You are on page 1of 10

Braca Karamazovi

Braca Karamazovi je poslednji roman Fjodora Mihajlovia Dostojevskog, koji je pisao


skoro dve godine 1879-1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u asopisu Ruski vjesnik
sve do novembra 1880. godine.
Osnovu siea Brade Karamazovih ini istorija jednog poznanika Dostojevskog iz Omskog
zatvora, potporunika Iljinskog, koji je sluio kaznu zbog oceubistva. Osim toga u romanu
postoji i klica sedanja na tri kmeta koji su ubili oca samog Dostojevskog, pod okolnostima
slinim onima koji su opisani u delu.
Pripovedacki postupak- pripoveda hroniar i svedok, ali ne i uesnik. Vedi stepen
pouzdanosti nego u prethodnom romanu, ali i pristrasnosti jer favorizuje Aljou. Hotimice
stvara zagonetke i tajne, poneto predutkuje, povremeno poneku fabularnu liniju prekida da bi
drao napetost. U predgovoru proglaava Aljou za glavni lik, a sam roman tretira kao
predgovor za roman o Aljoi. Naslov i poglavlja su retko kad klasini naslovi, obino su to replike
junaka, parafraze, aluzije na neka druga dela, i sl. Hod due na mukama aluzija na apokrifni
tekst Hod bogorodice po mukama. Ima dva umetnuta zanra Zitije starca Zosime i Poemu o
Velikom Inkvizitoru.
Kompozicija romana je veoma sloena. Pre svega, teko je odrediti kojem romanesknom
anru pripada delo jer se u njemu nalaze svi planovi koji determiniu anr: socijalni, filozofski,
religiozno-metafiziki, psiholoki, ljubavni, avanturistiki, kriminalni, realistiki, simboliki,
mitski, fantastini, lirski, dramski. Sa gledita vremena i prostora, u pesnikoj slici presecaju se
planovi prolosti, sadanjosti i bududnosti i venosti; zemaljski, vasionski i metafiziki drugi svet.
Planovi se smenjuju, preplidu i proimaju, ali su u pojedinim poglavljima dominantni.
Roman ima etiri dela, 12 knjiga i 26 poglavlja. Postoji izvesna simetrija u deljivosti; u
svakom delu po tri knjige. Na samom poetku dela stoji epigraf preuzet iz Jevandjelja po Jovanu,
koji glasi: Ako zrno, pavi na zemlju, ne umre, onda ostaje samo jedno. Ova reenica ponovide
se u delu nekoliko puta i izgovoride je starac Zosima Aljoi pred svoju smrt i strancu koji ga je
posedivao i ispovedio mu ubistvo ene. Osnovni strukturni princip jeste i omiljeni princip za
gradjenje romana Dostojevskog. To je princip kontrastiranja pro i contra. Konfrontiraju se
ateizam i teizam (u ta se uplide i antiteizam), telesno i duhovno, ljubav i mrnja, lepota i
rugoba, sud i pravda, realno i metafiziko. Jo jedan od omiljenih postupaka Dostojevskog je i
okupljanje svih istaknutih junaka na jednom mestu u istom trenutku. U tom pogledu je
karakteristina druga knjiga u kojoj je prikazan susret u manastiru, gde se svi sukobljavaju.
Drugoj knjizi (manastiru) suprotstavljena je treda, Karamazovski dom Sladostrasnici. Posebno
se istie kontrast izmedju pete i este knjige, gde je Ivanovoj Buni, Poemi o velikom inkvizitoru i
poglavlju pod nazivom avolak suprotstavljena pria itije starca Zosime. Princip kontrasta u
strukturi romana jo je evidentniji u okviru pojedinih knjiga.
Jedan od mnogobrojnih problema jeste pitanje ko je glavni junak. Sam Dostojevski
nam u predgovoru kae da to treba da je Aljoa Karamazov, ali u toku romana Ivan i Mida
stvoreni su kao podjednako jaki i samostalni likovi. Dostojevski jeste imao u vidu zamisao da
napie nastavak romana u kome bi centralni lik bio Aljoa, postao bi revolucionar, otpadnik od
vere. Aljoin stav u romanu: Sve videti, sve znati i razumeti, najpogodnija je pozicija za polifonu
strukturu romana. Uostalom, Dostojevski je i ranije ulogu glavnog junaka prenosio na kolektiv.
Braa Karamazovi su samo najizrazitiji primer takvog postupka. Moemo redi da su ovde junaci
rasporedjeni u tri kruga. Prvi ine otac i sinovi, pri emu je vano naglasiti da je Dimitrije sin iz
prvog braka, da su Aljoa i Ivan rodjena brada ija se majka zove Sofija, to nije za
zanemarivanje i da je etvrti sin Smerdjakov nezakoniti sin idiotkinje i jektiave Lizavete. Drugu
grupu ine junaci koji su u neposrednoj vezi sa Karamazovima: Katarina Ivanovna, Gruenjka,
Liza, Iljua, Zosima, Rakitin. U tredem krugu su lica koja su posredno ili oficijelno u vezi sa nekim
od Karamazovih. Ferapont, Nastasja, Samsonov, tuilac, advokat, tajni posetilac...
Primedujemo, takodje, dinamian princip razvoja radnje po kome junaci sukcesivno
preuzimaju ulogu glavnog aktera. To je evidentno i iz autorovog nazivanja pojedinih knjiga
imenima junaka: prva, Fjodor Karamazov, est Zosima, sedma Aljoa, osma i deveta Mida,
deseta Deca, jedanaesta Ivan Fjodorovi. Pored ovih knjiga i ostale se mogu podeliti po
kriterijumu glavnog junaka. U drugoj je to otac, u petoj Ivan, u dvanestoj Mida.
Tok radnje je hronoloki i veoma harmonian. Prva knjiga ima funkciju ekspozicije, gde
autor predstavlja junake i osnovne probleme. Druga knjiga poinje kolektivnom scenom, gde su
okupljeni svi glavni junaci. Paralelno se na scenu izvode i junaci iz drugog kruga jer, iako nisu
prisutni, o njima se govori. U drugoj knjizi su prikazana i dva teita sukoba: porodinih i idejnih.
U ovoj knjizi izgovorene su i rei Zato ivi ovakav ovek? i replika ujete li, monaci,
oceubicu? Ova dva iskaza i Zosimino klanjanje pred Dimitrijem daju traginu boju bududem
toku radnje. U tredoj knjizi Mida i preti ocu da de ga ubiti. Odredjuju se i pozicije ostalih sinova.
Ivanov nazovi ateizam, Aljoina vera, Smerdjakovljevo lakejsko imitiranje uenog brata.
Naznaena je i veza izmedju pomisli, rei i ina: Ivan mrzi oca i eli njegovu smrt, Mida mrzi i
preti ubistvom, Smerdjakov mrzi i ubide.
Peta i esta knjiga, zbog svoje specifine namere, usporavaju radnju. Osma knjiga
donosi kulminaciju siejne linije. Deava se ubistvo, koje deluje kao prelomni momenat radnje.
Od devete knjige pokreta radnje je otkrivanje ubice. Pripovedanje se uglavnom odvija oko
Midinog lika, a na devetu knjigu nastavlja se jedanaesta i dvanaesta. Deseta knjiga, u kojoj se
nastavlja pripovedanje o deci, logiki je vezana za Midin san u devetoj knjizi.
U poglavlju Obe zajedno jo jedan konflikt iz latentnog stanja prelazi u realnost. Susret
suparnica osetno dinamizira radnju na ljubavnom i psiholokom planu. Ovo nas poglavlje i bolje
upoznaje sa Gruenjkom i Kadom. Kao i na kraju Kada je spremna na pomirenje, makar i lano,
ali Grua je ta koja de samo prineti usne, ali ne i poljubiti ruku suparnici. Zato je ona za Kadu
aneo, drska, podlac, kurva, zver. U trenutku susreta one obe vole vie sebe nego Midu, a na
intenzitet osedanja prema njemu deluje odluujude faktor rivalstva.
Dostojevski je favorizovao novu varijantu saoptavanja. Umesto neposrednog
izlaganja dogadjaja, dao je Aljoi ulogu svedoka zbivanja i gotovo sve se preko njegovog
doivljaja prenosi itaocu. Aljoi se svi ispovedaju, on ima pristup u sve prostore, retko izrie
svoj sud, gleda, slua...On je prisutan u najdramatinijim trenucima radnje. Aljoina funkcija u
strukturi pripovedanja uslovljena je njegovim karakterom. Njegova dobrota i sverazumevanje
osnovni su motiv da on bude najkompetentniji da izrazi zbivanja.
U ovom romanu Dostojevski je favorizovao jo dva vida saoptavanja: kazivanje
paralelizmom i smenom iskaza. Jako je veliki broj dela, likova, aforizama, simbola, koje je
Dostojevski uneo u pripovednu materiju; Biblija, Apokalipsa, Jevandjelje, apokrif Bogorodiin
put u pakao, Odiseja, Hamlet, Otelo, Faust, Razbojnici, Don Karlos... Stari Karamazov,
predstavljajudi sinove Zosimi, ne naziva ih po imenu ved imenima junaka iz Razbojnika. Imena
dobijaju funkciju karakteristike. Paralelizam nagovetava dva kljuna motiva suparnitvo i
oceubistvo. Naime, i stvarna imena koja Dostojevski daje svojim junacima nose odredjeno
znaenje. Aljoa tako se zvao najmladji sin Dostojevskog, koji je umro zbog bolesti koju je
nasledio od oca epilepsija. Ovim se nagovetava problem nasledne bolesti i greha,
prokletstva, to je stara tema knjievnosti. Aljoa Aleksej, to ime je dobio prema itiju
Alekseja boijeg oveka. Dimitrije je ovek zemlje; ime dobio po Demetri. Ivan vezuje se za
etvrto, nesinoptiko Jevandjelje Jovanovo.
Pored paralelizama, jo edi je postupak smene iskaza. Najobiniji je oblik teza-
antiteza. U smeni iskaza nije obavezan momenat demantovanja. esto je to sagledavanje
objekata iz raznih aspekata ili vie junaka u istom trenutku kazuju neki sud ili u odredjenim
vremenskim intervalima. Treda je varijanta menjanje iskaza.
To je to se tie kompozicije. Moda bismo kao osnovni problem ovog dela mogli
naznaiti problem metafizike, i sa tim u vezi problem ateizma i teizma, to bismo opet morali
povezati sa opsesivnom idejom koja se provlai kroz itav roman, a to je problem stradanja
nevine dece, ime Dostojevski uvodi pitanje teodiceje. Poznato je koliko se Dostojevski itavog
svog ivota bavio problemom vere i neverovanja. Probleme koji su ga muili Dostojevski je na
izvestan nain sintetizovao u ovom delu na jedno mesto. Medjutim, sve te probleme on je samo
postavio ali ne i konano razreio. Delo ostaje otvoreno za razliita, dijametralno suprotna
tumaenja.
injenica je da je osnovno pitanje postavljeno u ovom romanu pitanje Ima li Boga?.
To je sredina taka ne samo u razgovorima glavnih likova ved ona predstavlja odluujudi
motivacijski izvor njihovog delanja. U trouglu Ivan, Smerdjakov i Fjodor Karamazov nalaze se
identifikovane sve osnovne teme, ali taj trougao biva naravno dopunjen ostalim likovima preko
kojih se uvode i ostale teme. Debata o tome da li Bog postoji ili ne i kakve su posledice ako se
priklonimo jednoj od radikalnih strana ini osnovnu nit itavog dela. Ako uzmeno da je trio
Smerdjakov, Ivan i otac, osnovni nosilac ideoloke strane dela zapitamo se i kakva je uloga
svakog od ove trojice. Ivan-podstreka, Smerdjakov-izvrilac, Fjodor-rtva. Ali, Ivan nije obian,
samosvestan podstreka, on je prekomerno gord ovek, koji u sebi duboko ima savest zajedno
sa ubilakim pomislima. Ni Smerdjakov nije obian izvrilac koji bi bio samo instrument ubistva,
onaj koji vri prljavi deo posla. Fjodor nije nevina rtva, kao to su to deca o kojoj se govori u
delu. Mnogo toga je u njemu to je moglo da izazove mrnju sinova i na neki izvitoperen nain
opravda ubistvo.
Osim itaoca, u samom svetu romana jedini koji zaista znaju ta se desilo jesu sam
poinilac zloina Smerdjakov i Ivan kome je potreban dug put dok ne otkrije istinu. Za to su
Ivanu bila potrebna tri razgovora sa Smerdjakovim, u kojima on otkriva istinu i o samom sebi,
osvetljava mu se njegovo sopstveno bide i morbidna podstrekaka uloga. To osvetljavanje
odvodi ga u ludilo jer on ne moe da izdri istinu. Moda bismo mogli nazvati svedu to to
njega vodi u ludilo. Njegova teoretska razmiljanja da Boga nema, koja su toliko znaila
Smerdjakovu, njemu ne daju potporu i odbranu od sopstvenog osedanja odgovornosti i krivice.
Ivan, podstreka, nije ateista. Bez obzira to on u vie navrata izjavljuje da Boga nema,
u jednom drugom, mnogo vanijem razgovoru sa Aljoom on ipak izjavljuje Moda ja i
prihvatam Boga, ali ne prihvatam svet koji je on stvorio. Ivan do dna svog bida ivi proet
ambivalentnodu jednog deiste koji mora postati antiteista, kritikujudi uverljivim argumentima i
poriudi svaku teodiceju. Njegova teza je u tome da nede da prihvati svet koji je ispunjen tako
besmislenim zlom kakvo je patnja dece. Sa ovim u vezi je uvena izjava da Ivan Bogu ulaznicu
najponiznije vrada. Ivan ne prihvata ideju da je potrebna bilo kakva moralna ravnotea ili
moralna ekonomija. On smatra da se zlo dogadja samo onima koji zlo zasluuju. On sa velikom
gordodu gleda na sopstveno razumevanje pravinosti. Starozavetni moral osvete ipak nita ne
pomae. ta de meni njihova osveta, ta de meni pakao za muitelje? ta tu pakao moe da
popravi, kada su deca ved namuena do smrti?
Ivanovo reenje moda bi bilo u delotvornoj ljubavi i opratanju medju ljudima.
Medjutim, upravo to je nemogude. Dogadjaju se takve stvari koje niti mogu niti smeju biti
oprotene. Neograniena spremnost Isusa da oprosti sve i za svakoga, kako to Aljoa primeduje,
biva dovedena u pitanje legendom o Velikom inkvizitoru. Odluujude pitanje koje Ivan postavlja
i sebi i Aljoi jeste da li zavoleti ivot vie nego njegov smisao. Aljoa spremno odgovara da ivot
neizostavno treba voleti pre logike i da de tek onda modi da se pojmi njegov smisao. Ivan
poseduje karamazovsku strast ivljenja. I kada bi izgubio veru u ivot, on bi voleo listide u
prolede i plavo nebo. Tu nije u pitanju um ni logika; to ovek voli utrobom i duom. Kada bi se
uvidelo da je Bog odsutan i da Njegove spasonosne intervencije izostaju, ovek se nalazi pred
izborom: ili se odredi ivota ili se odredi Boga kao tvorca. U ovom drugom sluaju povlai se
ateistika i imoralistika konsekvenca. ovek koji je razumeo da Boga nema preuzima njegovo
mesto i njemu je sve dozvoljeno. Ivan stoji pred traginim izborom. Izbor je tragian jer nikad
ne moe biti do kraja izvren. Ivanova ubedljiva kritika teodiceje i njegova argumentacija mogle
bi ga od antiteistike ubrzo dovesti na ateistiku poziciju. U tom smislu je razumljivo ono to on
kae Dimitriju: Tatica na bio je svinja, ali je mislio pravilno. A ono to Fjodor misli dovodi ga u
poziciju jedinog potpunog ateiste u romanu. Ateizam za Ivana bio bi jedan mogudi pozitivan
izlaz. Dimitrije, na primer, samo polemie sa ateistikom milju, ali je Dimitriju potrebno da ima
nekoga kome de biti zahvalan i kome de pevati himnu.
Poglavlje kojem se tematizuje dijalog Ivana i avola predstavlja ne neki nain protivteu
Legendi, jer su u pitanje dovedeni svi stavovi. avo sada nije predstavljen kao modna sila koja
razdire, ved je to pedesetogodinji lakej, obuen po modi, to je pravi gogoljevski avo. On je kod
Ivana zapravo otelovljena sumnja. (Djavo je ovde interiorizovan, postao je deo psihe junaka,
Ivana Karamazova, koji se izofreno osamostaljuje i govori ono to Ivan sebi u trezvenom stanju
ne bi mogao da prizna. Kod Dostojevskog motivacija avola je simbolika. Ivanova izofrenija
javlja se postepeno, a kao posledica potiskivanja grie savesti i osedaja krivice. Ivan se bori
protiv avola logikom koja je njegovo osnovno orue. Paradoks je u tome to Ivan svoju
halucinaciju ubeuje da je halucinacija. avo je Dostojevskom bio neophodan jer se Ivan ne
moe na drugaiji nain razraunati sa samim sobom. Ivan i Stavrogin su slini po tome to
stvaraju zloin ne podstrekavanjem zla, ved neopiranjem zlu. avo je simbol zaposednutosti
zlom koji se manje ili vie infiltrirao u sve likove. Dijalektiar Ivan ne sme sebi da prizna kakvi
konsekventni zakljuci proizilaze iz njegove negativne dijalektike, pa se onda deo njegove due
otcepljuje da bi mu to kazala. avo se moe smatrati ontoloki utemeljenim samo u smislu
personifikacije objektivnog zla. To zlo ne moe da obuzme nekog ko veruje u boga, u smislu da
pazi na signale svoje savesti, da nikad ne prelazi odreene granice.) U Komaru zlo dobija
opravdanje, i to ne metafiziki ved konkretno istorijski. Nekim iskonskim nareenjem avo je
odreen da negira. Upravo zbog avola svaka ideja nadje svog Smerdjakova koji je realizuje u
tome je tragedija istorije. Prividno je motivacija zlu pronaena u borbi sa njim, ovek stvara
istoriju. Bez te borbe oveku bi bilo dosadno na svetu. No, kako je Ivan ved ranije odrekao
harmoniju i izjavio da vrada ulaznicu, tako je opravdanje patnje zapravo bespredmetno. A na to,
avo odgovara anegdotu o ateisti koji je pristao da pree kvadrilion kilometara po mraku, samo
da bi mu se na kraju otvorile rajske dveri i sve oprostilo. avo se javlja Ivanu ba u trenutku
kada se Smerdjakov ubija...ova smena ima simboliki znaaj Smerdjakov je bio stvarni, ivi
panddan Ivanov, a avo je imaginarni. avo nije samo Ivanova sumnja ved i njegova savest.
Ved u razgovorima sa Smerdjakovim Ivan se nalazi na granici halucinantnih stanja, i
nekakva podvojenost se u njemu javila. Karakteristina je u tom smislu i mini epizoda sa pijanim
seljakom koga Ivan srede pre i posle poslednjeg razgovora sa Smerdjakovim. Proces podvajanja
poeo je mnogo pre dijaloga sa avolom. U tom konkretnom dijalogu replike koje izgovara avo
imaju tendenciju da ukau na njegovo postojanje. Meni je drago da smo nas dvojica na ti... Ti si
priao Aljoi o meni, to znai da ti u mene veruje... avo sam, i nita ljudsko nije mi
strano...Ti i ja imamo istu filozofiju mislim, dakle postojim... On govori: Ti si moja bolest,
ne postoji... ali, na kraju on ga gaa aom... Ivan bi u sutini voleo da je taj avo stvaran, da
postoji, da to nije deo njega samog. Komar prekida Aljoa. Ivan au nalazi tamo gde je i bila,
ali i dalje on ostaje u bunilu. To se vidi i na suenju...on ide da u ime vrline uini neki podvig, a
u vrlinu ne veruje.
Vanu ulogu igra i socijalna hijerarhija u odnosu izmedju Ivana i Smerdjakova. To to je
Ivan obrazovaniji i cinino odvaan u svom ateistikom teoretisanju imponuje Smerdjakovu.
Zato Smerdjakov i izjavljuje: Zanimljivo je porazgovarati sa pametnim ovekom. Izmedju njih
dvojice postoji proces izjednaavanja. Ivan je Smerdjakova razoarao, a Smerdjakov Ivana
iznenadio. U njihovim trima razgovorima nestaje razlika u rangu da bi u tredem Smerdjakov
postao nadmodan. Razlika izmedju njih dvojice je to je jedan teoretiar a drugi praktiar. Ivan,
umesto da oliava ideju sve je dozvoljeno koju je zastupao, on ovaploduje njenu faktiku
nemogudnost. Za razliku od Ivana, Smerdjakov je ostao dosledan u ideji da ako Boga nema,
nema ni beskonanosti, a nema ni vrline, a i ne treba da je bude. Za Smerdjakova je sve na
svetu bilo uvredljivo i on svetu uzvrada prezirom i mrnjom. Njegovo oajanje koje ga tera iz
sveta je oajanje bez kajanja, a ne oajanje od kajanja. On ovaploduje ideju kriminalne logike da
mueni postaje muitelj. Kako Ivan nije do kraja ostao pri svojoj ideji, tako je Smerdjakov
ostao bez uporita, odnosno bez svega, to znai oajanje i voljnu smrt. Jedina moguda
posledica nedvosmislenog ateizma i iz njega izvedenog imoralizma jeste upravo smrt. To je ono
to je Dostojevski hteo da pokae.
Zanimljiv je simbol knjige u utim koricama koju Ivan zatie na stolu kod
Smerdjakova. Re je o knjizi Besede Svetog oca Isaka Sirina (Svetac iz 7.veka, koji je duu
spasavao samovanjem u pustinji i u svojim besedama ostavlja poruku da je pokajanje majka
ivota.). Sa ovom knjigom susreli smo se i ranije. Naime, to je knjiga koju ita Grigorije nakon
smrti svog prvog estoprstog sina. Upravo je Grigorije taj koji je Smerdjakovljevu mamu naao
na samrti prilikom porodjaja i usvojio je to boije dete, siroe, proizalo od zloduhovog sina. I
ovaj potomak zloduhovog sina je obeleen, ali ne estim prstom ved boledu koja de ga pratiti
kroz ivot i odigrati u odluujudem trenutku veliku ulogu. Re je, naravno, o epilepsiji.
to se tie Fjodora Pavlovia, i on je na izvestan nain Smerdjakovljev uitelj,
pogotovo to se tie mrnje prema Rusiji. Smerdjakov je i onaj koji vidi i utvrdjuje dublju
sutinsku slinost izmedju Fjodora Pavlovia i Ivana. Sloeni odnos izmedju omraenog oca i sina
koji mrzi prikazan je itaocu iz perspektive Smerdjakova. I Fjodor nosi u sebi djavolsko
uostalom, ne velikog kalibra. Vana je i okolnost da je podozrivi Fjodor imao poverenja samo
u Smerdjakova jer je video opasnost u Dimitriju, ali je, kao i Ivan, podcenio lakejeve mogudnosti.
Pouda koju oseda prema Gruenjki uinila ga je neopreznim, to je lakej iskoristio. Fjodor
Pavlovi je pravi ateista, ali ne i pravi imoralista. On huli i egai se sa Bogom, egioistian je,
gramziv, razvratan, ali u svom imoralizmu nije radikalan. On potencira sliku o sebi kao klovnu.
Podsetimo se samo slike nakon razgovora u manastiru. On nije sklon samozavaravanju. Smatra
da je ovek bide pohotljivo, eljno naslade, a pre svega seksualne. On oduvek ivi po pravilu
sve je dozvoljeno. On ne eli da umre ved da u svom poroku do kraja ivi. On nede u raj.
Strast ivljenja je koren karamazovstva. On proklamuje telesnost kao ivotno stanovite, a s tim
u vezi je i stav da nema runih ena, kao ni greha ni prestupa. Njega ne mui pitanje da li Bog
postoji ili ne ved ga zabavlja. On ismejava predstave o zagrobnom ivotu. Pita se da li pakao ima
plafon. On je ravnoduan prema dubini duhovnog problema i jedino to dosledno zastupa jeste
svojevrsni hedonizam. Njegov osnovni problem je kako da se doepa Gruenjke. Nije on ateista
zato to se egai sa venim pitanjima, nego obrnuto. Upravo zato to je ateista on i moe
svojim budalatinama da oduzme svaku supstancijalnost i teinu pitanju o Bogu. Poziva se na
prosvetiteljstvo Francuske, na Didroa, Voltera. Stoga mu je i pridodata po koja fraza na
francuskom, koja bu zvuala neprirodno u ustima bilo kog drugog lika. Osnovni motiv ponaanja
starog Karamazova je potreba nekadanjeg lakrdijaa da ismeva druge. Kao i Smerdjakov, on
se sveti za svoja ponienja. Zosima otkriva jo jedan koren njegove devijacije. Ne stidite se
samoga sebe jer od toga sve polazi. Fjodor i sam kae da, kada bi okolina imala drugaiji stav
prema njemu, i on bi bio drugaiji.
Hedonizam nije u ovom romanu nuno vezan za ateizam, to pokazuje sluaj Dimitrija,
kao to ni asketizam nije nuno vezan za pravu religioznost, to pokazuje sluaj oca Feraponta.
Ferapont je osudio sebe na post i askezu, ivi na hlebu i vodi, nosi oko golog tela verige, i stie
se utisak da je on potpuna pobeda nad telom i ljudskom tatinom. Meutim, on mrzi Zosimu i
raduje se kada se od njegovog lea poeo iriti kuni zadah. Ono to spaja Dimitrija i Fjodora
jeste njihova neobuzdanost, a ono to ih razlikuje jeste problem religioznosti. Fjodor je potpuni
ateista, a Dimitrij (pribliavajudi se Aljoi) ima problem jedino kako iveti sa takvim strastima
kakve njega razapinju dok problem postojanja Boga ne dovodi u pitanje. Zanimljivo je da Fjodor
Pavlovi, uprkos tome to ne veruje u Boga, povremeno oseda neku neodredjenu teskobu,
muninu i strah. Oseda kao da ga neko posmatra i tako se uvodi jedan iri motivacijski tok: tema
Drugog. Samoda razvratnika je nepodnoljiva i potreban je Drugi koji de razumeti i oprostiti ili
bar nede osuditi. Delovanje prisustva drugog omogudava smirenje, prestanak straha i
mogudnost da se ivi dalje.
Dimitrije je obestan i pust, ali nije ateista. On voli ivot kao takav dat, pre nego to bi
shvatao njegov smisao. Njemu je vano da ivi, vano mu je i da vidi sunce, A i ako ne vidim, ja
znam da postoji to je ved itav ivot. On se ogreuje o druge, ali je spreman da se koriguje.
On je spreman da bude kanjen ak i za to to je poeleo mrtvog oca. Razlika izmedju Ivana i
Dimitrija je u tome to Ivan nema Boga ved Ideju. I Ivan ima elju za ivotom. On, tavie,
veoma udi za Katarinom Ivanovnom, ali je njegov stav prema ivotu sutinski negativan.
Dimitrij oseda elju za ulno zemaljskim, to Ivan nema, i upravo to ga uruava u opasnost koja
ga je ugrozila, istu onu opasnost koja je unitila Smerdjakova.
Za Aljou postojanje Boga nije nikakav problem. Kada je jednom poverovao, on je
poverovao sasvim i do kraja. Aljoa je primer oveka koga nita ne moe da uvredi. On prihvata
sve to postoji i ne osudjuje nita i nikoga i nikoga ne prezire. Za Smerdjakova, na protiv, i
Fjodora sve je uvredljivo. Oni mogu samo da mrze i preziru. Za njih nema afirmativnog, a samim
tim ni ivotnog. Nema savesti, to znai potpunu i nepodnoljivu usamljenost. Aljoina odluka
da ode u manastir moe se tumaiti kao bekstvo od karamazovskog poroka i samoivosti. Za
Aljoin lik posebno je vaan trenutak nakon Zosimine smrti. Iako je Zosima njegov duhovni otac,
Aljoa de se sablazniti zbog zadaha. Nakon te epizode Aljoa ponavlja Ivanove rei da veruje u
Boga, ali njegov svet ne prima. Uzede kobasicu i votku koju mu likujudi daje Rakitin. Otidi de
kod Gruenjke, koja de mantiju da mu skine. Rakitin je dobio pare za to to je doveo Aljou
kod Gruenjke i redi de mu Nemoj da me mrzi zbog para, jer niti si ti Hristi niti ja Juda, na ta
mu Aljoa kae: Ne smej mi se to se bunim protiv Boga. Ja sam izgubio takvu dragocenost
kakvu ti nikad nisi imao.
Aljoa je reprezent takve pozicije koja dokazuje iskustvo delotvorne ljubavi. Jo u
prvoj knjizi, u poglavlju Pobone ene, uvedena je tema o aktivnoj ljubavi, ali i tema o smrti
dece. Neophodno je da se u svetu voli i da ga ovek voli ako uopte hode da ivi. to manje
prezire i to vie voli, ovek je manje ugroen kao ivo bide. Gradacija od Smerdjakova preko
Ivana i Dimitrija do Aljoe pokazuje ispravnost te tvrdnje. Starac Zosima i njegov brat Markel
upotpunili su ceo registar mogudnosti. Izmedju blagosiljanja i proklinjanja ivota, potpune
afirmacije i potpune negacije, postoje mnogi stepeni. Dostojevski je hteo da pokae razloge i
posledice pribliavanja jednom ili drugom. Kako izgleda potpuna negacija samoubistvo u oaju
bez kajanja, pokazuje sluaj Smerdjakova. Potpuna afirmacija je moguda starcu Zosimi i
njegovom sledbeniku Aljoi.
Postojanje Boga i besmrtnosti se ne dokazuje. Vera u njih se stie praktikovanjem
delotvorne ljubavi prema blinjem. Pred samu svoju smrt Zosima alje Aljou u svet i predvidja
mu Mnogo de ti nesreda ivot doneti, ali upravo zbog njih ti de biti sredan. Vera koja zavisi od
ljubavi prevazilazi oaj ili animalnu tupost, aktivira sutinski ljudski potencijal, a to je rajski
potencijal. ovek se nadje u raju kada shvati da je svako za svakog i za sve kriv. Ova misao
izraena je kroz priu o Zosiminom bratu Markelu. Prvi put definiciju raja ujemo od Markela
koji je u neposrednoj blizini smrti. U poslednje dane svog ivota deak Markel doivljava
svojevrstan preobraaj i raduje se i drhti od ljubavi. On se ne plai smrti nego kae da je
oveku dovoljan i samo jedan dan da bi poznao svu sredu ivota. Sve to postoji dostojno je da
bude blagoslovljeno i kada bi ovek to shvatio ved sutra na celom svetu bi nastao raj.
Medjutim, to je nemogude ako ovek ne shvati da je svako svakome kriv za sve. Markel shvata
da je najkrivlji od svih, grean pred svima i zato de mu svi oprostiti i, eto ti raja!. Bududi da
Marked doista nikome ni za ta ne moe biti stvarno kriv, on ne ume da objasni osedanje krivice.
Raj, dakle, nije naprosto u osedanju krivice ved i u oprotaju. Lekari, naravno, misle da je re o
ludilu. I Zosima de doiveti ivotni preobraaj i napustiti svetovni ivot tek nakon besmislenog
dvoboja i amara koji je uputio u besu svom slugi. Ugroavanje ivota Drugog i nasilje nad
Drugim dovoljni su da osedaj krivice uine apsolutnim. Sa stanovita sujetnog Ja, krivica se moe
vrednovati kao manje ili vie oprostiva. Sa rajskog stanovita, svaka krivica je oprostiva i
apsolutna, tojest dovoljna da se ovek oseti krivim za sve i svakog.
Treda varijacija teme krivice svakoga i za sve koju iznosi Zosima odnosi se na njegovog
tajanstvenog prijatelja. Formulacija da je raj u svakome od nas pritajen pripada njemu. Krivica
ovog oveka je nedvosmislena. On je ubica i shvata da krivica usamljuje oveka. On je svestan
da de raj za njega nastupiti tek nakon priznavanja krivice javno, tek kada mu svi oproste. Nakon
ispovesti Zosimi on ak dolazi u iskuenje da ga ubije jer sve zna, medjutim, Gospod Bog
pobedi djavola u mom srcu. I on, na samrti proglaen od lekara ludim, priznaje Zosimi svoju
ubilaku pomisao i svoje rajsko olakanje.
Ideja je da je sve kao okean, da tee i da se dodiruje i da u tom smislu nema nikoga ko
moe biti nevin, makar to bilo i posredno. Ako se zlo ved nikako ne moe sasvim iskoreniti iz
sveta, greh je mogude oprostiti i time ovek nalikuje Bogu. Lenjost i satanska gordost su ono to
spreava. Otud, raj ne bi bio pre svega neko odredjeno stanje, koliko odnos. Za Zosimu ljubav
prema drugima nije nemogude udo ved podvig; i zato on govori da oveka treba voleti
takvog kakav jeste, a ne apstraktno idealnog. Zosima kae: brado, ne bojte se greha ljudskog,
volite oveka i u grehu njegovom.
Jedna od teistikih teza je da zlo uopte i ne postoji. U celini sagledano, to zlo slui
nekom viem dobru. To je svojevrsna funkcionalizacija zla. To vie dobro kojem se tei jeste
upravo u tom medjuljudskom odnosu, u stvaranju delatne ljubavi. Poglavlje pod nazivom Pro i
contra raspravlja upravo o tome kako je dolo do doputanja zla. Argument contra upravo je
Aljoin poljubac.
Kada, recimo, na kraju romana, poto ga je na sudjenju izdala, Katarinu Ivanovnu
jedino to zanima jeste da li joj je Dimitrije oprostio. I dalje, ona de ak zamoliti i Gruenjku da
joj oprosti. Gruenjka, medjutim, to nije u stanju. Obedava samo da de se moliti Bogu za nju ako
pomogne da Dimitrije pobegne. I tek kada je on prekori to nede da oprosti, ona kae da de
oprostiti ali Katarina Ivanovna nije tu da to uje. Ono to Gruenjka kae jeste Zle smo, sestro, i
ti i ja. Njeno gordo Ja ne doputa takvo ponienje pred suparnicom. Sujeta je jaa od
velikodunosti i dobrote.
Kroz likove Katarine Ivanovne, Gruenjke i Dimitrija, kao i u odnosu Dimitrija, Ivana i
Katarine, upudeni smo na zakljuak da je oprotaj posebno teko oekivati kada je sujeta
ranjena u erotskoj sferi ovekovog bida. Osetiti se izdanim ili prevarenim u ljubavi tee je od
svih drugih osedanja to ih donose naputenost ili ugroenost.
Snjegirjovi su siromana porodica koja je materijalno siromana, ali ne i duhovno, za
razliku od Karamazovih. Kroz ovu priu Dostojevski je provukao motiv malog oveka, koji je
obraivao kroz celo stvaralatvo. Snjegirjovi su samo simbol nesrednog poloaja ruskog
siromaha u tadanjem drutvu. Dostojevski ih vie obrauje na psiholokom, nego na
socijalnom planu. Ne opisuje toliko njihov sam materijalni poloaj koliko pokazuje njihov strah
od goreg i patnju. Kapetan guta knedlu zbog Mitjine uvrede i prelazi preko toga, jer je svestan
da protiv imudnog oveka kakav je bio Mitja Karamazov, nema anse. Za njega je sve uvreda, pa
ak i elja Katarine Ivanovne i Aljoe da pomognu. Kapetanu ne treba milostinja, jer time on
ispada nesposoban da brine o porodici.

Kreirajudi lik malog Iljue, Dostojevski je pokazao koliki se bol i mrnja mogu stvoriti u
tako malenom i neiivljenom bidu kakav je bio Iljua. Dete je shavtilo poloaj oca i stao je u
njegovu odbranu, bez trunke straha i stida. Pisac je pokazao kako nekad mala stvorenja mogu
biti veliki ljudi. Ovim je Dostojevski i potvrdio rei starca Zosime Teko onome ko uvredi decu.
Ivanov sluaj, njegov odnos prema Drugom, pokazuju da sujetno Ja, gorda volja i
gordoumlje vode ba i doslovce do djavola. Isceliteljski povratak je eventualno mogud ukoliko se
gordo srce potini. Smerdjakov zavrava samoubistvom. Dimitrijeva uloga je diskutabilnija. Dan
uoi sudjenja Dimitrij saoptava Aljoi da je spreman da simboliki ponese svoj krst, ali on to ini
i doslovno. Hohlahova daje Dimitriju ikonicu koju on stavlja oko vrata. On de se preporoditi
ispatanjem iako nije stvarni ubica. Tako de u njemu vaskrsnuti novi ovek. Ideja o tome da su
svi krivi za sve u Dimitriju se javlja posredno putem sna u kojem se pojavljuju zapaljene majke i
gladna deca koja jauu. Simbolika tog sna je jasna. ovek je u alosnom stanju. Tek tumaenjem
sna Dimitrije oseda sveopte saaljenje i dobija ideju da je svako za sve kriv. Okeansko osedanje
sveopte odgovornosti vodi ga ka tome.
U Dimitrijevim ustima ta misao dobija novi status. Dimitrije de i pogreiti i biti spreman da oprosti
on je spasen. Otuda je jasno zato se na samom poetku starac Zosima upravo pred njim klanja do zemlje.
Na taj nain on se klanja jedinom oveku u svetu prikazanom u romanu, koji de dodi do misli o sveoptoj
krivici a da je nije uo od njega. Dimitrije je klanjanjem obeleen i podneo je krivicu bez obzira to de odustati
od robije. Dovoljna je slika novog oveka koja se u njemu probudila. (Kada se starac klanja pred Dimitrijem,
on se klanja bududoj svetosti zla, paklenih iskuenja toliko ruilakih da se kroz njih sila Boijeg izazova i
beskrajnost njegovog oprotaja dvostruko pokazuju. Stejner)