Zbor u Odesi

Pišu: Predrag Pavlović i Novica Pešić

Krajem aprila (2006.) navršava se 90 godina od formiranja Prve srpske dobrovoljačke divizije u
Odesi, čiji je borbeni put put heroizma iskrenih rodoljuba, potresno stradanje jedne mladosti
protiv silnog neprijatelja. U feljtonu koji započinjemo biće osvetljena istorijska istina o junaštvu
jedne generacije onako kako su je videli oni sami, ali i kompetentni istoričari i analitičari

Odesa

ODESA, ruski primorski grad, tih dana 1916. godine, okupan prolećnim suncem, bio je
pretrpan ratnim dobrovoljcima koji su stizali iz mnogih zarobljeničkih logora širom Rusije da bi
stali u stroj nove jedinice koju će, uz saglasnost vlade i blagoslov cara Nikolaja II Romanova,
formirati Vrhovna komanda srpske vojske.
A više meseci ranije svi su oni bili vojnici austrougarske vojske, po naređenju oterani na front
prema Rusiji, da se bore protiv slovenskih naroda. Srbi, Hrvati, Slovenci, Slovaci i Česi
nestrpljivo su čekali pogodnu priliku i među prvima se predavali ili bežali Rusima, ispoljavajući
na taj način svoje antiaustrijsko raspoloženje.
Kod mladih ljudi, koji su silom mobilisani, bila je veoma razvijena svet o zločinačkim
namerama vojske čiji su obveznici i izražena velika želja da se domognu Srbije, priključe njenoj
vojsci i u borbenom stroju vode odbrambeni rat protiv Habzburške monarhije. U njima je
svakim danom jačalo uverenje da treba svim sredstvima skršiti tu veštačku tvorevinu koja je
drakonskim merama sputavala slobodan nacionalni i državni suverenitet porobljenih naroda.
NA ruskom Jugozapadnom frontu dejstvovale su četiri ruske armije pod komandom generala
Aleksija Brusilova. Na pravcu glavnog udara ruska 8. armija probila je austrougarski front i
prodrla u dubinu oko 100 kilometara. Time je Austrougarskoj nanet najteži poraz u Prvom
svetskom ratu: izgubila je 220.000 vojnika, od čega je veliki broj zarobljen. Među njima je
naveći broj bio Srba, budućih dobrovoljaca u Rusiji.
To je bio pogodan momenat za prelazak na rusku stranu, ali sam čin predaje ili zarobljavanja
bio je vrlo različit, od slučaja do slučaja.
Evo kako su dva austrijska vojnika opisala te dogaćaje:
Dobrovoljac Lazar DUJIĆ: „Da bi izvršio naređenje da sa svojim vodom uspostavim vezu sa
susednom jedinicom, trebalo je da prođemo kroz jedan šumarak, širine kilometar i po, koji je
išao uz padinu jedne kose, koja se postepeno spuštala u neki potok. Više tog šumarka uočavala
se linija novoiskopanih ruskih rovova, čiji je položaj dominirao čitavom bližom okolinom.
Čim smo se ubacili u šumu i njene jaruge, video sam da su nas Rusi primetili i ubrzo smo čuli s
boka povremenu puščanu vatru. Mada sam od uzbuđenja i napetosti živaca podrhtavao, čvrsto
sam odlučio da se predamo. Na primedbu mojih vojnika da smo zalutali, ja sam uporno
naređivao da idemo dalje, što je značilo bliže ruskim rovovima...
KREĆUĆI se tako prema padini i izlazu iz šume, dotrčo je jedan vojnik iz, napred isturene,
patrole i javio da su naišli na izvoru u potoku na jednog ruskog vojnika, koji se poplašio, bacio
manjerke sa vodom i digao ruke da se preda. Brzo smo stigli svi tamo. Strah ruskog vojnika bio
je još veći kada je oko sebe video čitav vod do zuba naoružanih neprijateljskih vojnika.
Situacija je sada postala veoma neobična: Rusi su tu, ali kako sada našem `zarobljeniku`
objasniti i dokazati da nećemo mi njega da zarobimo, već da on nas sve zarobi i vodi svojima.
Bilo je i kazivanje molitve `Oče naš` i kršćenja sa tri prsta kako bi ga ubedili da smo
pravoslavni narod, da smo Srbi. On jadnik jedva je nekako ukopčao šta želimo...
Posle dosta natezanja krenuli smo vododerinom kroz šumu: napred baćuška Rus, za njim dva
moja vojnika sa punim manjerkama vode, da mu ne bi prigovorili njegovi što nije doneo vodu.
Rus je bez oružja vodio čitav vod naoružanih zarobljenih `Avstrijaka`. Kada smo se pojavili na
kosi, Rus je nešto javio svojima. Posle nekog vremena pojavio se Rus, valjda oficir, koji nas je
`zarobio`. Pokazao je rukom na mene i izdvojio me iz grupe i počeo da ispituje. U tom je naišao
drugi stariji oficir i naredio da nas sprovedu u pozadinu..."
U svom dnevniku „Nemojte nas zaboraviti", dobrovoljac, kasnije rezervni potporučnik, Milan
Vakanjac, zapisao je: „Oko 22 časa mračno nebo prolomi gruvanje ruskih topova. Ubrzo na
levom krilu, bliže pozadini, pojavi se lepezasto svetlo, titravo, polarno i rasvetli okolinu i
drveće ispred nas. Gore kuće, skladišta..."

Ne mogu natrag!
"POSLE ponoći nastade još jači uragan. Oko tri časa po ponoći dostiže svoj vrhunac. Zemlja
pod nogama zadrhta, beleži potporučnik Milan Vakanjac. Svima nama postade odmah jasno:
Rusi su probili front i nadiru u talasima.
Ovo je moj dugo čekani trenutak - sinu mi u glavi. Rusi su Sloveni! I ja spadam tamo, tamo mi
je mesto. Nazad nipošto. Samo napred!
Setih se majke i braće.
- Ne zamerite mi, ne mogu natrag.
Ispred drveća ugledah Ruse. Kreću se po desetinama, uspravno, oprezno, sporo. Spazivši me,
petorica se izdvojiše i trkom mi priđoše.
Trojica drže puške na gotovs. Razleže se glas:
- Kto ti? Avstrijc?
- Ja sam Sloven!
- Slavjanjin? - upita me gromko visok, stariji soldat.
Pokazujući rukom na Slovake, koji su izvirivali iz rova i tresli se, viknuh glasnije:
- Svi smo Sloveni!
Opkoliše me. Drhte im ruke, na licu grč, svetle im zenice. Gledamo se sa strahom,
nepoverenjem, divljački. Kolebaju se.
Jedan istupi i viknu:
- Ti pravoslavnij?
- Da! Pravoslavni sam.
- Prekrsti se - reče na ruskom. Ja se prekrstih.
- Iđi, jep tvoju mać!
Psujući besno, isteraše iz rova 23 Slovaka, postrojiše nas i povedoše u pozadinu.
Kasnije nas uz pomoć tumača ispitaše, zavedoše u spiskove i poteraše u zarobljeništvo.
Na polasku drug mi doviku: `Sad više nismo Raci, nego samo Srblji!`
Laknu mi. Preda mnom se otvoriše novi vidici."
MASOVNO su se predavali pripadnici južnoslovenskih naroda, i svi su želeli da se u redovima
srpske armije bore protiv zajedničkog neprijatelja. O tome je srpska vlada bila obaveštena preko
svojih poslanika. Trebalo je omogućiti njihovo prebacivanje u Srbiju, a potom i na Solunski
front, gde se srpska vojska pripremala za odsudnu borbu za oslobođenje svoje otadžbine.
U dogovoru sa ruskom vladom, polovinom 1915. godine, iz Niša je u Rusiju stigla vojna misija
koju su sačinjavali: Mirko Komnenić, Dušan Semiz, Srba Miličić, Blažo Rukavima i Mustafa
Golubić. Ova grupa uspela je da do polovine oktobra 1915. godine pošalje u Srbiju oko 3.500
dobrovoljaca, koji su, kasnije, angažovani u sastavu srpske vojske na granici prema Bugarskoj.
Možda bi rezultati bili bolji da se situacija nije iskomplikovala ulaskom Bugarske u rat na strani
Centralnih sila (15. oktobar 1915.). Putevi Dunavom do Srbije bili su nedostupni, pa je valjalo
pronaći druge mogućnosti da dobrovoljci stignu do srpske vojske.
Jedna grupa dobrovoljaca sastavljena od 250 redova i 7 oficira dobrovoljaca bila je prinuđena
da se vrati. Nju je, uz dopuštenje ruskih vlasti, srpski konzul u Odesi Marko Cemović zadržao u
gradu da bi čuvali magacine hrane za srpsku vojsku. Kasnije je od nje i drugih formirana
stražarska četa, kojom je najpre rukovodio delegat srpske vlade dr Milan Šainović, a potom
konzul Cemović. Ta jedinica je, zapravo, bila začetak većih dobrovoljačkih jedinica, koje će se
formirati u Odesi.
FORMIRANJE dobrovoljačkih sastava koji će se kasnije priključiti srpskoj vojsci nije moglo
započeti bez odobrenja i podrške Rusije. Tih dana 1916. godine sa svih strana su
predstavnicima Srbije (poslaniku Spalajkoviću, vojnom atašeu Lontkijeviću i konzulu
Cemoviću) stizala pisma zarobljenih Srba iz cele Rusije sa molbom da budu primljeni u
dobrovoljačke jedinice.
Iz logora Samari pisao je Dragan Velimirović, 21. 3. 1916. godine:
„Mi niže potpisani slobodni smo zamoliti naslov da blagoizvoli nas braću Srbe čim pre odavlen
ka našoj slavnoj braći otpratiti. To vas moli 80 Srba u Samari. Braća Rusi ne postupaju sa nama
dobro. U nadi smo da će slavni naslov ovu molbu uvažiti, a ja tvrdo obećavam da ćemo
njegovom veličanstvu budućem srpskom caru i miloj nam majci Srbiji vjerni i hrabri biti.
Živeo naš budući srpski kralj i car Petar Prvi. Dragan Velimirović"

Reč ruskog cara

SVE te mnogobrojne molbe nisu mogle biti rešene jer je onemogućen transport dobrovoljaca u
Srbiju. Srpski predstavnici u Odesi dr Šainović, trgovac A. Ćirković i konzul Cemović, smatrali
su da je u tom ruskom crnomorskom gradu moguće stvaranje i većih vojnih formacija, koje bi
se, u kasnijoj fazi, prebacivale na Solunski front. Dabome, da ostvarenje tog plana nije bilo
moguće bez odobrenja i pomoći Rusije, u svakom pogledu.
Saglasnost i podrška Rusije ubrzo je dobijena i to na najvišem nivou. Naime, 19. oktobra 1915.
godine, ruski car Nikolaj je u Bukureštu u kratku audijenciju primio konzula Cemovića i
srpskog poslanika u Rumuniji Pavla Marinkovića, koji su ga upoznali sa neopisivom željom
dobrovoljaca logorisanih širom Rusije da se bore protiv zajedničkog neprijatelja. Cemović je
ponizno molio cara da odobri obrazovanje dobrovoljačkog odreda u Odesi, rečima:
- Hteli bismo, Gospodaru, da stvorimo dobrovoljački odred, ali nemamo ni kopejke...
Ruski imperator je pažljivo saslušao sagovornika, potvrdno klimuo glavom i autoritativno
odgovorio:
- Skupljajte ih vi, a ja ću vam sve dati.
Neposredno posle toga car Nikolaj II Romanov naredio je nadležnim organima da za
obrazovanje i izdržavanje odreda izdaju 80.000.000 rubalja. Tako je stvorena i politička i
materijalna podrška za formiranje dobrovoljačkih odreda u Odesi.
POČETKOM 1916. godine srpska vojska je bila u očajnom stanju posle albanske golgote i
saboterskog ponašanja Italije koja je odugovlačila sa evakuaciom srpskih armija. Stoga je
Nikola Pašić poslao svim srpskim diplomatskim predstvaništvima očajnički telegram u kojem
ih obaveštava o stanju srpske vojske i traži da sa zaključcima upoznaju vlade zemalja u kojima
su.
Telegram srpskog predsednika vlade u Petrograd je stigao u momentu kada su se Spalajković i
Cemović spremali da ruskoj vladi i Vrhovnoj komandi predaju notu o organizaciji dobrovoljaca.
Odmah su odlučili da ruskim vlastima predaju oba dokumenta: Pašićev telegram o stanju srpske
vojske u Albaniji i notu o organizovanju dobrovoljaca u Odesi. Dokumenta su uručena caru
Nikolaju, 19. januara 1916. godine. Ruski imperator se iz telegrama Nikole Pašića upoznao sa
stanjem u srpskoj vojsci i odmah uputio oštar demarš engleskom kralju Džordžu Lojdu i
predsedniku Francuske Remonu Pankareu, uz pretnju da će Rusija napustiti savez ako se odmah
ne spase srpska vojska.
U noti o dobrovoljcima srpski predstavnici su od ruske vlade tražili:
* da svi troškovi oko formiranja, snabdevanja i izdržavanja odreda idu na račun ruskih vojnih
fondova;
* da svi zarobljeni južnoslovenski narodi, koji žele da stupe u odred, budu prebačeni u Odesu;
* da odredom privremeno komanduje major Ž. Pejović, pod nadzorom vojnog atašea pukovnika
Lontkijevića;
* da se gradske vlasti obraćaju konzulu Cemoviću u vezi s političkim pitanjima;
* da se odred stavi pod vrhovnu komandu načelnika vojnog okruga u Odesi, generala Ebalova.

Car Nikolaj Romanov

Car Nikolaj Romanov, ubrzo, razmotrio je zahteve dobrovoljaca i kratko odgovorio:
- Ako Srbi hoće da se bore protiv Austrije, ja odobravam taj predlog.
Time je najveća prepreka uspešno savladana. Ostalo je samo da podređeni obave svoj deo posla
na najbolji mogući način. Međutim, videćemo kasnije, to nije išlo baš glatko i bez problema.
ODMAH su usledile službene prepiske: srpski poslanik u Petrogradu M. Spalajković poslao je
telegram Nikoli Pašiću, predsedniku vlade i ministru inostranih dela u kojem ga obaveštava da
je ruska vlada odobrila formiranje dobrovoljačkog odreda i da njime treba da komanduju srpski
oficiri, te shodno tome, moli da Vrhovna komanda odredi i pošalje u Odesu potreban broj
oficira i podoficira. On navodi da se očekuje da odred broji čak 20.000 dobrovoljaca.
Ubrzo potom (21. 1. 1916.) na adresu srpskog minista vojnog stiže izvešće poslanika
Spalajkovića, koji ga, na osnovi podataka dobijenih od vojnog atašea pukovnika Lonkijevića,
obaveštava da se pristupilo formiranju dobrovoljačkog odreda u Odesi i da se već prijavilo više
od 10.000 zarobljenika Srba. U tom pismu on navodi da će izdržavanje, opremanje i
naoružavanje biti na teret ruskih vojnih fondova i da zasad jedinicama komanduju majori
Pejović i Kovačević, ali da je to nedovoljno i da srpski oficiri treba što pre da stignu i dodaje,
poželjno bi bilo da naše starešine znaju ruski jezik.

Komanda - Hadžiću
RUSKA vrhovna komanda preuzela je na sebe materijalno snabdevanje dobrovoljačkih
formacija, čime je veliki problem bio rešen. Međutim sve nije išlo tako glatko: okupljanje
dobrovoljaca dosta su ometali ruski oficiri-germanofili, koji su dobrovoljce nazivali
„izdajnicima vere". Načelnici ruskih okruga takođe nisu bili mnogo revnosni pa je sve išlo
dosta sporo i bez nekog striknog plana.

Srpski dobrovoljci u Odesi 1916.

Zbog svega toga Prvi dobrovoljački puk obrazovan je tek u martu 1916. godine, iako je veći
deo dobrovoljaca još u januaru stigao u Odesu. Za komandanta je određen konjički major
Vladimir Kovačević. Nešto kasnije formiran je i drugi pešadijski puk, krajem marta treći, a u
aprilu i četvrti. Lično naoružanje dobrovoljaca bilo je vrlo skromno: svi su imali zastarele
austrijske „manliherove" puške, jednometke i mitraljeze „švarcloze". Neprijatelj je, naravno,
bio masovno naoružan brzometnim puškama, i za to vreme modernim mitraljezima „maksim".
Srpska vrhovna komanda je stalno bila u kontaktu sa srpskim predstavnicima u Rusiji i
reagovala kad god je bilo potrebno. Tako je 24. 2. 1916. godine izdala Ukaz o postavljenju
komandanata Dobrovoljačke divizije srpske vojske u Rusiji. Kasnije, 6. 3. 1916. godine, srpski
ministar vojni, generalštabni pukovnik Božidar Terzić potpisao je naredbu u kojoj se određuje
da će jedinica srpskih dobrovoljaca u Odesi zvanično nositi naziv Prva srpska dobrovoljačka
divizija.
Ukazom je određeno 156 oficira dobrovoljaca koji će s Krfa poći na nove zadatke u Odesu. Za
komandanta divizije postavljen je generalštabni pukovnik Stevan Hadžić.
SRPSKA vlada i Vrhovna komanda bile su veoma zainteresovane za južnoslovenske
dobrovoljce, jer je vojska bila desetkovana albanskom golgotom, a u tuđoj zemlji ostala je bez
mogućnosti popune i obnavljanja. Regrutovanje dobrovoljaca južnoslovenskih naroda koji su
zarobljeni u Rusiji je dobrodošlo kao jedan od važnih izvora popune svojih srpskih redova na
Solunskom frontu.
Tim pre jer je među dobrovoljcima bilo mnogo školovanih ljudi koji nisu bili oficiri, a koji su, s
obzirom na to da su visokoobrazovani, mogli biti obučeni za rezervne oficire. Zato je i otvorena
škola u kojoj su se marljivo spremali za nove dužnosti - oficira, kako bi, kada to ustreba,
zamenili aktivne komandire.
Ministar vojni je 9. 3. 1916. godine izdao uputstvo (Pov. F.Đ.O.br. 9320) kojim se bliže
određuju zadaci komandantu divizije i oficirima koji kreću na put u Odesu. U njemu, izmeću
ostalog, stoji:
„U celokupnom radu, komandant pukovnik S. Hadžić, kao i sav ostali naš starešinski kadar,
neka imaju na umu da je potrebno da se od raznih dobrovoljačkih elemenata, bivših austrijskih
vojnika, dobiju čvrste, solidne, disciplinovane i srpskim idejama zadojene i oduševljene
jedinice, koje će, predvođene našim slavom ovenčanim zastavama, hteti ginuti za oslobođenje
srpskog ognjišta i jugoslovenstva, bilo da se povedu protiv Bugara, bilo protiv Austro-Nemaca
ili Turaka."
Određena je i maršruta putovanja koja je vodila preko Italije, Francuske, Engleske, Severnog
mora, Norveške i Švedske do Rusije. Iz Petrograda vozom u Odesu. Trebalo je prevaliti za 23
dana 8.905 kilometara.
Oficire je pred polazak u audijenciju primio prestolonaslednik Aleksandar, vrhovni komandant
srpske vojske, poželeo im srećan put i dao potrebne savete. Šesnaestog marta 1916. na Krfu je
počelo ukrcavanje starešina Dobrovoljačke divizije u Rusiji, na francuski parobrod „Ville de
Nantes". U 13 časova odjeknula je sirena i parobrod je krenuo na dug i težak put.
Dvadeset trećeg aprila starešine su stigle u Odesu. Na železničkoj stanici svečano su ih dočekali
predstavnici Dobrovoljačkog odreda i predstavnici Odeskog vojnog okruga.
O zatečenom stanju Dobrovoljačkog odreda, komandant divizije pukovnik Hadžić poslao je 28.
aprila izveštaj vrhovnom komandantu prestolonasledniku Aleksandru, u kojem, izmeću ostalog,
navodi:
„U Odesi je do sada sakupljeno 9.733 dobrovoljca. Među njima ima 262 strojeva oficira, 3
sanitetska oficira i 7 medicinara. Od ovih su 17 aktivnih. Po narodnosti, oficira ima: 120 Srba,
90 Hrvata, 40 Slovenaca, 9 Čeha i 3 Rusina. Aviziran je dolazak još 3.482 vojnika dobrovoljca."

Car izvršio smotru

Predsenik srpske vlade i ministar inostranih dela Nikola Pašić stigao je u Odesu 16. maja 1916.
godine. Na železničkoj stanici svečani doček priredili su mu general Ebalov, gubernator Odeske
oblasti i komandant vojnog okruga sa štabom; komandant divizije pukovnik Stevan Hadžić sa
oficirima; predstavnici ruskih građanskih vlasti i počasna četa 2. peš. puka uz počasni pozdrav, i
masa građanstva.
Ministar Pašić je, kasnije po podne, u odeskom logoru srpskih dobrovoljaca izvršio smotru
postrojene Prve srpske dobrovoljačke divizije. Bio je vidno zadovoljan novom jedinicom, na
koju u svemu može da računa srpska vrhovna komanda.
Nikola Pasic

Predstavu o stanju u kolektivu upotpunio je komandant Hadžić referatom koji je podneo

predsedniku Pašiću. Govoreći o opštem stanju, on naglašava potrebu da se u njegovu nadležnost
ne treba da meša niko sa strane, jer se jedinica sprema za teške borbene zadatke; o potrebi
popune komandnog kadra novim oficirima sa Krfa i o drugim organizacionim pitanjima.
Važno je naglasiti da je komandant divizije dobio odobrenje od ministra Pašića da svi
dobrovoljni oficiri polože i pismenu zakletvu na vernost kralju Srbije Petru Prvom
Karađorđeviću, u duhu pravila službe u srpskoj vojsci.
POSLE kompletnog uvida u stanje jedinice u Odesi, Pašić je na Krf poslao telegram u kojem,
između ostalog, ističe:
„Video sam srpski dobrovoljački odred koji se sprema ovde. On ima 13.000 ljudi sa 307 oficira
od kojih 285 dobrovoljaca. Iz Bosne i Hercegovine ima vojnika 5.080, iz Hrvatske, Slavonije
2.100, iz Vojvodine 5.000. Vojnici su svi mladi, jaki, vedri - oficiri kažu da su i oduševljeni. To
potvtrđuju i drugi; dobro su obučeni, a oružje je novo. Naša ovdašnja komanda nada se da će
moći načiniti dve divizije od Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovdašnje ruske vojne i civilne vlasti
pomažu vrlo iskreno ceo rad oko ovog... Pašić"
Poseta predsednika kraljevske vlade izuzetno pozitivno je uticala na borbeni moral
dobrovoljaca, što će se za četiri meseca jasno videti u jurišima na ratištu u Dobrudži. Iako
skromno naoružani, vodiće borbu prsa u prsa sa mnogo nadmoćnijim i bolje naoružanim
neprijateljem.
U borbenu spremnost srpskih ratnih dobrovoljaca, želelo je da se uveri i rusko civilno i vojno
rukovodstvo. Stoga je već 18. maja u komandu divizije stiglo obaveštenje da srpske ratne
dobrovoljce želi da poseti lično ruski car Nikolaj Drugi Romanov, što je bila velika čast za
novoformiranu srpsku jedinicu. Pripreme za taj veliki događaj odmah su započele i odvijale se u
zadovoljavajućem smeru.
Ruski car Nikolaj Drugi Romanov, sa celom svojom mnogobrojnom porodicom i carskom
svitom, u Odesu je stigao vozom, 22. maja u 6 časova po podne. Na svečanom dočeku među
uglednim zvanicama bio je i komandant divizije pukovnik Stevan Hadžić, sa komandantima
brigada i pukova i načelnikom divizijskog štaba. Car se pozdravio sa svakim od naših oficira,
raspitujući se poglavito o preživljenim teškoćama prilikom prolaska kroz Albaniju.
Svečanu carsku smotru izvršenu 23. maja na polju Hadinki, blizu Odese, potanko je zapisao art.
pukovnik Vojin Maksimović, načelnik štaba Prve srpske dobrovoljačke divizije u „Spomenici".
„Njegovo veličanstvo car Nikolaj Drugi Romanov, u pratnji svoje porodice i velike carske svite,
održao je smotru trupa Odeskog garnizona... Jašući na punokrvnom alatu, car je u hodu obilazio
frontove 1, 2. i 3. pešad. dobrovoljačkog puka pozdravljajući ih sa: ,Pomoz` bog, junaci`, i
gledajući svojim blagim, plavim očima lica naših dobrovoljaca, kao da je hteo da se unese u
njihovu dušu, da ispita onu njenu veliku silu i da joj zadahne utehu za pretrpljeno i nadu za ono
za čime je dobrovoljačka duša čeznula, za slobodom i veličinom njihove narodne otadžbine.
Praćen neprekidnim uraganskim pokličima, `živeo`, car je odjahao na mesto sa kojeg je mogao
da posmatra svečani defile trupa."
Defile trupa bio je veličanstven. Pod komandom generala pešadije Lajminga, krenulo je pet
pešadijskih pukova u smaknutom poretku (dva ruska i tri srpska). Pred ruskim monarhom bistra
pogleda i vedra čela marširali su gordi dobrovoljci: Srbi, Bosanci, Hercegovci, Ličani, Bačvani,
Banaćani, Sremci, Slavonci, Baranjci. Pomno ih prateći, car je ponavljao:
"Očenj harašo."
S druge strane odjekivao je uglas vojnički zavet:
"Staraćemo se."

Pravac - front!
Dugotrajno gromovito naše, srpsko: "Živeo" prolamalo je majski sunčan dan, dok se car,
očigledno dobro raspoložen, vraćao u krug svoje carske porodice i velike svite, koja ga je
očekivala.
O carevoj poseti diviziji, pukovnik Hadžić je odmah izvestio prestolonaslednika Aleksandra. U
depeši je naveo da divizija ima 12.925 ljudi, od kojih 12.546 vojnika dobrovoljaca, 300 oficira
dobrovoljaca i 66 oficira sa Krfa.
Povodom careve posete, komandant je potpisao divizijsku naredbu br. 45 za 24. maj 1916.
godine, koja u izvodima glasi:
„Junaci, vašim izvrsnim vojničkim držanjem ste na jučerašnjoj carskoj smotri i paradi potpuno
zadovoljili Nj. carsko veličanstvo cara sviju Rusa, zašta vas je veliki car nagradio ličnom
blagodarnošću i pohvalom... Veliki car očekuje od nas i velika dela. Naša divizija mora i u
bojevima biti sjajna, kao što je i juče blistala međ` svojom braćom i drugovima ruske vojske, jer
ćemo samo tako i nadalje ostati dostojni jučerašnje carske pohvale. Stoga, junaci, prenimo svim
silama da očekivanja beloga cara i ostvarimo. Komandant, pukovnik Stev. S. Hadžić."
Polazak
na front u Rumuniju
Na jugozapadnom frontu stanje se neprekidno menjalo. Ulazak Rumunije u rat uticao je na
odluku da dobrovoljci, stacionirani u Odesi, što pre uzmu učešće u ratnim operacijama. Prema
dogovoru Antante sa Rumunijom o njenom stupanju u rat, Rusija se obavezala da sa snagama
jednog korpusa pomogne u operacijama rumunske vojske u Dobrudži. Prema rasporedu ruske
vrhovne komande i uz saglasnost srpske vlade i vrhovne komande, Prva srpska dobrovoljačka
divizija uključena je u novoformirani ruski 47. korpus, kojim je komandovao general
Zajončkovski i bio predviđen za operacije u Dobrudži.
U TO vreme Bugarska je već ušla u rat protiv Srbije na strani centralnih sila, što je dodatno
ojačalo potrebu ubrzanih priprema dobrovoljaca za prebacivanje na ratište, kako bi se bugarske
izdajničke jedinice što pre slomile.
Dobrovoljci su željno očekivali da se na ratištu sretnu sa neprijateljem, ali su u rat želeli da
krenu pod stegom svojih ratnih zastava. Zato je 1. jula 1916. godine u Odesi priređena istorijska
svečanost polaganja zakletve i predaja pukovskih zastava.
Krajem jula komandant divizije pukovnik Hadžić dobio je naređenje od Odeskog vojnog
okruga, preko načelika štaba Odeskog okruga generala Marksa, da se divizija spremi za marš u
pravcu grada Reni, na granicu Rumunije i Besarabije. Prevoženje bi bilo na relaciji Odesa -
Reni železnicom, a potom do Dobrudže Dunavom.
Prebacivanje divizije do mesta Reni na granici s Rumunijom proteklo je po planu i u potpunom
redu. O tome je komandant Hadžić izvestio generala Zajončkovskog, komandanta 47, ruskog
korpusa, u čijem je sastavu bila Dobrovoljačka divizija.
U Odesi je ostao Dopunski bataljon, koji je imao 12 četa, deo oficira i pomoćnik komandata
divizije pukovnik Dragutin Kušaković, radi daljeg prikupljanja dobrovoljaca.
PO dolasku u Reni, Prva srpska dobrovoljačka divizija, u avgustu 1916. godine, imala je: 625
oficira, 35 činovnika i 17.232 podoficira i vojnika.
Čitav sastav divizije bio je raspoložen za borbu, moral i oduševljenje boraca bili su na visokom
nivou, međutim jedinica kao celina nije bila u potpunosti pripremljena i snabdevena potrebnim
borbenim sredstvima za adekvatno suprotstavljanje neprijatelju. Naoružanje dobrovoljaca
zastarelim puškama „manliher" i mitraljezima „Švarcloze", prema brzometnim puškama i
mitraljezima „maksim", koje je neprijatelj imao, nije davalo mnogo nade da se može postići
potpuni uspeh. I operativno-taktička okolnost diviziji nije išla naruku, posebno što je ušla u
sastav 61. ruske divizije kojom je komandovao ruski general Simanski, starešina ispod
prosečnih vojničkih mogućnosti.
Stanje je bilo takvo kakvo je i ništa se tu više nije moglo izmeniti.
Delovi divizije iz Renija ukrcali su se, 31. avgusta 1916. godine, na moćni brod „Takovo" i
Dunavom krenuli u neizavesnost, na ratište. Celim putem ešelon divizije burno je pozdravljan
od mase rumunskog sveta, a naročito prilikom dolaska u Černovode.
Dok su se dobrovoljci spremali da uđu u rat na strani saveznika, Nemci i Austrijanci su u
Transilvaniji koncentrisali dve armije: prvu austrougarsku na levom krilu, sa zadatkom da
dejstvuje na pravcu prema Kronštatu, i nemačku 9. armiju u rejonu Temišvara, sa pravcem
dejstva prema Bukureštu. Bugarska je u južnoj Dobrudži grupisala svoju 3. armiju, a zapadno
od nje u rejonu Svišteva prikupljena je nemačka Dunavska armija. Za glavnokomandujućeg
imenovan je feldmaršal Makenzen, koji je za tu priliku svoj štab premestio iz Skoplja u
Temišvar.

Hrabro na Bugare
PRVA srpska dobrovoljačka divizija (sastava četiri pešadijska puka) s komandantom
pukovnikom Stevanom Hadžićem stigla je 6. septembra 1916. godine, uveče, kod sela Koru
Nasradina i Kara Sinana. Zanoćila, oko pet kilometra iza linije fronta i prvog dana nije uzela
učešća sa savezničkim snagama u boju za Dobrič.
A to što se zbivalo pre ulaska dobrovoljaca u borbu bilo je katastrofalno za rusko-rumunske
trupe, mada su bile tri puta nadmoćnije. Njihov napad se završio neuspešno, pa su Bugari prešli
u protivnapad i produžili nadiranje na Turtukaj i zarobili 28.000 vojnika i oficira. Postigli su
prvi operativni uspeh: uništili su dve rumunske divizije i potukli jedan deo njihove 9. divizije.
Da bi se sprečilo dalje nadiranje Bugara ka Dobrudži a potom i Transilvaniji, komandant 47.
korpusa general Zajončkovski izdao je zapovest za 7. septembar: da dve (ruska i rumunska) i 1.
srpska dobrovoljačka divizija, u odsudnoj borbi, povrate izgubljene položaje i produže napad ka
Dobriču. Srpske snage trebale su da napadaju na centru, a druge dve po bokovima.
Bugari su, međutim, predohitrili savezničke snage i ranije otpočeli napad. Artiljerci su zasuli
vatrom srpske oficire i vojnike za vreme izviđanja i izdavanja zapovesti. Tada je ranjen
komandat 3. puka pukovnik Živan Mitrović kojeg je zamenio komandant bataljona potpukovnik
Sima Cenić.
IZNENAĐENJE je, međutim, kratko trajalo, dobrovoljački pukovi su se razvili za borbu. Prvi
puk je bio pod žestokom vatrom neprijatelja, ali je uspeo da zadrži svoje položaje zahvaljujući
herojskom borbom dobrovoljaca i starešina.
Krvavi dvoboj slabo naoružanih dobrovoljaca protiv jačeg i modernije opremljenog neprijatelja,
nepoznati učesnik događaja ovako je opisao:
„... Bugari su se iznenada pojavili oko sedam sati 7. septembra na našem desnom krilu. Pošto su
im uniforme, zbog šarki, slične ruskim, dobrovoljci su ih smatrali za Ruse. Bugari su se
približili i s preda i sa desnog boka napali nadmoćnim snagama, puščanom i mitraljeskom
vatrom, potpomognuti artiljerijom.
Iznenađeni dobrovoljci su se pokolebali i u prvi mah počeli da se povlače. Tada je pred 3. četu
istrčao njen komandir Risto Duždević Toholj i krenuo s njom u juruš. On je ubrzo pao smrtno
ranjen, a potom i potporučnik Čeh Obratilek. Vojnici su se ponovo pokolebali, a onda je sam
komandant bataljona major Vojislav Anđelković, istrčao pred 3. četu, prikupio je i krenuo u
protivnapad, a istrčali su i drugi komandiri i pošli sa svojim četama napred.
KADA su videli vojnici da su sa njima i njihovi oficiri, a naročito da je tu, u prvim borbenim
redovima, i njihov komandant bataljona, pribrali su se od iznenađenja i ohrabrili, pa su
oduševljeno jurišali i potisli Bugare.
Goneći Bugare, dobrovoljci su se na bojištu naoružavali njihovim dobrim puškama i
municijom, uzimajući ih od mrtvih i ranjenih. Tako se ceo bataljon naoružao bugarskim
puškama i municijom sa šanžerima, a u toku dana i veći deo puka, jer je bila zarobljena brojna
komora 36. bugarskog puka...
Prva srpska dobrovoljačka divizija odlično je položila prvi ratni ispit, jer je tukla neprijatelja.
Gubici Bugara bili su oko 2.400 izbačenih iz stroja, od čega 14 poginulih i 42 ranjena oficira. I
gubici srpske divizije bili su znatni, oko 1.400 izbačenih iz stroja, od kojih 33 oficira. Od njih je
osam poginulo, najviše je gubitaka imao prvi dobrovoljački puk, a zatim četvrti."
Divizijski general Boško M. Toskić u „Glasniku rezervnih oficira i ratnika" od 12. oktobra
1940. godine zabeležio je kako su ratovali dobrovoljci i posebno istako primer Save Borovine.
„Posle četvorodnevnog napornog marša po velikoj žegi stupa 7. septembra 1. pešadijski puk u
našu prvu borbu u Dobrudži, severno od varoši Dobrič, kod varošice Kara Sinana.
Dobrovoljac Sava Borovina služi za primer po hrabrosti u četi. On gađa kao da je na
mirnodopskom strelištu: hladan kao stena. Mirno nišani i okida. Pušku je stegao svojim
džinovskim rukama, kao klještima. On gađa, pogađa i sokoli drugove. Rika topova, prasak
pušaka, prolivena junačka krv njegovih drugova i poginulih drugovi njega ne mogu da
pokolebaju. On ostaje uvek isti: hladan, miran, za željom da mu ni jedno zrno ne promaši.
Borba kod Kara Sinana završava se našom pobedom, posle mnoge prolivene krvi, nad
Bugarima.
Junaci sa Dobrudže
PRED samim položajem Bugara, na jurišnoj daljini, stoji naš komandant potpukovnik Božin
Simić. Pored njega gine njegov ordonans. Potpukovnik Simić skida kapu, kleče i poljubi u čelo
svog mrtvog ordonansa, usred kiše zrna, gde smrt vlada, poljubi ga onako kao što bi poljubio
otac sina, brat brata! Beleži general Boško Toskić.

Front

Celog dana vodi se grčevita borba na život i smrt. Pada noć, mračna. Poslednje napore činimo
da izvojujemo pobedu. Polazimo na juriš. Strahoviti.
- Uraaa! - prolomi se iz grudi svih naših junaka.
Dobrovoljac Savo Borovina kao lav skače, ruši sve oko sebe. Čuju se tupi udarci njegovog
kundaka. Kud je on prošao, dvoja kola su mogla da prođu. Probija se oko 300 metra kroz
neprijateljski stroj. Sa pet Bugara, koje stiže u gonjenju, otpoče borbu nožem na život i smrt.
Nabada nožem i odbacuje na stranu. Jednog po jednog ubija kundakom i nožem. Ali odnekud
doleti zrno i smrtno pogodi junaka Savu Borovinu.
On pada u smrtnom ropcu a oko njega leži pet neprijateljskih vojnika.
Junak Savo Borovina ušao je u legendu kao junak, vitez koji je dao svoj život za slobodu i
odbranu svoje otadžbine.
Uspešan boj srpske dobrovoljačke divizije kod Dobrudže ostao je neiskorišćen od savezničkih
snaga zbog neusklađenog komandovanja, slabe obaveštajne službe, sukcesivnog uvođenja trupa
u borbu, nezadovoljavajućeg sadejstva i nedovoljnih snaga prema broju i naoružanju
neprijatelja. Ipak, 1. srpska dobrovoljačka divizija svojom borbenošću i kvaltetom boračkog i
starešinskog sastava ostvarila je veliki uspeh, a u taktičkom pogledu i po visokom moralu
nadvisila i saveznike i neprijatelja. To su joj priznali i saveznički i neprijateljski komandanti u
svojim izveštajima.
Jedan drugi preživeli dobrovoljac ovako je opisao jezivu sliku borbe dobrovoljaca sa Bugarima
u Dobrudži:
„... U susret dobrovoljcima krenula je na juriš bugarska pešadija. Kao dva živa talasa jurili su
strojevi jedan prema drugome.
U očekivanju sudara prošli su me žmarci po telu od uzbuđenja. Kako li će izgledati sam sudar u
stvarnosti? Viđao sam to nekada na slikama. Ali ovo je bila stvarnost, tu pred mojim očima,
iako u daljini. Sudarili su se...
Zasijali su negde bajoneti prema suncu, a videlo se mlataranje kundacima. Dva živa talasa su se
izmešala, gibala i povijala za vreme juriša, kao zmija pri kretanju. Kratko vreme kretalo je
komešanje i povijanje tog živog lanca. Padali su jedni, a nailazili su novi strojevi i sa jedne i sa
druge strane i hvatali se u smrtonosni zagrljaj. Zatim su se naši probili na nekoliko mesta, a
novi talas Bugara koji je jurio sa padine, nije ni došao do dobrovoljaca, jer je drugi sa naše
strane pobedonosno prodirao napred. Bugari su se okrenuli natrag, počeli su da se povlače, a
negde i da beže..."
Za uspešan ishod prve bitke u Dobrudži ogromna je zasluga boraca Prve srpske dobrovoljačke
divizije. Bugarski general Tošev je sa ojačanom 2. brigadom, 1. sofijskom divizijom i 4.
preslavskom divizijom želeo da izbori rešenje na tom prostoru Dobrudže, ali je pretrpeo
neuspeh, koji ga je primorao da obustavi ofanzivu, povuče armiju i pređe u odbranu.
Po završenom boju, saveznički komandanti su odali priznanje pukovniku Hadžiću za herojsko
držanje njegove divizije.
Divizija je u noći 21/22. septembra smenjena i povučena u Mamut Kujus u armijsku rezervu. Tu
je popunjena ljudstvom: 16 oficira i 1.890 vojnika, koji su stigli iz Dopunskog bataljona u
Odesi.
U borbama sve do 20. septembra dobrovoljci su vodili svakodnevne borbe u kojima je izginulo
mnogo oficira i boraca. Poginuo je hrabri komandant 2. puka potpukovnik Milorad Matić,
major Milutin Mitić, komandant 3. bataljona, 1. puka, mnogo oficira-vodnika, kaplara i redova.
Poginulo je ukupno 24 oficira, 256 vojnika, ranjeno 96 oficira i 3.258 vojnika, nestalo 464
vojnika. Ukupno gubitaka 120 oficira i 3.970 vojnika. Sve zajedno izbačenih iz stroja 4.090
ljudi.
Bugarska 3. armija posle neuspeha u borbama koje su se vodile do 20. septembra 1916. godine,
prešla je u odbranu, da predahne i da sačeka pojačanje.
Saveznička armija posle odbijanja bugarskog napada zadržala se i utvrdila na položajima
između sela Alimana na Dunavu i sela Tuzla na Crnom moru, oko 15-20 kilometara južno od
Medžidije i Konstance. Srpska dobrovoljačka divizija nalazila se kao i do tada u centru
rasporeda savezničkih snaga na delu fronta severno od sela Amzača - Edilkjoja.
Prekid borbenih dejstava je odgovarao borcima 1. srpske dobrovoljačke divizije koji su se
odmarali sve do 30. septembra.

Teški gubici
OFANZIVA dobrudžanske armije u prvim danima oktobra imala je obeležja susretnih borbi, jer
su obe protivničke strane istovremeno otpočinjale napade.
Prema planu saveznika, srpska divizija je već sledećih dana trebalo ponovo da uđe u okršaj sa
neprijateljem s ciljem da ga zajedničkim snagama izbaci sa prostora Dobrudže.
U štabu srpske prve divizije 2. oktobra primljena je zapovest generala Zajončkovskog, prema
kojoj je dobrovoljci trebalo da „krenu 2. oktobra u svanuće, prođu kroz selo Edilkjoj, napadnu
protivnika i ovladaju selom Amzača i visovima u rejonu Amzača - Karakjoj".
Za izvršenje tog zadataka komandant divizije pukovnik Hadžić izdao je zapovest svojim
dobrovoljcima. Podelio ih je u dve kolone: desnu (komandant pukovnik Živan Mitrović) i levu
(komandant pukovnik Đorđe Josifović). Pokret je bio predviđen za 5 časova 2. 10. 1916.
godine.
Po rđavom vremenu u mrkloj noći i na raskvašenoj zemlji, tačno u predviđeno vreme, srpske
snage su se razvile za borbu. Otežano je bilo kretanje trupa, posebno artiljerije, ali su brigade,
ipak, uspele da potisnu neprijatelja sa visova iznad sela Amzača, na kojima su srpske trupe
zanoćile, jer susedne divizije (61. ruska i 19. rumunska) nisu ni preduzimale napad.
Sutradan 3. oktobra 2. brigada pukovnika Josifovića zauzela je selo Amzaču, koje je držala
turska 25. divizija. Istog dana su i delovi 1. brigade pukovnika Mitrovića ušle u selo. Tuska
divizija kako navodi general Kartadžijev: „panično se razbežala. Srpska divizija se pretvorila u
nabujali potok koji ruši i vuče sve pred sobom što sretne na svom putu. U rukama protivnika
ostavljene su dve brzometne poljske baterije". General Tošev pišući o bežaniji Turaka, ističe da
je u tom metežu turska 25. divizija izgubila pored „dve baterije i 2.557 ljudi" i da je tada
njegova „armija preživljavala treću krizu" za vreme borbi u Dobrudži.
USPEŠNA dejstva, međutim, nisu do kraja iskorištena, jer je nastao opšti metež, pa nije na
vreme primećena bežanija turskih snaga. Srpski i rumunski pukovi, potpuno neobjašnjivo, u
neredu su se povukli na polazne položaje?
General Zajončkovski, međutim, i dalje je smatrao da je njegov armija sposobna da porazi
neprijatelja, pa je narednih dana tražio da se napregnu sve snage i iscrpi sva energija kako bi se
Bugarima zadao odlučujući udarac, a najavljivao je i dolazak, kao pojačanje još pet rumunskih
divizija.
Borbe koje su narednih dana nastavljene nisu vođene sa takvim žarom kao u početku bitke. To
je primećeno i među borcima 1. srpske dobrovoljačke divizije. Takvo stanje moglo se i
očekivati, jer su dobrovoljci bili suviše iscrpljeni, podnete su velike žrtve, a ukupni rezultati su
bili slabi.
Brojno stanje divizije u mesecima borbe smanjeno je sa 16.568 boraca, koliko je imala kada je
stigla u Dobrudžu, na svega 5.881. borca u sva četiri puka, mada je u međuvremenu popunjena
sa 2.400 novih boraca.
Na tako velike gubitke u borbama komandantu divizije pukovniku Hadžiću, skrenuta je pažnja
aktom koji je uputio general Mihailo Živković iz Odese, s ciljem da se koliko je moguće
„pošedi srpski živalj koji je na izmaku".
Divizija, takođe, nije mogla da računa na dalju popunu jer su novodošli dobrovoljci ušli u
sastav srpske 2. dobrovoljačke divizije, koja je bila formirana u Odesi (o čemu će, takođe,
kasnije biti reči).
I PORED toga, borci divizije su u narednim svakodnevnim borbama sve do 21. oktobra ispoljili
zavidan nivo hrabrosti, junaštva i požrtvovanja. Časno su ispunjavali sve zadatke koji su pred
njih bili postavljeni. Bili su u moralnom i borbenom pogledu daleko iznad savezničkih i
neprijateljskih trupa.
Njihovi kvaliteti i borbena dostignuća, nažalost, nisu dobro iskorišteni od saveznika, jer su
rumunske jedinice na glavnim frontovima doživljavale poraz za porazom.
O tome komandant 2. srpske brigade pukovnik Miloš Stanković, u svom izveštaju komandantu
divizije od 4. oktobra ističe:
„Moralno stanje naših vojnika je vrlo dobro, a kod neprijatelja je moral pokoleban. Brigada je
sposobna za borbu. Kod ljudi se oseća da znaju i da su svesni, da su savezničke rumunske trupe
slabog kvaliteta i da se na njihovu pomoć ne mogu uzdati."
Gubici divizije u drugoj borbi u Dobrudži takođe su veliki: poginulo je 5 oficira i 110 vojnika,
ranjeno 26 oficira i 710 vojnika, nestalo 178. Ukupni gubici 31 oficir i 989 vojnika. Sve u
svemu, 1.020 izbačenih iz stroja.

ČESTITKA
U TO vreme u štab divizije stigla je čestitka srpske kraljevske vlade u kojoj, između
ostalog, piše:
„Srpska kraljevska vlada čestita hrabroj srpskoj 1. dobrovoljačkoj diviziji na njenom
sjajnom i junačkom držanju u borbama i postignutim uspesima u Dobrudži. Solidarnost
celokupnog jugoslovenskog naroda sa saveznicima našla je u dobrovoljcima Srpske vojske
najvećeg predstavnika, a srpske proslavljene svete zastave došle su u dostojne junačke
dobrovoljačke ruke."
Poraz Rumuna
U BORBAMA koje su trajale od 19. do 21. oktobra srpski dobrovoljci su ponovo ispoljili
veliku hrabrost, preciznost i čvrstinu.
Borbe su započele 19. oktobra moćnim napadom bugarske pešadije uz jaku podršku artiljerije
Zborne divizije, koja je bila koncentrisana prema položajima srpske divizije. Srpski položaji bili
su zasuti ubitačnom vatrom iz teških topova. Streljački rovovi dobrovoljaca bili su zasuti
tepisima granata tako da su bili praktično zatrpavani ogromnom količinom zemlje.
I u tako teškoj i gotovo bezizlaznoj situaciji dobrovoljci su se dobro držali. Uspeli su da
zaustave napad Bugara, tako da su čitavog dana bili prikovani na 500-700 metara ispred srpskih
rovova. Svi pokušaji da krenu dalje, bili su neuspešni. Bugarski 8. puk je oko podneva pokušao
proboj na levom krilu, ali je jakom vatrom zaustavljen i delom razbijen.
Da bi ipak ostvarili premoć učinjen je pokušaj na desnom krilu, gde je položaje držala 19.
rumunska divizija. Nemci su preduzeli odlučan napad i Rumuni su odmah počeli da se povlače i
napuštaju svoje rovove. Usled toga, ostalo je nezaštiđeno krilo dobrovoljačke divizije, pa su
borci bili izloženi jakoj bočnoj vatri. Da bi spasao ljude i tehniku, komandant 1. brigade naredio
je povlačenje na greben Balabanara. Međutim, jaka artiljerijska vatra i ranjavanje komandanta
bataljona primorala je borce da nastave dalje povlačenje. U takvim okolnostima jedino rešenje
je bilo da se ceo 2. puk i 7. četa 4. puka povuku na rezervni položaj.
RATNA situacija se, međutim, sledećih dana nije odvijala u korist Dobrudžanskih trupa. Srpska
divizija pošto se povukla u rejon Osmanfaka, uhvatila je vezu sa ruskom 61. divizijom a levo sa
Rumunima. Posle predaha nastavljene su borbe sve do 26. oktobra, ali bez većeg uspeha.
Dobrovoljci su bili iscrpljeni od svakodnevnih borbi i gubitaka, a ostali su i bez dnevnog
sledovanja hrane jer se komora povukla u dublju pozadinu.
U takvim okolnostima pukovnik Hadžić dobio je naređenje da povuče diviziju u Isakču na
donjem delu Dunava, s tim da obezbedi most kod Iskače i skele kod Igulče i Ismaila.
Komandanti pukova posle obaveštenja o novom zadatku i posle procene svojih mogućnosti i
opšte situacije u kojoj su se dobrovoljci nalazili, usmeno i pismeno, zatražili su da ne izvrše
nove zadatke, jer je to prevazilazilo njihove mogućnosti. Oni su tražili da se bez odlaganja
divizija povuče i uputi na odmor i popunu.
To nije sa odobravanjem primljeno u komandi generala Zajončkovskog, ali je na insistiranje
pukovnika Hadžića, koji je stao na stranu svojih starešina, i obrazložio stvarno stanje, spor
izglađen. Komandanti pukova su mogli i smeli da povuku takav potez jer su u dvoipomesečnim
borbama pokazali zadivljujuću hrabrost i sva naređenja izvršavali bez pogovora, iako su često
bili u bezizlaznim okolnostima.
DOBRUDŽANSKA armija je već od 26. oktobra 1916. bila izvan dodira sa neprijateljem.
Ovim poslednjim borbama operacije u Dobrudži su uglavnom bile okončane porazom
savezničkih armija.
Prva srpska dobrovoljačka divizija na svom borbenom putu u Dobrudži pokazala je zadivljujuće
herojstvo i požrtvovanje svojih boraca, ali rezultati nisu bili na tom nivou, jer sadejstvujuće
jedinice rumunske armije nisu bile ni borbeno ni moralno spremne za teške okršaje i borbu sa
nadmoćnijim neprijateljem.
U dobrudžanskim operacijama rumunska vojska pretrpela je poraz, a od potpunog rabijanja
spasle su je ruske snage koje su joj pružile veliku pomoć u završnim borbama, zatim u prihvatu
i stabilizaciji fronta u zapadnoj Moldaviji na liniji: donji tok Dunava - Braila - Okna Dorna -
Vatra.
Gubici divizije u trećoj bici u Dobruči bili su: poginula 3 oficira i 125 vojnika, ranjeno 44 ficira
i 791 vojnik, nestala 472 lica. Ukupni gubici 47 oficira i 1.388 vojnika. Svega izbačenih iz
stroja 1.435 lica.
SAD ILI NIKAD
U TOKU februara i marta 1916. godine iz raznih krajeva Rusije došla je u grupama masa
dobrovoljaca u Odesu i formirana su 4 puka. U jednoj od tih grupa bili su većinom
Bačvani. U razgovoru s njima zapitao sam jednog: - Koga si i šta si ostavio kod kuće? On
odgovori: - Dva sina, kuću i 80 lanaca zemlje. Nastavio sam: - Zar ti nije žao da sve to
ostavljaš, a ti ideš da pogineš?
On raširi ruke i nekim uzbuđenim glasom reče: „Pa, gospodine, pet stotina godina
plačemo i pevamo o tom: sad ili nikad!", kazuje dobrovoljac akademik Radivoj Kašanin.

Heroji na frontu
ŠTAB Dunavske divizije naredio je komandantu Hadžiću da 2. i 3. novembra prikupi jedinice u
rejonu Izmaila. Brojno stanje ljudstva bilo je 331 oficir i 8.046 podoficira i vojnika. Ono se,
međutim, stalno povećavalo pridolaskom otumaralih vojnika i prezdravelih ranjenika. Četiri
dana kasnije stiglo je naređenje da jedinica pređe u širi rejon Odese, i tu je ostala sve do jula
1917. godine. Brojno stanje u februaru 1917. godine iznosilo je 425 oficira i 13.755 podoficira i
vojnika.
Na kraju borbi u Dobrudži, rekapitulaciom stanja, došlo se do podatka: u vremenu od 45 dana,
koliko je divizija ostala u Rumuniji, 20 dana je vodila neprekidne borbe. U dobrudžansku
krvavu epopeju pošla je sa 509 oficira i 16.057 podoficira i vojnika. U toku boja dobila je za
popunu 46 oficira i 2.400 vojnika. U operacijama je uzelo učešća ukupno 555 oficira i 18.459
podoficira i vojnika.
Ukupno izbačeno iz stroja divizije je: 244 oficira i 8.295 podoficira i vojnika. Takav ljudski
pomor, za kratko vreme, nigde u istoriji nije zapisan.
U spomen na tolike ljudske žrtve, posle rata u Medžidiji je podignut monumentalni spomenik, u
obliku piramide, da trajno svedoči o velikoj hrabrosti i žrtvovanju srpskih ratnih dobrovoljaca.
Da ovo stanje konačnih gubitaka možda i nije potpuno, svedoči operacijski dnevnik
komandanta 1. brigade pukovnika Đure Josifovića, u koji je ubeležio:
„Ne mogu prežaliti što su u ovom dnevniku netačni podaci poginulih i ranjenih; usled veoma
teških uslova nisam bio u stanju da prikupim podatke za veliki broj poginulih i ranjenih
junaka."

RANJENICI 1. srpske dobrovoljačke divizije svoje ozlede vidali su u bolnicama - hospitalima

carske Rusije. Samo izvlačenje ranjenika sa bojišta obavljao je sanitet, ali velikim delom i sami
borci, posebno posle jurišnih borbi sa bajonetima.
Divizijski sabirni centar bio je u Medžidiji, gde su ranjenici dopremani sanitetskim vozilima, ali
i kolskim zapregama. U Medžidiji sanitetske kompozicije železnice popunjavane su po
dinamici pristizanja ranjenika i ešalonima transportovane do dunavskog pristaništa Černavoda.
Tu su ranjenici utovarivani u brodove koji su ih prevozili do pristaništa Reni, a odatle opet
vozovima do Odese. Svu sanitetsku i lekarsku negu od Renija do Odese preuzimali su ruski
lekari i medicinsko osoblje.
U Odesi ranjenici dobrovoljačke divizije hospitalizovani su i lečeni u Evangelističkoj bolnici,
koja je bila pod pokroviteljstvom velike knjeginje Jelene Petrovne, kćerke kralja Petra Prvog,
žene velikog kneza Romanova. Ona je veoma često obilazila srpske ranjenike i zajedno sa
pravoslavnim sveštenstvom i mnogim humanitarnim organizacijama, posebno pozorišnim
grupama i slikarima - lečila i ublažavala teške duševne patnje i psihičke traume srpskih
ranjenika.
Kako su se borbe povećavale na dobrudžanskom frontu, tako je i rastao broj ranjenika, naročito
posle borbi na Kokardži. Bolnice u Odesi nisu mogle da prime toliki broj ranjenika pa je ruski
sanitet obezbedio transport težih ranjenika u bolnice u Rostovu na Donu. Tamo su ranjenici
imali odličan smeštaj, negu i lečenje, i nisu odvajani od ostalih.
Ni Rostov nije bio poslednji sanitetski punkt koji je lečio ranjenike sa Dobrudže. Izuzetno teški
ranjenici sa komplikacijama transportovani su specijalim vozilima u ruske ratne bolnice i
klinike u Moskvi. Prvi takav sanitetski ešalon srpskih ranjenika sa Dobrudže krenuo je iz
Rostova na Donu, oktobra 1916. godine. Kompletan tretman na tako dugom putu obezbedila je
ruska sanitetska služba, tako da su ranjenici medicinski tretirani za sva 4 dana putovanja do
Moskve.
U Moskvi srpski ranjenici bili su smešteni na 3. spratu bolnice, koja je bila najopremljeniji ruski
hospital. Glavni hirurzi dr N. Dimitrov i dr S. Gecl uspešno su obavili veliki broj operacija i
spasli mnoge hrabre borce.
Svakog meseca je specijalna vojno-lekarska komisija vršila pregled svih ranjenika i, posle
završenog lečenja i dobrog oporavka, upućivala je srpske ratne dobrovoljce na front, u jedinicu,
i tzv. Slabosiliju komandu. tj. u neboračke jedinice, komore, pojedine zanatske servise jedinica
ili u administraciju, ako je ranjenik imao srednju školu.

Okolo do Soluna
VREME kada se među vojnicima odlučivalo da li ići na Solunski front ili u Besarabiju na
Rumunski front, ratni dobrovoljac potporučnik, ađutant komandanta 1. pešadijskog, posle rata
profesor matematike, pa akademik, Radivoj Kašanin, ovako opisuje: „Dan uoči izjašnjavanja
okupuo sam svoj puk i održao govor u jednoj rečenici:
- Ja sam za Solunski front, a vi kako hoćete!
Ceo puk je bio da se ide na Solunski front. Niko nije želeo da ostane. Tako su tada svi izjavili."
Pošto cela divizija nije mogla da se transportuje u jednom ešelonu, dobrovoljci su podeljeni u
dva ešelona: prvi su činili štab divizije, 1. brigada i sve jedinice i ustanove štaba; drugi ešelon -
2. brigada sa 1. poljskom bolnicom ostala je u Etuleji, da sačeka naređenje za kasniji transport.
Prvi transport je krenuo istim putem za Arhangelsk. Brojno stanje je bilo 200 oficira i 5.903
podoficira i vojnika. Posle petnaestodnevnog putavanja, u Arhangelsku su se trupe ukrcale u 4
ratna broda i, 13. 11. 1917, otplovile za Englesku.
Na put za Solunski front, 2. brigada sa poljskom bolnicom krenula je tek sredinom novembra,
posle izbijanja Oktobarske revolucije u Rusiji. Bilo je predviđeno da se i ove trupe transportuju
istim putem, u četiri ešelona, počev od 12. 11. 1917. godine, u 18 časova. Komandant brigade je
krenuo u prvom ešelonu i kada su 26. 11. stigli u Vologd, ruske vlasti su obavestile komandanta
da se trupe zadrže, jer u Arhangelsku nema lađe za njihov prevoz, a to je potvrdio i šef
francuske vojne misije u Rusiji.
Komandanta je o tome obavestio i srpski poslanik u Rusiji: da je putovanje tim pravcem
nemoguće i da će brigada nastaviti put železnicom preko Sibira do Port Artura, a odatle
brodovima do Soluna.
PO naređenju ruskih vlasti divizija je prikupljena u Jaroslavu gde je ostala 44 dana. Najzad 3. 1.
1918. dobijeno je naređenje da brigada krene preko Sverdlovska i Omska za Vladivostok.
Posle dva dana putovanja dobrovoljci su stigli u Singapur i kreću prema Crvenom moru!
Po dolasku u Suec, 2. brigada je smeštena u logor, odakle je železnicom prebačena u
Aleksandriju, gde se ukrcala u brodove i produžila put za Solun.
Prvi ešelon 2. brigade je u Solun stigao 29. marta a poslednji 1. 5. 1918. godine. Tako je brigada
posle petomesečnog putovanja stigla na Solunski front.
Dolaskom Dobrovoljačkog korpusa iz Rusije u Solun, ojačana je srpska vojska sa 16
dobrovoljačkih četa, koje su raspoređene po raznim pukovima. Sem toga, pretežno od
dobrovoljaca, formirana je nova Jugoslovenska divizija, koja je brojčano bila najjača u srpskoj
vojsci.
Komandant 1. divizije, pukovnik Dragutim Milutinović, po dolasku štaba divizije u Solun,
podneo je misnistru vojnom izveštaj. U zaključku tog dokumenta se, sem ostalog, kaže: „Ako se
baci opšti pogled na celokupan rad naše dobrovoljačke organizacije u Rusiji, vidi se da je njen
zadatak bio ne samo vojnički, no i politički...
U vojničkom pogledu dobrovoljačka organizacija dala je vrlo lepih rezultata u slavnim bitkama
1. divizije u Dobrudži, a u isto vreme ovom divizijom, pojačana je naša solunska armija sa oko
21.000 vojnika.
U političkom pogledu, izgleda da naša organizacija nije dovoljno uspela. Mali broj vojnika
dobrovoljaca Hrvata i Slovenaca je ostao, a istupio je i velik broj oficira dobrovoljaca hrvatske i
slovenačke narodnosti..."
* Tako je slavno završen put srpski ratnih dobrovoljaca od Odese, preko Dobrudže do
Solunskog fronta. U istoriji srpskog ratovanja ostaće zapisano da su dobrovoljci, zadojeni
ljubavlju prema svojoj otadžbini, žrtvovali sve što su imali, pa i svoj život, da bi mladi naraštaji
živeli u svojoj zemlji i u slobodi.
Ratni put srpskih dobrovoljaca, međutim, ovim nije završen. Slavu hrabrih dobrovoljaca sa
Dobrudže nastaviće Jugoslovenska dobrovoljačka divizija na svom pobedonosnom ratnom putu
u oslobođenje otadžbine 1918. Ali, to je tema za neko drugo kazivanje.

Nikola Pasic i Kralj Aleksandar Karadjordjevic

(Kraj)