Snezni covek

David Albahari
Reci su uvek sporije od istine. Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima. Da sam mu prethodne veceri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oci. "Dosli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve cemo uciniti da vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da se setim nijedne uspomene. "Ako drzava ludi, da li i ljudi moraju da polude?" "Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda drzava?" Uvek ga je, naime, iznova cudilo kako se u tim neuspesnim zemljama uspevala da stvori uspesna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini... Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom popodne, pa uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako na izgled iste, kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uvece moze da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde oko ponoci; po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina.

I najmanja sigurnost, pomislio sam, vise vredi od nesigurnosti. Ponekad verujem da ova zemlja uopste ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da ce jednom morati da dodje trenutak kada cemo uvideti da zivimo u praznini. Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga rec za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljasnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao sto neki ljudi ne veruju u boga; nista me nije moglo ubediti. Potom sam "daljinu" poceo da zamisljam kao "bekstvo", a posto sam

o "bekstvu" uvek mislio kao u "utocistu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utocista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao recju "gost", ali ne u smislu "radost u kuci", nego u smislu "tudjinac" ili, jos bolje, "covek p o d nepoznatim krovom". Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj zivot sveo na ono od cega sam hteo da pobegnem. Neka imena, naravno, ne znace nista; neka secanja su samo nacin da se bolje zaboravi. Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer bezi se samo od sebe, ni od koga drugog. Ako zemlja u kojoj zivim, nije vise moja, a kuca u kojoj stanujem pripada nekom drugom, ciji sam onda ja, kome pripada moje telo? ... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa jos samo nama nesto znaci. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje. U Evropi, vazduh se dise, a ovde se vazduh jede. U Evropi zivi se jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog zivota prozivi najmanje cetiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nesto ikada raspadne, samo promene

MOJA ENA IMA SVETLE OI

Ovo je jednostavna pri a, pomiljam, i u njoj nee biti

sloenih re enica. Smeno, kae moja ena, pa ve ta re enica je dovoljno sloena. Okreem se i gledam je. Gledam je onako kako je nikada do sada nisam gledao, ali ona to ne zna. ta si ti, kaem, ita misli? Moja ena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je jedna od njenih vetina. Ali zato kae neto drugo: Ako si slagao itaoca ve u prvoj re enici, kako moe o ekivati da ti veruje u drugoj?
masku. U Evropi, samoca je oblik izgnanstva, a ovde je nacin zivota. Niko odavde ne izlazi ziv.

Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga slagao, kaem, jer nisam nita napisao.

Ali si pomislio, kae moja ena. Ovo mi li i na po etak iscrpljujuih bra nih rasprava iz pri a i romana Dona Apdajka. Nemam vremena za to. Prelazim, stoga, n a sutinu stvari. Po tebi, kaem mojoj eni kao da je neki evanelista, po tebi, ponavljam zbog unutranjeg ritma, proza mora da bude istinita. Pita ili tvrdi? pita moja ena. Pitam. Tvrdim, kae ona. U tom slu aju, kaem, ako bih tebe opisivao morao bih d a napie m bradavice njenih dojki nisu stajale n a istoj visini, ili: nabrana koa njenog vrata, ili: mrave noge proarane venama. Pa ta? kae moja ena. Njen mir je ve poslovi an. O tome ne treba govoriti. Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi? Ne bi, kae ona, jer ionako ne veruju da je ono to pitaju istinito. Ovo je previe! Ustajem d a bih izbegao beskorisno opisivanje, ali ipak uspevam d a joj kae m d a preteruje. P rvo m i kae d a moram d a govorim istinu d a b i mi verovali, vi em, a onda ispada da im je svejedno ta itaju, jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to! ? K a k o to objanjava?

Moja ena nije ni trepnula. Njen mir je ve poslovi an, itd. Ona kae : U pitanju s u dve razli ite vrste verovanja. Ne razumem zato urla? Dunost pisca jeste da uveri itaoca u istinitost svojih namera, ali italac, i pored svega, ipak ne veruje, ne moe da veruje u zbilju fikcije. Fikcija je fikcija nita drugo, zar ne? ta je sad ovo, kaem, gde si to pro itala, kod kreba, moda? Sada sam stvarno ljut, ljut i edan. Otiao bih u kuhinju da popijem au vode, ali bojim se da u neto propustiti. Nita nee propustiti, kae moja ena i podie bretelu koja joj je spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona to eli, to je samo lep na i n d a ponovo skrene razasutu panju na sebe, da je usmeri, kao kroz levak, n a oblinu svog ramena.

N a mlade n a ramenu, kae moja ena, koji s u ljubili mnogi. U redu, kaem, na mlade na ramenu, ali kako to da je tebi poznata svaka moja misao? Ko je ovde junak u ijoj pri i? Ili si ti, uzvikujem, doista vetica? Ne seri, kae moja ena. To je jo jedna od njenih vetina: sposobnost d a vlada situacijom, d a pronae prikladne re i , d a spre i larpurlartizam u bilo kom obliku. Sluaj, kaem pomirljivo, jo uvek nije kasno, moemo da se dogovorimo, moemo da odredimo gde se svako od nas nalazi, moemo ta no da utvrdimo kako e sve po eti i kako e se zavriti... Ako neto ne elim u ivotu, kae moja ena, t o je izvesnost. Ali ja ne govorim o ivotu, kaem. Moja ena vrti glavom. Ako ima knjievnost n a umu, kae, tek si onda u pravom sosu. Izvesnost j e smrt za literaturu. Zastajem, u stvari: kreem, jer malopre sam rekao da stojim, ali odmah zastajem. Moda je, napokon, moja ena

u pravu? (Ona e rei da je uvek u pravu, ali j a neu t o da zapiem.) Mod a j e izvesnost u doslovnom smislu re i smrt za knjievnost? Kreem ponovo, ali ne otkrivam da li s a m s e uputio u kuhinju, u kojoj bih popio au vode iz gornjih redova, ili s e vraam radnom stolu, za kojim sam sedeo pre nego to je moja ena po ela da mi ita misli. Sve u svemu, kae moja ena i uzima trikeraj, pisanje je zaludan posao. ta si, u stvari, hteo da napie? O, kaem, meto sasvim jednostavno. Kao? Kao: bila jedna ena, i posle etiri, ne, est, posle est godina braka, u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti, jednog sentimentalnog, istroe n o g profesora, ostavlja mua i dete, de aka od pet godina, moda i devoj icu, i odlazi s profesorom. Zavretak s e odigrava n a nekom pranjavom putu. N a jednom kraju stoje mu i dete, na drugom eka profesor, ena doti e mua po obrazu, u ne ispred deteta, dete trepe, i onda ona odlazi, polako, gotovo posre , a zatim po inje d a tr i, sve bre i bre, sve do profesora koji je eka rairenih ruku. Dete tada kae: Gde je onaj ika odveo

mamu?, ali mu ne moe da odgovori jer e zaplakati. U tom asu s drveta otpadne prvi list.

David Albahari - Jednostavnost

Grozno, kae moja ena, kako si to uspeo da smisli? to je jo jedna od njenih vetina: postavlja pitanja na koja nije potrebno odgovarati. Tja, kae ona i uzima novu vunu, ne, to je heklica, moja ena hekla, njeni prsti prate neku novu mustru. Reci mi, kae, za koga to pie? Za Knjievnu re , kaem. Gleda me iznenaeno, to je dosta udno za moju enu. Njena kosa je, ina e, smea, njene o i svetle, njena kolena se ponekad dodirnu u hodu, to je posledica neke bolesti iz detinjstva. Nee ti je primiti, kae ona na kraju. Sada sam stvarno besan. Nije ti dovoljno to si vetica i otrokona, vi em, htela bi da bude i knjievni kriti ar! Zato da ne?, kae ona. I dalje vi em: Jo malo, p a e po e ti da mi govori

kakve pri e treba da piem, je l' to hoe? Ona uzima svoj vez, iri platno, i na njemu s e pokazuje klasi na domainska scena: ena u (neto kraoj) lepravoj suknji mea jelo u velikoj erpi. Iz erpe se podie dim, na eninom licu je zaleen osmeh, kaiprst njene slobodne ruke podignut je u znak upozorenja. ta je to, urlam, je li to neka poruka? Ne ma nikakvih poruka, kae mo ja ena staloenim glasom, samo postoje ljudi koji veruju u poruke. To mi nikada nije palo na pamet. Mod a u tome ima istine? Oseam kako se smirujem. Seo bih, ali ne znam da li u pri i stojim. Hoe da uje moju pri u? pita moja ena. Da, kaem. Hou.

U pitanju je jedan ovek, kae ona, srednjih godina, obi nog izgleda. Jednog dana, kada izae n a ulicu, mod a je krenuo na posao, ne znam koliko je to vano, ali tog dana, kada je dospeo do pea kog prelaza, na primer, on shvata da je sve onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo j e oduvek bilo i kako e uvek biti. Nita se ne menja, odnosno, ako se neto promeni, istog asa postaje takvo kakvo je. ovek zbog toga ne odlazi na posao, ako je poa o na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekud j e krenuo, ve se vraa kui. Kada otklju a vrata i ue u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uvia da je i t u sve onakvo kakvo je, da gazi kroz barutinu nepromenljivosti, seda u fotelju, gleda u mrlju na tavanici, a onda za uje zvono. Neko zvoni n a njegovim vratima. O n ustaje, odlazi d o vrata, i pita k o je . Niko ne odgovara, ovek nita ne uje, ali trenutak kasnije zvono se ponovio oglasi. ovek ponavlja pitanje, ali odgovora nema. On otvara vrata. Hodnik je, meutim, prazan. ovek se priblii stepeninoj ogradi i proviri preko nje, ali tada se, noena promajom, zalupe vrata njegovog stana. O n ostaje u hodniku, bez klju a, sam, prilazi vratima, oslukuje, podie ruku i zvoni. I? I nita, kae moja ena. To je kraj pri e. I misli da e im se to dopasti? Mislim. Ima ne ega u toj poslednjoj sceni: ovek na hodniku zvoni iako u njegovom stanu nema nikoga. Priznajem vrednost

scene u sebi, ali ne i naglas. Moja ena me gleda. Njene o i s u svetle i krupne, ali kada svrava: kapci joj trepere, o i se izvru, i ja vidim samo beonja e, sev beonja a izmeu lelujavih trepavica. Kai neto, kae moja ena. Da sam ja taj ovek, kaem, i da su se vrata zatvorila, i da ti sedi unutra, tu gde sada sedi, i da ja zvoniim, d a li bi mi otvorila? Ona sklapa platno s vezom. Video sam ve takve njene pokrete; poslednji put kada sam pisao pri u za Politiku, a i pre toga: proletos, na primer, kada sam joj priznao neke stvari. Ponovio bih pitanje, ali taj postupak j e toliko puta do sada korien u literaturi i na filmu, da se radije odlu ujem za utanje.

Nikakva tiina, meutim, ne moe d a nas spase od istine, jer svi ve, i to odavno, znamo njen odgovor: Ne, kae moja ena, ne bih.

SENKA
Ponovo jedna od onih re enica koje dolaze neznano otkuda i odlaze neznano gde, to moe da bude jedno isto, koliko sli no toliko razli ito, premda s e ini da je blia istini tvrdnja koja je dalja od lai , to je jo jedna igra re i koja nas ini posebno srenim, nas: kao da nas ovde ima vie od dvojice, a manje me je od jednog, mnogo manje, ve sam se bezbroj puta uverio, jedna ruka i jedna noga, nita vie, i senka izmeu o iju koja bi mogla d a bude nos, kada bi senke bile opipljive, stvarne, a n e samo izvor strahova, strepnji, i ekivanja, nadanja, negde sam pogreio, strah i nada ne idu zajedno, mada je i to teko rei, bezbroj puta s a m s e uverio u suprotno, z a r nisam i s a m e s to bio sjedinjen s nekim ili ne im to mi se inilo krajnje razli itim od onoga s ime bih mogao d a budem sjedinjen, t a god to bilo, makar ne bilo nita, makar to bila ena ili cvet ili pero, bolje da bude pero jer bih cvet pojeo, ali bez obzira ta je, jedna stvar je jasna: tee je sjediniti se nego se rastati, sam sa sobom ili s nekim drugim, pogotovo sam sa sobom ili sam o d sebe, t o mi je uvek padalo najtee: prii sebi iz daljine, tiho, dok pod nogama stenje zgnje ena trava, a oblaci n a nebu izvode vratolomije od kojih zastaje dah u

grudima, kada bih samo imao grudi ili dah d a t o osetim, mislim da bih bio najsreniji ovek na svetu kada bih osetio t o probadanje, ko enje daha u mra noj iznutrici plua, premda ona moda i nije toliko mra na, imajui u vidu kiseonik, koli inu kiseonika koja se tu nalazi, ali zato bi kiseonik bletao, zato bi disanje bilo sinonim za svetlost, t a j e t o sinonim, ta svetlost, ta blesak, nita vie ne znam, a nekad sam s e toliko trudio, vodili su me u razne kole, gledao sam tablu, video trag krede, prepoznavao poznate oblike, ne oblake, oblaci nisu tako pravilni, ovo o emu govorim merilo s e uglovima, sve s e moglo izmeriti uglovima, iako niko nije umeo da kae zato se meri, emu merenje, za r stvari nisu lepe neizmerene, onakve kakve jesu, zato sve mora da i m a teinu, visinu, debljinu, zapreminu, ta je zapremina, pitao sam, ono to je unutra, rekli su, a ono to je napolju, zar to nije vanjska zapremina, zar to ne obuhvata sve ostalo, a ovek koji j e stajao pred tablom j e sve obrisao, i dan-danas vidim kako se bledunjavi vodeni kraci slivaju niz crnu plo u, brzi kao zmije, oduvek s a m s e plaio zmija, ponajvie u jesen, ali i u prolee, a leti moda jo vie, jedino zimi, ime sam iscrpeo sva doba, jedino sam zimi bio miran, miran u odnosu na zmije, ali zato irvasi, polarne sove, morevi, beli medvedi, svi su oni dolazili u moje snove kada bih zaspao, ako bih zaspao, jer zima ima osobinu

mrava d a uvek pronae pravi put, ako joj j e uopt e do puta, kao meni, na primer, kome je put uvek olakanje, ako nita drugo onda zbog toga to je ravan, iako i ravne povri imaju svoje mane, kao i sve drugo uostalom, jer nita nije bez mana, nita nije sastavljeno samo od vrlina, svugde mora da postoji zrno suprotnosti koje obeava dijalektiku promene ili neku sli nu teku re , jer ina e, jer ina e, dodue, i ma o s a m jednog prijatelja, ako moe da se nazove prijateljom, ali o n je otia o p a o njemu ne vredi govoriiti, ostao sam sam, bez igde ikoga, i tada s a m p rvi put primetio senku koja bi mogla d a bude moj no s , pod uslovom, naravno, da ja znam ta je nos, jer bi ta senka, ina e, mogla da bude neto drugo, bilo ta, bilo gde, ali kada je moj prijatelj otiao, a otiao je u sred belog dana, u stvari, kada sam se probudio i video da je moj prijatelj otiao, a otia o je u sred belog dana, pogledao sam levo, sasvim levo, ne okreui glavu, i desnim okom video senku ili obris, radije senku, koju sam ponovo video kada sam, ne pokreui glavu, pogledao sasvim desno, samo t o s a m je onda vi deo levim okom, pa sam zb o g to g a sve morao da ponovim, i tada sam je ponovo video, prvo desnim pa levim okom, i odmah sam pomislio: nos, t o j e zanimljivo, nita drugo nisam pomislio, samo sam u sebi rekao: nos, i bio sam srean, srea n u mom smislu t e re i , t o j e poseban semanti k i problem u koji ne bih hteo sada d a ulazim, ali injenicu da sam bio srean u tom trenutku niko mi ne moe oduzeti, jedino zaborav, zaborav sve oduzima, p a e tako oduzeti i moju sreu, ali tada e mi biti svejedno, ili sveisto, ili

jednoisto, svejedno, glavno je da sam shvatio da imam nos i da sam istog asa poeleo d a ga dodirnem, svakako: ne nogom, ve rukom, ta e mi ta ruka ako nije za dodirivanje, ali tada j e iskrsao problem: g d e da je spustim, levo od desnog oka ili desno od levog ili negde iznad o iju ili ispod njih ili desno od levog i levo od desnog, a ta ako pritom dodirnem same o i, oduvek sam strepeo za svoje o i, i tako sam shvatio jo neto: d a ne znam gde drugi ljudi imaju nos, ako je nos uopte ono na ta ja mislim, i otia o sam pred banku, uvek s a m odlazio pred banku kada bih poeleo d a doznam net o t o mi je na drugim mestima izmicalo, ali nisam znao gde da gledam, svaki ovek mi je delovao druga ije, iako s u mnogi od njih imali iste eire, ali ja nisam bio doao zbog eira, ili tapove, koji su me jo manje privla ili, ili kiobrane, o kojima mislim sve najlepe, i onda sam prvog koji je naiao upitao gde mu je nos, a to je bila ena, imala je smeu kosu, arape sa avom, visoke potpetice, i ve me je bila prola kada sam izrekao svoje pitanje, ali ona s e zaustavila, vratila, sagla se da bi m e bolje videla, i tada s a m u njenim o ima prepoznao net o o emu sam d o tada samo itao, kod Hajdegera ili Finkelkrauta ili nekog treeg, a ona me je upitala kako se oseam, zar mi nije hladno na betonu, iako sam ja sedeo na kartonu, to ona nije mogla d a vidi, ali razumeo sam nijanse uglaenosti, nekada s a m i j a b i o tako uglaen, razumeo sam i njen oseaj dobro instva, to se o meni ne

bi moglo rei, nikada j a ni sa m b i o dobro initelj u osnovnom smislu te re i , to i nije toliko vano, s obzirom da se ne govori o meni, ve o nekom drugom, s obzirom da je ova re enica, bez obzira kolika je, ovde samo u prolazu, u odlasku ili dolasku, to je nekima isto a meni itekako razli ito, to sam slagao, meutim, bilo kako bilo, ona ena je ak pruila ruku da mi dotakne kosu, a ja sam podigao glavu i pokazao lice, ili ono to mi je ostalo od lica, i rekao: Nos, zbog ega je njena ruka zastala i ostala iznad mog lica kao suncobran, ili kiobran, ili vetrobran, zavisi od toga kakvo je vreme tada bilo, a ona je upitala da li imam nekih problema s nosom, rekla je da ne krvari, bar ne koliko ona vidi, a ona sasvim dobro vidi, b a r i z o v e blizine, za vee daljine, bioskop, na primer, ili za televiziju, za due etnje, ona nosi nao are, i verovatno bi jo dugo pri ala o svojom nao arima, jer je ve htela da mi navede dioptrije, posebno za levo i posebno za desno oko, kao da ja ne znam t a je astigmatizam, iako t o mod a n e m a nikakve veze s navedenim, ili pak sintaksa ili paralelopiped ili heksapode, ali od svega toga samo sam je upitao, ne, povikao sam da to zna i da i ja imam nos, da li to zna i da i ja imam nos, i gde je u tom slu aju moj nos, a njen dlan s e tada ponovo pokrenuo i uz osmeh, ne dlana ve usana, spustio negde ispod mog pogleda, to je u inilo da se sledim, karton tu nije mogao mnogo d a pomogne, mod a mi g a j e neko u meuvremenu ukrao, lopovi su se izuzetno izvestili u svojoj vetini ovih dana, a osim toga: nije ta no da lopov ne krade od lopova, ali ni tako vesele misli nisu mogle d a odagnaju

moju alost, jer ako je nos tamo g d e j e mlada ena s ipkastim gaicama, ne pitajte m e kako sam to uspeo da doznam, spustila svoju namirisanu ruku, ta je onda senka koju sam video negde n a polovini ove re enice, pa sam pourio da se ponovo uverim u isto, iako j e re enica ve dosta odmakla, ali sve se moe nadoknaditi, makar re i ne bile iste kada s e jednom izgovore, i tako s a m ponovo pogledao levo, sasvim levo, ne pokreui glavu, p a desno, sasvim desno, podjednako ne pokreui glavu, i video sam istu onu senku, obris senke: moda je najbolje rei, ali sada nisam mogao d a pomislim: nos, nisam nita mogao da pomislim, imao sam net o to niko drugi verovatno nije imao, odnosno, imao sam nos ali i neto drugo, neto to nije posedovalo ime, svojstvo ili zna aj, mogue je da greim za zna aj, ali u svakom slu aju ostaje kao nepobitna injenica da o tom obrisu nisam mogao nita da mislim, moda sam ve previe odmakao s tom re enicom, s ovom re enicom, jer re i s u takve: putaju vas ispred sebe, ali i za njih ne moete zai , n i ispod njih, ako j e ve o tome re , ali ona ljubazna ena odavno j e otil a , samo je na r u b moga kaputa, koji se uvek vu e po zemiji, ostavila jednu novu nov anicu, sasvim novu, to i nije bilo toliko udno budui da smo se nalazili ispred banke, ali crv sumnje ima svoju logiku, i ta k o s a m pomislio da je nov anica moda ukradena, moda oplja kana, novine s u zaguene vestima o prepadima maskiranih razbojnika, i

stoga sam munjevitom brzinom, to u mom slu aju treba shvatiti krajnje uslovno, stavio nov anicu u usta, zamurivi zbog odvratnog ukusa novog novca, kao da stari novac ima bolji ukus, jedino to je masniji, i to je neto kada se nema nita drugo, i tako, vrsto zatvorenih o iju, uvideo sam ta treba d a inim: d a vie nikada ne otvorim o i i d a odem tako, vrsto zatvorenih o iju, svojoj kui, kraju re enice koji se sada ve sasvim jasno vi deo uprkos tmini koja me je okruivala, jer svet ne moe da ti naudi ako ga ne vidi, a ni mrak ti ne moe nita ako si i sam mrak, kraj re enice, ta ka, posle koje e neki rei kako sve t o li i n a Samjuela Beketa, u pravu su.

DNEVNIK
Ua o sam u autobus i video devojku. Imala j e zelenu bluzu. Odmah sam joj priao. Na in na koji s e dri za tu ipku, rekao sam, kazuje mi mnoge stvari o tebi. Znam da si usamijena, da eli da te neko voli, da si oro ila svoju skromnu uteevinu u zemunskoj filijali Beobanke. Ali, d a li zna da je ovekovoj prirodi svojstveno da se suprotstavlja, d a nenost shvata kao prepredenu smicalicu? Ako se osvrne, nee videti nita; ako pogleda ispred sebe, nee videti nita. Isto tako u podne, kada nema senki i kada ti se elo orosi znojem, ruka kojom podie papirnu maramicu prema licu putuje dugo, dovoljno dugo da ne poveruje. Ti zna ono to niko ne zna, ali da li eli da dozna ono to niko osim mene nee znati?

To se dogodilo u ponedeljak; u utorak sam video neto drugo. ovek je bacao komad drveta, a pas ga je donosio i sputao ispred njegovih nogu. To se ve dugo ponavljalo, jer je drvo bilo izgrieno i caklilo se od psee pljuva ke. Izmeu mene i njih protezalo se ukrasno iblje, ali mislim da mi se ipak moe verovati. ovek nije gledao u psa, a pas, kada bi doneo drvo, nije podizao pogled prema oveku. ovek je uzimao drvo desnom rukom i bacao ga odse nim pokretom. S mesta n a koje bi drvo palo dopirao j e tup odjek. Pas s e podizao na prednje, p a na stranje noge, i onda lagano odlazio po njega. U meuvremenu, pao je mrak. Sada se vie u moje o i nije moglo verovati, ne bih ni ja u njih poverovao. Ali tup odjek i dalje s e uo, potom utanje trave i opalog lia preko kojih s u prelazila psea stopala, onda opet nita. Jednom mi se u inilo d a ujem tanani fijuk, struju vazduha koju stvara komad drveta u letu, ali to je teko dokazati. Jednom mi se u inilo da je ovek neto rekao. Jednom da je pas zareao, ali i t o j e teko dokazati. P a s j e imao crno-belu dlaku, klempave ui i vlanu njuku. U sredu. U etvrtak, meutim, nisam hteo da jedem. Otiao sam do prozora i video da jedna ena stoji na drugoj strani ulice a druga na drugoj.

Vratio sam se u kuhinju i na silu progutao komad hleba. Moj otac j e rekao: Zaludno j e o ekivati kiu danas. Osvrnuo s a m s e , ali nigde nikoga. Svetlost j e dopirala samo do rubova stvari: predmeti s u bili u mraku, dok se prostor kupao u svetlosti. enu na vratima sam upitao da li s a m j e ve jednom video, mislei da je o na ena s ove strane. Ne, rekla je ena. Vratio sam se u kuhinju. Kora a o s a m lako, pouzdano, premda s a m s e povremeno oslanjao na neto, i to u najneo ekivanijim trenucima. To je zbog toga to s e nikada s pouzdanou ne moe rei kada nailaze praznine. Otvorio sam friider. Uhvatio sam levom akom ru k u na vratima, desnom sam s e oslonio n a zid, onda sam levu ruku privukao sebi. Ne znam t a s a m o ekivao, ali unutra nisam nita naao. Ti previe veruje, rekao j e moj otac. Osvrnuo s a m s e , ali nigde nikoga. Odgurnuo sam levu ruku od sebe i zatvorio friider. uo sam prigue n um, kakav s e obi no ne uje, jer naa panja prema okoliu poputa u skladu s porastom nae paznje prema nama samima. Onaj ko kae da gleda u sebe da bi bolje zavirio u druge, najobi niji je laov. Rado bih pripisao tu re enicu mom ocu. Otia o sam d o prozora. U jednom trenutku sva su se svetla ugasila, a odmah zatim ponovo su s e upalila. Tako j a trepe m. ta kae?, rekao j e moj otac. Ponovo sam trepnuo, samo zbog njega, ali oprezno. Postoji lepota u danu koji s e zavrava. Razumem, razumem. elela bih d a govorimo o ne em drugom, rekla je

devojka. O emu?, pitao sam. O ne em drugom, rekla je devojka. Slegnuo sam ramenima; nikada nisam znao ta je neto drugo, sada j e kasno d a po nem d a u i m. Ne elim d a u im, rekao sam. Devojka me je pogledala. Kako to misli?, pitala je. Tako, rekao sam. Devojka je prestala da me gleda. Koji je dan danas?, pitala je. Petak, rekao sam. Hoe li me voleti sutra kao to me voli danas?, pitala je. Da, rekao sam bez razmiljanja, a mod a j e trebalo malo da razmislim. Devojka me je ponovo pogledala, zatim je ponovo prestala da me gleda. Ustao sam i otiao do prozora. Ni na jednoj strani ulice nije bilo nikoga. Svetla na semaforima su se promenila u isto vreme. Ono t o je samo trenutak ranije bilo jedne boje sada j e bletalo drugom bojom. Osetio s a m devojku za svojim leima, ali kada s a m s e okrenuo: ona j e i dalje sedela na istom mestu. Ne verujem ti, rekla j e kao da znam na ta se to odnosi. Da, rekao sam, da. Na ulici sam uo kako me neko doziva. Vratio sam se u zgradu, stupio u ulaz. Stvari nisu dobre ili loe po sebi, rekao je moj otac, stvari nisu nikakve. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Zakucao sam na najblia vrata i popeo se sprat vie. Zaklela bih se da je neko kucao, rekla je ena koju nisam video. Moda mene neko tako doziva, moda se na taj na in moj otac oglaava? Vratio sam se i ponovo zakucao na lista vrata. Izvinite, rekao sam kada sam

ugledao e nu, pogreio sam. e n a j e namestila kosu, ovlaila usne i rekla: Koga traite? Rekao sam da traim oca. ta mu se desilo?, pitala je. Kada, rekao s a m . Da, rekla j e e n a , kada? Slegnuo sam ramenima. Jadni de a e, rekla je ena. Pomislio sam da e pruiti ruku i pomilovati me po obrazu, ali ona je samo vre stisla izrez na kunoj haljini. Onda je zatvorila vrata. To je bilo u subotu; u nedelju sam s e probudio znatno ranije nego obi no. Obukao sam se. Podrhtavao sam od hladnoe i od predvianja da e mi i dalje biti hladno. Paljivo sam oslunuo, ali nisam uo nikakav glas. Podgrejao sam mleko, nasuo ga u asu i po eo da uma em hleb kaiprstom i palcem sam otkidao komade hleba i zamakao ih u toplo mleko. Mleko je bilo gusto ili bar gue nego ranije. Sve je bilo druga ije nego ranije. Progutao sam poslednji komad hleba, obrisao usta, vratio a s u n a mesto. O nd a sam pomerio asu s mesta na kojem je uvek stajala. Sve je bilo druga ije, a k n i asa vie nije mogla d a ostane n a istom mestu. Moj otac je rekao: Odlasci menjaju ljude, povraci ih ime istim. Trgao s a m s e . Nisam hteo da se osvrem, dovoljno j e bi lo t o s a m s e trgao. Njegove papu e su zagrebale po kuhinjskom linoleumu. N a s i ms j e sleteo golub-pismonoa koji mi je izgledao poznat. Moj otac je rekao: Kako je mala razlika izmeu 'da' i 'ne', ali ja sam uvek sumnjao da su to njegove re i. Moda je sada doao trenutak d a ga upitam? ena na vratima je rekla da mi je donela malo pirin a, jednu fairanu niclu, malo zelene

salate. Nisam je video ranije, bar ne sa salatom. Ne sme n i jednog a s a d a prestane d a sumnja, rekao j e moj otac. Vie nisam mogao d a izdrim. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Duboko sam udahnuo vazduh, potom sam ga duboko izdahnuo. ta jo zna, pitao j e moj otac, ta jo zna? Nisam znao n a koju stranu s a d da se okrenem. Rekao sam: Nita ne znam to i ti ne bi znao. ena j e spustila pirina n a sto i j a sam lepo video svako zasebno zrno. Na niclu nisam obraao panju, jo manje na salatu. Golub j e imao ubu od perja n a glavi, a na levoj kandi nedostajao mu je jedan prst. Preostalo je jo samo d a opiem mog oca. Jednostavne dunosti su mi uvek zadavale najvie problema. Povui pravu liniju, na primer, ili razdeliti kosu, ili ii zatvorenih o iju, ili skakati s noge na nogu. ta kae?, rekao je moj otac. Sputanje roletna, na primer, beskrajan je poduhvat koji sam zapo eo u ranoj mladosti, a jo ga nisam dovrio. ta kae?, ponovio je moj otac. Nekada doista ume d a bude uporan. Nita, rekao sam, nita. Tako je doao nov dan.

DUGMAD
Iznenada, jednog dana, popustila su mi sva dugmad. Visila su na istanjenim koncima i njihala s e pod udarcima jesenjeg vetra. Otiao

sam kod kroja a. Nita se tu ne moe u initi, rekao je kroja i alostivo odmahnuo glavom. Kako to?, pitao sam, ali kroja nije bio spreman za dalji razgovor. Izaa o sam iz radnje i paljivo zatvorio vrata, nastojei d a ne prikletim ni jedno od dugmadi koja su se vukla za mnom. Kroz izlog sam video kroja a kako se saginje, pljuje na vrhove prstiju i pipa dno velike crne pegle. Onda je iz radnje izala njegova kerka. Nisam znao da je njegova kerka, ali ona j e rekla: Molim vas, pokuajte da razumete moga oca. On je star, onemoao, bodovi mu vie nisu ujedna eni, i stoga s e titi ponosom. Odbija, navodno, one poslove koji su mu ispod asti, a u stvari, odbija sve. Vau dugmad, ako elite, srediu vam ja. Pristao sam. Povela me je obilaznim putem do stranjeg stepenita koje s e uspinjalo u njihovu dnevnu sobu. Tada se, dodue, ve smra ilo, ali u pitanju su bili gusti oblaci, nita vie. Devojka me je zamolila d a odem iza paravana i d a joj dodam svu odeu : onu na kojoj postoje dugmad. Prui o s a m jo j kaput, sako, pantalone, koulju; malo sam oklevao kod gaa, svata mi je prolo kroz glavu, kao: d a li s u dovoljno iste, ili: mod a e jedna neprijatnost (moja) izazvati drugu (devoj inu), ali jednostavnije je u vrstiti dugmad n a gaama nego u njih udevati u kur; tako sam pomenutim stvarima pridodao i gae, i sve pruio ogoljenom rukom devojci koja je ekala s onu stranu paravana. Onda sam seo. Paravan j e iznutra bi o jednobojan, gotovo mrk. Linije prevoja bi le s u presvu ene tkaninom, tako da je omeeni ugao bio sasvim taman, gotovo mrk. Osim jedne ta kice, sleva, kroz koju s e zlatila svetlost. Prignuo sam s e i

provirio. Kroja eva ke rk a j e zaneto pritezala dugmad, zubima grizla konac, prstima proveravala vrstinu. Nakaljao sam se. Je li vam hladno?, pitala je devojka. O, ne, rekao sam. Onda sam video da su mi prsti n a rukama i nogama poplavili. Neu jo dugo, oglasila s e devojka. I zaista, ubrzo sam dobio gae, potom koulju, pa pantalone, onda sako, i na kraju kaput. Ne, pre nego to sam dobio kaput, i m s a m prihvatio i obukao sako, izaa o s a m iza paravana i zaustavio se nasred sobe. Duga ak, povijen vrat kroja eve kerke bio je prekriven prozra nim paperjem. Ona je pregrizila poslednju nit konca i pruila mi kaput. Hoete li da vam ga prepeglam?, upitala je. Za udio sam se. Nikad do tada nisam pomislio na peglu na mom kaputu. Zahvalio sam, u tivo, i ponudio da platim. Devojka je odbila, blagim ali odlu nim glasom je odbila. Ali, va otac, rekao sam i uperio kai prst u p o d , pretpostavljajui, naravno, da se radnja nalazi negde ispod mojih nogu. Devojka j e bila nepopustljiva. Onda m i ne moete odbiti bombonijeru i buket rua, rekao sam. Ne mogu, rekla j e kroja eva kerka. Moji prijatelji s u bili zadivljeni. K o ti je tako sredio dugmad?, uzvikivali su. Tek tada sam obratio panju na stanje njihove dugmadi. alosno, stvarno alosno. Takav sumoran prizor odavno nisam video. S v e j e t o visilo, landaralo, dralo se na voriima,

opstajalo zahvaljujui doivenim krpicama. Mnoga su bila prepolovljena, osakae n a , veina se nije nalazila na pravom mestu, a ona metalna su stenjala p o d teretom re i prljavtine. Nisam hteo nita da im kaem; u stvari, rekao sam da sam se sam pobrinuo; ne bih ni za ta na svetu dozvolio jo nekome da pogleda kako paperje na njenom vratu postaje sve neprimetnije i otvara prostor za meku kou lea. Moji prijatelji, dakako, nisu mi poverovali. Trai li su da im pokaem prste, da ih ubedim tako to u im predo iti izbodene i podbule jagodice. Uzalud sam se branio naprstkom. Nita ih nije moglo razuveriti. Uao sam u prodavnicu slatkia i zatraio jednu bombonjeru. Kakve bombone elite?, upitala je prodava ica. Izaao sam napolje.

Kod kue sam o svemu dobro razmislio. Prodava ica je bila u pravu. Uostalom, ne sme se optuivati drugo bie zbog vlastite nemarnosti. Prijatelju koji je tada pokucao na vrata nisam otvorio. Doviknuo sam da se loe oseam. ta ti je?, pitao je prijatelj kroz vrata. Razmiljam, odgovorio sam. Hoe da ti donesem vode?, pitao je moj prijatelj. P o nudi o me je i aspirinom, tigrovom mau, preporu io mi masau vratnih ila, naglasio da bi bio voljan da mi izgazi lea . Ne, rekao sam stojei kraj pisaeg stola, ostau u krevetu. Uao sam u drugu prodavnicu slatkia i zatraio bombonjeru. Kakve bombone elite?, upitala je prodava ica. Punjene, rekao sam. Odli no, rekla je prodava ica, otil a d o ugla i s najvie police skinula bombonjeru upakovanu u beli papir. Ako elite, rekla je, moemo je prepakovati u luksuzan papir. Nisam e l e o . T o su

najbolje punjene bombone, rekla je prodava ica, i dobro je t o ste ih daas uzeli, jer sutra ih verovatno vie nee biti. Osvrnula se i nastavila da govori u drugom smeru, tako da sam morao da se napregnem kako bih uo njene re i . Ima ih jo samo dvanaest, rekla je, verovatno misled na bombonjere, a ju e ih je bilo dvadeset i tri. Okrenula je lice meni i rekla jasnim glasom: Lako bi mogao da se izra una broj prodatih kutija u jednom danu, a i faktor verovatnoe budue prodaje na osnovu zahteva potran j e kada ih vie ne bude bilo. Nisam znao ta da joj odgovorim; nije me, uostalom, nita ptala. Stajali smo tako jo neko vreme, a onda sam platio i, s bombonjerom ispod mike, izaao na ulicu. Bombonjera je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi kada je na vrata zakucala moja majka. Majko, rekao sam kada sam otvorio, otkud ti? N e e li m o

tome da razgovaram, rekla je moja majka. Onda je pokazala na kutiju uvijenu u beli papir koja je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi. ta ti je to?, ptala je.

Pogledao sam u pravcu radne sobe kao da se prvi put nalazim u svom stanu. Koje?, pitao sam. Nastojao sam da mi glas zvu i ravnoduno. Ono u belom papiru, rekla je moja majka. O, to, rekao sam, oseajui kako me glas sve vie izdaje, to su kopije mojih starih pisama. Majka s e primakla vratima radne s o b e . Zat o s i ih tako upakovao?, pitala je. elim da ih sa uvam, rekao sam, od praine, vlage, knjikih moljaca, i od samog sebe. Zna kakav sam ponekad. Znam, rekla je moja majka. Na licu joj se pojavio izraz uznemirenosti. Ne reci mi da su napadi u estali, rekla je. Nisu, rekao sam, ne brini, i potapa o j e po ispruenom dlanu koji nije dotakao moj obraz. O, boe, uzdahnu moja majka, tako s a m se brinula. Uao sam u cvearu i rekao da elim da kupim lale. Ali, gospodine, rekla j e prodava ica, pa sada nema lala, jako mi je ao, ali njihova sezona tek dolazi. Vrlo dobro, rekao sam, dajte mi onda buket rua. S bombonjerom ispod leve mike, s buketom rua u levoj ruci, zakucao sam, desnim kaiprstom, na kroja eva vrata. Otvorila mi je njegova kerka. Nemojte s e ljutiti, rekla j e kada sam joj predao rue i bombonjeru, ali ne mogu s e previe radovati vaim darovima, premda oni gode mome srcu, jer je u o vo m asu moj otac jako bolestan. Do tada smo ve bili uli u radnju, i ja sam istog trena spustio ruku n a kvaku, spreman d a odem. Ne,

rekla je devojka, nemojte sada otii! Pruila je ruku da me uhvati, i stvarno mi je dotakla lakat, ali tada joj j e ispala bombonjera. Podigao s a m bombonjeru, zapazivi, naravno, tragove praine i kon ie koji vie nisu mogli da se skinu s belog papira. Seo sam nedaleko od pegle. Kroja eva ke r k a j e s e l a n a tokrlu. Nije isputala uprljanu bombonjeru i buket rua. U tiini koja nas je opkolila ula se blaga kripa kreveta u sobi iznad nas. Devojka je zapazila moj pogled uperen u tavanicu i rekla: To j e moj otac. Vezan je za krevet, to mu teko pada. Ujutru mu odnesem toplo mleko, u podne supicu, predve e isprim digericu, ali on gotovo nita ne jede. Bojim se. Kleknuo sam, prihvatio bombonjeru i rue iz njenih aka, odloio ih n a sto, i zagnjurio glavu u njenu suknju. Oduvek sam voleo kada mi prebiru po kosi. Kada sam, malo kasnije, podigao glavu, video sam da devojka spava. Ko zna koliko je noi sedela uz uzglavlje svog bolesnog oca, i sada ju je umor savladao. Zavukao sam ruku ispod njene suknje i opipao gornji rub arapa, kvalitet kombinezona, zategnutost abica. Nije imala gaice. Tada se devojka protegla i rekla: Moram da odem gore i vidim kako mu je. Hvala na poklonima. Upitao sam: Da li to zna i da je vreme d a poem? Ili moda, dodao sam, elite da vas sa ekam? Znate kakav je moj otac, rekla je devojka. Tada smo za uli tupe udarce iznad naih glava. Ah, rekla je devojka, zove me.

Probudio se i eli da Hou li vas videti opet, pitao sam. I dalje sam kle ao, iako je ona sada stajala. Doite sutra, rekla je i otr ala uz stepenice. Te unutranje sigurno nisu vodile kuda i one spoljanje. Ustao sam s naporom, obrisao prainu s kolena i proverio dugmad. Odozgo kao da su dopirali glasovi, ali u mraku koji raste lako s e moe prevariti. Posetio me je jedan od mojih prijatelja i predstavio se kao govornik u ime svih njih. Koliko vas ima?, pitao sam. Prijatelj je preutao moje pitanje i rekao: Ne elimo da ovo zvu i kao pretnja ili ucena, ali stanje nae dugmadi nagoni nas na ovaj korak. U nekim drugim uslovima, ili u nekom romanu, to bi bio korak o ajnika. Mi, meutim, ra unamo na tvoje razumevanje, na tvoju plemenitost, na uzajamne veze sa svima nama. Tvoja dua se ve toliko puta otvarala, da je nemogue d a bi ovog puta mogla d a ostane zatvorena. Zautao je. Nakaljao sam se. I on se nakaljao. ekao sam. O n s e opet oglasio: Mora n a m rei ko ti je sredio dugmad. Od t o g a ne zavisi s a m o dobrobit naih individualnih bia, ve i mnogo vie. Spokoj kosmosa, ako hoe. A ta ako odbijem?, upitao sam. Moraemo da t e ostavimo, rekao j e moj prijatelj. Svi?, pitao sam. Svi, potvrdio je. A koliko vas ima? Sutradan sam ponovo otiao kod kroja a. Dugmad su m i i dalje bila vrsta, t o mi je darovalo samopouzdanje. Zakucao sam, a vrata j e otvorila moja majka. Majko,

uzviknuo sam, otkud t i ovde? O tome n e eli m da govorim, rekla je moja majka i povukla se u unutranjost radnje. Tada s a m ugledao kroja a. Oblizao j e prste, dotakao dno velike crne pegle, potom je spustio na vlanu krpu. Iz krpe s e podigao obla i pare. Kroja eva kerka je sedela ispred prozora i veto obrubljivala komad tkanine. Pretpostavio sam da e to biti ne iji dep, ali sam prethodno eleo d a doznam t a s e dogaa . t a s e ovde dogaa?, pitao sam. Kroja se okrenuo i pogledao me. Peglu je drao visoko podignutu, kao da se bojao d a bi i sama njena blizina mogla net o d a zapali, d a izazove poa r. Ne uznemiravaj oveka, rekla je moja majka. Njegova kerka se trgla na zvuk njenog glasa, igla joj je prodrla kroz tkaninu i ubrzo smo mogli d a vidimo kap krvi n a njenom dlanu. Brzo, rekao sam, dajte alkohol i zavoj. Onda je kroja rekao: Ako tako nastavi, raspaliu t e ovom peglom. U tom asu sam shvatio vanost i vrednost prijatelja koje vie nisam imao. Pegla je podrhtavala u kroja evoj ruci. Gde je bila igla? Moja majka se ponovo oglasila: Samo nas sve nepotrebno zamara, rekla je kretavim glasom. Dobro, pomislio sam i okrenuo se, ali nisam znao kuda bih. Mrak je gusnuo napolju podjednako kao i unutra, svetlost se samo povremeno odbijala od neke zvezde ili od uica igle, mo ja majka i kroja s u disali hrapavo i naizmeni no, dok se njegova kerka

javljala kratkim jecajima u dugim razmacima. Pitao sam se da li u pauzama izmeu jecaja spava i t a j e s njenim gaicama. Nigde ih nisam video, ali mod a s e sue na kanapu, u dvoritu? Onda se ponovo javila moja majka: Je li otiao?, pitala je . Jeste, re e kroja . Upaliu svetlo, kazala je devojka. I kad se svetlo napokon upalilo, tamo me vie nije bilo.

POETIKA KRATKE PRIE, PRVI DEO

Iznenada, iz zahuktale mase prolaznika, izdvaja se jedna devojka, prilazi m i i kae : Znala sam d a emo se ponovo sresti.

Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos, zasen enost obraza, krhke usne koljke. Okreem se i vidim d a stoji nasred sobe. Na njoj j e cicana haljina. Ponovo gledam kroz prozor. Ona i dalje stoji nasred sobe.

Kaem joj, malo posle, da se skine i da uzjae konjia za ljuljanje. Konji a mi u uglu. Beo je , a li n a elu i stranjim nogama ima crne pege. ta?, kae devojka. Ponavljam zapovest neto blaim glasom, mada ni onaj koji sam u prvi mah upotrebio nije bio neto naro ito grub. Umoran sam.

Devojka gleda s nerazumevanjem, ali j a vie ne znam kakav glas da upotrebim.

Promenio si se, kae devojka kada sam se najmanje nadao. Kako to misli?, pitam. Ona slee ramenima.

P re nekoliko godina iveo sam godinu dana n a selu. N i j e t o bilo selo ve veliko vikend-naselje gradskih stanovnika, sa injeno od sitnih parcela, bata i vonjaka. Radnim danom bilo je pusto, a subotom i nedeljom, kada je vrvelo od ljudi, vraao sam se u grad. U ponedeljak naselje j e ponovo mirovalo. Sedeo s a m n a trononoj stoli ici i gledao kako se sunce raa. Sa iste stoli ice, uve e, gledao sam kako zalazi. Popodne sam zalivao rue, kresao gran ice, brao voe, uvek je bilo neto da se radi. Nou sam itao ili jednostavno posmatrao kako s e mrak ponaa. Nadohvat ruke stajala j e aa s mlekom. Veliki zidni s a t nije radio. None ivotinje kretale su se po gustiu, i ponekad, danju, pronalazio s a m tragove njihovih poseta: otisak u vlanoj zemlji, siuan izmet, razbacano perje. Jednog jutra, u rosnoj travi, naao sam ensku narukvicu. Uspravio sam se,

jo je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo s e oko sebe. Onda sam je podigao i obrisao.

Ne kaem devojci. Ne moe ovde ostati. Zato? Zar ima nekog drugog?

Ipak j e sela n a konjia, ali nije s e svukla, ve je samo zadigla cicanu haljinu i opkora ila belu igra ku s crnim pegama, i jo dok je sedala, uhvatila s e za njegove ui i vrhovima prstiju prekrila deo pege n a elu, ali konji j e bio mali, tako da nije mogla da podigne stopala na oslonce niti da ih uvu e u uzengije, nego se sva skvr ila i iskrivila, iako pritom nije isputala uzde, i stalno je as jednom as drugom nogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na elo, i ona j e pokuavala d a ga oduva nazad, isturala j e donju usnu i duvala vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen je poskakivao na toj vazdunoj struji, a konji je gledao o ima sa kojih se ve zgulio deo farbe, a rep, koji su nekada davno odsekli nekom pravom konju, njihao s e i lelujao i katkad eao konjieva kopita. Toliko je bio duga ak.

Opet sam kod prozora. Neto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuena, brzo ustaje s konjia, povla i haljinu nanie , pita ime moe da nas ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posua, moj poznanik podie obrve, iri ruke, krivi vrat prema izvoru zvuka. Sve bi t o trebalo d a zna i K o ti je ovo?. Odmahnem desnom akom, to zna i Ma, pusti to, nije vano, reci m i zat o s i doa o , t a t e zbilja dovelo?. Devojka s e vraa s posluenjem, oljice podrhtavaju na metalnom posluavniku kao to je to negde opisano, ja se zavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan p a drugi zalogaj slatka od sitnih umskih jagoda. itao s a m tvoje nove pri e, kae on kada savae. Onda pogleda devojku. On pie pri e, kae joj. Devojka mu uzvraa pogled, ali ne pomera ruke koje ostaju prekrt e n e u njenom krilu. Poznanik sada gleda u mene. Ne mogu tim pri ama da poreknem odreene kvalitete, preciznost koja podsea na dijamant, ritam, jezik, ali emu sve to? Kada ih pro itam, ne osea m se ni bolje ni gore nego pre t o sam ih zapo eo. Razume ta mislim? Prvo devojka klimne glavom, potom ja. Tvoje prve pri e, nastavlja, one o Jevrejima, imale su teinu, bile s u ive, doticale s u srce, zadirale su u sutinu egzistencije.

Zar je on Jevrejin?, kae devojka. Jeste, kae moj poznanik, nisi znala? Devojka ne odgovara.

Zna li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiu u romanu Tristram endi? pita moj poznanik. Ali u drugom kontekstu kaem. Da, u drugom kontekstu kae moj poznanik. Ali je ipak pisao.

Zar je on doao samo zato da bi ti rekao kako mu se ne dopadaju pri e koje sada pie?, kae devojka nakon to je moj poznanik otiao, i to je najdua re enica koju je ona izgovorila. Uzbuen njenom re itou, proputam priliku d a joj odgovorim. Kada vidi d a ne odgovaram, devojka sama odlazi d o konjia, zadie cicanu haljinu d o butina, opkora uje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi neudobno, jer je konji mali, pa ona ne moe ni da podigne stopala ni da se vrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butine izduene. Njene gaice bele. Prislanjam elo n a prozorsko okno. To je pakret koji redovno budi saoseanje. Kada vidi da se ne pokreem, devojka e ustati, brzo e mi prii na bosim stopalima, moda e zastati samo da bi se oslobodila odee

ili da bi prikupila hrabrost, svejedno, vano je zastajkivanje, a ne obrazloenje. ta to radi?, kae devojka. Zatvaram o i, ali ona ipak ponavlja: ta to radi?

Kao prvo, gledam sporo. Ono to je brzo, vidim polako; ono to je polako, vidim jo sporije. Kretanje mi, dakle, ne donosi radost. Kao drugo, obuzima me nemo. Mogu danima sebi da govorim o ve i l i o ne stvari; t o nee nita izmeniti. Kada pogledam kroz prozor, kada izae m n a ulicu, kada se osvrnem, ne vidim kue ili ljude ili stabla ili domae ivotinje; vidim re kua ili re stablo, ili re ma ka. Jezik je veo koji me razdvaja od stvarnog sveta.

Zato mi to nisi ranije rekao? kae moj poznanik. Koje?

 To o jeziku kao velu koji te odvaja od stvarnog sveta. Nisam znao kaem. Pokrivam rukom slualicu i kaem devojci da se obu e. Molim? kae moj poznanik. Nisam znao ponavljam. To sam uo, ali u inilo mi se da si jo neto rekao. Nisam. A devojka? ta? Je li otila? Jeste. Javiu se ponovo kae moj poznanik i prekida vezu.

U elji da bar malo umirim svog poznanika: piem pri u o jednom starom Jevrejinu. Taj stari Jevrejin, koji s e zove Elazar, vlasnik je male radnje u kojoj prodaje kolski pribor, pribor za puenje i pribor za ivenje. Njegova ena (Rahela) umrla je pre mnogo godina, i to, najverovatnije, na poroaju. Iako ne pomilja da se ponovo oeni, Elazar esto razgovara s Bogom o mogunosti d a dobije sina. Elazar opti s Bogom kao sa sebi ravnim, uveren da je to pravi na in. Bog, naravno, ne odgovara. Ne odgovara neposredno, ali nekim znakom uvek pokazuje da je uo Elazarov zahtev. Elazar se stoga nee iznenaditi kada jednog petka uve e, po povratku sa slub e u sinagogi, n a svom pragu zatekne

pletenu korpu sa uplakanim i unereenim detetom. Razo arae se tek kada bude odvio pelene i ugledao devoj icu, ali e ubrzo potisnuti t o oseanje i zamenie ga radou. Ipak, nekoliko ve eri kasnije, dok Bog uti u oblinjom drvetu i nastoji da zaviri kroz Elazarov prozor, Elazar mu se obraa sledeim re ima: Reci mi neto: zato mi nisi darovao sina kojeg sam traio, i kojeg s i mogao d a obelei znakom zaveta, nego si mi poklonio devoj icu za koju neu nikada doznati da li je pravi deo naeg naroda? Bog, naravno ne odgovara. Elazar j e , za svaki slu aj, nazove Rebeka. Sedamnaest godina posle toga po ne drugi svetski rat. Elazara i Rebeku odvode u logor, i tokom zime sprovode ih u gasnu komoru, potom u krematorijum. Elazar dospeva na nebo. Rebeka je takoe negde u raju. Bog sa ekuje Elazara zavaljen u

nebeski presto. Kraj njegovih nogu sedi jedan sasvim mali aneo. Glasom koji podsea n a sve zvukove koje je Elazar uo, iako ne li i ni na jedan od njih, Bog mu kae: Je l' si sada shvatio da spoljne odlike nita ne zna e?

Moj poznanik j e zgranut. T i s e podsmeva svetoj uspomeni na milione mu enika, kae on, a ta pri a koju si napi sao samo je bedan pokua j d a prikrije svoju netalentovanost. ovek koji u dubini svoga srca ne saosea s malim ljudima nema t a d a trai meu piscima. Gledam devojku kao da mi ona moe pomoi . Ne mogu ja da ti pomognem, kae ona i prilazi prozoru. Njeno elo doti e okno. Niz okno se slivaju kapi kie. Moj poznanik je i dalje uzrujan. O n kae : Godinama pratim tvoja nastojanja da ismeje zdravorazumski pogled n a s ve t, a sada tek shvatam da su to izrazi nemoi, nemoi koja prerasta u zlobu, u pi zmu, u kivnost prema samoj sebi. Ovo, udara kaiprstom po otkucanim stranicama, predstavlja kona an dokaz, zavrni udarac. Posle ovoga, mali moj, t i nema vie ta d a trai u literaturi. Gledam devojku kao da mi ona moe pomoi . Ne mogu ja da ti pomognem, kae ona i odmi e s e od prozora. N a mestu gde j e njeno elo doticalo okno ostaje magli ast otisak. Kia je u meuvremenu prestala. Moj poznanik odbija dalje da govori. Uzima eir, kini mantil, kiobran, kalja e , lulu, kesu s duvanom, upalja , futrolu s nao arima, depni noi, adresar,

hemijsku olovku; i polazi. Pred vratima zastaje i okree se. Hoe li t i sa mnom?, pita devojku. Devojka m e gleda kao d a joj mogu pomoi . Ne mogu ja da ti pomognem, kaem. Ako nee ti, kae ona, ko e? Ne odgovaram. Napolju s e razvedrava, i dok m i stojimo: poslednji zraci zalazeeg sunca boje zlatnom bojom predmete u mojoj sobi.

Posle nekoliko dana, u etvrtak, magli ast otisak zaostao od devoj inog ela vie s e ne vidi. Vidi se, u stvari, jedna tanka, krivudava crta, ali ne bih smeo da se zakunem da je to, ba to, njen poslednji trag. Isprobavam razne poloaje, krivim glavu iz razli itih uglova, pribliavam se, potom se udaljavam. Nita. Kada bih imao papagaja, moda bi mi on neto rekao. Ali nemam papagaja. Imam zlatnu ribicu koja ne govori. Pregledao sam i kupatilo; pomislio sam da je mod a u njemu neto zaboravila: ealj, sapun, vlat kose. Nita. U predsoblju nema otisaka njenih cipela. Doti em kvaku, pokuavam da se setim d a l i je tu kvaku nekada dotakla njena ruka, ali ne uspevam. Pokuavam ponovo. Mogu da se setim mnogih stvari, ali toga ne. Zatvaram o i i usredsreujem se na tu misao sve dok sasvim jasno ne vidim kvaku u sebi.

Onda otvaram o i. PRIZOR, PROZOR U subotu uve e ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio iv, a ja mrtav. Leao sam na krevetu; kratak beli ara v pokrivao mi je bedra; stopala i sko ni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se o ajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao a ke na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i po e o da ita. Video sam kako se Ijulja napred-nazad, dok se hebrejske re i lome u njegovom grlu. ulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, po eo da kalje, i nao are su

mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod. Ujutru sam otiao na groblje. Zato mi to radi? pitao sam ga. Stajao sam pred irokom nadgrobnom plo om koja je jo uvek bila pokrivena rosom. Zato mi to radi? ponovio sam. utao je. Ako mi togod zamera, rekao sam, zato to ne kae? Negde iza mene neto je unulo. Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otiao sam do velikog oraha i zavirio mu meu grane kao to eni gvirim ispod suknje. Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako

sada ima veverica. Nigde nikoga. Ponovo sam priao o evom grobu. Na drugoj strani staze video sam sveu humku s drvenim obelejem. Na obelej u je ps a l o Flora Monitijas, 1903-1985. Kada smo p r e nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je sasvim pust. A sada, ako ne greim, preostalo je jo samo desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje e

prestati da ivi. Jevreji e morati da potrae drugo mesto za svoj po inak, za o ekivanje trenutka kada e s e Mesija pojaviti, kada e se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata. P o d uslovom, naravno, d a Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao t o mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u prolosti, nita nas vie nee spasti. Tvoj oseaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko izveta en, da moe da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju parodiju. Moda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privla ila razli itost stvari, njihova izuzetnost. Otac j e odmahnuo rukom. Ako eli d a stvari budu druga ije, rekao je, onda ih prvo mora na initi istim. Tek posle toga moe uzeti da ih menja. to je zna ilo: prvo mora da bude kao svi ostali, a tek kada ovlada t i m umeem moe d a po ne da se razlikuje. Postoji odreeni redosled stvari koji se ne moe izmeniti. Udaljio sam s e od o evog groba i pronaao kamen i neobi nog oblika. Stavio s a m g a n a r u b spomenika,

pomilovao mermer prstima, pa usnama, i poao. Zatvorio s a m grobljansku kapiju. P o r e d m e n e je protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa jo dve, ponudile su m i bukete cvea . U kiosku vie nije bilo dnevnih novina. P ri jele su mi se virle. Samousluga j e bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli n a svojim stolicama. N a stepenicama j e leao ispranjen tetrapak. Semafori su se prilagoavali saobraaju kao kameleoni. Pekle su me o i . a kao sam ui. Potar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se oseala praina. Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac. U to vreme ve je bio bolestan, koa mu je bledela, o i gubile sjaj, kosa postajala sve rea, prsti otkazivali poslunost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve vie suile, tako da su veta ke vilice klizile, ispadale, beale niz jastuk mokar od znoja. Prozor j e zatvoren, rekao j e bolesnik n a susednom krevetu.

Soba u kojoj su leali bila je mala, tesna, dva kreveta i iviluk, noni sto ii, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu. Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakra i? O emu on to pri a? Od prizora mu se u inilo da si rekao prozor, rekao sam. Lud je, rekao je moj otac i pokuao da uhvati vilice. Moda je bio lud, ali u onome to je rekao bilo je neke istine. Svet s e sastoji od prizora, ali prozor j e zatvoren, bolje re eno: dol o j e vreme, kucnuo j e a s da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada vie nema prizora, nema ni sveta. Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokriva s a sebe. Tvrdio je da mu je vruina i da mora da lei go. U klonuli penis zabili su mu cev icu koja je sprovodila mokrau u providnu plasti nu kesu. U o i ma mu je bletalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u ivotu neemo dosegnuti. Nae posete pretvarale su se u uzaludne pokua j e d a ga ubedimo da treba da jede, da mirno lei, da uzima lekove, a o n s e otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao arave,

cepao potkoulje, prevrtao tanjire, prosipao ae s vodom. Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokuao sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se deavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrtenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe otvorio o i, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, b i o j e njegov, pripadao samo njemu. U t i m magnovenjima o n j e iveo umesto mene, vraao se kao to u se ja vraati u telo moga sina. Svaki ovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd. Ako eli da bude siguran, govorio je moj otac, onda mora prvo da ovlada nesigurnou. Tek kada dozna ta zna i biti nesiguran, moi e da se prepusti sigurnosti. Kada sam se probudio, ostao sam da leim zatvorenih o iju. u o sam svaki poznati u m u naem stanu: kucanje zidnih satova, utanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska autobusa. Plai o s a m se da pogledam. ta ako sam se probudio kao

moj otac? Prstima desne ruke dotakao s a m levu nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ru ni zglob. Mogao sam to d a budem ja, a mogao j e t o da bude i neko drugi. Opipao sam lice: elo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati o i da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgr ila su se, ispravila. Moram jo mnogo da u im, pomislio sam. Tako je po eo dan

IMITACIJA IVOTA
Pogledala sam kroz prozor i videla svog mua kako prelazi preko trga. Nisam mogla da mu vidim lice; bila sam predaleko, bolje re eno: previsoko, ali nita nije moglo da me prevari. Kada svake ve eri leete s nekim u krevet, i kada tokom tih noi opipavate njegovo telo, onda se ne grei. Net o u vama, iznutra, kao glas koji dopire kroz priguene telefonske kablove, jednostavno kae: To je on. Okrenula sam s e i zakora i la u sobu. Dodirnula sam svoje lice, prvo obraz, pa elo, pa resicu na uhu. Pogledala s a m nanie i videla d a stojim kao i uvek: pomalo razmaknutih stopala, isturenih prema napolje. Kada smo se upoznali, rekao je da takva stopala odaju enu koja voli da spava s mukarcima. Bili smo na nekoj zabavi, ne znam gde, samo se jasno seam da je s gramofona dopirao glas Lu Rida. Pogledala sam u stopala, ovako kao to ih sada

gledam, a onda sam podigla pogled i zagledala se u njega. Lu Rid je neto govorio, ali re i vie nisu bile vane. Tek sam s e tree g dana setila d a ga pitam kako se zove. Mislim, d o t a d a s a m ga zvala nekim smenim imenom: Macane iii Maco, ili mod a Braco. Bili smo u mom stanu, u ovom stanu, a on je etao po kui sasvim go. Ja sam mu govorila Macane ili Maco, ili moda Braco, a on mi je prilazio, doticao me, ponovo odlazio. Onda je otia o u Tursku i vratio s e s pola kilograma haia. Stigao je uve e, raspakovao lepinju ita i stavio je na sto. Osetio s e sladunjavi, otuni miris. O n j e napravio doint od tri papiria, savio filter od neke stare razglednice. Puili smo, a ja s a m posmatrala njegove ruke n a stolu. Nokti su mu bili obrubljeni tankim nitima prljavtine. Iz nadlanica i pojedinih delova prstiju izbijale su mu retke, crne dlake. Da li me voli? upitao je. Po ela sam d a razmiljam o tom pitanju. Osetila sam kako m i kosti glave pucketaju od naprezanja, kako se raspadaju i ponovo

sastavljaju krupni molekuli modanih kiselina. N a kraju sam se setila: ta ti zna o ljubavi? pitala sam ga. Nita, rekao je. Nisam verovala svojim uima. t a ti se desilo? pitala sam. On je onda rekao da je oduvek eleo da upozna nekog kao to sam ja, da je ovih dana, dok se smrdljiviim vozom, punim turskih radnika i nai h vercera, vozio prema Istambulu, pa natrag, prema Beogradu, da je sve to vreme mislio, ne, da je sve to vreme samo prieljkivao da to pre stigne kui, mojoj kui, ovoj kui, i da je pokuavao d a uobli i re i koje e mi rei kada mu budem otvorila vrata. ta si hteo da mi kae? pitala sam. Da li hoe da se uda za mene? rekao je. Nasmejala sam se. I on se nasmejao. Rekla sam mu da li i na junake holivudskih melodrama, i o n s e sloi o. Onda smo zajedno probali da se setimo neke od tih melodrama, ali nismo mogli. Bili smo toliko naduvani, da su nam glave tonule prema povrini stola. U jednom trenutku ak sam i spustila obraz na stoljnjak, i ona lepinja od ita u inila mi se kao gora na kojoj s u boravile zloglasne ubice Starca s planine. Tada sam rekla: Hou, ali on nije stigao nita d a odgovori, jer je zazvonilo ulazno zvono. Dolazio je Fiks, njegov ortak.

Kada smo podelili hai i kada je Fiks otiao, ponovo sam rekla: Hou. Ve smo bili legli u krevet i pruila sam ruku d a ga dotaknem. Gledala sam kako se moja ruka kree prema njemu i kako se sputa na njegovu kou, ali nisam nita osetila. Moda nije trebalo d a kaem: Hou, ali re , kada s e izgovori, zna samo za jedan pravac kretanja. Otvorio je o i kada je uo moju re . Da, rekao je. A onda, prole godine, odlu io je da nestane. Prvo sam pomislila da je ponovo otputovao u Istambul, potom sam se uplai la da su ga uhapsili, posle s a m poverovala da je pronaao drugu devojku. Ovih dana lako se pronalaze nove devojke. Sigurno j e pomislio d a e stvari, s takvom devojkom, biti druga i je . D a e izbei sve ono to nije izbegao sa mnom. udno j e t o kada s e posle nekoliko godina probudi i vidi da je sve oko tebe ipak isto: isti je ugao pod kojim pada svetlost, iste stvari koje te okruuju, isti zvuk zidnog sata, isti mehurii u asi bajate vode.

Marina, moja prijateljica, ponudila mi j e da spava sa mnom. Mod a e t i biti lake ako ne bude sama, rekla je. Odbila sam. Prvo sam sredila kuhinju. Onda sam pozvala majstore da zastakle terasu. Sama sam okre ila kupatilo. Stan sam usisavala dva puta dnevno. Kupila sam novu garnituru za predsoblje. Promenila sam zvono na vratima. A N nita nisam uspela da u inim. Stavljala s a m klju u bravu, otvarala vrata, ulazila. Uvek je to bio onaj isti stan. Sve dok se on nije ponovo pojavio. Pogledala sam, sasvim slu ajno, kroz prozor i videla kako prelazi preko trga. Kada sam ga izgubila iz vida, okrenula sam se i vratila u sobu. Dotakla sam lice, pogledala stopala, potom se osvrnula oko sebe. Gotovo da nisam mogla da prepoznam prostor koji

me je okruivao. Ponovo sam dotakla lice. Pomislila sam: Moda ni ja vie nisam ista. Tada sam se setila naziva jedne melodrame: Imitacija ivota. Setila sam se kako sam plakala kada sam je gledala u bioskopu Central, kao i onda kada su je prikazali na televiziji. Nisam upamtila s kirn sam je gledala u bioskopu, ali znala sam da sam je na televiziji gledala sama. O n jo nije bio otiao, mislim: zauvek, ve s e negde zadra o , nikada nisam doznala gde. Kada se film zavrio, upalila sam svetlo, otila u predsoblje i zavirila u ogledalo. Kapci su mi bili nate n i o d pla a. Obrisala sam ih vlan o m maramicom. Ugasila svetlo. U inilo mi se da ujem kako neko kora a hodnikom, ali kada sam oslunula: uvidela sam da sam se

prevarila. Sada je, meutim, bio dan. Nisam otila do ogledala, jer znam t a bih ovog put a u njemu videla. Videla sam to ve toliko puta, d a bih mogla da se ogledam zatvorenih o iju. Vratila sam se do prozora. Ako je on pre toga ia o u nekom smeru, sada se odatle vratio. Stajao je na prelazu, licem prema meni , i e ka o da se promeni svetlo na semaforu. I ja sam e ka la . Svetlo se promenilo, neki Ijudi su krenuli, a on je ostao i dalje da stoji. Poi, rekla sam u sebi, poi . Svetlo se ponovo promenilo i automobili su se uskomeali. O n je i dalje stajao. Onda sam osetila kako se neto pomera u meni, duboko unutra, ali to nije bio onaj nemuti glas. Bilo je to njegovo ili moje srce, svejedno. Zadra la sam dah i osetila kako odska e : gore, pa dole, pa dole.

PISAC Kada zatvori vrata za sobom, pisac nekoliko trenutaka ostaje u gustom mraku stepenita, misli pisac. Potom se njegova ruka podie prema prekida u to je odavno uveban pokret i ne postoji

nikakva mogunost grek e i samo trenutak kasnije svetlost razotkriva ceo prizor. Ali pisac nije zadovoljan: sve s e to prebrzo odigralo; vie ga privla i mogunost koja se odigrava n a sledei na in: kada s e pisac nae u tmini hodnika i podigne ruku prema dugmetu za stepeninu svetlost, o n zaprepaeno uvia da se dugme ne nalazi na svom mestu. Pisac pipa zid, prvo malo iznad a onda malo ispod mesta na kojem je do sada po ivalo crveno dugme (pamti, dakle, i njegovu boju), ali uzalud. Onda zakora i napred, p a nazad, opipava i to s obe ake pranu povr zida, ali ne nalazi ono to trai. Pisac s e uzbueno mekolji u svojoj stolici. Napetost, ta nije re eno: o ajanje pi sca izgubljenog u mraku polako prelazi i n a njega. Dodue, kroz svest mu u blesku promi e ime Roberta Kuvera, sea se da je pro itao jednu ak dve! njegove pri e izgraene na sli an na in: u prvoj, neki ovek gasi svetlost i kree prema krevetu na kojem lei njegova razgoliena ena, ali odjednom otkriva da mu je prostor nepoznat i d a ne uspeva d a stigne d o nje kada mu to na pokon poe za rukom, i kada po ne da vodi ljubav s njom u mraku, irom s e otvaraju vrata, upadaju policajci, pali s e svetlo, i ovek zgaeno uvia da je njegova ena mrtva, da se ve raspada, itd; u drugoj pri i, neki ovek, verovatno ne isti, premda to nigde nije naglaeno, izlazi iz kupatita, gasi svetlost i takoe polazi prema leaju, ali kada legne i upali nonu svetiljku, zaprepaeno uvia da se s njim u krevetu nalazi jo etiri-pet osoba, itd. Sve m u t o (piscu, dakako) promi e mnogo bre nego to je bilo potrebno da se napie ili pro

ita, tako da kada se mi naemo na ovom mestu pisac ve po inje da opipava betonski pod odmorita, uveren da je dolo do neke promene u perspektivi, da je gore postalo dole i obrnuto, dok pisac i dalje sedi u svojoj stolici. Njegovo uzbuenje sada je ve vidno, ne bi nas iznenadilo kada bismo mu na elu videli grake znoja. Njega, meutim, zanima neto drugo: ko je ostao s onu stranu vrata, zato je pisac uopte izaao na hodnik, zato s e sve to deava? Ali zar nisu to pitanja n a koja bi o n trebalo d a odgovori? Pisac, pak, donosi odluku d a bude razuman: uspravlja se u mrklom mraku, vrhovima prstiju desne ruke doti e zid, levu ruku prua u stranu, prema gelenderu. Njegov plan je jednostavan. Kada dohvati gelender, krenue niz stepenice i izai e na ulicu. To je, uostalom, u inio mnogo puta do sada: u vreme redukcije struje, u vreme detinjstva, u vreme koje je zahtevalo prikradanja. Prema njegovoj ra unici, sasvim jednostavnoj, s obzirom d a nikada nije b i o d o b a r u matematici, sasvim rairene rulje, ali nikako prenapregnute, sasvim pouzdano dokazuju gde je: jer kada bude odvojio vrhove prsti ju desne ruke i jo sasvim malo pomerio prste le ve ruke, dotai e i p k e n a gvozdenoj stepeninoj ogradi. Ali kada to doista u ini, pisac nita ne doti e. Kada, samo asak kasnije, vrati ravnoteu na desnu nogu i desnom rukom ponovo krene prema zidu koji je malopre opipao, nita ne nalazi. ta je uopte o ekivao? misli pisac. Pisac ne

odgovara. Moemo pretpostaviti d a p ro za Roberta Kuvera nije n i njemu strana, knjievni uticaji i r e se nepojmljivom brzinom. D a li sve to potvruje stanovit e da ne moemo znati nita osim onoga to neko ve zna? I da li to zna i da neko ve ne zna ono to mi neemo nikad znati? Pisac prestaje d a pie kako bi u miru razmislio o svim implikacijama gornjih pitanja. t o ni u najmanjoj meri ne olakava poloa j pisca koji u potpunom mraku po inje da osea kako gubi razum. Polako, ali sigurno. Gotovo d a bi mogao d a opie taj oseaj: kao da se neto (to je, valjda, razum) odvaja od njega, ali tako da on osea kako postaje sve laki. Pisac pomilja da bi mu potpuno gubljenje teine moda pomoglo: podigao bi s e , onako bestelesan, u vazduh, u visinu, i moda upravo t u, g d e s e najmanje nadao, pronaao bi izlaz. Svima bi nam bio potreban izlaz, misli pisac. Svako od nas naao se u svom orsokaku, misli pisac. Zar pisac ne bi mogao da prestane da razmilja kao pisac, misli pisac. Pisac misli d a b i t o moglo d a bude mogue. A da li bi bilo korisno? Bilo bi. Ali nama je poznato jo neto, mi unapred znamo pouku do koje e pisac i pisac tek mnogo kasnije stii. Naravou enije glasi: Ne otvaraj vrata koja ne zna kako e zatvoriti. Odnosno: Ne zatvaraj vrata pre nego to upali stubino svetlo. Ni jedan ni drugi pisac nisu o tome raz miljali. Prvi ni sada ne razmilja; drugi bi voleo da moe da razmilja, ali odavno je izgubio svaku mo rasuivanja. On stoji u mraku kao otpadak, kao kamen, kao pu. Poreenje s puem moda nije uspelo. On die, gleda, kuca m u srce, bije bilo, guta pljuva k u , i m a kamen u

bubregu. ta s e od svega toga moe primeniti n a pua? Tako rei, nita. Pre nego to je postao to to jeste pomislio je da napie pri u o piscu koji pie pri u o piscu koji vie ne zna ko je, ta je i gde se nalazi. to prvog pisca dovodi u znatno tei poloaj, jer vie nije siguran d a li prebira po tastaturi pisae maine zato to tako hoe ili zato to tako hoe neko drugi. Opasnost je upravo u tome t o s e moe desiti da se nae m o u bezizlaznoj situaciji o nd a kada pomislimo da se u bezizlaznoj situaciji nalazi neko drugi. Nenost treba d a bude naa primarna odlika, potom plemenitost, p a onda milosre. Zlo s e vraa , t o s u utvrdili pametniji od nas, misli pisac. On bi sada dao sve na svetu kada bi samo mogao d a provu e svoj prst kroz mrak prethodnih redova, papirnih stranica i tamparske farbe, i d a pritisne crveno dugme prekida a. Svetlost, koja bi se pojavila kao otkrivenje, ne bi nazvao svojom. Ne bih svojom nazvao tu svetlost, misli pisac. Pisac u mraku i dalje nita ne misli. On je sada ivi le, dokument o pogubnom uticaju proze n a svoje junake. Kada bi mogao d a izgovori re svetlost, o n b i s e oseao isto kao kada bi rekao jabuka, ili lag, ili iviluk, ili svemir nema ni kraj ni po etak, ve sve u njemu istovremeno postoji n a jednom mestu i na mnotvu razli itih mesta. Tako ti je to: danas jesi, sutra nisi. Stvar je samo u tome da pravilno oceni kada je danas a kada sutra, premda je najsloenije uraditi ono to je najjednostavnije. Kao to

su, na primer, ona dva koraka koja treba napraviti od ulaznih vrata svoga stana do mesta gde s e nalazi prekida za stepenino svetlo. Dovoljan je samo jedan pogrean pokret da bi nastala cela pri a.

MOJA ENA VOLI MAKE

Moja ena voli ma ke. Sasvim jednostavna re enica koja u sebi krije bezdane nerazumevanja. Ali, ako j a ostajem ravnoduna pred tvojom ljubavlju prema sintaksi, kae moja ena, zato tebe uznemirava moja ljubav prema ma kama? Tokom popodneva, u bezbroj malih posuda, ona priprema ma je specijalitete: iznutrice, digerice, kaice i papice, pilee noge, bubrege, parizer, mleko. Onda silazi u dvorite, zvecka natovarena lon iima i erpicama, klopot njenih klompi odjekuje stepenitem. Gledam s terase kako svako jelo sipa u poseban anak. Manje posude za vee ma ke; vee posude za vie ma ia; mleko u bezbroj an ia. Uspravlja se, brie ruke o kecelju i poziva ih. Moda ne znam ta je ljubav, ali zato znam ta je arolija. arolija je na i n na koji s e istog asa pojavljuje bezbroj ma aka, na in na koji ih ona usmerava, gura njuk e u posude, kako i m miluje izuvijana lea, kako s e njihovi repovi ire,

kako joj se penju uz nogavice. Vraam se u kuhinju, krstarim praznim stanom, odlazim do ormana, otvaram ga, gledam ta se sve nalazi unutra. Kada se moja ena vrati iz dvorita, pitae me ta elim za ru ak. Rei u joj. Obedovae m o u tii ni ; j a u uzalud nastojati d a pronaem ma je dlake u jelu, n a aravu, na njenoj bluzi, u hlebu; ona e na kraju izneti dezert: puding od vanile. Oboavam vanilu. Jednom je moja ena rekla: Mrnja udaljava oveka od prirode; ljubav ga vraa u kolevku svemira. Htela je da kae d a ovek koji voli, i vi u skladu s ritmovima sveta: dan je za njega dan, a no no. Ujutru on otvara o i, uve e ih zatvara. Ona se, naravno, grozi takvih objanjenja. Kae : Ako re i ne govore ono to kazuju, emu onda re i?

Stvarno, emu re i? ujem jeku njenih klompi: ona s e vraa. Sedam na svoje mesto. Neka me nae onakvog kakvog me je ostavila. Meutim, nou, dok leim budan a ona spava, za ujem ponekad kako uzdahne u snu. Naginjem se nad nju i, iako je svetlost slaba, vidim kako joj nos podrhtava, kako joj se gornja usna zatee i podie, i otkriva pritajenu belinu zuba, i znam moja ena sanja mia.

POETIKA KRATKE PRIE, DRUGI DEO

Upravo kada sam naumio da preem preko ulice: neto mi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i uo sve zvukove koje nikada ranije nisam uo. Onda me je dotakla ne ija ruka. Kroz suze s a m vi deo devojku izvanredne lepote, duginih boja, koja me je pitala: ta vam se desilo? Rekao sam da mi je neto upalo u oko. Poite sa mnom, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvela u haustor. O i su do tada prestale d a suze. Devojka je papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i pokazala crnu mrlju. Sloili smo se da je to muica, nikako komarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikani fantasti nim prizorima. Ti stanuje ovde?, pitao sam je. Ne, rekla je devojka, ja stanujem u Zemunu.

Primeujem da je ovo ve trea moja pri a u kojoj s e re iznenada nalazi n a samom po etku. D a li zbog toga treba da se zabrinem? D a l i t o zna i da je moja mata iscrpljena? Da je izvor mog stvaralatva presahnuo? D a li treba da se zabrinem? Ili da se posluim pomodnim teoretisanjem i napiem kratak tekst, esej ili beleku, pogodan po duini za kulturni dodatak Politike, u kojem bih govorio o nunosti redukcije, o suavanju vokabulara kao stvarnom preduslovu za pravu postmodernisti ku umetnost? Moda bih re iznenada mogao d a proglasim za jezgrenu re svog stvaralatva, za sredite iz kojeg nastaje sve ostalo, da kaem kako nastojim da se vratim u samog sebe tako to u s e vratiti u sr svog jezika? Onda bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kada me jedan od urednika kulturnog dodatka Politike ne voli zato to svojevremeno nisam u Knjievnoj re i objavio njegovu pri u? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj stolici. Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale? Kao da bi ovo bio prvi put da se sluim laima, kao d a ve bezbroj puta, obraajui se javnosti, nisam upotrebio sloene i raznovrsne

konstrukcije koje s u po ivale na mojim vrstim, debelim neistinama? Ti si umetnik, kae mi devojka iz prvog fragmenta, tebi je sve dozvoljeno! ak i suze, kaem. Ona prua ruku. Zapaam tanke, duga ke prste, fino oblikovane nokte, dla i c e n a nadlanici. Pa, to s u prave suze, kae ona, ti stvarno pla e! Ali, kako to da dokaem? D a, kae Milo Komadina, t o j e zbilja veliki problem. Jeste, slae s e Svetislav Basara. Mihajlo Panti potvruje, Predrag Markovi takoe. Svi smo veoma zamiljeni.

Ponovo s a m slagao. Upotrebio s a m stvarne, ive osobe za svoje pripoveda ke ciljeve, stavio im u usta re i koje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekada rekao jeste, Panti je mnogo toga potvrdio ali nikada u g o r e navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisu Markovi, Panti, Basara i Komadina sedeli zajedno i sluali kako nari em nad svojom pripoveda kom sudbinom. alio

sam se svakom od njih pojedina no, ali nikada svima njima zajedno. Govorio sam im (pojedina no) kako me zamara to stalno traganje za novom formom, kako sam opsednut time kako u ispri ati pri u a uopte ne razmiiljam o tome ta pri a sadri. Onda sam rekao Komadini da u prei na sirovi realizam, da je t o jedino t o m i preostaje. Komadina se obradovao kao malo dete: pljeskao j e rukama i ushieno podvrisikivao. A ta je realizam? upitao sam ga. Naglo je zautao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, po e o je da grize usne. Tako sam ga ostavio.

Mogao s i jednostavnije d a postupi, kae devojka iz prvog fragmenta. Kako?

Mogao si da upotrebi potpuno izmiljene likove. Literaturi s u neophodna stvorenja od krvi i mesa, kaem. Pa, ti si od krvi i mesa, kae devojka i smeka se. Otkud zna? Ona prilazi i iznenada me, brie m iznenada, piem ona prilazi i vrsto mi stiska monice, dok s e istovremno svojim so nim usnama upija u moje. Oseam kako joj se usta blago otvaraju i kako njen jezik doti e, ali umesto ushita oseam tup bol. ta je? kae ona i puta me. Piljimo u mesto koje je do malopre drala. Boli me, kaem. Ona zavre rukav i pokazuje miicu. Koa joj je ravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja. Opipavam mii, divim se njegovoj vrstini. Vebam, kae ona. Plivam, ska em, diem tegove. Mora da bude oprezna s tolikom snagom, velim. Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre drala. Sva srea, kae ona, da se ovo dogaa u literaturi, a ne u stvarnosti. Knjievnost je jedina stvarnost, odgovaram. Bol, meutim, ne prestaje.

Zato bol nije uminuo u prethodnom fragmentu? Zato to su se ravni stvarne i izmiljene stvarnosti toliko izmeale da pisac ovaj pisac vie nije u stanju da ih pravilno razlikuje. Njemu j e , uostalom, sve t o odavno dojadilo. Uverio se da knjievnost, umetnost u celini, nema nikakvog uticaja; uverio se da je drutveni poloa j pisca vie nego bedan; uverio se da ga itaju jedino drugi pisci, i to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je delo loe, i iz stvarala ke zavisti, ako mu je delo dobro;

uverio s e , takoe , u svoje ograni ene sposobnosti. Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok pie ovu pri u. On je u svetu knjievnosti mimo svoje volje. Radije bi se bavio nekim drugim stvarima, radije bi len ario u Nepalu ili Izraelu, radije bi iveo u potpunoj povu enosti. Ali kada zazvoni telefon, o n s e javlja; kada zatrae Davida A ., on kae : J a sam, izvol'te; kada m u zatrae ovaj ili onaj prilog za ovaj ili onaj asopis, kada ga pozovu na razgovor u ovu ili onu izdava ku kuu, on obeava da e doi; iako nikako ne moe da bude siguran da je on taj u ije ime govori. Ali, t o j e ve odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu i sebi, i svi se ponaaju kao da je problem time reen, kao da je oseaj dvojnosti i ezao s lica zemlje. David A. nasluuje da se tajna tog zaborava krije u slonom bratstvu onih pisaca koji vole d a izigravaju sebe u javnosti, koji smatraju da je l i k pi sca njihova jedina stvarnost. Koji, shodno tome, n e vide nikakve razli ite ravni egzistencije, nego pristaju da ive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni. Z b o g toga su njihovi likovi spljeskani zgnje eni i jednodimenzionalni. Dok za to vreme David A. u jednoj ravni osea potmuli bol u monicama; u drugoj sve to zapisuje; u treoj sve to ponovo doivljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u etvrtoj nema monice; dok u petoj. Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne elim da imam veze s tim.

Misli li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je potenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost? Gledam je. Vidim da je ozbiljna, d a ima lepe grudi, da su joj o i eli no plave. Kaem: Ko to moe da zna? Moda se nisam dobro izrazila, kae devojka. Moda je bolje d a pitanje postavim n a ovaj na in: Ako j e umetnost deo ivota, da li je potenje preduslov za pravi ivot? Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Potenje prema kome? Prema samom sebi? Ako nisi poten prema sebi, prema kome onda moe da bude poten? odgovara devojka. ene su ponekad toliko pametne: da jedino moete da ih mrzite. U p ra vu s i , kaem, potenje prema sebi preduslov je za sveukupnu ovekovu egzistenciju.

Zna i, kae devojka, i za umetnost? I za umetnost. Prema tome? Sluaj, kaem joj, mogu d a zamislim stotinu drugih stvari koje bismo ti i ja mogli d a radimo umesto to ovde dangubimo raspravljajui o sutini umetni kog dela. Na primer, kae ona. Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, eli no plave o i, obla kolena. Voleo bih da, kaem i zautim. Ona mi preti prstom. Nikada nee postati pisac, govori devojka, uvek e ostati eprtlja. Nisi u stanju d a prevali svoju istinu preko usana, nisi u stanju d a uo i stvarnost koja te okruuje, nisi sposoban d a stvori uverljive likove koji e izraziti tvoj umetni ki kredo i postati pouzdan mea za moralne dileme naeg vremena. eprka po povrini kao kokoka po bunjitu. Zadovoljava s e pojavnim aspektom, a ne osea kako ispod zategnute ljudske koe treperi bilo. Gleda fotografiju, belei ise ak, i ne primeuje trajanje. Vidi bore na licu, a ne pita se ta ih je izazvalo. Uo ava trag, ali ne i Ne seri, kaem joj. Devojka je iznenaena. iri usta, iri o i, ko zna ta sve iri u svom zaprepaenju.

Ponekad se cela vetina sastoji u pravom izboru re

Vidi, kae Milo Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni ja, kae Svetislav Basara. Predrag Markovi i Mihajlo Panti nisu s nama. Sleem ramenima, odmahujem glavom, ali oni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemo nekom duga kom ulicom. Ulica j e oskudno osvetljena. Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kad kuni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog utog psa. Pas sedi, mae repom po praini i podie beli ast obla i. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Milo Komadina pri a o tome kako su u njegovom kraju ljudi vrsti, kako ve na prvi pogled prepoznaje ko je kakav ovek, i kako je zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. Svetislav Basara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivure imo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskog haia, usta su nam suva, a nigde

nikakvog osveavajueg pia. Prolazimo poslednju banderu. Sijalica s e jedva vidi n a njenom vrhu, kilji kao prolena zvezda. Svetislav Basara kae da se ni ega ne boji, da je samog sebe ve nekoliko puta premetnuo preko glave. eleo bih da ga pitam ta njemu zna i pisanje, ali ve smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi. uje se samo kako nam izmeu nonih prstiju curi praina. Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a po inje d a pirka prohladan vetar i n a nebu s e gomilaju oblaci. Naravno, oblaci predstavljaju pesni ku slobodu, jer smo u mraku. Milo Komadina vie nita ne govori, Svetislav Basara je takoe onemeo, u j e se samo moj glas dok zanovetam o iscrpljenosti postojeih knjievnih formi, o nedovoljnosti utvrenih pripoveda kih obrazaca, dok sve to pravdam novom percepcijom, novim dostignuima fizike, uticajem filma i televizije, injenicom d a i vi mo u doba kompjutera, uvidom da je ovek, i pored svega, s a m na svetu. Stajem. Niko ne ljapka pored mene. Pruam ruke. Mrak visi u aravima kao posteljina posle velikog pranja. Oprana j e svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvek odgovor, ne prua izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostaje mi samo da ekam.

Vraam se re i iznenada. Zato se ona tako napadno, tako uo ljivo pojavljivala na

po etku mojih novih pri a tokom poslednjih meseci? Da li je iznenadnost postala glavna odlika moga ivota? Ili me svaki trenutak ivota iznenauje? Ili me, to je najblie istini, iznenauje svaki po etak pri e? Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje j e odraz loeg stila. Dobar pripoveda provodi sate, dane, mesece godine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje; gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu na svetlost dana, bleti kao dijamant. Svaka stranica na izgled je ista, ali svaka se u stvari razlikuje. To si lepo rekao, kae devojka iz prvog fragmenta. Odgovaram joj d a mene zanima druga perspektiva, odnosno, drugi nivo; onaj n a kojem j e svaka stranica na izgled razli ita, iako je u stvari svaka ista. Ponovi, kae devojka. S va ki p u t piem istu pri u, kaem joj, svaki put pokuavam da saoptim svoju nemo da napiem pri u. Zato onda svaki put ne napie istu pri u?

Zato to nemam dovoljno smelosti, kaem joj, i zato to ... Zato? neumoljivo pita devojka. Zato to nisam poten, priznajem. Je l' vidi, kae devojka, je l' vidi da sam bila u pravu? Potenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnost koja po iva na temeljima potenja, itd, itd. Ne elim vie da je sluam. *** ta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta? Ako zatvorim o i, rekao sam joj, da li e me ponovo voleti? Devojka j e presavila papirnu maramicu, osvrnula se i bacila je u ugao. Ljubav se ne trai, rekla je, ljubav s e dobija. Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili su islikani fantasti nim prizorima, premda me nijedan od njih nije podsea o ni na ta. Sada moram d a idem, rekla je devojka. Poeleo sam bar da sa uvam njenu maramicu, ali ona nije dozvoljavala da je potraim meu kiselkastim otpacima. Ponudila mi je jednu istu. Odbio sam; u stvari, prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nae nova muica iz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo o igledno zabavljalo. Izali smo n a ulicu, onda smo ul i u park. U parku, sloili smo se, imamo ve anse. Seu n a klupu, rekla je devojka, a vi potraite najbolje mesto. Nisam se mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh, osetio odakle dolazi povetarac. Stao s a m licem prema

njemu. Spreman sam, rekao sam devojci i razroga io o i. Video s a m ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje, svaki sun ev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar. Onda vie nisam nit a video. Tu je, rekla j e devojka i verovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. I po ela da pla e ... O ajan kraj. Ali ne mogu da mu se vraam. Nastavljam, pruam ruku u pokua j u d a uteim nepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni, i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bih neto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, d a li bih neto rekao? Stojim, dakle, i lepo oseam kako prolazi dan i pada no. Po svemu sudei , t o j e uslovljeno mojim prelaskom iz gramati kog prolog u gramati ko sadanje vreme. No je mra na i strana, i ima hiljadu o iju. Bojim se. G d e j e sada devojka koja mi je pomogla u prvom fragmentu. Pored mojih nogu

protr ava pas. Ne pitajte me kako t o znam, ali t o nije onaj uti pas, ovaj je malen i aren, i zove s e Niki. Onda vetar pored mene pronosi ne iji eir, p a jedno zguvano pismo, nekoliko nov anica, tap i nao are. Onda dolazi leto, pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da se nalazim na prostranoj snenoj padini. Preda mnom je devi anski sneg; i z a mene, beskrajna n i t mojih tragova. Savrena slika za uzaludnost mojih pripoveda kih pokuaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.

UMEE LJUBAVI
Ako ona treba da doe u est, onda je sve spremno ve u pet. Preostaje mi samo da je ekam, kao to mi posle, kada ona doe, preostaje da je spre im da ode. Spre iti moda nije najbolja re , ali u nedostatku jedne svaka druga re moe da poslui. Zato praviti razliku izmeu ne ega to ne postoji i ne eg drugog to takoe ne postoji? Bilo kako bilo, spre avanje (za mene) ozna ava vetinu ili umee da se, inei neto na izgled sasvim razli ito, u ini ono to ovek doista namerava d a u ini. Stvarnost s e tako pokazuje kao privid, dok se prava stvarnost odigrava neprimetno. Pokret ruke, na primer, samo je maska za treptaj oka ili primicanje butine. Kaa lj j e pravi paravan. Kosa se sklanja s ela da bi stopalo lake disalo. I tome sli no.

Dakle, ona dolazi, seda, povla i suknju preko kolena. Kada prekrsti noge, uje se kako joj se taru arape. Lice joj je rumeno, o i crne, prsti fino oblikovani. Boja laka na njenim noktima uznemirava, ali ne obavezuje. Njeno elo, meutim, sasvim je glatko, ne pamtim da sam ikada na njemu videla neku boru. Prvo izmenjamo nekoliko u tivosti. Obi ne stvari o vremenu, poslu, dnevnim dogaa ji ma . P r e n e g o to progovori, ona malo napui usne. Nekad je pustim da pri a; nekad namerno nastavim upravo onda kada pomisli d a u zautati; tada joj usne ostaju napuene sve dok ih ne ovlai jezikom. Vidim samo vrh jezika, ali lako mogu da zamislim ostatak. Ili onaj trenutak kada ugrabim priliku da je uhvatim za ru ni zglob. Moram, pre svega, d a odglumim iznenaenje ili uzbuenje ili neku sli nu imenicu, zatim da je uhvatim za ruku, da pazim da stisak nije prejak, i da ne traje predugo, da je pustim kao da je nisam n i uhvatila. A onda posmatram kako otisci mojih prstiju, kako crvenilo nestaje. Uvek sam se pitala kuda odlazi? Kako to da je jedan as sve rumeno, a drugi belo, ravno? Zar otisak nema pravo na opstanak?

Jednom mi je rekla d a odnedavno misli d a joj j e ivot okon an i d a s a d a ivi nakon i vota, u neo ekivano dobijenom vremenu. Kao ivi mrtvac, rekla sam. Ona se nasmejala. Prvi put sam tada ula njen smeh. Zar ti li im na mrtvaca? pitala je. Poelela sam d a joj dotaknem obraz i kaem net o o lepoti breskve. Ne, rekla sam, ne li i. Nisam s e pomerila: ruke su mi ostale skrtene u krilu. Kada bih ti sve ispri ala, rekla je, mislila bi da sam luda. Zatvorila sam o i, pa sam ih ponovo otvorila. Imam oseaj, nastavila je, da sam prola kroz vrata koja su se za mnom zatvorila, t o j e sve. Okrenula s a m s e i pomislila: to je, zna i, moj ivot. Ako zapla e, kazala sam u sebi, dlanovima u joj obujmiti slepoo nice i blago, ali u isto vreme silovito, privui glavu na svoje grudi. Ponekad joj pridri m kaput samo zato da bi h na tren zadrala dlanove na njenim ramenima. Da li ona uopte zna zato je pozivam?

Da li ja uopte znam zato ona dolazi? Svaki put kaem sebi: Ne plai se re i. Ali kada otvorim vrata i ona ue u predsoblje, ovla m i dodirne obraz u imitaciji poljupca i kae prvu stvar koja joj padne na pamet, osetim kako se negde duboko u sebi kreem prema tiini. Dodue , moja tii na j e kao njen ivot. Govorim, ali oseam da sam prela onu granicu kada re i imaju zna enje. Ona se saginje, ee zglob, pa list, pa opet zglob, onda iskree glavu i gleda me odozdo. Taj udni ugao dozvoljava mi da vidim pege na njenom vratu, odsjaj na zlatnom lan iu, nalu u kosi. Jednom smo pri ale o strasti. Ona je samo odmahivala glavom, odbijajui da poveruje. Kada sam rekla da je strast mera ljubavi, rekla je: t a t i zna o ljubavi? Rekla j e to povijene glave i istog asa

vrhovima prstiju leve ruke dotakla vrhove prstiju desne ruke. Napravila s a m se da nisam ula, iako s a m j a nju mogla da upitam ta ona zna o strasti. Onda sam videla da su moje ruke, d o tada prekrtene u krilu, ponovile njen pokret: vrhovi prstiju su se sjedinili i napravili krug. Mogla sam da kaem: Strast je podudarnost, ljubav je kretanje ka istovetnosti. Ali nisam. utala sam. Ona je odvojila prvo pal eve, potom ostale prste. Ponovila sam njene pokrete: prvo pal evi, potom ostali prsti. Onda je ona, ali t o vie nije vano. Van o je ovo: nikad ne gubi onaj ko voli; gubi samo onaj ko je voljen.

JA SAM KAMERA
Jednom mi je jedna ena pri a la o kii. Stajali smo nasred mosta i ona je govorila o tome kako je voda faktor koji ne odreuje samo nae postojanje u kosmosu, nego mnogo vie . Koliko vie?, pitao s a m j e . Ona slee ramenima. Mnogo vie, rekla je. Bilo je i drugih dogaaja. Jednom, na primer, iz autobusa s a m vi d e o kako ptice sleu n a leinu neke ivotinje. Pomislio sam: Ako autobus stane, tu u izai . Onda je ovek koji je sedeo pored mene upitao koliko j e sati. Okrenuo sam se da mu kaem, a kada sam ponovo pogledao kroz prozor: video sam neki drugi pejza. Nisam, u stvari, nita

video. Autobus j e ua o u tunel i zrnca neonske svetlosti tonula su izmeu pramenova benzinskih isparenja. Ili onda, kada sam u prolazu, u glavnoj ulici, ugledao svoj lik. Piljio je u mene iz ogledala u izlogu kapadijske radnje. Zastao sam, vratio s e , pravio se da me neto posebno interesuje. Od stotinak kapa u izlogu, samo jedna nije bila ka ket. Svi ka keti su, ta no na sredini, imali dugme presvu eno odgovarajuom tkaninom. ta li to dugme radi na vrhu ka keta? Podigao sam pogled prema ogledalu i ugledao kapadiju. Osvrnuo sam se, pomislivi da stoji iza mene, a o n j e tada provukao ruku, uzeo jedan ka ket i zatvorio vrataca. Na tim vratacima visilo j e ogledalo. U ogledalu sam ugledao sebe. U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja. Postoje samo niti izmeu pojedinih dogaaja koje s e tegle kao fino tkanje pau ine. U samoi svoje sobe rekao sam: Tii na j e po etaik svega, glas je kraj svega. I jo: Re i su nae dobrovoljno izgnanstvo. U knjiicu s tvrdim koricama upisao sam: Moj jezik je mo ja granica. Kada govorim, podiem goleme zidove izmeu sebe i sveta.

Negde s a m pro i ta o da je neko rekao: J a sam kamera. I ja sam. Nisam siguran d a razumem princip prelamanja svetlosti u prizmi, ali t o m e ne spre a va da budem kamera. Pogledam, trepnem; pogledam, trepnem. ena koja je sedela pored mene upitala je da li mi je neto upalio u oko. Nisam stigao d a odgovorim, a o na j e ve izvadila papirnu maramicu. Uzeo sam maramicu, pogledao je, trepnuo, i rekao da je sve u redu. ena je podigla ruku, pomislio sam d a hoe da mi otme maramicu, pa sam je brzo strpao u dep. Ali ena je sklonila pramen kose s ela i rekla: Umorna sam. Toliko sam umorna, da ne znam kako s e zovem. Odgovorio s a m d a razumem, d a i sam ponekad pomiljam na to. Na ta?, pitala je ena. Na prednost neznanja, rekao s a m . O n a s e naslonila na zavesu i zaspala. Pre mnogo godina doa o sam u ovaj grad. To e biti, mislio sam, prva re enica. Potom u opisati grad. Grad je mali, kue su niske, bate pune cvea, itd. Ima dana, meutim, kada je grad jo manji, kada se uvla i u sebe zbog ege ili mraza ili pustinjskog vetra. Tada junaci knjige razmi ljaju kako da odu iz grada, ta e i m ta promena doneti, itd. Ali kada na kraju odu, ak ni psi ne laju za njima. Upisao sam u knjiicu s tvrdim koricama: Prilagoditi se bez promene. Jednog dana sam gledao kako oblaci putuju preko

neba. Onda sam gledao kako lie uzvraa udare vetra. Pa sam obratio panju na hod buba kroz busenje trave. Onda sam gledao kako ja kora am. Pomislio sam d a bi vredelo utvrditi neke podudarnosti, ali nisam znao kako njihove noi c e d a svedem n a svoje. Naime, bube, ako s e ne varam, imaju est nogu, a ja, ako se ne varam, samo dve. Osim toga, o ne ne pomeraju svoje noge u isto vreme: mislim, sve tri leve, pa sve tri desne. Leao sam potrbuke i pokuavao da otkrijem kako to one ine. Tada sam osetio da me neko posmatra. Pogledao sam i video skakavca. Uvek sam pomiljao kako u negde pozvoniti i kako e mi neko otvoriti. Nije bilo vano ko e izai pred mene: ovek, ena ili dete. Sam in otvaranja inio me je srenim. Mislim da sam jednom rekao: Gvoe je prepreka, drvo je vatra. Desilo se da mi je ta ena stala iza lea . Nemoj vie nikada da mi staje iza lea, rekao sam joj. Ako ne mogu d a stanem tamo g d e elim, odgovorila j e , onda neu nigde stati. Obiao sam je i stao joj iza lea. Kako se sad ti osea? pitao sam. uo sam kako die, kako trai pravi odgovor. Nita me ne bi iznenadilo: da je po ela d a pla e, da je poelela da se ubije, da se okrenula i

izgrebala mi lice. Posle mi je pisala duga k a pisma u kojima je nalazila hiljadu opravdanja za moj i njen postupak. Meutim, naglasila je, onaj trenutak kada si mi zastao iza lea pamtim kao trenutak najizdvojenije spoznaje u svom ivotu. Sv e j e prolo kroz mene, i nita nije ostalo. Iao sam ulicom i video nov i na rubu plo nika. Onda sam za u o zvuk drugog nov ia . Prvi sam video pred sobom, drugi sam uo iza sebe. Ali iza mene nije bi lo ni ega. Mod a je zvuk stigao s velikim zakanjenjem? Iskrivio sam vrat i pogledao zgradu pred kojom se sve to dogaalo. Na prvom, estom i sedmom spratu gorelo je svetio. Sa ekao sam da se ugasi u sva tri stana. U knjii c u s tvrdim koricama upisao s a m : Izjedna avanje razlika

podrazumeva uo avanje sli nosti, ali kada legnem, onda hodanje doivljavam k a o net o t o mi ne pripada. Ako zamislim sebe kako kora a m , vidim nekoga u oblaku prai n e . Budem li ustao, nit a s e nee promeniti. Onaj ko lei ne namerava da popusti. e na koja je stajala ispred mene u redu naglo se okrenula, nela mi se u lice i prosiktala nekakvu gadost. Lice mi se izobli ilo od mu nine. Kada je videla da ne odgovaram, obratila se oveku iza mene. u o sam kako ovek odgovara, a onda mi se lice opustilo, prea o sam preko ulice, kupio pomorande i otiao kui. Jednom sam video kako neki ovek baca pikavac. Pikavac je pao na plo nik. Vra t i o sam se dva koraka unazad, potom sam se sagnuo i pretvarao da

vezujem pertle. Sve vreme nisam skidao pogled s pikavca. Prvo je na njega stao o v e k u mokasinama, potom de ak u patikama, potom o v e k u patikama. Prieljkivao sam nogu e ne , k a o to esto prieljkujem. Onda je, meutim, pikavac nestao. Postoji po etak, koji je teak; postoji kraj, koji je takoe teak. Ono izmeu - da li je ono dato takvo kakvo je, ili se moda menja pribliavanjem po etka, udaljavanjem kraja? ZALUDNI POECI Nekada, davno, iscrpljivao sam se zamrenim prora uni ma . Na primer: koliko priliv pitke vode uti e na razornu mo kiseline? Zamiljao sam cevi razli i t i h profila, crtao skice na tabacima trgova ke hartije, reavao jedna ine,

zbrajao, oduzimao. Kada bih podigao glavu, via o sam glatku povr neba, olistalo stablo, senke. Ve nekoliko godina pokua v a m da se setim jedne sasvim kratke re enice. Ne znam ta no ko j e izgovorio t e re i, kada, gde, ali

uveren s a m d a b i one, kada bih se samo prisetio, potpuno izmenile moj ivot: preokrenuo bih s e kao rukavica.

Sve je zapo elo odmah nakon to se prethodno zavrilo, i premda bi s e moglo rei da je izmeu kraja i po etka postojao segment tiine, krika, rez, ono to bih u samoi sobe nazvao sev tiine, ovde, u javnosti, ne bih, sigurno, ne. Naravno, kada ovek po n e d a sumnja, onda sumnja zauvek: re i mu nee pomoi, dela jo manje, namere nikako. Uzmimo, na primer, vreme. Jednom sam, po najveoj kii, stajao u sred polja. Voda se u mlazevima slivala niz moje telo. Onda je zasjalo sunce. Da li je to bila oluja, kratkotrajni letnji pljusak, provala oblaka? Napravio s a m nekoliko koraka, tek-tako, ni u jednom odreenom pravcu, mogao sam da krenem kud god sam hteo, ali nita od toga nije me privla ilo, stoga sam samo napravio nekoliko koraka, dva ili tri. Ubrzo sam pod vrelim zracima sunca po e o da isputam onaj otuni miris pokislih zbog kojeg sam, nekada davno, mnogo p r e svega ostalog, morao da povraam. Po glavi mi se, tada, vrzmala samo jedna re enica: Prljavi posao. Znao sam jo neke re enice, ali jedino mi se ta vrzmala po glavi, nijedna druga, a ni to nije re enica u pravom smislu re i, ima mnogo lepih, potpunijih, s podmetom i prirokom i svim onim prilokim odredbama koje su me uvek inile srenim, koje m e uvek ine srenim. I

tako, kada su me upitali zato ta re enica a ne neka druga, odgovorio sam da ne moemo biti odgovorni za sve to se odigrava u prostoru naeg tela. Namerno sam upotrebio re prostor, namerno sam rekao telo. U sutini, bilo mi je svejedno. Mogao sam isto tako d a kae m vakuum ili globus ili tikva. Sada mi je a o to nisam rekao tikva. Neke re i mogu da se kau samo jednom u ivotu i ako se taj trenutak propusti ...

U subotu, meutim, poli smo u etnju. (Obratite panju na iznenadnu preciznost u odreivanju vremena i namere.) P u t j e b i o pranjav, kupine pokraj p ut a pogotovo, c smokvama d a ne govorimo. U po etku, svako od nas je neto pokazivao, vukli smo se za rukave, mlatarali ibama, uzvikivali proste re i i oslukivali odjek. Put je vijugao i neki s u stalno obeavali d a e s e posle sledee okuke neto pojaviti. ta? pitali smo, ali oni s u bili tajanstveni. A ako biste prutiem udarili po listu, pokrov praine skliznuo bi s njega kao leptir. A aiko biste ibom doka ili ne iju butinu, rumenilo bi se svilo oko nje kao glista. U jednom polju videli s mo oveka koji nas nije video. U drugom nismo videli nikoga, ali svi smo bili sigurni da nas nebo gleda. Tu, na toj deonici, zavladao je muk, osvrtali smo se i trzali, ali samo u prvi mah, posle smo

stisnutih usana piljili u potiljak onoga ispred sebe i kora ali kao da, eto, ba tako moramo d a kora amo. Posle je bilo malo sveije. Tada smo ve zali s druge strane brda, i moda je tu vetar bio slobodniji. Neko je po eo da peva, ali kada smo svi zagrajali i zatraili da prestane, ispostavilo se da to nije bio niko od nas. Na prstima smo prili kamenoj ogradi, prvo n a jednoj p a n a drugoj strani puta, ali videli smo samo i kove, ponekog gutera, sprenu travu.

Iz daljine, pre nego to sam mu priao, poverovao sam da gleda na sat, ali iz blizine, poto sam mu priao, video sam da gleda u ranu na ru nom zglobu. Pomislio sam kako je rana zgodna metafora za vreme, ali nisam bio siguran da li bi t o g oveka t o zanimalo. Posmatrao s a m nekoliko minuta kako brino motri na svoju ranu, ak sam i zastrugao nogama, zakaljao se, pljunuo, ali on nije obratio panju na mene. Za njega, moda, nisam ni postojao. Po eo sam da gubim strpljenje, ali on je upravo tada oblizao usne. Jasno s e pokazao zaobljeni vrh jezika, koji j e preao preko ljuspastih neravnina. Da li je to bio znak upozorenja ili izraz podsmeha? Sve j e mogue, pogotovo ono t o n a m se najmanje ini takvim. Zaao sam mu iza lea i odlu i o d a pri ekam. Kad-tad, pomislio sam, kad-tad. Ali ubrzo je po ela da me prodire sumnja: moda sada, dok m u stojim iza lea, on koristi moju neopreznost i muri? Ili jednostavno ne gleda u ranu ve negde drugde? Brzo s a m prevalio onih

nekoliko koraka koji s u nas razdvajali, ali ovek j e i dalje piljio u svoju ranu. Moda je uo da dolazim, pa otvorio o i u pravi as? Odmakao sam s e korak-dva, tiho, tiho, a onda naglo sko io pred njega. Nije ni trepnuo! Moda mu nisam izaao iz vidokruga, pomislio sam. Tada sam razumeo da ne znam koliki je obim ovekovog pogleda. Zagledao sam se pravo pred sebe, onda virnuo nadesno pa nalevo, onda ponovo pogledao u horizont. u o s a m kako neko kalje, kako strue nogama, moda je to bio i pljesak, mislim: tup udar dva dlana, dlana o dlan, ali sada sam samo gledao, bio sam sam pogled, i nisam imao vremena n i z a ta drugo.

A onda sam odlu io da se enim. Ovako re eno, moe s e u initi da je odluka dola napre ac, a ona je, u stvari, dolazila tokom mnogih letnjih ve eri, tokom beskrajnih sati provedenih u vinogradima, gde s a m sporim pokretima otkidao po dva-tri zrna groa, i meu kukuruzima, gde sam, neto kasnije, nastojao da se oslobodim tih istih zrna. Ti pokreti, ta nadimanja i naprezanja nisu ni u kom slu aju bila spora, o ne, ali o tome nekom drugom prilikom, sada je re o ljubavi, iako ljubav nije sinonim za enidbu, ali ponekad se zna enja povezuju na na in koji ima smisla samo za one za koje

ne ma . Besmislen zaklju ak, ali sasvim dobar za povratak n a po etak. Naime, odlu i o sam da se enim i nita drugo nije me zanimalo. Obukao sam najbolji kaput, n a glavu stavio crni eir, cipele nisam imao, ali nadao sam se da to nee uticati, pogotovo to sam imao i kravatu i maramicu, u stvari: bila je to imitacija maramice priivena za gornji rub malog depa, na levoj strani kaputa, negde u visini srca, i verovao s a m da je ta ponuda dovoljna da zaseni sve ostale mane, od kojih nedostatak cipela nije bila najvea, a opet, s druge strane, sve zavisi od toga kako se ljudima pristupi, i to me je najvie uznemiravalo, budui da su sva moja dosadanja iskustva, u smislu pristupanja a ne enidbe, bila povezana samo s mukarcima, od kojih se ene, kako sam na uo, znatno razlikuju, ta ka. Sakrio sam stopala ispod klupe i po e o d a ekam. Srce mi je burno udaralo. elo mi se znojilo, ali eir je dobro upijao. Dlanove sam brisao o pantalone. Povremeno sam udisao vazduh, povremeno ga isputao. Sve u svemu, dobro bi m i dola ona imitacija maramice, ali s a m strepeo d a u pokidati dep, a odvaljeni dep, koji zjapi i bestidno pokazuje utrobu kaputa, nije dobra preporuka. Makar se, usled nadimanja postave, videlo kako srce skakue. Malo kasnije, u podne, u park je naiao jedan mukarac, seo pored mene i, posle nekoliko re enica, spustio dlan na moju butinu. Rekao sam mu da sam odlu io da se enim. On je prvo podigao dlan, pa ga vratio na isto mesto. Rekao sam mu da sam svestan razlika izmeu mukaraca i ena, iako ih nikada nisam spoznao. ene ili mukarce? pitao j e o n. Razlike, rekao

sam. Ne znam ta d a kaem rekao j e ovek. Spustio j e i drugi dlan na moju butinu, odmah do prvog, i sada mi je li io n a davljenika vie nego n a bilo koga drugog. A onda je pognuo glavu, p a i nju spustio n a moju butinu, nekako odmah do svojih ruku, prvo elo a onda obraz, i tako ostao. Dotakao sam m u kosu: bila je puna sitnog belog praha, kao da je negde celog prepodneva temovao zidove. On je uzdahnuo, a ja s a m ispravio kolena i pokazao bosa stopala. Na suprotnoj strani parka, ispod topola, ciknula je ena. ovek s e nije pomerio, a ja s a m zadovoljan zgr io none prste, proteglio se, ispravio ih, kao onomad, u sred noi, kada sam i h video pod svetlou srebrnog meseca i pomislio: To je neto to mi niko ne moe oduzeti.

Nekoliko dana kasnije predloi l i su mi da poe m u oblinje selo. U tivo s a m zahvalio i naglasio d a nikada izmeu dva mesta nisam uo avao toliko sli nosti, ili toliko razlike, d a bih s jednog morao d a odlazim n a drugo. Razlika je re koju esto upotrebljavate, rekoe oni. Sve me je to podsealo na neto to sam ve video ili uo ili pro itao, ali nisam hteo d a zanovetam. Odreene stvari mogu se uraditi samo ako s e nikad ne urade. Tako i ja: zat o da govorim

nekome o ustrojstvu kosmosa, o sumnji avosti po pitanju ljudske egzistencije, kada mogu da se izgovorim glavoboljom? Rekao sam, dakle, da me boli glava. Ponudili su me aspirinom, zatim oblogom, pomenuli s u ak i japansku masau. Kroz prozor su se videle rascvetale trenje i kajsije, a ispod njih, u hladu stabala, u mirisu cvetova i landaranju leptirova, sedele s u devojke. Uvek to inim, uvek skreem pan j u n a nevan o u nastojanju da izbegnem sutinsko. Oni su, naravno, pogledali za mnom. Pomislio sam d a e njihova prva pomisao biti d a elim da ostanem nasamo s devoj, pa sam ih prekinuo u pola re enice. Za udili su se. Kako to? pitali su. Nastojao sam da budem strpljiv: ne moe se od svakog o ekivati da zna ono to vi znate, jo manje ono to ne znate. I to mi je zazvu alo poznato: kao da sam to ve rekao ili napisao. Upitao sam ih da li se seaju nekog trenutka kada sam izjavio istu ili bar sli nu misao, ili moda znaju d a l i s a m j e ranije napisao? Koliko je nama poznato, odgovorie, vi ne znate da piete. Gle, ko bi se tome nadao! Odmah sam zatraio papir i pero i mastilo i spajalice i upija i penkalo. Sve sam dobio. Oni su rasprostrli papir, ja sam umo i o pero u mastionicu. Vazduh je bio bezbojan i prozra an, kao i uvek. Onda sam podigao pero i gotovo istog asa za ulo se da se vie nita n e uje. Kona n o s e oglasi jedan od njih, onaj najhrabriji, premda nekada najstraljiviji progovori prvi: Hajde, napii neto, re e taj. J a pogledah iskosa, nigde odreeno, tektako, kao da razmiljam ta bi u tom asu bilo najprikladnije. Neka posveta bi dobro dola, ali kako da je sro im kada ne

znam ak ni svoje ime? Tada videh kako se na samom vrhu perca uobli ava kap mastila.

To j e sve. To j e sve. Preostalo j e jo samo da se ponovo udahne vazduh, dobri stari vazduh, udahnut i izdahnut ve bezbroj puta, poslednji put malopre, ili je to ipak bilo neto davnije: ju e ili prekju e, ponekad stvarno ne mogu da se setim kada s a m poslednji p ut udahnuo ili izdahnuo, odavno s a m prestao d a povezujem t e dve radnje, prestao d a mi s li m n a disanje, ra istio s besmislicama: disanje, hodanje, govor, sve sam to izbacio iz upotrebe, pogotovo poslednje, odnosno, najpre potonje, ali mod a sam tako upao u protivre nost, hvalim vazduh kojeg se odri em, jo malo pa u se di iti koracima koje ne inim ili re ima koje ne izgovaram, to je, dodue, istina, s obzirom da se najvie ponosim re ima koje nikome nisam rekao, to je paradoks o kojem s e ve toliko pisalo, video sam to kada sam bio u biblioteci, kada sam priao pultu i upitao bibliotekarku da li ima neku knjigu o re ima, prolazio sam pored biblioteke pa sam pomislio d a bih mogao da svratim, a nekada sam verovao da me ni etiri bela konja nee odvui preko tih stepenica i izmeu tih stubova, ali eto, uao sam, tabani su mi ljapkali preko plasti nog poda kao da gazim po mokrai, a bibliotekarka je

odgovorila da su sve knjige o re ima, da mogu da uzmem bilo koju, na osnovu ega sam zatraio neku o nenapisanim re ima, i da skratim, kada su me izbacili, setio sam se ona etiri bela konja, bio je moj deda u pravu, jednom ko ija: uvek ko ija, jednom Jevrejin: uvek Jevrejin, nit a t i nee pomoi, mogu da ne znaju ko te je rodio, mogu da ne znaju gde si sahranjen, ali ti si uvek ti, ja sam uvek ja, re je uvek re , i ta tu ima da s e pri a , i v o t je odricanje, odustajanje, nita me nee ubediti u suprotno, niko takoe, ponajmanje onaj koji ovo ita u sebi, ili izvan sebe, svejedno, nema te sile koja e me ponovo naterati da hodam, pri am, diem, pia m , n e , pisau , u v e k u piati, neminovnosti ne treba meati sa slobodom izbora, um vode nije kreket aba, iako su mi jednom neki Japanci tvrdili suprotno, uveravali me u, rekli da, ali nema te sile, to s a m ve rekao, ponavljam se, morau da

izdahnem, i to u oba smisla, prvo vazduh, onda sebe, potom dolazi dugo mirovanje, sloboda, bezbednost, groktaj svinje pod mese inom, urlik pauna u vrbaku, topot nepoznatih nogu, glasovi, zora, jo jedan zaludan po etak. FITILJ Ponovo jedna od onih re enica koje dolaze neznano otkuda i odlaze neznano gde, kao to je ve re eno, samo to sam ovog puta bio spreman, odnosno, reio sam da ekam, ugasio svetio, otvorio prozor, paljivo motrio na svaki daak vetra, na gibanje zavese, na s v e vee zgunjavanje mr a ka , n a svaki znak pojave re enice, i pritom sam utao, iako ima onih koji govore da bez jezika nema sveta, da je govor potvrda naeg postojanja, to, nadam se, ne isklju uje stenjanje, jer sam, uprkos svemu, morao

da stenjem, zapetljan u neki kanap koji sam, nekad davno, doeo i ostavio na sred sobe, ostavio i zaboravio, premda sam tada hteo da se obesim, ali me je zbunilo pitanje dui n e , naime, nisam znao koliki komad kanapa je potreban da bi jedno normalno ljudsko telo, ako se za moje telo moe rei da je normalno i ljudsko, koliko je, dakle, potrebno da bi ono visilo slobodno kao klatno ili kao visak, ali sada sam shvatio, dok sam stenjao i borio se s uetom, da se sloboda moe stei i u vodoravnom poloaju, kao t o sam shvatio da mi je neophodna svetlost svece da bih neto nazreo u ovom gustom mraku, ali prvo sam morao da prokumem svoju prodrljivost, koliko sam samo svea pojeo u poslednja dva ili tri meseca, ak i u trenucima kada sam bio sasvim sit, grickao sam svee, one tanje dodue, ali svea je svea, u to se ne moe sumnjati,

jedino se za sveu bez fitilja moe rei da n i j e svea ve neto drugo, neka nepoznata re , deo nekog nemutog jezika koji nikada nee biti izgovoren, ponajmanje onda kada ponajvie osetimo potrebu za njim, eto, ponovo filozofiram umesto da pipam oko sebe i levom i desnom rukom, dok su jo slobodne, i dok jo imam obe, i tako sam

ih zagnjurio u pesak, u prainu, u prljavtinu, u sve te re i koje po inju istim slovom, i mnogo toga sam naao: kalem, dugme, naprstak, miji izmet, alku, ogrizak od kruke, auru, a onda su se prsti na mojoj desnoj aci savili oko ne ega to je nalikovalo svei, oseala su se zadebljanja istopljenog voska, i stvrdnuta kvri c a n a vrhu fitilja, preostalo j e jo samo da proverim, prvo drugom rukom a potom nosom, da l i je moja prva pomisao najbolja pomisao, t o me je podsetilo na zen budizam, ali nisam imao vremena da se zadravam n a objanjenjima, podigao sam o no t o sam naao i istovremeno podigao levu ruku, a onda je ipak trebalo da proe malo vremena dok nisam shvatio da levom rukom ne mogu da pronaem desnu, ili obratno, ili bilo kako, ali kako god bilo: osea o sam kako landaram rukama po vazduhu, ali zaludno, zaludno, gotovo kao d a sam otelovljenje donkihotovske zaludnosti, t o j e najobi nija smicalica onoga ko zna u ta e s e sve ovo izroditi, jer je mnogo prirodnije rei da ovek u mraku gubi orijentaciju, da po inje d a veruje da mu je kraj blizu i da su mu svi gresi oproteni, iako strepi od bojeg suda i prieljkuje da mu se pred otvorenim nebesima pokae onaj Floberov papagaj, onaj koji se zvao Lulu a ne neki drugi, to je opet smicalica lika kojeg ovde izmiljaju, eto koliko s u stvari zapetljane, koliko su liene kraja i po etka, koliko pokazuju da je sve jedno a jedno sve, ali moram d a pourim, jer ako ovako nastavim: prvi zraci jutarnjeg sunca prodree kroz aluzine a ja u i dalje mlatarati rukama kao vetranja a, pa sam stoga pokua o da se saberem, d a odredim iste uglove za obe

ruke, uglove p o d koji ma e o n e krenuti prema mojim grudima i kona n o s e spojiti, kao vodeni cvetovi posle uzdrhtale ljubavne igre, eto: ponovo s e vraamo n a ljubav kao i mnogo puta do sada, u stvari: svaki razgovor o trigonometriji neumitno vodi prema ljubavi, kao da je ljubav matematika a ne, a ne, ta ono bee ljubav?, ponovo sam zastranio, ponovo s a m pokazao kako j e ljudska volja povodljiva, kako je krhko svako ovekovo preduzee, to me j e podsetilo n a o ne trenutke kada s u poeleli d a nam objasne u enje stoika, ili s u t o moda bili pitagorejci, u svakom slu aju: gledali smo u tablu prekrivenu tragovima krede sve dok ih nisu obrisali, a onda ponovo prekrili tablu novim tragovima, a svaki od tih tragova, navodno, zna io je neto vie u odnosu n a preanje tragove, u ta nisam mo g a o d a poverujem, n i t a d a n i s a d a n i bilo kada, pogotovo ne sada: dok s a m s e naprezao d a uskladim svoje pokrete onako kako to nikada nisam inio, ali strah od neuspeha je polako ileo, nestajao iz mene, t o sam ipak mogao da smatram svojom pobedom, to me je podsetilo n a re i moga u itelja, koji j e rekao: Namera s e postie nanamerno, kao disanje, kao hod, kao i ak koji s e ka i za lea sisara i odlazi u sasvim nova prostranstva, pa sam tako i ja prestao da mislim, odnosno, po eo da ne-mislim na ono t o sam prieljkivao d a uradim, i stvarno, ubrzo, ako se moe verovati mom oseaju za vreme, ruke su mi se spojile a grudi napunile

ushitom, kao onomad tokom sletske vebe, i jo ranije: kada smo stajali u redu za supu, preostalo mi je jo samo da se uverim, uverio sam se, jeste, t o j e svea, ostatak svee, fitilj je sa uvan, nisam ga pojeo, moda sam ga grickao, ali t o ne smeta, nee uticati ni na ta, jo samo da je pomirie m , to nije teko, premda je presudno, odavno sam, naime, raskrstio sa svojim nosom, ta nije re eno: utvrdio gde je, t a je i kakva mu je namera, za t a me je posebno zaduila jedna mi a da ena u ipkastim gaicama, ne pitajte me kako sam doznao da je miada, ali u torn slu aju neto ne odgovara istini, jer kada sam video tu enu: imao sam samo jednu ruku i jednu nogu, a sada imam obe ruke i obe noge, moda i vie, ko bi znao, ja ne, ne ja, od mene se tako neto ne moe o ekivati, uostalom: sada sam ve mirisao onaj patrljak svee i nos mi je nepogreivo govorio: to je

svea , ne tim re i ma , naravno, i ne tim jezikom, ali sve re i govore isto, i svi jezici, svi pokuavaju da izraze ono to se mnogo bolje saoptava bez re ; bez jezika, ali ja sam nau io da ispunjavam zadatke a ne da se zamajavam hagiotikom, to je zna ilo da treba da potrai m ibice, ili upalja , ili kresivo, i da u treperavoj svetlosti svee vidim dokle je dospela ova re enica, jer sam shvatio da mi je ponovo promakla, da mi se otrgla, da nisam uspeo da je zauzdam, kao t o ponekad ne uspem da zauzdam svoje staro srce, o beici i da ne govorim, ali ja sam odavno rekao da meni ne treba verovati, ni u mraku ni na svetlu, svee ili daa, svejedno, kakva je razlika, svetlost je jedna, ista, ko je video jednu: taj je video sve ostale, ta ka, jo ne, jo samo malo, ovaj fitilj nee dugo trajati, dosadilo mi je da budem samo glas, pogledajte me pravo u lice, u o i, uo ite sve to moete, ureite moj lik u pamenje, eto, pretvorio sam se u re

enicu, po eo sam da govorim u njeno ime, u ime onoga koji e sledeeg trenutka pomisliti na plikove na hrapavim prstima, na plikove koje upravo oseam, ta ka, jo ne, stisnuu zube, valjda ili imam, ta je bol, samo nova varka, kao to je sve ovo, ta ka, jo ne, sve dok se plami ak odupire, jo ne, dok se jezik podie prema nepcu, a onda, jo ne, spokoj, tiina, ta ka, da, ta ka. POETIKA KRATKE PRIE, TREI DEO U po etku, svaka pri a mala je poentu. Poenta vas je podizala, pumpala vam adrenalin u srce, stvarala utisak da su se stvari koje vas okruuju pomerile s mesta. Pogledali biste se u ogledalo i uvideli da vie niste isti. Onda su izmislili pri u bez poente. Umesto poente dobijali ste i ekivanje poente. Pomalo zbunjeni, ostavljali ste

pri u, okretali joj lea, a neizre ena poenta sustizala vas je kao teretno vozilo, mrvila vam kosti, kidala utrobu, oduzimala dah.

Potoni s u dole pri e u kojima nije bilo pri e. Niste ih voleli zato to su vas i suvie podseale na va vlastiti ivot, n a injenicu d a ivite kao veina ljudi: bez uzbue nja , u monotoniji, daleko od jednostavnih istina. Tada j e doao postmodernizam. Tada smo do l i mi. Dohvatili smo svaki pojedina an prozni model i razloi ga n a najsitnije delove. Iskopali smo veliko groblje proze, uredili parcele, postavili spomen-obeleja. Neko na m je rekao da se t o zove dekonstrukcija, a mi smo se samo smejali, pljuvali u dlanove i zabijali aove u meku zemlju. A kada smo zavrili i osmotrili uredan niz humki, shvatili smo da posao tek po inje. Ova pri a je priznanje d a vie nita ne znamo. Unitili smo postojee pripoveda k e forme, ali nismo stvorili nove. Slikovito re eno: znamo strane sveta, znamo kako se zovu, ali ne znamo koja je koja. Gde je, na primer, sever? Gde zapad? Pogledajte kako s e vrtimo, kako oslukujemo, kako podiemo vlane prste, kako nati emo nao are ... Nita ne pomae. I nita nee pomoi: iz prostog razloga to je postmodernizam od nas napravio analiti ke bogalje, a kratka pri a nastaje kao rezultat sinteze. Nau iemo kako se pravi sinteza, kaemo. Ali znamo da nam to nikada nee poi za rukom. Zato? Zato to se sinteza, ta sinteza, ne moe nau iti. Ona nije

d e o teorije: ona j e d e o ivota. Ona s e svakodnevno odigrava n a ulici, u tramvaju, u zelenkastom polumraku stanova zatienim izbledelim alonima od jare avgustovskog sunca, itd. Ma koliko ra lanjavali knjievna dela, sinteza nije net o n a ta moe m o d a pokaemo prstom. Sinteza je organska tvorevina i ostaje tamo gde joj je mesto: u organskom svetu, u duhu tvorca. A mi smo hladni analiti ari, ledeni bregovi, kraljevi svojih polarnih prostranstava. Oko nas s e iri mraz, stee zima, pucaju stene i knjievne konstrukcije, grizu vetrovi, lede se tradicionalisti i pretvaraju u providne svee koje vi se sa streha naih ututkanih igloa. O , kako smo dovoljni sami sebi! O, kako volimo ono to radimo! Nita od nas. Ova pri a je priznanje d a smo dospeli u orsokak. Ponos nam ne dozvoljava d a to javno priznamo, ali zalihe su se smanjile, knjievni magacini s u prazni, konzerve bajatih formi i onako nisu za jelo. Drugim re ima, moraemo uskoro da se

obruimo sami na sebe. Potvrdiemo drevnu istinu: kada doe d o svog kraja, svaki umetni ki pravac unitava samog sebe. U meuvremenu, vidimo sebe kao svetionike. More je uzburkano, no tamna, uje se lelek brodolomnika. Mi smo kule svetilje i pokazujemo im pravac kojim treba da krenu kroz more knjievnog naslea. Ali, istina je druga ija: more je mirno, glatko kao zejtin. Ne tonu brodovi, ve se tope nae ledene sante. Jedino nam preostaje da izmenjujemo poruke i biltene, da stvarnost pretvaramo u paranoidni zaplet u kojem smo mi jedine rtve. Tako vam je to. Ulazimo u istoriju, a izlazimo iz ivota. Ne moe se i jedno i drugo. Ali budimo bar hrabri kapetani. I dok nam voda stie do grla, do usta, do nosa ak!, na pogled je postojan, naa ruka podignuta u pozdrav - zbogom, postmodernisti ka pri o, zbogom! I nema nas vie.

PAPA

U trenutku kada se Mendosa, izlazei iz igre, prekrsti pred televizijskom kamerom, Papa se uzbueno ispravi. Potom pogleda oko sebe, ali kardinali mirno spavaju u svojim udobnim foteljama. Mendosa i ezava iz kadra, Papa na as ponovo osea teret samoe, ali tada se igra nastavlja i on se preputa nemutim navija kim strastima.

Papa voli da razgovara s vojnicima. Oni mu pri aju o dalekim krajevima u kojima nije nikada bio. Voleo bih da sam vojnik, misli Papa dok s e zaustavlja pred postrojenom etom. eta j e stigla iz daleka. Vojnici su prljavi, pokriveni znojem i skorelom krvlju. Neki jedva stoje n a nogama, neki dremaju oslonjeni n a koplja. Vojni e, obraa se Papa stasitom vojniku i primeuje mlade malje iznad njegove gornje usne, reci mi kako izgleda Jerusalim? Vojnik pokua va da se isprsi i Papa zapaa kako m u miii drhte od naprezanja i iscrpljenosti. Kada sam ja tamo stigao, kae vojnik, video sam samo pepeo.

U etnji dugim hodnicima, Papa najpre uo ava simetriju ponavljanja. Kada podigne glavu, vidi arabeske kojima ne moe da otkrije smisao, Zato bi sve imalo smisao? pita se Papa apatom, a onda se brao ugrize za jezik i osvrne na sve strane. Danas i zidovi imaju ui.

Papa se budi rano. Prozor j e otvoren, vazduh sve, nebo plavo, itd. P apa ustaje, sapliui se o dugu monu koulju, i ugleda pticu na simsu. Papa se vraa do nonog sto ia, ali od sinonog sendvi a nije nita ostalo. Pti ice, kae Papa ptici, hoe li sa ekati da nekoga poaljem po malo hleba? Ptica ne odgovara. Ili bi moda vie volela neko zrnevlje penicu ili proso? Ptica i dalje uti . Papa podre slualicu i trai glavni magacin. Sanjivi glas kae: Halo? Ima li prosa u magacinu?, pita Papa. Ko pita?, kae onaj glas, podjednako sanjiv. Tada ptica odlee. Ko pita?, ponavlja glas. Nije vano, kae Papa i sputa slualicu.

Dugo uopte nije znao da postoje ogledala, a onda ga jednog dana uvode u sobu u kojoj m u bezbrojne glatke povrine vraaju odraz njegovog lika. P a p a za trenutak zamilja svet prepun Papa i coke jezikom od ushita. Onda zove majstore i kae im da skinu sva ogledala. Zadrava

samo jedno, u potkrovlju, za koje niko ne zna.

Ako neto mrzi, onda su to jutra. Naime, svaki put kada s e probudi, vidi da mu se nona koulja zarozala sve do brade. eleo bih d a spavam u pidami, kae Papa i ljutito udara nogom. Kardinali s e zgledaju. I dosta mi je ove none kapice, urla Papa i baca kapicu s glave. Kapica p a d a n a postavljene svilene papu e , d a r turskog ambasadora. Propisi na m ne dozvoljavaju, usuuj e se napokon da progovori jedan kardinal. Propisi, misli Papa, prokletstvo trebalo je da ostanem obi an seoski pop.

Papa pie pesme. Jedan novinar ga pita: U vaem slu aju doista se mora govoriti o boanskom nadahnuu , zar ne? Papa je itao Fausta, zna o n kuda t o pitanje vodi. Stoga uti. Ima li drugih pitanja?, oglaa va s e kardinal koji je Papin atae za tampu. Papa osea znoj na elu kao dodir ne ije ledene ruke.

Pre podne sednice, u podne slubeni ru kovi, po podne pripreme za naredni dan, jedino uve e (pre i posle ve ernje molitve) Papa i ma malo vremena za sebe. S edi pored prozora i gleda u nebo. Od svega to tamo vidi, najvie mu se dopadaju oblaci. Svaki oblak ima drugi oblik. Neki li e n a dobro poznate stvari, drugi n a stvari koje e tek biti izmiljene, trei nagovetavaju daleke svetove, etvrti se raspadaju pred Papinim pogledom. Koraci koji s e uju iz dubine palate pripadaju mladom kalueru koji Papi donosi nonu posudu. P a p a bi rado porazgovarao s mladim ovekom, ali kaluer je sebi odsekao jezik kako bi sve svoje misli zavetao bogu. Kakva glupost, misli Papa. Kaluer ostavlja nonu posudu i z a vrata, prekriva j e bogato izvezenom tkaninom, klanja se i odlazi.

Papa je sam. Nita ga ne zanima. Prelistao j e Sveto pismo, ali nije uspeo da pronae nijedno mesto koje ne zna napamet. Mogao bi nekome da telefonira: kome? Nekada se zabavljao tako to je nasumice okretao brojeve telefona i onda se kikotao u rukav dok bi unezvereni (muki ili enski) glas vikao: Halo! Halo? Ko je? Ali Papa osea da j e prerastao takve male razonode. Sada radije zamilja svet u kojem postoje bar dvojica Papa. Mogao bi s tim drugim da igra domine ili ah. A tek kad bi ih bilo trojica! Preferans! Papa zadovoljno trlja ruke. Moda bi to mogao d a iznese kao predlog na sledeem koncilu? Papa odlazi

d o radnog stola, uklju uje kompjuter i postavlja pitanje: Kada e s e odrati sledei ekumenski koncil? Kompjuter odgovara: 2012. godine. Papa kuca: Ali ja tada neu biti iv! Ti nee, odgovara kompjuter, ali Papa hoe.

D a l i je ovo moje pravo lice? misli Papa nagnut nad lavor. Teko je razabrati ta no stanje stvari na namrekanoj povrini vode, ali Papa ipak misli d a i ma upave obrve, duga ke trepavice i plave o i. Papa zahvata vodu i pljuska se po licu. Kada se voda primiri, i kada se ponovo zagleda u nju, uveren je da su mu o i crne.

P a p a eta dvoritem. Dvorit e j e ograeno visokim zidom. Svaki put kada doe do zida: Papa oslune. Nita se ne uje. S druge strane ne dopire nikakav zvuk. Moda tamo nema ni ega, misli Papa, moda sam ja sam na svetu? Iza njegovih lea otpadaju jabuke i kruke: padaju zreli plodovi na potianu travu. Ej, vi e Papa, ima li nekog s druge strane? Tiina, tiina, samo tiina.

Jednom, usred propovedi, u spokoju sve ane atmosfere, upravo kada Papa podie prst d a bi stavio naglasak na svoju sledeu re enicu, ustaje jedan od vernika i jasnim glasom pita: Kako moe Papa da zna istinu o porodici? Ko ima ene i decu? On ili mi? S obzirom da pitanje nije direktno upueno Papi, Papa se kao i svi ostali osvre oko sebe, ali niko ne pokuava da odgovori. Moda bih ja mogao d a pruim neki odgovor, misli Papa, ali tada uo ava svoj visoko podignuti kaiprst. Nikada jo nije video svoj kaiprst u takvoj svetlosti! To je boji znak, misli Papa. S neskrivenim i ekivanjem krivi vrat i gleda u kupolu. Ali tamo je mra no, tamo je tako mra no, a Papa se boji mraka. On prinosi kaiprst licu, obazrivo: kao d a nosi buktinju, i onda pada u nesvest.

Papa je uveren da ivot nema po etak i kraj. On samo menja obli ja: danas smo o vo , sutra smo ono. Papa, naravno, ne ume d a objasni kako s e , i zato, broj ljudi poveava. D a l i j e b ro j ivota ostao isti, s t i m t o se manifestuje u veem broju ljudskih jedinki? I da li to zna i da ljudi postaju mnogobrojniji zahvaljujui tame to istrebljuju izvesne ivotinjske vrste? Moda sam ja nekada bio dodo? misli Papa. On vidi sebe na nekom od oto ja u Indijskom okeanu, i vidi panske ili holandske osvaja e kako mu prilaze s osmehom i isukanim ma em. Ne prilazite, upozorava ih on, ja sam Papa! Ali panac je brz, iskusan:

zna on, kao i Holandez, da je dodo glupa i nemona ptica, beskrajno naivna i poverljiva. Doi, dodo, doi, pevue osvaja i. A onda: sev ma a, miris krvi, topla orba, pe eni batak, i nepotreban drob, ba en iza palisada, koji ak ni psi nee da pomiriu.

Papa kle i i razgovara sa estogodinjim de akom. Nalaze se u sirotitu svete Katarine, ili Izabele, ili Dominik, ili anevjev. Toliko bezgre nih ena, misli Papa, u ovom, najgorem od svih svetova: pa, to j e neverovatno! O n ini poslednji napor da navede de kia na razgovor, ali de ak je odlu an. Papa zna ta sledi: ili e de ak po eti da pla e, ili e mu pokazati jezik. Sladak, gladak, rui ast jezi ak! Papa bi, naravno, vie voleo jezi ak, ali ovek nikada ne moe da bude siguran s tim deritima. Papa ustaje, ovla se oslanja na de akovo rame (tako je sitno, tako krhko) i koristi priliku da mu neprimetno opali vrgu po zajapurenom uhu. Taj trik Papa je nau io jo u mladosti, n a ulicama u V. i B., pre nego to su ga strpali u bogosloviju. I tako, kada s e udalji nekoliko koraka i za uje de ji urlik (koji ga setno podsea na inkviziciju), Papa se okree i nemono iri ruke. Dok jedna od jedrih sestara pokuava d a umiri de aka re ima: Ne pla i, sine, Papa e ponovo doi.

Jesam li ja dobar ovek? misli Papa. On sedi u velikoj, praznoj sobi, u kojoj s e svi zvukovi udnovato poja avaju. Kada pomeri nogu i kvrcne mu reumati no koleno, izgleda kao da se sveci strmoglavljuju sa zidova. Moda je dobrota povezana s mirovanjem? Papa povla i svileni gajtan: iako nita ne uje, zna da je u dubini Vatikana pokrenut mehanizam koji e se, trenutak kasnije, pojaviti na vratima u obliku mladog nemog kaluera sa nonom posudom u rukama. Ovo j e neka greka, kae Papa, zvao sam kardinalle, ne tebe. Kaluer slee ramenima, smei s e i polazi prema izlazu. Ali, nema veze, kae Papa, doi 'vamo. Kaluer prilazi i Papa ga uzima za ruku. Reci mi, kae Papa, jesam li ja dobar ovek? Kalue r iri o i, trai pravi izraz lica, a onda otvara usta. Papa prvo vidi patrljak jezika, udno debeo i kvrgav, potom uje glas koji saima sve glasove. Onda zidovi po inju da se rue.

Papa sedi pored bunara. Hladno mu je, ali nikome ne pada na pamet da mu donese ogrta . Prehladiu s e ovde, misli Papa, i mod a u umreti. I dalje m u niko ne donosi ogrta . Uskoro e kie, zatim mraz, sneg. Bar imam dovoljno vode, misli Papa i oslanja elo n a kamenu ogradu. Ako nema vatru, upotrebi led: tako glasi poslovica koju je odavno pro i ta o u nekom rukopisu iz tajnog odeljenja vatikanske biblioteke. A druga: Ne moe s e vratiti ako prvo ne ode. Jedna je sa Islanda, druga sa Polinezije.

Svet j e tako velik, misli Papa d o k mu se kamene are urezuju u negovanu kou ela. Kada bi m e neko video sa jako velike visine, misli dalje, bio bih samo nitavna mrlja u beskraju boje bate: ali, ko moe d a gleda sa takve razdaljine? Trenutak kasnije prva kap kie pada mu na vrat. Papa podie glavu da osmotri dokle su stigli oblaci (moda e mu neko ipak doneti kiobran?), ali umesto oblaka vidi veliko oko na modroj kupoli neba.

Papa ima 99 godina. Odavno je prestao da jede, spava i prima posetioce. Neprekidno pilji u somotsku zavesu iza koje, uveren je, prebiva bog. Ne zna odakle m u to: zbog ega povezuje somot s bogom: moda je u pitanju specifi na rapava glatkost tkanine, ko zna? P a p a bi najradije odmahnuo rukom, ali ne moe da je pomeri. I dalje pilji u somotsku zavesu, prieljkujui bilo kakav drhtaj njenih nabora. Bog, meutim, uti, okleva. Papa se prisea trenutka koji je najvie voleo u ivotu: dok sedi za mermernim sto ie m u poslasti arnici, jo uvek de ak, prinose m u veliku porciju sladoleda. I kada se zavesa kasnije doista pokrene, Papa nije iznenaen to

umesto boga vidi nasmejanu kelnericu u kratkoj suknji, s rupicama na obrazima. Ili mod a bo g tako izgleda? Vie nije vano, zna Papa, zatvara o i, plazi jezik i prima poslednju pri est. Sa snenim ukusom vanile. POSKAKI VANJE D v a put a sam ve pokuao re ima da izrazim onu granicu koju oseam kao blago poskakivanje moga srca, a oba puta su mo j e re i dovedene u vezu s mojim pokretima, kao da svako od njih nije jezik za sebe, to je znatno tetilo - ta je to moglo da oteti: drugu re ? drugi pokret? kako re moe da zna ta je bol? otkud pokretu bilo ta osim snage? premda, naravno, uvek se moe re i da je re odsustvo bola, praznina, ist prostor, neto to je oduvek bilo kao da nikada nije bilo, net o to nikada nee biti, premda, naravno, nikada se ne sme

zaboraviti ono to je govorio moj u itelj: Za sve ono t o postoji mora da postoji neto to ne postoji, i (dodajem ja) obratno, to u ovom slu aju zna i da za ono to ne postoji mora da postoji neto to postoji, ovo ve po inje da me zamara, ka o t o s a m onomad rekao onoj eni, u vrbaku, kod potoka, dok se saginjala da dohvati vodu i pljusne se izmeu butina (a ja sam se jeio!), rekao sam joj: Ponekad pomislim da znam ono to ne znam, a ona je nastavila da se pljuska, i u svakoj kapi vode (jasno sam video svaku kap) prelamailo se sve ono to sam paljivo skupljao celog ivota, osetio sam se kao p ela bez saa ili lastavica bez gnezda, osetio sam se kao niz poreenja koja, sva zajedno, nisu mogla da izraze moj oseaj gubitka, ledenu samou - kako ja ska em steme na temu! - koja mi je klizila uz ki mu kao zmija, to je jo jedno poreenje, a nekad sam toliko bio protiv njih, nekad sam verovao da stvarima nisu potrebni posrednici, da se

sve moe izraziti prostim matemati kim r a dnja ma , a onda sam uvideo da matematika ne postoji u prirodi, ali to je bilo posle, prvo sam sedeo i gledao kako ena izlazi iz potoka i staje na obalu, rairenih nogu, preputajui se suncu i povetarcu, a njena kika je vijorila kao bi , i sve je bilo toliko razli ito od svega onoga to sam imao prilike da vidim u drugim prilikama, iako je, u isto vreme, sve posedovalo prepoznatljiv kvalitet, kakvou, dodir, ukus, kao da sam u ustima dra o celu ovu pastoralnu scenu, kao da sam nepcima gledao u dlake na eninim butinama, ali bilo kako bilo, tada sam video aeroplan, leteo je sasvim nisko iznad brda, pratio zamiljenu liniju koja je u grubim crtama vodila s istoka na zapad i sekao zamiljene sun e v e zrake koji su dolazili odozgo, s juga, i premda se nikakav zvuk nije uo, znao sam da klipovi mahnitaju u cilindrima, da igle vrludaju meu oznakama mernih instrumenata, a e na je rekla: Za

neke stvari nikada nije kasnio, rekla je to t a ko glasno i otro da sam se trgao i gurnuo buba-maru sa vrha masla ka , to ni kako n i j e zna i l o da se ne slaem, naprotiv, naprotiv, ne znam da li bih

mogao bre d a izrazim svoje slaganje, a ona j e prvo obukla gaice, pa podsuknju, pa pravu suknju, znao sam da se sprema da ode, nita se tu ne moe izmeniti, stvari su onakve kakve jesu, nita ih ne moe promeniti, grek a je upravo u tome to ljudi veruju da se iz jedne prirode moe prei u drugu, kao da su t o dva voza u pokretu, koja idu istom brzinom, paralelnim inama, tako da izmeu kretanja i mirovanja nema razlike, tako da samo jedan korak menja celokupan raspored vaeg putovanja, ali poenta (otkud mi ta re ?) jeste u tome da se iz voza prelazi u voz, da je samo promenjen cilj, a cilj ne postoji u prirodi, t o j e izmiljotina ljudskog uma, priroda je besciljna, ona nema nikakvu svrhu, ona ne postoji d a bi , ne postoji zbog, ona ne poznaje uzroke i posledice, sve je u njoj takvo kakvo jeste, samo bivstvovanje, bivljenje, i ovde moram d a primetim da najmanje re i imamo za najsloenije pojave, kao t o je ivot, kao to je ljubav, ta jo, ta jo, zar nita vie nije sloeno, a ena je ve daleko odmakla, kika s e klatila na njenim leima, suknja s e vijorila i falte mrsile, podsetilo me je to na brisa e koji lete preko vetrobrana dok se kia u aravima sputa na put, na automobil, iako ja nikada nisam bio u automobilu, samo sam ponekad iz jarka, u koji su me ostavljali dok s u sejali ili kosili ili brali jagode, samo sam odatle imao prilike d a vi d i m automobile k o ji s u hitro prolazili putem, mada j e vidljivost bila smanjena zbog oblaka. praine koje s u ostavljali za sobom, tako d a sam uve e, kod kue, morao d a ispiram o i kamilicom, nagnut nad lavorom, u poloaju nedostojnim za jedno ljudsko bie,

makar ono bilo prepuno nedostataka, kao to sam ja, ali ovek ne bira svoje telo, ovek ga dobija, i najbolje to moe da u ini jeste da ga iskoristi na najbolji mogui na in, u jarku, u dupku, u invalidskim kolicima, ispod kruke, ali ne bih eleo da me ponovo pogreno shvate, ne bih eleo da se pomisli da telo vidim samo kao zbir pokreta, ne, naklonjen sam re ima vie nego samom sebi, kao to sam onomad rekao eni koja je iz velike daljine ila pravo prema meni: I pokret i re su sinonimi za slepilo, a ona je stala, zagledala se u svoje lakovane cipele, poprskane mrvicama skorelog b la ta , napuila usne, ovlaila ih jezikom, kaiprstom pomerila nao are, dlanom uklonila ike s ela, ubrzo e, pomislio sam, po eti d a pla e, nita me vie ne iznenauje otkako sam se otisnuo u svet, ali ona nije zaplakala, klekla je pored mene i rekla; Pomogao si mi da progledam i u i ni o d a svet vidim onakav kakav jeste, a me kao zbir privida, t o me je veoma zbunilo, i kao re enica i kao postupak, nisam znao ta da radim, ruke su mi se trzale po krilu od uzbuenja, obrazi podrhtavali kao, kao ta, zato sve mora na neto d a podsea, zato smo nesigurni kada ne znamo, zato ne kae m obrazi s u podrhtavali i ta ka, zato strepim od mogunosti d a drugim ljudima obrazi podrhtavaju n a druge na ine, zato svet mora da ima koordinate koje svi razumeju, retki su ljudi koji odlaze da bi s e izgubili, svi polaze s namerom d a pronau , s e b e ili drugog, ili neki predmet, neku uspomenu,

svejedno je t a s e trai, svi ulaze s namerom da izau , a ja sam samo jednom zaao meu kukuruze bez ikakve namere, sapleo sam se o ne ke i l e i kad sam podigao glavu: video sam zavesu od kukuruza, a kad sam napokon ustao, jednostavno sam kro io meu stabljike i nastavio da hodam zatvorenih o iju, a kad sam ih ponovo otvorio, ne pitajte me koliko j e t o trajalo, bio sam meu kukuruzima ali nisam znao gde sam, mogao sam, naravno, da sa ekam da padne no, da pokuam da se orijentiem prema zvezdama, pod uslovom da prepoznam zvezde, ali ja sam samo stajao, u io da razaznajem umove, odvajao ih, jedan po jedan, kao slojeve luka (jo jedno poreenje!), dok na kraju nisam ostao u tiini, sam, bio sam u isto vreme svugde i nigde, i nisam znao zato sam tu i kako u odatle otii, i sada mogu da objasnim onesinonime za slepilo, ni re ni pokret nisu

mi nita zna ili, kome da govorim, kuda da krenem, to pokazuje da o i nisu organ vida, pravog vida, bolje re e no , k a o t o sam onomad rekao onoj eni, ali to sam ve ispri a o , ponavljam se, ponavljam, a u stvari, nema vie mnogo da se pri a, smen o je to uopte govorim, ali tu se ne moe nita izmeniti, prirodno je da od oveka koji je iskusio tiinu ne o ekujete re i, slae m se, ali zar tokom istorije nisu najvie govorili oni k o j i najvie zastupaju utanje, nije l i to paradoks ko ji najvie raduje zagovornike buke, mislim, re i, mislim, govora, i zar nisam onda sam sebi rekao meu kukuruzima: Vreme je, i nisam li odmah zaalio, i zbog toga t o sam progovorio, i zbog toga t o sam pomislio na vreme, i zbog toga t o s a m osea o d a kree m, to sam ve video sebe kako odlazim, t o sam hteo onomad da kaem onoj eni na ulazu u park, ali je ona zamahnula kiobranom (a do malopre sam mislio da je tada sijalo sunce),

i kad ga je spustila na moju nadlanicu, ne, kada sam video crvenu prugu koja ozna ava udarac, nije jo mnogo ostalo, dakle, dok se masnica pojavljivala niotkuda, kao arolija, nema jo mnogo, uhvatio sam se za srce, figurativno, naravno, jer sam mogao da osetim svako svoje staro rebro, blizu smo ve, blizu, pokuavajui da smirim njegovo poskakivanje, pokuavajui da mu objasnim, ali kako ovek da se obrati svome srcu kada se njegov jezik sastoji od i r e n j a i skupljanja, nismo daleko, jo malo, jo malo, ili pak od poskakivanja i, ponekad, samo jo as, ponekad, dakle, od zastoja, od mirovanja, kada o v e k mora da oslune, gotovo je, i da pomisli: To je, dakle, to. Kraj. LASOVI, ARE Za Radovana Kragulja Sasvim tiho, sasvim tiho, kada

zadrim dah, sasvim tiho, pognuta gotovo do ruba, i dalje, i dalje, o da, evo sada, mogu da ujem kako sve uti.

Pri a j mi o ljubavi, kae ona, a iznad njenog ramena, tamo, ara na zidu se otvara kao ljudsko oko.

Ritam je smenjivanje gustog i retkog, punoe i praznine. Kada diem, na primer, postajem neko, a onda, uz izdah, ponovo postajem niko. Nema me, nita nije moje, jedino u ustima oseam debljinu jezika, njegovu snagu. Tada jezik i ezava, i ja se vraam, nem.

Pomislio je na re , ali nije mogao d a utvrdi koju stvar ozna ava.

Seti se, esto sam mu govorila, kako smo nekad, uve e, etali izmeu empresa, posebno sam ga podseala na onaj avgustovski suton kada mu je leptir sleteo na prugasti sako a cipele se zabelele od fine praine, i on mi je odgovorio, ne, nita nije rekao, nije m i mogao d a govori, osim na onom svom nemutom jeziku, na kojem je sve posedovalo beskrajnu irinu, ali sigurna sam da sam mu u o ima videla, ta sam mogla da vidim, nita, lae m sebe, izmiljam re i utehe, govorim njemu da bih mogla da pri am sebi, teram njega da se sea kako bih mogla da vidim sebe, odraenu u

njegovom oku, naspram borova, naspram neba, naspram noi koja pada kao ipon na moju butinu.

Danima ve pokuavam d a ga nau im nekim stvarima, iznenadim esto i njega i sebe, dotaknem ga pa se udaljim, ili obrnuto, a o n nita od toga ne pamti. Sedi i govori. Zasipa me lavinom re i. mirka.

Pripoveda je prag, pie on, zatim ustaje i otvara vrata. Mesec je iznad ume. Ribe su u reci, ispod leda. Vazduh je gust i pitak kao med. Prag bleti, usijan od mnogobrojnih stopala. P ut vodi kroz umu. Smrznuto drvo puca kao pitolj. On se vraa za sto, zaklapa svesku, ponovo je otvara. Onda zapisuje: Pripoveda je kao vrata. Izlaz iz zla.

Sve je samo po etak, rekla sam mu, nita nema kraj, ak ni ova re enica.

Povremeno, nou, budim s e i oslukujem. Ne moe se bogzna ta uti u ovoj divljini, ali ipak. U stvari, raduje me sam in sluanja, redosled i smena nemih stvari, premda ponekad ipak pretrnem. Tako, ni za ta, ili moda upravo zbog toga.

Bez obzira, bez obzira na njega, ponavlja ona, kao da su re i tu, uz nas, kao da ih moe upotrebiti.

ovek koji dolazi preko polja. Odakle, odakle?

Nije metafora ako se naklonost definie kao kretanje, u redu, ali ako stojim, da li to zna i da u u potpunosti biti lien ljubavi? A ta ako je ljubav mirovanje? Pipam oko sebe, ali nita ne nalazim, pa i kada krenem, zar me neko zbog toga vie voli? Mod a je moje kretanje udaljavanje, moda ostavljam za sobom ono emu s e drugi pribliavaju moda

uvek silazim s velike visine? Miran s a m k a d me nema, sabran sam kad ne postojim.

O, zadrhtala sam, ali nisam se okrenula. Znala sam da on gleda u moja ramena, pa u pod, pa negde pored sebe. Znala sam, takoe, kada e po e t i d a oslukuje, da se napree da dozna hou li neto rei. I sama sam oslukivala. Imala sam oseaj da mi se celo bie svilo unazad, toliko sam elela da ga ujem. Nita nisam ula. Onda sam se setila re i jedne de je pesme. A on je, iza mojih lea, po eo da peva.

D a , a li n a postavljeno pitanje ona se samo smei i pokazuje dlan. Kao da iz njega mogu da pro itam odgovor.

Re i kao zaboravljena imena: zna e vie nego to mogu da kau.

Piem kao krivac. Iz potaje.

Ovo je tiina. Ovo je po etak moje nove pri e.

SPECIJALNO ZA RADIO
Napolju je hladno. Nema mnogo Ijudi. Staze su pokrivene ledom. Drvee je bez lia . Ulazim u novi period. Ukidam vezu izmeu podmeta i priroka. Kaem: Stolica. I to je cela pri a. Kaem: Astal. I to je cela pri a. Kaem: Pri a. AN to ne postoji. Ovo je potpuni raspad. Ovo vie nikoga ne zanima. Ovo je kona ni oblik nasilja nad tekstom. Hodam. Pevam. Suzdravam se. Gledam. U krajnjoj liniji. U prvobitnoj nameri. Bez ikakvih ograni enja. Imajui u vidu. Nezainteresovan ni za ta . U stvari, tii na nije na svom mestu. U stvari, kada koraknem, uz sasvim prepoznatljivo naprezanje listova i butina, o bedrima i da ne govorim, uta nje vazduha postaje nepodnolji vo. Dakle, imam osea j. i ni mi se. Rekao bih da. Gotovo sam sklon da poverujem. A sve vreme mislim kako neko, iza lea ili iza zavese, uti, uti, pomalo namrten, pomalo nagnut, stisnutih pesnica. Dan je lep. Napolju je hladno. Nema mnogo Ijudi. Imam neto na umu. Koliko ti je godina, devoj ice? Kuda vodi ovaj put? Kada e doi potar? Prol o j e ve nekoliko daa otkako je. Niko nije umeo da kae kada se u gradu. Po ko zna koji put smislio je da. Mraz stee. Pucketa fitilj.

Mesec gviri iznad oblaka. Tako je lepo opisivati. Ponekad pomislim da je sve u dahu, u na inu uzmicanja ili prekidanja. Ponekad ne mislim ni na ta. Jednom mi se desilo. Iznenada me spopalo. Povazdan sam prieljkivao. Ustajem. Sedam. Ustajem. Sedam. Da li je ve bilo re i o ponavljanju. Govorilo se o. Nagoveteno je da. Ne mislim, mislim da ne mislim. Nita vie nije kao nekada. Toplo je. Zubi se pokazuju kada se ovek osmehne. O i s e suavaju. Kosa vijori na vetru. Gde su p ele? Odakle dopire zvuk sekire? Ko je to tamo? dem. eem se. Kaem mojoj eni. Podseam je na. Ona uti. I koliko to ve traje? Izmeu senke i svetlosti postoji prostor. Na ulici je hladno. U stanu viada prijatna toplina. Zid je hrapav. ujem motor. Kada bih samo zaboravio da piem, mislim da bih se osetio mnogo. Pada mrak. Prvo sumrak jede svetlost. Lepo se vidi kako neto ne postoji tamo gde je ranije postojalo. Moglo bi se rei. Moe se zapaziti. Ima na ina. ekam. Vraa m se. Prolazim. Napolju je hladno. Nema mnogo Ijudi. Sve je u ponavljanju. ak i ovo. Nita ne moe d a ode i da ostane. a k ni ovo. A kada sam pre neki dan pokua o da otvorim vrata, bila su zaklju a na . Naravno. Sve je u re i m a . Ne, sve je u nedostatku re i . Tako je t o . Kae m : Lepota svemira nadvila se nad ama kao: kao ta? K o t o pita? Mrzim poreenja. Stvari su

uvek razli ite. Nita nije kao neto drugo, ponajmanje ono to najvie sli i. Kao, na primer, ovo. emu je ovo nalik? Ima dana kada j e svaka re enica pitanje, bez obzira na vremenske prilike ili sate na budilniku. Ujutru je sumrak. U podne s e razvedri. Uve e pada kia . ivot s e sastoji od jednostavnih iskaza, svaka sloenost podrazumeva gubljenje niti. Odblesak, trag sunca na prozoru. Odjek koraka, senka nogu. Lagano s e , s prolea, uspinjem na brdace proarano poljskim cveem, a onda se sputam u dolinu, u kojoj mi trava dosee d o struka. Kako s e zove? Koliko ljudi poznaje? Koje je ovo drvo? U hodniku sreem komiju. Dok se vozim u automobilu, otvorim prozor, pa ga zatvorim. Tiho, tiho ut e itna polja. Vazduh kiselkasto mirie. Kada s i poslednji put video svoj lik? Ovo je dolo d o krajnjih granica. Ovo vie nikoga ne zanima. Meutim, raspad je potvrda sistema. Obilje re i je slabana maska za nedostatak tiine. Srce uti, to je jedina pri a . A onomad, u kamenjaru, kaktus. D a li neko zna p u t d o proplanka? Oblina pe urke kao nagib u dui . U stvari. S obzirom da. Imajui u vidu. Tri je magi an broj. Dva je i ekivanje. etiri je zamor. Kaem: Svetlost koja se rasapa kao mastilo preko upija a. Sve je tu la. Premda, sea m se, dla i ce u tkivu hartije za upijanje budile su u meni znatielju d a doznam kako ona nastaje. A ima i drugih detalja. Nepravilna ara u staklenoj kugli. Ime koje silazi s ne ijih usana poput udarca noa. Krznene rukavice. Popci na mese ini. Groktaj svinje u vrbaku, kako je ve negde re eno. Ili napisano. Ili svejedno. Niko nee doi do ovog mesta. Ono e ostati samo za sebe, u

polumraku, u polusvetlu, bilo gde. Kao lebdee ostrvo. Ponovo poreenje. Ponovo potvrda nemoi. A bilo je i drugih slika. Na namrekanoj povri vode: prozor. Pred vratima, na basamku: pseto. Ko zna kuda je sve to otilo? Okreniobrni, ivot postoji samo u obliku uspomene, u kakvoi re i, u duini govora. Sve upropastim nabrajanjem. Hteo sam da kaem. Mislio s a m rei. Zaustio s a m da. Imam etrdeset godina. ivim u velikom gradu. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo ljudi. Obrve se podiu d a bi iskazale radost, strah, uzbuenje, prepoznavanje, b e g od stvarnosti. O zubima je ve sve ispri ano. Sada bih eleo neto da kaem o mojoj eni. Ovo vie nikoga ne zanima, a k n i mene. Uzviknuo sam pre neki dan na ulici: Ura! Pisac stenje p o d teretom re i , p o d lavinom re enica, p o d stegom paragrafa. Svaki pokua j da se udaljimo od konvencija jezika samo nas jo vie pribliava podru ju ludila. Ako krenem ovim putem u umu, kojim putem u iz nje izai? Koliko, na primer, kota mleko? Sea m s e , takoe, kako sam stajao u jarku, kraj puta, i gledao ovce. Nekad je ukus prai ne u mojim ustima ja i od svake uspomene. Ne razumem, kae moja ena. Greh j e utati, greh j e govoriti, g re h j e ne odlu i t i se. Evo ta bih e le o d a uradim. Ponedeljkom ujutru, zimi, mleko u kanti j e grumen leda. Poklopac vrsto prianja, kao dua uz srce. U vazduhu lebdi fina izmaglica. Stakleni pritiskivao za papir. Jato leptirova iznad tunih vrba. Fijuk

ibe. Re enica kao kora anje niz strmu ulicu. U podne, pak, nema senki. Muk koji obeava. D a, ali predve e , na proplanku, insekti s e podiu prema nebu koje tamni, sve dok se sve ne izjedna i, dok ne bude samo jedan mrak, iste gustine, crnilo, no. Spoti em se o svoju elju d a budem razloan. Jednom s a m o tome govorio prolaznicima. Posle j e dol a moja ena, uhvatila me za podlakticu i povela kui. U poslednje tri re enice rekao sam vie nego n a prethodne tri stranice. Tako se, bar, moe u initi nevetom oku. Ili uhu, ukoliko neko ovo slua . Ovo: pri u. Uvek s e moe namai jedna ograda koja brani od svega: da je govor, svakako kazivanje, u stvari: pri a. Sam jezik je pri a, kae moja ena, I seam se jo ne ega: zvuk s e prikrada preko vode poput konjokradice. Nema nita istinitije od lai. Uzmimo, na primer, ne, neemo nita uzeti. Napolju nema mnogo ljudi. Hladno je. Time su izneverena naa o ekivanja. Nadali smo s e , naime, toploti. Ali, zat o j e dete musavo? ovek koji prilazi preko ina visoko podie noge. U daljini se nita ne uje, jo manje u blizini. Kada dolazi autobus? Koliko je star ovaj hrast? Umoran sam, ali ne posustajem. Naravno, ovo nema smisla. Naravno, ovo vie niko ne slua . a k ni ja. Ponajmanje ja. Re i vise u prostoru kao isisane muve. Ako jo jednom kae kao, kae moja ena, ako samo jo jednom kae kao Ne mogu d a zamislim ta bi se desilo kad bi. U stvari, primi e m s e tiini putem koji najvie zaobilazi. Imam etrdeset godina. Tuan sam. Smeo. Kada

zapo inje autobiografija? Kae m : Kamen. Kae m : i ak. Odavno vie nita ne govorim. Re i su samo deo opte buke. Kada usne ispucaju, jezik s naporom prelazi preko sasuenih ljuspi. Kristali vladaju svetom. Naprotiv. Uz pretpostavku da. Nije na odmet. Moemo sa sigurnou, ali ne. Da, ponekad se svet otvara, postavljajui nas pred toliko opasnosti: da se ustru avamo, vraa m o s e nazad, u bezbednost nerazumevanja. Pravi govor je nem. Prava pri a je gest, bezbroj puta moniji od svega izre enog. Zato niko ne peva? Ko stoji ispred slepca? ta misle vrata kada s e otvaraju? O vo nije poezija. Ovo je otilo predaleko. Igram se tuim strpljenjem. I svojim, i svojim. A pamtim letnje dane kada nita nisam mogao d a vi di m n a horizontu. Napor trave da se uspravi posle kie, posle kopita. A ta ako odustanem? Da li e to neko primetiti? Ili e re i nastaviti da se niu same od sebe? Ko ovo govori? pita moja ena. Udahnem. Izdahnem. Odbrojim d o . Posebno volim boju sutona. Na umski put padaju senke. Grm, koji izviruje iz visoke trave, leluja, i znam, iako ne vidim, d a ispod njega gmie je. A bilo je i drugih uspomena. ovek na konju. ovek koji skida kapn dok prolazi pogrebna povorka. ovek koji govori. ovek koji mae nogama iznad ambisa. Ima dana kada. Da sam spokojan, da li bih pisao? Ali, vratimo se re ima. Ovo je znak umora. Najbolje bi bilo d a odustanem. Olakao bih i sebi i drugima, pogotovo onome ko ovo slua. Da li neko slua? Postoje

pri e u kojima junaci ive u cilindrima, p a s e tako svet oko njih zatvara poput koljke. J a sam neto drugo. Ne, treba rei : j a j e neto drugo. J a nisam j a . P o d jezikom oseam tragove hrane, neravnine meu zubima. Usna duplja j e kao konica. Rekao s i kao, kae moja ena. Jednom sam neodlu no stajao na raskrsnici, a dan se gasio iznad mene, oblaci s u hitali prema zapadu, proletali s u svici, mislim da sam ugledao lisicu, ulo s e kako lie uti, kako s e iglice sudaraju na granama etinara, i tako sam stajao dok su se nada mnom otvarale o i zvezda. Ovo je znak predaje. Sedim. Stojim. Tr i m u mestu. Izlazak, ulazak, kakva je razlika? Zato neko ne odgovori na sva ta pitanja? Uzmimo, na primer, redukciju, traganje za najmanjim zajedni kim sadriteljom. Re ne moe da postoji bez glasa, u redu, ali t a emo s bilom, s otkucajem srca, s nadimanjem vena iznad slepoo nice? Ko govori kada sve uti? Ako napusti re i, kae moja ena, napustie samog sebe. Gde li sam to pro itao da granice jezika predstavljaju granice sveta? Zato sam ja neizreciv. Zato sam ja neopisiv. Uz sve ostalo. Pored navedenog. Kao to je gore re eno. Podmet i prirok ne moraju da se slau, ali mnogima to izmi e. Uslovno re eno, svako je sam n a svetu. Bezuslovno re eno, svako j e sam. To nisi t i izmislio, kae moja ena. Ni sam. I m a ve nekoliko godina kako n i s a k i m ne razgovaram. Ja pri a u hodu. Ja pri a dok stoji. I to sam pro itao. Dok se uspinjem uz stepenice, motrim kako s e stvari smanjuju. Oseam topao vazduh na licu. Formular je prazan. Listovi fikusa s u debeli kao meso. Opet, kae moja. Sve

sam pokuao. U nekim slu ajevima, dimni a r j e spas. A visoko gore, iznad kronji, obruavaju se kopci. Mrav odlazi do kraja lista i vraa se. Tako i ja. U nedogled. Samo u ritmu daha. Zelenkade blet e p o d svetlou srebrnog meseca. Sve je re enica. Voleo bih o ovome d a porazgovaram sa Tomao m alamumom. Kako stvari stoje, pri a m sam sa sobom. ega je to znak? Imam etrdeset godina. Bojim se. Uostalom, svet j e nezahvalan. Nemoj nit a d a kae, kaem mojoj eni. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo ljudi. I poslednji prolaznik j e ve odavno ve erao. No je mrazna. amci pucaju pod pritiskom leda. Re je o reci. Re je o saginjanju koje omoguava da se vidi do beskraja. Re je o postepenom udaljavanju. Posle ega sledi sunovrat. Tako ja vidim smisao proze. Plua se sa sve veim naporom ire dok se pribliavamo planinskom vrhu. Potom prsne vidik. Kada stignem d o obale, bez oklevanja zagazim u potok. Ostalo mi je jo samo jedno. D a li je ovuda protr alo neko date? ta to uti? Ko si ti? Koliko jo ovo moe da traje? Imam etrdeset godina. Rastrzan sam. Niem re enice kao inuve. Moja ena uti. Ma ka se oglaava dugim krikom u dvoritu. Beiket je sveo svet na ljudska usta. Napolju je hladno. Sve se ponavlja. Nedavno sam se prisetio kako smo sedeli na tremu i kako j e oko nas, dok smo razgovarali, mrak postajao sve gui, jer iz nekog razloga n a nebu nije bilo zvezda, tako da ubrzo, brzo, brzo, vie nismo mogli da se

vidimo, iako nismo prestajali da govorimo, naprotiv. Sve ono to izmi e logici, samo je jo bolje potvruje. Nije t o rekla moja ena. Niko vie ovde ne govori. Nikoga ovde vie nema. I ja je otilo. Samo jo glas. Napolju je hladno. Okna kri pe pod teretom snega. Na ulici nema. Staze su. Odavno je ve ovo trebalo da se zavri, emu mucanje? Premda ponekad pomislim da postoji ponet o to opravdava pojavu slova p u ovoj re enici. (GONG.) Trei program RadioBeograda. Sluali ste pri u Davida Albaharija Specijalno za radio. itala:

POETIKA KRATKE PRIE, ETVRTI DEO

(Primeri) Evo me opet. Po injem. Sunovraujem se u razjapljeno belilo papira kao da ne znam koliko uasa donosi takav pad. A N takvi smo mi, pisci, prevaranti prvog reda, bolesno zaljubljeni u svoje patnje. Kao to re e Ri ard Farinja: Been down so long it looks like up to me. Hi u slobodnom prevodu: Toliko sam ve dugo na dnu, da mi se ini da sam na vrhu. to pogaa samu sr mojih misli, i to istovremeno dokazuje da se ne moe rei nita to ve neko negde nekada nije rekao. I ta sad? Kojim putem odavde? Metak u glavu kao Ri ard Brotigen? Hi smrt na motociklu kao Ri ard Farinja? Ili ivot u bunkeru kao, kako se pri alo, Derom Dejvid Selinde r ? IIi demon alkoholizma kao

Malkolm Lauri? Ne, ne, sve su to orsokaci, nita se time ne postie. Jedini pravi put izabrao je Tomas Pin on, utonuvi u anonimnost, ne dozvoljavajui da se njegov Ijudski lik pomea s nametnutim likom pisca. AN, koliko ima takvih? Onih, dakle, koji su ja i od vlastite tatine? Malo, malo. U celokupnoj naoj knjievnosti ne postoji ni jedan jedini pisac koji nije uivao u blagodetima svog lanog lika. Kao to je sasvim malo onih koji, kada posle etnje po kii dou kui, ne razmiljaju na sledei na in: Sada pisac N. N. skida kini mantil. Sada pisac N. N. otvara kiobran i ostavlja ga u kadu da se osui. Sada pisac N. N.izuva cipele, uzima papu e i dnevnu tampu, seda u fotelju, pali televizor i nastoji da se opusti. Sada pisac N. N. blagim pokretima doti e svoje lice, kosu, vrat, i misli: 'Ja sam pisac N. N., ja sam taj pisac'. Tako da i ja moram da kaem: Ja sam pisac David Albahari, ja sam taj pisac.

Doa o sam d o kraja puta. S leve strane vidim polje deteline, ili bolje re eno: ne e g a t o m i li i n a detelinu. Odavno nisam video detelinu, gnjurao lice u njene izdanke, udisao njen miris, grickao nene vlati. Stoga se nadam da nisam pogreio. Moje levo stopalo stoji tik d o ruba polja, recimo, deteline. Rekli smo. A s desne strane, ta se nalazi n a desnoj strani? O, tamo je kukuruz! Mo re kukuruza! Okean!

Tu ne greim, te klipove bih prepoznao i zatvorenih o iju, p o d uslovom, naravno, da mi se dopusti d a zarijem zube u njih. Nema to g kukuruza koji p o d mojim zubima moe da dobije ukus ne eg drugog, ne. Ali kraj puta je kraj puta, kukuruz mi nee pomoi kao to mi detelina nee odmoi, ali sve to mogu da u inim jeste da se okrenem. I okreem se. Bacam pogled na put koji sam preao, ne samo danas, nego i ranije, ju e, prekju e, prethodnih godina, i n a tom putu jasno vidim svaku stvar koju sam ostavio za sobom. Stoje poreane s obe strane, kao kakvi grdni zidovi, i mame m e . L u d s a m za stvarima, za predmetima po sebi, ponekad pomiljam da bih i sam voleo da budem stvar, ne neka naro ito velika, mogao bi o d a budem i kakva stvar ica, dezodorans ili suvenir, ne bih s e oseao lagodno kao fijaker ili klavir ili trpezarijski sto za dvanaest osoba, ali ta je tu je, i z ove se koe ne moe . A kuda bi t i otiao? Otkudsada pitanje? Osvre m se da vi di m i m a li koga, moda me neko uhodi, moda je neko zalutao, ali detelina j e niska, kukuruz gust, dakle, sve u svemu, tako ti je to. Elem, usled svega toga ponovo sam zauzeo isti stav, ili bolje re eno: isti poloaj, i opet sam se naao licem prema kraju puta. Kako zna da je to kraj puta? Ponovo pitanje, ali sada sam se navikao, nita me vie ne iznenauje, mogao bih ak i da odgovorim. Odgovori! U redu. Na kraju puta vie ne vidimo lica stvari, ve samo njihova nali ja. Kao kad sam se malopre okrenuo: i tada sam video samo nali ja stvari, svih onih stvari koje s a m ostavio za sobom. A i pred sobom vidim samo nali ja, to zna i da ne mogu d a poem

ni napred n i natrag, jer sam sa obe t e strane ve doao. Drugim re ima: kukuruz, detelina, grumen zemlje meu prstima, e l o u brazdi, usne koje u poslednjem izdisaju celivaju vasceli svet. I onda svetlost, onda kraj .. .

Ali zato ljubav? kae ena. Stvarno, zato ljubav? kae mukarac. Evo o emu je re : ovaj mukarac i ova ena dol i su, nakon nekoliko godina zajedni kog ivljenja, do ta ke kada im se ini da se pred njima ne otvara nijedan put. P o tome oni podseaju n a kvazibeketovsku spodobu iz prethodnog fragmenta, t o i m , naravnu, ne olakava neeljenu, zlokobnu situaciju. S obzirom d a mnogi ljudi bolje razmiljaju kada stvari vide u kontekstu, odnosno, u okviru zadate slike, moda ih treba opisati. Svakako, videti ovde zna i predstaviti u sebi , to podsea n a teori je o holografskoj strukturi uma, ali o tame neki drugi put. Za sada je dovoljno rei sledee: on je visok, a ona ne; njegove o i s u plave, njenesu u senci; krajevi njegovih usana iskrivljeni su nanie, to njegovom

lieu daje uvek isti podrugljiv izraz, dok su njene usne od one vrste koje se nikada ne primeu j u ; oba nosa su uglavnom pravilna; njegove obrve su, po prirodi stvari, upavije od njenih, iako na njene uti e i t o t o ih ponekad, pred ogledalom, upka bletavom pincetom (za to vreme, sve vreme, vrhom jezika pritiska gornju usnu); njegovo elo je sli no njenom, iaiko se njeno odlikuje nekim karakteristikama koje se na njegovom n e uo avaju; i kona no kosa ( a ui , a ui ? ) : nj eg ova je kratka, nedavno podiana, s blago istaknutim zulufima, dok je njena ravna, svetla, duga gotovo do ramena, razdaljena po sredini. S o bau kojoj s e d e . Ukusno nametana, svetla, prozra na, kao i ceo stan. Lako se moe zaklju iti da u njoj ive ljudi koji se vole, iako bi net o od

toga - bar kad su u pitanju ovaj mukarac i o v a e na -trebalo staviti u prolo vreme; ako ne ivot: onda ljubav. Stan j e na injen o d vrstog materijala i nesumnjivo e nadiveti svoje stanare, itaoce o v e pri e i mamlaza koji ovo smilja. Na i n na koji sede. O n j e oputen, zavaljen u fotelju; ona sedi prekrtenih nogu, povremeno ee levo koleno. Sve nam to ne odgovara na pitanje koje oni postavljaju jedno drugom: Zato ljubav? Stvarno, zat o ljubav? AN sada je prekasno, sve je ve odavno re eno, preostalo im je samo da tako sede, svako u svojoj tiini, i da se priseaju trenutaka kada im je tiina bila zajedni ka. Mukarac bi, dodue, hteo jo neto da kae - zateu mu se miii oko usana, podiu obrve - ali ubrzo se sve vraa na

svoje mesto. ena, ako se uopte ne e mu ndala, vie s e ni e mu ne nada. Nije trebalo ni po injati ako se u daljini nije nazirao kraj. CITAT t a ja radim ovde? Svaki odgovor je do ba r, ponajvie onaj koji najmanje o ekujem. Poe li d a bude neranjiv, pa e takav biti, kae Paracelzus. J a , meutim, kroz ivot prolazim na sasvim drugi na in. O i u o i. Licem u lice. Svako mora jedared baciti bombu na nekog generala, kae Mroe k . U redu, gde je moj general? Nekada sam verovao u tii n u . Napisao sam: Tiina govori glasnije od bilo koje re i, ili neto sli no. Sada sam mnogo skepti niji. U kabali, kau, Sunce predstavlja nela svetla a Mesec nela snova i htenja. To su Mihael i Gabriel, Mihajlo i Gavrilo. Moja ena kae : U stanju si da ispisuje

stranice i stranice na kojima nit a ne kae. To me podsea n a re i Elifasa Levija: Opte govorei, imati neprijatelje nije dobro po zdravlje. Pokua o sam jednom da sedim u mraku, zatvorenih o iju. Onda sam ih otvorio. Onda sam ih ponovo zatvorio. Kada ljudi upotrebe silu: stare, kazao je Laoce. Na selu sam, posle dugog ekanja, video zvezde. Stajao sam u polju, okruen detelinom, i ekao. Nebo se otvaralo polako, kao

zrelo voe. S vremena na vreme, ne esto, i ne obi no, ali s vremena n a vreme uli bi i gde grmi, kae Knut Hamsun. Zgodno je to sam sam, to me niko ne uje. Moja ena peva u susednoj sobi. Re enice su jo jedino to mi je ostalo. Re i s u izdajice. Usamljenost moe d a odvede u ludilo, vajka se Kafka. P a ti, ove e, nema n i pojma o gimnastici , uzvikuje Sokrat. Dobro, nemam. Moja ena kae da je od nekog oveka ula net o t o e m e sigurno zanimati. Nekada sam verovao da se moe iskora iti iz sveta. U jarku, kraj ume, oslukivao sam umove. Mudri su slobodni od sumnji, veli Konfucije. Ja sam samo u ao i drhtao. Onda sam otiao na izlobu. Jedan ovek je rekao: Ovi cvetovi s u tako stvarni. Ceptio sam o d elje da mu se obratim. Moja ena se sagla i dotakla mi elo. Objasnio sam joj da u pojedine ulice grada nikada ne odlazim. ta brbljate, udnovati ljudi?, pita Platon. ta si video na toj slici?, pita moja ena. Re i s u zamke. Korak po korak odmi em od zida. Teorija izaziva sumnje , upozorava Jan Kot. Bolje bi mi bilo da priznam nemo. uo sam, dodue, da j e Adam, taj ljudslki tetragram, neka vrsta kabalisti kog falusa. U tome je stvar, magija postaje nemon a u tiini. Moda: ali ne uvek, kae Dojs. Nekada sam verovao da svet postoji samo u fragmentima. Mislio sam: Ako odem, ako se vie nikada ne vratim. Ulazim u belilo papira kao u bambusov umarak. Stidim s e poreenja. Stidim s e neta nosti . I m a ve nekoliko d a na kako nagonim sebe da napiem tekst koji j e neko drugi zamislio. Odjednom se, kao Tristan, setih sveta. Budite pesak a ne ulje u motora

sveta, pevao je Ginter Ajh. Ko tei redu, samo poveava haos, zapisao j e nepoznati alhemi a r . Prepusti se haosu, kae m o ja e na , p a e videti t a e ti se dogoditi. Kretanje m e uvek udaljava, nikada ne osetim blagodeti pribliavanja. Jezik je sam po sebi smetnja, ne znam zat o o tome treba govoriti. Izaa o s a m n a trg, i zakop ao kaput. Zabrinutost je pravi odnos prema ivotu, misli Kjerkegor. Nisam nita rekao. Ovaj svet j e koprena koja pod prstima otkriva fino tkanje. Svaka re mora da krivotvori, kae Martin Buber. Potrebno je sporazumevati s e bez znanja jezika, pie Patrik Vajt. I ta ja tu mogu?. Zato ne ode n a put?, pita moja ena. Slikar me je ekao u knjiari, bi o j e srda an, izvadio j e crte n a kojem sam odmah prepoznao sebe. Nisam s e usudio nit a da pitam. Da li postoji neto gore nego doznati da ti nisi ti ve neko drugi? Ja sumnjam u sve re i, pie Valeri u pismu jednom prijatelju, jer i najmanje razmil j a n j e ini besmislenim nae uzdanje u njih. Moja ena i ma dobar savet: Prestani da razmilja, kae ona. Santajana kae neto sli no: Ima neke opasnosti u tome da se isti e ono o evidno. Ali ta ja tu mogu? Osim re i , nema drugih re i. ivot je kao pliani medvedi, pun strugotina. Nekome se to moe dopasti, meni ne. Ka Aziji, uzviknuo je Dostojevski, ka Aziji! Moja ena kae da zna ta hou da joj kaem, da je umorna od pri a kako za sve ono to postoji

mora da postoji i neto to ne postoji. ak i ova tvoja pri a, kae ona, jeste pri a koja ne postoji. O tome nisam razmil j a o . Poverovao sam slikaru, valjda e i on meni poverovati. Gledao sam kako odlazi. Nae je srce velika praznina, rekao je Nakae Tou . Lepo sam osetio kako mi srce zjapi kao provalija. Ne moe ovo jo mnogo da traje. Moram da vas podsetim da je Ezra, sakriven u pei ni , etrdeset daa beleio re i Gospodnje i napisao ukupno devedeset i etiri knjige: dvadeset i etiri su poznate, ali do onih sedamdeset doseu samo oni koji ovladaju tajnim u enjem. Trt-mrt, kae mo ja e na . A Arnhajm: Umetni ko delo ne trai zna enje, ono ga sadri. to zna i: moda nije trebalo da budem ovde, moda je trebalo da budem negde drugde.

PRIA ZA DECU Prvo se mrak sputa na zemlju kao upija . Onda u jarku zauti trava. Ne vide nam se vie ni ruke ni noge, a i Mea su samo blede mrlje. Malo posle, mesec pronalazi put izmeu oblaka. Praina postaje srebrnasta, pau i n a je jasna naspram iblja. Preko puteljka pretr i lasica. U tali s e mekolje krave. Prozori na kui su kao o i slepca. Posle, s visine, po n u da se obruavaju imii. Ako se ko napregne, moe d a uje uborenje potoka. No nit a ne usporava, naprotiv! Na grani sedi sova: sada se tek vidi, kada je otvorila o i. A stalno isti oseaj: kao da neko u daljini ustro die. Potom oblaci nastave da se raspadaju, i ubrzo ugledamo zvezde. Ve ima toliko svetlosti, da bi neko mogao pomisliti kako e uskoro svanuti. Kapija se zaljulja, kripne, odbije se od ograde, iako nema vetra, iako niko nije proao. Kada provu emo prste kroz kosu,

ujemo pucketanje. Tada od potoka neko stane da doziva tunim, priguenim glasom. Mogao bi sada da se oglasi i pas, ali on lei ispod stola, evili i trza se u snu. Neko doti e obraz, neko obrve, neko vrh nosa, kao da s v i e le da se uvere u svoje postojanje. Kada je no, onda nisi tu; kada je mrak, onda te nema. Jo malo pa e se trava ovlaiti, a tada bi ve moglo da se govori o studeni. Promakne jedan usamljeni svitac. Neto kasnije vrati se istim putem natrag. Onda oblaci po nu ponovo da se gomilaju. Sada je mrak gui, mirisniji, gotovo da a s plai. Sva srea da smo nadomak kue ! Iznenadni vihor udari u kronju kestena i iz nje izleti ptica. Sluti na oluju. Tog asa se sve utia. Posle, u sobi, kapi kie na oknima. O, kako je velik ovaj svet, kako su mnogobrojne njegove mogunosti! MOJA ENA TIHO JECA

Kada sam se popeo na prvu mesu u rezervatu Hopi Indijanaca, video sam kraj sveta.

K a d a s a m doa o u mestace zvano Vindou Rok, zaljubio sam se u kelnericu, oni-sku Navaho Indijaniku, koja je pred mene spustila iniju s jagnjeom orbom. Kada s a m zavirio u kanjon Deej, poeleo sam da tamo ostanem celog ivota. Kada sam sve to ispri ao mojoj eni, pitala je: Da li je ona Indijanka bila debela? K a d a s a m pokua o d a joj objasnim d a s e meu Indijancima nisam oseao kao autsajder, kako bi t o rekao Hans Majer, ve kao neko ko im je, ako zanemarimo boju koe, sasvim sli an, ona je samo slegla ramenima. Kada s a m uporno ponavljao d a s u Indijanci u stvari Jevreji Novog sveta, moja ena je izvila obrve, prestala da trika i poloila obe ake na sto. Kada sam razvio filmove koje sam doneo s putovanja, i k a d a s a m napravio fotografije, d ug o i h j e razgledala, unosei se u snimljena lica, bez obzira d a l i s u mutna ili otra, krupna ili izgubljena u totalu. K a d a s a m p rvi p u t po povratku sanjao d a hodam predelima Navaho Indijanaca, moja ena me je probudila i rekla da rem kao konj. Kada smo, nekoliko dana kasnije, ve erali pod svetlou

svea, treperave senke supromicale preko njenog lica kao oblaci iznad Velikog kanjona. K a d a s a m joj prepri avao mitove Hopi Indijanaca, zaspala je u trenutku kada sam, kao jedan od bogova rata, izveo ceo narod iz podzemlja, pravo u Arizonu, gde nas je sa ekao Masavu, b o g smrti, i pokazao kako d a gajimo kukuruz. Kada se probudila, lice joj je bilo prepuno bora, minka razmazana preko kapaka. Kada sam dospeo d o kraja sela Valpi, tamo gde se litica prve mese okomito obruava u ravnicu, pomislio sam da bih lako mogao d a poletim: okrenuo s a m se, ushien, i video da moj vodi , demekasta Hopi Indijanka, drema pod varljivim zracima sunca. Kada poeli d a ne bude sam, uvek si sam; kada poeli d a neto podeli, uvia d a s u sve deobe ve zavrene.

Kada sam mojoj eni skrenuo panju na verovanje nekih Navaho Indijanaca da su prvi ovek i prva ena nastali od dva klipa kukuruza, no je nasrtala na otvoren prozor, grane s e savijale p o d naletima vetra, zvezde beale pred pomahnitalim oblacima; m o j a e n a j e ustala i prila prozoru, i prvi talas kie slio joj se niz obraze. Kada sam u Vindou Roku uao u dvoranu punu Navaho Indijanaca, osetio s a m d a s a m , uprkos svim svojim eljama, neko drugi; m o ja bela koa s e izdajni ki presijavala meu spokojnim zagasitocrvenim licima; da sam mogao, smesta bih s e pretvorio u tirkizni bro n a konoj jakni stare Indijanke; samo stvari znaju ono to izmi e ljudima. Kada e prestati da ivi svoj ivot kao da je tui, pita moja ena i umorna naslanja elo na dlan, kada e biti ono to si ti a ne neko drugi, kada e ve da napie jednu pravu pri u? Kada zapo nem s tuma enjima da bit pri e , p a time i njenu ispravnost ili neispravnost, odreuje onaj ko je pie a ne onaj ko je ita, te da ne moe biti govora o , ona samo odmahne rukom. Kada e s e ve jednom uozbiljiti, pita, p a ivot nije samo puko nabrajanje injenica ili oslikavanje prizora; u ivot s e ponire kao u duboki vodeni kovitlac; dok itam,

elim da imam osea j d a e m i plua pui usled nedostatka vazduha, a na kraju pri e, dok izranjam, o i mi se i re u novom razumevanju poretka svih stvari; je l' razu-me, je l' ti jasno? Kada joj naglasim da moja pri a belei upravo trenutak ja posle posete indijanskim plemenima Navaho i Hopi vie nisam isti ovek, to zna i da se raspored stvari u meni i sveta nepovratno izmenio, onda odbija dalje da govori.

m o g a izranjanja, da

Kada istaknem da moja pri a oponaa jednostavan ritam indijanskih pesama, u kojima osim frule, bubnjeva i zve ki nema drugih instrumenata Kada kaem da ovaj svet postoji samo zato da bi svako u njemu pronaao svoje mesto Kada opiem sukob tradicije i savremenosti Navaho Indijanaca u k o j e m s a m prepoznao kolebanja svog jevrejskog identiteta Kada moja ena Kada ja

Kada se veliki potop zavrio, veruju Lakote i Poniji, Stvoritelj je na severu zemlje postavio jednog bizona i zaduio ga da zadrava vodu; bizon i dalje tamo stoji, ali svake godine gubi po jednu dlaku; kada ostane bez dlaka, svet e ponovo biti poplavljen; vidim kako to izgleda: vidim sebe, vidim mo ju enu, vidim bizona, gotovo bezkrzna, kako podrhtava po d udarima severca; vidim mulj kroz koji emo gacati u zaludnom pokuaju da stignemo do juga: onda e as veliki talas razdvojiti, moja e na e se pretvoriti u krik, bizon e s e iznad naih glava uzvinuti smer neba, a potom e sve postati tiina, sve po etak a nita okon avanje, samo e orlovi indijanskih dua kruiti sve vie, sve dalje, napokon slobodni; to mi, naravno, neemo nikada biti.

Kada zautim, ujem: mo ja ena tiho jeca. JERUSALIM Prvi p u t sam izgovorio Jerusalim kada sam napunio jedanaest godina. Sedeli smo oko velikog trpezarijsikog stola i pomno pratili o ev kaiprst koji je klizio preko mape Balkana. Beograd, Ni, Skoplje, evelija, govorio je otac za tragom svoga prsta, a potom ga odigao s ma p e k a o da je granica stvarna. Solun, Atina, Pirej, dodao je. Tu emo, udario je vrhom prsta po Pireju, sesti na brod, a onda - prevrnuo je nekoliko listova dok nije doao do mape Sredozemlja - Rodos, Kipar, Haifa. Pogledao as je paljivo, redom, majku, sestru, pa mene. A ako b o g da, videe mo i Jerusalim. Poslednja re je pala na mane, prekrila me kao plat (koji

u, mnogo godina kasnije, prepoznati na nebu iznad Ciona), i osetio sam da moram da je ponovim. Rekao sam: Jerusalim. O e v o l i c e se u meuvremenu iskrivilo, zgr i lo , i o n je, oduprevi se o ake koje su bledele pod pritiskom tela, po eo da pla e. Uspomene su, naravno, varljive, bez o bzi r a t o jedino one pomau da osetimo da doista postojimo. Jerusalim je, kao re , sigurno i ranije promicao prostorom nae g stana. Otac ga je besumje pominjao u razgovorima, komentarima dnevne tampe ili dok je majci diktirao pisma roacima. Moda ga je izgovarao kada je i t a o molitve za praznike, blagosiljao hleb i vino. Prelistao sam nedavno njegove stare molitvenike i uzaludno nastojao da prepoznam hebrejska slova koja tvore re Jarualajim. Slova s u lea l a nema

kao moj otac, kao moje neznanje koje je od mene pravilo pouzdanog tuinca. Neke stvari sam ipak nau io. Jedna od njih je da je Jerusalim moda jedini grad u kojem je svaka poseta ravna umiranju. Svaki put kada sam ga naputao oseao sam da je jedan moj deo umro. Nekad je to bio deo tela, nekad teko odredljivo osea nje koje je krui l o oko srca, nekad jedan od mnogih slojeva due. Razgovarao sam o tome

s ocem. Zastao je nasred sobe i rairio ruke: Kad je re o Jerusalimu, rekao je, ja sam ivi mrtvac. Ve tada sam bio vii od njega i pomislio sam kako bih lako mogao da ga obuhvatim oko struka ili stranjice i podignem visoko u vazduh. Nosio s a m ga, meuti m, samo onda k a d a je umirao: dva puta kada sam pomagao voza i ma kola za hitnu pomo, jednom uz stepenice a drugi p ut niz njih, a onda jo mnogo puta sasvim sam, svih onih dana dok je bespomono lea o u krevetu. Od o ne nekadanje lakoe tada vie nita nije ostalo. ilio je, to je istina, ali njegovo telo kao da se zgunjavalo, menjalo specifi nu teinu, vuklo sve za sobom prema zemlji. Nosio sam ga iz fotelje u dnevnoj sobi do kreveta u spavaoj sobi, i kad bih ga spustio ruke su m i ostajale ispod njegovog tela. Polagao s a m glavu na njegove grudi i oslukivao njihovu duboku tiinu. Nije t o moglo dugo da traje. Sudei po dokumentima, moj otac je umro za dva-tri meseca. Sudei po seanjima, njegova smrt j e dolazila izdaleka, kao putnik n a sporom konju, kao veliki talas ija se razbaruena kresta nadvila nad nas poput kobre. Nikada nisam video kobru. Pri am sve ovo samo zato to verujem da se jednostavne stvari (smrt) mogu ponititi sloenim strukturama (pripovedanje), iako je ve odavno trebalo d a uvi d i m da je jednostavnost zamrenija od svake sloenosti. Nema veeg lavirinta od pravog puta koji spaja dva mala grada na obali iste reke. Bilo kako bilo, moj otac je umro a ja sam nastavio da

odlazim u Jerusalim. Jedne vedre noi , na primer, stajao s a m n a ravnom krovu katoli kog prihvatilita i gledao u pravougaono dvorite oblinje arapske kue. Vrata s u bila otvorena, na njima je visila zavesa od raznobojnih perli, i svetlost je, u obliku izduenog trapeza, osvetljavala kameni basamaik i pohabane papu e. Drugi put, hodajui uz strmu uiliou, gledao sam u snane butine ene koja je na glavi nosila kotaricu s voem. Sve se izmenilo na nizbrdici. Sunce je zalazilo i njegovi zraci su se zavla ili ispod o nih kapaka. Setio sam s e kako sam ua o u crkvu s belim zidovima: jedino j e iznad oltara, uokviren krugom tamnije boje, bio naslikan Isusov lik. A u predve erje, iznad bu ne ulice, sedeo sam na terasi arapskog restorana i jeo lepinju sa humusom. S ve s e t o pretvara u mrvice s neopisivim, ali dobro znanim, ukusom smrti. One noi kada je moj otac pretrpeo modani udar, probudio sam se u vlanoj telavivskoj noi i pokuao, onako u mraku, da odredim ta me je trglo iz sna. u o sam kako otac stenje, pourio d a ustanem, i tada je prostor izmeu naih leajeva po e o da se uveava. Mislio sam da beskona no gacam kroz mrak, a moda sam samo trupkao u mestu.

O ev arav je poput leteeg ilima lebdeo u vazduhu, i ono to mi je iz daljine izgledalo kao veslo bila je, u stvari, njegova ruka. Visila je pored kreveta, bela i nestvarna, a vrhovi prstiju su doticali pad. Sigurno je uo kako mu prilazim, jer je okrenuo ve izobli eno lice prema meni i podigao drugu ruku, epao me za majicu, privukao, avovi su po eli da poputaju, lepo se u mraku ulo kako se cepa tkanina. Morao sam da kleknem i njegova glava se nala na mo m ramenu. Obujmio sam je i pod prstima osetio sitne kovrde njegove kose. Pomislio sam kako bi bilo najbolje da na torn aravu izletimo kroz otvoreni prozor, pravo u no, pravo do Jerusalima. Oduvek sam eleo da vidim Jerusalim sa velike visine. Tada sam na trbuhu i butinama osetio pritisak njegove klonule ruke, i shvatio da se smrt ve uselila u njega. Moda je

t a m o , u Tel Avivu, na obali Sredozemnog mora, trebalo da pomislim na ra ia u kuici pua: bila bi to prikladna slika ivota zaostalog u neivoj Ijuturi tela. Umesto toga, u meni se ukazalo belilo jerusalimskog kamena, potom onaj nestvaran trenutak predve erja kada se ceo grad pretvara u plamsavo zlato. udno je t o : ponekad, da bi neto nestalo, dovoljno je zatvoriti o i; ponekad, meutim, treba ih otvoriti. Svet je ovaj dvoli an i nesavren. Nema u tome, siguran sam, nikakve utehe. Mesec dana kasnije, avionom Svisera, prevezao sam oca u Beograd. Nekada su Jevreje dovodili u Zemlju Izraela da bi tamo okon ali ivot; sada ih odvode odande da bi ga okon ali negde drugde. T o j e jo jedna od mojih izmiljotina. U stvari, dua svakog

Jevrejina umire u Jerusalimu, nije vano gde se telo nalazi. Telo mog oca smirilo se na jednoj beogradskoj klinici. Bio je kraj leta, po etak rane jeseni, i jo se moglo ii samo u koulji. Seam se da sam se oseao lako, uasno lako; pomiljao sam a k da bih mogao da poletim. A onda je neko telefonirao i rekao da je on umro, i re i su odjednom pstale sasvim nevane. POETIKA KRATKE PRIE, PETI DEO (Epilog) Jednom sam vodio Ijubav sa enom kojoj su obe ruke bile u gipsu. Povremeno ih je sputala na moja lea, po v r e me no n a arav, povremeno podizala iznad glave. U svakom slu aju, njihova nepokratnost je tvorila udnovat nesklad s pokretima njenog tela, to

nam je - ili bar meni - davalo poseban podsticaj. Kao da je Ijubavni i n trebalo da spoji net o t o je razdvojeno, da oivi net o t o j e - bar prividno, bar privremeno - mrtvo. Drugim re ima, ponadao sam se da e se sve ono to njeno telo upije u naem

sjedinjavanju proiriti nekim nepredvidljivim putevima, i d a u sa same ta ke vrhunca, negde duboko ispod sebe, ugledati kako joj se pomi u prsti. Naravno, nit a s e n i j e desi lo. P r s t i s u joj ostali nepokretni, malo povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu tamo gde ga je presecao gipsani zavoj dri gutljaj vode. Posle sam joj pomogao da se obu e. Pridravao sam je dok se uvla ila u farmerke, zakop ao joj prslu e i koulju, a onda sam dugo traio papu e ispod kreveta. Potom sam skuvao kafu. Najgore od svega rekla j e jeste t o to zbog ovoga (podigla je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video) ne mogu da piem. Nisam znao da je pisac. Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja j e bila i njena radna soba. Na stolu j e stajala pisaa maina, zatim nekoliko knjiga, fascikle, duboka olja s raznobojnim olovkama. Pokuala sam to d a objasnim svojoj maini. Da ti pokaem. Ustala je, odgurujui s e laktovima od naslona fotelje, i

prila stolu. Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se okree, sela i zagledala se u mainu. Dugo smo tako ostali. Mai n a j e bila stara, jedan od ve zaboravljenih olivetijevih modela, a l i j e ne k o o njoj brinuo. Nigde praine, masnoe ili gromuljica od papirnih vlakana. Na povrini metalnih delova ona je sigurno jasno videla svoj lik. U meuvremenu, u onom podru ju neba koje j e bilo omeeno ramom njenog prozora, svata s e deavalo. Prvo su proletela dva balona, potom mlanjak koji je za sobom ostavljao gust trag, onda su po eli da se gomilaju oblaci, to je izazvalo pravi mete meu lastama, pa se jedan golub u sporom padu prevrtao od gornjeg d o donjeg ruba, a na kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec. Ako trai m pravo oseanje oglasila s e e na onda je to gria savesti. D o tada s a m ve b i o zaboravio o emu razgovaramo. Mese ina je po ivala na podu kao ustajala barica.

 Kada pomislim na sve pri e koje su u meni i koje zbog ovoga (ponovo j e podigla ruke u vazduh) ne mogu da zapiem, oseam se kao zlo inac. Polako je spustila ruke i pritom vrhovima prstiju prela preko tastature. Slova su se usplahireno podigla, a onda su klonula n a gumeno uzglavlje. To je samo stoga rekao sam to pisanje izjedna ava s vrlinom. Bila je to prva re enica koju sam izgovorio otkako sam uao u njenu spavau sobu. Nije joj se dopala. Ako te udarim ovim gipsom rekla je otkinuu ti glavu. Delovala je uverljivo. Ve sam mogao da vidim kako mi s e glava kotrlja po podu, preko prosute mese ine, i zaustavlja se ispod njenog radnog stola. Nisam tako mislio rekao sam. Nego kako? Pisanije s e ne moe povezivati jedino s istotom. U njega ulaze izvesna neodlu nost i neverica, onda strepnja, pa neki od mra nih aspekta due. Pisanje je ravnotea a ne kvarenje balansa izmeu dobra i zla.

Uzbudi o s a m s e i mlatarao mukama, i m e sam verovatno hteo da pokaem svoju nadmo nad njom. Njene ruke s u i dalje, veoma mirne i veoma ubojite, po ivale u njenom krilu. Grei rekla je. Pisanje j e kao hodo ae , a hodo ae je kao uspon. Svejedno j e t a j e t o : brdo, merdevine, stepenice, tobogan. Mod a j e najbolje d a t o zamisli kao ugla ani tobogan uz koji se penje, dok ti noge svaki as gube oslonac. Pisanje je planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozni avo traganje za i najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mra ne dubine, razmene due s avolom, kopanja ispod nivoa mora. Pri a nije jezik niti sintaksa, a jo manje tiina; pri a je spokoj po zavretku hodo aa. Ono to razmenjuje s itaocem jeste oseaj smirenja: moda si ga uzbudio, moda uznemirio ili nagnao na suze, ali ono to mu na kraju daje jeste tanani oseaj mira, injenica da je neko, negde na svetu, razumeo sreu ili bol. Razume? Razumeo sam, ali nisam eleo d a priznam. Negde u

njenim re ima naslutio s a m aluziju n a moju naklonost metaproznom iskazu i osetio kako m e obuzima plima nezadovoljstva. Osim toga, pomisao d a ona, kao pisac, moe da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao

grau za ono to pie ta ona, u stvari, pie? inila me je nesrenim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu, njene nepokretne prste. I tu bi pri a mogla da se zavri. Od mnogih moguih krajeva najbolji j e svakako onaj prema kojem s e pisac (mukarac) vraa kui, ulazi u radnu sobu, pali stonu lampu i po inje d a prelistava svoje knjige i rukopise. Ponegde u njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan oseaj ravnotee, ponegde maglovit nagovetaj tajne, ali nigde spokoj. Otpor koji je oseao prema re ima pisca (ena) po inje u njemu d a jenjava. Negde u dubini due ne, on brie tu re enicu, kakva dua, kakvi bakra i! Dozvolio je da ga zanese vlastiti knjievni lik, i jo doput a da mu dri lekcije iz pisanja. Sve j e trebalo d a bude mnogo jednostavnije: pisac (mukarac) nije smeo d a dozvoli drugom piscu (ena) da ga nadvlada, makar se on, tj. ona, posluio neknjievnim sredstvima. Pri pomisli n a svoju pomisao pisac (muk a r a c ) s e zadovoljno smeka: postojalo je neto u kakvoi koe tog pisca (ena) to bi ga sigurno navelo da joj se vrati. Ali, zato orada osea izvesnu nelagodnost kada s e seti izre enih re i ? Zato t o j e ona ipak bila u pravu. Na tren o n okleva: moda bi re ipak trebalo da zameni re ju moda? Pisac (mukarac) podie ruku prema telefonu i okree broj drugog pisca (ena), ali pre nego to bilo ta uspe d a kae , uje njen glas: Znala sam d a e zvati. Prekrasan kraj. Koji se raspada onog asa kada shvati da ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav

poduhvat. Previe j e redova koje bi trebalo d a obrie , a pritom m u nita ne garantuje d a nee obrisati neke od redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on vrsto stiska gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina stvarnost koja s e doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (ena) je bio u pravu: spokoj je jedino oseanje vredno naeg truda. Stoga s e o n saginje, uri d a s to p re izbrie ono t o je stvorio sebe, mene, vas i trenutak kasnije sve postaje belo, prazno i spokojno, kao vreme, kao smr