Een Jonesko

STOLICE tragina farsa

Prevela Ivanka Pavlovid

Naslov originola LES CHAISES farce tragique

LICA: STARAC, 95 godina STARICA, 94 godine GOVORNIK, 45-50 godina i mnogo drugih lica.

DEKOR Kruni zidovi s udubljenjem u dnu. Vrlo jednostavna sala. Desno od rampe troja vrata, pa prozor u dnu i amlica ispod njega; pa Jo jedna vrata. U udubljenju u dnu velika sveana dvokrilna vrata i dvoja vrata jedna naspram drugih levo i desno od velikih vrata. Ova su dvoja vrata, bar delimino, skrivena od pogleda publike. Levo od rampe opet troja vrata, prozor sa amlicom naspram prozora desno, potom skolska tabla i podijum. Na proscenijumu dve stolice, jedna pored druge. Gasna lampa okaena o tavanicu.

Die se zavesa. Polumrak. Starac se nagao kroz prozor levo, stojedi na amlici. Starica pali gasnu lampu. Zelena svetlost. Potom prilazi i vue starca za rukav.

STARICA: Hajde, roeni moj. Zatvori prozor, zaudara na ustajalu vodu, a ulaze i komarci.

STARAC: Ma pusti me na miru! STARICA: Hajde, hajde, roeni, hodi i sedi -ne naginji se, mogao bi da padne u vodu. Zna ta se desilo Fransoa I. Treba biti oprezan. STARAC: Opet ti meni istorijske primere! Gade mali, dosta mi je francuske istorije! Hodu da gledam, barke na vodi su kao svetle sunane pege. STARICA: Pa ne moe da ih vidi, nema sunca, nod je, rodeni moj! STARAC: Ostale su senke. Naginje se vrlojako. STARICA, vue ga svom snagom: - Ah, plai me, milo moje... Hodi, sedi, i tako ih nede videti kako dolaze. Ne vredi, mrak je... Starac nevoljno puta da ga ona odvue. STARAC: Hteo sam da gledam, toliko volim da gledam vodu. STARICA: Ali kako moe, mili moj? Mene hvata vrtoglavica. Uh, ova kuda, ostrvo, nikako da se naviknem. Sve je opkoljeno vodom... voda pod prozorima, voda u nedogled... Starac i Starica, Starica vukudi Starca, upuduju se prema dvema stolicama na proscenijuinu; Starac sasviin prirodno seda Starici u kiilo. STARAC: Sad je 6 sati popodne... A ved je mrak. Seda se, nekad nije bilo tako, bilo je jo vidno u 9 sati uvee, u 10, u ponod. STARICA: Istina je, ala pamti! STARAC: Kako se sve promenilo. STARICA: A zbog ega, ta misli? STARAC: Ne znam, Semiramido, ederu moj... Moda zato to ovek to dalje ide sve se vie zaglibljuje: Zbog okretanja zemlje, koja se vrti, vrti, vrti... STARICA: Vrti, vrti, milo moje... (pauza) Ah, ti si zaista veliki naunik. Vrlo si obdaren, mili moj. Mogao si da bude Vrhovni predsednik, Vrhovni kralj, ili ak Vrhovni doktor, Vrhovni narednik, da si hteo, da si imao bar malo ambicije u ivotu... STARAC: ta bi nam to vredelo? Ne bismo zbog toga lepe iveli... a ipak, imam dobar poloaj, ipak sam komandir, komandir zgrade, poto sam domar. STARICA, miluje Starca kao to se iniluje dete:. Roeni moj, pile moje... STARAC: Mnogo mi je dosadno. STARICA: Bio si veseliji dok si gledao u vodu... Hajde, pretvaraj se, kao pre neko vee, da se razonodimo...

STARAC: Pretvaraj se ti, na tebe je red. STARICA: Na tebe je red. STARICA: Na tebe! STARAC: Na tebe! STARICA: Na tebe! STARAC: Na tebe! STARAC: Popij svoj aj, Semiramido! Nema aja, razume se. STARICA: Hajde, izigravaj mesec februar. STARAC: Ne volim mesece u godini. STARICA: Za sad, koliko znam, nema drugih. Hajde, meni za ljubav. STARAC: Gledaj, ovo je mesec februar. eka se po glavi kao Sten Laurel. STARICA, sineje se i pljeska: - Tako je. Hvala, hvala, ba si sladak, roeni moj! (poljubi ga) O, tako si darovit, mogao si biti bar narednik vodnik, da si hteo... STARAC: Ja sam domar, komandir stana. Pauza. STARICA: Priaj mi priu, zna, onu priu: onda sti... STARAC: Opet? Dosta mi je... onda sti...? opet tu priu... uvek od mene trai isto!... "Onda sti..." Ali to je jednolino... Ved sedamdeset i pet godina smo u braku i svake veeri, svake veeri bez izuzetka, tera me da ti priam istu priu, da podraavam iste ljude, iste mesece... uvek isto... govorimo o neem drugom... STARICA: Mili moj, meni nikad nije dosta... To je tvoj ivot, mene to strasno zanima. STARAC: Zna ga napamet! STARICA: Kao da sve odmah zaboravim... Duh mi je kao nov svake veeri... Da, da, milo moje, namemo to inim, uzmem na idenje ... postajem opet nova, tebe radi, milo moje, svake veeri... Hajde, poni, molim te. STARAC: Kad ved hode! STARICA: Hajde, priaj svoju priu... To je i moja pria, a to je tvoje to je i moje! Onda sti... STARAC: Onda sti... ederu moj... STARICA: Onda sti... milo moje...

STARAC: Onda stigosmo do jedne velike ograde. Bili smo skroz mokri, prozebli do kostiju, ved satima, danima, nodima nedeljama... STARICA: Mesecima... STARAC: Po kii... Cvokotali smo uiina, nogama, kolenima, nosom, zubima... Ima tome osamdeset godina... Nisu nas pustili da udemo... mogli su bar da otvore batenska vrata... Pauza. STARICA: U bati je trava bila mokra. STARAC: Bila je tu jedna staza, vodila je do malog trga; usred trga seoska crkva... Gde bee to selo? Seda li se? STARICA: Ne, milo moje, ne sedam se vie. STARAC: Kako se tamo ilo? Gde je put? To se mesto, mislim, zvalo Pariz... STARICA: Pariz nikad nije postojao, milo moje! STARAC: Taj je grad postojao, poto se posle sruio... Bio je to grad svetlosti, jer se posle ugasio, ugasio pre etiri stotine hiljada godina...7 Danas nita od njega nije ostalo izuzev jedne pesme. STARICA: Prave pesme? udno. Koje pesme? STARAC: Uspavanke, alegorije: "Pariz de uvek biti Pariz". STARICA: Ilo se kroz vrt? Je li bilo daleko? STARAC, gubi se u sanjarenju: Pesma? ...kia?... STARICA: Tako si darovit! Da si imao bar malo ambicije u ivotu mogao si biti Glavni kralj, Glavni urednik, Glavni glumac, Glavni komandir... Propalo je sve to, avaj... u veliku crnu rupu... U crnu rupu, kaem ti... Pauza. STARAC: Onda sti... STARICA: A, da, nastavi... priaj... STARAC, dok Starica poinje da se smeje tiho, izlapelo, pa svejae do grohotnog smeha; i Starac de se smejati: Onda smo se smejali, trbuh nas je zaboleo, toliko je pria bila smena... potrbuke smeh navali, golotrb rie,... rie, pun dak, ria se po zemlji prosu... i smeh zemni, potrbuke... onda smo se smejali, smejali, smejali, od smeha nas boleo trbuh...potrbuke, golotrba ria, dak, pria, trbobolja golotrba sva od rie, smejali se, sam go smeh, smejali se. STARICA, kroz smeh: Smejali se smenom, stigao go, smejali se, a dak, taj dak rie, potrbuke, sav po zemlji gmie... OBOJE, u glas kroz smeh: Smejali se... Uh, sme... onda sti... go... sti... golotrbi... ria stie... ria stie..(uje se) Onda smo... golotrbi... stidak... (postepeno se starci smiruju) Onda..,. ah... sti... ah... sti...ah... sti...go...smo. STARICA: I to je, dakle, bio taj tvoj uveni Pariz.

STARAC: A ta bi ti, molim te! STARICA: O, ti si toliko, milo moje, o toliko, zna, toliko toliko, toliko, mogao si biti neto u ivotu, mnogo vie od komandira. - STARAC: Budimo skromni... s malim zadovoljni. STARICA: Moda si upropastio svoj ivot. STARAC, iznenada se rasplae: Upropastio? Unitio? O, gde si mama, mama, gde si? Jao, jao, siroe sam. (jeca) sirotan... siro... STARICA: Ja sam uz tebe, ega se plai? STARAC: Ne, Semiramido, ederu inoj, nisi ti moja mama... sirotan, siro..., ko de da me brani? STARICA: Ali ja sam tu, malo moje! STARAC: Nije to isto... hodu moju mamu, nisi ti moja mama, eto ti, na! STARICA, miluje ga: Srce mi cepa, ne plai, malo moje. STARAC: Pusti me, a, a, pusti me, sav sam kao prebijen... boli me, moj me poziv boli, slomio se. STARICA: Smiri se. STARAC, jeca, razjapljemh usta kao beba: Ja sam siroe... siro... STARICA, pokuava da ga utei, tepa mu: Siroe moje, malo moje, srce mi cepa, siroe moje. Uljuljkuje Starca, koji se maloas vratio njoj u krilo. STARAC, jeca: A, a, a... Moja mama! Gde je moja mama! Nemam vie mame! STARICA: Ja sam ti ena, sad sam ja tvoja mama. STARAC, pomalo poputa: Nije istina, sirotan sam, a, a. STARICA, i dalje ga uljuljkuje: Milo moje, moj sirotan, siro-tan, tani-tan, -tan, tani-tan... STARAC: Ne-e-e... Ne-e-e... STARICA, kao gore: - tani-tan, siro-tan, lala-lan, la-la -lan, siro-tan, tani-tan, la-la-tan... STARAC: A..a..aaah...(mrkde, smiruje se postepeno) Gde je... moja mama... STARICA: U rajskom vrtu punom cveda... uje te, gleda te, kroz cvede; ne plai, i nju de rasplakati! STARAC: Ni to nije istina...jao... ne vidi me... ne uje me. Ja sam sam na svetu, nisi ti moja mama. STARICA, Starac se skoro sasvim smirio: Hajde, smiri se, ne uzbuduj se toliko... ima ti izvanrednih sposobnosti, mali moj komandiru... izbrii suze, veeras de dodi gosti, ne treba da te vide takvog...

nije sve propalo, nije sve izgubljeno, ti de im sve redi, objasnide im svoju poruku... stalno govori da de je redi... treba iveti, treba se boriti za tvoju poruku... STARAC: Imam poruku, istinu govori, borim se, imam misiju, nosim je u sebi, poruku, da je prenesem oveanstvu, oveanstvu... STARICA: oveanstvu, malo moje, tvoju poruku! STARAC: Istina je, to je istina... STARICA, brie nos Starcu, brie mu suze: Tako je... ti si muko, vojnik, komandir... STARAC, siaoje s krila Starice i eta se grozniavo sitnim koracima: Nisam ja kao ostali, ja imam ideal u ivotu. Moda sam darovit, kako ti kae, moda imam dara, ali nemam lakode. Dobro sam obavljao svoju dunost komandira, uvek sam bio na visini situacije, astan, to bi moglo da bude dovoljno... STARICA: Ne i za tebe, nisi ti kao ostali, ti mnogo vie vredi, ali bi ipak bilo bolje da si se kao ostali slagao sa svima. Posvaao si se sa svim prijateljima, svim direktorima, svim narednicima, ak i s bratom. STARAC: Nisam ja za to kriv, Semiramido, zna dobro ta je rekao. STARICA: ta je to rekao? STARAC: Rekao je: "Dragi moji, osedam buvu na sebi. Doao sam vam u posetu u nadi da du vam ostaviti tu buvu". STARICA: To se tako kae, mili moj. Nije trebalo da obrada panju. A sa Karelom, zato si se s njim zavadio? Je li i za to on kriv? STARAC: Naljutide me, naljutide me. Eto! Razume se da je on kriv. Doao je jedno vee i rekao: "elim vam mnogo srede. Trebalo bi da vam kaem onu psovku, koja donosi sredu: nedu je redi, ali to mislim!" I smejao se kao budala. STARICA: Bio je dobrog srca, milo moje. U zivotu ne treba biti tako osetljiv. STARAC: Ne volim neslane ale. STARICA: Mogao si biti Prvi oficir na brodu, prvi stolar, prvi dirigent. Duga pauza. Neko vreme su kao skamenjeni, ukoeni na stolicama. STARAC, kao u snu: - Bee to u dnu bate... tamo bee... tamo bee... tamo bee... bee ta, mila moja? STARICA: Grad Pariz! STARAC: Na kraju, na kraju krajeva grada Pariza bee, bee ta? STARICA: Malo moje, bee ta, malo moje, bee ko? STARAC: Bilo je jedno mesto, jedno vreme prekrasno.

STARICA: Zar zaista misli prekrasno vreme? STARAC: Ne sedam se mesta... STARICA: Ne zamaraj glavu time... STARAC: Suvie je daleko, ne mogu vie... da ga uhvatim... gde je to bilo? STARICA: Ali ta to? STARAC: Ono to ja... ono to... gde to bee? i ko? STARICA: Ma gde to bilo, ja du te svuda pratiti, malo moje. STARAC: Uh, tako se teko izraavam... Treba sve da kaem. STARICA: To ti je sveta dunost. Nema prava da preduti svoju poruku; treba da je obelodani ljudima, oni je oekuju... ceo svet samo tebe eka. STARAC: Da, da, redi du. STARICA: Jesi li zaista odluio? Treba. STARAC: Popij svoj aj. STARICA: Mogao si biti Glavni govomik da si imao jau volju u ivotu... Tako sam ponos-na, tako sredna to si najzad odluio da kae svim zemljama, Evropi, svim kontinentima! STARAC: Naalost se vrlo teko izraavam, nemam lakode! STARICA: Lakoda dolazi kad se zapone, kao i ivot i smrt... dovoljno je biti zaista odluan. im ovek pone da govori naviru i misli i rei, pa i sebe nade u sopstvenim reima, nae lTioda i grad, i batu, nae sve moda, nije vie siroe. STARAC: Nedu ja govoriti, unajmio sam profesionalnog govornika, on de govoriti u moje ime, videde. STARICA: Dakle, to de zaista biti veeras? Jesi li ih bar sve pozvao, sve uglednike, sve posednike i sve naunike? STARAC: Jesam, sve posednike i sve naunike. Pauza. STARICA: I sve uvare? I vladike? Hemiare? Kazandije? Muziare? Predsednike? Delegate? Pozornike? Veliine trgovine? Graevine? I dralje? Hromozome? STARAC: Da, da, i potare, i krmare, umetnike i sve one koji su malo ueni i malo imudni! STARICA: A bankare? STARAC: Pozvao sam ih. STARICA: Proletere? Funkcionere? Oficire? Revolucionare, reakcionare? Psihijatre i psihopate? STARAC: Ma jesam, sve, sve, sve, poto su svi u stvari ueni ili imudni.

STARICA: Ne uzbuuj se, malo moje, nedu da ti dosaujem, ali ti si tako nebriljiv, kao svi veliki duhovi; ovaj je skup vaan, treba svi oni da dodu veeras. Moe li raunati na njih? Jesu li obedali? STARAC: Popij svoj aj, Semiramido. Pauza. STARICA: Papu, papiride i leptiride? STARAC: Pozvao sam ih. (Pauza) Prenedu im poruku... itavog svog ivota osedao sam da se guim, sad de saznati sve zahvaljujudi tebi i govorniku, samo ste me vas dvoje razumeli. STARICA: Toliko se ponosim tobom... STARAC: Skup de poeti za koji as. STARICA: Znai istina je, dodi de veeras? Nede ti se vie plakati, naunici i posednici de zameniti tate i mame. (Pauza) Zar ne bismo mogli da odloimo skup? Nede li nas suvie zamoriti? Naglaeniji nemir. Ved nekoliko trenutaka se Starac vrti, sitnim neodlunim koracima, staraki ili kao dete, oko Starice. Krene korak ili dva ka jednim od vrata, pa se vrati i vrti se u krug. STARAC: Misli li zaista da bi nas to moglo zamoriti? STARICA: Ti si malo nazebao. STARAC: A kako sad da otkaemo? STARICA: Pozovimo ih neke druge veeri. Mogao bi da telefonira. STARAC: Boe moj, ne mogu sad, suvie je dockan. Sigurno su se ved ukrcali! STARICA: Trebalo je da bude oprezniji. uje se pljuskanje barke koja klizi po vodi. STARAC: ini mi se da neko ved dolazi... (um barke na vodi je sve jai) Jeste, dolaze! / Starica ustaje i ide hramljudi. STARICA: Moda je to Govornik. STARAC: Nede on tako brzo dodi. Bide da je ko drugi. (zauje se zvonce) A! Starac i Starica se nervozno upuduju skrivenim vratima u dnu desno. Idudi prema vratima govore. STARAC: Hajdemo... STARICA: Sva sam upava... ekaj malo... Doteruje kosu, haljinu, sve hramljudi, usput zatee debele crvene arape. STARAC: Trebalo je ranije da se spremi... imala si dovoljno vremena. STARICA: Kako sam runo obuena... imam staru haljinu, svu izguvanu...

STARAC: to je nisi ispeglala... pouri! Ljudi ekaju. Starac u pratnji Starice, koja guna, stie do vrata u udubljenju; ne vide se vie za trenutak; uje se kako otvaraju vrata i potom ih zatvaraju poto su nekoga pustili unutra. GLAS STARCA: Dobar dan, Gospoo, izvolite udi. Milo nam je to ste doli. Ovo je moja ena. GLAS STARICE: Dobar dan, Gospoo, drago mi je to smo se upoznali. Pazite na eir! Izvucite iglu, bide zgodnije. O ne, niko nede sesti na njega. GLAS STARCA: Ostavite bundu ovde, pomodi du vam. Ne, nede joj nita biti. GLAS STARICE: Kako vam je divan kostim... i ta trobojna bluza... Izvolite, posluite se kolaidima... Niste debeli... ne, ne... Samo punaki... Spustite tu kiobran. GLAS STARCA: Izvolite za mnom... STARAC, okrenut leima: Ja sam samo skroman slubenik. Starac i Starica se okredu istovremeno ostavljajudi izmedu sebe mesta za godu. Gosda je nevidljiva. Starac i Starica prilaze sad licem ka prednjem delu scene u razgovoru s nevidljivom Gospoom koja ide izmeu njih dvoje. STARAC, nevidljivoj Gospoi: Jeste li imali lepo vreme? STARICA, istoj: Niste se suvie umorili?... Ipak, malo. STARAC, istoj: Pokraj vode... STARICA, istoj: Vrlo ljubazno od vas. STARAC, istoj: Donedu vam stolicu. Starac ide levo, izlazi na vrata br. 6. STARICA, istoj: U meuvremenu sedite na ovu stolicu (pokazuje jednu od dve stolice i seda na drugu, desno od nevidljive Gospoe) Toplo je, zar ne? (osmehuje se Gospoi) Kakva divna lepeza! Moj mu... (Starac ulazi na vrata br.7 nosedi stolicu)... mi je poklonio istu takvu pre sedamdeset i tri godine... Jo je imam... {Starac stavlja stolicu levo od nevidljive Gospode)... za moj roendan. Starac seda na stolicu koju je doneo, nevidljiva Gospoa je dakle u sredini. Starac je licem okrenut Gospoi, osmehuje joj se, klima glavom, kao da prati ta ona pria. Starica isto tako. STARAC: Gospoo, ivot nikad nije bio jevtin. STARICA, Gospoi: U pravu ste... {Gospoa govori) Ba kao to ste rekli. Krajnje je vreme da se neto promeni... (menja se ton) - Moj mu de se, moda, za to postarati... sam de vam redi. STARAC, Starici: Duti, duti, Semiramido, jo nije trenutak da se o tome govori. {Gospoi) Izvinite, Gospoo, to smo probudili vau radoznalost. {Gospoa reaguje) Draga Gospoo,

nemojte, molim vas. Starci se osmehuju, ak se smeju. Izgleda kao da uivaju u prii koju pria nevidljiva Gospoa. Pauza, belina u razgovoru. Lica su izgubila izraz. STARAC, istoj: Da, potpuno ste u pravu... STARICA: Da, da, da... o, nikako. STARAC: Da, da, da. Ni misliti. STARICA: Da? STARAC: Nije valjda!? STARICA: Kao to rekoste. STARAC, smeje se: Nije mogude? STARICA, smeje se: Zar tako? (Starcu) Ba je zlatna! STARAC, Starici: Gospoa te je osvojila. {Gospoi) estitam! STARICA, Gospoi: Vi niste kao dananja mlade! STARAC, s mukom se saginje da podigne nevidljivi predmet, koji je nevidljiva dama isptistila: Pustite... ne uznemiravajte se... ja du ga didi... o, bili ste bri od mene... Uspravlja se. STARICA, Starcu: Nije ona u tvojim godinama. STARAC, Gospoi: Starost je teak teret. elim vam da budete veito mladi. STARICA, istoj: Iskren je, to njegovo dobro srce govori. {Starcu) Milo moje! Nekoliko trenutaka tiine. Starci, profilom prema gledalistu, gledaju Gospou utivo se smeedi, potom okredu glave publici, pa opet gledaju u Gospodu, odgovarajudi osmesima na njen osmeh, a potom replikama odogovarajudi na njena pitanja. STARICA: Zaista je ljubazno to se interesujete za nas. STARAC: ivimo povueno. STARICA: Nije ovekomrzac, ali moj mu voli samodu. STARAC: Imamo radio, ja pecam, a i brodska veza je dosta dobra. STARICA: Nedeljom ima dva broda, jedan ujutru, drugi uvee, da ne govorim o privatnim plovilima. STARAC, Gospodi: Kad je lepo, ima meseine. STARICA, istoj: On i dalje obavlja dunost komandira... tako prekraduje vreme... istina, u njegovim godinama bi mogao da se odmara. STARAC, Gospoi: Dovoljno du se odmarati u grobu.

STARICA, Starcu: Ne govori tako, milo moje... (Gospoi) Rodaci, oni koji su jo ostali, drugovi mog mua, jo su nas obilazili s vremena na vreme pre deset godina... STARAC, Gospoi: Zimi, dobra knjiga, kraj radijatora, uspomene na itav jedan ivot... STARICA, Gospoi: Skroman, ali dobro ispunjen ivot... dva asa dnevno radi na svojoj poruci. Zauje se zvono. Nekoliko asaka prethodno tio se um barke na vodi. STARICA, Starcu: Neko zvoni. Idi brzo. STARAC, Gospodi: Izvinite, Gospoo! Samo as! (Starici) Idi brzo donesi stolice. STARICA, Gospoi: Samo trenutak, draga moja. uje se uporna zvonjava. STARAC, uredi se, sav pogrbljen, desnim vratima dok Starica ide ka skrivenim vratima levo, uri se, ali hramljudi: Ovo je neka vrlo odluna osoba. (uri se, otvara vrata br. 2; ulazi nevidljivi Pukovnik; moda bi trebalo da se nenametljivo uje nekoliko zvukova tnibe, nekoliko tonova "Pozdrava Pukovniku"; im je otvorio vrata i ugledao nevidljivog Pukovnika Starac se ukoi u stavu mirno pun potovanja) O, gospodine Pukovnie! (Neodredeno prinosi ruku elu kao u nedovrenom pozdravu) Dobar dan, gospodine Pukovnie... Neverovatna je ovo ast za mene... ja... ja nisam oekivao... iako... meutim.... jednom rei vrlo sam ponosan to u svom skromnom domu primam posetu takvog junaka... (Stee nevidljivu ruku, koju mu prua nevidljivi Pukovnik i ceremonijalno se klanja, uspravlja se) Bez lane skromnosti ipak uzimam slobodu da priznam da se ne osedam nedostojnim vae posete! Ponosan, da... nedostojan, ne! Pojavljuje se s desna Starica sa stolicom. STARICA: O, kakva divna uniforma! Kako lepo ordenje! Ko je to, mili moj? STARAC, Starici: Zar ne vidi da je to Pukovnik? STARICA, Starcu: A! STARAC, Starici: Prebroj irite! (Pukovniku) Ovo je moja supruga, Semiramida! (Starici) Prii da te predstavim Pukovniku. (Starica prilazi viikudi jednom rukom stolicu, napravi reve-rans ne isputajudi stolicu. Pukovniku) Moja ena. (Starici) Pukovnik. STARICA: Milo mi je, gospodine Pukovnie. Dobrodoli. Vi ste drug mog mua, on je komandir... STARAC, nezadovoljno: zgrade, zgrade. STARICA, nevidljivi Pukovnik Ijubi ruku Starici, to se vidi po pokretu stariine ruke, koja se die kao prema ustima, od uzbudenja Starica ispusti stolicu: O, kako je utiv... vidi se da je od viih, vie bide!... (ponovo uzima stolicu, Pukovniku) Stolica je za vas... STARAC, nevidljivom Pukovniku: Izvolite podi za nama... (Idu ka prednjem dehi scene, Starica vue stolicu, pa de Pukovniku) - Da, ved imamo jednu godu. Oekujemo jo mnogo gostiju. Starica sputa stolicu desno. STARICA, Pukovniku: Sedite, molim vas.

Starac predstavlja dve nedvidljive osobe jednu drugoj. STARAC: Mlada dama, naa prijateljica... STARICA: Vrlo dobra prijateljica... STARAC, kao gore: Pukovnik... ugledno vojno lice. STARICA, pokazujudi stolicu kojuje donela Pukovniku: Izvolite sesti... STARAC, Starici: Ma ne, vidi da Pukovnik hode da sedne do Gospoe! Pukovnik seda nevidljivo na tredu stolicu s leva, nevidljiva Dama bi bila na drugoj: neujni razgovor zapoinje izmedu dva nevidljiva lica, koja sede jedno kraj drugoga; dvoje starih stoji iza stolica s jedne i s dmge strane njihovih stolica: Starac levo od Gospoe, Starica desno od Pukovnika. STARICA, sluajudi razgovor dvoje gostiju: A, to je zaista preterano! STARAC, kao i ona: Moda. (Starac i Starica de preko glava gostiju davati znake jedno drugom pratedi razgovor, koji se, kako izgleda starcima ne dopada. Iznenada) Da, Pukovnie, nisu jo stigli, dodi de. Govornik de govoriti umesto mene, on de objasniti smisao moje poruke... Skredem vam panju, Pukovnie, mu ove Dame samo to nije naiao... STARICA, Starcu: Ko je ovaj gospodin? Nevidljivo se deavaju nepristojne stvari. STARICA, Starcu: To sam znala. STARAC: Zato onda pita? STARICA: Da znam. Pukovnie, ne bacajte pikavce na pod. STARAC, Pukovniku: Gospodine Pukovnie, Gospodine Pukovnie, zaboravio sam, jeste li poslednji rat dobili ili izgubili? STARICA, nevidljivoj Gospoi: Ali, mala moja, ne dajte se! STARAC: Pogledajte me, pogledajte, liim li ja na loeg vojnika? Jednom, Gospodine Pukovnie, u jednom boju... STARICA: On preteruje! To je nepristojno! (vue Pukovnika za nevidljivi rukav) Sluajte ga samo! Zlato moje, nemoj mu dopustiti... STARAC, nastavlja uzurbano: Sam sam ih pobio 209, tako su ih zvali, jer su pri begstvu vrlo visoko skakali, ali nisu meutim bili brojni kao muve, to je manje zanimljivo, razume se. Pukovnie, zahvaljujdi mojoj snazi volje, ja sam ih... O ne, molim vas, molim vas... STARICA, Pukovniku: Moj mu nikad ne lae, mi jesmo stari, istina je, ali smo ljudi na svom mestu. STARAC, Pukovniku, otro: Jedan heroj treba i da je utiv, ako hode da bude heroj!

STARICA, Pukovniku: Ja vas toliko dugo poznajem. Nikad ne bih tako neto oekivala od \ns.(Gospodi, dokse uje uni ainaca) Nikad tako neto ne bih od njega oekivala. Imamo mi svoje dostojanstvo, svoje lino samoljublje. STARAC, vrlo drhtavim glasom: Ja sam jo u stanju da nosim oruje. (zvono) Izvinite, idem da otvorim. (napravi nespretan pokret i stolica nevidljive Gospoe se preturi) O, izvinite! STARICA, pritrdava: Da se niste udarili?! (Starac i Starica pomaii nevidljivoj Gospodi da ustane) Isprljali ste se, ima praine. Starica poinae dami da oisti prainu. Opet zvono. STARAC: Izvinite, izvinite. (Starici) Idi donesi jednu stolicu. STARICA, nevidljivim gostima: Izvinite nas za as. Dok Starac ide da otvori vrata br. 3, Starica ide po stolicit na vrata br. 5 i vrada se na vrata br.8. STARAC, upudujudi se vratima: Hteo je da me razbesni. Skoro sam se naljutio. (Otvara vrata) O, Gospoo, to ste vi! Ne mogu da verujem svojim oima, a meutim tako jc.Nisam se mogao nadati... zaista je to... O, Gospoo, Gospoo, a ipak sam mislio na vas, celog svog ivota, celog ivota, Gospoo. Zvali su vas "Lepotica"... a to je va mu... rekli su mi, svaka-ko... Nita se niste promenili... o da, da, kako vam se nos izduio, kako je otekao... nisam primetio na prvi pogled, ali sad vidim... uasno se izduio... eh, kakva teta! Verovatno ne namemo... kako se to desilo?... malo po malo... Izvinite, Gospodine i dragi prijatelju, dozvolite mi da vas nazovem dragim prijateljem, poznavao sam vau suprugu mnogo pre vas... bila je samo sa sasvim drugaijim nosem... estitam, Gospodine, izgleda da se mnogo volite. Starica se pojavljuje na vratima br.8 s jednom stolicom) Semiramida, dva su gosta dola, treba jo jedna stolica... (Starica sputa stolicu iza ostale etiri, izlazi na vrata br.8 da bi se vratila na vrata br.5 posle nekoliko trenutaka nosedi stolicu, koju de staviti pored prethodno donete stolice. U tom asu stie Starac s dvoje pridoslih gostiju do Starice). Priite, priite, ved imamo gostiju, da vas upoznam,... dakle, Gospoa... o lepa lepa Gospoica Lepa, tako su vas zvali... pogrbili ste se na pola... o, Gospodine, ipak je jos lepa, iza naoara su jo njene lepe oi; kosa joj je seda, ali ispod sedih ima tamnih, plavih, siguran sam... hodite blie... ta je to, Gospodine, poklon za moju enu? (Starici koja stize sa stolicom) Semiramido, ovo je lepa, zna, Lepa ...(Pukovniku i prvoj nevidljivoj Gospodi) Gospodica, izvinite, Gospoa Lepa, ne smekajte se... i njen mu... (Starici) ...Drugarica iz detinjstva, esto sam ti o njoj govorio... i njen mu. (opet Pukovniku i prvoj nevidljivoj Gospoi) ... i njen mu. STARICA, pravi reverans: On dobro izgleda, svaka ast. Ima dranje. Dobar dan, Gospodo, dobar dan, Gospodine. (Pokazuje pridolima dva druga nevidljiva gosta) - Nai prijatelji, eto... STARAC, Starici: Doneo ti je poklon. Starica uzima poklon. STARICA: Je li to cvet, Gospodine? Il' krukova grana? Ili je kolevka? Ili moda vrana? STARAC: Ma nije, vidi da je slika, slika molovana! STARICA: O kako je lepa! Hvala, Gospodine... (pria nevidljivoj Gospoi) Pogledajte, draga prijateljice, ako hodete.

STARAC, nevidljivom Pukovniku: Pogledajte, ako hodete. STARICA, muu Lepotice: Doktore, doktore, hvata me munina, nalede vrudina, sad mi je muka, bol u oba kuka, trnci u pristima, belo pred oima, hlade mi se ruke, jetru mue muke, o doktore, doktore! STARAC (Starici): Gospodin nije operater, on je Fotograver.8 STARICA, prvoj Gospodi) Ako ste je se nagledali, moete je okaiti. (Starcu) Nije vano, a on je bajan, zaista sjajan. Fotograveru: Ne mislim da vam laskam... Starac i Starica treba da su sad iza stolica, jedno kraj drugog, skoro se dodiruju, ali ledima u leda, razgovaraju, Starac s Lepoticom, Starica s Fotograverom; s vremena na vreme poneka replika je uz okretanje glave upudena jednom ili drugoin prethodnom gostu. STARAC, Lepotici: Tako sam uzbuen... to ste ipak vi... Voleo sam vas, pre sto godina... Tolika je promena na vama... Nema nikakve promene... Voleo sam vas, volim vas... STARICA, Fotograveru: O, Gospodine, Gospodine, Gospodine. STARAC, Pukovniku: Slaem se s vama u tom pogledu. STARICA, kao gore: O, zaista Gospodine, zaista... (prvoj Gospoi) Hvala to ste je okaili... Izvinite to sam vas time uznemirila. Sad je osvetljenje jae. Bide sve jae kako nailaze novi nevidljivi gosti. STARAC, skoro plano Lepotici: Gde su negdanji snegovi? STARICA, Fotograveru: O, Gospodine, Gospodine, Gospodine... O, Gospodine! STARAC, pokazujudi Lepotici prstom prvu Gospou: Jedna mlada prijateljica... Vrlo je mila... STARICA, pokazujudi Fotograveru prstom Pukovnika: Da, on je dravni Pukovnik na ko-nju... drug moga mua... potinjeni, moj mu je komandir... STARAC, Lepotici: Ui vam nisu uvek bile iljaste!... Lepotice moja, sedate li se? STARICA, Fotograveru, prenemaudi se, groteskna, u ovoj sceni treba daje sve grotesknija, pokazivade svoje debele crvene darape, zadizade svoje mnogobrojne suknje, prikazivade pod-suknju svu u rupama, razotkrivade svoje stare grudi, potom de s rukama na kukovima zabaene glave erotski pocikivati izbacivi trbuh rairenih nogu smejade se smehom stare bludnice; ovakvo ponaanje, sasvim razliito od dosadanjeg i njenog kasnijeg ponaanja, a koje treba da otkrije skrivenu linost Starice, naglo de se prekinuti: Nije to vie za moje godine... Sta mislite? STARAC, Lepotici, vrlo romantino: U nae vreme je mesec bio iva zvezda, eh da, da, da smo smeli, bili smo deca. Hodete li da nadoknadimo izgubljeno vreme... moe li se jo? moemo li jo? A ne, ne, ne moemo vie. Vreme je prolo brzinom voza. Izbrazdalo ine po koi. Mislite da estetska hirurgija moe uda da uini? (Pukovniku) Ja sam vojnik, a i vi ste, vojnici su veno mladi, komandiri su kao bogovi... (Lepotici) Tako bi trebalo da bude... avaj, avaj, sve smo izgubili. Mogli smo biti tako sredni, kaem vam, mogli smo, mogli smo, moda, cvetovi rastu pod snegom!

STARICA, Fotograveru: Laskave! Nevaljale! A, a, izgledam mlada od svojih godina? Vi ste mali mangup! Kako je to uzbudljivo! STARAC, Lepotici: Hodete li da budete moja Izolda, a ja va Tristan? Lepota je u srcima... Razumete? Delili bismo radost, lepotu, venost... vecnost... Zato nismo smeli? Nismo dovoljno hteli... Sve smo izgubili, izgubili, izgubili... STARICA, Fotograveru: O ne, o ne! marci me podilaze od vas. I vi ste golicavi? Golicavi ili goliljivi? Pomalo me je stid... (smeje se) Dopada li vam se moja podsuknja? Ili vam je milija ova suknja? STARAC, Lepotici: Bedan ivot komandira stana! STARICA, okrenuvi glavu ka prvoj nevidljivoj Gospoi: Za krep de in ili kineske palainke? Jaje vola i maslaca pola cola, i oljice une kiseline. (Fotograveru) Imate gipke prste, ah... ipa-a-ak! O-o-o... STARAC, Lepotici: Moja plemenita saputnica, Semiramida, zamenila mi je majku. (okrede se Pukovniku) Pukovnie, ved sam vam rekao, istina se uzima tamo gde je ovek nae. Okrede se Lepotici. STARICA, Fotograveru: Zaista mislite da se deca mogu dobiti u bilo kojem dobu? Deca bilo kojeg doba? STARAC, Lepotici: Ba me je to spaslo, unutranji ivot, mimo okruenje, uzdranost, moja nauna istraivanja, filozofija, moja poruka... STARICA, Fotograveru: Nikad jo nisam prevarila svog mua komandira... tie, upropas-tidete me... Ja sam samo njegova jadna majka. (Jeca) Pra, pra... (odguriije ga)... majka. ujete li krike, to moja savest jei. Za mene se jabukova grana slomila. Traite svoj put na drugoj strani. Nedu da berem rue ivota... STARAC, Lepotici: ...uzviena stremljenja... Starac i Starica vode Lepoticu i Fotogravera do ostalih nevidljivih gostiju i nuide ih da sednu. STARAC i STARICA, Fotograveru i Lepotici: Sedite, sedite... Dvoje starih sedaju, on levo, ona desno od etiri prazne stolice, koje ih razdvajaju. Duga nema scena, prekidana s vremena na vreme jednim "ne", "da", "ne", "da". starci sluaju ono to govore nevidljiva lica. STARICA, Fotograveru: Imali smo jednog sina... iv je, svakako... otiao je... to je tako svakidanja pria... malo neobina... napustio je svoje roditelje... Imao je zlatno srce... ved odavno... Mi smo ga toliko voleli... tresnuo je vratima... Moj mu i ja smo pokuali da ga zadrimo silom... Imao je sedam godina, doba za kolu, dovikivali smo: Sine, dete moje... Nije ni glave okrenuo. STARAC: Naalost ne... ne... nismo imali dece... eleo sam da imam sina... Semiramida takoe... Sve smo inili... Jadna moja Semiramida, ona ima pravo materinsko srce. Moda je ovako bolje. Ja sam i sam bio nezahvalan sin..." Ah!... Patnje, aljenje, gria savesti, samo to... nam ostaje...

STARICA: Govorio je! Vi ubijate ptice! Zato ubijate ptice? Ne ubijamo mi ptice... ni mrava ne bismo zgazili... Oi su mu bile pune suza. Nije nam dozvoljavao da mu ih ubriemo. Nije dao da mu se prie. Govorio je: da, vi ubijate ptice, sve ptice... Pretio nam je svojim malim pesnicama... Laete, prevarili ste meL.Ulice su pune ubijenih ptica, male dece na samrti. Pesma ptica?... Ne, to je jeanje. Nebo je crveno od krvi... Ne, dete moje, plavo je... Vikao je i dalje: Vi ste me prevarili, oboavao sam vas, mislio sam da ste dobri... ulice su pune malih mrtvih ptica, iskopali ste im oi... Tata, mama, vi ste zli... Nedu vie da ostanem kod vas... Bacila sam se na kolena pred njim... Njegov je otac plakao. Nismo mogli da ga zaustavimo... Samo smo jo uli kako dovikuje: Vi ste odgovorni... ta to znai odgovorni? STARAC: Pustio sam svoju majku da umre potpuno sama u nekom jarku. Zvala me je, slabo je jeala: malo moje dete, sine moj voljeni, ne ostavljaj me da umrem sama... Ostani kraj mene. Nedu jo dugo . Ne brini, mama, rekoh joj, odmah du se vratiti... urilo mi se, iao sam na bal da igram. Kad sam se vratio, ved je bila mrtva i sahranjena duboko... Kopao sam zemlju, traio sam je ... nisam mogao da je naem... Znam, znam, sinovi uvek napustaju svoju majku, a ubijaju, ovako ili onako, svoga oca... Takav je ivot... ali ja, ja zbog toga patim... drugi ne... STARICA: Vikao je: tata, mama, nedu vas vie videti... STARAC: Ja zbog toga patim, da, a drugi ne... STARICA: Ne govorite o tome mome muu, on je toliko voleo svoje roditelje. Ni asa ih nije naputao. Negovao ih je, pazio ... izdahnuli su mu na rukama s reima: bio si savren sin. Bog de biti dobar prema tebi. STARAC: Kao da je gledam kako lei u jarku, drala je urevak u mci i dovikivala: ne zaboravi me, ne zaboravi me... oi su joj bile pune suza, dozivala me je nadimkom iz detnjstva: Pilence, govorila je, pilence, ne ostavljaj me samu ovde. STARICA, Fotograveru: Nikad nam nije pisao. S vremena na vreme nam poneki prijatelj kae da ga je video tu ili tamo, da je dobro, da je dobar mu... STARAC, Lepotici. Kad sam se vratio, odavno je ved bila sahranjena. (Prvoj Gospoi) O da! O da, Gospoo, imamo bioskop u kudi, restoran, kupatila... STARICA, Pukovniku: Pa da, Pukovnie, to je zato to... STARAC: U stvari je zaista tako. Nevezan razgovor zamire. STARICA: Kad bi... STARAC: Takoja nisam... ja mu... svakako... STARICA, nevezan dijalog, iscrpljenje: Jednom rei! STARAC: I naem i njihovima. STARICA: Prema tome... STARAC: Ja sam mu...

STARICA: Njega ili nju? STARAC: Njih. STARICA: Papilotne... Idite, molim vas. STARAC: Nije to. STARICA: Zato? STARAC: Da. STARICA: Ja. STARAC: Eto! STARICA: Eto! STARAC, prvoj Gospoi: Molim, Gospoo?

Duga pauza, starci su skamenjeni na stolicama. Opet se uje zvono. STARAC, sve nervozniji: Dolaze! Gosti! Jo gostiju. STARICA: Uinilo mi se da ujem amce... STARAC: Idem da otvorim. Idi donesi stolice. Izvinite me, Dame i Gospodo. Odlazi prema vratima br. 7 STARICA, nevidljivim gostima koji su ved tu: Ustanite, molim vas, za asak. Govornik treba uskoro da oe. Treba spremiti salu za predavanje. (Nameta stolice, okrede naslone prema sali) Hodete da mi pomognete! Hvala. STARAC, otvara vrata br. 7: Dobar dan, Gospoo, dobar dan Gospodo. Izvolite udi. Tri ili etiri nevidljive osobe, koje su ule, vrlo su visoke i Starac mora da se propne na prste da bi se rukovao. Starica, poto je namestila stolice kako je gore reeno, ide za Starcem. STARAC, predstavlja: Moja ena... Gospodin... Gospoa... moja ena... Gospodin... Gospoa... moja ena... STARICA: Ko su svi ovi ljudi, milo moje? STARAC: Idi donesi stolice, mila moja. STARICA: Ne mogu ja sve. Izlazi gunajudi na vrata br.6, vratide se na vrata br. 7, dok de Starac pridi sa pridolim gostima prema rampi. STARAC: Pazite da ne ispustite svoju filmsku kameru...(opet predstavljanje) Pukovnik...

Gospoa... Gospoa Lepa... Fotograver... Ovo su novinari, i oni su doli da uju predavaa, koji de sigurno ubrzo stidi... Ne budite nestrpljivi... Nede vam biti dosadno... svima zajedno... (Starica se pojavljuje s dvema stolicama na vratima br.7) Hajde ti, pouri s tim stolicama... treba jo jedna. Starica odlazi i dalje gundajudi pojo jednu stolicu izlazi za vrata br. 3 i vrada se na vrata br. 8. STARICA: Dobro, dobro... inim koliko mogu... Nisam ni ja maina... Ko su svi ti ljudi? Izlazi. STARAC: Sedite, sedite, dame s damama, gospoda s gospodom, ili obratno, kako hodete... Nemamo lepih stolica... sve je prilino improvizovano... izvinite... sedite na tu stolicu u sredini... hodete li nalivpero? Telefonirajte Majou, dobidete Moniku... Klod je pravo provienje... Nemam radio... Primam sve novine... To zavisi od mnogo stvari, upravljam ovom zgradom, ali nemam osoblja... treba tedeti... nikakav intervju, molim vas, zasad... posle demo videti... odmah demo vam nadi mesto da sednete... ma ta li samo radi... (Starica se pojavljuje na vratima br.8 sjednom stolicom) Bre, Semiramido... STARICA: inim sve to mogu... Ko su svi ti ljudi? STARAC: Objasnidu ti kasnije. STARICA: A ova? Ova, zlato moje? STARAC: Ne brini... (Pukovniku) Gospodine Pukovnie, novinarstvo je poziv koji lii na poziv ratnika...(Starici) Zabavljaj malo dame, mila moja... (zvono. Starac potri vratima br.8) Priekajte malo. (Starici) Stolice! STARICA: Dame i gospodo, izvinite... Izlazi na vrata br.3 i vrada se na vrata br.2. Starac otvara skrivena vrata br.9 i iezava u asu kadse Starica pojavljuje na vratima br.3. STARAC, skriven: Uite, udite... uite... udite... (pojavljuje se vukudi za sobom mnogo nevidljivih osoba, meu kojima I jedno sasvim malo dete, koje vodi za ruku) Ne dolazi se s malom decom na nauno predavanje... dosaivade se jadno malo... a ako pone da plae ili se upiki nekoj dami na haljinu, to de tek biti divota! (vodi ih na sredinu scene, Starica pristie s dvema stolicama) Predstavljam vam svoju enu Semiramidu! Ovo su njihova deca. STARICA: Dame, Gospodo... o, kako su zlatni! STARAC: A ovo je najmanje. STARICA: Kako je sladak... sladak... sladak! STARAC: Nema dosta stolica. STARICA: O boe, boe! Ide po jo jednu stolicu, sad de udi i izadi na vrata br. 2 i 3 desno. STARAC: Uzmite maloga u krilo... Blizanci bi mogli da sednu na jednu stolicu. Pazite, nisu ba vrste... to su stolice iz kude, gazdine stolice. Da, deco moja, grdio bi nas, on je zao ovek... Hteo bi da mu ih

otkupimo, ali ne vrede. (Starica dolazi to bize moe sjednom stolicom) Ne poznajete se svi... Prvi put ste se sreli... Znali ste se po uvenju... (Starici) Semiramido, pomozi mi pri predstavljanju... STARICA: Ko su svi ti ljudi?... Predstavljam vam, dozvolite ... predstavljam vam... Ali ko su oni? STARAC: Dozvolite mi da vam predstavim... predstavljam vam... predstavljam vam je... Gospodin, Gospoa, Gospoica... Gospodin... Gospoa... Gospoa... Gospodin... STARICA, Starcu: Jesi li obukao demper? (nevidljivima) Gospodin, Gospoa, Gospodin... Opet zvono. STARAC: Gosti! Jo jednom zvono. STARICA: Gosti! Opet zvono, jos jednom zvono, sve eda zvonjava, starac ne zna kuda de pre, stolice okrenute estradi, ledima publici, ine pravilne redove, koji rastu kao u pozo-rinoj sali; Starac, zadihan, briudi znoj, tri od vrata do vrata, smeta nevidljive goste, dok Starica dopajudi, na izmaku snage, ide to bre moe od vrata do vrata i donosi stolice; sad ima mnogo nevidljivih lica na sceni; starci se trude da se ne sudaraju s ljudima, da se provuku izinedu redova stolica. Razvoj bi inogao da bude ovakav: Starac izlazi na vrata br.4, Starica na vrata br.3, vrada se kroz vrata br.2, Starac ide da otvori vrata brJ, Starica izlazi na vrata br.8, a vrada se na vrata br.6 sa stolicama itd. tako da obiu scenu koristedi sva vrata. STARICA: Izvinite... Izvinite... pa... izvinite... izvinite STARAC: Gospodo... udite... Gospode... uite... Ovo je Gospoda... dozvolite... da... STARICA, sa stolicama: Uh... uh... suvie ih je... Zaista ih.je mnogo, mnogo... suvise... o, boe, boe.... Spolja se uje sve jae i sve blie klienje am aca po vodi; sad svi zvuci dolaze iza kulisa. Starac i Starica nastavljaju kao gore, otvaraju vrata, donose stolice. Zvono. STARAC: Ovaj nam sto smeta. (pomera, ili bolje pravi pokret kao da pomeri neki sto uz pomod Starice, ali ne usporavajudi kretanje) Nema uopte mesta, izvinite... STARICA, uz pokret kao da sklanja sto, Starcu: Jesi li obukao demper? Zvono. STARAC: Gosti! Stolice! Gosti! Stolice! Uite, udite, dame i gospodo... Semiramido, bre... Neko de ti sigurno pomodi. STARICA: Izvinite... izvinite... dobar dan, Gospodo... Gospoo... Gospodine... Gospodine... da, da, stolice...

STARAC, dok zvono sve jae i jae zvoni i uje se kako amci udaraju o molo sve ede, zapetljava se u stolice, skoro uopte ne stie od vrata do vrata, tako se brzo nastavlja zvonjenje, Jedno za drugiin: Da, odmah... jesi li obukla demper? evo... evo... odmah, strpljenja... evo, evo... strpljenja... STARICA: Tvoj demper? Moj demper?... Izvinite, izvinite. STARAC: Ovuda, Dame i Gospodo, molim vas... me izvinite... molim vas... mo... izvinite... molim vas... uite... uite... vas vodim... tu, mesta... draga prijateljice... ne tuda... pazite... vi, draga moja prijateljice? Zatim prilidno dugo ni rei. Cuju se talasi, barke, besprekidno zvonjenje. Kretanje je dostiglo vrhunac intenziteta. Sad se sva vrata otvaraju i zatvaraju bez prestanka. Samo velika vrata u dnu ostaju zatvorena. Odlaenje i vradanje staraca od vrata do vrata tee bez ijedne rei, izgleda kao da su na tokidima. Starac prima goste, prati ih, ali ne ide innogo daleko, samo im pokaze mesta, potoje napravio korak dva sa njima: nema vremena. Starica donosi stolice. Starac i Starica se susredu i sudaraju Jednoin ili dvaput ne prekidajudi kretanje. Zatim de se Starac, na sredini dna scene saino okretati s leva na desno i s desna na levo prema svim vratima pokazujudi mesta rukoin. Ruka de mu se kretati vrlo brzo. Najzad de se i Starica zaustaviti s Jednom stolicom u rukama, koju de spustiti, podidi, spustiti, pravedi se kao da i ona hode da krene odjednih do driigih vrata, brzo de okretati glavu i vrat; sve to ne sme da uspori ritain, oboje starih treba da daju utisak kao da se ne zaustavljaju iako uglavnoin stoje u mestu; ruke, tmp, glava, oi sve de biti u pokretu, opisujudi - moda - male krugove. Najzad usporavanje, prvo blago, postepeno, manje snana zvonjava, vrata se nede otvarati tom brzinom, pokreti starih de se usporiti. U asu kad vrata sasvim prestanu da se otvaraju i zatvaraju, a zvono da zvoni, treba da se ima utisak daje scena prepuna sveta. STARAC: Ja du vas smestiti... strpljenja... Semiramido, pobogu... STARICA, iredi prazne ruke: Nema vie stolica, golubidu moj. (Zatim de poeti iznenada da prodaje nevidljive programe po prepunoj sali zatvorenih vrata) Program, izvolite program, veeranji program, izvolite program! STARAC: Umirite se, gospodo, moje dame, postarademo se za vas... Svi de dodi na red, po redu dolaska... Imadete mesto... Sredidemo to... STARICA: Izvolite program! Priekajte malo, Gospoo, ne mogu sve da usluim najednom, nemam deset ruku, nisam ja krava... Gospodine, budite ljubazni dodajte program dami do sebe, hvala... Kusur, kusur... STARAC: Kad vam kaem da dete biti smeteni! Nemojte se nervirati! Ovuda, ovuda... tu, pazite... O, dragi prijatelju, dragi prijatelji... STARICA: Program... pite program gram... STARAC: Da, dragi moj, tu je i ona, malo dalje, prodaje programe... Svaki je rad astan... to je ona... vidite je? ... Imate mesto u drugom redu... desno... ne, levo... tako! STARICA: ...gram.... gram... program... izvolite program...

STARAC: Sta ja tu mogu? Trudim se koliko god mogu.(//evidljiviin gostima koji sede) Pomaknite se malo, molim vas... jo malo, evo mesta za vas, Gospoo... hodite. (j)enje se na estraclu pod pritiskom gomile) Gospode i Gospodo, molimo vas da nas izvinite, nema vie mesta za sedenje... STARICA, koja stoji na suprotnom kraju od Starca, izmedu vrata br.3 i prozora: Evo program, ko eli program? Cokolade, bombone... karamele... kisele bombone... (Starici, koje ne moze da se makne, pritisnuta gomilom, baca programe i bombone nasumce iznad nevidljivih glava) Evo! Evo! STARAC, stoji na estradi vrlo uzbuden, guraju ga, on silazi s estrade, opet se penje, silazi, penje se, sudarci se s jednim gostom, udarci ga laktom, govori: Pardon... Izvinite hiljadu puta... pazite... Guraju ga, on posrde, s mukom povrada ravnotezu, hvata se grevito za tuda ramena. STARICA: Otkud sav ovaj svet? Program, uzmite program! okolade, bombone! STARAC: Gospoe, Gospoice, Gospodo, malo tiine, preklinjem vas... tiine... vrlo je vano... molimo one koji nemaju mesta da sednu da izvole osloboditi prolaz... tako... nemojte stajati izmedu stolica. STARICA, Starcu, skoro viudi: Ko su svi ovi ljudi, zlato moje? ta de oni ovde? STARAC: Oslobodite prolaz, Dame i Gospodo. Oni koji nemaju mesta da sednu treba u interesu svih nas da stanu pored zida, tu, levo i desno... Sve dete uti, sve dete videti, ne plaite se, sva su mesta dobra. Nastaje velika guva, guran gomilom Starac treba da obide skoro celu scenu i da se nade kod desnog prozora pored amlice; Starica treba da krede isto tako u suprotnom sineru i da se nade kod levog prozora pored amlice. STARAC, pomerajudi se kakoje gore reeno: Ne gurajte se! Ne gurajte se! STARICA, isto kao Starac: Bez guranja, molim! STARAC, kao gore: Ne gurajte se, ne gurajte se! STARICA, kao gore: Ne gurajte se, Dame i Gospodo, ne gurajte se. STARAC, kao gore: Polako... lake... polako... ta je ovo... STARICA, kao gore: Niste valjda divljaci, pobogu. Najzad su stigli na svoja konana mesta, svaki pored svog prozora. Starac levo kod prozora kraj estrade, a Starica desno. Odatle se nede micati do kraja. STARICA, zove svog Starca: Zlato moje... ne vidim te vie... gde si? Ko su oni? ta hode svi ti ljudi? Ko je ovaj? STARAC: Gde si? Gde si, Semiramido? STARICA: Gde si, zlato moje? STARAC: Ovde, kraj prozora... uje li me?

STARICA: Da, ujem ti glas!... Ima ih mnogo... ali ja raspoznajem tvoj. STARAC: A ti, gde si ti? STARICA: I ja kraj prozora!... Mili moj, strah me je, ima suvie sveta... tako smo daleko jedno od drugog... u naim godinama treba da pazimo... mogli bismo da se izgubimo... Treba da smo sasvim blizu, ko zna, zlato moje, ko zna... STARAC: A, spazio sam te... Oh!... videdemo se opet, ne plai se nita... ja sam s prijatelji-ma. (prijateljima) Kako mi je milo to mogu da vam stegnem ruku... Pa da, ja verujem u progres, neprekidan, s potresima, medutim, medutim... STARICA: Hvala na pitanju, dobro sam... Kakvo loe vreme! Kako je lepo vreme! (za sebe) Ipak me je strah... ta du ja tu? (vie) Zlato moje! Golubidu! Oboje, svako na svojoj strani razgovara sa zvanicama. STARAC: Da bismo spreili eksploataciju oveka po oveku treba nam novaca, novaca i opet novaca! STARICA: Zlato moje! (zatim zauzeta prijateljima) Da, moj je mu tamo... on je organizator... o, nedete modi... Treba da moete da proete, sa prijateljima je... STARAC: Izvesno nije... uvek sam to govorio... ista logika ne postoji... sve je samo privid. STARICA: Vidite, ima, eto, srednih ljudi. Ujutru dorukuju u avionu, u podne ruaju u vozu, uvee veeraju na brodu. A nodu spavaju u kamionima koji voze, voze, voze... STARAC: Vi govorite o dostojanstvu oveka! Pokuajmo bar da spasemo ast. Dostojanstvo, to su samo njena leda! STARICA: Nemojte da se okliznete u mraku. Prsne u sineh u razgovoru. STARAC: Vai sunarodnici trae to od mene. STARICA: Svakako... sve mi ispriajte. STARAC: Pozvao sam vas... da vam se objasni... pojedinac i osoba, to vam je jedno te isto lice! STARICA: Izgleda nespretan! Duguje nam mnogo novaca. STARAC: Ja nisam ja. Ja sam neko drugi. Ja sam jedan u drugom. STARICA: Deco moja, uvajte se jedni drugih. STARAC: Ponekad se probudim usred potpune tiine. To je sfera. Nita tu ne nedostaje. Ipak treba paziti. Njen oblik moe najednom da iezne. Postoje rupe kroz koje moe da pobegne. STARICA: Duhovi, kojesta, molim vas, aveti, nitarije...Moj mu obavlja vrlo vanu dunost, uzvienu. STARAC: Dozvolite... ne delim nikako to miljenje... Saoptidu vam blagovremeno svoj stav po tom pitanju. Za sad nita nedu redi... Govornik, koga ekamo, odgovoride u moje ime, redi de vam o svemu to nam lei na srcu... Sve de vam objasniti... kad? Kad bude kucnuo as... as de uskoro kucnuti...

STARICA, na svojoj strani, svojim prijateljima: to pre to bolje. Razume se... (za sebe) Nikad nas vie nede ostaviti na miru, to ved ne idu!... Jadno moje malo, gde li je, ne vidim ga vie. STARAC, kao Starica: Ne budite tako nestrpljivi. udete moju pruku. Malo kasnije. STARICA, za sebe: A, ujem mu g\as\...(jmjateljiina) Znate, moj mu nikad nije nailazio na razumevanje. Najzad je kucnuo njegov as. STARAC: Sluajte vi mene. Ja imam bogato iskustvo. U svim oblastima ivota, misli... nisam ja sebinjak. oveanstvo treba od toga da vidi koristi. STARICA: Jao! Stali ste mi na nogu... Imam promrzline. STARAC: Usavrio sam itav sistem. (za sebe) Govornik bi trebalo da je ved tu! (glasno) Vrlo mnogo sam patio. STARICA: Mnogo smo se napatili. (za sebe) Govornik bi trebalo da je ved tu. Ved je vreme. STARAC: Mnogo patio, ali mnogo i nauio. STARICA, kao odjek: Mnogo patili, ali mnogo i nauili. STARAC: Videdete i sami, moj je sistem savren. STARICA, kao odjek: Videdete i sami, njegov je sistem savren. STARAC: Kad bi se radilo po mojim uputstvima. STARICA, kao odjek: Kad bi se radilo po njegovim uputstvima! STARAC: Spasimo svet. STARICA, kao odjek: Da spase svoju duu spasavajudi svet! STARAC: Jedna jedina istina za sve! STARICA, odjek: Jedna jedina istina za sve! STARAC: Posluajte me! STARICA, odjek: Posluajte ga. STARAC: Jer ja sam apsolutno siguran! STARICA, odjek: On je apsolutno siguran! STARAC: Nikad... STARICA, odjek: Zaista nikad... Odjednom se iz kulisa zauje larma, fanfare. STARICA: ta se to deava?

Larma raste, vrata u dnu se otvaraju irom, s bukom; kroz otvorena vrata se vidi samo praznina, ali vrlo jaka svetlost preplavi scenu dolazedi kroz vrata i prozore, koji su se u asu dolaska Cara osvetlili jarkom svetlodu. STARAC: Ne znam... ne verujem... da li je mogude... pa da... neverovatno... a ipak... da... da... to je Car! Njegovo Velianstvo Car! Svetlost maksimalnog intenziteta ulazi kroz vrata, prozore, ali svetlost hladna, prazna, jo se uje larma, koja de naglo prestati. STARICA: Zlato moje... Zlato moje... Ko je to? STARAC: Ustanite!... Njegovo Velianstvo Car! Car u mojoj kudi, u naoj kudi... Semiramido... Shvata li? STARICA, ne razumevajudi: Car... Car, zlato moje? (odjednom shvata) Ah da, Car? Velianstvo! Velianstvo! (pravi reverans za reveransom, groteskna) u naoj kudi! U naoj kudi! STARAC, plae od uzbudenja: Velianstvo! Oh, moje Velianstvo!... malo moje, veliko moje Velianstvo!... O, kakva uzviena milost... Kakav divan san... STARICA, kao odjek: Divan san... ah, divan... STARAC, nevidljivoj gomili: Gospoe, gospodo, ustanite, na je voljeni suveren, Car, meu nama! Ura, Ura! Penje se na amlicu, die se na prste da bi video Cara, Starica sa svoje strane ini to isto. STARICA: Ura! Ura! Lupanje nogama u mestu. STARAC: Vae Velianstvo!... Ovde sam!... Vae Velianstvo! ujete li me? Vidite li me? Ta recite Njegovom Velianstvu da sam ja ovde! Velianstvo! Velianstvo! Ovde sam, va najverniji sluga! STARICA, kao odjek: Va najverniji sluga, Velianstvo! STARAC: Va sluga, vas rob, va pas, vau-vau, va pas, Velianstvo... STARICA,vie glasno: Vau... vau... vau... STARAC, kredi ruke: Vidite li me? Odgovorite, Sire!... A, vidim vas, ugledao sam uzvieni lik Vaeg velianstva... Vae boansko elo... Da, ugledao sam ga uprkos dvoranima koji nas zaklanjaju... STARICA: Uprkos dvoranima... ovde smo, Velianstvo. STARAC: Velianstvo! Velianstvo! Ne dozvolite, Gospoe i Gospodo, da Velianstvo stoji... vidite, Velianstvo, jedino ja zaista brinem za vas, za vae zdravlje, ja sam va najverniji podanik. STARICA, kao odjek: najverniji podanici Vaeg Velianstva!

STARAC: Pustite me da proem, Dame i Gospodo... kako da prokrim sebi put kroz ovu guvu... treba da se ponizno poklonim Njegovom Velianstvu Caru... Pustite me da proem... STARICA, kao odjek: Pustite ga da prode... pustite ga da proe... prode... oe... STARAC: Pustite me da prodem, ta pustite me da prodem, (oajan) Ah, hodu li ikad stidi do Njega? STARICA, odjek: Do njega... do njega... STARAC: Meutim, moje srce i celo moje bide su pred Njegovim nogama, gomila dvorjana ga okruuje.A, a, hode da me spree da doem do njega... znaju dobro svi oni da... znam ja ta govorim, znam ta govorim... Dvorske intrige, znam ja to... Hode da me odvoje od Vaeg Velianstva... STARICA: Umiri se, zlato moje... Njegovo Velianstvo te vidi, gleda te... Njegovo mi je Velianstvo namignulo... Njegovo je Velianstvo s nama!... STARAC: Dajte caru najbolje mesto... pored podijuma... da uje sve to de redi Govornik. STARICA, propinje se na prste na svojoj amlici, istee vrat da bi bolje videla: Najzad su se postarali za Cara. STARAC: Hvala Bogu! (Caru) Sire... neka Vae Velianstvo ima poverenja. ovek koji je pored Njegovog Velianstva moj je prijatelj, moj predstavnik. (stojedi na vrhovima prstiju na amlici) Gospodo, Gospoe, Gospoice, draga deco, preklinjem vas... STARICA, kao odjek: ...klinjem klinjem... STARAC: ...Hteo bih da vidim... sklonite se... hteo bih... nebeski pogled, uzvieno lice, krunu, oreol Njegovog Velianstva... Sire, udostojite me i okrenite svoje presvetlo lice na moju stranu, prema vaem poniznom sluzi... tako poniznom... o, ugledao sam ga sad jasno... ugledao... STARICA, odjek: Ugledao je ovog puta... ugledao... gledao... dao... STARAC: Ja sam na vrhuncu radosti... nemam rei da izrazim bezmernost svoje zahvalnosti... pod mojim skromnim krovom, o, Velianstvo, o! Sunce! Ovde... ovde... u ovoj kudi gde sam ja, istina je, komandir... ali u hijerarhiji vae vojske, ja sam obian narednik... STARICA, odjek: Narednik vodnik... STARAC: I zato sam ponosan... ponosan i ponizan istovremeno... kao to je red... avaj! Svakako, ja sam komandir, mogao sam biti na carskom dvoru, a ovde se staram samo o jednom malom dvoritu... Velianstvo... ja... Velianstvo, teko se izraavam... mogao sam da postignem mnoge stvari, dosta da steknem, da sam umeo, da sam hteo... da je... da mi... Velianstvo, oprostite mi moje uzbuenje... STARICA: Govori u tredem licu! STARAC, mrkde: Neka mi Njegovo Velianstvo izvoli oprostiti! Ono je dakle dolo... nismo se vie nadali... mogli smo da ne budemo tu... O, spasioe, ja sam u svom ivotu bio poniavan... STARICA, odjek, jeca: ...niavan... niavan...

STARAC: Mnogo sam patio u svom ivotu... mogao sam neto da budem, da sam bio siguran u podrku Vaeg Velianstva... nisam imao nikakve podrke... da niste doli, sve bi bilo prekasno ... vi ste, Sire, moja poslednja nada. STARICA, odjek: poslednja nada... Sireposlednja nada. STARAC: Donosio sam nesredu svojim prijateljima, svima onima koji su mi pomagali... Grom je udarao u ruke koje su se meni pruale... STARICA, odjek:...ruke meni pruale... pruale... ale... STARAC: Uvek je bilo dovoljno razloga da me mrze, nikad dovoljno da me vole... STARICA: Nije istina, zlato moje, to nije istina ja te volim, ja sam tvoja majica... STARAC: Svi su moji neprijatelji bili nagraeni, a prijatelji su me izdali... STARICA, odjek: Prijatelji... izdali... izdali... STARAC: inili su mi zlo, proganjali me. Ako sam se alio, njima su uvek davali za pravo... Pokuavao sam, ponekad, da se svetim.. nisam nikad mogao, nikad mogao da se osvetim... bilo mi je ao... nisam mogao da udarim neprijatelja, koji je ved bio na zemlji, uvek sam bio suvie dobar! STARICA, odjek: Bio je suvie dobar, dobar, dobar, dobar, dobar, dobar, dobar, dobar... STARAC: Moje me je saaljenje pobedilo... STARICA, odjek: Moje saaljenje... saaljenje... saaljenje... STARAC: Ali oni nisu imali milosti. Kad bih ubo iodom, udarili bi me maljem, noem, topom, lomili mi kosti... STARICA, odjek: Kosti... kosti... kosti... STARAC: Otimali su mi mesto, krali me, ubijali me... Bio sam pravi baksuz, gromobran za katastrofe... STARICA, odjek: Gromobran... katastrofe... gromobran... STARAC: Da bih zaboravio, Velianstvo, hteo sam da se bavim sportom... planinarstvom... vukli su me za noge da bih se okliznuo... hteo sam da se penjem uz stepenice, istrulili su mi gazita... Sruio sam se... Hteo sam da putujem, nisu mi dali paso... hteo sam da preem reku, presekli su mi mostove... STARICA, odjek: Presekli mostove. STARAC: Hteo sam da predem Pirineje, nije vie bilo Pirineja. STARICA, odjek: Vie bilo Pirineja... Mogao je i on da bude, Velianstvo, kao toliki drugi, Glavni urednik, Glavni glumac, Glavni lekar, Velianstvo, Glavni kralj... STARAC: A s druge strane, nikad me nisu uzimali ozbiljno... nikad mi nisu slali pozivnice... Meutim ja, sluajte samo, ja sam mogao da spasem oveanstvo, kome je zaista teko. Vae Velianstvo to uvia kao i ja... ili bar, mogao sam da mu utedim zla od kojih je toliko patilo poslednjih etvrt veka, da sam

imao prilike da predam svoju poruku; ipak ja ne gubim nadu da du ga spasti, jo uvek nije dockan, imam plan... naalost teko se izraavam... STARICA, preko nevidljivih glava: Dodi de Govornik, on de govoriti umesto tebe... Njegovo Velianstvo je tu... Zato de te sluati. Ne treba da brine, ima sve adute u ruci, stvari su se promenile... stvari su se promenile. STARAC: Neka mi Vae Velianstvo oprosti... ono ima vanijih briga... bio sam poniavan... Gospoe i Gospodo, sklonite se malo, ne zaklanjajte mi potpuno nos Njegovog Velianstva, elim da vidim sjaj brilijanata na carskoj kruni... Ali ako je Vae Velianstvo blagoizvolelo dodi pod moj bedni krov, znai da de udostojiti panje mene bednoga, kakva izvanredna naknada, Velianstvo, to to se je konkretno diem na prste to nije gordost, to je da bih vas se nagledao!... U mislima ja padam na kolena pred vama... STARICA, jeca: na kolena pred vama, Sire, padamo pred vama na kolena, pred vae noge, pred vae palce na nogama... STARAC: Imao sam ugu. Gazda me je izbacio, jer se nisam klanjao njegovoj bebi, njegovom konju. Udarali su me nogom u zadnjicu, ali sve to nema vie nikakvog znaaja... poto... poto... Sire... Velianstvo... pogledajte... ovde sam... ovde... STARICA, odjek: Ovde, ovde, ovde, ovde, ovde... STARAC: Poto je Vae Velianstvo tu... poto de Vae Velianstvo uzeti u obzir moju poruku... Ali Govornik bi trebalo da je ved tu... On puta Vae Velianstvo da ga eka... STARICA: Neka ga Vae Velianstvo izvini. On treba da doe. Bide tu za koji trenutak. Javili su nam telefonom. STARAC: Njegovo Velianstvo je vrlo ljubazno. Ono nede otidi, a da ne saslua sve, da ne uje sve. STARICA, odjek: uje sve... uje... slua... STARAC: On de govoriti u moje ime... Ja ne mogu... Nemam dara... on ima sve hartije, sve dokumente... STARICA, odjek: Ima sve dokumente... STARAC: Malo strpljenja, Sire, preklinjem vas... on mora da doe. STARICA: On treba da doe svakog asa. STARAC, da Car ne bi bio nestrpljiv: Velianstvo, sluajte, otkrovenje mi je dolo odavno... bilo mi je etrdeset godina... ja ovo i za vas govorim, Dame i Gospodo... jedne veeri, posle obeda, kao i obino pre no to du da legnem, sedoh u krilo svom ocu... moji su brkovi bili vedi od njegovih i iljastiji... grudi maljavije... kosa ved proseda, a njegova je bila jo crna... Bilo je gostiju, odraslih osoba, za veerom, koji su poeli da se smeju, smeju... STARICA, odjek: Smeju... smeju...

STARAC: Ne alim se, rekoh im. Ja mnogo volim svog tatu. Odgovorie mi: Ponod je, deca ne leu tako kasno. Kad jo niste otili da pajkite, znai da vie niste klinac. Ne bih im verovao da mi se nisu obratili sa "vi"... STARICA, odjek:"Vi"... STARAC: ...umesto sa "ti". STARICA, odjek: "ti"! STARAC: Meutim, mislio sam, ja nisam oenjen. Znai jo uvek sam dete. Oenie me istog asa samo da bi mi dokazali suprotno... Sredom, ena mi je zamenila i oca i majku... STARICA: Govornik treba da doe, Velianstvo... STARAC: Govornik de dodi. STARICA: Dodi de. STARAC: Dodi de. STARICA: Dodi de. STARAC: Dodi de. STARICA: Dodi de. STARAC: Dodi de, dodi de STARICA: Dodi de, dodi de. STARAC: Dodi. STARICA: Dolazi. STARAC: Dolazi. STARICA: Dolazi, tu je. STARAC: Dolazi, tu je. STARICA: Dolazi, tu je. STARICA i STARAC, u jedan glas: Evo ga...(tiina, svaki se pokret zaustavlja. Skamenjeni, dvoje starih ukoeno gledaju vrata br.5; nepomina scena traje dosta dugo oko pola minuta; vrlo lagano, vrlo lagano, vrata se irom otvaraju u tiini; zatim se pojavljuje Govornik. To je stvarna osoba. Tip slikara ili pesnika iz prolog veka, crni filcani eir sa irokim obodom, leptir mana, iroka bluza, brkovi, bradica, dosta mirantski izgled, uobraen. Dok nevidljiva lica treba da deluju toje mogude stvarnije, Govornik de delovati nestvarno: idi de uz desni zid kao da klizi, lagano, do dna scene prema velikim vratima, ne okredudi glavu ni levo ni desno; prodi de pored Starice ne primediijudije, ak ni onda kad ga Starica bude dodirnula po ruci da bi se uverila u njegovo postojanje, u tom asu de Starica redi) Evo ga!

STARAC: Evo ga! STARICA, koja ga prati pogledom i pratide ga i dalje; On postoji. To je ba on. Nije san! STARAC, pratedi ga pogledom: Postoji, to je on glavom. Nije ovo san. STARICA: Nije san, rekla sam ti ja. Starac skrta ruke, die oi nebu, nemo likuje. Govornik, poto stigne do dna scene, skida eir, u tiini se pokloni, pozdravi eirom musketarski i malo kao automat nevidljivog Cara, u tom de asu: STARAC: Velianstvo... predstavljam Vam Govomika... STARICA: To je on! Govornik stavlja ponovo eir na glavu, penje se na estradu i s visine gleda nevidljivii publiku na sceni, stolice. Ukoi se u sveanoj pozi. STARAC, nevidljivoj publici: Moete mu traiti autograme. (Automatski, u tiini, Govornik daje bezbrojne autograme. Za to vreme Starac opet die oi nebu sklapajudi ruke i kae, likujudi) Nema oveka koji za ivota moe vie da oekuje... STARICA, kao odjek: Nema oveka koji za ivota moe vie da oekuje. STARAC, nevidljivoj gomili: A sad se, s dozvolom Njegovog Velianstva, obradam svima vama, Gospoe, Gospodice, Gospodo, mala moja deco, moje drage kolege, Gospodine Predsednie, dragi drugovi po oruju... STARICA, odjek: mala moja deco co co... STARAC: Obradam se svima vama bez obzira na razlike u godinama, polu, graanskom stanju, drutvenom poloaju, trgovini, da bih vam zahvalio od sveg srca. STARICA, odjek: Vam zahvalio... STARAC: Kao i Govorniku... toplo zahvalio to ste doli u tako lepom broju... tiina, Gospodo! STARICA, odjek: ...tiina, Gospodo! STARAC: Zahvaljujem takoe svima onima koji su omogudili veeranji sastanak, organizatorima... STARICA: Bravo! Za to vreme Govornik stoji na podijumu zvanidan, nepomian, izuzev ruke koja deli autograme. STARAC: Vlasnicima ove zgrade, arhitekti, zidarima koji su bili tako dobri da ozidaju ove zidove... STARICA, odjek: ...zidove... STARAC: ... svima onima koji su kopali temelje... Tiina, Dame i Gospodo! STARICA, odjek: Dame i Gospodo!

STARAC: Ne zaboravljam ni stolare i toplo im zahvaljujem to su napravili stolice na kojima sedite, kao i vetom zanatliji STARICA, odjek: ..natliji... STARAC: ... koji napravi naslonjau u koju se meko zavalilo Vae Velianstvo, to ne znai da mu duh nije vrst i odluan... Hvala jo jednom svim tehniarima, maincima, elektriarima... STARICA, odjek: ...arima arima... STARAC: ...proizvoaima hartije, tamparima, korektorima, redaktorima, kojima dugujemo tako lepo ukraene programe, hvala optoj solidarnosti svih ljudi, hvala, hvala otadbini, Dravi (okrede se u pravcu mesta gde treba da se nalazi Car), iji brod vodi Vae Velianstvo vetinom pravog pilota... hvala razvodnici... STARICA, odjek: ...razvodnici... srednici... STARAC, pokazuje prstom Staricu: prodavaici bombona i programa... STARICA, odjek: ...grama... STARAC: Mojoj supruzi, mojoj drugarici... Semiramidi... STARICA, odjek: ...pruzi garicimidi... (za sebe) Roeno moje, nikad ne zaboravlja da me pomene STARAC: Hvala svima onima koji su mi pruili finansijsku ili moralnu podrku, dragocenu i celishodnu, doprinosedi tako punom uspehu veeranje sveanosti... hvala jo jednom, hvala naem voljenom Vladaru, Njegovom Velianstvu Caru... STARICA, odjek: ...anstvu Caru... STARAC, u apsolutnoj tiini: Malo tie... Velianstvo... STARICA, odjek: ...anstvo anstvo... STARAC: Velianstvo, moja ena i ja nita vie ne moemo da traimo od ivota. Na ivotni put moe da se zavri ovom apoteozom... Hvala nebu, koje nam je podarilo ovaj dugi niz mimih godina... Moj je ivot bio pun. Moja je misija ispunjena. Nisam iveo uzalud, poto de moja poruka biti preneta svetu... (Pokret prema Govorniku, koji to ne primeduje. Govornik odguruje rukom lovce na autograme, vrlo dostojanstveno i odluno) Svetu, ili bolje onome to je od njega ostalo! (irok pokret prema nevidljivoj gomili) Vama, Dame i Gospodo i dragi drugovi, koji ste ostaci oveanstva, ali od takvih ostataka moe jo uvek da se napravi dobra orba... Govornie, prijatelju...(Govornik je preao na drugu stranu) Ako sam bio dugo nepriznat i podcenjivan od svojih savremenika, znai da je tako trebalo da bude...(Starica jeca) Sve to sad nije vano poto ostavljam, tebi, dragi moj Govornie i prijatelju (Govornik odbija jo jednu molbu za autogram pa zauzima ravnoduan stav, gleda na sve strane)... da prenese na potomstvo sjaj lue moga duha... Upoznaj svet s mojom filosofijom. Ne zapostavi ni pojedinosti, as groteskne, as bolne i dirljive, mog linog ivota, moje sklonosti, moju zanimljivu prodrljivost... ispriaj sve... govori o mojoj drugarici... (Starica udvostruuje jecanje) o

njenim izvrsnim turskim lokumidima, pomeni njene zecje janije na nain Normandije... govori o Beriju, mom rodnom kraju... Uzdam se u tebe, maestro, veliki Govornie... to se tie mene i moje veme drugarice, posle dugih godina rada na napretku oveanstva, kad smo bili borci za pravednu stvar, ne ostaje nam nita drugo do da se povuemo... ovoga asa... i da podnesemo najvedu rtvu koju niko od nas ne zahteva, ali koju demo ipak prineti... STARICA, jecajudi: Da, da, umrimo u punoj slavi... umrimo da bismo uli u legendu... Bar demo imati ulicu koja de nositi nae ime... STARAC, Starici: O ti, vema moja drugarice!... Ti, koja si verovala u mene, koja nikad nisi poklekla tokom celog jednog stoleda, koja me nikad nisi napustila... nikad... avaj, danas u ovom uzvienom asu, gomila nas razdvaja bez milosti... /A ja sam pak/ eleo kosti nae/ Da pokrije mrak/ Jedne iste koe/ Jednog istog groba/ Da naa tela/ Za vena doba/ Hrane crve skupa/ da nam leeve/ Skriva ista rupa. STARICA: Leeve skriva ista rupa. STARAC: Avaj... avaj! STARICA: Avaj!... avaj!... STARAC: Naa de tela pasti daleko jedno od drugog i trunudemo u samodi vode... Ni to nije tako loe... STARICA: Neka bude to biti mora. STARAC: Nedemo biti zaboravljeni, veiti Car de nas se sedati veno. STARICA, odjek: ...veno! STARAC: Ostavidemo trag, jer smo ljudi, a ne gradovi. STARAC i STARICA, u glas: Postojade ulica s naim imenom, STARAC: Budimo sjedinjeni u vremenu i u venosti, kad ne moemo u prostoru, kao to bejasmo u oprenosti; umrimo u istom asu... (Govorniku nepominom i ravnodunom) Poslednji put... uzdam se u tebe... Ti de sve redi... Predaj moju poruku kao zavetanje. (Caru) Neka me Vae Velianstvo izvini... Zbogom svima... Zbogom, Semiramido! STARICA: Zbogom svima!... Zbogom, roeni moj! STARAC: iveo car! Baca na nevidljivog Cara konfete i serpentine; uju se fanfare; jaka svetlost kao vatromet. STARICA: iveo car! Bacaju konfete i serpentine u pravcu Cara, zatim na nepominog i ravnodunog Govornika, na prazne stolice. STARAC, kao gore: iveo Car! STARICA, kao gore: iveo Car!

STARAC i STARICA, istovremeno skau, svaki kroz svoj prozor, viudi "iveo Car". Odjednom tiina, nema vie vatrometa, uje sejedno "Ah"s obeju strana scene, pa potmuo zvuk tela, koja padaju u vodu. Svetlost, koja je dolazila kroz prozore i velika vrata, nestala je; ostala je samo slaba svetlost s poetka; crni prozori zjape u mrak, zavese lepraju na vetru. GOVORNIK, koji je bio nepomian, ledeno ravnoduan za vreme scene dvostrukog samoubistva, posle nekoliko asaka se reava da govori; okrenut redovima praznih stolica daje na znanje nevidljivoj gomili daje gluvonem; oajniki pokuaji da im to objasni, zatim puta neke zvuke kao ropac ijedanje, grlene glasove nemih: E, Mm... mm... gu... hu.. gi... gu.... Bespomodno oputa ruke du tela; odjednom mu sine lice, setio se, okrede se tabli, vadi kredu iz depa i napie velikim slovima: ANGEPAIN zatim: NHAA HHM HBHBAB B Okrede se opet nevidljivoj publici, publici na sceni, pokazuje prstom to to je napisao na tabli. GOVORNIK: Mme, Mmm, Gege, Gu, Gi, Mm, Mmm, Mmmi. Potom, nezadovoljan, naglim pokretima izbrie znake ispisane kredom, zameni ih drugima, meu kojima se raspoznaju krupna slova: LAZBOGOM ALZBOU LBL Govornik se opet okrede sali, osmehuje se upitno, kao da se nada da su ga razumeli, kao da je neto rekao: pokazuje praznim stolicama ono to je napisao; nepomian eka nekoliko trenutaka dosta zadovoljan, malo svean, zatim pred odsustvom oekivane reakcije njegov se osmeh malo po malo gasi, lice mu se smrauje, eka jo malo, odjednom se pokloni zlovoljno i naglo sie s podijuma, odlazi prema velikim vratima u dnu svojim avetinjskim hodom; pre no to de izadi na ta vrata, ceremonijalno pozdravi jo jednom prazne stolice i nevidljivog Cara. Scena ostaje prazna sa svojim stolicama, podijumom, parketom posutim konfetama i serpentinama. Velika vrata u dnu su irom otvorena prema mraku. Prvi put se uju ljudski umovi iz nevidljive gomile: smeh, mrmljanje, "pst", ironino kaljanje. U poetku slabi, ovi umovi rastu; zatim se opet utiavaju postepeno. Sve ovo treba da traje dosta dugo da bi publika ona stvarna i vidljiva otila s ovim poslednjim utiskom vrsto urezanim u svest. Zavesa se sputa sasvim lagano.

KRAJ