Sergej Jesenjin: SVE TO IVI OILJAK IMA

Sve to ivi oiljak ima, jo iz detinjstva, poseban, ran. Da nisam pesnik, ja me' svima bio bih hulja i lopov znam. Mrav i rasta odve malena, me' decom bio sam uvek heroj, esto, esto nosa razbijena, vra'o sam se ja i pod krov svoj. Uplaenoj majci, kad pred nju banem, re ceahu usne krvavo-tmaste: - Nita, de! Spotakoh se o kamen, a ve sutra sve e da zaraste Pa i sada, kada se bez traga onih dana krv vrela smirila, nespokojna neka drska snaga na poeme moje se izlila. Na ve zlatne literarne hrpe; i u svakom retku to se vije ogledaju se nekadanje crte kavgadije, nemirka, delije. Kao nekad imam hrabrost muku, al' nov korak moj se druke slua Dok mi nekad razbijae njuku, sada mi je sva u krvi dua. Ne velim vie majci okrvavljen, ve tom ljamu to cere' se raste: - Nita, de! Spotakoh se o kamen, A ve sutra sve e da zaraste! -

Sergej Aleksandrovi Jesenjin - Ispovest mangupa

Ne moe sav svet pevati, ni da jabukom do tuih nogu pada. Ovo je najvea ispovest jednog mangupa do sada.

Ja se namerno i raupan i nesan, glave nalik petrolejskoj lampi, smucam. Ja volim da kroz ogolelu jesen vaih mranih dua zasvetlucam. Ja volim kada na mene se srui ko estoka kia kamen poruge. Ja samo vre stisnem u toj tui mehur kose, poput prsle voruge. I tada mi se u iv spomen vrati ibljikav prud i sipljiv umor jova, i da negde ive otac moj i mati, kojima sada nije do mojih stihova; a kojima sam drag ko krv i ra u polju ko proletni dad pod kojim livade zelene. I vilama bi poli na vas , da vas kolju za svaku runu re i povik protiv mene. O jadni, jadni seljaci! Zacelo poruneste, patite u strahu od boga i pokislih useva. O, kad biste mogli shvatiti da je va sin najbolji pesnik u Rusiji! Zar niste nad njim zebli kad je bosim noicama gackao kroz kal jesenjih mlaka? A sad cilindar nosi, i cipele od laka. Al u njemu plamsa stara narav seoskog vragolana i lole. On se svakoj kravi s cimera mesara izdaleka klanja da ga lea bole. I kad na trgu koijae spazi te se seti smrada gnoja s rodne oranice, on je pripravan pomesti svakoj razi rep ko lep venanice. Ja volim zaviaj. Ja tako volim zaviaj! I mada mu tuga rom vrba soi, drage su mi blatne svinjske njuke i zvonka kreka aba u gluhoj noi. Od seanja na mladost tiha bol me mui i travanjski sumrak sanjam, sve i snen. Vidim gde pred vatrom zore ui, eljan da se ugrije, na klen. O, kako sam esto krao jaja vranja

verui se uza nj, do gnezda gore! Je li i sad isti, pun zelena granja, Je li i sad svee snane kore? A ti, moj dragi, verni arove? Od starosti i sipljiv i slep, ne nalazi njuhom ni vrata ni torove pa dvoritem lunja, podvinuvi rep. O, i sad me nestaluk na veseli, kad sam znao majci itav hleb ukrasti, da bismo ga naizmence jeli, bez uzajamna gaenja, u slasti. Isti sam kao pre. U srcu sam isti kao pre. Na licu cvatu oi ko razliak u rai. Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem, jo bih neto neno hteo da vam kaem. Laku no! Svima laku no! Utihnu u travi mraka kosa zore..... Voleo bih danas, kad se vee stia, s prozora i mesec da.... Sjaju plavi, sjaju tako plavi! U tom plavetnilu ko da mreti ali. Pa to, ako cinikom se pravim veaju o zadak fenjer mali? Pegazu moj stari, dobri, islueni, treba li to meni tvoj lagaan kas? ja sam doao ko majstor nesmiljeni da bitange pesmom slavim, a ne nas. Moja tikva kosom vedro iknu kao rujan vinom. elim biti utim jedrom U zemlju koju plovimo.

:
, , , , .

 , . , , , . , , ... , . , , . ,, , . , , , .

:
, , ? . ! . , , . , , : . !

 . , . , , , . . . , , . . ! . , , , . , . , .

MOST MIRABO Ispod mosta Mirabo tee Sena I ljubav naa Zar je sve uspomena Patnja uvek radou bee ispraena Nek sat izbija i no krene Sve nose dani osim mene Licem u lice za ruke se drei Stojimo dok ispod Mosta od ruku prolazei Val tee umoran od pogleda venih Nek sat izbija i no krene Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom to mrmori Odlazi ljubav O ivote spori A naa se nada razbuktava gori Nek sat izbija i no krene Sve nose dani osim mene Protiu dani protiu vremena Prolost je mrtva Ljubav neoivljena Ispod mosta Mirabo tee Sena Nek sat izbija i no krene Sve nose dani osim mene Autor : Gijom Apoliner

Sous le pont Mirabeau coule la Seine Et nos amours Faut-il qu'il m'en souvienne La joie venait toujours aprs la peine Vienne la nuit sonne l'heure Les jours s'en vont je demeure Les mains dans les mains restons face face Tandis que sous Le pont de nos bras passe Des ternels regards l'onde si lasse Vienne la nuit sonne l'heure Les jours s'en vont je demeure L'amour s'en va comme cette eau courante L'amour s'en va Comme la vie est lente Et comme l'Esprance est violente Vienne la nuit sonne l'heure Les jours s'en vont je demeure Passent les jours et passent les semaines Ni temps pass Ni les amours reviennent Sous le pont Mirabeau coule la Seine

Vienne la nuit sonne l'heure Les jours s'en vont je demeure

Guillaume Apollinaire (1880 - 1918)

Lorelaj anu Sevu U Bahari ivela vetica jedna plava Sve muko poe zbog nje da pati oajava Sam biskup pozvavi je pred sudije svoje Jer bee tako lepa oslobodio je O Lorelaj prelepa alemastih zena ijim li si inima rei opinjena ivot moj je preteak uklete mi oi Ko me gleda biskupe taj u propast kroi Nisu mi od alema oi ve od vatre U vatru ih bacite da te ini zatre Taj plam o Lorelaj ee moje grudi Ti si me opinila nek ti drugi sudi Ne smejte se biskupe ve molite za me Bog s vama a mene neka guta plamen Moj je dragi otio i tuinom luta Nita mi se ne mili nek me plamen guta Srce mi je bolesno pa moram da umrem Ako sebe ugledam morau da umrem Srce mi je bolesno jer on nije ovde Srce mi je bolesno otkada on ode I biskup tri viteza pozva na presudu U manastir vodite ovu enu ludu Idi Loro mahnita Loro vatrooka Da ko duvna u crnom eka kraj svog roka I evo sve etvoro sada cestom jezde

Lorelaj ih preklinje oi su joj zvezde Pustite me vitezi na vrh one hridi Da svoj lepi zamak jo jedanput vidim Da se jo jedanput u reci ogledam Pa se udovitvu manastirskom predam Gore joj u vetru kose leprahu Lorelaj Lorelaj vitezovi zvahu A dole se na Rajni u brodiu svome Moj dragi pojavio Zove Video me Dragi stie donosi mir srcu i dui Ona se tad sae i u Rajnu srui Gde Lorelaj prelepe lik joj otkrio se Oiju boje Rajne i sunane kose

LEPA RIOKOSA Evo sad stojim pred svima ovek pun razbora Znam ivot i znam o smrti sve to iv ovek moe saznati Iskusio sam ljubavne patnje i radosti Pokekad sam umeo da nametnem svoje ideje Nauio sam vie jezika Proputovao dosta sveta Video rat u artiljeriji i peadiji Ranjen sam u glavu lobanja mi je otvorena pod hloroformom Izgubio sam u stranoj borbi najbolje prijatelje Znam o starome i novome koliko samo ovek moe znati I ne hajui danas za ovaj rat Meu nama i za nas prijatelji moji Sudim o ovoj dugoj raspri koju vode ustaljenost i domiljatost Red i Pustolovina Vi ija su usta sazdana po ugledu na boja Vi ija su usta suti red Budite milostivi kad nas uporeujete Sa onima to behu savrenstvo reda Nas koji svuda traimo pustolovinu Mi nismo vai neprijatelji Hoemo da vam pruimo prostrane i udnovate oblasti Gde se rascvetana tajna nudi svakom ko eli da je ubere

Tu plamte nove vatre neviene boje Tu su hiljade nemerljivih priina Koje treba uiniti stvarnima Hoemo da istraimo dobrotu njene ogromne utljive krajeve Tu je i vreme koje se moe odagnati ili vratiti natrag Imajte milosti za nas veite borce na granicama Bezgraninog i budunosti Milosti za grehe nae i zablude Evo stie leto vreme sile jarke Prolee je mrtvo s njim mladost moja sva O Sunce dolazi dob Umnosti arke I ekam ja Blagi i plemenit oblik to ga prima Da je uvek volim i da za njom krenem Ko magnet na gvoe deluje na mene Ljupki izgled ima Divne riokose ene

Kosa joj je zlato kao da je Sva od lepe munje koja traje Ili one vatre razasute Po bunu gde venu rue ute

No smejte se smejte meni Vi ljudi odasvud pre svega ovdanji Toliko ima toga to ne smem da vam kaem to mi ne biste dopustili da kaem Smilujte se meni