WALTER BENJAMIN

ESEJI

*/? l

N O L I T

BIBLIOTEKA

SAZVEA

41

UREDNIK

MILO STAMBOU

RECENZIJA: ZORAN KONSTANTINOVI CRTE NA KORICAM A: DUAN RISTIC TEHNIKI UREDNIK: BOGDAN VRIN KOREK TOR: DOBR1LA SIM fC IZDAVA: IZDAVAKO FREDUZECE NOJT. BEOGRAD. TERAZIJE 27 TAM PA: GRAFIKO FREDUZEB SLOBODAN JOVIC. BEOGRAD. STQJANA PROTIA S Z TIRA2: 5JBD PRIM ERAKA

WALTER BENJAMIN

ESEJI

NOLIT BEOGRAD
1974

MILAN TABAKOVI
REDAKCIJA PREVODA

BRANIMIR 2IVOJINOVI

O WALTERU BENJ AMIN U I NJEGOVOM DELU

K ada je, p o d o la sku nacionalsocijalizm a na vlast, i V alter B e n ja m in (W a lte r B e n ja m in , 1892 1940), po p u t m nogih d rugih lju d i od pera i boracd za slo b o d u duha, bio p risiljen da n a p u sti N em a ku , za njega je znao sam o m alen b ro j on ih k o ji su po b lie p ra tili raz v o j literarnog i k u ltu rn o g ivo ta ko d N em aca, pa su to m p rilik o m im ali m o g u n o sti da zapaze B e n ja m in o v e izvrsno pisane k n jiev n e k ritik e i n jegove d u b o k o m i saone priloge isto riji razvoja lju d sk o g duha. I z kaziva nja sa vrem en ika pozn a to n am je, na p rim er, da su u k rug u o ko B e rta B re h ta o vu veo m a po vu en u , d o sta m elan ko lin u i pom alo o so b en ja ku lin o st sm a tra li tih godina za na jzn a a jn ijeg kritia ra na n e m a k o m jezi k o m p o druju. V rem e je o vu ocenu p o tvrd ilo i B e n ja m in je danas, vie od tri d ecen ije n a ko n sm rti, nairo ko p o zn a t i veo m a cen jen ne sa m o u N e m a k o j nego i van nje. Is ta k n u ti filo zo f i sociolog T. A dorno istie u svo jim sea n jim a da je od prvog tre n u tk a u n je m u preovladao u tisa k da je u B e n ja n iin u su sreo je d n u od najzn a a jn ijih linosti k o je je im ao p rilik e da upozna; . Luka, u p rvo m delu svo je E stetik e, op irn o govori o B e n ja m in o v im m islim a; E. B lo h sm a tra da je B e n ja m in bio obdaren n e u p o red ivim m ik ro filo lo k im u lo m i da je raspolagao upravo o n im to je L u k a u to liko nedostajalo, n a im e va n red n im s m islo m za znaajne de talje, za nove elem en te u m isa o n im p ro cesim a i za nesh em a tsk a o d stupanja. Uopte, o tk a k o su 1955. godine obja vljen i B en ja m in o v i sabrani sp isi u dva tom a (S c h rifte n ), o n je m u se neobino m nogo govori i pie,

10

ZORAN KONSTANTINOVIC

i njegove m isli se rado citiraju. Kada je prvo izdanje njegovih spisa bilo zaas razgrabljeno, izdavaka kua Suhrkam p, priprem ajui novo, proireno i potpunije izdanje, da bi udovoljila velikom interesovanju, obja vila je u izboru dva tom a eseja: Illum inationen i Angelus Novus, uz to i dva tom a izuzetno dragocene B enjam inove prepiske i, kao posebna izdanja, pojedine njegove eseje, kn jievn o teo rijske radove, zbirke aforizam a i autobiografska seanja njegovih savremenika. Od priloga sa tako irokim sp ektro m interesovanja odabra ni su za ovaj prevod B enjam ina na srpskohrvatski je zik oni radovi za koje bi se moglo rei da su najkarakteristiniji za Benjam inovo stvaralatvo, i to tako da da ju to p o tp u n iju sliku o tem am a i podrujim a kojim a je ovaj pisac posveivao posebnu panju. M eutim , razlog o tkriva n ju toliko dugo vrem ena nepoznatog autora, njegovoj iznenadnoj i neobino buj noj renesansi, ne bi zapravo trebalo potraiti jedino u tom e to je B enjam in zaista vanredan esejist, sa uvek kristalno jasnim tokovim a misli, k o ji se ita sa osobi tim uivanjem , ve je razlog ovolikom interesovanju sva kako isto toliko u tom e to je B enjam in svim proble m im a pristupao kao m arksist, trudei se da razvije is tinsko m a rksistiki m eto d u posm atranju knjievnosti i, uopte, svih fenom ena kulture. N astali ve i u godi nam a ortodoksnog kursa, radovi Valtera Benjam ina su syetla svedoanstva m a rksistike doslednosti u traganju za nesputanim razvojem m aterijalistikog idejnog gleda nja na svet, na u m etn o st i na knjievnost. Danas, kada iz vrem en ske razdaljine od nekoliko decenja i poueni g o rkim posledicam a staljinistikog perioda u istoriji radnikog p okretaK razm iljam o o tim previranjim a i u traganjim a za m a rksistikim stavom u u m etnosti i kul turi, oseam o poseban dug prem a B enjam inovoj li nosti i njegovom delu. U dugo vrem ena nezapaenom 'Benjam inovom delu susreem o se u posm atranju sva kog problem a sa m e to d skim pristupom k o ji je uvek dub oko m a rksistiki a pritom osloboen svakog dog m a tsko g shem atizm a. T im pre na pogled ^ u elji da odredim o m a rksistiki m etod u nauci o knjievnosti mo ra b iti usm eren u pravcu Valtera Benjam ina i njego vog dela. Zajedno sa R. Garodijem, & G oldtikerom , L. G oldm anom , L. K olakovskim , E. Blohom , H. Majerom i T. A d o m o m u k lju u jem o danas V. Benjam ina u onaj

WALTER BENJAMIN

n a jui k ru g m islilaca za k o je n a m se in i da bi, kada je re o is tin s k o m m a rk s isti k o m p o gledu na s v e t k n ji evno sti i u m e tn o sti, ko d n jih trebalo p o tra iti p o la zn u bazu da se takav pogled blie o d red i u svo m sa d ra ju ; odgovor na p ita n je: ka ko se m a rk s isti k i p o sm a tra ju fen o m en i k n jie v n o sti i u m e tn o sti, i do k o jih rezu lta ta dovodi ta kvo p o sm a tra n je, gled a ju i ka ko na p o jed in e pisce, p o k re te i epohe, ta ko i na k n ji e v n o s t i u m e t n o st u celini kao n eo tu ive m a n ife sta cije slobodnog lju d sk o g duha. O zbiljna analiza ta k v ih p ita n ja te k o se m oe za m isliti bez p o zn a va n ja priloga k o ji je m a rk sisti k o j m isli dao B e n ja m in . Pri to m e va lja im a ti na u m u da se B e n ja m in rela tiv n o ka sn o o p red e lju je za m a rk siza m , kada je h e ro jsk i period m a rk sistik o g pogleda na s v e t u N em a k o j ve pripadao prolosti. A li se zato drao tog pogleda i onda kada su m nogi renegati stva ra li o d a n tik o m u n izm a nov pogld na svet. M oda je ova kva n esa vrem en o st zn a k da je re o o ve k u k o ji n i po k o ju cen u n ije eleo da se p osveti n e k o j nauci za k o ju bi m oglo da se kae da je upravo u m odi. S v o je o p red e lje n je za m a rk siza m o b ja njava ne to lik o n e k o m s o lid a m o u sa p o liti k im i nau n im p red sta vn icim a ovog pogleda na svet, ve iz pobune p ro tiv sh va ta n ja g raanske n a u ke o k n jie v nosti, p ro tiv preovladavajueg m e to d a d u h o vn o isto rijskog gledanja na ra zvo j oveanstva k a ka v su za stu pali D iltajevi sledbenici F. G u n d o lf i E. B e rtra m . B io je svesta n toga da su id ea listiki s iste m i p retrp e li neuspeh i da je n a m esto n jih im alo da doe m a te rija listik o o b ja n je n je sveta. M e u tim , n ika d a m a rk s isti k u teo riju ne sh va ta kao obian recept, ve kao b o gatstvo d uha i kao rad o st nad ra zm ilja n jem . U pravo n eo b u zd a n o m snagom govori o kla sn o j b orbi kao p ra vo vrem en o m delovan ju da se ne bi zalutalo na p u tu k o ji vo d i u b u d u no st i prestalo p o sto ja ti u is to rijsk o m sm islu . Ove m isli o kla sn o j borbi zapisao je 1928. godine, svega etiri godine posle prvo g nagovetaja u p is m u u p u en o m p ri ja te lju da je sreo b d lje vi k u g lu m icu iz % etonije, A sju Lacis, sa k o jo m sa tim a govori o ra d ika ln o m ko m u n izm u , i da m u ti razgovori donose oseaj kao da je uspeo da se oslobodi o d neega to ga je sp utavalo i titalo. U dru g o m p ism u istie da ve godinam a n ije toli ko n a peto itao neko. delo k o liko Is to riju fe b ru a rsk e revolucije Trockog. V eliko in tereso va n je za R u siju i z&

12

ZORAN KONSTANTINOVIC

prilike posle Revolucije navele su ga da u dva maha p o seti M oskvu, 1926. i 1927. godine. Tim putovanjim a dugujem o i nekoliko zanim ljivih osveti jenja tadanjih prilika u so vje tsk o j literaturi i u so vjetsko m film u (Politiko grupisanje ru sk ih pisaca i O situaciji ruske film ske um etnosti), koja zasluuju posebnu panju kao d o k u m en ti svoga vrem ena. U p ism u koje tada iz Moskve u puuje poznanici, n em akoj vajarci, kae, izm eu osta log, da m u je nem ogue proceniti kako e se prilike razvijati^ ubudue u S o v je tsk o m Savezu, na m om ente je i skeptian, ali je ipak svestan da se nalazi u ii velikog drutvenog prelam anja za k o jim i on lino tei. Tonovi k ritike ponavljaju se i u poveem dopisu iz Moskve, objavljenom u asopisu Die K reatur, 1927. godine. Kao budan posm atra zapaa kako se u prvim godi nam a posle Lenjinove sm rti so vjetsko drutvo poinje pretvarati u ka stin sko drutvo i nad tim je iskreno zabrinut, ali ipak ili upravo zato zavrava svoj lanak veliko m apoteozom Lenjinu. Inae, Benjam in se i pre toga interesovao za ru sku knjievnost, za atm osferu slovenskog sveta, im e nastavlja jednu od pozitivnih tradicija kod Nemaca, vezanih za Rilkea, E. Barlaha i T. Mana. E se j Id io t" Dostojevskog objavljen jo 1921. godine, jedan je od odraza takvog Benjam inovog interesovanja. Tim e to prikazuje sudbinu svog, sloven skog naroda, D ostojevski po m iljen ju Benjam ina pri kazuje i sudbinu sveta. Nigde se sudbina tog sveta ne opisuje dublje nego u ru sk o j knjievnosti, i nigde se revolucionarna m isao nije vie uzdigla nego kod Rusa. O vakav razvojni p u t nem akog intelektualca, Jevrejina iz ugledne graanske kue, svakako je veoma za nim ljiv, p rem da nije neobian, tavie, u m nogo em u izgleda nam slian B rehtovom pribliavanju m arksisti ko m pogledu na svet: postepeno ali zato duboko poni ranje u klasina dela m arksizm a, uvek sa izvesnom do zom skep se p rem a onim a ko ji su iz tih dela uzim ali sa m o p o n eku parolu i koristili se njom e u razne svrhe. R oen u B erlinu kao sin bankarskog strunjaka, potonjeg antikvara i trgovca um etn ikim predm etim a, B enjam in je, za razliku od svog oca, ko ji je prevashodno zaokupljen kom ercijalnom stranom bavljenja um etnou, mogao nalaziti istinsko uivanje u onim prelepim pred m etim a k o ji su prolazit kroz oeve ruke. L ju bav prem a u m etn o sti i interesovanje za politika zbiva

WALTER BENJAMIN

13

n ja d ve su sklo n o sti k o je se rano ja v lja ju ko d m ladog B enjam ina. Jo kao gim nazijalac, p o d p seu d o n im o m , poin je da o b ja v lju je p rve priloge u o m la d in skim aso pisim a, da bi se u isto vre m e p riklju io o m la d in sko m p o k re tu k o ji je p red vo d io G. V in eken . T e ko da b ism o danas znali da je V in ek e n bio p o b o rn ik n e ka k v e refo r m e ko lstv a i va sp ita n ja da n e ko v re m e n ije snano u ti cao na m ladog B en ja m ina . A sve to je zapravo bilo paradoksalno, i to u v e lik o j m eri, je r te k o je u o p te za m isliti p reo setljivo g i izrazito in d ivid u a listiki n a stro jenog B e n ja m in a ne sa m o u to m ko le ktiv u , ve, uop te, u n e k o m k o le ktiv u , p rem d a e o n i kasnije, p o n e kad i grevito, tragati za k o le k tiv im a k o jim a bi se m o gao p rid ru iti. M e u tim , V in ek e n o v p o k re t bio je po n eem u i zanim ljiv. S je d n e stra n e izrazito antigraansk i u svo jim sh va ta n jim a , razvijao je s d ru g e stra n e ko d svo jih lanova i n e ka k v o m isti n o oboavanje prirode. M e u tim , ni ta ka v sp o j u sh va ta n jim a n ije tada toliko neobian ko liko bi m oglo da izgleda na p rv i pogled. S o c ija ld e m o kra ti su b ili osnovali svo jti orga nizaciju p rija telja prirode; n a jzn a a jn iji n e m a k i k n ji ev n ik toga vrem ena, G erhart H a u p tm a n , p o k u a v a da o b je d in i u svo m d elu p ro b le m a tik u p ro leta rija ta sa m its k im p o n ira n jem u p ra isk o n ske izvore p riro d n ih ta j ni. T im d v o jstv o m b rem e n it je n e m a k i na tu ra liza m u celini i ono se n ep rikriven o odraava u s tils k im na sto ja n jim a toga doba p o zn a tim p o d im e n o m Jugendstil. N o, na p o etku druge godine sve tsk o g rata, B e njam in , komje je tada d va d eset i tri godine, u p u u je p is m o V in eken u , u k o m e m u za h va lju je na id e jn im podstica jim a k o je je od njega p rim io , ali ne k rije ni svo je razoarenje to se V in ek e n p r iklju io o n im a k o ji slave rat i k o ji tu om ladinu, za k o ju iz ja v lju ju da ele da je uzdignu do lepih ideala, sa p ra zn im fra za m a a lju u besom uno k la n je i u sm rt. K ada je u p u tio ovo p ism o , B e n ja m in jo n ije bio zavrio stu d ije filo zo fije, k o je je 1911 bio zapo eo u B erlin u i za tim nastavio u Frajburgu. H u serl e te k ka sn ije p o sta ti p ro feso r filo zo fije na to m univerzi te tu i u in iti ga sre d item fe n o m en o lo k ih istraivanja. Ali B e n ja m in tada ve zna za H userla, to se m o e ra zabrati iz n jegove p rep isk e sa p rija te ljim a , i su sr e t sa H u serlo vo m fen o m en o lo g ijo m o d p resu d n o g je znaaja za c elo ku p a n m e to d sk i p ristu p p ro b lem im a o k o jim a je.

14

ZORAN KONSTANTINOVI

pisao. H userl je na p o etku stolea bio objavio svoja Logika istraivanja, deceniju kasnije znam enitu ra spravu Filozofija kao ista nauka, ko ju B enjam in ita sa najveom p anjom i koja ga podstie da i sam na pie tra kta t posveen raspravljanju o p o jm u i sutini. H userl, naime, ui da nije bitna sam a materija, ve nain na k o ji saznajem o tu m ateriju, predm ete ko ji se ko n stitu iu u naoj svesti, njihova sutina. Napornim in telektu a ln im radom treba prodirati do tih sutina i tim p u te m do najvie sfere lju d sko g saznanja. Zato je traganje za sutinam a glavna tem a fenomenologije. D ogm atiari m ed u m a rksistim a estoko su napadali H userla i njegovu fenom enologiju kao kra jn ji subjektivizam k o ji ne priznaje o b jektivn o postojanje sveta. Luka naziva fenom enologiju stezn iko m u ko ji se mogu sm e stiti sve buroaske teorije. Svakako, fenom enolo gija je inspirisala m noge form alistike teorije, ali savrem ena m a rksistika m isao vie ne zaobilazi fenom e nologiju. B en ja m in je m a rksist po svom idejnom gle d a nju na svet, ali je ujedno i fenom enolog kada je re o m e to d sk o m po stu p ku . Lucidno uoava fenom ene i sa stilisti ki doteranom akribijom , polazei uvek iz filo zo fsk e osnove, on ih ispituje i do tanina analizira, iz d vojene iz n jihovih svakodnevnih relevantnosti, koje su inae sklone da nam p rekriju pogled na same predm ete. A to je upravo ono to fenom enologija zahteva poziva ju i nas da se vratim o sam im predm etim a. itati Benjam ina i njegove radove znai oim a m arksistikog teore tiara fen o m en o lo kim p u te m tragati za sutinama. A ovo produbljivanje fenom enolokog m etodskog postupka, njegovo postepeno, sve intenzivnije usvajanje, kod B enjam ina je ilo uporedo sa njegovim politikim razvojem . K ao stu d en t usm erava svoje napade na nem aka stu d en tsk a udruenja, legla konzervativna i reakcionarnih, ju n k e rskih obiaja. B ro j naprednih stu denata na n em akim univerzitetim a tada je relativno m alen i B enjam in razvija veliku aktivnost. U predveer je svetsko g rata, u vie m ahova p u tu je u Francusku i u uslovim a izrazite nem ako-francuske napetosti uspo stavlja ko n ta kte sa progresivnim Francuzima. Kada je izbio prvi svetski rat, on je jedan od retkih nem akih intelektualaca ko ji nisu podlegli ovinistikoj histeriji. U tim ratnim godinama, m e u tim , on postaje svestan i svog jevrejsko g porekla. Preko G. olema, poznatog is-

WALTER BENJAMIN

15

trazivaa s ta ro je v re jsk ih te ksto va , stu p a u d o d ir sa cio n isti kim p o k re to m . M e u tim , za ra zliku o d dru g ih nem a kih in telektu a la ca je v re jsk o g porekla, on n ika d a n i je presta o da se osea n e m a k im J ev rejin o m i ta k v o opred eljen je o sta je za njega m e ro d a vn o i p o to se 1917. godine bio preselio u B ern, gde n a sta vlja stu d ije , k o je zavrava odb ra n o m d o k to rs k e d iserta cije p o d naslovom Pojam u m etn ik e k ritik e u n em ak o m ro m an tizm u . N i je slu a jn o to je B e n ja m in odabrao upravo o vu tem u. U doba ro m a n tizm a , na p ragu graan sko -ka p ita listiko g drutva, p rvi p u t se i o setila nela g o d n o st zbog tog d rutva k o je se nagovetavalo, zlo slu tn a jeza zbog ovekovog otu en ja , zbog o p red m e en ja i zam ra en ja svih lju d sk ih odnosa u s v e tu k o m e e je d in o b iti stalo da proizvodi robu. R o m a n tia rsk i p r o te s t u p u en nadiruem ka p ita lizm u p retvo rio se u p o b u n u o k re n u tu p ro losti: u d ru tv e n im o d n o sim a sre d n je g veka, u naro d u i u naro d n o m k o le k tiv u ro m a n tia ri su v id eti spas. U isto vrem e, m e u tim , o n i su zn a tn o d o p rin eli to m e da se izgradi odvazan d u h k ritike , ra zm ilja n ja , s u b jek tivizm a, ka ra k te risti n ih elem en a ta n o vog razdoblja. K ri tik a je za rom antiare n a jizv o rn iji stva ra la ki a k t i zapravo te k kritia r dovrava u m e tn i k o delo, na ta j nain, naim e, to m u o tk riv a tajnu. G odine 1920. B e n ja m in se vraa u N e m a k u i p ri prem a habilitacioni rad, ka ko bi m ogao da se p o sve ti n a sta vn iko m p o zivu na n e k o m od h e m a k ih u n iver ziteta. T a j rad, p o d na slo vo m P o rek lo n em ak e trage* dije, izu zetn o je znaajan kao o sve tlje n je do ta d a jo m a lo istraivane k n jiev n o sti X V I I stolea. U jedno, B e n ja m in u n je m u daje izu zetn o n ija n sira n e d e fin ic ije su d bine, tuge, m ela n ko lije, da bi se za tim usred sred io na. alegoriju, to liko k a ra k te risti n u za u m e tn o st baroka. D osledno fe n o m en o lo ki, B e n ja m in traga za su tin o m alegorije i nalazi je u tajnovitom , privileg o va n o m zna n ju, u m o g u n o sti da se sa m o vo ljn o vlada u p o d ru ju m rtv ih stvari, u o n o j b e zn a d e in o j p ra zn in i za k o ju se p retpo sta vlja da je beskonana". M e u tim , bez obzira na v a lja n o st toga rada i na v eliki in te le ktu a ln i d o m e t njegovog autora, u n iv e rzite t u F ra n k fu rtu o d b ija da sprovede h abilitacioni p o stu p a k, uslov za B e n ja m in a da ga n e k i o d u n iverziteta izabere za nastavnika. U to m i n u B e n ja m in je im ao p rilik e da na seb i isk u si svu gori n u p rilika u V a jm a rsko j Republici. Po sv im s p o ljn im

16

ZORAN KONSTANTINOVIC

znacima, N em aka je tada dem okratska i parlamentar na drava, ali su reakcionarne snage u n jo j toliko silne da su uvek u sta n ju da prepree p u t slobodoum nim m isliocim a i, uopte, toliko m one da to j dem okratiji uine kra j u tren u tku kada su m islile da poraenoj Nem ako j nije vie potreban ovaj sm okvin list na putu njenih im perijalistikih prohteva. Rezultat ovakve po litike u najirim okvirim a je bio Hitler, u okvirim a Benjam inova ivota, k o ji se tada probijao kao slobodan publicist, kao novinar i prevodilac, jer od roditeljskog im etka ostala m u je nakon rata jedino vila u otm enoj berlinskoj etvrti, nem inovnost da se prikrije kako bi jo neko vrem e mogao da nastavi p u b licistiki rad pod raznim pseudonim im a (D. Hole, K . K onrad) i konano saznanje da m u u N em a ko j vie nije meto. Materi jalna neizvesnost po d kojo m je godinam a iveo svakako je razlog tom e to je njegovo delo zapravo ostalo frag m entarno, prem da je u dubini due teio da jednom nade vrem ena i m ogunosti za velike i obim ne sinteze. Kada je 1934. godine emigrirao u Francusku, u Pa riz, tam o radi kao saradnik F rankfurtskog instituta za socioloka istraivanja, k o ji se, tako rei u punom sa stavu, bio preselio u Francusku. N a pisac se tada na lazi na pragu p ete decenije ivota; razne nedae, sukobi sa porodicom i raskid braka duboko su uticali na njega d o k su m u p o litike p rilike onemoguavale da nastavi sa saradnjom u listu F rankfurter Zeitung i u nedeljn ik u Die literarische W elt, da preko frankfurtskog radija govori o problem im a knjievnosti. Jedina ali zato velika uteha je p rija teljstvo sa m nogim istaknutim in telektualcim a, pre svih sa B. Brehtom . Iz tog duhovnog srodstva i b lisko sti sudbina proizilo je nekoliko Benjam inovih eseja. N aroito poev od 1930. godine, Benja m in se u vie navrata kao kritiar zauzim a za Brehta, k o ji je tada, dodue, uspean ali i od m nogih veom a osporavan pisac. U ovom izdanju italac e nai eseje Sta je epsko pozorite? (objavljen u zborniku Mafs und W ert, 2, 1939), K om entari uz Brehtove pesm e (od kojih su n eki objavljeni 1939. u vajcarskim novinam a) i Razgovori sa B rehtom (objavljeni tek. 1966. godine). Prvi esej na izuzetno privlaan nain izlae glavne ele m ente epskog pozorita, dram skog oblika za koji se s pravom sm atra da m u je B reh t tvorac. U K om entarim a B enjam in daje polaznu bazu za razum evanje estetskih

WALTER BENJAMIN

17

kva liteta B reh to ve lirike i upozorava da za one k o jim a izgleda da ko m u n iza m nosi p ea t jed n o stra n o sti, pa ljiv ije ita n je B reh to ve zb irk e p esam a m o e znaiti veliko iznenaenje. B e n ja m in je svesta n razvoja B reh tove p o ezije od asocijalne do socijalne lirike, ali za sva k u n je n u fa zu istie da B r e h t n i u je d n o m tr e n u tk u n ije bio apolitian, odno sn o k a ko b ism o danas rekli da je u v ek bio angaovan pisac i p esn ik. Razgovori su zabeleeni u vid u d n e vn ika i odn o se se na B en ja m inove su srete sa B re h to m 1934. i 1938. godine. Uslovi ivo ta u Parizu, m e u tim , ne d a ju B enjam inu m nogo m o g u n o sti da radove o d m a h ili u o p te publikuje. N ajvei deo onoga to je nastalo u godinam a em igracije bie o b ja vljen o te k p o sm rtn o , u njeg o vim sabranim spisim a. 1939. godine kada je H itle r zagazio u rat, Francuzi ga za tva ra ju i d re intern ira n o g p u n a tri meseca, kao dravljanina n e p rija teljsk e zem lje. P osred s tvo m p rija te lja dobie, dodue, v izu za A m eriku , ali se ptU do te zem lje, gde je konano trebalo da nade utoite, pretvara u b e kstv o p red n e m a k im tru p a m a ko je nadiru kro z Francusku. B e n ja m in u polazi za ru k o m da pre e p a n sk u granicu, ali u m a lo m pograni nom u tv r e n ju kojega se bio d o kopao sta vlja ju m u do znanja da e b iti izruen gestapou. U krv a v o j isto riji ratnih zloina, dela n eutra ln ih ili toboe n eu tra ln ih drava ko je su N em a k o j i n je n im saveznicim a om ogu ile da vode rat, n jih o ve o b im n e isp o ru ke sirovina i njiho vo o d b ija n je da p ru e u to ite beguncim a, izgle daju m oda n eznatna u p o re e n ju sa o n im to je Nem aka uinila, no ipak ta dela n isu n ita m a n je zloi naka. S u o en sa in jenico m da e m u, m oda, ve su tra n ji dan d o n eti n a jsvirep ija m u en ja , B e n ja m in je doneo o d lu k u da ne saeka tren u ta k izruenja, ve je dobrovoljno poao u sm rt, un evi u svo je k rh k o telo otrov k o ji je skriven o nosio sa sobom . M nogi dragoceni eseji k o je je zam islio ostali su n edovreni i vred n o st onoga to je tim e izgubljeno je d in o m o em o p ro cen iti po onom e to je ipak napisano, u p rko s sv im tekoam a. B e n ja m in o va specifina k n jiev n o e ste tska ese jisti ka poinje zapravo istra iva n jim a o H eld erlin o vo j lirici, nastalim 1914. godine (Dve pesm e F rid rih a H eld erlin a). Ve u tim analizam a se ogleda p o seb n o st B en ja m in o vo g naina razm iljanja. N jega ne za n im a n i proces nastan ka tih pesam a, ni pesn ikova linost, n iti p e sn ik o v pogled

18

ZORAN KONSTANTINOVIC

na svet, ve ona posebna i jedinstvena sfera u ko jo j po iva ta poezija. Ta sfera je proizvod i preduslov za pesm u u isto vrem e. Zato nije teko na ovom pr'.meru razgraniiti B enjam inov p o stupak od raznih predstav nika duhovnoistorijskog pravca, ko ji su prisvajali za sebe pravo da su o tkrili ovog zaboravljenog pesnika, i od odgovarajuih H ajdegerovih interpretacija, koje kru e oko sm isla egzistiranja uopte. Filozofsko nadahnute su i B enjam inove analize, ali za razliku od Hajdegerovih teko razum ljivih m isaonih spekulacija, Benjam in se stalno kree na dobro fundiranom tlu opipljive argu mentacije. Danas, kada je toliko pisano o Helderlinu, u stanju sm o da procenim o m isaonu dubinu i saetu preciznost Benjam inovog eseja o tom nesrenom n e m a k im pesniku. N o proi e nekoliko godina od tog eseja dok neko od poznatijih i uticajnijih savrem enika ne obra ti panju na B enjam inovo delo. Ta linost je H. H ofm anstal, ugledan i priznat pesnik. N je m u je dospeo u ruke m a n u skrip t Benjam inovog eseja o Geteovom ro m anu Srodstva po izboru. Proitavi ga, H ofm anstal iz ja vlju je poznanicim a da je to upravo neuporediv lanak i odm ah ga o b ja vlju je u svom asopisu Neue deutsche Beitrage. Otada posveuje puno panje Benjam inovoj esejistici, nalazi m u izdavae i njihova prepiska je tra jala do H ofm anstalove sm rti. K au da je H ofm anstala najvie privlaio Benjam i nov jezik, ono divno objedinjavanje, ozareno i transparentno, filozofije sa idejom hum aniteta. Izuzetno lep rad u to m sm islu, napisan ve posle H ofm anstalove sm rti, svakako su autobiografski zapisi Detinjstvo u B erlinu oko 1900. godine, od kojih su n eki objavljeni kao fe ljto n i u listu Frankfurter Zeitung, no ko ji su se kao poseban rad, onako kako ga je pisac i zamislio, pojavili tek posle drugog svetskog rata. Pesnika vi zija, i istina u ovim zapisim a zaista su potpuno sjedi njeni. Ta kristalno jasna i u isto vrem e dubokom di nam ikom proeta proza, fragm entarna a ipak. celovita, otkriva nam se kao onakva pripovedajua filozofija o ko jo j je eling u svoje vrem e govorio da bi trebalo da je ideal svakog filozofiranja. Iz svakog od. tih Benjam inovih fragm enata govori um an filozof, ali se njegova filozofija, ozarena seanjima, pretvara u najlepu lite raturu. I prem da, vie p oput K afke i Frojda a za razliku

WALTER BENJAMIN

19

o d A. niclera, J. V a serm a n a , F. V e r fe la i S t. Cvajga, n ik a d a n ije o so b ito istica o d a je N em a c , v e je ka o J ev rejin b io sv e sta n i svih ra zlik a k o je je s v a k o d n e v n i iv o t na m eta o , iz n je g o v ih o p isa iz b ija n e iz m e m a lju b a v p re m a ro d n o m g ra d u B e rlin u . O d p o liti k ih e se ja n a jz n a a jn iji je, vero v a tn o , rad p o d n a slo vo m P rilo g k ritic i sile, o b ja v lje n 1921. u aso p is u A rchiv fu r S o z ia lw iss e n sc h a ft u n d S o z ia lp o litik . F ilozo f i k a d a g o vo ri o sili, B e n ja m in k r itik u sile sv o d i na filo zo fira n je o n je n o j isto riji. R e je, zapravo, o filo z o fiji is to rije sile, ka o to p o s to ji i f i l o z o f ja is to rije u opte, je r p o B e n ja m in u je d in o ra zm i lja n je o p o re k lu sile o m o g u u je i k riti a n , ra zg o veta n i o d lu a n s ta v p re m a n je n im a k tu e ln im o b lic im a , o li e n im tada p re svega u fa izm u . S r e tk o m v isp r e n o u o tk r iv a k a k o sila v o d i s o n e stra n e prava, u p o d r u je zla, ali, svo d e i i u ovo m s lu a ju fe n o m e n o lo k im p u te m silu n a n je n u su tin u , u k a zu je i n a n je n u n e o p h o d n o st k a d a je re o revo lu cio n a rn o m p r e o b r a a ju sveta . Is tin s k o revo lu cio n a rn o 'n a silje in i m u se u je d n o i n a jv ia m a n ife sta c ija o veko ve snage. T o j g r u p i filo z o fs k o -p o liti k ih e se ja p rip a d a ju i radovi: Is to rijsk o -filo z o fsk e teze, S u d b in a i k a ra k te r i Iz p o d n e v n ih sen k i. Isto rijsk o -filo z o fsk e teze p o ti u iz 1940. g o d in e i v ero v a tn o s u p o s le d n ji B en ja m in o v rad, ka o ta k a v i k a ra k te risti a n za n je g o v raz v o jn i p u t, k o ji na k ra ju p o la zi u d va pravca, k o ji su u sve v e o j m e ri p ro im a li n je g o v o in te re so v a n je : u pravac filo z o fije je zik a i filo z o fije isto rije . O d u k u p n o o sa m n a e st slo b o d n o n a n iza n ih teza u to m e se ju , p a n ju sva k a k o p rivla i p rva teza, za o d even a u p riu o a u to m a tu k o ji na s v a k i p o te z a h iste odg o va ra u s p e lim p ro tiv p o te zo m , d elo s k riv en o g grb a vo g p a tu ljk a . J e r k o lik o god B e n ja m in istie da je bo rb en a , p o tla e n a kla sa u M arkso vo m s m islu s u b je k t is to rijsk o g sa zn a n ja i da e ta klasa d o v riti delo o slo b o en ja o vea n stva , u p ra vo sa p rio m o to m a u to m a tu , k o ji je, ka o s im b o l is to rij s k o g m a te rija lizm a , n e p o b ed iv u o d lu iv a n ju su d b in e s v e tsk o g razvoja, p r o m ilje n o asocira s v u o p a s n o st d o k o je dolazi ka d a se ta j i ta k a v a u to m a t u d r u u je sa teolog ijo m , sa s u to m d o g m o m . U e se ju S u d b in a i k a ra k te r, o b ja v lje n o m 1921. u a so p isu ,,A rg o n a u ten ", B e n ja m in je b io razvio m isa o o k a u za ln o j p o v eza n o sti s u d bine sa k a ra k te ro m i tu m isa o v o d i do analiza savrem e n e fizio n o m ik e. Piui ta j esej, B e n ja m in jo n ije

20

ZORAN KONSTANTINOVIC

bio prouio klasike m arksizm a, ali je m aterijalistiki i d ija lektiki nain m iljenja ve prisutan. Ovo je sluaj i u aforizm im a, m editacijam a i k ra tkim skicam a pod naslovom Iz podnevnih senki, odlom ku iz sveske Jedno* sm ern a ulica, objavljene 1928. godine. Vidim o koliko upravo detalj m oe da privue Benjam inovu panju i, zapravo, nije m u cilj aforizam , ve elja da u okviru ta kvih detalja izrazi n eku celovitost. ini nam se da je najdragoceniji rezultat svih Benjam inovih pokuaja da svoje razm iljanje najintenziv nije povee sa m aterijalistikim kategorijam a i da us postavi ne sam o a fin itet ve i id en titet svog naina raz m iljanja sa m aterijalizm om , izraen u radu Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije, objavljenom za B enjam inova ivota, 1936, samo na francuskom je ziku, prem da je postojao i nem aki original, koji je u n ekim delovim a i razraeniji, pa je i za ovaj prevod na na jezik korien n em aki tekst. Ovaj lanak nesum njivo je jedan od najznaajnijih priloga filozofiji um et nosti koje je dala generacija izm eu dva svetska rata. A. Malro se obim no n jim e koristio u razradi svoje filo zofije u m e tn o sti i danas ve sa sigurnou m oem o rei da e i ubudue snano delovatir, jer je zaista pun uz b u d ljivih otkria i osveti javan ja. Mnoge problem e filo zo fije u m e tn o sti B en ja m in je prvi uoio. Polazei od toga da u m etn iko delo, koje je neto jedinstveno i koje se sam o jed n o m javlja, usled toga to se, zahvaljujui savrem enim tehnikim sredstvim a, u novije vrem e moe m asovno um noavati ili bezbroj pu ta ponavljati, Benja m in i pored izvesne tuge to je time, unitena aura umetnikog dela, ipak sa zadovoljstvom dolazi do zakljuka da m ogunost reprodukovanja um etnikog dela doputa m asam a da konzu m ira ju u m eth o st u tolikom obimu, koliko to pre ovoga nikada nije bio sluaj. Ta mogu no st reprodukovanja um etnikog dela m enja odnos ma se prem a u m etnosti: m asa je kao matrica iz koje proizilazi nov odnos prem a u m etn ikim delima, i taj kvantite t daje nov kvalitet. Zato je u problem u masovne potro n je u m etn o sti sadran i progres. Donekle sro dan ovim razm iljanjim a, esej Pisac kao proizvoa, k o ji nam je ostao sauvan kao te k st predavanja koje je B en ja m in odrao 1934. godine u Parizu,^ dopunjuje izlaganja o u m etn iko m delu koje se moe reprodukovati.

WALTER BENJAMIN

21

Od eseja u k o jim a B e n ja m in daje svo ju ocenu o po jedin im pravcim a u kn jievn o sti, za o vu p rilik u izabran je esej N adrealizam . B e n ja m in ta j pravac p re svega v id i kao nejed n a k raspon k o ji od Francuza vodi do N em aca, s tim to od B a k u n jin a naovam o rako n ije ra d ika ln ije isticao sh va ta n je slobode nego nadrealisti. O ni su do krajili liberalni m o ra ln o -h u m a n istiki ideal slobode i um esto toga proglasili o slobodilaku b orbu oveanstva u n jen o m n a jjed n o sta vn ijem , revolucionarnom vid u za jedini ideal k o m e v red i sluiti. Za ra zliku od m a rksissti kih dogm atiara, B e n ja m in upozorava da bi bilo pogreno u k o lik o bi se prenaglasila a n a rh istika ko m p o nenta u tenjam a nadrealista. Za njega su, u tr e n u tk u dok je pisao taj esej (o b ja v lje n je p o e tk o m 1929. go dine u asopisu Die literarische W e lt" ), nadrealisti je dini k o ji su sh va tili zahteve K o m u n istik o g m a n ifesta . Z a n im ljivo je da se B e n ja m in , kada je re o p o je d in im piscim a, pre svih interesovao za one k o ji se obino oznaavaju kao reakcionarni ili, u n a jm a n ju ru ku , ka o konzervativni: za P rusta i Bodlera, na p rim er, za Georgea i za druge. Jedini izu zeta k je B reh t. Inae, od nem akih pisaca napisao je eseje o J. P. H eb elu i H o fm a n stalu, o Vilandti i Georgeu, o G. K eleru i R. V alzeru, o K a fk i i K. K rausu. Vanredan esej F ran c K afka, o b ja v ljen je 1934. godine po vo d o m d esetogodinjice KafJcine sm rti. B en ja m in p o d jed n a ko odb a cu je k a ko psihoana litiko tako i teoloko tu m a en je K a fk in ih iskaza. V elika vred n o st K a fkin a je u n jeg o vo j filo z o fs k o j dubini. U veliko j d is ku siji ko ja se i danas vodi o ko K a fke, B enjam inov esej dobro e nam posluiti. Pored n em a kih pisaca, veliki deo B en ja m in o vih radova posveen je i fra n cu sk o j k n jievn o sti. Z a n im a ju ga k a ko so cio lo ki problem i (O sad an jo j d ru tv en o j poziciji fran c u sk ih pisaca), tako i posebno p o jed in i p isci i pesnici: p re svega id ,'P ru st, B odler i Balzak. U ra zm a tra n jim a o Prustu i B odleru poku a va da isp ita p ro b lem dekaden tno sti; Zid je za. njega pesnik izu zetn ih sluajeva Balzak klasika evropskog rom ansijerstva. O granienost prostora k o jim su raspolagali prireivai ovog izbora dopustila je jed in o da se preved u radovi: 0 nekim m o tivim a ko d B o d lera i Prilog Prusto v o m liku. Prvi e se j ,

22

ZORAN KONSTANTINOVI

o bjavljen 1939 godine, zapravo je tanana studija o m o tivu gomile. Polazei od tog m otiva kod E. A. Poa i E. T. A. H ofm ana, B enjam in se usredsreuje na varijacije takvog m otiva kod Bodlera, dovodei ih stalno u vezu sa D iltajem i sa Bergsonom , sa Frojdom i u irem obim u sa filo zo fijo m ivota (Lebensphilosophie), s tim to i u tom eseju nailazimo na povezi vanje sa M arksom i sa M arksovim p ojm om mase. U radu o Prus tu, o bjavljenom deset godina pre eseja o Bodleru, B en ja m in polazi od Prustovih Traganja za izgubljenim vrem enom da bi analizirao dve ravni stvar nosti: ivot kakav je zaista i ivot kako ga se sea onaj ko ji ga je iveo i doiveo. E sejistika sa tem atikom iz francuske k n jievn o sti nastala je velikim delom uz B enjam inove prevode francuskih pesnika i pisaca i iz linih susreta sa ponekim a od njih. asopisu ko ji je priprem ao, no k o ji iz materijalnih razloga ipak nije bilo m ogue pokrenuti, Benjam in je odredio im e Angelus N o vu s, prem a jednoj slici eks presionistikog slikara P. Klea, koja prikazuje anela rairenih krila kako se, ponesen burom, upravo prip rem a da poleti, dok m u je pogled o krenut unazad, alo stan zbog onoga to vidi za sobom i to ostavlja. Be njam in je bio fasciniran to m slikom . Za njega je to aneo istorije, licem o kren u tim prolosti, svim kata stro fa m a i uasima, ali ujedno i svim vrednostim a koje je ta p rolost stvorila. Bura je zahvatila anelova krila i neodoljivo e ga poneti napred, u budunost. Ta bura je za B enjam ina progres; ona je silni ja i mora biti silnija od snage koja nas vezuje za prolost. U proglasu za svoj nesueni asopis Benjam in, u sim bo lici ove slike vidi i zadatke knjievne kritike: da se osvre na ono to je bilo, i da to to je bilo uini korisnim za poletanje u budunost. Poto se ve blizu sto godina svaki nedorasli feljto n m oe predstavljati kao kritika, prva dunost je da se povrati snaga kriti k o j rei. Vie nego do sada, vie nego to je i roman tiarim a polo za rukom , zadatak pozitivne kritike sastoji se u tom e da se ogranii na pojedino um etniko delo a te k potom da prikazuje velike povezanosti. Jer prevashodni zadatak k ritike nije kako m nogi misle

WALTER BENJAMIN

23

da pouava p rika zu ju i isto riju n iti da o b ra zu je p ore en jem , ve da saznaje p o n iru i u delo. Ona je duna da polae rauna o n jeg o vo j istin i i ta kvo pola ganje rauna u m e tn o st nita m a n je n e zahteva o d filo z o fije ." N ije li tim e B e n ja m in anticipirao rezu lta te m n og o b ro jn ih d isku sija o is tin s k o j m a rk s isti k o j k ri tici: o n em in o vn o sti da ta kva k ritik a u v ek m o ra b iti u sm eren a ka bu d u n o sti, ali i svesna vre d n o sti u p ro losti. Zoran KONSTANTINOVI

ESEJI

O J E Z IK U U O P S T E I JE Z IK U L JU D I

Svako isp o ljav an je lju d sk o g duhovnog ivota m o emo shvatiti kao v rs tu jezika, a ovo sh v atan je, onako kako to istin it m eto d ini, svuda o tv a ra nova p ita n ja . Moemo govoriti o jeziku m uzike i p lastik e, o jeziku prava, k o ji n em a nikakve n ep o sred n e veze s onim jezi cim a n a k o jim a su sastav ljen a n em ak a ili engleska sud ska reen ja, kao i o jeziku tehnike, k o ji n ije s tru an je zik teh n iara. Jezik u takvom k o n te k stu znai pincip orijentisan na sao p tav an je duhovnih sad rin a u odgova raju im p red m etim a: u tehnici, u m etn o sti, p ra v u ili religiji. Jed n o m .reju: svako sao p tav an je d u h o v n ih sa drina je ste jezik, p ri em u je sao p tav an je k ro z re sam o poseban sluaj, sluaj ljudskog sao p tav an ja, o d nosno sao p ta v an ja k o je m u se n alazi u te m e lju ili se na n jem u zasniva (pravo, p o ezija). P o sto ja n je jezika se, m eutim , ne pro tee sam o p re k o svih p o d ru ja ljudskog duhovnog izraavanja, k o jem je u ovom ili onom sm islu jezik uvek im an en tan , nego se p rotee nap ro sto na sve. N em a takvih zbivanja ili stv ari ni u ivoj ni u neivoj p riro d i k o ji n a izvestan n ain ne bi uestvovali u jeziku, je r za sve n jih je b itn o da saoptav aju svoju d uhovnu sadrinu. Re jezik", m eu tim, u takvoj u p o tre b i u op te n ije m etafo ra. J e r sasvim je isp u n jen o sad rin o m sazn an je da ne m oem o zam isliti nita to svoje duhovno bie n e bi saoptavalo p u tem izraza; vei ili m a n ji step en svesti sa k o jim je takvo saop tav an je p riv id n o (ili stvarno) povezano ne

30

WALTER BENJAMIN

moe nim alo prom eniti injenicu da ni u em u ne mo emo zam isliti p o tpuno odsustvo jezika. Postojanje koje bi bilo bez svakog odnosa p rem a jeziku jeste ideja; ali ova ideja ne moe se u initi plodnom ak ni na pod ru ju onih ideja iji opseg obeleava ideju boga. Tano je sam o toliko d a se u ovoj term inologiji svaki izraz, ukoliko je on saoptavanje duhovnih sadrina, u b ra ja u jezik. A, svakako, izraz po njegovom elom i najsu tin sk ijem biu moemo shvatiti samo kao jezik; sa dru g e strane, m oram o, da bism o shvatili neko jeziko bie, uvek p ita ti za kakvo je duhovno bie ono ne posredan izraz. To znai: nem aki jezik, na prim er, ni kako n ije izraz za sve Sto kroz njega toboe moemo izraziti, ve je neposredni izraz onoga to sebe u n jem u saoptava. Ovo Se je duhovno bie. Time, najpre, p o staje samo po sebi razum ljivo da duhovno bie koje se saoptava u jeziku n ije sam jezik, ve neto to od njega m oram o razlikovati. Shvatanje da se duhovno bie neke stv ari nalazi upravo u njenom jeziku shvatanje u vidu hipoteze duboka je provalija u koju preti da se srui sva jezika teorija*, iji je pravi za datak da se odri n ad njom , upravo n ad njom lebdei. Razlikovanje duhovnog i jezikog bia, u kome se ono prvo saoptava, najosnovnije je u jeziko-teorijskom ispitivanju, i ova razlika izgleda da je tako nesum njiva da, naprotiv, esto isticana istovetnost izmeu duhovnog i jezikog bia p red stav lja dubok i neshvatljiv para doks, iji je izraz na en u dvostrukom znaenju rei Aoyo^. Ipak, ovaj paradoks kao reenje ima svoje m esto u sred itu jezike teorije, ali ostaje paradoks i nereiv je tam o gde se nalazi na poetku. ta saoptava jezik? Saoptava njem u odgovaraju e duhovno bie. Treba fundam entalno znati da se ovo duhovno bie saoptava u jeziku, a ne kroz jezik. Nema, dakle, onoga koji govori jezike, ako pod tim podrazumevam o onoga koji se saoptava kroz ove jezike. Du hovno bie se saoptava u jeziku, a ne kroz jezik to znai: 1 Ili, moda, iskuenje da se hipoteza stavi na poetak in i provaliju svakog filosofiranja?

O JEZIKU UOPTE I JEZIKU LJUDI

31

nije spolja jed n ak o jezikom biu. D uhovno bie istovetno je sa jezikim sam o u k o lik o se m o ie s ao p titi. Ono to se u nekom d uhovnom b iu m oe sao p titi, jeste njegovo jeziko bie. Jezik saoptava, dakle, svag d an je jeziko bie stvari, a njihovo duhovno bie sam o ukoliko se nalazi n ep o sred n o sad ran o u jezikom , uko liko se m o ie saoptiti. Jezik saoptava jeziko bie stv ari. N a jja sn ija po java ovoga bia m e u tim , je ste sam jezik. O dgovor n a p itanje: ta sao p tav a jezik ? glasi, d akle: S v a k i je zik saoptava sam sebe. Jezik ove lam pe, n a p rim er, n e saoptava lam p u ( je r d uhovno b ie lam pe, u k oliko se m o ie saoptiti, u o p te n ije sam a la m p a ), nego: jezik u lam pu, lam p u u sao p te n ju , lam p u u izrazu. J e r sa je zikom je ovako: je zik o bie stva ri je n jih o v jezik. Razum evanje jezike te o rije zavisi od toga d a li e se ovaj stav dovesti do jasn o e k o ja e u n ititi svaki p riv id tautologije u njem u. Ovaj stav n ije ta u to lo k i, je r on znai: ono to se m oe sao p titi u nek o m duhovnom biu je ste njegov jezik. N a ovom e jeste" ( to je je d n a ko sa jeste n e p o sred n o ") sve poiva. Ne p o ja v lju je se n a jja sn ije u jeziku nekog duhovnog b ia o no to se u n jem u m oe sao p titi, kao to je reeno n a p o etk u ovog pasusa, ve to to se m o ie s a o p titi je ste nepo sredno sam jezik. Ili: jezik nekog duhovnog b ia je ste neposredno ono to se o d n jega m oe sao p titi. t a je o d nekog duhovnog b ia saoptivo, u tom e se ono saop tava; to znai: svaki jezik saoptava sam sebe. Ili, tanije: svaki jezik se saoptava u sam om e sebi, on je u n a j istijem sm islu m ed iju m " sao p tav an ja. Medijalnost, to je st n ep o sred n o st svakog duhovnog sa o p ta vanja, je ste osnovni p ro b lem jezike teo rije, i ak o ovu n ep osred n o st hoem o da nazovem o m aginom , onda je iskonski p ro b lem jezika njegova m agija. U jedno ovaj izraz, m agija jezika, u p u u je na neto d rugo: n a njegovu b e sk rajn o st. O na je uslovljena neposrednou. J e r u p ravo zato to se k ro z jezik n ita ne saoptava, ne m o em o ono to se u jezik u saoptava sp o lja ograniavati ili m eriti, i zato je u svakom jeziku sad ran a njegova nesam erljiv a je d in stv en a b e sk rajn o st. Njegovo jeziko

32

WALTER BENJAMIN

bie, ne njegove verbalne sadrine, obeleavaju granicu jezika. Jeziko bie stvari jeste njihov jezik; ovaj stav prim en jen na lju d e znai: jeziko bie oveka jeste nje gov jezik. To jest: ovek saoptava vlastito jeziko bie u svom jeziku. Jezik oveka, m eutim , izraava se u reim a. Dakle, ovek saoptava vlastito duhovno bie (ukoliko se moe saoptiti), tim e to sve druge stvari im enuje. Da li, m eutim , znam o i za druge jezike koji im en u ju stvari? Ne treb a prigovoriti da ne poznajemo ni jed an jezik osim ovekovog; to nije istina. Samo to ne znam o ni za jedan im en u ju i jezik sem jezika ljudi; ako poistoveti im enujui jezik sa jezikom uopte, jezi ka teo rija se liava n a jd u b ljih uvida. Dakle, jeziko bie oveka jeste u tom e to on im enuje stvari. Zato im enuje? Kome se saoptava ovek? Me utim , da li je ovo p itan je u sluaju oveka drukije nego u sluaju d rugih saoptavanja (jezika)? Kome se lam pa saoptava? Planina? Lisica? Ali ovde odgovor glasi: oveku. To n ije antropom orfizam . Istinitost ovog odgovora ispoljava se u saznanju a, moda, i u um et nosti. Uz to: ako se lam pa i planina i lisica ne bi saoptavali oveku, kako bi ih on tada imenovao? Ali on ih im enuje: on se saoptava tim e to njih imenuje. K ome se on saoptava? Pre nego to odgovorim o na to pitanje, treba jo jedn o m ispitati: kako se ovek saoptava. Treba praviti je d n u veliku razliku, treb a postaviti alternativu pred kojom e se sigurno odati sutinski pogreno m iljenje o jeziku. Da li ovek saoptava svoje duhovno bie kroz im ena k o ja daje stvarim a? Ili u njim a? U paradoksalnosti ovog p ita n ja nalazi se odgovor na njega. Ko veruje da ovek saoptava svoje duhovno bie kroz imena, ne moe pretpostaviti da ovek saoptava svoje duhovno bie je r to se ne deava kroz imena stvari, dakle kroz. rei kojim a on obeleava neku stvar. On m oe sam o pretp o stav iti da ovek saoptava neku stvar drugim ljudim a, je r se to zbiva kroz re kojom obele ava neku stvar. Ovo gledite je graansko shvatanje jezika, ija e se neodrivost i praznina ispoljiti sa sve

0 JEZIKU UOPSTE I JEZIKU LJUDI

33

veom oiglednou u d a lje m izlaganju. Ono tvrdi: sred stvo sao p tav an ja je re, njegov p re d m e t je s tv ar, n je gov ad re sa t ovek. N asu p ro t tom e, dru g o g ledite ne poznaje nikakvo sredstvo, nik ak av p re d m e t i nikakvog adre sa ta sao p tav an ja. Ono tvrdi: u im e n u se d u h o vn o bie oveka saoptava Bogu. Im e u p o d m ju jezika p o sed u je jed in o ovaj sm i sao i ovo neuporedivo visoko znaenje: d a je ono u n u tra n je bie sam og jezika. Im e je ono k ro z ta se n ita vie ne saoptava, i u kom e se jezik sao p tav a sam sebi i apsolutno. U im enu je duhovno bie k o je se saoptava jezik kao takav. Im e p o sto ji sam o tam o gde je duhovno bie u svom sao p ta v an ju sam jezik u svojoj a p so lu t noj celini, i tu p o sto ji sam o ime. Im e kao nasledni deo ljudskog jezika jam i, dakle, da je je zik kao takav duhovno bie oveka; i sam o zato se duhovno bie o veka m e u svim duhovnim biim a jed in o m oe p o t puno sao p titi. To ini razlik u izmeiu lju d sk o g jezika i jezika stvari. Ali p oto je duh o v n o bie oveka sam jezik, on se ne moe saoptavati kroz njega, ve sam o u njem u. P o jam ove intenzivne to taln o sti jezika kao d u hovnog bia oveka jeste ime. Covek je o n aj koji im e nuje, i po tom e vidim o da iz njega govori ist jezik. Sva p riro d a, ukoliko se saoptava, saoptava se u je ziku, dakle, n a k ra ju k rajeva, u oveku. Zato je on gos p o d a r p riro d e i moe im enovati stvari. Sam o kroz jeziko bie stv ari dolazi on, polazei od sebe, do njihovog saznanja u im enu. B oanska tvorevina zavrava se tim e to stv ari d o b i ja ju im e o d oveka, iz koga u im enu govori sam o jezik. Moemo obeleiti im e kao jezik jezi ka (p ri em u genitiv ne oznaava odnos sredstva, ve m ed iju m a), i u ovom sm islu je, svakako, je r govori u imenu, ovek govornik jezika, a u p rav o zato i njegov jedini. O znaavajui oveka kao bie koje govori (a to je na p rim er, p rem a S v eto m p ism u, oigledno o naj koji d aje ime: . . . kako Adam nazove k o ju ivotinju onako da joj bude im e *), mnogi jezici u tu oznaku unose ovo m etafiziko saznanje. * Citati iz Svetog pisma uzeti su iz prevoda . Daniia. Prim. prev.

34

WALTER BENJAMIN

Ali ime n ije sam o poslednji pokli, ono je i stvarni poziv jezika. Time se u im enu pojavljuje osnovni zakon jezika, p rem a kome je ista stvar iskazati se sam i svemu se drugom o b ratiti. Jezik ise i u njem u neko duhovno bie isto iskazuje sam o tam o gde govori u imenu, to jest: u univerzalnom imenovanju. Tako u imenu vrhune intenzivna totalnost jezika kao apsolutno saoptivog duhovnog bia i ekstenzivna totalnost jezika kao univerzalno saoptavajueg (nazivajueg) bia. Jezik je, p rem a svom saoptivom biu, p rem a svojoj univerzal nosti, nesavren tam o gde duhovno bie koje govori iz njega n ije po svojoj celoj stru k tu ri jeziko, to je st saoptivo. Sam o ovek im a prem a univerzalnosti i intenzi tetu savren jezik. S obzirom n a ovo saznanje, sada se bez opasnosti od zabune moe postaviti pitanje, koje je, dodue, od najvee m etafizike vanosti, ali na ovom m estu u svoj jasnoi moe b iti izneto n a jp re kao terminoloko. Da li, naime, duhovno bie ne samo oveka (je r jfe to nuno) ve i stv ari, pa stoga duhovno bie uopte treb a u jezikoteorijskom pogledu obeleiti kao jeziko bie. Ako je duhovno bie istoyetno sa jezikim biem, onda je stv ar p rem a svom duhovnom biu m edijum saoptavanja, i to to se u njoj saoptava jeste shodno m edijalnom odnosu upravo sam taj m edijum (je zik). Jezik je, onda, duhovno bie stvari. Duhovno bie se, dakle, u n ap red postavlja kao saoptivo, ili, bolje rei, upravo ba se stavlja u saoptivost, te teza: jeziko bie stvari istovetno je sa svojim duhovnim ukoliko je ovo drugo saoptivo postaje po svom ukoliko" tautologija. S a d riin e jezika nema; kao saoptavanje, jezik saoptava neko duhovno bie, to jest, m ogunost saoptavanja kao takvu. Razlike jezika su razlike medijum a koji se razlikuju tako rei prem a svojoj gustini, dakle po stupnju; i to u dvostrukom pogledu: prem a gustini onoga koji saoptava (im enuje) i onoga to se saop tava (im ena) u saoptavanju. Prirodno, oba ova pod ruja, koja su isto odvojena, a ipak spojena samo u im enim a to ine ovekov jezik, stalno odgovaraju jed no drugom .

O JEZIKU UOPSTE I JEZIKU U U D I

35

Za m etafiziku jezika, poistoveivanje duhovnog sa jezikim biem , k o je zna sam o za stu p n je v ite razlike, p redstav lja g ra d a ciju celokupnog d u h ovnog bia. Ovu gradaciju, k o ja se odigrava u u n u tra n jo sti sam o g du hovnog bia, n e m oem o vie s v rsta ti n i p o d je d n u n ad reenu kateg o riju . O na zato vodi k a razlik o v an ju svih kako duho v n ih tak o i jezikih b i a p re m a stu p n jev im a egzistencije ili p re m a stu p n jev im a bia, kak o je to u odnosu n a du h o v n a b ia ve sk o lastik a b ila navikla da ini. Poistoveivanje duhovnog sa jezik im biem je, m e utim , u je z ik o teo rijsk o m p o gledu od tak o velike m eta fizike dalekosenosti zato to vodi k a onom p o jm u k o ji se neprestano, kao sam od sebe, isticao u sre d itu filosofije jezika i k o ji je inio n je n u n a ju u vezu sa filosofijom religije. To je p o ja m o tk ro v en ja. U ok v iru sve ukupnog jezikog o b lik o van ja vlada su k o b izreenog i izrecivog sa neizrecivim i neizreenim . P o sm a tra ju i ovaj sukob, u p ersp ek tiv i neizrecivog vidim o u je d n o poslednje duhovno bie. P rem a tom e, jasn o je d a se u poistoveivanju duhovnog sa jezikim biem osporava ovaj odnos o b rn u te p ro p o rcio n aln o sti m eu n jim a. J e r ovde teza glasi: to je duh dub lji, tj. to je eg zisten tn iji i stv arn iji, utoliko je izreciviji i izreeniji, k ao to je upravo u d uhu ovog poistoveivanja da se odnos izm eu duh a i jezika uini p o tp u n o jednoznanim , tak o da jeziki najeg zisten tn iji, to je st n a jfik s ira n iji izraz, jeziki n ajp reg n an tn iji i n a jp o sto jan iji, jed n o m re ju : najizreeniji je ste u jed n o ista duho v n o st. A u p rav o to podrazum eva p o jam otk ro v en ja, k ad a nep rik o sn o v en o st rei uzim a za jed in i i dovoljan uslov i obeleje b o an stv a duhovnog bia k o je se u n je m u iskazuje. N ajvie du hovno p o d ru je religije jeste (u p o jm u o tk ro v e n ja ) u je dno jedino koje ne zna za neizrecivo. J e r se naziva u im enu i iskazuje se kao otkrovenje. U ovom se p ak nagovetava d a se sam o najvie duhovno bie, kakvo se jav lja u religiji, zasniva isto na oveku i n a njegovom jeziku, dok se sva u m etn o st, ne izuzim ajui pesnitvo, ne zasniva n a p o slednjoj su tin i jezikog duha, nego n a pred m etn o m jezikom duhu, m ad a i u njegovoj savr

36

WALTER BENJAMIN

enoj lepoti. Jezik, m a jka razum a i otkrovenja, njeno A i ft", kae Hamann.* Sam jezik nije savreno izreen u samim stvarima. Ovaj stav im a dvostruk smisao, prem a prenesenom i predm etnom znaenju: jezici stvari su nesavreni, i oni su nemi. Stvari su liene isto jezikog oblikovnog prin cipa glasa. One se mogu jed n a drugoj saoptavati sa m o kroz neku vie ili m anje m aterijalnu zajednicu. Ona je neposredna i b eskrajna, kao i zajednica svakog je zikog saoptavanja; ona je m agina (je r postoji i ma gija m aterije). N euporedivost ljudskog jezika jeste u tom e to je njegova m agina zajednica sa stvarim a ne m a terijaln a i isto duhovne prirode, a za to je glas simbol. Ovu sim bolinu injenicu izrie Sveto pismo, govorei da je bog oveku duhnuo u nos duh ivotni": to je ujedno i ivot i duh i jezik. Ako u daljem su tin u jezika posm atram o na os novu prve glave Postanja, tim e ne idemo ni za tumae njem Svetog pism a kao svrhom , niti se ovde Sveto pism o objektivno kao otkrivena istina stavlja u temelj razm iljan ja, ve elimo da pronaem o ono to proiz lazi iz tek sta S vetog pism a, s obzirom na prirodu samog jezika; a S veto pism o je, s obzirom na tu nam eru, u prvi m ah sam o zato neophodno je r ga ova izlaganja u p rin cip u p rate u tom e to je u njim a jezik pretpo stavljen kao poslednja, neobjanjiva i m istina stvar nost, koju moemo po sm atrati samo u njenom razvoju. Time to sam o sebe sm atra otkrovenjem , Sveto pism o nuno m ora razvijati osnovne jezike injenice. Dru ga verzija prie o stvaranju, koja govori o uduvavanju u nos duha ivotnog, ujedno saoptava d a je ovek nai n je n od zemlje. To je u itavoj istoriji stvaranja jedino m esto gde se govori o nekom m aterijalu stvaraoca, u kom e ovaj izraava svoju volju, koja je inae zaelo zam iljena kao neposredno stvaralaka. U ovoj drugoj isto riji stvaranja, stvaranje oveka n ije se zbilo posred stvom rei: i ree bog i bi , ve ovaj ne iz rei stvo * Johann Georg Hamann (17301788) nem. filosof i knjievnik. Prim. prev.

O JEZIKU UOPSTE I JEZIKU LJUDI

37

reni ovek sad a d o b ija dar jezik a i izdie se iznad prirode. Ova specifina rev o lu cija in a stv a ra n ja , k o ji se orijentie n a oveka, nije, m e u tim , m a n je ja sn o zabeleena u p rv o j isto riji stv aran ja, i u jed n o m sasvim d ru gom k o n tek stu jam i, sa isto m o d reenou, p o seb n u povezanost oveka i jezika u inu stv aran ja. R aznolika ritm ika stv aralak ih inova u p rv o j glavi ipak d o p u ta neki osnovni oblik, od koga jed in o in stv aran ja oveka znatno o d stupa. Dodue, ovde nigde n ije u p ita n ju , ni kod oveka ni kod p riro d e, izriit odnos p rem a m a te ri jalu od koga su oni stvoreni; d a li se, m oda, p ri reima on stvori" svakad m isli n a stv aran je iz m a te rije , pitan je je koje m o ra ovde o stati nereeno. Ali ritm ik a prem a kojoj se odvija stv a ra n je p riro d e (p re m a Po sta n ju 1) jeste: n eka b u d e stv o ri nazva. U p o je d i nim inovim a stv aran ja (1,3; 1,11) p o ja v lju je se sam o neka bude". U ovom neka b u d e" i u nazva, na p o etku i k ra ju ina p o jav lju je se svaki p u t du b o k i ja sa n odnos stvaralakog ina p re m a jeziku. Stv aralak i in poinje stvaralakom svemoi jezika, a n a k ra ju jezik lako rei unosi u sebe ono to je stvoreno, im en u je ga. On je, dakle, onaj koji stvara, i d ovrenost, on je re i ime. U bogu je ime stvaralako, je r je on re, a b oja re je spoznajua je r je ime. ,,I vidje . . . da je do b ro ", to jest: spoznao je kro ime. A psolutni odnos im ena pre m a saznanju p o sto ji sam o u bogu, sam o tam o je ime, budui da je p o tp u n o istovetno sa stv aralak o m reju, ist m edijum saznanja. To znai: bog je uinio stv ari saznajnim zahvaljujui njihovim im enim a. Covek ih, m eutim , im enuje zahvaljujui saznanju. U stv aran ju oveka je tro s tru k a ritm ik a stv aran ja prirod e u stu p ila m esto jednom sasvim drugom p o re tk u . U njem u, dakle, jezik ima drugo znaenje; tro jstv o in a je i ovde odrano, ali o d sto ja n je se utoliko sn an ije ispoljava ba u paralelizm u: u tro stru k o m : stv o ri sti ha 1,27. Bog nije stvorio-oveka iz rei, i n ije ga im eno vao. N ije h teo da ga p o d red i jeziku, ve je u oveku bog oslobodio svoj jezik, koji je n je m u sluio kao medi-' ju m stv aran ja. Bog se odm arao kada je u oveku prepu-

38

WALTER BENJAMIN

stio svoje stvaralatvo samom e sebi. Ovo stvaralatvo, osloboeno svoje boanske aktualnosti, postalo je sa znanje Covek je saznavalac istog jezika u kojem je bog tvorac. Bog ga je stvorio po obliju svojemu, stvorio je onoga koji spoznaje prem a obliju tvorca. Zato je stavu: duhovno bie oveka jeste jezik potrebno objanje nje. Njegovo duhovno bie jeste jezik u kome je stvo ren. U rei je stvoren i boje jeziko bie jeste re. Sav ljudski jezik je sam o refleks rei u imenu. Im e isto onoliko malo dostie re koliko i saznanje stvaranje. B eskrajnost celog ljudskog jezika uvek e po biu ostati ograniena i analitika u poreenju sa potpuno neogra nienom i stvaralakom beskrajnou boanske rei. N ajd u b lji odraz ove boanske rei i taka na kojoj ljudski jezik postie n ajp risn ije uee u boanskoj besk rajn o sti iste rei, tak a na kojoj jezik ne moe postati konana re i saznanje to je ljudsko ime. Teorija vlastitog im ena jeste teorija o granici izmeu konanog i beskonanog jezika. Od svih bia, ovek je jedino koje sam o im enuje p ripadnike svoje vrste, kao to je i jedino koje bog nije imenovao. Moda je smelo, ali je potpu no m oguno u ovom k o ntekstu pom enuti drugi deo stiha 2,20, koji govori d a je ovek nadeo ime svim biima, ali se ne nae Adamu drug prem a njem u". Kao to i Adam svojoj eni, im ju je dobio, daje ime. (oveica u drugoj glavi, Jeva u treoj.) D avanjem imena, roditelji posveuju svoju decu bogu; im enu koje daju ne odgo vara m etafiziki, a ne etimoloki shvaeno nikakvo saznanje, m a kako nazvali novoroenu decu. U stro gom sm islu ne bi trebalo ni da ijedan ovek odgovara im enu (p rem a njegovom etim olokom znaenju), jer vlastito im e je boja re u ljudskim glasovima. Sa njim je svakom oveku zajam eno njegovo stvaranje od stra ne boga, i u tom sm islu on je sam tvorac, kao to to m itoloka m u d ro st iskazuje u shvatanju (koje se esto nalazi) d a je oveku njegovo ime sudbina. Vlastito ime je zajednica oveka sa stvaralakom reju boga. (Ovo nije jedina boja re, ovek zna jo i drugu jeziku za jednicu sa bojom reju.) Kroz re je ovek povezan sa jezikom stvari. Ljudska re je ime stvari. Time se vie

0 JEZIKU UOPSTE I JEZIKU UUDI

39

ne moe p o jav iti p red stav a, k o ja odgovara g ra an sk o m shv atan ju jezika, da se re slu ajn o odnosi p re m a p re d m etu, d a je o na nekom konvencijom p o stav ljen znak stvari (ili njihovog sazn an ja). Jezik n ik ad a ne d a je p u k e znakove. Pogreno je, m eutim , i o d b aciv an je gra anske jezike te o rije od stra n e m istik e. P rem a n jo j je, naim e, re ap so lu tn o bie stv ari. To n ije tano, je r s tv a r sam a p o sebi n em a rei, stv o ren a je iz boanske rei i spoznata p o svom e im enu p re m a lju d sk o j rei. Ali ovo saznanje p re d m e ta n ije s p o n ta n a tvorevina, ne na staje iz jezika a p so lu tn o neogranieno i b e sk rajn o kao stvaran je; ve se ime, k o je ovek d a je jeziku zasniva na tom e kako se jezik n je m u saoptava. U im enu b oja re n ije ostala stv aralak a, p o stala je delim ino prim alaka, iako jeziki prim alak a. Ovo je p rim an je orije n tisan o n a sam jezik stvari, iz k o jih o p e t bezglasno 1 u nem oj m agiji p riro d e zrai b o ja re. Za istovrem eno p rim an je i sp o n tan o st, kakvi se u ovoj jedinstvenoj povezanosti nalaze sam o u jezikom p o d ru ju , jezik, m eutim , im a p o seb n u re, a ta re se odnosi i n a ono p rim an je bezim enog u im enu. To je prevod jezika stv ari n a jezik oveka. N uno je da se p o ja m p rev o en ja zasn u je u n a jd u b lje m slo ju jezike teorije, je r on je odve dalekosean i zn aajan da bi u bilo kom pogledu m ogao b iti ra sp ra v lje n n ak n ad n o , kao to se p o nekad m isli. Svoje p u n o znaenje on stie uvi an jem d a se svaki vii jezik (sa izuzetkom b oje re i) moe p o sm atra ti kao p revod svih d ru g ih . Sa navedenim odnosom jezika kao m ediju m a razliite gustine d a ta je m eusobna p revodljivost jezika. Prevod je p ren o en je jednog jezika u d rugi kroz k o n tin u u m p rom ena. K roz k o n tin u u m e prom ene, a ne a p stra k tn a p o d ru ja jed n a kosti i slinosti prolazi prevoenje. Prevoenje jezika stv ari u jezik oveka n ije sam o p revo en je nem og u glasovno, ono je p re v o en je bezi m enog u ime. To je, dakle, p revoenje jednog nesavre nog jezika u savreniji, i ono nuno m o ra tom e n eto dodati, naim e saznanje. A o b jek tiv n o st ovog p rev o en ja zajam en a je u bogu. J e r bog je stvorio stvari, stv ara lak a re u n jim a k lica je saznajueg im ena, kao to je i

40

WALTER BENJAMIN

bog na k raju nazvao svaku stvar poto ju je stvorio. Ali ovo im enovanje je, oigledno, samo izraz istovetnosti stvaralake rei i saznajueg imena u bogu, ne unapred sprem no reenje onoga zadatka koji bog izri ito samom oveku dodeljuje: naime, da imenuje stvari. Time to prim a nem bezimen jezik stvari i prevodi ih u glasovni oblik imena ovek reav'a ovaj zadatak. On bi bio nereiv da ovekov jezik imena i bezimeni jezik stvari nisu srodni u bogu, osloboeni iz iste stvara lake rei koja je u stvarim a postala saoptavanje mate rije u m aginoj zajednici, a u oveku jezik saznanja i im ena u blaenom duhu. H am ann kae: Sve to je o vek uo na poetku, video oima, i to su njegove ruke dotakle, bila je iva re; jer bog je bio re. Sa ovom reju u ustim a i u srcu bio je poetak jezika tako pri rodan, tako blizak i tako lak kao deja igra. . Slikar Miiller* u svome delu Adam ovo buenje i prve blaene noi (Adam s Erw achen und erste selige N achte) stavlja bogu u usta ove rei kojim a se ovek poziva da daje imena: ovee zemlje, prii blie, u opaanju postani savreniji, savreniji postani kroz re". U ovoj vezi opa anja i im enovanja, u sutini se m islilo na saoptavajuu nem ost stvari (ivotinja) u odnosu prem a ljudskom je ziku rei, koji ih kroz ime prim a u sebe. U istom po glavlju dela govori , iz pesnika saznanje da samo re, od koje su stvari stvorene, oveku dozvoljava njihovo imenovanje, tim e to se saoptava na raznolikim jezi cima ivotinja, m ak ar i nemo, i to u sledeoj slici: bog daje ivotinjam a redom znak, posle koga stupaju pred oveka da ih im enuje. Na skoro subliman nain data je tako, preko slike znaka, jezika zajednica nemog stva ran ja i boga. Kao to nema re u postojanju stvari toliko besko nano zaostaje za im enujuom rei u saznanju oveka, a ova opet za stvaralakom reju boga, tako isto je dat temelj i za mnotvo ljudskih jezika. Jezik stvari moe ui u apsolutni jezik saznanja i imena samo u prevodu * Friedrich Miiller, nazvan slikar Muller (17491825), nem. knjievnik. Prim. prev.

O JEZIKU UOPSTE I JEZIKU U U D I

41

koliko prevoda, toliko jezika, im je ovek, naim e, ispao iz rajsk o g sta n ja u k o jem se znalo sam o za jed an jezik. (P rem a S v eto m p ism u , d o ove posledice izgnanja iz ra ja dolazi, dodue, tek d o cn ije.) R ajsk i jezik lju d i m orao je b iti p o tp u n o spoznajan; dok se d o cn ije sve koliko saznanje jo jed n o m b e sk rajn o d iferen cira u ra znolikosti jezika, a n a niem stu p n ju se u o p te m o ralo diferen cirati kao stv aran je u im enu. Da je, naim e, jezik u ra ju bio p o tp u n o spoznajan, ne moe p rik riti ni p o sto ja n je d rv eta saznanja. N jegove ja b u k e treb alo je da prue saznanje o tom e ta je d o b ro a ta zlo. Ali bog je ve sedm og dan a po reim a S tv a ra n ja saznao: ,,I gle, dobro b jee veom a". S azn an je na koje navodi zm ija, saznanje o tom e ta je d o b ro a ta zlo, bezim eno je. U n a jdu b ljem sm islu je nitavno, i u pravo ovo zn an je je jedino zlo poznato u ra jsk o m stan ju . Znanje o tom e ta je dobro a ta zlo n a p u ta ime, to je sazn an je spolja, nestvaralako podraavam je stv aralak e rei. Im e izlazi sam o iz sebe u ovom saznanju: p ad u greh je as ro e n ja oveje rei, u k o jo j ime vie n ije ivelo neoteeno. Tu je re izala iz jezika im ena, iz saznajue, m oem o rei: iz im anentne vlastite m agije, da bi izriito, tak o rei spolja, postala m agina. Re tre b a n eto da saopti (van sebe sam e). To je stv arn o greh jezikog duha. O vde im am o re k o ja saoptava n eto spolja, re k o ja je, tako rei, p a ro d ija izriito po sred n e rei n a izriito nepo srednu, stv aralak u b o an sk u re, i p ro p a d a n je blaenog jezikog duha, adam skog, koji se m eu n jim a nalazi. Naime, d o ista p o sto ji istovetnost izm eu rei k o ja po obeanju zm ije spozfiaje do b ro i zlo, i izm eu rei k o ja saoptava neto sp o ljan je. Saznanje stv ari zasniva se na imenu, saznanje dobrog i zlog je, m eutim , u dubo kom sm islu u kojem K ierkegaard shvata tu re, b rb ljan je", i poznaje sam o jed n o oienje i uzvienje ko jem je izloen b rb ljiv ovek, grenik: sud. Za re osude je, svakako, saznanje o d o b ru i zlu neposredno. N jena m agija je d ru g aija nego m agija im ena, ali je isto to liko m agija. Ova re osude is te ru je prve lju d e iz ra ja ; sam i su to izazvali na osnovu jednog venog zakona,

42

WALTER BENJAMIN

prem a kom e ta re kanjava onoga ko je probudi; m ada ona to i oekuje. Sa padom u greh, budui da je naruen a vena istota imena, podigla se stroa istota rei k o ja osuuje, presude. Za sutinski kontekst jezika greh im a tro stru k o znaenje (d a ne pom injem o ovde njegova druga znaenja). Time to ovek izlazi iz istog jezika imena, on pretv ara jezik u sredstvo (naime, za saznanje koje m u n ije prik lad n o ), a tim e i delimino, svakako, u p u k i znak; posledica toga je kasnije mnotvo jezika. Drugo znaenje jeste u tom e to se sada iz greha, kao re stitu cija za neposrednost imena koja je povreena u njem u, podie nova neposrednost, magija presude, koja vie ne poiva blaeno u samoj sebi. Tree znaenje koje je, moda, doputeno pretpostaviti bilo bi da i poreklo ap strakcije, kao moi jezikog duha, tre b a traiti u grehu. Dobro i zlo, naime, nalaze se kao neto to se ne moe imenovati, kao neto bezimeno, izvan jezika imena, koji ovek naputa u provaliji ovog po stav ljan ja p itan ja. M eutim, s obzirom na postojei jezik, ime p ru a sam o podlogu u kojoj su ukorenjeni k o n k re tn i elem enti jezika. A a p strak tn i jeziki elementi tako se, moda, srne pretpostaviti ukorenjeni su u rei k oja osuuje, u presudi. N eposrednost (a to je je ziki k o ren ) saoptivosti ap strak cije nalazi se u presudi. Ova neposrednost u saoptavanju apstrakcije javila se kao sudija k ad je u grehu ovek napustio neposrednost u saoptavanju konkretnog, k ad je napustio ime, i pao u p rov aliju posrednosti svakog saoptavanja, rei kao sredstva, sujetne rei, u provaliju brbljanja. Je r jo jednom to treb a rei p itan je o dobru i zlu u svetu posle stv aran ja bilo je b rb ljan je. Drvo saznanja nije u bojem v rtu stajalo rad i obavetenja o d o b ru i zlu ko je bi moglo dati, ve kao oznaka suda nad onim koji pita. Ova uasna iro n ija obeleje je m itskog pdrekla prava. Posle greha, koji je, nainivi jezik posrednim , po stavio tem elj njegovoj raznolikosti, mogao je do po m e tn je jezika b iti sam o jo jedan korak. Poto su ljudi naru ili istotu imena, trebalo je sam o jo da doe do odvraanja od onog p o sm atran ja stvari, u kojem ovek

0 JEZIKU UOPSTE I JEZIKU UUDI

43

sh v ata n jih o v jezik, p a d a b u d e u k lo n jen z ajed n ik i te m elj ve p o lju ljan o g jezikog d u h a oveka. Z n a ko vi se m o ra ju po m esti o n d a k ad n a sta n e z b rk a u stv arim a. Za p oro b ljav an jem jezika u b rb lja n ju sledi p o ro b ljav a n je stv ari u b u d a la tin i gotovo kao neizostavna posledica tog p o ro b ljav an ja. U ovom o d v raan ju od stv ari a p o ro b ljav an je je to znailo n a sta o je p lan izgrad n je kule i s n jim p o m e tn ja jezika. ivot oveka u isto m jezikom d u h u b io je b la en. Ali p riro d a je nem a. D odue, u dru g o j glavi Postanja ja sn o se osea kako je ova o d oveka im enovana n em o st 1 sam a p o stala blaenstvo, sam o nieg stu p n ja . K od sli k a ra M iillera Adam kae o ivotinjam a, k o je ga n ap u ta ju p o to ih je im enovao: ,,I videh kak o plem en ito odskoie, je r ovek im je dao im e". Ali posle greha, kad bog p ro k u n e zem lju, izgled p riro d e se n a jd u b lje men ja . Sada p o in je n je n a d ru g a nem ost, -koju podrazum evam o p o d dubo k o m tu g o m p riro d e. M etafizika je istina d a b i sva p riro d a poela d a ja d ik u je k ad a bi b ila ob d a re n a jezikom . (P ri em u o b d ariti jezik o m " u svakom slu aju znai vie nego uiniti da m oe d a govori".) Ovaj stav im a dv o stru k sm isao. On znai najpre: on a b i jad ik o v ala zbog sam og jezika. N em ost: to je veliki ja d p riro d e (i ra d i n jen o g sp asen ja se u p riro d i nalaze ivot i jezik oveka, a n e sam o, kak o se p re tp o stav lja, p esn ik a). Drugo, ovaj sta v veli: ona b i jad ik o vala. Ali jad ik o v k a je n a jm a n je izdiferenciran, n em o an izraz jezika, o n a sadri sk o ro sam o u ln i dah; i tam o gde sam o b iljk e um o re uvek o d je k u je i jadikov ka. Zato to je nem a, p riro d a tu g u je. Jo d u b lje uvodi u su tin u p riro d e o b rta n je ovoga stava: tu g a p riro d e ini je nem om . U svoj tuzi p o sto ji n a jd u b lja ten ja d a se bu d e nem , a to je b e sk rajn o vie nego nesp o so b n o st ili neelja za sao p tav an jem . Ono to je tuno osea se n a ta j n ain p o tp u n o sp o zn ato od stra n e n esp o zn atlji vog. B iti im enovan ak i ako je onaj k o ji im en u je rav an bogu ili blaen znai, m oda, uvek neko nasluivanje tuge. K oliko je ovo te k sluaj k ad ne im en u je blaeni ra js k i jezik im ena, nego to ine sto tin e lju d sk ih jezika, u 'kojim a je im e ve uvenulo, a k o ji ipak, p rem a

44

WALTER BENJAMIN

bojoj izreci, spoznaju stvari. Stvari nem aju vlastitog im ena sem u bogu. Jer bog ih je stvorio u stvaralakoj rei; dodue, dajui im vlastita imena. Ali u jeziku oveka one su prekom erno imenovane. U odnosu ljud skih jezika p rem a jeziku stvari nalazi se neto to se priblino moe obeleiti kao prekom erno imenovanje": prekom erno im enovanje kao n ajd u b lji jeziki temelj svakolike tuge i (posm atrano polazei od stvari) sva kog zanem ljenja. Prekom erno im enovanje kao jeziko bie tuge ukazuje na jedan drugi znaajan odnos jezika: na prekom ernu odreenost koja vlada u traginom od nosu izmeu jezika ljudi koji govore. Postoji jezik plastike, slikarstva, pesnitva. Kao to je jezik pesnitva zasnovan u ovekovom jeziku imena, ako ne jedino u njem u, a ono ipak i u njem u, isto tako veoma lako moemo zam isliti da je jezik vajarstva ili slikarstva zasnovan u izvesnim vrstam a jezika stvari, da kod njih postoji prevoenje jezika stvari u jedan be skrajn o vii jezik, ali koji moda ipak pripada istoj sferi. Ovde je re o bezimenim, neakustinim jezicima, o jezicim a iz m aterijala; p ri tom treb a da imamo u vidu m aterijaln u zajednicu stvari u njihovom saoptavanju. Uostalom, saoptavanje stvari zaelo predstavlja tak vu v rstu zajednikosti da obuhvata svet uopte kao nepodeljenu celinu. Da bi se shvatili um etniki oblici treba pokuati da se svi oni shvate kao jezici i potraiti njihovu pove zanost sa prirodnim jezicima. Srodnost pesme sa jezi kom ptica p rim er je koji se namee, je r pripada akustikoj sferi. Sa druge strane, sigurno je da jezik um etnosti moemo shvatiti samo u najdubljem odnosu prem a ue nju o znacima. Bez ovog uopte svaka filosofija jezika ostaje potpuno fragm entarna, zato to je odnos izmeu jezika i znaka (za ta odnos izmeu ljudskog jezika i pism a predstavlja samo sasvim poseban prim er) prvo bitan i fundam entalan. Ovo prua priliku da se oznai jedna druga suprot nost, koja vlada celokupnim podrujem jezika i koja ima znaajne veze sa spom enutim odnosom izmeu je

O JEZIKU UOPSTE I JEZIKU LJUDI

45

zika u u em sm islu i znaka, ali se ip ak n ip o to ne p o d u d ara sa tim odnosom . Jezik, naim e, n ije u svakom sluaju sam o sao p tav an je saoptivog, ve u je d n o sim bol ne-saoptivog. Ova sim bolina s tra n a jezika pove zana je sa njegovim odnosom p re m a znaku, ali se, na prim er, u izvesnom sm islu p ro tee i n a im e i sud. Ovi nem aju sam o sao p ta v aju u fu n k ciju , nego, najverovatnije, i je d n u sa n jo m usko povezanu sim b o lin u fu n k ciju, na k o ju ovde, b a r izriito, n ije ukazano. Prem a tom e, posle ovih ra z m a tra n ja o staje jed an preien p o ja m jezika, m a koliko bio n ep o tp u n . Jezik nekog b ia je ste m edij um u kom e se njegovo duhovno bie saoptava. N ep rek id n a re k a ovog sao p tav an ja protie kroz celu p riro d u , od n a jn iih egzistencija do o veka, i o d oveka do boga. Covek se saoptava bogu kroz im e k o je d a je p riro d i i p rip a d n ic im a sopstvene vrste (u v lastito m im en u ), a p riro d i d a je ime n a osnovu s ao pten ja koje od n je prim i, je r je i cela p riro d a p ro eta bezim enim nem im jezikom , rezid iju m o m stv ara lake boanske rei, k o ja se o d rala u oveku kao spoznajue ime, a lebdei nad ovekom kao re k o ja do nosi p resu d u . Jezik p riro d e m oem o p o re d iti sa nekom tajn om lozinkom k o ju svaki s tra a r n a sopstvenom je ziku p re d a je sledeem stra a ru , ali je sad rin a lozinke jezik sam e strae. Svaki vii jezik je p rev o en je nieg, dok se sa k ra jn jo m jasn o o m ne ra z astre b oanska re, koja je jedinstvo ovog jezikog kretanja.^

SUDBINA I KARAKTER

Sudbinu i k a ra k te r lju d i obino sm atra ju kauzalno povezanim i k a ra k te r oznaavaju kao uzrok sudbine. M isao k oja se nalazi u tem elju toga sledea je: kada bi, sa jedne strane, k a ra k te r nekog oveka to, dakle, znai i nain njegovog ponaanja bio poznat u svim pojedinostim a, i kada bi, sa druge strane, zbivanja u svetu bila poznata u onim podrujim a u kojim a dolaze u dodir sa tim k arakterom , mogli bism o tano rei i ta bi se tom k a ra k te ru dogodilo i ta bi on uradio. To znai: njegova sudbina bila bi poznata. Savremene pred stave ne om oguuju neposredan odnos m iljenja prem a po jm u sudbine, a d an an ji ljudi dolaze i na pomisao da k a ra k te r itaju, recim o, iz telesnih c rta ovekovih, je r na neki nain nalaze u sebi uopteno poznavanje karak tera, ali im izgleda neprihvatljiva predstava da, ana logno tome, itaju ovekovu sudbinu iz crta njegove ruke. To izgleda isto tako nemogue kao i proricanje budunosti"; pod tu kategoriju se, naime, bez oklevanja podvodi p ro rican je sudbine, a karakter, n asuprot tome, izgleda kao neto to se nalazi u sadanjosti i prolosti, neto to se, dakle, moe saznati. Meutim, upravo oni koji se p o d uhvataju toga da ljudim a po ovim ili onim znakovim a p ro riu sudbinu, upravo oni tvrde da je sud bina za onoga ko um e da na n ju o b rati panju (ko uop te u sebi nalazi neko neposredno znanje o sudbini) na neki nain p risu tn a ili, opreznije reeno, p ri ruci. K ao io se moe pokazati, n ije besm islena pretpostavka da

SUDBINA I KARAKTER

47

bilo kakvo nalaenje pri ruci" budue sudbine ne protivrei ni pojmu sudbine, ni ljudskim saznajnim mo ima da se ona predskae. A valja naglasiti da se i sud bina, kao i karakter, moe sagledati samo u znacima, ne sama po sebi, jer makar nam ova ili ona karak terna crta, ovaj ili onaj splet sudbine i bili neposredno pred oima ipak je kontekst koji podrazumevaju pojmovi karaktera i sudbine uvek prisutan samo u zna cima, poto se taj kontekst nalazi nad neposredno vid ljivim. Sistem karakterolokih znakova se uopte uzev ograniava na telo, ako apstrahujemo karakteroloko znaenje onih znakova koje ispituje horoskop, dok znaci sudbine, prema tradicionalnom shvatanju, mogu pored telesnih postati i pojave spoljanjeg ivota. Veza izmeu znakova i oznaenog stvara, meutim, u oba ta podruja podjednako zatvoren i teak, iako, uostalom, razliit problem, jer, uprkos svem povrnom posmatranju i pogrenom hipostaziranju znakova, oni i u jednom i u drugom sistemu ne znae karakter ili sudbinu na osnovu uzronih veza. Povezanost znaenja ne moe se nikad uzrono zasnovati, ak iako, recimo, sudbina i karakter mogu u ovom sluaju uzrono izazvati prisustvo tih zna kova. Neemo dalje ispitivati kako izgleda taj sistem znakova za karakter i sudbinu, nego emo posmatrati samo ono to je oznaeno, tj. karakter i sudbinu. Pokazuje se da uobiajeno shvatanje njihove sutine i njihovog odnosa nije samo problematino, utoliko to nije u stanju da uini racionalno shvatljivom mogu nost predskazivanja sudbine, ve da je i pogreno, poto odvajanje na kome se zasniva nije teorijski izvodijivo. Jer nemogue je stvoriti neprotivrean pojam o spoljanjosti aktivnoga oveka, ijom se jezgrom, po tom shva tanju, karakter smatra. Nijedan pojam spoljnog sveta ne moe se definicijom razgraniiti od pojma aktivnog oveka. Naprotiv, izmeu aktivnog oveka i spoljnog sveta sve je u uzajamnom dejstvu, njihovi delokruzi prelaze jedan u drugi; ma koliko predstave o njima bile razliite, pojmovi o njima su neodvojivi. Ne samo to ni u jednom sluaju ne moemo odrediti ta se u krajnjoj liniji ima smatrati funkcijom karaktera, a ta

48

WALTER BENJAMIN

funkcijom sudbine u ljudskom ivotu (to ovde ne bi nita znailo kad bi se, recimo, jedno i drugo proima lo sam o u iskustvu), nego je i spoljanjost koju zatie aktivan ovek mogue u proizvoljnoj m eri naelno svesti na njegovu un u tran jo st, njegovu u n u tran jo st u proiz voljnoj m eri na njegovu spoljanjost, i ak je nemogue naelno je sm atrati spoljanjou. Sudbina i k arak ter u ovom razm atran ju , daleko od toga da se teorijski od voje, poklopie se. Tako je i kod Nietzschea, kad kae: Ako neko ima karak ter, ima i doivljaj koji se stalno v raa. To znai: kad neko ima karakter, njegova sud bina je sutinski konstantna. To, naravno, sa svoje stra ne znai: tako on nem a sudbine i taj zakljuak iz veli su stoiari. Ako, dakle, treb a da doemo do pojm a sudbine, m oram o ga sasvim odvojiti od pojm a karaktera, to opet ne moemo postii p re nego to pojam k araktera pre ciznije odredim o. Na osnovu tog odreenja postae oba p ojm a potpuno divergentna; tam o gde je karakter, tu sigurno nee biti sudbine, a u kontekstu sudbine ne em o naii na k arakter. Uz to treba im ati u vidu da oba ova pojm a treba uklopiti u takva podruja u kojima nee u zu rp irati dostojanstvo nadreenih podruja i poj mova, kao to se to dogaa u svakodnevnom govoru. K a ra k ter se, naim e, obino dovodi u vezu sa etikim, kao to se sudbina dovodi u vezu sa religijskim planom. T reb a ih p ro te ra ti iz oba ta podruja otkrivanjem za blude koja ih je tam o mogla preneti. Tu zabludu je prouzrokovalo povezivanje pojm a sudbine sa pojm om krivice. Tako se, da navedemo tipian sluaj, sudbinska nesrea sm atra odgovorom boga ili bogova na religijsku krivicu. Ali tu se treb a zam isliti nad tim da ovde ne dostaje odgovarajue upuivanje pojm a sudbine na po jam to ga m oral daje zajedno sa pojm om krivice naim e, na pojam nevinosti. U grkom klasinom vidu misli o sudbini, srea koja oveku padne u deo uopte se ne shvata kao potvrda njegovog bezgrenog ivota, ve kao iskuenje za najteu krivicu, za nadmenost. Odnos p rem a nevinosti, dakle, u sudbini se ne pojav ljuje. I ovo p itanje zadire jo du b lje da li u sudbini

SUDBINA I KARAKTER

49

p o stoji odnos p re m a srei? Da li je srea, kao to je nesum njivo nesrea, k o n stitu tiv n a k a te g o rija su d b in e? Srea je p re ono to sren ik a oslo b a a iz sp leta su d b in a i iz m ree vlastite sudbine. Bez su d b in e" ne zove tako uzalud H olderlin blaene bogove. Srea i blaenstvo, dakle, izvode oveka iz p o d ru ja su d b in e isto onako kao i nevinost. Ali p o red ak iji su je d in i k o n stitu tiv n i p o j movi nesrea i krivica i u ok v iru kojega nem a nikakvog zam islivog p u ta oslo b o en ja (je r uk o lik o je neto su d bina, n esrea je i k riv ica) tak av p o red ak ne moe b iti religiozan, m a koliko i izgledalo d a n a to u p u u je po greno shvaen p o ja m krivice. T reba, dakle, traiti d ru go po d ru je, u kom e iskljuivo vae n esrea i krivica, terazije na k o jim a su b laenstvo i nevinost suvie laki, a p reteu n esrea i krivica. Te tera z ije su tera z ije p ra va. Zakbne sudbine, n esree i krivice prav o proglaava m erilom linosti; bilo b i pogreno s m a tra ti da je jed in o krivica povezana sa pravbm ; n aprotiv, m oem o do k azati da.sv ak o p rav n o o g reen je n ije n ita dru g o do nesrea. Krivo shvaen, n a osnovu zam ene sa carstv o m p rav ed nosti, p ra v n i p o red ak k o ji je sam o o statak dem on skog stu p n ja egzistencije lju d i, k ad pravne u re d b e nisu odreivale sam o njihove o dnose ve i n jih o v odnos prem a bogovim a odrao se i nak o n v rem ena k o je je oznailo p o bedu n ad dem onim a. N ije se u p ra v u ve u trag ed iji glava genija p rv i p u t izdigla iz m agle k ri vice, je r se u tra g e d iji razb ija dem onska sudbina. Ali ne tim e to bi isto ta razreenog od grehova i sa p ra vednim bogom izm irenog oveka sm enila nesagledljiv paganski sp let krivice i kazne. U trag ed iji, naprotiv, paganski ovek razm ilja o tom e da je b o lji od svojih bogova, ali to sazn an je p aralie m u jezik, on o staje ne jasan. Ne izjan jav aju i se, jezik gleda d a p o ta jn o p ri kupi svoje snage. K rivicu i kaznu on ne stav lja odm ereno na tasove, ve ih d o b ro p ro tre sa i m ea. N em a ni govora o tom e d a se ponovo usp o stav i m oralni svetski p o re dak", ve m o raln i ovek hoe jo nem o, jo nepunoletno kao takav zove se h ero j da se u sp rav i u p o tresim a toga m u k o trp n o g a sveta. Parad o k s ra a n ja genija u m oralnoj onem elosti, m o raln o j infantilnosti, ini uz-

50

WALTER BENJAMIN

vienost tragedije. To je, verovatno, temelj uzvienog uoDte, u kom e se genije pojavljuje kudikam o vie nego bog. Sudbina se, dakle, javlja u posm atranju ivota kao osuenog, u osnovi kao ivota koji je prvo bio osu en, a zatim postao kriv. Goethe rezim ira obe te faze reim a: ,,I p u tate da jad n ik bude kriv (prevod Dobrie C esaria). Pravo ne osuuje na kaznu, ve na krivicu. Sudbina je splet krivice ivoga oveka. Taj splet odgo vara p riro d n o j konstituciji ivoga oveka, onom do k ra ja jo neukinutom prividu od kojeg se ovek toliko udaljio da u njega nikada n ije mogao potpuno uroniti, ve je samo svojim n ajboljim delom mogao ostati ne vidljiv pod njegovom vlau, ovek, dakle, u osnovi nije onaj koji im a sudbinu, ve je subjekat sudbine neo* dredljiv. S udija moe videti sudbinu gde god hoe; u svakoj kazni m ora slepo izdiktirati i sudbinu. oveka to nikada ne pogaa, ali pogaa goli ivot u njem u, koji, zahvaljujui prividu, uestvuje u prirodnoj krivici i ne srei. U pogledu sudbine taj goli ivot moe biti vezan podjednako i za k a rte i za planete, i proroica se ko ris ti jednostavnom tehnikom d a ga stavi u kontekst kri vice povezujui ga sa stvarim a koje se najlake mogu proceniti, koje su najizvesnije (sa stvarim a to su ne edno zatrudnele sa izvesnou). Time saznaje u zna cim a neto o priro d n o m ivotu u oveku, koji pokuava da stavi na m esto odreene, imenovane glave; kao to se, sa druge strane, ovek koji jo j odlazi odrie sebe u ko rist ivota upletenog u krivicu. K ontekst krivice je sas vim prenosno vrem enski, prem a vrsti i m eri potpuno razliit od vrem ena spasenja ili muzike ili istine. Od fiksiran ja n aroite vrste vrem ena sudbine zavisi pot puno rasvetljenje tih stvari. Onaj koji gata kartam a i hiro m an t ue, u svakom sluaju, da se ovo vreme u svako doba moe uiniti istovrem enim sa nekim drugim (ne sadanjim ). To je nesam ostalno vreme, parazitski upueno n a vrem e jednog vieg, m anje prirodnog ivota. Ono nem a sadanjost, je r sudbonosni trenuci postoje sam o u loim r o m a n im a, a i za prolost i budunost zna sam o u specifinim varijacijam a.

SUDBINA I KARAKTER

51

Postoji, dakle, jedan pojam sudbine i to je pravi, jedini koji se odnosi na sudbinu u tragediji isto onako kao to se na nju odnose namere gatare u kartama koji je potupno nezavisan od karaktera i koji tei da se zasnuje u sasvim drugom podruju. U odgovarajuu situaciju mora se dovesti i pojam karaktera. Nije nimalo sluajno to su oba poretka povezana sa proroanskom praksom, i to se u hiromantiji karakter i sudbina sa svim izrazito susreu. I jedno i drugo se odnosi na prirodnog oveka, bolje rei: na prirodu u oveku, i upravo se ona nagovetava bilo u samima po sebi datim, bilo u eksperimentalno datim znacima prirode. Zasni vanje pojma karaktera morae se, dakle, isto tako od nositi na jedno prirodno podruje i imae isto tako malo posla sa etikom i moralom kao sudbina sa religi jom. Sa druge strane, pojam karaktera morae se oslo boditi i onih crta koje konstituiu njegovu pogrenu po vezanost sa pojmom sudbine. Ta se povezanost ostva ruje zahvaljujui predstavi jedne mree koju saznanje treba da proizvoljno zgusne do najvreg tkanja, jer povrnom-posmatranju karakter izgleda kao takva mre a. Pored glavnih i temeljnih crta, naime, izotreni pog led poznavaoca ljudi treba, navodno, da zapazi tananije i povezanije crte, dok se prividna mrea ne zgusne u tkaninu. Slab razum je, najzad, poverovao da je u koncima toga tkanja doao do moralne sutine odgova rajueg karaktera i do razlikovanja dobrih i loih oso bina u njemu. Ali to je moralu dunost da pokae nikako ne mogu osobine, ve samo postupci biti moralno uzvieni. Povran pogled, naravno, zakljuu je drukije. Po njemu, ne samo da rei kao to su lo povski", rasipniki, hrabro" znae i moralna vredno vanja (ovde se jo moe apstrahovati prividno moralna obojenost pojmova), ve pre svega rei kao to su portvovan", podmukao", osvetoljubiv", zavidljiv"' kao da pokazuju karakterne crte koje se vie ne mogu apstrahovati od moralnog vrednovanja. Ipak, takvo je apstrahovanje u svakom datom sluaju ne samo izvodljivo, ve je i nuno da bismo shvatili smisao pojmova. A treba ga zamisliti tako da vrednovanje po sebi ostane

52

WALTER BENJAMIN

potpuno sauvano i da m u se samo oduzme njegov mo ralni naglasak, kako bi se u svakom datom sluaju nainilo m esto za ocene ovako uslovljene u pozitivnom ili negativnom smislu, isto onako, kao to, recimo, mo ralno nesum njivo indiferentne oznake svojstava intelekta (kao to su m u d ar ili glup) utiu na vrednovanje. Pri tom kom edija ui gde je pravo podruje tih pseudom oralnih naziva svojstava. U sreditu komedije karaktera, kao njena glavna linost, dosta se esto na lazi ovek koga bism o nazvali huljom u sluaju da smo u ivotu um esto na pozornici m orali b iti izlagani njegovim postupcim a. Na pozornici komedije, meutim, njegovi postupci stiu sam o onaj znaaj kojim ih oba sjava svetlost karak tera, a ovaj k arak ter u klasinim sluajevim a n ije pred m et m oralne osude, ve izvanred ne veselosti. Postupci kominog junaka nikad ne poga a ju njegovu publiku sam i po sebi, nikad u moralnom sm islu; njegovi postupci nas zanim aju samo utoliko to odraavaju znaenje karaktera. Pri tom prim eujem o da veliki kom ediograf, n a p rim er Moliere, ne pokuava da odredi svoga ju n ak a m nogostrukou karakternih crta. N aprotiv, u njegovom delu je psiholokoj analizi uskraen svaki pristu p . Sa takvom analizom nem a ni kakve veze kad a se tvrdiluk ili hipohondrija u Tvrici ili u Uobraenom bolesniku preuveliavaju i ugrauju u tem elj svim postupcim a. Te dram e ne pruaju ni kakva saznanja o hipohondriji i tvrdiluku; one su ne sam o veoma daleko od toga da ih uine razumljivim, nego ih p red stav ljaju sa poveanom grubou; ako je predm et psihologije u n u tra n ji ivot tobonjeg em pirij skog oveka, onda Molireove linosti nisu za n ju upo trebljive ak ni kao ogledni prim eri. K arakter se u njim a blistavo razvija u sjaju svoje jedine crte, koja zasenjuje sve ostale. Uzvienost kom edije karaktera zasniva se na toj anonim nosti oveka i njegove m oral nosti, uz najvie razvijanje individue u jedinstvenosti k a rak tern e crte. Dok sudbina razvija ogrom nu sloenost krivca, zaplet i povezanost njegove krivice, k arak ter daje odgovor genija na m itsko porobljavanje linosti u spletu krivice. Zaplet postaje jednostavnost, sudbina

SUDBINA I KARAKTER

53

sloboda. Jer karakter komine linosti nije strailo de terminista, on je svetiljka pod ijim zrakom postaje vidljiva sloboda njenih dela. Dogmi o prirodnoj kri vici ljudskog ivota, o prakrivici, ija naelna nereivost ini hriansko uenje, a ija delimina reivost ini kult paganstva, genije suprotstavlja viziju prirodne nevinosti oveka. Ta vizija ostaje, sa svoje strane, isto tako u podruju prirode, ali su prirodi te vizije moralna shvatanja jo toliko bliska kao suprotna ideja samo u obliku tragedije, koja nije njen jedini oblik. Vizija karaktera, meutim, oslobaajua je u svim oblicima: povezana je sa slobodom, zahvaljujui afinitetu prema logici, to ovde ne moemo pokazati. Karakterna crta nije, dakle, puko okce u mrei. Ona je sunce pojedinca na bezbojnom (anonimnom) nebu oveka, sunce koje baca senku komine radnje. (To je najue povezano sa Cohenovim dubokim reima da svaka tragina radnja, ma koliko bila patetina baca kominu senku.) Fiziognomijske crte morale su, kao i ostale mantike, kod antikih naroda sluiti preteno ispitivanju sudbine, shodno vladavini paganskog verovanja u krivi cu. Fiziognomika, kao i komedija, bile su pojave novog veka genija. Svoju povezanost sa starom vetinom pro ricanja jo pokazuje modema fiziognomika u sterilnom moralnom naglaavanju svojih pojmova, kao i u tenji za an alitikim oslonjavanjem. Ba u tom pogledu bolje su videli stari i srednjovekovni fiziognomiari, koji su spoznali da se karakter moe obuhvatiti samo malobroj nim moralno indiferentnim osnovnim pojmovima, kakve je, na primer, pokualo da odredi uenje o temperamen tima.

PR IL O G K R IT IC I S IL E

Z adatak k ritik e sile moe se odrediti kao prikazi vanje odnosa sile prem a pravu i pravednosti. Jer sila, u pravom sm islu rei, postaje na ovaj ili onaj nain aktivan uzrok tek onda kada se um ea u m oralne odno se. Podruje tih odnosa obeleavaju pojmovi prava i pravednosti. Sto se, najpre, tie prvoga od njih, jasno je da je osnovni odnos svakog pravnog poretka odnos cilja i sredstva. Dalje, isto je tako jasno da silu moemo traiti p re svega u po d ru ju sredstava, a ne ciljeva. S ovim k onstatacijam a za k ritik u sile dato je vie i, svakako, i neto drugo nego to se to, moda, ini. Naime, ako je sila sredstvo, moglo bi na prvi pogled izgledati da je dato m erilo za njenu kritiku. To merilo se nam ee u p ita n ju da li je sila u nekom datom slu aju sredstvo a pravedne ili nepravedne ciljeve. K ritika sile mogla bi se, prem a tome, izvesti iz sistem a praved nih ciljeva. Ali stvari ne stoje tako. Jer ono to bi sa drao takav sistem , pod pretpostavkom da je izgraen tako da ne doputa nikakvu sum nju, nije k riteriju m sam e sile kao principa, ve k riteriju m u sluaju njene prim ene. I dalje bi ostalo otvoreno pitanje da li je sila uopte, kao princip, ak i kao sredstvo za ostvarenje pravednih ciljeva m oralno opravdana. Da bismo na to p itan je odgovorili, potreban je precizniji kriterijum , razlikovanje u p o d ru ju sam ih sredstava, bez obzira na ciljeve kojim a ona slue.

PRILOG KRITICI SILE

55

Isk lju iv an je ovog p recizn ijeg k ritik o g p o stav lja n ja p ita n ja k a ra k te rie je d a n veliki p rav ac u filosofiji prava: p riro d n o pravo. M oda je to isk lju iv an je n a j ista k n u tija osobenost toga pravca. U p rim en i n asiln ih sredstav a p ri o stv ariv a n ju p rav ed n ih ciljeva p riro d n o pravo ne vidi nikakav p ro b lem , kao to ovek ne vidi nikakav p ro b lem u p ravu" n a k re ta n je svoga tela ka eljenom cilju. P rem a filosofiji p riro d n o g p ra v a (k o ja je posluila kao ideoloki tem elj tero rizm a u fran cu sk o j revoluciji) sila je p riro d n i proizvod, tak o rei sirovina, ija u p o tre b a ne podlee n ikakvoj sum nji, osim ako se sila zlo u p o treb ljav a za n eo p rav d an e ciljeve. K ada se, prem a p riro d n o p ra v n o j te o riji drave, lju d i o d riu sve kolike svoje sile u k o rist drave, to se deava pod p re t postavkom (k o ju , n a p rim er, izriito k o n statu je Spinoza u Teoloko-politikom tra k ta tu ) d a p o jed in ac, sam po sebi i p re z ak lju iv an ja takvog ugovora zasnovanog na razum u, de ju re i v ri svaku v last k o ju de facto im a. Moda je takve p riro d n o p ra v n e p re d stav e do cn ije o ja ala D arvinova biologija, k o ja p o red p riro d n o g oda b ira n ja sasvim dogm atino vidi sam o silu kao p ri m arno i svim v italnim ciljevim a p riro d e jed in o p ri kladn o sredstvo. D arvinistika p o p u la rn a filosofija e sto je pokazivala k ak o je od te p riro d n o isto rijsk e dog m e m ali k o ra k d o jo g ru b lje dogm e filosofije prava: sila k o ja odgovara gotovo iskljuivo p riro d n im ciljevim a sam im tim je i zakonita. Toj tezi p riro d n o g p rav a o sili kao p riro d n o j d ato sti dija m e tra ln o se su p ro tstav lja teza pozitivnog p rav a o sili kao isto rijsk o m proizvodu. Dok p riro d n o prav o moe su d iti o svakom p o sto jeem p ra v u k ritik u ju i sam o njegove ciljeve, pozitivno pravo m oe o svakom p ra v u u n a sta ja n ju su d iti k ritik u ju i sam o njegova sred stva. Dok je p ra v in o st k riteriju m za ciljeve, zakonitost je k rite riju m za sredstva. Ali bez obzira na tu su p ro tn o st, obe kole se su sreu u zajednikoj osnovnoj dogmi: p ra vedni ciljevi m ogu se postii oprav d an im sredstvim a, o prav d an a sred stv a m ogu se k o ristiti za p rav ed n e ciljeve. Prirod n o prav o tei da prav ed n o u ciljeva opravdava" sred stv a, pozitivno prav o tei da o p rav d an o u sred

56

WALTER BENJAMIN

stava obezbedi" pravednost ciljeva. A ntinomija e biti nereiva ako je zajednika dogm atina pretpostavka pogrena, ako se opravdana sredstva, s jedne strane, i pravedni ciljevi, s druge, nalaze u nepom irljivom sukobu. Ali m i ni u kom sluaju ne bismo mogli doi do uvida u to p re nego to napustim o taj krug i ne posta vimo m eusobno nezavisne kriterijum e, kako za prave dne ciljeve tako i za opravdana sredstva. U ovom istraivanju emo u prvi m ah iskljuiti p o d ru je ciljeva, a tim e i p itan je o kriteriju m u praved nosti. N aprotiv, u njegovo sredite ulazi p itanje o op ravdanosti izvesnih sredstava k o ja ine silu. Principi prirodnog prava ne m ogu ga reiti, ve samo voditi u praznu kauzistiku. J e r ako je pozitivno pravo slepo za bezuslovne ciljeve priro d n o pravo je slepo za uslovljena sredstva. M eutim, u poetnoj fazi istraivanja prihvatljiva je pozitivna teo rija prava kao hipotetian tem elj, je r ona preduzim a naelno razlikovanje vrsta sila, nezavisno od njihove prim ene. Ovo razlikovanje se vri izm eu isto rijsk i priznate, takozvane sankcionisaney i nesankcionisane sile. Ako dalja razm atran ja pou od toga razlikovanja, to, naravno, ne m ora znaiti da se date slike klasifikuju prem a tom e jesu li sankcionisane ili nisu. J e r u kritici sile, njeno pozitivnopravno merilo ne moe se prim eniti, ve pre samo prosuditi. Re je o p itan ju ta za su tin u sile znai to to je takvo merilo ili razlikovanje uopte m oguno ili, drugim reima, pi tanje je kakav je sm isao toga razlikovanja. To pozitivno pravno razlikovanje je razum no i u sebi potpuno zasno vano. N ikakvo drugo razlikovanje ne moe ga zameniti. Doista, to e se uskoro u dovoljnoj m eri pokazati, a time e se istovrem eno rasvetliti podruje u kojem je dino i moe doi do toga razlikovanja. U kratko, ako se m erilo kojim pozitivno pravo ocenjuje legitim nost sile moe analizovati sam o p rem a njegovom smislu, pod ru je prim ene toga m erila m ora se procenjivati prem a vrednosti sile. Tada za ovu kritik u procenu treba nai stanovite izvan pozitivne filosofije prava, ali i izvan prirodnog prava. Pokazae se koliko ga moe dati samo islorijsko-filosofsko razm atranje prava.

PRILOG KRITICI SILE

57

Sm isao razlikovanja legitim nih o d neleg itim n ih sila nije sam po sebi oevidan. T reb a sasvim odluno p o t puno odbaciti pogreno p riro d n o p ra v n o sh v atan je p re m a kojem se ta j sm isao sasto ji u ra zlik o v an ju sila up o treb Ijenih za p rav ed n e ciljeve od on ih k o je slue nep rav ed nim ciljevim a. Ve je ovde nagoveteno da pozitivno pravo od svake sile zahteva p o tv rd u o n jen o m isto rijskom p o rek lu d a bi, p o d o d re en im uslovim a, p rizn alo njenu o p ravdanost, n je n u san k cio n isan o st. Poto se p ri znavanje p rav n ih sila n ajo p ip ljiv ije o itu je u naelno bezuslovnom p rih v a ta n ju n jih o v ih ciljeva, k ao h ip o tetian osnov za p o delu sila tre b a uzeti p o s to ja n je ili n e d o sta ta k opteg isto rijsk o g p riz n a n ja n jih o v ih ciljeva. Ciljevi ko jim a n ed o staje to p riz n a n je m ogu se nazvati p riro d n im ciljevim a, a oni drugi p rav n im ciljevim a. A o b ja n je n je razliitih fu n k cija sile, p re m a to m e da li o n a slui priro d n im ili p rav n im ciljevim a, bie najodglednije a k o se poe od bilo k o jih o d re en ih p rav n ih odnosa. Jed n o stavnosti rad i, n ek a p re d m e t d a ljih izlaganja b u d u sa dan ji evropski p ra v n i odnosi. Za ove p rav n e odnose, u koliko je re o p o je d in c u kao prav n o m su b jek tu , k a ra k te ris ti n a je te n d e n cija da se p riro d n i ciljevi tih p o jed in aca ne p riz n a ju u slu ajevim a gde b i takvi ciljevi m ogli b iti n asiln o postig nuti. To znai da ovaj p rav n i p o red ak ide za tim da se u svim p o d ru jim a u k o jim a b i ciljevi p o jed in aca svrsi shodno m ogli b iti p o stig n u ti silom izgrade p ra v n i ciljevi, k o je u p ra v o sam o p rav n a sila m oe n a ovaj nain o stv ariti. Stavie, ta j p o red ak n a sto ji da pravnim ciljevim a ogranii i ona p o d ru ja u k o jim a se p riro d n im ciljevim a d a je u p rin c ip u iri p ro sto r, k a o to je sluaj sa p o d ru je m v asp itan ja. Da s e p riro d n i ciljevi v a sp itan ja ne b i postizali prevelikom u p o tre b o m sile, donose se zakoni o granicam a p rav a k an jav an ja u v asp itan ju . O p tu m ak sim u sad an jeg evropskog za konodavstva m oem o ovako fo rm u lisati: svaki p riro d n i cilj po jed in ca m o ra se su k o b iti sa p rav n im ciljevim a ako se sprovodi vie ili m a n je nasilno. (P ro tiv ren o st u kojoj se p re m a ovom e nalazi p rav o n a n u n u o d b ra n u mogla bi se, to k o m d aljeg ra z m a tra n ja, sam a p o sebi

58

WALTER BENJAMIN

ob jasn iti.) Iz te m aksim e proizlazi da pravo posm atra silu u rukam a pojedinaca kao opasnost koja preti da se p o tkopa pravni poredak. Da li i kao opasnost da se osujete pravni ciljevi i pravna egzekutiva? Ne, jer tada ne bi bila osuena sila kao takva, ve samo ona sila koja je orijentisana na nezakonite ciljeve. Moe se rei da se sistem pravnih ciljeva ne moe odrati ako se priro d n i ciljevi jo sm eju ostvarivati nasilno. Ali to je, pre svega, gola dogma. N aprotiv, moda emo m orati da uzm em o u obzir iznenaujuu mogunost da se zainteresovanost prava za m onopolisanje sile u odnosu na pojedinca ne objanjava nam erom da se za tite pravni ciljevi, ve, naprotiv, nam erom da se ouva sam o pravo. Da sila, ukoliko se ne nalazi u rukam a datog prava, ugroava to pravo, i to ne ciljevima za kojim a moe teiti, ve svojim pukim postojanjem izvan prava. Isto nasluivanje moe se drastinije predoiti kada se selim o kako je esto lik velikog" zloinca iza zivao p o tajn o divljenje naroda, ak i onda kad su nje govi ciljevi bili neprihvatljivi. To ne moe biti zbog njegovog dela, ve sam o zbog sile koju delo potvruje. U ovom se sluaju, dakle, sila koju dananje pravo u svim po d ru jim a delatnosti pokuava da oduzme poje dincu, stvarno p retei pojavljuje. Tu ona izaziva anti p a tiju naroda prem a pravu, ak i kad je poraena. Ko jo m funkcijom sila moe opravdano izgledati tako opasna za pravo? Zbog ega se pravo toliko plai sile?* To se m ora pokazati ba tam o gde je, ak i prem a sadanjem pravnom poretku, ispoljavanje sile jo do puteno. To je, n ajp re, sluaj u klasnoj borbi, u obliku garantovanog prava rad n ik a na trajk . Organizovano rad nitvo je, pored drave, danas svakako jedini pravni sub jek t kom e se p riznaje pravo na silu. Protiv takvog shv atan ja stoji prigovor da se obustava rada, ne-delanje, n a ta se tra jk u k ra jn jo j liniji svodi, uopte ne moe oznaiti kao sila. Takva logika je, svakako, olakala i dravnoj sili da prizna pravo na trajk , kad se to vie n ije moglo izbei. Ali takvo priznavanje nije neogra nieno, je r n ije bezuslovno. Istina, ako se neizvravanje

PRILOG KRITICI SILE

59

neke ra d n je , kao i nek e dunosti, jed n o stav n o po k lap a sa prekidom o d n o sa" ono m oe b iti p o tp u n o n ena silno, isto sredstvo. I k ao to, p re m a sh v ata n ju drave (ili p ra v a ), u p ra v u ra d n itv a n a tra jk u o p te n ije toliko p rizn ato prav o n a silu koliko prav o da se ona izbegne ukoliko b i je poslodavac p o sre d n o u p o treb io , tako, naravno, m oe ovde-onde doi do tra jk a k o ji ta kvom prav u odgovara, m a n ife stu ju i sam o neko odvra an je ili o tu en je" o d poslodavca. Ali m o m en at sile, i to kao iznuavanje, bezuslovno ulazi u takvo neizvra vanje onda k a d a do n jeg a dolazi sa naelnom sp rem n o u da se opet, kao ra n ije , o b av lja ra d n ja to je izostala, i to po d izvesnim uslovim a k o ji sa n jo m ili n em aju nikakve veze ili u n jo j sam o n e to sp o lja n je modifikuju . I u tom e sm islu, p re m a sh v ata n ju rad n ik a, k o je se su p ro tstav lja sh v ata n ju drave, prav o n a tra jk p re d stav lja prav o n a p rim en u sile ra d i o stv aren ja izvesnih ciljeva. S u p ro tn o st izm eu ovih sh v ata n ja ispoljava se u pu n o j o trin i p rilik o m rev o lu cio n arn ih o p tih tra j kova. U n jim a se ra d n itv o svaki p u t poziva n a svoje pravo n a tra jk , dok drava to pozivanje naziva zloupo trebom , p o to pravo n a tra jk n ije tak o " bilo zam i ljeno, p a pribegava svojim v an red n im ovlaenjim a. J e r d rava im a p rav a da izjavi kako je istovrem eni tra jk u svim preduzeim a nezakonit, p o to za njega nem a u svakom p reduzeu onog posebnog povoda koji je zako nodavac postavio kao p re tp o sta v k u . U to j razlici tu m a en ja izraava se stv arn a su p ro tn o st prav n o g poloaja u kom e drava p rizn aje je d n u silu p re m a ijim cilje vim a o staje k a tk a d rav n o d u n a sm atra ju i ih p riro d nim , dok im se u ozbiljnom slu a ju (revolucionarnog opteg tra jk a ) n e p rija te ljsk i su p ro tstav lja. K ao sila m oe se, naim e, pod izvesnim uslovim a, p re m d a to n a prv i pogled izgleda p arad o k saln o , ipak oznaiti i p onaan je k o je se ispoljava p ri k o rien ju nekim p ra vom. N aim e, k ad a je aktivno, takvo p o n aan je e se m oi nazvati silom o n d a k ad se k o risti p ravom koje m u p rip a d a d a b i oborilo onaj prav n i p o red ak na osnovu koga m u je to prav o d ato . K ada je to p o n aan je pasivno, ono e se isto tak o kvalifikovati kao sila ako bi, u

60

WALTER BENJAMIN

sm islu ranijeg razm atranja, znailo uenu, prinuavanje. Re, je, dakle, sam o o stvarnoj protivrenosti u pravnom poloaju, a ne i o loginoj protivrenosti u pravu, kada se drava, po d izvesnim uslovima, suprotstavlja silom trajk aim a kao nasilnicim a. Jer u tra jk u drava se najvie b o ji one funkcije sile koju elimo da definiemo u ovome razm atran ju kao jedini siguran temelj njene kritike. Naime, kada bi sila, kako to na prvi po gled izgleda, bila sam o sredstvo bilo kog oveka za njegovo neposredno obezbeenje, onda bi ona mogla ispuniti svoj cilj sam o kao razbojniko nasilje. Takva sila bila bi onda p o tpuno neprikladna za relativno pos to jan o zasnivanje ili m odifikovanje odnosa, tra jk , me utim , pokazuje da sila to moe, da je ona u stanju da zasnuje i m odifikuje pravne odnose, m a koliko se oseanje pravinosti moglo tim e oseati povreeno. Ako se uini prigovor da je takva funkcija sile sluajna i usa m ljena, opovri e ga razm atran je ratn e sile. M ogunost ratnog p rava zasniva se na istim stvar nim protivrenostim a u pravnom poloaju kao i mo gunost prava na trajk . Naime, pravni subjekti u oba sluaja sankcioniu silu iji ciljevi, za one koji sancioniu, o staju p riro d n i ciljevi, i zato se, u ozbiljnom sluaju, mogu sukobiti sa njihovim sopstvenim prav nim ili p riro d n im ciljevima. R atna sila orijentie se, dodue, n a jp re sasvim neposredno i kao razbojniko nasilje, prem a svojim ciljevima. Ali ipak je veoma uo ljivo da je ve ak ili bolje rei: upravo u pri m itivnim odnosim a, u kojim a se inae jedva zna za zaetke dravnopravnih odnosa, ak i onda kad je pobednik doao do neprikosnovenog poseda, cerem onijalni m ir sasvim poeljan. Sam a re m ir obeleava svojim znae njem , koje je korelat znaenju rei ra t (postoji, naime, jo sasvim drukije, nem etaforino i politiko znaenje rei m ir ", ono u okviru kojeg K ant govori o venom m iru ") apriorno i od svih ostalih pravnih odnosa nezavisno nuno sankcionisanje svake pobede. To sankcionisanje se sastoji upravo u tom e da se novi odnosi p rizn aju kao novo pravo, sasvim nezavisno od toga da li de facto zahtevaju ili ne zahtevaju bilo kakvu

PRILOG KRITICI SILE

61

garanciju za svoj d a ljn ji o p stan ak . Dakle, ako ra tn u silu uzim am o kao p rv o b itn u i p ro to tip sk u za svako n a silno o stv aren je p riro d n ih ciljeva, on d a m oem o zak ljuiti d a su sve takve sile kvalifikovane d a p o stav ljaju pravo. D ocnije em o se v ra titi n a znaaj ovog saznanja. Ono o b jan jav a navedenu te n d e n ciju m o d ern o g p ra v a da se svaka sila, m a k a r b ila o rijen tisa n a sam o n a p ri rodne ciljeve, b a r to se tie p o jed in aca, tre tira kao pravni su b jek t. U slu aju velikog zloinca ta m u se sila su p ro tstav lja p re tn jo m da e uv esti novo pravo, i m ada je takva p re tn ja nem ona, n a ro d u zn aajn im slu ajevim a osea jezu o d nje, i dan as kao i u davnini. Drava se, m eutim , p lai te sile jed in o kao sile k o ja postavlja pravo, kao to je, opet, kao tak v u m o ra p riz nati o n d a k a d je sp o ljn e sile p rim o ra ju da im p rizn a pravo n a vo en je rata, a klase da im p rizn a prav o na tra jk . U posled n jem ra tu k ritik a vojne sile p o stala je po lazna tak a za s tra sn u k ritik u sile uopte. A iz toga je sledila b arem je d n a pouka: sila se vie ne m oe naivno ni v riti ni trp e ti. Ipak, to n ije b ila sam o k ritik a one sile k o ja p o stav lja pravo, ve je sila, m oda, jo po raznije bila p ro su iv an a u jed n o j dru g o j fu nkciji. Dvo s tru k o st u fu n k ciji sile k a ra k te risti n a je, naim e, za m ilitarizam , a ovaj je m ogao n a sta ti tek n a osnovi o pte vojne obaveze. M ilitarizam je p rin u d a n a o p tu p rim en u sile kao sred stv a za dravne ciljeve. O toj p ri nudi na p rim en u sile govorilo se u novije vrem e sa istim ili jo veim naglaavanjem nego o sam oj p rim en i sile. U n jo j se sila ispoljava u sasvim drugoj fu n k ciji nego to je n je n a p ro s ta p rim en a za o stv aren je p riro d nih ciljeva. T a p rin u d a se sasto ji u p rim en i sile kao sredstv a za prav n e ciljeve. J e r p o tin jav an je g ra an a zakonim a u razm atran o m slu aju p o tin jav an je za konu opte vojne obaveze p rav n i je cilj. Ako u onoj prvoj fu n k ciji sila p o stav lja pravo, onda u d ru g o j ona odrava pravo. Ali p o to je vo jn a obaveza sluaj sile ko ja odrava pravo, i to sluaj k o ji se naelno niim ne izdvaja, n je n a stv arn o ub ed ljiv a k ritik a ni izdaleka n ije tak o laka kako to izgleda u deklam acijam a

62

WALTER BENJAMIN

pacifista i aktivista. K ritika vojne obaveze m ora se p oklapati sa kritikom svake pravne sile, to znai sa kritikom legalne ili izvrne vlasti, i uopte se ne moe izvriti kao neki m an ji program . Ta kritika nije, osim a ko se ne elimo opredeliti za upravo detinjast anarhi zam, d a ta tim e to o d bija svaki p ritisak n a linost i izjavljuje da je dozvoljeno sve to se oveku dopadne. Takva m aksim a sam o iskljuuje refleksiju o moralnoistorijsk o j sferi, a tim e i o svakom sm islu delatnosti, pa i o svakom sm islu stvarnosti uopte, koji se ne moe ko n stitu isati ako se delatnost istrgne iz svog podruja. Vanije je ukazati n a to da ovoj kritici, samoj po sebi, nije dovoljno ni tako esto pozivanje na kategori ki im perativ sa njegovim nesum njivo m inim alnim prog ram om : Radi tako da ovjenost kako u svojoj oso bi tako i u osobi svakoga drugoga svagda ujedno uzima kao svrhu, a nikada kao sredstvo.** Je r pozitivno pravo e, onda kad je svesno svojih korena, neizostavno zahtevati da se u linosti svakog pojedinica priznaje i una p re u je interes oveanstva. Ono vidi taj interes u p ri kazivanju i odravanju jednog sudbinskog poretka. Ma koliko se taj poredak, za koji pravo tvrdi da ga u osnovi titi, m orao kritikovati, ipak je prem a njem u nemono svako osporavanje koje istupa samo u ime nebulozne slobode, a p ri tom je nesposobno da opie taj vii p ored ak slobode. A potpuno je nemono ako ne osporava sam pravni poredak od vrha do dna, ve samo pojedi nane zakone ili prazne obiaje, koje pravo, naravno, uzim a pod zatitu svoje moi, a ova se sastoji u tome da po sto ji sam o jed n a sudbina i da upravo postojee i pogotovu ono p retee vrsto p rip ad aju njenom poret ku. J e r sila koja odrava pravo jeste pretea sila. Ali ova p re tn ja nem a sm isao zastraivanja, kako to neu * Prevod V. D. Sonnenfelda. 1 Naprotiv, moglo bi se posumnjati da li ovaj uveni zahtev ne sadri premalo, naime, da li je dozvoljeno sluiti se sobom idi nekim drugim i kao sredstvom u bilo kom pogledu. Za ovu sumnju postoje veoma jaki razlozi.

PRILOG KRITICI SILE

63

pueni lib eraln i te o re ti ari tum ae. Za z astraiv an je u strogom sm islu rei b ila bi p o tre b n a n ek a o d re en o st ko ja p ro tiv rei su tin i p re tn je i k o ju nik ak av zakon ne moe postii, je r p o sto ji n a d a d a e ovek izm ai njegovoj ruci. P re tn ja se u to lik o vie isp o ljav a kao sud bina, od k o je zavisi d a li e zloinac p a sti pod u d a r zakona. N a jd u b lji sm isao n e o d re en o sti p rav n e p re tn je otkrie tek d ocnije ra z m a tra n je p o d ru ja sudbine, iz koje o n a potie. D ragoceno u p u iv an je n a p re tn ju n ala zimo u p o d ru ju kazni. M eu n jim a je sm rtn a kazna, vie nego bilo ta drugo, izazvala k ritik u o tk ak o je valjanost pozitivnog p ra v a stav ljen a p o d znak p ita n ja . Koliko god d a su u veini sluajeva a rg u m en ti k ritik e bili m alo naelni, toliko su naelni bili i je su n jen i m o tivi. K ritia ri su oseali, m oda n e m ogavi da to ob razloe, a ak, verovatno, i ne elei d a to o seaju, d a o sp orav an je s m rtn e kazne n e n a p ad a je d n u kaznenu meru, n iti zakone, ve u k o ren u sam o pravo. J e r ako je po reklo p rav a u sili, u su d b in sk i k ru n isa n o j sili, on d a je lako p re tp o sta v iti da se u najveoj sili, u sili n ad i votom i sm ru, tam o gde se ona ja v lja u p rav n o m p o re t ku, njen i ko ren i p a rad ig m atik i sp u ta ju u p o sto jee i u n je m u se uasno m an ifestu ju . S ovim se slae in jen ica d a je sm rtn a kazna u p rim itiv n im p rav n im o dnosim a predviena i za delikte kao to je p o v red a p rav a svo jine, p re m a k o jem se ta kazna, rek lo b i se, n e nalazi ni u kakvom odnosu". N jen sm isao i n ije u k an jav a n ju zbog k re n ja prava, ve u u tv r iv an ju novog p rav a. J e r u v re n ju sile n ad ivotom i sm ru, vie nego u bilo kom drugom p rav n o m ak tu , prav o p o tv r u je sam o sebe. Ali upravo u to j sili se u jed n o nagovetava, prv en stv en o za u ta n an ije oseanje, i n eto tru lo u p rav u , je r je takvo oseanje svesno da je b e sk rajn o u d aljen o o d odnosa u k o jim a bi se sudbina, sa svim svojim velian stvom , isp o ljila p ri takvom izvrenju. Razum , m eutim , m o ra u to lik o o d lu n ije p o k u ati d a se p rib lii tim od nosim a ak o hoe d a dovede do k ra ja k ritik u sile k o ja pravo p o stav lja, kao i one k o ja ga odrava. U m nogo n ep riro d n ijo j vezi nego u sm rtn o j kazni, u ta k o rei sab lasn o j m eavini, p risu tn e su obe ove

64

WALTER BENJAMIN

v rste sile u jednoj drugoj instituciji m oderne drave u policiji. Ona je, dodue, sila za izvrenje pravnih ciljeva (sa pravom odluivanja), ali istovremeno sa i rokim ovlaenjem da takve ciljeve i sama postavlja (pravo na u redbe). Ono to je sram no u takvoj vlasti a to sam o m ali b ro j ljudi osea, poto su policijska ovlaenja vrlo retk o dovoljna za najgrublje interven cije, iako je policiji doputeno da slepo vrlja po najosetljivijim p o d ru jim a i protiv razboritih ljudi, od ko jih dravu ne tite zakoni nalazi se u tom e to je u njoj ukinuta odvojenost sile koja pravo postavlja i one koja pravo odrava. Ako se od prve zahteva da se po tvrdi u pobedi, druga podlee ogranienju da sebi ne postavlja nove ciljeve. Policijska sila je osloboena oba ova uslova. Ona postavlja pravo je r njena karakte ristin a funkcija, naravno, n ije obnarodovanje zakona, ve donoenje uredaba koje ona izdaje sa pravnom pre tenzijom ali ga i odrava, je r se pom enutim ciljevima slavlja na raspolaganje. Potpuno je neosnovana tvrdnja da su ciljevi policijske sile uvek identini ili m akar samo i povezani sa ciljevim a ostalog prava. Naprotiv, policij sko pravo" oznaava u osnovi taku u kojoj drava, bilo zbog nem oi bilo zbog u n u tran jih tekoa svakog pravnog poretka, nije vie u stan ju da pravnim po retk o m obezbedi svoje em pirijske ciljeve koje eli da ostv ari po svaku cenu. Zato bezbednosti radi" poli c ija intervenie u bezbroj sluajeva gde nema. jasne pravne situacije, ili bez ikakvog odnosa prem a pravnim ciljevima p ra ti graanina kao b ru taln i teret kroz ivot regulisan uredbam a, ili ga jednostavno nadzire. Nasu p ro t pravu, koje u presudi" fiksiranoj prem a m estu i vrem enu priznaje neku m etafiziku kategoriju kojom o tk riv a m esto za kritiku, razm atranje instituta policije ne pogaa n ita bitno. Policijska sila je bezoblina kao i njen a neuhvatljiva, sveprisutna avetinjska pojava u ivotu civilizovahih drava. Iako policija u pojedinos tim a moe svuda liiti jedna na drugu, ipak se ne moe prevideti da je njen duh m anje poguban kada u apso lutn o j m o n arh iji predstavlja vlast vladara koji sjedinjuje zakonodavnu i izvrnu vlast, nego u dem okratijam a, gde

PRILOG KRITICI SILE

65

njeno p o sto ja n je n ije ogranieno takvim odnosom p a om oguava najvee izopaavanje sile. Svaka sila je sred stv o za p o stav ljan je ili za o d ra vanje prava. Ako ne p re te n d u je n i n a je d a n od tih predik ata, o drie se svake v aljan o sti. Ali iz toga proiz lazi d a svaka sila kao sredstvo, ak i u n a jp o v o ljn ijem sluaju, u estv u je u p rob lem atici p ra v a uo p te. Iak o se znaaj sile n a ovoj tak i ra z m a tra n ja jo ne moe sa sigurnou sagledati, ipak se posle reenog prav o pojavljuje u tako dvosm islenom m o raln o m o sv etljen ju da se sam o po sebi n am ee p ita n je ne p o sto je li za regulisanje o p ren ih lju d sk ih in te re sa i d ru g a sredstva sem nasilnih. P re svega, tre b a k o n stato v ati da se p o tp u n o ne nasilno p o rav n an je sukoba n ik a d a ne moe o k o n ati pravnim ugovorom . Ovaj, naim e, n a k ra ju ipak vodi m ogunom n asilju , m a koliko ga ugovorne stra n e m iro ljubivo sklopile, je r o stav lja svakoj s tra n i prav o da na neki nain u p o tre b i silu p ro tiv dru g e stra n e ako ova p re k ri ugovor. I ne sam o to: kao ishod, tak o i p o reklo svakog ugovora u k azu je na silu. Ova, dodue, kao sila k oja p o stav lja pravo, ne m o ra nep o sred n o b iti p risu tn a u tom ugovoru, ali je zastu p ljen a u n je m u tim e to je vlast k o ja g a ra n tu je p rav n i ugovor nasilnog porekla, iako ne ulazi u svaki ugovor nasilno. Ako n estan e svesti o la ten tn o m p risu stv u sile u nekoj p rav n o j in stitu ciji, ta institu cija p ro p ad a. P rim e r za to p ru a ju dan as p a rla m enti. Oni dan as izgledaju jadno, je r nisu ostali svesni revolucionarnih snaga k ojim a im a ju da zahvale za svoje posto jan je. U N em akoj posebno, p o sled n ja m an ifesta cija takvih sila n ije o stavila nikakve posledice u p a rla m entu. N jim a n ed o staje sm isao za silu k o ja po stav lja pravo a k o ja je p re d stav ljen a u n jim a. N ije nim alo udno to p arlam en ti ne dolaze do o d lu k a d o sto jn ih te sile, ve u kom p ro m isu neguju toboe nenasilni nain obav ljan ja p olitikih poslova. Ali kom prom is, iako sa prezirom o d b ija svaku otv o ren u silu, ip ak o staje p ro izvod koji se nalazi u m e n ta lite tu sile, je r se ten ja k oja vodi kom p ro m isu n e m otivie sam a sobom , ve je motivie n eto to se nalazi spolja. A to je u p rav o su p ro tn a

66

WALTER BENJAMIN

tenja, poto se ni iz jednog kom prom isa, m a kako ga shvatili, ne moe apstrahovati k arak ter prinude. ,Bilo bi bolje da je d ru k ije' osnovno je oseanje u svakom k om prom isu.2 Propadanje p arlam enata je na simptom atian nain moda odbilo isto onoliko ljudi od ide ala nenasilnog reavanja politikih sukoba koliko je ljudi ra t priveo tom e idealu. Pacifistim a se su p ro tstav ljaju boljevici i sindikalisti. Oni su izvrili poraznu i u sutini opravdanu kri tik u dan an jih parlam enata. Ma koliko mogao biti poe lja n i p rijatan , relativno dostojan parlam ent, ipak, prilikom p retresan ja naelno nenasilnih sredstava za politiku saglasnost neem o moi govoriti o parlam en tarizm u. J e r jedino to on u vitalnim stvarim a moe postii jesu pravni procesi ije se poreklo i ishod karakteriu silom. Da li je uopte m oguno nenasilno izglaivanje sukoba? N esum njivo da jeste. Odnosi m eu privatnim licim a puni su takvih prim era. N enasilno izmirenje na lazimo svuda gde je k u ltu ra srca dala ljudim a u ruke ista sredstva sporazum evanja. Zakonitim i nezakonitim sredstvim a svake v rste koja su ipak u celini sila, moe mo, naim e, suprotstaviti nenasilna, kao ista sredstva. U srdnost, naklonost, m iroljubivost, poverenje i sve sli no to bism o mogli navesti, jesu subjektivna pretpo stavka tih nenasilnih sredstava. Ali njihovu objektivnu pojavu od re u je jed an zakon (iji ogromni domaaj ne m oem o ovde p re tre sati), po kome ista sredstva ni kada nisu sredstva neposrednih, nego uvek posrednih reenja. Ona se, zato, nikada ne odnose neposredno na izglaivanje sukoba izm eu ljudi, ve sam o obilaznim putem prek o stvari. U n ajm aterijalnijem odnosu ljud skih sukoba oko dobara otkriva se podruje istih sred stava. Zato je tehnika u n ajirem sm islu rei njihovo najsvojstvenije podruje. N ajdalekoseniji prim er za n jih je, moda, razgovor posm atran kao tehnika graan skog sporazum evanja. U njem u je, naime, nenasilna saglasnost ne sam o m oguna ve se naelno iskljuiva8 Unger: Politik un Metaphysik, Berlin 1921, str. 8.

PRILOG KRITICI SILE

$7

je sile m oe sasvim izriito p o k azati n a je d n o m zn aaj nom odnosu: n a n ek an jiv o sti lai. M oda ne p o sto ji n ijedn o zakonodavstvo n a zem lji k o je p rv o b itn o ka njava la. U tom e se m a n ife stu je p o sto ja n je je d n e sfere ljudsk o g sp o razu m ev an ja k o ja je to lik o n en asiln a da je sili p o tp u n o n e p ristu p a n a : to je stv arn o p o d ru je sporazum evanja", jezik. V rlo kasno, i u je d n o m speci finom p ro cesu p ro p a d a n ja , p ra v n a sila je u n jega ipak p ro d rla tim e to je p re v a ru izloila kazni. P ravni p o re dak, naim e, v e ru ju i n a p o etk u u sv o ju p o b ed n ik u silu, zadovoljava se su zb ijan je m n ezak o n ito sti gde god se ona pokae. A p re m a n aelu ju s civile vig ila n tib u s scrip tu m e s t* odno sn o o tv araj oi k a d je u p ita n ju novac u rim sk o m i staro g erm a n sk o m p ra v u prevara je bila nekanjiva, je r u n jo j sam o j nem a nikakvog nasilja. M eutim , prav o je d n o g d ocnijeg vrem ena, k a d a m u je p onestalo p o v eren ja u v la stitu silu, osetilo je da n ije vie, kao ra n ije , d oraslo svakoj tu o j sili. B olje rei, s tra h o d te sile i n ep o v eren je u sebe obeleavaju njegovu uzd rm an o st. Ono p o in je p o s tav ljati ciljeve u n am eri d a sili k o ja odrava prav o u s k ra ti jae ispoljavanje. Ono se, dakle, ne o k ree p ro tiv p re v a re iz m o ra ln ih obzira, nego iz s tra h a p re d n a siljim a k o ja bi p re v a ra m ogla izazvati u p rev aren o m . Poto se takav s tra h n a lazi u sukobu sa n asiln o m p riro d o m p rav a, k o ja m u je svojstvena o d njegovih po etaka, ovi ciljevi ne odgova ra ju op rav d an im sred stv im a p rav a. U n jim a se isp o lja va ne sam o p ro p a d a n je njegove v lastite sfere ve, u je d no, i slab ljen je istih sredstava. J e r u zab ran i p re v a re pravo ograniava u p o tre b u p o tp u n o n en asiln ih sred stav a zato to bi ova reak tiv n o m ogla proizvesti n asilje. Spo m enuta ten d en cija p rav a p ris u tn a je i u d av an ju p rav a na tra jk , k o je p ro tiv re i in teresim a drave. Pravo do p u ta tra jk zato to izbegava one nasilne ra d n je k o jim a ne srne da se su p ro tstav i. J e r p re toga su rad n ici od m ah pribegavali sabotai i p aljevini fab rik a. Bez obzira * Graansko pravo pisano je za one koji su budna oka. Prim. prev.

68

WALTER BENJAMIN

na sve vrline, postoji, konano, jedan snaan motiv koji ljude moe pokrenuti na m im o usaglaavanje in teresa u okviru datog pravnog poretka, motiv koji i n ajup o rn ijo j volji esto daje u ruke ista sredstva umesto nasilnih. To je strah od tete koja sve pogaa. A takva teta je posledica nasilnog obraunavanja, bez obzira na to kako e se ono zavriti. Kada je re o su kobu in teresa p riv atn ih linosti, teta je oigledna u bezbroj sluajeva. D rukije sto ji kada se sukobe klase i nacije, je r su tad a oni vii poreci koji podjednako p rete da n ad jaaju i pobednika i pobeenog jo skri veni veini ljudi po oseanju i skoro svima po shvatanju. Suvie bi nas daleko odvelo traenje takvih viih pore daka i njim a odgovarajuih zajednikih interesa koji p ru aju n ajp o sto jan iji m otiv za politiku istih sredstava.5 Stoga em o sam o ukazati n a ista sredstva politike, ana logna onim a to up rav ljaju m iroljubivim optenjem privatn ih linosti. trajk u klasnoj borbi, pod izvesnim uslovima, mo ra vaiti kao isto sredstvo. Ovde treb a podrobnije pri kazati dve sutinski razliite vrste trajk a, ije su mo gunosti ve procenjene. Sorelu pripada zasluga to je vie na osnovu politikih nego isto teorijskih procena prvi uoio razliku izmeu njih. On ih su p ro tsta v lja kao politiki i proleterski opti trajk . Me u njim a p o sto ji suprotnost i u odnosu na silu. to se tie pristalica politikog opteg trajka, jaanje drave tem elj je svih njihovih koncepcija; u svojim sadanjim organizacijam a politiari (tj. um ereni socijalisti) ve p rip rem aju kadrove jak e centralizovane i disciplinovane vlasti; ovu vlast nee zbuniti kritika opozicije; ona e um eti da uutka svoje protivnike i da objavi svoje obm anjivake dekrete".4 Politiki opti tra jk poka zuje kako drava nee nita izgubiti od svoje moi, kako e vlast privilegisanih prei na privilegisane, kako e m asa proizvoaa prom eniti svoje gospodare". N asuprot * Pogledaj, meutim, Unger, str. 18 i d. * Sorel: Reflexions sur la violence, -peto izdanje, Paris 1919, str. 250.

PRILOG KRITICI SILE

69

tom p olitikom o p tem tra jk u ( ija je fo rm u la, u o sta lom, kako izgleda, fo rm u la p ro te k le n em ak e revoluci je ), p ro le te rsk i tra jk p o stav lja sebi kao jed in i zad atak u n iten je dravne vlasti. On isk lju u je sve ideoloke posledice svake m ogune so cijaln e p olitike; njegove pristalice sm a tra ju ak i n a jp o p u la rn ije refo rm e buroaskim ". Taj o p ti tra jk sasvim ja sn o ispoljava svoju ravnodunost p re m a m a te rija ln o j d o b iti od osvajanja, on izjav lju je d a eli u k id a n je drave; drava je stv ar n o . . . b ila osnova p o s to ja n ja v lad aju ih gru p a k o je im aju k o risti od svih p o d u h v ata ije te re te snosi celina d rutva". Dok je p rv i oblik ob u stav e ra d a u stv ari n a silje, je r p ro u z ro k u je sam o s p o lja n ju m o d ifik aciju ra d nih uslova, drugi je kao isto sred stv o nenasilan. Proleterski o p ti tra jk ne p red u zim a se s n am erom da se posle sp o lja n jih u stu p a k a i o d re en e izm ene ra d nih uslova n astav i rad , ve sa reen o u d a se ra d nastavi jedino u p o tp u n o izm enjenim uslovim a, k o je ne nam ee drava; to je p re v ra t, za k o ji ta v rsta tra jk a ne d aje sam o povod, ve ga i izvrava. Zato p rv i od tih poduhvata p o stav lja pravo, dok je drugi, n ap ro tiv , anarhistian. V ezujui se za uzgredne M arksove izjave, Sorel od bacuje svaki p ro g ram , u to p iju , jed n o m rei, prav n e postu late za rev o lu cio n arn i p o k re t: Sa o p tim tra j kom n e sta ju sve te lepe stv ari; revolucija se ja v lja kao jasna i jed n o stav n a po b u n a; nikakvo m esto tu nije obezbeeno sociolozima, n iti lju d im a iz visokog d ru tva koji su p ristalice socijalnih reform i, ni in telek tu al cima koji su kao svoj poziv izabrali da m isle za p ro leta rija t". Tom dubokom , m oralnom , istinski revolu cionarnom s h v ata n ju ne moe se su p ro tstav iti nikakva procena k o ja bi, zbog m oguih k a ta stro fa ln ih posledica, htela igosati takav op ti tra jk kao n asilje. M ada bi se s pravom m oglo rei da je d a n a n ja p rivreda, uzeta kao celina, m nogo m an je slina nekoj m aini k o ja m i ru je kada je Loa n a p u sti nego zveri k o ja se razbesni im jo j u k ro titelj o k ren e lea, ipak se o nasilnosti nekog p o stu p k a ne sm e su d iti na osnovu njegovih ciljeva i po sledica koje izaziva, ve jedino prem a zakonu njegovih

70

WALTER BENJAMIN

s re d sta v a . N arav n o , d rav n a sila, k o ja im a u vidu sam o p osledice, s u p ro ts ta v lja se u p rav o tak v o m tra jk u kao to b o n je m n a silju , dok, s dru g e stra n e, to lerie p arcijal n e tra jk o v e , k o ji su n ajee stv arn o iznuivaki. Sorel je veom a razlono p o kazao d a takvo rigorozno shvata n je o p teg tra jk a m oe d a og ran ii ra zv ijan je stv ar nog n a silja u rev o lu cijam a. N a su p ro t tom e, neki poseban slu a j n a silja u o b lik u o b u stav e ra d a m oe da bude nem o ra ln iji i su ro v iji o d p o litik o g o p teg tra jk a . To je, n a p rim er, tra jk le k a ra k ak av je doivelo vie nem ak ih gradova. T akav tr a jk je sro d a n blokadi. U n jem u se n a n a jo d v ra tn iji n a in isp o ljav a besk ru p u lo zn a prim e n a n a silja. To je d ire k tn o n em o raln o o d jednog sta lea k o ji je godinam a, bez ikakvog p o k u aja o tp o ra, osi gurav ao s m rti n je n p le n , da b i zatim , p rv o m prilikom , svojev o ljn o digao ru k e od ivota. Ja s n ije nego u re la tiv n o novim k lasnim b o rb am a, u m ile n iju m sk i s ta ro j is to riji d r a v a stv o ren a s u sred stv a n en asiln o g sp o razu m ev an ja. R e je o diplom atiji. Z a d a ta k d ip lo m a te n e is c rp lju je se, p ri m eusobnom o p te n ju , u m o d ifik ac iji p ra v n ih p o red ak a. Analogno sp o ra zu m e v a n ju izm e u p riv a tn ih linosti, su tin sk i za d a ta k d ip lo m a ta je da, u im e sv o jih drava, m iro lju bivo i bez u govora, o d s lu a ja d o slu aja izglauju n ji h ove su k o b e. To je d e lik a tan zad atak , k o ji o dlunije re a v a ju iz b o rn i sudovi, ali d ip lo m atsk i m e to d reavan ja n a e ln o je s u p e rio rn iji o d izbornog suda, je r se nalazi s o n e s tra n e svakog p rav n o g p o re tk a , pa, p re m a tom e, i sile. N a ta j n a in je, kao i o p ten je m e u p riv a t n im lin o stim a, i o p te n je m e u d ip lo m a ta m a stvorilo so p stv en e o b lik e i vrline, k o ji n isu u v ek bili sp o ljan ji, ak o to i je s u d a n a s p o stali. U elom p o d ru ju sila o k o jim a vodi ra u n a kak o p riro d n o ta k o i p o zitiv n o p rav o , n em a sile k o ja b i b ila lie n a n ag o v eten e te k e p ro b le m a tik e svakog p ravnog n a silja. S v ak a p re d s ta v a o n ek o m p re tp o sta v ij enom re e n ju lju d s k ih z ad a ta k a o s ta je neizvodljiva u k oliko se n aeln o i p o tp u n o is k lju i sv ak a u p o tre b a sile. Da i ne govorim o o n e k o m p rev azilaen ju svih d o sad a n jih svets k o -isto rijsk ih iv o tn ih situ acija.

PRILOG KRITICI SILE

71

Sto g a se n a m e e p ita n je o d ru g im v rs ta m a s ila p o re d o n ih to ih u o av a p ra v n a te o rija . U jed n o se n a m ee p ita n je o istin ito s ti o sn o v n e do g m e z ajed n i k e tim te o rija m a : p ra v e d n i c iljev i m o g u s e p o s ti i o p ra v d a n im sred stv im a, o p ra v d a n a s re d stv a se p r im e n ju ju z a p ra vedne ciljeve. S ta b i se, m e u tim , d esilo k a d b i se sv ak a v rsta su d b o n o sn e sile k o ja u v o d i o p ra v d a n a s re d s tv a n a lazila u n e p o m irljiv o m s u k o b u sa p ra v e d n im c ilje v im a p o sebi, i k a d b i isto v re m e n o tre b a lo sag le d a ti n e k u d ru k iju silu k o ja za te ciljev e, d o d u e , n e b i m o g la b iti n i o p ra v d a n o n i n e o p ra v d a n o s re d stv o , ve se uopte n e b i p re m a n jim a o d n o sila k a o sre d stv o , neg o n e k a k o d ru k ije ? T im e d o la z im o d o u d n o g i u p rv i m ah o b e sh ra b ru ju e g is k u stv a o k o n a n o j n e re iv o sti svih p ra v n ih p ro b le m a (k o ja se, m o d a, u sv o jo j bezizgledn o sti m oe p o re d iti sam o sa n e m o g u n o u d o n o e n ja ob av ezn e o d lu k e o to m e d a li je n e to p ra v iln o lii po g ren o u je z icim a k o ji se f o r m ira ju ). J e r o o p ra v d a n o sti s re d sta v a i p ra v e d n o sti c ilje v a n ik a d n e o d lu u je razu m , ve su d b in sk a s ila o o p ra v d a n o sti s re d sta va, a o o p ra v d a n o sti cilje v a bog. To s h v a ta n je je sam o z ato re tk o to p o s to ji tv rd o k o rn a n a v ik a d a se p ra v e d n i c iljev i z a m ilja ju k a o c iljev i m ogueg p ra v a , to zn ai n e sam o k a o o p tev aei ( to a n aliti k i sled i iz o b e le ja p ra v e d n o sti) ve i p o d e sn i za u o p ta v a n je ( to to j o so b in i, k a k o b i se m o g lo p o k azati, p ro tiv re i). J e r ciljev i k o ji s e za n e k u s itu a c iju m og u p rih v a titi k a o p ra v e d n i, i u je d n o su o p te p riz n a ti, optevaei, n is u to n i za je d n u d ru g u , m a k o lik o o n a u d ru g im o d n o sim a b ila s li n a o n o j p rv o j. J e d n u n ep o s re d n u fu n k c iju s ile o k ak v o j je o v d e re p o k a z u je ve i sv ak o d n ev n o iv o tn o isk u stv o . S rd b a , n a p rim e r, do vodi oveka d o n a jv id ljiv ijih p ro v a la n a silja , k o je se kao sre d stv o n e o d n o si n a n e k i u n a p re d p o s ta v lje n cilj. T o n a silje n ije sre d stv o , ve is p o lja v an je . O no s e p o k a zu je i u p o tp u n o o b je k tiv n im o b licim a, u k o jim a se m oe p o d v r i k ritic i. N a jiz ra z itije ih n alazim o p r e svega u m itu . M itsk a sila u sv o m p ro to tip sk o m o b lik u isto je is p o lja v an je bogova. O n a n ije s re d stv o z a b o an sk e ci

72

WALTER BENJAMIN

ljeve, a jedva da je i ispoljavanje njihove volje. Mitska sila je, pre svega, ispoljavanje boanskog postojanja. Do b a r p rim er za to je legenda o Niobi. Dodue, moglo bi izgledati d a su postupci Apolona i Artemide sam o kazna. M eutim, njihovo nasilje vie uspostavlja pravo nego to kanjava prekoraenje postojeeg prava. Niobina oholost navlai na sebe kob ne zato to vrea pravo, ve zato to izaziva sudbinu na borbu. U toj borbi sud bina m ora pobediti i uspostaviti pravo tek u pobedi. K oliko je malo za antiki d u h takvo boansko nasilje bilo kazna radi odravanja prava pokazuju legende o herojim a, u kojim a junak, na p rim er Prom etej, sa dosto janstvenom h rab ro u izaziva sudbinu, s promenljivom sreom se bori p ro tiv nje, ali ga legenda ne ostavlja bez nade da e ljudim a jednog d ana doneti novo pravo. H eroj i pravna sila k o ja se podrazum eva u m itu jesu, u stvari, ono pravo k o je narod jo i danas sebi predo ava kada se divi zloincu. Sila se, dakle, sruuje na N iobu iz nesigurne, dvosmislene sfere sudbine. Ona, u sutini, nije razorna. U prkos tom e to Niobinoj deci do nosi krvavu sm rt, ona se zaustavlja p re d ivotom m ajke, koju zbog sm rti dece ostavlja jo grenijom nego ranije, kao veno nem og nosioca krivice i kao kamen mea iz m eu lju d i i bogova. Ako bi se u m itskim ispoljavanj ima ta neposredna sila m ogla pokazati kao veoma bliska sili koja postavlja pravo, ili ak identina sa njom , onda bi ona povratno osvetljavala takvu silu 'koja postavlja pravo, ukoliko je ova ranije, u prikazivanju ratnog nasilja, okarakterisana sam o kao sredstvo. Ova povezanost istovremeno obea va da e baciti vie svetlosti na sudbinu, koja se u svim sluajevim a nalazi u osnovi pravne sile i da e kritik u sile u irokim crtam a dovesti do kraja. Funkcija sile u p o stav ljan ju prava dvostruka je, naime, u tom sm islu to postavljanje prava kao svome cilju tei, do due, onom to se uspostavlja kao pravo, sa silom kao sredstvom ; m eutim , u tren u tk u kada je taj cilj ostva ren, ono se kao pravo ne odrie sile, ve ovoj tek sada, u strogom smislu, i to neposredno, omoguava da po stavlja pravo tim e to uvodi ne jedan nenasilan i neza

PRILOG KRITICI SILE

73

visan, ve sa silom nuno i p risn o povezan cilj k ao prav o pod im enom m oi. P o stav ljan je p ra v a je p o stav ljan je m oi i u to lik o in nepo sred n o g isp o ljav an ja sile. P ra vednost je naelo svakog boanskog p o stav ljan ja cilja, m o naelo svakog m itsk o g p o stav ljan ja p rav a. Ovo p o sled n je naelo nalazi o g ro m n u p rim en u sa kru pn im posledicam a u dravnom p ravu. U njegovom je po d ru ju , naim e, p o stav ljan je granice, p o p u t onog koje vri m ir" svih ra to v a m itsk o g do b a, kao prafenomen sile koja p o stav lja p rav o u o p te. Tu se n a jja sn ije pokazuje d a svaka sila k o ja p o stav lja p rav o tre b a da obezbedi p re svega m o, vie i o d najv eeg stican ja poseda. K ad se p o sta v lja ju granice, p ro tiv n ik se ne u n ita va potpuno, ak m u se p riz n a ju p ra v a i o n d a kad pobednik raspolae n ajn a d m o n ijo m silom . I to n a dem onski-dvosm islen n ain je d n ak a " p rava: za obe ugo vorne stra n e p o sto ji ista lin ija k o ja se ne srne p re k o ra iti. Tu se p o jav lju je, u stra h o v ito j p rv o b itn o sti, ista ona m itsk a dvosm islenost zak o n a k o ji se ne sm eju pre koraiti", a o k o jo j A natole F rance govori satirin o : Za koni p o d jed n ak o z a b ra n ju ju i siro m an im a i bogatim a da spavaju ispod m osta. Izgleda da Sorel ne d o d iru je sam o k u ltu rn o -isto rijsku ve i m etafiziku istin u k ada p re tp o sta v lja da je u poecim a svakog p rav a p o sto jalo nek o ,^pred "-pravo k ra ljeva ili velikaa, u k ra tk o m onika. Ono e, naim e, mutatis m utandis, o s ta ti takvo sve dok b u d e p ostojalo. Je r sa stan o v ita sile k o ja jed in o moe g aran to v ati p ra vo, ne p o sto ji je d n ak o st, ve, u n ajb o ljem sluaju, je d n a ko velika sila. in p o stav ljan ja granica zn aajan je, m e utim , za spoznavanje p rav a jo u jed n o m pogledu. Po stavljene i opisane granice p o staju , b a r u iskonskim vre m enim a, nepisani zakoni. ovek ih, i ne slutei, m oe prek o raiti i ta k o se izloiti isp atan ju. J e r sv ak a p rav n a intervencija k o ju izaziva p o v red a nepisanog i nepozna tog zakona naziva se, za razliku od kazne, isp atan je. Ali m a koliko isp ata n je m oglo tek o pogoditi onoga koji nita ne sluti, pojava tog isp ata n ja n ije slu ajn o st u pravnom sm islu, ve 9udbina, k o ja se ovde jo jed n o m pokazuje u svojoj n a m e m o j dvosm islenosti. Ve je H er

74

WALTER BENJAMIN

m ann Cohen, u jednom uzgrednom razm atranju antike predstave o sudbini, rekao kako je neizbeno uvideti" d a sam poredak sudbine, izgleda, izaziva i prouzrokuje istupanje, otpadnitvo". O tom m itskom d uhu prava svedoi i moderno naelo da nepoznavanje zakona ne titi od kazne, ma koliko se bo rb a za pisano pravo u ranom periodu anti kih zajednica shvatala kao pobuna protiv duha m itskih pravila. Daleko od toga d a o tk rije neko istije podruje, m itsko ispoljavanje neposredne sile pokazuje se kao n a jd u b lje identino sa svakom pravnom silom, a nasluivanje njene problem atike pretv ara u izvesnost o tet nosti njene isto rijsk e funkcije, ije se unitenje time p ostav lja kao zadatak. Upravo taj zadatak, u k ra jn jo j liniji, postavlja pita n je o istoj neposrednoj sili, k oja bi mogla obuzdati m itsku. Kao to se u svim podrujim a m itu suprotstav lja bog, tak o se i m itskoj sili suprotstavlja boanska sila. U stvari, ona je n jena suprotnost u svim pojedinostim a. Ako m itsk a sila postavlja pravo, boanska sila ponita va pravo. Ako pravo postavlja granice, boanska sila ih po tp u n o brie. Ako m itska sila istovrem eno grei i ispata, boanska sila oslobaa od ispatanja grehova. Ako p rv a p reti, druga udara; ako je prva krvava, druga je beskrvno ubilaka. Legendi o Niobi moemo suprot staviti, kao p rim er te boanske sile, suenje druini Korejevoj. Ono pbgaa povlaene Levite, pogaa ih nena javljeno, ne pretei, u d ara i ne zaustavlja se p red unite njem . Ali ta sila istovrem eno oslobaa od grehova, pa se ne moe porei duboka povezanost beskrvnog i od grehova oslobaajueg k arak tera te sile. Je r krv je sim bol pukog ivota. U kidanje pravne sile svodi se, u ta se ovde ne m oem o dublje uputati, n a ogreenje pukog priro d n o g ivota, ogreenje koje nevinog i nesrenog ivog oveka p red aje ispatanju. Ovo ispatanje po ravnava njegovu krivicu i oslobaa krivca, ali ne od 8 Hermann Cohen: E thik des rdnen Willens, drugo izdanje, Berlin 1907, str. 362.

PRILOG KRITICI SILE

75

krivice, ve od prava. Jer prestankom ivota prestaje i vlast prava nad ivim ovekom. Mitska sila je krvava sila nad pukim ivotom radi same te mitske sile, boanska sila je ista sila nad celim ivotom radi ivog oveka. Prva zahteva rtvu, druga je prima. Boanska sila ne ispoljava se samo u religijskom predanju, ona se pokazuje, bar u jednom osvetanom obliku, i u dananjem ivotu. Jedan od tih oblika mo emo nai u vaspitakoj sili, koja je u svom savrenom vidu izvan prava. Ovo ispoljavanje boanske sile ne sa stoji se, dakle, u tome to bi bog tu neposredno nastu pao inom uda, ve u onim momentima beskrvnog, ubedljivog izvrenja koje oslobaa od greha. Najzad, i u tome to je odsutno svako postavljanje prava. Utoliko je, dodue, opravdano tu silu nazvati i unitavajuom; ali ona je to samo relativno, u odnosu na dobra, pravo, ivot i tome slino, nikad apsolutno u odnosu na duu ivog oveka. Takvo proirenje iste ili boanske sile izazvae, dodue, upravo danas najotrije napade i ljudi e mu se suprotstaviti ukazivanjem na to da ono, prema doslednoj dedukciji, uslovno dozvoljava ljudima i ubilako nasilje. Ali ovo se ne doputa. Jer na pitanje: Da li smem ubiti?" izrie se nepokolebljiv odgovor u zapovesti: Ne ubij". Ta zapovest nalazi se pred delom, kao to se bog nalazi ispred" branei da se delo dogodi. Ali istina je, ta zapovest ostaje -r- ukoliko strah od kazne ne opominje na poslunost neprimenljiva, nesamerljiva u odnosu na izvreno delo. Iz nje ne proistie nikakav sud o delu. I tako se unapred ne moe sagledati ni boanski sud o delu ni razlog za taj sud. Zato nisu u pravu oni koji osudu svakog nasilnog ubistva oveka od strane njegovog blinjeg zasnivaju na za povesti. Ona nije merilo presude, ve ideja-vodilja ak tivne linosti ili zajednice, koji u svojoj usamljenosti treba da se s njom rasprave, i u ogromnom broju slu ajeva treba da prime na sebe odgovornost to nisu vodili rauna o njoj. Tako je to shvatalo i jevrejstvo, koje je osudu ubijanja u nunoj odbrani izriito odbaci valo. Ali pomenuti mislioci vraaju se na jednu dalju teoremu i, polazei od nje, moda ak nameravaju ob

76

WALTER BENJAMIN

razloiti zapovest. To je stav o svetosti ivota, koji do vode u vezu ili sa celokupnim anim alnim ivotom, pa ak i vegetabilnim, ili ga, pak, ograniavaju sam o na oveka. N jihova argum entacija u jednom ekstrem nom sluaju, na p rim eru revolucionarnog u b ijan ja poroblji vaa, izgleda ovako: Ako ne ubijem , nikada neu zasno vati carstvo p ra v e d n o sti. . . Tako misli duhovni tero rist. .. Ali mi verujeino da ivot sam po sebi stoji iz nad sree i pravednosti nekog ivota.6 Ma koliko bilo oigledno da je ovaj poslednji stav pogrean, ak neple m enit, isto je toliko sigurno d a taj stav otkriva obavezu da se osnov zapovesti ne trai vie u onom e to delo ini ubijenom , nego u onom to delo ini bogu i samom izvriocu. Pogrean je i nedostojan stav da sam ivot stoji iznad pravednog ivota, ako ivot treba d a znai goli ivot a u tom znaenju se on upotrebljava u navede nom razm atran ju . Taj stav, m eutim , sadri jednu veliku istinu ako p o sto jan je (ili, bolje reeno, ivot; dvostruko znaenje tih rei, analogno dvostrukom znaenju rei m ir, treb a razloiti na osnovu njihovog odnosa na od govarajua dva p o d ru ja ) oznaava postojano agregat no stan je oveka. Ako tim stavom hoe d a se kae da je nebie oveka neto stran ije nego (bezuslovno: isto) jo-nebie pravednog oveka. Toj dvosmislenosti zahva lju je navedeni stav za svoju prividnu tanost. Bie o veka se nikako ne poklapa sa golim ljudskim ivotom, ne poklapa se sa njegovim golim ivotom ba kao ni sa nekim drugim njegovim stanjem ili svojstvom, pa ak ni sa integritetom ovekove telesne linosti. Ma koliko da je ovek neto sveto i neprikosnoveno (ili pak onaj ivot u njem u koji se, identian, nalazi u zem aljskom ivotu, sm rti i u produenju ivota kroz potom ke), njegova stanja i njegov telesni ivot, koji drugi ljudi mogu povrediti, nisu ni sveti ni neprikosnoveni. Jer po emu bi se onda ivot sutin sk i razlikovao od ivota ivotinja ili biljke? a k i kada bi biljke bile svete i neprikosno vene, one ne bi to mogle biti samo zbog svog golog i Kurt Hiller u jednom godinjaku Ziel-a.

PRILOG KRITICI SILE

77

vota, ne bi to m ogle b iti p o n jem u . V redelo bi isp itati poreklo dogm e o svetosti, neprik o sn o v en o sti ivota. Mo da je, ili, tan ije, v erovatno je d a je sk o ra n ja pojava, kao p o sled n ja zab lu d a o slab ljen e zap ad n e trad icije, tra iti sveca, kojeg je o n a izgubila, u kosm ikoj nedokuivosti. (S ta ro st svih religioznih zapovesti p ro tiv sm rti ovde n ije nik ak av protivdokaz, je r se u njihovoj osnovi nalaze d ru k ije m isli o d o n ih k o je se nalaze u osnovi m o dem e teo rem e.) N a k ra ju tre b a se zam isliti i nad injenicom d a je ono to se ovde sm a tra svetim p re m a s taro m m itsk o m m ilje n ju b ilo igosani nosilac k ri vice: goli ivot. K ritik a sile je ste filo so fija n jen e isto rije. Filosofija" te is to rije zbog toga to jed in o id eja njenog ishoda om oguuje k ritik i, razlik u ju i i od lu u ju i sta v p re m a njenim vrem en sk im podacim a. Pogled k o ji je u puen sam o na ono to je n ajb lie moe, u n ajb o lje m sluaju, uoiti sam o d ijalek tik e uspone i padove u oblicim a sile kao zakonodavne i one k o ja odrava pravo. Zakon toga k olebanja zasniva se n a tom e to svaka sila k o ja odrava p ravo, su zb ijan je m n e p rija te ljs k ih su p ro tn ih sila, to k o m svog tra ja n ja p o sred n o sam o slab i silu k o ja postavlja pravo, rep rezen to v an u > u n jo j (n a neke takve sim ptom e u kazali sm o to k o m isp itiv a n ja ). To tra je sve dotle dok neke nove ili ra n ije su zb ijan e sile ne pobede d o sad an ju silu k o ja p o stav lja p ravo i tim e z asn u ju novo pravo, k o je e one s a svoje s tra n e d a ti. N a p ro b ija n ju tog krunog k re ta n ja u steg am a m itsk ih p ra v n ih form i, na o d s tra n je n ju p ra v a zajedno sa silam a n a k oje je pravo upueno, kao to su i one n a njega, u k ra jn jo j liniji, dakle, dravne vlasti, zasniva se novo isto rijsk o razdoblje. Ako je v last m ita ovde-onde u sad an jici ve razbijena, onda se to novo ne nalazi u tako nezam iljivo dalekoj b u d u n o sti da b i zalaganje p ro tiv p rav a sam o po sebi bilo n e p o treb n o . Ali ako je sili i s one stran e prava o sig u ran o n jen o p o sto ja n je kao iste n eposredne sile, onda je tim e dokazano d a je m oguno i revolucio narno n asilje, na koji nain je m oguno, i d a je re volucionarno n asilje im e za n a jv iu m an ifestaciju iste sile oveka. Za oveka, m eutim , n ije p o d jed n ak o m o

78

WALTER BENJAMIN

guno ni toliko h itn o da odlui o tom e kad je ista sila u odreenom sluaju b ila stvarna sila. Je r samo m itsku, a ne boansku silu moi em o kao takvu sa izvesnou shvatiti, osim ako n ije re o izuzetnim dejstvim a: oveku n ije sam a po sebi oigledna snaga sile koja oslo baa o d greha. Ponovo istoj boanskoj sili stoje na raspolaganju svi veni oblici koje je m it ukrstio sa pra vom. Ona se moe p ojaviti isto tako u pravom ra tu kao i u boanskom su d u gomile nad zloincem. Neprihvat ljiva je, m eutim , svaka m itsk a sila, ona koja postavlja pravo i k o ju moemo nazvati upravljakom . N eprihvat ljiva je i ona k o ja odrava pravo, upravljana sila, koja joj slui. B oanska sila, k o ja je obeleje i ig, nikada sredstvo svetog izvrenja, moe se nazvati silom koja vlada.

ISTO RIJSK O-FILOZO FSKE T EZE

J Kao to je poznato, tvrdi se da je postojao automat koji je na svaki potez ahiste odgovarao protivpotezom to mu je osiguravao pobedu u partiji. Lutka u turskoj nonji, sa nargilama u ustima, sedela je pred tablom na prostranom stolu. Sistem ogledala stvarao je iluziju da je taj sto (sa svih strana) providan. U stvari, u njemu je sedeo grbavi patuljak, koji je bio majstor u ahu, i pomou uzica upravljao nikom lutke. Moemo za misliti ta bi u filozofiji bio pandan toj aparaturi. Uvek treba da pobedi lutka koja se naziva istorijski mate rijalizam. Ona se bez po muke moe uhvatiti u kotac sa bilo kime, ukoliko najmi teologiju, koja je danas, kao to znamo, mala i runa, pa se ionako ne srne poka zivati pred svetom. II ,,U najzanimljivije specifinosti ljudske due, kae Lotze, spada, pored tolike samoivosti u pojedinanom, opta nezavidljivost sadanjice prema budunosti. Mi sao se svodi na to da je slika sree kakvu gajimo potpu no obojena vremenom u koje nas je bacio tok naeg ivota. Srea koju bi u nama mogia probuditi zavist, postoji samo u vazduhu to smo ga udisali zajedno sa

80

WALTER BENJAMIN

ljudim a s kojim a bism o mogli razgovarati, sa enama koje bi nam se mogle p red ati. Drugim reima, u pred stavi sree neodvojivo provejava i predstava o iskup ljenju. Sa predstavom prolosti, koju istorija pretvara u svoj predm et, isti je sluaj. Prolost sa sobom nosi vrem enski indeks kojim se upuuje na iskupljenje. Po sto ji tajn i dogovor bivih pokolenja sa naim. Nas su oekivali na zemlji. N am a je, kao i svakom prethodnom pokolenju, data u naslee izvesna slaba m esijanska sna ga, na koju prolost polae pravo. Ne moemo lako isku p iti tu obavezu. Isto rijsk i m aterijalista to zna. III H roniar koji nab raja dogaaje, ne razlikujui ve like od malih, vodi tim e ra u n a o istini da nita to se nekada desilo ne treba da bude izgubljeno za istoriju. Dodue, tek iskupljenom oveanstvu potpuno pripada njegova prolost. To znai: tek iskupljeno oveanstvo moe c itirati svoju prolost u svakom trenutku. Svaki njegov proivljeni tren u tak p o staje citation & lordre du jour* a taj dan je upravo dan poslednjeg suda. IV Teite prvo za hranom i odeom, a onda e vam carstvo boje sdmo pripasti.
Hegel, 1807.

K lasna borba, koju istoriar kolovan na Marxu uvek ima u vidu, b orba je za sirove i m aterijalne stvari, bez kojih nem a tananih i spiritualnih. Uprkos tome. ove poslednje su u klasnoj borbi d ru k ije prisutne od pred stave o plenu to p rip ad a pobediocu. One su u toj borbi ive kao pouzdanje, kao h rab ro st, kao hum or, kao lu kavstvo, kao nepokolebljivost, i deluju na budunost. One e stalno svaku pobedu vlastodraca staviti pod * Citiranje na dnevnom redu. Prim. prev.

ISTORIJSKO-FILOZOFSKE TEZE

81

znak pitanja. Kao to cvee okree krunice suncu, tako prolost tei, zahvaljujui nekom skrivenom heliotropizmu, da se okrene onom suncu koje se raa na nebu istorije. Tu najneupadljiviju od svih promena mora razumevati istorijski materijalista. V Istinska slika prolosti hitro promie. Prolost se moe zadrati samo kao slika to nepovratno i zakratko prosine u trenutku kad se moe spoznati. Istina nam nee utei" te rei Gottfrieda Kellera oznaavaju u istorijskoj slici istorizma upravo ono mesto na kome je probija istorijski materijalizam. Jer posredi je nepo vratna slika prolosti, slika to preti da nestane sa sva kom sadanjou koja sebe nije shvatila kao ono to je u toj slici intendirano. Radosno poslanje, koje sa groz niavim bilom objavljuje istoriar prolosti, dolazi iz usta koja, moda, ve u trenutku u kome se otvaraju govore u prazninu. VI Istorijski artikulisati prolost ne znai spoznati je kakva je, u stvari, bila". To znai ovladati seanjem onako kako blesne u trenutku opasnosti. Istorijskom materijalizmu je stalo do toga da zadri sliku prolosti kakva se u trenutku opasnosti iznenada javlja istorij skom subjektu. Opasnost podjednako preti i postojanju tradicije i njenim primaocima. Za oboje ta je opasnost istovetna: postati orue vladajue klase. U svakoj epohi moramo pokuati da naslee ponovo preotmemo od kon formizma, koji namerava da njime ovlada. T&, Mesija ne dolazi samo kao spasitelj ve i kao pobednik Antihrista. Sposobnou da iz prolosti raspiri iskru nade obdaren je samo onaj istoriar koji je proet sveu da ni mrtvi nee biti sigurni pred neprijateljem, ako pobedi. A taj neprijatelj nije prestao da pobeuje.

82

WALTER BENJAMIN

V II Setite se mraka i velike zime u ovoj dolini leleka.

Brecht:
P ro s ja k a op era

Fustel de Coulanges p rep o ru u je istoriaru da sebi izbije iz glave sve Sto zna o daljem toku istorije ako hoe ponovo da doivi neku epohu. Ne moe se bolje obeleiti po stu p ak sa kojim je prekinuo istorijski ma terijalizam . To je p o stu p ak uivljavanja. Njegovo je poreklo lenjost srca, acedia, koja nem a h rabrosti da ovlada pravom isto rijsk o m slikom to nam ah zablesne. Srednjovekovni teolozi sm atrali su je praosnovom tuge. F laubert, koji ju je upoznao, pie: Peu de gens devinero n t com bien ii a fallu e tre triste po u r ressusciter Carthage".* P riro d a te tuge bie jasn ija ako postavim o p itan je u koga se to, u stvari, uivi java istoriar koji pri pad a koli istorizm a. Odgovor bez ustezanja glasi: u pobednika. Ali oni koji vladaju naslednici su svih neka dan jih pobednika. Zato ui vijavan je u pobednika uvek ide na ru k u vlastodrcim a. Time je istorijskom materijalisti d o sta reeno. Onaj koji je stalno pobeivao, sve do dan a dananjeg, koraa u trijum falnom pohodu to dan an je vlastodrce vodi prek o danas pobeenih. Kao to je oduvek bilo uobiajeno, u trijum falnom pohodu se nosi i plen. Taj plen se naziva kulturnim dobrima. Ona e u isto rijsk o m m aterijalistd naii na distancira nog p osm atraa. J e r ono to on vidi u kulturnim dobri ma, to je za njega, bez izuzetka, takvog porekla da ne moe o tom e razm iljati bez uasavanja. Ona ne zah v a lju ju za svoje p o sto jan je sam o naporu genija koji su ih stvorili ve i bezim enom kuluku njihovih suvre m enika. N em a d o kum enta k u ltu re koji istovrem eno ne bi bio d o kum ent varvarstva. I kao to on sam nije slo bodan od varvarstva, to nije ni proces tradicije u kojem su ta do b ra prelazila sa jednog na drugog. Istorijski se m aterijalista zato, koliko god m u je to moguno, dis* Malo njih e shvatiti koliko je trebalo biti tuan da bi se oivela Kartagina. Prim. prev.

ISTORIJSKO-FILOZOFSKE TEZE

83

ta n c ira o d trad icije. On s m a tra svojim z ad atk o m d a ide uz d la k u isto riji. V III T rad icija u g n je te n ih p o uava n as d a je izuzetno stan je u kom e ivim o pravilo. Mi m o ram o doi do sh v atan ja is to d je k o je to m e odgovara. T ad a em o se suoiti s a zad atk o m k o ji se sa sto ji u u v o en ju stvarnog izuzetnog stan ja; i tim e e se p o b o lja ti n a poloaj u b o rb i p ro tiv u faizm a. an sa faizm a je ne na poslednjem m e stu u to m e to ga p ro tiv n ici doe k uju u im e n a p re tk a k ao is to rijs k e n o rm e. uenje zbog toga to su stv ari k o je doivljavam o jo " m ogue u d vadesetom v ek u nije filozofsko. O no se n e nalazi na po etk u saznanja, sem u k o lik o to n ije sazn an je d a je neodrivo sh v ata n je is to rije iz ko jeg to u en je potie. IX Krilo mi je spremno da zalepra, vratio bih se rado, jer ako bih i ostao sve vreme, ne bih ba imao sree.
Gerhard Scbolem: Pozdrav od Angelusa

Klee im a sliku k o ja se zove Angelus N ovus. N a njoj je p rik a z a n an eo k o ji izgleda ta k o k ao d a nam erava da se u d a lji od neega im e je fascin iran . Oi su m u razrogaene, u s ta otvorena, a k rila ra ire n a. Tako m ora izgledati an eo isto rije . Lice je o k ren u o p ro losti. Ono to m i vidim o kao lanac dogaaja, on vidi kao je d n u je d in u k a ta stro fu to n e p rek id n o gom ila ru evine n a ru ev in am a i b a ca m u ih p re d noge. R ado b i se zaustavio, b u d io m rtv e i sastav ljao ono to je raz bijeno. Ali iz ra ja duva ta k o snana o lu ja d a m u je razapela k rila i an eo vie n e m oe d a ih sklopi. Ta oluja ga nezadrivo goni u b u d u n o st, k o jo j o kree lea dok gom ila ruevina p re d n jim n is te d o neba. Ono to nazivam o n a p re tk o m je ste ta oluja.

84 X

WALTER BENJAMIN

Predm eti koje su m an astirsk a pravila odreivala b ra tiji za m editaciju trebalo je da u njim a izazovu m rn ju na svet i svetsko zbivanje. Tok misli koji ovde p ratim o proizaao je iz sline namene. On namerava da u tren u tk u kad politiari u koje su se nadali protivnici faizm a lee n a zem lji i svoj poraz potvr u ju izdajom vlastite stvari oslobodi politiko dete sveta iz m rea kojim a su ga oni upleli. R azm atranje polazi od toga da su ograniena vera u napredak tih politiara, njihovo poverenje u svoju masovnu bazu i, konano, njihovo servilno ukljuivanje u aparat koji se ne moe kontrolisati bile tri strane iste stvari. Ono eli da predoi koliko nae uobiajeno m iljenje skupo staje p red stav a o isto riji koja izbegava svako drue nje sa onom koje se ti politiari i dalje vrsto dre. XI K onform izam , koji je od poetka bio odomaen u so cijaldem okratiji, vrsto je p risu tan ne samo u njenoj politikoj taktici ve i u njenim ekonomskim p redsta vama. On je uzrok kasnijeg sloma. N ita nije nemako radnitvo toliko korum piralo koliko m iljenje da ono pliva sa stru jo m . Tehniki razvoj bio je za njega pad reke po kojoj je sm atralo da pliva. Odatle je bio samo korak do iluzije da fabriki rad, kome je tehniki napre dak iao na ruku, p redstavlja politiki in. Stari p ro testan tsk i radni m oral slavio je u sekularizovanom vidu kod nem akih rad n ik a svoje vaskrsenje. Gotski prog ram ve nosi u sebi tragove te zbrke. On def inie rad kao izvor svega bogatstva i sve k u ltu re. Slutei zlo, M arx je na to odgovorio d a ovek nem a nikakve druge sopstvenosti osim svoje radne snage, da m ora b iti rob drugih ljudi k o ji su zagospodarili predm etnim uslovima ra d a .* Bez obzira na to, konfuzija se dalje iri * Karl Marks Fridrih Engels: Izabrana dela u dva toma, K ultura III, Beograd 1950, str. 9.

ISTORIJSKO-FILOZOFSKE TEZE

g5

i usk o ro zatim Jo se f Dietzgen izjav lju je: R ad se naziva spasiteljem novog v rem en a. U . . . p o b o lj a n ju . . . ra d a . . . sasto ji se bogatstvo k o je sad a m oe da izvri ono to dosada n ije d a n sp asitelj n ije izvrio. To v u lgam om arksistiko sh v ata n je o to m e ta je ra d ne zadrava se dugo na p ita n ju k akvo je d ejstv o proizvoda ra d a n a rad n ik e dok ne m ogu n jim e rasp o lag ati. Ono hoe d a vidi sam o n ap retk e u o sv aja n ju p riro d e, n e i nazad o v an ja dru tv a. Ispoljava ve te h n o k ra tsk e crte, k o je em o d ocnje sresti u faizm u. U te c rte sp ad a sh v ata n je p riro d e k o je se zloslutno razlik u je o d p re d m a rto v sk ih socijalistikih utopija. R ad, kak o se o d sad a razum eva, svodi se na iskoriavanje p riro d e, k o je se sa naivnim zadovolj stvom su p ro tstav lja izra b ljiv a n ju p ro le ta rija ta . U poreenju sa to m p o zitiv istik o m koncepcijom , m a tarije koje su dale toliko m a te rija la da se ism eva F o u rier ispoljavaju svoj izn en a u ju e zdrav sm isao. P rem a Fourieni, treb alo je d a v a ljan d ru tv en i ra d im a sledee posledice: da etiri m eseca o sv etljav aju zem aljsk u no, da se led povue sa polova, d a m o rsk a voda ne b u d e vie slana i d a zveri stu p e u slu b u oveka. Sve to raz janjav a ra d koji, veom a u d a lje n od isk o riav an ja p ri rode, je ste u s ta n ju da iz p riro d e izvue tvorevine k o je kao po ten cijaln e d re m a ju u n jen o m o k rilju . Uz k o ru m pirano sh v ata n je o ra d u s to ji kao njegova d o puna priro d a, k o ja je, kao to se Dietzgen izraava, tu bes platn o. X II Potrebna nam je istorija, ali potrebna nam je drukija od one to je potrebna razm atenom dokoliaru u vrtu znanja.
Nietzsche: O korisnosti i tetnosti istorije

S u b je k t isto rijsk o g sazn an ja je ste sam a b orbena, po d ja rm lje n a klasa. K od M arxa se ona p o ja v lju je kao posledn ja p o ro b ljen a, k ao osvetnika klasa, k o ja delo osloboenja p riv o d i k ra ju u im e generacija potuenih. Ta svest, k o ja je n a k ra tk o vrem e u S p a rta k u su jo jednom dola do izraza, bila je o d v ajk ad a o d b o jn a socijald em o k ratiji. U to k u tri decenije polo jo j je za ru k o m da sk o ro izbrie im e B lanquija, iji je tu an i zvuk p o

86

WALTER BENJAMIN

tresao p re th o d n o stolee. Zadovoljila se tim e da rad nikoj klasi dodeli ulogu oslobodioca buduih generacija. Tim e jo j je p resekla ilu najbolje snage. Klasa se u toj koli brzo oduila kako od m rnje tako i od port vovanosti. Je r i jedno i drugo h ran i se slikom porob ljenih p redaka, ne idealom osloboenih unuka. X III Naa stvar bie svakim danom jasnija, a narod svakim danom pametniji.
Josef Dietzgen: Religija socijaldemokrati}e

Socijaldem okratsku teoriju, a jo vie praksu, od reivala je p red stav a o n ap retk u koja se nije drala stvarnosti, ve je im ala dogm atske pretenzije. Napre dak, kakav se ocrtavao u glavama socijaldem okrata, bio je, prvo, nap red ak samog oveanstva (ne samo njegove sposobnosti i zn an ja). Bio je, drugo, beskonaan (od govarajui b e sk rajn o j perfektibilnosti oveanstva). S m atran je bio, tree, u sutini nezadrivim (kao na pred ak koji au to m atsk i ide pravom ili spiralnom sta zom ). Svaki od tih pred ik ata je kontroverzan, i svaki moe b iti povod za k ritiku. Ali ona m ora, ako doe do estoke borbe, zai u pozadinu svih tih predikata i u prav iti se na neto to im je zajedniko. Predstava o nap retk u ljudskog roda u isto riji ne moe se odvojiti od predstave o njenom toku koji prolazi homogenim i praznim vrem enom . K ritika predstave toga toka m ora u op te b iti tem elj k ritike predstave o napretku. XIV Poreklo je cilj.
Karl Kraus: Rei u stihovima 1

Isto rija je p red m et konstrukcije ije m esto ne ini homogeno i prazno vreme, ve vreme ispunjeno sadanjou . Tako je za R obespierrea antiki Rim bio sa-

ISTORIJSKO-FILOZOFSKE TEZE

87

danjo u isp u n je n a p ro lo st, k o ju je on istrg ao iz k o n tin u ite ta isto rije. F ran c u sk a rev o lu cija je sm atra la sebe novim R im om . C itirala je sta ri R im isto onako kao to m o d a c itira n e k ad a n ji n ain odevanja. M oda im a n ju h za ak tu eln o st, m a gde se ova k re ta la u esta ru p ro lo sti. O na je tigrov sk o k u p ro lo st. Sam o to se on zbiva u a re n i u k o jo j k o m a n d u je v lad aju a klasa. Isti skok p o d slob o d n im n eb o m is to rije je ste d ijalek tiki skok kakvim je M arx shvatio revoluciju. XV Svest o ra z b ija n ju isto rijsk o g k o n tin u ite ta sv o j stvena je rev o lu cio n arn im klasam a u tre n u tk u njihovih akcija. V elika rev o lu cija uvela je nov k alen d ar. Dan kojim k a le n d a r p o in je fu n g ira k ao is to rijsk i saim a vrem ena. I u osnovi uzevi isti se d an uvek vraa u vidu p razn ik a, to znai d an a sean ja. K alendari, dakle, ne ra u n aju vrem e kao asovnici. Oni su spom enici jedne o d re en e isto rijsk e svesti od k o je u Evropi ve sto godina izgleda d a n em a ni n a jb le ih tragova. Jo u julsk oj revoluciji o d ig rao se je d a n dogaaj u kom e se ta svest ispoljila. K ad se sp u stilo vee prv o g d ana borbe, n a nekoliko m e sta u Parizu, nezavisno ali isto vrem eno, pucalo se u asovnike n a to rn jev im a. Jed an svedok, k o ji za svoju p ro n icljiv o st, m oda, tre b a da za hvali rim i, zapisao je tada: Qui le croirait! on it qu'irritds contre Vheure. De nouveaux Josus au pied e chaque tour, Tiraient sur les carans pour arrter le jour. (Ko hi vercrvao? Pria se da su, ljuti na asove, Novi Isusi Na vini* u podnoju svakog tornja Pucali na brojanike da zaustave dan.) * Isus Navin, prem a Bibliji jevrejski voa posle Mojsija, koji je u jednoj bici naredio suncu da se zaustavi, kako bi do kraja izvojevao pobedu. Prim. prev.

00

WALTER BENJAMIN

XVI Isto rijsk i m aterijalista ne moe se odrei shvatan ja sadanjice k oja n ije prelaz, ve zastaje u vremenu 1 m iruje. J e r to shvatanje upravo definie sadanjost u kojoj on za sebe pie istoriju. Istorizam izlae ,,ven u sliku prolosti, istorijski m aterijalista iskustvo sa prolou, koje je jedinstveno u svojoj vrsti. Preputa drugim a da se istroe kod drolje bee jednom u bor delu istorizm a. O staje gospodar svojih snaga: dovoljno muevan da razori kon tin u itet istorije.

XVII Istorizam , potpuno zakonito, postie vrhunac u optoj isto riji. Od n je se m aterijalistika istoriografija me todski odvaja moda jasn ije nego i od jedne-druge. Ona prv a nem a teo rijsk u arm atu ru . N jen postupak je aditivan; p rik u p lja m asu injenica da bi ispunila homogeno i prazno vrem e. U tem elju m arksistike istoriografije, m eutim , nalazi se jedan konstruktivan princip. U mi ljen je ne spada sam o k retan je misli, ve, isto tako, njihovo m irovanje. Tamo gde se m iljenje u konstelaciji zasienoj napetostim a iznenada zaustavlja, zadaje kon stelaciji ok, usled kojeg se ono kristalie kao monada. Isto rijsk i m aterijalista prilazi istorijskom predm etu jedino tam o gde se on p red n jim pojavljuje kao monada. U to j stru k tu ri vidi znam enje m esijanskog m irovanja zbivanja, dru k ije reeno, revolucionarne anse u borbi za p o d jarm ljen u prolost. Posm atra je da bi, raza rajui, izbacio odreenu epohu iz homogenog toka isto rije ,'te tako izbacuje odreeni ivot iz epohe, tako odre eno delo iz ivotnog dela. R ezultat njegovog postupka sastoji se u tom e to je sauvano i ukinuto u delu ivo tno delo, u ivotnom e delu epoha, i u epohi celokupan istorijsk i tok. H ranljivi plod istorijski shvaenog ima u svojoj jezgri vreme kao dragoceno ali neukusno seme.

ISTORIJSKO-FILOZOFSKE TEZE

g9

X V III Ubogih p e t m ilen ija hom o sap ien sa", kae jed an noviji biolog, p red stav ljaju , u odn o su n a is to riju o r ganskog ivota n a zem lji, o tp rilik e dve sekunde n a k ra ju dana od dvadeset etiri asa. A dstorija civilizovanog oveanstva bi p o to m m erilu isp u n ila p e tin u p o sled n je sekunde p o sled n jeg asa". S ad an jica, k o ja kao m e sijan ski m odel u o grom noj a b re v ija tu ri o b u h v ata isto riju celog oveanstva, u d lak u se p o k lap a sa figurom koja ini isto riju oveanstva u univerzum u.

A Isto rizam se zadovoljava u sp o sta v lja n je m kauzalnog neksua razliitih m o m en ata isto rije. Ali n ijed n o stan je stvari n ije kao u zrok sam im tim ve i isto rijsk o . Postalo je to d o cn ije, z ah v alju ju i d o g a ajim a k o ji od njega mogu b iti u d a lje n i m ilen iju m im a. Is to ri a r k o ji o datle polazi p re s ta je da sled zb iv an ja p ro p u ta k ro z p rste kao b ro jan ice. On uoaiva k o n stelaciju u k o ju je stu p ila njegova epoha sa nekom sasvim odre en o m ran ijo m . Zasniva ta k o sh v ata n je sad a p risu tn o g vrem en a kao sadan jo sti" u k o jo j se nalaze delii m esijan sk e sa d anjosti. Sigurno je d a p ro ro ci k o ji s u ispitivali ta vrem e k rije u sebi n isu vrem e doivljavali ni kao hom ogeno ni kao p razno. Ko to im a u v id u m oda e sh v atiti kako je u sean ju doivljena p ro lo st: naim e, isto tako. K ao to je poznato, Jev rejim a je bilo zab ran jen o da is tra uju b u d u n o st. T o ra i m o litv a pouavali s u ih, n a p ro tiv, da se seaju . To im je liilo ari bud u n o st, kojoj su podlegli o n i to trae obaivetenje od p ro ro k a. Ali zato za Jev reje b u d u n o st ipak n ije p o stala hom ogeno i prazno vrem e. J e r je u n jo j svaka sek u n d a b ila m ala kapija kroz k o ju je m ogao u i M esija.

90

WALTER BENJAMIN

TEO LO SK C K PO L IT IC K I FR A G M EN T

Tek sam M esija zavrava sve istorijsko zbivanje i to u tom sm islu to odnos istorijskog zbivanja prem a sam om m esijanstvu tek oslobaa, zavrava, stvara. Zato n ita to je isto rijsk o ne moe sam o od sebe hteti da se odnosi na m esijansko. Zato carstvo boije nije svrha istorijsk e dinam ike; ono n e moe b iti postavljeno kao cilj. Isto rijsk i gledano, ono n ije cilj ve kraj. Zato se p o redak profanog ne moe izgraditi na ideji carstva bojeg, zato te o k ra tija nem a politiki, ve samo reli giozan smisao. (N ajvea je zasluga Blochovog Duha uto p ije to je najodlunije negirao politiki znaaj teokratije.) Poredak profanog treb a da se izgradi na ideji sree. O dnos toga p o retk a prem a m esijanstvu jedna je od bit nih pounih stv ari filozofije istorije. Ona uslovljava m istiko shvatanje istorije, iji se problem da izloiti jednom slikom. Ako jedan pravac strelice obeleava cilj ka kom e d eluje dinam ika profanog, a drugi mesi ja n sk i intenzitet, onda, dodue, traenje sree slobod nog oveanstva tei da se udalji od tog mesijanskog pravca, ali kao to neka sila svojom putanjom moe pot pom oi drugu na sup ro tn o j p u tan ji, tako i profani po redak profanog moe potpom oi dolazak mesijanskog carstva. D akle,xprofanost, dodue, n ije kategorija car stva, ali je kategorija, i to jedna od najpreciznijih, nje govog najtieg pribliavanja. Je r u srei sve zemaljsko tei svome nestanku, ali sam o u srei m u je sueno da nae svoj n estanak. Dok neposredni m esijanski in tenzitet srca, due pojedinca, prolazi kroz nesreu, kao p a tn ja . Duhovnoj restitu tio in integrum , koja vodi bes m rtn o sti, odgovara svetovna, koja vodi u venost nestan ka, i ritam te veno prolazne, u svom totalitetu prolaz ne, u svom prostornom , ali i vrem enskom to talitetu pro lazne svetovne restitucije, taj ritam m esijanske prirode, je ste srea. J e r p riro d a je m esijanska po svojoj venoj i totalnoj prolaznosti. Teiti n jo j, ak i za one stupnjeve oveka koji su p riro d a, zadatak je svetske politike, iji m etod treb a da se zove nihilizam.

IZ PODNEVNIH SENKI

TAJNI ZNAK P rep ria v a ju se ove Schulerove rei: U svakom sa znanju, govorio je, m o rao b i b iti sad ran tru n a p su rd nosti, k ao to zapaam o d a an tik e are n a ilim im a ili o m a m e n taln i frizovi uvek negde p o m alo o d stu p a ju od svoje jed n o lin o sti. D rugim reim a: n ije p re su d n o k re tan je od sazn an ja do saznan ja, ve n eka ta n u n a naprslina u svakom p o jed in an o m sazn an ju . O na je neprim ela n znak au ten tin o sti, k o ji ih razlik u je od svake serij ske ro b e to se proizvodi p o ablonu. DRVO I JEZIK Popeo sam se uz o b ro n ak i legao p o d drvo. B ila je to to p o la ili jova. Z ato n isam zap am tio v rstu ? Zato to je, d o k sam gledao u k ro n ju i p ra tio n jen o k re tanje, d rvo u m eni iznenada tak o uzbudilo jezik da su, u m o jo j p risu tn o sti, jezik i d rv o jo jed n o m obavili svoju d rev n u svadbu. G rane, a sa n jim a i k ru n a, lju lja le su se ra z m iljaju i ili su se savijale o d b ijaju i; g rane su ispoljavale sk lo n o st ili n ad m en o st; lie se protivilo iznenadnom u d a ru v etra, jeilo se od n jega ili m u izla zilo u su sret; deblo je b ilo d o b ro u k o ren jen o ; a listovi su senili je d a n d ru g i. B lag v e ta r je zasvirao svadbenu m uziku i u sk o ro je celim svetom razn eo b rzo po n ik lu decu ove lonice, kao govor u slikam a.

92

WALTER BENJAMIN

PODNEVNE SENKE Kad se pribliava podne, senke postaju samo jo crne i o tre ivice du reke stvari, i sprem ne su da se povuku u svoju jazbinu, u svoju tajnu, tiho, neoeki vano. Tada je u svojoj zbijenoj, napetoj punoi doao as Zaratustre, m islioca u podnevu ivota" u letnjoj b a ti. Je r saznanje, kao sunce u zenitu, okruuje stva ri n ajstroim obrisom .

II

PISAC KAO PROIZVOA*

II s agit e gagner les intellectuels la classe ouvrire, en leur faisant prendre conscience e l'identit e leurs demar ches spirituelles et de leurs conditions de producteur.
Ramon Fernandez

(S tvar je u tome da se intelektualci pridobiju za radniku klasu, time to e postati svesni istovetnosti svog duhovnog rada i svog poloaja kao proizvoaa.) Vi se seate k a k o Plato n u p ro je k tu sv o je drave postupa sa knjievnioim a. U in te re su zajednice u sk ra uje im p ra v o d a u n jo j borave. On je im ao visoku predstavu o m oi pesnitva. Ali on ga je sm atra o te t nim, suvinim u sa vren o j zajednici, podvlaim o. Od tada p ita n je p ra v a n a p o sto ja n je p esn ik a n ije bilo esto postavljano s a tak v im naglaskom . Ali dan as se p o stav lja. Ono se, svakako, re tk e p o stav lja u ovakvom obliku. Ali svima v am a ovo p ita n je je vie ili m a n je blisk o kao p itan je o nezavisnosti p esnika, o slobodi d a p ie b a ono to eli. Vi n iste sk lo n i d a m u p rizn ate tu nezavis nost. S m a trate d a ga d a n an ja d ru tv en a s itu a cija p ri m orava d a s e odlui u iju e slubu stav iti svoju delatnost. Pisac zabavne b u ro ask e knjiev n o sti ne p ri hvata ovu a lte rn a tiv u . Vi m u d o k azu jete da on, n e priz * Predavanje odrano u Institutu za prouavanje fa izma u Parizu t i . IV 1934.

96

WALTER BENJAMIN

n ajui to, rad i u slubi odreenih klasnih interesa. Tip naprednijeg pisca prih v ata ovu alternativu. On se odlu uje na osnovu klasne borbe, stavljajui se na stranu p ro letarijata. I to onda znai k raj njegove nezavisnosti. On usm erava svoju delatnost prem a onome to je prole ta rija tu korisno u klasnoj borbi. Obino se kae da se on prid rav a odreene tendencije. E to kljune rei oko koje se ve due vrem ena vodi diskusija vam a dobro poznata. Zato znate, takoe, kako se jalovo vodila. Ona, naim e, n ije otila dalje od onog dosadnog: s jedne stra n e s druge strane: s jedne strane tre b a zahtevati od pesnika pravilnu tendenciju, 5 druge strane opravdano je oekivati od toga dela kvalitet. Ova e form ula, naravno, b iti sve dotle nezadovo ljavajua dok ne shvatim o kakva veza zapravo postoji izm eu oba ta inioca, tendencije i kvaliteta. Naravno, m oguno je dekretom proglasiti kakva treba da bude ta veza. Moemo izjaviti: delu koje ispoljava pravilnu ten denciju nisu p o trebni drugi kvaliteti. Isto tako moemo proglasiti: delo koje ispoljava pravilnu tendenciju treba nuno da pokae i sve ostale kvalitete. Ova druga form ulacija n ije nezanimljiva, tavie: ona je tana. Ja je prihvatam . Ali, prihvatajui je, od b ijam da je dekretiram . Ovo tvrenje treb a dokazati. I upravo u p o k u aju ovog dokazivanja molim za vau panju. To je, m oda ete prim etiti, veoma pose bna, ak daleka tem a. I vi hoete takvim dokazivanjem da unap red ite ispitivanje faizm a? To je doista moja nam era. J e r moi u, nad am se, d a vam pokaem kako je po jam tendencije, u svom saetom obliku kakav se najee jav lja u upravo navedenoj diskusiji, potpuno n eprikladan in stru m en t za politiku knjievnu kritiku. H teo bih vam pokazati da tendencija nekog dela moe politiki b iti dobra sam o ako je i u knjievnom pogledu dobra. To znai d a politiki ispravna tendencija u k lju u je u sebe knjievnu tendenciju. I, da to odm ah do dam o: ova knjievna tendencija, sadrana im plicitno ili eksplicitno u svakoj pravilnoj politikoj tendenciji, jeste ono to obezbeuje kvalitet dela. Zato, dakle, pravilna politika ten d en cija nekog dela u k lju u je u sebe njegov

PISAC KAO PROIZVOA

97

knjievni kvalitet, je r u k lju u je u sebe njegovu k n ji evnu ten d en ciju . Ova tv rd n ja, n ad am se da vam to m ogu obeati, postae u sk o ro ja sn ija. Dozvolite m i d a za tre n u ta k prim etim da sam m ogao izab rati i n ek u d ru g u po lazn u taku za sv o ja ra z m a tra n ja. Poao sam od jalove dis kusije k o ja se tie o d n o sa izm eu ten d en cije i knjiev nog kvaliteta. M ogao sam poi o d je d n e jo starije, ali ne m a n je jalove disk u sije: k ak av je odnos izm eu oblika i sadrine, p o seb n o u p olitik o j lite ra tu ri. Ovo postav lja n je p ita n ja je n a zlom glasu; s pravom . S m a tra se kolskim p rim ero m za n e d ijalek tik o , ablonsko p ri stu p an je knjievnim odnosim a. D obro. Ali kako sad a izgleda d ijalek tik i n ain tre tira n ja ovog istog p ita n ja ? D ijalektiko tre tira n je ovog p ita n ja i tako do lazim n a sam p re d m e t ne m oe u o p te n ita p o stii ako polazi od fik siran e i izdvojene stvari: dela, ro m ana, knjige. Ono m o ra ovu stv a r u k lju iti u iv d ru tveni k o n tek st. Vi s p rav o m izjav lju jete d a je to p o k u ano m nogo i m nogo p u ta u k ru g u n aih p rija te lja . Svakako. Ali inei to, lju d i su esto o d m ah p o k retali velika p ita n ja , zato su i esto zalazili u neo d re en a razm iljanja. D rutveni odnosi su, kao to znam o, uslovljeni proizvodnim odnosim a. I kad je m a te rija listi k a kritik a p ris tu p a la nekom delu, obino se p itala kakav je stav toga dela p re m a d ru tv en im proizvodnim odnosim a date epohe. To je vano p itan je. Ali i veom a teko. Od govor na njega n ije uvek nedvosm islen. H teo b ih sada da vam predloim jed n o blie p itan je. P itan je koje je neto sk ro m n ije, m an je am biciozno, ali za koje, ini mi se, p o sto ji vie izgleda za v aljan odgovor. N aime, um esto d a se p itam o: kakav je stav nekog dela p rem a proizvodnim odnosim a o d reene epohe? da li ih odo brava, d a li je reak cio n arn o ili n am erava da ih m enja, da li je revolucionarno? um esto toga p itan ja, ili u svakom slu aju p re njega, h teo b ih vam predloiti jedno drugo p ita n je . Dakle, p re nego to se upitam : kakav je stav knjievnog d e la p rem a proizvodnim odnosim a epohe, h teo b ih d a p itam : kakav je njegov p oloaj u sam im tim odnosim a? Ovo p ita n je se n eposredno tie

98

WALTER BENJAMIN

funkcije k o ju delo ima u okviru knjievnih proizvod nih odnosa odreenog vremena. Drugim reima, ono se neposredno tie knjievne tehnike dela. Pojm om tehnika imenovao sam onaj pojam koji knjievne proizvode ini pristu p an im neposrednoj d ru tvenoj, dakle m aterijalistikoj analizi. Pojam tehnike ! istovrem eno p red stav lja dijalektiku polaznu taku sa \ k oje se moe prevazii jalovo suprotstavljanje oblika i , sarine. Osim toga, ovaj pojam tehnike pokazuje nam kako treb a pravilno odrediti odnos izmeu tendencije i kvaliteta o em u sm o se u poetku zapitali. Ako smo, dakle, p reth o d n o mogli izjaviti d a pravilna politika ten dencija dela u k lju u je njegov knjievni kvalitet, zato to u k lju u je knjievnu tendenciju, preciziram o sada da se ta knjievna ten d en cija moe sastojati u napre dovanju ili nazadovanju knjievne tehnike. Svakako u odgovoriti vaem oekivanju ako ovde, sam o prividno bez prelaza, uskoim u sasvim konkretne knjievne prilike. Ruske. H teo bih d a skrenem vau pa nju na Sergeja Tretjakova* i na tip operativnog pis ca, kakav je on definisao i otelovdo. Taj operativan p isac p ru a najoigledmiji p rim er funkcionalne zavis nosti u k o jo j se uvek i u svim sluajevim a nalaze pra vilna politika tendencija i napredna knjievna tehnika. Dodue, to je sam o jedan prim er. Uzdravam se od toga d a d a m druge. T retjakov razlikuje pisca koji je operativan od onoga koji inform ie. Njegov zadatak n ije da izvetava, nega da se bori, nije da igra ulogu posm atraa, nego da se aktivno uplie. On precizira ovaj zadatak podacim a koje daje o svojoj delatnosti. K ada je, 1928. godine, u vrem e potpune kolektivizacije poljoprivrede, bila proglaena parola: Knjievnici ii * Sergej Mihajlovi Tretjakov (roen 1892, streljam 1939 rtva nezakonitih represija) bio je saradnik Soci jalistike zemljoradnje (Socialistieskoe zemledelie) i ob javio nekoliko knjiga o kolhoznom selu: Izazov (1930), Mesee u selu (1931), Hiljadu jedan trudodan (1934). Prim, prev.

PISAC KAO PROIZVOA

99

kolhoze!" T retjak o v je o tp u to v ao u kolhoz K om unisti ki svetionik" i u to k u dva dua b o rav k a p rih v atio se sledeih poslova: sazivanja m asovnih m itinga, p rik u p lja n ja sredstava za kupovinu tra k to ra n a k red it, u b e iv an ja inokosnih seljak a d a tre b a d a u u u kolhoz, n ad zo ra nad itaonicam a, stv a ra n ja zidnih i u re iv a n ja kolhoznih novina, slan ja izv etaja m oskovskim d nevnicim a, uvoe n ja ra d ija i p u tu ju ih bio sk o p a itd. Ne udim o se to je knjiga G ospodari polja, k o ju je T retjak o v n apisao posle ovog boravka, im ala k ak o se tv rd i znatnog uticaja na d alje razv ijan je kolektivnih gazdinstava. Vi m oete ceniti T retjak o v a a, m oda, ipak sm atra ti da njegov p rim e r u ovom k o n te k stu ne dokazuje bog zna ta. Zadaci k o jim a se tam o p odredio, m oda ete prim etiti, zadaci su n o v inara ili p ro p ag an d iste; sve to nem a m nogo zajednikog sa knjievnou. Ip a k sam nam erno izabrao p rim er T retjak o v a d a vam pokaem od kakvog iroikog h o rizo n ta tre b a poi da b i se, s obzirom n a tehnike d a to sti naeg d a n an je g poloaja, preispitale p red stav e o knjievnim oblicim a ili ro d o vima, kako bi se n a k ra ju d o lo d o on ih izraajnih oblika koji p re d sta v lja ju polaznu ta k u za d a n a n je knjievne energije. U p ro lo s ti n ije uvek bilo ro m ana, niti e oni uvek b iti p o tre b n i; n ije uvek bilo trag ed ija, velikih epova; n isu uvek oblici k o m en tara, prevoda, i ak taikozvanog fa lsifik ata b ili v a rija n te n a ivici k n ji evnosti, nego su im ali svoje m esto ne sam o u filosofskoj ve i um etnikoj k njievnosti A rabije ili Kine. R etorika n ije uvek b ila b ezn aajn a form a, nego je, u an tici, u d a rila p eat velikim ob lastim a knjievnosti. Sve to navodim d a b iste se srodili sa m ilju da se nalazim o u sre d itu jednog m onog p ro cesa p re ta p a n ja knjiev nih oblika, takvog p ro cesa u kom e b i m noge su p ro tn o sti, u ijim okvirim a sm o se navikli d a m islim o, m ogle iz gubiti svoju snagu. Dozvolite m i da iznesem je d a n p ri m er jalovosti tih su p ro ts ta v lja n ja a u prilog p ro cesu njihovog d ijalek tik o g prevazilaenja. O pet em o nai T retjakova. Ovaj p rim er, naim e, govori o novinam a.

100

WALTER BENJAMIN

,,U naoj knjievnosti, pie jedan au to r levice*, ,,izvesne su suprotnosti, koje su se uzajam no oploavale u srenijim vrem enim a, postale nerazreive antinom ije. Tako n au k a i lepa knjievnost, k ritik a i proizvodnja, obrazovanje i p olitika idu razliitim pravcima, bez uza jam nog odnosa i bez ikakvog reda. Pozornica ove knji evne zbrke jesu novine. One sadre grau koja se opire svakom obliku organizacije osim onome koji im nam ee n estrp ljen je itaoca. I to nestrp ljen je nije samo n estrp lje n je p o litiara koji oekuje inform aciju ili ne strp lje n je pekulanta koji oekuje neki nagovetaj, ve iza svega toga tin ja n estrp ljen je onoga koji se osea iskljuen i koji veru je kako ima prava da sam doe do rei sa sopstvenim interesim a. injenicu d a itaoca nita toliko ne vezuje za njegove novine kao ovo pohlepno n e strp lje n je koje svakodnevno trai novu hranu, isko ristila su ve odavno urednitva, tim e to su stalno otva rala sve vie ru b rik a za njegova pitanja, m iljenja, proteste. Sa proizvoljnom asim ilacijom injenica ide, dakle, ko rak u korak, i proizvoljna asim ilacija italaca, kojim a se ini d a su, d o k dlanom o dlan, proizvedeni za saradnike. Ali u tom e se k rije jedan dijalektiki m om ent: p ro p ad an je lite ra tu re u buroaskoj tam pi p ojav lju je se kao form ula njene obnove u sovjetskoru sk o j. Time, naim e, to literatu ra dob ija u irini ono to gubi u dubini, poinje u sovjetskoj tam pi da nes taje razlikovanje pisca od publike, koje buroaska tam pa odrava na konvencionalan nain. Je r italac je u svako doba sprem an da postane onaj koji pie, naime onaj koji opisuje, pa i onaj koji propisuje. Kao stru njaku, ak i ako nem a neke specijalnosti, ve je to sam o p rem a m estu koje zauzim a otvara m u se p ri stup m eu autore. Sam ra d progovara. I prikazivanje ra d a re ju predstavlja deo potrebnog znanja za njegovo obavljanje. K njievna kom petencija ne zasniva se vie na specijalizovanom , ve na politehnikom obrazovanju i tako p o staje zajedniko dobro. Jednom rei, literarizovanje ivotnih odnosa prevazilazi inae nerazreive * To je Benjamin. Up.: Schriften, knj. I, Frankfurt aAl. 1955, str. 384. Prim. prev.

PISAC KAO PROIZVOA

jq j

antinom ije, i p ozornica bezobzirnog p o n iav an ja rei hoem o d a kaem o novine u isti m a h je pozornica na ko jo j se p rip rem a sp aav an je rei". N adam se d a sam vam ovim pokazao k ak o p rik a zivanje p isca kao proizvoaa m o ra da u zm e u ob zir i tam pu. J e r po tam p i, so v jetsk o j tam p i u svakom sluaju, vidim o d a o grom an pro ces p re ta p a n ja o kom e sam m alopre govorio prevazilazi ne sam o konvencio nalno od v ajan je m e u rodovim a, izm eu p isca i p esni ka, izm eu istraiv aa i p o p u la riz a to ra , ve d a ak podvrgava reviziji o d v ajan je p isca od itaoca. Za ovaj proces je tam p a n a jm e ro d a v n ija in stan ca i zato svako po sm atran je p isca kao proizvoaa m o ra o b u h v atiti i nju. Ali ono se n e m oe tu i zaustaviti. J e r novine jo ne p re d stav ljaju u Zapadnoj E v ropi p o d esan proizvodni instru m en t u ru k a m a pisaca. One jo p rip a d a ju kap italu . Pa poto na jed n o j stra n i novine, tehniki govorei, p re d stavljaju n a jv an iji knjievni poloaj, dok se ovaj po loaj, n a drugoj stran i, n alazi u ru k a m a p ro tiv n ik a, ne moemo se u d iti to pievo u v i an je njegove d ru tvene uslovljenosti, njegovih teh n ik ih sred stav a i n je govog p olitikog zad atk a su kobljava s a ogrom nim te koam a. U p re su d n e dogaaje p o sled n je d ecen ije u Nem akoj m oem o ubrojatd in jen icu d a je p o d p ritisk o m ekonom skih o d n o sa z n atan deo n je n ih p ro d u k tiv n ih glava po svom n a stro je n ju prevalio p u t revolucionarnog razvitka, a d a istovrem eno n ije bio sposoban d a stvarno revolucionarno p ro m isli o sopstvenom rad u , o njegovom odnosu p r em a sred stv im a proizvodnje, o njegovoj tehn ic fT io v o rim , kao to vidite, o takozvanoj levoj inte ligenciji, i p rito m u se o graniiti n a levu g raansku. U N em akoj su od ove leve inteligencije p o tek li najva n iji politiko-knjievni p o k re ti posled n je decenije. Iz dvajam dva m e u n jim a , aktivizam i novu stv a rn o st, da n a n jihovom p rim eru pokaem kako p o litik a ten dencija, m a koliko izgledala revolucionarna, d elu je sve dotle k o n trarev o lu cio n am o d o k pisac sam o p re m a svom ubeenju, ali ne i k ao proizvoa, o sea svoju soli d a rn o st sa p ro le ta rija to m . ~

102

WALTER BENJAMIN

Parola u k o jo j se rezim iraju zahtevi aktivizma glasi logokratija, to znai vladavina duha. Rado se to pre vodi kao vladavina duhovnih ljudi. Pojam duhovnog se stvarno nam etnuo u tab o ru leve inteligencije i on vlada njihovim politikim m anifestim a od H einricha Manna do Doblina.* Bez tekoa se moe p rim etiti da je ovaj po jam stvoren bez ikakvog obaziranja na m esto in te lig e n c ije u proizvodnom procesu. HUler**, teoretiar aktivizm a, ni sam ne eli d a sm atra duhove pripad nicim a odreenih profesionalnih grana", ve predstav nicim a odreenog karakterolokog tipa". Ovaj karakteroloki tip nalazi se kao takav, naravno, izmeu klasa. On obuhvata proizvoljan b ro j privatnih egzistencija, ne pruajui ni n ajm an ji oslonac za njihovo organizovanje. Kad H iller form ulie svoje odricanje od p artijsk ih vo a, ipak im neto priznaje: oni mogu ,,u vanim stva rim a vie z n a ti. . . , govoriti razum ljivije n a ro d u . . . , h ra b rije se tu i nego on, ali za jednu stv ar je siguran: naim e, da oni slabije misle". Verovatno, ali ta to vredi kad politiki mije presu d n o privatoo^ m iljenje, ve je to, kako se U re h t jednom izrazio, vetina d a se mi ljen jem unosim o u glave drugih ljudi.*** Aktivizam se poduhvatio toga da zam eni m aterijalistik u dijalektiku kategorijom zdravog ljudskog razum a koja se ne moe klasno definisati. Njegovi duhovi predstavljaju, u naj boljem sluaju, stale. Drugim reim a: ovakav princip stv aran ja kolektiva p o sebi je reakcionaran; zato nije nim alo udno to taj kolektiv nikada nije mogao delovati revolucionarno. Posledice nesrenog principa takvog stvaranja ko lektiva jo se oseaju. To se moglo lepo videti kada se * Alfred Dohlim (18781957) istaknuti nemaki pro zni pisac Prim. prev. ......... . . ** K urt Hiller. (1885) kultumo-politiki publicistai pamfletista. Prim. prev. **.* Umesto sledee reenice nalazila se u rukopisu prvobitaio druga, docnije precrtana: Ili da kaemo sa Trodkim: Kad prosveeni pacifisti pokuavaju ukinuti Tat racionalistikam argumentima, deluju jednostavno smesno. Ali kad naoruane mase ponu isticati argumente raurna protiv rata, onda to predstavlja kraj rata.

PISAC KAO PROIZVOA

j ()3

pre tri godine p o jav io D oblinov sp is Z n a ti i izm en iti! (W issen u n d v e r a n d e m !). Znam o d a je ovaj napis bio objavljen kao odgovor jed n o m m lad o m oveku Doblin ga naziva g ospodin H ocke k o ji se bio o b ra tio uvenom p iscu p ita n je m : ta d a se ra d i? " Doblin ga poziva d a p ri e stv ari so cijalizm a, ali p o d su m n jiv im okolnostim a. Socijalizam , to je p re m a D oblinu: Slobo da, spontano u d ruiva n je lju d i, o d b aciv an je svakog p ri tiska, p o b u n a p ro tiv n e p rav d e i tlaen ja, ovenost, tolerancija, m iro lju b iv o st". Ma k ak o s tim stajalo : u svakom slu aju , o n polazei od tak v o g socijalizm a stva ra fro n t p ro tiv te o rije i p ra k se ra d ik a ln o g radnikog pokreta. N e m oe", su d i D oblin, ni iz jed n e stv ari proizai n eto to se ve u n jo j ne nalazi iz zakrvljene klasne b o rb e m oe p roizai p rav in o st, ali ne socija lizam. Vi, p o to v an i gospodine", tak o fo rm u lie Do blin p re p o ru k u k o ju iz ovih i d ru g ih razloga d a je gos podinu H ockeu, n e m oete u p ra k s i o stv ariti svoje na elno o d o b rav an je b o rb e (p ro le ta rija ta ), na ta j nain to ete se s v rstati u p ro le te rs k i fro n t. M orate se zado voljiti u zb uenim i ogorenim saglaavanjem sa tom borbom , ali p o zn ato V am je i ovo: ako inite togod vie, jedan n euporedivo v aniji poloaj ostae n e z a u z e t. . . prakom unistiki poloaj lju d sk e individualne slobode, spontane so lid arn o sti i saveza l j u d i . . . Ovaj poloaj, potovani gospodine, je ste je d in i koji vam prip ad a". Ovde je sk o ro opipljivo k u d a vodi ta ko n cep cija du hovnog oveka" kao tip a definisanog p re m a njegovim m iljenjim a, ra sp o lo en jim a ili sposobnostim a, ali ne prem a njegovom m e stu u p ro cesu proizvodnje. On treba, kak o kae Doblin, d a n ae svoje m esto pored pro letarijata. Ali kakvo je to m esto ? M esto po k ro v ite lja, ideolokog m ecene. N em ogue m esto. I ta k o se vra am o tezi ista k n u to j u poetku: m esto in telek tu alca u klasnoj b o rb i m pe se u tv rd iti ili b o lje izab rati sam o na osnovu njegovog p o lo aja u p ro cesu proizvodnje. Za p ro m e n u oblika pro izv o d n je i in stru m e n a ta p ro izvodnje u sm islu n a p re d n e in teligencije nap red n e, pa stoga zainteresovane za osloboenje p roizvodnih sredstava, stoga k o risn e u k lasnoj b o rb i B rech t je

104

WALTER BENJAMIN

stvorio term in prom ena funkcije (U m funktionienm g). On je prvi postavio intelektualcim a dalekosean zahtev: da snabdevajui a p arat proizvodnje istovremeno i m en jaju taj a p arat koliko im je to moguno, u smislu socijalizma. O bjavljivanje Ogleda (Versuche)," tako izjavljuje au to r u uvodu za istoim eni niz tekstova, dolazi u tren u tk u kad izvesni radovi ne treba vie da budu toliko individualni doivljaji (da im aju karakter dela), ve vie orijentisani n a korienje (transform a ciju ) odreenih in stitu ta i in stitu cija. Nije poeljna duhovna obnova, kako su je faisti proklamovali, ve se predlau tehnike novine. Na ove novine jo u se vratiti. Ovde bih se zadovoljio upuivanjem na presudnu razliku izmeu obinog snabdevanja proizvodnog apa ra ta i njegovog m enjanja. I hteo bih na poetku svojih izlaganja o novoj stvarnosti da postavim tezu prem a kojoj snabdevati aparat, ne m enjajui ga u mogu noj m eri p red stav lja k ra jn je Oporan postupak, ak i onda kad izgleda da je graa kojom se ovaj aparat snabdeva revolucionarne prirode. Nalazimo se, naime, suoeni sa injenicom koju je protekla decenija u N em akoj obilato dokazivala da buroaski aparat proizvodnje i publikovanja moe asim ilovati zapanjujue gomile revolucionarnih tema, pa ih ak i propagirati, a da tim e ozbiljno ne stavi pod znak pitanja svoje po sto jan je i posto jan je klase koja ga poseduje. To u svakom sluaju ostaje tano sve dok ga snabdevaju rutin eri, m ak ar to bili i revolucionarni rutineri. Ja, m eutim , definiem ru tin era kao oveka koji se naelno odrie toga da, unosei poboljanja, otui od vladajue klase proizvodni a p arat u korist socijalizma. I tvrdim dalje d a znatan deo takozvane leve knjievnosti nije im ao nikakvu drugu drutvenu funkciju sem da iz politike situacije izvlai stalno nove efekte kako bi zabavio publiku. Time sam stigao do nove stvar nosti. O na je uvela u m odu reportau. Postavimo pi tan je kom e je ta tehnika koristila? R adi oiglednosti stavljam u prvi plan fotografsku form u reportae. To to za n ju vai treba preneti i na knjievnu form u. I jedna i druga zahvaljuju svoj izvan

PISAC KAO PROIZVOA

10 5

redan polet tehnici publikovanja: ra d iju i ilu stro v an o j tam pi. Setim o se dadaizm a. R evolucionarna snaga dadaizm a sasto jala se u tom e to je ispitivao a u te n tin o st um etnosti. M rtve p riro d e su sastav ljen e o d ulaznica, kalem a za konac, o p u ak a povezanih sa slik arsk im elem entim a. Sve se to sk u p a stav ljalo u okvir. I tim e se pokazivalo publici: vidite va ra m za slik u razb ija vrem e; n a jm a n ji a u te n tin i d eli svakodnevnog ivo ta govori vie od slik arstv a, kao to krvav o tisak p rs ta ubice n a stran ici knjige govori vie od tek sta. Od ovih revolucionarnih sad rin a m nogo ta je p relo u fotom ontau. T reb a sam o d a p o m islite n a radove Joh na H eartfielda,* ija je teh n ik a od o m o ta knjige stvorila po litik o orue. Ali sad a d alje p ra tite p u t fotografije. ta vidite? O na p o staje sve izn ijan siran ija, sve m o dernija, i rezu ltat je tak av da ona vie ne m oe prikazati n ije d n u n a ja m n u k u erin u ili gom ilu sm ea a da ih ne ulepa. Da i ne po m in jem o n je n u n esposob nost da o nekoj b ra n i ili fab rici kablova kae n eto drugo sem ovoga: svet je lep. S v e t je lep (Die W e lt ist schdn) naslov je poznate slikovnice R enger-Patscha, u kojoj vidim o fo to g rafiju nove stv arn o sti" n a v rhuncu. N joj je, naim e, polo za ru k o m da ak i bedu, shvata ju i je na pom odan i teh n ik i u sav ren nain, uini predm eto m uivanja. J e r do k je ekonom ska fu n k cija fotografije u tom e d a p om odnom p re ra d o m donosi m asam a sadrine ra n ije isk lju en e iz njihove konzu m acije _prolee, ista k n u te ljude, s tra n e zem lje je d n a o d n je n ih p o litik ih fu n k cija je u to m e ~da _se svet, takav kakav jeste, iz n u tra d rugim reim a: pom odno obnovi. Ovde im am o d ra sti an p rim e r za znaenje rei: snabdevati proizvodni a p a ra t n e m e n ja ju i ga. M enjati ga znailo bi: ponovo sru iti jed n u od on ih ograda, savladati je d n u od onih su p ro tn o sti koje sp u tav aju pro izv o d n ju intelektualaca. U ovom s lu a ju o g radu iz * John Heartfiield (18911968) .poznati nemaki ilu strator, m ajsto r plakata, scenograf i izdava. Tehnikom njegovih kolaa koristilo se za omote knjiga predratno izdavako preduzee NOLIT. Prim. prev.

106

WALTER BENJAMIN

m eu tek sta i slike. Ono to treb a traiti od fotografa je ste sposobnost da svoj snim ak p ro p rati natpisom koji ga spasava od pom odne otrcanosti i p rid aje m u revo lucionarnu u p o treb n u vrednost. Ali ovaj zahtev najizriitije em o postaviti u tre n u tk u kad mi, knjievnici, ponem o fotografisati. I u ovom sluaju je, dakle, za pisca kao proizvoaa tehniki napredak tem elj njego vog politikog n apretka. Drugim reima: tek prevla davanje onih kom petencija u pro cesu duhovne proiz vodnje koje, prem a buroaskom shvatanju, predstavljaju njegov poredak, ini ovu proizvodnju politiki korisnom. I to tako da obe proizvodne snage m o raju zajedniki s ruiti b arijere kom petencija, podignute da ih razdva ja ju . Pisac kao proizvoa otkrivajui svoju solidar nost sa p ro letarijato m u isti m ah neposredno otkriva solidarnost sa izvesnim drugim proizvoaima koji su ga se ra n ije slabo ticali. Govorio sam o fotografu; sad bih eleo da ubacim sam o nekoliko Eislerovih* rei o m uziaru: ,,I u razv itk u muzike, kako u stvaranju tako i u rep ro d u k ciji, m oram o se navii da zapaamo sve jai proces ra cio n alizacije. . . G ram ofonska ploa, zvu ni film, m uziki autom ati m ogu vrhunska ostvarenja m u z ik e . . . iriti kao ro b u u vidu konzerve. Posledica ovog procesa racionalizacije jeste to da se muzika re pro d u k cija ograniava n a sve m anje ali i kvalifikovan ije grupe specijalista. K riza organizovanja koncerata kriza je jednog zastarelog i prevazienog oblika proiz vodnje, prevazienog zbog sve novih i novih tehnikih o tk ria . Z adatak se sastojao, dakle, u prom eni funkcije oblika k oncerta; ona je m orala ispunjavati dva uslova: prvo, u k lan jati suprotnost izmeu izvoaa i slualaca i, drugo, izm eu tehnike i sadrina. Ovde Eisler ini sledeu in stru k tiv n u konstataciju: Moramo se uvati da ne precenim o o rk estarsk u m uziku i d a je sm atram o jedinom visokom um etnou. Muzika bez rei je stekla veliki znaaj i potpuno se rairila tek u kapitalizm u. To znai: ostvarenje zadatka da se m enja koncert nije * Hanns Eisler (18981963) nemaki kompozitor, olta Brechta i autor nacionalne

PISAC KAO PROIZVOA

107

m ogue bez s arad n je rei. Sam o ta s arad n ja , k ak o to E isle r form ulie, m oe p ro u zro k o v ati p ro m e n u ko n c e rta u p olitiki m iting. Ali d a tak v a p ro m e n a o d ista p re d stav lja v rh u n ac m uzike i k njievne teh n ik e doka zali su B rech t i E isler p o u n im ko m ad o m N u n a m era (Die M assnahm Ako se odavde o sv m ete n a pro ces p re ta p a n ja k n ji evnih o b lik a o kom e je bilo rei, videete kako fo to g ra fija i m uzika ulaze u tu v a tre n o tenu m asu iz k o je se liju novi oblici, a oceniete i ta se sve d rugo jo sliva u n ju . U to m e ete videti p o tv rd u d a jed in o literarizo v an je svih ivotnih o dnosa d a je p rav i p o ja m o obim u ovog pro cesa p re ta p a n ja , k ao to sta n je klasne b orbe o d re u je te m p e ra tu ru u kom e se on m an je ili vie savreno o stv aru je. G ovorio sam o tom e kako izvesna pom o d n a fo to g ra fija ini b ed u p re d m e to m p o tro n je. O kreui se novoj stv arn o sti" kao kn jiev n o m p o k re tu , m o ram k re n u ti k o ra k d alje i rei d a je ona b o rb u p ro tiv bee u in ila p red m eto m p o tro n je. D oista, n je n o po litik o znaenje iscrpi javalo se veom a esto u p re o b ra an ju rev o lu cio n ar n ih refleksa, ukoliko su se pojavljivali k od buroazije, u p red m ete razonode, zabavljanja, k o ji s u se lako u k la p ali u d elatn o st velegradskih k ab area. P reo b raaj poli tike b o rb e k o ja p risilja v a da se donose odluke u p re d m e t k o n tem plativnog zadovoljstva, p re o b ra aj te b o rb e iz sre d stv a p ro izv od n je u p o tro n u ro b u eto to je k a ra k te ristin o za ovu knjievnost. Jed a n paljiv kritiar* objasn io je to n a p rim eru E rich a K a stn e ra ovako: Ova levoradikalna inteligencija n em a nikakve veze sa ra d n i k im p o k reto m . N aprotiv, ona je, kao pojav a ra sp a d a n ja buroazije, p a n d an feu d alistik o j m i m ik riji, k o ja je oboavala carstv o u rezervnom p o ru n ik u .'L e v o ra d ik a ln i pu b licisti kova jednog K astnera, * Up. W alter Benjamin, Leva melanholija (Linke Melariehdlie). O novoj knjizi pesama Ericha K astnera. Die GesiU schaft8 (1931), knj. I, s tr. 182 i d.; vlastiti citat menja origmahvi tekst.

108

WALTER BENJAMIN

M ehringa ili Tucholskog* jesu p roleterska m im ikrija rasp ad n u tih g raanskih slojeva. Njihova funkcija je, politiki, da stv araju ne p a rtije ve klike, knjievno ne kole ve mode, ekonom ski ne proizvoae ve agen te. Agente ili ru tin ere koji su svoju bedu obesili na sva zvona i buno svetkuju razjapljenu prazninu. Teko je udobnije udesiti ivot u jednoj neudobnoj situaciji. Ova je kola, kako rekoh, na sva zvona obesila svoju bedu. Ona se tim e uklonila od najneodlonijeg zadatka dananjeg knjievnika: da shvati koliko je sirom aan i koliko m ora b iti sirom aan da bi mogao krenuti od poetka. J e r to je ono to je bitno. Sovjetska drava nee, dodue, prognati pesnika kao to je Platonova, ali e i zato sam n ajp re podsetio na Platonovu dr avu ovome postaviti zadatke koji m u nee dozvoliti da u novim m ajsto rsk im delima p arad ira ve odavno patvorenim bogatstvom stvaralake linosti. Oekivati obnovu u duhu takvih linosti, takvih dela, privilegija je faizm a, koji p rito m iznosi tako glupe form ulacije kao to je ona kojom G iinther Griindel zavrava svoju knjievnu ru b rik u u M isiji m lae generacije (Die Sendung er jungen G eneration): Ne moemo o v a j. . . pre gled i pogled u su tran jicu bolje zakljuiti nego ukazi vanjem n a to da do dana dananjeg jo nisu napisani Vilhelm M a jster ili Zeleni H ajnrih nae generacije. Piscu koji je zrelo prom islio o uslovima dananjeg stv aran ja nee b iti n ita vie strano no oekivanje ili ak sam o prieljkivanje takvih dela. Njegov rad nee nikada b iti sam o rad na proizvodima, ve stalno, ujedno, na sredstvim a proizvodnje. Drugim reima: njegovi pro izvodi m o raju im ati pored i pre svog karaktera dela funkciju organizovanja. A njihova organizatorska upo trebljiv o st nikako ne treb a da se ogranii na njihovu propagandistiku upotrebljivost. Sama tendencija nije dovoljna. Izvrsni Lichtenberg je rekao: nije vano ta ko misli, ve ta m iljenja ine od njega. Dodue, ipak * Erich K astner (1899), Walter Mehring (1896) i Kurt Tuchcisky (18901935) nemaki knjievnici. Prim. prev.

PISAC KAO PROIZVOA

10 9

je veom a vano ta ko m isli, ali ni n a jb o lje m iljen je niem u ne slui ak o ne stv ara n ita k o risn o od onih koji ga im aju. I n a jb o lja ten d en cija je lana ak o ne uobliava stav sa k o jim ovek tre b a da jo j se p rid ru i. A taj stav knjievnik m oe u o b liiti sam o tam o gde u o p te neto uobliava: naim e piui. T en d en cija je nuan, nikada d o v o ljan uslov da dela im a ju fu n k c iju organizovanja. Ova fu n k cija, zatim , zahteva od p isca stav k o ji d a je u p u tstv a i pouke. A d an as vie nego ikada tre b a to zahtevati. Pisac k o ji ne pouava k n jie v n ik e ne pouava nikoga. D akle, m erodavan je tak av k a ra k te r koji e slu iti kao m odel proizvodnje, p rv o da u p u ti druge p ro izvoae u pro izv o d n ju , dru g o d a im m oe staviti na rasp olag an je p o b o ljan a p arat. T aj a p a ra t e b iti uto lik o b olji to vie p o tro a a uvodi u p roizvodnju, u k ra tk o , to vie b u d e k a d a r d a od italaca i gledalaca stv ara saradn ik e. Im am o ve takav m odel, ali o n je m u m ogu ovde da govorim sam o v rlo k ra tk o . To je B rechtovo epsko pozorite. Stalno se p iu tra g e d ije i opere sa scenskim a p ara tom koji se prividno odavno p o tv rd io kao d obar, dok je, u stvari, fu n k cija tih ko m ad a jed in o u tom e da op sk rb lju ju je d a n tro a n scenski a p arat. Ova nejasn o a k o ja u pogledu njihove situ a cije vlada kod m uziara, knjievnika i k ritia ra ", kae B rech t, im a ogrom ne posledice, o k o jim a se p rem alo vodi rauna. J e r m islei da p o sed u ju a p a ra t koji, u stvari, n jih p o sed u je oni b ra n e a p a ra t n ad k o jim vie n em aju n ikakvu kon tro lu, k o ji vie n ije, kao to oni jo v eru ju , sred stv o za proizvoae, ve sredstvo p ro tiv proizvoaa". Tom e da je ovo pozorite kom plikovanih m ain erija, ogrom nog b ro ja statista , ra fin ira n ih efekata, p o stalo sredstvo p ro tiv proizvoaa n ije m alo doprinelo to to ono po kuava d a p rid o b ije proizvoae za bezizlaznu ko n k u re n tsk u b o rb u u k o ju su ga upleli film i radio. Ovo pozorite bilo da je u p ita n ju obrazovno ili zabavno, je r o ba su delovi iste celine i d o p u n ju ju se jeste p ozorite jednog zasienog sloja, nadraenog svim e ega m u se ru k a d o tak n e. Takvo po zo rite b ra n i izgubljeni poloaj. Ali to n ije slu aj sa onim p o zoritem koje, ume-

110

WALTER BENJAMIN

sto da stupi u konkurenciju prem a tim novim instru m entim a publikovanja, pokuava da ih iskoristi i da od n jih ui, u k ratk o d a s njim a diskutuje. Epsko pozo rite je tu diskusiju uinilo svojim zadatkom. Ono je, m ereno sadanjim stadijum om razvoja filma i radija, savrem eno pozorite. U interesu te diskusije B recht se povukao ka prvo bitnim elem entim a pozorita. U izvesnoj m eri zadovoljio se podijum om . O drekao se razgranatih radnji. Tako m u je polo za rukom d a izmeni funkcionalnu vezu izmeu pozornice i publike, teksta i izvoenja, reisera i glumca. E psko pozorite, izjavio je, tre b a m anje da razvija ra d n ju a vie da prikazuje stanja. Ono postie takva slan ja, kao to em o odm ah videti, tim e to prekida rad nju. Podseam vas ovde na songove, ija je osnovna uloga u p rek id an ju radnje. Dakle, kao to vidite, ovde epsko pozorite naime, principom prekidanja pre uzim a postu p ak koji vam je poslednjih godina dobro poznat iz film a i radija, tam pe i fotografije. Govorim 0 po stu p k u m ontae: je r m ontirani elem ent prekida k o ntek st u koji je m ontiran. Ali dozvolite m i da ukratko, ukaem na to da je ovde ovaj postupak naroito, pa m oda ak i savreno opravdan. Prek id an je rad n je, zbog kojeg je B recht svoje po zorite obeio kao epsko, stalno se suprotstavlja iluziji publike. Takva iluzija je, naime, neupotrebljiva za po zorite koje tei da tre tira elem ente stvarnosti kao faze nekog eksperim enta. Ali n a k raju , ne na poetku ovog eksperim enta, nalaze se stanja. S tan ja koja su u ovom ili onom vidu uvek naa stanja. Ona se ne pribliuju gledaocu, ve se od njega u d aljuju. On ih uoava kao s tv arn a stan ja ne sa zadovoljstvom kao u naturalistikom pozoritu ve sa uenjem . E psko pozorite ne reprodukuje, dakle, stanja, ono ih, naprotiv, otkriva. O tkrivanje stan ja vri se pom ou prekidanja tokova dogaaja. Sam o to p rekidanje ovde nem a nadraujuu ve organizatorsku funkciju. Ono zaustavlja tok rad n je 1 prim orava tim e sluaoca da zauzme stav prem a doga aju, prim orava glumca da zauzme stav prem a svojoj ulozi. Hou da vam pokaem na jednom prim eru kako

PISAC KAO PROIZVOA

H l

B rechtovo o tk riv an je i o blikovanje gestike p re d stav lja sam o p reo b raaj p re su d n ih m eto d a m ontae u ra d iju i film u, p reo b raaj jednog esto sam o pom odnog p o stu p ka u lju d sk o zbivanje. Z am islite sledeu p o ro d i n u scenu: ena u p ra v o nam erav a d a zgrabi b ro n zan u sta tu u i baci je na sv o ju erku; o tac n am erav a da otvori prozor, k ak o b i pozvao u pom o. Tog tre n u tk a ulazi neki stranac. D ogaaj se p rekid a: ono to se um esto njeg a p o jav lju je jeste stan je sa k o jim se su d ara pogled s tra n ca: zb u n jen a lica, o tv o ren p ro zo r, razb acan n am etaj. Ali p o sto ji jed an pogled p re d k o jim ak i u o b iajen ije scene dan an jeg ivota ne izgledaju b itn o d ru k ije. To je pogled epskog d ram atiara. On su p ro tstav lja to ta ln o m d ram sk o m u m etn ik o m delu d ra m sk u lab o ra to riju . On se n a nov nain v raa na veliku s ta ru an su p o zo rita n a izlaganje p ris u t nog. U sre d itu njegovih ogleda nalazi se ovek. D ananji ovek; dakle, redukovan ovek, u ledenoj sred in i sleen i ukoen u svom delanju. Ali kako n am se sam o ovaj nalazi n a raspolaganju, zainteresovani sm o d a ga upoz nam o. On se podvrgava ispitivanjim a, ocen jiv an jim a. Is postav lja se sledee: ne m oem o izm eniti zbivanje n a njegovim vrhovim a, ne m oem o ga izm eniti ni v rlinom ili odlukom , ve sam o u njegovom strogo u o b iajen o m toku, razum om i vebom . K onistruisati iz n ajm a n jih ele m en ata raznih p o n a a n ja ono to se u a risto telo v sk o j d ra m a tu rg iji naziva rad n ja", sm isao je epskog pozorita. N jegova sred stv a su, dakle, sk ro m n ija od sred stav a tiad icio n aln o g po zo rita; njegovi ciljevi isto tako. N je m u je m an je stalo d a p u b lik u ispuni oseanjim a, pa b ila to i o sean ja pobune, nego d a je tra jn o , kroz razm i ljanje, o tu i od sta n ja u k o jim a ona ivi. Sam o uzgred p rim etim o da za razm iljan je nem a boljeg s ta rta od sm eha. Posebno istiem o da m isao obino im a b o lje anse kad se ovek trese od sm eh a nego k ada doiv ljava duevne p o trese. E p sk o pozorite je rask o n o sam o kad im a povoda za sm eh. M oda vam je palo u oi da to k ovih m isli, p re d ijim se zavretkom nalazim o, p o stav lja k njievniku sam o je d a n zahtev, zahtev d a razm ilja, d a p rom isli ka-

112

WALTER BENJAMIN

kav je njegov poloaj u proizvodnom procesu. Moemo biti sigurni u to: znaajne knjievnike, to jest najbolje tehniare svoje struke, takvo razm iljanje dovodi pre ili posle do k o n statacija koje na najtrezveniji nain ute m elju ju njihovu solidarnost sa p roletarijatom . Hteo bih, na k raju, za to dati aktuelnu potvrdu u vidu jednog kratk o g citata iz ovdanjeg asopisa Com mune (K o m una). C om m une je organizovala anketu: Za koga piete?" Navodim delove iz odgovora Ren Maublanca, kao i iz Aragonovih napom ena povodom istog odgovora. Nema su m n je, kae M aublanc, da piem skoro isklju ivo za buroasku publiku. Prvo zato to sam na to prin u en ovde M aublanc ukazuje na svoje profe sionalne obaveze gim nazijskog profesora drugo, zato to sam buroaskog porekla, vaspitan u buroaskom duhu, potiem iz buroaske sredine, pa je stoga prirodno io sam sklon obraati se klasi kojoj pripadam , koju n ajbo lje poznajem i koju n ajbolje mogu razumeti. Ali to ne znai da piem kako bih joj se svideo ili je podr avao. Ubeen da je p roleterska revolucija nuna i po eljna, verujem da e b iti utoliko bra, laka i uspenija i utoliko m anje krvava ukoliko o tp o r buroazije bude s la b iji. . . P ro letarijatu su danas potrebni saveznici iz tab ora buroazije, isto kao to je u X V III veku buro azija im ala p o treb u za saveznicima dolim iz plemstva. H teo bih da budem m eu takvim saveznicima." Aragon uz ovo prim euje: Na drug postavlja ovde jed an problem koji je problem veoma velikog broja d an an jih pisaca. N em aju svi hrab ro sti da m u pogledaju u o i. . . R etki su oni kojim a je sopstven poloaj tako jasan kao Ren M aublancu: ali ba od ovih treba traiti vie . . . N ije dovoljno oslabiti buroaziju iznutra, tre b a znati boriti se p rotiv n je zajedno sa proletarija tom . . . Pred Ren M aublancom, kao i pred mnogim naim drugovim a piscim a koji se jo kolebaju stoji p rim er onih sovjetskih knjievnika poreklom iz ruske buroazije koji su ipak postali pioniri socijalisti ke izgradnje*. * Anketu je objavio prvi broj Commune (jul 1933).

PISAC KAO PROIZVOA

J 13

Toliko Aragon. Ali kako su p o stali pio n iri? Svakako ne bez veom a ogorenih b orbi, k ra jn je tek ih sukoba. R efleksije k o je sam vam izneo p re d s ta v lja ju p o k u aj da se iz tih b o rb i izvede rezu ltat. One se o slan jaju na jed an p o jam kom e d isk u sija o stav u ru sk ih in telek tu alaca zahvaljuje za svoje p re su d n o ra z ja n je n je : na po ja m specijaliste. S o lid arn o st sp ecijaliste sa p ro le ta ri ja to m u tom e se sasto ji p o etak ovog ra z ja n ja v a n ja moe uvek biti sam o p osredna. A ktivisti i p red stav n ici nove stv arn o sti" mogli su se p o n aati kako su hteli: ali nisu mogli izbrisati in jen icu d a in telek tu alca ak i pro letarizacija skoro n ik ad a ne ini p ro letero m . Zato? Zato to m u je g ra an sk a klasa u vidu o brazovanja ujedn o dala jed n o sred stv o p ro izv o d n je koje ga na osnovu privilegije o b razo v an ja ini so lid arn im s n jom , i jo vie n ju sa n jim . Zato je p o tp u n o tan o k ad a A ra gon, u drugom ko n tek stu , izjavljuje: R evolucionarni intelektualac p o jav lju je se n a jp re i p re svega kao izda jica klase iz k o je potie". Ova izdaja sasto ji se, kod pisca, u p o n a a n ju k oje ga p reo b raav a o d snabdevaa ap a ra ta u inenjera to svoj z ad atak vidi u to m e d a ovaj a p arat prilagodi ciljevim a p ro le te rsk e revolucije. To je posred n ik a d elatn o st, ali ona ipak oslo b a a in telek tu alca onog isto destru k tivn o g zad atk a n a k o ji M aublanc sa m nogim drugovim a v eru je d a ga m o ra ograniiti. Da li e m u poi za ru k o m da u b rz a p o d ru tv lje n je d u hovnih proizvodnih sredstava? Da li vidi p uteve organizovanja in telek tu aln ih ra d n ik a u sam om pro cesu p ro izvodnje? Da li im a predloge za p ro m en u fu n k cije ro m ana, d ram e, pesm e? Sto sav ren ije um e d a o rijen tie svoju d elatn o st na ove zadatke, uto lik o je isp rav n ija tendencija, utoliko je nuno vii i tehniki kvalitet n je govog rad a. I sa druge stran e: to b o lje b u d e poznavao svoje m esto u p ro cesu proizvodnje, uto lik o e m an je dolaziti n a pom isao da se izdaje za oveka od duha". D uh k o ji se oglaava u ime faizm a m ora n e stati. Duh ko ji m u se su p ro tstav lja verujui u v lastitu udesnu snagu, u sva ko m slu a ju e n estati. J e r revolucionarna b o rb a se ne vodi izm eu kapitalizm a i d u h a ve izm eu kapitalizm a i p ro le ta rija ta .

UMETNICKO DELO U VEKU SVOJE TEH N I K E REPRODUKCIJE

Zasnivanje lepih umetnosti i uvoe nje njihovih razliitih tipova potie iz vremena koje se temeljito razlikovalo od naeg, i od ljudi ija je mo nad stvari ma i prilikama bila neznatna u poreenju sa moi kojom danas raspolaemo. Meu tim, iznenaujui porast prilagodljivosti i preciznosti naih sredstava stavlja nam u izgled da e u bliskoj budunosti doi do najtemeljitijih promena u drevnoj industriji lepog. U svim umetnostima po stoji fiziki deor koji vie ne moemo do smatrati i tretirati ga kao pre, taj aeo se vie ne mole oteti delovanju savremene nauke i savremene prakse. I materija, i prostor, i vreme ve punih dvadeset godina nisu ono to su oduvek bili. Treba biti spreman na to da e toliko velika novatorstva izmeniti celokupnu tehniku umetnosti, da e na taj naiut uticati na samu invenciju i, na kraju, moda, dovesti do toga da se, na najarobniji nain, izmeni i sam pojam um etnosti
Paul VaMrv: Piices sur Van. Paris: La conqulte de I'ubiquitl (Paul Valdry: Fragmenti o umet nosti: Osvajanje sveprisutnosti).

PREDGOVOR K ad se M arx poduhvatio analize kapitalistikog na ina proizvodnje, ta j je nain proizvodnje bio u zaetku. Marx je tako podesio svoja istraivanja da su dobila

IIMETKICKO DELO

115

vrednost prognoze. O krenuo se osnovnim o dnosim a ka pitalistike proizvodnje i prik azao ih ta k o d a se n a osno vu n jih videlo ta se u b u d ue jo m oe oekivati od k api talizm a. Ispostavilo se da se m oe oekivati ne sam o sve jae izrab ljiv an je p ro le te ra ve, n a k ra ju , i stva ra n je p reduslova k o ji o m oguuju u k id a n je njeg a sam og. P rev ratu u n a d g rad nji, k o ji se razv ija m nogo spo rije od p re v ra ta u bazi, bilo je p o tre b n o vie od pola veka p a d a u svim p o d ru jim a k u ltu re isp o lji p ro m en u proizvodnih uslova. U kom oblik u se to odigralo, moe se"tek dan as zakljuiti. Tim zak lju cim a tre b a p o stav iti izvesne p rognostike zahteve. Ali ovim zahtevim a m a n je odgovaraju teze o u m e tn o sti p ro le ta rija ta posle osva ja n ja vlasti, da i ne govorim o o onim a u b esklasnom drutvu, od teza o razv o jn im ten d en cijam a u m e tn o sti pod sad an jim proizvodnim uslovim a. N jihov jezik se opaa u n a d g ra d n ji n ita m a n je nego u ekonom iji. Z ato bi b ilo pogreno p o tcen jiv ati b o rb e n u v red n o st tak v ih teza. One od b a cu ju izvestan b ro j n asle en ih p o jm o v a kao to su 's tv a ra la tv o i genijalnost, vena v red n o st i tajn a, pojm ova ija n ek o n tro lisan a u p o tre b a (k o ja se i u ovoih tre n u tk u tek o m oe k o n tro lisa ti) vodi o b ra d i injeninog m a te rija la u faistik o m sm islu. Novi p o j movi k oje u sledeem te k stu uvodim o u te o riju u m e t nosti razlik u ju se od onih k o ji su vie odom aeni; ra z lik u ju se p o tom e to su p o tp u n o n eu p o treb ljiv i za ciljeve faizm a. N a su p ro t tom e, u p o tre b ljiv i su za form ulisan je revolucionarnih zahteva u u m etn ik o j politici. I U m etniko delo se u n aelu uvek m oglo reprodukovati. Ono to su drugi stvorili, lju d i su uvek m ogli da podraavaju. Takvo k o p iran je p ra k tik o v ali su i uenici p rilik o m vebanja u u m etn o sti, m a jsto ri za ire n je svojih dela, konano i oni k o ji su b ili pohlepni n a dobit. N a su p ro t tom e, tehnika rep ro d u k c ija um etnikog dela je ste n eto novo, to se kroz isto riju p ro b ija u intervalim a, u n aletim a ko je dele veliki razm aci ali sa

116

WALTER BENJAMIN

sve veim intenzitetom . Grci su poznavali samo dva po stup k a tehnike reprodukcije um etnikih dela: livenje i kovanje. Dela u bronzi, terakote i novac bili su jedi na um etnika dela koja su oni mogli praviti masovno. Sva ostala bila su unikati i tehhlkf se'n iu mogla reprodukovati. Sa drvorezom je grafika prvi p u t postala sposobna da ereprodukuje; bilo je to mnogo pre nego to je to, zahvaljujui tam pi, postalo i pismo. Poznate su ogrom ne prom ene koje je tam pa, mogunost teh nike reprodukcije pism a, izazvala u knjievnosti. Me utim , te prom ene su sam o jedan dodue veoma va an poseban sluaj pojave koju ovde posm atram o u svetskoistorijskim razm eram a. Tokom srednjeg veka uz drvorez se jav ljaju bakrorez i gravira, a poetkom devet naestog veka i litografija. Sa litografijom tehnika reprodukcije postie su tinski nov stu p an j. Znatno p rak tin iji postupak kojim se pren o en je crtea na kam en razlikuje od njegovog urezivanja u kom ad drveta ili njegovog utiskivanja u b a k arn u plou pom ou kiseline, omoguio je grafici prvi p u t da svoje proizvode iznosi na trite ne samo masov no (kao ra n ije ) ve svakodnevno u novim vidovima. Gra fika je prek o litografije bila osposobljena da ilustrativ no p ra ti svakidanjicu. Poela je da dri korak sa tam pom . Ali u tom poduhvatu n ju je, samo nekoliko dece n ija posle pro n alask a tisk an ja na kamenu, prevazila fotografija. Sa fotografijom , je ru k a u procesu likovne repro d u k cije prvi p u t bila osloboena najvanijih jumetnikih obaveza, koje su sada pripale samo oku koje gleda u objektiv. Poto oko bre shvata nego to ruka crta, proces likovne reprodukcije se toliko ogromno ubrzao da je m ogao drati korak sa govorom. Filmski snim atelj u ateljeu, okreui ruicu, fiksira slike sa istom brzinom s kojom glumac govori. Dok su u litogra fiji potencijalno bile sadrane ilustrovane novine, u fo tografiji je to sluaj sa tonskim filmom. Na tehnikoj rep ro d u k ciji tona poelo se rad iti k rajem prolog veka. Ti konvergentni napori uinili su doglednom situaciju k o ju Paul Valry obeleava reenicom: Kao to nam voda, gas i elektrina stru ja izdaleka, na skoro nepri-

UMETNICKO DELO

117

m etan p o k re t nae ruke, dolaze u stanove d a b i n am sluili, tak o em o b iti snabdeveni slik am a ili nizom to nova koji e se na na slab p o k ret, sk o ro n a znak, jav lja ti i isto tako nas o p et n a p u ta ti. Oko 1900. teh n ik a rep ro d u k cija je postigla sta n d a rd k ad a je poela da ini svojim o b je k to m ne sam o celinu n asle en ih um etnikih dela i njihovo dejstvo d a izlae n a jd u b ljim prom enam a, ve je zauzela posebno m esto m e u um etnik im postupcim a. Za p ro u av an je ovoga sta n d a rd a n ita n ije pounije od toga kako njegove dve razliite m an i festacije re p ro d u k c ija u m etn ik o g dela i film ska u m etn o st d elu ju p o v ratn o n a u m e tn o st u n jen o m zateenom obliku.

II Cak i kod n ajsa v re n ije re p ro d u k c ije n e to o tp ad a: vrem enska i p ro sto rn a k o o rd in ata um etn ik o g dela njegovo neponovljivo b itisa n je na m estu n a kom e se nalazi. Ali sa tim neponovljivim b itisa n jem i ni sa im drugim zbivala se isto rija, k o jo j je ono to k o m svog p o sto ja n ja bilo podvrgnuto. U to u b ra ja m o kak o prom ene koje je delo to k o m vrem ena p re trp e lo u svojoj fizikoj stru k tu ri, tako i p rom enljive odnose posedovan ja u k o je je delo moglo s tu p a ti1 T rag p rv ih m ogu o t k riti sam o hem ijske i fizike analize, k o je se ne m ogu p rim en iti na rep ro d u k ciju ; tra g dru g ih je ste p re d m e t trad icije, ije p ra en je m o ra polaziti sa stan o v ita o ri ginala. Ovde i sada o rig in ala ini p o ja m njegove nepatvorenosti. H em ijske analize n a p a tin i neke b ronze m ogu d op rin eti u tv r iv an ju n jen e n epatvorenosti; shodno tom e, za u tv r iv an je au ten tin o sti m oe b iti k o rista n dokaz da o d reen srednjovekovni ru k o p is p otie iz ne kog arhiva XV veka. Celokupno p o d ru je n ep atv o ren o sti o staje izvan i to, naravno, ne sam o tehnike 1 Naravno, istorijat umetnikog dela obuhvata jo vi e: istorijat Mona Lise, na prim er, vrstu i broj kopiia koje su prem a njoj nainjene u XVII, XVIII i XIX veku.

118

WALTER BENJAMIN

m ogunosti reprodukovanja.2 Ali dok ono to je au tentino uva svoj puni a u to ritet u odnosu na manuelnu reprodukciju, ko ju po pravilu igoe kao falsifikat, u odnosu na tehniku rep ro d u k ciju to nije tako. Dva su razloga za to. Prvo, tehnika reprodukcija je u odnosu na original sam o staln ija od manuelne. Ona moe, na prim er, u fotografiji istai aspekte originala koji su pristu p an i sam o prom enljivoj otrini soiva koje po volji b ira svoj rak u rs, ali ne i ljudskom oku; ili, pomou izvesnih postupaka kao to su poveavanje ili uspora vanje, moe u hvatiti slike koje jednostavno nisu dos tu pn e p rirodnom vidu. To bi bilo prvo. Drugo, tehnika rep ro d u k cija moe kopiju originala dovesti u situacije koje sam om originalu nisu dostine. Pre svega, ona omo guava kopiji da se priblii prim aocu, bilo u vidu foto grafije, bilo gram ofonske ploe. K atedrala naputa svoje m esto da bi se nala u stu d iju kakvog poklonika umetnosti; ho rsk o delo, koje je bilo izvoeno u nekoj sali ili pod vedrim nebom, moe se sluati u sobi. O kolnosti u koje moe biti doveden proizvod tehni ke rep ro d u k cije um etnikog dela, m ak ar inae ne dirale u njegov osnov, u svakom sluaju obezvreuju njegovo ove i sada. Iako to ni u kom sluaju ne vai samo za um etniko delo ve, shodno tome, na prim er, i za pejza koji u film u prom ie p red gledaocem, ipak se tim postupkom do d iru je izuzetno osetljivo jezgro u p re d m e tu um etnosti, kojem nijedno jezgro nekog pri rodnog p red m eta po osetljivosti n ije slino. To je nje gova au tentinost. A utentinost neke stvari jeste ukup no st svega to se u n jo j od samog poetka moe preneti 1 Upravo zato to se autentinost ne moe reprodukovati, intenzivno prodiranje izvesnih postupaka reprodukci je to su bili tehniki postupci dalo nam je sredstvo za diferencijaciju i stupnjevanje autentiirosti. Izgraivanje takvih razlikovanja bilo je vana funkcija trgovine umetnikim predmetima. Sa pronalaskom drvoreza, moemo rei, kvalitet autentinosti bio je napadnut u temelju, jo pre no to je dolo do njegovog poznog rascvata. Srednjovekovni lik Bogorodice jo nije bio autentian" u vreme kad je raen: postao je to tokom sledeih vekova i, moda, najvie u prolom.

UMETNICKO DELO

11 9

tradicijo m , od njenog m ate rija ln o g tra ja n ja do istorijskog svedoenja. Poto je ovo d rugo zasnovano n a p r vom, u rep ro d u k ciji, gde se to p rvo otelo oveku, i ono drugo isto rijsk o svedoenje p o in je da se kolebaD odue, jed in o ono; ali to to n a ovaj n ain po in je n a se koleba, je ste a u to rite t sam e te stvari.* /' Ono to ovde o tp a d a m oem o saeti u pojrpti a u re i rei: u veku tehnike re p ro d u k c ije u m e tn i k o g jd e la zakrljava njegova a u ra . P o stu p a k je sim ptom atian; njegov znaaj prevazilazi p o d ru je u m etn o sti. T ehnika rep ro d u k cije, m oem o u o p ten o fo rm u lisati, o dvaja ono to je rep ro d u k o v an o iz p o d ru ja tra d ic ije . Tim e to teh nik a um noava re p ro d u k c iju , ona je d in stv en u p o jav u umethikojg dela z am en ju je m asovnom . A tim e to d o zvoljava re p ro d u k c iji d a se p rib lii onom e k o ji je prim a, u svim njegovim sv ak id an jim situ acijam a, teh n i ka a ktu alizu je ono to je rep ro d u k o v an o . O ba ova p ro cesa dovode do snanog uz d rm a van ja onoga to je tra dicijom p ren eto i to uzd rm av an je tra d ic ije jeste nalije sad an je krize i obnove oveanstva. Oni su naju e povezani sa m asovnim p o k re tim a d an an jice. N jihov n ajm o n iji agent je ste film . D rutveni znaaj film a se i u svom n ajp o zitiv n ijem vidu, i u p rav o u n je m u, ne moe zam isliti bez te svoje destru k tiv n e, k atarzine stra n e , a to je liK vidiranje v red n o sti tra d ic ije u k u ltu rn o m nasleu. Ta pojava je n a jo itija u velikim isto rijsk im film ovim a. O na u k lju u je sve vie p ozicija u svoje p o d ru je, i k a d a je Abel G ance 1927. uzviknuo: Shakespearea, R em b ran d ta, B eethovena e s n im a ti. . . Sve legende, sve m itologije i svi m itovi, svi osnivai religija, ak sve re lig ije . . . ek aju n a svoje film sko v ask rsen je i h e ro ji se g u ra ju n a k ap ijam a", o n je, i ne m islei n a to, pozvao na o p tu likvidaciju. I najbednije provincijsko izvoenje Fausta ima pred bilo kojim filmom o Faustu u svakom sluaju prednost jer se nalazi u idealnoj konkurenciji prem a vajm arskoj premi jeri. I sve one tradicionalne sadrine koje pred pozornicom moemo dozvati u seanje, postale su neiskoristljive pred filmskim platnom na prim er, da se u liku Mefista krije Goetheov prijatelj iz mladosti Johann Heinrich Merck i tome sliim.

120 II I

WALTER BENJAMIN

U okvirim a velikih istorijskih perioda m enja se, sa celokupnim nainom ivota ljudskih kolektiva, i na in njihovog ulnog opaanja. Nain na koji se ljud sko ulno opaanje organizuje ^ m e i j u m u kome se ostvaruje n ije uslovljen samo prirodom ve i istorijom . V rem e seobe naroda, u kojem su rfastali kasnorim ska um etnika radinost i B eka geneza, imalo je ne sam o um etnost k o ja se razlikovala od antike ve i drugaije opaanje. Naunici beke kole Riegel i W ickhoff,* koji su se oduprli balastu klasinog naslea pod kojim je ta um etn o st leala pokopana, prvi su doli na id eju da iz n je izvuku zakljuak o organizaciji opa anja u vrem enu u kojem je takva organizacija vaila. Ma koliko da su bila dalekosena, njihova saznanja su bila ograniena tim e to su se ispitivai zadovoljili pokazi vanjem form alnog obeleja svojstvenog opaanju u poznorim skom dobu. N isu pokuali i nisu se, moda, mogli ni n adati da e uspeti da prikau drutvene preo b raaje koji su u tim prom enam a opaanja nali svoj izraz. Za sadanjiou su uslovi za odgovarajui uvid povoljniji. Ukoliko prom ene u m edijum u percepcije prom ene iji smo savrem enici moemo shvatiti kao p rop ad an je aure, onda em o moi prikazati i drutvene uslove tog pro p ad an ja. N ije loe da se pojam aure gore predloen za isto rijsk e predm ete ilu stru je na pojm u aure prirodnih predm eta. Ovu poslednju definiem o kao jedinstvenu pojavu neke daljine, m a koliko bila bliska. U letnje po podne, m irno poivajui, p ra titi okom planinski lanac na h o rizo n tu ili neku granu koja baca senku na onog to se odm ara znai udisati au ru tih planina, te grane. Pom ou ovog opisa lako je sagledati istorijsku uslovljenost sadanjeg p ro p ad an ja aure. Ono se zasni va na dvem a okolnostim a, povezanim sa sve veim zna* Alois Riegel (18581905) i Franz Wickhoff (1853 1909) austrijska istoriari umetnosti. Wickhoff je na osnovu rukopisa Beka Geneza dao novu interpretaciju kasnorimske umetnosti. Prim. prev.

UMETNICJCO DELO

\2 1

ajfem m asa,' u d a n an je m ivotu. N aim e: p rib liiti" stvari p ro sto rn o i lju d sk i isto je tak o s tra sn a elja danajjjjfr m asa4 kao to je i njih o v a te n d e n cija d a preodole neponovljivost svake d a to sti p u te m p rim a n ja n je ne re p ro d u k cije. Iz dan a u d an se sve neodlonije ispoljava p o tre b a da ovek iz najvee blizine doe do p re d m eta u slici, b o lje rei u kopiji, u re p ro d u k c iji. A re pro d u k cija kakvu donose ilustrovane novine i film ske novosti oigledno se ra zlik u je od slike. N eponovljivost i tra ja n je su u slici isto onoliko isp rep leten i kao to su prolaznost i ponovljivost u re p ro d u k c iji. Izd v ajan je predm eta iz njegove ljuske, ra z aran je aure, obeleje je opaanja iji je sm isao za isto v rsn o st u svetu" toliko porastao da tu isto v rsn o st, pom ou rep ro d u k cije, uo ava i u neponovljivom e. Tako se u p o d ru ju ulne percepcije ispoljava ono to u p o d ru ju te o rije zapaamo kao povean znaaj statistik e . O rije n ta c ija real nosti na m ase i m asa na n ju je ste dogaaj neogranie ne dalekosenosti, kako za m iljen je, tak o i za vizuelno posm atran je. IV Jed in stv en o st i neponovljivost um etn ik o g dela jstovetna je sa njegovom uklo p ljen o u u k o n te k st tra d ic i je. Sam a ta trad icija, dodue, n eto je sasvim ivo, ne to izvanredno prom enljivo. A ntiki kip V enere, n a p ri m er, nalazio se u jed n o m trad icio n o m k o n tek stu kod G rka, koji su taj kip uinili p red m eto m kulta, a u sas vim drugom kod srednjovekovnih klerika, koji su u njem u videli opasnog idola. Ono to se, m eutim , i p red jed n im a i p re d drugim a nalazilo bila je njegova jedinstvenost, ili d rugim reim a: njegova aura. Prvobi* Na ljudski nain se pribliiti m asama moe znaiti: iz vidnog polja prognati svoju drutvenu funkciju. Nita ne jemi da ce dananji portretista, kad slika nekog uve nog hirurga za dorukom u krugu njegove porodice, bolje pogoditi njegovu drutvenu funkciju od slikara esnaestog veka, koji prikazuje svoje lekare reprezentativno, kao to je to, recimo, uinio Rem brandt u ,A natomiji".

122

WALTER BENJAMIN

ta n nain u k lap an ja um etnikog dela u tradicioni kon te k st naao je svoj izraz u kultu. N ajstarija umetnika dela nastala su, kako znam o, u slubi rituala, najpre magijskog, zatim religioznog. A od presudnog je zna aja to to se auratini nain posto jan ja umetnikog dela nikada potpuno ne odvaja od svoje ritualne fun kcije. D ru g in r reim a: jedinstvena vrednost pravog" um etnikog dela zasniva se na ritualu, u kome je ima lo svoju poetnu i prv u u p o treb n u vrednost. Ma kako a u ratin i nain p o sto jan ja bio posredovan, on se ak i u n a jp ro fan ijim oblicim a slube lepoti moe prepozna ti kao sekularizovan ritual. Profano sluenje lepoti, koje se uobliava zajedno sa renesansom , da bi tri stolea ostalo n a snazi, jasno pokazuje te osnove po iste ku ovog roka, prilikom prvog tekog potresa koji ga je pogodio. K ada je, naim e, s pojavom prvog zaista revo lucionarnog reprodukcionog sredstva, fotografije (is tovrem eno sa nastankom naunog socijalizma), umetn o st osetila pribliavanje krize, k oja je nakon sledeih sto godina postala oigledna, reagovala je uenjem l'art p o u r l'art-a, koje je teologija um etnosti. Iz njega je za 5 Definicija aure kao jedinstvene pojave daljine, ma koliko bila bliska", ne predstavlja nita drugo do formula ciju kultne vrednosti umetnikog dela u kategorijama prostomo-vremenskog opaanja. Daljina je suprotnost blizini. Ono to je sutinski daleko nedostupno je. U stvari, nedo stupnost je glavno obeleje kultne slike. Takva slika, po svojoj prirodi, ostaje daljina, ma koliko nam bila blizu". Blizina koju smo kadri da izvuemo iz njene materije, ne ide nautrb daljini, koju slika po svojoj pojavi i dalje uva. U onoj meri u kojoj se sekularizuje kultna vrednost slike, postaju neodreenije predstave o supstratu njene jedinstvenosti. Em pirijska jedinstvenost stvaraoca ili nje^ govog likovnog postignua sve vie potiskuje u predstavi rimaoca jedinstvenost pojava koje vladaju u kultnoj slici, aravno, nikad bez ikakvog ostatka; pojam autentinosti nikada ne prestaje da tei prevazilaenju pojma pripisiva nja autentinosti. (To se vidi naroito jasno kod kolekcio nara, koji uvek zadrava neto od fetiiste i koji posedovanjem umetnikog dela uestvuje u njegovoj kultnoj sna zi). Bez obzira na to, funkcija pojma autentinog u umetnikom posm atranju ostaje nedvosmislena: sa sekulariza cijom umetnosti autentinost zamenjuje kultnu vrednost.

UMETNICKO DELO

J 23

tim pToizal^ upravo jedna negativna teologija u vidu ideje iste" iunetnosti, koja ne odbacuje samo svaku socijalnu funkciju ve i svako odreivanje pomou predmetne podloge- (U pesnitvu je Mallarm prvi dosaO o tg stanovita). Priznati te veze neophodno je za posmatranje koje ima posla sa umetnikim delom u veku njegove teh nike reprodukcije. Jer one pripremaju saznanje koje je ovde presudno: tehnika reprodukcija umetnikog dela prvi put ga u istoriji emancipuje od njegovog pa razitskog postojanja u ritualu. Reprodukovano umetniko delo postaje u sve veoj meri reprodukcija umet nikog dela koje je i namenjeno reprodukovanju.7 Od fotografske ploe, na primer, mogue je dobiti mnotvo kopija; pitanje o pravoj kopiji besmisleno je. Ali u
7 Kod filmskih dela tehniko reprodukovanje proizvo da nije kao, na prim er, kod knjievnih ili slikarskih de la spoljni uslov njihovog masovnog irenja. Tehniko reprodukovanje filmskih dela zasniva se neposredno na teh nici njihove proizvodnje. Ona ne samo to na najneposredniji nain omoguuje masovno irenje filmskih dela, ve upravo na to prisiljava, poto je proizvodnja filma tako skupa da pojedinac koji bi, na prim er, mogao sebi kupiti sliku, ne moe kupiti film. Godine 1927. izraunali su da devet miliona gledalaca m ora videti jedan podui film da bi se on isplatio. Sa zvunim filmom ovde je, dodue, u poetku dolo do opadanja; njegova publika je ostala u okviru jezikih granica, a to se dogodilo istovremeno sa naglaavanjem nacionalnih interesa od strane faizma. Ali nije toliko vano registrovati ovo opadanje (uostalom, os labljeno sinhronizacijom), koliko je vano obratiti panju na povezanost toga k retanja sa faizmom. Istovrem enost obe pojave zasniva se na privrednoj krizi. Iste sm etnje koje su dovele do pokuaja da se postojei svojinski od nosi zadre otvorenom silom, navele su filmski kapital, ugroen krizom, da forsira prethodne radnje potrebne za zvuni film. Uvoenje zvunog filma donelo je, zatim, priv remeno olakanje. I to ne samo zato to je zvuni film ponovo privukao mase u bioskop, ve i zato to je zvuni film ostvario solidarnost novog kapitala iz elektroindustrije sa filmskim kapitalom. Tako je, posm atran spolja, zvuni film unapreivao nacionalne interese, dok je, iznutra gledano, jo vie intem adonalizovao filmsku proizvodnju.

124

WALTER BENJAMIN

onom tre n u tk u kad izneveri m erilo autentinosti u um etnikoj produkciji, prom enila se i celokupna funk c ija um etnosti. Umesto da se zasniva na ritualu, zasniva se na drugoj praksi: naim e na politici. V Do p rim an ja um etnikih dela dolazi sa razliitim akcentim a, m eu kojim a se istiu dva polarna. Jedan od n jih lei na kultnoj vrednosti, drugi na izlobenoj vrednosti um etnikog dela.8 Umetnika proizvodnja 8 Taj polaritet ne moe doi do zasluenog mesta u estetici idealizma, iji pojam lepote obuhvata tu lepotu u osnovi kao nerazdvojenu (prema tome, iskljuuje je kao iz dvojenu). Ipak, on se javlja kod Hegela onoliko jasno koliko se to u okvirima idealizma moe zamisliti. Slike smo", tako stoji u Predavanjima o filosofiji istorije, ve dugo imali; one su ve rano bile potrebne pobonosti, ali ne lepe slike, ove su ak tu smetale. U lepoj slici prisutno je i neto spoljanje, ali ukoliko je to lepo, njegov duh se obraa ljudima; u pomenutoj predanosti Bogu odnos prema nekoj stvari je, meutim, bitan, jer ona je sama po sebi samo bezduhovno otupljenje d u e. .. Lepa um etnost. .. nastala je u samoj crk v i. . . . premda j e . .. ta umetnost ve izala iz principa umetnosti." I jedno mesto u Predavanji ma o estetici upuuje na to da je Hegel u ovome osetio problem. Mi svi", tako stoji u tim predavanjima, smo se izdigli iznad toga da tvorevine umetnosti moemo sma trati neim boanskim i da ih moemo oboavati; utisak koji one ine jeste po svojoj prirodi trezveniji, i onome to one u nama izazivaju potrebno je neko vie m erilo..." (Georg Vilhelm Fridrih Hegel: Estetika, knj. I Kultura, Beograd 1969, str. 59). Prelaz od prvog naina umetnikog primanja na drugi nain odreuje istorijski tok umetnikog prim anja uopte. Bez obzira na to, moe se principijelno za svako pojedina no umetniko delo pokazati izvesno osciliranje izmeu ta dva polama naina primanja. Uzmimo, na primer, Sikstinsku Madonu. Posle ispitivanja Huberta Grimmea znamo da je Sikstinska Madona prvobitno bila naslikana za izlaga nje; Grimmea je na ispitivanje podstaklo pitanje: ta treba da znai, na prednjem planu slike, drvena letvica na koju se oslanjaju dva aneleta? Kako je moglo, upitao se dalje Grimme, Raffaelu pasti na pamet da nebo ukrasi sa neko liko draperija? Ispitivanje je pokazalo da je Sikstinska Ma-

UMETNIKO DELO

J25

p oinje tvorevinam a k o je se nalaze u slubi k u lta. Za te tvorevine je, kao to m oem o p re tp o sta v iti, vanije da p o sto je nego d a se m ogu videti. Los, koga ovek u kam enom dob u c rta n a zidovim a svoje peine, aro b n i je in stru m en t. ovek ga izlae, dodue, p re d svojim b linjim a, ali p re svega je u p u en duhovim a. K ultna vrednost kao tak v a izgleda d a danas u p rav o ide za tim d a se um etn ik o delo skriva: izvesni kipovi bogova p ri stup an i su sam o sveteniku u o lta ru . Izvesne slike Bogorodice o s ta ju sk o ro itave godine p rekrivene, iz vesne kipove n a srednjovekovnim k a te d ra lam a ne vidi p o sm atra odozdo. Sa e m an cip acijo m p o jed in ih um etnikih d ela tn o sti iz o k rilja ritu a la poveavaju se m o gunosti za izlaganje n jih o v ih proizvoda. Izloijivost nekog p o p rsja , k o je se m oe slati ovam o i onam o, vea je o d kipa nekog boga k o ji im a svoje staln o m esto u u n u tra n jo sti h ram a. Izloljivost slike vea je od izloljivosti m ozaika ili fresk e k o ji su jo j p reth o d ili. Ako izvodljivost neke m ise u p o etk u m oda i n ije b ila m a n ja od izvodljivosti sim fonije, sim fo n ija je ipak n a sta la u tre n u tk u k ad a je n je n a izvodljivost obeavala da e b iti vea od izvodljivosti m ise. Sa razliitim m eto d im a teh n ik e re p ro d u k c ije um etnikog dela toliko je p o ra sla njih o v a izloljivost d a k van titativ n o p o m e ra n je izm eu njegova oba stoedona bila poruena povodom javnog polaganja na odar pape Siksta. Polaganje na odar papa obavljalo se u od reenoj bonoj kapeli crkve svetog Petra. Prilikom svea nog polaganja na odar, Raffaelova slika bila je postavljena na koveg, u pozadini ove kapele nalik na niu. Raffael prikazuje na toj slici kako se, iz pozadine oiviene zelenim zavesama, Madona u oblacima pribliuje papskom odru. Prilikom pogrebne sveanosti pape Siksta, nala je primenu izuzetna izlobena vrednost Raffaelove slike. Nakon izvesnog vremena, slika je dospela na glavni oltar u mana stirskoj crkvi Crne brae u Pijaenci. Razlog za to premetanje nalazi se u rimokatolikom ritualu, koji zabranjuje da se slike izloene prilikom pogrebnih sveanosti koriste za kult na glavnom oltaru. Raftaelovo delo je tim propisom u izvesnoj meri bilo obezvreeno. A da bi se ipak postigla odgovarajua cena, kurija se reila da se preutno saglasi sa prodajom za glavni oltar. Da se ne bi privukla panja, slika je d ata b ratstvu udaljenog provincijskog grada.

1 26

WALTER BENJAMIN

ra, kao u davnini, prelazi u kvalitativnu prom enu nje gove p rirode. Kao to je, naime, u davnini umetniko delo prvenstveno postalo in stru m en t magije, zahvalju ju i apsolutnom teitu koje je lealo u njegovoj kul tnoj vrednosti, te je kao um etniko delo u izvesnoj m eri tek docnije shvaeno, tako danas um etniko delo, zahvaljujui apsolutnom teitu koje lei u njegovoj izlobenoj vrednosti, p ostaje tvorevina sa sasvim no vim funkcijam a, od kojih se ona koje smo mi svesni, um etnika, izdvaja kao ona ko ju emo docnije moda shvatiti kao uzgrednu. Toliko je izvesno da danas fo tografija, a zatim film, p red stav ljaju najbolja orua za takvo budue shvatanje. VI U fotografiji izlobena vrednost poinje d a potiskuje ku ltn u vrednost n a elom frontu. Ali ova ne poputa bez otpora. P ru a poslednji otpor: ljudsko lice. N ije nim alo sluajno to se p o rtret nalazi u sreditu rane fotografije. K ultna vrednost slike ima poslednje pribeite u k u ltu seanja na daleke ili um rle drage. Au ra poslednji p u t deluje iz ran ih fotografija u letimi nom izrazu ljudskog lica. To je ono to ini njihovu setnu i ni sa im uporedivu lepotu. Ali tam o gde se o vek povlai iz fotografije, prvi p u t se izlobena vred nost nadm ono su p ro tstav lja kultnoj vrednosti. Atget je neuporedivo znaajan zato to je toj pojavi dao svo0 Do analognih razmiljanja, na drugoj ravni, dola zi Brecht: Ako se pojam umetnikog dela vie ne moe prim eniti na onu stvar koja nastaje kada se umetniko delo pretvori u robu, onda taj pojam moramo oprezno i obazrivo ali smelo odbaciti ukoliko ne elimo da sa tom stvari likvidiramo i njenu funkciju, jer ona kroz tu fazu mora proi, i to bez zadnje pomisli. To nije neobavezno skretanje sa pravog puta. Ono to se tu deava sa iimetnikim delom promenie ga iz temelja, izbrisati njegovu prolost, u tolikoj meri da, ukoliko bi stari pojam opet bio prihvaen a to e i biti, zato da ne? on nee izazvati nikakvo seanje na stvar koju je nekada ozna avao".

UMETNICKO DELO

127

je m esto. On je oko 1900. snim io p a rik e ulice liene ljudskog p risu stv a. Sa p u n im p rav o m je reeno da ih je snim io k ao to se sn im a ju m esta zloina. I ono je li eno lju d sk o g p risu stv a. Atget snim a ra d i indicija. F o tografski snim ci p o in ju k od n jeg a d a p o s ta ju dokazi u isto rijsk o m p rocesu. U to m e je njihovo skriveno po litiko znaenje. Oni ve zah tev aju o d re en o p rim a nje. N jim a vie ne odgovara slobodno lebdea kon tem placija. Oni u z n em iru ju p o sm atra a , k o ji osea: m o ra p o tra iti p o seb an p u t do n jih . Putokaze p o in ju istovrem eno d a m u p o sta v lja ju i ilustrovane novine. Tane ili p ogrene p u to k aze svejedno. U n jim a je potpis ispod slike p rv i p u t p o stao obavezan. I ja sn o je da im a sasvim d ru g i k a ra k te r od naziva slike. D irektive koje gledalac d o b ija od te k sta p o d slikom u ilustrovanom asopisu postaju- u sk o ro jo p recizn ije i im p e ra tivni je u film u, gde razu m ev an je svake p o jed in an e sli ke kao d a je p ro p isan o od te k sta svih p re th o d n ih slika. V II S p o r k o ji se tokom devetnaestog veka vodio izm e u slik arstv a i fo to g rafije oko u m etn ik ih v red n o sti njihovih proizvoda d elu je dan as kao stra n p u tic a i smuenost. Ali to ne govori pro tiv njegovog znaaja, p re b i m ogao d a ga podvue. T aj sp o r je zapravo izraz jed n o g svetskoistorij&kog p re o k re ta kojega, kao takvog, ni je dan ni drugi p a rtn e r n isu bili svesni. Poto je vek teh nike rep ro d u k tiv n o sti odvojio u m etn o st od k u ltn o g te m elja, ugasio se zauvek p rivid n je n e au tonom ije. Ali je prom ena fu n k cije u m etnosti, k o ja je tim e b ila postig nuta, n estala iz vidokruga veka. A i u dvadesetom , ko ji je doiveo razvoj film a, dugo je izm icala pogledu. K ao to se ve i ra n ije tro ilo m nogo uzaludne p ro nicljivosti n a reav an je p ita n ja da li je fo to g rafija um etn o st a d a se p re th o d n o n ije pitalo: d a li se s pro nalask o m fo to g rafije n ije izm enio celokupan k a ra k te r um etnosti? tak o su sad a film ski te o re ti ari pre-

128

WALTER BENJAMIN

uzeli ovo p reran o postavljeno pitanje. Ali tekoe koje je fotografija zadavala nasleenoj estetici bile su deja igra prem a onim a sa kojim a je estetiku doekao film. O tuda lepa nasilnost to obeleava poetak fil m ske teorije. Tako Abel Gance, na prim er, uporeuje film sa hijeroglifim a: Tako smo, dakle, zahvaljujui izvanredno znaajnom v raan ju u prolost, opet doli do izraajnog nivoa E g ip a n a . . . Slikovni jezik jo nije sazreo, je r m u jo nisu dorasle nae oi. Jo nema do voljno potovanja, jo nem a dovoljno kulta za ono to se njim e kazuje. Ili, kao to pie Severin-Mars: Ko jo j um etnosti je bio suen san to b i . . . ujedno bio poetiniji i realniji! Posm atran sa takvog stanovita, film bi p redstavljao neuporedivo izraajno sredstvo, i u njegovoj atm osferi smele bi se k retati samo linosti n ajp lem en itijeg naina m iljen ja u najsavrenijim i n ajta jan stv e n ijim trenucim a svoga ivota". Alexandre Arnoux, sa svoje stran e, zakljuuje jed n u fantaziju o nem om film u upravo pitanjem : Zar se svi smeli opisi kojim a smo se koristili ne svode na definiciju molitve? V eom a je pouno videti kako tenja da se film ukljui u um etn o st prisiljava ove teoretiare da sa besprim e m o m bezobzim ou unose u njega kultne elemente. A ipak su, u vrem e kad su objavljivane te spekulacije, ve p o sto jala dela kao to su Javno m iljenje i Potera za zlatom . To ne spreava Abela Gancea da potee pore e n je sa hijeroglifim a, a Severin-Maks govori o filmu kao to bi se moglo govoriti o slikam a Fra Angelica. Sim p to m atin o je da i danas naroito reakcionarni au to ri trae znaenje film a u istom pravcu, ako ne ba u sakraln o m , ono ipak u natprirodnom . Povodom Reinha rd to v e film ske verzije Sna letnje noi* W erfel kons ta tu je da je, nesum njivo, sterilna kopija spoljanjeg sveta, sa njegovim ulicam a, enterijerim a, eleznikim stanicam a, restoranim a, autom obilim a i plaama, dosa d a s tajala n a p u tu uspona film a u carstvo um etnosti. * Max Reinhardt (18731943), veliki nemak reiser. Godine 1935. reirao je sa W. Dieterleom u SAD San letnje noi. Prim prev.

UMETNIKO DELO

12 9

Film jo n ije shvatio svoj p rav i sm isao, svoje stv arn e m o g u n o sti. . . One se nalaze u njegovoj jed in stv en o j m oi d a p riro d n im sred stv im a i n euporedivo ubed ljiv o izrazi ono to je arobno, udesno, n a tp riro d n o ". VIII Pozorini glum ac definitivno p re z en tira u m etniko delo publici sam im sobom , svojom linou; n a su p ro t tome, u m etniko d elo film skog glum ca d a je se prek o ap aratu re. Ova dru g a injenica im a dve posledice. Apa ra tu ra k o ja tvorevinu film skoga glum ca p renosi p ublici nije obavezna da tu tvorevinu p o tu je kao to ta lite t. Ona, pod rukovodstvom sn im atelja, staln o zauzim a stav p re m a toj tvorevini. Niz zauzetih stavova, k o je m o n taer sastav lja od isporuenog m a te rija la , ini gotov m on tiran i film. On sadri izvestan b ro j k ad ro v a k o ji se m o ra ju sh v atiti kao kadrovi kam ere da i ne govorim o o specijalnim stavovim a kao to su k ru p n i planovi. T a ko se delo glum ca podvrgava nizu o p tik ih testova. To je p rv a posledica oko ln osti da se delo film skoga glum ca prik azu je pom ou a p aratu re . D ruga posledica se zas niva na tom e to film ski glum ac, p o to sam n e p rik a zuje svoju tvorevinu publici, gubi m ogunost k o ju im a pozorini glum ac da svoju tvorevinu za v rem e p rik a zivanja prilagoava publici. O na tim e dolazi u poloaj ocenjivaa na koga ne u ti e nikakav lini k o n ta k t sa glum cem . Publika se u ivljava u glum ca sam o n a taj na in to se uivljava u a p arat. Preuzim a, dakle, odnos a p arata: ona vri testove.10 To n ije nikakav odnos ko m e se m ogu izloiti k u ltn e v rednosti. 1 0 Film . .. daje (ili bi mogao dati) korisna obavetenja o ljudskim postupcima u d e ta lju ... Izostaje svaka motivacija na osnovu karaktera, unutranji ivot linosti ni^ad ne nrua glavni uzrok i retko je glavni rezultat radnje" (Brecht: Pokuaji, Proces oko tri groa). Proire nje polja onoga to se moe testirati, koje aparatura ostva ruje u sluaju filmskoga glumca, odgovara izvanrednom proirenju polja testiranja do koga je usled ekonomskih prilika izloena individua. Tako, na prim er, stalno raste

130

WALTER BENJAMIN

Film u je m nogo m anje stalo do toga da glumac p ri kazuje publici nekog drugog, koliko do toga da glumac prik azu je a p aratu ri samog sebe. Jedan od prvih koji je osetio koliko je te k st prom enio glum ca bio je Piran dello. Zapaanjim a koje o tom e daje u svom rom anu Pazi, snim a se! ne sm eta mnogo to se ograniavaju na isticanje negativne stran e stvari. Jo m anje to to se nadovezuju na nem i film. J e r tonski fiilm nije u tom pogledu prom enio n eto principijelno. B itno je da se glum i za a p aratu ru , odnosno k ada je re o zvunom film u za dve ap aratu re. Film ski glumci", pie Pi randello, oseaju se kao u izg n an stv u . . . prognani ne sam o sa pozornice nego i od sebe s a m ih . . . Zapaaju zbrkano, nejasno, obuzeti oseanjem neke praznine, da je njihovo telo gotovo ugnjeteno, izbrisano, lieno svoje stvarnosti, svoga duha, um a to ga proizvodi kreui se, i da je postalo sam o jed n a nem a slika koja za tre n u ta k z a tre p e r i. . . na p rljav o m kom adu platna . . . O pri kazivanju kom ada stara se a p arat svojim senkama. Oni, pak, glumci, m o raju se zadovoljiti tim e da igraju samo p re d n jim " (Luii Pirandelo: Pazi, snim a se! N arodno delo, B eograd, str. 9798). Isto injenino stanje moe se obeleiti na sledei nain: prvi p u t i to je ono to je_uinio film ovek dolazi u poloaj da m ora, dodu e, elovatd celokupnom ivom linou, ali odriui se n jen e aure. Je r a u ra je povezana sa njegovim ovde i sada. O na nem a kopije. A uru koja se na pozornici stva ra oko M abetha ne moe zam eniti aura koja za ivu publiku p o sto ji oko glumca koji igra M abetha. Speci finost sn im an ja u film skom ateljeu sastoji se, m eu tim , u tom e to p u b lik u am enjuje ap aratu ra. Tako au ra k o ja se nalazi oko glum ca m o ra otpasti a time, istovrem eno, i a u ra oko prikazanog lika. znaaj provere podesnosti za poziv. U toj proven podesnosti re je o isecima iz ostvarenja jedinke. Filmsko sni manje i provera podesnosti za poziv obavljaju se pred telom sastavljenim od strunjaka. Rukovodilac snimanja u filmskom ateljeu nalazi se tano na onome mestu na kome se prilikom provere podesnosti nalazi predsedmk komisije.

UMETNIKO DELO

131

Nije nimalo udno to upravo jedan dramatiar kao to je Pirandello u karakterisanju filma nehotino do diruje razlog krize koja je, vidimo, obuzela pozorite. Za umetniko delo potpuno zahvaeno tehnikom rep rodukcijom, ili ak kao to je film iz nje proizalo, stvarno nema vee suprotnosti od pozornice. To pot vruje svako temeljitije razmatranje. Upueni posmatrai odavno su shvatili da se u filmskoj glumi najvei efekti skoro uvek postiu onda kada se to je mogue manje ,glumi'. .. Konani razvoj" vidi Arnheim 1932. u tome to e se prema glumcu postupati kao prema rek vizitu, koji se karakteristino bira i . .. stavlja na pravo mesto".11 Sa tim je najtenje povezano neto drugo.
u U ovom kontekstu postaju naroito interesantne iz vesne prividno sporedne pojedinosti kojima se filmski re iser udaljava od pozorine prakse. Na prim er, pokuaj da glumac igra bez minke, kao to je to, izmeu ostalih, sproveo Dreyer u Mukama Jeanne d Arc. Utroio je vie meseci samo na to da pronae etrdeset glumaca od kojih e se sastojati sud nad jeretikom. Traenje takvih glumaca liilo je na traenje rekvizita do kojih se teko dolazi. Dreyer je uloio veliki napor u to da izbegne slinosti u godinama, stasu, fizionomiji. Kada glumac postane rekvizit, onda, na drugoj strani, rekvizit esto fungira kao glumac. U svakom sluaju, nije nimalo neobino to film dolazi u situaciju da rekvizitu daje ulogu. Umesto da uzmemo pro izvoljne prim ere iz neizmemog obilja, draemo se jednog, posebno ubedljivog. Sat koji radi na pozornici uvek e sa mo smetati. Na pozornici mu se ne moe ostaviti uloga merenja vremena. Astronomsko vreme dolo bi i u naturalislikom komadu u sukob sa scenskim vremenom. U tim okolnostima za film je krajnje karakteristino to to se, u odreenoj prilici, bez tekoa moe koristiti m erenjem vre mena satom. Ovde moemo jasnije nego na nekim drugim crtam a pojm iti kako u odreenim okolnostima svaki poje dinaan rekvizit moe preuzeti presudne funkcije u filmu. Odavde je samo korak do Pudovkinove konstatacije da je gluma povezana sa nekim predmetom i zasnovana na tom predm etu uvek jedan od najsnanijih m etoda filmskog oblikovanja". Tako je film prvo umetniko sredstvo koje 'e u stanju da pokae kako se m aterija poigrava sa oveLom. Film moe, stoga, biti izuzetan instrum ent m aterija listikog prikazivanja.

132

WALTER BENJAMIN

Glum ac koji glum i n a pozom ioi unosi se, istovremeno, u neku ulogu. Film skom glum cu je to veoma esto us kraeno. Njegovo ostv aren je nikako nije jedinstveno, ve je sastavljeno od m nogobrojnih pojedinanih ostva ren ja. Pored sluajnih obzira p rem a zakupnini za korienje ateljea, p rem a injenici da li se raspolae partne rom , prem a dekoru i tako dalje, ve i elem entarne ne o phodnosti m ehanizm a razb ijaju igru glumca na niz epi zoda koje se m ogu m o n tirati. Re je, pre svega, o osv etljen ju , ija in stalacija zahteva da se neki dogaaj, k oji se p o jav lju je na p latn u kao jedinstven brz tok, prikae u nizu pojedinanih snim aka za koje su u ate ljeu m oda bili p o treb n i itavi sati. Da i ne govorimo o potp u n o oiglednim m ontaam a. Tako se skok sa pro zora u a teljeu moe snim ati kao skok sa skele, a bekstvo docnije, posle nekoliko nedelja, prilikom snima n ja van ateljea. U ostalom , lako je ko n stru isati jo m no go p a ra d o k saln ije sluajeve. Moe se posle kucanja na v ra ta zahtevati od glum ca da se trgne. Moda to trzanje n ije ispalo onako kako sm o oekivali. Tu se reiser mo e posluiti tim e to e zgodnom prilikom , kad se glu m ac opet nae u ateljeu, bez njegovog znanja opaliti iz p ito lja iza njegovih lea. Z aprepaenost glumca u tom tre n u tk u moe se snim iti i m o n tirati u film. N ita ne pokazuje d rastin ije da je um etn o st napustila carstvo lepog privida", koje je sve dosad bilo sm atrano jedi nim u kom e ona moe cvetati.

IX Iznenaenje glum ca p red ap araturom , kao to to prikazu je Pirandello, u osnovi je istovrsno sa iznenae njem oveka p re d sopstvenim likom u ogledalu. Ali sada je njegov lik u ogledalu postao neto to se moe odvojiti od njega, postao je prenosiv. A kuda se p re

UMETNICKO DELO

133

nosi? P red p u b lik u .12 Svest o tom e ni za tre n u ta k ne naputa glum ca. Film ski glum ac zna da dok sto ji p re d a paraturom im a, u k ra jn jo j liniji, p o sla sa publikom : publikom p o tro aa k o ji ine trite. To trite, n a koje o n polazi ne sam o sa svojom ra d n o m snagom , ve celim svojim biem , u tre n u tk u odreenog o stv aren ja isto m u je tak o m alo opipljivo kao nekom a rtik lu k o ji se proizvodi u fabrici. Da li ta o k o ln o st n em a ud ela l i m ori, novom s tra h u k o ji, p re m a Pirandellu, spopada glumca p red ap arato m ? Film odgovara na gu b ljen je aure vetakim g ra en jem lin o sti" van ateljea. K ult zvezda koji podrava film ski k ap ital konzervira o nu ar linosti k o ja ve odavno p o sto ji sam o jo u tru lo j Sari njenog ro b n o g k a ra k te ra . Dok film ski k a p ita l d a je ton, dan an jem film u se n e m oe, u o p te uzev, p rip i sati nikakva d ru g a rev o lu cio n arn a zasluga sem d a u n a preu je revolucionarnu k ritik u nasleenih p re d stav a o um etnosti. Ne poriem o da, osim toga, u p o seb n im slu ajevim a d a n an ji film m oe p o d u p re ti rev o lu cio n arn u k ritik u d ru tv en ih odnosa, ak p rivatnovlasnikog p o re tka. Ali u tom e n ije teite ovog isp itiv an ja kao to n ije ni teite zapadnoevropske film ske proizvodnje. * * Ovde konstatovanu promenu naina izlaganja izaz vanu tehnikom reprodukcije prim eujemo i u politici. Da nanja kriza graanskih dem okratija ukljuuje i krizu uslova koji su merodavni za izlaganje ljudi na vlasti. Demokratije neposredno izlau linost onoga koji vlada, i to pred poslanicima. Parlament je njegova publika! Sa novinama u aparaturi snimanja koje omoguuju govornicima da ih za vreme govora neogranieno mnogi ljudi sluaju, a ubrzo i neogranieno mnogi gledaju, u prvi plan dolazi izlaganje politikog oveka pred tom aparaturom . Parlam enti se praz ne istovremeno sa pozoritima. Radio i film ne m enjaju sa mo funkciju profesionalnog glumca ve, isto tako, funkci ju onoga koji, kao to to ljudi na vlasti ine, prikazuje sa moga sebe pred mikrofonom i kamerom. Pravac ove promene, bez obzira na njihove razliite specifine zadatke, is ti je kod filmskog glumca kao i kod onoga koji vlada. Taj pravac pod odreenim drutvenim uslovima tei pokaziva nju uinaka koji se mogu proveriti, pa ak i preuzeti. To dovodi do novog odabiranja, odabiranja pred aparaturom , iz kojeg kao pobednici izlaze filmska zvezda i diktator.

134

WALTER BENJAMIN

Sa tehnikom film a je iisto 'kao i sa tehnikom sporta svako p risu stv u je njihovim ostvarenjim a kao polustru n jak . Da bi se razum elo to injenino stanje, treba sam o jednom u ti g rupu m ladih kolportera kako, naslo n jeni na bicikle, d isk u tuju o rezultatim a neke biciklisti ke trke. Ne organizuju izdavai novina uzalud trke svo jih kolportera. One bude veliko interesovanje m eu ue snicim a, je r pobenik u tim priredbam a ima ansu da od m ladog ko lp o rtera postane trka. Isto tako, na p ri m er, film ski urnal svakom e daje ansu d a od prolaz nika postane film ski statista. On pod povoljnim okol nostim a moe ak ui u um etniko delo setimo se sam o V ertova: Tri pesm e o Lenjinu, ili Ivensovog Borinagea. Svatko danas moe zahtevati da bude snimljen. Tu p reten ziju n ajb o lje objanjava pogled na istorijsko stanje d an an je knjievnosti. Vekovima je sa knjievnou stajalo tako da su se n asu p ro t m alom b ro ju pisaca nalazile hiljade i hiljade italaca. K rajem prolog veka je dolo do promene. Sa sve veim iren jem tam pe, koja je stavljala na raspo laganje itaocim a sve nove i nove politike, religiozne, naune, strune, lokalne organe, sve vei i vei delovi italake publike p o stajali su n ajp re sporadino saradnici. Poelo se tim e to im je dnevna tam pa ot vorila potansko sandue", a danas stvari stoje tako da jedva im a zaposlenog Evropljanina koji ne bi u na elu mogao negde nai m ogunost za objavljivanje ne kog radnog iskustva, albe, reportae ili slinog. Time je razlikovanje izm eu au to ra i publike na p u tu da iz gubi svoj naelni karak ter. Ono postaje funkcionalno, odvija se ovako ili onako, od sluaja do sluaja. i talac je u svako vrem e sprem an da postane pisac. Tako stru n jak , k o ji je to hteo ne hteo m orao postati u jednom k ra jn je specijalizovanom radnom procesu m a k a r to bio sam o s tru n ja k neke skrom nije delatnosti po staje autor. U Sovjetskom Savezu sam ra d dolazi do rei. I njegovo p retv aran je u rei ini deo um enja koje je po treb n o d a bi se on obavio. L iterarno pravo ne

UMETNIKO DELO

135

zasniva se vie na specijalizovanom, ve na politehnikom obrazovanju, i tako postaje zajedniko dobro.18 Sve se to moe bez tekoa preneti na film, gde tokom jedne decenije dolazi do pomeranja za koja su u knjievnosti bili potrebni vekovi. Jer u filmskoj praksi pre svega ruskoj to pomeranje je delimino ve
u Privilegovan k arak ter datih tehnika se gubi. Aldous Huxley pie: Tehniki n a p re d ak . . . odveo je u vulgar nost . . . Tehnika reproduktivnost i rotaciona tam pa omo guili su beskonano umnoavanje spisa i slika. Opte kol sko obrazovanje i relativno visoke plate stvorili su veoma veliku publiku koja zna itati i koja moe sebi pribaviti grau za itanje i likovni m aterijal. Da bi se ovo stavilo na raspolaganje, razvila se jedna znaajna industrija. Ali umetniki dar je neto vrlo retko; iz toga sle d i. . . da je svagda i svuda vei deo umetnike proizvodnje bio m anje vredan. Danas je, meutim, postotak otpada u optoj umetnikoj proizvodnji vei nego to je bio ikada ra n ije . . . Ovde se nalazimo pred jednostavnim aritm etikim stanjem stvari. U toku prolog veka stanovnitvo Zapadne Evrope povealo se neto vie nego dvostruko. Meutim, graa za itanje i m aterijal u slikama su, kako cenim, porasli barem u odnosu 1 prem a 20, a moda i prem a 50 ili ak 100. Ako stanovni tvo od x miliona ima n umetnikih talenata, stanovnitvo od 2x miliona imae 2n umetnikih talenata. Prem a tome, situacija se ovako moe rezimirati. Ako je pre sto godina bila objavljena jedna tam pana stranica sa graom za i tanje i sa slikama, onda se danas objavljuje dvadeset, ako ne i sto stranica. Ako je, s druge strane, pre sto godina po stojao jedan umetniki dar, onda danas postoje dva. Priz najem da danas, usled opteg kolovanja, moe postati pro duktivan veliki broj virtuelnih talenata, koji ranije nisu mogli da razviju svoje darove. Uzmimo, d a k le . . . da danas tri ili ak etiri um etnika talenta dolaze na jedan um et niki talent u ranije doba. Ipak ostaje nesumnjivo da je potronja m aterijala za itanje ili likovnog m aterijala da leko prevazila prirodnu proizvodnju darovitih pisaca i da rovitih slikara. Sa muzikom stoji isto tako. Blagostanje, gramofon i radio stvorili su publiku ija se potronja mu zikog m aterijala nalazi izvan svake srazmere prem a pri rastu stanovnitva, a, prema tome, i prem a normalnom prirastu darovitih muziara. Ispostavlja se, dakle, da je u svim umetnostima, kako apsolutno tako i relativno posmatrano, proizvodnja otpada vea nego to je bila ranije, i tako e m orati da ostane sve dotle dok ljudi, kao i sada, nastav ljaju da troe nesrazm em o veliku koliinu tampanog, li kovnog i muzikog m aterijala." Ovaj nain posm atranja oigledno nije napredan.

136

WALTER BENJAMIN

ostvareno. Jedan deo glumaca koje sreemo u ruskom film u nisu glumci u naem smislu, ve ljudi koji prika zuju sebe i to u prvom redu u svom radnom procesu. U Zapadnoj Evropi kapitalistika eksploatacija filma zabran ju je da se povede rauna o zakonitom pravu koje dananji ovek ima na svoje reprodukovanje. Pod tim okolnostim a film ska in d u strija im a najvei interes da uee m asa podstie iluzionistikim predstavam a i dvo sm islenim spekulacijam a. X Snim anje filma, a naroito zvunog filma, pred stavlja prizo r kakav se ranije nikada i nigde nije mogao zam isliti. P redstavlja proces nasuprot kome ne postoji vie n ijedna stajn a taka sa koje u vidokrug posm atraa ne bi ulo sve ono to kao takvo ne spada u glumu, kao to su kam era, u re a ji za osvetljenje, tab asistenata i tako dalje. (Sem ukoliko se poloaj njegove enice ne poklapa sa poloajem ap arata za snim anje.) Ta okol nost vie od svake druge ini povrnim i bezna ajnim eventualne slinosti izmeu scene u filmskom ateljeu i scene na pozornici. Pozorite principijelno poz naje m esto sa koga se rad n ja ne moe otprve prozreti kao iluzionistika. Snim ljena scena, naprotiv, nema to m esto. N jena iluzionistika priro d a jeste priroda drugog stepena; ona je rezu ltat m ontanog reza. To znai: u film skom ateljeu a p aratu ra je tako duboko prodrla u stvarnost da je ist aspekt te stvarnosti, slobodan od stranog tela ap aratu re, rezultat posebne procedure, na im e snim anja posebno podeenom fotografskom apara turo m i m ontae tih snim aka sa drugim istovrsnim snim cima. Od a p aratu re osloboeni aspekt realnosti postao je ovde n jen najizvetaeniji aspekt a prizor neposredne stvarnosti plavi cvet u zem lji tehnike. Isto stan je stvari, k oje toliko odudara od onog u pozoritu, moe se jo pounije konfrontirati sa onim u slikarstvu. Ovde treb a postaviti pitanje: kakav je odnos sn im atelja i slikara? Da bi se na to odgovorilo,

UMETNICKO DELO

137

tre b a d o p u stiti je d n u p o m onu k o n stru k c iju k o ja se oslanja n a p o ja m o p e ra to ra kakav je p o zn at iz h iru rgije. H iru rg p re d stav lja je d a n pol o d reenog p o re tk a n a ijem se d ru g o m po lu nalazi vra. P o n aan je vraa, k o ji bolesnika led p risla n ja n je m ru k e , ra zlik u je se od p o na a n ja h iru rg a, k o ji v ri o p eracio n i zahvat na boles nikovom telu. V ra odrava p riro d n o o d sto ja n je izm e u seb e i bolesnika; ta n ije reeno: ako ga p risla nja n je m ru k e sam o veom a m alo sm an ju je, on ga veom a poveava zah v alju ju i svom a u to rite tu . H iru rg postu p a o b rn u to : veom a sm an ju je d ista n cu p re m a bole sniku tim e to p ro d ire u njegovo telo, a poveava je sam o m alo opreznou sa k o jo m se njegova ru k a pokree m e u o rganim a Jed n o m reju : za razlik u od vraa (k o ji se jo nalazi u le k a ru o p te p ra k s e ), u p re sudnom tre n u tk u h iru rg se o d rie toga d a se suoi sa svojim bolesnikom n ep o sred n o k ao ovek; n ap ro tiv , on pro d ire o p erativ n o u njega. Mag i h iru rg p o n a a ju se kao slik ar i snim atelj. S lik ar pazi u svom e ra d u na priro d n u raz d aljin u p re m a d a to m p re d m e tu , sn im a telj, naprotiv, duboko p ro d ire u sp let d a to sti.14 Slike jednoga i drugoga p o tp u n o su razliite. Slikareva je to taln a, snim ateljeva je m nog o stru k o ra zb ijen a i n jen i delovi se sp a ja ju p rem a jed n o m novom zakonu. Zato je film sko prikazivanje stv arn o sti za d an an jeg oveka neuporedivo znaajnije, je r u p rav o n a osnovu n ajin ten ziv n i 14 Smelosti snim atelja mogu se zaista porediti sa srnelou hirurga. Luc D urtain navodi, u jednom spisku spe cifino mimikih vetina tehnike, one koje su potrebne u hirurgiji pri izvesnim tekim intervencijama. Uzimam kao prim er jedan sluaj iz otorinolaringologije. .. mislim na ta kozvani endionazalni perspektivni postupak; ili ukazujem na akrobatske vetine koje mora da izvodi hirurgija grklja na, voena izokrenutom slikom u ogledalu za pregled grla; mogao bih govoriti i o radu na uima, koji poaseca na pre cizan rad asovniara. Kakva se bogata gradacija najsup tilnije akrobatike miia zahteva od oveka koji hoe da op ravi ili spase ljudsko telo, moemo pretpostaviti kada se setimo operacije mrene, gde, tako rei, postoji debata elika sa skoro tenim delovima tkiva, ili znaajnih intervenci ja u trbunom predelu (laparotom ija).

138

WALTER BENJAMIN

jeg p ro d iran ja u stvarnost pom ou ap aratu re prua vid stvarn o sti osloboen aparatu re, onaj vid koji dananji ovek im a p rav a da zahteva od um etnikog dela. XI Tehnika repro d u k tiv n o st um etnikog dela men ja odnos m asa prem a um etnosti. Iz najzaostalijeg odnosa, kakav, n a prim er, p o sto ji p rem a Picassu, m enja se u n ajn ap red n iji, kakav je, recim o, u odnosu na Chaplina. Pritom je napredni odnos obeleen tim e to zadovoljstvo u po sm atran ju i doivljaju stu p a u neposrednu i pris n u vezu sa stavom strunog ocenjivaa. Takvo povezi vanje vana je drutvena indicija. Naime, to se vie sm an ju je d rutveni znaaj neke um etnosti, to vie dolaze u rask o rak k ritik i i uivalaki stav publike. U konvencionalnom se uiva bez kritilke, istinski novo se k ritik u je sa odbojnou. U bioskopu se podudaraju kri tiki i uivalaki stav publike. A tu je presudna ova okolnost: nigde vie nego u film u nisu reakcije poje dinaca, iji zb ir p red stav lja koncentrisanu reakciju publike, u n ap red uslovljene njihovom neposredno posto jeom koncentracijom . A ispoljavajui se, te reakcije se istovrem eno i kontroliu. Moemo se i dalje koristiti po reenjem sa slikarstvom . Slika je uvek izrazito zahtevala d a je p o sm atra ju pojedinac ili mali b ro j ljudi. Sim ultano p o sm atran je slike od strane m nogobrojne publike, kakvo se jav lja u devetnaestom veku, rani je sim ptom krize slikarstva, k o ju nikako n ije izazvala sam o fotografija, ve ju je izazvao, relativno nezavisno od fotografije, zahtev um etnikog dela da se obraa ma sama. Slikarstvo n ije u sta n ju da predm et prui simul tanom kolektivnom opaanju, kao to je to odvajkada inila a rh ite k tu ra , kao to je to nekad inio ep, kao to to danas ini film. I m ada se iz sam e te okolnosti ne m ogu izvlaiti zakljuci o drutvenoj ulozi slikarstva, ona ipak dolazi d o izraza kao znatno sputavanje u onom tre n u tk u k a d se slikarstvo usled posebnih okolnosti i

UMETNICKO DBLO

139

ta k o rei p ro tiv svoje p riro d e n e p o sred n o k o n fro n tira sa m asam a. U srednjovekovnim crk v am a i m an astirim a, i n a dvorovim a, do p re d k ra j o sam naestog veka, n ije sim u ltan o dolazilo d o k olektivne p ercep cije slika, ve u m nogom e stu p n jev ito i h ije ra rh i n o p o sredovano. Ako se to prom enilo, o n d a je tu p o sred i p o seb an k o n flik t u k o ji je slik arstv o u p leten o te h n ik o m re p ro d u k tiv n o u slike. Ali p re m d a su se lju d i p o d u h v atili p rik aziv an ja slika m asam a u g alerijam a i salonim a, ip ak n ije bilo p u ta za sam oorganizovanje i sam o k o n tro lisan je m asa p ri tak v o m p rim a n ju .15 O tu d a ista ona p u b lik a k o ja n a p redn o reag u je p re d g ro tesk n im film om m o ra p o stati nazadna p re d n adrealizm om .

XII
K a ra k teristin a obeleja film u ne d a je sam o n ain n a k oji se ovek p rik azu je k am eri, ve i n ain n a koji on uz pom o kam ere p rik a z u je sebi okolinu. Pogled na psihologiju p o stiz an ja u sp eh a ilu s tru je sp osobnost a p a ra tu re d a te stira . Pogled n a psih o an alizu ilu stru je je sa d ru g e stra n e. Film je d o ista obogatio na o p aajn i svet m eto d im a k o ji se m ogu ilu stro v ati m eto d im a Freudove teo rije. O m aka u d ijalo g u p re p e d ese t godina o sta la b i vie ili m a n je nezapaena. Moe se s m a tra ti izu zetkom d a je ovakva o m ak a o d jed n o m ukazivala na dubinske p ersp ek tiv e u razgovoru, k o ji kao d a se do tada odvijao u g o rn jem sloju. T a situ acija se p ro m en ila

1 1 Ovaj nain posmatranja moe izgledati nezgrapan; ali kako pokazuje veliki teoretiar Leonardo, nezgrapni na ini posmatranja mogu se u svoje vreme pozitivno iskoris tili. Leonardo uporeauje slikarstvo i muziku sledeim re ima: Ali slikarstvo nadmauje muziku, i ono je iznad nje jer ne umire posle svog raanja, kao to je to sluaj sa jad nom muzikom... Muzika koja nestaje jo dok se raa ma nje je dostojna od slikarstva, koje pomou stakla postaje veito". (Leonardo da Vini: Traktat o slikarstvu, Kultura, Beograd 1964, str. 20 22).

140

WALTER BENJAMIN

posle Psihopatologije svakodnevnog ivota. Ona je izolovala i istovrem eno uinila ralanjivim stvari koje su ranije neprim eeno proticale u irokom toku opaenog. Film je doveo do slinog produbljivanja apercepcije u itavom opsegu optikog opaajnog sveta, a sada i aku stinog. Sam o je nalije tog stan ja stvari u tome to su film ska ostvarenja m nogo egzaktnija i to omoguavaju ralanjivanje sa znatno b ro jn ijih stanovita nego os tv aren ja k oja se p rik azu ju na slici ili n a sceni. N asuprot slikarstvu, u film skom ostvarenju neuporedivo preciz n ije navoenje situacije omoguava veu ralanljivost. N asuprot sceni, vea m ogunost ralanjivanja filmskog o stvaren ja uslovljena je veom m ogunou izdvajanja. Ta okolnost, i u tom e je njen glavni znaaj, ima tenden ciju d a potpom ae proim anje um etnosti i nauke. Doi sta, teko da se za neki stav, izdvojen i briljivo prepa riran u okviru neke odreene situacije kao to se izdvaja mii na telu moe rei ime nas jae prikiva: svojom um etnikom vrednou ili naunom upotreblji vou. Jedna od revolucionarnih funkcija filma bie da se kao identini shvate um etniko i nauno korienje fotografije, to je ran ije najee ilo u raskorak.1 Poto film krupnim planovim a iz inventara, nagla avanjem skrivenih detalja na rekvizitim a koji su nam poznati, ispitivanjem banalnih m iljea pod genijalnim 16 Ako za ovu situaciju potraimo analogiju, nai e mo je, i to veoma instruktivnu, u renesansnom slikarstvu. I tu nalazimo umetnost iji se neuporediv uspon i znaaj dobrim delom zasnivaju na tome to ona integrie niz no vih nauka ili bar nove naune podatke. Renesansno slikar stvo se obraa anatomiji i perspektivi, matematici, meteo rologiji i nauci o bojama, ta nam je udaljenije, pie Valry, od udne pretenzije jednog Leonarda, kome je sli karstvo bilo najvii cilj i najvia demonstracija saznanja, i to tako da je slikarstvo, prema njegovom ubeenju, zahtevalo sveznanje, a on sam nije ustuknuo pred takvom teo rijskom analizom pred kojom mi, dananji ljudi, zbog nje ne dubine i njene preciznosti, stojimo bespomoni.

UMETNICKO DELO

141

vodstvom o b jek tiv a n a jed n o j s tra n i um noava uvid u p rin u d n o sti to u p ra v lja ju n aim ivotom , on n am n a drugoj stra n i obezbeuje ogrom an i nesluen m a nevarski p ro sto r! Izgledalo je da nas n ae k r m e i vele gradske ulice, nae k an celarije i n am eten e sobe, n ae eleznike stan ice i fa b rik e b ezn ad n o z atv araju . O nda je doao film i razo rio ta j zatv o rsk i svet d in am ito m de setih delova sekundi, tak o d a sad a m e u njegovim ra s tu re n im ruevinam a sp o k o jn o polazim o u pusto lo v in u putovanja. K ru p n i p lan p ro iru je p ro sto r, u sp o ren o sn i m a n je p o k re t. I kao to p ri u v ean ju n ije u p ita n ju sam o p uko ra z ja n ja v a n je onoga to se ionako" n ejasn o vidi, nego se tu p o ja v lju je p o tp u n o nova s tru k tu ra obli kovanja m aterije, isto tak o i u sp o re n o sn im an je ne iznosi na videlo sam o poznate m otive k re ta n ja , nego se n jim e o tk riv aju sasvim nepoznati p o k re ti koji u o p te ne delu ju kao u sp o re n je b rzih p o k reta, ve kao p rav o kli zanje, lebdenje, kao neto n ad zem aljsk o . T ako p o staje opipljivo da je p riro d a k o ja se o b raa k am eri d ru k ija od one k o ju sagleda oko. D ru k ija p re svega zato to, um esto p ro sto ra proetog ovekovom sveu, im am o p ro s to r p ro et neim ega nism o svesni. Ako je ve u o biajen o d a ovek sudi o h o d u lju d i, m a k a r sam o u g rub im crtam a, o n svakako p o jm a n em a kakvo je n ji hovo d ran je u onom deliu sekunde k ad iskorae. Ako nam je ve u g rubim c rta m a p o zn at p o k re t k o jim se m aam o u p a lja a ili kaike, ip ak jedva da znam o ta se p ritom , u stv ari, odigrava izm eu ru k e i m etala, a d a i ne govorim o o pro m en am a k o je se tu d eav aju upored o sa razliitim s tan jim a u k o jim a se nalazim o. T u se uplie k am era svojim pom onim sredstvim a, spu ta n je m i podizanjem , p rek id o m s n im a n ja i izdvajanjem , iren jem i saim anjem toka, uveliavanjem i um an jiv a njem . O politiko-nesvesnom saznajem o p rv i p u t zah valju ju i n jo j, kao to zah v alju ju i p sihoanalizi sazna je m o o nagonsko-nesvesnom .

14 2

WALTER BENJAMIN

X III O dvajkada je jedan od najvanijih zadataka um et n osti bio d a stvori p o tra n ju za ije potpuno zadovo ljenje jo n ije doao as.i? Isto rija svake um etnike for m e im a k ritika vrem ena, k ada ova form a tei efektim a koji se bez n ap o ra m ogu postii tek prom enjenim teh nikim standardom , to znai u novoj um etnikoj formi. T ako postignute ekstravagancije i sirovosti um etnosti, naroito u takozvanim vrem enim a dekadencije, proizla ze, u stvari, iz njenog n ajbogatijeg istorijskog centra sila. Takve varvarizm e je jo nedavno obilno pokazivao da1 7 Umetniko delo, kae Andr Breton, vredno je samo utoliko ukoliko ga proimaju refleksi budunosti, zaista, svaka razvijena umetnika forma nalazi se u taki presecanja triju razvojnih linija. Naime, najpre tehnika upuuje u pravcu odreene umetnike forme. Pre nego to se pojavio film, bilo je knjiica sa fotografijama, ije su slike, pritiskom palca, brzo promiui pred gledaocem, pri kazivale neku boksersku ili tenisku utakmicu; bilo je au tomata na vaarima kod kojih je okretanje ruice izazivalo promicanje slika. Drugo, nasleene umetnike forme na~ izvesnim stupnjevima svoga razvitka napregnuto tee efek tima koje zatim nova umetnika forma neusiljeno postie. Pre nego to je film stekao priznanje, pokuali su dadaistida svojim priredbama unesu u publiku pokret kakav je za tim Chaplin izazvao na prirodniji nain. Tree, esto neu padljive drutvene promene priprem aju promenu recepci je, ime e se koristiti tek nova umetnika forma. Pre nego to je film poeo da stvara svoju publiku, okupljeni svet gle dao je u panorami slike (koje su ve prestale da budu ne pokretne). Publika se nalazila pred jednim paravanom gde su bili smeteni stereoskopi, po jedari na svakog posetioca. Pred tim stereoskopima automatski su se pojavljivale po jedinane slike koje su se kratkotrajno ustavljale, da bi za tim ustupile mesto drugim slikama. Jo Edison je morao l'aditi sa slinim sredstvima kada je malobrojnoj publici koja je zurila u aparat gde su promicale slike, prikazao prvu filmsku traku (pre nego to se jo znalo za bioskopsko platno i za postupak projekcije). Uostalom, u osniva nju panorame naroito jasno dolazi do izraza dijalektika razvoja. Malo pre no to je film uinio posmatranje slika kolektivnim posmatranjem, pred stereoskopima ovog brzo zastarelog etablismana jo jednom dolazi do pojedinanog posmatranja, i to sa istom onom otrinom kao to je neka da u oltaru svetenik posmatrao kip boga.

UMETNIKO DELO

143

daizam . Njegov im puls tek sad a p o staje shvatljiv: dadaizam je p o kuao d a efekte k o je p u b lik a d a n a s tra i u film u o stv ari slik arsk im sre d stv im a (o d n o sn o knjiev nim ). Svako p o tp u n o novo, p io n irsk o stv aran je p o tre b a prebacivae svoj cilj. D adaizam ini to u tolikoj m eri d a rtv uje trin e v rednosti, k o je su film u svojstvene u veom a visokom stepenu, u k o rist z n a a jn ijih in ten cija kojih, razum ljivo, u ovde o p isanom o b lik u n ije svestan. D adaisti su m nogo m a n je d rali do m e rk a n tiln e upo treb ljiv o sti svojih u m etn ik ih dela koliko d o n jih o ve neu p o treb ljiv o sti kao p re d m e ta ko n tem p lativ n o g u d u bljivanja. T u n e u p o treb ljiv o st gledali su d a p o stig n u upravo naelnim srozavanjem svoje grae. N jihove pe sm e su salata rei", one sad re o pscene o b rte i sva kojake jezike o tp a tk e kakvi se sam o m ogu zam isliti. N im alo d ru k ije ne sto ji sa n jih o v im slikam a, n a k o je kae dugm ad ili vozne k a rte . Takvim sre d stv im a p o stiu bezobzirno u n itav an je au re svoga stv aran ja. S red stv i m a p ro d u k cije u d a ra ju svojim tvorevinam a ig re p ro dukcije. Nemogue je p rib ra ti se i zauzeti stav p rem a Arpovoj slici ili pesm i A ugusta S tram m a kao p re m a Derainovoj slici ili R ilkeovoj pesm i. U d u b ljiv an ju , k o je je u degeneraciji g ra an stv a p o stalo kola asocijalnog stava, su p ro tstav lja se ^ k re ta n je p an je kao v a rija n ta sogijalnog stav a18. Doista, d a d aistik e m an ifestacije os tvarivale su veom a vehem entno s k re ta n je p an je, p o to su um etniko delo u inile sred item sk an d ala. Delo je p re svega treb alo d a zadovolji zahtev za izazivanjem javnog skandala. Kod d ad aista je um etn ik o delo o d p rim am ljiv o g privida ili ubedljive zvune tvorevine p o stalo m etak.
m Teoloka sutina ovog udubljivanja jeste svest o to me da je onaj koji se udubljuje sam sa svojim bogom. U velikim vremenima graanstva, zahvaljujui toj svesti oja ala je sloboda sa kojom je odbaeno crkveno tutorstvo. U vremenima nazadovanja graanstva, morala je ta ista svest da povede rauna o skrivenoj tendenciji da se iz po slova zajednice izuzmu one snage koje pojedinac pokree u optenju sa bogom.

144

WALTER BENJAMIN

Pogodilo je posm atraa. Steklo je taktilni kvalitet. Ti me je potpom oglo p o tran ju za filmom, iji je element odvraanja isto tako u prvom red u taktilan, zasnovan, naime, na sm eni am bijenata i stavova to u naletima d opiru do gledaoca. Uporedim o platno na kome se odi grava film sa platnom na kome se nalazi slika. Ova dru ga poziva posm atraa na kontem placiju; pred njom se on moe p rep u stiti svom toku asocijacija. Pred filmskom slikom on to ne moe. Tek to ju je uoio, ona se ve prom enila. Ona se ne moe fiksirati. Duhamel, koji m rzi film, i koji n ije shvatio njegov znaaj, ali je shvatio poneto od njegove stru k tu re, tu okolnost form ulie ovako: Ne m ogu vie m isliti ono to hou da m islim . Pokretne slike zauzele su m esto m ojih misli". Doista, asocijativni tok posm atraa tih slika odm ah se prekid a njihovom prom enom . Na tom e se zasniva o k ira j ue dejstvo filma, koje, kao svako okiraj ue dejstvo, eli da bude prihvaeno pojaanim prisustvom du h a 19. Z ahvaljujui svojoj tehnikoj strukturi, film je fiziko delovanje oka, koje je dadaizam, tako rei, u m oralnom delovanju oka drao jo zapakovano, oslo bodio te am balae20. 1 9 Film je odgovarajua umetnika forma za povea nu ivotnu opasnost sa kojom se dananji ljudi suoava ju. Potreba da se izlau okovima predstavlja prilagoavanje ljudi preteim opasnostima. Film odgovara dubokosenim promenama aparata apercepcije promenama kakve u okviru privatne egzistencije doivljava svaki pro laznik u velegradskom saobraaju, kao to ih u istorijskom okviru doivljava svaki dananji graanin. 2 0 Kako za dadaizam, tako se i za kubizam i futurizam mogu dobiti vana obavetenja od filma. I kubizam i futu rizam se javljaju kao manjkavi pokuaji umetnosti da, sa svoje strane, povede rauna o proimanju stvarnosti apa raturom . Ove kole poduhvatile su se toga da, za razliku od filma, umetniki prikau stvarnost ne korienjem apa rature, ve nekom vrstom legiranja prikazane stvarnosti i prikazane aparature. Pri tom pretenu ulogu u kubizmu igra predoseanje konstrukcije ove aparature, koja se za sniva na optici; u futurizmu tu ulogu igra predvianje efekata ove aparature, koji dolaze do izraza u orzom pro micanju filmske trake.

UMETNICKO DELO

145

XIV M asa je m a tric a iz k o je d a n as izlazi p re p o ro e n celokupni trad icio n aln i o dnos p re m a u m etn ik im delim a. K vantitet je p reao u kvalitet: m nogo ire m ase uesn i ka stvorile su p ro m e n je n nain uestv o v an ja. Posm atraa ne srne zavesti to to tse ovo uestv o v an je n a jp re jav lja u ozloglaenom vidu. Ali bilo je i tak v ih k o ji su se grevito drali u p rav o te sp o lja n je stra n e stv ari. Me u n jim a n a jra d ik a ln ije se izjasn io D uham el. On je zahvalan film u zbog n ain a u estv o v an ja k o je on b u d i u m asam a. On film naziva dokolicom za p o d ja rm lje ne, zabavom za neobrazovane, jad n e, ra d o m s a trte k re ature, k oje m o re b r ig e . . . , p rizo ro m k o ji ne zahteva nikakvu ko n cen traciju , n e p re tp o sta v lja nikakvu sposob nost za ra z m i lja n je . . . , ne p ali u s rc u nik ak v u svetlost i n e b u d i nik ak v u d ru g u n a d u sem one sm en e da se jednog dan a m oe p o sta ti zvezda u Los A nelosu. Vi dim o d a je to u osnovi s ta r a ja d ik o v k a zbog m asa k o je trae zabavu, d o k u m e tn o st zahteva o d p o sm atra a usredsreenost. To je o p te m esto. O staje sam o p ita n je d a li nam ono p ru a ta k u oslonca za isp itiv an je film a. Ovde tre b a poblie ra z m o triti p roblem . Z abava i u sre d sreenost sto je u su p ro tn o sti k o ja se ovako m oe form ulisati: onaj ko se p re d u m etn ik im delom u sred sre u je u d u b lju je se u njega; o n n e sta je u to m delu, onako kao to se to, p o legendi, desilo sa kineskim slikarom k o ji se naao p re d svojom zavrenom slikom . R asejana m asa, n aprotiv, unosi u m etn ik o delo u sebe. N ajoitiji p rim er su graevine. A rh itek tu ra je o dvaj k ada p red stav ljala p ro to tip u m etnikog d ela ije se p ri m an je zbiva u ra seja n o sti i o d stra n e kolektiva. Zakoni njenog p rim an ja su najp o u n iji. G raevine p ra te oveanstvo od njegove p ra isto rije . Mnoge u m etn ik e form e s u n astale i nestale. T ragedija n a sta je sa G rcim a, d a bi se s a n jim a ugasila i da bi posle niza vekova oivela, i to sam o sv o jim pravilim a". Ep, ije poreklo p rip a d a m lad o sti n aroda, gasi se u Evropi sa zavretkom ren esan se. Slika n a p la tn u je tvo revina sred n jeg veka i n ita jo j n e jam ci n eprekidno

146

WALTER BENJAMIN

tra ja n je . M eutim, ovekova po treb a za sm etajem je stalna. G raditeljstvo n ikada nije bilo naputeno. Njego va isto rija je dua od is to ri je svake druge um etnosti i dejstvo koje ono vri na nae ulo vida znaajno je za svaki pokuaj p rosuivanja odnosa m asa prem a umetnikiom delu. G raevine se d v o s tr u k o p r im a ju: upotre bom i opaanjem . Ili, tanije reeno: taktilno i optiki. N eemo stei p o jam o takvom p rim an ju a k o ga zamis limo kao grupno usredsreivanje, kakvo, na p rimar, poznaju tu risti p re d uvenim graevinama. Naime, tak tilna stra n a nem a p andan za ono to je n a optikoj stran i kontem placija. Do taktilnog p rim an ja se dolazi m anje p u tem panje koliko putem navike. U odnosu na a rh ite k tu ru navika dalekoseno odreuje ak d optiko prim anje. I ono se po svojoj p rirodi mnogo m anje odi grava k ro z n a p etu p anju nego kroz uzgredno primeivanje. Prim an je oblikovano n a a rh itek tu ri ima, meu tim , u izvesnim okolnostim a kanonsku vrednost. Jer: zadaci k o ji se u istorijskim p rekretnicam a postavljaju ljudskom opaanju uopte se ne mogu reiti samo go lom optikom , dakle kontem placijom . Oni se postepeno savlauju po up u tstv u taktilnog p rim an ja, putem navike. I ra seja n ovek se moe navii. I vie: mogunost savladavanja izvesnih zadataka u rasejanosti pokazuje, prvo, da je u oveku n astala navika da ih reava. Kroz zabavu, kakvu p ru a um etnost, opipljivo se proverava koliko su novi zadaci apercepcije postali reivi. Poto se, uostalom , pojedinac nalazi u iskuenju d a takve za datke izbegne, um etn o st e najtee i najvanije m eu njim a n ap asti tam o gde moe m obilisati mase. Ona to danas ini u filmu. Prim anje kroz zabavu, to se sve vie opaa n a svim p o d ru jim a um etnosti i predstavlja simp tom dalekosenih prom eua p rim an ja, u film u ima svoj pravi in stru m en t za vebu. Film izlazi u su sret tom obliku p rim an ja svojim okirajuim dejstvom . Film ne potiskuje k u ltn u vrednost sam o tim e to publiku do vodi d o toga da ranzim a ocenjivaki stav, ve i tim e to zauzim anje stava u film u ne ukljuuje panju. Pub lika je ispitiva, iako rasejan.

UMETNICKO DELO

14 7

POGOVOR Poveana p ro le ta riz a cija d a n an je g oveka i pove ano s tv aran je m asa ; dve su s tra n e isto g zbivanja. Faizam pokuava d a o rganizuje n o v o n astale p ro letarizovane m ase, n e d ira ju i u svojinske odnose, ijem u k la n ja n ju o n e tee. On vidi sp as u to m e da m ase p u sti da d ou do svog izraza (n i za ivu glavu d o svog p ra v a)21. M ase im a ju prav o n a p ro m e n u sv o jin sk ih odnosa; faizam pokuava d a ih izrazi u njih o v o m konzervisanju. Faizam sled stv en o ide za e stetizacijo m p olitikog ivota. T ero risan ju m asa, k o je faizam u g n jetav a kul tom voe, odgovara te ro iis a n je a p a ra tu re , k o ju on stavlja u slubu u sp o sta v lja n ja k u ltn ih v red n o sti. Svi p o k u aji za estetizacijo m p o litik e im a ju v rh u n ac u jed n o j taki. T a ta k a je ra t. R at, i sam o ra t, om ogu ava d a se m asovnim p o k re tim a n ajv eih d im en zija postavi cilj, a sau v aju nasleeni sv o jin sk i odnosi. Tako p o litik a fo rm u lie s ta n je stvari. T eh n ik a ga fo rm u lie ovako: sam o r a t om oguuje d a se m ob iliu celo k u p n a sadan ja teh n ik a sre d stv a uz uvanje sv o jin sk ih od nosa. Razum ljivo je d a se faistik a apoteoza ra ta ne k o risti tim arg um entim a. U prkos tom e, p o u n o je b a citi pogled n a tu apoteozu. U M arin ettijev o m m an ifestu Ovde je, s obzirom na filmske novosti, naroito va na jedna tehnika okolnost iji se propagandni znaaj teko moe preceniti. Masovnoj reprodukciji naroito iz lazi u susret reprodukcija masa. U velikim sveanim po vorkama, u dinovskim zborovima, u sportskim masov nim priredbam a i u ratu, to danas sve prikazuje snima teljska aparatura, masa posm atra sam u sebe. Ova pojava, iju dalekosenost ne treba naglaavati, n ajtenje je po vezana sa razvitkom tehnike reprodukcije, odnosno snima nja. Masovni pokreti se uopte jasnije prikazuju apara tu ri nego pogledu. Kadrovi sa stotinam a hiljada ljudi n aj bolje se mogu uhvatiti iz ptije perspektive. Pa i ako je ta perspektiva ljudskom oku isto toliko pristupana koli ko i aparaturi, ipak na slici koju oko prim a nije mogue uveanje kojem se podvrgava snimak. To znai da masov ni pokreti, pa tako i rat, predstavljaju za ap araturu na roito pogodan oblik ljudskog ponaanja.

148

WALTER BENJAMIN

povodom etiopskog kolonijalnog rata stoji: Ve dva deset sedam godina ustajem o mi fu tu risti protiv toga da se ra t obeleava k ao a n tie ste ti a n . . . Prem a tome, k o n s ta tu je m o . . . R at je lep, je r zahvaljujui gasnim m askam a, zastrau ju im m egafonima, bacaim a plame na i m alim tenkovim a, zasniva vlast oveka nad po d jar m ljenom m ainom . R at je lep, je r inaugurie sa n ja n u m etalizaciju ljudskog tela. R at je lep, je r obogauje cvetnu livadu v atrenim orh id ejam a m itraljeza. R at je lep, je r puanu vatru, kanonade, prekide vatre, m irise i za dahe, sp aja u jedinstvenu sim foniju. Rat je lep, jer stvara nove arh itek tu re, kao to su veliki tenkovi, geo m e trijsk i likovi avionskih eskadrila, dimne spirale iz nad zapaljenih sela i mnogo ta d ru g o . . . Knjievnioi i um etnici fu tu riz m a . . . setite se ovih naela estetike ra ta da biste n jim a osvetlili svoju b orbu za novu poe ziju i novu likovnu um etnos t! Taj m anifest im a tu p rednost to je jasan. Njegovo postav ljan je p ita n ja zasluuje da ga preuzm e dijalektiar. On estetik u dananjeg ra ta vidi ovako: dok se za drava p riro d n o korienje proizvodnih snaga kroz svojinsk i poredak, dotle e poveanje prirodnih sredstava, brzina, energetskih izvora, teiti neprirodnom korienju. N alazi ga u ratu , koji svojim razaranjim a doka zuje da d rutvo nije bilo dovoljno zrelo da tehniku uini svojim organom , d a tehnika nije bila dovoljno razvijena da savlada drutvene elem entarne snage. Stravian ka ra k te r im perijalistikog ra ta odreen je raskorakom iz m eu snanih proizvodnih sredstava i njihovog nedo voljnog korienja u proizvodnom procesu (drugim reima, nezaposlenou i nedostatkom trita). Im perija listiki ra t je u stan ak tehnike, koja ljudskim m aterija lom " zadovoljava zahteve kojim a je drutvo oduzelo nji hov p riro d n i m aterijal. Umesto da regulie reke, tehnika baca lju d sk u rek u u k orito streljakih rovova, um esto da iz aviona zaseva njive, seje zapaljive bombe nad gradovima, a u gasnom ra tu nalazi sredstvo za nov na in ukinua aure. Fait ars pereat m undus kae faizam i od ra ta oekuje, kao to izjavljuje M arinetti, um etniko

UMETNIKO DELO

149

zadovoljenje ulnog op aan ja izm enjenog teh n ik o m . To je, oigledno, v rh u n ac l'a r t p o u r l'art-a. oveanstvo, koje je nekad, ko d H om era, bilo p re d m e t p o s m a tra n ja za olim pijske bogove, p o stalo je to sad a sm o za sebe. Njegovo sam o o tu en je dostiglo je o n aj s tu p an j k o ji d o p u ta d a on o svoje v lastito u n ite n je d oivljava kao estetsko zadovoljstvo prvog reda. T ako sto ji sa estetizacijom politik e k o ju sp rovodi faizam . K om unizam m u odgovara p o litizacijd m liim etn o ti:

III

D V E P E S M E F R IE D R IC H A H O L D E R L IN A

Z adatak isp itiv an ja kom e p ristu p a m o tek o je bez o b ja n jen ja s v rstati u e ste tik u pesn itv a. Ova n au k a kao ista estetik a o rijen tisa la je svoje glavne snage n a ispitivanje p o jed in ih p e sn ik ih v rsta, m e u n jim a n a j ee n a trag ed iju . K o m en taro m s u se u d o sto jav ala skoro sam o velika klasina dela; tam o gde se k o m e n ta r pojavljivao van klasine dram e, bio je vie filoloki nego estetiki. Ovde tre b a u in iti p o k u aj d a se estetik i prok om en tariu dve lirsk e pesm e, a ova n a m e ra zahteva neke p reth o d n e napom ene o m etodu. N a ovim pesm am a tre b a po k azati u n u tra n ju fo rm u, ono to je G oethe oznaio kao sadrinu. T reb a p ro n ai p esn ik i z ad atak kao p retp o stav k u za v rednovanje pesm e. V red n o v an je se ne moe u p ra v lja ti p re m a tom e kak o je p esn ik reio svoj zadatak; n ap ro tiv , ozbiljnost i veliina sam og za da tk a o d re u ju vrednovanje. J e r ovaj zad atak izvodim o iz sam e pesm e. N jega tre b a sh v atiti i k ao p re tp o sta v k u pesnitva, kao duhovno-opaajnu s tru k tu ru onog sveta o k ojem p esm a svedoi. Ovaj zadatak, ovu p retp o stav ku tre b a ovde sh v atiti kao p o sled n ju osnovu d o stu p n u analizi. N ita ne o tk riv am o o p ro cesu lirskog stv aran ja, n ita o linosti stvaraoca ili o njegovom pogledu n a svet, ve o tk riv am o p o seb n u i je d in stv en u s fe ru u k o jo j se nalaze zad atak i p re tp o sta v k a pesm e. Ova sfe ra je ujedn o i proizvod i p re d m e t ispitivanja. N ju vie ne m oem o p o re d iti s a pesm om , ve je ona, n ap ro tiv , ono jedino to m oeiho u tv rd iti u isp itiv an ju . Ova sfera, k o ja

15 4

WALTER BENJAMIN

u svakom pesnitvu ima poseban oblik, oznaava se kao ono to je opevaaio (das G edichtete). U njoj treba do kuiti ono posebno p o druje koje ini istinitost pesnitva. Ova ,/istinitost", ko ju upravo najozbiljniji umetnici tako u porno podvlae u svojim delim a, treba shva titi kao pred m etn o st njihovog stvaranja, kao ispunje n je svakog datog um etnikog zadatka. Svako umetniko delo im a ideal a priori, nunost u sebi da postoji (N ovalis). Ono to je. opevano, po svom optem obliku, jeste sintetiko jedinstvo duhovnog i opaajnog poretka. Ovo jedinstvo d obija svoj poseban lik kao unutranji oblik posebnog dela. Pojam opevanog je granini p o jam u dvostrukom sm islu. On je, p re svega, granini p o jam prem a pojm u pesm e. Ono to je opevano presudno se razlikuje kao kateg o rija estetikog ispitivanja o d eme forma^sadrina, i to tim e to u sebi uva fundam entalno estetiko jedinstvo form e i sadrine a, um esto da ih odvaja, iz raava u sebi njihovu im anentnu nunu povezanost. To u onom e to sledi ne moemo zapaziti teorijski, je r je posred i ono to je opevano u pojedinim pesmama, ve sam o n a pojedinanom sluaju. Ni za teorijsku kritiku p o jam form e i sadrine u estetikom znaenju ovde nem a m esta. U jedinstvu form e i sadrine, dakle, ope vano d eli jed n u od bitnih odlika sa sam om pesmom. Ono sam o je izgraeno p rem a osnovnom zakonu um et nikog organizm a. Od pesm e se razlikuje kao grani ni pojam , kao pojam svoga zadatka, nikako i nekim na elnim obelejem . N aprotiv, sam o svojom veom odredljivou; n e kvantitativnim m anjkom odreenja, ve potencijalnim p o sto jan jem ak tu aln o p risutnih i drugih o dre en ja u pesm i. Ono to je opevano p redstavlja jo nedovoljno v rstu povezanost, kakva vlada u sam oj pesm i, a do toga moemo doi sam o apstrahovanjem od izvesnih o dreenja; tim e to ovim putem inimo vidljivim isprepletanost i funkcionalno jedinstvo ostalih elem enata. J e r p esm a je tak o o dreena aktualnim po sto jan jem svih o dreenja da je jo samo kao takvu u jedin stv u moemo shvatiti. Ali uvid u funkciju p retp o stavlja raznolikost m ogunosti povezivanja. Tako se uvid

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERUNA

155

u sklop pesm e s a sto ji u sh v ata n ju n je n e sve stro e o d reenosti. Da b i dolo d o te k ra jn je o d re en o sti u pesm i, opevano m o ra ap strah o v a ti od n e k ih o d rednica. Ovim odnosom p re m a o p aajn o m i duho v n o m fu n k cionalnom je d in stv u pesm e, opevano o d u d a ra od n je kao granini p o jam . Ali ono je u je d n o g ran in i p o ja m p rem a drugom jedinom fu n k cio n aln o m je d in stv u , kao to je i uvek g ran in i p o ja m m ogu sam o k ao granica izm eu d va po jm a. Ovo d ru g o fu n k cio n aln o jed in stv o je ste id eja zadatka; o n a odgovara id eji reen ja, k o ju predstav lja pesm a. (J e r z ad atak i id e ja m ogu se odvo jiti sam o ih a b stra c to ). Ova id e ja zad a tk a uvek znai ivot za tvorca. U n je m u nalazi dru g o ek strem n o funkcionalno jedinstvo. O no to je opevano ispoljava se, dakle, kao prelaz funkcionalnog je d in stv a ivota ka funkcionalnom je d in stv u pesm e. U n je m u se ivot o d re u je pesm om , z ad a ta k reen jem . N ije m u tem elj individualno ivotno rasp olo en je u m etn ik a, ve ivotna povezanost o d re e n a u m etnou. K ateg o rije u k o jim a moem o sh v atiti ovu sferu , p relazn u sferu tih dveju funkcionalnih jeddnstava, jo n isu uobliene i n a jp re se, moda, n a sla n ja ju n a pojm ove m ita. U pravo n a jsla b ija ostv aren ja u m etn o sfi odnose se n a n ep o sred n o osean je ivota, n a jja a , m eutim , p re m a sv o jo j istini, n a sferu sro d n u m itu : n a ono to je opevano. ivot je, uop te uzev, ono to je u pesm i opevano ta k o bism o mogli rei; ali ukoliko p esn ik doslovnije p o k u av a da p renese ivotno jed in stv o u u m etn ik o jedinstvo, u to liko se vie ispoljava kao ep rtlja . N avikli sm o d a se ta kvo e p rtlja n je b ra n i, p a ak i zahteva, kao neposred no ivotno oseanje", toplina srca", k a o duevnost". Na znaajnom p rim eru H o ld erlin a p o staje jasn o kako ono to je opevano om oguuje ocenu p esn itv a p re m a stepenu povezanosti i veliine njegovih elem enata. O ba ova obeleja su nerazdvojna. J e r ukoliko vie m litavo ire n je o sean ja zam en ju je u n u tra n ju veliinu i oblik elem enata (k o je p riblino obeleavam o kao m itsk e), utolik o znanja p o staje povezanost, u to lik o vie n a sta je bilo lju p k i n eum etniki p riro d n i profevod, bilo krpe s tra n u m etn o sti i p riro d i. ivot kaio k ra jn je jedinstvo

156

WALTER BENJAMIN

u tem elju je onoga to je opevano. Ali to ranije analiza pesm e dovede do samog ivota kao onoga to je ope vano, ne nailazei n a oblikovanje opaanja i konstruk ciju duhovnog sveta, utoliko e se u uem smislu pesniko delo ispoljiti kao puka graa, bezoblini je i beznaajnije. Dok analiza velikih pesnikih dela nee, dodue, naii na m it, ali e naii, kao n a stvarni izraz ivota, na jedinstvo stvoreno zahvaljujui snazi mitskih elem enata to tee jedan ka drugome. 0 ovoj priro d i opevanog kao podruja izmeu dve granice svedoi m etod njegovog prikazivanja. Njega se ne moe ticati dokazivanje takozvanih poslednjih ele m enata. Je r takvih i nem a u okviru onoga to je ope vano. N aprotiv, treb a dokazivati samo intenzitet pove zanosti opaajnih i duhovnih elem enata, i to n ajpre na pojedinanim prim erim a. Ali upravo u ovom dokaziva n ju m o ra b iti vidljivo da nisu u p itan ju elementi, ve odnosi, kao to je i samo opevano sfera odnosa izmeu um etnikog dela i ivota, sfera ija jedinstva sama po sebi uopte nisu shvatljiva. Ono to je opevano ispoIjie se tak o kao p retpostavka pesme, kao njena unu tra n ja form a, kao um etniki zadatak. Zakon prem a kom e se svi prividni elem enti ulnosti i ideja pojavljuju kao pojm ovi za bitne, u principu beskrajne funkcije, nazivanfo zakon istovetnosti. Time obeleavamo sintetiko jedinstvo funkcija. Ono se u svom svagda posebnom vidu shvata kao a p rio ri pesme. Dokuivanje istog opevanog, apsolutnog zadatka, m ora, posle svega ree nog, o stati isto m etodiki, idealni cilj. ista opevanost p restala bi da bude granini pojam : bila bi ivot ili pesm a. Pre nego to ispitam o prim enljivost ovog m etoda na estetiku lirike uopte, moda i na dalja podruja, nisu dozvoljena dalja izvoenja. Tek tada se moe jasno pokazati ta je a p rio ri pojedinane pesme, ta je ono za pesm u uopte, ili ak za druge pesnike vrste, ili aik za pesnitvo uopte. Ali jasnije e se po kazati da se su d o lirskoj pesmi, ako se i ne moe dokazati, moe ipak obrazloiti.

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERLINA

HRABROST PESNIKA Prva v erzija Zar ti nisu srodna sva iva bia? Zar te za slubu ne hrani sama Parka? Zato idi samo bez odbrane Dalje kroz ivot i ne brini! to se zbiva neka ti je sve blagosloveno, Budi obraeno radosti! ili ta bi te jo moglo Povrediti, srce? ta ti se Desiti tamo kuda treba da ide? Jer otkada se pesma sa sm rtnih usana Diui mirom izvi, otkad u jadu i srei Na meleman napev ljudsko Srce radovati poe, otad sm o i mi, Pevai naroda, rado sa ivim biima, Gde ih je mnogo zajedno, radosni i svakom sldoni, Svakom otvoreni; ta takav je i Na predak, bog sunca, Koji veseo dan sirotom i bogatom daje, Koji u vremenu to juri, nas, prolazne, Uspravljene na zlatnim Uzicama, kao decu, dri. Njega eka, i njega uzima, kada doe as, Njegova purpurna plima; gle! i plemenita svetlost Silazi, nauena na promenu, Istog pomiljaja stazom. Pa neka iezne, kada jednom doe vreme, / duh nigde ne bude lien svog prava, neka um re Jednom u ozbiljnosti ivota Naa radost, ah lepom smru.
SNEBIVUIVOST

Pa zar ti nisu poznata mnoga iva bia? Ne ide li tvoja noga istinom, kao ilimima? Zato, m oj genije, stupaj samo Bos u ivot i ne brini! to se zbiva, neka ti je sve prikladno! Budi u skladu s radou, ili ta bi te jo moglo Povrediti. srce, ta ti se Desiti tamo kuda treba da ide?

158

WALTER BENJAMIN

Jer, otkaa, slino nebesnicima, ljude, samotnu t , .. divlja, I same nebesntke vodi svratitu Pesma i vladarski Raznovrsni hor, tako smo bili i mi, Jezici naroda, rado sa ivim biima Gde ih je mnogo zajedno, radosni i svakom isti, Svakom otvoreni; ta takav je i Na otac, bog neba, K oji misaon dan sirotom i bogatom doputa, Koji, na prekretnici vremena, nas, usnule, Uspravljene na zlatnim Uzicama, kao decu, dri. I dobri smo i poslani nekom za neto Kada dolazimo, sa umetnou, i od nebesnika Jednog donosimo. Ali sami Donosimo prikladne ruke. Dve pesm e Frid rich a H olderlina: H rabrost pesnika i S n eb ivljivo st, onakve kako su do nas dole iz zrelog i kasnog doba, ispitaem o p o ovom m etodu. Tokom ispitivanja utvrdie se m ogunost uporeivanja obeju pesam a. N jih povezuje izvesna srodnost, tako da moe m o govoriti o razliitim verzijam a. Jednu verziju, koja se nalazi izm eu n a jra n ije i najkasnije (H rabrost pes nika, druga v erzija), kao m anje bitnu, ostaviemo ovde neprokam en tarisanu. Posm atrajui p rv u verziju, konstatujem o znatnu ne odreenost opaajnoga i nepovezanost u pojedinanom . Tako je m it ove pesm e jo p repunjen mitologijom. M itologija se ispoljava kao m it tek inerom svoje pove zanosti. Mit prepoznajem o po u n utranjem jedinstvu boga i sudbine. Po vladanju avayxT] (ananke). Holderlinu je u prvoj verziji pesm e predm et jedna odreena sudbina: pesnikova sm rt. On opeva izvore h rab ro sti za tu sm rt. Ova s m rt je sredite iz kojeg je trebalo da proizae svet pesnikog um iranja. Postojanje u tom sve tu bila b i h ra b ro st pesnika. Ali ovde oseamo samo u najbu d n ijem nasluivan ju neki zrak ove zakonitosti to proistie iz pesnikovog sveta. Tek se plaljivo podie glas da opeva kosmos, kom e pesnikova sm rt predstav

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERLINA

159

lja v lastitu p ro p ast. M it se, nap ro tiv , o b ra z u je iz m ito logije. Bog sunca je p re d a k pesnika, i njegovo u m ira n je je sudbina, u k o jo j pesnikova sm rt, n a jp re odraena, p ostaje stv arn a. N eka lepota, iji u n u tra n ji izvor ne znamo, ra stv ara pesndkov lik jed v a m an je lik boga um esto da ga oblikuje. H ra b ro s t p esn ik a jo se n a neki u d an nain zasniva n a nekom d ru g o m , s tra n o m poretku. N a sro d n o sti ivih bia. Od n je o n stie p o vezanost sa svojom sudbinom . S ta tre b a h ra b ro s ti pesnika d a znai sro d n o st sa n aro d o m ? U pesm i ne oseamo d u b lje p ravo na osnovu koga se p esnik osla nja na svoj n arod, n a iva bia, i osea se sa n jim a srodan. Znam o d a je ova m isao u te n a za pesnike, zna mo kako je posebno H o ld erlin u p rirasla za srce. Ip ak , ta p riro d n a vezanost za sav n a ro d ovde n am se ne moe initi zasnovana kao uslov pesnikog ivota. Z ato pes nik ne slavi i sa veim p rav o m O di profanum ?* Ovo sm em o i m o ram o p ita ti u situ aciji k ad iva bia ne ute m e lju ju jo nikakav duhovni p o red ak . N a veom a udan nain, p esnik obem a ru k a m a zahvata u tu e svetske poretke, n a ro d i boga, da b i u sebi o stvario sopstven poredak, h ra b ro s t pesnika. Ali pesm a, u n u tra njost pesnika, zn aajan izvor njegove vrline, p o ja v lju je se, u tre n u tk u k a d se im en u je, slabo, bez snage i veliine. Pesm a ivi u g rkom svetu, oivljava je lepota b lisk a grkoj, i n jo m vlada g rk a m itologija. Poseban p rin cip grkog oblikovanja n ije, m e u tim , isto razvijen. Jer otkada se pesma sa sm rtnih usana Diui mirom izvi, otkad u jadu i srei, Na meleman napev ljudsko Srce radovati p o e . .. Ove rei sadre stra h o p o to v an je p re d likom pes nikog, koje je ispunjavalo P in d a ra a sa n jim i kas nog H olderlina , sam o vrlo oslabljeno. Ni pevai na * Odi profanum lat.: mrzim prostaku (svetinu) rei su H oracija i odnose se' na preziranje ukusa gomili*. Prim. prev.

160

WALTER BENJAMIN

ro d a , svakome )rskloni, ne slue tome da u ovoj pesmi postave neki opaljivi tem elj sveta. U liku umirueg bo ga sunca n ajjasn ije se potvruje izvesno u svim ele m entim a nesavladano dvojstvo. Jo idilina priroda igra posebnu ulogu nasu p ro t liku boga. Lepota drukije reeno n ije jo p otpuno postala lik. Ni predstava sm r ti ne potie iz isto oblikovane povezanosti, sam a sm rt nije kao to je doonije shvaena lik u svojoj n aj dubljoj povezanosti, ve gaenje plastinog, herojskog bia u neodreenoj lepoti prirode. Prostor i vreme ove sm rti nisu jo u duhu takvog lika proizali kao jedin stvo. Isto tolika neodreenost oblikujueg principa, koja toliko o d u d ara od prdzvanog grkog duha, ugroava celu pesm u. Ni lepota, k oja gotovo kao oseajna nastrojenost povezuje lepu pojavu pesm e sa vedrinom boga, niti usa m ljenost boga, ija m itoloka sudbina prua pesniku sam o analogno znaenje, ne p roistiu iz sredita jednog oblikovanog sveta iji bi m itski zakon bio sm rt. Na protiv, jedan veoma slabo sastavljen svet um ire u le poti, zajedno sa suncem koje zalazi. Odnos bogova i lju d i prem a pesnikom svetu, prem a prostomo-vrem enskom jedinstvu u kojem ive, nije oblikovan inten zivno, a ni isto grki. M oramo u punoj m eri shvatiti da oseanje ivota, rairenog i neodreenog ivota, p redstav lja nim alo nekonvencionalno osnovno osea n je ove pesm e, da, dakle, iz njega potie oseajna po vezanost n jen ih u lepoti izolovanih delova. ivot kao neosporna m oda ljupka, m oda uzviena osnov n a injenica jo odreuje (prekrivajui i misli) ovaj H olderlinov svet. O tom e na neobian nain svedoi i jeziko oblikovanje naslova, je r neka posebna nejasnoa odlikuje onu vrlinu koja dobija ime njenog no sioca, ukazujui nam tako da je njena istota pomue na usled suvie velike bliskosti ove vrline ivotu (uporedi jeziku tvorevinu: W eibertreue enska vern ost). Zavretak svojom ozbiljnou unosi skoro stran zvuk u lanac slika: ,,I duh nigde ne bude lien svog p rav a. Ova m ona opomena, proizala iz hrabrosti, sto ji ovde usam ljeno, i samo jo j se pribliava veliana slike iz jedne ran ije strofe:

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERLINA

16 J

n a s . .. Uspravljene na zlatnim Uzicama, kao decu, drii. Povezanost boga sa lju d im a je, n akon ukoenih r it mova, u n eta u je d n u veliku sliku. Ali u svojoj pojedinanosti ona ne moe p ro tu m a iti osnov ovih poveza nih sila i gubi se. Tek e sila p re o b ra aja u in iti to ja s nim i pogodnim d a se kae: p esniki zakon ovog H olderlinovog sveta n ije se jo ispunio. ta znai n a jp ris n ija povezanost tog pesnikog sve ta, nagovetenog p rvom verzijom , i n a k o ji nain p ro dubljivanje uslovljava p re o b ra aj s tru k tu re , k ak o iz ob likovanog sre d ita o b likovanje n u n o p ro d ire od stih a do stiha, sve to pokazuje p o sled n ja verzija. N ali sm o da su obavezne p retp o stav k e ra n ije verzije bili neplastina p red stav a ivota i n em itsk i p o ja m ivota, lien su d bine, p o nikao iz duhovno b eznaajne sfere. Tam o gde je lik bio zaiseban, zbivanje bez odnosa, p o ja v lju je se sad a opaajno-diuhovni poredak, novi kosm os pesnika. Teko je stei m ogui p ristu p ovom p o tp u n o celovitom i je d in stvenom svetu. N eprondcljivost o dnosa su p ro tstav lja se svakom drugom osim oseajnom sh v atan ju . Da bism o stekli uvid u sklop, m eto d zahteva d a od sam og p o etk a poem o od onoga to je povezano. Poevi od poveza n osti lika, upo red im o p esniku k o n stru k c iju obe verzije, strem ei tak o polako sre d itu povezanosti. Ve sm o ra nije videli n eo dreenu u zajam n u p rip a d n o st n a ro d a i boga (k ao i u odnosu na p esn ik a). N a su p ro t tom e, u p o slednjoj pesm i nalazim o snanu p rip a d n o st p o jed in ih sfera. Bogovi i iva bia vrsto su povezani u sudbini pesnika. U kinuta je trad icio n aln a i je d n o stav n a nadreenost m itologije. O pesm i, k o ja ih vodi sv ratitu , re e no je da vodi slino nebesmdcima lju d e i sam e nebesnike. U kinut je, dakle, stv arn i razlog p o re e n ja je r nastavak kae: i nebesnike pesm a ne vodi d ru k ije nego ljude. Poredak bogova i lju d i ovde je u sredini pes m e udno izdignut jedan n a sp ram drugog, je d a n iz jedn aen drugim . (K ao dva tasa na terazijam a; o stavlja m o ih u njihovom su p ro tstav ljen o m poloaju, ali ih izdi em o sa te ra z ija). Tim e se veom a oito p o ja v lju je for-

162

WALTER BENJAMIN

m alni osnovni zakon onoga to je opevano, poreklo one zakonitosti, ije ispunjenje daje tem elj poslednjoj verzi ji. Ovaj zakon istovetnosti kae da se sva jedinstva u pesm i ve p o jav lju ju u intenzivnom proim anju, da iste elem ente ne moemo shvatiti, da, naprotiv, mo emo shvatiti sam o sklop odnosa, u kome je istovetnost pojedinanog bia funkcija beskrajnog lanca nizova u kojim a se razvija ono to je opevano. Zakon prem a kom e se sve sutine u opevanom e ispoljavaju kao jedin stvo principijelno besk rajn ih funkcija, zakon je istovet nosti. N ijedan elem ent ne moemo nigde bez odnosa iz dvojiti iz intenzivnosti svetskog p o retk a koji se osea u osnovi. V ideemo d a je ovaj zakon ostvaren u svim sklo povima, u u n u tran jo j form i stro fa i slika, d a bi kona no u sred itu svih pesnikih odnosa postigao ovo: istovet nost opaajnih i duhovnih form i m eusobno i zajedno prostorno-vrem ensko proim anje svih likova u jed nom duhovnom pojm u, onome to je opevano i to je dtovetno sa ivotom. Ali ovde m oram o pom enuti samo p risu tn i lik ovog poretka: od mitologije veoma udalje no izjednaavanje sfera ivih bia i nebesnika (tako ih H olderlin najee naziva). A posle nebesnika, ak posle pom in jan ja pesme, p ojavljuje se vladarski raznovrsni h o r. Tako da su ovde, oko sredine pesme, ljudi, nebesnici i vladari, tako rei sruivi se iz svojih starih pore daka, p o red an i jedni uz druge. Da, m eutim , mitoloki pored ak n ije presudan, d a sasvim drugi kanon likova proim a ovu pesm u, n ajbolje osvetljava trodelna podeia, u kojoj vladari Zauzimaju m esto pored nebesnika i ljudi. Ovaj novi poredak pesnikih likova bogova i ivih bia zasniva se na znaaju koji i jedni i drugi im aju za su d b in u pesnika, kao i za ulni poredak nje govog sveta. U pravo njihovo stvarno poreklo, kako ga je H olderlin video, moe se tek n a k ra ju ispoljiti kao posto jan o st svih odnosa, a ono to je ranije vidljivo sa m o je razliitost dim enzija tog sveta i te sudbine, di m enzija koje stiu bogovi i iva bia, i upravo i jeste potpuni ivot ovih nekada toliko odvojenih svet ova liko va u pesnikom kosm osu. Zakon, koji je form alno i uop te izgledao kao uslov za grad n ju tog pesnikog sveta, po

DVE PESME FR1EDRICHA HOLDERLINA

163

inje sada, m eutim , da se razvija, s tra n i ogrom an. U povezanosti pesndke su d b in e svi likovi p o s ta ju istovetni, p o staju u n jo j zajedno u k in u ti u jed in stv en o m opaa n ju i, m a kako izgledali sam ovoljni, kon an o p a d a ju natrag u staloenost pesm e. U p ro m e n a m a p re m a p rv o j verziji, vidim o n a jja sn ije sve veu o d re e n o st p o ja an ih likova. N a svakom m estu doi e d o k o n c en tra cije pesnike snage i stro g o p o re e n je pokazae n am da je te m elj ak i n a jn ezn atn ijeg o d stu p a n ja jedinstven. P ri tom se m o ra p o k azati ono to je vano u u n u tra n jo j nam eri i tam o gde je to p rv a verzija sam o slabo p ra tila . U povezanosti likova p ra tim o ivot u pesm i, u neprom enljivoj pesnikoj su db in i, k o ja je zakon H olderlinovog sveta. Bogovi i sm rtn ici prolaze k ro z p esm u u su p ro tstav ljenom ritm u i u znaajnim , veom a izdvojenim porecim a. To p o staje ja sn o k ad se poev od s re d n je stro fe kreem o u n a p re d i u n atrag . Dolazi d o sm en jiv an ja k ra j nje sreenih, p re m d a skrivenih d im enzija. U ovom Holderlinovom svetu iva bia su svagda ja sn o p ro te z a n je pro sto ra, ra z a s trta rav an po ko jo j se (k ao to em o jo videti) p ru a sudbina. Uzvieno ili reito u k o ja podsea na Isto k p o in je poziv: Pa z ar ti n isu poz na ta m noga iva bia?" K akvu fu n k c iju im a uvodni stih prve verzije? B ila je prizvana sro d n o st p esn ik a sa svim ivim b iim a k ao p o rek lo h ra b ro sti. A o stala je sam o poznatost, poznavanje m nogih. P itan je o p o re k lu ovog genijevog o d re iv an ja gomile, k o ja je n je m u poznata", vodi u k o n tek st onoga to sledi. Sledee rei k azuju mnogo, veom a m nogo o H olderlinovom kosm osu; te re i o pet tue kao iz istonjakog sveta, a ipak koliko izvom ije nego grka P ark a p rid a ju p esn ik u uzvienost. Ne ide li tv o ja noga istinom , kao ilim im a?" N as tavlja se p reo b raaj p oetka pesm e u njegovom znaenju za v rstu h ra b ro sti. N aslan jan je n a m itologiju gubi se p re d k o n tek sto m vlastitoga m ita. J e r ovde bi znailo o stati n a povrini kad a bism o videli sam o p reo b raaj m itske slike u trezvenu sliku; ili videti sam o kako za visnost u p rvoj verziji (Z ar te za slubu ne h ra n i sam a P a rk a ? ") u drugoj p o staje nezavisna p o stav k a (N e ide

164

WALTER BENJAMIN

li tvoja noga is tin o m ...? " ) Analogno se srodna iz prve verzije pojaalo u poznata: iz odnosa zavisnosti n astala je aktivnost. Meutim, presudan je preobra aj sam e ove aktivnosti, i to opet u mitsko, iz kojeg je i potekla zavisnost u ranijo j pesmi. Mitski karakter ove zavisnosti zasniva se, pak, na tom e to se ona sama od vija shodno sudbini, ak obuhvata u sebi njeno ostvare nje. Kako se sva aktivnost pesnika uplie u sudbinski odreene poretke, p a je u ovim porecim a veno ukinuta i n jih sam e ukida, o tom e svedoi p ostojanje naroda, njegova bliskost pesniku. Njegovo poznavanje ivih bia i njihovo po sto jan je zasnivaju se n a poretku koji treba nazvati, u duhu pesme, istinitost poloaja. Mogunost drugog stiha sa neuvenim naponom njegove slike nuno pre tp o stav lja istinitost poloaja kao pojam poretka Holderlinovog sveta. Pro sto rn i i duhovni poredak ispoljavaju svoju povezanost istovetnou odreujueg sa od reenim , k o ja im je zajedniki svojstvena. Ova istovetnost n ije u ova dva p o retk a slina, ve istovetna, i n jo m e se oni p roim aju do m eusobne istovetnosti. Jer za prin cip p ro sto ra presudno je d a on u opaanju ispunja va istovetnost odreujuega sa odreenim . Poloaj je izraz za ovo jedinstvo; p ro sto r treb a shvatiti kao isto vetn o st poloaja i poloenoga. Svemu odreujuem u p ro sto ru im anentna je njegova vlastita odreenost. Sva ki poloaj je sam o u p ro sto ru odreen i sam o u njem u odreuje. Pa kao to se u slici ilima (je r je jedna povr ina uzeta za duhovni sistem ) treb a setiti njegovih ara, kao to u m islim a treb a videti duhovnu samovolju or nam en ta usled ega, dakle, ornam ent ini istinitim odre en je poloaja, ini ga apsolutnim , tako je po re tk u sam e istine, po kojem se moe koraati, svojstve n a intenzivna aktivnost hodanja kao u n u tran ja plastino-vrem enska form a. Po ovom duhovnom podruju se moe koraati, i ono, tako rei, onoga koji ide svakim sam ovoljnim korakom nuno ostavlja u p o druju istini tog. Ovi duhovno ulni poreci ine u svom ukupnom poj m u iva bia, u kojim a su sm eteni svi elementi pesnike sudbine u jednoj u n u tran jo j i posebnoj formi. Vre m enska egzistencija u beskrajnom protezanju, istinitost

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERLINA

155

poloaja, povezuje iva bia sa p esn ik o m . Is ti sm isao im a povezanost elem enata u o d n o su n a ro d a i p esn ik a i u zavrnoj strofi. ,,I d o b ri sm o i p o slan i nekom za n e to . P rem a jed n o m (m oda o p tem ) zakonu lirike, rei postiu svoj o p aajn i sm isao u pesm i, n e gubei zbog toga p ren o sn i. T ako se dva p o re tk a p ro im a ju u dvo stru k o m sm islu rei geschickt" (p o slan , s p re ta n ). Pe snik se p o ja v lju je m e u ivim b iim a k ao o d re u ju i i odreen. K ao to u p a rtic ip u g esch ick t vrem en sk o od re enje d o v rav a p ro sto rn i p o re d a k u zbivanju, po d o b nost, tako se jo jed n o m u o d re e n ju svrhe: nekom za neto ova isto v etn o st p o re d a k a p o navlja. K ao d a b i kroz p o red ak u m e tn o sti oivljavanje m o ralo p o sta ti dvo stru k o jasno, sve dru g o je o stav ljen o neizvesno i pojedin an o st u o kviru velikog p ro sto rn o g p ro te z a n ja nagovetena reim a nekom za n e to . Ali p rav o je udo kako se n a ovom m estu je r n a ro d je oznaen k ra jn je ap stra k tn o iz u n u tra n jo sti ovog stih a uzdie sk o ro nov lik n a jk o n k re tn ije g ivota. K ao to e se kao n a jin tim n ije bie p esn ik a p o k azati p rik lad n o st, kao njegova granica p re m a p o sto ja n ju , ta k o se to ovde p o ja v lju je pre d ivim biim a kao poslan o st; tak o d a dolazi do istovetnostj u isto j form i: o d re u ju e i odreeno, sre dite i p ro stra n o st. A ktivnost p esn ik a o d re u je se p re m a ivim biim a, ali iva bia o d re u ju se u svom k o n kretn o m p o sto ja n ju ,/nekom za n e to p re m a sutin i pesnika. N aro d p o sto ji k ao znak i p ism o bes k rajn o g p ro te z a n ja njegove sudbine. S am a ova sudbi n a jeste, kao to e to docnije p o stati ja sn o pevanje. I tako n a ro d kao sim bol p ev an ja tre b a da ispupi H olderlinov kosm os. Isto ovo dokazuje p reo b raajT co ji je od pevaa n a ro d a stvorio jezike n a ro d a . Preduslov ovog pesnitva je ste da se likovi p o zajm ljen i iz neutraln o g ,ivota sve vie p re o b ra av a ju u k arik e jednog m itskog p o retk a. U ovaj o b rt u p o d jed n ak o j m eri su u k lju en i n a ro d i p esn ik ovog p o re tk a . U ovim reim a n aro ito se osea o d v raan je g en ija u njegovoj vladavini. J e r p esn ik a sa n jim e i n a ro d iz kojeg on peva sasvim je p rem eten u k ru g pervanja, i povr insk o jed in stv o n a ro d a sa njegovim pevaem (u pes-

166

WALTER BENJAMIN

nikoj sudbini) ponovo -predstavlja zakljuak. Sada se p ojavljuje d a li bism o to smeli porediti sa vizantijskim mozaicim a? obezlieni naro d kao povrinski zbijen oko ravnog velikog lik a svog svetog pesnika. Ovaj naro d je drugi, po svojoj sutini odreeniji nego narod u prvoj verziji; n jem u odgovara druga ivotna predstava: Zato, m oj genije, stupaj samo Bos u ivot i ne brinil ivot se nalazi ovde van pesnikog postojanja, on u novoj verziji n ije pretpostavka, ve predm et kre ta n ja izvrenog u m onoj slobodi: pesnik stupa u i vot, on dalje kroz njega ne koraa. Ukljuivanje na ro da u p red stav u o ivotu iz prve verzije postalo je sudbinska povezanost ivih bia sa pesnikom . to se zbiva neka ti je sve prikladno! R anija verzija ima na ovom m estu blagosloveno. To je isti onaj proces po tiskivanja m itolokog koji svuda ini un u tran ju for m u prerade. Blagosloveno je jedna od predstava za visnih od transcendentnog, tradicionalno mitolokog, k o ja n ije shvaena polazei od sredita pesme (reci mo, genija). Prikladno se opet potpuno uplie u sre dite, ono znai odnos samog genija, u kome se retorsko neka ove stro fe ukida prisutnou te priklad no sti. P rostorno protezanje dato je ponovo i ima isti sm isao kao u prethodnom sluaju. Opet je u p ita n ju zakonitost . dobrog sveta, u kom e je polo aj ujedno p rik lad n o st preko pesnika, kao to on m oe i k oraati po istinitosti. Holderlin zapoinje jed n u pesm u sa: Budi radostan, izabrao si dobru sud b in u . Tu se m isli na Izabranoga; za njega postoji sa m o ta su d b in a i, p rem a tome, dobra. Predm et ovog istovetnog odnosa izmeu pesnika i sudbine jesu iva bia. O brt budi u skladu s radou postavlja za te m elj ulni poredak zvuka. U zvukovnom skladu je i ovde d ata istovetnost odreujueg i odreenog, kao to se, recim o, s tru k tu ra jedinstva pojavljuje kao polovina dvostrukosti. Istovetnost kao zakon n ije d ata supstancijalno, ve funkcionalno. N isu navedene sam e rei

DVB PESME FRIEDRICHA HOLDERLINA

16 7

koje su u skladu. Jer, razum e se, re i b u d i u sk lad u s rad ou ne znae i zvukovnu p o d u d a rn o st sa ra d o u, kao to n i rei neka ti je sve p rik la d n o ne stva ra ju n eto sm eteno, p ro sto rn o , o d onoga ko je obeleen zam enicom ti. K ao to je p rik la d n o st shvaena kao odnos genija (n e p rem a n je m u ), ta k o je i zvukov ni sklad je d a n odnos ra d o sti (n e p rem a n jo j) . N ap ro tiv, ta disonanca u slici, k o jo j u k ra jn je m in ten zitetu odgovara je d n a zvuna, im a fu n k c iju d a se duhovni vrem enski p o red ak k o ji se n alazi u sam o j ra d o sti ui ni ulim a d ostupnim , zvunim , u lan cu jed n o g b e sk ra j nog pro teg n u to g zbivanja, k o je o d govara b e sk rajn im m ogunostim a zvunoga sklada. T ak o je d is o n an tn o st u slici istinitog i ilim a d o arala m o gunost k o ra an ja kao sp aja ju i odnos p o red ak a, k ao to je p rik la d n o st znaila duhovno-vrem ensku isto v etn o st (is tin ito s t) po loaja. Ove disonance istiu u pesn ik o m sklopu vre m ensku isto v etn o st k o ja se nalazi u svim p ro sto rn im odnosim a, a tim e i ap so lu tn o o d re u ju u p riro d u d u hovnog p o sto ja n ja u o k v iru istovetnog p ro te z a n ja. No sioci ovog odnosa su p reten o ja sn o iva bia. Sada, uprav o posle e k strem a slikovitosti, i p u t i odg o v araju i cilj m o ra ju p o stati vidljivi n a d ru k iji n ain nego posle idilinog o sean ja sveta k o je je p re th o d ilo ovim stihovim a: ili ta bi te jo moglo Povreiti, srce? Sta ti se Desiti tamo kuda treba da ide? N a ovom m estu m oem o p o re d iti in te rp u n k c i ju o b e ju v erzija d a bism o zapazili sve veu silu ko jo m se stro fa privodi k ra ju . Tek sada, k ad su se nali isp un jen i pesnikom sudbinom , p o tp u n o je shvatljivo kako se u sledeoj stro fi sm rtn ici sa istim znaenjem kao nebesnici p rib liav aju pevanju. Da bism o shvatili p ro d o rn o st svega toga, m o ram o sve ovo p o re d iti sa stepenom lik a to ga je H olderlin p rid ao n a ro d u u p r vobitnoj verziji. Tam o se radovao pesm i, b io srodan pesniku, i sm elo se govoriti o p evaim a naroda, S am o u ovom e b i se ve m ogla p re tp o sta v iti stroa

16 8

WALTER BENJAMIN

sila jedne slike sveta, slike koja je sudbinsko znaenje naroda, eljeno ve i ranije, ali samo izdaleka, nala u jednom gledanju koje narod ini ulno-duhovnom fun kcijom pesmikog ivota. Ovi odnosi, koji su posebno u pogledu funkcije vrem ena ostali jo nejasni, stei e novu odreenost kad njihov specifian preobraaj pratim o na likovima bogova. U nutranjim likom koji im pripada u novoj zgradi sveta preciznije se otkriva bie naroda kao kroz njegovu suprotnost. Kao to se u prvoj verziji ne poznaje znaaj ivih bia, u n u tra n ja form a jeste nji hovo p o sto jan je kao ukljueno u pesniku sudbinu, odreeno i odreujue, istinito u prostoru, tako u njoj ne moemo videti ni poseban poredak bogova. Meu tim, kroz novu verziju prolazi jedno k retan je u plastino-intenzivnom pravcu, i ono najsnanije ivi u bo govima. (Pored pravca prikazanog u narodu, prostor no upravljenog n a besk rajn o zbivanje.) Bogovi su pos tali p otpuno zasebni i k ra jn je odreeni likovi na koji ma se na potpuno nov nain izraava zakon istovetnosti. Istovetnost boanskog sveta i njegov odnos pre m a sudbini pevaa razliit je od istovetnosti u poretku ivih bia. Tamo je jedno zbivanje u svojoj odreenos ti pesnikom i za pesnika bilo shvaeno kao da poti e iz jednog istog izvora. Pesnik doivljava ono to je istinito. Tako je upoznao narod. Ali u boanskom po re tk u nalazi se, kao to emo jo videti, posebna unu tra n ja istovetnost lika. Ovu istovetnost nali smo nagovetenu ve u slici p rosto ra i, recimo, u odreivanju povrine ornam entom . Ali postavi vladajua u jednom poretku, ona vodi opredm eenju ivih bia. Dolazi do specifinog u dvajanja lika (koje ga povezuje sa pro stornim odreenjim a) tim e to svaki u sebi nalazi i sopstvenu koncentraciju, nosi u sebi isto im anentnu plastiku kao izraz svoga postojanja u vremenu. Stvari u ovom pravcu koncentracije tee postojanju kao is ta ideja i od re u ju sudbinu pesnika u istom svetu li kova. Plastika lika ispoljava se kao duhovnost. Tako je od veselog dana postao misaon dan. Pridev ne obeleava dan u njegovom svojstvu, ve m u p rid aje dar

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERUNA

\(fi

koji je upravo uslov duhovne isto v etn o sti bia: m ilje nje. Sada se dan u ovoj novoj v erziji p o ja v lju je n a j po tp u n ije oblikovan, m iru ju i, sa sam im sobom h a r m onian u svesti, kao lik u n u tra n je p la stik e p o sto ja nja, k o jo j odgovara isto v etn o st zb iv an ja u p o re tk u i vih bia. Sa tak e gledita bogova d an se p o ja v lju je kao oblikovan p o ja m vrem ena. Polazei od tog p o jm a kao, tak o rei, neeg p o stojanog, ja v lja se m nogo d u b lji sm isao u to m e to ga bog d o p u ta. Ovu p re d stav u da je dan d o puten tre b a strogo o d v o jiti od trad icio nalne m itologije, po k o jo j je d an p o k lo n jen . J e r ovde je ve nagoveteno ono to e se d o cn ije zn atn o sna n ije pokazati: d a id eja vodi o p re d m e en ju lika i da bogovi, p o tp u n o p re d a n i svojoj p lastici, dan m ogu do p u stiti ili ne d o p u stiti, je r su n ajb lii liku ideje. Po novo ovde m oem o u k azati n a p o ja an je n a m e re p o m ou isto glasovnog oblika: k ro z aliteraciju .* Znaajdu lepotu, ko jo m je ovde d a n p o d ig n u t do plastin o g i u jedn o u p rav o k o n tem plativnog p rin c ip a , nalazim o p oten ciran u n a p o etk u H irona: Gde si zamiljena, to uvek mora Uz mene ii, u ta vremena, gde si svetlosti?** Isto sh v atan je su tin sk i je p ro m en ilo drugi stih pete stro fe i izvanredno ga u tan alo u o d n o su n a odgo varaju e m esto ra n ije verzije. Sasvim su p ro tn o p re m a vrem enu to ju ri" , p re m a prolaznim a", u novoj v erziji ovog stih a razv ijen o je ono to u strajav a, tra ja n je u lik u v rem en a i lju d i. Prek retn ica vrem ena" oigledno o b u h v ata i tre n u ta k u stra ja v an ja , u p rav o tre n u ta k u n u tra n je p lastik e u vrem enu. A da je ovaj m o m en at u n u tra n je vrem en sk e plastik e sred itan , to moe, k ao i sredino znaenje dru gih do sad a pokazanih pojava, p o sta ti p o tp u n o ja s no tek docnije. Is to izraava sledee: N as usn u le". O pet je d a t izraz n a jd u b lje isto v etn o sti lika (u sn u ). * U originalu: Der den d en k en d en ... Prim. prev. ** Fridrih Holderlin: Odabrana dela, Prev. Ivan Lali, Nolit, Bgd. 1969, str. 106. Prim. prev.

17 0

WALTER BENJAMIN

Ve ovde se tre b a etati H eraklitovih rei: Sm rt je sve to gledamo bud n i a san to gledamo spavajui".* Re je o ovoj plastinoj stru k tu ri misli u njenoj inten zivnosti, re je o tom e kako za n ju kontemplativno is pun jen a svest predstavlja tem elj. Isti odnos istovetnosti, koji ovde intenzivno vodi vrem enskoj plastici lika, m ora u ekstenzivnom sm islu voditi jednoj beskrajnoj form i lika, jednoj tako rei zatvorenoj plastici, u ko jo j je lik istovetan sa bezlinim . Opredmeenje lika u ideji ujedno znai: njegovo sve neogranienije i bes k ra jn o p ro stiran je, apsolutno spajanje likova, kakvo sobom p red stav ljaju bogovi. Kroz n jih je d at predm et na kom e se ograniava pesnika sudbina. Bogovi znae pesniku neizm em o oblikovanje njegove sudbine, kao to iva bia jam e kudikam o ire protezanje zbivanja nego u p o d ru ju pesnike sudbine. Ovo odreivanje sudbine kroz oblikovanje ini predm etnost pesnikog kosm osa. Ali ono u jedno znai i ist svet vremenske plastike ,u svesti; ideja u njem u postaje vladajua; ta mo gde je ran ije istinito bilo ukljueno u aktivnost pesnika, p ojavljuje se sada to istinito kao vladajue u ulnom ispunjenju. U oblikovanju ove slike sveta sve stroe se isk o ren ju je svako oslanjanje na konvencio nalnu m itologiju. U mesto dalekog pretka" pojavljuje se otac", bog sunca je postao bog neba. Plastino, ak arhitektonsko znaenje neba daleko prevazilazi znae n je sunca. Ali ujedno je ovde jasno kako pesnik sve vie u k lan ja razliku izmeu lika i bezlinog; a nebo, uporeeno sa suncem, znai isto toliko irenje koliko ujedno i sm anjivanje lika. Snagu ove povezanosti osvetljavaju sledee rei: U spravljene na zlatnim uzica ma, kao decu, dri". K ru to st i nepristupanost slike opet nas m o raju podsetiti na orijentalni nain gleda nja. Time to je usred neoblikovanog p ro sto ra data plastina povezanost sa bogom u svom intenzitetu naglaena bojom , jedinom k o ju sadri nova Perzija * Heraklit: Svjedoanstva i fragmentu Prev. dr Ni ko Majnari, Matica Hrvatska, Zagreb 1951, str. 38. Prim, prev.

DVE PESME FRIEDR1CHA HOLDERLINA

171

ovi stihovi d e lu ju veom a s tra n o i gotovo u m rtv lju jue. A rh itek to n sk i elem en t je to lik o sn aan da odgo vara o dnosu d ato m u slici n eba. Likovi pesnikog sve ta su b esk rajn i, a ip ak u je d n o o g ran iav aju ; lik, p re m a u n u tra n je m zakonu, m o ra b iti i u k in u t u p o sto ja n ju p esm e i ulaziti u n ju , isto onoliko koliko i p o k re t ne snage ivih bia. I bog m o ra n a k ra ju sluiti pevanju, i v riti njegov zakon, k ao to je n a ro d m o rao b iti znak njegovog p ro s tira n ja . Ovo se isp u n ja v a n a k ra ju : ,,i od n eb esn ik a jed n o g donosim o". O blikovanje, u n u tra n ji p lastin i p rin cip , toliko je p o ja an o d a se n a boga sruio u su d m rtv e fo rm e i da se govorei u slici p la stik a po su v ratila, te je sad a bog p o tp u n o po stao p red m et. V rem en ska fo rm a se p re o k re n u la kao k re ta n je . N ebesnik biva donet. Ovde se n alazi n a jv ii izraz istovetnosti: grki bog je p o tp u n o p rip a o svom e vlastito m p rin cip u , liku. T um ai se n ajvei p re stu p : (h y b ris), k o ja je dostina sam o bogu, p re o b lik u je ga u m rtav lik. ippi to znai d a ti sam om e sebi lik. Bog p re sta je d a o d re u je kosm os p ev an ja, ije bie, nap ro tiv sa u m e tn o u b ira sebi slobodno predm etn ost: ono d o n o si boga, je r su bogovi ve u m i slim a p o stali o p redm eeno bie sveta. Ve ovde m oem o vid eti zadivljujui sklop p o sled n je stro fe , u k o jo j se rezim ira im an en tn i cilj sveg o b lik o v an ja ove pesm e. V rem enski u n u tra n ji zahtev p e sn ik a o d re u je p ro s to r n o p ro te z a o je ivih bia: ta k o s e o b ja sn ila re geschic k t" (poslan, p rik la d a n ), i to u isto j izdvojenosti u ko jo j je n a ro d p o stao niz fu n k c ija su dbine. ,,I d o b ri sm o i poslani nekom za n e to " ako je b o g p o stao p re d m e t u svojoj m rtv o j b e sk rajn o sti, p esn ik ga o bu hvata. P o red ak n a ro d a i boga, u k in u t u jed in stv im a, p o staje ovde je d in stv o u pesnikoj sudbini. O ita je m n o g o stru k a isto v etn o st u k o jo j se u k id a ju k a k o n a ro d i bog ta k o i uslovi ulnog p o sto ja n ja. N ekom d ru g o m p rip a d a sred ite ovog sveta. D osta sm o d aleko p ra tili u p o jed in o stim a m e u so bno p ro im an je p o je d in ih fo rm i g led an ja i njih o v u pove zan o st u d u h ovnom i sa duhovnim , k ao ideju, su d b in u i tak o d alje. N a k ra ju ne m oe b iti u p ita n ju p ro n a la

172

WALTER BENJAMIN

enje poslednjih elem enata, je r poslednji zakon toga sveta jeste ba povezanost: kao jedinstvo funkcije pove zujueg i povezanog. Ali m oram o jo pokazati posebno centralno m esto ove povezanosti, na kome je najvie unap red pom erena granica opevanog u odnosu na i vot, gde se energija u n u tran je form e ispoljava utoliko snanije to je n ab u jaliji i bezobliniji tum aeni ivot. N a ovome m estu p o staje vidljivo jedinstvo opevanog, n ajire se obuhvata ju pogledom povezanosti i uoava prom ena u verzijam a pesme, produbljivanje prve u drugoj. O jedinstvu opevanog u prvoj verziji ne mo emo govoriti. Podrobna analogija pesnika sa bogom sunca prekida tok, ali zatim se vie ne vraa itavim intenzitetom pesniku. U toj verziji, u njenom podrob nom posebnom oblikovanju um iranja, ak u njenom na slovu, jo nalazim o napetost izmeu dva sveta sveta pesnika i sveta one stvarnosti u kojoj p re ti sm rt i k oja se ovde pojavljuje sam o preodevena kao boanstvo. Docnije je nestalo dvojstva svetova, sa um iranjem je otpala osobina h rab ro sti, tokom pesm e je d a t sam o ivot pesnika. Dakle, neodlono se postavlja p itanje na emu se zasniva uporedivost ovih kako u svemu pojedina nome, tak o i u svom to k u potpuno razliitih verzija. U poredivost ovih pesam a se opet ne moe posvedoiti jednakou nekog elem enta, ve samo povezanou u nekoj funkciji. Ovu funkciju nalazimo u jednom pojm u funkcije koji se moe pokazati, u onom e to je opevano. T reb a da uporedim o ono to je opevano u obe verzije n e p rem a jednakosti, kakve nema, ve prem a uporedivosti. Obe pesm e povezane su onim to opevaju, i to u odreenom odnosu prem a svetu. To je h rabrost, koja je, to je dublje shvatam o, utoliko m anje osobina a vie p o staje odnos oveka p rem a svetu i sveta prem a oveku. Ono to je opevano u prvoj verziji zna za h ra b ro st isprva sam o kao za osobinu. ovek i sm rt su suoeni, oboje k ru ti, nikakav opaajni svet nije im za jedniki. Dodue, u pesniku, u njegovom boanski-prirodnom p o sto jan ju ve je pokuano d a se nae neki duboki odnos p rem a jsm rti; ali sam o posredno, posred stvom boga, kom e je sm rt mitoloki bila svoj

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERLINA

J73

stven a i k o m e je p esn ik o p et m itoloki bio p ri blien. ivot je jo bio pred u slo v sm rti, lik je p ro izla zio iz p riro d e. Izbegavalo se odluno o b lik o v an je posm a tra n ja i lika n a osnovu jed in stv en o g duhovnog p rin cipa, tak o d a su oni o stali n ep ro eti. O pasnost od sm rti bila je u ovoj pesm i sav lad an a lepotom . M eutim , u docnijoj v erziji sva lep o ta proizlazi iz sav lad av an ja opa snosti. H olderlin je ra n ije zavrio ra stv a ra n je m lika, dok se na k ra ju nove verzije p o ja v lju je ist tem elj o b lik o vanja. I ovo je sad p o stig n u to n a jed n o m duhovnom tem elju. D vojstvo oveka i s m rti m oglo je tako poivati sam o n a nedovoljno snanom ivotnom oseanju. Ono n ije op stalo k ad a se ono to je opevano spojilo u du b lju povezanost i k a d a je je d a n duhovni p rin c ip h ra b ro s t iz sebe oblikovao ivot. H ra b ro s t je p re d a n o st opasnosti k o ja ugroava svet. U n jo j je skriven p o seb an parado k s, i te k polazei od njeg a m oem o p o tp u n o shvatiti sklop opevanog u o bem a v erzijam a: h ra b ro m e p re ti opasnost, a o n se ip ak ne osv re n a n ju . J e r bio b i kukavica k ad a b i se n a n ju osvrtao; a k ad a m u ne b i p retila, ne b i bio h ra b a r. Ovaj udni odnos reav a se tim e to sam om e h ra b ro m ne p re ti o p asn o st, ve svetu. H ra b ro st je ivotno o sean je oveka k o ji se iz lae opasnosti, i tim e je u svojoj sm rti p ro iru je u o pasn o st sveta i u jed n o savladava. V eliina o p a sn o sti p roistie iz h ra b ro g tek tim e to ga pogaa, u n je govoj celoj p re d a n o sti n jo j, ona pogaa svet. Ali u n je govoj s m rti o n a je savladana, dostigla je sv et kom e ri e ne p reti; u n je m u se u je d n o o slo b a aju i stabilizuju og ro m n e sile, k o je svakodnevno kao ograniene stvari o k ru u ju telo. Ove sile, k o je su h ra b ro m e p re tile kao op asn o st, ve su se prom enile, sm irene su u njem u. (Ovo je opred m een je sila, k o je je ve p rib liilo bie bogova p e sn ik u .) Svet m rtvog ju n a k a je novi m itsk i svet, zasien opasnou: ovo je u p rav o svet druge verzije pesm e. D uhovni p rin c ip zavladao je u n jo j: poistoveenje ju n ak o g p esn ik a sa svetom . Pesnik ne tre b a da se p lai sm rti, on je ju n a k zato to p ro iv lja va sre d ite svih odnosa. Princip opevanog u o p te jeste sam od rav lje odnosa. U ovoj posebnoj pesm i oblikova-

174

WALTER BENJAMIN

no kao h rab ro st: kao n ajp risn ija istovetnost pesnika sa svetom, iji su rezu ltat sve istovetnosti opaajnog i du hovnog u ovoj pesm i. To je tem elj sa koga se stalno ukida izdvojeni lik u vrem ensko-prostornom poretku, u kom e je ukin u t kao bezoblian svelik, proces i posto janje, vrem enska plastika i pro sto rn o zbivanje. Svi spo znati odnosi sp aja ju se u sm rti, koja je njegov svet. U n jo j se nalaze najvii b esk rajn i lik i bezoblinost, vrem enska plastika i pro sto rn o postojanje, ideja i ul nost. I svaka funkcija ivota u ovom svetu jeste su dbina, dok je u prvoj verziji sudbina tradicionalno odreivala ivot. To je orijentalan, m istiki princip koji prevazilazi granice: o n u ovoj pesm i tako oigled no neprestano ukida grki oblikovni princip, koji du hovni kosmos stvara iz istih odnosa opaanja, ulnog po sto jan ja, u kom e je duhovnost samo izraz funkcije koja tei istovetnosti. Preobraaj dvojstva sm rti i pes nika u jedinstvo m rtvog pesnikog sveta zasienog opasnou" odnos je u kome se nalazi ono to je opevano u obe pesme. Tek na ovome m estu je postalo m o guno p o sm atran je tree, sred n je strofe. Oigledno je da je sm rt u liku svratita" bila prem etena u sredinu pesm e, da je u ovoj sredini poreklo pevanja kao ukupnog pojm a svih funkcija, d a su ovde ideje um etnosti" i istinitog proizale kao izraz jedinstva koje se nalazi u osnovi. Ono to je reeno o u k id an ju poretka sm rt nika i nebesnika p ojavljuje se sasvim utvreno u ovom kontekstu. Moemo pretp o stav iti d a rei sam otnu divlja" obeleavaju ljude, i to se veoma dobro slae sa naslovom ove pesm e. Sneb ivljivo st (B lodigkeit) je sada postala stvarno dranje pesnika. Stavljenom u sredite ivota, n e ostaje m u n ita drugo sem nepokretno po stojanje, p o tp u n a pasivnost, k o ja je sutina hrabrog; ne ostaje m u n ita d rugo osim da se potpuno preda odnosu. On polazi od njega i vraa se njem u. Tako pevanje obuhvata iva bia i tako su m u ona poznata ne vie srodna. Pesnik i pevanje ne razlikuju se u kosm osu pesme. Pesnik je samo granica u odnosu na ivot, indiferentnost okruena monim ulnim silama i idejom , koje u sebi uvaju njegov zakon. Koliko on zna

DVE PESME FRIEDRICHA HOLDERLINA

175

i neprikosnoveno s re d ite svih odnosa, n a jsn a n ije p o kazuju p o sled n ji stihovi. N ebesnici su p o stali znak b es k ra jn o g ivota, ali k o ji je og ran ien p re m a n jem u : . . . i od nebesnika Jednog donosimo. Ali sami Donosimo prikladne ruke. T ako se p esn ik n e sagleda vie k ao lik, ve sam o kao p rin c ip lika, ono to o g ran iav a i o n o to jo nosi njegovo telo. On d o n o si svoje ru k e i nebesnike. U peatljiva cezu ra ovoga m e sta naznaava od sto ja n je k o je p e sn ik tre b a d a im a p re m a svakom liku i svetu, k ao n jih o v o jed in stv o . K o n stru k c ija p e sm e dokaz je o tan o m u v i a n ju ovih Sch illero v ih rei: ,>Stvarna u m etn ik a ta jn a m a js to ra s a s to ji se u tom e to on fo rm o m u k id a sad rin u . D ua gle d aoca i slu ao ca m o ra o s ta ti p o tp u n o slo b o d n a i n e p o v reen a, m o ra izlaziti iz aro b n o g k ru g a u m e tn ik a p o tpu n o ista i savrena kao iz ru k u tv o rc a . U to k u isp itiv a n ja n a m e rn o sm o izbegavali re trezv en o st, k o ja je ta k o esto b ila p o d ru k o m kao k a ra k te ristik a. J e r H olderlinove re i o sveto trez venom tre b a p o m e n u ti te k sad a, k a d a je n jih o v o razum evanje o d re en o . P rim een o je da ove rei sadre te n d e n ciju njegovih k a sn ih d ela. O ne p ro isti u iz u n u tra n je sig u rn o sti sa k o jo m se ta d ela n alaze u vlas tito m duhovnom ivotu, u kom e je sad a trezv en o st dozvoljena, zahteva se, je r je u seb i sveta, n alazi se u uzvienom , a izvan svakog uzviavanja. Da li je ovaj ivot jo ivot G rka? On je to opoliko m alo kolike ivot istog um etn ik o g d e la u o p te m oe b iti ivot nekog n a ro d a , o n o lik o m alo kolik o o n m oe b iti i v ot nek e individue; o n je sam o njegov so p stv en ivot, k o ji nalazim o u o n o m to je opevano. Ovaj ivot je oblikovan p o m o u fo rm i grkog m ita , a li to je p re sudn o n e sam o pom o u n jih ; u p ra v o je grki elem en t u p o sled n jo j v erziji u k in u t i izjed n aen sa d rug im jed n im , k o ji je (dodue, bez izriito g o p ra v d a n ja ) nazv an o rijen ta ln im . S k o ro sve p ro m e n e k a s n ije verzije id u u ovom p rav cu , k ak o p o slik am a tako

176

WALTER BENJAMIN

i po uvedenim id ejam a, a konano i po jednom novom z naenju sm rti; sve se ovo, kao neogranieno, isti e pro tiv ograniene pojave, oblikovane kao neto to poiva u sebi. Da se ovde k rije presudno pitanje, m oda ne sam o za poim anje H olderlina, ne moe se p okazati u ovom kontekstu. Ali posm atranje ope vanog n e vodi m itu , ve u najveim delim a sa m o m itsk im vezama, koje su u um etnikom delu obli kovane u jedinstven, n am a poblie neshvatljiv, nemitoloki i n em itsk i lik. Ali ako bi p o sto jala re koja bi obuhvatila odnos onog un u tran jeg ivota, iz kojeg je potekla posledn ja pesm a, p rem a m itu, o n d a b i to bila ona Holderlinova iz jednog jo poznijeg vrem ena od ovog kom e p rip a d a ova pesm a: P red an ja k oja se udalju ju od z e m lje . . . okreu se p rem a oveanstvu.

O N EK IM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

I B au d elaire je ra u n ao sa itao cim a k o jim a ita n je lirik e z ad a je tekoe. O vim ita o cim a o b ra a se uvodna p e sm a Cvea zla. N jih o v a sn ag a volje, p a p re m a tom e, svakako, i n jih o v a sp o so b n o st za k o n c en tra ciju , n ije n a ro ito velika; o n i vie vole u ln a uivanja; o n i su sro en i sa splinom , k o ji u n ita v a in tereso v an je i p rijem iv o st. udno je sre sti liri a ra ko ji se d ri tak v e n a j nezahvalni je pu b lik e. Sva kako d a tu p o sto ji je d n o o b ja n je n je . B au d elaire je h teo d a ga shvate: o n sv o ju k n jig u p o sv eu je sebi sli nim a. Pesm u u p u en u itao cu zav rav a u sk lik o m : H ypocrite lecteu r, m o n sem blable, m o n fr re l" (D volini itaoe, m o ja sliko i p rilik o , m oj b ra te!") To in jen in o s ta n je e p o s ta ti iz d a n ije ak o ga p refo rm u liem o i kaem o: B au d elaire je nap isao k n ji gu k o ja je ve u n a p re d im ala slabog izgleda n a nepo s re d an u sp eh ko d p u blike. R au n ao je sa o n o m V rstom italaca k a k v u o p isu je u v o d n a p esm a. I pokazalo se d a je to b io dalekovid p ro ra u n . itaoca h a koga je bio o rije n tis a n n alo m u je p o to n je vrem e. Da je to tako , d a su, d ru g im reim a, uslovi za p rim a n je lirik e p o stali n ep o v o ljn iji to, izm eu o stalih , p o tv r u ju tri sledee injenice. Prvo, liri a ra su p re s ta li sm at ra ti p esn ik o m p o sebi. O n vie n ije peva", kao to je tp jo bio L am artin e, o n je u ao u anr. (V erlaine ini tu sp ecijalizaciju ta k o rei opip ljiv o m ; R im b au d je ve b io ezo teriar, o n po d u n o sti d ri p u b lik u da-

178

WALTER BENJAMIN

leko od svog dela). Druga injenica: Baudelaire je bio poslednji liriar koji je postigao m asovan uspeh. (Jo je Hugoova lirika naila prilikom objavljivanja na sna an odjek. U N em akoj K njiga pesama* obeleava prelom nu taku.) Sa treom okolnou stoji ovako: publi ka je postala n ep ristu p an ija i za onu liriku koja je poticala iz p reth o d n ih vrem ena. Period o kojem je ovde re moe se, otprilike, d a tira ti od sredine prolog veka. U istoj epohi slava Cvea zla neprekidno se irila. K njiga koja je raunala sa nim alo blagonaklonim i taocim a, i k oja u poetku n ije ni stekla mnogo blago naklonih, u toku d ecenija postala je klasipa; postala je jed n a od najee objavljivanih. Ako su uslovi za p rim an je lirskog pesnitva pos tali nepovoljnoj i, lako moemo zam isliti da lirsko pesnitvo jo sam o izuzetno odrava dodir sa iskustvom italaca. To bi moglo b iti zato to se njihovo iskustvo prom enilo u svojoj stru k tu ri. Moda emo pozdraviti ovu pojavu, ali em o utoliko vie biti u nedoumici kako da obeleim o ono to se u iskustvu moglo prom eniti. U ovoj situaciji potraiem o o b jan jen ja od filosofije. I naii emo na sasvim posebno stanje stva-' ri. Od k ra ja prolog veka dolo je do niza pokuaja da ovek ovlada istinskim " iskustvom , suprotnim od onog koje se taloi u norm iranom , denaturisanom i votu civilizovanih m asa. Obino se ovakva strem ljenja sv rstav aju pod ru b rik u ivotne filosofije (Lebensphilosophie). N jeni predstavnici, razum ljivo, nisu polazili od ivota lju d i u drutvu. Oni su se pozivali n a pesnitvo, ra d ije na p riro d u , i, na kraju , preteno na m itsko doba. Diltheyevo delo D oivljaj i pesnitvo (Erlebnis un d D ichtung) jedno je od n a jra n ijih u ovom nizu; on se zavrava Klagesom i Jungom, koji je prihvatio faizam. Kao spom enik koji se nadaleko istie nad ovom literatu ro m stoji Bergsonovo rano delo Materija i m em orija. Vie od drugih, ono uva veze sa egzakt nom naukom . O slanja se na biologiju. Naslov poka* Misli se na prvu zbirku Heinricha Heinea (1827). Prim. prev.

0 NEKIM MOTIVIM A KOD BAUDELAIREA

179

zuje da se s tru k tu ra p am en ja (m e m o rije), sm a tra p re sudnom za filozofsku s tru k tu ru isk u stv a. U stvari, iskustvo je stv ar trad icije, u kolektivnom kao i u p riv a t nom ivotu. Ono se o b lik u je m a n je od p o jed in an ih , u sean ju strogo fik siran ih d ato sti, a vie iz nagom ila nih, esto nesvesnih p o d atak a k o ji se stiu u p am en ju . Bergson, naravno, nikaiko ne nam erav a d a isto rijsk i specifikuje sean je. N aprotiv, on o d b a cu je sv ak u istorijsk u u slovljenost iskustva. On n a ta j nain p re svega 1 su tin sk i izbegava da se p riblii o n o m isk u stv u iz kojeg je n a sta la njegova v la stita filosofija ili, b o lje rei, protiv kojeg je ona b ila u sm eren a. To je neljubazno, zaslepljujue iskustvo epohe velike in d u strije . O ku koje se zatvara p re d takvim iskustvom ja v lja se jed n o isk u stvo k o m p lem en tarn e v rste, kao njegova, tak o rei, spon tan a kopija. B ergsonova filosofija je p o k u aj d a se ova k opija ra z ra d i i u tv rd i. O na ta k o p o sred n o u p u u je na ono iskustvo k oje B au d elaireu ja sn o p ad a u oi transponovano u liku njegovog itaoca.

II M aterija i m e m o rija o d re u je s u tin u isk u stv a u tra ja n ju (d u ree) i to n a takav n ain d a italac m o ra sebi rei: jed in o e knjievnik b iti ad ek v atan s u b jek t takvog iskustva. A jed an knjiev n ik je zaista i p o kuao da u p ra k si p ro v e d B ergsonovu te o riju iskustva. Proustovo delo U traganju za izg u b ljen im vrem en o m m o emo sm a tra ti p o k u ajem d a se iskustvo, kako ga B erg son zam ilja, sin te tik i u sp o stav i u d a n an jim d ru tv e nim uslovim a. J e r sve em o m an je i m a n je m oi oeki vati, d a e se to iskustvo o stv ariti p riro d n im p u tem . P roust, uostalom , ne izbegava da u svom e d elu ras p ravlja o ovom p ita n ju . On ak uvodi u ig ru nov m o m ent, k o ji u seb e u k lju u je im a n e n tn u k ritik u Bergsona. Naim e, B ergson n e p ro p u ta da podvue an ta gonizam k o ji vlada izm eu v ita activa (telesnog ivota) i posebnog v ita c o n tem plativ a (duhovnog ivota), do kojeg p ro d irem o p re k o p am en ja. Ali to k o d Berg-

18 0

WALTER BENJAMIN

sona izgleda tako kao d a je obraanje ulnom uprizo re n ju ivotnog toka stvar slobodnog odluivanja. Pro u st ve i term inoloki n ajavljuje svoje drugaije shvatanje. isto pam enje (m m oire p u re) Bergsonove teo rije p o staje kod njega m m oire involontaire spon tano pam enje. Pro u st bez oklevanja suprotstavlja ovo ne hotino, spontano p am enje nam em om pam enju, pam enju koje se nalazi u poslunoj inteligenciji. Prve stra nice ovog velikog dela posveene su predoavanju tog od nosa. U ra z m a tra n ju u kojem uvodi term in o kojem je re, Pro u st govori o tom e kako se, tokom mnogih godina, njegovom seanju oskudno ukazivao grad Combray, gde je, m eutim , proveo deo detinjstva. Pre nego to ga je ukus m adlene (jed n e vrste kolaa) kojem se za tim esto vraa jednog popodneva vratio u daleku prolost, Pro u st se ograniavao n a ono to bi m u ponu dilo pam enje p otinjeno apelu panje. To je memoire volontaire, hotim ino seanje, i za njega vai da oba v jeten ja k o ja ono d aje o prolosti ne sadre nita od te p ro lo s ti. . . Isto je tako s naom prolou. Uzalu dan je tru d kad je svijeu kuam o dozvati u p a m e t. . . (M arcel Proust: P ut k Sw annu, Zora, Zagreb 1965, str. 93). Zato se Pro u st ne ustruava da rezim irajui iz javi kako je pro lo st skrivena izvan njezina podruja i dom eta, u nekom m aterijalnom predm etu (u uzbu en ju koje bi taj m aterijaln i predm et mogao u nam a izazvati). Ali taj nam predm et o staje nepoznat. I samo od slu aja zavisi da li emo taj predm et p rije sm rti susresti ili neem o" (n a istom m estu). Prem a Proustu, od sluaja zavisi d a li e pojedinac dobiti sliku o sam om e sebi, da li moe ovladati svojim iskustvom . U ovom pogledu zavisiti od sluaja ni poto n ije neto to se sam o po sebi razume. Priroda Dije ovekovim intim nim tenjam a dala ovaj bezizlazno lini k arak ter. One taj lini k a ra k te r stiu tek poto se sm anjila m ogunost da se spoljanje tenje asim iluju iskustvu. Novine p re d stav ljaju jed n u od mnogih indicija za pom enuto sm anjivanje. Da je tam pa sm erala da italac usvoji njen e inform acije kao deo svog iskustva, ne bi postigla svoju svrhu. Ali njena svrha je obrnuta,

0 NEKIM M OTIVIMA KOD BAUDELAIREA

JgJ

1 postie se sp reav an jem d a d o g a aji p ro d ru u p o d ru je gde bd se m ogli o d n o siti n a isk u stv o itaoca. N aela novinske in fo rm acije (novost, k ratk o a, razu m ljiv o st i, p re svega, u zajam n a nepovezanost p o je d in a n ih v esti) isto ta k o dop rin o se ovom u sp eh u kao i tam p arsk i p re lom i stv aran je specifinog jezika. (K a rl K rau s je staln o ukazivao n a to k o lik o jeziki h a b itu s novina p aralie italaku m o u o b razilje.) N edozvoljavanje in fo rm aciji d a u e u isk u stv o u vezi je, d alje, s a tim to o n a ne ulazi u tra d ic iju . N ovine izlaze u velikim tiraim a. N ijedan italac n e m oe to lik o lako rasp o lag ati neim to b i d rugi priao o n je m u . P o sto ji is to rijs k a kon k urencija m e u razliitim o b licim a sao p tav an ja. U srnen jivanju n e k ad an jeg izv etav an ja in fo rm acijo m , a in form acije senzacijom , ogleda se poveano zak rljav an je iskustva. Svi ovi oblici o d v a ja ju se, sa svoje stra n e, od prie, k o ja je je d a n o d n a jsta rijih o b lik a sao p tav an ja. O na n e ide za tim d a p ren ese isto zbivanje p o sebi (kao to to ini in fo rm a cija ); o n a ga u tis k u je u ivot izvetaa, d a b i ga ovaj p ren eo slu ao cim a k ao isk u s tvo. Tako se n a n jo j n alazi tra g prip o v ed aa k ao to se trag lonareve ru k e nalazi n a po su d i od gline. Proustovo osm o to m n o delo om oguuje d a se sazna kakve su p rip rem e b ile p o tre b n e d a se p re d naim dobom v aspostavi lik p ripovedaa. P ro u st se p o d u h v atio toga sa velianstvenom doslednou. P rito m se od sam og poetk a suoio sa elem en tarn im zad atk o m ; d a nas obavesti o sopstvenom d e tin jstv u . U viao je svu teinu tog zadatka, b u d u i da je m o gunost njegovog re av a n ja p rikazao kao stv ar sluaja. U sk lo p u tih ra z m a tra n ja, on stv ara p o ja m sp o n tan o g pam enja. Ono nosi tra gove situ acije iz k o je je oblikovano. Ono sp ad a u inven ta r m n o g o stru k o izolovane p riv a tn e linosti. T am o gde vlada iskustvo u stro g o m sm islu rei, u p a m en ju izvesne sad rin e indiv id u aln e p ro lo sti s tu p a ju u vezu sa sadrin am a k olektivne p ro lo sti. K ultovi sa svojim cerem onijalom , svojim sveanostim a, n a k o je se ko d P ro u sta nigde ne b i m oglo pom isliti, uvek iznova su do

1 82

WALTER BENJAMIN

vodili do stap an ja ove dve m aterije pam enja. Izaziva li su seanja u odreena vrem ena i celog ivota su o stajali njegova poluga. N am erno i spontano seanje p re staju tako b iti uzajam no iskljuivi. III U trag an ju za sad rajn ijim odreivanjem onoga to se kao uzgredan proizvod Bergsonove teorije javlja u Proustovoj m em oire de l'intelligence (pam enje inte ligencijom ), korisno je v ra titi se na Freuda. Godine 1921. pojavio se esej S one strane principa zadovolj stva (Jenseits des L u stp rin zip s), koji uspostavlja kore laciju izmeu pam enja (u sm islu m m oire involontaire) i svesti. Ova korelacija im a oblik hipoteze. R azm atranja koja se u sledeem tek stu nadovezuju na n ju nee imati zadatak da je potvrde. M orae se zadovoljiti tim e da isp itaju p lodnost te korelacije u odnosu na stanja stva ri k o ja su veoma udaljena o d onih to ih je Freud imao u vidu u svojoj koncepciji. Freudovi uenici su moda p re mogli naii n a takva stan ja stvari. Izlaganja u koji m a Redk razvija svoju teo riju pam enja delimino se p o tp u n o kreu linijom Proustovog razlikovanja sponta nog i nam ernog pam enja. Funkcija pam enja", stoji kod Reika, jeste da zatiti utiske. Seanje tei njiho vom razlaganju. Pam enje je u sutini konzervativno, seanje d estru k tiv n o . Pretpostavka da svest nastaje na m estu traga seanja" form ulie fundam entalan Freudov stav koji se nalazi u 'temelju ovih -izlaganja. (Po jm ovi seanje i p am enje ne pokazuju u Freudovom eseju nikakvu razliku b itn u u odnosu na ovaj kontekst.) Svest bi se, dakle, posebno odlikovala tim e to nadraajni proces u svesti ne dovodi do trajn e prom ene njenih elem enata, kao u svim drugim psihikim sis temima, ve, tako rei, ili u fenom enu dolaenja do svesnosti". Osnovna form ula ove hipoteze jeste da se dolaenje do svesnosti i zadravanje traga pam enja is kljuu ju u okviru tog sistem a". Tragovi seanja su, naprotiv, esto n ajjai i n a jtra jn iji onda kada dogaaj

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

183

koji ih je ostavio n ik a d a i ne doe do svesti". Preve deno na Proustov nain izraavanja: sastav n i deo neho tinog pam en ja m oe p o stati sam o on o to n ije bilo izriito i svesno doivljeno, ono to s u b je k ta n ije bilo doivljaj. N agom ilavati u p ro cesim a n ad raa ja tra j ne tragove kao tem elj p a m en ja " ostav ljen o je, po Freudu, drugim sistem im a", k o je tre b a uzeti kao razli ite od svesti. Po F reudu, sv est kao tak v a u o p te ne p rim a tragove p a m en ja . N a su p ro t tom e, o n a im a dru g u je d n u zn aajn u funkciju. O na tre b a d a se javi kao za titn ik o d nad raaja. Za iv organizam je zatita od nadraaja skoro vaniji zad atak o d p rim a n ja n a d ra a ja ; o r ganizam je o p rem ljen v lastito m zalihom en erg ije i m ora, p re svega, teiti tom e d a sauva po seb n e oblike obnav lja n ja energije k o ji u n je m u p o sto je p ro tiv izjedna ava jueg, d ak le ra z araj ueg u tic a ja isu v ie velikih en er gija koje d elu ju sp o lja . Ove en erg ije u g ro av aju p u te m okova. Sto ih lake sv est re g istru je , u to lik o m a n je m o ram o ra u n ati sa tra u m a ti n im d ejstv o m ovih oko va. P sihoanalitika te o rija p o k u av a d a sh v ati su tin u trau m atin ih okova ,,u p ro b ija n ju zatite od n a d ra aja. P rem a n jo j, uas im a svoje zn aen je" u nedo s ta tk u sp rem n o sti n a stra h ". Freudovo isp itiv an je im alo je svoj p o vod u snu, ti pinom za tra u m a ti n e n e u ro ti a re . On re p ro d u k u je ka ta stro fu k o ja ih je pogodila. Takvi snovi p okuavaju", p re m a Freudu, d a nad o k n ad e savladavanje n a d ra a ja tim e to e ra zv ijati stra h , ije je izo stajan je p o stalo uzrok tra u m a ti n e neuroze". N eto slino izgleda d a je VaJry im ao u vidu. V redi da zabeleim o ovo podudaranje, je r V alry sp ad a m e u o ne k o ji su se interesovali za posebno funkoionisanje p sih ik ih m ehanizam a p od d an an jim egzistencijalnim uslovim a. (Ovo interesovanje m ogao je, p o re d toga, d a dovede u s k lad sa svojim pesnikim stv aralatv o m , k o je je o stalo isto lirsko. On se tim e p okazuje kao je d in i a u to r k o ji nepo sredn o u p u u je na B audelairea.) U tisci i ulni o p a a ji oveka", sto ji kod V alryja, prip ad aju , p o sm atra n i sam i za sebe, v rsti izn en a en ja; o n i svedoe o insuficije n tn o sti o v e k a . . . Seanje j e . . . e lem en tarn a p o jav a i

184

WALTER BENJAMIN

tei tom e da nam prui vrem e za organizaciju" prim anja nadraaja, koje nam je u poetku nedostajalo". Prima n je oka olakava se treningom u savladavanju nadra aja, u em u, u slu aju potrebe, mogu pomoi i san i seanje. Ali p o pravilu, kako Freud sm atra, ovaj tre ning spada u dunost budne svesti, koja ima svoje sedite u jednom slo ju m odane k o re koji j e . . . nadraajem tako p ro b ijen " d a prua najpovoljnije uslove pri jem u n adraaja. To to svest tako doekuje ok, tako p a rira oku, dalo b i d ogaaju k o ji ga izaziva k arak ter doivljaja u pregnantnom sm islu rei. To bi sterilizovalo ovaj dogaaj (neposredno ga ukljuujui u m aticu svesnog seanja) za knjievno iskustvo. Postavlja se p itan je kako bi se lirsko pesnitvo moglo zasnovati na iskustvu kom e je doivljaj oka postao pravilo. Takvo pesnitvo m oralo bi oekivati vi soku m eru svesti; izazvalo bi predstavu plana koji je prim enjivan prilikom pesnikog rada. To se potpuno odnosi n a B audelaireovo pesnitvo. I povezuje ga, meu njegovim prethodnicim a, sa Poeom; m eu naslednicima, opet sa Val6ryjem. Proustova d V alryjeva razm atranja o B audelaireu se n a udesan nain uzajam no dopunjuju. P ro u st je napisao o Baudelaireu esej iju dalekosenost jo i n ad m au ju izvesne refleksije u njegovom proznom delu. V alry je u S ituation de Baudelaire (Baudelaireov po loa j) dao klasian uvod za Cvee zlo.. On tam o kae: Problem se, dakle, m orao Baudelaireu ovako postaviti: b iti veliki pesnik, ali ne p o stati ni Lam artine, ni Hugo, ni M usset. Ne kaem da je ova n am era bila svesna; ali ona se nuno m o rala nalaziti u Baudelaireu, ta vie ta nam era je i bila pravi Baudelaire. Ona je bila njegov dravni princip". Im a neeg udnog kada se u vezi sa pesnikom govori o dravnom principu. To sadri neto dostojno panje: em ancipaciju od doivljaja. Baudelaireovo pesniko stvaralatvo podreeno je jednom zadatku. On je imao u vidu p razna m esta, u k o ja je uklapao svoje pesme. Njegovo delo moem o oznaiti ne samo kao istorijsko, p op ut svakog drugog, ve je ono to htelo i samo je sebe tako shvatalo.

0 NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELA1REA

185

IV Sto je vei udeo m o m en ta oka u p o je d in a n im u tis cima, to se n ep rek id n ije m o ra p o jav ljiv ati svest u in te resu z atite od drai, to je vei u sp eh sa k o jim svest operie, uto lik o m a n je p o jed in an i u tisc i ulaze u isk u st vo; u to lik o p re isp u n ja v aju p o ja m doivljaja. M oda em o svojstven re z u lta t z atite o d o k a videti, na k ra ju , u tom e to se d o g a aju , n a te tu in te g rite ta njegove sadrine, d o d elju je egzaktno vrem en sk o m esto u svesti. To b i b io v rh u n sk i re z u lta t reflek sije. O na b i dogaaj uinila d o ivljajem . Ako b i to izostalo, u naelu bi se pojavila ra d o sn a ili (n a j e e ) nag laen o n e p rija tn a prestraenost, k o ja p o Freu d u , sankcionie n e d o sta ta k od b rane o d oka. B au d elaire je ovaj nalaz fik sira o u je d noj o tro j slici. O n govori o dvoboju, gde u m etn ik , p re stravljen, vie p re nego to e b iti pob e en . Ovaj d vo boj je to k sam og um etn ik o g s tv a ra n ja . B au d elaire je, dakle, isk u stv o sa okom un eo u srce svog u m etn ik o g rada. Ovo njegovo v lastito svedoanstvo im a veliki zna aj. To p o tv r u ju izjave veeg b ro ja savrem enika. Izlo enom p re stra e n o sti, B au d elaireu n ije tu e d a i sam izaziva p re stra e n o st. V alls sao p tav a o njegovoj ek scen trin o j m im ici; P o n tm artin k o n statu je, p re m a je d nom N argeotovom p o rtre tu , B audelaireovo podozrivo lice; C laudel se zadrava n a o tro m n ag laav an ju k o je je B au d elaireu bilo svojstveno u razgovoru; G au tier go vori o razm acim a k o je je B au d elaire voleo u recitovanju; N a d ar o p isu je njegov nagao k o ra k . P sih ija trija zna za trau m o filn e tipove. B au d elaire je nauio d a svojom d uhovnom i fizikom linou p a rira okovim a, m a odakle o n i dolazili. B o rb a p re d stav lja sliku ove o d b ra n e od oka. On p o seu je svoga p ri ja te lja C o n stan tin a G uysa u vrem e k ad Pariz spava, i opi su je ga kako tu s to ji n ag n u t n ad stolom , sa isto m o trin om p o sm atra ju i list k ao d a n ju stv ari oko sebe; kak o se b ori sv o jo m olovkom , perom , etkicom ; k ak o baca vodu iz ae n a tavan icu i p ie p ero m p o koulji; k ako se b rz o i estoko b a ca n a posao, k ao d a se p lai d a e m u slike utei; n a ta j n a in je ra to b o ra n , m a k a r

186

WALTER BENJAMIN

i sam, i p a rira vlastitim udaroim a". U takvoj fantasti noj bo rb i Baudelaire je p o rtretisao sam oga sebe u po etnoj strofi pesm e Sunce; i to je, svakako, jedino m esto Cvea zla koje ga pokazuje n a pesnikom radu. Le long du vieux faubourg, ok pendent aux masures Les persiennes, abri des secretes luxures, Quand le soleil cruel frappe a traits redoubles Sur la ville et les champs, sur les toits et les bles, Je yais m'exercer seul a ma fantasque escrime, Flairant dans tous les coins les hasards de la rime, Trebuchant sur les mots comme sur les paves, Heurtant parfois des vers depuis longtemps reves. (Predgraem starim, gde se s tronih proelja viju zastori iza kojih blud se od sveta skriva, dok dvojnom jarom zraci sunca svirepo biju o krovove i ita, preko grada i njiva, idem, u maevanju udnom se vebajui, slikove nenadane u svakom njuei kutu, o reci, kd o plonik, stalno se sapliui, stihove iz sna davnog nalazei na putu.
Prev. Branimir 2ivojinovi)

Iskustva oka su p o stala presudna za Baudelaireovu faktu ru . Gade rasp rav lja o prekidim a izmeu slike i ideje, rei i stvari, u kojim a poetsko uzbuenje kod B audelairea nalazi svoje stvarno sedite. Rivire je uka zao n a podzem ne u d are koji p o tresaju Baudelaireov stih. Tada izgleda k ao da se ova ili ona re rui. Rivire je ukazao na takve tro n e rei: E t qui sait si les fleurs nouvelles que je reve Trouveront dans ce sol lav comme une greve Le mystique aliment qui ferait leur vigueur (I ko zna da 1' e novo cvee iz snova mojih na ovoj zemlji to je saprana poput ala nai mistinu hranu to bi mu snagu dala?
Prev. Branimir 2ivojinovi)

ili takoe: Cybkle, qui les aime, augmente ses verdures. (Kibela, volei ih, travom im rubi staze.
Prev. Branimir 2ivojinovi)

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

187

Ovamo spada, dalje, uveni p o etak pesm e: La servante au grand coeur dont vous itiez jalouse. (Sluavci plemenitoj, koja je bila m eta Ijubom ornosti tvoje.

Prev. Branimir 2ivojinovi)

Da ove sk riv en e z ak o n ito sti i van s tih a d ou do svog prava, b ila je n am era za k o jo m je B au d elaire iao u Spleen u Pariza svojim pesm am a u prozi. U njegovoj posveti zb irk e glavnom u re d n ik u P resse A rsne H oussayeu sto ji: Tko od nas n ije u d an im a asto h lep lja sa n jao o u d u p jesn ik e proze k o ja b i b ila glazbena bez ritm a i rim e, dovoljno p o d a tn a i dovoljno isp rek id an a d a bi se p rilagodila lirsk im u z b u en jim a d u e, lelujan jim a s a n ja re n ja i n en ad an im trz a jim a savjesti? Iz estih d o d ira s golem im gradovim a, iz u k r ta n ja njihovih n eb ro jen ih o dnosa u p ra v o se i stv ara ideal ko jim sm o o p sjed n u ti". (C harles B audelaire: S p le e n Pa riza, preveo V ladislav K uan, M ladost, Zagreb 1957, s tr. 6). Ovo m esto sugerie d v o stru k u k o n statac iju . Ono obavetava, s jed n e s tra n e , o p risn o j vezi k o ja kod B audelairea p o sto ji izm eu figure oka i d o d ira sa vele gradsk im m asam a. O bavetava, d a lje , o to m e ta se po d tim m asam a, u stv ari, p odrazum eva. Ne m oe b iti go vora ni o kakvoj klasi, n i o k a k v o m s tru k tu risa n o m kolektivu. N ije re n i o em u d ru g o m e do o a m o rfn o j m asi prolaznika, o ulinoj publici.* Ova gom ila, ije p o sto ja n je B audelaire n ik a d a n e zaboravlja, n ije m u ni u jed n o m njegovom d elu b ila m odel. Ali ona je u tisn u ta u njegovo delo k ao skrivena figura, kao to je p rik azu je i skrivena fig u ra gore navedenog odlom ka. Iz n je se moe d e ifro v ati slika m aevaoca: u d arci k o je um etnik-m aevalac deli slue to m e da m u p ro k re p u t k ro z go * Pozajmiti duu ovoj gomili, glavna je briga dokoliara. Susreti sa njom za njega su doivljaj koji on neu morno iznosi. Iz audelaireovog dela ne mogu se iskljui ti izvesni odrazi ove iluzije. Onat uostalom, nije jo pot puno odigrala svoju ulogu. Unammizam Julesa Romainsa jedan je od njenih poznm plodova kojima se veoma dive.

188

WALTER BENJAMIN

milu. Dodue, p red g ra a kroz k oja se probija pesnik Sunca p o tp u n o su pusta. Ali ta jn u konstelaciju (u njoj lepota ove strofe p o staje do k ra ja providna) treb a sva kako ovako shvatiti: to je avetinjska gomila rei, frag m enata, poetaka stihova sa kojim a se pev snik u napu tenim ulicam a bori za pesniki plen. V N ijedan p red m et se n ije s veim pravom postavljao p re d pisce devetnaestog veka od gomile. Ona se pri prem ala da se oblikuje kao publika u irokim sloje vim a kojim a je itan je postalo obina stvar. Postala je nalogodavac; htela je da nae sebe u suvremenom rom anu, kao k tito ri n a srednjovekovnim slikama. Najuspeniji a u to r toga veka je iz u n u tra n je prinude iza ao u su sret toj elji. Gomila je znaila za njega, skoro u antikom sm islu, gom ilu klijenata, publike. Hugo se prvi obraa gomili u naslovim a Jadnici, Pomorci. Hugo je u Francuskoj bio jedini koji je mogao konkurisati feljtonistikom rom anu. M ajstor ovog roda, koji je za m ale lju d e poeo da biva izvor otkrovenja, bio je, kao to je poznato, Eugne Sue. On je 1850, velikom vei nom glasova, bio izabran u parlam ent kao predstavnik grada Pariza. N ije nim alo sluajno to je m ladi Marx naao povoda da Osudi Tajne Pariza. N jem u je rano lebdeo p red oim a zadatak da iz am orfne mase, kojoj je ta d a pokuavao da laska jedan beletristiki socija lizam, sa naporom stvori vrstu m asu proletarijata. Zato opis k o ji Engels uspeva da pronae za ovu m asu u -svome m ladenakom delu, priprem a, m a koliko pla ljivo, je d n u o d M arxovih tem a. U Poloaju radnike kla se u E n g lesko j stoji: Takav jedan grad kao to je London, po kom e se moe ii satim a a da se ne doe ni do poetka kraja, da se ne naie ni na najm anji znak koji bi podseao na blizinu sela, predstavlja ne to osobito; ova kolosalna centralizacija, ovo nagomilavanje dva i po m iliona lju d i n a jednom mestu, usto struilo je snagu tih dva i p o miliona . . . Ali e se tek do-

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

189

c nije o tk riti koliko je rtav a sve to k o talo . Ako neko liko d a n a b u d ete lu tali p o glavnim u lic a m a . . . ta d a ete zapaziti d a su ti L ondonci m o rali rtv o v ati sve to je n a jb o lje u lju d sk o j p riro d i d a b i stv o rili sva ta u d a civilizacije k o jim a n jih o v g rad k ip ti, d a s u m noge la te n tn e sp o so b n o sti ostale u n jim a in e rtn e i p rig u e n e . . . ve i sam a ona u lin a gungula im a u seb i neeg o d v ra t nog, neeg p ro tiv ega se b u n i lju d sk a p riro d a. Te sto tin e h ilja d a lju d i iz svih k lasa i svih stalea, k o ji se tu tisk a ju je d n i p o re d d ru g ih , n isu li svi oni lju d i sa istim o sobinam a i spo sob n o stim a, i istim interesom , koji se sasto ji u to m e d a b u d u s r e n i? . . . Pa ip a k p ro laze oni je d n i m im o d ru g ih k ao d a n e m a ju b a nieg zajednikog m e u sobom , k ao da n isu p o tre b n i je d n i drugom , i je d in a p re u tn a pog o d b a m e u n jim a je u tom e to svaki ide d e sn o m s tra n o m tro to a ra , d a se ne b i su p ro tn e s tru je su d arile i zadrale; i n ije d a n nee da u d o sto ji dru g o g ni je d n im pogledom . B ru ta ln a rav n o duno st, tu p a izolovanost svakog p o je d in c a svojim p ri vatn im in teresim a u to lik o su o d v ra tn iji i b o ln ij i uk o liko je vei b ro j p o jed in aca sk u p lje n n a je d n o m m alo m p ro sto ru ". (F rid rih Engles: P o lo ia j ra d n ike klase u E ng lesko j, B eograd 1951, s tr. 383 ). Ovaj opis se p rim etn o ra z lik u je o d o n ih k o je m o em o nai k od fran c u sk ih m a n jih pisaca, jed n o g Gozlana, D elvaua ili L urinea. N ed o staje m u s p re tn o st i nonala n tn o st sa k o jo m se b e sp o sliar p ro b ija k ro z go m ilu, a n a ta se fe ljto n ista revnosno ugleda. Za Engelsa gom ila im a neeg zapanjujueg. O na k o d njeg a iza ziva m o raln u reak ciju . P o red toga, tu su d elu je i e ste t sk a reak cija; n a n jeg a n e p rija tn o d e lu je tem p o u k o jem prolaznici p ro m iu je d n i p o re d d rugih. D ra njegovog o pisa je u n ain u n a k o ji se n e p o d m itljiv k ritik i stav u n je m u p rep lie sa sta rin sk o m sad rin o m . A utor dolazi iz jo pro v in cijsk e N em ake; m oda se jo n ik a d n ije suoio sa isk u en jem d a se izgubi u lju d sk o j bujici. K ada je H egel, nekoliko godina p re d sm rt, p rvi p u t d oao u Pariz, p isao je svojoj eni: K ada p rolazim ulicam a, lju d i izgledaju isto k a o u B erlin u isto tako s u odevem , o tp rilik e tak v a lica isti prizo r, ali u

190

WALTER BENJAMIN

velikoj m asi". K retati se u ovoj m asi bila je za Parianina p riro d n a stvar. Ma koliko veliko bilo odstojanje koje je on, sa svoje strane, eleo da odri prem a njoj, o stajao je njom e obojen, on je n ije mogao posm atrati, kao Englez, sa spoljanje strane. to se Baudelairea tie, za njega je m asa neto toliko malo spoljanje, da se u njegovom delu moe p ra titi kako se on, dok ga ona oparava i privlai, od n je brani. Masa je za B audelairea neto toliko intimno da kod njega uzalud traim o njeno prikazivanje. Njegove naj vanije predm ete jedva d a emo ikada nai u vidu opisa. N jem u je, kako D esjardins vispreno kae, vie stalo do toga da sliku uroni u pam enje nego da je ukrasi i ivo oboji". Uzalud emo traiti u Cveu zla, kao i u Spleenu Pariza, pandan onim gradskim slikama u kojim a je V ictor Hugo bio m ajstor. Baudelaire ne prikazuje ni stanovnitvo ni grad. Ovo odricanje mu je omoguilo da jedno doarava u vidu drugog. Njegova gom ila je uvek velegradska gomila; njegov Pariz je uvek prenaseljen. To je ono to, ga ini mnogo jaim od B arbiera, kod koga se, zato to je njegov postupak opi sivanje, m asa i grad razlau na dva dela.2 U Parikim * K arakteristina za Barbierov postupak je njegova pesma London, koja u dvadeset etiri stiha prikazuje grad, da bi neumeno zavrila sledeim stihovima: Enfin dans un amas de choses, sombre, immense, Un peuple noir, vivant et mourant en silence. Des etres par milliers, suivant Vinstinct fatal, Et courant apres lor par le bien et le mal. (Na kraju u tmurnoj, ogromnoj gomili stvari, Jedno crno pleme to ivi i umire u tiini. Bia na hiljade, to slede fatalan nagon, I jure za zlatom kroz dobro i zlo.) (Auguste Barbier: Iambes et pomes, Paris 1841). Na Bau delairea su uticale znatno jae nego to se to htelo zapa ziti Barbierove tendenciozne pesme", naroito londonski ciklus Lazare. Zavretak Baudelaireovog Sutona glasi:

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

1 91

slikam a skoro svuda se moe o tk riti sk riv en o p risu stv o m ase. K ada B audelaire uzim a za tem u svanue, onda u p u stim u licam a im a neeg od u tan ja gom ile", k oje H ugo nalazi u nonom Parizu. Sam o to je B audelaireov pogled poinuo n a listovim a a n ato m sk ih a tla sa izloe nih na p ro d a ju d u p ra n jav ih sen sk ih kejova, a ve se na tim listovim a n ep rim etn o o b rela m asa p o kojnika, tam o gde su se videli p o jed in an i k o stu ri. K o m p ak t na m asa kree se u figuram a M rtva ko g plesa. Izdvo jiti se iz velike m ase k orak o m k o ji ne moe da dri tem po, m islim a k o je vie n ita ne zn aju o sad an jici u tom e je ju n atv o o ro n u lih ena koje na n jih o vom p u tu p ra te ciklus Male starice. M asa je bila lelujav veo; kroz njega je B audelaire video Pariz. N jeno p ris u stvo o d re u je je d n u od n aju v en ijih pesam a Cvea zla. . . . ils finissent Leur destine et vont vers le gouffre com mun; Lhdpital se rem plit de leurs soupirs. Plus d'un Ne viendra plus chercher la soupe parfum ie, Au coin du feu, le soir, auprs dune ame aime. ( . . . skonavajui sudbinu svoju, svaki ka optoj jam i kree; bolnicu pune njini uzdasi. Mnogi nee nikada vie moi da obedom se toli uvee, pored vatre, uz bie koje voli.
Prev. Branimir 2ivojinovi)

Poredimo ovo sa zavretkom osme strofe Barbierovih Mineurs de Newcastle (Rudara iz N jukastla): E t plus d un qui rivait dans le fond de son Ame Aux douceurs du logis, A l'oeil bleu de sa fem m e, Trouve au ventre du gouffre un ternel tombeau. (I vie nego jedan koji je sanjario u dnu svoje due O slastim a stana, o plavom oku svoje ene, Nalazi u utrobi bezdana veiti grob.) Sa malo m ajstorskih retua Baudelaire od rudarske sudbine" stvara banalan kraj velegraanina.

192

WALTER BENJAMIN

N ijedan o b rt, n ijed n a re ne pom inje m asu u so n e tu Jed n o j prolaznici, a ipak se dogaaj zasniva je d in o n a n jo j, kao to k retan je jedrilice zavisi od vetra. La rue assourdissante autour de moi hurlait Longue, mince, en grand deuil, douleur majestueuse, Une fem m e passa, dune main fastueuse Soulevant, balangant le feston et Vourlet; Agile et noble, avec sa jambe de statue. Moi, je buvais, crisp comme un extravagant, Dans son oeil, ciel livide oil germe Vouragan, La douceur qui fascine et le plaisir qui tue. Un eclair . .. puis la nuit! Fugitive beauti Dont le regard m a fait soudainement renaitre, Ne te verrai-je plus que dans Vdtemite? Ailleurs, bien loin dici! Trop tard! Jamais peut-Stre! Car j ignore oil tu fuis, tu ne sais oil je vais, O toi que j'eusse aimde, o toi qui le savais! (Od ulinog urlanja bio sam sav zagluen. Visoka, vitka, u bol utonula priguen, u dubokoj crnini, tad proe neka ena gipka, otmena, kao statua salivena, a pod raskonom rukom skut se lelujav vio. Ja sam, sav zgren kao izbezumljenik, pio iz njenog oka sivog neba gde bura klija blagost to oarava, nasladu to ubija. M u n ja. .. pa mrak! Lepoto to za trenutak sinu, ije me oi novim ivotom preplavie, zar da te opet vidim tek kad venosti minu? Drugde, daleko! kasnol moda nikada vie! Jer ne znam kuda hita, ti ne zna put moj, o, ti koju voleo bih, ti to si znala to!

Prev. Branimir ivojinovi)

N eka nepoznata ena pod udovikim velom, ta janstvena u svojoj nem oj p reputenosti vrevi, u krta pogled sa pogledom pesnika. Ono to sonet saoptava moe se svesti na jednu reenicu: tek gomila donosi pojavu k o ja fascinira velegraanina daleko od toga da je gomila sam o n jena suprotnost, sam o n jo j n ep rija teljski elem ent. Ushienje velegraanina je ljubav ne

0 NEKIM M OTIVIMA KOD BAUDELAIREA

193

toliko n a p rvi k o lik o n a p o sled n ji pogled. To je ve iti ra stan a k , k o ji se u pesm i p o k lap a s a tre n u tk o m zanosa. Tako so n et d a je slik u oka, ak s lik u k a ta stro fe. Ali ta slika po g a a n e sam o p o tre sen o g oveka nego 1 su tin u njegovog o sean ja. O no to gri telo crisp com m e u n extravagant, ta k o s to ji to n ije blaenstvo onoga kom e je ero s proeo sve ikutove bia; tu im a vie od seksualnog p o tre sa k ak av m oe obuzeti u sa m ljenika. Da su ovi stihovi m ogli n a sta ti sam o u vele gradu ", k ak o je m islio T h ib au d et, ne kae mnogo. Oni iznose n a videlo p eate k o ji ivot u velegradu u tisk u je ljubavi. P ro u st n ije d ru k ije itao so n et i zato je poznoj k op iji ene u crn in i, k o ja se jed n o g d an a p o jav ila u A lbertini, d a o im e P arianka", bo g ato aluzijom . Ka da se A lbertina v ra tila u m o ju sobu, im ala je n a sebi h a ljin u od c rn a saten a, k o ja je p o jaav ala njezino blijedilo, inila o d n je v a tre n u P arian k u , uvelu zbog po m a n jk a n ja z ra k a i zbog ivota m e u gom ilam a, a m o da i zbog ra z v ra tn ih navika, d o k su jo j se oi inile ne m irn ije je r ih n ije u ljep av alo crvenilo o b ra z a" (M ar cel P ro u st: Zatoenica, Zora, Zagreb 1963, s tr. 93). Tako jo i kod P ro u sta gleda p re d m e t lju b a v i k a k v u m oe isku siti sam o velegraanin, k ak v u je B au d elaire transponovao u pesm u, i o k o jo j se n e re tk o m oe rei d a jo j je m an je b ilo u sk raen o isp u n je n je nego to ga je b ila poteena.^ VI M eu s ta rijim v erzijam a m o tiv a gom ile m oe se s m a tra ti klasinom je d n a Poeova prdpovetka k o ju je preveo B audelaire. O na ispoljava nekoliko zn aajn ih * Motiv ljubavi prem a prolaznici preuzima jedna rana pesm a Stefana Georgea. On je propustio ono sto je pre sudno strujanje, u kojem prolazi ena noena gomilom. Tako dolazi do jedne pometene elegije. Pesnikov pogled se, kao to m ora priznati svojoj dami, vlaan od enje uda ljio pre nego to se usudio da uroni u tvoj". (Stefan George: Hymnen, Pilgeriahrten, Algabal Himne, hodoaa, Algabal Berlin 1922.) Baudelaire ne ostavlja nikakve sumnje o tome da je on duboko pogledao u oi prolaznici.

194

WALTER BENJAMIN

svojstava, i treb a sam o ii za n jim a p a naii na dru tvene instance koje su tako mone i tako skrivene da se mogu u b ro ja ti u one od kojih jedino moe potei m nogostruko posredovano, koliko dalekoseno toliko i suptilno delovanje n a um etniko stvaralatvo. Pria no si naslov o'vek gomile. London je n jena pozornica; a pripovedaem ini oveka koji posle duge bolesti prvi p u t izlazi u gradski mete. U poznim asovima jednog jesenjeg dana, sm estio se k raj prozora neke velike kafane. P osm atra drutvo u kafani, udubljuje se u oglase novina; ali njegov pogled, pre svega, privlai gomila koja prolazi pored prozora. Ta ulica je jedna od glavnih saobraajnica u gradu i celog dana bila je prepuna sveta. Ali kako se sputao sum rak, gomila je svakog tre n u tk a sve vie rasla; a kad a se upalila svetlost, dve gu ste i neprekidne s tru je stanovnitva urno su tekle mi mo ulaza u kafanu. U ovo naroito doba veeri, ja se jo nikada nisam nalazio u slinom poloaju pa me je uzburkano m ore ljudskih glasova ispunjavalo slatkom novinom uzbuenja. N ajzad vie uopte nisam obraao panju n a stvari k o je su se dogaale u sam oj kafani i sasvim sam se udubio u posm atranje prizora napolju". (E d g ar Alan Po: Odabrana dela, Nolit, Beograd 1964, str. 90). Ma koliko bila znaajna fabula kojoj pripada ova predigra, ona se m ora zapostaviti; treba posm atrati okvir u kom e se ona odigrava. Sam a londonska gomila se kod Poea pojavljuje m ra no i rasuto, kao plinska svetlost pod kojom se ta go m ila kree. To se ne odnosi sam o na olo, koji se nou izvlai iz jazbinia, Poe ovako opisuje klasu viih inov nika: Svi su pom alo elavi, a desno uho, usled duge navike da dri pero, ima udan obiaj d a odstoji. Za pazio sam da eire uvek skidaju ili stavljaju na glavu obem a rukam a, i d a nose asovnik na zlatnom lancu solidne i starinske izrade (Op. oit., str. 91). Jo vie zapanjuje opis k retan ja gomile. Prolaznici u prete noj veini im aju zadovoljno poslovno dranje i kao da m isle sam o na to kako da prokre sebi p u t kroz tim u. Obrve su nabirali a oima ivo kolutaju; kad ih neko gum e u prolazu, ne pokazuju znake nestrpljenja,

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

X95

nego sam o d o te ra ju odelo, p a u rn o nastav e p u t. Drugi, jo m n o g obrojniji, n em irn ih su p o k re ta , crveni u licu, razgovaraju sam i sa sobom i p ri to m m la ta ra n ju ru kam a kao d a se o seaju u sam ljen i b a zbog guste gom ile k o ja dh o k ru u je. Z au stav ljen i u hodu, ti lju d i odjed n o m p re s ta ju d a m rm ljaju , ali jo jae zam latara ju ru k am a i sa ra seja n im i p re te ra n o lju b azn im osmehom n a u sn am a ek a ju d a p ro u lica k o ja su im se ispreila n a p u tu . Ako dh nek o g u m e, o n i m u se p re te ran o revnosno k la n ja ju i izgledaju k ao d a u m iru od stid a" (Op. cit., s tr. 90).4 Pom islili b ism o d a je re o polupijanim , p ro p a lim individuam a. U stv ari, to su ple mii, trgovci, advokati i b erzan sk i spekulanti".* * Za ovo mesto nalazimo paralelu u Un jour de pluie (Kinom danu). Mada je tu pesmu signirala druga ruka, treba je pripisati Baudelaireu. Poslednji stih, koji pesmi pridaje posebnu mranost, ima svoj pandan u Coveku go mile. Zraci plinskih lampi", stoji kod Poea, isprva slabi u borbi s danom na izmaku, sad (su) najzad preovladali i sve stvari obasjali nekim udljivim i bletavim sjajem . Sve je bilo crno a sjajno kao ona abonosovina s kojom su uporeivali Tertulijanov stil. (Op. cit., str. 9394). Baudelaireov susret sa Poeom ovde je utoliko udniji to su sledei stihovi bili napisani najkasnije 1843 dakle u vreme kada o Poeu nita nije znao. Chacun, nous coudoyant sur te trottoir glissant, Egoiste et brutal, passe et nous iclabousse, Ou, pour courir plus vite, en s'iloignant nous pousse. Partout fange, diluge, obscuriti du del. Noir tableau qu'eut r iv i le noir Ezichiel. (Svako, muvajui nas na klizavom trotoaru, Samoivo i grubo prolazi i prska nas blatom, Ili, da bi pourio, gura nas udaljujui se. Svuda blato, potop, mrano nebo. Crna slika koju bi mogao sanjati crni Jezekilj.) 6 Poslovni ljudi im aju kod Poea neeg demonskog. Mo emo pomisliti na Marxa, koji grozniavo mladalaki po kret m aterijalne proizvodnje" u Sjedinjenim Dravama ini odgovornim za to to nije bilo ni vremena ni prilike da se ukine stari duhovni svet". Baudelaire opisuje kako se u vazduhu, prilikom sm rkavanja, bude zli demoni, trom i kao poslovni ljudi. Moda je ovo m esto u Sutonu reminiscen cija na Poeov tekst.

196

WALTER BENJAMIN

Sliku k o ju je Poe skicirao neemo moi oznaiti k ao realistiku. Ona pokazuje na delu m atu to plan ski izobliava, k o ja ovaj teikst veoma udaljuje od onih to se obino p rep o ru u ju kao uzor socijalistikog rea lizma. B arbier, na prim er, k o ji je jedan od najboljih na koje bi se takav realizam moda mogao pozvati, pri kazuje stvari m anje udno. Osim toga, izabrao je transp aren tn iji predm et; to je m asa podjarm ljenih. 0 njoj kod Poea n e moe b iti rei; on ima posla jednostavno sa ljudim a". U p rizo ru kojd su m u pruili osetio je, kao i Engels, n eto ugroavajue. Upravo ova slika velegradske gomile po stala je za B audelairea presudna. Ako je podlegao sili s kojom ga je ona privlaila i kao d okoliara u inila jed nim o d svojih, ipak ga pritom nije n ap u stilo oseanje o njenoj neljudskoj prirodi. On p o staje n jen sauesnik, a gotovo istog tren u tk a se od vaja od nje. Uveliko jo j se predaje, da bi je neoekiva no jednim jedinim prezrivim pogledom odbacio u nitavilo. Ova am bivalentnost im a neeg ubedljivog, tamo gde je suzdrano p riznaje. Sa njom je m oda u vezi teko dokuivi arm njegovog Sutona.

V II B audelaireu se dopalo d a oveka gomile, ijim tra gom Poeov izveta nou luta uzdu i popreko Londo nom, izjednai sa tipom dokoliara. U tom e se neemo moi sloiti sa njim . ovek gomile nije dokoliar. U njem u je leerno dranje ustupilo m esto manijakom . Zato se p o njem u p re moe videti ono to je m oralo po stati od d okoliara kada m u je bila oduzeta sredina kojoj pripada. Ako m u je ik ad a London dao tu sredinu, onda to svakako nije bio onaj London koji je opisao Poe. U p o re en ju s njim , B audelaireov Pariz uva izvesne c rte dobrog staro g vrem ena. Jo je bilo skela koje su prelazile preko Sene tam o gde e se docnije nadviti lukovi mostova. Jo je jedan preduzim a, u godini Baudelaireove sm rti, mogao doi na pom isao da radi ugod nosti im unih stanovnika pu sti u p ro m et pet stotina

0 NEKIM M OTIVIMA KOD BAUDELAIREA

197

nosiljki. Jos su bili o m iljen i p asai, gde je b e sp o sli a r bio p o te en p riz o ra kola, k o ja ne p riz n a ju p eak a k ao k o nk uren ta Bilo je p ro lazn ik a k o ji se z a b ija ju u go milu, ali p o sto jao je jo i d o k o liar kom e je p o tre b a n slobodan p ro s to r i k o ji nee d a se lii svoga re n tije rskog priv atn itv a. N eka m notvo ide za svojim poslo vima: b esp o sliariti m oe re n tije r sam o o n d a k a d a k ao takav ve izlazi iz okvira. Tam o gde re n tije rstv o d a je ton, za b esp o sliara im a isto toliko m alo m esta kao 1 u grozniavom s ao b ra a ju S itija. L ondon im a svog oveka gomile. D anguba N ante, k o ji je u Parizu bio popularna fig u ra p re d m arto v sk o g doba*, p re d stav lja, u izvesnoj m eri, njegov p an d an ; p a rik i b esp o sliar b io bi sre d in a 7. K ako re n tije r gleda n a gom ilu, govori n am je d n a pria : p o sled n ja k o ju je nap isao E. T. A. H o ffm ann. Delo se naziva Des V e tte rs E c k fe n ste r (K u zen o v pro zor na uglu). P etn aest godina je sta rije o d Poeove p ri e, i svakako p re d stav lja je d a n od n a jra n ijih p o k u aja d a se obu h v atn o p rik ae slika ulice jed n o g veeg grada. Ra zlike izm eu oba te k sta zaslu u ju da b u d u obeleene. Poeov p o sm atra gleda kroz p ro z o r javnog lokala; kuzen, n aprotiv, sm eten je u svoje kuanstvo. Poeov p osm atra podlee p rivlaenju, k o je ga k o n an o uvlai u m aticu gomile. H affm annov kuzen k ra j p ro z o ra n a uglu je paralizo van; o n ne bi m ogao ii za b u jico m ak ni o nd a k a d a b i je asetio n a v la stito j koi. On je, n a p ro tiv, uzdignut n a d tom gom ilom kak o m u to i su g erie Peak je znao da, ponekad i provokativno, pokazuje svoju nonalantnost. Oko 1840. spadalo je u dobar ton da se u pasaima izvode u etnju kornjae. Dokoliar je rado putao da m u one odreuju tempo. Da je to od njega za visilo, napredak bi morao nauiti da ide tim korakom. Ali poslednja re nije bila njegova, ve Taylorova, koji je iz bacio parolu dole besposlienje". * Misli se na m artovsku revoluciju 1848. u Nemakoj. Prim. prev. 1 U Glasbrennerovom tipu ispoljava se rentijer kao zakrljao izdanak sitoajena (graanina). N ante nema povo da da se mnogo trudi. On se, isto onako udobno kao i ma lograanin meu svoja etiri zida, sm eta na ulici, koja ga, samo se po sebi razume, nikuda ne vodi.

198

WALTER BENJAMIN

njegov poloaj u stanu u visokom prizemlju. Odatle odm erava gomilu; p ijani je dan, i gomila se osea u svom elem entu. On izdvaja dogledom iz nje anr-scene. U potrebi ovog in stru m en ta potpuno odgovara unutra nji stav korisnika. On hoe svoga posetioca, kako sam priznaje, d a posveti u naela vetine gledanja.8 Ta vetina se sasto ji u sposobnosti d a ovek uiva u ivim slikama, onako kako se njim a i inae bavi biderm ajer. Poune izreke p red stav ljaju tum aenje.9 Tekst moemo p o sm atrati kao pokuaj koji je poinjao da dolazi na dnevni red. Ali jasno je d a je u B erlinu taj pokuaj preduzet pod uslovim a koji su osujetili pun uspeh. Da je H offm ann ikada kroio u Pariz ili London, da je bio upuen na prikazivanje m ase kao takve, on se ne bi drao pijace; ne bi ispunio sliku preteno enama; mo da bi se prihvatio m otiva koje Poe nalazi kod gomile u po k retu pod svetlou plinskih svetiljaka. Uostalom, oni m u nisu bili p o trebni da bi izneo na videlo ono to je stravino, ono to su osetili ostali fizionomiari velegrada. Ovamo sp ad a jedna sum orna Heineova pri8 Znaajno je kako dolazi do ovog priznanja. Kuzen posm atra, misli njegov posetilac, vrevu tamo dole samo zato to uiva u promenljivoj igri boja. To ipak mora biti za morno na dugu stazu. Slino, i svakako ne mnogo docnije, pie Gogolj povodom jednog sajma u Ukrajini: Toliko je mnogo ljudi ilo onamo da je oveku svetlucalo pred oi m a. Moda je svakodnevna slika gomile u pokretu neka da predstavljala prizor kome se oko tek moralo prilagoditi. Ako prihvatimo ovo nagaanje, onda nije nemogua pretpos tavka da su oku, poto je savladalo taj zadatak, dobro do le prilike u kojima bi moglo potvrditi da vlada tom svojom novom steenom sposobnou. Postupak impresionistikog slikarstva, da sliku postigne pomou haosa obojenih mr lja, bio bi onda refleks iskustava koja su postala uobiaje na oku velegraanina. Monetova slika katedrale u Chartresu, koja je, tako rei, mravinjak kamenja, mogla bi ilustrovati ovo shvatanje. Hoffmann u ovom tekstu pouno rasuuje o slepcu koji visoko dri glavu. Baudelaire je znao za ovu priu i u zakljunom stihu Slepaca izvlai varijantu iz Hoffmannovog posm atranja koja opovrgava njegovu pounost: Que cherchent-iis au Ciel, tous ces aveugles? (,,ta li svi ovi slepci tamo na Nebu trae?).

0 NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

199

m edba. U prolee je veom a bolovao od o iju " tako saoptava je d a n k o resp o n d en t V am hagenu* 1838. Poslednji p u t p ro e tao sa m sa n jim je d n im delom bule vara. S ja j, ivot ove n a svoj n ain je d in stv en e ulice po budio je u m eni b e sk rajn o divljenje, d o k je H eine ovoga pu ta naglaeno isticao sv u o n u grozotu to je u tk a n a u ovo sred ite sveta". V III S trah , o d v ratn o st i uasav an je izazivala je vele gradska gom ila ko d on ih k o ji su je p rv i zapazili. K od Poea ona im a neeg varvarskog. D isciplina je k ro ti sa mo sa tek o m m ukom . D ocnije je Jam es E n so r n eu m o r no p ro ti vs tavi ja o u n jo j discip lin u d n eobuzdanost. On u svoje k arn ev alsk e druine ra d o uvodi vojne jed in i ce. Oni se u zo rn o slau. N aim e, k ao u zo r to ta lita rn ih drava, gde se p o licija slae sa pljak aim a. V alry, k o ji im a o tro oko za ko m p lek s sim p to m a k o ji ozna avaju civilizaciju", ovako obeleava jed n o od odgova ra ju ih sta n ja stvari: Stanovnik velikih g rad sk ih sre dita", pie on, pada o p e t u sta n je divljatva, hou da kaem u sam ljiv an ja. O seanje d a si u p u en n a druge, ra n ije staln o o d ravano p o treb o m , p o step en o se o tu p lju je u glatkom to k u so cijaln o g m ehanizm a. Svako u sa vravanje ovog m ehanizm a stav lja van snage izvesne naine p o n aan ja, izvesne em ocije". K o m for izoluje. On, sa d ru g e stra n e , pribliava njegove k o risn ik e m ehaniz m u. Sa p ro n alask o m ibica, sre d in o m pro lo g veka, dolazi do niza novina k o jim a je zajedniko to da nag lim p o k re to m ru k e izazivaju m nogolan niz p ro cesa. Do takvog ra z v itk a dolazi u m nogim p o d ru jim a; on se, izm eu ostalog, vidi i n a telefonu, gde je staln o o k re ta n je ru ice zam enjeno p o d izan jem slualice. M eu m nogobrojnim p o k re tim a u k lju iv an ja, ub aciv an ja, oki* Karl August Varnhagen von Ense (17851858) liberalni nemaki knjievnik, prijatelj Heineov. Prim. prev.

200

WALTER BENJAMIN

d anja i tako d alje postalo je naroito znaajno kljocanje" fotografa. Pritisak p rsto m bio je dovoljan da sauva neki dogaaj n a neogranieno vreme. A parat je zadao trenutku, tako rei, posm rtni ok. Takvim isku stvim a ula pip an ja p rid ru ila su se optika iskustva, kakve donosi oglasni deo novina, ali i saobraaj u velikom gradu. K retanje u n jem u izaziva u pojedincu niz okova i sukoba. N a opasnim raskrsnicam a potre saju ga, kao u d ari baterije, inervacije u brzom sledu. B audelaire govori o oveku koji ulazi u gomilu kao u rezervoar elek triciteta. On ga uskoro zatim, opisujui iskustvo oka, naziva kaleidoskopom obdarenim sveu". Dok Poeovi prolaznici jo prividno bezrazlono bacaju poglede na sve strane, dananji prolaznici to m o raju initi da bi se orijentiali prem a saobraajnim signalim a. Tako je tehnika podvrgla ljudski senzorijum kom pleksnom treningu. Doao je dan kada je novoj i neodlonoj po treb i za n adraajem poeo odgovarati film. U film u se opaanje nalik na ok javlja kao for m alni princip. Ono to na tekuoj traci odreuje ritam proizvodnje nalazi se u filmu u ritm u prim anja. M arx ne naglaava uzalud da je kod zanata postala labava povezanost m om enata delatnostd. Ova poveza nost odnosi se p rem a fabrikom radniku za tekuom trako m k ao osam ostaljena predm etna povezanost. Pro izvod, nezavisno od volje radnika, dospeva u njegov akoioni rad iju s. I isto toliko svojevoljno ga naputa. Svakoj kapitalistikoj p ro iz v o d n ji..." , pie Marx, za jedniko je to da ne p rim en ju je radnik uslov za rad, ve obratno, uslov za ra d radnika, ali ovo izvrtanje do bi ja teh n iki o pipljivu stv arn o st tek s m ainom (KarI M arks: K apital tom 1, preveli Moa Pijade i R odoljub olakovi, K ultura, Beograd 1958, str. 308). U radu na m aini rad n ik treba da se priui da sopstveno kre ta n je prilagodi jednoobraznom i neprekidnom kreta nju nekog a u to m a ta . . . (Op. cit., str. 300). Sa ovim reim a posebna svetlost pad a na apsurdne jednoobra znosti koje Poe eli da p rid a gomili. Jednoobraznosti odevanja i ponaanja i, ne na poslednjem mestu, jedno-

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

201

obraznostd m im ike. O sm eh nagoni n a razm iljan je. On je, verovatno, dan as d o b ro p o zn at kao keep sm iling, a fig u rira tam o kao m im iki am o rtiz a to r. Svaki ra d n a m aini zah tev a, glasi u gore d o ta k n u to m k o n tek stu , da m u se ra d n ik p riu i od ra n ih godina" (O p. cit., str. 308). Ovo p riu av an je m o ra se razlikovati od veban ja. V ebanje, u z a n a tu je d in o p resu d n o , bilo je jo zastu pljen o u m a n u fa k tu ri. N a njegovoj osnovi svaka posebna g ran a p ro izv o d n je nalazi u is k u s tv u teh n ik i oblik k o ji jo j odgovara; ona se p o la ko usavrava". Ona se, dodue, b rz o k rista lie im je p o stig n u t o d reen stu p an j zrelosti". Ali, sa dru g e stra n e, ,,u svakom zan atu koji zahvati, m a n u fa k tu ra s tv ara k la su takozvanih nekvalifikovanih ra d n ik a , kakve je zan a tsk a ra d in o st stro go iskljuivala. Poto je na ra u n itave ra d n e sposob nosti razvila do v irtu o zn o sti skroz je d n o stra n u sp ecijal nost, m a n u fa k tu ra p o inje d a p rav i sp ecijalitet ve i od p o m a n jk a n ja svake razvijenosti. Uz h ije ra rh ijs k u pod elu n a stu p n jev e, ide ta d a i p ro s ta p odela ra d n ik a n a kvalifikovane i nekvalifikovane (O p. cit., s tr. 259). N ekvalifikovan ra d n ik je n a jp o n ien iji p riu a v a n jem m aini. N jegov ra d je izolovan od isk u stv a. Sa n jim je vebanje izgubilo svoje p rav o .10 Ono to zabavni p a rk o stv aru je sv o jim lju lja k a m a i slinim zabavam a, sam o je p rim e r p riu a v a n ja k o jem je p o d v rg n u t nekvalifikovani ra d n ik u fab rici (p rim e r k o ji m u je povrem eno m orao zam enjavati celokupni p ro g ram ; je r vetina u daka, ko jo j se m ali ovelk u zabavnim p ark o v im a m ogao uiti, nalazila se u p u n o m p ro c v a tu istovrem eno sa besposlenou). Poeov te k st p ru a uv id u stv arn u poveza n ost izm eu d ivljatva a discipline. N jegovi prolaznici po n a a ju se kao d a su p rilagoeni au to m atim a, kao da se m ogu jo sam o a u to m a tsk i p onaati. N jihovo p o n a an je re a k cija je n a okove. Ako ih nek o g u m e, o n i se p re te ra n o revnosno k la n ja ju " (Op. cit., str. 90). 1 0 Sto je krae vreme obuavanja industrijskog radni ka, utoliko je due vreme obuavanja vojske. Moda to to veba iz proizvodne prak6e prelazi u praksu razaranja spa da u priprem u drutva za totalni rat.

202

WALTER BENJAMIN

IX
Doivljaju oka koji prolaznik ima u gomili odgo vara doivljaj radnika za mainom. To jo ne do p u ta pretp o stav k u da je Poe imao pojm a o industrij skom procesu. U svakom sluaju, Baudelaire je bio veoma daleko od taikve predstave. Ali njega je privukao jedan proces u kom e se refleksni mehanizam, koji ma ina pokree kod radnika, moe blie prouavati na dokoliaru, kao u nekom ogledalu. Ovaj proces pred stavlja h azardna igra. Ovo tvrenje m ora izgledati paradoksalno. Gde bi bala verovatnija suprotnost nego izm eu rad a i kocke? Alain jasno pie: ,,U p o jm u . . . kocke . . . sadrano je . . . d a nijedna p a rtija ne zavisi od prethodne. Igra ne eli da zna ni za kakav osiguran p o lo a j. . . R anije steene zasluge ne uzima u obzir, i u tom e se razlikuje od rada. K o c k a . . . brzo obraunava sa znaajnom prolou, na koju se rad naslanja. Rad koji Alain, rekavi ovo, im a u vidu, jeste visoko izdiferenciran i rad (rad koji bi, kao i duhovni, mogao sau vati izvesne c rte zan ata); to n ije rad veine fabrikih radnika, n a jm a n je rad nekvalifikovanih radnika. Dodu e, ovom poslednjem n ed o staje pnimesa pustolovine, fa tam organe k o ja m am i igraa. Ali ono to m u nikako ne nedostaje, jeste uzaludnost, praznina, nemogunost dovrenja, to je, m eutim , .svojstveno najam nom radu u fabrici. I p o k ret rad n ik a izazvan autom atskim proce som p o jav lju je se u igri, k o ja se ne ostvaruje bez b r zog p o k reta to ostavlja ulog ili uzima kartu. Ono to je trzaj u p o k retu m ainerije, to je u hazardnoj igri otv aran je sa dobitkom . Pokret radnika na maini je ne povezan sa p re th o d n im upravo tim e to predstavlja nje govo s trik tn o ponavljanje. Time to je svaki pokret ru ke na m aini isto tako odvojen od prethodnog kao i o tvaranje hazardne p a rtije od svakog poslednjeg, kuluk najam nog radnika predstavlja, na svoj nain, pandan kuluku kockara. D elatnost obojice u istoj znaajnoj meri liena je sadrine. P ostoji jedna Senefelderova litografija koja prika zuje kockarski klub. N ijedan o d prikazanih na slici ne

0 NEKIM M OTIVIMA KOD BAUDELAIREA

203

odaje se igri n a u o b iajen nain. Svaki je obuzet svo jim afektom , je d a n neo b u zd an o m rad o u , d ru g i nepovere n je m p re m a p a rtn e ru , tre i tu p im o ajan jem , etv rti svadljivou; je d a n se sp re m a da n a p u sti svet. U raz nolikim p o n a a n jim a im a neeg skrivenog zajednikog: okupljene figure p o k a zu ju kak o m eh an izam kom e se k ockari p re d a ju u h aza rd n o j igri zah v ata n jihovo telo i duu, tak o d a i u svojoj p riv a tn o j sferi, m a koliko m o gli b iti stra sn o uzbueni, m ogu jo sam o refleksno fung irati. P o n aaju se kao p rolaznici u Poeovom tek stu . 2ive svoj ivot kao au to m a ti i lie n a fiktivne Bergsonove figure k o je su p o tp u n o likvidirale svoje p am enje. Ne izgleda da je B au d elaire bio od an kocki, m a ko liko d a je im ao re i sim p a tije p a ak i p o to v an ja za one koji su to inili. M otiv k o ji je o b rad io u n o k tu rn u K ocka a n tic ip ira n je njegovim sh v atan jem m oderne. N apisati K o ck u znailo je obaviti d eo svog zadatka. Slika ko ck ara p o stala je kod B audelairea, u stv ari, m o d e ra n d o d atak arh ain o j : ici m aevaoca. I je d a n i drugi s u h e ro jsk e figure. B o m e je gledao B audelaireovim oim a k ad a je pisao: K ada bi se sva snaga i s t r a s t . . . k o je se svake godine ra s ip a ju za k o ck arsk im s to lo v im a . . . p rik u p ile . . . bilo b i to dovoljno da se stvore rim sk i n a ro d i rim sk a isto rija . Ali u p rav o u tom e 1 jeste stv a r to svakog oveka, roenog kao R im ljanina, graan sk o d ru tv o hoe da lii svega rim skog, i zato s u . . . u v e d e n e . . . h azard n e i d ru tv e n e igre, ita lijan sk e o pere i elegantne novine". U g ra an stv u je h azard n a igra odom aena tek u d evetnaestom veku; u osam nae sto m sam o se plem stvo kockalo. K ocku je ra irila Napoleonova vojska, i sad a o n a sp ad a ,,u p rizo re m ondenskog ivota i h ilja d a n esre en ih egzistencija k oje ive u su teren im a velikih gradova" u p riz o r u kom e je B aud elaire h teo da vidi ono h ero jstv o kakvo je svoj stveno n ao j epohi". Ako k o cku elim o p o sm a tra ti ne to lik o u tehni kom koliko u psiholokom pogledu, B audelaireova kon cep cija izgleda jo z n aajn ija. Jasn o je da k o ck ar ide za dobitkom . Ali ipak njegovu te n ju da d o b ije i doe do novca neem o m oi nazvati eljom u p ravom sm islu

204

WALTER BENJAMIN

rei. Moda ga u dui ispunjava pouda, moda neka m ran a odlunost. U svakom sluaju on je u stanju kada se ne moe mnogo sluiti iskustvom . elja, sa svoje stran e, spada, naprotiv, u kategorije iskustva. Ono to ovek eli u m ladosti, ima u s taro sti u izobilju, stoji kod Goethea. to se ran ije izrazi neka elja, utoliko im a vie izgleda d a bude ispunjena. to se neka elja vie p rua u daljinu, utoliko se vie moemo nadati nje nom ispunjenju. Ali ono to je vodilo natrag, u daljinu vrem ena, jeste iskustvo, koje ispunjava i ralanjava to vreme. Zato je ispunjena elja k ru n a dosuena isku stvu. U sim bolici naroda, daljina p ro sto ra moe zamen iti d aljin u vrem ena. Zato je zvezda padalica, koja pa dne u b esk rajn u d aljin u prostora, postala simbol ispu n jen e elje. Crvena b ilijarsk a lopta to se k o trlja u sledeu ru p u , sledea k a rta koja lei odozgo prava su su p ro tn o st zvezdi padalici. Vreme sadrano u tre n u tk u kada svetlost zvezde padalice zasija oveku, po svojoj grai p rip ad a onom vrem enu koje je Joubert o crtao s njem u svojstvenom sigurnou. Vreme, kae on, nalazi se u venosti; ali to nije zem aljsko vreme, svetsko v re m e . . . To vrem e ne razara, ono samo usavr ava. Ono je p andan paklenom vrem enu u kome se odi grava egzistencija onih koji ne sm eju nita dovriti to su zapoeli. Ozloglaenost hazardne igre potie, u stvari, od toga to se sam kockar prihvata posla (nepo pravljiva m u te rija lu trije nee biti tako prezirana kao hazard er u uem sm islu rei). N eprestano poinjanje od poetka regulativna je ide ja kocke ('kao i najam n o g ra d a ). Zato ima punog smisla 1 1 Igra stavlja poredak iskustva van snage. Moda up ravo neko nejasno oeanje 0 tome ini meu kockarima uobiajenim prostako pozivanje na iskustvo. Kockar ka e: moj broj", kao to bonvivan kae: moj tip. Pred kraj drugog carstva njihovo je shvatanje bilo merodavno. Na bu levarima je bilo uobiajeno sve objanjavati sluajem. Ovom nainu miljenja pogoduje klaenje. Ono je sredstvo da se dogaajima prida karakter oka, kako bi se izdvojili iz iskustvenih veza. Za buroaziju su i politiki dogaaji la ko primali oblik zbivanja za kockarskim stolom.

0 NEKIM M OTIVIMA KOD BAUDELAIREA

205

k ad a se kod B au d elairea k azaljk a k o ja oznaava se k u nd e la seconde ja v lja kao p a rtn e r k ockara. Souviens-toj que le Tem ps est un jouneur avide Qui gagne sons tricherf . tout coupI cest la loi! (S eti se): Vreme kao kockar je nezaiasni koji ne varajui dobija svakog puta!
Prev. Branimir 2ivojinovi)

U jed n o m d ru g o m te k stu m esto ovde zam iljene sek u n d a re zauzim a sam satan a. N jegovom d elokrugu p rip a d a n esum njivo i u tijiv i p akao, u k o ji p esm a K o ck a u p u u je one to su s e o d ali ko ck an ju . Voil. le noir tableau quen un rive nocturne Je vis se derouler sous m on oeil clairvoyant, Moi-mime, dans un coin de V antre tacitum e, Je me vis accoudi, froid, muet, enviant, Enviant de ces gens la passion tenace. (E to prizora crnog koji u nonom snu sam uoavao jasno prodornim svojim okom. U kutu pilje neme, hladan i utljiv, tu sam bio i ja, podnimljen, sa zaviu dubokom to se ti ljudi dre ilavo svoje strasti.
Prev. Branimir 2ivojinovi)

Pesnik ne uestv u je u kocki. On sto ji u svom e uglu; nim a lo sre n iji o d n jih , k o c k ara. I o n je u svom isk u stv u p rev aren ovek, m o d e ra n ovek. Sam o to on od b ija d ro g u k o jo m ko ck ari p o k u av a ju da o am u te svest 1 k o ja ih je p re d a la v lasti sek u n d a re .12 '* * Dejstvo droge, o kojem je ovde re, vremenski je specifikovano kao i patnja, koju ono treba da olaka. Vre me je m aterija u koju su utkane fantazmagorije igre. Gourdon pie u svojim Faucheurs de nuits (Kosai noi): Tvr dim da je strast prem a kocki najplem enitija od svih stras ti, je r ukljuuje sve ostale. Niz srenih poteza (coups) pru a mi vie uivanja nego to ga ovek koji ne igra moe im ati tokom mnogih g o d in a. .. Verujete li, moda, da u zlatu koje zgrem vidim samo dobitak? Varate se. Vidim u tome zadovoljstva koja ono donosi, i naslaujem se nji m a. Ona mi dolaze prebrzo da bi me mogla prezasititi, suvie

206

WALTER BENJAMIN

E t mon coeur s'effraya denvier maint pauvre homme Courant avec ferveur a Vabime beant, E t qui, soul de son sang, prifirerait en somme La douleur d la mort et Venfer au ndant. (I zgrozih se to ovim zavidim jadnicima koje nemirni oaj u provaliju ganja, koje krv opi, te su bol i pakao njima ipak od sm rti drai i od nepostojanja!
Prev. Branimir Zivojinovi)

B audelaire u ovim poslednjim stihovima uzima ne strp lje n je za podlogu kockarske neobuzdane strasti. On je to nestrp ljen je, u njegovom najistijem vidu, nalazio u sebi. Njegovi plahoviti izlivi besa imali su izraajnu snagu Giottove Irak u n d ije u Padovi. X Ako je verovati Bergsonu, predoavanje trajan ja (d u ree ) skida oveku sa due opsesiju vremena. Proust se dri te vere i pom ou n je je razvio vebe u kojim a se celog ivota tru d io da iznosi n a svetlost dana prolost ispunjenu svim rem iniscencijam a koje su mu, za vreme njenog o stajan ja u podsvesti, pro d rle u pore. Bio je neuporediv italac Cvea zla; je r oseao je da se tu dogaa neto srodno. Ne moem o dobro poznavati Baudelairea ako ne obuhvatim o Proustovo iskustvo s njim . Vreme se", kae Pro u st, udno rasp ad a kod Baudelairea; samo se m alo re tk ih dana otkriva; to su znaajni dani. Tako razum em o zato su kod njega esti obrti kao ,kada je dne veeri' i slini. Ovi znaajni dani su dani ispunje nog vrem ena, d a kaemo sa Joubertom . To su dani sea nja. N jih ne obeleava nikakav doivljaj. Oni nisu raznovrsno da bi mi mogla biti dosadna. 2ivim stotine ivota u jednom jedinom. Kada putujem, onda je to kao da putuje elektrina varnica. .. Kada sam krt i svoje banknote za dravam za igru, onda je to zato to isuvie dobro znam da cenim vreme da "bih novac ulagao kao drugi ljudi. Neko odreeno uivanje koje bih dopustio sebi stajalo bi me hi ljade drugih uivanja... Uivam u mislima i ne elim ni kakva druga uivanja. Slino izlae stvari Anatole France u svojim lepim zapisima o igri iz Epikurovog vrta.

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

207

povezani sa ostalim , o n i se, n ap ro tiv , iz d v ajaju iz vre m ena. Ono to ini n jih o v u sad rin u , B au d elaire je form ulisao u p o jm u c o rresp o n d an ces (sa g lasn o sti). On sto ji nepo sred n o uz p o ja m m oderne lepote". O dbacujui u en u lite ra tu ru o sag lasn o stim a (o n e su zajedniko d o b ro m isti ara; B au d elaire je na n jih n aiao ko d F o u riera), P ro u st se vie ne bavd a rtisti k im v arijacijam a o injeninom stan ju , v a rija c ija m a k o je za podlogu im a ju sin e stezije. B itn o je d a saglasnosti form uliu je d a n p o ja m isk u stv a k o ji u sebe u k lju u je kultske elem ente. Sam o n a ta j n ain to je prisv o jio te ele m ente, B audelaire je m ogao p o tp u n o oceniti ta je, u stvari, znaio slom iji je on, kao m o d e ra n ovek, bio svedok. Sam o ga je ta k o m ogao spoznati kao n je m u li no u puen izazov, k o ji je p rih v a tio u C veu zla. Ako stvarno p o sto ji n e k a ta jn a a rh ite k tu ra ove knjige, em u su posveene m noge sp eku lacije, o n d a bi ciklus p esa m a ko jim zapoinje k n jig a m ogao b iti posveen neem n epo vratn o izgubljenom . T om e cik lu su p rip a d a ju dva soneta isto v etn a p o svojim m otivim a. Prvi, p o d naslo vom Saglasnosti, p oinje: La Nature est un temple oil e vivants piliers Laissent parfois sortir e confuses paroles; Lhom m e y passe & travers des for its de symboles Qui Vobservent avec les regards familiers. Comme de longs ichos qui de loin se confondent Dans une tinebreuse et profonde uniti, Vaste com me la nuit et com me la clarti, Les parfum s, les couleurs et les sons se ripondent. (Priroda je hram gde mutne rei sleu Sa stubova ivih ponekad, a dole Ko kroz umu ide ovek kroz simbole, Sto ga putem prisnim pogledima sreu. Ko odjeci dugi to daljem se svode U jedinstvo mrano i duboko to je Ogromno ko no i kao svetlost, boje Mirisi i zvuci razgovore vode.

Prev. Ivan V. Lali)

Ono to je B audelaire im ao u vidu govorei o sa glasnostim a, m oem o obeleiti kao iskustvo k o je pok u ava d a se obezbedi od kriza. Ono je m oguno sam o u

208

WALTER BENJAMIN

oblasti kulta. Ako prevazie to podruje, pokazuje se kao lepota. U lepoti se javlja kultska vrednost umetnosti.ia 1 3 Lepota se moe dvostruko definisati u svom odnosu prema istoriji i prema prirodi. I u jednom i u drugom doi e do izraza privid, aporetsko u lepom. (Prvi samo nagovetavamo. Lepota je u svom istorijskom biu poziv da se o vek prikljui onima koji su joj se ranije divili. Obuzetost lepotom je ad plures ire, kako su Rimljani nazivali umira nje. Privid u lepoti za ovu definiciju sastoji se u tome da se identian predmet, za kojim divljenje tei, ne moe nai u delu. Divljenje ubira plodove onog emu su se ranija pokolenja u delu divila. Goethe je rekao, to ovde obelodanjuje konaan zakljuak zemaljske mudrosti: Sve to je izvrilo veliki uticaj ne moe se, u stvari, uopte vie prosuivati). Lepota u svom odnosu prema prirodi moe se odrediti kao ono to sutinski ostaje istovetno samome sebi samo pod velom. Saglasja nas obavetavaju o tome ta se podrazumeva pod takvim velom. Moemo ovo poslednje (veo), uz dodue smelo saimanje, obeleiti kao ono to odraava u umetnikom delu. Saglasja predstavljaju instancu pred kojom se predm et umetnosti nalazi kao neto to treba vemo odra ziti, ali koji je na taj nain i potpuno aporetian (nereljiv). Ako bismo hteli pokuati da u samom jezikom materija lu kopiramo tu aporiju, doli bismo do toga da lepotu od redimo kao predmet iskustva u stanju slinosti. Ova od redba poklopila bi se sa Valeryjevom formulacijom: Le pota, moda, zahteva ropsko podraavan je onoga to se ne moe odrediti u stvarima. Ako se Proust tako rado vraa na taj predmet (koji se kod njega javlja kao pono vo naeno vreme), onda ne moemo rei da razglaava tajnu. To to on reito i neprestano stavlja u sredite svo ga razm atranja pojam umetnikog dela kao odraza, po jam lepote, ukratko, samo hermetiki aspekt umetnosti, to pre spada u neskladne strane njegovog postupka. On raspravlja o nastanku i namerama svoga dela, lakoom i velegradskim tonom koji bi pristajao nekom otmenom amateru. To ima, valja rei, svoj pandan kod Bergsona. Sledee rei, u kojima filosof nagovetava ta se sve moe oekivati od opaajnog predoavanja neprekidnog toka nastajanja, im aju naglasak koji podsea na Prousta: Mo emo svoj ivot iz dana u dan proimati takvim gledanjem i na taj nain, zahvaljujui filosofiji, uivati isto zado voljstvo kao to je ono za koje zahvaljujemo umetnosti; samo kada bi se ee javljalo, bilo bi stalnije i pristu panije obinom sm rtniku. Bergson vidi na domak ruke ono to Valery, u skladu sa tanijim Goetheovim uvia njem, vidi kao ovde, u kome se zbiva ono to je nedoseno.

0 NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

209

Saglasnosti su p o d aci sean ja. To n isu isto rijsk i, ve p re d isto rijsk i podaci. Ono to p razn in e d a n e ini velikim, sveanim , to je su sre t sa ra n ijim ivotom . To je B audelaire izneo u so n etu R a n iji ivot. Slike peina 1 b iljak a, o b lak a i valova k o je priziva p o etak ovog d ru gog soneta, izd v ajaju se iz toplog isp aren ja suza, suza enje za zaviajem . P u tn ik gleda u te tugom obavijene daljine, i u njegove o i n av iru suze h isterije, h y sterical te a rs , pie B audelaire u svojoj recen ziji p esam a M arceline D esbordes-V alm ore. S im u ltan ih veza, kako su ih docnije sim b o listi negovali, nem a. P ro lo st u b o ri u odjecim a; p a i s im o k a n o n sk o iskustvo o n jim a im a svoje m esto u nekom ra n ije m ivotu: Les houles, en roulant les images des deux, Melaient dune fagon solennelle et m ystique Les tout-puissants accords de leur riche musique Aux couleurs du couchant r e fliti par mes yeux. Cest la que j'ai v ic u . . (Njiui lik nebesa, talasi u svom toku na mistian i svean nain su propUtali mona sazvuja zvonka sa ognjem to ga pali veernje sunce jarkim bojam a u mom oku. Tu su m i . .. tekli d a n i. ..

Prev. Branimir 2ivojinovi)

To to re stau rativ n a P ro u sto v a volja o staje sple tena okvirim a zem aljskog p o sto ja n ja, a B au d elaire ih prelazi, m oem o sh v atiti kao izraz toga koliko su se izvom ije i snanije su p ro tn e sile javile B audelaireu. I jedva da m u je poezija savrenije polazila za ru k o m nego tam o gde on, n jim a svladan, izgleda rezigniran. Pribiranje p rik azu je alegorije m rtvog d o b a n a su p ro t dubo kom nebu: . . . Vois se pencher les d ifu n tes A nnies Sur les balcons du del, en robes surannies. (...E n o , mrtve Godine zovu mene sa nebeskih balkona, starinski odevene;
Prev. Branimir 2ivojinovi)

U ovim stihovim a B audelaire se zadovoljava tim e da u vidu staro m o d n o sti slavi ono* to je nezapam eno,

210

WALTER BENJAMIN

to m u je izmaklo. Proust misld da su godine koje se jav ljaju na balkonu veoma bliske godinama u Combrayu, kada se u posledmjoj knjizi vraa na iskustvo to ga je proelo kada je okusio m adlenu. ffU Baudelairea ta sjeanja, jo b ro jn ija, zacijelo nisu tako sluajna, pa su stoga, po mome m iljenju, presudna. Jer sam pjesnik pom inje i dokonije trai, na p rim jer, u mirisu neke ene, u m irisu njene kose i njenih grudi, slinosti koje e ga nadahnuti i koje e m u evocirati ,plavet neba b esk rajn a i ok ru g la d .jednu luku punu plamenova i ja r b o la '" (M arcel Proust: Pronaeno vrijem e, Zora, Za greb 1965, str. 221). Ove rei .su javno priznat moto za Proustovo delo. Ono je srodno Baudelaireovom, koje je dane seanja p rik u p ilo u duhovnu godinu. Ali Cvee zla ne bi bilo ono to jeste d a je u njem u vladao sam o ovaj uspeh. Ono je pre jedinstveno po tome to je iz neefikasnosti iste te utehe, to je iz izneveravan ja istoga ara, to je iz neuspeha istoga dela izmamilo pesm e koje ni po em u ne zaostaju za onima gde saglasnosti slave svoje sveanosti. Knjiga Splin i ideal prv a je m eu ciklusim a Cvea zla. Ideal daje snagu seanju; splin, naprotiv, priziva roj sekundi u boj pro tiv seanja. Splin je njihov zapovednik, kao to je avo zapovednik gamadi. U nizu pesam a o splinu nalazi se elja za nitavilom , u kojoj stoji: Le Printemps adorable a perdu son odeur! (Izgubilo je milo Prolee miris svoj!
Prev. Branimir 2ivojinovi)

U ovom stih u B audelaire kae jednu k rajnost na k ra jn je diskretan nain; to ovaj stih ini jedinstveno njegovim. U rei izgubilo priznat je slom iskustva u kojem je on nekada ran ije uestvovao. Miris je nepristu paan refugijum spontanog pam enja. On se teko pri druuje nekoj vidnoj predstavi, m eu ulnim utiscim a pridruie se sam o istom m irisu. Ako je prepoznavanju nekog m irisa p re svakog dirugog seanja svojstvena p ri vilegija da tei, onda je to, moda, zato to takvo seanje duboko oam uuje svest o proricanju vremena. Miris

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

211

utapa godine u m irisu k o ji priziva u seanje. Za onoga koji vie n ita ne m oe isk u siti nem a u teh e. A u p rav o ta nem ogunost in i stv arn u su tin u srdbe. O naj ko je srdit nee n ita da u je ; njegova p raslik a, Tim on, besni p ro tiv svih lju d i bez razlike; on vie n ije u stan ju da razlikuje p roverenog p rija te lja od sm rtn o g n e p rija telja.* D'Aurevilly je p ro d o rn im pogledom shvatio ovo stanje u audelaireu; o n ga naziva T im onom sa geni jem A rhiloha". S rd b a njegovim izlivim a odm erav a ta k t sekunde, kojem je m elanholik podlegao. E t le Tem ps m engloutit m inute par minute, Comme la neige im m ense un corps pris Le roideur (I prodire me Vreme, sve dublje svaki tren tonem, k'o smrzlo telo u nam etu dubokom;
Prev. Branimir 2ivojinovi)

Ovi stihovi se nep o sred n o n a sta v lja ju n a navedene. U splinu je vrem e opredm eeno; m in u ti p o k riv a ju oveka k a o pah u ljice. To vrem e je b e zisto rijsk o , k ao i vrem e nehotinog p a m en ja . Ali u splinu p e rc ep c ija vrem ena je n ep riro d n o zao tren a; svaka s ek u n d a nalazi na p o p ritu svest, k o ja e p rih v a titi ok sekunde.*4 * Misli se na ekspirovu dram u Timon Atinjanin Prim. prev. 4 U mistinom dijalogu izmeu Monosa i Une, Poe je, tako rei, uklopio u trajan je prazan tok vremena kome je individua izloena u splinu i ini se da osea kao bla enstvo to to je sada lien njegovih uasa. To je esto ulo, koje pokojnik stie u vidu dara da ak i iz praznog toka vremena izvlai harm oniju. Nju, dodue, sasvim bla go remeti takt sekundne kazaljke. Imao sam utisak da je u m oju glavu ulo neto o emu ljudskoj inteligenciji nipoto ne mogu dati neki pojam, m akar i nejasan. Naj radije bm govorio o nekoj vibraciji mentalnog regulatora. U pitanju je spiritualni ekvivalent apstraktne ljudske predstave o vremenu. O pticanja zvezda su bila potpuno usklaena sa ovim kretanjem ili nekim odgovaraju im. Tako sam merio neravnom em osti asovnika na ka minu i depnih asovnika prisutnih. Njihovo kucanje is punjavalo mi je ui. N ajm anja odstupanja od pravilnog ta k ta ...is to toliko bi me zabolela koliko bi me meu ljudima uvredila povreda apstraktne istine.

212

WALTER BENJAMIN

R aunanje vrem ena, koje svoju ravnom ernost nad re u je tra ja n ju , ipak se ne moe odrei toga da ne za dri u sebi raznovrsne, izuzetne fragm ente. Spajanje priznavanja k v aliteta s a m erenjem kvantiteta bilo je delo kalendara, koji sa praznicim a, tako rei, ostavljaju m esta za seanje. Covek k o ji gubi iskustvo osea se iz baenim iz kalendara. V elegraanin se u nedelju upozna je sa tim oseanjem , B audelaire ga ima avant la lefctre (u m alom , u slici) u jedn o j pesm i o splinu: Des cloches tout a coup sautent avec furie E t lancent vers le d e l un ajfreux hurlement, Ainsi que des esprits errants et sans patrie Qui se m ettent a geindre opini&trement. (Zvona podskoe naglo, razbesnela, i njine grozne dreave kletve pravo se k nebu penju, ko kad duhovi koji blude bez domovine zaponu jogunasto da cvile i da stenju.
Prev. Branimir Zivojinovi)

Zvona, koja su nekada p ripadala praznicima, izba ena su iz kalendara, kao i ljudi. Ona lie na jadne due koje m nogo lu taju , ali nem aju istoriju. Dok Baude laire u splinu i u preanjem ivotu" dri u rukam a razb ijen e sastav n e delove pravog istorijskog iskustva, dotle se B ergson u svojoj predstavi trajan ja" daleko vie otuio od istorije. M etafiziar Bergson utajio je s m rt. To to u Bergsonovom tra ja n ju sm rt otpada, ograuje ga o d istorijskog (kao i predistorijskog) po retka. Bergsonov p o jam akcije (action) u skladu je sa ovim. Kumovao m u je zdrav ljudski razum ", kojim se istie p raktian ovek". Trajanje", iz kojeg je izbri sana sm rt, im a lou b esk rajn o st ukrasa. Ono iskljuuje m ogunost da se u njega unese tradicija.1 Ono je ovaploenje jednog doivljaja koji se epuri u pozajm lje nom ru h u iskustva. Splin, naprotiv, izlae doivljaj u 15 Zakrljavanje iskustva ispoljava se kod Prousta u savrenom uspehu krajnje namere. Nema nieg umetnickijeg od toga kako se on kao uzgred, nieg potenijeg od toga kako se on neprestano trudi da predoi itaocu: spa senje je moja privatna stvar.

0 NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

213

svoj njegovoj golotinji. Melanholik vidi s uasom kako zemlja pada natrag u golo prirodno stanje. Ne okruuje je nikakav daak prethodne istorije. Nikakva aura. Tako se ona javlja u tihovima Zelje za nitavilom, koji se nadovezuju na prethodne:
Je contemple d'en haut le globe en sa rondeur, E t je riy cherche plus labri d'une cahute. (Gledam s visine zemlju i kruni beskraj njen, ali kolibe zaklon ne traim vie okom!
Prev. Branimir 2ivojinovi)

XI Akp predstave koje, nalazei se u spontanom pam enju", tee da se grupiu oko jednog predmeta opa anja, nazivamo njegovom aurom, onda aura na pred metu nekog opaanja upravo odgovara iskustvu koje se na nekom upotrebnom predmetu taloi kao veba. Pos tupci izgraeni na kameri i docnijim odgovarajuim aparaturama proiruju obim namernog pamenja", omoguuju da aparatura u svako doba snimi sliku i zvuk nekog zbivanja. Ti postupci postaju time bitna dostignua drutva u kome se veba gubi. Dagerotipija je imala za Baudelairea neeg uzbuujueg i zastra ujueg; njenu dra on naziva iznenaujuom i svire pom. On je, prema tome, ipak oseao pomenutu vezu, mada je, zaelo, nije i prozreo. Kao to je stalno teio da modernosti obezbedi mesto i, naroito u umetnosti, da joj ga odredi, tako je inio i kad je re o fotografiji. Kad god bi osetio opasnost koju sa sobom nosi foto grafija, pokuavao bi da za to uini odgovornim njen pogreno shvaen napredak". Pritom je sebi dodue, priznavao da je glupost mase" unapreuje (ari Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957, str. 275). Ova idolopoklonska gomila zastupa ideal dostojan n je ... Neki osvetoljubivi bog usliio je elje mnoine i Dager postade njen mesija" (op. cit., str. 273). Bez obzira na to, Baudelaire pokuava da pomirljivije posmatra

214

WALTER BENJAMIN

stvari. Fotografija m oe spokojno prisvojiti prolazne stvari, koje im a ju pravo na mesto u arhivi naeg pam en ja (op. cit., str. 275), ako p ritom sam o ne zakroi u oblast neopipljivog i imaginarnog, u oblast umetnosti, u sve ono to vredi samo onim to mu doda ovek svojom duom . . . " (n a istom m estu). Ova presuda teko da je solom onska. S talna sprem nost voljnog, diskurziv nog seanja, kojem pom ae tehnika reprodukcije, ogra niava p ro sto r m ati. Ovu pre moemo shvatiti kao spo sobnost da izrazimo posebne elje; takve kojim a se kao isp u n jen je moe nam eniti neto lepo. Valery je opet poblie oznaio za ta bi ovo ispunjenje bilo vezano: Mi prepoznajem o (um etniko delo) po tome to nijed na ,ideja' koja ga moe u nam a probuditi, nijedan in koji nam ga sugerie, n iti ga dovravaju, niti ga iscrp ljuju: uzalud m iriem o neki ovet koji se slae sa ulom m irisa, ne moemo se osloboditi ovoga m irisa ije ui vanje podstie potrebu; i nijedno seanje, nijedna misao i nijed n o delo ne b riu njegovo dejstvo niti nas upravo oslobaaju njegove vlasti. Evo za ime ide onaj koji hoe da stv o ri um etn iko d elo"* Umetnika slika bi, prem a ovom nainu posm atranja, od nekog prizora reprodukovala ono ega se oko ne moe nagledati. Ono ime ispunjava elju k o ja se moe projicirati u njeno poreklo, bilo bi neto to ovu elju stalno pothranjuje. Ono to snim ak odvaja od slike i zbog ega takoe i za jedno i za drugo ne moe p o sto jati zajedniko vladajue naelo oblikovanja, jasno je, dakle: pogledu, koji se ne moe nagledati slike, snim ak p re predstavlja ono to jelo znai za glad ili pie za e. K rizu um etnikog odraza, koja se tako ocrtava, mo emo p red stav iti kao sastavni deo krize samog opaanja. Ono to uivanje u lepoti ini neutoljivim, to je slika proh u jalo g doba, koje B audelaire prikriveno imenuje kroz suze tuge za zaviajem. Ah, u doba iezla odavno ti m i sestra ili ena b i (prev. Velimir Zivojinovi).** Ovo p rizn an je je danak koji lepota kao takva moe * Paul Valry: Oeuvres, str. 1409. . ** Re je o Geteovoj pesmi posveenoj gospoi Stem. Prim. prev.

0 NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

215

zahtevati. Ukoliko umetnost ide za lepotom, i lepotu, ma koliko jednostavno, odraava, ona je izvlai (kao Faust Jelenu) iz dubine vremena.1 6 Ovo se u tehnikoj reprodukciji vie ne zbiva. (U njoj lepota nema mesto.) U kontekstu Broustovog prigovora oskudnosti i nedo statku dubine sliiki iz Venecije koje mu iznosi namemo pamenje, on pie da mu se pri samoj rei Venecija" ova riznica slika inila isto toliko neukusna kao neka izloba fotografija. Ako specifinost slika koje dolaze iz spontanog pamenja vidimo u tome to imaju auru, onda fotografija presudno uestvuje u propadanju aure. Ono to smo kod dagerotipije morali oseati kao neljudsko, mogli bismo rei ubilako, bilo je (uostalom, dugotrajno) gledanje u aparat, jer aparat snima sliku oveka, ne uzvraajui mu njegov pogled. U pogledu je, meutim, sadrano oekivanje da na njega odgovori onaj kome se on poklanja. Tamo gde se odgovara na to oeki vanje (koje se, isto tako, u miljenju moe vezati za ne ki intencionalni paljiv pogled kao i za pogled u obi nom smislu rei), pogled stie iskustvo aure u svoj njenoj punoi. Opaljivost, sudi Novalis, jeste pa nja". Opaljivost o kojoj on ovako govori upravo je opaljivost aure. Iskustvo aure zasniva se, dakle, na prenoenju jednog oblika reakcije, uobiajenog u ljud skom drutvu, na odnos neive ili ive prirode prema oveku. Onaj koga posmatraju ili koji veruje da ga posmatraju podie pogled. Iskusiti auru neke pojave znai omoguiti joj da podigne pogled.17 Tome odgova raju nalazi spontanog pamenja. Oni su, uostalom, je19 Trenutak takvog uspeha se opet sam odlikuje kao jedinstven. Na tome se temelji konstruktivan plan Proustovog dela: svaka situacija u kojoj hroniara obuzi ma dah izgubljenog vremena postaje time neuporediva i izdvaja se iz niza dana. 1 7 Ovo omoguivanje je izvorite poezije. Tamo gde ovek, ivotinja ili neto neoivotvoreno, omogueni od strane pisca, podiu svoj pogled, neto vue pisca u da ljinu; pogled tako probuene prirode sanja i povlai knji evnika za svojim snom. I rei mogu imati svoju auru. K.arl Kraus ju je ovako opisao: Sto iz vee blizine posmatram o re, to se ona dalje povlai.

216

WALTER BENJAMIN

dinstveni: oni izmiu seanju koje pokuava da ih uklju i u sebe. Time p o d upiru shvatanje aure koje pod njom podrazum eva jedinstvenu pojavu neke daljine". U ovom odre en ju je znaajno to ini providnim kultski ka ra k te r fenom ena. (S utinska d aljin a je ono to je nepri stupano. Doista, nep ristu p an o st je glavni k arak ter kultske slike.) Ne treb a podvlaiti koliko je Proust bio upuen u problem aure. Ipaik je znaajno da ga, kada m u se za to prui prilika, dotie u pojm ovim a koji u sebi u k lju u ju n jen u teo riju : Mnogi koji vole tajne laskaju sebi da stvarim a ostaje neto od pogleda koji su nekada na n jim a poivali. (Ali svakako i sposobnost da se na n jih odgovori.) Oni m isle da se spomenici i slike p rik azu ju sam o pod nenim velom koji su, to kom vekova, oko n jih otkali ljubav i predanost tolikih oboavalaca. Ova him era", tako Proust uzmiui zaklju uje, postala bi istina kad bi je ti lju d i dovodili u vezu sa jedinom realnou koja postoji za individuu, naime sa n jenim sopstvenim svetom oseanja". Bliska ali da lekosenija, je r je objektivno orijentisana, jeste Valeryjeva definicija opaanja u snu kao auratinog opaa nja: K ada kaem: vidim to ovde, ne postavljam jednainu izm eu sebe i s tv a r i. . . U snu, naprotiv, nalazimo jednainu. Stvari koje vidim, vide me isto tako kao to i ja n jih vidim". Opaanje u snu upravo i jeste p riro d a hram ova o kojoj B audelaire kae: Lhomme y passe a travers es forets e symboles Qui Vobservent avec des regards familiers (Ko kroz umu ide ovek kroz simbole to ga putem prisnim pogledima sreu.
Prev. Ivan V. Lali)

to je B audelaire to bolje znao, utoliko se raspada n je au re nepogrenije ukljuivalo u njegovu liriku. To se dogaalo u vidu jedne ifre; n ju nalazimo skoro na svim onim m estim a Cvea zla gde pogled dolazi iz ljud skog oka. (Sam o se po sebi razum e da B audelaire nije tu ifru planski uneo.) Re je o tom e da oekivanje koje hrli p rem a ljudskom pogledu o staje neispunjeno. Bau-

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

217

delaire opisuje oi za koje bismo mogli rei da su izgu bile sposobnost gledanja. Ali u ovom svojstvu obdarene su jednom drai kojom se velikim, moda pretenim delom popunjava zaliha njegovih nagona. Pod vlauo oiju, seks se u Baudelaireu odvojio od erosa.A stihove Goetheove B laene en je (Selige S e h n su c h t) Nesmoren udaljenou, slee opinjen na plam
(Prev. Branimir Zivojinovi)

moemo smatrati klasinim opisom ljubavi kao takve, onda teko da u lirici ima stihova koji im se odlunije suprotstavljaju od Baudelaireovih stihova:
Je t adore h Vigal da la vodte nocturne, O, vase de tristesse, 6 grande Tacitum e, E t t aime dautant plus, belle, que tu me fuis, E t que tu m e parais, o m em en t de mes nuits, Plus ironiquement accumuler les lieues Qui separent m es bras des im m en sitis bleues.

(Oboavam te poput svoda nonog ii duge, velika utljivice, o, ti sasudo tuge, a jo te vie volim to me ti izbegava, ukrasu mojih noi, lepa od sveg biserja, i kao da uz podsmeh milje nagomilava to dele moje ruke od plavog nepremerja.
Prev. Branimir 2ivojinovi)

Pogledi su mogli utoliko nadmonije delovati uko liko su imali da savladaju dublju odsutnost onoga koji gleda. U oima koje ogledaju, odsutnost ostaje ne smanjena. Ba zato te oi ne znaju nita o daljini. Nji hovu glatkou Baudelaire je ukljuio u jednu lukavu rimu:
Plonge tes yeux dans des yeux fixes Des satyresses ou des nixes.

(Uroni svoje oi u ukoene oi Satirica ili vodenih vila) Satirice i vodene vile vie ne spadaju u porodicu ljudskih bia. One su izdvojene. Sto je veoma znaaj-

218

WALTER BENJAMIN

no, B audelaire je pogled optereen daljinom uveo u pesm u kao prisan pogled". On, koji je ostao momak, p rid ao je rei fam ilier (porodian, p risan ) sadrinu za sienu obricanjem i odricanjem . Podlegao je oima bez pogleda i kree bez iluzija u njihov delokrug. Tes yeux, illumines ainsi que des boutiques E t des ifs flamboyants dans les fite s publiques, Usent insolemment d un pouvoir emprunte. (Tvoje oi, osvetljene kao duani I kao postolja za lampione prilikom javnih svetkovina, Besramno zrae pozajmljenim sjajem.) Tupoglavost, pie B audelaire u jednom od svojih prvih objavljenih radova, esto je u kras lepote. Njoj m oem o zahvaliti kada su oi tune i providne kao crnkaste m ovare ili pak im aju u lja st m ir tropskih m ora. Ako ove oi oive, onda je to ivot grabljive zveri, koja sebe osigurava vrebajui plen. (Tako je i prostitutka, ob raaju i p anju na prolaznike, u isti mah na oprezu od po licijskih agenata.) Fizionomski tip, stvoren takvim nainom ivota, naao je B audelaire u mnogim grafi kim listovim a koje je Guys posvetio pro stitu tk i. Ona za drava pogled na horizontu kao grabijiva zver; u njem u im a nepostojanosti grabljive z v eri.. . , ali ponekad sa dri i n jen u naglu n apetu p an ju . Jasno je da je oko velegradskog oveka preoptereeno funkcijam a obezbeenja. N a jed n u m anje uoljivu optereenost oka upu uje Simmel.* Onaj ko vidi a ne uje mnogo je . . . uznem iren iji od onog koji u je a ne vidi. Ovde se nalazi ne to . . . k arak teristin o za velegrad. M eusobni ljudski odnosi u velegradovima . . . odlikuju se prim etnom pre m oi aktivnosti oka nad aktivnou sluha. Glavni uzrok tom e su sred stv a javnog saobraaja. Pre razvitka omnibusa, eleznice i tram v aja u devetnaestom veku ljudi ni su bili p rinueni da se m eusobno gledaju duge m inute ili ak asove a d a jedan drugom e ne upute ni re. * Georg Simmel (18581918), nemaki filozof. Prim. prev.

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

219

Pogled k o ji obezbeuje lien je san jalak e izgublje nosti u daljini. On m oe doi do toga d a u d eg rad aciji daljine o seti n eto nalik n a zadovoljstvo. U ovom sm islu mogli bism o itati sledee zn aajn e reenice. U Salonu 1859. B audelaire d a je re v iju pejzanog slik a rstv a da bi zakljuio p rizn an jem : eleo b ih d a se v ratim dijoram am a, ija divlja i ogrom na m ag ija zna da m i n am etn e korisn u iluziju. Vie volim d a p o sm a tra m neke pozorine dekore, u m etn ik i izraene i trag in o zgusnute svoje n a jd ra e snove. Ove stvari, b a zato to su lane, b esk rajn o s u blie istin ito m , dok su veina naih pejzaista laovi, u p rav o zato to su zanem arili la (S ari B odler: O dabrana proza, str. 288). M anje bism o pridali vanosti k o risn o j ilu z iji nego traginoj zg u sn u to sti. B audelaire n aglaava a r daljine; on m eri sliku pejzaa upravo m erilom slik a rstv a u v aarsk im atram a. Da li on eli d a a r d a ljin e bu d e p ro b ijen a, kao to se to m ora d o g o d iti gledaocu k o ji se suvie priblii nekom p rosp ek tu ? Taj m otiv je uao u ove velike stihove Cvea zia. Le Plaisir vaporeux fuira vers Vhorizon Ainsi qu'une sylphide au fond de la coulisse. (Nestae za vidikom sva slast i sva lepota K6 magla, ko kad zae za kulise silfida.
Prev. Branimir Zivojinovi*

X II Cvee zla b ila je p o sled n ja lirsk a zb irk a k o ja je izvrila evropski u ticaj; nijed n o docnije delo n ije izalo iz ok v ira vie ili m an je ogranienog jezikog kruga. To me m oem o d o d a ti d a je B audelaire svoje stvaralake sposobnosti skoro iskljuivo posvetio to j jed in o j knjizi. I, konano, ne m oem o porei da neki njegovi m otivi, kojim a se bavilo ovo ispitivanje, ine m ogunost lirike problem atinom . Ovo tro stru k o injenino sta n je od re u je audelairea isto rijsk i. Ono p o k azu je d a je B au delaire nepokolebljivo b ran io svoju stvar. B audelaire je

220

WALTER BENJAMIN

bio nepokolebljivo svestan svoga zadatka. To ide tako daleko d a je kao cilj oznaio kreiranje ablona. U to me je video uslov svakog budueg Hriara. Malo je drao do onih koji tom cilju nisu dorasli. Da li pijete b u jo n e od am vrozije? Da li jedete paroske kotlete? Ko liko se d a je u zalagaonici za liru ? Liriar sa oreolom je, po Baudelaireu, zastareo. O dredio m u je m esto kao sta tisti u jednom proznom delu koje nosi naslov Izgub ljen i o reo l Taj tek st je veoma kasno objavljen. Prili kom prvog pregleda zaostdvtine izbaen je kao ne p rik lad an za objavljivanje. Do danas u literatu ri o Ba udelaireu n a njega n ije obraena panja. ,Oho, gle, gle, a to vi ovdje traite, dragoviu moj? N a tak o zloglasnu m jestu? Vi, koji se oduvijek napajate nebeskim napitkom i blagujete samo h ran u bogova! Do ista, im am se em u uditi.' ,Dragi m oj, poznato vam je kako se ja strano plaim ko n ja i koija. Maloas, dok sam brzao i bez daha prelazio prek o boulevara poskakujui kroz kal i vrtoglavu vrevu prom eta, gdje u isti tren sa svih stra n a s m rt u k asu srlja n a ovjeka, svetokrug mi od naglog p o k reta tijela najednom skliznu s glave i pade u blato kolnika. N isam se usudio da ga podignem. M islio sam, ipak je m anje neugodno izgubiti taj zna m en asti nego p u stiti da m i tam o polome kosti. A zatim , od svake nesree, tjeih se, ima i poneke koristi. Sada se m ogu etati k ao nepoznat ovjek, mogu initi neasna djela i, p o p u t obinih sm rtnika, odavati se bez ustezan ja pijanevanju. Pogledajte me i uvjerite se, isti sam kao i vi!' ,Ali b arem b iste oglasom mogli upozoriti javnost na gubitak svog svetokruga ili b iste red arstv u trebali prijav iti d a vam ga pronae.' ,Boe sauvaj! M eni je ovdje ba ugodno. Ta jedini ste m e vi prepoznali! Uostalom, dostojanstvo m i je ve i dodijalo. Napokon, s veseljem pom iljam da e m oda kakav nazovipjesnik podii m oj svetokrug i bestidno ga ustai na svoju glavu. Velika je naslada kad nekog uinim o sretnim , pogotovu ako m u se pritom jo moemo i od srca nasm ijati! Sjetite se sam o X-a ili

O NEKIM MOTIVIMA KOD BAUDELAIREA

221

Z-a! Kako e to biti smijeno! Zar n e ? '" (Charles Bau delaire: Spleen Pariza, prev. Vladislav Kuan, Matica Hrvatska, Zagreb 1964, str. 139140). Isti motiv nalazimo u dnevnicima; kraj se razlikuje. Pesnik brzo ponovo podie oreol. Ali ga uznemiruje oseanje da taj dogaaj predskazuje neto loe.*8 Autor ovih zapisa nikako nije dokoliar. Ti zapisi ironino fiksiraju isto ono iskustvo koje je Baudelaire, bez ikakvog kienja i uzgred, izneo u reenici: Perdu dans ce vilain monde, coudoyi par les joules, je suds comme im homme lass dont l'oeil ne voit en arriere, dans les annees profondes, que desabusement et amertume, et, devant lui, qu'un orage ou rien de neuf n'est contenu, ni enseignement ni douleur". (Izgubljen u ovom prostakom svetu, dok me muva gomila, ja sam kao umoran ovek iji pogled vidi iza sebe, u pro teklim godinama, samo razoaranje i gorinu, a ispred sebe samo buru, gde nema nieg novog, ni pouke ni bola.) Udarce koje prima od gomile Baudelaire iz dvaja kao merodavna, kao nezamenljiva meu svim is kustvima koja su od njegovog ivota uinila ono to je postao. U njegovim oima se ugasio sjaj uzburkane i nadahnute gomile u koju je zijao besposliar. Da bi otrije uoio njenu niskost, on paljivo izgleda dan kada e ak izgubljene, odbaene ene doi dotle da se zalau za sreen ivot, da prokunu raskalanost i od bace sve osim novca. Izdan od ovih svojih poslednjih saveznika, Baudelaire ide protiv gomile; on to ini sa nemonim besom borca protiv kie ili vetra. Takav je doivljaj kome je Baudelaire pridao teinu iskustva. On je oznaio cenu po koju se moe dobiti moderno ose anje: razaranje aure u doivljaju oka. Saglasnost sa tim razaranjem skupo ga je stajala. Ali to je zakon njegove poezije. Ona se nalazi na nebu drugog car stva kao zvezda bez atmosfere.

18 Niie iskljueno da je ovaj zapis podstaknut pato lokim okom. Utoliko ie zammiiivije uoblienje koje taj ok ukljuuje u BaUdelaireovo delo.

IDIOT DOSTOJEVSKOG

Sudbina sveta prik azu je se Dostojevskom u mediju m u sudbine njegovog naroda. To je tipian nain gledanja velikog nacionaliste, prem a kojem se hum a nost moe razvijati sam o u m edijum u naroda. Veli ina rom ana otkriva se u apsolutnoj meuzavisnosti u ko jo j se p rik azu ju m etafiziki zakoni razvitka oveanstva i nacije. Zato nem a nijednog dubokog duev nog p o k reta koji ne bi im ao svoje presudno mesto u auri ru skog duha. Prikazati duevni pokret usred njegove aure, kako labavo i slobodno lebdi u nacional nom a ipak nerazdvojno od njega kao od svog datog m esta, m oda je kvintesencija slobode u velikoj umetnosti ovog knjievnika. Moemo to shvatiti samo ako postanem o svesni uasnog p abirenja razliitih eleme nata koji m anje ili vie ine filtere rom ana niskog anra. Ovde su infantilno slepljeni nacionalna linost, ovek zaviaja, individualna i socijalna linost, odvrat na k ra sta psiholoki opipljivog preko toga upotpunjuje lutku. Psihologija linosti, naprotiv, uopte nije ono od ega Dostojevski polazi. Ona je, tako rei, sam o nena sfera u kojoj se iz uarenog iskonskog gasa na cionalnog po stu p n o stvara ista ovenost. Psihologija je sam o izraz graninog bivstvovanja oveka. Uistinu sve ono to se u glavi naih k ritiara prikazuje kao psiho loki problem , upravo nije to: kao da je re o niskoj dui" ili o dui" padaviara. K ritika legitimie svoje pravo da p ri e um etnikom delu tek tim e to potuje

ID IO T

DOSTOJEVSKOG

223

njegovo vlastito tie, uva se da ne kroi u njega. Takvo besramno prekoraenje granice jeste pohvala koja se daje piscu zbog psihologije njegovih likova; kritiar i pisac su najee dostojni jedan drugoga samo zato to se prosean romansijer koristi onim izbledelim ablonima koje onda kritika, naravno, moe imenovati pa ih. ba zato to ih moe imenovati, i hvali. Upravo ovu sferu mora kritika izbegavati: bilo bi besramno i po greno takvim pojmovima meriti delo Dostojevskog. Na protiv, treba shvatiti metafiziki identitet nacionalnog i humanog u ideji stvaranja Dostojevskog. Jer ovaj roman, kao i svako umetniko delo, zas niva se na jednoj ideji, donosi a priori sa sobom nu nost da postoji" kao to kae Novalis, i ba ovu nu nost, i nita drugo, kritika treba da pokae. Celokupno zbivanje romana dobija svoj osnovni karakter time to je epizoda. To je epizoda u ivotu glavne linosti, kne za Mikina. Njegov ivot je u sutini skriven od nas i pre i posle ove epizode, ak i u tom smislu to Mikin, kako u neposredno prethodnim tako i u potonjim godinama, boravi u inostranstvu. Kakva nunost dovodi ovog oveka u Rusiju? Njegov ruski ivot izdvaja se iz mutnog vremena u tuini kao to se vidljiva traka spektra pomalja iz pomrine. Ali kakva se svetlost ra zlae za vreme ovog njegovog ruskog ivota? Ne bismo mogli rei ta on, osim mnogih zabluda i ponekih vr lina svoga ponaanja, stvarno zapoinje u ovo vreme. Njegov ivot prolazi beskorisno, ak i u njegovo naj bolje vreme protie kao ivot nesposobnog boleljivog oveka. On nije promaen samo po drutvenim merilima, nego ak ni njegov najblii prijatelj ne bi mogao nai nikakvu ideju i usmeravaijiui cilj u njegovom ivotu, kada u zbivanju ne bi tako duboko bilo obra zloeno da nijednog prijatelja nema. Naprotiv, okruuje ga, i to gotovo neupadljivo, potpuna usamljenost: svi odnosi koji ga se tiu kao da ubrzo stupaju u polje neke sile koja im zabranjuje pribliavanje. Uz krajnju skromnost, ak poniznost ovog oveka, on je potpuno nepristupaan i njegov ivot zrai nekim poretkom ije je sredite upravo njegova vlastita, skoro do gubljenja

224

WALTER BENJAMIN

zrela usam ljenost. U sutini, tim e je d ato neto sasvim neobino: sva zbivanja, m a koliko daleko proticala od njega, g rav itiraju njem u, i ova gravitacija svih stvari i lju di prem a n jem u jedinom ini sadrinu ove knjige. Pritom su oni isto toliko m alo skloni d a dopru do njega kao to je on sklon da izmie. Ta napetost je, tako rei, neizbrisiva i jednostavna, to je napetost i vota usm erenog p rem a b u rn ijem razvijanju u besko nanost, ali tako da se ipak ne rasplinjava. Zato je kneeva a ne Jepaninova kua sredite zbivanja u Pavlovsku? ivot kneza M ikina nalazi se p red nama kao epi zoda sam o zato da bi se b esm rtnost ovoga ivota ui nila sim bolino vidljivom. Njegov ivot, uniten, ne moe da se ugasi, kao to ne moe ni sam prirodni ivot prem a kom e on ipak ima dubok odnos. Cak se priro d n i ivot p re moe ugasiti. Priroda je, moda, vena, ali kneev ivot, sasvim izvesno i to treba shvatiti duevno i duhovno b esm rtan je. I njegov ivot i ivot svih onih k o ji grav itiraju prem a njem u. Besmrtan ivot n ije veni ivot prirode, m a koliko izgledalo da se nalazi blizu njega, je r je u pojm u venosti ukinuta beskrajn o st, dok u besm rtnosti ona dolazi do najvieg sjaja. B esm rtni ivot o kome svedoi ovaj rom an pre je sve drugo nego b esm rtn o st u uobiajenom znaenju. Jer u takvoj b esm rtnosti je upravo ivot sm rtan, bes m rtn i su, m eutim , telo, snaga, linost, duh u svojim razliitim vidovima. Tako je Goethe govorio Eckermannu o b esm rtn o sti onoga koji dela; prem a njegovim reima, p riro d a e b iti duna da nam obezbedi novo polje delatnosti kad a n am ovo ovde bude oduzeto. Sve je ovo veoma daleko od besm rtnosti ivota, od ivota k o ji svoju b esm rtnost u duhu sve dalje i bes krajno plete, i kom e besm rtnost daje oblije. Jer ovde nije re o tra ja n ju . Ali kakav je ivot besm rtan ako to nije ivot prirode, a n ije ni ivot linosti? Za kneza Mikina moemo, naprotiv, rei da se njegova linost povlai iza njegovog ivota kao cvet iza svoga m irisa ili zvezda iza svoga svetlucanja. B esm rtan ivot je neza boravan, to je znak po kome ga prepoznajemo; To je

iD IO T

DOSTOJEVSKOG

225

ivot k o ji bi m o rao b iti n ezab o rav ljen bez sp o m en ik a i bez spom ena, ak m oda i bez ikakvog svedoanstva. On se ne moe zaboraviti. Ovaj ivot o staje, tak o rei, bez posude i o b lik a neprolazan. A re n ezab o rav an kae p o svom sm islu vie nego sam o to d a ga ne moem o zaboraviti; u p u u je na n eto u b iu sam e nezaboravnosti, na ono po em u je nezaboravan. Cak i od sustvo sean ja kod kneza u njegovoj d ocnijoj bolesti sim bol je nezaboravnog u njegovom ivotu; je r je to sam o prividno u to n u lo u p o n o r njegovih v la stitih m isli iz kojeg se vie ne die. D rugi ga po seu ju . K ratk i za kljuni izvetaj ro m an a zauvek igoe sve linosti ovim ivotom, u kom e su one uestvovale ne znajui kako. Cista re za ivot u njegovoj b e sm rtn o sti glasi, m eutim : om ladina. To je velika tu a ljk a D ostojevskog u ovoj knjizi: neuspeh om ladinskog p o k reta. ivot om ladine o staje b esm rtan , ali se gubi u v lastito j svetlosti: idiot. D ostojevski ja d ik u je to R u sija ne m oe zad r ati, u sebe u p iti v lastiti b e sm rtn i ivot, je r ovi ljudi nose u sebi m ladalako srce R usije. T aj ivot p ad a na sira n o tie, preliva se i uvire u Evropi, ,,u ovoj vetrovitoj E v ro p i. Kao to politiko u en je D ostojevskog govori stalno da je obnova u istom n a ro d u p o sled n ja nada, tako pisac ove knjige vidi u d e te tu jed in i spas za m lade ljude i n jihovu zem lju. To bi ve proizlazilo i iz ovog dela, u kom e su likovi K olje i kneza M ikina naj istiji po svom d e tin jsk o m biu, ak d a D ostojev ski i n ije u Brai K aram azovim a p rikazao n eo g ran i eno isceljujuu m o d e tin jsk o g ivota. R anjeno detinjstvo p a tn ja je ove om ladine, ba zato to je ran jen o de tinjstv o ru skog oveka i ru sk e zem lje p aralisalo nje govu snagu. Kod D ostojevskog je stalno oigledno da sam o u d u h u d e te ta dolazi d o plem enitog razvoja lju d skog ivota iz ivota n aroda. N ed o statak dejeg jezika kao d a dezintegrie jezik linosti D ostojevskog, a u ne koj pren ad raen o j enji za detinjistvom m oderno reeno: u h is te riji tro e se p re svega ene ovoga

226

WALTER BENJAMIN

romana: Lizaveta Prokofjevna, Aglaja i Nastasja Filipovna. Celokupna dinamika knjige lii na ogromno stropotavanje u krater. Zato to nedostaju priroda i detinjstvo, ovenost se moe postii samo u katastrofalnom samounitavanju. Dovoenje u vezu ljudskog ivota sa ivim ovekom, ak. i u asu njegove propasti, neizmarna provalija kratera iz kojeg bi jednom sa humanom veliinom mogle provaliti mone sile, to je nada ruskog naroda.

PRILOG PROUSTOVOM LIKU

I Trinaest knjiga ciklusa Marcela Prousta U traganju za izgubljenim vremenom rezultat su sinteze koja se ne moe konstruisati, u kojoj se u autobiografsko delo spajaju mistiarsko poniranje u sebe, umetnost proznog pisca, nerv satiriara, znanje naunika i pristrasnost monomana. Sa pravom je reeno da sva velika knji evna dela zasnivaju ili rastau neki rod, da su, ukrat ko, posebni sluajevi. Ali meu njima ovaj je jedan od najneshvatljivijih posebnih sluajeva. Poevi od kompozicije, koja predstavlja istovremeno knjievno de lo, memoare, komentar, do sintakse beskrajnih ree nica (jezikog Nila, koji ovde oploavajue prelazi u irine istine), sve je van pravila. Da taj veliki pojedi nani sluaj knjievnosti istovremeno predstavlja njeno najvee ostvarenje u poslednjim decenij ama, prvo je plodno saznanje do koga posmatra dolazi. A krajnje su nezdravi preduslovi koji su mu se nalazili u temelju. Izuzetna patnja, neobino bogatstvo i nenormalan dar. Nije sve u ovom ivotu uzorno, ali je sve egzemplarno. Taj ivot smeta vrhunsko knjievno ostvarenje naih dana u srce nemogunosti, u sredite, i, dodue, ujedno u taku indiferencije svih opasnosti i obeleava ovo veli ko ostvarenje ivotnog dela" zadugo kao poslednje. Proustov lik je najvii fizionomijski izraz koji je mogao postii sve vei nezadrivi raskorak izmeu pesnitva i

228

WALTER BENJAMIN

ivota. To je naravouenije koje opravdava pokuaj da se taj lik doara. Znamo d a P roust u svome delu nije opisao ivot ona kav kakav je bio, ve ivot kako ga se onaj koji ga je doiveo sea. A ipak ni <to n ije jo dovoljno otro i isuvie je grubo reeno. Je r ovde za autora koji se sea uopte ne igra glavnu ulogu sadrina njegovih doiv ljaja, ve tkanje njegovog seanja, Penelopin ra d priseanja. Ili. zar ne bi bilo bolje govoriti o Penelopinom ra d u zaboravljanja? Zar n ije nevoljno seanje, Proustova m em oire involontaire (spontano pam enje), mno go blie zab o rav ljan ju nego onom e to najee naziva m o uspom enom ? I nije li to delo spontanog pam enja, u kome je uspom ena potka, a zaborav osnova, nije li pre pandan Penelopinom delu nego njegova slika i prilika? J e r ovde dan rastae proizvod noi. Svakog ju tra, pro budivi se, drim o u rukam a, najee slabo i labavo, sam o za nekoliko resa ilim doivljenoga ivota, kako ga je zaborav u nas utkao. Ali svaki dan, delatnou koja ima odreen cilj i jo vie seanjem vezanim za cilj, ra zara tkanje, orn am en te zaborava. Proust je zato na kraju svoje dane pretvorio u noi, da bi u zam raenoj sobi, p ri vetakoj svetlosti, neuznem iravan, posvetio sve svoje asove delu, d a m u n ijedna od isprepletanih arabeski ne prom akne. Ako su R im ljani tekst nazivali tkanjem , onda jedva da neki te k st to moe biti vie i gue od Proustovog. N ita m u n ije bilo dovoljno gusto i trajno. Njegov izda va G allim ard priao je k ak o su Proustove navike p ri likom itan ja k o rek tu ra bacale u oajanje slagae. On je vraao ifove sve ispisane na marginama. Ali nijedna tam p arsk a greka nije bila ispravljena; sav raspoloivi p ro sto r ispunjavan je novim tekstom . Tako se zakoni to st seanja ispoljavala i u obim u dela. Jer doivljen dogaaj je konaan, iili b a r zatvoren u jednoj sferi doi vljaja, dok je dogaaj kojeg se seam o beskonaan, je r je sam o klju za sve ono to je pre njega bilo i sve to je posle njega dolo. A ipak, u drugom sm islu, s**anje ovde strogo p ropisuje tkanje. Jedinstvo teksta, naime, ini sam o actus p u ru s (ist in) samog sea-

PRILOG PROUSTOVOM LIKU

22<

nja. Ne pieva Linost, a kam oli ra d n ja . M oemo a l rei da su prek id i ra d n je sam o d ru g a s tra n a k o n tin u um a seanja, n alije ara ilim a. Tako je to h teo Proust, tako ga tre b a raum eti k a d a je rek ao da bi n a jv ie volec da m u delo b u d e o b jav ljen o d v o stu b an o u jed n o j knjizi, bez ijednog odeljka. ta je tak o po m am n o traio? ta se nalazilo u osno vi tog b esk rajn o g nap o ra? Da li sm em o rei da svi ivoti, dela, p o stu p ci k o ji n e to znae, n ik ad a nisu bili n ita d rugo d o n ep okolebljivo ra z v ija n je n ajb an aln ijeg i najprolaznijeg, n ajse n tim e n ta ln ije g i n ajslab ijeg asa u ivotu onoga kom e p rip a d a ju ? I kad a je P ro u st na je d nom uvenom m e stu p rik azao ta j svoj n a jli n iji as, uinio je to tak o d a ga svako m oe ponovo nai u vlastitom ivotu. Sam o m alo n e d o sta je , p a b ism o ga mogli n azv ati sv ak id an jim asom . Taj as dolazi kad se spu sti no, s a nekim izgubljenim cv rk u to m ili kad ovek ud ah n e vazduh oslonivi se n a o tv o ren prozor. I ne m oem o sagledati kakvi bi n a m sve su sre ti bili dosueni kad bism o bili m an je p o d atn i spavanju. Pro ust se n ije p redavao spavanju. A ipak, ili i u p rav o zato, Jean C octeau je mogao, u jed n o m lepom eseju, rei o internaciji njegovoga glasa d a se povinovala zakonim a noi i m eda. Podvrgavi se njihovoj vlasti, pobedio je beznadenu tugu u svojoj d u i (to to je jed n o m nazvao ,,1 dm perfection in c u ra b le dans l'essence m em e d u prsent" nedzleivom n esavrenou u sam om biu sa d an jice), i grad io je iz saa sean ja k o n icu pelinjem ro ju misld. C octeau je video ono to bi, s p u n im p ra vom, u najviem step en u m o ralo zanim ati sve Proustove itaoce, iak o to n ijed an n ije uinio okosnicom svog raz m iljan ja ili svoje ljubavi. Video je u P ro u stu lepu, bezum nu i su m an u tu elju za sreo m . Svetlela je iz n je govih oiju. One n isu bile srene. Ali u n jim a je bilo sree kao u kocki ili u ljubavi. A n ije ni tek o rei zato njegovi itaoci tak o re tk o uv i aju tu zagrcnutu, razo rn u elju za sreom k o ja p roim a Proustovo stva ralatvo. Sam P ro u st im je n a m nogim m estim a pom o gao d a i to d elo p o sm a tra ju kroz p ro k u an u , k o m o tn u persp ek tiv u o d rican ja, heroizm a, askeze. Ta p rim em im

230

WALTER BENJAMIN

uenicim a ivota n ita n ije toliko jasno koliko da je veliko ostvarenje sam o plod napora, jad a i razoaranja. Je r bilo bi isuvie dobro k ad a bi u lepom mogla uestvo vati i srea, to n ikad ne bi uteilo njihov resantim an. Ali p o sto ji d v o stru ka elja za sreom, dijalektika sree. H im niko i elegiko oblije sree. Jedno je: neuvenost, neto ega tu jo n ikada nije bilo, vrhunac bla enstva. Drugo: veno ponavljanje, vena obnova prvo bitne, prve sree. Ta elegina ideja sree, koju bismo mogli nazvati i eleatskom , upravo je ona koja Proustu ivot p retv ara u zaaranu um u seanja. N joj nije samo u ivotu rtvovao p rijate lje i drutvo, ve i u delu rad n ju , jedinstvo linosti, tok p rianja, igru mate. Max Unold, koji n ije spadao u njegove najgore itaoce, po ao je od tako uslovljene dosade njegovih dela da bi ih poredio sa nastojndkim priam a, i pronaao je ovu form ulu: N jem u je polo za rukom da nastojniku pri u uini zanimljivom. On kae: Pomislite, gospodine itaoe, jue sam um oio biskvit u aj, kad mi pade na pam et da sam kao dete bio na selu i za to upotreb ljava osam deset stran a; to je tako zanosno da ovek vie i ne m isli da slua, ve m isli da sanja budan. U takvim nas tajn ik im priam a svi obini snovi po staju , im se ispriaju, nastojnike p rie Unold je naao m ost ka snu. Na san se m ora nadovezati svaka sintetina in terp retacija Prousta. Dosta neupadljiva k a p ija vodi u n u tra. To je Proustovo frenetino prou avanje, njegov pasionirani kult slinosti. Ta slinost ne pokazuje prave znake svoje vlasti tam o gde je on uvek zap rep au ju i neoekivano otkriva u delima, fiziono m ijam a ili nainu izraavanja. Slinost jednoga sa dru gim, sa kojom raunam o, koja nas zaokuplja u budnom slanju, lebdi sam o oko dublje slinosti sveta snova, u kom e se ono to se deava nikada ne javlja istovetno, ve slino: sam om sebi neprogledno slino. Deca znaju za jed an sim bol toga sveta, za arapu koja ima struk tu ru sveta snova, kada savijena u orm anu za rublje pred stavlja ujedno kesu i ono to je doneto. I kao to se on a ne mogu zasititi da to oboje kesu d ono to se u n jo j nalazi jednim pokretom pretvore u neto

PRILOG

pr o u s t o v o m

l ik u

231

tree: u arapu, tako je Proust bio nezasitan u tome da jednim pokretom prazni varljivu masku, da prazni Ja, kako bi stalno uvodio ono tree: sliku, koja je tolila njegovu radoznalost, bolje rei: njegovu nostalgiju. Rastrzan od nostalgije, leao je na krevetu. Nostalgije za svetom, izopaenim u iskrivljenom stanju slinosti, u kome se pojavljuje istinsko nadrealistiko lice ivota. Tom svetu pripada ono to se kod Prousta zbiva, i op rezan i otmen nain na koji se javlja. Naime, nikada izdvojeno patetino i vizionarski, nego najavljeno i mnogostruko poduprto, nosei krhku i dragocenu stvar nost: sliku. Ona se izdvaja iz sklopa Proustovih reenica kao to se pod Francois inim rukama u Balbecu letnji dan, prastar, iz nezapamenih davnina, poput mumije izljuskava iz zavesa od tila. II ovek ne izjavljuje uvek glasno ono najvanije to ima da kae. A ni tiho ne poverava to uvek onome u koga ima najvie poverenja, najbliem, niti uvek onome ko je najpredanije izraavao spremnost da primi nje govo priznanje. Pa kao to ne samo linosti ve i vekovi tako edno, naime tako prepredeno i frivolno saoptavaju proizvoljnom oveku svoje najintimnije stvari, tako i u XIX veku nije ni Zola niti Anatole France, nego je upravo mladi Proust, neznatan snob, zaneseni sa lonski lav, od ostarelog vremena (kao od nekog drugog, podjednako samrtno umornog Swanna) u ltu crpao ispovesti koje najvie zapanjuju. Tek je Proust uinio devetnaesti vek prikladnim za memoare. Ono to je do njega bilo beznaponsko razdoblje, postalo je polje sila u kojem su probuene najraznovrsnije struje potonjih pisaca. Takoe uopte nije nimalo sluajno to oba naj znaajnija dela ove vrste potiu od pisaca koji su Proustu lino bili bliski kao oboavaoci i prijatelji. To su uspomene kneginje Germont-Tonnerre i autobiografsko delo Lona Daudeta, od kojih su nedavno objavljene prve knjige. Eminentno proustovsko nadahnue dovelo je

232

WALTER BENJAMIN

Leona Daudeta ija je politika ludost suvie ne zgrapna i ograniena d a bi mogla mnogo nauditi njego vom zadivljujuem d aru do toga da svoj ivot pri kae u vidu grada. K njigu Paris veu (Proivljeni Pariz) p ro jek ciju biografije n a Plan Taride dodiruje na vie m esta senka Proustovih likova. A to se tie kneginje Clerm ont-Tonnerre, ve se sam naslov njene knjige Au tem ps des equipages (U vrem e koija) jedva moe zam isliti pre Prousta. Uostalom, to je odjek koji se tiho vraa dvosm islenom , nenom i izazivakom pozivu knjievnika iz predgraa Saint-Germ ain. Uz to, ovo melo dino prikazivanje esto neposredno ili posredno stoji u vezi sa Proustom , kako u stavu tako i u figurama, meu kojim a su on sam i neki od njegovih studijskih objekata iz Ritza. Time se, naravno, nalazimo, to ne moemo porei, u jednoj veoma feudalnoj sredini, a sa pojavama kao to je R obert de M ontesquiou, koga kneginja Cler m ont-Tonnerre m ajsto rsk i prikazuje, i u veoma poseb noj sredini. Aid takva je sredina i kod Prousta; i njemu, kao to je poznato, ne nedostaje pandan za Montesquioua. O svemu tom e ne bi trebalo diskutovata tim pre to je p itan je modela drugostepene vanosti i za Nem aku beznaajno kad nem aka kritika ne bi toliko volela ud o b n a reenja. A p re svega: ona nije mogla pro p u stiti p rilik u da se pom ea sa oloem pozajm nih bi blioteka. N jenim rutinerim a, dakle, nita nije bilo blie nego da, polazei od snobistike sredine dela, izvedu zakljuak o piscu i da obelee Proustovo delo kao unu tra n ju francusku stvar, kao zabavni dodatak Gothinim genealokim kalendarim a. Sada je savreno jasno: pro blem i Proustovih ljudi potiu iz prezasienog drutva. Ali ovo se ne poklapa sa pievim problemima. Ovi su subverzivni. Ako bism o ih m orali svesti na formulu, onda bi njegova tenja bila da se cela u n u tran ja kom pozicija drutva izgradi kao fiziologija askanja. U riz nici p red rasu d a i m aksim a drutva nema ni jedne koju ne bi poricala opasna komika. Na nju je prvi obratio panju Fierre-Quint: Kada govorimo o hum oristikim delim a, pie on, mislimo obino n a kratke vesele knji ge u ilustrovanim koricam a. Zaboravljam o Don Kihota,

PRILOG PROUSTOVOM LIKU

233

Pantagruela i il Blasa, sitn o tam pane glom azne knjiurine. R azo rn a snaga P ro u sto v e k ritik e d ru tv a nije, naravno, p o tp u n o pogoena ovim p o re en jim a. Njegov posao n ije h u m o r, ve kom ika; on ne u k id a svet u sm ehu, ve ga u sm ehu b aca na zem lju . Uz op asn o st da se razbije u p a ra m p a r ad , p re d im on lino zna da za plae. I ra z b ija ju se u p a ra m p a r ad : jed in stv o porodice i linosti, seksualni m o ral i stalek a ast. Pretenzije buroazije ra z b ija ju se u sm ehu. N jeno bekstvo natrag, njena reasim ilacija od stra n e plem stva, socioloka je tem a dela. P ro u st se n ije zam orio od vebe k o ju je zahtevalo optenje u feudalnim krugovim a. Is tra jn o i ne m o ra ju i se m nogo p risiljav ati, kovao je svoju p riro d u , d a bi je uinio onoliko n e p ro b o jn o m i lukavom , p o tin jen o m i nezgodnom koliko m u je to bilo p o tre b n o rad i njegovog zadatka. D ocnije su m u m istifik acija i o p irn o st toli ko postale d ru g a p riro d a d a su njegova pism a pone kad itavi sistem i zag rad a i u m e ta k a i ne sam o g ra m atikih , p ism a k o ja nas, u p rk o s svom b e sk rajn o duhovitom , o k retn o m n ainu izlaganja, k a tk a d a podseaju n a onu legendarnu shem u: Potovana m ilostiva gospoo, u p rav o sam p rim etio da sam ju e zaboravio kod Vas svoj tap i m olim Vas da ga u ru ite donosi ocu ovoga pism a. P. S. O prostite, m olim Vas, za uznem iravanje, u p rav o sam ga n aao . K ako sam o inven tivno stv ara tekoe! K asno nou p o ja v lju je se kod kneginje C lerm ont-T onnerre, d a b i sv o je o s tajan je vezao uz uslov da m u se od kue donese lek. I alje sobara, daje m u o p iran opis k raja, kue. Na k ra ju : Ne m o ete pogreiti. Jedini p ro z o r na b u lev aru H au ssm an n koji je jo o sv etljen ! Sve sam o ne b ro j! Ako pokuam o da u nekom s tra n o m grad u doem o d o ad rese neke javne kue, i d o b ijem o o p irn o o b av eten je sve drugo sem ulice i kunog b ro ja , razum eem o n a ta se ovde m isli i kako je *to povezano sa P roustovom lju bavlju prem a cerem onijalu, sa njegovim oboavanjem Saint-Sim ona i, n e na poslednjem m estu, s a njegovim in tran sig en tn im francustvom . N ije li to kvintesencija iskustva: isk u siti kaiko je k ra jn je teko iskusiti* m nogo

234

WALTER BENJAMIN

ta to se, na izgled, moe kazati sa malo rei. Samo da takve rei p rip a d a ju kastinski i staleki utvrenom ar gonu i da ih stran ac ne moe razum eti. N ije nikakvo udo to je ta jn i jezik salona oduevio Prousta. Kada je docnije p ristu p io nem ilosrdnom prikazivanju petit clan-a (m alog klana), Courvoisierovih, esprit d Oriane-a (d u h a O rijane), bio je i sam upoznat u optenju sa Bibescom im provizacije jednog rebusnog ifrovanog jezika u koji smo nedavno i m i bili uvedeni. P ro u st u godinam a svoga salonskoga ivota nije ra zvio sam o p orok lask anja u em inentnom rekli bi smo: teolokom stepenu, ve i radoznalosti. Na njego vim usnam a bio je o d sjaj onoga sm eha to na unutra njoj povrini svoda m nogih katedrala, koje je toliko voleo, h itro prelazi preko usana budalastih devica. To je sm ekanje radoznalosti. Da li je radoznalost u os novi od njega stvorila tako velikog parodiara? Tada bism o ujed n o znali i kakvu ocenu na ovom m estu tre ba da dam o rei p arodiar. Ne naroito visoku. Jer, iako ona prikladno oznaava njegovu ponorau zajedljivost, ipak mimoilazi ono to je gorko, divlje i jetko u velianstvenim reportaam a koje je stvorio u stilu Balzaka, Flauberta, Sainte-Beuvea, H enrija de Rgniera, G oncourtovih, M icheleta, Renana i, konano, svog lju bim ca Saint-Simona, i koje je prikupio u knjizi Pasti ches e t Mdlanges (Pastii i svatarije). M im ikrija ra doznalca p red stav lja genijalan trik te serije, ali u je dno je ona i obeleje celog njegovog stvaranja, u kome stra st za biljni svet ne moe biti uzeta dovoljno oz biljno. O rtega y G asset je prvi obratio panju na vegetabilno bie Proustovdh likova, koji su tako trajn o ve zani za svoje socijalno mesto, odreeni poloajem feudalnog sunca m ilosti, njihani vetrom to duva od G uerm antesovih ili iz Mseglisea, i koji su neprobojno isprepletani u estaru svoje sudbine. Iz toga ivotnoga kruga potie m im ikrija kao knjievni postupak. Proustova n ajjasn ija, n ajevidentnija saznanja nalaze se na svojim p redm etim a kao insekti na listovima, cvetovim a i granam a, inseikti koji niim ne otkrivaju svoje postojanje, do k neki skok ili zam ah krila, odnosno neka

p r il o g

pr o u sto v o m

uku

235

reenica, iznenaenom posmatrau ne pokau da se ovde u tu svet neprimetno uvukao jedan neproraunljiv poseban ivot. Pravog Proustovog itaoca stalno protresaju mali uasi. On u parodiji, kao igri sa sti lovima", nalazi ono to ga je, kao borba za ivot ovoga duha pod okriljem drutva, pogodilo ve i ranije, i na sasvim drukiji nain. Ovo je mesto da se kae koja re o tome kako su se intimno i oploavajue proela ta oba poroka, radoznalost ii laskanje. Jedno pouno mesto kod kneginje Clermont-Tonnerre glasi: ,,I na kraju ne moemo preutati: Proust je sa zanosom pro uavao poslugu. Da li je to bilo zato, to je tu njegov njuh bio nadraen jednim elementom koji inae nigde nije sretao, ili im je zavideo to su bolje mogli posmatrati intimne detalje stvari koje su podsticale njegovo interesovanje? Bilo kako bilo, razliiti likovi i tipovi pos luge bili su njegova strast". Uz neobine nijanse jednog Jupiena, gospodina Aima, Celestine Albalat, njihov niz se protee od lika jedne Frangoise, koja, grubih i o trih crta svete Marte, kao da otelovljeno izlazi iz moli tvenika, do onih lakeja i lovaca kojima se ne plaa za rad ve za dokolicu. I reprezentacija, moda, nigde jae ne zaokuplja interesovanje toga poznavaoca ceremonija koliko u tim najniim stepemma. Ko bi mogao da izmeri koliko je radoznalosti posluge ulo u Proustovo ulagivanje, koliko je ulagivanja posluge ulo u njegovu radoznalost, i na kojim visinama drutvenog ivota se zaustavljala ta prepredena kopija uloge sluge? On ju je igrao i nije mogao drugaije. Skm jednom odaje: Voir" (videti) i dsirer imiter (eleti oponaati) bilo je za njega jedno isto. Taj stav, ujedno i nezavisan i potinjen, fiksirao je Maurice arrs najprofilisanijim reima koje su ikada bile reene o Proustu: ,,Un pote pensan dans une loge de portire" (persijski pesnik u nastojnikom stanu). U Proustovoj radoznalosti postojala je detektivska crta. Gornjih deset hiljada bili su za njega klan zloi-

236

WALTER BENJAMIN

naca, zaverenika banda sa kojom se nijedna druga ne moe uporediti: kam ora* potroaa. Ona iskljuuje iz svoga sveta sve to uestvuje u proizvodnji, ili b a r zahteva da se to uestvovanje u proizvodnji graciozno i stidljivo k rije iza dran ja kakvo pokazuju savreni profe sionalci p otronje. Proustova analiza snobizma, koja je kudikam o vanija od njegove apoteoze um etnosti, pred stavlja vrhunsku taku njegove drutvene kritike. Jer stav snoba nije n ita drugo d o dosledno, organizovano, prekaljeno p o sm atran je ivota sa hem ijski iste take gledita potroaa. I poto je iz tog avoljeg zaaranog sveta trebalo da bude p ro teran o i najudaljenije kao i najprim itivnije seanje na proizvodne snage prirode, njem u je ak i u ljubavi pervertirana veza bila podesn ija od norm alne. ist potroa je, m eutim , ist izrabIjiva. On je to logiki i teorijski, on se kod Prousta nalazi u celokupnoj konkretnosti svoga aktuelnog istorijsko g po sto jan ja. K onkretan, je r je neproziran i ne moe se pozvati na odgovornost. Proust prikazuje klasu koja je u svim delovim a duna da m askira svoju m ate rijaln u bazu i upravo se zato obrazovala po uzoru na feudalizam, koji se, privredno beznaajan, utoliko vie moe k o ristiti kao m aska krupne buroazije. Ovaj ovek lien iluzija, koji je nem ilosrdno oduzimao ari ljudskog Ja, ljubavi, m orala a Froust je voleo da ga takvim sm atra ju celu svoju bezgraninu um etnost baca kao veo preko ove jedne i ivotno najvanije ta j ne sopstvene klase: privredne tajne. To ne znai da joj je na ta j nain sluio. Ovde govori Marcel Proust, go vori nem ilosrdnost dela, govori upornost oveka koji je ispred svoje klase. Ono to obavlja, obavlja kao m aj stor. I mnogo ta od veliine ovoga dela nee se do kuiti i o tk riti d ok ova klasa u zavrnoj borbi ne pokae svoje n ajizrazitije crte.

* Kamora tajno udruenje u Napulju. Prim prev.

PRILOG PROUSTOVOM LIKU

237

III Prolog veka p o sto ja la je u G renoblu ne znam da li jo i d an as p o sto ji g ostionica ,,Au Tem ps Perd u " (K od izgubljenog v rem en a). I kod P ro u sta sm o gosti to po d firm o m k o ja se klati, p relaze p ra g iza koga nas o ek u ju venost i opojnos.t. S prav o m je Fernandez razlikovao k o d P ro u sta th m e de l' te rn ite (te m u venosti) od thm e d u tem p s (te m e vrem en a). Aid ova ve nost u o p te mije plato n sk a, n ije u to p ijsk a : ona je opojna. Ako, dakle, vrem e svakom e ko se u d u b i u njegov tok otk riv a novu i d o sad a n ep o zn atu v rstu v en o sti, p o je dinac se tim e ip ak u o p te ne p rib liu je viim regionim a koje su P lato n ili Spinoza d ostizali je d n im zam ahom k rila . Ne je r k o d P ro usta, dodue, p o sto je ostaci jo ivog idealizm a; ali u p rav o n jih u in iti tem eljem tu m a enja kak o je to n a jn e zg rap n ije u ra d io Benoist-Mchin pogreno je. V enost, u k o ju P ro u st o tv ara pogled, isp rep letan o je, n e bezgranino vrem e. N jegovo istinsko in tereso v an je odnosi se na p ro tica n je vrem ena u njegovom n ajstv arn ijem , to znai p ro sto rn o isprepletanom vidu, k o je nigde neskirivenije ne vlada nego u seanju, iznutra, i u staren ju , spolja. P ra titi u zajam n u igru sta re n ja d sean ja znai p ro d re ti u srce Proustovog sveta, u univerzum isp rep letan o sti. To je svet u stan ju slinosti, u n je m u v lad aju saglasnosti" k oje je prvo uoila ro m a n tik a a n a jd u b lje B audelaire, ali koje je jedino P ro u st m ogao p o k azati u naem doivljenom i votu. To je delo m m oire involontaire (sp o n tan o g pam en ja), p o d m la u ju e snage k o ja se m oe m e riti sa neum oljivim staren jem . Tam o gde se p ro lo st ogleda u tre n u tk u " sveem kao rosa, bolni ok p o d m la en ja p rik u p lja jo jed n o m p ro lo st tak o nezadrivo kao to se za P ro u sta u k rs tio p rav ac to vodi od G uerm antesovih sa pravcem Sw anna, kad a (u trin aesto j knjizi) poslednji p u t k rs ta ri p o d ru jem C om braya i o tk riv a d a su se puitevi prepleli. Predeo je za tre n oka, p o p u t d e te ta, podskoio a o b rn u o se. Ah, q ue le m onde est gran d & la cla rt des lam pes, aux yeux d u souvenir que le m onde est p e tit. (Ah, kako je svet velik pod s ja je m svetiljke,

238

WALTER BENJAMIN

u oim a uspom ene kako je svet mali.) Proust je izveo fantastian podvig uinivi u tren oka ceo svet starijim za itav ljudski ivot. Ali ba ta koncentracija, u kojoj se m unjevito tro i ono to inae samo vene i gasne, znai podm laenje. U traganju za izgubljenim vre m eno m je ste n ep rek id an pokuaj da se itav ivot ispu ni najveom p o seb n o u . Proustov postupak n ije re fleksija, ve predoavanje. O n je proet istinom da niko od nas nem a vrem ena d a proivi istinske dram e ivota k o ji nam je dosuen. To ini d a starim o. N ita drugo. B ore i brazde n a licu posetnice su velikih strasti, poroka, saznanja, koji su n as pohodili, ali mi, domaini, nism o b ili kod kue. Teko da je u zapadnoj knjievnosti, od Loyolinih duhovnih vebi, bilo radikalnijeg pokuaja samoudubljivanja. I ovo im a u svom sre d itu usam ljenost, koja sna gom M aelstrom a uvlai svet u svoj vrtlog. I preglasno i nepojm ljivo prazno askanje, koje buno dopire do nas iz Proustovih rom ana, zvuk je sa kojim se drutvo ru i u pro v aliju te sam oe. Proustove invektive protiv p rijate ljstv a odavde potiu. Tiina na dnu ovoga levka njegove oi n ajtie su i najpohlepnije m orala je da bude ouvana. Ono to se u tolikim anegdotam a po ja v lju je kao n e p rija tn a udljivost spoj je besprim em e snage govora i nenadm ane udaljenosti od partnera. Ni k ad a n ije bilo nikoga ko nam je kao on mogao pokazati stvari. N jegov p rs t kojim pokazuje jedinstven je. Ali p o sto ji i jo jedan gest u prijateljsk o m drutvu, u razgovoru: dodir. Taj gest n ije nikom e vie stra n nego Proustu. On ne moe dotai n i svoga itaoca, ne bi to m ogao ni za ta na svetu. Ako bism o hteli grupisati knji evnost oko ovih stoera onoga koja pokazuje i onoga k o ji d o d iru je onda bi sredite prvog bilo Proustovo delo, drugog Pguyjevo delo. To je, u sutini, ono to je Fernandez izvrsno shvatio: Dubina ili, bolje reeno, p ro d o rn o st uvek je na njegovoj strani, nikada n a s tr an i p a rtn e ra ''. Uz icu cinizma, to se virtuozno ispoljava u njegovoj knjievnoj kritici. N jen najznaaj n iji dokum ent je jed an esej, nastao n a velikoj visini slave i n a bedi sam rtn ik e postelje: A propos de Bau-

PRILOG PROUSTOVOM LIKU

239

delaire (P ovodom B o d lera ). Jez u itsk i s p o ra zu m a n sa vlastitim p a tn ja m a, b ezm em o p ri ijiv k ao svaki ovek koji m iru je, zap a n ju ju i u rav n o d u n o sti posveenika sm rti k o ji ovde jo jed n o m hoe d a govori, sv ejed n o 0 em u. Ono to ga je ovde n ad ah n u lo , suoenog sa sm ru, o d re u je ga i u o p ten ju sa savrem enicim a: to liko iznenadno i o tro sm en jiv an je sark az m a i nenosti, nenosti i sark azm a d a njegov o b je k t p re ti da se od toga, iscrpen, srui. R azdraenost, n e p o sto jan o st ovoga oveka pogaa 1 itaoca dela. D ovoljno je d a pom islim o n a nedogledan lanac njegovih soit que", k o ji p o k a zu ju ra d n ju na is c rp lju ju i, o b e sh rab ru ju i n ain u sv etlo sti b e zb ro jn ih m otiva k o ji b i jo j se m ogli n alaziti u osnovi. Pa ipak, u toj p a ra ta k ti k o j k om poziciji izlaza n a videlo ono u em u s u ko d P ro u sta isto v etn i slab o st i genije: in te lektualno o d rican je, p ro k u a n a sk ep sa sa k o jo m doe k u je stvari. On je d o ao p o sle sam o d o p ad n ih ro m a n ti n ih p risn o sti i bio je, k ak o kae Jacq u es Rivire, reen da n e po k lo n i ni n a jm a n ju v e ru siren am a due". Pro u s t p ris tu p a d o iv ljaju bez im alo m etafizikog interesovanja, bez im alo k o n stru k tiv isti k e ten je i bez im alo sklonosti d a tei". N ita n ije istin itije. T ako je i glavni lik ovoga dela, za k o ji P ro u st n e u m o rn o tv rd i da je p ro m iljen, sve p re nego k o n stru isan . T aj lak je, m eutim , pro m iljen k ao to su lin ije n a n a e m d la n u ili kao ra sp o re d p ra n ik a u aici. P ra u st, to sta ro dete, dubo k o um o ran , p u stio je d a b u d e b aen n a tra g n a g ru d i p ri rode, n e d a b i se n jo m e n a p ajao , nego d a b i s an ja rio sluajui n je n e o tk u caje. M oram o ga sagledati ta k o sla bog, i ta d a em o sh v atiti 'kako ga je Jacq u es R ivire sreno razum eo i m ogao rei: M arcel P ro u st je u m ro od iste n eisk u sn o sti k o ja m u je dozvolila d a nap ie svoje delo. U m ro je od o tu en o sti o d sveta i zato to n ije um eo p ro m e n iti svoje ivotne uslove, k o ji su za n jega p o stali u n itav aju i. U m ro je je r ndje znao kak o se p ali vatra, k a k o s e o tv a ra p ro zo r". I, n arav n o , o d sv o je n e r vozne astm e. L e k a ii s u p re m a to j b o lesti b ili bespom oni. To n ije bio sluaj sa piscem , k o ji ju je v rlo p lan sk i stavio u

240

WALTER BENJAMIN

svoju slubu. Bio je da ponem o sa najspoljanjijim savren reiser svoje bolesti. Mesecima sa ubistvenom ironijom povezuje sliku jednoga potovaoca, koji m u je poslao cvee, sa n jem u nepodnoljivim mirisom toga cvea. I u plim am a i osekam a svoje patnje uznemi ru je p rijatelje, koji su se plaili trenutka, isto koliko su ga i prieljkivali, kada e se knjievnik iznenada, kasno posle ponoi, pojaviti u salonu brie de fatigue (slom ljen od u m o ra) i sam o na p et m inuta, kako je iz javljivao d a bi ostao do praskozorja, suvie um aran da se podigne, suvie um oran ak i da prekine svoj govor. ak i u dopisivanju ne p restaje da iz te patnje izvlai na j razgranati je efekte, itan je moga disanja bunije je od k rip an ja moga pera i um a iz kupatila to d o p ire sa donjeg sprata." Ali nije samo to. Niti je stvar sam o u tom e d a ga je bolest liila mondenoga i vota. Ta astm a ula je u njegovu um etnost, ako ju je njegova u m etn o st nije i stvorila. Njegova sintaksa rit miki na svakom k o rak u podrava taj njegov strah od guenja. I njegova ironina, filosofska, pouna reflek sija svagda je p redah sa ko jim m u m ora seanja pada sa srca. U veoj meri, m eutim , stalno je, a najee kada je pisao, imao pred oima sm rt, opasnost da ne doe do guenja. Tako se ona nalazila suoena sa Proustom jo mnogo p re no to su bolovi dostigli vrhunac. Ali ne kao hipohondrine bubice, ve kao ,,realit nouvelle, ona nova stvarnost iji su odraz na stvarim a i ljudim a carte staren ja. Fizioloka stilistika odvela bi u sr ovog stvaralatva. Tako, niko ko zna za posebnu ilavost sa kojom se uvaju seanja u ulu mi risa (nikako m irisi u seanju) nee moi da sm atra Proustovu osetljivost za m irise sluajem. Svakako, naj vei b ro j uspom ena koje ispitujem o jav ljaju nam se kao optike slike. A i slobodne tvorevine spontanog pam enja jo su dobrim delom samo izdvojene, samo zagonetno p risu tn e optike slike. Ali ba zato, da bismo se svesno predali najintim nijem treperenju toga dela, treba se p ren eti u poseban i najdublji sloj toga spon tanog pam enja, u kome nas trenuci seanja ne vie pojedinano kao slike, ve bezlino i neuoblieno, ne

PRILOG PROUSTOVOM LIKU

241

jasn o i otealo, o b av etav aju o celini o n ak o k ao to ri b a ra teina m ree obavetava o ulovu. M iris, to je ulo za teinu onoga k o ji u m o ru T em ps p e rd u (izgubljenog vrem ena) b aca svoje m ree. I njegove reen ice su celokupna igra m iia inteliigdbilnog tela, sad re ceo, neizre civ n a p o r d a se ta j ulov izvue. U ostalom : koliko je b ila p ris n a sim bioza tog o d re enog s tv aran ja i te odre en e p a tn je , n a jja sn ije p o k a zuje to to kod P ro u sta n ik a d a n ije dolo do p ro b o ja onog h ero jsk o g uprkos svem u", sa k o jim inae stv a raoci u s ta ju p ro tiv svojih p a tn ji. I zato moemo, sa d ru g e stra n e, rei: tako duboko sauesnitvo sa to k o m stv ari i ivota kao to je bilo Proustovo, m o ralo bi neizostavno voditi u b an aln o i inertn o zadovoljstvo n a sv ak o j d ru g o j osnovi, sem na osnovi tak o d u b o k e n e p re k id n e p a tn je . U ovom slu aju , m eutim , to j je p a tn ji bilo o d re en o da jo j u velikom stvaralakom p ro c e su d odeli m esto je d a n bes lien e lje i k a ja n ja. Po d ru g i p u t podigla se sk ela nalik na M ichelangelovu, na k o jo j je u m etn ik , zabaene glave, sli kao S tv a ra n je n a tavanici Sdkstinske kapele: bolesnika postelja, n a k o jo j je M arcel P ro u st b ezb ro jn e stran ice, koje je bez v rsta oslonca pokrivao svojim rukopisom , posvetio stv aran ju svoga m ik ro k o sm o sa.

FRANZ KAFKA

POTEMKIN Pria se: Potem kin je patio od tekih depresija k oje su se vie ili m anje redovno ponavljale. Tada m u se niko n ije sm eo pribliiti, a ulaz u njegovu sobu bio je n ajstro e zabranjen. Na dvoru tu bolest nisu spo m injali, naroito zato to se znalo da je svaka aluzija na n ju donosila nem ilost carice K atarine. Jedna od ovih kancelarovih d ep resija tra ja la je, m eutim , posebno dugo. Posledica su bile ozbiljne neprilike; u registratura m a su se nagomilavali spisi, carica je zahtevala da se oni ree, a to je bilo neizvodljivo bez Potemkinovog pot pisa. Visoki inovnici nisu znali ta e. U to vreme mali inovnik uvalkin dospeo je sluajno u predsoblje kan celarove palate, gde su, kao i obino, bili okupljeni dravni savetnici, jadikujui i kukajui. ta je, ekselencije? Cime m ogu ekselencijam a posluiti?" prim eti h itri uvalkin. O bjasnie m u sluaj i izjavie aljenje to se njegovim uslugam a ne mogu koristiti. Ako nije u p ita n ju n ita drugo, gospodo, odgovori uvalkin, pre p u stite mi spise. Molim vas za to". Dravni savetnici, koji nita nisu mogli izgubiti, pristadoe na to i uvalkin se uputi, sa svenjem spisa pod mikom, kroz galerije i hodnike p rem a Potem kinovoj spavaoj sobi. Ne zakucavi, ak i ne zaustavivi se, p ritisn u kvaku. Soba nije bila zakljuana. Potem kin je sedeo u polum raku na svom krevetu, grickajui nokte, u izlizanom domaem

FRANZ KAFKA

243

ogrtau. Suvalkin p ri e p isaem stolu, um o i pero, i ne izustivi n i rei tu tn u ga F o tem k in u u ru k u , stavivi m u na kolena p rv i spis k o ji je do h v atio . Posle o d su tn o g pogleda n a uljeza, kao u sn u , P o tem k in ga p o tp isa; za tim drugi; o n d a d a lje sve ostale. K ad je p o sled n ji p o t pis bio stav ljen , S uvalkin n a p u sti p ro s to riju , jed n o stav no kao to je doao, sa d o sije o m p o d m ikom . T riju m falno m aui spisim a, s tu p i u p red so b lje. U su sre t m u p o ju rie drav n i savertnici, istrg n u e m u h a rtije iz ru k u . Bez dah a n ad n ee se n a d n jim a. N iko n e izusti ni re; gru pa se ukoi. O pet se Suvalkin priblii, o p e t se h itro obavesti o razlogu z ap rep a e n ja gospode. T ada m u pogled pad e n a p o tp is. Svaki sp is b io je p o tp isan : Su valkin, Suvalk in , Suvalkin . . . Ta p ri a kao d a je glasnik k o ji dve sto tin e godina prethodi K afkinom delu. Z agonetno p ita n je k o je se u njoj n a tk rilju je K afkino je p ita n je . Svet k a n ce la rija i reg istratu ra, zaguljivih o trc a n ih m ra n ih so b a Kafkin je svet. H itri Suvalkin, k o ji sve ta k o lako uzim a i na k ra ju o staje p ra z n ih aka, K afkin je K. Potem kin, m eutim , koji, u p o lu sn u i zap u ten , s a n ja ri u sk ro vitoj p ro sto riji, p re d a k je o n ih m onika k o ji k o d Kaflke borave kao su d ije n a tavanim a, k a o se k re ta ri u zam ku, i koji su, m a koliko visoko stajali, uvek o n i to su potonuli, ili, p re, oni to tonu, ali k o ji se zato, ak u najniem i n a jp ro p a lije m vidu k ao v ra ta ri i izlapeli inovnici o d jed n o m n ep o sred n o m ogu p o jav iti u svoj svojoj moi. 0 em u san ja re ? M oda s u p o to m ci A tlasa to nose zem aljsk i a r n a ram en im a? M oda zato dre glavu tak o d u b o k o p o g n u tu n a g ru d i d a su se oi jedva videle" (F ra n c K afka: Zam ak. Prev. P red rag Milojevi. Prosveta, Bgd. 1961, s tr. 13), kao u p rav itelj zam ka n a svojoj slici ili K lam m , k a d a je sam s a sobom ? Zem aljski a r m eutim , n ije to to oni nose, sam o to ve i najsv ak o d n ev n ije stv ari im a ju svoju teinu. N je gov je u m o r u m o r g la d ija to ra posle b o rb e, njegov po sao se sasto ja o u k re en ju ugla jed n e inovnike sobe." Gyorgy Lukcs je jed n o m rek ao : d a b i se d an as n a p ra vio p ris to ja n sto, ovek m o ra im ati a rh ite k to n sk i genije M ichelangela. K ao Luk&cs u k ateg o rijam a isto rijsk ih pe-

244

WALTER BENJAMIN

rioda, tako i K afka misli u kategorijam a vekova. ovek prilikom kreenja im a da pokrene vekove; a tako je i sa najneupadljivijim gestom . Mnogo puta, i to esto iz posebnog udnog razloga, Kafkini junaci tapu rukam a. Jednom se ipak u sput kae d a su te ruke zapravo parni ekii (F. K afka: Pripovetke. Prev. B ranim ir ivojinovi. N arodna knjiga, Bgd. 1963, str. 110). U stalnom laganom k re ta n ju u tonjenju ili uspi n ja n ju upoznajem o ove monike. Meutim, oni nigde n isu uasniji kao tam o gde se uzdiu iz najdublje propalosti: iz otaca. Otupelog, senilnog oca, koga je upravo blago stavio u krevet, u m iru je sin: ,Nita ne brini, do b ro si pokriven' ,Ne!' uzviknu o tac tako da se nje gov odgovor sudari sa pitanjem , zbaci pokriva sa toli kom snagom da se za tre n u ta k sav rairio u letu, uspravi se i stade na postelju. Sam o se jednom rukom lako pri dravao za plafon. ,Hteo si da me pokrije, znam ja to, edo m oje, ali jo nisam pokriven. Pa m akar ovo bila i poslednja snaga, dovoljno je za tebe, i odve je za tebe . . . Oca, sreom , ne treb a niko d a ui kako e prozreti s in a . . . ' I stade ne pridravajui se vie, i poe izbacivati noge. B listao je od unutranjeg prosvetljen ja . .. Sad zna, dakle, ta je jo postojalo osim tebe, do sada si znao sam o za sebe! Nevino dete, to si ti istinski bio, ali jo istinskije si bio paklen ovek! (F. K afka: P ripovetke, str. 27, 28, 31). Otac koji zbacuje te re t pokrivaa zbacuje s n jim teret sveta. On m ora po kren u ti vekove d a bi uinio ivim, sudbonosnim pra stari odnos otac-sin. Ali sa kakvim posledicama! On osu u je sina na sm rt davljenjem . Otac je onaj koji kanja va. Njega privlai krivica kao i sudske inovnike. Mnogo ta nagovetava da je svet inovnika i svet oeva za K afku isti svet. Slinost im ne slui na ast. N jih ini tupost, pokvarenost, prljavtina. Oeva uniform a je sva um rljana, njegovo donje ru b lje je prljavo. Prljavtina je ivotni elem ent inovnika. Bilo joj je nerazum ljivo zato uopte postoji saobraaj m eu strankam a. ,Da se spolja stepenite z ap rlja, odgovorio joj je jednom neki inovnik na p itanje, verovatno Ijutei se, ali njoj je to

FRANZ KAFKA

245

hilo veom a ja sn o . U to m step e n u je p rljav tin a a trib u t inovnika d a bism o ih u p ra v o m ogli s m a tra ti ogrom nim parazitim a. To, naravno, ne pogaa ekonom ske veze, ve snage razu m a i h u m an o sti, od k o jih ova b ag ra ivotari. Tako, m e u tim , i o ta c u u d n im K afkinim porodicam a ivotari na ra u n sina, lei k ao ogrom an parazit n a njem u. On ne isp ija sam o njegovu snagu, on se h ra n i i njegovim p rav o m d a p o sto ji. O tac koji k an ja va u je d n o je i tuilac. G reh za k o ji o k riv lju je sina iz gleda d a je neki p ra ro d ite ljs k i greh. J e r o d re en je koje je K afka dao o n je m u nikog ne p o g a a kao sina: Praroditeljsk i greh, s ta ra n e p rav d a k o ju je ovek poinio, sastoji se u njegovom staln o m p re b a civ an ju da m u je u in jen a n ep rav d a tim e to je p o stao rtv a p raro d iteljskog greha". Ali ko o p tu u je za ta j p ra ro d itelj ski greh greh da je stv o rio p o to m k a ako ne sin oca. Prem a tom e, g renik bi bio sin. Ne sm em o, m eutim , iz Kafkinog stav a z ak lju iti d a je o k riv ljav an je greno, je r ie pogreno. N igde kod K afke ne sto ji da do njega dolazi neopravdano. Ovde se p re d sud sk o m odlukom na lazi jed an n e p re sta n proces, i ni na je d n u stv ar ne moe pasti gora svetlost nego na on u za k o ju o tac trai soli darnost tih inovnika, tih su d sk ih k an celarija. K od n jih bezgranina k o ru m p ira n o st n ije ono to je najgore. J e r njihovo jezgro je takvog svojstva da je njihova p o d m it ljivost je d in a n ada k o ju oveanstvo, suoeno sa njim a, moe da gaji. Sudovi, dodue, raspolau zakonicim a. Ali n jih n ije d o p u ten o videti. ,,U k a ra k te r ovog su d stva sp ad a ne sam o to da se nevini osude ve i to da se osude i bez njihovog z n an ja (F ra n c K afka: Proces. Prev. Vida Pendk. Novo pokolenje, Bgd. 1953, str. 57 58), n aslu u je K. Postavljene i o p asn e n o rm e o staju u prasvetu nepisani zakoni. Covek ih moe p rek o raiti nem ajui o tom e p o jm a, i tim e se izloiti kazni. Ali m a koliko teko o ne m ogle pogoditi onoga k o ji n ita ne nasluuje, n jih o v a pojava, u pravnom sm islu, n ije slu ajnost, ve su d b in a, k o ja se ovde p rik azu je u svojoj dvosm islenosti. N ju je jo H erm an n Cohen u jed n o m ovlanom ra z m a tra n ju s tare p red stav e o sudbini nazvao neizbean u v id , tvrdei da n jen i poreci sam i, izgleda,

246

WALTER BENJAMIN

uzrokuju d povlae za sobom to istupanje, to otpadnitvo". Tako sto ji i sa pravosuem , iji se postupak okree p rotiv K. On nas vraa, mnogo p re donoenja zakonika na dv an aest tablica, u jed an prasvet nad kojim je jedna od p rv ih pobeda bilo pisano pravo. Ovde se, dodue, pisano pravo nalazi u zakonicima, ali tajno, i prasvet, oslonjen na njdh, vlada jo neogranienije. Prilike u kancelariji i porodici dodiruju se kod Kafke m nogostruko. U selu pod zam kom postoji jedan govorni o b rt koji to osvetljava. Postoji jedna poslovica, moda je i ti zna: Slubene odluke su stidljive kao m lade devojke'. ,To je, moda, dobro zapaeno', ree K ,dobro zapaeno, odluke mogu im ati i druge sli n o sti s d evojkam a' " ( Zam ak , str. 185). Jedna od najzna ajnijih bez sum nje je ta da se svemu mogu pozajmiti, kao plaljive devojke k oje susreu K. u Zam ku i Pro cesu i koje se p re p u taju raspusnosti u porodinom krugu kao u nekom krevetu. On ih na svome putu nalazi na svakom koraku; d alje nem a libljenja: kao p ri osva ja n ju devojke za ankom . Oni se zagrlie, njeno malo telo gorelo je u njegovim rukam a, i oni se kao u besvesti iz k o je se K. n eprestano ali uzalud pokuavao da spase o tk o trljae nekoliko koraka dalje, lupie tupo o Klam ova vrata, a onda se naoe leei u jednoj lokvici piva i u b re tu koje je pokrivalo pod. Tu prooe a s o v i. . . u k o jim a je K. stalno im ao oseanje da lu ta ili d a je ve toliko daleko u tuini kao nijedan ovek p re njega, u tuini u kojoj ak ni vazduh nije kao vazduh u zaviaju, u kojoj se od tuintine ovek m ora d a ugud, i p ro tiv ijih se bezum nih om am ljivanja ne moe uin iti n ita dru g o nego ii dalje, dalje lutati" {Zam ak, str. 4950). O toj tuiintini emo jo uti. Znaajno je, m eutim , d a ove enturae nikad ne izgle d aju lepo. N aprotiv, lepota se pojavljuje u Kafkinom svetu sam o n a skrivenim m estim a: ko d optuenih, na prim er. To je svakako udna, u izvesnom smislu p ri rodno nau n a p o ja v a . . . Ne moe krivica b iti ta koja ih ini le p im . . . n e moe ih ni prava kazna ve sada initi le p im . . . to se moe, dakle, nalaziti sam o u po

FRANZ KAFKA

247

stu p k u (koji je p o k re n u t p ro tiv n jih , k o ji ih n ekako p ra ti". Iz Procesa m oem o v id eti d a je ta j p o stu p a k obino beznadean za o p tu en e b ezn ad ean ak i o n d a k ad im o staje n a d a n a o sloboenje. T a bezn ad en o st m oe b iti ono to k o d n jih , jed in o n jih kod K afke, iznosi na videlo lepotu. U n a jm a n ju ru k u , to b i se veom a d o b ro slagalo sa je d n im frag m en to m razgovora k o ji je pren eo Max B rod. Seam se", p ie on, jednog razgovora sa K afkom k o ji je polazio o d d a n an je E v ro p e i p ro p a d a n ja oveanstva. ,Mi sm o', ta k o je rekao, ,nihilistike m isli, sam oubilake m isli k o je se ja v lja ju u b o jo j glavi'. Me ne je to n a jp re p o d setilo n a slik u sveta gnostike. Bog kao zao d em iurg, svet n jeg o v p a d u greh. A h , ne', re kao je, ,na svet je sam o r av a b o ja ud, r a v dan'. Znai li to d a im a n ad e izvan po jav n o g o b lik a ovog sveta k o ji poznajem o? N asm eio se: ,Ah, dov o ljn o nade, b e sk ra jn o m nogo nad e sam o n e za n a s '". Ove rei p re b a cu ju m o st k a o n im n a j u d n o v atijim K afkinim likovim a k o ji s u je d in i izm ak li p o ro d in o m o k rilju i za koje m oda im a nade. To n isu ivotinje, n isu ak ni ona u k r ta n ja ili tv orevine fan tazije, kao m aka- jag n je ili odrad ek . Svi oni, nap ro tiv , ive jo u o k v iru porodice. Ne b u d i se u zalu d G regor S am sa b a u po ro d in o m sta n u kao insekt, n ije u zalud u d n o v ata ivotinja polum aka^polujagnje d eo oeve b atin e, n ije uzalud o d rad ek dom ainova b rig a. Ali pom onici" d o ista is p a d a ju iz toga kruga. Ti pom onici p rip a d a ju k ru g u likova -koji se p ro vlae kroz itavo K afkino delo. Iz njihove p o ro d ice su i lovac seljak a k o ji se razo tk riv a u O p a ia n ju , i stu d en t koji s e p o ja v lju je n o u n a b alk o n u k ao isused K arla Rosm ana, kao i lude koje ive u onom g rad u n a ju g u i nikako da se u m ore. S u to n sk a svetlost k o ja p a d a n a njihov ivot podsea n a lelujavo o sv etljen je po d ko jim se ja v lja ju figurine u -kratkim p ro zn im zapisim a R o b erta W alsera a u to ra ro m a n a Der G ehilfe (P o m o n ik), koyi je K afka m nogo voleo. Od njihovog s o ja su K afkini po m onici; ne p rip a d a ju n ijed n o m drugom k ru g u likova, a nijed n o m e n isu ni tu i: o n i su k u riri k o ji se poslovno

248

WALTER BENJAMIN

kreu izm eu ta dva kruga. Oni su, kako Kafka kae, slini B arnabasu, a on je kurir. Jo nisu potpuno puteni iz m ajinskog o k rilja priro d e i zato su se sm estili. . . u jednom uglu, na dve stare enske haljine p ro strte na podu. N jihova je tenja b ila . . . da zauzim aju to je mo gue m anje m esta. U tom pogledu su inili razne poku aje, istina uvek uz uorenje i kikotanje, stiskali ruke i noge, p rip ijali se jedan uz drugog, i, u sumraku, u njihovom uglu videlo se sam o jedno veliko klube" ( Zam ak , str. 52). Za njih i n jim a sline, nezrele i ne spretne, jo p o sto ji nada. Ono to se vidi kao blagost i neobaveznost u poslo vanju tih k u rira, to je na tegoban i m raan nain zakon za ceo ovaj svet k reatu ra. N ijedna od n jih nem a svoje vrsto mesto, svoje vrste, nezamenljive obrise, nema nijedne koja se ne uspinje ili ne pada; nijedne koja se ne razm en ju je sa svojim neprijateljem ili susedima; ni jedne koja ne bi ispunila svoje vreme, a ipak bila ne zrela, nijedne k o ja ne bi bila veoma isorpena a ipak tek na poetku dugog trajan ja. N ije ovde mogue govoriti o porecim a i h ijerarh ijam a. Svet m ita, koji to sugerie, neuporedivo je m lai od K afkinog sveta, kojem je jo m it obeao izbavljenje. Ako, m eutim , neto znamo, on da je to ovo: da K afka nije popustio p red svojim iskue njem . Kao drugi Odisej, pustio ga je da sklizne niz njegov pogled uperen u daljinu", sirene su se doslovno izgubile p red njegovom reenou, i upravo k ada im je bio najblii, n ita vie n ije znao o njim a". Meu precima to ih K afka im a u antici, jevrejskim i kineskim, koje em o jo sresti, ne sm em o zaboraviti ovog grkog pretka. Jer O disej se nalazi na pragu koji odvaja mit od bajke. Razum i lukavstvo uneld su varke u m it; njegove sile p re sta ju da bud u nesavladljive. B ajka je predanje o pobedi n a d 'n jim a . K afka je .pisao b ajke za dijalektiare k ada se prihvatio kaa. Unosio je u njih male trikove; zatim je iz n jih izvlaio zakljuak o tome da i nedo voljna, ak i d e tin jasta sredstva mogu posluiti spase nju ". Ovim reim a zapoinje svoju priu Cutanje sirena. Sirene, naim e, kod njega ute; one im aju jo uasnije oruje od p e sm e . . . svoje u tan je. To utanje su isko-

FRANZ KAFKA

249

ristile p ro tiv O diseja. Ali o n je, kae K afka, bio toliko lukav, bio je takav lisac d a ak ni b o g in ja su d b in e n ije mogla p ro d re ti u njegovu duiu.'' M oda je stv arn o primetio, p rem d a to lju d sk i razu m ne m oe da shvati, da sirene ute, i u izvesnoj m eri sam o se o g rad io p re d n ji ma i p re d bogovim a tra d ic io n aln im p riv id n im p o stu p kom k ao titom . K od K afke sire n e ute. M oda i zato to su m uzika i pevanje kod n jega izraz ili b a re m zalog b ek stv a i spa senja. Zalog nade, k o ji im am o iz onog malog, u jed n o nesavrenog i svakodnevnog, u je d n o u tenog i glupog osrednjeg sv eta u kom e su p om onici odom aeni. K af ka je k ao onaj m ladi k o ji je k ren u o da upozna stra h . Dospeo je u Potem kinovu p alatu , n a k ra ju je, m eutim , u pod ru m sk im ru p a m a naiao n a Jozefinu, on u miicu-pevaicu, k o ju ovako op isu je: ,,U tom e se nalazi n eto od sirom anog d e tin jstv a, n e to od izgubljene sree koja se vie n ik ad ne m oe nai, ali nalazi se u tom e i neto od d elatn o g d a n an je g ivota, od njegove si une, neshvatljive, a ipak, p o sto jee i n eiskorenjive b odro sti ( P rip o vetke , str. 204 205). GURAVI COVECUUAK K nut H am sun, kao to sm o jo poodavno saznali, obiava da s v rem ena na vrem e isp u n jav a svojim nazo rim a p o tan sk o sandue lokalnog lista u g radiu blizu kojeg stan u je. Pire vie godina u to m g ra d u sudio je porotni su d je d n o j sluavci k o ja je ubila svoje novo roene. B ila je osuena n a kaznu zatvora. U skoro za tim po jav ilo se u lokalnom listu H am sunovo m iljenje. Izjavio je d a e o k ren u ti lea g rad u koji m ajci to ubija novoroene moe izrei n ek u d ru g u kazn u sem najtee ako n e ve veala, on d a doivotnu ro b iju . Prolo je n ek o lik o godina. Pojavili su se Plodovi zem lje i u n jim a isto rija jed n e sluavke k o ja vri isti zloin, dobija istu kaznu i, itao cu je to jasno, svakako n ije ni zasluila teu. R efleksije iz K afkine zaostavtine k o je su sadrane u Izg ra d n ji kin esko g zida d a ju n am povoda, da se seti-

250

WALTER BENJAMIN

m o tog dogaaja. J e r tek to je objavljena ova knjiga iz zaostavtine, pojavila se, oslonjena na njene reflek sije, i interpretacija K afke, koja se zadovoljila tumae n jem tih refleksija, utoliko m anje im ajui potovanja za K afkina p rav a dela. Postoje dva p u ta da se Kafkino delo u naelu pogreno shvati. Prirodno tum aenje je jedan, n atp riro d n o drugi; pored sutine prolaze oba psihoanalitiki kao i teoloki na isti nain. Prvo zastupa H ellm uth K aiser; drugo sada ve mnogi autori, kao H. J. Schoeps, B ernhard Rang, Groethuysen. Meu n jih tre b a u b ro ja ti i W illy Haasa, koji je, dodue, u i rim kontekstim a, o k ojim a em o jo govoriti, prim etio k a rak teristin e stvari o Kafki. To ga n ije moglo sau vati od tu m aen ja celokupnog dela u sm islu teolokog ablona. Viu silu", tako pie o Kafki, podruje mi losti, prikazao je u svom velikom ro m an u Zam ak, a niu silu, p o d ru je su d a i prokletstva, u svom isto tako ve likom ro m an u Proces. Zem lju m eu njim a, zem aljsku sud bin u i njene teke zahteve pokuao je d ati u strogoj stilizaciji u treem rom anu, u Am erici." Prvu treinu ovog tu m aen ja moemo, posle Broda, svakako sm atrati zajednikim d o b ro m tum aenja Kafke. U tome smislu pie, na p rim er, B ern h ard Rang: Ukoliko Zam ak moe m o sm atra ti seditem m ilosti, onda, teoloki reeno, upravo ovaj uzaludni n ap o r i pokuaj znai da ovek ne moe postii i iznuditi boju m ilost samovoljno i nam erno. N em ir i n estrp ljen je sam o spreavaju i zarnr u ju uzvieni m ir boanskog". Kom otno je to tum a enje; da je neodrivo, p o staje utoliko jasnije ukoliko sm elije n astav lja p u t. N ajjasn ije je zato, moda, kod W illy H aasa, kad izjavljuje: K afka d o la z i. . . od Kierkegaarda k ao i o d Pascala, svakako ga moemo nazvati jedin im legitim nim u n u k om K ierkegaarda i Pascala. Sva tro jica im a ju surov, krvavo surov religiozan osnovni m otiv: d a ovek nikad n ije u pravu p red b o g o m . . . Kafk n n. . . g ornji svet, njegov takozvani Z am ak sa svojim nesagledivim, sitniavim , zam renim , i veoma pohotnim tabom inovnika, to njegovo udno nebo, uasno se igra lju d im a . . . ; a ipak ovek ni n ajm an je nije u pravu ak i p re d ovim bogom". Ovakva teologija, ostajui

FRANZ KAFKA

251

daleko iza u en ja o o p ra v d a n ju A nselm a C anterburyskog, vraa se v arv arsk im sp ek u lacijam a, koje, u o sta lom izgledaju n espojive ak i sa doslovnim K afkinim tekstom . Moe li", s to ji b a u Z a m ku , pojedinaan inovnik d a o p ra ta? To bi, u n a jb o lje m slu aju , m ogla da bude stv ar celokupne vlasti, ali ak ni ona, verovatno, ne m oe d a o p ra ta, ve sam o d a su d i" (Z am ak, str. 230). P u t k o jim se ovako k ren u lo b rzo se p retv o rio u orsokak. Sve ovo", kae D enis de R eugem ont, nije jad no sta n je oveka bez boga, ve ja d n o stan je oveka u vlasti boga, koga ne poznaje, je r n e poznaje H ris ta . Lake je iz zb irk e K afk in ih beleaka iz zaostavtine izvlaiti sp ek u lativ n e zak lju k e nego is tra iti m a k a r sam o je d a n o d m o tiva k o ji se ja v lja ju u njegovim p ri am a i ro m an im a. Ali sam o oni d a ju n ek o o b av eten je o prasv etsk im silam a to s u p ritisk iv ale K afkino stv ara nje; silam a koje, istina, sa istim p rav o m m oem o posm a tra ti i kao sv etsk e sile n aih dana. I ko b i m ogao da kae p o d k o jim im enom su se javile sam o m K afki. Sam o je ovo izvesno: o n se u n jim a n ije snaao. On ih nije poznavao. O n je sam o u ogledalu, k o je m u je prasvet pru ao u o b li ju krivice, video b u d u n o st u o b liju suda k o ji po k ree te sile. Ali k a k o d a se ovaj su d zam isli n ije li o n p o sled n ji? ne ini li o n o d su d ije optuenog? n ije li sam p o stu p a k kazna? N a to K afka n ije odgovo rio. Da li je n e to oekivao o d tog odgovora? Ili m u je, moda, p re b ilo stalo d o toga d a okleva sa n jim a? U njegovim p riam a, ep ik a d o b ija ponovo onaj zn aaj k o ji im a u u stim a Seherezade: d a se odloi ono to nailazi. O dlaganje je u Procesu n a d a optuenog k a d sam o po stu p ak n e b i p o step en o p relazio u p resu d u . I sam om prao cu o d lag an je tre b a d a k o risti, m a k a r se za to m orao odrei svoga m e sta u tra d ic iji. Mogao b ih za m isliti drugog Avram a, k o ji b i dodue, o n d a ne b i d o terao do p rao ca, p a ak ni do kakvog sta rin a ra bio sp re m an da o d m ah isp u n i zahtev rtvovanja, u slu an k ao ko nobar. Ali k o ji ip a k n e b i obavio rtvu, je r ne m oe od kue, n eo p h o d an je, gazdinstvo g a trai, n e p re sta n o tre b a jo n eto n are iv ati, k u a n ije gotova, ali ako m u k ua jo n ije gotova, ak o n e m a ta j oslonac, o n ne

252

WALTER BENJAMIN

moe krenuti, to uvia i Biblija, je r ona kae: ,On uredi svoju kuu' Usluan kao kon o b ar" je ovaj Avram. Neto je Kafki uvek bilo shvatljivo samo u gestu. I taj gest, koji nije razumeo, predstavlja m utno m esto parabole. Iz njega proizlazi K afkino knjievno delo. Poznato je kako se ustruavao da ga objavi. Njegov testam ent preporu uje ga unitenju. Taj testam ent, koji ne moe zaobii nijedno bavljenje K afkom, kae d a ono nije zadovoljilo Kafku; da je svoje napore sm atrao prom aenim , da se sam u b ra ja o m eu one koji su m orali propasti. Neuspeo je njegov velianstven pokuaj da se knjievno delo prevede u uenje i d a m u se, u obliku para bole, povrati tra jn o st i neupadljivost koja m u je, u oim a razum a, izgledala jedino na mestu. N ijedan knji evnik nije se tako strogo pokorio naelu: Ne gradi sebi lika rezanoga". inilo se d a e ga stid nadiveti" ( Proces , str. 205) to su rei kojim a se zavrava Proces. Stid, koji odgovara njegovoj elem entarnoj istoti oseanja", n aj snaniji je K afkin gest. Ali on ima dvostruko lice. Stid, koji je intim na reakcija ovekova, ujedno ima drutvene pretenzije. Stid n ije sam o stid pred drugima, ve moe b iti i stid zbog drugih. Tako Kafkin stid nije n ita liniji od ivota i m iljen ja kojim a stid upravlja i p kojim a je rekao: On ne ivi zbog svog linog i vota, on ne m isli zbog svog linog m iljenja. Njemu je kao da ivi i m isli pod pritiskom neke p o r o d i c e . . . Zbog ove nepoznate p o ro d ic e . . . ne moe biti otputen". Ne znam o ko ini tu nepoznatu porodicu ljudi ili ivo tinje. Sam o je toliko jasno d a ta porodica K afku pri m orava da p isanjem pokree vekove. Povinujui se zapovesti ove porodice, on valja blok istorijskog zbivanja kao Sizif kam en. Pri tom e se deava da se njegova don ja stra n a okrene prem a svetlosti. Ta stra n a ne iz gleda p rijatn o . Ali Kafika uspeva d a podnese taj prizor. Verovati u n ap red ak ne znai verovati da je napredak ve ostvaren. To ne bi bila vera". Vreme u kome Kafka ivi ne znai za njega nikakav napredak u odnosu na prapoetak. Njegovi rom ani odigravaju se u jednom

FRANZ KAFKA

253

m ovarnom svetu. L ju d sk o stv o re n je se kod n jega po jav lju je na s tu p n ju k o ji B achofen oznaava kao heterski. To to je ovaj stu p a n j zaboravljen, ne znai da on ne zalazi u sad an jicu . N aprotiv: p risu ta n je kroz ovaj zaborav. N a n jega e naii isk u stv o k o je je d u b lje od isk u stv a pro sen o g g ra an in a. Im am isk u stv o , glasi je d n a od n a jra n ijih K afk in ih zabeleaka, ,,i ne alim se k ad kaem d a je to m o rsk a b o lest n a k o p n u . Ne polazi uzalud p rv o P o sm a tra n je o d je d n e lju ljak e. I neiscrp n o K afk a' govori o kolebljivoj p riro d i isk u stva. Svako p o p u ta, svako se m ea sa su p ro tn im : Bilo je to lje ti, tak o p o in je Udarac o d vo rska vrata, za vrueg dana. N a p o v ra tk u k u i prolazio sam sa sestro m k ra j dvo rsk ih v rata. Ne znam da li je ona udarila o v ra ta iz o b ije sti ili iz ra stre se n o sti, ili je sam o p rijetila akom , a n ije ni u d a rila (F. K afka: Pripo\njetke, k n j. II. Prev. Zlatko M ateti. Zora, Zagreb, 1969, str. 136). S am a m ogunost d o g a aja navedenog na treem m estu b aca n a p reth o d n e, k o ji na prvi pogled izgledaju bezazleni, d ru g u svetlost. Iz baro v ito g tla ta kvih isk u stav a izlaze K afkini enski likovi. Oni su bia iz m ovare, kao Leni, k o ja iri sred n ji i dom ali p rs t na desnoj ru ci; izm eu n jih je sp o jen a koica d o p ira la skoro do g o rn jeg zglavka k ra tk ih p rs tiju (Proces, str. 108). Lepa su to b ila v rem en a, sea se dvosm i slena F rid a svoga ra n ije g ivota, ti m e n ik ad nisi p itao o m ojoj p ro lo sti (Z am ak, s tr. 265). Ona vodi upravo n a tra g u m ra n o o k rilje dubine, gde se odigrava ono spariv an je ija je n ep rav iln a ra sk a la n o st, d a kaem o sa achofenom , m rsk a istim sila m a nebeske svetlosti i opravdava naziv lu teae v o lu p tates (b la ta zado voljstva) k o jim se A m obije k o risti. Tek polazei odavde m oem o sh v atiti te h n ik u Kafke kao pripovedaa. K ad d ru g e linosti iz ro m a n a im aju neto da kau K-u, one to ine m a k a r to bilo n eto najvanije ili n a j neoekivani je n ekako uzgred, i tako kao da je o n to u osnovi odavno m o rao znati. K ao da tu nem a nieg novog, k a o d a se sam o neupadljivo u p u u je zahtev ju n a k u d a se ip ak seti onoga to je zaboravio. Willy H aas je bio u p ra v u k a d a je u tom e sm islu h teo

254

WALTER BENJAMIN

shvatiti tok Procesa i rek ao d a predm et Procesa, ak stvarni ju n ak ove neverovatne knjige jeste z ab o rav . . . ija je . . . glavna osobina da samog sebe zab o rav lja. . . Sam zaborav je ovde upravo postao nem a linost, u ovom liku optuenog, i to linost najveeg intenziteta". Da to tajanstveno je z g ro . . . potie iz jevrejske religi je", svakako se ne moe odbaciti. Ovde seanje kao pobonost igra sasvim tajan stv en u ulogu. Nije sam o je dna m eu ostalim a, ve je . . . n ajd u b lja osobina Jehovina to to se sea, to uva nevarljivo seanje ,do treeg i etvrtog kolena', pa ak i d o ,stotog. N a jsv e tiji... i n . . . ritu ala jeste b risa n je grehova iz knjige seanja". Ono to je zaboravljeno sa ovim saznanjem na lazimo se p re d jednim novim pragom Kafkinog dela nikad a n ije sam o individualno. Sve ono to je zaborav ljeno m ea se sa zaboravljenim iz prasveta, stupa s n jim u bezbrojne, nesigurne, prom enljive veze, stvara ju i nep restan o nove udovine tvorevine. Zaborav je sasud iz koga u K afkinim priam a prodire na svetlost neiscrp an m eusvet. On upravo obilje sveta sm atra kao ono to je jedino stvarno. Svekolik du h m ora biti postvaren, zasebian, d a bi ovde stekao m esto i pravo na ivot. Duhovno, ukoliko jo igra neku ulogu, preobraa se u duhove. Duhovi p o staju potpuno individualne in dividue, sam i se im enuju i na izuzetno poseban nain su povezani sa im enom potovaoca. Njihovim obiljem se bez p rem iljan ja jo poveava obilje s v e ta .. Bez brino se mnoe ovde rojevi duhova . . . uvek novi pored starih , svaki svojim posebnim imenom odvojen od dru gog. Dodue, ovde n ije re o Kafki ve o Kini. Tako opisuje Franz Rosenzweig, u S tern der Erlosung (Zvezd i spasenja), (kineski k u lt predaka. Nesaglediv kao svet za njega vanih injenica, bio je, m eutim , za Kafku i svet njegovih pred ak a i svakako da je on, kao totemski stubovi p rim itivaca, vodio dole ivotinjam a. Uosta lom, ivotinje nisu sam o kod Kafke sasudi zaborav ljenog. U Tieckovoj dubokoj b ajci Plavi E ckb ert nalazi se zaboravljeno ime jednog kueta Strohm i kao ifra zagonetne krivice. Tako moemo razum eti to to K afki n ik ad a nije dosadilo da od ivotinja oslukiva-

FRANZ KAFKA

255

njem saznaje zaboravljeno. One, svakako, n isu cilj; ali bez n jih se n e moe. Pom islim o sam o n a Um e tn i ka u gladovanju, k o ji, stro g o uzev, p re d s ta v lja sam o p re p re k u n a p u tu k a s ta ja m a " (P rip o vetke, s tr. 188). Z ar ne vidim o d a iv o tin ja u J a zb in i ili O g ro m n o j k ritici mozga, kao to je vidim o i d a rije ? A ip ak je, s dru g e strane, to ra z m iljan je n e to veom a sm eteno. ivotinja se neodluno k oleba o d je d n e b rig e d o druge, trp k a od svakog stra h a pom alo, i im a lep rav o st o ajan ja. O tud k o d K afke i lep tiri; o d optereen o g krivicom Lov ca Grahusa, k o ji n e eli d a i ta zn a o svojoj krivici, po stao je le p tir. N e sm e jte se", rek ao je lovac G rahus. Jed n o je sigurno: m e u sv im K afk in im stv o ren jim a, ivotinje najee ra z m iljaju . O no to k o ru p c ija p re d stavlja u p ravu, to je u njih o v o m m ilje n ju stra h . On u prop au je dogaaj, a ip ak je jed in o to u n je m u p ru a nadu. Ali p o to je n a jz ab o rav lje n ija tu in a n ae telo v lastito telo m oem o razu m eti zato K afka teak kaalj, k o ji je p rovalio iz njegove u n u tra n jo sti, naziva ,iv o tin jo m ". On je b io n a jis ta k n u tija p re d s tra a veli koga k rd a. N a ju d n o v atije kopile k o je su k o d K afke zaeli' prasvet i k riv ica je ste o d rad ek . To bie izgleda pon a jp re kao p ljo sn a t i zvezdast kalem , a d o ista i izgleda kao obvijeno koncem ; do d u e, to s m e ju b iti sam o is kidani, stari, n astav ljen i, ali i u p re d e n i k o m ad i konca n a jrazliitije v rste i boje. No to n ije sam o kalem , nego iz sredine zvezde tr i je d a n m ali p o p ren i tap i n a koji se u p rav o m uglu n a sta v lja jo jed an . Pom ou ovog poslednjeg tap ia n a je d n o j stra n i, i jed n o g o d k ra kova zvezde n a d ru g o j, celina m oe s ta ja ti u sp rav n o kao n a dve noge". O d rad ek se naizm enino zadrava na tavanu, n a step en itu , p o hodnicim a, u p re d so b lju " (P ripovetke, s tr. 112 113). N ajvie voli, dakle, ista ona m esta k o ja i s u d to istra u je krivicu. Tavani su m esta za odbaene, zab o rav ljen e p red m ete. M oda p rin u d a da se ovek p ojavi p re d sudom izaziva osean je slino onom kad ovek p rilazi go d in am a zatvorenim kovezim a na tavanu. R ado b i ovek odgodio ta j p o d u h v at do k ra ja ivota, b a k a o to K. svoj o d b ra m b e n i spis s m a tra po-

256

WALTER BENJAMIN

godnim za to da jednom posle penzionisanja zabav lja podetinjali duh". O dradek je oblik koji stvari prim aju u zabo ravu. One su deform isane. D eform isana je Doma inova briga, o kojoj niko n e zna ta je, deform isan je insekt o kom e suvie d obro znamo d a predstavlja Gregora Sam su, deform isana je velika ivotinja polujagnje-polum akica kojoj bi, moda, no m esara doneo spa senje. Ali ove K afkine figure su dugim nizom likova povezane sa praslikom deform isanosti, grbavcem. Meu gestovim a u K afkinim priam a najee sreem o gest oveka koji je duboko pognuo glavu. Razlog su tome um or m eu izvriteljim a pravde, buka m eu portirim a u hotelu, nizak svod za posetioce rudnika. U Kalnjen iko j koloniji, m eutim , monici se koriste starinskom m ainom koja upisuje izuvijana slova u lea krivaca, koja um noava ubode, nagomilava are, sve dok lea krivaca ne postanu vidovita te sam a ne uspeju da odgonetnu to je napisano i da iz tih slova razaberu ime svoje nepoznate krivice. Lea, dakle, sav teret pri m a ju na sebe. I ona odvajkada prim aju taj teret. U jed no j beleci u dnevniku on kae: Da bih bio to tei, to sm atram da je korisno kad ovek hoe da zaspi, prek rstio sam ru k e a ake stavio na ram ena, tako da sam leao kao pretovaren vojnik. (Dnevnici. Prev. V. Stoji i B. ivojinovi. Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1969, str. 54). Ovde se gotovo opipljivo spaja optereenost sa zaboravom spavaa. U Grbavom oveu ljk u n aro d n a pesm a je sim bolino predstavila istu stvar. Ovaj oveuljak je stanovnik deformisanog i vota; on e n estati kada doe m esija, o kome je jedan veliki rab in rekao da ne eli nasilno prom eniti svet, ve da e ga sam o malo ispraviti. Kad ulazim u svoju sobicu, Kad hou da namestim krevet, Stoji tu grbav oveuljak, Poinje da se smeje. To je smeh odradeka, o kome se kae: Zvui ot prilike kao u k an je u opalom liu (Pripovetke, str. 113).

FRANZ KAFKA

257

Kad kleknem na klupicu K ad hou da se malo pomolim, S to ji tu grbav oveuljak, Poinje da govori: Drago dete, ah, m olim te, Pomoli se i za grbavog oveuljka. T ako se zavrava n a ro d n a p esm a. K afka see do sam og d ubokog dina, d o podloge k o ju m u ne d a ju ni .m itsk o n aslu iv an je" n i egzistencijalna teologija". To je podloga nem akog n a ro d a k a o god i jevrejskog. Ako se K afka n ije m olio to n e znam o , ipak m u je u najviem s tep e n u bilo sv o jstv en o ono to M alebranche naziva p riro d n o m m olitvom d u e" paljivost. I u nju je, k ao sveci u sv o je m olitve, u k lju io sva stv o ren ja.
(1934)

NADREALIZAM
POSLEDNJI TRENUTNI SNIMAK EVROPSKE INTELIGENCIJE

Duhovna stru ja n ja m ogu postii pad dovoljno jak da k riti a r na n jem u podigne svoju hidrocentralu. Taka\ pad, u odnosu na nadrealizam , stvara razliku u nivou izm eu F rancuske i Nemake. Ono to je 1919. godine u F rancuskoj poteklo iz lu u g a nekih pisaca naveem o ovde odm ah najvanija imena: Andre Breton, Louis Aragon, Philippe Soupault, R obert Desnos, Paul E luard mogao je biti plitak potoi koji su punile vlana d o sad a posleratne Evrope i poslednje ocedine francuske dekadencije. Oni koji se sm atraju veoma mu drim a, k o ji ni d an as ne um eju da pou dalje od au tentinih izvora" p o k reta i jo danas ne znaju rei nita drugo o tom e sem da ovde opet jedna klika pisaca ob m a n ju je uvaenu javnost, izgledaju pomalo kao skup stru n ja k a koji k raj nekog izvora, posle zrelog razmi ljan ja, dolazi do zakljuka d a potoi tu nikada nee po k re ta ti turbine. N em aki p o sm atra ne nalazi se na izvoru. To je njegova ansa. Nalazi se u dolini. Moe oceniti energiju pokreta. Za njega, koji je kao Nemac odavno dobro upoznat sa krizom inteligencije, tanije reeno hum ani stikog p o jm a slobode, koji zna kakva se pomam na volja probudila u inteligenciji volja da se izae iz stad ija venih d isk u sija i d a se p o svaku cenu doe do odluke, za onoga k o ji je n je n k ra jn je izloeni poloaj iz

NADREALIZAM

259

m eu an arh istik e fro n d e i rev o lu cio n arn e d iscipline m o rao isk u siti n a v la stito j koi, za n jeg a n em a izv in jen ja ako, n a n a jp o v rn iji pogled, s m a tra ta j p o k re t, um etnikim ". pesnikim ". Ako je p o k re t to i bio u p o etk u , ip ak je na sam o m to m p o etk u B re to n izjavio kak o eli da prekine p ra k su k o jo m se p u b lici p ru a k njievni izraz odreenog o b lik a egzistencije, a d a se p rito m sam taj oblik egzistencije u s k ra u je publici. K rae i dijalektinije izraeno, to, m e u tim , znai: ovde je p o d ru je k n ji evnosti bilo iz n u tra razo ren o , n a taj n ain to je je dan k ru g sp rija te lje n ih lju d i iveo pesnikim ivotom do k ra jn jih granica. I m oem o im verovati n a re k a da tv rd e d a R im baudov B o ra va k u p a k lu n ije za n jih bio vie nik ak v a ta jn a . J e r ta k n jig a je, u stv ari, p rv a povelja takvog p o k re ta . (Iz n ovijeg vrem ena. O s ta ri jim preth o d n icim a bie jo rei.) Da li m oem o ono to je ovde u p ita n ju izneti k o n an ije i b ritk ije nego to je to uinio R im b au d n a svom ra d n o m p rim e rk u pom enute knjige? T am o gde je stajalo : Na svili m o ra i ark tik ih cvetova on je k a sn ije ispisao n a m argini: Nema ih (E lies n 'e x iste n t p a s ). U kakvoj sfe n euglednoj, n eobinoj su p stan ci u po etku nalazilo d ija le k ti k o jezgro k o je se razvilo u n ad realizm u, to je, u vrem e k ad se razvoj jo n ije m ogao sagledati, 1924, p o kazao A ragon u svojoj Vague de R eves (P lim i snova). D anas ta j razvoj m oem o sagledati. Je r nem a su m n je d a je zavren h e ro jsk i p erio d o kojem nam je tam o A ragon ostavio katalo g ju n ak a. U takvim p o kretim a uvek p o sto ji tre n u ta k kad a p rv o b itn a n ape tost tajn o g u d ru e n ja m o ra e k sp lo d ira ti u trezvenoj, profanoj b o rb i za m o i vlast. N adrealizam se tre n u t no nalazi u to j p re o b ra ajn o j fazi. Ali onda, k ad je u vidu n a d ah n ju ju e g vala snova zap lju sn u o svoje osni vae, izgledao je n ajin teg raln iji, n ajzav ren iji, najapsolutniji. Sve sa im e je dolazio u d o d ir in teg risalo se. ivot je izgledao d o sto ja n ivljenja sam o o n d a gde je u svakom e b io izb risan p ra g izm eu jave i sna, kao od prolaen ja m n o g o b ro jn ih s lik a to su n avirale tam o i am o, o n d e gde je o sta o s&m jezik, onde gde su zvuk i slika i slika i zvuk sa au to m atsk o m pouzdanou tak o

260

WALTER BENJAMIN

sreno prelazili jed n o u drugo d a za petparac smisla" n ije p reo stala vie nikakva pukotina. Slika i jezik ima. ju prvenstvo. K ada Saint Paul Roux p re d ju tro odlazi na spavanje, stav lja n a vrata tablicu: Pesnik radi". B reton belei: Tiho. H ou da proem tam o kuda jo niko n ije proao, tiho! Posle Vas, najdrai jezie". Jezik im a prednost. Ne sam o p re d smislom, a k i pred sopstvenim Ja. U stru k tu ri sv eta san ra sta e individualnost kao upalj zub. To razlaganje naeg Ja putem opijenosti upravo je, u isti m ah, ono plodno, ivo iskustvo koje je tim lju d im a omoguilo da iziu iz uticajne sfere opijenosti. N ije ovde m esto da se o crta nadrealistiko iskustvo u svoj njegovoj odreenosti. Ali onaj ko je shvatio da u tekstovim a toga k ruga nije u p itan ju knjievnost nego neto drugo: m anifestacija, parola, dokum ent, blef, ako hoem o falsifikat, sve sam o ne knjievnost, time ujedno zna d a je ovde bukvalno re o iskustvima, a ne o teo rijam a, i jo m an je o m atarijam a. I ta isku stva ne ograniavaju se nikako na san, na asove uzi m a n ja h aia ili p u enja opijum a. Veoma je velika zabluda m isliti da od nadrealistikih iskustava" poz najem o sam o religiozne ekstaze ili ekstaze koje dolaze od u zim an ja droga. Lenjin je religiju nazvao opiju m om za narod, i tim e te dve stvari pribliio vie nego to bi se m oglo d o p asti nadrealistim a. Bie jo rei o gorkoj, stra sn o j pobuni p ro tiv katolicizm a, u kojoj su R im baud, L autram ont, Apollinaire stvorili nadrealizam. Ali stvarno, stvaralako prevazilaenje religioznog ozare n ja zaista se n e nalazi u drogama. Ono se nalazi u pro fa n o m ozarenju m aterijalistikog, antropolokog na dahnua, za ta hai, o p iju m i tako dalje mogu pred stav ljati uvod. (Ali opasan uvod. A uvod religija je nem ilosrdniji.) N adrealizam n ije uvek bio na visini tog profanog ozarenja, i u p ravo dela k oja ga najsna n ije dspoljavajiu, neuporedivi Aragonov S eljak iz Pa riza i B retonova Naa, pokazuju tu veoma n e p rijatn u atro fiju . Tako u N ai nalazim o jedno vanredno m esto o zanosnim p a rikim danim a p ljak an ja u znaku Saka

NADREALIZAM

261

i V ancetija",* i B re to n n a to nadovezuje tv rd n ju da je bu lev ar B onne-N ouvelle tih d a n a isk u p io s tra te g ijsk o obeanje p o b u n e k o je je njegovo im e uvek davalo.** P ojavljuje se, m eutim , i g ospoa Sako, a to n ije ena Fulerove rtve, nego je d n a voyante, vidovita ena, to stanuje u ulici d es U sines b r. 3 i zna d a p ri a Paulu E luard u k ak o m u od N ae n i ta d o b ro ne p re d sto ji. Mi dodue, p riz n a je m o v rato lo m n o m p u tu n a d re a lizma, k o ji vodi p re k o krovova, g ro m o b ran a, oluka, ve randi, vetrokaza, tu k a tu ra fa sad e ru je svaki o rn a m ent k o rista n p rizn ajem o m u d a m oe zalaziti i u vlane bu d ak e sp iritizm a. Ali ga n e ra d o sluam o kak o oprezno ku ca p o o k n im a d a se ra s p ita o svojoj b u dunosti. Ko ne b i eleo d a se ta u sv o jen a deca revolu: cije n a jp recizn ije odvoje od svega to n a ta jn im skupo vima ra d e procvale o tm en e d a m e iz s tara k ih dom ova, penzionisani m ajo ri, em ig ran tsk i p ek u lan ti? U ostalom , B reto n o v a k n jig a je b a stv o ren a d a na( Djoj razjasn im o neke o snovne c rte ovog profanog ozaren ja. On naziva N a u ,,un livre k p o rte b a tta n te " knjigom gde lu p a ju v ra ta ". (U M oskvi sam stanovao u hotelu gde su sk o ro sve sobe zauzele tib e tsk e lam e to su dole u M oskvu n a k ongres svih b u d isti k ih crkava. Palo m i je u oi d a je m nogo v ra ta u h odnicim a zgrade stalno bilo o d k rin u to . Ono to je n a jp re izgledalo sluajno, p retv o rilo se u n e to stravino. Saznao sam da u tim sobam a s ta n u ju p rip a d n ic i je d n e sek te k o ji su se zavetovali da n ik ad a nee b o ra v iti u zatvorenim p ro storijam a. Sok k o ji sam ta d a iskusio m o ra o setiti i talac N ae.) ivei u stak len o j zgradi rev o lu cio n arn a je vrlina p a r excellence. I to je o p ijen o st, m o raln i egzibicionizam , k o ji n am je veom a p o tre b a n . D isk retn o st u stvarim a v lastite egzistencije p o stajala je o d a risto k ra tsk e v rline sve vie s tv a r u sp elih m alograana. N aa * Nicola Sacco i Bartolomeo Vanzetti dvojica italijanskih radnika koji su u SAD, na osnovu isfabrikovanih optubi, osueni na sm rt. ** Bonne-Nouvelle na franc, znai dobra vest. Prim. prev.

262

WALTER BENJAMIN

je postigla istinsku, stvaralaku sintezu um etnikog ro m ana sa dokum entarnim rom anom . Potrebno je, uostalom i na to navodi Naa sam o ozbiljno shvatiti ljubav, da bi se i u njoj spoz nalo profano ozarenje". Ja sam se, pria autor, ba tada (to je st u vrem e o p ten ja sa N adom ) mnogo bavio epohom Luja V II, je r je to bilo vrem e .udvaranja', i pokuavao sam veom a intenzivno -da sebi predoim kako se tad a gledalo na ivot. O provansalskoj vitekoj trub adurskoj ljubavi znam o sad a neto poblie od jednog savrem enog au to ra, a to se iznenaujue pribliava nadrealistikoj koncepciji ljubavi. Svi pesnici ,novog stila* im a ju tako sto ji u izvanrednoj stu d iji Ericha Auerbacha Dante als D ichter er irdischen W elt (Dante kao p esn ik zem aljskog sveta) m istinu draganu, svim a n jim a se dogaaju otprilike iste, veoma udno vate ljubavne pustolovine, svim a njim a Amor poklanja ili usk rau je darove koji su blii ozarenju nego ulnom uivanju; svi p rip a d a ju nekom tajnom savezu koji od re uje njihov u n u tran ji, a m oda i spoljanji ivot, u d n o sto ji stv ar sa dijalektikom opijenosti. Nije li, m oda, svaka ekstaza u jednom svetu uniavajua trez venost u kom plem entarnom ? em u, inae, tei .trubadursk a ljubav a nju, ne ulnu ljubav, povezuje B reton sa devojkom telepatom ako ne tome da po kae kako je ednost ujedno i neka vrsta odsutnosti i sklan jan ja? U svet koji se ne granii sam o sa kriptam a Isusovog srca ili o ltarim a Bogorodice ve i sa jutrom pre b itk e ili posle pobede. Dama je u ezoterinoj ljubavi najm anje bitna. Ta ko je i kod B retona. On je blii stvarim a kojim a je blis ka N aa nego n jo j sam oj. Pa koje su to stvari kojim a je ona bliska? K anon tih stvari je za nadrealizam m aksi m alno pouan. Gde poeti? On se moe pohvaliti zapa n juju im otkriem . On je prvi naiao na revolucionarne energije koje se p o jav lju ju u zastarelom , u prvim gvoz denim konstrukcijam a, prvim fabrikim zgradam a, naj * Misli se na italijanske pesnike, koji su se oslanjali na provansalsku trubadursku liriku. Prim. prev.

NADREALIZAM

263

ranijim fo to g rafijam a, p re d m e tim a k o ji p o in ju d a od u miru, salonskim klavirim a, h a ljin a m a o d p re p e t godi na, m ond en sk im lo k alim a k a d m o d a p o in je d a se iz njih povlai. N iko n e m oe p recizn ije o d ovih p isaca zna ti kako te stv ari s to je u o d n o su n a rev o lu ciju . K ako beda n e sam o d ru tv e n a, ve i b e d a a rh ite k tu re , bed a en terijera i s n jim a p o ro b ljen e i p o ro b ljav aju e stva ri prelaze u rev o lu cio n arn i n ihilizam , to p re ovih vidov njaka i tu m aa znakova jo nik o n ije zapazio. Da ne go vorimo o A ragonovom Passage de lO pra (O p erski pro laz): B re to n i N a a s u lju b a v n i p a r koji, u revolucionar nom isk u stv u ako ne i d e latn o sti, is k u p lju je sve to sm o iskusili na tu n im p u to v a n jim a eleznicom (eleznice p o inju da s ta re ), za v rem e p ro k le tih n e d eljn ih popodneva u p ro letersk im etv rtim a velikih gradova, p ri p rvom po gledu kroz p ro zo re nekog novog stan a , vlane od kie. Oni dovode d o eksplozije m one sile raspoloenja", ko je su u ovim stv arim a skrivene, ta m islite, kako se m o e o blikovati ivot n a k o ji b i u p re su d n o m tre n u tk u uticao p o sled n ji n a jo m ilje n iji lager? T rik k o ji vlada ovim p re d m e tn im svetom p ris tojn ije je ovde govoriti o trik u nego o m e to d u sas toji se u zam eni isto rijsk o g pogleda n a p ro lo st politi kim pogledom . O tvorite se, grobovi, vi m rtv aci p in ak o teka, leevi iza p an sk ih zidova, u palatam a, zam cim a i m anastirim a, ovde se nalazi k lju a r iz b a jk e k o ji u ru kam a d r i sveanj k ljueva svih vrem ena, k o ji zna kako treb a p o stu p ati sa n a j p o d m u k lij im b ra v a m a i k o ji vas poziva d a u e te u sre d ite d an an jeg sveta, d a se umeate m eu nosae, m eh aniare, k o je o p lem en ju je novac, da se o d o m aite u n jih o v im autom obilim a, k o ji su lepi kao oklopi iz vitekog doba, d a zauzm ete m esta u m eu narodnim spavaim kolim a, i da se sto p ite sa svim lju dim a k o ji se jo dan as ponose svojim povlasticam a. Ali civilizacija e oas sv riti sa n jim a . Ove rei je Apollinaireu stavio u u sta njegov p rija te lj H en ri H ertz. Od A pollinairea p o tie ta tehnika. On ju je m akijavelistiki pro rau n ato p rim en io u svojoj k n jizi novela L'Hrsiarque (J e re tik ), d a bi k atolicizam (za k o ji je intim no bio vezan) d ig ao u vazduh.

264

WALTER BENJAMIN

U sred itu ovog predm etnog sveta nalazi se predm et o kojem su najvie sanjali, sam grad Pariz. Ali tek po b u n a potpuno istie njegovo nadrealistiko lice. (Puste ulice, u kojim a zviduci i pucnjevi d ik tiraju odluku.) A nijedno lice n ije u tom stepenu nadrealistiko kao istini to lice nekoga grada. N ijedna slika Chiricoa ili Maxa E rn sta ne moe se m eriti sa o trim skicama njegovih u n u tran jih u tv r en ja, koje prvo treb a osvojiti i zaposednuti da bi se zagospodarilo njegovom sudbinom , a u njegovoj sudbini, u sudbini njegovih masa, i sopstvenom sudbinom . N aa je eksponent ovih m asa i onoga to ih revolucionarno n ad ah n ju je: Velika iva i zvuna nesvesnost k o ja m i n a d ah n ju je m oje vlastite potvrdne postupke u sm islu da hou uvek da dokaem da raspolaem zauvek svime to je m oje. Ovde, dakle, nala zimo i sp isak ovih u tvrenja, poevi od onog trga Maubert, gde je, kao nigde drugde, p rljavtina sauvala svu svoju sim bolinu mo, do onog Thatre m oderne (M odernog po zo rita ), za kojim alim to ga nisam upoznao. Ali u Bretonovom prikazivanju b ara na prvom s p r a t u sasvim je m rano, hodnici nalik na tunele kroz koje se ne moe nai put, pravi pravcati salon na dnu jezera im a neeg to me podsea na onaj potpuno neshvatljiv p ro sto r stare kafane Princeza. Bi la je to zadnja so b a na prvom sp ratu sa parovim a u pla vom osvetljenju. Zvali smo je Anatom ija; bio je to poslednji lokal za ljubav. Na takvim m estim a se kod Bretona na veom a znaajan nain uplie fotografija. Ona od ulica, k ap ija i trgova stvara ilu stracije petparakog ro m ana, izvlai iz te vekovima sta re arh itek tu re njenu ba nalnu oiglednost, d a bi je sa najizvom ijom snagom pre dala prikazanom zbivanju, na la, ba kao u starim knji gama enske posluge, upu u ju doslovni citati sa brojevi m a strana. I sva ta ovde p risu tn a m esta Pariza m esta su oko kojih se okree, kao kruna vrata, ono to se na lazi m eu tim ljudim a. I nadrealistiki Pariz je mali sv et. To znai da i u velikpm, u kosm osu, n ije drukije. I tam o ima ras kra na kojim a se pale avetinjski saobraajni signali, gde su na dnevnom red u nezamislive analogije i ukrta-

NADREALIZAM

265

Dja dogaaja. To je p ro s to r o kom e n a m govori nadrealistik a lirika. I to tre b a istai, m a k a r sam o zato da b is m o naili na obavezno n erazu m ev an je u vidu p re k o ra o la rt p o u r lart-u". J e r l'a r t p o u r l'a r t gotovo n ik ad a n ije treb alo uzim ati bukvalno, to je sk o ro uvek b ila zas tava pod ko jo m plovi nek a ro b a k o ja se ne m oe deklarisa ti je r je jo bezim ena. Bilo bi v rem e d a se p ri e p o slu ko ji bi, kao n ije d a n drugi, rasv etlio krizu u m e tn o sti iji sm o svedoci: d a se p ri e is to riji ezoterinog pesnitva. N ije nim alo slu ajn o to je jo nem am o. J e r n ju n ap isati onako kako bi o n a m o ra la b iti n ap isan a d a kle, ne kao zbornik u kom e p o jed in i stru n jaci", svaki n a svom polju, d aju n a jz n a a jn ije p rilo g e" ve k ao tem eljan spis p o jed in ca k o ji b i iz u n u tra n je p o tre b e prikazivao m an je razv o jn u isto riju , a vie n e p re sta n u obnovu i izvorno oivljavanje ezoterinog p esn itv a tako n ap isan a, bila bi to je d n a od onih u en ih ispovesti k oje se istiu u svakom veku. B reto n nagovetava u In tro d u c tio n au discours su r le p eu de r ia liti (U vodu u razgovor o n ed o vo ljn o sti stva rn o sti) d a se filozofski re alizam sred n jeg veka nalazi u tem elju pesnikog isk u s tva. Ali taj realizam verovanje, dakle, u stv arn o po sebno p o sto ja n je pojm ova, bilo van stv ari, bilo u n jim a sam im a uvek je veom a brzo prelazio iz logikog carstva pojm ova u m agino carstv o rei. A p asio n iran e igre fonetikog i grafikog p reo b raav an ja, k o je se ve p e tn a est godina provlae kroz celo k u p n u lite ra tu ru avan garde, zvala se ona fu tu rizam , d adaizam ili nadrealizam , je su m agini ek sp erim en ti reim a, a n e a rtisti k e igra rije. K ako se ovde m e a ju p aro la, aro b n a fo rm u la i pojam , p o k azu ju A pollinaireove rei iz njegovog poslednjeg m an ifesta N o vi d u h i pesnici. Tu on, 1918, kae: B rzina i je d n o stav n o st s k o jim a sm o se svi m i privikli na to d a jed n o m jed in o m re ju oznaavam o tak o slo ene su tin e kao to su m asa, n aro d , univerzum , n em aju savrem enog p an d an a u poeziji. Ali d a n an ji pesnici is p u n ja v a ju tu p razninu; njihove sin tetik e p esm e stva ra ju nove sutine, ija je p lastin a p o jav a isto onoliko sloena kao to je i p o jav a rei k o je oznaavaju kolek tivne su tin e." D odue, ako sad a A pollinaire i B reto n

266

WALTER BENJAMIN

jo energinije ju ria ju u istom pravcu, i povezuju nad realizam sa okolnim svetom pom ou objanjenja: Nau na dostignua zasnivaju se mnogo vie n a nadrealistikom nego na logikom m iljen ju , ako, drugim reima, m istifikaciju, iji vrhunac B reton vidi u poeziji (to se moe b ra n iti), ine tem eljem i naunog i tehnolokog razvitka, onda je takva integracija suvie estoka. Veoma je pouno da prenagljeno povezivanje toga pokreta sa neshvaenim m ainskim udom (Apollinaire: . . . stare prie su najveim delom ostvarene, sad je na pesnicima da zam iljaju nove, koje e izum itelji ostvariti ), da te zaguljive m atarije porodim o sa prom iljenim utopija m a jednog S ch eerb arta* Pom isao n a svaku lju d sk u aktivnost nagoni me na sm eh. Ova Aragonova izjava oznaava veoma jasno ka kav je p u t nadrealizam im ao d a prevali od svojih poe taka do svoje politizacije. Sa pravom je Pierre Naville, koji je prvobitno pripadao toj grupi, u svom izvrsnom spisu La R ivo lu tio n et les Intellectuels (Revolucija i in telektualci), taj razvitak nazvao dijalektikim . U ovak voj prom eni jednog ekstrem no kontem plativnog stava u revolucionarnu opoziciju, neprijateljstvo buroazije pre m a svakom ispoljavanju radikalne duhovne slobode igra glavnu ulogu. To neprijateljstvo je oteralo nadrealizam u levicu. Politiki dogaaji, p re svega ra t u Maroku, ubrzali su taj razvoj. M anifestom Intelektualci protiv rata u M aroku, koji je doneo H um anite, postignuta je naelno drugaija p latform a nego to je, recimo, obeleava poznati skandal na banketu kod Saint-Paul-Rouxa. Tada, odm ah posle rata, kad su nadrealisti sm atrali da je prisustvom nacionalistikih elem enata kompromitovana proslava jednog pesnika koga su cenili, te su povikali ivela N em aka! ostali su u granicama skandala, na k o ji je buroazija, kako znamo, isto to liko neosetljiva koliko je osetljiva na svaku akciju. Zna ajno je kako se slae, pod uticajem takvih politikih bura, Apollinaireova i Aragonova vizija budunosti pes* Paul Scheerbart (18631915), nemaki pisac fantas tinih romana. Prim. prev.

NADREALIZAM

267

nilra. Poglavlja P ro g an jan je" i U bistvo" iz Apoliinaireovog Pobte a ssa ssin i (U b ijen o g p e sn ik a ) sad re u ven p rik az p ogrom a p esnika. J u ri a s e n a izdavake kue, zb irk e pesam a b a ca ju se u v a tru , pesn ik e u b ija ju . Iste scen e o d ig rav aju se isto v rem en o n a celoj zem lji. K od A ragona im aginacija" p red o sea tak v e u ase i po ziva svoju d ru in u n a p o sled n ji k rs ta k i pohod. Da bism o razum eli tak v a p ro ro a n stv a i s tra te k i ocenili lin iju d o k o je je d o ao n ad realizam , m o ram o pogledati k akav je n ain m ilje n ja bio ra ire n m e u ta kozvanom d o b ro n am ern o m levom g ra an sk o m in teli gencijom . On se ispoljava d o v o ljn o ja sn o u sad a n jem stavu ovih krugova p re m a R usiji. Ne govorim o ovde, na ravno, o B rau u , k o ji je p ro k r io p u t lai o R usiji, ili o Fabre-Luceu, k o ji n a to m p ro k re n o m p u tu k a sk a za n jim kao d o b a r m ag arac n ato v aren svojom g ra an sk o m m rnjom . Ali k ak o je p ro b le m a ti n a ak i tip i n a Duham elova p o sred n ik a knjiga. K ako je tek o p o d n o ljiv fo rsiran o estit, fo rsiran o sr an i srd a a n jezik p ro te s tan tsk o g teologa to se k ro z n ju provlai. K ako je o trc a n m etod, d ik tira n zb u n jen o u i n ep oznavanjem jezika, da se stv ari p re d stav e u nek o m sim b o lin o m o sv etljen ju . K ako ga sam o o d aje rezim e: Jo n ije d olo do istinite, dub lje revolucije, o n e k o ja b i u izvesnom sm islu m ogla izm eniti sam u su tin u slovenske d u e". Tipino je za tu levu fran c u sk u in telig en ciju kao i za o d g o v araju u ru sk u da njih o v a p ozitivna fu n k c ija p o tp u n o proizlazi iz o sean ja obaveze, ne p re m a revoluciji, ve p re m a nasleenoj k u ltu ri. N jihovo kolektivno o stv aren je, ukoliko je pozitivno, prib liav a se o stv aren ju k o n zerv ato ra. Po litiki i ekonom ski, m e utim , m oraem o k o d n jih uvek ra u n ati sa o p asn o u od sabotae. Za ceo ta j levograanski stav k a ra k te ristin o je n je govo neizleivo sp aja n je idealistikog m o rala s a poli tiko m p raksom . Izvesna k lju n a m esta nadrealizm a, p a ak i n ad realistik e trad icije, m oem o razu m eti sam o u k o n tra s tu p re m a bespom onim k o m p ro m isim a ,,nas tro je n ja " . Za to razu m ev an je jo n ije m nogo u raeno. Bilo je suvie zavodljivo sh v atiti sata n iz a m jed n o g Rimb a n d a i Lautzramonta kao p a n d an la rp u rlartizm u u in-

268

WALTER BENJAMIN

ventaru snobizm a. Ali ako se odluimo da otvorimo tu rom antinu zam ku, nai em o u n jo j neto korisno. Nai em o kult zla kao, m akar i -romantian, dezinfekcioni i izolacioni a p arat politike p ro tiv svakog moralizatorskog diletantizm a. U tom ubeenju em o se, kad naiemo na B retonov scenarij jezivog kom ada u ijem je sreditu obeaivanje dece, m oda v ratiti nekoliko decenija unazad. U godinam a od 1865. d o 1875. neki veliki anar histi, ne znajui jedan za drugog, rad ili su na svojim paklenim m ainam a. Z apanjujue je to to su ih oni, nezavisno jedan od drugog, navili tano na isti sat, te su, etrdeset godina docnije, u Zapadnoj Evropi isto vrem eno eksplodirala d ela Dostojevskog, Rimbauda i L autream onta. Mogli bism o biti precizniji i iz celokupnog dela Dostojevskog uzeti sam o jedno mesto, koje je stvarno bilo objavljeno tek 1915: Stavroginovu ispovest" iz Zlih duhova. To poglavlje, koje se najblie do d iruje sa treim pevanjem M aldororovih pevanja, sadr i opravdanje zla. Ono snanije izraava izvesne motive nadrealizm a nego to je to polo za ru k o m bilo kojem dananjem njegovom predstavniku. J e r Stavrogin je nadrealista avant la le ttre (u m alom ). Niko nije tako kao on shvatio koliko je naivno m iljenje ifta da je ono to je d obro, dodue uz svu muevnu vrlinu onoga ko je dobar, inspirisano bogom; da zlo, m eutim , iskljuivo p otie iz nae spontanosti, da smo u tom e sam ostalni i potp u n o upueni na sebe same. Niko nije kao on, ak i u najniem postupku, i upravo u njem u, video nadah nue. On je ak i.n isk o st shvatao kao neto to je p ret hodno oblikovano u toku stvari, ali i u nam a samima, neto to nam se prep o ru u je, m ada se ne nalae, upravo onako kao to buruj idealista shvata vrlinu. Bog D ostojevskog n ije stvorio sam o nebo i zem lju i oveka i ivotinju, ve i niskost, osvetu, okrutnost. Ni ovde nije dozvolio da m u avo pokvari posao. Zato su svi kod njega potpuno izvorni, m oda ne divni", ali uvek novi kao prvoga dana", i b eskrajno daleki od kliea u kojim a se filistru jav lja greh. Koliko je velika n apetost koja omoguava da nave deni pisci na upravo zapanjujui nain deluju u budu

NADREALIZAM

269

nosti, p okazuje n am , n a u p ra v o la k rd ija k i nain, pism o k o je Isid o re D ucasse 23. o k to b ra 1869. alje svom izda vau, k ak o bi m u o b ja sn io svoje delo. S ta v lja ju i sebe u isti red sa M ickiewiczem, M iltonom , Southeyem , Alfredom de A^Ussetom i B audelaireom , o n kae: N aravno, m alo sam p re te ra o u to n u d a b ih u n eo n e k u novinu u tu uzvienu k njievnost, k o ja o peva o ajan je sam o ra d i toga d a b i m uila itaoca i tim e ga nagnala d a zaeli d o b ro kao lek. To znai d a se, u stv ari, uvek opeva dobro, sam o n a n ain m alo vie filozofski i m a n je naivan nego to je to in ila s ta ra kola, iji s u je d in i ivi p re d stav nici V ik to r Igo i jo n ek i d ru g i" (L o tream o n : Sabrana dela. Preveli D anilo Ki i M irjan a M ioinovi. N o lit, B eo grad 1964, s tr. 272273). Ako se L au tram o n to v a u sam lje n a i zabasala k n jig a u o p te n alazi u povezanosti sa neim ,, ak o se, b o lje rei, m oe stav iti u n ek u vezu, ond a je to veza sa po b u n o m . Z ato je bio vrlo sh v atljiv i sam p o sebi n im alo n ep ro m iljen p o k u aj k o ji je Soup a u lt u in io 1927, u svom iz d a n ju c elo k u p n ih dela, da se Isid o re u D ucasseu p riz n a p o litik i ivot. N a alost, ne m am o nikakvih d o k u m en ata o tom e, a ono to je Soup a u lt naveo zasniva se n a zam eni. N a su p ro t tom e, uspeo je, sreom , odgovarajui p o k u aj s a R im baudom . Zaslu ga je M arcela Coulona to je o d b ran io njegovu istin itu sliku od katolike u zu rp acije C laudela i B erichona. R im b a u d je katolik, svakako, ali o n je to, p re m a sopstvenim reim a, u svom n a jja d n ije m d elu , k o ji on n e p re s ta je da d en u n cira, d a izlae sv o jo j i sv aijo j m rn ji, svom i svaijem p reziru : d e lu k o ji g a p risilja v a d a p rizn a kako n e razu m e p o b u n u . Ali to je ispovest k o m u n ara ko ji n ije m ogao b iti zadovoljan so b o m sam im , i to p o to je pesn itv u o k re n u o lea, p o to se s a relig ijo m ve odavno b io o p ro stio u svom n a jra n ije m pesn itv u . Mr njo, vam a je m o je blago bilo po v eren o " (A rtu r R em bo: Sabrana dela. Preveo N ikola ertolino. N o lit, B eograd, 1961, str. 201), p ie u B o ra v ku u pa klu . N a tim reim a m ogla bi se ra z g ra n ati je d n a n a d re alisti k a poetika, i o n a bi, ak d u b lje o d te o rije su rp rise , iznenaenog pesnitva, k o ja p o tie o d A pollinairea, p u stila sv o je kore n je d o d u b in a Poeovih m isli.

270

WALTER BENJAMIN

Posle B akunjina, u Evropi n ije vie bilo radikalnog pojm a slobode. N adrealisti ga im aju. Oni su prvi koji ele da d o k raje liberalni m oralno-hum anistiki sklero tini ideal slobode, je r su sigurni da ,.slobodu, koja na ovoj zem lji moe b iti iskupljena samo pomou hiljada najteih rtava, lju d i hoe d a uivaju neogranieno, u svoj njenoj punoi i bez ikakvog pragm atinog prora una, sve dok traje. I to im dokazuje da oslobodilaka b orb a oveanstva u svom najjednostavnijem revolu cionarnom vidu (koji je, ipak, i upravo, osloboenje u svakom pogledu) o staje jedina stvar kojoj se isplati slu iti. Ali da li e im poi za rukom da spoje to iskustvo slobode sa d rugim revolucionarnim iskustvom , koje ipak m oram o priznati, je r sm o ga imali: sa konstruktivnim , dik tato rsk im iskustvom revolucije? U kratko da poveu pobunu sa revolucijom ? Kako da zamislimo ivot koji je p otpuno usm eren na bulevar Bonne-Nouvelle, u p ro sto rijam a Le C orbusiera i Ouda? N adrealizam u svim knjigam a i pothvatim a misli o tom e kako d a se snage opijenosti iskoriste za revoluciju. To on moe nazvati svojim pravim zadatkom . Za taj za datak n ije nita uinjeno tim e to se konstatuje da je u svakom revolucionarnom inu iva kom ponenta opi jenosti. Ona je identina sa anarhinom 'komponentom. Ali iskljuivo naglaavati tu kom ponentu znailo bi pot puno p o tisn u ti u pozadinu m etodino i disciplinovano prip rem an je revolucije u korist takve prakse koja se koleba izm eu vebe i preranog slavlja. Tome treba dodati isuvie saetu, nedijalektiku predstavu o sutini opijenosti. E stetik a slikara, pesnika ,,en etat de su rp ri se (u stan ju iznenaenosti), .umetnosti kao reakcije iz nenaenog, u k o ren jen a je u nekim veoma opasnim ro m antinim predrasudam a. Svako ozbiljno ispitivanje okultnih, nadrealistikih, fantasm agorinih talenata i fenom ena 'im a za p retpostavku dijalektiko u k rtan je, koje rom antina glava nikada nee moi usvojiti. Ne emo, naime, otii d alje ako patetino ili fanatino pod vlaimo zagonetnu stra n u zagonetnog; naprotiv, prodreemo u ta jn u sam o utoliko ukoliko je otkrivam o u svakodnevici, zahvaljujui dijalektikom nainu gledanja,

NADREALIZAM

27 1

koji svakodnevicu sh v ata kao n ep ro n icljiv u , nepronicljivost kao svakodnevnu. N ajp asio n iran ije isp itiv a n je te lepatskih fenom ena, n a prim er, nee oveka ni u pola toliko p o u iti o ita n ju (k o je je em in en tn o telep atsk i proces), koliko e p ro fan o ozaren je to ga donosi ita n je o telep atsk im pojavam a. Ili: n a jp a sio n ira n ije isp itiv an je op ijen o sti od h aia nee oveka n i u p o la toliko pouiti o m iljen ju (k o je je e m in e n tan n a rk o tik ), koliko e profan o ozaren je to ga d onosi m ilje n je o o p ijen o sti od haia. italac, m islilac, o n aj k o ji eka, tu m aralo , isto su ta k o tipovi ozarenog kao i uivalac o p iju m a, sanjalica, opijeni. Sam o to su p ro fan iji. Da n e govorim o o onoj na ju asn ijo j drogi n a m a s am im a k o ju u u sam lje no sti uzim am o. Isk o ristiti snage o p ijen o sti za rev o lu ciju " d ru gim reim a: pesn ik a p o litik a? N ous en avons soup.* Sve ra d ije nego to !" Pa vas e tim vie zan im ati koli ko je d a n izlet u pesnitvo ra sv etljav a stv ari. Je r: ta je prog ram g ra an sk ih p a rtija ? Loa p ro le n a p esm a. Isp u n je n a p o re en jim a d o p rsk a n ja . S o cijalista vidi lepu bu d u n o st n ae dece d n ae u n u ad i" u to m e d a svi po stu p aju kao d a su aneli" i d a svako im a toliko kao da je b o g at" i da svako ivi ta k o kao d a je slo b o d an . Od anela, bogatstva, slobode ni trag a. Sve sam e slike. A riznica slika tih p esn ik a so cijald em o k ratsk o g saveza? N jihove po etik e? O ptim izam . O seam o ipak d ru g i vazduh u sp isu Navillea, k o ji organizaciju pesim izm a" ini zahtevom d an a. U im e svojih lite ra rn ih p rija te lja po stav lja u ltim a tu m p re d k o jim ta j nesavesni, ta j dile ta n tsk i o ptim izam bezuslovno m o ra o tk riti k a rte : gde se nalaze p retp o stav k e revolucije? U p ro m e n i m ilje n ja ili u p ro m en i sp o lja n jih o dnosa? To je su tin sk o p ita n je k o je o d re u je o dnos p o litik e i m o rala i k o je ne d o p u ta nikakvo zabaurivanje. N adrealizam se sve vie pribliavao k o m u n istik om odgovoru n a to p ita n je . A to znai: pesim izam n a celoj lin iji. Svakako i p o tp u n o . N epoverenje u su d b in u lite ra tu re , n ep o v eren je u sud\,T o smo veerali", tj.: Poznato nam je to. Prim. prev.

272

WALTER BENJAMIN

binu slobode, nepoverenje u sudbinu ljudi Evrope, ali, p re svega, nepoverenje, nepoverenje i nepoverenje u svako sporazum evanje: m eu klasam a, m eu narodima, m eu pojedincim a. I neogranieno poverenje samo u I. G. Farben** i m iroljubivo usavravanje vojnog vazduhoplovstva. Ali ta sada, ta zatim? Ovde dobija za pravo pogled koji u Traite du style (R aspravi o stilu ), Aragonovoj poslednjoj knjizi, zahteva razlikovanje po re en ja i slike. Srean pogled u stilska pitan ja, koji zahteva da bude proiren. Proirenje: nigde se to dvoje poreenje i slika ne sudaraju tako d rastin o i nepom irljivo kao u politici. Organizovati pe sim izam ne znai, naime, n ita drugo do izvesti m oralnu m etafo ru iz politike i u p ro sto ru politike aktivnosti o tk riti stop o sto tan p ro sto r za sliku. Ali taj p ro sto r se u opte vie ne moe kontem plativno izmeriti. Ako je dvostruki zadatak revolucionarne inteligencije da srui intelektualnu prevlast buroazije i da ostvari kontakt sa p roletersk im m asam a, onda je ona p red drugim delom ovoga zadatka skoro potpuno izneverila, je r se on kon tem plativno vie ne moe savladati. A ipak je to tek nekolicinu spreavalo da ga neprestano postavljaju tako kao da je on kontem plativan, i d a zahtevaju proleterske pesnike, mislioce i um etnike. Protiv toga m orao je u stati ve Trocki u K njievnosti i revoluciji, i ukazati na to d a e oni proizai sam o iz pobedonosne revolucije. U stvari, mnogo m anje je po treb n o d a um etnik graan skog p o rek la p ostane m a jsto r proleterske um etnosti" nego d a se on, m ak ar i n a tetu svog umetnikog delovanja, uvede u ra d na vanim m estim a ovoga prostora slika, tavie, z ar ne bi, moda, trebalo da prekid njegove um etnike k a rije re " bude bitan deo ovog rada? U toliko e bolje biti dosetke koje on pria. I uto liko e ih bolje p riati. Jer i u dosei, u graenju, u ne sporazum u, svuda gde neko dalanje samo iz sebe stvara sliku i je ste slika, gde u sebe uvlai i prodire tu sliku, gde blizina sam u sebe posm atra, o tv a ra se ta j traeni p ro sto r slika, svet svestrane i potpune aktuelnosti, u ko-

** Nemaki industrijski koncem. Prim. prev.

NADREALIZAM

273

m e o tp a d a lepo v asp itan je", u k ra tk o , p ro s to r u kom e politiki m aterijalizam i fizika k re a tu ra dele m e u so bom u n u tra n je g oveka, psihu, in d iv id u u ili m a kako nazvali to za ta im p reb acu jem o , d ele ga p re m a d ija le k tikoj p rav ed n o sti, ta k o d a m u je ra s trg n u t svaki deli tela. Ali ip ak ak u p rav o p o sle takvog d ijalek tik o g u n ite n ja ta j p ro s to r e jo b iti p ro s to r slika i, konkretn ije: p ro s to r tela. J e r u zalud je svako o p iran je, na dnevnom re d u je p rizn an je: m etafiziki m aterijalizam Vogtovog i B uharinovog tip a ne m oe se n eoteen p re vesti u a n tro p o lo k i m aterijalizam , o n ak av kakav po kazuje iskustvo n ad realista, a ra n ije H ebela, G eorga B iichnera, N ietzschea, R im b au d a. O staje o statak . I ko lektiv je telesan. A fizis k o ji m u se org an izu je u tehnici moe se, p re m a itavoj svojoj p o litik o j i m a te rija ln o j stvarn o sti, stv o riti sam o u onom p ro s to ru slika u kom e nas odom auje p ro fan o o zaren je. Tek k ad a se u n je m u telo i p ro s to r slika tak o d uboko p ro m u da sva revolu cio n arn a n a p eto st p o stan e telesn a k olektivna inervacija, sve telesnc inervacije kolektiva p o stan u rev o lu cio n arn a eksplozija, stv arn o st e sam u sebe prevazii toliko ko liko to zahteva K o m u n isti k i m a n ifest. T ren u tn o , nadrealisti su jed in i k o ji su shvatili njegovu d n evnu zapovest. Oni zam en ju ju , je d a n za drugim , svoju m im ik u za b ro j a n ik b u d iln ik a k o ji svakog m in u ta izb ija ez d eset sekundi.
(1 9 2 9 )

IV

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

Poznato je d a je k o m e n ta r raz li it o d ocene, k o ja odm erava i ra sp o re u je svetle i osenene povrine. K o m e n ta r polazi o d k lasino sti svoga te k sta i tim e, ta k o rei, od je d n e p re d ra su d e. On se, dalje, ra z lik u je o d ocene tim e to im a po sla sam o sa lep o to m i sa pozitiv nom sadrinom svoga te k sta. I veom a d ija le k ti k a situ acija n a sta je k ad se k o ristim o tim arh a i n im oblikom , kom en taro m , k o ji je u isti m a h i a u to rita tiv a n oblik, u slubi jednog p esn itv a k o je n e sam o to u seb i n em a nieg arh ain o g ve p ru a o tp o r i onom e em u se d an as p rizn aje a u to rite t. Ova situ acija se p o k la p a sa o n o m k o ju im a u v id u je d n a s ta ra d ijalek tik a m ak sim a: sav lad av an je tek o a p u te m nagom ilavanja tekoa. T ekoa k o ju ovde tre b a savladati sledea je: postii d a se lirik a d a n as uopte ita. ta b i se desilo ako b i se to j tek o i m oglo p a ri ra ti tim e to b i se tak av te k st do k ra ja ta k o itao kao d a je p o sred i n eki p ro k u an i, m isan o m sad rin o m obrem enjen i te k st u k ra tk o klasini te k st? ta e se zatim desiti ako bism o, uhvativi b ik a za rogove, i im aju i u vidu on u p o seb n u okolnost 'koja ta n o odgovara tek o i da se d a n as ita lirik a: naim e, tek o u d a se d a n as pie lirika ako b ism o uzeli n ek u d a n a n ju z b irk u lirike za osnov p ri p o k u aju d a itam o lirik u kao k ak av kla sini te k st? Ako n as n e to m oe o h ra b riti d a p red u zm em o ta kav p o k u aj, o n d a je to sazn an je iz koga se d a n as i ina

278

WALTER BENJAMIN

e moe c rp sti h ra b ro st oajanja: da, naime, ve sutra n ji dan moe doneti razaran ja u takvim ogromnim razm eram a d a em o se nai kao vekovima odeljeni od ju eran jih tekstova i proizvoda. (K om entar koji se da nas jo glatko p rip ija uz svoj predm et, moe ve sutra pokazivati klasine nabore. Tam o gde bi njegova preciz nost mogla skoro nep risto jn o delovati, moe se sutra vaspostaviti tajn a.) Sledei kom entar moe, moda, probuditi interesovanje jo i sa dru g e strane. Ljudim a kojim a izgleda da kom unizam nosi peat jednostranosti, moe paljivije itanje zbirke pesam a kao to je Brechtova prirediti iz nenaenje. Dodue, ne smem o sam i sebi unititi to izne naenje, to bi se desilo ako bism o samo naglasili raz v oj kojim se k retala B rechtova lirika od Duhovne pouke (H auspostille) do Svendborkih pesam a (Svendborger G edichte). Asocijalan stav D uhovne pouke pre tv ara se u S v en d b o rkim pesm am a u socijalan stav. Ali nije re, u stvari, o nekoj konverziji. Ne spaljuje se tu ono to se ran ije oboavalo. Pre b i trebalo ukazati na zajednike c rte u tim zbirkam a pesama. Meu njihovim mnogim stavovim a uzalud emo traiti jedan: to je ne politiki, ne-socijalni stav. K om entaru je stalo da izne se na videlo politiku sadrinu upravo lirskih partija. O DUHOVNOJ POUCI Razum e se d a je naslov D uhovna pouka ironian. N jena re ne dolazi sa Sinaja ni iz jevanelja. Izvor nje nog nadahnua je graansko drutvo. Pouke koje posm atra iz njega izvlai razlikuju se sutinski i u naj veoj m eri od pouka koje ono samo iri. Duhovna pouka se bavi sam o onim prvim poukam a. Ako je anarhija adut m isli pesnik , ako je u njoj sadran zakon graan skog ivota, tad a je, barem , treb a imenovati. I pesnike form e kojim a buroazija ukraava svoju egzistenciju nisu m u dosta do b re da otvoreno izrazi sutinu njene vladavine. Horal, ikoji slui vaspitanju parohijana, na rodna pesm a, ko jo m treb a zadovoljiti narod, otadbin ska balada, koja vojnika p rati na klanicu, ljubavna pes-

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

279

ma, koja reklamira najjeftiniju utehu svi ovi oblici dobijaju ovde novu sadrinu time to neodgovoran i asocijalan ovek govori o tim stvarima (o bogu, narodu, otadbini i nevesti) tako kao to o tome treba govoriti neodgovornim i asocijalnim ljudima: bez lanog i bez pravog stida.
O pesmama iz Mahagonnyja Zavrni refren pesm e iz Mahagonnyja br. 2 Ali danas sede svi U jeftinom salonu dragog boga Dobijaju u svakom sluaju I nemaju nita od toga. Pesma iz Mahagonnyja br. 3 Jednog sivog prepodneva U isparenju viskija Doao je bog u Mahagonny, Doao je bog u Mahagonny. U isparenju viskija Videli sm o boga u Mahagonny ju. 1 Da li destiliete m oju dobru penicu I loete kao sm ukovi iz godine u godinu? N iko me nije oekivao Sad kad sam doao, da li su svi spremni? Pogledae se m ukarci iz Mahagonnyja. Da, rekoe mukarci iz Mahagonnyja. Jednog sivog prepodneva U isparenju viskija Doao je bog u Mahagonny. U isparenju viskija Doao je bog u Mahagonny. Videli sm o boga u Mahagonny ju.
2

Da li se sm ejete petkom uvee? Video sam Mary weem ann izdaleka K ako nemo kao riba pliva u slanom jezeru Ona vie nee biti suva, gospodo. Pogledae se mukarci iz Mahagonnyja. Da, rekoe mukarci iz Mahagonnyja.

280

WALTER BENJAMIN

Jednog sivog prepodneva U isparenju viskija Doao je bog u Mahagonny. Doao je bog u Mahagonny. U isparenju viskija Videli smo boga u Mahagonnyju.
3

Poznajete li ove m etke? Da li ete pucati u moga dobrog misionara ? Da li treba da sa vama ivim u nebu Da gledam vae sede pijane glave? Pogledae se mukarci iz Mahagonnyja. Da, rekoe mukarci iz Mahagonnyja. Jednog sivog prepodneva U isparenju viskija Doao je bog u Mahagonny. Doao je bog u Mahagonny. U isparenju viskija Videli smo boga u Mahagonnyju.
4

Idite svi do avola Ugasite sada cigare! Mar u m oj pakao, momci, U crn pakao sa vaim ljamom! Pogledae se mukarci iz Mahagonnyja. Da, rekoe mukarci iz Mahagonnyja. Jednog sivog prepodneva U isparenju viskija Dolazi u Mahagonny, Dolazi u Mahagonny. U isparenju viskija Hoe da nas zagnjavi u Mahagonnyju!
5

Neka sada niko ne mrda nogom! Neka svako trajkuje! Za kosu Ne moe nas odvui u pakao: Jer smo uvek bili u paklu. Pogledae boga mukarci iz Mahagonnyja. Ne, rekoe mukarci iz Mahagonnyja. M ukarci iz M ahagonnyja" p redstavljaju grupu eks centrika. Sam o su m ukarci ekscentrici. Samo na sub jektim a k o ji su od roenja obdareni m ukom potenci

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

281

jo m m oe se iro k o p rik azati d o kog su step e n a o tu p ljeni ovekovi p riro d n i reflek si ivotom u d a n an je m drutvu. E k sc en trik n ije n i ta d ru g o d o istro en prosean ovek. B rech t je vie n jih sp o jio u je d n u grupu. N jihove reak cije su toliko b lede kolik o se to sam o m oe zam isliti, p a i n jih isp o lja v aju sam o kao kolektiv. Da bi uo pte m ogli reagovati, m o ra ju se o seati k ao kom p a k tn a m a sa a i u tom e su slika i p rilik a pro sen o g oveka, d ru k ije reen o m alo g ra an in a. M ukarci iz M ahagonnyja g led aju je d a n dru g o g p re nego to e se izjasniti. Iz ja n jav a n je p a k ide lin ijo m n ajm a n jeg o tpo ra. M ukarci iz M ah agonnyja o g ran iav aju se n a to da kau da svem u onom e to im bog saopti, to ih bog u p ita ili to bog nagovesti. Takav m o ra, svakako, p rem a B rech tu , b iti kolektiv k o ji p rih v a ta boga. Ovaj bog je, uostalom , i sam red u k o v an . F o rm u lacija: Videli sm o boga u re fren u tree p esm e to nagovetava, a n je n a p o sled n ja stro fa to p o tv r u je. Prva sag lasn o st nalazi se u k o n statac iji: N iko me nije oekivao. O igledno je, m e u tim , d a o tu p lje n im re a k c ija m a gru pe iz M ahagonnyja ne pom ae ni efek t iznenaenja. Slino ovome docnije im izgleda ja sn o d a p u c an je u m isio n ara ne s m a n ju je njihovo p ra v o d a o du n a nebo. U etv rto j stro fi isp o stav lja se d a bog d ru k ije m isli. Mar u m oj pakao, momci! Ovde se nalazi zglob, d ra m a tu r k i reen o p e rip e tija pesm e. Bog je svojom n ared b o m n ap rav io p o g rean ko rak. Da b i se izm erila njegova dalekosenost, m o ram o precizn ije sagledati lo k alitet M ahagonnyja. On je od re en u zak lju n o j s tro fi d ru g e p esm e iz M ahagonnyja.

282

WALTER BENJAMIN

I to onde, gde se pesnik obraa svojoj epohi slikom tog odreivanja m esta. Ali danas sede svi U jeftinom salonu dragoga boga. Pridev jeftin" obuhvata d o sta stvari. Zato je salon jeftin ? On je jeftin zato to su ljudi u njem u na jeftin nain gosti boga. On je jeftin zato to ljudi u njem u sve odobravaju.* On je jeftin zato to se u njega opravda no ulazi.** Jeftin salon dragoga boga je pakao. Taj izraz im a pregnantmost slika duevnih bolesnika. Poludeli m ali ovek lako zam ilja pakao kao jeftin salon, kao njem u p ristu p aan deo neba. (ovek kakav je bio A braham a S anta Clara*** mogao bi govoriti o jefti nom salonu dragoga boga".) U svom jeftinom salonu bog se, m eutim , srodio sa svojim stalnim gostima. Nje gova p re tn ja d a e ih poslati u pakao ne znai vie od p re tn je k rm ara d a e izbaciti svoje m uterije. M ukarci iz M ahagonnyja su to shvatili. Oni ipak nisu toliko glupi da bi ma n jih mogla ostaviti utisak p re tn ja d a e b iti oterani u pakao. A narhija graanskog d rutva paklena je anarhija. Za ljude koji su u nju dospeli jednostavno ne moe biti niega to im uliva vei uas od nje. ...Z a kosu Ne moe nas odvui u pakao: Jer smo uvek bili u paklu kae trea pesm a iz M ahagonnyja. itava razlika izmeu pakla i ovog drutvenog p o retk a jeste u tome to kod m alograanina (ekscentrika) nije jasna razlika izmeu jadne due i avola. * Igra reima. Billig znai jeftin a billigen odobra vati. Prim. prev. ** Igra sa dva znaenja rei billig. Prim. prev. *** Abraham a Santa Clara (16441709) austrijski kaluer-propovednik, ije su propovedi bile jarko satirino obojene. Prim. prev.

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

283

O pesm i Protiv zavoenja Protiv zavoenja 1 Ne dozvolite da vas zavode! Povratka nema. Dan je na vratima; M oiete ve osetiti noni vetar. Jutro vie nee doi.
2

Ne dozvolite da vas obm anjuju! ivot je tako mali. Pijte ga naiskap Nee vam ga biti dosta Kad budete morali da ga ostavite! 3 Ne dozvolite da vas zavaravaju utehom! Nem ate suvie vremena! Prepustite trulei blalenopoivima! ivot je najvei: Nita vas vie ne eka. 4 Potom nita nee doi. Na kuluk i na gladovanje! ta vas jo m oje uplaiti? Umreete sa svim ivotinjam a I potom nita nee doi. P esnik je o d ra sta o u p re d g ra u s a p reten o k ato likim stanovnitvom ; ipak s u se rad n ici velikih fa b rik a iz gradskog h a ta ra v e'p om eali sa m alo g ra an sk im ele m entim a. To o b ja n jav a s ta v i ren ik p esm e P rotiv za voenja. Svetenstvo o p o m in je lju d e d a s e u v aju zavo enja, koje e ih skupo s ta ja ti u d ru g o m ivotu, posle sm rti. Pesnik ih o p o m in je d a se u v aju zavoenja k o ja ih s k u p o s ta ju u ovom ivotu. O n p o rie d a p o sto ji drugi ivot. N jegova opom ena n ije m a n je sveana od opom ene svetenstva; njegova uv erav an ja s u isto tak o ap o d ik ti na. K ao svetenstvo, tak o se i on k o risti po jm o m zavo

284

WALTER BENJAMIN

en ja apsolutno, bez dodatka; on preuzim a njegovu po u nu zvunu boju. Sveani ton pesm e moe nas zavesti da previdim o pojedine pasae, koji omoguuju vie tu m aenja i sadre u sebi skrivene lepote. Povratka nema. Prvo tum aenje: n em ojte se zavesti verovanjem da im a povratka. Drugo tum aenje: ne inite ni jednu greku, sam o se jednom ivi. Dan je na vratima. Prvo tum aenje: sprem an za odlazak, oprata se. D rugo tum aenje: u svoj svojoj punoi (a ipak se ve i u n jo j osea noni vetar). Jutro vie nee doi. Prvo tu m aenje: nee biti sutranjice. Drugo tum a enje: nee b iti zore, no im a poslednju re. Da je ivot tako mali. Ova verzija privatnog izdanja objavljenog kod Kiepenheuera razlikuje se dvostruko od docnijeg oblika u javnom izdanju: ivot je tako m ali. Prva razlika sa stoji se u tom e to ona definie prvi stih strofe Ne do zvolite da vas o b m an ju ju ! tim e to im enuje tezu va ralica da je ivot mali. Drugu razliku moemo sagledati u tom e to stih ivot je tako m ali neuporedivo izraa va bedu ivota i na taj nain podvlai zahtev da se ovek odupre njegovom zakidanju. Nita vas vie ne eka. Prvo tum aenje: N ita vas vie ne eka nita ne dodaje p rethodnom stihu: ivot je najvei". Drugo tih m aenje: N ita vas vie ne eka ve ste upola p ro pustili ovu najveu ansu. Va ivot vas vie ne eka; on je ve n aet d stavljen kao ulog u igru.

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

285

Pesm a navodi oveka n a to d a ga p o tre se k ra tk o a ivljenja. D obro je setiti se d a n em ak i jezik u ri E rsc h iitte ru n g (p o trese n o st) sad ri re sch iitte r (ra stresen, red ak , reh av ). T am o gde se n eto ru i n a s ta ju puko tin e i p ra z n a m esta. K ao to proizlazi iz analize, pesm a im a m noga m esta gde se rei labilno i labavo povezuju sa sm islom . To ide n a ru k u n je n o m p o tre sn o m dejstvu. O SIROTOM B. B. Ja, Bertolt Brecht, ja sam iz crnih uma. Moja m ati me je u gradove nosila tm urno dok sam jo j letao u telu. I hladnoa uma os toe u meni do sm rti zasigurno. U asfaltnom gradu m i je dom. Od samog poetka ovakvi posm rtni m i se sakram enti daju: Novine. I duvan. I rakija. Nepoverljiv sam i lenj. Ipak zadovoljan na kraju. Prijazan sam s ljudima. Sve to propiu, posluam: stavio sam na glavu eir kruti. Kaem: to su ivotinje koje naroito miriu, i kaem: ne mari, i sam si takav, uti. Pre podne pokatkad stavim nekoliko ena u prazne stolice Ijuljake da se klate i posmatram ih bezbrino, pa im kaem tiho: na mene nikad ne m oete da raunate. Predvee okuljam oko sebe mukarce. Oslovljavamo se sa dentlm en " i pom injem o rad. Oni dre noge na m ojim stolovima i kau: bie sve bolje. A ja ih ne pitam : kad? Pred zoru sred sivog svetla pike jele i njihova gamad, ptice, otpone da vie. Tog asa nekako ispijam au u gradu i bacam pikavac i zaspim nemirno, jer senka se mie. Mi sm o sedeli, jedno lako pokolenje, u kuama za koje sm o m isliti da venost predstavljaju. (Tako sm o sagradili dugaka zdanja ostrva Menheten i tanke antene koje Atlantsko more zabavljaju.)

286

WALTER BENJAMIN

Od ovih gradova ostae onaj koji ko proe kroz njih, Kua razvedrava gosta: on je prazni edno* V6tar' Mi znamo da smo samo privremeni i da e doi za nama: nita pomena vredno. Pri zemljotresima, koji e doi, nadam se dozvoliti neu da mi se ugasi virdinija od gorine, ja, Bertolt Brecht, prognan u asfaltne gradove iz crnih uma u mojoj majci, punih tmine.**
(Prevod Ivana Ivanjija)

Ja, Bertolt Brecht, ja sam iz crnih uma. Moja mati me je u gradove nosila tmurno dok sam joj leao u telu. I hladnoa uma ostae u meni do sm rti zasigurno. U um am a je hladno, ne moe biti hladnije u gra dovima. Pesniku je ve u m ajinom telu bilo tako hlad no kao u asfaltnim gradovim a u kojim a e m orati da ivi. Tog asa nekako ispijam au u gradu i bacam pikavac i zaspim nemirno, jer senka se mie. Ovaj nem ir moda se, na kraju, ipak odnosi na m irotvoran sa n koji odm ara udove. Da li e san bolje po stu p iti sa spavaem od m aterinskog krila sa neroe nim ? V erovatno nee. N ita ne ini san tako nem irnim kao stra h od buenja. (Tako smo sagradili dugaka zdanja ostrva Menheten i tanke antene koje Atlantsko more zabavljaju) Antene svakako ne zabavljaju" A tlantsko m ore mu zikom i govorenim vestim a ve kratkim i dugim talasima, m olekularnim zbivanjim a koja ine fiziki aspekt radija. U ovom stih u odbacuje se sleganjem ram ena da nanje korienje tehnikih sredstava. * Bukvalno: kua razvedrava jelca; on je prazni. Prim. prev. ** Bukvalno: iz crnih uma, u mojoj majci, u pro losti. Prim. prev.

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

287

Od ovih gradova ostae: onaj ko proe kroz njih, vetar! Ako o d ovih gradova o stan e sam o v e ta r koji kroz n jih p roe, on d a to vie n ije s ta ri v etar, k o ji n ita n ije znao o gradovim a. Jed n o m u n iten i i razo ren i gradovi, sa svojim asfaltom , svojim av en ijam a i m nogim prozo rim a, boravie u sre d vetra. Kua razvedrava jelca; on je prazni. Jelac (E ss e r) sto ji ovde u m e sto onoga k o ji razara. Jesti (essen ) ne znai sam o h ra n iti se, znai i g rab iti zubim a i razarati. Svet se u asno p o je d n o stav lju je kada se ne p itam o to lik o u k o jo j m eri je jestiv, ve u kojoj m eri zasluuje da b u d e razo ren . Zasluuje d a bu d e ra zoren evo veze k o ja sve p o sto jee stv ari d ri u skladu. Pogled n a ta j sk lad ini p e sn ik a tak o veselim . On je jelac sa gvozdenom vilicom , k o ji p razn i kuu sveta. Mi znamo da sm o samo privrem eni i da e doi za nama: nita pomena vredno. Privrem eni" m oda bi b ili p reth o d n ici* ; ali kako b i to m ogli b iti kad a iza n jih dolazi n ita pom ena vred n o . N ije toliko njih o v a g rek a to se bez im ena i slave gube u isto riji. (P esm a R o en im a posle nas p re uzim a d eset godina d o cn ije slinu m isao.) Ja, Bertolt Brecht, prognan u asfaltne gradove iz crnih um a u m ojoj majci, u prolosti. G om ilanje predloga k o jim a se oznaava m esto tri u dva stih a m o ra n eo b in o z b u n ju ju e delovati. N aknadna, zaostala v rem en sk a o d re d b a ,,u p ro lo sti" (m oda je p ro p u stila p rilik u d a se nadovee n a sad a n jic u ) p ojaava u tisa k n ap u ten o sti. P esnik govori kao da je ve u m aterin sk o m k rilu b io o stav ljen n a m ilost i nem ilost. * U nemakom privremeni" (Vorlaufige) i prethod nici" (Vorlaufer) istog su korena. Prim. prev.

288

WALTER BENJAMIN

Onaj ko je itao tu pesm u proao je kroz pesnika kao kroz k ap iju na kojoj se m ogu proitati izbledela slova B. B. Pesnik ne eli da zadri itaoca, ba kao ni kapija prolaznika. K apija je, moda, ve vie vekova zasvoena: ona jo stoji je r se nikom nije nalazila na pu tu . B. B. bi, nikom e ne stojei na putu, uinio ast svom nadim ku jadni B. B. Onome koji nikome ne stoji na p u tu i koji n ije znaajan ne moe se vie nita bitno dogoditi osim odluke da stane nasred puta i da po stane znaajan. O to j odluci svedoe docniji ciklusi. N jihova stvar je klasna borba. N ajbolje e se zauzeti za svoju stv ar onaj koji je zapoeo tim e to je samog sebe ostavio. Jelac sa gvozdenom vilicom, koji prazni kuu sveta. Mi znam o da smo sam o privrem eni. O G RE N IC IM A U PAKLU U ovoj pesm i se naroito dobro vidi iz kakve dalji ne dolazi pesnik D uhovne pouke i kako on, doavi iz takve daljine, lako prelazi na ono to je najblie. To najblie jeste bavarski folklor. Pesma pom inje p rijate lje u paklenoj vatri kao to tablica kraj p uta preporu uje m olitvi prolaznika one koji su ispustili duu ne ispovedivi se*. Ali ova pesm a, koja izgleda tako skrom na, dolazi, u stvari, iz velike daljine. N jeno porodino stablo stablo je tubalice, jednog od najveih oblika srednjovekovne knjievnosti. Moemo rei: nadovezuje se na staru tubalicu da bi zatuila zbog ovog najnovijeg: to nem a ak vie ni jadikovke. Tu dolazi Mullereisert On je umro u Americi To njegova verenica jo nije znala Zato tu nije bilo suza. Pesma, svakako, istinski ne ali zbog tog nedostatka suza. Jedva, uostalom , moemo i prihvatiti da je M ullereisert m rtav, je r je ovaj odeljak knjige, prem a uvodu, posveen njem u, a ne njegovoj uspomeni. * Ove posmrtne tablice (Marterl) veoma su este u Bavarskoj. Prim. prev.

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

289

Ovde p o stav ljen a tab lica p rik a z u je navedene p rija telje u p aklenoj v atri; ali u je d n o (to dvoje je u pesm i m oguno s p o jiti) o b raa im se kao prolaznicim a, k ak o bi ih p o d setila d a se ne n a d a ju n ikakvoj m olitvi. To im p esn ik p o tp u n o m irn o p rik azu je. Ali njegov m ir ga, na k ra ju , izneverava. Tu p o in je d a govori o sopstvenoj siro to j dui, k o ja je slika i p rilik a n ap u ten o sti. O na se nalazi u p u n o m o sv etljen ju , i to jed n o g ned eljn o g prepodneva, p o red nekog pseeg k am ena, t a je to, ne zna m o tano; m oda neki k am en uz k o ji p si m okre. S iro to j dui je to tak o p risn o kao z atv o ren ik u vlana m rlja na zidu elije. Ig ra tre b a da p re stan e za p esn ik a i, p o to je ispoljio toliko m nogo o m alovaavanja, o n m oli, do due sa om alovaavanjem , za suze.

LE G EN D A O PO STAN K U K N J IG E T A O T E K IN G N A LAOCEOVOM PUTU U EM IG RA C IJU

1

Uitelj kad star i loman stade, da se najzad sm iri ielju zae. Jer dobrota na sve strane ponovo opade, a zlo opet bivae sve jae i jae. I na put se mae.
2

I pokupi to m u je najpree: malo. Al se opet nade poneto. Lulu tako, to puio je svako vee, knjigu to je vazda itao. Bela hleba kom ad pristao. 3 Pogleda jo jednom d i zaboravt, omiljeni, uav u planinu. A vo m u se obradova sveto j travi, preiivaju dok je nosio starinu. Jer on nije mario brzinu.

WALTER BENJAMIN
4

No etvrtog dana kroz planinu zadrta ga jedan carinar. Ima li ta vredno, na carinu!" Nita." Bavio se naukom," ree tada deak mu volar. Tako i ta objasni se stvar.
5

No carinar sa poleta neka upita: ,,A sazno neto da li je?" Deak ree: Da kad tee, onda voda meka polagano silni kamen razbije. vrsto, shvata, to je slabije."
6

Zatim deak krete vola, kad ne mora, da ne gubi dana u smiraj. I sve troje zaoe ve iza nekog crnog bora, kad carinar ta mu bi, ti boe znaj viknu: Hej ti.1 Priekaj!
7

Stare, sa tom vodom, kakva je to stvar?" A starac e: Ti se za to zanima?" Ree onaj: Ono, ja sam samo carinar, ali ko je jai, zanima i mene ako hoe ba. Reci ako zna!
8

Napii mi! Govori u pero deku tom! Ne ide se samo tako s tim. Nai e se kod nas pero s mastilom, i veere bie: eno, onde boravim. Ha, je V dobro mnim?"
9

Okrete se starac i pogleda njega: bos. A kaput poderan i star. Bora mu do bore preko ela svega. Ah, nije to pred njim pobednik bojar. I progunda: ,,I ti zar?"

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

291

10 Prestar bee starac m ole biti da utivu m olbu odbije. Glasno ree jer: Odgovoriti treba ko te pita ." A deak e: Ve biva hladnije ,,E, pa nek ti je."

U
Skide mudrac s vola kosti stare, sedam dana pisa s dekom to. A carinar donosae jelo ( i u po je glasa krijumare itavo to vrem e jo psovo). Tad bi gotovo.
12

Jednog jutra deak carinaru osamdeset jednu sentenciju da. Pa zahvaliv na m alenom putnikom e dam , m im o onog bora sve ih troje u goru nesta. E pa: im a V lepe ta? 13 No mudraca ije ime stoji na toj knjizi ne hvalimo samo! Od mudraca mudraca m udrost treba tek da se osvoji. Stog i carinaru hvalu da odamo: to je sad imamo.
(Preveo BoSko Petrovi)

Ova p esm a m oe d a ti povoda d a se pokae po seb n a uloga k o ju ig ra lju b azn o st u p esnikovom u n u tra n je m svetu. B rech t jo j d a je visoko m esto. Ako paljivo p o gledam o legendu k o ju on pria, o n d a n a je d n o j stra n i nalazim o m u d ro st Laocea o n se, u o stalom , u pesm i ne im enuje. Ova m u d ro st im a izgleda d a m u donese izgnanstvo. N a d ru g o j stra n i n alazi se ra d o z n alo st carin a ra , k o jo j se n a k ra ju o d aje hvala je r je izm am ila o d m u d ra c a njegovu m u d ro st. To, m e u tim , n ik a d a n e b i polo za ru k o m bez neeg treeg: to tree je lju b azn o st. Ako b i n eo p rav d an o b ilo rei d a je sad rin a k n jig e T ao tekin g lju b azn o st, ipak b ism o b ili u p ra v u tvrdei

292

WALTER BENJAMIN

da Taoteking, p rem a legendi, im a da zahvali duhu lju baznosti to je ostavljen potom stvu. 0 toj ljubaznosti saznajem o u pesm i dosta. Na prvom m estu d a se ona ne ispoljava nepro m iljeno: Okrete se starac i pogleda njega: bos. A kaput poderan i star. Cak ako je m olba carin ara utiva koliko to samo moe biti, Laoce se n ajp re uverava d a ona dolazi od pozvanog oveka. N a drugom m estu: ljubaznost se ne sastoji u tome da se uzgred ine m alenkosti, nego da se uini najvea stv a r kao da je u p ita n ju m alenkost. Poto je ocenio da c a rin a r ima prava da postavlja pitanja, Laoce naredne isto rijsk e dane, za vrem e kojih prekida svoje putova n je kako bi m u uinio zadovoljstvo, stavlja pod moto: ,,E, pa nek ti je."* Na treem m estu saznajem o da ljubaznost ne ra sto ja n je m eu ljudim a, ali da ga ini ivim. je m u d rac uinio tako veliku stvar za carinara, vie posla sa njim , i ne p red aje m u on osamdeset sentenciju, ve to ini njegov deak. ukida Poto nema jednu

K lasiari", rekao je jedan stari kineski filosof, ,,iveli su u najkrvavijim , n ajm ranijim vremenima i bili su n ajlju b azn iji i n ajv ed riji lju d i koji su ikada posto ja li. Laoce iz ove legende kao d a iri vedrinu svuda kuda poe i gde se zaustavi. V edar je njegov vo koga stareva teina n e spreava da uiva u sveoj travi. V edar je njegov deak, koji ne moe p ropustiti priliku da Laoceovo sirom atvo ne objasni krtom prim edbom : Bavio se naukom . V edar postaje carin ar pred svojom ram pom , i ova vedrina inspirie ga za sreno raspitivanje o rezultatim a Laoceovih istraivanja. .Kako, konano, ne bi sam m udrac bio vedar i em u bi koristila njegova * U originalu: Dobro, mali odmor. Prim. prev.

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

293

m u d ro st kad a on, k o ji je ve n a sledeem z ao k retu p u ta zaboravio dotle o m iljen i dd, ne b i ve zaboravio b rig e o b ud unosti, k o je sam o to je osetio. U D uh o vn o j p o u ci B re ch t je n ap isao je d n u b a la d u o lju bazn o stim a ovog sveta. Im a ih tri: m a jk a u v ija dete u pelene, o tac ga uzim a za ru k u , lju d i b a c a ju zem lju n a grob. I to je dovoljno. J e r n a k ra ju ove pesm e sto ji: Gotovo je svako voleo ovaj svet u asu kad m u daju dve pregrti zemlje. Svedoanstva o lju b azn o sti sveta n alazim o u n a jte im ivotnim tren u cim a; prilik o m ro e n ja , p rilik o m p r vog k o rak a u ivot, i p rilik o m p o slednjeg, k o ji vodi iz ivota. To je m inim alni p ro g ram h u m a n o sti. N jega po novo susreem o u p esm i o Laoceu, gde je dobio vid izreke: vrsto, shvata, to je slabije* Pesm a je b ila n ap isan a u vrem e u kom e je ta izreka lju d im a dodirivala slu h k ao o b ean je k o je n i u em u ne zao staje za m esijan istik im . Ali za d a n an je g itaoca pesm a n e sad ri sam o o b ean je ve i p o u k u . . . . Da kad tee, onda voda m eka polagano silni kamen razbije. Ovi stihovi p o u av aju d a se o n o to je n estaln o i prom enljivo u stv arim a ne gubi iz vida i d a tre b a p ri sta ti uz ono to je neugledno i trezveno, ali i n ep resu n o kao voda. M aterijalistik i d ija le k ti a r p rito m e m isliti n a stv ar potlaenih. (O na je neugledna s tv a r za vladaju u klasu, trezvena za p otlaene, a to se tie posledica, n aj n ep resu n i ja .) N a tre e m m estu , konano, sto ji p ored ob ean ja i te o rije m o ral k o ji proizlazi iz pesm e. O naj ko hoe d a p o b ed i o k ru tn o s t n e tre b a da p ro p u sti n ije d n u p rilik u d a b u d e ljubazan. * Bukvalno: Shvata li me, ono to je tvrdo podlee

W ALTER BENJAM IN

NEMACKI RATNI BUKVAR 5 Radnici viu za hlebom. Trgovci viu za tritima. Nezaposleni je gladovao. Sada Gladuje zaposleni. S kr tene ruke opet se pokreu: Prave granate. 13 No je. Brani parovi Leiu u krevete. Mlade ene Radae siroad. 15 Oni koji Ide se u Oni koji Ide se u su gore kau: slavu. su dole kau: grob. 18 Kada doe do mariranja, mnogi nee znati Da njihov neprijatelj na njihovom elu marira. Glas koji komandu je njima. Glas je njihovog neprijatelja. Onaj ko govori o neprijatelju Sam je neprijatelj. R atni b u kvar napisan je u lapidarnom stilu. Ova re dolazi od latinskog lapisa, kam en, i oznaava stil stvoren za natpise. Njegovo najvanije svojstvo bila je kratkoa. K ratkoa je, prvo, bila uslovljena tekoom da se re ugravira u kamen, drugo sveu da je saeto izraa vanje prikladno za onoga koji govori nizu pokolenja. Ako, prirodna, m aterijaln a uslovljenost lapidarnog stila otpada u ovim pesm am a, onda smo u pravu da se zapitam o koji su njegovi odgovarajui uslovi u ovom sluaju. Kako se opravdava stil natpisa u ovim pesma* ma? Jedna od n jih nagovetava odgovor. U njoj itamo:

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

295

Na zidu je bilo napisano kredom: Oni hoe rat. Taj ko je napisao ove rei. Ve je pao. Prvi stih ove p esm e m ogao b i se stav iti n a elo sva ke od onih k o je ine R a tn i bu kva r. N jihovi n a tp isi n isu stvo ren i za k a m e n kao n a tp isi R im ljana, ve za palisade, kao n atp isi ilegalnih bo raca. P rem a tom e, k a ra k te r R a tn o g b u kva ra ja v lja se u jedno j jed in stv en o j p ro tiv ren o sti: u reim a, o d k o jih oekujem o d a e, p re m a sv o jo j p esn ik o j form i, preiveti b u d u u p ro p a st sveta, fik sira n je gest prog o n jen o g oveka k o ji je u n ajv eo j b rzin i ostavio nekoliko p a rola n a nekoj d a a n o j ogradi. U to j p ro tiv re n o sti sa sto ji se izvanredno u m e tn i k o o stv aren je ovih reenica sazdanih od n a jje d n o sta v n ijih rei. P esn ik p rid a je Horacijev a trib u t aere p eren n iu s (o d bro n ze tra jn iji) o n o m e to je neki p ro leter, izruen kii i a g en tim a G estapoa, napisao k red o m n a zidu. O D E T E TU K O JE N IJ E H TE LO DA S E P E R E Bee jednom jedno dete Koje nikako nije htelo da se pere, / kada bi se opralo, brzo bi se Zamazalo pepelom. Car je doao u posetu I popeo se na sedm i sprat, Majka je traiila krpu Da opere prljavo dete. Ali nije bilo nijedne krpe I car je otiao A da ga dete nije ni videlo: Dete nije ni moglo to poieleti. P esnik s ta je n a s tra n u d e te ta k o je se n ije h telo p ra ti. T rebalo bi, m isli on, da se nag o m ilaju n a jlu i sluajevi p a d a d e te o d svog n e p ra n ja im a stv arn e tete. Ne sam o to se n e deava svakog d an a d a se c a r popne n a sedm i sp ra t, ve je jo m o rao d a za m esto svoje

296

WALTER BENJAMIN

posete izabere dom ainstvo u kome se ne moe nai ak ni krpa. Iskidana dikcija pesme stavlja do znanja da bi takvo nagom ilavanje sluajeva moglo postojati samo u snovima. Moda sm em o podsetiti na jednog drugog pristalicu ili branioca prljavog deteta; na Fouriera, iji falanster nije bio sam o socijalistika ve i pedagoka utopija. Fourier deli decu falanstera u dve grupe, u petites bandes i u petites hordes. Petites bandes treba da se bave batovanstvom i ostalim p rijatn im stvarim a. Petites hor des im aju posla sa n ajp rljav ijim obavezama. Svako dete moe da b ira izm eu dve grupe. Ona koja su se odluila za petites hordes bila su najcenjenija. Nijedan posao u falan steru nije se smeo preduzeti a da ga oni ne za ponu; m uenje ivotinja potpadalo je pod njihovo pra vosue; imali su p atu ljaste ponije, na kojim a su u besnom galopu jurili kroz falanster. I kada bi se skupljali na rad, signal bi bila zagluna kakofonija trum beta, zvidaljki, crkvenih zvona i bubnjeva. Kod pripadnika tih petites hordes Fourier je video etiri velike strasti na delu: gordost, nestidljivost, nepodreivanje, ali naj vanija od sviju je bila etvrta: gout de la salete (ui vanje u p rljav tin i). italac se vraa na prljavo dete i pita se: da li se ono, moda, sam o zato mae pepelom to se drutvo ne ko risti njegovom strau za prljavtinom u korisne i dobre svrhe? Sam o da bi se kao_kamen spoticanja, kao m rana opom ena, suprotstavljalo poretku drutva (sli no grbavom oveuljku koji, u staroj pesmi, razara sre eno dom ainstvo)? Ako je Fourier u pravu, onda dete, svakako, n ije mnogo izgubilo ne susrevi cara. Car koji eli d a via sam o istu decu, nije nimalo znaajniji od ogranienih podanika koje poseuje. LJIV A U dvoritu se nalazi ljiva, Jedva da poveruje koliko je mala, Ograena je icom, Tako da je niko ne moe izgaziti.

KOMENTARI UZ BRECHTOVE PESME

297

Mala ne m oie da poraste, Ali bi rado htela da poraste. O tome nema govora, N em a dovoljno sunca. Jedva da poveruje da je ljiva, Jer nikada nema plodova, Ipak je ljiva, Poznaje se po listu. N ain na k o ji p riro d a u lazi u razliite cikluse B rechtovih p esam a m oe posluiti kao p rim e r za u n u tra n je jedinstv o ove lirsk e poezije i u je d n o za b o gatstvo n je n ih perspektiva. U D u h o vn o j p o u ci o n a se p rik a z u je p re svega u vidu istog, gotovo isp ran o g neba, n a kom e se povrem eno p o ja v lju ju neni o blaci i p o d k o jim se razli ku je bilje o c rta n o o tro m p isaljk o m . U Pesm am a, poezi ji, ko ro vim a (Lieder, G edichte, C hore) n ita vie n e ostaje od p riro d e. O na je p o k riv en a zim skom snenom bu ro m " k o ja prolazi kroz ta j ciklus. U S v e n d b o rk im pesm am a p o jav lju je se ovde-onde; bledo i plaljivo. Ta ko bledo da koevi p o bodeni ,,u d v o ritu za d e ju ljuIjak u ve ine n je n deo. P riro d a S ven d b o rkih p esa m a p rib liav a se onoj p riro d i za k o ju u jed n o j B rechtovoj p ri i isp o ljav a po sebnu lju b av izvestan gospodin K euner. P rija te lji su saznali od njega d a voli d rvo to ivotari u d v o ritu njegove n ajam n e kuerine. P ozivaju ga d a po e s n jim a u u m u i ude se to gospodin K eu n er to od b ija. Z a r niste rek li da volite drvee? G ospodin K eu n er odgo vara: Rekao sam d a volim drvo u svo m d v o ritu . Ovo b i drvo moglo b iti identino sa onim d rvetom k o je u D uho vn o j po u ci nosi im e Green. N jega je slavio p esn ik ob raaju i m u se u ju tru . Sigurno nije bio m aji kaalj da se tako visoko popnete izm eu svih tih kua, tako visoko, Grine, da bura m oie tako do vas, kao noas?

(Prevod Ivana IvanJIJa)

Ovo d rvo G reen k o je se k ro n jo m su p ro tstav lja b u ri potie jo iz takozvane h ero jsk e p riro d e". (P esn ik se

298

WALTER BENJAMIN

od n je ipak distancirao, tim e to je drvo oslovljavao sa vi.) U toku godina B rechtovo lirsko interesovanje okrenulo se onom e po em u je to drvo slino ljudim a iji prozori gledaju n a njegovo dvorite: osrednjem i zakrljalom . Takvo drvo, koje vie nema nieg heroj skog, p ojavljuje se u Sven d b o rkim pesm am a kao ljiva. O grada ga m o ra sauvati od toga da ne bude izgaeno. Ono ne donosi plodove. Jedva da poveruje da je ljiva, Jer nikada nema plodova, Ipak je ljiva, Poznaje se po listu. (U n u tran ja rim a prvog stiha* ini da je zavrna re treeg stiha** nepodesna za rim u. Pokazuje da je sa ljivom, k o ja tek to je poela da raste, ve gotovo.) Tako izgleda drvo u dvoritu koje je voleo gospodin K euner. Od priro d e i svega to je ona ranije pruala pesniku, ostao je danas sam o jedan list. Verovatno da neko m ora b iti veliki p esnik da bi se danas mogao za dovoljiti sam o ovim.

* U originalu stih glasi: Den Pflaumenbaum glaubt man ihm kaum . Prim. prev. ** U originalu: Pflaumenbaum . Pnm. prev.

TA J E EPSK O PO ZO R ISTE

I. P u b lika osloboena n a p eto sti. N em a nieg lepeg od leanja n a o to m a n u i ita n ja ro m a n a , sto ji kod jed n o g epskog p isca iz p ro lo g veka. T im e je nagoveteno koliko prip o v ed ak o d elo m oe o slo b o d iti n ape tosti onoga k o ji u n je m u uiva. P red stav a k o ju obino stvaram o o gledaocu d ram e o tp rilik e je su p ro tn a . Za m iljam o oveka k o ji telom i duom , u n ap eto sti, p ra ti nek u ra d n ju . P o jam epskog p o z o rita (k o ji je recht stvorio kao te o re ti ar svoje p o e tsk e p ra k s e ) nagovetava, p re svega, d a to p o zo rite eli p u b lik u osloboenu nap eto sti, k o ja o p u ten o p ra ti ra d n ju . Ova p u b lik a e se, naravno, uvek p o jav ljiv ati k ao kolektiv, i to je razli k u je od itaoca, k o ji je sam sa svojim tek sto m . Ta p u b lika e, takoe, b iti p o d sta k n u ta d a b a kao kolektiv, najee odm ah, zauzm e stav. Ali to zauzim anje stava, m isli B recht, tre b a d a b u d e p ro m iljen o , i tim e o slobo eno n ap eto sti, u k ra tk o reeno, zauzim anje stav a zainteresovanih. Za n jihovo uee p red v i en je d v o stru k pre d m e t. Prvo, ra d n ja ; o na m o ra b iti tak v a d a je p u b lika, polazei o d svog iskustva, n a k lju n im m estim a moe k o n tro lisati. D rugo, izvoenje; to se njegove a rtis tike a rm a tu re tie, tre b a ga o blikovati ta k o da b u d e p ro zirn o . (T o oblikovanje p o tp u n o je s u p ro tn o jedno s tav n o sti; ono, u stv ari, p re tp o sta v lja stru n o st i otrou m n o st reisera.) E p sk o p o zo rite o b raa se zainteresovanim lin o stim a koje n e m isle bezrazlono. B rech t ne isp u ta iz v id a m ase, ija se uslovna u p o tre b a m ilje

300

WALTER BENJAMIN

n ja bez sum nje moe obuhvatiti ovom formulom. U tenji da svoju publiku struno, ali nikako pomou puke obrazovanosti, zainteresuje za pozorite, autor po stie p olitiku nam eru. II. Fabula. E psko pozorite treb a da lii pozor nicu njene m aterijalne senzacije. Zato e mu neka s ta ra fabula esto vie ko ristiti od nove. B recht je sebi postavio p itan je ne bi li dogaaji koje predstavlja epsko pozorite m orali ve b iti poznati. Ovo pozorite odnosilo bi se prem a fabuli kao b aletm ajsto r prem a uenici; njegova prva dunost je da jo j do k rajn jih mogunosti razlabavi zglobove. (Tako zaista i postupa kinesko po zorite. B recht je u The Fourth Wall of China* izneo ta m u duguje.) Ako pozorite treb a da traga za poznatim dogaajim a, onda bi za prvi m ah istorijski bili najpod esn iji. N jihovo epsko uobliavanje, kroz glumu, pla k ate i natpise, ide za tim da iz n jih izagna k arak ter senzacije. Tako B recht u svom poslednjem kom adu obrauje ivot G alileja. B recht Galileja, p re svega, predstavlja kao velikog u itelja. Galilej ne samo to p redaje novu fiziku, ve je p red aje na nov nain. E ksperim ent u nje govim ru k am a ne postaje sam o dostignue nauke ve i pedagogije. Glavni naglasak tog kom ada nije na Galilej evom odricanju. S tvarni epski dogaaj pre treba traiti u onom e to se vidi iz natp isa pretposlednje slike: 16331642. K ao zatvorenik inkvizicije, Galilej do svoje sm rti nastavlja nauni rad. Polazi m u za rukom da iz Ita lije p ro k riju m ari svoja glavna dela. To pozorite je sasvim drugaije povezano sa proticanjem vrem ena no tragino pozorite. Poto se nape to st m anje odnosi na rasp let nego na pojedinane doga aje, ono moe obuhvatiti n a jd alja vrem enska razdoblja. (Tako je bilo nekada i u m isterijam a. D ram aturgija E dipa ili D ivlje p a tk e p red stav lja pol suprotan epskoj d ram atu rg iji.) * (etvrti Kineski zid), u: Life and letters today, vol. XV, 1936, No. 6.

STA JE EPSKO POZORITE

301

III. N etragini ju n a k. U fran c u sk o m klasinom p o zo ritu p rip ad n ici vieg stalea sedeli su u fo teljam a n a sam oj pozornici, m eu glum cim a. N am a to izgleda neum esno. P rem a sh v ata n ju o d ra m sk o m , n a k o je nas je naviklo pozorite, izgledalo b i isto tak o n eum esno k ad bi se d ogaajim a n a scen i p rik lju ilo neko tree lice koje u n jim a ne su delu je, ali ih p ra ti kao trezven po sm atra, kao m islilac. N eto slino B rech t je esto nam eravao. M oemo poi d a lje i rei d a je B rech t po kuao d a d ram sk im ju n a k o m u in i o n oga k o ji razm i lja, p a i sam og m u d raca. U pravo polazei odavde, m o em o njegovo po zo rite d efin isati kao epsko. U tom po k u a ju n a jd a lje se otilo fig u ro m Galy Gaya, nosaa. Galy Gay, ju n a k k om ada ovek je o vek (M ann ist M ann), n ije n ita d rugo do po zo r je p ro tiv re n o sti k o je ine n ae d rutvo. M oda u B rechtovom sm islu n ije p re te ra n o sm elo uzeti m u d ra c a kao sav ren u po zo r nicu d ijalek tik e ovog d ru tv a. U svakom sluaju, Galy Gay je m u d rac. Ali ve je P lato n vrlo d o b ro shvatio n e d ra m a tin o st savrenog oveka m u d raca. On ga je u svojim dijalozim a doveo d o p rag a d ra m e u Fedon u do p rag a p rik aziv an ja stra d a n ja H ristovih. Srednjovekovni H risto s, k o ji je, k ak o to nalazim o kod c rk venih otaca, u je d n o zastu p ao m u d raca, prev ash o d n o je netrag ian ju n ak . Ali ni u zapadnoj svetovnoj d ram i nik ad a n ije p re stalo tra g a n je za n etrag in im ju n ak o m . Cesto u nesuglasici s a svojim teo retiarim a, ta se d ra m a n a uvek nov nain o d v ajala o d au ten tin o g o b lik a tragike, to je st o d grke tragike. T aj vaan ali loe oznaen p u t (k o ji ovde m oem o uzeti k ao sliku za je d n u o d re e n u tra d ic iju ) pro tezao se u sre d n jem veku p rek o H ro sw ith e i m iste rija ; u b a ro k u p re k o G ryphiusa i C alderona. D ocnije se o c rta v a o k o d Lenza i G rabbea i, na k ra ju , kod S trin d b erg a. Shaikespearovi p rizo ri nalaze se kao spom enici n a ivici toga p u ta , a G oethe ga je do d irn u o u d rugom delu Fausta. To je evropski, ali i nem ak i p u t. Ako se u o p te m oe govoriti o p u tu , a ne sam o o k riju m a rsk o m skrivenom p u tu k o jim je zavetan je srednjovekovne i b a ro k n e d ram e dolo do nas.

302

WALTER BENJAMIN

Ta u sk a planinska staza, m a koliko zarasla u korov, po jav lju je se danas u Brechtovim dram am a. IV. Prekid. B recht svoje pozorite kao epsko odvaja od dram skog u uem smislu, iju je teoriju form ulisao A ristotel. Zato B recht uvodi odgovarajuu dra m a tu rg iju kao n earistotelovsku kao to je R eim ann uveo neeuklidovsku geom etriju. Ova analogija jasnije poka zuje d a n ije posredi k o nkurentski odnos m eu tim ob licim a pozornice. Kod R iem anna je otpao aksiom o pa ralelam a. U Brechtovoj dram atu rg iji je otpala aristotelovska katarza, ienje od afek ata kroz uivljavanje u uzbudljivu su d b in u junaka. N enapeto interesovanje publike kojoj su nam enjene pred stav e epskog pozorita im a svoju posebnost ba u tom e to ovde gotovo i nem a obraanja gledalakoj sposobnosti uivanja. N aprotiv, um etnost epskog po zo rita se sasto ji u tom e d a se um esto uivljavanja iza zove uenje. Izraeno u obliku obrasca: um esto da se ui vijava u junaka, p ublika treb a da se naui kako e se uditi odnosim a u k o jim a se ju n ak kree. E psko pozorite, sm atra B recht, ne treb a toliko da razvija ra d n ju koliko d a prikae stan ja. Ali prikaziva n je n ije ovde rep ro d u k cija k ao kod teo retiara naturalizma. Re je, n ap ro tiv , p re svega o tom e d a se stanja prvo o tk riju . (Moglo bi se isto -tako rei: da se otue.) To otk riv an je (o tuenje)* s ta n ja vri se pomou prekida tokova rad n ji. N ajprim itivniji prim er: porodina scena. Iznenada ulazi stran ac. 2 ena je upravo nam eravala da zgrabi s ta tu u o d bronze i baci je na svoju erku; otac je k ren u o da otvori prozor, kako bi pozvao policajca. Tog tre n u tk a se n a v ratim a pojavljuje stranac. Ta blo kako se obino govorilo oko 1900. To jest: stra nac se k o n fro n tira sa jednim odreenim stanjem ; zbu njen a lica, otvoren prozor, razbacan nam etaj. Ali pos * Nemaki Verfremdung, to znai otuenje od syega linog. Kod nas ovaj poznati Brechtov efekt prevodi se i kao efekt zauenja, zaudnosti (Darko Suvin). Prim, prev.

STA JE EPSKO POZORISTE

303

to ji je d a n pogled p re d k o jim ak i u o b iajen ije scene graanskoga ivota n e izgledaju b itn o d ru k ije . V. G est k o ji se m o ie navoditi. D ejstvo svake reenice, sto ji u je d n o j B rechtovoj d ra m a tu r k o j p o u noj pesm i, saekivano je i otk riv an o . I saekivano je sve do k gom ila ne b i stavila reenice n a ta s te ra z ija . U kratko, igra je b ila p re k id a n a . M oemo ovde poi i d alje i p o d setiti se d a je p re k id a n je je d a n o d fu n d am en taln ih p o stu p ak a svakog o b likovanja. O no daleko prevazilazi p o d ru je u m etn o sti. N alazi se, da istak n em o sam o je d n u stv a r, u osnovi navo d a. N avoditi te k st: znai p re kin u ti njegovu povezanost sa o k olnim tek sto m . Zato je potp u n o razum ljivo to je epsko p ozorite, k o je se orijen tie n a p re k id a n je , u specifinom sm islu p o zo rite ko je se m oe navoditi. M ogunost n av o en ja njegovih teksto v a ne b i p re d stav ljala n ita p osebno. D ru k ije sto ji sa gestovim a k o ji se p o ja v lju ju to k o m igre. U initi gestove tak v im a d a se m o g u n a v o d iti je dno je o d b itn ih d o stig n u a epskog p o zo rita. G lum ac m o ra u m eti d a istie sv oje gestove kao slaga rei. T aj e fek t m oe se, n a p rim er, p o sti i tim e to glum ac n a sceni sam navodi svoj gest. T ako sm o u H epiendu* p ra tili k ak o je C arola N eher, u ulozi p o d o ficirk e V ojske spasa, ra d i p rid o b ija n ja v e m ik a pevala u n ek o j m o r n a rsk o j k r m i je d n u p e sm u ikoja vie sp ad a ta m o nego u crkvu, p a je o n d a p re d sav eto m V ojske sp asa m o ra la da navede i p esm u i gest sa k o jim ju je in te rp re tira la . Tako se u K a zn en o j m e ri (D ie M a ssn a h m e) p re d p a r tijsk i su d iznosi n e sam o izvetaj k o m u n ista ve, k ro z n jih ov u igru, i niz gestova d ru g a p ro tiv koga su po kren u li p o stu p ak . O no to je u ep sk o j d ra m i u o p te n a jsu p tiln ije u m etn ik o sredstvo, to p o sta je u po seb n o m slu a ju pounog ko m ad a je d a n o d n ajb liih ci ljeva. U ostalom , e p sk o p o zo rite je p o d efin iciji gestovno. J e r gestove d o b ijam o u to lik o vie to ee p re kid am o crnoga k o ji izvodi ra d n ju . * Happy end (1929) komad Dorothy Lane (Elisabeth H auptm ann), za koji je songove napisao Brecht. Prim, prev.

304

WALTER BENJAMIN

VI. Pouni kom ad. Epsko pozorite je, u sva kom sluaju, nam enjeno isto toliko glumcima koliko i gledaocima. Pouni kom ad se kao poseban sluaj u sutini izdvaja tim e to naroito sirom anim apara tom uproava i p rep o ru u je izm enu publike i glumaca, glum aca i publike. Svaki gledalac e moi postati i glu m ac. I doista, lake je igrati uitelja nego junaka. U prvoj verziji Lindbergovog leta (Lindberghflug), objavljenoj u jednom asopisu, pilot je jo figurirao kao junak. Ona je bila n am enjena njegovom velianju. D ruga verzija moe za svoj n astan ak da zahvali to je sim ptom atino B rechtovoj autokorekciji. K akvo je sam o oduevljenje obuzelo oba kontinenta u danim a posle ovog leta. Ali ono se ispucalo kao sen zacija. B recht se tru d i d a u Letu Lindbergovih (Flug der Lindberghs) razloi sp ek ta r doivljaja kako bi iz njega izvukao boje iskustva. Iskustva koje je trebalo c rp sti sam o iz Lindbergovog dela, a ne iz uzbuenja publike, i koje je trebalo uneti u Let Lindbergovih. K ada je T. E. Lawrence, a u to r Sedam stubova m u drosti*, odlazio u vojnu avijaciju, pisao je R obertu Gravesu da je taj ko rak za dananjeg oveka isto ono to je za srednjovekovnog oveka bilo stu p an je u ma n astir. U ovoj izjavi opet nalazimo onaj razvojni luk svojstven L etu Lindbergovih, ali u docnijim Brechtovim pounim kom adim a. K lerikalna strogost obraa se obuavanju u m odernoj tehnici ovde avijatiarskom , docnije obuavanju u klasnoj borbi. Ova druga p rim en a n ajo b u h v atn ije je izvedena u Majci (M utter). Bilo je sm elo ba jed nu socijalnu d ram u osloboditi e fekta k o je donosi uivljavanje i n a koje je publika bila toliko navikla. B recht to zna: on to kazuje u epi stolarnoj pesm i k o ju je povodom njujo rk o g izvoenja toga kom ada uputio tam onjem radnikom pozoritu: Pitali su nas poneki: Da li e vas rad n ik i razumeti? Da li e se odrei droge n a ikoju se p ri vikao: duhovnog uea u tuoj pobuni, u usponu drugih; sve te ilu* Kod nas pre rata objavljeno pod naslovom Ustanak u pustinji. Pnm. prev.

STA JE EPSKO POZORISTE

305

zije k o ja ga, u to k u d v a asa, u z b u u je i o stav lja jo iscrpenijim , s a m aglovitim s e a n je m i jo m aglovitijom n ad om ? V II. Glumac. E p sk o p o z o rite kree se, p o p u t slika na film skoj traci, skokovito. N jegova osnovna fo rm a je form a oka sa k o jim se su d a ra ju p o jed in e, u zajam n o razliite situ a cije u k o m adu. Songovi, n atp isi, gestovne konvencije o d v a ja ju je d n u situ a c iju o d druge. Tako n a s tu p a ju in tervali, k o ji u m a n ju ju ilu ziju kod publike. Oni lom e n je n u sp re m n o st d a se uivi. Ti intervali p re d vieni su zato d a bi o n a zauzela k riti k i stav (p rem a p rikazanom p o n a a n ju linosti i n ain u kak o je ono prikazan o ). Sto se n ain a p rik aziv an ja tie, z ad atak glum ca u epskom p o zo ritu sasto ji se u tom e d a svojom igrom pokae da zadrava b is tru glavu. I on jed v a m oe d a se k o risti uivljavanjem . Za tak v u glum u glum ac dram sk o g p o zo rita n ije uvek u svem u p rip rem ljen . Pom ou p red stav e o ig ran ju p o z o rita , m oem o se m oda sa n a jm a n je p re d ra s u d a p rib liiti ep sk o m po zoritu. B rech t kae: G lum ac m o ra p rik a z a ti je d n u stv ar i m o ra sebe p rik azati. On e p riro d n o p rik a z a ti stv ar prik azu ju i sebe, a p rikazae sebe p rik a z u ju i stv ar. Iak o se to poklapa, ne srne se ip ak tak o p o k lo p iti da n estan e razlike izm eu oba ova zad a tk a . D rugim reim a: glum ac tre b a d a zadri m ogunost d a veto isp a dne iz uloge. N e tre b a da se u d a to m tre n u tk u o d rek n e uloge rezo n era (n a d svojom ulogom ). Ne b ism o b ili u p ra v u ako bism o u tak v o m tre n u tk u p o m islili n a ro m a n ti k u ironiju, kako je, n a p rim er, k o risti Tieck u Maku u izmama (Der gestiefelte Kater). O na nem a d id ak tik i cilj; u osnovi d o kazuje sam o filosofsku obavetenost pisca, kom e se, p rilik o m p isan ja kom ada, stalno nalazi p re d oim a: konano, i sam svet m oe b iti pozorite. U pravo e n ain igre u epskom p o zo ritu neusiljeno pokazati koliko su n a to m p o lju p o d u d a rn i um etniki i p olitiki in teresi. Pom islim o n a B rechtov ciklus

Strah i beda Treega Rajha (Furcht und Zittem des Drit-

306

WALTER BENJAMIN

ten Reiches). Lako moemo uvideti da bi zadatak stva ra n ja esesovca ali lana hitlerovskog narodnog suda nem akom glum cu u izgnanstvu predstavljao sutinski neto drugo nego, recim o, nekom dobrom ocu porodice zadatak da ovaploti M oliereovog Don Zuana. Sto se p r vog tie, teko d a uivi javan je moemo sm atrati pri kladnim p ostupkom je r on se i ne moe uiveti u ubicu njegovih drugova i saboraca. N ekom drugom, distancirajuem nainu prikazivanja, moglo bi u takvim sluajevim a p rip asti novo pravo i moda naroiti uspeh. Taj nain bio bi epski. V III. Pozorite na podijum u. Do ega je epskom pozoritu stalo, moe se lake definisati ako se poe od p ojm a pozornice nego ako se poe od pojm a nove dra me. E psko pozorite rau n a sa jednom okolnou o kojoj se prem alo vodilo rauna. O na se moe oznaiti kao zatrpavanje o rkestarskog prostora. Ta provalija ko ja odvaja glum ce o d publike kao m rtve od ivih, pro valija ija u tn ja u pozorinom kom adu pojaava uzvienost, a ije zvuanje u operi pojaava opijenost, ta provalija koja m eu svim elem entim a pozornice najupe atljivije nosi tragove svog sakralnog porekla, sve je vie gubila svoj znaaj. Jo je pozornica izdignuta. Ali ona se vie ne uzdie iz neizm em e dubine: postala je podijum . Pouni kom ad i epsko pozorite pokuaj su da se n a tom podijum u nae mesto.

RAZGOVORI SA BRECHTOM

Zapisi iz Svendborga
1934.

4. jul. Ju e se ok o m og e seja Pisac kao proizvoa vodio dug razgovor u B rechtovoj b o lesn ik o j sobi u Svendborgu. J a sam tu razvio te o riju p re m a k o jo j b i nivo tehnikog n a p re tk a k o ji dovodi do p ro m e n e fu n k cije u m e tn ik ih ob lik a, a sam im tim i du h o v n ih sre d stava proizvodnje, bio p re su d a n k rite riju m za revolu cio n arn u fu n k ciju knjievnosti. P rem a B rech tu , ova te o rija vaila b i sa m o za je d a n tip p isaca: za buro ask o g pisca, u k o je o n u b ra ja sam o g a sebe: B u ro ask i p isac , rekao je, d o is ta je u jed n o j tak i so lid a ra n 6a in te resim a p ro le ta rija ta : u ta k i d a ljeg razv itk a svojih sre d stava proizvodnje. Ali dok je o n to u ovoj je d n o j taki, nalazi se, kao proizvoa, p ro letarizo v an n a to j isto j taki, i to p o tp u n o . Ova p o tp u n a p ro le ta riz a cija u je d noj tak i ini ga, m eutim , so lid a rn im sa p ro le ta rija to m u svem u. B rech t je sm atra o suvie a p stra k tn o m m o ju k ritik u p ro le te rsk ih p isaca k o ji se s trik tn o p rid ra v a ju B ec h e ra * P okuao ju je u b la iti analizom B echerove pesm e o b jav ljen e u jed n o m o d p o sled n jih b ro je v a je dnog zvaninog p ro le te rsk o g asopisa, p o d naslovom Kalem potpuno otvoreno (Ih sage ganz o ffe n ...).
* Johannes R obert Becher (18911958) nemaki pe snik. Posle ra ta m inistar kulture NDR. Prim. prev.

308

WALTER BENJAMIN

B recht ju je poredio, s jedne strane, sa pounom pesm om o um etnosti glume ko ju je napisao za Carolu N eher*, a s druge stran e sa Pijanim brodom. Ja sam m nogo em u nauio C arolu N eher, rekao je. Ona n ije sam o uila da glumi; nauila je od mene, na pri m er, kako se umiva. Umivala se, naime, samo koliko da vie ne bude prljava. To m eni n ije ni bilo vano. Ja sam je nauio kako se pere lice. Ona je docnije tu vetinu dovela do takvog savrenstva da sam eleo da je snim am za film dok to radi. Ali do toga nije dolo je r u to vrem e nisam hteo da snim am film, a ona to nije htela da ini p red nekim drugim. Ova pouna pesm a bila je model. Svaki poetnik bio je od reen da se postavi na m esto svoga ja. Kad Becher kae ja , onda se sm atra, kao predsednik Saveza revolucionarno-proleterskih pisaca Nemake, uzorom. Sa m o to niko ne eli da ga podraava. Saznajemo, je dnostavno, da je on zadovoljan sam im sobom . B recht izjavljuje ovim povodom kako odavno nam erava da napie izvestan b ro j takvih uzornih pesam a za razne pozive: inenjera, pisca. B recht poredi, sa druge strane, Becherovu pesm u sa Rim baudovom. Sm atra da bi u n jo j i M arx i Lenjin da su je itali osetili veliki isto rijsk i p o k ret koji ona na svoj nain izraava. Vrlo bi dobro shvatili da se u njoj ne opisuje ekscentrina etn ja nekog m ukarca, ve bekstvo, skitanje oveka koji vie ne moe da ivi u okviru svoje klase, je r ona poinje krim skim ratom , m eksikom avanturom^ da ak i egzotine predele u kljuuje u svoje trgovake interese. Uneti u uzorno prikazivanje proleterskog bor ca gest neobuzdanog skitnice, koji poverava svoju sud binu sluajnosti, okree lea drutvu, ini m u se nemoguim. 6, ju l. B recht u toku jueranjeg razgovora: Mi slim esto na sud p red kojim bih bio sasluavan. ,ta Vam je? Da li ste zaista ozbiljni? M orao bih onda * Carola Neher (1900 ?) nemaka glumica. Emigrira la u SSSR, gde je stradala kao rtva nezakonitih repre sija. Prim. prev.

RAZGOVORI SA BRECHTOM

309

p rizn ati: n isam b a sasvim o zb iljan . P a ja suvie esto m islim n a artizam , n a ono to k o risti p o zo ritu , d a b ih m ogao b iti p o tp u n o o zbiljan. Ali odgovorivi negativno na to vano p ita n je , d o d au jo v an iju tv rd n ju : d a je m oje po n aan je, naim e, d o zvo ljen o . D odue, to je b ila form u lacija d o k o je je dolo docnije, u to k u razgovora. B rech t n ije poeo su m n ja m a u p rih v a tljiv o st, nego u efikasnost svoga p o stu p k a. I to ovom reenicom , k o ja je pola od nek ih m o jih o p ask i o G e rh a rtu H au p tm an n u : Ponekad se p ita m nisu li ip ak su p sta n c ija ln i p esn ici jedini k o ji zaista n eto p o stiu ". B re ch t po d ovim podrazum eva p esnike k o jim a je sasvim ozbiljno stalo do onoga to kau. I d a b i o b ja sn io ovo sh v atan je, polazi o d sledee fikcije: p re tp o sta v im o d a je K onfuije nap isao tra g e d iju a L en jin ro m an . S m a tralo b i se to neum esnim , tak o izjavljuje, i k ao p o stu p ak n jih n e dostojan. P retpostavim o d a ita te n ek i izv rstan poli tiki rom an, p a n ak n ad n o razu m ete d a je od L enjina: prom enili b iste m iljen je, i to n a te tu i L en jin a i ro m ana. Ni K o n fu iju n e b i bilo dozvoljeno d a pie kom ad nalik n a E uripidov, sm atra lo b i se to n e d o sto j nim njega. Ali za njegove p a ra b o le to se n e b i re k lo . U kratko, sve se ovo svodi n a ra zlik o v an je dva knjievna tipa: vizionara, k o ji je ozbiljan, i p ro m iljen o g pisca, k oji n ije p o tp u n o ozbiljan. T u sad ja p o stav ljam p ita n je o K afki. K ojoj od d veju g ru p a o n p rip a d a ? Znam , to p ita n je se n e m oe lako reiti. I u p ra v o n ereiv o st tog p ita n ja za B rech ta je znak d a K afka, koga sm atra velikim piscem , n ije usp eo kao ni K leist, G rab b e ili Biichner*. N jegova polazna tak a je s tv a rn o p arab o la, alegorija k o ja polae ra u n a p re d ra z u m o m i k o ja usled toga, to se tie n je n e sad rin e, n e m oe b iti p o tp u n o o zbiljna. Ali zatim se ta p a ra b o la ipak podvrgava ob radi. Ona izrasta u rom an. I, precizno p o sm atran o , n o sila je od p o etk a ovaj ro m an u klici. O na n ik ad a n ije b ila p o tp u n o tra n sp aren tn a. U ostalom , B re ch t je uvere n d a K afka ne b i naao sopstven o b lik bez V elikog * Heinrich von Kleist (17771811), Christian Dietrich Grabbe (18011836) i Georg Biichner (18131837) poz nati nemaki dram ski pisci. Prim. prev.

310

WALTER BENJAMIN

inkvizitora D ostojevskog i onog drugog parabolinog o d eljk a Brae Karam azovih u kom e le svetoga starca poinje da iri zadah. K od K afke se, dakle, parabolinost sukobljava sa vizionarstvom . Ali, kako 'kae Brecht, Kaf k a je video vizionairski ono to e doi ne videi ono to postoji. Podvlai, k ao ve jednom u Le Lavandouu*, i jasn ije za m ene, pro ro an sk u stra n u njegovog dela. Tvrdi da je K afka im ao isamo jedan problem , problem organizacije. N jega je zahvatio s tra h p red dravom-mravinjakom , p red tim k ak o se lju d i o tuuju jedni od drugih usled oblika svog zajednikog ivota. I predvideo je izvesne oblike ovog otuenja, kao, na prim er, p o stu p ak GPU-a. Ali n ije naao reenje i nije se probu dio iz svog k om ara. B recht kae d a je preciznost Kafke preciznost nepreciznog, sanjalakog duha. 12. jul. Jue, posle p a rtije aha, B recht izjavljuje: Dakle, k ad doe Korsch** m oraem o sa njim razraditi novu igru, u kojoj poloaji ne o staju uvek isti, gde se fu nk cija figura m enja k ad se neko vreme nalaze na istom m estu: p o staju onda ili efikasnije ili slabije. Ova ko n em a nikakvog razvitka; sve ostaje suvie dugo isto . 23. jul. Jue, p o seta K arin Michaelis***, koja se u p ravo v ratila sa svog p utovanja u R usiju i oduevljena je. B rech t se sea svoje posete u p ra tn ji Tretjakova. Ovaj ga vodi kroz Moskvu, ponosan na sve to pokazuje gostu, m a ta to bilo. To n ije loe, kae Brecht, vidi se to d a m u to p ripada, ovek se n e ponosi stvarim a drugih lju d i. O dm ah zatim dodaje: No, na k raju sam se ipak m alo zam orio. N isam se m ogao svemu nisam to ni hteo. Tako je to: to su njegovi vojnici, njegovi kam ioni. Ali na alost, ipak nisu i m oji. * Le Lavandou kupalite u Francuskoj pored Toulona. Prim. prev. **Kari Korsch (18861961) poznati nemaki mark sista. Brechtov prijatelj. U emigraciji u Danskoj stanovao zajedno s njim u istoj kui. Prim. prev. *** Karin Michaelis (18721950) danska knjievmca. Prim. prev.

RAZGOVORI SA BRECHTOM

311

24. jul. N a gredi k o ja p o d u p ire tav an icu B rechtove rad n e sobe ispisane su sledee rei: Istin a je kon k re tn a ". N a jed n o j p ro zo rsk o j d a sc i n alazi se m ali d r veni m agarac k o ji m oe k lim a ti glavom . B re ch t m u je okaio m alu ta b lu oko v ra ta i n a n jo j ispisao: I ja to m o ram razum eti". 5. avgust. P re tri n ed elje d ao s a m B rech tu svoj esej o K afki. Svakako d a ga je itao, ali sam ga n ik ak o n ije p o m in jao , a uvijeno je odgovorio dva p u ta k ad sam n a to sk ren u o razgovor. K onano sam d o b io n a tra g ru k o p is bez rei. Sino se iznenada v ratio n a ta j esej. Uvod u to do n ek le neoekivan i nagao p re d stav lja la je p rim ed b a p re m a k o jo j se n i ja ne m ogu p o tp u no op rav d ati p re d p rig ovorom d a se bavim p isan jem u vidu dnevnika, u N ietzscheovom s tilu . Moj esej o K afki, n a p rim er, bavi se K afkom sam o sa fenom enalne stra n e uz im a delo k ao n e to to se nezavisno razv ijalo oveka tak o e izdvaja ga iz svih veza, ak z ap o sta v lja i vezu sa p iscem . K od m ene s e u p ra v o utvek sve svodi n a p ita n je o esen ciji (W esen). K ako bi, m e u tim , tre b a lo p ris tu p iti tak v o m slu aju ? K afk i b i se tre b a lo o b ra titi pita n je m : ta o n ini, k ak av je n jegov stav. I tu n a jp re vie o b ra titi p a n ju n a o p te c rte nego n a posebne. O nda e se isp o stav iti d a je iveo u P rag u u looj sre d in i novinara, n ad u v en ih lite ra ta ; u to m sv etu k n ji evnost je b ila glavna s tv arn o st, ako n e i je d in a; snaga i slab o st K afke u je d n o su vezane za ovaj n ain shvata n ja ; kako njegova u m etn ik a v re d n o st, tak o i n je gova v iestru k a n ek o risn o st. On je m lad Jev rejin kao to bism o isto tak o m ogli stv o riti p o ja m o m la dom A rijcu jad n o , neveselo stv o ren je, u p rv i m a h n ita d ru g o d o m e h u r n a d aro lik o m b a ru tin o m p ra k e k u ltu re. Ali zatim ip ak im a i o d reenih, veom a zanim ljivih s tra n a . M oguno b i bilo izneti ih n a videlo; tre b a lo b i zam isliti razgovor izm eu Laocea i uen ik a K afke. Laoce kae: Uenie K afka, organizacije, oblici zakupnine i p riv red e u k o jim a ivi p o stali su, dakle, za teb e nelagodni? Da. Ti se vie u n jim a ne sna lazi? Ne. Izgleda d a te u zn em iru je nek a ak cija

312

WALTER BENJAMIN

na berzi? Da. I sada trai nekog vou koji bi te pridravao, uenie K afka. To je, naravno, za osudu, kae Brecht. Ja odbacujem K afku. Pa navodi parabolu jednog kineskog filosofa o patnjam a upotrebljivosti". U um i im a razliitih stabala. Od najdebljih se teu gre de za brodove; od m anje debelih, ali jo poveih sta bala, prave se poklopci kovega i stran e m rtvakih sanduka; vrlo tanka stabla slue za prutove; ali pot puno zakrljala stabla ne slue niemu, ona se spa avaju od p a tn ji upotrebljivosti. Po onome to je na pisao K afka treb a se osvrtati kao u takvoj umi. Onda em o nai izvestan b ro j veoma upotrebljivih stvari. Slike su dobre. Ali ostatak je m istifikacija. To je ko jeta. To treb a ostaviti po stran i. Ko rije po dubini ne napreduje. Dubina je dim enzija po sebT ona je dubina i nita drugo i u njoj onda savreno nita ne izlazi na videlo". Zakljuujui, objanjavam B rechtu da p ro d iran je u dubinu predstavlja moj nain kre ta n ja ka antipodim a. Doista, u svom rad u o K rausu do p ro sam tamo. Znam da m oj rad o Kafki nije u istoj m eri uspeo; ne mogu odbaciti prigovor da sam tako doao do dnevnikih zapisa. Istin a da sam sklon is pitiv an ju u onoj graninoj oblasti koju zauzim aju Kraus i, n a drugi nain, K afka. Sto se tie Kafke, jo nisam do k ra ja ispitao tu oblast. Jasno m i je d a tam o ima m nogo u ta i otpadaka, mnogo stvarnih m istifikacija. Ali presu d n o je ipak ono drugo, i m oj ra d je neto od toga dotakao. B rechtovo prilaenje problem u svakako se m ora p o tv rd iti u tum aenju pojedinosti. Otvaram N aj blie selo. O dm ah sam m ogao primetitd kako je to izazvalo u n u tra n ji sukob u B rechtu. Izriito je odbacio E islerovu tv rd n ju d a je ova pria bezvredna". Ali, sa druge strane, ne polazi m u za rukom ni da jasno oznai njenu vrednost. Trebalo bi je podrobno pro uiti", rekao je. Zatim se razgovor prekinuo; bilo je deset asova vrem e za vesti bekog radija. 31. avgust. Prekjue, duga i uzbuena diskusija po vodom m oje studije o Kafki. Glavna taka: optuba da favorizuje jevrejski faizam. Da poveava i iri neja-

RAZGOVORI SA BRECHTOM

313

sno st oko ove linosti u m e sto da je razb ija. N a su p ro t tom e, glavni je z ad atak u tom e d a se K afk a osvetli, to jest, d a se fo rm u liu u p o tre b ljiv i p red lo i k o ji se m ogu izvesti iz njegovih p ria. M oemo p re tp o sta v iti da se ti predloi m ogu izvesti, p a m a k a r sam o zbog su p eri orn og m ira k o ji se ja v lja kao stav ovih p ria. Ali takve predloge bi tre b a lo tra iti s obzirom n a velika o p ta zla k o ja p ritisk u ju d a n an je oveanstvo. B re ch t p o k u ava da pokae njih o v o d raz u K afkinom delu. Dri se preten o Procesa. K ako sm atra , ovde se p re svega nalazi s tra h o d b e sk rajn o g i nezadrivog ra e n ja ve likih gradova. Tvrdi d a iz n ajlin ijeg isk u stv a p o zn aje k om ar k o jo m ova p re d stav a o p te re u je oveka. N esagledive p o sred n e veze, zavisnosti, v iestru k e ograenosti u k o je lju d i d o spevaju u sled svojih d a n an jih oblika egzistencije, nalaze o d g o v araju i izraz u ovim gradovi ma. Sa d ru g e stran e, nalaze izraz u elji za voom ", koji, naim e, p re d stav lja za m alo g ra an in a onoga koga m oe u in iti odgovornim za sve svoje nesree, u svetu u kom e svako m oe u k azati n a d ru g o g i gde svako tog drugog izbegava. B rech t naziva P roces p ro ro a n skom knjigom . Vidi se p o G estapou ta m oe p o s ta ti od eke". K afkina p e rsp ek tiv a: p ersp ek tiv a oveka ko ji je pao po d tokove. O dradek je k a ra k te risti a n za to: B rech t tu m ai dom ainovu b rig u kao b rig u odravaoca porodice. M alograaninu n u no sve ide nao pako. N jegova situ acija je K afk in a situ acija. Ali do k obian tip d a n an je g m alo g ra an in a to znai fa iste reava, suoen sa ovom situ acijo m , da pribegne svojoj gvozdenoj, nepobedivoj volji, K afka jedva da se o d u p ire to j situaciji, on je m u d a r. Tam o gde fa ista po in je s a ju n atv o m , o n p o in je sa p itan jim a. On p ita kakve s u g a ra n tije za njegov poloaj. Ovaj je m eu tim takav d a g a ra n tije m o ra ju prevazii svaku razu m n u m eru . P rav a je k afk in sk a iro n ija u in jen ici da je on za koga izgleda da je bio najvie u b e en u nesig u rn o st svih g a ra n tija boo inovnik o sig u rav aju eg zavoda. U ostalom , njegov bezgranini pesim izam je slobodan o d svaikog tragin o g o sean ja sudbine. J e r n e sam o to se o ekivanje nesree k o d n jeg a zasniva

314

WALTER BENJAMIN

sam o na iskustvu tam o, u svakom sluaju, potpuno ve on sa nepokolebljivom naivnou vidi krite rij um konanog uspeha u najbeznaajnijim i naj svako dnevni j im poduhvatim a: poseti trgovakog putnika ili upuivanju ak ta vlastim a. Razgovor se povremeno usredsreivao na p riu N ajblie selo . B recht izjavljuje: o na je pandan p rii o Ahilu i kornjai. ovek nikada nee stii u oblinje selo ako putovanje sastavlja od njegovih n ajm an jih delova ne raunajui sluajnosti. Onda je ivot za to putovanje p rek ratak . Ali greka se ovode k rije u oveku. Jer, kao to se putovanje rastav lja, rastav lja se i onaj koji putuje. I kao to je sa jedin stvom ivota svreno, tako je svreno i sa njegovom k rat koom. Ma koliko taj ivot bio k ratak . To nita ne znai, je r neko drugi, a ne onaj koji je krenuo na put, dolazi u selo. Sto se m ene tie, ja d ajem sledee tumaenje: pravo m erilo ivota je seanje. Ono se osvre i prolee kroz ceo ivot kao m unja. Sa istom brzinom sa kojom unazad prelistavam o nekoliko strana, ono se iz susednog sela vraa n a m esto gde se jaha odluio da krene. Oni k o jim a se ivot preo b ratio u slova, kao to je starim a, k a d ri su d a ta slova itaju samo unatrake. Sam o e tako sre sti sam e sebe i samo e tako, beei od sadanjosti, moi to razum eti. 27. septem bar , Dragor. U jednom veernjem raz govoru p re nekoliko dana, B recht m i je dugo govorio o udnoj neodlunosti k o ja sada sm eta odreivanju nje govih planova. Prvi osnov ove neodlunosti kako on sam podvlai jesu p rednosti koje razlikuju njegov lini poloaj od poloaja veine em igranata. Poto na ta j nain, uopte uzev, jedva priznaje emigraciju kao podlogu za poduhvate i planove, za njega samog utoliko kategorinije o tp ad a ikakav odnos prem a njoj. Njegovi planovi idu dalje. Pritom se on nalazi pred alternativom . Sa jedne stran e, ek aju prozne teme. M anja tem a o Uiju* satira na H itlera u stilu.rene* Brecht ie ovu temu obradio u komadu Zadrivi us pon Artura JJija (Der aufhaltsame Aufstieg des Arturo Vi, 1957). Prim. prev.

RAZGOVORI SA BRECHTOM

315

san sn ih isto rig rafa i velika tem a ro m an a o Tuiju. R om an o T u iju tre b a d a d a en cik lo p ed ijsk u p an o ram u o lu do stim a T elektual-Ina (in tele k tu a la ca ); on e se, kako izgleda, b a r delim in o o digravati u K ini. Mali m odel ovog dela je zavren. Ali p o re d ovih planova u prozi, bavi se d ru gim p ro je k tim a k o ji p o ti u iz veoma s ta rih s tu d ija i razm iljan ja. D ok su reflek sije n astale u o k v iru rad o v a o ep sk o m p o zo ritu donekle ve bile fiksiran e u p rim ed b a m a i uvodim a Ogleda, id eje po tekle iz istih in tereso v an ja prevazile su tak av ogranieni okvir, o tk ak o su se spojile, s je d n e stra n e, sa stu d ira n je m lenjinizm a, a s d ru g e stra n e sa prirodno^naunim ten den cijam a e m p irista. O ne se ve godinam a g ru p iu as p od jednom , as p o d dru g o m ru b rik o m , tak o da su se n earisto telo v sk a logika, u en ja o p o n aan ju , nova enciklopedija, k ritik a p re d stav a naizm enino nalazili u sre d itu B rechtovih p reo k u p acija. Ovi razliiti radovi sa b ira ju se tre n u tn o u id e ji o je d n o m filosofskom p o u nom spevu. B rech t se sad a sk ru p u lo zn o bavi p ita n je m d a li e p re m a elom njegovom ra n ije m stv a ra n ju , ali n a roito s obzirom na njegove satiri k e delove i p o se b no n a P ro sja ki rom an nai ko d p u b lik e p o tre b n o poverenje za takvo izlaganje. U takvoj s u m n ji stiu se dva razliita to k a m isli. Prvo, ta k o se isp o lja v aju prig o vori k o jim a b i u to lik o jae ukoliko se B rech t p risn ije posveivao p ro b lem im a i m eto d im a klasn e b o rb e m o rali b iti izloeni, kao takvi, s a tiri k i i n a ro ito iro nian stav. Mogli bism o razu m eti ove prigovore k o ji su vie p ra k ti n e p riro d e , ali n e ako ih poistovetim o sa drugim a, d u b ljim . Ti prigovori, p o rek lo m iz jednog d ub ljeg sloja, odnose se n a elem ente artiz m a i puke igre u m etn o sti, a p re svega n a one m o m en te k o ji je delim ino i u nekim p rilik am a ine o d b o jn im p re m a razum u. Ovi h e ro jsk i B rechtovi n a p o ri da ozakoni um etn o st u o dnosu n a razu m svaki p u t su ga vraali p a raboli, gde se tehniko m a jsto rstv o p o tv r u je tim e to se um etn ik i elem enti n a k ra ju izd v ajaju i osam ostaIjuju . I u p rav o ovi n a p o ri d a se doe d o p a ra b o le istiu se sad a ra d ik a ln ije u razm iljan jim a o k re n u tim prem a pou n o j p esm i. U to k u sam og razgovora po k u ao sam

316

WALTER BENJAMIN

ob jasn iti B rechtu d a bi takav pouni spev trebalo m anje da se pravda p red buroaskom publikom nego u odnosu n a p ro letersk u publiku, koja e, verovatno, svoja merila m anje uzeti iz Brechtovog ranog stvaralatva, delim ino graanske orijentacije, a vie iz dogmatske i teorijske sadrine sam og pounog speva. Ako je ovaj pouni spev sposoban d a za sebe mobilie autoritet m arksizm a'' rekao sam m u teko da e injenica Vaeg ranijeg svaranja moi da pokoleba taj spev''. 4. oktobar 1934. Jue je B recht otputovao za Lon don. Bilo da B recht s vrem ena na vrem e zahvaljujui m eni osea izuzetno iskuenje d a zauzme takav stav, bilo da m u je ovako neto u poslednje vreme uopte blie no ranije: tek, to to on sam naziva provokativnim stavom svoga razm iljanja, sada se u razgovoru osea m nogo jasn ije nego pre. Stavie, pada mi u oi i poseban renik koji proizlazi iz toga stava. N aroito se rado ko risti term inom sitn u rija" u takvoj nam eri. U Dragoru sam itao Zloin i kaznu Dostojevskog. On je najpre ovom itan ju pripisao glavnu odgovornost za m oju bo lest. I d a bi to potkrepio, ispriao mi je kako je u mla dosti p atio od neke dugotrajne bolesti, koja je nesum njivo ve due vrem ena tin jala u njem u, a koja je izbila p oto m u jednog popodneva neki kolski drug, pro tiv ijih nam era je ve bio isuvie slab da protestuje, na klaviru svirao Chopina. B recht pripisuje Chopinu i Dostojevskom naroito zlokoban uticaj na zdravlje. Ali on je i inae na svaki mogui nain zauzimao stav prem a m ojoj lektiri, p a kako je sam u isto vreme itao ve jk a , n ije p ro p u tao priliku da poredi vrednost te dvojice pi saca. Pritom se D ostojevski n ije mogao ni m eriti sa H aekom , bio je, naprotiv, bez ustruavanja ub ro jan m eu sitnuriju", i malo je trebalo d a se i na njegova dela ne protegne naziv koji B recht u poslednje vrem e prim en ju je na sva dela k o ja nem aju instruktivan ka ra k te r ili kojim a on taj k a ra k te r osporava. Naime, nazi va ih o rb u ljak .

RAZGOVORI SA BRECHTOM

317

1938. 28. jun. N alazio sam se u n ekakvom la v irin tu ste penica. Ovaj lav irin t n ije b io svuda p okriven. P en jao sam se; druge stepenice vodile su u dub in u . N a jed n o m odm o ritu p rim etio sam da sam se popeo n a neki vrh. iro k vidik n a okolne pred ele p u k a o m i je tu p re d oi ma. Video sam druge osobe n a d ru g im vrhovim a. Jed n u od ovih u h v atila je iznenada vrtoglavica i ona je p ala. V rtoglavica se poela iriti; d rugi lju d i p adali su sa dru g ih vrhova u dubine. K ada m e je obuzelo ovo oseanje, p ro b u d io sam se. 22. ju n a doao sam B rech tu . B rech t u k azu je n a eleganciju i n o n ala n tn o st u d r an ju V ergilija i D antea i k a ra k te rie ih k ao p o zad in u p re d k o jo m se izdvaja veliki V ergilijev gestus. On obo jicu naziva etaim a. Podvlai k lasian nivo P akla: Moe se ita ti u zelenilu. B rech t govori o svojoj u k o re n je n o j m r n ji p re m a popovim a, k o ju je nasledio od babe. Iz njegovih rei se m oe ra z ab rati da e oni k o ji su p risv o jili te o rijsk a u en ja M arxa, i koji m an ip u liu n jim a , uvek in iti po povsku k am arilu . M arksizam se veom a lako p o d a je tu m a en ju . N jem u je sto godina i pokazalo s e . . . (N a ovom m estu b ili sm o p re k in u ti). 'D rava tre b a da odu m re'. Ko to kae? D rava. (O n ovde m oe m isliti sam o na Sovjetski Savez). B rech t lukavo i sk ru en o s taje p re d fo te lju u k o jo j sedim izigrava d ravu i kae b acaju i kos pogled p re m a im ag in arn o m b irau : Ja znam da treba d a o d u m re m . R azgovor o novom sovjetskom ro m an u . Ne p ra tim o ga vie. Z atim prelazim o na p oeziju i n a prevode so v jet ske poezije sa n a jra z liitijih jezika k o jim a je p rep lav ljen Das W o rt (R e).* B rech t s m a tra da knjievnicim a ta m o n ije b a lako. Uzima se kao p re d u m ilja j ve i ir n jen ica d a se u nekoj pesm i ne p o ja v lju je S taljinovo im e. * Das Wort nemaki knjievni asopis koji ie iz lazio u Moskvi od 19361939, a iji je recht bio jedan od urednika. Prim. prev.

318

WALTER BENJAMIN

29. jun. B reoht govori o epskom pozoritu; pom inje deje pozorite u kom e greke u prikazivanju, igrajui ulogu efekta otu en ja, p rid a ju kom adu epske crte. Ista se stv ar moe dogoditi sa pozoritem loeg kvaliteta. Pada m i na p am et enevska predstava Sida, kada m i je, p oto sam video nak riv ljen u k ru n u na kraljevoj glavi, sinula prvi p u t ideja o onom to sam , devet godina docnije, razvio u svojoj knjizi o tragediji*. B recht navodi ovde tren u tak kada se u tv rd ila ideja epskog pozorita. Bilo je to za vrem e jedne probe Eduarda I I u Minhenu**. B itka u ovom kom adu treb a d a vlada scenom tri etvrti asa. B recht n ije mogao da izie na kraj sa vojnicim a (n ije to m ogla ni Asja (Lacis)***, njegov asisten t). K onano se okrenuo Valentinu,**** sa kojim je ta d a bio veom a blizak i koji je prisustvovao probi. B recht je to uinio u oajanju, upitavi ga: Dakle, ta je to, ta je to zapravo s vojnicim a; ta se deava s n jim a ? Valentin: Bledi su plae se. Ova primedb a b ila je odluujua. B recht je jo dodao: Umorni su. Lica vojnika bila su debelo prekrivena kredom . I toga dana o tk riv en je stil izvoenja. N eto docnije ponovo je iskrsla stara tem a logiki pozitivizam . Ispoljio sam prilinu nepom irljivost i raz govor je zapretio -da uzm e n ep rijatan obrt. To je bilo izbegnuto tim e to je B recht p rv i p u t priznao povrnost svojih form ulacija. I to lepom form ulom : Dubokoj p o treb i odgovara povrna intervencija: Docnije, kada sm o preli k n jem u je r se razgovor vodio u m ojoj sobi: Dobro je kada oveka sa ekstrem nim stavovima * Benjamin ima u vidu svoju raspravu Poreklo nemake tragedije (Ursprung des deutschen Trauerspiels), pisanu od 19251927. Pnm. prev. **Misli se na obradu tragedije Christophera Marlowa Eduard I I koju su napravili Brecht i Lion Feuchtwanger. *** Asja Lacis sovjetska (letonska) reiserka koja je odigrala vanu ulogu u Benjaminovom usvajanju mark sizma. Prim. prev. **** Kari Valentin (18821948) minhenski narodni klovn i humorista sa kojim je Brecht i zajedniki nastupao. Prim. prev.

RAZGOVORI SA BRECHTOM

319

stigne p erio d reak cije. Tako ovek dolazi d o s re d n jeg stan o v ita. To se i n jem u , veli desilo; p o stao je blai. Uvee: h teo b ih d a p overim nek o m e je d a n m ali po klon za Asju: rukavice. B re ch t m isli d a e to b iti teko. Moe se d e siti d a pom isle k ak o jo j je Jah n n * p a ro m rukavica p la tio za n ek u p iju n sk u uslugu. N ajgore je to se uvek u k la n ja ju itavi pravci**. Ali njihovi p ro pisi verovatno o s ta ju n a sn az i. 1. jul. D obijam vrlo sk ep tin e odgovore kad god u razgovoru (dodirnem p rilik e u R u siji. K ada sam se posled nji p u t ra sp itiv ao d a li je O ttw ald jo u zatvoru, odgovorio m i je: Ako m u je jo m oguno da sedi u zatvori, onda sedi". Ju e je Steffin*** re k la kak o sm a tra d a T retjak o v po svoj p rilici n ije vie iv. 4. jul. Sino. B rech t (u je d n o m razgovoru o Baud elaireu ): N isam p ro tiv asocijalnog, ja sam p ro tiv nesoci jalnog. 21. jul. T ekstovi Lukosa, K urelle**** i d ru g ih za d a ju m nogo m u k e rechtu. S m atra, m e u tim , d a im se ne tre b a su p ro tstav ljati u te o rijsk o j oblasti. P reb a c u je m p ita n je n a o b la st politike. On se n i tam o ne uzdrava o d isp o ljav an ja svojih fo rm u lacija: S o cijalistik o j eko n om iji n ije p o tre b a n ra t, zato ga n e m oe n i p o dnositi. To je ono to izraava ljubav ru sk o g n a ro d a ' p re m a m i ru, i n i ta dru g o . N e m oe b iti so cijalistik e p riv red e sam o u jed n o j zem lji. Zbog p o litik e n a o ru an ja ru sk i p ro le ta rija t je nuno bio tek o b aen un azad ; i to delim ino u davno prevaziene s ta d ij um e isto rijsk o g raz* Ovo ime nesumnjivo mogueg posetioca ne moe se sigurno deifrovati. Moda je to Hans Henny Jahnn (18941959) nemaki knjievnik koji se sa Brechtom nalazio u emigraciji u Danskoj. Prim. prev. ** Rukopis nejasan. *** M argarete Steffin ( f 1941) nemaka novinarka i glumica. Prim. prev. **** Brecht je vodio polemiku sa Lukcsem. Alfred Kurella (1895) nemaki knjievnik i funkcioner Komu nistike partije. Prim. prev.

320

WALTER BENJAMIN

voja. U stad iju m m o n arh ije m eu ostalim . R usija je podvrgnuta reim u line vlasti. Naravno, sam o upljoglavci mogu to odricati". Ovo je. bila sadrina jednog kratkog razgovora koji je uskoro bio prekinut. Uosta lom, B recht je tim povodom podvukao da su Marx i Engels, posle ra sp u ta n ja Prve internacionale, bili otrg n u ti od akcione veze sa radnikim pokretom i da su od tad a pojedinim voam a upuivali sam a savete, i to p riv atn e prirode, koji nisu bili nam enjeni objavljivanju. Takoe n ije nim alo sluajno m ada je za aljenje to se Engels n a k ra ju okrenuo prirodnim naukam a. Bela Kun je, kae B recht, njegov najvei oboavalac u R usiji. B recht i Heine su jedini nemaki pesnici k o je on ita [sic ]. (Tim povodom B recht aludira na izvesnog oveka iz C entralnog kom iteta koji ga podrava.) 25. jul. Jue u ju tru B recht me je posetio da mi pokae svoju pesm u o S taljin u koja nosi naslov Seljak svo m e volu (Der Bauer an seinen O chsen). U prvom tre n u tk u nisam razum eo smisao pesme; a kad mi je u sledeem tre n u tk u p ro ju rila kroz glavu pomisao na Sta ljin a, nisam se usudio da je zadrim . Takvo dejstvo je priblino odgovaralo Brechtovoj nam eri. Objasnio je to zatim tokom razgovora, u kojem je podvukao, izmeu ostalog, upravo pozitivne m om ente u pesmi. Rekao je d a je to stvarno slavljenje Staljina, koji, po njegovom m iljenju, im a ogrom nih zasluga. Ali on jo nije mrtav. U ostalom , njem u, B rechtu, ne prilii neki drugi, oduevljeniji oblik pohvale; on se nalazi u izgnanstvu i oe ku je Crvenu arm iju. Prati razvitak u Rusiji; isto tako spise Trockog. Oni dokazuju da i dalje postoji sumnja; opravdana sum nja koja zahteva skepticizam je u duhu klasika. Ako se on jednog dana opravda, treb a se boriti pro tiv reima, i to javno. Ali, na alost, ili hvala bogu, kako hoete, ova sum nja danas jo nije izvesnost. Izvo diti iz tog skepticizm a takvu politiku kakva je trockistika nije opravdano. Nema sum nje da, sa druge stra ne, u sam oj R usiji deluju izvesne krim inalne klike. Vi dim o to s vrem ena na vrem e po njihovim zloinima". K onano B recht istie da smo m i naroito pogoeni

RAZGOVORI SA BRECHTOM

321

takvim nazadovanjem . Mi sm o platili za svoje pozicije; prek riv en i sm o oiljcim a. P riro d n o je i to to sm o po sebno osetljivi". Predvee m e je B rech t zatekao u v rtu kako itam K apital. B recht: S m atram da je vrlo d o b ro to sad a izuavate M arxa sad a k ad ga sreem o sve m an je i m an je a posebno m alo kod n a ih lju d i. O dgovorio sam da n a jra d ije itam po zn ate k n jig e o n d a kad izau iz m ode. Preli sm o na ru sk u k njievnu politiku. Sa ovim lju d im a, rek ao sam , im aju i u vidu Luk&csa, Gdbora* i K urellu, ne m oem o se p o diiti; oni ne bi valjali za dravu". Ili m oda sam o za dravu, ali ne i za zajed nicu. To su, u stv ari, n e p rija te lji proizvodnje. Proizvod n ja im n ije p rija tn a . Ne m oe se u n ju im ati p o verenja. O na se ne m oe predvideti. N ikada se ne zna ta e sve ona ispiliti. A oni sam i ne ele d a proizvode. Oni hoe da izigravaju fu nkcionere i d a k o n tro liu druge. Svaka njihova k ritik a sad ri neku p re tn ju . Preli sm o, ne znam kako, na G oetheove ro m an e. rech t p o zn aje sa m o Izb o r p o srodnosti. R ekao je d a se u to m ro m an u divio eleganciji m ladoga G oethea. K ad sam ga obavestio da je G oetheu bilo gotovo ezdeset godina k a d je pisao ovu knjigu, bio je veom a zauen. Po n jem u , k n jig a ne m a nieg filistarskog. To je ogrom no postignue. On bi mogao m nogo govoriti o tom e, je r n em ak a dram a, u klju u ju i i n a jz n a a jn ija dela, nosi tragove filistarsk o g duha. Prim etio sam da je Izb o r po sro d n o sti i p rim ljen u sk lad u s tim , naim e veom a hladno. B recht: R adujem se tom e. N em ci s u o d v ratan n aro d . N ije istin a da na osnovu H itlera ne sm em o izvoditi zakljuke o N em cim a. I kod m ene je sve loe to je nem ako. To to je nepod noljivo k o d N em aca jeste njih o v a ograniena sam o stalnost. N eto tak o k ao slobodni carsk i gradovi, na p ri m er onaj o d v ratan g rad Augsburg**, n ije p o sto jalo nigde. Lyon n ik ad a n ije bio slobodan grad; nezavisni gradovi * Andor GAbor (18841953) m aarski knjievnik. Prim. prev. ** Augsburg je grad u kome se Brecht rodio. Prim. prev.

322

WALTER BENJAMIN

renesanse bili su gradovi-drave. Lukdcs je Nemac po izboru. On se potpuno ispucao. Povodom N ajlepih legendi o razbojniku Vojnoku (Die schdnsten Sagen vom Rauber W oynok) Anne Seghers, B recht je isticao sa zadovoljstvom da one po k azuju osloboenje Anne Seghens od rad a po porudbini: Anna Seghers ne moe stv arati po porudbini, dok ja ne bih znao da ponem pisati bez porudbine. Pohva lio je, takoe, to se tvrdoglav ovek i individualista po ja v lju je kao glavna linost u ovim priam a. 26. jul. B recht sino: Ne moe se vie u to sum n ja ti bo rb a protiv ideologije postala je nova ideo logija. 29. jul. B recht m i ita tekst vie polemikih disku sija sa Lukdcsem koje hoe d a objavi u W ortu. Posredi su p rikriveni ali o tri napadi. B recht me p ita za savet to se tie njihovog objavljivanja. Kako nii istovremeno pria d a Lukdcs tam o sada ima visok poloaj, kaem da m u ne m ogu d a ti savet. Ovde je re o pitanjim a vlasti. O tom e bi trebalo da se izjasni neko (tamo. Pa Vi tam o im ate dosta p rija te lja . B recht: ,,U stvari, nemam tam o p rijatelja. Ni sam i M oskovljani ih nem aju kao m rtvaci. 3. august. 29. ju la predvee, u vrtu, dolo je do raz govora o tom e da li jed an deo ciklusa Pesama za decu (K inderlieder) treba d a bude ukljuen u novu. knjigu pesam a. N isam bio za to, je r sam sm atrao da k o n trast izmeu politikih i intim nih pesam a naroito jasno istie iskustvo steeno u izgnanstvu; ta j kontrast se ne srne u m anjiti novim, disparatnim nizom pesama. Nedvo smisleno sam m u nagovestio d a se u ovom predlogu jo jednom ispoljava Brechtov destruktivan karakter, koji ono to je tek postignuto ponovo stavlja pod znak p ita nja. B recht: Znam, govorie o meni: to je bio m anijak. Ako potom stvo bude znalo za ovo vreme, imae razumevanja i za m oju m aniju. Vreme e d a ti pozadinu m ojoj m aniji. Ali ono to bih, u stvari, hteo jeste da se jednog

RAZGOVORI SA BRECHTOM

323

dana kae: bio je umeren m an ijak ". Svest o onom e to je um ereno ne bi treb alo da bude zaobiena ni u knjizi pesam a; id eja d a se ivot n astav lja, u p rk o s H itleru , da e uvek b iti dece. B recht m isli n a ep o h u bez isto rije 0 k ojo j njegova pesm a u p u en a likovnim u m etn icim a d aje sliku i o ko jo j m i je posle nekoliko d ana re k a o d a n jen dolazak sm atra v ero v atn ijim od pobede n ad faiz m om . Ali zatim je, jo uvek kao obrazloenje za u k lju ivanje Pesama za decu u Pesme iz izgnanstva (Gedichte aus dem Exit), d olo n eto d ru g o kao arg u m en t. 1 B rech t ga je, sto jei p re d a m n o m u travi, izneo sa estinom re tk o m k o d njega. ,,U b o rb i p ro tiv tih lju d i nita ne srne b iti p ro p u ten o . N jihove am b icije nisu m ale. Oni p la n ira ju za trid ese t h ilja d a godina. Uas. U asni zloini. Oni se ni p re d im ne zau stav ljaju . Oni po svem u u d a ra ju . Svaka elija p o d rh ta v a po d n jihovim udarcim a. Zato ne sm em o zaboraviti n ije d n u n a u eliju. Oni sak ate d ete u telu m ajke. Decu ni po k o ju cenu ne sm em o izostaviti". Dok je to govorio, osetio sam da n a m ene zrai snagom do raslo m da se suoi sa silom faizm a; hou da kaem snagom k o ja izvire iz du b in a isto rije nim alo pliih o d on ih iz k o jih izvire faistik a snaga. To je bilo veom a udnovato, m eni novo oseanje. A sa n jim je zatim bio u sk lad u jed an nov zao k ret Brechtove m isli: Oni sm eraju p u sto e n ja neuvenih razm era. Z ato se n e m ogu sloiti ni sa orkvom , k o ja je isto tako u tem eljen a za m ilenijum e. I m ene su proletarizovali. O duzeli s u m i ne sam o kuu, rib n ja k i kola, nego su m i u k ra li i m o ju scenu i p ubliku. Sa svog stan o v ita ne m ogu p riz n a ti d a je Sh akesp eare u osnovi bio o b d aren i ji. Ali n i on ne bi m ogao pisati oekujui b o lje dane. On je, uostalom , im ao sv o je linosti p re d sobom . L judi k oje je prikazivao viali su se n a sv ak o m k o rak u . Sa tru d o m je izvukao nek e c rte njihovog p o n aan ja; m n o ge p o d jed n ak o vane izostavio je".

Poetak avgusta. ,,U R usiji vlada d ik ta tu ra nad p ro le ta rija to m . T reb a izbegavati d a je se ovek o d rek n e sve

324

WALTER BENJAMIN

dok ona praktino jo radi za p ro letarijat to znai dok doprinosi izjednaavanju pro letarijata i seljatva, vodei u sutini rauna o interesim a pro letarijata. Ne koliko dana docnije B recht je govorio o radnikoj kra ljevini, a ja sam poredio taj organizam sa grotesknim igram a prirode izvuenim sa m orskog dna u vidu ro gate ribe ili nekog drugog udovita. 25. avgust . Jed n a Brechtova maksima: ne treba se nadovezivati na dobro staro ve na loe novo.

SADRAJ

Zoran Konstantinovi: 0 Walteru Benjam inu i njegovom elu I 0 jeziku uopte i jeziku ljudi Sudbina i karakter Prilog kritici sile Istorij sko-filozofske teze Iz Podnevnih senki II Pisac kao proizvoa Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije III Dve pesme Friedricha Holderlina O nekim motivima kod Baudelairea Idiot Dostojevskog Prilog Proustovom liku Franz Kafka Nadrealizam IV Komentari uz Brechtove pesme Sta je epsko pozorite Razgovori sa Brechtom

29 46 54 79 91

95 114

153 177 222 227 242 258

277 299 307

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41.

E r ih F rom : B E K ST V O OD SL O BO D E L e e k K o la k o v sk i: FIL O Z O F SK I E S E J I P jer F r a n k a ste l: U M E T N O ST I T E H N IK A S e r g ej M . A jz en ta jn : M O N TA 2A ATRAKCIJA C O V EK D A N A S , z b o r n ik o g le d a H . R a jh en b a h : R A A N JE N A U N E FILO ZO FIJE N ik o la M ilo e v i: A N T R O P O L O K I E S E JI S u z u k i, F rom : Z E N BU D IZA M I PSIH O A NA LIZA N o rb er t V iner: K IB E R N E T IK A I D R U T V O R o e K ajoa: IG R E I LJU D I D e.jvid R ism a n : U SA M LJEN A GOM ILA K lo d L e v i-S tro s: D IV LJA M ISA O B e r to lt B r ec h t: D IJA L E K T IK A U TE AT R U F. F rich a n d : ET I K A M ISA O MLADOG M ARKSA E . B lo ch : T U B IN G E N S K I UV OD U FILO ZOFIJU R om a n J a k o b so n : L IN G V IS T IK A I PO ET IK A M . B a h tin : P R O BL EM I P O E T IK E DO STO JEV SK O G A. Saf: M AR K SIZA M I LJU D SK A JE D IN K A T e o d o r A dorno: F ILO ZOFIJA N O V E M U Z IK E K arl M a n h a jm : ID EO L O G IJA I U TOPIJA 2 a n P ijae: PSIH O LO G IJA IN T E L IG E N C IJ E J. H r isti: O B L IC I M O D E R N E K N J I E V N O ST I S r e te n M ari: G L A SN IC I A PO K A LIP SE F. d e S o s ir: O PSTA L IN G V IS T IK A 2 . P. Sa rtr: EG Z IST E N C IJA L IZ A M I M AR KSIZA M Luj A ltise: ZA M ARKSA R. B art: K N J I E V N O S T . M ITOLOGIJA . SEM IO LO G IJA 2 . P ija e: M U D R O ST I ZA BL U D E FILO ZO FIJE F u n g Ju-Lan: IS T O R IJA K IN E S K E F IL O SO F IJE M iel F uk o: R IJ E C I I ST V A R I N o a m C o m sk i: G RAM ATIKA I UM D . B o m : U ZR O C N O ST I SL U A JN O ST U SA V R EM EN O J FIZIC I V e r n e r H a jze n b er g : FIZIK A I M ETA FIZIK A R a n k o B u g a rsk i: J E Z IK I L IN G V IS T IK A B o r is E jh e n b a u m : K N J I E V N O S T M ik e l D ifre n : ZA C OVEKA S te fa n B a rk er: FILO ZOFIJA M AT EM AT IK E Jan K ot: J E D E N J E BOGOVA P. F ra n ca s te l: S T U D IJ E IZ SO CIO LO G IJE U M JE TN O ST I T o m a s K u n: ST R U K T U R A N A U N IH R EVOLUCIJA W a lter B e n ja m in : E S E J I

U pripremi
S te fa n M o ra vsk i: P R E D M E T I M ETOD A E S T E T IK E T o m a s K un: ST R U K T U R A N A U N IH REVOLUCIJA F re d r ik D e jm so n : M AR KSIZA M I FORMA P o l d e M an: P R O B L E M I M O D E R N E K R IT IK E G. H . v o n W right: O B J A N J E N J E I R A ZU M E VA N JE A nri L efev r: U R B A N A R EV OLU C IJA J ir g e n H a b er m a s: SA Z N A N JE I IN T E R E S A lfre d V a jth ed : N A UK A I M O D E R N I SV E T P." M e ^ e c k v ^ F O R M A L N T ^ E T O D U IZU A V AN JU K N JI E V N O ST I F r a n so a 2 a k o b : LOGIKA 2IV O T A K e n e t B erk : G RAM ATIKA M OTIVA

NOLIT