Sie sind auf Seite 1von 19

MIEL FUKO: MILJENJE SPOLJANJOSTI

Ja laem, ja govorim
Nekada je grka istina uzdrmana u jednoj jedinoj tvrdnji:Ja laem.Ja govorimstavlja
na ispit itavu modernu fikciju. Istini za volju, ove dve tvrdnje nemaju istu mo. Dobro je
poznato da se Epimenidov argument moe savladati ako se, unutar jednog govora koji je lukavo
sklupan u sebe, razlikuju dva stava, od kojih je jedan objekat drugoga. Uzalud gramatika
forma paradoksa pokuava da izmakne (pogotovo ako je on uvijen u prosti oblik onoga Ja
laem) toj sutinskoj dvojnosti: ona ne moe da je ukine. Svaki stav mora po svom tipu biti
vii od onog stava koji mu slui kao objekt. To to stav koji je objekt povratno utie na stav koji
ga oznaava, to sadraj Krianinove tvrdnje ini sumnjivom njegovu iskrenost u trenutku kada
on govori, to je mogue da on lae kada govori lai sve je to manje nepremostiva logika
prepreka nego konsekvenca jedne proste injenice: subjekt koji govori identian je sa onim
kojem se govori.U trenutku kada sasvim prostokaem Ja govorim, nisam izloen nijednoj od
ovih opasnosti; dva stava koji se skrivaju u ovom jec; nstvenom iskazu (Ja govorim i Ja
kaem da ja govorim) ne ugroavaju se meusobno. Zatien sam u neosvojivoj tvravi, u kojoj
jedna tvrdnja tvrdi sebe, tano se primeravajui sebi samoj, ne prelazei ni preko jednog ruba,
otklanjajui svaku opasnost zablude jer, ja ne izriem nita drugo do injenicu da govorim. Stav
koji je objekt i onaj koji ga iskazuje povezani su bez prepreke ili ogluenja, i to ne samo na strani
rei koja je ovde u pitanju, ve i na strani subjekta koji tu re izgovara. Dakle, istina je,
nepobitna istina da govorim kada kaem da govorim. Ali, mogue je da stvari nisu tako
jednostavne. Ako formalno tvenje onoga Ja govorim ne postavlja probleme koji bi bili
specifini za njega, njegov smisao, uprkos svojoj prividnoj prozirnosti, otvara jedno podruje
pitanja koje je moda neogranieno. Zaista, trebalo bi da se ono Ja govorim odnosi na jedan
govor koji mu, time to mu daje predmet, slui kao oslonac. Ali, taj govor ne postoji; ono Ja
govorim polae svoju suverenost samo u odsutnost svakog drugog jezika; govor kojem
govorim ne postoji pre nagote koja seizrie u trenutku kada kaem: Ja govorim; i on nestaje u
trenutku kada uutim. itava mogunost jezika ovde je isuena tranzitivnou u kojoj se on
dogaa. Njega okruuje pustinja. U kojoj bi krajnjoj tananosti, u kojoj singularnoj i suptilnoj
taki mogao da se pribere jedan jezik koji bi sebe hteo da uhvati u ogoljenoj formi onoga Ja
govorim? Sem ako upravo praznina u kojoj se pokazuje besadrajna neznatnost onoga Ja
govorim nije upravo apsolutna otvorenost kroz koju jezik moe da se proiri u beskonanost,
dok se subjekt ono ja koje govori rasparava, rasipa i rasejava sve dok ne nestane u tom
ogoljenom prostoru. Ako jezik zaista ima svoje mesto samo u usamljenoj suverenosti onoga Ja
govorim, njega po pravu nita ne moe da ogranii niti onaj kome se on obraa, niti istina
onoga to on kae, niti vrednosti ili sistemi predstavljanja kojima se on slui; jednom reju, on
vie nije govor i saoptavanje nekog smisla, ve izlaganje jezika u njegovom sirovom biu, ista
spoljanjost koja se iri; a subjekt koji govori vie nije toliko onaj koji je odgovoran za govor
(onaj koji ga dri, koji u njemu tvrdi i sudi, i koji se ponekad u njemu predstavlja pod
gramatikim oblikom koja je za to predvien), ve nepostojanje u ijoj se praznini bez poinka
produava beskonano izlivanje jezika. Veruje se da se savremena literatura odlikuje
udvostruavanjem koje joj dozvoljava da oznaava sebe samu; da je u toj autoreferencijalnosti
ona pronala nain da se istovremeno interiorizuje do krajnosti (da bude jo samo iskazivanje
sebe same) i da se pokae u svetlucavom znaku svog udaljenog postojanja. U stvari, dogaaj koji
je porodio ono to se u strogom smislu te rei naziva literaturom samo za povrinski pogled
spada u red pounutranjenja; mnogo pre bi se moglo rei da se radi jednom prelazu u
spoljanjost: jezik izmie nainu bia govora to znai, vlasti predstave i literarna re
poinje da se razvija polazei od sebe same, oblikujui mreu ija je svaka taka, razliita od
drugih, udaljena ak i od onih koje sujoj najblie, smetena u odnosu prema svim drugim
takama u jedan prostor koji im istovremeno daje boravite i koji ih razdvaja. Literatura, to nije
jezik koji se pribliava sebi samome sve do u taku svog kljualog pojavljivanja, to je jezik koji
sebe postavlja najdalje od sebe samoga; i, ako u tom stavljanju van sebe, on otkriva svoje
pravo bie, ta iznenadna jasnoa otkriva pre jedan razmak nego neko presavijanje, rasipanje, pre
nego neko vraanje znakova na sebe same.Subjekt literature (ono to u njoj govori i ono
emu ona govori), to nije toliko jezik u svojoj pozitivnosti, koliko praznina u kojoj on nalazi svoj
prostor kada se iskazuje u nagoti onoga Ja govorim.
Taj neutralni prostor danas odlikuje zapadnu fikciju (toje razlog zbog kojeg ona vie nije niti
neka mitologija niti retorika). A ono to ini tako potrebnim promiljanje te fikcije dok je
nekada stvar bila u tome da se misli istina jeste to to ono Ja govorim funkcionie tako kao
da se suprotstavlja onome Ja mislim. Zaista, ono Ja mislim vodilo je do nesumnjive
izvesnosti onoga Ja i njegove egzistencije; naprotiv, ono Ja govorim potiskuje, rasejava, brie
tu egzistenciju i puta da se od nje pojavi samo prazno mesto. itava jedna tradicija, koja je jo
ira od filozofije, nauila nas je da nas miljenje miljenja vodi do najdublje unutranjosti.
Re rei vodi nas preko literature, ali moda i drugim stazama, do one spoljanjosti u kojoj
iezava subjekt koji govori. To je, svakako, razlog zbog kojeg je zapadno miljenje tako dugo
oklevalo da misli bie jezika: kao da je predosetilo opasnost kojoj bi golo iskustvo jezika izloilo
oiglednost onoga ja mislim.
Iskustvo spoljanjosti
Prodiranje prema jednom jeziku iz kojeg je subjekt iskljuen, raskrivanje nespojivosti,
koja je moda nepopravljiva, izmeu pojavljivanja jezika u njegovom biu i samosvesti u
njenom identitetu sa sobom, to iskustvo danas se objavljuje na razliitim takama kulture: u
samom gestu pisanja kao i u pokuajima da se jezik formalizuje, u prouavanju mitova i u
psihoanalizi, isto tako i u istraivanju onog Logosa koji predstavlja neto poput rodnog mesta
itavog zapadnog uma. Nalazimo se pred jednim ponorom, koji je za nas dugo bio nevidljiv: bie
jezika pojavljuje se samo za sebe jedino u nestajanju subjekta. Kako da naemo pristup prema
tom neobinom odnosu? Moda kroz jedan oblik miljenja iju je mogunost, jo uvek
nesigurnu, zapadna kultura ocrtala na svojim rubovima. To miljenje koje se dri izvan svake
subjektivnosti kako bi, kao izvana, uinilo da se pojave njene granice, kako bi izrekao njen kraj,
uinilo da njeno rasipanje zasvetli i od nje dobilo samo njenu nepobedivu odsutnost, koja se
istovremeno dri na pragu svake pozitivnosti, ne toliko da bi se pojmio osnov ili opravdanje te
subjektivnosti, ve da bi se ponovo pronaao prostor u kojem se ona razvija, praznina koja joj
slui kao mesto, razmak u kojem se ona konstituie i u kojem njene neposredne izvesnosti izmiu
im se pogled usmeri na njih to miljenje, u odnosu prema unutranjosti nae filozofske
refleksije i u odnosu prema pozitivnosti naeg znanja, ini ono to bi se jednom reju moglo
nazvati miljenjem spoljanjosti. Jednog e dana biti potrebno da pokuamo da odredimo
oblike i temeljne pojmove tog miljenja spoljanjosti. Isto tako e biti potrebno da se
potrudimo da pronaemo njegov put, da pogledamo odakle nam ono dolazi i u kojem pravcu ide.
Moe se pretpostaviti da je to ono roeno iz onog mistikog miljenja koje je, poev od tekstova
Pseudo-Dionisija, lutalo na meama hrianstva; moda se ono odralo, tokom jednog
hiljadulea ili neto manje, u vidu jedne negativne teologije. Pa ipak, nita nije manje sigurno od
toga: jer, ako je u jednom takvom iskustvu re izlaenju izvan sebe,to je samo zato da bismo
se naposletku pronali, da bismo se uvili i pribrali u zaslepljujuu unutranjost jednog miljenja
koje je po punom pravu Bie i Re, i prema tome Govor, ak i ako je ta unutranjost s one strane
svakog jezika utanje, i s one strane svakog bia nitavilo.
Bilo bi manje pustolovno pretpostaviti da se prva pukotina kroz koju nam se miljenje
spoljanjosti objavilo nalazi, na paradoksalan nain, u Sadovom repetitivnom monologu. U
Kantovo i Hegelovo vreme, u trenutku kada je zapadna svest na najzapovedniji nain zahtevala
pounutranjenje zakona istorije i sveta, Sad puta da govori, kao svetski zakon bez zakona, jo
samo gola elja. U to isto vreme, u Helderlinovom pesnitvu objavljivalo se svetlucavo odsustvo
bogova i izricala, kao novi zakon, obaveza da se iekuje, bez sumnje u beskonano, zagonetna
pomo koja dolazi od odsutnosti Boga. Da li bi se bez preterivanja moglo rei da su u istom
trenutku, jedan kroz ogoljavanje elje u beskonanom amoru govora, drugi kroz otkrie
zaobilaznog puta bogova u raselini jednog jezika koji je na putu da seizgubi, Sad i Helderlin u
nae miljenje poloili, za vek koji e doi, iskustvo spoljanjosti, ali ifrirano na izvestan nain?
Iskustvo koje e morati da ostane ne potisnuto, jer ono nije ni prodrlo u dubinu nae kulture, ve
plutajue, strano, kao spoljanje u odnosu na nau unutranjost, za itavo vreme dok se
oblikovao najzapovedniji zahtev da se svet interiorizuje, da se otuenja izbriu, da se prevazie
lani momenatEntusserung, da se priroda humanizuje, da se ovek naturalizuje, i da se na
zemlji ponovo ue u posed dobara koja su bila potroena na nebo.
Ali, to iskustvo ponovo se pojavljuje u drugoj polovini 19. veka, i to u samom srcu jezika, koji je
postao, i pored toga to je naa kultura uvek nastojala da u njemu nae svoj odraz, kao da on dri
tajnu njene unutranjosti, samo iskrenje spoljanjosti: kod Niea, koji otkriva da je itava
metafizika Zapada vezana ne samo za njegovu gramatiku (to se uglavnom pretpostavljalo jo od
legela), ve i za one koji, drei govor, dre i pravo na re; kod Malarmea, kod kojeg se jezik
pojavljuje kao raskidanje sa onim to on imenuje, ali jo vie odIgitura pa sve do autonomne i
aleatorne teat-ralnosti Knji ge -kao kretanje u kojem nestaje onaj ko govori; kod Artoa, kod
kojeg je sav diskurzivni jezik pozvan da se rasplete u nasilnost tela i krika, i kod kojeg miljenje,
naputajui brbljivu unutranjost svesti, postaje materijalna energija, patnja puti, progon i
cepanje samog subjekta; kod Bataja, kod kojeg miljenje, umesto da bude govor protivrenosti ili
nesvesnog, postaje govor granice, slomljene subjektivnosti, prestupa; kod Klosovskog, sa
iskustvom dvojnika, spoljanjosti i simulakruma, teatralnog i luakog umnoavanja onoga Ja.
Blano moda nije samo jedan od svedoka tog miljenja. Koliko se on u pojavljivanju
svoga del povlai, toliko je on svojim tekstovima ne skriven, ve odsutan iz njihovog
postojanja, i to odsutan samom udesnom snagom njihovog postojanja, on je za nas pre samo to
miljenje stvarna prisutnost, apsolutno udaljena, svetlucava, nevidljiva, nuna sudbina,
neizbean zakon, mirna, beskonana snaga, ija je mera to miljenje samo.
Refleksija, fikcija
Krajnje je teko dati tom miljenju jezik koji bi mu bio veran.Svaki govor koji jeisto
refleksivan u opasnosti je da svede iskustvo spoljanjosti na dimenziju unutranjosti; refleksija
nezadrivo tei ka tome da to iskustvo vrati u dimenziju svesti i da ga razvije u jedan opis
doivljaja, u kojem bi spoljanjost bila ocrtrana kao iskustvo tela, prostora, granica htenja,
neizbrisive prisustnosti drugih. Renik fikcije podjednako je opasan: u dubinu slika, ponekad u
istu prozirnost najneutralnijih ili najuurbanijih figura, on moe da poloi ve gotova znaenja,
koja, pod vidom neke zamiljene spoljanjosti, ponovo ispredaju staro tkivo unutranjosti. Otuda
neophodnost da se refleksivni jezik preobrati. On se mora okrenuti ne prema nekom unutranjem
overovljenju prema nekakvoj sredinjoj izvesnosti iz koje vie ne bi mogao da bude izbaen
ve prema jednoj krajnosti, u kojoj on uvek treba da osporava sebe: kada je doaona granicu sebe
samoga, pred njim se ne pojavljuje pozitivnost koja mu protivrei, ve praznina u kojoj e se on
izbrisati; i prema toj praznini on mora da ide, prihvatajui da se rasplete u amor, u neposrednu
negaciju onoga to on kae, u utanje koje nije prisnost neke tajne ve ista spoljanjost, u kojoj
se rei beskonano odvijaju. Zbog toga se Blanoov jezik ne slui negacijom na dijalektiki
nain. Dijalektiki negirati, to znai uiniti da ono to se negira ue u nemirnu unutranjost duha.
Negirati svoj sopstveni govor onako kao to to ini Blano, to znai initi da taj jezik neprestano
izlazi izvan sebe, stalno mu oduzimati ne samo ono stoje on upravo izrekao nego i mo da to
iskae; to znai ostaviti ga tamo gde on jeste, daleko iza sebe, kako bi bio slobodan za jedan
poetak koji je isti izvor, poto za svoje naelo ima samo sebe samoga i prazninu, ali koji je
isto tako ponavljanje poetka, postoje proli jezik taj koji je, dubei sebe samoga, oslobodio tu
prazninu. Ne refleksija, ve zaborav; ne protivrenost, ve osporavanje koje brie; ne pomirenje,
ve beskonano ponavljanje; ne duh koji trudom osvaja svoje jedinstvo, ve beskonano osipanje
spoljanjosti; ne istina koja konano zasvetli, ve uborenje i nesrea jednog jezika koji je uvek
ve zapoeo. Ne neka re, jedva neki apat, jedva neki drhtaj, manje nego utanje, manje nego
ponor praznine; punina praznine, neto to se ne moe uutkati, to zauzima itav prostor, ono
neprekinuto, neprestano, jedan drhtaj a ve neki apat, ne apat ve re, i to ne bilo kakva re,
ve razgovetna, pogoena, koja mije na dohvat ruke.
Simetrino preobraenje zahteva se od jezika fikcije. Ona vie ne srne da bude mo koja
nezasi- to proizvodi slike i ini da one sijaju ve, naprotiv, mo koja ih rasplie, koja ih oslobaa
od svakog suvinog naboja, koja ih nastanjuje unutranjom prozirnou koja ih postepeno pali,
sve dok ne uini da se one ne rasprsnu i ne raseje ih u lakoi onoga nezamislivog. Kod Blanoa
su fikcije, pre nego slike, preobraavanje, premetanje, neutralni posrednik, prostor meu
slikama. Te fikcije su precizne, njihove figure ocrtane su samo u sivilu svakodnevice i
anonimnosti; a kada ustupaju mesto divljenju, do toga ne dolazi u njima samima, ve u praznini
koja ih okruuje, u prostoru u koji su poloene bez korena i podloge. Ono fiktivno nikada nije u
stvarima ili u ljudima, ve u nemoguoj verovatnosti onoga to se nalazi izmeu njih: susretanja,
blizine onoganajudaljenijeg, apsolutne skrivenosti tamo gde se nalazimo. Prema tome, fikcija se
ne sastoji u tome da se pokae ono nevidljivo, ve u tome da se pokae koliko je nevidljiva
nevidljivost onoga vidljivog. Otuda njena dubinska srodnost sa prostorom, koji je, ovako
shvaen, u odnosu na fikciju ono to je negativnost u odnosu na refleksiju (dok je dijalektika
negacija vezana za bajku vremenu). Takva je, bez sumnje, uloga koju u gotovo svim
Blanoovim priama igraju kue, hodnici, vrata i sobe: prostori bez mesta, pragovi koji privlae,
zatvorene, zabranjene prostorije koje su ipak otvorene odasvud, hodnici na kojima udaraju vrata
koja se na sobama otvaraju za nepodnoljive susrete, razdvajajui ih ponorima preko kojih
glasovi ne mogu da preu i u kojima i sami krikovi zaneme prolazi koji se izvijaju u nove
prolaze, u kojima preko noi jee, s one strane svakog sna, prigueni glas onih koji govore, kaalj
bolesnih, hropac umiruih, zaustavljen dah onoga koji ne prestaje da prestaje da ivi; soba dua
nego sto je iroka, uzana poput tunela, gde se razmak i pristup pristup zaborava, razmak
oekivanja pribliavaju jedno drugome i udaljavaju u beskraj. Tako se refleksivna strpljivost,
uvek okrenuta izvan sebe same, i fikcija koja se ponitava u praznini u kojoj rasplie svoje
oblike, ukrtaju da bi sainile jedan govor koji izgleda bez zakljuka i bez slike, bez istine ili
pozorita, bez dokaza, bez maske, bez tvrdnje, govor koji je lien svakog sredita, osloboen
zaviaja, i koji ini svoj sopstveni prostor, kao spoljanjost prema kojoj, izvan koje on govori.
Kao govor spoljanjosti, koja u svoje rei prima onu spoljanjost kojoj se obraa, ovaj e govor
imati otvorenost komentara: ponavljanje onoga to vani nije prestajalo da amori. Ali kao re
koja uvek ostaje izvan onoga to kae, ovaj govor e biti neprekidno pruanje prema onome ija
svetlost, apsolutno tanana, nije nikada dobila jezik. Taj jedinstveni nain bia govora vraanje
u dvosmislenu upljinu rasplitanja i izvora svakako odreuje mesto koje je zajedniko
Blanoovim romanima ili priama i njegovoj kritici. Zaista, od trenutka kada govor
prestaje da sledi nagib miljenja koje se ppunutranjuje i, obraajui se samom biu jezika,
izokree miljenje prema spoljanjosti, i on sam jeste, i to u jednom komadu: briljiva pripovest
iskustvima, susretima, neverovatnim znakovima jezik spoljanjosti svakog jezika, govor
nevidljivoj strani rei; i panja prema onome to od jezika ve postoji, sto je ve reeno,
tampano, pokazano sluanje ne toliko onoga sto je u njemu dolo do rei, ve praznine koja
krui izmeu njegovih rei, huanja koje ne prestaje da ga razgrauje, govor ne-govoru svakog
jezika, fikcija nevidljivog prostora u kojem se on pojavljuje. Zbog toga se razlika izmeu
romana, prie i kritike kod Blanoa neprestano smanjuje, kako bi dopustila da govori, kao
u deluekanje zaborav, jo jedino sam jezik jezik koji nije niiji, koji ne pripada ni fikciji ni
refleksiji, ni onome to je ve reeno, ni onome to nikada nije reeno, ve onome to se nalazi
izmeu njih, kao ono mesto, sa svojim znaajnim, nepominim izgledom, uzdranost stvari u
stanju njihove skrivenosti.
Biti privuen i nemaran
Privlanost je za Blanoa svakako ono to je za Sada elja, za Niea sila, za Artoa
materijalnost miljenja a za Bataja prestup: isto i najogoljenije iskustvo spoljanjosti. Ali, treba
dobro razumeti ono to ta re ovde oznaava: privlanost, kako je Blano shvata, ne oslanja se ni
na kakvu ljupkost, ne prekida nikakvu usamljenost, ne zasniva nikakvo pozitivno optenje. Biti
privuen, to ne znai biti pozvan privlanom snagom spoljanjosti, ve iskusiti, u praznini i u
ogoljenosti, prisustvo spoljanjosti, kao i injenicu koja je vezana za to prisustvo da se,
nepovratno, nalazimo izvan spoljanjosti. Daleko od
toga da bi pozivala unutranjost da se priblii nekoj drugoj unutranjosti, privlanost
zapovedniki pokazuje da je spoljanjost tu, otvorena, bez intimnosti, bez zatite ili zadrke
(kako bi ih ona mogla imati, kada ona nema unutranjosti, ve se iri u beskonano izvan svake
zatvorenosti?), ali da samoj toj otvorenosti ne moemo da priemo, jer spoljanjost nikada ne
daje svoju sutinu; ona ne moe da se ponudi kao neka pozitivna prisutnost stvar koja je iznutra
osvetljena izvesnou svog sopstvenog postojanja ve samo kao odsutnost koja se povlai
najdalje od sebe same, i ukopava se u znaku koji nam daje da krenemo prema njoj, kao da bi bilo
mogue spojiti se sa njom. Privlanost, ta divna prostota otvorenosti, nema nita da ponudi sem
praznine, koja se otvara u beskonano pod stopama onoga koji je privuen, sem ravnodunosti
koja ga prima kao da on nije tu, sem muka koji je suvie nametljiv da bi mu se moglo odupreti,
suvie dvosmislen da bi se mogao odgonetnuti i da bi mu se moglo dati konano tumaenje
nita da ponudi sem gesta neke ene na prozoru, sem nekih otvorenih vrata, sem osmeha nekog
uvara na nedozvoljenom pragu, sem nekog pogleda koji je obean smrti. Privlanost za svoj
nuni korelat ima nemarnost. Njihovi meusobni odnosi su sloeni. Da bi mogao biti privuen,
ovek mora da bude nemaran sutinskom nemarnou, koja smatra nitavnim ono to on
upravo ini (Toma, uAmi nadabu, prelazi prag famoznog zavoda samo zbog toga to nemarno
proputa da ue u kuu s lica), kao i njegovu prolost, ljude koji su mu bliski, itav njegov drugi
ivot, koji je tako odbaen u spoljanjost (ni u zavodui z Ami nadaba, ni u gradu Iz Svevi njeg,
ni usanatorijumuiz Poslednjeg oveka, ni u stanu Iz eljenog trenutka ne zna se ta se napolju
dogaa, niti se tome brine: ovek se nalazi izvan te spoljanjosti, koja nikada nije prikazana, ali
na koju neprestano upuuje belina njene odsutnosti, bledilo jednog izdvojenog seanja ili,
najvie, bljeskanje snega kroz prozor). Istini za volju, takva nemarnost je samo nalije jedne
revnosti tog nemog, neopravdanog, tvrdoglavog nastojanja da se, uprkos svim nevoljama, bude
privuen privlanou ili, tanije (poto privlanost nema pozitivnosti), da se, u praznini, bude to
kretanje same privlanosti, bez cilja i bez pokretaa. Klosovski je odlino pogodio kada je
istakao da Anri, lik iz Svevinjeg, nosi prezime Sorge (Briga), koje se samo dva ili tri puta
pojavljujeu tekstu.
Ali, da li je ta revnost uvek budna, nije li ona odgovorna za jedno zaboravljanje koje je
naizgled ispraznije, ali i mnogo vanije od sveukupnog zaborava itavog ivota, svih ranijih
ljubavi, svih srodnosti? Nije li kretanje koje ini da ovek koji je privuen napreduje bez predaha
upravo kretanje rasejanosti i zablude? Nije li trebalo zadrati se tamo, ostati tamo, kao to se to
u vie navrata kae u Onome koji me nije pratio i ueljenom trenutku?
Nije li revnosti svojstveno to da se zakruje svojom sopstvenom brigom, da preduzima i suvie
toga, da umnogostruuje mere, da se zagluuje sopstvenom tvrdoglavou, da tri ispred
privlanosti, dok privlanost govori zapovedniki, sa dna svoje povuenosti, samo onome to se
povuklo? Revnosti sutinski pripada to da bude nemarna, da veruje da se ono stoje skriveno
nalazi na drugom mestu, da e se prolost vratiti, da je se zakon tie, da se na nju eka, da je se
nadzire i vreba. Da li emo ikada znati da li je Toma moda ovde treba misliti na
nevernogTomu imao vie vere od drugih, kada je muio svoje sopstveno verovanje i traio
da vidi i da dotakne? Da lije ono stoje on dotakao na telu od krvi i mesa to stoje on traio kada je
hteo da vidi prisutnost koja je uskrsla? I nije li prosvetljenje, koje kroz njega prolazi, isto tako
senka kao i svetlost? Lucija moda nije ta koju je on traio; moda je trebalo da upita onoga koji
mu je bio nametnut kao pratilac; moda je trebalo, umesto to je hteo da se popne na vie
spratove kako bi naao neverovatnu enu koja mu se osmehnula, da krene najprostijim putem,
najblaim nagibom, da se prepusti biljnim moima odozdo. Moda on nije taj koji je bio pozvan,
moda se ekalo na nekog drugog. Tolika nesigurnost, koja od revnosti i nemarnosti ini dve
figure koje se u beskonano preokreu jedna u drugu, svakako potie od nebrige koja vlada u
kui. Ta nemarnost je vidljivija, skrivenija, dvosmislenija, ali i temeljnija nego svaka druga. U
njoj se sve moe protumaiti kao namerni znak, kao tajno nastojanje, kao uhoenje ili zamka:
lenja sluinad moda su skrivene sile, moda je toak sluaja podelio sudbine koje su odavno
ispisane u knjigama. Ali, ovde revnost ne obuhvata nemarnost, kao svoj nezaobilazni deo senke,
ve je nemarnost ta koja ostaje tako ravnoduna prema onome to moe da je pokae ili da je
skrije, da s obzirom na nju svaki gest dobija vrednost znaka. Toma je pozvan nemarnou:
otvorenost privlanosti jedno je i isto sa nemarnou koja prima onoga koga je privukla; prisila
koju ona vri (zbog toga je ona apsolutna, i apsolutno ne-reciprona) nije naprosto lepa: ona je
iluzorna; ona ne vezuje nikoga, jer bi inae i ona sama bila vezana za tu vezu i vie ne bi mogla
da bude ista otvorena privlanost. Kako bi ona mogla da ne bude sutinski nemarna kada je
ona ta koja puta stvari da budu to to jesu, koja puta vreme da prolazi i da se vraa, koja puta
ljude da se upuuju prema njoj kada je ona beskonana spoljanjost, kada nema niega to ne
pada van nje, kada ona rasplie u isto rasipanje sve figure unutranjosti? ovek je privuen u
istoj meri u kojoj je zanemaren; zbog toga se revnost i morala sastojati u tome da ovek bude
nemaran prema tom nemaru, da i sam postane hrabro nemarna briga, da se uputi prema svetlu
zanemarujui senku, sve do trenutka u kojem se pokazuje da je svetlost samo nemarnost, ista
spoljanjost koja je jednaka noi, koja rasipa, poput svece u koju se duva, nemarnu revnost koju
je ona privukla.
Gde je zakon, ta radi zakon?
Biti nemaran, biti privuen, to je nain da se pokae i da se sakrije zakon da se pokae
povlaenje u kojem se zakon skriva i, prema tome, da se zakon privue u neko svetio koje ga
skriva. Kada bi srcu bio oigledan, zakon vie ne bi bio zakon, ve blaga unutranjost svesti.
Kada bi, naprotiv, bio prisutan u nekom tekstu, kada bi se mogao odgonetnuti meu redovima
neke knjige, kada bi bilo mogue posluiti se njegovim zapisom, zakon bi imao vrstinu
spoljanjih stvari: on bi se mogao slediti ili ne; gde bi tada bila njegova mo, koja bi ga sila ili
ugled inili dostojnim potovanja? U stvari, prisutnost zakona jeste njegovo skrivanje. Zakon
suvereno nastanjuje gradove, institucije, postupke i del; ta god da uinimo, koliko god da su
velilki nered i nebriga, zakon je ve utvrdio svoju vlast: Kua je uvek, u svakom trenutku, u
stanju koje joj odgovara. Slobode koje sebi doputamo ne mogu da prekinu zakon; moemo da
verujemo da se odvajamo od njega i da njegovu primenu posmatramo spolja; ali u trenutku kada
mislimo da izdaleka itamo propise koji vae samo za druge, najblii smo zakonu, mi ga
stavljamo u opticaj,doprinosimo primeni jednog javnog propisa. Pa ipak, to stalno pokazivanje
nikada ne osvetljava ono to se kae, ili ono to zakon hoe: pre nego naelo ili unutranji propis
vladanja, zakon je spoljanjost koja ih obuhvata, i koja ini da ona izmiu svakoj unutranjosti;
on je no koja ih ograniava, praznina koja ih okruuje, i koja pretvara, a da to niko ne zna,
njihovu pojedinanost u sivu jednolinost onoga univerzalnog, i otvara oko njih prostor
nelagode, nezadovoljstva, umnogostruene revnosti. Zakon isto tako otvara prostor prestupa.
Kako bi se zakon mogao zaista saznati i iskusiti, kako bi se on mogao prinuditi da sebe uini
vidljivim, da na jasan nain vri svoju vlast, da govori, kada ga ne bismo izazivali, kada ga ne
bismo pritiskali uza zid, kada ne bismo odluno ili sve dalje prema spoljanjosti, u koju se on
sve vie povlai? Kako bi se njegova nevidljivost mogla videti, sem preokrenuta u nalije kazne,
koja, naposletku, nije nita drugo do zakon koji je prekoraen, razdraen, zakon koji je izvan
sebe? Ali, kada bi kazna mogla biti izazvana samom voljom onih koji kre zakon, on bi im stajao
na raspolaganju: oni bi mogli da ga dodirnu i da uine da se on pojavi po njihovoj volji; oni bi
bili gospodari njegove senke i njegove svetlosti. Zbog toga prestup, dodue, moe da pokua da
prekorai zabranu nastojei da privue zakon sebi; ali on se, u stvari, uvek preputa privlaenju
koje dolazi od sutinske povuenosti zakona; on se tvrdoglavo upuuje u otvorenost jedne
nevidljivosti koju nikada ne pobeuje; prestup ludo pokuava da uini da se zakon pojavi kako bi
mogao da ga potuje i da ga zaseni svojim svetlim licem; ali, on ne postie nita drugo sem to
ojaava zakon u njegovoj slabosti u toj nonoj lakoi koja je njegova nepobediva, neopipljiva
supstanca. Zakon je ta senka prema kojoj se nuno upuuje svaki gest, jer je on sama senka gesta
koji se upuuje. Na obe strane nevidljivosti zakona,Ami nadab I Svevinji ine diptih. U prvom
od ova dva romana, neobini zavod u koji je Toma uao (privuen, pozvan, moda izabran, ali
svakako prisiljen da prekorai mnotvo zabranjenih pragova) izgleda potinjen jednom
nepoznatom zakonu: na njegovu blizinu i na njegovu odsutnost neprestano podseaju
nedozvoljena i otvorena vrata, veliki toak koji deli sudbine koje se ne mogu odgonetnuti ili
neispisane listove, uzvienje gornjeg sprata, sa kojeg je poziv doao i sa kojeg padaju anonimni
recepti, ali na koji niko nije imao pristupa; na dan kada su neki pokuali da potisnu zakon u
njegovo pribeite, oni su se sreli, u isti mah, sa jednolinou mesta na kojem su ve bili, i sa
nasiljem, sa krvlju, smru, slomom i, konano, sa rezignacijom, oajanjem i dobrovoljnim,
fatalnim nestajanjem u spoljanjosti: jer, spoljanjost zakona tako je nepristupana da smo, kada
elimo da je pobedimo i da u nju prodremo osueni ne na kaznu, koja bi bila zakon koji je
konano savladan, ve na spoljanjost same te spoljanjosti na zaborav koji je dublji od svih
drugih zaborava. Kada je re posluzi onima koji, za razliku od gostiju,pripadaju
kui, i koji, kao uvari \ kao sluge, morajuda predstavljaju zakon kako bi ga primenjivali i tiho
mu se potinjavali niko ne zna kome oni slue (zakonu kue ili volji gostiju), pa ak ni oni
sami; ne zna se ak ni to nisu li oni gosti koji su postali sluge; oni su ujedno revnost i nebriga,
pijanstvo i panja, san i nezasita delatnost, blizanaka figura zlobe i brinosti: ono u emu se
skrivaju skrivanje i ono to ga pokazuje.
U Svevinjem, sam zakon (u izvesnom smislu, gornji sprat iz Ami nadaba, u svojoj
dosadnoj slinosti, u svojoj potpunoj jednakosti sa drugim spratovima) jeste taj koji se pokazuje
u svojoj sutinskoj skrivenosti. Sor (brinost zakona: brinost koja se osea u odnosu prema
zakonu, i brinost zakona prema onima na koje se on primenjuje, ak i ako, i pogotovo ako oni
hoe da muumaknu), Anri Sor je funkcioner; zaposlen je u optini, u odeljenju za matine
poslove; on je samo jedan toak, svakako siuan, u tom neobinom organizmu koji od
pojedinanih egzistencija ini instituciju; on je prvobitni oblik zakona, jer preobraava svako
roenje u arhivu. Ali, on naputa svoj zadatak (ali, da li je to naputanje? on je na odsustvu, i
produava to odsustvo, bez doputenja, svakako, ali u dosluhu sa upravom, koja mu preutno
obezbeuje tu sutinsku dokolicu); to povlaenje dovoljno je da li je ono uzrok, da li uinak?
da rasulo zahvati sve ivote, i da smrt uspostavi svoju vladavinu, koja vie nije razvrstavajua
vladavina matinih knjiga, ve poremeena, zarazna, anonimna vladavina epidemije; to nije
prava, utvrena i zavedena smrt, ve bezoblino gomilanje leeva, u kojem se ne zna ko je
bolesnik a ko lekar, ko je uvar a ko rtva, ta je zatvor a ta bolnica, zatiena oblast ili tvrava
zla. Pregrade su sruene, sve se preliva: vladaju vode koje nadolaze, sumnjiva vlanost, eksudati,
irevi, izbljuvci; individue se raspadaju; znojava tela rastapaju se u zidovima; beskonani krici
urliu kroz prste koji ih gue. Pa ipak, kada naputa dravnu slubu, u kojoj je trebalo da uredi
egzistencije drugih, Sor se ne stavlja izvan zakona; naprotiv, on ga prisiljava da se pokae na
tom praznom mestu koje je tek napustio; u kretanju kojim brie svoju pojedinanu egzistenciju i
izuzima je iz univezalnosti zakona, on velia taj zakon, slui mu, pokazuje njegovo savrenstvo,
on obavezujezakon, ali time to ga vezuje za svoj nestanak (to u izvesnom smislu predstavlja
suprotnost prestupnikoj egzistenciji, kakva je Buksova ili Dortova); prema tome, on vie nije
nita drugo do sam zakonAli, na ovaj izazov zakon moe da odgovori jedino svojim sopstvenim
povlaenjem: ne time to bi se zatvorio u jo dublje utanje, ve zbog toga to on ostaje u svojoj
identinoj nepokretnosti. Moemo se baciti u otvorenu prazninu: mogu se kovati zavere i praviti
sabotae, poari i ubistva mogu doi na mesto najceremonijalnijeg poretka; pa ipak, poredak
zakona biesuvereniji nego ikada, jer on sada obuhvata i ono to hoe da ga poremeti. Onaj ko
protiv zakona hoe da osnuje neki novi poredak, da organizuje neku drugu policiju, da ustanovi
neku drugu dravu, uvek e kod njega naii samo na utljiv i neodreeno ljubazan prijem. Zakon
se, zapravo, ne menja: on je jednom zauvek siao u grob, i svaki od njegovih oblika bie jo
samo metamorfoza tog umiranja koje se nikada ne zavrava. Pod preuzetom maskom grke
tragedije sa preteom i kukavnom majkom kao to je to Klitemnestra, sa poginulim ocem, sa
sestrom pomamnom u alosti, sa svemonim i podmuklim ouhom Sor je potinjeni Orest,
Orest koji brine da umakne zakonu kako bi mu se bolje potinio. On koji se zainatio da ivi u
kunoj etvrti isto tako je onaj bog koji prihvata da umre meu ljudima, ali koji, poto mu to ne
uspeva, ostavlja obeanje zakona praznim, oslobaajui tiinu koju para najdublji krik: gde j
zakon, ta radi zakon? I kada ga, u novoj metamorfozi ili u novom prodiranju u sopstveni
identitet, ena koja neobino lii na njegovu sestru prepoznaje, imenuje, potkazuje, optuuje i
ismeva, on, vlasnik svih imena, pretvara se u stvar koja se ne moe imenovati, u odsutnu
odsutnost, u bezoblinu prisutnost praznine i u nemi uas te prisutnosti. Ali, moda je ta smrt
Boga suprotnost smrti (grdoba neke mlohave i ljigave stvari koja veito podrhtava); a gest koji se
prua da bije ubio najzad oslobaa njen jezik; taj jezik nema da kae nita vie do ono Ja
govorim, sada ja govorim koje pripada zakonu, koji se odrava u beskonano, samim
iznoenjem tog jezika u spoljanjost njegovog utanja.
Euridika i Sirene
im ga pogledamo, lice zakona odvraa se i povlai u senku; im hoemo da ujemo
njegove rei, nailazimo na pevanje koje nije nita vie do smrtonosno obeanje nekog budueg
pevanja. Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa koji privlai. One su sve od pevanja.
Prosta srebrnkasta brazda u moru, udubljenje meu talasima, pilja otvorena meu stenama,
belina ala, ta su one u samom svom biu ako ne isti zov, srena praznina sluanja, praznina
panje, poziva na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: nikakva prisutnost ne svetluca u
njihovim besmrtnim recima; samo obeanje nekog budueg pevanja proima njihovu melodiju.
Sirene ne zavode toliko onim to daju da se uje, ve onim to sija u daljini njihovih rei,
budunou onoga to upravo kau. Opinjenost se ne raa iz njihovog sadanjeg pevanja ve iz
onoga to se to pevanje obavezuje da e biti. Ali, ono to sirene obeavaju da e pevati Uliksu,to
je prolost njegovih sopstvenih poduhvata, preobraenih za budunost u pesmu:Mi znamo zla,
sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli ljudima Argosa i Troje. Ponueno kao naprazno,
pevanje je samo privlanost pevanja, ali ono junaku ne obeava nita drugo do kopiju onoga to
je on doiveo, saznao, propatio, nita drugo sem onoga to on sam jeste. To obeanje lano je i
istinito u isti mah. Ono lae, jer e se svi oni koji se prepuste zavoenju i uprave svoje lae
prema alu sresti samo sa smru. Ali ono govori istinu, jer e kroz smrt pevanje moi da se
uzdigne i da u beskonano pria pustolovine junaka. Pa ipak, to isto pevanje tako isto da ne
kae nita sem svog unitavajueg povlaenja treba da se odreknemo njegovog sluanja, treba
da zapuimo ui, treba da proemo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili da ivimo i, prema
tome, poeli da pevamo; ili, radije, da bi se rodila pria koja nee umreti, treba da sluamo, ali u
podnoju jarbola, vezanih lanaka na rukama i nogama, treba da pobedimo svaku elju
lukavstvom koje vri nasilje nad samim sobom, da podnesemo svaku patnju ostajui na pragu
ponora koji privlai, i da se konano naemo s one strane pevanja, kao da smo proli ivi kroz
smrt da bismo je povratili u nekom drugom jeziku. Preko puta je Euridikin lik. Ona je naizgled
sasvim suprotna, jer ona mora da bude dozvana iz senke melodijom jednog pevanja koje je
sposobno da zavede i da uspava smrt, jer junak nije umeo da se odupre moi arolije koju ona
ima, arolije ija e najjadnija rtva biti ona sama. Pa ipak, ona je bliska roaka Sirena: kao to
ove pevaju samo budunost jednog pevanja, tako i Euridika daje da se vidi samo obeanje jednog
lica. Orfej je uspeo da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na putu povratka, trebalo je
etljiv nego njegovi mornari; u stvari, on
je u jednoj osobi bio junak kao i njegova posada; bio je obuzet zabranjenom eljom i oslobodio
se svojim sopstvenim rukama, putajui da u senci iezne nevidljivo lice, kao to je Uliks pustio
da pevanje koje nije uo nestane u talasima. Tada se za jednog kao i za onog drugog oslobodio
glas: za Uliksa, to je, sa njegovim spasenjem, mogua pria udesnoj pustolovini; za Orfeja, to
je apsolutni gubitak, jadikovka koja nee imati kraja. Ali mogue je da ispod Uliksove
pobednike pripovesti neujno vlada jadikovka to nije bolje i due sluao, to nije zaronio blie
prekrasnom glasu u kojem je pevanje moda trebalo da se dovri. A ispod Orfejevog jadikovanja
probija blaenstvo to je video, u magnovenju, nepristupano lice, u samom trenutku kada se
odvratilo i ponovo ulo u no: himna svetlosti bez imena i mesta. Ova dva lika dubinski se
prepliu u Blanoovom delu. Postoje prie koje su posveene, kao Smrtna presuda, Orfejevom
pogledu: tom pogledu koji, na nestalnom pragu smrti, polazi da trai odbeglu prisutnost,
pokuava daje dovede, sliku, na svetlost dana, ali od nje zadrava jedino nitavilo, u kojem
upravo pesma moe da se pojavi. Ovde, meutim, Orfej nije video Euridikino lice u kretanju
koje ga odvlai i ini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra suelice, on je svojim oima
video otvoren pogled smrti, najstraniji pogled koji se jednom ivom biu moe uputiti. A taj
pogled ili, pre, pogled pripovedaa na taj pogled, oslobaa udesnu mo privlanosti: on je taj
koji, u sred noi, ini da se pojavi jedna druga ena, u preneraenosti kojaje ve zatoenika, i
koji e joj konano staviti gipsanu masku, u kojoj se moe posmatratiOno to je ivo, licem u
lice, za itavu venost. Orfejev pogled dobio je ubilaku mo koja je pevala u glasu sirena. Isto
tako, pripoveda iz eljenog trenutka dolazi da trai Juditu na zabranjenom mestu na kojem je
ona zatvorena; suprotno svakom oekivanju, on je pronalazi bez tekoa, kao neku suvie blisku
Euridiku, koja dolazi da se ponudi u nemoguem i srenom povratku. Ali iza nje, figura koja je
uva, i od koje on hoe da je otrgne, nije nepopustljiva i mrana boginja, ve isti glas,
ravnoduan i neutralan, zatvoren u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako potpuno oslobaa
svih svojih suvinih divota, da se ini kao da je lien sebe samoga: pravedan, ali na nain koji
podsea na pravednost kada je ona izruena svim negativnim pogubnostima. Taj glas koji peva
naprazno, i koji daje da se tako malo toga uje, nije li to glas sirena, ija je sva zavodljivost u
praznini koju one otvaraju, u zaaranoj nepokretnosti kojom one vezuju one koji ih sluaju?
Pratilac
Od prvih znakova privlanosti, u trenutku kada se povlaenje eljenog lica jedva ocrtava,
kada se u preplitanju amora jedva razabire vrstina usamljenog glasa, ima neto poput blagog i
nasilnog kretanja koje prodire u unutranjost, koje, izvrui je, izbacuje tu unutranjost iz nje
same, i ini da se pored nje ili ispod nje pojavi pozadinski lik jednog pratioca, koji je uvek
skriven, ali koji se namee sa oiglednou koja nikad ne poputa; dvojnik na razdaljini, slinost
koja se ispreuje. U trenutku kada je unutranjost privuena izvan sebe same, jedna spoljanjost
dubi ono mesto na kojem je unutranjost navikla da nae svoje sklonite i mogunost tog
sklonita: iskrsava jedan oblik manje nego oblik, neka vrsta bezobline i uporne anonimnosti
koji subjekta liava njegovog prostog identiteta, koji ga prazni i deli na dva blizanaka ali
nepodudarna lika, koji ga liava njegovog neposrednog prava da kae ja, i koji njegovom
govoru suprotstavlja jednu re koja je na nerazluiv nain odjek i poricanje. Usmeriti uho prema
srebrnkastom glasu sirena, okrenuti se prema zabranjenom licu koje se ve skrilo, to ne znai
samo prekoraiti zakon da bi se suoilo sa smru, to ne znai samo napustiti svet i rasejanost
privida, ve iznenada osetiti kako u nama raste pustinja, na ijoj drugoj strani (ali taj razmak bez
mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se moe odrediti, jedan
zakon bez boga, lina zamenica bez lica, neko lice bez izraza i bez oiju, neko drugi koji je onaj
isti. Da li u toj pocepanosti i u toj vezi tajno poiva naelo privlanosti? U trenutku kada mislimo
da nas nepristupana daljina izvodi izvan nas, nije li to bilo naprosto to gluvo prisustvo koje
pritiska u senci svog neizbenog narastanja? Prazna spoljanjost privlanosti moda je jedno i
isto sa sasvim bliskom spoljanjou dvojnika. Pratilac bi tada bio privlanost na vrhuncu
skrivanja: privlanost koja je skrivena jer se daje kao isto, blisko prisustvo, tvrdoglavo, izlino,
kao neki suvini oblik; privlanost koja je isto tako skrivena, poto odbija pre nego to privlai,
poto je treba odmaknuti od sebe, jer nam bez prestanka preti da nas usie i pomea sa sobom u
konfuziju bez mere. Zbog toga pratilac istovremeno vai kao zahtev na koji nikada ne moemo
da odgovorimo i kao teret od kojeg bismo hteli da se oslobodimo; za njega smo neotklonjivo
vezani jednom bliskou koju je teko podneti pa ipak, trebalo bi da mu se jo vie pribliimo,
da sa njim pronaemo neku vezu koja nee biti ta odsutnost veze kojom smo vezani za njega
prema obliku odsutnosti, koji nema lica. Ova figura preokree se u beskonano. Pre svega, da li
je pratilac nepriznati vodi, zakon koji je oigledan ali koji je nevidljiv kao zakon, ili je on samo
masa koja pritiska, inercija koja sputava, san koji preti da obuhvati svaku budnost? Tek stoje
uao u kuu u koju gaje privukao jedan ovlaan gest, jedan dvosmislen pogled, Toma dobija
udnog dvojnika (da li je on taj koga je, u skladu sa znaenjem naslova, Gospod dao?):
njegovo lice, koje je po svoj prilici povreeno, samo je obris lika koji je istetoviran na njegovom
sopstvenom liku, i ono, uprkos grubim grekama, zadrava neto poput odsjaja neke stare
lepote. Ne poznaje li on tajne ove kue bolje nego bilo ko drugi, kao to e to nadmono tvrditi
na kraju romana, i nije li ono to izgleda kao njegova glupost samo nemo iekivanje pitanja? Da
li je on vodi ili zatvorenik? Pripada li on nepristupanim silama koje vladaju kuom, ili je samo
sluga? On se zoveDom. Nevidljiv i utljiv kad god Toma govori sa treim licima, on ubrzo
sasvim iezava; ali iznenada, kada je, kako izgleda, Toma konano uao u kuu, kada misli da je
naao lice i glas koje je traio, kada se sa njim postupa kao sa slugom, Dom se ponovo pojavljuje
kao onaj koji uva, ili tvrdi da uva, zakon i re: Toma je pogreio stoje bio tako maloveran, to
nije pitao njega, koji je bio tu da odgovori, to je rasipao svoju revnostna pokuaje da se probije
do viih spratova, dok je bilo dovoljno da se prepusti silaenju. I, kako seTomin glas gui, Dom
govori, istiui svoje pravo da govori, i da govori za njega. itav jezik se iskree i, kada se Dom
slui prvim licem, i sam Tomin jezik poinje da govori bez njega, iznad te praznine koja ostavlja,
u jednoj noi koja se spaja sa danom koji izbija, brazdu svoje vidljive odsutnosti. Pratilac je
takoe, na nerazluiv nain, najblie i najdalje; uSvevi njem, njega predstavlja Dort, ovek
odozdo; stran zakonu, izvanjski u odnosu na poredak grada, on je bolest u nepripitomljenom
stanju, sama smrt koja je rasejana kroz ivot; nasuprot Svevinjem, on je onaj Ninji; pa ipak, on
se nalazi u napasnoj blizini; prisan je bez zadrke, iroke je ruke kada se poverava, prisutan je
umnogostruenom i neiscrpnom prisutnou; on je veiti sused; njegov kaalj prolazi kroz vrata i
kroz zidove, njegov hropac jei kroz itavu kuu i, u tom svetu u kojem vlaga prokapava, u
kojem voda odasvud nadolazi, i sama Dortova put, njegova groznica i njegov znoj probijaju kroz
pregradni zid i prave mrlju sa druge strane, u Sorovoj sobi. Kad naposletku umire, urliui, u
poslednjem prestupu, da nije mrtav, njegov krik prolazi kroz aku koja ga gui, i beskonano e
zvuati meu Sorovim prstima; Sorova put, njegove kosti, njegovo telo, bie zadugo ta smrt,
sa krikom koji je istovremeno osporava i tvrdi. Bez sumnje se u tom kretanju kojim se jezik
okree oko sebe najtanije pokazuje sutina ne popustljivog pratioca. On stvarno nije
privilegovani sagovornik, neki drugi subjekt koji govori, ve bezimena granica u koju jezik
udara. Ali ta granica u sebi nema niega pozitivnog; ona je pre bezmerna dubina u kojoj jezik ne
prestaje da se gubi, ali kako bi se vratio kao identian sa sobom, kao eho nekog drugog govora
koji kazuje isto, istog govora koji kazuje neto drugo.Onaj koji me nije pratio nema imena (i
eli da se odri u toj sutinskoj anonimnosti); to je nekion bez lica i bez pogleda, on moe da vidi
samo kroz jezik nekog drugoga, kojeg stavlja u red svoje sopstvene noi; on tako dolazi najblie
onome Ja koje govori u prvom licu, i ije rei i reenice on preuzima u jednu prazninu koja nema
granica: pa ipak, on nema veze sa tim Ja, on je od njega odvojen bezmernom daljinom. Zbog
toga onaj ko kae Ja mora neprestano da mu se pribliava, da bi se na kraju sreo s tim pratiocem
koji ga ne prati, ili da bi sa njim uspostavio vezu koja je dovoljno pozitivna da bi mogao,
razreujuije, daje pokae. Njih ne vezuje nikakav ugovor; pa ipak, oni su snano vezani jednim
stalnim ispitivanjem (opiite ono to vidite; da li sada piete?) I neprekinutim govorom koji
pokazuje nemogunost da se odgovori. Kao da se u tom povlaenju, u tom udubljenju koje
moda nije nita vie do nezadrivo osipanje lica koje govori, oslobaa prostor jednog
neutralnog jezika; izmeu pripovedaa i nerazdruivog pratioca koji ga ne prati, du te tanke
linije koja ih razdvaja, kao to razdvaja onoJa koje govori od onoga On koje to Ja u svom
govorenom biu jeste, taloi se itava pria, koja iri jedno mesto lieno mesta, koje je
spoljanjost svake rei i svakog pisanja, i koje ini da se oni pojave, koje ih razvlauje, namee
im svoj zakon, i pokazuje, u svom beskonanom odvijanju, njihovo trenutno svetlucanje, njihovo
iskriavo nestajanje.
Ni jedno ni drugo
Uprkos mnogim slinostima, ovde se nalazimo jako daleko od onog iskustva u kojem
neki imaju obiaj da se izgube da bi se ponovo pronali. U kretanju koje joj je svojstveno,
mistika nastoji da se spoji pa makar morala proi i kroz no sa pozitivnou egzistencije, sa
kojom uspostavlja tegobnu vezu. I onda kada ta egzistencija osporava sebe samu, kada se
udubljuje u rad svoje sopstvene negativnosti da bi se beskonano povlaila u jedan dan bez
svetlosti, u jednu no bez senke, u jednu istotu bez imena, u jednu vidljivost koja je osloboena
svakog oblika, ona zbog toga ne prestaje da bude sklonite, u kojem iskustvo moe da otpoine.
Zakon jedne Rei prua to sklonite podjednako kao i otvoreno prostranstvo utanja; jer, u
saglasnosti sa oblikom iskustva, utanje je neujni, prvobitni, prekomerni dah, iz kojeg moe da
doe svaki objavljeni govor, dok je re gospodstvo koje ima mo da se uzdri u privremenosti
utanja. Ali u iskustvu spoljanjosti ne radi se tome.Kretanje privlanosti i povlaenje pratioca
otkrivaju ono to prethodi svakoj rei, i to se nalazi iznad svake utnje: neprekinuto uborenje
jezika. Taj jezik niko ne govori: svaki subjekt u njemu ocrtava samo gramatiki nabor. Taj jezik
se ne razreava ni u kojem utanju: svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez avova.
On otvara jedan neutralni prostor, u kojem nijedna egzistencija ne moe da se ukoreni: jo od
Malarmea je poznato da re jeste objavljeno nepostojanje onoga to ona oznaava; sada se zna da
je bie jezika vidljivo brisanje onoga ko govori: time to bih rekao da ujem ove rei ne bih sebi
razjasnio opasnu neobinost mojih odnosa sa njima One ne govore, one nisu unutranje, one
su, naprotiv, liene prisnosti, poto se nalaze sasvim spolja, a ono to one oznaavaju uplie me u
tu spoljanjost svake rei, koja je prividno skrivenija i jo vie unutranja od rei savesti; ali
ovde, spoljanjost je prazna, tajna nema dubine, ono to se ponavlja jeste praznina ponavljanja,
to ne govori, pa ipak, to je oduvek bilo reeno. Upravo u tu anonimnost jezika koji je osloboen
i koji gleda na svoju sopstvenu lienost granice vode iskustva koja je ispriao Blano; u tom
amoreem prostoru ona ne nalaze toliko svoj cilj koliko mesto, bez geografije, njihovog
mogueg ponovnog poetka: takvo je pitanje, koje je najzad vedro, sjajno i neposredno, koje
Toma postavlja na kraju Ami nadaba, u trenutku kada se ini da mu je svaka re oduzeta; isto
rasprskavanje praznog obeanja sada ja govorim uSvevi njem; ili jo, na poslednjim
stranicamaOnoga koji me nije pratio, pojavljivanje osmeha, koji je bez lica, ali koji konano nosi
jedno neizgovoreno ime; ili, prvi dodir sa recima potonjeg ponovnog poetka na kraju
Poslednjeg oveka. Jezik se tada otkriva kao osloboen od svih starih mitova u kojima se
oblikovala naa svest recima, govoru, literaturi. Dugo se verovalo da jezik gospodari
vremenom, da je vredan podjednako kao budua veza u rei koja je data, i kao pamenje i pria;
verovalo se da je on proroanstvo i istorija; isto tako se verovalo da u toj suverenosti on ima mo
da uini da se pojavi vidljivo i veno telo istine; verovalo se da njegova sutina lei u obliku rei
ili u dahu koji ih oivljava. Ali, jezik je samo bezoblini amor i uborenje, a njegova snaga lei
u skrivanju; zbog toga on ini jedno i isto sa osipanjem vremena; on je zaborav bez dubine i
prozirna praznina iekivanja.
U svakoj od svojih rei, jezik se zaista usmerava prema sadrajima koji mu prethode; ali
u samom svom biu, i ako se dri u najveoj blizini svog bia, on se otvara jedino u istoti
iekivanja. Samo iekivanje nije usmereno ni prema emu: jer, predmet koji bi ga ispunio
mogao bi samo da ga izbrie. Pa ipak, ono samim tim nije rezignirana nepokretnost; ono ima
izdrljivost jednog kretanja koje nema svretka, i koje sebi nikada ne obeava neki odmor kao
nadoknadu; ono se ne moe obuhvatiti nikakvom unutranjou; svaki od njegovih najmanjih
delia pada u nepovratnu spoljanjost. Iekivanje ne moe da iekuje sebe samo na svretku
svoje sopstvene prolosti, da se ushiuje svojom strpljivou, niti da se jednom zauvek osloni na
hrabrost, koja mu nikada nije nedostajala. Njega ne sabira pamenje, ve zaborav.Taj zaborav ne
treba, meutim, meati niti sa rasejanou razonode niti sa snom, u kojem bi budnost bila
uspavana; on je sainjen od bdenja koje je tako budno, tako svetio, tako jutarnje da se ono pre
moe shvatiti kao otpust noi, i kao ista otvorenost prema jednom danu koji jo nije doao. U
tom smislu zaborav je iekivanje koje je dovedeno do krajnosti iekivanje koje je tako
zaotreno da brie svako pojedinano lice koje moe da mu se ponudi; im je utvren, neki oblik
je istovremeno suvie star i suvie nov, suvie udan i suvie blizak da ne bi odmah bio odbijen
istotom iekivanja, i tako posveen neposrednosti zaborava. U zaboravu se iekivanje odrava
kao iekivanje: napregnuta panja prema onome to bi bilo radikalno novo, bez veze slinosti ili
kontinuiteta sa bilo im (novost iekivanja koje se i samo prua izvan sebe, i koje je osloboeno
od svake prolosti), i panja prema onome to bi bilo najtemeljnije staro (poto u svojoj osnovi
iekivanje nije prestalo da iekuje). U svom iekujuem i zaboravnom biu, u toj moi
skrivanja koja brie svako odreeno znaenje i samo postojanje onoga ko govori, u toj sivoj
neutralnosti koja ini sutinski oklop svakog bia, i koja tako oslobaa prostor slike, jezik nije ni
istina ni vreme, ni venost ni ovek, ve uvek rasuti oblik spoljanjosti; on povezuje ili, pre,
puta da se vide, u bljesku njihovog beskonanog njihanja, izvor i smrt njihov trenutni dodir
koji se odrava u bezmernom prostoru. ista spoljanjost izvora, ako je stvarno ona ta koju jezik
paljivo prihvata, nikada se ne ustaljuje u neku nepokretnu i dokuivu pozitivnost; i uvek iznova
zapoeta spoljanjost smrti, ako je zaborav, koji je sutinski za jezik, nosi prema svetlu, nikada
ne postavlja granicu polazei od koje bi se konano ocrtala istina. Oni se odmah preokreu jedno
u drugo; izvor ima prozirnost onoga to je bez kraja, smrt se beskonano otvara prema
ponavljanju poetka. A ono to jezik jeste(ne ono to on hoe da kae, ne oblik kojim on to
kae), ono to on jeste u svome biu, to je taj glas koji je tako tanan, to povlaenje koje je tako
neprimetno, ta slabost u sri svake stvari i oko svake stvari, svakog lica, koja je sva u jednoj i
istoj neutralnoj jasnoi dan i no u isti mah zakasneli napor izvora, jutarnje osipanje smrti.
Orfejev ubilaki zaborav, Uliksovo okovano iekivanje, to je samo bie jezika. Kada se jezik
definisao kao mesto istine i kao veza vremena, za njega je bilo apsolutno pogubno to to je
Epimenid Krianin tvrdio da svi Kriani lau: povezanost ovog govora sa samim sobom
razreavala ga je od svake mogue istine. Ali, ako se jezik otkriva kao uzajamna prozirnost
izvora i smrti, ne postoji ni jedna egzistencija kojoj, kroz samo tvrenje onoga Ja govorim, nije
dato pretee obeanje njenog sopstvenog ieznua, njegovog budueg pojavljivanja.
(La pense du dehors, Critique, jun 1966)