Rastko Petrovic bio je predstavnik srpske avangarde. Posle njegove smtri 1961.

godine, objavljen je roman Dan sesti, koji predstavlja sintezu Petrovicevog knjizevnog stvaralastva I zivotnog iskustva. Dan sesti spade u modere romane, kako u strukturnom, tako I u tematskom pogledu. Njegova radnja nije zasnovana na uzbudljivom zapletu, nego je podredjena onome sto se desava u svesti junaka. Roman se dakle depersonalizuje I defabulizuje iz njega skoro u potpunosti iscezavaju pripovedacevi komentari, kao I tematski znacajna fabula. Iz njega iscezavaju I tipski likovi, a zamenjuju ih sasvim obicni ljudi, koji snazno prezivljavaju savremena desavanja. Kao izraz teznji ka osvetljavanju svesti junaka, intenzivno se razvija roman unutrasnjeg monologa I toka svesti, u kojem dolazi do preplitanja stvarnosti, secanja, snova, slutnji I halucinacija. Moto romana uzet je iz Biblije (iz dela u kom se govori o stvaranju sveta). Roman se sastoji iz dva dela, koji su gotovo nezavisni romani. U prvom delu se govori o povlacenju srpske vojske I naroda preko Crne Gore I Albanije prema moru, a drugi deo se zbiva u Americi 20ak godina kasnije. Roman ima ratnu temu, zasnovanu na istorijskom dogadjaju, ali se zanrovski ne moze odrediti kao istorijski ili ratni roman, jer iskljucuje prikazivanje vojnih, ratnih, politickih desavanja. U sredistu prvog dela romana jeste covek I njegova borba za opstanak u surovim uslovima. Radnja se najvecim delom odvija u usamljenim objektima, koji se nalaze u planinama (kolibe, napusteni mlinovi, barake, hanovi), a retko na gradskim javnim mestima ili u kucama. U prvom delu romana prikazan je vremenski period od 8 nedelja. Prvi deo se sastoji od duzik I kracih odeljaka obelezenih datumima, a ispovedan je u trecem licu, sto podseca na formu dnevnika, ali za razliku od ovog knjizevnog zanra, nema pripovedanja u prvom licu autora dnevnika, niti intimnog tona. Na jednom mestu se samo pominje da je glavni junak Stevan Katic vodio dnevnik I neki delovi teksta podsecaju na ovaj vanknjizevni zanr. Dan sesti je poetski roman (pesnicke slike, ushicenje prirodom na primer kad Bil Gordon odlazi sa drustvom u ribolov, Stevanove setnje sumom, pored jezera opisi slicni kao u romanu Ljudi govore). Avangardni postupci, montaza, simultanost, tok svesti, unutrasnji monolog. Ovaj roman ima kontrapunktsku kompoziciju. U osnovni tok radnje ubacene su mnogobrojne price, koje uglavnom predstavljaju razmisljanja I prisecanja na mirnodopski zivot sporednih likova I njihove intimne ispovesti pre I za vreme rata. Smenjivanje planova vrsi se neprestano, episode se rasporedjuju po gradaciji I po kontrastu, prelazi su nagli jer se pojave posmatraju iz razlicitih perspektiva. Petrovic izbegava duge opise. Slike dogadjaja su razbijene, predmeti I predeli bolje su opisani nego ljudski odnosi. Pripovedanje je ravno I smireno. Jedna od dominantnih tema u romanu, koja se provlaci kroz celo delo, je tema majcinstva, odnosno radjanja, za koju se cesto veze suprotni motiv motiv smrti I motiv gladi. Naturalisticki opis: prikazana je zena, koja se pored muza I slucajnog prolaznika Stevana Katica, u samrtnickom ropcu, poradja u planinskoj kolibi I donosi na svet devojcicu, a potom umire.

Devojcica ce dobiti ime Milicia, po svojoj majci, a 20ak godina kasnije u drugom delu romana, svojom ljubalju ce vratiti iz otudjenja Stevana papa Katica, sto ce za njega znaciti novog zivota. Glavna prica (o Stevanu I Milici) ide od pocetka do kraja s pripremama I odlaganjima susreta. U drugom delu romana, prikazan je zivot u Americi, obicni ljudi. Priroda I civilizacija se mesaju. Stevan je u Americi postao slavan naucnik, paleontolog, dobitnik Nobelove nagrade, u vezi s Milicom dozivljava unutrasnji preobrazaj, sto je podsaknuto ljubavlju. Na kraju gine ubijaju ga lovci na jelene.Paralela Stevana I jelena ubijeni su u punoj zrelosti I snazi. Sudbina junaka se odjednom stavlja u prvi plan. Glavni junak je mahom pasivan, gleda, slusa, trpi. Pripovedac izbegava analize, komentare ili ih svodi na sasvim uzgredne napomene. Svest o drugom nije analiticka, niti kriticka. Opazanja I secanja imaju veliki udeo u organizaciji pripovedanja I prikazivanju junaka. Jedan se uvodi u pricu kada ga drugi vidi ili ga se seti, pripovedac se povlaci I daje likovima rec. U romanu ima dosta epizoda, u oba dela postoji vise prica, koje idu naizmenicno, nezavisno jedna od druge, prekidaju se I nastavljaju. Nastavak funkcionise kao novi pocetak. Sledeca epizoda je obicno drugacija od prethodne, ne pripada istom vremenu ili je oblikovana prema novom gledistu. Ono sto je bilo pre obelodanjuje se kasnije. Pripovedac se vraca, kazuje nepoznate podatke ili za to upotrebljava junaka, njihova pisma I prisecanja. Ima I prica koje se ne zavrsavaju, a neki odnosi su samo ukratko prikazani. Zivot junaka kao da je dat u odlomcima. Vazno mesto u romanu zauzima odnos coveka I prirode. U prirodnom poretku vlada ravnoteza. Poseban znacaj ima slika jezera, sklad coveka I prirode. U romanu nema klasicnog zapleta radnje, vec se razlicite teme preplicu od pocetka do kraja. Roman kazuje o destrukciji sveta u kataklizmi rata I povratku ljudi primitivnim oblicima zivota, te je u nekim delovima teksta govor redukovan na onomatopeicne, cesto besmislene I neartikulisane zvuke (time se predstalja sva haoticnost spoljnog sveta). U romanu ima I naturalistickih opisa, krajnje neprijatnih scena ili utisaka koje iznose njjihovi junaci, npr raspadanje covekovog tela ili smrti, ili prica jedne zene u Podgorici, koja govori o cupanju grkljana bajonetom, o umiranju od gladi I raznih zaraznih bolesti. Nisu dati direktni I gotovi portreti licnosti, kao sto su to ranije cinili realisti, nego je primenjen postupak samokreiranja likova. Detalje o pojedinim likovima sklapamo na osnovu stavova koje o njima iznose druge licnosti, ili jos cesce, na osnovu njihovih unutrasnjih monologa ili dijaloga sa drugim licnostima. Postupak samokreiranja likova ostvaruje se na razlicite nacine, cak I kroz njihove snove I halucinantne vizije-primer papa Katic u snu razgovara sa psom koji ga je tok dana pratio, cekajuci da on posrne, pa da ga napadne.Pisac kroz ovaj san, koji tece u obliku dijaloga, prikazuje sav strah koji Stevan oseca pred izgladnelom zivotinjom. Snovi su jedan od oblikovnih postupaka kojim pisac motivise radnju. Na jednom mestu san nagovestava buduci dogadjaj primer u snu Radmile-Toni, data je slika glave I ruke voljenog mladica,

koji je u snu ljubi I miluje, I ta se slika preklapa sa lokomotivom koja juri pravo u njihovu kucu. San je zapravo vizija buduce nesrece, koja ce se odigrati u toj istoj kuci. Radmilu ce na kucnom pragu silovati drvoseca Miso, nakon ubistva svoje devojke, koja je zivela I radila u Radmilinoj kuci kao kuvarica. U romanu stvarnost je predstavljena kao odvijanje mnogih trivijalnih I znacajnih desavanja, cime se nastoji ukazati na totalnost svih oblika zivotnih manifestacija, bez obzira na mesto I vreme. Zbog toga je u romanu prevladalo nacelo simultanosti nad nacelom linearnosti, a fragmentarnost I mozaicko prikazivanje dogadjaja I likovima nad povezanim izlaganjem.