You are on page 1of 2

Moderna arhitektura

Arhitektura XX veka izrazila je više nego bilo koja druga umetnost industrijski i tehnički napredak i svoj
međunarodni karakter. Veze između arhitekta svih zemalja i naroda, koje su uspostavljene preko
eksperimentalnih centara, izložbi i publikacija, bile su čvršde nego u bilo kojoj drugoj oblasti umetnosti i
života. Osobenosti međunarodnog stila u arhitekturi su funkcionalnost građevine, upotreba novih
građevinskih materijala, naročito čelika i armiranog betona, koji diktiraju i nove geometrijske oblike i
društveni karakter ove umetnosti.
Jedan od osnovnih principa međunarodnog stila u arhitekturi je odstranjivanje nosedih zidova. Spoljašnji
zid postaje prozirna obloga od stakla, ili neprozirna od metala i opeke, na kojoj se, bududi da ništa ne
nosi, otvori za vrata i prozore mogu umnožavati i proširivati u funkcionalnom i estetskom smislu.
Vertikalni nosači građevine uslovljavaju njenu pravougaonu ili kvadratnu pravilnost, bez naglašavanja
centralne ose koja je postojala u arhitekturi istorijskih stilova. Estetska vrednost nove arhitekture ne
zasniva se više na dodatnoj dekoraciji ved na rasporedu površina – punih i praznih, prozirnih i
neprozirnih, sjajnih i mat. U socijalnom smislu moderna arhitektura se pokazuje pogodna za masovnu i
brzu stambenu izgradnju u velikim gradovima, jer koristi standardne a samim tim i jeftine elemente.
Jedan od prvih velikih modernih arhitekata je Frenk Lord Rajt. Njegova kuda Robi u Čikagu, jedna je od
„prerijskih kuda“, koje su svojim niskim horizontalnim linijama trebalo da odgovaraju ravnici koja ih
okružuje i da se stope s njom. Otvoreni i zatvoreni blokovi, raspoređeni oko središnjeg dimnjaka,
ostvaruju stalno prožimanje unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora u kontrast svetlo – tamnog. Prazan
prostor i čvrsti, puni volumeni odgovaraju ranom kubizmu u slikarstvu i skulpturi Henrija Mura.
Nemački arhitekta Valter Gropijus projektovao je čuvenu zgradu s radionicama škole „Bauhaus“ u Desau,
čiji je on bio direktor. Krilo s radionicama pokazuje pravougaonu pravilnost građevine. Umesto nosedeg
zida, tanki čelični nosači omogudili su stakleni zaštitni zid iza kojeg se nalazi neprekidni enterijer.
Najplodniji arhitekta XX veka, za čije se ime obično vezuje nastanak međunarodnog stila, bio je
projektant i teoretičar, slikar i pedagog Eduard Žanere, poznatiji kao Le Korbizije. Projektovao je mnoge
stambene zgrade, stadione, muzeje i dao urbanistička rešenja za mnoge gradove u svim delovima sveta.
Njegovo ime vezano je i za Indiju, gde je, pored ostalog, dao urbanističko rešenje za grad Čandigar, i za
Brazil, gde je radio na izgradnji nove prestonice – Brazilije, u kojoj je neke građevine projektovao sam, a
neke su projektovali njegovi učenici Lučio Kosta i Nimajer.
Le Korbizije je stvorio mnoge značajne tekovine moderne arhitekture. U početku su njegova nastojanja
bila usmerena na problem kude za koju je stvorio izraz „mašina za stanovanje“, koja mora imati sve što
de porodici omoguditi život dostojan čoveka. Crtež iz 1914. godine pokazuje rešenje do kojeg je došao.
Šest vitkih stubova, postavljenih na širokoj ravnoj površini, nose dva sprata, povezana slobodno nosedim
stepenicama. Struktura se završava ravnim krovom. Minimum elemenata u ovoj strukturi pokazuje
njegovu filozofiju kude. Bilo kakvi spoljašnji zidovi, mogu se obesiti na ovaj kostur, a i unutrašnji zidovi se
mogu raspoređivati po želji. Najznačajnije je da se ova struktura može ponavljati u bezbroj varijacija. Na
ovom principu zasnivaju se Korbizijeova Vila Savoja kod Pariza, Švajcarski studentski paviljon u Parizu i
Jedinstvo stanovanja u Marselju.
Na Jedinstvu stanovanja u Marselju Le Korbizije je počeo da obogaduje grube, neobrađene betonske
površineskulptoarnim elementima – spoljnim spiralnim stepenicama. Taj novi skulpturalni stil dostiže
vrhunac u hodočasničkoj crkvi u Ronšamu. Izgrađena na vrhu jednog brda, izlivena u betonu, ona ima
krov u obliku čamca i valjkaste tornjeve. Dok je spoljašnost oživljena svetlo – tamnim kontrastom,
unutrašnji prostor je, zahvaljujujdi vitražima i naročitom obliku prozora, oživljen raznobojnom i u
određene tačke usmerenom svetlošdu, koja stvara tajanstvenu duhovnu atmosferu.
U prvoj polovini XX veka našu arhitekturu obeležava napuštanje istorijskih stilova i prevladavanje
secesije. Spontan i normalan razvoj arhitekture bio je prekinut Prvim svetskim ratom, iz koga je Srbija
izašla porušenih gradova i bez tredine stanovnika. Zahvaljujudi nekolicini darovitih arhitekta, među
kojima se ističe Nikola Dobrovid, u periodu između dva svetska rata udareni su temelji modernoj srpskoj
arhitekturi. Najznačajnija njegova ostvarenja, međutim, nastala su posle Drugog svetskog rata. On je
inicijator izgradnje Novog Beograda i autor njegovih prvih urbanističkih rešenja. Dobrovidev doprinos
modernoj srpskoj arhitekturi je odbacivanje spoljne dekoracije ikorišdenje najsavremenijih tehničkih
dostignuda u načinu gradnje i primeni materijala.
Početkom XX veka arhitektura u Hrvatskoj i Sloveniji bila je pod jakim uticajem secesije, odnosno Beča. Iz
secesije je izrastao veliki slovenački arhitekta Jože Plečnik. U Pragu je radio na preuređenju Hradčana, a
u Ljubljani je izgradio Narodnu i Univerzitetsku biblioteku i Tivoli. Kao profesor na tek osnovanom
univerzitetu u Ljubljani, obrazovao je i vaspitao grupu arhitekta, koji de u kratkom vremenskom periodu
nastojati da realizuju Korbizijeove ideje u arhitekturi Slovenije.