1

Franc Preern
slovenaki pesnik -

SONETI NESREE:
Prvi sonet
Iz 1832 O vrbo (prva pesma).
Lirsko ja je uvek jedna vrsta mozaika. Lirsko ja je konstituisano na razliite naine. Lirsko ja
je uvek konstanta. Dolazi iz ambijenta koji je idilian i koji ima patrijarhalnu nijansu (gde
kua moga oca stoji stara). Lirsko ja kree iz idilinog, patrijarhalnog ambijenta.
Moment koji pomera, destabilizuje lirsko ja je taj da on odlazi zbog nauke, znanja. Nauka se
dovodi u metaforinu vezu sa podlom zmijom. Asocijacija na hrianski mit o izgubljenom
raju, zmija koja vara. Meutim da li je taj kontekst takav? Da li je hrianski ustrojeno?.
Moda vie podsea na faustovski kontekst, faustovski moment varljivo faustovsko
razoarenje u znanje. Jo jedan kontekst, rusoovsko gledanje na stvari, znanje kao
varljivo, znanje je neto to ne pomae, vrsta varke. Hrianski moment nije slika sveta,
ve metafora konteksta. Ne samo znanje, nego i vera ima podrivajuu snagu po sudbinu
(lirski subjekt je igraka sudbine). Kontrastni odnos izmeu sadanjeg stanja i stanja koje je
mogao imati, onoga to je mogao da bude da je ostao u domovini. Zatim draga, dom i crkva
idilina patrijarhalna slika. Postoji izvesni dosluh rusoistike slike sveta.
Drugi sonet:
Putnik
Ovde nema lirskog ja. Lirsko ja je povueno. Alegorijsko znaenje (ustrojstvo), tj. postoji
alegorijsko-parabolina osnova ove pesme. Kontrast; sve ima preneseno znaenje. Efekat
neoekivanosti: oekujemo dap lava meseeva svetlost donese mir, ali donese zmije.
Pustinja nosi alegorijsku vrednost nesrean, tuan ivot (ak i oaza). Mesec plava svetlost
spokojna konotacija. Zmije - iznevereno oekivanje, intezivira se slika nedaa kontrast.
Blaga gradacija koja se iz pozadine pojaava (zlo ivota): pustinja zmijska gnezda tigar
lav a na kraju itav ivot je jad i zlo.
Zle zmije, tigar, lav - intertekstualna veza, srodnost sa Danteovim slikama u uvodnom delu
Pakla. Zatvaranje kruga, sloena struktura. Nema izlaza. Kretanje subjektivnosti, ona ima
avanturu duha; nije statina iz pesme u pesmu.

2

Trei sonet:
Hrast
Profilie alegorijsko-parabolinu osnovu. Prikazan je ivotni ciklus, hrast je slika oveka.
Priguena antigradacija (u 1. mah se ne vidi, ali ona je tu): vremenske nedae, sneg padne, ali
se hrast obnavlja. Alegorijsko-parabolina osnova. Kontrast, alegorija, parabola, metafora.
Svestan je smrti, svoje propasti (svest o svojoj propasti je tragedija?). Senka traginog
senzibiliteta boji ovu pesmu, on je svestan svoje propasti, svest o sopstvenoj propasti je
tragina. Smrt dobija antropomorfni smisao postaje ovek (Sedmi peat Bergman).
etvrti sonet:
ivot je
Razvijena alegorijska slika koja predstavlja predvorje smrti. ivot je zatvor, patnja, oaj, ljudi
u eliji alegorija. Smrt kao neka vrsta paradoksalnog spasioca. U smrti se briu hijerarhije,
u smrti se ne diskriminie. Antropomorfizacija, personifikacija smrti. Oksimoron spoj
nespojivog, ali ne mora da ima smisla. Paradoks
Peti sonet:
Sonet prebogat slikama i figurama. ivot je zatvor, vrlo razvijena alegorijska slika. Smrt kao
vrsta paradoksalnog spasioca. Trule postaje posrednik oslobaanja ivotnih nesrea. U smrti
se briu hijerarhijske podele. Paradoksalni duh leaj mek u crnoj raki.
Zavrni sonet:
Neoekivani zavretak. Lirsko ja sa poetka (1.sonet) dolazi do sledeeg iskustva:
unitavanje ula (moje je srce kamena gromada; ula epikurejci). Smrt je ono to liava
svake patnje, ali otupela ula. Saznanje i svest da se mora premostiti deo izmeu ivota i
smrti.

SONETI LJUBAVI:
Prvi sonet:
Prve dve strofe dolaze iz epskog iskustva (otaca naih proslavljenih dela bitka sa
Turcima) govore iz kog iskustva dolazi lirsko ja; to iskustvo nije neto to dalje biva
razgraivano. Lirsko ja polazi iz kolektivne samosvesti, to je polazna taka. Lirsko ja
konfigurira figuru pesnika (podvrsta personifikacije). *Prozopopeja lirsko ja je predmet.
Moe se identifikovati sa figurom pesnika, ali ne Preern. On ima vei problem od sudbine
naroda, a to je devica bez srca. Motiv strele karakteristian topos u renesansnom pesnitvu
(Petrarkini soneti). Romatiarski pesnik sa trubadursko-petrarkistikim elementima.
3

Drugi sonet:
Parafraza slike iz 218. Petrarkinog soneta. Slika u kojoj se prikazuje mnotvo sunaca i draga
kao centralno sunce koje jedino nedostaje i za kojim se traga. Alegorijska slika na poetku i
eksplikacija te slike na kraju; iznova doaravanje ljubavnih motiva. Uvodi se nacionalna
topika (draga je iz Ljubljane).
Trei sonet:
Navigaciona, nautika topika ivotni put se predoava kao put na moru (jo od antike9. U
alegorijskoj slici draga je zvezda koja vodi lirsko ja (vrsta putokaza). Uvodi se pojaana
doza Erosa. Trubadursko-renesansni sloj (tako ja zvijezde tvoje ekam, draga)
trubadurski diskurs; i kad se pojavi eros ostaje u ravni kurtoaznog odnosa.
etvrti sonet:
Uvodi mitske elemente: Kupidon, Amor.
Zavrni sonet:
Takoe nosi neku vrstu preokreta. Poinje oslanjanjem na neku vrstu trubadursko-
petrarkistike motivacije, ali zatim daje neku vrstu ironizacije - ovde je preokret (ironija) -
neete za nos vu me vie sadakao siromaha Petrarku. Odustaje od kurtoazne ljubavi,
hedonizam je njegov izlaz, reenje - vinom u tjerat briga mi oblake (umrtvljavanje ula
u vinu). ena se zanemaruje i ovek se okree sam sebi. Dolazi do rezignacije, ali nema
transcedencije.
Pjesniku
Obraanje. Romantina perspektiva. Pesnik kae da razvedri no tamnu moe da promeni
unutranji ivot recipijenta (metaforino, to je literatura). Data je romantiarska slika pesnika,
literatura moe dramatino da menja recipijenta, pesnik moe da menja predstavom
pesnikog jezika, ima snagu da nadidje prazninu. Snaga pesnikog jezika promena sveta.
Ali postoji i nalije: pesnik u prsima mora nositi ili nebo ili pakao pesnik nema spokojstva,
nema mira, njegov ivot je ivot krajnosti (neba i pakla). Pesnik ima poslednju re, ali nosi
veliki teret.
*Preern se oslanjao na jensku, slovenaku romantiarsku kolu koja je bila u dosluhu sa
renesansno-antikim nasleem.



4

VEBE - NASTAVAK
Soneti nesree mrana slika sveta; sneg sneni pokrov.
Soneti ljubavi - trubadurska ironija, romantizam.
Pesma pesniku romantiarska perspektiva.
Glosa
Daje jo jedno nalije pesnikove pozicije u svetu, drutvu. Pesnik je nisko na socijalnoj
lestvici. Motivi za kojima posee su romanski oblici (stanca) stara romanska kola;
romanska tradicija. Govori o figuri pesnika (Homer). Ima moto na poetku koji predstavlja
verziju svakog poslednjeg stiha na kraju svake strofe. Zaziva Homera, Dantea, Petrarku,
Tasa. Ovde je tematizovan socijalno-drutveni status pesnika. Status u drutvu, sloena i
mrana slika u sonetima nesree.
Oprotaj sa mladou
Poinje metaforikom vrednou samog dana (dan govori o polovini ivota koja je ve
prola). Dan metafora itavog ivota. Lirsko ja osea da ulazi u iskustvo zrelih godina, u
zrelo doba ivota. Floralna metaforika cvee je metafora lepih momenata u ivotu.
Tamni sjaj paradoks; (paradoks je uvek proet smislom, dok je oksimoron igra reima,
ne mora imati smisla). To je sjaj mladosti koji je taman (sjaj koji ima senku tame; nijanse)
paradoksalno, ali ne bez smisla. U neemu to ga je uspokojavalo (mladost) postoji klica
propadanja, znanje se ukazuje kao neto to destabilie oponentni odnos individue i sveta.
Motivi se ponavljaju (kao u Glosi, Soneti ljubavi, nesree). Srodni motivi trud, znanje i u
Glosi. Nakon uspona mladosti, dolazi se do iskustva zrelosti.
Nautika topika (ivot kao putovanje na moru) amac ivota je preputen vetrovima
sudbine, metaforike figure koje su ekvivalentne (u mladosti gradi kulu na oblacima,
zasadjuje pustinju - paradoksalno) svedoe da odsustvo svesti u mladosti ne titi.
Igraka bejah sudbine. Paradoksalne slike, ali bojene smislom.
Bave bez dna puniti krajnja taka iskustva. Mladosti zato nek Bog te prati motivski
se zatvara krug. al za mladou svest da je mladost samo iluzorno bila zatiena od
ivotnih nedaa al za mladou. Sve to ovek pokua je nedostojno i nedopustivo.
Sonetni venac
Ciklus.
Primer romantiarske pesnike imaginacije. U akrostihu, ime Preernove drage, Julije
Primicove. Poslednji stih svakog soneta je prvi stih narednog soneta. Nacionalna
samosvest, nacionalno utemeljenje, ne pie bilo kome, ve samom Slovencu i slovenakoj
kulturi. Nacionalna tema proima ovo delo.
5

Autopoetiki iskazi koji su romantiarski, pesme proistiu iz srca (srce je izvor imagincije
kod romantiarskih pesnika). Poezija se uporeuje sa ruom (razbuktala imaginacija)
floralna metaforika (od suza nastale rue poezija nastaje iz patnje). Pesme ne dolaze iz
stanja mira, ve je polazite pevanja disharmonija i narueno stanje duha (tenja za
harmonijom, nije lako ostvarljiva). On trai zrak iz oka. Sonet je posveen Juliji (figura
idealizovane drage). On trai da ona obrati panju na njega i njegovo stvaralatvo
uzvraena ljubav. Snaga dostie maksimum u povezanosti sa ljubavlju. Literatura proima
sam ivot (vezuje se za romantiare). Lirsko ja je plod konstrukcije, imaginacije,
romantiari nisu previe odvajali privatan ivot i poeziju. Poezija je za romantiare ivot,
oni je ne odvajaju, jedno u drugo prenose. Kljuni motiv jeste proimanje egzistencije i
poezije.
Ljubav, nacija i poezija apsoluti Preernove poezije.
Pribliavanje motiva iz prirode. Oslikavanje unutranjeg stanja subjekta. Imaginacija nalazi
svoje slike u prirodi. Pie zbog drage i slovenake kulture. Delimino pie zbog same
poezije, kako bi dolo do harmonije. Priroda nosi metaforu. Njegovo stanje je elegino.
Romantiarska poezija bliska je muzikom izraavanju postupak floralne metaforike.
*Lirski subjekt u moderni ne moe sve da kae reima. Romantiari veruju da sve
reima moe da se iskae. Ne stide se da izgovore sve to oseaju (npr. volim te).
*Projetktovanje budunosti slovenake nacije. Romantiarska elja za bolje sutra. Svest o
kulturi, poeziji, jeziku. Polazite pevanja je disharmonino (nesrena ljubav) tei
harmoniji. Mogunost ostvarenja, ali pesme nastaju bez potpore sunca (bez njene ljubavi).
Aluzija na Torkvata Tasa. Mit o Orfeju. Sam sonetni venac ima ambiciju pokretanja
pesnikog duha.
Prvi sonet:
Analogno ivotu pesnika gradi se sonetni venac. Unoenje pesnikog sadraja u iri
nacionalni kontekst. Ljubav, nacija i poezija 3 velika toposa u Preernovoj poeziji. Ti si
ivota moga magistrala figura drage, ono to postie u lirici, to je
egzisten.inspirac.drage. Ona je cilj njegovog ivota, ona nasvodnjava njegov ivot i njegovu
poeziju. 3.strofa sinonim za Slovence, postoji vrsta projektovanja budunosti nacije, da
bude svetla budunost.
Drugi sonet:
Klice, klijanje floralna metaforika. Polazite imaginacije iz srca. Nee biti svetlijeg doba,
ako ne bude poezije.
Trei sonet:
Aluzija na intertekstualne veze, aluzije na Torkvata Tasa (pevao ljubavnu poeziju).
Polazite pevanja je disharmoninost, neostvarena ljubav, zato posee za Tasovim
primerom. Svest o ukletoj sudbini pesnika, ne uspeva da dosegne svoju ljubav, kao ni
6

Taso. Floralne metafore. Samo otelotovorenje pesnike imaginacije je rua poezije
(zavodljivo, privlano), ali te rue su mokre i cvetne. Pribliavanje motiva iz prirode, ovo je
1.varijacija ovog motiva rue.
etvrti sonet:
Stanje samog duha pesnika, metafor.jezik preuzeto iz prirode. Draga je sunce, ona je ta
koja. Varijacija preuzimanja motiva prirode (srce postaje vrt za elegije plodno tlo koje
svedoi o nekom gubitku). Zavrni stihovi: njena panja je neto to je varljivo, nije
stalno prisutna u ivotu pesnika.
Peti sonet:
Varira prethodne motive. Iluzorna svest da je trenutno harmoniju mogue ostvariti.
esti sonet:
Depatetizacija figure idealne drage, data je u senci malogradjanskog duha. On je
dovodi u istu ravan sa ostalim Slovenkama one su primer malograantine, bar u tom
momentu Julija postaje deo drugaijeg horizonta. Postoji zebnja da e i ona i druge
Slovenke prezreti poeziju koju on pie. Varijacija floralne metaforike u poslednjim
stihovima, ovde ona svedoi o tradiciji slovenakog pesnitva (retka rua). Pesnika
paradigma nacionalne kulture rezultati su retki, kao na vrhu ..planine, rue reflektuju
generisanje, pokretanje nacionalnog duha. Rue okruene vrstim hridima opet rue,
ali u drugaijem ambijentu, okruene nacionalnim kontekstom.
Sedmi sonet:
Uvodi neto to je specifino za jensku romantiarsku kolu, a to su antiki mitovi, mit o
Orfeju koji je uspeo da se priroda i ono to je neivo pokrene aludira se na ivotvornu
snagu, Orfej treba da oivi slovenaku kulturu; lirsko ja se poistoveuje sa Orfejom, on
treba da to uini.
Osmi sonet:
Prve 2 strofe donose aluziju na slovenaku prolost. Poslednje 2 strofe: inspiracija
proistie iz disharmoninog stanja slovenakog duha.
Deveti sonet:
Postoji paralelizam ljubavi prema dragoj i prema naciji. Floralna metaforika: jaa
plodove imaginacije, ali sa druge strane cveta neveselo.
Deseti sonet:
Razvijena metaforina slika plodovi imaginacije su rue, ali to je samo prividna slika,
magla, u mracnom, maglovitom kontekstu. Ko sunce tvoje neto to je ..ruu i pesnika
imaginacija. Ona je sunce. I pored tiine romantiarske ambicije, volja drage nadilazi sve
7

ostale. Ona je posredovana metaforikom slikom sunca ona se pojavljuje vrlo kratko i
varljivo, ali nikad potpuno i dovoljno. Floralna metaforika, iri se metaforina slika:
usmaljena rua sunce.
J edanaesti sonet:
Uvoenje mita o Orestu i Erinijama koje ga mue, no nema stroge analogije. Ne znai da
lirskog subjekta mui savest, samo se slikom toga svedoi o tegobnoj egzistenciji lirskog
ja. Analogija izmedju pesnikog ja i mita o Orestu eli da prikae dubinu svoje patnje
koja se poredi sa Erinijama (hiperbola). Aluzija na Ifigeniju (analogna Juliji). Poslednje
2 strofe: nadanje je nagla munja koja trenutno bljesne. Usled te nade, on shvata da njegove
pesme nemaju ubedljivost kakvoj se nadao. esto se lirsko ja pravda da nije dovoljno jasan.
Dvanaesti sonet:
Floralna metaforika, opet rue poezije, kada se premeste u vrt jo..+ varijacija te
metaforike tek u ambijentu eljene ljubavi dobijaju punou. Korov teka egzistencija.
Odsustvo ljubavi drage (ruevine, koprive)
Trinaesti sonet:
Apsolutizacija oseanja (ljubavi) lirskog ja specifino za romantiarsku poeziju. Njena
snaga preureuje iz korena pesnika.
etrnaesti sonet:
Poezija romantiara bliska je muzikom izraavanju. Boji se da njegove pesme nisu dosadne.
Ljubav prema dragoj i ambicija dometa slovenake kulture. Projektovanje situacije u kojoj
bi dobio ljubav Julije metaforina slika cvetanje rue nakon odlaska zime. Sneni
pokrov hrast se obnavlja. Zavrna strofa: obraa se narodu, nacionalna tematika.
Uzeti uslovno ove podele:
Janko Kos: prvih 5 ljubavni motivi; od 6 - 9 nacionalni motivi, naconalna samosvest,
nacionalno-kulturna problematika; od 10 -14 opet se vraa ljubavnim motivima.
Boris Paternu: 1. sonet - kompletiranje teme pesnitva i ljubavi; 2. sonet kompletiranje
teme pesnitva i nacionalne teme; 3-5. sonet - ljubavni soneti; 6. sonet - prelazni; 7-9. sonet -
nacionalne teme; 10-11. sonet dominantna ljubavna tema; 12. sonet - opet prelazni; 13-14.
sonet opet kombinacija ljubavi i pesnitva; 15. sonet - zavrni, magistrale; ljubavna tema.




8



Franc Preern
Krtenje na Savici
Romantiarski ep. Jedan od 4 najznaajnija i najbolja junoslovenska speva: 1. Gorski
vjenac (potpuno oslobaanje od Osmanske dominacije); 2. Lua Mikrokozma; 3. Smrt Smail-
age engia (oslobaanje od osmanse tiranije); 4. Krtenje na Savici.
Ima 2 segmenta/celine: uvod (koncipiran od tercina) i krtenje (ispevan u stancama). Postoji
i uvod pre uvoda, a to je sonet posveen njegovom prijatelju, Matiji opu.
Ukrtanje epskog i dramskog; epskog i lirskog modusa - ne mogu se samo obnoviti
stare vrednosti; prilagoavanje.
Tema je pokrtavanje Slovena u 8.veku (orujem). Imperativ velike civilizacijske promene
(epovi u romantizmu). Prelazi se iz jednog vida civilizacije u drugi. Naputanje paganskog
horizonta i prelazak u hrianstvo. Nestaje paganski svet i nastaje novo doba. Spev poinje
dolaskom Valjhuna koji deluje orujem. Hrianski vojvoda sa vojskom napreduje i
pokrtava slovenska plemena. rtomir mu se suprotstavlja. rtomir (simbolika imena: onaj
koji mrzi mir, vodjen demonima) vodja paganske zajednice i oponent hrianske zajednice
(suprotstavlja se nasilju). Njegova karakterizacija nije potpuno podobna imenu koji nosi.
U 1. delu speva Uvod - hrianstvo se iri orujem. U prvi mah dvostruka poruka.
Pagani se povlae pred hrianskom vojskom. Valjhun : rtomir oponenti; sukob dobra i
zla ili sukob 2 loe strane. Glas autora postoji sukob unutar samih Slovenaca; ne samo
paganstva sa hrianstvom. Problem je to Slovenac na Slovenca udara. rtomir gleda na svet
duhom koji nije duh 8.veka. duh romantizma se uvodi u sadraj.
Krvava rijeka est mjeseci pljuska,
tamani Slovenac Slovenca, svog brata
o, kako je strana zaslepljenost ljudska!

Ne slomi ih sva sila koja ih je opkolila, ali ih slomi glad. rtomir dri motivacioni govor.
rtomirov govor paganima proet je duhom romantizma (duhom 19.veka)
anahronizam. Kae da brane slobodu vere; time se posreduje anahronizam, duh romantizma
stavlja se u 8.vek. To se vidi u mogunosti odabira vere implicitno autorstvo. Sloboda vere
je blia idejama 19.veka. Paganski poglavar ne kae da moraju da brane, on daje mogunost
samim paganima da biraju, ideje slobode odabira. Nacionalna raslojenost, podvajanje unutar
nacionalnog identititeta. Svest o nacionalnom identitetu je svest 19. a ne 8.veka to je
jedan vid anahronizma. rtomir sa senkom, teretom tragine krivice. Epski horizont sukoba
2 vojske. Daje im slobodu da napuste, samo govor koji poseduje romantiarski duh daje im
9

slobodu. Svi ginu osim rtomira ve se gradi sloeniji romantiarski junak. rtomir ostaje
(tragina krivica) nije postupio racionalno po itavu zajednicu.

rtomir nevolje prikrivati nee,
ve ovako zbori drugovima zbranim:
Ne lome nas mai no nae nesree!

Nemam vie ime brao da vas hranim.
Borismo se dugo, pomo nam ne doe,
Ko se namjerava predate ne branim;

koji od vas hoe u ropstvo da poe,
da ivuje dane noima jednake,
nek ide al zoru nek doeka ovdje.
***************************
Ako li bogovi smrt poalju nama,
manje je strana no u grobu crnu,
no pod suncem dani koje ropstvo slama!
U ovoj nevolji niko ne posrnu,
no svaki oruje popritee jae,
iz jata plaljivac nijedan ne prhnu.

U 2. delu speva Krtenje - izrazitiji je akcenat na unutranjem ivotu junaka deo
iskustva individualniji unutranja drama rtomira, koji je odgovoran za svoju zajednicu,
da je prihvatio hrianstvo bili bi ivi. Preplitanje modusa. Krtenje prati unutranje lomove
rtomira, to je ono to je u fokusu.
Ep u romantizmu ne postoji bez ukrtanja epskog, lirskog i dramskog, jer je horizont iskustva
oveka romantiarskog vremena iri od oveka u antici sueniji horizont iskustva. U
antikom svetu mogao je ep da funkcionie na epskim sredstvima. Ljudska priroda je
sloenija u romantizmu, zato su nam potrebni uplivi drugih sredstava (lirskih, dramskih), jer
unutranji ivot ne moe se iskazati samo epskim zbog slikanja rtomirovog lika.
Neophodno ukrtanje epskog i lirskog.
rtomir shvata da je inom pokrtavanja mogao spasiti zajednicu, ali on to nije uinio. Ve
prvi stihovi reflektuju paralelizam izmeu oveka i prirode (romantiarska ideja), priroda je
vaan katalog motiva. Priroda je kompletna, metaforinom slikom se oslikava ono to je
meu ljudima (paralelizam). Kad se prekinuo rat meu ljudima, prekinuo se i rat meu
oblacima. Priroda prikazuje ovekov svet, ona je pogodna za prikazivanje ljudske prirode. Da
bi se pribliio rtomirov unutranji nemir, neophodno je posredovati stanje duha a to se
postie uz pomo prirode. Posredstvo uzburkane rtomirove unutranjosti. Priroda je odraz
njegovog unutranjeg ivtoa. Jezero : rtomir.
10

Nije li jezero kraj kog je zastala
tvoja noga, rto, prispodoba tvoja?
Stiala se bitka i huk spoljnih zalaa
ali bjesni bura unutranjeg boja;

174. strana 2. strofa: Retrospekcija rtomir see u prolost.
ta te rtomire jo za ivot vee,
To mi tvoj raniji ivot predoava,
Kad te na ostrvce Bledskoga jezera
Nije privlaila samo stara vjera

Njegova perspektiva ambijenta (ostrva) gde je ona sluila paganskoj boginji predoena kao
opis raja. Idealizovanje ambijenta prolosti (rajski okvir prirode). Taj ambijent nije sam po
sebi rajski, ve je vezan za izvesnu devojku. Na tom ostrvu su boravili starac Staroslav i
njegova ki Bogumila. rtomir se sea ljubavi koju je imao sa paganskom svetenicom
Bogumilom.
175. strana, 1. strofa njen opis: idealizovana predstava, koja se predoava tipinim
romantiarskim sredstivima: insistiranje na ednosti, lepoti, moralnoj istoti due, edna
figura, prosijavanje motiva iz trubadurske poezije. Predoena kao idealizovana figura, ne
samo kroz spoljanji izgleda, ve se i njen unutranji ivot predstavlja idealizovano.
nevinost joj plamti iz oi i lica,
Ni sama ne znae kako je zamamna;
Ne godi joj prazna laska udvorica,
Srce joj ne tae gordeljivost stravna.
Mada je esnaest napunila ljeta,
Jo ljubavnim plamom nije obuzeta.

175. strana 2. strofa: Kad je doao na to ostrvo da prinese darove boginji, strela iz njenog
oka pogodila ga u srce i u njemu buknu vatra neugasna toposi trubadurske, kurtoazne,
renesansne ljubavi, klica erotizma. ak i kada se pojavi ovaj plan nema ostvarenja kao kod
nekih romantiara, ve ostaje na distanci, platonistiki obojeno.

rtomire sretni, tebe srea sreta!
Tvoj pogled devojci vie mira ne da,
Ushiena stoji, arom obuzeta,
Glas joj podrhtava i preda se gleda!

Ovde neka drugi pjesnik vama poje
Sreu mladih dvoje za godinu dana
Kako rto zlato poseuje svoje
Nek opjeva sreu koja brzo proe,
Jer im as rastanka iznenada doe.
11


Brani izbor vere, ali gubi kolektivitet. Ne samo da nema kolektiv, nego nema ni drage, ima
samo seanje. Deo njegovih seanja i stanja duha u momentu gubitka svakog oslonca, u
momentima krize, on pokuava da iznova povrati stabilnost duha. Seanje na nju je pokuaj
da ponovo povrati ravnoteu. Vrlo sugestivne slike nagovetaj kretanja ka suicidu on je
delimino kriv za gubitak kolektiva. Klizi ka smrti. Njegovo stanje duha blie je suicidu,
nego obnovi duha. U nameri da povrati mir, see u prolost, ali ak ni romantina ljubav nije
dovoljna za oslobaanje duha.

177. strana 3. strofa dublje i dublje tone u egzistencijalnu krizu, ve se pojavljuju naznake
potencijalnog suicida, samodestrukcije (oslonjen na krvav ma, gleda u ponor).
, ,
o ,
, ,
.
,
:
, ,
.

Poele da jo jednom vidi Bogumilu i ostrvo na kom bee srean, da sazna za njenu sudbinu:
da li je umakla ratnom besnilu, da li ga jo uvek onako voli, ili ve u grobu poiva ili su je
hriani odveli u ropstvo. Dok je ne vidi ivu ili mrtvu, on sebi ne sme ivot uzeti.

U tom naie ribar u amcu i upozori ga da je za njim poslata potera, predlae dag a preveze
amcem u goru, gde e nai sklonite. rtomir pristine, i ribar ga preveze u goru. rtomir
htede da ga nagradi, ali je ostao bez blaga. alje ga kod Staroslava i Bogumile (kod njih je
ostavio na uvanje tovar blaga) i daje mu svoj prsten po kome e ga poznati id a im porui da
poalju etvrtinu blaga. I jo mu naloi da vidi da li je Bogumila iva i da mu kae gde se
sada nalazi. A on e kod slapa ekati na vesti.

179. strana 3.strofa: Analogija slike prirode i unutranjeg stanja junaka. Monumentalna i
pompezna slika prirode simbol njegove unutranje krize, ide ka potpunom krahu duha.
Ogromni slap koji razbija stenje - slika slapa je analogna njegovoj unutranjoj krizi.
,



k ,
!
, ,
.

180. strana, prva 2 stiha doao do kraha svoje egzistencijalne krize. U trenu kada on reava
da se ubije, tj. u momentu kada je posegnuo za maem, pojavljuje se Bogumila. Iz tog
12

suicidnog razmiljanja trgne ga razgovor ljudi koji mu se pribliavaju. Ugleda ribara,
svetenika (trgne ma, videvi da je hrianin), a potom Bogumilu. Radostan privija je na
grudi. Meutim Bogumila je, u meuvremenu prela u hrianstvo, nije vie to je bila nekad,
ona menja pogled na svet. Bogumila nastoji da propagira tu veru.
Ne sastanka, ovo as je oprotaja;
svako za se mora snositi bijede
zemljskog ivota, jer to nam je nuno
da bi se na nebu sreli nerazdruno.

182. strana - vana deonica kada ona narativno pripoveda, tj. u ispovednom tonu govori
kako je prela u hrianstvo. Od kada je otiao u boj, nije imala mira ni spokoja, tune joj
misli ne davahu mira, oajna je provodila dane. Jednom se raspitujui o njihovoj vojnikoj
srei, srela je duhovnika, koji je poduavao puk. Tada je od ovog svetenika poduena o
hrianskoj veri. Priao je kako se i on preobratio, bio je nekada druid, a sada iri hriansku
veru. Onda je pokrstio njenog oca i nju.
Ona uzima hrianstvo iz jedne krhosti duha, oajanja, zbog straha i sumnji. Dakle,
motiv nije potpuno idealan. Disharmonino stanje duha. Preern idealnu dragu
predstavlja kao figuru koja sumnja u odrivost i mo ljubavi. Lik je slojevitiji nego to se
u prvi mah ini, ona je neko ko sumnja. Do ovog asa imali smo idealizovanu romantiarsku
junakinju, ali ovde se kae neto iznenaujue. Saznajemo da je ona neko ko je vrlo krhke
vere, ona se boji da li e rtomir preiveti. Nije junakinja koja e rei ta god da se desi, ta
ljubav e da traje nije kao romantiarska draga. Ambijent biva bojen emocijama junaka
(stanjem duha). Njen unutranji mir je potpuno uniten, ona iz tog stanja skepse i
oajanja ulazi u hrianstvo to je motivacija.
Njen pogled na ostrvo nije isti kao njegov. Za njega je to raj, a za nju pusti kraj ambijent se
boji stanjem duha. Njoj nije lepo, kao kod njega, jer je to vreme njegovog spokoja; ona je
patila. Ne aaka se mnogo ta draga osea u romantizmu. Ona ovde kae da je njen
unutranji mir pometen krhkost njenog duha, slojevitost junakinje. Njena predstava
hrianstva je drugaija iz oajanja ulazi u njega (ne iz epifanije), gubi svaki oslonac
idealizovana figura koja ne postupa kao ostale drage iz romantizma, to je ono to je ini
sloenijom junakinjom.
Po Juraju Martinoviu njena predstava hrianstava je naivno utemeljena. Fenomen
konvertitstva (konvertit) onaj koji menja veru, potpuno menja pogled na svet. Ovde je
objanjen njen konvertitski obrt paganska svetenca koja prelazi u hrianstvo. Predstava
hrianstva Bogomile je idealizovana i pomalo naivna.
183. strana: Govori da se pravi Bog, zove Bog ljubavi, da je na dom nebo.
Bogomila se nije pojavila sama, ve sa Bojim ovekom, duhovnikom institucijalizovani
predstavnik hrianstva, neko ko govori u ime crkve. I Duhovnik je konvertit, prvo je bio
druid, ali je preao u hrianstvo. Bogumila i Duhovnik su oformljeni hriani. I rtomir je
13

konvertit, on je konvertit u nastajanju, rtomir je jedina figura koja na sceni menja
veru.


184. strana Bogumila kae da je ljubav tamo gde su rajski dvori.
rtomire iz sna se svog probudi,
Zbaci tu stranu varku to te muti,
Ii po tamnoj noi se ne trudi,
Boju dobrotu od sad nastoj uti,
Milosti njene dan nek te zarudi,
Da jednom ve se spoje nai puti,
Bez rastanka da ljubav nam zazori
Po smrti, tamo gde su rajski dvori.

rtomir u prvi mah reaguje potpuno spontano, on potpuno pristaje poinje proces inicijacije
rtomira. Zato je rtomir sloen junak, ima skepse, on u prvi mah reaguje impulsivno.
On prvobitno pristaje zbog ljubavi prema njoj, ali to to ona nudi nije dovoljno. U prvi mah
pristaje, ali se vraa samosvest, sea se svoje zajednice. rtomir daje jedan skeptian stav,
vrlo opravdan argument je da se hrianstvo iri nasiljem, kako da prihvati veru koja se
iri nasiljem. rtomir je svestan da institucije raaju idole nije mnogo ubeen, svestan sile.
Kako da nagradim Bogomilo draga
Svu ljubav i patnju to ponese za me?
Dokle od ivota moga tee traga
I dok me ne skriju hladnog groba tame
Tebi u pokorno robovati vazda
A ti budi mojih misli, djela gazda!

Jer zar bih mogao neto ti odrei
I raditi neto to ti ne bi htjela?
No, pogledaj: Valjhun ne prestaje sjei,
Koliko ih smae njegova strijela?
Krv po Kranjskoj jo ne prestaje tei
To su sve hriana jezovita djela!
Nije li najljui rt bog ove vjere,
a ti ree da se Bog ljubav zove?

Uvoenje Duhovnika razgovor 2 vrlo samosvesne figure. Duhovnik objedinjuje figure
inoverca i hrianina snagom hrianstva preobrauje se i ubeuje njega da uradi isto.
Duhovnik je takoe konvertit, ali je on preao drugaije u tu veru, ima argumentaciju
jer je njegova pozicija institucijalizovana. Izraajniji, on argumentovano brani hrianstvo.
14

Kae da su svi ljudi braa i da Valjhun radi po svom, a ne kako Bog eli. On dobrim delom
osuuje samog Valjhuna i to to on ini, ne radi kako kae Bog. Implicira se da je Valjhun
neophodan hrianima. On ga je naelno osudio, ali ne kae da e zbog toga biti iskljuen iz
crkve. On je nuno zlo, on ga kudi, ali s merom. rtomir i Duhovnik su 2 samosvesne figure.
rtomir se koleba, trai motivaciju, to to Bogumila nudi nije dovoljno, a ni ono to nudi
Duhovnik, nije ga ubedio.
ta na to kae rtomir? On demistifikuje i svoju i hriansku veru. Svestan je da su bogovi
izmiljotina. On veruje da e prelaskom u veru, spasiti brak sa Bogomilom, taman je pristao
da uzme veru ako preem u hrianstvo mogu li ui u brak sa Bogomilom? U toj
idealizovanoj ljubavi on jo uvek vidi oslonac svoje egzistencijalne krize. Njegova
motivacija ulaska u hrianstvo je delimino zbog ljubavi prema Bogumili. Odjednom
vidimo da se rtomir koleba, on je konvertit u nastajanju tenja za pronalaenjem prave
motivacije. On jedini na sceni menja veru, dok se kod Bogomile i Duhovnika taj dogaaj
desio u prolosti. On ne menja samo veru, ve i pogled na svet; kompletan junak, on previe
misli.
Od vjere, mira, ljubavi i sloge
ne branim se, od vjere Bogomile.
Znam da su glave sveenike, mnoge
I dole na svijet porodile bile,
Zaklone njine drevne tovah stroge,
Al zbacie sad ate ih vojske sile.
Sveemo li se, Bogomila, znakom
Kria, kad s tobom svezat u se brakom?

Ona kae da ljubavi nee biti na zemlji, ona se posvetila Hristu.
..da l je za kratak tren se zdruit vrijedno,
Rastanka vjenog boje se svejedno?

ednost sam Bogu obrekla, jer mila
i I susu i Mariji je k tome;
i dokle god jo budem iva bila,
raj ude, ak i kad me elje lome,
ni jedna nee navesti me sila
da nebeskom zaruniku svome,
Mesiji budem nevjerna, stoga niti
hou, nit mogu nevjesta ti biti.

Dubina rtomirovog oajanja kad mu je ona rekla da e se ponovo nai na nebu. rtomir je
potpuno u oku i utuen zbog njenog stava.

Istina srei nadati se nije,
Jer nije, nit e biti sklona meni;
15

*************************
Htjede me ljubav usreiti slatka,
Ali kako joj slatkoa bjee kratka!
***************************
Vjenanje sa mnom stvar bi bila luda,
Jer mene vjeno prati srea huda.

189. strofa, 1. strofa - On odjednom ispred sebe ugleda Bogumilu u svetlu ispod duge i on je
potpuno dirnut tim prizorom. Po nekim laikim tumaenjima to je trenutak epifanije, ta slika
Bogumile je u epifaninom svetlu blesak svetlosti privid. rtomir pada na tlo videi nju
takvu, proima ga taj prizor. Brajovi u svom tumaenju kae da nema transcedencije,
obznanjivanja onostranog, obznanjivanja da je hrianstvo prareligija, nije odraz dominacije
hrianstva nad drugim verama to nije transcedencija duha on je osetljivog duha i zbog
toga je proet i zato to deluje na njega, on je dirnut ironija prema verama koje stvaraju
idole. To nije potvrda hrianstva, to nije transcedentna svetlost, nije potvrda
egzistencije. To je bljetav i monumentalan prizor jedne idealizovane figure, nita preko
toga.
Zato pristaje da preuzme hrianstvo kad nema nita od braka sa Bogumilom. On nije
shvatio da je pogreio. Drugi deo rtomirove motivacije dolazi iz rezigniranosti njegovog
duha, iz rezignacije. On nemo, ugaenih svih nada, preuzima hrianstvo - nemi
pristanak. On iz oaja ulazi, za ta god je posegnuo propalo je mat pozicija. Sva 3 oslonca
su nedovoljna, on nema kud, svestan je svog poloaja i rezignirano ulazi u hrianstvo, a ne
egzaltirano prepun vere i nade. To je Preernova ironija. Iz rezignacije, oaja, slabosti
potpuna demistifikacija ina pokrtavanja.
Molbi toj nijemo rtomir se skoli,
k Savici prie tamo gdje slap pada,
molitve svete misnik, on s njim, moli,
u ime Trojstva pokrsti ga tada.

..postade misnik, iz prsi mu proe
negdanja nada; pohodi zemljake
svoje, Slovence i jo dalje poe,
da goni smrt i bludnje oblake.
ocu svom Bogomila ode svetu,
vie se nisu vidjeli na svijetu.





16



KNJIEVNO-ISTORIJSKA POZADINA -
ROMANTIZAM KOD SLOVENACA
Pregled slovenake knjievnosti Marija Mitrovi.
Romantizam kod Slovenaca poinje 1830. god. asopis Kranjska belica. Te godine se
pojavljuje i kljuna pesma Franca Preerna Oprotaj s mladou. Romantizam u
Sloveniji traje do 1848/49.
Dve kljune figure romantizma u Sloveniji su Franc Preern i Matija op. Jedna od
kljunih osobenosti slovenakog romantizma je oslanjanje na stariju jensku romantiarsku
kolu (njima pripadaju Novalis i braa legel), za razliku od Hrvata koji se vraaju Herderu.
Bili su skloni antikim motivima, renesansnoj tradiciji, orjentalnim delima i literarnim
motivima. Oslanjanje na romanske pesnike oblike (sonet, stance, sestine, tercine).
Izdava i urednik asopisa Kranjska belica je Miha Kastelic. To je jo jedno vano ime
slovenakog romantizma, pored Preerna i opa. Jedan od kljunih oponenata te struje bio je
Jernej Kopitar. Slovenci ga nisu ba voleli jer je bio censor i usporavao je rad aasopisa
Novice 1843. Bio je Preernov protivnik.
Jo jedan vaan asopis Novice poinje da izlazi 1843. Objavljivao je i neke Preernove
pesme i narodnu liriku, ali je posle 1848. postao znatno konzervativniji.
Preern i op - su formirali elitistiki profilisan romantizam. Oni su insistirali na
intelektualnoj eliti i nisu bili sreni zbog uvoenja narodne kulture. Oni su smatrali da je elita
ta koja treba da formira, tj. oblikuje nacionalni jezik i kulturu.
Abecedni rat u Sloveniji koji se zavrava 1833. Matija op postao pobednik u tzv.
abecednom ratu. Borba za jezik koji nee biti podloan fonetskom naelu pisanja
(postojao je pritisak da private fonetsko naelo). Preern i op su branili etimoloko
naelo. Fonetsko naelo bi po njima dovelo do raspada jezika. Matija op objanjava zato
Slovenci ne bi trebalo da prihvate Vukove tedencije (fonetska naela pisanja pii kao to
govori), jer je slovenaki jezik sklon skraivanju (postao bi nejasan i liio bi na arapski).
Njima je bio cilj da kodifikuju jezik, ako bi prihvatili fonetsko naelo slovenaki jezik bi se
raspao na dijalekte. Odnosi pobedu nad strujama koje su bile bliske Vukovoj tedenciji. op je
bio protiv utilitarizma i prosvetiteljstva u literaturi i nije bio sklon vezivanju za usmenu
tradiciju, ve samo ako je oplemenjena romantiarskim autorima.
Jedan od autora tog vremena Jakob Fras se zalagao za ilirske ideje (Herderove ideje)
Ljudevita Gaja - postao konvertit - prelazi u Hrvatsku i postao jedan od vodeih stvaralaca
ilirske poezije pod pseudonimom Stanko Raz.
17

Prva proza od estetske relevancije u slovenakom romantizmu je proza Janeza Ciglera
1836. Srea u nesrei.
SMRT SMAIL-AGE ENGIA (IVAN
MAURANI)
Jedno od kljunih epskih dela romantizma, objavljen 1846. Lirska, dramska svojstva
karakteristina za epski romantizam. Kompozicija ovog speva podsea na 5 delova
dramskog teksta: Agovanje, Nonik, eta, Hara, Kob.
Virtuozan spoj narodnog i umetnikog, deseterakog i osmerakog, drugim rijeima Kaia
i Gundulia. U njemu je Maurani opevao stvaran istorijski dogaaj (iako gotovo
beznaajan, koji se odigrao 1840.). U celini to je scenska tvorevina u kojoj je osnovni oblik
monolog kao razmiljanje ili raspoloenje; glavni junak je narod. Smail-aga oznaava itavi
narod, on je kolektivni junak- specifinost hrvatskog romantizma za razliku od evropskog.
Za romantizam je specifino uzajamno legitimisanje poezije i istorije. Zato nastaje
nacionalna samosvest u romantizmu? Romantiari kau da istorija nije dovoljna. Tek susret
poezije i istorije stvara kulturne artefakte, stvara umetnika dela; da se istorija nadahne
poezijom. A sa druge strane neophodno je da poezija posegne za istorijskim injenicama da
bi se ostvarila nacionalna samosvest. Ovaj susret je vaan jer istorija kao ni poezija, sama po
sebi nije dovoljna. To je sluaj sa svakim od ovih dela. S tim to ovde dogaaj nije predmet
daleke prolosti (kao u Krtenju na Savici) ve je u to vreme.
Narativni identitet u svim ovim spevovima. Potraga za narativnim identitetom nacija. Mala
razlika izmeu istine i umetnike fikcije. Ova dela konstituiu narativni identitet nacije.
Udah istoriji ivota umetniko dela pisac. Odnos individue i kolektiva je vaan topos
romantizma. Duh posrednika u kolektivu. Sudbina kolektiviteta se posreduje kroz sudbinu
pojedinca izuzetnog pojedinca (Vladika Danilo u Gorskom vjencu; rtomir).
I Agovanje
Nema fantastike, ali je snaga crpi iz onostranog. Sprovoenje pravde pada s nebesa,
simbolino spira. U prvom monologu Smail-aga kako on sebe doivljava, on je centralna
linost epa. Durak ga savetuje da ne naudi Crnogorcima, jer e uslediti njihova odmazda zbog
zuluma, a on ga ubija to je taj moment zebnje. Animalna metafora: Ko da strepi mrki vue,
s planinskoga gladna mia (sebe doivljava kao vuka, a Crnogorce kao mieve).
Daje se gradativna slika muenja kojima su izloeni Crnogorci. Na sceni je svojevrsna
metonimija crnogorskog kolektiva slika celog naroda. Metonimina scena pokazuje
kakav je crnogorski kolektiv (na osnovu njihovog ophoenja, mi moemo zamisliti kako e
svi Crnogorci da se ophode). On prati muke i vidi njihovo dostojanstvo (ne putaj glasa od
sebe). Potpuno je miran pred prizorom muenja, ali ta se deava u njegovom unutranjem
ivotu? Kao da ga je neto dirnulo iznutra. Kao da ga mu je ledeni iljak dotakao duu: Ko
ledenijem ratom leden, iljak duu da mu dirnu - hiperbaton vrsta izokrenutosti reda
18

rei, neophodna je figura. Ledeni vrh je jedva primetna zebnja koja proima njegovo
srce, a koju on sam sebi ne priznaje.
Smail-aga: junak + tiranska figura duguje konfiguraciju Osmanu. Nosi tu harizmu
negativnog junaka. Ovakav junak ima poreklo u baroknoj knjievnosti (Osman je najbolji
primer). Ti junaci svedoe o tome da zlo mora imati svoj kraj oholost i tatina moraju biti
kanjeni.
On je demonizovani romantiarski antijunak toliko je negativan da su razmere njegovog
nasilja ogromne i da se samo njegovom smru moe uspostaviti, tj. promeniti poredak stvari.
On nije samo demonizovani junak, ve ima sferu intelektualnog osetio je zebnju, ali to
sebi nije priznao. Romantizam ima akcenat na psihikom (u realizmu dvojnost
psihosocijalna).
Smail-aga osea zebnju, ali je ne priznaje i potiskuje je iz sfere svog sopstva, on ne eli to
da prihvati kao deo sebe. On je pun tatine, oholosti, on ne eli to da prihvati. Kako radnja
odmie to to potiskuje se vraa udvostrueno jaaju destruktivni i samodestruktivni
impulsi jer ne priznaje da je to deo njegove linosti. Postoje lajt motivi (detalji) u spevu koji
svedoe o gradaciji destrukcije (na poetku jedva primetno, a na kraju destruktivni strah).
Razarajui vid potisnutih oseanja muenje. Muenje e se vratiti ako odmazda. Durak ga
upozorava, a on ga ubija. On svedoi o aginom strahu i to mora biti uklonjeno, Durak
svedoi istinu koju aga ne eli da prizna, zato ga ubija, da mu dokae da to nije istina
(simboliki in nasilja simboliki uklanja zebnju iz sebe ali samo prividno).
Promena perspektive kada to vie nije agin monolog animalna metaforika se menja - aga je
sad zver (Stoji aga gorsko zvijere). Promena perspektive koja svedoi o Smail-agi (sada je
blia implicitnom autoru). Menja se animalna metaforika. Kontrasna vrednost.
U I pevanju se pojavljuje Novica, Durakov sin. Jedna od umetnikih sredstava su refrenska
ponavljanja to je lirsko sredstvo izraavanja (ukrtanje dramskih, epskih i lirskih
elemenata). Dramski element: nonik, uvodi se zaplet, mnogo je metafora i retorikih
konstrukcija iz narodne knjievnosti takoe vrsta lirizacije.
II Nonik
Ovo pevanje je svojevrsni zaplet (namera figure koja se kree). Retorska ponavljanja. Postoji
i upliv narodne tradicije.
Pojavljuje se Novica, on je taj nonik. Autor ga opisuje. Stie u Cetinje, zaustavlja ga straa i
pita odakle je. Mudar Turin, mudro odgovara, on im kae: Ja sam junak od Morae
hladne i da eli da se osveti Smail-agi dakle imamo i ovde konvertita. Durak je blii
orjentalnom duhu, a Novica Crnogorcima. Novica je crnogorsko ime. Durak je konvertit
svest o podvojenosti identiteta. Durak uvodi konvertitsku nijansu svom sinu daje
crnogorsko ime koje svedoi o identitetu. Ne zna se da li je roen ili se preobratio (islam).
Novica je konvertit u nastajanju (vraa se svome identitetu), a Durak je uveo
konvertitski duh.
19

Straa mu kae da skine oruje, pa ga putaju da ue u grad. im Novica ue na kapiju
simboliki se raa zora, anticipira propast Smail-age (nesta zvezde age-engia aluzija
na aginu propast). Osveta je kljuni motivacioni faktor kod Novice.
III eta
Daje se slika crnogorskog kolektiva, on mora da bude kompaktan, integrisan, celovit u
romantizmu, da bi se moglo govoriti o nacionalnom identitetu.
Romantiarska estetika metamorfoze tla posredstvom prirode svojevrsnost srasla onih koji
brane samo tlo i samog mesta. Tajno okupljanje crnogorske ete zavera to govori o teini
posla, jer naspram njih je veliki tiranin. Kao da iz samih stena metamorfozom nastaju junaci.
Saoptenje se odlae, samo Bog zna kuda eta ide eta ispunjava cilj koji je vii od nje
same najvia osveta kolektiva. Neophodno je da se individualna motivacija prevode u
kolektivnu u metafiziku ravan. Kompaktnost i unificiranost kolektiviteta. Jedino to
opravdava ako je od Boga hrianstvo proima crnogorski kolektiv svest nacionalnog
identiteta i nacionalne odbrane hrianski ojaano panteistikim nijansama.eta ne
sprovodi zemaljsku pravdu, ve viu (kada ubiju agu, oblak se otvori i oisti tlo od greha).
Slika metafore da slika ima kasniji jai odjek kasnije u delu. Neophodan ritual.
Duhovnik (drugaije predstavljen nego u Krtenju na Savici), on je asketska figura
potpuno posveena svom pozivu. Motivacioni govor svetenika pred borbu aluzije na
zlatno doba, pastirski idealizvan ambijent (koji je lien vina, ita Vjekovi Ilirije) vredan
odbrane.
Predstava turskog kolektiviteta - metafore pozajmljene iz Osmana, ali u ilustrativnoj funkciji
transcedencija u ilustrovanoj f-ji; bez onostranosti; demonstracija turske prirode
demonizovana.
Novica se vraa na scenu: on je konvertit, postoji preokret u njegovom biu nekada je bio
krvnik kleti, a sada je oslobodilac.
Sam svedoi o konvertitskom biu preuzima hrianstvo i krsti se. Uzimanje hrianstva je
neophodno, jer da je on ostao u islamu:
1. Kolektiv ne bi bio kompaktan
2. To bi bio in izdaje, istog nasilja. Ali da osveta ne bi bila samo in izdaje, ve da
ima metafiziku dubin, tj. da bi predstavljala sprovoenje Boje pravde, prestaje
da bude lina.
On temeljno menja i preobraava svoje bie, perspektivu sveta, sudbine. Ali ako je imao
hrianskih korena, pa se vratio u hrianstvo, kao da se gubi snaga njegovog obrta, gubi se
konvertitski koren ublaena otrica njegovog preokreta. Koren hrianski islam ponovo
hrianin.
20

Ritual nisu vie nasilnici, taj in ima snagu legitimiteta (legitimacija ruka pravde).
Osveta postaje vii in, prestaje lina osveta sprovoenje vie (Boije) pravde, a ne
nasilnika.

IV HARA:
Hara od kulminacije ka peripetiji pratimo gradaciju nasilja, ovde dolazi do te krajnje take.
Date su scene prikupljanja haraa. Ovde se slikaju jo dva kolektiviteta Turci i raja. Uvodi
se kolektiv raje, kao 3. kolektivitet.
1. eta
2. Turci - Turska zajednica se slika sa 2 postupka: animalna metaforika i metafora
pakla.Sve je u imanenciji, nema transcedencija, ali slike kojima se posreduje jesu odraz slika
Turaka u Osmanu (onostrana strana, demonski svet, pakao). Iako je eta ula u postupak
priea, potrebno je da se u samom toku radnje motivie postupak.
3. Raja jo jedan kolektiv (pored ete) koji je oponent. Dehumanizovana raja
dehumanizacija raje je njena uloga unitenje svakog dostojanstva je odreujue svojstvo
raje. Vana je jer je Smail-aga ubio Duraka i nekoliko njih mora da se pokae da se agino
nasilje ne zaustavlja smru Duraka i da odmazda nije uslovljena samo Durakovom i smru
nekoliko Moravana, ve prirodom Smail-age koja je tiranska i paklena. Odmazda ete nije
samo hir, ve je in vieg, metafizikog smisla. Potrebne su situacije koje poveavaju
njegovu tatinu. Naruena je njegova slika pred rajom. Sadistika i demonizovana slika age.
Sadistika priroda je prikazana kroz nasilje nad rajom prikaz razmera njegovog zloina.
Muenje raje (gradacioni stepeni). Razmere nasilja demonizovana figura koja uiva u
zloinu. Prorefrenska ponavljanja. Slike zastraujueg muenja uspon nasilja. Smail-aga
demonizovan antijunak, tiranin koji mora biti svrgnut (potrebni su spoljni faktori)
potrebne scene muenja raje, jer tek smru prikazuje se dehumanizam.
Sabija se i obrt i rasplet u ovom pevanju. eta posrednik boanske pravde. Ovde je to dato
u posredstvu ljudi i prirodnih deavanja. Lajt motivski elementi oblaci u eti.
Dat je niz slika muenja raje. Slike su date gradativno. Poenta je potpuna dehumanizacija
raje. Gradaciono i groteskno muenje raje. Turci se smeju nad mukama raje (paklene slike).
Bes, gnev. Njegov duevni ivot nemir, krvavi plamen. Demonizacija bez veze sa
onostranim, demonizacija figure koje uivaju u zloinu. 575.smeju se grohotom. ,mogo
ironije, groteske, gradacije. Propast Turske grobovi pod snegom. Figure iz paklenog sveta
kulminacija oholosti i muenja raje. Najava novih muenja koja se vie ne mogu izdrati.
Scena kada Smail-aga grekom povredi sopstvenog ratnika, povredi mu oko ali to je
ruenje slike pred rajom, koju on eli da izgradi, udar na njegovu tatinu pred narodom. Nije
njega briga za ratnika, ve za ugled. Novi podsticaj za onu zebnju od ranije koju je potiskivao
-potisnuti impulsi jaaju, pojaana oholost; sve to je potisnuto sada se vraa u njegov
unutranji ivot. Nakon toga su jo gore scene nasilja, ali to nije konana taka kulminacije.
21

Umetnuta pesma o Rizvan-agi ona je odraz epske tradicije; implicira na Smail-agu.
Integralna pria koja se pojavljuje u epu i sublimira ideju dela i ono to je preutno.
Moli Bauka da uz gusle otpeva pesmu o Rizvan-agi i on pristaje. Narator ga naziva lukavim
pevaem. Obrasci usmene lirike Bauk peva uz gusle. Aga eli da uje pesmu, da nasluti
svoj status, kako e se o njemu pevati uzajednici koju mui. Nada se da e uti neto o sebi,
da e biti slavan kao Rizvan-aga posle smrti, ali pesma dobija neoekivani obrt. Rizvan-aga
posle smrti biva ismevan od strane raje i to je u stvari prikaz Smail-age. Bauk anticipira status
age i kako e njega doivljavati. Pesma o Rizvan-agi intergrativna pria - Smail-aga e
biti predmet ismejavanja, prieljkivae njegovu smrt. Bauk je lukav peva, pesmom o
Rizvan-agi anticipira status Smail-age posle njegove smrti.
Sve vreme nasiljem pokazuje da eli da dehumanizuje narod (potkiva raju, sadistiki se
ponaa). Zato aga koji potpuno dehumanizuje raju, eli da u seanju tog kolektiviteta, u
njegovom kulturnom kodu ostane upamen kao junak?
S jedne strane to je njegova oholost i tatina, a s druge strane konvertitski impuls. To je
odraz njegove oholosti, ali ne samo to postoji i konvertitski impuls (ili je bio hrianin
ili ima razumevanja za hriane).On nije lien razumevanja za kulturni kod koji je pokuavao
da dehumanizuje, da mu oduzme pravo na ivot. Burna reakcija je vid konvertitskog impulsa,
kontakta sa drugim nasleem. Sluajui pesmu aga reaguje na tu pesmu kao da je to njegov
kulturni kod konvertitski impuls eli da zna kako e biti upamen (moda je bio
konvertiti, moda nije). Nije mu stran duh te zajednice. On nee uzeti hrianstvo, ali nije
lieno da je bio u kontaktu sa tim nasleem (moda je uzeo islam). Nije indiferentan prema
nasleu raje. Njemu je stalo do memorije te zajednice, koja se prenosi usmenim putem.
Nema jaeg oruja od unitenja kolektivnog seanja jednog naroda.
Pesma o Rizvan-agi je primer pesama kakvih ima u Ilijadi integraciona pria
sublimira se ideja epa. Bauk peva o Rizvan-agi, a u stvari peva o Smail-agi. Turski atori se
porede sa grobovima koji su pod snegom smrt:
Bijeli se adorje bijelo
Na tihotnoj mjeseini
Ko golemi grobovi pod snijegom

Nakon Baukove pesme, prikazana je reakcija Smail-age:

Jo dok kobna pjesma iz usta
Bauku se grme razlijegae
Tko je u agu, a ne u pjevaa
Pogled upro, taj mogae
Po licu mu poznat jade,
Boli, srdbe, gnjeve, bijese,
I stotinu inijeh srda,
Ponositu tono u srcu
Na uh svaki bruke i ruga
22

krvavijem nokti gnezdo riju to potpuno ispunjava njegov duevni ivot.

Obrt dolaze Crnogorci na scenu, bitka. Smail-aga gine, pored njega lei mrtav Novica.
Personifikovana slika smrti:

U odei noi crne
Prijeka u u krvcu smrt po polju grezne;
Plahom munjom oi joj se svijetle
A proz kosti hladan vjetar duje;
Glasom groma grozno podvikuje
***************************
I uzdie, piti, cii, hripi,
A pak grabi sada krste, sad Turke
Ter im svojijem ruhom oi vee.

V Kob
Kob je svojevrsni epilog. Zavrno pevanje, najkrae, reprezent onoga o 3 stvarnosti; krajnja
taka sveta u kojoj oholost i tatina idu u sunovrat groteskna slika agine glave koja se
klanja krstu i svima se klanja. Zaokruivanje prie u epskom romantizmu. Opta svojstva
evropskog romantizma. Vrlo razliiti junaci.

VJEKOVI ILIRIJE IVAN MAURANI
Lirska pesnika obrada i sublimacija ilirske ideologije. Pesma koja manifestno reflektuje
stavke ilirskog pokreta. To je ideoloki pokret 3/4 decenije 19.veka narodni preporod. To je
pokret koji je teio obnovi nacionalne kulture, osamostaljenje svih vidova ivota. Pokret koji
je teio da uvede narodni duh u kulturu Hrvata, da je predstavi autonomnom. Iz njega je
proistekao hrvatski romantizam. Reflektuje ideologiju ilirizma (panslovenska objedinjenost
Srba, Hrvata..).
Ispevano u 23 oktave, stih je 10-erac (komunikacija sa usmenom knjievnou). Poinje
idilino-pastoralnim ambijentom, zlatno doba, prikazani pastiri (Iliri) esencijalnost ideje
ilirizma, ideal panslavizma. Namerno se na tome insistira, da je ideja ilirizma iz zlatnog doba
i tog ambijenta (kada nisu postojali konflikti, ni imovinske raspodele). Sloboda, saglasje sa
prirodom. Nije se znalo nita o mogunosti sukoba. Iz tog ambijenta dolazi ilirska misao.
Zakon je svakom um i dua. Zakon nije neto to je napisano izvan oveka. Zakoni su bili
imanentni ljudskoj prirodi (a ne prisila, zakon je danas uvek prisila). Idealistika predstava
zlatnog doba. Blizina oveka i Tvorca (slika Boga je posrednija). Doao je kraj tom zlatnom
dobu raspodela imovine i prvi sukobi. Drugaije se imenuju, nisu vie pastiri ve seljani.
Implicira se da se sa pastirskog ivota prelazi na zemljoradnju kretanje na skali civilizacije,
civilizacijski korak napred. Ali jo uvek postoji vrsta saglasja oveka sa prirodom u kojoj
23

ivi. Razvoj civilizacije. Uvodi se kljuni problem - zlo dolazi sa neprijateljima. Postupak
anahronizama neprijatelji razliitih vremena (Rimljani, Huni) dati svi u isto vreme (kao da
se sve odigrava u isto vreme). Objedinjavanje neprijatelja simbolie razmere. Niz strofa
pastiri zamenili plug. Svedoenja o tome da seljaci, pastiri moraju da uzmu oruje. Niz strofa
o herojima tih junoslovenskih prostora. Saglasje junaka panslavizam.
Ljudevit Gaj kljuni ovek ideje panslavizma. Sugeriu se 2 stvari (aspekti):
1) Nesloga kao jedan faktor destabilizacije ilirskog prostora
2) Anticipacija boljih vremena, slike prostora sloge.

ILIRIZAM
Narodni preporod poinje polovinom 4.decenije 19.veka (oko 1835.). Ilirizam je tenja
narodnog i kulturnog preporoda, ima prosvetiteljsko svojstvo, jedna od tenji je
kodificiranje knjievnog jezika. Re je zapravo o prostoru Hrvatske koja je bila raslojena na
3 oblasti (dijalekta) i teilo se unifikaciji i jedinstvu.
Kljuni asopis tog periodaDanica ilirska od 1835. izlazi kao dodatak asopisu
Novine Hrvatske. Danica ilirska prestaje da izlazi 1843. kraj ilirske ideologije,
zabranjuje se pominjanje ilirizma (vraanje na uticaj Bea). Danica ilirska uvodi
tokavski govor - 1836.
Hrvati dobijaju neke institucije. To je period nastanka Matice 1842. Kazalite 1840.;
Ilirska itaonica 1838.
Za ilirski pokret vana su 3 naslea/tradicije:
1) Klasino naslee
2) Usmena (narodna) tradicija
3) Dubrovaka knjievnost (Smrt Smail-age engia).
Najvanije delo je delo Ljudevita Gaja Kratka osnova horvatsko-slavjanskoga
pravopisanija 1830. tampano u Budimu. eleo je da lii hrvatski jezik diftonga. Uvodi
dijalektike znake.
Nekoliko figura koji su prethodili ilirizmu su:
Tito Brezovaki kajkavski komediograf, pisao na kajkavskom, ali naglasio znaaj
tokavskog. Nekoliko decenija pre pojave ilirizma upuivao na znaaj tokavtine u delu
Andrije Kaia Mioia.
Janko Drakovi feudalac koji je zastupao ideje ilirizma u viim drutvenim slojevima;
bio je pesnik i promovisao je ilirske ideje (koje su zastupljene u obinoj graanskoj klasi).
Graani nisu imali politiku mo.
24

Jo dva vana asopisa:
Kolo - izlazi od 1842-1853. Urednik je bio Stanko Vraz; osim ilirskih tedencija imao i
romaniarske tedencije.
Zora dalmatinska 1843/4 1849.
Jedan od aspekata ilirizma je panslavizam. Ilirizam je imao panslovenske tenje.
Ilirizam je vreme kada rastu romantiarske tenje meu Hrvatima. Uticaj Herdera
vane su njegove ideje (da je budunost oveanstva sublimirana u slovenskim narodima).
Kljuni pesniki anr je budnica (vrsta rodoljubive pesme - buenje nacionalnog
duha) pesme koje su imale nameru da probude nacionalnu samosvest.
Ljudevit Gaj Jo Hrvatska nije propala.
Vidljiv upliv romantizma (Kolo reflektuje duh romantizma).
Stanko Vraz ulabije 1840. zbirka pesama, objedinjavanje ilirske i ljubavne poezije.
Petar Preradovi (Srbin) Prvenci 1846. zadobija osobine romantizma.
Kljuni dramski autor je Dimitrije Demeter (poreklom Grk). U njegovoj dramaturgiji
unose se elementi ilerove dramaturgije, tj. elementi ilirizma i upliv romantizma (zapadnog
romantizma).
Prva hrvatska drama pisana novim tipom knjievnog pravopisa (tokavtinom) je
Juran i Sofija 1839. Ivan Kukuljevi.
1843. se zabranjuje svaki pominjanje ilirizma, ilirskog imena u hrvatskoj kulturi
(Danica ilirska objavljuje se samo pod imenom Danica)
1845. Zora dalmatinska preuzima Gajev pravopis.
Literatura: Miroslav icel Pregled novije hrvatske knjievnosti; Ivo Frange Povjest
hrvatske knjievnosti; Ivo Frange Ilirizam realizam.







25

AVGUST ENOA
(1831 1881.)
Kljuni autor protorealizma kod Hrvata. Protorealizam prelazni period ka realistikoj
poetici u hrvatskoj knjievnosti; neto to nagovetava. Prelazni period ka realizmu posle
ilirizma i romantizma; neka vrsta romantizma i realizma. Jo uvek postoji prisustvo
romantiarske poetike, ali se javljaju i prvi elementi realizma. enoa je umro 1881.
Naa knjievnost
Njegov kljuni programski tekst, objavljen 1845. u bekom asopisu Glasonoa. Uvodi
kljuna poetika naela protorealizma. Iznosi sledee: Knjievnost treba da pomae
emancipaciji hrvatskog naroda i kritikuje tadanju hrvatsku knjievnost zbog izostanka
uticaja na socijalni i drutveni ivot. Insistira da knjievnost mora da bude tedenciozna, da se
bavi socijalnim i drutvenim pitanjima, da budi nacionalnu samosvest i identitet u narodu.
Kao primer navodi poljsku knjievnost u kojoj je ak i knjievnost za decu nacionalno
profilisana. On nije protiv knjievnosti koja je pouna, popularna i zabavna, on je protiv onih
koji se distanciraju od irih italakih masa, kae da je teko pisati popularno. Veruje da
knjievnost treba da bude ogledalo narodnog ivota (zrcalo pukog ivota). Razlikovanje
novelistikog i epskog ina (pristup stvaralatvu). Zamera epskom pristupu - za njega to
podrazumeva usmerenost knjievnosti na turska osvajanja, period dominacije itd. Zamera
piscima vrstu upornog sterotipa pri slikanju romana, zamera im i ablone slikanja junaka,
mnogo sentimentalizacije prolih vremena, slikanje patosa.
enoa je predstavnik istorijskog romana. Po ugledu na Valtera Skota on reorganizuje
istorijski roman. Insistira na tanijem slikanju lica i stanja prethodnih epoha.Kae da je
novelistiki in tanije crtanje stanja prethodnih epoha (ne sentimentalizacijom), eli da se
otrije, realistinije crtaju likovi. Da se odustane od tematizovanja samo turskog perioda, ve
proirivanje raspona tema prolog vremena. Preporuuje itanje narodne knjievnosti.
Karanfil sa pjesnikova groba
Proza protorealizma. Koje su osobine realistike, a koje romantiarske? Poruka koja se
alje irim krugovima za buenje nacionalne samosvesti. U obe novele postoji pripovedni
okvir. Pripovedni okvir je specifina, formalna odlika novela. To je pripovedna instanca
izmetena prostorno i vremenski od prie koju pripoveda. Mogu biti:
Legitimiui (on je blii realisitkoj poetici) ili integriui (Dekameron, 1001 no; jedna
situacija koja je nadreena svim ostalim priama) pripovedni okvir.
Legitimiui okvir tlo blie realizmu. Prividno se brie razlika izmeu dela i stvarnosti.
Pripovedaka instanca i okvir su tako formirani da imaju funkciju stvaranja iluzije o
autentinosti i injeninoj snazi onoga to se pripoveda. Slino tehnici skaza, prividno se
brie ta granica.
26

Pripoveda je uvek konstrukcija (to nije enoa). Pria poinje tako to narator lista knjiicu i
konstatuje da ta knjiica ima duha i da je svojevremeno bila Preernova, kroz postupak
retrospekcije eli da realizuje vreme ivljenja (da je oivi ponovo). Apostrofiranje cveta iz
knjige, odnos realizma i romantizma komponuje od karakteristika junaka do stilskog
insistira na spontanitetu. Iz reenice u reenicu se smenjuju romantiarski i realistiki
elementi. Realistino pripovedanje: neposredni govor bez stilizacije realizam, a u
sledeoj reenici kae: ta je da je od srca je romantizam. Variraju poetike reference,
variranje senzibiliteta.
Metanarativni nivo komentarie se sam nain pripovedanja.
Homodijegetiki pripoveda ako uestvuje u radnji; Heterodijegetiki pripoveda ako
pripoveda ne uestvuje u radnji.
Ovo je aka pripovetka koja se bavila procenom rasta i kolovanja knjievnih junaka.
Tokom tih akih dana, pripoveda upoznaje Alberta. Albert je drugi glavni junak ovog dela;
pri upoznavanju uvodi se njegov nacionalni identitet.
Problem identiteta: Konstruktivne i esencijalne crte identiteta. Albert je Slovenac, koji je
odrastao u germanskoj atmosferi. Samo sa sluavkom je govorio na maternjem jeziku. Albert
je gubio svest o vanosti nacionalnog identiteta, iako je Slovenac. Reflektuje se da je
identitet je vrlo esto konstruktivne prirode - identitet je neto to se formira podobno
okolnostima u kojima se formira; neto to izrasta, to nas formira. 2. oblik je esencijalni
identitet ono to se odupire svakom konstruktivnom okviru. Ono to se ne menja - ak iako
promeni veru, ostaje u dui Srbin. Nezavisno od konstruktivnog okvira postoje esencijalne
crte identiteta.
Uticaj drutveno-politikog, socijalnog momenta. Motivacija junaka u realizmu je
dvojna: psiholoka (realizam) + drutveno-socijalni momenat junaka (okvir).
Vaan faktor u konstituisanju nacionalnog identiteta je literatura koju itaju. Albert je
izloen nemakoj literaturi (najuspelija dela nemakog romantizma) nema ironizacije tih
velikih nemakih dela, nisu predmet kritike, ve se kritikuje konstruktivni okvir
kulturnih modelusa koji su Hrvati prihvatili, i u koje se ukljuuju ta dela. Kritika snage
konstruktivnog okvira te literature. Gete i iler nisu predmet rugla, ve njihov uticaj na
ljude. Kritikuju se romantiarski postupci i romantiarska opta mesta, a ne romantizam
uopte.
Albert je sklon identifikacijia sa likovima dela koje ita. Kritika krhke i povodljive, ne
previe snane prirode samog Alberta. Kritika podreivanja manje kulture veoj.
Promenljivost identiteta Alberta groteskno, karikaturno prikazan. Niz scena u kojima
je Albert karikatouralno prikazan: kad krene sa patosom da recituje stihove pred devojkom iz
naroda, to izaziva smeh. Vid humora izmeu groteske i naturalnosti neto je smeno
kada su okolnosti pogrene (citiranje ekspira pred seljankom). Kontekstualizovane
okolnosti. Humor funkcionie u zavisnosti od okolnosti; humor zavisi od konteksta.
27

U procesu upoznavanja, narator kae za sebe da je i on odrastao u germanskim okolnostima.
Za sebe kae da je zagrebaki sin (vapi) - sinonimija za mladie koji su rasli u nedostatku
nacionalnog identiteta (lien nacionalne samosvesti). Nije umeo lepo da govori hrvatski.
Imagologija sfera humanistikih nauka koja se bavi predstavama sebe, drugog svog, tueg
identiteta u knjievnosti i kulturi bojene su stereotipima. Nacionalni identitet bojen
stereotipima.
Auto ima autorova predstava sopstvenog identiteta. Kad on kae da je zagrebaki sin
auto ma.
Hetero ima predstava tueg identiteta.
U tom procesu samospoznavanja i odrastanja oni odlue da posete slovenake planine, oblae
se kao romantiarski junaci tu je vidljiva kritika romantizma.
Deskripcija kranjskih gora poviena sentimentalizacija pri opisu ambijenta gde borave (vole
mesta) romantizam u pejzanim deonicama (neu da vas zamaram sa opisom daljih naih
putovanja). Narator reflektuje nalonjenost tom predelu i nacionalnu samosvest.
Uvodi se nova junakinja iz tih krajeva, Nea, ona je devojka iz naroda nije romantiarska
junakinja. Ona je posrednik narodnog duha kojim nisu ispunjeni ostali junaci. Postoji niz gde
ih uvodi u kontekst ivota u Kranjskim gorama, u kontekst Preernove literature, o
Preernovom ivotu.
Reflektuje se kriza identiteta. Promena okolnosti, druga kultura, drugi jezik. Melodija
slovenakog jezika sputa se na njegovo srce i menja ga iz korena: mali narodi mogu
pristupiti u slovensko kolo. Dobijaju svest o panslavizmu budunost sveta je u
slovenskim narodima (Herder). Oni veruju da se ono to je u njima postojalo samo probudilo,
veruju da su doli do neega to je ve postojalo u njima - esencijalna nit ( a ne
konstruktivne prirode, pa da je oni menjaju).
Nikada neu zaboraviti da me je poezija privela istini ilerova ideja. Herder da um
moe da stvara i menja ljudsku prirodu. Kae: Nisam siguran da li je iler adekvatan za
ovo podneblje. Niz primera pomou kojih junaci dolaze do nacionalnog identiteta. Opis
rom.
2. deo njih dvojca se zaljubljuju u Neu.
Diskurs komentara autora autor komentarie, unosi tendencioznost. Odklon od
romantiarskih stereotipa kada Albert pie poeziju Nei demistifikuju se opta mesta
romantizma. Kad se pojavi neposredniji ton izraza blii realizmu blie tehnici skaza
verodostojnosti.
Prepliu se romantiarski i realistiki elementi. Ideja nacionalnog identiteta je romantiarska.
Albert uvek sa patosom govori, stalno ponavljanje tih pokreta. Patos svedoi o presudnosti
preokreta njihovih ivota.
28

Element humora, koji nije toliko proet satirom straar. Komine situacije bez satirine
osnove.
Izvesna figura na padini pojavljuje se Nemac. Kako je on predstavljen? Hetero ima
jedna vrsta satirinog otklona potpuno groteskno prikazan. Primer gde se ironino pristupa
aktuelnom primeru nemake kulture, ali se sami predstavnici nemake kulture ne ironizuju
iler bi se okretao u grobu.
Promenjena okolnosti, mesto, vodi. Mehaniko ponavljanje.
U zavrnici romantiarske odlike na kraju, jer umire. Idealizovani okvir junakinje, jer su
zaljubljeni. Nea je posrednik stranog duha, da obnove duh koji je ve u njima.
Romantiarska nacionalna samosvest.
Prijan Lovro
1873. Niz poetikih osobenosti. Po istini je podnaslov ove novele (realizam). Legitimiui
pripovedni okvir. Iluzija verodostojnosti i istinitosti. Narator na selu, u vreme berbe. U toj
atmosferi upoznaje izvesnu crnu udovicu bez demonizovanih konotacija nepotpunog
predstavljenog identiteta reflektuje se topos mistine fatalne enske figure.
Oni razgovaraju o knjievnosti toga vremena. Ona se vrlo kritiki odnosi prema hrvatskoj
knjievnosti. Ona gotovo parafrazira enoove stavove iz teksta Naa knjievnost. Narator
podrava njen stav, da piu o naravima ljudi, ne poznajui ljudske naravi. Junaci graeni su
graeni sterotipno. Manifestuje se tehnika skaza. Narator preuzima re pripovednu
instancu, svedoi o svom prijatelju Prijan Lovru da su pripovedni junaci mogui i u
hrvatskom ambijentu, da je ubedi da ta knjievnost nije doivela potpuni krah i da postoje
takvi junaci. Prevrednuje skepsu ene, da je mogue nai figure koji bi mogli da budu
intrigantni junaci. Ovo e biti iva i prosta istina - realizam.
Retrospekcija narator govori o studijama i o prijatelju Prijanu Lovri koji je pohrvaeni
Slovenac. Prvi put kada se pojavi daje njegovu fiziku predstavu, realistiko slikanje lika,
konvencija. Slikanje figure vrlo precizno i bez patosa, ali se ipak uplie romantizam (ima
ukrtanja realizma i romantizma) on ima sjaj u oku - sama njegova priroda je blia
romantiarskom junaku, ali su okolnosti u kojima se on nalazi, u kojima ivi u svetu
realizma.
Bitan je i drutveno-socijalni kontekst. Opis njegovog unutranjeg ivot je u
romantiarskom kontekstu. Nagovetaj burnije prirode Prijana Lovra (oscilacija opisa)
sjaj u oku romantizam.
Jo jedan aspekt njegove pojave ma koliko bio pristojno obuen, postoji doza
neuglaenosti, nelagodnosti u odei koju nosi novi tip knjievnog junaka tip
kaputaa junaci koji dolaze iz provincije, malograanske hrvatske sredine u vee
kulturne centre (Prag) i pokuavaju da usavre sebe na putu ka obrazovanju. Likovi kaputaa
su uvek nedovreni, nedoreeni, polovini, uvek izmeu 2 sveta: onog iz koga potiu i onog
29

sveta u koji ulaze (2 sfere provincije i grada). Nisu nedaroviti, ak su vrlo daroviti. Niz
okolnosti njih spreava i sputava determinisanost u njihovim ivotima (npr. glavni junak U
registraturi). Kaputai dolaze u urbanu sredinu, ne uklapaju se lako u drutvene pozicije.
Uglavnom zavravaju tragino, ak bizarno (U registraturi).
Prijan Lovro nosi romantiarska naela sa sobom u vremenu kada ne funkcioniu, to ga
sputava. Dolazi u urbanu sredinu. U njemu je sve kipelo. Okolnosti su po njega vrlo
represivne. Ulazi u niz socijalnih modela ivljenja moe da postane svetenik, rizu
doivljava kao oklop.
I ovde je literatura koju ita ta koja oblikuje njegov lik (Getea, ilera, Rusoa, Kanta).
itanje literature je vano za oblikovanje kulturnog modaliteta. Ovde su nemaki pisci tu da
izraze njegovu romantiarsku prirodu. Oi as sanjive, as vatrene (metonimija) specifino
za junake romantizma, na planu slikanja njegove prirode. Samo je srce ivo, a sve ostalo je
mrtvo u njemu odlika romantizma.
Ptica podrezanih krila u snu metafora njegovog stanja u drutvu. Ekstenzivni duh
sveobuhvatni romanitzam. On vidi duu sveta koja vlada da sveobuhvati znanje ljudskog
duha. Kada sree nekadanju ljubav, sam Lovro tu epizodu sa njom naziva romantinom
podrivanje i dezintegracija romantiarske poetike, jer je naziva romantinom i
prevazienom. Integrisan rom. Prevodi idilu u prozu dezintegracija romantiarske poetike
realizam.
Kod njega variraju romantiarske ideje prvo totalitet znanja, sklonost ka znanju, a u
drugom trenutku tetnost znanja. Rusoistika ideja da znanje ne mora initi dobro oveku.
Kako god on ostaje u romantizmu.
Pri kraju se uvode elementi socijalno-drutvenog konteksta - korupcija socijalno drutvene
okolnosti su ga ometale.
Prelaz iz romantizma u realizam - opis Milke: opis ene koja svira na klaviru, meseina,
eterina, idealna svojstva romantizam. Kako joj se on pribliava vidi bore, starica
realizam. Iz romantiarskog pripovednog modusa se prelazi u realizam. Demistifikacija
romantizma 136.strana.
On zavrava u samoubistvu, ne uspeva da se snae. Njegova romantiarska priroda
sputana je s jedne strane nesrenim ljubavima, a s druge strane socijalno-drutvenim
okolnostima.

Pjesnikove crtice; Seoske crtice.
Matoeve novele: Mi, Balkon, Cvjet sa raskra, Iglasto eljade.


30

Ante Kovai
U REGISTRATURI
Kljuni roman hrvatskog realizma. Iako roman koji se kritiki odnosi prema romantizmu,
pored realistikih, ima i elemente romantizma. I protomodernistiki elementi elementi
koji nagovetavaju modernu. Glavni junak, Ivica Kimanovi kaputa koji svoj sloen
ivotni put zavrava u poaru.
Kovai je bio radikalnije za hrvatsku samostalnost. Napisao je parodijski spev Smrt babe
engikinje (karikira Mauranievo delo).
Roman poinje opet pripovednim okvirom. Drugaiji pripovedni okvir nego kod enoe.
Govore akti personifikovana, parabolina scena, proeta fantastinom konotacijom, sa
satirinim elementima. Intenzivni poetiki dijalog akata u pripovednom okviru. Akti
razgovaraju umesto samih ljudi. Parabolian plan akti su predstava hrvatske kulture tog
vremena. Jedna vrsta sukoba starih i novih snaga. Kod enoe, okvir ima legitimiuu ulogu
(funkcija odravanja iluzije onoga to se govori). Ovde imamo naruavanje legitimiue
funkcije, ovde ne govore ljudi. Ubedljivije je kada akt iznosi priu, nego ovek sloenija
priroda ovog pripovednog postupka i tu se ve manifestuje nagovetaj modernije
knjievnosti. Vie puta se javljaju akti u razliitim etapama.
Pripovedni okvir satirian, kritika onovremenog drutva. Ambijent sela prate profilike
vrednosti, bojeno humorno-satirinim elementima. Reflektuje se razgradnja romantiarske
polarizacije junaka.
U prvim scenama, u prvom poglavlju postoji opta polemika akata u jednoj birokratskoj
dokumentaciji (gde su zapisi, razni birokratski podaci o mnogim ljudima te sredine). I ti akti
polemiu, razgovaraju, dobijaju personifikovana svojstva. Znai, na samom poetku mi ne
moemo da kaemo da je taj pripovedni okvir strogo legitmiui. Kako moemo da kaemo
da je to, ako ovo nije ona realistika poetika, bliska skazu, gde legitimiui okvir stvara
iluziju verodostojnosti izgovorenog. Ovde niko ne treba tu iluziju. Zapravo umesto
antropomorfne figure, dolazi do elemenata fantastike, do elemenata parabolinih
implikacija. Ali sa druge strane (to je ono to ovo delo ini sloenijim od enoinog dela) ima
li ieg legitimnijeg od samog teksta? Nije li dokument izraeniji garant (od oveka, od
prianja) da je ono to je u tom tekstu zabeleeno, stvarno tako i bilo. Krajnje ambivalentna
pozicija ovog okvira. Legitimiui okvir nije kao kod enoa, ali istovremeno dobija drugu
legitimiuu snagu to su tekstovi, to vie nisu ljudi, koji mogu da mistifikuju, da
preutkuju, da ono to pripovedaju mogu da emotivno oboje, pa da pomalo iskrive samo
dogaanje. Tekst je skup oznaitelja koji naelno i uvek isti, ali on je varljiviji od ljudskog
bia, on je iz konteksta u kontekstOsim toga ovaj pripovedni okvir ima parabolinu ulogu.
Na delu je sukob akata koji su mlai duhom, koji donose neke nove ideje, nove sadraje
i akata koji su zastupnici konzervativne struje, konzervativne kulture u Hrvatskoj tog
vremena. Drugim reima, sukob samih akata (dokumenata) je parabolino satirina
31

slika sukoba u hrvatskoj kulturi tog vremena (Hrvatske u doba realizma, 8., 9. i poslednja
decenija 19. veka). Dakle, govorei o sukobu akata, mi govorimo o sukobu novih snaga na
politiko-drutvenoj sceni i konzervativnih snaga (koji recimo veruju u prevlast latinskog
jezika, koji veruju u nunost komunikacije i podreenosti Beu). Kovai je inae bio deo
jedne politike sturje, koja je bila protiv enoa, ak protiv Maurania, jer je verovala da je
suvie blaga prema uzurpatorima Hrvatske nezavisnosti (to nije ona nezavisnost iz 1941. ili
ova dananja to je druga vrsta nezavisnosti to je nezavisnost u svom izboru, svest o tome
da je Hrvatska u stalnoj zavisnosti od tih dominantnih kulturnih i politikih centara i da to
mora nekako da se prekine).
Dakle, sam taj pripovedni okvir je neto drugaije prirode, implikacije poetike su neto
sloenije nego kod enoa. Pri tome u nastavku, videemo, on se vie puta obnavlja, vie puta
se vraa, vie puta je on aktuelizovan. ak je i vrlo specifina narativna pozicija koja vodi
kroz ovaj roman, sam akt o ivotu Ivice Kimanovia negde progovara.
* Prozopopeja figura, kada ono to je neivo progovara (zid, kamen) u poeziji, dobija glas i
antropomorfna svojstva.
Ono to je posebno vaano za razumevanje ovog pripovednog okvira, to je jo jedan detalj
u nastavku kada se ponovo obznani taj pripovedni okvir, u toj optoj polemici, optoj galami,
gde se zapravo reflekutje dinamika kulturnog, javnog ivota u Hrvatskoj tog vremena, jedan
od akata upotrebi nekakav latinski citati u svojoj argumentaciji, u toj optoj guvi, iz
jednog pravnog spisa i u prvi mah to nije previe bitno, ini se. U prevodu taj citat glasi:
ega nema u spisima, toga nema i to ne postoji u svetu u prvi mah to je deo te satirino-
paraboline slike, sukoba starih i novih ideja u Hrvatskoj tog vremena. Meutim taj iskaz ima
izraenije poetike implikacije, a radi se o sledeem: ne govorimo o tome da ovaj upliv
fantastinih elemenata (takoe nas pomera negde blie horizontu modernije literature), ali
ono to je vano to je da se negde naruava onaj odnos tekst-stvarnost koji postoji u
realzmu, gde zapravo postoji, uslovno govorei, podreenost tekstualnosti samoj stvarnosti.
Da je tekst neto to treba da odraava deavanja u stvarnosti i da tekst nema tek tako
autonomiju spram same stvarnosti, znai mimetiki taj princip u stvarnosti crpe grau za sam
tekst. Meutim ovde se ta hijerarhija stvarnost tekst pomalo naruava, negde se
prevrednuje. Ovde se kae da ono ega nema u tekstu, zapravo ne postoji u svetu. Time smo
blii onom modernijem razumevanju knjievnosti, modernijem razumevanju literarnog
govora, gde knjievni izraz, nuno, ne mora biti mimetiki ustrojen, tu se ve nagovetavaju
antimimetika svojstva moderne knjievnosti. Ovo nije moment gde Kovai potpuno
autopoetiki, samosvesno eli da anticipira nove talase u knjievnosti ne radi se o tome.
Radi se o tome da ak nezavisno od volje autora, tekst poinje da pokazuje svojstva koja
negde integriu mimetiki, narativni, pripovedni koncept i anticipiraju jednu vrstu autonomije
teksta spram same stvarnosti. ega nema u spisima, toga nema u svetu manifestuje se
anticipacija moderne knjievnosti. Tekst dobija primat nad stvarnou.
Odnosno, izvesno je da ovim umetnutim citatom, deava se odstupanje od mimetikog
koncepta knjievnosti i nagovetaj antimimetikog odnosa izmeu teksta i stvarnosti, gde
zapravo stvarnost ne mora biti nadreena samom tekstu.
32

I POGLAVLJE: I kad se zavri taj prvi pripovedni okvir prvo poglavlje nakon ovog
pripovednog okvira je poglavlje o odrastanju Ivice Kimanovia. Mi se upoznajemo sa
ambijentom u kom je on rastao (idilina patrijarhalna sredina), upoznajemo se sa sredinom u
kojoj je sticao prva iskustva i ve prvi pasus otkriva sledee: njegov otac Joica
Kimanovi, ima nadimak Zgubidan (vrlo siptomatino) lokalni muziar, to je figura koja
muziciranjem, jednim leernijim ivotom pokuava da zaradi za porodicu. Njegov prvi
komija je Kanonik (takoe simptomatino) re je o jednoj vrlo rigidnoj i konzervativnoj
figuri koja veruje da je itanje i pisanje antihristovo jevanelje. Ve u tom prvom pasusu
sazajemo neto o toj sredini u kojoj odrasta Ivica Kimanovi. Kae se da iako nije itao
moderne pedagoge, iako nije itao Rusoa, njegov otac je najvie u praksi sprovodio njegova
naela (akt Ivice Kimanovia govori da spontanije njegov otac sledi rusoistika naela od
svih onih koji su itali Rusoa). Ve tu vidimo da postoji jedna tenja da se taj period
detinjstva predstavi sa izvesnom empatijom, sa jednom idealizovanom aurom. I to traje kroz
ovaj roman vrlo dosledno.
Znai ve na poetku se sugerie sledee: da opozicija selo i grad, koja postoji u realistikoj
literaturi, da ovde kod Kovaia dobija vrednosne implikacije, da je selo ambijent gde se
zadobijaju uzviene etike vrednosti, gde su ljudi predstvaljeni kroz jednu idealizovanu
perspektivu, imaju ist pogled na svet, dok je urbana sredina mesto izopaenih karaktera,
leglo zla, hipokrizije i ljudskih sunovrata. I to je jedan aspekt kritikog realizma, time se
kritiki vrednuje onaj ambijent u kom e tek obitavati Ivica Kimanovi.
Ono to je simptomatino za Kovaiev izraz je to da on zaista insistira na vrednosnoj
polarizaciji junakinje koje dolaze iz seoskog ambijenta su uvek iste prirode, idealizovanog
pogleda na svet. Meutim slikajui seoski ambijent, Kovai neretko posee i za nekim
humornim efektima i ti humorni efekti imaju jednu diskretnu dozu kritike. Znai
kritiki realizam samog enoa, se najpre reflektuje u slikanju urbane sredine, na prvom
mestu. Ali postoji i ova vrsta kritikog otklona od seoske sredine, samo je ona diskretnija i
obojena je dobronamernim humorom. Dakle, ta polarizacija je upeatljiva, nedvosmislena, ali
nije potpuno banalna. Postoji kritiki otklon i od seoske sredine npr. scene potpuno
groteskno-karikaturne tue njegovog oca i Kanonika koji se valjaju po blatu, istovremeno to
izazova humorne efekte ini se bez neke kritike teine, ali kad pogledamo malo dublje
implikacije, on pokazuje ljude iz te sredine kao neobrazovane, neprefinjenih manira i
ponaanja.
I u tom razvoju i opisu njegovog detinjstva, ve se vidi da je Ivica Kimanovi u svojim
ranim godinama, figura koja se razlikuje od dece u svom okruenju, da je darovitiji od
sredine, da ima talenta za kolu, da je inteligentan, i ve se nagovetava mogunost njegovog
odlaska na kolovanje u urbanu sredinu. Osim njega, u tim njegovim ranim godinama,
izdvaja se izvesni Miha, Kanonikov sin, koji nije nekog preteranog intelektualnog
poetncijala, koji je ogranienih intelektualnih horizonata kao i njegov otac Kanonik. U prvi
mah se uini da bi Miha i Ivica Kimanovi mogli biti oponenti, njihove osobine su u tim
prvim slikanjima, zaista polarizovano postavljene. Meutim, ovde se reflektuje snaga
realistike motivacije junaka da smo na tlu romantiarskog kodiranja knjievnijh junaka
(npr. roman Seljaka buna tamo junaci koji su oponenti na poetku,tj. koji imaju
33

kontrastno postavljene osobine, oni su oponenti do kraja romana nema geneze junaka). A
realistika poetika donosi upravo genezu (transformaciju) junaka i onda mi ne moemo da tu
nasluenu polarizovanost negde opravdamo do kraja nema stabilnosti oponentnosti. Junaci
se razvijaju, ulaze u razliite okolnosti, njihove prirode se menjaju i svaki strogo polarizovani
odnos negde pada u vodu, oni bivaju sloenije ustrojeni. I naravno krivac za to bie i rast
relevancije socijalno-drutvenog konteksta, uvoenje te dvostruke psihosocijalne motivacije.
Uvodi se jo jedan markantan knjievni junak, koga imamo do kraja romana, on je
Kumordinar or roak koji boravi u gradu; figura koja je primer skorojevia,
pokondirene tikve, jedna figura snobovskog ponaanja, manira koji su lieni svake
sofisticiranosti (njegov nain upranjavanja higjene, obedovanja za stolom). Koje slike
predstavljaju ora? Pompezno oblaenje, vrlo primitivna priroda. or je primer jedne
groteskno-bizarne predstave kaputaa, bez tragine aure ne one koja tragino zavrava,
ve jedna vrsta groteskno-bizarne varijacije tog tipa junaka. Zato to je on neko ko je iz
provincije otiao u urbanu sredinu i zaista ostao nedovren, ali se ta nedovrenost ne
reflektuje u traginom kraju, ve se reflektuje u jednoj skorojevikoj prirodi, on se oblai
poput kardinala, a njegova higijena je na vrlo niskom nivou, i to sa ponosom istie u svom
okruenju. Meutim on je takoe predmet kritikog realizma slika njegovog ponaanja i
dranja je zapravo implicitna kritika tog skorojevikog sloja koji postoji u hrvatskom
drutvu. Ali on je znaajan iz jo jednog razloga zbog razvoja radnje, on e i te kako biti
uz Ivicu Kimanovia kada bude otiao da se koluje, on e biti kljuan faktor njegovog
snalaenja u tom novom okruenju.
Familija odlui da Ivicu Kimanovia poalje na kolovanje. Zavrni redovi ovog poglavlja
I taj dan je osvanuo. Porodica se okuplja, u jednom srceparajuem momentu, oni se
oprataju od Ivice Kimanovia, svesni da ga nee dugo videti, ali to je za njegovo dobro. Ali
kada uemo u sledee poglavlje, postoji izraziti diskontinuitet u temporalnoj organizaciji
ovog romana godinama smo unapred, godine nedostaju koje treba da svedoe o ivotnom
putu Ivice Kimanovia. Umesto da u jednom linearnom toku, mi pratimo njegov sledei
korak, dolazak u novu sredinu, upoznavanje sredine, okruenja, manifestovanje njegovog
talenta u toj novoj sredini, itd. to sve izostaje i on se odjednom obznanjuje u potpuno
novom ambijentu, ni sam nije svestan da se tu naao i ne samo to, mi smo svesni da su godine
ukinute. Znai na planu kompozicije, na planu temporalne organizacije postoji izraziti
diskontinuitet, postoji odstupanje od strogog uzrono-posledinnog i preglednog niza,
postoji odstupanje od recipijentskog oekivanja, od jednog horizonta oekivanja koji je
i negovao realizam da se gradi jedna kontinuirana i celovita slika razvoja junaka i
njegove sudbine. Deava se zapravo neto to na tom kompozicionom planu organizacije
vremenena, nagovetava moderniju knjievnost. Ne kaemo da toga nije bilo ranije, ali
postoji niz faktora koji e zapravo ovde (ne poetiki, samosvesno, da je on seo i rekao hm,
ovako e pisati za 30 godina) ve je logika organizacije teksta lagano krenula da naputa
jedan stabilniji mimetiki horizont i perputa se novim pripovednim tehnikama. Rez
preskoene godine diskontinuitet u kompozicionoj organizaciji narativnog toka moderno.
Prvo sledee poglavlje nakon toga, je jedno od kljunih poglavlja u romanu, koje poinje
reima: Boe moj, kako li je voljko i ugodno u tom niskom krevetu, na tim mekim
34

perinama, meu tim nabubrim jastucima. Sama svest junaka postupno saznaje gde se
nalazi sugerie modernost. Narativni tok nije nuno stabilan, ve je usloveljn buenjem
svesti junaka proto modernistiki momenat. Budi se korak po korak tok je
fragmentizovan. Ono to se predoava, predoava se u njegovoj perspektivi (krevet, pa pod,
pa gola ena, pa ogledalo) asocijacija na sopstvenu majku. Narativni tok se formira u svesti
junaka.
Ivica Kimanovi se budi i ono to sledi u narednih nekoliko pasusa, je zapravo narativni
tok koji je ustrojen podobno logici svesti glavnog junaka. Drugim reima, narativni tok
nije voen nekom prividnom, objektivnom, nadreenom instancom koja eli da ouva
kontinuitet naracije; nego je narativni tok voen tim postepenim i diskontinuiranim, pomalo
haotinim procesom buenja glavnog junaka. Kako se njegova svest postepeno budi, tako
se u jednom fragmentarnom nizanju iskaza, izgrauje i narativni tok. Zapravo, to je
neto to itekako e doiveti ekspanziju u modernoj literaturi (npr. kod Prusta, itekako,
pripovedni tok zavisi od svesti junaka; ukoliko on se po asocijacijama vraa u prolost,
retrospekcija je nuna i to u jednom izrazitom zamahu). Ovde nije re o strogoj retrospekciji i
nije re, da ne bude zabune, jo uvek nismo na tlu toka svesti, ali postoji jedna vrsta
diskontinuiranog, fragmentizovanog narativnog toka koji je podoban logici buenja i
logici vijuganja svesti glavnog junaka. Ne nekoj nadreenoj instanci koja eli neku
unificiranost tog teksta da odri, ve iz koraka u korak kako se budi glavni junak, tako mi
fragmentarno saznajemo ta on vidi oko sebe, ta mu dolazi kao prva asocijacija.
Asocijativnost njegove svesti je nadreujue naelo bilo kom drugom naelu u
organizaciji narativnog toka. To nije u celom romanu, to je u ovom delu ali to je taj
minimalni iskorak ka modernijoj knjievnosti. Vreme je organizovano po logici asocijativnog
toka glavnog junaka, po logici diskontinuiteta, kompoziciona kordinata teksta je potpuno
drugaija, ne onako uredno, pregledna.
On se lagano budi i ni manje ni vie pored sebe vidi: golo tjelo ene boanske lepote.
Otvara oi, a ono ogromno zrcalo (ogledalo) pred njim. Ogledalo gde god se pojavi ima
snanu simboliku vrednost, time se jasnije vidi priroda onog koji pogleda u ogledalo (junak
pogleda u sopstveno lice i preispituje sam sebe: otkud ja ovde, da li sam odstupio od
sopstvenih etikih principa). Tu je ogledalo jo uvek na tlu nekog funkcionalnog sredstva u
raslojavanju ovih prihvatljivih i neprihvatljivih vrednosti. I sad sledi deonica kada se on
odmah po asocijaciji seti sopstvene majke: Oh majko moja, ti priprosta, ti pobona
seljanko. Ali na planu tipologije junaka i poetike logike Kovaia to je potpuno opravdano,
jer u svetu vrednosti Ivice Kimanovia, postoji stroga polarizacija tih vrednosti taj seoski
ambijent, etiki profil ljudi u tom ambijentu i urbana sredina kao jedna uznemirujua,
destruiua sredina. On e taj momenat doiveti kao jednu vrstu iskoraka iz onog etikog
horizonta u kom je iveo i naravno prva asocijacija e biti neko ko je nosilac vrednosti u tom
starom horizontu, a to je majka.
Ali ta osoba pored koje se on budi je zapravo jedan od kljunih razloga njegovog kasnijeg
sunovrata. To je izvesna Laura. Laura je u mnogo emu ustrojena kao romantiarska
junakinja ovo je u tom smislu sloen roman, iako postoji rast relevancije, socijalno-
drutvenog konteksta a kroz sve to prolazi jedna junakinja, koja kao da je dola iz jednog
35

drugog vremena, iz potpuno romantiarskog sveta. Laura je potpuni oponent vrednosti
koje je on imao i iji je simbol njegova majka. Rez u naracijia rez njegovog ivota ono
to njemu odreuje ivot, to je ta situacija u kojoj je on u krevetu sa Laurom. Period pre tog
trenutka je period njegovog uspona, a odnos sa Laurom menja sve i predstavlja poetak
njegovog sunovrata. Ona je romantiarska, demonizovana antijunakinja, mistifikovanog
porekla, koja unitava sve one koji joj se priblie.
Kompozicija, pripovedni postupci, okvir, tranvestija anra moderno.
Jo jedan aspekt modernosti je tranvestija, izokretanje anra, ne postoji stroga uzrono-
posledina struktura. Roman se zaeo pod nekim okvirom obrazovnog romana gde glavni
junak ima razliite peripetije kroz proces obrazovanja, ali ipak doivljava punou. Ovaj
roman zainje tu putanju. Meutim glavni junak doivljava sunovrat, obrt - tranvestija i
ironizacija tog anra romana. Ta vrsta odnosa izneveravanja anra nagovetaj
modernosti.
Mi smo ve stekli izvesnu predstavu da se roman u poetku formira podobno anru
obrazovnog romana, da zapravo knjievni junak pokazuje izvesna svojstva, izvesnu
naklonost ka napredovanju, izvesni talenat i onda sredina to prepoznaje, i on se preputa
novim ivotnim iskustvima, procesu obrazovanja. Kako odmie radnja, mi bismo moda
mogli oekivati da roman zaista podri tu anrovsku matricu (koja je bila vana u
prosvetiteljstvu, u romantizmu). Znai junak koji kroz razliita ivotna i obrazovna iskuenja
napreduje, ponekad doivljava pad, pa se onda podie; ima nekad mentore, vodie i na kraju
doivljava punou svog duha. Meutim, ovde postoji jedna vrsta tranvestije,
izneveravanja tog anra umesto takvog puta, mi se zapravo susreemo sa potpunim
sunovratom junaka. Sav potencijal koji je imao i sva uzlazna putanja, od trenutka susreta sa
Laurom, kree silaznom putanjom, kree ka sunovratu, a na planu anra i kompozicije
kreu u izneveravanje i tranvestiju anrovskog oblika.
Najpoznatija tranvestija anra obrazovanog romana je nastala u 20.veku, to je roman
arobni breg tu glavni junak u jednoj mimetinoj sredini, veruje da napreduje, da saznaje
neka nova iskustva, ima ak i mentore, uitelje, a zapravo je sve vreme statian, njegov duh
ostaje u statinim okvirima. Tu je naelno data osnova obrazovnog romana, a zapravo se ona
izneverava.
Ovde takav odnos prema nekim anrovsko-kompozicionim svojstvima, nekog linearnog
i narativnog toka se zapravo izneverava i mi imamo diskontinuirani tok uz potpuni
sunovrat i suicid glavnog junaka kasnije. On na kraju romana potpuno biva van zdrave
svesti, gubi razum.
Ivica obitava u kui izvesnog Mecene, koji je zasluan za opstajanje Ivice Kimanovia od
koga finansijski zavise i Ivica i Laura i or. U tom Meceninom domu, izmeu ostalog,
mnogo je posluge. U Meceninom domu svi ive na visokoj nozi, ali sam Ivica Kimanovi se
teko snalazi u toj atmosferi, jer je ta atmosfera bojena hedonizmom, bojena jednim
raskalanijim ivotom. Ivica nastavlja sa svojim kunim vaspitanjem. Reflektuju se vrednosti
koje je Ivica Kimanovi doneo (patrijarhalni duh). U odnosu Ivice Kimanovia prema tom
36

okruenju, zapravo se reflektuje sukob vrednosti koje su prisutne u ruralnoj sredini i
vrednosti koje su potpuno liene aksiolokih lestvica u urbanoj sredini.
Obratiti panju, kad budemo itali, kako su vrednosno raslojeni enski likovi, na one koje su
iz urbane sredine i na one koje su iz ruralne zajednice. Njegova majka, Anica (njegova
potencijalna draga) one su neretko idealizovano koncipirane, sve to kau je bojeno
nekavom patinom tog patrijarhalnog ivota i vrednosti, dok Laura, koja je iz urbane sredine,
potpuno je generator svih restruirajuih snaga u romanu.
Mecena je feudalna figura koja je predstavljena kroz vizuru parodije. Jer taj feudalni
sloj nestaje. On je predsednik dobrotvornog drutva parodija institucije. Ravan ironizacije
njegova jedina funkcija je funkcija predsednika, a samo to drutvo ne funkcionie kako treba.
Mecena je iz feudalnog sloja, jedina mo je to je predsednik feudalnog drutva (bez ikakvog
politikog i javnog uticaja).
Ironino slikanje Mecene je u simbolinom nestajanju starih tedencija. Ironijski zaokret
pri kraju ivota postaje finansijer novih politikih i kulturnih tedencija u drutvu
ironija nestajanja tog feudalnog sloja i njegove pozicije.
Gde se jo vide parodijski elementi? Kada Mecena dozna za odnos Laure i Ivice, istera ih
parodija isterivanja iz raja. Parodija jer Mecenin dom nije bio raj, niti su Laura i Ivica
bezgreni junaci.
Mecenina figura je esto parodijski formirana - roman Seljaka buna istorijski
roman 19.veka, enoin kljuni roman. Glavni junak je Tahi, nasilna figura koja provocira
bunu. To je negativni junak, demonizovan antijunak, feudalac. Tipoloki je blizak
antijunacima kakav je Smail-aga engi. Kako odmie radnja njegovo nasilje je sve vee i
vee, dok ne umre na kraju. Sam Kovai nije bio blizak enoi, on je bio za nezavisnost
Hrvatske u svim aspektima ne voli ni Maurania ni enou. Zato on parodira njihove
elemente. Lik Mecene je parodija Tahe iz Seljake bune vrlo mu je blizak Mecena po
samovolji, bahatosti.
Predistorija Mecene: pretpostavlja se da mu je majka iz egzotinih krajeva. Saznajemo
da postoji velika verovatnoa da je on Laurin otac, a on ivi sa njom u bliskoj vezi
(incestuozni momenat). On je obeastio neku devojku...Laura je odgovorna za njegovu smrt,
ona podmee poar i uzima mu blago. Kako radnja odmie ona je sve demonizovanija.
Retrospekcije kojima se daje predistorija Mecene (predmet udara kritikog realizma) - u 2
svetla - mladosti i starosti:
Slika iz mladosti je data u vidu osionog, bahatog, samovoljnog i oholog feudalca, to to
poini u mladosti (obeastio devojku), sve mu se vraa (ker iz tog nasilnog odnosa je
Laura) incest. Njegov sluga u mladosti Crni Jakov je jedna vrsta zastraujueg alter ega
samog Mecene, ono to Mecena ne moe da stigne, on to uradi. On ojaava osobinu samog
junaka, najmranije njegove crte.
37

U starosti njegov alter ego i sluga je Kumordinar or, groteskna figura liena svakog
potovanja, osoba vredna kritike, kao da se promeni Mecenin alter ego pad njegove moi.
Kovai namerno daje njegovu sliku u starijim godinama kada je oronuo. Kao da se
parodiranjem ora, parodira i sam Mecena. Odjek humornih postupaka, satire.
Rudimir Bombardirovi ejkovski on pie govore meceni (dezintegracija
romantizma). Kovai kritikuje mnoge topose romantizma. Re je o figuri koja je svojevrsna
parodija romantiarskog pesnika. Nadri pesnik bez talenta, koji hoe da se probije u drutvu.
Dvostruki odnos prema romantizmu. Ovde se romantiarski stavovi, pogled na svet
doivljavaju ist. prevazieni. U govorima koje pie ajkovski postoje parodije stihova iz
Smrt Smail-age engia. Govor povodom godinjice drutva ima u njemu i parodirani
govor svetenika iz Smail-age engia (patos koji je neprilian toj gozbi) - govor koji je
nekada bio sublimacija ideje ilirizma, ovde je parodiran.
Predistorija Laurinog ivota: Laura je osmiljena kao tipska romantiarska junakinja,
fatalna figura (famme fatal). Demonizovana ljudska figura, koja je odgovorna za sunovrat
glavnog junaka. Slika Laurinog unutranjeg ivota data je u konceptu romantizma -
objedinjavanje vrlo suprotstavljenih stanja duha, u njoj. Ona u sebi objedinjuje vrlo opozitne
aspekte ljudske prirode, ambivalentna priroda (aneoska lepota i zmijska zloba 2 lica, 2
krajnosti).
Nekoliko retrospekcija gde Laura govori o svojoj prolosti jaka mistifikacija (shvatamo da
je dosta toga mistifikovano).
Ona govori o svom poreklu i detinjstvu; udni moment u umi (Ivica na kraju kae da ne
veruje da je to istina). Prisutna mistifikacija da li Laura lae ili ne, nju to dodatno ini
neprozirnom. Meceni je majka, tj. Laurina baka je iz egzotinih krajeva to to je ona
romantiarski zavodljiva, uslovljeno je njenim poreklom. Dakle i sama Laura vodi poreklo iz
egzotinih krajeva.
Zato je uopte ta linija porekla vana, zato podrazumeva jednu vrstu preplitanja
romantiarske i naturalistike motivacije. Ukrtaju se 2 vida motivacije: romantiarski +
naturalistiki vid motivacije junaka.
1) S jedne strane imamo odraz te romantiarske motivacije. Ovde postoji
dejstvo stereotipa, da egzotino poreklo podrazumeva temperamentnu, dvilju
prirodu (ta moete oekivati od mecene, od njegove pohotne prirode; ta moete
oekivati od Laure, kada su oni poreklom, zapravo delimino iz egzotinih krajeva,
gde je to rub civilizovanosti, gde se razoblieno..) to je jedan aspekt koji je
romantiarski bojen tom stereotipnom motivacijom.
2) Ali drugi aspekt/drugo nalije je naturalistika (neto modernija) motivacija
gde zapravo bioloko poreklo + incest uslovljava karakter junaka. Bioloko poreklo i
incestuozni odnos je jedan deo skupine toposa naturalistike poetike (ta vrsta
incestuoznog odnosa, zatim uslovljavanje karaktera junaka biolokim poreklom
proistiu iz naturalistikog doivljaja motivacije junaka). Drugim reima, ta moete
38

oekivati od Laure kada je njeno bioloko poreklo povezano sa mecenom; nije mogla
od toga pobei to je jedna vrsta naturalistikog determinizma, da je njena priroda
dramatino uslovljena njenim poreklom, iako ona toga potpuno nije svesna, ve
kasnije kada ubije mecenu, saznaje svoje poreklo. Ali od toga se ne moe pobei.
Evo jo nekih primera. U zavrnici raste romantiarsko uslovljavanje junaka, raste
romantiarsko ustrojstvo u kompozicionom planu. Imamo romantiarski ustrojen
kraj. U zavrnici romana (ta romantiarska motivacija postaje sve vidljivija), Laura u elji
da se osveti svima iz svog okruenja postaje hajduica, uzima oruje u ruke, osniva svoju
bandu i svi koji su joj se nali na putu u ovom romanu, zavravaju smru. Nema tipinijeg od
tog sentimentalizovanog, romantiarskog zaokruenja prie. Nju hapse na kraju, osuuju
na smrt, streljaju, i kada je streljaju iz njenog tela ne istie krv. To znai da se u ovu njenu
romantiarsko-naturalistiku motivaciju ukljuuje i element fantastine motivacije, da
je u njoj bila jedna nit njene prirode, koja se samo moe pribliiti fantastinoj motivaciji, koja
nije do kraja potpuno objanjena i razjanjena, ali koja svakako ima udela u konstituisanju
njenog lika.
Kako se to zapravo reflektuje u njenoj predistoriji. Ona je govorei o svojoj predistoriji,
govorila da je obitavala u nekoj mranoj umi gde je negovala izvesna baba Huda. Potpuno se
stvara bajkovit ambijent, gde zaista moe biti upliva fantastine motivacije. Meutim, ta
njena predistorija je krajnje dvosmislena i tu delo dobija na vrednosti ako je lagala, onda u
njenoj predistoriji nema fantastine motivacije, ako nije lagala onda je u njenoj predistoriji
zaista ukljuena fantastina motivacija. Drugim reima ta mogunost osciliranja znaenja
njene predistorije, ta mogunost ukljuenja i iskljuenja njene fantastine motivacije je
neto to njen lik ini sloenijim.
Moda je mogua mistifikacija (Laura i njen ivot, i ena kod koje ivi kao vetica).
Potencijalno raste fantastina motivacija, ali mogua mistifikacija. Neputanje krvi kada je
ubiju svedoi o fantastici Laure u romanu.
Mehanizmi odreenih likova parodijski ustrojeni. Parodija izgona iz raja isterivanje
Ivice i Laure iz Meceninog doma od tog trenutka kree sunovrat Ivice Kimanovia.
Kada mecena sazna za intimni odnos Ivice Kimanovia i Laure, on ih progoni iz svog doma
tu se reflektuje jo jedan parodijski postupak (ovaj roman u sebi ima jedan uoljiv
lanac parodijsko-humornih-satirinih postupaka). Po nekim tumaenjima, ta situacija
njihovog isterivanja iz meceninog doma, je parodija na izgon iz raja. Sam mecenin dom
nikako nije neto to je podobno raju (to je jedan hedonistiki dom), sam mecena nije primer
nekakvih aksiolokih visokih principa. Ali ni sam prestup Ivice Kimanovia i Laure, ne
bismo mogli da kaemo, da je neki prestup na planu saznanja i planu ljudske prirode. Sve to
zapravo nema stvarnu teinu i ozbiljnost, ali dramatino se odraava na njihove ivote i
predstavlja prekretnicu u njihovim ivotima i parodijski zaokret koji u sebi negde taji i taj
topos izgona iz raja. I zaista od tog momenta, kree sunovrat Ivice Kimanovia, koji
pokuava da povratkom u selo, obnovi svoje ivotne snage, da povrati sebe. Laura kao fatalna
39

figura prati ga, gde god se pojavi ona unitava njegov ivot i ivot njegovog okruenja. S
kim god da doe u kontakt, naruava ivote oko sebe.
Postoji jedan itav deo romana koji je posveen slikanju te socijalno-drutvene sredine i
socijalno-drutvenog ivota. Ovde je pria dobrim delom data kroz slikanje tog
socijalno-drutvenog konteksta. Taj aspekt je primer kritikog realizma hrvatske
knjievnosti. Slika se uspon na socijalno-drutvenoj lestvici onog jadnog Mihe sa poetka,
koji nije budio optimizam kod njegovih roditelja, nije previe iskazivao talenta ni za nauku ni
za neto drugo, ali je na nagovor svog oca uzeo i zaprosio za enu, ker zelenaa gava
Medonia oholu i runjikavu Justu i tada naglo kree njegov napredak na socijalno-
drutvenoj lestvici. Slikanje trgovakog sveta je dato kroz kritiku vizuru, kroz mnoge
karikaturne situacije, kroz groteskne tue u krmama, kroz jednu vrstu potpune
posveenosti novcu kao jedinom merilu vrednosti.
Kada vidi ta se deava sa Mihom, onaj Zgubidan, iji je sin Ivica Kimanovi bio
potencijalno veliki intelektualac, pa zavrio u potpunom sunovratu, gledavi kako napreduje
susedov sin, kae: Novac je najvei, najjai, najsavremeniji gospodin danas u svetu, prema
njemu se svi odreuju elei da kae da je novac kljuno merilo podobno kome se ljudi
odreuju. Znai nema druge aksioloke jedinice koja je ubedljivija od novca u ovoj sredini.
Ali ak i kada se ostvari taj drutveni uspeh Mihe kao trgovca, dolazak Laure razgrauje i tu
sredinu. Ona kada se pojavi, razgrauje i tu vrstu odnosa.
Koji su kljuni postupci, kojeg tipova su junaci u ovom romanu, njihovi odnosi,
motivacije, koja su romantiarska, koja realistika (kritiki realizam), naturalistika,
koja protomodernistika svojstva ovog romana? Dati primere za to.










40

JANKO KERSNIK
Kljuni pisac slovenakog realizma. Zbirka kratkih novela (crtica) pod nazivom Seoske
slike. Mi radimo samo 4 novele (zajedno imaju 15-ak strana): Iz zemljinih knjiga,
Dva oca (Maeka), Seljakova smrt, Mamon.
Prvo poreklo njegove poetike (iz toga je negde proizala njegova poetika) - on je poeo
knjievnu karijeru kao pisac feljtonist, stalo mu je do injenica i dokaza onoga o emu je
priao, tj. vrste injenine osnove o onome o emu pie.
Drugo poreklo njegove poetike je izloeno u predavanju iz 1878. Razvoj svetske
poezije on tu kae da bi u poetici realizma vredelo zadrati odreenu meru idealizma, i
delimino se u toj svojoj nameri poziva na Turgenjeva.
Na njegovu poetiku je posebno uticao autor Fran Celensti i njegov tekst Nae obzorje
1882. u tom tekstu se insistira se na kritikoj otrici realizma (realistike poetike).
ta zapravo podrazumeva idealizam? U prvi mah ini se paradoksalnim spoj neeg
idealistikog i realistikog. Evo ta je pod idealizmom podratumevao sam Kersnik: on je u
svojim crticama teio da stvori pseudo-dokumentarne (pseudo - injenine) osnove. Teio je
da stvori utisak verodostojnosti onoga o emu govori i da je to podrano konkretnim
birokratskim, dokumentarnim polazitima. Stvarao je jednu vrstu pseudodokumentarnih
okvira svojih crtica, da je radnja esto nadograivana na nekim detaljima koji su toboe
preuzeti iz konkretnih spisa, iz konkretnih birokratskih zapisa (ak sa ciljem da se navodi ime
i prezime odakle je to preuzeto, o kome se govori). Stvarao je taj utisak o verodostojnosti, ne
onim pripovednim okvirom kao enoa (legitimiui pripovedni okvir), nego ovom vrstom
pseudodokumentarne osnove. Neko e rei, pa kako je onda mogue bilo kakav idealizam u
tome pronai? On je zapravo, pod idealizmom podrazumevao sledee: da se na takvoj
narativnoj (pseudodokumentarnoj) osnovi, moe nadograditi pria koja e stvoriti
utisak kao da je u pitanju neki drugi anr, poput tragedije i poezije. Drugim reima on je
verovao, da je mogue u kratkim proznim formama, na tim pseudodokumentarnim osnovama,
ispripovedati odreene tragine ljudske sudbine i da recipijent kada to ita zaista ima svest,
ne samo o socijalno-drutvenom kontekstu (na emu realizam inae insistira), ve svest o
traginim razmerama neije sudbine.
Pria iz Zemljinjih knjiga sam naslov svedoi o tome da se materijal preuzima
iz nekakve birokratske osnove, iz tzv. zemljinih knjiga , odnosno birokratskih zapisa - to
su zapisi o birokratskim dugovanjima mnogih graana i porodica, i oduzimanje zemlje ako ne
mogu da plate. Pravnik i lekar razgovaraju o tome da li postoji poezija u aktima, birokratskim
spisima. On eli da nadogradi priu na detaljima iz birokratskih spisa. Pravnik eli da dokae
da u zemljinim knjigama (u lapidarnom i suvom stilu akata, bez sentimentalnosti, bez
suvinog patosa) ima poezije i tragedije. Dijalog lekara i pravnika: Da li je mogue da se u
birokratskim spisima pronae poezija? Pravnik tvrdi da je to mogue, da je on na osnovu
nekoliko svedenih setenci o dugovanjima jedne porodice rekonstruisao njihovu traginu
priu to je onaj idealizam o kom Kersnik govori. Da je iz tih taksativnih, suvih birokratskih
41

injenica mogue rekonstruisati tragine ljudske sudbine i pravnik to pokuava da dokae. On
sa svojim prijateljem govori kako je propala ta porodica, ije podatke vidi iz zemljinjih
knjiga. Dokazau ti ukratko da ba kod nas, u naim suvoparnim, pranjavim aktima, ili ak
u jednom jedinom zapisu, moe pronai itav roman, tragediju, da katkada tragediju. Suv,
lapidarian stil naeg slubenog pisma ne daje nikakvu boju, ali se dobijaju ove tragine
razmere. Sam taj pravnik je zapeatio sudbinu te porodice, on sam je kumovao
propasti te porodice ije je dugovanje napisao u crticama.
Dva oca I porodini odnosi se ukazuju kao odnosi kroz materijalno. Postoji
ponavljanje obrasca interpersonalnih porodinih odnosa, sukoba oca i sina. Iz generaciju
u generaciju se to 2 puta ponavlja. On i takve obrasce ispunjava ekonomskom uslovljenou.
Ekonomska ravan egzistencije. U prvi mah ta vrsta ponavljanja porodinih odnosa, ve moe
dobiti neke obrise, neke univerzalnije zakonitosti, moda nekog arhetipskog obrasca koji
moe dati ovoj noveli nekakva univerzalnija znaenja. ak i kada postoje ti obrasci i ta vrsta
znaenja, ono to Kersnik hoe zapravo da sugerie je da su ta znaenja negde ispunjena
ekonomskim relacijama i socijalnim odnosima. Drugim reima, ak i porodini odnosi
bivaju zasieni i uslovljeni ekonomskim i socijalnim relacijama. Jedna od vanih poruka
koje Kersnik hoe da poalje je to da se intimna sfera egzistencije junaka i porodina sfera
egzistencije junaka, vrlo neposredni intimni odnosi koji bi kod drugog pisca bili proeti
sloenim, emotivnim sturkutrama, ovde bivaju uslovljeni ekonomskim i socijalnim odnosima.
Odnos oca i sina se kvari i destruie zbog siromatva ili zbog krtosti.
Seljakova smrt dati su poslednji sati oveka koji je ivot proveo u obraivanju
zemlje (ta strana njegove egzistencije data je kao primer njegovog vrednog i posveenog
ivota). Koliko su tako vani moment proeti socijalno-drutvenim elementima? Ekonomska
ravan egzistencije. Ali dok bi kod drugog pisca ti zavrni momenti ivota bili ispunjeni nekim
patosom (odnosima poviene emotivnosti), kod Kersnika su ti poslednji momenti ispunjeni
prepirkama u vezi sa raspodelom imanja, sa nezadovoljstvom lanova porodice zbog
testamenta. Kersnik eli da kae da su i te egzistencijalno-krizne,tj.egzistencijalno-rubne
situacije, u njegovom pogledu na svet, uslovljene i visoko zasiene ekonomskim relacijama i
socijalnim odnosima.
Najnedvosmisleniji primer u tom smeru je zapravo situacija u noveli Mamon (bog
novca, materijalnog), koja ima podnaslov Iz sudskih spisa znai onaj postupak o kom
smo govorili, kao to kod enoa postoji podnaslov Ulica po istini u noveli Prijan
Lovro znai jedna poetika koje tei mimetikoj verodostojnosti; ovde je ta mimetika
verodostojnost podrana tobonjim postojanjem nekakvih dokumenata, koji zapravo
potkrepljuju ono to je pripovedano u samom tekstu. Iskazi iz sudskih spisa iluzija
verodostojnosti. Ovde se govori o zapisima ve upokojenog glavnog junaka, koji je vane
momente u svom ivotu negde profilisao stepenom svog ekonomskog stanja. U njegovim
linim belekama, prelomni moment u njegovom ivotu koji bi trebali da budu obojeni i
pribeleeni izlivom emocija, oni su zapravo profilisani tadanjim stanjema na njegovom
raunu. To je svojstvo glavnog junaka, koji zapravo ve nije vie iv. Ali se slika ono na
emu Kersnik insistira, da je egzistencija njegovih junaka, koja moe biti inae ispunjena
42

razliitim sadrajima, razliitim odnosima, da bude bojena razliitim tenjama i eljama,
uglavnom uslovljena i zasiena ekonomskim i socijalnim odnosima i hijerarhijama. Cilj
realiste - do koje mere je egzistencija oveka uslovljena ekonomskim vrednostima (odreena
materijalnim). Znai ak i u kriznim momentima, egzistencijalno prelomnim
momentima, ak i u vanim momentima za ivot, njegovi junaci odmeravaju sebe i
svode svoje ivotne raune spram vrednosti, gde je kljuna aksioloka jedinica novac i
socijalni status.

ANTON GUSTAV MATO
Novele Antona Gustava Matoa. Kljuni pisac moderne kod Hrvata. Moderna traje od
poslednje decenije 19.veka do I svetskog rata. Knjievni pravac u otporu u odnosu na
realizam, pozitivizam.
Matoeve novele se mogu poetiki naelno profilisati u 2 grupe:
1) Simbolistiko-idealistike novele novele u kojima princip pripovedanja, motivacije
junaka je pod kupolom simbolistiko-idealistike poetike.
2) Novele u kojima dominira groteskno-bizarni senzibilitet, uticaj Edgara Alana Poa.
Nikada ta poetika raspodela na ta 2 poetika pola, nije stabilna, stroga i nije decidirana. I u
simbolistiko-idealistikim novelama postoje groteskni moment, postoji bizarna motivacija
junaka i obrnuto simboli postoje i u onim novelama u kojima dominira Poov uticaj. Tako da
su ta poetika ukrtanja evidentna.
To nije vie realistika poetika. Ali to ne znai (ponekad ljudi po inerciji krenu za tim) da
ve ima fantastine motivacije. Samo je re o jednoj vrsti udaljavanja od strogog
legitizma, jedna drugaija uslovljenost junaka, motivacije njegovih postupaka, pogleda na
svet, itd.
BALKON
Razgovor izmeu dvoje mladih ljudi koji su u jednom potencijalnom emotivnom odnosu.
Ona se zove Cvjeta (za nju se kae da je ponajlepa i ponajestitija devojka tog grada, ali je
iz siromane porodice) i narator (nije imenovan). Homodijegetiki pripoveda narator
razgovara sa Cvjetom. Njihova komunikacija je komunikacija dvoje ljudi koji su na
prekretnici njihovih meusobnih odnosa, postoji mogunost emotivnog ispunjenja, a opet
postoje nekakve oscilacije u tom odnosu. Sama ta Cvjeta, na nekom planu tipologije junaka,
u prvi mah nam se uini da moe biti ta potencijalna, idealizovana draga. Prvo simbolina
vrednost njenog imena (ona je Cvjeta), njena figura i estitost je ine u prvi mah tom
potencijalnom idealnom dragom i u prvi mah nam se uini pa evo jednog odnosa koji
tipoloki, na tom knjievnom planu, na planu umetnikog postupka, zapravo moda donosi i
neto romantizma. Meutim, to nee biti sluaj.
43

Oni razgovaraju i on kae da e joj ispripovedati o svom iskustvu koje ga je promenilo; o
iskustvu u jednom dalekom gradu, u dalekoj zemlji, susreta sa jednim balkonom (on se
zagledao ne u enu, ve u balkon - bizarno) + pripovedni okvir (drugaiji u moderni). Na
pripovednom okviru, tj.na rubu ove prie je razgovor Cvjete i naratora. On eli da opravda
nemogunost ostvarenja njihove ljubavi nekim iskustvom u nekom dalekom prostoru: Jedan
balkon u dalekoj zemlji, u dalekoj varoi u dalekom prostranom vrtu. Ono to je tu
siptomatino je to to on ne konkretizuje hronotop, niti kae lokaciju gde se to
odigravalo, niti kae vreme kad se to odigravalo re je o jednom postupku simbolistiko-
idealistike poetike. Ono to je opisano, ono to je pripovedano se dekontekstualizuje, ne daju
se vremenske i prostorne kvalifikacije, ne daju se koordinate tog hronotopa, i time ono to se
pojavljuje u tom narativu dobija na simbolikoj vrednosti. Jer im odreeni simbol biva
stabilnije kontekstualizovan, on poinje da dobija obrise amblema, tj. jednoznanosti. A kada
se lii stabilne kontekstualizacije, onda progovori u svojoj simbolikoj vieznanosti. Narator
pripovedajui o svom iskustvu, on iskustvo liava stabilne kontekstualizacije i time mu daje
na simbolikoj teini, ono se tu deava, nije samo od vanosti za njega, nego ima nekakve
simbolike konotacije. Nema nikakve prostorne i vremenske konkretizacije, svaka vrsta
konkretizacije bi liila simbolike konotacije, uguila simboliki potencijal. Ova vrsta
dekontekstualizacije omoguava da to to se tu obznani dobije na simbolikoj vrednosti.
Dakle, susret sa balkonom se odigrao u udaljenom ambijentu (prostorno i vremenski), ali bez
konkretizacije ta vrsta lienosti stabilnog imenovanog hronotopa simbolika vrednost je
vea.
O emu zapravo pripoveda narator, ime on pravda nemogunost ostvarenja ljubavi? Dok
razgovaraju Cvjeta i narator, dok promiljaju taj svoj odnos, onda smo u ravni
pripovednog okvira. Meutim, ovde taj pripovedni okvir ima dalekosenije znaenje nego
kod enoa. Kad god smo u ravni pripovednog okvira, mi smo u ravni imanencije, surove
stvarnosti. To to se deava u ravni pripovednog okvira je ravan egzistencije gde zapravo
simbolike vrednosti ne mogu da se otelotvore u stvarnosti. Sama simbolistiko-idealistika
poetika podrazumeva da se apstraktni sadraji (ljubav, lepota, istina, pravda), ne mogu
otelotvoriti (ostvariti) u samoj imanenciji (stvarnosti). Proterani su iz nje, nemaju
mogunost opstajanja i odranja, i onda se mogu samo naslutiti ili prizvati uz pomo simbola;
ljubav nije izvodljiva u imanenciji.
U narativu retrospekcije postoji mogunost da simboli dobiju na snazi. On svedoi o tome da
je imao susret sa balkonom. On navodi fluidne/amorfne/ neuhvatljive sadraje. Privlae ga
neobini predmeti, a ne ljudske due. Duevni konflikt junaka doputa bizarne sadraje
u moderni. Rast znaaja iracionalnog, nesvesnog, nepojmljivog. Upliv moderne sa
uplivom psihoanalize.
Junaci moderne su junaci novog horizonta, njih konstituiu porivi, oni postaju puniji kada
priznaju bizarno iracionalne porive. Mogao je ui u odnos sa Cvijetom, ali onda ne bi bio ono
to jeste. Njega konstituiu bizarni i iracionalni porivi. Zato se ba posveuje panja neemu
to je amorfno, neivo? - Junaci moderne su skloni avanturi duha i otud antropomorfne
pojave (magla ono to je neuhvatljivo, to nije lako dostupno) njihova duevnost je te
44

prirode. Ono to generie volju subjekta moderne je ono to ga ini nedostupnim, a ne
ono to je uhvatljivo, lako artikulisati. Oni su amorfnog stanja, njih privlae fluidni
sadraji, a ne jasno profilisana stanja. Tu se ve pokazuje anticipacija apstraktne
umetnosti. On je opinjen i fasciniran formama, oblicima, varijabilnou oblika na
balkonu tragovi avangarde. Njegov ivot je sav u prelivima, smenjivanju sree i tuge.
Potpuno bie kada sebi prizna te iracionalne sadraje koji ga uzbuuju.
Balkon dobija simboliku vrednost, nije kontekstualizovan. Junak prepoznaje simboliku;
fasciniranost simbolikom snagom balkona. ta moe da simbolie balkon? On je simboliki
izdignut od ravni imanencije, balkon ima posredniku ulogu, on je posrednik do neke druge
ravni; simboliki predstavlja drugu ravan. Balkon je neto to je uzdignuto iz ovog sveta,
oekuje se da se tu neto pojavi. Simboliko-idealistika poetika podrazumeva da neke strane
ravni ne postoje. Simboli imaju posredniku ulogu ka njima. Moderna nosi razoarenje, da
vrednosti (apstraktne iste kategorije) ne postoje ljubav, lepota, pravda (apstraktne forme)
najvie idealizovane da bi imale svoju formu u stvarnom ivotu. Cveta ne moe da bude
draga. Pripovedni okvir ravan imanencije u kojoj te forme nisu mogue i zato ona nije u
potpunosti njegova draga. Za simboliste nema otelotvorenja ljubavi u imanenciji (ivotu).
Sve je meu njima snano, ali sama ljubav je nedostina.
Na balkonu se najzad pojavljuje neka ena. Ta ena na balkonu sama dobija simboliki naboj.
ena izlazi na balkon u snazi, lepoti. Tu se dodaje motiva da je prati plat poput oblaka
opet neto fluidno, nestalno (plat lebdi) amorfna aura oko nje koja joj daje dozu
distanciranosti od ovog sveta. Kae se da je blagorodna kao boginja (nedohvatna ljubav kojoj
tei, lepota koja je nedohvatna). ena prua ruke ka suncu otkud ovakav motiv?
Uslonjava se simbolika slika; u toj slici sunce dobija simboliku vrednost - sunce moe
biti neko nedohvatno jezgro apstraktnih vrednosti, lepote, ljubavi (izvor tih vrednosti
izmeten iz ovog sveta i ka njemu ta dama prua ruke).
Odjednom je uta, kotunjava, ljuta aka brutalno vraa u kuu simboliki znak da
imanencija (stvarnost) odnosi prednost nad simboliko-idealistikoj ravni. Opis ake -
nijansa grotesknog, ravan imanencije, kao da je bojena propadljivou. Uklanja je sa balkona
i oduzima joj simboliku snagu. Zavrna, groteskna slika - nikada vie ne vidi enu, a sam
balkon, sruen i oronuo zavrava na smetlitu (groteskna slika) medijalna uloga balkona
izmeu materijalne stvarnosti i idealizovane stvarnosti, biva uruena, medijacija je
nemogua. Nema vie posrednitva izmeu idealizovane i surove stvarnosti u ovom
ivotu. Prevagu odnosi groteska, imanencija.
U zavrnici: vraanje u ravan pripovednog okvira (imanencije). Junak eli da putuje. U
tom trenutku pripoveda primeti da Cvjeta ima krive pete u prvom momentu idealistika
predstava ljubavi je dezintegrisana; groteskni signal koji Cvjetu zadrava u toj ravni
imanencije. Cveta krah duha i pobeda groteske, pobeda imanencije groteskni signal je
pukotina koju imanencija sama donosi. Ona ostaje u ravni imanencije gde nije mogue
ostvariti ideale. Cvjeta povreuje samu sebe (pete) i iza nje ostaje krvavi trag
samodestruktivni in, vrhunac grotesknih izliva. Zatvaranje pripovednog okvira: - Pii mi
ponekad. Nikada!
45


MI
Blia groteskno-bizarnom, Poovskom senzibilitetu, ali i ovde emo naii na simbole.
Naginje estetici runog, preteranost simbola. Signal udaljavanja od mimetike poetike ka
modernom.
Ispresecana je dnevnikim belekama naratora, epistolarnim prepiskama izmeu njega i
njegove drage i naracija pripovedaa koji nije ukljuen u ovu radnju (kao u noveli Balkon).
Ti pripovedni planovi se meusobno potpunjuju.
Poinje pismom koji glavni junak Mihajlo (student iz provincije) dobija od svoje drage,
problem i njihov sunovrat poinje trudnoom. Njegova prva reakcija: crne slutnje, nemila
ustravica (blaga anksioznost) pojam anksioznosti proistie iz psihoanalize - strah subjekta
od budunosti, ustreptalost duha gde subjekt nije svestan razloga tog uznemirenja.
Odmah joj odgovara, njegova sugestija je da se plod ljubavi ukloni iz njihovih ivota, aludira
na abortus. Plai se budunosti, on eli da se ona rei ploda odmah nakon njegovog prvog
pisma. Oslovljavaju se sa miu, miiu.
Slede deonice gde se daje konfiguracija njegovog karaktera: odlika dendistikog stanja
duha . Ima bistre i sjajne oi, u isto vreme kontemplativan, aristokratskog dranja veza sa
romantiarskim junakom. Aristokratska spoljanjost, romantiarski duh. On je istovremeno i
deak i starac (opte mesto moderne); duhom u dobu mudrih i starih ljudi, ali istovremeno
uvaju mladalaku prodornost, intuiciju, narcisoidnost. Jedna vrsta izrazitog individualizma,
distanciranja od drutva, egoizam, samoivost i dranje podsea na bajronistiku
koncepciju (figuru) junaka. Ali nadilazi taj koncept. To se vidi u njegovim zapisima, ta on
kae o sebi. On svoje individualne potrebe stavlja ispred kolektiva. ta je narod, jedan jezik
i nita vie to nije romantizam. Nieanski duh nije sklon ideologijama, a ni milosru ni
saueu (Nie je za raanje novog morala odbacimo milosre, empatiju, to sputava
individualnost). Odbacuje graanski moral, odbacuje milosre i empatiju. Kod glavnog
junaka je malo drugaije. Nieanske ideje + psihoanaliza = tipini za modernu knjievnost.
Dnevniki zapisi: kako on govori o sebi i svom pogledu na svet. Govori o patriotizmu,
narodu. Draga mu pie pismo potpuno uznemireno. Njegova draga eli njihov zajedniki
ivot. Odjek romantizma: nean si kao ljiljan, slep i grozan kao Lucifer. Topografija
subjekta je drugaija nego u realizmu. Konfiguracija unutranjeg ivota je u moderni pod
znaajnim uplivom nesvesnog, drugaiji doivljaj ljudske prirode. Iz ravni anksioznosti
prelazi u dublju motivaciju, anksioznost prelazi u drugu relaciju.
U prvi mah joj pie pismo koje je pomirljivo, empatinim tonom, pocepao ga je, odbija da joj
bude privren, ali postoji duevna reakcija na to - neto ga je acnulo u srcu gradacija.
Signal 2 stvari: 1. Reakcija savesti - on nasluuje da taj in nee biti bez posledica, naslutio
je tragine razmere tog ina jer dovoljno je poznaje, ali ipak alje pismo. On nije eleo
46

neprijatnosti, eli da ukloni to iz svog ivota. Naravno da svesno ne eli njenu smrt, ali u
ravni pravde i nepravde on snosi odgovornost jer je nasluivao njen krah.
Nakon toga pie drugo pismo lieno emocija (emotivno je pocepao), odgovara vrlo hladno da
to dete nije potrebno u njegovom ivotu. I im poalje pismo - javljaju se psihosomatske
reakcije uhvati ga protezavica kao od groznice, javlja se nepojmljiv strah (tlai ga
nepojmljiv strah), ali on to potpuno potiskuje, ne eli da artikulie na nivou svesti. On je
dovoljno poznaje da zna da e je povrediti i da to nee proi bez posledica. Znao je,
nasluivao tragine posledice reakcija nepojmljivog straha. Gradacija na nesvesnom nivou.
ak ne moe ni novine da ita. eta s namerom da se smiri i nalazi se pred potom, ono to
nije hteo svesno vraa se po pismo. Ponovo ulazi u potu, nesvesno je eleo da se vrati po
pismo. Neke akcije ne moraju biti svesne. Njegov unutranji ivot izraava krivicu,
odgovornost.
Sklon je ezoterinoj literaturi, mistinim sadrajima. On e itajui ezotirinu, mistinu
literaturu (Kabalu uticaj Edgara Alana Poa) tumaiti svoj strah pogreno i iskrivljeno ga
tumai. Pribeleie u svom dnevniku da osea dubok strah. Ide u smeru ezoterino-mistinih
razloga, on ne vidi razlog u svojoj krivici. On oslonjen na ezoterinu literaturu pojaava te
konfliktne odnose.
Potisnuto odlazi u sferu konfliktnog. Lagano se uslonjava njegov unutranji ivot. Oekuje
reakciju na pismo, do tada ivi u intenzivnom nemiru. S vremena na vreme mu se uini da u
svojoj studentskoj sobici uje mia mi ima simboliku vrednost, signal sublimacije
impulsa. Mi je simbol njegovih nesvesnih impulsa koje on sebi ne moe da artikulie.
Kadgod se mi pojavi, on se seti svoje drage (tako su se oslovljavali). Javlja se tajanstveni
strah (to uslovljava ezoterina literatura koju ita). Njegov in hladnog pisma je uslovio
potpunu propast njegove drage; znao je da je tim pismom alje u smrt. Njegov strah je
ukrtanje savesti i impulsa. Prima pismo da je izvrila samoubistvo. Prva reakcija - on
vie ne osea strah, dolazi oaj (potonuo u bezdan oajnosti), jer je on slutio do ega e
doi, nema iznenaenja.
Groteskne slike se umnoavaju. Nesvesni sadraji koji se potiskuju se vraaju u
grozomornim vidovima, u sablasnom obliku. Savest dobija metaforino-simboliku sliku
mia koja ga prodire: Bijae mu gadno, kao da proguta mia. Njemu se ini da e mi
da progrize njegovu utrobu. Mi moe predstavljati simbol savesti koju on odbija da
pripie sebi, on je simbol samodestruktivnih impulsa.
Kako odmie zavrnica novele, kako on odbija da javno artikulie krivicu, kroz njegovu
perspektivu se odraavaju groteskne slike njegov unutranji ivot klizi ka halucinacijama
(privienjima), ali i dalje ne priznaje ta je uinio. U polusnu sve je dobilo oblik, u polusnu se
halucinacije umnoavaju. U polusnu opada racionalna kontrola i racionalno bojenje svesnog i
nesvesnog. U snu nema same odbrane. On uporno negira postojanje krivice i savesti, ali se u
njemu javljaju bizarni impulsi, abnormalni, neprihvatljivi. Sledi deonica gde je fokalizator
sam narator (onaj kroz iju perspektivu se prelama pripovedanje). Zavrnica novele je kada
mi uestalo figurira u njegovom okruenju. Mi postaje otelotvorenje krivice. Sve je
47

dobilo oblik onoga to ga je destabilizovalo. I dalje pokuava sebe da opravda filozofskim
stavovima on pie u svom dnevniku: Moral ne postoji, normalna je samo abnormalnost
(dijagnoza subjekta moderne). U moderni junaci formirani bez bizarne, iracionalne strane
nisu potpuni. Mia sada prepoznaje kao avet. On pucavi u mia biva ubeen da ubija to to
ga razara,a zapravo ubija samog sebe. Simboliki je motivisana njegova reakcija. Vrlo srodan
junaku u noveli Iglasto eljade.
Kamao izraajniji impulsi ka estetici pripovedanja koji nije izgraen na mimetici.
Signal upliva antimimetikih namera. Simbolika estetika. Papagaj simbolika vrednost
on izgovara ono to ljudi odbijaju da artikuliu. Logika simbolikih antimimetikih
elemenata, a ne mimetikih, realnih. Glavni junaci srodni glavnim junacima iz Mia.
Primer dijaloga sa Poovim stvaralatvom je ova novela - glavni junak svedoi o tome da je u
Parizu video beskunika koji je identian kao on sam - odraz antimimetikih tedencija,
izraziti impulse ka antimimetikom pripovedanju to to on govori nije stvarnost, nije cilj
nuno oslikati stvarnost ve se unose sadraji koji su esto antimimetike prirode. Situacije
dobijaju simboliku snagu. Edgar Alan Po Vilijam Vilson (junak suparnik koji je isti kao
on simbolike razmere sukob glavnog junaka u njemu samom).
IGLASTO ELJADE Igla ima simboliko znaenje. Nedefinisana nelagodnost na
zvuke. (nije objanjeno zato). Vrlo negativno reaguje na zvuk. Dovoljna bizarnost.
Zavodnitvo glavnog junaka aristokra, usamljenik. Krhke je volje, njegova volja se
topi. Junakov karakter i volja se porede sa iglom. Uznemirujua svojstva i simbolike
razmere. U zavrnici glavni junak sebe povreuje sa iglom, ubada se u grudi, eli da ispita
granicu izmeu ivota i smrti ukljuenje iracionalnog impulsa, simbol
samodestruktivnih, sadistikih impulsa. Ni nesvesnim sadrajem ne moe se otkriti
motivacija. To nema veze sa saveu, ve je u pitanju iracionalna potreba oveka da ispituje
rub egzistencije (granicu ivota i smrti), a da ni sam ne zna zbog ega to radi - veza sa
Edgarom Alanom Poom (avo perper). Iracionalni i bizarni stadijum.
CVIJET SA RASKRA - Poetika koja je blia simbolistiko-idealistikom polu.
U njoj se pojavljuje junakinja koju junak sree na svom putovanju po svetu. Izrazita
simbolika funkcija devojke. Ona je prelepa i slepa, nikad nije odlazilla iz svog dvora, liena
je slobode kretanja i kontakta sa svetom simbolika (blia simbolistiko-idealistikom
modelu). Distance izmeu sveta imanencije (realnosti) i fantazije. Animalno artikulie ono
ljudsko koje ne ele da ljudi artikuliu.
Ne moe se premostiti odnos izmeu idealnih kategorija i imanencije. Bizarno pomereni svet.
Kod Frojda eros i tanatos (nagon ka smrti). Paradoksalno ostaje da ivi i posle nas iva
smrt. Smrt jedina ima kontinuitet. Postoji tenja junaka da rade ono to ne bi smeli, da se
survavaju ka smrti. Iracionalna potreba da izvrimo neko prekoraenje, a da ni sami ne znamo
zato. Tanatos odnosi prevagu.
Sablasno: igla, mi, papagaj.

48



ISUENA KALJUA JANKO POLI KAMOV
Roman je nastajao izmeu 1906. i 1909.godine. Kljuni roman moderne slovenskih
naroda.
- Protoekspresionistiki roman;
- Impulsi modernistike knjievnosti su razvijeni: naglaeni diskontinuitet fabule
(kljuni deo romana), fragmentizovanje fabularnog toka;
- Radikalno odstupanje od mimetike poetike udaljavanje od realistike poetike.
- Sklonost ka feljtonistikim opservacijama: delo je proarano zapisima glavnog
junaka Arsena Toplaka, postoje deonice koje predstavljaju eseistike digresije
promiljanje kao znatno sredstvo retardacije, akcenat se premeta na autorefleksiju
Glavni junak Arsen Toplak je intelektualac, mislilac, sklon refleksiji o sebi i svetu, on tokom
itavog romana eli da utemelji sebe. Postojie interpolinarni, uneeni tekstovi iji je autor
sam pisac (glavni junak) koji nisu deo radnje. To takoe unosi diskontinuitet u naraciji i
dezintegraciju fabularnog toka, razbijanje niza, nije jedan splet. Centralna preokupacija je
putanja subjektivnosti, razvoj glavnog junaka prevaga nad fabulom. Bitno je kako se
junak osea, bitnije od uzrono-posledinog nizanja dogaaja.
ta motivie na razmiljanje? Roman ima 3 velike celine: Na dnu, U ir i U vis.
Metaforino je re o koordinatama u kojima glavni junak pokuava sebe da pronae.
Kljuni cilj je da on utemelji svoj identitet, da moe da kae: Da, to sam ja.
Roman poinje boleu glavnog junaka, odlazi na pregled, ima tuberkulozu. Bolest koju nosi
je veoma vana. Ovo je roman o bolesti. Bolest je svojevrsni knjievni junak, ona se menja
tokom vremena : junak u poetku boluje od tuberkuloze pa od alkoholizma zatim
telesne izrasline zatim psihika, duhovna sfera potpuno gubljenje razuma i krah njegovog
unutranjeg ivota. Telesna psihika sfera. Ta putanja ima svoju funkciju i znaenje.
Bolest nije samo bioloka, ve je i biokulturna injenica. Telo je uvek predmet
interpretacije, ali je i polje znaenja, gde im zajednica upisuje neko znaenje. Bolest dobija
metaforinu i simbolinu vrednost, podobno svetu u kom ive. Bolest utie na kulturu,
peat kulture. Ljudi su teili da bolesti daju simbol (npr. srednji vek i kuga, tuberkuloza
simbol posebnosti romantiara, rak i sida vreme umnoavanja istine). Danas, rak - bolest
vraa oveka neizvesnosti, propadljivosti sveta, pokazuje da ovek nije nadiao egzistenciju.
Ona nije samo bioloka, ve daje povoda oveku da osmisli i reorganizuje ivot, preureuje
duhovni ivot bolesnika. im neto interpretiramo ulazi u prostor kulture. Kako se zajednica
odnosi prema tome, to je odlikuje odnos prema bolesti. Ukoliko je zajednica bila
blagonaklona prema bolesti - signal liberalne zajednice. Biokulturna injenica bolest uvek
ima metaforinu snagu (romantizam tuberkuloza indivdualizam). Bolest na pojedincu
metafora zajednice.
49

Metaforino njegova bolest svedoi o njegovoj individualnosti, izdvojen je. Koliko zajednica
prema nekome ko nosi odrenu bolest ili deformitet, tu bolest/deformitet naelno tretira
liberarno, prihvatljivo, a implicitno iskljuujue, onda sama ta bolest postaje metafora
hipokrizije i destabilizacije celog drutva, metafora bolesti same zajednice. U zajednici
se ne priznaje strah da se to moe svakom desiti; preutkivanje.
Bolest koju glavni junak nosi u poetku, postaje generativni faktor u toj njegovoj potrebi da
osmilja svoj ivot, da spozna sebe. U prvi mah osea strah pred boleu,ini mu se da mu
je ivot potpuno destabilizovan. A onda kae ovako: Zaas mu se dapae priini da je
naao svrhu ivota boriti se sa njom, video je neprijatelja i osetio sav ar borbe. Dakle
bolest odjednom moe biti faktor koji reoragnizuje unutranji ivot, ne samo telesnu
egzistenciju, ona implicira reorganizovanje pogleda na svet. Tenja ka smislenijem,
sreenijem ivotu. Sklon je skepsi, sumnji, nihilizmu smisla koji on hoe da postigne.
Ali kako bude odmicao roman i bivalo sve vidljivije da glavni junak ne moe da se ukalupi u
bilo koji kod kulture, porodice, drutva, onda bolesti koje on nosi zapravo postaju
metafore zajednica koje ga iskljuuju. To nije u poetku odmah tako, njegova majka brine
o njemu zato to je bolestan, ali vremenom bolest postaje metafora otuenosti od
zajednice. On neretko biva iskljuen iz zajednice, porodica se distancira od njega i on od
porodice, a u nastavku i od svih oblika obitavanja u zajednici.
Bolest je na poetku podsticaj, ali nije kljuno, drugim reima odabran je takav junak koji je
zapravo mislei ovek, ovek sklon refleksiji i skepsi. Bolest jeste generator, ali je jedan
od pokretaa.
Isuena kaljua:
- naslovna metafora je povezana sa stanjem duha glavnog junaka.
- stanje duha toga vremena, ispraznost duha.
- metafora stanja glavnog junaka gde se posredno govori o oseanju jedne epohe (moderne).
Na dnu
PRVI DEO
Nulto poglavlje: Saznanje o bolesti i ar borbe sa njom. U ovom poglavlju postoji ta prva
svest da bolest moe biti generator same volje bolest je prvi pokreta.
Meutim postoje jo 2 vana agensa njegovih refleksija i promiljanja, to su: eros (erotizam)
i porodica. Eros i porodica su polazita koja ga pokreu da promilja o sebi i svetu.
Drugi pokreta njegovog utemeljenja je porodica. Porodica se distancira od njega, vie
panje obraa na predmete.
50

U 6. poglavlju: Njega s vremena na vreme promu incestuozni impulsi prema sestri. Da
ne bude zabune, nema tu ostvarenja tih tenji, niti je re o nekom koji je do te mere izopaen.
Radi se zapravo o osobi koja je svesna, da i tabuizirani sadraji mogu da nas konstituiu i
oblikuju kao osobu. Junaci moderne postaju potpuni kada priznaju svoje bizarne
impulse. On tek kad prizna sebi da u njemu postoje incestuozni impulsi, bez namere da ih
ostvari, on postaje potpuniji. Zato Arsen Toplak odgovara duhu moderne.
On samo ne eli da uti. On egzistira u vremenu gde to vie ne moe da se preuti
(tabuizirani impulsi).
U 6. poglavlju: postoje vrlo tanane, vrlo nenametljivo profilisane incestuozne potrebe, koje
nisu tako razraene da se ide u smeru tog ostvarenja, ve se subjektivitet se gradi sloenije.
Drugim reima, ono to graanski moral smatra tabuiziranim, Arsen Toplak shvata da
mora da ukljui u sebe, da ugradi u svoje sopstvo, da bi se oseao potpunijim.
Zato? Kada odrastamo i formiramo se, u kojoj god da smo zajednici (od Amazonske
praume do Njujorka), mi emo osetiti neku vrstu naelnog, etikog okvira, kulturnih kodova,
kodova zajednice u kojoj obitavamo. Mi moemo da prihvatimo unapred predstave
subjektiviteta te zajednice, i moemo spram toga funkcionisati. Ali velika je verovatnoa da
emo jednoga dana osetiti signal da ovek nije samo ta, da nai individualni impulsi, naa
individualna konfiguracija ne mora nuno da odgovori na potrebe kodova u kojima se
formiramo.
Zato je moderna literatura koja ne samo da je u odmaku od uvenih optih mesta realizma,
pozitivizma, ve i od graanskog morala koji je vidljiv u literaturi 19.veka. Nieova misao je
u tom smislu bila sablazna za graanski moral 19.veka, bila sablazna za nemau idealistiku
filozofiju, jer on kae ovo: To to ste pripremili da ja budem, ja nisam samo to i da hou ne
mogu da budem samo to.
Ovde imamo odjek desadovske svesti o naliju racionalnog oveka (6. poglavlje i kraj 8.
poglavlja).
9. poglavlje: Jo jedan pokreta osim bolesti i porodinih odnosa je erotizam
promiljanje o seksualnom identitetu ga iznova inspirie.
1) razmilja o prirodi bolesti
2) razmilja o incestualnom
3) razmilja o erotizmu
Iz krhotina prolosti pokuava da naratizuje svoja iskustva. Erotsko iskustvo potpunije
sopstvo.
- On vraa te sadraje o sebi
- Raste samosvest
- Tabuizirana sfera seksualnost u drutvu
51

Glavni junak ovde, postaje svestan da bi mogao sebe da samoutemelji, da bi mogao da kae
ja sam Arsen Toplak i ovo me ini subjektom. On shvata da mora da promisli vie o prirodi
svog erotskog i seksualnog identiteta. Subjekat postaje svestan da bez redefinisanja
sopstvene seksualnosti ne moe da zna ko je. I to je jedan vaan zaokret koji je donela
knjievnost moderne, jer ona ve trpi upliv prevrednujueg nieanskog miljenja. To
implicitno shvata Arsen Toplak i on mora da ispita svoj polni identitet, svoj rodni identitet.
Ono to donosi knjievnost moderne, je zapravo to da u konfiguraciju knjievnog junaka
ulazi i rodni i polni identitet (kompletnost = rodni + polni identitet). Glavni junak mora da
sazna vie o sebi na tom planu i evo ta on zapravo radi: svaki identitet je zapravo
narativizovanje odreenih sadraja, odreenih injenica.
On kroz retrospekciju rekonstruie svoja seksualna iskustva i pokuava da sazna vie o sebi:
Arsen se zagleda napolje i prolost onako kao je on htio istrgano i rasjeeno zapravo
komadi prolosti sada mu dolaze u pamet. On je traio pojedine djelove i naav nanie ih u
glavi ko na papir. On je svestan fragmentarnosti svog iskustva, mi nismo sve ono to nam
se u ivotu odigralo, mi smo ono ega se u ivotu seamo, a i to ega se seamo moemo
nekad mistifikovati, fikcionalizovati, nadograditi. Subjekt postaje svestan da je njegov ivot
diskontinuiran. Mi smo skup fragmenata koje pokuavamo da uklopimo u jednu priu. On
veruje da narativizacijom svojih erotskih doivljaja saznaje vie o sebi. Arsen se sea
nekih seksualnih iskustava i kae: Bijae samosvest to je svakim korakom rasla. Drugim
reima, on priznaje da je ta vrsta libida, da je ta vrsta slobodnijeg, hedonistikog ivota
nekomplementarna sa graanskom moralnou, da je to on samosvest raste. Ova vrsta
priznavanja hedonistike prirode je vrsta otpora i razgradnje prema graanskom
moralu to pojaava samosvest glavnog junaka.
10. poglavlje: Svojstvo glavnog junaka je podrivajua nihilistika skepsa, da kad god
zadobije neku vrstu identiteta, on kae nije to dovoljno, nisam ja samo to, moram ii korak
dalje, moram da otkrijem ta sam osim toga.
Zavrnica 10.poglavlja: Bolest ga povue u sebe, jer ona ga odjeli od svijeta opet bolest
kao metafora individualnosti. Bolest ga baci u rasuivanje, jer njegov organizam imaae
u sebi neto to povrina ne odaje ovo je tipino za modernizam. Poinje da misli da je
ona kriva za odvajanje. Postaje individualniji, jer promilja o sadrajima koje zajednica
tabuizira. Kljuno svojstvo rom.subjekta (zavrnica 10. poglavlja). Svest da u subjektu
moderne ima neto to on ne zna kako da iskae. Ta vrsta senzibiliteta.
11. poglavlje: Finansijski vezan za porodicu, jo uvek ga mue incestuozni impulsi. Mui
ga zavisnost od porodice, eli individualnost.
13. poglavlje: to je manje obraao panju i mislio na bolest, vie je bio okrenut porodici i
obrnuto to je vie mislio na bolest manje je mislio na zavisnost od porodice -neka vrsta
reciproteta. Promiljanja glavnog junaka kada je okrenut sebi i bolesti su neretko
subverzivna, podrivajua prema kodovima zajednice i prema porodici; njegova
pomiljanja idu u smeru demistifikacije porodice. Svaka zajednica ima neku vrstu svoje
kodifikacije, svaki odnos je odnos hijerarhije. to je vie okrenut sebi, glavni junak ulazi u
52

subverzivna promiljanja, tada vie saznaje o sebi. Preispitivanje kodova na kojima je
porodica konstituisana, kodova na kojima je zajednica konstituisana. Sama injenica
priznavanja tabuiziranih, incestuoznih impulsa je ve subverzivni impuls, ne mora da
znai da on to mora da ostvari.
Njegov odnos prema bolesti nije jednolian. Na poetku se plai, a tek kad prihvati bolest
onda poinje da promilja o sebi. Bolest predstavlja neku vrstu inioca koji nadgrauje
zavisnost individualizam. Unutranja dinamika. Kada prihvati bolest ona postaje metafora
njegovog unutranjeg ivota. Reorganizovanje i pojedinca i zajednice kad se bolest pojavi.
On vie ne mora da se uklopi u zajednicu. Nema srastanja pojedinca i zajednice. On se osea
kao neko ko drutvu ne pripada jer bez svesti o sopstvenom seksualnom iskustvu nije potpun,
a drutvo to odbacuje. Iz telesnog ka duhovnom. Iz tuberkuloze odlazi u alkoholizam. On u
sebi ojaava sadistike impulse. Ovaj roman nema poglavlje koje ne govori o bolesti.
ovek je podloan egzistencijalnoj krizi. Senzibilan glavni lik podloan refleksiji.
Knjievnost se bavi ljudskim ponorima, krhkost oveka.

DRUGI DEO
Nulto poglavlje: Glavni junak ima jednu vrstu uspona duha, jednu vrstu uspona
samosvesti. Rekonstruiui svoja erotska iskustva on je trenutno zadobio jedan
pregledniji rodni i polni identitet. I nakon toga, ona vrsta skepse, ona vrsta klonua duha,
jer junaci moderne su neretko melanholini, skloni dekadenciji. On se iznova vraa onoj
fragmentarnosti sopstva, onoj vrsti parcijalizacije svog duha i kae se ovako: Arsen
leae bez pravca, bijae to organizam djelova poruene cjeline. Jer svi oni djelovi to
sastavljahu nekad cjelinu ovjeka, bie, bijahu sad svoji, rastavljeni, atomizirani. On
iznova, u momentu kada dosegne odreenu dozu samosvesti ponovo klizi u jednu vrstu
dekadencije i uruavanje duha. Re je o atomiziranom stanju svesti, o usitnjavanju
stanja svesti, o jednoj vrsti odsustva stoerne misli, o jednoj vrsti odsustva integrativne
snage. Doivljavao je sebe kao celinu koja se rekonstruie.
Moderna je vreme kada se u umetnosti, nauci, knjievnosti deavaju analogna otkria ova
vrsta svesti o sopstvu kao fragmentizovanju toga nema u realizmu, ak i u velikim delima
Tolstoja i Dostojevskog, nemamo metaforu sopstva kao skupine fragmenata. Na planu
kulture, umetnosti i nauke javlja se: usitnjavanje identiteta (u knjievnosti), kubizam
usitnjavanje forme, figura (umetnost), usitnjavanje materije (nauka) sve se to odigrava u
prvoj deceniji 20.veka.
On je proet sumnjom, skepsom i iznova i iznova generie sumnju. On se ponovo osea
usitnjeno povod je u njemu samom, jer ne moe da nae oslonac ni u emu nihilizam
(karakteristian za modernu) - klonue duha, vraa se fragmentarnosti; on iznova see do
samosvesti ali ponovo klizi u stanje naruenog duha. Fragmentizacija svog subjekta.
Atomizirano stanje svesti, usitnjavanje svesti, predstava sopstva koja je usitnjena.
Fragmentarna priroda subjektiviteta.
53

U ovom poglavlju raste distanciranost izazvana ovom vrstom individualnosti glavnog junaka,
ali raste i distanciranost izmeu porodice i glavnog junaka. Drugim reima, njegov nain
promiljanja o sebi, njegov princip autorefleksije zapravo onemoguava komplementarnost sa
ostalim lanovima porodice, sa kodovima koji konstituiu tu porodicu : Njima bijae stalo
do njegovog ivota, kao do svakog predmeta u kui.On se kako vreme odmie, od one prve
brige, zapravo svodi na 1 vrstu objekta (kao predmet u kui). Njih sablanjava da on klizi ka
smrti.
Prvo poglavlje: Uvodi jedan vaan motiv, to je motiv putovanja. Glavni junak e u ovom
roamnu izvesti 3 putovanja. Svako od tih putovanja predstavlja jednu vrstu metafore
(metaforine vrednosti). Prva 2 putovanja su sa svrhom (prvo je svrha tela, a drugo je svrha
duha) i taman kad se pomisli da postoji uzlazna putanja, da postoji jedna vrsta uokvirenja
njegovog duha, u zavrnici romana, poslednje putovanje je koje nema krajnje definisan cilj:
1) Prvo putovanje je zarad leenja i jaanja tela, stabilizovanja zdravlja pokuava da
iznova reorganizuje svoj ivot. Upravo u tim leilitima, on sa likovima koje tu sree
neretko polemie o prirodi umetnosti. I inae jedna vrsta konstituisnja identiteta
glavnog junaka, Arsena Toplaka, nije izvodljiva bez njegovih predstava o umetnosti i
ideologiji (teko da moemo imati miljenje o nekom intelektualcu da ne znamo
njegove stavove i odnos prema prirodi umetnosti). Ono to e biti vidljivo u ovom
romanu, to je da je Arsen Toplak, podobno junaku novele Mi u otporu prema
ideolokim narativima, prema zavodljivosti ideologije. Glavni junak kada se nae u
antiklerikalnom protestu izjednaava one koji su protiv klera i sam kler, drugim
reima, nivelie tu ideoloku razliku. On uvek stavlja individualnost naspram
ideolokih narativa.
2) Drugo putovanje u Italiju je zarad obrazovanja i pronalaenja posla u struci - prividno
uzdizanje duha.
3) Poslednje je putovanje radi putovanja nema krajnji cilj, ve metaforino svedoi o
vijuganju subjektivnosti, koja je nomadska, neustaljena, i koja nema projektovani
krajnji smisao.
Zavrnica 3. poglavlja: Evo nekih stavova o umetnosti koji svedoe da je glavni junak
upravo junak raanja novog veka i modernih vremena, on e izmeu ostalog propagirati
estetiku runog koja je dobrim delom glavna referenca modernih umetnosti i kae: Lijepo
postaje runo, a runo lijepo; Bog ovjek i ovjek bog. Staro slikarstvo bez pozadine
davae ovjeku karakter boanstva: ovjek bijae mu centar, ali ovjek ne bijae ovjek A
moderniza, modernizam ponovi otro- izvlai i opet ovjeka, ali taj je ovjek priroda i
vanjtina izraava psihu kao lubanja delikventa
ovek (individua) je u modernizmu iznova u centru panje, ali ovog puta izobliene,
neboanske prirode i tu estetika runog igra vanu ulogu u slikanju nove predstave oveka
u umetnosti. Nije konherentan i harmonian kao u renesansi. Doivljaj oveka toga vremena
groteska.
54

7. poglavlje Donosi eksplicitne iskaze glavnog junaka o njegovom iskustvu i doivljaju
bolesti to su iskazi koji potvruju ono svojstvo bolesti kao biokulturne injenice, kae se:
Bolest me skupi oko sebe i stadoh studirati sebe.
Otkri bolest ne samo u prsima: Obolih na pluimai otkrih bolest u mislima,
oseanjima, polu to ne znai jo uvek da je on preao s one ivice razuma, on je jo uvek
jedna osoba ija svest funkcionie racionalno, iako je sklona skepsi, autorefleksiji. On
zapravo koristi retoriku zajednice iz koje eli da se iskljui auto-refleksijom. Sama ta
zajednica njegova promiljanja shvata kao bolest, zajednica bi rekla da je to bolest. On ovde
upotrebljava bolest u metaforikom svojstvu, koje mu pridaje zajednica, on kad kae otkrih
bolest u mislima, on zapravo otkriva da je on kao subjekt sloeniji od onoga to graanski
moral eli da uprilii kao osobinu.Van zajednice je, ne moe da se uklopi. On to ne smatra
boleu, ali bi u drutvu bio osuen.
Toliko toga razumjeh. Bacil u pluima, prevrat u mislima ( u proloj reenici je to bila
bolest), apsurd u oseanjima (on zna da je apsurd), perverzitet u polu (perverznost to takoe
prepoznaje u sebi) - sada ve govori jezikom koji je blii toj njegovoj individualnosti, ve
govori jezikom koji se iskljuuje iz kodova porodinog ivota i graanske zajednice. Javlja se
prevrat u mislima, apsurd u oseanjima, perverznost u polu sve ovo ne priznaje graanski
moral.
Individualizirah se: odjelih se od drutva, debata, ulinjatva, veselica i koketiranja. I
rekoh: ne znai li individuum bolesnika? Nije li bolest uslov individualnosti? ovde se
naravno na poetku misli na telesnu bolest, ali nije li ova vrsta subverzivnog promiljanja o
sebi zapravo uslov individualnosti? Moemo li biti individualci u graanskoj zajednici?;
individualnost koju imam, mene iskljuuje iz zajednice.
U ovom horizontu iskustva, kada se razgrauje pozitivistiko, graansko, mimetiki svet,
onda individualac nema jo uvek oslonac, onda je on isuena kaljua. Naslov romana je
metafora za svest glavnog junaka ova metafora podsea na naslov jednog dela koje je
nastalo neposredno posle II sv. rata u engleskoj poeziji, to je Pusta zemlja s tim to ona
ima neto drugaije znaenje: ona se ne tie samo svesti oveka posle II svetskog rata, ve
govori uopte o stanju civilzacije koja je u svojim prosvetiteljskim i racionalnim tenjama
dovela do svetskog razaranja. Ovde se ne ide tako daleko, ali je anticipacija vidljiva. Ovaj
roman je napisan 1909. gde mislei ovek, individualac, sebe doivljava kao isuenu kaljuu
(on to postaje na kraju). Umesto da mislei ovek na poetku 20. veka bude na vrhuncu tih
racionalnih tenji prosvetiteljstva graanske zajednice, uspona nauke i umetnikih
stremljenja, on je zapravo potpuno uruen, on pored svih tih oslonaca nema u sebi stvarnog
oslonca; 5 godina posle toga dolazi Prvi svetski rat. Vrlo je simptomatino to moderna
knjievnost, u vreme uspona optimizma civilizacije, prikazuje subjekt unutar tog optimizma
koji je zapravo duboko klonuo.
Zavrnica 9. poglavlja: Topografija subjekta u doba kasnog pozitivizma i kasnog realizma
moemo zamisliti kao neku vrstu ljudske figure koju kao u dejim slikovnicama treba obojiti
razliitim bojama (to su karakterne osobine junaka). A kada razmiljamo o topografiji
55

subjekta u moderni, gde ve imamo upliv psihoanalize, onda je to vrsta krugova koji imaju
presek (krug koji ima dodirnih taaka sa drugim krugom); dakle postoji ravan svesnog koja
ima presek sa nesvesnim i postoji ravan super ega, ravan ida. Nekako se taj subjekt potpuno
drugaije konfigurie nego u realizmu. Arsen kae: Psihologija poinje tamo gdje zdravlje
prestaje. Kao to junak iz novele Mi kae: Normalna je samo abnormalnost. To je
jedna vrsta duha vremena koje je njih proimalo. Ono to su pripremili za subjekat, da je
zdravlje subjekat, imati seksualnost, incestuozne potrebe, sadistike potrebe su tabuizirane.
Tek kada subjekt to negde poniti i prevrednuje, onda poinje da razmilja opsenije, ali ta
je ovde bitno za ovaj subjektivitet? On se ne snalazi mnogo u tome i on poinje da to novo
stanje duha doivljava kao anarhiju (moda bi neki drugi mislei subjektivitet iz tog stanja
preao u novo stanje svesti), ali se ovom subjektivitetu uini da je njegov duh postao potpuno
anarhian, kao da nema vie koordinata u koje bi se utemeljio.
10. poglavlje: Na poetku ovog poglavlja, u prvi mah to je njemu uzbudljivo: Osjeae ga
ovo nekoliko dana, gdje je rije anarhija stala arati u njemu neizreenu rasko
zadihavajui njegove nerve u velikim gospodskim masama. U prvi mah, to dobija
oslobaajuu snagu, ono to su mi rekli da jesam, ne moram biti.
Evo do ega dolazi glavni junak: Koja sam realnost ja. On je svestan da ne postoji jedna
integrativna, nerazluiva i otporna prema svakoj problematizaciji realnost. On postaje svestan
da je realnost pogled na svet (svjetonazor), realnost je stvar perspektive, uvida u sebe, u
okruenje. Postaje svestan da je realnost gledanje sebe. U njegovom sjeanju bijahu
komadi i on satvori sada od njih graevinu od poruenog, iskidanog materijala gotovo
genijalnou umetnika. Iznova i iznova postoji oscilovanje njegovog duha, stanje
samosvesti i stanje klonua.
Polako se bolest premeta iz fizike u psihiku sferu promiljanje o sebi ga sve vie
zbunjuje. On dolazi na sledei stepen. Videli smo ega sve ima: ima incestuoznih tragova,
subverzivnih odnosa prema porodici i zajednici, ima istraivanja rodnog i polnog identiteta,i
onda dolazi do ovog uvida: Ali sada sadizam sve osvjetljavae to je sledea taka koju on
sebi priznaje - sadizam, kasnije i sadomazohizam. On sadizam ne vidi samo kao svojstvo
koje njega proima, on to prepoznaje kao svojstvo koje proima celu civilizaciju. On to
prepoznaje kao jedno generativno naelo na viem i nekom nadlinom nivou. On je video
da nije razina brijega dno, dubine su preko nje, iza nje, dublje - za njega dno nije
poslednja dubina, ima ispod toga, nema krajnje take. Dubine bijahu oduvek u oveku.
Dubine su oduvek u njemu.
On opet kree u jednu vrstu rekonstrukcije, ova vrsta narativizacije prolosti je oigledno
vana za njegov identitet. Sea se ranih dana, ak i kolskih dana kada je uivao u kazni,
kada je eleo neto da napravi, da bi ga uiteljica fiziki kaznila. Mnogi filozofi
postmodernizma vraaju tu ideju da su institucije nuno represivne prirode; Delida ima
knjigu Sablast zakona u kojoj se kae da je svaki zakon represivan, ma koliko bio
pravedan, on je jedna vrsta prinude; na njega morate da pristanete jer je re o jednoj vrsti
kolektivnog konsezusa). U graanskoj zajednici (koja je izrasla na idejama prosvetiteljstva),
kola je uvek obrazovna institucija, koja je uvek obrazovno-korektivne prirode, drugim
56

reima, njena jednoznanost, ne moe neko da bude kanje a da uiva u tome. Jer uivanje
subjekta u kazni dobija subverzivne razmere. im se pojavi takav signal, to je znak da ta
zajednica, da to drutvo i taj obrazovni sistem ima izvesnu pukotinu, vie ne moe da
funkcionie. Naravno, ovaj subjekt ovde nema revolucionarne namere, on samo ipituje sebe,
ali to zapravo pokazuje da princip funkcionisanja tog prosvetiteljskog, koretkivno-
obrazovnog naela zapravo ima u sebi pukotinu.
Drutvo ga odjeli od njega samoga, on postajae relanost, ne realnost Arsen znai,
kada ga drutvo odvoji od njega samog, od onoga to on moe da bude, on postaje realnost
koja mu je predata. Drutvo upotrebljavae njega, ne on drutvo. Zato to bijae u rijetkim
asovima osamljene besvjesti, njegovo najvee uivanje u mnogobrojnim asovima
drutvene svjesti bijae mu najogavnije djelo (on postajae realnost, ali realnost koja se
nudi). U momentima osamljene besvesti u momentima osamljivanja od tog drutvenog
nadreujueg konteksta, u tim momentima liavanja sebe obaveze da mora da bude svesni
subjekt, onda je tek mogao da ue u relanost koja mu je data; kad je liavao sebe svesti koja
mu je zapravo predata; a kada je zadobijao drutvenu svest, to to uestvuje u tom sistemu
bilo mu je najogavnije delo. Drutvena svest; najbolje se oseao kada nije bio duan da
govori). A u 15.godini je ve znao sve; izgubio je religiju, Boga i moral i za uzdarje
dobio znanje, literaturu i bordel crkvu i moral je zamenio bordelom, nemoralom.
On svojim razmiljanjem postaje subverzivni faktor drutva. Njegovo kolovanje je bilo u
institucijama koje su proizile iz prosvetiteljstva. Ako subjekt skrene s puta, postoji kazna
koja e da ga vrati subverzivni impuls ne tenja da se popravi, ve zadovoljstvo u kazni
kazna gubi teinu - ideologija gubi teinu pukotina u institucijama. Nije on jedini koji je
uivao, ali je jedini uspeo da reflektuje. Sistem treba da se menja to je pred Prvi svetski rat.
Knjiga po horizontu Nieovog miljenja. Na kraju tone u potpuno rastrojstvo bia. Potreban
je bio krah da bi dolo do neeg novog.
U ir
Drugi veliki segment romana. Menja se temeljno pripovedna perspektiva, jer se iz
pripovedanja u 3. licu prelazi na pripovedanje u 1. licu. Drugim reima, prelazi se na
pripovedni postupak koji e nijansiranije otkirvati pomeranje unutranjeg ivota glavnog
junaka. Ono to je bilo posmatrano sa jedne heterodigetike instance, neto to je ukljuivalo
dnevniko-prozne zabeleke glavnog junaka, sada zapravo biva dato u jednom pripovednom
zaokretu i u prvi plan se stavlja pripovedanje u 1. licu. Sada je prisutno pripovedanje u 1.licu
tako e biti preglednije kako bolest prelazi u psihiku sferu.
Nulto poglavlje: Nastavlja se promiljanje o prirodi sadizma. Ve smo rekli da glavni junak
postavi svestan tih sadomazohistikih impulsa, zapravo saznaje vie o sebi, subverzivno
deluje spram institucija kroz koje se obrazovao i formirao tokom odrastanja. Projektuje ta
svojstva sa linog plana na jedan epohalni plan, on itavu epohu (epohu moderne) naziva
sadistikom. Sadizam naziva loginim apsurdom neto to je apsurdno po nekakve kodove
zajednice i kulture, ali to je ustvari logino i podrazumevajue (podrazumevajue po subjekt
koji pristaje na to). On je toliko autorefleksivan da nema izraen voluntarizam, on se
57

distancira od svake vrste angamana, tretira politika delovanja i nivelie razlike u tim
politikim delovanjima on kad vidi antiklerikalne proteste kae isto mi je kao da su sami
svetenici izali na ulice. Njegova promiljanja su atipina za graanski moral i graansku
zajednicu. Ovo je roman o oveku koji ne moe da pronae nikakav stvarni oslonac. Romani
ovog vremena imaju vrlo srodne motive, kao romani posle II sv. rata, npr. Kamijev Stranac
i Bespue Veljka Milievia.
1. poglavlje: Ve svedoi da bolest dobija opsenije razmere, njemu se primeuje izraslina na
vratu. Varijabilnost je jedna od vanih svojstava ovog romana. Odreeni motivi kad se
pojave, odreena promiljanja junaka kad se pojave, oni zapravo variraju kroz delo. Drugim
reima, ne moemo oekivati jednu vrstu zapleta koji e nas u tom smsislu zaintrigirati, ve
pre jedno obnavljanje ideje, obnavljanje svesti.
Kraj 3. i poetak 4. poglavlja: Izdvajanje i distanciranje junaka spram mase i ideologija.
Nalazi se u protestu koji potpuno obezvreuje. Ranije je konkretan razlog otuenosti.
4. poglavlje: Donosi one primere sadomazohistikih oseanja tokom obrazovanja i
kolovanja, gde zapravo kazna predstavlja svojevrsno uivanje. I tu se zapravo pokazuje
pukotina u institucionalizovanim okvirima u kojima je on odrastao.
8. poglavlje: Rezimira svoj ivot kao skupinu gubitaka izgubio je porodicu, prijatelje,
drutvo, nekadanje ljubavi. Drugim reima, u njemu se iznova i iznova obnavlja to oseanje
gubitka svakog oslonca koje je i inae i simptomatino oseanje za itavu epohu (nije
povezano samo sa glavnim junakom, ve ima i jedan epohalni karakter).
U vis
Zavrna treina romana. I dalje pripovedanje u 1. licu. Donosi nekakve vane zaokrete u
pojanjavanju sebe i sveta.
Nulto poglavlje: Poinje putovanjem radi samog putovanja negde se otelotvoruje u tom
njegovom nomadizmu, ona vrsta svesti, da stvarnog cilja nema. On gubi projektovani cilj. On
kae: Otidoh bez planova, bez elja, bez dojmova. Ovaj motiv postoji u filozofiji,
umetnosti, u poslednjih 40 godina, ali nemaju ovo svojstvo koje imaju u umetnosti moderne.
Nomadizam na koji se misli u poslednjih 40 godina, je jedna vrsta vetine izbegavanja
stabilnih kodifikacija od strane institucija i drutva, on ima neku vrstu oslobaajueg
svojstva; a ovde ima svojstvo otelotvorenja ove dekadencije duha i odsustvo projektovanog
cilja.
Vaan je sledei iskaz: Ali ja sam bio drugi. Postojalo je otuenje od institucija, od
porodice, od nametnutih kodova. Dolazi prvi put do otuenja od sopstvene prirode, od
samoga sebe, jedna vrsta podvojenosti koja e dovesti do potpunog kraha svesti. On postaje
neko drugi koji je izmeten i iz onih otkrivanja sebe, koje je ve ostvario; iako su ona
otkriavanja sebe bila dovoljno smela, iako su bila prevrednujua po graanski moral i
zajednicu u kojoj je egzistirao, sada se on otuuje ak i od tih otkira. On postaje neko drugi,
postaje senka onog sopstva koje je bilo dovoljno subverzivno, makar i fragmentizovano i
58

usitnjeno, ali dovoljno subverzivno da se odeli od zajednice, da bude individualizovano. Sada
spram toga on se prepoznaje kao neko potpuno drugi, kao neko potpuno otuen.Vrsta
beznaa on se otuuje unutar sebe (apsurdan, paradoksalan stanje njegove svesti). Ovo
oseanje otuenja, oseanje apsurda ojaava u zavrnici romana.
Kako se zavrava roman sve su uestaliji iskazi koji su apsurdni, paradoksalno
ustrojeni iskazi koje proima apsurdnost, a ne neko logino i pregledno ustrojstvo.
Sama pripovedna perspektiva tone u tom apsurdu i odsustvu nekakve stoerne svesti. Oni su
dokaz:
- Kraha njegovog bia
- Na ivici racionalnog ustrojstva
- Nita nije ostalo sem apsurdnog stanja duha (on eli da pada gore inverzija)
Postoji svojevrsna semantizacija pripovednog postupka. Pripovedni postupak vie ne
posreduje onu preispitivalaku svest skepse i sumnje, ve posreduje stanje duha koje potpuno
klizi ka odsustvu razuma, dezintegrisanosti svesti, odsustvo svakog oslonca.
Pogledajmo kakav je niz tih iskaza: Ui u balon? Nije li u tome sve? Sunovratiti se u
nebo? Zato ostati ovjek? Zato ne biti planet? Zato ne moemo padati gore?
Ovo vie nisu iskazi koji imaju nekakvo logiko ustrojstvo, ve zapravo pokazuju
dezintegraciju same svesti i pripovedni postupak koji je protoavangradni. Jedno nizanje
iskaza koje je podobnije alogici svesti, iracionalnom toku svesti, nego nekom stabilnom
narativnom toku. Kae se: Jer ja nisam ja. Ja sam izgubio sve; i psovku. Ja sam izaao iz
svega i iz temperamenta. Jer ja nisam ja.
Na kraju konstatuje: ja nisam ovjekslabost je dakle moja snaga i bezvoljnost moja
volja. Na kraju ono samooponue koje je s vremena na vreme inilo da se usponi samosvesti
ponovo razgrade, to oponue volje i oponue svesti na kraju postaje za njega konstitutivno,
postaje za njega ono poslednje to mu ostaje, postaje poslednje to ispunjava tu isuenu
kaljuu. Isuena kaljua kao metafora svesti koja je liena svakog oslonca i sadraja.
Poslednje 2 reenice ovog romana: I to sam ja. J er ja nisam ja. Vie svest ne
funkcionie ni po onim kodovima koje je drutvo pripremilo, ni po toku samosvesti i
autorefleksije koju je on sam otkrio, ve po alogici, po paradosku i apsurdu koji potpuno
proimaju njegovu svest. Znai to je jedna silazna putanja do potpune dezintegracije duha.
On na poetku romana nije toliko neutemeljen, on je vie odreen onim to mu je dato; on je
jedan mislei, refleksivni intelektualac koji zna da neto ba ne funkcionie kako valja u tom
drutvu. I onda bolest postaje jedna vrsta podsticaja da on osmisli svoj ivot. I onda krene taj
niz koji se razvija preko razmiljanja o porodici, preko erotizma, preko promiljanja prema
obrazovnim institucijama, preko putovanja.


59



KRALJ BETAJNOVE IVAN CANKAR
Drama sa poetka 19.veka simboliki spiritualizam. Ima 3 ina.
Kantor, glavni junak, industijalac, bogata, osion. Socio-realistina drama delimino.
Nekoliko primera simbolizma. Etika drama. Psiholoki izgraeni likovi s jedne strane, a s
druge strane svojevrsna personifikacija ideja.
Maks Kanotrov oponent, student, intelektualac.
Zajednica ima znaajnu ulogu u ovoj drami, vana skupina koja donosi razreenje na kraju.
Hteo je da napie dramu o pasivnosti krajeva u Sloveniji, do te mere pasivno da dobija
velianstvene razmere. Maks e ii u smeru razotkrivanja Kantora i kada dobija reakciju
njegove savesti on to smatra pobedom i ne ide dalje od toga. Kantor ubija i zajednica ne
veruje kada on priznaje. Zajednici je Kantor neophodan ona je do te mere zavisna od njega
da previa zloin bez njega nema zajednice, a on je zloinac. Zajednica se razvija,
napreduje, a ne elu je zloinac, ubica ironija. Nagovetaj u prvim scenama kako e se
stvari odvijati, nema obrta, nema iznenaenja
Maus je svestan da ono u ta on ulazi verovatno donosi propast - nije istrajan, iako dri do
vrednosti.
Ibzenovska tehnika ve u prvim scenama mi sve znamo o junacima.
Mogue je odlaganje do kraja, a ovde se kljune informacije saznaju na poetku.
Francka (Kantorova ki) u vrsti emocionalnog odnosa sa Maksom, meutim ona je verena.
Kantor je zasluan za socijalno-ekonomsku propast Maksovog oca, Krnenca faktor
motivacije. Maksov otac, Krnenc je primer pasivnosti u toj zajednici, ne eli da se bori, nema
snagu, pada u alkoholizam. Postoji deo u drami kada sam Maks kae da je bilo pa prolo taj
krah; to nije kljuno polazite; polazite je vie od linog, Maks dri do visokih vrednosti, on
vidi u Kantoru neku osionu, nemoralnu osobu. Maksa vodi etiki idealizam. Veruje da ako
se u Kantoru probudi gria savest, da je njegova pravda zadovoljena, zbog toga ga vodi u
propast, jer ne ide do toga da on odgovara.
Nina, erka njegovog brata, koga je on ubio. Ona to zna i ima none more, on je udaljava od
zajednice.
Maks nije istrajan u svojoj volji i nameri to ga ini delom zajednice ima zajedniku crtu
sa svojim ocem; to mu i zamera. Spoj etikih ideala i manjka volje Maksova propast je
neminovna. elja mi je da mu prebijem noge/da ga ugrizem za nogu parafraza italijanske
izreke ujesti nekoga za nogu znai poniziti ga, da ga sama njegova savest ponizi. On ve u
60

poetku ima svest o propasti. On je svestan da ne moe da iznese toliki teret koji je sebi
zadao. Njega pokree i psiholoka motivacija, ali njegova motivacija je etika. Dublje
polazite.
Unutranja determinacija (tragedija sudbine jaka emocija osuena an propast) vodi i
Kantora. Njegova unutranja nunost je drugaija. Kantor ne moe da ne ide ka vioj moi.
Junaci svesni unutranje nunosti kojoj ne mogu da se otmu. Kantor ne moe da se otme volji
za mo koja ga proima. Maks ne moe da se otme nedovoljnosti volje i krivi oca za to.
Kantor nije klasini negativni junak. Pokazuje griu savest; ljubav prema porodici. Oaj jer
ga odbijaju. Shvata da nema nazad. On pomae zajednici; taj impuls je dublji od
karakterizacije. Drama moe da sugerie situaciju koja je dublja od karakterizacije likova.
Strah proima to okruenje, to je potpuno opravdano. Uslovljavajue.
Maks sebe opisuje kao nestalnog, osvetoljubivog skitnicu, a kada ga u nastavku nazivaju
skitnicom, kada sredina koristi taj izraz on to gnevno odbija. Signal nejedinstva.
U prvom inu: Dijalog Kanotra i upnika slika klera. Vidimo das am Kantor nema stabilnu
ideologiju, on je menjao politike i verske opcije (pre bio na strani klera, pole protiv), ali se
sa njim slika i stanje drutva; mo odreuje. Ironijsko nalije ironija njegove uloge u
zajednici najvie moe da uini za samu zajednicu, a zloinac je. Njegov potpuni cilj stalno
izmie: Ima neto strano i odvratno izmeu mene i mog cilja. Ja ne mogu slobodno da
dohvatim ono to bih eleo. Ko je snaan ide uzbrdo, plaljivi i straljivi idu nizbrdo.
ta je to to je sablasno? Nagon (potrebu) moemo zadovoljiti, a elju nikad.
Ovde postoji jedna vana praznina; Maks je utelotvorenje Maks nije zakon.
Kantorovo delovanje nije bez nalija. On je svestan da ga se drugi plae to pokazuje ljudsku
crtu njegovog lika.
Kantora frustira zakon (dete otac zabrana)ovde postoji ravan etikog idealizma
Na pardoksalan nain on je nosilac zakona. Zalae se za zakonske regulative. Svoje sinove
ui moralu i zakonu. U 1. inu igra sa sinovima, a zapravo sugestija postojanja zakona. On
sugerie postojanje sinu (ne ironino, ve zaista kae da ne treba ubijati); ono to je meni
sablasno, za vas je nunost.





61


POEZIJA SIMBOLIZMA
Anton Gustav Mato
Jesenje vee
Tipini simbolizam. Pejza dobija neka personifikovana svojstva, jer postoji mogunost da se
stanje subjekta uklopi u okruenje. Kod Murna to nije mogue. Ambijent je muan, hladan.
Sam ambijent zavisi od ljudskog nemira. I na kraju form. u simbol. jablan.
Jablan u ovakvom ambijentu simbolizuje indivduu. Sam univerzum kada ne moe da pronae
mesto u svetu. Moe da simolizuje pesnika (moderno). Mogu se prepoznati muna
raspoloenja subjekta. iri se kontekst u kom se nalazi simbol, jablan se premeta u
univerzum.
Srodnost
Podsea na Bodlerove Veze - opta odlika simbolizma. Bodlerov simbolizam je primeljiv
na Matoevu poeziju. Cvet dobija simboliku vrednost.
uric, skorman cvjeti, sitan, tih i fin,
Dre, strep ii zebe kao da je zima;
Zvoni bijele psalme snjenim zvoniima
Nevin, bijel i ist ko edo, suza i krin Bogorodica i Hrist hriansko jezgro miljenja.

uric idealizovana kategorija istine, lepote. Simbolizuje duhovnost.
Pesma je Matoeva poetika: u svetu otkriva neoekivane srodnosti, tajne veze meu
predmetima i pojavama iz prirode (uticaj Bodlera i francuskog simbolizma; Bodler : Veze
sva priroda oko nas je puna simbola, a umetnik im otkriva znaenje)
U 3.strofi - slutnja vieg ivota simbolizam, apstraknost. Slutnja je stanje subjekta u poeziji
moderne. Vii ivot idealna kategorija, ona stvarnost, vii nedosegnut ivot. Sve ono to se
povuklo jer ga nije mogue otelotvoriti (istina). Veza simbola sa neim u toj vioj stvarnosti
nagovetavaju se mirisima koji se porede sa muzikom sinestezija. Zavrnica - simbolistika
vrednost se svodi na ljubav. Slutnja vieg ivota, posredovan muzikom i mirisom.
Nedvosmisleno se simbolika poetika proziva.
Vieg ivota otkud slutnja ta,
to je kao glazba budi miris cvijea?
Gdje je tajna due koju uric zna?

Iz urica die naa tiha srea:
62

Miris tvoga bia, moja Ljubavi,
Slavi drobni uric, cvjeti ubavi.

Sinestezija esta stilska figura u moderni, umetnost koju su simbolisti najvie vrednovali.
Motiv ljubavi se pojaava u zavrnici pesme. U knievnosti je sinestezija vrsta metaforinog
zamenjivanja pojmova, u kojoj dolazi do spajanja dve ili vie ulnih oblasti tako to se oseti
jednog ula kvalifikuju reima koje oznaavaju osobine oseta nekog drugog ula. Primere
sinestezije nalazimo i u svakodnevnom govoru (svetli i tamni tonovi, tople i hladne
boje). Kod francuskih simbolista sinestezija postaje elemenat njihove poetike; tako u
Bodlerovim "Vezama" sinestezija lei u osnovi doivljaja prirode i izraza tog doivljaja: tu
su mirisi "ko polja zeleni", "slatki ko oboe", a sklad poiva na sinesteziji.

Mauhica
Za nijansu sloenija. Mauhica - to je cvet no i dan, dvojnost dobija simboliku vrednost:
Crna kao pono, zlatna kao dan - ima svojstva noi, ali i svojstva svetlog dana. Kao samrt
tamna, kao ivot sjajna- taj cvet asocira i na ivot i na smrt. Simbolistiki se posreduje
ambivalencija samog ivota sa cvetom (dvojnost cveta). Ovde ambivalencija ini stvar
zaudnijom. Zavrnica - sam ivot je zagonetan, dubok, aroban ko san komparacija
ivota sa snom. To je udno, dua je tajna. Vaan ambivalentni naboj i posredovanje
ambivalencije ivota to se rezimira idejom da je ivot tajna.

Utjeha kose Mato
U ovoj pesmi imamo poznati motiv u moderni motiv mrtve drage koja je na odru.
Javljaju se prvi ironijski tragovi onog toposa ive smrti - umesto nje samo kosa ostaje da
ivi, a nje vie nema.

Labud Mato
Mit o labudu. Labud je zapravo preobraeni Zevs. Ambijent koji je vrsta preplitanja
antikog duha i impresionizma. Labud u ljubavnom inu sa devojkom, koja je takoe
simbol lepote. Bog (nadreen, zastraujui) se takoe transformie u simbol lepote. Labud
simbolika, dvosmislenost:
1. Simbolika vrednost lepote;
2. Eterina, neuhvatljiva pojava poput sablasti kao da se nagovetava njegovo poreklo.
Aura sablasnog krije stvarno poreklo labuda.

63


Mladoj Hrvatskoj
Pesma programskog sadraja, vana za razumevanje Matoeve poetike. Postoji
programska vrednost, sublimacija te ire poetike svesti. Upuivanje na to vreme moderne.
Poetike analogije: paralela sa Duievom pesmom Moja poezija (srodni motivi, detalji).
Hladna, elitistika pesma, pesma udaljena od sveta utilitarne funkcije poetika. Pesma svedoi
o elitistiko-aristokratskom vienju poezije kao magije, distanciranje od sveta, mistiki
oreol.
Kljuna mesta: elitistiko-aristokratski duh pesnika (prva 2 stiha):
Na ukus samo rijedak dojam bira/ I mrzi sve to slii frazi i pozi..

Umetnici moderne nisu skloni prihvatanju estetske vrednosti, sve to je sklono konformizmu
i neautentinosti oni odbacuju od sebe. Matpevi junaci su individue koje su iznad
ideologije i vode isto tako (3.stih Tek izabranom srcu zbori lira/ I nije pjesma koju viu
mnozi). Ovde pesme i poezija su stvar individualizma. Dua postaje kod umetnika moderne
jedno novo arite. Dua ima miris, tajnovita je. Doivljaj poezije kao magije blizak onoj
upotrebi sinestezijskih efekata; sinestezija poezija se ostvaruje magijskim procesima -
2.strofa, 3.stih :
Na stih je ivot koji duu svira/ to moe rei proza, dajmo prozi/ A strofa treba magijom
da dira/ I budi u nama ono gdje su bozi

U vijeku kad misli svaka ua/ Mi nimfolepti, skladno osjeajmo/ Jer cilj je svemu
istanana dua. ua : dua kontrast, 2 oponentna sadraja.

Poema Mora 1907.
Iako napisana pre ekspresionizma ima mnoge protoekspresivne osobine, iako je jo u
okvirima moderne. Parna rima. Izgleda kao slobodan stih, ali je heterosilabiki stih koji
nije potpuno slobodan zbog rime. Nizanje strofoida umesto strofa.
Lirsko ja sanja, ima nonu moru. ta se pojavljuje, ta ga uznemirava? Pojave koje ga
uznemiruju. Kljuno sredstvo je estetika runog (Bodler). Estetika runog je itekako
prisutna, slike groteske (sr iz glave), pesma je proeta takvim slikama. Neretko su te slike
metafore.
Delo ima politike konotacije istance moi. Opredmeenje u snu tih moi (instance moi,
u grotesku metonimija, inkvizitori, delati). Jedna ravan je ta mo, ravan uznemirenja, ali nije
jedina. Druga ravan uznemirenja je sloenija, univerzalnija sama imanencija, sama
stvarnost, sama materija, telesnost (Vampir je kob i tjelo me titi..). Sanja roblje i prljave
64

sofiste. Potomci Hulje i Brankovog Vuka represivne snage po subjekta. Lirski subjekt u
moderni je sputan stvarnou, klonulog duha. Nemogunost subjekta da upravlja sobom i
svetom, sputanost subjekta samom materijom.
oravi Udes, materija luda,
Njemu sila, haos, stvar i tmua,
A klica, iskra, ivot to je dua

oravi udes - nepredvidivost sudbine. Protoekspresionistike iskre A klica, iskra
ivot to je dua (klica bazino, neto to se ne moe deliti na manje elemente dua u
tom vidu). To je dua, dua kao neto elementarno, bazino, neto to se ne moe dalje
razlagati. Dua se prikazuje u esencijalnom, nerazgradivom vidu.
Neka budem uzdah ovjeanskih muka,
Nek me drobi ona nepoznata ruka,
Nek budem praak vjenog vremena
Nek budem pepel zadnjeg sjemena,
Nek me vrgnu na muke titana
Preuzima patnje oveanstva na sebe. Osea se dovoljno jako da ponese patnje oveanstva
tzv. titanizacija lirskog ja; ekspresionistiki.

Tipino modernistiki i eskpresionistiki - da dua nije data samo u tom esencijalnom
vidu, ve je data i posredstvom poetike runog (dua kao ir) u nemakom
ekspresionizmu. Esencijalni vid uz iskorake njene ironizacije i destrukcije -
protoekspresionistiki element.

Modernistiki otpor prema prosvetiteljstvu, prema instituciji, ideologij. Individualac je
ironian prema programu prosvetiteljstva, prema racionalizmu i to je mora za njega.
Neprijatelj progresa - individualizam. Iako je u usponu, postoji skepsa. Uspon, ali se
istovremeno samorazgrauje: Sifilis progres i kulturne bijede neto to se
samounitava.
Lirsko ja se jo odreuje na nain moderne: Ja sam bordel, bolnica, ludnica (Sima
Pandurovi). Spaja granine svesti, subjekat sebe vie ne vidi u racionalnim granicama,
ve unosi u sebe iracionalne porive, to prihvata kao deo sebe. Bordel, ludnica
subverzivni motivi. On kae: neka je to na rubu morala, ali sada to prihvatam. Subjekat
prihvata sebe takvog, u toj rubnoj poziciji morala.
U zavrnici pesme, lirski subjekt se budi u svojoj sobi, uje amor sa ulice, narod ide na
posao. Osea vrstu pozitivizma, iekivanja boljih vremena politiki, ali i univerzalni
aspekt.


65


POEZIJA IMPRESIONIZMA
(Vladimir Vidri, Josip Murn)

Vladimir Vidri

Kljuni pesnik impresionizma kod Hrvata. On deluje neverovatno prozirno i isto,,
jednostavno, ist jezik.

Dva levita (svetenika)
Prva slika: hram, mesec, 2 svetenika, par replica, ponovo meseina na kraju. Jedan levit kae
drugom da car Solomon bdi, ne spava, i celiva bledu enu. Znaenja se umnoavaju bleda
ena na samrti ili bledo lepa? Nagovetena situacija, ali nita vie od toga. Moda mole za nju
jer je na samrti, ali moda ih i proima enja, dad a se ne mole (kao da se mole).
Vieslojnost, dodatna sloenost nain na koji se kontekst ostvaruje, dat je drevni ambijent,
nije presudan biblijski momenat, ve se ta scena uokviruje na impresionistiki nain: slika se
kompletira plavim, tamnoplavim, sivim. Moderna se uzda u evokaciju i sugestiju koja se
nasluuje. Ovde se ambijent sugerie i evocira potencijal emocija to se ini ambijentalnou
gde su ukljuene igre svetlosti. Impresionizam je umetnost koja preureuje odnos prema
svetlu i koloritu, sugeriu se svetlosni efekti, prelamanja (u 1. mah bez semantike teine).
Gotovo da nema metafora i posrednosti. Situacije koje znae vie stvari - signal samrti ili
lepote. Bez metaforinosti se unosi vieznanost. Ova poezija nas ne navodi da mislimo o
ivotu i smrti, ve efemernost, esencijalnost.
Granitan je pridvor hrama.
Nebo plavi, zvijezde sjaju;
*********************
A gleu ga s tavnih dveri
Dva levita veliajna,
U rukuh im pleu svjetla,
A riza im modrosjajna.

Nebo je plavo, rize modro sjajne komplementiranje tamnog neba i modrih riza; sjajna
meseina. Kvalitativ uz dragu, ona se koloritom kvalifikuje: draga je bleda i meseina je
bleda. Do potpuno mranog, sjaj zvezda, bela meseina i svetla koja pleu. Ne ii u smeru
semantizacije boja, ovde su boje u funkciji oformljenja ambijenta gde se evocira
odreena oseajnost. Ekspresionizam se fokusira na efemernost (onaj koji traje jedan dan,
kratoktrajanost, prolazanost, privremenost, prividnost). Efemerni efekti efekti koji dou i
prou, naglasak je na tome. Inae kod Vidia postoji taj dekorativni momenat i onda poput
reflektora izdvaja scenu gde se oblikuju odreena oseanja.
66


Notturno
Mag nosi devojku u rukama i ona se budi. Njegovo telo je sjajno, a preko srebrni ures, a lice
belo. Sjajno, srebrno, belo - kompletiranje boja (moda stanje duha):
Dignuv na ruke enu
Mag je na stube stao,
I na sjajno mu tijelo
Srebren je ures pao.
A licemu bilo bijelo:
Ko u snu gleda i slua
I kao stakleni val
Roni se njegova dua.

Kao stakleni talas neto to je zamrznuto i zaustavljeno, staklen proziran. Kao da je
stanje duha stalno, a istovremeno se roni njegova dua. Vrlo sugestivno - on stoji u vremenu,
tako se roni, ali je zaustavljen u vremenu. Viesmislena situacija data kroz pojavu belog maga
(roni se njegova dua zamrznut stakleni talas).
Sledea slika: Mesec produkuje i svetlost i senku. Mesec sipa svetlost, ali senovita pozadina.
Ovde postoji obrt, neto se deava krasna ena se budi viesmislena situacija. Roni se
dua on pati zbog neega i da bi to bilo jasnije, daje se senovita pozadina svetlo i senka.
Zvijezde se roje visoko
I dasi e sad da krenu,
U zraku se kupa mjesec
I sipa svjetlo i sjenu.
A krasna se ena budi
I grud joj otajno die
I svilene vjee obara
I no je i biva tie.

Srodni motivi u pesmama: Plakat , Mrtvac ,Kipovi, Dva pejzaa
Dva pejzaa
Kljuna atribucija je kolorit: uta-zlatna, bela-plava. Cvetovi uti, pele zlatne. itna polja
na humu (grobu), s human a hum se polja nastavljaju. itna polja na povrini, ispod su
humke. Na povrini su boje, svetlost. ivot koji traje, koji se nadovezuje na proli ivot.
Sugestija prolaznosti ivota. Vrsta slikanja kolorita ivota. U ovoj pesmi se neoglaava lirsko
ja (to je ee kod Murna, koje je modernije).
U travi se ute cvjetovi
I zuje zlaane pele,
67

Za sjenatim onim stablima
Krupni se oblaci bijele.
I nebo se plavi visoko
Kad neujno laste plove;
Pod brijegom iz crvenih krovova
Podnevno zvono zove.
A dalje iza tih krovova
Zlatno se polje stere
Valovito, mirno i spokojno
I s huma se k humu vere.

JOSIP MURN
Slovenaki pesnik. Murn je sklon izraenom lirskom ja koje dobija simbolika svojstva
ili neoromantiarska.
Trenutak
Tamo u daljini, ne zna se kud, ptica leti
Tamo u nizini ne zna se gde e da sleti
I kada;
Tako u dui lep trenutak mine
I ne znamo gde i da li e da sine
Ikada.

Odlaganje i razgradnja nekog stabilnog znaenja. Savremena poezija tei zamagljenju
znaenja. Minijatura, specifino odlaganje stabilne karakterizacije, zamagljenje znaenja (ne
zna se gde).
Ono to je prolazno, trenutno, efemerno, to se ne moe zaustaviti to je u fokusu panje
ekspresionista/impresionista. Trenutno oseanje pribliava se svetlou ono to je bilo u
dui, da li e da sine ikada? Vano svojstvo estetike ekspresionizma je razgradnja pejzaa
pauzama na svetlosne i zvune efekte. Pejza se razgrauje na zvunu ravan, ravan
vizuelnog, ravan kolorita.

Sneg
Bez kraja pada, sitni snee,
nad tihom umom i poljanom,
praporci hitri nekud bee,
opet muk za mnom i preda mnom.

Nato mi vreme, zato je dato?
to bee ko u sneg zakopano.
ta bude ko taj tihi plato,
68

bez kraja iri se preda mnom.

Pejza uvodi se ono prolazno i trenutno zvuk. Dominira ojaavanje, zatim nagli
nestanak zvuka. Praporci, opet muk. Nato mi vreme, zato je dato? - tipian stih
modernog subjekta (Hajdeger ciljamo uvek na neto mimo egzistencije). Postajemo svesni
da smo temporalna bia, nas vreme odreuje kao bie.
Zavrna slika ovog ambijenta je opet zvuna tihi plato, ne daje odgovor. Sneg u
beskraju, dominira tiina. Taj ambijent dobija izrazitiju snagu - opet sneg, ali ima opsenije
znaenje mesto subjekta u svetu. Svest subjekta u svetu, svestan temporlanosti, prolost
i budunost ukopane u taj sneg, neprozirne, neodreene svest moderne individue.
Kad se Dubrave smrae
Umesto slikanja vizuelnog plana, opet zvunost.
2. strofa: Mir na zemni pada stan/ ne mogu ga zadobiti/ niti mogu utopiti/ duu u taj
slatki san. Signal da lirsko ja osea neku vrstu nekomplementarnosti sa ambijentom i u
njega ne moe upisati svoja oseanja. Ne moe zadobiti tu mir, ni pejza mu ne moe
pomoi. Lirsko ja se ee javlja kod Murna nego kod Vidria.
3.strofa: Glas vapijueg u pustinji/ J a sam trska samotna
4.strofa (niz apostofa): Bure vi se obruite/ doi ti, ivote umni/ doi enjo ti bezumna/ i
srce mi zagluite. Neoromantiarski prizvuk - to nema kod Vidria. Pre tone, kae za
sebe: Ja sam trska samotna modernost, ali sada moderni lirski subjekt uz prizvuk
neoromantiarskog toposa.
5.strofa: No koja sanja uagrenim oima hermeneutinost stiha (pojavi se signal
ponekad): signal protoekspresionistikog senzibiliteta, hermetino-stilska slika.
Nebo, nebo
Subjekt se ne uklapa u predeo. Ma koliko svet bio irok, nema analogije izmeu
unutranjeg ivota i prirode. Projekcija lirskog ja ne projektuje lirsko ja u prirodi, ono
je sputano, ve slobodu moe projektovati/ ispoljiti u neem drugom, u nekom drugom.
Tegobno raspoloenje lirskog ja.
Noni put
Tipina pesma ekspresionizma. Opet je zvuno svojstvo pripisano pejzau, lirsko ja se
kree u tom ambijentu. Misao prisutna, a onda je odbegla u trenutku (neodrivo,
inspirativno, ali efemerno). Mraan ambijent, svedoi se o misli koja je uzburkala
subjekta, pa ga ostavila. Univerzalizam konteksta, ali se i to pocrtava impresionistikim
postupcima. Sav neizmerni svod u dubini voda treperi sada taj nebeski svod je konstitualna
snaga. Ima okvir u kom je subjekat, ali nebeski svod treperi i oslikava se u vodi pored
69

subjekta. Boingolizam slikanje takica, pojedinanost i mnotvo te slike (pojedinanost i
mnotvo svetlosnog efekta). Kao da lirsko ja projektuje svoj put. Odjednom oslikavanje
zvezde - svetlo zvezdinog puta (put pesnika). Univerzalni kontekst stvara put subjektu,
u tim efektima. Nalazi trenutno zadovoljstvo. Pesma poinje razgradnjom pejzaa,
razgradnjom zvuka. Misao je apoteoza efemernosti. Sav neizmeran svod iznad lirskog ja
opet kao da je trska u svemiru. Oslikavanjem svih zvezdi u jezeru otvara se put subjektu.
Oseanje subjekta da nije usamljen i pored kosmosa.
U poetici ekspresionizma to je ta vrsta nedogmatske oseajnosti, nekog dosluha sa
univerzumom, sopstvenim poretkom stvari i mesto individue u univerzumu. Kada bi
obinom oveku rekli oseam se saglasno sa univerzumom, on bi rekao ta se s tobom
deava za ekspresioniste je to veoma vano, oni to oseaju.

U parku
Kao da ima signala koji malo podseaju na imia. Naravno, ovo nije jo uvek poezija
ekspresionizma, ovo je jo uvek poezija moderne, poezija impresionizma.
Ona samo pokazuje sledee: da lirsko ja kod Murna, nije uvek jedinstveno, ono ponekad
ima neoromantiarske crte npr. u Murnovoj pesmi Kad se dubrave smrae se kae:
Bure, vi se obruite, doi ti, ivote umni, doi enjo ti bezumna i srce mi zaglui
recimo u ovoj pesmi lirsko ja je pomalo neoromantiarsko.
A ovde ono postaje nekako lako, eterino lirsko ja, koje se liava tela, poput onog kod
imia, ovde postaje modernije lirsko ja koje se oslobaa nekih stabilnih stanja i pomalo
postaje eterino, lako, lako menja konfiguraciju. Ovde je ve modernije, ovde nije vie
neoromantiarsko kao u pesmi Kad se dubrave smrae.
Ali ono opet se obznanjuje u kontekstu koji je formiran impresionistikim sredstvima, kae
se: Mrai se. Lagano se gube kuliseLuu jarku, zvezda je ve pala svetlosni efekti,
odnosi svetlosti i senke ve lie u parku bledi pomalo. Sve se tie efekata koji su
zapravo efekti kolorita, svetlosti i senke Sa svetlou rua sliva se mrak
I u tom ambijentu koji je impresionistiki formirano, lirsko ja vie nije
neoromantiarsko ve dobija modernija svojstva, kao da uspeva iz tela da izae, da se lii
te materijalnosti.
I u tome se dua nekoliko puta pojavi: pred duom tamnom ili ve lie u parku bledi
pomalo, u tajanstvenosti due opalo . Dua je tajanstvena ili tamna, ta svojstva due, takoe
sugeriu neto moderniji duh. Dua kod romantiara, tj. pre svega srce kod romantiara, ono
je prepuno burne oseajnosti, kao maloas: Bure, vi se obruite. Ovde umesto te burne
oseajnosti, imamo neprozirnost unutranjeg ivota, dua je ili tamna ili tajanstvena,
opet neto modernije lirsko ja.
70



TIN UJEVI
Pripada epohi izmeu dva svetska rata. Ujevi je pre svega pesnik, ali je bio zapaen i kao
esejista, kritiar, prevodilac. Pesme koje obraujemo su iz zbirki poezije: Lelek Sebra
(1920.) i Kolajna (1926.). Bio je autentini boem, ali obrazovan, pisao na ekavici u
poetku.
Tzv. Otvorena poetika. Saima i sublimira razliite uticaje. Upliv trubadurskog pesnitva,
petrarkizma, nadrealizma, simbolizma, vitalistikog ekspresionizma. Antidogmatska
poetika. Sve to je u poeziji vredno, to ima teinu on sublimira i obrauje.
Postoji ponavljanje odreenih toposa:
1) Bogotraiteljske antidogmatske religioznosti koja proima njegovo lirsko ja postoji
niz religioznosti, ali vrlo atipina, nedogmatska religioznost (proimanje krivicom, enjom).
2) Tema poezije uopte odnos prema pesnitvu, priroda pesnikog stvaranja (Kolajna).
3) Figura ene.
Kakav je: doivljaj lirskog ja? Doivljaj sopstvene poezije?
Tajanstva
I Lirsko ja krae iz stvarnosti (imanencije), eli da se izdigne iz sputavajueg, svakodnevnog
sveta. Sluti momenat kada e otkriti neto. Boji se ta e otkriti:
Bukom te vreve i sredine tijesne
ja uho pruam za glasove tajne
i donose mi utjehe beskrajne,
ponavljaju mi pjesme urnebesne.

Govori neto moderno: Ko sam i ta sam, to u, koga volim, to traim, kuda idem, za im
lutam problem moderne, koje je jo Kant postavio. Subjekat koji je odreen pitanjima, a
ne odgovorima. Upitanost je bitna odlika njegove poezije, njegova poezija vie poiva na
pitanjima nego na odgovorima. Ne poznam nita, a najmanje sebe.
II Uvoenje toposa pojava pesnika kao proroka. Mimo svoje volje, osea to u sebi, boji se
da je siao sa uma, momenat prorotva. ta ako on moe da zna te tajne to ga uznemiri.
I tako, neke noi usred druma
Preteku jezik neke rijei kobne,
Strah me je od njih i strah me je zlobne
71

Pomisli da sam, moda sio s uma.

Zavrnica u trubadursko--petrarkistikom maniru, motiv kurtoazne ljubavi (3. i 4.
strofa). On izlazi iz imanencije i pokuava sa sazna tajnu o svetu, vrlo brzo se pojavljuje
figura ene vaan motiv, smenjuju se oznaitelji ali ni jedan ne moe potpuno obuhvatiti
ensku prirodu. Podstiua (ena kao mogua inspiracija), ali i uznemirujua.
III enska figura kao prepreka. Nadovezuje se vera u Boga, vera se ispostavlja kao
preobiman teret, ne moe biti komplementarna sa ljubavlju koju on eli.
IV Zavrni sonet. Topos ekspresionizma deca vide prodornije, neposrednije od odraslih:
Velik sam bio dok sam bio dijete/ al sad me lome vidici i mate. Veliki je bio kad je bio
dete, sada se vidici umnoavaju. Opet motiv ljubavi ena kao inspiracija, nije religiozno.
Zavretak: vraa se na subj, nita se nije razreilo nema koherencije, fragmentizuje ga teka
crnina, drobi ga teka sudbina i nestalnost kobi:
I ja se davim u vrisku i kriku,
I sladogorko kuam gdje me drobi
Teka crnina i nestalnost kobi

Duhovna klepsirda
Klepsidra ono u njemu curi pesak (vreme). Ovaj ciklus je vrlo srodan ciklusu Tajanstva.
Paradoks spoj duhovnog i neega to propada.
I sonet: Ujutru okleva pred teretom svakodnevnice. 3.strofa: Zato ne bi primjerom
Esava/ prodo prvenstvo ti za zdjelu lee/ dubljinu vjere za la i erotiku? Esav biblijski
junak koji je prodao pravo prvoroeneta za zdelu hrane. Lirski junak je deprimiran, pita se
da li da proda dubinu vere za la i erotiku.
II i III sonet donose jo jedan vaan motiv: dominacija jave, imanencije, stvarnosti. II
sonet: Straan se duhu Svijet Jave ukaza .
III sonet: 3.strofa i 4.strofa Sjajna Ljepota to vlada u skladu../ izgubila je svoju
drevnu vladu. Lepota je izgubila slavu u svetu.
IV sonet: Nihilistiki duh posebno jaa u IV pesmi. 4.strofa: No iva Boga u boanstvu
nije/ i zrak ivota nesta sa oltara/ pred kojim s snu mi smo noas kleali.
V sonet: Obnavlja oseanje vere, prevrat: Pa, ipak moda, za Krvavo Lice/ s marame
uda, voljan sam da platim/ lomaom ploti, suzom ljubavnice/ kunjom ljubavi, kunjom
novcem zlatim. Motiv Hristovog lica, u hrianstvu ubrusa Isusovog. Hristovo lice ostalo
kad se on obrisao kao vrsta obnavljanja duhovne institucije.

72


Romar (hodoasnik)
Diptih. Hodoae tipian motiv, razmera patnje, unutranjeg ivota. Unutranje hodoae,
sputano telom i materijom. Proienje subjekta (hodoasnika) na putu hodoaa motiv
hodoaa, put unutranje promene, unutranjeg proienja. Ne puko premetanje u
prostoru. Samo postojanje u mesu je izazov za proienje duha.
Past u od jedne hijene to mi grudi kida/ od jedne ene s duom i sa strau
(oznait.figure ene se menja). enska priroda je nestalna. Groteskne razmere, ena se
metaforino uporeuje sa hijenom. Poinje se od svesti da je telesnost (erotizam) sputavajua
za veru. A onda se pokazuje da je ta patnja put ka Hristu. Ovde je hodoae unutranjeg
ivota, patnje su dovoljno iskuenje da on proisti svoju duu. Ta vrsta sputavanja u mesu
predstavlja put patnje koja vodi ka spasenju. Ovde ena metaforino postaje hijena. A
paradoksalno je to ono to ga stavlja u iskuenje.
Molitva iz tamnice
Topos tamnice kao vrsta metafore egzistencije. Obraa se Bogu to su neka opta mesta
Ujevieve poezije. Lirsko ja se ostvaruje kroz bogotraiteljski topos. Taj topos ovde
dominira, lirsko ja je okrenuto samom Bogu.
Kranje je viesmislen naslov:
1. On moe upuivati na neku referencijalnu osnovu gde je subjekt zaista u tamnici.
Stvarnost gde je subjekt u nekom hermetinom prostoru zatvoren (tamnica je poznat topos
jo pre moderne; tamnica i kod Disa).
2. Tamnica moe biti i samo postojanje, sama egzistencija.
3. Tamnica moe biti samo telo subjekta.
U nekim momentima se ini da samo telo postaje tamnica: I moja plua, bubrege i jetra; i
moje kosti, ivce ili kou, pruam za iskru plamenoga vjetra, stavljam na oltar rtvenome
nou.
On sebe redefinie i sagledava u tom ralanjavanju somatskog plana, plana tela. Kroz
patnju tela on pokuava da doe do vie instance, pokuava da dozove eljenu ravan
egzistencije koja mu uvek izmie. Ta tamnica se ukazuje kao nekakva somatska, neizbena
telesna tamnica, koju ne moe da nadie. Somatsko, neprevladivo, telesno ja.
I onda se opet obraa Bogu - njegova uvena tenja da verom dosegne neku drugu ravan
egzistencije. U pesmi Svakidanja jadikovka varijacija te predstave lirskog ja (hristoliko).

73


Svakidanja jadikovka
Jedna vrsta lutanja. Kree se bez sjaja zvezda na nebu to je vrsta lutanja, nemogunost
izlaska iz neke ustaljene putanje. Nema zvezde koja je usmeravala duhovni put (kao spasenje)
hrianska konotacija. 1.obznanjivanje zvezde je bilo proeto varkom, neto to je oveka
zavodilo. Pothranjen gubitkom nade u njenom pojavljivanju.
Lirsko ja je hristoliko samo je re o modernijem subjektu koji nema odjeka od nekadanje
transcedencije moderan Hrist, koji nema snagu udotorca, mesijanstva (ve je obian).
Slika plamena na rukama vrsta nagovetaja motiva pesnika kao proroka, ali ne moe biti
potpun prorok. Rei su mu proroke, ali je potpuno nem (11, 12, 14 strofa). Vrsta modernog
subjektiviteta; ne osea u sebi ivotne potencijale. Nema ko da ga uje, nebo je zatvoreno,
stvarnost se uokviruje ovom slikom. Izlaza iz tog sveta nema vrlo mrana slika koja je
svakidanja.

I nema nigdje nikoga,
do igle draa u srcu
I plamena na rukama

I sam i samcat putuje
Pod zatvorenom plaveti
Pred zamraenom puinom,

I komu da se potui?
Ta njega niko ne slua
Ni braa koja lutaju.

O Boe, ee tvoja rije
I tijesno joj je u grlu
I eljna je da zavapi

Spoj star i mlad duh koji uvidom u svet dobio svojstva starih i klonulih.

,

( ,

),
,
, !


74


Kolajna (ogrlica)
I ei je motiv pevanja. Svest o neprozirnosti subjekta i pesnik i recipijent nose mrak,
zatamljenost sopstva je sastavni deo ovog senzibiliteta. Umesto srca (kao u romantizmu)
ovde se pojavljuje dua kao generator.
IV Trubadurski odnos sa dragom. Nekada kurtoazno, nekada idealistiki neoromantizam.
esto menjanje imena enske figure.
V reprezentativno poezija u slubi ljubavi. Poezija dolazi iz neprozirnog stanja duha, iz
neprozirnih sadraja subjekta, iz tmine, patnje i bola. Poezija ne dolazi iz racionalnog
percipiranja stvarnosti ve iz tih iracionalnih stanja duha.
Ove su rijei crne od dubine/ ove su pjesme zrele i bez buke./ One su tako iknule iz tmine,
i sada streme ko pruene ruke.
Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik/ i katkad su mi drage moje rane./ Jer svaki jecaj
postat e zlatnik/ a moje suze dati e erdane.
No one samo imati e cijenu/ ako ih jednom u perli i zlatu/ kolajnu vidim slavno
objeenu/ ljubljeno dijete, ba o tvome vratu.
IX Boanska eno, gospo nepoznata/ dokle i kamo mene misli vui? Hora je dola te ja
moram tui/ zlatnim zvekirom na beutna vrata. Ona u dvoru, on kuca na vrata
kurtoazno, petrarkistika poezija. Umnoava se identitet ene, ne moe se ustaliti.
I preklinjem te: Nepoznata reci/ kakva te tuga iz daljine draga/ i jo mi reci, gdje si, to si,
ko si?
XXI Dua je pokreta stvaralatva, ona je esencijalna kategorija kreativnosti i
duhovnog ivota (polazite duha). Opet svest subjekta o izdvojenosti i individualnosti.
Motiv estetizacije stvarnosti.
Noas se moje elo ari/ noas se moje vjee pote/ i moje misli san ozari/ umrijet u noas
od ljepote.
Dua je strasna u dubini/ ona je zublja u dnu noi/ plaimo, plaimo u tiini/ umrimo,
umrimo u samoi
XXXI Motiv anavgardna prirode. Povezivanje ekspresionizma i fenomenoloke estetike.
Pevanje gubi prevlast nad smru. Generalizacija i varijacija motiva. Motiv pevanja
(motivi imaju genezu kod njega). Prepoznavanje esencijalnog sadraja koji se ne razlae.
Topos ive smrti (tanatos). Jedino smrt ima kontinuitet koji joj daje ivotnu dimenziju
75

zato postaje iva smrt. Smrt ima ivotvorna svojstva. Nadvladava i potpuno obuhvata lirskog
subjekta.
S ranom u tom srcu, tamnu i duboku/ s tajnom u tom trudnom i prokletu biu/ sa
zvijezdom na elu, sa iskrom u oku/ gazi stazom varke, mrtvi Ujeviu.
Smrt je tvoja ljubav pri svakom kroku/ smrt je u tvom iu, u tvojemu piu/ smrt je u tvom
dahu i u tvojem boku/ smrt i smrt i smrt u Nadi i Otkriu
to ti vrijedi polet u vlastitu udu/ to ti vrijedi volja i voljenje slijepo?... Gle, bez fajde
ljubi sve dobro i lijepo/ kao sveli miris u razbitu sudu/ pogiba u tebi pjev to si ga tepo
XXXII: Obrnuta perspektiva (inverzija), ali i jo neto, slika bliska avangardnoj
logici. Slika je sloena, jer oekujemo ponor (mesto procepa duha) kao lienost sadraja,
kao prazninu koja preti da proguta subjekta, ali umesto toga dobijamo more
neprozirnog obilja. Dobijamo obijlje, ali obilje koje ne uspokojava, ve koje dodatno
uznemiruje, jer lebdi nad njim.
Ponore! More povrh moje glave/ i zlatne ribe danom od kristala/ ja se pitam gde je
Mjeseina pala/ i gdje se gorski horizonti plave.
Zora je puna njene jasne strave/ a misao je bistra, ledna stala/ ne zanima me skala, ni
spirala/ ni esti odraz uzdrmane jave
Srce je svijeta plodno i duboko/ a ovijek slomljen pod teinom neba/ a ivot krila visoko
visoko.
More lebdi nad njim - alogika, levitiranje neega iznad nas. Subjekat je preureen, ne po
predvidljivoj logici, ve je ovo dramatinije nego to smo oekivali. Preureivanje
subjektiviteta aloginije i dramatinije od oekivanog. Ne zanima ga vertikala vrednosti,
da deli svet po vrednosti nepoverenje u hijerarhije zato je ovo avangrada, on eli potpuno
da preuredi svoj horizont. Preputa se onome to osea, i to je dao u toj aloginosti (alogina
slika). Logika koja je podobna apstraktnoj umetnosti. Menja se perspektiva lirskog ja.
U zavretku pesme: A srce kuca, bilo kuca, kuca - samo izvesnost ivota postoji. Ono je
blie modernoj umetnosti. Nudi snovit pejza jer je to njegovo stanje duha.






76


ANTUN BRANKO IMI: LIRSKO ETERINI
EKSPRESIONIZAM
Zbirka Preobraenja. Kljuni predstavnik hrvatskog ekspresionizma. Lirsko-metafiziki
ekspresionizam.
Moja preobraenja
Lirsko ja je drastine dinamike. Lirsko ja ima koherentne iskaze, ali menja oseanja
nekoherentna su, menjaju svoj profil. Drastine promene, bolan, traumatian proces (ovoga
nema kod Ujevia i drugih). Toliko fluidnosti, nepostojanosti vrlo ozbiljna promena. J a
pjevam sebe kad iz crne bezdane i mune noi/ iznesem blijedo meko lice u kristalno jutro/
i pogledima plivam preko polja livada i voda.
Ja pjevam sebe koji umirem na dan bezbroj puta/ i bezbroj puta uskrsnem. Lirsko ja
osea da umire i da se iznova raa nesutaljenost, fluidnost duha, decentriranost ta vrsta
dinamike ini lirsko ja. Ne postoji jedinstveno stanje, lirsko ja je svo u metamorfozama.
O Boe daj me umorna od mijena/ preobrazi u tvoju svijetlu nepromeljivu i vjenu
zvijezdu. On trai da bude preobraen u venu zvezdu, trai da umesto telesnog ivota bude
preobraen u veni. On eli da ue u transmorfozu (nadilaenje imanencije i stvarnosti) iz
metamorfoze (svakodnevnica, imanencija). Transmorfoza oduhovljenje materije (nije
religijska, nije hrianska). Lirsko ja iz materije prelazi u nemateriju ovo je tipian
ekspresionistiki preobraaj. Nije hrianski preobraaj, jer ekspresionisti veruju u nove
vrednosti, ovo je nedogmatsko. Oni ele da se materijalno preobrazi u nematerijalno -
transmorfoza. Vrlo iva i vrlo aktuelna poezija.
Mjesear
Drugi primer lirskog ja. Lirsko ja nije subverzivno, nije politiki odreen. Ovo je jedna
vrsta varijacije transmorfoze. Lirsko ja je neretko eterino, lako menja konfiguraciju,
lako se menja i preobraava.
Koraam sanen rubovima krova/ i etam kroz no u visini/ Mene dre meke ruke
mjeseca
O tako lak sam..nezemaljskilebdim i mogu stati na list stable
Ne zovite me: glas sa zemlje/ smrt je moga nebeskog bia/ Visoko iznad zemlje lebdim
lagan kroz sfere.

77


Ljubav
Referencionalna ravan (stvarnost). Ekspresionizam nosi sentimentalizaciju boja. uta,
bleda, siva, beliasta su boje propadljivosti i materijalnosti (tela). Plava tenja oduhovljenja
materije. Crvena vitalistiki plan telesnosti.
Zgasnuli smo utu lampu/ Plavi plat je pao oko tvoga tijela/ Vani ume oblaci i stable/
Vani lete bijela teka krila
Telesni ljubavni in proet ekspresionistikom duhovnou. Ljubavni in dobija
duhovnost ekspresionizma, daje mu se nova aura. Sfera koja se projektuje van ovog sveta.
Ljubav nije neto to je samo telesno, ve i duhovna aura. Proimanje telesnog i
duhovnog.
Moje tijelo isprueno podno tvojih nogu/ Moje ruke svijaju se ude mole/ Draga, neka
tvoje teke kose/ korz no zavijore, zavijore./ Kroz no kose moje drage duboko umore/ kao
more.
Smrt i ja (nije iz zbirke Preobraenja, ali je bitna za ekspresionizam).
Primer toposa ive smrti. Ovaj topos prisutan je i kod Ujevia, ali ovde je tipino
ekspresionistiki; tei se esencijalnim tenjama. Smrt je esencijalna, ona traje. Elementarno
svojstvo smrti je njen kontinuitet, dok je ivot diskontinuitet - paradoksalno.
Smrt nije izvan mene/ Ona je u meni od najprvog poetka: sa mnom raste u svakom asu/
J ednog dana ja zastanem/ a ona raste dalje u meni/ dok me cijelog ne proraste/ i stigne na
rub mene/ Moj svretak njen pravi je poetak/ kad kraljuje dalje sama.
Opomena
Opet primer tih motiva. Kod imia postoje ta stanja oduhovljenja stvarnosti i ta tenja ka
novom oveku koji se trudi da ne bude mali, nitavan.
ovjee pazi/ da ne bude malen/ ispod zvijezda!/ Pusti da cijelog tebe proe/ blaga
svijetlost zvijezda!/ Da ni za im ne ali/ kad se bude zadnjim pogledima/ rastajo od
zvijezda!/ Na svom koncu/ mjesto u prah/ prijei sav u zvijezde!
Pjesnici
Ovo je poezija posle II svetskog rata. Pesnici se ude. Umetnik i dete mogu iznova da se
ude, naivno, a opet stvaralaki. Njihove oi rastu. Bitan pogled pesnika na svet.
78

Pejsnici su uenje u svijetu/ Oni idu zemljom i njihove oi/ velike i nijeme rastu pored
stvari/ Naslonivi uho/ na utanje to ih okruuje i mui/ pjesnici su vjeno treptanje u
svijetu.
Podne i bolesnik
Simultano nizanje slika unoenje slika iz razliitih sfera. Slike ne gradiraju oko nekog
smislenog centra odsustvo centralnog smisla.
Plavo podne sjedi na oblacima/ U jednoj sobi kamo ne ulazi nitko/ bolesnik mre/ Kraj
njega uti crna tica/ U vrtovima sunaju se gole djevojke/ i plavi mlaz visoka vodoskoka/ u
plavu prazninu umiBolesnik lei mrtav: predmet pokraj predmeta u sboi/ Crne tice
nema?/ Ispod neba/ rep pauna ogroman svjetlucav/ sa oblaka visi u vrtove.
Vremenski momenat podne. Antropomorfizuje se vremenski momenat -sjedi na
oblacima. Umanjuju se referencijalne veze. Logika apstraktnog slikarstva u apstraktnom
slikarstvu se gase referencijalne veze (veze sa stvarnou), nije akcenat da neto lii na ono
to se vidi. Heterotopine slike - iz vie ravni, iz vie prostora se sklapa pesnika slika. Plavi
vodoskok, plavo podne ovo plavo moe da znai oduhovljenost neega mimo
svakodnevnice (aura oduhovljenja).
Plan/ ravan veritkale (vodoskok, plavo nebo) vertikalni plan pesme dat kroz kolorit
plavog, kao da postoji neka oduhovljena stvarnost simultano.
Plan/ ravan horizontale (nage devojke, bolesnik koji umire) telesna i materijalna
stvarnost.
Taman kada pomislimo da e doi do razreenja, imamo novu vrstu dvosmislenosti:
Pompezna slika: rep pauna ogroman svjetlucav sa oblaka visi u vrtove. Moe da bude
slika oduhovljene stvarnosti (i paun je moda predstava nje), ali moe da bude i ironija
(paun je epurenje) dekorativan, prazan. Dvosmislenost moda iza te slike nema nita, a
moda je paun trijumf.
Nema konkretne pomirljivosti, ukidanje referencijalnosti:
1) Imamo predstavu oduhovljenja, pompezni trijumf oduhovljenog znaenja
(mogue da oduhovljena ravan nadilazi imanenciju)
2) Ironina slika, nema oduhovljenja ni drugog ivota, praznina poslednja strofa
je samo dekorativna.




79



Mrtva ljubav
Kraj ljubavi u dui mrtvo zvoni, Vee silazi s neba plavo, Sputam tiho crne zastore..
Opet neki srodni motivi, srodna opta mesta kod imia. Nebo silazi plavo, ini se da jedan
aspekt stvarnosti produhovljen, ali subjekt ovog puta na to ne odgovara. Toliko je
rezignacija velika zbog ljubavi koja ne postoji da on sputa crne zastore, kao da odbija tu
neku oduhovljenu stvarnost.
Nakon toga slede ovakvi stihovi: Znam: vani su mrtve zvijezde i kue i mjeseina i crn
prostor nepomian stoji. Niko nikad nee doi k meni kao da je sada prenebregao, kao da
je potpuno odbacio tu nijansu oduhovljene stvarnosti koju je primetio i toliko je velika
rezigniranost da vidi samo mrak i nepostojanje.
I onda se i ovde uvodi taj topos ive smrti: Smrt jo samo nevidljiva ivi. Mi smo radili
imievu pesmu Smrt i ja gde je taj topos najupeatljivije, najeksplicitnije dat, taj topos
postoji i ovde. Smrt nadilazi i dugovenost ljubavi.
Snu razmotaj crven teak pokrov povrh mene i nada mnom neka crno nebo noi vjeno
uti. Ova crvena boja nekad nosi, trag erotizma, nekad vitalizma, ivotne snage, itd. On
trai u snu crven pokrov oko sebe. Kao da je prostor sna, prostor fantazije, prostor
imaginacije, prostor poslednjeg vitalizma koji moe da ouva, i samo taj pokrov eli. A van
tog prostora sna, gde je osloboena fantazija i imaginacija, zapravo je praznina.
*U prvim stihovima pesme postoji trag oduhovljenja stvarnosti, on je to odbacio usled
rezignacije. Nekoliko puta se upotrebljava atribut crno, sva stvarnost je zapravo preputena
praznini; a on samo u snu trai crveni pokrov. A tamo gde je crvena boja mi smo na tlu nekog
erotizma i ivotnog vitalizma, ivotne energije i snage. Kao da je san, taj prostor fantazije i
imaginacije, za lirskog subjekta, poslednji prostor slobode, od te opte najezde nitavila,
praznine, mraka.







80



SREKO KOSOVEL
Slovenaki pesnik. U njegovom delu postoje 3 etape. Mi se bavimo ekspresionistikom i
konstruktivistikom.
1) Impresionistika
2) Ekspresionistika
3) Konstruktivistika
Iz teita
Polako klizi iz teita. Apokaliptike slike, ali implicitna poetika pouka. Vrednosti i
pogled na svet pre ekspresionizma su izletele iz teita i itav svet gubi vrednosni
oslonac. Svedoi o potpunoj promeni. Nita vie nema teite u avangardi. Decentriranje
slike sveta i lirskog ja. Inverzija starih vrednosti, potreba za novim. Nemamo stvarni
oslonac pogleda na svet. Posleratno vreme je vreme gubitka vrednosti. Posle rata pravi
pogled.
Ekspresionistika pesma
Programska, poetika pesma. Svedoi liavanje lirskih govora - socijalno-politikog
angamana, dokumentarne grae, mimetike logike, upotrebne vrednosti. Pesma je drvo bez
grana - drvo lieno svake dekoracije. Bez dekorativnosti. Pesma se liava svih tih konteksta i
trai se elementarni lieni jezik. Tenja esencijalnosti pojave.
Onima to trae socijalne motive/ politike pesme, emotivne izlive/ reci, pesmo lagana: ja
sam drvo bez grana/ to po arhivu trae dokaze neme/ za pravo kojem je vreme svedok/
zatvorenima u svoj preiveli tok/ reci pesmo lagana, ja sam drvo bez grana
Nokturno
Prve 2 strofe pompezna slika kreativnog ina.
Poslednje 2 strofe ideja odsustva smisla i propadljivosti materije.
Prve 2 strofe: Svoj beli Kras lomim nemilice/ s mukom ga razbijam/ i mislim na
Betovenovo lice. / Pijanista sam s rukama gvozdenim obema/ Kras se lomi, zemlja
krvari/ a dana nema.
Postoji jedna vrsta kreativnog ina (pompezna ideja) - gde sama kreacija koja se stvara
prua otpor. Tekoe samog stvaraoca, muan in stvaranja koji podrazumeva muku duha,
81

al ii tegoban in. U ekspresionizmu postoje neoromantiarski odjeci (figure genija): Hrist,
Prometej, Betoven projektovani ideal umetnika do kojeg se teko stie.
3.strofa: emu bele lae iz pristanita?/ Iza utog jedra krije svoje lice/ mornar (Sunce
bukti) Sanja li ita?
emu kretanje belih laa iz pristanita? emu kretanje bilo ega, ako nema poente kretanja?
Ako nema cilja? uta jedra signal stvarnosti, materije, propadljivog. Odsustvo smisla,
odsustvo cilja. Metaforino svedoenje: 1) O odsustvu smisla; 2) uta signal
materijalnog, propadljivog.
4. strofa: Razumem. Tiho se die prevrat./ Usijanim pipcima due osvaja./ Ti si nasred
puta? Poni s kraja! Oisti se u vatri, budi nam brat.
Oisti se u vatri - vitalistiki ekspresionizam. Motiv vatre ima vrstu esencijalne
vrednosti, oienje, raanje iz vatre novih vrednosti, novog oveka.
Kree se od kreativnog ina, zatim izvesnost odsustva smisla, na kraju svest da se sve to
moe nadii proienjeme vatrom. Topos novog oveka (ovek novih vrednosti) je
karakteristian kod Kosovela. Kod imia je to ovek koji gleda deijim oima.

Crvena raketa
Ona je takoe primer one semantizacije boja i vitalizma kod Kosovela.
Ja sam crvena raketa, palim se, gorim i gasim. Ja u crvenoj odjei, ja sa crvenim srcem, ja
sa crvenom krvlju. Trim neumorno kao da sam moram u ispunjenje. I to vie trim, tim
vie gorim i to vie gorim tim vie trpim i to vie trpim, tim se bre gasim
Stalni vitalizam koji preti da u nekim momentima izgubi na kontinuitetu i subjekt koji
insistira da to opstane. I crvena boja, koja je za razliku od uto, sivih, bledih boja i plavih
nijansi s druge strane, crvena boja koja na planu semantizacije, direktno upuuje na
socijalistiki princip.
(Takoe postoje i znaenje crvene boje koje upuuje na erotizam, ali sve je to u krugu ovih
vitalistikih razbokorenih svojstava duha, koji se ni na koji nain ne moe ukalupiti).
Kod Kosovela je to primer vitalistikog ekspresionizma, jer lirsko ja je nesmireno. Dok
imi eterino gravitira nad materijom u cilju da prome se tom odupirujuoj koja je
projektovana. Kod Kosovela je umesto toga, dinamizam duha.
O ja, koji bih htio vjeno ivjeti. Idem/ crveni ovjek, poljem zelenim/ nada mnom po
sivom/jezeru tiine/ eljezni oblaci, o, a ja idem/ ovjek crveni. Posvuda tiina: na polju,
na nebu/ u oblacima samo ja trim, gorim/ svojim ljutim plamenom i ne mogu dosei
tiinu.
82

Ovde je lirski subjekt sav u dinaminoj, nesmirenoj materijalnosti. Subjektivitet je sav u
materijalnosti, ali ona je dinamina, vitalisika, stalni energetski naboj. Crvena boja ovde
ima tu vrstu semantike. Crvena vitalistiki ekspresionizam. ivotni tok koji je
nesmiren, dinamian.
Ekstaza smrti
Sve je ekstaza, ekstaza smrti! Zlatne kule zapadne Evrope, kupole bele (sve je ekstaza)
sve tone u uareno, rumeno more. Ovde takoe imamo mnogo semantizacije boja
Pesma govori o smrti Evrope. U naslovu imamo tipian primer avangardne metafore
koja objedinjuje potpune krajnosti: vrhunac ivotnog, vitalistikog principa (ekstaza) i
nestajanje ivota. Ekstaza vrhunac ivota; smrt kraj ivota.
Ovo je primer tog ekspresionistikog duha koji eli da prevrednuje vrednosti. Duha koji na
ruevinama te stare Evrope eli da izrodi novog oveka. To je vaan topos ekspresionizma i
avangarde uopte topos novog oveka.
Sunce zalazi i njime se opija, tisuu puta mrtvi evropski ovek. Sve je ekstaza, ekstaza
smrti. Llijepa e biti smrt Evrope, kao raskona kraljica sva u zlatu; lei e u ljes mranih
stoljea, umree tiho, kao da sklapa stara kraljica zlatne oi pogledajte ovu perspektivu
koja idu u dijahroniju, pominju se proli vekovi, gde je ovek ve hiljadu puta umro. Ova
slika kada Evropa umire na nekom leaju mranih stolea je vrlo simptomatina ne
radi se o krahu trenutnog stanja, aktuelnih vrednosti, ve krah vrednosti na kojima je
nastajala sama Evropa. Ta stolea su prikazana kao mrana.
Razvijanje motiva raanja novog oveka. oveka koji vie ne moe da se opere od
iskustva, ratova, kraha vrednosti. Sva su mora rumena, sva mora puna krvi iv ode
nema: vode nema da njom spere krivicu, da svoje srce opera taj ovek, vode nema da njome
utoli e za tihim, zelenim jutarnjim predelom.
A onda kako odmie ova pesma, tako lirsko ja ukljuuje drugog pored sebe. Nije re o
individualnoj perspektivi, nego je re o svojevrsnom krahu itave zajednice i da iz tog
potpunog apokaliptinog kraha, zapravo treba da se rodi potpuno novi ovek: Zlatnim
zrakama obasjae sunce, na nas, evropske mrtvace .
Tako se zavrava pesma, rekli bi ak da nema neke relativne projekcije u budunost, u neko
stvarno raanje novog oveka, ve injenice da se dolo do te granice nestanka evropske
civilizacije.
Taj topos novog oveka nije prisutan samo u fazi ekspresionizma kod Kosovela, ve i u
njegovoj konstuktivistikoj fazi. To je druga faza iz te zavrne faze njegovog stvaralatva i
ona se razlikuje u nekim aspektima od faze ekspresionizma.
O nema smrti
83

O nema smrti, nema smrti! Samo tiina preduboka. Kao u zelenoj prostranoj umi! Samo
se udaljava, samo postaje tih, samo postaje sam, sam i nevidljiv. O, nema smrti, nema
smrti! Samo pada, samo pada, pada pada u ponor beskrajne plaveti
Postoji egzistencija koja traje, kad njega nema. Blizak imiu, ali ovde nema imperativa
oduhovljenja stvarnosti. Kod imia je to dominantno u svim pesmama, a kod Kosovela
samo u ovoj pesmi, veruje da moe nadii materijalno. Kod imia postoji plavi vodoskok.
itav niz tih motiva od glavnih tema imieve poezije. Kod imia se sve oduhovljuje.
Ovde samo u ovoj pesmi postoji lirsko ja koji se oduhovljuje. Postoje dodirne take sa
imiem, ali ima razlike.
Predsmrtnica
Svako e dospeti do cilja, a ja do svog neu dosei. Sav od vatre, pun ivih sila, neistroen
u grob u lei. Prie vatra moje grudi, ali me nee sagoreti, neiznuren ja u da zaudim
sna, a bez sna u bdeti.
Svojevrsno pribliavanje motiva ive smrti i vatre koja je vitalistika - subjekt lee u grob i
dalje iv. Komplementarnost vitalistike vatre i delimina iva smrt (koja preklapa subj.)

KONSTRUKTIVIZAM zavrna faza Kosovelovog stvaralatva.
Prva stvar, nije Kosovel izmislio konstruktivizam. Konstruktivizam je u tom avangardnom
bumu u Rusiji, jedan od kljunih avangardnih pravaca i on podrazumeva nekoliko
upeatljivih poetikih, ideolokih svojstava kojih se drao i Kosovel. Izmeu ostalog to je
ideja da je umetnik inenjer on nije vie voen imaginacijom koja je nadahnuta nekakvim
spoljnim podsticajem, muzama, itd. Ne radi se o nekakvom romantiarskom duhu koji je
sklon inspiraciji, ve je umetnik onaj ko planira, ko konstruie. Ko je poput inenjera sklon
planiranju, organizovanju grae i preglednoj strukturi svoga dela. Otud u konstruktivizmu, u
svim umetnostima, od literature do vajarstva, postoji tenja da se unose elementi koji ranije
nisu bili interesantni samoj umetnosti.
Tako da postoji unoenje paraliterarnih elemenata, sadraja iz sfera koje se teko
tematizuju i u samoj literaturi. Recimo, unose se hemijski znaci, hemijske formule,
matematiki znaci, pravno-birokratski paragrafi.
U vajarstvu to podrazumeva pravljenje skulptura meanjem materijala (unoenje delova
bicikle) raanje nove umetnosti. Podrazumeva se takoe da ti sadraji iz razliitih sfera,
da njihovo spajanje podrazumeva vidljivost avova pri tom spajanju. Kada se to radi u
vajarstvu iz tih razliitih sfera, pribliavanje sadraja podrazumeva da mesto spajanja bude
vidljivo, da to bude signal da umetnik konstruie, da on nije neko ko je u naletu inspiracije
stvorio neto ega nije svestan, nego da je svesno konstruisao i nakalemio jedan material na
drugi.
84

Isto vai i za poeziju: vrlo su jasno uoljivi detalji, koji kod konstruktivista imaju
subverzivnu snagu u njihovim pesmama. Oni razbijaju lirski tok i podrazumevajue
anrovske osnove lirske poezije (kad itamo pesmu, u njoj imamo matematiku formula
to razbija predvidljive okvire anra).
Jo jedno vano svojstvo konstruktivista (mi emo rei kad se pojavi razlika koja je kod
Kosovela vana). Oni su zapravo eleli da umetnost iznesu iz akademskih prostora, iz
muzeja, univerziteta, i da mesto odigravanja umetnosti budu radnike hale, prostore gde
recepijenti mogu biti ljudi iz razliitih klasa. Da umetnost vie nije predviena za elitu, ve je
predviena za iri krug ljudi, ak je konkretno namenjena ljudima koji nisu povezani sa
umetnou (pravili izlobe u radnikim halama). Dakle izlazak iz tih akademskih okvira,
okvira muzeja, institucija.
Takoe, sve to podrazumeva opet raanje tog novog oveka to je ono to je kod
konstruktivista svojevrsna kopa sa estetikom ekspresionizma; a kopa sa estetikom
futurizma je jedno poverenje u maine u napredak industrije, revolucija na planu tehnike
egzistencije. Ti motivi se unose u poeziju konstruktivista, oni dele delimino sa futuristima
taj negatorski odnos prema tradiciji taj negatorski odnos je vaan za avangardu, ovde je
on upeatljiv u tom dodiru sa futurizmom.
Sve ovo dosad postoji i kod Kosovela. Ali onda tu nastupa jedna od kljunih razlika po
kojoj se Kosovel razlikuje od drugih konstruktivista po tome to pri unoenju tih
paraliterarnih elemenata u pesmu, ti paraliterarni elementi nemaju subverzivnu snagu
kao kod ostalih konstruktivista, ve se negde ostvaruju podobno tradicionalnom nainu
graenja lirske pesme.
Npr. kada obini ruski konstruktivista ubaci hemijsku formula u svoju pesmu, to unosi
aloginost u tok stihova (mi se pitamo otkuda to ovde), to potpuno razbija semantiki plan,
razbija anrovske okvire (neto to je blie dadaizmu, nego tradicionalnom shvatanju pesme).
Ali kada Kosovel to unese, na semantikom planu, onda taj znak koji je uneen on
podrava ve ostvaren semantiki plan i mi tano znamo ta taj znak znai (kad itamo
kao da percipiramo obian stih). Drugim reima, ne naruava ve ostvaren smisaoni
semantiki plan. Npr. u pesmi Kons: Z
Zajedniko sa ruskim konstruktivizmom:
1. Izlazak umetnosti iz akademskih prostora, muzeja (irenje publike, uvoenje
umetnosti u radniku klasu);
2. Raanje novog oveka, oveka novih vrednosti.
3. Uvoenje paraliterarnih elemenata - ukljuivali su u umetnika dela sadraje koji
su do tada bili nesvojstveni umetnikoj grai (npr. hemijski znaci, pravno-birokratske
beleke, matematiki zakoni).
4. Oni su eleli da ouvaju vidljivost avova onoga to je umetniko i
paraumetniko (trudili su se da ti detalji budu vidni, a ne mistifikovani).
85

Konstruktivisti su umetnika doiveli kao inenjera umetnik planira, konstruie, organizuje
grau, dakle nije voen inspiracijom i muzama.
Razlike izmeu Kosovela i tradicionalnih konstruktivista:
esto su imali subverzivna svojstva izraz diskontinuiteta lirske pesme. Kosovel je uspeo da
ouva neka tradicionalna svojstva oblikovanja lirske pesme, iako je unosio ovakve elemente.
Kosovelov konstruktivizam nije potpuno prekinuo sa pesnikom tradicijom, kao ruski
konstruktivisti.
On je te pesme nazivao KONS. Simultanizam slika i iskaza (nema kontinuiteta odmah;
razgraenost) imi
Kons: Z
Melanholina harmonika/ sezona kupanja/ Modre munje/ Cipele br. 40/ Istra umire/
More/ Evropa umire/ Sport, privreda, politika/ Japan protiv Rusije/ NOVA KULUTURA.
Prva stvar, onaj simultanizam slika koji postoji kod Kosovela, inae postoji i u avangardi. Ne
moemo da naemo kontinuitet izmeu ovih stihova. Kontinuitet nestaje i simultanizam
slika se javlja kao kljuno naelo oblika.
Ali u nastavku, lagano se uobliuje semantiki plan: Nova kultura: oveanstvo. Nova
politika: oveanstvo. Nova umetnost: za oveka gotovo nedvosmisleno dati principi
konstruktivizma.
A onda se kae ovako: Evropi odbija poslednja ura. Podmaite je sa H2SO4. as alosti.
Pokrov otkriva novi svet - H2SO4 (sumporna kiselina) slui za potpunu razgradnju materije.
Ovo bukvalno znai, pomozimo Evropi da to pre umre, ne bi li se rodio novi ovek. A
kod nekog tradicionalnog konstruktiviste, kada bi se pojavila hemijska formula, ona ne bi
imala nikakve veze sa prethodnim stihom, ona razbija kontinuitet stihova, razbija semantiku
jedinstvenost. Ali ovde to nije sluaj iako se pojavio paraliterarni element, on
upotpunjuje semantiki plan. Ubrzano unitenje Evrope potkrepljuje prethodnu tvrdnju.
Kons 4
Toga imamo i u ovoj pesmi, kad kae: Veliki ljudi ive po zakonima svoje due. Mali po
paragrafima. Subverzivna avangardna tenja. Paragrafi iz birokratskih spisa, ali na tragu
ostvarenih znaenja. Tenja avangarde: prevrednovanje poezije. Ubacuju se paraliterarni
elementi ali ostaju u sferi tradicionalnog ouvanja znaenja u pesmi. Paraliterarni
elementi potvruju znaenja pesme. uva tradicionalnu auru - uvanja znaenja u pesmi.
Ili recimo u pesmi Kons
Opet se unosi topos raanja novog oveka: Umorni evropski ovek setno zuri u zlatno
vee/ koje je setnije od njegove due. Civilizacija nema srca. Srce nema civilizacije
86

pomalo eksplicitni stihovi, ali dati u maniru koji izlazi iz ekspresionizma i stvara jednu
poetiku koja je tipino konstuktivistika.
Opet govori o smrti Evrope: Presahla borba. Evakuacija dua. Vee pee kao vatra. Smrt
Evrope! Milosti! Milosti. Gospodine profesore, shvatate li ivot?

JANKO POLI KAMOV POEZIJA
Pisao je u vreme moderne, ali je njegov duh mnogo blii avangardi. On je primer
protoavangardnog autora u hrvatskoj knjievnosti, protoekspresionistikog pesnika.
Autor koga itamo negde u dosluhu sa Matoevom Morom. Matoeva Mora i
Kamova poezija primeri protoavangardnih tedencija u moderni.
Njegove zbirke Itipana hartija i Psovka su bile veoma provokativne u vreme kad su
se pojavile. On pie u vreme secesije, u vreme negovanja kulta forme (Vidri, Mato
stabilno konstruisane strofe). To je vreme dominacije simbolizma i impresionizma u
poetici. I onda kad se pojave zbirke Kamova, one unose izvesnu disonancu na planu poetike i
ideologije. Zbirke, dakle izlaze u vreme secesije, uspona simbolizma, uspona kulta forme. On
razbija pesnike kanone, stavlja disonancu. On je rodonaelnik slobodnog stiha u
hrvatskoj knjievnosti.
On donosi potpuno drugaiji pogled na svet koji izlazi iz tih dominantnih poetikih okvira.
On gradi svojevrsnu antiestetiku, njegov pogled na svet je izrazito antikanonski (on se
suprotstavlja kanonizovanju simbolistiko-impresionistike poetike).
To je jedna poetika subverzije i bunta, ali u kom smeru ide ta subverzija i bunt:
1) Subverzivan na poetikom planu on razgrauje jednu poetiku ne samo na
hrvatskim, ve i na jugoslovenskim prostorima u vreme moderne; razgrauje tu
simbolistiko-impresinistiku poetiku, ali ne samo to.
2) On je subverzivan i na ideolokom planu razgrauje dominantne ideologije.
Suprotstavlja se graanskom moralu, svakom vidu religije, bilo kojoj vrsti ideologije.
Jedno od vanih njegovih svojstava, koje e kasnije biti i kljuno svojstvo avangarde,
je radikalno osporavanje poetiko i ideolokog sopstvenog okruenja.
Zato se njegova poetika bazira na tom anarhistiko-subverzivnom duhu, na dominaciji
groteske u pesnikom slikanju i na dominaciji negiranja tradicije, na dominaciji
apsurdnog oseanja sveta i oveka.
3) Meutim, na stilskom planu: on vrlo esto ironino oponaa biblijsku reeninu
frazu i biblijski stil. Implicitno se subverzivno odnosi i prema toj vrsti stilizacije
teksta ne zato to vrednuje tu vrstu stila, ve mu je to u funkciji razgradnje. On ne
parodira sam stil, ve tim stilom produkuje groteskne, bizarne, apsurdne,
subverzivne slike (npr. Strpljivi J obe, gledali smo golotinju tvoju i crvljive rane
87

tvoje i izrovano tijelo tvoje ponavljanje tvoje je tipian primer biblijskog
govora).
Jo jedno vano svojstvo njegove poezije je dominacija telesnosti, somatskog principa.
Telo je vrlo esto prisutno, ali i vrlo esto se razgrauje. Telesnost u sferi nasilnog erotizma
ili u sferi groteske, raspada tela. Tako da je estetika runog vrlo esto kod njega
skopana sa predstavom seksualnosti (subverzija graanskog morala).
Sfera telesnosti:
- Telo je prisutno ili u formi propadanja - polje estetike runog, raspadanja tela,
grotesknih slika.
- Ili na planu jednog hedonizma, subverzivnog, sablanjivog erotizma (ponekad
nasilnog, raspusnog, provokativnog), koji potpuno razgrauje i prevrednuje
graansku predstavu seksualnosti.
Preludij
Silovau te bijela hartijo, nevina hartijo . Poezija je podreena subjektu stvaralatva.
Poezija je objekat. U ovim prvim stihovima se prevrednuju 2 stvari:
1. Razgrauje graansku predstavu seksualnosti ta seksualnost biva nasilna, nesputana,
subverzivna. Ovde je seksualnost naglaena ne bi li se razgradio graanski moral;
2. Razgrauje instituciju estetike. Predstava stvaralatva koja je dominantna u
simbolizmu (ak i u nekim oblicima neoromantizma). Stvaralatvo nije podstaknuto
nekakvom vanjskom inspiracijom (muzama), nit je stvar artistikog stava negovanja forme.
Naprotiv, stvaralatvo je stvar impulsa, stvar jedne nasilne i nekontrolisane imaginacije
koja je data kroz ovu bizarnu metaforu silovanja hartije.
Nema zakona vrhu tebe i umrli su zakoni za mene zakon je za njega u svim sferama,
poetikim, ideolokim, graanskim, zapravo mrtav. Nema zakona za njega.
Poboan je narod i uvinuti su njegovi repovi; nema iskrenosti u oima i vucaranje je
njegov hod . Odnos mase prema ideologiji i verovanju u bilo ta je za Kamova neto to
se moe uporediti sa ponaanjem ivotinja, sa animalnim svetom. Nihilistiki,
individualni odnos prema masi.
Ovde lirsko ja odbija da bude kontinuirano, da bude stabilno (nije lirsko ja koje moe da
se konstruie praenjem iskaza). I onda mi pratimo jedno.. koje potpuno vraa slike, esto
nekad difuzno, nekad simultano. Dobro to je metmorfoza lirskog ja, koja postoji u avangardi.
Ali postoji specifinost kod imia on iz te metamorfoze, eli da pree u transmorfozu
prelaenje subjekta u jednu oduhovljenu stvarnost koja nije dogmatska, ve je projektovanje
te poetike ekspresionizma.
88

Ovde ja Kamov specifian, on daje neretko i autopoetike, pregledne stihove npr. u
pesmama Mojsije i Jov u kojima govori o linostima iz biblijskog sveta. Pesme koje
su posveene biblijskim figurama su potpuno subverzivne.
U pesmi Job truni svee, dostojni proroe tiranskoga boga propadanje tela
samog Jova se negde metaforino odraava kao primer vladavine samog tiranskoga
boga.
Ovo jeste nihilistika poezija, poezija nitenja hrianskih vrednosti. Za razliku od Niea,
koji poziva da se te vrednosti prevrednuju, Kamov se zaustavlja na planu subverzije. On je
jo uvek u horizontu moderne, on jo uvek nije mogao da vidi toliko daleko da prevrednuje
vrednosti, jer je za prevrednovanje vrednosti potreban krah civilizacije. Ovo je njegovo
individualno naelo, on je video da neto ne tima i tako sagledao stvari. Ali da bi to mogao
da bude duh vremena, neophodno je da civilizacija doivi krah onda nastaju ekspresionisti.
Vjera je njihova brutalna ko udo bika potpuno jedna bizarna predstava seksualnosti sa
grotesknim senzibilitetom. Dua je njihova gubava ko tjelo tvoje poput onoga u
Matoevoj Mori gde je dua nekakav ir koji se otvara. Estetika runog koja se spaja sa
neim to ima esencijalna svojstva.
U pesmi Mojsije Vidim ti ruke Mojsije, i gola je misao tvoja; ruka je tvoja crna
ko inkvizicija; misao apsurdna ko dogma; lane su boje tvoje ko svetlost kraljeva.
Glad ti je prvi rekao: lae! Strast se je ozvala krvavim krikom: lae! A misao je brujala
tvrdo: lae! U prevodu kae sledee: ako glad, strast i misao Mojsiju govore da lae,
onda neto to ini ljudsku prirodu bazino zapravo svedoe o tome da je ono to je Mojsije
doneo civilizaciji je obina la. Da to to je on doneo nije podobno naoj prirodi to je ono
to je nieansko (Nie kae da moral koji nam je dat nije podoban naoj prirodi, potreban
nam je moral koji e biti podobniji naoj prirodi).
Glad kae taj moral za mene vie ne vredi, i strast to kae i misao (refleksija) kae da je to
la. Demistifikacija Mojsijeve figure. Tri sfere ljudske egzistencije glad, strast i misao
optuuju Mojsija da lae.
P.S. Kamov
Pesma je puna nekih poetikih, eksplicitnih iskaza. Sadri niz iskaza koji sublimiraju ona
Kamova poetika svojstva ona njegova antiestetika, anarhija, subverzija,
protoekspresionizam, protoavangarda.
Ne pjevah oi djevojkeja nisam pjesnik ljubavi ni mirisne ni cvjetne. Ne pjevah prolost
naroda..ja nisam pseto biblijsko..Ja nisam truba tuposti i krianskih heroja...Psovaa tek
sam pjesnik ja i zasad nita vie!
Nema mnogo metaforinosti, dati su eksplicitni iskazi. Izrazita subverzija prema drutvu i
prema pesnikom izrazu da razgradi; pesnik psovki.
89

*Razgradnja vodeih kulturnih normi u drutvu, artistikih ambicija i motiva nihilistika
antiestetika. Radikalno osporavanje okruenja. Insistiranje na anarhistikom, subverzivnom
duhu (podrivanje, razaranje, prevrat). Dominacija grotesknog i estetike runog, negiranje
tradicije. Uvoenje apsurda, proimanje. Neumorni individualizam. Implicitno ovakva
poetika je izrazito humanistika. Ima individualno iskustvo, a ne kolektivno.
Bitno proitati i ostale pesme.
Silvije S.KRANJEVI
Kranjevieva poezija je vana iz vie razloga. On je stvarao u vreme realistike poetike, u
vreme dominacije proznih anrova. Na nekom poetikom planu, u naoj knjievnosti mu je
najblii Vojislav Ili.
Ali ve kod njega postoji nagovetaj modernije poezije te emo aspekte da izdvojimo. U
njegovom opusu ima veliki broj rodoljubivih pesama, ali kako odmie njegovo
stvaralatvo on iri svoje tematske okvire. Pre Kranjevia u hrvatskoj poeziji postojale su
2 dominantne teme: ljubav (ena) i domovina. Mimo toga gotovo da se nije pevalo o neemu
drugom. On donosi te promene:
1. Prva stvar izrazitije peva o socijalno-drutvenim nepravdama;
2. Zatim izrazitije ukljuuje religiozne teme i motive njegova poezija je proeta
biblijskim motivima i figurama (Hrist, Mojsije, Adam);
3. Uvodi jednu vanu temu koja ga ini veim pesnikom od svih Hrvata u 19.veku
uvodi kroz vie varijacija temu poloaja oveka u najirem kontekstu, u
univerzumu usamljenost oveka u univerzumu, stanje individue u nekom
najirem kontekstu postojanja.
4. I neretko njegovu poeziju implicitno proimaju etiki principi. Drugim reima, on
kao pesnik stvara sa ciljem estetskog dometa, a zapravo implicira neretko i
odreene etike ideje, zatim rodoljubivo-ideoloke ideje.
Za njegovu poeziju je specifian stil, koji se esto naziva retorinim stilom, odnosno
povienim stilom prisustvo izvesnog patosa. To se naziva i monumentalnost lirskog
govora to vie nije stien lirski glas kao npr. kod Vidria, gde lirsko ja se gotovo gubi.
Ovde je to jedna monumentalna pesnika poza koja zahvata krajnja pitanja egzistencije
u najirem kontekstu. On se recimo bavi sudbinom oveanstva (ne sudbinom individue
ili neke zajednice).
Za njega je specifian pesimizam kojim pristupa tim temama i kad se bavi rodoljubivom
tematikom i kad se bavi pozicijom oveka u irem kontekstu esto je proet pesimizmom. I
po tome je moda najspecifiniji u hrvatskoj knjievnosti, ali je on jedan od retkih autora
koga avangardni pisci prihvataju u hrvatskoj knjievnosti. Osim tog pesimizma njega su
inspirisali openhauer, Nie.
Neretko posee za alegorino-parabolinim slikama. Vrlo esto posee za biblijskim
parabolama, figurama, itd. Pesme su mu due, ali su malo narativne, ima mnogo ironije.
90

Kod njega se vidi i izvesna disharmonija izmeu tih impliciranih vrednosti koje unosi u
pesme i stvarnog stanja stvari. Tematska osnova njegovih pesama je esto
disharmoninost izmeu projektovanog stanja stvari (stanja zajednice, oveanstva,
subjekta) i onoga kako stvari zaista stoje.

Mojsije
Po nekim tumaenjima, i kada je govorio o biblijskim junacima on je implicirao neko stanje u
okviru hrvatske zajednice svog vremena (po nekim tumaenjima, govorei o Mojsiju, on je
posredno govori o Ante Stareviu zalagao se za nezavisnost Hrvatske u svakom smislu;
prevashodno od Bea).
Pesma donosi dijalog Gospoda i Mojsija. I zvedi narod moj; o Gospode/ izvedi ga iz ropstva
zlopatna. Odmah vidimo da to jeste jedna biblijska osnova, ali se implicira i hrvatska
situacija. O smiluj se, o silni J ehova/prokuni kletvom krvne silnike/ i spasi narod moj, o
Gospode .
Bod odgovara: A luda elja! DA, al ljudska jest!/ Da kunem kletvom krvne silnike/ da
bijem narod, a zbog naroda/ o, stvore moj? A zato da bih ja zbog jednog stvora drugi kido
stvor? Starozavetni Bog je Bog koji vodi izabrani narod, po cenu nesree okolnih naroda.
Bog ovde odbija da uruava egzistenciju drugog naroda zbog svog, izabranog naroda. Njemu
su svi narodi isti. Ovde figura Boga odstupa od biblijske predstave . Nema radikalnog
preinaenja, kao kod Kamova, kod njega su svi tirani. Ali postoji preinaenje, Bog ima
drugaiji plan sa izabranim narodom. Tu je ve signal nekog modernijeg duha.
Bog u Bibliji esto kae: da vidi svet kako ga ja vidim, drugaije bi razmiljao; jesi li bio sa
mnom kad sam stvarao svet. Ovde kae: Al da je tebi stati onamo/ poetak gdje je mojem
pogledu/ tad video bi to je siuna/ ta tvoja ljudska, krvna eljica
Mojsije na to ima odgovor: Pa, Gospode, o, reci, vjeiti/ jel ljudsko elo za to stvoreno/ da
u prah pada ropski. Protivargument Mojsija je da ako smo ve svi isti, da li je plod tvoje
kreacije, onaj koji je napravljen podobno tvom liku, da li je stvoren za to da bude rob i vue
se po prahu kao neko ko je bez dostojanstva. Ve pomiluj mi, silni Jehov/ tu ludu, smjelu,
ljudsku eljicu ponavlja Boje rei, ve pomalo ironino. Ova vrsta ironije prema samom
Bogu je signal duha koji nije potpuno dogmatski, ve nagovetava nekakav moderniji duh.
U sledeem iskazu se nagovetava moderniji duh Bog kae Mojsiju dobro, tvoju elju u da
ispunim ali ti kaem sledee: I tebi ba to gori plamenom/ od ideala silnih, vjeitih/ ta
sjajna vatra crna bie smrt/ mrijeti ti e kada pone sam/ u ideale svoje sumnjati. U
biblijskom svetu Mojsije se susree direktno sa Bogom na Sinajskoj gori, nema prostora
za sumnju, narod je taj koji pravi zlatno tele i sumnja, a ne Mojsije. Npr. u romantizmu
nema sumnje u ideale, ma koliko bila individual razvijena nema sumnje, ona je u stanju da
podredi svoj duh nadreujuim naelima (Preern, Maurani). Ovde se meutim nagovetva
neto drugo sam nosilac ideala, Mojsije, vremenom e poeti da sumnja. Subjekt koji je
91

genersan i odreen skepsom i sumnjom, a ne bezuslovnom verom u ideale je moderniji
subjekat. I Bog direktno kae Mojsiju: ti e poeti da umire, kada u te ideale, koje mi daje
kao protivargument, pone da sumnja.
Mojsije ovde radi isto to i u Bibliji, on donosi zakone zajednici. Ali kad se vrati, oni prave
zlatno tele, potpuno su zaboravili na Boga. I ne samo to, nego kada dolaze do obeane
zemlje, u zajednici se javljaju glasovi koji kau: ekaj, ovoliko smo ili kroz pustinju, i na
kraju moramo niz ovu strum padinu, da se lomimo da bi doli do obeane zemlje. Imaju tu
vrstu luksuza da trae uglaaniji put do doline koja je ispred njih. Gotovo da postoji
humorni element ovde, jedna vrsta satirinog odnosa prema samoj zajednici koja je
posredno i Hrvatska zajednice. Znai, sama ta zajednica nema dovoljno snage da prihvati
svoju istorijsku sudbinu i da veruje iskreno u ideale koji su joj dati.
To je dakle zemlja Hanaan?! I zato sin as vuko pustarom da jo nam za nju valja
strmoglav niz ovo gadno brdo srnuti/ da panemo na hladna ognjita! I tko je tebi pravo
podao slobodi da nas vodi silovno, po svojoj volji ko na uzici, od lonaca iz zemlje
misirske?
U zavrnici ove pesme sam Mojsije videvi zajednicu koju je vodio poinje da sumnja u
svoje ideale. On se tu obznanjuje kao moderniji subjekat. Probljedio je silni genije/ i kroz
srce mu ruglo proignu videvi tu grupaciju koju je vodio, koji su lieni zahvalnosti
prema Bogu, lieni temeljne vere.
Eli! Eli! Lama azavtani?!
Reenica koju izgovara Isus na krstu Boe moj, Boe moj zato si me ostavio. Trenutak
sumnje Hrista na krstu.
Na Golgoti je umro a za kog je izdano?/ J el pala rtva ova il kasno ili rano? Na Gologoti
je umor i svijet za to ne znade/ al od te rtve davne jo ploda ne imade.
Sledi niz stihova koji svedoe da je moda Hristova rtva bila uzaludna. Ali dok pesnici koji
su iskljuivo religijski, svedoe o paloj ljudskoj prirodi, o nepopravljivosti greha. Kranjevi
iri kontekst on govori o socijalnoj nepravdi, o politikim pitanjima. Da je Hrist
svojom rtvom mogao da iskupi i politiki plan egzistencije, koliko je ta rtva velika.
Proetala se povjest u sramotnikoj halji/ i to smo nebu blii, sve od neba smo dalji!
koliko on iri kontekst. Vrlo je smelo pevati o itavoj istoriji (povesti). Njegove teme se
neretko tiu itavog oveanstva.
U ime ovjeanstva i bratstva i slobode/ poee krvno kolo da bezboniki vode. Ovde
aludira na principe francuske revolucije, na principe romantiarskog revolucionarizma:
jedinstvo, bratstvo i sloboda. Ti principi su izdani. Krenulo se od tih revolucionarnih
principa, na to se nadogradilo samo nasilje, samoljublje i lini interes.
Zapravo hoe da kae da se Hristova rtva vie ne tie samo iskupljenja pojedinca koji je
zapao u grehe, nego se tie iskupljenja oveanstva, ali ne samo na planu greha (to je
92

religijska ravan znaenja), nego i na planu socijalno-drutvenih nepravdi. Kazuje se da su
ljudi izneverili Hrista ne samo na tom planu linih grehova, krenja zapovesti, ve i na planu
izneveravanja velikih, revolucionarnih, politikih ideja. To je ona etika o kojoj smo govorili.
Etiki plan implicira. Hrist je figura koja implicira nekakve etike vrednosti, one se ovde
ispostavljaju, ali samo stanje stvari je oponentno tim idealima koje Hrist predstavlja. I to
stanje stvari se manifestuje i u politikom i u socijalnom ivotu, ne samo u ivotu pojedinca.
Ovde se kae da se odustaje od tih revolucionarnih principa kojima je i Kranjevi bio
sklon; od tih graanskih principa koji su zasnovali modernu Evropu i na tome nastaje
bezboniko krvno kolo (kolo nasilja i bezbonitva).
A pokraj krvi davne i ispod drva suha/ sve milijuni vape: O pravice, o kruha!. Unose se
motivi socijalne nepravde (u religioznoj poeziji tih motiva nema, ve se govori o ljudskoj
slabosti i pogreci).
Zavrni stihovi: Ah, Golgota je pusta i vjetri tamo tajni tek cvili: Eli! Eli! Lama
azavtani?! Kada se kae da je Golgota pusta, da nema Hrista i da samo zvuk vetra
ponavlja njegove rei, to je izraz onog Kranjevievog pesimizma. Pesimizma gde se
implicira da je Hristova rtva bila moda uzaludna gde su ljudi ne samo u svojim
privatnim ivotima gde su krili Boje zapovesti, ve i na planu socijalne pravde, na
planu politikih ideja su izneveravali etike ideale.
I u drugim pesmama postoje ovi motivi. U pesmi Resurrectio Hrist se pridruuje
revoluciji na barikadama.
Zadnji Adam
Ova pesma opet iri kontekst, govori se o sudbini civilizacije, oveanstva. I ona se ostvaruje
u nihilistikom horizontu iskustva, u horizontu nestanka, gaenja i umiranja bogova.
Kae se da sada ute usta, koja su nekada rekla Neka bude svijetlo.
Svjetlonoa se izmorio sjedi i mra mu se lice, niz zlaane mu nekad trepavice za suzom
samo suzica se ledi. Figura Boga je oronula, posredno su oronule i vrednosti i pogledi na
svet koje on nosi.
Mru bozi! udno kako brzo blijede te sjeni to ih strah i varka sprede.. Bogovi su nastali
kao odraz straha i varke (ovo je vrlo smelo, to jo nije doba moderne, ve poslednje
decenije realizma).
Kako nestaje taj svet, nestaje i civilizacija koja se uzdala u te stare vrednosti, u vrednosti
bogova. U toj apokaliptinoj slici poslednji koji preivljava je ovek koji dobija ime Adam
ironino Adam je pvi i poslednji ovek. Specifino je za njega da on i u tim zavrnim
momentima, kraha oveanstva, Adam zapravo podsea sebe da su dometi oveanstva
bili individualni i nezavisni od vere u bogove.
93

Kud je to se rajem zvalo, a ovjek je svojim stvorio znojem, sagradiv carstvo Edenovo
palo, o trudu samo svojem! To je taj poslednji, negatorski stav prema bogovima, koji
kroz jednu apoteozu ljudskih dometa uspostavlja Adam u momentu smrti oveanstva.
Momenat kraja oveanstva je i momenat apoteoze ljudskih dometa.
Opet principi revolucije: Cijela povjest pokapana krvi/ jednakost, bratstvo i sloboda.
Revolucionarni ideali koji ne mogu bez nasilja, ambivalencija tih ideala.
Kada okonava ivot zadnji Adam i kada u pesmi sneg i led zaposedaju planet,
poslednje to uradi to je da on napie znak pitanja. Taj znak pitanja je signal
modernijeg senzibiliteta, signal sumnje i skepse koji boji ovaj poslednji subjekat. Taj
duh skepse je uvek duh modernijih vremena.

IVO VOJINOVI
Poezija moderne koja je jedna vrsta proimanja ekspresionizma, impresionizma i
simbolizma. Ivo Vojinovi je prevashodno dramski pisac, on je navei dramski pisac
moderne na jugoslovenskim prostorima. Dubrovnik je vrlo esto tema njegovih drama,
pripovetki, i poezije. Lapadski soneti se izmeu ostalog, bave Dubrovnikom i ambijentom
Dubrovnika.
Sonet Na Mihajlu
Sllika humova (grobova) u dubrovakom ambijent, gde je esto sahranjivana dubrovaka
vlastela. A njegove drame se bave nestankom dubrovake vlastele (ima poznatu dubrovaku
triologiju, dramu koja se zove Na teraci koja se bavi propau dubrovake vlastele). Ovaj
sonet se pojavljuje u toj triologiji. I ne retko likovi iz tog vlastelinskog miljea spominju ovaj
ambijent koji je dat u ovom sonetu, aludiraju na to da su na tim grobovima sahranjeni njihovi
preci. To postoji i ovde: Harno je lei gdje su navijek spali djedovi mrtvi, kad je Knez jo
vlado. Tu sami trunu dalje bar u miru, dok cvijetnom travom pase krotko stado. To je taj
ambijent.
esto je njegova poezija - zapravo pejzana poezija, poezija deskriptivne prirode. Npr.
Lapadski pejza je dat u sonetu Januar.
Sonet Miholjice
Ima impresionistiu auru u slikama: Iz crne zemlje uto cvijee raste/ pa blijedo trepti sred
sunevog sijeva/ ko tihe svijee dok se misa pjeva/ u spomen dneva kad su bile laste.
Sonet Utjeha
94

Zato me gleda, tvrda hridi moja/ kroz tamne rupe zaraene vrijesom? Je li to pogled to
sred muklog boja/ neasnih dneva vidjeh planut krijesom sunane zrake, kanda ma
zablista?.
Radi se o sledeem: sam taj ambijent, sam taj pejza, sam taj kamen dubrovaki i primorski,
progovara personifikovano i kae za sebe da je slep. Taj motiv postoji u dubrovakoj
triologiji motiv da oni koji se identifikuju sa tim pejzaem - a to je dubrovaka vlastela je
esto slepa za promene koje slede, dolazak novih vremena, novih vrednosti,
svakodnevnih novotarija. Lirsko ja direktno se obraa pejzau: Ti zna da ljubim tvoje
skute blage/ i puste gaje kuda lovor lista. Lirsko ja je duboko vezano za taj pejza, ali
sam pejza odgovara da je on slep. Drugim reima, u irem kontekstu stvaralatva Iva
Vojinovia implicitno se kae, da oni koji su povezani sa tim pejzaem, kojima je taj
pejza imanentna sredina ivljenja, da su oni slepi za sve to se deava oko njih (to je
neretko sama vlastela).
Kad se upotrebi re grad sa velikim slovom: Grad to znai da se misli na Dubrovnik.
Obratiti panju na prirodu tij pejzaa, oni su esto povezani sa lirskim subjektom koji je
vezan za taj pejza. Ono to esto proima njegove pesme je oseanje prolaznosti, a to
oseanje proima i Vojinovievu dramaturgiju. Prolaznost i vlastelinskog sloja, ali i jedno
ire oseanje prolaznosti.

Predavanje
(nedostaje poetak)

Vladimir Vidri
Kada slika dekore, scenografije koje se odnose na emocije - Tei onim postupcima
impresionizma da stvori odreenu adekvatnu atmosferu za evociranje odreene
oseajnosti. Ta atmosfera esto zavisi od dekora koji proistie iz nekih drevnih vremena.
Nekada prepoznajemo antiki svet, ili paganski svet, nekad moda i biblijski svet, ali esto
nisu preterano naglaeni. Ponekad se u tim ambijentima pojave panovi, satiri, nimfe. Ne
uvek, ali ima nekoliko pesama gde se pojavljuju. Znai dekor vrlo esto proistie iz tih
drevnih vremena.
Njihovo pojavljivanje nije sa ciljem da se intenzivnije i slojevitije prikae kontekst tih
situacija (da usloni kontekst). Kad se uvede takvo bie ne priziva se nekakav antiki mit.
Nije to cilj, nije ta vrsta intertekstualnosti (pojavi se neko takvo bie, aha, imajte na umu taj i
taj mit, bie vam jasnije znaenje pesme ne u tom smislu). Nema prizivanja antikog
konteksta, cilj je samo da se da odreeni ambijent kroz impresionistiki efekat, ta bia
su tu u cilju ojaavanja oseanja (nema tu neke velike ideje!)
95

Neretko ta bia su na tragu oseajnosti koja treba da se otelotvori u pesmi. Ako su u
pitanju panovi, nimfe verovatno je u pitanju neka radost ivota, atmosfera buenja dana,
itd. Pan kao bie vitalizma i hedonizma; nimfe sa ciljem ojaavanja oseajnosti.
Bilo je malih nedoumica o poeziji impresionista, kojim sredstvima se to ostvaruje, to
komplementiranje boja, svetlosti i senke, kontrast, svetlosni efekti, razlaganje jedne boje na
nijanse. esto ulogu u svemu tome igra odreeni dekor, tj. odreena pozadina, odreeni
ambijent koji esto crpe inspiraciju iz nekih paganskih, moda antikih, moda
biblijskih vremena. Nekad je prepoznatljivo manje, nekad vie. Ne uvek, ali to je esto
prisutno takav je dekor (npr. Dva levita).
Jutro
U ovoj pesmi imamo prisutan dekor. Svitae. Jo bi tama u lugu. Pan se ukaza s omanim
mijehom.
A onda ono to sledi su zapravo efekti impresionizma: Plahe su sjene dole iz tame. I plesat
stale na zelenoj travi. Bile su divlje plavojke nimfe, s bijelim vijencima na glavi
A onda se opet nakon toga ukae pan. Ali taj pan i nimfe su tu u sugerisanju buenja ivota,
kraja mraka, dolaska svetlosti. A onda se insistira na svetlosnim efektima. Lirsko ja se ne
oglaava. Ambijent (pejza, dekor) se daje neposredno.
Dva pejzaa
Jo jedan primer toga. Prvu pesmu smo radili. Govorili smo malopre o tim postupcima
impresionizma koji slikaju ivot na povrini, da bi ispod tog ivota imali puno animalnog
sveta.
Nebeski putnik mjesec Lako je odskakivao, nad svijetlim oblanim rubom i opet u nebo
plivo. I kad sam otvorio prozor, blistav od kapi kie, trznula se je grana, i jo se lagano
njie.
U prvi mah pesma govori blistave kapi kie, trznula se grana, oblani rub - Nema
simbolistikog naboja, samo efekti kratkih pokreta grana impresionistiki efekti
(doaravanje ambijenta). Efemerni efekti specifini za poetiku impresionizma. Posredno
govori da je i to ivot, te efemerne iskre.
A onda se javlja glas odnekud: Gledaj - glas mi se javi - iskrice noi lete taj glas koji
se javi ne kae neku veliku istinu o ivotu i svetu, ve upuuje na neto to je deo tog
horizonta iskustva na kom insistiraju impresionisti, na neto to je prolazno, ali neto
to podstie unutranji vot glavnog junaka. Iako eprimerno, iako trenutno, ali ipak
primetno, to su iskrice koje lete u no.
Tko mi to kaza? viknuh. Al grmlje i bata sniva. Tek mjesec nad svijetlim rubom, neglije
hiti i pliva. Zdravstvuj! - i smjeh se pronije. I l prosu se aka pijeska? J a ne znam.
96

Dvosmislena situacija: Ostaje nedoumica da li se neko zaista obratio lirskom ja ili je
zapravo to deo tog njegovog ulnog nadraaja, tog njegovog nadraaja pejzaa. A onaj ko
moe da se javi tako iz prirode, a da opet na kraju poentira smehom i nekakvim lakrdijakim
stavom to moe biti nekakav satir, nekakav pan koji se pojavio u ovoj poeziji, zato je
situacija dvosmislena.
Moe da se pojavi tako neko bie, ali kad se pojavi ono tim svojim nabojem vitalizma,
ivotnog duha, zapravo upotpunjuje taj ambijent koji je dat efektima koji su impresionistiki.
I taj glas kad se obznani, ne kae on - uj veliku istinu - ne kae to, nema velikih pria. Nego
taj glas kad se javi on kae iskrice noi lete . I odlazi sa smehom, lakrdijaki to je
specifino za panove, satire, jer su oni potpuno hedonistiki, vitalistiki, lakrdijaki
nastrojeni. Tako da su te situacije dvosmislene.

Utjeha -Ivo Vojnovi
Kod Vojinovia, glavni junak njegovih pesama je Dubrovnik, dubrovaki pejzai. esto
u tim pesmama se slika prolaznost, ali u 2 ravni: prolaznost aristokratskog sveta i neto
uoptenije stanje prolaznosti.
Recimo, mi smo proli put spominjali njegovu pesmu Utjeha kada se lirsko ja obraa
pejzau, pejza odgovara: Ne ali mene, slijep sam. Lirsko ja projektuje svoje ideje,
oseajnost na pejza.
Pa kae: Da li u pejzau jo uvek postoji neki san slobode. Znai, ideje i oseanja subjekt
projektuje na pejza, a pejza odgovara slijep sam . Pejza odbija neku vrstu stabilne
projekcije oseajnosti u njemu samom.
To je uobiajeno u romanitzmu da se na pejza projektuje lirsko ja i njena oseajnost. Ovde
pejza ima peronifikovano svojstvo i odgovara ne gledaj mene, ja sam slep to slepilo
ovog pejzaa zapravo govori da je lirsko ja neto modernije, ne moe da se
komplementira oseajnost lirskog ja i pejza.
Nekomplemetarnost izmeu oseajnosti lirskog ja i pejzaa to isto postoji i u Murnovoj
pesmi Kad se dubrave smrae.
Kad se kae da je pejza slep, kad on to prizna, u irem kontekstu dubrovake triologije
- slepi su, zapravo, oni iz aristokratskog sloja koji odbijaju da prihvate nove naine
ivota, promene i onda svoje slepilo, svoje neprihvatanje novog vremena projektuju na
pejza koji okruuje Dubravu.


97





ESEJISTIKA
Proitati eseje i navesti koje su kljune ideje tih eseja. Sad emo raditi imia i Kosovela, na
kraju emo Ujevia poto je najzahtevniji i onda protorealizam i realizam (knjievno-
istorijski aspekt).
MATOEVI ESEJI
Jovan Skerli
Definisanje impresionistike kritike (ta je ono to je nauka, ta je umetnost). Kljuni esej.
Naelno govori o Skerliu, posredno govori o Matoevom doivljaju knjievnosti,
prevashodno knjievne kritike.
Esej u kome se govori o Matoevom shvatanju literature i njegovom shvatanju knjievne
kritike. I on te ideje izlae jednim oponentnim stavom spram ideje Jovana Skerlia (ubedljivo
mu odbrusio). Odmah u poetku, Mato sebe deklarie u opoziciji spram Skerlia. Kae
ovako: On je socijalista, ja sam nacionalista. On je J ugosloven (bar tako tvrdi), a ja sam
Hrvat. On je realista, ali ja to nisam. On je profesor, a ja sam boem. On propoveda, a ja se
smejem.
Postoji jedna vrsta odustajanja od onog ideolokog i poetikog dogmatizma koji je negde
Skerli sprovodio. Skerli je bio vrhunski autoritet (ne samo u kontekstu srpske, ve
junoslovenske knjievnosti). Dok se Mato ovde deklarie kao neko ko dolazi sa
margine, sa ruba poetiko-ideolokih tokova (On nije bio na margini toliko koliko je eleo
da se predstavi spram Skerlia - on je u hrvatskoj knjievnosti generisao tu magistralnu
simbolistiku liniju). Ovde je bitna ta oponentnost Matoa i Skerlia. Ima dosta detalja,
anegdota.
Kae se za Skerlia da je dogmatian, da veruje u sebe, u oveka, u demokraciju, u progres, u
novine, i u puka sveuilita. Kada smo govorili o lirskom ja u Mori, tu je lirsko ja protiv
tih ideologija, progresa, ak naziva jednu sintagmu sifilis progres (kao neto to
istovremeno napreduje i razgrauje se). Ovde je Mato u nekom dekadentnijem i
subverzivnijem krilu moderne.
98

Bitno: Kada pone da govori o prirodi knjievne kritike. Tu je temeljna razlika u odnosu
na ono to govori Skerli o utilitarizmu, da ne treba kvariti omladinu poezijom, idejama
socijalne pravde. Mato je kljuni predstavnik tzv. impresionistike kritike.
Kae: Kritiar je prije svega umjetnik osjeanjem i stvaranjem? On smatra kritiara
umetnikom koji stvara oseanjem i vizurom koja nije dogmatina.
Kao umjetnost to je ivot, realnost transformisana kroz prizmu individualnosti, tako je
kritika dojam umjetnosti na umjetnika Kao to realnost deluje na umetnika da stvori
umetniko delo, tako i umetniko delo deluje na kritiara da stvori kritiki tekst. To je
Matoev paralelizam izmeu umetnika i kritara.
On posebno istie Bodlera (Bodler je pisao briljantne kritike). Kod nekih umjetnika (kao
to je Bodler) ne znate gdje je mea izmeu analize i imaginacije. On nije od onih koji
misle da je za kritiku nuna prevlast analize, ve govori o preplitanju analize i
imaginacije. Potreban je umetniki duh, imaginacija, a ne samo analiza. Kritika je dakle,
umjetnost umjetnosti neka vrsta metaravni kad je umetnost u pitanju.
Vano: Ukus je glavna odlika valjane kritike; Ukus je tek idealovek se mijenja
svakog sekunda. Duh nije kantar to je ono to je kod Matoa jako moderno. ovek
moe promeniti svoj ukus to je jako vano. On ne kae da je ukus neto to je stabilno.
Ukoliko bi ukus postao neko stabilno svojstvo duha, onda bi to preraslo u dogmu, a Mato je
protiv dogme. ovek se menja, ovek je protej (protejska figura onaj koji se menja, koji
menja oblik). Kritiara odreuje ta protejska priroda, on ne moe biti stabilnog,
dogmatinog duha, on mora da se menja.
Kritiar je dakle impresionist umjetnosti, kao to je umjetnik impresionist ivota kao
to umetnik prema svojim oseanjima, impresijama gradi umetniko delo, tako kritiar
sledei svoje impresije formira kritiki tekst. On je intelektualni Protej onaj ko stalno
istrauje, radoznao, ko menja svoje poglede na stvari. Mato nije za to da stav koji imamo
prema odreenoj knjizi ostane isti itavog ivota; posle nekog vremena taj stav moe da se
promeni.
Govori o moguim analogijama izmeu kritike i nauke. On kae da kritika (iako je
impresionistika po njemu najrelevantnija), ipak ima neka odreenja nauke. Ona poseduje
skeptino traenje istine, poseduje analitiko-sintetiku metodu i ona posmatra oveka
u irem kontekstu drutva i vremena. Kritika nije nauka, on eli da se distancira od
nekakve vrste suve analize, kritika nema ciljeve nauke, ali ima njena svojstva. Skeptino
traenje istine koje postoji i u nauci, postojanje sinteze i analize koje postoje u nauci i
posmatranje oveka u najirem kontekstu postoji u nauci to postoji i u kritici koja je
impresionistika.
Onda kae da je kritika umetnost jer je senzacija (jerdna vrsta oseajnosti), ona je nauka
jer je iskustvo (doivljaja sveta), ali ona je i filozofija jer generalizuje. Zato je kritika
delimino umetnost, delimino nauka, delimino filozofija. Na kraju ona je i moralni in
jer nagoni kritiara da poznaje sebe. Samo ovakav duh koji je spreman da se menja (protejski
99

duh) moe menjati svoj stav: Samo kritian duh je pravednik. Samo poznavalac dua
moe biti dobar ovek.
Ove Skerlieve kritika nisu pisane u takvom duhu. On prije svega nema superiornog
ukusa Skerliev ukus je prevazien, nije adekvatan vremenu u kom se ivi.
On je dakle propovjednik, lijenik. Zdrav je jedan od najmilijih mu atributa To je
stvarno tano, malo malo, pa Skerli kae ovo nije zdrava poezija, to je nezdravo (za Disa,
Pandurovia).
Ima niz poreenja, kritikuje njegov odnos prema romantiarima.
U zavrnici kae: U golemim pjesnikim prostorima, logiar je tuinac ne moe se
misliti, govoriti i pisati o poeziji, ako postoji suva logika. Ne moe se poezija tumaiti po
kantorima logike, ve je nadilazi oseanje, intuicija.
Realizam i artizam
Esejistiko-kritiki odgovor izvesnom hrvatskom kritiaru Milanu Marjanoviu.
Marjanovi je insistirao na strogoj razlici izmeu realizma i artizma i tu je apostrofirao
Matoa kao predstavnika tog ogoljenog artizma. Onda Mato kae da se ne mogu lako
odvojiti realizam i artizam: U stvari postoji artistiki (umetniki) i neartistiki
(neumetniki) realizam. Navodi autore, kao to je Flober koji je primer tog vrhunskog
umetnikog (artistikog) realizma. Flober kao primer da realizam i artizam ne mogu da se
odvoje.
Ali kae Mato: mi nismo artisti zato to smo protiv realizma, mi smo protiv
tedencioznosti u umetnosti. Jer mi kao artiste nikada ne bijasmo protiv realizma.
Bijasmo i ostajemo protiv tedencije u literaturi. Artizam nije nita drugo nego
emancipacija umetnosti od svih onih elemenata koji nisu umetniki. To je vano svojstvo
koje se moe projektovati u njegovu poeziju. Emancipacija umetnosti od bilo koje vrste
suvinih, neumetnikih elemenata.
Artizam je protivan literarnom utilitarizmu, industrijalizmu u knjievnosti, tj. jednoj
vrsti irenja tih elitistikih knjievnih krugova i protivan irenju moralnih i socijalnih ideja
gde e zapravo biti protivan i samom Skerliu.
Oko toga se vrti ovaj esej, sa po nekoliko primera iz teksta samog Marjanovia, gde se to
opovrgava na primerima iz svetske literature (navodi se Gotje, Bodler).
O modernosti
Pokazuje kako Mato doivljava modernistiki duh. Donosi sudove ta je modernost. Mato
kae da modernost nije samo ono to je novo, ve opetovanje starih ideja. Ima poverenje
u inovacije, ali nije samo to moderno, moderno je i opetovanje (kada se stara ideja uvodi
kao nova Kant, ekspir) nekih starih ideja. Mato razlikuje modernost, inovativnost od
mode. Prepoznaje razliku u senzibilitetu (nema boljeg vremena od ovog u kome on ivi).
100

Ples rijei
O Isidori Sekuli. Primer njegove kritike prakse ita Isidorine redove i konstruie kako
izgleda stvar impresionistike kritike, kao da se udaljava id teme, ali aludira na ensku
knjievnost, do toga dolazi posredno. Kritiar od umetnikog dela stvara potpuno novi
kritiki tekst. Stvar impresije, on kree da imaginira stvarnost. Skree panju na ensku
knjievnost.

ANTUN BRANKO IMI
Tehnika pjesme
Njegovi eseji su po mnogo emu paradigmatini za ekspresionizam u Hrvatskoj, ve smo
rekli onaj anganovano-subverzivni kod Krlee i onaj lirsko-metafiziko-eterini kod
imia. ta je specifino za ovaj esej? On tematizuje nekoliko vanih detalja vezanih za
pesniko stvaralatvo. Pre svega pitanje ritma. On govori o 2 vrste ritma: ekspresivni i
mehaniki ritam. To je arite eseja, a mi kad budemo itali da pronaemo primere ta je
ekspresivni, a ta mehaniki ritam. On ne pravi strogu podelu da je ekspresivni ritam
vezan za slobodni stih, a mehaniki za vezani stih. On kae da je vezani stih inae skloniji
tom mehanikom ritmu, ritmu koji je predvidiv, ritmu koji ni na koji nain ne moe
iznenaditi itaoca. On to kae, ali kae i u vezanom stihu mogue je ostvariti ekspresivni
ritam. Ekspresivni ritam je via ravan pesnike vetine, kae da ritam bude elemenat
ekspresije, da evociranje odreenih sadraja, odreene oseajnosti je dato posredstvom
ritma. Taj ekspresivni ritam je lien stabilne predvidivosti, otud je on primetniji u slobodnom
stihu. Ali i to ne mora da bude pravilo: moe postojati slab slobodan stih i mehaniki ritam u
slobodnom stihu. imi tu ne pravi neku vrstu stroge raspodele. On kae da je za ekspresni
ritam, najpriliniji slobodan stih, ali spominje i sugerie dva slavna srpska versifikatora: to su
naravno Dui i Raki, koji su gotovo sve svoje pesme ispevali u 11-ercu i 12-ercu negde je
to primer vog mehanikog ritma. I upravo to je vid njegovog ekspresionizma, da on tei
nekom novom ritmu. On zapravo kae nemojte traiti da ritam bude uvek milozvuan
(ako je ekspresivni ne znai da je milozvuan uvek); zato traiti da bude harmonino, ako
mora da bude tako; ako je takva sadrina, ako je takav material, ako je takva tema koja se
obrauje da ne moete oekivati milozvuan ritam, on mora biti negde hrapav,
diskontinuiran, nepredvidiv.
Dobar deo ovog eseja on posveuje rimi. Dve rjei koje se rimuju moraju biti u naroitoj
relaciji, pa njihovo rimovanje tek onda e biti opravdano. Znai, kad itamo neke pesnike
slabijeg estetskog dometa, onda se rimuje neto to je njima zgodno da bi stih imao tu
zvunost, ali kod imia je neophodno da postoji neka unutranja veza meu pojmovima koji
se rimuju. Npr. kad smo radili Matoevu pesmu Mladoj Hrvatskoj, pa postoji rimovanje
ue i due u prvi mah ini se da postoje komini efekti, koji zapravo nisu sluajni, jer
101

se rimuje neto to je u dubljoj korelaciji, neto to je strogo kontrastno postavljeno, dua kao
jezgro unutranjeg ivota i ua kao neko ko je potpuno povrnog shvatanja.
O muzici forma
Takoe jedan vaan esej za ekspresionizam kod Hrvata. On izmeu ostalog, reflektuje
mnoge poetike ideje imia primenjene u samoj njegovoj poeziji.
Npr. kada konstatuje da umetnik gleda na svet podobno primitivcu i detetu. Jer primitivac i
dete najintenzivnije doivljavaju stvarnost (kad se kae u jednoj imievoj pesmi:Pjesnici
su uenje u svetu to je jedna manifestacija ovih stavova koji postoje u ovom eseju).
Pogled na svet deteta i primitivca je naivan, nije negde strogo kontekstualizovan drutvenim
formama, nekim kulturnim kodovima. Oni gledaju nekako naivno i sagledavaju
esencijalnu stranu stvarnosti. Tako i umetnik vidi stvarnost podobno njima.
imi skree panju da je sva stvarnost sainjena od formi, da je boanska kreacija takva,
kae se: Kada je stvaralaki duh hteo da postane tjelo, on se zaodjenu u neizbrojive forme
stvari. Sva stvarnost je od formi koje su analogne formama koje umetnik stvara u
umetnosti. Poput tog velikog Duha, sa velikim D, neke vrste esfenimije za Boga koji je
stvaralac, umetnik je neko ko pokuava da stvori nove forme i oblike. Ne neto dogmatski,
ve potpuno novo do tada nevieno.
Zato u ovom eseju neretko referira na muziku. Jer je muzika kao kod nekih simbolista i
ovde vrhunska umetnost zbog svoje lienosti sadrine, zbog svoje prevashodno
oslonjenosti na samu formu. Muzika je jedna otvorena forma, samo forma, samo oblik
bez sadrine.
I onda imi pokuava da uspostavi jednu apoteozu umetnosti i uporeuje umetnost sa
religijom: Ako je religija takoe neka spoznaja, ona je onda nia spoznaja. Spoznaja
stvarnosti religioznih ljudi je nia spoznaja. Najvia spoznaja stvarnosti kod imia je
umetnika spoznaja stvarnosti. Umetnik spoznaje ono u ta vernik vjeruje. Vjrnik
vjeruje al je slep, umetnik ne vjeruje ali vidi. Vernik sam sebe svojom verom spreava
sebe da ovako nepatvoreno vidi stvarnost, kao to ga vide primitivac, dete i umetnik. Ako
umetnik spoznaje stvarnost, to je vii nivo spoznaje stvarnosti od vernika. Po imiu umetnik
sagledava oblike isto, nepatvoreno poput deteta i primitivca, i on ne mora da veruje, kad
stvara on stvara nove stvari, dok vernik ima zastor samom verom ispred svojih oiju.
Religije umiru i nestaju, ta ostaje od religije kad joj se oduzme sve, kad joj se oduzme
etika koja nije samo osobina religije, nego duboka potreba oveanstva. Umetnik je iznad
vere. Najvia enja naih dua je enja ka umetnosti, toj enji nema imena. U
zavrnici zapravo sugerie sledee: da i pored te snage umetnikog ina, kreacije, kao da
postoji nekakva nedovoljnost u umetnikom inu, koji sam taj Duh (sa velikim D) je uspevo
da otelotvori u oblicima stvarnosti, prirode, itd. Da je umetnost zapravo jedna ljudska enja,
jedna najvia spoznaja ali opet postoji nedovoljnost jer ipak je ovek taj koji stvara
Anarhija u umjetnosti
102

Pozdravljam anarhiju koja je u dananjoj umetnosti ali kada kae anarhija on ne misli
na neto to je; Smatrati anarhiju u umetnosti jednom velikom nesreom za umetnost, to
je biti ovek koji ne misli i ne osjea ta je to umjetnost. Zapravo anarhija je jedna vrsta
antipodne pozicije dogmatinosti umetnosti, originalnost.
Razderimo uniforme i moda emo otkriti duu. Anarhina razgradnja uniformnog,
dogmatinog, nije raspad sistema, ve otkrivanje onog esencijalnog za im tee
ekspresionisti. Otkirva se dua to je onaj esencijalni sadraj kome tee ekspresionisti.
Znai anarhija nije samo razbijanje uniformnog u poeziji, ve je otkrivanje neega to je iza
toga. Samo iz anarhije koja je sva kretnja i koja je sva ivot, moe da se rodi ivot.
Anarhija je pre blia nekom vitalistikom principu nego haosu. Znai razgradnja
uniformnog je anarhija i otkrivanje novih esencijalnih ivotnih sadraja.

SREKO KOSOVEL ESEJ:
Kriza
Ovaj esej je zgodan i ako dobijemo pitanje u vezi sa ekspresionizmom i ako dobijemo pitanje
u vezi sa konstruktizmom. Nezavisno za koju fazu dobijemo pitanje, nezavisno da li se
pitanje tie celokupnog opusa Kosovela, ovaj esej je vrlo praktian da potkrepi uvide u
njegovu poeziju jer sadri konstatacije i o ekspresionizmu kod Kosovela i o konstruktivizmu
kod Kosovela. A o emu e Kosovel da govori, ako ne o smrti Evrope.
Prva reenica glasi: Evropa umire. Demonska sila kapitalizma taj stroj goni prema kraju i
spas je samo jedan da taj stroj prsne i da se ovek oslobodi, potpuno opte mesto u
Kosovelovoj poeziji. Evropa mora umreti, to je njeno spasenje, sve su to poznata opta mesta.
A onda 4. pasus eseja sadri eksplicitne iskaze ta je za njega ekspresionizam, ta je za
njega konstruktivizam. Naravno poznati, opti iskazi koji vae u avangardi: U iekivanju
rata rodila se nova umetnost (raanje avangardne umetnosti, ovek u centru umetnost). Ne
vie za belim slovima pola je za slutnjama oveka, pola je za ovekom ovek u centru
umetnosti, to postoji i u ekspresionizmu i u konstruktivizmu. U ekspresionizmu ono
lirsko ja koje je neretko neoromantiarsko, neretko je proeto onom kosmikom
religioznou; a u konstruktivizmu je reeno izvedimo umetnost iz muzeja estetiara,
uvedimo umetnost u fabrike hale, okrenimo je oveku. U oba sluaja ovek je u centru
umetnosti, to kae ovde Kosovel.
Tako se razvija moderna umetnost, ovek je jedina lua koja obasjava raanje
oveanstva, otuda ekspresionizam ne moe da bude eksplicitnije. Ono to je tipino
ekspresionistiki ovek je lua oveanstva. Ta metafora lue kao subjektiviteta je
poznata u ekspresionizmu. Taj trag vatre, iskra vatre, esencija vatre kao subjekt, to postoji u
ekspresionizmu. Kad smo radili Matoevu Moru protoekspresionizam, dua je iskra (to
mesto postoji i ovde).
103

Isti taj pasus: A razvoj ide dalje, ivot ne zahteva trenutno spasenje, ve spasenje
oveanstva. ovek ne prestavlja cilj spasenja, nego postaje temelj novog razvoja.
I onda kae sledee: Razlika izmeu sadraja i forme u umetnosti na veke se seli u muzeje
estetiara. Sadraj hoe da se izraava u ivoj, slobodnoj, organskoj formi, hoe da budu
sadraj i forma jedno, pogotovo u konstruktivizmu.
U istom pasusu on daje nekoliko iskaza koji ekspresionizam, a nakon toga idu u smeru
konstruktivizma. ta je ovde konstruktivizam - tenja da se ukine razlika i distinkcija
izmeu sadraja i forme; ona uvena pria: forma je olja u koju sipate tenost (sadraj), to
ovde kod Kosovela, vie ne pije vodu. Ovde je stvar u tome da se te razlike potiru, i da
sadraj i forma budu meusobno uslovljene. Ne moe bilo koji sadraj da podrazumeva uvek
istu formu. Kad itamo Duia i Rakia forma je uvek ista (katren, 12-erac), a sadraj se
menja. A ovde se kae da su sadraj i forma jedno, i ta borba se seli u muzeje estetiara.
Ovde se nagovetavaju konstruktivistika naela.
Opet se govori o ekspresionizmu, da se on javlja u ivotu.
Onda sledi prikaz pozicije umetnosti u slovenakom drutvu znai postoji jedan kritiki
deo prema samom drutvu. ak postoji blaga relativizacija ovog eseja, kad on daje situacije
kako bi gradonaelnik, predstavnik univerziteta doekali umetnika u njihovom kraju.
Krajnje jedan satirino-humorni deo. Taj deo je opta kritika drutva, koje ne razume
potpuno modernu umetnost.
Dolazimo s radom jer samo rad je neoboriva vrednost. Te ekstremne ideologije, na oba
pola (leviarskom i desniarskom), stalno rad stavljaju u prvi plan (ili kau rad je stvorio
oveka ili rad oslobaa).
Jer ovenost umetnosti sastoji se u tome to se oveku pribliava . Ovaj poslednji iskaz
ovenost umetnosti je pribliavanje umetnosti oveku - to vai i za ekspresionizam i za
konstruktivizam (on je lino to podvukao kurzivom).

TIN UJEVI ESEJI:
Mrsko ja
Kljuni esej. Govori autopoetiki o samim zbirkama. Potee temu pesnikog stvaralatva.
Govori o poziciji pesnika u drutvu, shvatanju svrhe umetnosti. Savest unutranji ivot.
Ne eli da se umetniko delo preispituje posredstvom biografskih detalja. Sledi niz iskaza
nauiti ih.
Kljuni momenat: govori o JA. Ne romantiarska predstava lirskog ja, ve posredno
manifestovanje subjektiviteta ja jeste osobina u poeziji, ali za njega je pesnikIskazivanje
104

univerzalnih tenji. Otklon od romantiarskog stave (Preern: ivot pesnika je preklopljen sa
poezijom kroz ja se oglaavaju univerzalne tenje).
Ja u poeziji je istoznano sa velikim brojem mnogih, nebrojenih ja. eli da doe do
univerzalnih sadraja vezanih za druge.
Niz iskaza u samoj zbirci Lelek serba to je zbirka psiholoke lirike. Njegova savest,
unutranji ivot, mistika erotizma. Ne samo njegovi problem, ve i univerzalni
Mistika erotizma isto apstraktan i senzualan erotizam u lirici. eli da pokae da erotizam
nije opte mesto u poeziji i da nije apstraktan, nije neutralan.
On kae da posredstvom ljubavnih patnji eli doi do Boga. Erotizam se skopava sa
bogotraiteljskim motivima. Erotizam nije apstraktan, lano senzualan. Mistiki erotizam
potraga za viom instancom.
Manifestuje naelo ukrtanja poetikih uticaja. On: simbolist, ekspresionista sublimira
te uticaje i od toga stvara sloenu poeziju.
esto ponavlja srodne iskaze. Priznaje sam da nije izgradio estetiku. Tenja da gradi
estetiku, ali da njegovi domeni nisu stvarni. Posredna ispovest, posredno slikanje savesti,
unutranjeg ivota. Jo jedno vano opte mesto u njegovom shvatanju pesnikog ina je
stalna ideja o iskupljenju, stalnom ispitivanju savesti. Pesniki poziv dovodi subjekt u
preispitivanje.

Oroz pred Endimionom
Endimion je u mitologiji prelepi pastir koji je zaspao (usnula lepota, simbol lepote koja
spava). Oroz viesmisleno: Lepota pred nasilnom egzekucijom (oroz). Oroz petao koji
treba da probudi usnulu lepotu. Petao pred usnulom lepotom, buenje lepote (da li je
probuena ili je ostala u snu).
I fragment ovog eseja govori o tadanjem vremenu koje je prepuno sofizama (govor
koji lepo zvui, ali je prazan). Stvari se sagledavaju nepotpuno polovine, nepotpune
istine.
II fragment: donosi eksplicitne iskaze. Govori o shvatanju poezije. Poezija je magija.
Poezija je neto to po logici nije zasnovano na racionalnom, ve imaginativnom. Ne radi se
o dogmatskom, religioznom oseanju, ve o kosmikom oseanju trag duha
ekspresionizma.
Kada subjekat doivljava sebe ne samo u drutvu, ve i u kosmikom. Saglasje subjekta i
univerzuma antidogmatsko. Antidogmatski sagleda se ire postojanje bez tog se ne
moe razumeti poezija (ovo i kod Matoa Mladoj Hrvatskoj).
105

Zatim govori o ulozi pesnika u svetu. Kae da je pesnik nerazumljivo bie. Magino kod
poezije je to ona kod recipijenta moe izazvati oseajnost (reakciju). Izaziva toplinu i
razliita oseanja kod onoga ko je pesnikov gost magijsko delovanje na recipijenta.
Kae da je poezija magija, zato to se bez tog oseanja ne moe razumeti. Lirsko ja je
vano, ono je u fokusu. Svoju poeziju je nazivao tradicijskom. Za njega je vana mistika
erotizma nije samo manifest telesnosti funkcionie u sklopu bogotraiteljskih motiva.
Telesno je dostupno, a u isto vreme zagonetno. On kae da ono to kae o sebi, misli na ljude
uopte. Lirsko ja je proeto vrlo dinaminom oseajnou posredovanje neega to svaki
ovek moe da nosi. Lirsko ja postaje jedna vrsta govora o univerzalnom oveku.

Zainje temu originalnosti. Originalnost nije negacija, nije u povredi i nipoditavanju
drugoga, ona je afirmacija linosti. Ona jeste inovacija, ali nije puka negacija drugih.
Originalnost nije nasilna inovativnost, ve subjektivnost. On koristi postupke raznih pravaca,
ali je opet originalan.
III fragment: vraa se na ideju da je pesniki subjekt koji tei da bude natovek, ipak
samo ovek. Govori o slobodnom stihu ne negira ga. Kae da je zgodno da se napie lepa,
ali banalna pesma. Stvarni autor slobodnog stiha jo uvek se nije rodio. Protiv sterotipnosti u
umetnosti (kao imi).
IV fragment: Samopregor - stalno preispitivanje savesti (Ispit savjesti) asketa u
umetnosti. Za njega umetnost nije potpun in bez preispitivanja savesti. Egzistencijalno
profilisana poezija.

Ispit savjesti
Uvodi samopregor subjekta. Dileme Ujevia pred samom umetnou, pred umetnou u
graanskom drutvu. Ta savest je itav njegov unutranji ivot. Poije sveu o samom
drutvu, samoj zajednici. Odnosi u domovini nisu idealni. Doivljaj subjektiviteta,
pesnikog stvaralatva, pesnika u drutvu. Iz tog unutranjeg stanja, turbulencija, on se vraa
unutranjem ivotu. Treba nam nov svemir za intimnu upotrebu. Taj unutranji ivot nije
idealizovan, stalni samopregor. Unutranji ivot je centralno iskustvo nema drugog ivota
do unutranjeg. On je stalno gonjen traenjem smisla, tom boleu je njegova dua
proeta.
Kako odmie esej, Ujevi insistira da se itav unutranji ivot svodi na pitanje savesti
(smisao pesnikog poziva u svetu): Sva moja povjest je zapravo savjest. U ciklusu
Tajanstva nisam jednak, nisam ravan. Mui me enja da budem koherentan (potpun)
to i u poeziji. Ispit savjest je najiskrenije oitavanje mog ivota. udan spoj: subjekt +
esto svoju poziciju doivljava kao univerzalnu. Stalni ispit subjekta o drutvu, prema sebi
samom.
106

Pesniki poziv nema smisla ako nije povezan sa preispitivanjem savesti. Umetnost koja nije
ispit savesti za njega nije velika umetnost. Savest postaje ekvivalent za itav unutranji ivot.
Poezija je svojevrsno otkupljenje. itav ivot mora biti podreen preispitivanju, traganju za
smislom, za lepotom.
Izvlaiti bitne iskaze; kljune teme: shvatanje umetnika i njegove pozicije u drutvu,
stvaralatva.


KNJIEVNO ISTORIJSKI ASPEKT
PROTOREALIZAM, REALIZAM, MODERNA

PROTOREALIZAM I REALIZAM KOD HRVATA:
Drutveni i politiki kontekst tog vremena:
1860.god. (19. vek) profiliu se 3 politike struje u Hrvatskoj:
1) unionisti za vri savez sa Maarskom
2) narodnjaci za odnos sa Austrijom i Beom
3) pravai za osamostaljenje Hrvatske
1867. Austrougarska postaje dvojna monarhija (Ugarska i Hrvatska)
1868. nagodba Ugarske i Hrvatske. enoa i Maurani od prvaa, inili su velike
kompromise. Realisti su esto dolazili iz kruga pravaa (Ante Kovai).
enoa kljuni autor protorealizma kod Hrvata. Uveo istorijski roman u hrvatsku
knjievnost (Seljaka buna), zasnovan na idejama Valtera Skota. Bio je urednik asopisa
Vijenac - kljuni asopis protorealizma kod Hrvata. Objavljivan je od 1864-1881.
1881. se zavrava protorealizam kod Hrvata (traje do enoine smrti). Kljuni tekst je
Naa knjievnost (1865. Glasonoa) oslikava protorealizam.
Kljuna politika figura pravaa Ante Starevi (pominje se u Kranjevievoj pesmi
Mojsije).
Josip Juraj tros Majer je voa narodnjaka. Oni su bili za kompromise sa veim
centrima; Znaajni za otvaranje obrazovnih institucija zasluni za osnivanje tzv.
Akademije (sveuilita) nauka kod Hrvata.
107

Zagrebocentrina literatura jo jedna osobenost protorealizma. Neretko je ta literatura
zagrebocentrina - tenja samosvesti, literatura iji je centar Zagreb. Kada se pojavi
realizam 1881. slika Zagreba e biti drugaija. Zagreb vie nee biti idealizovan centar.
Zagreb e biti sredina prepuna moralnodegradiranih figura, socijalno diferencirana.
Demistifikacija urbanih sredina. Ba kao u romanu U registraturi.
Kljuni roman hrvatskog realizma je U registraturi Ante Kovai KRITIKI
REALIZAM. Roman koji se kritiki odnosi prema romantizmu (Maurani, otklon od
enoinih pogleda na svet). Ipak U registraturi ima elemenata romantizma lik Laure je
potpuno romantiarski koncipiran, ali bez ironije. Ali ima i tragova naturalizma.
Postoje i tragovi naturalizma u hrvatskom realizmu autor koji unosi naturalizam je
Evgenij Kumii. Ne ostvaruje se naturalizam u potpunosti potrebna je vavilonska
atmosfera, velika mesta (npr. Pariz) da bi uspeo naturalizam. Zagreb je u to vreme provincija.
Jo jedan vaan roman - Vjenceslav Novak Posljednji Stipanii govori o nestanku
feudalizma i raanju graanskog drutva.
Prozni autori Josip Kozarac esto tematizuje ivot u Slavoniji Slavonska uma
(njegova proza bliska Turgenjevu).
Jo jedan vaan prozni autor je Ksavel andor alski (uticaj Gogolja na hrvatskom
knjievnom tlu). Uvodi mistike teme.
Kljuni pesnik realizma kod Hrvata je S.S.Kranjevi.

SLOVENAKI REALIZAM
Deli se na 2 faze:
1) Programski realizam (1858-1881.)
2) Idealni (kritiki, poetski) realizam (1881 do 1897.)
Dva kljuna programska teksta:
1) Janko Kersnik Razvoj svetske poezije 1878.
2) Fran Celesti Nai vidici 1883.
Dva vana asopisa:
1) Ljubljanski zvon od 1881. do prve polovine 20.veka. Ovaj asopis je vaan i
za realizam i za modernu kod Slovenaca. Pre toga u Beu se zvao samo Zvon.
2) Slovenski glasnik vaan za programski realizam (1.period).
Kljuni anrovi: kratki prozni anrovi (crtica, slika, kratka novela) vrlo svedene
forme. Proistiu iz anrova koji se nazivaju karakternom novelom (1 lik ja u centru).
108

Prvu realistiku pripovetku napisao je Fran Levstik Martin Krpan Svrhan
Kersnik njegova ideja da postoji idealizam u realizmu. Rei o njemu neto.
Kljuni pesnik: Simon Jenko
Kljuni roman realizma izaao tek u 20.veku - 1919. Visoka hronika Ivan Tavar.
U ovom period drama je samo vaspitnog i zabavnog karaktera, bez estetske teine.

SLOVENAKA MODERNA
I dalje asopisi koji vae za slovenaki realizam, vae i u moderni: Ljubljanski zvon
(liberlni, moderni) i Dom in svet (katoliki obojen).
1892. slovenaki studenti u Beu osnivaju prve knjievne klubove. asopis Vesna.
Kljuni pesnici kod Slovenaca: Josip Murn i Dragotin Kete. Murn impresionistika
poezija, odjeci neoromantizma, nagovetaj slobodnog stiha. Dragotin Kete - parnasovstvo u
njegovoj poeziji (Dui), kult lepote, harmonije.
Oton upani - takoe pesnik.
Kljuni anrovi: Aktivni su kratki prozni anrovi. Vana promena na planu drame
umesto velikih istorijskih tema, odbacuje ih i uzima teme iz svakodnevnog ivota.
Kljuni pisac moderne kod Slovenaca je Ivan Cankar simbolizam, naturalizam,
protoekspresionizam:
- Roman Kua Marije pomonice simbolizam, groteska.
- Farsa Sablazan u dolini entflorijanskoj kritika zajednice
- Drama Kralj Betajnove kritika zajednice
- Crtice Slike iz snova - najavljuje tenje ekspresionizma.
- Esej Bela hrizantema
Fran Govekar U krvi analogija sa naim Borom Stankoviem Neista krv.
Romaneski tekst. Uvodi naturalistike tedencije.
Milan Pugelj moderni psiholoki realizam u njegovom delu.



109






HRVATSKA MODERNA
Dva centra su vana za formiranje hrvatske moderne odatle dolaze hrvatski
intelektualci moderne. Tamo su nastajali asopisi:
1) Be osniva se asopis beke knjievne omladine Mladost 1898.
2) Prag asopis Hrvatska misao 1897.
Druga 2 vana asopisa izlaze u Hrvatskoj: ivot (1900-1901.) i Savremenik (1906.)
19.vek - 2 kljuna momenta:
1) 1892. Matoeva prva novela Mo savjesti 1. signal moderne kod Hrvata.
2) 1895. Hrvatski studenti javno spalili maarsku zastavu (meu njima bio Vladimir Vidri).
Kljuni autor moderne kod Hrvata je Anton Gustav Mato kljuni pesnik simbolizma,
esejista, knjievni kritiar, moderna proza.
Vladimir Vidri predstavnik impresionizma kod Hrvata. 1909. izlaze njegove zbirke.
Janko Poli Kamov - pesnik, prozni pisac. Zbirke: Psovka, Itipana hartija. Roman:
Isuena kaljua.
Milan Marjanovi knjievni kritiar, sa kojim se Mato esto sporio. Tekst Artizam i
realizam je odgovor Marjanoviu.
Vladimir Nazor pesnik moderne, ima uticaj baroka, klasine poezije.
Dinko imunovi prozni pisac, 1911. roman Tuinac (analogija, kod nas Veljko
Milievi, roman Bespue). Topos suvinog oveka.
Milutin Cihlar Nehajer 1909. roman Bijeg.