne nastaje nita; ako bi to to nestaje propalo u nebivstvujue, onda bi se i sve stvari unitile, poto ono u to se sve stvari rastvaraju nebivstvujue. Da bi mogao da objasni poreklo sveta Epikur je morao da dopusti sudaranje atoma; istovremeno, on je morao da da i neko objanjenje ljudske slobode; prvi je postulirao slobodu atoma, tj. mogunost atoma da u nekom trenutku skrene sa svoga puta; treba imati u vidu da je grka re atomos prevedena na latinski jezik s izrazom individuum i da je to znailo da svaki individuum ima slobodu to su, pod uticajem K. Marksa i njegove doktorske disertacije O razlici izmeu Demokritove i Epikurove filozofije prirode, pravilno shvatili mladohegelovci: sloboda je ugraena u oveka; on je po prirodi slobodan. Epikur je, kao i kirenjani, zadovoljstvo video svrhom ivota; svako bie tei zadovoljstvu a u zadovoljstvu se sastoji srea; zato je zadovoljstvo poetak i kraj blaenog ivljenja. Postavlja se pitanje ta je Epikur mislio pod zadovoljstvom kad ga uzima za svrhu ivota. Kao prvo, Epikur ne misli na trenutno zadovoljstvo (ve na zadovoljstvo koje traje kroz itav vek) i kao drugo, za Epikura se zadovoljstvo sastoji pre u odsustvu bola nego u pozitivnim zadovoljstvima. Osnovni cilj filozofije Epikur vidi u iznalaenju sredstava za postizanje linog blaenstva; nauka i vrlina nemaju vrednost sami po sebi ve samo kao neophodna sredstva za postizanje zadovoljstva koje je prirodni cilj svakog htenja. Zadovoljstvo ne obuhvata samo pozitivna zadovoljstva, ve i odsustvo patnje koje je povezano sa stanjem potpunog spokojstva kao rezultata zadovoljenja svih potreba; zadovoljenje potreba prua zadovoljstvo, ali savreno blaenstvo treba traiti samo u odsustvu potreba i sadrano je u zdravlju tela i spokojstvu due, u nepomuenosti duha (ataraxa). Nedostatak naunog obrazovanja ogleda se kod Epikura u nedovoljnoj snazi njegove argumentacije; to se pokazuje i u njegovom odbacivanju isto teorijskih znanja: Epikur ne razume znaaj znanja koja ne donose neposrednu korist, pa su mu matematika, istorija i specijalna istraivanja prirode strani; zato

www.uzelac.eu

145

Milan Uzelac

Istorija filozofije

uenje o zadovoljstvima koje naziva etikom ini svu njegovu filozofiju; fizika se tu javlja samo kao dopuna etike. Mnogo tekoa proizalo je iz toga ta Epikur misli pod zadovoljstvom (hedon); ta je zadovoljstvo to se u svakom pojedinom sluaju odreuje oseajem (pthos); uporedo s tim treba da postoji i ocena raznih zadovoljstava pri emu moraju biti uzete u obzir i njihove posledice; do prave ocene mogue je doi samo razumom (phrnesis) to je i osnovna vrlina mudraca koja se s obzirom na pojedine ocene razvija u pojedine vrline. Osnovni princip epikureizma je potpuno suprotan stoicizmu; ako je tamo istican razum usaglaen s prirodom i ako se tamo dolazi do zadovoljstva koje proistie iz zadovoljstva razumnom svrhovitou, ovde zadovoljstvo dolazi od zadovoljstva njim samim. Zadovoljstvo (hdone) je, kazuju epikurejci, svrha (tlos) svega ivog; dokaz tome je to svako ivo bie od samog poetka tei zadovoljstvu i izbegava patnju. Nikakvim rasuivanjem se ne moe doi do toga ta je srea. Do toga se dolazi neposredno. Zadovoljstvo je poetak i kraj blaenog ivota. Ono je prva i prirodna srea. Pored ulnih, epikurejci razlikuju i duhovna zadovoljstva. U spisu O svrsi Epikur kae: "Ja ne znam ta bih sebi mogao da predstavim kao sreu ako bih se odrekao jela i pia, ako bih se odrekao ljubavnih uivanja i ako ne bih sa prijateljima sluao muziku i gledao lepa dela umetnosti" (D. Laert., X 6). U jednom drugom fragmentu se kae da poelo i koren svake sree jeste zadovoljstvo eluca, a Metrodor e rei da razum ako sledi prirodu, ima svoj izvor u elucu. Ovo je potpuno suprotno stoicima, Sokratu i Platonu. Sokrat je za najvie zadovoljstvo smatrao opte zadovoljstvo zato to je njegov princip razum a razum uvek proishodi iz opteg. Epikur za princip uzima ulnost, pojedinano; zato optost ne vidi sa stanovita razuma ve sa stanovita iste ulne neophodnosti. Za Epikura najoptije je ono bez ega nema ivih bia. Moe se bez umetnikog uivanja, bez lepih polnih uitaka, ali se ne moe bez eluca. Zato su eludana oseanja najoptija, neophodna i osnovna.

www.uzelac.eu

146

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ali, Epikur se razlikuje od Aristipa koji je tvrdio da je samo sadanjost naa i koga nije interesovalo kako e se uivanje zavriti; Aristipa interesuje uivanje kao takvo i zato moe da kae: ta e biti - to e biti! Epikur hoe postojano blaenstvo; zato nije re o bilo kakvim, ve o odreenim uivanjima; Epikur ukazuje na to to za nekim zadovoljstvima sledi patnja, a za nekim patnjama zadovoljstvo. Mada je svako zadovoljstvo po svojoj prirodi dobro, i nikakvo zadovoljstvo nije loe (D. Laert., X, 129, 141), ima zadovoljstava koja nemaju za rezultat unutranje blaenstvo. S druge strane, iako je svaka nesrea zlo, ima i nesrea koje ne treba izbegavati po svaku cenu (X, 129). U drugo vreme koristimo se sreom kao nesreom i nesreom kao sreom (X, 130). Zato u mnotvu naslaivanja treba da nas rukovodi sveukupna mera stvari i odvagivanje korisnog i beskorisnog. Onaj ko uiva mudar je u svom uivanju. Mudrost nas priprema za blaeni ivot, da ivimo kao bog meu ljudima; u njoj je sve odmereno i promiljeno, razdeljeno i uravnoteeno. Princip epikurejske logike, etike i estetike je ulnost i uivanje, ali ne stihijno strukturno ureeno uivanje. Nije tu re o golom ulnom uivanju. Kod starih epikurejaca nije re o ogoljenom senzualizmu (kakav bismo mogli nai kod Aristipa). Blaenstvo koje dolazi iz uravnoteenih uivanja mora biti opte dostupno. Iskljuuje se ono do kog se dolazi u posebnim uslovima. Epikur iskljuuje bogatstvo, rasko, poasti, vlast. Sve su to stvari do kojih se dolazi s velikim naporom. Epikur razlikuje tri vrste elja: (a) prirodne i neophodne (one koje oslobaaju od nesree - piti vodu kad si edan), (b) prirodne i one koje nisu neophodne (one elje koje mogu biti odstranjene bez vee nesree - skupe posude) i (c) elje koje nisu prirodne i nisu neophodne (ovenavanje i primanje statua). Mudrac treba da kultivie samo prvu grupu elja. Postojana zadovoljstva za kojima mudrac tei jesu spokoj due i odsustvo bola; izbavljeni od bola mi se radujemo osloboenju od svakog tereta. Tako se pokazuje da princip epikurejstva nije uivanje po sebi ve nemi spokoj i duevni mir kada je nakon zadovoljenja organskih potreba nastupilo potpuno otsustvo strasti i tereta.

www.uzelac.eu

147

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fizika za Epikura ima izuzetan znaaj kad je re o njenoj primeni; ona treba da utemelji njegovo uenje o prirodi, njegov hedonizam. Epikur nastoji da usaglaavajui fiziko i kosmoloko uenje oslobodi od vere u uda i vere u fatalnost prirodnih zakona. Ovo poslednje mnogi su tumaili kao Epikurovu kritiku boanskog provienja, no Epikur jasno kae da bi bilo bolje prihvatiti mitove o bogovima nego sebe uiniti robom nunosti fiziara (D. Laert., X 134). Pod fiziarima Epikur ovde misli na Demokrita. Epikureizam je filozofija slobodnog individuuma; on hoe da oslobodi oveka od vlasti kako bogova tako i prirodnih zakona; to ne znai da ne treba da postoje bogovi ili zakoni prirode, ve da ovekova sloboda ne bude njima sputana i ugroena. Za razliku od Demokrita Epikur govori o deklinaciji atoma, o mogunosti njihovog skretanja s putanje i ovo odstupanje s puta on misli analogno s naim unutranjim voljnim iskustvom. Ovde se epikurejstvo bazira iskljuivo na unutranjem iskustvu. Ako to imamo u vidu, nee nas iznenaditi to u Epikuru prepoznajemo prethodnika spiritualista XIX stolea kakav je bio i Men de Biran. Interesantno je da epikurejska argumentacija poiva na pozitivistikom zakonu da nieg nema bez uzroka. Stvarima (atomima) je svojstvena libera voluntas (slobodna volja) koja i odreuje svoje "neprimetno odstupanje" koje se ni vremenom ni prostorom ne moe objasniti. Tim uenjem Epikur hoe da se izbavi od fatalizma. On opovrgava fiziki determinizam i istovremeno ne pada pod vlast udesnog. Epikurejstvo tako ooveuje svet, odnosno ini ga imanentnim ljudskom subjektu, omoguuje da subjekt moe sameriti svet (i to je specifinost itave helenistike filozofije). Takav imanentizam bivstvovanja omoguuje Epikuru da razrei problem ljudskog osloboenja. Sluaj i sudbina nemaju vlast nad ovekom. Epikurejac uvek moe ui u sebe, u svoj vrt i predati se sopstvenom uivanju. Posebno nije strana smrt. "Nema nieg stranog u ivotu za onog ko je intimno shvatio da nema nieg stranog u gubitku ivota" (D. Laert, X 125). Za mudraca nisu strani ni ivot ni smrt (Kada mi postojimo, nema smrti, kada nje ima nema nas. Smrti nema ni za ive ni za mrtve; za one koji

www.uzelac.eu

148

Milan Uzelac

Istorija filozofije

su ivi smrt jo ne postoji, a kad ona postoji oni vie ne postoje (D. Laert., X 125; Lukrecije, III 970-977). Ako nas plai smrt to je zbog istog mnenja jer smrt je samo razlaganje atoma i nae potpuno unitenje. Budunost nam ne pripada i nemamo pravo da je prisvajamo. Besmrtnosti nema, a da je ima od nje ne bismo dobili nikakvog dobra. Venost nita ne doprinosi uivanju, ve ga samo ostavlja takvim kakvo ono jeste. Ako se razumom moe izmeriti zadovoljstvo to neogranieno vreme sadri zadovoljstva koliko i ogranieno (X, 45). Mudrac je besmrtan. Sva zadovoljstva za njega su jednaka - ivot i jeste najvei uitak, takav kakav jeste - s poetkom i krajem. ta se moe poeleti ako je ivot konaan? Kod Lukrecija priroda kori oveka zbog njegove vene udnje za ivotom (III 933-949). Manji ili dui ivot - to nema nikakvog znaaja. Jo jedna ideja je rezultat njegove fizike: to je njegovo uenje o bogovima. Svet se sastoji od atoma koji se kreu zahvaljujui svojoj teini kao i volji koja je u njih ugraena; svet veno postoji tako to nastaje spajanjem i nestaje rastavljanjem atoma i za to nije potrebno nikakvo uee bogova. Drugi argument u korist nedelanja bogova je - prisustvo zla u svetu. Epikurova argumentacija (po Laktanciju) je sledea: Bog ili hoe da uniti zlo a ne moe, ili moe a nee, ili nee i ne moe, ili hoe i moe. Ako moe a nee - on je zavidljiv, to je daleko od boga. Ako hoe i ne moe - on je nemoan, a to ne odgovara bogu. Ako nee i ne moe on je zavidljiv i nemoan. Ako hoe i moe, to jedino i prilii bogu, onda otkud zlo u svetu i zato ga bog ne unitava (frg. 374 Us; 11, V/207). Laktancije na to odgovara da je to stoga to se bogovi ni oko ega ne brinu i da je Epikur doao do tog saznanja. Na taj nain jednom za svagda je odbaen uticaj bogova ali time nije negirano i njihovo postojanje (odnosno bivstvovanje). Budui da ne obmanjuju ula, ve razum, dovoljno je da nam se bogovi jave i u snu pa da to bude dovoljan dokaz o njihovom postojanju. Bogovi su realnost, makar i ne bili takvi kakvima ih ljudi prikazuju; oni su blaeni kao to ljudi veruju. Bogovi su sastavljeni od atoma, imaju telo, no ti atomi su vatrene prirode kakva ne postoji na zemlji; to je mogue u prostoru meu svetovima. Njih je beskonano mnogo, no oni su zadubljeni samo u sebe. Njihov lik je ljudski, jedu i piju da bi odrali svoj atomski

www.uzelac.eu

149

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sastav (po Filodemu, oni govore grki ili slino tom jeziku), no oni su blaeni i besmrtni; njihovo blaenstvo je apsolutno beskorisno kako u odnosu na njih same tako i u odnosu na kosmos, ali i na sve ljude. Epikurova teorija o prirodi bogova je teorija o apsolutnoj irelevantnosti; isto tako je i estetika apsolutno beskorisna, apsolutno irelevanta i apsolutno samodovoljna (X, 78, 80). Negiranjem delovanja bogova na svet Epikur negira i potrebu molitve; ako je re o potovanju bogova, onda se to ini ne da bi se od bogova neto dobilo, ve prvenstveno zbog beskorisnog isto estetskog optenja s njima kao s viim biima. U svakom sluaju mudrac pred bogovima treba da savije kolena (fr. 12, Us.). Kau da je neko, ugledavi u hramu Epikura kako klei, uskliknuo rekavi kako nikad nije tako dobro dotad shvatio svu veliinu Zevsa. Epikur je potovao bogove. I to treba nazivati antikom estetikom. Mudrac ne sastavlja poeme, ve ih tvori svojim ivotom (D. Laert., X 121). Sam mudrac je najlepa umetnika pesma. I u toj pesmi mora biti lepa umetnika forma. Uzdizanje epikurejskog mudraca prema veselim blaenim bogovima to je oblik epikurejskog samouivanja. Epikur doputa ulna uivanja u njihovoj postojanoj punoi, monotoniji. On misli na uivanja koja nita spoljanje ne naruava; tada ovek postaje boanski i samo boanstvo bi mu moglo pozavideti. Kao to se u ulnoj oblasti uivanje poveava time to nema straha od smrti, tako ovde u duhovnoj oblasti uivanje se uveava ukidanjem svakog arenila i nadraivanja. To znai da katastema postaje religiozna svest, a epikurizam je nita drugo do antika religija u obliku imanentnog individualizma.

b. a. Filodem Filodem, filozof-epikurejac i pesnik, roen je u Gadari (Palestina) 110. pre n.e. U mladosti je uio u Atini kod epikurejca Zenona Sidonskog (ija je predavanja 79-78. poseivao i Ciceron). Zenon je bio dobar pisac i razvio je u Filodemu ljubav prema poeziji.

www.uzelac.eu

150

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Od Zenona je Filodem usvojio pogled na epideiktiku retoriku kao na umetnost zbog ega je kao uenik Zenona bio napadan od rodoske retorike kole; 58. godine pre n.e. sprijateljio se sa konzulom Kalpurnijem Pizonom koji mu je poklonio vilu u Herkulanumu (gde su u XIX st. naeni fragmenti spisa ovog filozofa; o shvatanjima Filodema moe se govoriti ponajvie posredno jer on kritikuje prvenstveno stoike filozofe Neoptolema, Aristona sa Hiosa i Krateta Pergamskog). Sigurno je da je Vergilije neko vreme u Napulju poseivao Filodemovu kolu gde se negovala ozbiljna filozofija i laka poezija. Filodem se kritiki odnosi prema stoicima kod kojih se u prvom planu nalazi razum usaglaen s prirodom. Stoiki mudrac dobija satisfakciju od razumne svrhovitosti, a ne od zadovoljstva izazvanog elementarnim ivotnim procesima. Po epikurejcima, videli smo, umetnost je put koji se ostvaruje radi ivotne koristi i zato se umetnost ne moe porediti s prirodom; svako ivo bie, prirodno i nezavisno od rasuivanja, nastoji da izbegne nesreu. Samo priroda moe prosuditi o tome ta slui prirodnoj svrsi (i obratno); u Poslanici Menoikiju Epikur pie da je "zadovoljstvo nae prvo i zajedniko s nama roeno dobro, ono slui kao polazna taka za celokupno biranje i odbijanje. O zadovoljstvu vodimo rauna zato to nam ono slui kao merilo u prosuivanju svih dobara. I ba zbog toga to je zadovoljstvo prvo i nama proroeno dobro, mi ne donosimo na preac odluku o eventualnom uivanju. Dosta esto se deava da se odreknemo naslada ako one kao posledicu donose neku neprijatnost. Mi, tavie, esto dajemo prednost bolovima ispred zadovoljstva, kad posle dugotrajnih muka dolazi toliko vee zadovoljstvo. Prema tome, svako zadovoljstvo je dobro jer je s nama po prirodi srodno; ali ne predstavlja svako zadovoljstvo ujedno i predmet naeg izbora, kao to je bol zlo, ali mi jednostavno ne izbegavamo svaki bol" (D. Laert., X, 129). Tit Lukrecije Kar (95. pre n. e.- 51. n.e.) je trei filozof koji posle Demokrita i Epikura obnavlja antiki atomizam; Lukrecije nije mnogo originalan i njegova poema na latinskom jeziku De rerum natura je (kau /?/) najvei spomenik filozofije materije (napisan moda (?) u vreme koje se ovde navodi); jer, nita se ne zna o Lukreciju kao oveku sem da je izvrio samoubistvo kad je

www.uzelac.eu

151

Milan Uzelac

Istorija filozofije

imao 44 godine (istina, to bi bilo blie stoikoj no epikurejskoj filozofiji). Postoje i razne spletke: Tertulijan je govorio da je Lukrecije sebe oslepeo da ne bi ene gledao bez poude i da bi se se mogao prepustiti nauci; isto tako, govorilo se kako je Lukrecije poludeo od ljubavnog napitka. Za mnoge njegov spis i dalje ostaje vaan izvor za izuavanje epikureizma. Skepticizam Skeptika kola, iji je osniva Piron iz Elide (365/60-275/70) koji je verovatno bio upoznat s uenjem elidsko-megarske kole, bila je osnovana jo pre stoike i epikurejske; ova kola je bliska epikurejskoj svojim praktinim namerama, no cilj ivota ona ne nalazi uz pomo nekog konkretnog naunog ubeenja, ve suprotno tome odbacivanjem svakog ubeenja. Piron je govorio da nita nije lepo niti runo, pravedno ili nepravedno. Slino tome, da nita u stvari ne postoji, nego da ljudskim postupcima upravljaju navike i meusobni sporazum; jer nijedna stvar nije u veoj meri ovo ili ono. I u svom ivotu Piron se pridravao tog shvatanja; niemu se nije sklanjao s puta, niega se nije uvao, prema svemu je pokazivao savrenu ravnodunost (...) i nita nije ostavljao ulima da o tome donesu odluku. Jednom su Pirona zatekli kako sam sa sobom razgovara, i kad su ga pitali za razlog, on je odgovorio da se veba da bude drueljubiv. U naunim raspravama ga niko nije omalovaavao, jer je uvek bio spreman da govori i da daje odgovore. Govorio je da u svom duevnom raspoloenju treba da sledimo Pirona, ali u nainu govora sebe same. esto bi napomenuo da se Epikur, koji se veoma divio Pironovom nainu ivota, redovno kod njega raspitivao o Pironu. Pironovo rodno mesto ga je u toj meri potovalo da su ga postavili za vrhovnog svetenika i zbog njega doneli odluku da nijedan filozof ne treba da plaa porez (D. Lart., IX, 11, 60-65). Smatra se da je Piron zajedno s Anaksarhom (uenikom Metrodora ili Diogena) uestvovao u Aleksandrovim pohodima na Istok; u antiko vreme se smatralo da je Piron bio u dodiru s indijskim gimnosofistima (ako je Aleksandar uopte dospeo do Indije, jer u kulturi Indije tragova o tome nema, pa se ini da je

www.uzelac.eu

152

Milan Uzelac

Istorija filozofije

indijska kultura mnogo mlaa no to se to obino prikazuje); gimnosofisti su bili lanovi amanske sekte za koju je bilo karakteristino odbacivanje svih moguih autoriteta. Vrativi se u domovinu, gde nije bio mnogo uvaavan i ivei veoma bedno, Piron je osnovao sopstvenu kolu koja nije imala neki vei uticaj. Mada je umro u dubokoj starosti, nije ostavio nikakvih spisa tako da o njemu znamo iz dela njegovog uenika Timona iz Fliunta (361-241) koji je kasnije iveo u Atini i poiveo takoe 90 godina. Da bismo sreno iveli, po miljenju Timona, treba razjasniti tri stvari: kakva su svojstva stvari, kako treba da se odnosimo prema njima i kakvu korist moe nam doneti taj odnos k stvarima. Na prva dva pitanja mogue je odgovoriti da su nam svojstva stvari potpuno nepoznata jer nam opaaji pokazuju ne kakve stvari jesu ve kakvima nam se ine, a naa su mnjenja potpuno subjektivna; zato ne moemo nita tvrditi i nemamo pravo govoriti to je to, ve uvek treba rei to mi se ini takvim; na taj nain uzdravanje od suda je jedini pravilan odnos prema stvarima. Ali, ako se budemo drali tog stava, posledica toga bie ataraksija ili apatija. Ako neko odustaje da neto zna o svojstvima stvari, ne moe jednoj stvari da pripie veu vrednost nego drugoj; on ne moe da misli da je neto samo po sebi loe ili dobro a da pritom izvodi pojmove pozivajui se na navike, obiaje ili zakone; on e biti ravnoduan prema svemu drugom i teie samo dobrom duevnom raspoloenju ili vrlini, a zajedno s duhovnim mirom postii e i blaenstvo. Ukoliko je prinuen da deluje, drae se verovatnoe, prirode ili tradicije. Ovim skeptikim putem poi e Platonova akademija kad na njeno elo doe Kratetov naslednik Arkesilaj iz Eolije (315/14241/40); taj nastupajui period poznat je kao nova, ili srednja Akademija; o Arkesilajevom uenju se malo zna jer takoe nita nije pisao pa su ve u antiko vreme njegovo uenje znali iz tree ruke; on je, kako kazuje Ciceron, odbacivao mogunost da se bilo ta moe spoznati uz pomo ula ili razuma; glavni predmet njegovih napada bilo je Zenonovo uenje o predstavama; suprotstavljao se uenjem da nema predstava koje bi imale karakter istinitosti, i to je dokazivao mnotvom razliitih argumenata: Arkesilaj je osporavao stoiku fiziku i teologiju: tvrdio je

www.uzelac.eu

153

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(sledei Pirona) da nam preostaje samo potpuno uzdravanje od suenja (epoch). Sm se toliko drao tog shvatanja da ni taj temeljni princip svog uenja (uzdravanje od suenja) nije eleo da obznani. Ali, on nije smatrao da se sa znanjem unitava i mogunost delovanja, jer predstava dovodi u kretanje volju i tada, kad se to ne smatra znanjem; da bi se delovalo razumno, dovoljno je slediti verovatnou koja ini najvii kriterijum praktinog ivota. Posle Arkesilaja na elo Akademije doao je Lakid iz Kirene koji je upravu kolom jo za ivota predao Teleklu i Evendru a posle njih je doao Hegesija iz Pergama; o svima njima zna se samo toliko da oni slede smer koji je odredio Arkesilaj. Zato posebni znaaj ima Karnead, koji se smatra osnivaem tree ili nove Akademije, Arkesilaj se smatra osnivaem druge ili srednje Akademije, a Filon i Antioh osnivaima etvrte i pete Akademije. Karnead iz Kirene (224/2-129/8) doao je na elo kole verovatno oko 155. godine (kad je bio u Rimu kao lan poslanstva koje su uputili tamo Atinjani) a bio je na tom poloaju sve do 137. godine pre n. e. kad je mesto prepustio svom roaku i imenjaku; i za njega je karakteristino da nije za sobom ostavio pisanih dela; njegovo uenje zabeleili su uenici, pre svega Klitomah iz Kartagine. Karnead je, kazuje Diogen Laertije, paljivo proitao dela stoika, a naroito Hrizipova i, napadajui ih veoma spretno, stekao toliku slavu da je esto govorio: Da nije bilo Hrizipa, ne bi bilo ni mene. Bio je, kazuje Diogen, veoma marljiv, ali u fizikom pogledu nije bio toliko jak kao u etikom. (...) Njegova snaga u filozofiji je bila tolika da bi ak i retori naputali svoje kole i odlazili da ga sluaju. Nastavnika delatnost Karneada jeste istovremeno i vrhunac akademskog skepticizma; Arkesilaj je, kao to smo videli, svoju kritiku usmerio na stoike kriterijume istine i nije sluajno to je Karnead u stoicima video svoje glavne protivnike; ali on je istraivao pitanje o mogunosti znanja u daleko veem obimu, i podvrgao je kritici stavove niza drugih filozofa daleko dublje i detaljnije no njegovi prethodnici i, istovremeno, on je tanije utvrdio uslove verovatnoe. Pre svega, postavio je principijelno pitanje: da li je znanje uopte mogue? Smatrao je da moe dati negativni

www.uzelac.eu

154

Milan Uzelac

Istorija filozofije

odgovor, jer nema nijedne vrste dokazivanja koja nas ne bi obmanjivala, niti neke istinite predstave s kojom ne bi do nerazlikovanja bila identina i neka lana predstava; iz toga sledi da nema kriterijuma u stoikom smislu dosegnute predstave. Odbacivao je mogunost dokazivanja i to pre svega zato to (a) sama mogunost mora biti dokaziva a to vodi do petitio principii, i (b) premise dokaza i same moraju biti dokazive, i tako dalje do u beskonanost. On je, takoe, temeljno istraio sadraje filozofskih sistema i posebno, svestrano osporio stoiku teologiju. Ako stoici dokazuju postojanje boga na osnovu svrhovito struktuiranog sveta, Karnead je osporavao kako mogunost takvog zakljuivanja, tako i ispravnost njegovih premisa kojima je suprotstavljao injenicu o mnotvu zla u svetu. On nije napadao samo pojam boga, ve je nastojao da dokae kako boanstvo ne treba misliti kao ivo i razumno bie a da mu se ne pripisuju svojstva i stanja koja protivree njegovoj venosti i savrenstvu. Treba pomenuti i Karneadovu kritiku politeizma i njegovu kritiku stoikih shvatanja o veri i proricanju sa im je bila povezana i njegova polemika protiv stoikog determinizma. Jo je vei utisak izazivala Karneadova kritika moralnih shvatanja za ta obrazac behu dve njegove besede u Rimu, jedna u zatitu pravednosti a druga protiv nje; za tu kritiku Karnead se sluio primerima sofista i suprotnou izmeu pozitivnog i prirodnog prava. O toj kritici nema dovoljno podataka i teko je izloiti iscrpnu sliku Karneadove naune delatnosti. Opti rezultat njegovog skeptikog rasuivanja svodi se na to da nema apsolutnog znanja i da se treba uzdravati od svakog suenja. Mada su ve raniji skeptici priznali verovatnou kao kriterijum naeg delovanja, Karnead je razvijao tu misao i dalje istiui tri stepena verovatnoe, jer to je neko pitanje od veeg znaaja za nae blaenstvo tim treba da se trudimo da u njemu dostignemo vii stepen verovatnoe. Meu verovatnim predstavama, govorio je Karnead, jedne su verovatne same po sebi, kod drugih se verovatnoa poveava usled verovatnoe svih drugih predstava koje se s njima povezuju, a u treoj grupi predstava, istraivanje potvruje taj utisak verovatnoe relativno u odnosu na sve druge predstave. Drugim reima: postoje (a) verovatne predstave, (b)

www.uzelac.eu

155

Milan Uzelac

Istorija filozofije

verovatne predstave liene protivrenosti i (c) verovatne predstave liene protivrenosti a koje su proverene. Na osnovu ovog moglo bi se zakljuiti da je Karnead temeljno istraivao svojstva na osnovu kojih moe biti vrednovana verovatnoa; to nam ne omoguava da znamo kako je on iz te pozicije razmatrao etika pitanja; najverovatnije e biti da je zastupao staroakademski princip prirodnog ivota i da je vrlinu nalazio upravo u tenji prirodnom dobru (Celer, 77-8). Platonizam Platonizam izmeu 80. godine pre n.e. i 220. godine n. e. oscilira izmeu dva pola od kojih je jedan peripatetiki a drugi stoiki; unutar njega se mogu razlikovati dva perioda: dogmatski i eklektiki; sve to vreme platoniari su pod velikim pitagorejskim uticajem budui da vlada ivo verovanje kako je Platon bio Pitagorin uenik. Ovaj period poinje s Antiohom iz Askalona (Palestina). Antioh se rodio 130. pre n. e; detinjstvo i mladost proveo je u rodnom gradu; da bi stekao filozofsko obrazovanje 110. pre n.e. dolazi u Atinu koja je u to vreme jo uvek centar svetske filozofije i tu stupa u krug platoniara koje predvodi Filon iz Larise. Verovatno je sluao predavanja Panetijevog uenika, voe stoike kole Mnesarha, ali ako je verovati Ciceronu, tek nakon to je upoznao Filona. U Akademiji je Antioh iz Askalona proveo dvadesetak godina, da bi 88. pre n. e. kada je Mitridat prognao filozofe iz Atine zajedno s Filonom dospeo u Rim gde se proslavio svojim predavanjima koja su poseivali Kvint Lutacije Katul, Ciceron kao i M. Terencije Varon (116-28. pre n.e). Rimski aristokrata L. Lukul mu je bio prijatelj i kad je ovaj za vreme vladavine Sule postao kvestor u Aziji (87), Antioh je otiao s njim iz Rima kao lan njegove administracije. Boravei u Aleksandriji, otro se distancira od Filona koji je ostao u Rimu zastupajui tezu da postoji puno saglasje izmeu Platonovog i njegovog, Filonovog uenja. Antioh je polazio od principijelnog jedinstva uenja Akademije i peripatetiara; ako se ima u vidu otra kritika Aristotela, to moe izgledati udno; meutim, treba imati u vidu da je Antioh staru Akademiju video drugaije no mi: to vienje bilo je blie i istovremno, iskrivljenije; blie, jer su Antiohu bila

www.uzelac.eu

156

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dostupna dela Speusipa, Ksenokrata, ezoteriki radovi Aristotela, kao i oni Teofrasta, i Polemona, koga je on smatrao poslednjim ortodoksnim voom Akademije; s druge strane, Antioh je stvari video iskrivljenije jer su mu u drugom planu bila sama Platonova i Aristotelova dela koja su dospela do naih dana. Sama ideja o jedinstvu kola nije bila nova: Panetije i posle njega Posejdonije teili su sintezi stoicizma i platonizma, preuzimajui mnogo od Platona; Karnead je smatrao da izmeu peripatetike i stoike etike nema bitne razlike. Nije stoga neobino da pod uticajem Polemona Antioh zastupa tezu o jedinstvu uenja stare Akademije i Stoe istiui kako sve ispravne stavove Zenon sa Krita preuzima od Platona, a da u onom u emu se s Platonom ne slae on samo odstupa od uenja Akademije. Moe se postaviti pitanje da li Antioha moemo smatrati pravim voom Akademije ako se zna da je nakon pada Atine 88. pre n.e. Akademija bila razorena, da nita od njene imovine nije ostalo i da se u fizikom smislu o Akademiji moe govoriti tek u VI stoleu n.e. Moe se rei da je 79. pre n.e. Antioh smatran vodeim predstavnikom platonizma u Atini. Ciceron je poseivao njegova predavanja u gimnaziji Ptolomeja (79-78. pre n.e.) u samom gradu i isticao da drugog predavaa prosto nije bilo a bie da je bio privuen Antiohovom reitou. Antioh je umro 68. pre n. e. u vreme Lukulovog pohoda na Siriju. O Antiohovoj filozofiji moe se govoriti samo u naznakama, budui da nam njegovi spisi nisu sauvani; sve to o njemu znamo nalazimo u nekoliko Ciceronovih radova i to tamo gde se ovaj eksplicitno poziva na Antioha. Ciceron pie kako po Antiohu postoje dva osnovna filozofska problema: kriterijum istinitosti i najvie dobro i da se nijedan ovek ne moe smatrati mudracem ako ne zna poela saznanja i granice tenji, tj. ako ne zna odakle poeti i emu teiti. Antioh se, kao i njegov duhovni prethodnik Polemon, prvenstveno bavio etikom; polazi od toga da svako ivo bie voli sebe i da od svog roenja tei samoodranju nastojei da se odri u maksimalno dobrom stanju a u saglasnosti s prirodom. Za razliku od drugih bia ovek taj prvobitni instinkt za samoodranje moe da transformie u svesni nagon ka onom to je saglasno s

www.uzelac.eu

157

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prirodom. Budui da sama priroda ne moe oveka izvesti na pravi put njemu je neophodna filozofija kako bi mu otkrila najvie dobro. Odreenje najvieg dobra jedna je od omiljenih tema antike filozofije; to je istovremeno taka u kojoj se Antioh razilazi sa stoicima. Za razliku od Zenona koji je smatrao da se najvie dobro zasniva na vrlini koja se temelji u umu i da se telesna dobra (zdravlje, lepota, bogatstvo) ne mogu smatrati dobrim, po Antiohu, budui da se ovek sastoji od due i tela i ivi u fizikom svetu, temeljni principi (kako je to tvrdio ve Polemon) treba da se odnose na oveka u celini, a ne samo na zamiljen bestelesni um. To bi moglo znaiti da je najvie dobro ivot u skladu s prirodom, doveden do potpunog savrenstva i snabdeven svim to mu je potrebno. Moglo bi se zakljuiti da Antioh nije bio prvorazredni filozof, ak ni osniva novog platonizma, budui da je njegova misao preokupirana stoikom filozofijom. On je znaajan jer je Akademiju udaljio od skepticizma Arkesilaja i Karneada (koji su se inspirisali Sokratom) i pribliio je dogmatizmu Kada je re o koli, moe se, takoe, rei da je nju vratio u Atinu Antiohov brat Arist, za vreme Antiohovog boravka u Siriji i da je njom upravljao do 50. pre n.e. kada ga je na proputovanju posetio Ciceron. Ne zna se ta je sa kolom bilo posle smrti Aristovog naslednika Teomnesta; jedno je izvesno: centar platonizma postala je Aleksandrija gde je oko 76. pre n.e. delovao Heraklit iz Tira. Iako je Antioh iz Askalona platonizmu dao novi smer kod njega jo uvek ne nalazimo i sve motive kojima e se odlikovati platonizam poetkom nove ere; pre svega tu se misli na veru u transcendentnost i nematerijalnost boga, u postojanje nematerijalne supstancije, povean interes za matematiku i posebno za mistiku numerologiju. U prvom stoleu pre nae ere jaa interes za pitagorejsko uenje, pre svega pod uticajem Aleksandra Polihistora koji je u Rim dospeo kao rob 82. godine pre n.e. da bi, nakon to je u vreme Sule dobio slobodu, predavao sedamdesetih godina u Rimu i napisao knjigu o pitagorejskim simbolima kao i jednu istoriju filozofije.

www.uzelac.eu

158

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Izraziti predstavnik ovog novog smera koji se prvenstveno odlikuje eklekticizmom, jeste Aristonov uenik Eudor iz Aleksandrije. Sa Eudorom u platonizam ovog perioda ulazi nov momenat neopitagoreizam. Meu njegovim spisima, koji nam nisu sauvani, isticao se jedan kratki pregled filozofije, posveen najverovatnije etici i fizici; problematika je bila izloena tematski; Eudor je komentarisao Platonov dijalog Timaj i verovatno Aristotelovu Metafiziku, a napisao je i spis protiv Aristotelovih Kategorija. Eudor pripada onim misliocima koji su nastojali da se vrate onom pitagoreizmu koji je bio karakteristian za platoniare i peripatetiare etvrtog stolea (Speusip, Ksenokrat, Herakleid Pontski, Aristotel i Aristoksen). On svoje uenje predstavlja kao pitagorejsko na isti nain na koji je Antioh iz Askalona svoje uenje identifikovao s uenjem stare Akademije. U pitagorejstvu tog vremena vladalo je nastojanje da se sva filozofija prikae kao Pitagorina, a da je Platon samo njegov uenik; Filon e sledei tu tendenciju otii jo korak dalje proglaavajui Mojsija za uitelja Pitagore, kao i svih helenskih filozofa i zakonodavaca, meu kojima e biti Hesiod, Heraklit i Likurg. Eudor, kao i Antioh, filozofiju deli na etiku, fiziku i logiku i time se suprotstavlja stoikoj podeli (fizika, etika, logika, ili: logika, fizika, etika). Za razliku od stoika koji su kao i Aristotel i predstavnici nove Akademije smatrali da izuavanje treba zapoeti logikim vebama uma, Eudor, na tragu Antioha, smatra da prvo treba reiti "odakle poeti i kuda se ide", pa etika dospeva u prvi plan. Svoje razmatranje etike Eudor zapoinje pitanjem o svrsi (telos) i odgovara da je svrha u ivotu u saglasju s vrlinom a to podrazumeva ostvarenje savrenog ivota. Predmet etike Eudor deli na teoriju (theoria), tenju (horme), praksu (praxis). Premda su tenju i strasti i drugi autori (Posejdonije) posebno razmatrali, etika problematika se i nije mnogo izmenila od vremena Hrizipa a terminologija koju Eudor i Antioh koriste u potpunosti je stoika mada se oni s tim ne bi sloili jer su smatrali da je to standardni filozofski jezik. Bilo bi odvie pojednostavljeno ako bismo Filona iz Aleksandrije (15/10. pre n.e-oko 50. godine n.e), ija se aktivnost protee tokom prve polovine I stolea, videli samo kao preteu

www.uzelac.eu

159

Milan Uzelac

Istorija filozofije

crkvenih otaca; on je koliko svojim radovima u prilog hrianstva toliko i razvijanjem filozofije u duhu platonizma jedna od najinteresantnijih literarnih linosti itave helenistike epohe. Poreklom je bio Jevrejin; njegov brat Aleksandar, visoki finansijski inovnik, bio je najbogatiji u Aleksandriji, a neak Filon prokurator Judeje (46. pre n.e.) da bi u vreme Nerona bio prefekt Egipta. U njegovoj porodici atmosfera je bila kosmopolitska; Filon je imao dobro obrazovanje ali ne tradicionalno jevrejsko, ve helensko. Poznavao je grku literaturu (Homera, Euripida, Demostena), od filozofa posebno Platona i stoike; njegova proza je na besprekornom grkom jeziku. Filonom dominira duh platonizma. Njegovo znanje se ne ograniava poznavanjem udbenika platonizma (kao to e to biti sluaj s uiteljima crkve) ve on poznaje originalna Platonova dela. Kao Jevrejin Filon se nije udaljio od grke kulture i filozofije, ve ih je iskoristio za tumaenje judejskih Svetih spisa, posebno Knjiga Mojsijevih. To je bilo mogue i zbog "nepotpunosti" Filonovog obrazovanja: on nije znao hebrejski jezik u toj meri da bi na njemu mogao itati tekstove niti je dobro poznavao jevrejske knjievne tekstove pa se iskljuivo koristio grkim prevodom Septuaginte. Stoika (i verovatno, pitagorejska) tumaenja Homera nauila su ga da istina teksta moe biti skrivena; stoga je razradio sloenu egzegetiku shemu i napisao niz traktata u kojima je tumaio biblijske spise. Treba imati u vidu da je u to vreme osnovni zadatak hrianske filozofije bio u prevoenju dubokih intuicija religioznog odnosa prema svetu na jezik pojmova. Filon je meu prvima alegorijski metod tumaenja mitova (koji je ve koristio Platon a usavrili ga peripatetiari i stoici) primenio na tumaenje Starog zaveta; posebno treba istai njegov spis Alegorijski komentar Petoknjija; koristei se alegorijskim metodom nastojao je da uvoenjem grke filozofije u teologiju stvori svojevrstan filozofski mozaik; tvrdio je da Biblija ima (a) bukvalni smisao, koji nije toliko znaajan i (b) prenosni smisao, po kome biblijske linosti i dogaaji simbolizuju moralne, duhovne i metafizike pojmove i istine. Za te ifrovane istine potrebno je posebno stanje due. Alegorijska interpretacija kao metod itanja Biblije nala je mnogo istomiljenika meu crk-

www.uzelac.eu

160

Milan Uzelac

Istorija filozofije

venim ocima i dugo vremena bila je jedna od bitnih osobenosti patristike; alegorijska egzegeza je preovladala. U pomenuti Filonov filozofski mozaik uli su i mnogi pojmovi dotad nepoznati u grkoj filozofiji, kao to je pojam stvaranja (creatio ex nihilo) kome je on dao prvu sistematsku formulaciju: bog je svet stvorio iz niega i tek potom dao mu je formu. Isto tako, pre stvaranja fizikog sveta bog je stvorio inteligibilni kosmos (svet Ideja) kao idealni model i taj "inteligibilni kosmos nije nita drugo do Logos boga, aktualno oblikujui svet". Tako su platonovske ideje postale odreene misli boga, podudarajui se s Logosom, njegovom Reju. Filon razlikuje Logos od Boga, i odreuje ga kao hipostazu, ak kao "prvoroenog sina nestvorenoga oca", "drugog boga". Ponekad o njemu govori kao o delujuem uzroku, ponekad kao o arhangelu, posredniku izmeu Tvorca i tvorevine, a ponekad kao o uvaru sveta. Logos kod Filona oznaava isto tako i fundamentalne vrednosti biblijske Mudrosti, Rei boije, Rei tvorca i stvaraoca. Konano, Logos u sebi nosi etiki smisao Rei, pomou koje bog usmerava k dobru, "Re to spasava". U svim tim znaenjima Logos oznaava bestelesnu realnost koja je natulna i transcendentna. Kako je ulni svet stvoren po uzoru na inteligibilni, tj. saglasno s Logosom i posredstvom njega, imanentni aspekt Logosa jeste u delovanju netelesnog na telesni svet. U tom smisalu, Logos je neto povezujue, neto to zbira i ujedinjuje svet, poelo koje dovodi svet u poredak i koje ga pritom odrava. Kako je bog beskonaan, bezbrojne su manifestacije njegovog delovanja i njih Filon naziva potencijama, napominjui dve osnovne kojima su sve druge potinjene: (a) potencija kojom Tvorac stvara svet i (b) upravljaka potencija pomou koje on vlada svetom. Te dve potencije, odnosno ta dva aspekta boanskog, drevna jevrejska tradicija je oznaavala imenima Elohim i Jahve prvo oznaava silu dobra i stvaranja, a drugo zakonodavnu i kanjavajuu silu. Odnos Logosa i dve najvie potencije razraivao je Filon na razne naine: u nekim tekstovima Logos se javlja kao izvor svih

www.uzelac.eu

161

Milan Uzelac

Istorija filozofije

potencija, dok mu je u u drugim tekstovima pripisivana objedinjujua funkcija. U antropologiji Filon delimino sledi Platona razdvajajui u oveku telo i duu da bi se vremenom dolo i do tree dimenzije koja radikalno menja prirodu i smisao prvih dveju. Saglasno tome, ovek je sazdan od tela, due (intelekta) i duha (koji dolazi od boga). U toj novoj perspektivi ovekov intelekt je razoriv, jer je zemnog porekla, pa stoga bog mora u njega da udahne silu (potenciju istinskog ivota) koja je u obliku boijeg duha (pnema). Dua bi ovekova (kao intelekt) bila nitavna kad bog ne bi u nju udahnuo pneumu, svoj duh. Momenat u kome se ovek spaja s bogom nije dua (kako su to mislili Grci) i njen privilegovani deo nije vie intelekt, nego duh koji proistie od boga. Na taj nain dobijamo tri dimenzije ljudskoga ivota: (a) fiziku dimenziju, u kojoj prebiva nae telo, (b) racionalnu dimenziju, u kojoj ivi duaintelekt i (c) boansku dimenziju, u kojoj se uzdiemo ka duhu. Dua, koja je sama po sebi smrtna, moe postati besmrtna u onoj meri u kojoj joj bog daruje svoj duh, ukoliko se vraa duhu i ivi u njemu. Tako se rue svi Platonovi dokazi o besmrtnosti due: dua, po Filonu, moe biti besmrtna u onoj meri u kojoj je sposobna da ivi u saglasju s duhom. Ova trea dimenzija bitno odreuje i Filonovo etiko uenje. Moral je neodeljiv od vere i religije, mistino se sjedinjuje s bogom u nekom ekstatinom vidjenju. Na tom putu Filon anticipira "puteve ka bogu" koje e oevi crkve, od Avgustina pa nadalje kanonizovati. Od saznavanja kosmosa treba prei na saznavanje nas samih; bitno je pritom, da u trenutku transcendiranja, izlazei van svojih granica, ve saznavi sebe, dolazimo do svesti da posedujemo neto to nije nae i da smo duni to vratiti onom od koga smo to primili. U tom asu bog je s nama i u nama. "Pravi as susreta tvarnog sa svojim tvorcem zbiva se onda kad tvarno shvata svoju potpunu nitavnost". Veliina due je u njenoj moi da nadvlada svoju tvarnost, svoje granice, povezujui se samo s netvarnim a ivotna srea bila bi u tome da dua u celosti i potpuno bude u bogu, a ne u samoj sebi (Reale/Antiseri, 2/27-30). Filon je prvi koji je pokuao da sjedini mojsijevstvo i grku filozofiju i da zatiti bit nove vere, budui da, po njegovom miljenju, jedino ona moe da zadovolji potrebu naroda za

www.uzelac.eu

162

Milan Uzelac

Istorija filozofije

spasenjem; pripadao je grupi hrianskih mislilaca koji su nastojali da odbrane novi religiozni pogled na svet a koji su kasnije dobili naziv apologeti; njihov cilj, za razliku od gnostika (koji su prvi pokuali da filozofski rekonstruiu hrianstvo, pa su ubrzo dospeli iza granica vere), bio je skromniji: oni su hteli da helenizuju Evanelja i tako filozofski zatite hrianstvo. Nimalo nije jednostavno razluiti kod Filona helenske i jevrejske elemente od onog to je njegovo autentino; u svakom sluaju, re je o pokuaju stvaranja jedne eklektike sinteze grke filozofije od presokratovaca do Posejdonija i Filonu savremenog platonizma (koji je pod velikim uticajem stoicizma i pitagoreizma) a s ciljem da se protumae hebrejski sveti spisi. Nije poznato ta se zbivalo u Atini za vreme Eudema i Filona; veruje se da je Amonije, poreklom iz Egipta, platonistiku tradiciju vratio iz Aleksandrije u Atinu i da je vodio Akademiju (tanije, neku platonovsku Akademiju) u Atini 66-67. godine n. e. kada je kod njega poeo da ui filozofiju Plutarh iz Heroneje (45-125) kome je tad bilo dvadesetak godina. Sva svedoanstva o Amoniju, koji je bio uvaeni graanin Atine i ak tri puta biran za stratega, nalazimo kod Plutarha koga ovaj uvodi kao literarni lik u neke od svojih dijaloga, pa i ta svedoenja treba prihvatati s oprezom. U Plutarhovom dijalogu O slovu E u Delfima saznajemo da je Amonije cenio matematiku kao sredstvo filozofskog obrazovanja, ali da je ne treba uzimati preozbiljno. Isto tako, moglo bi se rei da su do Plutarha neka persijska verovanja dola preko Amonija. Plutarh se kolovao u Atini, mnogo je putovao, ali je do kraja ivota ostao veran svom rodnom gradu u kome je imao razne dunosti; okruen prijateljima i uenicima pred kraj ivota osnovao je neku vrstu Akademije. Pored uporednih biografija grkih i rimskih slavnih linosti, napisao je i veliki broj teorijskih i polemikih spisa (protiv stoika i epikurejaca). Mada je bio pod znatnim uticajem aristotelizma, stoicizma kao i pitagorejskog uenja o brojevima, Plutarh je bio platoniar; njegovi filozofski spisi su mahom izgubljeni a razlog tome je to su bili tehnike prirode, orijentisani na kolsku polemiku, kao i to to su brzo zastareli kad su se pojavila neoplatonika dela koja su tumaila iste probleme.

www.uzelac.eu

163

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Plutarhovo izlaganje etike se udaljava od aleksandrijskih i stoikih tumaenja i pribliava peripatetikim, karakteristinim za Antiohovu kolu; kao i svi platoniari posle Eudora, smatrao je da je cilj ljudskog ivota izjednaavanje s bogom a ne ivot u skladu s prirodom; njegova pozicija je u osnovi, pod uticajem zoroastrizma, dualistika i taj dualizam e definitivno odbaciti tek Plotin kao i svi potonji neoplatoniari. U Plutarhovoj fizici osea se uticaj pitagoreizma, posebno kad je re o tumaenju neodreene dvojine i mistici brojeva, ime se kako sam priznaje, bavio u mladosti. Posebno je interesantno njegovo shvatanje o stvaranju sveta u vremenu i haosnoj zloj dui sveta koja postoji pre venosti; usled pomeanosti nerazumne i razumne svetske due, u kosmosu postoji trajna napetost i ta napetost se odraava u strukturi ljudske due koju ine dva elementa: razum i oseanja. Zato, po reima Plutarha, dua nije samo tvorevina boga ve u njoj postoji i elemenat zla. Njegovo uenje o zloj dui sveta, to je on video kao otkrie istinskog smisla Platonovog uenja, osim Atika, nije preuzeo niko. Plutarhov odnos prema Akademiji (ako je u to vreme postojala ikakva Akademija u Atini) ostaje nejasan; injenica je da Plutarha visoko uvaavaju atinski platoniari; njegov neak Sekst bio je platoniar i uitelj Marka Aurelija. U vreme Plutarha i tokom drugog stolea teko da se moe govoriti o nekoj platonistikoj Akademiji, kao koli u pravom znaenju te rei; pre bi se moglo rei da postoje neformalni krugovi oko pojedinih linosti kao to su Gaj, Numenije, Plutarh ili Atik; to se moe rei i stoga to se ni za kog od pomenutih ne pominje da je bio na elu Akademije, niti da je naslednik Platona (diadochos) a njegova kola Akademija; dodue, ve od vremena Antioha iz Askalona nije jasno pravo znaenje te rei, te bi moda bolji izraz bio "atinska kola" (Dilon, 2002, 239). Moe se s velikom verovatnoom tvrditi da od vremena Antioha iz Askalona pa do sredine druge polovine drugog stolea ne postoji neka oficijelna katedra za platonizam koja bi bila izraz platonistike ortodoksije; platonistika tradicija se odrava zahvaljujui naporima pojedinih mislilaca i manjim grupama uenika pojedinih filozofa koji su, osnovano ili ne, svoje uenje identifikovali s platonizmom.

www.uzelac.eu

164

Milan Uzelac

Istorija filozofije

To je osnovni razlog to platonizam u to vreme nije bio neko koherentno uenje, ve spektar raznovrsnih gledita, ak bi se moglo rei "dijaloki i stvaralaki proces" u okviru kojeg su razni mislioci mogli da se pridravaju najrazliitijih mnenja, ne ograniavajui se onim krugom problema koji su razmatrali platoniari i koji se mogu smatrati "kolskim" filozofskim problemima. Posledica toga bee irenje granica filozofije, a to je bilo plaeno rtvovanjem doktrinalne celovitosti i naune strogosti. Tek 176. godine n.e. imperator Marko Aurelije osnovao je u Atini etiri katedre; platonovsku, aristotelovsku, stoiku i epikurejsku; svakom filozofu na elu neke od ove etiri kole odredio je dravno izdravanje od 10 000 drahmi. Herod Atik je bio zaduen da nae prve kandidate na ova mesta i oni su potom bili potvreni glasanjem "najboljih graana", najverovatnije na Areopagu. Nakon tog vremena vodei platoniar u Atini bio je na elu platonovske katedre. U prvo vreme to je najverovatnije bio Atik, ije je poreklo neizvesno; pretpostavlja se da je imao rodbinskih veza sa Herodom Atikom; otro je napadao peripatetiare, to je moglo biti posledica rivalstva koje je vladalo meu kolama. On je bio tipini kolski filozof za kojeg je platonizam bio religija koje se treba strogo pridravati, a do tog se zakljuka dolazi na osnovu njegove kritike peripatetiara. Zastupajui stav da je svet stvoren u vremenu i prihvatajui da postoji haosna dua sveta, bio je pod uticajem Plutarha, mada ga je taj, strogo peripatetiki stav vodio do zakljuaka koji su do te mere bili bliski stoicima da bi to sam Plutarh teko prihvatio. Na planu metafizike nastojao je da se vrati izvornom Platonovom uenju. Za Atikom na elu "atinske kole" sledi nekoliko filozofa o kojima se malo zna (Harpokration iz Argosa, Sever); uenje nijednog od njih ne bi se moglo uzeti za ortodoksno; njihova dela poznavali su Plotin i Proklo (Severov komentar Timaja); karakteristino je da su svi bili protivnici aristotelizma a prihvatali stoicizam i pitagorejstvo to potvruje da je naziv "atinska kola" samo opti pojam a to e vaiti i za "kolu Gaja" o kome jednako malo znamo; neto vie zna se o Albinu budui da je njegova predavanja Galen sluao u Smirni (149-157). Albin, uenik

www.uzelac.eu

165

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Gaja, bio je savremenik Kalvena Taura iz Berita (Bejrut) koji je predavao u Atini; autor je dva sauvana teksta: Uvod u Platonove dijaloge i Udbenik platonovske filozofije (Didaskalokos), ranije pripisivan izvesnom Alkinoju, ali se potom pokazalo da je to samo iskvareno ime Albina. Razlikovao je prvog boga, um i duu i tako utirao put neoplatonistikom razlikovanju jednog, uma i due; prvi bog je nepokretan, kao kod Aristotela, ali, za razliku od Stagiranina, nije pokreta; on je identian sa nadnebeskim bogom; on ne dela neposredno ve preko uma kao svetskog intelekta. Izmeu boga i sveta smeteni su drugi bogovi zvezde i ostali roeni bogovi. Platonske ideje su vene ideje boga i predstavljaju uzore ili primarne uzroke stvari. Albin je zastupao i uenje o postepenom uzdizanju do boga preko raznih stupnjeva lepote (to je pod uticajem Platonove Gozbe), dok je uenje o dui sveta pod uticajem Timaja. U oblasti psihologije i etike Albin kombinuje platonistiko, aristotelovsko i stoiko uenje i on je u tome pravi eklektiar. U to vreme u Atini, moda kod Kalvena Taura, a moda jo verovatnije kod Gaja, uio je filozofiju Apulej iz Madare. Mada je najpoznatiji po svojim Metamorfozama i Zlatnom teletu, meu njegovim spisima pominju se i traktati O Sokratovom demonu i O Platonu i njegovom uenju, kao i prevod Pseudo-Plutarhovog spisa O nebu. Apulej je roen u severnoafrikom gradu Madari 123. godine n.e. a u Kartagini je stekao odlino retorsko obrazovanje da bi oko 150. godine, u potrazi za klasinim obrazovanjem, koje je u sebe ukljuivalo i filozofiju, dospeo u Atinu. Tu je izuavao poeziju, geometriju, muziku i dijalektiku. Dobro je poznavao Aristotela, Teofrasta i Eudema pa se ak bavio i ihtiologijom. Putovao je po Grkoj, bio na Samosu u Frigiji. Maksim iz Tira, kao i Apulej, bio je vie besednik no filozof; u Rimu je bio u vreme imperatora Komoda (180-191), sina Marka Aurelija. Putovao je po itavom grko-rimskom svetu. Sebe je smatrao filozofom iji je zadatak popularizovanje filozofije sredstvima savremene retorike, kao to je to inio i Apulej; njegove teme su: priroda boanstva, provienje, sloboda volje i duha; iako sebe smatra platoniarem, njegovi su spisi pod velikim uticajem stoicizma. Nejasna je njegova metafizika i ne moe se utvrditi

www.uzelac.eu

166

Milan Uzelac

Istorija filozofije

smer ili kola koju sledi; isto tako ostaje problematino da li mu etika naginje peripatetikom ili stoikom krilu u platonizmu. Uz Maksima treba pomenuti i Celsa koji je oko 160. godine napisao polemiki spis protiv hriana Istinit govor (Alethes Logos), a na to e nakon 90 godina odgovor napisati Origen. Cels je prvi platoniar koji je obratio panju na hriane i ako njegovo delo i nije toliko vano po svom sadraju, ono je vano po nainu na koji se brani tradicionalno platonistiko i uopte grko ubeenje da bog mora biti nepromenljiv i neulan i da kosmos poseduje poredak, a to su hriani doveli u pitanje. Cels ne pravi razliku izmeu ortodoksnog hrianstva i raznih gnostikih sekti; on se protivi shvatanju da je mogue vaskesnue tela, ili da je bog oveka stvorio po uzoru na sebe, jer nita ne moe biti nalik bogu. Polazei od platonistikog uenja o najviem boanstvu Cels odbacuje tezu da bi se bog mogao spojiti s materijom. Po Celsu postoje tri puta da se dospe do boga: sinteza, analiza i analogija. Pomenuti Celsov spis protiv hriana, napisan u istom maniru kao Atikov protiv peripatetiara ili Plutarhovi traktati protiv stoika i epikurejaca, znak je da hriansko uenje u to vreme dobija na teini i da su filozofi nali za potrebno da na njega reaguju. Ovaj period zavrava se s Klaudijem Galenom (129-200), lekarem i misliocem koji je sluao predavanja Albina u Smirni i Gaja u Pergamu. Njegovo uenje je eklektiko, budui da su ga u filozofiji najvie interesovale logika i psihologija i to u meri u kojoj su korisne za medicinu. U njegovom kratkom radu Uvod u logiku vidan je uticaj peripatetiara, posebno Teofrasta, kao i stoike logike; kritikuje Hrizipa a prihvata uenje Posejdonija. O psihologiji Galen pie u traktatu O uenju Hipokrata i Platona (devet knjiga); prihvata platoniku trolanu "podelu" due i kritikuje stoiko uenje o jedinstvu due i o strastima. Za to vreme ostaje karakteristino da se znanje ne prenosi pomou publikovanih traktata ve usmenim putem. Platonizmu koji je prihvatio niz stavova peripatetiara i stoika bilo je sueno da bude dominantan smer poznog helenizma i da ne izgubi na znaaju tokom itavog srednjeg veka.

www.uzelac.eu

167

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Neopitagorizam Diogen iz Laerta pie da je stara pitagorejska kola trajala oko 9 ili 10 pokolenja, oko 200 godina i da se u to prvo vreme pitagorejsko uenje usmeno prenosilo; prvo pismeno izlaganje pitagorejske doktrine vezuje se za Filolaja, savremenika Demokrita i Sokrata, koji se nakon bekstva iz june Italije nastanio u Beotiji. U to vreme dolazi do zbliavanja pitagorejstva i sokratovsko-platonovskog uenja pa je i sam Platon bio na neki nain pitagorejac, a pitagorejsko uenje je dobilo svoj konani oblik u staroj Akademiji (Speusipovo uenje o dekadi kao umetnikoj ideji za sve to se zbiva u svetu); Arhita iz Tarenta koji je iveo u prvoj polovini IV stolea pre n. e. bio je i poslednji veliki predstavnik drevnog pitagorejstva koje je zamrlo u narednih 300 godina budui da o njemu u tom periodu i nema nekih posebnih svedoenja. Pojava neopitagorejstva vezuje se za obnovitelja pitagorejstva Publija Nigidija Figula koji je u Rimu na prelazu II u I vek pre n.e. bio pretor (58. godine) a umro 45. godine pre n.e. Njegov prijatelj Ciceron istie da je on u sebi imao pomeane religiozne i naune interese, da se mnogo bavio matematikom, prirodnim naukama, astrologijom i magijom. Sauvani fragmenti nita ne govore o njegovim filozofskim pogledima te je teko odrediti smer u kom je on obnovio pitagorejstvo. Daleko vie znamo o Apoloniju iz Tijane (I stolee n.e). Vrhunac njegovog stvaralatva poklapa se s vremenom Kaligule, Klaudija i Nerona; o njemu piu Apulej, Lukijan, Dion Kasije, a pominje ga i Origen; svi oni govore o njemu kao filozofu, proroku i udotvorcu. Apolonije je uio u Tarsu kod Eutidema. Njegovi filozofski pogledi, po svemu sudei, nisu bili ni osobito originalni ni duboki. Ako se njegovo uenje oslobodi ekscentrine i avanturistike aure, dobija se optepitagorejska teorija razvodnjena popularnom filozofijom njegovog vremena; od njemu savremenih filozofskih struja blii su mu kinici no stoici. U pitagorejstvu akcenat ne stavlja na uenje o brojevima ve na ue-

www.uzelac.eu

168

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nje o seobi due; prihvata sve postojee religije; najvie boanstvo za njega je sunce; ovek je boansko bie i vrlinom i mudrou postaje bog. Kao ideal takvog naina ivota Apolonije je isticao samoga sebe. ivot Apolonija iz Tijane kao i njegovo uenje teko je rekonstruisati na osnovu njegove "biografije" koju je dva veka kasnije, oko 200. godine, napisao retoriar Flavije Filostrat na zahtev Julije Domne, druge ene imperatora Septimija Severa; taj spis, vie filozofski roman no opis stvarnog ivota Apolonija, doprineo je stvaranju kulta Apolonija. Filostrat je u pisanju ovog dela koristio razne hrianske spise, evanelja, Dela apostolska i itija svetih, i to najverovatnije da bi se suprotstavio nadolazeem hrianstvu njegovim jezikom i metodom; kasnije e, u doba Dioklecijana, Hijerokle, upravitelj Donjeg Egipta pokuati da umanji znaaj Hrista pozivanjem na navodna uda Apolonija iz Tijane koji je bio slavljen kao "helenistiki Hrist". O Numeniju iz Apameje (Sirija), koji deluje u drugoj polovini II stolea n.e. i koji je izgleda dobro bio upoznat sa aleksandrijskom jevrejskom filozofijom, imamo veoma malo biografskih podataka, mada je bio veoma popularan meu svojim savremenicima. Numenije je daleko vie pod uticajem stoikog platonizma no pod uticajem samog Platona. Mada su nam sauvani samo naslovi nekoliko njegovih traktata i niz manjih fragmenata, moglo bi se rei da je on, kao i kasnije Plotin, uio o tri osnovne hipostaze bivstvovanja: prva hipostaza je dobro (Monada, Otac), prvobitni bog, princip bivstvenosti, um koji se razlikuje od sveg postojeeg. Druga hipostaza je takoe um, ali um kao delatni demiurg koji stupa u odnos sa materijom; to je Sin, ili drugi bog, princip nastajanja. Trea hipostaza je proizvod drugog uma - kosmos, i time se Numenije otro razlikuje od Plotina koji kao treu hipostazu istie svetsku duu a kosmos kao proizvod sve tri hipostaze. ini se da je Numenije izjednaavao Platonovu ideju Dobra sa Aristotelovim bogom i miljenjem miljenja; prvi bog kao isto miljenje nema nikakvog dodira sa svetom; to vai za drugog boga, Demiurga, ija dobrota sledi iz uea u biu prvog boga i koji kao naelo nastajanja stvara svet. On to radi u tvari na osnovu

www.uzelac.eu

169

Milan Uzelac

Istorija filozofije

arhetipskih ideja; sam svet po tom shvatanju, bio bi trei bog i ta tri boga Numenije oznaava kao oca, stvoritelja i stvoreno. U psihologiji kod Numenija preovladava dualizam; on govori o dve due, razumnoj i nerazumnoj, pri emu je ulazak due u telo neto loe, "pad"; ini se da je on zastupao i shvatanje o postojanju dobre i rave due sveta. Osnovni traktat Numenija bilo je delo O dobru u est knjiga gde se raspravljalo o prvim poelima (o Biu ili Dobru). Iako je njegova zavisnost od Platona oigledna, uoljiva je i njegova zavisnost od pitagoreizma budui da druga hipostaza nastaje iz brojeva dok se odnos uma s materijom tumai kao odnos monade i neodreene dijade. Numenije je nastojao da zblii platonizam s Biblijom, egipatskim i indijskim uenjima i Platona tumai kao "atikog Mojsija". Moe se zakljuiti da Numenije nastoji da usaglasi shvatanja ranijih mislilaca, istiui boansku transcendenciju koja poiva na suprotnosti vieg i nieg kako u stvarnosti, tako i u ljudskoj prirodi. Blizak Numeniju bie Amonije Sakas (oko 175-242), potonji uitelj Plotina; on se zalagao za jedinstvo Platonovog i Aristotelovog uenja a odbacivao stoiko uenje o telesnosti due; njegovo neoplatoniko uenje bilo je u duhu Numenija, ali se s ovim razilazio po pitanju mesta i uloge Aristotela. Pod uticajem Numenija Amonije Sakas je kod svojih uenika razvijao i interes za Istok. Imajui u vidu dogovor Plotina, Origena i Herenije da nee razglaavati Amonijevo uenje, moglo bi se zakljuiti da se tu radi o jednom tipinom tajnom pitagorejskom bratstvu. Sa neopitagoreizmom obino se povezuju Hermetiki spisi (Corpus Hermeticum) i Haldejska prorotva (Oracula chaldaica). Hermetike spise ini mistika literatura nastala u I stoleu n.e. koja poreklo delom ima u ranijim egipatskim spisima, ali je i u filozofiji Posejdonija. Danas znamo da je Hermes Trismegist mitska figura i da realno nikad nije ni postojao. Ta mitska figura srodna je sa drevnoegipatskim bogom Totom, koji se smatrao izumiteljem slova, alfabeta i pismenosti te je bio pisar bogova a potom prorok i prenosilac boanskih znanja i boije rei. Kada su se Grci upoznali s ovim bogom, oni su nali da on ima mnogo zajednikog s

www.uzelac.eu

170

Milan Uzelac

Istorija filozofije

njihovim bogom Hermesom (rimski bog Merkur), glasnikom bogova i dali su mu epitet "trismegistos" to bi znailo "tri puta najvei". U doba pozne antike, pre svega u II i III veku n.e. neki paganski teolozi-filozofi, u vreme kad je irenje hrianstva bilo na vrhuncu, nastaje niz spisa usmerenih protiv hriana a pod maskom egipatskog boga. To je jedan od poslednjih pokuaja da se hrianstvu suprotstavi paganstvo a uz pomo platonizma te epohe (medioplatonizam). U mnotvu zapisa pripisivanih Hermesu Trismegistu, veliku grupu od 17 traktata (neki od njih su pripisivani Apuleju) ini tzv. Corpus Hermeticum koji je u vreme pozne antike smatran originalnim. Hrianski oci, koji su u njima nalazili aluzije na biblijske dogaaje, behu poraeni i smatrali su da ti spisi potiu iz vremena biblijskih patrijaraha a da su delo nekog paganskog proroka. Tako su mislili Laktancije i sv. Avgustin. Tako je mislio i Marsilio Fiino koji je preveo Corpus Hermeticum sa grkog na latinski i taj spis bio je osnovni tekst misliocima epohe humanizma i renesanse. Osnovna tema tih spisa je spasenje i to spasenje kroz saznanje boga ime se ti spisi pribliavaju gnostikim. Kao to se gnosticizam ne moe razmatrati kao jedinstvena doktrina, tako ni hermetiki spisi ne ine neku jedinstvenu celinu; oni su pod znatnim uticajem Starog zaveta ali i platonizma u duhu Platonovog Sofista. Etiki stavovi potpuno su u duhu pitagorejaca, Numenija i stoikog platonizma; etiki ideal je apatija, potpuno osloboenje od svih telesnih strasti i povratak uma u njegovu nebesku porodicu. Taj etiki ideal nalazimo i u Haldejskim prorotvima nastalim oko 200. godine n.e. koja, slino hermetikim, spajaju orfiko-pitagorejske, platonske i stoike elemente. Za razliku od Hermetikih spisa iji nam autor nije poznat, delo Haldejska prorotva se pripisuju Julijanu Teurgu, sinu Julijana Haldejca, savremeniku Marka Aurelija. Sm Julijan je ovaj spis pripisivao drevnim haldejskim bogovima; delo je napisano u heksametru i dolo je do nas u mnogobrojnim fragmentima. Kao i u prvom sluaju i ovde nalazimo smeu filozofema (novog platonizma i neopitagoreizma) s akcentima na shemama triadinosti i trinitarnosti, s mitskim i fantastinim

www.uzelac.eu

171

Milan Uzelac

Istorija filozofije

predstavama nadahnutim istonom religioznou. Za razliku od Corpus Hermeticum ovde, u Haldejskim prorotvima magijski elemenat dominira nad spekulativnim. U III stoleu, te spise pominju kako hrianski pisci, tako i paganski filozofi; njima u daleko veoj meri provejava uticaj vavilonskih mudraca budui da tu haldejsko idolopoklonstvo (s religioznim kultom sunca i vatre) igra veliku ulogu. Julijan, koga moemo smatrati autorom ovih spisa, prvi je koji je sebe nazvao teurgom. Teurgija se bitno razlikuje od teologije i teurg se razlikuje od teologa. Dok se ovaj poslednji ograniava time da govori o bogu, teurg priziva bogove i nastoji da deluje na njih. To znai da teurgija podrazumeva znanje i umee magije koja se koristi u mistino-religiozne svrhe; ti mitsko-religiozni ciljevi jesu ono ime se teurgija razlikuje od magije uopte, jer dok magija koristi imena i formule religioznog porekla za svetovne ciljeve, teurgija te iste stvari koristi za religiozne ciljeve. Ti ciljevi se sastoje u osloboenju due od tela s kojim je povezana a s namerom da se ostvari sjedinjenje s boanskim. Ve je ukazano na vezu ovih Prorotva i Numenija; i dalje je nejasno koji je od dva Julijana zapravo autor ovog spisa i nisu li moda oni samo falsifikatori. Izvesno je da se i u Prorotvima pravi razlika izmeu vieg i nieg boga, od kojih su i jedan u drugi Um, ali se vii odreuje kao Otac. Otac je Prvi Um, on je, kao i kod Numenija, Prvi Bog, potpuno transcendentan, nalazei se van granica stvorenog. On ne dolazi u dodir ni sa viim silama i njega je nemogue otkriti na uobiajen nain ve samo meditacijom. Otac se jo odreuje i kao "bezdan Oca" a to podsea na Valentina; pominje se i neka "tiina" ali je teko odrediti do koje se mere ona hipostazira. to se tie samog Demiurga, on se tumai kao Dijada: "Pored Oca sedi Dijada; ona ima dva zadatka: umom misli umni svet i ulni doivljaj uvodi u ulni svet" (fr. 8). To znai da Demiurg, kao Um opaa (kontemplira) sopstveni svet koji je sastavljen od ideja stvorenih od strane Oca i da se obraa niem, ulnom svetu; Demiurg je "tvorac plamenog kosmosa" i on plameni Logos alje u fiziki svet da bi u taj svet uveo poredak. Na niim nivoima nalazi se materija i ona poreklo ima u Demiurgu, odnosno Ocu a to samo potvruje monistiko stanovite ovih spisa.

www.uzelac.eu

172

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Zajedniko im je da sve nivoe postojanja izvode iz jednog, najvieg principa; svi prave razliku izmeu Najvieg principa i Demiurga i pri tom je ovaj drugi odgovoran za stvaranje materijalnog sveta. Moglo bi se zakljuiti da u najizrazitije crte neopitagoreizma tog vremena spada tenja transcendentalizmu, matematizacija stvarnosti i oslanjanje na neiskazivosti sudova o Bogu, a to ide dotle da se porie mogunost da se neto kae o ma kom njegovom svojstvu, pa ak i uz pomo Uma. Iz toga se moe izvesti zakljuak da Plotin veoma mnogo duguje upravo neopitagorejcima.

www.uzelac.eu

173

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Apologeti Hriansko uenje poinje da se uvruje s radovima apostolskih otaca; ovaj naziv poeo se koristiti u XVII stoleu i obino se odnosi na pet autora iz prve polovine II stolea: na Varnavu, Klimenta Rimskog, Ignjatija Antiohijskog, Polikarpa iz Smirne i Herma. Apostolski oci su ili smatrani uenicima apostola ili uenicima njihovih uenika i po svom duhu oni se jo uvek nalaze u granicama apostolskog uenja. Iako u njihovim delima hriansku doktrinu nalazimo u njenom evaneoskom obliku, tu su formirane osnovne teme hrianske filozofije: (a) bog i njegovo bivstvo, (b) Hrist kao Logos i posrednik izmeu boga i sveta, (c) ovek i njegov odnos prema bogu, (d) svet i njegova struktura, (e) istorija i njen cilj. Apostolski oci ine vezu izmeu epohe otkrovenja i epohe tradicije i oni kao svoj zadatak vide kulturno samoodreenje hrianstva. Treba imati u vidu da u II stoleu hriani, jo uvek malobrojni, ive u drutvu ija se kultura i tradicija bitno razlikuju od njihovog pogleda na svet. Pagani vide u hrianstvu neprijatelja i ono je tada bilo prinueno da se pone braniti od kritika pagana; tako je apologetika postala poseban teorijski anr. Apologetima su nazivani mnogi veliki uitelji crkve sve do IV stolea; meu prvima bili su grki apologeti Kodrat, Aristid, Justin, Tatijan, Atenagora, Teofil, Meliton, a meu latinskima prvi je bio Minucije Feliks; u apologete s obzirom na mnoge odnose, ubrajaju se i Irinej Lionski, njegov uenik Ipolit Rimski, ak i Tertulijan. Ali, dok su apostolski oci bili vezani za ideje i predstave Novog zaveta i dok im dela ne izgledaju dovoljno teorijska, kod apologeta se doktrinarni, optefilozofski momenat javlja svesno i razgovetno. Dela apologeta se po prvi put obraaju nehrianskom auditorijumu; njihov zadatak je da pokau kako (a) paganska verovanja nemaju prednost u odnosu na hriansku veru, (b) kako se helenska filozofija uplela u protivreja i da je nesposobna da d jednu, za sve vaeu istinu, (c) da su najbolji helenski umovi bliski hrianstvu i da je (d) samo hruanstvo jedinstva, istinita i svima prihvatljiva filozofija.

www.uzelac.eu

174

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Najznaajniji apologeti behu kod Grka Justin i Atenagora, a kod Rimljana Minucije Feliks a potom Laktancije. Justin je roen u Siriji, u paganskoj porodici i primio hrianstvo 132. godije; svoju prvu Apologiju uputio je Hadrijanu a drugu Marku Aureliju; njegov pogled na svet je eklektian i pod velikim uticajem stoika i Filona. Za razliku od kinika i stoika, iji je poziv na filozofiranje podrazumevao individualni napor, za Justina kao Hrianskog mislioca, budui da je poslednja re sadrana u Pismu nije najvanije traenje istine, ve njeno tumaenje, proirivanje i zatita (apologija), a ovo poslednje njemu se inilo najvanijim. Justin paganskoj filozofiji ne odrie pravo da se naziva mudrou, ali je smatra mudrou nieg reda u odnosu na onu hriansku. Zato on smatra da paganska filozofija nije univerzalna (kao hrianska) ve je svojina malobrojne elite; nadalje, o istini i smislu ivota paganska filozofija govori u teko dostupnoj formi dok o tome hrianska mudrost govori jednostavnim, svima razumljivim jezikom; paganska filozofija je podeljena na kole koje o mnogim stvarima govore razliito, a istina je jedna pa se stoga prava mudrost mora oslanjati na jedan izvor istine - Sveto pismo; naspram paganske mudrosti koja je ljudska tvorevina, hrianska mudrost je boanska tvorevina pa je zato hrianska mudrost starija od paganske a jevrejski proroci svoje uenje izloili su mnogo pre pojave grke filozofije. U ovim Justinovim stavovima nalazimo sve osnovne elemente argumentacije koje emo sretati kod kasnijim apologeta, a to su argumenti univerzalnosti, jednostavnosti, jedinstva, autoritativnosti i starosti. Sve ideje grkih filozofa, koje su se slagale s hrianskim idejama, Justin je pripisivao hrianskim misliocima, pa je govorio da "sve to je bilo ko rekao dobro, pripada nama, hrianima". Tako se ve kod Justina hrianstvo smeta u centar svetske istorije sve to se ranije dogodilo samo je "priprema" za potonju pojavu hrianstva, te su Mojsije i Platon samo orua provienja. Premda se Justin ne poziva na Jovanovo evanelje (koje jo ne poznaje), prvi poinje da poistoveuje logos sa Hristom, pa "svi oni koji su iveli saglasno sa logosom, jesu hriani, makar ih smatrali i bezbonicima, kao Sokrata ili Heraklita". Logos je, kao i kod Filona, posrednik izmeu oveka i boga. Budui savreno transcendentan bog svoju vezu sa svetom ostvaruje pomou logosa koji jeste i njegov sin. Veno

www.uzelac.eu

175

Milan Uzelac

Istorija filozofije

postojei u bogu, kao njegova unutranja re, tj. kao aktuelna misao, logos dobija samostalno postojanje kad se ta re izgovori. Raajui re-logos, bog nita ne gubi od svoje biti, jer re se ne umanjuje kad je izgovaramo, pa je raanje logosa od strane boga slino predavanju svetlosti od jedne buktinje drugoj. Za povezivanje hrianstva i helenske filozofije bila je potrebna ideja koja bi ih ujedinila i ova je naena u ideji Logosa koja je mnogo govorila obrazovanom paganinu; kada su apologeti odluili da Logos poistovete sa Hristom, oni su zapravo nainili odluan korak ka spajanju grke filozofije i apologetskog naslea i ovom poslednjem pribliili umne Grke. Tako sa Justinom poinje asimilacija paganske filozofske kulture od strane hrianskih mislilaca. Ali, dok Justin smatra da se grka filozofija nalazi u harmoninom skladu s hrianskim uenjem, ve njegov uenik Tatijan, poreklom iz Mesopotamije, roen oko 120. godine n. e, ponavljajui u veini sluajeva stavove svog uitelja, napada helensku filozofiju kao nemoralnu i suprotstavlja joj "mudrost varvara" koja je via od helenske s obzirom na jedinstvo, jednostavnost i univerzalnost koje poseduje; istovremeno, on nije mogao odbaciti i samu re filozofija ve je upotrebljava kao oznaku istinskog hrianskog uenja, te od njegovog vremena re filozofija kao i helenska pozajmica teologija ine nezaobilazne pojmove kojima se izlae Hristova mudrost, uz dodatno razlikovanje "nae", "hrianske", "istinite", "najvie", "boanske", "nebeske", "duhovne", i "unutranje" filozofije od helenske "spoljanje" i "svetovne" mudrosti (unji, 1995, 20) Deceniju nakon muenike smrti Justina (165) Atenagora je, nastojei da izloi novo hriansko uenje i da hriane obrani od optubi za ateizam i ignorisanje dravne religije kao i za kovanje zavera, u spisu Legatio pro christianis (Zauzimanje za hriane) upuenom Marku Aureliju, nastojao da opovrgne napade za tobonji ateizam hriana i isticao monoteistike elemente u grkoj filozofiji (pozivajui se na Platona, Aristotela, Sofokla, Euripida i stoike). Podudarnost uenja grkih filozofa i hrianskih mislilaca Atenagora ne "dokazuje" tvrdnjama o pozajmicama od strane Grka, ve polazi od "prirodnog" saznanja boga, od toga da postojanje jednog boga moe biti dokazano na osnovu posmatranja

www.uzelac.eu

176

Milan Uzelac

Istorija filozofije

samoga sveta koji svojom svrhovitou i lepotom ukazuje na umetnika koji ga je stvorio (Leg., 16. 22). Oslanjajui se na stoike Atenagora istie topoloki dokaz o jednom bogu: bog je po samom svom pojmu bezgranino i sveobuhvatno bie, i prema tome mora biti jedan; bog obuhvata sve prostranstvo i drugi bogovi nemaju gde da budu. Atenagora je meu prvima koji nastoje da veru dopune razumom pa ga neki smatraju i rodonaelnikom spekulativne hrianske teologije. Pokuaj sjedinjavanja filozofije i hrianstva poinje sa Klimentom Aleksandrijskim (150-216) i Origenom (185-254) i oni su zasluni za formiranje religiozne samosvesti hrianske crkve. injenica je da aleksandrinci nisu najpravilnije shvatali bit grke filozofije i isto tako, injenica je da su pri tumaenju porekla filozofije uzimali samo ono to im je ilo u prilog, te se taj hrianski pragmatizam ve od samog poetka koristio injenicama u zavisnosti od toga kako je to odgovaralo prvim hrianskim teoretiarima; to je razlog to su se za svoje ciljeve naizmenino sluili as apologetskim as gnostikim stavovima. Tako je, po reima Klimenta, filozofija bila poklon od boga i sluila je Grcima da bi se vaspitali i pripremili za hrianstvo, kao to je to kod Jevreja bio njihov verski zakon. Kliment je pisao da su grki filozofi svoje misli krali iz jevrejskih religioznih knjiga, ali su to prikrivali i sebe prikazivali originalnima. Tit Flavije Kliment (kasnije poznat kao Kliment Aleksandrijski) rodio se u paganskoj porodici (moda u Atini) i dobio izuzetno dobro obrazovanje; hrianin je postao u zrelo doba; posle dugih putovanja u potrazi za istinom po Italiji, Siriji i Palestini, Kliment je doao u Aleksandriju oko 200. godine i postao prvi ovek Aleksandrijske bogoslovske kole; o njegovom prethodniku, Pantenu, koji nije za sobom ostavio spisa, ne zna se mnogo. Nekoliko godina nakon progona od strane Septimija Severa Kliment se preselio u Kapadokiju gde je proiveo i poslednje godine ivota. Kliment je u istoriju patristike uao i kao tvorac prvog univerzalnog sistema hrianske pedagogije koja je istovremno bila i njegov teorijski sistem; on je moda prvi univerzalno obrazovani hrianski mislilac, znalac filozofije, mitologije i

www.uzelac.eu

177

Milan Uzelac

Istorija filozofije

literature (razume se, i hrianske) i geografije. Klimentov cilj je bio da hriansko uenje pretvori u ureen sistem znanja; osnovna Klimentova dela ine trilogiju: prvi deo je Protreptik (Nagovor Helena) i on se izuava na pripremnom nivou; zadatak mu je da ljude odvrati od sujeverja i priblii veri; drugi deo Pedagog slui leenju strasti i vaspitanju due. Trei, najvaniji deo Klimentovog uenja je Stromate i tu se izlae summa hrianske mudrosti, istinsko znanje (gnsis). Razvijajui poziciju apologeta Kliment dolazi do zakljuka o harmoniji vere i razuma; istovremeno, vera je pripremni stepen na putu usavravanju i vodi ka gnosisu; u tom smislu je znanje nemogue bez vere. Pomou alegorijskog metoda razum dozvoljava da se otkrije i razjasni sadraj vere; filozofija je neophodna za prelaz od vere ka istinskom znanju. Ostale nauke slue filozofiji kao to filozofija slui teologiji. Gnosis podrazumeva saznanje boga (teologiju) i najvie moralno savrenstvo. Saznanje boga je nemogue i moe se znati samo ono to bog nije. Ovde apofatika teologija dobija svoj klasian oblik. Bog je iznad sveg postojeeg, iznad jedinstva; beskonaan je, nevidljiv i nema imena. On je u Sinu-Logosu, koji je Mo i Mudrost Oca, postoji oduvek, nestvoren. Logos energija oca posrednik je izmeu njega i sveta, zakon je i razum sveg to postoji. Logos je posle Oca, a Sveti duh je na treem mestu u boanskoj trijadi. Najvii stepen saznanja boga treba da bude praen moralnim savrenstvom; gnosis je intelektualno-moralno stanje u kome se znanje o bogu spaja s asketskom besprekornou i hermeneutikim umeem. Na najviem stepenu gnostika platonistiki ideal kontemplacije sliva se sa hrianskim idealom ljubavi prema bogu i blinjem. Etiki pogledi Klimenta odaju uticaj stoikog ideala bestraa, poto je bog, kao najvie moralno savrenstvo, osloboen strasti. Nakon Klimenta na elo Aleksandrijske kole doao je Origen, jedna od najneobinijih, ekstravagantnih figura patristike, kako u ljudskom tako i u intelektualnom smislu. Origen se rodio u hrianskoj porodici i od detinstva je pohaao asove u Aleksandrijskoj bogoslovskoj koli gde je sluao Pantena i Klimenta; godine 203. izabran je za Klimentovog naslednika; vodio je

www.uzelac.eu

178

Milan Uzelac

Istorija filozofije

asketski nain ivota; sa 25 godina verovatno je sluao Amonija Sakasa kod koga je nekoliko godina kasnije uio i Plotin; tako se u Origeni spajaju dve kulturne tradicije: helenska i hrianska; on je bio jedan od najtalentovanijih tumaa jevrejske i grke Biblije, veoma popularan propovednik. borac protiv pagana, ali u velikoj meri zavisan od stoikog platonizma. Godine 232/233. preao je u Palestinu, gde je osnovao sopstvenu kolu i tu, u vreme progona hriana, poginuo. Pisao je vie no svi njegovi prethodnici i s njim je mogue porediti samo Avgustina; to je posledica i naina rada: Origen je diktirao mnogobrojnim stenografima a zatim je sve to umnoavano od strane kaligrafa; kada je re o irini interesa Origen ne zaostaje za Klimentom, a sam prevazilazi veinu otaca crkve. Svojim komentarima Svetog pisma prevazilazi sve do tada napisane spise o tome. Dok je kod Klimenta vidna zavisnost od Filona i premda je njegova filozofija neoriginalna, njegova je zasluga, a potom posebno i Origena to je platonizam proet njihovim eklektikim duhom definitivno uao u hriansku dogmatiku. Origen je vladajui sistematski um ne samo rane ve i celokupne patristike i stvorio je prvi sistem filozofske teologije zasnovane na najviim dostignuima grke filozofije, a posebno neoplatonizma. Mnogo je toga u njegovoj teoriji izazivalo sumnje ve u III i IV stoleu a na Petom Vaseljenskom saboru u Konstantinopolju (553) njegovo je uenje proglaeno nekanonskim, bez obzira na njegovu mueniku smrt. Zato Origena ne smatraju pravim ocem crkve, a veina njegovih spisa je izgubljena. U hrianstvu Origen je video vrhunac grke filozofije i njegov uzor (kao i svoj patristici) bio je Platon; tu treba traiti objanjenje za izraziti Origenov interes za metode dokazivanja u matematici, logici i simbolici brojeva; alegorijski metod je za njega glavno sredstvo egzegeze. Svoje osnovne stavove izloio je u spisu O poelima (spis je doao do nas samo u latinskom prevodu); u prvom delu govori se o bogu kao venom izvoru svega postojeeg, u drugom, o svetu i njegovom stvaranju, u treoj, o oveku i njegovom odreenju, a u etvrtoj o otkrovenju i nainima kako do njega dospeti. Tako izloena "poela" postaju obrazac za sva

www.uzelac.eu

179

Milan Uzelac

Istorija filozofije

potonja izlaganja hrianskog uenja i time se otvara epoha univerzalnih dogmatskih sistema. U prvom delu pomenutog spisa Origen istie kako se verske istine dele na one sutinske (u koje spadaju najvanije dogme, svedoanstva o simbolima vere) i one manje sutinske (o kojima u svetim spisima ne pie mnogo ili ne pie nita); u prvom sluaju nedopustiva je sloboda, dok se, kad je re o pojedinanim pitanjima koja se, pre svega tiu tvarnoga sveta, teolog moe pozivati na sopstveni razum (ali da ostane u saglasju sa svetim spisima). Na taj nain Origen je formulisao i metod spekulativne teologije kojeg se uvek ni on sam ne pridrava. Sama metoda je trostepena i mogue je razlikovati tri stepena smisla: bukvalni, duevni (etiki) i duhovni (apstraktno-teoloki). Nastojei da veru (pstis) prevede u znanje (gnsis) Origen je hteo da postavi temelje hrianske teologije kao naunog sistema; pojavu hrianstva je tumaio kao zavretak filozofije koja je u nekim svojim delovima prihvatljiva i za hriane. Kruna Origenovog uenja jeste u tumaenju pojma boga kao istoga duha u njegovoj nepromenljivosti i jedinstvu, a koji se izdie nad svim stvorenim kao veni tvorac svih stvari i koji, u svoj svojoj potpunosti ne moe biti saznat ni od ega tvarnog. Origenov Bog je nadbivstvena, nesaznatljiva "monada" koja prevazilazi sve to se o njoj moe rei; bitno svojstva boga jeste apsolutna uzronost njegove volje: on veno stvara i njegova tvoraka delatnost je vena kao i on sam te se on moe spoznati samo na osnovu njegovih tvorevina. Posledica njegove sopstvene nepromenljivosti je da se njegovo stvaralatvo ne moe prostirati neposredno na promenljive pojedine stvari, ve samo na veno otkrovenje njegovog sopstvenog bia na njegov lik, logos. Taj logos je kao lice, samostalna hipostaza; ako je i nii od Boga-Oca, on je ipak nekakav bog (tos), neki drugi bog (deteros tos) i Sveti duh se odnosi prema njemu kao i on prema Ocu. S obzirom na odnos prema svetu logos je ideja ideje, pralik (saglasno s kojim boanska volja sve stvara); "ideja ideja" i sve stvari su odraz Logosa no ne i Boga-Oca. Na taj nain Logos je posrednik izmeu Boga i sveta, i u njemu se prvobitna monada razvija u mnotvenost. Prva hiopstaza postoji supstancijalno a druge dve akcidentalno; to ima za posledicu da se Sin i Duh ne raaju iz bivstva Oca. Delovanje Oca prostire se na sve

www.uzelac.eu

180

Milan Uzelac

Istorija filozofije

postojee, Sina na sve umno, Svetoga Duha na sve sveto. Tako kod Origena nailazimo na poricanje jednosutastvenosti tri hipostaze i problem triniteta Origen reava u duhu nekanonskog subordinacionalizma. Kao to se u neoplatonskom sistemu Um veno raa iz Jednog, tako se kod Origena druga hipostaza raa iz prve; akt stvaranja sveta on takoe misli van vremena (premda je nemogue zamisliti Boga tako da nije svemogui i da nije tvorac). Bez obzira na to to je graenje veno i to je sastavljeno iz duhova predodreenih da uestvuju u boanskom blaenstvu kako bi na kraju postali boanska bia, Origen istie kako tvarni svet postoji u vremenu i nije jedino mogui; svetovi se naizmenino smenjuju; tako se Origen vraa staroj koncepciji o beskonano mnogo svetova; ali, u tom sluaju due mogu da preu iz jednog sveta u drugi i Origen obnavlja pitagorejsko-platonistiko uenje o seobi due. Dua ini sredinu izmeu tvari i duha; ona ima mogunost da se priblii bogu i tada postaje um, isti duh, ali moe se nai i van svake materije i biti isto nebie. Na taj nain duhovi imaju slobodu izbora koja je data i svim umnim biima, a ta sloboda je i jedini uzrok zla u svetu. Zlo je otpadanje od punoe bivstvovanja u nebivstvovanje i stoga svaki duh, budui da poseduje slobodu, vie ili manje otpada od boanske sutine i za njegovo oienje bog stvara materiju pa se tako duhovi materijalizuju i postoje silazni stepeni: aneli, nebeska svetla, ljudi, mrani demoni. Spajanje s materijom je kazna za duu (time Origen anticipira jedan od osnovnih stavova neoplatoniara), ali poto su dobro i zlo prisutni u tvari samo akcidentalno, i u ulnom svetu ne moe biti supstancijalnog dobra i zla, nijedno razumno bie (ukljuujui i avola) nije osueno na zlo i u principu moe se uzdii do dobra. Umna/razumna bia, kao to smo rekli, obrazuju svetsku hijerarhiju i mesto svakog bia u njoj zavisi od njegovog moralnog savrenstva. Tako Origen u isto platonskom duhu etici daje ontoloki temelj. Ono, to se javlja kod Origena, tipino hriansko a strano helenistikom intelektualizmu jeste isticanje u prvi plan volje s njenim metafizikim znaenjem; volja boga pokazuje se kao vena manifestacija njegove sutine, dok volja duhova jeste slobodna ali

www.uzelac.eu

181

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ima vremenski karakter; jedna spram druge nalaze se kao ousa i gnesis kod Platona, kao bivstvo i bivanje; naspram nepromenljive boanske volje sloboda volje pojedinih duhova sadri u sebi pojam razlikovanja, promenljivosti, pojedinanog postojanja i kao takva sadri sebi osnovu greha i materijalnosti. Na taj nain Origen ima mogunost da apsolutnu uzronost boga (koji pored sebe ne podnosi nikakvu nezavisnu materiju) povee s injenicom zla, ulnosti i nesavrenstva i da izmiri etiku transcendenciju s fizikom imanencijom, tj. da shvati boga kao tvorca, ali ne i kao vinovnika zla. Tako su vera u boansku svemo i svest o sopstvenoj grenosti dva protivrena elementa hrianske metafizike i Origen ih nastoji izmiriti pomou pojma slobode. Veno stvaranje podrazumeva i sukcesivno nastajanje beskonanog broja eona, sistema sveta u kojima se pad i iskupljenje ponavljaju u liku novih duhova; ovaj stav Origen dalje ne razvija i usredsreuje se na sada postojei svet duhova. Duhovi koji su pali iz materije, a u koju su prognani radi oienja, streme obratno, k boanskom naelu; mada bi to trebalo da dosegnu i svojom slobodom, zahvaljujui boanstvenosti koja je prisutna u njima i koja se ne gubi ni pri najdubljem padu, ipak ne uspevaju u tome bez pomoi milosti (koja ve vekovima dejstvuje - time se, na tragu apologeta, priznaje propodeutika vrednost paganske filozofije, tj. platonske i aristotelovske etike) koja se u potpunosti nalazi tek u Hristu. Svojom bezgrenom duom predveni logos sjedinjuje se u bogooveno jedinstvo: svojim stradanjem on je za svet verujuih iskupljenje koje se konkretizuje u vremenu, a izabranima svojom sutinom daje istinsko prosvetlenje. S njegovom pomoi konani duh dostie razliite stepene iskupljenja: veru, religiozno razumevanje ulnog sveta, shvatanje logosa i na kraju, blaenstvo poniranja u boansko. Posredstvom sveopteg delovanja slobode i milosti svi duhovi treba da budu osloboeni, telesnost odbaena i sve stvari treba da se vrate bogu (apokatstasis). Iz ovih osnovnih hrianskih teza koje nalazimo kod Origena vidno je kako je hrianstvo ovladalo idejama antike filozofije i pomou religioznih principa preradilo ih u jednu novu celinu; promene do kojih tu dolazi manifestuju se u sferi eshatologije i hristologije; u ovoj poslednjoj Origen vie panje

www.uzelac.eu

182

Milan Uzelac

Istorija filozofije

posveuje kosmologiji no onom spasiteljskom momentu logosa, mada ih pri tom nije uspeo u potpunosti saglasiti. Sporovi koji e se voditi na tlu njegovog uenja tokom III i IV stolea imaju isto teoloke motive i ne menjaju njegove temeljne pretpostavke. Zahvaljujui visokom filozofskom nivou, dubini i originalnosti, Origenovo uenje je viestruko odredilo razvoj patristike; pre svega ovde se misli na niz njegovih uenika kao i na veliko uvaavanje koje je Origen imao kod crkvenih otaca iz Kapadokije koji su nainili i antologiju najvanijih njegovih tekstova. To nikako ne znai da je postojala opta saglasnost s Origenovim stavovima; naprotiv, protiv Origena pisao je uenik Pavla Samosatskog Lukijan (umro 312.), koji je osnovao Antiohijsku teoloku kolu i bio uitelj Arijana, osuenog na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325). Treba imati u vidu da su ve pomenuti kritiari hrianskog uenja (Cels, Porfirije) nastojali da dokau kako tu nije re o nekim novim uenjima ve o stavovima preuzetim od raznih ranijih autora; tako Cels istie kako je u uenju o bogu pogreno shvaen Platon, uenje o 7 neba preuzeto je od Persijanaca, verovanje o dui koja se uzdie preuzeto je iz kulta Mitre; uenje o stvaranju sveta preuzeto je od Jevreja i puno je protivrenosti, uenje o uskrsnuu poiva na nerazumevanju uenja o seljenju dua, a miljenje o pratanju drugima je nespretna imitacija Platonovog Kritona. Prvi teoretski predstavnici hrianske crkve morali su na to da reaguju: smatrali su da je filozofija izvor svih zabluda i da je treba odbaciti; jednom hrianinu bilo je vanije verovanje nego razmiljanje koje ga moe odvesti s pravog puta vere. Najznaajnija karakteristika Tertulijanovog pogleda na svet je da tu imamo antifilozofsko i antilogiko stanovite, otvorenost za protivreja, paradoksalnost (koja ima za zadatak da otkrije dubine vere). Ako je za Klimenta Aleksandrijskog ceo svet bio Atina, Tertulijan pita imaju li ita zajedniko Jerusalim i Atina; paganska filozofija je majka jeresi, ona se ne moe usaglasiti sa hrianstvom, filozofi su patrijarsi jeretika, a boga moe spoznati samo dua koja je po prirodi hrianska; bog je iznad svih zakona koje bi hteo da mu nametne filozofski um.

www.uzelac.eu

183

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Tako je spokojnu promiljenost Minucija Feliksa (oko 200) u oceni antike kulture smenio beskompromisni kriticizam pomean s emocionalnim odbijanjem izraen u negativnom stavu kakav nalazimo kod Tertulijana; dok je Minucije Feliks (200) u dijalogu Oktavije (po formi bliskom Ciceronovim dijalozima) izlagao hrianstvo u duhu etikog racionalizma, branei istotu i duhovnost hrianskog morala, on je isticao politiku lojalnost hriana, njihovu spremnost na muenitvo u ime vere; branio je ranohrianski ideal siromatva i estoko napadao amoralizam paganskog sveta, a u odbranu hrianske dogme o vaskrsenju, istiui kako je daleko tee neto iz nieg stvoriti, no vaskrsnuti ono to je ve bilo, i tu se Minucije poziva na ponovljivost i ciklinost prirodnih pojava. Meu latinskim autorima tog perioda bio je Kartaginjanin Kvint Septimije Florent Tertulijan (oko 160-posle 220) i on ima za latinsku patristiku isti znaaj koji i Origen za grku. Zapad je u Tertulijanu dobio sveg teoretiara pre no Istok (u Origenu). Tertulijan je dobio dobro obrazovanje, verovatno i pravniko; po nekim svedoanstvima bio je svetenik, ali se potom pridruio sekti religioznih fanatika - montanista. Naspram aleksandrinaca Tertulijan je predstavnik radikalnog antignostikog smera unutar patristike, posebno time to akcenat stavlja na isto religiozni momenat. Tertulijana moemo smatrati tvorcem latinske teoloke leksike. injenica je da svoje uenje ne izlae kao koherentan sistem; kod njega se meaju teologija, kosmologija, psihologija i etika a sve to praeno je velikim uticajem stoikog uenja. Tertulijan je, kao niko pre njega, pronikao u samu bit religioznosti i dospeo do poslednjih temelja line vere; pod njegovim uticajem nai e se kako Avgustin, tako i potonji mislioci: Paskal, Kjerkegor, Lev estov i u tom smislu je Tertulijanov uticaj dublji no Origenov; ovo je pre svega bilo mogue i time to je Tertulijan paradoksalnost razvio kao posebno metodsko stanovite; da bi se istinski javio, Bog to moe uiniti samo na nerazuman i paradoksalan nain: "Sin boji je raspet; mi se ne stidimo iako je to stidno. I umro je sin boji; to je potpuno pouzdano, mada je besmisleno. I posle sahrane je vaskrsnuo; to je nesumnjivo, jer je nemogue (De car., 5). Teolozi koji su istupali u odbranu vere u srednjem veku, a protiv intelektualnih pretenzija tzv. racionalne

www.uzelac.eu

184

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teologije, pripisali su Tertulijanu maksimu Credo quia absurdum est (verujem jer je apsurdno); taj credo veoma dobro izraava njegovo miljenje i miljenje onih koji su bili razoarani antikim intelektualizmom. U vreme kad se razum, koji su grki filozofi i rimski retoriari podigli do neba, a koji je stvorio velianstveni svet antike kulture, pokazao nesposobnim da izae na kraj i sa jednim od realnih socijalnih problema, i kad je intelektualizam sve vie vodio u skepticizam i pesimizam, u apstraktno umovanje i misticizam - pojavila se vera. Verovanje je apsurd za razum, i ba je taj apsurd rezultat koji proizlazi iz sadraja verovanja. Za vernika to nije dokaz neodrivosti njegovih uverenja, nego, naprotiv, potvrda da je to via istina koju razum ne moe shvatiti. To je bio pokuaj da se vera prikae kao prava istina, da se pomou nje moe dobiti ono to razumom ostaje nedokuivo te je posve prirodno da filozofija ne moe biti iznad teologije. Nesrea pagana bila je u tome to su oni uvek traili a nisu nikad nalazili, to su samo kucali na vrata istine, ali ih nisu otvorili; traenje je ili odsustvo vere ili njen gubitak; onaj koji je ve naao ono u ta veruje nema potrebe za daljim istraivanjem. Tertulijan stoga kae: "Mi nemamo potrebe za radoznalou posle Hrista, nemamo potrebe za istraivanjem posle Evanelja (...) U pogledu pravila vere ne znati nita znai - znati sve". Ako se mudrost ovog sveta pokazala kao bezumlje, prirodno je bilo oekivati da se bezumlje proglasi za mudrost i to je razlog to, po Tertulijanu, treba verovati upravo u ono to je sa stanovita antike mudrosti protivrazumno, i moda samo tome i treba verovati (credo quia ineptum). Treba imati u vidu da se Tertulijan odrie antikog razuma, tj. elitarnog intelektualizma a ne razuma uopte, jer on zdrav razum i dalje visoko ceni; istina se sauvala samo u dui neangaovanog prostog sveta, a kultura je bolest; oslobaajui se od nje oveanstvo se vraa u svoje normalno, prirodno stanje - stanje zdravih nagona i trezvene razumnosti. Isto tako, Tertulijanova kritika filozofije nije usmerena toliko protiv antike filozofije po sebi koliko protiv njene upotrebe od strane gnostika koji su sa stanovita antike filozofije kritikovali hriansko uenje; on se manje pita o istinitosti antikih mislilaca a mnogo vie o njihovoj

www.uzelac.eu

185

Milan Uzelac

Istorija filozofije

istorijskoj ulozi koja je izrazito negativna jer su filozofi postali "patrijarsi jeretika" (De an., 3). Ako o Aristotelovoj filozofiji govori da je previe razvuena i dosadna, glavna zamerka Stagiraninovoj filozofiji bila bi u tome to je ona naoruala jeretike dijalektikom vetinom koja pretenduje na sve, ali realno ne reava nita. Krajnji cilj svoje kritike antikih filozofskih uenja Tertulijan nije video u njihovom opovrgavanju, ve u ograivanju od njih. Meutim, to ograivanje je podrazumevalo i razjanjenje sopstvenih stavova pa je apologet bio prinuen da ih izloi i to, opet, sredstvima same filozofije koju je odbacivao. Razvijajui koncepciju iste vere Tertulijan je tvrdio da filozofija ne moe intervenisati u sferi religije, premda se ne iskljuuju filozofska sredstva za opravdanje vere; to znai da filozofija treba da se odrekne istraivake i zadri samo objanjavalaku funkciju. Meutim, on odbacuje i alegorijska tumaenja i zadrava samo ona bukvalna, jer prva mogu odvesti u jeres. Izlazei, kao i Minucije, iz latinske retorske kole, Tertulijan, za razliku od svog prethodnika, nije prihvatao ni ciceronovski odnos prema filozofiji, ni njegovu visoku ocenu prosveenog razuma; ali dobro usvojivi retorsku i literarnu tehniku, zauzima negativan stav spram antike filozofije (premda su mu najblii kinici i stoici, ak i Seneku zove "na Seneka"), i taj stav daleko je dublji no kod njegovih prethodnika (Tatije, Teofil). Tertulijan ne samo da osuuje grke filozofske kole i helenske moralne vrednosti, ve ustaje protiv savremene kulture koja je iskvarila i izopaila oveka i priguila njegove prirodne pozitivne sklonosti, nadgradivi nad njima itav svet neistinitih, vetakih vrednosti. Izlaz Tertulijan vidi u kinikom pojednostavljivanju i povratku na prirodno stanje a to je mogue samo pomou hrianske vere i asketizma Tako Tertulijan, spaja fantastini materijalizam i senzualizam sa strogim, nemilosrdnim hrianstvom i s njegovom antinomno postavljenom ulnou i moralnou; protivreja to ih imamo kod Tertulijana nalazimo i stotinak godina kasnije kod afrikog retora Arnobija (260-327) (Adversus gentes, 300 god.), mada ne s tako izrazitom tertulijanovskom paradoksalnou. Kao glavnu zabludu antikog sveta Arnobije istie optimistiki racionalizam neosnovanu veru u neograniene mogunosti ljudskoga razuma;

www.uzelac.eu

186

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kako se taj racionalizam najreljefnije nalazi kod Platona i platoniara, protiv njih je i usmerena Arnobijeva kritika i on njima suprotstavlja senzualizam i empirizam (koji ga jo uvek vezuju za kiniare i stoike). Ali ako je Arnobije bio meu poslednjim apologetima progonjenog hrianstva krajem treeg i poetkom IV stolea, afriki retor i pisac, uitelj retorike u Nikomediji gde je Dioklecijan preneo prestonicu carstva, Laktancije, jedan od najveih ideologa Konstantinovog carstva, prvi je latinski pisac "trijumfalnog hrianstva" i u svom delu De divinis institutionibis (O boanskom ureenju) u sedam knjiga (posveenom Konstantinu Velikom) sistematski izlae hriansko uenje o moralu iji se pojedini momenti nalaze ve kod grkih filozofa; no da bi se svi mogli sabrati i razumeti, za to je, po miljenju ovog retora, bilo neophodno boansko provienje. Laktancije je kao svoj osnovni zadatak postavio opravdanje hrianstva u oima rimske inteligencije jo uvek vezane za antike vrednosti; zbog svoje strasti prema retorici i bogatstva jezika kasnije je dobio nadimak hrianskog Cicerona. Laktancije je odista cenio Cicerona i smatrao ga ne samo savrenim retorom ve i savrenim filozofom. Kako su Laktancijevi autoriteti Minucije, Tertulijan, Kiprijan, isto je latinski apologet; po njegovom miljenju nikom od apologeta pre njega nije uspelo kao njemu da hrianskom uenju da draest i jasnou, pa je tek on hriansku religiju sjedinio sa antikom obrazovanou dokazujui kako se "nikakva religija ne moe podraavati bez mudrosti i nikakva mudrost ne moe da se postigne bez religije" (De div., I 1-2). Dok je antika filozofija traila mudrost van religije, a paganska religija (liena filozofskih elemenata) bila samo mnotvo predrasuda i sujeverja, filozofija je uvek ostajala tenja ka mudrosti, ali ne i mudrost koja je znanje krajnje istine o boanskim i ljudskim stvarima. Stoga, po miljenju Laktancija, vrst osnov moe da bude samo otkrovenje, tj. istina koju je oveku otkrio sam bog. U skladu s tim, vera u otkrovenje daje znanje istine koja je sadrana u njemu, i zato je ono samo mudrost. Prema tome, zakljuuje Laktancije, u mudrosti je sadrana vera, a u veri - mudrost" (De div., IV 3). Tako se Laktancijev krajnji zakljuak poklapa sa Ter-

www.uzelac.eu

187

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tulijanovom koncepcijom "iste vere": filozofija mora da ustupi mesto religiji, iako je Laktancije bio jedini meu latinskim apologetima koji je gajio simpatije za gnostiko i hermetiko uenje. Gnostici Termin gnsis bukvalno znai saznanje, no saznanje do kog se dolo otkrovenjem dostupnim malom broju izabranih ljudi; tehniki, taj pojam je u prvim stoleima nove ere oznaavao posebnu formu mistikog saznanja koje je bilo svojstveno religiozno-filozofskim tokovima poznog paganstva, kao i nekim sektama inspirisanim idejama hrianstva. Gnostike teorije bile su povezane s ranim hrianstvom i imajui u sebi razne helenistike i istonjake elemente sve vreme izazivale su polemike i kritike crkvenih otaca. Naelno, moglo bi se rei da su se gnostikim oznaavala drutva koja su delovala u Rimu i Aleksandriji a predmet njihovih spisa behu tumaenja o nastanku sveta, oveka i njegovog predodreenja u mitolokoj formi. Na osnovu sauvanih fragmenata moe se zakljuiti da su ti spisi imali oblik otkrovenja, da su smatrani "poslanicama nebeskih sila", Hrista (ivog ili vaskrslog) ili pojedinih proroka. Iz takvih spisa nastala su potom i razna evanelja (poput Filipovog evanelja), a njihov autoritet poivao je na njihovoj anonimnosti i starini. Doskora se uenja gnostika (Saturnin, Karpokrat, Vasilid, Valentin, Bardezan) bila malo poznata; njihovi spisi bili su jo u najstarija vremena sistematski unitavani tako da se o stavovima gnostika moglo znati samo na osnovu odlomaka iz dela njihovih protivnika (Irinej, Ipolit, Justin, Tertulijan, Klement, Origen, Jevsevije, Avgustin). Tek 1945. u Gornjem Egiptu je naena posuda s 53 gnostika rukopisa na koptskom jeziku koji su nam bili potpuno nepoznati i isti su publikovani tek 1972-1977. Gnosticima je zajedniko shvatanje da je ovaj svet nesavren i proizvod zlog bia; njegov nastanak nije rezultat vene borbe suprotstavljenih sila (kako je to uio Mani), ve posledica pada iz okvira prvobitno savrenog sistema. Osnovna zagonetka za

www.uzelac.eu

188

Milan Uzelac

Istorija filozofije

gnostike je uzrok tog "pada", a to je problem koji se javlja pred svakim monistikim sistemom. Gnostikim sistemima je zajedniko insistiranje na nastajanju razliitih bia i nivoa bivstvovanja; svaka delatnost ili misao neke vie sile hipostazira se do tog stepena da i sama potom biva sposobna da stvara nova bia. Temelj gnostikih sistema je pitagorejska metafizika. Osniva gnostike kole (ukoliko se o "koli" tu uopte moe govoriti) bio je Valentin; rodio se u Egiptu a obrazovao u Aleksandriji; filozofski je bio veoma obrazovan i pisao je psalme; u Rimu je predavao od 135-160. godine n.e, a to znai da bi mogao biti savremenik Kalvena Taura, Albina i Numenija. Sauvano nam je samo est Valentonivih fragmenata kod Klimenta Aleksandrijskog i jedan kod Ipolita Rimskog; na osnovu njih i prikaza njegovog uenje kod Irineja skoro je nemogue precizno rekonstruisati Valentinovo uenje; teko je odvojiti ono to pripada njemu od onog to pripada njegovim mnogobrojnim uenicima. Svaku rekonstrukciju posebno oteava i injenica da se Valentinovo uenje ne moe svesti na sistem logikih kategorija kakav se nalazi u antikom neoplatonizmu, ali se, isto tako, ne moe svesti ni samo na paganske ili hrianske ideje. Ako je verovati Irineju, Valentin je zastupao monistiko shvatanje sveta; smatrao je da u poetku bee neizraziva, neodreena Dvojina (punina, pleroma), sastavljena od (a) pranaela, dubune, monade i (b) tiine, misli, milosti. Iz monade i tiine nastaje sledei par: (c) jedinorodni um, otac (koji se razlikuje od pra-oca) i (d) istina. Iz uma i istine nastaju (e) logos i (f) ivot a iz njih, daljim deljenjem jo 24 eona. Poslednji eon, trideseti, je mudrost (Sophia). Svi ti eoni su prekosmiki i prethode vremenu. Naspram njih je praznina (kenoma). Moglo bi se rei da je tu re o jednom dualistikom sistemu koji ini osnovni par pleroma - kenoma. Vano je imati u vidu postojanje granice koja odvaja prvi par (dubina tiina) od svih 28 ostalih eona ispunjenih Hristom i Svetim Duhom, a koji se takoe proglaavaju eonima. Iako je obrazovanjem ovih ukupno 30 eona u pleromi uspostavljen mir, Mudrost, kao trideseti eon, postavlja sebi zadatak da ovlada i prazninom (kenoma); nizom veoma sloenih postupaka mudrost stvara Demiurga koji obrazuje sedam kosmikih sfera i sav materijalni svet i time se ispunjava kenoma uprkos njenoj

www.uzelac.eu

189

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bezformnosti. Sa Demiurgom negativni deo Mudrosti stvara Kosmokratora, avola, nosioca sveg zlog u svetu. Ovo je bilo mogue budui da, po Valentinu, Mudrost ima sve ljudske karakteristike. Tako iz Mudrosti nastaje svet koji mi znamo, ali on ne zna svoje poreklo, nema znanje o pleromi (koje ima Mudrost). Priroda je puna tuge, no na ne zna zato je to tako. Iz uasa Mudrosti nastaju planine, iz njenih suza - mora, iz oajanja demoni. Demiurg je dobro bie, ali ni on ne zna nita o pleromi. Mudrost i Sveti Duh stvaraju Isusa (treeg ve po redu) koji donosi znanje koje je posedovala mudrost. Za tim Isusom dolaze tri vrste bia: (a) pneumatici - oni kod kojih preovladava duh (pnema), (b) psihiari - oni kod kojih preovlauje dua (psych) i (c) hiletiari oni kod kojih se uje zov tvari (hle). Ovi poslednji su osueni na smrt, dok su prvi predodreeni za spasenje; ljudi koji se nalaze u drugoj grupi mogu se spasti ukoliko slede uputstva prvih, izabranih vladajuim gnosisom. Mora se rei da je sistem koji Valentin izlae krajnje alegorian ali i veoma izdiferenciran i da e znatno uticati na potonju platonistiku misao; Valentin je sebe smatrao hrianinom, pretendovao na mesto episkopa, ali kad u tome nije uspeo udaljio se od crkve; injenica je da kod njega ima mnogo hrianskih elemenata, kao to je iskustvo apsolutne linosti (za ta nisu znali ljudi antike); isto tako, injenica je da je Valentin umesto jedne linosti sazdao trideset eona, koji svi zajedno teko da oslikavaju prirodu boanstva; to vie nije jedna ve trideset linosti; Valentinov uenik Marko govorio je da trideset eona i nisu nita drugo do samosvest boanstva. Postoji jo jedna bitna razlika izmeu Valentina i prihvaenog hrianskog uenja: dok hrianski bog stvara svet iz nieg po svom liku, ovek, kao najvii stupanj stvaranja, ist je i bezgrean kao i boanstvo; no kako je bivstveno drugaiji no bog, moe sebe obrazovati kako hoe i zloupotrebljavajui darovanu mu slobodu on otpada od boga i tako dolazi do prvobitnog greha kao prokletstva za itav svet. Po Valentinu stvari stoje drugaije: kod njega ne grei ovek ve samo boanstvo, i to pre stvaranja sveta; nesavrenstvo sveta izvodi se iz samog boanstva; samo boanstvo je gubitniko. Isto tako, dok je za spasenje hrianskom oveku

www.uzelac.eu

190

Milan Uzelac

Istorija filozofije

neophodna boija pomo jer spas je mogu uz Hristovu pomo i verom po Valentinu, spas koji ovek dobija, jeste znanje (gnosis) o pleromi; gnostik je lien smirenja koje dolazi sa znanjem o nesavrenstvu, o zloj prirodi sveg sveta. Ako je po svojim prvobitnim intencijama dualizam koji su zastupali gnostici i bio saglasan s etikim pogledima hriana, on je bio nespojiv s osnovnom metafizikom idejom hrianstva koje ne priznaje nijednu drugu svetsku silu osim ivoga boga; voeno tom monistikom tendencijom hrianstvo je odbacivalo dualizam koji je dolazio preko gnostika iz grke filozofije; zato, pozivajui se na stoike pozni gnostici su se pribliavali monizmu koji je vladao u crkvenom pravoslavlju. injenica je da su se gnostici sve vie udaljavali od uenja koje je zastupala oficijelna crkva te e protiv njih ustati Tatije i Tertulijan: prvi, odbacujui grku kulturu kao delo avola, a drugi zastupajui tezu da je istina evanelja potvrena protivrenostima ljudskoga razuma. Isto tako, kao antignostici, nastupaju Irinej i njegov uenik Ipolit koji gnostikoj antijevrejskoj filozofiji istorije suprotstavljaju uenje Pavla o bojem planu vaspitanja po kome je jevrejski zakon priprema za vaspitanje u duhu hrianstva. Ostaje injenica da se oponenti ipak i sami oslanjaju na rezultate grke filozofije i uene gnostike: Tertulijan na stou, Irinej i Ipolit na Filona a Tatijan na Valentina. Imajui u vidu da veina gnostikih izvora insistira na neizrazivosti prvog poela koje nije ni u kom sluaju bog, poto na neki nedostian nain sve prevazilazi, dolazi se do zakljuka da je prvi princip apsolutno nedokuiv i nepojmljiv i pri tom nije ni aktivno ni tvorako naelo. Vie no izvesno je da Valentin zastupa apofatiku (negativnu) teologiju koja nema mistifikatorsku funkciju ve pre nastoji da d filozofsko obrazloenje Otkrovenja. Predstava o tome da se bog ne moe dosegnuti logino za sobom povlai tezu o potrebi da znanje (gnosis) bude otkriveno, a koje je (saglasno Evanelju po Jovanu) poznato samo "Sinu" Boga i onom koji mu ga je otkrio. Ako bi bog bio dostian, otkrovenje ne bi bilo neophodno i dovoljna bi bila "prirodna teologija". Ova negativna teologija bie znaajan elemenat Plotinove filozofije. Jedno kao neogranieno i neodreeno, koje ni od eg ne zavisi i kojem nita nije potrebno pa ni ono samo, i koje je izvor svega postojeeg, koje

www.uzelac.eu

191

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se samo ne menja i ne isijava a o kome e govoriti kasnije Plotin ima poreklo u neodreenoj Dvojini Valentina. Patristika Pod patristikom (od gr. Pter, lat. pater otac) obino se misli na skup uenja otaca hrianske crkve od II do VII stolea n.e. Pojam otac crkve nastao je tokom nekoliko stolea; prvobitno se ocem nazivao duhovni nastavnik, koji je posedovao uiteljski autoritet, da bi kasnije hrianska dogmatika tom pojmu dala jo preciznije znaenje; u V stoleu isticale su se etiri karakteristike oca crkve: svetost ivota, drevnost, ortodoksnost uenja i oficijelno priznanje od strane crkve. Svi ostali crkveni autori (shodno tradiciji) nazivali su se crkvenim piscima (scriptores ecclesiastici); ak i veliki hrianski autoriteti, kao to su Tertulijan ili Origen, nisu mogli biti priznati za oeve crkve jer njihovo uenje nije bilo u skladu s potrebama ortodoksnosti. Ali nisu ni svi crkveni oci posedovali jednak autoritet pa se ni spisak tih najveih uitelja crkve nije sastavio odmah; tako je tek u VI stoleu, u poslanici imperatora Justinijana V Vaseljenskom saboru (553), istaknuto osam najveih grkih nastavnika hrianstva (Atanasije Aleksandrijski, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski, Teofil Aleksandrijski, Jovan Zlatousti, Kiril Aleksandrijski, Proklo Konstantinopoljski) i etiri latinska (Ilarij iz Poatjea, Ambrosije Mediolanski, Avgustin iz Hipoua, i papa Lav Veliki). Na Zapadu, ali ne pre VIII stolea, poeli su potovati etiri velika zapadna oca crkve (Ambrosija, Hieronima, Avgustina i Grigorija Velikog) koje su nazivali i velikim uiteljima crkve. Rimska crkva je tome dodala i etiri grka pisca (Atanasija, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog) i to u vreme kad je Istona crkva u velike vaseljenske uitelje ubrajala samo poslednju trojicu. Od XII stolea na Zapadu su uiteljima crkve poeli nazivati i druge, ne vie tako stare autore ali ljude posebno istaknute uenou i podrane od strane crkve. Sve to pokazuje da je izraz patristika dosta uslovan i da obuhvata itav niz autora koji se po raznim kriterijumima ubrajaju u crkvene oce; njihov autoritet ne poiva na njihovoj

www.uzelac.eu

192

Milan Uzelac

Istorija filozofije

originalnosti, ve prevashodno u saglasju s tradicijom koju ine apostolski i crkveni autoriteti. Ta tradicija podrazumeva jedinstvenost i potvruje se saglasnou otaca; otac crkve je najvei onda kad je saglasan s autoritetima crkve, pa je saglasnost svetih otaca najvaniji izvor autoriteta (posle Svetog pisma i Odluka Vaseljenskih sabora). Sve ovo jasno pokazuje kako patristika nije skup pojedinih uenja ve jedno uenje koje nastoje da otkrivaju i izloe razliiti oci crkve s razliitom punoom i dubinom; ako patristiku posmatramo spolja, sa strane, onda nam se moe pokazati i raznovrsnost razliitih pozicija, pa se patristika moe razumeti dvojako: kao specifini oblik hrianske kulture i kao njena samorefleksija. Budui da je re o jednoj veoma sloenoj pojavi, dela otaca mogu se razmatrati iz tri aspekta: dogmatsko-teolokog, istorijskoliterarnog i istorijsko-filozofskog; u ovom poslednjem sluaju, patristika je skup principa i metoda hrianskog filozofiranja. Kao istorijsko-filozofski fenomen, patristika je sinteza religioznih vrednosti hrianstva i helenskog filozofskog naslea i ovo odreenje ima prilino opti karakter te ga treba precizirati. Bilo je miljenja kako je u vreme patristike dolo do (a) helenizacije prvobitnog hrianstva i da u III stoleu hrianstvo niim nije liilo (ni idejno ni organizaciono) na ono to je bilo pre Hrista, a to je posledica filozofizacije hrianskog uenja i stvaranja hrianske hijerarhije, te da sve to je stvoreno posle evanelja jeste plod grkog duha i prilagoavanja religije pojmovnom svetu grke filozofije; suprotstavljajui se ovom stavu, neki su smatrali da (b) patristika mnogo manje zavisi od grke filozofije no to se misli i da je bolje govoriti o hrianizaciji grke misli no o helenizaciji hrianstva; konano, javili su se i trei, koji su smatrali da (c) ako bi se hrianstvo "izrodilo" u II stoleu u filozofiju ono bi prestalo da postoji kao religija i time bi sam pojam hrianska filozofija izgubio smisao, pa E. ilson smatra da tokom prva etiri stolea nije filozofija spasla hrianstvo ve je hrianstvo spaslo filozofiju od propasti. Bez obzira na ove razliite ocene, koje samo govore o sloenosti problema, nesumnjivo je da je hrianstvo trailo sredstva da u otkrovenju nae opti i veni sadraj koji bi se mogao nainiti

www.uzelac.eu

193

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razumljivim za helenski odnos prema svetu. Tako se dogodilo da je pojmovna struktura grke filozofije konstruisala u grkom Otkrovenju one smislove koji se iz njega ne bi mogli izvesti na neki drugi nain, a to opet znai da refleksivni, pojmovni elemenat ne da prosto "oblikuje" religioznu svest, ve ima i odreen uticaj na njen sadraj. Istovremeno, postalo je oigledno da sadrajno jezgro hrianstva ne moe biti posledica racionalnog grkog filozofiranja, ve da je, tavie, neizrazivo jezgro hrianstva stvorilo oko sebe takvu "agresivnu" sredinu, da nijedan bitan pojam grke filozofije, kada bi tu dospeo, nije se mogao sauvati u nepromenjenom obliku. Sve to imalo je za posledicu da u poetku zamiljena velika sinteza nikad nije mogla biti potpuno i dovrena. Hriansko uenje, u koje su se uvukli pojmovi grkog miljenja, postalo je bipolarno i sve vreme nastojalo da sintetie do kraja nespojive elemente skriveni Jerusalim i skrivenu Atinu. To je sjajno osetio Tertulijan i kao sr problema video sukob vere (koja se pokorava viim odlukama i ne eli da racionalno odredi svoja poela, premda to ne uspeva da u potpunosti izbegne) i potrebe za saznanjem Tvorca u njegovom stvaranju, da se sve postojee pokae u harmonijskoj jasnosti, da se u svemu to postoji vidi odblesak najvie mudrosti ne sumnjajui u pravednost najviih odluka, kao i potrebu da se izrazi ljubav prema bogu i blinjem potovanjem moralnog zakona. Da bi religiozni doivljaji i religiozno iskustvo mogli da se izraze i dobiju univerzalni znaaj neophodno je da njihova osnova bude objanjena uz pomo razuma i da budu "ogranieni", tj. dovedeni do odreenih granica u okviru kojih imaju status optosti i nunosti; samo u tom sluaju moe se dobiti odgovor na pitanje u ta se veruje, emu se ovek nada, ta je svet i kakvo mesto i zadatke ovek ima u njemu. Na taj nain iz "ogranienja vere" uz pomo pojmovne aparature, nastaju hrianska teologija, kosmologija i etika. Pri svem uvaavanju pojmovnog jezika grke filozofije od strane crkvenih otaca ne treba zaboraviti da je taj filozofski jezik samo spoljanje sredstvo u izgradnji hrianske dogmatike iji se poslednji temelji nalaze u otkrovenju a ne u istini razuma i to je

www.uzelac.eu

194

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razlog to za hrianina Platon i Aristotel nisu vie i najvii autoriteti; najvii autoritet je Sveto pismo koje je izvor istine i krajnja instanca objanjenja. Fundamentalni stav patristike bio bi u tome da je istina data u Pismu a zadatak teologa (kao "istinskog filozofa") da je pravilno razume i objasni. Na taj nain se hrianska teologija oformila kao religiozno-filozofska hermeneutika. Oito je da pod pojmom hrianskog "filozofiranja" imamo zapravo filozofsku egzegezu svetog teksta, a metod tog "filozofiranja" nije nita drugo do ukupnost naina njegove interpretacije; polazei od toga da je tekst sistem znakova u kome je data istina na ifrovan nain, isti se mogao tumaiti pomou fizikih, etikih ili istorijskih alegorija. Najvii i najapstraktniji vid tumaenja bio je metafiziki (mi bismo rekli ontoloki), ali je taj podrazumevao obraanje k najvanijim paradigmama antike filozofije. Platonovo uenje o prapoelu koje se nalazi van granica ulnog sveta bilo je idealni model za objanjenje hrianskog uenja o bogu. Pomou Platonove teorije ideja a i Aristotelove o umu (kao prvom pokretau) i kategorijama, moglo se dati za hriane prihvatljivo reenje o odnosu temelja bivstvovanja i njegovih ulnih manifestacija; idui tim smerom reavae se i pitanje o jedinstvu boga i njegovih triju hipostaza. Stoiko uenje o svetskom umu-logosu i o usudu pomagalo je da se objasni svetska vladajua i utemeljujua hipostaza Boga-tvorca koja se raskrivala u Hristu i boanskoj mudrosti (sopha). U vezi s istorijskim razvojem patristike od njenih samih poetaka do univerzalnog teolokog sistema zrelog perioda, treba imati u vidu da je tu re zapravo o smeni filozofskih paradigmi: prvobitno vladajui stoicizam (pa je mogue govoriti o "stoikom periodu" patristike) ustupa sa Origenom, Ambrosijem i Avgustinom svoje mesto platonizmu koji je sa svojom metafizikom dubinom i izotrenim terminolokim aparatom vie odgovarao pri izgradnji hrianskog teolokog sistema. Najznaajnije ideje antike filozofije bile su uz pomo platonizma saete u najveu filozofsku sintezu antike neoplatonizam i zato najzrelija teoloko-filozofska uenja patristike najvie lie na neoplatonistiki sistem kojem se obraaju pre no bilo kom drugom kao izvoru filozofskih paradigmi.

www.uzelac.eu

195

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Postoje dva naina ophoenja s pomenutim paradigmama: (a) Bog se u hrianskoj teologiji ne moe dokuiti ljudskim umom i on je kao i u neoplatonskoj teologiji Jedno (pri tom treba imati u vidu da se hrianski bog koji je linostan razlikuje od neoplatoniarskog boga kao apsolutnog bezlinog pranaela); to znai da i hrianstvo i neoplatonizam imaju jasno apofatiki (negativni) karakter: objanjavajui prvenstveno ta bog ne moe biti, takvo filozofiranje uvek je pokuaj da se opie neopisivo, da se izrazi neizrazivo; krajnji temelj bivstvovanja nedostupan je razumu i preostaje samo vera. Iz ovog slede kasnije esto razmatrani odnosi razuma i vere, razuma i autoriteta. Ovde je sadran i izvor svih tekoa da se filozofskim jezikom izrazi sadraj religiozne svesti kao i sva teoloka problematika hrianstva. Meutim, principijelna neshvatljivost boga ne iskljuuje mogunost da se stvaraju pretpostavke o manifestacijama njegovog bivstva, a koje mogu biti dostupne ljudskom razumu i ulima; takav pristup bio bi katafatiki (pozitivan) i u okviru njega reavaju se pitanja hristologije, nastanka i saznatljivosti sveta, odreenja oveka, tj. svega to ini predmet kosmologije, antropologije i etike. Ova dva pristupa ne treba apsolutno odvajati jedan od drugog: tokom istorije patristike oba su metoda koriena paralelno, ali se pri tom, kao pravilo, pokazivalo da to je apstraktnije i filozofskije uenje nekog od otaca crkve, utoliko ono vie naginje apofatikoj teologiji. Sva ova svojstva patristike povezuju je sa sholastikom, pa bi se moglo tvrditi kako je u veini sluajeva sholastika produetak patristike. Zato, ima autora koji izlaganje srednjovekovne filozofije poinju ve s patristikom (E. ilson), mada sholastiku razlikuje od patristike (a) daleko vea primena filozofskih konstrukcija i pojmova i (b) oslanjanje prvenstveno na Aristotela (dok je patristika orijentisana na Platona). Sve to treba imati u vidu i pri podeli patristike na grku i latinsku (istonu i zapadnu); dok je za prvu (zbog jaeg uticaja platonistike metafizike) karakteristino stavljanje akcenta na pitanje teologije, ova druga, zbog udaljenosti Zapada od centara grke filozofije, vei e interes pokazati za pitanje hrianskog so-

www.uzelac.eu

196

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ciuma i individuuma, tj. za antropologiju, psihologiju, etiku i pravo. Kada je re o hronologiji, patristika se obino deli na ranu (IIIII stolee), zrelu ili visoku (IV-V stolee) i poznu (V-VIII stolee); patristika prelazni period izmeu antike i srednjovekovne filozofije, kao unutranja koherentna celina, nema karakteristike prelaznosti ve zajedno sa sholastikom deli ista svojstva srednjevekovnog naina miljenja. Zato je mogue da se u patristiku ubroji i veina autora sa Zapada ak do XII stolea a na Istoku i kasnije. Isto tako, patristiku i sholastiku je mogue razmatrati i kao dva velika perioda hrianske filozofije a neki su patristiku oznaavali i kao "hriansku antiku" za razliku od "hrianskog srednjovekovlja". Opte je prihvaeno da patristika obuhvata poslednja stolea antike i da se zavrava kad se na Zapadu javljaju autori koje obino razmatramo u sklopu filozofije srednjega veka (A.A. Stolarov, I/246-252). Glavni teoloki problemi, povezani s filozofskim pojmovima, bili su u vreme patristike: (a) problem trojstva (koji je bio reavan na Nikejskom saboru, gde su bile odbaene teorije adopcionizma i modalizma), (b) problem inkarnacije (re je o problemu odnosa dve prirode Hrista, a koji je raspravljan na saborima u Efesu (431, gde je osueno nestorijanstvo) i Halkedoniji (451, gde je osueno monofizitstvo), nakon ega je usvojena formula o "dva poela u jednom Hristovom licu" tj. uenje o tome da je Hrist istovremeno "istinski Bog" i "istinski ovek"); (c) odnos slobode i blaenstva (o emu e raspravljati Avgustin) i (d) problem odnosa vere i uma (re je o problemu koji tematizuje Katehistika kola iz Aleksandrije za koji prvi daje reenja Avgustin a koji kasnije postaje i centralni pojam sholastike a na osnovu kog e biti raspravljana pitanja raanja, stvaranja, emanacije, supstancije, sa-postojanja, otelotvorenja, hipostaze, linosti, slobodne volje). Temeljni stav koji je omoguio racionalno posredovanje i sistematizaciju hrianske filozofske doktrine jeste uvodni deo Jovanovog evanelja gde se govori o boanskom Logosu i o Hristu kao Logosu, mada je sva problematika Logosa ve bila postavljena u helenistikoj misli. Neoplatonistika tradicija, kao i ona koja polazi od Origena, jednako je znaajna za formiranje filozofije hri-

www.uzelac.eu

197

Milan Uzelac

Istorija filozofije

anstva kakvu sreemo kod njenog originalnog mislioca Avgustina. Njegovo miljenje ne samo da je postalo sredite raznih tokova helenistiko-rimske filozofije, ve je postalo izvor za potonja uenja; na taj nain Avgustin je pre zapoinjui no zavravajui mislioc pa stoga i ne pripada u pravom znaenju rei antikoj filozofiji, premda ivi u vreme antike. Kada je seoba naroda opustoila Rimsku imperiju i kad ona vie nije imala politike snage da se odupre varvarima sa severa (a misli se pre svega na divlja i primitivna germanska plemena), tada je i kultura staroga sveta dola u opasnost da bude unitena; problem je bio i u tome to je grka kultura bila toliko uslonjena da su njene osnove bile podlokane da sama nije mogla da vaspita surove pobednike kojima do vaspitanja nije ni bilo stalo, jer im to ni do dananjih dana nije u prirodi. Prost ovek ostaje prost i antika kultura se pred Germanima nala u velikoj opasnosti. Duh antike kulture ne bi mogao opstati da ga nije spasla hrianska crkva koja se suprotstavila primitivizmu divljaka sa severa. Nesposobni da dokue dubinu estetske kontemplacije i delatnosti uma, nesposobni da dokue domaaje umetnosti i nauke, Germani su ustuknuli pred propovedima evanelja koja su na njih delovala snagom svoje jednostavnosti budui da je sa prostacima bilo neophodno govoriti krajnje prostim jezikom. Samo u takvoj situaciji religioznog uzbuenja primitivnih Germana kao nekakvih vladara mogao je i poeti proces usvajanja antike nauke i kulture; ali nesrea je bila u tome to je iz te duhovne dimenzije antikog sveta za nova pokolenja bilo od znaaja samo ono to je u svoje uenje ukljuila hrianska crkva a pritom je odbaeno sve to je protivreilo njenom uenju. Neki smatraju (Vindelband) da je ova iskljuivost imala i pozitivnih efekata jer je sasvim razumljivo da bi ti primitivni narodi (kao Germani) bili krajnje bespomoni da se snau u finesama antike dijalektike. Tako je crkva postala vaspita evropskih naroda; pri tom se misli na germano-romanske narode, jer su u to vreme, u istonom delu Imperije, u Vizantiji, narodi bili obrazovani; nije nimalo sluajno to u to vreme Sarmate i ostale (poreklom) slovenske narode nazivaju sve vie Slovenima (spram ranijeg naziva Vendi);

www.uzelac.eu

198

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to je samo stoga to su Sarmati imali slovo, zato to su bili pismeni a pismenou su se bitno razlikovali od Germana i ostalih primitivnih naroda koji u to vreme naseljavahu zapadnu Evropu. Budui da je kao svoj osnovni zadatak crkva videla vaspitanje varvara, ona i nije mogla imati mnogo posla na umnom Istoku ve na tzv. "Zapadu" gde se srela s divljacima svake vrste koje je uvoenjem u religioznu organizaciju trebalo kultivisati. Ulazei u novu epohu Crkva je imala i tu sreu da je celinu njenih verovanja i stremljenja mogao da oblikuje jedan takav um ponikao iz najbolje antike tradicije a potom zaronio u bit hrianstva - Aurelije Avgustin (354-430). O Avgustinu postoji danas nepregledna literatura. Nas on interesuje koliko kao predstavnik neoplatonskog latinskog Zapada i prelaz od antike ka srednjem veku, toliko i kao mislilac koji priprema temelje na kojima e poivati misao renesanse; on je pravi uitelj srednjega veka. U njegovoj filozofiji ne samo da se prepliu ideje Origena i Plotina ve on u njoj sa stvaralakom energijom saima i sve misli svog vremena oko ideje o neophodnosti spasenja i vere a zadovoljenje te potrebe nalazi u hrianskoj crkvi; na taj nain njegovo uenje je filozofija hrianske crkve; ali treba imati u vidu i jednu razliku dok je u antiko doba nauka ponikla iz istog estetskog uivanja u znanju, u srednjem veku ona je pola drugim putem budui da srednji vek znanje racionalno potinjava veri; gubi se jo kod Grka dominirajua estetska dimenzija (koja e ostati sauvana u pravoslavnom delu Evrope, u Vizantiji) a koja e se na Zapadu tematizovati tek u XVIII stoleu sa Baumgartenom; akcenat se nedvosmisleno stavlja na uenje crkve.o Ovde ne treba izgubiti iz vida da Avgustin po svom osnovnom zadatku i po reenjima koja daje srednjovekovna filozofija ne izlazi iz pojmovnog kruga grke i helenistike filozofije i po svom duhu on je samo njen nastavak; protivreje koje se ipak tu javlja jeste protivreje izmeu uenja crkve i neoplatonizma i re je zapravo o protivreju vere i filozofije; ako e i kod Avgustina biti jo uvek vidni mnogi elementi neoplatonizma, to je posledica zadatka kojeg se poduhvatio: smatrao je da smisao filozofije treba biti u tome da uenje crkve izloi kao nauni sistem i kako srednjovekovna

www.uzelac.eu

199

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofija ide tim putem, ona je u bukvalnom znaenju te rei kolska nauka crkve - sholastika. Nasuprot tome neoplatonska filozofija je putem znanja vodila jedinstvu s bogom, i kad srednjovekovna nauka uzima to sebi za zadatak onda je ona - mistika. To je razlog to se tokom srednjeg veka sholastika i mistika meusobno dopunju a ne iskljuuju: kao to mistina kontemplacija moe biti deo sholastikog uenja, tako i mistiko otkrovenje svoju osnovu moe imati u uenju sholastiara. Razlika bi bila samo u tome to je tokom srednjeg veka mistika mogla daleko lake da zavri u jeresi jer se sholastika tu pokazivala u prvi mah u prednosti, premda su se miljenja samih sholastiara do te mere razlikovala, ne samo po tumaenju dogmi koje su sami utvrdili, ve i po nainu na koji su obraivali svoja uenja, te je to i bio razlog to su mnogi od njih takoe doli u sukob sa crkvom i zavrili u jeresi. Sve to, a posebno injenica da neoplatonizam sve vreme daje teorijsku podrku opoziciji protiv monopola crkve na religiozni ivot (i da pri tom imamo mistike koji uzimaju u zatitu istinsku veru protiv sholastike), ne bi se mogla srednjovekovna filozofija u celosti identifikovati sa sholastikom. U poetku najvei uticaj imalo je Avgustinovo uenje i to ne svojom filozofskom dimenzijom koliko pozivanjem na autoritet same crkve; istovremeno delovala je i platonska mistika kao i negovanje nauke koje se oslanjalo na udbenike i odlomke iz aristotelovske logike koje je vodilo odreenim logiko-metafizikim problemima a to je moglo kako da ugrozi samo uenje crkve tako da zavri i u pukom formalizmu. Naspram ove naune tendencije vremenom je sve vei uticaj dobijala avgustinovska psihologija. Nakon nekoliko stolea preko arapskih autora u Evropu e doi Aristotelova dela, delom u latinskom prevodu, delom, neto kasnije i na grkom jeziku, ali s arapskim komentarima koji su bili pisani u neoplatonskom duhu a to je ojaalo avgustinske tendencije jer se u prvi mah verovalo kako se u aristotelizmu nalazi potvrda avgustinovske metafizike. Tako se dogodilo da su se i aristotelovci i avgustinovci oslanjali na aristotelizam dok je meu njima postepeno rastao jaz; sa aristotelizmom javlja se u medicini i prirodnim naukama interes za empirijska istraivanja koji nije

www.uzelac.eu

200

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zaobiao ni avgustinovsku psihologiju te su se ta istraivanja uskoro znatno udaljila od crkveno-aristotelovske metafizike. Sve ovo, o emu e kasnije biti dovoljno rei, treba istai ve ovde kako bi se ocrtao jedan bitan smer misli kojim se kree Avgustin: on, naime, kao centralni filozofski princip istie obraanje misli unutranjem iskustvu, princip, koji se ve nalazio i u antikoj nauci; time on zapoinje jedan bitno drugaiji smer i njegov e znaaj biti vidan tek u kasnijim stoleima. Avgustin se rodio 354. godine u Tagasti (Numidija); pravne nauke i retoriku uio je u Madari i Kartagini a za filozofiju se zaineresovao itajui Ciceronov spis Hortenzije (373). Tako je ve u ranoj mladosti preao sve stepenice na naunom i religioznom putu (prvo je bio strastan manihejac, potom oduevljen akademskim skepticizmom da bi zatim prihvatio neoplatonistike doktrine, po zavretku studija bio uitelj gramatike a potom (375) i retorike u Kartagini, Rimu i Milanu), posredstvom milanskog episkopa a na nagovor svoje majke Monike 387. postao hrianin; godine 396. odlazi kao biskup u Hipou gde i umire 430. godine u vreme opsade grada od strane Vandala. Treba istai da su Vandali, po zauzeu grada ovaj sravnili sa zemljom i pobili njegove stanovnike ali su potedeli crkvu i Avgustinovu biblioteku. Avgustinov razvoj ima dva dela: prvi do prelaska Avgustinovog u hrianstvo i drugi, nakon to ga je milanski biskup Ambrozije uveo u hriansku veru. Iako Avgustin u tom prvom periodu nije bio originalni filozofski mislilac, ipak je pokazao tenju za samostalnou i kritinou. U vreme izuavanja pomenutog Ciceronovog dela ve je pripadao sekti manihejaca. Glavna misao te sekte sastojala se u priznavanju dva prvobitna principa: dobra i zla iz kojih sve nastaje. Avgustin je ostao blizak manihejcima 9 godina (373-382) i njihovog se uticaja nije u potpunosti oslobodio, a to se vidi iz njegove teorije o dualitetu zemaljske i boje drave. Posle naputanja manihejaca Avgustin je prihvatio akademsku skepsu, ali ni nju nije trajno zadrao jer je zakljuio da se iz izvesnosti o postojanju svesti moe ipak doi do odreenih saznanja. Uveren u to, on je rekao da ako se ak i vara, to opet znai da postoji i da se ne vara u tome da sebe spoznaje. Na taj nain Avgustin je nastojao da opovrgne skepticizam, poto sigurnost

www.uzelac.eu

201

Milan Uzelac

Istorija filozofije

postojanja svesti omoguuje samospoznanje. Napustivi skepticizam poeo je izlaz da trai spisima platoniara i neoplatoniara, koje je itao u latinskom prevodu. Avgustin je ostao pod uticajem te filozofije priznavi da je tek pomou nje nauio da razlikuje materijalni i duhovni svet. Tu spoznaju e kasnije primeniti u odbrani hrianstva. Paralelno s prouavanjem platonizma, Avgustin je pisao rasprave u kojima je iznosio kritiku pojedinih uenja. Iz tog perioda treba spomenuti njegov spis De vita beata (386), pisan pod uticajem Cicerona i Platona. Iste godine je napisao tri knjige protiv akademske skepse (Contra Academicos). Tom razdoblju pripada i rad Soliloquia u dve knjige a gde se govori o problemima saznanja. U tom delu Avgustin istie da treba teiti za znanjem jer zbog njega niko ne moe biti nesrean. Da bismo imali znanja, moramo, prema Avgustinu, znati ta je istina. Ona je vena i postoji po sebi (per se). On smatra da svet spoljnih predmeta spoznajemo pomou due a to znai da dua proizvodi odgovarajue opaaje. Taj put doveo je Avgustina do venih ideja (platonizam) koje dua prima od boga. Tako se naao u teologiji, koja mu nije mogla koristiti u filozofskom istraivanju. Preokret je u Avgustinovom miljenju nastao 387; to je kraj njegovog misaonog razvoja; od tog vremena pie u duhu hrianskih dogmi i postaje religiozni fanatik koji je svojim spisima izvrio veliki uticaj na teoriju i praksu srednjovekovne crkve. Iz tog perioda poznate su njegove Ispovesti (398) i spis O dravi bojoj (De civitate Dei) (413-426). Osnovna misao ovih spisa je da filozofija vie ne vaspitava ljude ve da tu ulogu preuzima hrianska vera. Vera ne trai dokaze, nego dogme uzima kao gotove istine. Da bog postoji, kae Avgustin, treba verovati. U takvom kontekstu ovek postaju rob boiji a religija biva ovekova svest o njegovom sadanjem i buduem poloaju. Avgustin je pitanje vere a time i spasa preneo na ljudsku volju, koja je prema njegovom miljenju boje delo; volja je sutina oveka i stoji iznad intelekta. Sve to ovek radi proizlazi iz njegove volje koja je apsolutno slobodna. Sve je volja, jer se ona ispoljava u svakom ljudskom postupku bio on dobar ili lo. Vrednost nekog voljnog postupka zavisi od njegove usmerenosti prema bogu, crkvi i

www.uzelac.eu

202

Milan Uzelac

Istorija filozofije

veri, a to znai da je slobodna volja pozitivna samo ako slui hrianskoj veri. Problem voljnog delovanja Avgustin je preneo i na boga, koji stvara svet iz niega odlukom svoje volje i po odreenom planu. Boje stvaranje je Avgustin objanjavao pomou Platonovih ideja koje je preneo u boji um i shvatio ih kao boje stvaralake misli. Ljudi sami po sebi ne mogu izvriti pripreme za svoj spas, i zato postoji crkva koja ih vodi; ona je osnova boje drave i oni koji budu njeni lanovi imaju izgleda da budu spaseni, iako to nije sigurno, jer je predestinacijom sve odreeno. Iz toga sledi da oveku ne preostaje nita nego da se preda crkvi. Bez boga ovek ne moe biti ni pravedan; to isto vai i za drave, koje nemaju pravu veru pa ih na taj put treba dovesti. Ljudski razum bez pravog verovanja nije u stanju da bude kriterijum vlastitog delovanja pa stoga verom treba traiti pomo za intelekt. Time je Avgustin nastojao da pokae da je ovek na pravom putu samo onda ako je primio hriansku veru. Svi oni koji se tome ne pokoravaju pomau zemaljsku dravu i time se suprotstavljaju bogu, veri i crkvi. Stalna borba izmeu te dve drave, ve ovde na zemlji, mora koristiti boanskoj dravi. Taj je zahtev vodio u fanatizam i postao sastavna vrlina hrianina. Avgustin je to ispoljio u svojim polemikama protiv sekti pelagijanizma i donatizma u kojima je on video opasnost za dogmatsko verovanje. Svojom teorijom drave Avgustin je dao vee pravo crkvi nego legalnoj vlasti i dravi. Na taj nain je teorijski pripremio ono to je ostvarila kasnije crkva proganjanjem i spaljivanjem pripadnika drugih sekti i slobodnih mislilaca. Grka filozofija nije Avgustinu bila neposredni predmet istraivanja nego se on njoj obraao tek u kontekstu teolokih pitanja; budui da je je on samo delimino poznavao interesovala ga je samo u toj meri u kojoj se naka od filozofskih kola bavila teolokim pitanjima; zakljuio je da je platonizam najblii hrianstvu (jer su platoniari spoznali da bog nije telo pa su ideju stavili iznad materijalnog. Nijedan se filozof, po miljenju Avgustina, nije pribliio hrianstvu kao Platon i to on objanjava time da je Platon uo o spisima proroka i upoznao sadraj Biblije i tako se najvie pribliio pravoj veri, samo to joj nije ostao

www.uzelac.eu

203

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dosledan. Grku filozofiju Avgustin je gledao kroz svoje hriansko uverenje i hrianski je interpretirao filozofiju koja s tom interpretacijom nije imala nikakve veze. Ostaje injenica da je on platonizam uveo u hrianstvo i tako pokuao da filozofira o sadraju vere. Tako je Avgustin postao filozof samo unutar teologije koja je za njega bila pretpostavka miljenja, a filozof u starom znaenju nije mogao biti jer je prednost davao teolokim dogmama koje je smatrao sigurnim istinama. Ono to posebno pada u oi jeste Avgustinov neoplatonizam kao i "prelazni" karakter njegove filozofije; ta "prelaznost" pokazuje se u nainu tumaenja neoplatonizma a ne u samom neoplatonizmu. Neoplatonizam Avgustin koristi za potrebe hrianske dogmatike. U to vreme, kad je re o uenju o trojstvu kod istonih bogoslova, karakteristino je isticanje hipostaze Oca kao vie i kao osnovnog uzroka unutar trojstva. Karakteristika toga je subordiniranost. Sin je nii od Oca i uzrok tome to je on Sin - jeste: Otac. Sveti duh je jo nii od Sina i kod mnogih istonih bogoslova ne smatra se uopte bogom. Takvo shvatanje nalazimo kod Arija ((256-336) koji je smatrao da je boanstvo veno, nepromenljivo i jednostavno, a da je naspram njega svet koji je vezan s proticanjem vremena i veno se menja; svet je uvek sloen i nikad se ne javlja kao nepokretna ideja. Ako je bog uvek jednostavan a nikada sloen, Sin boji ne moe se smatrati bogom jer je obina tvar, materijalan, vezan za vreme. Bog je miljen tu kao prvi pokreta na Aristotelov nain, te je arijanizam, zapravo, smesa hrianskog kreacionizma i paganskog antipersonalizma. Po shvatanju Arijana Sin (Hrist) nije bio roen od Boga ve ga je Bog stvorio; to znai da Sin nije Ocu jednosutastven (omoousios), ve mu je jednakosutastven (omoiousios); Bog-Otac je neroena "monada" a Bog-Sin do te monade nije postojao; zato su arijanci poistoveivali sutinu Sina i sutinu svakog tvarnog bia. Sin je orue stvaranja i mada postoji pre svih vekova i svih vremena on nije vean jer, postojalo je vreme kad ga nije bilo i on "nije postojao pre no to je nastao. Sin je po "milosti" a ne po sutastvenosti i sutastvom ne moe biti identian s Ocem. To je imalo za posledicu odbacivanje centralne dogme hrianstva ideje bogootelotvorenja.

www.uzelac.eu

204

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Rezultat ovakvog shvatanja je tzv. "arijanska hijerarhija bivstvovanja": Bog-Otac (kao jedino i neroeno apsolutno sutastvo) Sin (kao prvobitna tvar) (Duh (sazdan od strane Sina) Sve ostale stvari koje je stvorio Sin. Boanstvenost Sina razlikuje se od boanstvenosti Oca po stepenu a ne po rodu. Sve to je izvan Boga njemu je strano zato to je ili (a) nastalo i nastalo ne od strane Boga, ili zato to je (b) nastalo iz mraka nebivstvovanja, iz nieg i odrava se (postoji) nad ambisom nebivstvovanja samo uz pomo Boije volje. Arijanska jezika hijerarhija boga, tj. put subordinacije, kritikovana je na Nikejskom saboru (325) i zbog isticanja prvenstva oca u odnosa na sina arijanci su kasnije bili proganjani. Nikejski sabor je stao na stanovite da Sin boji ne moe biti tvaran te da ga treba razumeti kao i Oca i njegovu sutinu videti isto kao i sutinu Oca. Ovaj je sabor, suprotstavljajui se arijanstvu, istakao "jednosutastvenost" oca i sina homoousianstvo. Sukob arijanstva i hrianske ortodoksije (praen u Aleksandriji i ulinim borbama) odraava sukob antikog miljenja (ukorenjenog u formalnoj logici) i hrianskog iracionalizma, ili sukob dve koncepcije kosmosa: antike, koja zna samo za ulnomaterijalni kosmos i hrianske, koja govori o kosmosu kao tvorevini nadkosmike linosti. Posve je jasno da tu nije re o aristotelizmu, ve o neoplatonizmu. Hrianstvo ne prihvata Aristotelovu ideju jednog neroenog zatvorenog u sebe apsoluta koji je nesaoptiv neem neapsolutnom. Ne treba gubiti iz vida da se sukob arijanaca i pripadnika aleksandrijskog episkopa Aleksandra razbuktao posebno na religiozno-politikoj osnovi; Imperator Konstantin I je podravao Arijana6 i tako mu omoguio da se vrati u Aleksandriju, ali kao i svakom vladaru, religiozne a i teorijske rasprave brzo su mu dosadile pa je pod pritiskom Arijevih protivnika promenio miljenje te je, predsedavajui Nikejskom saboru (325), iako tada ne6

Treba imati u vidu da je Arije bio veoma poluparan (posebno meu enskim svetom), da je, iako mu je bilo zabranjeno da iri antitrinitarne poglede, na svojoj strani imao treinu svetenstva Aleksandrije, da je arijanstvo bilo veoma polularno u graanstvu i kod vojnika, a da je nakon osude nastavilo da deluje meu gotskim plemenima te su tek 587. Vizigoti-arijanci prihvatili ortodoksno hrianstvo.

www.uzelac.eu

205

Milan Uzelac

Istorija filozofije

hrianin7, stao na snagu Arijevih protivnika, voen politikim interesima: hrianska crkva mu je odgovarala kao oslonac, ali to je podrazumevalo da je ona jedinstvena i monolitna a ne razdirana unutranjim sukobima. Ako su Konstantinu te rasprave i izgledale trivijalne, to se nije moglo rei i za grkojeziki Istok gde se smatralo da spor zadire u bit hrianstva. Ovo poslednje je i razlog sazivanja prvog vaseljenskog a ne opteimperijskog sabora u Nikeji koji je okupio episkope iz Sirije, Jermenije, Persije i Kavkaza, dakle, i one van granica Rimske Imperije; to je bilo neto krajnje novo jer do tog vremena u Nikeji se nisu okupljali ni episkopi iz susednog Egipta i Antiohije. Iako se u Nikeji okupilo izmeu 250 i 300 uesnika, sa Zapada se odazvalo malo svetenika; ak je i Papa iz Rima poslao samo dva svoja predstavnika. Posle vienedeljne rasprave Sabor je zavren anatemisanjem Arija i njegovih istomiljenika; imperator Konstantin je verovao da e "poar vere ugasiti vodom vlasti", ali to se nije dogodilo. Ovaj sabor je interesantan iz mnogo razloga i nije sluajno da su se najvie njim bavili teolozi i filozofi u narednim vekovima; posledice rasprave voene u tih nekoliko nedelje bie dalekosene i odredie itavu istoriju hrianstva. Moda su tane rei Ambrozija (De Fide) da su nakon itanja pisma Evsevija Nikomedijskog (koji je podravao Arijana), u kome stoji da je homoousios reductio ad absurdum, protivnici Arijana tu re iz pakosti, po onoj narodnoj, da komiji crkne krava, stavili u nikejski oros. Istoni episkopi su potpisali nikejsku formulaciju a da i sami nisu najbolje razumeli izraze ousia, omoousios, ipostasis; jo manje se tako neto moe rei za njihove "zapadne" kolege koje se nisu mnogo razumevale u finese grkog jezika. Za razliku od Arija, Atanasije (295-373) je bio samouk, istina ne miljenik ena, ali zato asketa koji se druio s pustinjacima i svetim Antonijem, koristei se njihovom podrkom. Budui jo akonom, on se na Nikejskom saboru zastupajui ortodoksiju beskompromisno suprotstavljao Imperatoru sklonom svakom kompromisu; ako se ima u vidu da je Konstantin bio realan politi7

Hrianin je postao tek na samrti jer se smatralo da je to najbolji nain da se na onaj svet dospe bezgrean poto usled skore smrti ovek i nema vremena da neto zgrei.

www.uzelac.eu

206

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ar, shvatajui da homoousianstvo ne uspeva da ujedini pastvu ve da je izvor razdora meu istonim svetenicima, on je bio spreman da se stoga odrekne pa je Atanasija poslao u progonstvo u Trevirorum (Trijer). injenica je da su Atanasija na saboru u Tiru (335) optuivali za arobnjatvo i da je morao da bei u Konstantinopolj, da mu je u to vreme bio zabranjen ulazak u Egipat i da u narednih dvadesetak godina niko od istonih episkopa nije hteo s njim da komunicira8. Posle smrti Konstantina (337) on se vratio u Aleksandriju i mada je njegovo uenje priznato za ortodoksno, promenila se "klima" u Rimu jer je na vlast doao Konstantinov sin Konstancije II koji je bio vatreni arijanac i koji je objedinio ponovo istonu i zapadnu Imperiju. Zato su sve te rasprave dovrene tek na Konstantinopoljskom saboru (381) koji je kasnije priznat za vaseljenski i na kome su crkveni oci usaglasili svoje stavove i dali kratko odreenje vere u kome su potvrdili veru nikejskih otaca, osudili kasnije nastale jeresi i proglasili crkvene kanone. To je postignuto zalaganjem nekoliko teologa iz maloazijske rimske provincije Kapadokije meu kojima je bio uticajan Grigorije Niski (335-394) koji je zajedno s bratom Vasilijem (331-379) postao dosledni naslednik grke tradicije; oni su teili stvaranju totalne hrianske kulture; suprotstavljali su se grkoj misli koju je podravala drava, ali nisu ni krili ushienje predgrkim nasleem; smatrajui da spaavaju grku kulturu dajui novi ivot kulturnom nasleu, posebno retorikim kolama toga vremena, koje su postajale sve vie vetake na fonu klasine tradicije. Upravo u to vreme, u IV stoleu dolazi do istinske renesanse grko-rimske kulture koja je dola do naih dana; razlika izmeu grkog i rimskog duha bila bi u tome to je Zapad imao Avgustina u vreme kad se na grkom
8

Neki savremeni istraivai (Hanson, R.P.C., 1988) smatraju da je tu re o svojevrsnom Atanasijevom "banditizmu" koji nema nikakve veze s doktrinarnim sporovima, da se tu radilo o borbi za vlast u Atanasijevoj dijecezi pri emu se on kao episkop sluio svim sredstvima, krajnje beskrupulozno. injenica je da je na Saboru u Tiru Arije bio prihvaen a Atanasije prognan. Ali, Sabor je ipak prihvatio jednu kompromisnu formulu koju je Arije bio predloio 333. Isto tako, injenica je da izraz homoousios narednih dvadeset godina posle Nikejskog sabora niko nije upotrebljavao. U prilog Atanasijeve beskrupuloznosti ide i njegova tvrdnja da termin homoousia koristi Dionisije Aleksandrijski u III stoleu, ali on ne kae da ovaj to smatra jeretikom doktrinom. Analogno tom, ovaj pojam je pripisivan i antiohijskom episkopu Ignjatiju ( 107/110).

www.uzelac.eu

207

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Istoku kultura formirala u delima Grigorija Niskog i njegovog brata Vasilija. Po metodinosti i sistematinosti Grigorije najvie lii na Origena; u duhu aleksandrijske teologije Grigorije nastoji da veru potkrepi razumom (mada se vera ne podvrgava sumnji). Dogmatski sistem treba da se izgrauje racionalnim metodama a isto nauno znanje moe sluiti otkrivanju Boije istine, te su stroge metode dijalektike nezamenjive u teolokim raspravama. Grigorije Niski u duha Platona odvaja inteligibilni svet od ulnog i telesnog; ali ve u neoplatonskom duhu, ulni svet se oslobaa svake materijalnosti jer je proizvod kvalitativno bestelesnih moi i, kako se to objanjava u delu O stvaranju oveka (De opificio hominis), budui da nema tela, opremljenog bojom, oblikom, protenou, svim i svakakvim svojstvima, svako od njih nije telo ve prebiva u biu razliitom od telesnog i saglasno s posebnim karakterom... Ako je saznanje tih svojstava mogue umom i ako boanstvenost, sama po sebi inteligibilna supstancija, nije mogue da unutar bestelesne prirode mogu postojati inteligibilna poela koja imaju telesno poreklo; priroda koja se moe dosegnuti umom i koja u ivotu podstie duhovne snage, sjedinjuje se s njima i vodi roenju materijalne prirode. Grigorije je smatrao da problem nije u spasenju individuuma ve celog oveka; individuum i ne moe biti spasen dok ne bude spasena sva ljudska priroda; uslov spasenja Grigorije vidi u tome to, budui da je ovek dobrovoljno otpao od boga i dospeo u vlast avola, koji je, opet, pravedno dobio vlast nad ljudima, ovek moe da se vrati bogu samo svojim slobodnim aktom; ali, osloboditi oveka od ropstva u koje je zapao moe samo bog i budui beskonano milosrdan on hoe da ga spase, a budui beskonano mudar zna i kako ga moe spasti. Samo beskonana mudrost moe da pretpostavlja beskonanu pravednost. Da bi se mogao spasti, ovek mora, pre svega, imati (a) svest o svojoj krivici (kako bi se mogao pokajati), zatim se (b) vlastitim naporom mora oistiti od greha, da bi se, konano, (c) oslobodio od avola i time se zadovoljila pravda (to je mogue samo uz pomo boga). Treba istai ideju Grigorija Niskog o oveku kao mikrokosmosu; ovek je, kae on, neto daleko vie; paganski

www.uzelac.eu

208

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofi su traili bit oveka u neem niskom i nedostojnom njega. Nastojei da uzdignu ljudski momenat oni su govorili da je ovek mikrokosmos sastavljen iz istih elemenata kao i priroda, zaboravljajui da istu prirodu imaju i insekti i mievi, jer i oni su satkani od ta etiri elementa... Kako ovek moe biti veliki ako nije nalik kosmosu? Da li je on drugaiji od tog neba koje se kree, od zemlje, ili od sveg to kree se zajedno za zemljom? U emu je, po miljenju crkve, ovekova veliina? Ne u podudarnosti sa kosmosom, ve u tome to je on lik Tvorca same prirode. Dua i ovekovo telo stvoreni su istovremeno, ali dua nadivljava telo i s uskrsnuem uspostavlja se jedinstvo. Grigorije prihvata ideju Origena o apokatstasis-u, tj. o uspostavljanju svega u prvobitnom obliku; ak e se i zlikovci, proavi dosuene muke, oistiti i vratiti izvoru i bie spaseni svi. Konano, kod Grigorija nalazimo hriansku verziju neoplatonistike ideje uspinjanja bogu udaljavanjem od sveg to odvaja: "Boansko je istota, udaljavanje od strasti i izbavljenje od svakog zla; ako je i to sve u vama, bog je istinski u vama. Ako su vam misli slobodne od zla, daleko od strasti, svetovne neistoe, vi ste blaeni jer vidite jasno da ako ste sami isti, oseate ono to nevidljivo je onom ko nije se oistio; i jednom kad skinete koprenu s vaih oiju, telesnu tamu, videete, konano, blaenu svetlost". Bez obzira na opti racionalistiki ton, uenje Grigorija po svojoj sutini duboko je apofatiko i pretpostavlja nadracionalni put saznanja boga; njegovo uenje ini jedan od temelja hrianske mistike time to se insistira na neposrednoj, ekstatinoj kontemplaciji boga, ime je Grigorij Niski neposredna pretea Pseudo-Dionisija Areopagite. Uporedo s Kapadokijskim ocima nalazi se i Jovan Hrizostom (Zlatousti) (oko 344-407); on potie iz obrazovane porodice, obrazovao se u Antiohiji kod poznatog retora Libanija; od 381. svetenik je u Antiohiji, a od 398. episkop u Konstantinopolju. Zbog intriga mesnog svetenstva Jovan je poslat 404. na Istok gde je i umro nakon tri godine. Jovan nije toliko teolog-teoretiar, koliko nenadmani hrianski majstor besednitva. Veinu njegovih dela ine propovedi koje su zabeleili sluaoci a iji broj se pribliava hiljadi; najvei deo propovedi posveen je tumaenju knjiga Starog zaveta i Poslanica apostola Pavla. Glavno dostignue

www.uzelac.eu

209

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Jovana jeste besprekorna retorika hrianska hermeneutika kao i razvoj praktinog morala. U srednjem veku, na Zapadu, meu mistiarima i meu teolozima, veliki ugled uivali su spisi pripisivani Dioniziju Areopagiti. Prvobitno, ti su se spisi smatrali delom Dionisija, lana atinskog Areopaga koji je iveo u I stoleu; Dionizije Areopagita se pominje u novozavetnoj knjizi Dela apostolska (17, 34), i to kao lice koje je u hrianstvo preveo apostol Pavle. Meutim, prva svedoenja o delima Dionizija Areopagite potiu iz 533. godine kada se patrijarh iz Antiohije Severus poziva na Dionizijeve spise da bi potkrepio svoje monofizitsko uenje; to, meutim, samo pokazuje da su ve u to vreme ovi spisi imali autoritet. Danas se jedino pouzdano moe rei da je izmeu V i VI stolea iveo nepoznati autor koji je eleo da bude smatran za savremenika apostola, i da se proglaavao za Dionizija kojeg je preobratio sveti Pavle na Areopagu; pod njegovim imenom doao je do nas korpus koji sadri spise: O boijim imenima, O nebeskoj hijerarhiji, O mistikoj (apofatikoj) teologiji, O crkvenoj hijerarhiji kao i desetak poslanica-pisama razliitim licima; ti spisi su najverovatnije nastali oko 500. godine ali su imali neverovatan uspeh tokom itavog srednjega veka, kako na zapadu, tako i na istoku. Dante je u opisu Raja bio pod uticajem hijerarhije opisane u tim spisima; meu mnogobrojnim prevodima treba izdvojiti onaj na sirijski (XI stolee), zatim na arapski i jermenski (XIII stolee) dok je na slovenski jezik preveosrpski monah Isaija 1371. godine; na ovaj prevod se vie puta poziva i ruski car Ivan IV (Grozni). U Istonoj crkvi na ove spise pozivali su se Maksim Ispovednik i Jovan Damaskin dok je Hipatije iz Efesa osporavao njihovu autentinost. Na Prvom lateranskom koncilu 649, papa Aerin I pozvao se na ove spise kao na autentine, a nakon to je iste car Mihailo Balbus poslao Ludvigu Pobonom, na zahtev Karla elavog, Johan Skot Eriugena je 827. preveo sa grkog prvi tekst iz ovog opusa. Analizom dela ve su u vreme renesanse Lorenco Vala i Erazmo Roterdamski videli u pomenutim spisima uticaj Prokla, kao i neke injenice koje su vezane za V stolee te je bilo vidno da ovi spisi i nisu mogli nastati pre V stolea. Iako su mnogi prevodioci i komentatori ovih spisa (Eriugena, Hugo od Sen-Vik-

www.uzelac.eu

210

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tora, Robert Groseteste, Albert Veliki, Toma, Dionizije Kartuzijanac) smatrali da je re o originalnom delu, i premda je uenje Pseudo-Dionisija dobilo zvanino priznanje u vizantijskom pravoslavlju, zahvaljujui tumaenjima koja je dao Maksim Ispovednik, vremenom je postalo jasno da ta dela sadre elemente preuzete iz razvijenog neoplatonizma, i da predstavljaju pokuaj izmirenja neoplatonstva i hrianstva; danas sa pouzdanou moemo tvrditi samo toliko da je njihov autor bio teolog i, svakako, svetenik. Dionizije misli neoplatonizam u hrianskim pojmovima, ali esto i u formulacijama kakve nalazimo kod Prokla; tu nalazimo formulaciju apofatike (negativne) teologije: boga moemo oznaiti mnogim imenima izvedenim iz ulnih stvari i potom shvaenim na drugaiji nain, u prenosnom smislu, poto je on uzrok svega. Manje neadekvatno moemo izraziti boga pomou imena dobijenih iz realnosti koja se moe dosegnuti umom kao to su: lepota, dobrota, ljubav, itd. Ali, najbolje je boga odrediti negativno, odvojiti od njega sve atribute poto on sve prevazilazi; bog je nadbivstven i stoga utanje i tajanstveni mrak vie izraavaju njegovu nadbivstvenu realnost, nego rei i svetlost razuma. Bog je nesaznatljiv i nevidljiv; spoznati ga, znailo bi spoznati ono to je iznad spoznaje, to je van svake granice saznanja, pa bi saznanje njega bilo saznanje nieg. Sve postojee po Dioniziju otkriva se u svetskoj hijerarhiji i ini harmoniju, koja se raskriva u hijerarhiji sveta; sve stvoreno i uspostavljeno shodno je strukturi boga. To nita o kojem govori Areopagita nije bezsadrajno, ve maksimalno ispunjeno smislovima i tu nije vie mogue bilo kakvo pozitivno prosuivanje. Maksim Ispovednik (oko 580-662), moda najvei, ali u svakom sluaju nepravedno zaboravljeni veliki metafiziar pravoslavlja, poslednji je autentian glas grke patristike; imajui veru u beskonani smisao Svetoga pisma, on je zapravo i komentator-alegorista; meutim, u nizu spisa, posebno o Grigoriju Bogoslovu, u saetim aforizmima (Capita) i posebno traktatima, kao to je Questiones ad Thalassium, Maksim je razvio itav sistem koji je po svojim intencijama najblii Pseudo-Dionisiju i

www.uzelac.eu

211

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Grigoriju Niskom. Pisao je mranim jezikom i njegovo delo nije do kraja istraeno; njegove komentare Dionizija Areopagite preveo je dva stolea kasnije Johan Skot Eriugena; dela su mu znaajna kako u filozofskom, tako i u mistiko-asketskom smislu. Istorija sveta za njega je istorija crkve kao mistike osnove sveta; njegov teoloki credo bio u tome: neko kae ravnoduno: imam veru u sebi i to je dovoljno za spasenje, ali Jakov se, kae Maksim, protivi: ...i demoni veruju i drhte. To znai da je vera bez dela mrtva, kao to su mrtva i dela bez vere. Moda je njegovo najvee dostignue bio sukob na Halkedonskom saboru s monofitizima i monofelitima (prvi su smatrali da Hrist ima jednu prirodu, a drugi, da ima jednu volju). Maksim je dokazivao da Hrist ima dve prirode i dve volje boansku i ljudsku i da je to uzrok njegovog stradanja. Nakon osamnaest godina Konstantinopoljski sabor je potvrdio njegov stav o tome da je istinski ovek i istinski bog i zato ga zovu ispovednikom, tj. svedokom istinske vere u Hrista i smatraju ga nepokolebljivim poto s njegovih usana govori istina. Epoha grke patristike zavrava se sa Jovanom Damaskinom (675-753); njegovo itije je sastavljeno relativno kasno te su svedoenja koja tu o njemu sreemo esto sporna; roen je u Damasku (njegov otac, a kasnije i njegov sin bili su ministri kalifa u Damasku). Za razliku od svojih prethodnika on za osnovu svog uenja ne uzima Platona i platonizam ve filozofiju Aristotela. Njegov autoritet na Istoku ravan je onom Tome Akvinskog na Zapadu. Jovan nije bio toliko originalan koliko je bio veliki sistematiar; njegov rad Izvor saznanja imao je tri dela: uvod u filozofiju (koji se zvao dijalektika), istorija i opovrgavanje jeresi i teolokodoktrinarni deo. Dijalektika je rezultat otvaranja ortodoksije prema klasinoj filozofiji; ovaj spis nije samo logiki; pored mnogobrojnih odreenja isto logike prirode, u Dijalektici ima i razmatranja koja jasno prevazilaze okvire prirune tehnike logike i zalaze u druge oblasti filozofije, a posebno u ontologiju i metafiziku, te se s pravom istie kako se tu radi o svojevrsnom uvodu u filozofiju, u kome se na nain poznoantike filozofije

www.uzelac.eu

212

Milan Uzelac

Istorija filozofije

izlau plodovi i prethodne metafizike refleksije o samoj filozofiji, njenoj prirodi, statusu i podeli (opirnije: unji, 1995, 19-51). U treem delu pomenutog spisa (de fide ortodoxa), iji je puni naslov: Tano izlaganje pravoslavne vere, Jovan razmatra uenje o bogu, o trojstvu, stvaranju sveta, anelima i demonima, vidljivoj prirodi i raju, o oveku i njegovim svojstvima, o boijem provienju, o obogotvorenju, bogooveku, krtenju, euharistiji, potovanju svetih, o Svetom pismu, o zlu i kraju sveta. Ovaj spis koji je do danas ostao osnovna simbolika knjiga pravoslavlja, preveden je u XII stoleu na latinski jezik i postao obrazac sholastikog naina izlaganja; dovoljno je pomenuti da ga u svojim Sentencijama sledi Petar Lombaranin. Jovan je bio veoma popularan na Istoku. Njegovi spisi protiv ikonoboraca odredili su karakter i stil pravoslavne polemike literature; spisi su mu ve u X stoleu bili prevedeni na slovenski jezik. Zahvaljujui njemu filozofija se shvata kao uenje o bivstvujuem kao bivstvujuem, boanskom i ljudskom, vidljivom i nevidljivom. Filozofija je, po Jovanu, umee nad umeima i nauka nad naukama, ljubav k mudrosti i istinska premudrost bog; zato je ljubav prema bogu istinska filozofija. Jovanu Damaskinu pripada razvijena apologija hrianskog kulta na osnovu teorije slike; slika (lik) moe biti prirodna, semantika, didaktika i simbolika; ali, ovek je slika boga. Pomou slika moe se predstaviti ceo univerzum, tela i figure, bestelesni demoni, duhovi i aneli. Sledei Vasilija Velikog, Jovan je visoko cenio likove u slikarstvu polazei od toga da boja slike odvodi u kontemplaciju: kao to se panjakom naslauje gledanje, tako se neprimetno u duu uliva boja slava. S pomenutim delom Tano izlaganje zavrava se veliki i stvaralaki period u razvoju hrianske teologije; teoloka misao nije zamrla na Istoku, ali je krenula drugim putevima. Jednim delom usredsredila se na sebe ulazei u kontemplativnu tiinu isposnikih elija i peina, realizujui se u autentinom ivotu sveta, a drugim, ta misao je ostala delatna osnova ivota i znanja za sam svet; naalost, ova misao, po miljenju istonih bogoslova, bee na Zapadu shvaena jednostrano a onda, identifikujui tu jednostranost s lanou temelja, Zapad je pokuao da krene

www.uzelac.eu

213

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nekim svojim putem i poeo da razvija stara, pogrena uenja iji pravi smisao nije vie razumevao. Neoplatonizam U centrima aleksandrijske kulture, tamo gde su se svi oblici grke filozofije susretali sa svim religioznim uenjima, istovremeno su nastale dve doktrine: Origenova i Plotinova. Kao to se u gnosticizmu mogu videti zaeci hrianske teologije tako se kod platoniara-eklektiara (potpalih pod uticaj Filona), posebno u Numeniju, mogu videti prvi nagovetaji neoplatonizma. Kada je re o Platonovom nasleu, moglo bi se govoriti o jednom univerzalnom izvoru koji je u sebi sadrao niz razliitih shvatanja i pogleda, te da sve to je kazano posle njega samo je vie ili manje komentar njegovih spisa; zato je u neoplatonizmu Aristotelovo uenje bilo shvatano samo kao uvod u univerzalnu Platonovu filozofiju (a to bi se moglo rei i za mnoge koncepcije stoika ili epikurejaca). Neoplatonizam ima tri perioda: u poetku je samo jedna nauna teorija, zatim se preobraava (i time se suprotstavlja hrianstvu) u sistematsku politeistiku teologiju, da bi nakon neuspeha zavrio u sholastikom sveobuhvatnom obnavljanju celokupne grke filozofije. Ta tri stadijuma nose naziv triju kola: aleksandrijske, sirijske i atinske i njihovi glavni predstavnici su Plotin, Jamblih i Proklo. Osnivaem neoplatonizma smatra se Plotin i o njegovom ivotu znamo iz Porfirijevog spisa ivot Plotina; rodio se 203/4. ili 204/5. godine u Likopolju (Egipat). Sa dvadeset i osam godina poinje da se interesuje za filozofiju i slua razliite filozofe u Aleksandriji, no niko ga od njih u poetku nije zadovoljio svojim predavanjima te se tek kod Amonija Sakasa zadrao 11 godina. Meu Amonijevim najznaajnijim uenicima, osim Plotina, behu Origen-teolog (o kome smo govorili), Origen-platoniar i retor Longin (213-273). O samom uenju Amonija zna se veoma malo a njegovi uenici do te mere su se razilazili u sutinskim takama da nema nikakvih osnova da mu se pripisuje plotinovska filozofija. U to vreme, za razliku od Origena, Plotin kritikuje stoiki platonizam i hriansku teologiju i zajedno s Amonijem tei

www.uzelac.eu

214

Milan Uzelac

Istorija filozofije

izmirenju Platona i Aristotela, napadajui egipatski gnosticizam kojim su dominirale poluhriansko-polupaganske teoloke tendencije. U vreme pohoda imperatora Gordiana na Istok, 242, odlazi u Persiju i izuava persijsku filozofiju, no posle poraza Gordiana bekstvom se spaava i odlazi u Antiohiju. Iste ili sledee godine Plotin dolazi u Rim gde poinje njegova predavaka delatnost; meu njegovim sluaocima ima mnogo senatora, lekara, retoriara, filozofa razliitih nacionalnosti, ali nikoga iz Aleksandrije, to se tumai ve pomenutim njegovim negativnim stavom spram gnostika, kao i Amonija Sakasa, u odnosu na koga je pokazivao znatnu samostalnost. Porfirije kazuje kako Plotin nije bio samo poznat predava filozofije ve i dobar vaspita kome su mnogi davali decu na uenje ili dolazili da kao sudija razrei neki od sporova. Svoja predavanja Plotin poinje da zapisuje tek 253. Deset godina potom u Rim dolazi Porfirije i radi s Plotinom do 268; tada Plotin odlazi na Siciliju i umire u leto 270. godine. Plotinove spise priredio je i objavio njegov uenik Porfirije iz Tira (232/3262/3); u vreme renesanse oni su se prvo pojavili na latinskom jeziku u prevodu Marsilija Fiina (Firenca, 1492), a na grkom skoro stolee kasnije (Bazel, 1580). U vreme imperatora Galiena (koji je sa svojom suprugom veoma cenio Plotina) Plotin je doao na ideju da u Kampaniji organizuje idealnu dravu - grad filozofa - po uzoru na Platonove "Zakone", koji bi bio nekakav helenski manastir, centar religiozne kontemplacije a koji bi se nazivao Platonopolis. Plotin je dobio saglasnost Imperatora, no potom se Imperator predomislio i odustao od te zamisli. Govori se o asketizmu i visokom karakteru Plotina, o njegovim bolestima, o slabom vidu koji mu je pred kraj ivota onemoguavao da rediguje svoje rukopise. Porfirije kazuje kako Plotin nije dozvoljavao da mu se uradi portret budui da je on slika prirode i da je nepotrebno praviti sliku slike; nije se seao svog dana roenja, ali je znao dan roenja Sokrata i Platona; zbog slabosti vida tekstove nije prepravljao i nije pridavao znaaj lepoti ispisivanja slova. to se unutranje strane dela tie, Plotin je svaku stvar u sebi promislio od poetka do kraja i potom promiljeno zapisao i izlagao. Plotin je uveo

www.uzelac.eu

215

Milan Uzelac

Istorija filozofije

asketski nain ivota; bio je dobar i nezlobiv te nije imao neprijatelja; po izrazu lica deteta znao je da li je ono neto ukralo ili ne i mogao mu je predvideti budunost; pri besedi lice bi mu poelo sijati i bilo je lepo sluati ga. Plotin je bio veoma obrazovan: znao je stoike, platoniare, aristotelovce, a duboko je poznavao geometriju, aritmetiku, mehaniku, optiku, muziku; nije voleo ni hriane, ni istonjake mudrace, ni gnostiare; na samrti je rekao da e se tad ono boansko u njemu sliti sa onim boanskim u vasioni i tada je zmija, po predanju, skliznula pod postelju i iezla u otvoru na zidu a on je ispustio svoju duu. Postoji i jedno mesto kod Porfirija gde se kazuje kako je Amelije, poznati uenik Plotinov, pozvao ovoga da u dane praznika odu do hrama a Plotin je odgovorio: "Neka bogovi dou kod mene a ne da ja idem do njih". ini se da je time Plotin hteo da ukae na elementarnost i naivnost svakog kulta i da je za razumevanje bogova neophodno teorijsko udubljivanje. Porfirije je spise podelio u et delova a svaki od ovih u devet delova i zato se zovu "Eneade", odnosno "devetice". Raspored je bio nainjen s porastom tekoe i teine traktata. Danas se ne moe znati kakve je intervencije inio na tekstu Porfirije, ali to je i manje vano ako se zna da je Porfirija izabrao sam Plotin za redaktora svojih dela. Svakom od traktata Porfirije je dao posebni naslov. Moe se zapaziti da su filozofski problemi rasporeeni tako da se na poetku govori o onom to je oveku najblie, to jest o njemu samom a potom se kree od pitanja ule materije i kosmosa do pitanja due, uma i jednog. Prve tri eneade se veliinom mere sa etvrtom i petom, a etvrta i peta zajedno sa estom. to se hronologije tie, Porfirije kazuje da je upoznao Plotina kad je ovom bilo 59 godina, znai 263. i da je tada Plotin imao napisan ve 21 traktat; potom je (263-8) na molbu uenika napisao jo 24 traktata, da bi u poslednje dve godine ivota napisao jo 9. Budui da je Plotin traktate pisao u razna doba ivota, Porfirije istie kako je u njima snaga razliita i stoga je srednja grupa najbolja i najsavrenija. Treba rei da Porfirijev rad nije u nauci dobio veliko priznanje i da se ova poslednja Porfirijeva ocena ne

www.uzelac.eu

216

Milan Uzelac

Istorija filozofije

moe dokazati analizom tekstova. Zato hronoloka saoptenja Porfirija nisu od nekog znaaja. Kao bitnu osobenost Plotinove filozofije treba istai vanredan spekulativno-teorijski karakter ime se on izdvaja od ostalih neoplatoniara; time se objanjava to se Plotin usmerava na tri problema, naime na jedno, um i duu pri emu se te tri osnovne supstancije (ili kako on to kazuje grki, hipostaze) javljaju kao duboko promiljena dijalektika trijada. Plotin nije pretendovao na originalnost; on je sebe video kao tumaa Platona i sasvim je prirodno to kod njega nalazimo pozajmice iz niza Platonovih dijaloga; istovremeno, krug pitanja je kod njega manji no kod njegovog prethodnika; tako kod njega ne nalazimo ni nagovetaj nekom uenju o drutvu, a to je bila velika tema Platonove filozofije; kod Plotina interes za matematiku, nema ni dijaloga drame ideja, pa stoga Plotin nije i sav Platon. Plotin preuzima od Platona uenje o jednom (Parmenid), o dobru (Drava), o antagonizmu due i tela (Fedar), o erosu (Gozba), o bogu kao umu i demiurgu (Timaj), kao i uenje o idejama koje se kod Platona nalazi rasuto po raznim dijalozima. Plotin je do krajnosti doveo Platonov prezir ka telesnom ulnom svetu, i time se pribliio hrianskoj religiji; ako su hrianstvo i neoplatonizam jedno spram drugog bili neprijateljski nastrojeni, ipak, slagali su se u tome da postoji vii svet koji nad niim ima apsolutno prvenstvo; nije stoga nimalo sluajno da je put u hrianstvo bio za obrazovane pagane najlaki kroz neoplatonizam. Na Plotina nije uticao samo Platon ve i niz grkih i rimskih filozofa; zato i ne treba da nas iznenadi to kod njega nalazimo odjeke iz raznih Aristotelovih spisa; isto tako, treba pomenuti da je Plotin polemisao i sa tezama Demokrita i Epikura, s gnosticima kao i sa stoicima, posebno oko njihovog panteistikog shvatanja prirode. Osnovno je u neoplatonizmu uenje o onostranosti, nadumnosti, o nadbivstvenosti prapoela sveg postojeeg, kao i uenje o ekstazi kao sredstvu pribliavanja tom prapoelu; tako neoplatonizam see iza granica filozofije (ako se pod filozofijom misli racionalno tumaenje sveta); neoplatonizam je nadracionalan; u njemu je vidan povratak mitologiji i re je

www.uzelac.eu

217

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zapravo o procesu remitologizacije, suprotnom od onog kojim se kretala grka filozofija. Plotinovo uenje bi se moglo odrediti i kao konsekventni monistiki idealizam odnosno nadidealizam: dok je bog kod Platona dostupan razumu kao svetski um, kao nos, Bog o kojem govori Plotin izmie svakoj misli. Kao najvie naelo Plotin istie Jedno koje je nadbivstveno i do njega se moe dospeti samo u ekstazi i izraziti sredstvima apofatike teologije. Svet je, po miljenju Plotina, strogo hijerarhizovan i obrazuju ga silazni stepenici bia polazei od nadbia; Plotin ne negira postojanje ulnog, telesnog sveta; postojanje takvog sveta je oigledno i on je dat naim ulima i nae telo je deo tog sveta iji smo mi sastavni deo. Drugo je pitanje, kako se ka tom svetu treba odnositi. Plotin se prema njemu odnosi negativno i ne smatra ga jedinim koji iscrpljuje sve mogunosti bivstvovanja. ak i ono to je najbolje u tom svetu lepota, samo je bledi odsjaj istinske, nadtelesne, nadprirodne lepote. Moe se voleti i takva, ulna lepota, ali se mora znati da u njoj nije i sva lepota, budui da ni sama priroda nije izvor lepote. Po miljenju Plotina izvor lepote je u svetskom umu; lepota je harmonija i forma, ali u prirodi forma ima delova u prostoru i u toj razdeljenosti lako se gubi jedinstvo forme. Lepota u prirodi, lepota telesnih stvari ima izvor u jedinstvu delova stvari, a to jedinstvo potie iz uma. To znai da je um neto drugo no priroda, i vie poelo u odnosu na nju. U prirodi, isto tako, ima ivih i neivih bia; Plotin smatra da materijalno ne moe da stvori ivo i zato treba dozvoliti da postoji i neto drugo no to je priroda Svetska dua. Tako dospevamo do tri dela sveta a to su: priroda, svetski um i svetska dua. Postavlja se pitanje: da li je mogue izjednaiti svetski um i svetsku duu; to je po Plotinu nemogue jer dua oivljava i lepo i runo, ona je neutralna spram lepote. Koliko je lepog manje nego ivot, toliko je um dalje od prirode a vie je od nje prirode no svetska dua; moglo bi se tako rei da je svetski um "probirljiviji" no to je to svetska dua. Plotin s razlogom postavlja pitanje: moe li svetski um biti izvor lepote u ijoj osnovi lei jedinstvo delova, i odgovara odreno, jer um sm ne sadri u sebi i jedinstvo, budui da on moe biti i haotini skup ideja koje u sebi ima; zato Plotin kao etvrto poelo izdvaja jedno.

www.uzelac.eu

218

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Plotin ne ostavlja ova poela nesistematizovana; on sav svet vidi hijerarhijski ureen, razlikuje kako vertikalni tako i horizontalni poredak i nastoji da dokae kako je Jedno iznad svega, nie od njega je svetski um, potom svetska dua, priroda i na kraju materija, krajnji produkt i suprotnost Jednom. Jedno. Sav Plotinov pogled na svet protkan je patosom jedinstva i taj patos dovodi do divinizovanja Jednog i ono je bog; njemu se pripisuje najvii znaaj jer bez njega nema ni lepote, ni ivota. Na pitanje kako to jedno razumeti, kao jedinstvo u mnotvu, ili je ono van njega, Plotin prihvata drugo reenje i jedno postavlja izvan granica mnotva dajui mu prvenstvo u odnosu na sve drugo. Jedno je mnotvu nedostupno a mnotvo ne moe delovati na jedno; tako je Jedno nesaznatljivo jer je iza granica sveg postojeeg. Plotin nije identifikovao Jedno i nita, ali u svakom sluaju ne bi tvrdio da Jedno postoji poto bi u tom sluaju ono bilo ogranieno, odreeno a svako odreivanje je istovremeno i ograniavanje. Uenje o Jednom je svakako najoriginalniji deo Plotinovog uenja i posle Platonovog Parmenida po prvi put, kod Plotina, nalazimo principijelno sprovedenu transcendentnost prvog naela. Plotin ne prestaje da govori o nesvodivosti Jednog na bilo koji oblik; ono nadvisuje svaku kategoriju i vie je od samog bivstvovanja, mada se ne kae da li je vie i od svakog saznanja. Moe se govoriti samo o tome kako se ono ne pojavljuje. No i to negiranje ne moe mu se pripisivati kao svojstvo ili osobina. Ono je iznad svega uopte (i pozitivnog i negativnog) i Jedno je istovremeno identitet svih protivrenosti, materijalnih, duevnih i duhovnih, sadanjih, prolih i buduih. Od vremena Plotina ta koncepcija se u neoplatonizmu uvruje za naredna etiri stolea, a njen uticaj je veliki i tokom srednjeg i novog veka. U Plotinovom Jednom ne treba videti kantovsku stvar po sebi; ono nije ni realnost ni bivstvovanje ve je vie od toga. Najvanije je to to Jedno ne treba videti kao nesaznatljivost, ve kao jedinstvo protivrenosti i u tom smislu kao jedinstvo saznatljivog i nesaznatljivog. Jedno je iznad svakog saznanja i bivstvovanja i zato je izvor svakog saznanja i svakog bivstvovanja. Svako saznanje i svako bivstvujue, pa u tom smislu i um, dua, kosmos,

www.uzelac.eu

219

Milan Uzelac

Istorija filozofije

materija - sve to iz njega proizlazi i izliva se, emanira. To i omoguuje Plotinu da Jedno ne odreuje samo negativno; on ga poredi sa suncem kao izvorom toplote i svetla; tako se pokazuje da je Jedno Dobro i Svetlost; ono je izvor, i ono je cilj sveg postojanja. To znai da ono ni u kom sluaju nije "stvar po sebi". Na sledeem stupnju su brojevi; oni kod Plotina jo nisu poseban dijalektiki stupanj, kao to je to sluaj kod drugih neoplatoniara. To mu ne smeta da u posebnom traktatu o brojevima (VI 6) ovima da veoma visoko mesto i da ih razume kao izvor uma te da im tako d meumesto meu Jednim i Umom. Premda je samo sebi dovoljno i pasivno, Jedno stvara sve to postoji (osim sebe); to je u prvi mah paradoksalno. Plotin tu nastajanje razume na poseban nain; ne radi se o preobraaju u heraklitovskom smislu gde bi se Jedno preobrazilo u drugo; tu je Plotin najblii Platonu: ideje se odraavaju u stvarima ali se u njih ne pretvaraju. Plotin nastoji da razvije tu ideju i govorei o nastanku sveta iz Jednog odbacuje shvatanje da bi svet mogao stvoriti bog iz nieg; stvaranje sveta je apsolutno nemotivisan objektivni proces i za taj proces koristi se obino latinska re emanacija (od lat. emanare tei, liti). Stvarajui svet Jedno nita ne gubi, ono ostaje neprolazno i taj proces zbiva se veno i vanvremeno. Zato je dobra jedna druga Plotinova metafora: on kae da Jedno, poto je svetlo svetli oko sebe; svetlo ne moe da ne svetli i Jedno ne moe a da ne proizvodi osvetljenost. Um. Prvo to proistie iz Jednog jeste Um (nos). U uenju o umu i dui Plotin izlae uenje Amonija i Numenija i izlae ih isto imaterijalistiki; ukazuje da su subjekt i objekt u samom umu, tj. da predmeti uma nisu izvan uma (V 5) i govori o sintezi individualnog i optog u umu (V 7, 9) i u dui (IV 9). Za razliku od nebivstvenog, ili nadbivstvenog Jednog - Um je bivstven; on postoji; tako se stvaranje uma od strane Jednog moe razumeti kao stvaranje bia od nebia, ali to izriito kod Plotina neemo nai. U svojoj koncepciji Uma Plotin polazi od stavova Platona i Aristotela; Um je kod Plotina i aristotelovski bog shvaen kao miljenje koje misli sebe samo ali i platonovski demiurg, samo s tom razlikom to nema pred sobom ideje kao neto ve zadano, ve te ideje nosi u sebi. Ako je kod Platona demiurg hteo da stvori

www.uzelac.eu

220

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kosmos nalik sebi, kod Plotina je tako neto nemogue, jer kog njega Um nita ne moe poeleti i nema platonovske linosne crte. Um nije samo bivstven ve je i mnotven, budui da u sebi sadri mnotvo ideja; pravilnije je rei da je Um istovremeno i jedinstven i mnotven: svojom jedinstvenou on se obraa Jednom a kad se okrene od njega on je mnotven. Ako u Jednom nema podele na saznavajue i saznato, kad je re o Umu, to nije sluaj: um saznaje samog sebe. Um postoji van vremena i saznanje sebe kao sistema venih ideja. Mislei ideje kao svoj sadraj, Um ih istovremeno i stvara; mislei sebe (to je vanvremeni proces), on poinje od najviih ideja, od kategorija (bie, kretanje, mirovanje, istost i razlika); iz njih u procesu miljenja Uma proizlaze sve ostale ideje. Paradoksalnost Uma kod Plotina ogledala bi se u tome da on ne sadri samo opte ve i pojedinane ideje, a tako neeg kod Platona nije bilo; on smatra da konkretno nije manje vredno od apstraktnog. Svetska dua. Svetlo koje emanira Jedno ne gubi se sve u Umu, ve ide i dalje i njegov rezultat je Dua; ona se od Jednog i Uma razlikuje prvenstveno time to postoji u vremenu. Vreme se javlja zahvaljujui Dui; ona iz Uma nastaje neposredno a iz Jednog posebno; i ona, kao i Um, ima dve strane: jednom je okrenuta Umu a drugom se odvaja od njega i to je razlikovanje toliko veliko da se moe govoriti o gornjoj i donjoj dui. Gornja Dua je okrenuta Umu i za razliku od Nie Due, nema dodira s ulnim, fenomenalnim svetom; u celini Dua je veza ulnog i natulnog sveta; ona je bestelesna i u sutini nedeljiva; ona kontemplira ideje kao neto za nju spoljanje. Odraz ideje u Dui je logos i svakoj ideji odgovara njen logos i to podsea na uenje stoika, ali za razliku od njih, kod kojih je sve telesno, ovi logosi o kojima govori Plotin su bestelesni. Dua je izvor kretanja i postojei u vremenu ona nema u sebi (kao Um) samo kategoriju kretanja ve i samo kretanje. Priroda. Za Plotina je priroda svet pojava koje se realne u onoj meri u kojoj odraavaju ideje uma. Priroda ima takoe dve strane: svojom boljom stranom nije nita drugo do nii deo svetske due; ona kroz logose proizvodi stvari koje su zapravo odrazi ideje uma; u fenomenalnom svetu Dua se raspada pa imamo duu neba,

www.uzelac.eu

221

Milan Uzelac

Istorija filozofije

due zvezda, kao i due sunca, meseca, planeta. Dua zemlje raa due biljaka ivotinja, nie delove ljudske due koji su tromi i vezuju se za zemlju. U uenju o prirodi Plotin najvie panje posveuje razradi problema materije (II 4) i ovu odreuje kao nepostojee; materija ima realno znaenje samo utoliko to je princip raspada i rasejanja bivstvovanja, ili princip njegovog nastajanja. Treba istai traktate gde se izlau aristotelovska uenja o aktu i potenciji (II 5), o supstanciji i akcidenciji (II 6), o venosti i vremenu (III 7); u traktatu (III 8) izlae se uenje Plotina o prirodi i kosmosu na tlu viih principa, i pojedinano o tvorakom odraavanju prirode i kosmosa; to su i najbolja mesta posveena umu, dui i kosmosu. O materiji se kod Plotina moe govoriti samo u uslovnom smislu; izraz materia je latinskog porekla, a ovde se misli prvenstveno na materijal, tvar (hle); materiju/tvar Plotin odreuje kao m n (ne-postojee), pri tom, nije tu re o neem apsolutno nepostojeem: "Nepostojee nije nepostojee uopte, ve samo drugo od postojeeg" (I 8, 3), kae Plotin; isto tako on kae: "Postoji tamna materija/materijal i ne-bie (m n)". Kod Plotina, kao i kod Platona i Aristotela, materija postoji veno, ali za razliku od njihovog dualizma, ovde imamo monizam; za Plotina materija je nesamostalna i ne moe biti neko samostalno poelo; ona je protivrena: ona je ono to stoji naspram jednog, ali ona je ono to proizvodi Jedno rezultat gaenja svetla. Tamo gde se gasi svetlo Jednog tamo se raa tama, materija; drugim reima, materija je ugaeno, utuljeno svetlo. Ali uprkos tome, ona nije nita ve neto, no neto koje skoro da je i nita nita koje u sebi sadri neto. Dva ne-bia. Ako se paljivo pogleda itav Plotinov sistem videe se da se tu zapravo poetak i kraj dodiruju: Jedno je i u materiji (poto je ono svuda gde ima jedinstva (a materija je po prirodi jedinstvena i jednaka), a ne-bie je, takoe svuda kao razlika, kao drugo (a tako i Platon shvata nebie u Sofistu). Dua je drugo no Priroda. Um je drugo no Dua, Jedno je drugo no Um. U Umu je svaka ideja drugo u odnosu na druge ideje. I samo Jedno je, na kraju krajeva, nebie, jer ono ne postoji, ili je u krajnjem sluaju neto drugo od sveg postojeeg.

www.uzelac.eu

222

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Uzdizanje k Jednom. Ekstaza. Po Plotinovom shvatanju ne samo da jedno emanira i da se sputa u nie slojeve, ka mnotvu, ve postoji i suprotan proces u kome mnotvo tei Jednom nastojei da prevlada svoju razbijenost i da se priblii dobru, budui da Jedno jeste i dobro. Dobro, kae Plotin, jeste ono emu tei sve postojee imajui ga kao svoje poelo; ta tenja je najvidnija kod oveka; mogue je razlikovati oveka koji ostaje kod obinih stvari, koji je u vlasti nieg dela due i onog koji tei viem, koji je uzvieni ovek; meutim, postoji i trea mogunost ivot u ekstazi. Izraz ekstaza (ekstsis) oznaava "istupanje", tj. takvo stanje u kome kao da se dua nalazi van tela. U tom stanju dua ne samo da deluje, nego i prebiva van tela. To je stanje u kome se dua sliva s Jednim kao bogom, stanje prisustva u dui boga, stanje rastvaranja u bogu kao u Jednom. Na taj nain Jedno je dostupno oveku, ali ne oveku kao biu koje realno osea i misli, no kao biu koje doivljava. To je mistika. Mistika upravo to i znai vanintelektualno, neposredno slivanje due s bogom, najvie stanje koje ovek moe dostii u svom prolaznom ivotu. Plotin ui da mi, kao pojedinane i utelovljene due danas i ovde, predstavljamo srednji trenutak u celokupnoj naoj istoriji. Prvobitno smo potekli iz Prvog izvora sveg Bia, iz Savrenog dobra, iz Jednog. To stvaralako Poreklo proistie iz samog sebe, jer njegovo je svojstvo da deluje i da se umnoava. Ali, njegova emanacija koja ide korak po korak, iz Jednog preko Razumnog principa do Svetske due i konano, do individualnosti, ukljuuje sniavanje postojanja, kao to svetlost koja zrai iz sunca postaje tamnija ukoliko se udaljava od svog plamenog izvora. Tako i Beskonana energija Prvobitnog susree na svom putu otpor mrane nepokretne materije, nepokretnog Nebia. Tako je ljudska jedinka bie odvojeno od svog pravog mesta u Jednom, koje je njegov pravi dom, pomeano sa stranim elementima. Zato ona neprestano ezne da se vrati kui, da krene nazad, onamo gde je energija jaa, jedinstvo jasnije, elementi istiji. To metafiziko poklonikovo putovanje objanjava i moralno i estetsko doivljavanje u Plotinovoj filozofiji: kad eznemo za lepotom, eznemo i za domom - za dobrotom, za Bogom i za istinom. I tu se javlja problem: ako Plotin eli da zameni staro

www.uzelac.eu

223

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tumaenje o harmoniji delova, onda ovo sjedinjavanje sa dobrotom i istinom jeste etiki problem koliko i estetiki pa je logino da se zavrava u sveobuhvatnom misticizmu. Meutim, dalje istraivanje uenja o Jednom otkrie njegov primarni estetiki znaaj: Plotinovo uenje kretae se u nastojanju da izdiferencira razliku prirodne i boanske lepote. Umetnost. Umetnost ne moe biti podraavanje u obinom smilu, kae Plotin, jer iz ruke i mozga umetnika izlazi neto vie nego to pokazuje obina priroda. U dui Fidije postoji tako bogata plodnost da se ona ne moe nazvati lakim kopiranjem. To znai da umetnosti ne daju proste reprodukcije vienih stvari, nego se vraaju Idejama iz kojih potie sama priroda i dobar deo rada umetnosti je samo njihov; umetnosti sadre lepotu i dodaju prirodi ono to joj nedostaje. Tako je Fidija napravio Zevsa ne po nekom modelu naenom meu ulnim stvarima, nego shvatajui kakav bi oblik Zevs morao uzeti kad bi hteo da postane oigledan ulima (V, 8, 1). Plotin kae da je sam Fidija posedovao lepotu. Genije umetnika se ne objanjava vezom njegovih ula i spoljnog sveta, nego strujom stvaralake energije koja je tekla u njega pravo iz dubokih ideja ili razloga koje spoljni svet samo kopira. "Umetnik dri formu (ili nacrt) ne pomou svojih oiju i ruku, nego svojim uestvovanjem u umetnosti" (V, 8,1). Lepota kipa dolazi vie od naina na koji je majstor radio na njemu nego od prostih spoljanjih injenica, odnosno delova i boje. Po optem obliku kameni blok ima dosta slinosti sa statuom, razlika je samo u tome to je umetnik statui dao ivot kojeg u sirovom materijalu nema. Lepota nije u kamenu, nego u formi koju umetnik daje kamenu. To vai i za arhitekturu: lepota neke zgrade ne dolazi od njenog oblika i boje - ono to se svia jeste slaganje izmeu zgrade i idealne forme koja deluje u duhu arhitekte i omoguuje mu da vee bezoblinu formu i njom ovlada (I, 6,3). Kad stvara, oblikuje, umetnik doziva u ivot mrtvu stvar. A runoa je suprotno tome: nju imamo onda kad oblikovna mo nije savladala materiju (I, 6,2). Runoa je tamo gde stvaralac nije oiveo neku masu do potpune oseajnosti: gde je potencijalnost ostala nepokrenuta; gde se na slici nalazi neko mrtvo, neobraeno mesto, ili na kipu neka

www.uzelac.eu

224

Milan Uzelac

Istorija filozofije

neizrazita povrina, ili u muzikom komadu neki nepovezan, visei, ili monoton niz nota, tamo se nalazi i neprijatelj lepote, tamo je prisutna runoa i metafiziko nebie. Lica ini lepim ivot due koji sija kroz telesne delove. Lepota postoji u umetnosti ali ona ne prelazi potpuno u delo; izvorna lepota ne biva prenesena; proizlazi neto izvedeno i nie (...) sve to izlazi napolje postaje zbog toga manje (...) svaki prvi uzrok mora biti u sebi moniji nego to moe biti njegov uinak: muzikalno ne proistie iz nemuzikalnih izvora nego iz muzike (V, 8,1). Svetska dua je via od umetnosti, jer ona ne zavisi ni od kakve spoljanje sile ili materijala niti iznosi ikakvu silu ili materijal na neko mesto van sebe. Ona je "princip koji stanuje sam u sebi". Proizvodnost prirode lii na umetnost voskara, kae Plotin; ali voskari su ogranieni u tome to ne mogu sami proizvesti boje koje koriste. Priroda je stvar potpuno samosvojna (III, 8,2): sve to ona upotrebljava dolazi iz nje i ostaje sa njom. Ona je "statina i netaknuta", i zato je njeno stvaranje zamiljena kontemplacija i vizija. in i vizija su jedno; ovek se mora sabrati, usavravati samoobraivanjem dok od sebe ne naini savreno delo. Kad sve spoljanje otpadne, on postaje ista vizija (I, 6,9). Postati vizija za Plotina znai uestvovati u onom stvaralatvu koje vri Dua Prirode i koje je izvor stvaralake energije umetnosti. Meu Plotinovim uenicima izdvaja se Porfirije koji poreklom bee iz starofenianskog grada Tira (232/233-posle 301); bio je tridesetak godina mlai od Plotina s kojim se upoznao kad je doao u Rim, est godina pre Plotinove smrti; iako je ostao poznat najvie kao redaktor Plotinovih Eneada, on je autor 77 samostalnih traktata iz oblasti filozofije, religije, matematike, harmonije, astrologije, retorike, gramatike, istorije. Svi Porfirijevi spisi mogu se podeliti na dela (a) filozofskoteorijska, (b) filozofsko-praktina, (c) religiozno-mitoloka, (d) istorijsko-filozofska, (e) prirodnjaka i (f) komentare. Meu Porfirijevim delima poseban znaaj za filozofiju imaju komentari Plotina, Platonovih dijaloga (Kratila, Sofista, Parmenida, Fileba, Fedona, Drave, Gozbe, a posebno Timaja), Aristotela,

www.uzelac.eu

225

Milan Uzelac

Istorija filozofije

gramatiukih i filolokih traktata. Komentariui dela Platona i Aristotela Porfirije konstatuje kako se oni daleko vie u svemu slau no razlikuju; veina njegovih spisa je propala; sauvano je svega 18 radova meu kojima su Opis Pitagorinog ivota, Opis ivota Plotina, Isagoge i dr. Krug interesovanja Porfirija daleko je vei no to je to sluaj kod Plotina; on se bavi mnotvom nauka, a samu filozofiju tumai daleko ire no njegov uitelj pa stoga kod njega nailazimo na daleko vei interes za praktinu filozofiju kao i mistiku praksu astrologiju, mantiku i teurgiju, mada, i to se ne sme gubiti iz vida, mantiku i teorgiju Porfirije ostavlja masama, smatrajui ih pripremnim stepenom filozofske spekulacije. Bliskost Porfirija Plotinu ogleda se i u tome to uenje o venosti sveta izvodi na tragu Platomovog Timaja i u tome je, nasuprot mnogim platoniarima III stolea nae ere, blizak staroj Akademiji. Razlike izmeu njih ipak postoje: jedna je u lepoti jezika i jednostavnosti stila, zahvaljujui emu Porfirije uspeva da jasno izloi i ono to je kod Plotina ostalo nejasno i nerazumljivo; kao drugo, Plotina odlikuje prirodno-nauni, gramatiko-logiki i formalno-logiki smer ime se on razlikuje od nadolazeeg maloazijsklog neoplatonizma a pribliava aleksandrijskim neoplatoniarima koji su se proslavili svojim naunim i komentatorskim radom. Porfirije je protivnik hrianske religije, mada je u staro vreme postojalo uverenje da je on bio i hrianin, na ta ukazuju Avgustina kao i neki drugi autori; ako je verovati predanju, Porfirije je napisao spis u 15 knjiga protiv hriana, no to do nas nije dolo jer je spaljeno 448. godine i poznato nam je na osnovu radova drugih autora; Porfirije kritikuje sadraj Starog i Novog zaveta, odbacuje autentinost Knjige Danila kao i Mojsijevo autorstvo prvih pet knjiga postanja; ukazuje na protivrenosti u evaneljima i negira boanstvenost Hrista. Porfirije je hteo da zaustavi preobraanje obrazovanih ljudi u hrianstvo tako to je ukazivao da su hrianski mitovi alogini i protivreni a da je hrianska vera neznalatvo. Porfirije visoko uzdie um i smatra da ivot filozofa mora biti u saglasnosti s njegovim uenjem; ne moe se uiti jedno a iveti suprotno tome i tu je Porfirije antipod Seneke; Um mudrog oveka, to je istinski

www.uzelac.eu

226

Milan Uzelac

Istorija filozofije

hram boga i samo je takav hram potreban mudracu; Istinski bog je prisutan u svim dobrim delima. Ako od boga neto treba i moliti, to su samo duhovna dobra, koja jednom steana nikad ne mogu biti izgubljena. Veliku ulogu je u potonjoj istoriji filozofije odigrao Porfirijev Uvod u logike Aristotelove spise koji je prvo preveden na latinski (Boetije) a potom na sirijski, arapski i jermenski; taj uvod se pokazao kao antiko zavetanje za budunost, ali zavetano je zapravo pitanje, no ne i odgovor o tome kako postoji opte. Postoji li ono tako da rodni (gnos) i izgledni (edos) pojmovi imaju realno bie van uma, ili opte prebiva samo u umu? Ako opte prebiva van uma, kakva je priroda objektnih i rodnih pojmova telesna ili duhovna? Konano, kako postoji opte van uma: nalaze li se u ulnim stvarima ili, nezavisno od njih ima svoje isto bie? Meu Porfirijevim uenicima istie se i njegov zemljak Jamblih iz Halkide u junoj Siriji (280-330), osniva sirijske kole neoplatoniara; uz pomo Plotinove filozofije Jamblih nastoji da izgradi konteplativnu politeistiku teologiju i da u celinu povee sve drevne religiozne kultove, ali bez hrianstva. Njegovi sledbenici behu Teodor Asinski, Maksim Efeski, imperator Julijan, Hipatija i njegov drug Salustije. Jamblih je u Rimu sluao Porfirija i njegovog uenika Anatolija da bi potom u Siriji, davajui sve vei znaaj praktinoj mantici i teurgiji i sam postao uitelj i religiozni reformator stekavi mnogo uenika koji su u njemu videli udotvorca. Njegovi radovi imaju komentatorski karakter i ne tiu se samo platonistikih i aristotelovskih dela, ve isto tako i orfikih, haldejskih i pitagorejskih. Sauvani su odlomci njegovih radova o pitagoreizmu, logosu, nagovoru na filozofiju, o matematikoj nauci, o Nikomahovoj matematici i matematikoj teologiji, o egipatskim misterijama (rad koji mu se moda pogreno pripisuje). U filozofskom smislu Jamblihova teologija ne sadri neke nove momente, dok njegova metafizika i etika imaju plotinovski karakter. Meutim, rodivi se u kraju gde su se meale sve religije, Jamblih nastoji da i Plotinovu filozofiju spoji sa ostalim religijama; smatra da je za grenog oveka u izvrenju njegovih moralno-religioznih zadataka neophodna pomo kultova i misterija

www.uzelac.eu

227

Milan Uzelac

Istorija filozofije

i neoplatonska filozofija slui samo tome da alegorijskim putem protumai prirodu bogova ije je postojanje priznavao i Plotin smestivi ih negde na sredini izmeu ljudske i boanske due. Da bi se izgradio taj fantastian panteon neophodno je da se povea broj meulanova kako bi se od tog sveta bogova izgradio sistem i za to Jamblih podsticaj nalazi u pitagorejskoj shemi brojeva. ini se da je Jamblih jo vie iskomplikovao ve zamren Plotinov sistem; on takoe remitologizuje filozofiju i jo jednom se potvruje kako se sad odvija suprotni proces od onog koji je karakterisao razvoj filozofije od njenih poetaka. Jamblih je pokuao ono to je inae i kod Plotina bilo nemogue: da premosti jaz izmeu Jednog i Uma, izmeu Jednog i Mnotva, izmeu Nadbia i Bia. On misli da se to moe uiniti tako to e udvojiti Jedno i govori o (a) Jednom koje je jedinstveno, neizrecivo, koje je iznad svakog bia i svakog racionalnog saznanja (to je Plotinovo Jedno) i o (b) Jednom kao poelu bia i saznanja. Isto tako, Jamblih je nastojao da razdvoji Um na mislei i misliv, te je tako inio beskonani sled trijada. Najvanije u svemu tome svakako je nastojanje grkog sveta da nasuprot hrianstvu, sopstvenim sredstvima rei religiozni zadatak; iako je paganska religija bila ve uveliko mrtva, Jamblih je nastojao da stvori novi religiozni sistem (uveo je ak 360 bogova); samo se time moe razumeti nastojanje Julijana da toj Jamblihovoj fantastinoj konstrukciji prida svetsko-istorijsko znaenje. Mnogi istoriografi smatraju da je Jamblih zaetnik tipino neoplatonstikog komentarisanja Platona i da po tome zauzima posebno mesto u istoriji filozofije; u narednim stoleima veina komentatora najteih Platonovih dijaloga oslanjae se u najveoj meri na razvijeni neoplatonizam Jambliha koji se najjednostavnije moe odrediti kao uenje o hijerarhiji bivstvovanja gde je svaki nii stepen emanacija (izluivanje) i odraz vieg stepena pri emu svaka posebna oblast odraava sve druge oblasti i bivstvovanje u celini, to za posledicu ima da svaka filozofska nauka odraava sve ostale filozofske nauke. To znai: ako je re o nekom etikom dijalogu Platona, njega su neoplatoniari tumaili i s aritmologikog, noolokog, kosmikog, fizikog aspekta, a ako je re

www.uzelac.eu

228

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bila o nekom logikom dijalogu, tada su njegovi isto logiki stavovi takoe bili tumaeni i iz svih drugih aspekata. Kako je u to vreme i poezija bila deo te sveopte sinteze, u neoplatonistikim komentarima je i Homer tumaen iz metafizikog, mistikog, kosmolokog, prirodnjakog, logikog, fizikog i etikog aspekta. Kako je Platonova filozofija temelj i poslednja osnova neoplatonizma, mnoga neoplatonistika tumaenja pomau razumevanje samog Platona iako je tu u znatnoj meri prisutna i modernizacija Platona i "uitavanje" u njega delom i onog do ega on sam nije doao. Premda se ovaj neoplatonistiki metod bitno razlikuje od savremenih nauno-filolokih analiza Platonovih tekstova, on ima veoma dobro promiljenu unutranju logiku (posebno kod Prokla, Damaskina diadoha, Olimpiodora, Hermije) te je stoga i preiveo kraj antike epohe i bitno uticao na Firentinsku akademiju, Pika dela Mirandolu i svu svetsku okultnu literaturu. Neuspeh da se naini filozofska restauracija drevnih religija nagnala je neoplatoniare da se vrate naunim istraivanjima iji je centar iznova postala Atina gde je platonovska Akademija, od vremena Marka Aurelija (176), bila jedna od etiri kole u kojima su negovane logiko-retorike i opteobrazovne discipline. Do preokreta dolazi kada se na osnovu ukaza Teodosija II (425) u Akademiji ponovo otvara katedra za filozofiju, a na ije elo dolazi Plutarh Atinski o kome malo znamo. kola je u poetku bila teurgijska i u prilog tome svedoi injenica da je Plutarhova ki Asklepigenija posvetila Prokla u smisao haldejskih tajni i obreda. injenica je da su Plutarh Atinski i njegovi uenici Sirijan i Hierokle usmerili kolu u Atini ka izuavanju Platona i Aristotela, da je sam Plutarh pisao komentare Platonovih dijaloga Parmenid, Fedon i Gorgija, kao i da njemu pripada uenje o fantaziji (na ta ukazuje diadoh Damaskin); meutim, atinska kola je neko vreme nazivana i "kola Siriana" jer upravo njemu pripada zasluga to je kolu sa puta teurgije i proricanja preveo na put teologije i metafizike; Sirijanov naslednik i najznaajniji predstavnik te kole bio je Proklo (412-485) koji je sebi postavio zadatak da dijalektiki sistematie celokupni sadraj grkog filozofiranja.

www.uzelac.eu

229

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Proklo je roen u Konstantinopolju, u advokatskoj porodici koja je poticala iz grada Ksanfa u Likiji, u Maloj Aziji; nakon roenja roditelji su ga odneli u taj grad koji bee pod zatitom Apolona pa su mu stoga zatitnici bili Atina i Apolon. Uenje je Proklo zapoeo u Likiji i savladavi gramatiku preao je u Aleksandriju gde je uio kod gramatiara Oriona i sofiste Leonta; sa ovim poslednjim je posetio Konstantinopolj (gde je imao viziju u kojoj mu se pojavila Atina i posavetovala ga da ui filozofiju); Proklo se ipak vratio u Aleksandriju i zapoeo studij Aristotelove filozofije kod Olimpijadora, a matematike kod Herona; nakon to je spise Aristotela nauio napamet, a ne slaui se u tumaenju filozofskih dela sa svojim uiteljima, Proklo je u 18. godini preao u Atinu; tu je doao kod Sirijana koji ga je predstavio ve ostarelom Plutarhu sa kojim je potom izuavao Aristotelov spis O dui i Platonov dijalog Fedon. Tokom uenja, sledeih dve godine, Proklo je uio da sastavlja komentare. Nakon smrti Plutarha Proklo je uio kod Sirijana a potom je otiao u Likiju, da bi se nakon smrti uitelja (427) vratio u Atinu i narednih pedeset godina bio sholarh Akademije. Postavi nakon Sirijana prva linost atinske Akademije, tokom pedesetogodinjeg svog delovanja na njenom elu, Proklo je sledio stav Epikura "Proivi ivot svoj skriveno!"; njegov radni dan poinjao je molitvom Suncu, potom, u rano jutro tumaio je dela koja su bila na programu, zatim je, u pozno jutro samostalno radio; u podne je govorio molitvu Suncu, popodne vodio filozofske razgovore s uenicima i prijateljima, u suton drao predavanja na kojima se, zbog slabog svetla nisu vodile beleke, i dan je Proklo zavravao molitvom Suncu, na njegovom zalasku. Pored predavanja (re je o propedeutikom kursu posveenom filozofiji Aristotela i osnovnom kursu gde se razmatralo uenje Platona) Proklo se bavio administrativnim i dobrotvornim poslovima, ali je i pisao po 700 redova dnevno. Njegova literarna delatnost bila je posveena komentarisanju i tumaenju dela drevnih autora: napisao je komentare za dvanaest Platonovih dijaloga koji su od vremena Jambliha bili obavezni za obrazovanje svakog oveka koji bi eleo da stekne platonistiko obrazovanje (Alkibijad I, Gorgija, Fedon, Kratil, Teetet, Sofist, Dravnik, Fedar Gozba, Fileb, Timaj,

www.uzelac.eu

230

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Parmenid), napisao je opiran komentar Drave, a takoe i vie Aristotelovih dela; Interes za drevna teoloka uenja pokazao je u komentaru Haldejskih misterija koji je napisao na zahtev Sirijana, a za to mu je trebalo pet godina te je spis zavrio kad je ve bio sholarh Akademije. Svi njegovi spisi nisu sauvani; neki su do nas doli u fragmentima, za neke znamo samo po naslovima, dok je manji deo sauvan u celosti (Elementi teologije, Platonova teologija, O provienju, sudbini i o tom to je u nama, O hipostazama zla, komentari Timeja (do 44d), Parmenida, Drave, Alkibijada I, Kratila, I knjige Euklidovih Naela, sholije za Hesiodov ep Dela i dani, Poela fizike, Pregled astronomskih stavova, Ekloge iz haldejske filozofije, O prinoenju rtava i magiji, Sedam himni bogovima), a tome bi se mogao dodati i niz spisa ije je autorstvo sporno mada se pripisuju Proklu. Kad je re o Proklovim filozofskoteoretskim delima treba pomenuti spis Elementi teologije u kojem je u 211 teza izloen itav sistem neoplatonizma, tj. problem Jednog, broja, uma, due, i nosioca due. U literarnom smislu ovaj traktat spada u jedan poseban filozofski anr koji su stvorili neoplatoniari (tu spadaju Polazne take Porfirija kao i Proklov spis Poela fizike), zatim Platonova teologija, ogromno delo u kome se govori o metodama kako se Platon moe koristiti u filozofiji, i detaljno izlae uenje o Jednom, brojevima i umu s opirnom primenom tih kategorija u antikoj mitologiji kao i opirna klasifikacija svih boanstava paganske religije. Preostala tri filozofsko-teoretska rada Proklova (O deset sumnji koje se odnose na provienje, O provienju, sudbini i o tom to je u nama i O hipostazama zla) nisu nam sauvana. Posebnu grupu Proklovih radova ine komentari pojedinih Platonovih dijaloga (Timaj /do 44d/, Parmenid, Drava, Alkibijad I, Kratil). Ti komentari se samo formalno mogu nazvati komentarima Platona. Svaki od tih komentara mogao bi biti zaseban traktak s posebnim nazivom; tu se izlau i sva centralna pitanja neoplatonizma, sa velikom koliinom istorijsko-filozofskog materijala; u svakom sluaju, najznaajniji su komentari Timaja i Parmenida.

www.uzelac.eu

231

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U treu grupu spadaji filozofsko-nauni radovi, kao to su Elementi fizike, zatim komentari Euklidovih Elemenata, kao i Pregled astronomskih stavova, dok bi u etvrtu grupu mogli biti ubrojani spisi mistikog karaktera a kojih je do nas dolo relativno malo (Ekloge iz haldejske filozofije izvod iz veeg rada koji je imao 10 knjiga; O prinoenju rtve i magiji, i tu bismo mogli ubrojati i 7 manjih himni koje imaju orfiki sadraj s astrolokim elementima. Nisu nam sauvani Proklovi komentari Fedona, Fedra, Teeteta, Fileba, Gozbe, kao i spisi: Razmiljanja protiv hriana, Saglasnost Orfeja, Pitagore i Platona, O teologiji Orfeja, O vladanju, Knjiga o Majci (o frigijskoj boginji), kao i komentari logikih spisa Aristotela. Ovde treba odmah istai ogroman znaaj Prokla za potonju filozofiju; arapska, jevrejska i hrianska filozofija u doba srednjeg veka i renesanse, nalaze se pod velikim uticajem ovog mislioca; narednih nekoliko stolea interes za njega opada da bi mu tek poetkom XIX stolea G.V.F. Hegel posvetio posebnu panju, to je posebno vidljivo u njegovoj dijalektici bia i nebia; Hegel ne samo da preuzima osnovnu trijadu Prokla, ve preuzima i trijadian nain graenja svakog lana trijade; uostalom, s mnogo razloga e kasnije L. Fojerbah Hegela nazvati nemakim Proklom. Za filozofiju Prokla je karakteristino sjedinjavanje mitoloke fantazije i pojmovnog formalizma pri emu je s velikim dijalektikim darom kombinovao pojmove; on je u jednakoj meri teolog kao i Jamblih; ali za potrebe svog uenja stvara filozofsku shemu koju na najstroi nain razvija do najmanjih detalja. Sadraj svog uenja uzima iz varvarskih i helenistikih religija, a etike stavove preuzima od Platona, Plotina i Jambliha. Poznaje sve misterije njegovog doba, ne izbegava ni deje sujeverje i ne zadovoljava se dok svakoj ideji ne nae njeno pravo mesto u svom sistemu. Na taj nain on je sistematiar paganstva i sholast helenizma. Vodea misao njegovog sistema bila bi u tome da je neophodno razumeti razvoj jedinstva u mnotvu i povratak mnotva u jedinstvo. Raznovrsna delovanja posledica su svog uzroka, ali se od njega i razlikuju; delovanje je ve sadrano u uzroku i istupa iz njega; to protivreje izmiruje se tako to sve to se izdiferenciralo

www.uzelac.eu

232

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tei da se vrati svom uzroku; tako su prebivanje, proishoenje i stremljenje povratku (mon, prodos i epistroph) neophodni momenti svakog bivanja. Ta misao bila je ve i osnovna crta Plotinove filozofije koji je tome jo pridodavao i princip da se pri povratku prolaze iste faze kao pri ishoenju. Proklo dijalektiki primenjuje tu triadinu shemu na svaku pojedinu fazu svetskog razvoja i nastoji da se ta trijadinost dalje ponavlja do najmanjih detalja pri emu se svaki momenat njegove metafizike teologije ralanjava na dalja tri od kojih je svaki opet podreen toj dijalektikoj sudbini. Ovde treba rei da postoji formalna podudarnost izmeu Proklovog metoda s jedne strane i dijalektikog metoda nemakih filozofa Fihtea, elinga i Hegela (iji se znaaj esto prenaglaava usled nedovoljnog poznavanja filozofske tradicije koju su oni veto koristili za svoje romantiarske, esto fantazmagorike konstrukcije), ali treba rei da tu postoji i razlika: dok je kod nemakih filozofa re uvek o odnosima pojmova, kod Prokla se radi o odnosima mitolokih sila; za Prokla i za Hegela ostaje zajedniko nastojanje da se dijalektiki sistematizuje haotina datost sadraja ideja. Razvoj sveta iz boanskog Proklo tumai pomou sistema triadinih nizova u kome se odvija prelaz od opteg ka posebnom, od jednostavnog ka sloenom, od savrenog ka nesavrenom. Na poetak svega on stavlja prajedinstvo, pradobro koje, nadvisujui sve odreeno, potpuno je neodredivo i samo u strogom smislu rei moe biti oznaeno kao jedno, kao dobro, kao uzrok (ation). Iz njega izvodi (pre nosa) ogranieno, ali za nae saznanje neodredljivo mnotvo henada ili jedinica (hendes) koje, budui da su isto tako nesaznatljive i da su iznad bivstvovanja i ivotom i umom, jesu bogovi koji deluju na svet. Te henade imaju za Prokla teoloko znaenje jer mu daju mogunost da raspolae mnotvom nadsvetskih, nedostinih boanstava; u metafizikom smislu oni zamenjuju drugo bivstvujue (hen) koje nalazimo kod Jambliha. Pri tom, ima se u vidu moda jo neto: Proklo je, kao i Porfirije, strastan realista (u smislu srednjovekovne terminologije): za njega se uzrok identifikuje s optim; najvii uzrok, Jedno (hn), kao najvia

www.uzelac.eu

233

Milan Uzelac

Istorija filozofije

apstrakcija, lieno je svih svojstava. Kao posledicu toga mogli bismo u henadama videti najprostije apstraktne pojmove iznad kojih bi bilo samo neko neto; na taj nain one bi mogle biti srodne spinozistikim atributima boanske supstancije. Duh se, saglasno Proklovoj shemi deli na ono to se postie umom (noton) i ono do ega se dospeva razumom (noern). Ovde, u osnovi, nalazi se plotinovsko razlikovanje sadraja i delovanja misli, ali to se u tom trenutku odbacuje radi logike strukture sistema; ali kasnije, ono to se dosee umom deli se na tri triade, gde se pojmovi granica (pras), neodreeno (peiron) i sinteza (miktn) dovode u vezu s pojmovima otac (pter), potentia (dnamis) i miljenje (nesis), dalje, pojmovi bivstvo (ousa), prisutnost (hparxis), pojmovi ivot (zon) i vreme sveta (aon) kombinuju se u tako raznovrsnim odnosima i prelaze jedan u drugi da se na kraju dobija skup bogova. To isto ponavlja se i u drugoj sferi, s istim kategorijama; u treoj se javlja sedam hebdomada (sedmica) inteligibilnig bogova (meu kojima se nalaze ak i olimpijski bogovi). Sve to je sazdano i koje se po toj shemi produava i u psihikom svetu u smislu podele na bogove, demone i heroje, nije uslovljeno realnim motivima miljenja ve daleko vie dijalektikom arhitektonikom kao i potrebom da se svakom politeistikom liku nae kakvo-takvo mesto u toj mitologemskoj hijerarhiji u koju se kod Prokla pretvara itav grki svet. Fiziko i etiko uenje Prokla sadri malo ta originalno. On je bio daleko od oblasti fizike, ali ipak uvodi i neto novo: naime, on materiju ne izvodi iz psihikog sveta ve direktno iz neodredljivog (peiron), iz prve intelektualne trijade i formira je posredstvom nie svetske due (phsis) u neko maglovito vienje. U oblasti etike postoji tenja da se umanji metafizika veliina ovekove due i da se tako pokae koliki joj je neophodna pozitivna religiozna disciplina kao i boanska i demonska milost; to se potvruje time to Proklo smatra da je sloboda karakterna crta due i grenosti koja je s njom povezana. Stepeni iskupljenja i tu se javljaju: "politiko" dobroinstvo, nauno saznanje, boansko prosveivanje, vera i ushienje (mana), za ta se uvodi posebna duevna mo.

www.uzelac.eu

234

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ostaje nesporno da je Proklo najvea linost neoplatonizma i ako se za Plotina moe rei da je stvorio novi filozofski sistem, originalnou svojih ideja i neverovatnim analitikim umom Proklo prevazilazi i samog Plotina; bez obzira na relativno mali broj naslova, svojim obimom od vie hiljada strana Proklov opus prevazila i Platona i Aristotela a i skoro sve to je do nas dolo od antike literature. Ako zapadna filozofija Proklu nije posvetila ozbiljne studije, njeni vodei filozofi su vekovima preivali njegove ideje; nije sluajno to svi oni koji se kao po nekoj slepoj navici dive Spinozi, Hegelu ili Brentanu, kad malo bolje proue njihova dela i jo ih jednom proitaju u kontekstu Prokla, bivaju iznenaeni ali i zadivljeni time koliko su to dobri komentatori i sledbenici poslednjeg velikog antikog neoplatoniara. Moe se zakljuiti da je neoplatonistika kola nastala kao poslednji pokuaj umirueg paganstva da produi svoje postojanje i da se suprotstavi novoj religiji koja je nastajala hrianstvu. Imperator Julijan bee poslednji koji je hteo da obnovi drevno paganstvo sa svom njegovom mitologijom; ali to nije vie bilo mogue jer nije imalo odjeka, posebno ne u vreme Prokla kad se rui Rimska imperija a Atinska akademija nastavlja da ivi svoj ivet ne elei da zna ta se van nje deava. Priznavajui samo svet i vrednosti stare antike kulture poslednji antiki neoplatoniari u vreme procvata hrianstva ive u svetu koji je nepovratno proao. Kao to su filozofi s astrolozima bili prognani iz Rima u I stoleu n.e, isto se dogodilo i poetkom VI stolea: Justinijan je 529. godine zabranio paganima da na atinskim katedrama predaju pravo i filozofiju. To je za sobom povlailo oduzimanje imovine i nemogunost opstanka u Vizantiji. Emigranti su putovali na Zapad (u ostrogotski Rim i vestgotsku Kordobu) i na Istok, u Persiju, gde su nalazili utoite svi koji behu prognani iz Konstantinopolja. Na elu filozofa koji su se uputili Persijskom ahu bio je Damaskin, poznat kao autor spisa O prvim poelima Damaskin Dijadoh. On se rodio u Damasku 458/462. godine. Retoriku je uio u Aleksandriji kod Teona Aleksandrijskog a filozofiju kod Amonija. Devet godina je i sam predavao retoriku u Aleksandriji a u Atinu je doao nakon smrti Prokla (485).

www.uzelac.eu

235

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Damaskinova samostalnost u filozofiranju, koja se ogleda u drugaijem tumaenju Platona, svedoi o tome da nije bio uenik Prokla; daleko se vie oslanja na Sirijana no svoje neposredne prethodnike. Neki, poput Simplicija, tvrde kako je Damaskin bio uenik Prokla (iju je filozofiju, nesporno odlino poznavao); sholarh Akademije Damaskin postaje nakon smrti Asidora Aleksandrijskog (koji je bio nasledio Marina, biografa Proklovog), ali godina kad se to dogodilo, ne moe se tano utvrditi. Istaknuto je da se nakon Plutarha Atinskog neoplatonizam negovan u Atini bitno razlikuje od akademskog skepticizma i eklektike ranijih stolea i zato se smatra da se atinska filozofska kola oblikovala u svom definitivnom vidu sa Proklom; nije sluajno to upravo uz ime Sirijana Damaskin dodaje epitet "veliki" (kao to su to inili i Proklo i Marin), ali to ne ini u sluaju Porfirija ili Plotina. Oigledno, prednost je data Jamblihu, a ne plotinovsko-porfirijevskoj tradiciji. Uzrok tome je u Sirijanovom tumaenju nadbivstvenog jedinstva, ali i sve veem naglaavanju znaaja misterija; upravo je Damaskin asimilovao orfike i haldejske misterije i uveo ih u teorijske osnove novog atinskog platonizma. Po reima Marina Sirijanovo tumaenje Haldejskih misterija bilo je odluni podsticaj za Proklove egzegeze, koji koliko god bio samostalan mislilac optu koncepciju duguje upravo Sirijanu (i Jamblihu). Sam nain tumaenja Platonog dela nije pretrpeo bitne izmene krajem petog i poetkom estog stolea; ako neke promene i ima, to se tie odnosa prema Aristotelu ije se delo vie nije izuavalo samo kao uvod u Platonovu filozofiju. Krug uenika Damaskinovih bio je veoma mali; treba imati u vidu da je platonizam bio i nain ivota koji je podrazumevao mistinost i tajnovitost, izabranost lanova, darovitost, znanje velikog broja tekstova; da bi se postalo platoniarem bio je potreban veliki napor i dugo sazrevanje u sreditu akademske misli. Damaskin se nije razlikovao od Sirijana i Prokla; i on se bavio tumaenjem Platona. Napisao je niz tumaenja Platonovih dijaloga Parmenid, Fileb, Fedon, Timaj, Alkibijad I, zatim spise koji nisu doli do nas O broju, mestu i vremenu, Haldejski razgovori, Biografija Isidora.

www.uzelac.eu

236

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Godine 529. pokazalo se da filozofija vie nikom nije potrebna; ne zna se gde su se atinski filozofi nalazili sledee dve godine; moda su bili u Atini konkurentskom gradu - Aleksandriji, odakle e 531. persijskom ahu Hosrovu krenuti najvieniji platoniari a meu njima Simplikije i Olimpiodor. U to vreme obnavlja se zoroastrizam u Persiji u njegovom iskonskom obliku i u to vreme kad se vetaki stvara pismenost po uzoru na jezik Avesta, ovi su spisi po prvi put zabeleeni i kanonizovani, budui da su do tada Aveste postojale samo u usmenom obliku. Neki smatraju da je to vreme prvih pokuaja da se neki od tekstova antikih filozofa prevedu na persijski jezik. Koliko su filozofi bili zadovoljni prijemom u Persiji ne zna se pouzdano; poznato je da 532. godine persijski ah Hosrov sklapa tzv. "veni mir" s Justinijanom i da je u tom ugovoru jednom od taaka bilo dogovoreno da se filozofi mogu slobodno vratiti u otadbinu, da im je bila obezbeena lina bezbednost, mogunost izbora mesta prebivanja, korienje imovinom i ispovedanje vere koju oni izaberu; sve to je znak da se o filozofima u to vreme vodilo rauna. Kada je 540. Hosrov napao Siriju i do temelja razorio njen tada najbogatiji grad Antiohiju, potedeo je hram svetog Julijana koji se nalazio u predgrau, a nakon povratka s obale Sredozemlja, kad je dospeo u Dafne, gde je nekada bila kola Jambliha iz Halkide, prineo je rtve nimfama a mesto potedeo. Po povratku filozofa u Vizantiju ekalo ih je razoaranje; dodue u Aleksandriji gledalo se kroz prste na postojanje paganskih tumaenja Platona i Aristotela, ali stvari su krenule drugim putem: hrianstvo je bilo ve uveliko institucionalizovano i nezadrivo, te o obnovi filozofskih kola nije moglo biti ni rei. Godine 533. Damaskin se vratio sa svojim uenicima u domovinu, ali o njihovoj daljoj sudbini nema mnogo pouzdanih podataka.

Boetije i kraj Antike

www.uzelac.eu

237

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U vreme poslednjeg sholarha u Akademiji, Damaskina Diadoha, u Rimu se na simbolian nain, sa smru Anicija Manlija Severina Boetija (480-524/6) zavrava antika filozofija; Boetije je uio filozofiju u Rimu, moda i u Atini i Aleksandriji, ali to nije sigurno; zatim je zauzimao najvie poloaje na dvoru ostgotskog kralja Teodorika; neko vreme bio je konzul i magister sacri palatii, neka vrsta upravnika dvora i prvog ministra. Pod optubom za izdaju baen je u tamnicu i tamo je pred smrt napisao svoje poznato delo Uteha filozofije (De Consolatione Philosophie) oseajui da ivi u vreme koje za filozofiju vie nema razumevanja; za istoriju filozofije Boetije je daleko znaajniji po tome to je u srednji vek preneo znanja iz Aristotelove logike i to je svojim prevodima bitno uticao na formiranje latinske filozofske terminologije, no sopstvenim filozofskim spisima. Boetijeva primena filozofskih kategorija na teologiju pomogla je razvitku teoloke nauke, dok njegovo definisanje i upotreba filozofskih termina behu korisni i za teologiju i za filozofiju. Iako nije bio posebno originalan i nezavisan mislilac, Boetije je posebno znaajan time to je pokuao da hriansko uenje izrazi ne samo jezikom novoplatonske filozofije ve i Aristotelove filozofije; njegova primena filozofskih kategorija na teologiju pomogla je razvoju teoloke nauke, dok je njegovo definisanje i upotreba filozofskih termina bilo korisno i za filozofiju i za teologiju; konano, Boetije je veliki uticaj izvrio i pisanjem komentara to e u srednjem veku biti jedna od veoma popularnih literarnih formi. U njegovim spisima, nalazimo napomene i o drugim Stagiraninovim spisima ali je neizvesno da li je Boetije preveo i neka druga Aristotelova dela na latinski jezik. Rani sholastiki mislioci su se uglavnom bavili problemom univerzalija i za svoje ishodite uzimali Porfirijeve i Boetijeve tekstove, ali su se malo obazirali na Aristotelovo metafiziko uenje koje su mogli da nau u Boetijevim spisima. U svojim radovima on se nije oslanjao samo na Aristotela nego i na Porfirija i druge neoplatonske autore, kao i na Cicerona; podelu filozofije na fiziku, matematiku i teologiju najverovatnije je preuzeo od Porfirija (koji je i sam bio pod uticajem Aristotela); ovaj aristotelovski uticaj kod Boetija je znaajan jer u prethodnom

www.uzelac.eu

238

Milan Uzelac

Istorija filozofije

periodu preovlauje neoplatonska filozofija koja e, preko spisa Pseudo-Dionizija prei u srednji vek. Flavije Magnus Aurelije Kasiodor (477-565/70) bio je Boetijev uenik i prijatelj; neko vreme proveo je u slubi kod ostgotskog kralja Teodorika i njegovih naslednika; imao je vie ivotne sree od Boetija jer se 540. povukao i osnovao manastir Vivarijum u Kalabriji gde je proveo drugi deo svog ivota; tu je rukovodio prepisivanjem velikog broja antikih spisa i napisao enciklopedijsko delo De artibus ac disciplinis litterarum liberalium, u kome, pozivajui se na antike izvore, posebno pie o retorici, geometriji, aritmetici i muzici. Kasiodor je napisao Istoriju Gota, za cara Teodorika, a pod uticajem Avgustinovog uenja o besmrtnosti due napisao je i spis O dui. Kasiodor nije teio za tim da bude originalan nego da d pregled znanja koja je prikupio kod drugih pisaca, pa i nije udno to kod njega ponovo sreemo poznatu nam podelu sedam slobodnih vetina u dve grupe scietiae sermocinales (gramatika, dijalektika i retorika) i scientiae reales (aritmetika, geometrija astronomija i muzika), a to se moglo nai jo ranije kod Marciana Kapele. Njegove knjige su se u ranom srednjem veku koristile kao udbenici. Iako se tokom itavog srednjeg veka Boetije smatrao najviim autoritetom za veinu teoretiara muzike, vidimo da su uporedo s njegovom postojale i druge podele muzike, nastale isto tako pod grkim uticajem. Kasiodor, kao i Boetije, ini vezu antike i srednjovekovne kulture, ali kod njega je u veoj meri no kod njegovog uitelja prisutan hrianski uticaj; on izlae antike stavove o etikom delovanju muzike ali ih potkrepljuje biblijskim legendama i pozivanjem na autoritet Tvorca. Kod njega nalazimo jasno izraen neopitagorejski uticaj, sklonost mistici brojeva kao i uticaj savremene liturgijske prakse. Muzika je za Kasiodora nauka to se izraava brojevima koji se nalaze u zvicima, i deli se na harmoniku, ritmiku i metriku. Harmonika je uenje o odnosu tonova, tj. nauka koja u zvuku razlikuje visine, ritmika je uenje o vezi muzike i poetskog teksta i njen je cilj razlikovanje dobrih od loih sazvuja u tekstu a metrika je nauka o poetskim metrima (De art., I 15-16). Pribliavajui klasinu kulturu srednjovekovnoj

www.uzelac.eu

239

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koli razumevanja svetih spisa Kasiodor je, zastupajui tezu o neophodnosti konsenzusa izmeu vere i razuma, pripremao put za asimilovanje antike tradicije od strane crkve. U VII stoleu javlja se i poinje da iri svoj uticaj islam; godine 635. Arapi osvajaju Siriju, oblast bogatu grkom kulturom gde se jo uvek poznavalo delo Aristotela. Sedam godina kasnije osvojen je Egipat, a nekoliko godina kasnije i Tripoli; Italija se u VII stoleu nalazila pod vlau Langobarda, a panija pod vlau Vestgota. Na kratko papska vlast stie do Britanije gde papa Grigorije alje monaha Avgustina, ubrzo biskupa Kenterberijskog. Tada se u Engleskoj i kotskoj osnivaju manastiri kao centri kulture. Nova kultura se koncentrie oko benediktinskih opatija koje u svemu zavise od Rima. Kasnije se u Jorku osniva i katedralna kola gde e uiti a potom predavati Alkuin. U paniji je u VII stoleu najznaajniji Isidor (560/70-636), roen u Kartagini odakle 600. prelazi u paniju i postaje namesnik u Sevilji zauzimajui pri tom visoke crkvene dunosti pa, iako roen u Africi, ostaje poznat kao Isidor iz Sevilje; kao i Kasiodor, Isidor pokazuje veliki interes za antiku kulturu i u svom enciklopedijskom delu Originum sive Etymologiarum libri XX, koje bee veoma popularno u srednjem veku pa se nalazilo u svakoj manastirskoj biblioteci, izlae etimoloko znaenje i poreklo osnovnih naunih pojmova; u prve tri knjige pie o sedam slobodnih vetina, a ostalih 17 knjiga posveene su medicini, istoriji, teologiji, mehanici, geografiji, vojnom umeu i dr. Ne mnogo originalan, sabirajui i ponavljajui ranija znanja on, recimo, u prvoj knjizi ve pomenutih Etimologija pie: Slobodne vetine obuhvataju sedam disciplina: prva je gramatika, tj. vinost jeziku; druga je retorika, koja se zbog blistavog efekta i obilja rei, smatra neophodnom u politici. Trea je dijalektika, nazvana i logika, koja veoma suptilnim raspravljanjima razluuje istinu od lai. etvrta, aritmetika, obuhvata odnose meu brojevima i njihove podele. Peta, muzika, sastoji se u pesmama i pevanju. esta, geometrija, obuhvata mere i dimenzije. Sedma, astronomija, sadri zakone zvezda (Etym., I,II). Pored podele muzike kakvu preuzima od Kasiodora on klasifikuje muziku prema nainu stvaranja pa razlikuje harmoniku muziku (nastalu iz zvuanja glasa),

www.uzelac.eu

240

Milan Uzelac

Istorija filozofije

organiku muziku (proizvedenu duvakim instrumentima) i ritmiku muziku (stvorenu udarakim ili ianim instrumentima) /Etymologiae, III 19/. Isidor iz Sevilje poseban poloaj obezbeuje muzikom umeu; smatra da nijedna nauka ne moe bez muzike biti savrena i da bez nje nita ne moe postojati; sav svet temelji se na nekoj harmoniji zvukova i dovodi oseanja u razliita stanja, a i samo nebo okree se po treptajima harmonije. U borbi zvuk treba da podstie borce i to je jai zvuk to je ar za borbom vei; pesma moe da bodri i veslae i muzika uopte pomae da dua lake preivi tekoe, da se smanji umor posle rada. Muzika moe da smiri uzbuenost (Isidor se poziva na biblijsku priu o Davidu koji Saula spasava muzikom od zlog duha, kao i na kazivanja o pozitivnom uticaju muzike na divlje zveri). Muzika se nalazi i u naem telu: kad govorimo i kad nam u venama bije krv, u oba sluaja se u muzikim ritmovima manifestuju zakoni harmonije. Isidor iz Sevilje je smatrao da se pomou etimologije moe doi do prvobitnog smisla stvari; kao rezultat pojavilo se neizmerno mnotvo ideja, izvuenih iz zaborava i tako je klasini svet kroz Isidorovo delo dospeo u srednjevekovni; ova ocena ostaje ak i kad se prihvati injenica da su Maksim Ispovednik, Boetije i Kasiodor posedovali daleko dublja znanja od Isidora. Za savladavanje kvadrivijuma postojali su u ranom periodu srednjeg veka kompendijumi Kasiodora, Isidora Seviljskog i Marsilija Kapele, a od originalnih dela antike filozofije u to doba bee poznat samo Platonov Timaj i to u prevodima Cicerona i Halkidija (sa njegovim komentarima). Kako je Halkidije, ivei u IV stoleu, svoje komentare napisao na osnovu komentara peripatetiara Adrasta, platoniara Albina i posebno stoika Posejdonija, od koga je preuzeo mnotvo podataka i beleaka o istoriji filozofije, ovaj Halkidijev komentar je u to vreme bio znaajan i po tome to je spajao stavove razliitih antikih kola. Meutim, kako su u poetku ovog novog perioda preovlaivala logika istraivanja sasvim je razumljivo to je prvobitni metod srednjovekovnog miljenja bila dijalektika. To je osnovni razlog to su se na poetku srednjeg veka ljudi usmerili na izuavanje i vebanje formalno-logikih shematizama;

www.uzelac.eu

241

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tek kasnije se postavlja pitanje znaenja logikih odnosa, pitanje o odnosu pojma i rei i o odnosu pojma i stvari; nije nimalo sluajno to je pitanje o metafizikom smislu rodnih pojmova u narednim stoleima dobilo centralno mesto i podelilo mislioce oko razliitih reenja nastalih u sporu o univerzalijama. Sva ta sholastika logika svodi se u to prvo vreme na silogizam i na deduktivnu metodu a zapostavljaju se indukcija i posmatranje. Poetkom srednjeg veka misticizam (inspirisan PseudoDionizijem) i dijalektika (nastala pod uticajem Boetijevog aristotelizma) razvijaju se nezavisno jedno od drugog, da bi se kasnije, na vrhuncu sholastike, inei njenu duu, dijalektika i misticizam sjedinili u nastojanju da iznau meusobnu ravnoteu; tek kad sholastika pone da jenjava, oni se iznova razjedinjuju: liena mistikog elementa dijalektika e se gubiti u jezikim nijansama (kao u nae doba analitika filozofija, liena svog filozofskog temelja), a misticizam, udaljujui se od umnog rasuivanja, izgubie smisao za stvarnost, rasplinuvi se u ekstatinoj bogobojaljivosti.

www.uzelac.eu

242

Milan Uzelac

Istorija filozofije

FILOZOFIJA U SREDNJEM VEKU U vreme dok u Vizantiji oivljavaju i cvetaju razna filozofska i teoloka uenja, jer je kod Vizantinaca duh antike ostao neprestano prisutan (kroz klasino obrazovanje viih slojeva i kroz ivi grki jezik niih slojeva drutva), zapadna Rimska Imperija, nakon pokoravanja od strane varvara, od VI do IX stolea preivljava duboku duhovnu krizu; u to vreme nastalo je u Evropi franako kraljevstvo ije je uzdizanje povezano s usponom i jaanjem karolinke dinastije iji je kralj Karlo Martel spasao Evropu od Arapa (nakon to su oni ve bili osvojili paniju) pobedivi ih 732. kod Poatjea, da bi ih u borbama voenim narednih nekoliko godina odbacio iza Pirineja; najvei predstavnik te dinastije bio je Karlo Veliki koji je i sam uestvovao u preko pedesetak pohoda stvorivi veliki evropsku dravu na tlu ranije Rimske imperije. Za vreme boravka u Rimu krajem 800. godine krunisan je za cara kao rimski imperator. Tako je nastala Sveta Rimska imperija koja je formalno postojala do 1806. kada ju je ukinuo Napoleon koji je dve godine ranije na isti nain bio krunisan kao i Karlo Veliki od strane rimskog pape koji je za tu priliku bio specijalno doveden u Pariz. Sveta Rimska imperija Karla Velikog bila je u njegovo vreme shvaena kao vaskrsavanje ranije Rimske imperije, ali njene teritorije su bile manje i ona nije obuhvatala sve zemlje oko Sredozemlja, ve je zauzimala teritorije dananje Francuske (bez Bretanje), Belgije, Holandije, Luksemburga, vajcarske, Austrije, Zapadne Nemake i Severne i Srednje Italije. Period vladavine Karla Velikog (do 814) nazivaju i periodom "karolinke renesanse" u zapadnoevropskoj kulturi. Za svoje vreme sam Karlo bio je, kau neki, donekle i obrazovan: znao je grki i latinski jezik, iz Vizantije je dobio na poklon nekoliko Aristotelovih dela iz logike. Na svom dvoru okupljao je uene ljude, imao je i svog dvorskog istoriara koji je podraavajui Svetonija sastavio njegovu biografiju. Ali, velika drava u kojoj se govorilo mnotvo jezika zahtevala je za upravljanje pismene ljude i Karlo je bio prinuen da otvara nove kole a centri pismenosti bili su manastiri i crkve gde su se osim teologije ljudi upoznavali i sa sedam slobodnih vetina. Kada

www.uzelac.eu

243

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je zapoelo obrazovanje po manastirima u zapadnim delovima nekadanje Rimske Imperije, uvidelo se da za ovladavanje dijalektikom i ostalim slobodnim umeima nedostaju elementarni spisi; poetkom VIII stolea postojala su na latinskom jeziku samo dva teksta iz Aristotelovog Organona: Kategorije (De categoriis) i O timaenju (De interpretatione) kao i Uvod u kategorije /Isagoge/ od Porfirija, sa mnotvom neoplatonskih komentara kao i komentarima Boetija koji je iste i preveo sa grkog. Pokuaj da se antiko obrazovanje ujedini preduzeo je ve u V stoleu Marcilijan Kapela a to su potom usavrili Boetije i Kasiodor; meutim, Karlo Veliki je hteo da uini i neto vie: sem obnove Rimske Imperije on je hteo da obnovi i antiku filozofiju, pa je za to odabrao platonovsku Akademiju po uzoru na koju je pri njegovom dvoru formirano i nekakvo ueno drutvo koje je dobilo naziv Akademija. Od tog vremena akademijama su se i poele nazivati razna visoka uena drutva koja nisu imala nuno neku vezu s Platonovom filozofijom. Kad je re o Karlovim akademicima oni esto nisu bili ni dovoljno pismeni, ali, po njegovom nareenju, tu su se oni okupljali prepisivajui latinske, ak i grke rukopise; tako se negovao interes za antiku literaturu, premda je osnovni sadraj ove karolinke renesanse bio hrianski pogled na svet. Glavna linost Akademije Karla Velikog bio je Alkuin ili Albin Flak (730-804), anglosaksonac koji je vei deo ivota proveo u Engleskoj gde je i stekao obrazovanje (od 766. bio je episkop od Jorka, a od 780 opat Ferijera i Sen Lua) da bi na Karlov dvor doao 782. godine. Alkuin se s Karlom Velikim sreo ranije: jednom na putu u Rim, po drugi put godinu dana pre dolaska na Karlov dvor, u Parmi. Alkuin nije po svojim shvatanjima bio originalan, to se moe rei i za veinu srednjovekovnih mislilaca; njegova pedagoka dela se oslanjaju na prethodne autore i on se u njima poziva na Cicerona, Kasiodora, Boetija i Isidora iz Sevilje. Svojim pogledima pribliavao se Avgustinu, a kroz njega hristianizovanom i mitologizovanom neoplatonizmu. Alkuinova dela su: De animae ratione, De dialectica, Dialogus de rhetorica et virtutibus; njegova Dijalektika oznaava poetak sholastike u zapadnoj Evropi. Za Alkuina dijalektika nije vie samo jedna od slobodnih vetina, logika, ili nain miljenja, ve nain sistemati-

www.uzelac.eu

244

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zovanja religiozne vere. Alkuin se nije kod Karla zadrao do kraja ivota ve je 796. otiao u opatiju Sen-Martin u Turu na Loari gde je osnovao manastirsku kolu i nastavio svoj uiteljski posao; biblioteku u Turu obogatio je prepisima rukopisa koje je bio doneo iz Jorka. Posebnu panju je posveivao usavravanju metoda za prepisivanje rukopisa. Alkuinov naslednik bio je u Akademiji njegov uenik Fredegiz koji se trudio da bude originalan. On je dokazivao realnost niega tako to je poao od same rei, tvrdei da svaka re neto oznaava pa i re nita oznaava neto a to znai da nita nije nita ve neto realno. To je ipak bila samo sholastika igra reima. Daleko je vie ostao poznat Raban Maur (780-856), takoe uenik Alkuina, koji se proslavio sporom sa nekim Gotalkom (oko 805- oko 865) oko problema predodreenosti. Raban Maur je roen u Majncu a umro u Vinklu na Rajni; pripadnik benediktinskog reda, bio je opat u Fuldi, a potom nadbiskup u rodnom gradu (847). Glavna dela su mu De universo, De anima, De clericorum institutione. Gotalkovoj tezi o apsolutnoj fatalistikoj predodreenosti ovekove due za spasenje u raju ili za stradanje u paklu, Raban Maur je suprotstavio jedno kompromisnije shvatanje koje je doputalo slobodu volje; time je poelo udaljavanje od Avgustina i njegovog uenja o predodreenosti, i stvoren je prostor za posredovanje crkve u ovekovom spasenju. U XVII knjizi spisa De universo (potpuni naziv je: De rerum naturis et verborum proprietatis et de mystica rerum significatione) Raban Maur istie da "nijedna nauka ne moe da bude potpuna bez muzike, da nita ne postoji bez muzike. Tvrdi se pie Maur da je i sam svet sainjen po nekoj harmoniji zvukova i da se i samo nebo okree po melodiji harmonije. Muzika pokree oseanja, podstie ula u raznim pravcima, kao to u boju zvuk trube raspaljuje borce: i koliko je zvuk snaniji toliko je duh hrabriji za borbu. I veslae pesma bodri. Muzika snai duh da moe da podnosi sve napore i umor od bilo kog posla blai pesma; muzika smiruje uzbuene due..." Ni u svom delu De rerum naturis, a koje je enciklopedija nastala kompilacijom dela Isodora Seviljskog, Raban Maur ne pokazuje veu originalnost; u velikoj meri zavisi od ranijih pisaca

www.uzelac.eu

245

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(Isidor, Avgustin) a kad je re o egzegezi, opredeljuje se za mistike i alegorijske interpretacije. U vreme kad se zavrava formiranje sholastike, najvei sholastiar bio je u IX stoleu Johan Skot Eriugena koji je na poziv Karla elavog (umro 877); unuk Karla Velikog, kome je pri raspadu carstva pripala Francuska, i koji je dvor u Pariz preselio iz Ahena) iz Irske na Palatinsku (Dvorsku) akademiju (843) gde je neko vreme boravio i predavao sve dok na sinodima u Valensienu i Langru (855) nije bio optuen za jeres te bio prinuen da se vrati u Oksford (na poziv Alfreda Velikog ije je carevanje poelo u Engleskoj 870). Ni u Engleskoj Eriugena nije imao sree: i tamo je bio podvrgnut istrazi i potom udaljen iz Oksforda i bio opat u Malberiju. Pria se da su ga ubili tamonji svetenici otrim noevima za pisma. Eriugena je bio pozvan u Pariz s posebnim razlogom: da prevede spise Dionisija Areopagite sa grkog na latinski jezik koji je, iako "mrtav" jezik postao u to doba "meunarodni" jezik. Pored tih spisa on je preveo i njihov komentar od Maksima Isposnika kao i spis Grigorija Niskog O ovekovom stvaranju. Eriugena je bio veoma uen i za razliku od Alkuina i Rabana Maura koji nisu znali nijednu grku re, savreno je vladao grkim jezikom a najverovatnije i arapskim; on je u hrianstvo uveo neoplatonizam ali s primesama neoplatonistikog misticizma koji je doao pod imenom Pseudo-Dionizija. Eriugena je i sam napisao komentare za sve te prevode, pisao je i komentare dela Avgustina i Boetija, koji je, videli smo to, i sam bio prevodilac sa grkog jezika, pisao je i stihove na grkom jeziku. Eriugena je napisao protiv Gotalka spis De praedestinatione (O predodreenosti) koji nije bio ba u okvirima crkvene ortodoksije te je bio i dva puta osuivan 855. i 859. godine; sopstvene poglede je izloio u delu De divisione naturae u kome sadraj Sv. pisma istrauje i objanjava u duhu platonizma i misticizma; i ovo delo je dvaput osuivano, ali mnogo kasnije (1210. i 1215). Godine 1685. ova knjiga Eriugene je sveano uneta u papsko-katoliki Spisak zabranjenih knjiga. Eriugenin pogled na svet je zapravo trei pokuaj (posle Avgustina i Pseudo-Dionisija) da se iskoriste platonizam i

www.uzelac.eu

246

Milan Uzelac

Istorija filozofije

neoplatonizam za stvaranje temelja hrianskog religioznog pogleda na svet; poistoveivanjem boga i prirode, tvorca i tvorevine, Eriugena se, ipak, mnogo udaljio od hrianskog kreacionizma i pribliio panteizmu. Po njegovom uenju, kao i Pseudo-Dionisija i neoplatoniara, bog je bie koje se moe misliti u njegovom apsolutnom jedinstvu, nedeljivo, bez negativnih svojstava; naspram boga svet je deljivo i ogranieno bie; stvaranje je razvijanje i ralanjivanje onog to u sebi sadri boansko jedinstvo; zato i naslov Eriugenine knjige glasi: O deljenju prirode. Sve to je stvorio bog i to se odvojilo od boga vraa se njemu po nunosti i svemu to je iz njega proisteklo predodreeno je da se u njega vrati. Hriansko stvaranje je kod Eriugene vanvremeni proces sputanja od vieg ka niem, od apsolutnog bia ka relativnom nebiu, ontoloko kretanje od apstraktnog ka konkretnom, kretanje od jedinog boga ka prostorno-vremenskom mnotvu kao to je priroda. Taj proces je i reverzibilan: sve to se, dakle, odvojilo od boga, vraa se njemu, pa je bog i poetak i kraj. Posledica takvog shvatanja je postojanje sveopte predodreenosti, tj. predodreenosti za spasenje. Svi pali aneli i svi pali ljudi vratie se bogu. Kazne u buduem ivotu isto su duhovne i one su samo posledica naih postupaka a utvrene su boanskim zakonom. Ovo su zapravo misli koje su uz pomo Avgustina i Pseudo-Dionisija uvele platonizam u sholastiku filozofiju. Uenjem da je bog postao ovek i svet, da se ovek moe uzdii do boga poto je on deo boje celine (koja je razvojem postala raznovrsnost i mnotvo a na kraju e opet postati jedinstvo), tj. shvatanjem da je sve u bogu i da je bog sve (panenteizam), Eriugena je, pozivajui se na odreena reenja mistikih filozofa, postavio i problem humanizma, zagovarajui sretan zavretak ivota za sve ljude, a to crkva nikad nije prihvatila ve je poetkom XIII stolea njegov spis osudila na spaljivanje. Istovremeno, u okvirima teologije Eriugena je bio vrlo smeo i originalan. Smisao njegovog filozofiranja je misaono istraivanje dogmi koje su date putem vere; smatrao je da pravi autoritet nije nita drugo nego istina pronaena razumom; um i vera imaju isti objekt od kojeg polaze; dok vera ostaje u granicama dogmatizma, um racionalnim obrazlaganjem nastoji da dokae ono to vidi.

www.uzelac.eu

247

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U to vreme pojavio se problem po kome su se Platon i Aristotel bitno razlikovali - problem ideja. Porfirije je to, kao to smo ve napomenuli, formulisao pitanjem: da li rodovi (ono opte) postoje nezavisno od stvari ili postoje samo u predmetima; drugim reima: postoji li "ovenost" (humanitas) kao neto samostalno, nezavisno od pojedinih ljudi ili ona postoji samo u pojedinim osobama i samo ukoliko ove postoje. Prvo shvatanje je zastupao Platon a drugo Aristotel; sam Porfirije nije dao svoj odgovor ve se od toga ogradio. Ovom velikom pitanju o poreklu ideja bilo je sueno da bude izvor spora u vekovima koji su sledili. U poetku spor je reen u korist Platona: opti pojmovi (universalia) odgovaraju sutinama odvojenim od naeg miljenja i od prirode i imaju svoju realizaciju u boanskoj sutini, tj. u boanskom miljenju. Istinska "ovenost" ne nalazi se u pojedinim ljudima ve u bogu koji tvori stvari svojim miljenjem; tako bog u svojoj venosti poseduje i sveopte (univerzalno) to se razvija i propada u vremenu. Moemo rei da je sa Eriugenom zavreno formiranje zapadnoevropske sholastike; u XI stoleu hrianska Evropa polazi u pohode za oslobaanje svete zemlje: Palestine i groba Hristovog. Koliko su to bili oslobodilaki pohodi, toliko su bili pljakaki i osvajaki, te su u znatnoj meri tih osam krstakih pohoda, koliko ih je i bilo u sledea dva stolea, toliko oslabili Istono rimsko carstvo (Vizantiju), da su u velikoj meri pripomogli njenom padu. Ve je tu dola do svog izraza germano-romanska nasilnika priroda koja je bitno svojstvo zapadne Evrope i njenih naroda. Za vreme prvog krstakog pohoda osloboena je istona obala Sredozemlja (Fenikija, Sirija, Palestina) zajedno sa Jerusalimom i bilo je stvoreno Jerusalimsko kraljevstvo. Posledica tih ratova bee i upoznavanje Evrope sa islamskom kulturom, tj. sa muslimanskom filozofijom a kroz nju dolo je i do upoznavanja sa u Evropi dotad nepoznatom filozofijom Grka i Rimljana, budui da se arapska filozofija oslanjala na Platona, Aristotela, Plotina i niz drugih antikih filozofa i naunika. Pomenute teritorije nisu dugo ostale u posedu evropskih vitezova iako su oni do temelja razorili Bliski istok, a u etvrtom krstakom pohodu i Vizantiju.

www.uzelac.eu

248

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U XI stoleu jaa papska vlast, posebno nakon sukoba Grigorija VII i Henrija IV koji je morao ii na poklonjenje papi u Kanosu i traiti oprotaj; poetkom XII stolea nastaju i polumonaki redovi kao to su templari i hospitalci, a uporedo s tim javljaju se i prvi univerziteti u Bolonji i Oksfordu, pa zatim i Parizu. U to vreme ne postoje jezike barijere; svi se u Evropi slue latinskim jezikom i svako ozbiljnije uenje stoga je poinjalo uenjem latinskog jezika. Upravo tada, kad je sama Evropa rascepkana, ali kad je u njoj jedna crkvena vlast, dolazi do sporova izmeu mistiara i sholastiara a unutar sholastike izmeu nominalista i realista; mistiari su pokuavali da spoznaju boga kao neto to je neposredno prisutno u dui svakog oveka; smatrali su da posrednitvo crkve nije neophodno; u svom radikalnom obliku misticizam je bio veoma opasan pa je mistika esto bila izraz pogleda na svet opozicionih drutvenih slojeva - buntovnog seljatva i gradskog stanovnitva pa je bila sve vea opasnost i za sam zemljovlasniki, feudalni sistem. to se tie sporova meu sholastiarima, oni su se sukobljavali oko mnogih pitanja, najee oko mnotva pseudoproblema, u smislu: moe li svemogui bog stvoriti tako teak kamen koji ne moe podii (ako ne moe podii kamen koji je stvorio nije svemoan, a ako ne moe stvoriti kamen koji ne moe podii, nije svemoan); meutim, bio je tu i jedan vaniji problem - pitanje koje je formulisao jo Porfirije u svom predgovoru za Aristotelove Kategorije a koji je, kao to je reeno, preveo na latinski Boetije te je taj spis bio poznat ve u ranom srednjem veku. Porfirije je, naime, postavio pitanje kako postoji opte. U okvirima antike filozofije to pitanje moda i ne bi izazvalo toliko panje i sporova, ali u srednjem veku teoloka aktuelnost tog pitanja bila je povezana s hrianskom dogmom o trojstvu po kojoj je bog jedan i trojak. Pitanje je sad glasilo u kakvom su odnosu tri lica, tri hipostaze boga i sam bog? Odgovori na ovo pitanje vodili su u dve jeresi: jedni su smatrali da je bog jedan, a drugi, da je trojak; ortodoksna pozicija bila bi ona trea: bog je istovremeno jedan i trojak, jedinstvo i mnotvo. Ali, ako sad jedinstvo boga shvatimo kao neto opte a njegova tri lica kao odvojena, pojedinana, tada nastaje teorijski, filozofski problem trojstva: kako se meusobno odnose opte i posebno i kako postoji opte da li je ono u neem

www.uzelac.eu

249

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojedinanom, posebnom, ili je samostalno, van njega; konano, moda ono postoji samo u svesti, u pojmu, samo u rei. Sve te varijante bile su razmatrane ve u antiko doba; kod Platona je opte, kao ideja, postojalo pre stvari, pre pojedinanog; kod Aristotela je opte kao forma postojalo u pojedinanom, u stvarima, a kod kiniara i kirenjana opte je postojalo samo u svesti. Dakle, injenica je da uenje o pojmu kao pravoj stvarnosti po prvi put nalazimo kod Platona koji je zastupao shvatanje kako ideja kao jedinstvo odreene vrste mnotva postoji realno i pri tom je uzrok same stvarnosti; to shvatanje je kasnije preuzeo Avgustin, ali sa sasvim drugom namerom: on oblast ideja nije vie video kao samostalno podruje, ve je ideje, pod uticajem neoplatoniara, preneo u boiji um i tumaio ih kao misli boga. Upravo tim putem je nastavio srednjovekovni realizam i u onom optem video boju uzronost svega to postoji; na taj nain logiki problem pojma u realistikoj interpretaciji dobija ontoloko-teoloku interpretaciju. Oigledno je da su sholastiari XI i XII stolea ponavljali ranije formulisane varijante odnosa opteg, posebnog i pojedinanog: tako je, meu sholastiarima bilo onih koji su smatrali da opte postoji realno (universalia sunt realia) i oni su nazvani realistima a delili su se u dve grupe: dok su jedni mislili da opte postoji samo u stvarima (in rebus), drugi su smatrali da ono postoji pre stvari (ante res); prvi su tako, ne znajui, sledili Aristotela a drugi Platona; prvi su bili umereni a drugi ekstremni realisti. Naspram realista behu nominalisti; oni su smatrali da opte postoji posle stvari (post res), u ovekovoj svesti; krajnji nominalisti tvrdie da je nosioc opteg re, ime (nomen) dok su umereni nominalisti kao nosioca opeg videli ne samo re, nego i pojam (conceptus) pa su nazvani konceptualistima. U XI-XII stoleu najpoznatiji nominalisti bili su Berenger i Roscelin dok su realisti bili Viljem iz ampoa i Anselm; srednje reenje meu njima, konceptualistiko, kritikujui i jedne i druge, zauzimao je Pjer Abelar. Nominalizam

www.uzelac.eu

250

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Berenger iz Tura (1000-1088) francuski sholastiar, filozof i teolog, bio je na elu jo uvek postojee kole u Ruru koju je dva stolea ranije osnovao Alkuin; u svom delu O svetoj trpezi (1049) odbacuje realnost univerzalija i tvrdi da akcidencije ne mogu da egzistiraju bez supstancije koja bi ih nosila, da su realna samo ulna bia, ulne supstancije, tj. stvari i da sem njih nema nieg realnog: Nema nieg realnog osim supstancije, a supstancija je svojstvo samo onog to je dostupno opaanju spoljnim ulima. Sledbenik Berengara i takvog shvatanja koje je polazilo od toga da samo individuum ima egzistenciju a da su univerzalije samo skupovi individuuma odreeni imenima, bio je Roscelin iz Kompijea (Bretanja) (1050-1110/1123) koji je nakon studija u Soasanu i Remsu drao predavanja u raznim mestima: Kompijeu, Lou, Bezansonu i Turu a meu njegovim sluaocima bio je i Pjer Abelar; njegovi spisi nisu sauvani (izuzev jednog pisma Abelaru) i zato je neophodno oslanjanje na svedoenja drugih autora, pre svega Anselma, Abelara i Jovana od Solsberija; po njima Roscelin je bio protivnik ekstremnog realizma tvrdei da samo jedinke egzistiraju, ali, njegovo pozitivno uenje nije sasvim jasno. Na saboru u Soasanu 1092. njegovo uenje je bilo osueno; to bee posledica prisustva sve veeg broja dijalektiara meu teolozima, protiv ega je posebno bio ustao Petar Damijani. Naime, u to vreme pojavio se veoma veliki broj peripatetikih dijalektiara, koji su kao i Berengar imali smisla za nepotovanje autoriteta, laika koji su u Francusku doli iz Italije i putujui od grada do grada drali predavanja na kojima su jevtinom sofistikom izvrgavali ruglu naelo kontradikcije i na taj nain bacali loe svetlo na samu dijalektiku (kao verbalnu obmanu i sofistiku) to je izazivalo neprijateljstvo teologa. Prema Anselmu od Kenterberija Roscelin je smatrao da postoje samo pojedinane stvari (res singularis), a da je opte samo pojam, prazan zvuk (flatus vocis) i da ono ne moe predstavljati predmet, te postoji samo pojedinani predmet dok opte kao takvo ne postoji. Stvarno postoje samo individue, dok univerzalije realno ne postoje. Pokuajte da zamislite humanost bez oveka, ili ivotnost bez ivih bia, i videete da neete uspeti, govorio je Roscelin. Govorei o ovenosti, vi sebi ne moete predstaviti predmet opteg

www.uzelac.eu

251

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na koji bi se odnosio va pojam, pa u vaem umu nema nieg drugog sem znaka, rei, odnosno, imena. Dakle, opti pojmovi samo su rei, glasovi, imena, prazan zvuk (nomina, flatus vocis). To uenje, samo po sebi, ne bi ni postalo predmet estokih rasprava da nije bilo preneto na hrianske dogme. U skladu sa svojom tezom Roscelin je tvrdio da ako su tri osobe u bogu samo jedna stvar a ne tri samostalne stvari, kao na primer tri due, ali su isti po moi i volji, tada nije samo sin (Hrist) postao ovek, nego i Bog i Duh Sveti. Time se on suprotstavio dogmi da se otelotvorio samo sin (kao logos). Ako uzmemo da boje trojstvo nije jedna osoba nego tri, tada, prema nominalizmu, budui da ne postoji nita osim pojedinanog, nije mogua ideja boanstva kao neto opte, te stoga ne postoji jedan bog nego tri boga. Sabor u Soasanu je ovo uenje osudio kao jeres i nominalizam je anatemisan; realizam je vie odgovarao crkvi i postao njeno zvanino uenje. Realizam Najei protivnik Roscelina bio je njegov mlai savremenik Viljem iz ampoa (oko 1068-1121) koji se takoe nalazio na poziciji realizma i zauzimao visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji; nakon studija u Parizu i Lionu, on je studirao kod Roscelina u Kampjou i uskoro poeo da zastupa teoriju potpuno suprotnu onoj koju je izlagao Roscelin; u koli pri katedrali u Parizu izlagao je ekstremni realizam koji je doveo do krajnjih granica, dalje od Anselmovog platonizma i tako dospeo ak do panteizma tvrdei kako univerzalije postoje pre svake stvari i da postoji samo jedan ovek koji je univerzalan i vean, dok su svi individuumi u sutini identini i razlikuju se samo sporednim osobinama dok pri tom postoji samo njihova opta sutina kao jedina stvarnost. Drugim reima: ista sutinska priroda u celosti je prisutna istovremeno u svakom pojedinanom lanu vrste o kojoj je re, a to je imalo za posledicu da se individualni lanovi neke vrste ne razlikuju meusobno supstancijalno nego samo akcidentalno. Pod pritiskom Abelarove kritike Viljem od ampoa je promenio svoju teoriju tako to je teoriju o identitetu zamenio teorijom o indiferenciji prema kojoj se za dva lana iste vrste kae da su ista stvar ne sutinski

www.uzelac.eu

252

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ve indiferentno. U to vreme on se povukao u opatiju Sen-Viktor gde je predavao svoju novu teoriju i delom doprineo osnivanju mistike tradicije u opatiji. Uenje koje je doputalo postojanje veno realnih rodnih pojmova nazvano je realizam i njen predstavnik bio je Anselm (1033-1109), rodom iz Aoste; nakon pripremnih studija u Burgundiji, prvo u Avranu a potom u Beku, Anselm stupa u benediktinski red da bi u Beku prvo bio prior (1063) a potom opat (1078). Na mesto nadbiskupa Kenterberijskog postavljen je 1093. nakon to je estoko napao Roscelina nastojei da opravdanost dogmi izvede misaonim putem a da ipak ne bude "jeretiki dijalektiar" kao Roscelin. Savremenici su ga nazivali i drugim Avgustinom, ponajvie zato to je od ovog preuzeo niz platonistikih ideja. Anselm je bio Italijan koji je vei deo ivota proveo u Engleskoj. Tadanji papa, budui i sam Italijan, postavljao je Italijane za najvie predstavnike Rimske crkve u svim drugim zemljama pa se tako desilo i sa Anselmom. On je bio savremenik pape Grigorija VII i ovaj ga je (ili njegov naslednik) poslao u Englesku da zatiti interese Crkve. Englezi su u dva maha nastojali da ga prognaju iz Engleske ali u tome nisu uspeli; ova zemlja e se papske vlasti osloboditi tek etiri stolea kasnije, kad Henrih VIII sebe proglasi poglavarom reformisane anglikanske crkve to e biti i jedan od motiva u sukobu sa Tomasom Morom. Po svojim pogledima Anselm je predstavnik neoplatonovskog avgustinizma; kao i Avgustin istie primat vere nad razumom; verujem da bih razumeo, kae on i to znai: za to da bih verovao nije obavezno i razumevanje, ali za to da bih razumeo, neophodno je da verujem. Taj credo tumaen je kao teoloki racionalizam; Anselm je smatrao da vera ne protivrei razumu te da su sve istine otkrovenja dostupne racionalnom dokazivanju, a pre svega teza o postojanju boga. Kao i sv. Avgustin, Anselm nije sasvim razlikovao filozofiju od teologije; smatrao je da svaki racionalni hrianin treba da se trudi da racionalno shvati i razume ono u ta veruje; onaj ko veruje u boije postojanje i uenje o svetom trojstvu duan je da primeni mo rasuivanja da bi razumeo te dve istine. Ako neko,

www.uzelac.eu

253

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poput kasnije tomista, razlikuje filozofiju i dogmatsku teologiju, razmatranje o boijem postojanju e pripasti filozofiji, a razmatranje o svetom trojstvu teologiji. Jer prva istina moe da se demonstrura ljudskim rasuivanjem dok druga ne moe, budui da ljudski duh nije kadar da stvara istinite tvrdnje o ovoj tajni kad je jednom otkrivena. Meutim, na osnovu injenice da se prva istina moe dokazati kao i elje da se razume sve ono u ta verujemo, Anselm je smatrao da se i istina o svetom trojstvu moe dokazati. Svoje realistiko shvatanje spora o univerzalijama Anselm objanjava na sledei nain: kad se svevinji duh reju obraa samom sebi, time istovremeno izrie i sve to je stvorio; to je stoga to sve stvari (i do svog stvaranja, i posle, i kada propadaju ili trpe promene) uvek prebivaju u njemu, no ne takve kave su same po sebi ve takve kakav je on sam. Na samom delu - stvari su priroda, podlona promeni, priroda stvorena snagom nepromenjivog miljenja; ali u bogu, one su prvobitne sutine i istinsko poelo bia. Tako, po uenju Anselma, bilo koje svojstvo moe pripadati subjektu samo stoga to ono ve negde postoji samo po sebi. Nikakvo bie ne moe biti pravedno drugaije, ve samo po sebi, pa stoga i prvo bie koje shodno tome samo po sebi svim vlada to u njemu jeste mora i samo biti pravednost koja je nezavisna od sveg drugog. Iz toga se moe zakljuiti da sama sutina boga sadri i stvara ono to druge stvari poseduju samo kao svojstvo. Polazei od vidljivih predmeta i idui ka njihovim idejama i najviem jedinstvu, Anselm izvodi dijalektiki dokaz bia boga na isti nain kako je to mislio i Platon; osim toga, on formulie i nain na koji se dolazi do atributa boga a koji se sastoji u tome da se atributi odreuju iz samog pojma boga, tako to bi se jedan sadrao u drugom i tako dalje - u sve viem jedinstvu. Ovo Anselm izlae u delu Monolog ili primer kako razmiljati o temeljima svoje vere (Monologium sive exemplum meditandi de ratione fidei). Kako se u ranom srednjem veku logika rasprava prenela s polja logikog problema pojma na podruje ontologije, to e kod realista voditi shvatanju da je pojam (opte, ideja) prava realnost, tj. supstancijalnost, i da je kao takav uzrok svega, nije nimalo sluajno to se za Anselma vezuje i takozvani dokaz o postojanju

www.uzelac.eu

254

Milan Uzelac

Istorija filozofije

boga zasnovan na zakonu o protivrenosti a poznat kao ontoloki dokaz. Anselm je, naime, nastojao da pokae kako je i sama misao o negiranju boga sama po sebi protivrena; ak i bezumnik mora priznati da u njegovom umu postoji misao o takvom biu nad kojim se ne moe zamisliti nita vie; taj predmet nad kojim je nemogue nita vie zamisliti ne nalazi se samo u jednom umu, jer, kad bi bio samo u jednom umu onda bi on mogao biti samo u umu (in intellectu) a ne i u stvarnosti (in re). Tako se moe zakljuiti da odista postoji bie od kojeg se vie ne moe zamisliti ni u mislima ni u stvarnosti. Ontoloki dokaz o postojanju boga Anselm izvodi polazei od Platonovog shvatanja boga kao najvieg jedinstva u kome se misao objedinjuje i u kome se ona identifikuje s biem, te se u najviem biu spajaju mogunost i stvarnost (esse in intellectu i esse in re). Svi se nai pojmovi zavravaju pojmom najvieg u kome iezavaju sve razlike izmeu mogunosti i stvarnosti. Iz tog aspekta, bilo bi, po miljenju Anselma, protivreno govoriti o najviem pojmu koji bi izraavao samo najviu mogunost ali ne i stvarnost, jer bi se u tom sluaju mislilo najvie savrenstvo koje je istovremeno i nesavreno. Protivrenost se prevladava samo u pojmu stvarno postojeeg savrenstva, posebno ako se dopusti da je svaka stvarnost istovremeno i progres: sve to, zakljuuje Anselm, vodi tome da ne treba stvarnost dokazivati igrom apstraktnih misli. Ovo shvatanje Anselma napao je monah Gaunilo jednim malim spisom Liber pro Insipiente (Knjiga za budale) gde kae da pojam koji imamo o nekoj stvari ne jami i njeno vanmentalno postojanje, te da Anselm nedopustivo prelazi sa logikog na realni nivo; to e rei da se misao razlikuje od bia, jer se moe zamisliti bie a da ono pri tom i ne postoji; u protivnom, kao to tvrdi Anselm, mogli bismo rei da najlepa mogua ostrva moraju postojati zato to moemo da ih zamislimo. Na ovu kritiku Anselm je odgovorio opovrgavanjem pomenute analogije: ako je pojam boga pojam najsavrenijeg bia i ako apsolutna savrenost ukljuuje i postojanje, taj pojam je pojam o postojeem i to nuno postojeem biu, dok pojam ak i o najlepem ostrvu nije pojam o neem to

www.uzelac.eu

255

Milan Uzelac

Istorija filozofije

mora da postoji. Ta dva pojma nisu analogna ak ni na logikom planu: ako je bog mogu, tj. ako pojam najsavrenijeg i nunog bia ne sadri nikakvu kontradikciju, bog mora da postoji, jer bi bilo besmisleno govoriti o samo moguem nunom biu (to je kontradikcija termina) dok u pojmu samo moguih lepih ostrva takve kontradikcije nema. Ovaj Anselmov dokaz nije pobudio neko vee interesovanje; njime se koristio Bonaventura, naglaavajui vie psiholoki nego logiki aspekt argumentacije, dok ga je Toma odbacio. Kasnije ga je Duns Skot koristio kao uzgredno pomono sredstvo, tek u novije vreme ovaj je dokaz, ve od poetka opovrgavan, dobio istaknutu, iako raznoliku istoriju: Dekart ga je prihvatio i preradio, Lajbnic ga je branio a Kant je u Anselmovom ontolokom dokazu video rezime celokupne ontologije ne nalazei u njemu neku unutranju protivrenost koja bi ukazivala na nepostojanje boga. Budui da je Anselmovo uenje poivalo na realnosti ideja, na identitetu miljenja i bia, ono se i odreivalo kao realizam; pri tom treba imati u vidu da se tu radi o jednom drugaijem znaenju rei realizam: po sredi je takvo uenje koje za najviu realnost priznaje ideju ili misao; u kasnijim vremenima takvo shvatanje odreivae se kao idealizam. Aselma moemo smatrati krajnjim, ekstremnim realistom a ta pozicija, videli smo, organski je vezana s njegovim ontolokim dokazom o postojanju boga. Konceptualizam Anselmu se suprotstavio Pjer Abelar (1079-1142) koji zapravo nastavlja tradiciju ranosrednjovekovnog nominalizma; njegov uitelj nije bio samo nominalist Roscelin, ve i realist Viljem iz ampoa; Abelar je, kritikujui obojicu, osnovao sopstvenu kolu. Kasnije je Abelar uio kod Anselma i sam poeo da predaje teologiju u Parizu 1113. Od 1114. do 1118. na elu je katedre kole Notr-Dam iz koje e kasnije nastati Francuski univerzitet; tom periodu pripada i tragina epizode sa Eloizom nakon ega su oboje zavrili u manastirima; on se povukao u opatiju Sen-Deni da bi nekoliko godina kasnije osnovao kolu u Le Parkleu, ali ju je napustio 1125. i postao opat manastira Sen-ilda u Bretanji; po-

www.uzelac.eu

256

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tom je napustio manastir, pa neko vreme predavao u Parizu gde ga je sluao Jovan od Solsberija; godine 1141. bio je optuen za jeres, a nakon albe papi Inokentiju II ponovo je osuen i zabranjena su mu predavanja. Umro je naredne godine a dvadeset godina kasnije sahranjena je pored njega i Eloiza, to bee njena poslednja elja. Abelar je imao borbenu prirodu; u polemikama bee nemilosrdan s protivnicima; nije imao mnogo potovanja za svoje uitelje i teko je s drugima nalazio zajedniki jezik. Bio je istaknuti dijalektiar, nadmoan nad svojim sabesednicima, veoma popularan ali i opasan za one koji su imali malo razumevanja za dijalektiku i njenu primenu na teologiju. Iz udaljenih krajeva Evrope dolazili su ljudi da sluaju njegove rasprave. Uenika je imao vie no uitelja iako je govorio samo na latinskom jeziku. Abelar je autor niza filozofsko-teolokih spisa meu kojima su: Uvod u teologiju, Hrianska teologija, Da i ne, Dijalektika, kao i autobiografski spis Istorija mojih nesrea, prepiska s Eloizom i pesme, na osnovu ega se moe videti da je re o jednom univerzalnom duhu i velikom piscu svog vremena; svi Abelarovi spisi mogli bi da se podele u tri grupe (logika, teologija, etika); izraz teologija koristi da bi oznaio sintezu hrianskih uenja; do tog vremena, ukljuujui i Avgustina, tim se pojmom oznaavala paganska ili filozofska refleksija o boanskom. injenica je da su Abelara pratile kroz ivot razne nesree ali prvenstveno stoga to se suprotstavljao autoritetu Crkve. Naspram Anselmove teze verujem da bih razumeo, on istie stav razumem, da bih verovao; meu tim dvema formulama postoji principijelna razlika: moe se verovati samo u ono to je saznato intelektom, odnosno, veruje se u ono to je shvaeno razumom. Vera je u funkciji znanja a nije znanje u funkciji vere. Drugim reima: logika (tj. dijalektika) je autonomna pa to znai da je racionalna i filozofija, premda, kraj filozofskog puta jeste bog. Razum nije sluga teologije, razvija se samostalno, premda na kraju krajeva slui zapravo tome da bi se bolje shvatile istine vere. Boansko otkrovenje, a u tome se slau i Abelar i Anselm, daje razumu sadrajnost. Za razliku od svojih savremenika Abelar je

www.uzelac.eu

257

Milan Uzelac

Istorija filozofije

smatrao da razum ne moe da d do kraja ispravne definicije, ali da su, s druge strane, svi sudovi filozofa, teologa i Crkvenih otaca u svojoj biti mnjenja koja imaju manje ili vie autoriteta i da sve to vodi beskonanim konfliktima s crkvenim autoritetima, te je neophodno da se u egzegetikim sporovima ljudi udubljuju u probleme a ne da ih blokiraju. Podsticaj naunom istraivanju koje vodi istini daje sumnja; ona je poetna taka i ne treba je apsolutizovati; tu se radi o putu, o metodskoj sumnji, o postojanoj kritikoj kontroli, proveri teksta, svejedno da li je re o delu nekog filozofa ili nekog od Crkvenih otaca; osnovno pitanje koje tu postavlja Abelar bilo bi u tome kako prevladati sumnje i izai iz protivreja da bi se dospelo do istine? Kao prvo, neophodno je analizirati tekst, razjasniti smisao termina u svim njihovim istorijsko-lingvistikim nijansama. Shvatanje teksta, pie Abelar u pomenutom spisu Da i ne, moe biti oteano nepravilnom upotrebom termina kao i njihovom promenljivou i vieznanou; zadatak analize je da tome odredi uzrok i da utvrdi zato se autor odluio upravo za dati tekst. Kao drugo, treba tano utvrditi autentinost teksta i to tako to e se utvrditi ta stvarno pripada autoru a ta je moda dopisano ili naknadno u tekst uneto. Kao tree, treba uporediti sumnjive tekstove s nesumnjivim originalima u okvirima celokupnog opusa autora koji se istrauje; tu je vano da se izneti stavovi ne meaju sa stavovima samog autora kao i da se ne interpretira kao neto definitivno ono to autor izlae kao problem ili hipotezu. Zadravajui kritiki ugao gledanja moramo razumeti granice naeg uma u nekom tekom diskursu kako bi se moglo ostaviti mesta i autoritetima tradicije koji su neprikosnoveni. U spisu Da i ne Abelar analizira protivrene stavove crkvenih autoriteta i Otaca crkve ime je zapravo doveo u pitanje njihov autoritet; logikom analizom njihovih stavova on nastoji da apsolutno protivrene stavove prevede u relativno protivrene; tim metodom e se stolee kasnije koristiti Toma Akvinski. Abelar je smatrao da prvo treba razumom istraiti sadraj nekog religijskog stava a tek potom odluivati da li u njega treba verovati ili ne. Cilj saznanja je dostizanje istine i zato se poseban znaaj mora dati dijalektici kao umeu kojim se istina razluuje od

www.uzelac.eu

258

Milan Uzelac

Istorija filozofije

lai. Meutim, taj racionalizam Abelara i dalje je sholastikoteoloki, budui da je u sreditu njegovog interesovanja dokazivanje crkvenih dogmi, dakle ono u ta je i tako, ve po definiciji, trebalo verovati. Abelar je smatrao da se svi stavovi hrianske vere mogu racionalno dokazati pa se prihvatio razumnog tumaenja nadrazumske dogme o trojstvu i to je bio zapravo cij njegove Dijalektike. Dijalektika, bolje bi bilo rei logika, treba da se razlikuje od sofistike kao jedne degenerisane forme diskursa, koja pretenduje da objasni sve postojee pa svojim tumaranjima diskredituje dijalektiku; dijalektika, kako je shvata Abelar, nezamenjivi je instrument u raspravi; pomae razluivanju istinitog od lanog i u formalno-logikom smislu utvruje osnovna pravila naunog diskursa. Zadatak dijalektike je analiza jezikih termina, iznalaenje njihovih znaenja i funkcija shodno stvarima koje oznaavaju kao i nain njihovog uvoenja u strukturu diskursa. Na taj nain dijalektika se pokazuje kao scientia sermocinalis, kao filozofija jezika koja utvruje odnose rei i stvari (vox et res) i najprei zadatak dijalektike je kontrola semantike veze termina i realnosti, tj. termina i objekata koje oznaavaju. Sasvim je razumljivo to e probni kamen za takvo ispitivanje biti problem univerzalija. Da bi se pravilno reio pomenuti odnos rei i stvari neophodno je zadrati ravnoteu izmeu pogrenih pozicija kakve nalazimo u ekstremnom realizmu kao i u ekstremnom nominalizmu; u sporu oko univerzalija Abelar je u poetku bio krajnji nominalista kao i Roscelin, tvrdei da je opte samo re, da bi potom, kritikujui realizam Viljema iz ampoa, zauzeo srednje stanovite izmeu nominalizma i realizma, poznato kao konceptualizam, koje se ubrzo pokazalo i kao najbolje. Univerzalije, same po sebi, ne mogu imati objektivnu realnost poto bi opte trebalo da bude sadrano u rei; ali, da bi se pravilno primenile rei treba znati stvari, njihova svojstva kojima se jedne od drugih razlikuju. To znai da opte nije sadrano u rei kao takvoj ve u rei koja se odnosi na klasu njoj odgovarajuih predmeta koji imaju zajednika svojstva na osnovu kojih se moe i izvesti ono to je opte. Na osnovu toga moglo bi se rei da univerzalije postoje i u samim predmetima a to se dotad

www.uzelac.eu

259

Milan Uzelac

Istorija filozofije

iskljuivalo. To bi odista bilo nemogue ako bi se doputalo da univerzalije postoje u stvarima (samo po sebi to bi bio umereni realizam) potencijalno a ne aktuelno. Ali, univerzalije aktuelno postojanje dobijaju u svojstvu pojmova (konceptualizam) i odgovarajuih im rei, termina (nominalizam) zahvaljujui apstrahujuoj moi miljenja koje potencijalno postojee univerzalije u stvarima prevodi u njihovo aktuelno pojmovnoterminoloko bie. To znai da univerzalije nisu prazne verbalne forme, ve logiko-lingvistike kategorije koje obrazuju prelaz od sveta misli k svetu bia; zadatak dijalektike je da obezbeuje taj prelaz i da ukae na mogunost sinteze ouvavi doktrinarnu autentinost, vernost osnovnoj teoriji, ija se pozicija nalazi u umerenom realizmu. Abelar uzdie ulogu dijalektike budui da poverenje u logika pravila pokazuje same mogunosti razuma, njegove stvarne spekulativne mogunosti; negujui dijalektiku, neguje se ratio. irenje i primena razuma u svim oblastima za Abelara ne znai i omalovaavanje autoriteta Svetih spisa; smatrao je da izmeu ljudskog razuma i boanskog logosa ima mesta i za kritiki ratio. Bez tog ratia, pisala je Eloiza, delei miljenje Abelara, Biblija bi bila nalik ogledalu pred slepim ovekom. Cilj je razuma da bude nalik boanskom logosu. Postajui svestan svojih granica, razum je sposoban da shvati neke hrianske istine koje su naizgled apsurdne; nee razum progutati veru, ve vera ima za cilj da u sebe ukljui razum. Abelar razlikuje dva pojma: razumevanje i prihvatanje; prvo se postie razumom i verom, a drugo je boiji dar i dospeva do onih koji imaju otvoreno srce za blaenstvo i njegove tajne. Ako je razumu dostupan iri horizont no veri, njih je nemogue suprotstavljati jer oni postoje u svom kontinuitetu; tako je, po miljenju Abelara, razum simbol kontinuiteta antike mudrosti i hrianstva. Moralnom ivotu je Abelar posvetio traktat Spoznaj samog sebe u kome ve od naslova ne krije simpatije za Sokrata; u ovom filozofskom i istovremeno logikom spisu, nastoji da pokae kako je centar ovekovih delovanja i namera njegova svest; greni nisu

www.uzelac.eu

260

Milan Uzelac

Istorija filozofije

volja ili elja; greh nastaje iz saglasja svesti sa voljom ili eljom. Instinktivna dimenzija ljudskog ivota treba da bude odvojena od svesne i racionalne. Sklonosti, kao i prirodne elje nastaju spontano one su sutina "datosti" koje dobija razum. Moralnima mogu biti inicijative subjekta, njegove namere i projekti; nije greno poeleti neku lepu enu, ve je greno biti u vlasti instikata, odnosno, nije greh seksualna elja ve saglasnost s poudom. Akcenat Abelar stavlja na intencionalni momenat koji je i odreujui faktor moralnog ivota. Abelar istie potrebu da se ovek skoncentrie na unutranja stanja due koja daju izvor dobru i zlu; on tu istupa protiv legalistike etike koja je bila rasprostranjena u XII stoleu i koja je svojim popisima dobrih ili loih dela (kodifikovana u delu Knjiga kazni) esto dezorijentisala oveka i sputavala njegovu inicijativu. Vrednost ove intencionalne teorije koju zastupa Abelar ogleda se u tome to se istie opasnost redukovanja moralnog plana ljudskih postupaka na spoljanje oblike, pri emu se ljudska unutranjost suava do ieznua. Kao drugo, Abelar je hteo da pokae da nae telo nije u svojoj osnovi zaraeno porocima i da nije neizbeno prisustvo zla u oveku te nema razloga za preziranje zemnoga ivota. Telesna struktura, ljudske strasti i sklonosti ne nose sami u sebi greh, i nema neke sudbinske spojenosti greha i volje; tako Abelar dovodi u pitanju dualistiko tumaenje oveka i pesimistike ocene ljudskih sposobnosti te oveku vraa odgovornost za njegove inicijative i postupke. Konano, uoljiv je kontrast Abelarovog i tada opte rasprostranjenog pristupa moralnom problemu; mnogi su, kae on, spremni da sude na osnovu onog to se nalazi na povrini ne teei tome da saznaju ta se ispod toga nalazi i ne traei iza postupaka pobude. Samo bog, koji zna ne samo postupke ve i sutinu njihovu moe oceniti nae namere i odmeriti eventualnu krivicu. Kako se po miljenju Abelara imanentni zakon moralnosti konstituie u individualnoj svesti, mnogi su tu etiku nazivali subjektivistikom, mada to nije u stvari bilo ba tako; interiorizacija moralnog ivota nije sama po sebi cilj ve je uvek data u razvijanju moralnog plana, a u ravni boanskog zakona (lex

www.uzelac.eu

261

Milan Uzelac

Istorija filozofije

divina), pa, ako se valjanost moralnog postupka i odreuje iznutra, pravilnost (mera njegove adekvatnosti) ima svoj izvor u bogu. Abelarova rasprava o problemu univerzalija bila je presudna; ona je zadala smrtan udarac ekstremnom realizmu time to je pokazala kako ga je mogue negirati a da se istovremeno ne mora odbacivati svaka objektivnost rodova i vrsta. To e biti razlog to e vodei mislioci kole u artru (ilber de la Pore i Jovan Solzberijski) raskinuti sa starom tradicijom. Jovan Solzberijski (1115-1180), uenik Pjera Abelara, ilbera de la Porea i sekretar nadbiskupa Kenterberijskog, prvo Teobalda a potom Tomasa Beketa, govorio je kako je svet ostario raspravljajui o problemu univerzalija: vie vremena je posveeno bavljenju tim problemom nego to je Cezaru bilo potrebno za osvajanje i ovladavanje svetom. Svako ko rodove i vrste trai izvan ulnih stvari gubi vreme, isticao je Jovan, jer ekstremni realizam je neistinit i protivrei Aristotelu, kojeg je Jovan od Solzberija izuzetno cenio, govorei da su Aristotelove Topike korisnije od svih dijalektikih knjiga koje savremenici izlau u kolama. S druge strane, rodovi i vrste nisu stvari, ve su zapravo forme stvari, koje duh, uporeujui njihovu slinost apstrahuje i ujedinjuje u univerzalne pojmove. Univerzalni pojmovi, ili rodovi i vrste, posmatrano apstraktno, jesu razumske konstrukcije, jer ne postoje kao univerzalni u vanmentalnoj stvarnosti. Ali, konstrukcija o kojoj je ovde re nastaje poreenjem stvari i apstrakcijom iz stvari, tako da univerzalni pojmovi nisu lieni objektivne zasnovanosti i objektivnog znaenja. Moe se rei da su osnove tomistike doktrine umerenog realizma bila postavljene jo u XII stoleu budui da je na nemogunost ekstremnog realizma ukazao ve Abelar. Problem univerzalija postae kasnije, u srednjem veku, ponovo predmet razmatranja kad Viljem Okamski i njegovi uenici, nalazei se nasuprot realizma, ponude jedno novo reenje. kole Terminom sholastika ne obuhvata se samo skup doktrinarnih ideja ve i filozofija i teologija koji su predavani u srednjovekovnim

www.uzelac.eu

262

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kolama, poev od vremena Karla Velikog; zatvaranje filozofskih kola u Atini poetkom VI stolea od strane imperatora Justinijana (a na savet njegove ene Teodore koja je bila prostitutka) nije samo tek neka politika akcija, ve u daleko veoj meri simptom sumraka antike kulture. Sve do XIII stolea, do vremena kad se poinju otvarati prvi univerziteti, postojale su kole i to: manastirske, episkopalne i dvorske; ove prve, u vreme varvarskih napada bile su pribeita u kojima su se donekle mogli sauvati spomenici klasine kulture, mesta gde su se registrovali i popisivali sauvani spisi; episkopalne kole su bile mesto gde se obavljala osnovna obuka, dok se kulturni ivot na najviem nivou mogao razvijati u dvorskim kolama, poput one koju je osnovao Karlo Veliki; tu je obrazovanje bilo organizovano na tri nivoa, kao to je to bio sluaj kad je upravnik dvorske kole bio Alkuin iz Jorka (730-804): (a) itanje, pisanje, elementarna znanja prostonarodnog latinskog, opte predstave o Bibliji i liturgijskim tekstovima; (b) izuavanje sedam slobodnih vetina i (c) produbljeno izuavanje Svetih spisa. Tek e Johan Skot Eriugena uvesti dijalektiku i filozofiju tako to e slobodne vetine ukljuiti u teologiju; od forme erudicije one su postale forme istraivanja i razrade hrianskih istina; u tom smislu mogue je koristiti izraz rana sholastika kojim se obuhvata period od Eriugene preko kole u artru i kole Sen-Viktor, do Abelara. Tako se od IX do XII stolea sve vie poinju da neguju tzv. "gramatike studije". Ulazak u svet lingvistikih znakova bio je jedan od ciljeva kole u artru za koju je problem vox et res, odnos imena i stvari, postao centralnim pa je Jovan od Solsberija govorio kako je "gramatika kolevka svake filozofije". Sasvim je razumljivo to je jedan od najveih doprinosa srednjeg veka razvoju kulture u zapadnoj Evropi bio univerzitetski sistem, a najvei od univerzitetskih centara bio je u to doba Pariz; on bee sredite teolokih i filozofskih istraivanja i mada je dobio povelju kojom je postao univerzitet tek u XIII stoleu, pariske kole su inile "univerzitet" ve stolee ranije. Universitas je tipini proizvod srednjega veka. Srednjovekovni univerzitet nema nieg analognog u antikom svetu; slobodne asocijacije uenika i

www.uzelac.eu

263

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nastavnika s privilegijama, odreenim programima, diplomama i zvanjima tako neeg u antiko doba nema. Sam izraz univerzitet prvobitno je oznaavao centar obuke, asocijaciju, ili savremenim jezikom govorei, sindikat koji titi interese odreene kategorije ljudi. Bolonja i Pariz su dva modela na koje su se potom ugledali drugi univerziteti; Bolonja bee universitas scholarum, tj. studentsko drutvo koje je od Fridriha I Barbarose dobilo posebne privilegije; u Parizu bee universitas magistrorum ut scholarum asocijacija koja je obuhvatala i nastavnike i studente. Vano je rei da se srednjovekovni univarzitet moe nazvati i narodnim, budui da se tu negovala aristokratija duha, i da poreklo studenata nije imalo nikakvog znaaja; takoe, treba imati u vidu da se srednjovekovni univerzitet delio na fakultet slobodnih umetnosti (6 godina) i teoloki fakultet (najmanje 8 godina); prvi je bio uvod u ovaj drugi. Nastava je obuhvatala predavanja (lectio) i seminare (disputatio). Seminar se sastojao od rasprava, gde su pitanja prvo razmatrali studenti i davali odgovore da bi potom odgovore davali nastavnici. U XII stoleu je francuska uenost bila dominantna, mada u narednom stoleu dobija sve vei znaaj univerzitet u Oksfordu; Pariski univerzitet je u XII i XIII stoleu bio stecite najznaajnijih umova tadanje zapadne Evrope i reprezentovao je internacionalni karakter zapadno-evropske kulture, budui da su tu boravili mislioci iz Engleske (Adam Smoldrid i Aleksandar Netham), Francuske (Riard od Sen-Viktora, Jovan Solzberijski /koji je u Francusku doao 1136, da bi ivot zavrio kao nadbiskup u artru), Nemake (Hugo od Sen-Viktora), Italije (Petar Lombaranin /1100-1160/ autor slavnih Sentencija koje su bile predmet bezbrojnih komentara, posebno Tome i Dunsa Skota). Ve u XII stoleu nalazimo pokuaje sistematizacije i klasifikacije nauka i znanja tog vremena; dva najizrazitija primera za to su Hugo od Sen-Viktora i Petar Lombaranin. Prvi, u svom delu Didascalion sledi aristotelovsku kasifikaciju: logika je propedeutika (uvod u pravu nauku koja se bavi pojmovima a ne stvarima) i deli se na gramatiku, dijalektiku, retoriku i sofistiku. Nauka za koju je logika samo uvod, deli se na teorijsku nauku koja obuhvata teologiju, matematiku (aritmetika, muzika, geometrija,

www.uzelac.eu

264

Milan Uzelac

Istorija filozofije

astronomija) i fiziku i praktinu nauku (etika, ekonomija i politika). Mehanika obuhvata sedan neslobodnih vetina (prerada vune, proizvodnja oruja, tesarstvo, pomorstvo, trgovina, poljoprivreda, lov, medicina i pozorine predstave); ve na prvi pogled je vidno da ova Hugova klasifikacija ne zavisi samo od Aristotela, ve jednako i od Boetija kao i Isidora Seviljskog. Petar Lombaranin se kolovao u Sen-Viktoru, predavao u koli pri katedri u Parizu i potom bio biskup Pariza (1150-1152). Napisao je delo Libri Quatuor Sententitiarum (etiri knjiga sentencija); ovaj spis, neoriginalnan po sadraju, pisan pod velikim uticajem tema i naina izlaganja kakav je Petar Lombaranin naao u treem delu Damaskinovog spisa Izvori znanja (Tano izlaganje pravoslavne vere) izvrio je ogromni uticaj na naredne generacije i potom imao bezbroj komentara i bio predmet kompendija i komentara sve do kraja XVI stolea. Treba imati u vidu da je XII stolee bilo stolee teolokih sistematizacija, izraz traenja odreenog jedinstva u izlaganju hrianskih istina u okvirima katolikih doktrina; odgovor na tu potrebu vremena behu razne interpretacije biblijskih tekstova, takozvane Sume, ili Sentencije. Meu tim raznim sumama, Sentencije Petra Lombaranina imale su fundamentalno znaenje za srednjevekovnu filozofsku kulturu. Petar Lombaranin je roen blizu Navare, uio je u Bolonji a potom u Parizu i u koli Sen-Viktor. Od 1140. predavao je na katedralnoj koli, potom je od 1159. postao episkop pariski i naredne godine umro u Parizu. Osim Komentara poslanica sv. Pavla i Komentara psalama, izmeu 1150. i 1152. napisao je ve pomenute znamenite Sentencije. One su pisane kao udbenik i cilj knjige bio je da se skupe miljenja (sententie) Otaca o teolokim uenjima; prva knjiga je bila posveena bogu, koji je jedinstven u tri lica; druga govori o Bogu tvorcu, blagodeti i prvobitnom grehu kao i drugim stvorenim biima; trea knjiga posveena je inkarnaciji, iskupljenju i vrlinama (peti red nebeske hijerarhije) dobroinstvima i zapovestima, a etvrta knjiga razmatra sedam svetih tajni, smrt i strani sud. Re je kompendijumu hrianskih doktrina sastavljenom na osnovu Svetog pisma i predanja Crkvenih otaca. Najvei broj navoda uzet je od Avgustina, mada su

www.uzelac.eu

265

Milan Uzelac

Istorija filozofije

navoeni i drugi pisci, pominju se: Ilarij, Ambrozije, Jeronim, Grigorije Veliki, Kasiodor, Isidor, Beda, Boetije. esto se citira Damaskinov rad O pravoslavnoj veri (spis koji je preveo 1151. Burgundije Pizanski). Sentencije predstavljaju preteno teoloko delo, mada Lombaranin govori i o stvarima koje se saznaju razumom, koje mogu da se saznaju i pre no to se u njih veruje, tj. nezavisno od vere (egzistencija boga, boije stvaranje sveta, besmrtnost due). U Sentencijama nalazimo ideje Huga od SenViktora, kao i Abelara (recimo Abelarov stav da bog nije mogao stvoriti bolji svet od ovog koji je stvorio). Iako ovaj spis nije ni u kom sluaju originalno delo, on donosi sve ranije tokove misli; odlikuje ga oseaj ravnotee: priznaju se sva prava razuma ali nikad se ne ide dotle da bi mu se potinila vera; moda je upravo taj oseaj za meru i bio odluujui uzrok popularnosti Sentencija. Po miljenju Petra Lombaranina od stvorenog mi nuno dospevamo do boga; u samim crtama stvari vidimo odraz svete trojice, u njihovim formama, u jedinstvu, u njihovoj ureenosti. Sloboda nae due pripada kako razumu tako i volji. Volja je slobodna jer ima mogunost izbora. Razum je takoe slobodan jer sudi i istupa u ulozi arbitra, mada volja nije uvek razborita, posebno kada bira izmeu dobra i zla. Taj izbor je pravi izbor (ako nema sa strane pritisaka) i zato postoji kazna za greh kao pravo zlo za oveka. Zato ovek, birajui dobro, nada se bojoj blagodeti koja je uvek bezuzrona i bezinteresna jer je van ljudske logike. Godine 1215. papski koncil je stavove Petra Lombaranina priznao za saglasne duhu hrianstva. kola u artru Treba imati u vidu da su se znanja razvijala i na drugim univerzitetima, kao i u regionalnim kolama; Bolonja je bila poznata po svojoj koli prava, Monpelje po medicinskoj koli, dok je mistika teologija bila znaajna karakteristika kole u SenViktoru, blizu Pariza. Jedna od najinteresantnijih kola u XII stoleu bila je u atru, gde je veliki uticaj imala Aristotelova filozofija povezana s jakim primesama platonizma; ta kola, istovremeno, bila je i pod snanim uticajem humanistikih stremljenja. Meu njenim

www.uzelac.eu

266

Milan Uzelac

Istorija filozofije

predstavnicima je Teodorik od artra koji je, nakon to je vodio kolu, od 1121. predavao u Parizu, da bi se dvadeset godina kasnije vratio u artr za rektora a na mesto ilbera de la Porea; on posebno razmatra sedam slobodnih umea i pie protiv antihumanista koji su omalovaavali studiranje i uenost. Meu najdarovitijim humanistikim filozofima iz artra bio je Jovan Solzberijski, koji nije kolovan u artru, ali je tu postao biskup 1176. Bio je pobornik slobodnih vetina, znalac latinskih klasika, posebno Cicerona, a kad je re o njegovom knjievnom stilu, tada je re o neem to je najbolje u XII stoleu. kola u artru osnovana je 990. godine ali je i nakon dva stolea zadrala konzervativan duh, to se tada ogledalo u privrenosti kole platonistikoj tradiciji, te su se posebno izuavali Platonov dijalog Timaj i Boetijevi spisi koji su naginjali platonizmu. Bernar od artra (na elu kole od 1114. do 1119. i rektor od 1119. do 1124), koji je zastupao stanovite da je materija egzistirala u haotinom stanju pre oblikovanja, odnosno pre no to je nered postao red, Jovan Solzberijski je nazivao "najsavrenijim platonovcem toga doba". Pored privrenosti Platonovom Timaju pripadnici kole u artru potovali su i Aristotela; sledili su ga ne samo u logici nego su preuzeli i njegovu hilomorfistiku teoriju. Prema Bernaru iz artra prirodni objekti se sastoje iz forme i materije, pri emu su forme (formae nativae) slike ideja u bogu; slino shvatanje zastupao je i Bernar iz Tura. Premda uenje po kome su predmeti sastavljeni od materije i forme, pri emu je forma slika pojedinane stvari ili ideje u bogu, nije panteistiko, jer tu postoji bitna razlika izmeu boga i stvorenih bia, ipak, neki pripadnici kole su svojim stavovima upuivali na panteizam: Teodor od artra je tvrdio da "su sve forme jedna forma, a da boanska forma obuhata sve forme"; smatrao je da je boanstvo forma essendi svake stvari dok je stvaranje proizvoenje mnotva iz jednog.

www.uzelac.eu

267

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kola Sen-Viktor Opatija Sen-Viktor nalazila se izvan zidina Pariza i pripadala je avgustinovskim redovima. Sa ovom opatijom bio je povezan Viljem iz ampoa koji se u nju povukao posle neuspene rasprave sa Abelarom; ta kola je postala znaajna uglavnom zahvaljujui dvojici kaluera: jednom Nemcu, Hugu od Sen-Viktora i jednom kotlananinu, Riardu od Sen-Viktora. Ako je kola u artru naglasak stavljala na nauno-kulturni aspekt filozofije, kola SenViktor se bila skoncentrisala na molitve, na boansku kontemplaciju kojoj je sve bilo podreeno. Misticizam i kultura su jedno, bee credo Huga od Sen-Viktora. Hugo od Sen-Viktora (1096-1141) roen je u Saksoniji, u plemikoj porodici i obrazovanje je stekao u manastiru Hamersleben kod Halbertata. Poto se zamonaio, otiao je u Pariz 1115, da bi nastavio kolovanje u opatiji Sen-Viktor. Od 1125. dri predavanja a od 1133. do svoje smrti vodio je kolu. Meu Hugovim spisima treba istai O tajnama hrianske vere, Kratki ekskurs u filozofiju, Komentare za "Nebesku Hijerarhiju" Pseudo-Dionizija (Hugo se koristio latinskim prevodom Johana Skota Eriugene) i Didascalicon (Pouavanje). Ovo poslednje delo izdvaja se svojom potpunou i sistematinou i ono je bilo model za potonje summae, spise u kojima su bila sabirana i sreivana nauna znanja iz ranijih radova. Hugo od Sen-Viktora uglavnom je prihvatao Abelarovo stanovite nastojee da njegovo uenje o apstrakciji primeni na matematiku i fiziku. Upravo matematika posmatra odvojeno ono to je spojeno; u smislu izolovanog posmatranja ona apstrahuje liniju ili ravnu povrinu iako ni linije ni povrine ne postoje nezavisno od tela. Isto tako, dijalektiar uzima forme stvari izolovano ili apstraktno, u jedinstvenom pojmu, iako u aktualnoj stvarnosti forme ulnih stvari ne postoje niti izolovano od materije, niti kao univerzalije. Iako je bio jedan od najistaknutijih dogmatskih i mistikih teologa svog vremena, nije bio protiv negovanja umetnosti, smatrajui da izuavanje umetnosti, ako se pravilno sprovodi, doprinosi napretku teologije i da je, u principu, svaka vrsta znanja

www.uzelac.eu

268

Milan Uzelac

Istorija filozofije

korisna. Ui sve, govorio je Hugo, a posle e videti da nita nije suvino. Didascalicon ima sedam knjiga: slobodnim vetinama su posveene tri knjige, teologiji, takoe tri, a religioznoj meditaciji jedna. Vodea ideja ovog enciklopedijskog spisa temelji se na ideji sveta kao nevidljive realnosti; dve su slike date oveku slika prirode i slika blaenstva; prvo je svet u kome ivimo a drugo otelotvorena re. Ali ni jedno ni drugo ne vodi do cilja; svet se ne moe iscrpsti dostinom istinom; on je nalik knjizi napisanoj rukom boijom. Bezgraninost stvorenog je znak boije svemoi a lepota svemira potvruje njegovu mudrost dok konaan cilj sveta govori o njegovom blaenstvu. ovek je isti duh koji nije postojao oduvek ve je stvoren; on povezuje ulni svet (kojem pripada telom) i boga (kome pripada duhom); dua nije samo neko "ja" ve jedinstveno duhovno i besmrtno naelo koje obrazuje sutinu ovekove linosti; to ja ima tri oka (telesno, racionalno i kontemplativno). Prvim okom vidi se ulni svet, drugim dua shvata svet i stvara nauku, a zahvaljujui treem oku dua se uznosi ka bogu i kontemplira istu lepotu. Ovom trojakom gledanju odgovara trojakost saznanja (cogitatio, meditatio, contemplatio); u prvom sluaju re je o povrnom saznanju stvari i zbivanja; u drugom, re je o osloboenoj refleksiji, u treem, o dubokoj intuiciji, krajnje intenzivnom miljenju. Hugo je smatrao moguim prirodno saznanje boije egzistencije, ali je istovremeno isticao i nunost vere. Vera je nuna, ne stoga to je oculus contemplationis, kojim dua u samoj sebi aprehendira boga i ono to u njemu bee, ve i zato to se tajne koje nadmauju mo ljudskog uma nude ljudskom verovanju. Te tajne su nadrazumske i za njihovo poimanje potrebni su otkrovenje i vera, ali one su i u skladu sa razumom a ne protiv njega. Po sebi one su racionalne i u strogom smislu mogu biti predmet saznanja u ovom ivotu, poto je ljudski um suvie slab, posebno kad je zamraen grehom. To znai i da je saznanje, posmatrano po sebi, iznad vere, koja predstavlja izvesnost duha o odsutnim stvarima, i koja je iznad mnenja ali nia od nauke ili saznanja, poto su oni koji razumeju neposredno prisutne predmete iznad onih koji veruju u autoritet. Hugo od Sen-Viktora

www.uzelac.eu

269

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je otro razlikovao veru od saznanja, ali priznajui nadreenost veri, nije osporavao saznanje. Naspram filozofskog i teolokog saznanja o bogu Hugo je isticao i iskustvo o bogu koje se dobija neposrednim saznanjem a postie mistikim iskustvom, a ono je: znanje praeno ljubavlju prema bogu ili ljubav prema bogu koja se sastoji u znanju boga. Mistino saznanje nije potpuna vizija, a prisutnost boga u dui u mistinom iskustvu je pomraena preobiljem svetlosti, tako da iznad te dve vrste saznanja verom i neposrednog mistikog saznanja, stoji blaena vizija nebesa. Svetovna i duhovna nauka potinjena je teologiji, tj. mistici. Realnost ima hijerarhijsku strukturu i nii nivoi mogu se dokuiti razumom, dok vii samo verom; postoje, dakle, racionalne stvari koje se mogu dokuiti razumom i to matematikim formulama, logikim principima i dijalektikom; postoje, nadalje, stvari gde moemo govoriti samo o njihovoj relativnoj istini i tu se misli o istorijskim zakonima u ijem izuavanju moraju saraivati razum i vera; konano, postoje nadracionalne stvari koje prevazilaze razum i one su predmet jedino vere. U mistici Huga od Sen-Viktora svetlost i boje u koje po sebi bezbojna svetlost utapa stvari, stoje vie u centru shvatanja o lepom, nego brojevi. Lepota po sebi je za Huga luminoznost. Ukoliko su boje sjajnije, utoliko su lepe. Za njega je najlepa zelena boja. Nevidljiva lepota je jednostavna i sama sa sobom identina a vidljiva lepota (koja nikad ne moe imati takav identitet ve mora na mistian nain biti "neslina slika") mora se sastojati u mnotvu i raznovrsnosti koji se suprotstavljaju jednostavnosti za koju se zalagao Bernar od Klervoa. Vidljiva lepota, istie Hugo, razlikuje se od lepote nevidljive prirode jer je lepota nevidljive prirode jednostavna i jedorodnoga lika, dok je vidljiva lepota mnogostruka i odreena razliitim srazmerama". "Na duh, kae Hugo od Sen-Viktora, ne moe da se uspne neposredno do istine nevidljivog, osim ako je obrazovan kontemplacijom vidljivog, i to tako da vidljive oblike prepozna kao slike nevidljive lepote. Jer poto se lepota vidljivih stvari sastoji u njihovim oblicima, moe se, saglasno tome, na osnovu vidljivih

www.uzelac.eu

270

Milan Uzelac

Istorija filozofije

oblika, dokazati nevidljiva lepota, jer je vidljiva lepota odraz nevidljive". Riard od Sen-Viktora je kao veoma mlad doao iz kotske i bio uenik a potom i naslednik Huga od Sen-Viktora; od 1157. bio je podnamesnik, a od 1162. namesnik opatije; umro je 1173. Riard je, kao mistiar i teolog, znaajna figura srednjevekovne teologije; produbio je predstave o mistinom ivotu. Njegovo glavno delo jeste De Trinitate (u est knjiga); objavio je i dva dela o kontemplaciji, o pripremi due za kontemplaciju i o vrlini kontemplacije. Saglasno prethodnicima insistirao je na upotrebi uma u istraivanju i postizanju istine; o pojmu kontemplacije kae: "Treba znati da jedan isti predmet drugaije shvatamo kroz razmiljanje, drukije ga ispitujemo kroz meditaciju, i drugaije mu se divimo kroz kontemplaciju. Ova tri naina posmatranja veoma se razlikuju meusobno po metodi, ak i onda kad im je materija ista. Jedan te isti predmet drugaije obrauje razmiljanje, drugaije meditacija, a na sasvim drugaiji nain kontemplacija. Razmiljanje ide sporim hodom i zaobilaznim putevima, luta svuda, as tamo as ovamo, ne vodei rauna o tome kuda e stii. Meditacija, idui esto strmim i tekim putevima, stremi svim naporom duha pravo svome cilju. Razmiljanje mili, meditacija hoda i esto nekontrolisano juri. A kontemplacija lakim letom oblee sve i, kad zaeli, lebdi u najviim visinama. Razmiljanje ne zahteva napor, ali ostaje besplodno. U meditaciji napor donosi plod. Kontemplacija donosi plod bez napora. U razmiljanju ovek se rasplinjuje, dok je kontemplacija divljenje". Ako vera govori da je bog vean, jedan i nestvoren u tri lica i ako razum trai a ne nalazi razumno objanjenje vere u stalno promenljivom svetu, onda je, po miljenju ovog mistinog neoplatoniara, neophodna pomo mistike koja, otiskujui se od kogitacija, nalazi ono ishodino u kontemplaciji. Pripremljena askezom i ojaana vrlinom dua se rastvara u bogu; uzdiui se stepenicama kontemplacije, prevlaujui samu sebe ona se iri i preobraava u bogu. Ovaj mistian momenat kole Sen Viktor proimao je sva nauna, filozofska i teoloka istraivanja i bio simbol kulminacije intelektualnog i moralnog ivota.

www.uzelac.eu

271

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Tako su osnove tomistike doktrine umerenog realizma bile postavljene jo pre XIII stolea budui da je upravo Abelar uinio kraj ekstremnom realizmu. Kada sv. Toma bude govorio da univerzalije nisu po sebi postojea bia ve da postoje jedino u pojedinanim stvarima, on e zapravo samo ponavljati ono to su pre njega rekli Abelar i Jovan od Solsberija. Islamska filozofija Arapska filozofija je jedan od glavnih puteva kojima je Aristotelova filozofija dospela u zapadnu Evropu; ali, veliki filozofi srednjovekovnog islama (Averoes, Avicena) nisu bili samo interpretatori i komentatori ve u velikoj meri i originalni mislioci. Islamska filozofija je bila povezana s filozofijom hrianstva ve i zahvaljujui tome to su sirijski hriani bili ti koji su Aristotela i druge antike filozofe preveli na arapski jezik. Prva etapa tog posla bee prevoenje antikih filozofa na sirijski jezik; prevodilo se u koli u Edesi u Mesopotamiji koju je osnovao sv. Efraim iz Nisibisa (363) a zatvorio car Zenon (489) zbog nestorijazma koji je tamo preovladao. U Edesi su na sirijski prevedena neka Aristotelova dela, uglavnom logika, i Porfirijeve Isagoge. Taj posao je nastavljen u Persiji, u Nisibisu i Gandisapori, kuda su se sklonili uenici nakon zatvaranja kole. Tako su prevedena Aristotelova i Platonova dela na persijski jezik. U VI stoleu su u Siriji prevedena na sirijski dela Aristotela, Porfirija i PseudoDionisija. Druga etapa sastojala se u prevoenju sirijskih tekstova na arapski. Kada je dinastija Abasida zamenila dinastiju Omajada 750. godine, sirijski naunici su pozvani na dvor u Bagdadu. U poetku su prevoena dela iz medicine a potom i filozofski spisi; godine 832. u Bagdadu je formirana prevodilaka kola i tu su na arapski prevedeni Aristotel, Aleksandar iz Afrodizije, Temistija, Porfirije i Amonije; prevedeni su i Platonovi dijalozi Drava i Zakoni, kao i tzv. Aristotelova teologija koja zapravo predstavlja kompilaciju Plotinovih Eneada (4-6), pogreno pripisivanih Aristotelu. Tome treba dodati i Proklov spis Institutio Theologica koji je takoe bio pripisivan Aristotelu.

www.uzelac.eu

272

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Muslimanski filozofi se dele u dve grupe, istonu i zapadnu; istonoj grupi pripadaju Alfarabi, Avicena i Algazali, dok je u zapadnoj grupi najznaajniji Averoes. Alfarabi je pripadao bagdadskoj koli i umro je oko 950. godine; on je pomogao islamskom kulturnom svetu da se upozna sa Aristotelovom logikom ali kad je re o klasifikaciji disciplina on filozofiju svesno odvaja od teologije; inei je posebnim podrujem Alfarabi nije imao nameru da potkopa ili uniti islamsku teologiju, ve se pre ini da je shematizaciju i logiku formu stavio u slubu teologije. Premda je oigledan neoplatonski uticaj na Alfarabija, u dokazivanju boje egzistencije je koristio aristotelovske argumente. Pretpostavljajui da se stvari u prirodi pasivno kreu, a to je bila ideja koja se dobro uklapala u islamsku teologiju, on dokazuje da stvari moraju da dobiju svoje kretanje od prvog Pokretaa, ili boga. Stvari ovog sveta su kontingentne, one ne egzistiraju nuno, pa to znai da njihova esencija ne ukljuuje i njihovu egzistenciju a to se dokazuje ukazivanjem na to da stvari nastaju i propadaju. Iz toga sledi da su stvari egzistenciju dobile te, u krajnjoj liniji, mora postojati bie koje egzistira nuno, sutinski, esencijalno, i koje je uzrok svih kontingentnih (sluajnih) bia. Alfarabijev filozofski sistem je pod velikim uticajem neoplatonizma, posebno neoplatonistikog uenja o emanaciji na koje se on poziva da bi pokazao kako iz prvobitnog boanstva, ili Jednog, proizlazi Um i Dua sveta, a da iz njegovih misli ili pojmova proizlazi kosmos, poevi od viih i spoljanjih prema niim i unutranjim sferama. Tela su sastavljena od materije i forme. Um oveka je iluminiran (prosvetljen) kosmikim umom, koji je ovekov delatni razum. Iluminacija naeg uma objanjava injenicu da nai pojmovi "odgovaraju stvarima", budui da su Ideje u bogu u isto vreme i primeri i izvori pojmova u ljudskom duhu i formi stvari. To uenje o iluminaciji je povezano ne samo sa neoplatonizmom nego i sa orijentalnom mistikom budui da je i sam Alfarabi pripadao sufistikoj koli. Neosporno najvei mislilac u istonom muslimanskom svetu bio je Avicena, ili Ibn Sina (980-1037), tvorac sholastikog sistema u

www.uzelac.eu

273

Milan Uzelac

Istorija filozofije

islamskom svetu. Poreklom je bio Persijanac, roen u blizini Buhare, stekao je obrazovanje na arapskom jeziku i najznaajnija dela napisao je na arapskom; u ranoj mladosti izuava Kuran, arapsku knjievnost, geometriju, pravo, logiku a potom sam studira teologiju, fiziku, matematiku i medicinu pa ve sa 16 godina radi kao lekar. Vodio je pustolovan ivot: bio je vezir raznih sultana, bavio se medicinom, ali se neprestano bavio filozofijom, neprestano pisao, bilo da se nalazio u zatvoru ili na konju. U pedeset i sedmoj godini je umro u Hamadanu; njegovo glavno delo je A-ifa, u srednjem veku poznato kao Sufficientiae (Dovoljnost) i ono obuhvata logiku, fiziku (ukljuujui i prirodne nauke), matematiku, psihologiju i metafiziku. Njegova podela filozofije na filozofiju u irem smislu (logika, filozofska propodeutika, spekulativna filozofija (fizika, matematika i teologija) i praktinu filozofiju (etika, ekonomija, politika) nije mnogo originalna; kada je re o metafizici, iako je ova preuzeta od Aristotela i neoplatoniara, tu se moe govoriti o svojevrsnoj originalnosti i samostalnosti. Kada su se pojedini delovi Aviceninog spisa pojavili u XII stoleu na zapadu, oni su izvrili znatan uticaj; tada se hrianski svet po prvi put suoio sa jednim strogo sastavljenim sistemom koji je na neke mislioce ostavio snaan utisak. Sve dok nije postala dostupna Aristotelova Metafizika u celini, nije se znalo koje spise treba pripisati Aristotelu a koje Aviceni: Avicena je na latinsku sholastiku uticao pitanjem o saznanju i iluminaciji, pitanjem o esenciji i egzistenciji i pitanjem o materiji kao naelu individuacije. Algazali (1058-1111) je neko vreme predavao u Bagdadu i bio protivnik Alfarabija i Avicene. U svom delu Maqasid, poznatijem na Zapadu po svom latinskom nazivu Intentiones philosophorum (Namere filozofa) on prikazuje filozofiju svojih prethodnika i po tom prikazu inilo se da se on sa ovima i slae; meutim, u delu Destruktio philosophorum on svoje prethodnike kritikuje a to je izazvalo kasnije kritiku Averoesa: Destructio destruktionis philosophorum. Algazali je bio vie no kritiar svojih prethodnika: on je bio poznati sufist i mistiar i nakon to se povukao iz Bagdada iveo je u Siriji asketskim ivotom. Kao svoj glavni

www.uzelac.eu

274

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zadatak video je oivljavanje vere u smislu misticizma. Oslanjajui se na prethodne islamske izvore ali i na neoplatonovsku tradiciju, pa ak i judaizam i hrianstvo, Algazali je izgradio jedan svojevrsan personalistiki sistem. Kulturnu pretpostavku muslimanskog filozofiranja na Zapada inila je islamska kultura koja se razvila u paniji u X stoleu i koja je bila u to vreme superiorna u odnosu na ono to se moglo nai u zapadnom hrianstvu; najznaajniji mislioc bio je Averoes (ili Ibn Rud, Komentator, kako su ga zvali latinski sholastiari), roen je u Kordovi 1126, kao sin sudije. Studirao je prava, medicinu, matematiku i filozofiju i potom je i sam bio sudija, prvo u Sevilji, a potom u Kordobi, da bi 1182. postao kalifov lini lekar; pavi u nemilost kalifa Al-Mansura biva proteran sa dvora i odlazu u Maroko gde i umire 1198. godine. Averoes je bio ubeen da je Aristotelov genije vrhunac ljudskoga uma i u tome se s njim slaemo i Toma i ja; zato je vei deo svog ivota posvetio pisanju komentara Aristotela i oni se dele na (a) vee komentare, u kojima Averoes prvo navodi deo Aristotelovog teksta a onda i svoj vlastiti komentar; (b) manje, ili "srednje" komentare, u kojima Averoes iznosi Aristotelovo uenje, dodajui vlastita objanjenja i izvoenja na takav nain da nije uvek lako razlikovati ta je Averoesovo a ta je Aristotelovo, i (c) male komentare (parafraze ili kompendija) u kojima iznosi zakljuke do kojih je doao Aristotel, izostavljajui dokaze i istorijska upuivanja; ovi komentari su bili namenjeni uenicima koji nisu bili kadri da dou do izvora ili veih komentara. Smatra se da je Averoes srednje komentare (b) sastavio pre velikih komentara a isto bi se moglo rei i za male komentare (c). Postoje manji komentari (b) i kompendiji (c) za itav Aristotelov Organon, i latinski prevodi svih triju vrsta komentara za Drugu analitiku, Fiziku, O nebu, O dui i Metafiziku. Osim tih i drugih komentara u latinskom prevodu, hrianski sholastiari su imali i Averoesov odgovor Algazaliju (Destructio destructionis philosophorum) kao i vie spisa iz oblasti logike, jedno pismo o povezanosti apstraktnog uma i oveka, spis o blaenstvu due, i dr.

www.uzelac.eu

275

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Averoes pie o tome kako postoji metafiziki sled stupnjeva koji se protee od iste materije kao najnie granice, do iste delatnosti (ili boga) kao najvie granice, a izmeu tih dveju granica su predmeti (sastavljeni od mogunosti i aktuelnosti) koji ine stvorenu prirodu (Natura naturata9). Prva materija, kao ekvivalent bia, kao ista mogunost i odsustvo svake determinacije, ne moe biti rezultat stvaralakog ina; ona je, vena, kao i bog. S druge strane, bog izvodi i izaziva forme materijalnih stvari iz mogunosti iste materije, stvara umove, deset na broju, spolja povezane sa sferama, tako da se izbegava Avicenina teorija o emanaciji i iskljuuje stvarni panteizam; red stvaranja ili generacija stvari jesu determinisani. Kada je re o odnosu filozofije i teologije, Averoes je poao od stava da je Aristotel dovritelj ljudske nauke i poto je interpretirao Aristotela tako kao da ovaj zastupa jedinstvenost aktivnog uma i prihvata uenje o venosti materije, doao je do zakljuka da mora izmiriti filozofska shvatanja sa pravovernom islamskom teologijom (jer, bilo je i onih koji su hteli da ga optue za jeres zbog njegove odanosti paganskom misliocu). To "pomirenje" Averoes je pokuao da ostvari teorijom o "dvostrukoj istini". Nije se tu radilo o tome da je neto istina u filozofiji a lano u teologiji i obratno, ve je Averoes hteo da istakne kako jedna i ista istina saznaje jasno u filozofiji dok se alegorijski izraava u teologiji. Nauna formulacija istine se postie jasno jedino u filozofiji, ali se ta istina izraava i u teologiji, ali na drugi nain. Slikovito izlaganje u Kuranu izraava istinu na nain koji je razumljiv obinom oveku, onom neobrazovanom, dok filozof skida alegorijsku ljusku i tu istu istinu saznaje u njenom "sirovom" obliku, osloboenu spoljanjeg sjaja koji joj daje njena predstava. To Averoesovo shvatanje odnosa filozofije i teologije koje nas podsea na ono kasnije, Hegelovo, bilo je neprihvatljivo za pravovernog islamskog teologa; ali, nije besmislena ideja da jedan stav moe biti istinit u filozofiji a da je dijametralno suprotan stav istinit u teologiji. Averoes je teologiju podredio filozofiji i filozofiju postavio za sudiju teologiji pa samo filozofi mogu odluivati koja
9

Izrazi stvorena priroda i priroda koja stvara (natura naturata i natura naturans) nai e se kasnije u Spinozinom filozofskom sistemu.

www.uzelac.eu

276

Milan Uzelac

Istorija filozofije

shvatanja treba interpretirati alegorijski i na koji nain ih treba tumaiti. Averoes je mrzeo tradicionaliste (kao to su i oni mrzeli njega) i njegovo stanovite o ovom pitanju dovelo je do zabrane grke filozofije i do spaljivanja filozofskih dela u islamskoj paniji. Jevrejska filozofija Jevrejska filozofija duguje svoje poetke meanju Jevreja sa drugim narodima i kulturama; ve je Jevrejin Filon iz Aleksandrije pokuao da pomiri jevrejsku biblijsku teologiju i grku filozofiju tako to je stvorio sistem u kome su bili kombinovani elementi platonske tradicije (teorija o idejama), stoicizma (uenje o logosu) i orijentalne misli (posredna bia). U Filonovoj filozofiji bila je snano naglaena transcendencija boga, i to isticanje boanske transcendencije bilo je karakteristino i za uenje kabale koja se razvila pod uticajem grkih, posebno platonistikih uenja. Kabala se sastoji iz dve knjige: Jesira (Stvaranje), koja je verovatno sastavljena u drugoj polovini IX stolea n.e. i Zohara (Sjaj), koja je nastala poetkom XIII stolea, emu su kasnije dodate dopune i komentari. Filozofija kabale pretrpela je uticaj neoplatonizma u svojim uenjima o emanaciji i o posrednim biima izmeu boga i sveta; neoplatonizam je uticao na emanacionistiku filozofiju Zohara preko uenja jednog panskog Jevrejina koji se zvao Avicebron. Salomon Ibn Gabriol ili Avicebron, kako su ga nazvali latinski sholastiari koji su za njega mislili da je Arapin, roen je u Malagi oko 1021. godine, a kolovao se u Saragosi; umro je 1069/70. Avicebron je bio pod uticajem arapske filozofije pa je njegovo glavno delo Izvor ivota (Fons vitae) prvobitno bilo napisano na arapskom jeziku da bi tek kasnije bilo prevedeno na latinski. Arapski original nije sauvan, ali mi taj tekst, kao i veinu starih tekstova, imamo u prevodu; spis Izvor ivota prevela su na latinski dva panca i on je znatno uticao na sholastiku filozofiju (uticaj je bio ak toliki kao da je ovaj spis napisao hrianski autor). Neoplatonistiki uticaj nalazimo u emanacionistikoj osnovi Avicebronove filozofije. Vrhunac hijerarhije bia i izvor svih konanih bia je bog koji je jedan i nesaznatljiv diskurzivnim

www.uzelac.eu

277

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razumom a shvatljiv jedino neposrednim sagledanjem koje se postie ekstazom. Tome Avicebron dodaje uenje o boanskoj volji kojom se stvaraju ili iz koje emaniraju sva iva bia. Boanska volja, poput samog boga, transcendira slaganje materije i forme i moe se dosegnuti jedino u mistikom iskustvu, ali taan odnos boanske volje i samog boga nije lako odrediti. Razlika povuena izmeu boije volje i boije esencije ini boiju volju jednom posebnom hipostazom, iako je boija volja opisana kao sam bog, kao bog u pojavi. Iz boga, preko boanske volje, proizlazi Kosmiki duh ili Dua sveta, koja je nia od boga i sastavljena od materije i forme. Iz Due sveta proizlaze jedno za drugim isti duhovi i telesne stvari. Avicebron je na hriansku sholastiku filozofiju uticao i uenjem o univerzalnom hilomorfikom sastavu svih bia niih od boga, a koje potie, posredno, od Plotina. Kao to iz Due sveta proizlaze pojedinane forme, tako iz nje proizlazi i duhovna materija koja je prisutna u Umu i racionalnoj dui kao i u telesnoj materiji. Materija koja ne ukljuuje po sebi telesnost, jeste naelo ogranienja i konanosti u svim stvorenim stvarima; hilomorfiki sastav je ono ime se sva stvorenja razdvajaju od boga, jer u bogu nema nikakve sloenosti. Ovo uenje o hilomorfikom sastavu svih niih bia kasnije e zastupati savremenik Tome Akvinskog, Bonaventura. Od svih jevrejskih filozofa najzanimljiviji je Mojsije Majmonid (1135-1204) koji je roen u Kordobi; bio je prinuen da prvo bei u Maroko, potom u Palestinu da bi ostatak ivota proveo u Kairu gde se bavio trgovinom dragim kamenjem; tek tu stekao je slavu filozofa, teologa i lekara te je postao i dvorski lekar sultana Saladina. U svom delu Voa lutajuih nastojao je da pokae kako teologija ima racionalnu osnovu u filozofiji i da samo kad se povrno posmatraju razum i vera izgledaju kao da se uzajamno iskljuuju; mogue je potpuno racionalno dokazati postojanje boga, jedinstvo njegovog bia i njegovu bestelesnost; sve ostalo, unutarsvetsko, nema u sebi temelj svog bia, pa njega zapravo i nema. Majmonid ne podrava Avicenin stav o venosti sveta smatrajui da po tom pitanju Aristotelova pozicija nije jednoznana. U kontekstu koncepcije o stvaranju u svetu ima

www.uzelac.eu

278

Milan Uzelac

Istorija filozofije

neeg vieg i veeg, no to je nuno bie; u protivnom negirala bi se sloboda boga. Stvarni i finalni uzrok univerzuma je bog. Delujui, ljudi se pribliavaju najviem razumu; besmrtnost nije usud pojedinane individue, ali smru razlike meu ljudima nestaju a ostaje samo isti intelekt. ovek je besmrtan ali ne po sebi, ve kao deo aktivnog intelekta. Pod filozofijom Majmonid je imao u vidu filozofiju Aristotela, koga je zajedno s prorocima smatrao najveim predstavnikom ljudske duhovne moi. Ljudi se moraju vrsto drati onog to je dato ulnim opaanjem i onog to se moe dokazati razumom, pa ako u Starom zavetu ima injenica koje protivree zdravom razumu, njih treba tumaiti alegorijski. Majmonida su optuivali za jeres i izdaju Svetih spisa, ali, on je samo tvrdio da osim teologije postoje i drugi izvori za pouzdanu istinu. Time je povlastio filozofiju i podstakao Jevreje u paniji da se vie bave filozofijom, bez obzira to je njegov glavni uticaj bio u oblasti teologije. Majmonid je insistirao na izmirenju grke filozofije i jevrejske pravovernosti i uticaj Aristotelove filozofije je vei u njegovom delu nego kod Avicebrona.Njegovi stavovi esto su se javljali u sholastikim traktatima, posebno kad je odreivanje granice izmeu teologije i filozofije vodilo njihovom apsolutnom podudaranju. Visoka sholastika U XI stoleu zapadna Evropa se nala pod snanim uticajem istone kulture; antika kultura bila je sauvana u okrilju islamske kulture; muhamedanci su izvrsno ovladali vetinom upravljanja dravom a i vojnom vetinom; arapske rei semitskog porekla su ule u zapadni renik (npr. admiral, arsenal, havarija); uz pomo arapskih prevoda zapadni narodi su se poeli kretati ka izvoru kulture ka grkoj filozofiji. U VIII stoleu su Saraceni vodili osvajake ratove na Siciliji, da bi se u narednom stoleu ostrvo nalo u rukama Normana, to se pokazalo posebno povoljno za susret dveju kultura. Drugo mesto proimanja kultura bio je Salerno gde je jo od IX stolea trajalo preplitanje grke, jevrejske i kasnije normanske kulture; tu je Konstantin Afriki (1017-1087) rodom iz Tunisa, preveo niz knjiga s arapskog na latinski ali i

www.uzelac.eu

279

Milan Uzelac

Istorija filozofije

neke jevrejske autore (koji su pisali na arapskom). Arapi su osvojili delove panije; Alfons IV je 1085. osvojio Toledo iju su veinu stanovnitva inili Arapi, ali je u tom gradu bilo i dosta Jevreja; ubrzo je iz Toleda poela da se sistematski iri arapska i grka kultura. Tu je pod uticajem arhiepiskopa Rajmonda nastala u prvoj polovini XII stolea prevodilaka kola i tu je prevedeno najmanje 92 spisa sa arapskog i grkog a meu kojima su: Aristotelovi spisi Fizika i Metafizika (10 knjiga), O nebu, O nastajanju i propadanju, Meteorologija, Avicenina Metafizika, Algazalijeva Filozofija, Alfarabijeva knjiga O poelima i Avicebronova Izvor ivota. Treba pomenuti O merenju kruga od Arhimeda, Euklidove Elemente, kao i radove Galena, Hipokrata, i niza arapskih autora VIII-X stolea. Prvi meu crkvenim autoritetima koji je poeo izuavati Aristotela i koji je svojim spisima i komentarima uveo Stagiranina u sholastiku, bio je profesor teolokog fakulteta u Parizu, dominikanac Albert Veliki (1206-1280); zbog svoje uenosti i velikog autoriteta koji je imao jo za ivota nazvan je Velikim; roen je u Lauingenu (vapska) u plemikoj porodici; umetnost izuava u Padovi gde je 1223. stupio u dominikanski red; neko vreme teologiju predaje u Kelnu, Frajburgu/Br, Regensburgu, Strasburu a doktorira u Parizu 1245, gde je meu njegovim uenicima naredne tri godine bio i Toma s kojim se kasnije vratio u Keln da bi osnovao dominikansku kolu (Studium generale). U Kelnu tumai spise Pseudo-Dionizija i pie Komentar Nikomahove etike. U dominikanskom redu zauzimao je razliite funkcije i posredovao u raznim sporovima a neko vreme bio je i episkop u Regensburgu; Keln je izabrao za mesto svog stalnog boravka (gde je i umro 15. novembra 1280); napisao je niz znaajnih dela De unitate intellectus (protiv Averoesa), Summa theologiae (nedovreno; ovo delo bi moglo biti i kompilacija njegovih spisa a koje su drugi naknadno sastavili), O mineralima, O biljkama, O ivotinjama, Metafizika, kao i komentare Aristotelove Etike, Fizike, Politike i Sentencija Petra Lombaranina. Albert Veliki ivi u vreme rasta Aristotelovog uticaja na Pariskom univerzitetu i to u vreme kad hrianski Zapad nema nita svoje u oblasti iste filozofije i prirodnih nauka to bi moglo

www.uzelac.eu

280

Milan Uzelac

Istorija filozofije

da se meri s Aristotelom ili Avicenom; kao ovek otvorenog duha Albert je to shvatio i nastojao da ukae na vrednost aristotelizma, ali i na ona mesta koja su protivrena s hrianskom dogmom; iako sklon neoplatonskoj i avgustinovskoj tradiciji, on nastoji da kritiki tumai Aristotela te njegova dela nisu samo komentari nego i samostalni spisi o filozofiji, premda na tragu Aristotela. Za razliku od Tome koji je bio vie komentator Aristotelovih dela, te je esto teko razlikovati Aristotelove od Tominih stavova, kod Alberta se uvek jasno istiu njegovi stavovi spram velikog Stagiranina. Albert Veliki je ve za ivota bio auctor u pravom smislu te rei: njega su ve za ivota citirali kao velkog autoriteta, itali su ga javno i njegova dela su bila tumaena u kolama. U vreme kad je u modi bilo da se ivi pisci ne navode po imenu, Albert Veliki je navoen po imenu (pored Aristotela, Avicene i Averoesa) a to samo svedoi o njegovom velikom ugledu. Kao teolog Albert je imao kritiki odnos prema Aristotelu, posebno prema onim stavovima koji su bili nespojivi s hrianskim uenjem; piui objanjenja mnogih Aristotelovih logikih, fizikih, etikih i metafizikih spisa (Fizika, O nebu i svetu, Nikomahova etika, Metafizika) Albert je nastojao da ovog filozofa uini shvatljivim za katolike i da istovremeno objektivno prikae Aristotelova gledita; s druge strane, kritikujui Aristotela, istovremeno je izlagao i svoje sopstvene stavove. Albert smatra da iako je filozofija nezavisna nauka, filozofsko zakljuivanje ne moe biti primarno, jer je dogma ve iz prethodnog dokazana, to e rei da je dogma objavljena a nije zakljuak iz nekog filozofskog argumenta; meutim, on nije potpuno protiv filozofije: filozofski argumenti kao sekundarni mogu biti od koristi i to kad nam pomau da se razraunamo sa primedbama koje postavljaju neprijateljski nastrojeni filozofi, kao i protiv neukih koji napadaju filozofiju jer je ne poznaju. U zasluge Alberta svakako spada i to to je insistirao na izuavanju filozofije i njenoj primeni u radu. Njegovo uenje nije neki homogen sistem ve pre meavina aristotelovskih i neoplatonikih elemenata. Iako boga opisuje u duhu Aristotela, kao nepokretnog pokretaa, kao istu delatnost i kao samosaznajui razum, Albert, u skladu sa spisima Pseudo-

www.uzelac.eu

281

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Dionizija pie kako bog transcendira sve nae pojmove i sva naa imena koja mu pripisujemo. Ova kombinacija Aristotela i PseudoDionizija osigurava boansku transcendenciju i osnova je uenja o analogiji; ali, kad treba govoriti o stvaranju sveta, Albert se obraa neoplatonistikim interpretacijama Aristotela a ne istorijskom Aristotelu i pri tom uvodi pojam emanacije koji nije sasvim u skladu s hrianskim uenjem o stvaranju iz nieg. Albert se udaljava od avgustinovsko-franjevake tradicije stavom da razum ne moe sa sigurnou dokazati stvaranje sveta u vremenu, tj. da svet nije bio oduvek stvoren, kao i poricanjem da su aneli i ljudske due stvoreni od materije i forme, pri emu pod materijom misli na kvantitet; ali, s druge strane on prihvata da je svetlost forma corporeitatis. esto prihvatajui uenja as aristotelovska, as avgustinovska, as neoplatoniarska, Albert je pojmove koje je uzimao iz jedne tradicije esto interpretirao u smislu druge tradicije, te nije uvek jasno izrazio ono to je mislio. Sve to pokazuje da se ne moe govoriti o dovrenom sistemu Alberta Velikog; njegovo uenje je korak ka prihvatanju Aristotelove filozofije kao intelektualnog sredstva za izraavanje hrianskog shvatanja sveta. Istupajui protiv antiaristotelizma Albert je isticao kako su Grci, posebno Aristotel, razradili tehniku suptilne analize due, njenih duhovnih i ulnih mogunosti; teologiji je tako bila otkrivena u dui nova sposobnost i nova realnost, nova nauna oblast o kojoj filozofi nisu ni sanjali; to je ono to Avgustin naziva viim razumom, deo due koji daje za posla mudrosti a ne nauci. Postoje dve razliite vrste saznanja: obino i specifino i svako od njih odreeno je strukturom objekta; saznanje se moe sastojati u neposrednom kontaktu sa stvarima, ali pred idejom venosti ono e biti drugaije. U prvom sluaju re je o niem razumu, o obinom saznanju, u drugom sluaju ima se za posla s viim razumom sa specifinim saznanjem. U emu je smisao polemike protiv Aristotela, pita Albert. Ako se moe govoriti o prvenstvu Avgustina u odnosu na Aristotela, to je u interpretaciji vieg razuma, a to se tie nieg, Aristotel ostaje neprevazieni uitelj. Imajui u vidu dva aspekta realnosti i dva plana razuma, Albert pokazuje kako se mudrost temelji na viem razumu koji je osveen

www.uzelac.eu

282

Milan Uzelac

Istorija filozofije

verom, dok nauka, imajui za predmet stvari po sebi ostaje na niem nivou u svetu neposrednih uzroka. Tako je Albert nastojao da u avgustinovsku misao ukljui ono to je nju porodilo - grku misao iji je zenit bio Aristotel. ** Toma Akvinski (1225-1774) roen je u blizini Napulja u plemikoj porodici; sa pet godina roditelju su ga dali u benediktinski manastir Monte Kasino gde stie prva znanja i tu provodi devet godina; nekoliko meseci boravi kod kue 1239. i sa etrnaest godina odlazi na Univerzitet u Napulj. U dominikanski red stupa 1244, a godinu dana kasnije odlazi u Pariz gde slua predavanja Alberta Velikog; nakon tri godine s Uiteljem odlazi u Keln gde, oduevljen erudicijom i bespredrasudnou svoga uitelja, ostaje do 1252. Nakon studija u Parizu, od 1256. do 1259. predaje kao dominikanski profesor na teolokom fakultetu; potom, narednih deset godina predaje teologiju na papskom dvoru. Godine 1268. Toma se vratio u Pariz i predavao do 1272. kada je poslat u Napulj da osnuje studium generale gde je nastavio da predaje do 1274, kad je na poziv Grgura X poao na koncil u Lion i umro (u 49. godini) 7. marta 1274. izmeu Napulja i Rima. Toma Akvinski napisao je veliki broj dela i komentara; svakako treba pomenuti njegov najvei spis Summa Theologica, zatim De ente et essentia (O biu i sutini) Summa contra Gentiles (Suma protiv pagana), niz komentara Aristotelovih dela kao i Sentencija Petra Lombaranina. Toma je na tlu aristotelovskih pojmova izgradio enciklopedijski sistem hrianske filozofije i teologije; filozofija i teologija su sistemi znanja u ijoj osnovi lee prva poela iz kojih se posredstvom silogistikog rasuivanja izvode zakljuci; istovremeno, filozofija i teologija su samostalne nauke budui da principi teologije i principi razuma ne zavise jedni od drugih. Deo istina otkrovenja ima nadrazumski karakter (dogma o trojstvu, o prvobitnom grehu), deo istina moe se dosegnuti razumom (postojanje boga, besmrtnost due). Otkriveno, nadrazumsko znanje i prirodno znanje ne mogu jedno drugom protivreiti poto

www.uzelac.eu

283

Milan Uzelac

Istorija filozofije

su istinita oba oblika znanja. Zadatak teologije je da sistematski izlae i tumai istine dobijene otkrovenjem; da bi stavovi vere bili shvatljivi i ubedljivi teologija se za pomo obraa filozofiji, koja je, s obzirom na glavni cilj hrianske vere i uenja (spasenje oveka), slukinja teologije. U Tominom uenju bog se poistoveuje sa biem, ali se ovo poslednje sad drugaije shvata: bie je akt na koji se ukazuje glagolom biti. Akt bivanja, zahvaljujui kome sve stvari dobijaju postojanje (tj. postaju stvari o kojima se moe rei (ta one jesu), jeste bit boga. U bogu nema nikakve sutine koja bi bila odvojena od akta bivanja, nikakvog ta kojem bi moglo biti pripisano postojanje. Njegovo sopstveno bie i jeste to to jeste bog, a ovo ima za posledicu da se bie ne moe dosegnuti ljudskim razumom. Mogu se dati dokazi da bog jeste, ali, ne moe se rei ta on jeste jer u njemu ne postoji nikakvo ta. ovek moe spoznati samo stvorene stvari koje nisu jednostavne ve sloene poto su sloene od biti i postojanja: u njima je ono to dobija bie i samo bie koje im daje bog. Bie svojstveno stvarima nije samo prosto naprosto bie, ve bie neeg, nekakve biti. Stvar ne samo da jeste, ona poseduje odreenja koja se izraavaju kao njena bitna svojstva. Glagol jeste primenjen na stvari ukazuje na neto konano to je ogranieno odreenom formom bia; nasuprot stvari bie boga je beskonano i kako nije ogranieno nekim odreenjem, ono se nalazi izvan granica svakog mogueg predstavljanja te je zato neizrazivo. Poto ovek nema adekvatnu predstavu o boanskoj sutini, nemogu je neposredni dokaz boijeg postojanja koji bi se oslanjao na pojam o bogu sadran u ljudskom umu; meutim, mogu je posredni dokaz koji sledi iz analize stvaranja; Toma je formulisao pet takvih dokaza i njihov smisao bio bi u tome da postojanje stvari i njihovih svojstava (kao to su kretanje, relativno savrenstvo, itd) pretpostavlja da postoje uzroci koji uslovljavaju kako postojanje stvari, tako i njihovih svojstava. Uzroni niz koji stvara stvari i njihova svojstva mora biti konaan jer u protivnom stvar nikad ne bi bila stvorena. Iz toga sledi da treba postojati prvi uzrok koji je bog. Stvorene imaterijalne (bestelesne) supstancije kao to su aneli, a isto tako i intelekt koji je razumni deo ovekove due,

www.uzelac.eu

284

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jesu sloene usled razlike koja postoji izmeu njihove sutine i njihovog postojanja; materijalne supstancije isto su sloene i odlikuju se dvojakom strukturom: sastavljene su od materije i forme, a isto tako od sutine i postojanja. U oveku imaterijalna supstancija (razumna dua) vri funkciju forme u odnosu na telo. Forma (dua) daje postojanje telu, oivljuje ga, dobivi sama postojanje od akta bivanja. Svako bie ili stvar ima jednu supstancijalnu formu, koja odreuje rodna svojstva stvari i to je njihovo tastvo (quidditas). Individualne razlike na izgled istih stvari uslovljene su materijom koja se tu javlja kao princip individuacije. Uvoenje pojma akta bivanja razliitog od forme, dozvolilo je Tomi da izbegne doputanje mnotva supstancijalnih formi u jednoj i istoj stvari. Njegovi prethodnici i savremenici, kao i Bonaventura, nisu se mogli koristiti Aristotelovim uenjem o postojanju jedinstvene supstancijalne forme u svakoj stvari (iz ega sledi uenje o dui kao supstancijalnoj formi tela) jer u tom sluaju sa smru tela treba da nestane i dua poto forma ne moe postojati bez celine, ija je ona forma. Da bi izbegli neeljenu posledicu oni su bili prinueni da dopuste da je dua supstancija kao i telo i da i ona ima formu i svoju (duhovnu) materiju koja nastavlja da ivi i nakon smrti tela. Ali, u tom sluaju ovek, ili ma koja stvar, poto u njima sapostoje mnoge forme, nisu jedna supstancija ve se sastoje iz vie supstancija. Doputanje akta bivstvovanja kao akta, koji ne samo da stvara predmet ve i njegovu formu, dozvoljava ovo novo, drugaije reavanje problema. Posle smrti tela razumna dua ostaje supstancija, ali ne materijalna (sastavljena od forme i duhovne materije) ve imaterijalna (sastavljena od sutine i postojanja) i ne prekida svoje postojanje. Jedinstvenost supstancijalne forme u oveku kao i u svakoj drugoj supstanciji objanjava njihovo jedinstvo. U svom etikom uenju Toma polazi od toga da sve to postoji tei dobru: nerazumna bia tee sopstvenom dobru, a razumna dobru kao takvom. Dobro ne treba eleti ako ono nije poznato razumu, i zato je razum plemenitiji od volje. Cilj ovekovog ivota je sticanje blaenstva koje nije u aktu volje ve u aktu razuma. Cilj intelektualne supstancije je u saznanju boga pomou razuma; ali,

www.uzelac.eu

285

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kontemplacija sveta boanske slave mogua je u potpunosti samo u buduem ivotu, dok se u ovom ivotu blaenstvu moe pribliiti kontemplativno samo onaj koji se odrekao zemaljskih uivanja. Na razum ne moe neposredno sagledati najvie dobro jer je ogranien time to stalno mora da bira izmeu pojedinih dobara i da na svoj rizik svaki put ocenjuje da li su ta dobra prelazni ciljevi na putu ka najviem dobru. U tome se sastoji ovekova sloboda. Praktian um moe iz svog iskustva da izvede opte principe morala koji su utemeljeni u boanskom zakonu. Mera savrenstva ovekovog delovanja srazmerna je njegovoj potinjenosti umu koji vlada principima morala. Delovanje saglasno sa umom jeste dobro a nesaglasno s njim zlo. Tomin univerzalni sistem nije mogao da zaobie problem lepog; teorija lepote kakvu sreemo kod njega bliska je onoj kakvu nalazimo ve kod Avgustina a koja lei pod velikim uticajen neopitagorejske tradicije i Plotina; tvrdilo se stoga da Toma, kad je o ovom problemu re, duguje Avgustinu koliko i Aristotel duguje Platonu. Time se htelo rei da je u srednjem veku, kao i u antici, kasniji mislilac (Toma, odnosno Aristotel) govorio o lepoti i dobroti za oveka a ne o apstraktnoj dobroti i lepoti te da su oba kasnija mislioca bila popustljivija prema ljudskoj gladi za zabavom i prema umetnosti kao hrani za tu glad no njihovi prethodnici (Avgustin, Platon). Toma je rekao da je lepota ono to nam se svia kad ga gledamo /quod visum placet/; tako on svianje povezuje s organom vida putem prikladne srazmere a iz toga sledi povezivanje lepote sa formom, a to je bila i glavna teza Avgustina. Lepota prua ulima neto sreeno, a samo sreena ula (vid i sluh) mogu primiti red i meru. Lepota je za Tomu formalni uzrok i objanjavajui lepotu on e staviti formu na prvo mesto. I sam in saznanja olakan je prisustvom poretka koji izraava lepotu. Avgustin je tvrdio da se in stvaranja olakava ritmikim kretanjem koje karakterie umetnika pri radu i da se umetnici u svom radu rukovode brojevima kao rukovodnim naelima i to stoga to barataju rukama i oruima u svetlu brojeva koje nose u dui. Njihov unutranji razum vodi rauna o nebeskim brojevima, i to je njihovo merilo i zato svi umetnici (bavili se prostornim ili

www.uzelac.eu

286

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vremenskim umetnostima) tee za dobrom formom i u izvoenju i u proizvodu. "Iznad umetnikovog duha stoji broj vean u mudrosti", isticao je Avgustin i stoga mnoge muziare nagon vodi u kretanju i pevanju. Avgustinovu tezu da je forma pravo obeleje lepote, preuzima i Toma; blistanje lepog, po njegovom shvatanju, jeste izraz isijavanja forme neke stvari, umetnikog dela ili prirode i to na takav nain da se to predstavlja duhu u svoj punoi i bogatstvu sveg savrenstva i reda. Rei kojima se oznaava svetlost (claritas, lux, lumen, illumino, lucidus, illustro, splendor) u srednjovekovnim teolokim spisima gotovo su isto tako uobiajene kao i rei koje oznaavaju formu. Lepota kao sjaj moe se najjednostavnije protumaiti kao prijatnost svetle boje i bletanja. To oigledno znaenje ostaje do kraja i deo njenog filozofskog znaenja. Pitagorejskoj definiciji lepote kao "skladu delova" vremenom se, pod uticajem neoplatoniara, pridruila i "prijatnost boja". Primamljive svetle boje i blesak zlata samo su povrinski simboli puni snage i sjaja; mora se znati da su mistici unutar i iza ulne svetlosti videli svetlost bez materijalnog mesta, sjajniju od sunca, a unutar te svetlosti "samu ivu Svetlost" pred kojom iezavaju tuga i bol. Zamisao o bogu kao ivoj Svetlosti dola je do Tome od Avgustina i Bonaventure, od Eriugene i sv. Franje i ve je bila optereena sloenom verskom i filozofskom istorijom. Ideju o bogu kao svetlosti nalazimo kod Semiana, Egipana kao i kod Persijanaca. Platon Sunce vidi kao najvie dobro. Forma je tako ista svetlost. Svetlost i forma se poistoveuju jer je svetlost najfinija i najvia supstancija, najizvrsniji elemenat kao to je forma cilj kojem tei svaka data stvar. Tako su za srednjovekovne mislioce, pa stoga i za Tomu, dve glavne oznake lepote forma i svetlost koje se stapaju u ideji o aktivno oblikujuoj formi. Hrianska teologija je tako ublaila svoju strogost prema onome to je "od tela, kroz telo, i oko tela". Tomin pokuaj da stvori sistem racionalne teologije, sistem u kome bi se istina otkrovenja dokazala filozofskim sredstvima, izazvao je protivljenje njegovih savremenika; mada niko od teologa nije poricao kompetentnost uma u saznanju sveta prirode, sporno bee pitanje o primenjivosti filozofije u raspravama o problemima teologije, budui da je predmet teologije bio smatran za neto to

www.uzelac.eu

287

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se ne moe potiniti umu. Nimalo sluajno, otro su kritikovana shvatanja Sigera Brabantskog (oko 1235- oko 1282) koji je prihvatajui aristotelovsko uenje na nain kako ga je shvatao Averoes (pa su ga stoga zvali latinskim Averoesom), insistirao na slobodi filozofskog miljenja u razmatranju svih pitanja; premda je priznavao i neprikosnovenost verskih dogmi nezavisno od toga da li su saglasne s razumom ili ne, njegovo stanovite je vodilo shvatanju o dve istine. Latinski averoesti su isticali momente iz Aristotelovog uenja koji su bili neprihvatljivi hrianskim misliocima, pa je morala slediti otra reakcija protiv aristotelizma uopte a tako i protiv tomizma. Frederik Koplston istie kako je sam izraz latinski averoizam postao tako uobiajen da je teko ne koristiti ga, ali se mora istovremeno rei da je pokret na koji se ovaj izraz odnosio bio integralan ili radikalni aristotelizam: Aristotel je bio istinski patron a ne Averoes, iako je poslednji smatran za njegovog pravog komentatora; latinski averoesti sledili su Averoesovu monopsihistiku interpretaciju Stagiranina. Uenje da pasivan razum, nita manje od aktivnog, jeste jedan i isti u svim ljudima i da jedino taj jedinstveni razum preivljava smrt te je lina besmrtnost iskljuena, smatrano je u XIII stoleu karakteristinom pozicijom averoesta za koje bi se jednako moglo rei da su i aristotelovci, to su uostalom i oni sami isticali. Zagovornici ovog shvatanja, da postoji samo jedna racionalna dua u svim telima, pripadali su Fakultetu umetnosti u Parizu i u svojoj privrenosti Averoesu i njegovoj interpretaciji Aristotela ili su tako daleko da su doli u sukob sa osnovnim hrianskim dogmama. Sledei Averoesa, tvrdili su da je ne samo aktivan nego i pasivan razum jednak svim ljudima a posledica toga bee poricanje line besmrtnosti i sankcija u buduem ivotu. Drugo njihovo uenje, takoe u nesaglasnosti sa hrianskim uenjem, ali u saglasju sa Aristotelom, bee uenje o venosti sveta. Tu je postojala razlika izmeu averoesta i Tome: za Tomu venost stvorenog sveta jeste neto za ta nije dokazano da je nemogue, ali za ta, takoe, nije dokazano ni da je istinito (a iz otkrovenja je poznato da svet nije stvoren u venosti); averoesti su smatrali da se venost sveta, venost promene i kretanja, moe dokazati

www.uzelac.eu

288

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofski. Neki od njih, sledei Aristotela, poricali su boansko provienje i (kao Averoes) zastupali determinizam. Sve to ini razumljivim zato su teolozi napadali averoeste, bilo da su kao Bonaventura napadali i samog Aristotela, ili da su kao Toma dokazivali da je osobeno averoestiko stanovite ne samo intrinsino pogreno, nego da ne reprezentuje stvarnu Aristotelovu misao, ili, bar ne njegovo eksplicitno uenje. Kako averoesti nisu bili spremni da poreknu crkvene dogme, bili su prinueni da svoja filozofska uenja usaglase sa njima; trebalo je formulisati neku teoriju o odnosu razuma i vere koja bi im omoguila da tvrde (zajedno sa Aristotelom) da postoji samo jedna racionalna dua u svim ljudima i da, istovremeno, zajedno s crkvom, zastupaju stanovite da svaki ovek ima svoju sopstvenu racionalnu duu. Da bi postigli pomirenje, averoesti su tvrdili kako jedna te ista stvar moe u filozofiji ili prema umu da bude istinita, a da uprkos tome, njena suprotnost, bude istinita u teologiji, odnosno u veri. To upravo tvrdi Siger od Brabanta: neopovrgljivi su izvesni stavovi Aristotela i Averoesa, iako su suprotni stavovi istiniti u veri. Tako je mogue racionalno dokazati da postoji samo jedna dua u svim ljudima, mada vera pouzdano pokazuje kako postoji jedna razumna dua u svakom ljudskom telu. Sa logikog stanovita, to shvatanje bi trebalo da odbaci ili teologiju ili filozofiju, veru ili razum; ali averoesti su smatrali da u ovom prirodnom poretku, sa kojim filozof ima posla, razumna dua je jedna u svim ljudima, ali da bog na udesan nain umnoava tu duu. Teolozi nisu bili spremni da prihvate da bog posreduje na udesan nain ono to je racionalno nemogue; isto tako, oni nisu imali mnogo razumevanja za alternativni nain samoodbrane averoesta, naime, za tvrdnju da oni samo prenose Aristotelovo uenje. Siger od Brabanta, predava na Fakultetu umetnosti u Parizu, bee 1270. osuen zbog svojih averestikih uenja, ali je uspeo da se odbrani i da pri tom i izmeni svoje stanovite. U kojoj je meri izmenio svoje stanovite, u kojoj je meri na njega uticao Toma, sve to ostaje otvoreno pitanje; injenica je da je 1277. bio pozvan da se javi pred inkvizitorom Simonom de Valom; da li je u to vreme bio monopsihist ili ne, odnosno da li je zastupao tezu o jedinstvenosti

www.uzelac.eu

289

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ili umnoenosti razuma, ostaje otvoreno pitanje; zna se da je od inkvizicije pobegao u Rim, smatrajui da je nepravedno optuen za heterodoksiju, ali nije pobegao i od ruke svog poludelog sekretara koji ga je ubio u Orvijetu 1282. Siger od Brabanta nije znaajan samo zbog polemike oko Averoesa, ve i zbog toga to kod njega nalazimo jedno konzistentno stanovite (namerno ne elim da kaem sistem jer o sistemu se moe govoriti tek kod Spinoze ili Hegela, ak i kod Tome bilo bi pogreno govoriti o sistemu i nije sluajno to Toma svoj sistem ispravno odreuje terminom summa); meutim, njegovo stanovite razlikuje se od Aristotelove filozofije, budui da on sledi Averoesa; jer, dok Aristotel shvata boga kao prvog pokretaa u smislu krajnjeg finalnog uzroka, Siger, sledei Averoesa, smatra boga prvim stvaralakim uzrokom. Meutim, bog deluje posredno, preko intermedijalnih uzroka, koji predstavljaju sukcesivno emanirane umove i u tom smislu Siger sledi Avicenu a ne Averoesa, pa se njegova filozofija i ne moe nazvati radikalnim averoizmom, kao to se ne moe nazvati ni radikalnim aristotelizmom (u istorijskom smislu). Teolozi nisu zastali na tome da samo piu protiv averoesta; oni su traili i njihovu zvaninu osudu kod crkvenih vlasti; tako se meu protivnicima latinskog averoizma posebno istakao pariski biskup Etjen Tempije, osuujui uenja o monopsihizmu, o poricanju line besmrtnosti, determinizmu, venosti sveta i negiranju boanskog provienja. Uprkos ovoj zabrani averoesti su nastavili da tajno iznose svoja shvatanja, mada je 1272. profesorima bilo zabranjeno da razmatraju teoloka pitanja, a 1276. tajno uenje je zabranjeno na Univerzitetu. To je dovelo do nove osude: 7. marta 1277. Etjen Tempije je zabranio 219 teza iz dela sholastiara i sledbenika Aristotela koje su neprihvatljive sa stanovita religije i ekskomunicirao svakoga ko bi ustrajavao na tim pozicijama. Zabrana se ticala Sigerta iz Brabanta i Boetija iz Dakije (Sigertovog savremenika) koji je zagovarao intelektualistiko uenje o blaenstvu izneseno kod Aristotela, tvrdei da samo filozofi mogu postii istinsku sreu, dok nefilozofi gree protiv prirodnog reda. Meu osuenim stavovima bili su stavovi Boetija iz Dakije, profesora Fakulteta umetnosti u Parizu,

www.uzelac.eu

290

Milan Uzelac

Istorija filozofije

da "ne postoji nita savrenije od posveivanja filozofiji" i da su "jedino filozofi mudri ljudi ovog sveta". Sve to je dovelo do strogog ogranienja filozofskog determinizma i nastajanja filozofsko-teolokih sistema koji su kao svoj zadatak imali da u okviru hrianskog pogleda na svet postave temelj shvatanju o slobodi volje boga i oveka. Re je o uenjima Henrija Gentskog i Dunsa Skota (1266-1308), franjevakog teologa koji je predavao u Parizu i Oksfordu. Nakon perioda kulturne izolacije u XI i XII stoleu latinskojeziki hrianski svet, zahvaljujui trgovini kao i vojnoj i politikoj ekspanziji, dolazi u dodir s drugim filozofskim tradicijama; to se poklapa sa vidnom dekadencijom religioznog duha koji je zahvatio zamor; dolazi do opadanja autoriteta crkve, jaa ljubav k privilegijama a opada ona za evaneoske istine; monasi se po manastirima bogate i zloupotrebe svake vrste postaju navika. Reakcija se javila u zahtevu za siromatvom i smirenou duha, u isticanju evaneoskih ideala; sve to je imalo donekle i manihejsku boju. Izraz tih novih tendencija bio je Franja Asiki koji je kao ideal postavio ivot u saglasju s Evaneljem, odbacivanje bogatstva, izdravanje sopstvenim radom i smernu molitvu. Ako su benediktinci bili regrutovani iz viih drutvenih slojeva, franjevci su mahom bili trgovakog ili zanatlijskog porekla; kako se buroazija kao klasa jo nije formirala, franjevci su u tom asu bili predstavnici niih slojeva i stajali naspram feudalnog plemstva, pa sa njima u hrianstvo ulazi narodni ivot i religiozni ivot postaje slobodniji. Nisu nam se sauvale propovedi sv. Franje Asikog (11821226); bio je iz imune porodice i u mladosti bee protivnik obinih ivotnih radosti; ivot je posvetio propovedanju i dobrim delima. Sa grupom sledbenika, koji su se zakleli na potpuno siromatvo, Franja Asiki je stvorio veliki pokret koji je ubrzo podrao i Inokentije III i priznao ga 1209/1210 za novi red. Novi papa Grigorije IX bio je i lini prijatelj Franje Asikog kojeg je titio ali je morao i da obuzdava njegovo zanesenjatvo i anarhizam, jer Franja je veoma strogo tumaio zavet siromatva, zabranjujui svojim pristalicama da grade kue i crkve (a to su oni u njegovom odsustvu ubrzo i uinili, te je, ironijom sudbine, nakon Franjine

www.uzelac.eu

291

Milan Uzelac

Istorija filozofije

smrti franjevaki red postao jedan od najbogatijih redova katolike crkve). Svedoenja o njemu nalazimo na otovom freskama (XIII st.) gde se Franjina linost prikazuje kao olienje unutranje radosti i vedrine; svedoenje o njemu nalazimo i u "slatkom" slikarstvu fra Anelika koji nam Franju prikazuje kao "siromaka" iz Asizija; konano, svedoenje o Franji nalazimo kod El Greka, Servantesovog vrnjaka (i samog sputanog traginim okovima ivota) koji Franju na svojim slikama pokazuje kao oveka koji pati, pa tu moda imamo i najdramatiniji krik izmuenog oveanstva upuen prestolu stvoritelja. Franja je vie bio zaokupljen sreom drugih no sopstvenim spasenjem; nikad nije pokazivao oseanje superiornosti; njegovo ime pominjalo se kao simbol odreenog naina ivota ali i kao simbol izvesnog stava prema svetu, kao simbol koji je bio komunikativniji od filozofskih koncepcija teolokih summa jer je delovao ivlje i optije. U delatnosti Franje Asikog videla se odbrana slobode linosti u oblasti njenih unutranjih preivljavanja, veza religioznosti s kontemplacijom prirode, odnos prema verskim obredima kao prema nareenjima ljubavi, odnos prema blinjem kakav je trebalo realizovati u ivotu koji je trebalo da postane svojevrsno ljudsko uee u boanskom delu stvaranja. Na poetku, Franja je eleo da iri re boju, autentinu i jednostavnu - meu ljudima. To je trebalo da bude hrianska misija vrena po ugledu na apostole a s namerom da bi se popravio svet. Franja je izabrao put linog protesta. iveo je u realnom svetu, ali izvan njegovog stvarnog sistema; iveo je van crkve i klera, van dogmi koje su ispovedale versku sadrinu, van ceremonijala, van drutvenih institucija, van vlasti i bogatstva. Legenda o Franji Asikom trijumfovae kao legenda o oveku koji je prvi put u srednjem veku uoio draest i lepotu prirode, njeno unutranje srodstvo sa ovekom i koji je otkrio zajedniki i osnovni zakon - ljubav. Nije nimalo sluajno to je posredna karika izmeu Franje Asikog i epohe renesanse postao Dante koji je mimo svog sholastikog racionalizma takoe eleo da u ljubavi vidi najvii zakon svega ivog; to je i razlog to Dante u Boanskoj komediji (Raj, XI) velia "serafima ljubavi", Franju Asikog. Po

www.uzelac.eu

292

Milan Uzelac

Istorija filozofije

miljenju Franje ljubav je rodila saznanje, a nije bila plod saznanja; intelektualistikim teorijama (koje su ljubav inile zavisnom od poznavanja predmeta koji treba voleti) Franja suprotstavlja svoje shvatanje koje poiva na prvenstvu ljubavi: samo se ljubavlju moe upoznati, istinski i do kraja, ono to se voli. Saglasno s tom koncepcijom Franja nije pridavao vanost filozofiji i teologiji, nije cenio ak ni obrazovanje. U tom omalovaavanju uenosti moe se zapaziti uticaj konzervativnih, antiintelektualnih strujanja srednjega veka i pri tom ne treba zaboraviti da je Franja hteo da bude propovednik obinog naroda, da je hteo da ivi hrianski a ne da razvija filozofiju dostupnu samo eliti; ta njegova netrpeljivost prema obrazovanosti, protest protiv sholastike uenosti, pobuna protiv farisejske filozofije (otrgnute od ivota), prelaz na poziciju narodne mudrosti u onom je smislu u kom e se Leonardo ponositi kad bude govorio da je "neuk". Franja Asiki je hteo pre svega da bude organizator ljudskog ivota i preuzimajui taj zadatak odbacivao je metode kakve je upotrebljavala zvanina crkva. Budui da ove poslednje nije poznavao, Franja je poao sopstvenim putem i trudio se da ga odbrani kako od pritisaka duhovnih vlasti tako i od nerazumevanja u redovima sopstvenih pristalica. Ostajui u granicama religioznog pogleda na svet Franjina koncepcija je pokazivala oveka u jedinstvu sa svetom. Ljudski ivot je trebalo da postane izraz ljubavi a ne prinude, trebalo je da postane teren radosnog hrianskog postojanja a ne hodoae u drugi svet; ovek, kao delo tvorca, postajao je izmerljiv sa svaim to postoji i nalazio je u sopstvenom srcu veite zakone svemira; zahvaljujui tome mogao je da veruje svetu i sebi, nije mu bila potrebna pomo i zatita zvanine crkve. Ako je autoritet Tome Akvinskog bio toliko veliki da nakon njega iz reda dominikanaca vie nema velikih mislilaca, franjevaki red e dominirati u narednim stoleima; pre svega, ima se u vidu Bonaventura, savremenik Tome ali isto tako i nekoliko najznaajnijih mislilaca XIV stolea koji su pripadali ovom redu (Roder Bekon, Duns Skot, Vilim Okamski) ija dela ine najpregnantniji izraz pozne sholastike.

www.uzelac.eu

293

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Sa Aleksandrom iz Halea (Alexander de Hales, ili, Halensis, 1170/80-1245) franjevci su dobili prvu katedru na Pariskom univerzitetu; on je za Bonaventuru ono to je Albert bio za Tomu; u njegovom delu Summa theologica nalazimo sintezu Avgustinovog i Aristotelovog uenja a to se posebno vidi u nastojanju da se prihvati Aristotelova definicija due kao forme tela, ali i da se pomenuta definicija istovremeno i koriguje, jer ako bi se ona strogo uzela, u tom sluaju dua bi bila previe zavisna od tela. Aleksandar istie da naa dua ne moe biti i forma corporeitatis ve sam princip ivota ali celog ivota, jer je jedna ista dua princip i vegetativnog i senzualnog i intelektualnog ivota; dua je jedna u svakom oveku ali svaki ovek ima svoju sopstvenu, vlastitu duu; ona je jednostavna, ali sastavljena od materije i forme, jer je u akcidentalnom smislu promenljiva a princip promenljivosti je materija. Ovde se re materia koristi u jednom posebnom smislu, budui da je dua stvorena i besmrtna; zbog nje je bog stvorio sav vidljivi svet, dok je duu stvorio radi samog sebe, pa je za nju najznaajnije to to je slina bogu. Glavno delo Aleksandra iz Halea ostalo je nedovreno te su ga mnogi kasniji teolozi dovravali pa mi danas vie i ne znamo ta je tu odista njegovo a ta naknadno dopisano; re je o sistemu teologije koji obiljem misli, bogatstvom problema koje razmatra, kao i sistematikom koju sprovodi, nadmauje sve dotadanje summe te su se na ovo delo s pravom kasnije pozivali i Albert i Toma i Bonaventura sa kojim poinje franjevaka filozofija i teologija. Aleksandar posebno ceni ontoloki argument Anselma i u njegovim radovima se nalazi niz pozivanja na Avgustina Huga i Riarda od Sen-Viktora; njegov programski stav bio je Plus credendum est Augustino quam philosopho (Vie treba verovati Avgustinu no Filozofu /tj. Aristotelu/). To je bitno uticalo na franjevce i na njihovu duhovnu orijentaciju, posebno na Bonaventuru. Pravo ime Bonaventure (1217/18-1274) je Johanes Fidanca a ime Bonaventura dobio je nakon to ga je, po predanju, na udesan nain, dok je jo bio deak, izleio sv. Franja kojeg je zazvala Bonaventurina majka; to je navodno bio i osnovni razlog tome da je 1244. stupio u franjevaki red; Bonaventura je uio kod

www.uzelac.eu

294

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Aleksandra iz Halea od koga je usvojio franjevaku tj. avgustinovsku tradiciju kao i tradiciju Anselma Kenterberijskog iji je ontoloki argument zastupao; u Parizu je 1248. poeo da dri predavanja o Evanelju sv. Luke; bio je upoznat s Aristotelovom filozofijom a verovao je u Platonove ideje za koje je smatrao da ih samo bog zna u potpunosti; sa Univerziteta je bio iskljuen 1255. ali je na papsku intervenciju vraen nakon dve godine, oktobra 1257. kad i Toma Akvinski. Iste godine Bonaventura je izabran za generalnog ministra franjevakog reda (u kome su u to vreme postojala razliita miljenja o karakteru, zadacima i delatnostima reda); iako je 1265. ubedio papu da povue njegovo imenovanje za nadbiskupa od Jorka, 1273. je imenovan za biskupa u Albanu i kardinala; naredne godine uestvovao je na koncilu u Lionu i zagovarao ujedinjenje Istone crkve i Rima i umro nakon zavretka koncila 15. jula 1274. Ako Franja Asiki nije smatrao da je osnovni zadatak svetenika da se posvete nauci, Bonaventura, budui i sam uen ovek, zalagao se za razvoj uenosti unutar franjevakog reda; kako izuavanje sholastike teologije nije bilo mogue bez poznavanja filozofije, jasno je da su za franjevce sad bili od istog znaaja prouavanja filozofije i teologije. Ako je Bonaventura bio u potpunosti saglasan sa Franjom kad je re o jedinstvu oveka i boga koje je najvaniji cilj ljudskog ivota, on je, s druge strane, smatrao da se to ne moe postii bez spoznaje boga i boijih stvari i da takvo saznanje ini duu jo sklonijom za sjedinjenje s bogom. To je razlog njegovog nepoverenja spram Aristotelove filozofije gde nije bilo mesta za lino optenje s bogom, kao ni mesta za Hrista. Postoji izvesna paralela izmeu ivota sv. Franje i Bonaventure: kao to lini ivot prvoga kulminira u mistinoj zajednici sa bogom, tako uenje drugog kulminira u njegovoj mistikoj doktrini, i kao to je sv. Franja pristupio bogu preko Hrista pa je opaao, konkretno, sve stvari u svetlosti boanske rei, tako je i Bonaventura insistirao na tome da hrianski filozof mora da posmatra svet u odnosu prema stvaralakoj rei; Hrist jeste medium i stoer svih nauka, pa stoga Bonaventura nije mogao da prihvati Aristotelovu metafiziku koja je toliko daleko od saznanja bilo ega to je u vezi sa Hristom (Koplston, II/246-8).

www.uzelac.eu

295

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Bonaventurino miljenje o svrsi i vrednosti uenosti, koje je bilo odreeno njegovim linim sklonostima ali i studiranjem kod Aleksandra iz Halea, kao i njegova pripadnost franjevakom redu svrstali su Bonaventuru u avgustinovsku tradiciju. Filozofija sv. Avgustina usredsreena je na Boga, i poto je ovek koji se odnosi prema bogu aktuelan i istorijski ovek, koji je otpao od milosti i koji treba da bude iskupljen milou, Avgustin se bavi konkretnim a ne "prirodnim" ovekom; on se ne bavi ovekom koji bi bio odvojen od njegovog natprirodnog poziva i od delatnosti natprirodne milosti i zato ne razlikuje strogo filozofiju od teologije, iako razlikuje prirodnu svetlost razuma od natprirodne vere. Bonaventura pripada avgustinovskoj tradiciji, ali kako je bio upoznat i sa sholastikom i sa Aristotelovom filozofijom to nije moglo da ne ostavi traga na njega; on nije u celosti odbacivao Aristotela (koga je cenio kao filozofa prirode iako nije imao visoko miljenje o njegovoj metafizici i teologiji), ali, moe se rei da je Bonaventurin sistem moderni avgustinizam razvijen kroz vekove i promiljen u odnosu spram aristotelizma. Ako Bonaventura sledi Avgustinovo uenje o razlici izmeu vere i razuma, po kojem ono u ta verujemo dugujemo autoritetu a ono to razumevamo dugujemo razumu, moglo bi se pomisliti da su filozofija i teologija dve odvojene nauke; Bonaventura razlikuje dogmatsku teologiju od filozofije i kae da teologija poinje bogom koji je prvi uzrok, a da se filozofija njime zavrava; to znai da teologija dobija svoje injenice preko otkrovenja i ona kree od boga pa zakljuuje o njegovim uincima, a filozofija polazi od vidljivih posledica i potom dokazuje boga kao uzrok; nadalje, na jednom mestu Bonaventura deli prirodnu filozofiju na fiziku, matematiku i metafiziku (kako ve teorijske nauke razlikuje Aristotel) a na drugom na fiziku, logiku i etiku (kako su to inili stoici). Meutim, Bonaventura ne pravi strogu razliku izmeu filozofije i teologije; priznaje metodoloku razliku izmeu pojedinih nauka, kao i razliku izmeu njihovih predmeta, ali smatra da ne moe da se razvije nikakva zadovoljavajua metafizika ili filozofija ako filozof nije voen svetlou vere i ako ne filozofira u duhu vere (13, II/250-51).

www.uzelac.eu

296

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Bonaventura priznaje Aristotelu da je bio vrstan filozof prirode, tj. da je vrstan u pogledu ulnih predmeta, ali mu ne prizaje da je bio istinski metafiziar, jer je Aristotelova metafizika nezadovoljavajua poto je za izgradnju istinske metafizike neophodna svetlost vere. Bonaventura je mnogo snage potroio da bi pokazao razarajuu snagu averoizma i njegovo nesaglasje s hrianstvom; sasvim je razumljivo to je 1235. godine Bonaventura na fakultetu umetnosti u Parizu marljivo izuavao filozofske spise Aristotela (uprkos zabrani pape Grigorija IX). Aristotel je filozof prirode, kae Bonaventura, zainteresovan za stvari ovoga sveta zbog njih samih, obdaren samo govorom nauke ali ne i govorom mudrosti pa Bonaventura stoga tvrdi da svaki filozof koji je samo filozof nuno pada u zabludu bez delatnosti vere. Njegov ideal bila bi hrianska mudrost u kojoj bi se svetlost Rei irila ne samo na teoloke nego i na filozofske istine, i bez koje se ne bi mogle postii te istine. Upravo zato Bonaventura istie kako treba ii dalje od Platona i uiti od Avgustina koji je znao da su ideje sadrane u boanskoj Rei i da je Re arhetip stvaranja. Dok Aristotel, po miljenju grkih crkvenih uitelja i arapskih komentatora, negirajui ideje porie stvaranje i ui o venosti sveta, jer kod njega nigde nema mesta gde bi se govorilo o poetku sveta, i ak kritikuje Platona koji je izgleda jedini nagovestio da vreme ima svoj poetak, Bonaventura je smatrao da venost sveta nije mogua i da bog nije mogao stvoriti veni svet: ako je svet stvoren onda vreme nuno ima poetak. Bonaventurino shvatanje, da je Aristotelova zamisao o venosti sveta nuno povezana s poricanjem stvaranja, nije delio i Toma, koji, sa filozofskog stanovita, nije video nikakvu nespojivost izmeu ideje o stvaranju i venosti sveta; svet je mogao i da nema poetak u vremenu a da ipak bude stvoren, jer je bog mogao da stvori svet u venosti. Drugim reima: i Bonaventura i Toma delili su miljenje da svet ima poetak u vremenu (to ui teologija) ali su se razilazili kad je re o apstraktnoj mogunosti stvaranja u venosti. Bonaventura je smatrao da veno kretanje i vreme bez poetka nije mogue; isto tako, bio je ubeen da se filozofski moe dokazati da svet ima poetak, te da ideja o stvaranju u venosti ukljuuje

www.uzelac.eu

297

Milan Uzelac

Istorija filozofije

"oiglednu protivrenost", jer ako je svet stvoren iz niega, on bivstvuje nakon to nije bivstvovao (esse post non-esse), pa tako ne moe biti da je postojao oduvek. Toma na to odgovara da oni koji tvrde da je svet stvoren u venosti, ne kau da je stvoren posle nieg, ve iz nieg, a to je suprotnost od neega, pa se time hoe rei da tu pojam vremena ni na koji nain nije impliciran. Uenje da su sva stvorena bia sastavljena od materije i forme, tj. da imaju hilomorfinu strukturu, Bonaventura prihvata od svog uitelja Aleksandra. Materiju on shvata kao naelo potencijalnosti (a ne kao suprotnost duhu); sama po sebi materija nije ni duhovna ni telesna i ona je indiferentna na recepciju bilo duhovne bilo telesne forme, ali kako nikad ne egzistira sama po sebi, odvojeno od neke odreene forme, i budui da je sjedinjena ili s telesnom ili sa duhovnom formom, materija je uvek ili duhovna ili telesna. U telesnim tvorevinama postoji jedna supstancijalna forma koju imaju sva tela, a to je svetlost. Svetlost je stvorena prvog dana, tri dana pre no to je stvoreno sunce, i ona je, prema Bonaventuri, telesna iako ju je Avgustin interpretirao kao aneosku tvorevinu. Ona nije telo nego je forma tela, prva supstancijalna forma koju imaju sva tela i naelo njihove aktivnosti, pa razliite vrste tela ine stupnjevitu hijerarhiju, zavisno od toga u kojoj meri uestvuju u formi svetlosti. Stoga je najvii deo neba ispunjen "istom" svetlou dok se na drugom, donjem kraju hijerarhijske lestvice nalazi zemlja. Tako, tema svetlosti, omiljena u avgustinovskoj koli, a poreklom od Platonovog poreenja ideje dobra sa suncem, kao i kod Plotina, nalazi istaknuto mesto u Bonaventurinoj filozofiji. Bonaventura prihvata Aristotelovu definiciju due kao forme tela, ali istie kako je ljudska dua (koju je neposredno stvorio bog i koja je slika boija pozvana na jedinstvo s bogom) duhovna supstancija sastavljena iz duhovne forme i duhovne materije. Due svih ljudi nisu jedna supstancija, jer je racionalna dua ostvarenje i entelehija ljudskog tela, a poto su ljudska tela razliita, racionalne due koje nadahnjuju ta tela bie takoe razliite; dua je postojea, razumna, iva forma obdarena slobodom; ona je cela prisutna u svakom delu tela; zato to je forma celog tela, dua je, kae Bonaventura, prisutna u celom telu; zato to je jednostavna,

www.uzelac.eu

298

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ona nije delimino prisutna ovde a delimino tamo; ona nema neki poseban poloaj niti se nalazi u jednoj taki ili u jednom odreenom telu. Iako je dua forma i naelo kretanja tela, ona je i mnogo vie od toga: dua moe da postoji sama po sebi jer je neto odreeno iako kao neto odreeno, koje je delimino pasivno i promenljivo, mora da ima u sebi duhovnu materiju. Tako, uenje o hilomorfinom sastavu ljudske due omoguuje, po miljenju Bonaventure, da se dui osigura njeno dostojanstvo i njena mo da moe da postoji odvojeno od tela. Moe se postaviti pitanje: ako je dua sastavljena iz forme i duhovne materije, pa se upojedinjuje po svojim vlastitim naelima, zato se uopte ujedinjuje s telom, budui da je ona individualna duhovna supstanca ve sama po sebi? Odgovor Bonaventure bio bi u tome da je dua, iako duhovna supstancija, prirodno sklona da oivotvori telo, a da telo, iako sastavljeno od materije i forme ima udnju (appetitus) da bude oivotvoreno duom, i jedinstvo due i tela predstavlja savrenost svakog od njih i nije na utrb nijednog. Dua ne postoji samo stoga da bi pokretala telo ve zbog radosti boije; ona u potpunosti ispoljava svoje moi i sposobnosti samo u oivotvorenju tela i jednog dana, prilikom vaskrsenja mrtvih, dua e ponovo da se ujedini sa telom (Koplston, II/284). Iako je izvoenje dokaza o besmrtnosti ljudske due olakano uenjem o njenoj hilomorfikoj strukturi, Bonaventura besmrtnost ljudske due dokazuje na osnovu razmatranja krajnje svrhe due koja tei za sreom: ako niko ne moe biti savreno srean jer se plai gubitka onog to poseduje, poto ga ve sm taj strah ini nesrenim, dua, koja prirodno udi za sreom, mora biti besmrtna. Ovaj dokaz pretpostavlja egzistenciju boga i mogunost postizanja savrene sree, kao i postojanje prirodne udnje za ljudskom sreom i to je dokaz na kome Bonaventura najvie insistira jer se tu podrazumeva duhovni karakter ovog dokaza: njegova povezanost s kretanjem due prema bogu. Funkciju filozofije Bonaventura vidi na sledei nain: "ak ako je ovek i sposoban da spozna prirodu i metafiziku koja ga vodi do najviih supstancija, kad zaustavi se, dostigavi te visine, ne moe a ne zapasti u greku ako je bez svetla vere i ne vidi da jedan je

www.uzelac.eu

299

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bog u tri lica, svemoan i najbolji"; Bonaventura nije protiv filozofije uopte, ve protiv takve filozofije koja nije sposobna da se dri vertikalnog puta, od konanog ka beskonanom, od oveka ka bogu, puta koji konkretizuje nae bie, koji je usmeren spasenju i van koga je uvek otkriven suprotan put ka zlu. Zato, po miljenju Bonaventure, problem nije u razumu kao takvom,ve u shvatanju razlike izmeu hrianske teologije i nehrianske filozofije, izmeu razuma koji vera vodi blaenstvu i razuma koji insistira na svojoj samodovoljnosti odbacujui sve natprirodno. Bonaventura svesno sledi tradiciju koju odreuju Platon, Avgustin i Anselm, tradiciju koja misli svet kao sistem ureenih simbola ije smisaono tkanje objedinjuju bog, jedan i trojak i ovek, putnik-lutalica oaran apsolutom. Traiti boga koji prosvetljava, koji se javlja i skriva, to je, saglasno s monakom tradicijom, mogue samo u intenzivnoj meditaciji te se tako filozofija pokazuje kao uvod u teologiju i instrument mistike. Misticizam na Zapadu XIII i XIV stolee u znatnoj meri su obeleeni i pojavom mistike filozofije koja je delom izraz otpora protiv logikih i apstraktnih metafizikih prouavanja, a delom posledica okamistikog poricanja valjanosti tradicionalne prirodne teologije i nastojanja da se celokupno znanje o bogu, ak i o njegovom postojanju, progna u sferu vere. To je omogueno proirenjem ideje iskustva koje se ne svodi samo na natulno iskustvo ili svest o vlastitim unutranjim stavovima; meu poznatim mistiarima tog doba bio je Majster Ekhart (1260-1327) koji je u mladosti priao dominikanskom redu, uio u Strasburgu i Kelnu a predavao u Parizu. Ideja jedinstva boga i oveka, jedinstva prirodnog i natprirodnog dominira Ekhartovom filozofijom. Jedinstvo je metafiziki princip, religiozni smisao, cilj ljudskih postupaka. Ali, to jedinstvo, za razliku od apstraktnog elejskog bia, ovde treba shvatiti kao ivot. Trojstvo otelotvoruje veni ritam raanja ljubavi i ne prelazei svoje granice ostaje u svome savrenstvu. Pitanje vere i pitanje odnosa s bogom postaju centralna pitanja; misticizam insistira na injenici da je bog izvan granica do kojih dopiru nae moi a da je bez boga ovek nita. Negativna teologija koja kod

www.uzelac.eu

300

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Tome bee samo elemenat njegove filozofske teologije, sada, kod Majstera Ekharta dobija centralno mesto. Po Ekhartovom shvatanju um i poimanje su osnova boijeg postojanja i ako u poetku bee re, to ima za posledicu da je bie prvo od svih stvorenih stvari. Ako je bog uzrok svekolikog bivstvovanja, on mora biti iznad bivstvovanja; to da bog jeste nadbivstvovanje, bilo je u to vreme opte mesto neoplatonistike tradicije (PseudoDionizije, Proklo). Stavom da je bog intelligere koje je fundamentalnije od esse, Ekhart se suprotstavljao Tomi. Za mistike je karakteristino da tee jedinstvu sa bogom i Ekhart je tome blizak svojim stavom o postojanju boga u stvorenjima i njihovom prebivanju u bogu. Ekhart nije poricao boju transcendenciju ali je na veoma smeo nain interpretirao odnos stvorenja prema bogu. Sve to je stvorio bog nastalo je iz ljubavi i radi ljubavi. Ono to je van boga, lieno je smisla i stoga ovek treba da se vrati bogu i samo na taj nain moe se vratiti sebi i moe nai sebe. Mi boga prihvatamo duom, i mada je ona samo kap razuma, on je u njoj i klica i iskra; tako je mogue da se vrhunsko mistiko sjedinjenje s bogom ostvaruje u najdubljoj povuenosti due, u toj njenoj "iskri" (scintilla animae) gde bog prisajedinjuje duu sebi na skriven i neizreciv nain. Zahvaljujui tome ovek dobija slobodan duh; ovek je slobodan kad se nizata ne vezuje i sve prihvata u svetlu beskonane boije ljubavi; pravednik poseduje boga u svojoj unutranjosti jer je bog u svemu i uvek - na putu, meu ljudima, u crkvi. Imajui boga u dui ovek u svemu to radi ostavlja otiske boanskog pa je njegova delatnost zapravo boija delatnost. Da bi doao u jedinstvo s bogom ovek mora da se usavrava, da ini dobra dela, da naui da bude slobodan, da je spreman da gleda u lice smrti, da se privikne na njen lik kako bi mogao otii iz sebe i stopiti se s bogom. Povratak bogu mogu je kad je dua slobodna i obnaena, kad nema u sebi nieg materijalnog. Samo takva dua moe stati pred lice boga. Na Ekharta su delovali razni mislioci: pre svih Albert Veliki i Toma Akvinski, ali isto tako i Bonaventura, Avicena, PseudoDionizije, Proklo, hrianski oci; on je bio duboko religiozan, zainteresovan za ovekov stav prema bogu i ovekovo iskustvo boga; nije bio sistematian filozof i nije sistematino izlagao svoje

www.uzelac.eu

301

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ideje ili ideje drugih mislilaca. Dve godine nakon njegove smrti, 27. marta 1329. papa Jovan XXII osudio je 28 Ekhartovih teza od kojih je 17 proglasio jeretikim; meu njima bee teza o venosti sveta, kao i teza o ovekovoj nitavnosti i njegovoj transformaciji u boga. Ekhartove propovedi, a posebno njegovo uenje o iskri kao temelju due uticalo je na Johana Taulera (1300-1361) iz Strazbura koji je takoe pripadao dominikanskom redu i studirao u Parizu i koji je vie bio poznat kao propovednik nego kao teolog ili filozof. On je uio da slika boga prebiva u vrhu ili najviem delu due i povlaenjem u sebe, transcendiranjem slika i oblika, ovek pronalazi boga. Ako se ovekovo srce okrene ka ovoj osnovi due, to znai da se okree ka bogu i njegov um i njegova volja valjano funkcioniu; ali, ako se njegovo srce okrene od osnove due, od boga koji u njoj prebiva, njegove sposobnosti se okreu od boga. Ako je u poetku Tauler samo sledio kontemplativnu mistiku Majstera Ekharta, nakon upoznavanja s holandskim mistiarima on poinje da zastupa praktini misticizam propovedajui kako se istinski misticizam sastoji u podraavanju siromanog i smirenog Hristovog ivota. Tako dolazi do obrta u nemakoj mistici koja sve vie gubi teorijski a zadobija praktini karakter, to e i odrediti smer pokreta Reformacije. Pokret praktinog misticizma dobio je najvei zamah u Holandiji gde se teorijski uticaj nemakih mistiara susreo s praktino-etikim principima francuskih mistiara iz kole sv. Viktora i pod ijim uticajem se formirao rodonaelnik tog smera Johan Rejsbruk (1293-1381); dok je Majster Ekhart nastojao da glorifikuje blaenstvo do kog dolazi pri sjedinjenju due s bogom, Rejsbruk je traio put kojim bi to blaenstvo moglo da se dostigne. Taj put bio bi sledei: ovek treba da umre zbog samog sebe, treba da se teorijski odrekne od sveg znanja i da otkrovenje trai u veri. Ali, pre svega, on mora da se praktino odrekne svih elja, da pokorno podnosi svoju sudbinu. U smernom predavanju sebe bogu i u religiozno moralnoj delatnosti mogue je spasenje od stradanja u svetu. Tako sa mistiarima, hrianstvo postaje ono to je prvobitno i bilo: religija iskupljenja za grene i siromane.

www.uzelac.eu

302

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Za Taulera, kao i Ekharta, karakteristino je nastojanje da se naini spoj sholastike i misticizma; kombinaciju praktinog misticizma i spekulacije neki su istoriari videli kao nastavak Anselmovog programa Credo, ut intelligam. Meutim, u situaciji kad ove misli nastaju, u vreme raspada nekih feudalnih struktura, u vreme kad narasta konflikt meu vladarima kao i izmeu svetovne vlasti i crkve u kojoj raste farisejstvo pa tomizam sve vie postaje samo uspomena, stavovi Ekharta i njegovih uenika (Tauler, Henrih Suzo /1296-1366/, Jan Rejsbruk /1293-1381/) dobijaju revolucionarni smisao i bitno e uticati na Martina Lutera koji e neposredno pre isticanja svojih teza (na vratima katedrale u Nirnbergu) objaviti spis Nemaka teologija (1516), delo nepoznatog frankfurtskog dominikanca iz druge polovine XIV stolea. Vizantijski misticizam Treba imati u vidu da misticizam nije bio sredinom XIV stolea rasprostranjen samo na Zapadu; u isto vreme, u vreme zalaska vizantijske filozofije, misticizam sreemo u formi isihazma; isihasti su smatrali da je glavni sadraj ovekovog ivota, njegov smisao saznanje boga, koje se moe dostii u ovom ivotu, ali s njegove druge strane, u beskrajnoj molitvi i utanju (od grkog isichia utanje); cilj im je bio da dospeju do vienja boanskog svetla, umne svetlosne energije, koja isijava iz boijeg bia slino svetlu koje je isijavalo na Faranskoj gori u asu boijeg preobraenja. Isihazam je postao vladajui pogled na svet i 1351. kao palamizam priznat za oficijelnu doktrinu vizantijske crkve. Rodonaelnik vizantijskog isihazma (mada su isihazam praktikovali jo hrianski monasi-askete od IV doVII stolea) bio je Grigorije Sinait s Atosa, a glavni predstavnik isihazma je njegov uenik, vizantijski bogoslov Grigorije Palama (1296-1359). Oponent isihasta i Grigorija Palame bio je Varlaam iz Kalabrije (1290-1357), autor Stoike etike, Logike i drugih spisa; on je tvrdio kako je Faransko svetlo, koje su navodno videli Hristovi uenici prilikom njegovog preobraenja, tvarna, stvarstvena svetlost, ili misaoni odraz koji je stvorio bog radi

www.uzelac.eu

303

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pouke svojim uenicima, da to svetlo nije energija ili mo (dinamis) boija koja bi isticala iz samog boijeg bia i koja bi bila neodvojiva od njegove sutine/bivstva (ousia). Varlaam je to dokazivao time to je, po crkvenom uenju, postojanje boije nedostupno i da ga ovek ne moe dostii ulima a ako bi se pokazalo da je Faranska svetlost ne bivsto ve energija, to bi znailo da je bog deljiv, i da bogova ima mnogo, pa bi se u najbljem sluaju zavrilo u dvoboju. itav problem se ovde svodi na to: kako razliito misliti kao istinski jedno. Uz to, Varlaam je isticao zahtev za bavljenje naukom i miljenjem, jer ako je bog istina, za istinu je neophodan razum. Varlaam je polazio od toga da pojam energija podrazumeva ideju zavisnosti od nekog uzroka i ako su boije energije netvarne one se mogu poistoveivati sa Sinom i Duhom ("Sin i Duh su prirodni i bivstvene moi (dinameis) Boga i Oca" pisao je Akindin); na taj nain varlaamisti su se vraali donikejskoj teologiji koja je Oca smatrala nedostupnim elementom Boga, naspram Sina i Duha kao orua otkrovenja. Ovde treba jo jednom pojasniti ono to je ve ranije a u vezi s orosom Nikejskog sabora bilo reeno, tj. istai da je donikejska patristika bila proeta neoplatonistikim duhom. Neoplatoniari, Plotin, Jamblih, Porfirije, smatratili su da postoji posebno poelo koje usaglaava sve stvari dajui svetu srazmer i harmoniju. Bez tog naela, koje su oni odreivali kao Jedno ne moe u svetu biti ni lepote, ni ivota, ni ma ega; to Jedno je Bog. Neoplatoniari nisu to Jedno samo obogotvorili ve su ga smatrali prvim u odnosu na sve drugo. Ono ne moe biti neto posebno (jer u tom sluaju ne obuhvata sve), ne moe imati ni kvalitet ili kvantitet ve je iznad svakog bivstvovanja i svakog sutastva; ono je savreno, apsolutno, dobro, jedinstveno i nesaznatljivo. Jedno se nalazi u venom mirovanju, no istovremeno ono stvara svet, ali ga stvara tako to ostaje jedinstveno, nita ne gubei i i ni u ta se ne pretvarajui. Kao to svetlo ne moe da ne svetli tako i Jedno ne moe a da ne stvara; stvaranje je njegovo svojstvo. Prepunjujui se, Jedno stvara druge hipostaze sveta i taj proces, videli smo, Plotin je oznaavao izrazom emanacija. Iz Jednog nastaje Svetski um (svet ideja, pralikova stvari), iz ovog Svetska dua (posrednik izmeu telesnog i netelesnog sveta).

www.uzelac.eu

304

Milan Uzelac

Istorija filozofije

O svemu tome je ve bilo rei kad smo govorili o Plotinu. Ali ta je ovde vano? Vana je ideja hijerarhizacije sveta. Neoplatonistiki kosmos je hijerarhizovan i subordiniran (Jedno Um Dua telesni svet). Analogno tome, u donikejskoj patristici druga hipostaza (Sin boiji) bila je subordinirana Bogu-Ocu. Pritom se Bog-Otac posmatrao kao apsolut o kojem se moe govoriti samo ono to on nije: Bog je neizmeran, nedelatan, netelesan, nemnotven i da bi postojao nije mu nita potrebno. Bog je monada, neto apsolutno prvo i jedinstveno henada, neponovljiva jednost i savrena nedeljiva jednostavnost. Do takvog boga mogue je doi samo nadrazumskom intuicijom to nije mogue svakom. Taj donikejski bog je transcendentan i do njega se moe dospeti samo putem apofatike teologije. Postavlja se pitanje: kako izgraditi hriansku crkvu kao posrednika izmeu Boga i oveka i dati joj monopol na duhovno rukovoenje i odluivanje o spasenju? Neoplatonistika subordinacija ne dozvoljava teologu da nastupa u ime Boga i u tom sluaju crkva nema pravo na sankcije10 a teolog-hrianin je iskljuen iz reda stvaranja. Prihvatanje nikejskog orosa je oznaavalo prelaz s principa subordinacije na princip koordinacije. Hipostaze Boga-Oca i Boga-Sina proglaene su za jednako izvorne supstancije i nesvodive jedna na drugu; Sin ne emanira iz Oca ve su i Sin i Otac Bog u istom stepenu. Tako je Atanasije, videli smo, glasanjem, odneo pobedu nad "jereticima" (Arijem, Klimentom i Origenom). Za tako neto u Bibliji osnova nije bilo i zato je bilo neophodno da se dekretom tri hipostaze sliju u jedno troliko sutastvo. Sama ideja boanskog trojstva zahtevala je logikofilozofsku argumentaciju koja se mogla nai samo u grkoj mudrosti i ona je realizovana u delu kapadokijskih Otaca i Boetija (traktat Troica je jedan Bog, a ne tri boga). Ne treba gubiti iz vida da su kapadokijski Oci mislili da Sin i Duh takoe poseduju nesaoptivo bivstvo oca. Zato e Grigorije Palama dozvoliti da se Sin i Duh nazovu energijama Oca, no samo
10

Pravo na sankcionisanje je pravo za koje su se od samih poetaka najee borili verske zajednice. Ne treba zaboraviti da u okupiranoj Judeji Jevrejima uopte nije bilo stalo do slobode u smislu politike nezavisnosti, ve do slobode (kao prava) da smru kanjavaju neistomiljenike unutar svoje Jevrejske zajednice. Bunt protiv Rimljana svodio se na ovo poslednje. Jevrejima nije padalo na pamet da menjaju dobro razraenu rimsku administraciju ili vlast.

www.uzelac.eu

305

Milan Uzelac

Istorija filozofije

hipostasnim energijama, koje ine postojanje boga ad extra i pripadaju trima boanskim hipostazama. Gore pomenuti Varlaamov racionalizam bie jo jasniji ako se ima u vidu da je on po svom osnovnom obrazovanju bio matematiar (prvi je predloio da se u matematici slovima obeleavaju veliine), a svojim uenjem da se razumom moe dosegnuti struktura stvari stekao je mnogo uenika i sledbenika, mada i mnogo estokih protivnika koje je predvodio tesaloniki arhiepiskop Grigorije Palama. Isihasti su se borili s teolokim racionalizmom kakav je zastupao Varlaam; Svetlo Faransko11, koje su videli uenici Hristovi i podvinici, tvrdili su oni, nije ni samo sutina/bivstvo (ousia) boga (jer energija je saoptiva oveku, a bivstvo boije ne), ni tvarna supstanca (jer bi se u protivnom tvar oboila kroz sebe samu), ve je vena energija bivstva boijeg, koja se razlikuje od bivstva, ali je od njega neodeljiva. Energija ne uvodi, po miljenju palamita, u boanstvo nikakvo razdvajanje ili cepanje, jer bivstvo ostaje samo po sebi nosioc energija. Prelazei na stvari i osveujui ih energija ne postaje tvar, ve ostaje neodeljiva od boga, tj. sam bog. Ime bog treba pripisivati ne samo bivstvu boga, ve i njegovim energijama (odnosno svojstvima, kao to su Dobro, Premudrost, Veliina/Provienje). Svaka energija i sve energije su sam bog, mada sam bog nije njegova energija, ni posebna, ni sve zajedno. Tako su isihasti dobili itav niz antinomija meu kojima je, pre svega, antinomija bivstva i energije, a zatim antinomija energije boije i tvari. Bivstvo je nerazdeljivo, nesaznatljivo, neralanjivo; energije su deljive, ralanjive, saoptive. Bivstvo kao takvo je neenergijsko, ne pojavljuje se i ne saoptava se, a bivstvo kao dato u svojim energijama jeste energijno, pojavljujue, saoptljivo. Bivstvo boije je sam bog; energija bivstva je neodeljiva od bivstva, a iz tog sledi da je energija boija sam bog. Ali, s druge strane, Bog sam u sebi je odvojen od svojih energija /manifestacija/ to opet znai da bog nije njegova energija. Isto tako osveivanje i preobraavanje tvari (molitveno uzdizanje, teurgijsko delovanje)
11

Bog se javlja kao svetlost na gori Faranskoj (5 Moj. 33,2), ali i Pavlu na putu u Damask (Del. 9.3; 22.6; 26.13).

www.uzelac.eu

306

Milan Uzelac

Istorija filozofije

mogue je samo stoga to postoji netvarna energija boija koja oformljuje i osmiljava tvarnu prirodu (jer u protivnom sluaju tvar se ne bi mogla uspinjati ve bi ostajala za sebe i po sebi); osveivanje (ozarivanje) i uzdizanje mogue je samo stoga to tvar, na svoj rizik, svojim snagama nastoji da se priblii bogu (jer boija energija, saoptena oveku, postaje svojstvo samog oveka). ovek je tvar a iz toga sledi da on po svojoj biti nije bog i ne moe postati bog. Ali, oveku je saoptiva boija energija koja je sam bog. Iz toga sledi da ovek jeste bog po prieu i pomou milosti, ali ne po sutini; ovek moe i treba da postane bog, tj. moe se energijno poistovetiti s njim po smislu, a da se od boga razlikuje s obzirom na bivstvo, supstanciju, bie. Ova razlika je krajnje interesantna. Postavlja se pitanje na kojim su to pozicijama Varlaam i Palama? Varlaam, kako se ini, doao je u Vizantiju kao aristotelovac, ali anatemisan je zbog zastupanja platonistikih ideja i helenskih mitova. Treba imati u vidu da je Varlaam izuavajui aristotelizam na Zapadu u latinskom prevodu, upoznao aristotelizam u neoplatonistikoj obradi a videli smo da bi se i neoplatonizam mogao zapravo tumaiti kao nekakav spoj platonizma i aristotelizma. Ali, ima tu jo neeg. ini se da je anatema za platonizam imala opravdanje i svoj poseban smisao, ako se ima u vidu da je platonizam uvek jedna intuicija tela, da on ne zna idealni svet u njegovoj istoj idealnosti; platonizam zna samo za identitet idealnog i realnog iji je rezultat ideja i stvar. Ali, to samo znai da je platonizam monizam ulnog i nadulnog. Monistiko shvatanje sveta je, istakli smo ve, karakteristika i Aristotelove i uopte, celokupne antike filozofije. I jedno i drugo su samostalne kategorije a meu njima je dijalektika. Kad je re o odnosu boga i sveta, oni su u platonizmu potpuno razdvojeni, ali u supstancijalnom smislu oni su jedno i jedinstveno bie, oboeni kosmos, tvarno boanstvo. Bog je u platonizmu uvek apsolutno imanentan svetu i biu. Uspinjanje uz pomo molitve uvek se zbiva unutar granica jednog i istog bia. Zato u paganskim religijama nema razlike izmeu tajne o obreda. Tajna je uvek ova ili ona transsupstancija, misaoni preobraaj, a toga u paganstvu nema jer tu su sve supstancije ve spaene i mogue je zapravo samo usavravanje. Platonizam svakog oveka

www.uzelac.eu

307

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vidi kao bogooveka, jer je za njega svaki obred ve tajna. U hrianstvu se jedini, neponovljivi bog samo jednom i neponovljivo otelotvorio u oveka supstancijalno a svi ostali ljudi otelotvoruju u sebi boga samo energijno, samo u imenu, idealno. U platonizmu su svi ljudi supstancijalno, hipostazirana otelotvorenja boanstva i tu nema nikakve sutinske/bivstvene razlike izmeu oveka i boga. U platonizmu bog ne moe biti linost, on je broj, tj. bog je ono to je pre svega - jedno, a kako brojeva ima mnogo i bogova ima isto toliko. Zato bogovi platonizma nisu linosti, no mistiki mitologizovani brojevi i ideje; konano, u platonizmu se nee nai nita o telesnim oseanjima i duevnom stanju oveka koji se u molitvi uzdie k bogu. Nigde nema fiziolokog korelata ekstaze i molitve. Dok je hrianstvo detaljno razradilo najsloeniju fiziologiju molitve, platonizam, na hiljade stranica o ekstazi, ne govori o tome nita. Kod otaca pravoslavnog Istoka tano su odreeni stadijumi molitve: ona poinje govorom, jezikom, sputa se u grlo i grudi, povezuje se s disanjem (tako je svako disanje vapaj/jauk), konano, dospeva u srce, gde se u gorei plamen molitve prikuplja kako um tako i sva priroda ovekova, u taku stapanja s bogom. Isihasti boga "shvataju" disanjem i srcem; oni "svode um" u grudi i srce; tu mistiku fiziologiju su isihasti razradili detaljno. Nasuprot tome, koncepcija po kojoj se bie shvata samo kao telo, ne moe nita rei o unutranjem ivotu; platonizam nije fizioloki ve je telesan, dok je mistiko pravoslavlje srano (u bukvalnom znaenju rei), odnosno, linostno. Zato u platonizmu nema pokajanja, jer nema ni spasenja, poto su svi u svakom sluaju spaseni; ako neko i nije potpuno spasen, i treba da proe neki zagrobni period vremena da bi se oslobodio okova, tu je na delu zakon Adrastije i tu nita ne moe pomoi. Iz svega reenog moe se zakljuiti da platonistika mistika ne pravi razliku izmeu oveka i bogooveka, izmeu obreda i tajne, isihastikog disanja i srca i tela, izmeu unutranjeg umnog i duhovnog ivota kao rezultata duge borbe i normalnog prirodnog stanja duevnih i duhovnih moi. Ostajanje na tlu platonizma (ili aristotelovskog platonizma kakav je u XIII i XIV stoleu bio na Zapadu, ne bi po miljenju

www.uzelac.eu

308

Milan Uzelac

Istorija filozofije

palamita bila samo jeres ve prelazak u jednu posve novu religiju; a Varlaam i Akindin su nastojali upravo suprotno pravoslavlju: sintezi pravoslavlja i platonizma/aristotelizma. Ali, pravoslavlje ui o transcendentnosti boga i njegovoj nesvodljivosti na tvarno bie dok platonizam ne razlikuje bie boga i bie tvari. Tako se kod Varlaama i desilo da je bog ostao sam po sebi, apsolutno nesaznatljiv dok su se energije, budui saznatljive i deljive, morale odvojiti od boga i smatrati tvarnim. Time je dodue sauvana transcendentnost boga, tj. njegova netvarnost i platonsko nerazlikovanje tvarnog i ne-tvarnog u mistikom iskustvu. Zato su varlaamovci kritikovali isihaste, njihov misticizam, njihovo strogo razlikovanje oveka i bogooveka, obreda i tajne, s njenom mistikom tehnikom samoispitivanja... Dakle, drugim reima, razlika je u sledeem: (a) za Palamu i njegove sledbenike neizrecivo boansko bivstvo javlja se kao apsolutno samostalno bie koje se manifestuje u svetlosnim energijama (re, dobro, imena); Bog je beskrajni bezdan koji se simboliki manifestuje u svojim energijama i imenima; (b) za Varlaama i njegove sledbenike, tj. za renesansni Zapad, principijelno je samostalno bivstvo boije, a faktiki je samostalna samo tvar i manifestacija, energija, a ime boije vie nije sam bog ve tvar, i bog, ostajui nepojavan, pretvara se u apstraktni pojam pa tu vie i nemamo nikavog boga ve bezbonu tvar. Volter je potom i mogao da kae: "kad ne bi bilo boga trebalo bi ga izmisliti", a Bakunjin: "ako bi bog postojao, trebalo bi ga unititi". Varlaamovci su zapravo prvi ljudi nove epohe, prvi ljudi renesanse. Sasvim je razumljivo to to je Varlaam zasluan za rasprostranjivanje grkog jezika i grke knjievnosti u Italiji, to je prevodio grke autore na latinski a latinske na grki jezik i to je ba on bio uitelj Petrarke i Bokaa sa kojima poinje pokret humanizma u XIV stoleu. Dakle, upravo renesansa, a potom i protestantizam (svako na svoj nain) nastoje da spoje hrianstvo i paganstvo; ali, to ima za posledicu da renesansa pada u dualizam i agnosticizam u kome se naao i Varlaam12, u naturalizam i racionalizam u kojima e se
12

Varlaamski dualizam u sluaju jaanja racionalizma, postaje kartezijanstvo i okazionalizam, pri jaanju subjektivizma (koji ne moe da ne jaa, jer, bog je nesaznatljiva stvar po sebi a ono to se da saznati, stvara subjekt) dobija se kantijanstvo, a u sluaju slabljenja oseaja za

www.uzelac.eu

309

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nai njegovi uenici; anatemiui Varlaama i Akindina pravoslavna crkva je 1351. na Saboru u Konstantinopolju anatemisala i nadolazeu renesansu, koja e odrediti dalje postojanje sveg zapadnog sveta, jer odricanjem od principa renesanse, ovek prestaje biti zapadnjakom. Pozna sholastika Dok su se u Parizu vie izuavale umetnosti i gramatika, retorika i dijalektika, u Oksfordu je prednost davana izuavanju kvadrivijuma (aritmetika, geometrija, muzika i astronomija); dok se u Parizu odvijao sukob avgustinovske i aristotelovske linije (u ijoj je pozadini bio Platon i neoplatonizam), u Oksfordu se tei izgradnji metafizike sveta i svetlosti (Groseteste, pored ostalog, pie komentare i Aristotelove Fizike) i nije sluajno to ba tu nailazimo na prve klice empirijske filozofije prirode; ne treba misliti da je re o strogom eksperimentalnom pristupu, kakav u naukama imamo danas, a jo manje zaboraviti da srednji vek jo uveliko traje; konano, re je o manjem broju eksperimenata koji su povezani s antikim vienjem sveta prelomljenim kroz prizmu arapske kulture. Ve je Albert Veliki isticao kako iskustvo daje snagu argumentima dok je Robert Groseteste (1170-1253) postao poznat radovima iz oblasti fizike. U Grosetesteovoj metafizici svetlosti nai e se sintetizovana sva tadanja empirijska znanja o ogledalima i linijama; isto tako, nai emo i jasnu formulaciju na kojoj se moe utemeljiti i galilejevska metafizika: "Izuavanje linija, uglova i figura je posebno korisno, jer bez njih nita ne moemo razumeti u prirodnoj filozofiji. Oni imaju apsolutni smisao u celom univerzumu i svim njegovim delovima". Ako je Groseteste bio inicijator srednjovekovnog naturalizma u Oksfordu, njegov uenik Roder Bekon (oko 1212 posle 1292) po miljenju mnogih je jedan od najinteresantnijih mislilaca
transcendentno (to se opet nuno deava jer je bog od samog poetka proglaen nesaznatljivim) imamo pozitivizam... u sluaju da je Faransko svetlo neodeljivo od bivstva boijeg i time je i samo Bog (mada Bog sm nije svetlost), pravoslavlje opstaje; ako je Svetlo odeljivo od Boga i i njegovog bivstva i time je tvarno, tada poinju apokaliptiki grevi renesansnog Zapada (opirnije: A.F. Losev: Odlomci antikog simbolizma i platonizma. - M., str. 894-904).

www.uzelac.eu

310

Milan Uzelac

Istorija filozofije

srednjega veka; on je zanimljiv ne samo zbog svoje privrenosti Aristotelu koga je smatrao najsavrenijim od svih ljudi, ve i po velikom interesu za eksperimentalne nauke i primenu nauke u matematici; istiui kako je nauka ki itavog oveanstva, pa svako pokolenje dolazi pre svega da bi ispravilo greke prethodnog, Bekon je, kao iskreni vernik nastojao da i eksperimentalno dokae postojanje boga, ali crkva za to nije imala razumevanja; njegova nauna interesovanja bila su udruena sa ivim interesovanjem za pravu filozofiju ali istovremeno i za tipino franjevaki misticizam. Kod njega nalazimo spoj tradicionalnih elemenata sa naunim stanovitem, to je za to vreme retkost; on je bio impulsivan, netolerantan i fanatian, ubeen u istinitost i vrednost vlastitog stanovita kao i mranjatvo veine drugih mislilaca. Bekon je studirao u Oksfordu kod Adama de Mara i Roberta Grosetestea; ovom poslednjem se posebno divio i potom je bilo teko razaznati razlike u miljenju obojice. Iz Oksforda Bekon je otiao u Pariz gde je predavao nekoliko godina. Pariske profesore je malo potovao a isto se moe rei i za njih kad je on bio u pitanju. Za Summu Aleksandra od Halea kae da je tea od konja i pri tom negira njenu autentinost; teolozima prebacije nepoznavanje prirodnih nauka, njihovo nesnalaenje u filozofiji. Kada je re o Aristotelu Bekon ga je potovao ali se uasavao nad loim prevodima koje bi kako on kae, spalio, da je to bilo u njegovoj moi. Oko 1250. Bekon je stupio u franjevaki red i predavao u Oksfordu do 1257. kad je bio prinuen da prekine s predavanjima; dozvoljeno mu je bilo da pie ali ne i da predaje. Papa Klement IV bio mu je prijatelj i zatraio ja od Bekona da mu poalje svoja dela; ali, papa je ubrzo umro a naredne godine Bekon je pao u nevolje branei svoje ideje o astrologiji i kritikujui Etjena Tempijea; optuen za novotarije, Bekon je izveden pred sud i osuen 1278. godine na zatvor gde je i ostao narednih etrnaest godina, do pred svoju smrt. Bekonovo glavno delo je Opus Maius (Vee delo) koje je moda i bilo dovreno i poslato papi. Bekon je smatrao da treba uiti iz prirode a ne iz knjiga pa je zato i nazivan doctor mirabilis;

www.uzelac.eu

311

Milan Uzelac

Istorija filozofije

meutim, on se nije bavio prirodnim naukama radi njih samih; smatrao je da e mu one pomoi da dublje pronikne u Sveto pismo i probleme teologije, jer i za njega filozofija je bila samo deo teologije. Iako je smatrao da je sva boanska mudrost sadrana u Svetom pismu, u svojim istraivanjima se slui induktivnom metodom i eksperimentom a i sam vri mnoge eksperimente (prouava pomraenje sunca, meseca...) da bi proverio autoritete. Iz dotadanjih knjiga odbacuje mnoge tvrdnje koje se nisu mogle odrati s obzirom na izvedene eksperimente (na eksperimente je potroio i svu svoju imovinu); svojim savremenicima je bio neshvatljiv i mistian jer su alhemija i astrologija bile vana oblast njegovih istraivanja. Kao prvi zahtev za izuavanje teologije Bekon je postavio zahtev za studiranjem grkog, hebrejskog, haldejskog i arapskog jezika. On se tim jezicima marljivo bavio a napisao je i gramatiku grkog jezika. U prouavanju prirode isticao je vanost geometrije; neka reenja preuzeo je od svog uitelja R. Grosetestea. Kad je o izuavanju Svetoga pisma re, Bekon je smatrao da ono ima dva smisla: literarni i mistini; literarnim smislom Svetog pisma bavi se filozofija a mistinim teologija. Sveto pismo moe biti izvor filozofije jer je ono, po miljenju ovog filozofa, transkripcija velike knjige bojeg stvaranja iz koje ovek moe saznati sve istine o svim stvarima, pa je filozofija samo deo boje objave u strogom znaenju te rei. U prvom delu svog spisa Opus Maius Bekon navodi etiri razloga za ljudsko neznanje i neuspehe da se postigne istina: podlonost bezvrednom autoritetu, uticaj obiaja, predrasude svetine i prikazivanje tobonje mudrosti da bi se prikrilo vlastito neznanje. Prva tri izvora neznanja priznaju i drugi (Aristotel, Seneka, Averoes), ali etvrti je najopasniji jer omoguuje da ovek skrije vlastito neznanje i da smatra istinsku mudrost rezultatom vere u nepouzdane autoritete, obiaje ili predrasude svetine. U drugom delu ovog spisa Bekon istie vanost teologije jer sva je istina sadrana u Svetom pismu. Ali za razjanjenje Svetog pisma potrebna je pomo kanonskih knjiga i filozofije. Filozofija i upotreba uma ne mogu da se osuuju, jer je um od boga. Bog je aktivan um i on prosvetljava pojedinani ljudski duh, podudarajui

www.uzelac.eu

312

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se s njim u njegovoj aktivnosti. Svrha filozofije je da vodi oveka ka saznanju boga i da slui bogu; filozofija se krunie filozofijom morala. Spekulativne i moralne nauke pagana ne behu savrene i svoje dovrenje mogu nai jedino u hrianskoj teologiji i hrianskoj etici. Pagansku filozofiju treba koristiti na razumski nain, bez neznalakog odbacivanja i osude, ali i bez ropske privrenosti bilo kome posebnom misliocu. Na posao je, kae Bekon, da nastavimo i usavrimo dela naih prethodnika koja moda i nemaju veze sa teologijom ali svaka istina, ma koje vrste bila, vodi u krajnjoj instanci, prema bogu. U treem delu Bekon istie praktian znaaj koji ima nauno izuavanje jezika; bez stvarnog poznavanja hebrejskog ili grkog jezika Sveto pismo se ne moe pravilno interpretirati i prevesti, niti se rukopisi, ako su pogreni, mogu ispraviti. Nakon toga, u etvrtom delu svog spisa, Bekon istie da je matematika kapija i klju svih drugih nauka; matematiku su, kae Bekon, izuavali jo patrijarsi i ona je dospela do Grka preko Haldejaca i Egipana; tek meu Latinima ona je bila zaputena. Matematika je ipak kao prva nauka, uroena, jer saznaje se lake i neposrednije i manje zavisi od drugih nauka te se moe rei da prethodi drugim naukama. Logika i gramatika zavise u izvesnoj meri od matematike, a oigledno je da bez matematike ne moe biti nikakvog napretka u astronomiji; matematika je korisna ak i za teologiju. U ovom delu Bekon govori o svetlosti i njenom irenju, odbijanju i prelamanju, o plimi oseci i sfernom obliku Zemlje, o jedinstvu univerzuma, o astrologiji i geografiji. U narednom poglavlju Bekon pie o strukturi oka i osnovnim zakonima vienja, a u estom delu razmatra eksperimentalnu nauku; rasuivanje moe dovesti um do ispravnog zakljuka, ali tek potvrda iskustva otkriva svaku sumnju; mnoga su verovanja opovrgnuta iskustvom, ali, postoje dve vrste iskustva. U jednoj vrsti iskustva koristimo naa telesna ula, potpomognuta instrumentima i svedoanstvom pouzdanih svedoka (i time se moe produiti ivot /unapreenjem medicine/ ili prevoenjem neplemenitih metala u zlato), dok druga vrsta iskustva jeste iskustvo o duhovnim stvarima i za njega je potrebna milost; ona napreduje kroz razliite stupnjeve mistikih stanja ekstaze.

www.uzelac.eu

313

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U poslednjem delu svog glavnog spisa Bekon obrauje filozofiju morala koja je na viem nivou od filologije, matematike i eksperimentalne nauke. Pomenute nauke su povezane sa raznim delatnostima dok je filozofija morala povezana sa delatnou kojom postajemo dobri ili zli i ona ui oveka kako da se odnosi prema bogu, prema blinjima i prema sebi samom. Ona je usko povezana sa teologijom i uestvoje u uzvienosti ove poslednje. U zakljunom delu ovog spisa Bekon razmatra razloge za prihvatanje hrianske vere. Otkrovenje je nuno i hrianin prihvata veru na osnovu autoriteta; ali bavei se nehrianima, mi se ne moemo prosto pozivati na autoritet, nego moramo pribei umu. Tako, filozofija moe da dokae egzistenciju boga, njegovo jedinstvo i beskrajnost, dok se verodostojnost Svetih spisa zasniva na njihovoj mudrosti, svedoanstvu uda, njihovoj nepokolebljivosti pred progonima, na monolitnosti njihove vere, i njihovoj pobedi. Roder Bekon esto u Aristotelovoj filozofiji nalazi elemente hrianskog otkrovenja, kojih kod Aristotela zapravo nema; ali irina njegovih interesovanja i energinost u isticanju eksperimentalne nauke uopte, insistiranje na razvitku astronomije uz pomo matematike te insistiranje na praktinoj primeni nauke, sve to ini ga glasnikom budunosti. Danas je krajnje sporno da li Johana Dunsa Skota (12661308), roenog u selu Duns u kotskoj, koji je studirao u Parizu a potom predavao u Kembridu gde je komentarisao Sentencije, treba tumaiti kao nastavljaa franjevake tradicije (mada je nesporno da je dosta prihvatio od Aristotela i ne-franjevaca), ili ga treba smatrati za mislioca koji pripada aristotelovskoj tradiciji Tome, mislioca koji je korigovao ovog poslednjeg u duhu onog to on sam smatra istinom; Duns Skot je imao prilino nemiran ivot i promenio je niz univerziteta i drava te mu nadgrobni natpis u crkvi Svetoga Franje u Kelnu glasi: kotska me je rodila. Engleska prihvatila. Galija obuila. Keln me hrani. U mladosti je komentarisao Aristotela i Porfirija, u zrelim godinama Petra Lombaranina. Moda on odista obnavlja Avgustina, ali moda bismo mogli Dunsa Skota razumeti kao nezavisnog mislioca koji, kao i svi filozofi, zavisi od svojih prethodnika. Budui da je bio franjevaki

www.uzelac.eu

314

Milan Uzelac

Istorija filozofije

doktor, Duns Skot je u svakom sluaju pripadnik franjevake tradicije, premda se esto odvajao od nje. Nasuprot Bonaventuri on nije video nikakve protivrenosti u ideji o stvaranju u venosti, premda o tome govori sa vie oklevanja no Toma, to znai da je uticaj aristotelizma na Skota bio vei no na Bonaventuru. Posebno je karakteristian uticaj Avicene: Skot tvrdi da je predmet metafizike bivstvujue kao bivstvujue, to pokazuje uticaj islamskog filozofa ije se ime esto javlja u Skotovim spisima. Iako Skot znatno vie duguje Aristotelu i njegovim komentatorima no to je sluaj sa Bonaventurom, i mada se esto poziva na Aristotela, on nije samo slepi sledbenik Stagiranina, ve ga esto i kritikuje. Smatra da je zamisao o bogu kao prvom pokretau nedovoljna jer ne prelazi granice fizikog sveta i ne dosee do onog transcendentnog, do beskonanog bia od kojeg sutinski zavise sva konana bia. Duns Skot je delio tomistiko miljenje da ne treba doi do izmirenja filozofije i teologije, ve do razgranienja; filozofija ima svoj predmet i svoju metodologiju koje teologija ne moe da asimiluje; sporovi i meusobne optube su posledica neodreenosti granica izmeu filozofije i teologije i zato on odreivanje granica vidi kao svoj primarni zadatak. Glavni cilj filozofije je po Skotu dostizanje bivstvujueg kao takvog; ali ljudski razum zna o bivstvujuem samo ono to moe da apstrahuje iz ulnih datosti; njemu je nedostupno neposredno sagledanje bivstvujueg kakvo je ono samo po sebi, bez dodatnih odreenja; on saznaje samo odreeno bivstvujue prisutno u konanim stvarima tj. u spoju s njihovim bitnim i akcidentalnim svojstvima. Zato filozofija poinje od apstraktnog pojma bivstvujueg, odnosno bia /lii li ovo na Hegela?/ i ishodei iz njega dokazuje postojanje boga kao beskonanog bia. Dok je, dakle, filozofija zauzeta problemom bivstvujueg (ens), teologija se bavi pitanjem vere. Naspram teologije koja ide putem ubeenja, filozofija je dokazno-demonstrativni proces, ona je po svojoj biti spekulativna, i dok je teologija tendenciozna i praktina, filozofija trai znanje radi samog znanja. Da bi se i u jednoj i u drugoj oblasti izbegle dvosmislice, Duns Skot predlae da se i jed-

www.uzelac.eu

315

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na i druga podvrgnu kritikoj analizi sve dok se ne dobiju jasni pojmovi i na njima izgradi nov i vrst temelj filozofskog diskursa. Za istoriju filozofije Duns Skot je znaajan i kao pisac logikih spisa i komentara za Aristotela i Porfirija. U shvatanju univerzalija on je realist; kao i Toma, on smatra da opte postoji na tri naina: ante rem /u bogu/, in re /u stvarima/ i post rem /u naem miljenju/. Opte (quiddidas) ispoljava se u pojedinanom preko njegove individualnosti i svojstvenosti (haecceitas); to nije menjanje ve afirmisanje pojedinanog, koje svojim postojanjem ulazi u celinu (vrsta, rod) ali u sebi pokazuje i razliku svojom posebnou, tj. individualnou kroz koju je ba to to jeste. To znai da po shvatanju Skota, realno postoje samo individue: forme i sutine takoe postoje, ali ne realno ve kao objekti boanskog intelekta. Te sutine su bit prirode i one same po sebi nisu ni opte ni pojedinane ali prethode postojanju i opteg i posebnog. Svoje poglede Skot je obrazlagao mnogim tezama i antitezama u kojima je objanjavao i najmanje pojedinosti; takvom metodom i preciznim istraivanjem pokazao je veliku otroumnost i originalnost, i u tome ga u srednjem veku niko nije nadmaio te je i dobio poasni naziv doctor subtilis. Na taj nain on je pomogao oivljavanju kritikog pokreta u XIII stoleu. Kako su kasniji istoriari primetili, Skotova flozofija je podjednako povezana sa onim to joj je prethodilo ali i sa onim to joj je sledilo; kao konstruktivan i pozitivan sistem, njegovo delo pripada XIII stoleu i stoji uz dela Tome i Bonaventure; ali svojim kritikim aspektom njegovo delo pripada narednom stoleu. Njegova filozofija je vrhunac dijalektike vetine i briljivog i strpljivog razmiljanja, delo oveka koji je bio proet tradicijom ali koji je pri tom bio i originalni mislilac, delo oveka koji pripada dogmatikom razdoblju ali i vremenu koje dolazi. Skotova filozofija je most koji povezuje dva stolea i dva mislioca, Tomu i Okama, mada sam Okam u Skotu nije video srodnika. O zrelosti srednjevekovne filozofije moe se govoriti na kraju XIII stolea; ona svoj vrhunac ima u delima Tome i Bonaventure koji na najbolji nain sabiraju svu prethodnu filozofiju, kako aristotelovske tako i neoplatonske tradicije; razume se, do toga je moglo doi tek kad se Zapad, konano, upoznao sa grkom

www.uzelac.eu

316

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofijom i kad je konano dolo do kakve-takve sinteze razuma i vere, filozofije i teologije. Re je tu o sintezama a ne sintezi jer se misao tog vremena ne moe okarakterisati svoenjem na samo jedan sistem. Trinaesti vek bio je vek konstruktivnih mislilaca, spekulativnih teologa i filozofa, koji su se meusobno znatno razlikovali i zbog toga kritikovali, ali koji su se slagali u prihvatanju fundamentalnih metafizikih principa i moi razuma da transcendira fenomene i dostigne metafiziku istinu. Ako je Duns Skot kritikovao neke Tomine stavove, on nije kritikovao i temelje tomizma; s druge strane, Toma je mislio da se mora imati vee poverenje u mo ljudskog razuma nego to je to imao Bonaventura, ali nijedan od njih dvojice nije sumnjao u mogunost postizanja izvesnog znanja o metafenomenima. Iako su mislioci kao Bonaventura, Henrih od Gana ili Duns Skot meusobno bili veoma razliiti, svi su oni bili okupljeni oko iste ideje a s namerom da stvore sintezu i harmoniju izmeu filozofije i teologije. Otkrie kompletnih dela Aristotela istoriar filozofije F. Koplston istie kao najznaajniji filozofski dogaaj u srednjovekovnoj filozofiji; tada se zapadna Evropa suoila sa neim to nije dugovalo nita ni jevrejskom ni hrianskom otkrovenju. Mislioci su bili prinueni da zauzmu nekakav stav prema Aristotelu jer nisu mogli da ga ignoriu. Stanovite Tome moe se odrediti kao kritiko prihvatanje: on je pokuao da pomiri aristotelizam i hrianstvo ne samo zato da bi spreio uticaj paganskog mislioca, ili da bi ga uinio nekodljivim, koristei ga u apologetske svrhe nego i zato to je iskreno verovao da je Aristotelova filozofija uglavnom istinita. Meutim, prihvatanje stava prema aristotelizmu, u XIII stoleu je automatski podrazumevalo i prihvatanje stava prema filozofiji; aristotelizam je u to vreme znaio samu filozofiju; razlika filozofije i teologije i postojala je ranije, ali tek su sada, sa pojavom aristotelizma postali vidni istinska mo i doseg filozofije. Filozofija se pokazivala kao neto to je ne samo teorijski nego i istorijski nezavisno od teologije. U takvoj situaciji stav prema aristotelizmu nije znaio stav prema Aristotelu, nego stav prema filozofiji kao autonomnoj disciplini.

www.uzelac.eu

317

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Integralni aristotelovci (averoesti) tvrdili su da oni samo izvetavaju o Aristotelovim uverenjima i da se tako ponaaju samo kao istoriari; teolozi su to videli kao puki izgovor; ako su aristotelovci (averoesti) sa univerziteta umetnosti bili samo interpretatori i prenosili Aristotelovo uenje (bez upuivanja na njegovu istinitost ili lanost), produktivni i kreativni mislioci bili su filozofi sa univerziteta teologije koji su se oseali obaveznim da kritiki ispituju aristotelizam i da ga iznova kritiki promiljaju u sluaju da njegov najvei deo prihvataju. Pozicija integralnih aristotelovaca je radikalno razdvajanje filozofije i teologije; oni izjednauju filozofiju sa istorijom, sa prenoenjem miljenja ranih filozofa; u tom smislu filozofija je nezavisna od teologije jer teologija ne moe uticati na injenicu da su neki mislioci zastupali odreene stavove. S druge strane, ako se filozof bavi samo prirodnim tokom dogaaja, on moe da zakljuuje u suprotnosti s teolokom doktrinom, poto u tom sluaju samo tvrdi ta bi bilo da je prirodni tok dogaaja prevladao. Najoevidnije karakteristike integralnog aristotelizma (ili averoizma) ogledale su se u ropskom prihvatanju Aristotela, ali u tom integralnom aristotelizmu bilo je prisutno i otro razdvajanje filozofije od teologije, kao i potpuna nezavisnost filozofije. Pojava Aristotelovog sistema omoguila je da se obrati panja na pitanje sinteze ili razdvajanja, posebno to je taj sistem izneo na videlo ta treba sintetisati a ta ne. Toma je priznavao razliku izmeu filozofije i teologije, kako u pogledu predmeta, tako u i pogledu metoda. Iako nam teologija kae da svet nije nastao u venosti ve da ima poetak, nijedan filozof to nije na odgovarajui nain dokazao; drugim reima, filozofija nije uspela da odgovori na pitanje da li je svet stvoren u venosti ili ne, iako otkrovenje daje odgovor na to pitanje. To je primer stvarne razlike izmeu filozofije i teologije. Istovremeno, on je smatrao da ne moe doi do nekog zakljuka koji se ne bi mogao uklopiti u hriansku teologiju (ako bi se tako neto i desilo, to bi samo znailo da negde postoji greka u njegovim argumentima). To znai da se teologija ponaa kao spoljanja norma, ili kao putokaz koji upozorava filozofa da se moda naao u slepoj ulici. Meutim, filozof ne moe da umesto premisa saznatih filozofskim

www.uzelac.eu

318

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razumom postavi datosti otkrovenja; isto tako, on ne sme ni da upotrebi dogmu u svojim argumentima, i to samo zato to je filozofija sutinski autonomna. Ako je XIII stolee bilo period kreativnih i originalnih mislilaca, naredno stolee se moe nazvati periodom kola; dominikanci su nastojali da slede uenje Tome, a skotisti uenje Dunsa Skota koji u XIV stoleu nije bio zvanini uitelj franjevaca, kao to je Toma bio uitelj dominikanaca; pored toga bilo je i isposnika sv. Avgustina koji su sledili uenje Egidija Rimskog. Konano, Henrih od Gana je takoe imao pristalica, ali nije osnovao kolu. Sve te grupe koje su ivele od misli iz prethodnog stolea predstavljale su via antiqua. Poeo se formirati i novi nain miljenja, novi put koji je otvorio Viljem Okam; mislioci koji su njega sledili i bili na tom novom putu via moderna suprotstavljali su se realizmu ranijih kola i postali poznati kao nominalisti. Ovaj naziv i nije najadekvatniji jer Viljem Okam nije poricao da u nekom smislu i postoje univerzalni pojmovi; ali re je ula u optu upotrebu; logiari koji behu predstavnici novog pokreta pridavali su veliku panju statusu i funkciji logikih termina; kritikovali su realizam ranijih filozofa, posebno realizam Dunsa Skota, ali bilo bi preterano tvrditi da se njihov antirealizam sastoji u tome da su univerzalnost pripisivali samo imenima, reima. U XIV stoleu se primeuje jo jedna promena: metafizika ustupa mesto logici; pitanja nekad razmatrana kao metafizika, sad se razmatraju kao logika: kada Viljem Okam razmatra pitanje univerzalija, on ga vidi kao logiko a ne kao ontoloko pitanje; Okam je verovao da sledi Aristotela pa je iz tog uverenja kritikovao Dunsa Skota i Tomu Akvinskog. injenica je da ve tada oksfordski logiari smatraju da se mogu kritikovati metafiziki argumenti u ime logike; to je inio i Okam podrivajui prirodnu teologiju, metafiziku i psihologiju svojih prethodnika. Kritika prethodnih metafizikih sistema predstavljala je pukotinu u sintezi teologije i filozofije; ali, ako je i Toma smatrao da se filozofski argumenti za egzistenciju boga razlikuju od

www.uzelac.eu

319

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teolokih, on je bio uveren da se mogu dati valjani metafiziki argumenti za boiju egzistenciju. Viljem Okam (1290/1300-1349) je pristupio franjevakom redu i studirao u Oksfordu; uestvovao je u polemikama koje su se vodile oko pitanja odnosa svetovnih i crkvenih vlasti; u svojim spisima protiv pape dokazivao je da ovaj nema pravo na apsolutnu mo (jer nije nepogreiv) i da se protiv njega treba boriti kad ne radi dobro jer iznad njega stoji autoritet Svetog pisma. Ovo poslednje pokazuje da on nije izaao iz okvira teologije: on se borio protiv papskog apsolutizma ali je priznavao da je papska mo delimino i boanskog porekla. Okam je sa jo nekoliko franjevaca ekskomuniciran iz crkve, ali je do pred kraj ivota uivao zatitu cara Ludviga Bavarskog, ivei u Minhenu. Napisao je mnotvo knjiga i komentara iz oblasti fizike i logike i, razume se, teologije. U prvom delu svog ivota, boravei u Oksfordu, Okam je logiar i akademski filozof, potom, boravei u Minhenu, politiki je i crkveni polemiar i bilo bi pogreno govoriti o dva Okama: ako i postoji razlika u tonu izmeu njegovih filozofskih i polemikih spisa razlog tome treba traiti u razliitosti oblasti u kojima se kretao a ne u protivrenosti njegovog karaktera; pritom ne treba gubiti iz vida da se Okam sve vreme drao jasnih uverenja i principa, koje je bio spreman da primeni hrabro, sistematino i logino. Okam je samostalno promiljao probleme i svoja reenja razvijao temeljno i sistematski, te se za njega s punim pravom moe rei da je originalni mislilac; bilo je istraivaa koji su smatrali da je on samo puki aristotelovac jer se koristio aristotelovskom logikom i teorijom saznanja u borbi protiv Skotovog realizma i ak smatrao kako je itav skotizam samo izokrenut aristotelizam, ali istovremno, on je nastojao da pobolja Aristotelovo uenje. Okam je temeljno poznavao dela velikih sholastiara i Aristotela. Negiranjem univerzalija doao je u sukob s predstavnicima crkve i njegovo uenje je na Pariskom univerzitetu bilo zabranjeno 1339, da bi tek skoro stolee i po kasnije (1481) nominalizam postao predmet slobodne nastave na univerzitetu. Okam porie osnovnu pretpostavku sholastike filozofije shvatanje o racionalnosti sveta shvaenog kao harmonije rei i

www.uzelac.eu

320

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bia; on je vrsto verovao u primat intuicije, tj. u primat intuitivnog znanja pojedinane stvari: svako realno znanje zasniva se iskljuivo na intuitivnom saznanju pojedinanih postojeih stvari. Okam smatra da postoji samo pojedinana stvar koja kao takva postoji po prirodi, a nije proizvod neeg opteg, tj. pojma. Pojmovi su fikcije i ne postoje realno, nego su zamisli, koje subjekt sam proizvodi. Negirajui realno postojanje pojmova, on se udaljio od njihovog pravog znaenja, jer ih nije shvatao kao adekvatan misaoni izraz o predmetu. Ukidanjem sadrajne strane pojma ostao je kod pojma kao znaka (terminus, signum) o nekom predmetu, to predstavlja podruje subjektivnog mnenja, ali ne i objektivnog predmeta te postojee, osim u sluaju potrebe, ne treba umnoavati. Njegovo stanovite bi bilo pravilnije odrediti kao terminizam no nominalizam. Okama je posebno interesovalo uenje o boanskoj svemoi i slobodi; smatrao je da to uenje ne moe opstati ako se ne ukloni metafizika sutina koja je u hriansku filozofiju dospela iz grkih izvora. U filozofiji Avgustina, kao i kasnije kod Tome i Bonaventure teorija sutina, odnosno boanskih ideja imala je vanu ulogu. Istina, kod Platona ideje behu uzori na koje se demiurg ugleda kad stvara svet, dok su kod neoplatoniara ideje smetene u boanski um. To shvatanje stvaralo je tekoe hrianskim misliocima kad su nastojali da objasne boije slobodno stvaranje sveta. Stvaranje kao boanski slobodni i umni in pretpostavlja da u bogu postoji umski izvor ili model stvaranja; Toma je dokazivao da ideje nisu realno razliite od boanske sutine, da su ontoloki identine s boijom sutinom jer su boanska sutina koju bog saznaje kao onu koja se moe spolja oponaati od strane drugih stvorenja. Sa teorijom optih ideja ide i prihvatanje nekog oblika realizma u objanjenju naih vlastitih ideja. Okam je kritikovao metafiziku sutina istiui da ta teorija podrazumeva ograniavanje boanske slobode i svemoi, da povlai za sobom da se bog rukovodio i ograniio u svom stvaralakom inu venim idejama ili sutinama. Po njegovom miljenju, postoji bog, slobodan i svemoan i postoje stvorenja, sluajna i zavisna. Napadajui sve forme realizma, naroito onu koja se sree kod Dunsa Skota, Okam je primenio terministiku logiku; "moderna

www.uzelac.eu

321

Milan Uzelac

Istorija filozofije

logika", odnosno logika termina, jeste posebna oblast istraivanja u XIV stoleu. Funkcija termina jeste u odnosu znaka i oznaene stvari. Termini su tradicionalno ve bili razlikovani jedni od drugih: neki termini se odnose neposredno na stvarnost i imaju znaenje ak i kad stoje sami za sebe, i takvi termini se nazivaju kategorematikim (drvo, kua); drugi termini dobijaju znaenje samo kad stoje u relaciji s prethodnima i nazivaju se sinkategorematikim (neki, svaki), konano, postoje termini koji su apsolutni i oznaavaju stvar bez reference na bilo koju drugu stvar, dok drugi opet, oznaavaju objekt shvaen samo u odnosu prema nekoj drugoj stvari i oni su konotativni (sin, otac). Ako razmotrimo re ovek videemo da je ona konvencionalan znak: ona oznaava neto, odnosno ima smisao, ali stvar je konvencije to ta re ima upravo taj smisao ili obavlja upravo tu znaenjsku funkciju. Gramatiar moe razmiljati o reima kao reima (u raznim jezicima razne rei oznaavaju isto), ali stvarni materijal naeg miljenja nije konvencionalni nego prirodni znak. Prirodni znak je pojam; pojam je logiko znaenje termina. Rei (ako ih za istu stvar uzimamo iz raznih jezika) su razliite, ali je njihov smisao isti i Okam zato razlikuje izgovorenu re (terminus polatus) i pisanu re (terminus scriptus), od pojma (terminus conceptus), tj. od termina shvaenog prema njegovom smislu ili logikom znaenju. Okam je pojam (terminus conceptus) nazvao prirodnim znakom zato to je smatrao da direktna aprehenzija neke stvari prirodno uzrokuje u ljudskom duhu pojam te stvari. Moe se stoga rei da Okam nije nominalista u tom smislu da je optost pripisivao reima kao terminima (izgovorenim ili napisanim), tj. stoga to bi optost pripisivao terminima shvaenim kao konvencionalnim znacima: on je mislio na prirodni znak terminus conceptus.Termin sam po sebi moe vriti razne funkcije ali tek u iskazu on dobija odreeni tip funkcije, tj. moe imati funkciju "stajanja namesto" (suppositio). Supozicijalnost je svojstvo koje pripada terminu, ali samo u iskazu. Okamov odgovor na pitanje o univerzalijama bio bi sledei: univerzalije su termini (termini concepti) koji oznaavaju pojedinane stvari i koji stoje namesto njih u iskazima; samo pojedinane stvari postoje; samim tim to postoji, stvar je

www.uzelac.eu

322

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojedinana. Nema i ne moe biti egzistentnih univerzalija; tvrditi egzistenciju univerzalija van svesti znai zapasti u protivrenost; ako unuverzalno postoji, ono mora biti pojedinano. Optost nema nikakvu egzistenciju u dui osim kao in razumevanja; egzistencija opteg sastoji se u inu razumevanja i opte samo na taj nain postoji; ono duguje svoju egzistenciju umu: nema univerzalne realnosti koja odgovara pojmu. Meutim, pojam nije fikcija u smislu da ne stoji namesto niega to je stvarno: on stoji namesto pojedinane realne stvari iako ne stoji namesto nijedne opte stvari. Pojam je tako nain poimanja ili saznavanja pojedinanih stvari. Mada Okam ponekad istie kako je univerzalija zbrkana ili nerazgovetna slika jasnih pojedinanih stvari, on nije izjednaio opti pojam sa slikom ili fantazijom; ono na emu je sve vreme insistirao jeste da za objanjenje univerzalije nema potrebe postulirati nikakve inioce sem uma i pojedinanih stvari. Opti pojam nastaje prosto zato to postoje razliiti stepeni slinosti meu pojedinanim stvarima i opti pojam treba shvatiti kao in razumevanja. Kada je re o Okamovom odreenju pojma metafizike i njenog predmeta, treba rei da on polazi od Aristotelove tvrdnje da je bivstvujue (tj. bie, ens) predmet metafizike; ali metafizika, po Okamu, nema samo bie (bivstvujue) za svoj predmet, uostalom, istie, ovaj filozof, neki drugi smatraju da je predmet metafizike bog. Moglo bi se rei, kae Okam, da je meu svim predmetima metafizike bog prvenstveni predmet ukoliko se radi o prvenstvu savrenosti, dok je bie prvenstveni predmet ukoliko se radi o prvenstvu priricanja. Postoje razliite grane metafizike, s razliitim predmetima, mada su one u neposrednoj vezi; ta povezanost nas opravdava kad govorimo o metafizici i kad kaemo da je bie predmet metafizike. Ukoliko je metafizika nauka o bivstvujuem kao bivstvujuem, ona se ne bavi stvarju, nego pojmom; taj apstraktni pojam bia ne stoji namesto neeg mistinog to se mora saznati pre nego to moemo da znamo pojedinana bia: on oznaava sva bia, a ne neto u emu bia uestvuju. Za Okama su bie i postojanje sinonimi; esencija i egzistencija oznaavaju isto, mada ove rei mo-

www.uzelac.eu

323

Milan Uzelac

Istorija filozofije

gu oznaavati istu stvar na razliite naine. Ako se termin egzistencija upotrebljava kao imenica, onda esencija i egzistencija gramatiki i logiki oznaavaju istu stvar; ali ako se umesto imenice egzistencija upotrebi glagol biti, onda se iz oiglednih gramatikih razloga, esencija koja je imenica ne moe zameniti glagolom biti. Ovo gramatiko razlikovanje ne moe biti uzeto kao osnova za razlikovanje esencije i egzistencije kao razliitih stvari: one jesu ista stvar. Iz toga sledi da je opti pojam bia rezultat shvatanja postojeih stvari; samo zato to smo imali direktnu aprehenziju onoga to aktualno postoji u stanju smo da sainimo opti pojam bia kao takvog. Opti pojam bia je univokan (jednoznaan). U tom smislu Okam se slae sa Skotom, bar to se tie znaenjanja rei univokan. Postoji jedan pojam zajedniki za boga i sva ostala stvorenja i on im se moe priricati. Bie je pojam koji se moe u jednoznanom smislu priricati svim postojeim biima. Bez jednoznanog pojma ne moemo da poimamo boga. U ovom ivotu ne moemo dostii intuiciju o boanskoj sutini, ali moemo pojmiti boga u zajednikom pojmu koji se moe priricati bogu i ostalim biima. Meutim, treba rei da je Okam vodio rauna o tome da njegova teorija univoknog pojma bia iskljui panteistike implikacije. Izrazi nominalizam i terminizam sinonimmo su korieni da bi opisali via modernu; karakteristika terminizma bee analiza funkcionisanja termina u iskazu, doktrina u suppositio (stajanje na mestu). Ako se takva terministika doktrina moe nai i kod ranijih mislilaca, zasluga je Okama to je terministiku logiku razvio u konceptualistikom i empiristikom smeru, pa se opravdano moe govoriti o okamistikom pokretu pod uslovom da to ne znai da je Okam bio i predstavnik svake struje tog pokreta. Treba rei da je okamistiko insistiranje na znaaju iskustva pozitivno inspirisalo razvoj empiristike nauke, i da su se poele javljati razne teorije koje vie nisu imale poreklo kod Aristotela; bilo bi pri tom nepravedno samog Okama smatrati antiaristotelovcem budui da je on sam sebe u nekim stvarima video kao interpretatora Aristotela; meutim, nekog potpunog saglasja s Aristotelom tu nije bilo i stoga nije udno to su neki

www.uzelac.eu

324

Milan Uzelac

Istorija filozofije

predstavnici nominalistikog pokreta bili ak i neprijateljski raspoloeni prema Aristotelu. Nominalistiko uenje je vremenom postalo toliko popularno da je kralj Luj XI bio prinuen da posebnim dekretom 1. marta 1474. zabrani nominalistiko uenje i naredi konfiskovanje nominalistikih knjiga; ta zabrana je nakon sedam godina bila povuena. Sve to pokazuje da se u XV stoleu nominalizam ve uvrstio u Parizu i Oksfordu, ali i na mnogim nemakim univerzitetima; to znai da je tada dolo do deliminog oslobaanja od ranije dominacije crkve i religije, da postepeno preovlauje realniji odnos prema svetu i prirodi i to novo stanje je posledica promena u drutvu - slabljenja feudalne hijerarhije i sve veeg uticaja treeg stalea u gradovima. U to vreme dolazi do obnove interesa za prirodne nauke; preovlauje miljenje da nauka i teologija nemaju nita zajedniko, da teoloke dogme mogu biti predmet verovanja ali ne i predmet razumskog dokazivanja. Tu misao nalazimo kod engleskih franjevaca koji sami nisu bili protivnici teologije, ali je zahvaljujui upravo njihovom delovanju miljenje poelo da se osamostaljuje do te mere da filozofija uskoro dobija vea prava no teologija. Sve je to imalo za posledicu da sholastiki duh vie nema raniji uticaj te se poinju negovati drugaiji naini miljenja; sredinom XV stolea u Italiji, pre svega u Firenci, obnavlja se platonizam i zapoinje borba protiv aristotelizma. Do te promene dolazi tek poto su ojaali drutveni slojevi u italijanskim gradovima za koje je platonizam bio izraz borbe protiv starih shvatanja; prestanak apsolutne vladavine sholastike poklapa se sa oslobaanjem oveka od apsolutne vladavine crkve i njene dogmatike. Religiozni sadraj verovanja je i dalje ostao, ali je pored njega bilo mogue samostalnije miljenje i istraivanje sveta i prirode. Iako predmet srednjovekovne filozofije nije bila neposredna prirodna datost kako ona postoji po sebi, ve teologizovana stvarnost data putem hrianskih dogmi, i ta filozofija bila je ipak pokuaj da se na svoj nain d neko shvatanje sveta te je tako i ona izraavala odreeni duh vremena u kome je religiozni pragmatizam imao glavno znaenje.

www.uzelac.eu

325

Milan Uzelac

Istorija filozofije

FILOZOFIJA U VREME RENESANSE Tokom XV i XVI stolea u Italiji dolazi do velianstvenog objedinjenja antike i hrianske kulture; u to doba, poznato kao doba humanizma i renesanse, zahvaljujui decentralizaciji, politikoj samostalnosti i ekonomskom jaanju niza gradova kao to su Firenca, Venecija, Milano, Padova, Bolonja, Rim, enova, dolazi do irenja umnih sloboda, do procvata individualizma koji, s postavljanjem zahteva da se mera saznanja i suenja o stvarima nalazi u oveku, poinje da prevazilazi svoje sopstvene granice i postepeno potkopava temelje koje je prethodno sam izgradio. To je doba u kome dolazi do velikih promena ne samo u oblasti filozofije, ve i u svim sferama ovekovog ivota, a re je pre svega o promenama u domenu politike, morala, knjievnosti, umetnosti, nauke i religije. Ako se ima u vidu hronologija, period humanizma i renesanse obuhvata dva stolea: XV i XVI. Uvod u taj period poinje ve sredinom XIV stolea sa Kolom di Rienci i Franeskom Petrarkom (1304-1374) a epilog imamo poetkom XVII stolea, sa Tomazom Kampanelom (1568-1639) koji je poslednji predstavnik epohe renesanse. Ono to je itavom tom pokretu davalo smer i bilo njegov unutranji pokreta, bee duh antike koji se tu pojavio s izuzetnom silinom. Povratak drevnosti moda je zadobio nov i snaan impuls u vreme pada Konstantinopolja (1459), ali se interes za drevnu umetnost i knjievnost osetio znatno ranije, ve u vreme Dantea, Petrarke i Bokaa. to se samih izraza tie, oni imaju sloenu istoriju; termin humanizam, kao oznaka epohe, javlja se relativno kasno (prvi ga koristi F. Nithamer) i njime se oznaava (a) oblast kulture za koju je svojstveno izuavanje klasike kao i (b) poseban duh koji stoji u opoziciji spram naunih disciplina. Izraz humanista nastaje sredinom XV stolea i on je oznaka nastavnika i uitelja gramatike, retorike, poezije, istorije i filozofije morala, premda se, ve u XIV stoleu, sreu izrazi studia humanitatis kao i studia humaniora, kojima se, uz oslanjanje na Cicerona, odreuju pomenute discipline.

www.uzelac.eu

326

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Humanitas je za latinske autore znailo isto to i za Grke paideia vaspitanje i obrazovanje oveka. Smatralo se da u duhovnom obrazovanju linosti osnovnu ulogu ima knjievnost, poezija, retorika, istorija i filozofija. Te discipline izuavaju oveka polazei od njegovih optih svojstava a ne od nekih pragmatikih mogunosti i njihov cilj nije toliko u davanju nekih specijalnih znanja nego u ovekovom optem razvijanju i usavravanju. U drugoj polovini XIV, kao i u naredna dva stolea, javilo se ubeenje da panju treba posvetiti izuavanju humanistike literature i da najvei znaaj imaju klasina latinska i grka literatura pa su stoga latinski i grki pisci proglaavani za neprevaziene i istinske uitelje oveanstva. Po optem miljenju istoriara renesansne kulture pojam humanizam oznaava optu tendenciju koja poinje sa Petrarkom; prve katedre grkog jezika i grke literature osnovane su ve u XIV stoleu iako je do najvee ekspanzije grkog jezika dolo u narednom stoleu (posebno, nakon FerarskoFirentinskog crkvenog sabora 1438/39, koji se bavio mogunou ujedinjenja istone i zapadne crkve, odnosno, nakon pada Konstantinopolja (1453) kada se veliki broj uenih Vizantinaca preselio u Italiju). Bit humanizma vidi se upravo u odnosu spram prolosti; srednjovekovni mislioci nisu ignorisali klasiku ve su je videli van istorijskog konteksta; humanisti "otkrivaju" klasiku tako to se istovremeno distanciraju od nje i to su svesni razlike izmeu sebe i "starih", izmeu starog i novog - antikog i modernog. Oni su istinski otkrili Vergilija i Aristotela (koji su delom bili poznati i u srednjem veku) tako to su ih situirali u njihovo vreme i to su nastojali da ih objasne u okvirima njihovog doba; otkrie drevnog sveta i otkrie oveka idu u vreme humanizma zajedno: otkriti drevni svet kao takav i sebe porediti sa njim kao merilom, to je neprekinuta nit vodilja u razmiljanjima humanista, to je razlog to e se mnogi humanisti posvetiti dravnikim i politikim problemima. To znai da humanisti na novi nain itaju klasiku i da, zahvaljujui literaturi, poinje da sa stvara novi duh, novi oseaj, novi ukus; antika obrazuje taj novi duh i osvetljava ga svojim svetlom koje e se meati sa onim u kome e nestati Savonarola i Bruno.

www.uzelac.eu

327

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Termin renesansa kao istoriografski pojam javlja se tek u XIX stoleu, pre svega blagodarei knjizi Jakoba Burkharta Kultura renesanse u Italiji (Bazel, 1860). To novo vreme, kakvo se sree u Italiji, odlikuje po miljenju ovog istoriara praktian i teorijski individualizam, kult svetovnog ivota sa izraenom ulnou, svetovni duh religije s tendencijom ka paganstvu, oslobaanje od okova autoriteta, poseban interes za istoriju, filozofski naturalizam i poseban interes za umetnost. Renesansa je tako epoha raanja nove kulture, suprotstavljene srednjovekovnoj; ona nije odreena samo vaskrsavanjem antike, budui da se antika ne raa sama po sebi, ve i s novim italijanskim duhom koji je Italiju pretvorio u kulturno sredite zapadne Evrope. Insistiranje na renesansi (raanju) antike dalo je naziv itavoj epohi, ali ne bi bilo ispravno ovaj ternim smatrati izumom istoriara XIX stolea: ve humanisti koriste izraze iji je smisao vaskrsnuti, vratiti sjaj starini, obnoviti, dati nov ivot, iznova roditi stari svet, itd. Tako neto nalazimo kod Lorenca Vale, kod Hristofera Landina, kod Vazarija koji pie o renesansi slikarstva i skulpture iz srednjevekovne grubosti i nesrazmernosti. U svakom sluaju istoriografija XIX stolea nije greila u karakterisanju epohe renesanse, ali je nepravdu nanosila ranijoj epohi govorei o varvarstvu srednjeg veka, o epohi mraka i tame; u tom smislu pre bi se moglo rei da su mrak i tama bili upravo u vreme visoke renesanse i manirizma, sredinom XVI stolea, kad su lomae najintenzivnije gorele i kad su se protestanti i katolici zduno ubijali pa su, u vreme kad za jedan dan vojvoda od Albe pobije i po 50.000 ljudi, ulicama opustelog Amsterdama konji pasli travu. Svetlosti je bilo i pre vremena renesanse, i to moda i vie, ali to je bila jedna drugaija svetlost. Vreme renesanse u oblasti filozofije je vreme pobune protiv sholastikog tradicionalizma, vreme traenja novih reenja antropolokog problema koji je izbio u prvi plan; trai se novi smisao ljudskog ivota i novo odreenje ovekovog mesta u svetu i sve to podrazumeva kako studiranje originalnog Aristotela tako i velika otkria u oblasti prirodnih nauka. Istovremeno, treba rei da je re o vremenu kad kao reakciju na vladajua sholastika uenja imamo intenzivnu obnovu nekih od smerova poznatih u

www.uzelac.eu

328

Milan Uzelac

Istorija filozofije

antikoj filozofiji; tu pre svega treba spomenuti obnovljen interes za epikurejstvo, neoplatonizam, aristotelizam i skepticizam, ali isto tako, od velikog su znaaja i mistika uenja pripisivana Hermesu Trismegistu, Zaratustri i Orfeju a koja su, nastavi u prvim stoleima nae ere kao paganski odgovor hrianstvu, meavina pitagoreizma, neoplatonizma i magije (bez ega bi se teko mogla razumeti metafizika i magijska teologija Firentinske akademije ali i znatan broj dela mislilaca XV i XVI stolea). Ve na poetku mogue je stoga postaviti pitanje: kako se moglo dogoditi da humanisti, koji su uvek imali kritiki odnos prema filololokim tekstovima i lingvistikim analizama te veoma dobro otkrivali falsifikate, prihvate kao izvorne tekstove one koji su bili pripisivani Hermesu Trismegistu, Zaratustri, Orfeju? Zato na te tekstove nisu primenili iste metode? Postoji nekoliko odgovora: istraivanje latinskih tekstova je zapoeto pre no to je to sluaj s grkim tekstovima, zatim, humanisti koji su se bavili latinskim tekstovima imali su konkretne intelektualne interese u odnosu na apstraktno i metafiziko izuavanje grkih tekstova; konano, humanisti koji su se bavili latinskim tekstovima bili su po pravilu literate i istoriari dok su grki tekstovi daleko vie privlaili teologe i filozofe. injenica je da su izvornost grkih tekstova koji su imali daleko vie mnogovekovnih nanosa no latinski, podravali i razni ueni Grci koji su iz Vizantije doli u Italiju. Samo zato moglo se desiti da Lorenco Vala briljantno razobliava latinske falsifikate, dok je s druge strane Marsilio Fiino veliao krajnje neautentine pozno-antike grke tekstove. U vreme renesanse ozbiljnu greku je nainio ueni Vizantinanac Georgij Gemist (kasnije nazvan Pleton, 1355-1452) koji je za autora dela Haldejska prorotva smatrao Zaratustru i koji je doavi na crkveni sabor u Firencu (1438-1445) pored predavanja o Platonu odrao i predavanje o Haldejskim prorotvima ime je pobudio veliki interes za ovo delo. Zaratustra je stoga smatran prorokom, ponekad kao prethodnik Hermesa, mada istorijski nikakve veze ovaj iranski verski reformator VII-VI stolea pre n.e. s Haldejskim prorotvima nije mogao imati. Treba pomenuti da su u vreme renesanse znatan uticaj imali i orfiki spisi; orfizam ima dugu tradiciju koja je uticala na Pitagoru

www.uzelac.eu

329

Milan Uzelac

Istorija filozofije

i Platona, najvie uenjem o metempsihozi (seobi due), no mnotvo spisa poznatih kao "orfiki" jesu falsifikati nastali u vreme helenizma. U tim himnama (ima ih ukupno 87), posveenim raznim bogovima, pored orfikih elemenata nalazimo fragmente stoikog uenja kao i aleksandrinaca, to jasno ukazuje da su one poznijeg datuma. U vreme renesanse, Marsilio Fiino je pevao te himne i pozivao zvezde da blagotvorno deluju. Po njegovom shvatanju Orfej je naslednik Hermesa Trismegista. Hermes i Orfej su kljuni likovi renesansnog platonizma i time se on razlikuje od srednjovekovnog platonizma. Sve ovo veoma je vano, jer bez toga se ne moe razumeti metafizika i magijska teologija firentinske Akademije kao i dela veeg broja mislilaca XV stolea. Tome treba dodati i veliki uticaj Pseudo-Dionizija Areopagite, koji je ve dobro bio poznat i u srednjem veku, ali sad ocenjivanog iz jednog drugog ugla budui da su humanisti verovali da je Dionisija preobratio u hrianina apostol Pavle na atinskom Areopagu. Ve u prvim decenijama XV stolea svi su, poput Leonarda Brunija, ukazivali na Franeska Petrarku (1304-1374) i isticali kako je on prvi shvatio i izneo na svetlo dana bogatstvo drevnog stila koji je bio izgubljen i zaboravljen. On je pokuao da odgovori na pitanje u emu je uzrok iskvarenosti i bezbonosti njegovog vremena; razloge je naao u borbenom "naturalizmu" koji je donela arapska misao a posebno Averoes, kao i u vladajuoj dijalektici i logici povezanim s racionalistikim miljenjem. Protiv toga se, po miljenju Petrarke, moglo boriti povratkom sebi i sopstvenoj dui kao i povratkom ciceronovskim humanistikim naukama (litterae humanae). Putem Petrarke iao je i sekretar Firentinske republike Kolo Salutati (1331-1406) koji je, polemiui protiv medicine i prirodnih nauka, prednost davao slobodnim vetinama, i protiv dijalektikog racionalizma isticao filozofiju kao pouku o ivotu (pozivajui se na primere Sokrata, Hrista i sv. Franje Asikog) i u centar panje stavio akt volje kao vabanje za slobodu; nadalje, on je isticao prednost aktivnog ivota nad kontemplativnim, i njemu pripada slava to je prvi osnovao katedru grkog jezika u Italiji i to u Firenci, pod rukovodstvom uenog Vizantinca koji se tad skrivao u Italiji, Emanuela Hrisolare.

www.uzelac.eu

330

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Sledbenik Salutatija bio je Leonardo Bruni (1370/74-1444) koji je nakon uenja kod Hrisolare preveo na latinski Platonove dijaloge Fedon, Gorgija, Fedar, Apologija, Kriton, delimino Gozbu, kao i pisma, Aristotelovu Nikomahovu etiku i Politiku, takoe i Plutarha, Ksenofonta, Demostena i Eshina. Najznaajnijim su se pokazali prevodi pomenuta dva Aristotelova spisa jer su dovela do prevrednovanja njegovog uenja; Bruni je smatrao da je u dotadanjim tumaenjima Aristotela bio preuvelian i delom deformisan momenat kontemplacije i da je manje vaan predmet kontemplacije a daleko vie ovek koji misli i deluje. Sve to jasno pokazuje da stvarajui nove forme period renesanse nije naputao stare, te je tako i bilo mogue da srednjovekovna pobonost i dalje ivi ne samo u propovednicima i reformatorima (Savonarola) ve i u slikarima i pesnicima novog pokolenja (Petrarka i Bokao, Alberti i Direr). Iako su antiki uzori poeli da stiu sve vei ugled Biblija je i dalje vaila kao najvii autoritet. Tako je i bilo mogue da kad su humanisti poinjali da brane svoje nove stavove od napada onih koji su nasledili Avgustina, oni su se i sami koristili Avgustinovim argumentima: Bokao je ponavljao Avgustinovu odbranu retorskih figura u Svetom pismu i delovanja na emocije u pobonom govornitvu. Ve ovo kazuje da je veoma teko tano odrediti kraj srednjega veka i poetak novog vremena, ili, u ovom sluaju, renesanse koja je pre bila oznaka pokreta i simptom novog doba a sa im veina ljudi tog doba nita nije imala. Ne smemo nikako izgubiti iz vida da je taj pokret, iji jezik bee latinski, zahvatio samo mali broj ljudi, vrhove crkve, plemstva i neke od knjievnika i umetnika. Konano, sam izraz srednji vek (media aetes) poinje da se koristi tek sredinom XVII stolea, tanije 1671, i oznaava period u latinskoj literaturi od rimskih imperatora Antonina (II stolee) do raanja nauka (XV stolee). Drugi jedan naunik, Hristifor Keler (1634-1707), u svojoj Optoj istoriji starog, srednjeg i novog perioda drevnu istoriju izlae do imperatora Konstantina (tj. do vremena kad Rimska imperija prihvata hrianstvo) a srednji vek od Konstantina do pada Konstantinopolja (1453). Ako bi se podela pravila na osnovu drutveno-ekonomskog naina ivota, tada bi se izrazom srednji vek mogao oznaiti period od poslednjeg antikog

www.uzelac.eu

331

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofa Boetija i zatvaranja filozofskih kola u Atini (trea dekada VI stolea) pa do vremena Francuske revolucije (1789). Klasifikacije vremena su posve razliite i zavise od onih koji ih ine; isto vai i za sve pokuaje periodizacije istorije filozofije i filozofskog miljenja; ovde sam odstupio od nekih uobiajenih periodizacija i izdvojio Nikolu Kuzinskog koji mi se uinio, nekako, ovekom na niijoj zemlji; re je o filozofu koji pripada dvema epohama: i srednjem veku i renesansi, ali nijednoj ne u potpunosti. Vreme u kome on ivi je u nekom smislu neodreeno: sa otkrivanjem grke i rimske tradicije jaaju slobodne i liberalne tendencije, posebno u Italiji. Hrianska religija se poinje pokazivati kao jedna od mnogih moguih a njene veze sa religijama Istoka i antike postaju sve oevidnije. Javljaju se tenje ka sintetizovanju razliitih religija, ka povezivanju mitova i legendi u jedinstvenu celinu; istina, taj pokret u Italiji nije imao iri znaaj i ostajao je u granicama intelektualistike kritike negovane u zatvorenim humanistikim krugovima i, ak i u tim krugovima, on nije davao nekih krupnih rezultata i nije vodio nekim novim koncepcijama oveka i sveta; mahom su rasprave zavravale u skepticizmu. Drugaije je bilo severno od Alpa; u snanim drutveno-religijskim pokretima raslo je ubeenje da crkva mora biti reformisana i obnovljena a vera istinski povezana sa stvarnou ljudi; tamo dolazi do uverenja da se ovek moe i sam uzdati u svoje misli, u svoja uverenja koja ne moraju (kao do tada) iskljuivo zavisiti od otkrovenja i crkvenih autoriteta. U isto to vreme javlja se saborski pokret koji osporava apsolutizam pape i nastoji da pitanja vere budu blia ljudima nego institucijama i dogmama; izraz takvih tenji nalazimo upravo kod Nikole iz Kuze (pravo ime Krebs, 1401-1464), roenog na obali Mozela, u junoj Nemakoj; otac mu je bio ribar i vinogradar; nemaki jezik je bio njegov maternji jezik a italijanski je nauio za vreme studija u Padovi; 1426. postao je svetenik a 1448. papski kardinal i episkop; tokom itavog ivota bio je privren katolikoj ortodoksiji, dok je, filozofski gledano, neoplatoniar u strogom smislu te rei; u neoplatonizmu je isticao one crte koje su odgovarale tada nastajuem individualizmu i njegovoj sklonosti ka subjektivno-imanentnoj interpretaciji stvarnosti. Kuzanski smatra da ovek ima pravo da stvori sopstvenu viziju boga (iz ega e

www.uzelac.eu

332

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nastati i neki drugi pravci radikalne mistike toga vremena); izraavajui sve nemire svoga doba on stvara jedan potpuno novi pogled na svet. Bog je pre svega ista mogunost /posse/ bivstvovanja, ili, kako on sam kae: mogunost stvaranja /posse fieri/. Bog je neprekidna aktivna mogunost i boansko bivstvovanje je istovremeno i bivstvovanje i aktivna mogunost bivstvovanja /u: De possest/. Tu je Kuzanski pretea matematikih analiza XVII stolea tj. prethodnik uenja o beskrajno malom i granici. Beskonano malo moe biti manje od ma ega; beskonano tei nuli ali u nju nikada ne prelazi (A.F. Losev). Nikola Kuzanski je kljuna linost renesansne filozofije; kod njega se nalaze mnoge crte novoga doba iako on ostaje veran srednjovekovnom univerzalizmu i intelektualizmu. Interesantno je da su Kuzanskog savremenici smatrali "znalcem srednjega veka"; ovim terminom se po prvi put izgleda koristi hroniar svetske istorije Hartman edel (1493) kao i pariski izdava Kuzanskog Faber Stapulensis (1514). Kuzanski zakljuuje doba srednjega veka i istovremeno otvara doba preporoda i reformacije; on se formirao na problematici vezanoj za okamizam ali i pod uticajem mistike Majstera Ekharta; u osnovi njegove sopstvene misli je neoplatonizam, i to onaj koji se nalazi kod Psudo-Dionizija Areopagite i u manjoj meri kod Skota Eriugene; on je vezan za prolost i njen ivi tok trai u delu Avgustina (kod koga teologija postaje dramatini doivljaj oveka), u delima srednjovekovnih mistika (koji su traili puteve linog kontakta sa bogom), dakle, kod Ekharta i Taulera (anatemisanima od strane crkve) kojima e se kasnije obraati i Toma Mincer. Tako Kuzanski, zapravo, sintetie u svojoj filozofiji tradiciju srednjovekovne mistike (Ekhart), srednjovekovne sholastike (Avgustin, Skot Eriugena, Albert Veliki, Rejmond Lulu) i nastajuu misao italijanskog renesansnog humanizma (to je aktivni momenat njegovog stvaralatva). To je dovelo do toga da kod njega mistika bude krajnje prozrana, da sholastika gubi svoju srednjovekovnu formu zadravajui se jo samo u univerzalizmu, sistematinosti i logikoj jasnosti, dok mu je renesansni humanizam lien retorike i psihologizma.

www.uzelac.eu

333

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Uprkos velikom sholastikom nasleu Kuzanski je u najveoj moguoj meri vezan za vreme u kome ivi: kao istaknut religiozni ovek, aktivni uesnik sabora u Bazelu, proet idejom crkvenih i duhovnih reformi, on je ovek koji trai puteve za sreivanje odnosa meu ljudima i naine njihovog izmirenja, papski je izaslanik u Konstantinopolju gde nastoji da doe do sporazuma izmeu rimske i istone crkve, a kao teolog respektovao je druge religije do te mere da se uputao i u polemike s Koranom. U svom rodnom mestu osnovao je sveteniku bolnicu (iz koje je istovremeno trebalo da zrai i nova religioznost, kao i novo vienje sveta); tu je izgradio i veliku biblioteku gde je njegovo srce, nakon sahrane tela u Rimu, sahranjeno u kapeli bolnice u Kuzi. Kuzanski je bio naunik svoga doba, filozof, prijatelj humanista i, kao i oni, zanimao se za autentinost starih rukopisa, za izuavanje strukture neba i kretanja zvezda, ali pri tom nije pripadao humanistima kao to nije pripadao ni sholastiarima; koristei originalan metod uzet iz matematike, i tip saznanja vezan s tim metodom nazivao je "ueno neznanje"; smatrajui da jedino matematika garantuje sigurnost naih naunih sudova, tvrdio da se zemlja kree u svemiru, a taj svemir (suprotno od aristotelovske tradicije) nije tumaio srednjovekovnim pojmom venosti i hijerarhijom bivstvovanja. Preduzimao je najtea istraivanja i otro kritikovao sholastiku filozofiju suprotstavljajui joj autoritet obinih ljudi s ulice, zanatlija koji su bistrim prosuivanjem bolje no ueni eruditi sagledali pravi smisao sveta i ovekovog poloaja u njemu. Odbacujui sholastiku tradiciju smatrao je da smele hipoteze razuma seu u dubine stvarnosti i da su otuda povezane na izvestan nain i sa ovekom. Iz iskustva takvoga ivota, punog suprotnosti, izrastala je filozofija prepuna nejasnoa i nemira a istovremeno smela i svea u pokuajima da se obuhvati svet i ovek. Kuzanski je tako razbijao vrednosni sistem srednjovekovne slike sveta kojom je vladala hijerarhija bivstvovanja, ustaljena ravnotea sila u prirodi i oveku, te shvatanje oveka kao bia snabdevenog razumom koje se nalazi izmeu ivotinja i anela (kakvo smo videli kod Tome). Vizija sveta koju je iznosio Kuzanski bila je potpuno drugaija: bila je to vizija dinaminog kretanja i meusobnog proimanja suprotnosti, vizija celine iz koje su se izdvajali delovi da bi se

www.uzelac.eu

334

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ponovo u tu celinu vratili, vizija beskrajnosti vezane s konanou, vizija vezanosti istog i suprotnosti. Dok je sholastika svet videla kao hijerarhiju unutar koje je sve imalo svoje jasno odreeno i nedvosmisleno mesto, Kuzanski je zastupao tezu o dinaminosti sveta, sveta koji je izvesna celina, raznorodna i monolitna istovremeno; svet je bio celina to se suprotstavlja beskonanom sa kojim je istovremeno i tesno povezan. Meu radovima Kuzanskog izdvajaju se spisi: O uenom neznanju (1438-1440), O pretpostavkama (1440/45), O traenju boga (1445), Apologija uenog neznanja (1449), Prostak (1450), Poelo (1450), O vienju boga (1453), O berilu (1458), O mogunosti bia (1460), O igri loptom (1463), O potrazi za mudrou (1463), Kompendij (1463), O visini kontemplacije (1464). Kada se utvruje istina s obzirom na razliite stvari, neodreeno se poredi s odreenim, nepoznato s poznatim i zato, kad se istraivanje kree u okviru konanih stvari doneti sud je lako, dok, kad je re o sloenim stvarima, to moe biti teko, ali u svakom sluaju mogue. Posve je drugaije kad se istrauje beskonano. Kao takvo ono se ne moe predstaviti i za nas ostaje nepoznato. U tom sluaju uzrok naeg neznanja je odsustvo merila i proporcija koje imamo kod konanih stvari. Saznanje takve strukturne disproporcije izmeu konanog ljudskog uma i beskonanosti u koju je on ukljuen i kojoj tei, kao i istraivanje, u takvoj situaciji, po reima Kuzanskog, jeste "ueno neznanje". U spisu pod istim naslovom on pie: "Na konani razum kreui se putem izjednaavanja ne moe potpuno dosegnuti istinu stvari. Budui da istina nije vea ili manja, ona je sadrana u neem nedeljivom, i kako ne moe niim biti izmerena osim samom istinom, kao to ni i krug, ije se bie sastoji u neem nedeljivom, ne moe biti izmeren neim to nije krug. Ne bivajui i sam istina, na um nikad ne dosee tako tano istinu da ne bi mogao sve tanije beskonano da je dosee, poput mnogougla u krugu koji, upisan u krug, sve mu je sliniji to ima vie uglova, ali i kad se broj uglova umnoi do beskonanosti, on nee biti jednak krugu ako mu ne postane identian" (De docta ignorantia, I,3,10). Polazei od toga Kuzanski ukazuje na put kojim se moe pribliiti istini usredsreivanjem na to da u beskonanosti postoji

www.uzelac.eu

335

Milan Uzelac

Istorija filozofije

podudaranje suprotnosti; na tom putu mnoge stvari mogu biti ne samo antiteza beskonanosti ve mogu biti izraz simbolikog odnosa koji u sebu sadri iluziju beskonanosti. Shodno tome, u bogu, poto je on beskonaan, sve razlike koje se u tvarnom svetu pokazuju kao suprotne meu sobom, same po sebi otpadaju. U bogu koji je krajnje "apsolutan", suprotstavljeni "maksimumi" i "minimumi" se podudaraju. Suprotnosti su dostupne samo stvarima koje doputaju da neto bude vee ili manje; to ne vai za apsolutni maksimum koji je iznad svake suprotnosti. Sve to ima za cilj prevladavanje predstava zdravog razuma koje su zasnovane na principu neprotivrenosti. Da bi to obrazloio, Kuzanski se poziva na platonistiku podelu saznanja na ulno, racionalno i intelektualo, pri emu je ulno opaanje uvek pozitivno, racionalno saznanje tvrdi ali i porie saglasno principima o razlici suprotnosti i neprotivrenosti, dok intelektualno saznanje princip podudaranja suprotnosti nalazi u intuiciji, u saznajnom aktu vieg reda. U okvire ovakvog naina razmiljanja Kuzanski uvodi tematiku hrianskog neoplatonizma i posebno razmatra (a) odnos boga i sveta, (b) znaenje principa "sve u svemu" i (c) koncepciju oveka kao mikrokosmosa. Princip poklapanja suprotnosti (coincidentia oppositorum) otvarao je beskonanu provaliju izmeu sveta i boga (kao poslednje sutine koja se ne moe saznati), nepremostivu za razum pa su tako bile likvidirane sve ambicije racionalne teologije; ali, tako su se istovremeno stvarale i mogunosti meusobnog proimanja onog to je zavreno s onim nezavrenim, onog to je merljivo s onim nemerljivim. Namesto krutih lestvica bivstvovanja pojavila se dinamina i istovremeno harmonina vizija uestvovanja svega u svemu, i podudarnosti svega sa svim, uestvovanje boga u svetu i sveta u bogu, uz istovremenu mogunost prelaenja jednog u drugo. Razvijajui tu viziju u spisu Kuzanski se suprotstavlja tradicionalnim kosmolokim pogledima koji opisuju statini svet i utvruju njegove konstantne razdaljine od centra koji bi trebalo da bude njegov tvorac; on odbacuje odredbe kao to su: blie i dalje, nie i vie, jer ih smatra neadekvatnim za izraavanje odreenih

www.uzelac.eu

336

Milan Uzelac

Istorija filozofije

stvari prema beskonanosti te je formulisao i njihov osnovni princip: konano i beskonano nisu proporcionalni (finiti et infiniti nulla proportio). To je znailo da je uee boga u svetu sveobuhvatno i opte, da ono ispunjava sve iznutra, da je monolitno. Bog nije silazio na svet po stepenicama lestvica, ve je, naprosto, proimao svet, kao duh. Zato je put do boga sa svakog mesta u ivotu bio jednako dalek ili jednako blizak i to nije bio put to vodi preko stepena, nego put neposrednog vienja. O tome da ove misli nisu bile filozofska apstrakcija svedoi delatnost Kuzanskog koja je smerala mirenju veroispovesti i toleranciji; konsekvenca njegove "negativne teologije" bila bi u opravdanju raznorodnosti ubeenja. Dok je bog postajao nedostian za razum, razum je imao pravo da boga odreuje u vlastitim kategorijama. Lik boga, smatrao je Nikola Kuzanski, onakav je kakvo je gledite onog koji gleda: "Ko gleda pogledom koji voli, taj osea kad na njega gleda s ljubavlju, ko te gleda u gnevu, tome tvoje lice izgleda gnevno, a ko gleda s radou, taj vidi radost. Jer, kao to telesno oko kad gleda kroz crveno staklo sve vidi u crvenoj boji, tako i duhovno oko gleda prema svojoj ogranienosti... ovek nije kadar da misli drugaije nego samo ljudski... I kada bi lav pogledao na lice boga, video bi ga kao lava, jelen u obliku jelena, a orao kao orla... Na taj nain u svim pogledima to lice svih lica je zaklonjeno, i kao u zagonetki ne moe biti otkriveno" (De visione Dei). To nadalje znai da e se istina o bogu javiti u svim religijama, ali bi se izgubila u pokuaju njihovog izjednaavanja. Ta misao, neobino smela za svoje vreme, ne samo to je osnova postulata uzajamne verske tolerancije, nego postaje naelni izraz ljudske situacije. Ljudska istina je uvek istina raznolikih istina. Kuzanski je pokazao to na lepom matematikom primeru: mnogougaonik se pribliava krugu, i to vie ima uglova, time je vea bliskost, a ipak znamo da nikad nee postati krug - tako se i ljudski razum zahvaljujui mnotvu gledita pribliava beskrajnoj istini, iako je nikada nee dosei, poto je ona neto po kvalitetu razliito od ogranienog razuma. Iz tog poreenja se vidi kako raznorodnost postaje elemenat ljudske istine, kako u svakoj ljudskoj istini moraju biti sadrane suprotne misli, kako je razvoj raznorodnosti napredak na ljudskome putu do istine, kao to bi

www.uzelac.eu

337

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pokuaj likvidacije mnogougaonosti mnogougaonika udaljavao od istine kruga, a ne pribliavao joj se. Na tim osnovama poiva antropologija Kuzanskog njegovo shvatanje oveka kao mikrokosmosa kojim je on u potpunom saglasju s humanistima koji su koncepciju "oveka kao mikrokosmosa" pretvorili u duhovni simbol epohe; ovek je, po miljenju Kuzanskog, mikrokosmos na dva nivoa, na (a) optem ontolokom, jer on povezuje sve stvari (i u tom smislu mikrokosmos je svaka stvar) i na (b) specijalno ontolokom, jer posedujui um i mo saznanja, sa saznajnog aspekta, ovek u sebi poseduje likove svih stvari. U svakom svom delu svet se izraava i ogleda kao celina, ali se u oveku taj proces vri najpotpunije; ono to postoji u svetu ponavlja se u oveku, u umanjenosti ali u svojevrsnoj harmoniji. Misao da je ovek mikrokozam, suprotstavlja se sholastikoj tradiciji koja je oveka videla na odreenom stepenu lestvice bivstvovanja; istovremeno, tu imamo i suprotstavljanje sholastikom metodu posmatranja sveta kao neeg sloenog iz delova. ovek je mali svet i na taj nain je deo velikog sveta. Celina sija u svim svojim delovima a delovi su deo celine kao to je ruka odraz celog oveka; odblesak univerzuma je na svakom njegovom delu zato to sve stoji u odnosu spram celine i u tom delu koji se naziva ovek, odblesak je vei no ma u kom drugom delu. Ukoliko se savrena svrha univerzuma najvie osvetljava u oveku, on je i savreni svet, mada mali, jer ostaje deo velikog. Kao to univerzum poseduje univerzalno, tako ovek poseduje pojedinano, a kako moe biti samo jedan univerzum u kojem je mnogo posebnog i pojedinanog, pojedini ljudi u sebi nose lik savrenog univerzuma i u mnotvu tih malih svetova, trajno jedinstvo univerzuma se pokazuje u svom najveem savrenstvu (De ludo globi, 42). Sve ovo pokazuje kako Kuzanski virtuozno balansira na granici koja deli srednjovekovlje i renesansu; tezom da bog je tvorac a ovek je stvoren po bojem liku, iz ega sledi da je i ovek tvorac, ortodoksnost ostaje sauvana. Nekoliko decenija kasnije istupie Piko dela Mirandola s tvrdnjom da ako bog stvara samoga sebe, a

www.uzelac.eu

338

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ovek je stvoren po liku boijem, to znai da je i ovek duan da stvara samoga sebe, a to ve prelazi sve okvire srednjovekovne ortodoksije. Unutranji raspad sholastike i obnova antike filozofije Sholastika je teila da formulie takvo filozofsko uenje u kojem e sistem crkvenih dogmi zadrati svoj primat u odnosu na razum; svoj najvii izraz sholastika filozofija nalazi u grandioznom opusu Tome Akvinskog ali ve u njegovom delu sve jasnje se zapaa razlika izmeu filozofije i teologije pri emu su najvie tajne ove poslednje ostajale nedostupne za filozofiju. Ako su do tog vremena filozofija i teologija teile jednoj velikoj zajednikoj sintezi, sada se jaz meu njima poeo poveavati. Tenja filozofskom utemeljenju crkvenih uenja vodila je sve veem osamostaljivanju filozofskog miljenja koje je sve smelije i kritinije pristupalo crkvenom uenju. To ima za posledicu da se nesvesno, ve unutar same sholastike, javlja tenja ka odvajanju filozofije od teologije, pa ubrzo nakon Tome, kod Dunsa Skota, koji odbacuje metafiziko znaenje optih pojmova i zastupa senzualistiku teoriju o poreklu ljudskog saznanja, nalazimo zahtev za odvajanjem vere i znanja, teologije i filozofije. On s jedne strane nastoji da sauva pravovernost, ali s druge je potkopava zahtevom da nauka poseduje sopstvenu oblast i samostalnost. Tako, dok su dominikanci nastojali da izgrade filozofsku hijerarhiju pojmova, kod franjevaca je poeo da raste skepticizam prvo kod Dunsa Skota, a potom kod najveeg nominaliste Viljema Okamskog. Pod uticajem nominalistikog uenja ljudi su sve vie poeli da na filozofiju gledaju kao na neto to je nezavisno od crkvenog uenja pa je tada i obnovljeno ve ranije nastalo uenje o postojanju "dvostruke istine" jedne koja vai u filozofiji a druge u teologiji; to uenje nije bilo izraz nekog licemerja ve iskrenog uverenja o stanju miljenja. U to vreme odvajanja filozofije od teologije i uenje Aristotela nalo se u udnoj poziciji; u doba svog najvieg uspona sholastika je sebe identifikovala s uenjem Stagiranina i njegov znaaj u

www.uzelac.eu

339

Milan Uzelac

Istorija filozofije

svetovnim stvarima izjednaavala sa znaajem crkve u duhovnim; kada su posredstvom Arapa i Jevreja postali u XIII stoleu dostupni i drugi Aristotelovi spisi, kao i njegovi srednjovekovni komentari u neoplatonistikom duhu, crkva je osetila potrebu za izgradnjom novih sistematskih temelja svoga uenja. Ali taj pokuaj prerade dotadanje filozofije nije se slagao sa duhom Aristotelove filozofije. Sholastika je bila spremna da prihvati Aristotelove logike sheme, ali je ve u njegovo uenje o saznanju unosila neoplatonistike elemente koje je crpla ne samo iz judejsko-arapske tradicije ve i iz patristike literature a posebno iz dela Avgustina. to se tie sadraja saznanja, sholastika se tu oslanjala na Aristotela jer sopstvenih i boljih uvida o prirodi nije imala. Kad je re o uenju o vasioni, a posebno uenja o nastanku sveta, sholastika je uz sve potovanje Aristotela bila prinuena da od njega kao najvieg autoriteta odstupi. Ako se pri tom ima u vidu da je aristotelizam na zapad dospeo preko panskih Arapa u jednoj neoplatonistikoj interpretaciji, lako e se razumeti da se na kraju sholastike epohe osamostaljivanje od sholastike vrilo u onoj meri u kojoj se razumevao izvorni Aristotel. Ve i sutina nominalizma bee u tome to je ovaj pravac miljenja u prvi plan stavljao empiristike elemente iz tek tada ljudima dostupnog Organona, pa je on zapravo bio reakcija izvornog aristotelizma na platonistike tendencije prisutne u ranoj sholastici. Meutim, kako je Aristotel ipak u to vreme bio neprikosnoven autoritet, pa se njegova filozofija i dalje smatrala saglasnom s uenjem crkve, anticrkveno raspoloenje se najvie manifestovalo u osporavanju ovog filozofa. Pod zahtevom za oslobaanje od aristotelizma krio se u to vreme zahtev za osloboenjem nauke od tutorstva crkve. Sredinom XV stolea u Italiji raste interes za izuavanje grke i rimsko-helenistike filozofije; poinju da se prevode, iznova komentariu i podraavaju dela drevnih autora, dolazi do stvaranja kola po uzoru na antike, ali s tom razlikom to e sporovi meu kolama dobiti mnogo suroviji oblik jer e jedna drugu poeti da optuuju za jeres, a svaka za sebe e tvrditi da je upravo ona pravoverna, da upravo ona izraava pravi duh drevne filozofije. U trenucima kada su se uenja ovih kola u velikoj meri udaljavala od crkvenog uenja, tada je od velike pomoi bilo pozivanje na "dvostruku istinu" ime su se renesansni filozofi

www.uzelac.eu

340

Milan Uzelac

Istorija filozofije

opravdavali pred sobom ali i titili od napada crkvenih autoriteta. to se tie same crkve, ona je svoj odnos prema filozofima menjala zavisno od smera kojem su pripadali i razliito se odnosila prema nastojanjima za obnovom filozofije. Neko vreme, posebno dok su u Rimu vladali lanovi porodice Medii, crkva je bila na strani platonizma i odbacivala aristotelizam, da bi se potom vratila aristotelizmu i na Petom lateranskom saboru (1512) osudila uenje o "dvostrukoj istini" iza kojeg je tad stajalo svesno neverovanje averoista kao i aleksandrinaca. Prva neposredna posledica poveanog interesa humanista za knjievnost Grke i Rima pa tako i za itavo antiko naslee ogleda se u obnovi filozofije i sve veem uticaju platonistike filozofije u neoplatonistikom obliku. Ne treba misliti da platonizam nije bio u ranijim epohama uticajna filozofija, naprotiv. Tokom itave istorije hrianskog miljenja mogue je pratiti meusobnu borbu i osporavanje platonizma i aristotelizma; u doba patristike vladao je platonizam, ak je i Avgustin bio tumaen u neoplatonistikom duhu. Tako je bilo i tokom prvih stolea srednjega veka kada se religiozni pogled na svet u najveoj meri oslanjao na stavove iz Platonovog Timaja. Aristotel, koji u poetku vai kao dijalektiar, mada je postojalo i trenutaka kad se optuivao za jeres, u XIII stoleu potiskuje uticaj platonizma a s njim i avgustinizma, da bi na kraju srednjeg veka poeo ponovo da raste uticaj neoplatonizma koji e na otpor naii tek u vreme crkvene restauracije u XVI stoleu, u vreme neosholastike koja e se teorijski vraati Aristotelu, ili onom to se smatralo tada za aristotelizam. Neoplatonizam Poziv za osloboenje od aristotelovske sholastike u doba renesanse, a sa stanovita neoplatonizma, najsnanije se zauo u XV stoleu u Firenci kojom je tad gospodarila porodica Medii. Najzasluniji za to bio je Kozimo Medii, koji je osnovao platonovsku akademiju pod uticajem Pletona (1355-1452) koji je 1438. stigao u Italiju iz Vizantije na ve pomenuti crkveni sabor predstavnika istone i zapadne crkve to se od 1438. do 1445.

www.uzelac.eu

341

Milan Uzelac

Istorija filozofije

odravao u Firenci. Pleton je bio oduevljeni pristalica platonske i neoplatonistike tradicije i nije na svoje savremenike uticao toliko svojim predavanjima koliko prevodima i kritiko-polemikim komentarima aristotelovih dela, prvenstveno svojim spisom o razlici izmeu platonske i aristotelovske filozofije, napisanim na grkom jeziku. Osim osude konstantinopoljskog patrijarha Georgija Sholarha, njegovi radovi su izazvali burne polemike a najznaajnija kritika bio je spis Comparatio Platonis et Aristotelis koji je napisao aristotelovac Georgija Trapezundski (1396-1486), kolovan u Veneciji i Rimu, a kome je odgovorio u ime firentinske akademije kardinal Visarion (1395-1472) delom Adversus calumniatorem Platonis (1469). Ako delo Pletona jo uvek u sebi sadri mnogo mladalakog zanosa, delo Visariona je zrelije ali i uzdranije: naginje Platonu, ali ne omalovaava ni Aristotela. Najvaniji predstavnik firentinskog neoplatonizma, filozof koji je u Akademiji dobio najvie obrazovanje, Marsilio Fiino (14331499), teie tome da pokae kako su oba antika filozofa u najveoj mousobnoj saglasnosti. Bilo bi suvie jednostrano shvatanje da je obnova neoplatonizma u Firenci samo izraz reakcije na vladajui sholastiki aristotelizam; situacija je bila daleko sloenija: Jovan Argiropulo (umro 1486), nastavnik grkog jezika u Firenci i Rimu, preveo je na grki jezik Tomin spis De ente et esentia, a i drugi platoniari su izraavali potovanje za delo najveeg sholastikog filozofa; oni nisu toliko nastojali da suprotstave Platona i Aristotela, koliko da obnove platonsku filozofiju, a pre svega neoplatonistiko shvatanje stvarnosti koje je u sebi sadralo kako vredne elemente paganske etike tako i hrianski duh. Platonovcima je odgovarala religiozna strana neoplatonizma, kao i njena filozofija lepote i harmonije; ako su oseali odbojnost spram aristotelizma, onda je to bila odbojnost spram naturalizma. Obnavljajui platonsku filozofiju, Pleton se nadao obnovi ivota i reformi crkve i drave i stoga kao svoj cilj nije video samo puku obnovu platonizma ve duhovnu, moralnu i kulturnu obnovu sveta. Suprotstavljajui se sholastikoj tradiciji i pogledima aristotelovaca, Marsilio Fiino je prirodu bivstvovanja, kao i

www.uzelac.eu

342

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prirodu oveka, shvatao na duhovni i dinamiki nain. kolovao se u Firenci da bi potom preao u Bolonju da studira medicinu; na poziv bogatog Kozima Mediija (Cosimo il Vecchio) vraa se u Firencu gde ui grki; godine 1462. Kozimo Medii poklonio mu je vilu u Kareu gde bi u miru i dokolici mogao da izuava i prevodi Platona i neoplatoniare, emu e posvetiti preostali deo svog ivota. Na njegovim prevodima i iz njegovih komentara Evropa je uila filozofiju Platona i njegovih sledbenika. Fiino je preveo celokupna dela Platona (1462-68), Plotina (1492), Porfirija, Jambliha (1488), Atenagoru (1493) i Prokla; prevodio je i takozvanu antiku hermetiku literaturu kao i Dionizija Areopagitu. Poredei i komentariui dela platoniara nalazio je njihove veze sa latinskom i srednjovekovnom tradicijom, sa naunim, medicinskim i astrolokim teorijama, sve vreme nastojei da pokae saglasje platonizma i hrianske religije. Pored intenzivnog prevodilakog rada Fiino je stizao da pie i originalna dela u kojima je pokuavao da platonistiko uenje usaglasi i izmiri sa hrianskim. Najznaajnija su mu dela: O nasladi (1457), O hrianskoj religiji (1474), Platonistika teologija o besmrtnosti due (1482), O ivotu (1489). Dopunu ovim knjigama ine i njegova Pisma u kojima ima mnogo originalnih ogleda i rasprava. U Fiinovom sistemu neoplatonistikog hrianstva nalazimo niz interesantnih zapaanja meu kojima se posebno izdvaja (a) nova koncepcija filozofije kao "otkrovenja", (b) koncepcija due kao copula mundi (veza sveta) i (c) tumaenje pojma "platonovska ljubav" u hrianskom duhu. Filozofija se, po miljenju Fiina, raa kao obasjavanje (illuminatio) uma, kako je navodno govorio Hermes Trismegist. Smisao filozofske delatnosti je u tome da pripremi duu tako da bi intelekt mogao biti sposoban za doivljavanje svetlosti boanskog otkrovenja i u tom smislu filozofija je podudarna s religijom. Filozofija i religija imaju svoj izvor u nadahnuu i svetim misterijama; Hermes Trismegist, Zaratustra i Orfej bili su "prosvetljeni" tim svetlom i zato su oni proroci a njihova se misija sastoji u uvanju svetih istina koje se ne mogu javno razglasiti.

www.uzelac.eu

343

Milan Uzelac

Istorija filozofije

injenica da su ti "drevni teolozi" mogli da dospeju do istine (koju su potom primili Pitagora i Platon), ima objanjenje u tome da je logos jedan i jednak za sve. Hrist je "otelotvorio" re a to i jeste potpuno otkrovenje. Zato su dela Hermesa, Orfeja, Zaratustre, Pitagore, Platona (i platoniara) lako saglasna sa hrianskim uenjem jer sva ona proistiu iz istog izvora (boanskog logosa). Nije lako prevladati neverovanje i ateizam i stoga je i potrebna religiozna koncepcija (docta religio) koja bi sintetisala filozofiju platoniara i evaneljsko uenje. U tome Fiino vidi smisao svetenike delatnosti i u tome se za njega sastoji misija filozofa-svetenika. to se tie metafizike realnosti, o njoj Fiino govori saglasno shvatanjima neoplatoniara u obliku silaznog sleda savrenstva; njih ima pet: bog, aneo, dua, svojstvo (forma) i materija. Prva dva i poslednja dva stepena strogo su meusobno odvojena: prvi inteligibilni, a drugi fiziki svet: njihova veza bila je dua i ona je spona dva sveta. Posedujui svojstva vieg sveta ona je sposobna da oivi nie stepene bia. Kao neoplatoniar, Fiino razlikuje duu sveta, duu nebeskih sfera i duu ivih tvari, ali je njegov interes pre svega usmeren na duu oveka kao misaonog bia. U spisu Theologia Platonica formulisao je teoriju o tri sveta, istiui kako dua predstavlja onaj trei svet to se protee izmeu sveta stvari i venoga sveta. Ispunjavajui posredniku funkciju ona je trojaka i poseduje mogunost da se uspinje po petostepenoj hijerarhiji ka viim stepenima ili da, obratno, tim putem silazi. Ne stiui do panteizma, Fiino je jasno istakao dualizam boga i sveta, dualizam boga i oveka. Ovaj trei svet bio je u jednakoj meri svet boanski kao i svet ljudski, svet zajednikog delovanja; bog sve sadri a sam nije ni u emu sadran jer on sam je sposobnost sadravanja; vasiona ima etiri hijerarhijska stepena: kosmiki um, kosmiku duu, zemaljsko carstvo prirode i neoformljeno, neivo carstvo materije. Gledano u celini vasiona je "boansko ivo bie". Nastala je boanskim delovanjem, proizala je iz boga, potom proela nebesa da bi se, proavi kroz elemente, zavrila u neoformljenoj materiji. Obratno kretanje energije, odozdo nagore ini "duhovni krug" (omiljeni Fiinov izraz). Odnos kosmikog uma prema bogu, s jedne strane, i prema kosmikoj du-

www.uzelac.eu

344

Milan Uzelac

Istorija filozofije

i s druge, Fiino poredi s odnosom Saturna prema ocu Uranu i sinu Jupiteru. Saturn se povezuje s umom i saznanjem, Jupiter se tumai kao razumna dua i delatni ivot. Mesto oveka je naglaeno kao spona izmeu duhovnog i materijalnog. Osobina due (koja je besmrtna i Bogom dana) jeste u tome to ona uestvuje u oba sveta i u tome poiva njena veliina. ovek je pomirenje oba ova sveta, pa kraljevstvo prirode i kraljevstvo milosti prestaju da budu protivrenosti. ovek to pomirenje osigurava delovanjem i zato moe biti nazvan bogom na zemlji (Deus in terra). Fiino prihvata osnovne ideje sv. Avgustina, razvijajui platonovsku teoriju o idejama (ili o oblicima) u avgustinovskom smislu, insistirajui na pojmu prosveenja. ovek ne saznaje nita osim u Bogu i kroz Boga koji je svetlost due. ovekov ivot se ne izraava potpuno u ivotinjskom postojanju (u zadovoljenju sopstvenog postojanja) niti u asketskom pokretanju zemlje, ili u mistinoj enji za prelazom u drugi svet. ovekov ivot je ivot na zemlji, ali to je ivot akcije, ivot stvaranja. Fiino istie vrednost nauka i umetnosti, otkria i pronalazaka koji ukazuju na srodnost oveka i tvorca. Filozofija i umetnost ukazuju na boanstvenost oveka budui da su one stvaralatvo. ovek koji je stvaralac-umetnik, koji stvara misao, re i oblik, koji stvara lepa dela, u stvari je najpotpunije bie, bog na zemlji, poto deluje slino kao bog u svemiru - veiti artifex je stvorio lepotu i smisao sveta. Veliina oveka postaje tu pre svega veliina umetnika, veliina mudraca-pesnika, veliina onoga koji stvara iz sebe samoga, iz preivljavanja, iz tajanstvene unutranje snage /furor/ koja njime vlada, iz radosti postojanja, iz uestvovanja u ljudskoj prolosti koja nije protekla i u prirodi to ga okruuje, koja govori tajanstvenim glasovima izabranim svetenicima muza. Umetnik-stvaralac postaje najvee otelovljenje ovetva, pokazuje sutinski smisao ljudskog poziva u onom "treem svetu", sopstvenom ovekovom svetu. To je poziv slobode i samostalnosti. Koreni te ovekove stvaralake snage seu duboko u strukturu samog bivstvovanja. Te osnove mogle bi biti odreene imenom ljubavi kao osnovnim elementom postojanja. Sa Fiinovim uenjem o dui tesno je povezan pojam "platonovske ljubavi" (ili "sokratovske ljubavi") pri emu

www.uzelac.eu

345

Milan Uzelac

Istorija filozofije

platonovski eros odgovara hrianskoj ljubavi. Ali dok je Platon eros shvatao kao mo koja vienjem lepote uzdie oveka do apsoluta i iznova daje dui krila da bi se vratila u svoju nebesku postojbinu, Fiino pod pojmom ljubavi misli na sjedinjavanje u bogu empirijskog oveka s metafizikom idejom posredstvom postupnog uspinjanja lestvicama ljubavi i tako je nain "oboenja" beskonane igre venosti. U "Komentarima" Platonovog dijaloga Gozba Fiino pie: "Mada nam se dopadaju tela, due, aneli, to sve u stvari ne volimo; no u emu je bog: volei tela, mi emo voleti senku boga, u dui odraz boga, u anelima lik boga. To znai da ako budemo voleli boga u svim stvarima, na kraju krajeva, voleemo sve stvari u njemu; ivei tako dostii emo stepen na kome emo sve stvari videti u bogu i boga u svim stvarima: voleemo njega u sebi i sve stvari u njemu: sve je dato milou boga i na kraju krajeva dobija u njemu iskupljenje. Zato to se sve vraa Ideji za koju je bilo stvoreno. I tada e se moda opet desiti preobraaj: ako neki deo oseti u neem nedostatak, on e se preobraziti tako to e se sjediniti s idejom zauvek. Istinski ovek i Ideja oveka jedno je i isto. Niko na zemlji ne moe biti istinski ovek budui da je odvojen od boga, poto je tada on odvojen od Ideje koja je najvia forma. Istinskom ivotu moemo se pribliiti posredstvom boanske ljubavi. Prirodno, mi smo jedan od drugog odvojeni, ali se sjedinjujemo za Ljubav i svi zajedno se vraamo Ideji da bi na taj nain manifestovali to kako smo ranije voleli boga u stvarima zato da bi potom voleli stvari u njemu i da bi slavei stvari u bogu njemu se vraali: volei boga, bivamo voljeni od sebe samih". Za Marsilija Fiina je osnovni zakon bivstvovanja bilo stvaralatvo i ljubav; tvorac se "ponavljao" u oveku zahvaljujui tome to je on bio slobodan tvorac, a ovekova situacija u svemiru imala je da bude obeleena i zajamena ljubavlju. Treba imati u vidu da je teorija o ljubavi koja vlada svetom imala u srednjem veku svoje duboke korene (i Dante se na nju pozivao u Boanstvenoj komediji). Ta teorija povezivala je grku tradiciju i njene tokove (oznaavane imenom Erosa i Amora) sa zahtevima hrianstva koji su se izraavali u terminima caritas-agape. Voleti - znai zauzeti mesto u ovom mistinom krunom kretanju. Amor

www.uzelac.eu

346

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je za Fiina drugi naziv za duhovni kruni tok to od boga ide prema vasioni i vraa se bogu. Svaka ljubav je elja, no svaka elja nije i ljubav. Ljubav bez saznanja je slepa sila; tek voena razumskom sposobnou ona stremi viim svrhama, dobru koje je istovremeno i lepota, a Lepota, uopteno govorei, proima svu vasionu. Karakteristina crta ove filozofije ljubavi u doba kvatroenta (XV stolee) bilo je izrazito slabljenje njene religiozne i moralne sadrine, na koju je jak naglasak stavljalo srednjovekovno hrianstvo, uz istovremeno pomeranje akcenta na kosmoloki karakter itave koncepcije, kao i povezivanje sa ovekovim stvaralatvom koje se izvodilo iz istih izvora ljubavi. Ljubav je trebalo da bude glavni inilac ljudske delatnosti u svim oblastima, a poto je ona istovremeno bila i zakon svemira, time je osiguravala harmonino urastanje ljudskih dela u prirodu i kosmos. Ljubav je trebalo da predstavlja i osnovnu sadrinu ljudskoga bia, ije je formiranje bilo shvaeno kao razvoj ljubavi i njenih dela (to e kasnije ponavljati Kastiljone). Teorija o "platonovskoj ljubavi" bila je iroko rasprostranjena ne samo u Italiji (Piko, Bembo, Kastiljone), gde je za to bila pripremljena podloga irenjem "novog slatkog stila" s kojim je tematski bila povezana, ve i van nje, posebno u Francuskoj. U Dijalogu o ljubavi Leon Jevrej (pravo ime Juda Abarbanel, 14601521) je razvio ideju o intelektualnoj ljubavi; neto slino nai emo kasnije kod Spinoze. Uenje o magiji Fiino izlae u spisu O ivotu (1489) gde bez ikakvog ustruavanja proglaava sebe magom i pristalicom "prirodne magije" (tu nije re o onoj vrsti magije koja u svom iskrivljenom obliku komunicira s duhovima) ve o magiji zasnovanoj na neoplatonistikom shvatanju o univerzalnoj produevljenosti svih stvari. Fiino uvodi poseban elemenat "duh" koji je tanana materijalna supstancija koja proima sva tela; taj "duh" (pneumatska supstancija) nalazi se svuda, u nama kao i na nebu. Uz pomo "prirodne magije" Fiino je hteo, koristei razliita sredstva, pre svega prirodna, da pripremi duh koji je u oveku dobio najveu mogunost da bude duh sveta, ivotodavna sila koja istie iz zvezda.

www.uzelac.eu

347

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kamenje, metali, trave i koljke, kao nosioci ivota i duha, mogu biti razliito korieni raunajui njihova "simpatika svojstva". Zato je Fiino pravio i talismane. Koristio je ari muzike, orfike himne, pevane jednoglasno ili praene instrumentima to je trebalo da pomogne da se uhvati blagotvorno delovanje planeta i harmonija "za uspostavljanje zvezdane simpatije". S tom praksom je povezivao i medicinu i nije primeivao da sve to protivrei hrianstvu gde se u mnogo sluajeva sam Hrist javljao kao iscelitelj. U Fiinovoj neoplatonistikoj koncepciji nema mesta Hadu; materija, kao najnia, moe biti uzrokom zla ali sama nije zlo; izmeu makro i mikro kosmosa postoji analogija. Besmrtna dua ovekova nesrena je u telu, ona spava, strada jer je ispunjena beskonanom tugom. Ona nema izlaza dok se ne vrati tamo odakle je i dola. Vasiona je odreena principom poretka; svaki umetnik eli da sebe ovekovei u svojim delima; tako je i tvorac svet stvorio nalik sebi, koliko je to god bilo mogue. Fiino mnogo govori o savrenstvu krunog kretanja sfera. Saglasno s tim, mi ivimo u hramu nebeskog arhitekte; svako je unutar tog kruga duan da stvara i dovrava svoj krug i tako slavi boga. ovek stoji na vrhuncu tvorevine sveta ne time to moe postii njegovu harmoniju, ve ponajpre zahvaljujui sopstvenom dinamizmu. Velika boanska igra nalazi svoje ponavljanje i potvrdu u ljudskoj igri i radu koji podraavaju boga i s njim se identifikuju. Tako je i oveka mogue odrediti kao svetskog stvaraoca, a uverenost da je smisao ljudskog postojanja u stvaralatvu, ukazivala je na to da je ovek uzdignut nad prirodom. Fiino se bavio i time da li zvezde upravljaju ljudima; smatrao je da samo ovekovo telo moe da bude zavisno od prirodnih sila, dok je njegova dua slobodna (ali takvo razdvajanje bilo je teko prihvatljivo, jer u tom sluaju oveka nije trebalo shvatiti kao nezemaljski duh, nego kao oveka ove zemlje, oveka od due i tela). Traei odgovor na ovo pitanje da li zvezde upravljaju nama, Fiino je stvorio moda najmoderniju, iako prividno najtradicionalniju teoriju ovekove zavisnosti i nezavisnosti; u knjizi De triplici vita nastojao je da astroloke podatke interpretira kao psiholoka otkria koja se tiu tipova linosti i pravaca njenog delovanja.

www.uzelac.eu

348

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fiino je, ukazujui na znaenje zvezda (sunce = jasnoa razuma; Jupiter = politika delatnost; Merkur = zanatska delatnost; Saturn = usamljenost i lenjost), nastojao da ljudima ukae na perspektive njihovog ivota, zavisne od toga kakvi su oni u sebi i od toga kako e sa sobom postupati. "Da biste sreno iveli i radili, upoznajte pre svega vau prirodu, vau zvezdu, vae sposobnosti, vae mesto u svetu: tada ete biti verni svome prirodnom pozivu". Onaj ko smelo ide u korak sa svojim pozivom postie uspeh: onaj ko nesvesno ili iz ludosti ide protiv njega - doivljava poraz. Fiino ukazuje na to da postoje dve vrste nesrenih ljudi: (1) ljudi poraza, to su oni koji ne ine nita da bi iveli odista za svoj poziv i oni (2) koji ine ono to je u suprotnosti sa njihovim pozivom. Zvezde ne upravljaju ovekom "spolja", ne odluuju o njegovoj sudbini unapred i fatalistiki. Zvezde su naprosto simboli nas samih, izraz one line neophodnosti koja vlada nama time to pogoduje da smo upravo takvi a ne drugaiji. Astrolozi koji itaju iz zvezda itaju u njima zapravo psiholoku strukturu nae individualnosti, a ne iitavaju uopte ivotne dogaaje koji nas tobo oekuju; ti ivotni dogaaji, naa sudbina - po miljenju Fiina - rezultat su toga kakvi smo mi sami i ta od sebe inimo. U jednom komentaru Piko dela Mirandola pie: "Saturn oznaava intelektualnu prirodu, koja je jedino posveena i usmerena poimanju i kontemplaciji. Jupiter oznaava aktivan ivot koji se sastoji od upravljanja, rukovoenja i pokretanja prema njegovim pravilima stvari koje su mu potinjene. Ova dva svojstva nalaze se u dvema planetama nazvanim istim imenima, tj. u Saturnu i Jupiteru, jer kao to se kae, Saturn stvara ljude od kontemplacije, dok im Jupiter daje vladanje, rukovoenje i upravljanje narodima". Pokazuje se oigledna slinost sa onim to moderni psiholozi zovu "introvertnim" i "ekstravertnim" tipovima; stari astrolozi su ak nasluivali ideju da se ovako sutinske razlike ogledaju i u stavu prema novcu; kontemplativni "saturnovac" je zatvoren prema svetu, zlovoljan, utljiv, usredsreen na samoga sebe, ljubitelj samoe i mraka, gramziv i krtica; aktivni "jupiterovac" je otvoren prema svetu, ivahan, reit, drueljubiv, zainteresovan za

www.uzelac.eu

349

Milan Uzelac

Istorija filozofije

druge, bezgranino dareljiv. Zato odnos astrologije i psihologije postaje u Fiinovoj koncepciji utoliko moderniji: zvezde odreuju pravac ivota ali ne odluuju unapred o njegovoj vrednosti. Analizirajui psiholoki smisao zvezda Fiino istie njihovu dvojnost: Jupiter moe voditi dravi blagostanja ali i bunama i ratovima, Saturn moe da vodi samotnikoj ali i stvaralakoj meditaciji. To znai: ko se rodio u znaku Jupitera ne treba da se posveuje poslu mislioca ili zanatlije, ve dravnim i javnim poslovima; ali, kakva e biti njegova delatnost (dobra ili loa) zavisi iskljuivo od njega samoga. Na taj nain Fiinova koncepcija pokuava da pomiri ovekovu slobodu sa odreenim pravcem njegove delatnosti, sa svojevrsnom nunou koja postoji u samom oveku. ovek postaje individualizovano bie, posve raznorodno. Mnogobrojnim osobinama kojima se ovek razlikuje od ivotinje dodaje se jo jedna: tip ljudskog postojanja je individualno postojanje. ovek se najpotpunije izraava kroz stvaralatvo; ono je najdublje pitanje oveka-jedinke, oveka koji se u svojoj izdvojenosti ne moe uporediti ni sa kim drugim. Fiinova koncepcija, puna kompromisa i protivrenosti, prvi je veliki pokuaj miljenja o oveku na osnovu njegovih dostignua u odlasti duhovnog i umetnikog ivota. Prolost je vredna najbriljivije zatite a istraivanja starih spomenika omoguavala su mu da vidi bliskost ljudi razliitih epoha. ovek svoj ivot /esse/ gradi sopstvenim delima i dok je do tada iz stalne i nepromenljive ljudske sutine (koju je ustalio tvorac) izvoena sadrina njegovog delovanja, Fiino je sada ukazivao na mogunost preokreta te zavisnosti: moglo se pomisliti da je ovek stvoren tako da bi iz samoga svog ivota, stvaranog u vremenu svojom sopstvenom delatnou, mogao da crpe svoj smisao, da oblikuje svoje bie. Fiinov uticaj, tezom da se na svet gleda sub speciae amoris, bie vidan kod Rafaela kao i u knjigama Pjetra Bemba; Kozimo Medii je govorio da bez Platonovog uenja niko ne moe biti ni dobar graanin, ni dobar hrianin. Fiino je o Platonu propovedao u crkvi sv. Arhangela; slava Fiinovog dela bila je tolika da je u narednom stoleu ak i ordano Bruno drei predavanja na uni-

www.uzelac.eu

350

Milan Uzelac

Istorija filozofije

verzitetu u Oksfordu, trei deo Fiinovog traktata O ivotu isticao kao svoj. Treba imati u vidu da je ime Platona za firentinske neoplatoniare imalo isti onaj tajanstveni prizvuk kao ime Hrista u ustima sv. Petra. Firentinski neoplatonizam je ponajmanje neka teorija; ti neoplatoniari bili su neobino ueni ljudi, znali su veoma mnogo, bili su znalci mnotva jezika, znali su mnogo o drevnim religijama, Bibliju, hrianstvo, celokupnu svetsku filozofiju i literaturu, sholastiku teologiju i poetiku, no stvar ovde ne bee samo u teoriji budui da je firentinski neoplatonizam znaio i odreen tip ivota, opte bratstvo ljudi kod kojih je bilo zajedniko sve. Taj neoplatonizam, iako religiozan i mistian, nije bio neto dosadno i nametljivo; bee to neto praznino i sveano - svetska teorija; firentinski neoplatonizam je bio neobino ljudski, odlikujui se srdanou i intimnou, opravdavajui time romantine, prijateljske ljudske odnose i zato je to bila renesansa u najdubljem znaenju te rei (A.F. Losev). Aristotelizam Miljenja o Aristotelovoj filozofiji u vreme renesanse bila su daleko od opeg saglasja; meu protivnica aristotelizma nisu bili samo firentinski neoplatoniari, ve i mislioci poput Lorenca Vale, koji su Aristotelu, posebno njegovim logikim spisima, zamerali na suvoparnosti, nejasnosti i izvetaenosti i nije sluajno to je ovim misliocima Ciceron bio daleko blii no Platon. Ali, treba pomenuti i renesansne aristotelovce koji su unapredili prouavanje njegovih spisa i suprotstavili se platoniarima; pre svega, treba istai prevodioca i komentatora Aristotela koji je polemisao sa Platonom, optuujui ovog da je osniva nove novoplatonske paganske vere, Georgija Trapezuntskog (1395-1484); zatim Teodora od Gize (14001478), kao i Hermolaja Barbarusa (1454-1493). Za sve njih je zajedniko kako to da su bili prevodioci i komentatori Aristotelovih i Teofrastovih spisa, tako i to da su podjednako bili protivnici i neoplatoniara i sholastiara a da je poslednji od pomenutih filozofa Alberta Velikog, Tomu i Averoesa ubrajao u filozofske "varvare". Tu je pre svega re o ljudima koji su nastojali da

www.uzelac.eu

351

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filolokim sredstvima dou do izvornog Aristotela osloboenog iskrivljavanja koje su poinili sholastiki, arapski i hrianski autori. Kada je re o tumaenju samog Aristotela nesaglasje je postojalo i meu samim aristotelovcima, pa u to vreme postoje tri osnovne interpretacije aristotelizma. Prva, aleksandrijska interpretacija potie od antikog komentatora Aristotela, Aleksandra Afrodisijskog koji je smatrao da je oveku svojstven potencijalni intelekt, ali da je stvarni temelj intelekta najvii uzrok (bog) koji, prosvetljujui potencijalni intelekt ini moguim saznanje. Druga orijentacija oslanjala se na Averoesa koji je u XI stoleu opremio Aristotelove spise velikim komentarima koji su imali snaan uticaj na svu potonju filozofiju. Averoeste je odlikovalo shvatanje po kome postoji jedan intelekt za sve ljude i za svakog posebno; to je omoguavalo da se govori o besmrtnosti due, jer je jedan i jedinstven intelekt po prirodi svojoj morao biti besmrtan. Tipina za to vreme bila je teza o "dvojnoj istini" po kojoj se razlikovala istina dostupna razumu i istina do koje se dospeva samo putem vere. Sve ovo imalo je za posledicu da se meu pristalicama Averoesa i Aleksandra Afrodizijskog razgoreo spor oko toga da li u svim ljudima postoji samo jedan boanski um (averoisti), ili u oveku uopte ne postoji besmrtni um (aleksandrovci). Kako su obe struje poricale besmrtnost linosti dole su u sukob sa neoplatoniarima: Marsilio Fiino je tvrdio kako su se obe struje, poriui besmrtnost i boansko provienje, odrekle religije i kasnije su, na petom Lateranskom koncilu (1512-1517), osuena oba uenja. Konano postojala je i trea interpretacija tomistika, veliki pokuaj da se aristotelovski sistem izmiri sa hrianskom doktrinom. Za sledbenike Aristotela u vreme renesanse je karakteristino bavljenje logiko-gnoseolokim i fizikim problemima (politiku, etiku i poetiku su u to vreme izuavali filolozi-humanisti); kad je re o izvorima znanja, aristotelovci su razlikovali: (a) autoritet Aristotelov, (b) zakljuke primenjive na injenice i (c) neposredno iskustvo koje je vremenom sve vie na sebe skretalo panju, pa je mogue da se aristotelovci odrede i kao "empiristi". Upravo oni su produbili logiku i metodoloku problematiku podigavi je na

www.uzelac.eu

352

Milan Uzelac

Istorija filozofije

veoma visok nivo te se u to vreme, u Padovi, javlja izraz nauni metod. Sve fizike koncepcije aristotelovaca behu analitini promiljene, mada se u oblasti kosmologije nisu mogli dobiti neki noviji i znaajniji rezultati bez osamostaljivanjaastronomije od fizike; osim toga, teorija o etiri kvalitativno razliita elementa i "formi" inila je nemoguom matematiku fiziku i primenjenu matematiku. Najvei broj komentara bio je posveen traktatu O dui a to je istovremeno bio simptom povratka aristotelovskom shvatanju prirode. Sinteza koju je nainio Toma polako se poela dovoditi u pitanje Skotovim i Okamovim produbljivanjem jaza izmeu nauke i vere a Sigert iz Brabanta je ve bio postavio teoriju o "dve istine" koju su usvojili latinski averoesti i podrali pojedini aristotelovci krajem XVII stolea. Pomenuta teorija, kako smo ve ranije istakli, podrazumeva da neto moe biti istina u filozofiji a neistinito u teologiji, te se doputa da neto moe biti verovatnije saglasno intelektu i Aristotelu, mada na osnovu vere treba biti prihvaeno kao istina ono to je suprotno. To shvatanje bilo je kritikovano kao nedokazivo i pogreno i kritikovano od mnogih katolikih teoretiara, ali je kasnije, ova teorija pomagala oslobaanju filozofije i nauka od teologije i pripremala put slobodnim misliocima, posebno u XVIII stoleu. Najznaajnija linost meu aleksandristima bio je Pjetro Pomponaci (1462-1524), roen u Mantovi (i prozvan stoga Pereto Mantovano); od 1495. godine bio je profesor u Padovi, a potom u Ferari i Bolonji. Iako je u poetku bio averoesta, ubrzo se poeo udaljavati i od shvatanja Averoesa i od shvatanja Tome, te se moe rei da je bio najblii aleksandrincima, pre svega Aleksandru Afrodizijskom ali u onoj meri u kojoj ovaj sledi Aristotelovo uenje, budui da je Pomponaci nastojao da Aristotelovo delo oisti od nearistotelovskih dodataka, te njegovo miljenje poseduje svoju posebnu gamu. U traktatu O besmrtnosti due razmatra centralnu temu XVI stolea. Intelektualna dua raa nagone i htenja koji su oveku imanentni; u poreenju s ulnom duom ivotinj, ovekova intelektualna dua ima mo da spozna ono to je univerzalno i natulno. Istovremeno ona nije odvojena od ulnih likova kroz koje se kree ka saznanju. Ako je tako, ona to ne moe

www.uzelac.eu

353

Milan Uzelac

Istorija filozofije

initi bez tela, pripada i ne moe svoje sopstvene funkcije bez njega da ostvari. Zato je dua zapravo forma koja se raa i umire sa telom i ne moe delovati nezavisno od njega. Ali, dua istovremeno poseduje i plemenitije bie no to je sluaj sa ostalim materijalnim biima i nalazei se u dodiru s ne-materijalnim dua je njim proeta iako ne u apsolutnom obliku. Kako je i za platoniare i za sve hriane teza o besmrtnosti due bila apsolutna i obavezujua, ovo shvatanje je izazvalo opte proteste; istina, Pomponaci nije nameravao da negira besmrtnost uopte, ve samo tezu da je to mogue dokazati i posredstvom razuma. Da je dua besmrtna, to je pretpostavka vere i utvruje se sredstvima vere (otkrovenjem i kanonskim spisima) kad drugi argumenti nisu dovoljni. Nadalje, Pomponaci je smatrao da se vrlina vie slae s tezom osmrtnosno besmrtnosti due, jer onaj ko je dobar samo zbog potonje nagrade skrnavi svojim ponaanjem tezu o vrlini. On je na izvestan nain blizak ideji Sokrata i stoika o tome da je istinska srea u samoj vrlini a nesrea u poroku kao takvom. Pomponaci iznova obnavlja shvatanje o oveku kao mikrokosmosu kao i neke stavove Pika dela Mirandole: nalazei se na prvom mestu u hijerarhiji materijalnih bia, dua se granii s nematerijalnim biima i nalazei se na sredini spaja jedne i druge; dua je materijalna u odnosu na nematerijalna bia, ali je nematerijalna u odnosu na materijalna; delom pripada sferi razumskog a delom sferi materijalnog. Kada deluje saglasno s duhovnim biima dua je boanstvena a kada kao ivotinja, onda se u nju i pretvara. U knjizi O uzrocima prirodnih dela, ili o udesima, gde se razmatra delovanje natprirodnih uzroka na prirodne pojave, Pomponaci pokazuje kako se sva zbivanja, bez izuzetka, mogu objasniti prirodnim uzrocima, i to se odnosi na svu dotadanju ljudsku istoriju, dok u glavnom svom spisu O sudbini, slobodi predodreenosti i provienju, napisanom u najradikalnijoj formi koju je mogao poprimiti aristotelizam, on se svojim pogledima najvie pribliava naturalizmu u aristotelovskoj filozofiji koji je samo nekoliko pokolenja nakon njenog nastanka u peripatetiku filozofiju uveo Straton.

www.uzelac.eu

354

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Uoljivo je da se taj Pomponacijev naturalizam sasvim drugaije odnosi spram savremene magije i da nije neprijateljski nastrojen prema sferi fantastinog; niz mislilaca irio je to uenje i meu njima istiu se Julije Cezar Skaliero (1484-1558), Gasparo Kontarini (1483-1542) i Andreo ezalpino (1519-1603), lekar pape Klimenta VIII ijom se zaslugom neosholastiki aristotelizam proirio i na nemako govorno podruje. Uprkos kritikoj distanci i spram Aristotela, koju nalazimo kod Pomponacija, posebno kad istie kako pre treba verovati ulima i onom to nam prua iskustvo no Aristotelu, mora se rei da je opti ton itavoj epohi renesanse davao platonizam a da je aristotelizam ovome bio samo dijalektika antiteza pa nije nimalo sluajno to e Bernardino Telezio nai u Aristotelu malo fizike i jo manje metafizike, dok e Bruno Aristotela videti kao starca dostojnog saaljenja. Nosei u sebi masu protivreja aristotelizam je najvei poraz pretrpeo upravo zbog elje da nauni rad uini plodotvornim. I dok je sholastika nedostatak realnog znanja nadoknaivala iluzornim verovanjem u mogunost proirivanja znanja mehanikim kombinovanjem logikih formi, protiv takve okotale logike (pogreno je identifikujui s uenjem Stagiranina) sve je vie ustajao zdravi oseaj renesanse. Zato je u to vreme Ciceron dobijao sve vei znaaj, i kad se shvatilo da gramatike forme imaju retoriki karakter, sve se vie oseala tendencija da se retoriki preformulie i sama logika; takvo shvatanje nalazimo u delu Lorenca Vale (1407-1457) De dialectica contra Aristotelicos koji je logike zakone nastojao da izvede iz retorikih postupaka dokazivanja Cicerona i Kvintilijana a dijalektiku tumaio kao pomonu nauku retorike. Protiv filozofije Aristotela istupao je esto proganjani uveni francuski humanista Petar Ramus (ili Pjer Ramo, 1515-1572) koji je kao kalvinista ubijen u Vartolomejskoj noi; on je otro kritikovao vetaki karakter aristotelovsko-sholastike logike; Ramus se zalae za novu formu nauke, za plodotvornu metodu miljenja, verujui da je istinska logika zdravorazumska "prirodna logika" koja pomou dijalektikih vebi moe svakog osposobiti da o svemu govori. Prirodna logika formulie zakone koji upravljaju

www.uzelac.eu

355

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ovekovim neposrednim i prirodnim miljenjem i rasuivanjem koje je izraeno ispravnim govorom. U spisu Tri knjige dijalektikih poduka Petar Ramus deli prirodnu logiku na dva dela od kojih se prvi bavi otkriem a drugi sudom; kako je uloga prirodne logike u tome da omogui odgovor na pitanja koja se tiu stvari, prva faza procesa logikog miljenja sastoji se u otkrivanju taki gledita ili kategorija koje e istraivakoj svesti omoguiti da rei postavljene probleme. Ove take gledita ili kategorije ukljuuju izvorne ili neizvorne kategorije kao to su rod, vrsta, deoba, definicija itd. Druga faza sastoji se u primenjivanju tih kategorija tako da svest moe da donese sud koji e odgovoriti na postavljeni problem. U svom razmatranju silogizma Ramo razlikuje tri faze: (a) silogizam, (b) sistem, tj. oblikovanje sistemskog lanca zakljuaka i (c) dovoenje svih nauka i saznanja u odnos prema bogu; to znai da se logika Ramoa sastojala iz dva dela: prvi se bavio pojmom a drugi sudom. Takva logika, kojoj je ideal deduktivno zakljuivanje, ne moe pomoi u otkrivanju novog, ali to nije spreilo da Ramoovi logiki spisi postanu veoma popularni, posebno na univerzitetima nemakog jezikog podruja gde su o njima voene ive rasprave. U gnoseolokom smislu to vodi obnovi eklekticizma iji je predstavnik u antiko doba bio Ciceron. Kao nekada Ciceronov, tako je u doba renesanse uticaj Ramoa bio veliki, pre svega kod onih koji su bili nezadovoljni postojeim. Bezbojni njegov sadraj naao je sledbenike na protestantskim univerzitetima, pre svega u Strazburu, zalaganjem Johana turma (1507-1589), a preko R. Gokleniusa (1547-1628) u Marburgu je dolo do izmirenja s obinom kolskom aristotelovskom logikom. Stoicizam Sa jaanjem interesa za antiko duhovno naslee obnavljani su i drugi pravci antike filozofije. Zahvaljujui poveanom interesu za rimsku literaturu, stoicizam je obnovio filolog i teolog, profesor u Jeni, Kelnu i Luvenu, autor knjige De constantia in malis publices (1575) - Just Lipsius (Justus Lipsius, 1547-1606), a prevashodno u tenji da hristijanizuje stoiku fiziku i metafiziku.

www.uzelac.eu

356

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Mada je ovaj stoicizam ubrzo potisnuo neoplatonizam, a u oblasti filozofije prirode obnovljeni atomizam koji je neposredno uticao na obnovu epikureizma, oslanjajui se na Seneku, na neke od sledbenika Filona, kao i Corpus Hermeticum, Filona i Jovana Damaskina, Lipsius je tvrdio da je bog (boanska vatra) netelesan i da stoga nema neku posebnu formu iako u sebi sadri oblike svih stvari. U svetu, po Lipsiusu, postoje dva naela: aktivno i pasivno. Samo je prvo veno i neprolazno, te stari stoici gree kad atribut venosti povezuju s materijom jer se u tom sluaju i veni bog pokazuje kao materijalno bie. Bog, kao aktivno naelo, lien je svake materijalnosti; on je veni duh, ivotodavni, tvoraki, osnova i uzrok sveg bivstvovanja. Vatrena pneuma proima sve stvari sveta i budui da je svuda prisutna, mogue je rei da je ona identina s bogom kao "duom sunca i planeta" i ovo shvatanje e kasnije uticati na Isaka Njutna koji je u svojoj biblioteci posedovao Lipsiusove spise meu kojima je najverovatnije bio i traktat Physiologiae stoicorum. Epikureizam Epikureizam i nije bio nikad zaboravljen budui da je i dalje iveo zahvaljujui pesnikom delu Lukrecija i spisima Cicerona; ubrajan je u nehrianske poglede na svet i pod tim izrazom se obino oznaavalo pagansko neverovanje. Za epikureizam je vezivan nain ivota koji je podrazumevao podleganje ulnim zadovoljstvima i uivanju i u obinom jeziku to znaenje se ouvalo do danas. Meu najznaajnijim misliocima ove orijentacije bio je Lorenco Vala (1407-1457), meu humanistima svog vremena najpoznatiji po zalaganju da se Novi zavet filoloki oslobodi od potonjih naslaga kako bi opet dobio svoju izvornu istotu i jasnost. Suprotstavljajui srednjovekovnom filozofskom metodu quaestiones svoj filoloki metod, on je nastojao da pokae kako je jezik otelotvorenje duha a re otelotvorenje misli; smatrao je da se mora uvaavati re, da se razume sakralnost jezika tako to e se ljudi vratiti njegovoj izvornosti. Nije nimalo sluajno to je upravo Lorenco Vala i dokazao lanost tzv. Konstantinove darovnice na

www.uzelac.eu

357

Milan Uzelac

Istorija filozofije

temelju koje se crkva pozivala na pravo da vlada svetom a to e potom postati izvor korupcije u njenim redovima. U spisu O istinskom i lanom dobru Vala stoikom asketizmu, koji se bio rairio meu monatvom, suprotstavlja zadovoljstva shvaena u najirem smislu a ne samo telesnom; sve to je stvorila priroda, kae on, ne moe biti da nije sveto i da nije dostojno pohvale, pa je tako i sa uivanjem. Ali, kako se ovek sastoji od tela i due, uivanja mogu biti razna: ulna (kao najnia) a zatim ona duhovna, kao i ona koja nam prua umetnost i kultura a iznad svega, ljubav prema bogu. Uivanje je, smatra Vala, ta srea koju dua ima u raju; to blaenstvo mogue je odrediti samo kao uivanje. Premda je zadovoljstvo uvek dobro, ovek ne tei njemu ve bogu, jer zadovoljstvo je ljubav i njega daje bog; dobijajui se voli i dobijeno je ono to se voli; voleti je isto to i zadovoljstvo, blaenstvo, srea i milosre koji su konani cilj i u tom svetlu nam se pokazuju svi drugi predmeti. Zato, istie Vala, bolje je govoriti da ljubav boga nije konaan cilj ve delujui uzrok. Valina pozicija je delimino panteistika ali i otvoreno antimanihejska, no odmah treba rei da njegova koncepcija u znatnoj meri prevazilazi granice antikog epikureizma budui da eljeno dobro nije dostupno na zemlji ve samo na nebu; zato je i bilo mogue Valino suprotstavljanje aristotelizmu zasnivano na ivoj veri. Nakon Bekona i Galileja koji su priznavali teorijsku vrednost uenja o atomima za praktina istraivanja, francuski mislilac Pjer Gasendi (1592-1655) je istakao teorijski karakter epikurejskog uenja nastojei da oisti lik Epikura od iskrivljavanja koja je nainila tradicija; mora se ipak istai da tu nalazimo jednu hriansku interpretaciju epikureizma: ako su kod Epikura atomi bili nestvoreni i neunitivi, po Gasendiju njih je stvorio bog; ako je po Epikuru kretanje bilo veno, po Gasendiju izvor kretanja je bog; pozivajui se na atomistiku teoriju Demokrita i Epikura, Gasendi se radikalno suprotstavio sholastikom aristotelizmu ali isto tako i novoj filozofiji njegovog vremena - kartezijanizmu.

www.uzelac.eu

358

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Skepticizam Vidimo da su vladajue tradicije XV stolea platonizam i aristotelizam, a da se stoicizam i epikureizam nalaze u drugom planu i nemaju neki vei uticaj; stvari se donekle menjaju u narednom stoleu kada poslednje dve orijentacije izbijaju u prvi plan a sa njima i skepticizam kakav smo imali kod Sekst Empirika. Skepticizam e u Francuskoj stvoriti posebnu atmosferu i Miel Montenj bie njegov izraziti predstavnik. U poetku, uenje Seksta Empirika prvi je sistematski iskoristio anfranesko Piko dela Mirandola (1469-1533), neak velikog Pika dela Mirandole, kao i Henrih Kornelius (poznat kao Agripa od Neteshajma, 14861535, a jo vie kao mag). Nakon toga, u Francuskoj su tampani novi latinski prevodi Seksta Empirika, zatim Pirona (1562) da bi 1569. Gentian Hervet objavio na latinskom sve spise Seksta Empirika. Ako je fetiizacija antike bila svojstvena nizu renesansnih mislilaca na kraju ove epohe, kritini odnos spram antike i pokuaja njene restaurcije, obnovu pironskog skepticizma kao i kritini odnos spram sholastike nai emo kod Miela Montenja (1533-1592), autora iroko popularnih Ogleda (Bordo, 1580) u kojima se skepticizam nalazi u saglasju s istinskom verom; re je o izrazitom predstavniku francuskog renesansnog duha koji u svojim prefinjenim i duhovitim tezama o osnovnim pitanjima ivota, oivljavajui antike argumente za skepticizam, daje svoje line odgovore, koji su u isti mah i odraz duha vremena u kome ivi. On istie relativnost ulno-iskustvenog, nesposobnost uma da se izdigne iznad ove relativnosti do apsolutne istine, neprestano menjanje i objekta i subjekta, relativnost vrednosnih sudova... Miel Montenj nije bio ni geograf ni lekar, ve bistar posmatra ivota ljudi u drutvenim uslovima toga doba. On sam, kao nekad Erazmo, nije odabrao nijedan tabor: bio je blizak i katolicizmu i protestantizmu ili, jednako dalek od oba. Ali, ako Erazmo jo nije mogao razumeti sutinu spora, to se za Montenja vie ne moe rei: on je spadao u epohu tolerancije koja u njegovo vreme jo nije zapoinjala. Spadao je u tabor religijskog skepticizma i religijske ravnodunosti i znajui da takvo opredeljenje crkva kanjava za-

www.uzelac.eu

359

Milan Uzelac

Istorija filozofije

maskirao ga je fikcijom literarne ironije. Montenj je smatrao da nain ivota, otelovljen u drutvenoj i politikoj strukturi jedne zemlje, predstavlja zakon prirode kojem svako treba da se pokori. Isto vai i za veru poto teorijska osnova bilo koje vere ne moe biti racionalno ustanovljena. S druge strane, moralna svest i pokoravanje prirodi jesu sredite vere i njih moe povrediti samo verska anarhija. Na taj nain Montenj je ostajao veran duhu pironovskog skepticizma, koji je u ovekovoj svesti o neznanju nalazio dodatni razlog za pridravanje tradicionalnih drutvenih, politikih i verskih formi. ini se da Montenjeva pozicija ni potonjim generacijama nije bila najjasnija: Bekon ga je oboavao zbog trezvenog gledanja na svet; Paskal je smatrao da Montenj sumnja zbog svoje vatrenosti, dok je Nie u njemu video duu "dostojnu" jakog oveka. Montenj je tako postao "nepoznat ovek", a to je bilo u saglasnosti sa onim to je on hteo da kae. Polazna taka Montenjevih razmiljanja o oveku bio je poloaj ljudi u svetu prirode; oveka uobraenost tera da se uzdie iznad ivotinje, iako nema dokaza za tu prednost; ljudima su bliske ivotinje i ivotinjama ljudi; a, u oblasti razuma postoji vea razlika meu ljudima nego izmeu ljudi i ivotinja. U mnogom pogledu ivotinje su bolje od ljudi: "to se tie vernosti, nema u svetu tako izdajnike ivotinje kao to je ovek"; oveku je tua i velikodunost koja karakterie neke postupke ivotinja. Kada se hvaliu kako vie ne ive u prirodnom stanju, ljudi zaboravljaju da plaaju veliku cenu za svoju posebnost, a koja je moda samo prividan uspeh. Montenj tako zapoinje napad na kulturu koja dezorganizuje ivot ljudi. Pri tom, Montenj nije zainteresovan za kulturu kao za drutveni sistem vrednosti i normi; on je zainteresovan samo za oveka, koji, razvijajui svoje sposobnosti, naroito razum i matu, preuzima veliki rizik ivota punog nemira, ivota koji moe da vodi sve do ludosti. Sve ono to je po Mirandoli bilo izraz veliine i slave oveka (da samo ovek moe da oblikuje svoj ivot kako hoe) u Montenjevim oima je bilo samo izraz lanih i opasnih ambicija, kojima su upravljale "fatamorgane razuma". Montenj se tako suprotstavlja i srednjovekovnoj i renesansnoj koncepciji oveka. Montenj je ovek

www.uzelac.eu

360

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razdoblja koje je postalo pametnije ali i kritinije u odnosu na velike rei liene pokria. Montenj podvrgava sumnji entuzijazam i radost rane renesanse, ali je nepopustljivi protivnik tradicionalnih koncepcija koje su se u to vreme na talasu kontrareformacije vraale u ivot. Po prvi put je primenjen novi model razmiljanja o oveku. itava ranorenesansna koncepcija oveka suprotstavljajui se srednjovekovnim shvatanjima, ostajala je verna tradicionalnoj mitologiji koja je preporuivala da se ovek upoznaje putem dedukcije. U toj tradiciji proboj je nainio Makijaveli u oblasti analize oveka kao politikog bia a Leonardo u oblasti izuavanja strukture ljudskog tela. Ali Montenj je bio prvi koji je primenio taj metod na istraivanje celog oveka, a ne samo na istraivanje pojedinih aspekata njegovog bia. Antika izreka, zapisana u Delfskom hramu, spoznaj samoga sebe, koja je postala osnova Sokratovog programa, i Montenju bee najprei zadatak. Dok su antiki filozofi teili razumevanju oveka kako bi dospeli do sree, ovo dostizanje sree nalo se u sreditu Montenjevih nastojanja. Mudrost je istinska mera filozofije; ona odreuje kako treba iveti da bi ovek bio srean. Do sree se po Sekstu Empiriku moglo doi iskljuivanjem istine; u odustajanju (stavljanjem suenja u zagrade) dospeva se do istine i spokojstva. Montenjevo skeptiko stanovite preuzeo je njegov prijatelj Pjer aron (1541-1603), advokat, a kasnije svetenik; smatrao je da ovek ne moe da dosegne izvesnost metafizikih i teolokih istina. Meutim, ljudsko samosaznanje, koje nam otkriva nae neznanje, otkriva da posedujemo i slobodnu volju kojom moemo da postignemo moralnu nezavisnost i da vladamo strastima. Prava mudrost je priznavanje i ostvarivanje moralnog ideala, i ona je nezavisna od dogmatske vere. aronov skepticizam dobija jo izrazitiju, pironovsku formu u delu Franeska Saneza (1552-1632) koji je po roenju bio Portugalac a studirao je u Bolonji i Veneciji, da bi medicinu i pravo predavao u Monpeljeu a potom u Tuluzu; u svom Traktatu o prvoj nauci, koja dolazi do toga da nita ne moemo znati (1581), polazio je od toga da ovek moe znati samo ono to je sam stvorio i tu misao e kasnije razviti Imanuel Kant. Ali ostajui u granicama

www.uzelac.eu

361

Milan Uzelac

Istorija filozofije

svoga vremena, Sanez je doao do zakljuka da istinsko znanje kao i prava tvoraka delatnost pripada samo bogu. Samo bog koji je stvorio sve, zna sve. Ljudsko znanje je ulno-opaajno ili se zasniva na introspekciji. Prva vrsta saznanja je nepouzdana, a druga, iako nas uverava da postojimo, ne moe dati jasnu ideju o tome. Nae poznavanje sebe je neodreeno i neizvesno. Introspekcija nam ne daje nikakvu sliku o sebi, a bez slike ili predstave ne moemo imati jasnu ideju. S druge straje, iako nam ulno opaanje daje odreene predstave, one su daleko od savrenog znanja o njima. Poto mnoto stvari sainjava jedinstven sistem, nijedna stvar se ne moe savreno znati ako se ne poznaje ceo sistem, a njega ne znamo (16, III/239). Skeptika filozofska tradicija dovela je do toga da je poetkom XVII stolea skepticizam u Francuskoj bilo teko opovrgnuti. U svojim radovima Pjer Gasendi produuje i produbljuje kritiku dogmatizma autoritarizma, antiintelektualizma sholastike, kojom su se bavili njegovi prethodnici i nastoji da povee skepticizam i epikurejstvo. Gasendi je smatrao da se Epikur vie od svih pribliio skepticizmu ukazujui kako se kod Epikura moe nai niz pironistikih stavova. U svim svojim delima on je ponavljao kako deli njihova shvatanja i kako njegove sumnje kao sumnje skeptika tiu se samo onih stvari koje su odista neuverljive, jer ono to je odista istina, kao to su to Euklidovi "Elementi", niko nije jo doveo u pitanje. Osnova naunog znanja mora po Gasendiju biti iskustvo; tako neto mogao je on tvrditi jer je i sam bio naunik, poznati astronom koji je izuavao polarnu svetlost i sam bio profesor matematike na kraljevskom koledu u Parizu i izveo niz eksperimenata kojima se moglo potkrepiti uenje Galileja, a isto tako i eksperiment koji je kasnije Njutn formulisao kao prvi stav mehanike. Naunik koji e slediti Gasendija i razvijati skepticizam bie Blez Paskal (1623-1662). Meutim, moramo istai da epoha renesanse nije samo period obnove antikih vrednosti; re je obnovi duha koja je podrazumevala i novi ivot a za to su bila potrebna nova znanja; oseala se zasienost starim formama, a nauke i umetnost behu u usponu. Obnova antikog miljenja bee samo prvi korak na putu

www.uzelac.eu

362

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koji je ubrzo poeo da se rava: jednim putem ilo se u dubinu ljudske due to je svoje ishodite imalo u religioznoj reformaciji a drugi put, spoljanji, vodio je otkriu istorijskog sveta.

Religiozna reformacija Sve namere humanista tokom epohe humanizma i renesanse bile su proete eljom za religioznom obnovom, a i sam pojam "renesansa" imao je duboke religiozne korene. Neki od humanista, poput Marsilija Fiina i Pika dela Mirandole, nastojali su da stvore "naunu religiju", ali religiozni bum desio se van granica Italije. Erazmo Roterdamski (1466-1535) je stavio humanizam u slubu reforme, ali nije pokidao odnose s katolikom crkvom. S druge strane, jedinstvo crkve i hrianstva bilo je delovanjem Martina Lutera (1483-1546) bespovratno izgubljeno. Deziderij Erazmo (tako na latinskom zvui flamansko ime Gerharda Gerhardsa) rodio se u Roterdamu; svetenik je postao 1492. i tu funkciju je vrio narednih osam godina. Njegova filozofska pozicija, posebno kad je re o kritici crkve i svetenstva, sadri neke od kasnijih stavova Lutera pa su ga s razlogom neki optuivali da je pripremio tlo za protestantizam. Jasno je video krizu rimsko-katolike crkve ali nije iao dotle da krivicu nalazi u papi i njegovim postupcima. Smatrao je da je crkva samo prividno prevela mase pagana u hrianstvo a da se sama potinila paganskom nainu potovanja boga, to je ona prenela na oboavanje Hrista. Svaka svetovna pobeda crkve plaa se porazom na planu duha i stoga crkvom vladaju oni koji su od strane nje ranije bili poraeni. Istorija njegovog ivota je istorija beanja od sukoba u koje ga je uvlaila njegova delatnost; Erazmo se nije zanimao ni za filozofiju, ni za prirodne nauke, tui su mu bili stavovi Leonarda i Pomponacija, sporovi neoplatoniara i neoaristotelovaca, nije se zanimao ni za drutveni ni za ekonomski ivot, tui su mu bili problemi drave i prava (kako ih je u novom obliku formulisao Makijaveli). Odlikovala ga je duboka metafizika tuga; duboka

www.uzelac.eu

363

Milan Uzelac

Istorija filozofije

melanholija proima sva njegova dela. On je bio moralist koji osuuje i apeluje, ali koji sam ne iznosi nikakav jasan program. Stalno je zaobilazio sporna pitanja i stalno je ostajao u sferi uoptenih uputstava, ne izlaui precizno svoje stanovite. Svojim zadatkom video je "ispunjavanje praznina, ublaavanje otrih prelaza, sreivanje onog to je neuredno, objanjavanje onog to je zapleteno, razmrsivanje vorova i rasvetljavanje tame". Erazmova interesovanja su, pre svega, bila filoloke prirode; to su interesovanje za autentinost tekstova koje nam je predala tradicija i za lepo iskazivanje misli. Erazmo je izdavao spise klasika i crkvenih otaca, a njegova izdanja tekstova svetaca bila su plod velikog rada i velike erudicije. Ali ta izdanja udarala su na konzervativne navike, izazivala napade i Erazmo je teio ublaavanju suprotnosti gde god je to bilo mogue (pa i po cenu naputanja prijatelja i raskidanja odnosa sa njima). Erazmo je eznuo za slogom izmeu drave i crkve, izmeu savremenosti i tradicije; njegov ideal bio je slobodan, tj. neangaovan ivot. Drao je predavanja na vie univerziteta ali nikad nije postajao ovek univerziteta; odbijao je da primi zvanja (svetovna i duhovna) kako ne bi imao obaveza. Bio je pravi literata kome su spisi koje je tampao obezbeivali materijalne osnove za ivot ("Nemaju svi dovoljno snage da budu muenici, plaim se da bih se na dan pometnje poneo kao sv. Petar"). Meutim, Erazmo se naao u situaciji da je stalno morao da precizira svoje teze, da naputa dvosmislenost nekih svojih komenara; pojanjavajui stavove gubio je pristalice u oba protivnika tabora; njegovi napadi na humaniste, koji su vie cenili klasiku no hrianstvo, izazivali su reagovanja humanista, pa je Skaliero, povodom Ciceronianus (1528) pisao kako je Erazmo izdao samoga sebe i ceo svoj ivotni put, a koji je zapravo bio odbrana autentinog klasicizma od neznanja i netrpeljivosti manastira i svetenstva. Nakon raskida Lutera sa Rimom, Erazmo je istupio i protiv njega u traktatu O slobodi volje; ne traei podrku Rima, on je ostao neutralan i naao se u dvosmislenom poloaju. Nalazio se iznad zaraenih tabora zadravajui svoju slobodu i svoju poziciju. U sutini niko, pa ni on na kraju, nije znao kakva je zapravo njegova pozicija. Pred kraj ivota skoro svuda je postao nepoeljna

www.uzelac.eu

364

Milan Uzelac

Istorija filozofije

lutalica. iveo je u Luvenu, Bazelu i Frajburgu; nastojao je da hrianstvo uini stvarnom sadrinom svakoga oveka i stoga je bio protivnik odvajanja hrianstva od svakodnevnog ivota; hteo je da hrianstvo bude ivo, jednostavno i sveopte. Meu Erazmovim delima posebno treba istai Oruje hrianskog vojnika (1504), Poslovice (1508), traktat O slobodi volje (1524), Pohvalu ludosti, knjigu koju je napisao za vreme svog boravka kod Tomasa Mora. Ono po emu je moda u svoje vreme bio najvie cenjen i potovan jeste izdavanje velikog broja radova otaca crkve, posebno, Kiprijana, Arnobija, Irineja, Ambrosija, Avgustina i drugih, a posebno kritiko izdanje Novog zaveta na grkom jeziku i s odgovarajuim prevodom na latinski (1514-1516). Erazmo je bio protivnik filozofije kao konstrukcije po uzoru na sholastiki aristotelizam; filozofija je za njega bila znanje, kao za Sokrata i druge antike autore. Ona je mudro razumevanje ivota, smatrao je on i isticao da hrianskoj mudrosti nije neophodno da se uslonjava silogizmima i nju je mogue izvesti iz Evanelja i poslanica sv. Pavla. Velika religiozna reforma bi se po Erazmu sastojala u sledeem: zbaciti sa sebe sve to je nametnuto silom crkvenog autoriteta, osporiti one sholastiare koji ukazuju na jednostavnost evaneoskih istina a koju sami zamruju i uslonjuju. Put Hrista k spasenju je veoma prost: iskrena vera, milosre bez licemerja i besprekorna nada. Veliki svetitelji su veliki jer su iveli duhovno slobodno, u evaneoskoj jednostavnosti. To znai da je neophodno vratiti se izvorima i to je razlog tome to rekonstruisanje tekstova i njihovo korektno izdavanje ima za Erazma filozofsko znaenje. Ve na prvi pogled moemo videti kako postoji analogija izmeu religiozne reformacije i renesanse antike nauke; obema je zajedniko vraanje svojim izvorima: u jednom sluaju re je o izvornim tekstovima drevnih mislilaca, u drugom otkrovenju i prvobitnom hrianskom ivotu; u oba sluaja nastoji se na oslobaanju iskrivljavanja izvornog uenja a do ega je dolo u narednim stoleima kroz arapsku i hriansku sholastiku, kao i kroz crkvenu tradiciju. Ali koliko je malo antika filozofija zadovoljavala duhove zadojene novom naukom, toliko je malo unutranja bit religiozne Reformacije nalazila zadovoljenje u

www.uzelac.eu

365

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filolokom i dogmatskom vraanju izvorima vere. Osnovna zamerka upuivana crkvi bila je u tome da je ona tokom itavog srednjega veka sve vie dobijala svetovni karakter, a to se posebno manifestovalo u brojnim krstakim pohodima. Crkva je nalazila za potrebno da sve vie deluje u oblasti politike, da utie na odnose meu evropskim dravama i pritom je sve vie zanemarivala religiozno prosvetlenje pa su mnogi pomislili kako se do utehe i blaenstva moe dospeti bez pomoi crkve, unutranjim duhovnim naporom, a to su sve vreme podgrejavala razna mistika uenja koja su u hransku filozofiju dospela iz neoplatonizma. Taj misticizam javljao se u najraznovrsnijim oblicima da bi ponekad bio blizak sa svojim zahtevima tendencijama koje su se javljale meu samim crkvenim vlastima. Ma kako da su se te tendencije manifestovale, one su uvek isticale potrebu za neposrednim linim putem pa se spasenje trailo u najdubljim delovima duha. Podstrek svim ovim promenama potekao je od nemakih mistiara, Majstera Ekharta, Henrija Suza i Johana Taulera, o kojima smo ve govorili, a to ima za posledicu da ve krajem XIV i tokom XV stolea mnotvo ljudi traga za sopstvenim bogom, za Hristom u svome srcu i nastoji da odgovori na tada gorue pitanje o odnosu boga i sveta. U to vreme ubrzano raste broj sekti i otpadnikih pokreta s kojima crkva vie ne moe efikasno da se bori. Slobodoumlje prerasta u versku anarhiju i potraga za sopstvenim bogom poinje da zadire daleko iza okvira hrianskih dogmi, vodei u neopaganstvo i mistiki panteizam pa nije udno to se i Sveto pismo tumai krajnje subjektivistiki. Bog gubi transcendentnu tajanstvenost i postaje lako dostupan objekt i predmet okultne prakse. inilo se da se bogom moe manipulisati i da se on moe potkupiti i izraz te tendencije bila je iroko rairena prodaja indulgencija (otkupa od grehova) poetkom XVI stolea. U svemu tome uzeli su uea i predstavnici papske crkve koji su se sve vie pretvarali u blagajnike koji trguju ulaznicama za carstvo nebesko. Crkva je imala koristi ali je vera trpela tetu pa se moe govoriti i o religiozno-moralnoj dekadenciji u doba procvata renesanse te su stoga mnoga znaajna dostignua pozne sholastike (Duns Skot, Viljem Okan, Roder Bekon) bledela pred naletom magije i misticizma bez obzira na svoj kritiki racionalizam.

www.uzelac.eu

366

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Sve to dovodi do pokreta za obnovu vere koji se okree i protiv papstva a koji u prvim decenijama XVI stolea dobija takav zamah da se govori o pokretu religiozne reformacije; ona poinje s religioznim propovedima Martina Lutera (1483-1546) to dovodi do formiranja luteranske crkve u nemakim kneevinama; u vajcarskoj se pod uticajem ana Kalvina (1509-1564) uvruje kalvinizam, a protestantizam poinje da se iri i u Holandiji, Skandinaviji, Engleskoj i Francuskoj. Sve to imae za posledicu niz verskih ratova u zapadnoj Evropi tokom XVI stolea u kojima e germano-romanski narodi pokazati svoje pravo lice. Samostalno duhovno iskustvo reformacija je proglasila najviim izvorom religiozne oevidnosti i razumljivo je to su prvi reformisti, nastavljajui se na personalizam humanista XIV-XV stolea, nastojali da stvore novo shvatanje o bogu, svetu i oveku; kao to je humaniste vodila ideja o povratku antici, tako je prve predstavnike reformacije vodila ideja povratka idejama evanelja i prvih crkvenih otaca. Tei se prirodnom tumaenju Svetih spisa i raste odbojnost spram sholastike i dogmatike koju je negovala crkva. Na prvi pogled moglo bi se govoriti o saglasju renesanse i reformacije, ali postoji meu njima i duboko protivreje: reformacija je bila i izraz bunta protiv renesanse razvijajui antihumanizam i mizantropstvo. Rani mislioci reformacije odbacivali su uzdizanje oveka i velianje njegovog individualnog ja o kojem je govorila renesansa, jer su u Fiinovom velianju oveka mnogi videli i pokuaj ovekovog obogotvorenja. Reformacija nastupa kao i prvobitno hrianstvo: ona odbacuje svaki odnos spram ljudske nauke nastojei da bude jednostavna, ista vera koja poiva na otkrovenju; iako je u poetku Luter najodlunije nastojao da zatiti veru i s jednakom estinom ustajao protiv bilo kakvih pokuaja da njen sadraj bude predmet razmatranja filozofske nauke, uskoro je bio prinuen da naini prostor razumu kako bi se mogla obrazovati nova crkva. Ponavlja se situacija iz vremena nastajanja hrianstva: to je vie jedan religiozni pogled zainteresovaniji da proiri svoj uticaj u drutvu, utoliko je prinuen da sebi izgradi sopstvenu filozofiju, jer e u protivnom sluaju moi da osvoji srce ali ne i um. Zato nemaka reformacija i nije mogla dugo da insistira na odbacivanju nauke i

www.uzelac.eu

367

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sve se menja sa uspostavljanjem nove veroispovedne organizacije, tj. sama tenja za naunim utvrivanjem novog sistema uenja vodila je uspostavljanju protestantske dravne crkve, a to je podrazumevalo stvaranje takve crkve koja e primerom svojim da bude iznad ove protiv koje se ustalo. Tako se u nameri da se raskine s crkvenom tradicijom zastalo na pola puta. Umesto insistiranja na vraanje prvobitnom hrianstvu mislioci reformacije su se zadovoljili prihvatanjem hrianstva utvrenog na Nikejskom saboru (325). Bez obzira na visok rang koji se pridaje linom duhovnom iskustvu, i Luter i Kalvin i Ulrih Cvingli (1484-1531) istiu transcendentnost boga spram sveta i njegovu nesamerljivost s konanim i grenim ovekom. Ovim se kazuje kako se bog ne moe saznati i ta misao je uperena kako protiv tenji renesanse tako i protiv sholastike koja je nastojala da racionalno dokae postojanje boga i da odredi njegovu bit i svojstva. Po miljenju prvih reformista razum nije sposoban da dokui poslednje tajne bia i to Lutera vodi u agnosticizam koji je saglasan s tradicijom apofatike (negativne) teologije iji su predstavnici smatrali da se o biu i svojstvima boga moe govoriti samo negativnim odreenjima, tj, tako to e se rei da bog, kakav je on po sebi, nije ni konaan ni beskonaan, ni relativan ni apsolutan, ni svetlost ni tama... Na taj nain predstavnici reformacije smatraju da se ne moe uticati na boiju volju i time ustaju protiv svake magije ali i svrhovitosti kupovine i prodaje indulgencija to je praktikovala tadanja rimska crkva. Luter je isticao da oveku razum nije dat da razume prirodu onog to je iznad njega (priroda boga i anela) ve da razume ono to je pod njim (ivotinje, biljke, struktura stvari). Koliko je god bog transcendentan i racionalno nedokuiv, toliko se, s druge strane, beskonano mogu istraivati priroda i drutvo. Sve to ipak ne znai da je bog nedokuiv razumu i intuiciji i da se o njemu nita ne moe rei; naprotiv: rana protestantska teologija istie kako je bog nesaznatljiv ali ipak dostupan saznanju, jer on je skriven onima koji trae i istrauju a otkriven onima koji veruju. Bog je oveku poznat u onoj meri u kojoj je sam odluio da mu se otkrije. Boje bie za oveka nije nita drugo do

www.uzelac.eu

368

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Linost s njenim postupcima i reju; za dostizanje boga nisu potrebni ni dedukcija, ni indukcija, ni eksperiment niti neka specijalna duevna stanja - za to je dovoljno pasivno udubljivanje u smisao svetog teksta, a to je mogue blagodarei veri koja nije saznajna sposobnost ve odreenje volje. Prvi reformisti su i konsekventni fideisti. Kognitivnom, saznajnom odnosu spram boga reformacija suprotstavlja hermeneutiki odnos i stoga nije sluajno to e rodonaelnik nove hermeneutike biti vodei protestantski teolog Fridrih laermaher. Bespogovorno prihvatanje pravednosti i mudrosti Svetih spisa jeste osnovna ideja rane protestantske teologije; bit luterovske deklaracije nije u doputanju teorijskih argumenata (zdravorazumskih) u prilog ovekovog prosuivanja o tvorcu, ve u nastojanju da se racionalno organizuje hermeneutika diskusija te stoga ranom protestantizmu pripada zasluga za pribliavanje onom to se danas naziva "komunikativna etika" ili "racionalna etika diskursa". Pokret reformacije zapoeo je u Virtenbergu 1517. kada je Martin Luter objavio 95 teza protiv trgovine indulgencijama; osnovni motiv ovih teza je unutranje pokajanje; Hristovom evanelju je ideja iskupljenja grehova potpuno tua; evaneoski bog ne trai od oveka nita drugo do kajanje. U svom biu bog ne zavisi od ljudi i nisu mu potrebne nikakve njihove usluge, nikakvi darovi. Boga ne ogorava naruavanje poretka (to on moe uvek da popravi), ve pati nad nesreom koju je grenik nainio nad samim sobom. Neophodno je da se grenik sam ispravi i napravi sebe novim ovekom; samo kroz kajanje moe se moralno roditi individua. Luterov bog se ne odaziva na inove ve na motive; ne na rtve i odricanja, a na unutranje prevrate, ne na molitve, ve na stvarnu zabrinutost. Luterovu poziciju odlikuje potpuna negacija: neverovanje u mogunost ljudske prirode da se spasi kao jedinka bez boije pomoi; filozofija je prazna sofistika, plod tatine, dok spas lei samo u veri. Kada je re o renesansi, Luter s jedne strane istie neophodnost religiozne obnove i roenja u novom ivotu; s druge strane trai "vraanje izvorima", principima koje su humanisti hteli da realizuju kroz klasiku: Fiino i Piko, obnavljanjem stare

www.uzelac.eu

369

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teologije (Hermes, Orfej, Zaratustra, Kabala) a Erazmo ukazivanjem na evanelja, na rane hrianske mislioce i crkvene oce. Luterovo uenje sadri tri elementa: (a) uenje o radikalnom potvrivanju oveka pomou vere, (b) uenje u nepogreivosti Svetog pisma kao jedinog izvora istine i (c) doktrinu o univerzalnoj slubi bogu i u vezi sa tim, slobodu samostalnog tumaenja Svetog pisma. Svi ostali Luterovi stavovi proistiu iz ova tri osnovna njegova stava. (a) Tradicionalno uenje crkve poivalo je na shvatanju da se ovek spasava verom i dobrim delima, te da bi neko bio hrianin nuna su dela; Luter je doao do zakljuka da je za spasenje dovoljna samo vera koja ljude moe opravdati bez svakog delanja, jer ljudi su stvoreni iz nita i u oima boga onu su takoe, nita. (b) Sve to znamo o bogu, kao i o odnosu oveka i boga, znamo iz onog to je bog rekao u Svetom pismu; samo Pismo ima apsolutni autoritet dok papa, episkopi, sabori, kao i tradicija, koliko koriste toliko i oteavaju razumevanje svetog spisa. Tako energian poziv za vraanje Svetom pismu mogao se nai i kod drugih humanista; kad je Luter pristupio prevoenju Biblije postojalo je ve mnotvo prevoda Starog i Novog zaveta. Pretpostavlja se da je u opticaju bilo oko 100.000 primeraka Novog zaveta i oko 120.000 primeraka prevoda psalama. Luter je nastojao da direktno pristupi svetim tekstovima i da se oni proire u velikoj koliini. Treba rei da se Biblija humanista razlikuje od one koju nalazimo u prevodu Lutera: istina je da se u prvoj nalazi kodeks savremene etike koji regulie moralni ivot, ali u Luterovom prevodu je akcenat stavljen na opravdanje vere pa moralni kodeks gubi vrednost sam po sebi. (c) Trei momenat luteranstva karakterie se nepotrebnou specijalnih posrednika izmeu oveka i boga kao i oveka i rei boije, a to se zbiva u trenutka kad se svetenstvo na Zapadu poinje sve manje svojim ivotom i ponaanjem razlikovati od profanog sveta. Meutim, stvari su se poele tako radikalno razvijati kako to ni Luter nije mogao predvideti, te je i sam Luter postajao sve vie

www.uzelac.eu

370

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dogmatian, ak je pretendovao i na nepogreivost koju je odricao papama, te su ga i prozvali "vitenberkim papom"; kako se u to vreme zbog raznih zloupotreba bilo izgubilo svako poverenje u organizovane religiozne forme, Luter se zaloio za novi oblik crkve; tako su nastale "dravne crkve" koje su postale potpuna antiteza one za koju se reformacija zalagala. Poavi od ideje slobode vere, pokret je zavrio podvrgavanjem individualne duhovnosti politikoj vlasti olienoj u principu ija je zemlja, toga i religija (cuius regio, huius religio). Luterovom milju vlada pesimizam i iracionalizam: samo ako postane svestan toga da ne moe biti tvorac svoje sudbine, ovek se moe spasti; spasenje zavisi od boga i samo kroz oaj mogu je put k spasenju budui da nikakva nastojanja ne mogu pomoi ve samo boija milost; ovo se shvatanje duboko razlikuje od onog Erazmovog koje istie veliinu oveka i znaaj ljudskog dostojanstva. Tako su pitanja krivice i razreenja crkvene krize postala gorua pitanja tog vremena i predmet antipapske publicistike iji predstavnici behu Ulrih fon Huten i Erazmo Roterdamski. Ali, dok je prvi svu krivicu video na strani rimskog klera dokazujui da je re o razbojnicima najgore vrste i da je crkvena pljaka gora od drumskog razbojnitva, drugi je krivicu traio u samim vernicima i konaan cilj crkvenih reformi nije video u progonstvu klera ve u hrianskom prevaspitanju samih vernika. Katolika crkva se pokazala ipak otpornija no to je to Luter moda oekivao; ona je u sebi imala vievekovno iskustvo susreta s filozofijom u kojoj je crkveno uenje bilo obraeno i izloeno kao sistem nuno razvijenih misli. Tome je bilo neophodno suprotstaviti drugi, protestantski sistem. I Martin Luter (14831546) je, a posebno Filip Melanhton (1497-1560), humanista koji je potom pao pod Luterov uticaj, uvideo da se tu bez filozofije ne moe; mislilo se da ta filozofija ne moe biti ni sholastiki aristotelizam, na koji se pozivalo papstvo, a ni onaj koji su zagovarali filolozi a koji bee izraz paganskog naturalizma. U nedostatku druge filozofije, Melanhton se uz sve negodovanje Lutera priklonio Aristotelu, konstatujui kako se "bez Aristotela ne moe" te se poduhvatio prilagoavanja Aristotela za nove

www.uzelac.eu

371

Milan Uzelac

Istorija filozofije

potrebe tumaei ga u nominalistikom smislu, nastojei da ga uskladi sa otkrovenjem i dopuni hrianskim uenjem. Kao mislilac Melanhton je bio eklektiar; njegov ideal je bio moralni napredak kroz prouavanje klasinih pisaca i evanelja; malo se zanimao za metafiziku a njegove ideje iznete u udbenicima logike pod uticajem su Rudolfa Agrikole. Filip Melanhton je nastojao da iznae neko kompromisno reenje izmeu luterovske iskljuivosti i tradicionalne katolike teologije, i premda je njegovo delo Opta mesta (Loci communes, 1521) doivelo niz izdanja, njegovi planovi o izmirenju luterovaca, kalvinista i katolika su 1541. u Ratisbornu doiveli oekivani neuspeh poto su se stvari nastavile razvijati drugim putem. injenica je da u spisima Melanhtona, uprkos njegovom velikom predavakom daru spojenom s dijalektikim i retorikim umeem, nema neke velike tvorake moi i nigde on ne nastupa proroki, kao istinski filozof, te stoga njegova dela i odiu humanistikim eklekticizmom kakav se sree kod Cicerona i Galena. Kako osnovni principi razuma i iskustvo nisu dovoljni da bi se dospelo do istinskog znanja, Melanhton smatra da je nae znanje neophodno dopuniti otkrovenjem Svetog pisma. Meutim, svuda gde otkrovenje dospeva u protivreje s aristotelovskom filozofijom ili drugim samostalnim istraivanjima ova poslednja treba odbaciti. U uenju o venosti sveta, o boijim atributima i o provienju, takoe, ne treba sluati Aristotela. Ubeenje o besmrtnosti ne poiva na dokazima ve na otkrovenju dok se Koperniku treba suprotstaviti autoritetom psalama. Ishodite ove filozofije je uenje o boanskom. Njemu tei kosmologija, kao lik sveta stvorenog od strane boga, i etika iji su temeljni stavovi izraz boije volje. Ovaj protestantski aristotelizam brzo je zavladao svim protestantskim nemakim univerzitetima, no kako se nije dalje razvijao, ubrzo je izgubio uticaj i postao druga sholastika. Ta nova sholastika, netrpeljiva prema svim drugim uenjima, zadrala se na nemakim katedrama tokom XVI i XVII stolea. Meu novim peripatetikim smerovima treba pomenuti samo filozofiju prava budui da se u okviru nje razmatrao kljuni crkveno-politiki problem tog vremena odnos crkve i drave. Jasno je da su protestantski teolozi priznavali dravi vei stepen nezavisnosti no

www.uzelac.eu

372

Milan Uzelac

Istorija filozofije

njihove jezuitske kolege. Ve je i Melanhton nastojao da pozivanjem na otkrovenje dravu tumai kao nezavisnu ustanovu; to je za posledicu imalo tenju da se na tlu filozofije prava misli identitet otkrovenja i razuma tako to e se pokazati kako prirodno pravo nije nita drugo do pravo koje je hteo i sam bog i koje je on utvrdio kad je stvarao oveka. Meu razliitim tipovima protestantizma najdinaminiji je onaj nastao u enevi pod uticajem ana Kalvina, roenog 1509. u Francuskoj a obrazovanog pod uticajem humanista u Parizu u krugu Faber Stapulensisa (1455-1536). Kalvinova delatnost vezana je za enevu gde boravi od 1541. do 1564. i njemu je svojstven optimistiniji odnos spram boga. Ako je Luterov credo bio Oprostie ti se tvoji gresi (Mat., IX, 2), za Kalvina je smisao delatnosti u stavu: Ako je bog s nama, ko je protiv nas? (Rim., VIII, 31). Kalvinizam je vaspitavao duh heroizma, zalagao se za stvaranje teokratije u kojoj bi svaki pojedinac imao samo jednu misao: proslaviti boga; takvom ljudskom zajednicom vie ne upravlja crkva ili svetenstvo u biblijskom smislu. I Kalvin, poput Lutera, smatra da se do spasenja moe dospeti samo pomou boije rei koja je otkrivena u Svetom pismu. Svaka predstava o bogu koja nastaje mimo Biblije plod je fantazije. Spasenje je mogue samo pomou vere i kad bi uopte bila mogua ma kako mala delatnost kao proizvod slobodne volje, bog ne bi bio na Tvorac. Vie od Lutera Kalvin je insistirao na predestinaciji; stoiki determinizam u duhu naturalizma i panteizma on zamenjuje teistikim transcendentalnim determinizmom. Provienje i predodreenost su dva osnovna momenta kalvinizma. Kako su se simptomi predoreenosti ogledali u uveanju bogatstva i u uspehu, a kako je ve Luter delatnost video kao posao (Beruf), kao poziv u profesionalnom smislu (u zanatstvu i zemljoradnji), Maks Veber e upravo u duhu protestantizma videti i prave korene kapitalizma. Meutim, ta se na kraju dogodilo? Postavi i sama crkvom reformacija je dobijenu vlast usmerila protiv svog sopstvenog izvora fanatino se borei protiv onih ideja na kojima je sama ponikla, a koje sama nije htela da razvije do kraja. Tako se i moglo dogoditi da u okviru protestantizma nastavi da ivi i mistika tradicija i to u delima ljudi kao to su Kaspar fon venkfeld (1490-

www.uzelac.eu

373

Milan Uzelac

Istorija filozofije

1561), Sebastijan Frank (1499-1542), Valentin Vajgel (1533-1588) i Jakob Beme (1575-1624). Kaspar fon venkfeld bee meu prvima oduevljeni Luterov sledbenik; no nakon to je po pitanju priea 1527. izloio sopstveno stanovite nezavisno od luterovaca, reformatora i anabaptista, bio je prognan i do kraja ivota skrivao se po raznim gradovima da bi umro u Ulmu. Napadajui racionalizam i simboliki metod tumaenja reformatora venkfeld svoju kritiku luteranstva usmerava na bukvalno i tvrdoglavo pridravanje rei Pisma i u tome vidi vie izraz spoljne delatnosti koja moe da zagui istinsko unutranje otkrovenje koje bog daruje svakom verujuem oveku. Istovremeno, on ustaje protiv toga da samo pastiri nove crkve imaju pravo da saoptavaju boiju re to moe da nanese tetu slavi boijoj. Sve to vodi tome da na mesto spoljanje crkve treba da stupi unutranja i da spoljni oblici religioznog ivota treba da budu naputeni. Tako misao o isto unutranjoj veri biva nespojiva sa osnivanjem crkve koja ve po definiciji treba da sprovodi i odravao dreen kult, a posledica toga je suprotnost izmeu mistike i protestantske crkve pri emu je originalnost filozofskog miljenja bila na strani mistika. to se vie irio mistiki pokret, on se sve vie udaljavao od crkvenog protestantizma da se i jedan od njegovih najboljih predstavnika, Sebastijan Frank, toliko udaljio od njega, da ga se ak i venkfeld morao odrei. Sebastijan Frank, uven po delu Paradoksi (1534), rodio se 1500. u Nirnbergu; ne imajui neko filozofsko obrazovanje pod uticajem venkfelda se zainteresovao za nemake mistiare, posebno Taulera; u poetku je bio katoliki a potom protestantski svetenik koji je vodio nemiran, lutalaki ivot da bi umro u Bazelu 1545. Moda i pod uticajem linog iskustva, tek, njegova mistika ima pesimistiki karakter i nalazi se u patetinom protivstavu spram sveta koji svuda prihvata za svoje sve to protivrei istini i razumu. Bio je neprijateljski raspoloen ne samo prema katolicizmu ve i prema zvaninom protestantizmu. Propovedao je da je bog vena dobrota i ljubav koje su prisutne u svim ljudima, a istinska crkva je duhovna zajednica svih onih koji doputaju da bog deluje u njima. Uticaj mistike ogledao bi se u tome to je Frank smatrao da

www.uzelac.eu

374

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je bog nesaznatljiv i neodrediv, da je svuda i nigde, da je u stvarima i van njih, da ne moe imati ni ime ni lik. Tako Frank nastoji da uzdrma antropomorfne predstave boga. Bog se otkriva samo onima koji su spremni da mu priu bez dogmatskih predrasuda i koji Bibliju ne shvataju bukvalno, ve je vide kao alegoriju koja se ne moe nikad definitivno razreiti. Ve su ranija mistika uenja ukazivala na venost boanskog stvaranja, i na to da sve stvari veno postoje u bogu; to po Franku opovrgava sva ona shvatanja koja otkrovenje tumae kao jednokratno istorijsku injenicu. Crkva govori o aktu stvaranja sveta a ne uvia da je svet vean kao i bog koji bi bez sveta bio nita. Istorija Adama i istorija Hrista samo su vena istorija itavog ljudskog roda; zato iskupljenje nije pojedinaan ljudski in ve vena pojava koja se sastoji u unutranjem samoiskupljenju svih ljudi i u venom delovanju boije dobrote. Najdublji karakter ovekov ne ine miljenje i znanje ve vera. Mistika nije bila filozofija obrazovanih, te je to bio pokret koji je i posle reformacije nastavio da ivi u narodu gde je i ponikao; vremenom je mistika poela da se interesuje za spoljni svet kako bi saznanje prirode uvela u okvire svog uenja o veri. Tako je dolo do zbliavanja religiozno-filozofske stare mistike i filozofije prirode Paracelzusa za to posebna zasluga pripada Valentinu Vajgelu koji je, vraajui se tradiciji srednjega veka, pokuao da spoji metafiziku Nikole Kuzanskog i Paracelzusovu filozofiju prirode sa religioznim misticizmom koji je bio u duhu Majstera Ekharta; ono to ovde treba istai jeste da je taj spoj odreen individualistikom, antiekleziastikom protestantskom pobonou i da se pribliava panteizmu pa time Vajgelova filozofija i podsea na neke teme nemakog spekulativnog idealizma. Valentin Vajgel se rodio 1533. u Ganu, uio u Lajpcigu i Vitenbergu a potom do kraja ivota bio svetenik. Svoje spise je objavljivao diskretno, bez potpisa, to je imalo za posledicu da su mu nakon smrti pripisivani mnogi spisi drugih autora. Mistika i filozofija prirode se po ovom autoru dodiruju u dve take: obe imaju teozofski karakter i obe imaju isti gnoseoloki princip budui da polaze od oveka kao od mikrokosmosa. Mogue je znati i razumeti samo ono to se nalazi u oveku; vienje i saznavanje

www.uzelac.eu

375

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nije odraavanje objekta, ve potie iznutra, iz oka u kome je probueno od strane sveta. ovek saznaje boga ukoliko je on bog; saznaje svet ukoliko je on svet. ovek u samome sebi nosi itav svet i ako sebe razume tada je postigao sve. To je subjektivni idealizam koji e initi osnovnu crtu sve nemake filozofije. On je u temelju monadologije koja e posredstvom Lajbnica gospodariti u XVIII stoleu. On je najdublji sadraj teorije saznanja koja e zahvaljujui Kantu odrediti smer filozofije u XIX stoleu. Tumaei odnos oveka, boga i sveta Vajgel ukazuje na tri stupnja: ovek poznaje zemni svet zato to je on telo obrazovano iz kvintesencija svih vidljivih supstancija a to mu daje mogunost da svuda u svemu prepoznaje ono to mu je jedinorodno; ovek saznaje svet duhova i anela jer je njegov sopstveni duh zvezdanog porekla i on je aneo koji svoju nauku izvodi iz svetla pomou kojih dospeva do astroloke veze fakata te moe na njih magijski da deluje. Konano, ovek saznaje i boanski svet jer njegova besmrtna dua jeste boanska sutina. Na taj nain, saznanje prirode, nauke i boga po svojoj biti nije nita drugo do samosaznanje. Istinska teologija u samoj sebi trai lik onog iji je lik. Ovome Vajgel dodaje i posebno religiozno-filozofsko uenje po kojem bog kao jedinstvena celina ivi u sebi samom; ovek, kao stvoreno bie, ivi istovremeno i u sebi i u bogu te je u njemu od iskona utemeljen dualizam dobra i zla. Svako u sebi ima svog Hrista i svog Adama. Hrist je u svakom prestanak sopstvene volje, smrt individuuma i ovim svojim stavovima Vajgel se pokazuje uenikom Franka. Veza religiozno-filozofskog i prirodno-filozofskog kod Vajgela je jo relativno slaba i sistem u kome e se ova dva elementa proimati tako to e se bez ostatka rastvarati jedan u drugom, izgradio je tek Jakob Beme (1575-1624), ovek koga bismo mogli nazvati istinskim vizionarom i koji je jo od detinjstva preivljavao duhovne ekstaze uveren da u tim trenucima sam bog boravi u njemu. Sin seljaka, obuar po profesiji, ovaj samouki mislilac oduevio se filozofijom da bi, nakon objavljivanja svog prvog spisa Raanje jutarnjeg rumenila (1610) koji je kasnije bio poznat kao Aurora i objavljen 1616 (uz pomo prijatelja Baltazara Valtera, kome se i duguje ovaj drugi naziv), bio kritikovan od vlasti to se

www.uzelac.eu

376

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ne bavi svojim zanatom ve pisanjem. Premda se u meuvremenu obogatio pa je preao na izradu rukavica, Beme je narednih pet godina nakon objavljivanja ovog spisa utao da bi potom objavio samo nekoliko religioznih spisa, premda je napisao preko dvadeset knjiga. Njegova dela objavljena su po prvi put u celosti tek 1675. u Amsterdamu. Beme je smatrao da se uenost dobijena iz knjiga ne moe porediti sa unutranjim ubeenjima oveka koji u svojoj dui "nosi nebo i zemlju", ak i samoga boga. Uiti - znai saznati sebe, govorio je; onaj koji ui o svetu i sam postaje svet. Mada boansko natprirodno saznanje proistie iz boga, ono se ne moe ostvariti bez oveka, ve sa ovekom i blagodarei njemu. Iako nije bio kolovan filozof, obuar iz Gerlica (kako su zvali Bemea) nastavlja spekulativnu tradiciju koja poinje od Majstera Ekharrta i Nikole Kuzanskog, preko filozofa prirode, posebno, Paracelzusa; svojim uenjem o bogu Beme neposredno produava liniju nemake mistike, mistiara Kaspara fon venkfelda i Valentina Vajgela; tu tradiciju Beme je proeo snanim primesama protestantske pobonosti; njegova nejasna i tajnovita kazivanja moda e privui samo one koji su naklonjeni teozofiji. No, u svakom sluaju, vrednost njegovih spisa moe biti podlona sumnji, ali ne i uticaj koji je njima Beme izvrio. Kod Bemea vie no kod ma kog drugog nalazimo protest protiv uenosti. Istinsko otkrovenje uvek je podrazumevalo jednostavnost a ne uenost; otkrovenje su donosili patrijarsi, Hrist, apostoli a ne ueni ljudi; tako se moglo desiti da prezreni monah Luter slomije vlast uenih ljudi, ali to nije vailo i za njegove sledbenike, te stoga dolazi novo vreme za novo otkrovenje vreme jutarnjeg rumenila, govorio je Beme. Iako obuar, on je bio ispunjen mistikim zanosom i tako je i video svoju misiju. Mudrost ne treba traiti u knjigama nego neposrednim zahvatanjem najvie istine. On istie znaaj nacionalnog jezika: u jeziku se raa ljudski duh, u jeziku se izgrauje itav svet jer miljenje u sebi sadri kvintesenciju stvari. Zato, onaj ko savreno razume jezik taj moe razumeti i znaenje sveta, a najbolje se razume onaj jezik s kojim smo sroeni od detinjstva; treba dobro razumeti svoj maternji jezik jer on ima isto dubok temelj kao hebrejski ili latinski.

www.uzelac.eu

377

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Budui da je bio diletant u filozofiji, Beme je sebi dozvoljavao da se nepromiljeno bavi graenjem rei (ponekad veoma uspeno), ali i tumaenjem po analogiji, oslanjajui se na njihov "duh i smisao", ne smatrajui neophodnim da se osloni i na istraivanja uenih ljudi koje je u tom sluaju neopravdano prezirao. Tako je dolo do spoja ozbiljnog, kominog i fantastinog: tako je mogue da neke mistine njegove misli dobiju jasnu formu, ali sve to nalik je traenju bisera u mutnoj vodi. U stapanju religioznog i prirodno-filozofskog pogleda na svet, ovaj se drugi naao na gubitku; usled odbacivanja iskustva i posmatranja njegovo se znanje o prirodi svodi na ona koja je naao u spisima alhemiara i Paracelzusa a to otvara veliki prostor fantaziji pa se sva priroda tumai religioznim kategorijama, a kategorije filozofije prirode pretvaraju se u psiholoke i religiozne pojmove. Za razliku od Bruna i italijanskih mislilaca gde se bog trai u prirodi, Beme i nemaki mistiari nastoje da ga pronau u dui. To je razlog to kod Bemea problem greha dospeva u prvi plan; ako se polazi sa panteistikog stanovita pa je bog kao sutina i metafiziki uzrok svih stvari, onda je on i prauzrok zla a tome se suprotstavlja religiozna svest. Stvar je u tome da se moe priznati u bogu zlo u metafizikom smislu ali ne na tetu njegove svetosti. Prenoenjem suprotnosti dobra i zla (kao prvobitnih i venih) na samog boga, za to ve ima naznaka i kod Majstera Ekharta, Beme ne uspeva da rei ova problem, ali je, njegov "pokuaj" veoma originalan. On istie da nieg nema u prirodi to u sebi ne bi sadralo dobro i zlo jer je ta suprotnost sadrana u bogu koji stvara skrivenu sutinu svih stvari. Na pitanje kako je mogue da se i sam bog nalazi u protivreju sa samim sobom, Beme daje odgovor koji je i tajna njegovog uenja: samo kroz suprotnost mogue je otkrovenje i samo kroz suprotnost bog se moe otkriti samome sebi. Tamo gde bi bili samo svetlo ili samo tama, tamo ne bi bilo ni svetla ni tame. Oni se samo jedan u drugom mogu videti, u svojoj suprotnosti. Boija ljubav se ne bi mogla ispoljiti da se ne ispoljava i boiji gnev; njegovo veno svetlo se ne bi moglo videti da u njemu nema i vene tame.

www.uzelac.eu

378

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Tako dolazimo do ishodine take Bemeove teogonije i kosmogonije: bog posmatran po sebi jeste izvan svih razlika, a u odnosu na sva stvorena bia, jeste veno jedno, bez svojstava, jedno i sve, ni bie ni linost, budui da ne moe biti nalik nikakvoj stvari. On ne zauzima nikakvo mesto, vean je i na njega su neprimenjiva vremenska merila. Bog je veno nita, bezdan koji nema nieg van sebe i stoga gleda samo u sebe, pretvarajui sebe u ogledalo. On prebiva u venoj mudrosti koja je i njegovo otkrovenje. Bog je vena nepojmljiva volja, trojedini duh koji je istovremeno jednosutastven. On je jedina sutina jer van njega niega nema; neizbrojiv je i neizmeriv i nije ni svetlo ni tama, pie Beme u delu Mysterium Magnum, a s namerom da otkrije ono to je prethodilo stvaranju materijalnog sveta, sa im i poinje prva knjiga Mojsijeva u kojoj su sedam dana stvaranja analogni sa sedam likova metafizikog prasveta ali u iskrivljenom vidu. itav Bemeov "sistem" od poetka do kraja proet je religioznim duhom; zemni svet samo je jedno prelazno stanje, iskvaren odraz duhovnog sveta nad kojim gospodari suprotnost boanske ljubavi i boanskog gneva. Kako u to vreme univerzitetima vlada delom katolika a delom protestantska sholastika, Bemeovo mistiko uenje irilo se kao sekta i stiglo ak do Holandije i Engleske; neobina unutranja snaga njegovih dela nala je veoma brzo sledbenike, prvo u prostoru nemakog jezikog podruja, a potom u Francuskoj i Nemakoj; njime su se zanosili iznova ga otkrivi krajem XVIII stolea romantiari, posebno Tik i Novalis, nastojei da se obnovom mistike suprotstave tada vladajuem racionalizmu. Isto tako Bemeovu triadinu shemu i njegovu ideju o samootkrivanju boga ponovo nalazimo kod Hegela, a nesumnjiv je i Bemeov uticaj na poznog elinga koga je Bemeu privukao Franc fon Bader (17651841). Kontrareformacija Naavi se pod pritiskom novih pogleda koje su izneli Luter i njegovi sledbenici, katolika crkva nije mirovala: poela je da razvija nove metode i nova sredstva kako bi povratila izgubljeno;

www.uzelac.eu

379

Milan Uzelac

Istorija filozofije

taj pokret, koji se odvijao sredinom XVI stolea dobio je tek 1776. naziv kontrareformacija. Ovaj naziv u prvi mah ukazuje na konzervativnu reakciju protiv reformi koje je predlagao Luter, ali e se ubrzo videti da su stvari u osnovi daleko sloenije. Katolika crkva je u tom trenutku traila puteve konsolidovanja svojih redova kroz uvrivanje svoje ideologije a kroz intenzivnu kritiku slabosti koje je ispoljio protestantizam. Kontrareformacija je imala doktrinarni karakter: kritikovala je greke protestanata i nastojala da formulie pozitivno uenje katolika; svemu tome doprinosio je i "vojniki" karakter novog reda koji je 1540. osnovao Ignacije Lojola kao i 1542. uspostavljena rimska Inkvizicija koja se pozabavila sveobuhvatnom zabranom nepodobnih spisa. Vezu izmeu "katolike reformacije" i "kontrareformacije" ini obnovljeno papstvo koje je i inicijator kontrareformacije i pobornik toga da se religiozne sile ponu sluiti politikim sredstvima, te su odluke Tridentskog koncila za pape bile sredstvo koje e u rukama jezuita postati moan instrument za sprovoenje volje katolike crkve. Oba ranije pomenuta pojma katolika reforma i kontrareformacija imaju svoje opravdanje jer obeleavaju dva aspekta jedne iste pojave; oba ova dogaaja teku paralelno i ne meaju se; katolika reforma podrazumeva samorefleksiju crkve u odnosu na ideal unutranje duhovne obnove, dok kontrareformacija jeste reakcija na reformaciju, nastojanje da se katolika crkva utvrdi kroz borbu protiv protestantizma. Godinu dana pre smrti Lutera, 1545, otvoren je u severnoj Italiji Tridentski koncil (sabor), koji je s prekidima (1548-1551; 1552-1561) trajao do 1563. godine (bez prisustva protestanata za koje se verovalo da e prisustvovati ovakvom crkvenom skupu). Sabor je dugo bio oekivan, ak je i Luter pomiljao na jedan "hrianski i slobodan" sabor; papa Pavle III (1534-1549), inae veliki mecena iz porodice Farneze, koji je poverio Mikelanelu radove na dovrenju kupole crkve Sv. Petra u Rimu, sazvao je jo 1536. sabor crkvenih velikodostojnika, ali se u Vienci 1539. pojavilo svega njih pet pa je isti bio odloen i sazvan ponovo 1545. da bi 13. decembra bio otvoren u Tridentu pod predsednitvom tri papska legata i u prisustvu prelata i generala katolikih redova;

www.uzelac.eu

380

Milan Uzelac

Istorija filozofije

predstavnici univerziteta su samo prisustvovali ali nisu mogli uestvovati u radu. Tridentski sabor je radio na definisanju katolikih dogmi i na reformi crkve. Na etvrtom zasedanju 1546. odlueno je da se apostolske tradicije moraju potovati kao i Sveto pismo iji je kanon tada takoe utvren. Glavni zadatak Sabora bio je odbrana tradicije jer je reformacija upravo nju napala tvrdnjom da ona za hriane nije obavezna nego samo Sveto pismo (priznanje samo Svetog pisma i davanje za pravo protestantima znailo bi rasputanje katolike crkve). Sabor je, iako radei s prekidima, odredio jasan stav crkve spram Svetog pisma (Vulgata, latinski prevod Biblije kanonizovana je konano tek 1546), uloge vere i ovekovih dela u ovekovom spasenju i sedam svetih tajni (sakramenata). Sabor je doneo niz vanih odluka kojima je uvrena katolika crkva: reformisana je njena hijerarhija, doneta odluka da svaka katedralna crkva mora imati svoj seminar; osnovan je niz crkvenih redova a meu njima e najznaajniji biti Jezuitski (1540) koji e pod neposrednim nadzorom pape pored intenzivne propovednike i misionarske aktivnosti poeti da se bavi i obrazovnim radom stvarajui veliki broj kolegija u kojima e se obrazovati evropska elita; radi zatite od crkvi stranih uenja osnovan je 1542. Sveti oficijum, a nekoliko godina kasnije (1571) Index librorum prohibitorum, popis zabranjenih knjiga koje su vernicima katolike crkve zabranjene za itanje (danas obuhvata i neku tampu, asopise, publikacije, filmove, pozorine predstave); zabrana je obuhvatala nekanonizovane verzije Svetog pisma, jeretike, nereligiozne i antireligiozne publikacije i dela, knjige i napise protivne dogmi, erotika a od 1949. i marksistika dela. Dalekoseni znaaj sabora u Tridentu bio je pre svega u tome to je on (a) zauzeo jasan doktrinarni stav naspram teza protestanata i to je (b) obnovio konstituciju crkve dajui jasna pravila o obrazovanju i ponaanju svetenstva. Sa ovog crkvenog sabora jasno su bile upuene kritike protiv nemoralnosti svetenstva s kraja srednjeg veka i u vreme renesanse i iznet stav da crkva mora biti zatitnik due i najvii zakon njenog spasenja. U dokumentima samog sabora tomistika i sholastika terminologija, kao i njihove koncepcije, korieni su umereno i oprezno, jer je kriterijum ovog skupa bila vernost crkvi a ne

www.uzelac.eu

381

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vernost sholastikoj teologiji. Na ovom saboru data su reenja o opravdanju vere, o postupcima, predestinaciji, o tajnama (koje su protestanti hteli da svedu na krtenje i priee), a bila je utvrena i doktrina o transsupstantivnosti priea (po kojoj se hleb i vino pri prieu preobraavaju u telo i krv Hristovu). Ako je Luter govorio o konsupstancijalnosti (to je podrazumevalo nepromenjenost hleba i vina, mada se u njima osealo prisustvo Hrista), a Kalvin o simbolikom smislu priea, ova odluka Sabora govori o trijumfu tradicije a itavo nastojanje Tridentskog sabora o restauraciji katolianstva i sholastike misli to e svoj najvii izraz imati u obnovi sholastike u paniji tokom XVI stolea. Filozofija prava Pretenzije crkve na naslee svetske rimske imperije manifestovale su se u njenoj tenji da i na drutvenom planu bude politika sila koja e se boriti protiv narastajueg individualizma i sve vee samosvesti ljudi, protiv ojaalih nacionalnih drava i sve izrazitije borbe za nacionalno jedinstvo; najvaniju ulogu u to vreme poee da igra nova filozofija prava borei se protiv crkve a za pravo drave. Ta borba e svoj najvei zamah dobiti u Italiji, u Firenci, politiki najnemirnijem gradu druge polovine XV stolea, a njen najvei teoretiar Nikolo Makijaveli (1469-1527) na najvie mesto uzdignue ideju nacionalne drave. Ideal Makijavelijev bio je politiko jaanje i nacionalno jedinstvo Italije. Predmet Makijavelijevih posmatranja bila je Firenca u kojoj je on (1498-1512) vrio dunost sekretara Saveta desetorice; tu steena iskustva dopunjavao je velikom lektirom, itanjem istorije Rima. Uvidevi besplodnost politikih borbi malih nezavisnih italijanskih gradova, dolazi do saznanja da ti sitni razdori voeni devizom divide et impera ine tajnu politiku papske drave. Makijaveli nastoji da otkrije mehanizme nastajanja i pada drave, uspene i tetne politike, osvajanja i gubitka vlasti. On nije bio istoriar kojeg bi interesovalo registrovanje dogaaja, nego je daleko vie bio politiar koji je tok dogaaja eleo da shvati kako bi otuda mogao dobiti korisno znanje o aktuelnom delovanju. Tako

www.uzelac.eu

382

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je spis Vladalac rezultat razmiljanja o zbivanjima u tekuoj politici, dok je svoja razmatranja o prolosti izneo u svom velikom radu o rimskom istoriaru Liviju i njegovoj istoriji Rima. Poznavanje ljudske prirode bilo je za Makijavelija jedan od glavnih osnova uspene politike; dok je ceo srednji vek tretirao oveka u kategorijama dunosti, Makijaveli je nastojao da pokae ljude onakvima kakvi oni jesu, a ne onakvima kakvi bi trebalo da budu. Lomei srednjovekovne otpore i zabrane Leonardo je teio da upozna strukturu i mehanizam delovanja ovekovog tela; lomei moralizatorsku tradiciju Makijaveli je eleo da upozna osnove i mehanizam drutvenog delovanja ljudi. itav sistem politikog poretka u srednjem veku zasnovan je na potinjavanju drave crkvi; to potinjavanje treba da bude prekinuto ako drava hoe da bude ono to je bila u stara vremena. Koliko god je antika drava Makijavelijev ideal, toliko on ne naputa misao o nacionalnoj dravi koja je samoj sebi dovoljna ako svoj temelj ima u naciji. Odbacujui u teoriji drave i prava pojam veitog prava i prava prirode, Makijaveli je u teoriji morala odbacio tezu o metafizikom poreklu morala, kao i tezu o njegovom uroenom karakteru. Moral je, po miljenju Makijavelija, postao rezultat odluka koje su ljudi preduzeli radi uzajamnog garantovanja mira i blagostanja, rezultat zakona i vlasti koji tim zakonima obezbeuju poslunost. Tako je iz metafizikih i religijskih perspektiva ovek prebaen u drutvene perspektive; Makijaveli je cenio uspeh, pobedu. "Pravi" ovek je za njega onaj koji raspolae razumskom energijom, onaj koji ume da vodi pobedniku borbu, da dobije u borbi sa zlim, ali slabim ljudima. Sudbina okree glavu od slabih i nerazumnih, od onih koji nee da deluju na svoju korist ili se uporno dre iste taktike i onda kad su se prilike izmenile. Takva slika "pravog oveka" suprotstavlja se tradiciji koja je crpla svoje sokove iz hrianskih predstava. Nije zato nikakvo udo to je Makijaveli napao neposredno hrianstvo ba zbog toga to ono u hijerarhiji ljudskih vrednosti stavlja na najvie mesto pokornost i kontemplaciju. To upravo vaspitava slabe ljude. Zbog toga, smatra Makijaveli, svet biva zanemaren, predat na milost i nemilost slabih ljudi. Ovaj akcenat kritike hrianstva zbog

www.uzelac.eu

383

Milan Uzelac

Istorija filozofije

privilegovanja slabih ljudi (akcenat koji je tako izrazito nagovestio Niea) ne slui Makijaveliju za odbranu ideala jakih egoista. On je pre smatrao (kako je to jasno rekao u svojoj napomeni o vladavini Cezara Bordije) da jaki ljudi daju garanciju za sreivanje drutvenog ivota ljudi radi opteg dobra. Moemo rei da je Makijaveli prvi koji je razvio teoriju i program politikog realizma; u njegovom delu moe se nai klju za celokupni pogled na svet maniristikog perioda koji se tako oajniki bori s tom idejom. Ali, Makijaveli nije izmislio "makijavelizam", tj. odvajanje politike prakse od hrianskih ideala - svaki sitni renesansni vladar bio je ve izgraen makijavelista. Makijaveli je samo prvi formulisao doktrinu politikog racionalizma, a istovremeno je bio i prvi trezveni zastupnik primene svesnog, sistematskog realizma na praktine uslove. Makijaveli je samo bio predstavnik i zastupnik svoga doba. Da je njegovo uenje bilo samo izraz neke osobenjake udi i da su po sredi bili samo politiki metodi sitnih italijanskih tirana, Makijaveli ne bi uzbudio savest svake moralne osobe kao to se u stvari dogodilo, niti bi njegovi spisi delovali stranije od pria koje su se irile o ponaanju pojedinih tirana. U meuvremenu istorija je pokazale ubedljivije primere realizma (od voe bande i trovaa koga Makijaveli navodi kao prototip). ta je drugo bio Karlo V, pokrovitelj katolike crkve, koji je ugrozio ivot svetoga oca i naredio da se razori Rim, prestonica hrianstva, ako ne bezobzirni realist? A Luter, osniva moderne narodne religije, koji je narod izdao velikaima, a od religije unutranjih oseanja nainio veru najpraktinijeg drutvenog sloja, sloja koji je najpotpunije bio obuzet svetovnim interesima? A Ignacije Lojola, koji je bio spreman da po drugi put raspne Hrista ako bi njegovo uenje ugrozilo poloaj crkve? Zar nije celokupna kapitalistika privreda samo ilustracija Makijavelijevih teorija? Celo stolee je bilo uplaeno, zastraeno i duboko uznemireno svojim susretom sa prvim majstorom razotkrivanja, preteom Marksa, Niea i Frojda. Treba li se setiti engleske drame elizabetinskog i jakobinskog perioda, u kojoj je Makijaveli postao ablonska dramska figura, sr sve prevare i licemerja, i u kojoj se

www.uzelac.eu

384

Milan Uzelac

Istorija filozofije

lina imenica Makijaveli poela pretvarati u zajedniku imenicu "makijaveli", pa da se shvati do koje je mere on obuzeo ljudsku matu. Od kako postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada, postojale su i dve vrste morala, jedna za mone a druga za one bez moi. Makijaveli je bio prvi koji je ljude uinio svesnim tog moralnog dualizma i prvi koji je pokuao da opravda prihvatanje razliitih normi ponaanja (u dravnim poslovima i u poslovima privatnog ivota), te da hrianska moralna naela vernosti i istinoljubivosti nisu bezuslovno obavezni za dravu i vladara. Makijavelizam je svojim uenjem o "dvojnom moralu" u istoriji zapadnog oveka imao samo jednu analogiju, a to je bilo uenje o "dvojnoj istini" koje je srednjovekovnu kulturu pocepalo nadvoje i otvorilo vrata veku nominalizma i naturalizma. U moralnom svetu sad se pojavio rascep slian onom u intelektualnom. Za upoznavanje Makijavelijevih ideja nije bilo neophodno izuavanje njegovih spisa (koje je malo ljudi italo); do njegovih ideja moglo se doi sasvim zaobilaznim putevima, te je Makijaveli naao sledbenike u svim drutvenim slojevima. Tridentski sabor postae vrhunska kola politikog realizma. On s trezvenom poslovnou usvaja mere koje su izgledale najprikladnije za prilagoavanje crkvenih institucija i verskih naela uslovima i zahtevima modernog ivota. Traktat o vladaocu Nikola Makijavelija napisan je na prelomu 1513-14. (u rukopisu sve do 1532) a Utopija Tomasa Mora (14781535) 1515 (tampana 1516). Oba dela oslanjaju se na istu pretpostavku: polazna taka u drutvenim razmiljanjima mora biti analiza drutvene stvarnosti, a ne analiza dela velikih filozofskih autoriteta. Oba autora htela su da daju komentar stvarnosti a ne komentar uz Aristotela, obojica odbacuju autoritete sholastike filozofije politike i drutva, ali i autoritete antike filozofije (posebno Aristotela). Obojica nastoje da drutveni ivot shvate nezavisno od svih metafizikih pretpostavki. Pomenuto delo Tomasa Mora, nastalo pod uticajem Platonove Drave, jo jednom potvruje vezu renesanse i antike literature; Mor polazi od toga da je osnovni izvor bede i nematine nejednakost u bogatstvu i obrazovanju te bi idealno drutvo moglo biti ono u kojem postoji pravedna raspodela. Utopija je opis neke

www.uzelac.eu

385

Milan Uzelac

Istorija filozofije

idealne drave na ostrvu Utopija. To delo je kritika tadanjih drutvenih i ekonomskih uslova ivota spojena sa idealizacijom jednostavnog moralnog ivota koji je nespojiv s koristoljubivim duhom njegovog vremena. Mor kritikuje unitavanje starog zemljoradnikog sistema i pohlepu za novcem koju prati centralizacija bogatstva u rukama malog broja ljudi. Kao ideal Mor istie zemljoradniko drutvo u kome je porodica osnovna zajednica; privatna svojina je ukinuta, a novac se vie ne koristi kao sredstvo za razmenu; sredstva za ivot su obezbeena za sve, radno vreme je svedeno na est asova dnevno da bi graani imali slobodnog vremena za svoje kulturne potrebe. Da bi to ipak bilo mogue, Mor zadrava postojanje klase robova koju sainjavaju delom osuenici a delom ratni zarobljenici. Dok se Makijaveli svojom vizijom oveka oslanjao na perspektive politikog uspeha, Mor je video pre svega drutveni poloaj ljudi. Niko tako otro kao on nije sagledao i kritikovao drutvene nepravde (koje su se zaklanjale iza svih moguih autoriteta, tradicija, hijerarhija, optih dobara, itd). Drava nastaje na tlu zemnih interesa i ne zavisi ni od kakvih crkvenih vlasti; svakom graaninu ostavlja se sloboda verskih ubeenja i doputa uvoenje Najvieg bia (to e kasnije razvijati engleski deizam). Mor od drave zahteva da bude verski i religiozno neutralna, a pravni poloaj graana je nezavisan od njihovih verskih ubeenja. Nije stoga nimalo sluajno to je ovaj Morov spis podsticao versku tolerantnost. Mor je, uvidom u drutvene prilike svoga vremena, doao do saznanja da ovek nije prestupnik, nego da to postaje u odreenim prisilnim okolnostima. To znai da ovek u svojoj pravoj sutini nije onakav kakav je stvarno u ivotu; stvarni drutveni ovek u uslovima koji postoje nije pravi ovek; pravi ovek i drutveni ovek mogu postati jedno isto samo u ureenju kakvo vlada na ostrvu Utopija. Empirijsko ispitivanje oveka vodilo je zakljuku (i to prihvata Makijaveli) da je ovek drutveno bie. Mor usvaja ovaj zakljuak samo u ogranienom shvatanju. oveka formira drutvena situacija, ali to, po miljenju Mora, ne znai da bi postojee ivotne uslove trebalo usvajati kao pravedne i neprikosnovene. Ako su

www.uzelac.eu

386

Milan Uzelac

Istorija filozofije

drutveni uslovi koji stvaraju ljude neljudski, onda ne samo da ih treba kritikovati, nego ih moramo i menjati. Tu se Mor poziva na Hristovu nauku. Dok je Makijavelijeva filozofija doputala da bude interpretirana konjukturno i oportunistiki i dok je mogla da slui kao osnov politike koja bi silom podrala postojee ureenje, Morova filozofija je pre podsticala na dramatinu interpretaciju, koja revolucionie. Ali, dok bi Mor bio spreman da u sukobu s postojeim drutveno-politikim odnosima pre prihvati smrt nego da promeni stav, Makijaveli bi moda na to gledao kao na primer neispravne upornosti razumnih ljudi i moda je mislio o takvim ljudima ba kao to je i Mor, piui da "i kad bi promenio prirodu prema vremenu i prilikama, ne bi promenio sudbinu" (Vladalac). Neke od pomenutih ideja razvie u Francuskoj an Boden (1530-1597) koji u spisu est knjiga o republici (1575) odbacuje zasnivanje prava na crkveno-dogmatskim temeljima i zalae se za religioznu neutralnost politike vlasti. On polazi od empirijskih znanja i filozofskih stavova, protivnik je svake utopije i smatra da se pravna nauka mora zasnivati na istoriji i etnografiji. Filozofija prirode Dok je u srednjm veku priroda bila jedna zatvorena knjiga, neto tajnovito i zlo, neto neprijateljsko i vredno samo prezrenja, a to nikako ne znai da ona istovremeno nije bila izuavana i istraivana, u umetnosti i nauci renesanse ogleda se povratak prirodi; ako se u srednjem veku verovalo da se do nauke moe dospeti samo mistikim sredstvima, ovaj novi pogled na svet, koji se formirao u renesansnoj Italiji, poprimajui panteistiki karakter, video je u prirodi otkrovenje boanskog koje je nemaka mistika crpla iz dubine verujueg duha, i razvijajui se u suprotnom smeru od onog kojim je ila mistika, zadobijao je oblik panteistikog naturalizma spremnog da boansko razmatra samo iz aspekta tvorake moi prirode. I ovaj novi interes za prirodu ponikao je na tlu humanistikih istraivanja. Svoju inspiraciju je nalazio u neoplatonizmu i tajnim srednjovekovnim uenjima u averoizmu i kabali. Videli smo da su se ve kod Marsilija Fiina neoplatonistike tendencije meale

www.uzelac.eu

387

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sa sklonou ka mistici, to je vodilo stvaranju smee fantastinih prirodno-filozofskih shvatanja kakvu nalazimo kod ovanija Pika dela Mirandole (1463-1494), svestranog poznavalaca antike i orijentalne filozofije (znao je grki i hebrejski), koji je u 24. godini svog ivota nameravao da u Rimu, pred naunicima i misliocima iz itave Evrope, pozvavi ih sve o svom troku, brani 900 teza dokazujui kako se helenizam i judaizam (u formi kabale) mogu spojiti u platonsko-hrianski sistem; na taj nain je hteo jednim optim univerzalnim uenjem da razrei sve zagonetke dotadanje nauke. U pomenutim Tezama izloio je svoj ultramonistiki pogled na svet: meutim, raspravu o njima zabranile su crkvene vlasti neke od njih behu proglaene za jeretike i nisu imale dalje uticaja, ali su ostale veliki spomenik firentinskog neoplatonizma. Piko dela Mirandola je sanjao o velikom pomirenju svih religija i pogleda na svet a ono bi se izvrilo na tlu pretpostavke da je ovek duhovno bie snabdeveno stvaralakom snagom; zbog toga je bio napadan, a nakon odbrane jo ee napadan; u poetku je bio pod uticajem "negativne teologije" i Pseudo-Dionizija, a po povratku iz pariskog zatvora podlegao je u Firenci Savonarolinom uticaju i stupio 1493. u dominikanski red. To je tipian primer oveka prelomne epohe koji protestujui protiv nje sa stanovita filozofije duha, stie do religiozno-mistike osude celog ljudskog ivota. Piko je studirao u Ferari, Padovi i Parizu, a rezultat estogodinjeg studija bio je duboko usvajanje Aristotela; ako e se Fiini prikloniti Platonu, Piko e se osloniti na Aristotela; on je razgrnuo istorijske horizonte filozofije i religije, a tako beskonano raskriveni horizonti podrazumevali su da se beskonano mora rairiti i ovekova delatnost. Piko je spajao likove Hrista, Platona, Aristotela i Plotina u nerazdvojnu celinu; ali on je u taj svet uvodio i persijskog Zaratustru i egipatskog Hermesa (u to vreme tekstovi Hermesta Trismegista jo uvek su se pripisivali bogu Hermesu), starogrkog Orfeja (koga su isto tako smatrali autorom niza u to vreme znaajnih spisa). Tako su u Pikovim delima nali mesto i Mojsije, Avicena, Averoes, al-Farabi, ali i Albert Veliki i Toma Akvinski.

www.uzelac.eu

388

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Svo to mnotvo osnivaa raznih religija, filozofa i pesnika slivalo se kod Pika u jedinstvenu celinu i sve to on je prekrivao kabalom u kojoj nije nalazio toliko uenje o brojevima, magiji i astrologiji, koliko potvrdu ispravnosti hrianskog uenja o bojem trojstvu, o bojem otelotvorenju, te i o samome Hristu. Pod svim tim krila se kod Pika zapravo predstava o ovekovoj linosti i o njegovoj veliini, jer bez te ideje bilo bi nemogue sebi predstaviti sve to mnotvo razliitih znanja i tih svetsko-istorijskih sinteza. ovekova linost izbijala je u prvi plan i to u takvim tonovima koji su bili u punom sazvuju sa narastajuim talasom renesanse, iako je Piko nastojao da ostane (makar formalno) veran srednjovekovnoj ortodoksiji. Koreni Mirandoline filozofije oveka su u pobuni protiv strogih propisa crkve i protiv povrnog retorikog vaspitanja. Religija nije trebalo da bude dogma, obred i molitva, nego unutranja, filozofska ovekova svest, izraz svojevrsnog delovanja ljudi u svemiru, izraz injenice da su oni mikrokozam u kojem se ponavlja opte bivstvovanje. Regnum hominis je utopljen u svemir, oivljen optom duom, svepostojeim ivotom bojim. Ova filozofija bila je izraz bunta kako protiv mrtvila zvanine crkve, tako i protiv mrtvila formalistikog vaspitanja. ovek je bie kojem mogu zavideti svi drugi stvorovi (i duhovi s drugih svetova); jedino on nema oznaene forme postojanja i moe da bude kakav hoe. Tvorac je - kae Mirandola - stvorio oveka kao svoje poslednje delo, kad su bili iscrpljeni ve svi "arhetipovi" to su do tada oznaavali delo stvaranja, te je tako ovek nainjen kao bie nedeterminisano, slobodno u izboru tipova. ovek moe da razvija vegetativne, senzitivne elemente ili duhovne sklonosti; on sam sebe odreuje i tako lii na Proteja. Iako stvoren od boga, ovek je svoj sopstveni tvorac; istorija je teren njegovog razvoja, svedoanstvo njegovog izbora kakav je bio u razliitim razdobljima. Misao da je ovek slobodan tvorac samoga sebe znai da se on obrazuje na svojim vlastitim duhovnim delima, na svojoj vlastitoj tradiciji. Zahvaljujui toj misli, humanisti kvatroenta su se nadovezivali na grke i rimske koncepcije oveka, na ono to je Ciceron nazivao humanitas, a to je odgovaralo grkom paideia.

www.uzelac.eu

389

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Predstavljajui mislioce i umetnike Grke, Ciceron je podvlaio da njihova dela imaju veliki vaspitni znaaj poto formiraju oveka. Tako shvaena humanitas postajala je u ranorenesansnim krugovima humanista glavni elemenat njihove borbe za preporod antike, koji je osiguravao preporod oveka. Grka tradicija nije bila jedinstvena; s jedne strane bila je metafizika, platonovska tradicija, a s druge ona sofistika, s tezom o oveku kao meri sveg to postoji; stoga su i nadovezivanja humanista na grke autore bila razliita. Pikovo delo O ovekovom dostojanstvu svedoi o slobodoumlju ovog mislioca i kad je re o firentinskom neoplatonizmu treba istai naprednost istog koji ima svetski karakter, to se bazira na realnom izuavanju prirode i oveka, a esto ima uzviene pesnike crte budui da je esto u sukobu sa rutinskim kolskim uenjima toga vremena. Ako bi se hteli izvesti neki zakljuci do kojih je Piko doao na planu filozofije religije, moglo bi se rei da on smatra kako se (1) sutina boga ne moe dosei pojmovnim miljenjem i ne moe biti izraena ljudskim jezikom: (2) to ne znai da Piko ne nastoji da na razne naine ukae na sutinu boga time to diskurzivnoracionalno miljenje nadopunjuje mistinom intuicijom; (3) skriven u svojoj sutini bog se pokazuje u svojim delima; vasiona je proeta bogom i njegovom delatnou; (4) bog je u toj meri imanentan svetu da se moe rei kako po Piku svet postoji u bogu; pojam boga koji se tako moe izvesti jeste (5) jedinstvo; iako imanentan svetu (6) bog je potpun, u celosti transcendentan i postoji sam za sebe. Bog je slobodan, linost i bog je u tri lika hrianskog otkrovenja: otac, sin i sveti duh. Ljubavi, kao vrhuncu intelektualnog posmatranja, Piko posveuje i svoj prvi veliki traktrat (sa 23 godine) pisan kao komentar Kancone o ljubavi irolama Benvenija. Sveopta ljubav proima svet zato to ga je bog, koji je ljubav, stvorio. Ako se jedinstvo o kojem govori Piko u prvi mah ini apstraktnim, to nije tako ako se ima u vidu da ono u sebi ukljuuje i ljubav. Gde ima jedinstva ima i ljubavi - a tako je i u bogu. U svojoj filozofiji lepog Piko je izraavao potrebe najviih ljudi svoga vremena; filozofski je promislio i izrazio ono to bee duboko

www.uzelac.eu

390

Milan Uzelac

Istorija filozofije

unutranje ubeenje velikih umetnika renesanse, pre svega Leonarda, Mikelanela i Direra, ono to je bilo osnova i ideal umetnikog stvaralatva u vreme renesanse. Nastojanje svih umetnika da se dostigne "vernost prirodi" koja se nije ogledala u pukoj podudarnosti s prirodom, stvar je daleko dublja: u umetnikom delu treba postii bit i istinu, unutranju zakonitost sveta i svega stvorenog; ko dosegne svet u njegovoj lepoti, ko ga dosegne u njegovom jedinstvu ravan je bogu. Udubljivanje mislilaca u jedinstvo sveta najprei je put saznanju postojanja jedinog boga, a to se postie poniranjem u lepotu sveta putem ljubavi i to je put sjedinjenje s bogom. Mistika lepote kod Pika je isto spekulativna. Simptomatino je da Piko nigde ne govori o Hristu, ve samo o Veneri; o lepoti Hrista nigde ne govori. Piko zna samo za idealnu nebesku lepotu, a ova je oliena u Veneri. Piko kae da kao kad se kae Pesnik a misli se na Homera (kod Grka) a kod Rimljana na Vergilija, jer oni prethode svim pesnicima, kada se govori o "ljubavi u apsolutnom smislu", razume se ljubav prema lepoti i ima se u vidu da se ona uzvisuje i prevazilazi sve elje i sve stvorene stvari. Kao to postoje dve lepote (zemna i nebeska) tako postoje i dve vrste ljubavi (zemna i nebeska) od kojih jedna stremi obinoj ulnoj lepoti, a druga onoj lepoti to se dostie samo umnim miljenjem. Nebeska Venera nije subjektivna sposobnost uma ili due; lepota nije rezultat produktivne delatnosti ljubavi ve je ona objekt; piui o ljudskoj i nebeskoj ljubavi, u uzdizanju stepenicama ljubavi, Piko zapravo preuzima neoplatonistike poglede i to ga ini humanistom premda humanizam kod njega i nije uvek u veoj meri transparentan. Uenjem o ovekovoj linoj delatnosti Piko se ponajvie razlikuje u odnosu na Fiina. U traktatu O dostojanstvu oveka Piko dokazuje kako ovek, inei poslednji, etvrti svet (posle nebeskog, podnebeskog i podlunarnog) jeste maksimalna sinteza svih oblasti bivstvovanja koje nisu svojstvene nijednom biu iz ostala tri sveta. Srea oveka je u tome to dospeva do ove sinteze koja je svojstvena jedino bogu. Sreu odreuje kao povratak svake stvari svome poelu. Srea je najvie dobro, a ovo je ono to svako eli i ono je samo po sebi i poelo svega. Piko ukazuje na tri koraka

www.uzelac.eu

391

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na putu ovekovom ka bogu: (1) oienje od strasti putem etike, (2) usavravanje razuma pomou dijalektike i filozofije prirode i (3) saznanje boga uz pomo teologije. Moda ono najvanije u Pikovom uenju lei u uenju o ovekovom samostvaranju: saglasno s hrianskim uenjem da je bog sazdao oveka po svome liku i shodno tome da je bog nesazdano bie, Piko je zakljuio da ovek kao stvoren, duan je da sam stvara sebe slobodno i bez ikakvih prinuda i tako uvrujui sebe u bogu i u venosti. Pikovi pogledi imali su veliki uticaj na Cvinglija (1484-1531), vajcarskog verskog reformatora, eruditu i vatrenog sledbenika Erazma, zatim njegovog neaka, ovani Franeska Pika dela Mirandolu (1469 -1533), kao i na Agripu od Neteshajma (14871535) koji je ljudsko znanje proglasio nitavnim i posvetio se magiji. U svom burnom ivotu on je naao vremena da ovlada velikim znanjima u prirodnim naukama. Kako magija nije dala velike rezultate on se okrenuo onom "malom", traenju kamena mudraca alhemiji koja je bila posebno vana tadanjim lekarima jer se bavljenje medicinom pokazalo veoma bliskom oblasti astrologije, magije i alhemije. Pokuaj reforme medicine pomou magije nalazimo kod Teofrasta Bombasta od Hoenhajma (1493-1541), poznatijeg pod imenom Paracelzus, roenog u Ajnzidelnu, u vajcarskoj; otac mu je bio lekar koji se amaterski bavio filozofijom prirode pa je sinu dao ime uvenog grkog prirodnjaka Teofrasta, izraavajui na taj nain san da njegov sin nastavi velika dela prouavalaca tajne prirode i njenih bogatstava. Snovi su mu se ispunili i Paracelzus je postao strastan i istovremeno nastran prouavalac nove istine o oveku i svemiru, istraiva koji je odbacivao dotadanu filozofsku tradiciju i koji se trudio da pronikne u prirodu sila to upravljaju ivotom ljudi i zvezda. U Ferari je zavrio medicinske studije 1517. ali je iz njih poneo mnogo vie uverenje o grekama i laima medicine nego o njenim istinama. Potom je proputovao Evropu i preko Balkana se vratio u Italiju. Neko vreme je bio profesor medicine u Bazelu, a umro je u Salcburgu. Uvek je traio odgovor na najtea saznajna pitanja, stalno elei da prodre u misteriju prirode /misteria naturae/. Bio je

www.uzelac.eu

392

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prvi Faust svoga doba za koga se verovalo da je sklopio savez sa avolom. Oteti prirodi njene tajne, to je bio Paracelzusov san; bio je protiv sholastiara (koji su smatrali da se do velike tajne svemira dolazi otkrovenjem) ali i protiv renesansnih naunika (koji su preduzimali opsena eksperimentalna ispitivanja i ulazili u detaljne operacije) jer je teio otkriu velike misterije a ne nekim sitnim istinama o malim faktima. Za Paracelzusa istina o oveku bila je istina o svemiru; on je video oveka i svemir i uvek sagledao njihovo jedinstvo. Medicina se u njegovim koncepcijama vezivala za filozofiju svemira, a anatomija je bila ekvivalentna astronomiji. Traei ljudsko zdravlje Paracelzus je traio uslove za pun razvoj ljudi u harmoniji sa silama prirode, s razvojem svemira. Analizirajui bolesti on je video naruavanje prirodnog poretka postojanja, kolebljivost ravnotee ljudskoga postojanja u kosmikim i drutvenim dimenzijama. U vreme seljakih ratova Paracelzus je stao na stranu seljaka i navukao na sebe mrnju vlastele. U svojim delima esto je preuzimao radikalne devize verskih sekti kao devize odbrane od zla, odnosno od "bolesti". Zalagao se za to da se bogatstvo preda siromanima, da ovek moe da ivi samo u svome radu i zahvaljujui njemu. "iveti bez rada, znai potkradati druge ljude"; pravi ivot u zajednici jeste u razmeni proizvoda; medicina je bila za Paracelzusa istovremeno i drutvrena politika koja je napadala "bolest bogatstva" i koja je stvarala uslove za "zdravlje". Paracelzus je smatrao da se ovek mora probiti kroz iluzornu povrinu pojava i stii u njihovu dubinu, odbaciti sheme hijerarhikih formi i sagledati veliko i raznorodno jedinstvo sveta; napadao je filozofsku tradiciju i medicinu svoga vremena koja se slepo drala Galenovog uenja: cela dotadanja filozofija samo je fantaziranje a Aristotelova filozofija, kao i sholastika, kolos na glinenim nogama. Paracelzus razvija nauku o tri elementa bivstvovanja (sumpor, iva, so). To nisu elementi u dananjoj hemijskoj terminologiji ve nazivi za razne procese koji se zbivaju u prirodi, nazivi za razne sile to u prirodi imaju svoju uzronu ulogu.

www.uzelac.eu

393

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Priroda je nepoznata filozofija, a filozofija je neproniknuta priroda. Zadatak filozofije je prouavanje prirode a ne samo boga. Priroda je samootkrivanje boga i izuavanjem prirode dolazimo do saznanja o njemu. Priroda je izvorno prisutna u bogu, u "velikoj tajni" ili "boanskom bezdanu", a proces kojim se svet stvara jeste proces diferenciranja, proces stvaranja razlika i suprotnosti, jer mi moemo neto saznati samo unutar suprotnosti. Pored tri osnovna praelementa, Paracelzus razlikuje i etiri osnovna elementa (voda, vatra, zemlja, vazduh) i njima dodaje peti, kvintesenciju, a koji je zapravo ovek kao peti elemenat stvarnosti (zvezda, planeta, neba i zemlje). Interpretirajui biblijsku verziju stvaranja Paracelzus podvlai da je bog stvorio sve iz niega svojom reju, a samo je oveka stvorio od "blata", to znai od same prirode; ovek je pun izraz svega to postoji i iz ega potie, on je pravi elemenat bivstvovanja. Paracelzus istrauje vezu oveka i sveta; ovek je "mali svet" poistoveen s velikim ali i razliit od njega; spoljanji svet je ogledalo oveka, njegova teorija i anatomija, tako da kroz spoljanji svet moa da bude upoznat ovek u svim svojim delovima, jer iz samog sebe ovek ne moe biti upoznat; spoljanje stvari su sline unutranjim a unutranje spoljanjim; anatomija oveka odgovara anatomiji nebeskih sfera. ovek je u celom svemiru i svemir je ceo u oveku. U oveku su nebo i zemlja, voda i vazduh; u oveku su Sunce, Mesec, Saturn, Mars, Merkur, Venera... a takoe i ono to postoji u morskim dubinama ima dejstvo na oveka, a to se deava na junom polu baca refleks i na oveka i na severni pol; analizirajui tanije te zavisnosti, Paracelzus ukazuje na dvojstvo oveka ije telo i krv vode poreklo iz zemlje a ula i duh iz sveta zvezda. ovekom vladaju ne samo potrebe materijalnog sveta nego i zvezde, koje su delimino spoljanje a delimino unutranje. I zato, nasuprot fatalistikim koncepcijama astrologije, Paracelzus podvlai uzajamnu zavisnost oveka i spoljanjih zvezda. Unutranje zvezde Paracelzus interpretira kao stvaralake snage koje privlai dua sveta i koje nju privlae sebi; kao to hrana zadovoljava potrebe naeg zemaljskog tela, tako "duhovna" hrana zadovoljava potrebe naeg zvezdanog tela inei da ono ivi i

www.uzelac.eu

394

Milan Uzelac

Istorija filozofije

raste. Analizirajui tu situaciju Paracelzus uvodi pojam influentia kao pojam delovanja jednih stvari na druge u odreenim situacijama. Taj uticaj ima dinamini karakter; on je uticaj odreenih sila, "vrlin" koje predstavljaju sutinu stvari. Napadan "pritiskom stvari", ovek ispoljava svoje tendencije, svoju unutranju zvezdu, svojevrsnu inclinatio. To je izbor njegovog ivotnog puta, njegova delatnost. Inclinatio je sila skrivena u oveku, zahvaljujui kojoj biva stvarano ono to priroda ne moe i to nije kadra da stvori. Pojmu inclinatio Paracelzus suprotstavlja pojam impressio; prvi pojam je izbor, drugi je prinuda. Impressio je peat koji na ljude utiskuju stvari, unutranja neophodnost; Impressio je ovekova sudbina, njegov nepovratni poziv. Impressio je neto vie od same individualne sudbine: on je uvar prirodnog ureenja sveta, jamstvo odreenog sklada i pravca ivota, prinuda koja odreuje delovanje i koja slama lenjost i ravnodunost. Impressio je podstrek i izvor umetnosti, znanja i svega onog to u prirodnom poretku treba i mora da postoji meu ljudima. Pored inclinatio i impressio Paracelzus uvodi pojam imaginatio. To oznaava dar sporazumevanja s makrokosmosom dar neposrednih puteva, koji obeleavaju sklonost i poziv. Imaginatio je snana duhovna sila kojom raspolae ovek i koja povlai za sobom materijalne posledice. Te posledice ona moe da prouzrokuje u vlastitom ovekovom telu, ali moe takoe da ih izazove na zvezdama. Kao to zvezde truju nas tako da umiremo, tako i mi moemo da trujemo zvezde. Sila mate moe takoe da pogaa druge ljude, da im donese bolesti ili smrt; moe takoe da postane polazna taka za bavljenje crnom magijom. ovek postoji onako kao to misli, i upravo je onakav kao to o sebi misli; on je ono to sam pred sobom o sebi smatra da jeste. Tako shvaena vlast mate pribliava oveka tvorcu u kome je koncentracija duhovne snage stvarala materijalne oblike. Tako Paracelzus razvija dualistiku teoriju oveka ukazivanjem da ovek pripada ne samo svetu zemaljskom i nebeskom nego i svetu boanskom. Boanski svet proima na odreen nain vidljivi i nevidljivi svet. ovek kao celina je mikrokozam, i samo kao celina moe to da bude, otkrivajui celim sobom tajne sveta i tvorei ono

www.uzelac.eu

395

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to postoji u prirodi, ali to on mora da stvori velikom umetnou vatre. Izraz te brige za "celinu" oveka jeste u Paracelzusovoj koncepciji medicina koja je za njega najvia nauka. Medicina nije samo leenje bolesti, ve praktina konsekvenca Paracelzusove filozofije, program tretiranja oveka s take gledita antropoloke koncepcije. Prava i efikasna medicina je nauka o silama makrokozma koje deluju i u mikrokozmu; ona je mnogostepeno vaspostavljanje veza izmeu oveka i sveta, a koje mogu biti naruene boleu. Prava medicina mora da pronie kroz sloj povrinskih "simptoma", mora da deifruje skriveni smisao dogaaja, mora da "razume signature", da shvati mehanizam procesa koje stvaraju prirodne sile. Ono to Paracelzus naziva "anatomijom" u stvari je ba takvo pronicanje u stvarnost. Paracelzus je oveka tretirao u kategorijama sveta; ovek je bie koje moe i mora da "pomae samo sebi" u ovom ivotu putem poznavanja unutranjih veza koje su ga sjedinjavale sa svemirom i putem sistematskog, radnog delovanja. Paracelzus je istupao protiv parazitskog ivota (kaluera), suprotstavljao se fatalistikoj i rezignatorskoj koncepciji "fortune" koju su propovedali neki humanisti; smatrao je da ovek sam tvori svoju sreu i izaziva svoje poraze svojom ispravnou i svojim grekama. Paracelzusova antropologija je poivala na tradicionalnim spekulacijama o odnosu makro i mikrokosmosa ali se od njih i razlikovala time to se trudio da otkrije unutranje elemente tih analogija. ovek je na neki nain ponavljao i odravao svet, ali ga je prosto i imao u sebi, isto kao to je i svet imao u sebi oveka. Paracelzus je poistoveivao oveka i svet povezujui anatomiju i astronomiju, pretvarajui medicinu u filozofiju prirode, ali je zapaao borbu oveka sa svetom tvrdei da "su sve stvari protiv ljudi i ovek protiv njih". "Ko ne zavlada zvezdama, zvezde e upravljati njim kako budu htele". Paracelzusove ideje je razvio belgijski hemiar i lekar Jan Baptist van Helmont (1577-1644) koji je sledio njegov zahtev za neophodnou empirijskog istraivanja i premda je bio paljiviji eksperimentator od Paracelzusa, nastavio je da deli i njegovo oduevljenje za alhemiju. Njegov sin, Francisko Merkurije van

www.uzelac.eu

396

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Helmont (1618-1699), koji se druio s Lajbnicom i od koga je Lajbnic najverovatnije (ako ne pod uticajem Bruna) i usvojio pojam "monada", razradio je jednu svojevrsnu monadologiju prema kojoj postoji konaan broj neunitivih monada; svaka monada ukoliko je pasivna jeste telesna, a duhovna ako je aktivna i obdarena odreenim stepenom percepcije. Monade udruivanjem stvaraju sloene strukture kojima uvek upravlja sredinja monada; kada je re o oveku, sredinja monada je dua koja upravlja celim organizmom.Van Helmontova monadologija se tako suprotstavljala mehanicistikim tumaenjima prirode kakva e se sresti kod Dekarta i Hobsa; njegova monadologija je posledica razvijanja Brunovih ideja, ali isto tako i vitalistikih koncepcija Paracelzusa i Van Helmonta (starijeg). U svakom sluaju, nesporan je Van Helmontov uticaj na Lajbnica kako idejom o monadologiji, tako i interesom za okultizam i alhemiju. Jedno daleko realistinije tumaenje prirode nastalo u borbi protiv tradicionalne filozofije nalazimo kod Bernardina Telezia (1509-1588) iz Kozence u Kalabriji koji se kolovao u Padovi ali je dugo boravio u Rimu i poznanstvo s mnogim znamenitim naunicima tog doba uinilo je da postane estoki protivnik sholastikog aristotelizma. Smatrao je da samo nepristrasno posmatranje prirode moe dati pozitivan sadraj novom miljenju te je u svom rodnom gradu osnovao Academia Telesiana koja je potom prela u Napulj gde je razvila ivu delatnost i posle njegove smrti. On polemie protiv Aristotelovog uenja i zahteva da se ovo izbaci iz Akademije i pri tom razvija temeljne gnoseoloke stavove za saznanje prirode koji su potpuno osloboeni svake vere u autoritet. Metod takvog saznanja on je video samo u ulnom iskustvu. Zakljuci do kojih se dolazi samo teorijski mogu u najboljem sluaju da budu predoseaj istine i mogu se smatrati verodostojnim samo ako se mogu dokazati pomou iskustva. Materijalistiko uenje Telezija se delimino oslanja na stoicizam; dua je po njemu, kao i kod stoika, tanana, fina materija, ali osetljivost nije samo njeno svojstvo ve svojstvo materije uopte; to omoguuje razvijanje jedne senzualistike teorije saznanja.

www.uzelac.eu

397

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Videi oveka na tlu velikog sveta prirode Telezio je eleo da tom vienju da vrst oblik, slobodan od tajanstvenosti mistike i magije, nezavisan od teolokih i filozofskih koncepcija. Kao i Paracelzus eleo je da svet shvati imanentno bez pozivanja na bilo kakve vie instance; taj zadatak je shvatio drugaije no Paracelzus, jer je bio vie filozof no prirodnjak, zagovarajui filozofiju koja je prevazilazila ono to se moglo empirijski dokazati putem ulnog opaanja. Meutim, imajui odbojnost prema filozofskim apstrakcijama Telezio propoveda program naputanja filozofije; njegova filozofija bila je: nemati filozofiju. Sjedinjujui na neobian nain srednjovekovni prezir prema ljudskom razumu i renesansnu ljubav prema konkretnoj stvarnosti, Telezio je formulisao svojevrsnu koncepciju filozofije kao odslikavanja prirode. Telezio je u filozofiji formulisao program koji je u slikarstvu formulisao Leonardo i kome je bila verna umetnost renesanse: odraavati prirodu, pokorno pokazivati njeno mnogostrano bogatstvo, biti njen posluni uenik. Ovaj program oznaavao je borbu protiv sholastike i aristotelovske tradicije. Zadravajui kreacionistiku terminologiju teoloke filozofije, Telezio stvaranje boga poistoveuje sa stvaranjem od strane prirode. Bog nije tvorac koji proizvoljno i ni iz ega stvara svet, tvorac koji svetu arbitrarno odreuje prava i zadatke. Postojanje sveta je rezultat same njegove sutine; njegovi zakoni su imanentni zakoni bivstvovanja. Svet se kree svojim sopstvenim silama, po svojoj sopstvenoj sutini: spontanost je njegova priroda. Da bi imanentno shvaeni pokret bolje objasnio, Telezio prihvata suprotnost osnovnih prirodnih sila koje proimaju sve njene stvorove. To je suprotnost toplote i hladnoe i toj suprotnoasti Telezio daje religioznu i metafiziku vrednost: to je suprotnost ivota i smrti, dobra i zla, stvaralatva i bespomonosti, forme i materije, ljubavi i nesloge o kojima je govorio Empedokle. Ali suprotnost tih sila on uvek shvata kao unutranju suprotnost, kao suprotnost koja izrasta iz same prirode, kao unutranje dopunjavanje i poricanje. Telezio se suprotstavljao tezama da je dua neto to je "dodato" telu (forma superaddita); ona je neto to odrava i

www.uzelac.eu

398

Milan Uzelac

Istorija filozofije

organizuje telo i Telezio odluno formulie tezu o identinosti ljudske "due" sa duom ivotinja i biljaka. On istie telesnost i mnogostranost due; dua pamti, zamilja, misli i rasuuje; tako Telezio pravi prvu skicu senzualistike teorije ljudske psihe. Ispitujui prirodu utvruje se da je najvee zlo ono to oznaava unitenje ili kvarenje postojanja; najvee dobro je odravanje i procvat onog to postoji; osnovna direktiva ljudskog postupanja mora biti odreena kao direktiva ouvanja ivota i njegovog razvoja. ovekov poziv je u tome da usvaja svoje postojanje, koje je postojanje u velikom svetu prirode, i da zahvaljujui tom osnivanju otkriva i razvija njegove najdublje i najskrivenije snage. Jednako velikog protivnika Aristotela i vatrenog pobornika Platona nalazimo u Franji Petriu (1529-1597) roenom u Dalmaciji, profesoru u Ferari a potom u Rimu. U biblioteci slavnog slikara El Greka nalazilo se i delo Franje Petria u kojem je ovaj filozof razvijao svoje uenje o svetlosti, u saglasju s neoplatonizmom, ali i s franjevakom tradicijom. Znamo da se, nastavljajui nauku Franje Asikog, sv. Bonaventura sluio fizikom i optikom Roberta Grosetesta kao i R. Bekona kako bi stvorio metafiziku teoriju svetlosti kao sutine bivstvovanja. Po ovom uenju, svetlost koju je bog odelio od mraka u prvom danu stvaranja, trebalo je da predstavlja aktivnu formu materije, trebalo je da oznaava njene stepene u zavisnosti od toga u kojoj su se meri oni vezivali sa svetlou. Svetlost je u toj koncepciji prestajala da biva povrinska pripadnost telesne materije; ona je postajala unutranja forma, njeno svojevrsno "sijanje", njeno karakteristino "znaenje". Ali ta metafizika i unutranja svetlost, ta stvaralaka svetlost (koju je Bonaventura oznaavao izrazom lumen), trebalo je da bude dostupna ulnom saznanju ljudi samo kao materijalna svetlost, kao lux. Produbljujui ipak svoje ljudsko poznavanje materijalne svetlosti (lux), ovek je mogao da see do nivoa razumevanja svetlosti koja je forma stvorenih tela (lumen). Upravo tu nauku o svetlosti obnovio je i razvijao Petri; odbacujui Aristotelovu nauku o prostoru kao faktoru koji ograniava stvari, Petri je naglaavao njegovu beskrajnost, proimanu kroz svetlost, kojom se mogao

www.uzelac.eu

399

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koristiti tvorac sveta da bi stvorio ivot i lepotu stvari. Vasiona je odblesak vene boanske prasvetlosti koja ispunjava sav prostor sveta. "Odgonetanje" te svetlosti imalo je da bude zadatak pesnika i njihovog boanskog nadahnua. Zato prvi tom velike filozofije sveta koji je objavio Petri i nosi naslov Omnilucentia. Interesantno je da za razliku od neoplatoniara koji su materijalnu prirodu videli kao neto nerazumno, kao zlo, Petri nastoji da pokae kako je materijalna priroda puni i ivi izraz boanskog razuma; to je jedno novo, renesansno gledanje na prirodu; boanstvo moe biti razmatrano samo kao svetska dua, kao najunutranjije jezgro svih stvari. Kao to ovekova dua prodire do svakog dela njegovog tela, tako i u kosmosu nema nieg to ne bi bilo proeto boanskim dahom. Smatrajui, kao i Telezio, da nema mrtve materije, da je sva materija oivljena, Petri odbacuje srednjovekovna uenja o ivotinjama i istie njihovu psihiku aktivnost. U poslednjem delu svog rada (Pancosmia) ovaj filozof nastoji da isto prirodno-filozofskim sredstvima dokae povezanost sveg ivog u kosmosu, pozivajui se prvenstveno na astronomske i meteoroloke teorije. Ako je vasiona beskonana to je samo posledica beskonanosti boanske moi; dokaz tome on nalazi u tome to se proirivanjem istraivanja poveava i broj zvezda koje se otkrivaju u beskonanom prostranstvu te je broj od 1022 zvezde, o kojima se govorilo u srednjem veku, u to vreme uveliko prevazien. Pri tom se on oslanja na Ameriga Vespuija koji na junoj polusferi opisuje posve nova sazvea. Iako Petrieva astronomska izlaganja ine smeu novih otkria i fantastinih hipoteza, kod njega nailazimo i na shvatanje da zvezde nisu uvrene na nebeskom svodu ve se slobodno kreu i svaka se oslanja na neki njen centar okreui se oko sebe tako to svi njeni delovi tee tom centru, pa tu nalazimo nagovetaj problema gravitacije. Pokuaj pomirenja suprotnih naina filozofiranja o prirodi i oveku u jednom jedinstenom "sistemu" dao je ordano Bruno (1548-1600); on je eleo da ouva ideju o jedinstvu oveka i sveta, ali i da odbaci njenu maginu i mistinu verziju; eleo je da sauva empirijsku i matematiku taku polaznih razmatranja, ali nije hteo da se ogranii na problematiku teorije saznanja i teorije pri-

www.uzelac.eu

400

Milan Uzelac

Istorija filozofije

rodnih pojava. Hteo je da shvati oveka na podlozi kosmosa i u vezi sa beskrajnim kosmosom, ije bi strukture otkrivale matematika i kopernikanska astronomija. ordano Bruno roen je u Noli, kod Napulja; nije upoznao mir, ni stekao slavu, nije imao ni prijatelje ni uenike; suprotstavljao se i miljenjima i institucijama; borio se protiv tradicionalnih shvatanja, iao kroz ivot usamljen i gnevan; menjao je mesta boravka, pozivan i uklanjan, proganjan, uvek pun strasti i nade, uvek zavravajui s razoaranjem. U petnestoj godini stupio je u dominikanski red; sa dvadeset etiri godine, zareen za monaha; etiri godina kasnije optuen zbog jeresi, pobegao u Rim a zatim u enevu. Kad je od njega zatraeno da pristupi kalvinistima napustio je enevu i otiao u Francusku; dve godine predavao je filozofiju u Tuluzu, potom preao u Pariz, 1583. otiao u Englesku i predavao na tri meseca u Oksfordu i potom bio prognan od kritiara i dve godine iveo mirno u Londonu; 1585. vratio se u Pariz, potom Marburg, Vitemberg i 1588. prognan zbog heliocentrine teorije; potom boravio u Pragu i Frankfurtu a 1591. odlazi u Veneciju; na osnovu optubi mecene uhapen 1592. i predat rimskoj inkviziciji koja je godinama nastojala da se on odrekne svog jeretikog uenja a to bi mu moda i spaslo ivot; ostavi beskompromisan, inkvizicija ga je osudila na smrt na lomai; kau da je izricanje presude propratio reima: "Moda vi s veim strahom donosite presudu no to je ja primam". Sedamnaestog februara 1600. spaljen na Cvetnom trgu (Campo dei Fiori) u Rimu. Temelj njegovog prirodnonaunog uenja ini Kopernikova heliocentrika teorija koju je obrazlagao i branio u nizu svojih rasprava sporei se sa predstavnicima aristotelovskosholastikog shvatanja sveta. Prihvatajui Kopernikovu teoriju Bruno je iz nje izvukao metafizike konsekvence koristei se pri tom idejama koje su o svemiru rekli svi njegovi prethodnici, od grkih materijalista i Plotina do Fiina i Kuzanskog; koncepciji zatvorenog i zavrenog sveta Bruno je suprotstavio koncepciju otvorenog i nezavrenog sveta u kome je zemlja postala jedna od planeta, a nebo se gubilo u sunanom blesku. Priroda je bog u stvarima (Deus in rebus), boanska sila skrivena u stvarima, govorio je Bruno. Priroda tako dobija potpunu samostalnost a bog je sinonim njenog jedinstva. Stvari i pojave u prirodi nisu vie ma-

www.uzelac.eu

401

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nifestacije "skrivenog boga", ve samostalne i po sebi vredne realnosti sveta u kome ovek ivi. Dovodei u tesnu vezu boga i prirodu Bruno je nastojao da rehabilituje materiju, pa materija i nije nita drugo do boansko bie u stvarima (essere divino nelle cose), ime se vrsto povezuju materija i forma i odbacuje shvatanje o samostalnom postojanju forme kakvo se sree kod sholastiara koji su priznavali postojanje mnotva formi nezavisnih od materije. Materija, govorio je Bruno, sve proizvodi iz sebe, i upravo je ona izvor formi i sveg beskonano kvalitativno raznovrsnog bia, a ne bog. Ovo shvatanje vodilo je Bruna hilozoistikom i panpsihikom tumaenju sveg bia. Svet je oivljen sa svim njegovim delovima a dua je najblii formalni uzrok, unutranja sila svojstvena svakoj stvari. Zemlju je Bruno izjednaavao sa svim drugim planetama a sunev sistem sa svim drugim bezbrojnim zvezdanim sistemima kojima bee zajedniko da imaju isti sastav; zemlja, voda, vatra i vazduh ne obrazuju samo zemaljski svet ve i sve druge svetove. Na taj nain prevladava se aristotelovskosholastika teza o dualizmu zemaljskog i nebeskog i istie njihova jednorodnost; etar se pri tom ne odbacuje ve se prostire kroz sav univerzum (Bruno je smatrao da je kosmos proet etrom na isti nain kao to danas kosmolozi govore o proetosti kosmosa tamnom materijom koja ini preko 98% vasione). Idui dalje od hilozoistikih pretpostavki Bruno je smatrao da beskonani svetovi nisu samo ivi ve i da su naseljeni raznim formama ivota koje su senzitivne i razumne, razliite od onih koje sreemo na zemlji; tako se univerzum pretvarao u vasionu i premda je to bio isto teorijski stav bez empirijskih dokaza, on je bio i jedan od glavnih povoda dizanja optunice protiv Bruna za jeres. Svojom koncepcijom o otvorenom i beskrajnom svemiru Bruno je ustajao protiv pojma transcendencije: jer ta bi moglo prekoraivati ono to je beskrajno? Time se on suprotstavljao i sholastikoj koncepciji tvorca, i platonovskoj teoriji ideja i aristotelovoj podeli na materiju i formu. Ne izjanjavajui se ni za Parmenidovu ni Heraklitovu tradiciju, Bruno je prihvatao kao pravilne obe te tradicije i pokuao da shvati bivstvovanje /Sein/ kao trajno i nedeljivo, ali i kao promenljivo i raznorodno. Brunu je

www.uzelac.eu

402

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to omoguavalo razlikovanje bivstvovanja i njegovih naina bivstvovanja. Bivstvovanje postoji svuda i uvek, u svakom trenutku, na svakom mestu, ma koliko da nije u svojim posebnim "delovima" potpuno. Svemir je beskrajan i ne podlee nikakvoj odredbi; on je nedeljiva celina, jedina nema delova, nepodlona toku vremena. Traje uvek i svuda, ceo je u svakom svom delu i u svakom svom trenutku. "Svemir obuhvata sve to postoji i sve naine postojanja; a to se tie stvari svaka ima celo bie ali ne i naine postojanja". Sve stvari su u svemiru, a svemir je u svim stvarima, mi smo u njemu, on je u nama; i tako se sve stie u jedno savreno jedinstvo. Celokupna filozofija i celokupna delatnost Brunova predstavljaju angaovanje za stvaralake snage ivota; to je angaovanje protiv svega oronulog i u drutvenom smislu, nemonog. Mudrost raste s godinama, i nema potrebe ceniti filozofiju zbog njene starine; mi ivimo na svetlu dana to nastupa posle duge noi. Brunov zakljuak je bio da je "ovaj svet princip i predmet naega rada"; dok bogovi ive slobodni od briga i rada, ljudi mogu i treba da svojim naporom stvaraju "drugu prirodu"; ljudi treba da ive drugaije od bogova jer svaka vrsta ivih bia ima svoje mogunosti i svoja prava. Bruno je stvorio i potpuno novu teoriju individualnosti; ono to se deava u pojedinim, izabranim jedinkama nije iskljuivo njihov psihiki proces, njihova privatna autobiografija. U tim procesima izvravalo se njihovo poistoveenje sa strujom ivota, sa samim korenom objektivne stvarnosti. Zato izraz tih oseanja nije vie bila lirika nego filozofija. Re je o teoriji individualnosti koja je bila teorija individualnosti velikih ljudi koja je postala popularna u XIX st. ivot Tomaza Kampanele (1568-1639) u velikoj meri je nalik ivotu ordana Bruna. Sin obuara, roen u mestu Stilo (Kalabrija), u mladosti monah dominikanac (kao i Bruno), u Kozentinskoj akademiji pod uticajem Telezijeve metodologije i filozofije prirode a pokoleban u aristotelizam, pie spis Filozofija dokazana oseanjima (1591); napustivi manastir bei u Rim, a potom u Firencu i Padovu (gde se upoznao s Galilejem).

www.uzelac.eu

403

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Tog Telezijevog uticaja se Kampanela i nakon to je upoznao uenja Kopernika, Tiho de Brahea i Galileja nije nikada oslobodio; on s njim deli uverenje da sve stvari i pojave u prirodi tee samoouvanju; taj opti zakon bivstvovanja moe se videti i kao princip individuacije. koji je u svom ekstremnom obliku, istiui individualno naelo, bio bitno obeleje kulture humanizma. Osim organicizma (hilozoizma) posebno obeleje Kampaneline filozofije jeste i nastojanje da se stvari i pojave u prirodi tumae kvalitativno, ime se on suprotstavlja atomistikim uenjima Demokrita i Epikura koja su vodila redukciji kvalitativnog na kvantitativno. Iako je, u vreme dok se nalazio u zatvoru, branio Galileja od napada inkvizicije, Kampanela nije delio i njegovo shvatanje prirode: sebe je smatrao fiziarem a Galileja matematiarem koji sve kvalitativno (vazduh, vodu) svodi na saodnoenje nekvalitativnih atoma. Prihvatajui shvatanje o postojanju mnotva svetova u jedinstvenom univerzumu, istie boga kao princip jedinstva, kao izvornu, aktuelnu beskonanost i kae da ako svet i nije beskonaan, beskonaan je bog, pa stoga, ma koliko veliki bio univerzum, on je ogranien bogom i zavisi od njega i nije nimalo sluajno to pored izrazitog teleologizma Kampanelinu filozofiju odreuje i neoplatonistika tradicija. Interes za filozofiju ukrta se kod Kampanele s interesom za socijalna i politika pitanja; u rodnoj Kalabriji vodio je pokret za osloboenje od panske vlasti ali s namerom da radikalno preobrazuje buduu dravu. Nakon otkria zavere (1599) Kampanela je bio zatoen narednih tri decenije i za to vreme napisao je niz dela meu kojima je Grad sunca (1601-1602), jedan od prvih spisa napisan na italijanskom jeziku; nakon desetak godina preveo je taj spis na latinski i na tom jeziku je i bio objavljen u Frankfurtu 1623. Na zauzimanje pape Urbana VIII Kampanela je osloboen 1626. i iste godine dolazi u Rim odakle bei u Marsej gde upoznaje Gasendija koji ga uvodi u ueno parisko drutvo; u Parizu ivi do kraja ivota i uz podrku kardinala Rieljea, publikuje svoje ranije napisane knjige, meu kojima se nalazi i Metafizika. U Kampaneli nalazimo, po reima V. Vindelbanda, smeu krajnje protivrenih osobina: veliki polet misli i usko sujeverje,

www.uzelac.eu

404

Milan Uzelac

Istorija filozofije

smelost u izraavanju i suva pedantnost, strasna elja za delovanjem i hladno razmiljanje, fanatina strast za novinom i ropski odnos spram starine; uz sve to on je ovek irokih pogleda nisu mu strani problemi ni prirode ni drutva i esto otvara nove puteve kao da nasluuje budunost. Ako se kod Bruna mogu nai zaeci uenja Spinoze i Lajbnica, kod Kampanele nalazimo nagovetaje onih misli koje e kasnije razviti Dekart i Kant. Ako kod Kampanele u filozofiji prirode i ne nalazimo neki znaajniji pomak, njegovi gnoseoloki i etiko-politiki pogledi zavreuju panju. Kampanela takoe polazi od stava da se bog otkrio dvojako, u venom i konkretnom obliku: u prvom sluaju u codex vivus prirode, u drugom u codes scriptus svetih spisa. Filozofija ima posla samo s tumaenjem codex vivus i ona je znanje o onom to moe biti opaeno i u tom smislu naziva se mikrologija. Znaajno je da nakon mnogovekovne podele filozofije na logiku, fiziku i etiku (koja nam dolazi od stoika) kod Kampanele se sreemo s pokuajem sistematske podele filozofije koja e u narednom vremenu stei veliku popularnost. On logiku i matematiku odreuje kao pripremne (propedeutike) discipline i one su pretpostavka filozofije koja se sastoji iz tri dela (metafizika, fizika, etika). Teorija saznanja ima za cilj opovrgavanje skepticizma, no ono nije dosledno sprovedeno da bi savreno moglo da opovrgne stavove Pirona, koje ovaj mislilac u veini sluajeva ima u vidu. ovek moe saznati mali broj stvari a i u tom sluaju do nae svesti ne dopire sutina stvari ve nain na koji ona na nas deluje; stoga je filozofija odreena mogunou naeg opaanja. Opaanje je najvaniji deo naeg saznanja. Kampanelina deviza, koju je on preuzeo iz Telezijeve kole, bee: Sentire est scire (oseati znai znati). ulo i oseanje poetak su svakog znanja. Razumsko miljenje moe biti samo kombinovanje opaaja. Dok se Bruno zalae za kritiku opaaja posredstvom pojmova, Kampanela tvrdi kako su za takvu kritiku dovojni i opaaji a da su pojmovi nebitni; ovo je razumljivo ako se ima u vidu da on i sve razumske procese, suenje i zakljuivanje smatra oseanjima. Prosto percipiranje nekog utiska nije dovoljno, ve je neophodno da ovek opazi i

www.uzelac.eu

405

Milan Uzelac

Istorija filozofije

doivi dobijni utisak i bude svestan toga kako je do toga doao. Smisao ovog stava bio bi u tome da ako se svako saznanje svodi na opaanje, mi od njega ne moemo oekivati da nam otkrije samu sutinu stvari te da budemo zadovoljni i time to moemo saznati kako te stvari na nas deluju. Ovo samo pokazuje kako se strogo sproveden senzualizam pretvara u idealizam ili fenomenalizam. Polazei od toga da je svako znanje znanje o naim sopstvenim stanjima, da je ovek osnova za razumevanje itave vasione, Kampanela nastoji da konstruie filozofsku sliku sveta kojim vlada jedinstvo sveg postojeeg. Ako je svim stvarima svojstvena jedna te ista supstanca, oveku je dovoljno da dospe samo do svoje sopstvene sutine i tako razrei zagonetku sveta. Drugim reima, Kampanela formulie princip koji e vladati narednim stoleima, a koji se sastoji u tome da ono to nalazimo u sebi to i jesu najoptiji principi, ili kako on kae, praprincipi stvari. To nae znanje o sebi vodi nas osnovnim istinama, a to je da (a) mi postojimo, da (b) moemo, znamo i hoemo, da smo (c) ogranieni spoljanjim delovanjem i da mi (d) moemo, znamo i hoemo i vie od onog to nam je neposredno dato; od svih ovih naela najvanije je drugo: mo, zanje i volja su poela svakog bivstvovanja. U boanstvu su oni potpuno sliveni i nalaze se u najviem jedinstvu. Svet je stvorila najvia boija dobrota, mudrost i sila i zato bog ne moe biti saznat i ne moe se izraziti te stoga ne moe biti predmet filozofije. Ako pak filozofija i hoe da sazna svet, ne treba gubiti iz vida da je ovaj nastao iz nita i to je razlog konanosti i sluajnosti svih stvari budui da one nose u sebi i bie i nebie. Nebie, posedujui negativne predikate, odsustvo volje, moi i dobrote, poseduje takoe prapoela. Ovaj dualizam, kao pre njega i Telezio, Kampanela objanjava u duhu elejske metafizike pomou dualizma svetla i tame. Samo staranje sveta on tumai pozivajui se na neoplatonistiko uenje o emanaciji po kojem se sistemi sveta razvijaju u pet stepena sadrei sve manje znanja, moi i dobrote, a sve vie zla, nemoi i neznanja. Iz boga prvo proistie mundus archetypus, svet prapoela i boanske mudrosti, zatim mundus metaphysicus, svet duhova koji Kampanela prikazuje kao hijerarhiju inova anela (to je u vreme sholastike bilo uobiajeno jo od vremena Dionizija Areopagite),

www.uzelac.eu

406

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zatim mundus mathematicus, apsolutno beskonano prostranstvo s njegovim zakonitostima, potom mundus temporalis et corporalis, koji ini beskrajno mnotvo sunanih sistema (blisko Brunu), i na kraju jeste svet koji mi znamo, mundus situalis. Ovo neoplatonistiko uenje o emanaciji je korak unazad u odnosu na ono koje nalazimo kod Bruna; u istom duhu Kampanela tumai i proces saznanja kojim se ovek uzdie do saznanja boga: delovanjem ula ovek spoznaje ulni, materijalni svet, pomou imaginacije uzdie se do kontemplacije matematikog sveta, da bi uz pomo pojmova mislio metafiziki svet duhova a uz pomo filozofije dospeo do sveta praideja koje se nalaze u bogu. Poslednji korak, savreno jedinstvo s bogom, mogu je posredstvom vere. Svoje shvatanje o dravi i vaspitanju Kampanela je izloio u utopiji Civitas solis, tampanoj po prvi put u Frankfurtu 1623. godine; tu kao i kod Tomasa Mora, nalazimo sliku drutva koje ne zavisi od pozitivne religije; ovde je vidan uticaj antikog uzora, ali ne Platonove Drave, ve njegovih Zakona. Kampanela opisuje drutvenu organizaciju u kojoj drava odreuje ivot do najmanjih sitnica i u kojoj vlast imaju svetenici-naunici (to e kasnije biti blisko Ogistu Kontu) ija je hijerarjiha odraz metafizikih shvatanja Kampanele. Cilj drave je blagostanje i obrazovanje svih graana koje nije humanistiko ve realistiko, a to podrazumeva da je obrazovanje proces osvajanja stvari koji se odvija od najranijeg detinjstva. Slici drutva iznetoj u Dravi sunca protivree Kampanelina shvatanja izloena u spisu Monarchia hispanica; iako svaka drava moe biti samostalna u odnosu na druge i razlikovati se od njih untranjim zakonodavstvom, dravni sistem moe postojati samo ako se svi njegovi elementi potinjavaju jednom optem zakonu. Tu Kampanela ustaje otro protiv Makijavelija i brani pretenzije papske svetske monarhije zahtevajui da se drava potinjava crkvi kao i da njeni zakoni zavise od crkvenih dogmi. U politikom smislu Kampanela je bio na pozicijama panskih jezuita Mariana i Belarmina koji su shvatili da je teorija drutvenog ugovora poput maa s dve otrice i moe se rei da se on zalae za svetsku prevlast panije koja mora ovladati bogatstvima iz kolonija kako bi se mogla boriti protiv jeretika.

www.uzelac.eu

407

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Imajui ovo u vidu moe se postaviti pitanje zato je panska inkvizicija uopte i proganjala Kampanelu? Moda ga je tokom tamnovanja izvela na "pravi put", ili je ovo njegovo shvatanje samo jo jedno u nizu protivreja njegove filozofije koja je htela da bude jedna Instauratio magna. Epohu renesanse obeleava veliki uspon umetnosti i nezavisnog naunog istraivanja, odluni napadi na sholastiku i nastojanje da se naspram nje izgradi drugaiji pogled na svet u kome bog gubi svoju transcendentnu tajanstvenost i postaje objekt okultne prakse; ona je vreme svetlosti ali i vreme mistike. To je epoha koju je obasjavala vatra duha, ali jo vie vatra lomaa poput one na kojoj je spaljen ordano Bruno. Tomaza Kampanelu ta sudbina je "za dlaku" mimoila i on je poslednji filozof te epohe. Novo doba je jo daleko i moda je prvi pravi njegov predstavnik Imanuel Kant, roen tri godine pre smrti mislioca s kojim se definitivno zavrava misao antike - Isaka Njutna. Neosholastika U nizu prikaza istorije filozofije postoji tendencija da se novovekovna filozofija otro suprotstavi svoj prethodnoj filozofiji, a naroito sholastikoj te se onda ine neobinim tvrdnje kako je filozofska misao Dekarta, Kanta ili Huserla u velikoj meri dunik sholastike tradicije. Pri tom se esto zaboravlja da na prelazu renesanse u tzv. novo doba (prelazu koji je esto teko tano odrediti) deluje niz mislilaca meu kojima prednjae panski teolozi a koje bismo mogli odrediti kao neosholastiare. Ve je istaknuto kako je humanizam kao pokret nastao u Italiji, i da su i najvei mislioci Evrope tog vremena bili katolici; taj pokret nije imao naklonost prema sholastici; tek je kasna renesansa postala svesna oivljavanja sholastike; centar tog oivljavanja bila je panija zemlja na koju nisu uticali ni renesansna filozofija ni religiozni prevrati i podele koji su potresali i razdirali Evropu. Ve je istaknuto da je u petnaestom stoleu autoritet Aristotela bio doveden u pitanje i to kako irenjem nominalistikog pokreta i jaanjem franjevakog uticaja (posebno u Engleskoj), tako i novim

www.uzelac.eu

408

Milan Uzelac

Istorija filozofije

probojem u miljenju koji su nainili mislioci, naunici i umetnici epohe renesanse. Tome treba dodati i neprijateljstvo koje je Luter gajio prema Aristotelu, tomizmu i sholastici uopte jer je bio protiv svakog izmirenja vere i razuma, prirode i vrline, ljudskog i boanskog. Meutim, kako je upravo u paniji uticaj renesanse, kao i reformacije, bio daleko manji, a kako su uskoro i odluke Tridentskog koncila poele davati novi impuls sholastikoj misli, ovde su sholastiko uenje obnovili teolozi Francisko od Vitorije (1480-1546), Dominik Soto (1494-1560), Melhior Kano (1509-1560), Dominik Banjes (1528-1604), Gabriel Vaskez (1551-1604) i svakako najpoznatiji meu njima, Francisko Suarez (1548-1617). Na obnovu sholastike u paniji su posebno uticali (svojim komentarima Tome) lanovi dominikanskog reda, ali isto tako i jezuiti, iji je red osnovan 1540. godine radi borbe protiv reformacije (meu najpoznatijim jezuitima behu Francisko Tolet (1532-1594), Molina, Vaskez, Suarez); ovaj red znaajan je ne samo stoga to je osnivao mnogobrojne kole, kolede i univerzitete, ve jednako i time to je oblikovao intelektualni ivot katolikog sveta i imao vodeu ulogu u filozofskim i teolokim raspravama XVI i XVII stolea; konano, na dalji ivot i sudbinu tada obnovljene sholastike uticao je najvie i Tridentski koncil koji je s prekidima trajao od 1545. do 1563. godine pri emu su daljem razvoju sholastike na kraju epohe renesanse najvei doprinos dali dominikanci i jezuiti. Mada se Tridentski koncil bavio pre svega teolokim doktrinama, u raspravama o teolokim problemima nisu mogla biti zaobiena ni filozofska pitanja te nije sluajno to je rad dominikanaca na komentarisanju Tome bio podstaknut posebno i Tridentskim koncilom a to je doprinelo irenju sholasticizma. Od sholastiara tog vremena treba pomenuti Hrizostoma Kazalenskog (oko 1470 - oko 1545) koji je predavao u Bolonji i napisao komentare osnovnih Aristotelovih dela kao i Franciska Ferarskog (1474-1528) koji je takoe drao predavanja u Bolonji i komentarisao Aristotelove spise, premda je znaajniji od obojice bio Toma de Vio (1468-1534), poznat kao Kajetan, budui da je roen u Gaeti. Zaredivi se u esnaestoj godini kao dominikanac, studirao je u Napulju, Bolonji i Padovi gde je napisao i svoj prvi rad o Tominom

www.uzelac.eu

409

Milan Uzelac

Istorija filozofije

spisu De ente et essentia. Neko vreme predavao je u Paviji a potom je vrio visoke funkcije u dominikanskom redu da bi 1508. bio izabran i za vrhovnog generala reda. Desetak godina kasnije, bio je proizveden u kardinala; potom je dve godine bio papski legat u Nemakoj da bi 1519. bio postavljen za biskupa u svom rodnom mestu. Pored mnogobrojnih komentara Tome a posebno Aristotela i Porfirija, Kajetan je napisao i niz dela kao to su O predmetu i prirodi filozofije, O pojmu bia, O boijoj beskonanosti, O analogiji imena. U ovom poslednjem delu (De nominum analogia) razvio je stanovite o analogiji koje je u znatnoj meri uticalo na tomiste. Istakavi znaaj analogije u metafizici, Kajetan ukazuje na tri oblika analogije i razlikuje (a) analogiju nejednakosti (do koje dolazi zbog pogrene upotrebe termina), (b) analogiju atributivnosti i (c) analogiju proporcionalnosti; jedino u ovom poslednjem sluaju moe se govoriti o analogiji u pravom znaenju te rei. Analogija proporcionalnosti, kae Kajetan, moe biti metaforika ili nemetaforika. Ako govorimo o "livadi koja se smei", onda je to primer metaforike analogije i Sveto pismo je puno takvih analogija. Ali, istie ovaj teolog, "analogija proporcionalnosti u pravom smislu te rei postoji samo kada se zajedniki termin tvrdi za oba pojma koja se porede, bez upotrebe metafore. Ako kaemo da postoji analogija izmeu odnosa koji uspostavlja boija delatnost prema vlastitom biu i odnosa koji uspostavlja ovekova delatnost prema svom biu, postoji analogija proporcionalnosti, jer se tvrdi da postoji jedna nesavrena slinost izmeu dve "proporcije" ili odnosa. Ali delatnost se formalno i ispravno pripisuje i Bogu i oveku. Isto tako, moemo da pripiemo mudrost Bogu i oveku, razumevajui pod tim da analogija postoji izmeu odnosa boanske mudrosti prema boanskom biu i odnosa ljudske mudrosti prema ovekovom biu; kad tako inimo, mi re mudrost ne upotrebljavamo metaforiki" (Koplston, III/353). To je, po reima Kajetana, jedini oblik analogije koji postoji izmeu stvorenja i Boga i to je put kojim se moe doi do stvarnog saznanja o Bogu; zahvaljujui analogiji, o Bogu se moe govoriti na osnovu stvorenja a da se ne naini greka dvosmislenosti.

www.uzelac.eu

410

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kajetan je prvi koji je Tomin spis Summa theologica proglasio za udbenik umesto Sentencija Petra Lombaranina. Treba rei da su i dominikanci i jezuiti smatrali Tomu za uitelja, a Aristotela za Filozofa; meutim, u to vreme dolo je do odvajanja filozofije od teologije, i to znatno sistematinije i metodinije nego u srednjovekovnim kolama, a to je delom bila posledica formalne razlike izmeu dva podruja prouavanja koja je ve bila uinjena u srednjem veku, a delom i zbog uspona filozofskih stanovita, koja, po miljenju filozofa nita nisu dugovala dogmatskoj teologiji. To za posledicu ima da se postepeno poinju zamenjivati komentari Aristotela filozofskim kursevima (Cursus philosophicus), te ve kod Franciska Suaresa nalazimo opirnu raspravu o filozofskim problemima koji su odvojeni od teolokih. Meu kasnijim dominikanskim piscima treba pomenuti Franciska od Vitorije (1480-1546) koji je predavao u Salamanki i pisao komentare Tomine Summa theologica premda je vie bio poznat po svojim politikim i pravnim shvatanjima; u Salamanki je takoe predavao i Dominik Soto (1494-1560) koji je napisao komentare Aristotelovih logikih spisa kao i spisa O dui i Fizika. Uz njih treba pomenuti, takoe dominikanca, Melhiora Kana (1509-1560), slavnog po spisu O teolokim mestima (De locis theologicis) u kojima je nastojao da sistematie i metodiki ustanovi izvore teolokih doktrina, kao i jezuitu Franciska Toleta (1532-1596) koji je u Salamanki bio uenik Dominika Sota, a zatim predavao u Rimu, gde je postao kardinal i sastavio komentare Aristotelovih i Tominih spisa. Renesansne sholastiare ne treba gledati kao neki recidiv prolih vremena; naprotiv, oni su u vie oblasti bili ivi izraz svog vremena; pre svega, ima se u vidu podruje politike teorije. Kako odnos drave i crkve nije bio razreen krajem srednjeg veka ve su se sporovi o tom pitanju produili i tokom renesanse, sholastiari renesanse su se bavili kako poloajem svetovnog vladara i njegovim odnosom sa crkvom i politikom zajednicom, tako i poreklom i prirodom politike zajednice, kao i odnosima meu dravama. Ovi problemi bili su u sreditu interesovanja ve pomenutog Franciska od Vitorije koji je ostao poznat posebno po svojim spisima iz meunarodnog prava.

www.uzelac.eu

411

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Francisko od Vitorije je smatrao da razliite drave na neki nain grade jedinstvenu ljudsku zajednicu, da je "meunarodno pravo" ne samo dogovor o nainu ponaanja ve i da ima snagu zakona, "poto je ustanovljeno autoritetom itavog sveta" (Koplston, III/365). Takoe je smatrao da drutvo ne moe da opstane kao zajednica bez zakona ije krenje podlee kanjavanju. Zahtev prirodnog zakona je da treba da postoje takvi zakoni. Iz toga je nastao odreen broj pravila o ponaanju (recimo, nepovredivost ambasadora) sa kojima se celo drutvo slae, jer je shvatljivo da su pravila te vrste razumna i da slue optem dobru. Ta pravila potiu iz prirodnog zakona i imaju snagu zakona, jer, ono to je prirodni razum uspostavio meu svim narodima naziva se meunarodno pravo (ius gentium). To meunarodno pravo, po shvatanju Franciska od Vitorije, daje prava i stvara obaveze, ali se sankcije mogu primeniti samo sredstvima koja poseduju vladari a to znai da to shvatanje meunarodnog prava vodi ideji o postojanju meunarodnog autoriteta. Svojom idejom o tome da svi narodi na neki nain ine svetsku zajednicu i idejom o ius gentium kao pravu uspostavljenom voljom celog sveta, Francisko od Vitorije je predvideo mogue stvaranje jedinstvene svetske vlasti; kasnije, svojom idejom o ius gentium Francisko Suares predvia stvaranje meunarodnog tribunala koji bi tumaio meunarodno pravo i donosio konkretne odluke. Sve to pokazuje da su renesansni sholastiari oseali duh svog vremena i izraavali spremnost da probleme reavaju na "savremen" nain. Mnogi od njih (Vitorija, Belarmino, Suares) smatrali su da politiki suverenitet u izvesnom smislu potie od volje naroda i pri tom zastupali stanovite o pravu na otpor protiv tiranina. Najznaajnini meu neosholastiarima svakako je Francisko Suares (1548-1617); roen je u Granadi a kanonsko pravo izuavao je u Salamanki; u jezuitski red je stupio 1546. i uskoro postao predava filozofije u Segoviji, da bi potom predavao teologiju u Avili, Valjadolidu, Rimu, Alkali, Salamanki i Koimbri, koja je bila centar panske neosholastike. Njegovi spisi Metafizike rasprave (Disputationes metaphysicae, 1597) i O zakonima (De legibus, 1612) postali su klasina dela neosholastike. Suares je smatrao da teolog mora da poseduje sveobuhvatno i duboko razumevanje metafizikih naela i osnova spekulacije, da samo

www.uzelac.eu

412

Milan Uzelac

Istorija filozofije

onaj moe postati savren teolog koji prvo postavi vrste metafizike temelje. To je razlog to je u svom spisu Disputationes odluio da potpuno i sistematski izloi sholastiku metafiziku. Tu je napustio Aristotelov nain izlaganja, mada je na poetku dela dao tabelu koja je upuivala na mesto gde je odreenu temu obradio Aristotel. U tom delu Suares temeljno analizira pojam bia, podelu bia na beskonano (boansko) i konano bie. Beskonano bie se deli na pravo, istinsko bie, bit i svojstva. Kategorijalne podgrupe koje se odnose na konano bie jesu sutina i pravo bie, supstancija i akcidencija. Suares detaljno analizira pojam uzroka a uzroke deli na opte, posebne i pojedinane, na materijalne i formalne. U tom delu dolazi do izraza velika Suaresova erudicija: tu zatiemo razmatranja, napomene i aluzije na Platona i Aristotela i njihove komentatore, na Plotina, Plutarha, Prokla, Boetija; znao je sholastiku, tomiste, franjevce, skotiste, Arape, nominliste i latinske averoiste kao i renesansne filozofe poput Marsilija Fiina i Pika dela Mirandole. Njegovi iskazi o njima uvek se odnose na bit dela i Suares se tu nije ograniio na nabrajanje stanovita jer je kao svoj cilj video postizanje odreenog i nepristrasnog odgovora na postavljena pitanja. Suares je odvojio optu od posebne metafizike i nainio razliku izmeu ontologije (opte metafizike) i metafizikih disciplina kosmologija, psihologija, teologija (posebna metafizika) koju su kasnije pripisivali Lajbnicovom ueniku Hristianu Volfu (16791754) a koji je o pomenutim disciplinama napisao i posebne rasprave. Posedujui veoma temeljna znanja o prethodnim filozofijama, Suares nije tua miljenja prihvatao nektiriki te se za njega ne moe rei da je bio eklektiar; ako je to i bio, bio je u onoj meri u kojoj je to bio i Toma Akvinski; sledei Tomin primer prihvatao je i usvajao ono to je smatrao vrednim kod filozofa posle Tome. Suaresu se zamera da nije rukovoen metafizikim principima stvorio monu sintezu, kakva je ranije bila Tomina, ali sinteza se moe videti. ak i vie od toga. Ako se kod Aristotela celina raspadala na delove i ako je ranija sholastika pristupala Aristotelu tako to ga je ili komentarisala ili izlagala u obliku pitanja i teza, kod Suaresa po prvi put nalazimo zavren sistem

www.uzelac.eu

413

Milan Uzelac

Istorija filozofije

celokupnog izlaganja metafizike i oslobodivi se od stroge vezanosti za Aristotela on stvara novu literarnu formu filozofskog izlaganja - Cursus philosophicus. Istovremeno, Suares je novom vremenu preneo klasian pojam metafizike, kako su ovaj odredili Platon i Aristotel; u toj metafizici uenje o bogu nije odvojeno od uenja o biu ve ini produetak poslednjeg i to mu omoguuje da u oblast nove teologije stupi polazei od ontoloke analize bia. Engleski istoriar filozofije F. Koplston istie kako "za Aristotela, bar u njegovoj Metafizici, Bog je iskljuivo prvi nepokretni pokreta: njegova egzistencija se tvrdi da bi se objasnilo kretanje. Hrianski filozofi, kao sv. Avgustin, uveli su ideju o stvaranju, a sv. Toma je pokuao da spoji aristotelizam sa uenjem o stvaranju. Ispod aristotelovske distinkcije izmeu materije i forme, sv. Toma je uoio temeljnu distinkciju esencije i egzistencije, koja se protee kroz celokupno konano bie. in je ogranien mogunou, a egzistencija, koja se prema esenciji odnosi kao in prema mogunosti, ograniena je esencijom. Ovim se objanjava konanost stvaranja. Meutim", nastavlja Koplston, "Suares je bio uveren da je potpuna zavisnost, koja logiki prethodi bilo kakvoj distinkciji izmeu esencije i egzistencije osnovni razlog konanosti. Postoji (a) apsolutno bie, Bog, i postoji (b) participirajue bie. Participacija u tom smislu znai potpunu zavisnost od Tvorca. Ta potpuna zavisnost ili kontingencija je razlog ogranienosti ili konanosti stvorenog. Suares nije objasnio konanost i kontingenciju u smislu distinkcije izmeu egzistencije i esencije: ovu distinkciju on je objasnio u smislu konanosti koja je nuno povezana sa kontingentnou". Suares nije bio protivnik ve sledbenik Tome; verovao je da nastavlja i razvija njegovo delo i to tako to gradi metafiziki sistem koji je u dubokoj harmoniji sa hrianskom religijom. Njegov spis Disputationes metaphysicae izvrio je veliki uticaj na poslerenesansnu neosholastiku; istovremeno on je prodro na protestantske univerzitete u Nemakoj i bio udbenik filozofije na mnogim univerzitetima u XVII i XVIII stoleu. To delo pominje Dekart koji je uio u jezuitskom koledu La Fle, Lajbnic istie da ga je jo u mladosti proitao kao roman, a protestanski teolog iz Lajdena, Herebord (iz ijeg je udbenika uio Spinoza), naziva

www.uzelac.eu

414

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Suaresa "papom i knezom svih metafiziara"; anbatista Viko istie kako je Suaresa prouavao celu godinu a Suaresovu ideju o analogiji ne proputa da spomene ni britanski filozof Dord Berkli. Suares je duhovni otac velikog sistematiara filozofije Hristiana Volfa, ali isto tako i G.V.F. Hegela, tridesetih godina XIX stolea veoma uticajnog profesora filozofije u Berlinu.

www.uzelac.eu

415

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Biblioteka: Udbenici i prirunici 15 Uvod u filozofiju IV/1 Istorija filozofije do Dekarta Milan Uzelac Izdava: Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa Vrac Za izdavaa: Prof. dr Grozdanka Gojkov, direktor Recenzenti: Prof. dr Mirko Zurovac Prof. dr Mirko Aimovi tampa: Triton, Vrac Tira: 301 primerka Vrac 2003. ISBN 86-7372-031-1 Na naslovnoj strani: Lavirint Hiperborejaca CIP , 1 (091) (075.8) ,

Uvod u filozofiju IV/1 : (istorija filozofije do Dekarta) / Milan Uzelac. 2. izmenjeno izd. - Vrac : Via kola za obrazovanje vaspitaa, 2003 (Vrac : Triton. 312 str. ; 24 cm Tira 301
ISBN 86-7372-028-1 a) Filozofija - Istorija Napomena Elektronsko izdanje se razlikuje brojevima strana od tampanog izdanja.

www.uzelac.eu

416

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Milan Uzelac

ISTORIJA FILOZOFIJE II
(Istorija filozofije od Dekarta do Eugena Finka)

Vrac 2003

www.uzelac.eu

417

Milan Uzelac

Istorija filozofije

NOVOVEKOVNA FILOZOFIJA Kada se govori o novovekovnoj filozofiji uvek se postavlja pitanje novine kojom se odlikuje novovekovlje; mnogi su skloni da simptome novog vide na samom poetku XIV stolea, kada se javlja nova umetnost i nova muzika; ne manji broj smatra da novo doba poinje ve sa pojavom religiozne reformacije i njenim zahtevom za osloboenjem i obnovom duhovnog ivota; bilo bi stoga krajnje pogreno suprotstavljati religiozni duh reformacije duhu renesanse jer ako se kao najprei zadatak javlja razvijanje nauk i saznanj, tada filozofija mora ii samo putem koji je trasirala upravo reformacija svojim zahtevom za vraanje hrianstva izvorima. Nimalo sluajno, pitanje o izvorima i temeljima saznanja i celokupnog miljenja jedno je od dominantnih pitanja itave novovekovne filozofije, i ne treba da udi to se nova filozofija raa upravo s pitanjem o uslovima i izvorima ovekovog razuma, sa pitanjem o prirodi i granicama ovekovih saznajnih moi, a to se zbiva u prvoj treini XVII stolea. Sasvim je razumljivo to e se filozofija u naredna dva stolea intenzivno razvijati upravo u zemljama koje je najvie potresla reformacija; u Francuskoj, Nizozemskoj, Engleskoj i u zemljama nemakog govornog podruja. Nova filozofija nastojala je da stvari razume oslanjajui se na ovekove saznajne moi, a usled neogranienog ubeenja da je tako neto i mogue, ta filozofija ima karakter dogmatizma. Pretpostavljajui da je saznanje mogue i da je njen predmet priroda stvari, nezavisna od uslova saznanja, nova filozofija je sve pojave, kako prirodne tako i duhovne, objanjavala polazei od prirode pa je stoga imala karakter naturalizma. Meutim, kako saznajna sposobnost mora biti jedna a ovek poseduje dve sposobnosti - ulnost i razum, mo opaanja i mo miljenja odmah je nastao spor izmeu dva mogua izvora saznanja: jedni su smatrali da se stvari mogu saznati oslanjanjem na ula, a drugi na razum; jedni su insistirali na iskustvu (empeiria), drugi na razumu (ratio) kao jedinom filozofskom sredstvu tako smo dobili dva smera istraivanja: empirizam i racionalizam. Empiristika filozofija je poela sa Frensisom Bekonom i formirana je za kratko

www.uzelac.eu

418

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vreme (1605-1623) da bi se potom nastavila sa Tomasom Hobsom i osnivaem senzualizma Donom Lokom (1690), dobivi svoj konani oblik u englesko-francuskom prosvetiteljstvu (1710-1740), pre svega sa Volterom. Racionalistika filozofija poinje sa Dekartom, nastavlja se sa Spinozom i dovrava u delu Lajbnica (1637-1714), Volfa i nemakom prosvetiteljstvu. Nakon dva stolea dolo se do uvida da injenica saznanja ne moe biti dogmatski objanjena ni sa empiristikih ni sa racionalistikih pozicija te su obe te orijentacije zavrile u skepticizmu Dejvida Hjuma; tako se filozofija nala u situaciji ne da pretpostavlja ve da istrauje mogunosti saznanja; pokazalo se da je priroda stvari uslovljena njihovom saznatljivou i da je problem saznanja najprei zadatak svake filozofije; sa Kantom, zapoela je kritika epoha i u znaku kriticizma razvijalase sva filozofija XIX stolea da bi potom nastupilo vreme velike filozofije ija je kruna Hegel i u ijoj se senci ali i u sporu sa njim nalazi sva potonja filozofija. Druga polovina XIX i itavo XX stolee ispunjeni su filozofskim sporovima, sukobima razliitih filozofskih orijentacija koje su nicale kao peurke posle prve jesenje kie. Filozofi su se sporili, esto zaboravljajui i predmet samoga spora; ne mali broj njih govorio je da je vreme filozofije nepovratno prolo, da ona mora biti prevladana, da se iz nje mora izai... kuda, malo je ko znao da kae. U poslednje vreme niz postmodernih filozofa, na transparentno leprav nain, izokreui temeljne filozofske stavove jednostavnim menjanjem predznaka, smatra kako se sve dovelo u pitanje, kako je sve relativizovano i sahranjeno u grobnici ne-supstancijalnosti. Godine, ipak, prolaze, napisano je napisano, praina se slee, i premda jo uvek u nemogunosti da se makar pribliimo Proklu, ne zaboravljajui njegovu ivotnu devizu, iznova se vraamo Platonu: "Onaj ovek, naime, koji sa Muzama druguje na uman nain, nee smatrati da harmonija, koja u sebi sadri pokrete srodne krunim kretanjima nae due, treba da slui samo nerazlonoj nasladi, kao to je to u nae vreme sluaj, nego e ona za njega biti dar Muza, pomonik koji kruno kretanje due, postalo u nama kao neusaglaeno, dovodi u stanje ureenosti i saglasnosti sa samim sobom. A i ritam su nam iste te Muze dale sa

www.uzelac.eu

419

Milan Uzelac

Istorija filozofije

istom namerom: da nas, naime, uva od nedostataka mere i oskudice u ljupkosti, svojstvenih veini ljudi" (Tim., 47ce). Uobiajeno je da izlaganje o nastanku moderne filozofije, zapone tvrdnjom kako ona nastaje sa Rene Dekartom (1596-1650) i Frensisom Bekonom (1561-1626), da se sa ovim filozofima zbiva radikalan prelom u istoriji filozofije i da ne postoji kontinuitet izmeu srednjovekovne i novovekovne misli. Ovo je shvatanje posledica dugo prisutnog verovanja da u srednjem veku nije bilo nikakve filozofije i da grka filozofija ima svoj nastavak tek u XVII stoleu. Tako neto tvrditi pogreno je, iz najmanje dva razloga: (a) paljivijim prouavanjem srednjovekovne filozofije lako e se uoiti kako ona sve vie stie priznanje kao posebna oblast istraivanja i da diskontinuitet i nije tako veliki, posebno kad se zna da ve u srednjem veku postoje naglaeni zahtevi za empirijskim istraivanjima, da srednjovekovni nominalizam u velikoj meri anticipira kasniji empirizam, da Nikola Kuzanski negovetava neke Lajbnicove teze, a da su Dekart i Lok pod veim uticajem sholastike filozofije no to se to ranije uoavalo; konano (b) potpuno se zapostavlja neprekinut razvoj filozofije u Vizantiji sve do Grigorija Palame (XIV stolee), pa ako je o nekom diskontinuitetu re, onda se prekid dogodio na teritoriji dananje zapadne Evrope i to ve u VI stoleu. S druge strane, negiranje svakog kontinuiteta znak je nekritikog naglaavanja "novine" koja se sree kod filozofa XVII stolea, a koji su daleko vie dunici prolosti no to to oni priznaju; srednjovekovno miljenje je pripremilo put onom to e potom doi i uticaji sholastike na Dekarta (pored sve novine koju sadri njegova filozofija) vie su no oigledni. Ipak, i razlike su vie no oite: (a) ako se u srednjem veku pisalo na latinskom jeziku, s nastankom moderne filozofije poinje se pisati na meternjim jezicima: francuskom (Dekart, Volter, Ruso), nemakom (Lajbnic), engleskom (Lok, Hjum)), iako na latinskom (kao i na maternjem jeziku) piu i Dekart, Bekon, Hobs i Lajbnic, a Spinoza samo na latinskom; (b) dok su se u srednjem veku pisali komentari standardnih dela, moderni filozofi (bez obzira na kom su jeziku pisali) stvaraju originalne rasprave ija forma vie nije forma komentara; (c) srednjovekovni filozofi su u

www.uzelac.eu

420

Milan Uzelac

Istorija filozofije

veini sluajeva bili univerzitetski profesori i komentare svima poznatih tekstova pisali su jezikom uenog sveta; moderni filozofi prekantovskog perioda u veini sluajeva nisu se bavili akademskim pozivom: Dekart nikad nije uspeo da postane profesor univerziteta kao ni Spinoza (koji je u jednom trenutku dobio poziv iz Hajdelberga da tamo bude profesor), Lajbnic je bio vie diplomata i svetski ovek, nesklon obavezama koje podrazumeva profesorski poziv, Lok je zauzimao mesta u dravnoj slubi, Berkli je bio biskup, a isto vai i za sve francuske mislioce XVIII stolea.13 To znai da je originalna i kreativna filozofija XVII i XVIII stolea nastajala van univerziteta, da su je stvarali svei i originalni umovi a ne tradicionalisti, i to je razlog to su ta nova dela poprimila formu rasprava a ne komentara. Pogreno bi bilo misliti kako je u srednjem veku sva filozofija bila u slubi teologije a da je moderna filozofija bila osloboena teolokih dogmi; ve se Toma Akvinski zalagao za nezavisnost filozofije kao posebne oblasti istraivanja a tokom XIV stolea niz mislilaca istie zahtev za odvajanjem filozofije od teologije (to je prirodna posledica nominalistike kritike tradicionalne metafizike); s druge strane, ne treba gubiti iz vida da je Rene Dekart pokuavao da uskladi svoje filozofske ideje sa zahtevima katolike dogme, da je Berklijev cilj bio da ljude vodi ka spasonosnim idejama evanelja. Nesporna je progresivna emancipacija filozofije od teologije, ali jasna je i razlika izmeu Tome i Dekarta: Toma je pre svega bio teolog, a Dekart filozof; u srednjem veku teologija je bila najvia nauka a bilo je i teologa koji su se bavili i filozofijom; u novo doba imamo filozofe koji su i iskreni hriani, no ovo drugo ne utie odluujue i na njihovu filozofiju. Ovde treba istai nauni pokret renesanse i novo shvatanje nauke; injenica je da za razliku od Bruna, koji je ipak spekulativni filozof prirode, Galilej to vie nije (Kepler je negde izmeu njih, posebno kad nastoji da objasni muziku sfera); renesansna nauka je podsticala stvaranje mehanicistike slike sveta koja e uskoro postati vladajua i doprineti da se sva istraivanja skoncentriu na prouavanje prirode; za ove nove
13

Na univerzitetima e se nai tek filozofi generacije od Kanta do Hegela, da bi se, to ne treba gubiti iz vida, potonja generacija mladohegelovaca, nala ponovo van univerziteta.

www.uzelac.eu

421

Milan Uzelac

Istorija filozofije

mislioce (koji nisu ateisti) bog je tvorac sveta, ali svet se nakon svog nastanka dalje razvija po mehanikim zakonima i priroda se shvata kao dinamian sistem tela u kretanju ija se inteligibilna struktura moe matematiki izraziti; prirodu je mogue istraivati bez obraanja bogu i posve je razumljivo to deizam postaje vladajua doktrina tog vremena. Deisti ne dovode u pitanje boiju egzistenciju ve poriu njegovo uplitanje u zbivanja u svetu nakon njegovog nastanka; svet se istrauje kao i ranije, ali, dok je za Bonaventuru svet bio samo senka, udaljena objava boanskog porekla boga, sada se naglasak stavlja na istraivanje kvantitativno odredljive imanentne strukture sveta i na njegov dinamiki proces. Teoloki orijentisani metafiziar istie finalnu uzronost, a naunik delatnu uzronost koju otkriva u matematiki odredljivom kretanju. Ova promena interesovanja posledica je razvoja fizike kao i elje da se filozofija koristi za otkrivanje nove istine o svetu; Frensis Bekon naglaava znaaj empirijskog i induktivnog izuavanja prirode kako bi se poveale ovekove moi nad materijalnom sredinom; insistira se na izuavanju koje treba sprovesti bez obzira na autoritete i istiu praktine posledice novih otkria koja menjaju svet; jedna od glavnih Dekartovih primedbi upuenih sholastici nije u tome da je ova pogrena (jer sistematie poznate istine), ve u tome to je nemona da otkrije nove istine. Ni Bekon, ni Dekart, koliko god bili svesni injenice da stoje na pragu nove epohe, nisu bili svesni toga u kojoj su meri bili zarobljenici ranijih shvatanja. Zato, jo jednom treba ukazati na mit o bezpretpostavnosti nauke XVII stolea; mora se znati da Galilej samo objanjava i dokazuje ono to je od ranije bilo poznato; ve je Leonardo znao i za kretanje po inerciji i za zakon promene rastojanja pri slobodnom padu. Ako je re o nekom radikalnom prekidu sa tradicijom onda taj prelom treba traiti u XIII stoleu kada zapravo i nastaje nova nauka kao posledica promiljanja alternativnih reenja uenjima koja su bila zabranjena po nalogu pariskog episkopa Etjena Tampea14 1270. i 1277. godine. U to vreme, dotad
14

Treba imati u vidu da je E. Tampe 1270. godine osudio 13, a 1277. ve 219 uenja, meu kojima je najie bilo Aristotelovih i onih koja su se oslanjala na njega, ali i uenja njemu neprihvatljiva: osueno bee uenje o nestvorenosti sveta, uenje o monopsihizmu (Averoes), poricanje line besmrtnosti, poricanje slobode volje, poricanje determinizma, poricanje provienja, ali i stav da "bog ne moe stvoriti nekoliko svetova, jer to protivrei Aristotelu". Ovde

www.uzelac.eu

422

Milan Uzelac

Istorija filozofije

deduktivni stavovi poinju da se tumae kao hipotetiki (secundum imaginationem) a kosmoloke teorije postaju tek mogua objanjenja, ime i sam pojam teorije dobija dananje znaenje. Upravo u XIII stoleu poinju da se osporavaju filozofske pretenzije razuma na apsolutnu istinu i ovek poinje da se okree onom to ga okruuje, onom stvorenom; upravo tada se javlja ekspetriment kao nova metoda. Razvoj renesansne nauke uticao je na filozofiju i time to nije postojala jasna razlika izmeu fizike i filozofije: fizika je vaila za eksperimentalnu filozofiju; astronomija, fizika i hemija i dalje behu delovi filozofije i njihov uspean razvoj podstakao je kod filozofa ideju o potrebi izgradnje nove nauke o oveku. Psiholoka istraivanja dugujemo filozofima: Dekart je pisao o strastima due i izloio teoriju kojom objanjava interakciju duha i tela; Spinoza je pisao o ljudskom saznanju, o strastima i o usklaivanju oigledne svesti o slobodi s determinizmom koji je zahtevao njegov sistem; svi vodei engleski empiristi bave se problemom saznanja i nastoje da odgovore na pitanje: kako nastaju nae ideje? Lajbnic pie o nesvesnom dva stolea pre Frojda; njemu dugujemo i ideju o pragu svesti. Hjum govori o potrebi razvoja nauke o oveku na empirijskoj osnovi i govori kako je prirodna filozofija ustanovljena na eksperimentalnom ili empirijskom temelju. Bavei se kretanjem tela Galilej je svoja istraivanja ograniio na probleme fizike i astronomije i nije sluajno to je mehanicizam bio najrasprostranjenije shvatanje sveta da bi svoj najvii izraz naao u vulgarnom materijalizmu francuskih prosvetitelja XVIII stolea, koji e poput Lametrija nastojati da do kraja izvedu konsekvence Dekartovog uenja u kome su videli svog neposrednog preteu; ali dok je Dekart u odreenom trenutku napustio mehanicistiko shvatanje sveta, Lametri ga je nastavio pokuavajui da pokae kako ovekovi psihiki procesi nisu nita manje no fiziki, i da mogu da se objasne na osnovu mehanicistike i materijalistike hipoteze. Za modernu filozofiju prirode je karakteristino da se zakoni prirode ne tumae kao posledica venog boanskog zakona, kako je
je osuda zapravo u ime Aristotela a stav implicira da bog moe stvoriti nekoliko svetova pa se pred naukom otvaralo pitanje vakuuma (prostora meu svetovima).

www.uzelac.eu

423

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to sluaj kod Tome Akvinskog; na mesto teologije sad stupaju prirodne nauke; poverenje u njih podstaknuto je uspenim razvojem fizike koja se u tom asu jo nije toliko osamostalila da bi mogla istisnuti filozofiju i pretvoriti je u svoju pomonicu. Uobiajena je podela prekantovske moderne filozofije na dve glavne struje od kojih jedna obuhvata racionalistike sisteme na kontinentu (od Dekarta preko Spinoze do Lajbnica i njegovog uenika Volfa), a druga britanski empirizam zakljuno sa Hjumom. Racionalizam je pravac u teoriji saznanja koji smatra da je objektivnu stvarnost mogue spoznati samo miljenjem, tj. da je spoznaja data samo u naem umu, razumu, intelektu. Filozof racionalista je, dakle, onaj koji se oslanja na upotrebu vlastitog uma i koji ne pribegava mistikim konstrukcijama i intuicijama. Racionalisti prihvataju ideju o uroenim, apriornim istinama: smatraju da su izvesne istine virtuelno uroene u tom smisle da iskustvo samo prua priliku u kojoj duh vlastitom svetlou opaa njihovu istinitost. Drugim reima: postoje istine koje su nezavisne od ulnog opaanja i iskustva i koje ne potiu iz iskustva, tj. ne predstavljaju induktivna uoptavanja iz iskustva pa im ne treba empirijski dokaz jer su proizvod "istog miljenja"; te istine su spoznaje a priori, uroeni oblici uma. Prema Lajbnicu, mada takve istine nisu eksplicitno poznate od prvog trenutka svesti, one su u nekakvom neodreenom smislu prethodno formirane u strukturi duha, a to znai da su virtuelno a ne aktuelno ureene. To jo uvek nije razlog da se ulno iskustvo odbacuje kao jedan od moguih izvora saznanja; Dekart odreuje pojam iskustva, bavi se eksperimentom, i esto se poziva na iskustvo; Lajbnic se isto tako bavi prirodno-naunim istraivanjem i tako se nalazi i na poziciji empirizma; sve to pokazuje kako se empirizam i racionalizam ne mogu apsolutno odvojiti i jedan drugom suprotstaviti poto su meusobno uslovljeni; stavljanjem racionalnog momenta u prvi plan istie se logika, spoznajna primarnost i vrednost naeg uma u spoznajnom aktu. Svojim stavom o podudarnosti stvari i intelekta racionalistika pozicija implicitno nosi u sebi pretpostavku o zakonitoj konstituiranosti stvarnosti, kao i pretpostavku o mogunosti njene spoznaje, a to

www.uzelac.eu

424

Milan Uzelac

Istorija filozofije

e za posledicu imati shvatanje da je sveukupna stvarnost racionalna i umna. Verovanje u samooevidna naela nije novina XVII i XVIII stolea; srednjovekovni metafiziari su takoe govorili o samooevidnim naelima ali Toma nije video razlog da ih smatra uroenim; ono to je zajedniko Dekartu, Spinozi i Lajbnicu jeste uverenje da se iz takvih naela moe dedukovati sistem istina koji sadri punu informaciju o svetu; njihov ideal je deduktivni sistem istin analogan matematikom sistemu, no takav sistem koji je sposoban da uvea nae informacije o stvarnosti. Spinoza u svojoj Etici nastoji da izloi istinu o stvarnosti i oveku na jedan kvazimatematiki nain polazei od aksioma i definicija, i sistematskim dokazivanjem dolazi do skupa zakljuaka ija je istinitost apsolutno izvesna. Lajbnic je zamislio ideju jednog univerzalnog simbolikog jezika i univerzalne logike metode, rauna pomou kojeg bismo mogli ne samo da sistematizujemo celokupno postojee znanje ve i da dedukujemo jo nepoznate istine. Ako je za fundamentalna naela reeno da su virtuelno uroena, celokupni sistem deduktibilnih istina moe se smatrati samoodvijanjem uma. Na racionalistike filozofe je delovao matematiki nain miljenja i matematika je za njih bila model jasnoe, izvesnosti i dedukcije po utvrenom redu. Subjektivni, lini inioci su eliminisani. Galilej je pisao da je "bog napisao filozofiju u knjizi kosmosa, koju mi ne moemo da itamo sve dok ne shvatimo njen jezik, a to je jezik matematike". To znai da je struktura prirode matematikog karaktera i da postoji podudarnost izmeu prirode i matematike; zato su filozofi smatrali da se matematika metoda moe primeniti na prirodu. Danas se racionalistikim filozofima XVII stolea zamera da nisu razumeli razliku izmeu matematikih iskaza i iskaza o egzistenciji, a to nije tano: Dekart je hteo da svoj sistem zasnuje na iskazima o postojanju a ne na tautologijama; filozofi tog doba nisu teili asimilovanju filozofije u matematiku; okretanje ka matematici kao modelu umovanja u velikoj meri je posledica oivljavanja skepticizma kao jednog od smerova pozne renesansne misli. Tu se pre svega misli na Miela Montenja (1533-1592) koji je obnovio antike argumente u prilog skepticizmu: relativnost i

www.uzelac.eu

425

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nepouzdanost ulnog iskustva, zavisnost duha od ulnog iskustva, njegova nesposobnost za postizanje apsolutne istine, nesposobnost da se ree zadaci koji proistiu iz konflikta zahteva ula i uma. oveku nedostaje mo da konstruie izvestan metafiziki sistem i nesuglasice metafiziara svedoe o tome. Zato je apsurdno, po miljenju skeptiara, naglaavanje moi ljudskoga duha, kao to su to hteli humanisti; mi treba da priznamo nae neznanje i slabost naih duhovnih sposobnosti, tvrdio je Montenj. Obnova skepticizma kakav nalazimo kod njega kao i fideizma koji sreemo kod Pjera arona (1541-1603), uticala je na Dekarta da postavi filozofiju na novu osnovu; u nastojanju da odgovori na izazov skepticizma, on se okrenuo matematici kao modelu izvesnog i jasnog umovanja, a sa eljom da metafizici, pre svih drugim oblasti filozofije, obezbedi slinu jasnost i izvesnost. Novovekovno uenje o supstanciji Nije nimalo sluajno to mnogi autori smatraju da nova filozofija poinje s misliocem koji po svom obrazovanju pripada najboljoj sholastikoj tradiciji, ali delima posve drugaijem svetu to je Rene Dekart; roen je 31. marta 1596. u severnoj Francuskoj, u imunoj porodici sitnih plemia; otac mu je bio savetnik i lan parlamenta u Bretanji. Sa osam godina (1604) stupio je u uglednu jezuitsku kolu College de la Fleche (Anou) i tu je uio logiku, matematiku, fiziku i metafiziku; mada se nastava svodila na komentarisanje Aristotelovih spisa, Dekart se tu upoznao i sa Galilejevim otkriima; nakon zavretka kole Dekart je 1612. otiao u Pariz gde je neko vreme proveo u zabavama i provodima. Tu se sreo sa Marinom Mersenom (15881648), koji e mu biti najbolji prijatelj do kraja ivota i s kojim e se godinama dopisivati; potom je studirao medicinu i pravo u Poatjeu do 1616. Ne opredelivi se za nauku ve za vojni poziv, Dekart se javlja kao dobrovoljac u vojsku holandskog princa Morica od Nasaua a potom stupa u vojsku Maksimilijana Bavarskog, koji se borio protiv danskog kralja Hristiana IV; u Bredi se upoznao s mladim fiziarem i matematiarem Isakom Bekmanom koji ga je zainteresovao za fiziku i projekt "univerzalne

www.uzelac.eu

426

Milan Uzelac

Istorija filozofije

matematike"; tokom zime 1619. zaustavlja se na granici Bavarske gde se u okolini Ulma predaje razmiljanju i tu dolazi do znaajnih otkria u nauci i filozofiji; za vreme boravka u Ulmu Dekart se drui sa matematiarima Peterom Rotom i Johanom Faulhaberom i postaje pripadnik tajne organizacije Rose-Croix (osnovane 1378). Godine 1620. uestvovao je u bici kod Praga (tu je sigurno razgledao opservatoriju Tiha de Brahea); odatle preko Slovake, Austrije, Italije i vajcarske odlazi u Francusku (neko vreme boravi u Italiji i upoznaje se s Brunovom filozofijom) da bi u Parizu bio od 1625. do 1628. godine, prouavajui optiku i bavei se glaanjem soiva. Godine 1628. naputa Pariz odlazi u Nizozemsku gde e, menjajui mesta boravka, ostati sve do 1649. Krajem etrdesetih godina, Dekart se jo uvek nosio milju da se vrati u Francusku ili da ode u Englesku; ne uspevi da dospe na univerzitet, emu se sve vreme nadao, razoaran i ogoren, odluio je da prekine sve veze sa svetom; sasvim je razumljivo da prihvata poziv mlade i uene vedske kraljice Kristine da ode u tokholm i da joj dri asove filozofije; u vedskoj pie i stihove: povodom sklapanja Vestfalskog mira (nakon tridesetogodinjeg rata) napisao je tekst za balet La Naissance de la Paix koji je s uspehom izveden pred dvorskom publikom. Nenaviknut na zimu i rano ustajanje (asove je drao u rano jutro), umro je od upale plua 11. februara 1650; sahranivi Rene Dekarta na groblju za strance vedska je ula u istoriju filozofije i to se i danas istie kao njen najvei doprinos svetskoj kulturi. Meu Dekartovim delima najpoznatija su: Rasprava o muzici (1618), Praktina i jasna pravila upravljanja duhom u istraivanju istine (1628), Rasprava o metodi (1637), Meditacije o prvoj filozofiji (1641), Principi filozofije (1644), O strastima due (1649). Godine 1663. Dekartova dela je katolika crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum). Predavanja kartezijanske filozofije zabranili su Univerzitet u Luvenu (1652), Sorbona (1675), Univerzitet u Lajdenu (1676) a kongregacija Oratore se javno ogradila od Dekartove filozofije 1677; zabranu Dekartove filozofije odnovili su: Pariski nadbiskup 1691. i 1704, Katolika crkva 1705, Jezuitski red 1766, dok su Meditacije posebno zabranjene u Francuskoj 1720.

www.uzelac.eu

427

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ta je to u Dekartovim delima to je toliko raestilo njegove savremenike? On sam bio je veoma plaljiv, malo je objavljivao, stalno se povlaio i beao od ljudi; nepriznavan od savremenika ipak je bio toliko slavan da mnogi i danas smatraju kako upravo s njim poinje jedna posve nova filozofija i da je istorija savremene filozofije istorija razvoja kartezijanstva idealistikog ili mehanicistikog, zavisno od toga da li se naglasak stavlja na miljenje ili protenost. Treba imati u vidu da Dekartova filozofija nastaje u vreme vladavine neosholastike filozofije i to posebno metafizike Franciska Suaresa. Pogreno bi bilo misliti da se Dekart borio protiv metafizike; njegova namera je bila da metafiziku postavi na nove temelje koji pretpostavljaju rezultate nove matematike i fizike; sa Keplerom i Galilejem on deli uverenje (koje je takoe metafiziko) da je svet matematiki struktuiran i da matematika misao moe prodreti u harmoniju vasione. Dekart je dao niz doprinosa u mnogim posebnim naukama (matematika, optika, astronomija) kao i u filozofiji; izlaganje o tome podrazumeva uvid u jedinstvo nauk i filozofije i pretpostavka da se sve nauke izuavaju istovremeno. Sve nauke nalik su drvetu iji je koren metafizika, stablo fizika a grane posebne nauke (mehanika, medicina, etika). Ako je etika kruna sistematskog znanja, metafizika je njegov fundament: ona je u stanju da interpretira rezultate savremenih nauka a s druge strane, ukazuje na to kako je i iz ega sazdan svet te stvara paradigmu, program istraivanja, ime utie na dalji razvoj nauk. Dekartova metafizika je produkt njegovog vremena; ona je mehanicistika jer je u to vreme jedino mehanika zavrena kao disciplina. Temelj Dekartove metafizike ini identitet materije i prostora i otud sledi itav niz posledica: svet je prostorno beskonaan i materijalno jednolian, dok se materija moe deliti u beskonanost; prazan prostor ne sadri nikakvu materiju i poto je kao takav protivrean on stoga i ne postoji. Na taj nain metafizika pokazuje iz ega je sazdan svet; nauke se bave predmetima o kojima na duh moe da dobije istinito i nesumnjivo znanje. Metafizika kazuje nauniku ta treba da istrauje, koji se problemi mogu reavati i do kakve vrste zakonitosti se moe doi. Za tako neto neophodan je metod kao nuno sredstvo postizanja istine, te je pitanje metode postalo Dekartov "metodski" problem.

www.uzelac.eu

428

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Iako je rano doao do mnogih svojih otkria, Dekart je tek krajem etrdesetih godina poeo da objavljuje neke od svojih spisa. Iste godine kad je bila premijera Kornejeve tragedije Sid, 1637, Dekart je objavio kratak spis Rasprava o metodi (Discours de la mthode); ve sama odluka da spis objavi na francuskom jeziku a ne na tada vladajuem latinskom, jasno govori o tome kome je spis bio namenjen: ne filozofima, ve praktinim ljudima kako bi se lake snali u novom svetu. U ovom kratkom spisu Dekart izlae jasna i kratka pravila koja e spreiti da onaj koji se njima koristi uzima lano za istinito a istinito za lano i istovremeno, omoguiti postepeno uveavanje znanja. Dekart izdvaja samo etiri pravila, jer ako bi ih bilo mnogo, to ne bi bilo i dobro, poto je mnotvo zakona esto povod njihovog naruavanja i nepotovanja, a to manje zakona ima jedan narod, lake e se njim upravljati, pod uslovom da se zakoni strogo potuju; na mesto mnogo logikih zakona Dekart istie etiri pravila miljenja. Prvo pravilo, istovremeno i poslednje, jeste pravilo oevidnosti, evidentnosti i ono glasi: nikad neto ne prihvatati ako u to nismo oigledno uvereni; drugim reima: iskljuiti sve ono to bi moglo dati povod bilo kakvoj sumnji. Ovo nije samo pravilo, ve normativni princip po kome se sve mora svoditi na ono to je jasno i razgovetno a u emu se i sastoji oevidnost. Drugo pravilo kae da svaki problem treba razloiti na onoliko delova koliko je potrebno da bi se on mogao reiti. Tu je re o primeni analitikog metoda koji i vodi do oevidnosti jer, razlaganjem sloenog na jednostavno, uz pomo svetla uma odstranjuje se dvosmislenost. Ako je za definisanje potrebna oevidnost, a za oevidnost intuicija, za intuiciju je potrebna jednostavnost koja se postie razlaganjem neeg sloenog na njegove elementarne delove do krajnje moguih granica. Tree pravilo kae da misli treba izlagati redom, polazei od lake saznatljivog i ii ka sve sloenijem prihvatajui postojanje reda i u sluajevima kad stvari jedne drugoj ne prethode. Ovo podrazumeva sjedinjavanje elemenata koji su delovi sloene realnosti; re je o sintezi koja polazi od apsolutnih elemenata i kree se ka elementima koji su zavisni i jedan drugog uslovljavaju; tako se uspostavlja poredak, lanac sudova koji nije nezavisan od

www.uzelac.eu

429

Milan Uzelac

Istorija filozofije

realnosti, i ako tog poretka ne bi bilo, trebalo bi ga prihvatiti kao hipotezu, kao najadekvatniji nain tumaenja realnosti. Tako se dospeva do predmeta od kog smo poli, ali on vie nije isti; rekonstruisan je i tako je postao prozraan pod svetlom miljenja. etvrto pravilo se odnosi na kontrolu pojedinih faza rada kako bi se izbegle greke: sve to je dotad ureeno treba jo jednom pregledati i pobrojati da bi postojala uverenost kako se nita nije propustilo; utvrditi potpunost analize i korektnost sinteze. Ova pravila su krajnje jednostavna i podrazumevaju kontrolu svih etapa na koje se razlae svako istraivanje; ona su model znanja jer jasnost i razgovetnost tite od moguih greaka ili prevremenih i neosnovanih uoptavanja. Dekart optost i apstrakciju, koji su svojstveni aristotelovsko-sholastikoj filozofiji, zamenjuje jednostavnou i intuicijom; korienje matematike metode podrazumeva zamenu sloenog jednostavnim, a saznanje podrazumeva razlaganje na jednostavne elemente koji postaju predmet neposredne intuicije da bi potom ponovo bili sjedinjeni vezama koje se javljaju intuitivno. Metafizika meditacija je potinjena matematizmu u onoj meri u kojoj je potinjena metodi dekompozicije. Nakon to su pravila utvrena, treba videti koliko su ona univerzalna i plodna; matematika se pridrava tih pravila, ali, ta nam daje za pravo da njena pravila proglaavamo univerzalnim a matematiku za model univerzalnog znanja? Odgovor na to pitanje Dekart je pokuao da d u spisu Meditatione de prima philosophia (1641); ovim spisom je nameravao da ublai napade iz Pariza i Luvena do kojih je dolo nakon objavljivanja Rasprave o metodi. Iako se u tom spisu nalaze i neki tradicionalni metafiziki stavovi, Meditacije nikog nisu oduevile - ni katoliku Sorbonu, ni protestantsku Holandiju - i to, ve od naslova, koji ne zvui sholastiki, budui da tu stoji meditationes, a ne u to vreme uobiajeno - disputationes; Dekart je ve od ranije bio optuivan za ateizam a sada je tome dodato i da je neprijatelj protestantske religije i "pijun poslat iz Francuske da radi protiv interesa Ujedinjenih provincija"; o emu se zapravo radilo? Dekart je odluio da metodska pravila primeni na tradicionalna znanja kako bi utvrdio da li ona poseduju jasne i razgovetne istine liene svake sumnje. Da bi se to utvrdilo nije potrebno istraiti

www.uzelac.eu

430

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sumu svih znanja ve samo osnov na kome ona poivaju; ako osnov postane sumnjiv, u tom sluaju rui se i itava na njemu podignuta zgrada. Mnogo tradicionalnog znanja poiva na ulnom saznanju a pokazuje se da ulno saznanje nije uvek pouzdano te sva znanja dobijena tim putem treba staviti u zagrade i iskljuiti ih iz razmatranja. Na isti nain Dekart iskljuuje sve to posedujemo na osnovu laljivog pamenja, svaku telesnost (koja moe biti obmana nekog monog a zlog bia). Na taj nain sve se rui pod naletom sumnje i moe se postaviti pitanje ta uopte ostaje? Ostaje sumnja kao nuni iako privremen momenat na putu ka istini. Dekartu nije kao skepticima stalo do sumnje radi sumnje; sumnji se moraju postaviti jasne granice i ona je njemu samo bitan momenat metode a nju je nemogue primeniti ako ne postoji traak svetla ka kome ona vodi. Dekart je utvrdio da ako sve i podvrgne sumnji, ne moe joj podvri i samu svoju sumnju, odnosno, svoje Ja koje sumnja. Dok sumnja, dok misli, on postoji. To je pouzdana, izvesna i nesumnjiva istina koju moe bez ikakve sumnje da uzme za osnovni princip, temelj svoje filozofije. oveka nikakva sila ne moe dovesti u situaciju da ne postoji dok sumnja; zato stav "mislim, dakle postojim" (cogito ergo sum) ostaje apsolutno istinit kad god ga ovek izgovara a njegov duh potvruje. Mada je ovaj stav formulisan kao silogizam, on nije zakljuak ve ista intuicija; cogito je rezultat do kog je dovela univerzalna sumnja; on je filozofski princip, temelj filozofije. Ovo uenje o cogito nije apsolutno novo; sreli smo ga ve kod Avgustina koji je u polemici protiv skeptika istakao princip: "ako greim, postojim" (si fallor sum). Dekart je u tri koraka, idui jednim reduktivnim putem a uz pomo univerzalne sumnje iskljuio (a) sve to dolazi preko ula, (b) sve to se tie kvantitativnog i prostornog i (c) mogunost obmane od strane nekog "zlog genija" te tako dospeo do evidentnosti sopstvene egzistencije u aktu miljenja; prirodu sopstvenog postojanja Dekart definie kao res cogitans (mislea stvar, mislea realnost); tu nema pukotine izmeu miljenja i postojanja: mislea supstancija je misao u aktu, a misao u aktu je mislea realnost. Ta mislea realnost je ovek. Filozofija vie nije uenje o biu (ontologija); ona je sad teorija saznanja (gnoseologija). Na taj

www.uzelac.eu

431

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nain u osnovi ovekovog postojanja nije primarno ovekova duhovnost, njegova besmrtna dua koja stremi bogu (to je svojstveno srednjevekovnoj misli) ve svojstva koja su najtenje povezana s ovekovom aktivnou, s njegovom slobodom i odgovornou. Dekart polazi od toga da misao mora poeti od sebe same; miljenje proistie iz miljenja, iz neeg to je samo po sebi evidentno, a ne iz neeg spoljanjeg: ne iz autoriteta, ve iz slobode. Cogito vodi aktivnom obrazovanju ovekovog Ja, tome da se bude slobodan u miljenju i delovanju omoguujui slobodu i delovanje svakog drugog bia; miljenje odreuje sutinu oveka i ono omoguuje, po miljenju Dekarta, promiljanje principijelne razlike izmeu due, duha i tela. Dekart tvrdi postojanje dve razliite supstancije - duhovne i materijalne. Pa ipak, on nije bio dualista u tom smislu da je postulirao dva krajnja, nezavisna ontoloka principa. Postoji mnotvo konanih duhova i postoji mnotvo tela. I konani duhovi i tela zavise od boga kao tvorca i odravaoca. Bog je spona izmeu sfere konanih duhovnih supstancija i telesne sfere. Ako se kae da je Dekart bio teista i pluralista koji je uoio sutinsku razliku izmeu duhovnih i telesnih supstancija, moe se tvrditi da je on istovremeno ouvao i tradiciju srednjovekovne metafizike. Ne gubei iz vida raznolikost inspiracija i ciljeva koji vode Dekarta, vredno je istai da kod njega nalazimo znatan deo opte sheme stvarnosti koja je bila karakteristina za srednji vek. Za razliku od svih drugih bia ovek u sebi ujedinjuje dve supstancije: res cogitans i res extensa; on je mesto susreta duhovne i telesne supstancije, mesto susreta dva sveta due i tela. Heterogenost res cogitans potvruje da se dua ne moe izjednaavati sa ivotom; dua nije ivot ve misao i njeno odvajanje od tela nije smrt koja je uslovljena fizikim uzrocima; dua nije protena; ona i telo su dve realnosti koje nemaju nita zajedniko. Ali, nae iskustvo govori o tome kako postoji neka uzajamna proetost tih dveju supstancija; promene tela i oseanja odraavaju se u dui; to raa problem koji bi se modernim jezikom mogao opisati na sledei nain: ako je dua u telu nalik pilotu u

www.uzelac.eu

432

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kabini aviona, meu njima bi morala da postoji neka vra veza, jer ula govore, dua pokree telo, a nejasno je kako se to dogaa. Ovo pitanje Dekart nastoji da rei u dva svoja spisa, u Traktatu o oveku (objavljenom tek 1664) i u Strastima due (1649); u prvom delu on pokuava da objasni fizike i psihike procese anticipirajui neka reenja savremene fiziologije i reava ih uz pomo pretpostavke o postojanju take u kojoj se nalazi dua a koja je u obliku iarkaste lezde (glandula pinealis) smetena u mozgu odakle deluje dua. Ovo shvatanje nalazimo i kod Lajbnica mada ostaje nejasno kako su i jedan i drugi do te pretpostavke doli. Najtee pitanje je bilo: kako moe neprotena dua da pokree proteno telo? Da bi se povezali fiziki svet i svet svesti potreban je jedan trei svet koji bi ih objedinjavao, ali toga kod Dekarta nema. Takoe, ne treba gubiti iz vida da nasuprot aristotelovskosholastikom deljenju due na vegetativnu, ulnu i razumsku, Dekart utvruje jedinstvo subjektivne svesti. Sva svojstva i sve moi due smatra neodvojivim i celovitim, pa ih uvruje u pojam miljenja u najirem smislu te rei. Njegov cogito ne predstavlja svest kao takvu, kao prosto miljenje, odnosno misaoni sadraj, ve kao refleksiju o tom miljenju, kao znanje da mislim, kao spoznajnu delatnost, tj. - samosvest. Ukoliko se svaka psihika radnja ili kompleks sadraja svesti naziva uopteno sveu ili miljenjem, utoliko je samosvest (kod Dekarta cogito) refleksija o tom miljenju. Miljenje uopte postaje njen predmet u saznajnoteorijskom aspektu, i tu se razlikuje svest od samosvesti. Osnovnu protivrenost svog sistema (dualizam psihikog i fizikog, miljenja i protenosti, kao atributa duhovne i materijalne supstance) Dekart je pokuao da prevlada u svom poslednjem delu Strasti due (1649). Iz prirode samih supstancija proizlazi da se one apsolutno iskljuuju a to znai da se miljenje, svest, misao, duh, ne moe objasniti iz materije ije su jedine osobine protenost i mehaniko kretanje. Takva mehanicistika koncepcija se moe opravdati kad se prouavanje odnosi na "mrtvu", anorgansku materiju; meutim, postavlja se pitanje kako da se objasni odnos psihikog i fizikog - due i tela - u samom oveku? Po Dekartu, ovek se sastoji od dva meusobno apsolutno disparatna bia koja

www.uzelac.eu

433

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se uzajamno iskljuuju, jer telo ne moe delovati na duu niti dua na telo. Dekart uzajamno delovanje due i tela uzima kao empirijsku injenicu, ali mu filozofska pozicija ne dozvoljava da to teorijski konsekventno zakljui jer je dua po svom odreenju bestelesna supstanca. On ne uspeva da dosegne dijalektiko jedinstvo razliitog i suprotnog, povezanost due i tela, pa se stalno koleba izmeu jednog i drugog i to najvie dolazi do izraza u njegovoj fiziologiji kao i na njoj zasnovanoj psihologiji, dakle u onim podrujima gde se psihiko i fiziko najtenje dodiruju - na planu afektivnog i oseajnog, na planu emocionalnog, tj. strasti (passion). Treba imati u vidu da izrazom passion (koji kasnije Spinoza prevodi sa affectus) Dekart oznaava svako trpno (pasivno) stanje oveka uopte, dakle, trpljenje, a to ne odgovara najbolje naoj rei "strast" kojom se podrazumeva neka emocionalna obojenost odreene aktivnosti, odnosno svojevrsno psihiko uzbuenje (tj. delovanje i trpljenje - zajedno). U srednjem veku su strasti smatrane kao neto nedostojno oveka, kao tabu, greh i avolska stvar izbaena iz sveta koja se razmatra samo kao negativnost, kao ono to treba izbei. Tako se strasti javljaju s odreenim moralnim prizvukom pa ih je nemogua prouavati a da se moralno ne kvalifikuju tako to im se oduzima svako dostojanstvo. Samo se tako moe razumeti Dekartovo razlikovanje tri vrsta strasti: u prvu grupu spadaju isto fizioloke strasti, u drugu grupu spadaju psiholoke strasti i dua i telo se zajedno realizuju unutar same strasti, i u treu grupu spadaju moralne strasti povezane sa slobodom volje. Ove strasti na sebi nose jasan otisak due i teko ih je objasniti samo telesnim mehanizmom Ukoliko se Dekart oslobodio srednjovekovnog shvatanja o strastima, toliko je u svoja fizioloko-psiholoka injenina razmatranja uvodio moralna odreenja i pojmove koji su bili etiki nezasnovani i nerazraeni, pa su to bila samo obina moralna shvatanja njegovog vremena, povrna, bez dubljeg znaaja. Dekart nastoji da strastima pronae njihovu fizioloku osnovu; one nisu ni dobre ni zle; u njima ak pronalazi mogunost korisne primene i upotrebe; strasti podstiu ivotne duhove na kretanje tela pa su

www.uzelac.eu

434

Milan Uzelac

Istorija filozofije

one znaajne za ovekovo snalaenje i prilagoavanje u odreenim sluajevima. Upravo tu dolazi do uticaja delovanja due na telo i obratno; centar te delatnosti je u epifizi (glandula pinealis); Dekart razlikuje est osnovnih strasti: uenje, elja, ljubav, mrnja, radost i alost i svojim fiziolokim istraivanjima postavio je temelj za one to su dolazili; ta su istraivanja vodila u francuski materijalizam XVIII stolea i zavravala u nauci o prirodi; metafizike impulse njegove filozofije je razvilo tzv. ortodoksno kartezijanstvo i okazionalizam. Kartezijanstvo je bilo najrasprostranjenije u Holandiji gde je Dekart dugo iveo kao i u Francuskoj, gde je uprkos zabranama ono bilo velika filozofska moda izazivajui buru odobravanja ali i protesta. Jedan od Dekartovih problema koji ne bee reen na adekvatan nain bilo je pitanje odnosa res coditans i res extensa, odnosa duha i tela. Pokuaj da se to reava ukazivanjem na delovanje "iarkaste lezde" (glandula pienalis) bio je nezadovoljavajui, bekstvo u oblast neznanja (asylum ignorantiae). Razvijajui kartezijanske pretpostavke neki su Dekartovi sledbenici pomenuti jaz jo vie produbili negirajui ma kakav odnos tih dveju supstancija i pribeite traili u delovanju boga; smatrali su da volja i miljenje ne deluju na telo ve su samo povod (occasio) da bi bog uzeo uee u ostvarenju odreenih delatnosti, pa je kretanje tela sluajni uzrok (causae occasionales) uplitanja boga u sled stvari. Ova teorija dobila je naziv okazionalizam; pored niza drugih autora15, Arnold Gelinks (1624-1669), profesor univerziteta u Luvenu, prvi je okazionalizmu dao odreenu formu; prva istina, po Gelinksu, jeste postojanje subjekta koji mislei sebe saznaje. Sve to subjekt ini, on to u potpunosti i zna a ako neke delatnosti ne zna, to znai da ih i ne vri. Mi ne znamo za delovanje na materijalna tela poto ne znamo nain na koji se to deava a to znai da mi u tom sluaju i ne delujemo. Mi smo "posmatrai" a ne "autori" svega to se paralelno zbiva s duhom i telom.
15Luj

de Lafor (Traktat o duhovnom svetu oveka), ero de Kordemua (O razlici due i tela), Johan Klauberg (O odnosu due i tela).

www.uzelac.eu

435

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Duhovno i telesno pokazuju se kao dva sinhronizovana satna mehanizma, no sinhronizacija nije posledica njihovog odnosa ve regulisanja koje ini bog; Gelinks je, kako to istiu neki istraivai, bio blizak stanovitu koje e razviti Lajbnic uenjem o "prestabiliranoj harmoniji". Kako se on ne zadrava samo na tumaenju veze odnosa duhovnog i materijalnog no nastoji da razjasni i sve manifestacije konanih supstancija, Gelinks je prethodnik i Spinoze i njegovog uenja o tome da bog svojim umom proizvodi sve ideje a da smo mi samo modusi boanskog uma, da smo samo materijalni modusi, modusi protenosti. Isto tako on je prethodnik Spinoze, na etikom planu, svojim stavom "tako je, neka bude tako" (Ita est, ergo ita sit). Okazionalizam je svoj vrhunac imao u radovima Nikole Malbrana (1637-1715), roenog u Parizu koji je nakon studija na Sorboni (1664) postao svetenik. Iste godine proitao je Dekartov Traktat o oveku i odluio da narednih nekoliko godina posveti izuavanju kartezijanstva. Objavio je nekoliko radova: Traenje istine (1674-5), Traktat o prirodi vrline (1680), Traktat o moralu (1684) i Predavanja o metafizici (1688). Ovi spisi izazvali su velike polemike. Treba imati u vidu da su, u vreme kad je poeo da se upoznaje s delima Dekarta, Malbranovi pogledi bili ve formirani: bio je pod snanim uticajem platonizma i Avgustina ali i s velikim otporom spram Aristotela i sholastike. Ve kod Platona i Avgustina Malbran je naao dualistiko shvatanje materije i duha; aristotelovsko shvatanje duhovnog kao forme i entelehije materijalnog inilo mu se paganskim a podravano sholastiarima; kartezijanski dualizam inio mu se daleko savremenijim i saglasnim s hrianskim spiritualizmom. Ako tela ne deluju na duhovno naelo a duhovno ne deluje na materijalno, kako objasniti mogunost da se spozna istina? Svaka dua je izolovana, kako od drugih dua, tako i od fizikog sveta. Kako izai iz te izolacije koja izgleda apsolutna? Malbranovo reenje je pod uticajem avgustinovskog neoplatonizma: dua, odvojena od sveg ostalog, ima direktnu, neposrednu vezu s bogom a shodno tome sve saznaje posredstvom boga. Od Dekarta Malbran je preuzeo shvatanje da to to mi

www.uzelac.eu

436

Milan Uzelac

Istorija filozofije

saznajemo jeste ideja koja ima ontoloku teinu kakva nedostaje kod Dekarta i koja je kopija platonovsko-avgustinovske metafizike egzemplarnosti. Mi saznajemo samo ideje budui da su one dostupne naem umu same po sebi, dok su predmeti nevidljivi za duh jer oni ne mogu ni delovati na njega ni biti njegov predmet. Sve stvari koje vidimo jesu ideje i samo ideje. Postavlja se pitanje: kako dospevamo do ideja? Sve to znamo, kae Malbran, mi nalazimo u bogu. Sve ideje nalaze se u njegovom umu (svet ideja) a nae due (duhovna materija) povezane su s bogom kao mestom gde se nalazi univerzalni duh. Iz toga ne sledi da mi boga saznajemo u njegovoj apsolutnoj sutastvenosti, ve samo to da sve to saznajemo saznajemo u bogu. To raa novo pitanje: ako mi sve vidimo u bogu, kako moemo znati da postoje tela koja odgovaraju naim idejama. Malbranov odgovor je: mi smo ubeeni u postojanje tela zahvaljujui boijem otkrovenju. Pojam "otkrovenje" treba pritom razumeti u smislu okazionalistike metafizike: samo otkrovenje moe pomoi da razumemo kako je bog poeleo da stvori tela. Malbran odbacuje shvatanje po kojem je dua forma tela i istovremeno produbljuje Dekartov dualizam; izmeu due i tela nema metafizikog jedinstva kao ni uzajamnog delovanja. Dua misli telo i time je ona najtenje povezana s bogom. Svako delovanje due na telo ima okazionalni uzrok, tj. ukazuje na uee boije volje. Isto se moe rei i za delovanje tela na duu: svojstva tela ne mogu, kae Malbran, promeniti svojstva duha; nema nikakve uzrone veze izmeu tela i duha, kao to nema ni direktne veze izmeu dva tela ili dve due. Zato bog spaja telo i duu, to ostaje tajna i za filozofe i za teologe. Tela saznajemo posredstvom ideja koje se nlaze u bogu a due uz pomo oseanja; mi bolje znamo telesni svet no prirodu nae due; dok vene istine i inteligibilno prostranstvo saznajemo u bogu, znanja o dui ne moemo dobiti kroz ideju due u bogu ve samo na osnovu nekog "unutranjeg oseaja"; za razliku od nas koji u sebi nemamo arhetip duhovnog (jer bismo u tom sluaju mogli na apriorni nain da spoznamo i budunost i ukupnost psiholokog iskustva), telesno i duhovno bog saznaje u samome

www.uzelac.eu

437

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sebi; Malbran koristi ontoloki dokaz o postojanju boga: ako se bog moe misliti, tada on postoji. Za razliku od Dekarta koji je naglasak stavljao na metodologiju nauka i probleme saznanja, Malbran gradi teocentrini sistem koji ima izrazit metafiziki i religiozni karakter ime u velikoj meri anticipira neka od reenja Spinoze ali isto tako Lajbnica i Hjuma. Malbranovo stanovite moglo bi se odrediti kao panteizam i nije nimalo sluajno to su mu se knjige u tri navrata nale na indeksu zabranjenih knjiga. Panteistiko stanovite u njegovom najrazvijenijem obliku nalazimo kod jednog drugog mislioca, to je Baruh (Benedictus) de Spinoza (1632-1677) koji se rodio u Amsterdamu, i to iste godine kada u Engleskoj Don Lok; potie iz stare panske jevrejske porodice koja je, po ediktu kralja Ferdinanda proterana iz panije zajedno s jo oko 300.000 Jevreja i Mavara, pa se preko Portugalije doselila u tada liberalnu i verski tolerantnu Nizozemsku. U ranoj mladosti Spinoza je u Amsterdamu izuavao hebrejski jezik i Talmud, a potom, napustivi kolu zbog nematine, u krugu amsterdamskog lekara van den Endena on ui latinski jezik, matematiku, medicinu i filozofiju; tada je i uzeo latinsko ime Benedikt (to kao i Baruh, znai blagosloven); izgleda da je u to vreme njegova porodica prela u hrianstvo ali je u potaji nastavila da se pridrava jevrejskih obiaja; nakon kraeg bojkota zbog bezbonitva i neortodoksnog tumaenja svetih spisa, Spinoza je izopten iz jevrejske zajednice 1652. godine i tada na neko vreme naputa Amsterdam. Nakon nekoliko meseci vraa se u rodni grad, ivi kod svog pokrovitelja van den Endena i izdrava se bruenjem soiva za optike instrumente to je tada bio unosan posao. Prve radove, Kratak traktat o bogu, oveku i njegovoj srei i Traktat o poboljanju razuma Spinoza je napisao od 1660. do 1663. Ve 1662. zapoinje pisanje Etike ali e je zavriti tek 1675. i ovo njegovo najznaajnije delo bie objavljeno nakon njegove smrti (1677). Neko vreme je bio sledbenik Dekarta i iz tog perioda je spis Osnovi Dekartove filozofije izloeni na geometrijski nain; to je jedini Spinozin spis objavljen za njegova ivota pod njegovim imenom. Anonimno objavljen Teoloko-politiki traktat izazvao je

www.uzelac.eu

438

Milan Uzelac

Istorija filozofije

velike polemike, a Politiki traktat, objavljen takoe nakon njegove smrti, ostao je nedovren. Spinoza je bio iroko obrazovan: poznavao je poznoantiku filozofiju, srednjovekovnu jevrejsku sholastiku Majmonida i Avicene, sholastiku XVI i XVII stolea a od savremenika dela Dekarta i Hobsa. Njegova metafizika u velikom je saglasju s njegovim ivotom pa se o Spinozi moe govoriti kao o stoiku novog vremena. Kao najvii cilj ivota isticao je posmatranje stvari pod uglom venosti (sub speciae aeternitatis), oslobaanje od strasti i ivljenje u miru; ak mu je na peatu za pisma iznad nacrtane rue pisalo Caute (obazrivo). Za razliku od Dekarta Spinoza nije voen pitanjem kakva metodologija vodi istini i koja su njena svojstva, ve pitanjem: koja istina daje smisao ovekovom postojanju i da li je ona dobro koje e oveku pruiti sreu? Traena istina nije matematika ili fizika, ve istina kojom bi se ovek mogao koristiti i u kojoj se moe uivati, istina koja sa usavravanjem opstanka donosi sreu. Spinozino remek-delo svakako je Etika napisama u stilu Euklidovih Elemenata i izloena uz pomo deduktivnogeometrijske metode kakvu je ve primenjivao Dekart i visoko cenio Tomas Hobs; ovaj metod esto prikriva neke od vodeih Spinozinih motiva ali on je izraz autorove borbe protiv apstraktnih sholastikih metoda, protiv retorikih pravila vladajuih u vreme renesanse kao i posledica mnogoslojnog rabinskog naina izlaganja. Iako je dekartovski metod i stil izlaganja najuticajniji u tom stoleu, ne treba misliti kako je kod Spinoze re samo o formi koja bi bila posledica intelektualne mode vremena; veze koje objanjavaju realnost posledica su apsolutne racionalne nunosti pa Spinoza s jednakom strogou razmatra pojam supstancije kao i pojam trougla jer se sve pridrava svojih pravila i ne moe biti drugaije; ako se sve, pa i egzistencija boga moe dokazati s apsolutnom strogou, onda se euklidovski metod pokazuje kao najadekvatniji. S druge strane, matematiki metod omoguuje da se stvari tumae bez emocija, nepristrasno i objektivno; cilj je da se sve vidi iznad strasti, smeha i suza, u svetlosti istog uma. Spinozin ideal je izloen stavom: Nec ridere, nec lugere, neque

www.uzelac.eu

439

Milan Uzelac

Istorija filozofije

detestari, sed intelligere (Ne smejati se, ne lagati, ne uzmicati, samo razumeti). Ve na prvoj stranici Spinoza je izloio svoju osnovnu, novu koncepciju supstancije koja determinie itav njegov sistem. Pitanje supstancije kojim se razreava pitanje o bivstvovanju, jeste temeljno pitanje metafizike i reenjem tog pitanja reava se itav niz drugih pitanja. Videli smo da se po Aristotelu sve to postoji, govorimo li jezikom latinske tradicije, javlja ili kao supstancija ili kao akcidencija (forma, nain njenog pojavljivanja). To tvrdi i Spinoza: "u prirodi nema nieg osim supstancije i njenih manifestacija". Saglasno s antikim teorijama, supstancija (bivstvujueg) ima mnogo i one mogu biti hijerarhizovane; Dekart se izjasnio takoe, da je supstancija mnogovrsna, ali s jedne strane, insistirao je na tome da postoje dve supstancije (res cogitans i res extensa), miljenje i protenost, tj. duhovno poelo i materijalna tela i da su obe ravnopravne, a s druge strane, njegova teorija supstancije s ovim nije bila saglasna jer u Naelima filozofije pie da je supstancija stvar za ije postojanje nije potrebno nita osim nje same. Takva supstancija moe biti samo najvia realnost, tj. bog, a stvorene stari ne mogu postojati ako ih ne odrava boija mo. Reenje ove aporije Dekart je video u uvoenju drugaijeg pojma supstancije tako to je tvrdio da i ono to je stvoreno (materijalno kao i duhovno) takoe moe biti supstancija ukoliko je realnost kojoj je za svoje postojanje neophodno samo uee boga. Ovde postoji oigledna protivrenost jer se kae da supstanciji za njeno postojanje nije potrebno nita osim nje same, ali i da su supstancije tvorevine kojima nije potrebno za postojanje nita osim njih i osim pomoi boga. Po Spinozi postoji samo jedna supstancija i ona je bog. Ona je praosnov (odnosno apsolut, kako bi rekli romantiari), prvo i najvie poelo kojem, osim njega, za postojanje nita nije potrebno, te je uzrok samoga sebe (causa sui); kao takva ona je nuno postojea realnost. Dekartovi res cogitans i res extensa kod Spinoze su samo dva od beskrajno mnogo atributa supstancije, dok su misli i stvari, kao i sve empirijsko, samo manifestacije (modusi) supstancije. Supstancija se kod Spinoze podudara s bogom; on kae: "pod bogom mislim apsolutno beskonano bie, tj. supstanciju

www.uzelac.eu

440

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sastavljenu iz bezbroj atributa od kojih svaki izraava njenu venu i beskonanu sutinu". Ova supstancija-bog je slobodna jer deluje po nunosti koja je njena sopstvena priroda i ona je vena jer je postojanje sadrano u njenoj sutini. Ako je bog jedina postojea supstancija (jer sve to postoji postoji u bogu a bez boga nijedna stvar ne moe postojati niti biti shvaena) i ako sve to se deava, deava se po zakonima beskonane boanske prirode i sledi iz njene nune sutine, dokazi za postojanje boga mogu biti samo varijante ontolokog dokaza. Ne moe se misliti o bogu (ili supstanciji) kao o "uzroku samog sebe" a da se on ne misli kao nuno postojei. Spinozin bog je biblijski bog na koji je on od mladosti usmerio svoju panju, no bog koji nije linost s voljom i umom ve bog zbijen u metafizike sheme i kartezijanske definicije. Po Spinozinom miljenju bog ne moe biti antropomorfan i on ne moe da stvara neto razliito od sebe; istovremeno, on je neodeljiv od stvari koje proistiu iz njega i nije provienje u tradicionalnom smislu, ve je bezlina apsolutna nunost. Ta apsolutna nunost postojanja identina je sa Spinozinim shvatanjem slobode koje zavisi samo od sebe same; iz boga istie (kao u neoplatonizmu), beskonano u vremenu i prostoru, beskonano mnogo atributa i modusa koji obrazuju svet. Stvari proistiu iz boga kao to iz biti geometrijskih figura proistiu teoreme; razlika izmeu boga i geometrijskih figura je u tome to geometrijske figure nisu uzrok samih sebe ve su analogija neeg to je po sebi daleko vie i sloenije. U nunosti boga Spinoza je naao koren svakog odreenja, dokaz svega, izvor najvieg spokojstva i duhovnog mira; time se Spinoza najvie od svih pribliio stoicima; njegovo velianje ivota u saglasju s nunou dovrie Nie idejom o udnji ka sudbini amor fati. Poto je supstancija, manifestujui svoju sutinu u beskonano mnogo oblika (koje Spinoza naziva atributima) beskonana, atribute, od kojih i svaki od njih sam izraava beskonanost boanske supstancije, treba razumeti kao "same po sebi", meusobno nezavisne, ali ne kao neto to postoji samo po sebi, budui da po sebi postoji samo supstancija. Iz beskonano mnogo

www.uzelac.eu

441

Milan Uzelac

Istorija filozofije

atributa ljudi, imajui ogranien razum, mogu dokuiti samo dva: miljenje i protenost. Tako se, drugim reima, dekartovski dualizam supstancije prevodi u dualizam atributa. Iako bi miljenje, kao sposobnost da se misli samostalno, moralo da ima poseban rang, Spinoza ga ne privileguje, jer bi to izazvalo mnogo tekoa i neophodnost izgradnje vertikalne hijerarhije, a to u asu kad Spinoza nastoji da uspostavi horizontalni poredak i tako ouva ravnopravnost atributa. Osim supstancije i atribut postoje i modusi i za njih Spinoza kae: "pod modusima shvatam stanja supstancije, ono to je sadrano u drugom kroz koje se i pokazuje"; bez supstancije i atributa ne bi bilo ni modusa niti bismo ih mogli opaati; modusi proistiu iz atributa i oni su njihova odreenja. Izmeu beskonanih atributa i konanih modusa nalaze se beskonani modusi koji posreduju izmeu njih; beskonani modus beskonanog atributa miljenja je "beskonani um" i "beskonana volja" a beskonani modusi beskonanog atributa protenosti su "kretanje i stanje mirovanja". Beskonani modus je i svet kao celina, vasiona koja se i menja u pojedinostima ali u celini ostaje ista. Modus koji odgovara prirodi beskonanog atributa boga je beskonaan a sve ostalo je povezano s konanim modifikacijama i ima odreeno postojanje. Iz beskonanog moe nastati samo beskonano a iz konanog konano. Tako kod Spinoze ostaje nerazjanjeno pitanje kako iz beskonanih nastaju konani modusi; za njega je svako odreenje negacija (omnis determinatio est negatio) i apsolutna supstancija, kao apsolutno pozitivno bie, ne podlee odreenju, ili, drugaije reeno, negiranju. To je i najvea aporija Spinozinog sistema i s njom su povezane mnoge druge tekoe, no to je potrebno imati u vidu kako bi se mogao razumeti njegov sistem u celini. Pod bogom Spinoza je mislio beskonanu supstanciju s beskonano mnogo atributa, a svet se sastoji od modusa (beskonanih i konanih); jedno bez drugog postojati ne moe i poto je sve nuno odreeno boijom prirodom, nita ne moe postojati sluajno, te je stoga svet nuna "posledica" boga. Boga Spinoza odreuje kao natura naturans (priroda koja stvara) a svet natura naturata (stvorena priroda); prvo je uzrok a drugo posledica. Spinoza bogu ne pripisuje um, volju i ljubav jer su to

www.uzelac.eu

442

Milan Uzelac

Istorija filozofije

beskonani modusi apsolutnog miljenja koje je atribut supstancije. Atributi, bili oni konani ili beskonani, pripadaju svetu. Zato se ne moe rei da je bog umom zamislio stvaranje sveta, da je to eleo svojom sveu i da je svet stvorio iz ljubavi, jer je sve to apriorno bogu i da iz njega proistie. Pripisivati ta svojstva bogu, znailo bi brkanje stvorene prirode i one koja stvara. Kada se istie uveni Spinozin stav Deus sive natura (bog ili priroda) treba imati u vidu: Deus sive natura naturans. Priroda koja stvara nije transcendentna ve je imanentni uzrok i ako nita van boga ne postoji poto se sve nalazi u njemu, Spinozinu koncepciju moemo odrediti kao panteistiku. Treba imati u vidu da Spinoza pojmove misao i miljenje koristi u daleko irem znaenju no to je to inae uobiajeno, da se njima ne misli samo racionalna delatnost ve i elja, ljubav, kao i mnotvo raznih nagona. Um je moda najvaniji modus i njim su uslovljeni ostali modusi miljenja dok ideja (mentalna aktivnost) ima privilegovan poloaj u oblasti miljenja. Ideja, kao temelj Spinozine ontologije, nije samo prerogativ ljudskig uma budui da svoje poelo ima u biti boga, pa Spinoza i kae da je u bogu ideja o njegovoj sutini kao i o svim stvarima koji nuno slede iz njegove sutine. Antiko shvatanje idealnog sveta dobija kod Spinoze novo znaenje: ideje i njima odgovarajue stvari nisu povezane po principu lik-kopija i uzrok-posledica. Bog ne stvara stvari po uzoru na ideje, niti uopte stvara svet u tradicionalnom smislu te rei, ve, svet istie iz njega (to je neoplatonistika ideja), a ideje koje ovek poseduje jesu posledica delovanja tela. Poredak ideja paralelan je s poretkom tela: sve ideje proistiu iz boga (poto je bog mislea realnost) a na isti nain iz boga slede i tela (poto je bog protena realnost); tako, po miljenju Spinoze, bog kao miljenje proizvodi misli a kao protena realnost proizvodi telesne moduse; kad je re o atributima boga, treba imati u vidu da jedan atribut boga ne deluje na drugi (Kod Lajbnica monade nee imati "prozore", nee moi da deluju jedna na drugu), kao i da se svaki atribut shvata po sebi, nezavisno od drugog i da zato modusi u sebi imaju pojam sopstvenog atributa ali ne i drugih poto je njihov

www.uzelac.eu

443

Milan Uzelac

Istorija filozofije

uzrok bog iji su oni modusi. To znai da sutina stvari koje nisu modusi miljenja ne proistie iz boanske prirode koja od poetka poznaje stvari. Ako mislene stvari proistiu iz atributa miljenja i telesne iz atributa telesnosti nije li kod Spinoze na delu ponovo dekartovski dualizam samo okazionalistiki produbljen? Spinoza to reava tako to kae da poto je svaki atribut izraz boanske sutine, niz modusa jednog atributa nuno odgovara nizu modusa drugog atributa jer je u oba sluaja izraena sutina boga u njegovim razliitim aspektima. Ovde je re o paralelizmu koji poiva na podudarnosti budui da je re o jednoj te istoj realnosti razmatranoj iz dva razliita aspekta: poredak i veza ideja isti je kao poredak i veza stvari (Ordo et connexio idearum idem est ac ordo et connexio rerum). Shodno ovom paralelizmu ovek je jedinstvo due i tela; on nije ni supstancija ni atribut, ve se sastoji iz odreenih modifikacija atributa boga, tj. iz modusa miljenja, ideja i modusa telesnosti, a dua, ili um, jeste zapravo ideja, odnosno saznanje tela. Uenje o paralelizmu uklanja aporiju u koji zapada kartezijanstvo: svaka ideja, ako postoji, objektivna je i saglasna je s poretkom stvari poto je red ideja saglasan s redom stvari. Ideje i stvari nisu nita drugo do dve strane jednog te istog zbivanja. Svaka ideja ima svoj telesni ekvivalent kao to i svaki dogaaj ima sebi odgovarajuu ideju. Zato Spinoza ne pravi razliku izmeu lanih i istinitih ideja ve razlikuje manje ili vie adekvatne ideje. Uenje o tri vrste saznanja kod njega se pretvara u uenje o tri nivoa saznanja: mnenje, racionalno i intuitivno saznanje. Mnenje je povezano s ulnim doivljajima koji su uvek smeani, haotini i nejasni; interesantno je da ovde Spinoza ubraja opte pojmove (drvo, ovek, ivotinja), ali i ens (bivstvujue), res (stvar), aliquid (neto). Na taj nain prihvata nominalistiko shvatanje o optim pojmovima koje svodi na bezbojne likova ili nejasne predstave. Ta forma saznanja je neadekvatna ali je s obzirom na one koje slede i neophodna; njena lanost se ogleda u nedostatku jasnosti kao i beskorisnosti i ona ne daje veze i odnose u prirodi. Iznad mnenja je razumsko saznanje (ratio) i on je forma naunog saznanja koju nalazimo u matematici, geometriji i fizici. To je forma saznanja zasnovana na adekvatnim idejama,

www.uzelac.eu

444

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zajednikim svim ljudima i ona ukazuje na opta svojstva stvari. Razumom se dokuuju ideje koje su jasne i razgovetne, kao to su ideje kvantiteta, forme ili kretanja. Razum ne shvata samo ideje ve i njihove nune veze (ideje su jasne samo ako se znaju veze meu njima). Racionalno saznanja uspostavlja uzroni lanac sa svom njegovom nunou. Tu je re o adekvatnom saznanju iako ono nije savreno. Na treem nivou je intuitivno saznanje i ono se ogleda u vienju stvari koje proistiu iz boga. Poto se bie boga saznaje pomou atributa koje on ima, intuitivno saznanje se otiskuje od adekvatnih ideja atributa boga i dolazi do ideje sutine stvari; re je o vienju (contemlatio) boga. Na prvom nivou saznanja, na nivou mnenja nema razlike izmeu istine i lai, ali, na potonjim nivoima razlike ima i ona postaje sve vea; stvari nisu takve kakve se pokazuju u predstavi; one odgovaraju tome kako ih saznajemo uz pomo razuma i uma. Na tom prvom nivou ne moe se dokuiti realnost. Ali, razum ve saznaje stvari i to pod uglom venosti; razum stvari razmatra kao neto nuno a ne sluajno i on to ini u saglasju s istinom tj. kao da stvari postoje po sebi. U toj situaciji nema mesta za slobodnu volju. U dui, kae Spinoza, ne postoji slobodna volja; dua je takva da moe eleti neto to je uzrok neeg drugog, a to je opet uzrok neeg drugog i tako u beskonanost. Dua nije slobodan uzrok sopstvene delatnosti; volja i um jedno su i isto. Tako se Spinoza vraa intelektualizmu koji je od vremena Sokrata odreivao itavu potonju filozofiju da bi u vreme hrianstva dobio novi smer; na problemu volje zasnovana je i sva Spinozina etika. Prevashodni Spinozin cilj je reavanje egzistencijalnih problema; Spinoza polazi od toga da je ovek deo boanske prirode i da deluje po volji boga; to znai da to je ovek aktivniji to vie spoznaje boga. Najvea srea i blaenstvo jeste samo u saznanju boga. Od boga ne treba oekivati nagrade ve mu treba sluiti, a to se postie delovanjem koje je odreeno ljubavlju i milosrem. Put kojim se to postie podrazumeva nepristrasno tumaenje ovekovih strasti, preispitivanje pojmova kao to su savrenstvo i nesavrenstvo, dobro i zlo; progresivan razvoj morala, posledica je razvoja saznanja a najvii ideal ovekov jeste ljubav prema bogu.

www.uzelac.eu

445

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ovekove strasti i poroke Spinoza analizira pomou geometrijskog metoda; ovek nije izuzet iz prirodnog poretka ve ga potvruje; strasti ne treba mrzeti ili ih tumaiti kao neto nerazumno nego ih treba shvatiti kao i svaku drugu realnost u prirodi; delovanje prirode svuda je isto i svuda mora biti isti nain njenog izuavanja. Spinoza smatra da strasti imaju poreklo u sklonostima (conatus) koje se formiraju due vreme; svaka sklonost voena je odreenom idejom, a to znai da u njoj uestvuje svest. Sklonost (conatus) u umnoj sferi naziva se volja a u telesnoj udnja (appetitus). Njen pozitivan modus je zadovoljstvo ili radost (latentia); suprotno stanje je nezadovoljstvo ili alost (tristitia). Iz te dve glavne strasti proistie sve ostalo. Ljubavlju nazivamo afekt zadovoljstva a mrnjom afekt nezadovoljstva. Na isti nain Spinoza iz ljudske svesti izvodi sve strasti. Strast je neadekvatna i mutna ideja a to je posledica pasivnosti uma. Ljudi obino dolaze do svesti o svojim eljama i postupcima ali nesvesni su njihovih uzroka. U prirodi nema savrenstva i nesavrenstva, dobra i zla; nema ni ciljeva, jer sve se deava na osnovu stroge nunosti. Savrenstvo i nesavrenstvo su modusi ljudskog miljenja i oni su isto to i realnost. Zato se ne moe rei da je neka prirodna realnost nesavrena. Ne moe neto da bude bitno a nevredno; sve je takvo kakvo treba da bude. Dobru i zlu ne odgovara nita ontoloki postojee u stvarima po sebi; oni su modusi miljenja i nastaju kada ovek poredi stvari i dovodi ih u vezu sa sobom. Sve to bi imalo vrednosna svojstva Spinoza izbacuje iz ontologije. iveti u skladu s vrlinom mogue je pod uslovom da se ivi u skladu s umom; na taj nain, ovek koji se ponaa u skladu s razumom postaje blizak bogu. Sokratov stav da je zlo neznanje a vrlina znanje, nalazi se i kod Spinoze: sutina oveka je um, poto on spoznaje jasno i razgovetno. Svako umno delovanje je saznanje. Ni o jednoj stvari ne moe se pouzdano znati da li je dobra ili loa, da li vodi saznanju ili ga osujeuje to moe dokuiti samo um. Kad ideju formuliemo jasno i razgovetno, strast prestaje da bude strast. ovek prestaje biti rob strasti kad svoje ideje uini sebi jasnim. Tek kroz intelektualnu intuiciju ovek shvata da sve dolazi od boga i ima poreklo u njemu; taj oblik znanja donosi radost i uzdie

www.uzelac.eu

446

Milan Uzelac

Istorija filozofije

oveka; re je o intelektualnoj ljubavi prema bogu (amor Dei intellectualis) kao delu beskonane ljubavi boga prema sebi samom. Sokratovsku misao da je istraivanje vrlina nalazimo kod Spinoze u stavu da je vrlina vredna sama po sebi i da raj nastaje ve na zemlji. Njegova Etika zavrava se stoikom milju da je teko poremetiti mir mudraca ako je on stvarno mudrac. Saznajui sebe i boga, i sve stvari kao momente vene nunosti koja vlada u prirodi mudrac nikad ne prestaje biti mudrac i uvek ostaje spokojan. Taj put nije lak, ali je dostian; sve istinito retko je i malo dostupno; ako bi se spasenje moglo postii bez velikog napora zar bi na njega toliko malo ljudi raunalo, kae Spinoza, jer sve to je uzvieno, isto je tako teko kao to je i retko. Kada je re o religiji, Spinoza je prvi koji jasno ukazuje na to da se ona nalazi u sasvim drugoj ravni u odnosu na filozofiju (koja ostaje na nivou razuma i uma); religija je na prvom nivou saznanja, u ravni imaginacije; zato se proroci ne hvaliu umom; njihovi tekstovi puni su fantazije i mate. Religija zahteva pokornost, filozofija trai istinu. Zato su tiranski reimi esto koristili religiju kako bi ostvarili svoje ciljeve. U veini sluajeva religiozne ljude pokree strah i sujeverje i svoja ubeenja oni potvruju ueem u verskim obredima; vera ne zahteva "pravilno uenje" ve poslunost; istinito i lano ne nalazi se u oblasti religije ve filozofije. Insistiranje na ortodoksiji ima za posledicu nastajanje raznih sekti. Spinozin ideal je slobodan ovek u dravi koja garantuje potpunu slobodu; slobodan ovek najmanje razmilja o smrti i njegova mudrost je u razmiljanju o ivotu a ne o smrti. Ovo shvatanje, potpuno suprotno onom koje je razvijao Platon u dijalogu Fedon, u punom je saglasju s onim koje smo imali kod Montenja. Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646-1716) roen je u Lajpcigu; njegov je otac bio univerzitetski profesor moralne filozofije; jo kao dete Lajbnic je izuavao grku i sholastiku filozofiju; sa 13 godina ita dela Franciska Suareza a s petnaest godina upisuje se na univerzitet i izuava dela Bekona, Hobsa, Gasendija, Dekartas, Keplera i Galileja i "kod njih nalazi primere "bolje filozofije""; aristotelovsko shvatanje o supstancijalnim formama i finalnim uzrocima zamenjuje mehanicizmom (mada je kasnije pokuavao da ta dva shvatanja kombinuje); jedan je od najveih poznavalaca

www.uzelac.eu

447

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sholastike filozofije pod ijim je uticajem i njegov diplomski rad o principu individuacije (1663). Godine 1663. Lajbnic je otiao u Jenu da studira matematiku, a zatim prava u Altdorfu 1667. gde nakon odbranjenog doktorata odbija ponueno mesto na univerzitetu. Postavi rozenkrojcer stupio je (1668) uz pomo barona Bojnberga u slubu izbornog kneza od Majnca koji ga potom kao lana pratnje barona Bojberga alje u Pariz (1672) s namerom da francuskom kralju izloi projekat o osvajanju Egipta i time sprei rat Francuske i Holandije; ova diplomatska misija (zbog smrti Bojnberga 1672) nije uspela, ali Lajbnic ostaje u Parizu i tu se upoznaje s Malbranom i Arnoom; 1673. putovao je u Englesku, upoznao Bojla i postao lan engleskog Kraljevskog drutva. Potom je u Parizu ostao do 1676. i dobro savladao francuski jezik na kojem je potom pisao a to je pomoglo uticaju njegovih dela, budui da u to vreme nemaki jezik16 jo nije bio jezik filozofije (to e postati tek od vremena Kanta pa do danas). Po povratku iz Pariza Lajbnic je stupio u slubu hanoverskog kneza Johana Fridriha fon Braunvajga; dobio je mesto bibliotekara i zadatak da napie istoriju porodice Braunvajg; iste godine, 1676.17 ponovo putuje u London gde se upoznao s Njutnom; pri povratku se u Amsterdamu upoznao s Levenhukom a u Hagu sa Spinozom (koji mu je najverovatnije proitao nekoliko stranica iz svoje Etike); izmeu 1687. i 1690. Lajbnic kao dvorski istoriograf, mnogo putuje u potrazi da dokumentima koji se tiu genealogije kue Braunvajg; bio je u Austriji, potom u Rimu, Napulju, Veneciji, Firenci, Modeni a obiao je i sve nemake kneevine. Osim rada na hronici porodice Brauvajg Lajbnic se bavio i nizom drugih stvari: 1682. osnovao je u Lajpcigu asopis Acta
16

Treba napomenuti da Lajbnic prvi pie i na nemakom jeziku; u to vreme vladajui jezik jo uvek je latinski. 17 Ta godina, 1676, znaajna je zbog Lajbnicovog otkria infinitezimalnog rauna, ime se bavio i Njutn, koji je do otkria doao neto ranije (1665) ali je rezultate svojih istraivanja objavio tek 1687, tri godine posle Lajbnica (Acta eruditorum, 1684) koji je do svojih rezultata doao drugaijim putem, koristei drugaije metode i ije je reenje elegantnije. Oko prvenstva u otkriu nastala je velika prepirka (1713) pri emu se Njutn sluio i lanim optubama, to je utvreno vie decenija nakon njihove smrti, ali Dord I nije eleo dalje razgrevanje strasti pa je Lajbic ostao nepriznat.

www.uzelac.eu

448

Milan Uzelac

Istorija filozofije

eruditorum, a 1700. postao prvi predsednik Naunog drutva koje je kasnije preraslo u Prusku akademiju. Bio je, poput Kuzanskog, zaokupljen problemom ujedinjenja hrianskih veroispovesti; traio je zajedniki osnov za sporazum katolika i protestanata; kasnije je traio osnov za ujedinjenje kalvinista i luteranaca; jedan od njegovih planova bio je i hrianski savez evropskih drava, nekakva Ujedinjena Evropa; nije uspeo da za to zainteresuje Luja XIV pa se obratio Petru Velikom, ali vladari, kao i uvek tokom istorije, imali su drugaije poglede na svet no filozofi. Godine 1700. Lajbnic je postao lan Pariske akademije nauka a potom je inicijator i predsednik Berlinske akademije, tajni savetnik pruskog kralja Fridriha I, od 1712. bio je i tajni savetnik Petra Velikog, a od 1713. savetnik Bekog dvora. Kad je 1714. njegov pokrovitelj, knez od Hanovera, postao kralj Engleske (Dord I), Lajbnica nije sa sobom poveo u London; iako priglup i nesposoban, knez je znao da ga u Londonu eka Njutn, najpoznatiji po tome to bee tvorac engleskog monetarnog sistema. Ta godina je kraj Lajbnicove slave; on pada u zaborav a njegova smrt je ostala nezapaena ak i u Berlinu gde je osnovao Akademiju nauka; jedini izuzetak bila je Francuska akademija. Iako mu svi spisi ni do danas nisu u potpunosti proueni, u njegova glavna dela ubrajaju se: Rasprava o metafizici (1686), Novi sistem prirode i veze supstancije (1704), Novi eseji o ljudskom razumu (1765, taj spis Lajbnic nije hteo da objavi zbog smrti Loka, jer tu s njim polemie), Teodiceja (1710), Monadologija (1714), Principi prirode i milosti (1714); postoji niz manjih spisa kao i preko 15.000 pisama upuenih savremenicima. Lajbnicovu filozofiju je kasnije sistematizovao Hristian Volf (1675-1754) i ona je u Nemakoj bila vladajua u XVIII stoleu sve do pojave Kantovih spisa iz kritikog perioda. Treba pomenuti da je pod uticajem Lajbnicove filozofije Aleksandar Gotlib Baumgarten (1714-1762) napisao svoje delo Estetika (1750-1758) a da je po Baumgartenovoj Metafizici, pisanoj u duhu Lajbnicove filozofije, svoja predavanja drao i Kant. Premda ivi do 1716. Lajbnic je poslednji veliki spekulativni mislioc XVII stolea; nakon to su Bekon i Dekart izveli svojevrsni "obrat" u zapadnoj filozofiji i uputili je sasvim drugim smerom, pa

www.uzelac.eu

449

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se uinilo da antika i sholastika filozofija pripadaju nepovratnoj prolosti i da je filozofiranje mogue samo primenom metoda preuzetih iz matematike i fizike, a da su pojam cilja (konanog uzroka) i supstancije (supstancijalna forma) nepovratno iskompromitovani, Lajbnic je, dovodei Spinozinu filozofiju u saglasje sa Dekartovom ovim pojmovima dao novi sjaj i uveo pojam philosophia perenis ime je isticao znaaj antike i srednjovekovne filozofije; jasno se distancirajui od svojih velikih prethodnika i ostajui veran duhu kontinentalnog racionalizma, Lajbnic nastoji da ostvari sintezu antikog i novovekovnog miljenja; u delima Aristotela on nalazi istine koliko i kod Dekarta i njegov istorijski i teorijski znaaj je u prevrednovanju antikih i sholastikih ideja u duhu nove nauke. Za razliku od Galileja, Dekarta, Gasendija ili Hobsa, koji su bili nepomirljivi kritiari sholastike, Lajbnicova pozicija je daleko umerenija uprkos njegove kritike ranijih uenja. Nije nimalo sluajno to on nastoji da nae dodirnu taku nove i tradicionalne filozofije i logike i tako srednjovekovno miljenje oslobodi od tetnih nanosa pa se pri tom i vraa na temeljne stavove antike filozofije i nauke, naroito u sluaju kada oni nisu u direktnom sukobu sa pretpostavkama klasine mehanike. U jednom pismu ide i dalje pa istie kako bi bilo mogue sauvati svih osam knjiga Aristotelove Fizike bez tete po najnoviju filozofiju te time opovrgava neke od savremenika koji govore o nespojivosti nove filozofije i Aristotela. Uz sve potovanje reenja do kojih je dola antika, Lajbnic je i ovek novog vremena: nalazei se pod dubokim uticajem matematike i prirodnih nauka, naspram isto mehanicistikih reenja koja nudi kartezijanizam, on kao centralno postavlja pitanje finalnog uzroka. Ostajui na tlu mehanicistike fizike Lajbnic dopunjuje Dekartovu formulaciju zakona o ouvanju koliine kretanja; on protenost i kretanje vidi samo kao spoljanje odreenje realnosti; pomou dekartovski shvaene protenosti ne mogu se objasniti sva svojstva koja ima telo; verujui da se sve u prirodi moe odrediti samo uz pomo dva naela (protenost i kretanje), Dekart je identifikovao prirodu sa protenou (sa prostorom) i ubeen da je prostor beskrajno deljiv, smatrao je da u prirodi nema nieg nedeljivog; pojam nedeljivog, po miljenju

www.uzelac.eu

450

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Dekarta, moe imati mesto samo u duhovnom svetu; strogo govorei, u tom sluaju osim boga nedeljiv moe biti samo um. Lajbnic nije prihvatao takvo tumaenje; koristei donekle nejasan pojam sile on dolazi do ideje o kinetikoj energiji kao meri kretanja i formulie zakon o ouvanju energije pri uzajamnom delovanju sila, pa ve 1686/7. koristi pojam kinetike sile (vis viva). Ovo vodi zakljuku da se osnov realnosti nalazi van prostora, vremena i kretanja, u to vreme toliko "omraenim" supstancijama, koje on tumai kao geometrijske take, kao aktivne duhovne jedinice. Ta Lajbnicova nesaglasnost s dekartovskim shvatanjem prirode jasno je izraena u stavu: "Neophodno je dopustiti da je stvarima dato neko delovanje, mo ili sila koju mi obino nazivamo prirodom". Na taj nain dva momenta jasno ukazuju na razliku izmeu Lajbnica i kartezijanstva: (a) shvatanje da priroda u sebi ima delatnost i ivot i da (b) u prirodi ne vlada samo princip kontinuiteta (koji Lajbnic, kao i Dekart, vezuje za materiju) ve i naelo nedeljivosti koje, sledei tradiciju, Lajbnic naziva forma. Priroda se kod Dekarta i njegovih sledbenika pretvorila u mrtvi mehanizam dok je sva delatnost, mo, data bogu kao izvoru svakog kretanja; na taj nain priroda je liena samodelatnog momenta i to omoguuje Dekartu da sve njene zakone svede na mehanike. Tome se suprotstavlja Lajbnic; on smatra da je pri stvaranju bog prirodi dao i unutranju sposobnost za razvoj, aktivnost koju on naziva silom ili nagonom; stvari nisu aveti boanske supstancije (kako to sledi kod Dekarta, Spinoze ili Malbrana), ve su centri sila i unutranjom silom koja postoji u stvarima priroda se razlikuje od mrtvog mehanizma. Ovo je osnovni razlog Lajbnicovog nastojanja da rehabilituje metafiziku u oblasti saznanja prirode i da pokae kako kao i kod Aristotela metafizika ostaje prva nauka ne samo s obzirom na duhovni ve i na prirodni svet. Do temelja prirode moe se dospeti ne uz pomo matematike ve metafizike; ako je priroda odreena silom a ne protenou, onda je klju za njeno objanjenje dinamika a ne geometrija. Dinamika izuava uzajamno delovanje sila i pri tom se koristi matematikom pa sutinu prirode stoga moe otkriti samo metafizika a ne matematika. Ta prirodna sila

www.uzelac.eu

451

Milan Uzelac

Istorija filozofije

moe biti shvaena ali ne i predstavljena, jer sila pripada takvom redu stvari koji moe biti spoznat samo umom a ne opaanjem. Temelj prirodnih nauka lei u metafizici a ne u geometriji kako su to mislili Dekart i Galilej. U antikoj filozofiji Lajbnic trai uporite i kad je re o prirodi supstancije koju on vidi kao jednostavno i nedeljivo poelo; nedeljivo poelo delatnosti koje lei u osnovi prirodnih stvari Lajbnic naziva supstancijalnom formom. "Supstancija je bie sposobno da deluje. Jednostavna supstancija je takva koja nema delova. Sloena supstancija je skup jednostavnih supstancija monada". U nastojanju da ispravi Dekarta, Lajbnic se obratio atomizmu, posebno svojom tvrdnjom da je monada nedeljivi deo stvari; ali, ve je Aristotel pokazao da svaka estica nekog tela, ma koliko mala bila, ima delove; prihvatajui, na tragu Platona, Aristotela i Dekarta, mogunost beskrajnog deljenja materije, Lajbnic je istovremeno ustvrdio da se princip istinskog jedinstva ne moe nai samo u materiji koja je pasivan skup delova; nedeljivost za Lajbnica kao i za njegove savremenike, podrazumeva nematerijalnost, budui da su materijalnost i beskonana deljivost sinonimi; ali za razliku od antikih filozofa, Lajbnic drugaije tumai pojam forme kao i supstancije kao nedeljivog poela, budui da je njegova filozofija simbioza nauke novog doba s elementima aristotelizma i platonizma; zato njegovo uenje nosi u sebi niz protivreja, ali to je i jedino uenje XVII stolea koje je ostalo aktuelno i u nae doba. Njemu su se kasnije vraali svi koji su kritikovali mehanicistiko uenje. Celina moe postati realna samo zahvaljujui aktivnim jedinicama koje imaju drugaije poreklo i koje su neto sasvim drugo; reenje je u formalnom atomu (jer ono to je materijalno ne moe istovremeno biti materijalno i nedeljivo, to je uslov istinskog jedinstva), tj. u supstancijalnim formama iju prirodu ini sila; poto je sila neto analogno svesti i nagonu, nju je mogue sebi predstaviti kao duu; no tim formama ne treba pribegavati u tumaenju pojedinanih problema prirode. Aristotel ih naziva prvim entelehijama18 a Lajbnic uvodi naziv prvobitna sila (forces
18

Vidna je razlika u shvatanju pojma entelehije kod Aristotela i Lajbnica: kod Aristotela entelehija oznaava zavrenost, okonanost, dok Lajbnic pod tim pojmom ima u vidu beskonanu tenju i zato je sklonost, nagon (conatus) jedno od glavnih odreenja monade; zato ideja razvoja

www.uzelac.eu

452

Milan Uzelac

Istorija filozofije

primitives) koja u sebi sadri akt i prvobitnu delatnost. Za ovako formulisanu supstanciju koja u sebi sadri sopstveno odreenje i sutinsko savrenstvo, tj. sopstveni unutranji cilj, Lajbnic koristi izraz monada (gr. monas, jedinica) koji ima neoplatonistiko poreklo a koji je u jednom drugaijem znaenju uveo u novo vreme ordano Bruno19. Meutim, postoji jedan momenat koji razlikuje Lajbnica od Bruna ili Kuzanskog: monade ne mogu propasti na prirodni nain ve mogu biti unitene samo boanskom voljom koja ih je stvorila; na taj nain one su sa-vene svetu, poto venost sveta, saglasno srednjovekovnim predstavama nije aeternitas (koju ima samo bog) ve je sempiaeternitas to znai da bezgranino traje; monade ne nastaju niti propadaju, ali poto su jednom stvorene, sastavni su elemenat sveta kao tvorevine. Tako Spinoza reava problem besmrtnosti due: besmrtna je svaka individualna dua20 i ona svoju individualnost i osobitost ima i posle smrti, a to nisu mogli prihvatiti ni Bruno, ni Spinoza. Saglasno sa svojim prethodnicima, a posebno sa Spinozom, Lajbnic pojam supstancije primenjuje pre svega na boga kojeg naziva jedinim biem, vladarem univerzuma, poslednjim uzrokom svih stvari i time, nunom supstancijom. Iz tog bia dobija postojanje sve to postoji i sve to je mogue. Osim boga kao delatnog naela (energije) postoje i druge energije koje Lajbnic naziva monadama. Tako se uspostavlja pluralizam supstancija i
nema samo statiku dimenziju kao hijerarhija bia, ve organsku, poto monade mogu da se razvijaju od primitivnih stanja niih organizama do najviih duhova. Kod Aristotela bolje ive oni koji poseduju znanje no oni koji ga trae, mir je iznad kretanja, bie iznad nastajanja; kod Lajbnica srea je u napredovanju, u nastajanju a ne u biu, dok, nemir pripada srei stvorenih bia; ovde je Lajbnic blii Ekhartu, Silesijusu, Paracelzusu no antikoj filozofiji i sholastikom aristotelizmu. 19Iako princip jednog i shvatanje monade ukazuju na oiglednu vezu s pitagorejstvom, Platonom i neoplatoniarima, pojam aktuelne beskonanosti nedvosmisleno ukazuje na Plotina; ovaj poslednji pojam postao je veoma popularan u srednjovekovnoj teologiji a u vreme renesanse naao se prvenstveno u matematikim spisima i koriste ga Kuzanski, Galilej, Kepler. Tako je Lajbnic u svom uenju o monadi mogao da spoji neoplatonistiku i spekulativnu metafiziku kao i savremenu matematiku. Pojam aktuelne beskonanosti izazvao je i protivrenosti u Lajbnicovoj filozofiji, posebno u njegovoj teoriji kontinuuma. 20 Shvatajui duu kao neto unutranje, kao lino naelo koje svoje poreklo ima u srednjem veku, a polazi jo od Avgustina, Lajbnic se razlikuje od Aristotela; za Aristotela ivo telo je ono u emu se sjedinjuju telo i duh; po Lajbnicu, telo treba da bude objanjeno matematikomehanikim zakonima koje je otkrila savremena nauka, a duh se definie time to poseduje volju i znanje, saglasno tome kako je to shvatanje XVII stolee nasledilo od srednjeg veka i renesanse.

www.uzelac.eu

453

Milan Uzelac

Istorija filozofije

time se njegovo shvatanje bitno razlikuje od svih drugih uenja koja govore o supstanciji kao nedeljivom jedinstvu. Koje su neposredne posledice ovakvog shvatanja? Kao prvo, prostor nije isto to i priroda tela (kako je to kod Dekarta) niti je organ opaanja boga (sensorium Dei), kako je to mislio Njutn, ili apsolutno svojstvo boga (Klark). Po Lajbnicu prostor je fenomen, nain pojavljivanja realnosti; on nije ontoloko svojstvo stvari, ve rezultat veze meu njima, ali budui da nije samostalno realno bie, aktivni je fenomen. Prostor nije "idol" u bekonovskom smislu ve subjektivni nain pojavljivanja stvari. Kao drugo, isto vai i za vreme koje Lajbnic shvata kao sutinu uma (ens rationis); vreme nije ontoloka reka koja ima realni tok ve fenomen, fenomenalni rezultat koji je posledica sleda stvari. Objektivna osnova vremena je u ranijem i buduem postojanju stvari koje slede jedna za drugom i otud se izvodi ideja vremena koje ne moe biti neko apsolutno bie. To znai da prostor i vreme nisu realnosti koje postoje po sebi, ve fenomeni koji slede iz drugih realnosti: prostor je posledica rasporeda tela a vreme posledica njihovog sleda; ako ne bi bilo nieg stvorenog, prostor i vreme bili bi samo boije ideje. Ovo je vano za razumevanje obrata koji e potom uiniti Kant. Kao tree, ako je svet nalik na "ogromni mehanizam" i ako su mehanizmi i sva pojedina bia, mehanizam vasione realizuje boansku volju ispunjujui "krajnju svrhu" koju je postavio bog izborom "najbolje opcije"; na taj nain mehanicizam je nain na koji se ostvaruje najvii finalizam i time dostie krajnja svrha. Stvarnost se sastoji od centara sila, metafizikih i nematerijalnih taaka (atoma), odnosno monada koje su jednostavne i nedeljive, ali kao entelehije, unutranje savrene. Sve to postoji ili je jednostavna monada ili njihova ukupnost; monade su elementi svih stvari i ako spoznamo prirodu monade spoznaemo i prirodu sveg to postoji u svetu. Monadu treba razumeti analogno s naom psihikom delatnou21; ona je nedeljiva ali poseduje mnotvo svojstava, kao to je i na razum
21

Lajbnic monade naziva duama kad one imaju oseanja a duhovima kad poseduju um; u ostalim stvarima, u neorganskoj prirodi, Lajbnic monade naziva supstancijalnim formama. U najmanjem delu materije postoji po Lajbnicu itav svet ivih bia, entelehija, dua. Kao to je za Spinozu prostor i prostorna materija ontoloki orijentir, tako je to duh, odnosno dua za Lajbnica; dua koja ima mo apercepcije je model po kojem on gradi svoju kosmologiju.

www.uzelac.eu

454

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jedan ali poseduje mnotvo predstava. Da monada ne poseduje razliita svojstva bilo bi nemogue objasniti promene stvari. Monade se meusobno razlikuju na osnovu svojstava koja poseduju. To vodi Lajbnica formulisanju principa individuacije, razliitosti, ili diferencije; svaka se monada mora razlikovati od druge. U prirodi ne postoje dva bia koja bi bila savreno jednaka i kod kojih ne bi postojale unutranje razlike22. Principu individuacije Lajbnic ne daje samo logiko-metafiziki ve ontoloki smisao: monade su idealna prapoela bia, sutine ugraene u svaku prirodnu stvar. Tako on odaje priznanje i srednjovekovnoj filozofiji pa nije sluajno da je taj sholastiki princip, o kome je pisao jo u mladosti (De Principio Individui, 1663), ostao u temelju njegove monadologije. Kada je re o uticaju srednjovekovne filozofije na Lajbnica, treba pomenuti da njegovo uenje o pluralizmu supstancije nastaje pod uticajem protestantske kolske filozofije koja poinje sa Dunsom Skotom; ima se u vidu njegov pojam haecceitas (poznat i kao species monadica i individuum monadicum); srednjovekovna filozofija utie na Lajbnica i svojom tomistikom tradicijom budui da stav omn individuum tota sua entitate individuatur potie od Tome Akvinskog, mada izmeu Lajbnica i Tome postoji i jasna razlika: dok se po Tome Akvinskog individuacija ostvaruje zahvaljujui materiji i samo meu anelima kao bestelesnim biima, svaka individua jeste anima species i od svih drugih individua razlikuje se po svome biu, Lajbnic e korigovati taj tomistiki stav tako to e svojstvo individuacije pripisati svakoj supstanciji. Ovo je vodilo mnogim nesporazumima u tumaenju pojma monade, posebno kad je re o odnosu fenomenalnog i realnog, materijalnog i nadmaterijalnog nivoa posmatranja. Monadama je svojstvena mo opaanja (perception) koju treba razlikovati od svesti, odnosno, apercepcije23; tu je re o nesvesnim
22

Kako razlike meu stvarima mogu biti beskonano male, one za nas mogu biti neprimetne, ali u stvarnosti ako oima to i ne moemo opaziti, uvek postoje razlike. Ovo znai da u prirodi postoje neprekidni prelazi, da nema skokova. 23 Iskustvo samosvesti (apercepcija) je ono ime se razlikuje dua, odnosno duh, od svih spoljanjih stvari koje su promenljive i propadljive; po analogiji s naim venim Ja Lajbnic gradi uenje o neunitivosti monada. Za razliku od Dekarta koji je um kao neto nedeljivo suprotstavio svoj prirodi (ivoj i neivoj, pa ak i onoj koja ima duu), Lajbnic smatra da nedeljivost ini supstancijalno

www.uzelac.eu

455

Milan Uzelac

Istorija filozofije

opaajima koje imaju sve monade pa i monade fizikih tela. Odreeni stepen duhovnosti (uroene ideje) Dekart je pripisivao ljudskom umu a Lajbnic to proiruje i van oveka; te nesvesne nagone, udnju (appetition), on vidi u svemu to postoji. Na taj nain Lajbnic prirodi ne pripisuje samo ivot ve i tvorako naelo; nastoji da pokae kako svaka individua, ne samo biljka ili ivotinja, ve i mineral ili metal, poseduje ivot. Ovde se jasno moe uoiti razlika izmeu Lajbnica i Dekarta: dok je Dekart sve ivo nastojao da izvede iz neivog, da organizam objasni polazei od zakona mehanike, Lajbnic, kad je re o njegovoj metafizici, tei da i sve neivo objasni iz ivog a u organizmu vidi samo spoljanju manifestaciju ivota. To ne znai da on hoe da u mehaniku uvede pojmove cilja (entelehije), delovanja tela na drugo telo (conatus) ili njihovo odbijanje; otro kritikuje takva shvatanja kod sholastiara ali i kod Njutna koji je delovanje na daljinu objanjavao na okultni nain (manje je poznato da se Njutn itavog ivota ozbiljno bavio samo alhemijom i izuavanjem problema vremena u Otkrovenju Jovanovom i Knjizi proroka Danila); u oblasti mehanike, polazei od pojmova kvantiteta, forme i kretanja, Lajbnic se ne razlikuje od Dekarta, ali smatra da su kinematiki zakoni prirode nedovoljni za njeno adekvatno objanjenje te da je neophodno kinematiku dopuniti dinamikom i to u granicama same fizike. Tumaenjem neivog iz ivog Lajbnic se potpuno suprotstavlja dekartovskoj poziciju koju je u njenom ekstremnom obliku razvio Malbran a po kojoj nema nesvesnih opaaja i doivljaja. itav spor Lajbnica s Dekartovom filozofijom posledica je razvoja prirodnih nauka, biologije i, posebno embriologije, koja je primenom mikroskopa i otkriem elija i spermatozoida sedamdesetih godina XVII stolea dobila nove impulse; dok je
naelo celokupne prirode; besmrtne nisu samo umne due ve i sve monade. Ovo bi bilo apsurdno, kad ne bi Lajbnic postulirao neto ime se razlikuje od svih kartezijanaca: nesvesnost opaaja. Nesvesne (ili podsvesne) opaaje Lajbnic naziva "malim opaajima" koje ovek u sebi ne moe konstatovati, ali koji su nuni za objanjenje pojava svesti i procesa u ivoj prirodi. Drugim reima: Lajbnic za razliku od Dekarta smatra da celokupna sfera svesti ne moe biti svedena na apercepciju ve smatra da vei deo svesti ine tzv. "male percepcije". Ovo shvatanje nije nastalo nezavisno od razmiljanja nad problemom kontinuuma od njegovog bavljenja beskonano malim veliinama. Nesvesni "mali opaaji" slini su diferencijalu: samo njihov beskonaan broj, kad se saberu, daje veliinu koja je dostupna naoj svesti.

www.uzelac.eu

456

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Dekart prethodnik smera u biologiji koji e se kasnije nazvati epigeneza a po kojem je proces nastanka organizma rezultat delovanja spoljanjih faktora, pri emu se bitni znaaj ne pripisuje naslednim predispozicijama i unutranjim svojstvima organizma, Lajbnic smatra da se ve u semenu nalaze sva svojstva budueg organizma i insistiranjem na znaaju unutranjeg (monada je zapravo supstancija "iznutra") istie nesvodivost organizma na sumu njegovih delova. Spor nije u tome da li postoji jednostavno, nedeljivo poelo (kartezijanci takvom smatraju misaonu supstanciju), ve da li nedeljivo postoji i u prirodi. Lajbnicov odgovor na ovo kljuno pitanje je pozitivan, odgovor kartezijanaca je negativan. Poseban znaaj za razvoj nauke imala je i teorija neprekidnosti koju je Lajbnic primenjivao na individualni razvoj ime je u prirodu unosio ideju razvoja; sva priroda je neprekidna lestvica razvoja; ideja razvoja bila je njegovom dobu strana; Lajbnic tu ide ispred svog vremena i to njegovo naelo dobie zaslueno priznanje tek krajem XVIII i poetkom XIX veka. Monade su nalik dui, mogue ih je u duhu Aristotela nazivati i entelehijama poto poseduju pokretaki princip. U svakom sluaju monade su univerzalni temelj njegove filozofije: one su istinski atomi prirodnog univerzuma, supstancija oveka koja objanjava njegovo telo i duu, izvor svesti skriven (percepcija) ili vidan (apercepcija), izvor kretanja i samorazvoja imanentan svetu, temelj svih logikih, metafizikih, naunih i etikih tumaenja. Svaka monada po shvatanju Lajbnica predstavlja sve druge monade i ona je svemir u celini, ivo ogledalo boga i cele vasione; vasiona je umnoena toliko puta koliko ima supstancija; svaka monada u sebi sadri sve prolo, sadanje i budue, sve to je u vezi s opaanjem ili beskonanim saznanjem; ovo Lajbnicovo tumaenje oslanja se na antiko uenje o "svemu u svemu" koje se sree kod grkih prirodnjaka i lekara a potom u neoplatonizmu i filozofiji renesanse; antiko uenje o oveku kao mikrokosmosu sada se proiruje na sve supstancije: svaka supstancija je mikrokosmos. Kako svaka monada u sebi sadri sve i iz svake monade mogue je izdedukovati sve; u potpunosti to je dostupno samo najviem umu a nama samo u manjoj ili veoj meri; u

www.uzelac.eu

457

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sadanjem ve je sadrana klica budueg, a u svakom trenutku prisutna je celina vremena i dogaaja u njemu. Bog je prva, primarna monada; sve ostale monade su stvorene i nastaju emanacijom iz njega; monade su neunitive i nedeljive pa se broj supstancija na prirodni nain ne moe poveati niti smanjiti. Monade nisu ni fizike ni geometrijske take (u prvom sluaju bile bi deljive, u drugom prostorne), ve metafizike. Njihovo osnovno svojstvo je da "nemaju prozore kroz koje bi neto moglo u njih ui ili iz njih izai"; to znai da je svaka monada u sebi zatvoren svet na koji se spolja ne moe delovati. Od monade kao realno postojee supstancije i od prostora kao idealne stvari, Lajbnic je razlikovao materiju koja je samo fenomen, no fenomen koji nije iluzija budui da nas ne obmanjuje, a to znai da materija poseduje objektivni karakter; za razliku od prostora, materija je neto aktuelno, no svu svoju aktuelnost ona duguje monadama. Neophodno je imati u vidu da Lajbnic, kao i njegovi savremenici, drugaije tumai pojam materije no Platon i Aristotel: materija nije samo mogunost, kako je to mislio Aristotel, nije ni "senka ili nita", kako su to mislili platoniari; za razliku od atomista (Hajgens, Gasendi, Bojl) Lajbnic materiju smatra samo fenomenom, ali ona je takav fenomen koji je aktuelan a ne ista potencija (kao to je to kod Aristotela i sholastiara); prostor je za Lajbnica apstrakcija ("idealna stvar"), neto to je apstrahovano od neeg protenog (koje nije apstrakcija ve istinski fenomen). Od prostora materija se razlikuje neprobojnou i time je Lajbnic blizak fizikalistima XVII stolea; ali za razliku od atomista, on ne priznaje apsolutno tvrde fizike atome za poslednje delie svetske graevine, ve neprobojnost smatra formom pojavljivanja supstancija koje su same po sebi nematerijalne. Lajbnic u matematici ne vidi najviu instancu u istraivanju prirode; iznad fizike stavlja metafiziku koja jedino i moe da d adekvatno saznanje o biti prirodnog kao i duhovnog bia; prirodu supstancije otkriva metafizika a ne fizika koja izuava prirodu na niem, fenomenalnom nivou. Tu je opet vidna razlika izmeu Lajbnica i Dekarta (po kome u prirodi nema nieg to ne izuava mehanika). Lajbnic smatra da se prirodno bie ne svodi na mehanizam i mehanika ne moe biti poslednja instanca u

www.uzelac.eu

458

Milan Uzelac

Istorija filozofije

izuavanju prirode; materija je stoga samo fenomen, premda "dobro zasnovan". Ovo poslednje je posledica Lajbnicovog pokuaja da izmiri tendencije u matematici i nauci njegovog vremena sa tradicijom antike filozofije i nauke kojima su polazite pojmovi jednog i forme. Iz toga sledi protivureje pri pokuaju da se odgovori na pitanje da li je materija (telo) realnost ili fenomen? Kod Lajbnica se prepliu dva tumaenja: realistiko i fenomenalistiko; prvo od njih je posledica njegovog nastojanja da objasni probleme fizike i biologije, a drugo, pokuaja da se objasni problem svesti. Mnogi su u tome videli neprevladivo protivreje u miljenju Lajbnica, ali i pokuaj sinteze ontolokog realizma aristotelovske sholastike i subjektivnog racionalizma kao posledice njemu savremenog matematikog shvatanja prirode. Imanuel Kant e naglasak staviti na fenomenalistiki momenat produbljujui ideju transcendentalizma dok e realistike motive Lajbnicove monadologije redukovati na "stvari po sebi" i pri tom predloiti jedan posve drugaiji pristup itavoj ovoj problematici. Moglo bi se zakljuiti da Lajbnic nije uklonio Dekartov dualizam, ve ga je udvostruio: uvodei mnotvo monada bio je prinuen da pokae na koji se nain one meusobno odnose, a odreujui tela kao skupine monada kojima upravlja dua bio je prinuen da odgovori na pitanje kako dua deluje na telo. Lajbnic je odgovor naao u postojanju "predodreene harmonije" i ovaj pojam postao je zatitni znak itavog njegovog sistema. Da bi objasnio vezu dveju monada, Lajbnic je uzeo za primer dva klatna (klatno je bilo otkrie XVII veka); dva satna klatna mogla bi da se kreu savreno sinhronizovano u tri sluaja: (a) ako su izgraeni tako da jedan sat deluje na drugi, (b) ako ih asovnik stalno podeava i (c) ako su satovi prethodno tako savreno napravljeni da mogu nezavisno jedan od drugog pokazivati tano vreme. Prvo reenje bi bilo trivijalno, drugo, koje su zastupali okazionalisti, bilo bi neprekidno udo i u nesaglasnosti s boanskom mudrou i poretkom stvari; treba imati u vidu da je Njutn smatrao da bog mora stalno da intervenie kako bi se nebeska tela odrala na svojim putanjama a ne sabila u bezoblinu masu. Trea mogunost pretpostavlja postojanje "predodreene

www.uzelac.eu

459

Milan Uzelac

Istorija filozofije

harmonije" jer nema potrebe da jedna monada deluje na drugu i da joj prenosi ono to se u toj drugoj ve nalazi. Predodreena harmonija garantuje idealno saglasje raznih monada iji svet je objektivni svet. Budui da su "bez vrata i prozora", monade tano "znaju" ta se nalazi s druge strane. Bog ih je stvorio tako da su potpuno usaglaene a temelj te "saglasnosti" jeste njihova sopstvena priroda. Vezivna nit u ovom sluaju je bog zahvaljujui ijem delovanju monade su meusobno saglasne a nai opaaji objektivni; svaka dua obrazuje ceo svet zahvaljujui bogu koji je samome sebi dovoljan. Ideja o sveoptoj vezi koja postoji meu objektima u kosmosu nastala je pod uticajem neoplatonizma; sutina due bila bi po Lajbnicu u tome da se sve pojave i opaaji u dui raaju iz njene sopstvene prirode i da sve te pojave u potpunosti odgovaraju onom to se zbiva u vasioni; dua samo odreeno vreme i na odreen nain jeste izraz vasione; kako se sva tela u vasioni odnose jedna spram drugih, i nae telo dobija utiske od njih, ali dua ne moe obratiti panju na svaku pojedinost pa su zato naa mutna saznanja rezultat beskonanog mnotva opaaja. Teorija nesvesnih opaaja i predstava o jedinstvu makro- i mikro-kosmosa jesu povezani: nesvesno dua zna o svemu to se zbiva u svetu i zato joj nisu potrebni prozori; itav svet se virtuelno nalazi u njoj samoj. Antikom pitanju "ta je bivstvujue kao takvo?", modifikovanom biblijskim kreacionizmom u pitanje "zato neto postoji?", Lajbnic je dao radikalni oblik: "zato postoji neto a ne nita?". Radikalnost ovog pitanja posebno je izraena i time to ga on povezuje sa "stavom dovoljnog razloga" pod kojim on istie kako "nita ne nastaje bez dovoljnog razloga", to e rei da se u beskonanom lancu pojava uvek nalazi razlog zato je neto tako a ne drugaije. Razlog kojim se objanjava postojanje ne moe se nalaziti meu sluajnim stvarima jer sluajna stvar uvek ima potvrdu sebe u neem drugom; ono krajnje, to sve uspostavljava i svemu daje razlog a samo nije uslovljeno, jeste bog. Kako je bog savren, nain postojanja stvari, kao posledica najboljeg njegovog izbora, takoe

www.uzelac.eu

460

Milan Uzelac

Istorija filozofije

mora biti najsavreniji i iz mnotva svetova koji bi mogli postojati, ovaj na, koji postoji, jeste najsavreniji. Ovo shvatanje je izazvalo niz pitanja: da li je bog slobodan u izboru sveta ili je on prinuen da izabere najbolji? Po Lajbnicu, ovde nije re o metafizikoj nunosti po kojoj bi drugaiji izbor bio nemogu jer bi bio protivrean, ve je re o moralnoj nunosti koja je otelotvorenje najvieg dobra i najveeg savrenstva. Drugo pitanje bilo bi: ako je ovaj svet najbolji otkud u njemu zlo? Lajbnic, pod uticajem Avgustina, u spisu Teodiceja razlikuje tri tipa zla: metafiziko, moralno i fiziko; metafiziko zlo je u vezi s konanou smrtnih bia, s njihovim nesavrenstvom; moralno zlo nastaje kao posledica neizvravanja ciljeva koji su oveku dati; fiziko zlo je sredstvo pomou kojeg se pokazuje dobro. Ovo shvatanje bie poznato kao "lajbnicovski optimizam" koji e podvri kritici Volter a posebno openhauer. Sav put od Dekarta do Lajbnica bez sumnje je "kartezijanski" put voen matematikom kao najviim idealom; upravo e to biti dovedeno u pitanje koliko insistiranjem na iskustvu kao osnovu saznanja, toliko i isticanjem sveta ivota koji e mnogo vekova pre Huserla tematizovati anbatista Viko, roen 1668. u Napulju; kako ga tada vladajua filozofija nije zadovoljavala, Viko je poeo nasumice da bira lektiru: Platon, Aristotel, Tacit, Avgustin, Dante, Petrarka; tako je doao do neke meavine metafizike i literature, koja ini osnovu njegove filozofije. Neko vreme nakon 1695. predaje u Napulju retoriku. Njegova Nova nauka (1725-30) izazvala je vie negativnih no pozitivnih kritika, u svakom sluaju najvie nesporazuma. Umro je1744. godine. Bez obzira na uspehe koje je kartezijanstvo imalo u oblasti prirodnih nauka, kada je re o nauci o drutvu i moralu, kartezijanstvo nije na nivou svog zadatka; to je stoga, kae Viko, jer se pojam zdravog razuma odbacuje kao neto apsurdno a on je ideal praktine mudrosti i potpuno je saglasan s umom, katolikom verom i istinama Otkrovenja. Vrednost kartezijanskog metoda ostaje u njegovoj apstraktnosti; ova metoda primenjiva je u svetu kojim vladaju geometrija i matematika; taj svet je idealan i jednostavan ali mi ne ivimo u takvom svetu. Viko zastupa princip heterogenosti: bog nije geometar i svet nije matematika

www.uzelac.eu

461

Milan Uzelac

Istorija filozofije

struktura. Geometrija ima smisla u onoj meri u kojoj je ljudski proizvod. Ako se njegovo shatanje razlikuje od vladajueg shvatanja vremena u kome ivi, to je pre svega zbog uticaja gnostiko-kabalistike kosmologije i hermetike tradicije, kao i zbog niza motiva iz Platonovog Timaja; materija se odlikuje time to je bezoblina, tamna, inertna, promenljiva, uvek drugaija; haotina je i spremna za razaranje svake forme. Po miljenju Vikoa kartezijanstvo je malo efektivno i u filozofiji: fundamentalni princip: cogito ergo sum nije sposoban da obuzda skepticizam i ne moe biti temelj nauke; on ima psiholoku ali ne i naunu vrednost. Cogito potvruje postojanje misli, ali se ne odnosi na uzroke, pa tako nije u vezi ni sa naukom; konstatovati prisutnost svesti nije nauka. Borei se protiv redukcije filozofskog znanja na fiziko-matematike modele Viko ukazuje na jedan novi put u filozofiji: to je prvi pokuaj u istoriji, nakon Sokrata, da se filozofska refleksija pomeri sa kosmosa na oveka. Bog jeste tvorac svega ali ovek ne moe znati sve; on moe znati samo ono to je sam stvorio, poev od matematike i geometrije pa do spoljanjeg sveta; oblast u kojoj je ovek neprikosnoveni gospodar je oblast istorije. Naspram Dekarta, Spinoze i Lajbnica za koje je idealno saznanje mogue zahvaljujui jednostavnosti i logikoj strogosti matematike, Viko smatra da kvantitativna metoda nije primenjiva tamo gde se ocenjuje kvalitet materijala u istoriji. Do tog vremena istoriju nisu ozbiljno tumaili; u najboljem sluaju videli su je kao kolu morala. Viko je govorio: istorija nije nauka, ali to treba da bude. Zadatak istorije je da izui svet ivota jednog naroda a to je mogue samo polazei od saveza filologije i filozofije iz kog mora nastati jedna celovita nauka. Istorija nije proizvod kosmike nunosti niti iste sluajnosti; ona je ljudska tvorevina kao to je ovek tvorevina boga. ovek stvara institucije, ali i institucije stvaraju oveka na nain kako je to hteo najvii um koji nije nalik na ljudski. Viko smatra da postoji idealni projekt vene i idealne istorije; smislenost istorije ogleda se u tome to postoje tri epohe kroz koje prolazi oveanstvo: epoha bogova, epoha heroja i epoha ljudi. Prvu epohu odreuje poetsko, drugu metafiziko, a treu kritiko saznanje. Sama istorija nije jednosmerna i pravolinijska;

www.uzelac.eu

462

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koliko je progresivna, toliko moe biti i regresivna. Razum moe trijumfovati ali, odrekne li se razum svojih korena, uvek se moe pasti u novo varvarstvo; sve u istoriji nije uvek i pozitivno; istorija ne dokazuje, ali zato esto kanjava kad se izgubi veza sa izvorima fantazije, oseanja i znanja. Dord Berkli roen je 1685. u Kilkriniju, u junoj Irskoj; sa petnaest godina upisao se na Triniti koled u Dablinu gde je uio matematiku, filozofiju, logiku i klasine jezike; diplomirao je 1704. i na istom koledu izabran je za nastavnika 1707, iste godine kada je objavio Aritmetiku i Matematike sveske, delo u kojem izlae svoje osnovne filozofske poglede; nakon dve godine (1709) publikuje u Dablinu Esej o novoj teoriji vienja, da bi naredne godine objavio svoje glavno delo Traktat o principima ljudskog saznanja; u isto vreme Berkli je profesor grkog jezika na Triniti koledu u Dablinu da bi 1713. preao u London gde publikuje Tri razgovora izmeu Hilasa i Filonusa; u ovom delu, napisanom na engleskom jeziku, izlae glavne stavove iz ve pomenutog Traktata. U Londonu Berkli se uz pomo Donatana Svifta upoznaje s grofom Piterboroom koga 1714. prati na putovanju u Pariz i Lion (Francuska) a potom u Livorno (Italija); od 1716. do 1720. ponovo putuje u Pariz, due vreme se zadrava u Napulju, odlazi na Siciliju a potom u Rim. U to vreme pie spis O kretanju u kojem kritikuje supstancijalistiku teoriju Njutna; s tim delom uestvuje na konkursu koji je objavila Francuska akademija nauka. U jesen 1720. vraa se u London, 1721. brani doktorsku disertaciju i nakon nekoliko godina nastave teologije, grkog i starohebrejskog jezika, verujui da je Evropa osuena na propast i da je budunost u novim zemljama, postavi dekan u Deriju (1724), predloio je projekt o osnivanju koleda na Bermudskim ostrvima radi obrazovanja sinova engleskih plantaera i domorodaca; u Ameriku odlazi sa nekoliko pristalica 1728. godine i tri godine eka obeanu finansijsku pomo koja nije ni dola; na Rod Ajlendu je kupio imanje, sagradio kuu i napisao pesmu Kretanje Imperije bira put na Zapad, zahvaljujui kojoj je univerzitetski grad u Kaliforniji dobio njegovo ime; godine 1731. pie najobimnije svoje delo, polemiki spis Alsifron ili beznaajni filozof, sastavljen od sedam dijaloga, uperen protiv eftsberija i Mandvila, i tu ponovo izlae sve svoje ranije ideje; 1734. postavljen je za biskupa u Kloinu, u

www.uzelac.eu

463

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Irskoj. Potpuno se posveuje filantropskoj delatnosti i propovedanju religioznog morala; u leto 1752. preao je u Oksford gde je nakon nekoliko meseci i umro januara 1753. Berklijevo filozofsko uenje unosi potpuno novo svetlo u teoriju saznanja (posebno kad je re o koncepciji perceptivnih doivljaja), kao i u diskusije o materijalnoj, odnosno telesnoj supstanciji. Njegov osnovni stav je esse est percipi (biti, znai biti opaen). Ovaj stav je ve u njegovo vreme izazivao mnoge nesporazume i duboko nerazumevanje. Do njega je Berkli doao analizom upotrebe rei biti (i na taj nain on je prethodnik itavog smera u anglosaksonskoj filozofiji poznatog u XX stoleu pod nazivom filozofska analiza jezika). Smatrao je da su u antikoj filozofiji mnoge tekoe nastale zbog pogrenog shvatanja prirode i znaenja termina biti. Zato se posebno posvetio analizi apstraktnih termina koje je naao u Njutnovim naunim teorijama kao to su gravitacija ili privlaenje, jer bez obzira na svu instrumentalnu vrednost ovih pojmova i njihove primene i dalje je bilo otvoreno pitanje da li njima odgovaraju neki tajanstveni entiteti ili kvaliteti. Berkli posebno kritikuje Dekarta i istie kako se opaanjem mogu spoznati samo boje i oblici predmeta, ali ne i rastojanje meu njima a to znai da protenost ne moe postojati van uma; prihvatanje venosti, nepromenljivosti i beskonanosti prostora imalo bi za posledicu da je i bog takoe prostoran. Ideje prostornosti spoljanjeg sveta nisu predmet opaanja jer nisu nita objektivno budui da materija ne moe postojati izvan uma. Berkli smatra da ne postoji materijalna supstancija kao nosioc kvalitet koje on naziva idejama; materijalne stvari mogu se svesti na skupove ideja, na skupove kvaliteta, ali ti kvaliteti ne mogu postojati samostalno, nezavisno od duha. Berkli smatra da postoji razlika izmeu ideja koje izmiljamo i onih koje opaamo u normalnom stanju. Kvalitete koje konstatujem kada posmatram stvari van sebe ne mogu stvoriti njih mi je mogao dati samo bog, kae Berkli. Ovakav fenomenalizam koji on zastupa vodi nuno u teizam; Berkli smatra da se verovanje u boga tie obinog zdravog razuma i ako se prihvati zdravorazumsko gledite o postojanju i prirodi

www.uzelac.eu

464

Milan Uzelac

Istorija filozofije

materijalnih stvari, takvo e nas gledite dovesti do stava o postojanju boga, jer suprotno, verovanje u materijalnu supstanciju24, vodi u ateizam ijem se irenju on suprotstavlja oekujui od filozofije da bude u skladu s njegovim religioznim uverenjima. Berkli osuuje tvrdnje fiziologa i psihologa o tome kako postoji nuna prirodna veza izmeu oseta koje dobijamo ulom vida i nae udaljenosti od tela koje opaamo; iskustvo je navika uz iju pomo mi sudimo o tome. Ideje prostora nisu predmet vida; njih je mogue videti koliko i uti. Nema nikakve veze izmeu ideja vida i opaenih stvari; ideje ne postoje u materijalnoj supstanciji; ako su ideje sve to mi zapravo opaamo, one moraju postojati u duhu a ne u nesaznatljivom materijalnom supstratu, pa materijalna supstancija nema nikakvu funkciju. To ne znai da Berkli odbacuje postojanje realnosti ili onog to se nalazi van nas. U tom sluaju on bi morao da odbaci i postojanje boga koji takoe postoji van nas. Oslobaajui se Lokove materijalne supstancije Berkli je pokuao da izgradi spekulativnu idealistiku metafiziku za koju su jedine stvarnosti bog, konani duhovi i ideje o konanim duhovima; smatrao je da se na empiristikom zakljuivanju mora zasnovati teistika metafizika. Takozvane materijalne stvari ili ulni objekti sastoje se samo od fenomena, od kvaliteta koje opaamo na njima pa se stoga svaka materijalna stvar sastoji samo od onog to moemo opaziti, a moemo opaziti samo kvalitete, ne i neku supstanciju ili supstrat. Opaljiva stvar ne postoji van opaaja; objekti opaaja ne postoje van ljudskog duha; ovu tvrdnju Berkli primenjuje i na tela u prirodi koja postoje nezavisno od uma. Postojati moe samo ono to je opaeno; stvari se ne mogu misliti nezavisno od njihovog opaaja; isto je objekt i njegov opaaj i ne mogu se apstrahovati jedno od drugog. Stvari se ne mogu dokuiti drugaije no to su u
24Sholastiko

shvatanje da opte postoji realno, u samim stvarima, kritikovao je ve Don Lok (1632-1704) i tvrdio da opte postoji samo u razumu koji ima sposobnost stvaranja optih apstraktnih ideja; Berkli ovo reenje smatra nedovoljnim; on se distancira od Lokove koncepcije materijalne supstancije i istie kako je vera u materijalnu supstanciju fundamentalan elemenat materijalizma, a da je materijalna supstancija, kako je definie Lok, nesaznatljiv supstrat. Kako mi nemamo jasnu ideju o njoj, nemamo ni jasni dokaz o tome da ona postoji. Takozvana materijalna stvar je ono to neposredno opaamo, ali, niko ne moe da opazi neopaljiv supstrat: jer nam iskustvo ne daje nikakvu osnovu za njegovo postojanje.

www.uzelac.eu

465

Milan Uzelac

Istorija filozofije

opaaju a to znai da mi opaamo samo svoje sopstvene ideje i opaaje (ideas or sensations). To znai da ideje ne mogu biti kopije ili odrazi stvari. Ideje mogu biti nalik samo na ideje. Boja ili oblik (koje Berkli smatra idejama) mogu biti nalik samo na boju ili oblik. Na taj nain on odbacuje u to vreme raireno shvatanje o primarnim i sekundarnim kvalitetima po kojem su primarni kvaliteti objektivni (tj. nalaze se u samim stvarima), dok su sekundarni kvaliteti (koji nisu svojstva predmeta ve se odnose na ulne organe) subjektivni. I takozvani primarni kvaliteti (kretanje, oblik, protenost) jednako zavise od organa vida kao i sekundarni. Berkli istie kako vienje ne daje jednostavne kopije svojstava predmeta, ve je rezultat sloene aktivnosti duha, posledica dugog rada ula i uma, a to se zapravo i misli pod iskustvom. Berkli nastavlja lokovski nominalizam dajui mu jo ekstremniji oblik; odbacivanje apstrakcija kao to je materija ili materijalna supstancija ne znai i odbacivanje pojma duha. Izrazi volja, intelekt, um, dua, duh razlikuju se od ideja i nisu nikakve ideje budui da su to aktivne moi; objekti saznanja, ideje, nalaze se u umu. Ako je spoljanji svet (na kojem se moe proveriti vrednost ideja) iluzija, kako se mogu razlikovati ideje koje zavise od nae imaginacije i one koje od nas ne zavise? Ideje primljene neposredno od naih ulnih organa ne zavise od nae volje; kad otvaram oi ne mogu da biram da li u neto videti ili ne; to znai da sve ne zavisi od moje volje i da postoji neka druga volja, odnosno duh, koji stvara ideje. Ideje koje stvaraju ula daleko su ivlje od onih koje stvara imaginacija i one su postojanije, posledica su mudrosti njihovog tvorca. Pravila uz iju pomo um proizvodi u nama opaaje pomou ulnih organa jesu "prirodni zakoni"; do tih "zakona" dolazimo putem iskustva koje nam ukazuje na vezu dobijenih opaaja i njima odgovarajuih ideja. Uzrok trajnosti i povezanosti opaaja, po Berkliju, jeste bog koji po nepromenljivim, konstantnim pravilima u nama proizvodi ideje; on nam daje i mo predvianja zahvaljujui kojoj moemo da usmerimo nae delovanje; bez te sposobnosti mi bismo stalno padali u bezizlazne situacije, a ivot bi nam se pretvorio u pakao. Nae ideje ne nastaju sluajnim taloenjem u naem umu; one su posledi-

www.uzelac.eu

466

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ca aktivnosti usmerene na odranje naeg ivota; saznanje je instrument ouvanja ivota. Determinisano i pravilno funkcionisanje opaanja dokazuje dobrotu i mudrost duha koji je upravlja i ija je volja utkana u zakone prirode. Berkli smatra da postoji nekakva priroda stvari (rerum natura) zahvaljujui kojoj je mogue ouvanje razlike izmeu realnosti i privida; svet tei postojanosti koja se potvruje u iskustvu; on iz realnog sveta ne izbacuje nita; prihvata sve izuzev onog to filozofi nazivaju materijom ili telesnom supstancom. Odbacujui materiju i telesnu supstanciju ovek nee pretrpeti nikakvu tetu; odbacivanje materije ne osiromauje ivot. Sve stvari realno postoje. Ne postoji samo materija. To Berkli tvrdi kako bi ateistima osporio pravo na neverovanje u boga. Na pitanje kako postoji svet ako je on samo zbir ideja u oveku, Berkli odgovara da svet, kad ga niko ne opaa, nastavlja da egzistira u percepciji boga; veni duh delujui na ljude izaziva u njima opaaje i sled opaaja. Berklijevu filozofiju odlikuje nominalizam (shvatanje po kojem optim pojmovima ne odgovara nita u realnosti) i fenomenalizam (shvatanje po kojem su ljudskom razumu dostupne samo pojave kao to su boja, ukus zvuk, dok je sutina nesaznatljiva), i oni vode do vanih zakljuaka na planu filozofije prirode; pojmovi koje on uvodi postaju predmet rasprava u savremenoj fizici kod Ernsta Maha i Hermana Herca, a potom (pod uticajem Maha) kod Rasela, lika, Hajzenberga i dr. Nije nimalo sluajno da je Karl Poper u Berkliju video prethodnika Maha i Ajntajna. I Berkli i Mah, veliki potovaoci Njutna i istovremeno njegovi kritiari, osporavaju pojam apsolutnog vremena, apsolutnog prostora i apsolutnog kretanja, koristei se pri tom slinim argumentima. Treba imati u vidu da Berkli ne osporava injenicu da Njutnova mehanika dovodi do korektnih rezultata i da je u stanju da d tane pretpostavke, ali on odbacuje stav da je teorija Njutna adekvatna za istraivanje prirode i sutine tela. Treba razlikovati matematike hipoteze stvorene kao instrument za objanjenje i teorije stvorene za istraivanje prirodnih tela; to znai, kao to smo ve rekli, da je po miljenju Berklija, Njutnova teorija samo skup matematikih hipoteza za razvijanje istraivanja. Sve to se odnosi na tela (poput sile gravitacije) treba da se posmatra kao matematika

www.uzelac.eu

467

Milan Uzelac

Istorija filozofije

hipoteza, a ne kao neto realno postojee u prirodi. Time on osporava da njutnovski zakoni kretanja mogu biti matematikim jezikom izraen opis stanja stvari koje je uslovljeno unutranjim sutinskim svojstvima materije. Eliminiui materijalnu, Berkli je ipak zadrao duhovnu supstanciju; ovu drugu eliminisao je potom Dejvid Hjum. Dejvid Hjum je roen 1711. u Edinburgu, u kotskoj; savetovali su mu da studira pravo ali se on opredelio za filozofiju; u vreme dok je u Bristolu pokuavao da postane trgovac (1734-7) napisao je i svoje glavno delo (Rasprava o ljudskoj prirodi) koje je objavio nakon povratka u London. Posle neuspeha kojim je propraeno ovo delo, pisao je manje spise moralnog, politikog i politiko-ekonomskog sadraja; iako slabija, ta dela su bila bolje primljena. Nakon nove prerade svog glavnog dela (1748-51) nije uspeo da postane profesor u Glazgovu, ve je izabran za bibliotekara advokatske komore u Edinburgu 1752. Tada je poeo da pie Istoriju Engleske (1754-63) kao i Prirodnu istoriju religije (1757); od 1763. do 1766. radi kao sekretar u engleskoj ambasadi u Parizu i to je poetak njegove popularnosti. U Parizu se upoznaje s Dalamberom, Helvecijem, Didroom i drugim filozofima Prosveenosti; vraajui se u domovinu poziva i Rusoa u Englesku, nudei mu pokroviteljstvo, a . . Ruso, u to vreme teko bolestan, optuuje ga za uee u navodnoj zaveri kako bi ga ubio; od 1767. Hjum je pomonik dravnog sekretara, a nakon penzionisanja 1769. vraa se u Edinburg gde je i umro 1776. injenica da je Hjum svoje glavno delo preraivao u vie navrata i menjao mu naziv (Traktat o ljudskoj prirodi (1739), Ogled o ljudskom razumu (1748) i Istraivanja o ljudskom razumu (1751)), vie no jasno govori o znaaju koji je pridavao ovom spisu i shvatanjima izreenim u njemu. Hjum smatra da je nauka o ljudskoj prirodi daleko vanija no fizika i ostale nauke, jer sve druge nauke zavise od ljudske prirode; stoga istraivanje ljudske prirode vidi kao svoj primarni zadatak. Hjum polazi od toga da ljudski razum sadri samo opaaje (percepcije) koje on deli na utiske (impresije) i ideje a razlika meu njima jeste u intenzitetu kao i u redu i vremenskom sledu po kom se javljaju u naem razumu. Utisci su oseti, afekti i emocije koji nastaju u naoj dui a

www.uzelac.eu

468

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ideje su njihovi odrazi u miljenju i suenju i one su uvek individualne ili pojedinane. Posledica toga je smanjivanje razlike izmeu oseanja i miljenja i ta razlika svodi se na stepen intenziteta: oseati, znai imati jae doivljaje (oseaje), a misliti znai imati slabije doivljaje (ideje); stoga svaki doivljaj ima dvostruki karakter: osea se kao utisak i misli kao ideja. Hjum postavlja pitanje: zavise li ideje od utisaka ili obratno, i odgovara: primaran je utisak a ideja zavisi od njega; jednostavni utisci prethode njima odgovarajuim idejama i to znai da sve jednostavne ideje posredno ili neposredno slede iz njima odgovarajuih utisaka. Tako se odbacuje racionalistiko shvatanje o uroenim idejama budui da ideje mogu nastati tek nakon to su se pojavili utisci. Sve nae ideje, smatra Hjum, izvedene su iz utisaka elementarnih iskustvenih podataka. Da bismo utvrdili da li se neka sloena ideja odnosi na neto objektivno, treba da pitamo iz kakvih je impresija izvedena. Meutim, ne postoji impresija o duhovnoj supstanciji. Ako pogledam u sebe, ja opaam samo jedno mnotvo psihikih dogaaja kao to su elje, oseaji, misli; ne opaam iza toga neku trajnu supstanciju ili duu. Ako imamo neku ideju o duhovnoj supstanciji, to se moe objasniti duhovnim asocijacijama; ali mi nemamo nikakvu osnovu za tvrdnju da takva supstancija postoji. Analiza ideje o duhovnoj supstanciji ne zauzima tako znaajno mesto u Hjumovoj filozofiji kao to je to sluaj sa njegovom analizom uzronih odnosa. On pita iz koje je impresije, ili kojih impresij, izvedena naa ideja o uzronosti i odgovara da jedino to opaamo jeste stalna povezanost. Ideja o nunoj povezanosti takoe pripada naoj ideji o uzronosti, ali mi ne moemo da ukaemo ni na jednu impresiju iz koje je ta ideja izvedena. Ona moe da se objasni preko naela asocijacije: ispitivanjem objektivnih odnosa izmeu uzroka i posledice, mi ne nalazimo nita drugo do neprestanu povezanost. To znai da naelo uzronosti ne moemo koristiti kako bismo proirili nae znanje. Hjum tako dolazi do uvida da ne moemo da tvrdimo da su uzroci fenomena supstancije, koje ne samo da nisu nikada opaene ve su u principu neopaljive; ne moemo tvrditi ni da bog postoji, u

www.uzelac.eu

469

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sluaju postojanja boga moemo imati hipotezu, ali nikakav uzroni dokaz nam ne moe pruiti izvesno znanje, poto bog transcendira nae iskustvo. S Hjumom otpada Lokova i Berklijeva metafizika, pa se i duhovi i tela analiziraju u fenomenalistikom smislu; mi moemo biti sigurni u sasvim malo stvari i moe se initi da iz toga sledi skepticizam. Ali, po miljenju Hjuma mi ne moemo iveti u skladu s istim skepticizmom; Praktian ivot poiva na verovanjima, kao to je verovanje u uniformnost prirode, za kakvo ne moe da se d nikakvo racionalno opravdanje. To nije razlog za opovrgavanje tih verovanja; ovek moe biti skeptik u istraivanju, ali kad se okrene od akademskih istraivanja on mora da deluje na osnovu fundamentalnih verovanja u skladu s kojima svi ljudi deluju bez obzira kakva su njihova filozofska shvatanja. Dovodei u pitanje ontoloki znaaj principa uzronosti Hjum dovodi u pitanje itavu tradicionalnu metafiziku; skeptikom razumu suprotstavlja instinkt i elemenat aloginosti povezan sa strastima i oseanjima; naspram Loka koji je tvrdio kako razum treba da bude poslednji sudija i kriterijum u prosuivanju svih stvari, Hjum istie da razum treba da bude rob afekata i ne moe pretendovati ni na ta drugo do da im slui. Tako je Hjuma skepticizam doveo do iracionalizma. U isto vreme, kod njega nalazimo sve ono to se potom naziva logikim empirizmom, ime je njegova filozofija izvrila snaan uticaj na anglosaksonsku savremenu filozofiju. ** Osamnaesti vek je poznat kao vek prosvetiteljstva (ili doba uma). Teko da ovaj termin moe da se definie. Jer, iako govorimo o filozofiji prosvetiteljstva, mi ne mislimo na neku odreenu filozofsku kolu ili skup odreenih filozofskih teorija. Taj termin pre ukazuje na stav i preovlaujuu dispoziciju duha. Ako se izraz racionalistiki ne shvati strogo kao u sluaju racionalistike filozofije od Dekarta do Lajbnica, ve mnogo ire, tada se moe govoriti kako je Prosvetiteljstvo imalo racionalistiki karakter; drugim reima: tipini mislioci tog vremena verovali su

www.uzelac.eu

470

Milan Uzelac

Istorija filozofije

da je ljudski um odgovarajui i jedini instrument za reavanje problema oveka i drutva. Kao to je Njutn tumaio prirodu i utvrdio obrazac za slobodno, racionalno i bezpredrasudno istraivanje sveta, tako ovek treba da upotrebi svoj um za tumaenje moralnog, religioznog, drutvenog i politikog ivota. Ovo poslednje moglo bi vaiti i za mislioce srednjeg veka, ali mislioci prosvetiteljstva imaju u vidu um koji nije sputan verovanjem u otkrovenje ili potinjavanje autoritetu, pokoravanje obiajima i institucijama. U drutvenoj i politikoj oblasti mislioci prosvetiteljstva su nastojali da otkriju racionalni temelj politikog drutva; duhu Prosvetiteljstva pripada i Hjumova ideja da je nauka o oveku potrebna kao dopuna nauci o prirodi. Prosvetiteljstvo nije humanistika reakcija protiv novog razvoja nauke ili prirodne filozofije (koji je poeo naunom fazom renesanse), ve je proirivanje naunog shvatanja na samog oveka i spoj humanizma (karakteristinog za prvu fazu Renesanse) s ovim naunim shvatanjem. Sve ove mislioce povezivala je zajednika borba protiv politikog autoritarizma, protiv mranjatva i tiranije; filozofiju su videli kao instrument oslobaanja, prosveivanja i drutvenog i politikog napretka. Oni su bili racionalisti u modernom smislu, slobodni mislioci s dubokim poverenjem u mo uma da pospei ono to je najbolje za oveka i drutvo, a s verom u tetne posledice eklezijastikog i politikog apsolutizma. Ako su veliki sistemi XVII stolea utrli put filozofiji prosveenosti, u XVIII stoleu ne nalazimo velike filozofe koji izgrauju originalne, uzajamno inkompatibilne metafizike sisteme; sreemo relativno veliki broj pisaca koji veruju u progres, koji su ubeeni da e "prosvetiteljsatvo" ako se zahvaljujui filozofiji proiri, obezbediti oveku napredak njegovog moralnog, drutvenog i politikog ivota. Ako njihova dela nisu bila Dekartovog ranga, zahvaljujui stilu kojim su pisana, bila su veoma uticajna i u Francuskoj doprinela dizanju Revolucije; filozofi Prosveenosti izvrili su trajan uticaj na formiranje liberalnog duha, i na razvitak svetovnog pogleda.

www.uzelac.eu

471

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U Engleskoj su Lokova dela doprinela stvaranju filozofske orijentacije poznate kao deizam. Deisti su teili tome da hrianstvo svedu na prirodnu religiju; iako su verovali u boga nastojali su da hrianske dogme svedu na istine koje mogu da se utvrde razumom, te da ospore jedinstven i natprirodan karakter hrianstva i boju udotvornu intervenciju u svetu. Kao to je filozofija prva na mesto teoloke apstrakcije postavila prirodno pravo, a moralna filozofija na mesto boijih naredbi stavila moralne stavove koji slede iz ovekove prirode tako je deizam crkvenoj dogmatici suprotstavio prirodnu religiju. Poistoveivanje prirodnog i racionalnog koje se provlai kroz sve prosvetiteljstvo u deizmu zadobija krajnje jasnu formu. Kao to je filozofija prava na mesto teoloke apstrakcije postavila prirodno pravo, a moralna filozofija na mesto boijih naredbi stavila moralne stavove koji slede iz ovekove prirode tako je deizam crkvenoj dogmatici suprotstavio prirodnu religiju. Poistoveivanje prirodnog i racionalnog koje se provlai kroz sve prosvetiteljstvo u deizmu zadobija krajnje jasnu formu. Meu deistima bili su Don Toland (16701722), Metju Tindal (1656-1733) i Vikont Bolingbruk (1678-1751); meu protivnicima behu Samjuel Klark (1675-1729) i biskup Batler (1692-1752), dok su u Francuskoj bliski deistikim idejama bili Didro (1713-1784) i Volter (1694-1778). Nezakoniti sin irskog katolikog svetenika, Don Toland (1670-1722) najvei je predstavnik religiozne filozofije u vreme prosvetitieljstva; za njega je slobodno izraavanje misli uslov afirmacije istine; niko ne treba da bude proganjan zbog svojih uverenja; zalaui se za religioznu toleranciju i slobodu izraavanja, Toland nastavlja Lokovu tradiciju, ali time to religioznu toleranciju proiruje i na ateiste, ide dalje od Loka. Toland trai da se proiri ne samo podruje spoljanje ve i unutranje slobode; trai oslobaanje od svih autoriteta kojima ljudi sputavaju svoju misao; ako je Lok smatrao da mogu postojati stavovi koji su iznad razuma, Toland ide i dalje i tvrdi da religija u potpunosti mora da poiva na razumu. U tom pogledu njegov je prethodnik otac deizma, Herbert erberi (1581-1648), koji se u knjizi De veritate (1624) zalagao za prirodnu, filozofsku religiju; smatrao je da dua u sebi sadri odreen broj optih istina koje su zajednike svim

www.uzelac.eu

472

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ljudima i da stoga poseduje prirodni instinkt s obzirom na religijske probleme iz kog se moe izvesti niz uroenih znanja o prirodi boanstva koja ine sadraje religije razuma i prirodne religije. Time se on zapravo suprotstavlja Hobsu koji se uvao da religiozne predstave proglasi sujeverjem te je vie bio sklon tome da njihovo uzdizanje na stepen religije stavi u nadlenost drave; Herbert je smatrao da pravi religiozni duh treba traiti u jednostavnim i prirodnim istinama, dok je sve to se kasnije zbivalo u istoriji video kao zablude i obmane. Ovo uzdizanje nad sve crkvene dogme nalo je protivnike kako meu filozofima tako i meu ortodoksnim teolozima pa je Herbert ubrzo (zajedno sa Hobsom i Spinozom) uvren u tri velika obmanjivaa. Iako je engleski deizam izvrio bespotednu kritiku teorijskih vrednosti pozitivnih dogmi, on se nikad nije pretvorio u sredstvo revolucionarne agitacije, kao to se to desilo u Francuskoj. Engleski mislioci su pravo na slobodu misli traili samo za odreen drutveni sloj koji je usled svog naunog obrazovanja bio blagonaklon i umeren u sprovoenju politikih zahteva. Tako je u Engleskoj razlika izmeu obrazovanih i neobrazovanih, do koje je dovelo prosvetiteljstvo, dobila religiozno tumaenje. Za obrazovane deizam je zahtevao neogranienu slobodu miljenja osloboenu veroispovednih dogmi pa je Toland poeo da pravi razliku izmeu ezoterikog i egzoterikog uenja, izmeu religije razuma (za obrazovane) i pozitivne religije (za mase). Ubrzo je dolo do stapanja deizma i prirodno-naunih uenja te epohe; treba pri tom imati u vidu da tu i nije re o istinskim prirodnim naukama ve o jednom polumistinom tumaenju prirode spram kojeg deizam ima pomirljiv stav pa je u poetku pre re o jednom rasplinutom panteizmu no o preciznom uenju o boijoj linosti. Toland nauku jo uvek shvata u duhu italijanske filozofije prirode a ne kao egzaktno istraivanje; u pismima pruskoj kraljici Sofiji arloti (1704) hvali svrhovitost, lepotu i harmoniju prirode i ti pojmovi kod njega su identini s pojmom boga; bez obzira na to to smatra da materija poseduje duevnu mo i teleoloku snagu, Tolandovo uenje, po uzoru na italijansku filozofiju prirode, jeste svesno obnavljanje hilozoizma jonskih fiziara.

www.uzelac.eu

473

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Nesumnjiv znaaj Tolanda jeste u podsticanju radikalne kritike pozitivne religije, pa tako i hrianstva (Entoni Kolins, Tomas Vulston); njegovi sledbenici, proglaavajui sebe za slobodne mislioce, kritikuju istorijska svedoanstva, na koja se dotad oslanjalo hrianstvo (otkrovenje, prorotva, uda), i priznaju samo isto moralno hrianstvo, uenje o bogu i besmrtnosti ovekove due hrianstvo koje se u potpunosti moe poistovetiti s religijom razuma kako su ovu mislili Herbert i eftsberi. U tom obliku engleska filozofija religije, kao deizam, delovala je u Francuskoj i krajevima nemakog govornog podruja; to bee forma religiozne svesti koja je za svoj cilj imala moralno usavravanje; to je racionalizam Metju Tindala (1656-1733) koji se zasnivao na uverenju da su sve pozitivne religije samo deformacija prvobitnih oblika prirodne religije zajednike svim ljudima, deformacije koje su posledica istorijskih dogaaja, ali u daleko veoj meri izmiljotina svetenstva, dok je hrianstvo samo pokuaj raanja prirodne religije, istina neuspeo zbog mnogo preostalih primesa ranijih religija. U Nemakoj racionalizam se razvijao u senci prirodnih nauka i mehanike; misao se u vreme prosveenosti usmerava na univerzalno i opada interes za poznavanje pojedinih injenica. Uprkos svog eklekticizma, izmeu Lajbnica i Kanta, Gothold Efraim Lesing (1729-1781) je najvei stvaralaki um nemake filozofije tog vremena; on je nemaku filozofiju uputio u smeru moralnog idealizma koji je potom bio bit nemake filozofije i nemake poezije. Ako je deizam ruio hrianstvo kidajui na delove Bibliju, Lesing je nastojao da pokae kako je hrianstvo starije od knjiga budui da je Biblija samo jedna njegova faza. Nemako prosvetiteljstvo je vie od onog koje se propovedalo u Francuskoj i koje je svojom revolucionarnou dovelo samo do Rusoa a praktino do raskida sa istorijom. Nee se pogreiti ako se kae da je vreme prosveenosti jedno optimistino vreme i ako prosvetiteljstvo i nije bilo jedinstveni kulturno ideoloki pokret, krajem XVII i tokom XVIII stolea imalo je vladajui poloaj; ono se formira na tlu razliitih tradicija i u svakoj zemlji ima specifian karakter ali, svima je zajednika vera u ljudski razum koji treba da obezbedi progres oveanstvu;

www.uzelac.eu

474

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kult razuma podrazumeva zatitu naunog i tehnikog saznanja kao orua za preobraaj sveta; to je vreme verske tolerancije, zatite ovekovih prirodnih prava kao graanina, naputanja dogmatskih metafizikih sistema koji se ne mogu praktino proveriti; konano, to je vreme kritike sujeverja prisutnog u prirodnim religijama, zatita deizma (kao i materijalizma), vreme borbe protiv privilegija i tiranije. "Jednom e sve biti bolje to je naa nada", govorio je Volter. Ali, o kakvom je tu razumu zapravo bila re? U to vreme vie nije cilj posedovanje istine ve tenja za istinom; Enciklopedija je nastojala da izmeni uobiajeni nain miljenja; iako su prosvetitelji stvarali kult razuma na tragu ideja Dekarta, Spinoze i Lajbnica, oni su se oslanjali i na Loka time to su nastojali da analiziraju ideje i da ih svedu na iskustvo; razum se ograniava i kontrolie iskustvom,; obrazac takvog razuma bila je fizika Njutna koji ne pita za sutinu sile ili gravitacije ve polazei iz iskustva neprestano trai zakone njegovog funkcionisanja i potom ih proverava. Prosvetiteljski razum je kritian i empirijski, pa tako povezan sa iskustvom; svojom induktivnou i eksperimentalnou racionalizam u Engleskoj i Francuskoj poinje da rui ranije forme saznanja - metafizike sisteme. Prosvetiteljstvo nije originalno po svom sadraju; ono je originalno po dozi kritinosti koju nosi u sebi. Re je o pokretu koji je zahvatio visoke slojeve drutva, intelektualce i naprednu buroaziju; zadivljuju popularizatorske sposobnosti prosvetitelja koji nisu stvorili velike sisteme ve su daleko veu panju posvetili irenju svojih ideja a daleko manju njihovom produbljivanju; sredstvo popularisanja tih ideja bile su akademije, masonske loe, saloni, Enciklopedija, pisma i traktati. Dok su akademije pod uticajem prosvetitelja gubile esto preterane apstraktno-literarne forme i postajale mesto odakle su se podsticale prirodne nauke, pre svega fizika i matematika, masonske loe su u XVIII stoleu postalo veoma efikasno sredstvo za irenje prosvetiteljskih ideja, masoni su bili Gete i Mocart, Volter i Didro, Lesing i Franklin... U Engleskoj su masoni nastojali na trpeljivosti i toleranciji dok su u romanskim zemljama bili daleko vie politiki i antiklerikalno nastrojeni pa ih je i crkva osudila ve petnaest godina nakon njihovog zvaninog pojavljivanja (1738), no ta osuda nije imala presudan znaaj pa su

www.uzelac.eu

475

Milan Uzelac

Istorija filozofije

masonska drutva nastavila i dalje da postoje ali su ubrzo izgubila svoj progresivni smisao i humani drutveni znaaj; dok su saloni bili mesto susretanja pisaca, umetnika i naunika, Enciklopedija koju ine 17 tomova tekstova i 11 tomova ilustracija (1751-1772) nosila je u sebi svu uenost toga vremena; konano, to je vreme koje na mesto dosadnih rasprava poinje da popularie jednu novu formu, formu traktata, eseja, kratku, ivu, otroumnu, polemiku formu. Ve nakon nekoliko decenija pokazalo se da svim tim novim mislima i idejama koje je donela epoha prosveenosti nedostaje organsko jedinstvo i smisao; uskoro je sav taj materijal objedinio, izloivi ga kao jedinstvenu celinu ne propustivi nijedan njegov deo Imanuel Kant; ivei u epohi prosveenosti Kant je i najvei filozof te epohe; njegovo uenje je zavretak prosvetiteljskog kretanja budui da Kant zavrava i istovremeno prevladava prosvetiteljstvo. Iako postoje razliite klasifikacije filozofije, jedno je sigurno: period od Kanta do Hegela teko da se moe porediti jo sa nekim drugim periodom u istoriji filozofije sem, moda, s onih nekoliko decenija koje vezuju Platona i Aristotela. Za samo nekoliko decenija javili su se i jedan drugog smenjivali Kant, Fihte, eling, Hegel; njihova je veliina tolika da su u zasenak bacili niz filozofa koji bi u svakom drugom vremenu bili zvezde-vodilje. Najzasluniji za ovaj novi podstrek filozofiji jeste onaj koji je i na njenom poetku Imanuel Kant. Nema sumnje da je njegova filozofija trajno odredila svu potonju filozofiju kao to je to nekoliko stolea ranije uinio Dekart a u nae doba Huserl. Filozofija XVII i prve polovine XVIII stolea zasnivala se na pretpostavci o istinitosti naunog znanja ukoliko ono otkriva stvarnu strukturu sveta; nenauno saznanje smatrano je zabludom, subjektivnim momentom ljudskog saznanja a otru kritiku tih subjektivnih zabluda nalazimo ve kod Frensisa Bekona; ontoloki zasnovanu teoriju saznanja uzdrmao je ve Dekart uvodei u filozofiju princip subjektivne verodostojnosti u analizu bivstvovanja time, to je naglasak stavio na subjektivne saznajne sposobnosti oveka i njegove mogunosti; ta subjektivna verodostojnost istovremeno je i osnova ontolokog dokaza o pos-

www.uzelac.eu

476

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tojanju boga; tako ontologija, kao uenje o supstancijama, omoguuje zasnivanje i mogunost istinskog znanja koje je u poetku podvrgnuto sumnji; naspram ontoloke, gnoseoloka problematika, iako joj se pridaje znaajno mesto, samo je propedeutika, priprema temelja za izgradnju filozofije i nauk. U Spinozinom uenju o supstanciji se ve od samog poetka vidi kako se teorija saznanja temelji u ontologiji; shvatanje da miljenje nije odreeno subjektivnom strukturom uma ve strukturom predmeta, tj. onim o emu se misli, izraeno je stavom: "istina otkriva i samu sebe i la"; antipsiholoko shvatanje je najbolje izraeno stavom da je sutina miljenja u tome da se misli bivstvovanje i zato, sa stanovita Spinoze, i nije neophodno dokazivati mogunost istinitog saznanja, ve je osnovno pitanje posve drugaije: kako je uopte mogua zabluda? Iz svega ovog sledi da iako je gnoseologija tokom XVII i XVIII stolea bila od posebnog znaaja, ontoloko zasnivanje znanja zauzimalo je najvie mesto u uenju veine filozofa, bez obzira na to to se u naukama vie insistiralo na principu konstrukcije predmeta saznanja. Filozofija svesti i samosvesti Ontoloko fundiranje teorije saznanja naputa se tek u XVIII stoleu i to pre svega zahvaljujui Imanuelu Kantu (1724-1804) koji je u filozofiji nainio obrat time to je saznanje razmatrao kao delatnost koja se odvija po svojim sopstvenim zakonima. Nain saznanja kao i konstrukcija samog predmeta znanja nisu odreeni strukturom supstancije koja se saznaje ve svojstvima koja poseduje subjekt koji saznaje. Za razliku od svojih prethodnika, Kant ne analizira strukturu subjekta da bi utvrdio izvore zablude ve da bi reio pitanje ta je to istinsko znanje. Ako se kod njegovih prethodnika, Bekona, Dekarta, Lajbnica, princip subjektivnosti razmatra kao neto to iskrivljuje istinsko stanje stvari, Kant nastoji da napravi strogu razliku izmeu subjektivnih i objektivnih principa znanja, polazei od subjekta i njegove strukture. U samom subjektu Kant razlikuje dva sloja: empirijski i transcendentalan; empirijskom sloju pripadaju ovekova

www.uzelac.eu

477

Milan Uzelac

Istorija filozofije

individualno-psiholoka svojstva, a transcendentalnom opta odreenja po kojima je on ovek kao rodno bie. Objektivnost znanja uslovljena je strukturom transcendentalnog subjekta koja je ovekov nadindividualni princip. Tako je Kant gnoseologiju podigao do najvieg mogueg nivoa. Predmet teorijske filozofije vie nije izuavanje stvari samih po sebi (prirode, sveta, oveka), ve istraivanje saznajne delatnosti, postavljanje zakona ljudskoga uma i njegovih granica; Kant svoju filozofiju naziva transcendentalnom i time je suprotstavlja ranijoj koja saznajnim moima oveka nije pridavala odgovarajui znaaj, ve je istraivala supstanciju kako ona postoji po sebi, transcendentna u odnosu na um. Svoj metod Kant naziva kritikim i time se distancira od dogmatskog metoda koji vlada itavim XVII stoleem te na taj nain istie neophodnost sprovoenja kritike analize naih saznajnih sposobnosti kako bi se rasvetlila priroda njihovih mogunosti. Stoga gnoseologija dolazi na mesto ontologije ime se ostvaruje prelaz od metafizike supstancije na metafiziku subjekta. Transcendentalna filozofija je odgovor na niz tekoa u koje se uplela ranija filozofija; jedna od tih tekoa je problem utemeljenja objektivnosti naunog saznanja, pre svega mehanike, zasnovane na matematici i eksperimentu koji su pretpostavljali konstruisanje idealnog objekta; u kojoj meri se idealna konstrukcija moe poistovetiti s idealnim objektom? Da bi se opravdala primena matematikih konstrukcija na procese u prirodi, trebalo je prethodno dokazati da konstruisanje ima analogiju u prirodi; u protivnom, ostaje nejasno kako nae saznanje moe biti podudarno s predmetima van nas. Kod Lajbnica je ta podudarnost znanja i predmeta bila obezbeena prestabiliranom harmonijom, to je Kant odbio da prihvati kao ozbiljan argument. Kantov pristup je drugaiji, on pita: kakav treba da bude subjekt koji saznaje i kakva svojstva treba da poseduje, da bi predmet saznanja bio podudaran s naim saznanjem. Delatnost subjekta se pokazuje kao temelj a predmet istraivanja kao posledica; u tome je sutina kantovskog obrta. Ako su se dotad svi neuspeli pokuaji svodili na to da se znanje ravna prema predmetima, moda e se metafiziki zadaci bolje reiti ako se

www.uzelac.eu

478

Milan Uzelac

Istorija filozofije

krene obratno, pretpostavi li se da predmeti treba da se ravnaju prema saznanju. Na taj nain Kant iz osnove menja ugao posmatranja na proces saznanja, tako to u njegovu osnovu stavlja delatni princip. Istovremeno menja predstave o odnosu racionalnog i empirijskog momenta u saznanju; za Dekarta, Spinozu i Lajbnica ulno saznanje je bilo mutno i ono je bila nia forma saznanja u odnosu na ono vie racionalno. Smatralo se da se do pravog saznanja moe doi samo racionalno; Kant e rei da se ulno i razumsko znanje meusobno principijelno razlikuju i da su dve grane u ljudskom saznanju pa iz toga sledi da nauno znanje moe biti samo sinteza tih raznorodnih elemenata ulnosti i razuma; Kant kae kako su opaaji bez pojmova slepi a pojmovi bez opaaja prazni. Pitanje je kako ostvariti tu sintezu ulnog i razumskog znanja, kako obezbediti znanju nunost i optost (ili, kako se tada govorilo, apriornost), ili kako su mogui sintetiki sudovi a priori. Time se otvara prostor u kojem e se kretati misao Imanuela Kanta. Treba jo jednom podvui da do ovih pitanja Kant ne dolazi ni brzo ni lako. Njegova filozofija gradi se veoma sporo. Epoha kojoj pripada Kant obeleena je brzim predrevolucionarnim drutvenim promenama i sve izrazitijim protivrejem izmeu prosvetiteljskog ideala opteoveanske emancipacije i realne stvarnosti. Vreme u kome Kant poinje da izgrauje svoj sistem transcendentalne filozofije (sedamdesetih godina XVIII stolea) podudara se sa vremenom nastanka predromantiarskog pokreta Sturm und Drang, kao i sa vremenom raanja nove nemake poezije koju reprezentuju Herder i mladi Gete u ijem Prometeju se moe nazreti poetski manifest novog duhovnog pokreta koji inicira i Kantovu teorijsku filozofiju; njoj e biti svojstveno isticanje emancipatorskog graanskog ideala naspram feudalne stvarnosti tako to se objektivna prirodna realnost, tj. priroda, kao predmet prirodnih nauka i tehnike, stavlja u centar istraivanja. Kant se rodio 1724. u Pruskoj; nakon zavrene dravne gimnazije upisuje se na Univerzitet u Keningsbergu gde stie veoma iroko obrazovanje; pored filozofije Lajbnica i Volfa, Loka i

www.uzelac.eu

479

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Hjuma Kant izuava medicinu, geografiju i matematiku25. Nakon zavretka studija (1746) radi kao privatni uitelj do 1755. kada se vraa na Univerzitet u Keningsbergu i brani tri disertacije: prva je posveena problemu vatre (ak je neko vreme bila i udbenik za studente), druga je O principima metafizikog saznanja i na osnovu nje je stekao pravo da predaje na univerzitetu (septembar 1755); trea disertacija (O fizikoj monadologiji, 1755) trebalo je da mu omogui da postane profesor univerziteta, no to se dogodilo tek petnaest godina kasnije nakon to je predao disertaciju O formi i principima ulnog i inteligibilnog sveta (De mundi sensibilis atque intelligibilis forma et principiis, 1770); do tog vremena predavao je niz razliitih disciplina, radio kao pomonik bibliotekara a potom kao bibliotekar na Keningsberkom univerzitetu. Kant je prezirao karijerizam, servilnost i protekcionizam; bio je ravnoduan prema slavi i bogatstvu; odbio je mesto profesora u Haleu (iako mu je bila ponuena tri puta vea plata); smatrao je da bi mu prelazak u taj grad poremetio spokojstvo i duhovnu ravnoteu. U sledeih deset godina Kant je objavio nekoliko manjih spisa da bi tek 1781. publikovao Kritiku istoga uma; sedam godina kasnije objavio je Kritiku praktinog uma a 1790. Kritiku moi suenja. Narednih godina objavio je jo nekoliko knjiga: Religija unutar granica istog uma (1793), Metafizika morala (1797), Spor fakulteta (1798), Fizika geografija (1802) i O pedagogiji (1804). Pred kraj ivota Kant je oslepeo i umro u starakoj demenciji 1804. godine. Kantovo stvaralatvo se obino deli na dva perioda: prvi je dokritiki i traje do 1770. a drugi je kritiki i poinje s prvom Kantovom Kritikom; treba imati u vidu da u periodu 1770-1780. Kant intenzivno radi, ali veoma malo objavljuje. Kantova osnovna namera bila je da nauno utemelji metafiziku. Jo tokom studija se upoznaje s delima Njutna kao i sa lajbnic-volfovskom metafizikom; jo tada doao je do zakljuka da je nova nauka (njutnovska fizika) do te mere ojaala i uznapredovala te da bi to isto morala da uini i metafizika; kao svoj zadatak video je kritiko promiljanje metafizike i postavljanje metafizike na nove temelje kako bi mogla da dostigne metodsku strogost i konkretne rezultate
25

Kao predava Kenigsberkog univerziteta Kant je drao predavanja ne samo iz filozofije, ve i iz matematike, medicine i geografije.

www.uzelac.eu

480

Milan Uzelac

Istorija filozofije

do kojih je dospela fizika. Tako neto bilo bi po njegovom miljenju mogue ako bi se uspostavilo saglasje fizike i metefizike uz pomo analize graninog pojma metafizike saznanja. Ve u svom spisu Opta prirodna istorija i teorija neba (1755) koji je objavio anonimno, Kant je pokuao da postanak sveta objasni na mehaniki nain u okvirima fizike: smatrao je da svemir nastaje iz neke magline26, mada ta poetna maglina nastaje u bojem aktu koji kao racionalni zakon upravlja svetom; da bi to dokazao poziva se na principe stare metafizike princip identiteta i stav dovoljnog razloga ali im dodaje i principe sukcesije i sapostojanja. U to vreme on smatra da se samo uz pomo metafizike mogu objasniti poslednji temelji realnosti; koriguje Lajbnicovu monadologiju tako to monade kao duhovne atome zamenjuje fizikim atomima iji se mini-prostor u sadejstvu s drugim pretvara u opti prostor. Smatra da su geometrija i iskustvo nemogui bez metafizike i da je prostor fenomen koji se moe izvesti iz metafenomenalne realnosti. Sa disertacijom koju je publikovao 1770. poinje Kantova "kopernikanska revolucija" u prevladavanju racionalizma i empirizma, dogmatizma i skepticizma. U tom spisu govori se o metafizici kao nauci o principima istog uma; tu Kant pravi razliku izmeu ulnog i razumskog saznanja; ulno saznanje poiva na ulnosti subjekta iji afekti svedoe o postojanju objekta; prikazuje stvari onakvima kakve se javljaju subjektu a ne kakve su po sebi. To je vidljivo i iz grkog glagola phainesthai (pojavljivati se), pa je stoga ono to se pojavljuje fenomen. Ono to se razumom dokuuje, to se ne moe ulno opaati; intelektom se moe zahvatiti samo ono to daje predstave o stvarima kakve su one, i to je noumenon, tj. sutina stvari. Dakle, Kant tu polazi od suprotnosti koja postoji meu grkim pojmovima phainesthai (pojavljivati se) i noein (misliti). Intelekt podrazumeva pojmove kao to su mogunost, postojanje, nunost; to su pojmovi modaliteta i na njima je zasnovana metafizika. ulno saznanje je intuitivno i ono je neposredno. Ali, kako se sve to je ulno javlja u prostoru i vremenu, postavlja se pitanje ta su prostor i vreme.
26

Ovu e teoriju kasnije preformulisati Laplas u svom radu Sistem sveta (1796) pa e teorija potom i biti poznata kao Kant-Laplasova teorija.

www.uzelac.eu

481

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Oni sami nisu stvari, nisu ontoloka realnost (ve ih je njutnovac Klark bio proglasio za boanske atribute). Ali oni nisu ni odnos meu telima, kako je to mislio Lajbnic. Prostor i vreme, kae Kant, jesu forme ulnosti, strukturni uslovi naeg ulnog opaanja. To je znailo da se ne ravna subjekt prema objektu kako bi ga spoznao, ve da je objekt uslovljen subjektom. Sve vreme nastojalo se da se saznanje objasni kretanjem subjekta oko objekta; Kant je svojim "kopernikanskim obrtom" pokazao kako je obrnuto: ne otkriva subjekt u aktu saznanja objektivne zakone ve obrnuto, objekt prilagoavajui se, postaje saznatljiv po zakonima subjekta. To je intuicija koja je Kanta vodila ka njegovom spisu Kritika istog uma. Iako je ta intuicija bila jasna, put do njene realizacije trajao je punih dvanaest godina. Kad je spis konano i bio objavljen (1781) mnogi ga nisu razumeli pa je Kant bio prinuen da nakon dve godine objavi spis Prolegomena za svaku buduu metafiziku a 1788. izalo je iz tampe i drugo izdanje Kritike s nizom dopuna i objanjenja. Kant je doao do zakljuka da nauno saznanje nije nita drugo do "apriorna sinteza" i da je osnovni problem u tome da se objasni temelj koji tu suntezu ini moguom. Ovoga u Disertaciji iz 1770. jo uvek nema, ali od toga u kojoj je meri utemeljena apriorna sinteza ve tada zavisi temelj matematiko-geometrijskih nauka, fizike i konano definitivan odgovor na pitanje da li je mogua metafizika kao nauka, a ako nije, zato ljudski um neprestano sebi postavlja metafizika pitanja. Kant je tako doao do zakljuka da bi se lake reili metafiziki problemi ako bi se pretpostavilo da objekti treba da se usaglaavaju s naim saznanjem. Moda o objektima postoji apriorno znanje i pre no to su nam oni dati. Kant je pretpostavio da se objekti prilagoavaju naem ulnom opaanju. Ne izgrauje intelekt pojmove pomou kojih se moe izraziti objekt, ve obratno, objekti, im se na njih pomisli, poinju da se usaglaavaju s pojmovima intelekta. Na taj nain biva jasna osnova sintetikih sudova a priori koji su istovremeno i proirujui i nuni: njihova osnova je subjekt koji osea i misli, tj. subjekt s njegovim zakonima oseanja i miljenja.

www.uzelac.eu

482

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Transcendentalno je ono apriorno znanje zahvaljujui kojem saznajemo da neka predstava, misao ili pojam moe se primeniti i postojati iskljuivo a priori i kako je to omgue. Pojam transcendentalnog tie se mogunosti ili primene apriornog saznanja. Kant transcendentalnim naziva strukture ulnosti i razuma; te strukture su apriorne jer su svojstvene subjektu a ne objektu; one su uslov bez kog je nemogue iskustvo bilo kog objekta. Transcendentalni su uslovi saznatljivosti objekta (uslovi ulne opaljivosti i mislivosti objekta). U tradicionalnoj metafizici transcendentalna su bila bivstvena svojstva objekta bez kojih nije postojao sam objekt kao objekt, tj. bivstvujue kao takvo. Nakon Kopernika postalo je besmisleno da se govori o objektivnim uslovima kao takvim. Ostao je objekt, ali samo s obzirom na subjekt, pa se izrazom transcendentalno poelo oznaavati pomeranje s objekta na subjekt, tj. ono to subjekt unosi u objekt u procesu saznanja. Samo saznanje moe biti pomou ula i pomou razuma; oni se ne razlikuju samo po stepenu (mutno ili jasno) ve po prirodi. Moda im je koren isti, kae Kant, ali mi to ne znamo. Pomou ula objekti su nam dati a misle se pomou razuma. Teoriju ula i ulnosti Kant naziva estetika i on polazi od etimologije rei (aisthesis ulni oseaj). Transcendentalna estetika izuava ulne strukture pomou kojih ovek prima opaaje, te strukture su forme ulnog saznanja, one su apriorni principi ulnosti. Kant daje sledea terminoloka objanjenja: opaanje je nain na koji se saznanje odnosi neposredno na predmete; ulnost je sposobnost (receptivnost) da budemo aficirani od predmeta; razum misli opaaje i stvara pojmove; oseaj je dejstvo jednog predmeta na sposobnost predstavljanja; pojava je objekt ulnog opaanja (u ulnom opaanju mi ne dokuujemo predmete kao takve no onakve kakvi nam se pokazuju). U fenomenu, tj. u stvari predstavljenoj u ulnom iskustvu, Kant razlikuje formu i materiju; materija je ono u pojavi to odgovara oseaju a forma je ono to omoguuje da se raznolikost u pojavi moe urediti u izvesne odnose. Prostor i vreme prestaju biti ontoloke strukture objekata i postaju funkcije subjekta - "iste forme ulnog opaanja, principi saznanja"; oni su nam apriorno dati i nalaze se u nama. Prostor je

www.uzelac.eu

483

Milan Uzelac

Istorija filozofije

forma spoljanjeg opaaja, uslov ulnog predstavljanja spoljnih objekata. Vreme je forma unutranjeg ula, formalni uslov a priori svih pojava uopte, neposredni uslov unutranjih pojava nae due a time posredno i spoljanjih pojava. Prostor i vreme ne mogu i biti apsolutna realnost kao to ne mogu biti nezavisni od naeg ulnog opaanja. Druga razumna bia, koja bi imala drugaija ula, moda bi mogla iskusiti svet izvan vremena i prostora; oveku je to nemogue. Prostor i vreme su empirijski realni (jer je svaki predmet dat unutar njih) i transcendentalno idealni (jer nisu stvari nego samo forme naeg ulnog saznanja kao i stoga to nijedan predmet ne moemo zamisliti van prostora ili vremena). Predmete kakvi su po sebi moe opaati samo bog i to u momentu njihovog stvaranja. Nae saznanje, koje nije od iskona ulno jer ne proizvodi svoje sadraje, zavisno je od postojanja predmeta koji deluju na subjekt. To znai da forma saznanja zavisi od nas ali ne i njen sadraj koji je zadat. Zato matematiki i geometrijski iskazi poseduju optost i nunost, jer su vreme i prostor apriorne forme subjekta a ne objekta. Koristei apriorne sintetike sudove mi ne stiemo dalje od ulnih objekata; tako matematika, sa svom svojom univerzalnou ostaje zarobljena u fenomenalnoj sferi. Ali, osim ulnosti (sposobnosti da osea), ovek ima i sposobnost saznanja. Prvo su nam predmeti dati ulno a zatim su miljeni. Opaanje i pojmovi su elementi svakog saznanja: bez ulnosti nema objekata a bez razuma nita ne moe biti miljeno. Misli bez sadraja su puste, opaaji bez pojmova slepi. ulnost i razum ne mogu zameniti svoje funkcije: razum ne opaa, ula ne analiziraju. Saznanje nastaje njihovim zajednikim delovanjem pri emu oni zadravaju svoju specifinost: nauka o zakonima ulnosti zove se estetika, nauka o zakonima razuma - logika27.
27Logika

se deli na optu i transcendentalnu. Opta logika apstrahuje od sadraja, izuava zakone i principe miljenja, naine njihove upotrebe; to je formalna aristotelovska logika, koja se po miljenju Kanta rodila savrena i moe se samo poboljavati u nekim detaljima. Njega stoga daleko vie interesuje transcendentalna logika koja se bavi stvaranjem pojmova koji su apriorni razumu, logika koja ne apstrahuje od sadraja. Razum za svoje predmete uzima iste opaaje prostora i vremena, one osloboene od ulnih elemenata. Transcendentalna logika apstrahuje empirijske ali ne i prostorno-vremenske veze. Za razliku od formalne, transcendentalna logika se bavi poreklom pojmova posebno onih koji su apriorni razumu i ona se deli na analitiku i dijalektiku. Analitika je aristotelovski termin i oznaava razlaganje (analysis) na sastavne delove; kod Kanta analitika ima novo znaenje i oznaava razla-ganje razuma u potrazi apriornih pojmova i pri tom sistematski izuava njihovu upotrebu, transcendentalna analitika

www.uzelac.eu

484

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Poto ulnost opaa a razum misli pomou pojmova, pojmovi nisu opaaji ve funkcije; funkcija svakog pojma je sreivanje nekog mnotva unutar neke opte predstave. Razum je mo suenja. Unificirajuu aktivnost razuma Kant naziva sinteza. Razliitim nainima sinteze nastaju isti pojmovi, odnosno kategorije28. Kategorije, odnosno iste pojmove, Kant odreuje kao uslove mislivosti onog to je dato u iskustvu i dok su prostor i vreme uslov ulne opaljivosti predmeta saznanja, kategorije su apriorne i nezavisne od iskustva koje moe nastati tek na tlu kategorija; Kant stoga podvlai da razum i njegove kategorije omeuju granice svakog mogueg iskustva. Najvie jedinstvo koje objedinjuje sve kategorije jeste jedinstvo samosvesti29 i ono se izraava u prvom licu: Ja mislim. To je ia u kojoj se ne stie individualno Ja svakog empirijskog subjekta; ta taka izraava samu strukturu miljenja, ono opte za sve subjekte (ukoliko oni ulaze u sferu misli). Ako te ie ne bi bilo tad bi likovi bili rasejani. Teorijski znaaj ove spekulativne figure ocenio je Fihte. To mesto u kojem se susreu raznovrsnost opaljivog i subjektivnost jeste jedno "Ja mislim" koje prati sve predstave; poto je u svesti ono jedno, njega ne mora da prati neka druga predstava; to jedinstvo Kant naziva transcendentalnim jedinstvom
prouava osnove istog razumskog znanja i principe bez kojih se ne moe misliti nijedan predmet. 28Za Aristotela kategorije su leges entis (zakoni bivstvujueg) a za Kanta kategorije su leges mentis (zakoni razuma). Ranije su kategorije bile modusi bivstvovanja a kod Kanta su kategorije modusi funkcionisanja miljenja. To znai da kategorije nisu sadraji ve sintetizujue forme. Ako bi kategorije bile realne veze, znanje o njima bilo bi aposteriorno, empirijsko i to bi iskljuivalo njihov opti i nuni karakter; ali, ako su kategorije mentalni zakoni, tada je mogua njihova klasifikacija. Kant smatra da postoji onoliko formi istog miljenja koliko ima formi suenja. Formalna logika daje dvanaest kategorija suenja i zato ima dvanaest kategorija. Kada je re o sudovima, oni se dele po kvantitetu (opti, posebni, pojedinani), kvalitetu (pozitivni, negativni beskonani), relaciji (kategoriki, hipotetiki i disjunktivni) i po modalitetu (problematiki, apodiktiki i asertoriki). Na osnovu toga postoji dvanaest kategorija i one se dele po kvantitetu (jedinstvo, mnotvo, celovitost), kvalitetu (realnost, negacija, ograniavanje), relaciji (prisutnost i samostalno postojanje [supstancija i akcidencija], uzronost i zavisnost (posledica), i optenje [uzajamno delovanje aktivnog i pasivnog]) i po modalitetu (mogunost-nemogunost, postojanje (Dasein)-nepostojanje, nunost-sluajnost). O problematici vezanoj ne samo za Kantovo logiko uenje, ve za problematiku logiku uopte treba konsultovati knjige Mirka Aimovia (Ontologike, 1995; Metalogike, 1997; Uvod u logiku, 1999). 29 Osnov objekta je u subjektu; veza uz pomo koje se stvara jedinstvo iskustvenog objekta jeste sintetiko jedinstvo subjekta. Tradicionalno se pod pojmom predmeta mislilo ono to je suprotstavljeno subjektu, ono to ga strukturno pretpostavlja. Subjekt koji misli je izvor reda i regularnosti prirodnih objekata. Zato, transcendentalna apercepcija ("Ja mislim") jeste kulminacioni momenat u pojmovnoj analitici Kanta.

www.uzelac.eu

485

Milan Uzelac

Istorija filozofije

samosvesti, uslovom mogunosti apriornog saznanja. Mnotvo ulnih predstava ne bi moglo biti moje i to ne bi bile moje predstave ako ne bi pripadale mojoj samosvesti. Zato je sintetiko jedinstvo apercepcije najvii momenat s kojim je povezana upotreba razuma, logika, odnosno transcendentalna filozofija. To sintetiko jedinstvo prethodi svakoj misli i ono je najvii princip ljudskog saznanja. Tako Kant reava problem mogunosti postojanja sintetikih sudova a priori: oni su mogui jer nae miljenje ima mo sinteze, sposobnost da sintetie, da proizvodi kategorije, a to je omogueno iskonski datom apercepcijom. Princip sintetikog jedinstva je forma istog razuma. Kant transcendentalni subjekt odreuje kao funkciju, kao aktivnost; na taj nain otvara se put za graenje metafizike subjekta kojim e krenuti romantiari. Ako se do opaaja dolazi uz pomo ula a do pojmova razumom, to znai da opaaji i pojmovi nisu istorodni; postavlja se pitanje da li je meu njima mogu prelaz, odnosno kako se opaaj moe podvesti pod pojam i da li se kategorije mogu primeniti na opaaje. Trebalo bi da postoji neki trei termin koji bi bio zajedniki opaajima i kategorijama. Kant ga nalazi u transcendentalnom shematizmu. Videli smo da je prostor intuitivna forma opaanja spoljanjih pojava a vreme forma opaanja unutranjih pojava. Spoljanje pojave kad se jednom promisle postaju unutranje pa vreme moe biti forma opaanja koja povezuje sve ulne predstave. Kant je stoga i rekao da je vreme "formalni uslov a priori svih pojava uopte". Zato to je zajedniko svim pojavama, vreme je forma ulnosti, a poto je apriorno, isto i opte, vreme je istovrsno s kategorijama. Ono je opi uslov primene kategorij na objekt. Transcendentalna shema je apriorno odreenje vremena. Shema je slina liku ali se i razlikuje od njega; shematizam naeg razuma nalazi se skriven u naoj dui. Treba imati u vidu da su pojmovi materije, sile, fizike dinamike, u Kantovo vreme tesno vezani s pojmom vremena jer jo uvek vlada njutnovska mehanika pa je stoga metafizika ograniena horizontom fenomena dok su noumeni iskljueni. Analitika nas vodi do zakljuka da je nauno saznanje univerzalno i nuno, ali da je ono ogranieno na pojave. Ali, ako

www.uzelac.eu

486

Milan Uzelac

Istorija filozofije

postoji fenomen, to znai da postoji i neto po sebi metafenomenalna realnost. Noumenon je stoga neophodni momenat u Kantovom sistemu. Svet fenomena je svet izvesnog i jedino pravo saznanje je saznanje fenomena; na razum ne moe prei granice ulnosti jer samo iz nje dobija svoje sadraje; van toga sveta fenomena postoji drugi svet, svet sutina, svet stvari po sebi, ali on je predmet metafizike; sam sebe razum ne moe da odredi i ne moe da odredi objekte a priori. Razum i ulnost mogu objekte odrediti samo zajedniki i zato je strukturno nemogue zai van granica razuma. Noumene moemo misliti negativno, kao neto to je nepovezano s naim ulnim opaajem. U pozitivnom smislu noumenon je objekat intelektualnog opaaja. Mi pozitivno ne moemo znati sutine (noumenon) zato to je intelektualno opaanje van nae kompetencije i dostupno samo nadljudskom umu. Pojam noumenon je problematian, granini pojam, iako neprotivrean samo je misliv, ali to je veoma vaan pojam jer ograniava pretenzije ulnosti i ne dozvoljava da ulno opaanje pree granice stvari po sebi. Treba imati u vidu da je oblast izvan granica razuma prazna, jer razum o tome to je van njegovih granica ne zna nita. Drugi deo transcendentalne logike Kant je nazvao transcendentalnom dijalektikom; re je o pojmu koji s mnotvom razliitih pozitivnih i negativnih znaenja dolazi iz grke filozofije; za razliku od Hegela koji e kasnije dijalektici dati pozitivan smisao, ovaj pojam kod Kanta ima negativno znaenje. Pojam transcendentalna dijalektika povezan je kod Kanta s ve pomenutom "kopernikanskom revolucijom". U razumu postoje apriorne forme koje prethode iskustvu i imaju vrednost samo kao uslovi mogueg iskustva, a same po sebi, te forme su prazne. im um pokua da zae iza granica mogueg iskustva, pada u zamke iluzija i njegove greke nisu sluajne ve nune. Te greke Kant odreuje kao strukturne i time istie njihov nehotini karakter. Zato je neophodna kritika uma s obzirom na njegovu nad-fiziku upotrebu da bi se obuzdale njegove neosnovane pretenzije. Bez obzira na sav oprez iluzije se ne mogu izbei jer je njihov koren u subjektivno-objektivnim principima saznanja.

www.uzelac.eu

487

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ovekovo saznanje je ogranieno iskustvom; ali on, po svojoj prirodi, ne moe da se zadri u granicama iskustva; prelazei te granice, ovek izvan granica iskustva nuno zapada u greke koje imaju svoju logiku i zato se Kant u poslednjem dlu Kritike istog uma bavi vrstama greaka koje su karakteristine za ljudski duh; kritiko izuavanje takvih greaka Kant naziva dijalektikom. Na taj nain postaje jasna struktura ovog spisa: transcendentalna estetika se bavi ulnou i njenim zakonima, transcendentalna analitika razumom i njegovim zakonima a transcendentalna dijalektika umom i njegovom strukturom. Um je sposobnost saznanja uopte i u tehnikom smislu je predmet dijalektike; razum moe da primenjuje kategorije na ulne datosti, u okvirima mogueg iskustva, ali i izvan njegovih granica; um je razum koji prelazi granice iskustva; um je sposobnost za metafiziku. Um je sposobnost koja upravlja delatnou razuma tako to pred nas stavlja odreene ciljeve; tako Kant pravi razliku izmeu razuma i uma koju e preuzeti romantiari: predmet razuma bie oblast konanog i uslovljenog, a oblast uma beskonano i bezuslovno. Kao to je na osnovu tablice sudova izgradio tablicu istih pojmova razuma, tako je na osnovu tablice zakljuaka (kategoriki, hipotetiki i disjunktivni) Kant izgradio i tablicu istih pojmova uma (koje je po uzoru na Platona nazvao idejama); postoje po Kantu tri ideje: dua, svet i bog. Kada traimo izvor svih pojava unutranjeg ula, dobijamo ideju due koju je tradicionalna metafizika razmatrala kao supstanciju koja se odlikuje besmrtnou i slobodom volje; kad se hoe dospeti do osnova celokupnog spoljanjeg sveta, tada dolazimo do ideje sveta, kosmosa u celini. I konano, kad se hoe dospeti do apsolutnog poela svih pojava uopte, kako psihikih, tako i fizikih, tada dospevamo do ideje boga. Te ideje ne proistiu toliko iz vidova zakljuivanja koliko iz podele posebne metafizike na racionalnu psihologiju, racionalnu kosmologiju i racionalnu teologiju kakvu nalazimo kod Hristiana Volfa. Kant nije znao Platonove izvorne tekstove koje je preveo i publikovao tek lajermaher poetkom XIX stolea. Kod Platona ideje su izvan granica uma dok ih Kant u duhu neoplatonizma na-

www.uzelac.eu

488

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ziva emanacijama najvieg uma. U svakom sluaju, Kant je tano shvatio da ideje oznaavaju metafiziku transcendenciju. Ideje kod Kanta nisu natulne sutine koje poseduju realnu egzistenciju i mogu se dosegnuti razumom, kao to je to kod Platona; ideje su za Kanta predstave o svrsi kojoj tei nae saznanje, predstava zadatka koji stavljamo pred sebe. Ideje uma imaju regulativnu funkciju time to podstiu razum na delatnost ali ne ine vie od toga. Kako kod Kanta metafizika nije nauka nego potreba uma, ideje su najvii pojmovi uma, njegove strukturne forme30. Kant je tako osporio sve filozofe koji su pretpostavljali da je mogue saznati ono to je van iskustva stvar po sebi. Tu se otkriva paradoks: zadatak koji je um postavio pred razum ne moe se ostvariti; razum moe operisati samo s empirijskim materijalom i to samo u granicama iskustva. Tu je svaka pojava uslovljena drugom pojavom i nema nieg neuslovljenog, to bi samo sebi bilo svrha; u pojavnom svetu vlada nunost i svako saznanje ima svoj uzrok i sled uzroka i posledica nikad ne moe biti prekinut; nauka moe dati samo relativno ali ne i apsolutno znanje. Razum tei apsolutnom znanju, ali ono je za njega nedostino; u toj svojoj tenji nuno dospeva van granica iskustva i, kako je njegova primena zakonita samo u granicama kategorija, van granica iskustva razum pada u zabludu da se kategorijama mogu spoznati vaniskustvene stvari, stvari po sebi. Ta iluzija svojstvena je svoj ranijoj filozofiji. Metafizika kao nauka je nemogua jer apriorna metafizika sinteza pretpostavlja kontemplirajui razum koji se u svemu razlikuje od ljudskog. Dijalektika pokazuje greke i iluzije u koje upada um kada luta na svoju odgovornost; ideje ljudi pogreno razumeju kada konstruktivne pojmove zamenjuju transcendentalnim, to se dogodilo u tradicionalnoj metafizici. Ideje se ne smeju, kao kategorije, uzimati kao utemeljujue. Ideje treba koristiti kao regulativne sheme, one su heuristiki principi: ne proiruju nae znanje o fenomenima ve ga unificiraju. Sam pojam dijalektike Kant koristi negativno: dijalektiko protivreje svedoi o nezakonitoj primeni naih saznajnih sposobnosti, a dijalektika iluzija ima mesta tamo gde se pomou konanog ljudskog razuma
30

O ovome opirnije u Uvod u filozofiju II (metaphysica specialis).

www.uzelac.eu

489

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pokuava konstruisati ne svet iskustva ve svet stvari po sebi, a to je stvar koju moe razreiti samo beskonani boanski razum u kom su podudarni miljenje i intuicija, razum koji poseduje intelektualnu intuiciju. Kant je konstatovao ponor izmeu fenomena i stvari po sebi kao noumenalnog supstrata fenomena; sve to postoji u prostoru i vremenu samo je pojava; sve pojave odnose se na saznajni subjekt i one se konstruiu pomou apriornih formi ulnosti i kategorija razuma. Svetom vlada nunost, sve je uslovljeno neim drugim i njim se objanjava, i tim svetom pojava vladaju mehaniki uzroci. U svetu pojava nema mesta supstancijama u tradicionalnom smislu, supstancijama koje postoje zahvaljujui sebi kao neto to postoji po sebi, kao svrha po sebi. Budui da pojave uvek postoje u prostoru koji je mogunost njihovog postojanja, u svetu iskustva nema nieg nedeljivog (a nedeljivost je jo od antikih vremena inila bitno svojstvo supstancije); sav pojavni svet je beskonano deljiv, sve se u njemu sastoji iz delova i zato se on moe saznati uz pomo mehanike. Tu je Kant saglasan s Lajbnicom po kome je u fenomenalnom svetu sve beskonano deljivo. Nezavisno bivstvovanje poseduju samo vanvremenske i vanprostorne stvari po sebi, supstancije klasinog racionalizma; da bi se stvari po sebi uopte mogle razumeti neophodno je oslanjanje na Lajbnicovo uenje o jednostavnim supstancijama - monadama. Jednostavno, nedeljivo, dostupno je samo umu a ne i ulima. Kod Lajbnica su monade predmet koji izuava metafizika koja se kao nauka oslanja samo na pojmove uma. Dokazujui da je nemogue saznanje samo iz pojmova bez opaaja, Kant je doao do zakljuka da ovek ne moe saznati jednostavne supstancije i tako su se monade pretvorile u stvari po sebi. Kao to je Lajbnic tvrdio da je neophodno postojanje jednostavnih supstancija da bi mogle uopte postojati sloene, tako i Kant dolazi u situaciju da tvrdi kako stvari po sebi postoje budui da postoje pojave. Stvari po sebi, kao i supstancije klasinog racionalizma, postoje same po sebi i nije im potrebno nita drugo osim njihove egzistencije; takvu tezu nalazimo ne uvek otvoreno izreenu i kod Kanta i kao to kod Lajbnica monade mogu da deluju, tako isto i kod Kanta postoji izmeu sveta stvari po sebi i

www.uzelac.eu

490

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sveta pojava neki uzrono-posledini odnos i kako posledice nema bez uzroka, tako ni pojava nema bez stvari po sebi. Kant ovde dolazi u protivreje i to zato to na stvari po sebi primenjuje jednu od kategorija razuma uzronost. Teza o nesaznatljivosti stvari po sebi prenosi se i na ljudsko ja, na samosvest; Ja koje nam je dato u aktu samosvesti nije stvar po sebi, tj. monada, jer nam se otkriva posredstvom unutranjeg oseaja pa je stoga, oposredovano ulnou, samo pojava. Transcendentalno jedinstvo apercepcije nije jedinstvo supstancije i zato Kant kritikuje raniju metafiziku zbog supstancijalizovanja "ja mislim" koje moe biti samo jedinstvo funkcije. To znai da se iz misli, koje poseduje i sam subjekt, ne moe izvoditi bivstvovanje subjekta jer svaki sadraj miljenja karakterie ne subjekt ve objekt na koji se odnosi. Nikakav sadraj miljenja ne govori o tome ta je onaj koji misli ve ukazuje samo na to da postoji miljeno. U tome je smisao Kantovog stava da transcendentalno jedinstvo apercepcije nije jedinstvo supstancije ve jedinstvo funkcije. Na teorijskom planu ovek je sebi dat samo kao pojava i na njega se odnose svi zakoni sveta pojava, sveta u kome nema nieg jednostavnog i nedeljivog, nieg to bi sebi bilo cilj ili svrha, uzrok samoga sebe. U svetu teorijskog ne moemo konstatovati identitet ovekove linosti i za teorijski um ovek je prirodni objekt meu drugim prirodnim objektima. Tako se dolazi do toga da je svet stvari po sebi zatvoren za ulnost i dostupan samo umu, ali ne teorijskom umu (tj. nauci). To jo uvek ne znai da svet stvari po sebi ni na koji nain ne svedoi oveku o sebi. On se otkriva u praktinom umu a to je takav um koji upravlja ovekovim postupcima tako to utvruje principe moralnog delovanja. Za razliku od teorijskog uma praktini um se bavi temeljima volje, a volja je sposobnost da se stvaraju predmeti koji odgovaraju predstavama, kao i odreivanje sebe za stvaranje predstava. Dok su ulne sklonosti nagonske i egoistine, odreene individualnim potrebama i tako liene univerzalnog karaktera a poseduju ih i ivotinje i ovek, volja je sposobnost koju poseduju samo razumna bia; volja podrazumeva odreenje sebe u vrenju

www.uzelac.eu

491

Milan Uzelac

Istorija filozofije

odreenih postupaka s obzirom na ove ili one zakone; ono to omoguuje volji da se odlui jeste svrha a svrhe koje daje samo um imaju isti znaaj za sva razumna bia. Tako je volja sposobnost oveka da odredi svoje delovanje s obzirom na odreene svrhe i zato Kant identifikuje volju s umom i naziva ga praktinim. Bie koje moe da deluje saglasno sa optim a ne egoistinim ciljevima jeste slobodno. Ako u svetu teorijskog uma tj. sveta prirode nije bilo mesta pojmu svrhe, u sferi praktinog uma, u sferi slobode svrha, cilj jeste kljuni pojam. Odreujui temelj volji um, svojom praktinom primenom, postavlja volji njen cilj; mogunost da se deluje saglasno sa svrhama uma jeste sutina slobodne volje, sutina oveka kao slobodnog bia. Pojam svrhe odreuje Kant kao "uzronost iz slobode"; ako je u sferi empirijskog, u oblasti prirode, sve uslovljeno uzrono-posledinim odnosima, u svetu slobode umno bie moe poeti da deluje polazei od pojma uma i nije uslovljeno prirodnom nunou. Sloboda je za Kanta nezavisnost od odreenih uzroka ulnog opaajnog sveta. ovekovu volju Kant odreuje kao autonomnu; autonomija volje sastoji se u tome da volja nije odreena spoljanjim uzrocima (prirodnom naunou ili ak i boanskom voljom), ve onim zakonima koje je sama sebi postavila priznavi ih najviim, tj. unutranjim zakonima uma. Volja umnog bia sastoji se u tome da ono moe da postupa saglasno s idejom slobode, a to znai po moralnim zakonima kao zakonima koji se mogu postii iskljuivo uz pomo uma. Tako ovek ivi izmeu dva sveta: s jedne strane je ulno opaljiv svet u kojem je ovek kao ulno bie potinjen zakonima prirode, a s druge strane je svet do kojeg se dolazi samo umom i u kome se ovek potinjava samo moralnom zakonu. U prirodnom svetu nieg nema to bi moglo biti samo sebi uzrok jer svaka pojava ima uzrok u neem drugom, dok u svetu slobode umno bie uvek je samo sebi svrha i prema oveku se ne moemo odnositi kao prema sredstvu za neto drugo. Taj svet do kog se moe doi samo umom Kant vidi kao ukupnost umnih bia, kao stvari samih po sebi, kao svet uzroka svrhe, monada koje postoje same po sebi i

www.uzelac.eu

492

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koje su apsolutno autonomne. ovek kao razumno bie jeste bie koje misli a ne samo bie koje osea i on je stvar po sebi. Ovde se javlja problem: u sferi praktinog uma mi mislimo natulnu realnost, realnost slobode i ne oslanjamo se na empirijsko opaanje; mi neposredno umom dopiremo do stvari po sebi, a upravo je to Kant osporavao u Kritici istoga uma. Kant ovu tekou prevladava tvrdnjom da mi o svetu slobode i svemu to mu pripada znamo samo tako to sluamo u sebi glas moralnog zakona kategoriki imperativ. Znanje koje se otkriva praktinom umu je znanje u smislu zahteva i trebanja i ono odreuje nae postupke; ono se svodi na moralni zakon koji upravlja delovanjem oveka kao "stvari po sebi". Taj zakon glasi: "Postupaj tako da maksima tvoje volje moe u svako doba imati mo principa opteg zakonodavstva!" To znai: ne pretvaraj drugo razumno bie samo u sredstvo za realizovanje svojih posebnih ciljeva. Sve to je stvoreno moe biti sredstvo za bilo ta drugo; jedino ovek, tj. svako razumno bie jeste cilj za samog sebe. Kategoriki imperativ kao zahtev praktinog uma zahteva od nas da delujemo u skladu sa svojom umnom sutinom, a u emu samo retko i uspevamo. U onoj meri u kojoj ujemo taj zahtev i u onoj meri u kojoj ga sledimo znamo za natulni svet. To znanje-svest razlikuje se od znanja-predstave do kog dolazimo na teorijskom planu. U tome se Kantovo uenje o stvari po sebi bitno razlikuje od Lajbnicove monadologije: kao i svi racionalistiki metafiziari XVII stolea Lajbnic je smatrao da je mogue teorijsko znanje o prirodi monada i na osnovu tog znanja on je gradio i svoje moralno uenje. U etici je Kant protivnik eudajmonizma: kako ispunjenje moralne dunosti zahteva prevladavanje ulnih nagona, i kako je po Kantu princip zadovoljstva suprotan principu morala, to podrazumeva odricanje od prijatnih iluzija, samo sledei kategoriki imperativ ovek moe biti srean. Vrlina i srea jesu dve nespojive stvari; istina, delujui po moralnim zakonima ovek moe imati posebno uzvieno oseanje i potovanje moralnog zakona prostire se u tom sluaju i na njega samog ukoliko on taj zakon sledi; ali, to oseanje nema nieg zajednikog sa sreom, kako su to mislili prosvetitelji.

www.uzelac.eu

493

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Mada je Kant u poetku bio blizak filozofima prosveenosti, njegova se filozofija na kraju pokazala kao kritika prosvetiteljske koncepcije uma. Glavna crta prosvetiteljstva, posebno francuskog, bilo je ubeenje o neogranienim mogunostima saznanja i mogunost drutvenog progresa poto se ovaj mislio kao rezultat razvoja nauka. Odbacujui pretenziju nauke da moe spoznati stvari po sebi tako to je ograniio pretenzije razuma, Kant je ograniio znanje da bi, kako on kae, dao mesto veri. Upravo vera u besmrtnu duu, slobodu i boga, ije se postojanje racionalno ne moe dokazati, jeste poslednji temelj koji obavezuje oveka na to da bude moralno bie. Tako se sfera moralnog pokazala odvojenom od naunog saznanja i time je bio doveden u pitanje osnov prosvetiteljskog kulta nauke. U Lajbnicovoj filozofiji Kantu se uinilo spornim reenje problema kontinuuma. Dilema pred kojom se naao Lajbnic u Kantovoj formulaciji bi glasila: ili se svaka sloena supstancija u svetu sastoji iz jednostavnih, nedeljivih delova i postoji samo ono to je nedeljivo i ono to je od tog nedeljivog sastavljeno, ili se nijedna stvar u svetu ne sastoji od nedeljivih delova i u svetu nema nieg to bi bilo nedeljivo. Lajbnic je to video kao pitanje: moe li neto neprekidno biti sastavljeno iz delova i na to pitanje on je odgovorio negativno. Ali, tada se moe postaviti pitanje ta je to uopte neprekidno ako realno postoji samo ono to je nedeljivo. Moda tako neto postoji samo u misleem Ja? Kant je na to odgovorio: u svetu fenomena, u iskustvenom svetu, mi imamo posla samo s neprekidnou (kontinuitetom); neto nedeljivo moe se nai samo u svetu stvari po sebi. On odbacuje Lajbnicovu tvrdnju da je sloena supstancija skup (agregat) prostih, nedeljivih supstancija. Prostor je deljiv do beskonanosti, istie Kant, sledei Dekarta; ma koliko ga delili ne moemo doi do dalje nedeljivih delova. S druge strane Kant ima u vidu i shvatanje Lajbnica da je sutina monada delatnost a da je prostor samo ponavljanje (neprekidno ponavljanje), tj. "kontinuacija" te delatnosti; u tom sluaju prostor kao neprekidna veliina ne sastoji se od nedeljivih neprostornih jedinica ve se razmatra kao proizvod delatne supstancije. Tako se fenomenalistika koncepcija dopunjuje realistikom, a to Kant onda odbacuje jer je re o krunoj definiciji.

www.uzelac.eu

494

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kant ukazuje i na najslabiju taku Lajbnicove monadologije koja oteava reavanje problema kontinuuma a to je upravo monada: sam izraz monada morao bi da se odnosi na ono jednostavno, na ono to je neposredno dato kao nedeljiva, prosta supstancija, a ne da bude elemenat neeg sloenog pa bi ga bolje bilo nazvati atomom. Lajbnic je u pojmu monade spojio dve potpuno razliite ideje: s jedne strane, jedno je samosvest koja nam je data iznutra i koja je nedeljiva31; ali s druge strane, Lajbnic, sledei Aristotela, u formi ne vidi samo svojstvo uma ve i svakog prirodnog poela kako ive tako i neive prirode. Pri tom Lajbnic, videli smo, ne misli formu strogo aristotelovski. Mada je kod njega kao i kod Aristotela dua forma, forma ipak nije i dua jer se samo u metafizikom smislu pojam due moe primeniti na forme neorganske prirode. Tumaei svaku formu po analogiji s duom (budui da je mi znamo iznutra), Lajbnic je subjektivizovao pojam forme a potom je svakoj formi (a ne samo dui oveka ili ivotinje) pripisao svojstva unutranjeg oseanje i sklonost. Predstavnici britanskog empirizma (Lok, Hjum) smatrali su da nam je ono to je unutranje neposredno dato, a s tim je saglasan i Kant; revizija antike a delom i aristotelovske tradicije o ovom pitanju poela je jo u vreme nominalizma (XII-XIV stolee) za koji sutina (supstancija) u znatnoj meri gubu svoj raniji ontoloki znaaj. Kod Okama dolazi do podudaranja sutine stvari i njenog empirijskog izgleda, tj. pojave pa to ima za posledicu i stvaranje nove predstave o saznanju koje je, po Okamu, proizvod due koja saznaje dok je umu data samo jedna realnost koja postoji sama po sebi sam um. Poto se na osnovu postojanja jedne stvari ne moe nita zakljuivati o postojanju druge stvari, jer je svaka stvar jedinstvena po sebi, isto tako se ne moe nita rei ni o samoj stvari polazei od predstave stvari u naem umu, jer bog moe u dui stvoriti predstavu kojoj u realnosti nita ne odgovara. Takvo subjektivistiko tumaenje duha ima za posledicu da su psihike pojave istinitije od fizikih a unutranje od spoljanjih. Nominalistika tradicija je imala veliki uticaj na potonju filozofiju i
31

Tu je Lajbnic potpuno saglasan s Dekartom za koga je nedeljiv samo um za razliku od onog to je beskonano deljivo materija i prostor. Osobina monade kao due, forme ili poela, koje poseduje nagon i mo opaanja, potie odavde.

www.uzelac.eu

495

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to ne samo na empiriste ve i na racionaliste, pre svih na Dekarta, Lajbnica i Kanta. Meutim, kako je Lajbnic za "unutranje" proglasio mnotvo jednostavnih supstancija, svu prirodu, pa i neivu, javio se problem: kako iz beskonanog mnotva "unutranjih svetova" izvesti spoljanji svet koji ako i ne poseduje jedinstvo u svakom sluaju ima kontinuitet u prostoru i vremenu. Ovo se reava time to se tvrdi da se spoljanji svet sastoji iz monada, da je agretat prostih elemenata, ali po Kantu, u tom sluaju bi trebalo monadu misliti ne kao metafiziki atom, kako je to mislio Lajbnic, ve kao fiziki atom koji je dalje nedeljiv. Tako, u monadama iz kojih su sastavljena fizika tela nema nieg vie od aristotelovskog pojma forme. Tekoa u reenju problema kontinuuma je posledica dva razliita naina tumaenja prirode spoljanjeg sveta pa kod Lajbnica sreemo i fenomenalistiko i realistiko tumaenje sveta. Kant ovo reava tako to pravo bie poseduju samo stvari po sebi i one su jednostavne nedeljive jedinice; za razliku od sveta stvari po sebi, u svetu pojava sve ima kontinuitet i sve sledi po sopstvenim zakonima koje odreuje matematika fizika. Svet stvari po sebi to je svet shvaen "iznutra" a pojave ine svet kakav je on "spolja". Stvar po sebi je monada; razlika je samo u tome to Kant smatra da se ne moe saznati sutina monade zato to konstrukcija koja se ne oslanja na iskustvo nije saznanje. Pripadajui racionalistikoj tradiciji Lajbnic je smatrao da najvie saznanje jeste ono koje se zasniva na pojmovima uma nezavisno od iskustva; racionalno znanje na kojem se po Lajbnicu zasniva metafizika, nije znanje po miljenju Kanta; on smatra da je znanje samo sinteza pojmova razuma i ulnog opaanja. Odbacujui znanje koje bi se moglo dostii umom, znanje kojim bi se mogle spoznati supstancije, Kant je odbacio i mogunost spoznaje supstancija. Kantove stvari po sebi (Lajbnicove monade) nesaznatljive su. Stvari po sebi podrazumevaju sutinu koja nam nije data neposredno empirijski, odnosno uzrok onog to se u neposrednom opaanju javlja kao pojava; govori se o tome kako je uzrok zvuka treperenje vazduha, kako su uzrok duge na nebu sitne kapi vode

www.uzelac.eu

496

Milan Uzelac

Istorija filozofije

osvetljene sunevom svetlou pod odreenim uglom. Tako shvaena stvar po sebi ne razlikuje se principijelno od pojave; mogue je eksperimentalno stvoriti takve uslove koji omoguuju da osim pojave budu vidljivi i uzroci. Kada bi dozvolio mogunost umnog posmatranja, Kant bi morao dozvoliti i mogunost saznanja stvari po sebi; ovako, mi o stvarima po sebi ne znamo nita jer kategorije jedinstva i mnotva mogu biti primenjive samo na predmete dostupne opaanju. Vie je no oigledno da je problem stvari po sebi sredinji problem Kantove filozofije: s jedne strane tvrdi se kako neko "nepoznato neto" deluje na naa ula, a s druge da je kategorija uzronosti neprimenjiva na svet stvari po sebi; s jedne strane, mi ne moemo znati nita drugo osim fenomena, a s druge, ako znamo samo svet fenomena, zato je on za nas samo pojavni a ne realni i jedini svet? Protivreje nastalo tumaenjem odnosa stvari po sebi i pojave nemogue je razreiti u okvirima kantovske transcendentalne filozofije. Kantovo opovrgavanje realistikog tumaenja kontinuuma nije samo kritika Lajbnica ve i samokritika kritika sopstvenog stanovita iznetog u disertaciji iz 1756. o primeni metafizike geometrije u filozofiji prirode a koju esto nazivaju fizika monadologija i u kojoj se raspravlja o tome moe li se usaglasiti geometrija zasnovana na pretpostavci o beskonanoj deljivosti prostora (tj. njegovoj neprekidnosti) sa metafizikom koja dozvoljava prve, nedeljive elemente prirode. Mnogi su smatrali da tu Kant suprotstavlja Njutna i Lajbnica, pri emu bi prvi bio fiziar a drugi metafiziar. Ako se taj sukob proui bolje videe se da tu nije re o sukobu Njutna i Lajbnica ve o suprotstavljanju metafizike i fizike, pri emu su oba pomenuta Kantova prethodnika na stanovitu metafizike, dok je na drugoj strani zapravo Dekart. Iako su Njutn i Lajbnic predstavnici dve razliite orijentacije, obojica pretpostavljaju dinamiko shvatanje prirode i time se suprotstavljaju mehaniko-matematikom shvatanju prirode kartezijanaca budui da je upravo Dekart zastupao tezu o neprekidnosti prostora odbacujui pri tom mogunost praznine pa

www.uzelac.eu

497

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je na osnovu toga delovanje na daljinu tumaeno kao iluzija i obmana. Kant je hteo da izmiri sve tri pozicije, da pomiri razliita shvatanja dinamike kao uenja o silama koja su zastupali Njutn i Lajbnic i da pri tom pokau u kojoj meri je ispravno i matematiko stanovite kartezijanaca. Tako se i naao pred pitanjem: kako objediniti metafiziku prirode i geometriju, diskretnost monada i neprekidnost prostora? Monade, kae on, odreuju prostor u kojem se nalaze ne mnotvom svojih supstancijalnih delova ve sferom svog delovanja. Na taj nain deljenje prostora na delove ne pretpostavlja i deljenje na delove samih monada, jer protenost nije sama monada ve sfera njenog delovanja. Delovanje monada je izvor sile koja ih dri na rastojanju i omoguuje da ne prodru jedna u drugu. Kant smatra da je Dekartova filozofija prirode nedovoljno zasnovana zato to ne prodire u sutinu prirode ve ostaje na nivou spoljanjih pojava; ona ne istrauje uzroke prirodnih zakona ve se zadovoljava konstatovanjem tih zakona. Za razliku od Dekarta, Njutn i Lajbnic polaze od unutranjeg odreenja prirodne supstancije, od sile; Njutn polazi od pojma sile privlaenja i odbijanja a Lajbnic od metafizikog, filozofskog utemeljenja dinamike. Kant nastoji da od jednog i od drugog uzme ono to je najbitnije i izgradi jedinstvenu filozofsku teoriju kretanja i njegovih uzroka. Budui da to nije uspeo da rei u disertaciji iz 1756. Kant se tom pitanju vraa nakon trideset godina u spisu Metafizika naela prirodne nauke (1786) i tu odbacuje realistiku varijantu lajbnicovske teorije kontinuuma i nastavlja da razvija svoju teoriju u duhu fenomenalizma koji je formirao u vreme pisanja Kritike istoga uma. Sada istie kako beskonano nije deljiv samo prostor ve i materija koja ga ispunjava. Tako se on na izvestan nain vraa Dekartu, ali za razliku od njega, ne izjednaava prostor i materiju. Materija je ono pokretno u prostoru, "supstancija u prostoru". Materija je subjekt svega to se odnosi na postojanje stvari u prostoru jer se van nje ne moe misliti neki drugi subjekt, osim samog prostora; ali, prostor je pojam koji u sebi ne sadri nita egzistencijalno ve samo

www.uzelac.eu

498

Milan Uzelac

Istorija filozofije

neophodne uslove spoljanjeg odnoenja meu moguim predmetima spoljnih oseaja. Teza o beskonanoj deljivosti materije usmerena je protiv Lajbnicovog shvatanja materije koja se sastoji iz fizikih taaka (a to je u prekritikom periodu podravao i Kant tvrdei kako se deljenjem prostora deli i sfera delovanja monada ali ne i sama monada). Sada Kant tvrdi kako je ne samo prostor ve i materija samo pojava a ne stvar po sebi; prirodne nauke kao i matematika ne idu dalje od pojava; fenomenalistiko tumaenje materije vraa Kanta od Lajbnica Dekartu i jo dalje, ka Aristotelu na koga se oslanjao i Dekart. Kant dolazi do zakljuka da u materiji nema nieg nedeljivog, nieg supstancijalnog, te da u njoj imamo posla s potencijom u antikom znaenju te rei, po kojem potencija nije akt ve entelehija. Ali, za razliku od Aristotela kod Kanta je forma transcendentalni subjekt; na mesto objektivnog procesa ograniavanja bezgraninog (materije) uz pomo forme, kod Kanta imamo delatnost transcendentalnog subjekta; sve se odnosi ka subjektu, ka Ja transcendentalne apercepcije kao novom tvorcu empirijski postojeeg. Iz ovoga sledi pitanje: ta je po Kantu zapravo priroda? On smatra da ne postoji nikakva prirodna realnost po sebi ve priroda nastaje delovanjem transcendentalnog subjekta i saglasno s formom njegove delatnosti. Za razliku od Dekarta ili Lajbnica, ne postoji priroda po sebi ili priroda za nas, tj. priroda kao sutina i priroda kao pojava. Priroda po Kantu nije neka stvar po sebi ve skup pojava koje su meusobno zakonito povezane. Taj svet pojava, organizovan uz pomo kategorija razuma i apriornih formi ulnosti (prostora i vremena) Kant naziva svetom iskustva, prirodom. Zakoni ne postoje u pojavama nego samo u odnosu na subjekt koji poseduje zakone u onoj meri u kojoj vlada razumom, kao to pojave ne postoje same po sebi ve samo u odnosu na ono bie koje ima ula. To znai da je bivstvovanje prirode u celini relativno, da priroda nema neko bivstvovanje nezavisno od subjekta. Priroda nije supstancija, kako su to mislili Dekart, Spinoza ili Lajbnic. Krajem XVIII stolea postavilo se pitanje koje je postalo jedno od primarnih u narednom stoleu: kakav je odnos novovekovne

www.uzelac.eu

499

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nauke spram prirode? ta je priroda koja je predmet matematikih prirodnih nauka? Ako je priroda neto ivo, kako su mislili u vreme antike (izuzev Leukipa, Demokrita i Epikura) kao u vreme renesanse, mehanika i sve matematiko-eksperimentalne nauke ne odnose se na prirodu. Dekart je smatrao da se matematika i mehanika odnose spram prirode kakva ona postoji sama po sebi. Lajbnic i Njutn su sutinu prirode videli u sili (ali, razlikovali su se u tumaenju sile: Lajbnic je izvor sile traio u monadama a Njutn u neoplatonistiki shvaenoj svetskoj dui). Postojanje prirode po sebi Lajbnic je traio izvan prirodnih nauka smatrajui kao i Aristotel da prva poela moe objasniti samo metafizika. Kant predlae jedno sasvim novo reenje, ali takvo koje podrazumeva rezultate njegovih prethodnika: priroda je fenomen koji nastaje delatnou transcendentalnog Ja; zakoni prirode ne postoje po sebi ve u odnosu na to Ja. Priroda postoji kao konstrukcija a izvan te konstrukcije je stvar po sebi, no ona nije priroda. To je mehanicistiko stanovite po kojem u prirodi nema mesta svrhama, a stvar po sebi je svrha i zato se ona ne moe odnositi na svet prirode. Sledei Dekarta Kant odeljuje svet duha od sveta prirode: princip duha je svrha, princip prirode uzrok (causa efficiens), mehanika zakonomernost. U takvoj situaciji Dekartu je najvei problem predstavljala priroda due koja se, kao srednji lan, nalazila izmeu prirode i duha. Problematiku due Kant razmatra izvan granica kako Kritike istog uma koja se bavi zakonima prirode, tako i izvan granica Kritike praktinog uma koja razmatra bit duha. Pitanje due i njenog mesta reava se u Kritici moi suenja posveenoj objektivnoj delatnosti due (organskom svetu kao carstvu nesvesnih svrha) i subjektivnoj delatnosti due (sferi umetnosti). Dve od ranije utvrene oblasti odeljene beskrajnim jazom, oblast razuma i oblast uma, Kant povezuje pomou moi suenja, odnosno, prosuivanja. Suenje je sposobnost da se posebno vidi u optem. Tako Kant, izmeu razuma i uma nalazi jo jedan, srednji lan koji bi, po analogiji, trebalo da u sebi sadri ako ne vlastito zakonodavstvo, a ono neki svoj vlastiti princip traganja za

www.uzelac.eu

500

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zakonima, neki isto subjektivan princip, koji, iako mu ne pripada nikakva oblast predmeta kao neko njegovo podruje, ipak moe imati neko tlo i neko svojstvo toga tla, za koje bi mogao vaiti upravo taj princip. Za tako neto postoji jo jedan razlog, budui da se sve duevne moi ili sposobnosti mogu svesti na tri moi: mo saznanja, mo oseanja zadovoljstva i nezadovoljstva i mo htenja. to se tie moi saznanja za nju je zakonodavan jedino razum, a kad je re o moi htenja, za nju je zakonodavan a priori samo um (u kojem se jedino nalazi pojam slobode). Izmeu moi saznanja i moi htenja nalazi se oseanje zadovoljstva, kao to se izmeu razuma i uma nalazi mo suenja. Iz ovog bi se moglo oekivati da e i ta srednja mo, mo suenja sadrati za oseanje zadovoljstva i nezadovoljstva isto tako principe a priori. Mo suenja je saobrazna oseanju zadovoljstva i to zato da bi mu sluila kao odredbeni razlog; saobrazna je u tom smislu to, ako razum i um dovode u vezu svoje predstave s objektima (da bi o njima dobili pojmove), mo suenja se povezuje samo sa subjektom i sama za sebe ne proizvodi nikakve pojmove o predmetima. Mo suenja ne propisuje zakon prirodi niti slobodi, ve iskljuivo samoj sebi i ne predstavlja neku sposobnost proizvoenja pojmova o objektima, ve je sposobna jedino da sluajeve koji se jave izjednaava sa onim pojmovima koji su joj dati od nekud drugde i da a priori naznauje subjektivne uslove mogunosti te veze. Svi nai sudovi se, prema rasporedu vrhovne moi saznanja, dele na teorijske, estetske i praktine sudove; pod estetskim sudovima se podrazumevaju samo refleksivni sudovi koji se iskljuivo odnose na jedan princip moi suenja kao viu mo saznanja, dok nasuprot tome, estetski ulni sudovi imaju posla samo sa odnosom predstava prema unutranjem ulu ukoliko je ono oseanje. Ono to je kategorija u pogledu svakog posebnog iskustva, to je svrhovitost prirode za nau sposobnost moi suenja (koja nije samo mehanika, ve i tehnika). Zakonitost koju mo suenja uzima od prirode i u njoj je pretpostavlja jeste formalna svrhovitost prirode koju mi na prirodi naprosto usvajamo (ime se niti zasniva jedno teorijsko saznanje prorode niti se zasniva neki praktini princip slobode), ali radi prosuivanja i pro-uavanja

www.uzelac.eu

501

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prirode ipak se postavlja jedan princip da bismo za posebna iskustva traili opte zakone; pomou tog principa pronalazi se sistemsko jedinstvo koje je potrebno radi povezanog iskustva i koje se mora pretpostaviti a priori. Pojam koji prvobitno ponie iz moi suenja i njoj je svojstven jeste pojam o prirodi kao umetnosti, drugim reima, pojam o tehnici prirode u pogledu njenih posebnih zakona; to je pojam koji ne zasniva nikakvu teoriju i (kao ni logika) ne sadri saznanje objekata i njihovih osobina, ve samo postavlja princip radi napredovanja po iskustvenim zakonima, ime se omoguuje izuavanje prirode. Time se ne omogauje poznavanje prirode nekim posebnim objektivnim zakonom, ve se samo za mo suenja zasniva jedna maksima po kojoj ona treba da posmatra prirodu i da pomou nje odrava njene forme u zajednici, pa filozofija (kao doktrinarni sistem saznanja prirode i slobode) ne dobija neki novi deo; predstava prirode kao umetnosti jeste ista ideja kao princip naeg prouavanja prirode, te slui samo subjektu (da bismo u agregat empirijskih zakona uneli neku povezanost kakva postoji u sistemu). Na pojam o tehnici prirode, kao heuristiki princip u njenom prosuivanju, pripadae kritici nae moi saznanja koja pokazuje ta nas je podstaklo da o prirodi stvorimo sebi takvu neku predstavu, kojeg je porekla ta ideja i da li se moe nai u nekom izvoru a priori, isto tako, u kom obimu se i u kojim granicama ta ideja upotrebljava: drugim reima, takvo istraivanje, po reima Kanta, pripadae sistemu kritike istoga uma (a ne sistemu doktrinarne filozofije). Pod formalnom tehnikom prirode Kant razume njenu svrhovitost u opaanju; pod realnom tehnikom prirode razume se njena svrhovitost prema pojmovima; formalna tehnika prirode daje za mo suenja svrhovite oblike (tj. formu u ijoj se predstavi uobrazilja i razum uzajamno podudaraju sami od sebe jedno s drugim radi mogunosti nastanka pojma). Realna tehnika prirode znai pojam stvari kao svrhe (tj. kao takvih stvari ija unutranja mogunost pretpostavlja neku svrhu, neki novi pojam koji lei u osnovi kauzaliteta njihovog stvaranja kao uslov). Svrhovite forme opaanja moe da naznai i konstruie a priori sama mo suenja;

www.uzelac.eu

502

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ali svrhe (tj. predstave koje se posmatraju kao uslovi kauzaliteta svojih predmeta /kao posledica/) moraju biti date odnekud, pre no to se mo suenja pozabavi uslovima raznolikoga, da bi se sa njima saglasila. Sud o svrhovitosti stvari u prirodi koja se posmatra kao osnov njihove mogunosti (kao prirodnih svrha) zove se teleoloki sud. Mada es-tetski sudovi a priori nisu mogui, ipak su u nunoj ideji jednog iskustva kao sistema dati principi a priori koji za nau mo suenja sadre pojam formalne svrhovitosti prirode, i iz njih se jasno vidi mogunost estetskih refleksivnih sudova kao takvih sudova koji su zasnovani na principima a priori. Estetsko prosuivanje ne zahteva nikakav pojam o objektu niti takav pojam proizvodi; teleoloki sud pretpostavlja pojam o objektu i njegovoj mogunosti da sudi po zakonu uzroka i posledica. Ta tehnika prirode bi se mogla nazvati organskom tehnikom prirode ime se oznaava pojam svrhovitosti ne samo za nain predstavljanja ve i za mogunost samih stvari. Kant nastoji da pokae kako pojam krajnjih uzroka u prirodi (koji razdvaja teleoloko prosuivanje prirode od onog njenog prosuivanja to se zasniva na optim mehanikim zakonima) jeste pojam koji pripada samo moi suenja, a ne razumu ili umu. Estetski refleksivni sudovi (koje e kasnije Kant nazivati sudovima ukusa) spadaju u sudove koji polau pravo na nunost i ne kazuju da svako sudi tako, ve da svako treba tako da sudi, to znai da oni imaju za sebe jedan princip a priori. Kao to u logikoj primeni omoguuje prelaz od razuma ka umu, tako e mo suenja ostvariti neki prelaz od iste moi saznanja (iz oblasti pojmova prirode) u oblast pojma slobode. Kant stoga postavlja pitanje koja bi to bila specifina "regulativna" subjektivna stvaralaka mo koja stvari proizvodi tako da se one pokazuju "kao priroda", mo, koja bi istovremeno bila zakonodavna i slobodna; odgovor nalazimo u Kantovom uenju o geniju. Lepa umetnost je umetnost genija koji je zapravo "talenat koji umetnosti daje pravila". Genije je uroena sposobnost koja se ne moe postii naunim metodama. Priroda koja kroz genija daje umetnosti pravila ne moe biti priroda kojoj razum propisuje zakone. Priroda se ovde pokazuje kao bivstvujue po sebi, kao noumenon, kao stvar po sebi,

www.uzelac.eu

503

Milan Uzelac

Istorija filozofije

inteligibilna priroda, kao subjekt, kao neto natulno to lei u osnovi i subjektivnosti i objektivnosti. Genije ne daje zakone dobijene spolja ve je zakonodavan i originalnost je osnovna karakteristika njegovih pravila. I dok u saznajnom procesu mo uobrazilje takoe postoji, ali pod vlau razuma, tek u geniju ona postaje produktivna, pa je u umetnosti mo uobrazilje stvaralaka dok razum ima samo regulativni znaaj. Mo uobrazilje moe stvoriti ono to druge duhovne moi ne mogu: estetsku ideju. Estetska ideja je predstava, ulna predstava koja se ne izraava pojmovno ve pojam samo u ulnome evocira; drugim reima estetska ideja je konkretna predstava koju proizvodi mo uobrazilje; radi se o stvaranju jedne druge prirode iz materijala koji daje stvarna priroda. Iskustvena priroda, empirijski data stvarnost je materijal obrade, uslov da se umetnost moe pojaviti kao priroda. Estetska ideja se ogleda u tome da joj nijedan pojam nije adekvatan i da podstie duhovnu aktivnost pomou koje priroda, empirijski svet dolazi do izraza. Uvoenjem estetske ideje Kant nastoji da prevlada racionalistiku estetiku koja umetnost vidi kao nii oblik saznanja, kao ulni prikaz apstraktnog; istovremeno prevladava senzualizam koji psiholoki opisuje estetsko zadovoljstvo i uvoenjem pojma "estetska ideja" Kant utvruje samostalnost umetnosti naspram teorijskog saznanja i moralne normativnosti a da pri tom s njim obuhvata i ulni i misaoni momenat te nije nimalo sluajno da e se Hegel koji je otiao dalje od Kanta ponovo vratiti ovom pojmu. Od posebnog je znaaja Kantovo tumaenje lepog; bilo bi pogreno misliti kako se Kant tim svojim uenjem vraa na pozicije prosvetiteljstva koje lepo podreuje moralu. Kantova argumentacija je voena analogijom estetskog i moralnog suda i odnosom oba spram inteligibilnog. On umetniki lepo suprotstavlja datoj stvarnosti i to mu omoguuje da suprotnost prirode i slobode vidi prevladanu u umetnikom delu kao tvorevini ovekovog stvaralatva. Umetnost je duhovno-komunikativna sfera u kojoj se harmonino sjedinjuju nunost i sloboda, optost i individualnost, ulnost i razum.

www.uzelac.eu

504

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ve smo videli kako se od Dekarta do Kanta odvija postepeno razaranje antike i srednjovekovne predstave o kosmosu; tokom XVII stolea pojmovi savrenstva, smisla i svrhe potisnuti su iz uenja o prirodi ostavi kao njegov metafiziki fundament u okviru filozofskih sistema, da bi tokom XVIII stolea ovi pojmovi bili u potpunosti istisnuti iz oblasti teorijskog znanja; na mesto dualizma fizike i metafizika javlja se dualizam fizike i etike a zatim dualizam prirodnih i drutvenih nauka (poznatih kao nauke o kulturi); itavo XIX stolee bie odreeno raspravama o tome kojoj od ovih dveju grupa nauka treba dati prednost. Kako je do toga dolo? Treba znati da je svim naukama koje su se formirale tokom XVII i XVIII stolea jedan od zajednikih momenata bilo iskljuivanje pojma svrhe iz prirodnonaunog miljenja. Pitanje emu? stavljeno je van zakona; priroda se vie nije posmatrala s obzirom na njenu svrhovitost; svi oni koji pitanje zato? nisu zamenili pitanjem zbog ega? i na koji nain? smatrani su zarobljenicima starog miljenja i pobornicima sholastike. Kant istie da je pitanje o svrhama strano prirodnim naukama; svi njegovi neposredni prethodnici slau se u tome kako prirodne nauke moraju biti osloboene od teleologije; svi uzroci koji se tumae s obzirom na svrhu, neprimenjivi su na fizike i prirodne stvari, kae Dekart. Priroda ne deluje svrhovito, ponavlja za njim Spinoza, poto beskonano bie, koje mi nazivamo bogom ili prirodom, deluje po onoj nunosti po kojoj postoji i budui da priroda ne postoji zbog bilo kakve svrhe, ona i ne deluje zbog bilo kakve svrhe. Mada se Spinoza i Dekart u mnogome razlikuju, kad je re o pitanju svrhe u prirodi, oni su na istom stanovitu. Voen istim motivima Lajbnic je metafiziku, koja izuava duu, duh i boga, koji deluju po svrnim uzrocima, odvojio od fizike koja izuava zakone fizikih tela koja su potinjena jedino delatnom uzroku. To je razlog to je pojam svrhe tokom XVII stolea dobio svoje mesto samo u metafizici i tako je dolo do suprotstavljanja fizike i metafizike; kritika racionalistike metafizike koju su pripremili filozofi doba prosveenosti a koja je zavrena s Kantom jo vie je redukovala oblast primene kategorije svrhe; prirodnjaci tog doba,

www.uzelac.eu

505

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kao Ojler, Lametri, Dalamber, nastoje da potisnu spekulativnu metafiziku i da na njenom mestu izgrade metafiziku prirode kao uenje o optim principima prirodnih nauka i matematike; to je oznaavalo prevoenje celokupnog sistema ovekovog saznanja na jezik prirodnonaunih pojmova, tj. potiskivanje pojma svrhe pojmom mehanikog uzroka. Upravo tu tendenciju je doveo do svog kraja Imanuel Kant iskljuujui pojam svrhe iz granica teorijskog uma, ostavljajui mu mesto samo u praktinoj filozofiji. Ovo je vidno ve po tome to se kategorija svrhe ne nalazi meu kategorijama razuma i to je znak pobede prirodnonaunog miljenja u njegovoj teorijskoj filozofiji. Teza o nesaznatljivosti stvari po sebi sredstvima teorijskog uma i eliminisanje kategorije svrhe iz sistema kategorija razuma jedno je i isto. Odustajanje Kanta od pokuaja da izgradi spekulativnu metafiziku kao teorijsko uenje o stvarima po sebi (tj. o dui, slobodi i bogu), samo je rezultat ostvarenja biti prirodnonaunog miljenja u Kantovoj filozofiji. Zadatak Kantovog kriticizma bio je u tome da se definitivno odustane od nastojanja spekulativne metafizike da se poveu u jedinstvenu celinu svet uzroka i svet svrha, tj. da se teorijskim sredstvima osmisle sfera prirode i sfera slobode nad kojima e bog biti ujedinjujue naelo. Naspram prirode gde nema mesta svrhovitosti i gde vladaju uzrono- posledini odnosi, ovekov svet, drutvo, kultura (za razliku od prirode) ne moe se razumeti bez pojma svrhe; tako je Kant prvi jasno razdelio prirodu i kulturu i nije sluajno to se kao posebna disciplina ve poetkom XIX stolea javlja filozofija kulture iji je zadatak da pronikne u teleoloke veze i da pokua da rekonstruie istoriju na teleolokom principu. Dualizam prirode i kulture je neto novo u odnosu na vreme antike i srednjeg veka kada se kosmos video kao neto ivo i svrhovito. Meutim, pokazalo se da mehanicizam nije u stanju sve da objasni u prirodnim naukama; njegova deficijentnost se najpre pokazala u biologiji; aristotelovski pojam forme, entelehije i njegovo uenje o finalnom uzroku ostali su instrumenti biolokih nauka tokom XVII i XVIII stolea iako su kartezijanci nastojali da sutinu ivih organizama objasne po analogiji s mahanikim mainama. I sam Kant morao je krajem XVIII stolea konstatovati

www.uzelac.eu

506

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kako se ivi organizmi i njihova unutranja organizacija ne mogu objasniti pozivanjem samo na mehanike principe i kad bi se pojavio ak i neki novi Njutn, on ne bi mogao na osnovu prirodnih zakona da objasni ak ni mehanizme po kojima raste trava. Kant istie kako sva znanja o prirodi moraju poivati na mehanikim principima, ali, isto tako, priznaje da je i najjednostavniji organizam takva pojava koja se ne moe do kraja objasniti mehanikom uzronou; sve organsko ne moe se objasniti zakonima fizike i mehanike. Tekoe do kojih je dovela vladavina mehanicizma krajem XVIII i poetkom XIX stolea, preispitivanjem Kantovog pojma transcendentalnog subjekta, pokuae da prevladaju jenski romantiari stavljanjem akcenta na subjekt i njegovu delatnu prirodu. Po miljenju romantiara (Fridrih i August legel, Novalis i drugi) glavni nedostatak kantovskog subjekta jeste u njegovom neistorijskom karakteru i to stoga to je Kant istinsko znanje (dobijeno od egzaktnih nauka) suprotstavio onim formama znanja koje nam daju mit, umetnost ili jezik. Ovu poslednju vrstu znanja, koja se bitno ne razlikuje od prirodnonaunog, ne treba apsolutizovati budui da je samo jedna od istorijskih formi znanja o svetu i to o jednom njegovom delu, o prirodi. Predstavnici nemakog idealizma (Fihte, eling, Hegel) stoga su predloili da se transcendentalni subjekt razmatra istorijski i trebalo bi ga tumaiti, kao to je to hteo Hegel, kao istoriju celokupnog oveanstva. Tako su forme transcendentalne subjektivnosti bile u daleko veoj meri (no to je to bilo kod Kanta) diferencirane i odvojene od individualne svesti. Kao subjekt znanja kod Hegela istupa ljudska istorija, shvaena kao objektivni duh ili supstancija-subjekt32, kako je govorio Hegel. Ova supstancijasubjekt, nije neto fiksirano, ve se razvija, i ine je promenljive forme koje nisu nita drugo do istorijske forme kulture. Ovo je za posledicu imalo ukidanje dotad vladajue otre dihotomije naunog i nenaunog koja je na bitan nain odreivala ideologiju doba prosveenosti; romantiari i predstavnici nemakog idealizma ne tumae nauku kao neto to je u dubokoj suprotnosti
32

Treba imati u vidu da je re o terminu koji je uveo Boetije a potom sistematski obrazloio i definisao Pjer Abelar.

www.uzelac.eu

507

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prednaunim formama znanja, ve kao dalji stupanj tih mitolokoprednaunih formi. Prednaune forme znanja ne vide se vie kao predrasude koje treba odbaciti ve kao neto to zahteva posebnu analizu kojom bi se utvrdilo njegovo izvorno znaenje i njihovo mesto u razvoju kulture. Ako se na istorijskom planu nauno znanje suprotstavljalo mitu, na savremenom planu nauno znanje je trebalo suprotstaviti umetnosti, religiji i filozofiji. Za elinga i romantiare ti oblici znanja ne samo da su ravnopravni ve umetnost ima prednost u odnosu na nauku zato to zahvata istinu kao celinu i dostie je neposredno dok nauka dosee samo neki "deli" istine i deluje posredno. Zahvaljujui tumaenju subjekta znanja kao neeg to se istorijski razvija, ukida se dihotomija istinitog i lanog kakva je vaila u filozofiji do Kanta i kod Kanta; prenoenje tog odnosa istinitog i lanog znanja u istorijsku ravan vodi kod Hegela shvatanju da je istina "istina svoga vremena", ime se uvodi pojam relativne istine. Tumaei istoriju kao subjekt nemaka klasina filozofija uvodi u istoriju kantovsko razlikovanje empirijskog i transcendentalnog (kao kontemplativnog) nivoa razmatranja pa se sama istorija razlikuje kao faktografska i shvaena u svome pojmu; Hegel tako pravi razliku izmeu istoriografije i istorije (Historie, Geschichte). Ova poslednja je racionalna konstrukcija i ona za postkantovsku filozofiju ima isti znaaj kao za dokantovski racionalizam pojam supstancije. Na temelju uenja o transcendentalnoj subjektivnosti kao misaone konstrukcije istorije ponovo nastaje svojevrsna ontologija, ali to sad vie nije ontologija bivstvovanja (ako je mogue uopte koristiti taj tautoloki izraz), ve ontologija subjekta, ontologija kulturno-istorijske delatnosti oveanstva koje se tumai kao apsolut a potom i kao boanski subjekt. Prenoenje teita filozofije na subjekt dovelo je do analize raznovrsnih kulturno-istorijskih formi kao proizvoda delatnosti raznih istorijskih subjekata (naroda, nacija, epoha) koji svoju neponovljivost manifestuju u raznovrsnosti predmeta materijalne i duhovne kulture. Tokom XIX i XX stolea izuavanje tih raznovrsnih formi postaje najvaniji predmet duhovnih

www.uzelac.eu

508

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(drutvenih) nauka koje dobijaju sve vei znaaj. Devetnaesto stolee je bilo epoha istorije: istorije knjievnosti i umetnosti, istorije jezika i mitologije, istorije nauke, istorije filozofije i religije, istorije prava i drave. Istorija kao nain postojanja subjekta (oveka i oveanstva) dobija u XIX stoleu isti status kakav je imala priroda kao nain egzistencije objekta u XVII i XVIII stoleu, ili pojam materijalizma u vreme Prosveenosti. Ako je osnova ranije ontologije bila nauka o prirodi, sada je to nauka o kulturi. Nije stoga nimalo sluajno da su romantiari i Hegel bili tvorci metoda analize kulture isto kao to su u ranijoj epohi Galilej, Dekart i Lajbnic bili tvorci prirodnonaunih i naunih metoda. Vaan korak na putu promiljanja Kantovog uenja nainio je Johan Gotlib Fihte ukazavi na protivreje pojma stvari po sebi i na neophodnost njegovog uklanjanja iz kritike filozofije kao ostatka dogmatskog miljenja. Po Fihteu, iz istog Ja transcendentalne apercepcije treba da bude izvedena ne samo forma znanja ve i sav njegov sadraj. To znai da se kantovski transcendentalni subjekt pretvara u apsolutno poelo sveg postojeeg, u apsolutno Ja iz ije aktivnosti treba biti izvedena sva punina realnosti, sav objektivni svet koji Fihte odreuje kao "neJa". Tako shvaen pojam subjekta dolazi na mesto boanske supstancije klasinog racionalizma. Nije nimalo sluajno to se u mladosti Fihte oduevljavao Spinozom. Johan Gotlib Fihte roen je 19. maja 1762. u selu Ramenau, u istonoj Pruskoj; teologiju je poeo da studira 1780. u Jeni a potom prelazi u Lajpcig da bi nakon zavretka univerziteta (kao i Kant) neko vreme bio privatni uitelj u Cirihu; u poetku je bio pod uticajem filozofije Spinoze, Montiskijea kao i ideja francuske revolucije; otkriva filozofiju Kanta (koga je upoznao 1791) i objavljuje spis Pokuaj kritike svakog otkrovenja (1792) u kome zastupa tezu da se bog moe svesti na moralno zakonodavstvo a za koji se u prvi mah, budui da je objavljen bez imena autora, mislilo da je Kantov; tek poto je sm Kant izjavio da to nije njegov rad i da ni pismeno ni usmeno nije uestvovao u Fihteovom radu, Fihte je preko noi postao slavan. Na preporuku Getea pozvan je Jenu i izabran za profesora filozofije (1794); predavanja je poeo kursom o

www.uzelac.eu

509

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pozivu naunika; govorilo se kako Fihte hoe da uz pomo filozofije upravlja duhom epohe; on radi veoma mnogo, predaje pet dana nedeljno, svakog dana po tri predavanja i pri tom pie svoje knjige: Osnove opteg uenja o nauci (1794), Osnove prirodnog prava (1796) i Sistem uenja o moralu (1798); nakon polemika o ateizmu (1799) prinuen je bio da d ostavku i da napusti Jenu; privremeno se rastaje sa svojim prijateljima, romantiarima legelom, lajermaherom i Tikom i odlazi u Berlin, na kratko vreme 1805. prelazi u Erlangen. Zalaui se za prestanak bezuspenih ratova i za neophodnost preobraaja zemlje tako to e dobiti moralne i kulturne podsticaje Fihte objavljuje Razmiljanja o nemakoj naciji (1808) i pruski kralj ga 1811. poziva u Berlin gde uskoro postaje profesor i prvi rektor berlinskog univerziteta. Umro je 29. januara 1814. od tifusa. Meu najznaajnije Fihteove radove iz berlinskog perioda ubrajaju se: Zatvorena trgovaka drava (1800), Odreenje oveka (1800), Put u blaeni ivot (1806) Osnovne crte savremene epohe (1806), a tu ubrajamo i bezbroj prerada Uenja o nauci, delo za koje je Fridrih legel rekao da je pored Vilhelma Majstera i Francuske revolucije jedan od tri najznaajnijih putokaza XVIII stolea. Obino se istie kako svoj filozofski sistem Fihte gradi na tragu Kanta i podsea kako je Hegel pisao da je Fihteova filozofija dovrenje Kantove filozofije, mada Fihte nije samo nastavlja ve i Kantov radikalni kritiar. Ne treba gubiti iz vida da Fihte nastavlja liniju Dekartove filozofije: on trai pouzdan temelj u filozofiji i za oblast istraivanja proglaava ovekovu svest, svet cogitoa, a ne svet stvari po sebi. Pod uticajem Dekarta (ali i Kanta) oblast istraivanja ograniava se na samosvest, samorefleksiju. Za razliku od Dekarta i Kanta koji su prihvatali svest, tj. Ja kao oblast prvobitne izvesnosti, ali pri tom ostavljali i "prostor" za svet stvari po sebi kao neto relativno samostalno, Fihte ne usvaja taj filozofski dualizam i nastoji da izgradi jednu strogo monistiku poziciju. To podrazumeva konsekventno izvoenje ne-Ja iz Ja to u punom obimu nisu uinili ni Dekart ni Kant. Ne treba gubiti iz vida da Fihte polazi od Kantovog transcendentalizma, a to znai da on razmatra problem znanja a ne bivstvovanja. Glavno pitanje Kantove Kritike istog uma "kako

www.uzelac.eu

510

Milan Uzelac

Istorija filozofije

su mogui sintetiki sudovi a priori?", tj. kako je mogue nauno znanje ostaje centralno pitanje i Fihteove filozofije. Zato on svoju filozofiju i naziva "uenjem o nauci"; nauka se od nenaunog znanja razlikuje svojom sistematskom formom; ali sistematinost jeste neophodan, no ne i dovoljan uslov naunog znanja budui da se istinitost itavog sistema zasniva na istinitosti njegovog polazita. Ovo poslednje mora biti neposredno pouzdano, oevidno; evidentnost je glavni kriterijum istine. Pouzdanost je temelj ljudskog znanja i nosilac svekolikog znanja. Kao to se Dekart u potrazi za pouzdanim principom obratio naem Ja (mislim, dakle postojim), to je isto uinio i Fihte: najpouzdanije u naoj svesti jeste samosvest "Ja jesam", "Ja jesam Ja". Akt samosvesti je jedinstvena pojava: on je, po reima Fihtea, istovremeno i delatnost i proizvod delatnosti, tj. podudaranje suprotnosti subjekta i objakta, jer u tom aktu Ja raa samo sebe, postavlja samo sebe. Ali, uprkos slinosti Fihteovog i Dekartovog polazita, bitna je i razlika meu njima: delatnost kojom po Fihteu Ja stvara samo sebe jeste akt slobode; zato stav "Ja jesam" nije samo konstatacija neke injenice ve poziv, zahtev da se bude, da se spozna sopstveno ja kao neka autonomna realnost i tako ue u svet slobodnih a ne samo prirodnih bia. Taj zahtev apeluje na volju i zato se u sudu "Ja sam Ja" izraava autonomija volje koju je Kant postavio u temelj svoje etike. Kod Fihtea ne nalazimo jaz koji je Kant produbio izmeu sveta prirode kojim vlada nunost i zakonitost, koje izuava nauka, i sveta slobode iju osnovu ini svrhovitost. Na mesto Kantovog "misleeg Ja" Fihte stavlja "isto Ja" shvaeno kao "intuicija" koja postavlja samu sebe, stvara samu sebe kao i realnost i koja je individualizovana sutina Ja u slobodi; Fihte je doao do zakljuka da Ja nije Ja kao princip svesti, ve isto Ja, intelektualna intuicija, poelo koje postavlja samo sebe. Prisustvo Ja (kao supstrata, noumena) u fenomenalnom svetu obezbeuje jedinstvo ulnog i inteligibilnog. Na taj nain Ja prevladava skepticizam i utemeljuje filozofiju kao nauku tako to daje osnov teorijskom i praktinom Ja. Ovo Ja izraz je elje za slobodom koja u ljudskoj aktivnosti objedinjuje suprotne momente konanosti i beskonanosti i priprema romantiki pojam duha kao veni nagon

www.uzelac.eu

511

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ka beskonanom. Iako je Fihte sebe video kao Kantovog nastavljaa, teko da bi Kant prihvatio fihteovsko Ja kao princip iz kojeg se izvodi itava realnost. 1. Ja postavlja samo sebe. U aristotelovskoj filozofiji kao temeljni princip nauke vladao je princip neprotivrenosti; u potonjoj filozofiji, posebno kod Kanta, princip identiteta. Za Fihtea taj princip ima jo dublji koren. Princip identiteta isto je formalni i on govori da ako postoji A onda je A = A; ali Ja, koje misli vezu A i A, pored logike veze misli i A. Na taj nain fihteovski najvii princip ne ukazuje u potpunosti na logiki identitet (jer je identitet pretpostavljen pa zato nije prvotni). Prvobitni princip moe biti samo Ja. Ja nije postavljeno od neeg drugog ve postavlja samo sebe. Identitet Ja = Ja nije apstraktan niti formalni, ve dinamiki princip samopostavljanja, odnosno nuni uslov. Ako je to uslov samog sebe, onda taj uslov "stvara sebe", te je po sredi samostvaranje. Klasina metafizika je pretpostavljala da delovanje sledi za biem (Operari sequitur esse), to e rei da neto da bi delovalo prethodno mora da postoji, te je tako bie pretpostavka (uslov) delovanja. Fihte preokree tu maksimu u Esse sequitur operari, to znai da je bie posledica delovanja. Pored toga, Fihte smatra da je Ja intelektualna kontemplacija, to je Kant smatrao nedostupnim za oveka jer je ona mogua samo stvaralakom umu. Aktivnost istog Ja je samokontemplacija u smislu samopostavljanja. Koristei izraz "Jau-sebi" Fihte istie bespretpostavni uslov, koji nije injenica ve akt, prvobitna aktivnost. Um je, kae on, apsolutan i aktivan, njemu nita ne prethodi i zato on ne pripada istinskom biu jer sam postavlja to bie; iz toga sledi da Ja i um, koji pripadaju empirijskom individuumu, jesu apsolutno Ja33. 2. Ja suprotstavlja sebi ne-Ja. Kako Ja ne postavlja sebe kao neto statino ve kao dinamino poelo, kao utemeljujue delovanje iz ega proistie drugo, koje nije identino s Ja, to drugo (ne-Ja) nije neto to bi bilo izvan Ja, to bi se moglo misliti van Ja. Tako neogranieno Ja sebi suprotstavlja neogranieno ne-Ja. Stoga, ako je prvi momenat apsolutna sloboda, drugi momenat je
33

Ichheit (nem.) ili, kako se kod nas to prevodi Jastvo.

www.uzelac.eu

512

Milan Uzelac

Istorija filozofije

momenat nunosti. Taj momenat je neophodan da bi se objasnila teorijska aktivnost (svesti i saznanja), kao i praktina aktivnost (moral i sloboda svesti). 3. Uzajamno ograniavanje kroz suprotstavljanje ogranienog Ja i neogranienog ne-Ja. Ovaj trei momenat je momenat sinteze: Ja i ne-Ja nastaju unutar Ja ali ne tako to bi Ja eliminisalo neJa, ve obratno. Naizmenino jedno ograniava drugo; proizvedeno ne-Ja ne moe biti nita drugo do determinisano Ja. Odreeno neJa povlai po nunosti odreeno Ja. Tako se Ja raspada na deljivo Ja i nedeljivo ne-Ja. Ovaj trei momenat Fihte identifikuje s Kantovom "apriornom sintezom" i prva dva momenta su uslov mogunosti ovog treeg momenta; iz ova tri momenta Fihte dedukuje kategorije, na primer, kvantiteta: afirmacija, negacija, ogranienje. Na isti nain mogu se dedukovati i druge kategorije. Ja i ne-Ja kao i njihovo uzajamno ogranienje objanjavaju kako saznajnu tako i moralnu delatnost. Saznajna delatnost je zasnovana na ograniavanju (determinisanju, odreivanju) Ja od ne-Ja. Praktina delatnost je zasnovana na ograniavanju (determinisanju, odreivanju) ne-Ja od strane Ja. Kako se oba momenta nalaze unutar beskonanog Ja, oni su mogui kada postoji granica. 4. Saznajna delatnost. U iskustvu imamo posla s objektima koji su razliiti od nas i koji deluju na nas. Kako objasniti to da subjekt razlikuje objekt kao neto od sebe razliito, da on osea njegovo delovanje? Fihte to objanjava preuzimajui od Kanta "mo uobrazilje", ali je pri tom stvaralaki transformie. Kod Kanta produktivna uobrazilja apriorno odreuje istu formu vremena i daje sheme za kategorije. Kod Fihtea ona objekte stvara nesvesno; na taj nain ona je beskonana aktivnost Ja koje neprestano ograniava sebe i stvara to to je materija naeg saznanja; zato to je re o nesvesnom stvaranju, proizvodi su "drugaiji", nezavisni od nas. Produktivna uobrazilja daje sirov materijal koji svest postepeno obrauje i tako ga prisvaja ulima, ulnim opaanjem, razumom i suenjem. Naspram zdravorazumske predstave o realnosti spoljanjeg sveta, o tome da stvari postoje i bez naeg uea, kod Fihtea je obrnuto: sve proistie iz Ja. Tako se dospeva

www.uzelac.eu

513

Milan Uzelac

Istorija filozofije

do "iste samosvesti" kao neophodnog puta na kojem nastaje svest koja je uvek neto drugo od nje same, poto neprestano postavlja "drugost". ista samosvest je granica kojoj se moemo pribliavati ali je ne moemo dosegnuti. Uklanjanjem granice ukinula bi se i svest. 5. Tumaenje morala. Ako na teorijsko-saznajnom planu objekt odreuje subjekt, na moralno-praktinom planu subjekt odreuje i modifikuje objekt. U prvom sluaju ne-Ja deluje na Ja kao objekt saznanja. U drugom sluaju ne-Ja daje podsticaj, to izaziva povratno delovanje. U praktinom delovanju objekt ima ulogu prepreke koju treba prevladati. Ne-Ja je bitni momenat realizacije slobode Ja. Biti slobodnim, znai uiniti sebe slobodnim, odmaknuti od sebe granice koje ne-Ja namee empirijskom Ja. Zato je ne-Ja neophodno tom Ja? Zato, da bi se Ja moglo realizovati kao sloboda. Ta sloboda postoji kao beskonani zadatak. Beskonano Ja prevladava ne-Ja no to je u potpunosti mogue samo u pojmu granice, zato sloboda ostaje beskonani zadatak. Apsolutnost principa ogleda se u progresivnom prevladavanju ogranienosti, u tenji ka savrenstvu. Na taj nain Fihte je nastojao da pokae prednost praktinog nad teorijskim umom: Bog nije supstancija ili realnost po sebi, ve svetski moralni poredak, obaveznost, tj. Ideja. Istinska religija jeste u moralnom ponaanju. Konano (ovek) jeste strukturna neophodnost Boga (apsoluta kao Ideje koja se realizuje u beskonanosti). Nakon "spora oko ateizma", Fihteova filozofija berlinskog perioda pretrpela je znatne promene i mnogi su skloni tome da govore o dve Fihteove filozofije. Sm Fihte se s tim nije slagao i isticao je jedinstvo svog uenja. Nakon 1800. nastoji da samo na drugaiji nain kae ono to je ve rekao ranije (1793-9), ali to se zavrilo tako to u delima koja slede nalazimo i neto bitno novo: pre svega misli se na produbljivanje idealizma u metafizikom smislu i na izraene mistiko-religiozne akcente koji seu do metafizikog panteizma. U redakciji Uenja o nauci iz 1804. javlja se i neoplatonistiki pojam svetlosti koje se raspada na bie i miljenje; Fihte razgraniava znanje i Apsolut i istie da je zadatak pojmovnog znanja u tome da bude prevladano evidentnou a to je mogue tek u zracima boanske svetlosti. U

www.uzelac.eu

514

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poslednjim radovima Fihtea Bog je odreen kao jedan i nepromenljiv a znanje njegov lik ("Bog bivstvuje van svog bia"). Boansko se odraava u svesti, u volji za dobrim. Analogne misli nalaze se i u ezoterikim spisima Fihteovog poznog perioda, u Odreenju oveka gde se posebna uloga dodeljuje veri, jer "samo oko koje veruje moe videti istinsku lepotu". Uspeh Fihteovog Uenja o nauci (1794) bio je veliki, posebno meu romantiarima koji su meu redovima umeli da proitaju i ono to nije bilo formulisano ve se samo podrazumevalo. Brzo se uvidelo da je ideal po kome bi suprotnosti (individualno i apsolutno Ja) bile identine nedostian, a da sva ljudska istorija moe biti samo beskonano pribliavanje tom idealu. Identitet suprotnosti Ja i Ne-Ja, miljenja i bivstvovanja, samo je predmet tenje koji nikad ne moe biti dosegnut. Upravo ta taka, nedostinost identiteta protivrenosti, postala je predmet kritike Fihteovih mlaih savremenika, elinga i Hegela. Fridrih Vilhelm Jozef eling roen je 27. januara 1775. u Leonbergu, blizu tutgarta. S esnaest godina, zavrivi klasinu gimnaziju, gde je pored grkog i latinskog izuio hebrejski i arapski jezik, upisuje se na Teoloki fakultet u Tibingenu (1790); tu se upoznao sa Helderlinom i Hegelom na koga je, iako pet godina mlai, znatno uticao u poetku njihovog viegodinjeg druenja. Nakon zavretka teologije (1795) neko vreme radi kao uitelj i u to vreme objavljuje spise O moguoj formi filozofije (1794), Ja kao princip filozofije (1795), Pisma o dogmatizmu i kriticizmu (1795) Opti pogled na noviju filozofsku literaturu (1796), Ideje o filozofiji prirode (1797), O svetskoj dui (1798), Prvi nacrt filozofije prirode (1799); istovremeno, od 1796. do 1798. ui matematiku i prirodne nauke u Lajpcigu i Drezdenu, a ve s dvadeset godina poinje da sarauje s Fihteom da bi ga 1799. zamenio na mestu profesora u Jeni. "Jedna zvezda je na zalasku a druga na izlasku", rekao je tim povodom Gete. Ve 1800. izala je iz tampe knjiga Sistem transcendentalnog idealizma koja mu je donela veliku slavu (to je vreme njegovog druenja s jenskim romantiarima, posebno sa Fridrihom legelom kome je preuzeo enu Karolinu, i njom se oenio). Poetkom XIX stolea intenzivno se bavio prirodnim naukama i medicinom pa je na Univerzitetu u Landsguteu dobio i zvanje doktora medicine. Zahvaljujui elingu

www.uzelac.eu

515

Milan Uzelac

Istorija filozofije

1800. se u Jeni pojavio novi profesor - Hegel; oni intenzivno sarauju, pokreu asopis Kritiko-filozofski urnal; poetkom 1803. eling odlazi u Vircburg gde je profesor filozofije do 1806. kada je izabran za lana Bavarske akademije nauka; od 1808. do 1823 bio je generalni sekretar Bavarske akademije umetnosti, a ve 1809. izaao je iz tampe prvi tom njegovih sabranih dela gde je objavljen i spis Filozofska istraivanja o sutini ovekove slobode; nakon sedam godina u vajcarskoj nastavlja objavljivanje sabranih dela i objavljuje spise Filozofija mitologije (1821) i Istorija novije filozofije (1822); pokrovitelji su mu najvie linosti bavarskog kraljevstva; od 1827. predsednik je Bavarske akademije nauka i tada nastavlja rad na Filozofiji otkrovenja. Od 1841. do 1845. profesor je filozofije na Univerzitetu u Berlinu i predaje o filozofiji mitologije i filozofiji otkrovenja. Poslednjih desetak godina radi na sreivanju svojih rukopisa; umro je, potpuno zaboravljen 20. avgusta 1954. u vajcarskoj (Ragac). U elingovom stvaralatvu moe se razlikovati est perioda: (a) fihteovski period (1795-1796), (b) filozofija prirode (1797-1799), (c) transcendentalni idealizam (1800), (d) filozofija identiteta (1801-1804), (e) teozofija i filozofija slobode (1804-1811) i (f) pozitivna filozofija i filozofija religije (od 1815). Svoja filozofska istraivanja eling poinje s Kantovom "stvari po sebi" i problem reava u Fihteovom duhu istiui kako je istina Kantove filozofije u fihteanstvu; to to se ranije trailo u spoljanjem svetu, u svetu objekta, treba traiti u sferi subjekta. eling isto Ja shvata kao Apsolut ije se jedinstvo izraava u sveoptem Jednom; svest, miljenje, linost sve se to izvodi iz Ja. Poseban znaaj pridaje "intelektualnoj intuiciji" i slobodi. U isto vreme istie problematinost itave Fihteove filozofske pozicije i smatra je jednako jednostranom kao i Spinozinu (u kojoj je bio apsolutizovan objekt); Priroda kod Fihtea, po miljenju elinga, svoenjem na isto ne-Ja, gubi svaku specifinost i time se (utvrivanjem krize uenja o nauci) otvara nova perspektiva razvoju idealizma. Ako priroda nije isto ne-Ja, ta bi ona mogla biti? Problem se moe reiti samo doputanjem jedinstva duha i prirode, idealnog i realnog: sistem prirode je i sistem naeg duha. Model

www.uzelac.eu

516

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojanjavanja duhovnog ivota primenjiv je na prirodu. Razum unosi u prirodu "istu aktivnost" koju je Fihte video kao "sutinu" Ja; eling dodaje da je priroda proizvod "nesvesnog uma" koji deluje iznutra, postepeno se razvijajui i sebe strukturno otkriva kao svrhu. Ako je priroda vidljiv duh a duh nevidljiva priroda, to znai da postoji apsolutno jedinstvo duha u nama i prirode van nas; priroda van nas nije nita drugo do "skamenjen um u biu", "utuljena oseanja u nebiu". Moglo bi se rei kako u prirodi postoji opta organizacija, ali takva koja je nezamisliva bez produktivne moi; takva mo zahteva organizaciono naelo koje ne moe biti slepo ve svrhovito. Re je o duhovnom naelu koje je iznad naeg duha. Kako ne moe biti nekog tvorenja van Ja, duh koji deluje u prirodi mora biti nesvesni duh. Tu se vidi podudarnost s Fihteom, ali istovremeno i razlika spram njega: Fihte prirodu izvodi iz produktivne uobrazilje Ja, iz moi koja deluje na nerefleksivan nain i koja je liena svesti. eling zadrava to nesvesno delovanje ali je prenosi u objektivnu realnost pa poelo vie nije Ja, ve je ono iznad njega. Poelo je realno no ono je spoljanje u odnosu na svest. Filozofija prirode je kod elinga krajnje realistina iako se tu radi o idealnom, o idealnom poelu. Kako se tu realno nalazi zajedno s idealnim, re je o "realnom idealizmu" po kome duh i priroda proistiu iz jednog te istog principa. Svoje stavove eling razvija polazei od stanja u prirodnim naukama njegovog vremena, posebno polazei od istraivanja u oblasti magnetizma, elektriciteta, hemije. Na tragu Lajbnica i Kanta, i jo doslednije od njih, eling prirodu vidi kao oduhovljenu svrhovitost; priroda je posledica progresivnog razvoja samoidentinih moi nesvesnog uma, a ono to se pokazuje kao neivo u prirodi zapravo je ivo, mada drema, jer tzv. mrtva priroda je nezreo razum; tek u oveku se javlja um i svest i tako se u njemu budi priroda; ivot je disanje univerzuma. Svoje najvie svrhe priroda dostie kad postaje predmet samoj sebi; ona je identina s inteligibilnim poelom, sa sveu; zato je ovek poslednji cilj prirode jer se u njemu budi duh koji je spavao na prethodnim stepenima svog razvoja.

www.uzelac.eu

517

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U medicini je eling video najvii domet prirodne nauke i nije nimalo sluajno to je pod njegovim uticajem bio vei broj prirodnjaka i lekara; ali kada su se u prvom planu nali problemi kmetstva, ujedinjenja Nemake, Napoleonova osvajanja, prirodnonauna filozofija dospeva u drugi plan i sve vei znaaj imaju umetnika intuicija, mitologija, vera, otkrovenje, religija. Najznaajnije delo ranog elinga je Sistem transcendentalnog idealizma (1800), delo napisano kao odgovor na vladajuu filozofiju olienu u delima Kanta i Fihtea, a s namerom da na sistematski i celovit nain osmisli ljudsko znanje. Filozofija je za elinga istorija samosvesti i od posebne vanosti je paralelizam koji postoji izmeu prirode i racionalnosti a to vodi spajanju filozofije prirode i transcendentalne filozofije, te nije stoga neophodno da filozofija zapone sa Ja (kako je tvrdio Fihte) i od manjeg je znaaja da li prvenstvo ima subjekt ili objekt. Polazite transcendentalnog idealizma je identitet subjektivnog i objektivnog; priroda je ukupnost sveg objektivnog u naem znanju; ukupnost sveg subjektivnog je Ja, ili intelekt. Odatle vode dva puta; prvi put je put objektivnosti (objektivnosti u znanju) i to je put prirodne nauke koja poseduje tendenciju prelaska od prirode ka intelektu, put od objektivnog ka subjektivnom; drugi put je put od subjektivnog ka objektivnom i on se ostvaruje u transcendentalnoj filozofiji koja objanjava kako je mogue znanje uopte i pri tom polazi od subjektivnog momenta kao poela. Identitet suprotnosti (subjekta i objekta) polazite je elingovog uenja. On pri tom polazi od principa razvoja koji je naao kod Fihtea u analizama subjekta i njegove aktivnosti kao i prirode; Kritikujui Fihtea kod koga se priroda razmatra samo kao goli materijal za subjekt, eling, u prvom periodu svog stvaralatva, naglasak stavlja na sam pojam prirode; zadatak filozofije prirode bio bi da istumai razvoj prirode od niih ka njenim viim razvijenijim oblicima. Priroda se tumai kao pojava nesvesnog ivota uma koji prelazi itav niz stepena od neorganske prirode do viih oblika i zavrava se pojavom svesti. Problem odnosa nesvesnih i svesnih formi koji nalazimo ve kod Fihtea, kod elinga dobija najvii znaaj budui da on nastoji da objasni paralelizam koji postoji izmeu razliitih nivoa razvoja prirode

www.uzelac.eu

518

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(mehaniki, hemijski, bioloki zakoni) i razliitih nivoa ljudske svesti. Prenosei na prirodu one zakone razvoja koje je Fihte otkrio pri istraivanju subjekta, eling gradi dijalektiku sliku razvoja prirodnih oblika; prirodno telo razume se kao razultat uzajamnog delovanja razliito usmerenih sila pozitivnog i negativnog napona elektriciteta, pozitivnog i negativnog pola magneta itd. Osnovu za takvo shvatanje eling je naao ve u teoriji Kanta i Laplasa kojom se pokuao nainiti model sunanog sistema delovanjem centrifugalnih i centripetalnih sila. Neposredni podstrek elingu bila su nova otkria u fizici, hemiji i biologiji, a pre svega teorija elektriciteta koja se ubrzano razvijala sredinom XVIII stolea; zahvaljujui otkriima Galvanija tada je postalo mogue da se objasni veza neorganske i organske prirode. Imajui sve to u vidu eling je zapoeo kritiku mehanicizma u prirodnim naukama nastojei da pokae kako se sva priroda moe objasniti pomou principa svrhovitosti koji se nalazi u osnovi ivota. Sama priroda je ivot i svi neorganski procesi samo su pretpostavka razvoja organizma. U elingovoj filozofiji prirode nalazi se neoplatonistika ideja o svetskoj dui koja proima sve kosmike elemente i obezbeuje jedinstvo i celovitost bia prirode, optu povezanost prirodnih pojava. Samo, za razliku od neoplatonizma, eling razvija dinamiki pogled na prirodu. Sutina prirode posmatra se kao borba suprotstavljenih sila iji je model magnet; u svakoj prirodnoj pojavi eling je video borbu jednakopravnih sila i ta borba je struktura sveg ivog. Polazei od kantovsko-fihteovske podele filozofije na praktinu i teorijsku, eling zakljuuje da je nemogua sinteza ova dva puta; ostaje nemogue objasniti sintezu toga kako je mogue da se predstave podudaraju s predmetima i da se predmeti podudaraju s predstavama. Izlaz je u tome da se pretpostavi postojanje predestinirane harmonije izmeu realnog i idealnog sveta, izmeu delatnosti nakon nastanka sveta i delatnosti koja je odreena slobodnim nagonom. Idealizam se moe utemeljiti u prirodnoj filozofiji stoga to prirodna filozofija dolazi do jedinstva s transcendentalnom filozofijom zahvaljujui tome to idealizuje, oduhotvoruje prirodu;

www.uzelac.eu

519

Milan Uzelac

Istorija filozofije

identitet subjekta i objekta manifestuje se u estetikoj delatnosti, u umetnosti; tako se kao organon filozofije pokazuje filozofija umetnosti. Zavretak filozofije nije ni nauno saznanje, razum ili um s njihovim kategorijama ve estetika kontemplacija koja osvetljava probleme saznanja i prirode, Ja ili intelekta. Tako se Fihteov apsolutni subjekt koji kod njega nikad ne gubi vezu s individualnom sveu, kod elinga pretvara u boansko naelo sveta i pribliava Spinozinoj supstanciji, pa je glavni zadatak elingove filozofije identiteta u tome da se objasni kako iz prvobitnog poela koje nije ni subjekt ni objekt nastaje mnotvenost univerzuma. Nakon objavljivanja spisa Sistem transcendentalnog idealizma eling je doao do uvida da bi trebalo promisliti osnove i strukturu filozofije. Tako on stvara novu filozofiju, filozofiju apsoluta i istraivai se do danas spore da li do obrta dolazi u spisu Nacrt mog sistema filozofije (1801), predavanjima iz letnjeg semestra 1801, ili u dijalogu Bruno (1802). Jedno je izvesno: metafizika se pokazuje kao fundamentalna filozofska disciplina. eling smatra da apsolut kao apsolutni identitet objedinjuje bie i saznanje i da time ima najvii metafiziki rang; polazi se od toga da postoji jedna apsolutna, iskonska istina, jedan predmet i samo jedna filozofija; poreklo ovom shvatanju treba traiti kod Spinoze, ali i kod Heraklita, Platona kao i ordana Bruna. Nastanak mnotva iz jednog, to je tema ve antike filozofije, nalazi svoje mesto i kod elinga ali s tom razlikom to on, kao i kasnije Hegel, inspiraciju ne trai samo kod antikih autora ve i kod Nikole Kuzanskog i Bruna; zato e mu panteizam Bruna biti blii no etiki idealizam Kanta i Fihtea. Princip podudaranja suprotnosti koji je formulisao Kuzanski postae temelj elingovog dijalektikog metoda kao i kasnije kod Hegela; treba imati u vidu da e Hegel insistirati na tome kako njegova dijalektika ima koren kod Platona i Aristotela, ali iskljuujui Aristotelov princip protivrenosti kao temelja logike, Hegel sledi Kuzanskog ija mu dela moda i nisu bila poznata, ali same su ideje Kuzanskog bile su u to vreme veoma uticajne. Ostaje injenica da su eling i Hegel na razliite naine doli do reenja problema o nastanku mnotva iz prvobitnog jedinstva, do pitanja

www.uzelac.eu

520

Milan Uzelac

Istorija filozofije

identiteta subjektivnog i objektivnog. eling je posmatrao nastajanje kao "tvoraki akt" koji se, nesaznatljiv umom, moe dosegnuti iracionalnim putem, intelektualnom intuicijom koja je jedinstvo svesne i nesvesne delatnosti. Kako intuiciju poseduje mali broj jedinki, filozofija kao i umetnost jeste delo genij sposobnih da proniknu tamo gde ne mogu obini smrtnici. Zato je umetnost a ne nauka organon filozofije; tu se eling nalazi na poziciji nemakih romantiara koji su esto identifikovali filozofsko i umetniko stvaralatvo. Iako polazi od toga da je filozofija jedna i da slui razvoju jedne jedine istine apsoluta, eling smatra da je mogua tipologija filozofskih sistema i razlikuje: spekulativni materijalizam (jonski filozofi prirode), intelektualizam (Platon, Lajbnic), realizam (kao vii stepen spekulativnog materijalizma (Spinoza)) i idealizam (Fihte). To su pristupi koji osvetljavaju razliite strane jednog te istog apsoluta. U svojoj poznoj filozofiji eling ostaje veran ideji apsoluta, apsolutnog identiteta, dajui sve vie i odlunije tom apsolutu religiozno znaenje, uz konstataciju o postojanju rascepa izmeu apsoluta i realnosti. To "otpadanje" od apsoluta karakteristino je za svu raniju filozofiju, inila to ona svesno ili ne, pa se moe konstatovati kako je vekovima vladala negativna filozofija i da se tek sada, sa elingom, javlja potreba za izgradnjom jedne pozitivne filozofije koja se ne okree apstraktnim sutinama ve postojeem, realnim stvarima, dogaajima. Zasluga Hegela, smatra eling, jeste u tome to je osmislio logiku prirodu svog filozofskog sistema, ali je pri tom Hegelovo skretanje u oblast istog miljenja imalo za posledicu proglaavanje pojma za sve, a da van njega nieg nema, te hegelovstvo ne moe biti ni negativna ali ni pozitivna filozofija. Na svojim predavanjima o pozitivnoj filozofiji (1832/33) eling istie da bi ta nova filozofija trebalo da ima tri dela: uvod (u kojem se izlae sama ideja pozitivne filozofije i njena specifinost u odnosu na druge sisteme), filozofiju mitologije i filozofiju otkrovenja. Filozofija mitologije ima za svoj predmet osmiljavanje mitologije; mit nije neto to samo pripada prolosti; sadanjost i budunost e, pie eling, shvatiti trajni znaaj mita za ljudski ivot. On nastoji da

www.uzelac.eu

521

Milan Uzelac

Istorija filozofije

objasni poetska i religiozna tumaenja mita. Mitologija je istorijski nuan momenat u razvoju svesti. U religiji joj odgovara panteizam. Iskonski, ljudskoj prirodi odgovara monoteizam (no da bi se do toga dospelo, mora se proi kroz njegovu negaciju politeizam (mitologija). Pozitivna filozofija u celini posveena je utemeljenju i tumaenju monoteizma. Ako se ima u vidu da je eling pretrpeo znatan uticaj Franca fon Badera34 (1765-1841), jasniji e nam biti uticaj misticizma na elinga i njegov stav (Filozofska istraivanja o sutini ovekove slobode, 1809) da sloboda moe biti objanjena sukobom dobra i zla, kao teak put od grenosti ka bogu, od tamnog "prirodnog nagona" ka svetlosti istorije usmerene na boanstvo i veru u njega. Ovde je na delu polemika elinga protiv Hegelovog panlogizma i panracionalizma koja e biti jo izrazitija u njegovim kasnijim spisima. U Berlinu, koji je ranije bio bastion hegelijanizma, eling je 1841-1842 itao niz predavanja pod nazivom Filozofija otkrovenja; meu sluaocima bili su politiari, inovnici, oficiri, profesori, a meu omladinom bili su: Kjerkegor, Trendelenburg, Bakunjin, Engels, Savinji. Publika je oekivala senzaciju: predavanja su i bila senzacija ali senzacija, koja nije dugo delovala; pozna filozofija elinga naila je na tekoe u interpretaciji. Dugo je bila u senci ranije filozofije, pre svega zbog velikog otpora koji su joj pruali hegelovci, a posebno mladohegelovci, kao i predstavnici drugih filozofskih shvatanja. Dugo su predavanja o filozofiji otkrovenja bila u zabelekama jer je sam eling za tampu priredio samo prvo predavanje. Ostala predavanja su objavljena 1843. ali tek u nae vreme poinju da izazivaju interes kod istraivaa. eling je na svojim predavanjima govorio da filozofija otkrovenja kao kruna nauke treba da uspostavi odnos spram najviih predmeta stvarnosti, i pominjanje rei stvarnost bilo je inspirativno za mnoge sluaoce poput Kjerkegora koji su od ovih predavanja oekivali izbavljenje filozofije od okova apstraktnih racionalistikih sistema. Ali i ovo je predavanje, poput onog Platonovog, bilo propraeno nesporazumom: elingovo predavanje
34Ranog

kritiara Kanta i nemake filozofije zbog prenaglaavanja racionalizma i koji je smatrao da vera ima prvenstvo u odnosu na znanje jer ovek u svom delovanju zavisi od vlasti boga.

www.uzelac.eu

522

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je, poput i ranih, bilo voeno idejom da se razjasni odnos miljenja i bia; njegov cilj je konstituisanje "iste nauke o umu" i tu je, kao i u ranim predavanjima, kljuna taka analiza prirode kao "sveopteg pojma". Razlika je u tome to je prethodna nauka bila negativna, kritika i nije negirala svoje poreklo u Kantovoj filozofiji. eling sve vie usmerava filozofiju na teologiju jer ona mora poeti od boga a ovo je shvatanje bilo veoma popularno u ruskoj filozofiji XIX i XX stolea u kojoj su mnogi filozofi bili nezadovoljni Kantovom "religijom u granicama uma" i pretvaranjem boga u granini pojam istog uma i samo u postupat praktinog uma. Zato su neki od slualaca elingovu koncepciju oznaavali kao neosholastiku. Ovo nije sluajno. injenica je da poznu elingovu filozofiju proimaju protivrenosti: ona je trebalo da bude "ista nauka o umu", a zavrila se kao filozofija koja je u svoje sredite stavlja pojam boga, volje i hrianskog otkrovenja. Svoju "pozitivnu filozofiju" eling suprotstavlja "negativnoj", apstraktnoj filozofiji nemakog klasinog idealizma i smatra je bliskom apriorizmu, ali, s druge strane, on odbacuje kategoriko negiranje empirizma (kakvo nalazimo u svim sistemima nemakog klasinog idealizma). Filozofija otkrovenja sadri filozofiju mitologije, mistike i religije, i elingova filozofija tog poznog perioda bi se mogla odrediti kao filozofska hristologija. Otkrovenje je zapravo hrianstvo. elingov temeljni stav po kojem je intelektualna intuicija najvia forma filozofskog poimanja doveo je u pitanje Hegel tvrdnjom da nastanak mnotva iz jednog moe biti predmet racionalnog saznanja iji je instrument logiko miljenje. Istina, to racionalno saznanja je specifino: u njegovoj osnovi je dijalektika a ne formalna logika i njegova pokretaka snaga je protivrenost. Hegel je svesno i nedvosmisleno uinio ono to nije pre njega Fihte: odbacio je aristotelovski princip neprotivrenosti. Ovo je za posledicu imalo ponovno promiljanje prirode pojma kojem se dotad pripisivala subjektivna priroda, dok je u stvarnosti "apsolutni pojam" shvatan kao identitet subjekta i objekta. Drugim reima: Hegel je identifikovao isti pojam sa samom sutinom stvari i odvojio ga od subjektivnih datosti pojma koji se nalaze u ovekovoj svesti. Poto se od samog poetka pojam pokazuje kao identitet suprotnosti, njegov samorazvoj potinjen je

www.uzelac.eu

523

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zakonima dijalektike. Tako se kod Hegela logika poklapa s dijalektikom a dijalektika se tumai kao teorija razvoja u ijoj osnovi je borba suprotnosti. Dijalektika razvoja "opteg pojma" ini opti zakon razvoja kako prirode tako i ljudskog miljenja. Za razliku od Kanta koji je otro razgraniio oblast prirode i oblast slobode, Hegel ove dve sfere posmatra kao razliite stadijume razvoja jednog istog naela: supstancije-subjekta. Georg Vilhelm Fridrih Hegel roen je 27. jula 1770. u tutgartu gde je zavrio klasinu gimnaziju u kojoj je posebna panja poklanjana antikim jezicima i antikoj literaturi; od 1788. studira u Tibingenu - prve godine filozofiju a naredne tri teologiju; imajui odbojnost prema nastavi teologije on se, kao i eling, okree Kantovoj filozofiji, posebno njegovim spisima o moralnom suverenitetu linosti, zatim delima Jakobija, Spinoze, ilera; u to vreme zajedno s Helderlinom i elingom vatreni je pobornik Francuske revolucije; nakon zavrenog fakulteta radi kao uitelj u Bernu (1793-6) a potom u Frankfurtu (1797-9); pored toga to pie radove iz teologije Hegel se sve vie bavi politikom i ekonomskom istorijom. Dobivi nasledstvo nakon smrti oca 1799. odlazi u Jenu na poziv elinga koji je te godine preuzeo mesto Fihtea na tamnonjem univerzitetu. Nakon to je odbranio disertaciju O kretanju planeta (27. avgusta 1801), objavljuje i prvi rad Razlika izmeu sistema filozofije Fihtea i elinga (1801), a od naredne godine poinje u Jeni s elingom da izdaje "Kritiki urnal za filozofiju" u kojem tampa i svoje radove; ako je njegova disertacija pokuaj filozofskog promiljanja prirode (nakon ega je bio primljen u Mineraloko i Prirodno-nauno drutvo), pa nakon toga i predaje o "istoj matematici", sa elingovim odlaskom iz Jene poinje da slabi njegov uticaj na Hegela i ovaj se sve vie usredsreuje na problem zasnivanja filozofskog sistema o emu svedoi njegov kasnije objavljen rukopis Logika, metafizika, prirodna filozofija (1804-05). U to vreme Hegel se zanosi idejom da napie knjigu Logika i metafizika. Iako je u poetku lektor, potom i docent, on nije u Jeni bio popularan kao eling i na njegova predavanja (iz logike, metafizike, prirodnog prava, istorije filozofije a potom i fenomenologije duha) u poetku niko nije ni dolazio. Vrhunac njegovog Jenskog perioda je Fenomenologiju duha (1806), koju je radujui se francuskoj pobedi nad pruskom vojskom kod Jene posvetio Napoleonu; marta 1807. Hegel odlazi u

www.uzelac.eu

524

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Bamberg i tamo ostaje do novembra 1808. radei kao urednih lokalnih novina. Tu poinje da se bavi politikim radom koji mu nije doneo ni korist ni slavu. Nakon zabrane novina od strane cenzure Hegel na poziv svog starog prijatelja Nithamera prelazi u Nirnberg gde e biti direktor gimnazije (1809-1816); pored velikih obaveza koje je imao kao direktor, budui da je obrazovanju pridavao izuzetan znaaj tu e napisati svoje sledee veliko delo Nauka logike (1812-1816). Od 1816. do 1818. predaje u Hajdelbergu gde je pozvan za profesora univerziteta i tada objavljuje spis Enciklopedija filozofskih nauka (1817) u kome je izloio svoj filozofski sistem. Nakon toga pozvan je 1818. u Berlin gde je, ovenan slavom, predavao do smrti (1831); iako je za ivota objavio jo samo jedan spis Osnovne crte filozofije prava (1822), Hegel u Berlinu dri predavanja iz oblasti istorije filozofije, estetike, filozofije religije, filozofije istorije i sve te spise ubrzo su priredili i objavili njegovi uenici to je doprinelo uvrenju uticaja Hegelove filozofije na veini evropskih univerziteta. Naspram elinga koji smatra da je supstancija apsolut, odnosno identitet i da se razvijanje sistema sastoji samo u tehnikom razvijanju principa identiteta, Hegel polazi od toga da apsolutni identitet sadri u sebi protivreje i da filozofija stoga mora biti proces samoproizvoenja razliitih odreenja, tj. razvoj principa identiteta bia i miljenja. Istovremno, uvidevi da logika i metafizika ne mogu biti osnova sistema, Hegel je pokuao da poe drugim putem, prihvatanjem socijalno-filozofskog modela; rezultate takvog pristupa imamo u njegovim radovima Sistem moralnosti i Jenska realna filozofija (1802-3); u ovim spisima nalazimo problematiku prava, politike i drave i tu je re o realnoj ili (Kantovom terminologijom) praktinoj filozofiji. Tu se radi o jednom prelazu na drugaiji nain miljenja koji je na prvi pogled blizak Kantovom i Fihteovom; u sredite se stavlja svest i to delatna svest, ali se time Hegel od svojih prethodnika bitno i razlikuje jer istie takvu delatnost svesti koja stvara bivstvene forme koje imaju tendenciju da "izlaze" iz svesti. Delatnost svesti odvija se u pojedinanoj linosti, ali ona ima sposobnost da stvara vanindividualne forme koje imaju objektivno znaenje. Hegela interesuje prelaz od svesti ka objektivnim socijalnim formama; svest stvara bie no ne kao ono koje je

www.uzelac.eu

525

Milan Uzelac

Istorija filozofije

stvorila priroda, ve objektivno i idealno koje proistie iz same ovekove svesti, posredovanjem svesti. Fenomenologija duha je put kojim konana svest (oslobaajui se sveg empirijskog) nastoji da dospe do beskonanog; to je put kojim se kree i apsolut da bi dospeo do samog sebe (vraajui se sebi iz postojanja u drugom). Sam pojam "fenomenologija" korien je i ranije (I. Lambert, I. Kant, K. Rajnhold) i oznaavao je nauku o pojavama i pojavljivanju; ovde je re o pojavama duha na njegovim raznim etapama, pa je fenomenologija duha nauka o duhu koji se razvija od konkretnog, odreenog bia, tj. od empirijske svesti i preko niza dijalektiki povezanih momenata dospeva do apsolutnog znanja. U Fenomenologiji duha Hegel paralelno razvija dva meusobno isprepletena plana: (a) plan kretanja duha kroz istorijske etape sveta koji ga okruuje i to je put samoostvarenja i samosaznanja duha i (b) plan koji se odnosi na pojedinanu empirijsku individuu koja prolazi isti put kojim prolazi i duh. Zato je istorija svesti individue ponavljanje istorije kojom je proao duh. Duh sebe odreuje i saznaje saznajui drugo, ono to on nije; zato svest uvek ukazuje na vezu Ja i objekta, subjekta i objekta; protivreje subjekta i objekta je karakteristika svesti. Put Fenomenologije jeste u progresivnom oposredovanju ovog protivreja do njegovog potpunog ukidanja. Hegel sebi postavlja za cilj da prevlada razliku izmeu svesti i objekta i da dokae kako objekat i nije nita drugo do sama svest, tj. samosvest koja od vremena Kanta zauzima centralno mesto u filozofiji i koju Hegel hoe sada nauno da utemelji i ideju zapoetu s Dekartom, koja je svoj zenit imala u Kantovoj filozofiji, sada privodi logikom kraju; stoga ovaj spis nije nita drugo do zavretak transcendentalne filozofije novog vremena. Spis Fenomenologija duha neki smatraju uvodom u Hegelov filozofski sistem, drugi uvodom u svaku moguu filozofiju, a meni se ini da je re ne samo o uvodu ve pre o prvom delu35 njegovog
35

Ako se po pitanju sistema ne drimo samo pozicije izloene u Enciklopediji filozofskih nauka, onda je mogue zastupati i stav da Fenomenologija duha nije samo uvod u Hegelovu filozofiju (i deo Filozofije duha), ve prvi deo njegovog sistema dok je drugi deo sistema Logika. Veina istraivaa istie da kod Hegela prelaz od logike ka prirodi nije uspeo, mada je i on sam tu video i priznao neke tekoe. Bie da se tu radi o neem daleko veem i da tu nisu po sredi tekoe ve da je potpuno nejasno ta Hegel zapravo hoe. Pokazuje se da je sistem zapravo nemogu. Postoje dva plana: (a) nauno-istorijski (odreen odnosom logike i realne filozofije) i (b) ontoloki

www.uzelac.eu

526

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sistema; kao to smo videli tu se postavlja pitanje prevladavanja take individualne svesti za koju postoji samo suprotnost subjekta i objakta; ta suprotnost se ukida postupnim razvojem svesti tokom kojeg individualna svest prelazi sve one etape koje je prolo oveanstvo tokom svoje istorije. Zato je Engels govorio da je Hegelova Fenomenologija duha paralelna embiologija i paleontologija duha. Hegel u ovom spisu ne izlae istoriju kulture kako je nalazimo u delima istoriara, filologa ili lingvista ve na saet filozofski nain daje originalnu interpretaciju celine istorijskog znanja njegovog vremena. Ovaj Hegelov spis u kome se opisuje prelazak svesti iz empirijske perspektive u perspektivu apsoluta moe se porediti s Bildungs-romanima kao to su Emil .. Rusoa, Vilhelm Majster Getea ili Hiperion Helderlina iji glavni heroji prolaze kroz niz tekoa i razoaranja da bi dospeli do istine. Fenomenologija duha je isto tako jedan roman, ali napisan za filozofe36. Spis iz nirnberkog Hegelovog perioda Nauka logike37 mnogi smatraju njegovim glavnim delom (budui da je potonja Enciklopedija iz 1817. samo pokuaj saetog izlaganja itavog sistema38). U ovom delu, objavljenom u tri knjige, on vri grandioznu reformu logike, teorije saznanja, uenja o svetu i o kategorijama filozofije.
(odreen odnosom logike ideje i sveta). Ove planove je nemogue izmiriti, mada se pokuaj te vrste nalazi kod elinga. Ali, ako najvei majstor sistema ostaje Spinoza, ove unutranje tekoe u gradnji sistema kao i svest o njima ine Hegela najveim majstorom filozofije svih vremena. 36 Onima koji se hoe posvetiti izuavanju problematike koju donosi Hegelova Fenomenologija duha, kao i pitanju mogunosti izgradnje filozofskog sistema, kao pitanju logikog poetka u "istoj nauci", preporuujem knjigu Milenka A. Perovia: Poetak u filozofiji (Novi Sad, 1994). 37 Ovo delo mu je donelo toliku slavu da kad je doao u Berlin, na njegova predavanja sjatili su se ljudi iz svih krajeva ali isto tako i dravnici zadueni za sprovoenje opsene reforme obrazovanja i kulturnog preporoda svih nemakih krajeva koja je poela u prvoj deceniji XIX stolea; Hegel je aktivno podravao kulturne reforme tajnog savetnika i rukovodioca treeg sektora ministarstva unutranjih poslova Pruske, zaduenog za kulturu i obrazovanje, Vilhelma fon Humbolta, ministra K. fon Altentajna (koji je Hegela i imenovao za lana Kraljevske naune komisije koja se bavila problemima nastave u kolama i na univerzitetima) kao i kancelara (takoe reformatora) K.A. fon Hardenberga. 38Po nekim uobiajenim tumaenjima zaljubljenika u triadinost koja navodno proima sve Hegelovo delo, Nauka logike bi bila prvi deo njegovog filozofskog sistema; drugi deo bio bi Filozofija prirode a trei Filozofija duha koja ima tri dela: uenje o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu; subjektivni duh deli se na antropologiju, fenomenologiju i psihologiju, objektivni duh deli se na pravo, moral i obiajnost i apsolutni duh obuhvata umetnost, religiju, filozofiju.

www.uzelac.eu

527

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U Logici Hegel izlae samokretanje pojma; svaki pojam sadri u sebi jednostranost, konkretnost i zato svaki pojam ne prelazi u sve druge pojmove ve u svoju drugost. Ova drugost, konstatujui svoju konanost, prelazi u svoju suprotnost i sve tako dok se ne dospe do najvie sinteze, do apsolutne istine koja misli sebe samu i koju Hegel, na tragu Aristotela, naziva "miljenjem miljenja" ijim se dostizanjem filozofija i zavrava. Svo to kretanje odvija se dijalektiki: negativnost koja se nalazi u svakom pojmu i ini njegovu ogranienost istovremeno je i pokreta razvoja tog pojma. Dok pojam ne dospe do svoje najvie take apsolutne ideje - svaki od stupnjeva njegovog razvoja pokazuje samo relativnu no ne i apsolutnu istinu. Tako, u osnovi hegelovske dijalektike lei princip negacije ili protivrenosti. "Sebi identina ideja sadri u sebi negaciju sebe, protivreje". Protivreje odreuje karakter Hegelove dijalektike u kojoj pojmovi "progres" i "proces" igraju kljunu ulogu i postaju univerzalna odreenja svega postojeeg: ne samo oveka i sveta ve i samog Boga. Ideja je, kae Hegel, u svojoj sutini proces jer je njen identitet samo utoliko apsolutan slobodan identitet pojma ukoliko je on apsolutna negativnost i time dijalektian. Ideja podrazumeva kruno kretanje u kom pojam kao optost koja je jedinstvo odreuje sebe spram objektivnosti i spram suprotnosti toj objektivnosti i ta spoljanjost, imajui pojam svoje supstancije, svoje imanentne dijalektike, vraa se sebi nazad, u subjektivnost. Neki smatraju da je Hegel nainio temeljni prevrat u novijoj filozofiji mada se znaci tog prevrata mogu nazreti ve kod Kanta a posebno kod Fihtea, no ni jedan ni drugi nisu uklonili protivrenost kao momenat negacije; Kant, kao to je poznato, objanjava antinomije uma tenjom samoga uma da zae u predele izvan svojih granica, a Fihte dolazi do zakljuka da treba odbaciti protivrenost kao pokretaa dijalektikog procesa pa na taj nain i jedan i drugi prihvataju zakon identiteta, koji ne dozvoljava protivrenost u naunom miljenju. To je ono zbog ega ih kritikuje Hegel: oni nisu protivrenost pretvorili u osnovni zakon miljenja i bia dajui mu vanost koju je zakon identiteta (neprotivrenosti) imao od vremena Aristotela. Uklanjajui zakon identiteta Hegel je prinuen da revidira pojam bivstvovanja centralni pojam antike, srednjovekovne i novovekovne ontologije. Ve je Aristototel pokazao kako je kategorija bivstvovanja organski

www.uzelac.eu

528

Milan Uzelac

Istorija filozofije

povezana sa zakonom identiteta i da ili s njim stoji ili zajedno s njim pada. Zato Hegel i kae kako je identitet ono to se ranije razmatralo kao bivstvovanje. injenica je da ve kod Fihtea bivstvovanje stoji naspram delatnosti kao bezivotno naelo, kao nepokretna inertna predmetnost, kao materijal koji treba da bude prevladan od strane Ja; zato Hegel kritikuje Fihtea za subjektivnost njegovog subjekta-objekta i nastoji da prevlada dogmatsko shvatanje bivstvovanja karakteristino za sholastiku i racionalistiku filozofiju XVII stolea; taj dogmatizam nastoji da prevlada identitetom bivstvovanja i miljenja. U ii njegove kritike je sama kategorija bivstvovanja (i njoj odgovarajueg pojma supstancije) i to nije sluajno budui da je u srednjem veku, pre svega u tomizmu, taj pojam dobio veliki znaaj zahvaljujui Aristotelovom uticaju. Sve ima svoju bit samo u pojmu; neto sutinsko ne moe postojati nezavisno od pojma; ako je bivstvovanjem odreena misao to znai da misao ne moe imati nita naspram sebe pa nije sluajno da logika odreuje ne samo formu nego i sadraj miljenja. Hegel se suprotstavlja Kantu koji je smatrao da se bivstvovanje ne moe svesti na logiku i pri tom razlikovao logiki osnov i realni uzrok. Kao i sva srednjovekovna metafizika, kao i filozofija XVII stolea, Kant je, po Hegelu, priznavao samo konano, razumsko miljenje; subjektivna odreenja misli suprotna su bivstvovanju i zato su proglaavana za "stvari po sebi". Miljenje dotadanje metafizike bilo je konano ili se kretalo u takvim odreenjima misli ije su se granice inile statinim; postavljalo se pitanje da li bog ima egzistenciju a egzistencija se shvatala kao neto pozitivno, kao neto krajnje i najvie. Ali, sad se pokazalo da postojanje ne mora biti samo neto pozitivno ve da je odreenje koje je nisko za ideje i nedostojno boga. Na spekulativnom, umnom nivou miljenja, za razliku od razumskog, predmet sam razvija svoja odreenja, a to je mogue samo u sluaju identiteta ljudskog i boanskog uma. Na taj nain, istinsko filozofsko saznanje jeste samosaznanje boga. Dostizanje boanskog saznanja omoguuje dijalektika koja poiva na podudarnosti suprotnosti i ima protivreje za svoj pokretaki princip.

www.uzelac.eu

529

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Identitet miljenja i bivstvovanja, konanog i beskonanog, oznaava ukidanje jaza izmeu boanskog i ljudskog, izmeu tvorca i tvorevine; na mesto transcendentnog boga shvatanog kao linost sad stupa panteistiki shvaen Apsolut, apsolutna ideja imanentna svetu koja ini temelj sveg postojeeg. Tako Hegel spaja Spinozin naturalistiki panteizam (supstanciju) i Fihteov mistini panteizam (subjekt) i pri tom ovaj poslednji oslobaa od ostataka transcendentnog; na taj nain uklanja transcendentnost boga jer, ako je bog najrealnije bie, on se pretvara u neto onostrano i tad se vie ne moe govoriti o njegovom saznanju. Monizam Hegel uspostavlja pretvaranjem bivstvovanja u praznu apstrakciju u "opte post rem" kako su tvrdili nominalisti; isto bivstvovanje je ista apstrakcija, neto apsolutno negativno, koje uzeto neposredno jeste nita, pa za miljenje i nema nieg beznaajnijeg od bivstvovanja; zato je nastajanje iznad postojanja i nepromenljivosti i ovo je ve znak modernog doba ime se ono jasno razlikuje od antikog i srednjovekovnog tumaenja sveta. Ako se ima u vidu da i duh, najvii pojam, Hegel takoe tumai kao nastajanje, videe se kolika je tu razlika izmeu njega i Platona i neoplatoniara; kod Platona jedno je iznad uma i nedokuivo umom ak i uz pomo dijalektike (koja se bitno razlikuje od hegelovske dijalektike). Hegelov sistem i odreuju kao panlogistiki zato to nema nieg to se umom (na dijalektiki nain) ne bi moglo dokuiti. Mada se Hegel poziva na Aristotela, posebno na njegove pojmove svrhe, entelehije i svrhovitosti (koje hoe da uspostavi u pravima) i pri tom kritikuje novovekovnu prirodnu nauku to ove pojmove odbacuje, Hegelovo uenje je nespojivo s Aristotelovom ontologijom; dovoljno je jo jednom ponoviti Hegelovo odbacivanje zakona identiteta a s njim i pojma bivstvovanja, odnosto sutine, Aristotelovog centralnog pojma. Dok je u antiko doba naelo sveg odreenog jedno, i stoga odrediti znai ograniiti neogranieno, Hegel preko Spinoze preuzima tradiciju koja dolazi od Kuzanskog i Bruna i dovodei je do logikog kraja, tvrdi kako je odreenje negacija, a pozitivno se vie ne misli kao jedno ve kao beskonano, kao identitet suprotnosti, jednog i neogranienog.

www.uzelac.eu

530

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Svako odreenje je negacija (omne determinatio est negatio), govorio je Spinoza. Kako u jenskom periodu, tako i u berlinskom, Hegel filozofski sistem gradi na pojmu duha, apsoluta, odnosno identiteta miljenja i bia. On duhovno shvata kao ono prvobitno, kao supstanciju koja se uzdie do boanskog kao neeg iz ega sve nastaje i u ta se vraa. Apsolutni duh je, ako je u ovom sluaju stepenovanje uopte mogue, neto "najsupstancijalnije", a onda nanie slede: ideja, logika ideja, um i na kraju miljenje. Ovo nas mora podsetiti na reenje koje nalazimo ve kod Plotina a potom kod Prokla. Ne treba gubiti iz vida da Hegel supstanciju, tj. duh kao i logiku ideju, shvata kao subjekt; ovde se uvodi problematika subjektivnosti (subjekta) koja se ne svodi na ljudsko Ja; u duhu se tako stiu i subjektivnost i objektivnost: subjektivnost omoguuje duhu da "prolazi" kroz prirodu, da je "otui" od sebe kao drugost; zahvaljujui objektivnosti duh moe da "prolazi" kroz oveka. Kako je apsolutni duh za Hegela "pojam svih pojmova", pojam koji obuhvata i boga, i boansko-duhovno poelo prirode, i oveka, kao i najvie nivoe duha (umetnost, religija, filozofija), Hegelov se sistem odreuje i kao "sistem apsolutnog idealizma". ** Da Hegelova filozofija ni u kom sluaju nije bila jednoznana, pokazalo se neposreno nakon njegove smrti kada su se njegovi uenici podelili u dve grupe koje je, koristei renik tadanjih francuskih parlamentaraca, David traus podelio na "desne" i "leve". Polazei od Hegelovog stava da filozofija izraava u pojmovima ono to religija daje u obliku predstava na osnovu ega bi se moglo govoriti i o podudarnosti filozofije i religije, Hegelovi neposredni uenici su se podelili oko pitanja: kako se filozofija odnosi prema istoriji sveta kao i da li je hrianstvo spojivo s Hegelovom filozofijom? Desni hegelovci su odgovarali potvrdno dok su levi to negirali. Meu desnim hegelovcima najistaknutiji su bili njegovi stariji uenici, prireivai Hegelovih sabranih dela (18311841), Eduard Gans (1798-1839), Karl Ludvig Mile (1801-1893),

www.uzelac.eu

531

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Karl Rozenkranc (1805-1879), Johan Eduard Erdman (1805-1892), dok su se meu levim hegelovcima, odnosno mladohegelovcima, isticali David traus (1808-1874) Maks tirner, Ludvig Fojerbah (1804-1872), Edgard i Bruno Bauer, Arnold Ruge i Karl Marks (1818-1883). Ovoj podeli na dve hegelovske linije doprineo je sam Hegel svojim stavom o umnosti stvarnog i stvarnosti umnog; dok je desnica isticala kako je samo stvarno i umno, a levica da je umno samo ono to je stvarno, osnovno pitanje koje je lealo u osnovi ovog spora ticalo se same prirode stvarnog. S druge strane, spor je nastao i oko karaktera hegelove filozofije religije: vrativi se zapravo na pozicije Hegelovih mladalakih teolokih i politikih spisa, Fojerbah i Ruge su pristupili izmeni Hegelove filozofije a u duhu svoga vremena, Bauer i tirner su filozofiju "dovravali" u duhu radikalnog kriticizma i nihilizma a Marks i Kjerkegor su iz toga izvukli radikalne zakljuke: Marks je izvrio destrukciju graansko-kapitalistikog drutva a Kjerkegor destrukciju graansko-hrianskog sveta; Hegelovo pomirenje uma, vere i hrianstva sa dravom u elementu filozofije dolo je do svog kraja 1840. godine. Raskid s njegovom filozofijom koji su izvrili Fojerbah, Kjerkegor i Marks bio je krajnje radikalan; istiui kraj Hegelove hrianske filozofije mladohegelovci su proklamovali promenu koja je odbacivala postojeu dravu i postojee hrianstvo. Fojerbah je redukovao hrianstvo na ulnog oveka, Marks na protivrenosti u ljudskom svetu, Bauer je objasnio njegovo poreklo a Kjerkegor je redukovao celokupnu svetsko-istorijsku realnost hrianstva i sve to zavrio "skokom u veru". Redukujui hrianstvo oni vre i destrukciju graansko-hrianskog sveta te time odbacuju i Hegelovu filozofsku teologiju izmirenja. Odmah treba rei da se mladohegelovci nisu zaustavili na kritici Hegelovog shvatanja religije; ta kritika samo bee prvi korak i oni su odmah poli dalje kritikujui i Hegelovo shvatanje oveka, istorije, drutva, politike; meutim, njihova kritika nije dovela do odbacivanja Hegela i njegove filozofije; pre bi se moglo rei neto suprotno tome: mladohegelovci su moda najvie doprineli otvaranju jedne permanentne diskusije s Hegelovom filozofijom koja se uskoro pokazala ne samo kao horizont

www.uzelac.eu

532

Milan Uzelac

Istorija filozofije

celokupne dotadanje filozofije ve i kao krajnji domet celokupnog miljenja filozofija koja se ne moe tek kritikom prevladati. U monografiji o Hegelu 1870. Karl Rozenkranc je pisao kako je pored svih kritika Hegelova filozofija ostala stalni predmet panje javnosti; iako polemika protiv njega ostaje da hrani njegove protivnike, Hegelov je sistem jo uvek sredite filozofske aktivnosti. Nijedan drugi sistem, pie on, nije jo uvek tako atraktivan, nijedan drugi sistem nije tako sve druge okrenuo protiv sebe i nijedan drugi sistem nema takvu spremnost i mogunost da prihvati sav istinski napredak duha. Za desne hegelovce, odnosno starohegelovce, dugo je vladalo shvatanja da su oni ortodoksni, konzervativni i reakcionarni; ovo je u velikoj meri pogreno a posledica je pokuaja da se istakne radikalizam levih hegelovaca kao i injenice da je tu sliku u velikoj meri stvorila i kritika koja je dolazila od levohegelovaca; pri tom, ne treba gubiti iz vida da je kolsko hegelovstvo bilo tokom XIX stolea mnogo delotvornije no to je to sluaj kad je re o radikalizmu levice. U prvo vreme izraz mladohegelovci shvatao se samo u smislu mlade generacije Hegelovih uenika, dok je izraz levohegelovci ukazivao da je re o revolucionarnoj partiji prevrata koja je naglasak stavljala na revolucionarni momenat Hegelove dijalektike. Za razliku od starog i srednjeg veka kada su filozofi inili jedan poseban stale, ali i za razliku od vremena koje im neposredno prethodi, vremena Hegela, kad su filozofi bili slubeni uitelji filozofije i dravni inovnici, ostajui jo uvek istovremeno i borci za istinu i zavisni od drave, mladohegelovci se nalaze u jednoj novoj situaciji: nastupajui sa svojim programima, manifestima i tezama, sa proklamacijama punim efekata, oni nastupaju kao ideolozi promene koji se suprotstavljaju graanskom poretku pa veina njih gubi posao (Fojerbah, Ruge, Bruno Bauer), dok tirner ivi kao kolski uitelj i izdrava se prevoenjem i prihodima od prodavnice mleka; Marks nije uspeo da bude docent u Bonu pa je neko vreme bio urednik novina u Kelnu a Kjerkegor je iveo "na sopstveni kredit" i od nasledstva svoga oca koje se istopilo kada se na smrt razboleo. Meu levim hegelovcima isticao se Karl Marks (1818-1883); imajui ne ba uredan a ni udoban i srean ivot, vreme je

www.uzelac.eu

533

Milan Uzelac

Istorija filozofije

provodio meu knjigama, u doivotnoj besparici; u poetku je kritikovao desne hegelovce i Hegela a potom leve hegelovce (Bauera, tirnera, Fojerbaha), ekonomiste (Smita, Rikarda), anarhiste (Prudona), socijaliste-utopiste (Sen-Simona, Furijea, Ovena). Iako briljantan um, ne mogavi da se dokae u filozofiji, uprkos nekoliko sjajnih radova o Hegelu, pokuao je da se dokae u politici uestvujui u evropskom radnikom pokretu. Od mladosti u zavadi sa svim filozofima (prijateljevao je samo sa Fridrihom Engelsom (1820-1895) koji nije mnogo znao filozofiju), napisao je niz polemikih spisa ijim naslovima i podnaslovima dominira re kritika. Vie decenija njegovi spisi (koje je malo ko itao) bili su mnogo citirani; ono istinski vredno u njima shvatila je samo nekolicina mislilaca u XX stoleu, pre svih Luka i Lenjin a potom pripadnici Frankfurtske kole. Re je o veoma talentovanom ali neostvarenom filozofu. Marksov znaaj kao mislioca revolucije Gajo Petrovi odreuje na sledei nain: "Govorei tradicionalnom terminologijom, on nije bio samo "politiar" i "ekonomist" nego, takoe, u prvom redu "filozof". Nije napisao politiku ekonomiju, nego filozofski inspirisanu kritiku politike ekonomije i pokazao da je postojee drutvo (zajedno sa svojim zakonima) neljudsko, samootueno drutvo, u kojem ovek nije doista ovek. Zato je pozvao u borbu za ukidanje otuenja, za istinsko ljudsko drutvo. Tanije reeno, Marks nije "kombinovao" filozofiju s politikom ekonomijom i politikom. On nije bio jednostavno filozof, ekonomist i politiar, nego je bio neto to nadilazi ta tri odreenja. Bio je istinski mislilac mislilac prakse. Pod "praksom" nije mislio takozvanu praktino-politiku ni ekonomsku delatnost, nego onu strukturu ljudske delatnosti po kojoj je ona slobodna i stvaralaka, jedan modus bivstvovanja koji ne samo to nadilazi druge "moduse bivstvovanja", nego se uzdie i do same "biti" bivstvovanja. Kao mislilac prakse, u tom smislu Marks je i mislilac revolucije, jedne revolucije koja nije samo politiki prevrat ni ekonomsko preoblikovanje drutva, nego onaj radikalni preobraaj koji ukida samootuenje oveka stvarajui istinski ljudsko drutvo i novog oveka. Kao najvii oblik slobodnog ljudskog stvaralatva on je upravo onaj najvii oblik prakse u kojem sama bit bivstvovanja dolazi do rei."

www.uzelac.eu

534

Milan Uzelac

Istorija filozofije

www.uzelac.eu

535

Milan Uzelac

Istorija filozofije

www.uzelac.eu

536

Milan Uzelac

Istorija filozofije

MODERNA FILOZOFIJA Nakon smrti Hegela i elinga evropska filozofija je nastavila da se razvija u vie razliitih ne uvek paralelnih a ni kompatibilnih smerova; sva filozofija bila je ili protiv Hegela ili drugaija od Hegela, ali ne uvek i na nivou ovog mislioca; hteli ili ne, svi su se narednih decenija morali odreivati spram Kanta i Hegela koji su postavili ne samo osnovne teme, ve i odredili nivo miljenja ispod kojeg se ne bi smelo vie ii. Nezavisno od toga da li su nastojali da nastave svoje velike prethodnike, kao u sluaju neokantovaca ili neohegelovaca, da ih kritikuju, kao u sluaju marksista, filozofa egzistencije, pozitivista i neopozitivista, ili da pokuaju da zaponu filozofiju na jedan radikalno novi nain, kao u sluaju Huserla, svim filozofima kraja druge polovine XIX i samog poetka XX stolea svojstvena je svest o itavom dotadanjem filozofskom nasleu. U narednom periodu (sredina i kraj XX stolea) znae se istorija filozofije, ali iz nje se vie nee misliti; sa Huserlom i Vitgentajnom zavrava se ivot filozofije koji joj se podario Dekart; ak i da se Dekart naao na stranputici, krenuvi jednim posve drugim putem od onog kojim se kretala filozofija od Pitagore i Talesa do Franciska Suaresa, taj put se prvih decenija XX stolea zavrio. Savremene filozofe odlikuje jedna posve drugaija svest, voeni su posve drugaijim motivima i filozofija koja danas jo traje, pribliavajui se svome kraju, neto je posve tree. Polazei od Hegela miljenja filozofa o stvari filozofije mogu se izloiti na razliite naine; red koji sam ovde uzeo krajnje je uslovan, pomalo subjektivan. Od nekog se ipak mora poeti, a onda je to meu preostalima onaj najstariji, savremenik Hegela i elinga, ali neko ko ipak otkriva nova obzorja. Iako veoma popularna i uticajna, Hegelova filozofija nije bila ve za njegova ivota i opteprihvaena; "nakon Kanta koji je vratio dostojanstvo filozofiji, ona je opet postala sluavka tuih interesa, i pretvorena u sofistiku postala je samo nain za laku

www.uzelac.eu

537

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zaradu", govorio je Artur openhauer, aludirajui pre svih na Hegela, "kod koga, naspram nadute praznine Fihtea i elinga, nalazimo isto arlatanstvo i besmislice koje se prodaju za besmrtnu mudrost". Optuujui Hegela da je dosadan i nepismen, da je ubica istine, i da je od filozofije nainio sluavku drave, openhauer je smatrao da je najprei zadatak filozofa rehabilitaciju istine. Mada nije uobiajeno openhauera uvrtavati meu filozofe kriticizma i nemakog idealizma, budui da se od njih bitno razlikuje, injenica je da svojim delom pripada tom vremenu i da je u najveoj meri podstaknut nekim od kljunih pitanja kojima se bavio i Kant. Smatram da se stoga izlaganje o Hegelu moe nastaviti upravo ukazivanjem na neke od ideja koje e preko openhauera dospeti u savremenu filozofiju. openhauer je roen u Dancingu 22. februara 1788. godine. Filozofiju je studirao u Getingenu kod ulcea gde se upoznao s filozofijom Kanta i Platona. U Berlin je preao 1811. da slua predavanja Fihtea koja su ga ubrzo razoarala; nakon dve godine odbranio je disertaciju u Jeni O etvorostrukom stavu dovoljnog razloga; u salonu svoje majke, u Vajmaru, upoznao je Getea i orijentalistu F. Majera. Pod uticajem ovog poslednjeg zainteresovao se za Upaniade i otud kod njega uticaj istonjake religije; svoj glavni spis Svet kao volja i predstava zavrio je 1818. a objavio naredne godine. Od 1820. bio je docent na Univerzitetu u Berlinu; ubrzo je doao u sukob s Hegelom; ak je i predavanja zakazivao u isto vreme kad i Hegel, ali mu na predavanja niko nije dolazio; najavljivao ih je do 1831. kada prelazi iz Berlina u Frankfurt gde ivi do kraja ivota kao rentijer. Pedesetih godina je poeo da stie popularnost; bio je udak, pomalo ekscentrian, ekstravagantan; umro je 21. septembra 1860. godine. Uskoro su se na njega poeli pozivati mnogi mislioci i u njegovoj filozofiji nalaziti uporite svi oni koji su se suprotstavljali tradicionalnoj racionalnoj filozofiji. Kantovu Kritiku istog uma smatrao je najznaajnijim delom itave istorije filozofije, a sebe ovekom jedne ideje koju je izloio ve u naslovu svog glavnog dela: Svet kao volja i predstava; svet je moja predstava, pie on; to je istina za svako ivo bie, ali samo ovek moe da je uzdigne na nivo refleksivne svesti; i ako to ini u

www.uzelac.eu

538

Milan Uzelac

Istorija filozofije

njemu se stvara religiozni pogled na stvari; tada mu biva jasno i nesumnjivo da on ne zna ni Sunce ni zemlju, a zna samo oko koje vidi Sunce, ruku koja dodiruje zemlju; okolni svet postoji samo kao predstava, samo u odnosu na drugog koji predstavlja i kakav je sam ovek... Najevidentnija istina je da sve postojee to se saznaje, sav svet, jeste samo objekt u odnosu na subjekt, odraz, predstava. Sve to postoji obeleeno je na taj nain i ono postoji samo za subjekt; svet je predstava. Premda jo od Dekarta pa do Berklija postoji ideja o tome kako se svet javlja samo u obliku nae predstave, openhauer je prvi koji tu tezu stavlja u sredite filozofije. On tvrdi kako teza o svetu kao predstavi i njegovim datostima kroz moje doivljaje, (a koja se na veoma sloen nain dokazuje u evropskoj filozofiji), u istonoj misli, posebno u Vedama, jeste jednostavna, poetna pozicija. Ali dok u tumaenju sveta kao predstave sledi Kanta, isticanjem primata volje nad razumom on se od ovog mislioca udaljava; razum klasine filozofije proglaava za fikciju, a itavu filozofiju racionalizma oznaava kao izmiljotinu profesora filozofije; razumu openhauer suprotstavlja volju; ona je apsolutno slobodno htenje koje nema ni uzrok ni osnovu. Volja proima svu vasionu, ona je poelo i apsolut, ali i ontoloki, gnoseoloki i etiki princip, pa stoga svet i moe biti "volja i predstava". Ta mitologija volje nastavie se potom u filozofiji Niea. Po openhaueru voljom je proeta i priroda i kultura i to otvara prostor za jednu metafiziku prirode; on kae: "kada vidim planinu, i ja sm nisam nita drugo do ta planina, to nebo i ti zraci: objekt se pojavljuje u njegovom istom obliku, u njegovoj lepoti". Sam ivot nalik je klatnu koje se kree izmeu patnje i praznovanja; ivot je patnja i nema racionalizma i progresa u istoriji, o emu je govorio Hegel, to je izmiljotina i svaki optimizam je neosnovan. Istorija je sudbina, slepi sluaj, a progres iluzija; najvei ovekov zloin je to to se rodio. Ali, kad ovek shvati da je svet predstava i po svojoj prirodi slepa nezadriva volja koja je veno nezadovoljna, razdirana protivrenim silama, on je tad spreman da se oslobodi tog kauzalnog lanca i za to ima samo dva izlaza: umetnost i askezu. U estetskom iskustvu mi se od elja oslobaamo uz pomo zaborava;

www.uzelac.eu

539

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poniremo u predmet i zaboravljamo sebe i svoju patnju. Umetnost izraava objektivnu sutinu stvari i pomae da se oslobodimo volje. Umetnosti se, kao i filozofija, trude da ree problem egzistencije, jer se u svakom duhu (kad se posveti isto objektivnom posmatranju sveta) budi izvesna tenja da shvati istinsku sutinu stvari, ivota, egzistencije. isti subjekt saznanja (osloboen volje), intelekt kao takav interesuje sutina ivota i egzistencija - odgovor na pitanje: ta je ivot? Na to pitanje odgovara svako pravo, uspelo umetniko delo, jedino, upozorava openhauer, sve umetnosti govore naivnim, detinjim jezikom intuicije, a ne ozbiljnim i apstraktnim jezikom refleksije: njihov odgovor je zato prolazna slika a ne postojano i opte znanje. Nije stoga nimalo sluajno da su upravo gnoseoloka i egzistencijalna pitanja najvei izazov za svaku umetnost, a najdublje odgovore, po reima openhauera, daje upravo muzika; ona izraava najintimniju stranu svakog ivota i egzistencije i to jezikom koji je razumljiv svima neposredno, no koji se ne da prevesti na jezik uma. Sve umetnosti pruaju onom ko pita intuitivnu sliku i kazuju: "Gledaj ovamo, ovo je ivot". Ipak, taj odgovor je delimian i samo privremeno zadovoljava jer umetnosti daju primer umesto pravila - one ne daju sveukupnost budui da ona moe biti dokuena samo u optosti pojma. Zadatak je filozofije da za pojam, za refleksiju uopte, prui trajan i zauvek zadovoljavajui odgovor i u tome se ogleda srodnost umetnosti i filozofije. Svako umetniko delo tei da nam prikae ivot i stvari onakvima kakvi su oni uistinu, ali kakve ne mogu biti neposredno shvaene od svakog oveka (kroz maglu objektivnih i subjektivnih sluajnosti, a tu maglu rasteruje umetnost). Svrha svih umetnosti, po miljenju openhauera, jedna je i ista - prikaz ideja; bitna razlika meu umetnostima je u tome na kom se stupnju objektivizacije volje nalazi ideja koju treba prikazati (a to determinie i grau prikaza, pa se stoga i meusobno najudaljenije umetnosti mogu prikazivati pomou poreenja), a to znai da je zajedniki cilj svih umetnosti razvijanje i razjanjenje ideje koja se iskazuje u objektu svake umetnosti, tj. volje koja se objektivie na svim stupnjevima. Ideja, koja se javlja kao objekt umetnosti i ije prikazivanje (poto je ideju prethodno saznao)

www.uzelac.eu

540

Milan Uzelac

Istorija filozofije

umetnik sebi uzima za cilj, jeste, dakle, ideja u Platonovom smislu, i nije po miljenju openhauera, nita drugo (ni pojedinana stvar, objekt naeg svakodnevnog poimanja, a ni pojam, objekt razumnog miljenja i nauke). Ukazujui na ono to je zajedniko ideji i pojmu (to to i ideja i pojam predstavljaju kao jedinice mnotvo realnih stvari), openhauer istie i bitnu razliku: dok je pojam apstraktan, diskurzivan, neodreen u svojoj vlastitoj sferi, a odreen samo to se tie granice, dostian je i shvatljiv za svakoga ko ima razuma, saoptiv je reima bez daljeg posredovanja i svojom definicijom je sasvim iscrpljen, dotle ideja, koja se moe definisati kao predstavnik pojma, jeste skroz naskroz konkretna i mada predstavlja itavu gomilu stvari potpuno je odreena; nju ne moe spoznati individua kao individua, ve onaj ko se uzdigao iznad svakog htenja i svake indivindualnosti do istog subjekta saznanja. ist pojam se moe potpuno odrediti, pa je on neto to je iscrpljivo, neto jasno miljeno, i celi se sadraj pojma moe izraziti reima. Izraziti pojam umetnikim sredstvima, to je potpuno zaobilazan put i to je potpuno beskorisno; umetniko delo ija je koncepcija proistekla samo iz jasnih pojmova nije umetniko delo; utisak nekog umetnikog dela sasvim nas zadovoljava samo onda kad on ostavlja za sobom neto to mi, ma koliko o njemu mislili, nikad ne moemo svesti na jasnou jednog pojma. openhauer stoga podvlai da pojam nikad ne sme biti izvor nekog umetnikog dela, a saoptavanje pojma ne sme biti cilj umetnikog dela; u poeziji sreemo pojmove ali oni su tu graa, ono to je neposredno dato i pesnik stoga pojam sme napustiti da bi evocirao neto sasvim drugaije, intuitivno, gde e mu cilj biti ostvaren. Pesnici, smatra openhauer, ne mogu da spasu svet. Ljudi ive u realnom svetu i sloboda volje o kojoj su toliko govorili filozofi, samo je iluzija; svetom vlada fatalistiki determinizam i ovek ne moe da se oslobodi svojih elja i nagona kao izvora beskonane patnje; mogui izlaz ne mora biti samo u umetnosti ve i u askezi i pravednom ivotu, obuzdavanju volje i sapatnji s drugim ljudima. Danski filozof Seren Kjerkegor (1813-1855) tek je u XX stoleu stekao popularnost; nakon zavretka kole studirao je

www.uzelac.eu

541

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teologiju na univerzitetu u Kopenhagenu ali se interesovao i za filozofiju, pozorite kao i knjievnost. Nakon zavretka fakulteta (1839) verio se s Reginom Olsen no nakon godinu dana raskinuo je veridbu i s oseajem krivice pobegao u Berlin gde je sluao elingova predavanja na kojima se produbilo njegovo neprijateljstvo spram Hegelove filozofije. Daleko vei uticaj na njega su izvrili nemaki romantiari pod ijim je uticajem u sredite njegovog filozofskog interesa dospeo pojam ironije, to je tema i njegovog magistarskog rada (1841). Naredne godine, 1842. vratio se u Kopenhagen koji je u to vreme bio nalik selu gde su se svi meusobno poznavali i gde je veliki uticaj imala religiozna zajednica koja je odreivala pravila ponaanja i ivotne vrednosti. Zbog ranijeg raskida s Reginom Olsen Kjerkegor je bio predmet podsmeha i podozrenja te je iveo krajnje povueno; uvuen u sporove sa sugraanima, stalno napadan, umro je od iscrpljenosti 1855. Ve na prvi pogled jasna je razlika izmeu njega i njegovih prethodnika; o tome najvie govore ve sami naslovi njegovih spisa: Ili ili, Strah i drhtanje, Pojam straha, Etape ivotnog puta, Filozofske mrvice, Bolest na smrt... Kjerkegorova dela u velikoj meri odudaraju od naunih i filozofskih traktata njegovog doba; u njima se ne nalaze "objektivni sadraji" o nekoj apstraktnoj linosti, ve subjektivni svet samog filozofa osvetljen kroz prizmu line patnje. Ovo subjektivno vienje sveta bitno odudara od opisa sveta koji nalazimo u delima njegovih savremenika; svoju filozofiju on naziva egzistencijalnom jer polazi od toga da je neophodno misliti da bi se ivelo a ne iveti da bi se mislilo. Kategorije ivota, straha, krivice, izbora, patnje, smrti, nalazei se dotad na periferiji filozofskog miljenja, postale su centralne teme Kjerkegorove filozofije. Kritika vremena kao i epohe u kojoj ivi, pribliava Kjerkegora openhaueru i nagovetava Niea a sa njim i svu problematiku "filozofije krize"; nezadovoljan reformizmom kao i revolucionarnou njegovog doba, koji su sve pretvarali u politiku a politiku u poprite sukoba politikanata, smatrajui da je revolucija iz 1848. katastrofa koja preti da drutveni potresi postanu stalno stanje stvari, Kjerkegor je smatrao da je jedini izlaz u

www.uzelac.eu

542

Milan Uzelac

Istorija filozofije

okretanju ovekovim duhovno-moralnim problemima. Nemoralnost, koja je postala vladajua, posledica je odricanja individuuma od sebe samog i potpadanja pod vlast spoljanjeg (drutvo, klasa, crkva); sve to deava se u vreme kad filozofija govori o beskonanom, venom i apsolutnom i zastupa jedan pogled na svet sa stanovita apsoluta; on smatra da je savremena filozofija, pre svega Hegelova, i najodgovornija za situaciju koja je nastala. Kjerkegor stoga kritikuje vladajui "panfilozofizam" po kojem je filozofija najvia mudrost kulture, izraz objektivnog uma i umnosti istorije; obian ovek, ophrvan brigama i patnjama, nema ta da oekuje od takve filozofije; ovo podrazumeva i kritiku "panracionalizma", pa tako i "panlogizma", koji je samo rezultat Hegelove "religije uma". Sve to povlai za sobom kritiku nauke i naunosti, ideala objektivnosti i sistematinosti... Zadatak filozofije morao bi, po miljenju Kjerkegora, biti u tome da odgovori na pitanje kako treba da se ivi, ta ovek treba da ini, jer utanje filozofije o ovim problemima najvei je argument protiv nje same; ako je ranije filozofija i pridavala znaaj ovekovom Ja i ak ga stavljala u sredite svojih interesovanja, osnovni nedostatak sveg dotadanjeg subjektivizma, individualizma i transcendentalizma bio je u tome to se uvek radilo o iskonstruisanom Ja koje je bilo daleko od realnog, istinskog ivota. Zadatak nove filozofije je da se u svom istraivanju ne ogranii na oblast racionalno saznatljivog; Ja kao sredite filozofije podrazumeva realnog oveka sa svim njegovim nadama, strahovima i izborima, a ako je re o istini to mora biti takva istina za koju je ovek spreman da strada i da se rtvuje. Pojam egzistencija koji se javlja u Kjerkegorovoj filozofiji bie jedan od centralnih pojmova filozofije XX stolea; pitanja koja Kjerkegor postavlja: gde sam ja? ko sam ja? ta je to svet? kako sam u njega dospeo? treba li prihvati svet kakav on jeste? zato ja treba uopte da se interesujem za realnost? sva ta pitanja bila su strana samouverenom Ja klasine filozofije, ali su postala opte mesto filozofije narednog stolea. Kako je tragizam ovekovog Ja posledica razliitih okolnosti: otuenosti Ja u realnom svetu, nastojanja da se Ja sagleda kroz Ti, kroz druge ljude i njihovu apstraktnu sutinu, tenja ovekova

www.uzelac.eu

543

Milan Uzelac

Istorija filozofije

da odredi svoje Ja, svoje jedinstveno i neponovljivo Ja, jeste dug proces ispunjen odgovornou i povezan sa traginim preivljavanjima. Filozofija Kjerkegora je splet egzistencijalnih, etikih, religioznih i umetniko-estetskih momenata. On pie, pod pseudonimima i to mu omoguava da zadri kritiku, ironinu distancu spram dogaaja i svojih savremenika. Sva njegova filozofija moda svoj najreprezentativniji oblik ima u delu Ili-ili koje ve svojim naslovom vie no jasno ocrtava egzistencijalnu situaciju u kojoj se jedinka nalazi. Posebno mesto u Kjerkegorovoj filozofiji zauzima religiozna problematika, pitanje boga i pitanje greha; on nastoji da istumai religioznost oveka i mnogo stranica posveeno je analizi biblijskih tekstova. U delu Strah i drhtanje imamo egzistencijalnu analizu biblijske prie o Avramu kojeg Kjerkegor, kroz psiholoku, etiku i egzistencijalnu analizu njegovih postupaka, prikazuje kao viteza vere; pria o Avramovoj spremnosti da rtvuje Isaka Kjerkegoru je povod da opie paradoks vere, paradoks koji ubistvo pretvara u sveto i uzvieno; paradoks koji Isaka vraa Avramu ne moe se objasniti nikakvim racionalnim argumentima, jer vera poinje tamo gde se zavrava miljenje. U spisu Bolest na smrt Kjerkegor ustaje protiv hrianske religije koja je od Hrista nainila bogooveka i tako profanisala veru; on kritikuje ovekovu narastajuu drskost koja je posledica ooveenja boga i smatra da je doktrina o prvobitnom grehu neophodna kako bi se ovek distancirao od boga i nije sluajno to su mnogi njegove spise videli kao izraz "religioznog rigorizma". Put ka bogu jeste centralna tema Kjerkegorove filozofije i njoj on ne pristupa sa stanovita teologije no filozofije; u nastojanju da osmisli taj put, filozof mora da odbaci tradicionalne ideje budui da put ka veri nije posut ruama. Bogu vode oajanje i patnja; na tom putu ovek prolazi tri stadijuma i njima odgovaraju tri ljudska tipa. Prvi stadijum je estetski, na njemu ovek nastoji da zaustavi trenutak i nezadovoljan svojim Ja oekuje da se ono preobrazi u neko drugo Ja. Iako na tom stupnju ovek preivljava oajanje, to oajanje je neiskreno ili je posledica slabosti. Drugi stadijum je etiki; na njemu se ovek brine o budunosti; nije kao na prethodnom stadijumu zarobljen sadanjou; odlikuje se

www.uzelac.eu

544

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ozbiljnou i moralnom odgovornou; i na ovom stadijumu se kree ka bogu kroz oajanje, no to oajanje nema nieg zajedniko sa onim sumnjama o kojima su pisali raniji filozofi, kao Dekart, koje behu prolazne i u velikoj meri neprirodne. Na etikom stadijumu ovekom vlada jedan veliki porok a to je gordost: on se opire samo na sopstvene snage i svoju sposobnost da dospe do venog i apsolutnog. Trei stadijum je religiozni; on je najvii i tek na njemu ovek se oslobaa slabosti "estetiara" i slabosti "etiara"; tek tu dospeva se do apsolutnog oajanja i religiozni ovek dolazi do takve vere u boga koji je identitet istine i venosti. Analizom ova tri stadijuma Kjerkegor zapravo gradi jednu dijalektiku "kvalitativnog" kojom se suprotstavlja hegelovoj dijalektici "kvantitativnog"; sve to se moe izmeriti i koliinski odrediti odnosi se na "kvantitativnu dijalektiku"; meutim, postoje pojave i procesi koji se ne mogu kvantitativno odrediti, i koji nemaju objektivnu formu; to su strah, oajanje, krivica, greh; oni poseduju tananu dijalektiku koja ima kvalitativan karakter i u sebi sadri protivrenosti ljudskoga opstanka koje se ne mogu racionalno zahvatiti ve samo egzistencijalno doiveti i religiozno protumaiti. Za razliku od Kjerkegora Fridrih Nie je slavu stekao jo za ivota; on je, pored openhauera najpopularniji i najitaniji filozof druge polovine XIX stolea; njegova dela su mu u poetku donela veu literarnu no filozofsku slavu i to je sasvim razumljivo, budui da se stil njegove filozofije kao i teme bitno razlikuju od tradicionalne filozofije; stvarajui u vreme nakon Hegela on, kao i svi tadanji mislioci, neprestano nastoji da se distancira od najveeg filozofa nemakog idealizma; moglo bi se rei da mu je suta suprotnost: ne stvara sistem, pie u aforizmima, istie volju i dovodi u pitanje umnost kao temelj sveta. Nie je roen 15. oktobra 1844. u mestu Reken; klasinu filologiju je studirao u Bonu i Lajpcigu (1864-1869); nakon zavretka univerziteta dobio je mesto profesora na Univerzitetu u Bazelu gde radi do 1879. kada zbog bolesti naputa mesto profesora i ivi u vajcarskoj, Severnoj Italiji ili na Francuskoj rivijeri, da bi poslednjih dvanaest godina proveo kao duevni bolesnik; umro je u Vajmaru 25. avgusta1900. U ranoj mladosti

www.uzelac.eu

545

Milan Uzelac

Istorija filozofije

proitao je openhauerov spis Svet kao volja i predstava; to delo je na odluujui nain odredilo svu njegovu filozofiju; u Lajpcigu, u kui orijentaliste T. Brokhausa upoznao se s Rihardom Vagnerom kome je posvetio spis Roenje tragedije; u narednih petnaest godina publikuje niz knjiga koje mu donose veliku popularnost; meu njima se istiu: Nesavremena razmatranja (1873-6), Ljudski, odvie ljudski (1878-80), Vesela nauka (1882), Tako je govorio Zaratustra (1882-5), S one strane dobra i zla (1886), Genealogija morala (1887) Sumrak idola, Antihrist, Sluaj Vagner, Nie contra Vagner, Ecce homo (1888); njegovo poslednje delo Volja za mo, ostalo je nedovreno. Ve u naslovima Nieovih spisa naznaene su njegove osnovne teze: Antihrist, S one strane dobra i zla, Sumrak idola, Volja za mo, a zatim tu su i teze: veno vraanje jednakog, prevrednovanje svih vrednosti, natovek, nihilizam... Nesporazumima koji su pratili Nieova dela moda je i on sam najvie doprineo, pre svega time to je ve svoj rani spis Roenje tragedije najavio kao estetiki, psiholoki i filoloki, a on je ovo poslednje bio ponajmanje, premda je Nie po svom osnovnom obrazovanju, bio klasini filolog; osporavanje koje je dolo iz pera njegovog kolege (istina iz suprotnog "filolokog tabora") VilamovicMelendorfa da delo vrvi od "uobraene genijalnosti i bezobrazluka, neznanja i nedostatka ljubavi za istinu", imalo je ispravne motive ali nije pogaalo Niea (koji je delom i sam isprovocirao takvu reakciju) jer, Nieov rad nije za svoju osnovnu temu imao problem koji bi bio estetiki, psiholoki ili filoloki ve pre svega i iznad svega - metafiziki: tim spisom on je hteo da izrazi svoju filozofsku koncepciju sveta, ali tako to e filozofirati pod platom jedne navodne teorije umetnosti. Nie se rodio u vreme koje je obeleeno sukobima oko Hegelovog filozofskog naslea i borbom protiv pokuaja da se filozofija i dalje izlae kao sistem, kao celina znanja; moglo bi se ak rei da je to vreme destrukcije sistemskog naina miljenja; time se pribliavaju i nalaze u istoj ravni i mislioci koji meusobno teko da bi na prvi pogled imali mnogo zajednikog (Kjerkegor, Marks, mladohegelovci); svi oni smatraju da je vreme velikih sistema prolo, da treba vriti kritiku, destrukciju sistema.

www.uzelac.eu

546

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Premda e kroz nekoliko decenija u arhitekturi doi do stvaranja monumentalnih, monolitnih skeleta, do gradnje najsloenijih sistema, filozofima nakon Hegela se uinilo da je izlaganje filozofije izvoenjem iz jednog pojma postalo prolost, i da, ako prvi takav pokuaj imamo tek kod Spinoze, Hegelov sistem ostaje istovremeno i poslednji monumentalni izraz takvog naina miljenja. Sasvim je razumljivo, ak je i u duhu vremena, to to e Nie istupiti kao ruitelj i to e ruiteljstvo izdii na nivo principa. Ne udi ni poveani interes za dela starih Grka i presokratovaca, a to je dolo do izraaja u njegovim ranim spisima koji su na prvi pogled vie pesniki no filozofski, s vie zanosa no argumentacije, s vie ubeenja no utemeljenja; ali sve to samo na prvi pogled; iako on u poetku estetiku vidi kao horizont u okviru kojeg e tematizovati svoju osnovnu misao, estetika nee biti i njegova poslednja re; analizirajui tragediju - najvie antiko umetniko delo, posegnue za antikim vienjem sveta i filozofirajui pojmovima teorije umetnosti nastojae da dospe do jednog posve novog uvida u bivstvovanje. U prvo vreme veina je u Nieu videla knjievnika, tek mali broj e kasnije u njegovim delima traiti filozofiju; pa i tada, bie to zbir razliitih misli iza kojih bi trebalo da se nalazi jedno koherentno stanovite; u nizu proroki i pesniki iznetih stavova, a u doba kad se poela gubiti strogost u razumevanju filozofije i njenog zadatka, neki su poeli da nalaze duboke misli i sudove o vremenu i ljudskom usudu, o moi oveka i svemoi umetnika. Nieu su se obratili nesporno veliki mislioci XX stolea: M. Hajdeger, K. Jaspers i E. Fink; ali sva trojica su ga u daleko veoj meri koristili, no interpretirali ili ocenjivali: svoj trojici Nieovo delo je posluilo kao povod ili kao tlo za razvijanje sopstvenih misli. Piui o Nieu, Hajdeger je razvijao svoju tezu o evropskom nihilizmu, a Fink je, pozivajui se na neke Nieove stavove, nastojao da to literarnije jo jednom potkrepi svoju tezu o biti sveta kao igri i tako pokae kako je mogue miljenje s one strane metafizike. to se filozofije tie, Nie je, nalazei se ve od svojih poetaka u dilemi da li e biti filolog ili filozof, jednako dobro poznavao i

www.uzelac.eu

547

Milan Uzelac

Istorija filozofije

klasinu filologiju kao i grku filozofiju, budui da je njegov prvi rad posveen izvorima koje je koristio Diogen iz Laerta za pisanje svog spisa o antikim filozofima, a meu njima posebnu je panju posvetio presokratovcima i upravo njemu pripada trajna i ne mala zasluga za jednu novu recepciju ranih grkih mislilaca a time i jedno novo shvatanje itave filozofije kako njenog pojma, tako isto i njene celokupne tradicije. to se ovog poslednjeg tie, mislim na istoriju filozofije, njoj se Nie obratio isto tako na jedan specifian nain, zahvatajui iz nje samo ono to je video od odlunog znaaja za reavanje osnovnog problama koji je sebi postavio, a i to u svetlu openhauerove filozofije koja je presudno uticala na itavo njegovo stvaralatvo. openhaurova ontologija kao i njegovo tumaenje muzike od presudnog je znaaja za formiranje Nieovih pogleda. Hegelovoj koncepciji panlogizma Nie je, pod dubokim uticajem openhauerovog voluntarizma, suprotstavio tezu o aloginoj i antiracionalnoj biti sveta, te je za njega jedino svojstvo i stanje sveta zapravo haos. Time se on suprotstavio Lajbnicovom uenju o prestabiliranoj harmoniji; naspram harmonije i reda, temelj sveta u venoj njegovoj mni vien je kao haos i to je znaajan motiv u delu ovog filozofa kome e se kasnije filozofi esto vraati. Polazite Nieove filozofije je openhauerovo shvatanje volje kao temelja sveta s tom razlikom to volju povezuje s fenomenom ivota; sam pojam ivota kod njega nije jasno odreen budui da ima metaforiki karakter i da se ispoljava kroz odnos prema volji, prema volji za mo. Na tragu darvinistikog shvatanja prirode Nie nastoji da filozofski osmisli "borbu za opstanak" iji je sinonim zapravo "volja za mo". Sam svet je jedinstven ali ne stabilan, ve u venom nastajanju, kretanju, vraanju samome sebi. Posledica toga je Nieovo tumaenje saznanja, istine i nauke. Istina je orue za ivot i ona se dokazuje korisnou, zadovoljavanjem potreba, vlau nad prirodom i drugim ljudima; to znai da treba odbaciti vladajui kult nauke i naune istine. Nema nijednog filozofa kod koga filozofija ne bi postala apologija saznanja, pisao je Nie; sve njih je tiranisala logika a logika je po svojoj prirodi izraz optimizma. S naunim progresom svet nije postao bolji, ve je stvoreno mnotvo predrasuda i zabluda koji

www.uzelac.eu

548

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nataloeni vremenom sad se pokazuju kao naslee prolosti. Razlika izmeu realnog sveta ivota i ljudskog sveta jeste posledica tiranije od strane saznanja i nauke. Svet se shvata kao neto to je potinjeno zakonima brojeva i ne shvata da je te zakone on sam stvorio i da oni imaju vrednost samo za njegovo praktino delovanje. Sebe ovek tumai potinjavajui se zakonima logike i time opet grei jer se ljudska priroda ne potinjava zakonima logike. Nie istupa kao radikalni nihilista i trai da se prevrednuju vrednosti kulture, civilizacije, filozofije; kod njega nalazimo ideju o "evropskom nihilizmu": nita vie nije istinito, bog je mrtav, nema morala, sve je dozvoljeno. To ne znai da Nie odbacuje svaki moral i svaku vrednost, on nije moralista i apologet postojeeg; on govori o buduem koje mora nastupiti i zalae se za "prevrednovanje svih vrednosti". Smatra da je nihilizam realnost za sledea dva stolea, da evropska kultura raste u napetosti koja oveanstvo vodi u katastrofu. Oznaavajui sebe "prvim nihilistom u Evropi" i "filozofom nihilizma" Nie nastoji da oslika nihilizam kao neminovnost i razlikuje "nihilizam slabih" koji je simptom sumraka volje usmerene ka biu i "nihilizam jakih" koji je simptom ozdravljenja, buenje volje ka biu. Nihilizam je nuna posledica delovanja hrianstva, vladajueg morala i filozofskog pojma istine. Kada se razoblie istine ostaje praznina, ponor nebia. Nihilizam je posledica razoaranja potragom za smislom ivota i potpunim sistemom, razoaranja gubitkom svih vrednosti, straha pred stvarnou. Ne postoje ni apsolutne vrednosti ni racionalna, univerzalna struktura sveta koja bi uslovljavala nae razumevanje. Svetom oduvek vlada volja koja nastoji da se vrati sebi i da sebe ponovi. Tu ideju Nie nalazi u ranogrkoj i istonoj tradiciji i njom se suprotstavlja linearnom modelu razvoja hrianstva i hegelovskoj shemi progresa i istie ideju krunog toka: "sve stvari se vraaju i mi sa njima, ponovili smo se beskrajno mnogo puta kao i sve s nama". Sve se iznova vraa: svaka misao, svaki bol i svaki uzdah, traak meseevog zraka, nit pauine, trenutak u kojem se nalazimo. Svet ponavlja sebe samog; u nedostatku ontolokog temelja pokazuje se kako je bit sveta volja; ta volja je

www.uzelac.eu

549

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bit oveka koji se sjedinjuje sa svetom i ide putem kojim drugi samo slepo tumaraju. Pozitivizam Razumevanje duhovne scene sredine XIX stolea nemogue je ako se nemaju u vidu i sve posledice razvoja prirodnih nauka izmeu 1830. i 1890. godine; rezultati su bili takvi da nisu mogli da ne ostave posledice i na duhovnu misao tog vremena; dolo se do novih otkria u matematici (Dedekind, Vajertras, Kantor), geometriji (Riman, Lobaevski, Klajn), fizici i hemiji (Faradej, Maksvel, Herc, Helmholc, Dul, Mendeljejev), mikrobiologiji (Koh, Paster), eksperimentalnoj medicini i fiziologiji (Bernar), teoriji evolucije (Darvin); to je vreme relativne drutvene stabilnosti (iskljuujui 1848. i 1870. godinu) i vreme kolonijalne ekspanzije u Africi i Aziji. Nova otkria u oblasti optike i termodinamike, elektriciteta i magnetizma omoguila su irenje uticaja fizikalizma i matematizma na drutvene nauke, pa je ideal konkretnog znanja koji se oslanjao na iskustvo i rezultate konkretnih istraivanja dobijao sve vie pristalica. Intenzivno se razvijaju trgovina i industrija pa je pozitivno znanje dobijalo sve vei znaaj; poeli su se javljati mislioci koji su smatrali da se i sva znanja o drutvu mogu postaviti na naune osnove i da je mogue da se ivot oveka i drutva do kraja nauno objasni. Autoritet pozitivnih nauka sve vreme bio je veoma visok i nije nimalo sluajno da su se u nauku polagale velike nade; po itavoj Evropi poela su da niu razna nauna drutva koja su pretendovala na to da daju reenja o sve vie narastajuim problemima drutva; uveava se broj pokuaja da se i problemi u dravnoj politici reavaju naunim sredstvima. Ima vie razloga zbog kojih se moe o pozitivizmu govoriti kao o misaonom pokretu; pre svega, naspram idealizma, pozitivizam je ponovo istakao primat nauka i prvenstvo prirodno-naunog metoda koji treba primenjivati ne samo u prirodnim ve i u drutvenim naukama. Proizvod takvog filozofskog programa jeste sociologija definisana kao nauka o "prirodnim injenicama". Ono to posebno odlikuje pozitivizam jeste ubeenje da se uz pomo nauke mogu reiti svi problemi i zato je to vreme doba sveopteg

www.uzelac.eu

550

Milan Uzelac

Istorija filozofije

optimizma i vere u nauni progres koji vodi u blagostanje putem ljudske solidarnosti. Ovo poslednje je nekima posluilo da istaknu "romantiarski" i "mesijanski" karakter pozitivizma dok su drugi u njemu videli odjeke prosvetiteljskih ideja (vera u naunu racionalnost). Ako je nekritika vera u razvoj nauka posledica borbe pozitivista protiv idealistikih i spiritualistikih tumaenja realnosti, ne sme se gubiti iz vida da pozitivisti u veini sluajeva ostaju zarobljenici metafizikih shema u njihovom najdogmatskijem obliku. Pozitivistika orijentacija nastala u filozofiji s poetka XIX stolea, ostala je uticajna tokom itavog tog stolea pre svega zahvaljujui uticaju tako znaajnih autora kao to su bili Ogist Kont (1798-1857), Don Stjuart Mil (1806-1873), Herbert Spenser (1820-1903), Jakob Moleot (1822-1893) i Ernst Hekel (1834-1919). Ogist Kont roen je 1798. u Monpeljeu, u skromnoj katolikoj porodici; bio je uenik i sekretar (a potom protivnik) Sen-Simona; u vreme dok pohaa Politehniku kolu oduevljava se idejama engleskih empirista, kao i francuskih prosvetitelja (Didro, Dalamber, Kondorse); smatraju ga rodonaelnikom pozitivizma i sociologije kao naune discipline. Ve 1822. formulisao je projekt i individualnoj i kolektivnoj ljudskoj evoluciji; njegovo uenje poiva na zakonu o tri stadijuma kroz koje prolazi oveanstvo (kao i svaki ovek): teoloki, metafiziki i pozitivni. Na teolokom stadijumu fenomeni se tumae kao proizvod natprirodnih sila, na metafizikom kao rezultat delovanja apstraktnih sutina, dok na pozitivnom stadijumu, postavi svestan nemogunosti apsolutnog znanja, ovek otkriva istinske zakone i odnose koji vladaju u prirodi. Ne poznavajui dela Vika ili Hegela, Kont na osnovu uenja o tri stadijuma izgrauje filozofiju istorije kao ogledalo istorije oveanstva. Kont smatra da se oveanstvo njegovog vremena nalazi na treem, pozitivnom stadijumu i da vie nikog ne oduevljavaju teoloke i metafizike ideje. Kao svoj zadatak on vidi nauno istraivanje drutva i izgradnju naune sociologije kao jedinstvenog fundamenta za reorganizaciju drutva i prevladavanje drutvenih i politikih kriza. Cilj nauke je istraivanje zakona, budui da samo poznavanje zakona

www.uzelac.eu

551

Milan Uzelac

Istorija filozofije

omoguuje predvianje dogaaja i usmerava nau aktivnost u pravom smeru. Zakoni su neophodni uslov predvianja, dok su prognoze neophodne radi delovanja na prirodu i Kont stoga kae "nauka je tamo gde je predvianje, a ovo tamo gde je delovanje"; poput Bekona i Dekarta, Kont smatra da samo nauka daje oveku vlast nad prirodom; domen nauka ne ograniava samo na reavanje praktinih problema i oblast naunih znanja on ne svodi na oblast tehniko-praktinih znanja; osuuje usko-specijalistika istraivanja i smatra da u nauci treba vie verovati filozofima no naunicima koji se prekomerno oslanjaju na raun i rezultate statistike. Poput fizike koja utvruje fizike fenomene, sociologija je nauka o drutvenim fenomenima; ovu poslednju on deli na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku: socijalna statika izuava uslove zajednike svim drutvenim epohama, uslove poretka, dok socijalna dinamika za svoj predmet ima zakone razvoja drutva (koje ine zakoni tri stadijuma i zakon progresa) i ona izuava uslove progresa; do drutvenih zakona moe se doi posmatranjem, eksperimentom i komparativnom metodom. Kont je smatrao da su nauke hijerarhizovane i da im u osnovi lei matematika a da, s obzirom na sloenost, za njom slede astronomija, fizika, hemija, biologija i sociologija. Na tom spisku ne sreemo teologiju i metafiziku (koje pripadaju pred-pozitivnom periodu), teoriju morala (koja se utapa u sociologiju), kao ni filozofiju koju on svodi na metodologiju nauka. U svojim poslednjim radovima Kont nastoji da drutvo postavi na religiozne osnove i da ljubav prema bogu zameni ljubavlju prema oveanstvu (koje se sastoji od svih koji su iveli, koji ive, kao i od onih koji se jo nisu rodili); po uzoru na katoliki univerzalizam Kont je religiju oveanstva gradio kao kopiju crkvenog sistema s tom razlikom to je dogma nove vere bila pozitivna filozofija s njenim naunim zakonima a njeni svetenici naunici. Posle Platonove ideje (filozofski i kosmoloki utemeljene) da dravom vladaju filozofi, Ogist Kont, im je osnovao sociologiju, smatrao je da drutvom treba da upravljaju sociolozi. Kontovi sledbenici (iako njegov uticaj u poetku nije bio veliki) iskljuili su iz pozitivistikog uenja sve to se ticalo pozitivne religije a zadrali ideju o znaaju nauke za drutveni progres,

www.uzelac.eu

552

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ideju sociologije kao autonomne nauke, kritiku neproverenih ideja, priznanje istorijskih injenica, ideju jedinstva naunog metoda i motive pozitivnog uticaja na istoriju naune misli. Iako je Kontovo uenje o tri stadijuma kroz koje prolazi ljudsko drutvo zapravo metafizika istorije koja protivrei pozitivnom metodu, a klasifikacija nauka koja polazi od stanja sloenosti pojedine nauke, krajnje dvosmislena, ideje Konta, kao i SenSimona i Bentama bie odluujue za formiranje filozofskih pogleda Dona Stjuarta Mila koji je imao presudan uticaj na formiranje feministikog pokreta u Engleskoj u XIX stoleu i koji je proroki rekao u svojoj autobiografiji kako e knjiga O slobodi (koju je napisao sa svojom enom Heriet Tejlor) nadiveti sva njegova dela. Re je o delu kojim su se mnogi zanosili i u ime njegovih osnovnih ideja svata inili. Ovde treba pomenuti jo jednog autora, daleko vie znaajnog za sociologiju druge polovine XIX stolea no za filozofiju, Herberta Spensera, koji svoju evolucionistiku teoriju izlae nekoliko godina pre no to je Darvin objavio svoj uveni spis Poreklo vrsta (1859), premda on pojam evolucije koristi kad govori o evoluciji vasione (1857) kao integraciji, homogenizaciji materije; on se sa skepsom odnosi prema nauci i religiji koje jednako ne mogu da sagledaju poslednju realnost i u tome zapravo sledi Viljema Hamiltona (1788-1856) koji je Engleze upoznao s idejama nemakih romantiara. Filozofiju Spenser odreuje kao nauku o najoptijim principima u kojoj je do krajnjih granica doveden proces unifikacije saznanja. Ali, za razliku od Konta, Spenser smatra psihologiju autonomnom naukom i smatra da drutvo postoji radi individue (a ne obratno) te da razvoj drutva zavisi od razvoja linosti i da je nemogue na vetaki nain ubrzav njegov prirodni razvoj. Iako u velikoj meri vladajui, pozitivizam je ve sredinom XIX stolea, izazvao reakciju i to upravo u redovima onih na koje je ta filozofija najvie uticala; iako sam pojam ubrzo postaje veoma irok i neodreen, pozitivizam ostaje u toj meri popularan da dovodi do nastanka jedne tipino spiritualistike, metafizike orijentacije u filozofiji iji predstavnici nastoje da izgrade optu, sistematsku filozofiju prirode, spajanjem prirode i duha na

www.uzelac.eu

553

Milan Uzelac

Istorija filozofije

osnovama prirodno-matematikih ili metafizikih metoda; meu najizrazitijim predstavnicima ove orijentacije jesu Aleksandar fon Humbolt (1769-1859), Gustav Teodor Fehner (1801-1887) i Rudolf Herman Loce (1817-1881), mislioci iji e spisi biti veoma itani u drugoj polovini tog stolea. Aleksandar fon Humbolt, brat Vilhelma fon Humbolta, bio je enciklopedijski obrazovan prirodnjak, u mladosti blizak jenskim romantiarima, posebno ileru, elingu i Fihteu, zalagao se za izgradnju jednog sveobuhvatnog pogleda na itavu vasionu ali ne na hegelovskim ili pozitivistikim osnovama; njegovo na vie jezika prevedeno vietomno delo Kosmos (1845-1852) bilo je veoma uticajno u narednim decenijama. Gustav Teodor Fehner studirao je medicinu i fiziku u Lajpcigu gde je potom bio i profesor (1846-1886); sa medicine i fizike njegova su se interesovanja potom proirila na filozofiju i psihologiju; tvorac je dveju graninih disciplina (psihofizike i panpsihike filozofije prirode) koje su za svoj predmet imale istraivanje duhovnog u prirodi i pretendovale na to da budu fundament drugim naunim disciplinama. Fehner smatra da je svet proet duhom, da je smrt samo zatvaranje "telesnih" oiju a otvaranje "duhovnih" kojima se raskriva nematerijalni svet; sama besmrtnosti ne znai neunitivost individualne duhovnosti, ve je re o besmrtnosti duha u njegovoj sutini, o besmrtnosti boanskog duha. to se tie psihofizike Fehner je vatreni pobornik eksperimentalnih metoda u izuavanju psihikih pojava. Fehnera mnogi smatraju i ocem moderne naune estetike; on je, na principu asocijacije, nainio osnovnu razliku izmeu forme i sadrine umetnikog dela: prva se stvara po formalnim principima (meu neposrednim iniocima utisaka) a druga po materijalnom principu (procesu asocijacije koji predmetima pridaje smisao i emotivnost). Fehner se oslanjao na metod statistikog istraivanja; taj metod dao je malo rezultata i oni su prilino proizvoljni, ali je on nainio kolu; izloio je niz razliitih principa: (a) primarni principi hedonistike, tj. principi po kojima se upravlja ulno uivanje (granica, stepen, kontinuitet, rastenje oseanja); (b) direktni formalni principi estetike, tj. jedinstvo mnotva, harmonina povezanost, jasnost; (c) indirektni principi psiholoke

www.uzelac.eu

554

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teorije, tj. znaenje prirodnih i umetnikih predstava, asocijacija figura i ideja... Uoljivo je ponovno postavljanje kantovskih problema (prijatno, isto lepo, inherentno lepo) prevedenih u teme fiziologije, gnoseologije, empirijske psihologije, ali sve to ne vodi nekim novim reenjima. Na savremenike su posebno delovala Fehnerova predavanja o odnosima izmeu ulne i duhovne stvarnosti, izmeu fiziolokih stanja i patetinih delovanja. Meu psiholokim zakonima koje navodi Fehner, a navodi ih ukupno 13, najneoriginalniji su oni koji se tiu estetike i iz kojih izbija stara ontologija lepog: mensura, numerus, ordo. Meu znaajnijima je onaj koji se tie granice, ili praga svesti po kome se ugodnost ili patnja javljaju tek od izvesnog stepena jaine nadraaja. Taj zakon prihvatila je itava savremena psihologija. Fehner je bio svestan toga da je predstavnik velike filozofske tradicije pa je ak i svoje eksperimente podvrgao filozofskoj kritici. On je predvideo i prokomentarisao gotovo sve prigovore protiv eksperimentalnog metoda koji su uinjeni kasnije. Glavna taka napada trebalo je da bude teorija o elementu; elementarne forme, kojima se bavi eksperimentalni metod, nikad ne nailaze kao izolovane pojave. Fehner je odgovarao: iako je estetski doivljaj kompleks elemenata, njima obino dominira jedna jedina forma, kao to muzikom kompozicijom dominira lajtmotiv a slikom neka kompoziciona shema. Osim toga, umetniko delo je vie no bilo koji predmet naeg iskustva izolovana celina. Najjasniji simbol te injenice je okvir koji sliku odvaja od realnosti. Sa estetskog gledita Fehnerova teorija dovodi do neke pitagorejske mistike zlatnog broja (koja je bila u velikoj modi krajem XIX stolea), a sa umetnikog gledita, ni do ega. Fehner nije uspeo da ta razliita ispitivanja dovede do jedinstva a to je uinila psiholoka struja koja se razvila krajem XIX i poetkom XX stolea s teorijom empatije (Einfhlunga). Rudolf Herman Loce uio je fiziku i psihofiziku kod Fehnera u Lajpcigu; meu njegovim najznaajnijim delima su Medicinska psihologija (1852), Mikrokozam. Ideje o istoriji prirode i oveanstva I-III (1856-1864), fundamentalno istraivanje prirode i oveka na temeljima metafizike koja je u to vreme bila izloena estokim napadima pozitivista; Loceovo grandiozno delo Sistem

www.uzelac.eu

555

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofije, zamiljeno u maniru Hegela, ostalo je nedovreno; napisao je Logiku i Metafiziku ali nije uspeo da dovri i Praktinu filozofiju u kojoj bi bile izloene etika, estetika i filozofija religije; nakon njegove smrti tampane su tri knjige njegovih manjih spisa koje su sadrale delove ovog nedovrenog spisa. Prirodno-filozofski spiritualizam izloen u ovim delima dao je podstrek razvoju psihologizma koji e krajem XIX stolea postati vladajui u logici i psihologiji, ali je istovremeno sugerisao i nunost vraanja filozofiji Kanta, Fihtea i elinga; meu onima koji u najveoj meri izraavaju duh tih tenji jesu sin Fihtea, Imanuel Herman Fihte (1796-1879), profesor u Bonu i Tibingenu, Hristijan Herman Vajze (1801-1866) i Adolf Trendelenburg (1802-1872). Dok je Fihte najznaajniji po objavljivanju sabranih dela svog slavnog oca, a Loceov uenik Vajze po tome to je nastojao da filozofiju nemakog klasinog idealizma razvije u smeru spekulativne teologije, uz prihvatanje hegelovske dijalektike ali ne i njegovog panteizma, dajui najvii rang teologiji a ne filozofiji, Trendelengurg je poseban akcenat stavio na Hegelovo uenje o logici; on prihvata ciljeve koje istie Hegel ali ne i sredstva kojima se do njih moe dospeti. Iako kritikuje hegelovsku dijalektiku, Trendelenburg sebi za zadatak uzima osmiljavanje dijalektikogenetikih procedura a to je podrazumevalo analizu pretpostavki na kojima poiva veno dijalektiko kretanje prisutno u samim stvarima. On smatra da je kategorija kretanja vanija od kategorija bivstvovanja i miljenja; shvativi da tako neto ipak protivrei duhu dijalektike, Trendelenburg je preao na pozicije dijalektikog teleologizma zasnovanog na pojmu svrhe pri emu je teleologizam bio tesno povezan s teologizmom po kome je akt boanskog stvaranja supstancija svih stvari. Iako po obrazovanju klasini filolog, Trendelenburg je izuavao dela Platona i Aristotela; meu njegovim radovima se istiu Elementi Aristotelove logike (1836), Istorija teorij kategorija (1846-1867) i Logika istraivanja (1840); njegovim predavanjima prisustvovali su Fojerbah, Marks, Kjerkegor, Brentano. U svojim istraivanjima Trendelenburg se oslanja na rezultate biolokih nauka, pre svega fiziologije, anatomije i embriologije.

www.uzelac.eu

556

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Moe se rei da rezultati u ovim disciplinama nikog nisu ostavili ravnodunim; meu najpopularnijim naunicima tog doba bio je Ernst Hekel (1834-1919) ija su dela doivela vie desetina izdanja i koga u svojim spisima najee pominje i vraki socijalista Laza Nani (1854-1887). Hekel je nastojao da u okvirima jednog jedinstvenog uenja izloi prolost, sadanjost i budunost evolucije zemlje, ivu prirodu uopte i prirodu oveka posebno. Meu onima koji su Hekela najee napadali, istiui kako se poelo prirode mora traiti u filozofiji a ne u prirodi, bio je Eduard fon Hartman (1842-1906), tvorac filozofije nesvesnog. Na Eduarda fon Hartmana najvei uticaj su imali Platon, Lajbnic, Hegel, pozna filozofija elinga i openhauer; od ovog poslednjeg Hartman preuzima uenje o volji kao temelju prirode i oveka, ali volju tumai u kontekstu svog uenja o nesvesnom; izgraujui svojevrsnu "metafiziku nesvesnog" Hartman smatra da je nesvesno prisutno u svoj prirodi a ne samo u oveku; govori o nesvesnom u biljnom svetu istiui sposobnost bilja za prilagoavanje sredini i mo svrhovitog rasta; biljkama Hartman pripisuje instinktivno kretanje i oseaj za lepo i navodi itav niz primera iz naunih spisa tog vremena; slino govori i o neorganskoj materiji a u duhu openhauerovskog shvatanja "volje i predstave"; kada govori o oveku Hartman istie vie vrsta nesvesnog (instinkt, predoseanje). Uenje o nesvesnom Hartman je primenjivao na etiku i socijalnu problematiku; kritikujui ideal ivota koji bi se svodio na zadovoljenje potreba i tenju ka srei, Hartman je smatrao da sve to se deava na naoj planeti jeste jedan jedinstven proces razvoja. Sve ovo pokazuje da se sredinom XIX veka stvorila jedna protivrena situacija u evropskoj filozofiji; mislioci su poeli da se dele na pristalice nemakog idealizma i njegove protivnike, ali ta podela pokazae se i mnogo dubljom: ubrzo e se videti kako je tu na delu podela za i protiv filozofije. U takvoj situaciji nastae i jedan od najznaajnijih pokreta XIX stolea neokantovstvo. Neokriticizam

www.uzelac.eu

557

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Pitanje o granicama i metodama nauka dovelo je do kritikog preispitivanja istorije, umetnosti, morala, mita, religije jezika; osporavajui idealistiku metafiziku filozofi sve vie dovode u pitanje i rezultate do kojih su dole empirijske nauke, teologija i metafizika; postavlja se pitanje vrednosti kao i uslova lepog pa predmet filozofske kritike nisu vie same injenice ve pitanja o vrednosti. Sve to bilo je posledica obnovljenog interesa za Kantovu filozofiju. Na Kantovu filozofiju ve sredinom XIX stolea skreu panju ne filozofi ve prirodnjaci poput Hermana Helmholca (1821-1894) koji je, budui po osnovnom obrazovanju fiziar i psiholog, objavio nekoliko knjiga iz oblasti fiziologije vienja u kojima se u vie navrata poziva na Kantova dela; u isto vreme Kuno Fier (18241907) poinje da pie svoju vietomnu istoriju filozofije na kojoj su se potom uile generacije filozofa; 1860-61. objavljuje monografiju o Kantu koja ni do danas nije izgubila znaaj. Pojaan interes za Kanta javlja se u to vreme i u Francuskoj (Viktor Kuzen, il Laelje, arl Renuvje), a 1865. dvadesetpetogodinji Oto Libman (1840-1914), jedan od najdarovitijih uenika Kuna Fiera, objavljuje knjigu Kant i epigoni kojom se suprotstavlja biologizmu i psihologizmu nastalim pod uticajem Lamarka i Darvina, i sva poglavlja svoje knjige posveena Fihteu, elingu, Hegelu, Herbartu, zavrava frazom: "I zato, neophodno je vratiti se Kantu". Tako je lozinka Nazad Kantu postala znak vremena; meu prvima nju prihvata Fridrih Albert Lange (1828-1875), autor dvotomne istorije materijalizma koja je u svom proirenom izdanju iz 1872. postala jedno od najitanijih dela filozofske literature tog vremena i mogla se po popularnosti porediti samo sa delima openhauera. Lange je poslednjih nekoliko godina ivota (od 1872) predavao u Marburgu i, ako njega ne moemo smatrati zaetnikom neokantovske kole (koja poinje s Koenom), Langeov uticaj na formiranje ove orijentacije bio je presudan. Premda on u prvi plan stavlja Kritiku istog uma i ideje apriorizma, transcendentalizma i podvlai znaaj sintetikih sudova a priori, njegova filozofija se nalazi i pod uticajem fiziologa (Miler, Helmholc) pa se, kao meavima protivrenih stavova, moe odrediti kao fizioloki iealizam ili fizioloki apriorizam. Njegova

www.uzelac.eu

558

Milan Uzelac

Istorija filozofije

zasluga, kao i drugih neokantovaca bila bi u tome to nije Kantov apriorizam prihvatao kao samo po sebi razumljivo polazite u filozofiji; prihvatajui kriticizam, Lange i njegovi istomiljenici nastojali su da kritiki osmisle apriorizam, on ne prihvata bespogovorno ni Kantovo uenje o stvari po sebi"; ono je moralo, po miljenju ovog mislioca, biti samo granini pojam za neko neodreeno "neto" kao opti uzrok pojava, a ne da metafiziki utemelji nezavisno od pojava postojei svet, te stoga, iz Kantove filozofije treba iskljuiti korene materijalizma i materijalistikog senzualizma. Neokantovstvo se razvijalo u dva univerzitetska centra: u Marburgu i Frajburgu. Osniva marburke neokantovske kole bio je Herman Koen (1842-1918) koji je filozofiju, matematiku i prirodne nauke studirao u Berlinu a doktorsku disertaciju odbranio kod Langea u Marburgu 1873. gde je od 1876. do 1912. bio profesor univerziteta. Jo pre no to je odbranio svoju disertaciju, Koen je poeo da se bavi Kantovom filozofijom i rezultat tih istraivanja su tri knjige o tri Kantova glavna dela: Kantova teorija iskustva (1871, proireno izdanje 1887), Kantovo utemeljenje etike (1877) i Kantovo utemeljenje estetike (1889). Na taj nain, analizom osnovnih Kantovih spisa Koen postavlja temelje marbuke neokantovske filozofske kole. Ovim spisima treba dodati njegovo trotomno delo Sistem filozofije (Logika istog saznanja, 1902; Etika volje, 1904; Estetika istog oseaja, 1912), kao i knjige: Imanuel Kant (1904), Komentari za Kantovu "Kritiku istoga uma" (1907). Pored toga Koen se bavio i matematikom pa je ve 1883. objavio spis Princip metoda beskonano malih veliina. Kako je uloga filozofije u tome da utvrdi uslove valjanosti naunih stavova, po Koenu najvei znaaj imaju nauke a meu njima matematika fizika; ali dok su za pozitiviste najznaajnije injenice koje su apsolutne vrednosti, za Koena, pod uticajem Kanta, temelj pozitivnih nauka je apriori. Na prvom mestu nije haos ulnih opaaja ve nain unifikacije fakata u okvirima odreenih hipoteza, zakona i teorija koji formiraju nauku. Zakoni i teorije se ne izvode iz injenica. Svaka teorija je apriorna. Zadatak filozofije je da istrai iste, tj. "apriorne" elemente naunog

www.uzelac.eu

559

Milan Uzelac

Istorija filozofije

saznanja i zato je najvanija grana filozofije metodologija nauka. Koen smatra da Kant nije doao do dvanaest kategorija njihovim izvoenjem iz saznajnih sposobnosti ve analizirajui njutnovski sistem. Filozofija svoju izvornost mora sauvati nezavisno od psiholokih i pozitivistikih redukcija. Sve to podrazumeva neophodan povratak Kantu, ali bez Kantovih greaka. Koen odbacuje Kantov pojam stvari po sebi zamenjujui ga tako to ograniava pojam iskustva: mi uvek traimo celinu pozivajui se na opte zakone, a nalazimo samo pojedinano. Nema razloga da se pravi razlika izmeu ulnosti i razuma; prostor i vreme su forme ulnosti; vreme je samo uslov mnotva fenomena a prostor uslov njihovog spoljanjeg rasporeda. Etiku i estetiku Koen vidi kao transcendentalne metode istog uma i istrauje uslove mogunosti oseanja i moralnog delovanja. Posledica toga je postojanje tri discipline koje ine "optu teoriju iskustva", a to su: logika, etika i estetika. Kod Koena su studirali mnogi znaajni filozofi: Nikolaj Hartman, Hoze Ortega i Gaset, neko vreme ak i B. Pasternak, verujui da bi mogao postati filozof (poto mu je prethodno Skrjabin posavetovao da ne bude kompozitor), ali Marburgu e najveu slavu doneti Paul Natorp i Ernst Kasirer. Paul Natorp (1854-1924) izabran je 1881. za docenta a 1885. za profesora Univerziteta u Marburgu; objavio je niz radova iz istorije filozofije, teorije saznanja, psihologije i pedagogije; meu njegovim najvanijim delima istiu se: Teorija saznanja kod Dekarta (1882), Istraivanja iz istorije problema saznanja u staro doba (1884), Demokritova etika (1893), Socijalna pedagogija (1898), Platonova drava i ideja drutvene pedagogije (1898), Uvod u idealizam (1903), Pestaloci (1909), Logiki temelji egzaktnih nauka (1910), Opta psihologija (1912), Opta logika (1914). Najpolularnije bile su mu knjiga o Platonu i delo Kant i marburka kola (1912). Natorp je polazio od toga da je neophodan objektivan pristup Kantu kako bi se mogle obnoviti i dalje razviti najvrednije ideje njegove filozofije, a svako ko hoe da naini makar jedan korak napred u filozofiji, mora da zapone sa Kantom. Kao i Koen, Natorp je smatrao da predmet filozofije nisu stvari po sebi, ve

www.uzelac.eu

560

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sfera teorije saznanja; ali to ne znai da bi zadatak filozofije trebalo da bude istraivanje subjektivnog miljenja, saznajne delatnosti koja bi poivala na delatnosti svesti, ve sadraja koji su bit i osnovno odreenje nekog objekta. Saznanje je sintetiko a sama sinteza sastoji se u stalnoj preradi i usavravanju sistema koji odreuju objekt. Sama realnost nije neka neodreenost, neko nita bez svojih odreenja i nju nije mogue svesti na vremenska odreenja; realnost je sam proces determinisanja. injenice su samo sirov materijal; vana je sama delatnost, ono to je u procesu. Bivstvovanje koje istrauje nauka, postoji u svom nastajanju. Aktivnost miljenja je u suenju, u stvaranju. Za razliku od Koena, Natorp ne ograniava kritiku refleksiju na fizikalno iskustvo ve u nju ukljuuje moralno, estetsko i religiozno iskustvo. Platonistike ideje Natorp tumai na krajnje netradicionalan nain; Platonove ideje nisu objekti ili nadstvari, kako o tome govori tradicija koja dolazi od Aristotela, ve su ideje regulativni ideali, poput zakona po kojima se razvijaju nauke. Sa svojim prvim radovima marburkoj koli pripada i Ernst Kasirer (1874-1945) koji je u Marburgu uio filozofiju kod Koena i Natorpa; od 1906. do 1919. predavao je u Berlinu, a zatim u Hamburgu do 1933. kada emigrira iz Nemake i do smrti predaje na univerzitetima u Engleskoj, vajcarskoj i Americi. Ve 1902. Kasirer je objavio spis Lajbnicov sistem i njegovi nauni temelji, da bi nekoliko godina kasnije doktorirao u Berlinu radom Problem teorije saznanja u novovekovnoj filozofiji i nauci koji je kasnije vie puta preraivao da bi u svom konanom obliku to delo bilo publikovano tek nakon njegove smrti. Meu njegovim spisima posebnu vanost imaju Prilog kritici Ajntajnove teorije relativiteta (1923), Filozofija simbolikih formi (1923-1929), Linost i kosmos u filozofiji renesanse (1927), Filozofija prosveenosti (1932), Platonistika renesansa u Engleskoj i kembridska kola (1932), Determinizam i indeterminizam u savremenoj fizici (1937), Dekart (1939) i Ogled o oveku (1944); posmrtno je objavljen spis Mit o dravi (1946). Istraujui istoriju nauke Kasiser izuavao dinamiku veza matematike, geometrije, fizike i hemije i dolazi do zakljuka da

www.uzelac.eu

561

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nauke ne doseu do temelja na kom bi bile zasnovane, do supstancije, ve da se zadovoljavaju utvrivanjem zakona, odnosa, funkcija. Dok je Aristotel u Metafizici govorio o svetu stvari i supstanciji, zbirajui njihova zajednika svojstva, njegov metod doveo je do mase sterilnih definicija u ijoj je pozadini esto meavina optih mesta i onog sutinskog. Progres nove nauke posledica je naputanja potrage za sutinom stvari i sveta i zadovoljavanje iznalaenjem funkcionalnih veza meu objektima. Ako su matematike funkcije mentalne po poreklu i direktno nisu vezane za stvari, to jo ne znai da su i subjektivne. Istovetnost iskustvenih sadraja, kao i ogranienost naeg znanja pokazuje kako je nae znanje zavisno od duhovnih akata i istovremeno objektivno. Pored logike nauke, Kasirer se posebno interesovao za fenomene kulture koja je zasnovana na ovekovim simbolikim aktivnostima. Filozofija nije samo kritika saznanja ve i kritika civilizacije. Zadatak istraivaa je da otkrije strukturne veze individue i nadlinih kulturnih formi. Mit, umetnost, jezik i logika, kao fundamentalne forme razumevanja jesu simbolike forme, forme ljudskog naina proizvoenja. Filozofija ima zadatak da ovlada tom fundamentalnom strukturom kao organskom celinom. Simbolike forme daju fenomenima oblik i smisao, organizuju iskustvo. Svet simbola preobraava ovekov ivot i prenosi ga u drugu dimenziju. S pojavom deskriptivnog jezika Kasirer povezuje pojavu civilizacije i kulture. Kao animal symbolicum ovek je zaao iza granica organskog sveta; poinje da se potinjava tim novim uslovima postojanja koje je sam stvorio. Jezik, mit, umetnost i religija obrazuju simboliko tkanje univerzuma. Svaki napredak u oblasti miljenja ojaava to tkanje i oveku je sve tee da dospe do izvornog bivstvovanja; dok se realni svet sve vie smanjuje, fiziki sve vie narasta. oveka vie ne okruuju stvari ve lingvistike forme, umetniki likovi, mitski simboli, religiozni rituali i nita se ne moe videti a da nije vetaki oposredovano. I u praktinom svetu ovek vie ne ivi okruen istim injenicama; strahovi i nade, iluzije i razoaranja, fantazije i snovi sve to ini posve drugaiju realnost od one faktike. Jezik ne izraava samo misli i ideje, ve stanja i afekte; filozofi koji su

www.uzelac.eu

562

Milan Uzelac

Istorija filozofije

oveka pokuavali da objasne kao animal rationale nisu bili empiristi i nisu empirijski objanjavali ljudsku prirodu jer su u svoja odreenja ugraivali i moralni imperativ, pa odreenje animal symbolicum daleko vie odgovara sadanjem ovekovom civilizacijskom i kulturnom nivou. Nauni radovi Galileja i Njutna, Maksvela i Helmholca, Planka i Ajntajna nisu rezultat prostog zbiranja injenica; spontanost i produktivnost lee u osnovi teorijskih konstrukcija. U kulturi se moe pratiti proces ovekovog samooslobaanja, ali su vidni i konflikti meu njegovim raznim sposobnostima. Sve funkcije se uslonjavaju, jedna drugu dopunjuju i uzajamno integriu; svaka otkriva novi horizont i otkriva drugaiji aspekt bivstvovanja. Disonantnost, harmonija, kontrasti ne iskljuuju jedni druge ve su uzajamno povezani kao luk i lira kod Heraklita. ** Vraajui se Kantu, Koen, Natorp i Kasirer su naglasak u svojim istraivanjima stavili na kritiku dimenziju njegove filozofije, ali su zahteve za kritinou usmeravali protiv samog Kanta nastojei da radikalno i sveobuhvatno preispitaju celokupno njegovo delo. Neophodno je kritiki revidirati kantovske pojmove kako bi se od njih mogao izgraditi celovit neprotivrean sistem i time omoguiti prostor za dalji rad, pisao je Koen. Zato je, po miljenju Natorpa, u prvi plan dospela opet Kritika istog uma a u njoj orijentacija na kritiku saznanja, na nauku, posebno na matematiku, tenja da se izgradi strogi nauni metod. Posebno se isticao logiki karakter Kantovog uenja o razumu, nauno-racionalistiko tumaenje iskustva iji su osnov inili transcendentalizam i apriorizam. Za predstavnike marburke kole najvea zasluga Kanta bila je u logikoj obradi iskustva. Istovremeno, u svakom od dela Kanta bilo je nedostataka koje je po njihovom miljenju trebalo korigovati; Kant je, po reima Koena, uveo veoma vaan pojam iskustva ali nije bio svestan smisla svog otkria. Kant je shvatio da predmet nije jednostavno dat u iskustvu ve se stvara, konstruie, ali je podlegao skepticizmu, senzualizmu i materijalizmu. Zato po miljenju Koe-

www.uzelac.eu

563

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na, Natorpa i Kasirera, principijelna greka Kantovo uenje o samostalnom postojanju sveta stvari po sebi, o "datosti" predmeta zahvaljujui osetima, kao i teorijsko prvenstvo transcendentalne estetike u odnosu na transcendentalnu analitiku. Zato je svima njima bila veoma vana kritika Kantovog uenja o stvari po sebi. Ne moe se rei da je ta kritika bila posebno originalna, budui da je ona prisutna jo od vremena Fridriha Jakobija (1743-1819) pa sve do Langea; odbacujui tumaenje po kojem bi stvar po sebi bila neka realnost ili datost, oni su je proglaavali za granini pojam kojim se oznaava neka svrha, problem saznanja pa stoga ni nisu u potpunosti odbacivali stvar po sebi. Nakon uklanjanja Kantovih "greaka" Koen, Natorp i Kasirer su smatrali da je neophodno izgraditi novu koncepciju transcendentalnog metoda koji bi trebalo da bude temelj svake iste nauke; pri tom, oni se nisu zadrali samo na filozofskoj logici; ona im je bila samo polazite za izgradnju etike, estetike, uenja o oveku, teorije kulture, socijalne pedagogije, a sve s namerom da se izgradi obuhvatno uenje o nauci kao sreditu, centru kulture; to je u velikoj meri i ostvareno u etikim i estetikim spisima Koena i Natorpa, u Kasirerovim delima o jeziku i kulturi kao i u Natorpovim spisima posveenim psihologiji i pedagogiji. Svim predstavnicima marburke kole ostaje svojstveno i odbacivanje svakog ontologizma, svakog uenja o nepokretnom bivstvovanju; ako se o bivstvovanju i govori, onda je to "miljeno bivstvovanje" ili "bivstvovanje u miljenju" (H. Koen), a izvorni oblik takvog bivstvovanja jesu matematiki oblici i forme. Poelo miljenja mogue je traiti samo u matematici. Paralelno sa neokantovskom kolom u Marburgu, na jugu Nemake postojala je badenska, odnosno frajburka neokantovska kola iji su predstavnici bili Vilhelm Vindelband (1848-1915) i Hajnrih Rikert (1863-1936). Vilhelm Vindelband je filozofiju uio u Jeni kod Kuna Fiera i Hermana Locea. Doktorirao je 1870. radom Uenje o sluajnosti a habilitirao 1873. u Lajpcigu radom posveenim problemu istine u saznanju. Kratko vreme bio je profesor u Cirihu a od 1877. do 1894. u Frajburgu, potom u Strasburgu, da bi 1903. nasledio katedru Kuna Fiera u

www.uzelac.eu

564

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Hajdelbergu. Meu njegovim najznaajnijim spisima istiu se Istorija novije filozofije (1878-1880), Istorija filozofije (1892), O sistemu kategorija (1900), Platon (1900), O slobodi volje (1904). Obraajui se Kantovim spisima Vindelband sebi postavlja drugaiji cilj; on trai apriorne principe koji bi mu garantovali vrednost i pouzdanost saznanja. Smatra da je neophodno postojanje normativnih univerzalnih vrednosti kako bi se mogle rasvetliti sfera istorije, umetnosti i morala, tri sfere delatnosti koje omoguuju oveku da stane pred samog sebe a ne pred spoljanje predmete kao to je sluaj s drugim naukama. U filozofiji nema faktikih istina ve je sve podlono oceni, shodno tome da li je dobro, istinito ili lepo. Tako se vrednosti, posedujui normativno znaenje, razlikuju od prirodnih zakona i u tome je razlika izmeu trebanja i nunosti. Kao to prirodne zakone ne moemo ocenjivati, tako norme ne moemo objanjavati. Sva filozofija za Vindelbanda je zapravo teorija vrednosti. Zadatak filozofije je u utvrivanju tih vrednosti koje lee u osnovi saznanja, morala i umetnosti. Za razliku od predstavnika marburke kole, teorija saznanja, po miljenju Vindelbanda, samo je deo teorije vrednosti. Osnovnu koncepciju Vindelbandove teorije vrednosti preuzeo je i razvio s metodolokog aspekta Hajnrih Rikert; on je filozofiju uio u Berlinu a potom u Cirihu (kod R. Avenariusa) i Strasburgu. Doktorirao je 1882. u Frajburgu kod Vindelbanda radom Predmet saznanja da bi uskoro postao profesor na istom univerzitetu i predavao sve do 1916. kada prelazi u Hajdelberg, a na njegovo mesto dolazi Edmund Huserl. Meu njegovim najvanijim spisima jesu: Granice prirodnonaunog obrazovanja pojmova (1892), Nauka o prirodi i nauka o kulturi (1899), O sistemu vrednosti (1912), Filozofija ivota (1920), Kant kao filozof savremene kulture (1924), Logika predikata i problem ontologije (1930), Osnovni problemi filozofske metodologije, ontologije, antropologije (1934). Rikert i Vindelband se mnogo razlikuju i svako se od njih razvio na njemu poseban nain; meutim, u vreme njihovog zajednikog boravka u Frajburgu stvorili su jednu kantovski orijentisanu poziciju koja se bitno razlikovala od marburkog neokantovstva. Ta razlika je vidna ve i u tome to oni akcenat

www.uzelac.eu

565

Milan Uzelac

Istorija filozofije

stavljaju na Kantovu Kritiku moi suenja. Premda su i oni nastojali da kritiki revidiraju Kanta, istiui kako "razumeti Kanta znai zai van granica njegove filozofije", Vindelband i Rikert su u treoj Kantovoj Kritici videli ne neki estetiki spis ve pokuaj izlaganja celokupne Kantove filozofije. Ako su marburani filozofiju gradili oslanjajui se na matematike modele, Vindelband se, kao uenik Fiera, vie orijentisao na humanistike discipline pa je na mesto pojmova logike i broja centralno mesto zauzeo pojam vaenja (pod uticajem Locea) i pojam vrednosti. Stoga sama filozofija jeste uenje o vrednosti. Rikert smatra da su vrednosti u odnosu na pojedinanu svest transcendentne, dok je subjekt saznanja transcendentalni subjekt. Filozofija ima zadatak da utvrdi kako se formiraju apriorni principi koji garantuju univerzalnu vrednost optim i posebnim naunim iskazima. Sistematiui teoriju vrednosti Rikert u Sistemu filozofije istie kako postoji est sfera vrednosti: logika, estetika, mistika, etika, erotika i religiozna filozofija; svakoj od njih odgovara neko dobro (nauka, umetnost, sveobuhvatno, slobodno drutvo, svet ljubavi i svet boanskog) i svakoj od ovih oblasti odgovara odreena intuicija sveta (intelektualizam, estetizam, misticizam, moralizam, eudajmonizam, teizam ili politeizam). Treba podsetiti da je u svom pristupnom predavanju u Strasburgu 1894. Vindelband osporio tradicionalnu podelu nauka na nauke o prirodi i nauke o duhu i istakao kako nauke ne treba deliti s obzirom na predmet, ve s obzirom na metod koji je svojstven svakoj od nauka, i s obzirom na njihove saznajne ciljeve. U prvu grupu spadaju nauke koje se bave optim zakonima i njihov metod je nomotetiki, to znai, utemeljujui; u drugu grupu spadaju one nauke koje opisuju specifine, neponovljive dogaaje i tip njihovog saznanja je ideografski, budui da opisuje individualno, posebno. Ovu razliku ne treba identifikovati s ranije pomenutom podelom na nauke o prirodi i nauke o duhu, poto su pomenuta dva metoda ravnopravna pa je mogue da se prirodne nauke koriste i jednim i drugim metodom. Vindelband zapravo ustaje protiv scijentizma i istie znaaj individualne deskripcije,

www.uzelac.eu

566

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bez ega ne mogu postojati istorijske nauke budui da su u istoriji svi dogaaji jedinstveni i neponovljivi i njihovo svoenje na opte zakone unitava samu specifinost istorijskih dogaaja. Ovo Vindelbandovo shvatanje nastoji da razvije Rikert i ide dalje od svog uitelja; on smatra da priroda kao poseban predmet nauka, kao izvorite nekih optih zakona, zapravo i ne postoji, kao to postoji objektivno "predmet istorije". Da bi se distancirao od hegelovskog pojma duha Rikert je pojam nauka o duhu zamenio pojmom nauka o kulturi. Nalazei se na antipsihologistikim pozicijama Rikert gradi teoriju saznanja koja kod njega prerasta u nauku o vrednosti. Sfera teorijskog suprotstavlja se sferi realnog i shvata kao "svet teorijskih vrednosti". Teorija saznanja kod njega se pretvara u "kritiku uma", tj. u nauku koja se ne bavi pitanjem bivstvovanja ve pitanjem o smislu, ime se ona ne obraa realnosti ve vrednostima. Rikertova koncepcija ne poiva na razlici ve na suprotnosti vrednosti i realnosti. Postoje dva carstva: svet stvarnog i svet vrednosti koje ne poseduju postojanje i problem odnosa ta dva sveta zagonetka je za itavu istoriju filozofije. Razlikujui prirodu i kulturu Rikert istie kako priroda ne obuhvata svet telesnog i fizikog, ve logiki pojam prirode, bie prirode u meri u kojoj je odreeno optim zakonima. Shodno tome, pojam kultura odnosi se na pojedinano bivstvovanje u svoj njegovoj osobitosti i individualnosti, odnosi se na ono to je istorino. Proizvodi prirode su ono to izrasta iz zemlje; priroda sama po sebi postoji nezavisno od vrednosti; "vredne" delove stvarnosti Rikert naziva dobrima i time ih razlikuje od vrednosti u posebnom smislu koje nisu deo prirodne stvarnosti. O vrednostima se ne moe govoriti da li postoje ili ne postoje, ve s obzirom na to ta znae i kakav imaju znaaj; u odnosu prema njima manifestuje se sloboda ovekove linosti. Pored realnog sveta, ovek moe slobodno i stvaralaki da gradi svet onog to je znaajno, a tenja individue ka slobodi vena je i beskonana pa stoga drutvena sloboda ostaje zauvek neispunjena i nedovrena. Neohegelovstvo

www.uzelac.eu

567

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Izrazom neohegelovstvo obino se obuhvata skup najrazliitijih filozofskih pozicija kraja XIX i poetka XX stolea kojima je svojstveno da su nastale pod uticajem Hegela, objedinjene tenjom da se nasuprot vladajuem pozitivizmu izgradi jedna nova, savremena varijanta apsolutnog idealizma. Iako je teko govoriti o neohegelovstvu kao pokretu, nee se pogreiti ako se kae da je re o tendenciji koja je zahvatila veinu evropskih zemalja i Ameriku. U Engleskoj su Hegelove ideje prihvatili D. D. Sterling (18201909), E. Kerd (1835-1908), T.H. Grin (1836-1882), a neto kasnije F. Bredli (1846-1924), B. Bozanke (1848-1923), D. MekTagart (1866-1925). Sva dela neohegelovaca ne povezuje jedna jedinstvena nit vodilja budui da svi oni nisu samo interpretatori Hegela i zastupnici apsolutnog idealizma; tako neto bilo bi i povrna i pogrena ocena; sam apsolutni idealizam nastao je sredinom ezdesetih godina XIX stolea sa Sterlingovom knjigom Hegelova tajna (1865), filozofsko-poetskim delom koje sadri napad na kritiku Hegelove metafizike motivisan zahtevom za povratak ivotu i "konkretnom" u stvarnosti a kroz naputanje apstraktnih pojmova. Sterling je dokazivao da je glavno u Hegelovoj filozofiji uenje o konkretnosti pojma koje za svoj osnov ima ideju apsoluta i koje ima neprolazni znaaj. Shvatajui da je ouvanje i obnova onog najvrednijeg u Hegelovoj filozofiji nemogue bez kritike njegova filozofije, neohegelovci su kao svoj osnovni zadatak videli odbranu i spas pojma apsoluta. Iako pobornici Hegela, oni su pretrpeli i uticaj Kanta; upravo je Sterling na engleski preveo i prokomentarisao Kritiku istog uma (Textbook of Kant, 1881.) i tome dodao biografiju nemakog filozofa. U delu F. Bredlija Pojava i stvarnost (1893) mnogi vide prvi pokuaj izgradnje negativne dijalektike; Bredli polazi od toga da ako je kriterijum postojanja neprotivrenost, tada i sama stvarnost mora biti neprotivrena, budui da protivreje svakog pojma svedoi o njegovoj nestvarnosti. U Americi je Doua Rojs (1855-1916) u svojoj knjizi Svet i individuum (1899-1900) pokuao da odbrani Hegelovu tezu o prvenstvu opteg nad posebnim, mada je njegov odnos spram univerzalnog kod Hegela bio dvoznaan jer je isticanjem i drugih

www.uzelac.eu

568

Milan Uzelac

Istorija filozofije

aspekata u Hegelovoj filozofiji otvarao perspektive umerenom personalizmu (Bozanke) ili radikalnom personalizmu koji je razvijao MekTagart u nastojanju da hegelovsko uenje o apsolutu spoji sa utemeljenjem metafizike vrednosti linosti; Rojs je znatno uticao na neohegelovsku filozofiju u Engleskoj, posebno na onaj deo stvaralatva R. D. Kolingvuda koji se odnosi na probleme istorije, filozofskog metoda i istorije filozofije. Kolingvudova filozofija istorije je izraz neprekidne borbe s pozitivistikim koncepcijama istorije po kojima je prolost mrtva i moe se istraivati na isti nain kao i dogaaji u svetu prirode. Sledei Hegela, Kolingvud razlikuje prirodne i istorijske procese, razvija Hegelov stav o tome da je sva istorija istorija misli i polazei od nedosledne politike evropskih zemalja i Amerike naspram narastajueg nacizma, razvija koncepciju u ijem je sreditu suprotnost pojmova civilizacije i varvarstva. U Nemakoj je neohegelovstvo nastalo kao reakcija na neokantovstvo, pa je razumljivo to je jedan od njegovih predstavnika (G. Lason) rekao kako je hegelovstvo zapravo kantovstvo koje je dobilo konanu formu. Meu prvima koji je dao podsticaj izuavanju Hegela, posebno njegovih neobjavljenih spisa, bio je V. Diltaj sa svojim spisom o mladom Hegelu (1905); iako su ocene ove knjige bile krajnje razliite, budui da su marksisti smatrali da tu Diltaj Hegela racionalistu pretvara u iracionalistu, a nemaki filozofi da Diltaj Hegela neopravdano pretvara u pobornika iracionalizma i mistikog panteizma, injenica je da s ovim spisom zapravo poinje prava istorija neohegelovstva; Diltaj je nesporno skrenuo panju na sam proces nastajanja hegelovskih ideja i time je bitno uticao na Georga Lasona (1862-1932), Riharda Krenera (1884-1974) i Hermana Gloknera koji je sa Lasonom bio prireiva i izdava novog izdanja Hegelovih sabranih dela, sa drugaijim rasporedom spisa, dopunjenom Enciklopedijom i mnotvom komentara, a s akcentom na Hegelovom racionalizmu poto su jedni u Hegelu videli poslednjeg predstavnika filozofije racionalizma a drugi u njegovom racionalizmu isticali protivreje koje nastaje pod uticajem mistikih elemenata. Rihard Krener studirao je u Berlinu, Hajdelbergu, Frajburgu i potom predavao u Frajburgu, Drezdenu, Kilu, da bi nakon

www.uzelac.eu

569

Milan Uzelac

Istorija filozofije

emigracije 1935. predavao na Oksfordu, a od 1953. u Kaliforniji. Meu njegovim najznaajnijim delima su Kantov pogled na svet (1914), Od Kanta do Hegela (1921-1924), Samoostvarenje duha (1928), Kultura i vera (1951), Spekulacija u prehrianskoj filozofiji (1956). Krizu savremene filozofije Krener je smatrao posledicom naputanja metafizikih pitanja koja su glavni problemi filozofije u sve tri Kantove Kritike, u Fihteovom Uenju o nauci, u elingovoj filozofiji prirode, u Hegelovoj fenomenologiji, logici i filozofiji duha. Krener je, kao i Glokner, u Hegelovoj filozofiji video protivreje izmeu racionalnog, s jedne strane, i iracionalnog i nadracionalnog s druge; smatrajui Hegela najveim iracionalistom u istoriji filozofije, nastojao je to da dokae pozivanjem na temeljne pojmove njegovog sistema; pojmovi apsoluta i apsolutnog duha su po samoj svojoj prirodi neizrazivi i svi iskazi o njima istiniti su koliko i lani. Protivreje do kog tu dolazi podriva racionalnost suda i utemeljuje spekulativne sudove: racionalnost sebe osporava racionalnim sredstvima i tako se dospeva do nadracionalnog. U Italiji glavni predstavnici neohegelovstva bili su Benedeto Kroe (1862-1952) i Dovani entile (1875-1944). Obojica su teili obnovi i razvoju hegelovstva i do dvadesetih godina imali su sline poglede da bi se potom razili i otro polemisali. Benedeto Kroe se rodio u Napulju gde je sluao predavanja de Sanktisa i Karduija; u Rimu je sluao Labriolu, nakon ega se vraa u Napulj; od 1895. do 1899. ita Labriolu a potom i Marksa i dolazi do uverenja da je neophodno preispitati filozofske osnove marksizma nakon ega poinje temeljno da izuava Hegela i rezultat toga je knjiga ta je ivo a ta mrtvo u Hegelovoj filozofiji (1906) da bi potom poeo u novom svetlu da ita spise Danbatista Vika. Godine 1902. objavio je Estetiku po kojoj je postao i slavan. Sa entileom poinje od 1903. da objavljuje asopis Kritika koji e izdavati skoro pola veka; za senatora je izabran 1910. a deset godina kasnije je ministar obrazovanja kao i autor reforme kolstva. Pored pomenutih, objavio je itav niz knjiga: Logika kao nauka o istom saznanju (1905), Filozofija prakse. Ekonomija i politika (1908), Teorija i istorija istoriografije (1917), Ogled o Hegelu, Filozofija Danbatista Vika, Istorijski materijalizam i

www.uzelac.eu

570

Milan Uzelac

Istorija filozofije

marksistika ekonomija, Novi ogledi o estetici, Etika i politika, Poezija, Karakter savremene filozofije, Filozofija i istoriografija, Istraivanje o Hegelu. Tome treba dodati pedeset i etiri toma s radovima iz istorije knjievnosti i politike kao i dvadesetak tomova ogleda o raznim drugim problemima. U svom ranom spisu Kroe kod Hegela proglaava ivim uenje o konkretnosti pojma, a mrtvim pokuaj da se stvori sveobuhvatni sistem koji bi u sebe ukljuio prirodu i istoriju. Pokuaj da se jednim principom objasne priroda i duh Kroe smatra nemoguim jer se zamisao filozofije kod Hegela ograniava na "istu filozofiju duha". Zato kod Hegela treba odbaciti panlogizam, tj. pokuaj da se uz pomo jedne univerzalne filozofske logike obuhvate priroda i istorija; to je nemogue jer priroda, kao i istorija, u svom istom obliku za filozofiju uopte ne postoji. Jedini predmet filozofije je duh. Razvijajui se duh prolazi etiri stepena, dva teorijska i dva praktina; Kroe stoga razlikuje: duh kao intuiciju (estetski stupanj), duh kao sintezu opteg i individualnog (logiki stupanj), duh kao pojedinanu, individualnu volju (ekonomski stupanj) i duh kao optu volju (etiki stupanj). Te stupnjeve je nemogue zaobii i duh ih uvek prolazi na sve viem nivou. Ta etiri nivoa Kroe istrauje unutar sistema koji ine njegovi spisi: Estetika, Logika, Filozofija prakse (etika i ekonomija). etvrti deo njegovog sistema, koji se bavi istom teorijom duha, ini knjiga Teorija i istoriografija istorije. Kroeovo hegelovstvo ogleda se prvenstveno u tome to on nastoji da u osnove filozofije duha postavi uenje o intuiciji i estetiku pokae kao disciplinu koja istrauje intuitivno saznanje i njegovu "izraznu" stranu. Zato je po Kroeu estetika nauka o izrazu ime je ona isto to i opta lingvistika. Dovani entile je od 1717. do kraja ivota bio profesor Univerziteta u Rimu; za razliku od Kroea, odbacivao je pojmove kao to su objektivni i apsolutni idealizam, teologiju, kao i nastojanje da se izgradi zavren filozofski sistem. Meu njegovim najznaajnijim spisima su: Akt misli kao isti akt (1912), Reforma hegelovske dijalektike (1913), Filozofija umetnosti (1931), Geneza i struktura drutva (1954). U ime zahteva za rekonstrukcijom hegelovske dijalektike entile skree u smeru fihteovskog

www.uzelac.eu

571

Milan Uzelac

Istorija filozofije

transcendentalnog subjektivizma; filozofija treba da polazi ne od apstraktnih misli koje bi bile van subjekta, ve od miljenja konkretnog, empirijskog Ja, iz misleeg miljenja, iz subjekta koji postaje realno znanje i vlada procesom saznanja. Slino Kantu i Fihteu, entile empirijsko, konkretno Ja dopunjuje univerzalnim, nadindividualnim Ja; prelazak iz jednog u drugo Ja vidi kao beskrajni dijalektiki proces u kojem Ja upija u sebe sav svet. Svoju filozofiju entile je nazvao aktuelizam, ime je hteo da istakne aktivnost subjekta, zatim, njegov beskrajni razvoj u smislu aktuelizacije kao i prelazak misaonih u voljne aktove. Kritiari su to oznaavali kao idealistiki voluntarizam rastvaranje saznajnog principa ljudskog delovanja u voljne impulse, mada bi bilo ispravnije rei da se tu radi o shvatanju da se ovekova duhovna delatnost realizuje kroz jedinstvo saznajnih i voljnih aspekata. U Rusiji je uticaj Hegelove filozofije bio veoma snaan ve tridesetih godina XIX stolea; meu prvim hegelovcima su Nikolaj Stankevi (1813-1840), autor nekoliko spisa meu kojima se istiu Moja filozofija (1834), O mogunosti filozofije kao nauke (1836), O odnosu filozofije i umetnosti (1940), zatim Timofej Granovski (1813-1855), koji pod uticajem Stankevia studira u Berlinu nemaku filozofiju od 1836. do 1839. da bi po povratku u Rusiju predavao na Moskovskom univerzitetu do kraja ivota, kao i Mihail Bakunjin (1814-1876) koji je u ranom periodu svog stvaralatva, nakon to je na delima Kanta i Fihtea nauio nemaki jezik, od leta 1837. bio pod bitnim uticajem Hegelove filozofije o emu svedoi njegov spis O filozofiji, kao i predgovor prevodu Hegelovog gimnazijskog govora objavljen 1838. u asopisu . Bakunjin e hegelovsku ideju venog duha" koji sve stvara i unitava i koji je neisrpan izvor iz kog veno nastaje ivot zadrati i kasnije, kad lanak Reakcija u Nemakoj bude zavrio reima: "Strast za ruenje je istovremeno i stvaralaka strast". Ta Bakunjinova lozinka iz 1842. jeste do kraja doveden Hegelov stav negacije. Svoj najvii izraz hegelovstvo e imati poetkom XX stolea u delu jednog od najtelantovanijih ruskih filozofa, uenika P.I. Novgorodceva, Ivana Iljina (1883-1954). Nakon zavrenog

www.uzelac.eu

572

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Pravnog fakulteta u Moskvi (1909) i kratkog vremena koje je proveo na katedri za istoriju i teoriju prava, Iljin je proveo dve godine na univerzitetima u Nemakoj, Italiji i Francuskoj. Najvie se zadrao u Hajdelbergu, Frajburgu, Berlinu i Parizu. Mada je ve ranije napisao niz radova o Fihteu, tirneru, lajermaheru, Hegelu i hegelovstvu, po povratku u Mosku (1913) zapoeo je rad na svojoj studiji o Hegelu: Hegelova filozofija kao uenje o konkretnosti boga i oveka koju je 1918. objavio u dva toma: prvi deo - uenje o bogu, drugi deo - uenje o oveku. Iako u nemilosti vlasti kao i njegov profesor Novgorodcev, Iljin je odbranio disertaciju maja 1918. i to, po svedoenju mnogih, briljantno; iako je disertacija bila prijavljena kao magistarska, odmah su mu bila dodeljena oba stepena, i magistarski i doktorski. U Nemaku je otputovao brodom 1922; naredne godine izabran je za profesora Ruskog naunog instituta u Berlinu gde je radio do 1934. Pored ureivanja dva asopisa, meu kojima je i "c ", Iljin objavljuje i svoja najpoznatija dela: Religiozni smisao filozofije (1924), O suprotstavljanju zlu silom (1925), Put duhovne obnove (1935), Osnovi hrianske kulture (1937), O savrenstvu u umetnosti (1937). U vajcarsku prelazi 1938. i tamo ivi pod pokroviteljstvom Rahmanjinova, dri predavanja i pie u sasvim osobitom anru metafiziku filozofiju koja se obraa ovekovoj linosti; to su vie filozofsko-literarna razmiljanja o ivotu i smrti oveka ime se pribliava nekim temama egzistencijalne filozofije. Ukazavi na znaaj neohegelovskih istraivanja u Engleskoj i Italiji i sumirajui razvoj neohegelovstva u Nemakoj, Iljin je istakao ono to je bilo najznaajnije u nemakoj filozofskoj literaturi tog vremena koja je bila posveena Hegelu, izraavajui pri tom nezadovoljstvo dotadanjim interpretacijama ovog velikog mislioca. Isticao je da esto znanje o Hegelu nije posebno duboko, da mnogi autori nemaju adekvatan pristup Hegelu; podvlaei neophodnost unutranjeg imanentnog pristupa Hegelovoj filozofiji, Iljin je sebi za cilj postavio osvetljenje naina Hegelovog filozofiranja i centralnog problema njegove filozofije - naunog znanja o bogu i oveku, to je i najprei cilj savremene filozofije. Budui da filozofija nastaje kao rezultat samostalnog duhovnog

www.uzelac.eu

573

Milan Uzelac

Istorija filozofije

stvaralatva, i tumaenje Hegelove filozofije mora polaziti od pregleda duhovnih osnova savremene kulture koja je uslovljena stanjem krize u kojoj se nalazi moderno drutvo. Iljin kod Hegela izdvaja tri momenta: filozofsko uenje o pojedinanom i optem, filozofsko tumaenje boga i filozofsko uenje o oveku i njegovom odnosu spram boga. Kada je re o tumaenju Hegela s pozicije religiozne filozofije, ovo Iljinovo delo ostaje neprevazieno; on minuciozno istrauje religiozno-filozofsku osnovu Hegelovih pojmova i ideja i istovremeno tumai i itavo hegelovsko filozofsko naslee. Posebno treba istai Iljinovo tumaenje pojma konkretnog kod Hegela, njegove empirijske kao i spekulativne strane. Iljin smatra da je smisao Hegelovog uenja u tome da pokae kako pojam, otkrivajui se spekulativnom miljenju, jeste boanstvo i da je ono jedina i istinska realnost. Meutim, Iljin ukazuje na to da ma kako Hegel nastojao da celokupni realitet potini logici pojma panlogizam (ili kako Iljin kae, panepistemizam) doivljava krah. Svet sa svim zlom, relativnou, haosom u sebi ne potinjava se sveorganizujuoj sili pojma. Pozivajui se na Hegelove tekstove, Iljin duboko i krajnje upeatljivo opisuje Hegelovu potresenost pred nemogunou da se svet i zlo u njemu prevladaju pojmom. Sva Hegelova filozofija stoga treba da bude razmotrena pod svetlom te tragine injenice. To je razlog to Iljin dijalektiku ne smatra najviim dostignuem Hegelove filozofije i istie kako Hegel nikad dijalektiku nije video kao subjektivnu "igru pojma"; ono to je Hegel video kao negativno, to je njegov duh uzdizalo do traginog iskustva, do oseanja sauestvovanja u kosmikom stradanju. Hegel na vie mesta govori o stradanju, ak o "beskonanom stradanju" samog predmeta, koji se sa sobom bori u svojim protivrejima. Ta "tragika" interpretacija Hegela, kakvu vri Iljin, uveliko prevazilazi njegovo vreme i kad se ista bude javila u evropskoj filozofiji mnogi u njoj nee prepoznati ruske korene; Iljinu je uspelo da, interpretirajui tragedijsko kod Hegela, podseti na traginu strukturu kosmosa o kojoj govore prvi grki mislioci, a koja je njemu bila "iznutra" bliska jer je bila odraz proivljene tragine dijalektike ruskoga bia.

www.uzelac.eu

574

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U Francuskoj su an Val (1888-1974), Aleksandar Koev (19021968) i an Ipolit (1907-1968) u sredite svog interesovanja stavili Hegelovu Fenomenologiju duha i u njoj istakli ne teorijskosaznajne ve egzistencijalne momente, ime e bitno uticati na razvoj egzistencijalizma u Francuskoj; poglavlje o "nesrenoj svesti" an Val proglaava za izvor i tajnu Hegelove filozofije i pri tom nastoji da tragino oseanje sveta, kojim je bila proeta evropska kultura izmeu dva svetska rata, povee sa sutinom Hegelove dijalektike. U Hegelovim tekstovima oni su skrenuli na ona mesta koja su imala bitno egzistencijalni karakter a na koja dotad nije obraana panja; dijalektiku Fenomenologije duha Koev je proglasio za egzistencijalnu dijalektiku. Koev je bio poreklom iz Rusije; svoje prezime Koevnikov je skratio i pri tom ga "pofrancuzio"; godine 1934. Koev je poeo da dri predavanja o Hegelovoj Fenomenologiji duha a 1947. objavio je knjigu Kako itati Hegela koja je ubrzo postala veoma uticajna u Evropi. Dok je an Val u ovom Hegelovom spisu isticao religiozno-egzistencijalne motive, Koev je u njemu nalazio radikalni ateizam koji je poivao na antropolokoj sutini hegelovske filozofije. Zasluga francuskih hegelovaca bila je u tome to su uz pomo Hegelove filozofije pomogli uvrivanje egzistencijalistike filozofije u Francuskoj, zatim, to su omoguili plodotvorno povezivanje Hegela i Marksa u emu je najzasluniji bio an Ipolit, profesor na Sorboni, autor knjiga Geneza i struktura Hegelove "Fenomenologije duha" (1946) i Istraivanja o Hegelu i Marksu (1955). Njihova zasluga je i u tome to su deifrovali veoma sloen i apstraktan Hegelov tekst izdvojivi iz njega socijalno-istorijski kontekst i emocionalno-psiholoka preivljavanja autora i njegovih savremenika: Koev je pri tom akcenat stavljao na filozofiju revolucije, shvaenu kao kritiku revolucije, svesti i terora. Konano, zahvaljujui njima, Hegelovo delo je postalo moda, popularno tivo na studijama filozofije, istorije i kulture. Pragmatizam

www.uzelac.eu

575

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Osnivai pragmatizma su ameriki filozofi arls Sanders Pirs (1839-1914) I Viljem Dems (1842-1910); oni u sredite istraivanja ne stavljaju vie nauno-teorijsko saznanje ve svakodnevnu, praktinu ljudsku delatnost, a to e rei: delatnost individu, zasnovanost njihovih akcija, racionalni i emocionalne elemente delovanja i ponaanja koji se ocenjuju u svetlu kriterijuma korisnosti, efikasnosti, kontrolisanosti. Najvea panja se ne pridaje apstraktnim idejama, ve ubeenjima i verovanjima, koji se razmatraju kao pravila koja reguliu delovanje i ponaanje. U prvi plan dospeva problem razjanjenja misli i verovanja pa predstavnike pragmatizma ne interesuje toliko profesionalno, specijalno filozofsko znanje ve filozofija koja se maksimalno pribliava onom to je konkretno, dostupno delovanju, injenice. Iako se nekim svojim elementima pragmatizam pribliava filozofiji ivota to je tipino amerika filozofija zasnovana na konkretnom delovanju i efikasnosti, potrebi za uspehom i maksimalnim razjanjenjem verovanja i ubeenja, a to je svojstveno duhu nesklonom spekulativnom miljenju. Posedujui veoma dobro obrazovanje iz oblasti matematike, hemije, geodezije i astronomije, sin poznatog amerikog matematiara, arls Sanders Pirs, proslavio se radovima iz oblasti semiotike (teorije znakova) i logike; studirao je na Harvardu gde je potom bio asistent opservatorije; na osnovu radova iz astronomije i geodezije bio je izabran u Ameriku akademiju umetnosti a potom i u Nacionalnu akademiju nauka; od rane mladosti interesovao se za literaturu i filozofiju te je ve ezdesetih godina XIX stolea poeo da objavljuje radove iz oblasti logike i filozofije koji u poetku nisu privukli na sebe panju ire naune publike; iako je upravo on uveo pojam pragmatizam (od grke rei pragma delo, delovanje), za njega se ne moe rei da je predstavnik pragmatizma u pravom znaenju te rei. Svoje prve radove itao je pred izabranom grupom slualaca koji su mahom bili matematiari, pravnici, prirodnjaci i teolozi; meu njima bio je fiziolog i psiholog Viljem Dems koji je zapravo stvarni tvorac pragmatizma kao filozofskog pravca. Iako je ostavio prilino veliko literarno naslee, Pirs nije napravio univerzitetsku karijeru; njegova predavanja nisu bila

www.uzelac.eu

576

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jasna, panju je poklanjao samo darovitim studentima a univerzitete je posmatrao kao elitistike naune centre. Ne mogavi da dobije ak ni stalno mesto na univerzitetu, nakon to je 1891. dobio manje nasledstvo, dao je ostavku, povukao se i poslednjih desetak godina iveo u bedi da bi umro potpuno zaboravljen. Sabrana dela su mu objavljena u est knjiga tek 19311935 a 1958. dodata su jo dva toma. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se spisi: Kako nae misli uiniti jasnim (1878) i Logika istraivanja (1883). Pirs istraivanja zapoinje izuavanjem dela Dekarta i Kanta i svoje kritike spise o Dekartu objavljuje 1868, u asopisu posveenom problemima spekulativne filozofije. Glavna pitanja kojima se bavi jesu: problem sumnje, problem individualne svesti, intelektualne intuicije kao i problem neposrednog i oposredovanog znanja. Pirs opovrgava Dekartov princip univerzalne sumnje kao polazite filozofiranja poto ovek nije u mogunosti da se oslobodi predrasuda koje ima. Pribliavanje istini je rezultat neprestanog otklanjanja greaka, usavravanja hipoteza, obnavljanja rezultata. Evolucija nauke je "kumulativno-konvergirajui" proces u kojem se prvo formira opta struktura odnosa meu izuavanim fenomenima a potom preciziraju znaenja parametara koji odlikuju tu strukturu. Pirs razlikuje tri vrste suenja: dedukciju, indukciju i abdukciju (sinteza dedukcije i indukcije) i saglasno njima sve kategorije deli na tri klase, modusa bivstvovanja ili ideje: primarne, sekundarne i tercijalne. Primaran je pojam bia koje je nezavisno od svega drugog, isto prisustvo fenomena, slobodno od apliciranih konceptualnih shema. U susretu slobodno igrajueg duha sa stvarnou nastaju raznovrsna svojstva i mogunosti, idealni projekti realnosti, iste forme. Sekundarnost je injenica po sebi kao datost (teko, grubo, vidljivo), ono to je opaljivo i shvatljivo iskljuivo uz pomo "odnosa prema": injenica koja se ostvaruje u realnosti u stanju neprestane borbe spram drugog. Slobodnoj igri duha suprotstavlja se postojanost naih opaaja. Tercijalnost je hipostaza realnosti, carstvo univerzalija, zakona, sutina. Ova tri modusa bivstvovanja Pirs tumai kao fundamentalna svojstva objekta ("phaneron") i uvodi pojam faneroskopija koji zauzima

www.uzelac.eu

577

Milan Uzelac

Istorija filozofije

centralno mesto u procedurama javljanja ma kakvog iskustva ili izraavanja. Kritikujui senzualiste Pirs tvrdi da oseti ne mogu dati neposredna znanja budui da su i sami odreeni prethodnim znanjima; likovi predmeta koje dobijamo putem ula nisu neke pouzdane verne kopije ve sloene slike koje je konstruisao na um i koje nam daju tek nagovetaje o predmetima. Ako se ima u vidu sam aspekt gledanja, onda nije vano to to se osea, materijalno svojstvo znaka, ve ono ta se pod njim podrazumeva, ta se o njemu misli. Sve to navodi Pirsa da ospori mogunost intuicije (ulne i intelektualne) i da u sredite svog uenja postavi pojam pragmatike vere. Verovanja-ubeenja suprotna su sumnjama i verovanje je rukovodee naelo naeg delovanja koje je determinisano naim eljama. Pirs odbacuje i tezu o neposrednom znanju koje se esto izjednaava sa intelektualnom intuicijom i smatra da je svako znanje logiki oposredovano prethodnim znanjem i da mi ne moemo misliti neposredno bez pomoi znakova. Celokupno ljudsko miljenje sastoji se od znakova i sam ovek moe biti interpretiran kao znak; miljenje je, po reima Pirsa, nemogue bez znakova, zato to je ono po svojoj prirodi jeziko a jezik je po svojoj prirodi javan. Znaci reprezentuju objekat s obzirom na neko njegovo odreeno svojstvo. Komunikativna situacija se stoga moe opisati na sledei nain: znak (prva komponenta) je funkcija nekog objekta (druga komponenta) koji je u odreenom odnosu prema tumau/interpretatoru (trea komponenta). Triadika priroda znaka uslovila je i strukturu semiotikih tablica koje je Pirs izgradio; znake je podelio na znake same po sebi, znake koji oznaavaju neko svojstvo ("qualisign"), znake koji su reprezentanti nekog objekta ("signsign") i znake koji su markeri time to ukazuju na neki zakon ili duhovnu konvenciju ("legisign"). Polazei od odnosa znaka i objekta koji znak reprezentuje, Pirs je razlikovao tri vrste znakova: ikonike (na primer, crte), indeksne (signal) i simbolike (knjiga). Pojam nastaje na osnovu posledica njegove upotrebe u realnom ponaanju ljudi. Mi saznajemo neki predmet tako to razmatramo ona njegova svojstva koja imaju praktino znaenje. Iako nae predstave o tim svojstvima obrazuju predstavu

www.uzelac.eu

578

Milan Uzelac

Istorija filozofije

datog predmeta (pragmatistika maksima), ovde se kod Pirsa nije radilo o redukovanju istine na korisnost. Viljem Dems se u poetku bavio slikarstvom, potom medicinom koju je zavrio na Harvardu 1868; nakon to je preiveo nervni slom, poinje da se bavi filozofijom; od 1873. profesor je anatomije i fiziologije na Harvardu, no ubrzo, preko psihologije dospeo je do filozofije. Nakon objavljivanja dvotomnog dela Principi psihologije poinje da se bavi Spenserovim tumaenjem uma i miljenja kao isto pasivnom delatnosti. Ubrzo postaje veoma popularan i dri predavanja po Americi i Evropi. Meu njegovim delima istiu se: Pragmatizam (1907), Pluralistiki univerzum (1909), Raznovrsnost religioznog iskustva (1911). Dems polazi od toga da svako od nas ima svoju filozofiju i ta filozofija nije neto specijalno, neto to bi bilo tehniki odreeno; ta filozofija koju svako ima je mutan oseaj onog to je sam ivot u svoj svojoj dubini i znaenju. Nama ta filozofija ne dolazi iz knjiga, ona je rezultat sposobnosti pojedinca da oseti damare ivota vasione i zato je potrebno da se ovlada verom u filozofiju. Dems nema poverenja u profesionalnu filozofiju; smatrao je da za stvaranje filozofije nije neophodno i njeno poznavanje. Pozicija Viljema Demsa esto se oznaava i kao "radikalni empirizam", stoga to on odbacuje racionalistiki metod, no zadravajui pri tom samu ideju racionalnosti u svetu; poto ona postoji u toku ulnog iskustva, Dems iskustvo proglaava za najviu instancu saznanja; tako tradicionalni pojmovi empirizma dobijaju u pragmatizmu drugaije, specifino znaenje. Iskustvo je za Demsa tok svesti, tok doivljaja ali istovremeno i drugi naziv za ovekovu praktinu delatnost koja uvek ima posledice i rezultate. Iz tog toka svesti izdvajaju se, kao osnovna, oseanja; time se Dems pribliava senzualizmu, ali za razliku od senzualista on ne ispituje izvore tih oseanja ve jednostavno kae da oseanja dolaze "neznano od kuda". Oseanja pri tom u psihologiji i filozofiji zadravaju visok rang jer se zahvaljujui njima utvruju odnosi u realnosti kao i ukupnost svih istina. Od oseanja do pojma neke stvari ne dolazi se uz pomo saznanja ve volje; akti povezani s voljom imaju prednost u odnosu na saznajni aspekt delatnosti, pa je stvar proizvod volje,

www.uzelac.eu

579

Milan Uzelac

Istorija filozofije

konstrukcija koja zavisi od ukupnog ovekovog delovanja kao i sredstava koje je izabrao za realizovanje svojih aktivnosti. Iako se proglaavanjem oseaja za osnovu iskustva Dems pribliava Berkliju i Hjumu (koje najverovatnije nije itao) i Mahu (za koga je moda i uo), on se od njih razlikuje time to smatra da su stvari neto neodreeno to nam nije dato u iskustvu koje je tok, haos oseta iz kojeg ih subjekt izdvaja snagom svoje volje. to se tie pouzdanosti iskustvenog znanja, Dems se tu poziva na Pirsa i istie da se do jasnosti misli o nekom predmetu moe doi samo polazei od toga kakve praktine posledice ima neki predmet, od toga kakva oseanja treba oekivati od njega i za kakve reakcije treba da se pripremimo. Dems smatra da ne postoji istina koja bi bila nezavisna od oveka; ako se ve govori o istini, onda ne treba govoriti o istini ve o "istinama" jer one odgovaraju svaka odreenoj individui, pa stoga on svoje stanovite i odreuje kao individualizam i pluralizam. Stvarnosti zapravo nema, ona nita ne govori budui da mi govorimo o njoj; to to o njoj govorimo zavisi od nae volje i izbora, od konkretnosti iskustva, od jedinstvenih istorijskih situacija koje formiraju iskustvo individue. Da saznaje i deluje moe samo realna individua i to samo u oblasti svog relativnog iskustva koje je isprepleteno s iskustvima drugih individua. Svet u kojem svako od nas sebe osea jeste svet bia koja imaju istoriju i ija se istorija preplie sa naom istorijom. Sve to Dems zapravo ini kako bi zasnovao religioznu veru; polazei od toga da je s razvojem nauke povezano i uruavanje religioznog pogleda na svet, i da su naunici skloni prihvatanju materijalizma i ateizma, ime je ugroena moralnost i poraena filozofija, Dems smatra da se na taj nain ovek odrie i svoje neponovljive individualnosti. Bog je pojedincu neophodan u borbi protiv ivotnih nedaa i samoe, protiv zla i haosa. Egzistentnost boga Dems ne nastoji da dokae ontoloki ve u pragmatinom smislu: vera u boga je oveku neophodna i spasonosna. Religija je hipoteza koja bi se mogla pokazati i kao istina. Mogue je da doe do protivreja izmeu nauke i ovekovog obraanja bogu; oveka koji veruje, ako je i naunik to ne treba da buni jer on uvek ima

www.uzelac.eu

580

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pravo izbora, pravo da se preda svojoj linoj veri na svoj sopstveni rizik i da pri tom izabere ma koju religioznu hipotezu jer, vera je spasonosna, a neverovanje destruktivno. Meu teoretiarima pragmatizma najveu uticaj, posebno u Americi, imao je Don Djui (1859-1952) koji je predavao na Miigenskom i ikakom univerzitetu a od 1901. do 1931. na Kolumbijskom univerzitetu u Nju Jorku. Njegova osnovna dela posveena su problemima pedagogije, teoriji ljudske prirode, iskustva i saznanja, kao i teoriji logike: kola i drutvo (1899), ovekova priroda i ponaanje (1922), Iskustvo i priroda (1925), Istraivanja o logikoj teoriji (1903), Kako mislimo (1910), Ogledi o eksperimentalnoj logici (1916), Logika: teorija istraivanja (1936). U ovim delima Djui dalje prerauje i razvija glavne stavove pragmatizma. U prvo vreme Djui je bio pod uticajem neohegelovskog idealizma koji je krajem XIX stolea dominirao na engleskim i amerikim univerzitetima, da bi potom, bavei se intenzivno pedagogijom, doao na stanovite empirizma. U spisu Demokratija i obrazovanje (1916) Djui se zaloio za reformu obrazovanja i pedagokih disciplina; to ga je odvelo problemima psihologije i filozofije i tako do osnovnih stavova pragmatizma. Na njega je najvie uticala Demsova knjiga Principi psihologije, posebno pojmovi diskriminacije, koncepcije, poreenja, razmiljanja, koji su vodili problemu ivota kao delovanja. Smatrao je da se saznanje moe objasniti polazei od ponaanja koje je glavni momenat ljudskog saznanja i to ga inspirie da izgradi originalnu koncepciji instrumentalizma. Sutina pragmatikog instrumentalizma bila bi u tome da se shvati kako su razumevanje, saznanje i praksa naini da se dospe do dobra; za tako neto je neophodno neprestano pojanjavati pojam iskustva i korigovati njegovo shvatanje koje se nalazi kod Demsa koji, po miljenju Djuia, grei kada iskustvo tumai kao tok svesti. Iskustvo nije saznanje ve nain delovanja. Dok je Dems pojam iskustvo primeljivao na sferu ulnog, spiritualnog, religioznog i moralnog, Djui taj pojam iri i na oblast umetnikog, socijalnog i kulturnog. Iskustvo zahvata sav ovekov ivot, njegove odnose s prirodom i samu prirodu.

www.uzelac.eu

581

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Za ivota Djui je bio neprikosnoveni autoritet u Americi, a van te zemlje smatran je njenim najveim filozofom; to je uvrivalo pramatizam kao uenje ali ga nije moglo i odrati; s njegovom smru prestao je da postoji pragmatizam kao pravac, ali je ostao kao nain miljenja, kao instrumentalni metod, kao bihejvioristika orijentacija u saznaju i razumevanju oveka. Ameriki pragmatizam je pokuao da izmiri sa neopozitivizmom arls Moris (1901-1979); u poetku je Moris radio kao inenjer a potom je preko biologije i psihologije doao do filozofije; doktorirao je u ikagu 1925. a potom je predavao u ikagu, na Harvardu i u Teksasu. U svojoj prvoj knjizi est teorija razuma (1932) istie razliite vrste razuma: razum kao supstanciju (Platon, Aristotel, Dekart), razum kao proces (Hegel, Bredli, Dentile), razum kao odnos (Hjum, Mah, Rasel), razum kao intencionalni akt (Brentano, Majnong, Huserl, Vajthed), razum kao pragmatiku funkciju (openhauer, Nie, Pirs, Dems, Djui). Nakon toga objavio je knjigu Logiki pozitivizam, pragmatizam i nauni empirizam (1937), kao i knjigu napisanu 1938. a koja mu je donela svetsku slavu: Osnovi teorije znakova. Problemu znaka posveena je i njegova knjiga Znak, jezik i ponaanje (1946). Uporedo s izuavanjem problema znaka Moris se bavio i istraivanjem vrednosti: Putevi ivota (1942), Otvoreno Ja (1948), Raznovrsnost ljudskih vrednosti (1958), Oznaavanje i smisao. Izuavanje odnosa znaka i vrednosti (1964). Moris istie da je sva ljudska civilizacija zasnovana na sistemima znakova i nita se ne moe rei o razumu bez pozivanja na funkcije znakova. Znaci odluujue utiu na formiranje oveka i stvaranje civilizacije. Zato je sasvim razumljivo to se znacima bave lingvisti, psiholozi, filozofi biolozi, antropolozi, sociolozi. Budui da je svima njima potrebna jedna zajednika osnova, Moris sebi stavlja u zadatak izgradnju jedne opte teorije znakova koju naziva semiotika. Semiotika je nezavisna nauka koja daje osnove svim drugim disciplinama koje se bave znacima a koje su sposobne da unificiraju znanje; taj proces Moris naziva semiozis; postoje tri faktora: ono to funkcionie kao znak, ono na ta se znak odnosi i efekat koji je proizveden na interpretatoru zahvaljujui kojem kon-

www.uzelac.eu

582

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kretna stvar postaje znak za interpretatora. Te tri komponente zovu se: znak-provodnik, designat i interpretacija. Interpretator je etvrti elemenat. U semiozisu postoji neko ko saznaje drugog na oposredovan nain; semiozis je osveenje posredstvom neeg. Posrednik je znakovni provodnik, osveenje je interpretacija, delujue lice je interpretator a predmet saznanja je designat. S obzirom na tri elementa koji tu postoje (provodnik, designat i interpretator), semiotika se deli na: sintaksu, semantiku i pragmatiku. Sintaksa izuava meusobne odnose znakova i ona je najrazvijenija grana semiotike, budui da su se njom bavili stari Grci, Lajbnic, Frege, Pirs, Rasel, Vajthed, Karnap. Semantika tumai odnos znakova i designata kao objekata koji su oznaeni znakovima; kada se postavlja pitanje o istini uvek je po sredi odnos znaka i stvari; treba imati u vidu da je designat znaka predmet koji znak moe oznaavati, tj. predmet ili situacija koja s obzirom na sintaksika pravila moe biti povezana s provodnikom znaka pomou semantikog odnosa denotacije. Pragmatika izuava odnos znaka i interpretatora. Moris razlikuje i razliite tipove diskursa: nauni diskurs je usmeren na dobijanje istinite informacije, mitski diskurs daje ocenu odreenih akcija, politiki diskurs odreuje vrstu delovanja odreenom tipu drutva, religiozni diskurs odreuje odreen tip ponaanja koji dominira na nivou linosti ime se ocenjuje ponaanje konkretnih ljudi. Ocene su definitivni principi a naine oznaavanja Moris odreuje kao preskriptivne. Sve to vano je po miljenju Morisa stoga to od roenja pa do smrti individua se nalazi pod stalnim pritiskom znakova bez kojih ljudi ne mogu postii svoje ciljeve. Svestan odnos ka diskurzivnim tipovima, njihovim funkcijama i njihovom korienju pomae oveku da izbegne manipulacije od strane drugih i da pri tom sauva autonomiju svoje svesti i svog ponaanja. Koncepcije Demsa i Djuija iznova e sedamdesetih godina XX stolea, pod uticajem neopozitivizma (Karnap, Tarski, Rajhenbah) pokuati da osmisli Riard Rorti (1931) vodei predstavnik amerikog dekonstruktivizma; neko vreme Rorti je predavao u Prinstonu a potom u Virdiniji. Njegova najpopularnija knjiga je Filozofija u ogledalu prirode (1979); etikoj problematici posveena je knjiga Kontingencija, ironija i solidarnost (1989); tome treba

www.uzelac.eu

583

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dodati i knjigu Posledice pragmatizma (1982) zbog koje su i itavo njegovo stanovite odreuje i kao neopragmatizam. Rorti je aktivni pobornik relativistikih principa pragmatizma usmerenih protiv scientizma analitike filozofije kao i protiv metafizike. Filozofske koncepcije izloene u pomenutoj knjizi Rorti je dalje razvijao tokom osamdesetih i devedesetih godina i izloio ih potom u dvotomnom delu Filozofski spisi (1991). Rorti kritikuje shvatanja po kojima je filozofija teorijska osnova i jezgro savremene kulture; kritikuje shvatanje po kojem je ona fundamentalna disciplina koja ima privilegovan pristup stvarnosti. Filozofija ne moe pretendovati na vodeu ulogu u kulturi budui da njen istrumentarijum (kategorijalni aparat) nije savreniji i adekvatniji od drugih "anrova" kulture, kao to su poezija ili knjievna kritika. Na taj nain Rorti "detronizuje" filozofiju i nastoji da "rehabilituje" knjievnost, istoriografiju, etnografiju i druge humanistike discipline koje su se tradicionalno smatrale drugorazrednim u odnosu na filozofiju. Na taj nain, u "postfilozofskoj" kulturi briu se granice izmeu naunih i nenaunih diskursa, izmeu egzaktnih i neegzaktnih formi saznanja. Ove ideje bile su po prvi put izloene u knjizi Filozofija i ogledalo prirode i zbog njih su Rortija proglaavali revolucionarnim nihilistom i buntovnikom. Glavni predmet njegove kritike je saznajno-teorijska (epistemoloka) tradicija, koja po miljenju ovog filozofa vodi od Platona, preko Dekarta i Kanta do savremene analitike filozofije. Toj tradiciji je svojstvena potraga za temeljima znanja i nalazi se u idejama (Platon), apriornim kategorijama razuma (Kant), nezavisnim objektima (realisti), ulnim datostima (logiki pozitivizam), ili u svojstvima naeg jezika (analitika filozofija). Epistemoloka tradicija dozvoljava da saznanju uvek prethodi samostalna, od ovekovog miljenja nezavisna realnost koju treba adekvatno da opisuje filozofija; istovremeno se pretpostavlja da nauno znanje treba da bude storo metodsko i neopovrgljivo. Kao svoj zadatak Rorti vidi dekonstrukciju i prevladavanje takvog tradicionalnog shvatanja koje svoje poreklo ima kod Dekarta i Loka, kod filozofa koji su smatrali da filozofija treba da bude ogledalo prirode, objektivnog sveta; on smatra da saznanje ne odraava realnost ve se samo nalazi u komunikaciji sa njom i

www.uzelac.eu

584

Milan Uzelac

Istorija filozofije

utie kao instrument na dati materijal. Saznanje podrazumeva "izvlaenje koristi" i sposobnost da se "nosimo s dogaajima", da drimo situaciju pod kontrolom. Odbacujui korespondentnu teoriju istine kao "realistiku dogmu", Rorti tu prevazienu epistemoloku doktrinu nastoji da zameni postpozitivistikom koncepcijom koherentnosti kao saglasja neke od jezikih igara sa odreenim zahtevima ili principima koji deluju u konkretnoj istorijskoj zajednici individua. Kod Rortija dolazi do izraza komunikoloka tendencija prisutna u filozofiji druge polovine XX stolea; on smatra da je drutvo, shvaeno kao jezika zajednica (naunika, politiara, preduzetnika ili urnalista), mogue razmatrati kao jedinstvenu osnovu ljudskog znanja, normi, standarda miljenja kao i ponaanja. Taj pojam zajednitva (community), ija je paradigma njemu bila "nauna zajednica" Tomasa Kuna (o kome e kasnije biti rei kad se bude govorilo o epistemolokom smeru u filozofiji XX stolea), Rorti poistoveuje sa pojmom "postojanja" objektivnog sveta; filozof (naunik, pesnik) nije u mogunosti da se apstrahuje od socijalne sredine u koju je zagnjuren; idealni, vanistorijski "ugao gledanja boga" (H. Patnam) koji bi mogao garantovati objektivan ugao posmatranja oveku ostaje nedostian. Saznanje je mogue samo iz aspekta angaovanog subjekta uvuenog u odreeni drutveni i kulturni kontekst; ono je uvek konkretnoistorijski uslovljeno i zato je "utemeljenje" znanja uvek stvar razgovora, drutvene prakse a ne pitanje posebnog odnosa ideja (pojmova) i objekata. Takav pristup on oznaava kao etnocentriki i suprotstavlja ga esencijalizmu Dekarta, Loka, Huserla i Karnapa koji ine realistiku tradiciju u filozofiji. Svaki kulturni fenomen Rorti vidi kao vremensku pojavu, kao sticaj sluajnih okolnosti uslovljenih kulturno-istorijskom dinamikom. Oslanjajui se na shvatanja T. Kuna i P. Fajerabenda o nepostojanju strogih kriterijuma pri prelasku s jedne naune paradigme na drugu, Rorti primenjuje to sporno shvatanje na celinu istorijsko-lingvistikih i kulturnih procesa te tako istorija postaje jedan haotian tok to omoguuje da se teleoloka doktrina dezavuie kao metafizika a time i lana. Istorija nema nikakvu ideju, nikakav naznaen cilj, nju stvaraju ljudi, a ne bog ili svetski

www.uzelac.eu

585

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razum. Svaka generacija postavlja svoje ciljeve i svrhe i stvara sopstveni jezik i zato svaki kulturni "renik" neke epohe nije nita drugo do prevrednovanje i reinterpretacija ili, kako Rorti kae, redeskripcija prethodnih renika i tekstova. Izraz redeskripcija je centralni pojam Rortijevog "antifundamentalistikog" pragmatizma. Budui da je nemogue ma koju od verzija tumaenja bivstvovanja u potpunosti poistovetiti s objektivnom realnou te je referentnost nemogue postii, re nije toliko o deskripciji (opisu) sveta ve o novom tumaenju i novom osmiljavanju ranijih koncepcija, re je o redeskripciji ije je glavno sredstvo metaforizacija. Sledei Tojnbija i penglera, Rorti se zalae za kulturoloki pluralizam; smatra da oblik jednoj kulturi daje "stvaralaka manjina" pesnici, velike individualnosti, tvorci originalnih metafora i tekstova. Razvoj jezika povezan je s demetaforizacijom, prevoenjem prenosnog u pravi smisao, a figurativnog jezika u bukvalni, metafore "umiru" time to postaju bukvalne i to se pretvaraju u opteupotrebne rei. S razvojem kulture dolazi do okotavanja njenih savitljivih delova, do trivijalizacije govora a to je i razumljivo jer bi jezik sastavljen samo od metafora bio neupotrebljiv. Oko trivijalizovanih metafora stvara se nova jezika igra s njoj odgovarajuim formama lingvistikog ponaanja i novim drutvenim praksama i institucijama koje smenjuju stare. Revolucionarne promene u lingvistikoj praksi dovode do drutvenih trasformacija velikih razmera i na taj nain kultura stvara sliku o sebi, tako se "stvara" istorija. Neki od Rortijevih kritiara (H. Patnam, -K. Volf) ovu njegovu poziciju vide kao utopijsku, budui da insistirajui na revolucionarnim promenama i smenama renika-deskripcija ne ukazuje i na mehanizme tih promena pa je u tome njegova pozicija i najpodlonija kritici. Vei deo radova koje je Rorti objavio u knjizi iz 1991. posveen je problemu drutva koje on poistoveuje s komunikacijom, sa dijalogom, pri emu intertekstualnost tumai kao dijalog epoha i tradicija; meusobno "razgovarajui" razliiti anrovi kulture (tekstovi koji funkcioniu u njegovom diskurzivnom prostoru) obrazuju poprite agona, neprekidnu igru, ija vrednost nije u pobedi ili porazu ve u hazardnosti. Rortijev utopijski ideal je

www.uzelac.eu

586

Milan Uzelac

Istorija filozofije

liberalno-demokratsko drutvo osloboeno diktata ideologije, usmeravano samo optim interesima uesnika u dijalogu; cilj filozofije (koja je "glas u razgovoru oveanstva") jeste posredovanje u razgovoru koji se ne sme prekinuti. S prevladavanjem epistemologije filozofija se pretvara u knjievnu kritiku, hermeneutiku, a filozof dobija ulogu kritiarainterpretatora koji "manipulie metaforama i renicima" te je tako sokratovski posrednik meu razliitim diskursima, odnosno, knjievnim tekstovima. Zadatak filozofa je komentarisanje tekstova i usmeravanje jednih renika protiv drugih. Kada se filozofija oslobodi epistemolokih okova, ostaje samo hermenutika. Relativistiki Rortijevi pogledi ne nailaze na optu podrku meu savremenim filozofima; njegova radikalnost esto izaziva burne reakcije kod italake publike ali i veliki odjek u redovima poststrukturalista (Liotar, Delez ili Derida).

Empiriokriticizam Krajem XIX stolea javio se jo jedan veoma uticajan pravac u filozofiji, empiriokriticizam, ponekad nazivan i mahizam; njegovi predstavnici behu Rihard Avenarijus (1843-1896) i Ernst Mah (1838-1916). vajcarski filozof Rihard Avenarijus studirao je u Lajpcigu i Berlinu; od 1877. bio je profesor Univerziteta u Cirihu; u njegova najvanija dela ubrajaju se spisi: Kritika istog iskustva I-II (18881890), ovekov pojam o svetu (1891), ali to su dela pisana veoma sloenim i specifinim jezikom; Avenarijus je mislio filozofski ak i kad je drao predavanja iz fiziologije, psihologije ili sociologije. Nastojao je da filozofiju izgradi kao strogu nauku po uzoru na pozitivne prirodne nauke. Problem iskustva je i Avenarijusu osnovni filozofski problem; postoji mnotvo pojmova o svetu i svi oni su istorijske konstrukcije nastale na osnovu znanja, verovanja i

www.uzelac.eu

587

Milan Uzelac

Istorija filozofije

iskustva; zadatak je kritike da pojam o svetu oisti od razliitih mitolokih ili filozofskih fantazija i da dospe do univerzalne koncepcije sveta koja e biti vaea za sve. Kritika nije usmerena na datosti spoljanjeg sveta ve na jeziko ponaanje ljudi. Kritika tako nastupa kao metafilozofija u okviru koje kritiar podvrgava analizi stavove koje je neko formulisao. Prirodna koncepcija sveta polazi od tri stava: (a) postoje individue, (b) postoje elementi okolne sredine i (c) postoji mnotvo odnosa izmeu individua i elemenata okolne sredine kao i meu elementima okolne sredine. Sredina odreuje ovekovo iskustvo preko nervnog sistema, a nervni sistem zavisi od delovanja sredine kao i od hrane koju koristi. Iskustvo je neprekidan lanac ivotnih reakcija organizma na sredinu i svi oblici iskustva su autentini. Individua i sredina su jedno drugom suprotstavljeni, ali obe realnosti pripadaju istom iskustvu. Stav "ja vidim drvo" oznaava da su "ja" i "drvo" sadraji jedne i iste datosti. Ono to se opisuje (kritikuje) jeste interakcija, uzajamno delovanje sredine i nervnog sistema individue. To je bioloki dogaaj, sastavljen iz elemenata (zeleno, slatko, gorko, tvrdo...) i karakteristika (prijatno, neprijatno, lepo...). Postoje samo elementi i karakteristike i zato Avenarius brie razliku izmeu psihikog i fizikog. Postoje razliiti oblici bioloke zavisnosti individue od sredine, ali nema realnog dualizma iskustva, kao to nema ozbiljne razlike izmeu miljenja, materije i duha. Nema osnova tvrdnji Kanta da je Ja odreeno kategorijalnim strukturama. injenica da na centralni nervni sistem omoguuje da imamo kompleks predstava, znai samo da smo dobro adaptirani na sredinu. Otuda sledi princip "ekonomije miljenja". Miljenje se pokazuje kao proizvod progresivnog privikavanja na sredinu, kao maksimalni rezultat minimalno uloenih napora. Filozofija je kritika istog iskustva iji je zadatak ienje prirodne sredine od efemernih proizvoda umne delatnosti (materijalistikih ili spiritualistikih pogleda na svet). Avenarijusa su savremenici otro kritikovali: Vunt ga je napadao zbog materijalizma, Lenjin zvog idealizma, Huserl zbog psihologizma; injenica je da neke njegove analize nagovetavaju kibernetiku teoriju modeliranja, optu teoriju sistema i nastoje da daju objanjenje bioloke funkcije filozofskih ideja.

www.uzelac.eu

588

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Slino kao i Avenarijus, shvatanje da je saznanje proces progresivne adaptacije na sredinu, zastupao je Ernst Mah; nakon zavretka studija u Beu, gde je bio docent od 1861. do 1864. Mah je preao u Grac gde je u prvo vreme predavao matematiku a od 1867. fiziku; neko vreme bio je rektor Univerziteta u Pragu a od 1895. predavao je na Bekom univerzitetu. Njegova fizika istraivanja posveena su teorijskoj mehanici, akustici i optici i u svakoj od tih oblasti postigao je znaajne rezultate; pojam "Mah" se i danas koristi kao mera brzine u aerodinamici, a u primeni su i danas pojmovi "Mahov konus" i "ugao Maha"; napustivi predstave o apsolutnom prostoru, vremenu i kretanju, svojstvene njutnovskoj mehanici, Mah je predloio da se kretanje meri iskljuivo u odnosu na druga tela. Taj postulat nazvan je "Mahov princip relativnosti" i znatno je uticao na formiranje Ajntajnove teorije. Pored teorijske i eksperimentalne mehanike Mah se bavio problemima fiziologije sluha i vienja i izuavao je fiziologiju vestibularnog aparata; sve to bilo je posledica njegovih interesa iz oblasti filozofije, istraivanja u oblasti teorije saznanja, zasnovanim na dostignuima psihologije i fiziologije ulnih organa. Mah je autor mnotva radova: Mehanika (1883), Princip uenja o toploti (1896), Nauno-popularna predavanja (1896), Analiza oseanja i odnos fizikog i psihikog (1900), Saznanje i zablude (1905). Stavljajui naglasak na bioloke funkcije nauke, Mah smatra da osnovu naunog znanja ne ine injenice ve oseanja; nauno istraivanje samo produava i usavrava ivotni proces koji uz pomo ulnih organa i ponaanja omoguuje adaptaciju na ivotnu sredinu. Nauka uvek nastaje kao proces adaptacije ideja na odreenu sferu iskustva. Rezultati tog procesa, elementi miljenja, izraavaju tu sferu u njenoj celovitosti. Rezultati mogu biti razliiti, zavisno od oblasti iskustva. ovek je deo prirode i nema protivreja izmeu instinkta i razuma; um usavrava ono to se ve nalazi u prirodnim impulsima; jezik, svest, razum samo su rezultati evolucije i moni instrumenti budueg razvoja. Nauka takoe ima dugu istoriju i poznavanje istorije nauke omoguuje istraivau da oceni znaaj njenih dostignua u znatno veoj meri no ako se on samo oslanja na sopstveno ivotno iskustvo i tekue rezultate u nauci. Mah kritikuje pokuaje da se mehaniki zakoni

www.uzelac.eu

589

Milan Uzelac

Istorija filozofije

proire na druge oblasti i podsea u predgovoru za svoju Mehaniku da ni Njutn nije teio nekoj univerzalnoj praktinoj primeni mehanikih zakona; znajui sve slabosti mehanike Mah nije prihvatao teoriju relativnosti kao ni ideju o postojanju atoma. Posebno treba istai Mahove epistemoloke ideje; na kritike Lenjina koje mu je ovaj uputio u svom mladalakom spisu Materijalizam i empiriokriticizam (1908), odgovorio je da samo izlae opteprihvaene stavove; za njegovu poziciju, kao i Avenarijusovu, moe se rei da je antimetafizika, da se nastavlja na Konta, Spensera i Mila (zbog ega njihovo uenje nazivaju i drugi pozitivizam), ali u odnosu na njih, unosi u pozitivizam i bitne korekcije. Dok pozitivisti jednostavno odbacuju svaku metafiziku i i na njeno mesto stavljaju rezultate konkretnih, "pozitivnih" nauka, najvie fizike, Mah i Avenarijus nastoje da radikalno oslobode nauku od svih "metafizikih bolesti" i u tome se oslanjaju na tada jo mladu nauku psihologiju koja je kod njih od nauke o duhu postala nauka o svetu. Odstranjujui metafiziku oni su na njeno mesto stavili teoriju saznanja pa je Mah stoga svoju poziciju odreivao kao "saznajnoteorijski idealizam". Slino je mislio i Avenarijus: metafiziku, koja se do te mere ukorenila u ljudsku svest i tradiciju da je poela da sputava razvoj nauke, potrebno je odstraniti gnoseolokom kritikom; otud i dolazi izraz empiriokriticizam kojim se oznaava filozofija kritikog iskustva kritika iskustva "zaraenog" metafizikom. Tako neto moe se postii izbegavanjem apriornih pretpostavki, polazei od toga da teorija saznanja treba da bude adekvatan opis saznatljive stvarnosti, tj. procesa naunog miljenja. Empiriokriticizam je u sebi ipak imao dve apriorne pretpostavke: (a) shvatanje da saznajni proces poinje s opaajima, a to znai da sav saznajni proces moe biti redukovan na ulno iskustvo i (b) da nema prelaza (skokova), kvalitativnih promena u saznajnom procesu, a to sledi iz zakona o ekonomiji miljenja koji su zastupali od ranije pozitivisti. Ovo je imalo za posledicu nepostojanje principijelne razlike izmeu ulnog i racionalnog nivoa. Po shvatanju empiriokriticista biologija, kao pozitivna nauka o ivotu, zauzimala je znaajno mesto s pretenzijom da postane

www.uzelac.eu

590

Milan Uzelac

Istorija filozofije

univerzalna nauka, slino ranije filozofiji. Biologiju u to vreme nisu strogo distancirali od psihologije, fiziologije i anatomije. Tako, na mesto fizike i mehanike slike sveta poela se formirati biologistika slika sveta; vasiona vie nije shvatana kao mehanizam nego kao organizam; na mesto ranijeg analitikog pristupa koji je polazio od izuavanja elemenata, sada dolazi u prvi plan princip svrhovitosti. Ontologija empiriokriticizma ima kartezijanske impulse kao i sva tadanja filozofija; specifinost empiriokriticistike pozicije je biopsihologizam: na mesto Dekartove dijade res cogitans res extensa, ovde se javlja trijada iji je trei elemenat ono "neto tree" psihikom i fizikom se dodaje to tree ivi organizam. Svest i materija su "granine vrednosti" celine koja je zapravo ivi organizam. Mah odbacuje Ja kao nekakvo zaostalo ostrvce bivstvovanja, a svet vie nije spoljanji svet budui da su izbrisane granice izmeu res cogitans i res extensa koji su svedeni na fragmente. Empiriokriticisti su bili daleko radikalniji i dosledniji u sprovoenju svog antimetafizikog programa nego psiholozi koji su filozofsko uenje o duhu nastojali da zamene rezultatima istraivanja psihikih procesa; po Mahu, fiziko telo dato u iskustvu jeste ono to se konstituie iz opaaja, i ono je zapravo kompleks oseta. Pravo bivstvovanje je neutralno, ono je "tok oseta"; ti oseti su neutralni elementi sveta i kao takvi nisu ni idealni ni materijalni ve, kao to smo rekli, "neto tree". Sami po sebi opaaji ne sadre u sebi nita subjektivno jer postoje pre rascepa na subjektivno i objektivno; materijalisti subjektivne opaaje izvode iz objektivnih procesa, idealisti osnovu objektivnih opaaja vide u subjektivnim procesima. Tako neto mogue je ako subjektivno i objektivno imaju isti izvor. Ontoloka poela nisu ni subjektivna ni objektivna. U poetku jedinstveni svet raspada se na svet svesti i realni svet, da bi se kasnije razvio ivot. Ono to je tu vano jeste momenat seanja. Zahvaljujui procesualnosti svesti, seanju kao sposobnosti da se aktualizuje prolo (ime se seanje vidi kao kumulativan proces, iskustvo, odnosno, intelekt), da se prolo osavremeni, ovek ne ivi diskretno u nizu nekih sada koji jedno drugo smenjuju, ve ivi neprekidno,

www.uzelac.eu

591

Milan Uzelac

Istorija filozofije

retencionalno, tj. ivi u jedinstvu s vremenom. Zato, po Mahu, vremenost nije oveku data od strane prirode, ve je tvorevina organizma. Samo ovek moe elemente svog ivota da "nalepljuje" jedan na drugi, a ne priroda. Slepljivanjem tih elemenata nastaju kompleksi a potom mi s njima postupamo kao sa supstancijalnim stvarima; u samoj prirodi nema nikakvih "kompleksa" kao to nema ni stabilnosti. Neto se moe stabilizovati samo ako za to postoji odreen podstrek, kao kad se kristaliu molekuli soli. Najjednostavniji nain stabilizovanja kompleksa elemenata jeste njegovo imenovanje; ime je "akustiki znak" kompleksa koji se onda uva o seanju. Znak je neizmenljiv i oko njega tad se formiraju drugi znaci; zato ime nije etiketa predmeta ve njegova armatura; ono je funkcionalno i oznaava individuu na koju se odnosi. Nije vano to je njegovo poreklo sluajno, to se ono moe menjati; ako se ouva ime neke stvari sauvano je njeno jezgro. Ako je na poetku i bila re, za dalji razvoj stvari bio je neophodan pojam, mada im je sutina ista. Ograniavanje i stabilizacija, koji se realizuju imenom i pojmom, jeste formiranje kompleksa elemenata; pojam asimilie opaaje a elemente sintetie svest. Pojam je sinteza. Kako je sam poetak sveta bezsubjektan, bezobjektan, nepojmljiv i zato o njemu ne moe biti seanja. Analiza seanja dovodi do granice iza koje iezava i samo Ja poto Ja nije neka od sveta izolovana monada, ve deo sveta u njegovom toku iz kojeg je proistekla i u kojem se potom razlae. Kao naslednik kartezijanske metodoloke tradicije empiriokriticizam je esto odreivan i kao teorijsko-saznajni idealizam koji je bio pod dubokim uticajem rezultata prirodnih nauka i antimetafiziki nastrojen; sa pojavom neklasine fizike njegov je uticaj opao, ali mu se istorija produavala kroz uticaj Avenarijusa na Edmunda Huserla. Kao i empiriokriticisti i fenomenolozi e traiti "isto poelo" filozofske refleksije i pri tom se uz pomo specijalno za to izgraene metode (fenomenoloke redukcije) oslobaati od raznih predrasuda na kojima su postojali dotadanji filozofski sistemi. Za razliku od svojih prethodnika veru u ezgistenciju sveta fenomenolozi e tumaiti kao veliku

www.uzelac.eu

592

Milan Uzelac

Istorija filozofije

predrasudu naunog miljenja. Tako e na mesto neutralnog monizma stupiti transcendentalan idealizam. Kritiki realizam Poetkom XX stolea u Americi se pojavila grupa misllilaca koji su objavili jedan realistiki manifest (1910) da bi potom publikovali i zbornik radova Novi realizam (1912); meu njima je najpoznatiji bio profesor sa Harvarda, uenik V. Demsa, Ralf Barton Peri (1876-1957); sve ove mislioce objedinjuje vera u plodotvornost zajednikih istraivanja. Treba imati u vidu da u itavom svetu 20-30. godina XX stolea na sve strane niu raznorazni manifesti, od knjievno-umetnikih do filozofskih. Predstavnici ove grupe koju su nazivali i neorealistima ubrzo su se razili (to je inae karakteristino za sve avangardne grupe tog vremena) i krenuli su razliitim putevima a neki su i napustili filozofska istraivanja. Svim ovim misliocima zajednika je odbojnost spram idealizma i njegove monistike ontologije po kojoj se sve postojee delilo na svet vidljivog i svet prave realnosti, dok je predmet saznanja bio odreen saznajnim subjektom. Njihova kritika, saglasna s kritikom britanskog filozofa D. E. Mura (Opovrgavanje idealizma, 1903), bila je usmerena protiv neohegelovstva i Berklijevog "intuitivnog argumenta" koncipiranog protiv realizma, protiv stava da nema objekta bez subjekta (to su oni ocenjivali kao istu tautologiju jer se tim stavom tvrdi da se ono to se daje u iskustvu daje u iskustvu). Sve te mislioce, poznate kao neorealiste (E. Holt, R.B. Peri, V. Montegju, V. Pitkin, E. Spolding, V. Marvin), vezivalo je i miljenje da epistemologija nije fundamentalna disciplina i da ona nije propedeutika ontologije poto logika treba da prethodi i ontologiji i epistemologiji; u ovom ih je uvrivalo i shvatanje da se idealistika epistemologija, kad je re o sutini znanja, svesti i iskustva nalazi pod velikim uticajem dualistike psihologije i da stoga ne treba prirodu realnosti izvoditi iz svojstava saznajnog procesa. Saznatljivost nekog objekta nije uslovljena saznajnim aktom jer saznanje pripada istom svetu u kojem su i sami objekti

www.uzelac.eu

593

Milan Uzelac

Istorija filozofije

saznanja. Saznanje stoga nije natprirodno i transcendentalno i nema prednost u odnosu na druge injenice. Tu je re samo o jednom od razliitih moguih odnosa meu "sutinama" unutar iskustva. Ako pak saznanje nije univerzalni uslov bivstvovanja, ono se u tom sluaju nalazi unutar, u ravni bivstvovanja u kojoj su broj, prostor ili fizika priroda, a to znai da saznanje ima svoju genezu i svoje okruenje. Saznajni proces samo je jedan od naina na koji se ovek odnosi spram realnosti pa epistemologija nema nikakvu prednost u odnosu na druge nauke. Predstavnici ove grupe smatrali su da saznajni proces ne moe ukazati na svoje granice i da se znanje moe beskonano uveavati, a to znai da je svaki stav manje-vie relativan i da se ne moe pretendovati na apsolutnu istinitost; takva pozicija bila bi antidogmatska i samokritika. Ova neorealistika teorija "imanentnosti transcendentnog" imala je prvih decenija znatan uticaj: s jedne strane na Bertranda Rasela koji je pod njenim uticajem koncipirao svoj "neutralni monizam", a s druge na jednu drugu grupu filozofa koji su svoje stanovite odreivali kao "kritiki realizam" i meu kojima je najuticajniji bio filozof panskog porekla Dord Santajana (1863-1952). Kritiki realisti su nastojali da se ovim nazivom ograde od svojih prethodnika a istovremno su isticali da se pojam kritiki ne treba misliti u kantovskom smislu; poput neorealista i oni su bili protivnici idealizma, ali su za razliku od njih epistemologiju smatrali za jednu od najvanijih disciplina. Stavljajui naglasak na razlikovanje kognitivne strukture i saznajnog objekta svoju su poziciju odreivali kao dualistiku i suprotstavljenu stanovitu neorealista i fenomenalista koji su insistirali na "istom iskustvu". Oni su smatrali da stvari nisu date samo u iskustvu, ve da postoje i po sebi i da su temelj sveg realinog. Ono to je dato u saznanju nije neto mentalno ve logika sutina, svojstvo (the what) saznajnog objekta. Ne moe se misliti bez misli niti opaati bez opaaja; sve to su sredstva koja ukazuju na spoljanje objekte i ostvarenje komunikacije; ali, objekat u svesti nije i njen sadraj i zato su mogue iluzije i greke u percepciji i zato je teko ukazati na pravu realnost bilo ega. Sve ovo ukazuje na agnosticistike crte kriti-

www.uzelac.eu

594

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kog realizma ali, neprihvatanje da postoje iluzije u percepciji, to je ono to neorealiste, fenomenaliste i pragmatiste vodi do nepremostivih tekoa. U ovome bi trebalo da se ogleda prednost kritikog realizma. Po miljenju Santajane kritiki realizam se nalazi izmeu dve krajnosti, izmeu minimuma i maksimuma realizma; u prvom sluaju se polazi od toga da je saznanje objekata mogue, a u drugom da se sve neposredno saznaje upravo kao takvo kakvo ono i jeste, i da su zablude nemogue pa maksimalni realizam pretenduje na to da je nemogue intuitivno saznanje objekta. Kritiki realizam doputa (a) da je svako saznanje tranzitivno (transcendentno), tj. da nezavisno postojee stvari mogu biti objekti svesti koja ih identifikuje i odreuje i doputa (b) da je svako saznanje relativno, to e rei da neka stvar moe posedovati i svojstva koja joj pripisuje svest. Zadatak je realiste da nae ravnoteu izmeu transcendentnosti i relevantnosti. Neorealisti su smatrali da kritiki realizam ne donosi nita bitno novo ve da se samo vraa na pozicije epistemolokog dualizma Loka i Dekarta te da su kritiki realisti samo moda malo bolje objasnili zablude i iluzije percepcije, ali da su i dalje ostali nemoni u pokuaju da se objasni istina tako to su sauvali prepreku izmeu saznajnog subjekta i objekta saznanja. Santajana stoga i nije ostao samo na pozicijama kritikog realizma ve je svoj naturalizam i materijalistiki fenomenalizam pomeao s platonistikim realizmom. Ne treba gubiti iz vida da je Santajana studirao kod V. Demsa na Harvardu i da je bio profesor od 1898. do 1912. kada se vratio u Evropu gde je pod uticajem nemake filozofije i napisao svoja najvanija dela, mada je njegova filozofija svoj najvei uticaj imala u Americi. Interes Santajane bio je veoma irok: pisao je romane, poeziju, religiozne spise, i kod njega interes za prirodne nauke nije bio toliko izrazit kao kod drugih kritikih realista. Nije stoga sluajno to se od njih i znatno razlikuje. Sebe nije smatrao metafiziarem ali je bio pod uticajem Platona, Spinoze i openhauera. Time se njegova pozicija razlikuje u odnosu na pozitivizam ali i neorealizam koji se neprijateljski odnosio prema metafizikim sistemima. Meu Santajanine glavne spise spadaju: petotomno delo ivot

www.uzelac.eu

595

Milan Uzelac

Istorija filozofije

razuma (1905-6), Skepticizam i animalna vera (1923) i etvorotomno njegovo glavno delo Sfere bivstvovanja (1927-1934). Prvi tom ovog poslednjeg spisa bio je posveen sferi sutina, drugi sferi materije, trei sferi istine i etvrti sferi duha; pomenute "sfere bivstvovanja" nisu po Santajani, oblasti ili delovi vasione ve naini, kategorije samih stvari. Sfere bivstvovanja, kao to su materija, istina ili duh ne dobijaju se intuicijom, ve uz pomo instinktivne vere koja se manifestuje u praksi; ontoloki status sutina nalik je platonovskim idejama ali nema kosmoloke, metafizike ili moralne pretpostavke; poto su nepostojee, sutine ne mogu biti iznad materije ve se javljaju u prirodi ili miljenju ako je to potrebno: Sutine su stoga nesupstancijalne. Pojam sutine utemeljuje pojam intelekta i saznanja i ne izvodi se iz njih. Sutine nisu ni apstraktne, one su datosti iskustva ali nemaju isto poreklo kao i stvari. Svaka sutina samo je znak objekta ili dogaaja koji je privukao nau panju. Kao i drugi kritiki realisti i Santajana smatra da iskustvo povlai za sobom verovanje u supstanciju i da je Aristotel bio u pravu kad je supstanciju proglasio centralnom kategorijom. Zato je pogreno odbacivanje pojma supstancije od strane savremenih psihologa s argumentacijom da supstancija nije data ni jednom posebnom ulu. Vera u supstanciju je intuitivna i primitivna, ona je "glas gladi". Santajana podvlai da ne veruje u metafiziku ve u fiziku supstanciju koja lei u osnovi animalne percepcije realnih stvari. Supstancija je uvek neto to samo po sebi postoji; ona povezuje pojave. S druge strane, Santajana odbacuje ideju duhovne supstancije jer je sam duh entelehija materijalne supstancije. Uenje Santajane, u razliitim svojim fazama, jeste spoj naturalistikih i realistikih tendencija pod umerenim uticajem platonistike teorije sutine. Filozofija ivota Pod filozofijom ivota misli se na orijentaciju u filozofiji krajem XIX i poetkom XX stolea koju su pod uticajem openhauera i Niea razvili Anri Bergson, Vilhelm Diltaj, Georg Zimel, Osvald pengler, Ludvig Klages i drugi; ovaj naziv moe se prihvatiti

www.uzelac.eu

596

Milan Uzelac

Istorija filozofije

samo uslovno, budui da je svaki od ovih filozofa krajnje originalan i teko ih je podvesti pod jedan zajedniki imenitelj; ako im je neto ipak zajedniko, onda je to nastojanje da se u filozofiji u prvi plan stavi pojam i princip ivota, da se ospori vladajui scijentizam, ali ne da bi se dolo na neko antinauno stanovite, ve da bi se osporio vladajui mehanicizam. Nije stoga nimalo sluajno da su upravo Ajntajnova teorija relativnosti kao i pojava genetike odluno uticali na Bergsona ija je Stvaralaka evolucija (1907) od samog poetka tumaena kao nain "neklasinog" naina filozofiranja. Sve to utie da u centru interesovanja filozofije ivota nisu prirodne nauke ve humanistike discipline: istorija duha, nauka o jeziku, kulturi, a to za posledicu ima izgradnju univerzalne nauke o duhu; tako je u zapadnu filozofiju prodro istoricizam, nastojanje da se istorija (kao proces i kao nauka) podvrgne produbljenom istraivanju. Istovremeno, filozofija ivota je dala i nove impulse istraivanju problema svesnog i nesvesnog, kao i problema intuicije, seanja, vremena (kao struktur svesti). Istraujui sve manifestacije duhovnog i psihikog, predstavnici filozofije ivota su otro kritikovali i tradicionalni racionalizam zbog preuveliavanja svesno-racionalnih elemenata ljudskog duha. Uz ouvanje interesa za apstraktno saznanje i intelekt zahteva se i njihovo kritiko preispitivanje kako bi se utvrdile jake i slabe strane uma i intelekta. Usmerenost na nesvesno i vanracionalno uinila je ovu filozofiju blisku frojdizmu. Iako je uobiajeno da se izlaganje o filozofiji ivota zapoinje s Nieom, tematizovanje pojma ivota zajedniko je veini filozofskih orijentacija kraja XIX stolea, a jedno sistematski izloeno stanovite nalazimo tek kod Bergsona. Anri Bergson roen je u Parizu 18. oktobra 1859. godine; studirao je filozofiju i 1889. odbranio na Sorboni dve disertacije: Ogled o neposrednim datostima svesti i Ideja mesta kod Aristotela. Ubrzo nakon toga objavio je spise Materija i memorija (1896) i O smehu (1900); vrhunac njegovog stvaralatva ine dela Uvod u metafiziku (1903) i Stvaralaka evolucija (1907). Bio je profesor na Kole de Frans, lan Francuske akademije i dobitnik Nobelove nagrade za knjievnost (1928). Poslednju knjigu Dva izvora

www.uzelac.eu

597

Milan Uzelac

Istorija filozofije

morala i religije objavio je 1932. godine. Iako mu je katolika crkva neke od knjiga stavila na spisak zabranjenih knjiga, pred kraj ivota smatrao je da se s katolianstvom zavrava judaizam. ekajui satima u nemakoj komandanturi da se registruje kao Jevrejin, prehladio se, razboleo od pneumonije i umro 4. januara 1941. godine u okupiranom Parizu. Mada za sobom nije ostavio kolu, mnogi su znaajni filozofi, psiholozi, prirodnjaci, knjievnici i umetnici prve polovine XX veka bili pod snanim Bergsonovim uticajem (T. de arden, V. Dems, M. Prust, D. Dojs). Njegova predavanja imala su neverovatan uspeh i behu do te mere popularna da su pariske dame slale poslugu da im satima ranije zauzme mesta u auditorijumu; kao predava bio je suta suprotnost Hegelu: govorio je smireno, ritmino, uvereno, s muzikom intonacijom i krajnje precizno. U mladosti Bergson je bio pod velikim uticajem Spenserove evolucionistike teorije i namera mu je bila da usavri njene poetne principe, mada je ve tumaei vreme video i njene slabosti; mehaniko vreme, ono koje se meri satom, to je prostorno vreme; svaki njegov momenat je spoljanji i svi njegovi momenti su jednaki; prostornost je karakteristika stvari. Kvantitativno razlikovanje vremenskih momenata strano je naoj svesti za koju jedan trenutak moe da traje veno i njoj je svojstveno trajanje: samo svest moe da zahvati nezavreni tok vremena; van svesti prolosti nema a budunost ne moe da bude. Svest povezuje prolost i budunost uz pomo sadanjosti. Mehaniko vreme je reverzibilno, ali u ivotu danas nije ono to je bilo jue i uzaludne su potrage za izgubljenim vremenom. Konkretno vreme je tok ivota s elementima novine u svakom trenutku, ono je kao klupe koje uveavajui se ne gubi ono to je ranije ve sakupilo. Kvantitativni model vremena je koristan u nauci i za stvaranje efikasnih instrumenata kontrole neke situacije, ali taj model je neefikasan za istraivanje svesti i njenih manifestacija. asovnik ne meri vreme nego jednovremenost; samo u svesti moe se zahvatiti tok vremena. Na taj nain radikalno se razlikuju svet stvari i svet svesti. Ve u svojim prvim radovima Bergson se skeptiki odnosi spram oduevljenja s kojim fiziolozi i psiholozi nastoje da

www.uzelac.eu

598

Milan Uzelac

Istorija filozofije

univerzalizuju kvantitativnu metodu i istie kako duboka stanja svesti nemaju nieg zajednikog sa kvantitetom i da su ona kvalitativna; ta stanja se do te mere slivaju jedno u drugo da je nemogue govoriti o njima posebno; tako se ve u njegovim ranim radovima javlja ideja neprekinutosti svesti, odnosno trajanja, a to e direktno uticati na njegovo shvatanje slobode. Naspram asocijativnog psiholokog determinizma Bergson istie spontanost i unutranji dinamizam koji omoguuju slobodu nae svesti i naeg delovanja; slobodni smo kada je nae delovanje posledica nae celokupne linosti. Postuliranje slobode pribliava Bergsona Kantu, no za njega je karakteristino da filozofske temelje slobode ne trai u uenju o umu, naunom saznanju ili u moralnoj filozofiji, ve u iskustvu (gde se dotad video najstroi determinizam); tako se on obraa istraivanju materije i s njom povezanim formama duha. Dok idealizam materiju svodi na predstavu a materijalizam materiju svodi na stvar, Bergson polazi od realnosti duha i realnosti materije i vezu meu njima nastoji da uspostavi u memoriji, tj. pamenju. U tenji da objedini materiju i duh on njihovu dodirnu taku odreuje kroz kritiku naturalistikih shvatanja po kojima se duh (svest i psiha) svodi na materijalne, cerebralne procese. Kritika fiziolokih (psihikih) procesa vri se analizom opaanja kao jednog od elementarnih akata saznanja. Po Bergsonu opaanje nije samo momenat saznanja ve je u zavisnosti od celokupnog ovekovog delovanja. Ono odreuje sposobnost ovekovog bia za delovanje; svojom pripremljenou za delovanje ovekovo telo se utiskuje u svet prirode; aktuelnost naeg opaanja sadrana je u naoj aktivnosti, u pokretima koji traju a ne u njihovom intenzitetu; opaanje nema spekulativan smisao i nije usmereno na neko bezinteresno saznanje, ve je neodeljivo od delovanja. Bergson insistira na neraskidivosti delovanja i svesti pri emu opaanje nije povezano samo sa seanjima ve sa itavom paletom oseaja; svesno opaati to znai birati; istiui sintetiko jedinstvo svesti Bergson hoe da diferencira pamenje od opaaja jer je upravo pamenje a ne opaanje model po kome se mogu istraivati duhovni procesi. Pamenje Bergson deli na mehaniko i

www.uzelac.eu

599

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nezavisno seanje, ali istie kako su oba vida pamenja i uzajamno povezana: da bi se seanje javilo u svesti neophodno je da se ono spusti s visina istog pamenja tamo gde se odvija delatnost. Pokuaj prevazilaenja jaza izmeu duhovnog i materijalnog, izmeu materije i svesti nalazimo u tematizovanju pojma ivota, to je i centralna tema Bergsonove najpoznatije knjige Stvaralaka evolucija; ivot je tok, on je neprekidan, celovit, otelotvorenje razvoja, staralatva, beskonanog nastajanja, oblast nepredvidljivog i neponovljivog. Svojstvo ivota je individualnost koja poseduje beskrajno mnogo nivoa; njega ne moe dokuiti ni biologija ni bilo koja od prirodnih nauka; biologija pokuava da formulie opte zakone, a ivot se ne moe staviti u okvire optih zakonitosti; najvie to se moe uiniti jeste da se dokui smer kojim se razliiti oblici ivog sveta razvijaju i to je razlog to Bergson razrauje koncepciju stvaralake evolucije budui da su svaki momenat ivota i svaki njegov stepen stvaralaki. ivi sistemi su neponovljivi i nepovratni i zato saznanje koje hoe da "razloi" ivot po principima mrtvih tela iskrivljuje samu bit ivota. ivotu i stvaralakoj evoluciji se moe pribliiti samo uz pomo pojmova trajanje (dure) i ivotni nagon (lan vital). Pojmom trajanje Bergson nastoji da se priblii samoj sutini ivota i njegovom neprekidnom toku (ivot traje zato to se prolo neraskidivo uliva u sadanje i budue), ali i da se suprotstavi tradicionalnim koncepcijama vremena po kojima je budunost u prirodi objektivna i predskaziva. ivot se ne moe razumeti bez uraunavanja i vremenskih koordinata, ali re je o jednom specifinom pristupu pojmu vremena: vasiona postoji u vremenu i to se vie udubljujemo u prirodu vremena tim vie shvatamo da vreme podrazumeva stvaranje, stvaranje formi, neprekidno stvaranje apsolutno novog. Pomou pojma trajanja Bergson nastoji da blie odredi nau svest, nae ja, i njemu svojstveno shvatanje vremena. O trajanju ivota mi saznajemo uz pomo intuicije koja je usmerena na tok nae svesti, na njeno trajanje. Nae Ja je realnost koju mi dokuujemo iznutra, pomou intuicije, a ne nekom analizom. Trajanje pretpostavlja svest i stoga to stvarima pripisujemo vreme koje traje mi u njih unosimo i odreenu dozu svesti.

www.uzelac.eu

600

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Za razliku od tradicionalne filozofije koja je jo od vremena Aristotela, uvek intelekt videla kao viu formu saznanja u odnosu na instinkt, Bergson istie da instinkt i intelekt idu uvek zajedno i da jedno drugo dopunjuju; to su dva momenta kojima se reava jedan te isti problem. Tako su intuicija i instinkt potisnuli razum i intelekt i Bergson je to smatrao opravdanim; kritikujui tradicionalno shvatanje po kome se funkcija intelekta svodi na saznanje, on istie kako rad intelekta nije beskoristan ve je usmeren na reavanje praktinih zadataka u ivotu, na zadovoljavanje mnotva razliitih ovekovih interesa. Um objanjava ponaanje, priprema nas da delujemo na stvari, a s druge strane, naa svest ima unutranju slobodu, ali da bi mogla delovati na materiju, mora da rtvuje i deo svoje slobode; posledica toga je intelekt; um oveku daje "logiku tvrdih tela" i to omoguuje pobede u geometriji gde se vidi blizina logike misli i neive materije. Um razbija realnost na delie; povezuje jednake uzroke s jednakim posledicama. Carstvo intelekta su stvari na koje su primenjivi zakoni mehanike, geometrije, logike. Taj svet je isprekidan i nalik je nizu filmskih kadrova; zahvaljujui intelektu ovek moe da stvara vetaka orua i da proizvodei ih beskrajno varira samo proizvoenje. Intelekt je znanje formi, saznanje odnosa; to formalno znanje intelekta ima beskonanu prednost nad materijalnim saznanjem instinkta. Forma, budui prazna, moe biti popunjena bezbrojnim stvarima, esto beskorisnim. Formalno znanje se ne ograniava korisnim mada ono postoji zbog praktine koristi; carstvu intelekta pripadaju i pojmovi koji tvore inteligibilni svet paralelan svetu vrstih tela; razlika je samo u tome to je lake operisati pojmovima no likovima stvari; pojmovi nisu posledica neposrednog opaaja stvari, nisu likovi ve simboli i logika je skup pravila kojih se pridravamo pri optenju s tim simbolima. Intelekt ne moe da dokui ivot i tumai ga mehaniki, kae Bergson; ivotu se moe pribliiti instinkt: on je vanracionalna, neintelektualna sposobnost duha koja je najblia od svega samom ivotu; nae misli, u isto logikom obliku, ne mogu predstaviti ivot, tj. duboki smisao evolucionog toka, jer misao je samo manifestacija, jedan od oblika ivota.

www.uzelac.eu

601

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Postoji jo mnotvo razlika izmeu instinkta i intelekta: instinkt deluje pomou prirodnih organa, intelekt stvara vetake instrumente; instinkt je nasledan, a razum nije; instinkt je konkretan u ophoenju sa stvarima, razum se interesuje za odnose; instinkt ponavlja a intelekt stvara, instinkt je navika, on predlae adekvatno reenje, a intelekt ne poznaje stvari ve odnose meu njima i zato vlada pojmovima i formama. Intelekt apstrahuje, analizira i klasifikuje, mrvi realnost i odvajajui se od nje moe predviati budunost. Intuicija je vienje duha iz ugla samog duha; ona je neposredna kao instinkt i svesna kao um. Realnost intuicije dokazuje se u estetikoj intuiciji u kojoj se sjedinjuju stvari liene veze sa svakodnevnim i neophodnim. Samo intuicija moe da konstatuje trajanje svesti i realno vreme omoguujui nam tako da sebe razumemo kao slobodna bia. Razum oblee objekte i kida vreme kao tok; ali, kad se tok iskida na komade, tada vie nema samog kretanja. U tome je po Bergsonu bit Zenonovih aporija: intelekt je prinuen da opovrgava kretanje. Tek intuicija omoguuje da prodremo u bit ivota koji se pokazuje kao ogromni talas koji rui sve na svom putu. Premda je itava koncepcija stvaralake evolucije oblikovana po uzoru na jedinstveni, neponovljivi proces umetnikog stvaralatva, injenica je da kod Bergsona nalazimo samo jedan tekst posveen umetnosti kao neposrednoj kontemplaciji prirode; re je o veoma uticajnom kratkom spisu O smehu koji je ostavio traga i na Frojdove analize. Meu filozofe koji su ivot videli kao centralnu kategoriju ubraja se i Vilhelm Diltaj (1833-1911) ija je stvaralaka biografija zapoela ranije no Bergsonova; iako su njegova dela bila zamiljena i delimino publikovana jo u XIX stoleu, irokoj publici postala su poznata tek u narednom stoleu i to je osnovni razlog to se uenje Diltaja u veini pregleda filozofije izlae nakon Bergsona koji je po godinama od njega bio mlai. Diltaj je nakon zavrene srednje kole 1852. zapoeo studije teologije u Hajdelbergu da bi potom preao u Berlin i posvetio se studijama istorije i filozofije; istovremeno, ui grki jezik, ita Platona, Aristotela, Avgustina i openhauera, ide na asove

www.uzelac.eu

602

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kompozicije, bavi se urnalistikom. U Bazelu predaje u isto vreme kada i Nie. Od 1868. profesor je u Kilu i jedan od saradnika arhiva lajermahera za koji pie biografiju lajermahera po kojoj e i postati poznat; nakon tri godine prelazi u Breslau gde se upoznaje s grofom Paulom Jorkom fon Vartenburgom ( -1897), zemljovlasnikom i aristokratom, znalcem filozofije; njihova prepiska koju su godinama vodili objavljena je 1923. i znatno je uticala na filozofe tog vremena pa se na grofa Jorka poziva i Martin Hajdeger u svom spisu Sein und Zeit. Godine 1882. Diltaj se vratio u Berlin da bi preuzeo na tamnonjem univerzitetu katedru za filozofiju koja je nekad pripadala Hegelu; naredne godine je objavio svoj drugi spis Uvod u nauku o duhu; publikovanje se na tome i zaustavilo budui da su materijali za druge tomove publikovani tek 1914. i 1924. a sabrani spisi, na osnovu kojih tek moe da se sudi o sistematskom karakteru itavog njegovog dela, tek 1881. Iako je nakon izlaska Huserlovih Logikih istraivanja bio meu prvima iz starije generacije filozofa koji je odao priznanje Huserlu, sa njegovim delom sve se zbivalo s velikim zakanjenjem; to se posebno odnosi na njegovu knjigu Doivljaj i pesnitvo (1905), koja je svojim studijama o pesnitvu Lesinga, Getea, Novalisa i Helderlina, iako napisana tridesetak godina ranije, bitno uticala na filozofe druge decenije XX stolea. Ime Diltaja obino se vee za pojam nauke o duhu39; naspram vladajueg shvatanja da humanistike nauke treba utemeljiti "nauno", uz pomo metoda prirodnih nauka, Diltaj istupa sa stavom da humanistike, duhovne nauke imaju svoj sebi svojstven karakter naunosti. Svoje poreklo to ima u teorijsko-saznajnoj sferi. Ono to je Kant uinio za prirodne nauke sada je trebalo uiniti i u drugim oblastima znanja pa Diltaj smatra kako je osnovni problem filozofije za sva vremena postavio Kant i da je zadatak potonjih filozofa samo da nastave transcendentalnu filozofiju.
39

Smatra se da izraz nauke o duhu (Geisteswissenschaften) jeste u nemakom jeziku ekvivalent pojma moral science koji je u svojoj Logici uveo D. S. Mil, iako se taj izraz po prvi put javlja jo 1787, pa tom izrazu mnogi vide analogiju s pojmom nauke o prirodi (Naturwissenschaften).

www.uzelac.eu

603

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Diltaj je ubrzo doao do zakljuka da se taj problem ne moe reiti na Kantov nain te da je neophodno usmeriti se na temelj filozofije: razmotriti oveka i ljudski svet u celini. Tako se menja perspektiva: na mesto oveka kao saznajnog subjekta i na mesto uma, stupa ovek u svom totalitetu, totalitetu ljudske prirode, punoi ivota. Saznajnim odnosima prethode odnosi u ivotu, pa akcenat nije vie na Ja koje misli, ve na samom ivotu subjekta. Tako na mesto isto saznajnog subjekta stupa ivot sa svim njegovim stvaralakim mogunostima. Zato se Diltajeva filozofija i naziva filozofija ivota. Pod filozofijom ivota Diltaj misli odreene prelazne stepene izmeu filozofije i religioznosti, literature i poezije, slobodnije forme filozofije koje su blie svakodnevnom ivotu i ovekovim ivotnim potrebama. U mislioce koji poseduju takav stav spram filozofije i ivota Diltaj ubraja Marka Aurelija, Montenja, Niea i Tolstoja. On smatra da filozofiranje treba da sledi iz ivota i kao glavni zadatak filozofije istie da se ivot mora razumeti iz njega samog. Treba odbaciti sve transcendentne stavove i obratiti se onom to je dato samim ivotom. Usmerenost na razumevanje ivota razlikuje Diltaja od svih drugih filozofa koji nastoje da na poetski nain predstave svoju "ivotnu filozofiju", kao i od iracionalistikih tokova filozofije ivota u kojima se prvenstvo davalo intuiciji, instinktu. Re je o istorijski orijentisanoj filozofiji ivota; ta je ovek, na to pitanje moe odgovoriti samo njegova istorija; Diltaj esto pojmove ivot i istorijska realnost koristi kao sinonime, budui da je istorijska realnost ona realnost koja je ispunjena ivotom. Na isti nain, kao sinonime, Diltaj koristi pojmove kategorije ivota i kategorije istorije. Pitanje: kako razumeti ivot, imalo je za posledicu da se postavi i pitanje: kako je mogue nauno saznanje pojedinih linosti i kakvim se sredstvima to moe postii. Kljuno u razumevanju problema naunog saznanja duhovno-istorijskog sveta jeste samo razumevanje razumevanja koje moe imati razliite stepene, zavisno od interesa s kojim ovek pristupa razmatranju odreenog predmeta. Na viim nivoima razumevanje postaje blisko umeu koje Diltaj naziva tumaenje, ili

www.uzelac.eu

604

Milan Uzelac

Istorija filozofije

interpretacija. Istorija nastanka posebne discipline koja bi bila u vezi sa tumaenjem tekstova ili dokumanata ljudskoga duha ima svoj poetak u prvim pokuajima tumaenja Svetih spisa. Sredinom XIX stolea nauka o tumaenju, ili hermeneutika, dobila je zaslugom lajermahera svoj definitivni oblik. Jedan od njenih najveih problema jeste tzv. hermeneutiki krug: s jedne strane smisao dela kao celine moe se razumeti samo iz pojedinih njegovih delova (rei, reenica), a s druge, razumevanje nekog dela ve pretpostavlja opte razumevanje celine, bez ega otrgnuti delo iz konteksta ini se besmislenim. Tradicionalna hermeneutika interesuje Diltaja kao interpretacija ostataka ovekovog ivota koji su se sauvali u tekstu, ali razumevanje ivota nije analogno razumevanju bilo koje druge oblasti, jer ovekov ivot nije ni "predmet" ni "tekst". Zato u odnosu na ivot istraiva ne moe zauzeti neku poziciju "sa strane" i polazei od toga da se ta pozicija ve poseduje. Kako se radi o ivotu u celini, uporina taka ne moe biti ni neki pojedinani ivot. ivot se moe razviti samo iz njega samog i to na raun novosteenog iskustva. Poto je metodu razumevanja formulisanu u raznim humanistikim naukama Diltaj nastojao da pokae na planu ljudskog ivota u celini, njegovo su stanovite mnogi odredili kao filozofsku hermeneutiku. Treba imati u vidu da pojam hermeutika sam Diltaj u svojim radovima nije koristio. Prvi je to uinio Hajdeger u svojim predavanjima (1919-1925), a njega je kasnije sledio H.G. Gadamer u svom slavnom spisu Istina i metoda kojim je dao snaan impuls daljim istraivanjima. Sm Diltaj je smatrao kako je temelj nauk o duhu psihologija a ne hermeneutika. Za razliku od filoloke hermeneutike koja se permanentno moe vraati tekstu, filozofska hermenutika nema tu mogunost budui da se njen predmet, sam ivot, neprestano menja; ivot je nemogue zahvatiti u svakom konkretnom trenutku a svako osmiljavanje ivota ili odnosa u ivotu bitno menja predmet istraivanja i deformie ga u skladu s oekivanjima istraivaa. Zato put razumevanja mora da se odvija kroz tzv. "objektivisanje

www.uzelac.eu

605

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ivota"40; re je o formama koje je sam ivot proizveo i u kojima on sam sebe saznaje. Metod filozofije ivota podrazumeva kod Diltaja doivljavanje, izraavanje i razumevanje. Slava Diltaja u najveoj meri je posmrtna a i to zahvaljujui njegovim uenicima; prva generacija njegovih uenika (Herman Nol, Eduard pranger, Teodor Lit) razvila je i primenila Diltajevu teoriju u oblasti pedagogije; to je razumljivo budui da je izvorno Diltajeva filozofija bila usmerena na ivot i njegovo preobrazovanje, pa je po njegovim reima najvii cilj svake istinske filozofije pedagogija u najirem smislu, nauka o vaspitanju oveka; zato svaka filozofska spekulacija ima svoj smisao samo radi delovanja. Zahvaljujui Diltaju pedagogija je postala univerzitetska disciplina. Neposredno nakon prvog svetskog rata recepcija Diltajeve filozofije dobija nove impulse i to zahvaljujui fenomenologiji i filozofiji ivota; na raskru ta dva pravca 1927. sa publikovanjem Sein und Zeit Hajdeger je zaao van granica Diltajeve filozofije. Na to je reagovao Diltajev zet Georg Mi knjigom Filozofija ivota i fenomenologija (1930). Radikalizacija diltajevske filozofije ivota nai e se potom u delu Karla Jaspersa, dok e filozofsku hermeneutiku na tragu Diltaja razviti H.G. Gadamer suprotstavljajui se metodologiji nauka i kritikoj teoriji kao i kasnijim istraivanjima teorije razumevanja (K-O. Apel). Posebno uticajan predstavnik filozofije ivota bio je Georg Zimel (1858-1918). Istoriju, ekonomiju, psihologiju, filozofiju i istoriju umetnosti Zimel je studirao u Berlinu gde je od 1901. bio vanredni profesor, da bi od 1914. bio profesor filozofije u Strasburgu; prvenstveno se bavio socijalnom filozofijom i jedan je od najznaajnijih sociologa prvih decenija XX stolea. Napisao je niz radova iz oblasti istorije, istorije filozofije i teorije kulture. U njegove socioloke spise spadaju radovi: O socijalnoj diferencijaciji (1890), Filozofija novca (1900), Sociologija (1908), Osnovna pitanja sociologije (1917); u filozofska dela spadaju: Uvod u nauku o moralu I-II (1892-1893), Kant (1904), Problemi filozofije istorije
40

Ovaj pojam s obzirom na nain kako ga Diltaj koristi srodan je Hegelovom pojmu "objektivnog duha".

www.uzelac.eu

606

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(1895), Kant i Gete (1906), Religija (1906), openhauer i Nie (1907), Glavni problemi filozofije (1910), Filozofska kultura (1922), Konflikt savremene kulture (1918). Posle smrti objavljeni su njegovi spisi iz oblasti filozofije umetnosti, filozofije istorije, religije i socijalne filozofije. Zimel se ubraja u predstavnike filozofije ivota prvenstveno stoga to kao i Bergson u sredite svojih istraivanja stavlja pojam ivota, ali za razliku od Bergsona naglasak ne stavlja na ivot u prirodi ve na ivot oveka u drutvu. U poetku su na Zimela uticali naturalistiki, pragmatistiki i evolucionistiki pristupi tumaenju duha, saznanja, miljenja i istine. Pretpostavljao je da se moe utemeljiti problem istine na kategoriji korisnosti. Kantova filozofija mu je pomogla u prevladavanju uticaja naturalizma i utilitarizma. Nakon toga kritikovao je ogranienosti Kantovog uenja koje su se manifestovale u intelektualistikoj orijentaciji kantovstva. Kanta je Zimel nastojao da "koriguje" uz pomo Getea kod koga je naao da se saznanje objedinjuje s delatnou "svih ivotnih elemenata". Zadatak nove filozofije kao filozofije ivota Zimel je video u detaljnom tumaenju od kakvih to "ivotnih elemenata" prirodnih, praktinih, socijalnih, religioznih zavisi saznanje uopte, kao i saznanje istine posebno. Zimel se intenzivno bavio filozofijom Bergsona i o njoj drao predavanja; podravao je neke njegove ideje, pre svega povratak pojmu ivota, ali ubrzo je utvrdio da je pojam ivota neophodno kritiki revidirati. ivot moe da dospe van svojih granica (transcendencija ivota), van granica aktuelnih formi a to znai da moe stvoriti jo vie ivota. Sutina ivota je u tom transcendiranju njegovih granica; u tom neposrednom "prekoraivanju" granica Zimel je video bitno svojstvo duhovnog. On je nastojao da izgradi most izmeu tradicionalne filozofije koja je izuavala objektivne forme duha i svesti i filozofije ivota koja se bila skoncentrisala na "procesnu" stranu stvari. Pred kraj ivota kod njega su klasini momenti prevagnuli u odnosu na uticaj filozofije ivota. Zimel polazi od toga da je ivot proces koji se odvija po odreenim zakonima, ali to nije dovoljno da bi se izveo i opti zakon ivota koji bi omoguio svoenje najraznovrsnijih ivotnih

www.uzelac.eu

607

Milan Uzelac

Istorija filozofije

procesa na neku jednosmernu ivotnu silu. ivot je rezultat iskonskih procesa i samo su oni potinjeni zakonima prirode. Ako za njih ima uslova, onda ivot nastaje sam po sebi. Formuliui odreene zakone u prirodnim naukama kao "zakone prirode", kako je to sluaj s Njutnovim zakonom gravitacije, ljudi neprekidno uprouju i pojednostavljuju sliku ivota. Ne moe svako uoptavanje biti proglaeno prirodnim zakonom. Njutnov zakon se proglaava za zakon prirode jer "prikriva stvarne zakonitosti i prve uzroke", a Keplerov zakon nije osnovni zakon prirode ve samo ocrtava odreene istorijske injenice koje se odnose na planete". Sve je to jo sloenije kad je re o istoriji. Istorijske pojave su posledica mnotva razliitih momenata i ne mogu biti podvedene pod nekakav zakon kao to su to prirodni zakoni. Svaka pojava u ivotu oveka i oveanstva je jedinstvena, neponovljiva istorijska injenica, rezultat susreta mnotva razliitih situacija i sluajnosti. Zato je pretenzija nekih filozofa da formuliu zakone u kojima bi se ogledao tok istorije nemogua. I pri izuavanju istorije ne moe se ostati na injenicama, ve se moraju sagledati i uzroci koji su doveli do odreenih istorijskih dogaaja ne zaboravljajui pri tom da nema nikakvih nunih uzrono-posledinih zakona u istoriji. Kauzalne zakone je mogue fiksirati ali se ne mogu proglaavati za prirodne zakone jer mnogo toga zavisi od sluajnih momenata u ivotu i ljudskom saznanju; isto tako, treba imati u vidu da je ljudska istorija principijelno nedovrena i da nije mogue da se neki kauzalni odnosi iz prolosti projektuju u budunost. U oblasti etike Zimel je poznat po svojoj kritici Kantovog kategorikog imperativa koji je po njegovom miljenju trebalo zameniti individualnim zakonom, dok u oblasti sociologije kao centralni pojam istie povratno uzajamno delovanje (Wechselwirkung) budui da ivot kao mnogostrani proces ne sme se objanjavati stavljanjem naglaska na jednu ili drugu grupu uzroka. U spisu Filozofija novca (1900) Zimel analizira uticaj novca, finansijsko-novanih odnosa na ponaanje i svest ljudi, na potiskivanje oseanja i ljudskih elja, na deformaciju razuma i racionalnosti. Meusobno otuenje ljudi, postvarivanje meuljud-

www.uzelac.eu

608

Milan Uzelac

Istorija filozofije

skih odnosa kao i obezvreivanje kulture posledica su vlasti novca. Ljudi se sve vie koriste stvarima kao sredstvima i instrumentima, a ne razumeju smisao njihovog delovanja. Iako ima ogroman opus, Zimel nije pisao sistematska dela, ve je kao i veina mislilaca ove orijentacija pisao dela vie esejskog karaktera to nije umanjilo njegov uticaj ve naprotiv, dovelo da velike njegove popularnosti svrstavajui ga u red najveih sociologa XX stolea, pored Dirkema, Pareta i Maksa Vebera. Odnos prirode i istorije Osvald pengler (1880-1936) je podigao na metafiziki nivo; krah Nemake u Prvom svetskom ratu povezao je s propau zapadne civilizacije; u prirodi dominira mehanika nunost dok je istorija carstvo organske nunosti. Zato se istorija moe razumeti uz pomo kategorije doivljaja, intuitivnim pronicanjem u forme istorijskog razvoja. pengler smatra da oveanstvo nema nikakav cilj, nikakvu ideju, nikakav plan kao to svrhu nemaju leptiri ili orhideje. oveanstvo je zooloki pojam lien bilo kakvog smisla. U to doba vladajuoj slici istorijskog napretka i razvoja pengler je suprotstavio koncepciju o smeni razliitih civilizacija koje se mogu razumeti kao organizmi koji se raaju, razvijaju i propadaju. U zatvorenom civilizacijskom prostoru filozofija i moral imaju apsolutni smisao ali izvan njenih granica, u drugoj civilizaciji, oni nemaju nikakav smisao. Koliko ima civilizacija, toliko ima i moralnih sistema. Svaka civilizacija stvara sopstvene vrednosti, razliite od onih koje imaju druge civilizacije. Kao i organizmi, civilizacije su osuene na propast. Treba imati u vidu da je svojim spisima protiv demokratije, liberalizma, parlamentarizma i kapitalizma pengler pred kraj ivota doprineo uvrivanju nacizma u Nemakoj, ali se isto tako ne sme zaboraviti da je u svom delu Propast zapada I-II (19181922), posebno kad je re o smeni civilizacijskih ciklusa, preuzeo niz ideja u to vreme na zapadu nepoznatog ruskog mislioca - Nikolaja Danilevskog (1822-1885). Po svom osnovnom obrazovanju Nikolaj Danilevski je bio biolog, botaniar. Bavio se raznim poslovima, rukovodio borbom protiv filoksere na Krimu, izradio osnovni zakon o ribolovu u Rusiji XIX veka, bavio se selekcijom, bio direktor botanike bate

www.uzelac.eu

609

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na Krimu. Mnogi ga znaju kao jednog od predstavnika slavjanofilstva, manji broj ljudi zna da su ga poseivali Dostojevski i Tolstoj. A treba znati da je autor dvotomnog dela Darvinizam (1885; 1889), kao i mnotva publicistikih spisa. Svoju socioloku teoriju Danilevski gradi po uzoru na tada vladajui organicizam u nauci. Njegova teorija "kulturno-istorijskih tipova" (koja je ubrzo postala osnova slavjanofilstva u vreme njegovog prelaska u panslavizam) bitno je uticala na penglera kome je bilo poznato delo Danilevskog Rusija i Evropa (1871) u kome se autor oslanja na rezultate biolokih nauka i po analogiji tome da ne postoji opti bioloki zakon zakljuuje kako ne postoji ni opti i jedinstveni plan po kome se razvijaju istorija i drutvo pa stoga ne moe postojati ni opta istorija kao nauka. Ovo poslednje on dokazuje pozivanjem na injenice koje uzima iz istorije: podela istorije na staru, srednju i novu ne moe se odrati zato to su se u svakom od tih perioda razni narodi nalaze na razliitom stepenu razvoja. Tako, pogreno bi bilo tvrditi da se pad Rimske Imperije poklapa s poetkom srednjeg veka jer u to vreme u Indiji i Kini nema nikakvih promena i te zemlje ostaju na ranijem nivou razvoja. irenje hrianstva, kod raznih naroda zbiva se u razliito vreme, pa i to jasno pokazuje da je nemogua izgradnja jedne jedinstvene istorije. Granicu izmeu srednjeg i novog veka vremenski je nemogue odrediti ne samo u raznim delovima sveta, no ak ni u okvirima pojedinih drutava na istom kontinentu. Ali, ako se narodi razvijaju neravnomerno, to znai da ne postoji realno oveanstvo u celini, to ne znai da ne postoje kulturno-istorijski tipovi kao izdvojene forme postojanja oveanstva koje i jedine mogu biti predmet izuavanja istorije i sociologije. Ideja o ciklinom shvatanju vremena u istoriji, to je ono to e takoe pengler preuzeti od Danilevskog kome duguje za deo svoje slave. Meutim, kad je re o orijentaciji u filozofiji koju uobiajeno nazivamo danas filozofija ivota ne sme se zaobii originalna varijanta filozofije ivota kakvu nalazimo kod slavnog ruskog filozofa Semjona Franka (1877-1950) koji naspram ulne i intelektualne dimenzije naeg opstanka posebno tematizuje du-

www.uzelac.eu

610

Milan Uzelac

Istorija filozofije

hovnu dimenziju koja je slivena s naim ivotom i za to uvodi nov pojam - ivo znanje. Frank je zapoeo studije prava na Moskovskom univerzitetu, a koje je morao prekinuti zbog uea u studentskom pokretu a pod uticajem tada naprednih marksistikih ideja. Godine 1899. prelazi u Berlin a naredne godine objavljuje u Moskvi spis Marksova teorija vrednosti i njen znaaj; nekoliko godina ranije objavio je u zborniku Protiv idealizma spis o etici ljubavi kod F. Niea. U to vreme raste u Rusiji interes za Niea i Frank je zajedno s F. Zelinskim, G. Rainskim i J. Bermanom jedan od glavnih urednika sabranih dela Niea koja su poela da izlaze 1909. ali je projekat ostao nedovren. Nakon zavrenih studija Frank radi kao slobodni pisac, prevodi i pie recenzije u domaim i stranim asopisima. Od 1907. urednik je asopisa i u njemu objavljuje svoje radove sabrane kasnije u knjigama Filozofija i ivot (1910) i ivo znanje (1923). Ve iz naslova ovih dela vidna je misao-vodilja Franka: stvoriti novu "filozofiju ivota" skoncentrisanu na ivot znanja. Od 1913. Frank je docent Petrogradskog univerziteta a 1913. odlazi u Nemaku na specijalizaciju i rezultat tog boravka je disertacija Predmet znanja. O osnovana i granicama apstraktnog znanja odbranjena 1916. Naredne godine objavljuje knjigu Ljudska dua. Uvod u metafiziku duevnog ivota koju je zamislio kao drugi deo filozofske trilogije, a iji je trei deo (Duhovne osnove drutva) objevljen tek 1930 u Parizu. U leto 1917. postavljen je za dekana Istorijsko-filozofskog fakulteta u Saratovu. Nakon etiri godine prelazi u Moskvu i uestvuje u osnivanju Filozofskog instituta i Akademije duhovne kulture. Nakon kratkog vremena brodom sa drugim filozofima odlazi iz Rusije i nastavlja svoju filozofsku delatnost u Berlinu gde je jedan od osnivaa Ruskog naunog instituta i dri predavanja na Religiozno-filozofskoj akademiji koju je osnovao Berdjajev. U emigraciji je objavio niz knjiga: Pad idola (1924), Smisao ivota (1926), Duhovne osnovne drutva (1930), Svetlo u tami (1949) i dr. Nakon dolaska nacista na vlast u Nemakoj emigrirao je 1937. u Francusku a 1945. u Englesku gde je napisao poslednje svoje delo objavljeno posthumno, Metafizika ljudskog opstanka. Filozofija Franka je krajnje originalna; na tragu ideja Platona, Dekarta, Kanta i Hegela, kao i njegovih savremenika, Bergsona,

www.uzelac.eu

611

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Koena, Natorpa, Rikerta, Vindelbanda, Kasirera, Huserla, elera, Djuija, Rasela, Diltaja, Zimela. Frank promilja niz tema savremene filozofije kao to su: problem sveta, oveka, drutva, saznanja, kulture. Glavna linost u istoriji filozofije za Franka je bio Nikola Kuzanski, posebno njegovo uenje o apsolutu sa stanovita "uenog neznanja" kao i ideja o coincidentia oppositorum. Centralna ideja Frankove filozofije jeste ideja bivstvovanja kao nadracionalnog jedinstva i ona Franka vodi osnovnom pitanju celokupne istorije filozofije: problemu bivstvovanja sadranom u pitanju "ta u osnovi svega jeste"; on dolazi do zakljuka da je empirijski svet iri od onog to se o njemu obino misli i da se empirijski svet ne moe svesti na materijalni svet; pravo bivstvovanje nije identino materijalnom bivstvovanju. Pojave duevnog ivota takoe pripadaju realnosti i pri tom nisu manje objektivne od materijalnih predmeta i dogaaja. Realnost je satkana od materijalnih kao i od psihikih pojava. Ali svakoj realnosti koju uvodimo u svet mi smo prinueni da suprotstavimo jo iri pojam realnosti u koji osim realnosti ulazi i neto nadvremeno idealno bivstvovanje.Tako, po Franku, istinski totalitet je zbir realnosti i idealnog bivstvovanja. Uvodei pojam "idealnog bivstvovanja" Frank se poziva na Platona i platoniare kao i na Kanta. Idealno bivstvujue bivstvuje kao nadprostorno i nadvremeno jedinstvo. Poput drugih filozofa i Frank nastoji da izgradi filozofiju ivota; originalnost njegove pozicije je u tome to filozofiju ivota Frank gradi uz pomo pojma ivo znanje; smisao ovog stanovita je u tome da ono to saznajemo ne dolazi nam spolja kao neto razliito od nas samih, ve kao neto to je sliveno s naim ivotom. Naa misao nastaje i razvija se iz dubina samootkrivajue i samorazvijajue realnosti; to to mi oseamo kao na ivot otkriva nam se kao ono to je nedeljivo i prisutno u naem ivotu. To znanje nastaje u dubini naeg ivotnog iskustva iz kojeg kao iz osnove izrasta misao kao "predmetno znanje". Pojam predmetnog znanja je centralna tema Frankovih gnoseolokih istraivanja izloenih u istoimenom delu Predmet znanja; ovo delo sabira sva dostignua u evropskoj filozofskoj

www.uzelac.eu

612

Milan Uzelac

Istorija filozofije

literaturi iz oblasti gnoseologije i ono se moe odrediti kao ontoloka gnoseologija. Frank opovrgava subjektivistike i transcendentalistike koncepcije koje saznanje ine najviim pojmom i osnovom teorije saznanja i pri tom analizira gonseoloka uenja od Dekarta do Kanta, kao i uenja neokantovaca, Huserla i Bergsona; smatra da se smisao svakog znanja sastoji u odnosu predmeta i njegovog sadraja i pri tom se poziva na Huserlovu kritiku prihologizma izloenu u Logikim istraivanjima i istie kako se mora odbaciti rasprostranjeno shvatanje pozitivista o tome kako se iskustveno rasuivanje svodi samo na analizu (ili sintezu) opaaja. Kritikujui senzualizam Frank sledi radove Kanta, Huserla i tumpfa, kao i ruskih filozofa V. Solovjova i L.M. Lopatina i zakljuuje da nikakav sadraj znanja nije dat neposredno u samom materijalu znanja a da je samo znanje usmereno na nepoznat, izvan granica imanentnog, transcendentni objekt. U tom sluaju javlja se pitanje: kako predmeti koji su van granica predmetno datog mogu biti predmet naeg saznanja? Kako se moe dokuiti sam predmet koji zalazi izvan granica samog sebe i kako mi to uopte moemo znati. Frank kritikuje reenja koja su dali predstavnici naivnog realizma, ali i ona koja se nalaze kod Berklija i Kanta (mada Kanta tumai u duhu neokantovaca). Kada Kant tvrdi kako svest sama stvara svoj predmet tada dolazi zapravo do "unitavanja" stvari same po sebe odnosno, transcendentnog predmeta. Svest je, istie Frank, izvor misli o predmetu i ono to nazivamo predmetom jeste samo posebna forma svesti korelat jedinstva apercepcije. To se dogodilo stoga to je Kant toliko rairio prostor svesti da je ona obuhvatila i oblast samog predmeta. Dosledno razvijanje ideje transcendentalnog idealizma dovelo je do njegovog samounitenja. Posledica toga je pozicija koju Frank odreuje kao imanentni objektivizam i mada ona u odnosu na neokantovske kole kao i u odnosu na Huserlovo uenje o intencionalnosti ima odreene prednosti, ta pozicija je i sama sutinski neodriva. Frank kritikuje transcendentalizam kakav nalazi kod Huserla i po kome je ista svest poslednji osnov teorije saznanja i svoju poziciju odreuje kao apsolutni realizam ime se zapravo suprotstavlja svim oblicima subjektivizma i transcendentalizma.

www.uzelac.eu

613

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Frank smatra da je Dekart s uenjem o cogitu bio na dobrom putu da dospe do samog bivstvovanja, ali da u svojim namerama nije uspeo jer je ostao sputan zabludama transcendentalizma. Dekart u svojoj uvenoj formuli nije uspeo da vidi da iz nje izranja bivstvovanje samo koje se ne dobija uz pomo svesti ve neposredno, budui da smo mi sami bivstvovanje. Apsolutni realizam ne polazi od svesti ve od bivstvovanja koje je polazna taka svih teorija. Shvatanje Franka da je polazite apsolutnog realizma samo bivstvovanje pribliava se poznom Hajdegeru i nije sluajna izjava Franka pred kraj ivota da mu je Hajdegerova pozicija iz Holzwege veoma bliska i da nemaki filozof na najbolji nain u tom delu izraava Frankovu intuiciju koja ga je pratila sav ivot. U drugom delu svog spisa Predmet znanja, gradei filozofsku psihologiju, Frank ukazuje na to da je iskljuivanje pojma due iz psihologije i filozofije negativno uticalo na razvoj tih disciplina jer uenje o dui i ovekovom ivotu nije umee ili vera ve znanje, i da je uenje o dui mogue i neophodno i to u obliku egzaktnog naunog znanja. Frank stoga nastoji da rasvetli vieslojni ljudski duevni ivot; pod duom Frank razume neposrednu celovitost duevnog ivota, odnosno nae sopstveno bie koje mi svakog asa neposredno doivljavamo. Da bi se dospelo do biti psiholokih pojava Frank svakom psihologu i filozofu preporuuje da napusti prirodni stav i izvri svojevrsnu redukciju. Dok je ovek u svakodnevnom ivotu okupiran predmetnom stranom sveta i naeg duha, zadatak filozofa koji ispituje duu i duevni ivot jeste u tome da istrai duevni ivot kao takav tako to e neposredno zai u njega. Duevni ivot obuhvata sve oblike svesti i u kontekstu filozofske psihologije kakvu razvija Frank deli se na tri oblasti: svest kao neposredno doivljavanje, predmetnu svest i samosvest. Iako je svest neodeljiva od duevnog ivota, sa sveu se ne iscrpljuje sfera duevnog ivota; sutinskije, dublje i daleko neposrednije svojstvo duevnog ivota u njegovoj sveukupnosti jeste momenat neposrednog bivstvovanja i to u istoj meri u kojoj je ivot iskonskiji od svesti a delovanje iskonskije od miljenja; duevni ivot je prvo realna mo a tek potom nosilac svesti. Sa stanovita ivota i bivstvovanja duevni ivot je utemeljujua realnost, dok je svest samo mogunost (potentia), sirovi materijal

www.uzelac.eu

614

Milan Uzelac

Istorija filozofije

za realnost. Duevni ivot nije identian sa sveu, a svest nije njegovo odluujue i presudno svojstvo. Osobine duevnog ivota su besformnost, kontinuiranost i neogranienost; prvi koji se pribliio novom shvatanju duevnog ivota bio je Lajbnic s uenjem o monadi iji unutranji svet obuhvata svu vasionu pa ak i boga, ali on tu beskonanost predstavlja mutno time to je kao svojstvo duevnog ivota istakao potencijalnu beskonanost. Besformnost duevnog ivota izraava se kao njegova ne-vremenost a tek sa znanjem mi se uzdiemo nad vreme i ivimo u venosti. Zahvaljujui pamenju mi u sadanjosti moemo obuhvatiti prolo. Zato, za razliku od saznanja duevni ivot se nalazi negde na "periferiji", ali on je sav "potopljen" u sadanjosti koja nije neki matematiki trenutak nego "bezoblino trajanje". Saglasno s Bergsonom Frank uz pomo pojma trajanja istie dinamizam duevnog ivota, ali istie da dinamizam duevnog ivota nije identian s tokom vremena. Pojam promenljivosti treba na duevni ivot paljivije primenjivati. Bolje je duevni ivot porediti s talasima okeana no s bespovratnim tokom reke. Polazei od tradicionalnog shvatanja due Frank razlikuje njene intelektualne, emotivne i voljne manifestacije; polazei od duevnog ivota kao stihije, potencije, haotinog materijala, Frank prelazi na istraivanje "konkretnog duevnog ivota" i moi koje je oblikuju. Dua nije subjekt svesti ve subjekt duevnog ivota; tu nije re o idealnom nosiocu svesti ve o prisutnosti realnog centra delatnih sila duevnog ivota i sve to vodi zakljuku o nunosti egzistencije ne pojedinanih dua ili svesti ve o intersubjektivnoj, opteljudskoj, kosmikoj dui. Zato za Franka pojmovi kao to su "dua naroda" ili "ljudski genije" nisu prazne apstrakcije ve originalna, iva, konkretna bia koja se manifestuju na svakom koraku i njegov filozofski sistem kao svoj trei deo ima socijalnofilozofski deo izloen u spisu Duhovne osnove drutva. Nalazei se u dubokom saglasju i intenzivnom unutranjem dijalogu s filozofijom njegovog vremena, filozofija Semjona Franka jo uvek eka svoje prave tumae i nastavljae; moda i zato to njegovom filozofskom koncepcijom, skoncentrisanom na razjanjenje pojmova bivstvovanja, oveka i njegove egzistencije, ali i pitanja o

www.uzelac.eu

615

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bogu, bogooveku i saznanju boga, dominiraju filozofske a ne teoloke ideje, pa se celokupno delo Franka nalazi u senci drugorazrednih ruskih religioznih mislilaca koji su odavno moda ali ne i predmet istinskog razumevanja. Analitika filozofija Jedna od najuticajnijih orijentacija u anglosaksonskom svetu je analitika filozofija; njeni zaetnici su engleski filozofi Dord Edvard Mur (1873-1958) i Bertrand Rasel (1872-1970) kao i nemaki matematiar i logiar Gotlib Frege (1848-1925). Predstavnici ove filozofske orijentacije u sredite svojih istraivanja stavljaju analizu temelja znanja s obzirom na njegovu ulnu, empirijsku, racionalnu i teorijsku dimenziju. U svoje prethodnike oni ubrajaju Loka, Hobsa, Berklija, Hjuma, Mila, Maha, ali isto tako i Aristotela, srednjovekovnu sholastiku, Dekarta, Lajbnica, Kanta. Ve ranije dobijena znanje o ljudskom iskustvu dovode u tesnu vezu sa analizom jezika u kojem trae smisao iskustva. Termin logika analiza uveli su u upotrebu Mur i Rasel; u prvo vreme tim pojmom je oznaavan metod, a kasnije i itava orijentacija koja se oslanjala na taj metod; pomenute filozofe, kao i one koji su im se potom pridruili (R. Karnap, G. Rajl, L. Vitgentajn), povezuje ne samo tematika i filozofska koncepcija, koliko stil filozofiranja, a to je temeljno analiziranje jezika s ciljem da se ree svi filozofski problemi. Glavni cilj analize je otkrivanje strukture misli, razjanjenje svega nejasnog, postizanje transparentnog odnosa jezika i realnosti, jasno razgranienje smislenih i besmislenih iskaza. Unutar analitike filozofije razlikuju se dva smera: filozofija logikih iskaza i filozofija lingvistike analize (ili, lingvistika filozofija). Predstavnici prvog smera bave se filozofijom i logikom nauke, dok predstavnici drugog smera takav pristup smatraju uskim i ogranienim; po njihovom miljenju filozofija svoj osnov ima u realnom ljudskom razumevanju, u ivotnim situacijama, u mehanizmima prirodnog jezika. U temeljima filozofije logike analize nalaze se radovi Fregea i Rasela kao i koncepcija Vitgentajnovog Logiko-filozofskog

www.uzelac.eu

616

Milan Uzelac

Istorija filozofije

traktata, dok lingvistika filozofija polazi od radova Mura, kao i radova Vitgentajna iz kasnijeg perioda njegovog stvaralatva. Osnovni pojmovi i problemi analitike filozofije formulisani su u Fregeovom spisu iz 1892. godine Smisao i znaenje, mada je u to vreme vladala filozofija sasvim druge vrste, neohegelovstvo, u Engleskoj poznata kao "apsolutni idealizam" iji najvei predstavnici behu Frensis Bredli (1846-1924) i njegovi istomiljenici Bozanke i MekTagart. Kao osnovnu ideju svoje filozofije oni su isticali ideju apsluta koju su preuzeli kod Hegela. Pod apsolutom imali su u vidu najviu, savrenu realnost koju su shvatali kao duhovni totalitet. Stvarnost su identifikovali sa umnim, apsolutnim, odnosno boanskim iskustvom. Otro su razlikovali realnost i privid; materiju su smatrali za iluziju dok su prostor i vreme proglaavali za irealne. Nije nimalo sluajno to su Bredlijevu knjigu Vidljivo i stvarnost (1893), koja je mnogima bila uzor idealizma, neki kritiari odredili kao Iezavanje stvarnosti. Filozofija apsolutnog idealizma je po miljenju mnogih portivreila samoj stvarnosti i ljodskom oseaju za realnost. Stav neohegelovaca o tome da naglasak treba staviti na celinu apsoluta, na drutvenom planu vodio je primatu drave nad pojedincem a u oblasti teorije saznanja primatu sinteze nad analizom. Pozicija u kojoj je sinteza nadreena analizi naziva se holizam. Poetak filozofske preorijentacije poznat kao analitiki obrt, dogodio se 1898, Murovim i Raselovim istupanjem protiv apsolutnog idealizma i suprotstavljanjem realizma i analize. Prodor od idealizma ka realizmu zapoeo je Mur a sledio ga je Rasel. Oni su podvrgli kritici stavove neohegelovaca pod ijim su se jakim uticajem dotad i sami nalazili. Obojica su poeli vei znaaj da pridaju tradicionalnim problemima teorije saznanja reavajui ih u duhu realizma priznavanjem nezavisnosti spoljanjeg sveta u odnosu na opaaje, kao i nezavisnosti injenica u odnosu na sudove o njima. Metodski, Mur i Rasel su nastupali kao analitiari dajui time podsticaj analitikom pokretu u filozofiji. Interesovanja Rasela su se skoncentrisala na analitike mogunosti simbolike logike i istraivanja osnova matematike; tu se on u znatnoj meri oslanjao na radove Fregea. Mura je vie

www.uzelac.eu

617

Milan Uzelac

Istorija filozofije

interesovala analiza filozofskih pojmova i problema sredstvima obinog jezika. Jedan od osnivaa anglosaksonskog neorealizma i lingvistike linije u analitikoj filozofiji, Dord Edvard Mur (1873-1958) bio je po svom osnovnom obrazovanju klasini filolog i u poetku uenik neohegelovaca Bredlija i MekTagarta; razvijajui njihovu kritiku psihologizma on se, studirajui engleske empiriare od Loka do Mila, postepeno poeo od njih distancirati da bi svoje novo stanovite, formulisano kao konceptualni realizam izloio u studiji Priroda suenja (1899); u tom spisu jasno je izloena pozicija neorealizma i antipsihologizma (u tumaenju logike i teorije saznanja) i on je presudno uticao na formiranje logikog atomizma Rasela i Vitgentajna. Procedure analize iskaza obinog jezika (njihove gramatike i logike forme, njihovi odnosi prema injenicama, kao i kriterijumi njihovog osmiljavanja) bie u centru interesovanja svih orijentacija koje e nastati unutar analitike filozofije. lankom Opovrgavanje idealizma kao i knjigom Principi etike Mur je jasno ukazao na dve oblasti koje su se nale u sreditu njegovog interesa a to su epistemologija i filozofija morala. Suprotstavljajui se idealizmu Mur velia zdrav razum i njegovu uverenost u postojanje predmetnog sveta koji je nezavisan od subjekta. Reavajui problem teorije saznanja on nastupa kao realist, dok je po metodi analitiar. Tako su u njegovom delu tri momenta dola do najvieg izraaja: kritika idealizma, odbrana zdravog razuma i primena analitikog metoda. Uticaj Mura na anglosaksonsku filozofiju prve polovine XX stolea bio je veliki i to vie samim stilom filozofiranja no delima. On je obnovio staru englesku tradiciju oslanjanja na zdrav razum, dajui filozofiranju sasvim novu formu a uz stalno insistiranje na obraanje panje na sam jezik to je i podstaklo razvoj analitike filozofije. Za Murom, utiui na formiranje filozofske logike analize, krenulo je kume Dona Stjuarta Mila (1806-1873) - Bertrand Rasel (1872-1970); Milovo delo Sistem logike kao i spisi Hjuma (kojeg je Mil samo razvijao) bitno su odredili kasnije filozofske stavove Bertranda Rasela. Stvaralatvo Rasela ima vie perioda: u

www.uzelac.eu

618

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poetku se bavi temeljima matematike i filozofije a potom logikim osnovama matematike i to je period kad je napisao svoja najznaajnija dela: Principi matematike (1903), lanak O oznaavanju (1905) kao i fundamentalno delo, u saradnji sa V. Vajthedom, Principi matematike I-III (1910-1913). Ovo poslednje delo donelo je Raselu svetsku slavu i u narednom periodu bavio se pisanjem popularnih dela iz raznih oblasti filozofije a koja su bila namenjena irokoj publici. Tematski njegova dela obuhvataju teoriju saznanja, istoriju filozofije, prebleme religije i morala, pedagogiju i politiku. Rasel je neko vreme studirao matematiku na Kembridu, a potom je bio pod uticajem neohegelovstva; prve radove pie pod uticajem Kanta i Hegela; uvidevi neplodnost primene filozofskih spekulacija na savremenu nauku poinje da kritikuje apsolutni idealizam sa stanovita realizma i empirizma i tako se pribliava Muru i gradi teoriju realnosti po kojoj postoji principijelna razlika izmeu materije i svesti, pojedinanog i opteg (univerzalnog) i na tome e ostati i narednih decenija. Moglo bi se rei da Rasel razvija ideje empirizma (Mah) u njihovoj pozitivistikoj (hjumovsko-milovskoj) varijanti, pa nije sluajno to su ga mnogi nazivali i Hjumom XX stolea. Svoju filozofsku poziciju on je odreivao kao nauni zdravi razum. Polazio je od toga da je svet u njegovom uobiajenom znaenju svet ljudi i stvari, a da iza tog naeg "malog sveta" postoji "veliki svet" vasiona. Mi znamo samo beskonano mali deo vasione jer, bilo je bezbroj vekova u kojima nije bilo nikakvog znanja i verovatno e nastupiti vreme mnogih vekova kad opet nee biti nikakvih znanja. to se kasnijih Raselovih spisa tie, njegova pozicija je eklektika budui da je esto nekritiki potpadao pod razliite uticaje pa je razvijao i meusobno razliite koncepcije. Najtemeljniji su njegovi radovi iz oblasti matematike i simbolike logike u kojima je dao svoj originalni doprinos i usmerio razvoj analitike filozofije. U razraunavanju Rasela sa Hegelovom filozofijom presudnu ulogu odigrala je Lajbnicova filozofija u kojoj je on naao ideju analitike metode koja se sastojala u razlaganju sloenih oblika znanja na jednostavne ime su se dobijale "istinske sheme znanja" koje ine "pravu osnovu sveta". Osnovne ideje analitikog metoda

www.uzelac.eu

619

Milan Uzelac

Istorija filozofije

izloene su ve 1900. u Raselovom spisu Kritiki pregled Lajbnicove filozofije da bi ve 1903. u delu Principi matematike pokazao kako je sva matematika nastala iz simbolike logike i da je stoga neophodno spoznati njene principe. U spisu koji je napisao sa Vajthedom Rasel je, razvijajui Fregeov program logicizma, koristei strogo logiko-matematike metode, reio niz paradoksa pred kojima se u to vreme nala matematika, kao grana logike, tvrdei pri tom da je ista matematika klasa propozicija tipa p q, da nema pojmova tipinih za matematiku koji se ne mogu svesti na logike i da nema matematikih rauna koji se ne mogu prevesti na isto formalne. Uvidevi kako su nove ideje u oblasti logike analize znaenja efikasne za reavanje problema koji su se nalazili i pred tradicionalnom filozofijom, Rasel je doao do zakljuka da je logika u svom formalizovanom obliku duboko povezana sa filozofijom, pa je jedna od bitnih crta analitike filozofije bilo zbliavanje logike i teorije saznanja. Smatrao je da je logika fundamentalna za filozofiju i da filozofske kole treba deliti i razlikovati ne s obzirom na njihovu metafiziku ve s obzirom na vrstu logike na kojoj poivaju. Rasel se u primeni metode analize nije ograniio na matematiku ve je istiui znaaj simbolike logike metod logike analize primenio na teoriju saznanja i proirio na reevanje svih filozofskih problema; tako je nastala analitika filozofija za koju se moe rei da je vladajua orijentaciji u anglosaksonskom svetu prve polovine XX stolea. U to vreme meu filozofima u Engleskoj istie se jo jedan mislilac, austrijanac poreklom, Ludvig Vitgentajn (1989-1951). Iako je njegovo originalno delo sinteza engleske analitike filozofije i kontinentalne filozofije, pre svega Kanta i openhauera, ali isto tako i antike filozofije (Platon i sofisti), filozofije ivota (Nie) i pragmatizma (Dems), mora se rei da je Vitgentajn, pod presudnim uticajem Rasela i Mura, stvorio filozofiju koja je organski spoj interesa za jezik i traenja smisla, sutine filozofiranja. Vitgentajn je sredinja linost analitike filozofije. Iako mu je otac bio magnat i osniva metalne industrije u Austriji, Vitgentajn se odrekao nasledstva, neko vreme bio uitelj u kolama u gornjoj Austriji, neko vreme manastirski batovan, uz

www.uzelac.eu

620

Milan Uzelac

Istorija filozofije

podrku Rasela i Mura tridesetih godina XX stolea predaje filozofiju na Kembridu, za vreme Drugog svetskog rata radio je u jednoj londonskoj bolnici kao bolniar, a potom u medicinskoj laboratoriji u Njukastlu. U filozofskom stvaralatvu Vitgentajna razlikuju se dva perioda: rani (1912-1918) i pozni (1929-1951) i re je o dve razliite koncepcije; prvi period odreen je delom Logiko-filozofski traktat (1921) a drugi posthumno objavljenim delom koje je on sam zavrio Logika istraivanja (1953). Iako razliita, oba ova dela imaju specifinu formu: prvo je izloeno strogim matematikim redom, dok je drugo pisano u aforistikom stilu iji delovi nemaju strogi logiki sled. Oba dela, nastala u razliito vreme, sa razliitih pozicija, istovremeno su suprotna jedno drugom ali ne jedno drugom i strana. Oba spisa objedinjuje potraga za dubinskim, konceptualnim shemama jezika, ali dok u prvom delu Vitgentajn sledi ideje Fregea i Rasela, u drugom je programski blii Muru. Obe koncepcije objedinjuje jedna tenja tenja za jasnou: "Sve to se moe rei, moe se rei jasno a o onom to se ne da iskazati, o tome treba utati"; tako glasa jedna od slavnih reenica kojima se zavrava njegov Traktat. Svoj osnovni zadatak koji povezuje oba perioda njegovog stvaralatva Vitgentajn je video u traenju naina i navika na osnovu kojih bi se uspostavio korektni odnos izmeu dva sveta: verbalnog sveta razumevanja i sveta realija (dogaaja, stvari, formi ivota i delovanja ljudi). Za to su postojala po njegovom miljenju, dva metoda: logika analiza i lingvistika analiza. Za svoj prvi spis Vitgentajn istie kako je misao vodilju naao u Raselovom stavu da je logika sutina filozofije a da je filozofija uenje o logikoj formi saznajnih iskaza i da je pri tom sebi za cilj postavio potragu za krajnje jasnim logikim modelom znanja/jezika optom formom iskaza. Prvobitno je Vitgentajn ovo svoje delo nazvao Stav (Der Satz) a naziv Tractatus logico-philosophicus dao je D. E. Mur a Vitgentajn je to i prihvatio. Traktat poiva na tri principa: (a) predmetni termini jezika tumae se kao imena objekata, (b) elementarni iskazi tumae se kao logika slika najjednostavnijih situacija i (c) sloeni iskazi tumae se kao logika kombinacija elementarnih iskaza. Jednostavnije reeno,

www.uzelac.eu

621

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Traktat je zapravo svojevrsni prevod ideja logike analize na filozofski jezik; za njegovu osnovu uzeta je atomistiko-egzistencijalna shema elemenata znanja koju je Vitgentajn naao u Principima matematike Rasela i Vajtheda. Osnov njegovog dela ine elementarni (atomistiki) iskazi. Iz ovih jednostavnih iskaza, pomou logikih veza (konjunkcija, disjunkcija, implikacija, negacija) nastaju sloeni (molekularni) iskazi. Ovi poslednji tumae se kao istinosne funkcije elementarnih iskaza, a to znai da je njihova istinitost ili lanost posledica istinitosti ili lanosti istinosnih znaenja koja se nalaze u elementarnim iskazima, nezavisno od njihovog sadraja. Za Vitgentajna logika je "sutina filozofije" a logika shema dobija filozofski status jer se tumai kao univerzalni model znanja/jezika; logika shema tako postaje ogledalo u kome se odraava logika struktura sveta. Na poetku Traktata Vitgentajn nastoji da definie osnovne pojmove: svet se sastoji iz injenica (a ne stvari), dogaaji se sastoje iz objekata; objekti su jednostavni i postojani. Drugim reima: spis zapoinje opisom slike sveta, odnosno, ontolokom problematikom; realno, Vitgentajn je poao od logike a naknadno je izgradio njoj odgovarajuu ontologiju. Raselu se ova, tako doraena njegova koncepcija dopala i on joj je i dao naziv logiki atomizam. Vitgentajn se tome nije protivio budui da je njegova varijanta tumaenja odnosa logike i realnosti bila samo logika varijanta atomizma koji je izgradio Rasel s Vajthedom u pokuaju distanciranja od psihologistike koncepcije Loka, Hjuma i Mila za koje su sve forme znanja bile kombinacija "ulnih atoma" (oseti, percepcije...). Poto se tvrdilo da logiki atomi (elementarni iskazi) govore o dogaajima, logika je ostala i dalje tesno povezana sa epistemologijom; logika kombinacija elementarnih iskaza davala je injenice a skup injenica inio je svet; skup istinitih iskaza inio je sliku sveta; slike sveta mogu biti razliite zato to se vienje sveta zadaje jezikom, a za opis jedne te iste situacije mogu se koristiti razliiti jezici. U Traktatu je Vitgentajn jasno opisao model "jezik - logika realnost" i time jasno odredio granice informativno-saznajnih mogunosti odreenja sveta koji je odreen strukturom i

www.uzelac.eu

622

Milan Uzelac

Istorija filozofije

granicama samog jezika. Iskaze koji zalaze za granice jezika Vitgentajn je, kao to smo ve videli, proglasio besmislenim. Tako se odnos "smisleno-besmisleno" naao u sreditu razmatranja Traktata; osnovni zadatak stoga je bio: sprovesti granicu miljenja, odnosno, granicu izraavanja misli. Sprovesti ovu granicu kao granicu, po Vitgentajnu je nemogue, jer za tako neto morali bismo se nalaziti s obe strane granice miljenja i zato se granica moe sprovesti samo u jeziku, dok se sve to lei izvan njega pokazuje besmislenim. Premda se svim smislenim iskazima obuhvataju svi sadraji znanja, postoji i forma znanja; nju obezbeuje logika. Logika nije teorija ve odraz sveta. Logiki iskazi su iskustveni, injenini i logika prethodi svakom iskustvu. Istinitost logikih iskaza se moe utvrditi iz njh samih dok je to kod injeninih iskaza nemogue; logiki iskazi su ili tautologije ili protivrenosti. Obezbeujui formalni analitiki aparat znanja logika ni o o emu ne informie niti govori i zato njeni iskazi nemaju smisao41. Logiki iskazi su nalik matematikim iskazima. Logika gramatika jezika odgovara logikoj strukturi sveta. Na osnovu svega toga Vitgentajn je veinu filozofskih (metafizikih) iskaza proglasio ne za lane ve besmislene jer se ni na ta realno van sebe ne odnose i zakljuio kako se veina stavova i pitanja temelji u nerazumevanju logike jezika pa stoga najdublji problemi i nisu problemi, dok je sva filozofija zapravo samo kritika jezika. Cilj filozofije (koja nije nauka) jeste logiko tumaenje misli i ona nije uenje ve delatnost, a to znai da cilj filozofije ne treba da budu "filozofski stavovi" ve dostizanje jasnosti stavova. Sve ovo odnosi se i na Vitgentajnovu filozofiju i sve stavove njegovog spisa. Ko to razume i primeni na njegov Traktat doi e do zakljuka da su i svi iskazi ovog dela takoe besmisleni. To nije znailo omalovaavanje filozofije ve konstatovanje da filozofija ne pripada sferi injeninog; ona jeste vana ali ona ne sadri informacije o svetu. Tako je Vitgentajn na najpregnantniji nain tematizovao ono neiskazivo, ono to moe biti pokazano ali ne i iskazano; tako se u
41

Treba imati u vidu da se u Traktatu pod besmislenim ne misli na besmislice ve na ono to se ni na ta ne odnosi (na ono to nije intencionalno).

www.uzelac.eu

623

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sferi onog to se ne da izraziti nalo religiozno iskustvo, smisao ivota; to su zapravo bili i glavni problemi koji su interesovali Vitgentajna, ali oni nisu mogli biti predmet teorije ve samo prakse i neposrednog ivljenja. Glavna tema njegovog dela bila je zapravo etika, dakle sve ono o emu se zapravo nije moglo govoriti i o emu se moglo samo utati. Vitgentajn u Traktatu jezik shvata kao logiku konstrukciju nezavisnu od realnog ivota i ljudi koji koriste jezik. No, sa ovim delom, ubrzo nakon to ga je napisao, on vie nije bio zadovoljan; smatrao je da su rezultati do kojih je doao nesavreni i to ne stoga to bi bili netani, ve stoga to se itavo istraivanje oslanjalo na jednu veoma pojednostavljenu sliku sveta i njegovog logikog lika u jeziku. Zato je preduzeo drugi, daleko pragmatistikiji pristup koji za razliku od prethodnog nije bio ni strogo matematiki izveden, ni toliko jasan ni zavren sa svom logikom jasnou. Rezultat tog njegovog rada, nakon to se razoarao u ideju apsolutnog, savrenog logikog jezika, ine Logika istraivanja u kojima se on obraa obinom, prirodnom jeziku i realnoj govornoj praksi. U ovom spisu on i kae: jezik se upotrebljava u obinoj ljudskoj praksi, jezik je sredstvo komunikacije; budui da je sutina jezika skrivena mi ivimo u iluzijama. Izrazi kao to su svet, jezik, iskustvo, trebalo bi da budu jasni kao to su jasne rei sto, drvo, lampa. U svetu ive realni ljudi; iz njihove celokupne delatnosti nastaje drutveni ivot. Optenje meu ljudima odvija se uz pomo jezika. Ljudi se koriste jezikom radi razliitih ciljeva. Vitgentajn vie ne vidi jezik kao apstrakciju koja se suprotstavlja svetu; jezik vidi kao jeziku komunikaciju koja je neraskidivo povezana s delatnou ljudi u odreenim situacijama. Jezik se vidi kao deo sveta, kao forma drutvenog ivota. Jeziki akti se odvijaju u realnom svetu i pretpostavljaju realno delovanje i realne predmete; uslov komunikacije su razumevanje jezika i njegova upotreba. Zato u prvi plan dospeva pragmatika dimenzija jezika koja je u potpunosti bila zaobiena u Traktatu. Naglasak na razliite upotrebe jezika u razliitim situacijama istie njegovu funkcionalnu raznovrsnost. Treba prevladati shvatanje da jezik uvek funkcionie na isti nain i da uvek slui

www.uzelac.eu

624

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jednom te istom cilju izraavanju misli o stvarima. Vitgentajn istie razliite mogunosti upotrebe jezika - polifunkcionalnost izraavanja, bogatstvo u obrazovanju raznih smislova, ekspresivnu mogunost jezika, varijacije znaenja. Vitgentajn naputa shvatanje da postoji jedna jedinstvena logika forma jezika; istie se raznovrsna upotreba simbola rei i izraza i odsustvo jedinstvene logike osnove za govorno ponaanje ljudi. Svaki oblik delatnosti ima svoju sopstvenu "logiku". Dok je za veinu filozofa vekovima filozofija bila jedinstveno carstvo istih apstraktnih misli koje su se uzdizale visoko nad svakodnevnicom, Vitgentajn predlae drugaije shvatanje: njemu su bliski pragmatizam, antika sofistika, filozofija ivota. Predmet analize su sad tanane distinkcije u znaenju i smislu rei. Jezik se vie ne vidi kao neto to je suprotno svetu, kao njegov "dvojnik", ve kao mnotvo raznih praksi ili "formi ivota"; sve jezike delatnosti (pitanja, naredbe, prie) deo su nae prirodne istorije kao to su to igra ili kretanje. Jezik je iva pojava koja postoji u komunikaciji. Jezik je mrtav u svojoj pisanoj formi; ivot nekom znaku daje samo njegova primena. Znaenje znaka tumai se kao njegova upotreba; takav pristup oznaava se kao funkcionalno-praktian. Na promenu Vitgentajnove pozicije uticao je rad sa decom dok je bio uitelj; osnovnu strukturu jezika vie ne ine elementarni iskazi koji su u vezi s "atomistikim" dogaajima ve pokretni funkcionalni sistemi jezika, odnosno njegova praksa, a to on naziva jezikim igrama. Ideja jezikih igara postala je princip kojim se tumaila sva ljudska delatnost s obzirom na korienja razliitih tipova jezika. Pojam jezikih igara nije u koncepciji poznog Vitgentajna odreena do kraja jasno. U osnovi pojma jezikih igara je analogija izmeu ovekovih igara i ponaanja u ivotu. Igre pretpostavljaju od ranije utvrena pravila kojima je odreeno kretanje i logiki put; igra bez pravila nije igra, ali igra koja se potinjava ekstremno strogim pravilima takoe nije igra. Igra je nezamisliva bez obrata, preokreta, varijacija stvaralatva. Pod jezikim igrama misli se na jezike modele, na metode analize njegovog delovanja. Postoje razliite vrste, razliite upotrebe jezika. Jezike igre su jednostavni naini upotrebe

www.uzelac.eu

625

Milan Uzelac

Istorija filozofije

znakova, jednostavniji no oni na koje mi primenjujemo znake svakodnevnog jezika. Igre su naini jezike prakse i s vremenom Vitgentajn je sve ee jezike igre poeo izjednaavati s formama ivota. To je znailo da jezik nije samo govor ili pismo ve i delovanje, praktina aktivnost povezana s istorijskim obiajima, realnim nainima ponaanja i delovanjem ljudi. Za razliku od Traktata Vitgentajnovu koncepciju iz Logikih istraivanja je nemogue prepriati; smisao njegove filozofije se deformie pri njenom izlaganju. Zato je ovaj spis mogue posmatrati i kao osobito umetniko delo budui da je njegova stvaralaka dimenzija daleko iznad njegove eksplikativne strane. Vitgentajnovi pozni radovi su namerno a-teorijski, s mnotvom pitanja i mnotvom naznaka i orsokaka, u emu je njihova najvea vrednost, i ona trae od itaoca da sam zae u njih i sam trai svoje line odgovore. Raselovu ideju o logici kao sutini filozofije prihvatili su i predstavnici Bekog kruga, to je posebno vidno u njihovom nastojanju da izgrade logiku nauke. Teoretiari logikog pozitivizma (Rudof Karnap, Hans Rajhenbah i dr.) svoja istraivanja su usmerili na logiku sintaksu, semantiku naunog jezika, logiku verovatnoe i druge probleme koji nisu bilo strogo filozofski. Kao glavni metod koristili su analizu. Na pozna Vitgentajnova istraivanja oslanjali su se predstavnici analize obinog jezika (G. Rajl, D. Ostin) i uskoro su se u okviru lingvistike filozofije poele u Engleskoj razlikovati dve kole: kembridska i oksfordska. Na osnovu Ostinovih istraivanja osamdesetih godina XX stolea u okviru oksfordske kole razvija se istraivanje jezikih akata i ono je manje lingvistika filozofija a daleko vie teorijska lingvistika (D. Serl, D. Davidson). Analitika filozofija je uticala na razvoj filozofije u mnogim evropskim zemljama tako da je osamdesetih i devedesetih godina nastalo vie razliitih orijentacija od kojih je svaka pretendovala na pravo da je izvorni predstavnik analitike filozofije i naslednik filozofije Fregea i Vitgentajna. Sasvim je razumljivo to su najvei sporovi meu analitikim filozofima nastali oko izvora analitike tradicije i njenih osnovnih svojstava i stoga jo uvek traje rasprava oko naslea B. Rasela, L. Vitgentajna i D. E. Mura i njihovog

www.uzelac.eu

626

Milan Uzelac

Istorija filozofije

znaaja za savremenu filozofiju. U drugi plan su potisnute najave o "revoluciji u filozofiji" i razni programi i manifesti o radikalnoj reorganizaciji filozofa i zajednikom istraivanju. Analitika filozofija se usredsredila na razmatranje fundamentalnih problema u svakoj oblasti filozofije, gde god bi se oni pojavili. Bez obzira to su neki anglo-ameriki filozofi (Rorti, Reer) poeli da govore o "smrti analitike filozofija na kraju XX stolea", ovaj smer ostaje i dalje, sauvavi svoj potencijal i sposobnost za dalje usavravanje. To je razlog to se panja ne usmerava vie samo na formalno-metodoloke aspekte ve i metafizike temelje analitike filozofije. Metafizika se, pored epistemologije i filozofije jezika, pokazala jednom od glavnih disciplina analitike filozofije. Pitanje o statusu i ulozi poslednjih dveju disciplina u korpusu analitikih disciplina bilo je poslednje decenije formulisano pitanjem: filozofija jezika ili epistemologija. Ovo pitanje inicirao je oksfordski filozof Majkl Damit (M. Dummet) u svom radu "Moe li analitika filozofija da bude sistematski izloena i treba li ona da bude takva?" Damit polazi od toga da analitiku filozofiju ini grupa kola kojoj su zajednike temeljne pretpostavke dok se u svemu drugom razlikuju i pri tom konstatuje da je najnovija analitika filozofija jedinstvenija no to je to ranije bio sluaj. Uzrok tome treba traiti u okretanju veine analitiara filozofiji Fregea koga veina vidi pravim zaetnikom analitike filozofije, a ne Rasla ili Vitgentajna, te je analitika filozofija sad postala postfregeovska filozofija. Glavno dostignue Fregea bilo bi u zameni epistemologije logikom (koja u sebe ukljuuje i filozofiju jezika), te se dolo do zakljuka kako je samo uz pomo jezika mogue istraivati miljenje. Za razliku od Vitgentajna koji je jezik smatrao autonomnim, Frege je isticao njegovu vezu sa nelingvistikom delatnou; istovremeno, pokazalo se da Vitgentajnove "jezike igre" iz raznih razloga ne mogu biti dobar model za objanjenje funkcionisanja jezika, te za razliku od Fregea, Vitgentajnovi stavovi ne mogu biti temelj daljih filozofskih istraivanja iji je cilj izgradnja formalne teorije znaenja iji je cilj objanjenje funkcionisanja jezika bez izostavljanja ijednog semantikog pojma, pa i takvih kao to su istina ili tvrdnja, jer tek sa izgradnjom teorije znaenja filozofija

www.uzelac.eu

627

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jezika dobija sistematski karakter. Sve to treba da potvrdi kako tek sa Fregeom biva utvren predmet filozofije: analiza strukture misli kao i razlikovanje misli i psiholokog procesa miljenja, a najadekvatnija metoda analize bila bi analiza jezika. Damitu su se suprotstavile njegove kolege sa Oksforda, Gordon Bejker i Piter Haker, smatrajui da je re o jednom nekorektnom pristupu Fregeu tako to se Frege gleda iz ugla filozofije kraja XX stolea a da se rani Frege posmatra sa stanovita poznog Fregea, a to se tie teze da je filozofija jezika osnova svake filozofije to bi osporili kako Vitgentajn i Rajl, tako isto i Ostin i Grajs. Ova dva teoretiara smatraju da ideja o tome da misao poseduje unikalnu strukturu koja je imanentno izomorfna sa strukturom suda pripada ranom Vitgentajnu a ne Fregeu, kao i da Fregeu nije padalo na pamet da u osnovi filozofije treba da bude filozofija jezika; njemu je bio blizak scijentistiki pristup filozofiji koji je u poslednje vreme opet popularan pa bi se moglo zakljuiti kako u osnovi neofregeovstva lei model jezika kao raunanja. Krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina XX stolea poele su da jenjavaju diskusije o ulozi i znaaju filozofije jezika i jezik sve vie poinje da se razmatra kao sredstvo analize procesa svesti pa u prvi plan dolaze filozofija svesti i filozofija psihologije. Uesnici u diskusijama nalaze se kako na scijentistikim pozicijama stavljajui naglasak na neurologiju i vetaku inteligenciju tako i u situaciji da nastavljaju tradiciju rajlovskog "logikog bihejviorizma". Iznova poinje da se javlja teorija eliminacionizma (koju su ranije zastupali Fajerabend, Rorti i Kvajn); Pol erlend odreuje eliminacioni materijalizam kao tezu o nepotpunoj koncepciji psihikog koja, svojstvena zdravom razumu, nastupa kao lana teorija i koju e vremenom da istisne neuronauka. Nova teorija pokazae se snanijom no teorija zdravog razuma; emocije za nju nee vie biti kamen spoticanja. erlend smatra da je neophodno preispitati ulogu normativnih pojmova u svetlosti razvijene neurologije koja se prema prethodnoj nauci odnosi kao hemija prema alhemiji. Fantastinom scenariju erlenda, po kojem bi jezik kojim govorimo mogao ieznuti dok bi knjige u bibliotekama bile zamenjene zapisima primera nervnih aktivnosti, suprotstavio se

www.uzelac.eu

628

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Daniel Denet (D. Dennet) tezom da ne treba gubiti iz vida da su ljudi sloeni intencionalni sistemi i da se ne treba nadati da e psihologija u budunosti biti formulisana renikom neuropsihologa, ili renikom fiziara. Denetu se suprotstavio Don Serl i njihova polemika je ubrzo privukla panju svih analitiara. Iako pod intencionalnou misle razliite stvari, obojici je bilo zajedniko to da raunar vide kao sintaksiku mainu, ali Serl je, za razliku od Deneta, mozak video i kao semantiku "mainu". Serl se niz godina bavio filozofijom jezika i pri tom usavravao teoriju jezikih akata Ostina tako to je sledivi P. Grajsa primenjivao ideju intencionalnosti na probleme znaenja. Osamdesetih godina je isticao kako je filozofija jezika grana filozofije svesti koja se temelji na biolokoj intencionalnosti da bi potom razvijao ideju biolokog naturalizma. Serl smatra da su mentalna stanja svesti bioloka (fizika) svojstva mozga; oni filozofi koji to nisu dozvoljavali nisu ni doputali postojanje svesti; parafrazirajui Dekarta, on je pisao: "Ja sam mislee bie, dakle, fiziko bie"; mentalna stanja pri tom poseduju ni na ta svodivu subjektivnu ontologiju. Nae predstave o nesvesnim mentalnim stanjima poivaju na predstavama o svesnim psihikim stanjima. Subjektivnost koju nalazimo kod Serla treba razumeti u ontolokom a ne epistemolokom smislu i kad je re o svesnoj subjektivnosti ne treba polaziti od relacije "posmatra posmatrano" jer je tu re o neredukovanoj ontologiji prvog lica; injenica je da ni najsavrenija nauka o mozgu ne dovodi do ontoloke redukcije svesti analogno tome kako savremena nauka toplotu, boju ili zvuk moe da redukuje na atomsko-molekularne procese. Iako je isticao kako sistematska teorija intencionalnosti zahteva objanjenje fenomena svesti, koje treba da rauna i sa temporalnou, socijalnou, subjektivnou, intencionalnou i strukturiranou svesti, Serl u poslednje vreme nastoji da odvoji svest od intencionalnosti, i to ne samo u filozofiji ve i u lingvistici i kognitivnim naukama i to stoga to mnogi i dalje hoe da izgrade teoriju psihikog ne dotiui pri tom problematiku svesti; to je i razlog potrebe da se razmotri intencionalnost "objektivno", nezavisno od odnosa spram subjektivne svesti, iz ugla treeg lica.

www.uzelac.eu

629

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U poslednje vreme prisutna je u analitikoj filozofiji tenja da se rehabilituje metafizika; primer takve tendencije je spis Pitera Strosona (P.F. Strawsin) Analiza i metafizika (1992) gde se polazi od toga da se filozof-analitiar danas bavi konceptualnom analizom ne predlaui principijelno novo vienje problema kao to su to ranije inili filozofi tokom skoro itavog XX stolea i smatra da nae svakodnevno iskustvo moe biti istraeno s ontolokog, epistemolokog i logikog aspekta; interesantna je radikalnost Strosona s kojom on zakljuuje da je britanska empiristika tradicija u filozofiji zasnovana na postupcima redukcionizma, "atomizma" i fenomenalizma (teoriji "istog iskustva", "ulnih datosti", "percepata i dr.) pogrena. Pri tom odbacuje dva krajnja aspekta filozofiranja: internalizam (klasini empirizam) i eksternalizam. Stroson smatra da ljudi poseduju uroene konceptualne sheme koje struktuiraju svo, nae iskustvo, a glavni pojmovi u toj shemi su pojmovi materijalnih tela i linosti. Ako je analitika filozofija nastala kritikom metafizike, sada se pokazuje da je metafizika problematika i poslednja re analitike filozofije; ameriki filozof Beri Straud ukazuje na injenicu da se analitika filozofija (kad se ima u vidu metafizika problematika) iznova vraa svojim poecima i da je blia svojim korenima iz prvih decenija no sa sredine XX stolea; iznova se vraamo nekim idejama Rasela, kad je re o pokuaju totalnog objanjenja sveta, svesni injenice da je u vreme vladavine Vitgentajnovih ideja, logikog pozitivizma kao i lingvistike filozofije dolo do bitnog slabljenja veze filozofije i nauke. Zato se, po miljenju Strauda, najnovija analitika filozofija pokazuje kao metafizika i ak ne tei tome da zaobie ontoloke sudove o onom u ta smo mi ubeeni. Savremena filozofija sve odlunije ustaje protiv prazne, isto formalne filozofije. Danas se, kae Snoud, svi iznova bave metafizikom. Savremeni analitiki filozofi trae takvu optu teoriju jezika koja na najbolji nain moe da objasni sve to govorimo i mislimo o svetu u nauci i izvan njenih granica. Fenomenoloki pokret

www.uzelac.eu

630

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Sa Nieom je zapoelo vreme koje i danas traje: to je vreme krize i vreme nihilizma, vreme zapitanosti nad temeljem i smislom sveta. Od odgovora jednako su daleko i oni koji su ga moda najbolje tematizovali (Nie i Huserl), ali i svi filozofi vremena postmoderne koje jo uvek traje mada je ve uveliko postalo moderno da se govori kako ni ultra moderno (postmoderno) nije vie moderno. Ipak, sva filozofija koja svoje poreklo velikim delom ima kod Niea, a koja je tek u XX stoleu dobila svoj jasan izraz (posebno nakon Hajdegerovih i Finkovih analiza Niea), moe se odrediti kao moderna filozofija; istovremeno ona je i nama savremena jer se odlikuje nastojanjem da se bude savremen. Svoj poetak ona ima u fenomenologiji Edmunda Huserla s ijim Logikim istraivanjima (1900-1901) i na simbolian nain poinje XX stolee. U prvo vreme fenomenologija oznaava metodu i iz nje dolazi zahtev za povratkom samim stvarima; iako Huserlov zahtev za zasnivanjem filozofije kao stroge nauke dolazi u vreme kad je religiozna vera pozitivista u nauku duboko uzdrmana radovima Niea i Frojda, nije nimalo sluajno to u fenomenologiji nalazimo odjeke neokantovstva, istoricizma i filozofije ivota, kritiku pozitivizma i idealistikog apriorizma, uticaj Bergsona i Viljema Demsa. Zahtev za povratkom stvarima koji su ve ranije istakli neokantovci, sada se javlja kao zahtev za izgradnjom jedne filozofije realnosti u ijem e temelju biti samo ono to je pouzdano i evidentno. Bez evidentnosti nema nauke, govorio je Huserl. Granice apodiktike oevidnosti zadate su granicama naeg znanja i zato je neophodno traiti ono to je apsolutno pouzdano, to se ne moe osporiti. Tako neto moe se postii opisivanjem fenomena koji ostaju u svesti nakon izvrenja epoche42, tj. nakon stavljanja u zagrade svih nasleenih filozofskih pogleda i verovanja povezanih s naim prirodnim stavom i koji nam nameu nekritiku veru u postojanje sveta stvari. Neophodno je uzdravanje od suenja sve dok se ne dospe do poslednjih apodiktikih i neoborivih datosti. Te datosti nalaze se u svesti. Postojanje svesti je neposredno
42

Epoche je grki pojam blizak Pironovom pojmu adoxia; njime se oznaava uzdravanje od suenja. Kad je re o egzistenciji sveta, epoche ne oznaava poricanje postojanja sveta ve stavljanje egzistencije u zagrade.

www.uzelac.eu

631

Milan Uzelac

Istorija filozofije

evidentno. Stvari i injenice se u naoj svesti javljaju kao modusi, kao korelati i oni su eidetske sutine. Zato je fenomenologija nauka o sutinama a ne o injenicama. Fenomenologiju ne interesuju odreene moralne norme, nju interesuje zato je neka norma norma. Fenomenologiju ne interesuje pojedini religiozni obredi (to je korisno znati), ve ta je to religioznost uopte. Fenomenologija nastoji da objasni temeljne fenomene naeg ivota ali uvek sa stanovita njihove sutine; sutina se istraivau otkriva u nezainteresovanom posmatranju, kad on nastoji da izbegne zablude i predubeenja, kad nastoji da do univerzalnog dospe na intuitivan nain, polazei od toga da je injenica takva kakva jeste. Ako se neki religiozni tekst razlikuje od naunog, u emu je razlika izmeu religioznog i naunog jer, ako nema neke sutinske razlike, kakva je onda razlika izmeu religije i nauke. Za razliku od psihologa fenomenologa ne interesuju iste injenice ve univerzalne sutine; u fenomenologiji postoje dve linije: idealistika i realistika; prvom se kree Huserl koji je nakon povratka stvarima doao do temelja realno-sti svesti. Transcendentalna svest konstruie smisao stvari, postupaka institucija. Drugim, realistikim putem, kree se Maks eler smatrajui da fenomenologija treba biti usmerena na objektivnost hijerarhijski ureenih stvari. Prethodnici Huserla bili su Bernard Bolcano (1781-1848) i Franc Brentano (1838-1917). Bernard Bolcano je bio matematiar i filozof, katoliki svetenik i profesor filozofije religije na Pariskom univerzitetu, autor knjiga Uenje o nauci (1837) i Paradoksi beskonanog (1851); ova dva spisa znatno su uticala na matematiare i filozofe svoga vremena. Brentano je smatrao da postoje tvrenja po sebi i istine po sebi i da njihov logiki smisao ne zavisi od toga da li su oni miljeni ili ne. Princip neprotivrenosti ostaje vaei nezavisno od naina na koji je formulisan. Stavovi po sebi mogu proisticati jedni iz drugih, mogu jedni drugima protivreiti i to stoga to ine deo jedinstvenog logino-objektivnog sveta ne zavisei od uslova saznanja. Neokantovci, antipsihologisti i empiristi smatrali su da treba razlikovati injenice koje se odnose na izvore znanja i vrednosti

www.uzelac.eu

632

Milan Uzelac

Istorija filozofije

znanja. Kritiku psihologizma, koju je zapoeo Bolcano a potom preuzeo Frege, nastavie Huserl. Franc Brentano je u poetku bio svetenik da bi potom postao profesor Bekog univerziteta; iveo je u Firenci a umro u Cirihu; meu njegova dela spadaju Aristotelova psihologija (1867), Psihologija s empiristike take gledita (1874), Aristotelov kreacionizam (1882), Aristotel i njegovo shvatanje sveta (1911), Aristotelova teorija porekla ljudskog duha (1911). U ovom poslednjem spisu Brentano istrauje problem intencionalnosti svesti. U vreme sholastike pojmom intentio ukazivalo se na neto "razliito od sebe". Intencionalnost je ono to po miljenju Brentana omoguuje klasifikovanje psiholokih fenomena jer su oni uvek meusobno povezani. Sve psiholoke fenomene Brentano deli u tri klase: predstave (reprezentacija kao isto prisustvo objekta), sudove (tvrdnje ili poricanje objekta) i oseanja (ljubav ili mrnja spram objekta). Brentano smatra da je realnost individualna i da je saznajui mi uoptavamo. Pri tom je vano razumeti operacije koje obavljamo. Treba rei da je Brentanov uticaj na Huserla koji je kod njega studirao bio odluujui za njegovo usmerenje ka filozofskoj problematici. Edmund Huserl je roen 8. aprila 1859. godine u Prosnicu (Moravska); u Lajpcigu je studirao matematiku, astronomiju, fiziku, kao i psihologiju i filozofiju kod Vilhelma Vunta; potom prelazi u Berlin, nastavlja da izuava filozofiju ali i matematiku koju je magistrirao 1883; potom prelazi u Be gde slua predavanja F. Brentana i nakon to je filozofiju magistrirao 1886. u Haleu radom O pojmu broja (1887) iste godine bie izabran za docenta u Haleu i tu e biti do 1901. kada e biti izabran za profesora filozofije u Getingenu. Huserl je doktorirao kod Karla tumpfa s disertacijom o filozofskim problemima aritmetike (Filozofija aritmetike, 1891); taj spis je jo uvek u znaku psihologistikih tumaenja matematikih znakova, ali ubrzo, pod uticajem Gotliba Fregea i neokantovca Paula Natorpa, uvidee da je istraivanje pojma matematike na osnovu psihologizma osueno na neuspeh, te e se u svom prvom glavnom delu Logikih istraivanja (1900) otro suprotstaviti tada vladajuem psihologizmu i pokuajima da se logika postavi na psiholoke temelje.

www.uzelac.eu

633

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Odmah nakon objavljivanja Logikih istraivanja I-II (19001901) Huserl je postao slavan, premda je za redovnog profesora u Getingenu izabran tek nakon est godina (1906); opte je miljenje da ovaj spis spada u najznaajnija filozofska dela XX stolea; u prvom delu ovog spisa Huserl kritikuje shvatanje T. Lipsa, kao i Mila, Zigvarta, Vunta, Maha i Avenarijusa, po kome objekti logike (miljenje, suenje, zakljuivanje, dokazivanje) jesu psihika delatnost ili njeni proizvodi; to znai da prvo treba izgraditi psihologiju svesti pa na njoj potom izgraditi logiku. Meutim, kako je u tom sluaju istina ono ta se kome ini, Huserl, oslanjajui se na antipsihologiste, a pre svega neokantovce, ukazuje kako takvo shvatanje vodi u subjektivizam, relativizam i skepticizam; logiki zakoni nisu psiholoki budui da znaenje logikih iskaza lei u sferi idealnog a ovo moe biti rasvetljeno samo povratkom subjektu. Nasuprot psihologizmu Huserl u prvom tomu Logikih istraivanja nastoji da izgradi istu logiku kao nauku o apsolutnim sutinama, istinama iji je sadraj identian i nezavisan od shvatanja subjekta. Oevidne, evidentne istine Huserl vidi u logikim zakonima i matematikim principima; njih on naziva "istinskim sutinama" i "idealnostima" i oni su predmet iste logike i iste matematike. Filozofsko uenje koje se njima bavi Huserl naziva (kao i Fihte, ali u jednom drugom Zaenju) uenjem o nauci. Huserlovske "iste sutine" nemaju u sebi nita empirijsko, realno ili psiholoko pa to podsea na "matematiki idealizam" kakav je zastupao eki matematiar B. Bolcano; uticaj Bolcana Huserl nije negirao ali se protivio kritikama da njegovo uenje pada u platonizam ili hegelijanizam, odnosno metafiziko hipostaziranje optosti. U drugom delu (objavljenom naredne godine) Huserl u pet logikih istraivanja izgrauje fenomenologiju svesti koja je njegov bitni doprinos filozofskoj misli. Iako je njegov spis za kratko vreme postao veoma popularan, on je izazivao i mnoge nesporazume pa je to Huserla navelo da se u narednim godinama u Getingenu (1901-1916) posebno bavi pitanjima kao to su fenomen, fenomenologija, vreme, svest, fenomenoloka redukcija. Iako su mnogi od spisa iz tog perioda tampani znatno kasnije (Fenomenologija svesti unutranjeg vremena, Ideja fenomenologije (pet predavanja), Ideje II i Ideje III), dok izuzetak ine tada

www.uzelac.eu

634

Milan Uzelac

Istorija filozofije

objavljen kratak programski spis Filozofija kao stroga nauka (1911) i drugo veliko Huserlovo delo Ideje za istu fenomenologiju i fenomenoloku filozofiju I (1913), sve to nije smetalo da se pored Getingena obrazuje i u Minhenu krug fenomenologa koji od 1907. tesno s njim sarauju (A. Pfender, H. Konrad-Marcijus, M. Gajger, A. Rajnah, J. Daubert, R. Ingarden, D. Hildebrand). Predstavnici Minhenskog kruga aktivno su uestvovali sa svojim prilozima u "Godinjaku za filozofiju i fenomenoloka istraivanja" koji je osnovao i ureivao Huserl. Od 1916. do 1928. Huserl je profesor filozofije u Frajburgu; to je trei period njegovog stvaralatva obeleen delima Formalna i transcendentalna logika (1929), Kartezijanske meditacije (1931) i Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (1936), Iskustvo i sud (1938) i tada je na vrhuncu slave okruen sjajnim uenicima kao to su G. tajn, M. Hajdeger, E. Fink, L. Landgrebe, E. Levinas, H.G. Gadamer, K. Levit, H. Markuze. Po odlasku u penziju (1928) Huserlovo mesto preuzima njegov najtalentovaniji uenik M. Hajdeger u koga e se Huserl ubrzo duboko razoarati. U spisu Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija objavljenom u Beogradu 1936. kao i u nizu spisa, on e duhovnu krizu Nemake povezivati s novim varvarstvom ali i s nadom da e novo, obnovljeno oveanstvo ustati iz pepela sumnji, umora i oajanja; umro je 27. aprila 1938; na sahranu mu, osim Eugena Finka, niko od njegovih uenika nije doao. Huserlov originalni put u filozofiju poinje kritikom tada vladajueg psihologizma a pod uticajem Fregea s kojim se slae da injenice svesti pripadaju temporalnoj realnosti a da su naspram njih matematike istine vanvremene: princip neprotivrenosti nije induktivan ali je pri tom nuan i opti. To ga je dovelo do ideje iste logike. Postoje faktike istine i istine koje su nune i opte. Poslednje istine su logike istine i one su zajednike svim naukama. Svaka nauka polazei od sopstvenih pretpostavki stvara sopstveni sistem argumenata i dokaza. Argumentacija je ispravna ako su pretpostavke istinite a dedukcija korektna. Korektnost dedukcije moe se proveriti uz pomo logikih zakona i zato je "ista logika teorija svih teorij, nauka svih nauk". Istinitost zakona neprotivrenosti je neograniena jer ne zavisi od ulne

www.uzelac.eu

635

Milan Uzelac

Istorija filozofije

oevidnosti. Apodiktike oevidnosti nisu samo logiki principi, ve i temeljni zakoni iste matematike. Ako je neto crveno, ono je crveno i ono ne zavisi od pojedinih posmatranja. Konjukcija i i disjunkcija ne mogu biti zavisni od posmatranja a njihova pogrena upotreba vodi besmislicama. Optost i nunost sudova su uslovi koji ine moguim teoriju. Takvi nisu sudovi koje dobijamo induktivnim putem, iskustvom. Polazei od te dve vrste sudova Huserl razlikuje intuicije injenica i intuicije sutina. Saznanje poinje s iskustvom o postojeim stvarima i injenicama. injenica je ono to se zbiva sada i ovde, ona je sluajna, moe biti i ne biti. Ali, kad je injenica dospela u svest, svest zajedno s injenicom zahvata i sutinu. Tako, sluajui violinu, flautu, ili klarinet, mi govorimo o sutini o muzici. Individualno dolazi u svest kroz univerzalno; ako je injenica data sada i ovde, to znai da je u poetku dato quid injenice, tj. njena sutina. Sutine su modusi na kojima se javljaju fenomeni. Mi empirijski ne moemo poreenjem trouglova izdvojiti ideju trougla jer su svi trouglovi pojedinani sluajevi ideje trougla. Da bi se uporedilo mnotvo injenica neophodno je imati predstavu o njihovoj sutini na osnovu koje su oni slini. Ovo predznanje sutina jeste eidetska intuicija koja se razlikuje od empirijske intuicije koja zahvata pojedinane injenice. Realne su samo pojedine injenica; univerzalije kao idealni objekti nisu realne na isti nain na koji su realne pojedine injenice. Samo univerzalne sutine dozvoljavaju klasifikovanje, prepoznavanje i razlikovanje pojedinanih stvari. Kao nauka o sutinama fenomenologija nastoji da opie tipine moduse uz pomo kojih se fenomeni javljaju u naoj svesti. Modalnosti (zahvaljujui kojima boja je boja, a ne zvuk ili um) jesu sutine koje se odnose na faktike datosti. Ejdetsku redukciju, tj. intuiciju sutina treba razumeti kao opisivanje fenomena koji je dat saznanju, kad smo se distancirali od njegovih empirijskih aspekata. Sutine su invarijantne i do njih se dolazi metodom ejdetskog variranja. Taj metod je znao ve Dekart. Poznat je njegov primer s komadom voska koji ima oblik, miris, ukus, boju; u dodiru s vatrom svojstva se menjaju i ostaje samo prostor koji je on zauzimao. To je navelo Dekarta da zakljui da je prostor sutina

www.uzelac.eu

636

Milan Uzelac

Istorija filozofije

materije. Na tragu Dekarta je sve vreme i Huserl i to od prvih svojih radova pa do svog najvieg dometa, koji ine Kartezijanske meditacije (1931). Sutine se ne otkrivaju samo u opaajnom svetu; one se mogu nai u naim nadama i naim uspomenama; razlika izmeu injenice (kao datosti) i sutine (kao onog to jeste) jeste za Huserla sredstvo za utemeljenje logike i matematike. Matematiki i logiki sudovi su nuni i opti jer oni fiksiraju odnose meu sutinama. Kao takvima njima nije neophodno da svoju vrednost dokazuju u iskustvu; sud "tela padaju s jednakim ubrzanjem" treba iskustveno proveriti ali to nije potrebno za sud "zbir unutranjih uglova u euklidskom trouglu je 180". Svest u svojoj povezanosti s idealnim sutinama ne moe biti uslovljena modusima perceptivnih fenomena poto logikomatematiko i empirijsko nisu podudarni. Tako Huserl dolazi do otkria regionalnih ontologija: priroda, drutvo, moral, religija, jesu "regioni" ijem izuavanju mora prethoditi analiza sutina i modalnosti koji odreuju moralne, religiozne i druge fenomene. Tim putem poli su Maks eler i Rudolf Oto: prvi istraujui fenomenologiju vrednosti, a drugi tipologiju religioznog iskustva. Regionalnim ontologijama Huserl je suprotstavio formalnu ontologiju koju je on poistoveivao sa logikom. Fundamentalna karakteristika fenomenologije koja se bavi nainima na koje se fenomeni pojavljuju u svesti jeste intencionalnost. Svest je uvek svest o neem. To neto je ono to ja oseam, o emu mislim, ega se seam. Tako se neposredno uvia nepodudarnost subjekta i objekta. Subjekt, odnosno ja, jeste sposobnost da se neto oseti, uje, predstavi. Objekt je manifestacija tih akata, to su misli, likovi, seanja, boje, mirisi... Zato treba razlikovati pojavu objekta od samog objekta. Ako je saznato ono to se pojavljuje, tada je od sveg vidljivog ivo samo ono to se jasno pojavilo. Prosec saznanja Huserl odreuje kao noesis a ono o emu neto znamo je noema. Meu noemama Huserl razlikuje injenice i sutine. To znai da je svest intencionalna. Psihikim aktima je svojstveno da se vezuju za objekte. Ja ne vidim opaaj boje ve vidim obojene predmete, sluam pevanje a nemam oseaj zvuka.

www.uzelac.eu

637

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ovo nije neka realistika koncepcija. Svest je usmerena na neto van sebe, ali to ne znai da drugi postoji nezavisno od mene. Na taj nain intencionalnost ne razreuje spor idealizma i realizma. Za fenomenologiju je vano da opie ono to se javlja u svesti kao granice tog pojavljivanja. Re nije o pojavljivosti stvari po sebi: ja ne opaam muziku kakvom se ona meni javlja ve sluam muziku. Poelo svih poela stoga je, po Huserlu, intuicija. Svaka intuicija, iskonski konkretizovana, jeste izvor saznanja. Sve to nam se daje u intuiciji treba da prihvatimo takvim kakvo ono jeste, ak ako je dato samo u granicama datosati. Zahtev za povratkom samim stvarima treba po Huserlu da omogui postavljanje temelja za filozofiju kao strogu nauku. Metod koji se pri tom primenjuje jeste metod epoche (uzdravanje od suenja stavljanjem u zagrade egzistencije onog o emu se sudi). Iako ovaj pojam, nastao u okviru stoike filozofije, podsea na skeptike i kartezijance, Huserl mu daje drugo znaenje: on trai da ne verujemo slepo svemu to govore filozofi i naunici, da slepo ne prihvatamo ak ni ono svakodnevno do ega dolazimo u "prirodnom stavu". Prirodni stav svakog oveka sazdan je od raznih ubeenja, neproverenih pretpostavki bez kojih ne moemo da se snaemo u svakodnevnom ivotu; kao prvo takvo verovanje jeste verovanje da nas okruuje svet realnih stvari; na tim verovanjima ne moe se izgraditi zgrada filozofije. Iz mog verovanja u postojanje sveta nemogue je izvesti nijedan filozofski relevantan stav. ak je i injenica o postojanju sveta izvan moje svesti, krajnje sumnjiva. Kao ljudi mi ne moemo ne verovati u realnost stvari koje nas okruuju jer bi praktian ivot u protivnom bio nemogu. Ali, kao filozofi, mi moramo imati sasvim drugo polazite. Problem nije u egzistenciji sveta, ve je problem u smislu koji svet ima za mene i u njegovom smislu za druge. Ako se sve moe staviti u zagrade, neto ipak ostaje nesumnjivo, a to je svest, subjektivnost. Cogito i cogitata to je fenomenoloki ostatak, to je oevidnost koja je apsolutna. Svest nije neka realnost koja bi bila najoiglednija ve je apsolutna realnost, temelj svake realnosti. Svet je konstituisan od strane svesti. Otvoreno ostaje pitanje: ako svest daje smisao svetu da li taj smisao svest stvara ili otkriva.

www.uzelac.eu

638

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Huserl se tokom ivota kolebao izmeu ta dva reenja; kako se transcendentalno Ja, kao fenomenoloki ostatak, moe pomiriti s monadikim i singularnim karakterom Ja (budui da kartezijansko cogito jeste samo granica tog sveta koji je podloan proveri od strane epoche). To Ja koje se ostvaruje kroz epoche, to je Ja koje propituje svet kao fenomen, da on meni znai isto to i drugima koji ga prihvataju u svoj njegovoj odreenosti. Tako se Ja uzdie iznad svakog prirodnog bia koje se pred njim otvara. Ja je subjektivni pol transcendentalnog ivota i ono sve to propituje u sebi u svoj njegovoj konkretnosti. U poslednjem svom spisu Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (iji je prvi deo Huserl objavio u Beogradu 1936. dok su ostala dva dela objavljena posthumno 1954) tematizuje se pojam krize, pojam veoma diskutovan prvih decenija XX stolea, ali u sreditu istraivanja nije kriza naunosti kao takve ve kriza smisla nauka. Iskljuivost sa kojom su nastupale nauke druge polovine XIX stolea vodila je udaljavanju od problema koji su odluujui za oveanstvo; u krizi nisu rezultati nauka ve njihov smisao. injenine nauke su oveka pretvorili u injenicu. Huserl kritikuje objektivnost i naturalizam u naukama i postavlja pitanje zato ne moe postojati neka druga istina osim naune. Zato bi nauni svet bio jedino realan? Kartezijanska nauka je iskljuila pitanja koja su se ticala ovekovog postojanja. Zato nauka nita ne moe rei o razumnosti ili nerazumnosti ovekovog ponaanja, kao ni o oveku kao subjektu pred kojim je mogunost slobodnog izbora. Naunokategarijalno istiskuje ono to je predkategorijalno a to Huserl naziva svetom ivota. Ta sfera sveta ivota, oblast smisaonih formacija je iskonskija i prethodi svim naukama i umeima. Naunici moraju raunati s manifestacijama sveta ivota i svet percepcija je izvorniji od geometrije. Istoriar koji analizira neki dokument ne moe ga apstrahovati od komunikativne i smisaone intencionalnosti. Tako je drama modernog doba poela sa Galilejem koji je iz sveta ivota izdvojio fiziko-matematike odnose i poeo ih smatrati konkretnim ivotom. Priznajui znaaj nauke i tehnike filozofija mora sauvati istorijsku tradiciju i ne sme dozvoliti tehniku fetiizaciju istorije inauke. Fenomenologija je prva filozofija time to oveku omoguuje da dospe do novih

www.uzelac.eu

639

Milan Uzelac

Istorija filozofije

horizonata. Zato fenomenoloka redukcija ne moe biti zavrena: njen smisao je u venom obnavljanju. Moda se u tome i krije logiki razlog injenici to je Huserlova filozofija sve vreme bila "filozofija u nastajanju"; u nastojanju da to preciznije odredi svoje stanovite i pripremi temelj budue filozofije, on je svoje teze kao i pojmove neprestano precizirao, menjao, nastojei da im da to jasniji oblik; u tenji za apsolutnom jasnoom dospeo je daleko, ali je mnogo toga njegovim uenicima i nastavljaima do naih dana ostalo nejasno. U svakom sluaju, nakon njegove smrti svako je od fenomenologa krenuo svojim putem i moe se rei da danas ima onoliko "fenomenologij" koliko ima i fenomenologa. Moe se rei da nakon Huserla nema filozofa za koga bi se moglo rei da dosledno zastupa njegovu filozofiju; svi fenomenolozi do te mere su bili samostalni i samosvojni da meu njima nema ak ni epigona. Za razliku od Maksa elera koji je svoje "sisteme" neprestano menjao, ili Hajdegera koji je izgradio jednu posve originalnu filozofiju, ali koja bez impulsa koji su dolazili iz Huserlove fenomenologije nije bila mogua, meu onima koji su s najdubljim razumevanjum bili na tragu Huserla mogla bi se pomenuti samo dva imena: Ludvig Landgrebe i Eugen Fink. Ali, i oni su uprkos radovima koji sadre sjajna tumaenja Huserlove filozofije, takoe otili dalje i u tome prednjai svakako Fink. Kako vreme prolazi sve je evidentnije da je sudbina fenomenologije u velikoj meri odreena ve samim pretpostavkama na kojima je ona kao filozofija izgraena; da paradoks bude vei, Huserl se sve vreme trudio da u temelju filozofske graevine budu evidencije a ne pretpostavke; bespretpostavnost miljenja jedna je od niti vodilja njegove filozofije. Iako u svom poznom delu nastoji da pokae kako se istorija sma moe misliti iz fenomenologije, i to je zapravo njegov odgovor na Hajdegerov spis Sein und Zeit koji je objavio 1927. u svom Godinjaku za fenomenoloka istraivanja a koji ga je znatno razoarao, mnogi su skloni da Huserlovu poziciju odrede kao neistorinu. Odista, on je smatrao da uprkos itavoj dotadanjoj istoriji filozofije filozofija treba da zapone od poetka i taj poetak je video u svojoj fenomenologiji. Svi njegovi spisi, i Ideje za istu

www.uzelac.eu

640

Milan Uzelac

Istorija filozofije

fenomenologiju i transcendentalnu filozofiju i Kartezijanske meditacije i Kriza evropskih nauka, svi ti spisi jesu svojevrsni uvod u fenomenologiju, a putevi su bili razni: kartezijanski, psiholoki, egoloki. Uprkos svoj novini koju je uneo u savremenu filozofiju, pre svega preformulisanom terminologijom i posve originalnom metodom, Huserl je istovremeno i veliki nastavlja prethodne filozofije: on na krajnje originalan i radikalan nain dovrava itavu tradiciju filozofije koja polazi od Dekarta i dolazi preko Kanta i pri tom otvara potpuno nove horizonte za filozofiju koja dolazi. Nije stoga nimalo sluajno to se njemu obraaju predstavnici svih filozofskih orijentacija u XX stoleu; u njegovim spisima trae inspiraciju marksisti i neomarksisti, predstavnici analitike filozofije kao i postmoderne. Nimalo sluajno, svoja predavanja iz 1924-25. Huserl je naslovio Erste Philosophie; nakon pokuaja da se u prvom delu naini istorijski uvod, drugi deo je u celosti posveen problemu fenomenoloke redukcije; svoju filozofiju i Huserl je po ugledu na Aristotela video kao prvu filozofiju, kao metafiziku iji je osnovni zadatak pitanje temelja sveta. Problem sveta i njegove konstitucije u transcendentalnoj subjektivnosti centralna je taka u koju se zbiraju sve ideje njegove filozofije. Ali s druge strane, ono to posebno pleni to je Huserlov ivotni odnos prema filozofiji: filozofiju je video kao nain ivljenja i time je u red stao sa Sokratom, Brunom, Spinozom i Fihteom; smatrao je da filozofija ima posebnu misiju a da su filozofi funkcioneri oveanstva. Njegov poslednji spis to najbolje pokazuje: moe se razumeti kao jedna velika filozofija tehnike, kao filozofija sveta ivota kao temelja svih temelja, ali i kao filozofska kritika vladajue politike njegovog vremena. U tom smislu fenomenologija svoju aktuelnost nije izgubila do dananjeg dana. Meu onima koji su u vreme njenog nastanka fenomenologiju najvie proslavili bio je nemaki filozof i sociolog, jedan od utemeljivaa aksiologije, sociologije kulture, sociologije znanja i filozofske antropologije, Maks eler (1874-1928); medicinu i filozofiju eler je studirao u Minhenu, Berlinu i Jeni; studirao je kod neokantovca O. Libmana i neofihteovca bliskog filozofiji ivota

www.uzelac.eu

641

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Rudolfa Ojkena kod koga je i doktorirao 1899. radom o odnosu logikih i etikih principa; od 1900. do 1907. eler je privat-docent na Jenskom univerzitetu. Huserla je upoznao 1901. i jedan je od osnivaa "primenjene fenomenologije". Od 1907. do 1910. profesor je u Minhenu i lan minhenske grupe fenomenologa; od 1919. profesor je u Kelnu sve do 1928. kada postaje ef katedre za filozofiju Univerziteta u Frankfurtu. Prerana smrt osujetila je elera u nameri da svu filozofiju preorijentie na izuavanje antropolokih problema; tokom kratkog ivota eler je esto menjao filozofska stanovita i u njegovom se stvaralatvu moe razlikovati vie perioda: u poetku je pod uticajem fenomenologije minhenskog kruga fenomenologa i to je vreme kad se eler oslobaa neokantovskog uticaja; potom sledi klasini, religiozni (neokatoliki) period u kojem su glavne oblasti elerovih istraivanja sociologija znanja i fenomenoloka aksiologija, da bi se u poznoj fazi udaljio od teizma nastojei da utemelji filozofsku antropologiju. Osim neokantovaca i Huserla, na elera su presudno uticali Paskal i avgustinovska tradicija. Spis po kome je postao slavan i koji spada svakako u tri najvea dela filozofske literature XX stolea jeste Formalizam u etici i materijalna etika vrednosti (1913-1917); u ovom delu, objavljenom u Huserlovom "Godinjaku za fenomenologiju" eler fenomenoloki metod primenjuje na sferu morala; glavno delo poznog perioda je Poloaj oveka u kosmosu (1928) kojem je prethodio godinu ranije napisan rad Posebni poloaj oveka; u ova dva spisa je izloio program svoje planirane knjige Sutina oveka. Novi ogled o filozofskoj antropologiji koje je planirao da objavi 1929. godine. Meu njegovim radovima treba istai: Transcendentalni i psiholoki metod (1900), Kriza vrednosti (1919), O venom u oveku (1921), Forme znanja i drutvo (1926), Sutina i forma simpatije (1923); Filozofski pogled na svet (1929). eler spada u one mislioce ije se delo poinje vrednovati tek nakon njihove smrti a to je posledica potonjeg razvoja evropske filozofije; iako za ivota i nije uivao ugled kakav njegovo delo ima danas, nesumnjiv je njegov uticaj na nemaku filozofsku antropologiju, na ranog Hajdegera, na Jaspersa, Bubera, francuski personalizam kao i na pripadnike frankfurtske kole, posebno kad

www.uzelac.eu

642

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je re o metateoriji sociologije. Glavna zasluga elera jeste u utemeljenju novih filozofskih disciplina (primenjena fenomenologija, aksiologija, sociologija znanja, filozofska antropologija); iako je esto menjao gledita, iako se bavio krajnje razliitim problemima, od filozofije, preko teologije do sociologije, eler je uspeo da izgradi itav niz razliitih meusobno koherentnih pogleda a koji su imali za cilj da izvedu sa stranputica tadanja antropoloka istraivanja. Pitanje ta je ovek i kakvo je njegovo mesto u svetu postalo je jedno od onih koje odreuje celokupnu elerovu filozofiju. Ishodite elerove filozofije je shvatanje o dvojakosti ovekovog delovanja koje moe biti idealno i ivotno realno; svaki akt svesti je intencionalan, usmeren na predmete, no ti predmeti mogu biti praktini (ako pripadaju ovekovoj telesnosti) i idealni (ako se odnose na smisaonu komponentu ovekovog bivstvovanja); u ovom drugom sluaju postoje dva plana, empirijski (u kojem je ovek suprotstavljen svetu i u kojem on sebe doivljava) i nadempirijski, objektivni (koji je sutinski i u kojem ovek nije naspram sveta ve naspram boga). U tom poslednjem sluaju ovek ima posla s transcendentnim, sa vrednostima koje su normativne i koje propisuju ovekovo ponaanje i koje nikad ne mogu biti izvedene iz svojstava predmeta i pojava u svetu i stoga ostaju uvek identine sa svojom sutinom. Time se eler otro suprotstavlja neokantovcima (Vindelband, Rikert) koji vrednosti svode na ista znaenja; to znai da treba razlikovati vrednosti i njihove nosioce koji se nalaze u dobrima, stvarima. Vrednosti treba razlikovati i od razliitih ovekovih interesa koji vrednostima pripisuju pozitivno ili negativno znaenje. U tom poslednjem sluaju treba govoriti o praktinim pojavama, vrednostima u dobrima i stvarima u odnosu na objekte. Zahvaljujui uzronosti vrednosti mogue je videti apriorno predmete koji su spolja fiksirani kao odreeni sled datosti. To omoguuje eleru uvoenje pojma materijalni apriori (mogunost da se do sutine kao eidetske datosti dospe uz pomo saglasja akta i njegovog predmeta) koji on suprotstavlja Kantovom pojmu formalnog apriori koji podrazumeva optost i nunost (pri emu sutinu moe sagledati i pojedinac). Materijalni apriori polazi od

www.uzelac.eu

643

Milan Uzelac

Istorija filozofije

fenomenolokog iskustva koje imanentno i neposredno zahvata injenice, odnosno fenomene. Fenomenoloko iskustvo se suprotstavlja nefenomenolokom iskustvu koje polazi od prirodnih pretpostavki o prirodnoj konstituciji saznajueg subjekta. Vrednosti su intencionalni sadraji odreenih ljudskih akata koji su osnova voljnih aktivnosti usmerenih ka odreenoj svrsi.Time se eler suprotstavlja neokantovcima i njihovoj voluntaristikoj koncepciji vrednosti; mera u kojoj vrednosti otkriva subjekt omoguuje njihovu hijerarhizaciju i tipologiju (to je tema koju u aksiologiji po prvi put uvodi eler) na osnovu odreenih kriterijuma. ovek je sposoban da se neogranieno probija ka vrednostima, ali su njegove mogunosti za tako neto veoma ograniene usled vezanosti odreenim pogledima na svet, pragmatizmom koji dominira savremenom civilizacijom, kao i sposobnostima ovekovim da doivi vrednosti. Jedno od osnovnih ogranienja koje dolazi iz pomenutog "pragmatizma" jeste hipostaziranje uloge uma u kulturi i saznanju. Um je slep za vrednosti koje se logiki ne mogu izraziti; njih je mogue samo osetiti, mada su one date razliito od oseanja , jer gubitak oseanja ne dotie bivstvovanje vrednosti. eler se vraa Kantu koji svojim "formalnim apriorijem" otro razgraniava sferu ulnosti i razuma (tako to materijalno identifikuje sa sadrajem oseanja) i smatra da razum nije konstitutivno poelo kao i da se ulnost moe drugaije objasniti uz pomo pojma emotivni apriori zahvaljujui kojem se i moe dospeti do poslednjih sutina stvari, do vrednosti, a bez kojeg je nemogue fenomenoloko iskustvo. Ovde eler u velikoj meri sledi Paskala i njegovo uenje o logici srca i pri tom istie primat ljubavi nad saznanjem, kao i primat ljubavi nad mrnjom (i u ovom drugom eler sledi Brentana koji je prvi u tradiciji intencionalizma razvio diskuras "ljubav-mrnja"). Akti ljubavimrnje su akti emocionalne intuicije, neposredne refleksije sutine u kojima se samootkrivaju vrednosti i koje moemo tumaiti kao "susret" i saoseanje sa "drugim" (pri emu je re o autentinoj simpatiji naspram neautentine koja ugroava egzistenciju druge linosti).

www.uzelac.eu

644

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Analizom glavnog elerovog spisa lako se dolazi do zakljuka da on etiku gradi kroz otro suprotstavljanje Kantu istiui kako etika ne treba biti zasnovana na dunosti ve na vrednosti. Za razliku od Kanta koji nije odvajao dobro od vrednosti i koji je smatrao da je dobro ono to poseduje vrednost, eler je smatrao da razlika izmeu dobra i vrednosti postoji, da su dobra injenice a vrednosti sutine; nadalje, tvrdio je da se moralni zakon ne moe izvoditi empirijski induktivno i da njegov univerzalno-apriorni karakter opovrgava etiku uspeha. Apriorno nije pri tom i formalno i u tome eler vidi greku Kanta; moralne norme su apriorne, no istovremeno i materijalne mada sadraji na koje se te norme oslanjaju nisu injenice ve sutine, tj. vrednosti. Tako eler dolazi do utemeljenja apriorne etike neformalnog svojstva, do materijalne etike vrednosti. Svoje etiko uenje on konstituie kao "materijalistiku etiku" kojoj je svojstveno da za svoj temelj, svoju "materijalnu osnovu" proglaava ne dunost ve vrednost. Svoju najviu manifestaciju ljubav nalazi u ljubavi prema bogu kao apsolutnoj vrednosti, kao neophodnom centru koji ne dozvoljava da taj centar bude ispunjen razliitim "idolima" i fetiima. Svaka ljubav je latentna ljubav prema bogu koji svakom omoguuje da ostane svoj i bude sauesnik drugom biu. oveka ini ovekom sposobnost da transcendira sebe u aktu molitve i vrednosti svetosti su najvie u hijerarhiji vrednosti43 koja je izgraena u odnosu na boga kao apsolutnu vrednost. Vrednosti svetosti se javljaju tokom doivljavanja predmeta koji su nam apriorno dati kao simboli svetog, kao osnov boga koji je apsolutno lini duh. Suprotno Kantu eler istie tri stadijuma znanja u drugaijem poretku: nauka, metafizika, religija, pri emu je nauno znanje isto tehniko-instrumentalno znanje. U poznoj fazi svog stvaralatva, u vreme izgradnje filozofske antropologije, eler je prednost dao filozofiji. Tada metateorijsku poziciju s koje bi najbolje mogao osvetliti svoje novo stanovite eler nalazi u sociologiji shvaenoj kao filozofskoj sociologiji koja je potpuna suprotnost pozitivistikoj sociologiji, kao i nominalistikom programu kakav
43

Na prva tri nivoa nalaze se hedonistike, vitalne i duhovne vrednosti; u ovu treu grupu spadaju etike, pravne, estetske i saznajne vrednosti.

www.uzelac.eu

645

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je zastupao Maks Veber i koji je bio neadekvatan za istiskivanje pozitivizma iz sociologije. Sredinji problem svog vremena eler je video u narastajuem nihilizmu koji je posledica pozitivizma, pragmatizma i tehnokratizma. Zato je smatrao da je neophodan povratak na refleksivnu poziciju bez koje je nemogue obrazovanje kao bitna komponenta savremene kulture. eler kritikuje tendencije koje vode potiskivanju metafizike i suprotno Zimelu smatra da ivot "gui" kulturu i to tako to je naglasak bio stavljen na realni, praktini ivot, na instinktivnovitalnu organizaciju indivudue, na intelektualnu strukturu oveka koji je bio potinjen "logici sudbine" i "poretku roenja i smrti" (ime je ovek odreen kao tragino, prolazno bie); sve ovo bilo je predmet istraivanja realne sociologije, ali eler smatra da je zadatak sociologije kulture da istrai oblast koja je iznad neposrednog ivota, oblast u kojoj postoji usmerenost na vrednosti; u poslednje vreme dolo je do gubitka smisla kulture; izlaz eler nalazi u principu solidarnosti, u realizovanju programa filozofske antropologije. Prihvatajui Aristotelovo uenje o tome da je ovek na sredini izmeu ivotinja i bogova i da pri tom pripada i jednom i drugom svetu, eler smatra da je ovek jedno veno izmeu, granica, prelaz, pojava boija u reci ivota, veno zalaenje ivota za svoje granice. ovek je veza razliitih aksiolokih sfera: ljudskog i nadljudskog, konanog i beskonanog, prolaznog i venog, prirodnog i natprirodnog. Sledei Niea eler je sklon da oveka vidi kao "bolesnu ivotinju", "pogrenim korakom ivota" koji je homo naturalisa odveo u orsokak, a pozivajui se na Avgustina on govori o ovekovom boanskom liku koji se ne moe objasniti iz samog oveka. S jedne strane, kao zemno bie, ovek je ukljuen u odnose odreene fenomenom vlasti, a s druge, budui usmeren bogu, ovek u aktima ljubavi neprestano prevazilazi svoje granice. eler odbacuje psihofiziki paralelizam i istie ovekovu sposobnost da transcendira svoje granice i svaku granicu koju mu namee ivot; to mu omoguuje duh koji konstituie njegovu linost. Duh je sutina ne-prirodnog principa personalnosti, a linost, budui da je tajna koja nema svoj temelj u predmetnosti jeste centar ovekovih autentinih akata. Linost opredmeuje, sve

www.uzelac.eu

646

Milan Uzelac

Istorija filozofije

a sama se ne opredmeuje i to je mogue usled njenog neprestanog samoprojektovanja u duhovnim aktima, otkrivanjem sebe u duhovnim aktima koje stvara kao sebi sa-postojee. Linost se ne moe saznati; njoj se moe samo prii i razumeti je kroz refleksiju sutine koja se bazira na ljubavi. Ovo elera vodi ka izgradnji vieslojne strukture oveka (nesvesno, instinkti, ivot): ovek je kao linost otvoren ka svetu i za razliku od ivotinje koja uvek svetu kae da, on je sposoban da kae ne i on je stoga asket ivota, veni Faust. Duh stvara kulturu, ali je ne moe otelotvoriti u sociumu ve samo u svetu ideja ija je snaga u njihovoj istoi, nezahvaenosti realnou. Zato ovek uvek stremi visinama, ka vrednostima, a ne nadole ka manama. ovek je uvek u svetu i izvan sveta, on je poznatost ali i tajna koja trai, zahteva stalno deifrovanje i koja omoguuje kretanje ka oveku kao idealu; otkrivanje tajne oveka polazei od slike njegove sutine, eler vidi kao usud savremene filozofije. Iako su elera smatrali drugim fenomenologom posle Huserla, iako je fenomenologija u Nemakoj ubrzo postala velika moda, na prve pozitivne odjeke u inostranstvu Huserlova filozofija je naila u Rusiji pa nije stoga nimalo sluajno to je Huserl svoj programski spis Filozofija kao stroga nauka objavio u ruskom asopisu Logos 1911, budui da je prvi deo njegovih Logikih istraivanja svoj prvi inostrani prevod imao dve godine ranije u Sankt-Peterburgu. Taj spis je preveo jedan od najveih ruskih filozofa i teoretiara umetnosti XX stolea Gustav pet (18791937). pet je studirao na Fiziko-matematikom i Istorijskofilozofskom fakultetu u Kijevu. U prvo vreme predavao je u privatnim gimnazijama; 1910. izabran je za docenta i tada prelazi u Getingen gde tri godine studira fenomenologiju kod Huserla. Radio je u bibliotekama u Berlinu, Parizu i Edingurgu. Od 1916. docent je Moskovskog univerziteta i iste godine pokree asopis . Za profesora je izabran 1918. ali je udaljen sa univerziteta 1921. Tokom 1919. i 1920. uestvuje u radu Moskovskog lingvistikog kruoka sa R. J. Jakobsonom. Od 1923. radi u Ruskoj akademiji umetnosti a od 1927. je i njen potpredsednik. Nakon zatvaranja Akademije 1929. bavi se prevoenjem za izdavaku kuu "Academia" i njemu pripada deo prevoda Hegelove

www.uzelac.eu

647

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fenomenologije duha. Od 1932. prorektor je Akademije dramskih umetnosti koju je osnovao K.S. Stanislavski. Nakon tri godine je uhapen i poslat u Jenisejsk, potom u Tomst gde je i streljan. Rehabilitovan je 1956. Osnovna dela: Seanje u eksperimentalnoj psihologiji (1905), Problem uzronosti kod Hjuma i Kanta (1907), Pojava i smisao (1914), Filozofsko nasledstvo P.D. Jurkjevia (1915), Svest i njen nosioc (1916), Istorija kao problem logike I (1916), Hermeneutika i njeni problemi (1918), Filozofski pogledi Hercena (1921), Antropologizam Lavrova u svetlu istorije filozofije (1922), Estetiki fragmenti 1-3 (1922-1923), Teatar kao umetnost (1922), Uvod u etniku psihologiju (1927), Unutranja forma rei (1927), i dr. U prvo vreme pet se pod uticajem elpanova bavio psihologijom i kao i njegov uitelj bio pod neokantovskim uticajem, no ubrzo je napustio tu poziciju. U to vreme nije se slagao ni sa predstavnicima filozofsko-religiozne renesanse koje je kasnije kritikovao u svom asopisu (1917-1921) i to ga je usmerilo ka fenomenologiji te je uskoro postao jedan od vodeih fenomenologa u Rusiji. U spisu Pojava i smisao ve se nalaze sve pretpostavke "hermeneutikog obrata" kao i kulturno-istorijske analize poznog peta. U svom razvoju filozofija po miljenju peta prolazi tri stadijuma: stadijum mudrosti, stadijum metafizike i stadijum nauke. U njoj postoje dve forme razvoja: negativna (meonalna) linija koja sebe identifikuje s naunom filozofijom (Kant) i pozitivna linija, koja je orijentisana na saznanje osnova bivstvovanja same svesti (Platon, Lajbnic, Volf). Prvoj formi se moe zameriti da naputa konkretne datosti svakodnevnog ivota, preterana apstrakcija kao i partikularizacija pojedinih smerova (fizicizam, psihologizam, sociologizam...). Kant i "nauna filozofija" ne mogu prevladati metafiziku i dospeti na nivo "stroge nauke" koja dugim radom, postepeno dolazi do istine. Ostaje dilema: odraavanje prirode ili propisivanje zakona prirodi. Pokuaji da se iznae neki "trei put" vodili su u eklekticizam zato to se on javljao nakon a ne pre te podele; pomenutu dilemu, po petu, razreava Hegelova dijalektika filozofija, ali ne do kraja jer je Hegel hipostazirao momenat identiteta i proglasio ga apsolutnom metafizikom realnou. Sledei odluujui korak nainio je tek Huserl koji je uz pomo pojma "ideacije" vratio filozofiju u njenu ishodinu taku

www.uzelac.eu

648

Milan Uzelac

Istorija filozofije

gde se mogla prevladati poetna dilema, i to time to e se utvrditi predmetnost i intencionalnost svesti. pet ne proputa da ukae na opasnost naturalizma kod Huserla, koja je posledica identifikofanja prvobitnih datosti i perceptivnosti kao i na opasnost transcendentalizma, proglaavanjem "istog Ja" za jedinstvo svesti. pet ne odbacuje mogunost neizrecivog, odnosno, neeg to se ne moe izraziti, ali se suprotstavlja tendencijama da ono to se ne moe izraziti bude proglaeno za "stvar po sebi" ili neko "mistiko jedinstvo". Sve izrazivo je diskurzivno, i samo ono to moe biti racionalno objanjeno moe biti predmet filozofije kao stroge nauke. Granice mogueg diskursa istovremeno su i granice filozofskog suenja. Ako se to prenebregne dolazi do oblika negativnih filozofij kao to su empirizam, kriticizam, skepticizam ili dogmatizam (obrnuti skepticizam, kako kae pet). Osnova filozofskog znanja moe biti samo znanje o svetu ivota koji jo nije sabijen u okvire razumskih shema, dakle, predteorijsko znanje. Refleksivna kritika svesti s pozicija neposrednog iskustva moe se vriti samo u sluaju kada se iskustvo uzima u konkretnoj punoi njegovih kulturno-socijalnih sadraja a ne u apstraktnim formama opaanja stvari. Zato svest ne treba redukovati na individualnu svest, koja i sama moe biti adekvatno izraena samo u irokom socijalnom i kulturnom kontekstu. pet ide i dalje i tvrdi da iz toga to "Ja posedujem svest" ne sledi da svest pripada samo tom individualnom "Ja" (budui da svest ne mora imati svog nosioca), jer mogu postojati i forme kolektivne svesti. Forme kulturne svesti izraavaju se u rei/pojmu, koja nije prvobitno data u percepciji stvari, ve u usvajanju znaka u intersubjektivnom optenju. ivi pojam ne posedujemo samo kao sliku (conceptus) ve i kao konkretno jedinstvo ivoga (tekueg) smisla. Smisao se moe razumeti, ali on nije dat uivljavanjem (Einfhlung) ve kroz inteligibilnu intuiciju; u tom sluaju smisao se pokazuje kao granina osnova pojave tj. akta doivljavanja realnosti ili ideja predmeta. Unutranja forma rei je pravilo po kom se obrazuju pojmovi. Ta pravila, kao algoritmi, ne samo da obrazuju tok smisla ve otkrivaju i mogunost dijalektike interpretacije koja se temelji u samoj realnosti. Interpretacija otkriva sve mogunosti u kretanju

www.uzelac.eu

649

Milan Uzelac

Istorija filozofije

smisla i pretvara filozofiju u filozofiju kulture (kao filozofiju mogunosti). Realnost konkretne stvarnosti je realizacija koja pretpostavlja racionalne temelje na kojima se ostvaruje data a ne neka druga mogunost. Istorija stoga moe biti shvaena kao projektivna realnost koja se formira u kulturno-socijalnom iskustvu koje je jedinstveno i izvorno realno. Svaka socijalna i kulturna injenica podlona je dijalektikoj interpretaciji, tj. moe biti u svom totalitetu osmiljena samo u posebnim hermeneutikim aktima logike dijalektike svesti. Ta injenica moe biti i izraz subjekata koji su se u njoj objektivisali (kako pojedinaca tako naroda i klasa). U tom svom smislu drutveni znak moe biti objekt psiholokog istraivanja u socijalnoj i etnikoj psihologiji. Svest dobija svoju optost ne putem "uoptavanja" ve putem "optenja". Zato svaku saznajnu situaciju moemo posmatrati u kontekstu socijalno-ontolokih veza koje postoje izmeu onog koji saznaje i njegovog predmeta saznanja. Do najvieg znanja dospeva filozofija kao stroga nauka a ne etika, istorija, ili filozofija pogleda na svet. Specifinost neke nacionalne filozofije ne lei u dobijenim odgovorima (oni su jedni i isti) ve u nainu postavljanja pitanja, u njihovom izboru, njihovim modifikacijama koje su odreene drutvenim i kulturnim kontekstom. U tom smislu, po miljenju peta, ruska filozofija moe biti tumaena prvenstveno kao filozofiranje. Ve je reeno da su svi oni koji su proslavili fenomenologiju, dobivi od nje poetne teorijske impulse, tokom svog razvoja poli posve razliitim putevima; u tom smislu teko se u fenomenologe moe svrstati Hajdeger, naroito kad se imaju u vidu njegovi pozniji radovi, Maks eler, o kome smo ve govorili, ili an-Pol Sartr; isto se moe rei i za jo jednog filozofa roenog u Rusiji (Riga) a to je Nikolaj Hartman (1882-1950). Nakon studija klasine filologije u Sankt-Peterburgu, Hartman je preao u Marburg 1905. gde je studirao filozofiju kod Koena i Natorpa; odbranivi doktorsku disertaciju 1909. izabran je za docenta a potom i profesora Univerziteta u Marburgu gde predaje do 1925, kada prelazi u Keln da bi od 1931. bio profesor Univerziteta u Berlinu; od 1945. Hartman predaje u Getingenu gde je umro 1950. godine. Iako se formirao pod neposrednim neokantovskim

www.uzelac.eu

650

Milan Uzelac

Istorija filozofije

uticajem, na Hartmana je presudno uticala Huserlova fenomenologija, naroito kritika psihologizma i neokantovskog subjektivizma, koja je uticala na njegovo udaljavanje od neokantovstva, a to je u svoj svojoj radikalnosti postalo posebno vidno u njegovom spisu Osnovne crte metafizike saznanja (1921). Pred kraj svoje predavake aktivnosti u Marburgu Hartman se pribliio Hajdegeru (budui da im je zajednika bila evolucija od transcendentalne fenomenologije ranog Huserla do konstruktivne filozofske ontologije), mada treba imati u vidu i izrazite razlike meu njima, jer nova kritika ontologija Nikolaja Hartmana, ima malo zajednikog sa fundamentalnom ontologijom Martina Hajdegera iji je program izloen u delu Sein und Zeit. U vreme svog boravka u Kelnu Hartman je neposredno saraivao sa elerom (iji su mu radovi od ranije bili poznati); povezivala ih je razrada fenomenoloke filozofije vrednosti i fenomenoloke "materijalne etike". Premda su neki isticali kako je Hartman sistematizator elerove aksiologije i etike, razlika izmeu njih dvojice bila je velika. Nalazei se u neposrednoj saradnji s najplodotvornijim filozofima njegovog vremena (Koen, Natorp, Hajdeger, eler), Hartman je stvorio ogroman filozofski opus koji za njegovim savremenicima nimalo ne zaostaje, i mnogi s pravom o njemu govore kao o neopravdano zanemarenom misliocu. Njegova najvanija dela su: Platonovska logika bivstvovanja (1909), Osnovna filozofska pitanja biologije (1912), Osnovne crte metafizike saznanja (1921), Filozofija nemakog idealizma (Fihte, eling i romantika; Hegel) (1923; 1929), Prilog zasnivanju ontologije (1935), Etika (1935), Struktura realnog sveta (1940), Filozofija prirode (1945), Estetika (1945); oba poslednja dela objavljena su tek 1950. Hartman je poslednji nemaki filozof koji je obradio sve tradicionalne "filozofske nauke" u Hegelovom smislu te rei: ontologiju, teoriju saznanja, filozofiju prirode, socijalnu filozofiju, etiku i estetiku. Sve to uinio je u XX stoleu, u vreme koje nije imalo vie razumevanja za filozofski sistem i kad se smatralo da je prolo vreme kad je bilo mogue da se sva filozofska problematika izloi u celovitom sistemu. Moda i nije sluajno to njegov

www.uzelac.eu

651

Milan Uzelac

Istorija filozofije

"sistem" u postneokantovskom periodu poinje teorijom saznanja a zavrava se estetikom. Pored ve pomenutih uticaja Huserla, Hajdegera, elera i Eduarda fon Hartmana, na Nikolaja Hartmana su presudno uticale ideje Aristotela i Hegela pa su mnogi u njegovoj filozofiji videli "modernizovan aristotelizam i sholastiku" ili "hegelovstvo pod kantovskom prizmom". Pod uticajem Kanta Hartman se kritiki odnosi prema konstruisanju filozofskih sistema ali pri tom, kao to smo napomenuli, gradi takav filozofski sistem da se s pravom moe rei kako je to poslednji filozofski sistem u XX stoleu. Ubrajajui sebe u pobornike problemskog tipa miljenja (Platon, Aristotel, Dekart, Lajbnic, Kant), on se suprotstavlja sistemskom nainu miljenja (Bruno, Spinoza, Volf, Fihte, eling, Hegel) da bi pri tom i sam zavrio u ovoj drugoj grupi filozofa. Odreujui saznanje kao ontoloki proces i izgraujui ontologiju u svim njenim aspektima, Hartman svoju filozofiju odreuje kao realizam. Istovremeno, on u okvuru realistikih filozofskih smerova XX stolea zauzima posebno mesto kao osniva kritike ontologije ili nove ontologije. Polazite nove ontologije je kritika transcendentalizma koji gubi iz vida da je saznanje transcendentni akt koji prelazi granice svesti. Miljenje je dvojako intencionalno: mislei misao, ono tim samim misli i predmet koji je sa svoje strane neto sasvim drugo, no upravo ono o emu misli misao. Beskorisno je miljenje radi miljenja; misao je uvek radi neeg drugog, radi onog bivstvujueg; misao i stvar su po svom sadraju neodeljivi ali se iz osnova razlikuju po nainu svog bia (misao je u duhu a stvar je uvek izvan duha). Saznanje nije konstruisanje ve "zahvatanje" realnosti koja ve postoji i to nezavisno od onog koji je saznaje. Iako je struktura realnosti u velikoj meri analogna strukturi saznanja, ne moe se govoriti o podudarnosti ovih dveju oblasti. Saznanje u svakom trenutku samo uveava puninu i dubinu "zahvatanja" realnosti i nikad se u njoj ne iscrpljuje. Drugo svojstvo Hartmanovog sistema je shvatanje o ontolokom jedinstvu sveta. Bivstvovanje je mnogoobrazno. U njemu se sree bivstvujue i sutina, realnost i idealnost kao naini bivstvovanja. Bivstvovanje poseduje niz modaliteta (mogunost, stvarnost, nunost). Mogue moe biti samo ono to je bilo ili e biti realno; to vodi identitetu realnog i idealnog, bivstvujueg i sutine. Osim

www.uzelac.eu

652

Milan Uzelac

Istorija filozofije

toga, Hartman istie slojevitost bivstvovanja. Ono u sebi ima etiri sloja: neorganski (fiziki), organski (bioloki), duevni (psiholoki) i duhovni (idealni) sloj bivstvovanja. Vii nivoi nastaju na osnovu niih pri emu vii sloj ne moe postojati ako nema nieg, dok obrnuto moe. Vii nivoi su nesvodivi na nie jer u njima kao njihov atribut raste sloboda. Svaki je sloj autonoman i poseduje sopstvene unutranje zakone. Ovo za posledicu ima kritiku teleologizma kao neopravdano rasprostiranje kategorija vieg sloja na nie slojeve. Ne postoji idealni faktor koji bi kategorije viih slojeva primenjivao na nie. Ovo ima kod Hartmana direktni uticaj na njegovo etiko uenje: prihvatajui apsolutni karakter morala i iskljuujui transcendentnost smisla on je prinuen da postilira ateizam kao osnov slobodnog delovanja linosti. Polazei od neophodnosti razlikovanja formi postojanja i njegovih kategorijalnih struktura, Hartman kao zadatak kritike ontologije istie analizu kategorija kao fundamentalnih odreenja bivstvovanja unutar svakog od pomenutih slojeva i otkrivanje njihovih meusobnih veza i odnosa. Saznanje je ontiki odnos izmeu postojeeg subjekta i objekta u kojem objekt ostaje kakav jeste dok se subjekt menja; pri tom je predmet saznanja uvek neto vie no predmet budui da on nije samo neto saznato no i neto nepoznato. Svetu odgovara mnotvo slika sveta i na taj nain ontoloki pristup shvata saznajni odnos kao ontiki tako to omoguuje saznanje po slojevima bivstvovanja; ako bi sve kategorije predmeta istovremeno bile i kategorije saznanja, ne bi bilo nieg nesaznatljivog; ali mi u svim oblastima nailazimo na granice saznatljivosti i zato je neophodna diferencijalna kategorijalna analiza kojom se kategorije dele u dve sfere: na kategorije kao principe bivstvovanja i na kategorije koje su "istovremeno" i principi saznanja (o pravom identitetu kategorij mogue je, po miljenju Hartmana, govoriti samo u matematici i logici). Poreenjem gornjih dveju kategorijalnih oblasti mi zapadamo u antinominost. Samo svest moe saznavati, ali istovremeno, ona zalazi za svoje granice time to zahvata neto to je izvan nje, budui da je spoznajua svest; s druge strane, svest ne moe prei svoje granice budui da moe zahvatiti samo svoje sadraje, jer je spoznajua svest. Kako nema identiteta

www.uzelac.eu

653

Milan Uzelac

Istorija filozofije

izmeu bivstvovanja i miljenja, ovo se protivreje ne moe prevladati. Hartman istie kako se svaka kategorijalna promena tie saznajnih a ne ontikih kategorija koje su nepromenljive i invarijantne i ka kojima tei saznanje. Zahvatiti se moe samo ono to se prethodno ve ima i zato je pojmovno "formiranje" kategorija uvek sekundarno. Realna promena struktuiranosti saznajnih kategorija zbiva se u procesu ovekovog adaptiranja svetu koji ga okruuje koji je u pozadini svakog istorijskog napretka saznanja, odnosno svake misaone promene strukture misli i njenih pojmova. Saznanje je nain ovekove adaptacije u svetu pri emu je adaptacija kategorijalna promena koja se odvija u kulturnom i duhovnom ivotu. Mehanizam tih promena mogue je traiti u etvrtom, duhovnom sloju i linost se razume kao etiki fenomen koji nastaje konstitucijom akata intencionalno usmerenih na druge linosti. Objektivni duh ne postoji realno izvan individua, ali postoji opta zajednika forma carstvo vrednosti. Kao rezultat delovanja duha na objektivno nastaje sinteza kao "objektivizovani duh" koji se fiksira u proizvodima filozofije, religije, nauke, tehnike i dr. Stalno transcendiranje iri okolni svet, uveliava adekvatnost kategorijalnih podudarnosti. Saznanje stoga nije nita drugo no uestvovanje u postojeem, "bivstvovanje-za-nas" onog to inae postoji samo po sebi. U svom odnosu spram bivstvovanja ono se manifestuje kao svesno uee duhovnog bivstvovanja u sebi samom, njegovo "bivstvovanje-za-sebe". Vrednosti se ne mogu dokuiti samo u saznajnom odnosu ve u odnosima "ljubavimrnje", "dopadanja-nedopadanja" i to je bit problema etike i estetike. U dostizanju tih vrednosti neophodno je intuitivno "ulo za vrednosti"; re je o emotivno-transcendentnim aktima i njihovom neposrednom zahvatanju, a to su akti u kojima se potvruje postojanje realnosti i realnog sveta. Martin Hajdeger Mada su u poetku po miljenju veine savremenika dva najvea predstavnika fenomenologije bili Huserl i eler, sa Martinom Hajgegerom (1889-1976), koji je u jednom trenutku ak

www.uzelac.eu

654

Milan Uzelac

Istorija filozofije

rekao "fenomenologija to smo Huserl i ja", uinilo se da Huserl i fenomenologija dobijaju odista velikog nastavljaa; meutim, pojavio se suvie veliki filozof da bi bio samo nastavlja, no i vie od toga: nasledivi Huserlovu katedru u Frajburgu Hajdeger se narednih godina nije najbolje poneo prema svom uitelju; nezavisno od njihovog razlaza koji se desio na meuljudskom planu, ubrzo se pokazalo da je Hajdeger na jednom sasvim drugaijem, krajnje originalnom putu, da je njegovu filozofiju teko smestiti u okvire bilo kog pravca miljenja XX stolea; on pripada svima i on je jednako svoj. Nijedan naslov koji bi se mogao prihvatiti (sa izuzetkom egzistencijalizma od kojeg se izriito ograivao) kao to su: fundamentalna ontologija, destrukcija zapadne metafizike, novo miljenje, ne odgovara u potpunosti i ne moe pokriti itavo filozofsko stvaralatvo ovog mislioca, mada, u isto vreme, on pripada svim relevantnim tokovima XX stolea i on je sam filozofija XX stolea. Martin Hajdeger roen je u siromanoj katolikoj porodici u provincijskom i protestantskom okruenju koje nije moglo ne ostaviti traga na njegovo formiranje kao linosti i kao filozofa: provincijalnost miljenja, meavina katolicizma i protestantizma, kritika metafizike, potraga za idealnim jezikom u mitskom jeziku sve to, kao i kratkotrajno Hajdegerovo koketovanje s nacionalsocijalizmom posledica je uslova u kojima je iveo i ne moe se zanemariti, kao to je on eleo kada je na poetku svojih predavanja o Aristotelu rekao "Aristotel se rodio, iveo je i umro", nastavivi potom da izlae njegovu filozofiju; ne znamo li da je Aristotelov otac bio lekar, neemo razumeti Aristotelov interes za probleme medicine i biologije, a bez tog konteksta ne moe se razumeti ni celokupna filozofija ovog mislioca. Hajdegerov primer samo pokazuje da je biografija esto i vaan momenat za razumevanje celokupnog dela nekog filozofa; zato u sluaju Hajdegera kritiko pitanje koje se postavlja o njegovom odnosu spram nacionalsocijalizma i glasi: da li njegov uveni rektorski govor iz 1933. sledi iz njegove filozofije ili je re samo o nekoj prolaznoj epizodi u njegovoj biografiji? Danas o tome postoji nepregledna literatura; ne bismo je imali da nije re o velikom misliocu ija e sabrana dela (kada se do kraja objave) imati preko

www.uzelac.eu

655

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sto knjiga, o mislioci o kome ve sad postoji nepregledna literatura te svaki prikaz Hajdegerove filozofije moe biti samo fragmentaran i nepotpun. Hajdeger je gimnaziju uio u Konstancu a od 1909. studirao je teologiju, prirodne nauke i filozofiju u Frajburgu gde je doktorirao 1913. radom o uenju o sudu u psihologizmu, da bi kod Rikerta odbranio 1916. disertaciju "Uenje o kategorijama kod Dunsa Skota" i postao asistent kod Edmunda Huserla koji je tada nasledio Rikertovu katedru u Frajburgu. Od 1923. Hajdeger predaje u Marburgu da bi 1928. doao u Frajburg na mesto Huserla i predavao do 1945. kada je udaljen iz nastave na predlog njegovog biveg prijatelja Karla Jaspersa i penzionisan. Kratko vreme (1933-1934) bio je rektor univerziteta u Frajburgu, naredne godine dao je ostavku na tu funkciju a potom odbio i poziv da pree u Berlin. Svaki Hajdegerov spis jeste filozofski dogaaj svoje vrste; ovde ih je nemogue sve nabrojati; oni su izuzetno znaajni bez obzira na svoj obim; meu njima najslavnije delo, koje je izvrilo najveu uticaj u XX stoleu i koje je Hajdegeru donelo svetsku slavu, jeste prvi deo preambiciozno zamiljenog dela Bivstvovanje i vreme (Seinn und Zeit, 1927). Meu najpopularnije spise spadaju: Fenomenologija i teologija (1927), ta je metafizika (1929), Kant i problem metafizike (1929), Izvor umetnikog dela (1936), Helderlin i sutina poezije (1937), Vreme slike sveta (1938), Platonovo uenje o istini (1942), O biti istine (1943), emu pesnici (1946), Pismo o humanizmu (1946), umske staze (1950), ta je miljenje (1951), Pitanje o tehnici (1953), Predavanja i lanci (1954), ta je filozofija (1955), Stav razloga (1957), Onto-teo-loka struktura metafizike (1957), Na putu ka jeziku (1959), Putokazi (1967); treba rei da vei deo Hajdegerove zaostavtine ine tekstovi predavanja i seminara. Predmet interesa Martina Hajdegera je itava filozofska tradicija: od prvih grkih mislilaca, Anaksimandra, Heraklita i Parmenida, preko Platona i Aristotela, zatim Dekarta, Kanta, elinga i Hegela, pa do novih i njemu savremenih filozofa: Kjerkegora, Niea, Diltaja i Huserla. Sam Hajdeger nastojao je da promisli i kritiki preispita itavu filozofsku tradiciju i njemu smo zahvalni za jedno novo shvatanje i tumaenje presokratovaca pa tako i itave filozofije; kao to je on dao originalan doprinos

www.uzelac.eu

656

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tumaenju filozofije, tako isto i mnogi savremeni autori nastoje da na originalan nain protumae i njegovo delo; nije nimalo udno to neki u njegovoj filozofiji vide dva razliita toka: jedan do 1929. a drugi nakon te godine, sa objavljivanjem spisa Obrat (1929), i da se moe govoriti o "ranom" i "poznom" Hajdegeru. Drugi, poput Rikera, smatraju da se ve u delu Sein und Zeit nalaze svi motivi potonje Hajdegerove filozofije pa da o nekom radikalnom prelomu ne moe biti ni rei. Izvor najznaajnijeg i istovremeno epohalnog Hajdegerovog spisa Sein und Zeit treba traiti u spisima Brentana (O mnogoznanosti bivstvujueg kod Aristotela) i Huserla (Logika istraivanja): Brentanov spis je Hajdegera uputio na put miljenja pitanja bivstvovanja (Seinsfrage) u ijem e znaku biti sva njegova filozofija, dok je Huserlova knjiga dala Hajdegeru fenomenoloki metod pomou kojeg e nastojati da razrei to "pitanje bivstvovanja". On se nije zadovoljio time da fenomenologiju primeni na ontologiju budui da se njemu ve na samom poetku odnos ontologije i fenomenologije pokazao daleko sloenijim. Jedan od prvih Hajdegerovih pokuaja da razrei odnos ontologije i fenomenologije (prirode bivstvovanja i fenomenoloke metode) nalazi se u njegovim predavanjima o logici iz zimskog semestra 19251926. gde analizira Huserlova Logika istraivanja posebno njegovu kritiku psihologizma. Psihologisti su zastupali tezu da su logiki zakoni injenice istog uma i da se ne odnose na bilo kakve objektivne strukture. Huserl je pokazao da su logiki zakoni relativni i kad bi neka druga bia postojala i imala drugaiji um, imali bi drugaije logike zakone. Stvari koje bi njima bile istinite ne bi bile i nama i to vodi radikalnoj relativnosti i Huserl je stoga isticao da psihologizam ostaje na nivou injenica i da ne dostie nivo idealnog gde postoje objektivne, vanvremenske logike istine. Logiki zakoni se po Huserlu odnose na sferu realnog a ne idealnog. Sledei Huserla, Hajdeger takoe napada psihologizam ali on ne prihvata Huserlu samorazumljivu podelu na realno i idealno (iz ega sledi sva zapadnoevropska metafizika), a koja po njegovom miljenju ima koren u antikoj podeli na ulno i inteligibilno. Tako on huserlovsku deskriptivnu fenomenologiju dovodi u vezu s problemima antike ontologije. Ontologija po

www.uzelac.eu

657

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Hajdegeru prethodi fenomenologiji; fenomenoloki problemi su ontoloki i zato treba poeti s ontologijom a ne fenomenologijom. Bivstvovanje je, istie Hajdeger, prva i jedina tema filozofije: metod ontologije jeste u tome da se otkrije put ka bivstvovanju kao takvom i da se izgradi njegova struktura, a sama metoda ontologije jeste fenomenologija; to znai da fenomenoloki problemi u sebi sadre ontoloke probleme i da je fenomenologija metod koji se koristi u reavanju ontolokih problema. Samo delo Sein und Zeit, objavljeno sticajem razliitih okolnosti 1927, ima sloenu strukturu i samo je prvi deo zamiljenog spisa iji drugi deo Hajdeger nikad nije napisao, mada ga je sve do sedmog izdanja najavljivao. Ovaj naslov prevodimo kao Bivstvovanje i vreme, a moda bi ga trebalo prevesti kao Biti i vreme budui da je krajnje diskutabilno pitanje da li je prva re imenica (Sein) ili glagol (sein) te je Eugen Fink govorio kako taj naslov u sebi krije jedan "spekulativan paradoks". Pitanje koje ostaje moglo bi da glasi: kako se uopte mogu dovesti u vezu bivstvovanje i vreme? Da li su oni identini ili vreme obuhvata bivstvovanje, ili je vreme temelj bivstvovanja? Na samom poetku ovog spisa Hajdeger konstatuje kako je pitanje o bivstvovanju, iako osnovno filozofsko pitanje, ostalo zaboravljeno tokom itave istorije filozofije te stoga cilj svog rada vidi u pokuaju da se ovo pitanje izvue iz zaborava i d odgovor na sutinsko pitanje: ta znai bivstvovanje? Pitanje bivstvovanja vodi Hajdegera pitanju o smislu bivstvovanja a do njega se po reima Hajdegera moe doi ako se prethodno analizira specifino bie koje postavlja pitanje bivstvovanja, sam ovek koji nije neka egzistencija, bivstvujue meu drugim bivstvujuim, ve jedno specifino bivstvujue koje postavlja pitanje sveg bivstvujueg, i Hajdeger tu koristi jedan specifian izraz Dasein koji mi prevodimo kao opstanak, izraz koji je u vreme Kanta i u XIX stoleu bio sinonim pojma egzistencija, ali koji se sad primenjuje iskljuivo na oveka i naglasak se u toj rei stavlja na da-sein, a to da u nemakom jeziku znai tu ili ovde pa je tu zapravo re o nekom konkretnom, odreenom bivstvujuem, ljudskoj egzistrenciji, ljudskom opstanku koji je neposredno tu, pred nama. Da bi se odgovorilo na pitanje o Sein, mora se prvi sprovesti

www.uzelac.eu

658

Milan Uzelac

Istorija filozofije

analitika tog Da-Sein, odnosno, analitika onog koji o Sein pita. Budui da je analitika ljudskog opstanka glavna tema ovog Hajdegerovog dela, da je u njemu kljuna upravo ta re Dasein, mnogi su smatrali da je osnovno Hajdegerovo pitanje ovek, odnosno, ljudska egzistencija, pa su Hajdegera dugo uvrivali u egzistencijaliste, zajedno sa Jaspersom ili Gabrielom Marselom. Meutim, tako neto nije ispravno jer njegova namera je posve drugaija: pitanje o oveku (analitika opstanka) samo je prethodno pitanje koje vodi kljunom pitanju pitanju bivstvovanja. Da bi objasnio ljudsko bivstvovanje Hajdeger koristi fenomenoloki metod i tu je re o fenomenolokoj interpretaciji svakodnevnog ljudskog postojanja koja se odvija poev s analizom opstanka i njegovim osnovnim karakteristikama, a to je da opstanak uvek pripada meni i da je sutina opstanka u njegovoj egzistenciji. ovekovom postojanju svojstveno je da je ono konano, vremeno i istorino; od svog roenja u svetu ovek je bie-u (InSein) i taj odnos ka svetu jeste njegovo osnovno odreenje: ovek je uvek bie u svetu (In-der-Welt-Sein); Hajdeger takoe analizira ovekove odnose spram sveta (Zuhandensein, Vorhandensein), izvornu egzistenciju opstanka, kao i moduse neautentinog postojanja to mu potom omoguuje da ukae na strukturu odnosa ka svetu koja se ogleda kroz raspoloenje (Befindlichkeit), razumevanje i interpretaciju i govor (odnosno jezik). Drugi deo knjige posveen je analizi vremena i pokazuje kako je osnov ovekovog bivstvovanja vremenitost; kao bitni momenat opstanka vidi smrt budui da je ovek bivstvovanje-ka-smrti. Do kraja knjige Hajdeger se bavi problemom vremena i nastoji da ga to blie odredi tako to dovodi u neposrednu vezu temporalnost i ovekovo bivstvovanje koje je po svojoj biti istorino, a uz napomenu da prava rasprava o bivstvovanju nije jo ni zapodenuta. Iako je nesporno da je re o jednom od najveih spisa ne samo XX stolea ve i itave istorije filozofije, treba rei da je Hajdegerova zamisao bila moda prevelika da bi se mogla do kraja ostvariti, mada se meni ini da bi on moda u tome i uspeo da su se ivotne prilike drugaije sloile; neko bi mogao braniti i tezu da je taj projekat nemogue realizovati, ali u svakom sluaju, to ostaje otvoreno pitanje. Njegova osnovna zamisao bila je sledea: spis u

www.uzelac.eu

659

Milan Uzelac

Istorija filozofije

celini trebalo bi da ima dva dela: u prvom delu izlae se analitika bivstvovanja iz aspekta vremenitosti (pripremna fundamentalna analiza opstanka; opstanak i vreme; vreme i bivstvovanje). U drugom delu vri se destrukcija istorije ontologije na primeru vremenitosti (Kantovo uenje o shematizmu u vezi s problemom vremenitosti; ontoloki temelj Dekartovog "cogito sum" i srednjovekovno ontoloko naslee s obzirom na problematiku res cogitans; Aristotelova analiza vremena i odreenje granica antike ontologije). Spis Sein und Zeit na preko 400 strana obuhvata samo prva dva dela zamiljenog prvog dela, dok je iz drugog dela neposredno nakon publikovanja ovog spisa objavljen samo jedan deo i to pod naslovom Kant i problem metafizike. Izlaganje itave problematike bivstvovanja Hajdeger poinje u sferi jezika i ona je prvo problem logike, gramatike i etimologije, a to je oigledno ve i po tome to se na samom poetku javlja problem prevoenja pojma bivstvovanje (das Sein). Samo bivstvovanje gramatiki na nemakom jeziku jeste poimenien glagol i ono nije neka apstrakcija, sutina, neto opte to bi bilo daleko od ovekovog ivota, ve je ono u znaenju biti proces ostvarivanja konkretnog postojanja. Tako je na poetku ve vidan pokuaj da se bivstvovanje priblii jeziku budui da je nastanak opstanka i nastanak jezika kao rei jedan te isti problem. Ve sa stavom da je pitanje o bivstvovanju palo u zaborav, vidi se da nije tu toliko re o zaboravu bivstvovanja koliko o zaboravu pitanja o bivstvovanju, o zaboravu koji prvobitno pripada biti jezika na kojem bivstvovanje moe biti adekvatno izraeno. Tako je ukazivanje na problematiku bivstvovanja istovremeno ukazivanje na problematiku jezika: pitanje aktualizovanja izraavanja (kroz postavljanje pitanja o bivstvovanju) smisla bivstvovanja u jeziku. Na samom poetku Hajdeger ukazuje na nemogunost da se bivstvovanje izrazi obinim, svakodnevnim jezikom kao i na nemogunost da se to uini uz pomo naunog jezika koji prethodi filozofiji. Jezik kojim se koristi sva istorija filozofije nije pogodan za izraavanje smisla bivstvovanja i zato Hajdeger vri destruktivnu analizu predikativnog jezika ranije filozofije. Na taj nain, pre no to je postalo predmet ontologije, bivstvovanje je ve postalo problem

www.uzelac.eu

660

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jezika i to do te mere da je postalo problematino i samo pitanje o bivstvovanju (Seinsfrage). Zato u prvi plan dospeva sama mogunost pitanja, odnosno postavljanja pitanja te nije sluajno to na prvoj strani spisa nalazimo moto iz Platonovog dijaloga Sofist: "Oigledno je, i davno vam je poznato to to imate u vidu kad kaete bivstvujue, i ako smo ranije verovali da nam je to jasno, sad smo doli u zabunu" (244d); da li se uopte i danas ima odgovor na pitanje ta se misli pod bivstvujuim? Budui da je odgovor negativan, neophodno je da se skrene panja na smisao tog pitanja te je i sve to sledi samo pokuaj da se razradi pitanje o smislu bivstvovanja, dok je u interpretaciji vremena kao moguem horizontu razumevanja bivstvovanja uopte sadran preliminarni cilj. Hajdeger pokazuje da iako se situacija u kojoj se nalazimo bitno razlikuje od one u kojoj behu Sokrat i Platon, mi jednako stojimo pred pitanjem o bivstvovanju i njegovom smislu; pitanje je postavljeno na poetku filozofije, potom zaboravljeno i situacija u kojoj se nalazimo jeste ponavljanje (Kjerkegor); pitanje ponovo treba postaviti, ali tako to e se uraunati i filozofska tradicija koja prikriva istinsku snagu tog pitanja. Sam zaborav pitanja lei po Hajdegerovom miljenju u ontologiji koja je to pitanje po prvi put postavila u antikoj ontologiji te je danas neophodna restauracija tog pitanja i stoga se on u svojoj analizi obraa dvojici mislilaca koji su tokom istorije pitanje bivstvovanja najdublje promiljali, Aristotelu i Hegelu. Interpretacijom IV i VII knjige Metafizike Hajdeger ukazuje na dvosmislenost u tumaenju pojma bivstvovanja budui da bivstvovanje nije bivstvujue (koje i moe jedino da bude opisano pojmovima Aristotelove logike). Neodreenost bivstvovanja lei u tome da ono nije bivstvujue i ono ne moe biti opisano jezikom bivstvujueg te je sav jezik itave istorije filozofije ovde neprimenljiv. S druge strane, taj pojam ini se oevidnim koliko i tamnim i nejasnim i ne samo da nema odgovora na pitanje o bivstvovanju no je i i samo pitanje tamno i nejasno. Pravilno formulisati pitanje vano je stoga to i samo pitanje "ta je bivstvovanje" pita ne o bivstvovanju ve o bivstvujuem, svodei bivstvovanje na bivstvujue, na ono to jeste. Za pravilno postavljanje pitanja neophodan je apsolutno novi jezik pa

www.uzelac.eu

661

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se otvara novo pitanje pitanje mogunosti postojanja novog jezika. Kako je mogue govoriti o bivstvovanju? Moe li se bivstvovanje izraziti u jeziku? Tako se sva problematika pitanja o bivstvovanju svodi na pitanje o pitanju, na tumaenje pojma pitanje. Svako pitanje bivstvovanja voeno je samim bivstvovanjem pa iako ne znamo ta znai bivstvovanje, kada pitamo, mi smo uvek voeni nekim pred-razumevanjem. Ta potraga za adekvatnim jezikom ima za posledicu destruktivnu analizu jezika itave ranije filozofije koji on vidi kao jezik metafizike. Moe se rei da je Hajdeger kao svoj osnovni zadatak video reinterpretaciju itave filozofske tradicije tako to e se postavljanjem pitanja smisla bivstvovanja dospeti do temelja metafizike. Taj "destruktivni" put "unazad" Hajdeger je smatrao da vodi preko Kanta, Lajbnica i Dekarta do Aristotela, ije je delo po njegovom shvatanju temelj metafizike. Hajdeger se ubrzo uverio da se na taj nain ne dospeva do samog temelja budui da je Aristotelova filozofija vrhunac metafizike i itave antike filozofije pa je jednom prilikom i rekao kako je "prerano otiao predaleko"; Hajdeger je smatrao da mi pojmove moramo stalno iznova promiljati i zato je naglasak stavljao na umetnost, posebno na pesniko iji je govor video kao mesto bivstvovanja. Pokuaj destrukcije itave tradicije zapadne metafizike, a u nastojanju da se ona prevlada, doveo ga je do shvatanja neraskidivoj vezi bivstvovanja, jezika i ljudskog opstanka; nakon 1930. naputa tu ideju i iz njegove filozofije se gube egzistencijalni pojmovi kao to su savest, krivica, uas, briga, bivstvovanje k smrti, a koji su ukazivali na ovekovu neponovljivost i konanost i na njihovo mesto dolaze mitoloko-kosmoloki pojmovi bivstvovanja, nieg, skrivenosti, otkrivenosti, temelja, bestemeljnosti, zemlje, neba, svetog, boanskog; tako na mesto hrianskog i etikog uenja stupa estetiko i jeziko. Na mesto interesa za Kjerkegora raste interes za Niea i Helderlina, a na mesto Avgustina i sv. Pavla sve vei znaaj dobijaju predsokratovci. Sistematsku formu izlaganja smenjuje esejistiko-aforistika, na mesto pojmovnog miljenja kod Hajdegera je sve prisutnije miljenje u slikama. U pokuaju da se dospe do smisla bivstvovanja i ovekovog opstanka Hajdeger sve

www.uzelac.eu

662

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vie naglasak stavlja na problem jezika koji je jedna od osnovnih tema njegovog poznog stvaralatva. On jezik ne shvata lingvistiki (kao zatvoren sistem znakova koji deluje po sopstvenim zakonima nezavisnim od spoljanje realnosti) ve ontoloki: u jeziku Hajdeger nalazi dubok bivstveni temelj i vidi ga najtenje povezanim s bivstvovanjem. Tema jezika zauzima vano mesto u vreme kad on nastoji da izgradi fundamentalnu ontologija da bi postala dominantna u kasnijem periodu. Svojom metodom "destrukcije" Hajdeger ne nastoji da samo dospe do temelja metafizike ve do temelja samog bivstvovanja. Destrukcija metafizike istovremeno je i destrukcija jezika metafizike budui da su metafiziki principi u osnovi jezikih procedura. Tako, subjektobjekt struktura sveta, koja svoje poreklo ima u Platonovoj filozofiji, osnov ima u subjekt-predikat strukturi izraavanja. Analiza tekstova i jezika filozofske tradicije omoguuje Hajdegeru da izdvoji osnovne karakteristike metafizikog miljenja i osnovna svojstva jezika metafizike. Nastojei da prevlada metafiziku Hajdeger postavlja pitanje o jeziku metafizike i nastoji da odgovori na pitanje u kojoj je meri sam jezik metafizian; na taj nain dolazi u pitanje sam jezik metafizike i jezik (tekstovi ranijih mislilaca) jeste jedinstveno polje destrukcije a njegova analiza nain da se dospe do smisla bivstvovanja. Odbacujui neautentini metafiziki jezik (koji odlikuju brbljanje, ili dvosmislice) Hajdeger dospeva do autentinih karakteristika jezika iji se ivot ne deli na praktini i teorijski i u kome ne postoji subjekt-objekt suprotnost, ve vlada metaforinost i poetinost. Zato se Hajdeger obraa poetskom i mitskom jeziku presokratovaca (predmetafizikih mislilaca) koji jo nije pod vlau tehnike i metafizike i upravo kod kojih nalazi izvorni jezik koji poseduje ontoloki status time to je neposredno povezan s bivstvovanjem kojem od iskona pripada i Re. Bivstvovanje, budui neuhvatljivo, pojavljuje se kroz jezik i zato je on "kua bivstvovanja". Jezik je polje u kome se bivstvovanje "osea" bezbedno i on je ono to je "najblie". Jezik sa svojom gramatikom strukturom nije neka subjektivna ovekova tvorevina ve samostalna mo ne govori ovek jezikom ve jezik progovara kroz oveka a kroz jezik i samo bivstvovanje. Zato su u pravu oni koji poznu Hajdegerovu filozofiju ne odreuju samo kao

www.uzelac.eu

663

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofiju bivstvovanja ve i kao filozofiju jezika jer svi putevi miljenja na ovaj ili onaj nain, zagonetno, vode kroz jezik. Sav pozni Hajdeger bavio se on sutinom ovekovog opstanka, tehnikom, smislom nauke, evropskim nihilizmom, ili problemima istine i umetnosti bavi se zapravo pitanjem jezika i time odluujue utie na potonju filozofiju, pre svega na Deridu i filozofe postmodernizma. Sam Hajdegerov jezik duboko je metafizian i to se manifestuje i u njegovom politikom i filozofskom angamanu. On je teio tome da izgradi i koristi jedan posve drugaiji jezik koji e prevladati metafizinost obinog jezika; njegovo obraanje poeziji posledica je i shvatanja da je ona najmanje angaovana i da je najmanje ukljuena u mreu politikih, ideolokih ili socijalnih dominacija; neke njegove izraze kao sutina postojanja, ljudski opstanak, volja za postojanje mnogi su nalazili u nacistikoj propagandi ali, za to Hajdeger ne moe snositi svu odgovornost mada se tako neto moglo videti ve ranih tridesetih godina, ponajvie zbog ekstremnosti, zatvorenosti tih izraza i njihove pretenzije na istinitost u poslednjoj instanci. Neki drugi autori nastoje da podvuku razliku izmeu ivota filozofa, njegove biografije i tekstualne hermeneutike koja je kritiki osmiljena u Hajdegerovoj filozofiji i piu o hajdegerovskom konformizmu kao vrsti konzervativne revolucije kao strategiji koja bi se sastojala u tome da se skoi u vatru a da se u njoj ne izgori, da se sve izmeni ne manjajui nita (P. Burdije), da je jezik Hajdegerove filozofije meavina akademskog i racionalistikog jezika neokantovstva i jezika "konzervativne revolucije". Analizirajui ovekovo bivstvovanje Hajdeger konstatuje kako ovek nije uvek postojao: u vreme presokratovaca postoji samo razmiljanje o bivstvovanju kojem sve pripada dok je ovek samo deli bivstvovanja, rastvoren u njemu; do obrta dolazi sa Sokratom i posebno Platonom, u vreme kad dolazi do kraha takvog miljenja koje svoj izvor ima u mitologiji i filozofiji prvih mislilaca. Tada dolazi do rastvaranja bivstvovanja, do promene biti istine, nastajanja "vrednosti" i "teorijskog" oveka. Posledica toga je podela ovekovog bia na duh i telo a na teorijskom planu dolazi do podele sveta na subjekt i objekt. Tako dolazi do raspada

www.uzelac.eu

664

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jedinstvene biti dosokratovskog oveka: s jedne strane istina se javlja kao aletheia, kao neskrivenost i put kojim ovek dolazi u svetlo istine jeste obrazovanje (paideia) koje vodi pojmu zapadnoevropskog subjekta. S druge strane je istina koja lei u neskrivenosti a koja se dokuuje posmatranjem (theoria) ideja, i istina je ono spoznato u saznanju. Tako istina postaje cilj saznanja, ideja ideje; na taj nain bit istine gubi svoju neposrednost, otkrivenost i istina se pretvara u pravilnost opaanja i izricanja. Sa tom promenom biti istine menja se i mesto istine: neskrivenost je osnovna crta bivstva. Kao pravilno "gledanje" ona postaje nain ovekovog odnosa prema postojeem i tako dobija humanistiku, moralnu vrednost (ideja dobra). Utvrivanjem istine kao vrednosti bavi se zapadni ovek. Hajdeger se poziva na Tomu Akvinskog koji kae da se istina nalazi u bojem ili ljudskom razumu, kao i na Dekarta po kome istina i la ne mogu biti nigde drugde do u razumu. Mnogo pre Dekarta, ve kod Platona, ovek je subjekt predstavljanja i on svoje postojanje obezbeuje time to je subjekt saznanja, bie koje je temelj svega drugog. Platon meu prvima istie brigu o oveku i njegovom mestu meu drugim postojeim biima, te je tako temelj metafizike i temelj humanizma; Sokrat i Platon su "tvorci" oveka mada se nastanak subjekta vezuje za novo doba i Dekarta; u XVII stoleu ovek biva istrgnut iz njegove unutranje veze sa svetom koja je bila vrsta tokom itavog srednjeg veka; za oveka novog vremena pouzdan i evidentan nije vie ni svet, ni bog, ni dobro, ve on sam. Sloboda do koje je u novo vreme doao ovek uz pomo miljenja i nauke nagoni ga da se osloni na samog sebe i da se uzda u samog sebe. Takvu situaciju opisuje Dekart stavom cogito, ergo sum. To znai da svaka svest o stvari i sutini vodi samosvesti oveka kao subjekta koji je poslednji temelj svake evidencije; svako znanje i svaka istina vodi samopotvrivanju oveka. Oslanjajui se na sopstvene moi ovek obezbeuje sebi centralno mesto meu svim biima i sve bivstvujue tumai na antropoloki nain. Antropologija zahteva da se sve tumai po meri oveka kao mere svih stvari. Svaka stvar je to to jeste u meri u kojoj se "ooveuje". ovek je mesto u kojem se bivstvovanje potvruje kao temelj svake istine i znanja. Na taj nain Dekart ne menja samo poloaj ve i sutinu oveka. ovek antikog doba je sebe odreivao pripadnou istini bivstvujueg, u

www.uzelac.eu

665

Milan Uzelac

Istorija filozofije

srednjem veku ovek se tumaio kao tvorevina boga i on je smisao i vrednost svog postojanja dobijao na osnovu toga to je (kao i sve drugo) bio stvoren od boga koji je svime upravljao i sve odravao u postojanju. U novo vreme ovek postaje subjekt: sub-iektum oznaava ono to je nosilac neeg, ono to je pod-metnuto pod neto, ono to neem lei u osnovi i to od ranije ve postoji. Subjekt je u osnovi postojeeg i ono daje smisao svakoj ljudskoj nameri; naspram njega je stvarnost kao ukupnost objekata i kao takva ona ima svojstvo predmeta, ona je ono to je pred-metnuto pred subjekt. Hajdeger kritikuje to shvatanje oveka kao subjekta i smatra da metafizika tokom svog potonjeg razvoja uopte vie i ne za ta je to ovek. Dekartovski subjekt se po miljenju Hajdegera nalazi u paradoksalnoj situaciji: s jedne strane, on daje meru svakom postojanju, a s druge mora da potvrdi sebe samog, da sebi pred-stavi sebe samog, pa se ve u aktu cogitoa subjekt pretvara u predmet predstavljanja. To bitno odreuje savremenu tehniku epohu: ovek je uvek ve unapred zahvaen sutinom tehnike i on na njen izazov odgovara i kad joj se suprotstavlja. Savremeni ovek je tehniki ovek, ovek proizvoenja. Princip savremenog ivota se vidi kao po-stav, ija je sutina u tome to se sva stvarnost vidi kao materijal. To je situacija i samog oveka. Tome je nemogue izbei; pokuaj da se ovlada tehnikom vodi u oblast tehnikog pa se tehnika pokazuje kao potvrda veliine i vladavine oveka ali istovremeno i njegovog pada i ropstva. Tako kod Hajdegera imamo kritiku ovekove privilegovane pozicije koja se manifestuje u liku subjekta; vladavina subjekta u oblasti kulture vodi na antropoloke pozicije, u nastojanje da se ovlada postojeim a to za posledicu ima stvaranje "slike sveta" kao sveta-objekta, sistema zatvorenog u sebe i koji daje meru svega. Kada ovek postaje mera svih stvari, to vodi vladavini antropocentrizma i opasnosti od antropologizacije sveta, ka jo veem zaboravu bivstvovanja a miljenje o oveku kao sredinjem i osnovnom bivstvujuem vodi u logiku nihilizma; od gospodara bivstvujueg ovek se pretvara u bespredmetni materijal. ovek treba da se probudi, da se otrgne vlasti subjekta kao metafizike forme koja pretenduje na to da bude sinteza sveg postojeeg. Jedina mogua antropologija je antropologija bez subjekta. ovek ne treba da zauzima centralno mesto, ve da "bude na zemlji" jer je

www.uzelac.eu

666

Milan Uzelac

Istorija filozofije

iskonska u njemu njegova konanost. ovekovo postojanje na zemlji odreeno je modusima svakodnevice: gradnjom, stanovanjem, miljenjem. ovek postoji i sebe zadobija u granicama tih modusa a iskustvo prostora razvija se u polju igre boanskog i smrtnog, zemaljskog i nebeskog. Hajdeger se suprotstavlja tumaenjima koja su smisao ovekovog postojanja videla van zemlje u visinama (bog), ili u dubinama (dubine ovekove svesti). Smisao oveka je na "povrini", u njegovoj pripadnosti zemlji, tlu, u ukorenjenosti u svet koja je odreena time to je on konaan, ogranien prostorom i vremenom. ovek pripada prostoru ne samo tako da zna o prostoru (kao kantovskim kategorijama prostora i vremena kao apriornim formama ulnosti), ve je srastao s prostorom, postoji u njemu. ovek nije ni vladar prostora ni njegov rob, on je u vlasti "svetih prostora", pripada zemlji, temelju. Sraslost oveka s prostorom omoguuje mu u odnosu na svet i bivstvovanje bliskost. ovekov opstanak je odreen njegovom bliskou bivstvovanju i zato bliskost stvara svet ivota oveka a ne sliku sveta. ovekov svet je a-centrian i nije mu neohodan predmetni odnos s bivstvujuim i zato "svet svetuje" (Welt weltet). Svet svoje bivstvovanje dobija istovremeno sa ovekovim postojanjem. Hajdeger smatra da je do bivstvovanja mogue doi uz pomo jezika a to podrazumeva prevladavanje predrasuda epohe metafizike; on kritikuje Dekarta i sve predstavnike metafizike ali istovremeno, odbacuje svet neautentinog i anonimnosti; meutim, svet svakidanjeg je jedina realnost koju poseduje ovek. Odbacujui sve ono konkretno, ono socijalno, istorijsko, uslovljeno mestom i vremenom, epohom, poloajem oveka porie se istorinost oveka. Zahtev za zatvaranjem oveka u neprolazne, vene istine bivstvovanja odjek su prosvetiteljskog shvatanja neistorinog subjekta. Kada je re o jeziku metafizike Hajdeger kritikuje njegovu subjekt-predikat strukturu, istie kako tu strukturu nema jezik presokratovaca kao ni drevni istoni jezici, pre svega japanski i kineski jezik; dananju strukturu zapadnoevropski jezici dobijaju u vreme antropolokog Sokratovog obrta i u tome je Hajdeger saglasan sa Nieom. Subjekt-objektna struktura sveta, koju

www.uzelac.eu

667

Milan Uzelac

Istorija filozofije

formilie Platon, rui sinkretiki mitoloki svet i stvara "zapadno" miljenje koje se zasniva na strukturi Subjekta (kao aktivnog, tvorakog, centralnog naela) i Objekta (kao pasivnog i perifernog); u jeziku ta forma dobija svoj izraz u odnosu subjekta i predikata a to svoj definitivni oblik dobija u Aristotelovoj formalnoj logici, u njegovoj silogistici i u njegovim pravilima zakljuivanja koji ine svojevrsni oblik sintakse savremenih jezika; na taj nain gramatika i logika potinjuju sebi jezik. Pored toga jeziku metafizike svojstvena je u jeziku dominirajua korespondentna (referencijalna) teorija znaenja. Mada u poznim Hajdegerovim radovima nije izrazito naglaena problematika znaka i znaenja, vidna je kritika referencijalne teorije znaenja: slova ukazuju na glasove, glasovi na psihike doivljaje a ovi na stvari, na predmete koji nas na ovaj ili onaj nain dotiu. Rei nas upuuju na stvari i predmete; ono oznaavajue uvek ve podrazumeva oznaeno. Time to postaje subjekt saznanja, ovek postaje i subjekt jezika to mu omoguuje da manipulie reima tako to im po svom izboru daje smisao i znaenje; time to jezik postaje orue, sredstvo za predaju misli, odnosno informacija, on postaje subjektivan, antropologizuje se a ovo vodi tome da se jezik shvata kao ovekova tvorevina koja ima ulogu posrednika izmeu realnosti i svesti (miljenja); Sutina metafizikog pogleda na svet je u ve pomenutom po-stavu (Ge-stell): sve to postoji naspram subjekta ne vidi se kao predmet, kao objekt nezavisan od subjekta, ve kao "materijal" zavisan od subjekta, neto to je preputeno njegovoj linoj upotrebi i ija vrednost je odreena utilitarno budui da nema samostalno znaenje. Jedno od najdominantnijih svojstava savremenog jezika jeste njegova ideoloka angaovanost: jezik nije samo orue vlasti vladajue elite ve je njegovo delovanje mnogo ire budui da kao javni jezik masovnih informacija nastoji da oveku nametne norme i pravila ponaanja. Tako se jezik identifikuje sa vlau i postoji samo u funkciji (slubi) odreene ideologije. Takav jezik odlikuje se inflacijom i devalvacijom rei pa tekstovi postaju prazni i nita ne znae budui da ne donose neke nove informacije; zato Hajdeger govori o brbljanju u savremenom jeziku. On istie kako sutina jezika ostaje skrivena u njegovoj svakodnevnoj upotrebi i put ka jeziku jeste put povratka

www.uzelac.eu

668

Milan Uzelac

Istorija filozofije

autentinom jeziku. Kako je to mogue? Jezik je samostalna mo. On govori sam iz sebe a to znai da ovek treba da uti i da pusti jezik da on govori a kroz njega i samo bivstvovanje. utanje nije neka negativna neprisutnost, ve krajnje pozitivna pojava. utanje nije negacija govora; ono ima ontoloki status kao autentini bivstveni govor, kao uvek ve gotov odgovor na nae pitanje o sutini jezika i samo nas utanje upuuje na jezik. utanje ima mo da izbegne inflaciji jezika i da sauva autentini smisao rei. Glas samog bivstvovanja mogue je po miljenju Hajdegera uti u miljenju prvih grkih mislilaca (Anaksimandar, Heraklit, Parmenid), kod nemakih romantiarskih pesnika (Novalis, Merike, Helderlin), kao i kod Georgea i Rilkea; autentini jezik je suprotan neautentinom jeziku informacija; on nije instrument pritiska i vlasti, nema logiku strukturu, podelu na subjekt i objekt, predikativnu logiku, sintaksu i interpunkciju; vlast gramatike je sruena i jezik bivstvovanja je utanje bivstvovanja. Tako se pokazuje da postoji unutranja veza izmeu govora i utanja, s jedne strane, i bivstvovanja i nita, s druge. Sva svojstva autentinog izvornog jezika mogu se nai u pesnitvu: pesnitvo prebiva u jeziku a jezik uva iskonsku sutinu pesnitva. Zato to nije racionalan, jezik pesnitva je naivan i u toj "naivnosti" sauvana je metaforinost, mnogoznanost rei. Metafora pripada iskonskoj poetskoj sferi, izvoru jezika gde je re bila u svom raskrivenom i mnogoznanom obliku. Metafora je bitno svojstvo jezika time to pokazuje njegovu mitsku sutinu, iskonsku ontologinost oveka i jezika. Jednoznanost rei nastaje sa pojavom logike i nauke; autentini jezik je jezik naznaka neverbalna komunikacija. Naznaka je osnovna crta rei. Sve ovo vie no jasno pokazuje da pozno miljenje Hajdegera ima jednu pozitivnu dvosmislenost koja je odluujui podsticaj miljenju; nije nimalo sluajno to se on time najvie pribliava Nieu i s njim je rodonaelnik filozofije provokacije i rizika (Derida). Ambivalentnost pojmova koja se sree u postmodernoj filozofiji ima svoje poreklo u Hajdegerovoj terminologiji. Ta dvosmislenost je pozitivna: ona je polisemantina. Hajdegerovi tekstovi su najfilozofskiji i istovremeno najpoetiniji tekstovi XX

www.uzelac.eu

669

Milan Uzelac

Istorija filozofije

stolea. Za razliku od filozofskih tekstova pesniki Hajdegerovi radovi nikad nee imati onaj znaaj koji bi poezija morala imati; ali Hajdeger je to i hteo: iz njegovih stihova progovara anonimni autor koji nema odgovorni glas i koji ne naveuje istinu o svetu. Kroz pesnitvo i umetnost govori samo bivstvovanje, ali taj govor lien je individualnih ljudskih svojstava. Autor je samo "medijum" koji ne snosi odgovornost za napisano i nema monopol na interpretaciju. Hajdeger time hoe da skrene panju i na svojstvo sveta tehnike u kome sve gubi svoje lice i postaje anonimno. Anonimnost i tehninost jezika posledica su sveta proizvoenja kojim vlada bezlinost. Tako je Hajdegerova kritika zapadne metafizike zavrila u filozofiji jezika, u filozofiji pesnitva, odnosno filozofiji umetnosti. Sama filozofija pretvorila se u poeziju, u tehno-logiju i techne istovremeno. Hajdegerova filozofija je najuticajnija filozofija XX stolea; na koga je sve uticala, to ne treba pominjati; uticala je na svakog ko je samo pokuao da se dotakne nekog od pitanja koje postavlja filozofija. Dijalogizam Odgovor na transcendentalizam u fenomenolokoj filozofiji doao je iz redova tzv. "dijalogista"; re je o filozofskoj orijentaciji iji su predstavnici nastojali da stvore jedan novi tip refleksije na osnovu dijaloga i to kroz analizu odnosa ka Drugom kao Ti. U pripadnike ove orijentacije ubrajaju se Karl Rozencvajg, Eugen Rozentok-Hisi, Ferdinand Ebner i Mihail Bahtin. Vanu ulogu za nastajanje dijalogizma odigrao je asopis Patmos koji je izlazio u Berlinu neposredno nakon I svetskog rata (1919-1923). Dijalogisti su se otro suprotstavljali solipsistiko-monolokom jeziku klasine filozofije koja je sve vreme bila usmerena na objekt (ono) ili na samu sebe (u teorijskom stavu). Novo miljenje trebalo je da se zasniva na odnoenju a ne na saznanju, trebalo je da bude delatno a ne da ostaje na nivou kontemplacije. Delatno Ja je rezultat ovekove usmerenosti na neto to je izvan njega, to je Drugo. Dekartov poznati stav o cogito Rozencvajg je preveo u stav mislim, dakle, govorim. Ebner je u svakom Ti (kao Drugom) video Ti koje

www.uzelac.eu

670

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je odblesak Boga sa kojim ovek vodi neprestani dijalog kojim se dolazi do istinskog miljenja. Najznaajniji meu dijalogistima svakako je Martin Buber (1878-1965). Buber je roen u Beu; mladost je proveo u Lavovu kod babe i dede. Od 1892. ivi kod oca u Lembergu i ita dela Kanta i Niea; filozofiju, filologiju i istoriju umetnosti studira u Beu, Cirihu, Lajpcigu i Berlinu i slua predavanja Diltaja i Zimela; za vreme studija u Beu postaje lan cionistikog udruenja i tada je pod velikim uticajem jevrejske tradicije (hasidizam), ali isto tako i zapadne filozofije, pre svega Paskala, Niea i Kjerkegora; ivei u dve kulture (jevrejskoj i nemakoj) Buber je osetio krizu u kojoj se nala nemaka kultura. Pored etrdesetogodinjeg intenzivnog bavljenja prevoenjem Biblije (u emu mu je do svoje smrti pomagao i Rozencvajg), Buber je napisao i niz knjiga meu kojima je najpoznatiji kratak spis Ja i Ti (1923). Filozofiju i etiku je predavao na Univerzitetu u Frankfurtu (19231933), potom emigrira u vajcarsku a 1938. seli se u Palestinu. Od 1938. do 1951. profesor je u Jerusalimu; nakon toga dra predavanja po Evropi i Americi i objavljuje niz knjiga. U spisu Ja i Ti Buber nastoji da izgradi "trei put" koji bi se nalazio izmeu neostvarenog objektivizma i kartezijanskog fetiizma individualnosti kojoj preti pad u solipsizam. Odbacujui ontoloke refleksije o "bivstvovanju kao bivstvujuem" i nesavladiv identitet dekartovskog cogitoa, Buber polazi od situacije sapostojanja Ja s drugom linou budui da je ovekovo postojanje uvek sa-bivstvovanje s drugim ljudima. Razgraniavanjem sfere "Ja ono" i "Ja Ti" Buber izgrauje prostor u kojem je mogua filozofija dijaloga. Osnovna ideja Bubera je u tome da Ja nije supstancija ve da je povezano s Ti zahvaljujui emu je mogue ostvarenje ovekove predodreenosti. Odnos Ja i Ti Buber ne razmatra kao neki subjektivni dogaaj, budui da ja ne postavlja Ti ve ga sree; uvodei pojam izmeu Buber podvlai distancu koja postoji izmeu Ja i Ti i time ukazuje na mesto gde se realizuje autentino bivstvovanje dijalokog oveka i gde se otkrivaju karakteristine crte njegove linosti koje se ne mogu svesti na njegova mentalna, fizika ili psihika svojstva. Buberov pojam izmeu izraz je radikalne drugosti drugog

www.uzelac.eu

671

Milan Uzelac

Istorija filozofije

oveka u odnosu na koje se Ja javlja kao onaj koji se obraa (aktivna pozicija) a s druge strane, ostaje predat toj drugosti takvoj kakva ona jeste, kao "veno Ti", kao bog (pasivna pozicija). Istinski znak meuljudskog sa-postojanja jeste govor koji je temelj ljudskog bivstvovanja. Obraajui se drugom oveku Ja zapravo priznaje drugost Drugog zahvaljujui emu je mogue ophoenje i razgovor. Istinski razgovor je realizacija odnosa meu ljudima u kojem se usaglaavaju razlike. U osnovi ove Buberove dijaloke koncepcije, koja sa provlai kroz sve njegove potonje radove, lei intuicija da postoji veza izmeu ovekovog odnosa prema bogu i njegovog odnosa prema drugom oveku. Nakon izlaska iz tampe pomenute Buberove knjige (1923) njegovo ime je postalo simbol itavog pokreta poznatog kao filozofija dijaloga, odnosno, dijalogizam; iako ovo delo, sastavljeno iz fragmenata, ima aforistiki karakter i premda je pisano u jednom impresionistikom stilu, protkano je dubokim religioznim iskustvom kojim je proeta i sva svakodnevica a to doprinosi ruenju tradicionalne metafizike koncepcije o jedinstvu bivstvovanja. Pod dubokim Buberovim uticajem bio je i njegov prijatelj Franc Rozencvajg (1886-1929) koji je zapoeo studije medicine i istorije a potom doktorirao radom o Hegelovoj filozofiji (1912); meu njegova vanija dela ubrajaju se spisi: Hegel i drava (1921), Pisma i dnevnici 1909-1918 (tampano 1979). Za Rozencvajgovu filozofiju je karakteristino okretanje ka metafizici Rei. U spisu Zvezda iskupljenja (1921) on izlae svojevrsnu gramatiku erosa, odnosno logiku ljubavi. Gramatici erosa odgovara jedna drugaija logika od aristotelovske iji su problemi vezani za predmetno miljenje, a to je "logika Ja i Ti". Reenje svih problema Rozencvajg nalazi u sferi oblikovanoj dijalogom; bog, svet i ovek jesu tri oblasti specifine ontologije kojom Rozencvajg nastoji da prevlada prevlast nebivstvovanja i ovekovu egzistenciju ne usmerava ka brizi o bivstvovanju ve ga vodi uspostavljanju odnosa sa drugim ovekom. Intersubjektivna komunikacija je po Rozencvajgu prvobitna realnost koja se moe postii uz pomo nerefleksivnog "verovanja". Na taj nain Rozencvajg nastoji da razotkrije sutinu intersubjektivnosti pri emu je subjektivnost

www.uzelac.eu

672

Milan Uzelac

Istorija filozofije

potpuna suprotnost "bezlinosti", spremnost da se prihvati drugi kao subjekt. Nemako-ameriki hrianski mislilac, istoriar i filozof Eugen Moric Fridrih Rozentok-Hisi (1888-1973) takoe pripada duhovnoj tradiciji dijalogista. Iako je rano zapoeo akademsku karijeru, brzo je napustio poprite teorijskih problema i poeo da se bavi praktinim i organizacionim pitanjima pa je nakon I svetskog rata neko vreme bio glavni urednik lista automobilske kompanije Dajmler-Benc u tutgartu; nakon nekoliko godina bavio se osnivanjem dobrovoljnih radnih logora za radnike, seljake i studente u vreme ekonomske i politike krize u Nemakoj. Po dolasku nacista na vlast prelazi u Ameriku gde je profesor na Harvardskom univerzitetu (1936-1957). Autor je niza knjiga meu kojima su najznaajnije: Evropske revolucije i karakter nacije (1931), Sociologija I-II (1956-1958), Jezik ljudskog roda I-II 19631964). Mnoga njegova predavanja danas se objavljuju na osnovu magnetofonskih zapisa njegovih studenata. Zbog mnotva najraznovrsnijih uticaja (od judaizma i Heraklita do nemakog idealizma, Marksa, Niea i Frojda), filozofija Rozentok-Hisija se teko moe klasifikovati i ne uklapa se u uobiajene akademske

www.uzelac.eu

673

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sheme; njegov stil nazivali su "post-sistematian", "postaforistian"; on vie govori o drugovima no o kolegama i nije sluajno to u prvi plan izbija problem zajednikog sa-uestvovanja ljudi u svetu; njegovu koncepciju su posle velikih diskusija prihvatili kao socioloku mada je kao takva preivela velike kritike. Stil njegovih dela se bitno razlikuje od tradicionalnog, strogog filozofskog diskursa i on je alternativa postmodernim obrascima netradicionalnog naina miljenja. Njegova Sociologija dotie se pitanja koja daleko prevazilaze metodoloke aspekte sociolokih istraivanja, kao to i pitanja koja razmatra uveliko prevazilaze okvire savremene institucionalizovane sociologije i pribliavaju se pristupima kakve sreemo u savremenim pristupima filozofiji kulture. Istovremeno, kod njega se sree i niz originalnih koncepcija o istoriji civilizacije do kojih dolazi primenom dijalokog principa kao sredstva radikalne obnove humanistikog miljenja, a to svoju utemeljenost opravdava primenom na aktuelni materijal. Posebno su znaajne njegove analize znaaja, mesta i funkcije igre, sveta igre (sport,

www.uzelac.eu

674

Milan Uzelac

Istorija filozofije

obiaji, rituali, ceremonije), kao i pojmova prirode, duha, kulture, due. Rozentok-Hisi istie znaaj jezika i kritikujui tradicionalnu gramatiku koja istraivanje ograniava na onog koji govori, smatra da jednaki znaaj treba dati i onom koji slua; u takvoj koncepciji jezik dobija poseban znaaj: on je nosilac svih doivljaja koji su se zbili u vremenu i omoguuje neprekidnost ovekovog iskustva; kritikom tradicionalnog shvatanja meusobnog odnosa jezika i miljenja, Rozentok-Hisi inaugurie jedan novi pristup koji naziva "govorno miljenje", "gramatiki metod" ili "metanomika"; upravo je jezik najspecifiniji izraz ovekovog postojanja. Govorei, ovek zauzima sredite iz kog oko moe gledati napred, nazad, unutra i napolje, i ti smerovi ine tzv. "krst stvarnosti" sazdan osama prostora i vremena. Gramatike forme opisuju naine usaglaavanja prostora i vremena a razaranje jednog ili nekoliko frontova "krsta stvarnosti" oznaava ruenje jedinstvenog prostora-vremena. Gramatika je metod pomou kojeg se osmiljava tekui socijalni proces. Sva istorija je smena formi govora, nain organizovanja prostorno-vremenskog kontinuuma kulture. Sve dok se onaj koji slua iskljuuje iz analize govora, vlada shema: miljenje govor (pismo) sluanje (itanje); nju mora zameniti sasvim drugaija shema u kojoj e drugi imati svoje bitno mesto: govor (pismo) sluanje (itanje) miljenje. U tome vanu ulogu igra oduhotvotenje, mogunost objedinjavanja ljudi. Jezici su bili oruem oduhotvorenja i zato je oduhotvorenje besmrtno. Iskonski jezik nije orue miljenja ili sredstvo predavanja nekog saoptenja (tu funkciju dobija kasnije) ve je sredstvo ruenja bioloke zavisnosti, pretvaranje sebe iz egzemplara roda u rodno bie. To znai da jezik nije mogao nastati u obinim, svakodnevnim situacijama, ve je proizvod oduhotvorujueg rituala kojem je svojstveno ekstatiko naprezanje svih ljudskih sila. Tako se upravo jezik pokazuje kao glavno sredstvo za stvaranje uslova uzajamnog sa-postojanja ljudi. Rozentok-Hisi razlikuje tri vrste jezika: zvuke koje isputaju ivotinje, formalni ljudski jezik i neformalni ljudski jezik. U prvom

www.uzelac.eu

675

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sluaju imamo signale koji oznaavaju neto vidljivo. Specifinost formalnog ljudskog jezika je u njegovoj principijelnoj orijentaciji na nevidljivo i korienje imena. On dozvoljava da se govori o onom to je bilo do roenja pojedinog oveka i to e biti posle njegove smrti. Glavni zadatak jezika je uspostavljanje veze meu pokolenjima, tj. uklanjanje prekida unutar ljudskog roda. Zato je formalni jezik - jezik imena i on je mogao biti stvoren samo od strane ozbiljnih ljudi. Imena su od samog poetka bila socijalni imperativi i istorijski, prvi pade nije nominativ ve vokativ. Kako jezik organizuje svoj prostor-vreme, svaka kultura stvara svoj prostor i svoje i vreme koji vae za sve lanove zajednice. Ljudska istorija poinje smru i sahranom i zato prva forma kulture je rod iji je lik smrt heroja. Kritika istorije koju vri Rozentok-Hisi bliska je onoj koju nalazimo kod Hajdegera, ali se svojim pozitivnim momentima bitno razlikuje od poznih Hajdegerovih stavova i postmodernistikih modela dekonstrukcije, kao i od principa izoanalize i rizomatike, budui da je re o koncepciji zasnovanoj na specifinom dijalokom principu prevladavanja metafizike i u tome se u nizu taaka razilazi i sa stavovima ostalih "dijalogista". Uticaj Rozentok-Hisija (ako se izuzmu Tilih, V.H. Odn, Memford ili J. Brodski) nije bio veliki i on do danas ostaje marginalni mislilac, to ne znai da e tako biti i u vremenu koje dolazi. Emanuel Levinas (1906-1995) rodio se u Kaunasu (Litva) a potom iveo u Harkovu; u Francusku je emigrirao 1923. godine. Filozofiju je studirao (zajedno s Morisom Blanoom) u Strasburgu a potom je preao u Frajburg gde 1928-1929. slua predavanja E. Huserla i pohaao seminare M. Hajdegera. Prvi rad Teorija intuicije u Huserlovoj fenomenologiji objavio je 1930. godine. Huserlove Kartezijanske meditacije preveo je na francuski jezik (1931); od 1941. do 1941. bio u koncentracionom logoru u Nemakoj; nakon niza radova objavljenih o Huserlovog fenomenologiji 1948. objavljuje spis Vreme i Drugi i tim delom zapoinje njegov "dijaloki" period; iroku popolarnost stekao je nakon objavljivanja doktorske disertacije Totalitet i beskonano (1961), kao i nakon rasprava s Buberom o prirodi dijaloga a to je potom objavljeno u knjizi Martin Buber i teorija saznanja (1963);

www.uzelac.eu

676

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ovo delo izazvalo je kasnije reakcije Bubera kao i Fridmana pa je tom problemu nakon nekoliko godina bio posveen i poseban zbornik; Od 1961. Levinas je profesor Univerziteta u Poatjeu, od 1967. u Nantu a od 1973. do 1976. kada je penzionisan, bio je profesor filozofije na Sorboni. U to vreme objavio je niz knjiga: Humanizam drugog oveka (1973), Drugo bivstvovanje, ili S one strane bivstvovanja (1974), Etika i beskonanost (1982), Dijahronija i reprezentacija (1983), Drugaije no znati (1988), Meu nama (1991). Svojim tekstovima o problemu Drugog Levinas pripada dijalogistima; smatra da je Drugi datost a ne predmet miljenja, da Drugog ne treba izvoditi iz istine shvaene kao adekvatnost misli i objekta. Drugi postoji u svoj svojoj neredukovanoj drugosti, on me gledajui procenjuje te se ideja koju sam prethodno imao o njemu, raspada; Drugi nije "linost u kontekstu"; njegov lik izranja iz anonimnosti bivstvovanja i time se smo bivstvovanje izvodi iz anonimnosti. Lik Drugog ulazi u na svet i on je pojava i odgovornost; na taj nain, iskrsavajui preda mnom Drugi me ini odgovornim. Odgovornost u odnosu na drugog je po Levinasu iskonska struktura subjekta. Moja odgovornost u odnosu na Drugog javlja se kao oseaj odgovornosti za odgovornost drugih; zato, transcendentalan moe biti dijalog, ali ne i svest. Levinasova filozofija dijaloga moe se razmatrati kao destrukcija intencionalnog modela svesti uz pomo dijalokog modela; intencionalnom modelu svesti je svojstveno da je svest uvek svest o neem, da je ona uvek usmerena na neki predmet; taj predmet je uvek predmet za subjekt i izraava se formulom "Ego cogito cogitatum". U ovom intencionalnom modelu Ti ima karakter "drugog" Ja i i pokazuje se uvek proizvedenim u odnosu na Ja koje mu uvek prethodi. Levinas nastoji da princip bespretpostavnosti izgradi na jo stroi nain no to je to sluaj kod Huserla; on eksplicira smisao dijaloga kroz opoziciju "Ja-Drugi" i to uz pomo dihotomije "totalno-beskonano", "transcendentalno-transcendentno" pri emu je ishodina taka "identitet linosti"; univerzalni identitet (l'identit universelle) pomou kojeg se moe obuhvatiti sve tue ini osnovu subjekta, temelj prvog lica a univerzalna misao je "ja mislim". Zato se upravo u Ja nalazi

www.uzelac.eu

677

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poetni momenat identifikacije. Ja ouvava svoj identitet u svim promenama, ali time to se odnosi spram svog sopstvenog miljenja ono se uasava njegove ponornosti i stoga u sebi samom postaje drugi. Kartezijansku formulu Cogito ergo sum Levinas tumai na drugaiji nain; on smatra da se tu cogito ne javlja kao razmiljanje na temu sutine misli, kao to bi na to ukazivao odnos Ja prema glagolu u prvom licu (ergo sum) poto ovim stavom ulazimo zapravo u svet jezika; Ja mislim o neem, to znai da moje miljenje ne objanjava postojanje Ja kao supstancije, ve postojanje onog o emu se misli. Tranzitivnost glagola misliti upravlja nas uvek na predmete, napolje, no nikad ka naem Ja. Samo sud Ja mislim sebe mogao bi nas ubediti u postojanje sopstvenog Ja. U kartezijanskom smislu bolje bi bilo rei: postojim, dakle, mislim. Prvobitni odnos izmeu Ja i sveta realizuje se kao egzistiranje u svetu; specifinost Ja koje je suprotstavljeno drugosti sveta konceptualizuje se u "saznajuoj svesti". Drevni mit o Hegesu koji poseduje arobni prsten koji omoguuje da vidi druge a da oni ne mogu videti njega, nalazi, po miljenju Levinasa, svoj nastavak u Huserlovom uenju o "transcendentalnom Ja" koje se nalazi van sveta i koje je izvor time to konstituie smisao sveta i smisao oveka u tom svetu; ono, kao i mitski Heges, nema potrebu za pitanjima koja dolaze spolja ve samo zadaje pitanja i samo na njih odgovara. Svest transcendentalnog Ja razvija se samo u dijalogu sa samim sobom zahvaljujui tome to moe da se deli na posmatraa i ono posmatrano: na Ja koje je radikalno transcendetalno u odnosu na svet i Ja koje se nalazi u svetu i koje je integralna komponenta sveta koji Ja okruuje. To Ja koje je neodeljivi deo sveta jeste zapravo Drugi i stoga svest transcendentalnog Ja jeste izvor sopstvenih sadraja. Takvu situaciju Levinas smatra neprirodnom i sebi protivrenom; ako se prihvati postojanje mogunosti dijalokog prostora tada Drugo, koje transcendirajui bivstvovanje, razara totalnost; hegemoniju linosti razara transcendentnost drugog koja se interpretira kao ideja beskonanosti i neodeljiv atribut Dobra. Pojmovi totalnost i beskonanost kod Levinasa su dihotomni i oni se meusobno iskljuuju. itav sistem je mogu samo pod uslovom metafizikog kretanja ka Drugom i egzistencije

www.uzelac.eu

678

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Drugog van svakog totaliteta koji ine svest i realnost, subjekt i objekt ili subjekt i subjekt. Transcendentalna sutina diskursa pretpostavlja njihovo potpuno stapanje u jedinstven, totalan sistem u kojem bi oni izgubili svoju autonomiju. Semantika oblast metafizikog kretanja jeste "metafizika elja", intencija usmerena na Drugog, koji se kategorijalno odreuje kao neprisutnost. Odsutnost je istina ivota. Metafizika prisutnosti odreuje se u usmerenosti na "drugo mesto". Metafiziki eljeni Drugi ne biva kvalitativno razliit, ne rastvara se u identitetu subjekta onog koji misli; u iskustvu Drugog logika neprotivrenosti i sve to Levinas smatra "formalnom logikom" postaje spornim. Prevazilazei stanovite tradicionalnog racionalizma Levinas nastoji da razume osnove komunikativnog iskustva Ja u odnosu na Drugog. Polazei od asimetrinih intersubjektivnih odnosa shvaenih kao fundamentalna sposobnost subjektivnosti za moralnu odgovornost, Levinas izgrauje sopstvenu koncepciju odgovornosti. Sposobnost transcendiranja, ime se moe dospeti izvan granica onog to je "u sebi" i "za sebe" Levinas opisuje kategorijama etikog diskursa. U poetku susreta malo je veno ko je neko drugi u odnosu na mene, to je njegova stvar; za mene je on pre svega neko za koga ja nosim odgovornost. Razraujui svoje tumaenje odgovornosti, Levinas ima u vidu rusku tradiciju u shvatanju odgovornosti i on polazi od Dostojevskog: svi ljudi nose odgovornost jedan za drugog a ja u veoj meri no drugi, budui da moja odgovornost uvek prevazilazi odgovornost drugih. Tako se otkriva izvor smisla bivstvovanja: odnos jedan-kroz-drugog mogu je samo zahvaljujui odnosu jedanza-drugog i to je imperariv koji se temelji u bezgraninoj odgovornosti. Susresti Drugog podrazumeva i moju odgovornost za njega. Odgovornost za drugog jeste drugi naziv za ljubav ka blinjem, ali to je ljubav liena erosa, to je milosre, to je stanje u kojem etiki momenat prevazilazi svako emotivno oseanje (strast). Taj susret koji svoj temelj ima ve u jeziku podrazumeva drugog time to svako ko kae ja usmerava se ve prema drugom oveku; susret sa drugim nije u prianju neke injenice ve kretanje od jedne transcendentnosti ka drugoj. Do transcendencije je mogue doi samo kroz susret s drugim ovekom kojim se

www.uzelac.eu

679

Milan Uzelac

Istorija filozofije

otkriva istinska tajna bivstvovanja odgovornost. Odgovornost ukazuje na nunost da se odgovori na pitanje koje postavlja Drugi. Nasuprot monolokom nainu miljenja koji svoj princip ima u metafori o Hegesu (kao uslovu i mogunosti nepravde i egoizma i kao mogunosti da se prihvate pravila igre a da se pri tom ne ispune), Levinas istie dijaloki princip koji polazi od metafore o Mesiji pomou koje se razvija ideja taoca. Mesija ima dvostruku ulogu: otvoren je za pitanja drugih i neprestano im daje odgovore. Kao taoc, on je uitelj, filozof i prorok. Biti taoc, znai umeti nai se na mestu Drugog ophrvanog nedaom. Moi biti taoc, to ne znai prosto biti, ve i sposobnost da se bude na mestu drugog kao i nositi odgovornost koju drugi nosi za mene. Razlika izmeu ljubavi prema blinjem i pravosua je u tome to ljubav prema blinjem pretpostavlja drugog, dok pravosue polazi od kategorije pravednosti bez ikakvih pretpostavki. Postoji samo jedna alternativa biti Heges i Mesija. ovek bira nain miljenja Hegesa zato to nee da bude Mesija. S druge strane, ovek koji se ne zatvara u krug transcendentalnog Ja biva Mesija. Paradoks na koji ukazuje postmoderna - odsustvo prisutnog i prisustvo odsutnog Levinas reava pozivanjem na hriansku tradiciju: ukazivanjem ne bogojavljenost ljudskog lica. Levinas nema iluzija kad je re o realnom ivotu; on zna da je njegova koncepcija dijaloga daleko od realnih meuljudskih odnosa; van granica metafizike dijalogike svako je drugi drugom i svako iskljuuje sve druge i postoji nezavisno od njih. Polazei od asimetrinog odnosa Ja Drugi, Levinas nema nameru da idealizuje odnose meu ljudima, ne odbacuje mogunost da se indivudua moe negativno odnositi spram svoje slobode i da negira slobodu drugih, ali to ukljuuje u sebe i "rat sviju protiv svih" o kojem je govorio Hobs. Metafizika mora da prethodi ontologiji. Levinas nastoji da izgradi svoju filozofiju slobode kao filozofiju odgovornosti i pri tom smatra da sutina oveka ne treba da zavisi od onog postojeeg jer u protvnom postoji opasnost povratka na filozofiju supstancije i postvarenje oveka. Personalizam

www.uzelac.eu

680

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Pojam personalizam po prvi put se sree kod lajermahera (1799) a oznaava nastojanje da se polazei od istorijske i filozofske tradicije linost tumai s antinaturalistikih i antifizikalistikih pozicija. Sredinom dvadesetih godina XX veka ovim pojmom se naziva orijentacija prisutna u vie zemalja Evrope i Amerike. Predstavnici ove orijentacije tumae oveka kao jedinstvenu subjektivnost polazei od dijalokog odnosa oveka i boga; u osnovi njihovog uenja je komunikativna teorija linosti koja poiva na transcendentalnim vrednostima njegog postojanja. Najznaajniji predstavnik ove orijentacije je Emanuel Munije (1905-1950) koji je filozofiju uio u Grenoblu a potom na Sorboni, zajedno s Rejmonom Aronom. U kui aka Maritena upoznao se sa Gabrielom Marselom i Nikolajem Berdjajevim; od 1932. izdaje asopis Esprit u kojem objavljuje svoje prve radove. Glavna dela objavio je tek nakon II svetskog rata: Traktat o karakteru (1946), Uvod u egzistencijalizam (1946), ta je personalizam? (1947), Buenje crne Afrike (1948), Personalizam (1949). Munije smatra da je neophodna personalistika renesansa da bi XX stolee izalo iz krize, a to e biti mogue kad u centar teorijskih diskusija i praktinih delovanja stupi linost (persona). Linost se ne moe do kraja objektivisati budui da je veno na putu; ona ne bei ni u prolo ni u budue, ve nalazei se u sadanjosti, kondenzuje u sebi prolo a sadanje vidi u svetlu venosti transcendencije. Svog glavnog protivnika personalizam ne vidi ni u moralizmu ni u marksizmu ve u individualizmu koji stvara izolovan individuum koji ima potrebu da se neprestano brani i titi a na tome je sazdano zapadno buroasko drutvo. ovek koji je lien veza s prirodom i koji smatra da poseduje neogranienu slobodu zavidljiv je i mizantrop; antiteza agoniji u kojoj se nalazi civilizacija jeste personalizam u kojem linost nije ograniena drugim linostima budui da bez drugih ne postoji ni ona sama. Sa prekidom komunikacije ovek gubi samoga sebe; ovek postoji samo u onoj meri u kojoj postoji za druge. Kapitalizam Munije naziva metafizikom profita; u njemu vlada novac koji sve preokree pa je "imati" vanije od "biti"; novac u kapitalistikom drutvu sve tiranie; vlasnitvo se uveava radom ili otimanjem, no osnova vlasnita nije ni u jednom od ta dva

www.uzelac.eu

681

Milan Uzelac

Istorija filozofije

budui da je vlasnitvo neodeljivo od njegovog korienja, tj. od njegove namene. Kritikujui kapitalizam Munije ne pada u zagrljaj marksizma koji vidi kao "fiziku naih greaka". Njegovo shvatanje istorije moglo bi se odrediti kao "tragini optimizam": optimizam, budui da je verovao u konani trijumf istine, a tragini jer se ne moe prevideti stanje totalne krize; ako su se ljudi u srednjem veku plaili da e izai pred boga praznih ruku, u XX stoleu ljudi se plae da e ieznuti oveanstvo. Izlaz Munije nalazi u deblokadi inicijative i odbacivanju egoizma, u naputanju sentimentalnog konzervativizma i odbacivanju logike po kojoj je novac cilj a ne sredstvo. Ne odbacujui hrianske vrednosti Munije smatra da na mesto starog dolazi novo hrianstvo i tu nije re o nekom novom odnosu hrianstva i sveta jer tako neeg ne moe biti. Munijeovo personalistiko stanovite pribliava se u velikoj meri uenju dijalogista: po njegovom shvatanju linost postoji samo u svojoj usmerenosti na drugog, ona sebe saznaje samo kroz drugog i do sebe dolazi samo u drugom. Prvo iskustvo linosti jeste iskustvo "druge" linosti. Ti kao i Mi, prethodi svakom Ja, ili ga, u najboljem sluaju, prati; Munije takoe nastoji da preformulie Dekartov temeljni stav i kod njega ovaj glasi: "volim, dakle postojim i ivot je dostojan toga da bude proivljen", ili u kraoj verziji: "biti, znai voleti". Po Munijeovom shvatanju linost moe doi do sebe samo kroz svoje gubljenje; njeno bogatstvo je ono to ostaje kad se lii svega to je posedovala, ono to od nje ostaje u trenutku smrti. Personalizam nastoji da objedini telesno u duhovno postojanje; ne moe se misliti a da se ne poseduje telo; linost koja misli nastoji da transformie sredinu koja je okruuje a koja je satkana od naih moi. Meutim, Munije ne odbacuje hrianske vrednosti: tamo gde se one negiraju, one se vraaju u svom unakaenom obliku kao obogotvorenje tela, kolektivizam, velianje voe ili partije. Lav Karsavin (1882-1952) jedan je od vodeih ruskih filozofamedievalista; nakon zavretka studija izabran je za profesora Univerziteta u Petrogradu a od 1926. u Kaunasu i Vilnusu. Uhapen je 1948. i nakon etiri godine je umro u logoru. Meu njegova najznaajnija dela se ubrajaju: Filozofija istorije (1923), O poelima (1925), O linosti (1929). Izuavajui kulturno-istorijske

www.uzelac.eu

682

Milan Uzelac

Istorija filozofije

temelje istorije Karsavin stvara filozofski sistem koji otvara novu fazu kako u ruskoj filozofiji tako i teologiji. On polazi od toga da filozofija treba da se temelji na veri i u tom smislu moe joj sluiti ali ne biti i njen rob; ona je slobodna u racionalnoj spoznaji boga i moe se razumeti kao fenomenologija dogmatskog hrianskog uenja koja ima cilj otkrivanje skrivenih filozofskih istina u bogoslovlju. Karsavin polazi od ontolokog principa totaliteta (svejedinstva) koji on (za razliku od Solovjova) nastoji da priblii realnosti tako to e naglasak staviti na njegov dinamiki momenat. Oslanjajui se na Kuzanskog Karsavin konstruie totalitet kao beskonanu hijerarhiju totalitet u kojoj svaki sledei momenat sadri u sebi sve prethodne. Apsolut (bog) jeste savren totalitet i u tom smislu ono je ono to je nedokuivo. U procesu stvaranja sveta (teofanija) Apsolut sebe daje "drugom" koje je apsolutno"nita", no primajui boanski sadraj, postaje "tvarno neto". U duhu panteizma Karsavin odbacuje svako specifino svojstvo tvari u odnosu na boga: tvar jeste bog. Bog je u njegovom nesavrenstvu, a njeno aktivno stvaranje od strane boga jeste takoe njegovo samostvaranje; u svim svojim mislima i aktima tvar je jednosutastvena bogu, ali stvaranje tvari iz nita od strane boga jeste i njeno slobodno samoopredeljenje. Nain na koji tvar postaje svesna sebe u bogu jeste temeljna kategorija metafizike Karsavina: kategorija trojstva koja izraava razliita bivstvena svojstva u obliku trijade: prajedinstvo samo-razdvajanje samosjedinjavanje. Totalitet izraava statiku bivstvovanja koje se menja u dinamici trojstva. Kako bi razvio mehanizam ove dinamike Karsavin uvodi ontoloku kategoriju linosti to njegovoj metafizici daje posebnu originalnost time to su u njoj tri najvie kategorije: Bog, Trojstvo i Linost. U punom znaenju te rei Linost moe biti samo bog i tome to je Linost on je i potpuno bivstvovanje. Kako je tvarno bivstvovanje prvobitno jednosutastveno bogu, bivstvovanje se moe razumeti kao neto nesavreno lino, neto to samo ima formu linosti. Iz toga sledi da tvar nije i ono sutinsko, istinski postojee, ve ono u nastajanju; sutina te ontoloke promene bila bi u pretvaranju tvari u linost, odnosno u oboenju. Karsavin razvija sloeni shemu procesa oboenja, uzimajui pri tom u obzir slobodu linosti

www.uzelac.eu

683

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ime se dolazi i do problematike zla (grena, nepotpuna ljubav ka Bogu) i tako gradi optu ontoloku dinamiku koja obuhvata neraskidivo povezane "istoriju boga" i "istoriju tvari"; u poetku samo bog, potom, bog koji umire i tvar koja nastaje, potom, samo tvar umesto boga, potom, tvar koja umire i bog koji vaskrsava, potom, opet, samo bog. Povezujui koncepciju linosti sa pojmom trojstva Karsavin formulie ideju smfonijske (saborne) linosti, tj. svemogue ukupnosti ljudi, koja ini hijerarhiju ovostranog bivstvovanja. Individua je podnoje te piramide i potinjena je celokupnoj, nadindividualnoj zajednici; individuum treba da se brine samo o tome da to potpunuje ostvari svoju simfonijsku linost, a to je u nesaglasnosti s prolivanjem milosti kao linog i direktnog odnosa oveka i boga. Ovo ima svoje posledice u Karsavinovoj filozofiji istorije koja je u velikoj meri izgraena u Hegelovom duhu. Svrha istorijskog miljenja je osmiljavanje sveg izgraenog totaliteta kao jedinstvenog samorazvijajueg subjekta ili, kao potencijalno sveobuhvatne linosti. Svaki pojedini elemenat (subjekt) u jednom od svojih aspekata poseduje i totalitet (a time i savrenstvo) to omoguuje meusobno samoproimanje (i razumevanje) subjekata i ukida pitanje o istorijskoj uzronosti. Sav istorijski proces se pokazuje kao boanski ljudski iji se kriterijum nalazi u pribliavanju idealu linosti Hrista. Zato, istorijska nauka treba da postane religiozna, odnosno, pravoslavna. Istorija oveanstva samo je razvijanje Crkve kao sveobuhvatne linosti. to se tie drave, ono treba da tei tome da postane linost unutar crkve. Koncepcija linosti i istorije, tenja da se razume sudbina Rusije u kontekstu pravoslavlja, doveli su Karsavina do uea u evroazijskom pokretu i opravdanju boljevikog puta. Ne prihvatajui boljevizam s etikog aspekta Karsavin je (na kratko vreme) u njemu video "lukavstvo duha istorije", mogui pokuaj Rusije da uz pomo komunista dospe do Apsoluta.

Egzistencijalizam

www.uzelac.eu

684

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Egzistencijalizam, odnosno filozofija egzistencije, jedan je od znaajnih pravaca u filozofiji XX stolea; egzistencijalizam je nastao pred I svetski rat u Rusiji (estov, Berdjajev), potom se, izmeu dva rata razvijao u Nemakoj (Jaspers, Gabriel Marsel, Buber), a nakon II svetskog rata u Francuskoj (Sartr, Merlo-Ponti, Kami) kao i u nizu drugih zemalja. Iako svetski ratovi nisu dobri markeri za periodizaciju zbivanja u sferi duha, posebno u oblasti kulture, ovde se oni mogu pomenuti budui da su nosei u sebi sve opasnosti za opstanak ljudske egzistencije u prvi plan postavili upravo ona egzistencijalna pitanja koja su uvek postojala ali sad su postala dominantna i sredite filozofskog miljenja. Egzistencijalizam je bio blizak personalizmu i nemakoj dijalektikoj teologiji i nije nimalo sluajno da se mislioci kao to su Berdjajev ili estov mogu jednako ubrojati i u egzistencijaliste i u personaliste44. Egzistencijalizam je sredinom pedesetih i ezdesetih godina XX stolea do te mere bio popularan i rasprostranjen da je odreivao intelektualnu i duhovnu klimu vremena, da je izuzetno uticao na literaturu, umetnost i teoriju umetnosti. Istovremeno, postoji malo zajednikih mesta meu egzistencijalistima: oni se kreu od levog radikalizma i ekstremizma do konzervativizma, zastupajui najrazliitije stavove po nizu pitanja koja su videli kao duh vremena i idui dotle da su odbijali i da se nazovu egzistencijalistima ili da egzistencijalizam bude doveden u vezu sa njihovom filozofijom (Gabrijel Marsel, Hajdeger), naroito nakon osude egzistencijalizma 1950. od strane katolike crkve. Ipak, nije retko shvatanje da je sve egzistencijaliste mogue podeliti na religiozne (Jaspers, Marsel, Berdjajev, estov, Buber) i ateistike (Sartr, Kami, Merlo-Ponti); u svoje prethodnike onu su ubrajali Paskala, Kjerkegora, Dostojevskog, Niea i Unamuna. Ne treba gubiti iz vida i druge uticaje kao u sluaju Sartra (Dekart, Kant, Hegel, Huserl). Svim egzistencijalistima, a moda bi bilo ispravnije rei filozofima egzistencije zajedniki je kritiki odnos prema ranijoj
44

Moda ih upravo stoga "pregledi" filozofije zaobilaze i kad je re o egzistencijalizmu i kad je re o personalizmu). Moda ovome treba traiti i jedan temeljniji razlog a on bi bio u kompleksnosti niza ruskih mislilaca ije se delo ne moe jednostavno ugurati u neki od postojeih pravaca, a koji su i sami krajnje uslovni jer je teko pronai nekog filozofa koji bi bio potpuni izraz odreenog pravca; uostalom, isto u jednakoj meri vai za umetnike kao i za knjievnike.

www.uzelac.eu

685

Milan Uzelac

Istorija filozofije

racionalistikoj i refleksivnoj filozofiji. Oni osuuju racionalistiku filozofiju zbog neuvaavanja ivog, konkretnog iskustva ovekovog postojanja u svetu i zbog skoncentrisanosti iskljuivo na "epistemoloki subjekt kao objekt objektivnog saznanja" (Marsel) kao i zbog pridavanja prednosti "istom subjektu" (cogito). Preuzimajui Kjerkegorov pojam egzistencije i s njim pojmove vere, nade, straha, strepnje, brige, ljubavi, bolesti, nade... ovi mislioci razvijaju ideju ontoloke samostalnosti individuuma i pri tom je, kao i svet u kom ivi, ne ograniavaju saznajnim kategorijama. Dajui punu prednost egzistenciji oni klasinoj refleksivnoj analizi suprotstavljaju realnu individualnu svest i vre analizu egzistencijalne strukture svakodnevnog ovekovog iskustva. U sreditu analize je pojedinac, jedinka sa svom svojom individualnou, u svoj svojoj konkretnosti i svoj svojoj neposrednosti. Oslanjajui se na rezultate fenomenologije i Huserlove analize sveta ivota, ovi mislioci kao svoj zadatak vide deskripciju sadraja, mehanizama i strukture individualne svesti neposredno upletene u najraznovrsnije oblike ovekovog sa-postojanja u svetu; istrauju ontoloku strukturu egzistencije koja se neposredno javlja u meuljudskim odnosima, doivljajima i realizacijama u konretnom svetu. Filozofi egzistencije apstraktnom subjektu suprotstavljaju konkretnog oveka u njegovoj realnoj situaciji u svetu; racionalistikoj koncepciji iste svesti suprotstavljaju "prvobitnu sintezu" iskustva; naglasak stavljaju na predrefleksivan odnos oveka prema svetu, na njegove neposredne doivljaje, na njegovu "baenost" u svet, na ovkovo neposredno shvatanje sebe i svoje situacije kao "bivstvovanja-u-svetu". Naglasak je na nerefleksivnom iskustvu, na onom "sada i ovde". Subjekt-objekt odnosu suprotstavlja se analiza egzistencije, odnosa oveka i sveta kao ontoloke strukture sveta. Otkrie sveta jeste nain na koji ovek otkriva sebe kao "bivstvovanje-u-svetu" i samoopredeljujui se u bivstvovanju on stvara sebe kao konkretnu individualnost, ali i konstituie svet u njegovoj konkretnosti. Tako se pokazuje da se u centru egzistencijalne analize javlja ontoloka struktura egzistencije i ovek se izdvaja iz sklopa univerzuma i zahvaljujui svojoj sposobnosti da transcendira datu situaciju, da se samo-

www.uzelac.eu

686

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dreuje zahvaljujui sopstvenom projektu, preuzimajui svu odgovornost na sebe. Egzistencija kao centralni pojam, shvata se kao nain ovekovog postojanja u svetu; za razliku od obinih stvari ovek nije identian sa samim sobom, on istovremeno postoji "sa sobom i sa svetom"; on nije neka stabilna struktura, supstancija, ve neka stalna promena, neprestano izlaenje u svet; ovek treba da bude to to jeste a ne jednostavno da bude. Svim egzistencijalistima je zajedniko razlikovanje autentinog i neutentinog egzistiranja, pri emu se autentinost dostie u istoj refleksiji, kad ovek shvata bestemeljnost i neopravdanost svog izbora; zajednika im je i kritika nauno-tehnikog progresa, vera u mogunost suprotstavljanja svim oblicima socijalnih manupulacija i nasilja, prihvatanje slobode i odgovornosti (bez ega nije mogue autentino postojanje). Egzistencijalizam se sredinom stolea naao u sreditu rasprava sa marksizmom, psihoanalizom, strukturalizmom oko mogunosti istraivanja oveka kao i mogunosti filozofije; istovremeno, nastojao je da izgradi jedan poseban tip racionalnosti koji bi se mogao suprotstaviti scijentizmu i razliitim oblicima deterministikog redukcionizma i da pri tom sauva specifini nain posmatranja ljudskog opstanka. Sa jenjavanjem uticaja egzistencijalizma nisu nestala i njegova metodoloka dostignua, njegove teme; pri tom, treba razlikovati egzistencijalizam kao filozofski pravac i egzistencijalistiku problematiku koja ostaje trajno aktuelna budui da je najtenje povezana s ovekovim neposrednim opstankom u svetu i njegovom venom potragom za smislom. Francuski filozof Gabriel Marsel (1889-1973), profesor na Sorboni, utemeljiva je katolikog egzistencijalizma; meu njegovim vanijim spisima su: Metafiziki dnevnik (1925), Biti i imati (1935), ovek skitnica (1945), Ljudi protiv ljudskog (1951), Tajna bivstvovanja I-II (1951), Esej o konkretnoj filozofiji (1967). Sva Marselova dela sastavljena su od kratkih fragmenata, dnevnikih beleaka. To nije samo stilistika osobenost njegove forme izraavanja, ve posledica fundamentalnih principa njegove filozofije. On je pre svega pod uticajem hrianske forme ispovesti, a cilj ispovesti je u tome da se mislima da intimni ivot, njihova

www.uzelac.eu

687

Milan Uzelac

Istorija filozofije

istinska egzistencija, koja je danas od one koja je bila jue ili od one koja e biti stutra. Filozofija postojanja koja otkriva autentinu sutinu egzistenciju oveka ne treba da izlae mrtvim jezikom apstrakcija ve tako da bi zvuao usamljen glas oveka koji se uje sada i ovde. Kao ubeeni katolik Marsel je odbacivao tomizak kao racionalistiko uenje koje pokuava da izmiri veru i pozitivnu nauku. Postojanje boga treba izvoditi iz postojanja oveka, iz tajne koja se nalazi u ljudskoj svesti. Ako se istina ne slae sa ortodoksnom verom, utoliko gore po ortodoksiju. Marsel je izgradio sopstveni originalni sistem filozofskih kategorija, uporedo s filozofskim kategorijama (bivstvovanje, transcendentno, ontoloko) stavlja i hrianske pojmove (ljubav, otelotvorenje, vernost, muenitvo, sloboda, potinjenost, nada, oajanje, dokaz, tajna, elja i dr). Iako se sve njegove kategorije obino javljaju u parovima, ve ovim nepotpunim njihovim nabrajanjima vidno je da tu nalazimo itav niz tipino "egzistencijalnih" pojmova. Iako u parovima, pojmovi nisu u suprotnosti kao u Hegelovoj dijalektici, ve su izraz suprotstavljenosti dva sveta ontolokog i transcendentnog. U aktu transcendiranja, koje je suprotno ontolokom, ostvaruje se sjedinjavanje oveka s drugim svetom, postie se zavisnost ovekove due i boga. Centralna suprotnost njegove filozofije je suprotnost kategorija bivstvovanje posedovanje; to su dve kategorije koje jedna drugu iskljuuju; isto tako, centralna suprotnost ovekovog ivota je protivreje izmeu biti i imati. Ja imam, znai ja sam potpuno u ontolokom svetu, optereen materijom, vlasnitvom, telesnim ivotom, i sve to meni zaklanja autentino bivstvovanje, boga, bivstvovanje u bogu. Najistaknutiji primer je vlasnitvo. Nae vlasnitvo nas guta, ono guta nae bivstvovanje, oduzima nam slobodu, i umesto nje nudi samo privid slobode. ini nam se da nam to to posedujemo pripada a u stvari mi pripadamo njemu. Donoenje odluke u svetu vlasnitva jo ne znai i autentinu slobodu. Istinska sloboda je u tome da ovek postane svoj, da prevlada potinjenost situacijama, a to znai da se svojom duom vrati bogu ije smo mi estice u realnosti. Suprotnost meu posedovanjem i bivstvovanjem javlja se i u suprotnosti izmeu elje i ljubavi. elja je nagon da se ovlada neim drugim (tuim telom, tuim stvarima, nekim tuim svojstvima); ljubav prevladava suprotnost sebe i drugog, prenosi nas u sferu

www.uzelac.eu

688

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sopstvenog bivstvovanja. Primer tenje posedovanja jeste i e za vlau, kao i ideologija (vlast nad idejama i mislima drugih ljudi). Ideolog je rob tiranina, onaj koji omoguuje tiraninu da ovlada mislima i tenjama drugih robova. ak i tenja da ovladamo svojim telom, sopstvenom sveu ini nas drugima a ne takvima kakvi smo mi po sebi. Prvi objekt s kojim ovek sebe identifikuje jeste njegovo vlastito telo, paradigma pripadajueg. Svest o svojoj telesnosti, tj. mistika veza duha i tela, svoje svesvodivosti na telo i u njemu otelotvorenu svest, jeste ishodina taka egzistencijalne refleksije zahvaljujui kojoj ovek dolazi do svesti o svom sopstvenom bivstvovanju. Egzistencijalni pogled na realnost mogu je samo kao posedovanje svesti o sebi kao otelotvorenom. Telesnost oznaava upisanost u prostor i vreme, ona pretpostavlja vremenost oveka, njegovo stalno pribliavanje smrti. Neminovnost smrti i s njom povezane bezbrojne nesree koje oveka prate na tom putu esto ga dovode u oajanje. Ali, metafiziki koreni pesimizma podudarni su sa nesposobnou da se prevazie oajanje kroz sluenje bogu. Nain takvog prevladavanja jeste nada; nada se okree onom to ne zavisi od nas, a to je u realnosti neto to je sposobno da pobedi nesreu, neem to postoji transcendentno i to nam donosi spasenje. Nada je, po miljenju Marsela, mogua samo u svetu gde postoji udo. Nada je poziv upuen savezniku koji je i sam ljubav. Gubitak nade vodi oveka samoubistvu. Misao o samoubistvu je postavljena u samom sreditu ovekovog ivota koji, nalazei se u posedovanju, ne nalazi sebi nikakav smisao.Uslovi u kojima je mogua nada podudarni su sa uslovima koji vode u oajanje. Ako u ovekovoj vlasti nije da ivot dovede do kraja, on moe do kraja dovesti njegov materijalni izraz na koji se po miljenju samoubice ivot svodi. Samoubistvo nije odustajanje od posedovanja ivota ve odustajanje od autentinog bivstvovanja, njegovo stvarno negiranje, izdaja boga u samom sebi. Apsolutna suprotnost samoubistvu je muenitvo. Ako se samoubica stvarno odrie boga i zatvara pred njim, muenik potvruje boga i otkriva se pred njim. Greh, egoizam, nasilje, samoubistvo, oznaavaju izdaju autentine sutine oveka, izdaju boga u njemu. Vernost bogu izvodi oveka na teak put slube njemu, na put dobra. ini se da sama struktura sveta vodi oveka u otpadnitvo od boga. Nakon

www.uzelac.eu

689

Milan Uzelac

Istorija filozofije

to su rasejane iluzije XIX stolea o jedinstvu dobra i progresa, samo stanje stvari podstie na otpadnitvo. Meutim, XX stolee, s religiozne take gledita, je privilegovana epoha jer se u njoj otpadnitvo koje postoji u svetu otvoreno manifestuje. Totalno nasilje raireno po svetu stavlja oveka u situaciju da neprestano iskuava svoju vernost samome sebi. Iskuavanje vernosti, poslato svakom oveku tokom ivota, pretpostavlja nemogunost racionalnog dokaza o postojanju boga na osnovu analize ovekovih postupaka u svetu. Bogu ne vodi dokazivanje ve svedoenje i u prirodi svakog svedoenja ve je ugraena sumnja u to da moe biti podvrgnuto sumnji. Dokazivanje egzistencije boga samo je pokuaj da se tajna njegovog bivstvovanja prevede u racionalno razreiv problem. Ali, upozorava Marsel, izmeu tajanstvenog i problematinog postoji ontoloka razlika uslovljena tim to oni pripadaju razliitim svetovima. Epistemolozi, kao i pozitivisti, uopte ne primeuju tajne saznanja i pokuavaju da ih pretvore u probleme. Problem, to je ono o ta se spotie saznanje, ono to mu je prepreka na putu. Tajna, s druge strane, jeste ono u ta je ovek uvuen sam. Sfera prirodnog poklapa sa sferom problema. Progres postoji samo u sferi problema. Stalna veza postoji izmeu problematinosti i tehnike. Svako individualno bie je izraz i simbol transcendentne tajne. Ono je potopljeno u svet koji prevazilazi svako razumevanje. Zato nauna psihologija ne uspeva da dospe do autentinog oveka kao "ja", ve dolazi do njega kao "on" kao ivog objekta koji funkcionie na odreen nain. ovek je sloboda a ne samo priroda, on je tajna a ne samo skup problema. Tajna se uvek moe logiki i psiholoki svesti na problem no to je neadekvatna procedura. Subjekt naunog saznanja je miljenje uopte, svest kao takva. Tajna oveka moe biti dostignuta samo puninom bia, koje je uvueno u dramu koja se manifestuje kao njegova sopstvena. Tajna bivstvovanja moe se nekom biu otkriti samo u trenutku kontemplacije. To meditativno stanje duboke skoncentrisanosti omoguuje oveku da oseti slobodu i svoju povezanost sa bogom. Molitva je jedini nain miljenja o njemu. Konkretne pristupe ontolokoj tajni ne treba traiti u logikom miljenju ve u manifestacijama duhovnih datosti kao to su

www.uzelac.eu

690

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vernost, nada ili ljubav. Usredsreivanje na sopstvena duhovna svojstva omoguuju svakom da spozna samog sebe. Religioznom smeru u filozofiji egzistencije, ali s manje vere i manje filozofskog dara, pripada i nemaki psihijatar Karl Jaspers (1883-1969); medicinu je doktorirao 1909, a psihologiju 1913. Profesor je psihologije od 1916. i zahvaljujui tada jo uvek vladajuem psihologizmu na nekim nemakim univerzitetima, profesor je filozofije u Hajdelbergu (1916-1937; 1945-1948), a potom u Bazelu (1948-1961). Svoju karijeru Jaspers je zapoeo izuzetno dobrim knjigama Opta psihopatologija (1913) i Psihologija pogleda na svet (1919) koje su najavljivale jednog sjajnog psihijatra koji je nastupao s tezom da psihopatoloke pojave ne odraavaju toliko proces raspada linosti koliko intenzivne ovekove pokuaje da nae sopstvenu individualnost. Naalost, nakon 1915. Jaspers se udaljava od aktivnih istraivanja u oblasti psihijatrije, sve vie poinje da se bavi patografijom, tj. psihopatolokim analizama evolucije slavnih linosti (Strindberg, Van Gog, Svedenborg, Helderlin, Nie) i nastoji da pokae kako svaka racionalistiki iskonstruisana slika sveta nije nita drugo do intelektualna interpretacija duevnih stremljenja stvaralakog individuuma. U takvim uslovima je video bivstvovanje kao ifru koja je traila svoje tumaenje. Tako se Jaspers poeo pretvarati u filozofa koji svoj zadatak vidi u tome da otkrije kako u temelju svih saznajnih delatnosti lei skriveno nesvesno stvaralatvo "egzistencije" (bivstvovanja koje ne pripada spoljanjem svetu) dok je izvor najvie mudrosti iracionalno koje vlada u svetu (Um i egzistencija, 1935). Jaspers je doao do zakljuka da se smisao bivstvovanja otkriva oveku u trenucima koji ine kardinalne promene u njegovom ivotu (razmiljanje o smrti, bolest, strah), u trenucima kad se ovekov ivot iz temelja potresa i koje on naziva "graninim situacijama". Tada ovek saznaje kolika je uloga sluaja u ivotu i u kojoj meri mu njegov ivot ne pripada, budui da nije njegovo vlasnitvo (reeno na nain Gabriela Marsela). U tim graninim situacijama ovek iz sfere svog doivljaja okolnog sveta poinje da iskljuuje svakodnevne brige, neke idealne visoke interese i poinje da aktualizuje svoje intimne osnove i tako "osvetljava" svoju egzistenciju dolazei tako i do doivljaja boga (onog

www.uzelac.eu

691

Milan Uzelac

Istorija filozofije

transcendentnog). ovek se ne moe nikad do kraja objektivisati; u onoj meri u kojoj se i objektivie on i dalje nije on sam, i kao takav moe biti predmet delovanja, iskustva. Egzistencija se po Jaspersu ne moe nai u granicama predmetnog sveta budui da je ona sloboda; ovek stoga moe postojati ili kao predmet istraivanja ili kao sloboda. Kako ovek dospeva do sebe polazei iz slobode, on na taj nain dostie sopstvenu transcendenciju. Jaspers smatra da filozofija ne moe biti nauka ograniena okvirima koje joj zadaju predmet i metod; ona nam samo moe potvrditi postojanje bivstvovanja. Iako bez osovnog filozofskog obrazovanja, Jaspers je napisao mnotvo knjiga koje se dotiu i filozofskih problema. Pouna je njegova dugogodinja prepiska sa Hajdegerom kao i njegov predlog da se 1945. Martin Hajdeger udalji iz nastave na univerzitetu i penzionie. Kao svoj zadatak video je pozvanost da komentarie i aktuelna zbivanja, od pitanja nemake krivice u II svetskom ratu do opasnosti od nuklearne katastrofe (Atomska bomba i bidunost oveanstva, 1958; Kuda se kree SR Nemaka, 1967). Iako ima mnogo sledbenika, naroito meu nemakim ivljem, ovi njegovi poslednji spisi kod njih (L. Erlih, R. Viser,...) nisu jo uvek dospeli do svesti; veina "jaspersovaca" jo uvek likuje nad sudbinom Hajdegera i zanosei se Jaspersovim povrnim ocenama o velikim misliocima, nedovoljno ita ona mesta kod Jaspersa koja bi se mogla odnositi na neke motive prisutne u filozofiji egzistencije. Daleko znaajniji, filozofski mnogo obrazovaniji i iskreno religiozan predstavnik filozofije egzistencije jeste veliki ruski filozof i kulturolog Nikolaj Berdjajev (1874-1948). Tekoa koja se javlja u analizi filozofskog naslea niza ruskih mislilaca lei u nemogunosti njihovog svrstavanja u neki odreen filozofski pravac budui da oni kompleksnou svog dela pripadaju nekolicini pravaca istovremeno. S mnogo razloga bi se Berdjajev mogao uvrstiti u personaliste kao i u egzistencijaliste. Ja sam se odluio da o njemu govorim na ovom mestu kako bih ga suprotstavio pomodnim tumaenjima koja jo uvek ne jenjava kad je re o sterilnoj i neinventivnoj Jaspersovoj filozofiji. Nema filozofske orijentacije u filozofiji njegovog vremena koja na svoj nain nije privukla Berdjajeva, bilo da je re o fenomenologiji

www.uzelac.eu

692

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Huserla i elera, filozofiji Martina Hajdegera, ili ontologiji Nikolaja Hartmana; budui religioznim filozofom, bio je prijatelj Gabriela Marsela, aka Maritena, Etjena ilsona, Emanuela Munijea, Karla Barta. Berdjajev je roen u aristokratskoj porodici u Kijevu gde je studirao prvo na prirodnjakom a potom na pravnom fakultetu; ubrzo poinje da izuava filozofiju i logiku, potpada pod uticaj marksizma, uestvuje u studentskom pokretu zbog ega je 1898. iskljuen sa fakulteta. Nakon kraeg boravka u zatvoru neko se vreme nalazi u izgnanstvu gde se upoznaje sa A. Lunaarskim, B. Savinkovim, A. Bogdanovim i drugim predstavnicima tadanje ruske opozicije. Veoma rano se oslobaa uticaja marksizma nastojei da nae svoj originalni put i podrku nalazi kod tadanjih "legalnih marksista" S.N. Bulgakova, P.B. Struvea, S. L. Franka. Usmerenost na religioznu hriansku filozofiju vidna je ve u radovima Berdjajeva objavljenim u asopisu (1904); naredne dve godine on sa Sergejem Bulgakovim ureuje asopis da bi 1907-1908. boravio u Parizu; po povratku sarauje sa filozofima okupljenim oko asopisa (E. Trubecki, V. Ern, S. Bulgakov, P. Florenski); u isto vreme jedan je od osnivaa drutva posveenog V. Solovjevu i u toj sredini su se formirale njegove osnovne ideje koje su svoj izraz dobile u knjizi Filozofija slobode (1911); zimu 1913-1914. provodi u Italiji i pie jedan od svojih najveih spisa Smisao stvaralatva. Ogled o opravdanosti oveka (1916). U ovom delu osea se uticaj nemake filozofije koju je Berdjajev dobro poznavao; re je o filozofiji Kanta i Hegela, kao i nemakih mistiara Ekharta i Bemea; tome treba dodati i uticaj Fridriha Niea. Nakon Oktobarske revolucije Berdjajev je 1920. izabran za profesora moskovskog Istorijskofilolokog fakulteta da bi u leto 1922. zauvek napustio Rusiju u drutvu niza velikih ruskih mislilaca i intelektualaca. U narednom periodu Berdjajev je objavio niz knjiga: Smisao istorije. Ogled o filozofskoj ovekovoj sudbini (1923), Shvatanje sveta F.M. Dostojevskog (1923), O odreenju oveka (1931), O ropstvu i slobodi ovekovoj. Ogled o personalistikoj filozofiji (1939), Ruska ideja (1946), Ogled eshatoloke metafizike (1947), Egzistencijalna dijalektika boanskog i ljudskog (1952), Istina i otkrovenje (1954).

www.uzelac.eu

693

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ve iz podnaslova nekih od navedenih knjiga (ogled o opravdanosti oveka, ogled o filozofskoj ovekovoj sudbini, ogled o personalistikoj filozofiji) ili naslova (egzistencijalna dijalektika boanskog i ljudskog), vidna je orijentisanost Berdjajeva na osnovne probleme filozofije egzistencije. Kao jedini ovekov put Berdjajev vidi put duhovnog osloboenja od sveta, oslobaanje ovekovog duha iz zarobljenitva nunosti; ovekov ivot nije neko horizontalno tamo-amo tumaranje ve vertikalno kretanje, kretanje u visinu i dubinu duha a ne sveta. Svet je prividan, njim vlada nunost; iz tog sveta s kojim je ovek povezan kao sa svetom nunosti treba se probiti u drugi svet, u drugu stvarnost, u drugu realnost kao istinsko, autentino bivstvovanje. ovek ivi u prividnom svetu i njegov zadatak je da pree u autentini svet; to je put prevladavanja zla i promene ovekovog odnosa spram sveta. Bol, uas, patnja, kao odlike prividnog sveta, mogu biti prevladani stvaralatvom kao novom silom ljudskog duha. Re je o prelasku iz sveta iluzija u svet koji podrazumeva jedinstvo s bogom. Berdjajev ovde govori o jednom sasvim specifinom prelazu budui da dotadanja religija, mistika i filozofija behu neovene stoga to su vodile u bezboni pozitivizam; do tog vremena mnogi su, kae Berdjajev, pisali teodiceje nastojei da nau opravdanje boga i objasne poreklo zla u svetu a sada je vreme da se pie antropodiceja, da se opravda ovek. Istiui kako ovek prethodi filozofiji, budui da je on pretpostavka svakog filozofskog znanja, Berdjajev kao svoj osnovni zadatak istie izgradnju filozofske antropologije, odnosno, filozofije oveka; ta filozofija mora prethodno da prevlada bolest refleksije koja ubija svako stvaralatvo. U spisu Smisao stvaratva napisanom 1914. godine Berdjajev se, kritikujui apstraktni gnoseologizam i apstraktni ontologizam, zalae za personalistiku filozofiju oveka u ijem su sreditu ivot, smrt, ljubav. Ovaj spis, koji svojim stavovima prethodi mnogim idejama "egzistencijalista", nije bio poznat dovoljno zapadnim misliocima, a imao je ta da kae i Munijeu i Jaspersu; za ovog poslednjeg Bardjajev pokazuje donekle i razumevanje, mada za egzistencijalistiku filozofiju smatra daleko znaajnijim Kjerkegora koji meu prvima istie kako ovekova egzistencija ne moe biti svedena na objekt i koji isto tako meu

www.uzelac.eu

694

Milan Uzelac

Istorija filozofije

prvima analizira religiozno nespokojstvo kao osnovu dubokog hrianskog iskustva. Berdjajev oveka vidi kao taku u kojoj se presecaju dva sveta: svet konanosti i svet venosti, pa nije nimalo sluajno to se pitanjem o oveku bave i naturalisti i pozitivisti, i supernaturalisti i mistiari; sa ovekom se deava prelom u samom svetu i on se ne moe u njega do kraja smestiti. Ve od ranije isticana dvostrukost ovekove egzistencije kod Berdjajeva dobija originalno tumaenje kroz kritiku naturalistikog antropocentrizma koji u oveku vidi funkciju materijalnog socijalnog procesa i svakog pojedinca prinosi kao rtvu nekom buduem vremenu a to vodi krizi humanistike antropologije. Izlaz iz takve filozofije Berdjajev vidi u Nieovoj filozofiji koju on ocenjuje kao najveu pojavu u novovekovnoj istoriji. Nie je, kae on, rtva kojom se iskupljuje novo doba za svoje grehe, rtva humanistike svesti i zato je Nie "pretea nove religiozne antropologije" u kojoj humanizam pobeuje zahvaljujui ljudskim moima, a ne zahvaljujui pomoi koja bi dolazila odozgo. Filozofija Berdjajeva nastala nakon odlaska iz Rusije nastavlja se na njegova ranija dela i stoga je on u filozofiji egzistencijalizma i mogao videti dalje razvijanje svoje egzistencijalistike i personalistike antropologije; u poznim radovima Berdjajev znatnu panju posveuje sloenoj egzistencijalnoj dijalektici odnosa dobra i zla, smatra da filozofija, a posebno etika, nikad ne sme da umanji veliinu i srazmere zla; zadatak etike je da ne bude bezoseajna prema zlu u svetu, patnji i smrti, kao to je bio sluaj sa etikom XIX i XX stolea; etika treba da postane eshatoloka, a to znai da njena centralna tema treba da postane "apokaliptino iskustvo", proivljavanje skorog kraja sveta, a to ne treba da vodi u pasivizam ve da podstie stvaralatvo i odgovornost. Meu egzistencijalistima tzv. "ateistike" orijentacije na prvom mestu treba pomenuti jednog od najveih predstavnika francuske fenomenologije i svekolike filozofije XX stolea an Pol Sartra (1905-1980). Polazei od ideja Dekarta, Hegela, Kjerkegora, Huserla, Hajdegera, Frojda a kasnije i Marksa, on razvija jednu filozofiju specifinog, autentinog ljudskog opstanka; njegova koncepcija bivstvovanja ukljuuje u sebi individualnu slobodu kao svoj konstitutivni elemenat; Sartr pri tom gradi originalna metodska

www.uzelac.eu

695

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sredstva analize i opisa konstitucije individuuma u sklopu univerzuma kao jedinstvenog akta egzistencije u istorijskom procesu koristei pri tom metod psihoanalize. Tridesetih godina on se u svojim analizama oslanja na fenomenoloke deskripcije analize i strukture svesti i samosvesti oveka tako to radikalizuje Huserlovu fenomenoloku metodu redukcije s namerom da svest "oisti" od psihikih naslaga; to ga vodi odustajanju od ideje egoloke strukture svesti i vodi tezi o autonomiji irefleksivne svesti i njenog imanentnog jedinstva, kao i ontolokog prvenstva u odnosu na refleksivni nivo njene konstitucije Ja (Transcendentalni ego, 1934); na tom putu Sartr nastoji da opie sferu "apsolutne svesti" kao transcendentalnu sferu slobode i uslov egzistencije. Polazei od fenomenoloke deskripcije sutine uobrazilje i emocija kao intencionalno organizovanih akata svesti u svetu (Imaginacija, 1936; Imaginarno, 1940), Sartr razvija ontoloku analizu tvorakog statusa svesti u univerzumu njegovu sposobnost da autonomno projektuje "nepostojee" i da u skladu sa svojim projektom na odreen nain artikulie bivstvujue, da ga transformie u "svet", u "situaciju", u "konkretnu i singularnu totalnost", u "konkretno". Glavno Sartrovo filozofsko delo, jedan od najznaajnijih spisa XX stolea, jeste Bivstvovanje i nita (1943). Ovo delo, imajui podnaslov: ogled o fenomenolokoj ontologiji, ima zadatak da odgovori na pitanja: ta je bivstvovanje, kakvi su fundamentalni ontiki odnosi izmeu svesti i sveta, kakve ontoloke strukture svesti (subjektivnosti) ine moguim te odnose, kako je mogue fiksirati, konceptualizovati i deifrovati ontoloku konstituciju oveka kao konanog, konkretnog bivstvujueg, tj. u njegovoj ontikoji neredukovanosti i samobitnosti. U potrazi za odgovorima na ova pitanja Sartr polazi od ideje sveta kao fenomena. Svet koji neposredno okruuje oveka sa njegovim ivotnim iskustvom jeste prethodno, na predrefleksivnom nivou, ve struktuiran od strane egzistencije. ovekova svest se u njemu pokazuje kao "ve ostvarena"; u svetu kao fenomenu "sintetiki organizovane totalnosti" i kao konkretnom, Sartr izdvaja tri regiona: (a) bivstvovanje-po-sebi koje ini svaka faktika datost ovekove svesti, "ono to jeste to to jeste"; tu se misli na empirijske uslove u kojima se otkriva

www.uzelac.eu

696

Milan Uzelac

Istorija filozofije

individualna svest i koji ine njegovu faktinost (epoha, geografija, socijalna ili nacionalna pripadnost, ovekova prolost, okruenje, psiha, karakter, naklonosti, fizioloka konstitucija). Sledei region ini (b) iva svest (ili u Sartrovoj terminologiji, bivstvovanje-za sebe); njen ontoloki status je u tome da poto je raskrivenost datog, ono je zapravo nita (nant), praznina, negacija, nitenje sebe same i sveta, konstantno gubljenje, nesupstancijalni apsolut, autonomno projektovanje sebe u svet prema svojim mogunostima. Termin nitenje (neantizacija) koji uvodi Sartr ne oznaava unitavanje (anihilacija) datog uz pomo svesti, ve neutralizovano kretanje svesti. U aktu projektovanja sebe svest nastoji da se oslobodi od sluajnosti svoje faktinosti i da postoji na "sopstvenim temeljima"; tako ovek sam stvara nain svog bivstvovanja u svetu meu stvarima. Sloboda se suprotstavlja sluajnosti (odnosno, oslobaa se sveg datog koje nema svoj temelj). Sloboda se odreuje kao autonomija, kao nastojanje oveka da se samoodredi u onom to mu je dato. To omoguuje Sartru da individuu tumai kao autora svih znaenja njegovog iskustva i ponaanja. Budui samosvestan, ovek je slobodan i potpuno odgovoran za svet i sebe u njemu. Pojavu oveka u svetu "utemeljenja" Sartr oznaava kao ontoloki akt slobode, ovekov izbor; ovek projektuje sebe u znaku samouzronosti kao vrednosti. To to svesti nedostaje a to joj je neophodno jeste po Sartru trei region koji je impliciran u pojmu sveta kao fenomena (c) bivstvovanje-u-sebi. Samoodreenje oveka u bivstvovanju mogue je samo stoga to se svest za-sebe pokazuje kao prirodna, kauzalna karika u bivstvovanju. U Bivstvovanju i nita istrauje se situacija kao neraskidiva sinteza svesti i datosti, slobode i faktinosti. U perspektivi otvorenosti i rizika bivstvovanje se u Satrovoj ontologiji tumai kao "individualna avantura", kao artikulisanje postojeeg od onog "jo nepostojeeg". Bivstvovanje je ono na ta se ovek odvai, ime je "kompromitovan"; sloboda u svakom oveku je sinonim svesti, utemeljenje unutranje strukture bivstvovanja, sveta, istorije, bestemeljnog, otkrie osnovnih veza i odnosa u svetu. Autentinost ovekovog postojanja pretpostavlja razumevanje i prihvatanje line odgovornosti od strane oveka, prihvatanje bezuslovne slobode, autentinosti. Istakavi kao univerzalnu strukturu

www.uzelac.eu

697

Milan Uzelac

Istorija filozofije

linosti njen "fundamentalni projekt" nedostinu tenju da se bude bog Sartr razvija metodu egzistencijalne psihoanalize tako to polazi od prvobitnog ovekovog izbora koji je po njegovom miljenju temelj svih znaenja koja konstituiu realnost. U ovom spisu analizira se i problem Drugog i ini razlika izmeu odnosa svesti i odnosa izmeu svesti i bivstvovanja-u-sebi; inspiriui se hegelovskom idejom Drugog kao uslovom i posrednikom moje sopstvene individualnosti, Sartr ovde kritiki uitava analize Huserla i Hajdegera. On nastoji da razgovor prevede iz ravni saznanja i apriorne ontoloke deskripcije (gde Drugi, po njegovom miljenju, ostaje apstrakcija) u oblast deskripcije Drugog kao realnog (konkretnog, pojedinanog bia koje je konkretni uslov i posrednik moje samosti). Uzimajui za svoje polazite oevidnost, Sartr je svoj projekt morao razviti na tlu kartezijanskog cogito; fenomenoloku deskripciju Drugog on vri na nivou "faktike nunosti" njegovog prisustva u mom neposrednom, svakodnevnom ivotnom iskustvu. Uoivi da struktura veze "Ja Drugi" podrazumeva "biti vien od strane Drugog", Sartr razvija fenomenologiju "gledanja" ukazujui na napetu dinamiku objektnosti i slobodnog Ja45; ukoliko je Drugi (kao i ja sam) sloboda, transcendiranje, oblast nepredvidljivog, Ja u svetu nalazi se u opasnosti poto je odnos Ja Drugi, konflikt dve slobode i "skandal mnotvenosti svesti" koji se ne moe ukinuti u granicama ontologije. Dramatika i mogunost uzajamnog ontikog jedinstva u odnosima izmeu vie svesti povezani su s problemom njihovog uzajamnog priznavanja. Nakon II svetskog rata Sartrova interesovanja trpe transformaciju; on se sve vie socijalno i politiki angauje, postaje blizak levim politikim pokretima i problemi sudbine individualne slobode u spoljnom svetu koji odlikuje nasilje i eksploatacija, dovode do Sartrovog pribliavanja uenju Karla Marksa; u spisu Problemi metode (1957), koji ini prvi deo kasnije objavljenog drugog velikog Sartrovog spisa Kritika dijalektikog uma (1960; 1985), preispituje znaaj marksizma i visoko ocenjujui socijalnu filozofiju Marksa, kao i njegov pristup analizi konkretnih istorijskih dogaaja, istie kako marksizam ostaje filozofija naeg
45

Samost, Ichheit.

www.uzelac.eu

698

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vremena koja ne moe biti prevladana sve dok ne budu prevladani uslovi koji su tu filozofiju stvorili; naglaavajui kako marksizam ostaje jedina mogua forma stvarnog konkretnog znanja, Sartr zamera savremenim marksistima pad u apriorni shematizam, svoenje konkretnog ovekovog ivota na sluajnosti, nerazumevanje istorijske totalnosti oveka kao i iskljuivanje oveka iz sfere istraivanja. Kako su nerazdeljivi ovekovo postojanje i razumevanje oveka, neophodno je izgraditi egzistencijalne temelje marksizma i spojiti ga sa egzistencijalizmom. Uvoenje egzistencije i egzistencijalnog projekta u centar znanja Sartr vidi kao uvod u univerzalno znanje o istoriji ovekove avanture. Uvodei regresivno-progresivni i analitiko-sintetiki metod Sartr nastoji da istrai kako ovek sebe projektuje ka samoobjektivizaciji, polazei od materijalnih i istorijskih uslova. Na taj nain, dopunjen konkretnom antropologijom, psihoanalizom i sociologijom malih grupa, postaje strukturna i istorijska antropologija, sposobna da objasn istorijske dogaaje u njihovoj konkretnoj realnosti. Krajnja namera Sartrove transformacije filozofije znanja i hermeneutike egzistencije u antropologiju prakse jeste da ukae na specifinost ovekove prakse, na nemogunost redukovanja oveka na uzroke ili strukture. Na taj nain on ostaje dosledan tezama iz svog prethodnog dela Bivstvovanje i nita. Otueni ovek se ne pretvara u stvar, radom on prevladava materijalne uslove, bori se sa otuenjem, i ne gledajui na sve drugo, osvaja svoju teritoriju. Nakon Sartrove smrti objavljeni su njegovi nedovreni spisi Sveske o moralu (1983) i Istina i egzistencija (1989) u kojima on iznova nastoji da odredi i utemelji misao o slobodi u prostoru savremene filozofije; sredinom XX stolea Sartrova filozofija je izazivala velike sporove i imala velki uticaj na filozofsku misao; kada je on umro, 1980. godine, govorilo se kako je sa njim otiao i deo Francuske, svakako onaj koji su vlasti jo uvek potovale odbijajui da ga hapse; nakon nekog vremena situacija se, daljim razvojem poststrukturalizma i posebno postmodernizma promenila pa je interes za Sartrovu filozofiju znatno opao. Ostaje nesumnjivo da je re o velikom filozofu i misliocu, ali isto tako i velikom proznom i dramskom piscu, autoru antologijskih drama,

www.uzelac.eu

699

Milan Uzelac

Istorija filozofije

dela koja spadaju u ono najbolje to je donelo prolo stolee: Prljave, ruke, Iza zatvorenih vrata, Zatoenici iz Altone, avo i dragi bog. Svaki pregled ove vrste bio bi uveliko manjkav ako ne bismo spomenuli jo dvojicu izuzetnih mislilaca, dvojicu panaca: Miguela de Unamuna (1864-1936) i Hoze Ortega-i-Gaseta (18831955); prvi je sebe nazivao "panskim Paskalom" i "bratom Kjerkegora", a za drugog dovoljno je rei samo da je autor uvene knjige Pobuna masa, dela kome je po popularnosti u XVIII stoleu ravan Rusoov Drutveni ugovor a u XIX stoleu Marksov Kapital. Miguel de Unamuno se rodio u Bilbau; sa dvadeset i tri godine bio je doktor filologije, sa dvadeset i sedam profesor grkog jezika, a sa trideset i sedam rektor Univerziteta u Salamanki; sa tog mesta uklonjen je 1914. a nakon kritike politike diktatora Rivere i Alfonsa XIII (1923) uhapen je i deportovan na Kanarska ostrva odakle je pobegao u Francusku. Nakon pada diktatora Rivere vratio se u Salamanku gde je umro u godini kad je poeo graanski rat u paniji. Autor je niza knjiga meu kojima se izdvajaju: ivot don Kihota i Sana Panse (1905) i O traginom oseanju ivota (1913). U ovoj poslednjoj knjizi Unamuno pie da realno ne postoji oveanstvo ve samo konkretni ovek; sve to je ivo iracionalno je, a sve racionalno je lano; ivot ne podnosi formule dok je konkretni ovek nestabilan ili apsolutno individualan i ne moe se definisati. ivot i racionalna istina su protivreni; pojmovi su tesni da objasne smisao ivota; zato pravi intelektualac ne moe nikad biti zadovoljan ni sobom ni drugima; pojam traginog suprotstavlja se pojmovima tanosti i egzaktnosti. Unamuno je skeptian prema filozofskim sistemima; afekti i oseanja nastaju pre refleksije; filozofske teorije koje nastoje da objasne ponaanje i nae postupke uvek kasne a u naukama nema nieg pred im bi trebalo da se pada na kolena; nauku odrava vera u razum a vera se ne dokazuje. Izvor traginog oseanja ivota je u misli o smrti i odbijanju da joj se ovek pokori; to oseanje nagoni oveka da uvek iznova stvara "ivoga boga". O postojanju boga ne moemo nita pouzdano znati i nisu, po Unamunu, u pravu ni atetisti, ni teisti, ni agnostiari; ali, ovek hoe da zna. Unamuno pie o bogu koji se obraa srcu, to je bog Avrama, Isaka i Jakova a ne bog filozofa; zato mu je blizak Paskal kao i Kjerkegor.

www.uzelac.eu

700

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U sreditu filozofije Unamuna nalo se oseanje vremena i sila koja ga iznutra razara; naglaavajui problem besmrtnosti i u oveku prisutne iracionalne tendencije Unamuno je u mnogome doprineo da se iz zaborava vrati tradicija kojoj pripadaju Paskal, lajermaher i Kjerkegor, te je zahvaljujui i njemu egzistencijalizam uvrstio svoj poloaj. Hoze Ortega-i-Gaset rodio se u Madridu gde je diplomirao filozofiju 1904; godinu dana ranije upoznao se sa Unamunom; nakon toga odlazi u Nemaku i slua predavanja u Lajpcigu, Berlinu, Marburgu (Koen, Natorp); 1907. vraa se u Madrid a od 1910. poinje da predaje metafiziku na Madridskom univerzitetu; u znak protesta zbog hapenja studenata od strane diktatore Rivere naputa katedru na univerzitetu da bi potom, u izgnanstvu napisao itav niz knjiga meu kojima se istiu: Pobuna masa (1930), Oko Galileja (1933), Ideje i verovanja (1940), Istorija kao sistem (1941); tome treba dodati i ranije objavljena dela: Razmiljanja o "Don Kihotu" (1914), panija sa slomljenom kimom (1922), Tema naeg vremena (1923). Alber Kami ga je nazvao "najveim evropskim piscem posle Niea". Ortega-i-Gaset smatra da je ovek bie pozvano da nunost prevede u slobodu, a da se sloboda ne moe realizovati u pustinji; sudbina oveka je delovanje koje pokreu vera i ideje koje menjaju fiziku i drutvenu realnost; ovek je istorino bie, njegova priroda je njegova istorija i on je slobodni projekt i samokonstrukcija. Deluju uvek individue, ali individue su uvek deo generacije koja je odreena istim horizontom, istim prostorom, istim vremenom i istim problemima. Postoje razna pokolenja, socijalne promene unutar njih ne zbivaju se trenutno i prekid s prolim nije uvek tako realan kao to izgleda. ovek je vie no njegovo miljenje jer u sebi poseduje strasti, strahove brige; delovanje je nemogue ako u poetku nije postojao projekt; ne postoji ovek koji nema ideje za reavanje nekog problema; ali ovek ne raspolae idejama, on sam je ideja koja zapravo i nije nita drugo do sadraj ivota, sveta, ovekovog bivstvovanja. Naune ideje samo su rezultat ostvarenih fantazija; trougao i Hamlet imaju isto poreklo oni su potomci fantazije; sudbina oveka je da bude pripoveda; stvarajui hipoteze i teorije ovek ih

www.uzelac.eu

701

Milan Uzelac

Istorija filozofije

proverava, pogrene odbacuje, ne primeujui da su upravo greke najvea riznica; sve to se postie, postie se zahvaljujui grekama; pokazuje se da svi problemi koje je ovek izmislio nisu realnost; iskustvo s grekama smanjuje prostor iz kog se trai izlaz; ne treba zaboraviti greke u tome je istorija, kae Ortega-iGaset. Realnost nije neto to je dato, ona je konstrukcija od onog to je ovek imao pri ruci; najvia istina je evidentnost ali ona je samo teorija, intelektualna kombinacija. Onaj koji se bavi naukom mora stalno da sumnja u sopstvene istine; istine su vredne u onoj meri u kojoj se suprotstavljaju sumnji; one nisu relativne i ne zavise od subjektivnih uslova. Frankfurtska kola Frankfurtska kola nastaje dvadesetih godina XX stolea formiranjem Instituta za socijalna istraivanja u Frankfurtu iji su prvi direktori austrijski marksisti: istoriar radnikog pokreta Karl Grinberg (1861-1940) i ekonomista Fridrih Polok (18941970); s dolaskom Maksa Horkhajmera na mesto direktora (1931) Institut je dobio nov smer u istraivanjima; on je pokrenuo asopis Arhiv za socijalna istraivanja i istovremeno okupio niz mladih, talentovanih saradnika meu kojima su se isticali Teodor Adorno, Herbert Markuze, Erih From, Valter Benjamin, Leo Levental, Franc Nojman, Alfred mit, Ervin Panovski. Sam termin Frankfurtska kola pojavio se sredinom pedesetih godina, mada je i tada ostalo otvoreno pitanje koji se sve autori u nju mogu ubrojati i koji je to minimum koji objedinjuje sve pomenute, u osnovi veoma razliite mislioce. Moda bi se moglo rei da im je svima svojstveno tretiranje marksizma ne kao norme kojoj se mora ostati veran, ve kao polazita u analizi i kritici postojee kulture i drutva u celini; sama "kola" nije se identifikovala ni sa kakvim pokretom i imala je spram svih politikih pokreta kritiki odnos; polazilo se od onih marksistikih stavova koje su razvili Luka i Kor, ali su sve vreme stavljali naglasak na samostalnost i nezavisnost kritike misli; predstavnici Frankfurtske kole nisu u svojim izlaganjima polazili od klasne svesti proletarijata ija je revolucionarna misija sve vie dovoena u sumnju da bi se ideja o oslobodilakoj ulozi proletarijata na kraju sasvim napustila. Ne

www.uzelac.eu

702

Milan Uzelac

Istorija filozofije

predlaui nikakvu novu utopiju, a svesni da se mora izai iz postojeeg drutva, predstavnici Frankfurtske kole najvei broj svojih radova posveuju analizi kulturnih pojava svog vremena, pre svega borbi protiv nacizma, ali ne zanemaruju ni kritiku drugih filozofskih orijentacija: logiki empirizam, pozitivizam, pragmatizam, utilitarizam a kasnije i egzistencijalizam. Predmet istraivanja lanova Instituta bilo je drutvo i njegova socijalna struktura, a predmet kritike masovna kultura i degradacija kulture, naroito umetnosti u vreme porasta masovnih sredstava prenosa informacija (Benjamin); nastavljajui se na teorijsko naslee Hegela, Marksa i Frojda, oni nisu zanemarivali ni naslee Niea s ijih su pozicija branili vrednosti elitarne kulture. U prvi plan istraivanja dospele su teme koje su bitno obeleavale drutvenu situaciju tog vremena: faizam, nacizam, psihoanaliza, dijalektika, teorija knjievnosti, teorija prava, sociologija i muzikologija, problem oveka, masovne kulture, industrijsko drutvo. Pripadnici Frankfurtske kole negovali su antidogmatizam i pri tom se beskompromisno zalagali za autonomiju teorijskog miljenja. Njenim predstavnicima neki su zamerali da neguju nostalgiju za elitarnom kulturom i to je donekle i tano; no, ta je u tome loe? Nastojei da shvate drutvo u celini predstavnici Frankfurtske kole nastojali su da u svojoj kritici stanu naspram tog drutva, mada su istovremeno znali da su i sami deo tog drutva; kako ne postoji apsolutni subjekt znanja i da se u miljenju o drutvu subjekt i objekt ne podudaraju (jer je tako neto stvar budunosti), kritika teorija nije rezultat napretka misli nego drutvenog procesa koji ljudima treba da vrati vlast nad njihovom sudbinom, ime se menjaju i teorija i funkcija miljenja kao i njegovi odnosi prema objektu. Teorija je kritika jer nastoji da sauva autonomiju u odnosu na zateene forme drutvene svesti; ona je momenat prakse usmerene ka boljem drutvu i poseduje destruktivni karakter koji se ogleda u pojmovnoj aparaturi ali i opoziciji spram vladajue svesti proletarijata. Kritika teorija u svojoj analizi polazi od apstraktnih kategorija ali time je i kritika opisanog sveta. Njen intelektualni in je ujedno i drutveni in kritika u Marksovom smislu.

www.uzelac.eu

703

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Polazei od istorijski odreenog drutva razvijenog kapitalistikog graanskog drutva koje preti da se vrati u varvarstvo kritika teorija anticipira jedno drugo drutvo u kojem vie nema razlike izmeu nunosti i slobode. Teorija tei emancipaciji oveka i ukazuje na svet po meri ljudskih moi i potreba, na ljudske mogunosti koje su drugaije od onih koje poznaje postojei svet. Leek Kolakovski je takvo shvatanje odredio kao "lukaevski marksizam bez proletarijata", a to teoriji daje manje dogmatski a vie otvoreni karakter mada je pri tom ini manje jasnom i manje konsekventnom. Kako je veina predstavnika Frankfurtske kole bila jevrejskog porekla, mahom iz bogatih jevrejskih buroaskih porodica, od kojih je mali broj imao sutinskije veze sa jevrejstvom, dolaskom nacista na vlast 1933. veina je emigrirala u enevu, Pariz a nakon nekoliko godina u Njujork. Nakon II svetskog rata Horkhajmer i Adorno su se vratili u Frankfurt i obnovili rad Instituta, dok su drugi lanovi ostali u Americi (Markuze) ili Meksiku (From). Nemaki filozof i sociolog Maks Horkhajmer (1895-1973), dugogodinji direktor Instituta za socijalna istraivanja (od 1931. do 1965) niz godina je bio neopravdano u senci drugih saradnika Instituta i najvie poznat po knjizi koju je napisao zajedno s Teodorom Adornom Dijalektika prosvetiteljstva (1948) i njegovo delo tek u poslednje vreme dobija pravi znaaj. Meu njegovim radovima izdvajaju se: Studije o porodici i autoritetu (1936), Tradicionalna i kritika teorija (1937), Pomraenje uma (1947), Istraivanja o predrasudi I-V (1949-1950), Nostalgija o savreno Drugom (1961), Sociologika I-II (sa T. Adornom), (1962), Kritika teorija I-II (1968), Primedbe 1950-1969. (1974). U programskom spisu Tradicionalna i kritika teorija Horkhajmer kao specifinost kritike teorije izdvaja: (a) nezavisnost u odnosu na postojee doktrine (pa i na marksizam), (b) uverenje o ozbiljnoj bolesti itave civilizacije i (c) svest o tome da je i analiza postojeeg drutva i sama sastavni deo tog drutva ili jedna od njegovih samosvesti. Horkhajmer brani autonomiju ljudskog miljenja ali zastupa i tezu da su filozofske, religiozne ili socijalne ideje proizvod delovanja razliitih drutvenih grupa.

www.uzelac.eu

704

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Horkhajmeru je svojstveno opiranje na vrednosti liberalnog drutva i suprotstavljanje svim oblicima totalitarizma, kao i prekomernoj socijalnoj kontroli u savremenim demokratskim industrijskim drutvima. Takve tendencije sputavaju slobodnu inicijativu i potpomau stvaranje autoritarnih drutava; Horkhajmer se u svojim istraivanjima oslanjao na Marksa; smatrao je da zakoni kapitalizma pretpostavljaju faizam ija ideologija maskira stari cilj: vladavinu manjine nad sredstvima za proizvodnju, dok tenja profitu podrazumeva uvek i tenju ka socijalnoj vlasti. Zadatak filozofije Horkhajmer vidi u pruanju pomoi individui u suprotstavljanju onim oblicima totalitarne organizacije drutva koje vode stvaranju totalitarnih reima. Istiui kako je razvoj birokratskog aparata jo od vremena Francuske revolucije uslovljen ostvarenjem progresivnih ideala, pravedna raspodela zavrila se apsurdom totalitarnim drutvom. U delu Dijalektika vlasti Horkhajmer i Adorno se bave metafizikom vlasti koja tei kako potinjavanju spoljanje prirode tako i stvaranjem repertoara mehanizama za atomizovanjem individuuma u drutvu. Apsurdna je pretenzija svake vlasti u XX stoleu na optimizaciju i racionalizaciju socijalnih odnosa: bolest je neodeljiva od prirode civilizacijskog razuma i ona stvara e u oveku za vladanjem nad prirodom; ta pretenzija nema granica i ovek funkcionie u znaku industrijskog pokoravanja okolne sredine; on je sredstvo za postizanje tog cilja i tako deformie svoje autentine tenje budui da od roenja slua kako se uspeh moe postii samo samoograniavanjem. Od toga se moe spasti samo mimikrijom; trai se miljenje koje je spremno da slui egoistikim interesima vladajue strukture. "Reimski" mislioci propagiraju ideju unifikovanog oblika ivota kojim dominira opta standardizacija koja velia proizvodnju a minimalizuje slobodno, lino vreme pojedinca. Um u industrijski organizovanim drutvima se ne moe tumaiti kao unutranje svojstvo realnosti; njegova funkcija se svodi na proraunavanje i izbor izmeu sredstava koja ve unapred imaju zadan cilj i miljenje nema vie zadatak da uspostavlja norme jer su one ve unapred date budui da sve reeva "sistem", odnosno, vlast. Um je zarobljen od strane socijalnog procesa; jedini kriterijum je instrumentalna vrednost iji

www.uzelac.eu

705

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je cilj vladavina nad ljudima i prirodom. U takvoj situaciji jedina forma intelektualizma moe biti kritiko miljenje koje slabi drutvene sile zaslepljivanja i uva politiki potencijal. Horkhajmer je smatrao da je iluzorna vera u stvaranje svetle budunosti; kritiko miljenje tei uspostavljanju umnog stanja, no poto se ono temelji u stanju siromatva savremenog drutva, samo sa uvidom u to stanje nije dat i nain njegovog prevladavanja. Napadajui scijentizam u ijoj osnovi je tvrdnja da metode primenjivane u prirodnim naukama obuhvataju sav intelektualni instrumentarijum koji vodi do vrednosnih saznajnih rezultata, Horkhajmer je kao glavni cilj kritike teorije video ne uveavanje znanja ve emancipovanje ljudi iz porobljavajuih odnosa. Zadatak filozofije bi po Horkhajmeru bio u tome da sve to se zbiva prevede u govor kako bi ljudi mogli da uju glasove koje je tiranija potisnula u utanje i da se svet upozori na opasnost od napretka tehnike kojoj slui nauka, koja je u principu indiferentna prema sistemu vrednosti, te da napredak nauke i tehnike neizbeno vodi do totalitarnog drutva, do sve veeg manipulisanja ljudima, do propasti kulture i unitavanja linosti. Nemaki filozof, sociolog, kompozitor Teodor Adorno (19031969) jedan je od vodeih predstavnika Frankfurtske kole; u svojim ranim spisima bavi se filozofijom Huserla i Kjerkegora koje kritikuje zbog prenaglaavanja uloge subjekta. Adorno je polazio od toga da je neophodno kritikovati svaku teoriju drutva u onoj meri u kojoj se drutvo kao njen predmet istorijski menja. U ranom periodu svog stvaralatva Adorno je bio blizak idejama Lukaa i Kora, posebno marksistikoj kritici robnog fetiizma i Lukaevom uenju o "postvarenju". Nakon dolaska nacista na vlast u Nemakoj, Adorno je emigrirao u Englesku a potom u Ameriku gde je ostao do kraja II svetskog rata da bi se potom vratio u Nemaku gde je ostao do kraja ivota predajui na Frankfurtskom univerzitetu. Tokom godina provedenih u emigraciji tesno sarauje sa lanovima Instituta, posebno sa Horkhajmerom i rezultat te saradnje je pomenuti spis Dijalektika prosvetiteljstva. U tom delu autori dovode u pitanje ideju istorijskog progresa koja ini jedan od stubova marksistike

www.uzelac.eu

706

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teorije; istorija drutva interpretirana je kao univerzalna istorija prosveenosti polazei od toga da je ovek u stalnoj borbi za opstanak bio prinuun tokom itave istorije da se usavrava u upravljanju svetom radi ostvarenja sopstvenih ciljeva. Ta permanentna usmerenost na vladavinu menja bit ovekovog miljenja i ini ga nesposobnim za samorefleksiju a um svodi na puki instrument; taj proces prosveivanja vri se stalnom racionalizacijom sveta u subjektivno-instrumentalnom smislu. Um sledi procedure formalnog automatizma. Logika i tehnika aparatura koju je uz pomo nauke i tehnike stvorio ovek za ovladavanje spoljanjom prirodom, poinje da vlada samom ovekovom prirodom. U spisu napisanom zajedno sa Horkhajmerom (Autoritarna linost, 1950) Adorno istie kako u procesu racionalizacije, zahvaljujui odreenim sklonostima (konvencionalnost, pokornost vlastima, destruktivnost, cinizam) ovek postaje podloan autoritarizmu, a da antidemokratske strukture raunaju s tim ljudskim sklonostima. Adorno nije smatrao da je prosvetiteljstvo bilo u potpunosti represivno, no s druge strane, nije imao iluziju da e instrumentalni um u potpunosti biti ukinut; sredinom pedesetih i ezdesetih godina Adorno je napisao svoja najznaajnija dela: Negativna dijalektika (1966) i Estetika teorija (1970). U tim spisima Adorno nastavlja da razvija ve ranije formulisanu teoriju racionalnosti, posebno negativnu dijalektiku kao dijalektiki nain protivrenog miljenja o protivrenom; Adornovo neprihvatanje formalno-logikog miljenja posledica je uvida u protivreje koje postoji meu pojmovima i stvarima pri emu se potiskuje neidentino, ono to nije podlono pojmu. Ustajui protiv sistematizacije, determinisanosti kategorijalnog aparata kao instrumenta formalno-logikog miljenja, Adorno osnovnim principom svoje negativne dijalektike proglaava princip "negacije identiteta". On nastoji da redefinie Hegelovu kategoriju odreene (pozitivne) negacije tako to negaciji daje drugo znaenje. Ako je ona kod Hegela pokretaki momenat kojim dijalektika smera razvijanju i prevladavanju, Adorno u negaciji vidi momenat koji ne vodi prevladavanju; u negativnoj dijalektici Adorna ogleda se reakciju na ne-ljudsku drutveno-istorijsku realnost; pozitivna hegelovska negacija sankcionie postojei

www.uzelac.eu

707

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poredak stvari koji je, po miljenju Adorna, nedovoljno "negativan". Vei broj Adornovih radova posveen je filozofskoj kritici kulture i posebno estetici i sociologiji muzike; treba imati u vidu spise: Filozofija nove muzike (1949), Ogled o Vagneru (1952), Disonance (1956), Uvod u sociologiju muzike (1962); sredinje mesto u tim radovima zauzima kritika masovne, komercijalne umetnosti, kao i iskrivljena svest ljudi koja do krajnjih granica ugroava kritiko miljenje. Kritikoj svesti i srei pojedinca mogla bi pomoi samo autentina umetnost, umetnost koja svesno razobliava pretenzije na celovitost i samodovoljnost, umetnost koja produktivno negira drutvenu realnost; Adornova ideja "nove muzike" poiva na pretpostavkama estetikog modernizma i kritici klasine umetnosti. Filozofija muzike je danas mogua samo kao filozofija nove muzike. Sve ostalo samo je jo odricanje oficijelne kulture: ona sama slui jedino unapreenju varvarstva nad kojim se gnevi pa bi se moglo rei da su najgori sluaoci oni obrazovani koji enbergu prilaze s reima "ja to ne razumem" i u tom sluaju skromno znanje bes racionalizuje u znalatvo. Mogunost same muzike, pie Adorno, postala je neizvesna. Ne ugroava je to to bi bila dekadentna, individualistika i asocijalna, kako joj to reakcija prebacuje; naprotiv, ona jo nije u dovoljnoj meri takva; ona pokuava da svoje anarhino stanje u mislima preokrene u izvesnu slobodu, no ova joj se izmee u sliku i priliku sveta protiv kojeg se buni, uzmie joj u poredak. Time to muzika slepo i bez pogovora sledi istorijsku tendenciju svog vlastitog materijala i prodaje se u izvesnom smislu svetskom duhu (a ovaj nije svetski um), ona u svojoj nevinosti ubrzava katastrofu koju istorija sprema da priredi svekolikoj umetnosti. Ona daje istoriji za pravo, a ova e je za uzvrat proglasiti bespravnom. No to sad ovoj osuenici na smrt daje pravo i prua joj paradoksalnu ansu da postoji i dalje. U lanom poretku i propast umetnosti je lana. Istina umetnosti, pie Adorno, jeste negacija prilagoavanja do koje ju je doveo njen centralni princip, princip slaganja bez ostatka. Sve dok umetnost, konstituisana u kategorijama masovne produkcije, doprinosi ideologiji i sve dok je njena tehnika jedna od tehnika ugnjetavanja, ona druga, nefunkcionalna, ima svoju funkciju; Adorno ne govori o

www.uzelac.eu

708

Milan Uzelac

Istorija filozofije

definitivnom kraju muzike; ona se, po njegovim reima, moe nadati da e preiveti zimu samo ako se emancipuje i od dvanaesttonske tehnike, ali ne time to e pasti u iracionalnost starije provenijencije, nego time to e dvanaesttonsku tehniku apsorbovati slobodno komponovanje, a njena pravila spontani kritiki duh. Dvanaesttonska tehnika je polemika koliko i didaktina. Ali, sad se radi samo o tome kako da se doe do tehnikih merila pred licem varvarstva koje nadire. Postavi li dvanaesttonska tehnika jednu branu pred njega, onda je, po reima Adorna, ve dosta uinila, ak ako jo i nije stupila u carstvo slobode. Muzika je stav prema realnosti koju spoznaje ne pretvarajui je u sliku. Tako se menja drutveni karakter muzike. Tradicionalna muzika je, osamostaljujui svoje zadatke i tehnike, postala autonomna. Drutveni sadraj velike muzike ne moemo osvojiti ulnim sluanjem, nego tek ako pojmovno oposredujemo spoznaju elemenata i njihove konfiguracije. Adorno smatra da muzika dela ne treba pripisivati odreenim drutvenim klasama, budui da do naih dana muzika postoji samo kao proizvod graanske klase koja otelotvoruje celo drutvo i istovremeno ga estetski registruje. U tom smislu feudalizam nikad nije imao svoju muziku ve ju je pribavljao od graanstva, a kako je proletarijatu bilo uskraeno da se konstituie kao muziki subjekt, u postojeem sistemu upravljanja ne moe ni egzistirati druga muzika osim graanske. Stoga je, istie Adorno, nevano kojoj klasi pripada kompozitor kao to do biti muzike ne moemo doi ni na osnovu toga kako je drutvo prima; isto tako, privatna politika ubeenja autora samo su u najsluajnijoj i najnemerodavnijoj vezi sa sadrajem dela. Pomeranje drutvenog sadraja u radikalno novoj muzici manifestuje se negativno - u begu od koncerata. To nije posledica opredeljenja nove muzike nego u tome to se ona, kao mikrokosmos, nalazi u antagonistikom ljudskom ureenju i iznutra probija zidove koje je estetska autonomija ranije briljivo postavljala. Klasini smisao tradicionalne muzike sastojao se u tome da ona kontinuiranom imanentnou i ugodnom fasadom forme proklamuje kako u sutini nema klasa. Nova muzika, nesposobna da sama dobrovoljno uskoi u borbu a da pri tom ne povredi

www.uzelac.eu

709

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vlastitu konzistenciju, zauzima u toj borbi, i protiv svoje volje, jednu poziciju time to naputa privid harmonije neodriv pred licem realnosti to srlja u katastrofu. Radikalno moderna muzika se izolovala ne po svom asocijalnom, nego po svom socijalnom sadraju, time to svojim istim kvalitetom ukazuje na drutveno udovite umesto da ga pod maskom ve nekog postojeeg humaniteta prikriva. Moderna muzika nije vie ideologija. U doba kad se stapaju produkcioni i upravljaki aparati, pitanje posredovanja izmeu baze i nadgradnje zastareva. Umetnika dela su poput svih sedimenata objektivnog duha, stvar sama (a ne ideologija o stvari). Ona su skrivena drutvena sutina prikazana kao pojava. Moemo se zapitati da li je umetnost ikad uopte i bila onaj oposredovani odraz realnosti kakvim se prikazivala pred svetskom moi, a ne moda uvek jedno prikrivanje stvari od sveta da bi se njegovoj moi oduprla. Umetnika dela nikad ne podraavaju drutvo; ona uvek odgovaraju na njegovu heteronomiju i to utoliko vie to se vie odmiu od sveta. Umetniko delo ne reflektuje drutvo time to e reavati njegova pitanja, pa ak ni time to e sama pitanja odabrati. Ali ono je zapanjeno uasom istorije. Sad insistira, sad zaboravlja. Sad omekava, sad otvrdnjava. Istrajava, ili se sebe odrie da bi nadmudrilo sudbinu. Objektivitet umetnikog dela je fiksiranje tih trenutaka. Integralna tehnika kompozicije nije nastala ni pri pomisli na integralnu dravu ni pri pomisli da ovu ukine, ona je pokuaj da se odoli stvarnosti i da se apsorbuje onaj panini strah kome je integralna drava odgovarala. Umetnost mora, radi ljudskosti, nadmaiti svet u njegovoj neljudskosti. Umetnika dela se proveravaju na zagonetkama koje svet zadaje da bi progutao ljude. Svet je sfinga, umetnik njen zaslepljeni Edip, a umetnika dela odgovori koji, poput njegovog rue Sfingu u ponor. Tako se umetnost odnosi prema mitologiji. okovi pred nerazumljivim, koje je umetnika tehnika izazivala u doba kad je bila bez smisla, menjaju svoj pravac. Oni osvetljavaju besmislen svet. Tome se rtvuje nova muzika. Svu tminu i krivicu sveta preuzela je na sebe, svu svoju sreu nalazi u tome da spozna nesreu; svu lepotu u tome da se odrekne od lepog privida. Niko ne eli da s njom ima

www.uzelac.eu

710

Milan Uzelac

Istorija filozofije

veze, ni pojedinci ni kolektivi. Ona se razlee a da je niko ne uje, ostaje bez odjeka. Dok se oko sluane muzike vreme prelama kao metkom razbijeni prozrani kristal, nesluana muzika pada u prazno vreme poput kakvog orka. Pa ma dola i do poslednjeg iskustva koje mehanika muzika svakog asa proivljava, nova muzika je spontano ciljala na apsolutni zaborav. Ona je zapravo poruka u boci to pluta morem. Ovo bi bile neke od osnovnih ideja koje Adorno izlae u svom radu iz 1940. godine o enbergu a koji e initi osnovu njegove Filozofije nove muzike. Meu najtalentovanijim lanovima Horkhajmerovog kruga bio je Valter Benjamin (1892-1940) koji je na nemako-panskoj granici izvrio samoubistvo kako nacistima ne bi pao u ruke; Benjamin istrauje konkretne forme kulture na temeljima marksizma i judaizma; Filozofiju je studirao u Berlinu, Minhenu i Bernu; godine 1919. odbranio je disertaciju Pojam umetnike kritike u nemakom romantizmu, poto mu je Univerzitet u Frankfutru odbio disertaciju Poreklo nemake tragedijske igre zbog njene neobinosti. Nakon boravka u Moskvi 1925-1926. poinje da izuava dela Marksa; od 1933. ivi u Parizu i tada poinje njegova saradnja sa Horkhajmerom; u to vreme pie rad o pariskim pasaima, koji je ostao nedovren i kao takav tampan 1955. Benjaminovi radovi su, zahvaljujui Adornu, postali ire poznati tek ezdesetih godina XX stolea a njegov veliki uticaj se poinje jo jae oseati nakon objavljivanja sabranih dela u sedam knjiga (1972-1989); mora se imati u vidu da se naknadno "otkrivanje" Benjamina poklapa s ponovnim interesom ezdesetih godina za avangardnu umetnost dvadesetih godina XX stolea, iji je on svojevremeno (to se sada jasno vidi) bio jedan od najveih teoretiara. Meu njegovim najpoznatijim spisima su Poreklo nemake tragedijske igre (1925, tampano 1928), Moskovski dnevnik (1926-1927), arl Bodler (1937-1939), ta je epsko pozorite (1939), O pojmu istorije (1940). Umetnika dela Benjamin vidi kao izraz odreenog naina proizvodnje i specifine istorijske situacije; umetniko delo je integralni izraz religioznih, metafizikih, politikih i ekonomskih tendencija svog vremena. Piui o pozorinim delima (tragikim igrama) baroknog doba Benjamin je anticipirao postmodernistiku tezu o odsustvu "finalnih" smislova u komponentama duhovne kulture. Alegorije baroknog doba mogu

www.uzelac.eu

711

Milan Uzelac

Istorija filozofije

svata oznaavati, i uvek neto drugo, neidentino samome sebi. Istina predmeta u celini rastvorena je u subjektivnom voluntarizmu alegorijskog oznaavanja: u alegorijskim figurama "tragedijskih igara" istorija oveanstva se pokazuje kao istorija nedaa i iskuenja, jezikom simbola priroda se shvata kao predskazanje spasa i vaskrsenja. Gubitkom neposrdne veze rei i stvari (to se deava s Adamovim padom) jezik ne treba tumaiti kao orue adekvatne komunikacije ve kao proizvoljnu formu svega postojeeg. Poto svaka stvar poseduje neki duhovni sadraj, jezik pripada svim realizacijama stvari i njihovim manifestacijama: smisaona komunikacija je samo momenat funkcionisanja jezika. Ime na koje se obino skoncentrie interes filozofije jezika jedino je sposobno da sprei redukovanje saoptavanja na nivo obinog instrumentalnog akta. U danas ve uvenom spisu Umetniko delo u veku tehnike reprodukcije (1936) Benjamin se koristi nekim Marksovim idejema u tumaenju tradicionalnih teorija umetnosti; ukazuje da nove mogunosti proizvoenja umetnikih dela (film, fotografija) stvaraju novu situaciju u kulturi i da ritualne crte koje su povezivale umetnost s religijom ili kultom sada gube svoj znaaj; umetnost vie ne poiva na ritualu ve na politici. Ako se tradicionalna umetnost kao instrumentima sluila magijom i kultom sada se kao njena osnovna vrednost javlja trina vrednost, sposobnost da postane sredstvo masovnog konzumiranja. Umetnika dela gube svoju "auru" i unikatnost, iskorauju iz istorije i tradicije; fotografija i film postaju standardna sredstva istorijskih dogaaja i dobijaju politiko znaenje. Gledalac filma postaje kritiar poto ono to je dato na ekranu poklapa se s takom gledanja kamere koja ono to se deava posmatra iz razliitih uglova. Umetnik je suprotnost snimatelja; dok prvi nastoji da osmisli prirodnu distancu u odnosu na realnost i daje njenu integralnu predstavu, snimatelj duboko prodirui u realnost see je na delie i stvara novu sliku iz mnotva fragmenata. Sa irenjem auditorijuma film postaje vaan politiki faktor delovanja na mase. Film iri granice percepcije i brie rastojanja i dozvoljava posmatranje i najmanjih delia stvarnosti, nalik delatnosti psihoanalitiara. Umetnost postaje vana politika mo koju faizam koristi za estetizaciju politike u cilju struktuiranja i mobilizacije masa bez promena odnosa

www.uzelac.eu

712

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vlasnitva a posledica toga je estetizacija rata koja za cilj ima homogenizaciju masa46. Ne treba gubiti iz vida godinu u kojoj je nastao ovaj tekst: 1936. Kasniji dogaaji potvrdili su veliinu ove sjajne Benjaminove analize; njegove teze ne gube u znaaju ni kad je re o savremenom filmu, posebno amerikom, koji je do krajnjih granica ispolitizovan i ideologizovan, a o emu e tek biti napisane temeljne analize. Isto vai u velikoj meri i za Benjamina koji tek u vreme postmodernizma dobija svoje pravo mesto u istoriji miljenja i sve ee obraanje njemu nije nimalo sluajno. Kako se uvek interesovao za skriveni smisao govora, pa je istraivanju kabale posveivao mnogo vie panje no Marksu (koga nije mnogo itao), Benjaminov interes za istorijski materijalizam moe se objasniti eljom da se otkriju ifrovani smislovi istorije koju je shvatao kao predmet konstrukcije ije mesto nije prazno vreme, ve sadanjost starih dogaaja koje dananje vreme neprestano oivljava. Benjamin je bio duboko vezan za ideju mesijanstva i stoga je smatrao da je nemogua imanentna eshatologija, da eshaton kroz neku rupu mora ui u vreme, kao Mesija; on nije hteo da potpuno kida veze sa tradicijom; insistirao je na tome da se delovi mitskog naslea moraju spasti jer bez njih kultura ne bi mogla trajati. Konano, verovao je da postoji neka skrivena riznica smislova, da ljudske jezik i umetnost vie otkrivaju no to stvaraju a da jezik nosi znaenje ne na osnovu konvencije ili sluaja, ve zbog nekakvog alhemijskog srodstva sa stvarima i iskustvom pa mu je stoga instrumentalno tumaenje jezika bilo simptom opteg raspada nasleenih znaenja u tehnokratski orijentisanoj kulturi. Za Frankfurtsku kolu Benjamina ne vezuje toliko marksizam ve interesovanje za razne simptome kulturne dekadencije koji su posledica robnog karaktera umetnosti; ako je verovao u oslobodilaki potencijal proletarijata, onda je vie verovao u proletarijat kao nosioca budue kulture no kao organizatora nove proizvodnje. Herberet Markuze (1898-1979) je od 1933. jedan od aktivnih saradnika Fankfurtske kole; studirao je u Berlinu i Frajburgu, ali
46

Benjamin istie kako je Bodler u svoje vreme estetizovao zlo i uinio ga prihvatljivim ljudima sredine XIX stolea.

www.uzelac.eu

713

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je iz Nemake emigrirao 1934. u vajcarsku a otud nakon godinu dana u Ameriku gde od 1939. do 1950. radi za ameriku vladu u informacionom sektoru amerike kontraobavetajne slube. U isto vreme predavao je na Kolumbijskom univerzitetu (1934-1941; 1951-1950), Kalifornijskom (1955-1964) i Univerzitetu u SanDijegu (1965-1976). ezdesetih godina Markuze je postao popularan izvan akademskih krugova pa su ga studenti krae vreme smatrali svojim ideologom jer su u njemu videli ideologa "globalne revolucije" koja se trebala odvijati kroz seksualno oslobaanje bez uea radnika; uope, treba imati u vidu da se pokreti vezani za 1968. poklapaju s prestankom rada zavoda u Manesteru u kojima je svoja shvatanja socijalizma nastojao da realizuje Robert Oven, kao i sa ekspanzijom rok-muzike i marihuane; ubrzo se pokazalo da studenti i rasne manjine ne mogu biti nikakav nosilac progresivnih drutvenih promena, ali da su veoma efikasno bili iskorieni za ruenje sistema vrednosti koje se sistematski sprovodi sve do naih dana uz pomo holivudske produkcije, lanaca brze hrane, a u najnovije vreme irenjem jednodimenzionalnih besplatnih informacija putem interneta. Oni koji se bave holivudizacijom i mekdonaldizacijom sveta nai e kod Markuzea interesantne opservacije, ali i nain kako se miljenje moe dugorono u odreenom smeru kanalisati. Iako je u meuvremenu opao interes za Markuzea, re nije o nekom beznaajnom misliocu i da je objavio samo jednu jedinu knjigu, ovek jedne dimenzije, ili zbornik rasprava Estetska dimenzija, to bi ve bio dovoljan razlog da mu se posveti puna panja. U njegove osnovne radove spadaju: Hegelova ontologija i osnovi teorije istorinosti (1931), Um i revolucija (1940), Eros i civilizacija (1955), Sovjetski marksizam (1958), ovek jedne dimenzije (1964), Represivna tolerancija (1965) Kraj utopije (1967), Psihoanaliza i politika (1968), Ideje o kritikoj teoriji drutva (1969), Kontrarevolucija i ustanak (1972), Estetska dimenzija (1977). Nakon odbranjene disertacije iz oblasti knjievnosti (1922), Markuze u Frajburgu slua Hajdegera (1928-1932) ali se od njega udaljava pod uticajem u to vreme objavljenih Marksovih Ekonomsko-filozofskih rukopisa; premda e u nekim elementima ostati pod trajnim Hajdegerovim uticajem, i premda je u Hajdegerovoj analizi opstanka (Dasein) video novu radikalnu taku za

www.uzelac.eu

714

Milan Uzelac

Istorija filozofije

utemeljenje savremene socijalne filozofije, pre svega kroz sintezu egzistencijalne ontologije i istorijskog materijalizma realizovanim u filozofskoj antropologiji, Markuze se nakon upoznavanja s Marksovim spisom udaljava od Hajdegera ije mu se ideje ine apstraktnim i nemonim da obuhvate u svom totalitetu realnoistorijske strukture savremenosti. Nakon toga, Markuze se udaljava i od marksizma i njegovo filozofiranje karakterie odsustvo Marksovih ekonomskih kategorija; on istrauje "novu realnost" koju odreuje kao "tehnoloku realnost" i u prvom planu nisu ekonomski momenti drutva ni priroda ekonomske moi, ve sam tip zapadne civilizacije i njegova imanentna potinjenost prirodi; to za krajnju posledicu ima vladavinu oveka nad ovekom. Neko vreme Markuze je prihvatao i najsporniji momenat Frojdovog uenja ideju o neizbenom konfliktu izmeu ovekove prirode i drutvene forme njegovog postojanja. Ocenjujui psihoanalitiku ideju o determinisanosti kulture arhajskim nasleem, Markuze je smatrao da je progres mogu pri samosublimaciji seksualnosti u Eros; on polazi od toga da su nagon ka ivotu (Eros) i nagon ka smrti (Tanatos) nespojivi s "pravilama igre" nae civilizacije. Ovi nagoni se potiskuju od strane drutva i sublimiu (Eros) ili preusmeravaju (Tanatos) na spoljanji svet u obliku rada (pokoravanje prirode) ili na unutranji svet (u hipostazama vlasti). Po miljenju Markuzea dostignut nivo nauke i tehnike stvara principijelno novi sistem zadovoljavanja lanih materijalnih potreba ljudi u visokorazvijenim drutvima; mogue je osloboditi instinkte od nepotrebne presije i telu omoguiti da samo bude svoj cilj a rad pretvoriti u slobodnu igru ljudskih mogunosti. Ali, ouvanje postojeeg drutvenog poretka vodi porastu represivnih sila u obliku bezmerne opte drutvene kontrole. Posledica toga savremenoj industrijskoj civilizaciji je formiranje jednodimenzionalnog oveka, objekta duhovne manipulacije, budui da on ima smanjen kritiki odnos prema drutvu. Danas dominantna civilizacija, po Markuzeu je jednodimenzionalna u svim svojim momentima: nauci, filozofiji, umetnosti, svakodnevnom miljenju, politikim sistemima, ekonomiji i tehnologiji; izgubljena "druga" dimenzija je princip negativnosti i

www.uzelac.eu

715

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kritike, zahtev za istinskim svetom kao kritikom postojeeg sveta; u jednodimenzionalnom svetu sve je svedeno na jednu funkciju lienu "supstancije", autonomije. Umetnost takoe uestvuje u univerzalnom procesu degradacije ne time to negira vrednosti kulture ve to ovu ugrauje u postojei poredak. Zadatak kulture budunosti je da neguje duh negacije i da se okrene protiv "postojeih formi slobode". Tako neto bie mogue transcendiranjem postojeeg drutva, promenom strukture stvarnosti, razvijanjem nove tehnologije i povratkom na jedinstvo nauke i umetnosti, nauke i etike, oslobaanjem mate. To e, po miljenju Markuzea, biti mogue uz pomo slojeva drutva koji se nalaze ispod povrine konzervativne baze naroda uz pomo odbaenih i autsajdera, nezaposlenih, etnikih manjina i studenata, dakle, uz pomo onih slojeva koji odbijaju da prihvate igru koju im nameu vii slojevi potroakog drutva izgraivanjem sistema vetakih potreba. Budui da je kapitalistiki sistem stvorio takve mehanizme i naine asimilacije kulture da je u stanju da sve kritike elemente prevede u podrku sistemu i da ih u sebe integrie, Markuze je smatrao da je neizbeno nasilje jer sloboda govora, rei i udruivanja, tolerancija i demokratske institucije, samo su sredstva ovekoveivanja duhovne vladavine kapitalistikih vrednosti. Zato oslobaanje mora zapoeti oslobaanjem od demokratskih sloboda i tolerancije, i u eseju o represivnoj toleranciji on izlae shvatanje da tolerancija koja je nekad bila oslobodilaka parola danas slui ugnjetavanju re je o toleranciji koja slui ugnjetavanju koje sprovodi tiranska veina protiv ideje oslobaanja; to je tolerancija koja ne treba da se tolerie, tolerancija zla i lai. Istinska i dublja tolerancija mora se zasnivati na netoleranciji prema lanim idejama i pokretima; tolerancija koja je proirila obim i sadraj slobode uvek je bila pristrasna - netolerantna prema svima koji su se borili protiv odranja postojeeg stanja. Markuze ukazuje na to da i proklamovana sloboda rei unapred je osuena na to da proizvodi miljenje koje je u interesima establishmenta koji podrava veina jer ovaj ima sredstva da utie na miljenje. Zato su, kae on, mnogi uasi savremenog sveta opisivani u mas-medijima ali neemocionalnim tonom na nepristrasan nain; takva "objektivnost" je lana i ta vrsta tolerancije je neljudska. Tolerancija mora stoga oznaavati netoleranciju

www.uzelac.eu

716

Milan Uzelac

Istorija filozofije

desniarskih pokreta i toleranciju leviarskih pokreta; pri tom, tu nije re o zalaganju za neku diktaturu ve za stvarnu demokratiju koja je protiv ideje tolerancije, jer veina ne moe biti u pravu budui da su demokratska sredstva informacija deformisala njihove duhove. Dok se u oblasti kulture manifestuje novi totalitarizam, u razvijenim industrijskim civilizovanim drutvima koja su pod autoritarnim reimima imamo dve vrste terora: teror pomou terora i teror pomou demokratije, pluralizma i tolerancije; prvopomenuti teror koji tei oslobaanju oveanstva Markuze smatra boljim, dok je daleko gori ovaj drugi teror pomou slobode koji sam sebe ovekoveuje. Ako su rane rasprave Markuzea i bile u znaku mladohegelovske interpretacije Hegela, kasnija njegova dela nemaju s marksizmom a i Hegelom mnogo zajednikog; re je o poluromantinom anarhizmu, ali isto tako i o lucidnoj dijagnozi savremene kulture koja sve vie poprima apokaliptine crte. Markuze smatra da do drutvene promene u savremenom drutvu moe doi samo naputanjem vladajuih vrednosti kapitalizma i diktatorskog socijalizma, pri emu socijalne inicijative dolaze od marginalnih slojeva koje ine intelektualci i studenti; iako su ga u poetku ubrajali u ideologe "nove levice" on se ubrzo distancirao od levog radikalizma. Pred kraj ivota Markuze je pokaavao da razvije nove modele i tipove racionalnosti kojima bi se oslobodila ulnost od represivnog pritiska kulture. U nizu radova kojima analizira duboke izvore ljudskog bivstvovanja on se pribliava ponovo Hajdegeru. U osnovi savremene industrijske civilizacije lei po Markuzeu odreen istorijski projekt u obliku konkretnog ovekovog odnosa prema svetu, odnos miljenja spram prakse u svetu. Taj projekt Markuze odreuje kao "tehnoloki projekt", odnosno kao tehnoloku racionalnost koja ima za cilj da porobi prirodu i prilagodi je potrebama oveka. Ali, ta tendencija okree se protiv samog oveka kao dela prirode i u tome se ogleda iracionalnost represivne racionalnosti koja je duboko ukorenjena u samo bivstvovanje. Nemaki filozof, psiholog i sociolog Erih From (1900-1980) jedan je od glavnih predstavnika neofrojdizma; u Hajdelbergu je

www.uzelac.eu

717

Milan Uzelac

Istorija filozofije

doktorirao filozofiju 1922. godine a naredne dve godine pohaao kurs psihoanalize u Berlinu; od 1925. bavio se psihoanalitikom praksom da bi od 1929. do 1932. bio saradnik Insituta za socijalna istraivanja u Frankfurtu gde je rukovodio odsekom socijalne psihologije. Nakon emigracije 1933. u Ameriku From predaje na Kolumbijskom i Jelskom univerzitetu da bi potom osnovao Institut za psihoanalizu na Nacionalnom univerzitetu u Meksiku. Od 1974. do smrti iveo je u vajcarskoj. U njegove najznaajnije spise ubrajamo: Bekstvo od slobode (1941), ovek za sebe (1947), Zdravo drutvo (1955), Umee voleti 1956), Zenbudizam i psihoanaliza (1960), Marksovo shvatanje oveka (1961), Revolucija nade (1968), Anatomija ljudske destruktivnosti (1973), Imati ili biti (1976). Podsticaj svojim istraivanjima From nalazi u deloma Frojda, ranog Marksa, Spinoze, Niea, kao i u budizmu; naglasak stavlja na probleme oveka i nastoji da oveka protumai s biolokog, socijalnog i egzistencijalnog aspekta. Smatra da ljudska priroda ne moe biti objanjena ni kao bioloki uslovljena suma elja, ni kao slepa posledica socijalnih uslova ivota; ljudska priroda je rezultat istorijske evolucije i sinteze odreenih uroenih mehanizama i zakona. Kidanje jedinstva s prirodom i elja za uspostavljanjem nove harmonije za raun izgubljene stvaraju nerazreive egzistencijalne dihotomije koje nastaju izmeu ovekovog ivota i smrti, izmeu njegovih mogunosti i granica realizacije tih istih mogunosti. From ukazuje i na protivreja individualnog i socijalnog ivota koja nisu imanentna ljudskom postojanju ve su posledica istorijskih uslova i u principu reiva. Primer istorijske dihotomije je pojava ropstva u antiko doba; jedinstvenost ovekovog poloaja ogleda se u tome to je zadovoljenje potreba nedovoljno ne samo za sreu ve i za psihiko zdravlje. Potrebe koja nastaju usled disharmonije ovekovog postojanja daleko prevazilaze granice ivotnih potreba; njihov izraz je nagon da se uspostavi jedinstvo oveka i sveta. Po Fromovom miljenju izvor svih ovekovih pokretakih sila, afekata i nagona je u potrebi da se prevazie protivreje postojanja i da se dospe do viih formi jedinstva s prirodom, s drugim ljudima i sa samim sobom. From smatra da svi postojei oblici istorijskih oblika drutva ne odgovaraju autentinim potrebama oveka. Represivnost drutva izraava se po njegovom miljenju u manipulaciji svesti i u potiski-

www.uzelac.eu

718

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vanju socijalno nepoeljnog u sferu nesvesnog, i stoga From govori o "socijalno nesvesnom" koje je determinisano delovanjem "socijalnog filtra". Zadatak psihoanalize je "derepresija", dovoenje do svesti ljudskih mogunosti i njihovo usklaivanje s drutvom. Humanistika koncepcija koju je razvijao From imala je veliki uticaj u razumevanju postindustrijske civilizacije. Komunikativna racionalnost U poetku blizak Frankfurtskoj koli, da bi potom postao krajnje samostalan, originalan i verovatno jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca, jeste Jirgen Habermas (1929) koji je zajedno s predstavnicima starijeg pokolenja (Gadamerom i Rikerom) veoma brzo postao jedan od ivih klasika savremene filozofije, ali isto tako i sociologije, psihologije, filozofije politike i teorije prava; Habermasa odlikuje izraziti duh dijaloga: uestvovao je u raspravama o pozitivizmu sa predstavnicima studentskog pokreta, a zatim sa sledbenicima K. Popera, sa H.G. Gadamerom o pitanjima hermeneutike, sa Niklasom Lumanom o teoriji sistema, kao i sa predstavnicima postmodernizma (Liotar); uvek ga je odlikovala smelost i odgovornost, ali i spremnost da ui od drugih te su mnogi u njemu videli primer moi "komunikativne racionalnosti" kojoj je i posvetio sav ivot (M. Dej). Habermasove ideje i koncepcije jesu rezultat diskursa, polemike sa onim uenjima koja su na njega izvrila najvei uticaj; tako se moglo dogoditi da su one postale sinteza esto krajnje raznorodnih koncepcija. Poetkom osamdesetih godina Habermasova teorija komunikativnog delovanja, etika diskursa i originalna filozofija prava, doneli su mu toliku popularnost da su ga mnogi poeli smatrati jednim od najveih filozofa dananjice47.
47

Ima, razume se i onih drugih, poput Bernda Rabela koji smatraju kako je Jirgen Habermas denuncijant u slubi Vaingtona i kau kako je "zbog toga mnogo puta nagraivan i proglaavan za najznaajnijeg nemakog filozofa 20. veka. Ova je tvrdnja naravno besmislena, jer je Habermas jedan ambiciozan, no po svojim dostignuima filozof daleko ispod nivoa jednog Hajdegera, Karla mita, Horkhajmera ili Markuzea. Habermas je podrao ameriko bombardovanje Iraka i Srbije. On je ideolog vladajueg socijalnoliberalnog sistema: kao takav je primio brojne nagrade od establimenta u Nemakoj. Habermas idealizuje rad medija u Sjedinjenim Dravama i na Zapadu i pozdravlja njihov doprinos manupulaciji. On to opravdava tehnolokom nunou i

www.uzelac.eu

719

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Filozofiju, psihologiju, istoriju nemake knjievnosti i ekonomiju, Habermas je studirao u Getingenu, Cirihu i Bonu gde je doktorirao 1954. radom o elingu kod Eriha Rotakera, nakon ega je preao u Frankfurt gde je od 1956. do 1962. bio Adornov asistent u Istitutu za socijalna istraivanja, potom profesor Univerziteta u Hajdelbergu (1962-1964) i Frankfurtu (1964-1971; 1983-1994) a u meuvremenu sedam godina direktor (sa K.F. Vajczekerom) Instituta Maksa Planka (1964-1971), no za to vreme nije prekidao nastavniku delatnost u Frankfurtu. On je predstavnik "druge (srednje) generacije" Frankfurtske kole, jedan od ideologa nove levice i predstavnik neomarksizma. Koncepcije Habermasa ine sintezu filozofije Frankfurtske kole, psihoanalize, analitike filozofije, hermeneutike i strukturalizma. Njegova istraivanja se kreu od socijalne filozofije, preko teorije komunikacije do metodologije i filozofije prava. Njegova najznaajnija dela su: Strukturne promene javnosti (1962), Teorija i praksa (1963), Saznanje i interes (1968), Tehnika i nauka kao ideologija (1968), Ka logici drutvenih nauka (1970), Teorija drutva i socijalna tehnologija (sa N. Lumanom, 1971), Kultura i kritika (1973), Teorija drutva ili socijalne tehnologije (1973), Problem legitimnosti u uslovima poznog kapitalizma (1973), Ka rekonstrukciji istorijskog materijalizma (1976), ta je univerzalna pragmatika (1976), Teorija komunikativnog delovanja I-II (1981), Moralna svest i komunikativno delovanje (1983), Filozofski diskurs moderne (1985), Moral i komunikacija (1986), Postmetafiziko miljenje (1988), Faktinost i znaenje (1992), Objanjenje etike diskursa (1994), Ukljuenje Drugog. Fragmenti o politikoj teoriji (1997) i dr. U poetku pod velikim uticajem nemake klasine filozofije ali i Marksa i marksizma, Habermas je bio veoma blizak filozofskim i sociolokim koncepcijama Frankfurtske kole od koje se poeo udaljavati kad se postavilo pitanje odnosa filozofije i politike; za razliku od starijih predstavnika ovog pokreta koji su smatrali da
svesno ignorie negativne strane moderne komunikacije. On je ideolog finansijskog kapitala". Opirnije: http://www.pecat.co.rs/2010/10/bernd-rabel-evropska-unija-je-neprijateljnemacke/

www.uzelac.eu

720

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se treba distancirati od politike, mlaa generacija kojoj je pripadao Habermas insistirala je na tome da filozofija mora biti u sreditu politikih diskusija i da filozofski osmiljava politike procese. Na taj nain on se poeo (uz vee razumevanje Adorna a manje Horkhajmera) udaljavati od filozofije moderne i prosveenosti koju su zastupali predstavnici Frankfurtske kole, te i svoju doktorsku disertaciju (koja je potom imala preko dvadeset izdanja) Strukturne promene drutvenosti nije 1961. odbranio u Frankfurtu ve u Marburgu kod V. Abendrota. Od samog poetka Habermas je odbacivao pokuaje da se po shvatanjima razliiti mislioci objedinjuju u jednu jedinstvenu kolu kao to bi to bila "kritika teorija"; tako neto za njega nikad nije ni postojalo, mada postoji neka genetska veza uenja Horkhajmera, Adorna, Markuzea i Habermasa; on je poseban znaaj pridavao Dijalektici prosvetiteljstva koju je smatrao jednim od najznaajnijih spisa u XX stoleu, mada se povremeno pozivao i na neke od poznijuh radova predstavnika Frankfurtske kole. Analizirajui kritiku teorija drutva Horkhajmera, Adorna i Markuzea, Habermas konstatuje nedostatke kritike teorije koji se ogledaju u nejasnosti normativnih odnosa, u apsolutistikom tumaenju istine i odnosa filozofije prema naukama i u nepotpunim ocenama demokratskih tradicija pravne drave. Habermas kritikuje i stanovite kritike teorije po kojem je mogue svoenje drutvene racionalnosti na racionalnost radne prakse shvaene kao pokoravanje prirode to za posledicu ima redukciju procesa samoostvarivanja ljudskog roda u radnoj delatnosti. Po miljenju Habermasa institucionalni okviri drutva nisu neposredni rezultat procesa rada; neophodno je diferencirati dva procesa emancipacije drutva: emancipaciju drutva od spoljanje prinude prirode i emancipaciju od represija koje su posledica sopstvene prirode. U prvom sluaju drutveni ideal je totalna automatizovana socijalna organizacija kao rezultat nauno-tehnikog progresa. U drugom sluaju pretpostavlja se uveavanje javne refleksije koja rastvara forme drave i oslobaa potencijal komunikativnog delovanja. Habermas razlikuje rad i jeziku komunikaciju: rad podrazumeva instrumentalnu praksu odreenu tehnikim pravilima koja poivaju na empirijskim znanjima. Komunikativno delovanje je odreeno interakcijom koja je voena intersubjektivno

www.uzelac.eu

721

Milan Uzelac

Istorija filozofije

odreenim normama koje su osnova opteprihvaenog ponaanja uesnika u komunikaciji. U tom smislu istorija moe biti protumaena kao proces racionalizacije48 drutva, kao rast proizvodnih sila uz pomo racionalnih sredstava i procedura njihovog izbora i kao proces racionalizacije delovanja orijentisanog na uzajamno razumevanje. Habermas je u periodu 1970-1990. transformisao projekt kritike teorije drutva na osnovu sinteze analitike filozofije (Ostin, Serl), hermeneutike, psihoanalize, kao i niza socijalnih teorija. Habermas je, zajedno s K.O. Apelom, razvijao model komunikativne racionalnosti koji bi trebalo da projektu moderne udahne "drugi ivot" i da mu sauva patos racionalne kritike i emancipacije. Njegova osnovna teza je u tome da je projekt moderne nezavren jer nisu iscrpljene sve njegove mogunosti; time se Habermas suprotstavlja teoretiarima postmodernizma smatrajui da su njihove koncepcije zasnovane na kritici zastarelog tipa racionalnosti koji poiva na modelu autonomne predlingvistike svesti. U vreme kad su relativistiki stilovi miljenja postali svojevrsna moda, Habermas ide "protiv struje" i trai osnove univerzalnih kriterijuma uma. Habermas smatra da filozofija vie nema pretenziju na to da kazuje apsolutne istine o svetu i da bude vrhovni sudija nauci i kulturi; ona svoj smisao ima u rekonstrukciji intuitivnog, predteorijskog znanja uesnika komunikacije i na taj nain pomae aktualizaciju potencijala racionalnosti koji ve lei u osnovi komunikativnog delovanja. Filozofija uspostavlja jedinstvo uma, izgubljeno podelom sfere kulture u novo doba u tri oblasti: nauka i tehnologija, moral i pravo, umetnost i umetnika kritika; na taj nain filozofija i dalje ostaje uvar racionalnosti kao i forma socijalne kritike. Habermas u savremenoj filozofiji izdvaja etiri smera koji imaju sopstveni lik: analitiku filozofiju, fenomeno-logiju, zapadni marksizam i strukturalizam. Ta etiri smera se meusobno bitno razlikuju, no svi su na specifian nain moderni i to ima svoj izraz u osnovnim motivima miljenja. Habermas izdvaja i etiri motiva koji bitno ukazuju na razilaenje s dosadanjom tradicijom: post48

Racionalizacija oznaava otklanjanje odnosa prinude koji su neprimetno ugraeni u strukture komunikacije. Na taj nain drutvena racionalizacija se pokazuje kao proces postepenog prevladavanja sistematski naruene komunikacije.

www.uzelac.eu

722

Milan Uzelac

Istorija filozofije

metafiziko miljenje, lingvistiki obrt, lokalizaciju uma i odustajanje od privilegovanog poloaja teorije u odnosu na praksu (tj. prevladavanje logocentrizma). Evropska metafizika zasnovana na identitetu bivstvovanja i miljenja i sakralizaciji teorijskog naina ivota, destabilizovana je spoljnim impulsima; metafizici svojstveno totalizujue miljenje dolazi u pitanje sa novim tipom metodike racionalnosti. Novi predmet filozofske refleksije sada je svet ivota kao oblast svakodnevne samorazumljivosti, kao nepredmetna, predteorijska realnost i to nije ona totalnost s kojom je raunala metafizika; postmetafiziko miljenje operie s drugim pojmom sveta. Lingistiki obrt koji se desio u XX stoleu oznaava smenu paradigmi: prelaz od filozofije svesti ka filozofiji jezika. Prvoj paradigmi je svojstven odnos ljudske svesti ka neem u realnom svetu to se moe predstaviti i ime se moe manipulisati; jezik se pri tom smatra instrumentom reprezentovanja. Zahvaljujui prevladavanju modela kartezijanske predlingvistike svesti oblast simbolikog, koja je zauzimala mesto izmeu miljenja i sveta, sad dobija samostalno znaenje. Na mesto analiza odnosa subjekta i objekta sad dolaze analize odnosa jezika i sveta; konstituisanje sveta se vie ne pripisuje transcendentalnoj subjektivnosti ve gramatikim strukturama a na mesto introspekcije stupa rekonstruktivna delatnost lingviste. Definitivno prevladavanje filozofije svesti zbiva se ve u granicama lingvistiki orijentisane filozofije zahvaljujui prevladavanju apsolutizacije reprezentativne funkcije jezika koja se udaljava od svesti i na prvi plan stavlja njegovu komunikativnu funkciju. Nije nimalo sluajno da Habermas posebnu panju pridaje pokuajima sinteze hermeneutike i analitike filozofije (K.O. Apel, H. Patnem, M. Demit); smatra da teorija govornih akata (Ostin, Serl) moe, sintetizovana sa teorijom znaenja (Demit), biti inkorporirana u komunikativnu teoriju delovanja. Zahvaljujui pojmovima konanosti, vremenitosti, istorinosti, ontoloki orijentisana fenomenologija liava um njegovih klasinih atributa: transcendentalna svest treba da konstituie sebe u praksi sveta ivota; kao dodatne momente antropoloki orijentisana fenomenologija uvodi pojmove telesnosti, delovanja,

www.uzelac.eu

723

Milan Uzelac

Istorija filozofije

jezika. Jezike igre kod Vitgentajna, dubinske strukture LeviStrosa, drutveni totalitet kod marksista sve to ukazuje na pokuaje da do neba uzdignut um vrati svojim zemnim temeljim; odluujui znaaj za to imali su modeli jezikog uzajamnog delovanja. Jezik se javlja kao neto objektivno i od ranije dato. Pragmatizam od Pirsa do Kvajna, hermeneutika od Diltaja do Gadamera, sociologija znanja elera, Huserlova analiza sveta ivota, antropologija saznanja od Merlo-Pontija do Apela i postempiristika teorija nauke poev od Kuna sve to je istaklo duboku vezu geneze i sadraja znanja. Apstraktni saznajni akti imaju svoje poreklo u prednaunom praktinom ophoenju sa stvarima i drugim linostima i time je uzdrmano u klasici vladajue prvenstvo teorije nad praksom. Na tom tlu nie savremeni skepticizam, kao i radikalni kontekstualizam koji sve pretenzije na istinu ograniavaju na lokalne jezike igre i faktino pridravanje pravila diskursa. U koncepciji komunikativne racionalnosti Habermas vidi nain da se izbegnu zamke zapadnog logocentrizma koji ne obraa panju na sloenost uma koji deluje u svetu ivota i njegovo ogranienje kognitivno-instrumentalnim sredstvima. Povratak ka jedinstvu uma mogu je stvaranjem supstancijalne slike sveta oslanjanjem na reificiranu svakodnevnu praksu budui da se razum ve realizuje u komunikativnom delovanju pri emu filozofija samo prevodi tu intuiciju na konceptualnu ravan. Sam Habermas posebno mesto u svojoj filozofskoj koncepciji daje pojmu "komunikativne racionalnosti" koji se suprotstavlja kognitivnoinstrumentalnoj redukciji razuma, zatim shvatanju o dvostepenom tumaenju drutva (koje povezuje paradigme sveta ivota i sistema) i teoriju moderne koja objanjava tip socijalnih patologija. Blizak Habermasu jeste Niklas Luman (1927) koji je pravne nauke studirao u Frajburgu i u prvo vreme radio kao pravnik da bi 1960-1961. poseivao predavanja sociologije i upravljanja drutvom na Harvardu u Americi gde je tada vodea linost bio Talkot Parsons (1902-1979), tvorac strukturno-funkcionalne kole u izuavanju drutva. Tu se Luman zainteresovao za probleme teorije sistema u sociologiji nakon ega je, po povratku u Nemaku, zapoeo univerzitetsku karijeru kao profesor sociologije i

www.uzelac.eu

724

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sociologije prava u Bilefeldu. Veliku popularnost Lumanu su doneli radovi: Pravni sistem i pravno uenje (1974), Vlast (1975), Politika teorija u dravi opteg blagostanja (1981), Socijalni sistemi (1984), Ekonomija drutva (1988), Drutvena nauka (1990), Sociologija rizika (1991), Drutveno pravo (1993). Bibliografija radova prireana za Lumanov ezdeseti roendan obuhvata 33 monografije i 231 lanak; ogroman broj naunih radova, isto tako veliki broj izvora na koje se poziva, kao i iroko polje istraivanja skrenuli sa na Lumana panju svetske javnosti, posebno sociologa; njegovi radovi se bave pitanjima od ljubavi i religije do zakonitosti i ideologije, od nauke i ekonomije do vlasti i strukture drave, od svetske zajednice do pravne drave i pravnih sistema. Interes za Lumana posebno podstie i njegov pokuaj da u vreme vladavine teko meusobno usaglasivih sociolokih paradigmi izgradi jednu novu "metaparadigmu" koja bi postavila teorijske, metodoloke temelje savremene socijalne teorije a da se pri tom ne izgubi u nizu pokuaja "renesansi" uenja Vebera, Parsonsa i mnogih drugih klasika sociologije. Luman daleko vie nastoji da reinterpretira i d novo tumaenje postojeih koncepcija i pojmova no da stvori i konstruie nove; esto, a sa drugaijim naglaskom, formulie "davno reene" probleme kao to su: socijalno delovanje, kriterijumi racionalnosti "ponaanja", vrednosti, smisao, "socijalnost" prava... Njegove socijalne ideje nisu potpuno nepoznate; one imaju koren kod Konta, Dirkema, Pareta, Spensera, Vebera, Parsonsa, Mertona i drugih teoretiara koji su polazili od toga da funkcionalizam u sociologiji nastaje i da se iri usled ogranienosti broja empiriskih istraivanja i teorijskih analiza, kao i osmiljavanja konkretnih datosti. Iako se ponekad Luman predstavlja kao sledbenik Parsonsovog strukturnog funkcionalizma vidna je njegova veza i sa nefunkcionalizmom; njegov funkcionalizam se razlikuje od strukturnog funkcionalizma po tome to on nastoji da rekonstruie jezgro Parsonsovog uenja kod koga je naglasak na dominantnoj ulozi vrednosti, a re je zapravo samo o jednom od aspekata socijalne diferencijacije. Luman smatra da se metodoloki funkcionalizam moe realizovati kroz njegovo radikalizovanje koje

www.uzelac.eu

725

Milan Uzelac

Istorija filozofije

podrazumeva odustajanje od teleolokog miljenja, tj. odustajanja od potrage za konanim ciljevima ka kojima bi bilo usmereno sve delovanje sistema, kao i kroz pokuaj uspostavljanja determinisanosti bilo kakvih dogaaja i omoguavanja strukturama da proizvode potpuno odreene aktivnosti. Tako, na mesto izuavanja kauzalnih (uzronih) veza stupa potraga za "funkcionalnim ekvivalentima". Parsonsov strukturni funkcionalizam Luman kritikuje zbog zastarelog shvatanja u njemu po kojem je cilj nauke utvrivanje uzronih veza dok je "funkcija" poseban sluaj "uzroka", a pravilnije bi bilo da se uzrok vidi kao poseban sluaj funkcionalne veze. Dok je za Parsonsa primarna struktura, za Lumana je to funkcija, pa na mesto strukturnog funkcionalizma treba da doe funkcionalni strukturalizam kao metodoloka osnova, mada ovu koncepciju Luman postepeno naputa ve poetkom sedamdesetih godina. Lumanova funkcionalistika teorija sistema poreklo ima u optoj teoriji sistema Ludviga fon Bertalanfija s kraja etrdesetih godina XX stolea i oslanja se na rezultate iz oblasti kibernetike, biologije, polivalentne logike, teorije maina i teorije informacija. Centralnu kategoriju svoje teorije redukciju kompleksnosti sveta Luman nalazi zahvaljujui idejama Huserla i Arnolda Gelena; suprotnost racionalizma i empirizma reava u "fenomenolokom kljuu", uklanjanjem spoljanjih smisaonih svojstava predmeta poniranjem u haos empirijske realnosti. Kao i strukturaliste, ni Lumana ne interesuje problem subjekta budui da fenomenoloka sociologija i etnometodologija u prvi plan umesto drutva kao realne sutine kao primarni objekt istraivanja smatra smislove i znaenja vizuelne realnosti, tj. formalizovane sisteme pomou kojih individue stvaraju svoje predstave o socijalnoj realnosti. Lumana moemo smatrati predstavnikom radikalizovane moderne budui da naspram postmodernista u centar istraivanja stavlja refleksivnost kao glavnu karakteristiku svakog socijalnog delovanja, kao bit projekta moderne; polazei od takvih metodskih pretpostavki Luman konstruie ne samo svoju sistemsku paradigmu ve i pojmove drutva i podstistema.

www.uzelac.eu

726

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Polazei od toga da itava tradicija, poev od antike, celinu misli dvojako, kao jedinstvo i kao celinu delova, Luman tradicionalnu podelu na celinu i delove zamenjuje razlikom sistem i okolna sredina i u tom sluaju sistemsko diferenciranje pokazuje se kao razgranienje sistema i okolnog sveta unutar sistema. Osnovna karakteristika sistema i okolne sredine jeste kompleksnost, pojam koji ukazuje na sloenost dogaaja; kompleksnost sveta ukazuje na beskonani broj mogunosti koje permanentno ugroavaju sistem; da bi sistem mogao da preivi, prinuen je da vri redukciju tako to e smanjivati kompleksnost svodei je na mogunosti koje omoguuju odravanje sistema. Luman redukciju izjednaava s racionalnou pri emu je kljuni momenat razlikovanje (izmeu sistema i sredine), a ne princip racionalnosti, morala, solidarnosti ili neeg drugog budui da ne postoji u svetu neka apsolutna pozicija rezervisana za posmatraa, kao neka najvia instanca, pa shodno tome ne moe postojati ni neki unapred dat kriterijum pravilnog prosuivanja. Sve to vodi Lumana zakljuku o autopoiesisu sistema, koju imamo kad sistem usvaja "zatvorenost otvorenost" kao nain odnoenja sa sredinom. Ako se ranije smatralo da sistemi imaju otvoren karakter i da svaki sistem da bi se odrao mora energiju (odnosno informaciju) dobiti spolja kroz komunikaciju sa sredinom imajui u nju "ulaz" i "izlaz", Luman smatra da sistem ima sposobnost samoproizvoenja, samoreorganizovanja i da elemente usklauje sa sobom te da samog sebe proizvodi, a to je i smisao tog izraza autopoiesis koji je Luman preuzeo od ileanskog neurofiziologa Humberta Marutanija. Komunikacija poseduje samoreferentnost i upravo ona socijalni sistem ini sistemom; tako se pitanje o otvorenosti ili zatvorenosti sistema zamenjuje pitanjem o otvorenosti samoreferentne zatvorenosti. Razlog uvoenju ovakvih pojmova je u Lumanovom pokuaju da pojmove oslobodi od subjekta, od ljudske svesti i da ih prenese u realne sisteme kao "objekte nauke"; to znai da postoji realni svet sistema ije se opisivanje vri pomou drugih sistema ime treba da se ukinu logika protivreja. Autopoetinost socijalnog sistema ogleda se u tome to je on sam sposoban da stvara i menja svoje elemente pomou relacionih

www.uzelac.eu

727

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(relativnih) procesa; u tome se ogleda osnova stabilnosti sistema i njegovih podsistema; pojam autopoiesis ukazuje na prevladavanje orijentacija usmerenih na vrednost i subjektivistike momente sistema. Drutvo je stoga autopoetini sistem koji sam sebe ne samo opisuje nego i izgrauje; tu nije samo re o ponavljanju ve postojeeg, ve i o stvaranju novih elemenata povezanih s ranijim. Kako svet nema svoj centar, nema ga ni savremeno drutvo a sistemi su osueni na stalno raspadanje i ponovno samostvaranje a smisao sistema bilo bi u tome to on uspostavlja vezu izmeu raspadanja i novog samoproizvoenja. Svoja istraivanja Luman je usmerio na strukture koje upravljaju ponaanjem linosti i drutvenih sistema, kao i na mehanizme autonomnog delovanja svakog od drutvenih podsistema; pitanje o uzrocima postojanja drutva je lajt-motiv pitanje koje se provlai kroz sva Lumanova dela; ponaanje pojedinca je nemogue prognozirati dok se ne pojavi princip poretka: nita se ne moe predvideti tamo gde je sve neizvesno i gde je sve mogue; iz nereda moe nastati samo nered; drutvo nastaje tek u trenutku kad linosti stupe u uzajamne odnose; pri tom je ogranien broj linosti koje se integriu u prvobitni sistem a komunikacija kao i modeli ponaanja nisu neogranieni, jer u suprotnom moe nastati prezasienost i tada dolazi do blokiranja socijalne dinamike. Sistem se moe razvijati pod uslovom da svi ne mogu unutar njega raditi sve, ve da postoji funkcionalna specijalizacija s ciljem da se redukuje kompleksnost. Samo na taj nain drutvo moe da evoluira i da postane kompleksnije. Lumanovo stanovite se razlikuje od Parsonsovog po tome to struktura prestaje da bude faktor stabilnosti sistema ukoliko je faktor njegovog obnavljanja; on nastoji da pojmu subjekta oduzme predmetne temelje, jer priom o subjektu vlada humanistika predrasuda, i da pri tom pokae kako drutvo nije rezultat uzajamnog delovanja ljudi ve je "mrea komunikacija" pa i drutvo nije nita drugo do "samoproizvoenje komunikacija". Socijalnost ne nastaje kao rezultat "orijentisanosti na drugog", kako su tvrdili Veber i Parsons, i drutvenost se ne moe ocenjivati s obzirom na njenu racionalnost ili iracionalnost, budui da je ona po svojoj prirodi racionalna. Sve to ne znai da kod

www.uzelac.eu

728

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Lumana subjekt "iezava" kako bi ustupio mesto samorazvijanju sistema; svaki sistem (kao i podsistem) i sm istupa kao subjekt za sebe i to ak i onda kad subjekta socijalnih sistema (u formi kolektivne svesti) u Lumanovoj paradigmi nema. Sve to ukazuje da je socijalno samo ono to poseduje komunikativnu vrednost i da se ta komunikacija odvija u odnosu dveju suprotnih tendencija (promena i ouvanje), i upravo ova Lumanova ideja danas dobija sve vei znaaj. Ove ideje uticae na gradnju sinergetikih modela promene sveta samoorganizovanjem (autopoiesis).

Neomarksizam Pojmom neomarksizam esto se oznaava onaj nain miljenja koji sreemo kod predstavnika Frankfurtske kole; to znaenje je preusko da obuhvati sve one teoretiare koji su u XX stoleu osnovne podsticaje miljenja nalazili u filozofiji Karla Marksa a koji su na razne naine bili daleko van uskog kruga mislilaca okupljenih oko Maksa Horkhajmera. U neomarksiste treba, pre svih, ubrojati era Lukaa, Karla Kora, Ernsta Bloha, Antonija Gramija, Luja Altisea, Gaju Petrovia, kao i niz drugih filozofa koji, oslanjajui se na najvie vrednosti tradicionalnog marksizma, svoje stanovite odreuju kao poziciju radikalnog humanizma. Neomarksistima je svojstveno odbacivanje pozitivistike kritike klasinog marksizma i nastojanje da se Marksovo uenje aktualizuje u susretu sa fenomenologijom, neohegelovstvom, frojdizmom, egzistencijalizmom, strukturalizmom i drugim savremenim filozofskim orijentacijama. Neomarksistima je zajedniko postuliranje radikalnog humanizma; naglasak se stavlja na drutveno-istorijsku praksu, na prevladavanje otuenja i samootuenja oveka (pojam otuenja ovde se javlja kao analogni pojam "formalne racionalnosti" kod M. Vebera ili "racionalizacije" kod S. Frojda), i pri tom se smatra da je prevladavanje otuenja mogue stavljanjem naglaska na autentine ovekove potrebe. Konano, neomarksisti ponavljaju Marksov zahtev da je slobodni razvoj svakog pojedinca uslov slobode za sve.

www.uzelac.eu

729

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Dok je za marksiste iz vremena Prve internacionale bilo karakteristino oslanjanje na pozitivizam i darvinizam, a za marksiste Druge internacionale na neokantovce, marksisti nakon I svetskog rata poinju da se vraaju Hegelu i to se najvie osea u filozofiji Lukaa, Kora i Bloha. er Luka (1885-1971) je roen u Budimpeti gde je zavrio gimnaziju i univerzitetske studije (1906); filozofiju je studirao u Berlinu kod Zimela (1906; 19091910) a od 1913. u Hajdelbergu kod Rikerta; tu je upoznao Maksa Vebera, tefana Georgea, Emila Laska i Ernsta Bloha; po povratku u Budimpetu Luka je inspirator intelektualnog kruoka a zatim i slobodne javne kole u kojoj su se okupljali mnogi mladi ljudi koji su potom stekli ime u oblasti filozofije i umetnosti (Karl Manhajm, Zoltan Kodalji, Arnold Hauzer, Bela Bartok, Miel Polanji); krajem 1918. stupio je u Komunistiku partiju i njen lan ostao do kraja ivota, uveren da je marksizam konano reenje zagonetke istorije. Autor je niza znaajnih dela u koja treba pomenuti i spise: Dua i oblici (1910; 1911), Hajdelberka estetika (1912-1914; 19161918; objavljeno 1974), Teorija romana (1916; 1920), Istorija i klasna svest (1923), zatim Mladi Hegel (1938), Razaranje uma (1954), Osobenost estetskog (1963), Ka ontologiji drutvenog bia (nedovreno; tampano 1976). Lukaeva interesovanja veoma su iroka: prvi njegovi radovi posveeni su Dostojevskom i Kjerkegoru i u njima se osea uticaj Diltaja i Hegela; nakon studiranja Hegelove filozofije poinje da se oduevljava Marksom; njegova knjiga Istorija i klasna svest spada u nekoliko najznaajnijih spisa filozofske literature XX stolea; polazei od toga da su najznaajniji sporovi meu marksistima u to vreme voeni s pozicija koje su strane Marksovom delu (pre svega evolucionistikih i pozitivistikih), Luka u ovom delu ukazuje na hegelovske izvore marksizma i kategoriju totaliteta istie kao osnov Marksove dijalektike; u isto vreme je osporio Engelsove ideje iz Dijalektike prirode kao i tada vladajuu "teoriju odraza", to je dovelo do sukoba s tada oficijelnim marksistima okupljenim oko III internacionale (1924); u ovom delu on pie da je sutina marksizma u njegovoj metodi (dijalektici) koja nije skup pravila niti samo odreen nain miljenja, ve uee u promenama tog sveta, praktino delovanje; dijalektika je kod Marksa shvaena

www.uzelac.eu

730

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kao bit drutvene revolucije i ne postoji izvan revolucionarnih procesa. Tako shvaena metoda podrazumeva shvatanje drutva kao celine, kao totaliteta; injenice se ne mogu interpretirati same, pojedinano, ve samo u sklopu celine koja je unapred poznata jer je prvobitna u odnosu na injenice. Luka se poziva na Hegelovo uenje o konkretnom pojmu pri emu konkretno ne treba suprotstavljati pojavnom jer je ono "shvatljivo" samo sa stanovita celine; jedinstvo celine i primat celine ini sutinu Marksove dijalektike metode. Celina nije stanje stvari ve dinamika realnost; ona je isto to i ljudska istorija (prola, sadanja i budua kao anticipacija) i nju ne moe otkriti pojedinac ve samo drutvena klasa koja ima revolucionarnu inicijativu. Nakon 1933, boravei u Rusiji, Luka se odrekao nekih teza iz ove knjige i sam rekao da je ona pogrena i reakcionarna, ali to nije uinio na jednoznaan i nedvosmislen nain, to mu je omoguilo da se 1956. odrekne i ovih svojih odricanja dok je te godine nekoliko dana u Budimpeti vrio funkciju ministra kulture, nakon ega je bio deportovan u Rumuniju i iznova vraen u Partiju, ali tog puta bez prethodne samokritike. Tridetetih godina Luka je bio u prilici da se upozna s Marksovim do tada jo neobjavljenim rukopisima i tu nalazi podsticaj za kritiku vulgarnog materijalizma koji bee rasprostranjen meu pripadnicima radnikog pokreta, i istie zahtev za povratkom Hegelu; nakon dolaska nacista na vlast u Nemakoj, radei u Institutu filozofije Akademije nauka u Moskvi, gde prelazi iz Berlina, poinje da radi paralelno u dva smera i bavi se kako filozofskom istoriografijom tako i estetikom i knjievnom kritikom; pie knjige o Hegelu, Geteu, Tomasu Manu, nemakim i francuskim realistima, kritikuje egzistencijalizam, iracionalistike filozofije i raspravu o istorijskom romanu (svi ti spisi objavljeni su tek izmeu 1947. i 1955). U to vreme u spisu Mladi Hegel istrauje filozofiju Hegela i njegov uticaj na istoriju filozofije nastojei da odgovori na pitanje zato su Hegela poeli da tumae kao prethodnika Marksa i pri tom naglasak stavlja na drutvenoistorijsku stranu tog pitanja. Nemaku klasinu filozofiju a pre svega hegelovsku, Luka tumai kao eho industrijske revolucije u Engleskoj i Francuske revolucije u zaostaloj Nemakoj; Hegel je,

www.uzelac.eu

731

Milan Uzelac

Istorija filozofije

smatra on, prvi nemaki mislioc koji je originalno pokuao da rei pitanja svoga vremena nagomilana u ekonomskoj sferi savremenog drutva. Najvea Lukaeva ambicija bila je stvaranje marksistike estetike i nije sluajno to je u narednih nekoliko decenija napisao veliki broj radova iz opte estetike, ali isto tako i knjievne kritike i teorije knjievnosti; svi izloeni stavovi i nisu strogo "marksistiki", posebno kad je re o spisima iz njegovog ranog perioda koji su pod direktnim uticajem Hegela, fenomenologije i neokantovaca; u spisu Osobenost estetskog, ambiciozno zamiljenom kao prvom delu trotomne Estetike, Luka razmatra neka od temeljnih svojstava umetnosti u odnosu na ukupni sadraj kulture i duhovnosti i pri tom razgraniava podruja svakodnevnice, naune spoznaje, kritikog normativizma, religiozne potrebe od oblasti umetnike uobrazilje; svakodnevica se pokazuje kao osnova iz koje izrasta sve duhovno: umetnost, religija, nauka i filozofija. Razmatrajui odnos filozofskog uma i umetnikog iskustva, Luka konstatuje zaostajanje kritike svesti o umetnosti u odnosu na umetniku praksu, to jo vie istie razliku izmeu filozofije kao teorijske discipline i filozofije umetnosti kao praktine filozofije; ovo za posledicu ima odvajanje refleksije o umetnosti od umetnosti same pri emu je refleksija "na gubitku" budui da zaostajui uvek za umetnou ostaje naknadna a esto i suvina. Meutim, moderna umetnost pokazuje da je razvijanje teorije mogue nezavisno od same umetnike prakse, kao i da se razvijanje teorije moe poistovetiti sa samom umetnou pa se esto gube jasne granice izmeu umetnosti i njene teorije. Luka smatra da umetnost uvek ima antropomorfni karakter usmeren ka drutvenim odnosima, te da je u prirodi umetnosti neprijateljstvo spram religije ak i u sluaju da "slui" nekim religioznim ili kultnim ciljevima; cilj umetnosti jeste izazivanje oseanja i stvaranje slike o stvarnosti koja ima emotivni naboj i aktivan stav prema svetu o kojem govori. Budui da govori o smislu sveta, umetnost se ne moe razumeti kao zabava; ona je uvek i nosilac saznajnih vrednosti i omoguuje ljudima da prekorae granice neposredne prakse te je deo ovekovog samostvaranja. Za kasnije mislioce Luka ostaje jedan od najznaajnijih interpretatora Marksa i njegova zasluga je u rekonstrukciji

www.uzelac.eu

732

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Marksovog uenja u potpuno drugaijem duhu no to su to inili Marksovi savremenici i njihovi neposredni sledbenici, jer su pretpostavljali postojanje objektivnog istorijskog procesa kojim upravljaju zakoni a nisu videli da se taj proces podudara s razvojem svesti i da slobodno delovanje jeste isto to i kretanje istorijske nunosti. U istoj meri on ostaje znaajan jer je pokazao da svaka kriza u tumaenju Marksa nuno vodi prouavanju njegove osnovne inspiracije Hegelove filozofije. Blizak Lukau bio je nepravedno zapostavljeni filozof Karl Kor (1886-1961) koji je pravo i filozofiju studirao u Jeni a doktorirao pravo 1910; njegovo delo Marksizam i filozofija (1923) nailo je, kao i Lukaeva Istorija i klasna svest, na otre kritike "ortodoksnih" marksista pa je nakon dve godine iskljuen iz Komunistike partije Nemake i potom delovao kao nezavisni marksista; u drugom izdanju (1930) Kor nije vie kritikovao samo Kauckog ve i Lenjina. Kor je, kao i Luka, smatrao da je neophodno rekonstruisati Marksovu originalnu filozofiju i "odbraniti" je od scijentistikih i pozitivistikih interpretacija koje u njoj nisu prepoznale strategiju klasne borbe; isticao je neophodnost povratka filozofiji Hegela, kao i zaboravljenom jedinstvu teorije i prakse koje se sree u ranim Marksovim spisima. Nakon dolaska nacista na vlast, Kor je emigrirao u Dansku, potom preko Engleske u Ameriku (1935) gde je ostao do kraja ivota da bi tek jedan od najistaknutijih istoriara marksizma, predstavnik mlae generacije Frankfurtske kole, Irving Feer, obratio na njega panju krajem pedesetih godina; meu kasnije objavljenim spisima izdvaja se izvanredna knjiga Karl Marks (1938) koja je postala ire popularna tek nakon njegove smrti, sredinom ezdesetih godina, kad se pojavilo vie izdanja njegovih dela. Sutina marksizma je po Koru u praktinoj interpretaciji ljudske svesti i upravo tu sutinu zanemarili su pozitivistiki marksisti krajem XIX stolea; teorijsku svest on ne vidi kao "odraz" ve bitni aspekt drutvenog kretanja pa to znai da je marksizam izraz klasne borbe proletarijata a ne neka "pozitivna nauka"; potkrepljenje svoje teze Kor nalazi kod Hegela i istie kako je marksizam ukidanje (prevladavanje) filozofije a ne neko

www.uzelac.eu

733

Milan Uzelac

Istorija filozofije

novo uenje u rangu ostalih; kako je filozofija izraz istorijskog procesa, ukidanje filozofije ne znai njeno odbacivanje ili zanemarivanje, ve prevladavanje revolucionarnom i praktinom kritikom drutva ija je svest postojea filozofija; zato se Kor zalae za kritikovanje i prevladavanje filozofije koja je izraz graanskog drutva, i o tome u kojoj je meri to mogue raspravljae kasnije i Sartr. Buroasko drutvo ini celinu (totalitet) i samo kao celina moe se i napadati; u onoj meri u kojoj marksizam napada postojee drutvo, on je istovremeno i njegova filozofska kritika i na taj nain, sa prevladavanjem postojee stvarnosti prevladava se i postojea filozofija kao njen izraz, kao vladajui izraz postojeeg drutva. U tome je smisao podnaslova Marksovog Kapitala: "kritika politike ekonomije"; to nije samo neka nauna kritika ve kritika drutva u celini napadom na jedan njegov deo politiku ekonomiju kao ekonomsku ideologiju buroaskog drutva. Zato, po miljenju Kora, marksizam nije ni nauka ni filozofija, nego praktina i teorijska kritika postojeeg drutva ime je i sam vrsta prakse; on nije neka kontemplacija sveta nego njegova praktina izmena pri emu je teorija podreena revolucionarnim ciljevima. Meu najznaajnijim neomarksistima svakako je nemaki filozof, sociolog i publicist Ernst Bloh (1885-1977), tvorac "filozofije nade" i "ontologije jo-ne-bivstvovanja"; studirao je filozofiju, germanistiku, fiziku i muziku u Minhenu kod Lipsa, a potom u Vircburgu kod Kilpea gde je i doktorirao 1908. radom o H. Rikertu i problemu moderne teorije saznanja koji anticipira neke od kasnijih njegovih tema; ve tu se zalae za jednu novu teoriju saznanja koja ne bi trebalo da se obraa stvarima kakve jesu ve kakve bi trebalo da budu; to bi trebalo da bude jedna utopijska teorija saznanja koja se ne bi opirala na princip identiteta niti predikativne sudove, nego na skrivene potencije stvari, na njihove budue namene; potom je Bloh kao slobodan pisac studirao u Berlinu kod Georga Zimela, druio se sa ekspresionistikim piscima, da bi potom preao u Hajdelberg, gde je bio u krugu Maksa Vebera zajedno sa erom Lukaem, Valterom Benjaminom i Hajnrihom i Tomasom Manom; za vreme Prvog svetskog rata, kao pacifista iveo je u vajcarskoj piui svoje prvo

www.uzelac.eu

734

Milan Uzelac

Istorija filozofije

glavno delo Duh utopije, objavljeno u Minhenu 1918; nakon toga vraa se u Berlin, sarauje u mnogim asopisima i objavljuje knjige: Toma Mincer kao teolog revolucije (1921), Tragovi (1930), Batina ovog vremena (1935); nakon 1933. odlazi u Cirih, zatim u Be, Prag i Pariz, a od 1938. ivi u SAD gde sa Bertoldom Brehtom i Hajnrihom Manom osniva izdavako preduzee Aurora; u to vreme Horkhajmer je odbio da ga primi na rad u Institut za socijalna istraivanja u Njujorku zbog jako izraenih komunistikih stavova, kao i vere u utopiju kao filozofsku formu koja omoguuje prevladavanje savremenih drutvenih problema; na poziv Univerziteta iz Lajpciga prelazi u DDR 1949, predaje istoriju filozofije i objavljuje knjige Sloboda i poredak (1946), Subjekt-Objekt (1951), Avicena i aristotelovska levica (1952), Princip nada I-II (1954-1955): iako je za ovo poslednje delo dobio i dravnu nagradu istone Nemake, ubrzo je javno napadnut "zbog neortodoksnosti" i udaljen sa katedere; 1957. je penzionisan, bez prava objavljivanja dela, godine 1959. izlazi trei deo spisa Princip nada a 1961, kad poinje da se gradi Berlinski zid, prelazi u Tibingen gde ostaje do kraja ivota drei predavanja i objavljuje knjige: Prilog ontologiji jo-ne-bivstvovanja (1961), Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo (1961), Potuenja I-II (1962-4), Tibingenski uvod u filozofiju (1963), Ateizam i hrianstvo (1968), Problem materijalizma, njegova istorija i supstancija (1972), Experimentum mundi (1975), Meusvetovi u istoriji filozofije (1977). Za lana nemake Akademije nauka izabran je 1956, a za poasnog doktora Univerziteta u Zagrebu 1969; za poasnog doktora na Sorboni i u Tibingenu izabran je 1975. godine. Bloh je ono jo nepostojee, budue, ono to tek predstoji oveanstvu smatrao njegovim autentinim prostorom; svet je tendencija i eksperiment, sadri razliite mogunosti i nije sigurno koja e se od njih ostvariti: totalno unitenje ili savrenstvo; materija samo je mogue-bivstvujue; sva filozofija pre Marksa okrenuta je, po miljenju Bloha, prolosti a ako se i bavi savremenou, nju tumai sa stanovita idealnog savrenstva koje se dostie u apsolutu. Kategorija novum nije nala svoje mesto ni u jednoj slici sveta pre Marksa; najvii domet ranije filozofije bio je u otkriu pojma granice, dok se do pojma cilja, odnosno svrhe, moglo

www.uzelac.eu

735

Milan Uzelac

Istorija filozofije

doi samo uz pomo pojma ponavljanje ija je poslednja pojavna forma bila identinost. U svoj judeo-hrianskoj filozofiji od Filona i Avgustina do Hegela granino se uvek vezuje za prvobitno a ne novo, to ima za posledicu da se novo tumai kao vraanje onog to je ve zavreno, izgubljeno, "granino" otueno. Tako se u modernoj filozofiji, kod Bergsona, pojam novog javlja kao apstraktna suprotnost ponavljanja ili kao suprotnost mehanike jednovrsnosti. Ono se pripisuje svakoj manifestaciji ivota i na taj nain gubi svoju vrednost. Nunost redefinisanja i novog promiljanja pojma novog Bloh nalazi u pojmu nada koja je svojstvena biu koje je stalno usmereno na budunost. Nada nije samo afekt, u njoj je sadrana posebna vrsta znanja jer nam otkriva svet kakav on moe da bude; nada je kvalitet naeg bia; u njoj je sadrana tenja ka savrenstvu koja oivljava itav univerzum; tako se kroz ljudsku delatnost ostvaruje kosmiko predodreenje. Ono ega jo nema, budunost, nije neko nita, ve ima sopstveni ontoloki status kao realna mogunost skrivena u stvarima i ljudskom odnosu prema svetu, ona je poziv filozofiji da probudi uspavani utopijski potencijal u oveku. Misliti o boljem, to je unutranji proces u naem "Ja". To svedoi o tome koliko je neko mlad, koliko u njemu ima skrivene nade, oekivanja koje ne tonu u san mada su obino bila uvana u snovima. ak i oni koji su duboko oajni nisu usmereni na nita; ak i samoubica odriui se ivota voen je nadom; i razorena nada ne prelazi u nita ve mesto ustupa svojim novim oblicima. Budue je jo-ne-bivstvujue. ovek je osuen na stanje neostvarive nade: prolo se ostvaruje tek nakon odreenog vremena a autentina sadanjost u datom vremenu uvek je odsutna. Stvarnost je uvek procesualna stvarnost; stvarnost se moe razumeti samo kao proces; ona je posredovanje izmeu sadanjosti (kao nedovrenog prolog) i mogueg budueg. Treba razlikovati saznato, objektivno mogue i realno mogue. Objektivno mogue je ono to se oekuje sa stanovita nauke, dok je realno mogue ono to jo nije u punoj meri sabrano u samom objektu ili zbog nezrelosti ili to novi uslovi (mada i oposredovani ve postojeim) tek pripremaju pojavu nove stvarnosti. Mali je broj ljudi koji po miljenju Bloha, ive u sadanjosti; mnotvo na razne naine ivi u prolosti, esto u dubo-

www.uzelac.eu

736

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koj prolosti i to moe imati za posledicu neadekvatno ponaanje itavih drutvenih grupa; Bloh ima u vidu razne "gotske", "nordijske" ideale koji su doprineli dolasku faista na vlast. U marksizmu je Bloh video otelotvorenje nade, spoj konkretne teorije-prakse s objektivno-realnom mogunou evolucije sveta. Istovremeno, Bloh je zastupao ideju o mnotvu potencijalno moguih oblika socijalizama i bio je daleko od toga da domete marksistike filozofije tumai na osnovu spisa "marksista" koji su ostali daleko ispod Marksovog nivoa. Sam marksizam jeste in nade koji poseduje znanje o anticipiranom svetu i volju za izgradnjom takvog sveta; za razliku od empiristiki orijentisane filozofije, marksizam jeste ontologija onog ega jo nema, onog to jo-nije no to ipak na odreen nain postoji jer su anticipatorski elementi takoe delovi stvarnosti. Svoju filozofiju Bloh je video kao produetak stvaralakog, dijalektikog materijalizma, pri emu pojam materije nije shvaen na tradicionalan nain budui da materija ne poseduje nikakve stvaralake osobine ve samo u sebi imanentno stvaralatvo i svrhovitost; pojam materije Bloh misli u tradiciji aristotelizma (Avicena, Averoes, Bruno) kao materiju-proces, kao materiju koja sadri diferencirane forme i mogunosti daljeg razvoja; sve to se zbiva u svetu jeste samo razvijanje potencija koje se ve nalaze u materiji; materija je bivstvujue prema mogunosti (kata to dynaton), ono to je uvek istorijski odreeno i to moe da se pojavi, kao i bivstvujue u mogunosti (dynamei on) ona je mogui supstrat dijalektikog procesa. U razmatranjima Bloha o materiji i materijalizmu imamo eho misli Bruna, Bemea kao i Paracelzusa; materija je pra-temelj, neodreen univerzum sposoban za sve, re je o jednom svojevrsnom panteizmu budui da tako shvaena materija moe biti sve pa i bog; on stoga govori kako su snovi, estetski doivljaji i estetski kvaliteti takoe materijalni, pa ako je bog mogu on nije nikakva "pretnja" materijalizmu budui da je i sam materijalan. Tako se ovaj materijalizam zavrava zapravo u monizmu, u uverenju da sve mogue pojave, ukljuujui ljudsku subjektivnost i njene proizvode, imaju isti supstrat koji nema nikakvih posebnih

www.uzelac.eu

737

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kvaliteta osim to je stvaralaki i to u sebi nosi mnotvo mogunosti. Mada je nemogue dati ni letimian pregled svih Blohovih knjiga i u njima izloenih ideja jer je re o opusu koji u sebi sadri itavu istoriju zapadnog miljenja, moglo bi se ukazati na to da Blohovo delo ini jedan otvoren sistem visoke filozofske i literarne vrednosti da pred sobom imamo sam proces znanja koje se iz sebe imanentno razvija i uveava; njegova se misao ne moe ponoviti jer je neponovljiva poput umetnikog dela; njega moemo samo slediti i u njegovim delima traiti odgovore na pitanja koja sebi postavljamo mi i nae vreme. Blohovo delo u celini mnogi su skloni da odrede kao filozofiju umetnosti, ali ono je istovremeno i umetnost sama, u tome je njegova magija i njegova privlanost; ima autora koje itamo a i onih koje volimo da itamo; Ernst Bloh je u ovoj drugoj grupi. Jednaku strast za miljenje, jednak kritiki dar i i temeljno poznavanje filozofije imao je i Gajo Petrovi (1927-1993) iji radovi spadaju u najvie domene marksistike misli XX stolea; diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gde je niz godina predavao filozofiju; bio je glavni i odgovorni urednik asopisa Praxis (1964-1974) kao i lan niza internacionalnih filozofskih drutava. Meu njegovim spisima istiu se: Od Loka do Ejera (1964), Filozofija i marksizam (1975), Filozofija i revolucija (1971), Miljenje revolucije (1978), Savremena filozofija (1979), Praxis/Istina (1986), Marks i marksisti (1986), Prolegomena za kritiku Hajdegera (1986), U potrazi za slobodom (1990). Iako moda najvie pominjan kao autor udbenika Logike (koji je za nekoliko decenija doiveo preko dvadeset izdanja), Gajo Petrovi spada u retke filozofe49 iz Jugoslavije koji su na ravnopravan nain uestvovali u oblikovanju savremene evropske filozofske situacije. Svejedno da li je pisao o Brentanu, Marksu ili Hajdegeru, Gajo Petrovi je to inio na najvii nain dostojan filozofije. Neotomizam
49

Ovde se oekuje da se kau i druga imena; bez namere da budem subjetivan, a polazei od kvaliteta knjiga objavljenih u inostranstvu kod najuglednijih izdavaa kao to su M. Niemeyer ili de Gruyter, treba pomenuti Ante Paanina i Mihaila uria; njima bih dodao Danila Pejovia, autora najboljih stranica o Hartmanu i Hajdegeru.

www.uzelac.eu

738

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ne treba identifikovati hriansku filozofiju i neotomizam koji nastaje u XX stoleu, kao to ne treba hriansku filozofiju identifikovati ni sa neosholastikom; dve hiljade godina, od Avgustina pa do Karla Barta, Hansa Ranera i Emanuela Munijea filozofska misao se inspirie hrianskom tradicijom. Pojavu neotomizma u novo vreme treba videti kao reakciju na prosvetiteljski racionalizam, na idealistiki imanentizam, materijalistiki pozitivizam i neke aspekte politikog liberalizma. Traenje inspiracije u nekim sholastikim uenjima treba videti i kao posledicu revalorizacije srednjovekovne misli i poveanog interesa za nju. Re je o pokuaju da se zatiti poljuljana ideja autoriteta kao i da se uspostavi izgubljena ravnotea izmeu razuma i vere unutar hrianstva. Ovaj pokret podstaknut je dvema papskim poslanicama: Aeterni Patris (Lav XIII, 1879) i Pascendi (Pije X, 1907); prva poslanica je pozivala katolike da budu na nivou razvoja svetske nauke, kulture, industrije i politike, svega to je karakterisalo Evropu XIX stolea. Druga poslanica nije bila progresivna kao prethodna budui da je osuivala modernizam kao tip nove kulture koji su prihvatali neki katolici i koristili u stvaranju nove teologije u duhu novih filozofskih tokova. Sintezu svih jeresi Pije X je nazvao modernizam i pozvao da se ovo otrovno bilje iupa iz korena. Tako je ometen zapoet dijalog nove neosholastike s novom kulturom. Dok je Lav XIII traio da se teolozi vrate izvornom uenju Tome Akvinskog koje se mora razlikovati od opasnog uenja njegovih naslednika, a to je podrazumevalo neophodnost ouvanja tomizma na istorijskom planu, Pije X je orijentisao teologe protiv modernizma. U najznaajnije predstavnike neotomizma ubrajaju se ak Mariten, Etjen ilson i Mihael Grabman. U tomizmu je an Mariten (1882-1973) video reenje mnogih savremenih problema; svoje osnovno stanovite formulie u naslovu: Razlikovati da bi objedinio: stepeni saznanja (1932); bivstvovanje je razumu dostupno samo u analogiji s realnou, analogija je zakon po kome se bia uopte mogu razumeti i taj zakon nas uva od opasne unifikacije gde sve tone u carstvo sivila. Analogija je nain tumaenja realnosti koji sve vreme odrava sve

www.uzelac.eu

739

Milan Uzelac

Istorija filozofije

aspekte slinosti i razlike. Saznati, to ne znai ostati unutar sopstvene svesti; saznati, znai postati drugi i drugaiji pri emu ta drugost nikad nije data apsolutno ve samo u nekom od svojih aspekata. Mariten je studirao prirodne nauke i filozofiju na Sorboni; iako je u poetku pobornik liberalnog protestantizma, pod uticajem arla Pegija postaje blizak idejama hrianskog socijalizma da bi prelaskom u katolianstvo 1906. postao sledbenik filozofije Tome Akvinskog. Od 1914. profesor je filozofije na Katolikom institutu u Parizu gde organizuje kruok za izuavanje tomizma koji su poseivali . Kokto, M. akob, M. agal, I. Stravinski, N. Berdjajev. Od 1940. do 1945. ivi u Americi i predaje na Prinstonskom i Kolumbijskom univerzitetu. Naredne tri godine je ambasador Francuske u Vatikanu; od 1948. do 1960. ponovo predaje na Univerzitetu u Prinstonu a potom ostatak ivota ivi u Francuskoj. Glavna dela: Integralni humanizam (1936), Simbol vere (1941), Kratak traktat o bivstvovanju i bivstvujuem (1947), O filozofiji istorije (1957), O Hristovom milosru i humanosti (1967), O crkvi Hristovoj (1970). Novovekovna filozofija je po miljenju Maritena postala destruktivna stoga to je izgubila svoje vrednosne temelje u srednjovekovnoj kulturi; tu razornu liniju nastavio je Dekart izgraivanjem ekstremnog antropocentrizma i negovanjem kulta razuma koji se usredsredio na manipulisanje realnou koja ga okruuje. Bekonovsko-lokovska tradicija je utemeljila moralni relativizam i tenju za postizanjem dobiti po svaku cenu. Rusoovo groteskno tumaenje "prave prirode" dovelo je do nevienog uspeha buroasko-demokratski egalitarizam. Naspram takvog puta u filozofiji Mariten nastoji da na tragu Tome Akvinskog (pozivajui se i na Frojda, Bergsona, Sartra, Kamija) izgradi jednu "venu filozofiju" koja treba da odgovori na izazove vremena i da sa katolike take gledanja osvetli kulturne, istorijske i socijalnopolitike fenomene XX stolea koje je obeleeno revolucijama, svetskim ratovima i eksplozijom naunih i tehnikih otkria. Osnovne probleme Tomine filozofije problem harmonije vere i znanja, religije i filozofije Mariten tumai u kontekstu dubokih prevrata i promena koje preivljava oveanstvo u XX stoleu;

www.uzelac.eu

740

Milan Uzelac

Istorija filozofije

hrianstvo je pokazalo da je ljubav via od intelekta ma koliko on bio razvijen; ono je izraz istinske ovekove slobode i njegovo predodreenje koje se sastoji u sluenju blinjima, u stvaranju kulturnih vrednosti, u usavravanju, milosru i iskupljenju grehova. U osnovi Maritenove ontologije lei razlika izmeu bivstvovanja, bivstva i bivstvujueg. Bog ne stvara bia i ne daje im krajnju formu bivstvovanja da bi im potom dao postojanje, ve on svakom biu daje slobodu stvaranja. Bog stvara egzistencijalne objekte koji slobodno, u saglasju sa svojom individualnom prirodom, u svom delovanju i meudelovanju, obrazuju realno bivstvovanje. Bog sva bia i stvari poznaje iznutra u svojstvu subjekata, dok ljudi sve stvari poznaju spolja, pretvarajui subjekte u objekte. Samo jedno bie u itavom svetu znamo kao subjekt sopstveno Ja. Za svakog od nas Ja je kao centar vasione, i ako nekog kao pojedinca ne bi bilo nita se ne bi izmenilo. Filozofija u objektima saznaje subjekte no ona ih objanjava kao objekte; to i ini granicu koja odvaja svet filozofije od sveta religije. Samo religija ulazi u odnos subjekta sa subjektom i dosee do tajanstvenog bivstvovanja objekata kao subjekata. Mariten kritikuje Hegela zbog totalitarizma razuma koji zastupa i zbog pokuaja da religiju ukljui u filozofsko znanje. Isto tako kritikuje i egzistencijalizam zbog zastupanja ideje o radikalnom apsurdu postojanja; operiui pojmovima egzistencija i sloboda egzistencijalizam ne kazuje pravu istinu ni o jednom ni o drugom. Religiozno shvatanje sveta pokazuje da smisao svetu ne dolazi spolja ve iznutra, iz oveka, i da ovekovo postojanje nije apsurdno ve da ima dubok smisao koji proistie iz osnove stvaranja, iz subjekata a ne objekata. Pogreno je i egzistencijalistiko potcenjivanje uma u odnosu na Tvorca. Um dovoljno poznaje subjekte u stvaranju sveta kroz stvaranje objekata. Time su uslovljene i mogunosti filozofije, posebno kad se misli o njenom odnosu spram religije. Opovrgavajui Marksovu tezu o ulozi filozofije u radikalnoj izmeni sveta Mariten istie sopstvenu tezu o filozofiji "u gradu", odnosno, u drutvu. Po svojoj prirodi filozofija je nezainteresovana delatnost usmerena na istinu, a ne na utilitarne aktivnosti iji je cilj ovladavanje stvarima i drutvenim procesima. Samo u tom sluaju filozofija moe biti sila koja pomae kretanju istorije. Filozof u gradu to je ovek koji ukazuje

www.uzelac.eu

741

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ljudima na istinu i slobodu. Prevazilazei vezanost za posebne interese politikih i socijalnih grupa, filozof treba da se vrati nezavisnoj i nepokolebljivoj istini. ak i u sluaju da grei on donosi korist slobodno kritikujui ono ime su zarobljeni savremenici. Postajui posednik miljenj filozof nema pravo da svoja reenja socijalnih problema namee drugima kako ne bi postao ideoloki diktator. Svi diktatori mrze filozofe, jer ovi poslednji ljudima otvaraju oi i pokazuju kako je drutveno dobro bez slobode samo jedna ideoloka fikcija. Progres iskustvenih nauka odvija se potiskivanjem teorije koja je objanjavala manje injenica i pojava drugom teorijom koja poseduje veu objanjavajuu mo. Progres metafizike manifestuje se kao put produbljivanja. Razliiti filozofski sistemi zajedno ine celinu filozofije koja poiva na istinama koje u sebi sadri. Ljudi slobodno mogu da iz drugih uenja uzimaju ono to u najveoj meri odgovara njihovom stremljenju dobrom i na taj nain svoj ivot izgrauju na istinskoj osnovi. Progres u filozofiji odraava one horizonte istine i slobode na putu ljudske civilizacije i kulture iji je razvoj beskonaan. Mariten upozorava da treba razlikovati ljudsku i boiju slobodu. Tenja ljudskoj slobodi je pretpostavka boanske slobode. Ljudska sloboda je sloboda izbora svakog oveka, sloboda koja je neophodna za razvoj linosti, iz koje se sastoji neki narod i koje se ujedinjuju radi opteg dobra. Ljudske slobode omoguuju nezavisnost koja obezbeuje ekonomske garancije nekog naroda, politika prava, graanske vrline i duhovnu kulturu. Razvoj buroaskog liberalizma otvara mogunosti za ljudske slobode ali zaotrava i egoizam i individualizam koji oteavaju put ka boanskoj humanosti; komunizam je delom reakcija na taj individualizam, ali teei apsolutnom osloboenju oveka on ga oslobaa i od individualne slobode. Reenje Mariten vidi u koncepciji integralnog humanizma koji razmatra oveka u totalitetu njegovog prirodnog i natprirodnog bivstvovanja a njegovu slobodu kao organsko jedinstvo oveka i boga. ovekovo dobro nije toliko povezano s nivoom blagostanja i nivoom njegovog materijalnog ivota ve sa nivoom duhovnog ivota, s potovanjem boijih vrednosti kao to su istina, dobro, lepota, milosre, uzajamna pomo. Drama savreme demokratije je u nesposobnosti u sebe zatvorenog

www.uzelac.eu

742

Milan Uzelac

Istorija filozofije

individuuma da dospe do dobrog, do harmonije i svestranog razvoja linosti, do vrednosti kao to su pravednost i saradnja, a koje se obino proglaavaju za krajnje ciljeve demokratije. Ostvarenje ideja integralnog humanizma vodi nastanku novog, vieg oblika demokratije zasnovanog na potovanju hrianskih vrednosti, prevladavanju klasnih antagonizama i procvatu kulture. To ne znai uspostavljanje poretka u kojem nee biti zla ili nepravednosti; hrianstvo nema za cilj ostvarenje utopija ve permanentno jaanje unutranjih napora koji vode osboenju. Integralni humanizam je novi humanizam koji se zasniva na novom shvatanju hrianstva, ne isto sakralnom, ve sekularnom koje sjedinjuje u sebi ljudsko i boansko. Taj neohumanizam je odgovor na marksistiko shvatanje istorije; on ne stavlja pred istoriju zahtev za postizanjem neeg apsolutno novog kao to ne govori o kraju istorije; on samo trai obnovi oveka u okvirima mogueg a uz pomo vaspostavljanja vrednosti koje su jednom u prolosti ve bile postignute i to bi zapravo bili neki od motiva koje istie savremeni tomizam kao "vena filozofija". Meu tomistima ne manje znaajan je Etjen ilson (18841978), profesor Kole de Frans i niza univerziteta u Evropi i Americi, lan Francuske Akademije, autor izuzetnih dela o srednjovekovnoj filozofiji: Filozofija sv. Bonaventure (1924), Duh srednjovekovne filozofije (1932), Sveti Toma Akvinski (1925), Teologija i istorija duha (1943), Srednjovekovna filozofija I-II (1944), Tomizam (1947), Realizam tomizma i kritika znanja (1947), Hrianski egzistencijalizam (1948), Bivstvovanje i neki filozofi (1949), Hrianstvo i filozofija (1949), Johan Duns Skot (1952), Metamorfoze Boanske drave (1953), Jedinstvo filozofskog iskustva (1955), Istorija hrianske filozofije (1955), kao i spisa: Uvod u hriansku filozofiju (1960), Filozofija i teologija (1960), Savremeni filozofi. Hegel (1966), Masovno drutvo i kultura (1967). Etjen ilson smatra da duhovni potencijal koji u sebi nosi tomizam ni iz daleka nije iscrpljen jer je jo uvek aktuelno pitanje odnosa razuma i vere a na tom putu se moramo sresti i sa filozofijom Tome Akvinskog; zato ilsonovo obraanje srednjovekovnoj filozofiji ima programski karakter, budui da se u novom kulturnom kontekstu koncepcija tomizma moe razmatrati

www.uzelac.eu

743

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kao filozofija budueg; klasini teoloki problem boije egzistencije ilson modernizuje uz pomo egzistencijalistikih kategorija i boije bivstvovanje tumai kao akt istog postojanja; postojanje nije ulno svojstvo i nema ulnog organa kojim bi se ono moglo konstatovati, te se postojanje ne moe dosegnuti ulnim putem. Pravo postojanje moe biti samo postojanje pojedinanog i ono izmie razumu koji je deduktivno orijentisan. Tajna tomizma sastoji se u vioj sintezi racionalnog saznanja i vere koja je osnova neposredne "intuicije bivstvovanja" kao prediskustvene "evidentnosti realnosti" u kojoj ne moe biti nesaglasnosti izmeu sutine predmeta i njegovog postojanja poto postojanje stvari potvruje istovremeno i njenu sutinu; tomizam tei tome sa sledi realnost dok refleksivni racionalizam pokazuje netrpeljivost razuma koji eli da svest svede na znanje. Antirefleksivna pozicija ilsona je izraz odustajanja od meta-nivoa filozofske analize poto koncept u kojem je misao ne intendira saznanje ve miljenje kao samodovoljnu, beskonanu i bezsadrajnu proceduru. Na taj nain, harmonija znanja i vere u tomizmu se javlja kao neophodnost uma. U kognitivnom smislu filozofija i teologija (semantiki, sa stanovita sadraja istinskog znanja kao rezultata) jedna drugoj ne protivree ve svedoe o istom, dok, funkcionalno posmatrano (sa stanovita statusa i zadataka), filozofija i teologija su jedna na drugu principijelno nesvodive: "teologija nije nauka koja bi prevazilazila nauke njenog ranga, ali je principijelno drugaija, budui da je nenauni i vannauni nain postizanja istine posredstvom sadraja otkrovrenja koji se postie intuicijom. Istina je uverenost u to da se bog otkriva kroz govor i da je izreena re istinita, mada mnogi to ne shvataju. Istine se dele na one koje se postiu umom i one su pretpostavka vere (boije bivstvovanje, boanski atributi, besmrtnost due) pa mada se mogu javiti putem otkrovenja mogu se dokuiti i umom, i isto tako, imamo dogme koje se nalaze van granica koje doseu nauke jer se saznanje boga postie principijelno van subjekt-objekt procedura (tomistika doktrina zabranjuje predstavljanje boga u ma kom obliku). Zato se ilson protivi svakoj filozofskoj reformi koja bi nastojala da izmeni dogmatske formule. Kao izvanredni poznavalac sholastike misli ilson vri i tipologiju razliitih smerova unutar nje: s jedne strane on izdvaja

www.uzelac.eu

744

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ekstremne pozicije o odnosu razuma i vere (Tertulijan, Avgustin, Averoes) i njima suprotstavlja sintetiku poziciju Tome Akvinskog kojeg odlikuje kako neograniena intelektualna smelost tako i bezgranina intelektualna skromnost; Tomina pozicija podrazumeva odnos prema stvarima sa stanovita filozofa, a odnos prema bogu sa stanovita teologa. Nesvodivost ljudskog postojanja ni na intelekt ni na afekte, otvara pitanje koncepcije oveka; ilson ovekovo bivstvovanje odreuje tradicionalnim egzistencijalistikim kategorijama: bog svaku ljudsku duu tvori individualno i ovekovo prebivanje u svetu nesvodivo je na njega; na istorijsko-filozofskom planu i ilson ocrtava evoluciju jedne "vene filozofije" koja se kree ka dosezanju bivstvovanja kroz traenje njegovog smisla pa, "ako se dva filozofa razilaze u razumevanju bivstvovanja oni se razilaze u svemu". Jedan od najveih poznavalaca dela Tome Akvinskog, neopravdano zapostavljan mislilac jeste Gustav Sivert (19031963) koji je s drugim katolikim filozofima (Bernared Velte, Karl Raner, Johan Loc) studirajui kod Hajdegera i pretrpeo presudni uticaj fundamentalne ontologije i filozofije bivstvovanja; studirao je filozofiju i psihologiju u Frankfurtu (1922-1924), teologiju u Fuldi (1924-1926) a potom filozofiju, istoriju umetnosti i istoriju na Univerzitetu u Frajburgu (1926-1930) kod Huserla, Hajdegera i Martina Honekera; doktorirao je radom Metafizika saznanja kod Tome Akvinskog (1930) a habilitirao 1937. spisom Tomizam kao sistem identiteta. Od 1945. profesor je filozofije i pedagogije a potom i rektor novoosnovane Pedagoke akademije u Ahenu a od 1961. profesor i rektor na novoosnovanoj Pedagokoj visokoj koli u Frajburgu. Nakon smrti zapoeto je s izdavanjem Sivertovih sabranih dela i dosad su objavljene etiri knjige; no, meu njegovim knjigama treba istai: Tomizam kao sistem identiteta (1939), Metafizika detinjstva (1957), Apstrakcija i bivstvovanje u uenju Tome Akvinskog (1958), Sudbina metafizike od Tome do Hajdegera (1959), Filozofija jezika (1962), Temeljna pitanja filozofije u horizontu ontoloke razlike (1963), Bivstvovanje i istina (1971), Bog u istoroji. Problem boga kod Hegela i Hajdegera (1971).

www.uzelac.eu

745

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Polazei od Hajdegerovih temeljnih uvida Gustav Sivert smatra da je "kriza miljenja bivstvovanja" sredite celokupnog filozofiranja i da ona na odluujui nain utie na novovekovno miljenje, a to dovodi u pitanje i mogunost da miljenje danas uopte moe da nae i jedan pristup bogu kao jedinstvenoj i najvioj realnosti; na ovo pitanje Sivert nastoji da odgvori kroz radikalizovanje izvornog odnosa Hegela i Hajdegera; naspram Hajdegera koji nastoji da celu tradiciju zapadnog miljenja misli u svetlu "zaborava bivstvovanja", Sivert istie nain miljenja bivstvovanja kakav sreemo u XIII stoleu kod Tome Akvinskog i problem bivstvovanja misli u kontekstu Sume teologije, ali tako to polazi od Hegelovog pojma identiteta dok pod tomizmom pri tom misli na celokupno uenje Tome Akvinskog. Posledica toga je da na mesto Hegelovog dijalektikog identiteta stupa pojam egzemplarnog identiteta ime se ukljuuje celokupna problematika analogije bivstvovanja i istoj obezbeuje temelj budui da je kod Hegela usled dijalektike iezla analogija; na putu izgradnje metafizike bivstvovanja bivstvujueg kao spekulativnog sistema, iznalaenje bivstvovanja kao boijeg lika mogue je po Sivertu osvetljavanjem dveju razlika: bivstvujueg i bivstvovanja i akta i supstancije; mada je prva, ontoloka razlika temeljno rasvetljena kod Hajdegera, ova druga (akt supstancija), iako temeljna, ostala je nepromiljena i nju Sivert razvija s obzirom na uenje o trinitetu; Hajdeger je Hegela, po reima Siverta, samo prividno prevladao; Hegel za Siverta ostaje najvei spekulativni mislioc i zato se on obraa prvenstveno Hegelu kao tvorcu najveeg spekulativnog sistema, budui da se o sistemu kao zatvorenoj dedukciji iz jednog temeljnog principa moe govoriti tek nakon Spinoze koji stvara prvi sistem u istoriji filozofije (uostalom, videli smo da u naslovu dva Tomina spisa nimalo sluajno ne stoji sistem ve summa); Sivert nastoji da ukae na korene Hegelovog miljenja kod Tome, ali da pri tom i Hegela projektuje unazad na Tomu te da Tomu rekonstruie kroz prevazilaenje Hegela. Osnovna razlika izmeu Hajdegera i Siverta bila bi u tome to prvi naglasak stavlja na razliku ens - verum, a drugi na razliku ens unum. To za posledicu ima da Sivert istie kako apriori nije pojam, ideja ili sinteza transcendentalne apercepcije, ve priroda, dok bi za Hajdegera to bilo vreme, odnosno istina. itav problem svodi se

www.uzelac.eu

746

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na to da se ova dva apriorija (priroda i vreme) misle zajedno a to je zadatak koji do kraja nisu priveli ni Sivert ni Hajdeger, jedina dva mislioca koji su o ovoj stvari mogli neto bitno da kau u XX stoleu. Sivertovo filozofsko delo, kao hrianska metafizika, sve vreme je proeto nastojanjem da se metafiziki utemelji antropologija i pedagogija i to u najviem smislu filozofije shvaene kao philosophia perennis; polazei od toga da pitanje o "bivstvujuem kao bivstvujuem", o "bivstvujuem u celini", o stvarnom i njegovoj istini, kao i o svetom i dobrom, o kalon kai agathon, vode pitanju o smislu i kraju shvaenim kao svrsi ovekovih tenji, odnosno, njegove ljudske egzistencije, Sivert je posebnu panju posvetio pedagogiji kao nauci koja polazei od sopstvenih izvora iskustva svoj temelj nalazi u filozofiji, etici i teologiji. U nizu svojih radova i na predavanjima, kada je o pedagogiji re, najvie se Sivert oslanjao na Tomu Akvinskog, Hajdegera i Mariju Montesori; shvatajui oveka na tragu Tome kao substantia potentialis, a na tragu Hajdegerovih analiza ljudskog opstanka kao transcendirajueg bivstvovanja u svetu, on je neprestano nastojao da kroz kritiku jedinstva oveka i prirode, misli izgubljeno jedinstvo inteligibilnog subjekta prirode iz njegovog apriornog temelja; Sivert modifikuje hermeneutiku konanog i istorijskog ljudskog opstanka kao bivstvovanja u svetu ukazujui na izvor ljudskog iskustvo sveta u detetu. Iskustvo bivstvovanja, kao osobit temelj svega, koje je dato zajedno sa izvorom, jeste iskustvo apsolutne pozitivnosti. Metafizika detinjstva jeste deskripcija biti obrazovanja i sutine darovitosti i sazrevanja u poetku ljudskog opstanka. Sutina oveka nije jedna u sebi zatvorena slika ve potencijalna supstancija, tj. bivstvujue u sebi koje je od samog poetka drugaije od onog to na prvi pogled jeste. ovekovo saznanje polazi od bivstvovanja i vodi bivstvovanju. On je uvek otelotvoren duh a ne duh ili dua koja samo "ima" telo; i na tragu Tome Sivert istie kako je dua supstancijalna forma oduevljenog tela, dok je dar elemenat u procesu sazrevanja, podsticaj. Sivertova metafizika vaspitanja bila je od odluujueg uticaja na Volfanga Belera, Ferdinanda Grafa i Almu fon tokhauzen.

www.uzelac.eu

747

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kosmizam Decenijama je izraz kosmizam imao metaforino znaenje; ponekad se tim pojmom obuhvatao itav jedan smer u ruskoj kulturi koji je u sebe ukljuivao i pesnike i muziare od Lomonosova i Tjueva, preko Vjaeslava Ivanova i Skrjabina, do Reriha i urlonisa, a ponekad se tim pojmom ukazuje na samo nekoliko imena, mahom naunika, kao to su Vernadski, Ciolkovski ili ievski. Moglo bi se rei da se tu radi o orijentaciji koja je nastala ve sredinom XIX stolea u Rusiji sa uenjem o prelasku biosfere u noosferu i novim, naunim putem tematizovanja pojma kosmos. Tim pojmom se ukazuje i na kosmocentrizam koji ui o kontemplaciji boanske energije u tvarnom svetu i o preobraaju sveta (Berdjajev), pa bi se tu zapravo radilo o odnosu kosmosa i oveka, o tvorakoj eshatologiji po kojoj kraj sveta a time i kraj istorije zavisi i od tvorake aktivnosti oveka. U svemu tome je veoma aktivna uloga slavnog mineraloga, geologa i hemiara V.I. Vernadskog koji je svojim radovima iz biohemije usmerio istraivanja na izuavanje delovanja ive tvari na istoriju hemijskih elemenata. Biologija je dugo vreme bila van sfere interesovanja teoretiara i sad su prvo biolozi skrenuli panju na evolucione procese ive materije u kojima se nedovoljno posveuje panja teleologiji evolutivnih procesa. Konstantin Ciolkovski (1857-1935) je isticao da je progres organizama neprekidan i da ima budunost, da se ne moe zaustaviti na oveku sa im je saglasan i Konstantin Vernadski: "ovek nije kruna stvaranja: iza svesti i ivota kao njene spoljanje forme mora postojati "nadsvest" ili "nadivot"". Ideja oboenja razvoja ima svoje poreklo kod Grigorija Palame, u njegovom uenju o transcendiranju sveg ljudskog, zemnog i konanog a u tenji besmrtnom, preobraenom boanskom bivstvovanju.. Ideja Vernadskog o kosminosti ivota, o biosferi i njenom prelasku u noosferu poetkom XX stolea dobija nove impulse iz dela N.F. Fjodorova i Stvaralake evolucije Anri Bergsona koji istie ivot kao veito svojstvo bivstvovanja materije i energije, kao i da je ivot kosmiki proces voen unutranjim tvorakim nagonom. Tako se naspram sila entropije, kao sila raspada dezor-

www.uzelac.eu

748

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ganizacije i pojednostavljivanja, stavlja tendecija ka uveanju reda i organizacije a povezana s tokom ivota i svesti; na taj nain ovekova racionalna sposobnost izbija u prvi plan, pre svega njegove duhovne moi, njegovo nastojanje da se preobrazi i oduhovi svet. Sva iva bia su povezana i sva zajedno slue tom cilju: ivotinje se oslanjaju na biljke, ovek na ivotinje a sve oveanstvo u vremenu i prostoru jeste sila koja sve pred sobom pobeuje pa e u jednom trenutku moda pobediti i smrt, pisao je Bergson u pomenutom delu. U isto vreme o evoluciji ivog pie u Rusiji Nikolaj Umov (1846-1915), smatrajui da s razvojem ivih bia i uslonjavanjem ivota raste i sposobnost za stvaralatvo, da ivot prelazi sa nesvesnih na svesne akte i da meu ljudima nastaje nova vrsta homo sapiens explorans, (razuman ovek koji istrauje) koji se nalazi na rubu evolucije jer je pred njim zadatak: "stvaraj i gradi!" Ideja stvaralakog regulisanja evolutivnog procesa nalazi se ve kod pomenutog Nikolaja Fjodorova (1829-1903), jednog od najinteresantnijih ljudi svog doba; on smatra da je oveanstvo pozvano da ovlada stihijama, slepim silama u sebi i van sebe, da se otisne u kosmos kako bi ga osvajalo i preobraavalo te da tako da novi kosmiki status bivstvovanju zajedno sa svim prethodnim pokolenjima; svesno upravljanje evolucije je najvii ideal oveanstva a postie se regulisanjem "meteorolokih" kosmikih pojava, obuzdavanjem stihijnih pojava u prirodi, stvaranjem novog tipa organizacije drutva psihokratije. Za ovo pozvani su svi, ne samo ivi ve i mrtvi, sve to je u prirodi, odnosno vasioni. U subjektu je sve a u objektu su svi; sve i svi treba da optim delom i stvaralatvom dostignu sveopte kao najvie dobro. Fjodorov se zalae za istinski kolektivizam (iveti sa svima i za sve) i pledira za jednu grandioznu sintezu nauka koja treba biti ostvarena u kosmikim razmerama; u optu kosmiku nauku o ivotu, nauku o oveku ulaze sve nauke, jer je ivot jedinstvena celina u kojoj je sve meusobno povezano. Fjodorov nastoji da tehniku postavi na njoj odgovarajue mesto: ona se moe usavravati ali ne na raun ovekovog usavravanja; sm ovek mora da usavrava svoje organe i danas bi mnogi genetiari mogli da svoj rad opravdaju upravo pozivanjem na ovog mislioca.

www.uzelac.eu

749

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Sam izraz noosfera prvi je upotrebio Bergsonov uenik, matematiar i filozof Eduard Lerua 1927/1928. godine da bi ga odmah prihvatio paleontolog i filozof Tejar de arden; i jedan i drugi se oslanjaju na predavanja koja je Vladimir Vernadski (1863-1945) drao 1922/1923. na Sorboni. Po miljenju autora teorije o noosferi pojava oveka na uzlaznoj lestvici ivotnih formi oznaava da evolucija prelazi na upotrebu novih sredstava, psihikog i duhovnog. Evolucija je u svom prvom proizvodu svorila veliko orue svog daljeg razvoja: um koji poseduje samosvest, mogunost dubokog saznanja i preoblikovanja sebe i sveta. ovek je kulminacija spontane, nesvesne evolucije, no i poelo koje u sebi stvara pretpostavke za novi, umni nivo same evolucije. Sa prvom milju o sebi i svetu, ideja i stvoreni projekat (usmeno predanje, pismeno, knjige, dokumenti...) poinju da se usavravaju - zemlju preplavljuje informaciona reka fakata i znanja, koncepcija i teorija stvara se specifina opna oko Zemlje (noosfera), koja poiva na biosferi, no nije slivena s njom ve samo sve vie na nju deluje. Ta noosfera (sfera umnosti, svesnosti, informacija) jeste sfera idealnih realnosti; nju ine duhovna, umetnika, nauna dela, stvaralaka otkria koja se materijalno realiziju u transformisanoj prirodi ispunjenoj vetakim instrumentima, oruima i mainama, naunim konstrukcijama, umetnikim delima... Skoro identinu ideju izlae u jednom pismu Vernadskom Pavel Florenski 1929. godine; on govori o neem to bi moglo postojati u biosferi ili nad biosferom i to naziva pneumatosferom; re je o posebnoj sferi bivstvujueg koja ini oblast kulture, odnosno duha. Terminoloki ta dva pojma su bliska: nous znai um, razum, a pneuma duh, duhovno naelo. U tradiciji hrianskog kosmisma analogon noosfere i noogeneze (stvaranja noosfere) jeste koncepcija bogooveanstva, bogoovenog procesa oboenja, metamorfoza sveta. Sam ovek u svojoj evoluciji jo uvek nije savren; on je jo uvek "krizno" bie, ali postoji vii ideal, ideal koji je iznad duhovnog oveka, ideal koji pokree oveka u nastojanju da ovaj prevlada sopstvenu prirodu; zato ovekova tvorevina noosfera jo uvek je disharmonina, nalazi se u stanju nastajanja i realnost koja se tu stvara najvii je ideal tog nastajanja.

www.uzelac.eu

750

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Na formiranje uenja o noosferi uticalo je nekoliko momenata: (a) vaseljensko shvatanje oveanstva, (b) jedinstvo oveanstva okupljenog oko jedinstvene moralne ideje, (c) omasovljenje drutvenog ivota koje se manifestuje kroz sve vee svesno uticanje irokih drutvenih slojeva na dravne i drutvene aktivnosti i (d) rast nauke kao glavne sile pri stvaranju noosfere. Krajem XIX i poetkom XX stolea jo uvek je velika vera u rast nauke koji je bezgranian; apsolut ne moe poivati u oveku; apsolut moe biti samo ideal koji je iznad oveka, a to je ili bog ili preobraeni ovek u sklopu bogooveanskog jedinstva. Put do tog vieg oveka ide preko zadobijanja sve vieg ontolokog statusa (u hriansakoj misli to se naziva oboenjem). Koreni te hrianske antropologije lee u tradiciji isihazma o kojem smo ve govorili kad je bila re o asketskoj praksi IV-VII stolea nae ere, kao i o teoriji koju je razvio Grigorije Palama; tu se ne sreemo s teorijom ve s praksom kontemplativnog delanja; treba imati u vidu pokuaj isihazma da ukljui i telo a ne samo duu u krug metamorfoze i osveenja za budue oboenje. U ruskom kosmizmu, poev od Fjodorova vlada uverenost da oveanstvo nikad ne moe dospeti iz niih u vie sfere slobode ako ne pone da menja i svoju fiziku prirodu da bi vremenom mogla postati sposobna da ostvari taj vii ideal noosferski. Moralno ovekovo usavravanje mogue je samo uporedo s fizikim preobraajem, kroz oslobaanje od onih fizikih svojstava koja ga nagone da unitava, ubija i da samog sebe unitava; neophodno je prevladavanje spoljnih nesavrenstava; mnogi su nastojali da formuliu konkretne aktivnosti za postizanje takvog cilja a meu njima je bio i Vernadski sa svojom idejom o buduem autotrofnom oveanstvu koje moe svoj organizam da stvori tako to e se samo hraniti ne unitavajui druga iva bia u okolnoj sredini (koja su heterotrofna jer se odravaju na raun drugih ivih bia). Simptom prelaska od biosfere ka noosferi kosmisti vide u produavanju ivota, iskorenjavanju bolesti za itavo oveanstvo. Ideje kosmista zadojene su optimizmom koji u narednom periodu nije naao opravdanje. Ali, isto tako, nakon dve hiljade godina hrianstva, ta je ostalo od onog to je propovedao apostol Pavle ili sveti Avgustin?

www.uzelac.eu

751

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Ideje kosmista, posebno Fjodorova i Vernadskog, ponovo bude interes danas, u vreme kad se postavlja pitanje sutine informacije i naina na koji se prenosi informacija. Ako danas znamo da je nama poznati svet sastavljen iz tri elementa (energija, materija i informacija), nije li ono to se u antiko vreme nazivalo duom samo nosioc individualne svesti koji poseduje osobeno biopolje neentropijske prirode a koje ostaje koherentno i nakon fizike smrti individue? Moda je tu samo re o nosiocu informacije na isti nain kao to je jedna elija nosioc celokupne genetske informacije o celom organizmu i o emu danas uveliko govore genetiari? Mogue je da biopsipolje izlueno iz organizma u trenutku njegove smrti nastavlja da uva svu informaciju o njemu; na taj nain mogle bi se vratiti u bivstvovanje i sve energije to su ranije prele u nebivstvovanje, ali u jednom savrenijem obliku koji ne bi egzistirao na belanevinastoj osnovi. Jedna od najinteresantnijih, najjarkijih i nesporno najuticajnijih linosti XIX stolea je neobini moskovski bibliotekar, ovek koji je bitno uticao na Dostojevskog, Tolstoja, Solovjova, S. Bulgakova, Gorkog, Majakovskog, Zabolockog, Hlebnikova, vanbrani sin kneza Pavla Gagarina Nikolaj Fjodorovi Fjodorov (1829-1903) koji je, kako je u takvim sluajevima bio obiaj, ime dobio po svom kumu. Gimnaziju je pohaao u Odesi a nakon toga etrnaest godina bio uitelj u raznim kolama; od 1869. je pomonik bibliotekara moskovske ortkovske biblioteke a od 1874. bibliotekar Rumjancevskog muzeja50 gde je pored skromne dunosti deurnog u itaonici bio duhovno sredite celokupne muzejske delatnosti; uivao je neverovatan autoritet kod kolega i posetilaca muzeja, uvenih naunika, pisaca i filozofa. Stvar nije samo u tome to je imao fenomenalno pamenje (kau da je znao sadraje svih knjiga biblioteke koja bee tad najvea u dravi), ve i u tome to su njegove preporuke bile duboko usmeravajue. Osamdesetih i devedesetih godina intenzivno se druio sa Tolstojom i V. Solovjovim i ti odnosi imali su svoje uspone i padove. Fjodorov nije imao ambicije da sebe ovekovei u istori i ako je neto objavljivao, to je inio anonimno ili pod pseudonimom. Tek pred kraj ivota
50

Potom biblioteka im. Lenjina.

www.uzelac.eu

752

Milan Uzelac

Istorija filozofije

poinje intenzivno da radi nad svojim rukopisima kako bi im dao formu pogodnu za objavljivanje; pred smrt usled obostrane upale plua, rukopise je ostavio svom ueniku V.A. Koevnikovu; sahranjen je na jednom manastirskom groblju koje je 1929. sravnjeno sa zemljom i pretvoreno u igralite. Njegovi spisi pod nazivom Filozofija opteg dela I-II (1906; 1913) objavljeni su u Vernom (kasnije, Alma-Ata) i Moskvi, dok je trei tom koji obuhvata lanke i pisma publikovan tek 1982. Ideja "regulisanja prirode" i "imanentnog vaskrsnua" ima kod Fjodorova kako prirodno-naune tako i religiozne osnove; svoje uenje on naziva i aktivnim hrianstvom; "aktivnost" se ogleda u pozivu za aktivno preobraavanje prirodnog, smrtnog sveta u drugi, ne-prirodni, besmrtni, boanstveni tip bivstvovanja. Zahtevi koji se postavljaju pred oveka proistiu iz hrianske antropologije po kojoj bog stvara i usavrava oveka kroz njega samog: bog oveka "ui" heuristiki: ovek mora sav svoj trud i znanje da uloi u veliko delo vaskrsavanja i da doe do zakljuka o nunosti sopstvenog uea u tome, dok oveanstvo treba od sebe da stvori aktivno orue dostojno toga da kroz njega moe delovati boija volja. Hrianska ideja eshatologije dolazi kod Fjodorova do svog punog izraza time to ispunjava dva, po njegovom miljenju izopaena hrianska ideala: parcijalno, delimino spasenje i natprirodni katastrofizam pri pasivnom oekivanju da se ispuni usud. Fjodorov apokaliptino proroanstvo smatra uslovnim i sveoptost spasenja vidi kao nunost koja se zbiva kroz imanentno vaskrsnue koje dostie oveanstvo poto je ovladalo tajnama ivota i smrti, tajnama metamorfoza realnog sveta. Fjodorov smatra da ne moe postojati pakao (jer bi to bio sadizam Carstva boijeg) kao ni raj (jer nema apsolutno pravednih); moe postojati istilite i to je sva ljudska istorija, sadanje oveanstvo izloeno udaru raznih sila koje su izvan i u njemu; pozivajui ljude da pristupe optoj stvari, odnosno, zajednikom, "velikom poslu" Fjodorov se obraa svim ljudima, verujuim i ne-verujuim, jer opta stvar je delo svih smrtnih ljudi, izlaz iz svake ontoloke varijante, kao i iz krajnjeg metafizikog oajanja u koje bi ovek zapao tvrdnjom da boga nema i i da je svet besmislen. Za razliku od sterilne Kjerkegorove koncepcije koja je dobila svetsku popularnost, iz

www.uzelac.eu

753

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fjodorova izbija ruski, pravoslavni optimizam; re je o odgovoru koji nastaje u jednoj drugaijoj tradiciji, neprekinutog u vreme Karla Velikog a poteklom iz istinske vere: ako boga i nema u takvom vidu kako ga sebi predstavljaju teistike religije, tada ideal boanskog bivstvovanja kao regulativna ideja treba da nas vodi stvaranju takvog bivstvovanja koje e se postepeno proiriti na svu vasionu; u optoj stvari treba da se ujedine svi ljudi, verujui ili ne, svi ljudi na zemlji. "Va projekt prihvatam bezuslovno, i bez bilo kakvih razgovora, mogu Vas priznati samo svojim uiteljem i duhovnim ocem", pisao je Fjodorovu poetkom 1882. dvadesetosmogodinji Vladimir Solovjov (1853-1900). Svojim poreklom Solovjov je dobio sve: otac mu je bio veliki istoriar i profesor Moskovskog univerziteta Sergej Solovjov, autor mnogotomne Istorije Rusije, a majka, od koje je nasledio poetske i mistine crte, potomak je stare ukrajinsko-poljske porodice iji je predak bio filozof Grigorije Skovoroda (1722-1794). U mladosti je Solovjov, kako sam kae, proao sve faze "negativnog razvoja evropske misli poslednja etiri stolea": od ikonoborstva, preko deizma, panteizma, do ateizma i materijalizma. Njegov razvoj, od oajanja preko pozitivne nauke do "apstraktne filozofije", jeste u znaku potrage za znanjem a iz velikog uverenja. Jednom je, idui s prijateljima na groblje, besno izvalio jedan krst i gazei po njemu govorio kako nieg pasjeg iz tog ne moe proizai, a smatraju ga najveim religioznim filozofom koji je (kao Karsavin ili Vjaeslav Ivanov) ivot zavrio kao katolik. Ne znam za katolike filozofe koji su preli u pravoslavlje; ovde nije re o "ispravnosti vere", ve o spremnosti da se misli "stvar vere" iz filozofije ali istovremeno i iz same vere, koja ruske religiozne mislioce uzdie u najvie prostore miljenja. Glavni cilj Solovjovu bio je da izmiri filozofiju i nauku sa religioznom istinom; tu ideju je nasledio od oca koji je u mladosti matao o tome da stvori sintetiku filozofiju hrianstva koja e pomiriti razum i veru; ali ono to je kod oca bila samo mata, kod sina se pretvorila u ivotni program. Solovjov je studije zapoeo na istorijsko-filolokom fakultetu Moskovskog univerziteta da bi ve tokom prve godine studija preao na fiziko-matematiki fakultet gde izuava morfologiju biljaka i uporednu anatomiju to e mu

www.uzelac.eu

754

Milan Uzelac

Istorija filozofije

omoguiti izgradnju sopstvenog uenja o evoluciji. Nakon tri godine studija vraa se na istorijsko-filoloki fakultet, daje ispite za zvanje kandidata nauka i potom odlazi u Sergijev Pasad, sredite ruske duhovnosti gde izuava bogosloviju. Rezulat svih tih istraivanja je magistarski rad Kriza zapadne filozofije koji je s velikim uspehom odbranio 1874. na Petrogradskom univerzitetu, u kojem se, kritikujui tada vladajui pozitivizam, Solovjov zalae za ostvarenje univerzalne sinteze nauke, filozofije i religije, zapadne prirodne nauke i logike sa svim sadrajima duhovne kontemplativnosti Istoka. Samo na taj nain mogue je prevladati apstraktno znanje i filozofiji omoguiti da slui ivotu i izae iz apstraktnosti zapadnog miljenja. Jo kao docent katedre za filozofiju Moskovskog univerziteta Solovjov poinje da se bavi spiritizmom da bi uskoro u Britanskom muzeju poeo da izuava egipatsku mitologiju i Kabalu koji ga vode u Egipat gde u pustinji ima vizuju Sofije (mudrosti); na njegova predavanja o bogooveanstvu 1878. dolazie ceo Petrograd. U to vreme je u bliskim odnosima s Dostojevskim (pretpostavlja se da u likovima Aljoe i Ivana treba traiti crte ovog mladog filozofa) i pie mu da u mislima "legendarnog bibliotekara" nalazi mnogo sebi srodnog. Poslednja etiri predavanja iz pomenutog ciklusa su pod dubokim uticajem Fjodorova, a ideje ovog mislioca bie vidne i u potonjim delima Solovjova Rusija i vaseljenska crkva (1888) i Lepota u prirodi (1889); u jesen 1881. Solovjov i lino upoznao Fjodorova, oduevljava se njegovim uenjem i svoja predavanja poetkom sledee godine vidi kao uee u propovedi ideja Fjodorova; iako su ona privukla znatnu panju, posebno predavanje ivotni smisao hrianstva, do velikog trijumfa nije dolo, prvenstveno zbog neobinosti ideje da podraavanje Hristu ne podrazumeva trpljenje i poniavanje, ve da je u ueu u njegovom Delu: u vaskrsavanju mrtvih, izgraivanju sopstvenog hrama-tela. Razlog neuspeha ovih predavanja moda je leao i u tome to je Solovjov konkretni projekt Fjodorova preveo na "filozofsko-mistiki jezik". Kako sluaoci nisu pred sobom imali "deifrovani" tekst Fjodorova, ezoterika predavanja Solovjova nisu mogla naii na puno razumevanje. Isto se dogodilo i deset godina kasnije kad je Solovjov na zasedanju Psiholokog drutva proitao referat O pro-

www.uzelac.eu

755

Milan Uzelac

Istorija filozofije

padanju srednjovekovne kontemplacije sveta u kojem je kritikujui istorijsku crkvu istakao da "ako neko hoe istinski biti hrianin, onda i od njega zavisi da li e Hrist vaskrsnuti u itavom oveanstvu; mada je ve po dogovru s Fjodorovim ovo predavanje trebalo da bude i javna propoved nakon toga, iako e u osnovi njegove filozofije biti osnovne misli Fjodorova, ovaj poslednji je veoma dobro istakao i jednu njegovu karakternu crti rekavi kako je "Solovjov tokom itavog ivota nastojao da bude natovek: as medijum, as kabalist, as prorok, i kao i Tolstoj on nije razumeo neophodnost da se bude skroman: ne uzdizati se, ne isticati se, biti neprimetnim". Kako uenje Solovjova o vaskrsnuu, tako i poslednja dva perioda njegovog stvaralatva teokratski (18811889) i etiko-estetiki (1889-1900) ostaju pod dubokim uticajem koncepcije Fjodorova; u tom smislu istiu se radovi iz njegovog poznog perioda: Opravdanje dobra (1894), Lepo u prirodi (1889) i Opti smisao umetnosti (1900). Poslednja dva rada posebno su bliski Fjodorovu, njegovom stavu da je na ivot akt estetskog stvaralatva. Ovaj poslednji period stvaralatva Solovjova naroito e potom uticati na Aleksandra Bloka. Nakon to je napisao rad Tri razgovora o ratu, progresu i kraju svetske istorije (1899-1900), Solovjov je umro na imanju svojih prijatelja brae-filozof, kneeva Trubeskoj. Ovde se ne moe ne spomenuti jedna od najinteresantnijih figura tog doba, religiozni mislioc, naunik-enciklopedista koji je vidan trag ostavio u oblasti matematike, fizike, filologije, retorike, teologije, istraivanjima umetnosti Pavel Aleksandrovi Florenski (1882-1937) koji je dvadesetih godina XX stolea, na tragu A.S. Homjakova, N.F. Fjodorova i V.S. Solovjova kao svoj glavni zadatak isticao izgradnju integralnog znanja i stvaranje jednog sveobuhvatnog pogleda na svet. Uporedo s matematikom, koju je studirao na Fiziko-matematikom odseku Moskovskog univerziteta, izuava i filozofiju na Istorijsko-filolokom fakultetu kod S.N. Trubeckoja (1862-1905) i L.M. Lopatina (1855-1020) da bi se nakon toga upisao na Moskovsku duhovnu akademiju gde 1911. magistrira radom O duhovnoj istini i postaje svetenik; od tog trenutka mogue je pratiti paralelni tok njegovih duhovnih i naunih istraivanja: dri predavanja iz istorije filozofije, ureuje

www.uzelac.eu

756

Milan Uzelac

Istorija filozofije

asopis "Bogoslovski vesnik", predaje fiziku i matematiku, razrauje kurseve metodike geometrije, matematike i dr. Godine 1914. objavljuje knjigu Stub i potvrda istine u kojoj razvija ideje Solovjova o Sofiji i svejedinstvu. Originalna kompozicija ove knjige sastavljene od dvanaest pisama svedoi o originalnoj poziciji ovog mislioca, o nastojanju da izgradi jedinstvo religije i egzaknog znanja a s dubokim uverenjem u puno saglasje religiozne i naune istine. Dvadesetih godina on izgrauje sistem "konkretne metafizike" tako to izgrauje sloenu sliku bivstvovanja, njegove strukture i razliitih nivoa, no knjiga koju je 1922. dao u tampu a koja je sadrala poglavlja o obrnutoj perspektivi, o nauci kao simbolikom opisu, o anatomiji jezika, filozofiji imena kao i organoprojekciji, nije bila tada objavljena. Florenski je kao osnovni zakon sveta isticao drugi stav termodinamike zakon entropije. Svetu se suprotstavlja Logos kao njegovo naelo, dok je kultura svesna borba s nastojanjem sveta da doe u ravnoteu; u pismu upuenom V.I. Vernadskom pie o pneumosferi , kao posebnom zemljinom omotau koji nastaje kao rezultat ljudskog stvaralatva; re je ideji koja se podudara s koncepcijom o noosferi. Znaaj tehnike je po miljenju Florenskog u organizovanju materije koja se nalazi van oveka (slinu ideju je razvijao i N.A. Umov); ideju o organoproekciji Florekski preuzima od nemakog filozofa Ernsta Kapa a ona se sastoji u tome zahtevu da se stvore tehnika orua po uzoru na prirodne organe ime bi ovek mogao da deluje na okolnu prirodu i da je menja. Granice naeg tela su posledica ogranienosti nae vlasti nad nama samima i stoga tehnika nije samo posrednik izmeu oveka i prirode ve i sredstvo ovekovog samosaznanja. Konstruiui instrumente i maine mi zapravo sve uspenije razumevamo strukturu naih sopstvenih organa i ono to se u organizmu zbiva nesvesno ovde se proizvodi svesno, po odreenoj zamisli. To Florenskog vodi zakljuku da linija tehnike i linija ivota teku paralelno pa se on pribliava misli Fjodorova, Berdjajeva, Gorskog, Vernadskog o neophodnosti prelaska od tehnikog progresa (koji ostavlja oveka u fizikom nesavrenstvu) ka organskom progresu. Ovladavi umeem stvaranja orua, ovek to umee treba da primeni na svoje telo i da sebe vodi ka savrenstvu. Ne bez razloga

www.uzelac.eu

757

Milan Uzelac

Istorija filozofije

A.F. Losev (1893-1988) je Florenskog nazivao "filozofom ivota i prakse", budui da su ga uvek u nauci interesovala ona istraivanja iji bi rezultati mogli biti primenjeni u stvarnosti, dok ga je u duhovnoj oblasti interesovala mogunost aktivnog sluenja ljudima (to je bio osnovni razlog da postane svetenik). Za vreme progonstva u Sibiru bavio se nainima dobijanja joda iz morskih algi i u toj oblasti je nainio itav niz otkria. U mladosti je pod velikim uticajem "udesnog bibliotekara Fjodorova" bio Konstantin Ciolkovski (1857-1935); na dugogodinjeg uitelja raznih egzaktnih disciplina malo je ko obraao panju; sve do dvedesetih godina XX stolea smatrali su ga udakom i zanesenjakom; tek nakon 1924, kada je ponovo tampan njegov rad o principu rada rakete, Ciolkovski postaje ire poznat u krugovima inenjera-entuzijasta koje su predvodili F.A. Cinder (1635-1920) i S.P. Koroljov (1907-1966), budui glavni konstruktor rakete kojom je ovek dospeo u kosmos. Za ime Ciolkovskog vezuje se kosmika "nauna etika" koja naglasak stavlja ne na linost sa njenim beskonanim unutranjim razvojem ve na kosmos u celini. Kosmos Ciolkovski smatra otelotvorenjem vie boanske realnosti; re je o jednoj panteistikoj religiji Kosmosa; vasionom vlada najvii um, radost i blaenstvo, do kojih se mogu uzdii svesna bia stvaralakim naporom; odluujuu ulogu u progresivnom razvijaju prirode i oveka igra svest; kosmos nije neka beskonana fizika sredina koju ispunjavaju materija i energija ve potencijalno mesto za bioloko i drutveno postojanje ljudi; noosferni momenti su vidljivi u radovima Ciolkovskog: on pie o uticaju razumnih bia na vasionu, o miljenju kao faktoru u evoluciji kosmosa, pri emu ovek nije poslednji momenat u razvoju kosmosa, budui da je nesavren te stoga je, zbog svoje krizne prirode, samo njen prelazni stadijum. Imajui u vidu brojne nedostatke i nesavrenstvo ovekovog organizma on govori o vremenu kada e ovek moi da preobraava svoje telo (na taj nain je pionir genetskog inenjeringa i transformacija kroz koje prolazi Majkl Dekson) u tenji ka besmrtnosti; famozna medicina, o kojoj se u to vreme mnogo govori i hvale njeni rezultati, jo uvek nije nauka jer ne moe da lei starost.

www.uzelac.eu

758

Milan Uzelac

Istorija filozofije

U kosmikoj filozofiji Ciolkovskog sreu se krajnje razliiti uticaji: od budistikih verovanja u reinkarnaciju, antikog hilozoizma i eudajmonizma, do morala "razumnog egoizma" i savremene teosofije. U svojoj genijalnoj naivnosti Ciolkovski ih ne samo eklektiki sjedinjuje nego pretvara u originalni prostor primarnih intuicija i tvorake volje; njegove kosmike ideje su, po reima ievskog, izraz volje za ivotom, izraz elje za vladavinom ljudskog uma nad stihijnim silama prirode. Jedna od najznaajnijih linosti ne samo ove orijentacije, ve i itave nauke XX stolea jeste Vladimir Vernadski (1863-1945) koji nakon zavretka gimnazije (1881) studira na moskovskom Matematiko-fizikom fakultetu; a potom je nastavnik minerologije i kristalografije, da bi, nakon odbrane doktorske disertacije (1897) poeo da se bavi geohemijom, a nakon to je osnovao Ukrajinsku akademiju nauka (1918) otvara i prvu laboratoriju za biohemiju (1929). Tvorac je niza nauka, od genetike minerologije do biohemije, radiologije i uenja o biosferi, pa su neki govorili da bi sam mogao da predstavlja itavu akademiju nauka. Vernadski odbacije stari biologistiki pristup koji je podrazumevao istraivanje organizma istrgnutog iz njegove ivotne sredine jer nije omoguavao da se ispita povratni uticaj organizma na sredinu; biohemija je na prvo mesto stavila pojam ivota kao organizovane celine ive tvari iz kojeg je potom mogue razumevanje neke konkretne pojave. Vernadski je pokazao da je sva tvar planete (a isto je i u sluaju vasione) rezultat krunog toka (mrtvo ivo mrtvo) pri emu iva bia (biogeni) ine najvei deo biosfere i prelaze njene granice; tako on dolazi do pitanja kosminosti ive tvari i zakljuka da je ivot vena komponenta bivstvovanja, pored materije i energije. Tokom leta 1917. godine Vernadski je formulisao originalni biohemijski pogled na svet; nakon prvih godina revolucije u Rusiji boravi u Ukrajini i na Krimu da bi od 1922. do 1926. predavao geohemiju na Sorboni; U Parizu radi u Insitutu Kiri i zavrava spis Biosfera koji objavljuje po povratku u Petrograd; u Parizu inspirie tamnonje filozofe uenjem o noosferi koje izlae u spisu Nauna misao kao planetarna pojava, koji je trebalo da bude uvod u njegovo glavno delo Hemijska struktura biosfere Zemlje i njenog

www.uzelac.eu

759

Milan Uzelac

Istorija filozofije

okruenja, no oba spisa bie publikovani tek ezdesetih i sedamdesetih godina XX stolea. Pred smrt Vernadski saima svoja najdublja verovanja u spisu Nekoliko rei o noosferi. Rezimirajui rezultate svojih istraivanja Vernadski istie kako je na mesto pojma ivot (optereenog raznim filozofskim, religioznim kao i umetnikim kontekstima) on uveo pojam iva tvar kojim se obuhvataju svi ivi organizmi; ovek je vezan za biosferu kao deo planete na kojoj ivi; ako se ranije govorilo i o tome kako ovek sam stvara svoju istoriju nije se dovoljno panje posveivalo zakonima prirode biosfere, zemnoj opni u kojoj i moe samo postojati ivot i od koje je ovek neodeljiv; ovakvo shvatanje bilo je prisutno i u delu Kaspara Volfa (1733-1794) koji se u svojim istraivanjima daleko vie oslanjao na Njutna no na Dekarta. Pojam biosfera kao oblast ivota uveo je u biologiju Lamark (1744-1829) a u geologiju E. Zis (1831-1914); doprinos Vernadskog bio bi u tome to biosferu tumai kao planetarnu pojavu koja ima kosmiki karakter; o ivotu kao kosmikoj pojavi pisano je i ranije: dovoljno je pomenuti Hristijana Hajgensa (1629-1695) i njegov posthumno objavljen rad Kosmoteoros, no u dananje vreme, po miljenju Vernadskog, zbiva se korenita promena: biosfera prelazi u novo stanje koje on odreuje izrazom noosfera. Njoj je svojstveno da ovek postaje najvea geoloka sila, da moe temeljno da menja oblast svog ivota. Tu se javlja i problem: ako misao nije forma energije, kako ona moe da menja materijalne procese? Moda jednako veliki kao i Vernadski, mada manje priznat mislilac, osniva helio- i kosmobiologije, autor niza teorija i otkria (za koja su drugi dobijali Nobelove nagrade) jeste Aleksandar ievski (1897-1964). U ranoj mladosti, zbog loeg zdravlja, vei deo vremena provodi u Italiji i Francuskoj, upoznaje se sa umetnou Grke i Egipta, sedam godina ui slikarstvo na Pariskoj umetnikoj akademiji kod jednog Degaovog uenika; oduevljava se astronautikom i ve sa deset godina pie kompilatorski rad "Popularna kosmografija po Klajnu i Flamarionu" gde se ve javlja ideja o jedinstvu ivota koji je proet energijama i uticajima Vasione. On rano dolazi do shvatanja o postojanju unutranjih vibracija organizma pod uticajem spoljanjih pojava. Nakon to se s porodicom 1913. preselio u

www.uzelac.eu

760

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kalugu gde se intenzivno bavi izuavanjem Sunca i sve o njemu postojee literature, naredne godine se upoznaje sa "udakom" Ciolkovskim koji mu prvi izlae svoje intuitivne teorije o uticaju Sunca na ivot na Zemlji i ta ideja pratie ga do kraja ivota, do poslednjeg njegovog objavljenog spisa Strukturna analiza kretanja krvi (treba imati u vidu da je jo Hipokrat "kosmiki" tumaei ovekov organizam kao skup elemenata, krv shvatao kao elemenat vatre). ievski je studirao na dva instituta Komercijalnom i Arheolokom (gde je izuavao humanistike nauke) a istovremeno je poseivao i predavanja na Medicinskom i Prirodnomatematikom fakultetu; na savet Ciolkovskog poinje da izuava stare hronike i letopise i da izrauje grafike kojima e potkrepiti tezu o tome kako su veliki istorijski dogaaj, bune, epidemije, ratovi i revolucije posledica ciklinih elektromagnetnih promena na Suncu; poto je godinu dana ranije ve odbranio disertaciju Ruska lirika XVIII stolea, marta 1918. ievski brani disertaciju Istraivanje periodinosti svetsko-istorijskih procesa; kratku verziju ovog na preko 900 stranica rada objavljuje u Kalugi 1924. pod naslovom Fiziki faktori istorijskog procesa. Ovo delu je izazvalo velike rasprave; u njegovu odbranu ustao je i Ciolkovski koji je rekao da ievski prvi eksperimentalno pokazuje vezu fizike i astronomije, vezu ponaanja oveka i delatnosti Sunca i odreuje ritam, cikluse i periode tih promena i tako stvara novu sferu ljudskog znanja. ievskog smatraju osnivaem kosmike biologije koja izuava zavisnost svih funkcija ivota od aktivnosti Sunca, kao i ire, od stanja kosmosa; ta nova nauka deli se na kosmobiologiju i kosmoepidemiologiju. Najznaajnija teorija ievskog jeste heliotaraksija, formulisana 1922. po kojoj "stanje predispozicije za ponaanje ljudi jeste funkcija energetske delatnosti Sunca". Zraenje Sunca deluje na nervni i hormonalno-endokrini sistem individua i to dovodi do poviene kolektivne uzbuenosti, a u takvim situacijama dolazi do epidemija, poveane agresivnosti, ili ekstremalnog ponaanja; intenzivno zraenje Sunca prevodi potencijalnu nervnu energiju itavih grupa u kinetiku ija posledica se manifestuje kroz burno kretanje, i kad se ta energija ne moe usmeriti u pozitivnom smeru tada nastaju pojedinani individualni ispadi koji su nemotivisani (izgredi, histerija);

www.uzelac.eu

761

Milan Uzelac

Istorija filozofije

impulsivno narastanje socijalne razdraljivosti masa moe voditi do ubrzanja ili usporavanja istorijskog procesa (i to imamo u poznatim godinama: 1789, 1830, 1848, 1870, 1917, 1941...); ievski je izraunao da kada su sunane aktivnosti minimalne masovno kretanje je oko 5% a kad su maksimalne ovo je 60%. Pored svih teorijskih radova treba istai i praktine radove ievskog, posebno u oblasti pozitivnog delovanja negativno jonizovanog vazduha na ljudski organizam; prvu eksperimentalnu laboratoriju je otvorio 1918. u Kalugi, a od 1924. do 1931. je nastavio istraivanja u Zoopsiholokoj laboratoriji Vladimira Durova. ievski nastavlja liniju istraivanja koja poinje sa Fjodorovim i vodi preko Ciolkovskog; za njegov rad bili su posebno zainteresovani A. Tolstoj, M. Gorki, V. Brjusov, a pokrovitelj mu je neko vreme bio, obezbeujui mu punu podrku, i Lunaarski. Radovi su mu veinom bili objavljivani van Rusije pa je 1939. bio izabran i za poasnog predsednika Prvog meunarodnog kongresa iz biofizike i biokosmike u Njujorku kada je bio predloen i za Nobelovu nagradu s obrazloenjem da je on "Leonardo da Vini XX stolea". Prilikom hapenja nakon tri godine (1942) propalo je oko 150 fascikli materijala s rezultatima njegovih viedecenijskih istraivanja i rukopis od preko etrdeset tabaka spisa Morfologija i evolucija iz aspekta teorije elektrona; narednih 15 godina proveo je na severnom Uralu, potom u Karagandu. Njegova knjiga Zemaljski eho sunanih bura, prvobitno objavljena u Parizu na francuskom jeziku, u Rusiji je objavljena tek 1973. godine da bi sredinom devedesetih godina njegovi spisi postali dostupni irem krugu italaca (Kosmiki puls ivota, 1995). Mnogi rad ievskog dovode u vezu s Kopernikom: dok je Kopernik meu prvima ukazao na kretanje zemlje oko Sunca, ievski je dokazao da sve to postoji na Zemlji pulsira u ritmu Sunca, da svi supstancijalni procesi na Zemlji i u njenoj biosferi razvijaju se pod neposrednim delovanjem Sunca; ivot nije stoga neka igra zemnih sila ve je u daleko veoj meri kosmika pojava a ne zemaljska. Naspram tada uobiajenih teorija o irenju vasione ievski govori o tome kako se ona nalazi u dinamikoj ravnotei a da se u raznim njenim delovima poveava i gubi njena energija.

www.uzelac.eu

762

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Isto vai i za Sunani sistem i organski ivot na Zemlji koji reaguje na spoljanje uticaje promenom svog fiziolokog stanja; reaguje sve, od mikroorganizama do oveka. U radovima ievskog tesno se prepliu biologija, fiziologija i medicina sa geofizikom, meteorologijom i astronomijom; da bi slika o njemu bila potpuna, treba imati u vidu da je on istovremeno slikar (autor preko 2000 likovnih dela) i pesnik, da njegovi spisi tek u poslednje vreme poinju da bivaju predmet interesovanja ne samo naunika ve i filozofa, posebno kad je re o njegovoj koncepciji kosmosa koja upravo poslednjih godina dobija svoju potvrdu. Ve poetkom XX stolea "energetizam" postaje moda: sve pojave tumae se kroz prizmu energije i ona postaje fundamentalni pojam fizike koja se u to vreme nalazi u metodolokoj krizi; ovo prenaglaavanje pojma energije imalo je za posledicu velianje pojma miljenja u odnosu na realnost; sve to imalo je znatnog uticaja na razvoj psihologije prve polovine prolog stolea (refleksologija, reakciologija), no rezultati do kojih se dolo bili su relativno skromni. Delovanjem energije Sunca ievski objanjava ljudsko ponaanje i krupne istorijske promene, nalazei se pri tom s one strane politike i ideologije. Najvei "provokator" jeste Sunce; ono je regulator masovnih pokreta i raspodeljuje ih u vremenu i zato je ievski najveu panju posvetio psihikim epidemijama, tj. posebnim stanjima masovne svesti kojima je svojstveno ponaanje praeno identinim anomalijama kod velikih grupa ljudi. Drugim reima: ako smatramo razlonim pominjanje Niklasa Lumana, onda moramo pomenuti i ievskog kao bitnog autora u razvijanju ideje kosmizma jer, ako je ievski za nekog samo naunik, teorija Lumana samo je lepa pesnika tvorevina. Epistemologija Ovde e najvie biti rei o filozofiji nauke koja se, kao grana savremene analitike filozofije, bavi istraivanjem nauke s pretenzijom na naunu zasnovanost svojih rezultata; veliki rezultati do kojih je u poslednja dva stolea dola nauka imali su za posledicu da i sama nauka postane predmet filozofskog istraivanja; pitanja kao to su: kakva je razlika izmeu nauke i mita,

www.uzelac.eu

763

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koji je smisao nauke, koja je njena vrednost, kako se ona razvija, koje su njene metode - jasno ukazuju na to da je nauka posebna sfera ljudske delatnosti i da filozofija nauke, kao poseban smer savremenog miljenja, ima puno opravdanje. Ako se govori o istoriji filozofije nauke, treba rei da je teko odrediti kad ona poinje; o specifinosti naunog znanja i naune metode govore ve Bekon i Dekart; svaki filozof novog doba bavi se i teorijom saznanja i na ovaj ili onaj nain postavlja pitanje naue metode; premda se dugo nauka razmatra u kontekstu gnoseolokih analiza, sa Kontom, Milom i Mahom nauno saznanje postepeno postaje glavni predmet teorije saznanja da bi, nakon njih, A. Poenkare, P. Djugem i B. Rasel poeli intenzivno da se bave strukturom nauke i njenih metoda. injenica je da je tek logiki pozitivizam razdvojio nauno i obino saznanje proglasivi nauku za jedinu oblast ljudske delatnosti koja se bavi istinskim znanjem; tako je izuavanje nauke odvojeno od optih gnoseolokih problema. Da bi mogao da se bavi istraivanjem nauke i naunog znanja, svaki naunik prethodno ve treba da zna ta je to ljudsko saznanje uopte, kakva je njegova priroda, kakvu ima socijalnu funkciju i kakav je njegov odnos s drutvenom i proizvodnom praksom. Odgovore na ova pitanja daje filozofija, a razliiti filozofski smerovi daju razliite odgovore na ova pitanja te je stoga svaki filozof nauke prinuen da se oslanja na odreene filozofske stavove. Imajui u vidu razvijenost savremenih nauka jasno je da svaki istraiva moe uzeti za predmet svog razmatranja samo neki od njenih momenata i stoga je njegovo razmatranje uvek parcijalno; budui da filozofi nauke pripadaju razliitim filozofskim orijentacijama, jasno je da oni imaju i razne predstave o nauci a to vodi uvidu u postojanje razliitih metodolokih koncepcija. Nije stoga nimalo sluajno to su krajem XIX i poetkom XX stolea najveu popularnost imale koncepcije austrijskog fiziara i filozofa E. Maha, francuskog matematiara A. Poenkarea i francuskog fiziara P. Djugema, da su sredinom XX stolea najvei uticaj imale koncepcije predstavnika logikog pozitivizma, a da su u drugoj polovini XX stolea dominantni postali stavovi K. Popera, T. Kuna, I. Lakatoa, S. Tulmina, P.

www.uzelac.eu

764

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fajerabenda i mnogih drugih filozofa i naunika koji nisu mogli a da u nauci kao nauci ne vide filozofski problem. Bez obzira na razlike, svim ovim koncepcijama je zajedniki predmet izuavanja: savremena nauka i njena istorija; svi oni polaze od injenice da postoji istorija nauke i svi polaze od savremenih naunih teorija. Kada je nakon smrti E. Maha na elo katedre za filozofiju prirode u Beu doao Moric lih 1925. godine grupa mladih naunika, u kojoj pored ostalih behu i R. Karnap i O. Nojrat, postavili su sebi zadatak da reformiu nauku i filozofiju. Tako je nastao tzv. "Beki krug" filozofa iji je voa bio lik. Nakon dolaska nacista na vlast predstavnici Bekog kruga i njihovi istomiljenici iz Berlina, Varave i drugih mesta porobljene Evrope rasuli su se po svetu, ali je to imalo za posledicu porast uticaja njihovih ideja u zemljama u kojima su se obreli, posebno u Americi. Postalo je uobiajeno da se filozofska koncepcija Bekog kruga oznaava i kao logiki pozitivizam, odnosno neopozitivizam (trei pozitivizam) jer su se njegovi predstavnici inspirisali kako koncepcijama Konta i Maha, tako i Rasela i Vajtheda; neopozitivisti su u logici videli instrument koji je trebalo da bude osnovno sredstvo filozofsko-metodoloke analize nauke. Polazite svog istraivanja neopozitivisti su nali kod ranog Vitgentajna, ali na mesto ontologije njegovog Traktata oni su poli od nekoliko novih gnoseolokih teza; smatrali su da (a) svako znanje jeste znanje o onom to nam je ulno dato, da (b) to to nam je ulno dato moemo znati s apsolutnom pouzdanou i da se (c) sve funkcije znanja svode na deskripciju. To je za posledicu imalo odbacivanje tradicionalne filozofije, odnosno "metafizike" i to je odbacivanje postala jedna od bitnih karakteristika njihovog uenja. Dok je ranija filozofija uvek nastojala da kae neto o onom to se nalazi iza oseta, da zae izvan granica psihikih doivljaja, logiki pozitivisti su smatrali da iza sveta ulnih opaaja nita ne postoji, a ako neeg i ima o njemu se ne moe nita rei. U oba sluaja filozofija vie nije bila neophodna i jedino emu jo moe koristiti jeste logika analiza naunih iskaza. Tako se filozofija poela poistoveivati s logikom analizom jezika. Odbacivanje filozofije vodilo je pomirljivom stavu prema religiji, shvatanju da

www.uzelac.eu

765

Milan Uzelac

Istorija filozofije

se o svetu kao celini moe govoriti sa stanovita religije ali ne i nauke i naunog saznanja, budui da je vera privatna stvar pojedinca. Iz injenica da je svet skup ulnih doivljaja i nepovezanih injenica, svet ne moe imati istoriju jer su sve promene posledica kombinovanja injenica a ne nastajanja jednih iz drugih. Znanje, kao opisivanje injenica, raste i nita se ne gubi ali razvoja nema; antiistorizam imao je za posledicu da se neopozitivisti nikad nisu obraali istoriji nauke. U osnovi nauke po njihovom miljenju lee protokolarni sudovi koji izraavaju ulna oseanja subjekata; ukupnost istinitih protokolarnih sudova ini osnovu nauke. Zadatak naunika je da utvrdi protokolarne stavove i da nae nain uoptavanja i objedinjavanja tih stavova. Nauna teorija je shvaena u obliku piramide na ijem se vrhu nalaze temeljni pojmovi, definicije i postulati, dok se u osnovi nalaze svi protokolarni sudovi. Progres nauke sastojao bi se u izgradnji takvih piramida u razliitim oblastima znanja to treba da dovede do univerzalnog sistema jedinstvene unificirane nauke. Upravo ovaj model nauke stvorio je niz problema s kojima su se sreli logiki pozitivisti u izgradnji svoje metodologije. Prvi sporovi su nastali oko prirode protokolarnih stavova: Karnap je smatrao da oni mora da se sastoje od rei koje se odnose na ulne predmete, Nojrat je smatrao da je za te iskaze najvanije ime protokolarnog lica, dok je lik govorio o "konstatacijama" koje su, imajui u sebi izraze ovde i sada, imale smisao samo u konkretnim situacijama. Sve te razlike poivale su na tome da ne postoji "isto" ulno iskustvo i da ga je nemogue izraziti u jeziku pa je tako bila dovedena u pitanje teza o tome da se nauka oslanja na vrstu empirijsku osnovu koja bi sledila iz logiko-gnoseolokih pretpostavki. I danas neki filozofi nauke veruju u postojanje empirijskog jezika koji bi bio nezavisan od teorije i kao takav jezik obino se uzima obian jezik. Druga tekoa s kojom su se sreli logiki pozitivisti bila je u nemogunosti da se formulie kriterijum razgranienja (demarkacije) nauke i drugih formi duhovne delatnosti (filozofija, religija, umetnost); ako se nauka razlikuje od filozofije i mita u emu se sastoji ta razlika? Pokazalo se da je

www.uzelac.eu

766

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nemogue postaviti otru granicu izmeu nauke i ne-nauke i da je svako razgranienje veoma uslovno i istorijski promenljivo. Polazei od toga da je nauno znanje opis ulnih datosti i rukovodei se analogijom s ekstenzionalnom logikom u kojoj se istinitost molekularnih iskaza utvruje s obzirom na istinitost atomskih iskaza, logiki pozitivizam je za kriterijum demarkacije uzeo proverljivost (verifikacija); neki stav je nauni samo u sluaju ako se moe proveriti, ako je svodljiv na protokolarne iskaze i ako se njegova istinitost moe proveriti posmatranjem; ako se stav ne moe verifikovati, on se u tom sluaju nalazi izvan granica nauke. Sami protokolarni iskazi nisu podloni verifikaciji jer ine isto ulno iskustvo i empirijska osnova su za verifikaciju drugih iskaza. Logiki pozitivisti otili su i korak dalje time to su smatrali da verifikacija nije samo kriterijum demarkacije no i kriterijum smislenosti, budui da po njihovom shvatanju samo proverljivi iskazi imaju smisao dok su svi ostali besmisleni. Prema tome: ako se neki filozofski stavovi ne mogu proveriti, oni su i besmisleni. Na taj nain nije bila ugroena samo filozofija ve i veliki deo nauke jer su se svi nauni iskazi i termini koji su se odnosili na idealizovane ili ulno neopaljive objekte pokazali besmislenim to je imalo za posledicu da su i mnogi zakoni nauke morali biti proglaeni za besmislice. Ali, ta je zapravo nauka ako je liena svojih zakona? Model koji su predloili logiki pozitivisti bio je toliko daleko od realne nauke i njene istorije da je metodoloka koncepcija na kojoj je on poivao poela da se raspada odmah nakon njegovog nastanka; taj raspad nije bio prouzrokovan spoljanjim ve unutranjim iniocima pa logiki pozitivisti nikad nisu ni dospeli do realne nauke i njenih metodolokih problema budui da svoje metodoloke konstrukcije nikad nisu ni videli kao odraz realnih nauka i saznajnih procedura ve kao ideal kojem bi nauka trebalo da tei. Usled slabljenja krutih metodolokih standarda dolazi do postepenog pomeranja teita istraivanja sa logike na realnu nauku i njenu istoriju; metodoloke koncepcije se vie ne porede s logikim sistemima ve s realnim teorijama i istorijskim procesima razvoja naunog znanja; od tog trenutka na metodoloke koncepcije poinje da utie istorija nauke pa se menja i

www.uzelac.eu

767

Milan Uzelac

Istorija filozofije

problematika filozofije nauke te se analiza jezika i statinih struktura potiskuje u drugi plan. Vanu ulogu o tom obratu odigrao je Karl Poper (1902-1994) koji je nakon diplomiranja na Univerzitetu u Beu neko vreme predavao fiziku i matematiku na Bekom Pedagokom institutu; i sam blizak logikom pozitivizmu, kako po stilu miljenja, tako i po problematici koju je obraivao, Poper je ve 1934. u knjizi Logika istraivanja izloio osnovne ideje jedne nove metodoloke koncepcije koja je dovela do prevladavanja logikog pozitivizma. Godine 1937. Poper je emigrirao na Novi Zeland odakle se 1946. preselio u Englesku gde je do kraja ivota predavao na katedri za filozofiju, logiku i nauni metod na Londonskoj ekonomskoj koli. Poperova metodoloka koncepcija dobila je naziv falsifikacionizam jer se kao njen osnovni princip javlja princip falsifikacije. Imajui u vidu da su logiki pozitivisti nauke nastojali da utemelje polazei od principa verifikacije, dakle polazei od njihovog utemeljenja uz pomo empirijskih datosti, i da se do toga moe doi ili induktivno ili oslanjanjem na empirijsko iskustvo, a to se pokazalo nemoguim, budui da opte iskaze ne moemo dokazivati pojedinanim ve ih samo osporavati, Poper je falsifikacionizam istakao kao osnov svoje metode. Poper polazi od objektivnog postojanja fizikog sveta i ovekove tenje da svet opie na istinit nain, ali on odbacuje kriterijum istinitosti koji bi nam omoguio da istinu izdvojimo iz skupa naih ubeenja, ak i kad bismo naili na isitnu mi ne bismo mogli rei da je to istina. Neprotivrenost kao i oslanjanje na empirijske datosti nisu kriterijumi istine. Svaku fantaziju mogue je izloiti u njenom neprotivrenom obliku a lana ubeenja esto nailaze na potvrdu. Ljudi stvaraju hipoteze i teorije ali ne mogu rei da su one i istinite; sve to mogu uiniti jeste da utvrde njihovu lanost ime se zapravo i jedino mogu pribliiti istini. Ovo vodi u ogranieni skepticizam. Nauno saznanje kao i filozofija oslanjaju se na dve temeljne ideje: na ideju da je nauka sposobna da nam da istinu i da ona to i ini i na ideju da nas nauka oslobaa od zabluda i predrasuda. Poper je prvu ideju odbacivao dok mu je druga omoguavala da uvrsti svoju metodoloku koncepciju.

www.uzelac.eu

768

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kada je re o pokuaju da se razgranie empirijske nauke od matematike, logike kao i metafizikih sistema, Poper je poao od iroko rasprostranjenog shvatanja o tome da se nauka odlikuje primenom induktivnog metoda, a to je bilo prihvaeno od vremena Bekona i Njutna, a to shvatanje po kojem induktivna metoda poiva na posmatranju, konstatovanju injenica i njihovom uoptavanju prihvatali su i logiki pozitivisti dvadesetih godina XX stolea. On je odbacio indukciju i verifikaciju kao kriterijume demarkacije nauke; smatrao je da se potpuna evidentnost u nauci ne moe dosegnuti a da parcijalni dokazi ne mogu razgraniiti nauku od ne-nauke. Veliki empirijski materijal nita ne dokazuje a na osnovu toga to se moe potvrditi sve to se hoe jo uvek se ne dobija kriterijum naunosti. Zato Poper kao kriterijum demarkacije uzima princip falsifikacije, tj. empirijsku opovrgljivost i kae da za empirijski nauni sistem treba da postoji mogunost da bude opovrgnut iskustvom. Naune teorije su samo nagaanja o svetu, nedokazane pretpostavke u iju istinitost nikad ne moemo biti uvereni; svi zakoni su kao i sve teorije privremeni; njih ne moemo potvrditi ve samo podvri proveri koja moe ukazati samo na lanost pretpostavki. Tako je dovedena u pitanje induktivna metoda na ta je meu prvima ukazivao ve Hjum a pitanje je glasilo: kako se od pojedinanih iskaza dolazi do opteg? Poper je odgovorio negativno tvrdnjom da je indukcija mit i ona nije ni psiholoka injenica, ni injenica obinog ivota ni injenica koja sledi iz naune prakse. Istupajui s tezom o jedinstvu naunog metoda na kongresu u Tibingenu 1961. (koja je izazvala otru reakciju51 Teodora Adorna), Poper je istakao kako se metod drutvenih nauka, kao i prirodnih, sastoji u pokuajima da se ree problemi; drutvenim naukama kao i prirodnim zajedniko je da polaze od problema. Dokazi mogu voditi prihvatanju ili pobijanju; ljudi se ue na grekama i svaka teorija koja je opovrgljiva nije potpuna time to neki dogaaj objanjava iz odreenog aspekta, pa je objektivnost
51

Ovde zapodenuti spor izmeu Popera i Adorna nastavili su potom Jirgen Habermas i Hans Albert; dok je Habermas tvrdio da se drutvene nauke razvijaju u pravcu pozitivistikog ideala i da u njima prevladava isto tehniki interes, Albert je nastojao da ospori informativnost totalnosti i dijalektike poto u sebi imaju iskljuivo pragmatiku snagu.

www.uzelac.eu

769

Milan Uzelac

Istorija filozofije

teorije ekvivalentna tome koliko je nju mogue kontrolisati ili opvrgavati. Objektivnost kao injenica drutvene kontrole atribut je teorije dok nepristrasnost moe biti svojstvena samo linosti. Zato jedini prihvatljiv nauni metod morao bi po Poperu poivati na pokuajima i grekama; taj metod je svojstven svakom ivom biu, i Ajntajnu i amebama, i to nije samo metod svakog saznanja no i metod svakog razvoja i na taj nain deluje i sama priroda. Nauke se ne razvijaju; postoje samo promene, postoje problemi s kojima poinje nauka a ne s posmatranjem ili teorijom. Tako je Poper doao do zakljuka da progres nije u nagomilavanju znanja ve u produbljivanju i reavanju problema i da filozofija nauke treba da se okrene istoriji naunih ideja i koncepcija. Ako je njegovo uenje jo uvek poivalo na logici i odreenim matematikim teorijama, prvu metodoloku koncepciju koja je postala iroko popularna, a koja se oslanjala na istoriju nauke, formulisao je ameriki filozof Tomas Kun (1922-1996) koji je studirao na Harvardu i u poetku se bavio fizikom a pred kraj ivota kvantnom mehanikom; uoivi kako predstave o nauci i njenom razvoju nisu saglasne s realnim istorijskim materijalom, on je posebnu panju posvetio istoriji nauke i razvio originalnu koncepciju nauke koju je izloio u knjizi Struktura naunih revolucija (1962). Najvaniji pojam u njegovoj koncepciji jeste pojam paradigme; iako sadraj tog pojma nije najjasniji moe se rei da Kun pod njim misli ukupnost naunih dostignua koje prihvataju svi naunici u odreenom vremenskom periodu. Paradigmu ine jedna ili vie teorija koje uivaju opte priznanje i koje odreeno vreme usmeravaju nauno istraivanje. Primeri takvih paradigmi jesu Aristotelova fizika, Ptolomejeva geocentrina teorija, Njutnova mehanika i optika, Lavoazjeova teorija o kiseoniku, Maksvelova elektromagnetna teorija, Ajntajnova teorija relativiteta ili atomska teorija Nilsa Bora. Paradigme u sebi sadre nesporno, opteprihvaeno znanje o istraivanju pojava u prirodi u jednoj odreenoj epohi. Paradigma ne podrazumeva samo neku teoriju ve mnogo vie, budui da njen tvorac (ili tvorci) istovremeno reava(ju) i nekoliko vanih naunih problema i time daju primer kako probleme treba reavati. Rezultati na osnovu kojih je stvorena neka paradigma

www.uzelac.eu

770

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ulaze potom u udbenike i na osnovu njih se stiu potom nauna znanja. Paradigma daje primere naunog istraivanja i to je njena najvanija funkcija. Dajui odreeno tumaenje sveta ona istovremeno odreuje i krug problema koji imaju smisao i reenje; sve to u to ne spada ne zasluuje panju pobornika paradigme. Paradigma utvruje metode koje su doputene u reavanju tih problema i tako odreuje injenice koje mogu biti dobijene u empirijskom istraivanju (ne konkretne rezultate, ve vrstu injenica). S pojmom paradigme (kao odreenim pogledom na svet) tesno je povezan i pojam naune zajednice kao grupe ljudi kojima je zajednika vera u jednu paradigmu; lan neke naune zajednice moe biti neko samo ako usvaja odreenu paradigmu; svi oni koji odbacuju vladajuu paradigmu nalaze se izvan granica naune zajednice. Za razliku od Popera koji je smatrao da naunici neprestano sumnjaju u osnove svojih teorija nastojei da ih opovrgnu, Kun zastupa tezu da u realnosti naunici nikad ne sumnjaju u osnove svojih temeljnih stavova i ak ne postavljaju zahtev za njihovom proverom. Istraivanje u okvirima neke paradigme uvek je usmereno na razradu teorija koje paradigma pretpostavlja. Razrada paradigme obino vodi pojavi anomalija (problema koje paradigma ne uspeva da rei) i kad se njihov broj uvea toliko da dolazi do nesklada paradigme i injenica, obino usled usavrenosti instrumenata merenja, nove teorijske pretpostavke poinju da ugroavaju deduktivnu strukturu paradigme i vera u nju nestaje. Nesposobnost paradigme da rei novonastale probleme dovodi do krize i naunici trae sve nove i nove teorije koje bi mogle uspenije da ree nastale probleme. Tada polako nestaje paradigma koja je naunike povezivala, nauna zajednica se raspada na manje grupe od kojih jedni nastavljaju da veruju u jo vladajuu ali poljuljanu paradigmu dok drugi nastoje da izgrade novu. Tada samo istraivanje zamire, nauka prestaje da funkcionie i samo u tom trenutku naunici poinju da proveravaju hipoteze i teorije koje jedna drugoj konkuriu. Kriza prestaje kad jedna od hipoteza uspe da odgovori na veinu pitanja i na svoju stranu privue veinu naunika; u tom trenutku dolazi do smene paradigme koju Kun naziva naunom revolucijom. Nakon toga dolazi ponovo do uspostavljanja naune zajednice.

www.uzelac.eu

771

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Prihvativi novu paradigmu naunici vide svet na nov nain; pobornici raznih paradigmi ive u razliitim svetovima, govore razliitim jezicima i ne mogu meusobno da komuniciraju. Prelazak na novu paradigmu nije uslovljen logikometodolokim ve esto religioznim, filozofskim ili estetskim razlozima i nadom da e ona biti udobnija od prethodne; konkurencija meu paradigmama ne moe se razreiti strogom argumentacijom. Progres u nauci mogu je samo u vreme vladavine odreene paradigme; sa njenom smenom, naunom revolucijom, odbacuje se sve to je bilo postignuto u prethodnom periodu i rad u okvirima nove paradigme poinje na praznom mestu; na taj nain razvoj nauke pokazuje se diskretan: postoje periodi progresa koji se smenjuju lomovima koji otvaraju prostor novom progresu. Bez obzira koliko se teoretiari slau s Kunom da postoji progres u istorijskom razvoju nauke, injenica je da je on na najtemeljniji nain postavio pitanje naunog progresa; sporna je slika po kojoj jedna grupa naunika predaje znanje drugoj koja ga dalje umnoava; mogue je da doe i do gubitka znanja pa se postavljaju pitanja: ta i u kom obliku stara paradigma predaje novoj, kako se ostvaruje komunikacija meu predstavnicima raznih paradigmi, da li je mogue poreenje paradigmi? Tako su pod uticajem Kuna a nakon Popera filozofi nauke poeli jo vie da se okreu istoriji naunih ideja i da u njoj postavljaju temelj svoje metodske graevine pa se istorija pokazala vrim metodolokim temeljem no gnoseoloke, psiholoke ili logike koncepcije, ali se istovremeno dogodilo da je ovo okretanje istoriji dovelo do brisanja metodolokih shema, pravila i standarda, do realtivizacije svih principa filozofije nauke i do naputanja nade da ona moe da opie strukturu i razvoj naunog znanja. Sve ovo dovelo je do stanja koje je Paul Fajerabend (19241997) nazvao epistemolokim anarhizmom; on je studirao u Beu istoriju, matematiku i astronomiju, u Vajmaru dramaturgiju a u Londonu i Kopenhagenu filozofiju. Godine 1958. preselio se u Ameriku i do kraja ivota predavao je na Berkli univerzitetu u Kaliforniji. Njegovi najpoznatiji spisi su: Protiv metode (1975), Nauka u slobodnom drutvu (1978) i Zbogom, razume! (1987).

www.uzelac.eu

772

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fajerabend smatra da je anarhizam posledica dva principa: principa proliferacije i principa nesamerljivosti. Saglasno prvom principu treba stvarati i umnoavati teorije i koncepcije koje su nespojive s vladajuim teorijama, a to znai da svaki ovek, svaki naunik moe da stvori svoju koncepciju bez obzira koliko je okolina smatra apsurdnom i neprihvatljivom; drugi princip kae da se nijedna teorija ne moe zatititi od spoljanje kritike od strane drugih koncepcija; ako neko stvori i zastupa ak i najfantastiniju koncepciju, nema naina da se ona ospori; ta koncepcija se ne moe osporiti vaeim, opteprihvaenim teorijama samo zato to sa stanovita vladajue teorije izgleda apsurdna. Ne moe se zastupniku takve teorije zameriti naruavanje zakona logike jer se on koristi sasvim drugaijom logikom. Autor fantazije stvara neto nalik kunovskoj paradigmi, neki u sebe zatvoren svet i sve to ne spada u taj svet nema nikakvog smisla. Spajanjem ova dva principa dobija se metodoloka osnova anarhizma: svako je slobodan da stvori svoju sopstvenu koncepciju koju je nemogue porediti s drugim koncepcijama jer nema osnova takvom poreenju. Iz toga sledi da je sve dozvoljeno i sve opravdano i to je princip koji se moe braniti u svim etapama razvoja oveanstva. Argument u korist anarhizma Fajerabend je naao u istoriji nauke: nema nijednog metodskog pravila koje u ovom ili onom vremenu nije osporio neko od naunika; istorija pokazuje da su naunici esto postupali protiv postojeih pravila a to znai da se umesto postojeih mogu usvojiti njima suprotna pravila pri emu ni jedna ni druga nisu univerzalna. Zato nauka ne treba da tei izgradnji pravila naune igre. Epistemoloki anarhizam se razlikuje od politikog anarhizma: dok politiki anarhist ima odreen politiki program i tei da srui odreenu drutvenu organizaciju, epistemoloki anarhist moe da titi neku formu nemajui prema njoj ni oseaj afiniteta ni neprijateljstva, jer on nema nikakav vrst program budui da je protiv svih programa. Svoju koncepciju gradi pod uticajem odreenog raspoloenja ili sa eljom da izazove odreen efekt. Da bi ostvario svoj cilj on deluje kao usamljenik i nije lan neke grupe; pri tom koristi um i emocije, ironiju ali i ozbiljnost sva sredstva

www.uzelac.eu

773

Milan Uzelac

Istorija filozofije

koja ovek moe da stvori. Ne postoji toliko apsurdni stav koji se ne bi mogao razmatrati kao to ne postoji metod koji bi bio apsolutno neprihvatljiv. Jedino protiv ega on istupa su univerzalne norme i zakoni, univerzalne istine i ideje kao to su istina, razum, pravednost, kao i ponaanje uslovljeno tim normama. Fajerabend dolazi do zakljuka da nauka nije racionalna kao to to veruje veina naunika; ako je to tako, ako je ona iracionalna, i ako stalno naruava zakone uma, ime se ona onda razlikuje od mita ili religije? U sutini, niim, odgovara on. Mit se karakterie dogmatizmom, monizmom, fanatizmom, neprihvatanjem kritike; nauka prihvata pluralizam i nastoji da bude tolerantna, spremna da prihvati i drugaija miljenja da pobolja svoje stavove. Ali, to je odvie optimistiko shvatanje. Fajerabend kao i Kun smatra da nauku jednako tolerie i dogmatizam i netrpeljivost. Fundametalna shvatnja se ljubomorno brane a odbacuje se sve to protivrei prihvaenim teorijama; autoritet tvoraca paradigmi pritiska naunike kao autoritet vraeva i svetenika kad je re o mitu. I u emu je onda prednost nauke nad mitom? Mogui izlaz Fajerabend vidi u odvajanju nauke od drave kao to je od drave bila odvojena religija; nauka u obrazovanju treba da ima isto mesto kao religija i mitologija; obrazovanje mora biti svestrano kako bi pojedinac mogao da naini svoj sopstveni, slobodni izbor izmeu razliitih ideologija i delatnosti, jer je samo sloboda izbora koegzistentna s humanizmom i samo ona moe da obezbedi slobodan razvoj svakog lana drutva. Jedina mogua lozinka epistemolokog anarhizma je: nikakvih ogranienja u oblasti drutvenih delatnosti, nikakvih pravila i zakona obavezujuih za sve, potpuna sloboda stvaralatva. Savremena analitika filozofija nauke nalazi se u krizi. Sruena je paradigma koju je stvorio logiki pozitivizam i u prvi plan je izbilo mnotvo alternativnih metodolokih koncepcija, no nijedna od njih ne uspeva da rei zadate probleme. Sa Fajerabendom analitika filozofija nauke dola je u situaciju da odbacuje samu nauku i istovremeno opravdava razliite forme iracionalizma. Pri tom, ako se gubi granica izmeu nauke i

www.uzelac.eu

774

Milan Uzelac

Istorija filozofije

religije, izmeu nauke i mita, ako je dolo do kraja fundamentalnih nauka i nauke postoje samo u svom ironinom smislu, kao estetike teorije budui da je veina teorija nedokazivo; i da imaju isti status kao i umetnika dela tada gubi smisao i sama filozofija nauke kao teorija naunog saznanja. Bez obzira na doprinose filozofiji nauke autora kao to su Imre Lakato, Lari Laudan, Don Votkins, u poslednjih desetak godina nema nijedne nove i originalne koncepcije i interesovanje veine istraivaa sve vie poinje da se pomera ka sociologiji nauke i hermeneutici. Strukturalizam Terminom strukturalizam oznaava se niz humanistikih istraivanja koja za svoj predmet imaju ukupnost invarijantnih odnosa (strukturu) u dinamici razliitih sistema. Sam pojam struktura veoma je frekventan u nizu nauka kao to su matematika, fizika, anatomija, i gde se govori o strukturi atomskog jedra, o algebarskim strukturama, o strukturi tela, o zakonima kompozicije, o topolokim strukturama; nije nimalo sluajno da je ovaj pojam postao veoma rairen u sociolokim i ekonomskim istraivanjima, kao i u istraivanjima u oblasti knjievnosti i umetnosti. Pod strukturom se obino misli na sistem zakona koji odreuju neku predmetnu sferu i veze meu objektima, specifikujui njihovo ponaanje i zakone razvoja. Tako se pojam strukture i odreuje u naukama. Filozofsko znaenje izrazu struktura dali su Klod Levi-Stros, Luj Altise, Miel Fuko i ak Lakan u nizu spisa kojima su se suprotstavljali ezdesetih godina vladajuem egzistencijalizmu, personalizmu, istoricizmu i idealistikom subjektivizmu; oni polaze od starih filozofskih problema ali s tom razlikom to smatraju da u centru istraivanja ne treba da se nalazi vie subjekt (ja, svest, duh) sa njegovom tenjom ka slobodi, samoodreenju, transcendenciji, stvaralatvu, ve da se u sreditu istraivanja moraju nai strukture koje su duboko podsvesne ali koje odreuju itavo ljudsko ponaanje. Kada je re o samom smeru koji se oznaava terminom strukturalizam, a koji je nastao na tlu rezultata u oblasti lingvistike, ekonomije i psihoanalize, treba rei da ne postoji neko doktrinarno uenje koje

www.uzelac.eu

775

Milan Uzelac

Istorija filozofije

bi u potpunosti odgovaralo tom nazivu, ve da tu pre svega imamo pravac koji se formirao sa humanizmom, istoricizmom i empirizmom, da je tu re o jednom optem protestu protiv egzaltiranog Ja i teleolokog naina miljenja. Poetak formiranja strukturalistike metode vezuje se za ime Ferdinanda de Sosira i njegov spis Kurs opte lingvistike gde se izlau sloeni fonoloki i sintaksiki mehanizmi jezika kao strukture unutar kojih se formira mogunost miljenja.Tumaei jezik kao sistem znakova Sosir smatra da izvor sposobnosti da se neto oznai i razume lei u meusobnoj vezi elemenata jezika i sistemu koji ini njihove meuodnose. Ovo shvatanje je antiteza pozitivistikom atomizmu koji je nastojao da izdvoji "konkretne jezike sutine", elementarne jedinice znaenja iz kojih je sastavljen jezik. U pomenutom Kursu de Sosir je osporio shvatanje o supstanciji jezika budui da se ve na nivou prostih zvukova mi ne sreemo sa delovima "materije" jezika, ve s nizovimi elemenata koji se meusobno osporavaju, s destruktivnim fonemama, sa istim razlikama koje nemaju svog nosioca. Dvadesetih godina XX stolea ideje de Sosira bivaju iroko prihvaene i tada nastaje nekoliko lingvistikih centara (Pariz, Kopenhagen, Prag). Uticaj de Sosira bio je veliki posebno na getalt-psihologiju i ruski formalizam; strukturalnu analizu teksta nalazimo ve 1928. u knjizi Morfologija bajke Vladimira Propa; pedesetih godina XX stolea strukturalizam se pokazuje kao jedna tipino francuska tvorevina i on je, po reima Levi-Strosa, sastoji u prenoenju konkretnih naunih metoda strukturalne lingvistike u oblast kulturologije koja bi na taj nain trebalo da postane stroga i objektivna po uzoru na prirodne nauke. Svoja istraivanja LeviStros je ograniio na oblast etnografije formalizujui terminima binarnih opozicija i teorije komunikacije rituale, mitove i obiaje primitivnih naroda. Isto to zapoeli su u razliitim oblastima Fuko, Bart i Lakan: polazei od dubinske konfiguracije jezika razliitih epoha, Fuko je analizirao niz pojava u oblasti nauke o jeziku, biologije i politike ekonomije; Rolan Bart prouava strukturno-semiotike zakonitosti u "jezicima" razliitih kulturnih fenomena (masovne komunikacije, moda, i dr.) da bi potom preao na deskripciju procesa oznaavanja u knjievnim, prevashodno

www.uzelac.eu

776

Milan Uzelac

Istorija filozofije

modernistikim delima. Polazei od analogije funkcionisanja nesvesnog i jezika, Lakan nastoji da reformie psihoanalizu i predlae da se naglasak stavi na analizu i korigovanje simbolikih struktura jezika i pri tom se uplie u terapiju nesvesnih anomalija. Na osnovu rezultata do kojih su oni doli moglo bi se rei da strukturalizam tei desupstancijalizaciji tradicionalne metafizike, a to je zapoeo jo Kant i najradikalnije nastavio Nie; istiui kako relaciona svojstva elemenata imaju visoku gnoseoloku vrednost za istraivanja u oblasti humanistikih nauka, strukturalisti van sfere interesa ostavljaju kantovsku "stvar po sebi" pa svoju poziciju odreuju kao "kantovstvo bez transcendentalnog subjekta i istorijskog apriorizma". Nieov stav o "smrti boga" oni prevode u stav o "kraju oveka", o "smrti autora", o neadekvatnosti pojmova kao to su umetniko delo ili stvaralatvo. Strukturalisti poseban znaaj pridaju nesvesnim osnovama razuma i tako iznova aktualizuju Frojda (psihoanaliza) i Marksa (ekonomija), i njima zahvaljujemo za niz novih pojmova kao to su mentalna struktura (Levi-Stros), epistema (Fuko), simboliki poredak (Lakan); oni posebno naglaavaju znaaj istraivanja prorode i funkcije nesvesnog. Polemiui protiv romantiarskih filozofskih ideja, koje su inspirisale introspektivne filozofske analize, strukturalizam raznovrsne kulturne fenomene posmatra kroz prizmu jezika i orijentie se na semiotiku koja izuava unutranju strukturu znaka i mehanizme oznaavanja, ime se suprotstavlja anglosaksonskoj semiologiji koja se prevashodno bavila problemom referencije i klasifikacije znakova (Pirs). Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina jaa kritika strukturalizma, ali i unutar njega samokritika zbog ogranienosti strukturalistkog metoda koji vodi u aistorinost, formalizam i scijentizam. Nestrukturiranost itave oblasti ljudskog opstanka postaje ishodite tzv. "filozofije tela" pa strukturalisti teite istraivanja prenose sa "otvorenosti dela" ili "socijalno-politikog konteksta strukture", dakle sa struktura sa "gotovim znaenjem" na proces nastajanja struktur to vodi do prerastanja strukturalizma u poststrukturalizam. Teme kao to su oznaavanje, smrt autora, smrt subjekta, telo, telesnost, skriptor, sada zamenjuju teme kao to su: autor, "smrt autora", itanje, acentrizam, genotekst, fenotekst, Difference, logocentrizam,

www.uzelac.eu

777

Milan Uzelac

Istorija filozofije

metafizika odsutnosti, prazan znak, rasejanje, simulakri, transcendentalno oznaeno. Poststrukturalizam oznaava skup pristupa u drutvenim naukama tokom sedamdesetih i osamdesetih godina usmerenih na semiotiko tumaenje realnosti ("tekstualizovani svet"), a koji se oslanjaju kao i strukturalizam na koncepciju znaka kao jedinstva oznaavajueg i oznaenog, no sad je re o takvim pristupima koji se usmeravaju na vanstrukturne parametre strukture i s njima povezanim kognitivnim procesima. Poststrukturalizam je nastao u Francuskoj ali se nastavio dalje razvijati u Americi; njegovi predstavnici su: ak Derida, il Delez, ak Bodrijar, an-Fransoa Liotar, Karlos Kastorijadis, kao i pozni Rolan Bart i Miel Fuko. Poststrukturalizam je od strukturalizma nasledio opte problemsko polje a da sam nije istupio sa sopstvenim celovitim programom; ponekad poststrukturalizam odreuju kao pokuaj da se ostvari ono to nije polo za rukom strukturalizmu u njegovoj prvoj fazi, ali i kao pokuaj da se prevladaju aporije i paradoksi koji su se u strukturalizmu pokazali kao nereivi. Kao hronoloka granica strukturalizma i poststrukturalizma obino se uzima 1968. godina a na teorijskom planu to je vreme kad se strukturalizam preseca sa semiotikom teorijom, postmodernizmom, levim radikalizmom, amerikim dekonstruktivizmom (za koji se dekonstrkcija svodi na analizu tekstova). Treba imati u vidu da i sami poststrukturalisti insistiraju na relativnosti granica izmeu oznaenog i oznaavajueg, izmeu filozofije i litetarure, literature i kritike, a to je svojstvo i novih aksiolokih orijentacija; imajui u vidu raznovrsnost poststrukturalistike prakse i njenu terminoloku neobinost koja oteava interpretacije, mogue je istai nekoliko zadataka koje je pred sebe postavio poststrukturalizam: (a) kritika zapadnoevropske metafizike koja poiva na logocentrizmu kao i tematizovanje problema krize reprezentacije; (b) demistifacija razliitih strategija prinude skrivenih pod maskom nesvesnog; (c) traenje sfera slobode, marginalnih, van granica struktura, no koje su odluujue za razumevanje realnosti koja nije kontrolisana silama vlasti (elja, istorija, "haosmos", afekti, telo). Treba imati u

www.uzelac.eu

778

Milan Uzelac

Istorija filozofije

vidu da van teksta za poststrukturaliste nema nieg realnog, a da je istinski realna samo jezika struktura (tekstualni svet). Analizirajui evropsku metafiziku tradiciju, poststrukturalisti kao njeno glavno svojstvo istiu logocentrizam (Derida); pojam istine je proizvod logocentrike svesti koja tei da svemu nae poredak, smisao ili njegovo poelo, ali ta svest ostaje nesposobna da dosegne alogiku sutinu sveta. Strukturalisti sam tekst uvek vide i kao njegov sopstveni komentar, dok je interpretacija knjievnog teksta u istoj ravni u kojoj je njegov "objekt", odnosno "predmet". Interpretacija je istovremeno atribut literarnog korpusa: svaki literarni objekt na odreen nain distanciran je od svog "imanentnog" znaenja, ali je pri tom neophodno da sauva svoj zajedniki interpretativni sadratelj. Opozicija teksta kao objekta i njegovih spoljanjih interpretacija (klasina paradigma) zamenjuje se predstavom o kontinuumu beskonanog literarnog teksta koji uvek istupa i kao svoja interpretacija ime se istovremeno i distancira od sebe. Posledica toga je da poststrukturalisti svaki tekst tumae kao literarni i pri tom stavljaju u zagrade pretenziju svakog teksta na istinitost, rekonstruiui tekstualne mehanizme koji stvaraju "efekat istinitosti". Po miljenju Habermasa, poststrukturalizam se odlikuje univerzalnom estetizacijom posredstvom koje se "istina" redukuje na jedan od stilskih efekata diskurzivnog izraza. Zato je, po miljenju poststrukturalista, iluzorno klasicistiko svoenje retorikih metoda na spoljanja sredstva izraavanja. Unutranji pojmovni sadraj nekog teksta odreen je stilistikim metodama pomou kojih je on izgraen i zato nulti stepen svakog metafiziara, prirodan, obian jezik, sadri u sebi sve zamislive interpretacije svih metajezika. Prirodni jezik je sopstveni metajezik; on je samoreferencijalan time to se konstituie u prostoru beskonanog kretanja samorefleksije. Pretpostavlja se da je objektivni svet uvek struktuiran ovim ili onim jezikim sredstvima; poststrukturalisti smatraju da ne moe postojati isti jezik-objekt koji bi mogao da funkcionie kao isto transparentno sredstvo za oznaavanje stvarnosti koja mu je unapred zadata. Svi "objektivni stavovi" o prirodi stvari neizbeno su i samodistancirajui budui da imanentno ukljuuju u sebe i dis-

www.uzelac.eu

779

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tanciranje oznaenog od svog "sopstvenog smisla". Poststrukturalisti potkopavaju predstave o referenciji, o bivstvovanju kao prisutnosti. Pretenzije na reprezentaciju, na relaciju tekstova kulture s realnou su nerelne jer oznaeno ne postoji budui da je samo iluzija. Nae vreme karakterie brisanje razlike izmeu realnosti i njenih predstava i ostaju samo "simulakrumi" (Bodrijar) koji ne poseduju nikakve referencije i odnose se samo na sopstvenu realnost koju predstavljaju. Oznaavajue gubi neposrednu vezu sa oznaenim usled pomeranja u budunost predstava o oznaenoj pojavi. Zato, znak pre svega, oznaava "odsutnost" predmeta, a tako i principijelnu razliku u odnosu na samog sebe. Poststrukturalizam istie neophodnost sasvim drugaijeg pristupa problemu smisla pa se istie princip "diseminacije" (Derida), tj. rasejavanja, dispersije svakog smisla meu mnotvom njegovih razliitih diferenciranih tonova; tako ideja "razlike" treba da ustupi mesto ideji "razlikovanja", to oznaava kraj vladavine jednih smislova nad drugima. Odsustvo preciznog znaenja otkriva neogranieni prostor za kretanje oznaenog, a to se fiksira pojmom "geno-tekst" (J. Kristeva). Pogled na svet samo kroz prizmu oznaenog ukida problem objektivnosti, metode, istine i obezvreuje nauno znanje. To se deava i stoga to je nauci "predodreeno" da bude nasilna jer je povezana s prihvatanjem poretka koji se odreuje vlastitim odnosima (M. Serl). Poststrukturalisti nastoje da u svim kulturnim fenomenima razotkriju diskurs vlasti, sposobnost koja u sve prodire i koja je sposobna da presee, koordinira, prekida svaku socijalnu strukturu i instituciju, i to Delezu omoguuje da vlast poredi s drvetom. Jezik koji simbolizuje sve forme represivne vlasti funkcionie kao struktura nalik na drvo. Postavlja se pitanje kako je mogue razoriti tu mainu jezika i suprotstaviti se represivnoj sili totalitarne binarizacije celikupne kulture. Prostor slobode u kojem ne deluju zakoni moi i potinjenosti jeste tekst poprite borbe mnotva sila, meusobno ravnopravnih diskursa koji su istovremeno i objekti borbe za vlast no i same moi. To je "intertekst" koji pretpostavlja odgovarajuu "revolucionarnu" proceduru itanja (F. Solers) i eliminie tradicionalnu figuru Autora (R. Gart, Fuko). Glavna namera teksta je udaljavanje od vlasti. Zahtev za "dubinskim znaenjem" i "istinskim nivoom jezika"

www.uzelac.eu

780

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(Derida) koji, potinjeni opteprihvaenim kodovima i strukturama, otkrivaju znaaj vansistemskih, alternativnih, marginalnih, asocijalnih elemenata. Moda su upravo oni ontoloka osnova krajnje, neredukovane realnosti ("nivo bivstvovanja elje"). Ocrtava se "poleina" strukture koja brie granice unutranjeg i spoljanjeg u iskrivljenom prostoru savremene kulture. Znaaj poststrukturalizma je u tome to je on podstakao reviziju mnogih klasinih filozofskih pojmova i oznaio novu kartografiju kulturnog prostora. U odnosu na postmodernizam, poststrukturalizam je njegova teorijski najfundiranija pretpostavka, ali se teko mogu razgraniiti poststrukturalistiki ili postmodernistiki period u stvaralatvu predstavnika ova dva toka savremenog miljenja. Rolan Bart (1915-1980), osniva centra za istraivanje masovnih komunikacija (1960) i profesor na Kole d Frans (1977) bitno je uticao na formiranje strukturalizma; meu njegovim spisima istiu se: Nulti stepen pisma (1953), Mitologike (1957), O Rasinu (1963), Elementi semiologije (1964), Kritika i istina (1966), Sistem mode (1967), Imperija znakova (1970), Sad, Fuko, Lajola (1972). Bez obzira na raznolikost Bartovog interesovanja, ve na osnovu pomenutih naslova lako je uoljiva osnovna tema ne samo njegovih interesovanja ve i strukturalizma uopte: principi i metode zasnivanja znanja. Treba istai da problem jezika u tumaenjima Barta potiskuje problem svesti koja se dotad shvatala kao nedeljiv atom na kom se gradi svako znanje a takvo tumaenje je bilo dominantno u ranijoj filozofskoj tradiciji. Po tim shvatanjima jezika delatnost prethodi svim kognitivnim ili perceptivnim aktima saznanja, fiksiranju svih subjekt-objekt opozicija. Na taj nain jezik postaje uslov saznanja fenomena, svesti, bivstvovanja... Bart razvija fundamentalnu strukturalistiku temu zasnivanja znanja istraujui kulturnoistorijske sadraje (literatura, sistemi mode, ponaanja, razliite socijalne strukture) i nastoji da otkrije mehanizme nastajanja i funkcionisanja tih sistema i to tako to bi svi ti kulturni fenomeni bili meusobno povezani u jedinstven izvorni sistem. Uprkos injenici da semiotiki modus neke kulturne pojave izdvojen kao atribut oteava i esto onemoguuje istraivanje drugih, ne-

www.uzelac.eu

781

Milan Uzelac

Istorija filozofije

znakovnih momenata tog fenomena, pristup po kom se u vezu dovode razliite kulturne pojave uz pomo jezika dovodi do stvaranja novih modela i novih pitanja kakvih nije bilo pre pojave strukturalizma. Bart tako postavlja pitanje opozicije socijalne i prirodne determinisanosti subjekta u knjievnom stvaralatvu. U radu Nulti stepen pisma on razvija pojam "pisma" koji se s jedne strane oslanja na samoidentitet nacionalnog jezika (ime se prevladava razlika izmeu umetnikog, naunog, religioznog "jezika") a s druge strane na nedirenciranu oblast linog stila pisca, na ono individualno kao bioloku determinantu svakog subjektivnog literarnog akta. Bart nastoji da istrai one tipove pisma koji odreuju specifinost konkretnog umetnikog dela. Na osnovu toga to se pismo ne pokazuje do kraja u svim svojim aspektima sledi da su njegove pojedinane manifestacije uslovljene raznim kulturnim, socijalnim ili politikim momentima, a to opet znai da je pismo nain realizovanja individualnog u optem pri emu se svaki stvaralaki akt individue prihvata od drutva kao neki smisleni napor konkretizovan u obliku dela. Svoju teoriju pisma Bart razvija s obzirom na razliite odnose koji postoje meu znacima (sintagmatiki, paradigmatiki, simboliki). Iza svakog od ta tri tipa nalaze se razliiti oblici umetnike svesti i kao realizacije, njima odgovaraju razliiti oblici umetnikih dela. Sredinom ezdesetih godina Bart naputa istraivanja naina primene semiotike paradigme na primerima konkretnih knjievnih dela, i pod uticajem Levi-Strosa okree se socijalnoj problematici istraivanju masovnih komunikacija. Ubrzo dolazi do zakljuka da strukturalistiki pristup moe primeniti ne samo na istraivanje primitivnih kultura ve i na istraivanje savremene kulture. Kao novi zadatak postavlja potrebu ujedinjenja dve najvee savremene episteme (materijalistike dijalektike i frojdovske dijalektike) kako bi se uspostavili novi odnosi. "Socio-logika" treba da pomogne u izuavanju modela kulturnog stvaralatva koji lee ne samo u osnovi literature i dizajna, ve bitno odreuju drutvene odnose odreenog sociuma, to znai da bi ti modeli bili zapravo principi opisivanja i samoidentifikacije odreene kulture, odnosno, mogunosti te kulture. Interes za ne-literarne izvore analize dovodi Barta do istraivanja trukturnih osobenosti enske odee u modnim

www.uzelac.eu

782

Milan Uzelac

Istorija filozofije

asopisima i to ga dovodi do zakljuka o konverziji razliitih tipova stvaralatva (jezika fotografije, jezika religije, jezika tehnologije proizvoenja) i tako postavlja pitanje odnosa tih razliitih jezika, pitanje mogunosti prelaska njihovih elemenata iz jednog u drugi. Tako Bart dolazi do tzv. "semiolokog paradoksa" koji se sastoji u tome to drutvo neprestano prevodi elemente "realnog jezika" (koji su po svojoj prirodi "stvari") u elemente rei ili znakove nastojei da elementima oznaavanja da "racionalnu" prirodu. Na taj nain dolazi do paradoksalne situacije da se "stvari" pretvaraju u smisao i obratno. Tako u sredite Bartovih interesovanja dolazi ne samo sistem znakova i denotativnih znaenja, ve i polje "konotativnih" znaenja koje nastaje u procesu komunikacije koja omoguuju nekom drutvu da se na kulturno-istorijskom planu distancira od nekog drugog drutva koje ima neke druge konotativne sadraje. "Semioloki paradoks" vodi i tome da u masovnoj svesti dolazi do fetiizacije jezika a da je sama svest mesto razliitih mitova koji poivaju na jezikim konstrukcijama nastalim opisivanjem stvari. S druge strane, rei i pojave poinju da pretenduju na "racionalnost" i posedovanje smisla (robni fetiizam). Miel Fuko (1925-1984) studirao je filozofiju i psihologiju na Sorboni u Parizu; osniva prve katedre za psihoanalizu u Francuskoj, lan Francuske komunistike partije, profesor psihologije na Univerzitetu u Lilu, neko vreme radi u francuskim kulturnim centrima u vedskoj, Poljskoj i Nemakoj, sa ilom Delezom priprema kritiko izdanje Nieovih sabranih dela na francuskom jeziku (1966-1967), a naredne dve godine je ef katedre za filozofiju u Tunisu, potom ef katedre na Kole d Frans (1970-1984). Meu glavnim spisima Fukoa istiu se: Duevna bolest i linost (1954), Istorija ludila u doba klasicizma (1961), Geneza i struktura Kantove "Antropologije" (1961), Roenje klinike (1963), Rei i stvari (1966), Arheologija znanja (1969), ta je autor (1969), Struktura rei (1969), Uvod u logiku gramatiku (1970), Filozofsko pozorite (1970), Nie, genealogija, istorija (1971), Nadziranje i kanjavanje (1975), Igra vlasti (1976), Zapad i istina seksa (1976), Subjektivnost i istina (1977), Mikrofizika vlasti (1977), Istorija seksualnosti I-III (1976; 1984), Kazano i napisano

www.uzelac.eu

783

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(1994) i dr. Fuko nastoji da prevlada inteligibilnu univerzalnost hegelovstva tako to iz osnova iznova promilja odnos "subjekt saznanje svet". Polazei od teze da filozofija subjekta ne moe da odgovori na savremena pitanja, Fuko smatra da dolazi vreme kad se kao prvo postavlja pitanje da li je subjekt jedina mogua forma postojanja i nije li dolo vreme da se samoidentitet subjekta i njegova kontinuiranost pokau kao njegovi atributi. Drugim reima, da li je mogue da subjekt izgubi ta svojstva (disocijacija subjekta). Nije re o tome da se odrede formalni uslovi odnosa prema objektu niti empirijski uslov koji u nekom momentu dozvoljavaju subjektu da spozna neki objekt koji je ve dat u realnosti; osnovno pitanje je: ta treba da bude subjekt i kakve uslove treba da ispunjava da bi bio stvarni subjekt nekog saznanja kakav je nain njegove subjektivacije, budui da nain subjektivacije nije isti u sluaju egzegeze nekog svetog spisa, posmatranja u prirodi, ili analize ponaanja duevnog bolesnika. Ne postoji subjekt: postoji subjektivnost. Pojmove kao to su jezik, tekst, diskurs Fuko koristi kao metaforike oznake univerzalnog tipa uz iju pomo se mogu saznati kulturne tvorevine koje se tradicionalno nalaze u razliitim ravnima. Fuko nastoji da konstruktivnim prevladavanjem fenomenoloke tradicije doe do novih saznajnih paradigmi; dok fenomenoloko istraivanje ostaje razvijanje problema u okviru mogueg, vezano za svakodnevno iskustvo, Fuko nastoji da doe do takve take gde e se moi postaviti pitanje nemogunosti, pitanje iskustva koje se ne moe doiveti. Fenomenologija nastoji da dokui znaenje svakodnevnog iskustva onog to subjekt sam postavlja budui da je sam temelj. Fuko smatra da se iskustvo mora ogledati u tome da subjekta istrgne iz njega samog kako on vie ne bi bio on sam, i tada se radi o desubjektivizaciji (ije motive on trai kod Niea, Bataja i Blanoa); prevodei Bisvangerov tekst San i postojanje (objavljeno 1954), Fuko je doao do zakljuka da se ogranienja fenomenologije i psihoanalize ogledaju u tome to obe isputaju iz vida znaaj govorenja (fenomenologija naglasak stavlja na analizu smisla a psihoanaliza na analizu snova kao govora). Za egzistencijalnu analizu izraavanje postaje centralno i Fuko se zalae za stvaranje jedne netradicionalne antropologije koja ne bi bila ni filozofija ni

www.uzelac.eu

784

Milan Uzelac

Istorija filozofije

psihologija i iji bi metodi bili uslovljeni odsustvom subjekta kao to je ovek. Ta nova antropologija je antropologija "izraavanja" koja ima za cilj odreivanje odnosa smisla i simbola, lika i izraza; time bi se prevazila pozicija psiholokog pozitivizma koja tei tome da iscrpi sve sadraje oveka redukovanog na homo natura. Takva antropologija bi se mogla usredsrediti na ontoloka razmiljanja i u svoje sredite staviti egzistenciju (Dasein). U knjizi o Kantu Fuko pie kako bi filozofija mogla ponovo da se nae u situaciji da misli u prostoru osloboenom od oveka a da bi se Nieov projekt mogao razumeti kao poetak prestanka postavljanja pitanja o oveku. Smrt boga oznaava i smrt oveka; ovekov lik nastaje kao crtei na pesku. Istraujui nastanak medicinskih i psihijatrijskih pojmova (kad je re o odnosu normalnog i patologije), Fuko nastoji da redefinie pojam subjekta: odustaje od egzistencijalistikih pristupa (bivstvovanje-u-svetu) kao i od marksistike ontologije "otuenja" i dolazi do paradigme sopstvene "arheologije" koja ima za cilj objanjenje uslova mogunosti nastanka i postojanja razliitih fenomena ljudske kulture. Zadatak Fuko vidi u "transgresiji" prevladavanju granica nastalih pod diktatom razuma, a sebe kao metateoretiara tradicionalne (dijalektike) filozofije; filozofija transgresije zalazi van granica unutar kojih imaju smisao vrednosti i smisao zapadnog kulturnog sveta; savremena kultura se moe izraziti samo jednim potpuno drugaijim jezikom (koji govori sam po sebi, jezik bez subjekta i bez sabesednika, jezik koji prelazi svoje granice govorei ono to ne moe biti reeno), a to za sobom povlai i transformaciju stila filozofiranja. Nosilac takvog jezika je Ja, razume se, sasvim drugaije od onog Ja koje poznaje tradicionalna filozofija; tu se radi o jeziku koji odreuje prostor iskustva u kome subjekt sam ide ka svojoj smrti. Ova tema (smrt subjekta) bie potom jedna od omiljenih tema postmoderne filozofije. Transgresivnost se realizuje u seksualnosti koja je granica svesti, zakona i jezika. Kao jedan od svojih zadataka Fuko je video to da pokae ljudima kako veina stvari iz njihove okoline koje oni smatraju univerzalnim jesu proizvod sasvim odreenih konkretnih istorijskih promena, a da je postojanje veine institucija krajnje proizvoljno te da je neophodno da se istrai kojim jo prostorom

www.uzelac.eu

785

Milan Uzelac

Istorija filozofije

slobode ljudi raspolau i kakve se promene jo mogu izvriti. Ako je Hajdeger nastojao da istrai u emu prebiva istina, a Vitgentajn ta se kazuje kad se kae "istina", Fuko je svoj zadatak video u traenju odgovora na pitanje: zato je istina tako malo istina? Postmodernizam Savremena epoha poslednjih decenija odreuje se kao postmoderna; re je o nastojanju da se osmisli stanje svojstveno kako savremenoj kulturi tako i subkulturi; ono odreuje tehnologiju, politiku, nauku, filozofiju, arhitekturu, sve oblike umetnosti, svakodnevicu, stil miljenja, komunikativne strategije. Re je ne samo o preosmiljavanju ili prostom preokretanju (menjanjem predznaka), ve i o naputanju temeljnih vrednosti na kojima je ponikla zapadna civilizacija i kultura; pre svega misli se na odustajanje od ideje svrhovitosti, struktuiranosti, harmoninosti, nekoordiniranosti. Centralni pojam nije ni struktura ve haos, pa se jedini smisao svesti vidi u osmiljavanju haosa; svet se sastoji iz fragmenata koji stalno menjaju smisao i ne mogu se uklopiti u neku smislenu strukturu. Istiu se razvaline (Borhes, Derida), ireverzibilni pluralizam (Vel), nesupstancijalnost, antimetafizinost, nestabilnost, raspadanje stvari, dezorganizovanost, apokaliptinost; govori se o kraju ideologija, utopija, istorije, blagostanja, demokratije i svakog oslonca (Delez, Gatari); ne moe se rei vie nita to ve neko od "postmodernista" nije rekao, a svaki pokuaj kritike ili osporavanja postmodernizma i sam pripada postmodernizmu. Za razliku od klasinih tumaenja, svet smisla u postmodernizmu dobija "problematian status" usled semantikog haosa koji potvruje "besmisao bivstvovanja" (Kristeva). Smisao se smanjuje s umnoavanjem informacija to dovodi do "katastrofe (implozije) smisla" (Bodrijar). Kategorijalni aparat postmodernizma ne tei unifikaciji ve se neprestano menja budui da je u "stalnoj evoluciji". Sam izraz postmodernizam oznaava kulturu i stil dananjeg filozofiranja (koje nastoji da se sadrajno-aksioloki distancira ne

www.uzelac.eu

786

Milan Uzelac

Istorija filozofije

samo od klasine ve i od neklasine tradicije i koje sebe vidi kao post-savremeno) i njega neki teoretiari zamenjuju izrazom postneklasina filozofija i u predstavnike te vrste miljenja ubrajaju R. Barta, . Bataja, M. Blanoa, . Bodrijara, . Deleza, . Deridu, .F. Liotara, M. Fukoa. Pojam postmoderno nastao je poetkom XX stolea kao oznaka za neke avangardne tendencije koje su se radikalno suprotstavljale literarnoj tradiciji; tim izrazom Tojnbi je oznaao savremenu epohu nakon I svetskog rata koja se radikalno razlikovala od njoj prethodne moderne epohe; krajem sedamdesetih godina XX stolea taj pojam se poeo primenjivati kao oznaka nekih novih tendencija u arhitekturi i umetnosti, da bi nakon Liotarovog spisa Postmoderno stanje (1979) dobio iroku popularnost i proirio se na sve oblasti kulture, od umetnosti do filozofije i od politike do ekonomije. Tim izrazom se u to vreme oznauje stanje savremene epohe da bi i sam ubrzo postao predmet postmodernistike filozofske refleksije. Uprkos svom ograivanju i distanciranju kako od klasine tako i neklasine filozofije, postmodernizam u velikoj meri zavisi od neklasine filozofske tradicije (Nie), kao i strukturalizma, neomarksizma, fenomenologije, psihoanalize i Hajdegerove filozofije; budui da nisu zanemarljivi ni uticaji semiotike, strukturalne lingvistike filozofije dijaloga, teorije igara Vitgentajna, moe se rei da su u pravu oni koji postmodernizam vide kao konglomerat svih ideja na kraju XX stolea. Iako se postmodernizmom obino oznaava vreme nakon 1950. godine, ima onih koji tu poetnu granicu pomeraju u prolost i govore kako se simptomi postmodernizma mogu konstatovati ve tridesetih godina XX stolea (K. Batler, I. Hasan), kao i u Kantovom tumaenju apriorizma (V. Moran), ali ima i onih koji vreme postmodernizma proteu unazad ak do Homera (U. Eko) mada u tom sluaju vie nije jasno ta je uopte postmodernizam i ima li ieg to ne bi bilo postmoderno. U savremenoj filozofskoj literaturi este su diskusije o filozofskim, socijalnim, kulturolokim, literarnim, umetnikim aspektima postmodernizma; razlike meu postmodernistima su tolike da se mnogi odriu tog naziva ili istiu da im je nejasno njegovo znaenje (Derida); ipak, ve je uobiajeno da se govori o postmodernistikoj lingvistici, postmodernistikoj

www.uzelac.eu

787

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sociologiji, postmodernistikoj kulturologiji, postmodernistikim teorijama prava i politike (R. Stepanov), to samo pokazuje tendenciju da se izraz postmodernizam uzima veoma iroko kao literarno-istorijski, teorijsko-arhitekturni ili svetsko-istorijski pojam. U poslednje vreme istie se kako postmodernizam nije samo epoha razvijenog postindustrijskog drutva no i izraz odreenog stanja svesti (Z. Bauman). Savremena kultura sebe odreuje kao post-modernu, odnosno kao post-savremenu, kao procesualnost koja poinje da se razvija "posle vremena", u situaciji kraja (zavrenosti) istorije. Analogno tome, savremena filozofija ne vidi sebe samo kao post-savremenu, ve i kao postfilozofiju koja odbacuje tradicionalni filozofski kategorijalni pojmovni aparat. Postmoderna filozofija odbacuje tradicionalnu podelu na filozofske discipline, odnosno odbacuje tradicionalnu podelu znanja na ontologiju, gnoseologiju, etiku, estetiku itd. Istovremeno, odbacuje mogunost postojanja metafizike kao takve i taj rasplinuti stil miljenja koji neguje,odreuje kao postmodernistiki ili postmetafiziki. Postmodernizam nastoji da stvari misli izvan binarnih shema, izvan opozicije subjekt-objekt, unutranje-spoljanje, centar-periferija, pa je razumljivo to se poinju uvoditi izrazi kao to su smrt subjekta, antipsihologizam, acentrizam, povrina, falta ili Onto-teo-teleo-falo-fonologocentrizam52 (Derida). Ako se stanje savremene kulture odreuje kao postmoderno, onda se stanje svesti koja to stanje reflektuje moe oznaiti kao postmodernizam; zato se uporno podvlai refleksivni karakter postmodernizma kao kulturnog fenomena, a radikalni pluralizam kao njegova osnovna koncepcija (V. Vel). Re je o koncepciji koja semantiki iscrpljuje celokupno polje savremene postmoderne filozofije to ide dotle da je i svako odbacivanje postmoderne postmoderno; sve reeno protiv postmoderne moe biti istovremeno protumaeno kao njoj u prilog. Istovremeno, nemogue je postmodernizam analizirati kao neki koherentan sistem budui da je pluralizam (kako sa stanovita kriterijuma modelirane predmetnosti tako i sa stanovita koriene metodologije) njegov programski credo. Meu njegovim projektima istiu se tekstoloki, nomadoloki, izoanalitiki,
52

Zatvorite oi i ponovite ovu arobnu re postmodernistikog "gurua" Deride.

www.uzelac.eu

788

Milan Uzelac

Istorija filozofije

naratoloki, genealoki, simulacionistiki, komunikativni; postmodernizam ni ne nastoji na tome da se konstituie kao jedinstvena filozofska strategija, unificirana po svojim metodama i ciljevima, sa pretenzijom na originalnost. Semantiko i kategorijalno arenilo postmodernistike filozofije uveliko je uslovljena ne samo odbijanjem postmodernizma od same pomisli na to da se konstituie u oblasti konceptualno-metodoloke matrice savremenog filozofiranja koje bi pretendovalo na paradigmatian status. Postmodernizam je aktuelni fenomen koji jo uvek ne pripada filozofskoj tradiciji budui da se njegov sadraj, kao i terminoloki instrumentarijum, jo uvek nalaze u fazi nastajanja i ne mogu biti unificirani. To je jo jedan od razloga zato postmodernizam ne moe da bude jednoznano definisan, pa prilikom refleksivnog odreenja postmodernizma obino se polazi od njegovih pojedinanih karakteristika - "nepoverenje u metanaraciju" (Liotar), "orijentisanost na parodiju" (F. Dejmson) ali se ne proputa da se napomene kako postmodernizam nastaje kao posledica specifine situacije u razvoju filozofskog miljenja. U paradigmalnoj evoluciji postmodernizma izdvajaju se dve etape: prva etapa, koja se oznaava kao postmodernistika klasika dekonstruktivizma (Bart, Bataj, Bodrijar, Delez, Derida, Gatari, Kristeva, Liotar, Fuko), karakterie se krajnjim radikalizmom distanciranja od presumpcija kako klasine tako i neklasine filozofije, dok druga etapa postmodernizma, koja se razvija danas, podrazumeva povratak poetnim pretpostavkama i njihovo novo promiljanje; tu se najvie radi o strategijama vezanim za komunikativni obrt u razvijanju filozofske problematike i ta etapa se ponekad oznaava i kao post-postmodernizam, odnosno poslepostmodernizam (After-postmodernism) koji karakterie vaskrsavanje subjekta i problematike Drugog. Nastupajui kao savremena verzija postmodernistike filozofije After-postmodernism, za razliku od postmodernistike klasike dekonstruktivizma, meu svoje osnovne motive istie "krizu identifikacije" i sadrajno se razvija kao generiranje programa prevladavanja istog kroz "vaskrsavanje subjekta"; u tom smislu mogu se razlikovati dva smera: (a) programski neoklasicizam, tj. "kulturni klasicizam u postmodernistikom prostoru" (M.

www.uzelac.eu

789

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Gotdinger), koji pretpostavlja ublaenu kritiku referencijalne koncepcije znaka i odustajanje od eliminacije fenomena oznaenog kao determiniueg semantikog svojstva; ovo vodi "reanimaciji znaenja" (D. Vard) ili "povratku izgubljenih znaenja" kako u denotativnom tako i u aksiolokom smislu te rei (Gotdinger), a to dovodi do stvaranja odgovarajuih problemskih polja u okviru postmodernistikog tipa filozofiranja (problemi denotacije i referenci, problemi vezani za uslove mogunosti stabilne jezike semantike, problemi razumevanja kao rekonstrukcije izvornog oblika teksta i dr.) (b) komunikativni smer pomera naglasak sa tekstoloke na komunikativnu realnost i problem Drugog. Savremena kultura se oznaava kao kultura "ekstaze komunikacije" (Bodrijar) i to je znak pomeranja ka aksiolokoj problematici tradicionalne filozofije, a to se pokazuje i kao pomeranje akcenta s Bivstovanja i vremena (Hajdeger) na Bivstvovanje i Drugi (Levinas). Ako se u klasinom postmodernizmu Drugi interpretira kao spoljanji (socijalno-kulturni) sadraj strukture nesvesnog (to je bilo pod uticajem lakanovske psihoanalize gde se nesvesno tumailo kao "glas Drugog"), s pojavom after-postmodernism koncept "Drugug" dobija novu komunikacionu interpretaciju tako to realnost jezika prestaje da bude dominantna za postmodernizam. Kao linija razgranienja klasinog i savremenog postmodernizma moe posluiti koncepcija K.O. Apela, njegovo shvatanje jezika i jezikih igara. Apel ne posmatra jezik u kontekstu subjekt-objekt procedura prakseolokog ili kognitivnog poretka komunikacije ve u kontekstu subjekt-subjektne komunikacije koja je u principu nesvodiva na predaju saoptenja. U tom kontekstu jezik nije mehanizam objektivacije informacije ili eksoresivno sredstvo (to bi podrazumevalo objektivistiku ili subjektivistiku njegovu obojenost), ve je medijator razumevanja u kontekstu jezikih igara. Ako je pozni Vitgentajn pretpostavljao potrebu oslanjanja na meudelovanje subjekta i teksta, na odnos "Ja" i realnosti kao dva igraa u igri (Hintika) sa naglaskom na istinitosti kazivanja, Apel jeziku igru tumai kao subjekt-objekt odnos iji su uesnici jedan drugome tekst (verbalni kao i neverbalni) a to ima za posledicu da se razumevanje razume kao samorazumevanje. Apelova verzija postmodernistike paradigme ublaava prvenstvo

www.uzelac.eu

790

Milan Uzelac

Istorija filozofije

"sudbonosnog oznaavaoca" nad oznaenim, rehabilituje razumevanje kao rekonstrukciju imanentnog smisla teksta (to je bilo svojstveno klasinoj filozofskoj hermeneutici), dozvoljava pluralizam itanja mada pretpostavlja, u svesti Drugog, autentinost translacije semantike govornog ponaanja subjekta; van te rekonstrukcije smisla Drugi se ne moe konstituisati kao komunikativni partner i zato ulog u igri nije istina objektnog ve autentinost subjektnog. Postmodernisti polaze od toga da je u vreme kad se formira novi stil miljenja i nova kultura, kad se stvara jedno nelinearno tumaenje sveta, nemogue govoriti na jeziku hiljadama godina stare dijalektike; novo iskustvo zahteva novi jezik i novu terminologiju i nije sluajno to je postmodernizam uveo niz novih ili preformulisanih starih pojmova: dekonstrukcija, prazan znak, smrt autora, trag, razlika, nomadologija, rizom, haosmos, eon, povrina, simulacija, simulakrum, logocentrizam, diskurs, telo, telesnost, jezike igre, metafizika odsutnosti, After-postmorernism, narativnost, transgresija, naracija, sumrak metanaracije, hibris, vlast... Kao to je ranija filozofija bila odreena terminologijom prisutnom u naukama tog vremena, tako i savremena filozofija u vreme kad se govori o nelinearnim ireverzibilnim procesima u disipativnim (slabo labilnim) strukturama zahteva novu terminologiju koja ima u vidu idealne objekte opisane singularnou, ili rizomorfnou sredine. Moda postmodernistiki koncepti pisma ili teksta u postmodernistikoj verziji izgledaju najtransparentniji jer za sobom imaju terminoloki tezaurus postsosirovske lingvistike. Jedna od posebnih oblasti istraivanja postmodernista je novo itanje tekstova klasine tradicije. Tako kroz postmodernizam klasika ponovo postaje deo savremene filozofije pa se poinje govoriti o "novom klasicizmu" u umetnosti i arhitekturi, ali i u filozofiji; pored pomenutog odnosa klasika postmoderna, aktuelan je i odnos moderna postmoderna i tu postoje krajnje razliita tumaenja od onih koja postmodernizam vide kao momenat moderne (Habermas) do onih koji postmodernizam vide kao neto bitno razliito od moderne (Liotar). Tako je postmodernizam "reinterpretacija modernizma" (A.B. Zeligman) ali i "tendencija suprotna modernizmu" (A. Hornung, G. Hofman), ili "radikalna smena kulturnih paradigmi" (Eko), etapa u evoluciji

www.uzelac.eu

791

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kulture, pa to znai da "svaka epoha ima svoj postmodernizam" (Eko). Kao posebno svojstvo postmodernistikih tekstova istie se njihov meta-karakter: isti autori (Vel, Delez, Bodrijar, Gatari, Liotar, Fuko) istupaju istovremeno i kao klasici i kao teoretiari postmodernizma. Iako se postmodernizam danas nalazi u sreditu filozofskog interesa, o emu svedoi mnotvo radova koji i danas nastaju, ne treba gubiti iz vida da ta orijentacija ima i svoju opoziciju (Habermas, A. Kalinikos), da uprkos znaajnim rezultatima u oblasti knjievne kritike i analize teksta (Bart, Derida), i uprkos spremnosti da piu o svim fenomenima savremene kulture i politike, njihov razbarueni, lepravi stil, kao i esto ne do kraja promiljena metodologija, vodi opravdanju i onog to se ne moe opravdati. Neprihvatanjem odgovornosti i zastupanjem teze da sve moe proi, zalaganjem za pluralizam po svaku cenu, postmodernizam sve relativizuje a onda i sve opravdava; na taj nain on postaje jedna neobavezna, pomodna stvar, prijatna zabava ponekad i uenih a dokonih ljudi koji svaki prigovor odbacuju proglaavajui neozbiljnost za premudri diskurs. Doprinos postmoderne je nesporan kad je re o teoriji knjievnosti (Derida), ali teorija knjievnosti nije i filozofija. Meu postmodernistima koji su na poetku svoje karijere imali i filozofske ambicije istie se an-Fransoa Liotar (1924). Njegovo stvaralatvo je pod velikim uticajem neokantovstva, egzistencijalizma, fenomenologije, filozofije ivota, analitike filozofije i filozofije vlasti (Fuko); autor je niza spisa: Fenomenologija (1954), Libidinozna ekonomija (1974), Postmoderno stanje (1979), Raskol (1983) i dr. Ve u svom ranom spisu o fenomenologiji Liotar konstatuje pomeranje teita interesa sa matematike na nauku o oveku, od polemika protiv istoricizma ka pokuajima kompromisa sa marksizmom. Istiui kako je huserlovska deskripcija borba jezika protiv njega samog radi dostizanja prvobitnog, u toj borbi dolazi do poraza filozofa, logosa, budui da prvobitno nakon to je opisano vie nije prvobitno. Liotar smatra da je klasini zahtev fenomenologa postaviti "Ja opaam" za temelj "Ja mislim", bio usmeren na utemeljenje predikativne delatnosti onog "do-predikativnog"; ali kako je realni kriterijum date procedure bila deskripcija u okviru diskursa koji prethodi diskursu, "do-predikativno" nije moglo biti konstituisano onakvim kakvo je bilo pre no to bee eksplicirano.

www.uzelac.eu

792

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Odnos "Ja opaam" prema svetu, jeste sutina onog to Huserl odreuje kao "svet ivota", a to znai da svet ivota koji je u poetku do-predikativni, kao i svaki diskurs, sebe podrazumeva ali je sebi nedovoljan budui da o sebi ne moe nita rei. Ne postoje, po miljenju Liotara, "veite, apsolutne istine"; one su mogue samo u trenutku konstituisanja, kao korekcija i prevladavanje sebe i to je dijalektiki proces koji se uvek odvija u okrilju onog "ivo nastajueg" itd. Liotar nije poao putem fenomenologije53, odluio je da se pozabavi problemom Auvica, totalitarizma u Evropi i vezom totalitarizma s evropskim miljenjem. Poreklo totalitarizma Liotar je video kao posledicu potrage za bezalternativnom istinom i to ga je vodilo problemu prirode metanaracije itd. U spisu Postmoderno stanje Liotar tendenciju formalizovanja znanja odreuje kao dominantu evropske kulture. U isto vreme se zainteresovao i za jezike igre (jednu od omiljenih tema analitike filozofije koja je sledila poznog Vitgentajna), pa je pokuao da sastavi spisak monstruma XX stolea: radnikstahanovac, rukovodilac proleterskog preduzea, crveni maral, atomska bomba levih (ne ona amerika, humana, u Hiroimi i Nagasakiju), policajac-lan sindikata, komunistiki radni logor, socijalistiki realizam54. Politika orijentacija postmodernizma je pevajue jasna, ali dobijen novac se mora opravdati, moraju se i nove narudbine odraditi. Liotar se osamdesetih godina uputa u novi projekt: istrauje terminologiju jezika vlasti. Savremenu situaciju Liotar interpretira kao ontoloku ekstrapolaciju "jezikih igara" koje dovode do dominacije ekonomskog diskursa. Odreujui samo jedan diskurs kao vladajui, Liotar naputa ideju pluralistikog modela i produava liniju tradicionalne metafizike. Sve ovo moda izgleda jadno, ali nije tako. U postmodernoj ima mnogo rei, mnogo izuzetno nerazumljivih izraza, mnogo obrta, mnogo toga to pleni na prvi pogled svojom "originalnou", ali kad sve se svede i doe vreme da se poloi raun, deava se isto to i sa
53

Njegova prva knjiga ostala je i poslednja njegova filozofska knjiga i time je on blizak Habermasu. 54 Ovo je, istina, napisano dve decenije pre bombardovanja Srbije, u vreme dok Srbi jo nisu bili satanizovani pa se i ne nalaze na Liotarovom spisku monstruma XX stolea. Nisu tu ni Japanci koje e ameriki stripovi i video igre u negativnom svetlu prikazivati tek naredne decenije.

www.uzelac.eu

793

Milan Uzelac

Istorija filozofije

tzv. "postmodernistikom" prozom: vidi se lepa leprava prozrana ipka to lebdi u praznom prostoru i ne slui niem55. Hermeneutika Hermeneutika oznaava smer u filozofiji i humanistikim naukama u kojem se polazi od razumevanja kao uslova osmiljavanja najrazliitijih drutvenih fenomena. Pod hermeneutikom misli se i prevod (prenos stranog smisla u svoj jezik), rekonstrukcija (obnova istinskog smisla ili situacije u kojoj nastaje smisao) i dijalog (formiranje novog smisla i subjektivnosti u odnosu na bivstvujue). U uem smislu, pod ovih pojmom se misli skup pravila i tehnika tumaenja teksta u raznim oblastima znanja (filozofija, pravo, teologija i dr.). U prvo vreme re je o umeu tumaenja volje bogova i njihovih namera (u antiko vreme posebno se tumae znamenja), dok se u srednjem veku tumae Sveti spisi. Razumevanje kao rekonstrukcija prevladava u vreme renesanse, posebno su znaajna filoloka i teoloka tumaenja (Lorenco Vala, Piko dela Mirandola, Erazmo Roterdamski). Situacija se zaotrila posebno u vreme reformacije kad su zapoete ustre rasprave oko autentinosti pojedinih tekstova; postavilo se pitanje kako razumeti neku odreenu pravnu normu i da li pri tom postoje garancije da je neki tekst adekvatno interpretiran. Fridrih legel i Fridrih lajermaher nastojali su da hermeneutiku smeste unutar filozofije; zadatak onog ko se bavi tekstom bio je po miljenju lajermahera da se uivi u unutranji svet autora, da kroz analizu gramatikog i sadrajnog nivoa teksta stvori uslove saoseanja (empatija) u subjektivnost autora i njegovo stvaralako miljenje. S jedne strane, jasno je da se deo razume iz celine i celina iz njegovih delova, ali s druge strane, mi se u procesu razumevanja, koje je beskonano kreemo u krugu, budui da razumevanje celine ne nastaje iz delova poto oni samo iz ve shvaene celine mogu biti interpretirani kao njeni delovi. Drugim reima: da bi se fragmenti nekog teksta ili odreeni istorijski dogaaji mogli odnositi spram neke celine, mi ve od ranije
55

I svaki postmodernista e to prihvatiti s ponosom: zamerke su apriorno nemogue kao to je nemogua kritika s drugih pozicija, sem postmodernistikih, a postmodernizam, kao to smo rekli, nema svoju poziciju; on je sve i time, nita.

www.uzelac.eu

794

Milan Uzelac

Istorija filozofije

moramo imati ideju upravo te celine a ne neke druge. Razreenje ovog "hermeneutikog kruga" bilo bi u tome da je "razumevanje neeg mogue samo u sluaju kada ono to hoemo razumeti ve od ranije razumemo". lajermaher problem nije tako formulisao; razumevanje je za njega principijelno nedovrena delatnost koja se uvek potinjava pravilu cirkularnosti, tj. kretanju po krugu koji se iri. Ponovno vraanje od celine delu i od dela celini menja i produbljuje razumevanje smisla dela potinjavajui celinu permanentnom razvoju. Pojanjenje razumevanja mogue je u tumaenju. Ovo kruno kretanje ne treba brkati s cirkularnim definicijama koje sreemo u logici: poto u osnovi svakog refleksivnog akta lee nerefleksivne pretpostavke, zadatak hermeneutiara nije u tome da izae iz hermeneutikog kruga ve da u njega pravilno ue (Hajdeger). Razumeti neto mogue je zahvaljujui pretpostavkama koje ve odranije imamo o njemu, a ne kad nam se javlja kao neto potpuno zagonetno. Vilhelm Diltaj je u hermeneutici video temeljnu metodu duhovnih nauka, ime se one bitno razlikuju od prirodnih nauka ija je osnovna metoda objanjenje. Kao osnovu hermeneutike Diltaj razmatra deskriptivnu psihologiju, dok je nauka u kojoj se hermeneutika najbolje raskriva istorija. Do vremena Diltata hermeneutika se shvatala kao pomona disciplina (skup tehnika uz iju pomo se operie tekstom) da bi se nakon njega hermeneutika videla kao filozofska disciplina iji je cilj istraivanje humanistikih disciplina. Sledei Diltaja, Martin Hajdeger je razmevanje shvatio vie kao strukturu koja konstituie ljudski opstanak i unutranju ontoloku meru ovekovog opstanka, no kao instrument. Ovu Hajdegerovu orijentaciju sledi jedan od njegovih najboljih uenika Hans Georg Gadamer (1900-2002) i istie kako bivstvovanje samo sebe razume kroz konkretne ljude i dogaaje, a to bivstvovanje nije nita drugo do jezik, odnosno tradicija. HansaGeorga Gadamera danas svi jednoglasno smatraju jednim od najveih filozofa XX stolea i istinskim utemeljivaem hermenutike kao filozofske discipline. Nakon studija kod Huserla i Hajdegera, on je profesor Univerziteta u Lajpcigu od 1939. a potom i rektor (1946-1947), od 1949. profesor filozofije u Hajdelbergu. Meu njegovim najpoznatijim spisima istiu se: Platonova dijalektika etika (1931), Gete i filozofija (1947), Istina i metod

www.uzelac.eu

795

Milan Uzelac

Istorija filozofije

(1960), Hegelova dijalektika (1971), Dijalog i dijalektika (1980), Hajdegerovski put (1983), Pohvala teoriji (1984). Kritikujui metodologiju drutvenih nauka Gadamer hermeneutici pridaje univerzalni znaaj i njen zadatak ne vidi u razvijanju metode razumevanja (kao to je to kod Diltaja), ve u razjanjenju prirode razumevanja i osnova pod kojima se ono odvija. Sledei Hajdegera, temelj hermeneutikog fenomena Gadamer vidi u konanosti ljudskog opstanka. Polazei od iskustva ovekove konanosti i istorinosti i njegovu ukorenjenost u predanju kao uslovu saznanja, Gadamer istie ontoloki smisao hermeneutikog kruga (kruga razumevanja), kao i znaaj predstruktura razumevanja za proces tumaenja. On rehabilituje pojam predrasude (Vorurteil) i istie kako pred-rasuda kao pred-suenje (Vor-Urteil) ne oznaava pogreno suenje ve ini istorijsku stvarnost ovekovog bivstvovanja i uslov razumevanja. Analizirajui hermenutiku situaciju Gadamer se oslanja na Huserlov pojam horizonta. Horizontnost razumevanja karakterie se otvorenou budui da postoji samo jedan horizont pa je "razumevanje samo slivanje raznih u jedna jedinstveni horizont". Tako u prvi plan dospeva pojam primene (Anwendung). Primena, razumevanje i tumaenja su integralni momenti hermeneutikog procesa, i razumevanje, koje se ogleda uvek u nastojanju da se shvati neki tekst, podrazumeva i situaciju u kojoj se nalazi interpretator. Razumevanje nije stoga samo reproduktivni no i produktivni odnos to vodi pluralizmu interpretacija. Oslanjajui se na Hegela Gadamer kao temelj hermeneutike utvruje apsolutno oposredovanje istorije i istine koje uslovljava istorijski karakter razumevanja. Hermeneutiki fenomen on razume kao dijalog u kojem nam se obraa predanje (kao partner u komunikaciji) i s kojim smo u odnosu Ja-Ti. Razumevanje kao razgovor pokazuje se moguim zahvaljujui otvorenosti prema tradiciji kojom vlada praktino-istorijska svest. Hermeneutika se kod Gadamera pretvara u ontologiju ija je osnova jezik. Stavljajui jezik u sredite hermeneutikog iskustva, Gadamer polazi od toga da se jezikim (a time i pojmovnim) javlja sve ljudsko iskustvo o svetu. Svet izraava sebe u jeziku. Filozofski znaaj hermeneutikog iskustva bio bi u tome to se u njemu dosee istina koja se ne moe dosegnuti naunim saznanjem. U razvijanju pojma istine, koji

www.uzelac.eu

796

Milan Uzelac

Istorija filozofije

shodno hermeneutikom iskustvu podrazumeva iskustvo filozofije, umetnosti i istorije, Gadamer se obraa pojmu igre koju tumai u duhu antisubjektivizma istiui kako ona poseduje sopstvenu sutinu, uvlaei u sebe igrae; subjekt igre nije igra ve sama igra, igra koja igra sebe samu. Polazei od toga da razumevanje podrazumeva uvuenost u zbivanje istine i da hermeneutiko zbivanje nije naa delatnost ve "delatnost samog dela", Gadamer fenomen igre proiruje na hermenutiki fenomen i tako dospeva do take odakle treba spoznati ta je to istina. Gadamerovo delo Istina i metod, naavi se ubrzo nakon objavljivanja u sreditu filozofskih diskusija, izvrilo je veliki uticaj na teoriju knjievnosti, psihoanalizu, neomarksizam, teoriju nauke, poststrukturalizam, postmodernizam, kao i istraivanja u oblasti praktine filozofije. U ovom delu, za koje se moe rei da je meu najuticajnijim u XX stoleu, Gadamer razmatra probleme estetike, istoricizma, ontologije jezika, teorije hermenutikog iskustva kako sa istorijskog tako i sistematskog stanovita, a s namerom da se razviju univerzalni transcendentalni uslovi mogunosti razumevanja teksta. Ve u naslovu istaknuta su dva kljuna pojma. Naglasak se stavlja na pojam istine u kojoj nae razumevanje uestvuje sa transcendentalnom nunou. Isticanje drugog pojma neki smatraju izrazom ironije, budui da Gadamer u vie navrata istie kako mu nije namera da razvija uenje o metodi kojom bi se dolazilo do neke "istinitije" interpretacije ili do "istinitijeg" tumaenja, ali ukazuje na transcendentalne elemente koji su pretpostavka svake interpretacije. Zato bi naslov bio adekvatniji da je pisalo "istina ili metod"; treba ipak imati u vidu da Gadamer nije protiv metoda kao takvog, ve govori o postojanju takvih formi iskustva koje se ne mogu nauno verifikovati, a to su, kao to je ve reeno, umetnost, istorija i filozofija. Iskustvo umetnosti ne moe zameniti estetika kao nauka o umetnosti, ivo iskustvo istorije ne moe zameniti istoriografija kao nauka o istoriji; racionalno optenje meu uesnicima dijaloga ne moe zameniti nauka o komunikaciji. Ali razumevanje dobijeno u tom ne-naunom iskustvu takoe sadri istinu i to istinu koja sebe pojavljuje i manifestuje i koja postavlja odreene zahteve. To shvatanje istine razlikuje se od tradicionalnog razumevanja istine

www.uzelac.eu

797

Milan Uzelac

Istorija filozofije

kao saglasnosti istine i stvari, kako se to sree kod Tome Akvinskog (veritas est adequatio rei et intellectus). Takvom shvatanju istine koja je idekvatna iskazanom (logos apophansis), Gadamer suprotstavlja shvatanje istine kao istine koja pokazuje sebe samu (aletheia) u ne-naunom iskustvu i tu istinu on pripisuje umetnosti, istoriji i meuljudskom ophoenju. To shvatanje istine usmereno je na neskrivenost, na samootkrivanje stvari. Istina u tom sluaju nije posledica ljudskog napora, ona nastaje u istorijskom procesu raskrivanja i koji nas odreuje ili nas je odredio i pre no to smo mi toga postali svesni. Istina kojoj se mi na taj nain obraamo nije "adekvatna" sa samom stvari; stvar pokazuje sebe i time se ostvaruje istina i tu nema vee i manje istine i nije mogue razlikovanje istinitog i lanog. Moe se govoriti o istini u smislu pokazivanja no ne i iskazivanja. To vodi shvatanju da razumevanje stvarnosti nije osloboeno od delatnosti subjekta, da je re o dogaaju u koji je subjekt ve odranije ukljuen. Drugi pojam (metod) daleko je vie sadrajno odreen. Pitanje metode postavljeno je ve u vreme renesanse i to kao posledica rezultata do kojih se dolo u prirodnim i drutvenim naukama. Kao to smo ve videli, pitanje o evidentnosti znanja vodilo je pitanju kriterijuma saznanja to je vodilo dilemi: o poreklu saznanja (miljenje ili iskustvo) na to su data dva odgovora: racionalistiki, koji je polazio od toga da je saznanje uslovljeno optim principima, istim razumom, i empiristiki, koji je pouzdanost znanja video u ulnim opaajima i posmatranju. Dok je tradicija racionalizma snano delovala na ideologiju vremena prosveenosti, empirizam je uslovio razvoj egzaktnih nauka. Sa razvojem prirodno-naune metodologije, poinju da se razvijaju i humanistike nauke; to je evidentno ve kod Vikoa i sredinom XIX stolea dolazi do podele nauka na prirodne i humanistike i to zahvaljujui radovima Diltaja. Isto tako, videli smo da Diltaj suprotstavljanje humanistike i prirodno-naune metodologije vezuje za suprotstavljanje dveju razliitih metodolokih strategija: "objanjenje" se javlja kao paradigmatina procedura nauka eksperimentalnog tipa a "razu-mevanje" je osnovna procedura nauka koje za svoj predmet imaju oveka. Humanistike nauke, a to je ve Diltaj pokazao, nastaju kroz distanciranje od filozofije i

www.uzelac.eu

798

Milan Uzelac

Istorija filozofije

religije i nastoje da preuzmu metodologiju prirodnih nauka ili da izgrade sopstvenu metodologiju, ali opet po uzoru na prirodne nauke. Budui da su novovekovne evropske nauke izgraene na apstrahovanju od evidentnosti svakodnevnog iskustva i na primeni spekulativnih konstrukcija, Gadamer nastoji da pronae jedan novi put tako to e humanistike nauke osloboditi od njihove usmerenosti na prirodne nauke zasnivanjem na prvobitnom iskustvu sveta; to iskustvo prethodi razlici prirodnih i humanistikih nauka, razlici izmeu teorije i prakse. Tako se Diltaj pridruuje Hajdegerovom tumaenju Diltaja u kojem se ambivalentnost sveta pokazuje kao suprotnost naunog i humanistikog metoda. Orijentacija humanistikih nauka na prirodno-naune kriterijume odvaja ih od sopstvene tradicije (s naglaskom na humaniora); duhovnim naukama nisu potrebne procedure verifikacije ili falsifikacije (Poper); pomou tih nauka ovek treba da spozna sebe i postane "ovean". Obrazovanje shvaeno u hegelovskom duhu kao uspinjanje subjektivnog duha ka objektivnom, moe se tumaiti kao okretanje oveka njegovoj identinosti. Sam proces obrazovanja pokazuje se pri tom kao nauno nelegitiman; savremene humanistike nauke su raspete izmeu nauke i nagona za obrazovanjem. Na taj nain one se u diltajevskom smislu rei pokazuju kao istorijske tvorevine. Mogue je i drugo tumaenje po kojem se savremen humanistike nauke javljaju kao kompenzacija za principijelnu neistorinost savremenog ivota. Gadamer humanistike nauke povezuje sa starom tradicijom obrazovanja i shvata ih kao praktine. Ali, zadravajui naunu distancu i apstrahovanje, kao i ivu tradiciju, izbegava alternativu koja se postavljala pred humanistike nauke u XIX stoleu. Humanistike nauke jesu nauke jer su nosioci istorijskog obrazovanja, ali nisu nauke u novovekovnom znaenju te rei; stoga on postavlja pitanje ta su uopte humanistike nauke. itav njegov spis je zapravo pokuaj da se odgovori na pitanje ta lei u osnovi svih naunih dostignua, istorijske svesti i metodskih napora. Kritiku nauka vri s pozicije humanistikog saznanja. Humanistike nauke su uvek nastojale da razumeju delo u njegovoj konkretnosti. Zato su bile usmerene na neponovljivost, unikatnost istorijskog dogaaja. Sve one su istorine i imaju posla

www.uzelac.eu

799

Milan Uzelac

Istorija filozofije

sa singularnou. Njihova strategija je egzemplifikacija; s druge strane, prirodne nauke nastoje da sve podvrgnu nekom optem pravilu, njihova osnovna strategija je podvoenje. Ali, postoji iskustvo sveta koje nije potinjeno naunom metodskom saznanju. To znai da se humanistiki napori nalaze u oblasti koja se ne moe razumeti uz pomo naunih procedura. Gadamer se nalazi na tragu odreene tradicije koju ine Nie (za koga je nauka neprijatelj ivota) i Hajdeger (koji kritikuje svu metafiziku tradiciju i suprotstavljenost subjekta objektu); on nastoji da svoje istraivanje ne svede na problematiku metodologije humanistikih nauka ve da razumevanje pokae kao modus opstanka. Hajdegerova filozofija se pokazuje kao odustajanje od scijentistikih pretenzija koje su se manifestovale u savremenoj filozofiji, prvenstveno u logikom pozitivizmu ali i marksizmu, a koje su se odlikovale uverenjem da je smisleno samo ono to se moe nauno proveriti (potvrditi ili odbaciti). Za takvu filozofiju svi metafiziki iskazi behu besmisleni, ali veina estetikih ili etikih iskaza, tj. iskaza koji sadre ocenu umetnikih dela ili ovekove praktine delatnosti, moe se proglasiti besmislenim jer ni u tom sluaju ne postoji mogunost verifikacije. Sve to je znaajno za ljudski ivot lieno je smisla. Hajdegerove analize su odluujue za samog Gadamera koji i pojam "hermeneutiki" interpretira u duhu Hajdegera i humanistike nauke nastoji da usmeri ka antropolokoj problematici polazei od ovekovog sveta ivota. Autentini smisao humanistikih nauka nije u pribliavanju metodskom idealu prirodnih nauka: ne u scijentizaciji ve u humanizaciji. Gadamer sledi ranog Hajdegera i taj uticaj se osea u prihvatanju predstruktura razumevanja i njegove istorinosti, kao i u tumaenju hermeneutikog kruga, ili pred-rasude, ali isto tako jo je vei uticaj poznog Hajdegera i njegovog filozofiranja o sudbini bivstvovanja i jeziku kao "kui bivstvovanja", posebno kad je re o ontologizaciji jezika. Isticanje u prvi plan problema umetnosti takoe ima inspiraciju kod Hajdegera. Pozna filozofija Hajdegera je po Gadamerovom miljenju povratak na "hermeneutiku faktinosti", mada sam Hajdeger ne govori o bilo kakvoj hermeneutici. Mogu se navesti i drugi uticaji: pre svega to su Diltaj, Huserl (i njegova kritika ideje da je samo u oblasti objektiv-

www.uzelac.eu

800

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ne datosti naunih predmeta data sva oblast naeg mogueg iskustva), kao i grof Jork od Vartenburga koji je nastojao da uspostavi vezu ivota i samosvesti. U ovom delu Gadamer sumira sopstveno viedecenijsko pedagoko iskustvo i izlae istorijsku recepciju itave evropske filozofske tradicije a s namerom da promisli odnos tradicije i savremenosti i da odgovori na pitanje koje su ve postavili Huserl i Hajdeger: zato razvoj zapadnoevropske metafizike vodi vladavini evropske nauke i tehnike? Da li samo nauka i tehnika obezbeuju ljudsko iskustvo sveta ili postoje i drugi naini da se dospe do realnosti a ne oni koje nudi nauka. Nesporno je da rast scijentizacije vodi ovekovom otuenju i smanjuje sferu ovekovog iskustva pa se moe iznova postaviti pitanje: kakav je odnos "unutranjeg i spoljanjeg sveta", tj. odnos mikro- i makrokosmosa. Kakav je poloaj oveka u kulturi koja oveka formira i istovremeno otuuje. Kako je mogue bivstvovanje oveka kao konanog i vremenog bia u istorijskom procesu? Gadamer trai druge mogunosti za oveka koje nee svoje poelo imati u kartezijanskoj filozofiji i zato se okree umetnosti, istoriji i jeziku, te je tu re o estetikom, istorijskom i lingvistikom iskustvu. Analiza ta tri fenomena i ini tri dela njegovog spisa. Prvi deo posveen je estetikoj problematici kao osnovnoj problematici XVIII stolea, vremena kad i estetika nastaje kao filozofska disciplina; drugi deo posveen je metodolokim problemima humanistikih nauka, i primer je istorija, temeljna nauka XIX stolea iji je glavni problem istoricizam; trei deo bavi se filozofskim statusom hermeneutike i on je posveen ontolokim temeljima ovekovog iskustva. Tu se kao osnov javlja jezik, i tu je radi o kljunoj temi XX stolea. Cilj prvog dela ovog Gadamerovog spisa jeste prevladavanje shvatanja po kojem se estetika nala u situaciji da bude kriterijum onog to se smatra umetnou. Ne postoji izolovana estetska svest; iskustvo umetnosti kazuje da se umetnika dela i posmatra sjedinjuju u jedinstvenom procesu. Stoga Gadamer kritikuje iracionalnu subjektivnost umetnikog doivljaja i pokazuje da ona nije saglasna s pretenzijama da se redukuje iskustvo na pojedinani doivljaj, a koje lee u umetnikim delima; polazei od konkretnog poloaja humanistikih nauka Gadamer istie da

www.uzelac.eu

801

Milan Uzelac

Istorija filozofije

savremene humanistike nauke shvataju sebe kao nauke a to je pogreno; on podsea na prirodnjaka Helmholca koji je logikoj indukciji prirodnih nauka suprotstavio "umetniku intuiciju" duhovnih nauka. Koren humanistikih nauka Gadamer vidi u oseaju za jezik, u oseaju za njegovu istoriju koja nije iracionalni poklon, ve proizvod humanistikog obrazovanja. On analizira glavne humanistike pojmove (obrazovanje, zdrav razum, mo suenja, ukus) a s namerom da pokae kako je osnova humanistikih nauka (koje su se u XIX stoleu odvojile od filozofije, religije i prirodnih nauka) humanistiki pojam obrazovanja a ne apstraktna nauna metodologija. Pomenuti humanistiki pojmovi humanistu vezuju za predmet njegovih istraivanja. Istovremeno se pokazuje da su ti pojmovi, posebno mo suenja i ukus, promenljivi. Pod uticajem prirodno-naunog miljenja oni su izgubili svoje saznajne funkcije (jer navodno ne odgovaraju standardima naune metodike) i tako su pretvoreni u estetske, subjektivne sudove. To se dogodilo pod uticajem Kanta, koji pojam ukusa svodi na "lepo" i istovremeno pojmu ukusa oduzima spoznajni smisao. Tako, na mesto posmatraa i umetnikog dela u prvi plan dospevaju pojmovi genija i doivljaja, pojmovi koje je nemogue klasifikovati jer su neponovljivi u svojoj originalnosti. Isto je i u sferi doivljavanja koja se pokazuje kao neponovljiva pa se i tu iskljuuje intersubjektivni momenat. Oslanjanje na genijalnost kao kriterijum u oceni umetnikih dela uvruje se nakon Kanta, ali naspram genijalnosti stvaranja poinje se isticati genijalnost doivljavanja; genije i doivljaj su kljuni romantiarski pojmovi i oni su upereni protivracionalizma. Krajem XIX i poetkom XX stolea stvaralatvo i estetsko iskustvo se radikalno subjektivizuju da se i javlja umetnost doivljaja. Gadamer tome suprotstavlja neevropsku umetnost kao i umetnost do vremena baroka kada se umetnik tumaio kao zanatlija dok se samo umetniko delo videlo u religioznom, kultnom, politikom ili socijalnom kontekstu. U doba romantizma (iler) orijentacija na doivljaj ne moe biti odluujua za fenomen umetnosti: umetniko delo i umetnik gube svoj raniji istorijski i socijalni status i to je vreme kad nastaju muzeji i institucije kao mesta gde se uvaju umetnika dela; umetnika dela gube svoje mesto u ivotu ljudi i bivaju potisnuti

www.uzelac.eu

802

Milan Uzelac

Istorija filozofije

na periferiju kao i umetnik; umetnik postaje slobodan, kao genije, ali se iskljuuje iz svih socijalnih odnosa i tada nastaje predstava o boemu; otuujui se od religiozne tradicije umetnik dobija demonske crte i to vodi tragediji umetnika. Samo estetsko vaspitanje ne uspeva da ostvari svoj obrazovni ideal, ono ukazuje na apstraktno opte koje samo realno ne postoji. Ontologija umetnikog dela, analiza njegovog naina bivstvovanja, uvod je u problematiku humanistikih nauka. Gadamer tumaei umetnika dela polazi od umetnikog samorazumevanja i uzima stoga igru kao sredstvo istraivanja; igra je metafora kojom Gadamer izbegava subjekt-objekt odnose karakteristine za estetski doivljaj; igra je isto samopredstavljanje; nain postojanja umetnosti je "pretvaranje u lik". Istina je samoprikazivanje prisutnosti. Ne postoji delo za sebe; umetnost je pradstavljanje koje u sebi ukljuuje i posmatraa. Nema razlike izmeu vanvremenskog po sebi i predstavljanja u vremenu. Na mesto genijalnog umetnika i genijalnog posmatraa istupa sam proces u odnosu na koji subjekti igraju podreenu ulogu. Razumevanje u humanitarnim naukama razume se kao proces koji onog koji razumeva ne iskljuuje iz igre. Primenjujui taj pojam na humanistike nauke Gadamer nastoji da pokae kako onaj ko rasuuje s pozicija humanistikih nauka nije izolovan i nezavisan od svog predmeta ve je svoj gospodar i tvorac istorije. Pojedinac ne postoji izolovano, on istoriji pripada, ali istovremeno, predmet (istorijski svet) uvek odreuje subjekta koji je neraskidivo povezan sa svetom. U drugom delu knjige Gadamer prvo daje kritiki prikaz istorije savremene hermeneutike a potom izlae teoriju hermeneutikog iskustva; istorijsko je samo priprema za sistematsko izlaganje. Pozivajui se na Hegela Gadamer nastoji da pokae protivrenost Diltajevog utemeljenja humanistikih nauka, budui da je re o najozbiljnijem pokuaju te vrste. U poetku Gadamer pokazuje da je nastanak "romantiarske hermeneutike" kakvu imamo kod lajermahera povezan s transformacijom hermeneutike tradicije pod uticajem tada nastalog novog istorijskog znanja. Tako se romantiarska hermeneutika razlikuje od prethodne, stare, "protestantske" hermeneutike koja u obliku teoloke, pravne, filoloke hermeneutike postoji i do naih dana.

www.uzelac.eu

803

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Zapoinjui kritiku prikazom Herdera, Rankea i Drojzena, Gadamer prelazi na analizu Diltajeve filozofske pozicije koja je posledica kolebanja izmeu zahteva objektivne nauke i tenje istini koja se nalazi u ivotnom iskustvu. Diltaj prihvata imanentnu refleksivnost ivota ali i ideal objektivnosti nauke; on nastoji da spoji stvarnost ivota i nauku, ono to je istorijski nastalo i neku viu objektivnost. To je protivreno: nauna objektivnost se odrie onog to je vano oveku, odbacuje njegovu konkretnu ivotnu stvarnost i objektivno se odnosi prema svakom vremenu i svakoj tradiciji. Jasno je da tu vie nije re o ivom subjektu i tu imamo sukob teorijsko-praktine i pragmatine pozicije. Pozivajui se na rezultate Huserla i Hajdegera Gadamer dozvoljava mogunost prevladavanja napetosti izmeu teorije i prakse. Razumevanje nije vie "zaobilazni put u istorijsko" (Spinoza) ve samo predmetna istina. Stvar se meni obraa svojom istinom samo kad ja prema njoj imam predmetni interes. Ta "predstruktura razumevanja" postaje sredinji predmet Gadamerovog istraivanja. Ja neto razumem samo ako u meni ve od ranije postoji neki predmetni interes prema onom to hou saznati. Taj interes je "pred-rasuda" i predrasudnost je najdublji temelj naeg razumevanja. Osnov razumevanja po Gadameru nije izolovan subjekt koji nita sutinsko ne moe rei o svom predmetu, ve je to istorijsko delovanje koje odreuje naa pitanja i nae interese. Nakon to je izloio samorazumevanje i zadatke humanistikih nauka Gadamer istrauje totalitet u kojem se ostvaruje svako iskustvo i svaka nauka i ukazujui na "ontoloki obrat u hermeneutici" Gadamer hermeneutici daje filozofski status. Razumevanje je jeziki proces; sve to moemo pojmiti, na svet, odreuje se jezikom. Jezik je horizont koji obuhvata sve to moe biti njegov predmet. Tako jezik prethodi svakoj predmetnosti. Horizont jezika se moe razumeti kao pretpostavka svakog razumevanja. Tu je re pre o unutranjem no o spoljnom jeziku. Gadamer podsea na Avgustinov pojam unutranjeg govora (verbum interius), koji poreklo ima u stoikom razlikovanju unutranjeg i spoljanjeg govora. Od vremena lajermahera hermeneutika postaje filozofija a filozofija hermeneutika i nastaje

www.uzelac.eu

804

Milan Uzelac

Istorija filozofije

pojam hermeneutike filozofije (Diltaj, Nie, Hajdeger). Gadamer istrauje forme razgovora izmeu Ja i Ti; ako je utvreno da umetnost postoji time to se pokazuje, a da stvarnost postoji zahvaljujui tome to je predmet posmatranja, to znai da stvarnost ne postoji sama po sebi da bi potom dospela u jezik; samo bivstvovanje je jezik. Jezik je sredina hermeneutikog iskustva. Razumevanje je jeziko a jezinost je nain na koji se realizuje praktino-istorijska svest. Nesporazumi do kojih moe doi imaju poreklo u vladavini evropske filozofije jezika. Teze o skrivenoj jezikoj osnovi naeg miljenja i o jezikoj okovanosti naeg iskustva usmerene su protiv tradicije koja vodi od Platonovog Kratila a koji Gadamer naziva glavnim delom grkog miljenja o jeziku. Graka tradicija ne dosee do sutine jezika i vodi stvaranju predstave o jeziku kao sistemu znakova. Gadamer kritikuje shvatanje po kojem se o pravilnoj upotrebi rei moe suditi samo na osnovu saznate stvari; on smatra da su nam stvari date samo na "jeziki" nain i platonovskom modelu suprotstavlja shvatanje rei koje poiva na teolokom modelu inkarnacije koji nalazi u srednjovekovnom miljenju. Za razliku od tradicije koju postavljaju Grci u hrianskoj tradiciji nastaje ideja koja u veoj meri odgovara sutini jezika ideja inkarnacije. Oslanjajui se na teoloke spekulacije patristike i sholastike koje nastoje da biblijske iskaze objasne ljudskim govorom, Gadamer nastoji da izbegne podvajanje na rei i stvari tako to istie jeziku osnovu svakog razmiljanja i razumevanja. Principijelno novo u hrianskom uenju o inkarnaciji jeste u tome to re (verbum) gubi vanistorijsku duhovnost, spiritualnost i ospoljuje se u istoriji. Razlika unutranje (unutarboanske) i spoljanje (ooveene) rei, pomou koje su hrianski oci hteli objasniti trojstvo i otelotvorenje, Gadamer koristi kao heuristiku metaforu i pokazuje kako se re odnosi prema dui kao Sin prema Bogu-Ocu. Re (verbum) nosi i sopstveno znaenje. Gadamer ukazuje na Tomu Akvinskog koji je pokuao da fenomen rei objasni neoplatonistikim pojmom emanacije. Emanacija se shvata kao proces "isticanja" iz poela, iz Jednog koje pri tom nita ne gubi niti se menja ili umanjuje. Tako Sin svedoi o Bogu u Ocu; po tom modelu postoji i unutranja re u miljenju, no postoje i tri razlike izmeu

www.uzelac.eu

805

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ovekovog formiranja rei i boanskog miljenja: ovekova re nastaje i usavrava se, ona ostaje principijelno nesavrena i zato oveku treba mnogo rei i nesavrenost rei povlai za sobom beskonani proces razvoja duha. Jezik je metaforian i njime se, kao i saznanjem, dostie vie ili manje, no nikad sve, pa se i stvari mogu izraavati na razne naine jer se na razne naine pokazuju oveku. ovek ne moe dospeti do Jednog koje postoji samo za boga u kojem postoji samo jedna stvar i jedna re. Mnotvenost jezika ukazuje na ovekovu situaciju u svetu. Kuzanski je po reima Gadamera prvi ukazao na to da istorijski jezici svojim metaforikim bogatstvom odgovaraju bivstvenoj netanosti ljudskog saznanja. Srednjovekovna filozofija pokazuje kako predstava o instrumentalnosti jezika, koju je otkrio Platon a sistematizovao Aristotel, nije i jedinstvena razvojna linija kojom se kree evropsko miljenje jezika. Na Gadamerovo shvatanje jezika utie i Humboltov antropoloki model jezika po kojem je "vienje jezika - "predstavljanje sveta". ovek je svet slobodan od okolnog sveta; on se distancira spram njega i to se realizuje u jeziku i pomou jezika. ovek moe beskonano da iri svoje predstave o svetu ali, jezika datost sveta nije i predmetna; Jezik se ne moe tumaiti predmetnim iskustvom. U jeziku se otkriva svet u celini, i on je neto vie no izolovana svest. Polazei od spekulativne strukture jezika, Gadamer gradi poziciju koja je transcendentna metafizici i nauci i pri tom se poziva na pojam lepog koje ima tu prednost da pokazuje samo sebe. U lepom se ogleda ono to je iza sebe ostavilo suprotnost subjekta i objekta. Spekulativna struktura lepog pokazuje se u fenomenu svetlosti koja povezije vienje i vidljivo. U ovom stavu mogue je videti lajtmotiv glavnog Gadamerovog dela koje poinje i zavrava se problemom umetnosti. A htelo se zapravo rei da je apsolutni osnov svakog odnosa sa svetom igra koja svojom dinamikom prevazilazi svaku subjektivnost, igra koju s nama igra jezik. Hermeneutika filozofija ini jednu od veoma uticajnih orijentacija u filozofiji druge polovina XX stolea; svakako treba istai Emilija Betija (1890-1968), Pola Rikera (1913), autora posebno znaajnih dela Sukob interpretacija (1969), iva metafora (1975), Vreme i pripovedanje (1985), zatim Luii Parejsona (1918-

www.uzelac.eu

806

Milan Uzelac

Istorija filozofije

1991) i njegovog uenika ani Vatima (1936) koji je studirao u Hajdelbergu i knjigu Istina i metod preveo na italijanski jezik. Negativna ontologija Merab Mamardavili (1930-1990) jedan je od najznaajnih ruskih filozofa druge polovine XX stolea; oko njegovog dela e se tek razgoreti dijalog u budunosti. Nakon zavrene srednje kole u Tbilisiju, filozofiju je studirao u Moskvi i diplomirao 1954. godine; nakon zavrenih postdiplomskih studija (1957) Mamardavili poinje da radi u redakciji asopisa gde 1961. objavljuje i svoj prvi rad Procesi analize i sinteze; iste godine odlazi u Prag i tamo boravi narednih pet godina kao urednik asopisa Problemi sveta i socijalizma, da bi narednih godina radio u raznim naunim institutima u Moskvi i drao predavanja na psiholokom fakultetu MGU, u Insitutu filma, u Institutu za optu i pedagoku psihologiju APN, kao i u raznim gradovima tadanjeg Sovjetskog Saveza (Riga, Vilnus, Rostov-na-Donu); ta predavanja ine osnovu njegovog filozofskog naslea; godine 1970. doktorirao je u Tbilisiju gde je od 1980. nauni saradnik Instituta za filozofiju Akademije nauka Gruzije (Tbilisi). Za ivota Mamardavili je objavio samo tri knjige: Forme i sadraj miljenja (1968), Klasini i neklasini ideal racionalnosti (1984) i Kako ja razumem filozofiju. Predavanja o Dekartu, Kantu, Prustu, kao i o istoriji antike i savremene filozofije, objavljena su tek nakon njegove smrti i sva na osnovu magnetofonskih zapisa; izuzetak je Traktat o razvijajuem znanju (objavljen pod naslovom Strela vremena) koji je pisan u okviru projekta Insituta istorije prirodnih nauka i tehnike sredinom sedamdesetih godina. Meu spisima Mamardavilija treba izdvojiti: Kako ja shvatam filozofiju (1992), Kartezijanske meditacije (1993), Predavanja o Prustu (1995), Sopstvena neophodnost. Uvod u filozofiju (1996), Psiholoka tipologija puta (1997), Simbol i svest. Metafizika razmiljanja o svesti, simbolici i jeziku (zajedno s A.M. Pjatigorskim) (1997), Kantovske varijacije (1997), Predavanja iz antike filozofije (1997), Moje iskustvo nije tipino (2000), Estetika miljenja (2000).

www.uzelac.eu

807

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Osnovna tema u filozofiji Mamardavilija je fenomen svesti i njen znaaj za nastanak oveka, kulture i saznanja. Svest on tumai kao kosmoloku pojavu vezanu za same temelje bivstvovanja, a ontologiju svesti smatra bitnim momentom strukture savremene racionalnosti; ontologiju tumai konstruktivno kao graninu formu misli i prakse. Njegovi poeci u filozofiji vezani su za istraivanje miljenja kao samorazvijajue organske celine iji metod istraivanja treba da bude sadrajnogenetika logika. U poetku je ta "logika" traena eksplikacijom metoda izgradnje Marksovog Kapitala i stoga Mamardavili posebno istrauje procese analize i sinteze "dijalektikog totaliteta" (sistema), uzajamnu vezu forme i sadrajnog miljenja, odnos logikog i istorijskog u istraivanju sistema i dr. Rezultati tog istraivanja izloeni su u njegovom spisu Forme i sadraji miljenja (1968) gde se na tekstovima nemake transcendentalnokritike filozofije nastoji izgraditi sadrajno-genetika logika kako bi se mogao demonstrirati sopstveni pristup savremenim problemima. Polazei od isto logikih problema Mamardavili ubrzo prelazi na probleme ontologije miljenja, tj. na probleme izbora graninih kategorija objanjenja vezanim za fenomene miljenja. On zauzima kartezijansku poziciju, tumaei miljenje kao stanje svesti. Ta pozicija je bitno opredelila stil i smer njegovih potonjih istraivanja pa je kategorija svesti postala centralna u njegovom daljem istraivanju. Smatrajui nemoguom pozitivnu teoriju svesti, poto svest u svojoj intencionalnosti ne moe biti shvaena pomou kategorija "predmeta" ili "stvari", Mamardavili je reenje video u razradi metateorije usmerene na jezike i simbolike forme pomou kojih se mogu zahvatiti odreene strukture svesti. To je on odredio kao istorijsko-filozofsku metadeskripciju svesti, odnosno kao eksplikaciju i izdvajanje fundamentalnih filozofskih pretpostavki strukture svesti; tako istorijsko-filozofski pristup biva drugi mogui pristup eksplikaciji problema svesti. Filozofiju on razume kao otvorenu kulturnu formu u kojoj se odvija eksperiment s graninim formama i uslovima miljenja. Rezultat tog eksperimenta, koji se vri s neposrednim jezikom i materijalom miljenja, jeste stvaranje formi koje otkrivaju nove forme miljenja, ovekove samorealizacije i kulture.

www.uzelac.eu

808

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Realno polje filozofije jeste kontinuum filozofskih akata koji obrazuju odreenu misaonu nunost. Razliiti filozofski sistemi nastaju kao posledica razvoja jezke eksplikacije tih akata i njihove interpretacije. Tako Mamardavili razlikuje "realnu filozofiju" i "filozofiju uenja i sistema" iji predmet je "realna filozofija". Osnovna karakteristika realne filozofije kao njena ontoloka crta jeste granina personalnost, egzemplifikacija i individualnost. Mamardavili je pretpostavljao da samo u momentima individuacije i egzemplifikacije akata svesti kao realnih filozofskih akata zbiva se ontoloko "predodreenje sveta". Razvijajui metod istorije filozofije kao metateoriju svesti Mamardavili polazi od kritike Hegelove teorija saznanja i Hegelovog tumaenja istorije filozofije; pri tom kantovske apriorne forme i hegelovske sadrajne forme ne razmatra kao metodske strukture miljenja pomou kojih bi se mogli reiti gnoseoloki problemi koje je postavila klasina filozofija. Ovo rano delo Mamardavilija vano je za razumevanje njegovih kasnijih spisa jer se tu tematizuje pojam forme koji zauzima jedno od centralnih mesta. U potonjim spisima on je pod pojmom forme mislio generativnu strukturu, "organ" misli, saznanja i kulture. Forma uvek kod njega pretpostavlja i neku neodreenost koja se moe prevazii samo u egzemplificiranim aktima svesti. Sadraji formi koji su neodreeni u aktima svesti uvek su istorini i u tom smislu sluajni, mada sama forma nije svodljiva na te sadraje zato to u odnosu na te sadraje ima tvoraku funkciju. Forma je tvoraka konstrukcija misli, smislova, doivljaja, ljudskih stanja. To je "dodatak" ovekovim sposobnostima, ono to stvara njegova granina stanja. ezdesetih godina XX stolea Mamardavili se bavi analizom svesti u Marksovim delima i pokazuje da Marksova teorija implicitno sadri u sebi neklasinu koncepciju svesti, da se uvoenjem pojmova prakse, ideologije, nadgradnje kod Marksa odvija sutinsko transformisanje polja klasine ontologije i epistemologije; on pri tom pokazuje kako uz pomo tih kategorija Marks zalazi van okvira refleksivne konstrukcije samosvesti koju su postavili Dekart i nemaka klasina filozofija. Poseban znaaj dobija izokrenuta forma; tom kategorijom Mamardavili ukazuje na svojstva i strukture svesti, koje je nemogue dokuiti na nivou akata

www.uzelac.eu

809

Milan Uzelac

Istorija filozofije

refleksije. Svojstvo izokrenute forme je u izokretanju sadraja pri emu ovaj biva direktno nesaznatljiv. U predavanjima o antikoj filozofiji, o Dekartu (Kartezijanske meditacije), o Kantu (Kantovske varijacije), Mamardavili analizira aparaturu filozofske misli kao jezik "realne filozofije" iza kojeg stoje odreeni fenomeni svesti i struktere miljenja. S jedne strane, to su uvek egzemplificirani akti svesti ovih ili onih mislilaca i filozofa, a s druge, to su akti u kojima se kristaliu izvorne strukture evropskog miljenja. Platonova teorija seanja kao i teorija ideja, Dekartov princip cogitoa i teorija neprekidnog stvaranja, Kantove apriorne forme i princip inteligibilnosti, Marksova koncepcija preokrenutih formi svesti i pojam prakse to su filozofske paradigme koja odreuju tumaenje fenomena svesti i u znatnoj meri konstituiu ontoloko polje filozofije i evropske racionalnosti. Razlika klasinog i neklasinog tipa racionalnosti jedna je od specijalnih tema istraivanja Mamardavilija iji se interesi nisu ograniavali samo problemima istorije filozofije; zahvaljujui izuzetno irokom i temeljnom obrazovanju on je dao izuzetan doprinos u oblasti gnoseologije, socijalne filozofije, metodologije psihologije, psihoanalize, teorije literature kao i teorije umetnosti. U predavanjima o Prustu Mamardavili analizira roman U potrazi za izgubljenim vremenom kao delo u procesu proizvoenja, delo koje proizvodi samo sebe, u kojem smisao nije unapred zadat od strane autora ve se uspostavlja tokom stvaranja samog dela. Sama forma romana ovde se javlja kao organon svesti koji itaocu omoguuje da sam sebi poloi raun o sopstvenim doivljajima i da ih dovede do svesti. Izvornu, bivstvenu strukturu svesti Mamardavili je smatrao simbolinom. Simbol, za razliku od znaka, ne pretpostavlja neposredno referenta, ve ukazuje na bivstvenu strukturu a ne na predmetne sadraje svesti. Simboli su orua svesti, strukture koje menjaju naine svesnog ivota, ono pomou ega se formiraju granini pojmovi kao, simbol smrti. Na drugi nain, oni se mogu organizovati hijerarhijski ili polistrukturno. Svest nije homogena, nju je nemogue redukovati na neko odreenu strukturu. Razliite strukture svesti slau se jedna na drugu, samooblikuju se u semiotikim procesima, ali i projektuju sebe na druge strukture kao na ekran. Svojstvo

www.uzelac.eu

810

Milan Uzelac

Istorija filozofije

"ekranizovanja" stvara iluziju refleksivne objektivacije svesti, to podrazumeva svoenje sloene strukture svesti na predmetne sadraje. Sekundarne strukture svesti, koje nose u sebi iskonske strukture u izokrenutom obliku, mogu se proizvoditi, omasovljavati, umnoavati, reprodukovati. Kad proizvoenje svesti postane masovno, ono stvara opasnost fragmentarizovanja, odvajanja od genetskih struktura. Odgovornost intelektualca i filozofa danas se sastoji u "obaveznosti forme", u naporu da se ostvare svrhoviti akti autora koji u sebi uvaju inteligibilnu formu miljenja koju potom mogu da ouvaju i reprodukuju u oblasti kulture. Druga opasnost koju je razmatrao Mamardavili sadrana je u antropolokoj katastrofi do koje dolazi unitavanjem inteligibilnih formi civilizacije, kulture, jezika, ontoloke strukture svesti. Mamardavili je oveka tumaio kao mogunost, kao potencijalnost samoostvarenja. Nastajanje i samoostvarenje oveka nemogue je izvan inteligibilnog prostora koji omoguuje samorealizaciju, kao i bez napora samog oveka da dospe do pouzdanih temelja svesti. Situaciju antropoloke katastrofe Mamardavili opisuje uz pomo tri K (Kartezijus, Kant, Kafka); re je o uspostavljanju principa izvesnosti oveka u svetu u aktu "Ja jesam", zatim o postavljanju ontoloke osnove racionalnosti i o situaciji apsurda kad se ne ispunjava ono to je dato s prva dva principa (evidentnost, formalna inteligibilnost). U ovom treem sluaju, koji reprezentuje Kafka, javlja se "zombi-situacija", simuliranje onog to je odavno mrtvo; proizvod toga je stranac, neopisivo bie. Problem ovekove biti sastaju se u tome to ona nije nikad unapred zadata budui da proizvoenje svake situacije podrazumeva iskonske ovekove napore. Kosmontologija Meu najbolje i najtalentovanije uenike Edmunda Huserla spada Eugen Fink (1905-1975); roen je u Konstancu a filozofiju je studirao kod Huserla i Hajdegera u Frajburgu gde je doktorirao 1929. radom Osavremenjenje i slika nakon ega je ostao Huserlov asistent i njegov najblii saradnik sve do njegove smrti 1938. Na preporuku Hajdegera, rukopis iz 1932. (VI. Kartezijanska medita-

www.uzelac.eu

811

Milan Uzelac

Istorija filozofije

cija, koji je nastao kao rezultat obrade Huserlovih Kartezijanskih meditacija) priznat mu je kao drugi doktorski rad 1946. nakon ega je izabran za profesora Univerziteta u Frajburgu gde je predavao filozofiju i pedagogiju sve do 1970. godine. Finkovo izuzetno znanje fenomenologije i Huserlovog dela uveliko je doprinelo tome da on niz decenija ostane u senci dva najvea filozofa Huserla i Hajdegera te ga je veina videla samo kao njihovog velikog tumaa ali ne i kao originalnog mislioca. Situacija je poela da se menja sredinom osamdesetih godina, kada poinju u Frajburgu od 1985. da se odravaju simpozijumi posveeni Eugenu Finku. Svemu tome i on sam je doprineo: premda je mnogo pisao, nije mnogo i objavljivao; do kraja II svetskog rata objavio je samo nekoliko, istina odlino primljenih studija u Huserlovoj filozofiji, da bi tek potom objavio nekoliko knjiga meu kojima su najznaajnije: Ontoloka rana istorija pojmova prostor, vreme, kretanje (1957), Bivstvovanje, istina, svet (1958), Sve i nita (1959), Igra kao simbol sveta (1960), Nieova filozofija (1960), Studije o fenomenologiji 1930-1939 (1966), Heraklit (seminar voen s M. Hajdegerom 1966; 1970), Metafizika i smrt (1970), Traktat o ljudskoj vladavini (1970), Metafizika vaspitanja kod Platona i Aristotela (1970), Epilozi pesnitvu (1971). Iako izuzetno cenjen Fink je sve to vreme bio daleko poznatiji po saoptenjima koja je itao na raznim simpozijumima i kongresima fenomenologa no po objavljenim spisima koji e svoj pravi znaaj dobiti tek u kontekstu posthumno objavljenih spisa u redakciji njegove supruge Suzane Fink i njegovog dugogodinjeg asistenta Franc-Anton varca. Iz niza Finkovih knjiga objavljenih nakon njegove smrti treba izdvojiti: Bivstvovanje i ovek (1976), Blizina i rastojanje (1975), Hegel (1977), Temeljna pitanja sistematske pedagogije (1978), Temeljni fenomeni ljudskog opstanka (1979), Temeljna pitanja antike filozofije (1985), Uvod u filozofiju (1985), Egzistencija i koegzistencija (1987), VI. Kartezijanska meditacija I-II (1988), O kriznom poloaju modernog oveka (1989), Svet i konanost (1990), Priroda, sloboda, svet (1992), Filozofija duha (1994), Pedagoko uenje o kategorijama (1995). Meu spisima koji e biti objavljeni treba ukazati na spis od preko 3000 strana koji ine Finkova

www.uzelac.eu

812

Milan Uzelac

Istorija filozofije

predavanja o Kantu koja je drao poslednjih sedam godina svoje nastavnike aktivnosti. Za Finka se moe rei da se svojim svestranim interesom za itavu filozofsku istoriju pribliava Hajdegeru. U njegovom polju interesa nalazi se itavo zapadno miljenje, od presokratovaca preko Platona i Aristotela, Kanta i Hegela, do Niea, Huserla i Hajdegera i bez obzira na to to kod njega nalazimo izuzetno duboke uvide u probleme kojima je zaokupljena itava istorija filozofije, tek sa pojavom njegovih posthumnih spisa palo je novo svetlo na njegove za ivota objavljene radove u kojima su izloene, ponekad u naznakama, sve njegove osnovne ideje, ali koje savremenici nisu videli zbog prejakog svetla koje je sve vreme dopiralo od Huserla i Hajdegera. Iako je za veinu predstavnika fenomenolokog pokreta karakteristino da je svako od njih krenuo svojim putem, Finka su kao i Ludviga Langrebea, smatrali ortodoksnim tumaem Huserlovih intencija; i odista je tako, ali s napomenom, da je tek sada nakon objavljivanja VI Kartezijanske meditacije vidno da je Fink ve 1932, tematizovanjem temelja same fenomenologije, postavljanjem zahteva za izgradnju jedne fenomenologije, zapravo doao do kraja fenomenologije i da je ve tada poeo da izgrauje osnove jedne od najoriginalnije filozofije XX stolea iz koje jo uvek nisu izvedene sve konsekvence i koja jo uvek eka svoje tumae i sledbenike. Ukorenjeno je miljenje da se s pojavom spisa Sein und Zeit zavrava jedno razdoblje fenomenologije i moda se, nenamerno, previa da su ve 1920. (sa Ideen II, gde se po prvi put javlja uenje o svetu ivota) u velikoj meri pripremljene analize sveta koje sreemo sedam godina kasnije u pomenutom Hajdegerovom spisu. Istovremeno, mnogo se pisalo o Huserlovom udaljavanju od kartezijanizma a da se moda nije videlo da duh kartezijanizma vlada celokupnim njegovim delom, te da u tom smislu Krisis-spis nije ni radikalan obrt, niti neki novi poetak - skok u povesno miljenje (konano, sve to bi se o povesnom kod Huserla moglo rei, naznaeno je ve u njegovim analizama svesti unutranjeg vremena). Huserl je u filozofiju doao iz matematike i do kraja ostao matematiar, ak i onda dok je tematizovao problem poetka kao temeljni problem filozofije; zato sam isticao kako Huserlove

www.uzelac.eu

813

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kartezijanske meditacije, nakon Logikih istraivanja i prvog dela Ideja za istu filozofiju i transcendentalnu fenomenologiju ostaju trei i poslednji, najvii domet njegove filozofije i da se ne moe prihvatiti teza francuskog filozofa ana Vala kako kod Huserla deluju dve tendencije: jedna u pravcu transcendentalnog ega, druga u pravcu sveta ivota. Nije stoga nimalo sluajno to je Huserl tridesetih godina XX stolea nameravao da uz pomo E. Finka, svog tadanjeg asistenta, preradi spis Kartezijanske meditacije (koji je u to vreme postojao samo u prevodu na francuski jezik Emanuela Levinasa) a s namerom da to delo bude njegov glavni, temeljni spis i definitivan spis o fenomenologiji56; druga je stvar to u tome nije uspeo, za ta bi razloge trebalo traiti upravo u tematizovanju pitanja naina obrade samih meditacija. Kada je o Finkovom odnosu prema Huserlu re, VI meditacija sadri korene svih kasnijih razlika izmeu ova dva mislioca: tu nalazimo odgovor na pitanje zato kod Finka opada interes za uiteljevu filozofiju, zato on tokom etvrt stolea duge profesorske karijere u Frajburgu nije o Huserlu odrao nijedan poseban kurs, a govorio je o Platonu, Aristotelu, Kantu, Hegelu, Nieu, ili Marksu, no ne o Huserlu ili fenomenologiji. Smatram da je Fink u svojoj VI. Meditation kao i u obradi prethodnih pet, koje je napisao Huserl, rekao sve to je o fenomenologiji imao da kae; tu je ona radikalizovana i dovedena do svoga kraja, tu ona sebe vidi na delu i zato je posle 1932. mogue poneto rei o fenomenologiji ali ne i ii putem njenog daljeg razvijanja. Rezultate pet Huserlovih meditacija Fink vidi kao prvi stepen regresivne fenomenologije koju bitno odreuje fenomenoloka redukcija kao postupak kojim se hoe pojmovno dokuiti svet i bivstvujue u njemu iz njegovih poslednjih transcendentalnih izvora u konstituiuem subjektivitetu. Fenomenoloka redukcija omoguava da se prevlada naivnost sveta ali nas vodi u jednu drugu naivnost, u transcendentalnu naivnost, pa se tu postavlja pitanje ispravnosti same reduktivne
56

Eugen Fink je tokom 1931. i 1932. preradio prvih pet Huserlovih meditacija (tako to ih je redigovao i dopunio) i samostalno napisao VI meditaciju koju je Huserl odobrio, ali koja je ostala neobjavljena do 1988. godine kada je publikovana u Hagu u redakciji Gija Kjerkhovena.

www.uzelac.eu

814

Milan Uzelac

Istorija filozofije

metode: ako se redukcijom jedne naivnosti dospeva u drugu, nije li tada neophodna jedna nova redukcija, potom jo jedna, i tako u beskonanost. Na taj nain problematizuje se sam temelj i dovodi u pitanje itava do tad izvedena zgraa fenomenologije, pa je po Finkovom miljenju potrebno promisliti celokupnu sistematiku fenomenolokog postavljanja pitanja i tako podvri analizi dignitet i stil transcendentalnog saznanja i same transcendentalne ,,nauke", a to je onda predmet jednog transcendentalnog uenja metode koje ne eli nita drugo za svoj predmet do jednu fenomenologiju fenomenologije. To je zapravo i osnovni motiv koji Finka pedesetih godina upuuje na izgraivanje jedne krajnje originalne filozofska antropologije koja oveka tumai kao poprite borbi temeljnih fenomena; metodu na koju se on oslanja treba traiti u njegovom spisu iz 1932. gde on pita za ono metodsko same metode, a to je kod Huserla sve vreme ostalo netaknuto jer Huserl, uprkos sveg filozofskog radikalizma refleksije, nikad nije svoju volju za miljenjem dovodio u pitanje. Voen strau miljenja on nikada nije, smatrao je Fink, miljenje svog miljenja video kao predmet mogueg istraivanja. Istiui kako osloboenje od naivnosti vodi u jednu drugu naivnost, kao i da su prirodni stav i svest o njemu mogui samo u transcendentalnom stavu, Fink postavlja pitanje transcendentalnog pitanja, pitanje tla koje nakon redukcije zaposeda transcendentalni ego. Zahvaljujui fenomenolokoj redukciji ovek postaje svestan potrebe za odreenom transcendentalnom konstitucijom sveta ija je egzistencija bila dotad samo pretpostavljana i to na apodiktiki nain: njegova konstitutivna aktivnost usmerena je jednoj transcendentalnoj kosmogoniji koju omoguuje ovek kao fenomenoloki posmatra, kao transcendentalni reflektujui subjekt. Vrenjem fenomenoloke redukcije transcendentalno bivstvovanje se ne otkriva i otvara, ve razvija u samostalno transcendentalno bivstvovanje koje transcendentalno iskuavanje sveta shvata kao konkretizovanje ovekove imanencije i zato se tu kao poslednji proizvod konstitutivnog procesa javlja svet, odnosno bivanje sveta kao konstitutivni proces u kojem se obrazuje bivstvovanje smo budui da ovo ve poseduje tendenciju prema ostvarivanju sveta.

www.uzelac.eu

815

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Transcendentalno uenje o metodi postaje problem nakon regresivnog i konstitutivnog "koraka": njena tema tada vie nije konstitucija sveta ve sam transcendentalni posmatra, a kritika metode mora staviti u pitanje upravo ono to u ranijim postupcima nije injeno: opaajni karakter fenomenologizujueg saznanja samog, njegov karakter evidencije. Zato bi osnovna tekoa itavog reduktivnog postupka, po miljenju Finka, bila u opasnosti da se uvoenjem redukcije otvori "beskonani regres", jer svi fenomenoloki postupci bi u tom sluaju i dalje ostali u znaku fenomenoloke redukcije, pa stoga fenomenologija fenomenoloke redukcije mora biti i fundamentalni problem ove filozofije. Tu se, mislei mogunost filozofiranja, moramo zapitati za poetak fenomenologije ne u smislu kako se fenomenologizuje, ve zato se to ini. Sa zato pitamo za osnov, za razlog to prisiljava filozofa "poetnika" da napusti prirodni stav i zapone redukciju. Ne lei li moda taj osnov ve u prirodnom stavu pa nas na redukovanje nagone neki mundani motivi? Fink smatra da priroda transcendenalnog radikalizma lei u tome da se u pitanje stavlja ono to nikad nije problematino u prirodnom stavu; meutim, da li je mogu put u fenomenologiju u smislu jedne kontinuirane motivacije iji je poetak u prirodnom stavu? Ishodite je u ideji radikalnog samoosveenja koje omoguuje transcendentalno osvetljenje. Nije tu sporan nain puta (koji moe poi od logike, psihologije ili sveta ivota) ve karakter, odnosno mogunost da se takav put uopte prevaljuje. Ako puta ima, kakvo ga to fenomenoloko predznanje osvetljava da moe uopte da bude zapaen kao put? Izgleda da fenomenoloka redukcija samu sebe pretpostavlja to znai da nikada ne moemo sve predstave staviti u zagrade; jedan od takvih (preostalih) sudova bio bi i stav o bivstvovanju sveta ije nam jedinstvo vaenja ostaje neproblematino, pa je univerzalno epoche nemogue poto za granicu ima bivastvovanje onog to dovodi u pitanje. Moe li se stavljanje u pitanje staviti u pitanje? Ako se ovaj problem, nastao oigledno u polju transcendentalnog, hoe razreiti na tlu prirodnog stava konstatovae se analitika protivrenost, no nije stvar u tome: tekoa samopretpostavljanja fenomenoloke redukcije nastaje kad se na ekstreman i radikalan

www.uzelac.eu

816

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nain dovodi u pitanje znanje transcendentalnog, pa Fink s punim pravom pita: ne pretpostavlja li svako traenja ve unapred neko znanje o onom traenom. Krug razumevanja, o kojem su temeljno raspravljali Hajdeger i Gadamer, jeste, po miljenju Finka, temeljna struktura razumevanja utoliko ukoliko se ostaje u prirodnom stavu, jer je pred-datost pred-datost ve u prirodnom stavu. Transcendentalna redukcija pretpostavlja prethodno osvetljujue transcendentalno razumevanje, ali to pretpostavljanje nije predrazumevanje u smislu znanja onog to je pred-dato, budui da transcendentalni subjekt nije ni dat ni pred-dat, pa stoga nije dat ni u kom smislu. Kao osnovna razlika ovde se javlja razlika izmeu mundane pred-datosti (koja obuhvata i pomenuti krug razumevanja) i jednog drugaijeg dospevanja do fenomenolokog predznanja transcendentalne subjektivnosti koja se raa u transcendentalno radikalizovanom postavljanju pitanja. Stoga pitanje redukcije naglaava sad zato a ne kako samog fenomenologizovanja. Fink podsea da kod Huserla fenomenoloka redukcija podrazumeva dva glavna koraka: (a) epoche (iskljuivanje verovanja u egzistenciju sveta) i (b) samo redukovanje (transcendentalni uvid o ukidanju vaenja generalne teze prirodnog stava) pri emu se kroz epoche ne gubi svet, ve naa vezanost za njega, gube se ogranienja koja nam namee prirodni stav. Prema tome: tema fenomenologije, odnosno, tema fenomenologije fenomenologije nije u zaposedanju jedne nove oblasti bivstvovanja (tj. transcendentalnog bivstvovanja), ve u tome da se kroz suprotstavljanje svetu shvati konstitutivni proces kojim se samoostvaruje konstituiui subjekt u ostvarivanju sveta. U transcendentalnom stavu se ne uspostavlja odnos prema bivstvujuem ve odnos prema transcendentalnoj konstituciji sveta pa se fenomenologizovanje shvata kao iskustvo transcendentalnog bivstvovanja, kao transcendentalno deavanje, odnosno, kao transcendentalno samokretanje konstituiueg ivota; taj odnos izmeu mundanog i transcendentalnog bivstvovanja kao odnos bivstvujueg i pred-bivstvujueg treba razumeti u transcendentalnom a ne ontikom smislu pa tu imamo jednu analogiju vieg reda /transcendentalis analogia entis/.

www.uzelac.eu

817

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Karakteristino za poziciju koju ovde postavlja Fink bilo bi isticanje dinamikog a ne vie statinog tumaenja subjektivnosti a koje nije nita drugo do bivstvujui proces. Osnovnu tekou tu ini razumevanje prirode prirodnog stava koji i sam obrazuje jednu transcendentalnu situaciju samim tim to poseduje transcendentalnu egzistenciju. Prirodni stav je transcendentalan po sebi ali ne i za sebe; on je samo (na odreen nain) situacija spoljanjeg bivstvovanja i transcendentalne subjektivnosti. Zato je problematina i priroda transcendentalne subjektivnosti jer redukciju ne moe vriti ovek poto bi se on kroz nju morao osloboditi i svoje ljudskosti a to nije u njegovoj moi; redukciju moe vriti tek samosvesni, probueni transcendentalni subjekt; svojim povratkom u prirodni stav on tematizuje svet kao svoj korelat koji je samo sloj njegovog konstitutivnog bivanja, relativni univerzum, naspram mundanog pojma apsoluta kao ontolokog pojma kojim se obuhvata totalitet bivstvujueg. Fenomenoloki pojam apsoluta otkriva transcendentalnu subjektivnost kao sintetiko jedinstvo sveta, koji kao primordijalnu konstitutivnu tvorevinu realizuje transcendentalna zajednica monada. Kako se sve bivstvujue principijelno konstituie u procesu ivota transcendentalne subjektivnosti, svet kao bivstvovanje, u transcendentalnom stavu, jeste samo momenat apsoluta. Tako tek fenomenologija otkriva pravi smisao sveta: on nije jedinstvo prirode u ontolokoj formi, ve veno promenljiv proizvod beskonane refleksije transcendentalne subjektivnosti; tako se svet pretvara u fenomen, u sadraj nae situacije i prestaje biti samorazumljivi horizont predmetne datosti kakav nam se pokazuje u prirodnom stavu. Filozofija Eugena Finka u sebi sadri nekoliko motiva koji joj daju epohalni znaaj. Pre svega mislim na Finkovo tematizovanje pojma sveta i temeljnih fenomena ljudskog opstanka; on nastoji da prevlada ontologiju, ali ne prelaskom u problematiku jezika, kako to ine Hajdeger, Gadamer i neki predstavnici analitike i postmoderne filozofije, ve stavljanjem naglaska na pitanje kosmosa; prelaskom iz ontologije u kosmologiju on izgrauje jednu originalnu kosmoontoloku poziciju kao temelj razumevanja sveta i oveka.

www.uzelac.eu

818

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Nasuprot Huserlu koji, polazei od kartezijanskog ja jesam, hoe da dospe do sveta, Hajdeger je u delu Sein und Zeit poao od sveta; na pitanje ta je svet, odgovor bi po njegovim reima mogao biti: to su stvari, ali ta je stvarstvenost (Dinglichkeit) stvari, to je ve problem. Svet, upozorava ovaj mislilac, moe kao ontiki pojam oznaavati (1) celinu bivstvujueg, kao ontoloki pojam, (2) bivstvo bivstvujueg, zatim (3) okruje (Umwelt) u kojem opstanak obitava, a moe oznaavati i (4) svetskost (Weltlichkeit). Hajdeger se zadrava na treem znaenju gde weltlich oznaava nain bivstva opstanka (Seinsart des Da-seins). Svet nije unutarsvetsko bivstvujue, mada se sve bivstvujue moe u svom bivstvu pokazati u onoj meri u kojoj sveta ima. Svet je u svemu to je priruno ve prisustan (,,da"), on je ono na osnovu ega je to priruno priruno. Meutim, u emu je svetskost sveta? Ona lei u strukturi opstanka; ovaj, kao bivstvovanje-usvetu (In-der-Welt-sein) svagda otkriva svet i to otkrivanje fundirano u svetskosti sveta karakterie se kao oslobaanje bivstvujueg iz celine odnosa u kojima se ono nalazi. Nasuprot uobiajenom shvatanju da je svet ono stvoreno nasuprot nestvorenom bogu, pri emu ovek nije samo deo sveta ve stoji nasuprot njemu, Hajdeger u Sein und Zeit fenomen sveta postavlja u odnosu na nain kako se mi pre svega i ponajee u svetu svakodnevo kreemo. ovek nije jednostavno u svetu, on se prema tom svetu odnosi - ima taj svet. No ta je sa drugim bivstvujuima? Biti-u (In-sein) je biti-sa (Mit-sein), jer svet opstanka je sa-svet (Mit-Welt). Svet odreen iz prerspektive opstanka stupa u oblast razumevanja bivstva kao egzistencijal i pripada prostoru i vremenu kao struktura opstanka. Na tlu takve perspektive, po miljenju E. Finka, ne moe se postaviti problem sveta; od Hajdegerovog subjektivistikog tumaenja sveta mora se vratiti Kantu. Kantova trajna zasluga bilo bi saznanje da svet nije bivstvstvujue, da se svet ne moe dovesti u blizinu unutarsvetskog. Ekspozicija pitanja o svetu slui ,,prevladavanju kosmoloke naivnosti" za koju je ,,karakteristino da svet tumai po modelu unutarsvetski bivstvujueg". U predavanjima iz 1966. pod naslovom Svet i konanost, Fink istie da svet postaje problem ukazivanjem na kosmoloku razliku, te je

www.uzelac.eu

819

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Kantovo miljenje sveta (Welt-Denken) istorijsko tlo na kojem mi stojimo; ,,sav Kantov napor sastojao se u tome da pokae kako svet nije konkretna predstava". Meutim, i Kantovo miljenje sveta zavrava u subjektivizmu, jer su prostor i vreme kao iste forme pojavljivanja subjektivni, pa stoga njegovo uenje o svetu pripada uenju o transcendentalnom prividu. Kritino pitanje koje bi se moglo postaviti Kantu moglo bi da glasi: ,,moe li svet kao horizont pojavljivanja sveg bivstvujueg da se podvede pod pojam pojavljivanja"? Tematizovanje sveta omoguilo je Kantu jedno novo shvatanje subjekta koji vie nije neto unutranje nasuprot spoljanjem, budui da prostor i vreme pripadaju subjektu; Ja obrazuje sliku sveta kao sveta pojavljivanja i stoga svet pripada subjektu manifestujui se kao prostor i vreme ivota. Epohalnost Kantovog tumaenja sveta moemo se po miljenju Finka najbolje razumeti u kontekstu tumaenja iji biomorfni, sociomorfni i tehnomorfni koren je veoma uspeno rasvetljava Ernst Topi u svojoj studlji Kosmos filozofije koji ukazuje na to da dok u tumaenjima prvih grkih mislilaca dominira misao o svetu kao manifestaciji ivota, pri emu etiko-politika terminologlja jasno pokazuje da se fiziki makro-kosmos shvata po analogiji sa drutvenim makro-kosmosom, ve Platon svetsko kretanje odreuje kretanjem due ija je struktura odraz sturkture drutva dok Aristotel proces bivanja objanjava prelaenjem mogunosti u stvarnost stavljajui naglasak na tehnomorfnu predstavu sveta i delatnost kao njen odluujui momenat. Predstava sveta kao kosmike drave, nastala pod uticajem istone mitologije, moe se shvatiti kao projekcija drutvenih odnosa u vreme poznog helenizma i Rimske Republike pa je za Plotina temelj sveta uvek bio neto vie od onog to mi o svetu uopte moemo izrei; svet je nalik umetnikom delu u kojem se svetlo i tama harmonino sjedinjuju. Sav ivot lii na pozornicu gde se glumi pla i jadikovanje, a vascela zemlja je scena na kojoj ovek igra i kad to ne primeuje, pie Plotin (III 2, 14). Za razliku od Avgustina koji svet misli na tragu stoika i u bojoj volji vidi uzrok svih oblika i kretanja telesnog bivstva, Bonaventura interpretira univerzum kao drutvenu strukturu a Toma Akvinski

www.uzelac.eu

820

Milan Uzelac

Istorija filozofije

ne uspeva da prevlada ni sociomorfni nain miljenja, poznat ve u ranijim vremenima, niti tehnomorfne predstave sveta uoene ve kod Aristotela i zato Tomino uenje o analogiji nije sistematski ni jasno i precizno, ve ostaje u senci razlikovanja iz XII knjige Metafizike. U naslovu Finkovog dela Bivstvovanje i ovek, koje dotie i ovo bitno pitanje ve krajem etrdesetih godina XX stolea ne treba videti parafrazu uvenog Hajdegerovog spisa; on nije imao nameru da bivstvovanje odreuje iz oveka, niti mu je bilo stalo do toga da naslovom izrazi jedan spekulativan paradoks, ve tu ukazuje na isti onaj odnos koji e 1966. formulisati u predavanjima pod naslovom Svet i konanost, odnos beskonanog i konanog. Fink je u vie navrata tvrdio da je pred filozofijom Rubikon, da se radi o donoenju odluke da se pree od ontologije stvari ka kosmologlji i sasvim je razumljivo to se on okrenuo Hegelovom tumaenju sveta koje nije video kao ,,temu po sebi Hegelovog miljenja, ve kao neizraziv prostor igre", gde igru treba shvatiti kao igru kreueg bivstva u svem bivstvujuem. Ako bi se bit bivstvovanja kod Hegela shvatila kao sukob, onda bi u sukobu bivstvovanja bio najdublji temelj dijalektike koja je vie od metode, vie od nunosti i ,,zbunjenosti" miljenja nadnetog nad problem bivstvovanja jer je ,,pragovor logosa koji vlada bivstvom" . Finkovo pitanje stoga glasi: odakle Hegelu koncepcija o unutranjem sukobu bivstvovanja, odakle ta igra bivstvovanja po sebi i bivstvovanja za sebe koji su temeljni nain bivstvovanja koje se shvata kao jedna regionalna podela na prirodu i istoriju. Hegelovu skrivenu a neiskazanu pretpostavku Fink nalazi u shvatanju sveta kao sukobu neba i zemlje. Ako je po Finku nebo svetlina (Lichtung) bivstvovanja a zemlja njegovo prikrivanje (Verbergung), onda zemlju ne smemo shvatiti kao stenu ili kopno, tj. kao neku stvar; ona je bivstvena mo zatvorenosti za koju je pojavna zemlja samo simbol. Prema tome, nebo nije bivstvujue, ve nain u kojem bivstvovanje u sebi svetlei vlada. ,,U sukobu svetline i prikrivanja je prarazdor bivstvovanja, vladavina sveta. U sukobu svetla i tame, u njihovoj prapodvojenosti, zbiva se sjedinjenje sveta". U svetskom sukobu svetline i prikrivanja

www.uzelac.eu

821

Milan Uzelac

Istorija filozofije

otvaraju se prostor i vreme, te je stoga svetski sukob izvorniji i raniji od svih poetaka to su u vremenu. Taj svetski sukob jeste u svakoj stvari i nita se mimo tog sukoba ne moe dogoditi. Tako se svet pokazuje kao ,,pravi horizont bivstvovanja", kao protivigra neba i zemlje, kao sukob kosmikih moi, te miljenje, po reima Finka, mora postati kosmologlja. Oigledno je da se Fink uz pomo Hegela udaljavala od Huserlovog i Hajdegerovog subjektivistikog tumaenja sveta; nasuprot Hajdegerovom tumaenju bivstvovanja u horizontu vremena, Fink kao najprei zadatak filozofije vidi promiljanja sveta i u Hegelovoj teoriji iskustva nalazi osnov ,,miljenja sveta budue kosmologlje" . Kretanje ontolokog iskustva sadri sukob miljenja, sukob bivstvovanja za sebe i bivstvovanja po sebi, supstancije i subjekta, samstvenosti stvari (Selbstheit) i osamljenosti naeg Ja (Selbstheit des Ich). Fink vidi zadatak savremene filozofije u tome da se pree od ontologlje stvari ka kosmologlji, pa bi se tako i samo vreme izvornije shvatilo: ne kao sistem postavljanja stvari, ve kao vladanje. Prostor i vreme u prelasku od ontologlje stvari ka miljenju sveta javljaju se kao teme od posebnog znaaja i njihovim promiljanjem Fink nastoji da pree granice metafizike. Svet je za Finka mesto svih mesta, vreme svih vremena, a ako bi bivstvovanje izvorno bilo svet, onda ono u svome bivstvu ne bi bilo slono, harmonino, ve disharmonino a pojam sveta i u tom sluaju ima prvenstvo u odnosu na pojam bivstvovanja, jer je u konkretnom ivotu neposredno prisutan. Nasuprot jedinstvenosti bivstvovanja svet je izvorna nesloga, sukob neba i zemlje, horizont bivstva. U tom sukobu sveta ovek, nalazei se izmeu neba i zemlje, jeste sa-borac, sa-igra; on je posrednik, on je ens cosmologicum. U izvornom iskustvu sveta implicitna je nova interpretacija bivstvovanja koja smisao bivstvovanja nalazi u prostoru i vremenu, u kretanju sveta. Hegelova zasluga je u obradi suprotstavljanja bivstvovanja po sebi (kao zatvorenosti zemlje) i bivstvovanja za sebe (kao svetline neba), u susprotstavljanju bivstvovanja i pojave (Erscheinung), a svako bivstvujue je i bit i pojavljivanje, svetski razdor u temelju svih stvari.

www.uzelac.eu

822

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Fink istie da je o sukobu neba i zemlje lako govoriti, ali je teko taj sukob razviti i pojmovno obraditi; jer zemlje i neba u tom smislu nigde nema. Postoje samo stvari, a nigde svet. Nebo i zemlja moraju se razumeti kao bivstvene moi, ali pojam zemlje ili pojam neba samo su simboli i mogu se razumeti kao temeljne moi skrivanja i osvetljavanja bivstvovanja iju su igru stari Grci oznaavali reju physis. Pitanje sveta nuno otkriva mogunost razumevanja pitanja o oveku: ukazujui na susednost oveka i sveta (kao najizvornijeg temelja zajednice) Fink upozorava da je ne pitati za ovekov odnos prema svetu isto to i bez niti vodilje ui u lavirint i zato on koren i smisao ljudskosti, odnosno ljudskog bivstvovanja nalazi u izvornom ovekovom odnosu prema svetu koji nije ljudski fenomen s antropolokom strukturom, ve zbirite svih odreenosti koje samo nije odreeno, ali zato sve odreuje, jer svet nije projekcija oveka, ve upravo obratno, budui da je ovek omoguen svetom. Treba primetiti da se relacija ljudskosti i sveta (analizirana u spisu Egzistencija i koegzistencija, u predavanjima o temeljnim pitanjima sistematske pedagogije) vidi kao odnos ljudskosti i bivstvstvovanja. Istiui pedesetih godina pedagogiju kao autonomnu duhovnu oblast unutar koje se tumai bivstvovanje pomou reprezentativnih modela kao to su bog, priroda ili ovek, polazei od sveta i oveka (kao jedinog bivstvujueg otvorenog prema svetu), Fink mogunost i stvarnost tematizuje na jedan nov nain, i nije nimalo sluajno da se ukazivanjem na ova dva pojma zavrava njegov spis Traktat o ljudskoj vladavini. Eugen Fink tei da se distancira od svake filozofije kojom dominira idealizam svesti i stoga otvorenost oveka prema sebi vidi kao posledicu odnosa oveka prema svetu; ovek moe da se odnosi prema sopstvenom bivstvovanju zato to se prethodno odnosi prema bivstvovanju kao bivstvovanju, prema vremenu kao vremenu. Ne polazi se od sopstvenog bivstvovanja da bi se dospelo do bivstvovanja kao bivstvovanja, kako je nameravao Hajdeger kome je analitika opstanka bila vodilja za postavljanje pitanja bivstvovanja, kao to se ne polazi ni od prostornosti i vremenitosti sebe da bi se razumela prostornost i vremenitost kao takva, ve ovek polazi od prostora i vremena sveta da bi razumeo sebe; zato

www.uzelac.eu

823

Milan Uzelac

Istorija filozofije

je on ens cosmologicum. U tome treba videti i glavni razlog Finkovog distanciranja od Huserlovog i svakog drugog subjektivistikog tumaenja sveta, jer za njega svet nije intencionalni korelat svesti, niti se konstituie u subjektivitetu, to ostaje karakteristino za fenomenoloku filozofiju. Dok elementarne odnose nae egzistencije Kant otkrva analizom relacije linost-stvar, a Hegel dijalektikom bia po sebi (Substanz) i bia za sebe (Subjekt), Fink ne vidi oveka samo kao temu antropologije ve naglasak stavlja na odnos oveka prema celini bivstvujueg, pri emu taj odnos izraava njegovu supstancijalnu bit oveka koju on nema u sebi ve je mora traiti onoliko dugo koliko ivi. Bilo bi odvie jednostavno rei kako Fink oveka odreuje sredstvima ontologije a zajednicu sredstvima kosmologije; u predavanjima iz sistematske pedagogije (1953) vaspitanje se javlja kao prafenomen ljudskog ivota jednako izvoran kao ljubav i smrt, kao rad i vladavina; u kasnijim spisima navodi se pet temeljnih fenomena a da vaspitanje nije meu njima, to ne znai da ono nije prisutno (budui da je pedagogija sredstvo politike ija je temeljna kategorija vladavina). Ono to Finkovoj filozofiji daje poseban znaaj i to se sve vie pokazuje kao neto epohalno, jeste uenje o temeljnim fenomenima ljudskog opstanka; dok se tokom itave istorije ovek objanjavao svoenjem na neku od njegovih karakteristika, na to da je on bie koje govori, koje pravi orua, da je bie tehnike ili bie koje stvara simbole, Fink, i to jo jednom treba naglasiti, oveka vidi kao poprite borbe pet temeljnih fenomena a to su rad, borba, ljubav, igra i smrt. Posebno je znaajno da su svi fenomeni u igri i da Fink nastoji da izbegne svoenje itave ove "igre" na dva principa. Otvoreno je pitanje koliko se u tome uspeva ako znamo da je njegovo miljenje antitetino, da on misli u parovima: Fink pie o dualizmu neba i zemlje, svetla i tame, svetla i senke; u takvoj prapodvojenosti, u jednoj kosmikoj ravni, deava se jedinstvo sveta. Dvostrukost se pokazuje i na planu temeljnih fenomena: kad govori o radu, on istie rad kao zadovoljstvo i rad kao muku; kad je u pitanju smrt, razlikuje se sopstvena smrt i smrt drugog; ljubav egzistira u dualitetu ljudskog roda; vlast se javlja kao blagoslov i kao prokletstvo; kad je u pitanju igra (o kojoj ve imamo

www.uzelac.eu

824

Milan Uzelac

Istorija filozofije

metafiziko i mitsko tumaenje), moe se razlikovati igra i igra u igri. Igra, odnosno "sukob" ovih pet temeljnih fenomena opstanak odrava u ,,beskrajnom nemiru" koji nije samo nemir duha, ve nemir univerzuma prema kojem se opstanak odnosi. Zato Fink neprestano ima u vidu kosmiku situiranost oveka, pa ovog i zajednicu moemo razumeti samo polazei od sveta; samo tako je mogue razumeti problem obiajnosti kao problem sveta a kosmologiju kao ,,temelj filozofskog pitanja o ljudskoj zajednici". Za temu svoje filozofije Fink ima socijalitet i odreuje ga na bitno spekulativan nain, na isti nain na koji Hegel misli kraj filozofije koji nije ,,u vremenu koje se meri satima, godinama, stoleima. "Kraj nije kraj vremena, ve krajnji izvor sukoba bivstvovanja po sebi i bivstvovanja za sebe odakle ovaj ponie i iz kojeg istie." Na isti spekulativan nain moraju se misliti i temeljni fenomeni; oni se moraju misliti fundamentalno-ontoloki kako ne bi dolo do nesporazuma. Ako Heraklit u nedostatku pojmova govori u slikama, pesniki, Fink ini to isto, ali ne zato to mu nedostaju pojmovi, ve prvenstveno stoga to uvia njihovu nedomaivost, nemogunost da pogode stvari. ,,Umsko saznanje iz pojmova" Fink smatra nedovoljnim i stoga misli u slikama, ne zato to je bio uenik jednog matematikog filozofa par excellence ve stoga to ,,konstituciju pojmova" hoe da vidi u stalnoj promeni; fenomeni o kojima on pie nisu dovrene strukture, ali ni pojavljujue znanje u Hegelovom smislu. Ako u temeljnim pojmovima vidimo forme primordijalnih psihikih injenica, oni kao interpretacije spekulativnih misli nisu ni ma koje stvari, ni pojave u smislu Kantove transcendentalne filozofije, ve su, odlikujui se nedvoznanou i intersubjektivnom iskusivou, ,,oblici u kojima se ovek ve nalazi, mada samo praktino-implicitno zna da na njima uestvuje svest". Mi smo saigrai igre sveta, odredeni suprotnostima ljubavi i smrti: punoom ivota i prazninom nieg; ljubav i smrt odreduju zajednicu i pri tom ,,obrazuju strukturu tla nae egzistencije"; Fink upozorava da u njima treba videti neto sasvim drugo no samo jedan prirodni proces. Ovi fenomeni odreduju kako oveka tako i njegov odnos prema zajednici, pa pitati o ,,temeljnim problemima ljudske zajed-

www.uzelac.eu

825

Milan Uzelac

Istorija filozofije

nice" nije nita drugo do tematizovanje temeljnih fenomena u ravni intersubjektiviteta. U poslednjem poglavlju dela Egzistencija i koegzistencija Fink ukazuje na rad i vladavinu koji su bitno razliiti fenomeni, budui da prvi koristi ,,jezik moi" a drugi ,,jezik tehnike", ali oba kao fenomeni drutva odreuju ljudsku istorinost. Rad se pokazuje kao ,,vladavina oveka nad prirodom", dok u vladavini vidimo ,,rad na narodu". Ono novo, to je karakteristino za nae vreme i moderno proizvodenje, koje Fink odreduje kao ,,provokaciju bivstva", a A. Paanin kao ,,eksperiment ovekove slobode", Fink vidi u zamrenosti razlike izmeu vladavine i rada, to za posledicu ima zamrenost odnosa politike i tehnike. Fink ispravno uvia postojanje jednog novog oblika proizvoenja koje vie nije ,,proiznoenje jednog bivstvujueg iz skrivenosti u otvorenost"; moderno proizvoenje ,,nije vie odnos prema bivstvujuem najvieg ranga, ve pre odnos ka niem"; Fink ovde istie da se ono to moe da se proizvede pokazuje u proizvoenju i za razliku od Marksa, koji je jedan osnovni fenomen ljudskog opstanka proglasio apsolutnim, smatra da egzistencijalni fenomeni nisu jednoznani ve ,,trepere u vieznanom sutonu zagonetnog i nejasnog". Ali, dok su za oveka antike, pa i oveka srednjeg veka, mogunosti unapred postojale i bile odreene bivstvovanjem ideje, danas imamo ,,otvoreno stanje pred otvorenom prazninom onog nita kojem ovek neprestano otima nove tvorevine koje ne postoje ni kao prauzori niti kao ulne datosti"; zato je nama danas problem intersubjektivnosti toliko problematian i toliko zagonetan. Ako je upotrebljivost radnog proizvoda intersubjektivna i ako u predmetnom bivstvovanju stvorene stvari poiva socijalni karakter intersubjektivne upotrebljivosti, mogli bismo se zapitati: kako se intersubjektivnost uspostavlja u asu ophoenja sa nita? Kao oblik naeg ophodenja prema svetu pokazuje se ophoenje sa nita i tako se razotkriva bit modernog proizvoenja, koja proima kako na opstanak tako i ljudsku zajednicu. Kako se odnos prema nita (koji na planu tehnike vodi katastrofi) danas na odluujui nain pokazuje upravo na tlu umetnikog proizvoenja, smatram da Finkovo kosmoontoloko stanovite ostaje jedino mogue tlo izgradnje jedne filozofije umetnosti. Ako se u njegovim

www.uzelac.eu

826

Milan Uzelac

Istorija filozofije

spisima ne nalazi mnogo mesta na kojima se raspravlja o umetnosti, sa dosta razloga moe se tvrditi da miljenje umetnosti nije nebitno za njegovu filozofsku poziciju. Ali upravo prizivanjem tog nita ,,vraamo u igru" fenomen smrti koja odreuje granice i tlo svakog miljenja nieg, pa time i umetnosti. U smrti svako ostaje sam, i gde je tu onda intersubjektivitet? Moe li nas dominantnost rada zavarati? Ako je ,,mo proizvoenja jedino, pravo oruje", moe li se rei da i ,,budue drutvo proizvodaa mora biti drutvo radnika"? Vladavina ima kosmiku dimenziju i moe vladati samo sma vladavina. Kao to je svet igra bez igraa, kao to su socijalne institucije samo fiksirani odnosi moi, tako i mo koja se ogleda u injenju, ne moe kao vladavina pripadati ni politiarima ni tehniarima, ve samo samoj biti sveta. O ovom jasno govori ve antika tragedija. Nije Filoktet prvo poznato delo sa srenim zavretkom zato to je moda ostareli Sofokle potpao pod uticaj Euripida, ve zato to tu nema sukoba dveju jednako-pravnih strana: Neoptolem je izmanipulisan od Odiseja, ali i Odisej od strane kosmike moi; Filoktet poseduje Heraklovo oruje, ali ovo u jo veoj meri poseduje Filokteta. Tu postoji samo jedna mo: mo manipulisanja koja je i sama izmanipulisana. Ali, kako se ta mo javlja ljudima koji kao igrake bogova ginu pod Trojom u igri Olimpljana? Nije li to mo smrti to dopire sa one strane sveta? Fink, kao to znamo, istie da smrt ,,nije pravi fenomen", da ona, ,,strogo uzevi, nije nikakav fenomen". I odista, sam naslov Finkovih predavanja iz 1964. Metafizika i smrt to najbolje pokazuje. Na jednoj strani je metafizika, na drugoj smrt, a ovo i izmeu njih ostaje zagonetno, "spekulativni paradoks", jer dovodi u vezu ono to se ne moe povezati. Na jednom tasu mogue imaginarne vage bila bi metafizika, odnosno etiri fenomena kojima je odreden ivot (koji nam postaje zagonetka tek pribliavanjem smrti) a to su: rad, borba, ljubav i igra. Na drugom tasu je smrt - ona je nasuprot ivotu, nasuprot svetu. Mi o njoj govorimo operiui pojmovima iz sveta, govorimo o smrti kao o neem unutarsvetskom, nemoni da otvorimo oi pred ,,ogromnom, uteom prazninom" pred onim to ,,nijedno oko nije

www.uzelac.eu

827

Milan Uzelac

Istorija filozofije

videlo, nijedno uho ulo". Jeziak vage je to i koje povezuje ono to se ne moe povezati. U tom i temelji se filozofija kao miljenje onog to jeste, ali i kao miljenje o nemislivom. Smrt se ne moe misliti jer za nju nema misaonog modela, pa metafizika ne moe misliti nita; moda to ima u vidu Heraklit kad kae: ,,Kad ljudi umru eka ih ono emu se ne nadaju niti slute" (B 27). Ali, ako su, pie Fink, snovi o apsolutnoj metafizici odsanjani, to bi znailo da fenomeni kojima odreujemo opstanak pa onda i mogunost intersubjektivnosti, nemaju svoj temelj, i mogli bismo se zapitati: ta jo ostaje? Ostaje smrt, ostaje nita. Smrt, nita, pokazuje se kao temelj svega, a na to nas opet upuuje Heraklit (B 76): "ivot prelazi u smrt, smrt ne prelazi u ivot". ta rei na kraju izlaganja koje filozofiju hoe da posmatra u jednoj venoj igri pojmova. Moda se treba setiti rei Avgustina kojima on komentarie uobiajen govor o vremenu: pauca sunt enim, quae proprie loquimur, plura non proprie, sed agnoscitur quid velimus; ali, izaavi iz dvorane pamenja (praetoria memoriae), ija je monadika priroda Huserlu ostala do kraja nereiv problem, moramo biti svesni ivota u zajednici kao jedine mogunosti, jer zahvaljujui Finku znamo da ,,sve mogue jeste i stvarno". itava Finkova filozofija je potraga za jednom uporinom takom i time se on na odluan nain nastavlja na svog uitelja; ali umesto sigurnog tla, polja beskrajnog rada o kojem je euforino pod uticajem Huserla pisao ranih tridesetih godina (1934), kasnije je video samo igru temeljnih fenomena, i zato je moda i celokupno njegovo miljenje ostalo aporetino. On je dobro osetio da pitanje istine, kao i sva ,,velika pitanja", vie nije tema dana. Uostalom, kako bi i umetnost danas jo mogla biti u slubi istine kad ne znamo ni koje istine, ni kome je, uopte, jo do istine. Huserl nije sluajno pisao o ,,relativizaciji privida". U asu oivljavanja lepog privida ne koriste se vie pojmovi istine i stvarnosti dela. S druge strane, nesvrhovitost sveta ivota, iskljuivanje svrha, daje nadu da jo ima mesta za uspostavljanje jedne estetske dimenzije. No, kuda sve to, zapravo, vodi? Stroga naunost se krajem XX stolea definitivno pokazala kao iluzija i nemaki filozof Gerd Brand bio je

www.uzelac.eu

828

Milan Uzelac

Istorija filozofije

duboko u pravu tvrdei da je fenomenoloka racionalnost u stvari samo "mitoloka racionalnost". Danas su nauke svi blie estetici budui da se hipoteze po svojoj biti ne razlikuju od umetnikih dela; kao da se nalazimo na jednom novom poetku. Nije stoga nimalo sluajno to se Fink u svom nastojanju da promisli temelje sveta u kome ivimo okrenuo filozofiji prvih jonskih mislilaca i svojom interpretacijom nadovezao na Niea i Hajdegera; posve jasno mu je bilo da ivimo u vreme prevladavanja metafizike; u nastojanju da se suprotstavi Platonu i svim oblicima platonizma, u ijoj se senci nalazi celokupna zapadna filozofija, Fink je pokuao da tematizuje pojam igre tako to e igru tumaiti na ne-metafiziki nain kroz suprotstavljanje metafizikim i mitskim intepretacijama igre; tako se pribliio Nieu koji se tumaenjem bivstvovanja kao igre, a ne kao vrednosti meu prvima naao s one strane metafizike. Ako je za tematizovanje pojma sveta najzahvalniji Edmundi Huserlu, za Niea i Hajdegera ga posebno vezuje okretanje ka Heraklitu kod koga su sva trojica bit sveta videli u igri kosmikih moi i time se nali na putu preokretanja metafizike u kosmologiju, ali i odustajanja od toga da se u evropskoj filozofiji vidi jedna progresivna teleologija, ve pre svega jedno negativno kretanje koje se nalazi pred nunim obratom koji se manifestuje kao posledica uvida u iskonsku igru bivstovanja i sveta. Naspram pozitivnog Hegelovog napora da se itava istorija duha pojmi kao razvojni proces, iz Finkove filozofije progovara jedno nieovsko radikalno ne, budui da je itava istorija istorija najdue zablude, jer je filozofiji prvenstveno stalo do onog to jeste a ne do onog to bi trebalo da bude. Ako se ima u vidu da Fink neprestano govori o fenomenima a ne o pojmovima ljudskog postojanja, i ako se u tome vidi izraz novog pokuaja da se misli u slikama a ne u strogim pojmovima, onda e nam jo jasnija biti bliskost Finka (ali i Niea i Hajdegera) ranim grkim misliocima i pre svega Heraklitu. Svoj kraj filozofija je nala na svom poetku i bilo je potrebno mnogo vremena da bi ona konano postala svesna sebe. Knjigu o filozofiji igre kod Eugena Finka pre mnogo godina zapoeo sam citatom iz Hegelove Fenomenologije duha; danas mi se ini da bi se i pregled istorije

www.uzelac.eu

829

Milan Uzelac

Istorija filozofije

filozofije mogao zavriti istim tim citatom, ne zato to se neke stvari nisu promenule ni zato to se ja nisam u meuvremenu promenuo, ve zato to ima misli i ima dela koja ostaju, i ima rei koje ne moe prekriti praina zbog njihove antistatine prirode, a to mesto kod Hegela glasi: "Es zeigt sich, da hinter dem sogenanten Vorhange, welcher das Ihhere, verdecken soll, nichts ist zu sehen ist, wenn wir nicht selbst dahintergehen, ebensosehr damit gesehen werde, als da etwas dahinter sei, das gesehen werden kann", ili u priblinom prevodu na na jezik: "Pokazuje se da se iza takozvane zavese, koja treba da zaklanja ono to je unutranje, ne moe videti nita ako mi sami ne odemo iza nje, kako radi toga da bi se videlo, tako i zato da bi se iza nje nalazilo neto to se moe videti". I danas smatram da ova Hegelova misao najbolje oslikava trajno stanje filozofije: nastojanje da se dospe iza zavese iza koje nema nieg sem, eventualno, u nekom asu, na trenutak, nas samih, a to nam nije dato da u isto vreme to i vidimo. Ako ni sebe ne moemo potvrditi, ta se uopte moe tvrditi?

www.uzelac.eu

830

Milan Uzelac

Istorija filozofije

NAPOMENA injenice iz istorije filozofije ne mogu se menjati; promenljiv je samo nain izlaganja i uvid u stvar filozofije; stoga, ovaj pregled razliitih filozofskih miljenja oslanja se u najveoj meri (mada se to i ne naglaava uvek i na svakom mestu) na uvid u knjige najznaajnijih filozofa kao i njihovih najboljih tumaa. Izbor i jednih i drugih uvek ostaje subjektivan i za to autor mora snositi punu odgovornost. Ja sam odavno nauio da se moram okanuti, velikih i znaajnih stvari, da je posmatranje sub spetiae aeternitatis velika iluzija, a ako i nije, da ja takvom nainu vienja ne pripadam. Ovde i dalje nema tumaenja temeljnih pojmova tradicionalne metafizike (to je predmet moje knjige pod nazivom Metafizika). I dalje smatram da se sa panskom neosholastikom zavrava istorija filozofije koju proima jedan te isti duh potrage za istinom i znanjem o svetu; od Rene Dekarta filozofija polazi drugim putem i bez obzira na sve veze i odnose potonje filozofije s onom koja joj je prethodila, re je o dve vrste filozofije i dva naina filozofiranja. Filozofija do Dekarta jeste svojevrsna celina dok potonja, sve e to, ne shvatajui pouke prethodne, morati da ponovi, delom pokuati i da ospori, u granicama njenih moi (koje nisu zanemarljive).

www.uzelac.eu

831

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Literatura57 1. Dils, H.: Presokratovci I-II 2. Celer E.: Pregled istorije grke filozofije 3. Gomperc, T.: Grki mislioci I-II 4. Dilon, D.: Srednji platoniari 5. Vindelband, V.: Istorija drevne filozofije 6. Losev, A.F.: Renik antike filozofije 7. Losev, A. F.: Istorija estetike I-VIII 8. Gilbert, K./Kun, H.: Istorija estetike 9. Koplston, F.: Istorija filozofije I-III 10. Gajdenko, P.P.: Istorija grke filozofije i njena veza sa naukom 11. Gajdenko, P.P.: Istorija novovekovne filozofije i njena veza sa naukom 12. Motroilova, N. V. i dr.: Istorija filozofije I-IV 13. Reale, G./Antiseri, D.: Zapadna filozofija od poetaka do danas I-IV

Originalna dela 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22.
57Ovde

Platon: Sabrana dela I-IV Aristotel: Dela I-IV Diogen Lartije: ivoti i miljenja istaknutih filozofa Sekst Empirik: Sabrani spisi I-II Proklo: Elementi teologije Proklo: Platonova teologija Dionisije Areopagita: Dela Avicena: Knjiga znanja (Logika. Metafizika. Fizika) Grigorije Palama: Trijade

se pominju samo naslovi dela korienih pri pisanju ove knjige, a koja su se autoru uinila nezaobilaznim i bilo bi nepravedno ne pomenuti one zahvaljujui kojima je ovaj spis i nastao.

www.uzelac.eu

832

Milan Uzelac

Istorija filozofije

23. Dekart, R.: Meditacije o prvoj filozofiji 24. Lajbnic, G.V.: Monadologija 25. Kant, I.: Kritika istog uma 26. Kant, I.: Antropologija 27. eling, F.V.J.: Sistem transcendentalnog idealizma 28. eling, F.V.J.: Filozofija umetnosti 29. Hegel, G.V.F.: Fenomenologija duha 30. Hegel, G.V.F.: Nauka logike 31. Hegel, G.V.F.: Enciklopedija filozofskih nauka 32. Huserl, E.: Logika istraivanja 33. Huserl, E.: Ideje za istu fenomenologiju i fenomenoloku filozofiju 34. Huserl,E.: Kartezijanske meditacije 35. Huserl, E.: Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija 36. eler, M.: Formalizam u etici i materijalna etika vrednosti 37. Luka, .: Istorija i klasna svest 38. Hajdeger, M.: Prolegomena za istoriju pojam vremena 39. Hajdeger, M.: Sein und Zeit 40. Hajdeger, M.: Kant i problem metafizike 41. Hajdeger, M.: Temeljni problemi fenomenologije 42. Sartr, .P.: Bie i nitavilo 43. Sartr, .P.: Kritika dijalektikog uma 44. Hartman, N.: Prilog zasnivanju ontologije 45. Gadamer, H.G.: Istina i metoda 46. Fink, E.: Bivstvovanje, istina, svet 47. Fink, E.: Igra kao simbol sveta 48. Fink, E.: Svet i konanost 49. Markuze, H.: ovek jedne dimenzije 50. Markuze, H.: Estetska dimenzija 51. Adorno, T.: Negativna dijalektika 52. Adorno, T. Estetika teorija 53. Adorno, T.: Filozofska terminologija 54. Habermas, J.: Filozofski diskurs moderne 55. Sloterdijk, P.: Kritika cininog uma

www.uzelac.eu

833

Milan Uzelac

Istorija filozofije

Izdava: Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa Vrac

Uvod u filozofiju IV/2 Istorija filozofije od Dekarta do Eugena Finka Milan Uzelac Za izdavaa: Prof. dr Grozdanka Gojkov, direktor

tampa: Triton, Vrac Tira: 301 primerka Vrac 2003. ISBN 86-7372-031-1 Na naslovnoj strani: Lavirint Hiperborejaca CIP , 1 (091) (075.8) , Uvod u filozofiju IV/2 : (istorija filozofije od dekarta do Eugena Finka) / Milan Uzelac. Vrac : Via kola za obrazovanje vaspitaa, 2003 (Vrac : Triton. 312 str. ; 24 cm ISBN 86-7372-031-1 a) Visokokolsko obrazovanje Reforma - Srbija COBISS.SR-ID 189474055 Napomena Elektronsko izdanje se razlikuje brojevima strana od prvog izdanja.

www.uzelac.eu

834