MIROSLAV TIMOTIJEVI

Tradicija i barok
(tumaewe tradicije u reformama barokne piktoralne poetike)

okvirima nekada jedinstvenog pravoslavnog sveta otkrivala su se u toku H i H veka sve jasnija odvajawa na oblasti koje su potpale pod Otomansku imperiju i oblasti na ijem elu su se nalazili hrianski vladari. Verske reforme sprovedene u to vreme u Kijevskoj mitropoliji, a potom u Moskovskoj patrijariji i Karlovakoj mitropoliji sve vie su isticale razliku izmeu baroknog sholastikog bogoslovqa istono-slovenskog kulturnog kruga i irih okvira postvizantijskog grkog bogoslovqa, koje se mewalo sporije i mawe sistematino.1 Ovo podvajawe dosledno se odrazilo i na religioznu umetnost. Nekada jedinstvena slikarska praksa postepeno se raslojava na dve osnovne tendencije. Jedna od wih zalagala se za davno ustrojene norme, a druga je bila zagovornik reformi. Na prvi pogled one su bile potpuno suprotstavqene, a meu wima su esto izbijali otvoreni sukobi u kojima su pristalice reformi optuivane za otuewe od pravoverne tradicije. Tako je Evgenije Bulgaris, profesor svetogorske Atonijade, uputio Poslanicu karlovakom mitropolitu Pavlu Nenadoviu u kojoj prekoreva pravoslavne u Habzburkoj monarhiji da su u ime politikih sloboda i materijalnih blagodeti doveli u pitawe stare dogme, utvrene autoritetom tradicije.2 Uenom retorikom frazom on pouava: Vera se ne mewa
1 O raslojavawu nekada jedinstvenog vizantijskog komonvelta nakon pada Carigrada 1453, godine: D. Obdensky, The Byzantine Commonwelth, prev.: Vizantijski komonvelt, Beograd 1996, 435445; A. meman, Istorieski put pravoslavi, prev.: Istorijski put pravoslavqa, Cetiwe 1994, 313378. O baroknom sholastikom bogoslovqu ruskog kulturnog kruga upor. prva poglavqa u: G. Florovski, Puti russkogo bogoslovi, Paris 1983, 30. i daqe, sa opirnom starijom literaturom. O reformama u grkom bogoslovqu za vreme turkokratije upor. drugo poglavqe u: G. Podskalsky, Griechische Theologie in der Zeit der Trkenherrschaft (14531821), Die Orthodoxie im Spannungsfeld der nachreformatiorischen Konfessionen des Westens, Mnchen 1988, 79. i daqe, sa opirnom literaturom. 2 Poslanica Evgenija Bulgarisa (Eugenios Vulgaris) je etiri puta objavqena na grkom, 1796, 1839, 1849. i 1853, a potom u ruskom prevodu; Uveatelnoe poslanie k Serbam, Du-

201

MIROSLAV TIMOTIJEVI

vremenom, ne preobraava se sa epohama, ne potiwava se prilikama, ne vene, ne stari, nego je uvek podjednako stara i mlada. Kako se ovi novi bogoslovi usuuju da pokrenu nepokretno? Mi smo uvereni da su verske dogme to su novije mawe tane, to su starije sve su tanije i istinitije poput vode koja je sve prqavija i mutnija to je daqe od izvora, a sve je bistrija to je blie."3 Sa slinim nepoverewem prihvatano je i barokno religiozno slikarstvo ovih oblasti meu pravoslavnima u Otomanskoj imperiji. Ilustrativan primer navodi Vasilije Grigorovi-Barski u opisu svog puteestvija po Svetoj Gori. On pomiwe da svetogorski monasi nisu prihvatali ruske i ukrajinske ikone kao kultne predmete i da se pred wima nisu molili. Barski, kao vaspitanik kijevske Duhovne akademije, sa neskrivenim cinizmom istie da se ti isti monasi klawaju krivorukim i krivonogim grkim i bugarskim ikonama".4 Mogue je navesti jo niz izvora koji ilustruju isto shvatawe da su barokno sholastiko bogoslovqe i religiozna umetnost odnegovana na wegovim osnovama u suprotnosti sa pravoslavnom tradicijom. Pritisnuti ovakvim optubama zagovornici reformi piktoralne poetike morali su da definiu svoja shvatawa i da ih odrede u odnosu na autoritet tradicije.5 Dubqe ponirawe u wihova dela pokazuje da barokna umetnost i tradicija nisu bili suprotstavqeni. Upravo obratno, barokne reforme bile su preduzete u ime potovawa tradicije.6 Pravoslavqe je u osnovi zagovornik tradicije,7 a takvo je u velikoj meri bilo i barokno sholastiko
epoleznoe tenie, Moskva, ma 1865, 3972. Za srpski prevod i tumaewe: M. Bokov, Poslanica Srbima Evgenija Bulgarisa, Zbornik za istoriju Matice srpske 12 (1875), 102114. O Bulgarisu, ija teoloka shvatawa nisu ni u kom sluaju bila tradicionalna i ija poslanica Srbima ima prevashodno politiki karakter, postoji obimna literatura. Za saeti pregled Bulgarisovih teolokih uewa: G. Podskalsky, Griechische Theologie in der Zeit der Trkenherrschaft (14531821), 344353, posebno beleka 1442, gde je navedena starija literatura o Bulgarisu i beleka 1453, u kojoj je navedena literatura o wegovom polemikom opisu protiv Srba. 3 Nav. prema: M. Bokov, Poslanica Srbima Evgenija Bulgarisa, 107. 4 V. Grigorovi-Barsk, Vtoroe poseene Svto Atonsko Gor, , S. Peterburg 1887, 263. 5 Vanost ovog problema u uobliavawu barokne piktoralne poetike pravoslavnog sveta uoio je Viktor V. Bikov, ali wegovom razreavawu nije posvetio dovoqno pawe: V. V. Bkov, stetika v Rossii H veka, Moskva 1989; pretampano u Russka srednevekovna stetika HH veka, Moskva 1992, 591595. Drugi istraivai su ovom problemu pristupali uglavnom sa pozicije ideoloke interpretacije. Upor.: E. M. Paenko, Aktualizacija sredwovekovqa u ukrajinskom i srpskom baroku, u: Zapadnoevropski barok i vizantijski svet, Beograd 1991, 6774, posebno 69. 6 Za ovakvo tumaewe baroknih verskih reformi u pravoslavnom svetu i wihovom uticaju na religioznu umetnost tog vremena: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, Novi Sad 1996, 224242. 7 O odnosu pravoslavne crkve prema tradiciji i wenoj ulozi: G. Florovsky, The Function of Tradition in the Ancient Church, The Greek Orthodox Theol. Review 9 (1963), 181200. Za ire okvire definisawa pojma tradicije, wegovu relativnost i sloenost: J. Pieper, The Concept of Tradition, Review of Politics 20 (1958), 465491. O odnosu tradicije i reforme u

202

TRADICIJA I BAROK

bogoslovqe. Dovoqno je prisetiti se poglavqa o dogmatu otajstva u Kamenu Vere Stefana Javorskog, ili poglavqa o dogmatu potovawa svetih ikona u istoimenoj kwizi.8 Dosledno takvim shvatawima i reformu piktoralne poetike religiozne umetnosti bilo je mogue sprovesti samo pod vidom ispravqawa greaka u ime vraawa tradiciji. Weno isticawe, meutim, nije bilo puka retorika fraza. Pristalice reformi uvaavale su autoritet tradicije i davale mu isti znaaj kao i wihovi protivnici, ali su wegovom tumaewu pristupali drugaije.9 Protivnici reforme branili su utvrenu likovnu praksu, smatrajui da ona predstavqa neraskidivi deo tradicije koju nije bilo potrebno, niti mogue mewati. Wihov odnos prema nasleu zasnivao se na kopirawu starijih uzora, odnosno ponavqawu utvrenih kanona.10 Karakteristian primer takvih shvatawa bila je Erminija Dionisija iz Furne. U uvodnom delu ovog prirunika namewenog slikarima istie se da je osnova svakog dobrog vaspitawa uewe na slavnim primerima prolosti, pre svega delima solunskog majstora Manojla Panselinosa. Dionisije iz Furgrkom bogoslovqu, kao samo prividno suprotstavqenim pojmovima: F. E. Thiriet, Orthodoxie et Reforme: deux termes antinomiques?, XVI, Internationaler Byzantinistenkongress, Aktern II/6, Jahrbuch der sterreichischen byzantinistik 32/6 (1982), 101113. 8 Tako Stefan Javorski u poglavqu o dogmatu potovawa svetih ikona istie argumentaciju sledeim redom: Stari zavet, Novi zavet, Vaseqenski sabori, crkveni oci, predawa o udotvornosti ikona, a na kraju navodi izvore iz svetenopisanija. Upor.: S. avorski, Kamen ver, Kiv 1730, 1179. Pomenuto delo Stefana Javorskog, pisano pod snanim uticajem posttridentskih shvatawa, sigurno je najznaajniji, ali ne jedini primer koji ukazuje na potovawa autoriteta tradicije i nain wegovog tumaewa u baroknom sholastikom bogoslovqu pravoslavnog sveta. Ista shvatawa su zagovarana u katihizisima Petra Mogile, Teofana Prokopovia, Platona Levina i Jovana Rajia, kao i u obrazovnom programu baroknih kola. Vidi se to i iz mesenih izvetaja koje su profesori karlovakih Pokrovo-bogorodiinih kola slali mitropolitu. Upor. izvetaj Petra Nestorovia upuen mitropolitu Pavlu Nenadoviu 30. novembra 1755, objavqen u: D. Kirilovi, Karlovake kole u dobe mitropolita Pavla Nenadovia, Spomenik SAN S, n.s. 6 (1965), 92. 9 Sagledavano u toj svetlosti barokno religiozno slikarstvo pravoslavnog sveta nije mogue dosledno tumaiti u okvirima vazarijevskog koncepta razvoja zapadnoevropskog slikarstva. Za Vazarijev koncept razvoja slikarstva: E. H. Gombrich, The Renaissance Conception of Artistic Progress and its Consequences, u: Norm and Form, Studies in the Art of the Renaissance, I, LondonNew York 1971, 110. 10 Ova doktrina se prihvata u vizantijskoj umetnosti nakon ikonoborstva, u vreme izmeu H i H veka. U to vreme, kako se pretpostavqa, ulaze u optu upotrebu i ilustrovani ikonografski prirunici; V. V. Bkov, Vizantiska stetika, Moskva 1977, 144165, posebno 151153; H. Buchtal, The Musteruch" of Waffenbuttel and its Position in Art of the Thirteenth Century, Wien 1979, 1314, gde se ukazuje na mogunost da su ovi prirunici postojali i ranije. Wihov nastanak bio je vezan za znatno stariju konvenciju eikonismos, koju vizantijska umetnost prihvata iz antikog naslea: G. Dagron, Holy Images and Likness, Dumbarton Oaks Papers 45 (1991), 2528. Za tradiciju kopirawa ikona kao nain wihovog proizvoewa: N. Oikonomides, The Holy Icon as an Asset, Dumbarton Oaks Papers 45 (1991), 3536. O tipologiji sredwevekovnih slikarskih prirunika: D. A. J. Ross, A Lete Twelfth Century Artist's Pattern Sheet, Journal of the Warburg and Courtauld Institutes XXV (1962), 122. i daqe.

203

MIROSLAV TIMOTIJEVI

ne zbog toga preporuuje buduim umetnicima da nastoje da dou do Panselinosovih dela i da ih uporno i doslovno kopiraju.11 Ovakvo shvatawe tradicije isticalo je u prvi plan tip, ne dovodei u pitawe prirodu wegovog odnosa prema prototipu. Ikonografski prirunici, koji nastaju u to vreme, trebalo je da ouvaju kanonsku autentinost tipa, pa postaju vano orue u borbi protiv reformi. Na brojnost ovakvih prirunika u grkoj i ruskoj sredini i na wihov znaaj u obrazovawu slikara H i H veka ekrenuli su pawu ve F. I. Buslaev, L. Uspenski, D. A. Grigorov, N. Pokrovski, S. T. Boqakov i N. P. Kondakov.12 Kasnije je wihovo prisustvo potvreno i u drugim pravoslavnim sredinama. Raspravqajui o ruskim prirunicima Pokrovski istie podelu na likovne i teorijske (licevne i teoretieske), ali iz analize wihovog sadraja vidi se da se oba tipa bave prevashodno formalnim ikonografskim problemima.13 U prirunicima prvog tipa likovi i kompozicije su prikazani crteom, a u prirunicima drugog tipa one se opisuju. Pojavquje se i trea grupa prirunika u kojima su uz opise priloeni crtei, ili obratno. U ove prirunike se ukquuju i spisi o ikonama koji imaju teorijske pretenzije, ali ni u wima skoro da nema pomena o problemima piktoralne poetike. U wima se, pored optih problema vezanih za potovawe ikona, uglavnom raspravqa o pitawima ikonografske prirode, ili o moralnom liku ikonopisca.14 Ne znai to da vodei zagovornici tradicije nisu bili ueni.15 Dionisije iz Furne je pored Erminije, sastavio akolutiju Bogorodici i neomueniku Serafimu, kao i niz epigrama.16 Za teoloke probleme likovnog jezika ikone, meutim, on se nije interesovao jer je smatrao da su oni u potpunosti reeni
11 P. Hetherington, The Painter's Manual" of Dionysius of Fourna, London, 1974, 4. Za tumaewe ovih saveta u svetlosti sredwevekovne vizantijske tradicije: V. V. Bkov, Vizantiska stetika, 152. Skoro dva veka kasnije profesor Svetozar Radoji zabeleio je nostalgina razmiqawa Janka Frkoskog, jednog od posledwih makedonskih zografa: Kao glavna tema starog majstora stalno se ponavqala misao o uzoru. U krajwoj liniji on se pomirio s iwenicom da je zografski zanat propao zato to su se uzori, po kojima su uvek raene slike, toliko iskvarili da se vie i ne moe slikati. Janko mi je tvrdio da su i stariji majstori isto govorili i predskazivali da e se zografija ugasiti kad se uzori konano iskvare": S. Radojii, Zografi: O teoriji slike i slikarskog stvarawa u naoj staroj umetnosti, u: Odabrani lanci i studije 19331978, BeogradNovi Sad 1982, 83. 12 N. V. Izopolska, N. A. Kiselev, Russki ikonopisn podlinnik (istoriografieski obzor), Hudoestvennoe nasledie: Hranenie, issledovanie, restavraci 10 (1985), 185 193; V. V. Bkov, Russka srednevekovna stetika HH veka, 433440, gde su prokomentarisani izvori i starija ruska literatura. 13 N. Pokrovski, Oerki pamjatnikov hristansko ikonografi i iskusstva, S. Peterburg 1890, 257267, 439459, posebno 439. 14 Ni rasprave koje se pojavquju u ovim prirunicima nemaju teorijski, nego apologetski karakter. Upor.: N. Pokrovski, Oerki pamjatnikov hristansko ikonografi i iskusstva, 446447. 15 Za vanost tradicije u grkoj postvizantijskog teologiji i uenosti wenih zagovornika, posebno u prvom periodu nakon Firentinskog sabora: G. Podskalsky, Griechische Theologe in der Zeit der Turkenherrschaft (14531821), 81. i daqe. 16 P. Hetherington, The Painter's Manual" of Dionysius of Fourna, 11.

204

TRADICIJA I BAROK

autoritetom tradicije. Zbog toga je zaokupqenost ikonografijom i ikonografskim tipovima, kodifikovawe naslea i kanonska provera ikonografskih invencija bila osnovna preokupacija ove umetnosti i wenih zagovornika.17 Za pristalice reformi, sa druge strane, pitawe likovnog jezika i wegovog odnosa prema nasleu nije bilo morfoloke prirode.18 Formalizovan odnos prema tradiciji i weno svoewe na pitawe predloka, prema wihovom miqewu, vremenom je sve vie udaqavao ikonopis od wegove bogoslovske definicije i liturgijske namene. Pristalice reformi se zbog toga kritiki odnose prema autoritetu predloaka i wihovog bespogovornog kopirawa. Oni istiu da u slikarskim prirunicima postoji veliki broj predstava Hristovog lika, koje se meusobno veoma razlikuju, to otvoreno dovodi u pitawe wihovu autentinost. Prema shvatawu pristalica reformi za uzor se mogu prihvatiti samo autentine drevne ikone, kao to su Hristov nerukotvoreni obraz, ili Bogorodiine ikone koje je slikao apostol Luka, ali se smelo dovodi u pitawe i nekritino isticawe wihovog neprikosnovenog autoriteta. Simeon Polocki u Besedi o poitanii ikon svth, dovodei u pitawe autoritet predloaka, ponavqa dobro poznatu iwenicu da se ikone sa predstavama Hristovog nerukotvorenog obraza meusobno razlikuju. To znai da veina wih nije podobna boanskom prototipu i da bi ih zbog toga trebalo uni17 I katoliki podsticaji, koji prodiru iz Italije nakon Tridentskog sabora, uticali su uglavnom na ikonografske formulacije: G. Podskalsky, Griechische Theologie in der Zeit der Turkenherrschaft (14531821), 290, i daqe, 328. i daqe. Problem reforme piktoralne poetike, meutim, nije mogao da bude zaobien, posebno ne u oblastima koje su bile pod vlau Serenisime. Na Kritu, a potom i jonskim ostrvima, postepeno se uobliavala jedna eklektina bilingvistina religiozna umetnost, koja vizantijsku tradiciju spaja sa dostignuima italijanske renesanse. Na slian nain se i humanistiki traktati o slikarstvu povezuju sa ikonografskim prirunicima. Oni su u stvari pravoslavnim umetnicima pruali konkretne informacije o morfologiji mimetikog likovnog jezika, koje se nisu nalazile u ikonografskim prirunicima. Tako Panajotis Doksaras, u vreme kada Dionisije iz Furne pie svoju Erminiju, prevodi Albertijev, Leonardov i Poov traktat o slikarstvu. Doksaras je potom, saimajui svoja italijanska iskustva i znawa, napisao vlastiti spis o slikarstvu. Wegovi prevodi italijanskih traktata teko su dopirali u balkansko zalee, a i kada se pojavquju kombinovani su sa Erminijom Dionizija iz Furne, o emu svedoi i rukopis Hristofora Xefarovia iz bukuretanske Nacionalne biblioteke (gr. br. 886). Prvi deo Xefarovievog rukopisa, naslovqen: Erminija za mlade koji ele da naue umetnost slikawa", predstavqa izvod, ili boqe rei preradu Leonardovog traktata, iz koga su poetnici mogli da saznaju niz korisnih saveta o upotrebi boje, slikawu prirode, perspektive, upotrebi predloaka. Teorijski deo Leonardovog traktata, u kojem se raspravqa o prirodi slikarstva, wegovom odnosu prema drugim umetnostima i poeziji, za pravoslavnu sredinu je bio od mawe vanosti, pa Xefarovi, umesto wega, unosi niz podataka preuzetih iz Erminije Dionizija iz Furne. Za ovakvo shvatawe: M. Ueoxarh, Per vaj pragmateaj tj te0nikhj tj matabyzantinhj txnhj, Praktik2 tj 'Akadhmaj 'Auhn%n, 48 (1973), 6684; M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 232. 18 Ovaj stav je najopirnije obrazloio Josif Vladimirov u Poslaniy k Simonu Uakovu. Tekst je objavqen u: E. S. Ovinnikova, Iosif Vladimirov. Traktat ob iskusstve, u: Drevnerusskoe iskusstvo, H vek, Moskva 1964, 961. Za komentar teksta: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu, Trud otdela drevnerussko literatur 28 (1974), 271288.

205

MIROSLAV TIMOTIJEVI

titi, to bi opet znailo pad u ikonoborstvo. Sa druge strane, istie Polocki, ni pitawe izbora autentinog uzora nije sasvim jasno: No kto vide ivago Hrista gospoda, kakov be; ili pone kto sogldae ego nerukotvorenn obraz, ot nego e mogl b spisati pravedno podobie Hristovo".19 Na slian nain razmiqa i Josif Vladimirov. On istie da se u pravoslavnom svetu uva veliki broj ikona za koje se veruje da pripadaju ruci apostola Luke. U ovom verovawu se do te mere preteruje da se skoro svaka starija potamnela ikona smatra delom apostola Luke: I gde zastarela ikona ot mnogih let bez pamtuhov ili bez nadpisani obretaets, ta i Lukina ne nazvaets ot neveduih istinn".20 Da bi se ikonopis vratio izvornim vrednostima bilo je neophodno sprovoewe reforme wegove piktoralne poetike. Reforma se, dakle, sprovodi u ime potovawa tradicije a ne wenog odbacivawa. Autoritet tradicije kao argument prvog reda uvode Luterove verske reforme i reforme wegovih sledbenika, koje su zavrnu formu dobile u zborniku Magdeburg Centuries, koji je najveim delom napisao Matija Flai Ilirik.21 Zbog toga je i u katolikom posttridentskom krugu tumaewe reformisane barokne teologije nuno poivalo na istom argumentu.22 Na wega se poziva i odbrana religiozne umetnosti, koju odbacuje protestantska ikonoklastika teologija. Oci Tridentskog sabora se u dvadesetpetoj sesiji saborskih odluka, izlaui uewe o potovawu relikvija i svetih slika, pozivaju na odluke Drugog nikejskog sabora.23 Teoretiari religio19 V. K. Blinin, K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisani vo vtoro polovine H v.: Beseda o poitanii ikon svth" Simeona Polockago, Trud otdela drevnerussko literatur 38 (1985), 284. Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu, 287; V. V. Bkov, Russka srednevekovna stetika HH veka, 614. Bilo je to, meutim, staro pitawe, postavqano i tumaeno ve u sredwem veku: G. Dagron, Holy Images and Likeness, 24. 20 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 76b (Ovinnikova, 61). Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 276. 21 Luterovi zahtevi za odvajawe od Rima bili su primarno zasnovani na tumaewu crkvene istorije i potovawu wene najranije bogoslovske tradicije, u ime koje se odbacuju kasnije izmene. Ovaj argument bio je centralna tema svih wegovih propovedi i spisa. Za Luterovo tumaewe istorije crkve: J. M. Headly, Luther's View of Church History, New HavenLondon 1963. O uticaju koji vietomski spis Matije Flaia Ilirika (Mathias Flacius Illyricus), tampan u Bazelu u periodu izmeu 1559. i 1576, imao na katoliki posttridentski istorizam, posebno ezara Baronijusa: S. K. Pullapilly, Caesar Baronius, Counter-Reformation Historian, London 1975, 4954. Ovakva tumaewa bila su delimino zasnovana na autoritetu Erazmovog shvatawa hrianske tradicije. Upor.: E. F. Rice, Erasmus and the Religious Tradition, Journal of the History ot Ideas XI-4 (1950), 387411. 22 Za sveobuhvatnu vanost tradicije u zaladnoevropskim posttridentskim reformama i nainu wenog tumaewa: J. Zahlten, Beobachtungen zur Mittelalter-Rezeption in der Ausstattung rmischer Kirchen nach dem Tridentium, u: Mittelalter-Rezeption, Germanistiche Symposien VI, Stuttgart 1986, 80102. O autoritetu tradicije u pretridentskim verskim reformama: J. O'Malley, Historical Thought and Reform Crisis of the Early Sixteenth Century, Theogical Studies 28 (1967), 531548. 23 Rev. H. J. Schroeder, Canons and Decrees of the Council of Trent, Rockford, Illinois 1978, 215216.

206

TRADICIJA I BAROK

zne umetnosti, posebno oni koji se oslawaju na Baronijusove Annales ecclisiastici, pored zapadne patristike literature, poznavali su tradiciju vizantijskog uewa o ikonama.24 Oni prave jasnu razliku izmeu religiozne i profane umetnosti, a ovu prvu sagledavaju u okviru sholastikog bogoslovqa, vrsto se oslawajui na argument sredwevekovne tradicije. U tom smislu je upoznavawe sa posttridentskim teorijama u istonopravoslavnom svetu samo potvrivalo vanost vizantijskog bogoslovskog naslea u reformama piktoralne poetike religiozne umetnosti. Vanu ulotu u obliavawu ovih shvatawa imala je Baronijusova eklezijalna istorija. Ovo delo je i u latinskom izvorniku bilo poznato u pravoslavnoj sredini ve od prvih decenija H veka, a wegov uticaj je porastao posebno nakon pojave skraenog, ali autorizovanog poqskog izdawa Petra Skarge, koje je potom prevedeno na ruski.25 Isticawe autoriteta uewa o ikonama u prvi plan, a ne autoriteta wihovog kopirawa, dovelo je do toga da su zagovornici reformi, kao jedan od glavnih argumenata, uveli u polemike ideal obrazovanog slikara mudreeg ivopisca", kako ga naziva Josif Vladimirov.26 Za Vladimi24 U devetom tomu svoje eklezijalne istorije Baronijus opirno raspravqa o ikonoklastikim borbama u Vizantiji. Wemu su izvorno poznati spisi carigradskog patrijarha Germana, Jovana Damaskina i Teodora Studita, kao i odluke Drugog nikejskog sabora O vanosti pravoslavne tradicije u Baronijusovom sagledavawu religiozne umetnosti: M. G. Ronca, La devozione e le arti, u: Baronio e l'arte, Atti del convegno internazionale, Sora 1984, 432435; G. Toscano, Baronio e le immagini, u: Baronio e l'arte, Atti del convegno internazionale, Sora 1984, 416417. Baronijusovo interesovawe za grku patristiku literaturu poivalo je na ranijoj humanistikoj tradiciji: E. F. Rice, The humanist idea od Christian antiquity and the impact of Greek patristic work on sixteenth-century thought, u: Classical Influences on European Culture A. D. 15001700, Ed. by R. R. Bolgar, Cambridge University Press 1976, 199203. O teoretiarima Baronijusovog kruga: C. Marcora, Trattati d'arte sacra al' epoca del Baronio, u Baronio e l'arte, Atti del convegno internazionale, Sora 1984, 191244. Za traktat kardinala Gabrijela Paleotija: P. Prodi, Ricerca suffa teorica delle arti figurative nella Riforma Cattolica, Bologna 1984, 27, i daqe, posebno 31. 25 Deni cerkovna i gradanska ot rodestva gospoda naego Isusa Hrista. Iz letopisani Kesar Baroni sobranna, , Moskva 1719. O autorizovanom Skarginom izdawu Baronijusovih Annales ecclisiastici, wihovom ruskom prevodu i uticaju na pravoslavnu baroknu kulturu: J. Tazbir, Baronius et Skarga, u: Baronio storico e la Controriforma, Atti del convegno internazionale, Sora 1982, 545568; J. Slaski, Baronio, Botero e Tasso in Polonia e nella slavia Orientale, Europa Orientalis VI (1987), 3754; L. Konstantini, Gli Anali" del Baronio-Skarga quale fonte di Gavrilo Stefanovi Venclovi, Ricerche slavistiche 16 (196869), 163190. Na viestruki uticaj Baronijusovoe eklezijalne istorije na uobliavawe piktoralne poetike pravoslavnog sveta ukazano je na vie mesta u: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 224. i daqe. 26 Koliku vanost je Vladimirov davao idealu uenog slikara vidi se i po tome to se on ve na poetku svog spisa obraa Simonu Uakovu kao mudreemu ivopisu. (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 1a (Ovinnikova, 24). Na obrazovawe Josifa Vladimirova ukazuje iwenica da wegov spis ima 113 citata, koji su preuzimani iz veoma raznorodne litera-

207

MIROSLAV TIMOTIJEVI

rova i wegove istomiqenike je ovaj ideal bio sasvim razliit od onoga za koji sa zalagao Dionisije iz Furne. Za pristalice reformi obrazovani slikar je kao i obrazovani propovednik trebalo da ovlada celokupnim sistemom tadaweg sholastikog obrazovawa, to je podrazumevalo upoznavawe sa teorijama o umetnosti.27 Zbog toga ne iznenauje da Josif Vladimirov i Simon Uakov, poput uenog teologa Simeona Polockog, piu teorijske tekstove o umetnosti i pridruuju se intelektualnoj ueno druin".28 Ove ideje su prihvatane i u drugim centrima pravoslavnog sveta, posebno u sredinama koje su se zalagale za reforme. Tako se u Karlovakoj mitropoliji idealu uenog umetnika u punoj meri pribliava svestrani Zaharija Orfelin, ija je Pohvala slavnoj nauki napisana pod snanim uticajem ideja Simeona Polockog i Teofana Prokopovia.29 Da konceptu uenog umetnika, kao vanom nosiocu novih shvatawa, treba pridavati znaaj u svim sredinama pokazuju biografija i opus Tome Vianova, osnivaa banske slikarske kole.30 esto se istie da je ideal uenog umetnika i u pravoslavnom svetu formiran pod uticajem humanistikih renesansnih traktata o umetnosti.31 Meutim, prototip uenog slikara bio je antiki doctus poeta, koji
ture: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 274275. 27 O vanosti koncepta uenog slikara za uobliavawe barokne piktoralne poetike pravoslavnog baroka: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 3334. 28 Za tumaewe pojma o ueno druin": A. P. Valicka, Russka stetika H veka, Moskva 1983, 4063. Razvoj ove ideje mogue je u pravoslavnom svetu pratiti ve od prvih decenija H veka i vezan je za pojavu bratskih kolegija: V. I. Krekoten, Tema nauki v barono ukrainsko pozii 30-h godov H veka, u: Barokko v slavnskih kulturah, Moskva 1982, 255275. 29 Isticawe uenosti imalo je, naravno, i svoje protivnike. Orfelin se zbog toga, kao i wegovi prethodnici, poziva na autoritet bogoslovske tradicije, pre svega na Jovana Zlatoustog i Jovana Damaskina: Z. Orfelin, Zrcalo nauke, S predgovorom D. Kirilovia, Novi Sad 1952, 1416, 4253. Osnovna monografska studija o Orfelinu, koja potvruje koncept o uenom umetniku", i daqe je: T. Ostoji, Zaharija Orfelin, ivot i rad mu, Beograd 1923. Uenost su u Karlovakoj mitropoliji zagovarali u istoj meri predstavnici visoke crkvene jerarhije i dvorska administracija, pa ova tematika ulazi i u tampane Mesecoslove namewene najirim slojevima vernika. Ilustrativan primer je Kratkoe pouene o blagopolui, i o polze ouen objavqeno u Kurcbekovom Mesecoslovu iz 1776: Mcoslov, V Venne 1776, 730. esto se nekritino istie da se edukativni model baroknog pravoslavqa direktno oslawao na zapadnoevropske uzore. Ovakvo tumaewe, meutim, opovrgla su novija istraivawa. Za kolski program u Karlovakoj mitropoliji: M. Flaar, Studium (liberalium) litterarum, u: H stolee, -2, Novi Sad 1997, 578. O prihvatawu evropskog kulturnog modela u pravoslavnim zemqama jugo-istone Evrope pojavila se nedavno sintetika studija Viktora Nojmana, ali ona je pisana sa nedovoqnim poznavawem izvorne grae, pa prua iskrivqenu sliku o ovoj problematici. Upor.: V. Neumann, Tentatia lui homoeuropaeus Geneza spiritului modern in Europa Centrala si de Sud-Est, Bucuresti 1991. 30 Novija istraivawa E. Popove i E. Genove su pokazala da se i Toma Vianov moe sagledavati u svetlosti doktrine uenog umetnika. Upor.: E. Popova, Barokot v ikonopista na Toma Vianov-Molera, Problemi na izkustvo 910 (1990), 3441; E. Genova, Nepoznatit Toma Vianov molera i modernizacita na pravoslavnata ivopis, Problemi na izkustvo 2 (1995), 417. 31 O tumaewu pojma ueni slikar" u humanistikim teorijama o umetnosti: R. W. Lee, Ut Pictura Poesis: The Humanistic Theory of Painting, New YorkLondon 1967, 4148. O

208

TRADICIJA I BAROK

se uporeuje sa filozofom, to je bilo dobro poznato vizintijskoj kulturi, pa i irim okvirima sredwevekovnog pravoslavnog sveta.32 Tako Epifanije Premudri naziva Teofana Grka preslavnm mudracem" i filosofom zelo iskusnm".33 Barokni ideal uenog umetnika oivqava tradicionalnu sredwevekovnu paragonu izmeu slikara i propovednika, a ne onu odnegovanu u renesansnim traktatima, gde se slikar poredi sa pesnikom.34 Josif Vladimirov, iji spis predstavqa apologiju ideje o mudreemu ivopiscu", navodi dobro znano shvatawe Vasilija Velikog o istovetnosti zadataka slovopisaca i ikonopisaca iz Propovedi na praznik etrdeset muenika:35 Ista ideja iz pomenute propovedi Vasilija Veirem kontekstu tumaewa uenosti u renesansnom humanizmu: H. H. Gray, The Renaissance Humanism: The Pursuit of Eloquence, Journal of the History of Ideas 24 (1963), 497514. O mestu ove doktrine u baroknim teorijama o umetnosti i likovnoj praksi: D. Mahon, Art Theory and Artistic Practice in the Early Seicento: Some Clarifications, The Art Bulletin 35 (1953), 226232; C. Goldstein, Visual Fact over Verbal Fiction, A Study of the Carracci and the Criticism, Theory, and Practice of Art in Renaissance and Baroque Italy, Cambridge University Press 1988, 3839. 32 Za antiko poreklo ovog uewa zasnovanog na paralelizmu poezije i slikarstva: E. H. Haight, Horace on Art: ut pictura poesis, The Classical Journal 47 (19511952), 157162; W. Trimpi, The Meaning of Horace's Ut pictura poesis, Journal of the Warburg and Courtauld Institutes XXXVI (1973), 125. Metafora je hristijanizovana ve u veku, u delima kapadokijskih otaca, pre svega Vasilija Velikog. Od Jovana Zlatoustog i Jovana Damaskina ona je opte mesto vizantijske teologije: G. Lange, Bild und Wort, Die katechetischen Funktion des Bildes in der grechischen Theologie des sechsten bis neunten Jahrhunderts, Wrzburg 1969, 1619; H. Maguire, Art and Eloquence in Byzantium, Princeton, New Jersey 1981, 921. Upor.: W. Trimpi, The Meaning of Horace's Ut pictura poesis, 2529, gde se navode samo primeri iz latinskog ranog sredweg veka. 33 V. V. Bkov, Teori iskusstva na zakate russkogo srednevekov, Zograf 18 (1937), 6768, gde se smatra da je Josif Vladimirov preuzeo koncept uenog slikara iz ove tradicije. 34 Zbog toga su retoriki traktati bili vaniji za uobliavawe barokne piktoralne poetike, nego oni o poetici: G. S. Argan, La Rettorica" e l'arte barocca, u: Retorica e Baroccco, Roma 1955, 914. O ukrajinskim i ruskim baroknim retorikama, koje se prihvataju i u drugim delovima slovenskog pravoslavqa: V. P. Vomperski, Ritorika v Rossii H H vv, Moskva 1988; R. Lachmann, Rhetorik und Kutturmodell, u: Slavistische Studien zum VIII int. Slavistenkongres in Zagreb 1978, KlnWien 1978, 279298. O uticaju paragone ut pictura sermones na uobliavawe barokne piktoralne poetike pravoslavnog sveta: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 164180. Za uticaj ove paragone na uobliavawe barokne ikonografije pravoslavnog sveta: Isti, Ikonografija parabola u srpskom baroknom slikarstvu i ukrajinski propovedniki zbornici, Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske 26 (1990), 161167; O interesovawu baroknih propovednika za ovu paragonu: Isti, Gavril Stefanovi Venclovi i barokna piktoralna poetika, Raanski zbornik 1 (1996), 6264. Za istovetna shvatawa u zapadnoevropskim posttridentskim teorijama o umetnosti: P. Prodi, Ricerca sulla teorica delle arti figurative nella Riforma Cattolica, Bologna 1984, 37. 35 O nem e veliki Vasili, pohvala 40 mueniki, glagolet: ponee slovopisc mnogad i ivopisc naznamenuyt, ovii slovo krase, ovii na dskah naertaye, ibo slovopisec napisuet evangelie vse, ee vo ploti, smotrenie Hristovo i predade cerkvi. Podobne e i ivopisec sotvori, napisa na dsce cerkovnoe blagolepie ot pervago Adama do Hristova rodestva, i vse plotskoe Hristovo priestvovanie, i muenie svth predade i to cerkve. Ta obo edino povestvovanie tvort elma evangelist slovom povestvuet se i delom ispolnet": (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 50a50b (Ovinnikova, 54). O uticaju ove propovedi na tumaewa umetnosti u vizantijskom kulturnom krugu: H. Maguire, Art and Eloquence in Byzantium, 56, 911. Za slina shvatawa Vasilija Velikog iskazana u

209

MIROSLAV TIMOTIJEVI

likog bila je aktuelna i u posttridentskim tumaewima religiozne umetnosti.36 U pravoslavnim i katolikim baroknim teorijama, meutim, postojala je i jedna vana razlika u tumaewu pojma uenog slikara, koja je proizlazila iz razliitog shvatawa tradicije, odnosno razliitog tumaewa odnosa prototipa i predstave. U dvadesetpetoj sesiji akata Tridentskog koncila se autoritet Drugog nikejskog sabora istie prevashodno sa ciqem da se objasni legitimnost upotrebe svetih predstava i priroda wihovog potovawa. Akta Tridentskog sabora, odbijajui ikonoklastika shvatawa protestantskih teologa,37 ue da se potovawe koje se upuuje svetim predstavama prenosi na wihove prototipove, kao to je to utvreno aktima sabora, posebno drugim saborom u Nikeji".38 U prirodu odnosa izmeu prototipa i predstave oni se ne uputaju. Naime, u katolikoj teologiji svetih predstava uewe o kanonu nije nikada dobilo onaj znaaj koji je imalo u pravoslavqu, a reavawe odnosa protitipa i predstave tradicionalno je smatrano pitawem umetnikove invencije.39 Wegovo tumaewe nije bilo od primarne vanosti ni u posttridentskim teorijama o religioznoj umetnosti i pored toga to se pod uticajem tradicionalnih uewa pravoslavne crkve, posebno Jovana Damaskina i odluka Drugog nikejskog sabora, sve vie naglaava sakramentalni karakter svetih predstava.40 Katoliki posttridentski traktati posveuju punu pawu problemu obrazovawa slikara. Meutim, u wima se ne govori o nainu slikaHomiliji posveenoj mueniku Varlaamu: G. Lange, Bild und Wort, Die katechetischen Funktion des Bildes in der grechischen Theologie des sechsten bis neunten Jahrhunderts, Wrzburg 1969, 1315. 36 Na ovu iwenicu je esto skretana pawa. Upor.: H. Hibard, Ut picturae sermones: The First Painted Decorations of the Gesu, u: Baroque Art: The Jesuit Contribution, Ed. by R. Wittkower, I. B. Jaffe, New York 1972, 29. 37 G. Scavizzi, The Controversy on Images from Calvin to Baronius, New York, San Francisco, Bern, Baltimore 1992, 945, gde se autor bavi prevashodno Kalvinovim ikonoklazmom. O praktinim posledicama ikonoklastikih tendencija u okviru reformi protestantskih crkava uputna je starija studija: D. Freedberg, The Structure of Byzantine and European Iconoclasam, u: Iconoclasam, Papers given to the Ninth Spring Symposium of Byzantine Studies, University of Birmingham, Ed. A. Bryer and J. Herrin, Birmingham 1977, 165177. 38 Rev. H. J. Schroeder, Canons and Decrees of the Council of Trent, 216. Isticawe autoriteta drugog sabora u Nikeji u odredbama Tridentskog sabora nije bilo sluajno. Ono je odraz polemika koje su o Nikejskom saboru voene izmeu katolikih i protestantskih teoretiara o religioznoj umetnosti. Upor.: G. Scavizzi, The Controversy on Images from Calvin to Baronius, 151153. 39 Na iwenicu da se razlika u tumaewu odnosa protitipa i tipa u istonoj i zapadnoj teologiji moe uoiti ve u sredwem veku esto je ukazivano. Jedan od posledwih radova u kojima je saeta starija literatura o ovom problemu je: L. Brubaker, The Sacred Image, u: The Sacred Image East and West, Ed. by R. Ousterhout and L. Brubaker, University of Illinois Press, Urbana, Chicago 1995, 116, posebno 56. 40 Posttridentske reforme se oslawaju prevashodno na pravoslavnu teologiju potovawa svetih predstava: G. Scavizzi, La teologia cattolica e le immagini durante il XVI secolo, Storia dell'arte 21 (1974), 211212; G. Schreiber, Der Barock und das Tridentinum. Geistesgeschtliche und kultische Zusammenhnge, u: Das Weltkonzil von Trient. Sein Werden und Wirken, I, Freiburg I. B. 1951, 402403.

210

TRADICIJA I BAROK

wa, niti o dogmatskom karakteru svete slike, nego samo o wenoj ikonografiji koja treba da ilustruje dogmu.41 U pravoslavnom svetu su uenost slikara i piktoralna poetika wihovih dela bila pitawa koja su se ticala samih dogmi. Carska orkuna gramota ob ikonnom pisanii, koju je Simeon Polocki sastavio 1669, istie da ikone neiskusnih slikara nisu u saglasnosti sa praobrazom i da su zbog toga nekorisne kao predmet kulta.42 Sline uredbe, koje su regulisale pitawe obrazovawa slikara i wihovog likovnog jezika, pojavquju se i u drugim sredinama u kojima je reforma religioznog slikarstva bila zvanino propagirana. Ilustrativan primer je cirkular patrijarha Arsenija Jovanovia iz 1743, kojim se zabrawuje delatnost neiskusnih bogomaza, koji svojim delom skrnave lik boiji, a svi oni koji ele da se posvete ikonopisu pozivaju se na obuku u radionicu wegovog pridvornog slikara Jova Vasilijevia u Sremskim Karlovcima.43 Ovakva artumentacija, usmerena na suprotstavqawe skrnavqewa lika boijeg, nije bila sluajno odabrana. Pitawe odnosa slikane predstave prema praobrazu, na kome se zasnivala teologija ikone, bilo je kquni argument zapoetih reformi.44 U sreditu interesovawa nalo se pitawe ivopodibi" Hristovog nerukotvorenog obraza, kojim se uverqivo moglo dokazati da arhetip nije transcendentalna ideja, nego otelotvoreni lik Boga.45 O ovome raspravqa Josif Vladimirov,46 a potom i Simon
41 Upor.: G. Scavizzi, The Controversy on Images from Calvin to Baronius, 115121, 131140, posebno 136. 42 Isto shvatawe iskazuje Simeon Polocki i u Besedi o poitanii ikon svth. Upor.: V. K. Blinin, K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisani vo vtoro polovine H v.: Beseda o poitanii ikon svth" Simeona Polockago, 289. 43 Cirkular je objavqen u: D. Ruvarac, Cirkular patrijarha Arsenija Jovanovia o svetkovawu praznika i o zabrani kupovawa ikona od kojekakvih molera i ko osea voqu i dar za molovawe, da doe u Karlovce Rusu Jovu i da kalueri ne idu bez dozvole nadstojateqeve po selima, Bogoslovski glasnik HH (1911), 2730, posebno 2930. Za tumaewe ovog cirkulara u okvirima versko-politikih reformi karlovakih mitropolita i wihovom uticaju na umetnost: B. Vuksan, Ideje reforme i pojava bakroreza kod Srba u H veku, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu, serija A: Istorijske nauke, kw. H (1989), 199221. Ovakav odnos prema tradiciji nuno je nametnuo potrebu sistematskog i sveobuhvatnog obrazovawa slikara. Ono je dosledno bilo ostvareno u slikarskoj koli Kijevo-peerske lavre, koja je bila vrsto vezana za kijevsku Duhovnu akademiju. O edukativnom sistemu ove kole: P. M. oltovski, Hudone itt na Ukran v HH st, Kiv 1983, 6982. O wenom uticaju u irim okvirima pravoslavnog sveta: F. P. evenko, Svzi Ukrain s balkanskimi stranami v oblasti izobrazitelnogo iskusstva v H v, Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske 20 (1984), 223234. 44 O teoriji praobraza u vizantijskoj teologiji: B. B. Bkov, Teori obraza v vizantisko kulture H vekov, Staroblgarska literatura 19 (1986), 6074. 45 O pojmu ivopodibi" pisali su ruski estetiari esto i mnogo, smatrajui ga prevoshodno odrazom zapadnoevropskih mimetikih teorija o umetnosti. Upor.: V. V. Bkov, Teori iskusstva na zakate russkogo srednevekov, 6573. Osnovni deo navedene studije

211

MIROSLAV TIMOTIJEVI

Uakov.47 Poto je Nerukotvoreni ubrus nastao tako to ga je sam Hrist prislonio na lice, kako navodi Jovan Damaskin, prema shvatawu Vladimirova i Uakova, na wega se u potpunosti preslikao lik otelotvorenog Hrista. Tim simbolinim inom Hrist je jasno odredio smisao i zadatak ikonopisa.48 On je morao da iskae potpunu saglasnost izmeu praobraza i obraza, odnosno prototipa i tipa, jep je ikona po svojoj osnovnoj teolokoj definiciji predstavqala portret.49 Predstave Hristovog lika na kojima ta saglasnost nije postojala, bile su dogmatski neprihvatqive i nisu mogle da budu upotrebqene kao predmet kulta.50 Zadatak slikara nije u tome da kopiraju predloke, posebno one neproverene, jer je wihova autentinost vie nego diskutabilna. Takvim pristupom se ne postie nuna saglasnost izmeu prototipa i ikone, propisana dogmatskim autoriautor je potom pretampao u: V. V. Bkov, Russka srednevekovna stetika HH veka, 596597. Za ranije tumaewe ovog problema u svetlosti realizma: V. Svenccka, van Rutkovi i stanovlenn realzmu v ukranskomu malrstv H st, Kv 1966, posebno 3857. Za slino tumaewe problema ivosti u ruskom baroknom pozoritu i podudarnostima sa slikarstvom: A. S. Demin, Teatar v hudoestvenno izni Rossii H v, Nove ert v russko litetature i iskusstve Hnaalo H v, Moskva 1976, 2850, 4041, gde se upuuje na druge studije istog autora. Pojam ivopodibi", meutim, nije direktno izveden iz pojma imitatio", odnegovanog u zapadnoevropskim humanistikim teorijama o umetnosti. Izmeu wih postoje znatne slinosti, ali i izvesne razlike, ve od autora koji ga tumae. O pojmu imitatio": R. W. Lee, Ut Pictura Poesis: The Humanistic Theory of Painting, New YorkLondon 1967, 916. O wegovom tumaewu u baroknoj piktoralnoj poetici pravoslavnog sveta: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 183188. E. Panovski istie da je pojam imitatio" ponovo otkriven u ranoj renesansi, nakon jednog milenijuma: E. Panofsky, Idea, A Concept in Art Theory, New York 1968, 47. Meutim, teorija ikone poivala je na iwenici da ona predstavqa autentian portret, to je nuno podrazumevalo doktrinu imitatio". U tom su smislu ova ideja i weni antiki koreni bili poznati sredwevekovnoj vizantijskoj teologiji. Ostalo je neuoeno da Josif Vladimirov i Simon Uakov raspravqaju o ivopodiby" u okvirima baroknog skolastikog bogoslovqa i da se dosledno oslawaju na argument tradicije, koliko i na zapadnoevropske mimetike teorije. 46 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 15a15b, 37b. (Ovinnikova, 31, 43.) Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vzgl Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 282. 47 S. Uakov, Slovo k lybotatelnomu ikonnogo pisani, u: Filosofi russkogo religioznogo iskusstva HHH vv, , Moskva 1993, 58. 48 Vladimirov istie: Naipae utveraet Hristos svoim preestestvenm i ydesnm delom, pokazav obraz ivopisaniy". (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 45a. (Ovinnikova, 47.) Prema onovremenom ruskom prevodu, koji je mogao da bude dostupan Vladimirovu i Uakovu, Jovan Damaskin naglaava: Sam Gospod vzem plaanicu, k svoemu licu boestvenomu priloiv i tako planice voobrazi preist svo obraz edinem toy prikosnoveniem": Ioann Damaskin, Slovo o poklomenii svth ikon, u: Sbornik, Moskva 1642, list 131. O ranim pomenima Hristovih nerukotvorenih predstava: E. Kitzinger, The Cult of Images in the Age before Iconoclasm, Dumbarton Oaks Papers 8 (1954), 114115. 49 O ikoni kao portretu: G. Dagron, Holy Images and Likeness, 2333; J. C. Anderson, The Byzantine Portrait before and after Iconoclasm, u: The Sacred Image East and West, 2540. 50 Josif Vladimirov veoma jasno istie razliku izmeu dobro i loe slikanih ikona. Prema wegovom miqewu korisnije je jednom se pokloniti pred dobro slikanom ikonom, nego se mnogo puta klawati pred loe slikanim ikonama: (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 35b. (Ovinnikova, 42.)

212

TRADICIJA I BAROK

tetom tradicje. Odnos izmeu prototipa i tipa prevashodno je fenomenoloke, a ne morfoloke prirode. Dogmatski prihvatqiva predstava Hrista mora da bude ivopodobna" wegovom otelotvorenom liku, jer se jedino na takav nain iskazuje pervoobrazna krasota" boanske sutine prototipa.51 Neprihvatawe ivopodibi" i ivopisani", znailo je prema miqewu Josifa Vladimirova, odbacivawe jevaneoske istine i drevnog svetootakog predawa.52 Za pristalice baroknih reformi je uspostavqawe saglasnosti izmeu prototipa i predstave preko pojma ivopodibi" neminovno dovelo u pitawe autoritet kanona koje su zastupali slikarski prirunici, pa i vie od toga, otvoreno se postavqalo pitawe nunog preispitivawa odnosa izmeu prototipa i tipa. Rasprave su time dobile dogmatski karakter, zasnovan na problemu tumaewa Hristovog ovaploewa, pa je zbog toga postalo vano dobro poznavawe svetootake literature, a posebno tekstova iz perioda borbe oko potovawa ikona. Oni su postali argument kojim se moglo dokazati da je reformu piktoralne poetike neophodno sprovesti upravo u ime dogmatskog potovawa autoriteta tradicije.53 Simeon Polocki se u Besedi o poitanii ikon svth, pored Jovana Zlatoustog, poziva na odluke Drugog nikejskog sabora, a posebno na Jovana Damaskina.54 Homilije Jovana Damaskina o svetim ikonama, objavqene u Sborniku odtampanom u Moskvi 1642, bile su dobro poznate baroknom skolastikom bogoslovqu. Od posebne vanosti i uticaja bila je katihetiki pisana Trea homilija, koja je u baroku pretampavana ak i u edukativnoj litaraturi namewenoj najirim slojevima vernika. Tako se ova homilija pojavquje na kraju prvog ruskog izdawa prepravqenog Mogilinog Katiki51 Simeon Polocki u Besedi o poitanii ikon svth istie: na nekoe besede muie necii blagoesti slovo znayii i pobornici togo vlyis, ne vem koim duhom vozbudenii, naaa o esti svth ikon razglagolstvovati i to utverditelno povestvovati, ko toiy t tokmo obraz podobaet poitati, ie soverenno ivopodobni sut pervoobraznm. Ne imui e soverennago ivopodobi, otmetati. Imenno e slovo ih teae o obrazeh Hrista gospoda i Spasa naego, glagolaa bo, ko ae ko obraz Hristov nest takov izobraeniem, kakov Hristos gospod plotiy be, ne poitaem togo": V. K. Blinin, K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisani vo vtor. pol. H v.: Beseda o poitanii ikon svth" Simeona Polockago, 287288. Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 286; V. V. Bkov, Russka srednevekovna stetika HH veka, 614. 52 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 43a. (Ovinnikova, 46.) 53 Ovi izvori su bili poznati i ranijim autorima spisa o potovawu ikona, ali je isticawe wihovog autoriteta imalo drugu namenu. Ilustrativan primer je Maksim Grk, koji prevodi dela Jovana Damaskina i pie spis o potovawu ikona uperen protiv Luterovog ikonoklazma: G. Podskalsky, Griechische Theologie in der Zeit der Trkenherrschaft (14531821), 9697, sa starijom literaturom. 54 Isticawe autoriteta bogoslovske tradicije u baroknim spisima o umetnosti pravoslavnog kulturnog kruga esto je zbuwivalo ranije istraivae, koji su prevashodno bili okrenuti izuavawu prihvatawa zapadnoevropskih shvatawa. Ilustrativan primer je nain na koji Bilinin tumai spis Beseda o poitanii ikon svth Simeona Polockog. Upor.: V. K. Blinin, K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisani vo vtorom polovine H v.: Beseda o poitanii ikon svth" Simeona Polockago, 286.

213

MIROSLAV TIMOTIJEVI

zisa, naslovqena kao S(v)tago oanna Damaskina ot tretgo slova, o s(v)th ikonah, a redovno je pretampavana i u kasnijim izdawima.55 tampana je i na kraju venecijanskog izdawa ovog Katihizisa, namewenog slovenskim narodima u Otomanskoj imperiji i Habzburkoj monarhiji.56 Kquno mesto u spisima zagovornika reformi, kao i u starim spisima pisanim u odbranu ikona, zauzela je ideja da je ovaploewe Hristovo bilo osnova wegovog likovnog prikazivawa.57 Oni ponovo istiu da ikona prikazuje lik otelotvorenog Hrista, ali da istovremeno treba da ukae na wegovu boansku prirodu. Zbog toga posveuju punu pawu tumaewu odnosa izmeu dve Hristove prirode, oveanske i boanske, sjediwene u pojmu Bogooveka. Zadatak slikarstva je da prikae u vidqivom telu nevidqivi duh, jer bi posebno naglaavawe bilo koje od Hristovih priroda odvelo u jeres.58 Izmeu wih postoji usaglaenost, poto se Hristova boanska priroda manifestuje u wegovoj oveanskoj prirodi. Odnosno, izmeu nevidqivog duha i vidqive materije postoji potpuno saglasje, jer se u otelotvorenom Hristovom liku ogleda wegova boanska lepota. U tom smislu se u rasprave o dogmatskom karakteru ikone uvodi pojam lepog, ali ne samo kao estetske, nago i kao teoloko-moralne kategorije.58 Ilustrativan primer ovakvog tumaewa navodi Josif Vladimirov. On pomiwe plotsku lepotu svete Jelene, Katarine i Varvare, istiui da wihovo blagoobrazie" ima boansko poreklo: I sih vseh blagoobrazie i dobrota ot gospoda sozdana est".60
55 Ista shvatawa pokazana su i u: S(v)tago oanna Damaskina ot tretgo slova, o s(v)th ikonah, u: (P. Mogila), Pravoslavnoe ispovedanie ver, 313344. Tekst predstavqa skoro doslovan prevod Damaskinove homilije. Izostavqeno je samo est uvodnih pasusa. Upor.: St. John of Damascus, On The Divine Images, Three Apologies Against Those Who Attack the Divine Images, Trans. D. Andersen, New York 1980, 7190. Na vanost ove homilije esto je ukazivano. Upor.: V. V. Bkov, Teori obraza v vizantisko kulture H vekov, 6062. 56 S(v)tago oanna Damaskina ot tretgo slova, o s(v)th ikonah, u: (P. Mogila), Pravoslavnoe ispovedanie ver, V Veneci 1763, 115a126a. 57 S(v)tago oanna Damaskina ot tretgo slova, o s(v)th ikonah, u: (P. Mogila), Pravoslavnoe ispovedanie ver, V Moskve 1744, 326330. 58 Definisae ovog odnosa bilo je jedno od osnovnih spornih mesta i u ikonoklastikim kontraverzama: S. Barber, The body within the frame: use of word and Image in iconoclasm, Word and Image IX-2 (1993), 140153, posebno 142. 59 oltovski, tumai zaokupqenost baroknog sholastikog bogoslovqa pojmovima lepog i lepote, prenaglaava wegov estetski karakter. Takvom tumaewu on je podredio i odbir citata. Upor.; P. M. oltovski, Hudone itt na Ukran v HH st, Kiv 1983, 1112. 60 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 70b71a (Ovinnikova, 59). Bikov, tumaei pojam blagoobrazie" u spisu Josifa Vladimirova, smatra da on vue poreklo iz idealizma renesansnih teorija o umetnosti. Upor.: V. V. Bkov, Russka srednevekovna stetika HH veka, posebno 606. Saltikov, s druge strane, istie da je ukquivawe ovog pojma u spis Josifa Vladimirova bilo znaajan ustupak sredwevekovnoj tradiciji. Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 281. Meutim, oni ne uoavaju boansko poreklo blagoobrazija" i wegove moralne osnove, a to je od primarne vanosti za pravilno shvatawe neophodnosti idealizovawa plotske lepote, za koju se zalagala doktrina ivopodibija". Jasne moralne implikacije blagoobrazija"

214

TRADICIJA I BAROK

Odmah potom u odbranu boanskog porekla plotske lepote, a samim tim i nunosti negovawa ivopodob" u ikonopisu, Vladimirov istie da je ovek stvoren po boanskom liku: ako e v mirotvorenii ree bog: sotvorim eloveka po obrazu naemu i po podobiy. Egda tako sozdan perv elovek, nos obraz boi v sebe i nareen v duu ivu, to po to t nne zazirae blagoobraznm i ivopodobnm personam svtih i zavidue bogodarovanne krasote ih."61 Istu ideju istie i Simon Uakov na poetku svog spisa Slovo k lybotatelnomu ikonnogo pisani.62 Pozivawe na stvarawe oveka po liku boijem bilo je opte mesto klasinih ikonofilskih tekstova. I u wima se kao argument istie autoritet tradicije odnegovan u patristikoj literaturi od Filona i Klimenta Aleksandrijskog, kao i Pseudo-Areopagita.63 Oigledno je da su Josif Vladimirov i Simon Uakov poznavali ova ikonofilska tumaewa jer oni iz Kwige postawa navode upravo ono mesto u kome se istie da je Bog stvorio oveka po svom obliju (Gen. 1, 26), izbegavajui da pomenu da se u istoj kwizi govori da je Bog napravio oveka od zemqe, a da mu je posle toga samo udahnuo boansku duu.64 Zagovornici reformi, branei pojam ivopodibi", poseu za autoritetom antropoloke egzegeze, koja je bila opte mesto ikonofilske polemike literature. Tumaei teoriju arhetipa, na kojoj je poivao realizam" ranohrianske umetnosti veka, oni ponavqaju uewe iskazano ve kod Filona Aleksandrijskog da je otelotvoreni Logos postao prva predstava Boga iz koje su potom izvedene sve ostale predstave.65 Ovo uewe o arhetipu i hijerarhiji predstava bilo je u baroku dobro poznato preko Prve i Tree homilije o svetim ikonama svetog Jovana Damaskina.66
pruile su mogunosti da se ono kasnije povee sa baroknom teorijom dekoruma. Tako Atanasije Demeterovi Sekere krajem sedamdesetih godina H veka, prireujui srpsko izdawe Felbingerove itanke za uenike nemakih osnovnih kola, pojam Artigkejt" prevodi ea blagoobraze" i tumai ga prevashodno kao pristojnost". Upor.: S. Kosti, Srpske osnovne kole u Banatu, u: Istorija kolstva i obrazovawa kod Srba, Beograd 1974, 180. 61 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 71a (Ovinnikova, 59). 62 S. Uakov, Slovo k lybotatelnomu ikonnogo pisani, u: Filosofi russkogo religioznogo iskusstva HHH vv, , Moskva 1993, 5657. 63 G. B. Lander, The Concept of the Greek Fathers and the Byzantine Iconoclastic Controversy, Dumbarton Oaks Papers 7 (1953), 1011; E. Kitzinger, The Cult of Images in the Age before Iconoclasm, 134149. Nuno je posebno istai vanost spisa Pseudo-Areopagita, koji su ulazili u osnovu baroknog edukativnog programa. Tako se u pismu bakog episkopa Visariona Pavlovia upuenom ruskom Duhovnom sinodu 1739, u kome se potrauju kolske kwige, novodi Kwiga Dionisija Areopagita na slovenskom jeziku": St. M. Dimitrijevi, Graa za srpsku istoriju iz ruskih arhiva i biblioteka, Spomenik SKA , drugi raz. 45 (1922), 63. 64 Na isti citat iz Kwige postawa poziva se i Jovan Damaskin u Treoj homiliji o svetim predstavama: S(v)tago oanna Damaskina ot tretgo slova, o s(v)th ikonah, u: (P. Mogila), Pravoslavnoe ispovedanie ver, V Moskve 1744, 318319, 326. 65 S. Uakov, Slovo k lybotatelnomu ikonnogo pisani, 57. Upor.: G. B. Lander, The Concept of the Greek Fathers and the Byzantine iconoslastic Controversy, 78. 66 S(v)tago oanna Damaskina ot tretgo slova, o s(v)th ikonah, u: (P. Mogila), Pravoslavnoe ispovedanie ver, V Moskve 1744, 315322.

215

MIROSLAV TIMOTIJEVI

Afirmicija materijalnog sveta i boansko poreklo wegove lepote bilo je, prema shvatawu zagovornika reformi, argument za ispravqawe kanona koji su vremenom izgubili lepotu prototipa. Meutim, odnos prema zemaqskoj lepoti kao odrazu apsolutne lepote nije u vizantijskom bogoslovqu bio uvek jasno odreen.67 Ono u zemaqskoj lepoti uoava i ulnost, koju osuuje kao izazivaa greha. Ovakvo shvatawe lepote prualo je argumentaciju protivnicima reformi. Prema protopopu Avakumu, protivniku nove prakse, u woj je vse pisano po plotskomu umslu".68 Za pristalice reformi, meutim, ovakav prigovor nije prihvatan kao mana. Josif Vladimirov, navodei primer starozavetne Suzane, istie boansko poreklo plotske lepote i wenu moralnu vrednost. Prema wegovom uverewu i drevno hriansko slikarstvo, iji autoritet jedino priznaje, imalo je plotski karakter.69 Isto miqewe u brojnim propovedima zastupa i Simeon Polocki, kada istie da je krasota ploti" nagrada za krasotu duevnuy": Kto hranit krasotu lybovi v due, ne lien budet krasoti telesn".70
67 U celokupnoj vizantijskoj kulturi, kako istie Majendorf, mogue je uoiti dve suprotne tendencije: humanistiku i asketsku, koje su se razliito odnosile prema antikom nasleu i wegovom tumaewu metafizikog i pojavnog sveta. U posledwem periodu vizantijske istorije, uticajem isihazma, preovladale su asketske tendencije to se odrazilo i na umetnost; J. Mayendorf, Spiritual Trends in Byzantium in the late thirteenth and early fourteenth Centuries, u: Art et socit a Byzance sous les Palologues, Venice 1971, 5571. Za slino miqewe upor.; J. C. Anderson, The Byzantine Panel Portrait before and after Iconoclasm, 2557, gde se uoava razlika u tumaewu ikone kao portreta pre i posle ikonoklastikog pokreta. Meutim, ni sklonost ka asketizmu nije bila u suprotnosti sa pozitivnim odnosom prema telesnom. Afirmativan odnos prema materijalnom svetu iskazivan je pre svega u svetlosti Hristove inkarnacije, to se kao argument istie i u odbranu ikona ve kod Jovana Damaskina, a potom i Teodora Studita: K. Parry, Theodore Studites and the Patriarch Nicephoros on Image-Making as a Christian Imperative, Byzantion LIX (1989), 164183. 68 Primer je naveden prema: V. V. Bkov, Teori iskusstva na zakate russkogo srednevekov, Zograf 18 (1987), 65; Isti, Russka srednevekovna stetika HH veka, 589. 69 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 69b70b (Ovinnikova, 38). 70 S. Polocki, Veer duevna, Moskva 1683, 211. Vizantijska hagiografska tradicija je pravila razliku izmeu dva osnovna tipa svetiteqa: askete i neaskete, odnosno monaha i vojnika, koji su razliito prikazivani. Slina podela je vaila i za svete ene. O ovoj hagiografskoj podeli tipova svetiteqa i razliitoj tradiciji wihovog slikawa: A. Kazhdan, H. Maguire, Byzantine Hagiographical Texts as Sources on Art, Dumbarton Oaks Papers 45 (1991), 14. Meutim, rani izvori, pre svega omilije Jovana Damaskina, ali i spisi Vasilija Velikog, Grigorija Nazijanskog i Jovana Damaskina pruali su mogunost za kritiku kasnovizantijskog tumaewa asketizma i vraawe wegovog izvornog znaewa koje je zasnovao apostol Pavle. Na osnovu ove kritike u baroku se i asketski likovi prikazuju muskulozno, kao hrianske atlete vrline. O ovom problemu u baroknom slikarstvu pravoslavnog sveta: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 369371. Od slinih patristikih izvora polazila je reinterpretacija asketizma i u renesansi. Upor: C. Eisler, The Athlete of Virtue, The Iconography of Asceticism, u: Essays in Honor of Erwin Panofsky, New York 1961, 8297. U pravoslavnom svetu se tek kasnije, u spisima protestantski nastrojenog Teofana Prokopovia, pojam atletske vrline doslednije tumai antikom duhu. Upor.: (F. Prokopovi), Bogoslovskoe uenie o sostonii nepovredennogo eloveka, ili Kakov bl Adam v ray, Moskva 1785, 35. O uticaju antikog tumaewa pojma herojskog na hrianstvo: J. S. Lasso de la Vega: Eroe greco e santo Christiano, Brescia 1968, 7597.

216

TRADICIJA I BAROK

Isticawe ivopodibi" kao jednog od glavnih zahteva reformi barokne piktoralne poetike obino se tumai kao potiskivawe sredwevekovnog platonizma u korist aristotelijanskih shvatawa, koja Leonardo formulie (maksimom, da Sve nae znawe poiva na percepciji".71 Isticawe vida kao najvanijeg ula, meutim, nije bila iskquiva batina renesanse. Ono je bilo dobro poznato i u vizantijskoj teologiji, a posredstvom Grigorija Nazijanskog, preuzima ga i Jovan Damaskin.72 Na ovakva shvatawa se oslawa Josif Vladimirov kada istie da slika onako kako vidi yvstvennma oima".73 Boja i oblik su u vizantijskoj kulturi imali simbolino znaewe, ali se ono nije dovodilo u suprotnost sa pojavnim svetom. Pristalice reformi su u spisima starih crkvenih otaca mogli da pronau niz citata koji su ukazivali da boja doprinosi uverqivosti realnosti koja treba da bude prikazana.74 Fotije u Homilijama posveenim Bogorodici istie da se slinost sa prototipom postie bojom, jer ona daje ivost i istinitost ikoni. Ovakva shvatawa iskazivana su mnogo ranije, ve u spisima Grigorija Nazijanskog, a u vreme borbe oko ikona ponavqaju ih Jovan Damaskin i Teodor Studit.75 U Prvoj homiliji o svetim ikonama Jovan Damaskin istie: Ne prikazujem ja nevidqivo boanstvo, ve ovaploenog Boga koga su videli na zemqi",76 a u Drugoj homiliji o svetim ikonama eksplicitno kae da neotelotvoreno boanstvo nema oblik ni boju, ali da je otelotvoreni Hrist ima: Bog se ovaplotio, wega su videli na zemqi u puti, on se pomeao sa qudima, neizrecivom dobrotom uzeo je prirodu, veliinu, oblik i boju puti, stoga mi ne greimo kada pravimo wegove slike".77 Za pristalice reformi je ova argumentacija nediskutabilno potvrivala neophodnost mimetike kolorature Hristovog nerukotvorenog obraza, jer wegovo monohromno slikawe
71 A. Blunt, Artistic Theory in Italy 14501600, Oxford University Press 1962, 25. Upor.: E. Panofsky, Idea, A Concept in Art Theory, 4750, gde se u tumaewu pojma lepog u odnosu na pojavni svet istie osnovna razlika izmeu sredweg veka i rane renesanse. Ova shvatawa su, kako istie Panovski, izmewena ve u renesansnom neoplatonizmu. Nuno je, meutim, naglasiti da je i renesansna afirmacija pojavnog sveta bila u velikoj meri literarnog karaktera. Na ovu iwenicu je skrenuta pawa u: J. Bialostocki, The Renaissance Concept of Nature and Antiquity, u: The Renaissance and Mannerism, Studies in Western Art, II, Acts of the Twentieth International Congress of the History of Art, Princeton 1963, 1930. Slino miqewe je pokazano i u: E. H. Gombrich, The Renaissance Theory of Art and the Rise of Landscape, u: Norm and Form, Studies in the art of renaissance, I, 107121. 72 U Treoj homiliji o svetim ikonama on istie: mi moemo da pravimo predstave svega to vidimo": S(v)tago oanna Damaskina ot tretgo slova, o s(v)th ikonah, u: (P. Mogila), Pravoslavnoe ispovedanie ver, V Moskve 1744, 324. 73 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 16a (Ovinnikova, 32). Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 278. 74 A. Kazhdan, H. Maguire, Byzantine Hagiagraphical Texts as Sources on Art, 2, bel. 8. 75 L. James, Light and Color in Byzantine Art, Oxford 1996, 130131. 76 St. John of Damascus, On The Divine Images, Three Apologies Against Those Who Attack the Divine Images, 23. 77 Isto, 5253.

217

MIROSLAV TIMOTIJEVI

nije bilo u skladu sa teolokom tradicijom.78 Josif Vladimirov istie u svom spisu da izmeu duhovnog i ulnog oka nema razlike.79 U tom smislu je i pojam ivopodobi" i ivopisanni" reformisane slikarske prakse bio u skladu sa dogmatskim shvatawima pravoslavne tradicije, koja neprestano naglaava da je zemaqska lepota odraz nebeske lepote. Sagledavawe iwenice da je reforma piktoralne poetike pravoslavnog baroknog slikarstva imala bogoslovsko opravdawe i zatitu autoriteta tradicije prua mogunosti za produbqenije procewivawe malobrojnih spisa o umetnosti te epohe, od onog koji su dali raniji istraivai. Najobimniji i najvaniji od wih je Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu Iosifa Vladimirova, koji Ovinikova naziva: Perv russki traktat ob iskusstve", naglaavajui time razliku u odnosu na prethodne prirunike i spise o umetnosti.80 Bikov procewujui znaaj tradicije u ovom spisu, istie kratko da je on dialektieski" u pravom i punom smislu znaewa te rei.81 Saltikov, sa druge strane, smatra da je ovaj spis predstavqao novoe soderanie v stare ponti".82 Ova tri autora pri tom predviaju da spoj starog i novog u Poslaniy nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu nije bio sluajan, kao to nije bilo sluajan ni u Besedi o poitanii ikon svth Simeona Polockog. Nove ideje u spisu Josifa Vladimirova zagovaraju se u ime autoriteta svetootakog naslea. Reforme likovnog jezika za koje se on zalae proizlaze iz istih shvatawa iz kojih su proizile reforme bogoslubenih kwiga patrijarha Nikona, to autor istie ve na poetku svog spisa napadajui nekritino shvatawe tradicije kao nepisanog zakona.83 Osnovni ciq baroknih reformi piktoralne poetike nije bio samo zagovarawe novih ideja, kako se to esto naglaava, nego i ispravqawe pogreaka koje
78 O problematici monohromnog prikazivawa Hristovog nerukotvorenog obraza i wenim teolokim osnovama: L. James, Light and Color in Byzantine Art, 133. 79 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 36a36b (Ovinnikova, 43). 80 E. S. Ovinnikova, Iosif Vladimirov, Traktat ob iskusstve, 19. 81 Upor.: V. V. Bkov, Teori iskusstva na zakate russkogo srednevekov, 66; Isti, Russka srednevekovna stetika HH veka, 591. 82 Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 276277. 83 (Josif Vladimirov), Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreemu ivopisu Simonu Fedoroviu, list 4a4b (Ovinnikova, 25). Na vezu reformi likovnog jezika za koju se zalae krug oko Simona Uakova i bogoslovskih reformi patrijarha Nikona ukazivano je vie puta. Upor.: A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 273; V. V. Bkov, Russka srednevekovna stetika HH veka, 591.

218

TRADICIJA I BAROK

su se vremenom uvukle u likovnu praksu. Ovakva shvatawa su najdoslednije iskazana u zavrnom delu Besede o poitanii ikon svth. Simeon Polocki, raspravqajui o potovawu ivopisann" i neivopisann" ikona, naglaava da se nepodobno slikanim ikonama i wihovim majstorima nije ispravno rugati. On smatra da nepodobne ikone treba da budu sklowene na mesto nedostupno vernicima, a da ovakve slikare treba vo ispravlenie privoditi".84 Prema dubokom uverewu zagovornika reformi drevno hriansko slikarstvo je imalo isti plotski" karakter za koji su se i oni zalagali. Potvrdu za svoje stavove oni su nalazili u svetootakim spisima, kao i u spisima pisanim u odbranu ikona. Wihovom kritikom bilo je duboko uzdrmano formalizovano prihvatawe teorije kanona, ali ona ni u kom sluaju nije bila odbaena. Odnos izmeu praobraza i predstaze, na kome je poivalo uewe o kanonu, sagledavan je samo u drugaijem, fenomenolokom kontekstu Hristovog ovaploewa. Time se u prvi plan istie otelotvoreni praobraz i nunost ivopodobne" usaglaenosti predstave sa wim, dok je morfoloko pitawe samog kanona potisnuto u drugi plan.85 Isticawe ivopodibi", sagledavano u toj svetlosti, nije bilo puko prihvatawe zapadnoevropskih mimetikih teorija. Ono je imalo puno dogmatsko opravdawe, potvreno autoritetom svetootake tradicije. Spisi Josifa Vladimirova i Simona Uakova su rani primeri tekstova uenih slikara o umetnosti u pravoslavnom svetu, ali oni nisu pisani po ugledu na zapadnoevropske traktate o umetnosti, posebno ne one iz perioda renesanse. Oni ne zagovaraju ideju o autonomiji umetnosti, nego je tumae u teolokim okvirima, pa su u tom smislu blii posttridentskim baroknim traktatima. Spisi Vladimirova i Uakova nadovezuju se u stvari na tekstove o ikonama baroknih skolastiara, pre svega Simeona Polockog, ali i onih kasnijih, poput Stefana Javorskog i Dimitrija Rostovskog, koji se dosledno oslawaju na autoritet tradicije.86 Umetnost je za wih vrsto uokvirena zatvorenim skolastikim sistemom u ijem se sreditu nalazi tradicija uewa o teologiji ikone.87
84 V. K. Blinin, K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisani vo vtoro polovine H v.: Beseda o poitanii ikon svth" Simeona Popockago, 288. 85 U tom smislu je i pitawe likovnih predloaka baroknoj umetnosti pravoslavnog sveta sagledavano mnogo slobodnije. Potvruju to i mnogobrojni crtei sakupqeni u takozvanim kubukama", sauvanim u arhivi Kijevo-peerske lavre. Upor: P. M. oltovski, Malynki Kievo-lavrsko mastern, Albom-katalog, Kiv 1982. 86 Pretpostavqa se da su tekstovi Josifa Vladimirova i Simona Uakova, poput nekih tekstova Simeona Polockog, nastali za potrebe Velikog moskovskog sabora odranog 16661667. Upor.: E. S. Ovinnikova, Iosif Vladimirov. Traktat ob iskusstve, 18; A. A. Saltkov, stetieskie vgld Iosifa Vladimirova po Poslaniy k Simonu Uakovu", 272. 87 Problem tumaewa prirode umetnosti bio je aktuelan i u Karlovakoj mitropoliji, pa se o wemu predavalao u karlovakim Pokrovo-bogorodiinim kolama. Tako profesor Petar Nestorovi, u izvetaju podnesenom mitropolitu Pavlu Nenadoviu 30. novembra 1755, saoptava da je poduavao: Tolkovanije hodoestva, otkudu jest hodoestvo i obrete-

219

MIROSLAV TIMOTIJEVI

Pravoslavna religiozna umetnost H i H veka, sagledavana u toj svetlosti, nije se razvila u dve meusobno suprotne i nepomirqive tendencije, kao to izgleda na prvi posled. Ponaawe svetogorskih monaha, koje pomiwe Vasilije Grigorovi-Barski, samo je jedan od ekstremnih primera. Mogue je, sa druge strane, navesti i mnogo tolerantnije stavove. Tako Platon Levin u svom katihizisu Pravoslavnoe uene ili hristanska bogoslov, koji je pretampan i za potrebe Karlovake mitropolije, pouava vernike da treba podjednako potovati stare i nove ikone, nezavisno od toga kako su one slikane.88 Jedna od kategorija koja povezuje protivnike i zagovornike reformi piktoralne poetike bila je tradicija. Ona je jedna od kqunih kategorija celokulne evropske barokne kulture. U ime tradicije i wenog potovawa dolazi do raskola u krilu nekada jedinstvene katolike crkve. Reforme protestantskih crkava odbacuju kultnu upotrebu religiozne slike, a reforme katolike crkve je postavqaju u prvi plan verske obnove. Do slinog raskola u pravoslavnom svetu nije dolo. Protivnici i zagovornici verskih reformi, pa i reformi piktoralne poetike religioznog slikarstva, dosledno se oslawaju na autoritet tradicije, ne odbacujui ni jedan wen istorijski segment. Razlika je samo u tumaewu tradicije. Zagovornici reformi istiu u prvi plan bogoslovsku, a protivnici reformi likovnu tradiciju. Meutim, ni u jednoj pravoslavnoj sredini u toku H i H veka nije data iskquiva prednost jednom od moguih naina sagledavawa tradicije. U svim sredinama, samo u razliitoj meri, dolazi do polemike oko tumaewa naslea, kao sredstva za morfoloko i fenomenoloko definisawe religiozne slike. Zbog toga se, pored dve glavne tendencije koje se obino nazivaju barokno i postvizantijsko religiozno slikarstvo, u to vreme formira niz lokalnih kola od kojih svaka na svoj nain tei da usaglasi iskrsle suprotnosti.89 U tom smislu mogue je i potrebno religioznu umetnost
nije jego, ili bivajet ot jestestva ili ot smotrenija i uvjedenija." Izvetaj je objavqen u: D. Kirilovi, Karlovake kole u dobe mitropolita Pavla Nenadovia, Spomenik SAN S, n.s. 6 (1956), 92, br. . Do prihvatawa ideje o autonomiji umetnosti, a time i religioznog slikarstva, doi e u istonoslovenskom delu pravoslavnog sveta tek na samom izmaku barokne epohe. kolovawe slikara na zapadnoevropskim likovnim akademijama, a potom i osnivawe sline akademije u San Peterburgu 1757, dovelo je religiozno slikarstvo u okvire istorijskog slikarstva i zapadnoevropskih umetnikih teorija koje su ga definisale. Tek u ovako shvaenom religioznom slikarstvu, u kome istorijska istina postaje argument prvog reda, uewe o ikonama se potiskuje u drugi plan, a time i znaaj tradicije. Za ovakvo shvatawe: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 241. O osnivawu Petrogradske likovne akademije: N. Pevsner, Academies of Art, Past and Present, Cambridge 1940, 181182. 88 (P. Levin), Pravoslavnoe uene ili hristanska bogoslov, V Vene 1784, 183. Na vanost ovog mesta iz Levinovog katihizisa skrenuta je pawa u: M. Timotijevi, Srpsko barokno slikarstvo, 39, bel. 45. 89 Verovatno da je najtipiniji primer sloenog i vieslojnog tumaewa pojma tradicije prisutan u vlakoj umetnosti epohe Brankoveanu, sa kraja H i poetka H veka, koja se uobliavala kroz vrste veze sa bukuretanskom Grkom akademijom. Za osnovni pregled: V. Dradut, Arta brncoveneasca, Bucuresti 1971. Upor.: A. M. Musicescu, Etapes du langage

220

TRADICIJA I BAROK

pravoslavnog sveta u toku H i H veka, pored jasnih morfolokih razlika, sagledavati u jedinstvenim idejnim okvirima i meriti istim fenomenolokim kategorijama. Jedna od ovih kategorija je i pojam tradicije sa svim sloenostima koje je podrazumevalo weno tumaewe.

Miroslav Timotijevi TRADITION AND BAROQUE On the Interpretation of Tradition in the Reforms of Baroque Pictorial Poetics Summary The author's central thesis is that Baroque-inspired reforms of visual language pursued in the art of the Orthodox world did not entail a renunciation of Orthodox traditions, contrary to the claims, formulated as early as the 17th and 18th centuries, of those opposing the reforms. It has not only been shown that a stringent observance of Orthodox traditions was essential to the pictorial poetic of Baroque, but also that it was those traditions that constituted the basis of the reforms. The opponents of the reforms argued for the established pictorial practice as being a constituent of the tradition which ought not to and could not be subject to any change. Their relationship to the heritage was based on the copying of old models, i.e. on the perpetuation of the established canons. Such a relationship fostered, in the opinion of the reformers, an ever widening gap between the icon and its theological definition; hence their criticism of the authority of models and of their strict copying. In order to return to its origins, devotional painting had to conform to the dogmatic interpretation of the icon, to its definition as had been given by the authority of the writings of the early Fathers of the Church and ecumenical councils. It was in those writings, reprinted and reinterpreted in the age of Baroque, that the importance not only of the iconography but also of the pictorial language of a devotional image was emphasized. Relying upon the traditional teaching that the icon is a portrait repeating the appearance of the prototype, the advocats of the reforms argued for the icon's mimetic character, that being the very virtue of the first icons. The authority of tradition, viewed in that light, carried equal weight both in Post-Byzantine and Baroque painting of the Orthodox world, the only difference being in the way it was interpreted. The advocats of the reforms laid emphasis on the theological aspect and their opponents on the pictorial aspect of tradition. Nowhere in the Orthodox world of the 17th and 18th centuries, however, was priority given exclusively to either of the two possible approaches to tradition. In all the milieux, though to a varied degree, arguments arose over the interpretation of heritage as a means of formulating a morphological and phenomenological definition of the devotional image. In addition to the two main tendencies of the period, usually designated as Baroque and Post-Byzantine painting repictural au XVIeXVIIe sicle. Rflexions sur la relation entre la forme artistique et l'oeuvre tmoin", Revue des Etudes Sud-Est Europenes X (1572), 173189. O bukuretanskoj Grkoj akademiji osnovanoj 1680, a reorganizovanoj 1689: V. Papacostea, La fondation de l'Acadmie Grecque de Bucarest. Les origines de l'erruer de la datation et sa pntration dans l'historiographie, Revue des Etudes Sud-Est Europenes IV (1966), nr. 12, str. 115146, i nr. 34, str. 413436.

221

MIROSLAV TIMOTIJEVI

spectively, a number of local schools were, therefore, formed, each of them striving in its own way to bring the opposites into harmony. In that sense, devotional art of the Orthodox world of the 17th and 18th centuries can and should, despite its obvious morphological diversity, be viewed as belonging to a single setting of ideas and measured by the same phenomenological categories, one of these being the notion of tradition with all the intricacy which its interpretation involved.

222